PDF Free

Коста Николић
ЈУГОСЛАВИЈА, ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

1989–1992
Књига друга
ЉУДИ МРЖЊЕ, ЗЕМЉА СМРТИ
Библиотека
Саборник
Уредник
Борисав Челиковић
Главни и одговорни уредник

Др Јелена Триван
Рецензенти
Др Владимир Петровић
Др Драгомир Бонџић
Југославија,
последњи дани
1989–1992
Књига друга
ЉУДИ МРЖЊЕ, ЗЕМЉА СМРТИ
© ЈП Службени гласник, 2020
www.slglasnik.com
Садржај
I. РАТ У СЛОВЕНИЈИ [7]

„Сви заједно смо незадрживо тонули“ [9]
„Словенија је одахнула са олакшањем“ [42]
II. РАТ У ХРВАТСКОЈ [68]

„Хрватско нећемо, српско не дамо“ [110]
„Не може се ратом наћи будућност земље“ [149]
Досије Илок [228]
„Ако треба да одговарам, бар да знам
за шта треба да одговарам“ [244]
Дубровник[277]
Вуковар[356]
„То је опсесија, тешко бреме и осећање.
И тешко напушта човека“ [403]
„Срби су Хрватима направили непроцењиву
услугу тиме што су учинили да њихова борба
изгледа оправдана и херојска“ [415]
„Кад смо видели шта су им урадили,
онда смо се заклели да ћутимо“ [418]
Српска добровољачка гарда [446]
Крај рата у Хрватској [469]
„Ма нека, не мора се Славонија држати“ [496]
Регистар личних имена [523]

Белешка о аутору [539]
I.
Рат у Словенији
Уочи почетка ратова који су разорили Југославију чинило се да је

позиција ЈНА била знатно боља у односу на Словенију и Хрватску.
Квалитет и количина оружја, бројност и обученост борачког састава
били су на њеној страни и победа је била, на први поглед, само те-
хничка ствар. Али, стратегија ЈНА била је инфериорна у најважнијим
доменима сваког ратног сукоба: нису постојали јасни ратни циљеви
и унутрашње јединство. Словенија и Хрватска имале су прецизан и
јавно објављен војнополитички циљ: државна и национална суве-
реност; народ у ове две републике доведен је претходном нацио-
налном хомогенизацијом до степена фанатичности и спремности
да се бори за националне циљеве; Словенија и Хрватска стекле
су веома јаке међународне савезнике, требало је само понудити
„крунски аргумент“ за пуну подршку, а то је било увлачење ЈНА и
њених „српских ментора“ у рат; за разлику од ЈНА, руководства обе
републике изабрала су адекватну ратну тактику.1
Осим идеолошког „препознавања“, српско руководство и
ЈНА имали су, тако је изгледало, и заједничку визију о јединственој
Југославији. Међутим, спровођење те визије био је тешко разрешив
проблем за ЈНА. Иако на први поглед одлучан против независности
Словеније и спреман на интервенцију,2 армијски врх је и даље био
дубоко подељен око тога шта тачно треба урадити. Генерал Аџић је
1 M. Hadžić, Jugoslovenska agonija, 127.

2 Бранко Мамула: „За већину старјешина ЈНА није постојала никаква дилема.
Дилеме није било ни међу водећим генералима Министарства одбране и
Генералштаба“ (Slučaj Jugoslavija, 183). Јанез Јанша: „Расположење у Генералштабу
је било слављеничко. Коначно су добили ’званично’ одобрење за акцију које је
потписао Анте Марковић, који је имао већу подршку у иностранству него у земљи,
што би значило да му је Запад дао зелено светло. Генерали се нису могли надати
повољнијим условима за спровођење акције“ (The Making of the Slovenian State, 151).
Југославија, последњи дани

8| заговарао операцију великих размера како би се уклонило словенач-
ко руководство. Генерал Кадијевић је инсистирао на пажљивијем
приступу – демонстрацији силе која ће убедити словеначку владу да
повуче проглашење независности. Након расправе, прихваћено је
Кадијевићево мишљење. Савезни секретаријат за народну одбрану
саопштио је да су одлуке Словеније и Хрватске „нелегитимне и
противуставне“ и да „најнепосредније угрожавају територијалну
целокупност Југославије, насилно суспендују њен систем“ и да их
зато Армија сматра ништавним.1
Јединице ЈНА добиле су задатак ограниченог карактера – на
границе Југославије према Италији, Аустрији и делу Мађарске, у
луку Копар и на аеродром Брник иде се ради преузимања контроле
над 35 граничних прелаза у циљу успостављања редовног граничног
режима и заштите интегритета земље. У складу са тим, ограничена
су и борбена средства и врсте наоружања. Није била предвиђена
употреба родова подршке: артиљеријско-ракетних и минобацачких
јединица, авијације, инжењерије и других офанзивних система.
Наређена је употреба оружја само у случају нужне самоодбране, а
акција је требало да се изведе до поднева 27. јуна. За операцију су
ангажоване граничне јединице ојачане трупама из других крајева
Словеније и Хрватске, свега 1.990 припадника ЈНА, са око 100
тенкова и других механизованих возила.2 Савезни СУП ангажовао
је 461, а савезна Управа царина 270 људи.
Активности војске и савезне полиције координиране су и усаг-
лашена је процедура по којој је ССУП преузео на себе главну улогу
у заузимању и демонтирању прелаза који су преко ноћи подигнути
према Хрватској. Војска је преузела на себе транспорт и обезбеђи-
вање цариника које је требало да пребаци на граничне прелазе према
Италији и Аустрији. Првобитно је покрет планиран за 26. јуни у 6
часова ујутру, али је убрзо дошло до измене и све је померено за
један дан. Операцијом се управљало директно из Генералштаба.
У Загреб су, због координације дејстава, стигли генерал-потпуковник
1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 42.

2 Укупно бројно стање ЈНА на територији Словеније износило је око 25.000
људи, у саставу 5. армијске области на чијем простору се налазилo 31. корпус под
командом генерал-мајора Миће Делића (Бабин Поток, Госпић, 28. мај 1936) са
седиштем у Марибору, и 14. корпус под командом генерала Данета Поповића, а
затим генерал-мајора Јована Павлова, са седиштем у Љубљани.
Милан Ружиновски (1935–2017), начелник Оперативне управе, и |9
генерал-потпуковник Јеврем Цокић,1 главни инспектор ЈНА.
Једно од важних питања јесте и зашто је армијски врх одлучио
да интервенише само у Словенији, а не и у Хрватској? Могуће је
понудити више одговора: Хрватска није ни покушала да преузме своје
граничне прелазе; процена да ће се хрватски председник покорити
после победоносног наступа ЈНА у Словенији, која је била битно
лакши циљ. Не треба искључити ни ирационалне разлоге попут
мржње генералског кора ЈНА према словеначком руководству.2
Предраг Ташић, већ цитирани портпарол савезне владе, сматра
да је „догматско и комунистичко“ руководство ЈНА оружаном акцијом
желело да казни радикално словеначко руководство због његовог на-
стојања да сруши берлински зид у главама официрског врха, али и да
казни цео словеначки народ због вишегодишњег толерисања антиар-
мијског расположења: „Због тога су, уместо десантних јединица, првих
дана коришћени тенкови који су ровали словеначке путеве и рушили
куће сељака, док су над Љубљаном ратни авиони пробијали звучни зид.“3
„Сви заједно смо незадрживо тонули“

(Момир Булатовић)
Интервенција ЈНА у Словенији почела је мимо плана, током 26.

јуна у рано послеподне, када су јединице 13. корпуса (са штабом у
Ријеци) напустиле касарне у Илирској Бистрици и кренуле према
италијанској граници. Командант корпуса, генерал Марјан Чад, у
акцију је кренуо са 350 војника, 11 тенкова, пет оклопних транс-
портера и шест противоклопних оруђа, и то без одобрења гене-
рала Конрада Колшека, команданта 5. армијске области. О томе је
обавестио и Штаб Територијалне одбране Словеније. Захваљујући
ефекту изненађења, успео је да без проблема изађе на граничне
1 Јеврем Цокић (28. мај 1934, село Газадре, општина Медвеђа), завршио је
Војну академију ЈНА (1956), Вишу војну академију (1966) и Школу народне
одбране (1975). У чин генерал-мајора унапређен је 1986. године. Током 1991.
био је командант Вараждинског корпуса, главни инспектор ЈНА, па командант 2.
оперативне групе на дубровачком ратишту. Касније је био командант 1. армије
Војске Југославије. Пензионисан је 27. септембра 1994. у чину генерал-пуковника.
2 D. Guštin, „Slovenija, saveznica Hrvatske“, 99.

10 | прелазе код Сежане. Људство словеначке полиције и царине није
разоружао, већ их је упутио у њихове матичне саставе и завршио
свој део задатка 26. јуна до 18 часова.1
У врху ЈНА je оцењено да ће се операција у Словенији реализовати
без проблема.2 Није најјасније да ли су Словенци били изненађени
поступком генерала Чада или је то био део њихове тактике у циљу
стварања утиска да отпора неће ни бити.
У касним вечерњим сатима 26. јуна, у команди 5. армијске об-
ласти у Загребу одржан је последњи састанак пред почетак акције.
Генерал Колшек: „О могућем нападу на нас и могућим поступцима
није било ни говора. Очито да смо потценили тренутак који је пред
нама, верујући да са обе стране постоји толико памети и одговорности
да не би смело доћи до оружаног сукоба. Превише смо веровали у
одговорне појединце и занемарили суштину политичких интереса
и агресивни национализам.“3
Руководство ЈНА у Словенији није знало да је словеначка
влада 26. јуна, у писму СИВ-у, најавила да ће акцију коју је наредио
Марковић сматрати као агресију и да ће јој се супротставити „свим
средствима“ самосталне правне државе: „Ми нисмо знали за такву
одлуку словеначког руководства. Штаб Врховне команде тих дана
није нам давао никакве информације у којима је иначе у последње
време био шкрт и селективан. Од нас се само тражио рад по закону
и Уставу и елиминисање свих оних који не поштују наређења или
размишљају на било који начин другачије од војног врха.“4
Антон Тус пише да је операција планирана у Штабу Врховне
команде у Београду, а „заповједницима корпуса нису предочени
планови операције него су им само пренесене кратке заповједи; чак
ни заповједништво Пете војне области није имало цјеловите планове.
Због тајности заповиједања све је било потпуно импровизирано и
неодговорно: планери уопће нису очекивали организиран отпор
него су рачунали да ће излазак тешке борбене технике и тенкова
преплашити Словенце“.5
1 K. Kolšek, Prvi pucnji u SFRJ, 167.

2 D. Vukšić, JNA i raspad SFRJ, 220.
3 K. Kolšek, Prvi pucnji u SFRJ, 161–162.
4 Исто, 163.
5 A. Tus, „Rat u Sloveniji i Hrvatskoj do Sarajevskog primirja“, 71. – Наводно је
постојао и план Б за интервенцију у Словенији. Он је био много радикалнији и
предвиђао је да целокупна 5. армијска област буде у стању приправности, спремна
Тако је ЈНА у Словенији гурнута у ратну авантуру са разорним | 11
последицама. Насупрот малобројним и голобрадим регрутима ЈНА,
стајало је око 30.000 словеначких територијалаца, професионала-
ца обучаваних у новоствореним центрима за обуку Пекре и Иг, и
потпуно спремних за обрачун. У Словенији није било дилеме шта
треба да се ради, ни тада ни касније. Већ 20. јуна прекинута су сва
одсуства у словеначкој полицији и Министарству одбране, а затим
је потпуно мобилисан редовни и резервни полицијски састав.
Покрет главнине снага ЈНА почео је 27. јуна, у раним јутарњим
сатима, на укупно шест праваца: Вараждин–Ормож–Радгона; Марибор–
Шентиљ; Марибор–Дравоград; Карловац–Љубљана–Јесенице;
Врхника–Брник и Постојна Ајдовшчина – Нова Горица. Словеначко
руководство обавештено је о покретима ЈНА. Генерал Колшек је
послао телеграм премијеру Петерлеу: „Обавјештавамо Вас да 5. вој-
на област има задатак да преузме све граничне прелазе и обезбједи
државну границу СФРЈ. Рачунамо на сурадњу свих органа и грађана
Републике Словеније. Задатак ће бити извршен безусловно. Поступит
ћемо по правилима борбене употребе јединица. Свако отпор бит ће
сломљен, а све посљедице сносит ће наредбодавци и извршиоци.“1
На вест о покрету трупа ЈНА, у просторијама словеначког
Председништва окупило се готово читаво словеначко руководство.
Милан Кучан је, у 4 сата ујутру, позвао Марковића и рекао му шта
се догађа у Словенији. Анте Марковић: „Питао сам га зашто је
назвао мене а не Предсједништво и Кадијевића, с обзиром на то
да ЈНА није била у мојој надлежности. Рекао ми је да није могао с
њима ступити у контакт. Ја сам потом позвао Кадијевића и он ми
је потврдио да је војска изашла из касарни.“2
да крене у пуни рат против Словеније. План је предвиђао инвазију Словеније, војни
пораз словеначке територијалне одбране, хапшење словеначких лидера и увођење
ратног стања у тој републици. Требало је да елитна 63. падобранска бригада,
стационирана у Нишу, буде распоређена у ваздухопловној бази Церкље, заједно са
батаљоном војне полиције. Бригада је добила прецизне планове о томе које положаје
треба заузети и кога треба ухапсити (L. Silber, A. Little, Smrt Jugoslavije, 131). План
Б никада није спроведен, a сличне варијанте планова помињу и Бранко Мамула
(Slučaj Jugoslavija, 234–243) и Вељко Кадијевић (Моје виђење распада, 119–121).
1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 45–46. – Садржину овог
телеграма Колшеку је телефонским путем издиктирао генерал Аџић (D. Vukšić,
JNA i raspad Jugoslavije, 220).
2 Трибунал: Милошевић, доказ П569. Изјава Трибуналу дата 21. и 22. септембра
2003. – Марковић је у изјави овај разговор грешком датирао на 26. јун.

12 | Јанез Дрновшек je покушао да контактира Кадијевића, али није
успео. Разговарао је са Марковићем који није негирао да је војска
у покрету, а разговор се завршио узајамним оптуживањем. Од вој-
ног руководства Кучан је успео да добије само генерала Андрију
Рашету, заменика команданта 5. војне области, који му је рекао да
из касарни нису изашли тенкови него оклопна возила, и да се не
ради о војној интервенцији.1
Марковић је сазвао седницу савезне владе: „Оптужио сам
Кадијевића да је користио моје име без мог одобрења, јер му никад
нисам дао сугласност у вези с догађајима у Словенији. Рекао сам му
да бих се оштро супротставио војној интервенцији ЈНА у Словенији,
иако је не би могао спријечити. Кадијевић је одговорио да ме управо
због тога није обавијестио и напустио је састанак владе, рекавши да се
више никад неће вратити у кабинет владе. Акција војске у Словенији
изведена је уз сугласност Борисава Јовића. С Јовићем сам разговарао
о догађајима у Словенији. Рекао је да је наша уставна дужност да
штитимо границе СФРЈ. То није било моје схваћање Устава. Војска
није смјела доносити такве одлуке без Предсједништва, то је увијек
била политичка одлука.“2
Марковић је сматрао да је војска, у одсуству одлуке Председништва,
злоупотребила наредбу СИВ-а о преузимању граничних прелаза да
би извела интервенцију ширих размера.
Милан Кучан је у рано јутро одржао проширену седницу слове-
начког Председништва, у чијем раду су учествовали сви релевантни
руководиоци – премијер Лојзе Петерле, министар одбране Јанез
Јанша, председник парламента Франце Бучар, министар за инфо-
рмисање Јелко Кацин, министар спољних послова Димитриј Рупел,
министар унутрашњих послова Игор Бавчар и Јанез Дрновшек. Са
седнице је прослеђено саопштење да војни врх жели да „свим распо-
ложивим снагама“ преузме контролу над целокупном територијом
Словеније. Словенци су, први пут у историји, покренули процес
стварања своје државе и новог „рођења нације“, па је морал њиховог
руководства био изузетно висок, а они сами изразито ратоборни.
Јанез Дрновшек се сећа да су то јутро многи били униформисани.3
1 J. Janša, The Making of the Slovenian State, 155.

2003. године.
3 J. Drnovšek, Escape from Hell, 260–261.
Чин ЈНА проглашен je агресијом и покушајем трајне окупације | 13
Словеније, па је њен председник опозвао све активне старешине
и цивиле из Словеније који су били на служби у ЈНА. Упутио је
и поруку официрима и војницима из других делова Југославије:
„Председништво Републике Словеније позива све старешине и
војнике који су на служењу војног рока да не учествују у агресији на
Републику Словенију, те да напусте јединице ЈА. Председништво
Словеније, нажалост, у насталој ситуацији неће моћи гарантовати
сигурност на територији Републике Словеније, што посебно важи
за регруте који су на служењу војног рока.“1
Јанез Дрновшек се повукао из Председништва СФРЈ, али је зам-
рзнуо своју оставку због евентуалне потребе да се настави политичка
активност. Живко Прегл се повукао са функције потпредседника
СИВ-а, заједно са осталим словеначким члановима федералне вла-
де. На конференцији за штампу Кучан је рекао да ће Словенија на
агресију одговорити употребом свих средстава са којима располаже
за очување своје суверености.2
Словеначки председник је упутио и писмо председницима
осталих југословенских република и још једном поновио грубе
1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 46–47. – Кучан је у

интервјуу радију „Слободна Европа“ накнадно рекао: „Зна се које су ствари биле
у питању. Шта би се све могло довести под знак питања. То је била хисторијска
одлука, њено остварење. Генерације Словенаца су сањале тај сан да коначно
Словенија буде самостална земља и да Словенци могу сами одлучивати о
својој судбини. А то је интервенцијом Армије било стављено под знак питања.
Ми смо одлучили да сносимо хисторијску одговорност, да се та одлука која се
темељила на плебисциту, одбрани. Њу је требало донети у случају да се сила и
даље употреби, да ли ћемо се одупрети свим средствима. Ситуацију је изложио
тадашњи министар одбране господин Јанша, и рекао да је то на нама, дакле на
члановима Председништва. Настао је период ћутања. Сви смо вероватно тада у
својим главама размишљали о чему то заправо одлучујемо, које ће бити последице
по наше суграђане, по народ, по будућност. То данас можда звучи као велике
речи, али то се другачије не може описати. Требало је прекинути ћутање и ја сам
питао: – Дакле, на чему смо? Значи, прихватамо да се бранимо и оружјем. – Није
било никаквог приговора на оно што сам ја из тог ћутања закључио. Онда сам дао
изјаву за телевизију и рекао да је Словенија у ратном стању. Да је била нападнута,
да је суочена са агресијом и да ће се од агресије бранити и позвао сам суграђане
да учествују у одбрани наше државе, њене независности, самосталности, то јест
одбрани своје плебисцитне одлуке“ („Milan Kučan : Otpor srboslaviji“, https://www.
slobodnaevropa.org/a/1045269.html).

14 | неистине о намерама ЈНА: „Команда 5. армијске области обавес-
тила нас је да свим расположивим снагама преузима контролу над
територијом Словеније. Тај закључак почела је одмах систематски
и безобзирно спроводити. Чин јесте агресија и покушај трајне оку-
пације независне Републике Словеније који, између осталог, може
драматично да оптерети наше даље међусобне односе. Предлажем
Вам да и Ви одлуку определите у истом смислу, а уједно Вас молимо
да одмах опозовете војне обвезнике и официре, држављане Ваше
републике који делују у јединицама ЈНА у Словенији, јер им у таквим
приликама, из разумљивих разлога, не можемо више гарантовати
личну сигурност.“1
Врх ЈНА у Словенији и даље није веровао да се нешто озбиљније
може десити. Јединица 306. противваздушне бригаде, са седиштем
у Карловцу, прешла је словеначку границу код Метлике и одмах је
нападнута 27. јуна у 4 сата ујутро. Неколико сати касније, колона
тенкова и оклопних транспортера 1. оклопне бригаде напустила је
касарну у Врхники код Љубљане. Кретање ове колоне изазвало је
велику узнемиреност код словеначког руководства; страховало се
да је њен циљ сама престоница. Међутим, када је потврђено да су
се тенкови упутили ка аеродрому Брник, ТО je блокирала путне
правце из Љубљане, а пут до аеродрома блокиран је барикадама
од аутомобила и тешких камиона које је ЈНА успела да савлада,
стигавши надомак аеродрома, где се зауставила чекајући појачања.2
Снаге ЈНА на истоку напустиле су Марибор и кренуле према
оближњем прелазу Шентиљ и пограничном месту Дравоград. Тенкови
су уклањали аутомобиле и камионе који су блокирали пут, док су их
телевизијске камере снимале. Југословенско ратно ваздухопловство
бацало је летке на којима је писало „Позивамо вас на мир и сарадњу“
и „Сваки отпор ће бити сломљен“.
На другој страни, у војним објектима и у касарнама искључени
су струја, вода и телефонске линије, а ометано је снабдевање једи-
ница храном. Припадници ЈНА хапшени су кад год и где год је то
било могуће. Територијална одбрана је опколила касарне ЈНА и
покренула низ напада широм Словеније. У Брнику је напала војнике
ЈНА који су се кретали ка аеродрому, а у Трзину се развила борба
у којој је погинуло четворо припадника федералне и један војник
1 Исто.
2 J. Janša, The Making of the Slovenian State, 209–210.
словеначке војске, а остатак јединице ЈНА приморан је на предају.1 | 15
Територијална одбрана такође је покренула нападе на колоне
тенкова федералне армије код Песнице, Орможа и Косезеа, и код
Илирске Бистрице.
Колона тенкова из 32. механизоване бригаде2 блокирана је код
Орможа, код моста „Братство и јединство“ на левој обали Драве.
Пробој блокаде покушан је паљбом из тенкова, али је био неуспе-
шан. Бригада је 28. јуна споредним путевима кренула према Горњој
Радгони, свуда је наилазила на препреке, а у месту Раденци слове-
начки територијалци отворили су ватру. Том приликом погинуо је
заставник Мустафа Хаџиселимовић. Бригада је ипак тог дана избила
на границу, уз пет погинулих и 17 рањених војника и официра.3
У међувремену je команда 5. армијске области била у телефонском
контакту са председником Кучаном; словеначка влада је упозорена
да ће ЈНА користити хеликоптере за превоз специјалних јединица на
изабране стратешке локације. У тој намери, током 27. јуна на војни
аеродром Церкље стигли су делови 63. падобранске бригаде, као и
припадници савезне полиције и царине, одакле су хеликоптерима
истог дана транспортoвани на локације на граници. Словеначка влада
је онда упозорила команду 5. армијске области да ће хеликоптери бити
оборени; 27. јуна увече словеначка територијална одбрана оборила је
први хеликоптер ЈНА, типа „Газела“ над Рожном Долином, елитном
љубљанском насељу. Генерал Колшек: „Прве људске жртве били су
наши пилоти чији је задатак био снабдевање хлебом. Жалосно је
било видети срушени хеликоптер из којег су се расуле векне хлеба.“4
Хеликоптером је управљао Словенац, капетан Антон Мерлак.
Други хеликоптер (транспортни „МИ 8“) оборен је после подне, код
1 Детаљно: Martin Premk, „Spopad JNA i slovenske teritorijalne ombrambe v

ljubljanski pokrajini 1991“, Istorija 20. veka, 2/2011, 35–54.
2 Ова бригада је била у саставу Вараждинског корпуса. Добила је наређење да
заузме граничне прелазе Горња Радгона и Гедеровци, у покрајини Прекмурје. Из
Вараждина, удаљеног око 60 километара, бригада је кренула са 130 војника, 10
транспортера, четири тенка и седам камиона.
3 Командант 32. бригаде био је пуковник Берислав Попов (Сента, 28. март 1944).
Он је 26. августа 2013. (оптужница је подигнута још 4. априла 2008) у Словенији
осуђен на пет година затвора због „ратног злочина над цивилним становништвом“,
иако су и бивши припадници ТО Словеније и цивили сведочили да ЈНА није прва
отворила ватру. Виши суд је наредне године поништио пресуду, а у поновљеном
поступку Попов је 22. октобра 2015. правоснажно ослобођен.

16 | Ига, у повратку са границе. Том приликом погинула су сва три члана
посаде: капетан авијације Миленко Јоргић, поручник авијације Елдин
Храповић и ваздухопловно-технички водник Мирослав Шандор.1
Ипак, настављано је пребацивање јединица федералне полиције
и цариника ка граничним прелазима тако да је, упркос великој поме-
тњи, ЈНА успешно извршила велики део својих циљева. До поноћи
27. јуна заузела је све прелазе дуж италијанске границе, све сем три
прелаза на аустријској граници и неке од прелаза успостављених
дуж словеначке границе са Хрватском. Међутим, много њених је-
диница још увек је било блокирано на рањивим положајима широм
Словеније. Првог дана сукоба ЈНА је имала 10 мртвих и 22 рањена.
Генерал Колшек је и даље био против пуног борбеног ангажовања,
јер би то значило неконтролисану ескалацију сукоба: „Значило би
да смо ми почели рат. То никоме не треба. Нисам схватио савезног
секретара тако. Напротив. Идемо на границу са малим снагама да
помогнемо савезној царини и милицији да преузму граничне прелазе.“2
Истовремено је почела и потрага за политичким решењем. Анте
Марковић је 27. јуна од свих „релевантних политичких фактора“ у
Југославији захтеваo да се на примену свих политичких одлука које
су донесене у последња три дана прогласи мораторијум у трајању
од три месеца, како би се „успоставило стање које је било раније,
пре доношења одлука и њиховог спровођења“. У оквиру тог рока
требало је пронаћи „мирољубива, демократска и договорна“ решења
о изласку из кризе и будућности земље. Марковић је поново пред-
ложио словеначкој влади хитан састанак, а тражио је и одржавање
седнице Председништва СФРЈ како би се разрешила уставна криза:
„Савезно извршно веће позива све грађане Југославије да сачувају
ред и мир и тиме допринесу разумном и демократском разрешењу
кризе нашег друштва.“3
Марковић је одговор од Борисава Јовића добио у Скупштини
Србије: „Последњих дана дошло је и до крупних формалних неус-
тавних аката издвајања Хрватске и Словеније из Југославије. После
тих одлука, у којима је Месићева улога била видљива читавој јавно-
сти, његов избор на дужност председника Председништва СФРЈ, с
обзиром на његову улогу у доношењу тих сецесионистичких аката,

3 Наведено према: Политика, 28. јун 1991, 3.
представљао би прави политички апсурд који у нашој политичкој | 17
јавности не би могао да буде ни прихваћен ни схваћен. Убеђен сам
да би акт избора Месића био само акт мирења са сецесионистичком
политиком у Хрватској, односно са улогом коју Стјепан Месић има
у креирању и реализацији те политике.“1
Председништво се састало током 27. јуна, али у непотпуном
саставу; Дрновшек је иступио из овог тела, Месић се налазио у
Загребу, па је седницом председавао Југослав Костић. По позиву,
састанку су присуствовали и председник Скупштине СФРЈ (Слободан
Глигоријевић) и савезни секретар за унутрашње послове (Петар
Грачанин). Богић Богићевић, који је био и председник Савета за
заштиту уставног поретка, упознао је присутне са оценама и пред-
лозима Савета са седнице одржане дан раније. Председништво је
само подржало одлуке СИВ-а од 25. јуна и констатовало да је дошло
до новог драматичног погоршања политичке ситуације у земљи;
оцењено је и да су одлуке Словеније и Хрватске противуставне и да
немају никакав легитимитет. Закључено је да ће се Председништво
ангажовати на заштити интегритета земље и да границе Југославије
„нико не може мењати“ и да то мора да схвати руководство Словеније.
Поступци северозападних република означени су као једнострани
и противуставни, дата је подршка закључцима Скупштине СФРЈ и
СИВ-а, а посебно је позитивно оцењено дотадашње ангажовање ЈНА.2
Праве одлуке доносиле су се на другом месту. Истога дана (27.
јуна) одржан је већ уобичајени тројни састанак – Јовић, Милошевић,
Кадијевић. Б. Јовић: „Вељко сада каже да после одлуке Хрватске о
самосталности и суверености нема смисла Месића бирати за пред-
седника. Коначно је схватио о чему се ради. Слободан инсистира
неколико пута (исправља јучерашњу грешку) да војска мора да брани
будуће границе Југославије: Шта ми има да бранимо словеначке гра-
нице, то је привремено. Треба да бранимо оно што ће бити трајно.“3
Јовић је јасан у оцени да се то односило на Хрватску без српских
територија у њој. Кадијевић тај разговор описује следећим речима:
„На једном од састанака између Слободана Милошевића и Борисава
Јовића са мном и генералом Аџићем они су тражили чврст и прецизан
1 Исто.
2 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 93–94. Саопштење са
120. седнице Председништва СФРЈ.
3 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 343.

18 | одговор на питање да ли је ЈНА спремна да осигура границе будуће
српске државе која је, по карти коју су нам изнели, обухватала све
југословенске територије са већинским српским становништвом.
[...] Такав став српског руководства више је онемогућавао ЈНА,
особито у мобилизацији, него целокупна деловања спољних и
унутрашњих непријатеља.“1
Војном врху постало је јасно да нема суштинску подршку Србије
за акцију ширих размера у Словенији.
У међувремену се ситуација на терену компликовала. Иако су
достигле граничне прелазе, јединице ЈНА често нису биле правилно
распоређене за одбрану. Пресудан утицај на ток сукоба имало је то
што су и војници и официри били једноставно психички сломљени
бруталним поступцима словеначких територијалаца, али и отворе-
ном мржњом великог броја грађана Словеније. Да ли је ангажман
ЈНА био „покривен“ логиком да ће сама појава оклопних колона
дејствовати „отрежњујуће“, као у неким другим ситуацијама, или је
на процену ситуације утицао низ других комплексних фактора, још
увек је тешко проценити. Армијски врх није био свестан одлучности
Словеније, па је потценио спремност и способност њених јединица.
Доминантни вид дејства словеначке војске било је постављање ба-
рикада на правцима продора и изненадна заседна дејства, односно
опкољавање и освајање мањих издвојених објеката и јединица ЈНА.2
Током ноћи између 27. и 28. јуна, словеначкој армији је наређе-
но да изведе општу офанзиву против ЈНА. Војна колона која је дан
раније нападнута у Песници, блокирана је камионима у Стриховецу,
неколико километара од границе са Аустријом, где су је напали те-
риторијалци и полиција. У централној Словенији, барикаде камиона
зауставиле су још једну колону тенкова. У ваздушним нападима на
барикаду код Медвеђека, на путу Љубљана – Ново Место, погинуло
је седам возача камиона.3
1 В. Кадијевић, Противудар, 116–117.

2 Bojan Dimitrijević, Modernizacija i intervencija. Jugoslovenske oklopne jedinice
1945–2006, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 2010, 177.
3 K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 51. – Према изворима ЈНА, словеначке
власти су 26. јуна присилно зауставиле преко 100 тешких возила, страних и
југословенских, која су била на путу према Аустрији, са „очигледном намером“
да се блокира јединица ЈНА која је ишла према граници: „Возачи заустављених
моторних возила силом су спречени да се удаље од возила. Они који су донели такву
одлуку свесно су повредили правила хуманитарног права. Потпуно је јасно да су на
Жестоке борбе избиле су изван Нове Горице на прелазу са | 19
Италијом, где су словеначки специјалци уништили три тенка.
Погинула су четири војника ЈНА, а око 100 се предало. У бомбардо-
вању аеродрома Брник од стране Ратног ваздухопловства погинула
су два аустријска новинара и нанесена је велика материјална штета.1
Током 28. јуна ССНО је саопштио да ЈНА контролише границу
и да је престала потреба за даљим покретима армијских јединица у
Словенији. Саопштено је и да је током дводневних борби погинуло
10 припадника ЈНА.2 Међутим, ситуација се мењала брже од сао-
пштења. У 11 часова Јанез Јанша је наредио започињање офанзивних
акција на свим локацијама на којима је Територијална одбрана имала
тактичку предност.3 Нападнута је јединица ЈНА на прелазу Рожна
Долина, при чему је било погинулих и рањених, уз два уништена и
три заплењена тенка Т 55. Сутрадан је нападнута и Вртојба, други
гранични прелаз који је посела 228. бригада. После краће борбе
састав ЈНА се предао, а ТО је запленила још седам тенкова Т 55. Од
њих је 30. јуна формирана тенковска чета под називом „ТОНИ–55“.4
Бројно надмоћније словеначке снаге освојиле су 28. јуна гранични
прелаз (према Аустрији) код Холмеца, уз две жртве.5 Јединица ЈНА
се предала, а два или три њена припадника убијена су после заробља-
вања. Према подацима Хелсиншког одбора за Словенију, погинули
су регрути Горан Малетић из Новог Сада, Зоран Јешић из Сакула
(код Опова) и Антонијо Шимуновић (19) из Јабланице (Босна и
овај начин заустављени камиони постали легитимни циљ напада, односно изгубили
су цивилно својство, јер су коришћени за извршавање војног задатка. Посебно
је злочиначка одлука да се возачи силом задрже у возилима, када је морало бити
јасно да ће постати жртве пробоја барикаде. Колону возила ЈНА, заустављену пред
том препреком, напали су из свих оружја припадници оружаних снага Словеније.
Да би се заштитила од тих напада и сачувала људство од потпуног уништења,
јединица ЈНА била је принуђена да бомбардује колону и на тај начин пробије
блокаду. Неколико возача је својим животима платило бескрупулозну повреду
правила оружаног сукоба коју су извршили припадници тзв. словеначких оружаних
снага“ (Трибунал: Милошевић, доказ Д136.МФИ. „Повреда правила међународног
хуманитарног права које су извршили припадници оружаних састава Словеније“).
1 K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 51.
2 Одбрана и безбедност Југославије, 290.
3 J. Janša, The making of the Slovenian State, 165–166.
4 B. Dimitrijević, Oklopne jedinice, 178.
5 Напад на Холмец почео је 27. јуна. Тада су погинула два словеначка полицајаца,
па се тај датум обележава као Дан словеначке полиције.

20 | Херцеговина).1 И даље је нејасно да ли су они страдали током борби
или су ликвидирани после предаје.2 Током 29. јуна, код Шкофије,
граничном прелазу и насељу на граници са Италијом, убијени су,
док су се налазили у камиону, капетан Слободан Пантелић, Бранко
Седлар, возач, грађанско лице на служби у ЈНА, и Османи Неџмедин
(21), војник на одслужењу редовног војног рока.3
Словеначки територијалци напали су касарну ЈНА у Буковју код
Дравограда и заузели складиште оружја у Боровници. Припадници
ЈНА, посебно у Љубљани и Марибору, стављени су под присмотру.
У Випави је преко 300 чланова породица официра било блокирано у
војним зградама. Војна лица су хапшена у самом граду, на железнич-
кој станици, на улици, пред стамбеном зградом, у средствима јавног
превоза, у складиштима и болницама, свуда и без икаквог обзира.
Словеначко руководство вешто је водило и пропагандни рат.
Страни новинари држани су у подземном Медија центру и инфо-
рмисани да су словеначке снаге успеле да савладају четврту најјачу
војску у Европи. Новинари су као вести рутински слали многе из-
мишљене извештаје словеначких власти о разним биткама, од којих
се неке нису никада ни догодиле. Догађаји у Словенији у медијима
су приказивани као агресија југословенске војске на Словенију а
не као сецесија Словеније.4
Подстакнута медијском буком око рата у Словенији, покренула се,
очекивано споро, и европска дипломатија. Немачки и француски мини-
стри иностраних послова, Ролан Дима (Roland Dima) и Ханс Дитрих
1 Наведено према: „Helsinški monitor Slovenije. Združenje za človekove pravice“,

3. 2. 1999. и https://www.blic.rs/vesti/hronika/snimao-sam-cuo-se-rafal-i-vojnici-su-pali/
dyt0m4t
2 Када је Милан Кучан 21. маја 2003. пред Трибуналом сведочио против Мило-
шевића, у почетку je негирао да је код Холмеца извршено стрељање три војника
ЈНА („нема речи о томе да су цивили или ратни заробљеници били стрељани“).
Када је Милошевић доставио доказе словеначког Хелсиншког одбора („ја имам
овде чак и обдукционе записнике за три припадника ЈНА који су стрељани, имам
писма овог Хелсиншког одбора и друга документа“), Кучан је одговорио: „Ја сам
тврдио да ти војници и цивили нису били стрељани као ратни заробљеници. Међу-
тим, на жалост, били су. Војници су заиста стрељани“ (Fond za humanitarno pravo,
„Transkripti sa suđenja pred MKSJ“, 273–274, http://www.hlc-rdc.org/Transkripti/
Milosevic/_Milosevic.html).
3 Трибунал: Милошевић: доказ Д137. Записник о обдукцији од 1. јула 1991.
састављен у Заводу за судску медицину Медицинског факултета у Ријеци.
Геншер (Hans Dietrich Genscher), издали су заједничко саопштење | 21
у коме су позвали на смиривање ситуације. У том циљу су 28. јуна у
Београд допутовала три министра спољних послова земаља Европске
заједнице: Ђани де Микелис (Италија), Жак Пос (Луксембург) и
Ханс ван ден Брук (Холандија). У сусретима са Антом Марковићем
и Слободаном Милошевићем у Београду, па са Туђманом, Месићем,
Кучаном и Рупелом у Загребу, европска посредничка „Тројка“ (како ће
убрзо бити названа), инсистирала је на хитном прекиду ватре, повлачењу
војске у касарне и избору Месића за председника Председништва.
Њихова порука југословенским политичарима била је кратка: „Не
идите натраг у 19. век“. И захтеви су били врло једноставни: 1. прекид
ватре; 2. тромесечно одлагање реализације одлука о независности;
3. конституисање Председништва СФРЈ. Милошевић им је саопштио
своје уобичајене ставове: одлукама Словеније и Хрватске директно
су нападнути територијални интегритет и суверенитет Југославије;
угрожени су мир и безбедност њених грађана, сву одговорност сносе
искључиво Словенија и Хрватска.1
Долазак европских посредника у Загребу је доживљен као
својеврсно признање хрватске независности (разговори су вођени у
присуству Б. Лончара), иако је „Тројка“ тражила уступак у супротном
смеру. Хрватски председник је прихватио тромесечни мораторијум,
уз услов да то значи само одлагање а не и поништење или повлачење
декларације о независности: „Ако се будемо држали договора, бит
ћемо слободни за три мјесеца.“2 Милан Кучан је још једном поновио
да је у питању покушај окупације „младе словеначке државе“ на коју
је извршена агресија: „Потребно је прво да се агресор повуче, да се
војска врати у касарне. Затим су разговори могући, али никако нема
погађања о замрзавању плебисцитних и уставних одлука Словеније.“3
Ипак, „Тројка“ је донекле омекшала ставове сукобљених страна,
посебно по питању могућности избора Стјепана Месића за пред-
седника Председништва.
1 Исто, 52.
2 Наведено према: А. Bekić, „London i Bonn“, 350.
3 K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 52. – Истовремено се погоршавало стање
у Хрватској. У источној Славонији пуцало се на све стране, а највише у Осијеку,
када је група хрватских цивила демонстрирала испред касарне ЈНА. Сукоба је
било и у околини Борова и Вуковара, а у Глини је било суморно стање: „Улице
празне, подузећа и трговине не раде, промет блокиран, штампа не долази“ (Борба,
29–30. јун 1991, 7).

22 | Словеначки председник и адмирал Бровет договорили су кас-
но увече 28. јуна први прекид ватре, што је Кучан потврдио и на
словеначкој телевизији. Али, договор није поштован. Словеначки
територијалци извршили су прегруписавање и довели свеже снаге
близу границе, караула и војних објеката који су им били потребни.
Тачно у поноћ почели су напади на ЈНА широм Словеније и трајали
су до раних јутарњих часова 29. јуна. Словеначке снаге заузеле су
седам караула и гранични прелаз код Горице, а на мађарској граници
без борбе су се предали војници на две карауле.1
Напади су интензивирани током 29. јуна. Генерал Рашета је
истог дана отишао у Љубљану да договори услове примирја; за-
хтевао је и хитну деблокаду јединица ЈНА, што словеначка страна
није прихватила. Рашета је у својој команди тражио покретање
одлучног напада: „Не може више овако. Живимо под притиском
да нас уцењују да се предамо. Питање је хоћемо ли се борити или
ћемо се предати. Имамо снаге да се достојно боримо.“2
Колшек поново није прихватио пуну офанзиву, тражио је
принципијелно понашање, поштовање међународног права и није
желео да се сукоб претвори у рат против словеначког народа. Али,
и он је био свестан да је такав стратегија била поразна: „Супротна
страна је искористила таква наша осећања и одлучно устала у бес-
компромисну борбу против Армије.“3
Пошто се ситуација није смиривала, реаговао је Штаб Врховне
команде ЈНА који је иначе у једном дужем периоду функционисао
самостално. То је био најтежи тренутак у дотадашњој историји
ЈНА, али њено руководство није имало адекватну стратегију. Уместо
одлучне акције каква је годинама најављивана и којом је прећено,
ССНО је издао саопштење о непоштовању прекида ватре са сло-
веначке стране. Истовремено, преко Телевизије Београд, у касним
вечерњим часовима, нацији се драматично обратио генерал Марко
Неговановић. Рекао је да је Југославија на почетку грађанског рата,
а да је до тога дошло јер нису прихватана дугогодишња упозорења
армијског врха „да се стане на пут политици свршеног чина и једно-
страног разграђивања југословенске државе, безакоњу и анархији“.
Оптужио је Словенију да води „прљав, суров и подмукао“ рат.4

2 Наведено према: K. Kolšek, Prvi pucnji u SFRJ, 212.
3 Исто, 217.
И у овој ситуацији врх ЈНА понашао се као пресудни политички | 23
фактор који „чини све“ што је у његовој моћи „да се обезбеде услови
за миран, демократски и легалан расплет југословенске кризе“. Штаб
Врховне команде упутио је „последњи захтев“ председнику Кучану
и словеначкој влади о прекиду сукоба: „Ако руководство Републике
Словеније не испуни постављене захтеве, чија је суштина обезбеђивање
безусловног прекида ватре и стварање нормалних услова за живот и рад
Армије, Штаб Врховне команде наредиће предузимање мера у складу
са ситуацијом у земљи, укључујући максимално подизање борбене го-
товости ЈНА, потребне мобилизацијске радње и одлучне војне мере.“1
У Загреб је 29. јуна дошао генерал Аџић. Када се упознао
са ситуацијом, затражио је од Кадијевића да се Кучану постави
ултиматум да до 30. јуна, у 6 сати ујутру, повуче све снаге ТО на
десет километара: „Ако то не уради, Словенија ће да гори. Могућа
је и мобилизација у Србији, а онда убацити диверзантске одреде и
наносити им губитке. Свим командантима треба наредити – битка
до краја, ко се преда да се стреља.“2 Аџић је предложио масовне
ударе ратног ваздухопловства јер су поступци ТО Словеније „равни
фашистичким“ – против војника ЈНА употребљавана је забрањена
муниција, а рањени су склањани у Италију и Аустрију како би им
се указала помоћ.3
Генерал Кадијевић је телефоном разговарао са Кучаном; сло-
веначким властима упутио је и службено писмо. Али, демонстрација
силе већ је била потрошени модел понашања армијског врха, а пуна
употреба свих капацитета била је немогућа и у пракси неизводљи-
ва. Зато је току ноћи између 29. и 30. јуна Скупштина Словеније
одбила ултиматум Штаба Врховне команде и одала признање свим
држављанима, припадницима ТО и полицијских снага за „храбру
и успешну одбрану државе“.4
Скупштина је наложила свим државним органима Републике
да доследно спроводе донесене одлуке о осамостаљењу Словеније.
У првом извештају који је састављен за Генералштаб Оружаних
снага о „примерима нечасних и бруталних напада припадника
Територијалне одбране и других оружаних састава Републике
Словеније на припаднике ЈНА“, речено је следеће: „Одмах по покрету
1 Исто.
3 Исто.

24 | јединица ка граници, органи Републике Словеније наредили су иско-
пчавање струје, воде и ПТТ линија касарнама, а подузећима забраниле
било какво снабдевање ЈНА. 27. јуна, у свом стану у Љубљани ухапшен
је пуковник Недовић Миладин из 14. корпуса који је дошао да обиђе
болесну супругу. Сазнавши за његов долазак, припадници милиције
плинском бомбом су провалили у стан. Од експлозије повређена
је и супруга пуковника Недовића. 28. јуна од подметнуте мине на
коју је налетио особни аутомобил у којем су биле Радојка Сворцан
и Љубица Саса, супруге активног војног лица и грађанског лица на
служби у ЈНА, на месту несреће, унаточ присутности припадника
ТО Словеније и словенске милиције, на долазак санитетског возила
чекале су више од пола сата, јер нитко није хтео да јави о њиховом
удесу. Љубици Саса ампутирана је лева потколеница. У Клиничком
центру Љубљана, како су довезене након несреће, одбили су их
примити јер су ’супруге официра’, без обзира што су осигуране код
здравственог осигурања Словеније. 29. јуна у Словенској Бистрици
на превару су довели супругу и децу капетана 1. класе Стаменковског
у штаб ТО. Децу су задржали, а жену послали у касарну са поруком
да су деца заробљена и нека се он преда. 29. јуна снаге ТО Словеније
заробиле су у Копру једног лекара и три војника који су превозили
рањене у болницу у Изоли. Истима је постављен ултиматум да ће бити
пуштени само под условом да из болнице оду кући, а не у јединицу
[...] Припадници ТО заробили су 30. јуна девет припадника гарни-
зона Вараждин који су били у санитетском обезбеђењу. До данас
нису пуштени, а нема података гдје су 30. јуна у неким насељима
Љубљане из станова силом изводили станаре (чланове породица
војних лица), постројавали их и претили убијањем. Посмртни оста-
ци капетана Пантелића пребачени су авионом до Београда, а даље
транспортирани до места сахране у родном селу Шљивовица код
Титовог Ужица. Жалостан је и несхватљив поступак органа власти
Илирске Бистрице, у којој је покојни капетан службовао, који нису
дозволили супрузи, која је рођена у Илирској Бистрици и што је била
њена жеља, да се сахрани у Илирској Бистрици.“1
1 Трибунал: Предмет IT-95-13a, Славко Докмановић (даље: Трибунал:

Докмановић), доказ Д123. Извештај генерала Животе Аврамовића од 4. јула 1991.
– Драган Вукшић: „Били смо веома близу опасности да ствари крену логиком
тешко контролисаног рата и одмазде. Осећало се то у ваздуху. Напетост је достигла
врхунац. То су они тренуци које човек, посебно војник, препозна тек кад их
доживи. Свест се сужава, разум попушта, осећања, и то негативна – бес, мржња и
ЈНА се у Словенији налазила пред распадом и трпела је болне | 25
губитке у људству и техници, највише код Шентиља, Нове Горице
и у тунелу Караванке. Приступ рањеницима је и даље био отежан,
настављена су хапшења војних лица и малтретирање њихових по-
родица. Снаге ТО и полиције нападале су војнике који нису смели
да употребе сву силу којом су располагали како би се одбранили.
Нападнут је и Дом ЈНА у Љубљани, а употреба авијације ЈНА још
није била одобрена.
Генерал Колшек је и даље покушавао да ситуацију смири мол-
бама које је упућивао словеначком руководству, па је зато и одбио
да нареди употребу авијације: „Рушити виталне објекте и стварати
велике људске жртве, без обзира на материјалне губитке, за мене је
било недопустиво. Изгледа да је реализацију одлуке о томе требало,
по некима, да донесе Словенац. Тиме би се касније, пред јавним
мњењем света и историје, могао оправдати Штаб Врховне команде.“1
Ујутро 30. јуна одржана је седница словеначког Председништва
на командном месту у Цанкарјевом дому. Јанез Дрновшек: „До тада
смо добили информацију да је у припреми ваздушни напад.“2 У међу-
времену, од 30. јуна ујутро, у Словенији је авијација појединачно и
у пару (врло ретко) дејствовала на војне објекте ТО и на поједине
тачке на препрекама испред тенкова и на ТВ репетиторе. У Љубљани
је владала ситуација напетог ишчекивања, сирене су више пута током
дана најављивале ваздушну опасност. Јанез Јанша: „Страх. Био је
свуда и у свима нама који смо доносили кључне одлуке.“3
жеља за осветом – јачају и коначно преовлађују. Из тога следи оно фаталистичко –

идемо, нема више повратка. Нека буде – шта буде. Неки изговарају те речи гласно
и више пута, други ћуте и тупо гледају. Изгледа да им је свеједно шта ће да се деси.
Најгоре је чекање, јер се не зна шта и од кога се очекује. Има се осећај да смо
разорени лично и да нам разарају и државу и војску. У ствари, нисмо свесни да и
ми то радимо, јер то неко од нас тражи. Знамо шта губимо, јер је то очигледно,
али не знамо шта нас даље чека. То је опасно стање. У војсци се може донекле
контролисати, у друштву веома тешко – за час може да поприми размере опште
психозе и хистерије“ (JNA i raspad Jugoslavije, 224).
2 J. Janša, Escape from Hell, 263.
3 J. Drnovšek, The Making of the Slovenian State, 184. – У изјави Трибуналу од
26. фебруара 2013, генерал Александар Васиљевић је рекао да је 30. јуна „радио
извиђањем ухваћен разговор између Туђмана и Алије Изетбеговића у којем Туђман
тражи од Изетбеговића да се Босна активира, да помогне Словенији и да он упути
позив припадницима ЈНА из Босне и Херцеговине који су на одслужењу војног

26 | Пред опасношћу од неселективне употребе авијације, Дрновшек
је више пута звао Марковића и Кадијевића како би спречио бомбар-
довање. Кадијевић није реаговао, али Марковић јесте: „Генералштаб
је већ припремио план према којем је зракопловство требало бом-
бардирати Љубљану. Позвао сам Кадијевића у свој кабинет и рекао
му да ако ће бомбардирати Љубљану, тиме ће бомбардирати и мене
будући да идем тамо да зауставим тај бесмислени рат. Јосип Бољковац
ми је рекао да не идем у Љубљану јер постоји озбиљна опасност да
ће ме ликвидирати. Стјепан Месић ми је такођер рекао да не идем.“1
Марковић је у главни град Словеније стигао 30. јуна око поноћи,
у пратњи адмирала Бровета. У међувремену је у Београд дошла по-
средничка мисија Европске заједнице и критични тренутак је прошао.
Словеначка страна захтевала је да преговара само са Марковићем,
па у разговорима није учествовао адмирал Бровет. Он је по оцени
Јанеза Јанше „за наш народ, а посебно за територијалце и припаднике
милиције био национални издајник првог реда“.2 Ни Марковић није
прихваћен оберучке, сматран је човеком који је издао наређење за
почетак интервенције. Он је, међутим, како пише Јанша, тврдио да
нема више никакав утицај над генералом Кадијевићем: „Армија је
добила шта је хтела од Марковића, формално одобрење за војну акцију
у Словенији, и сада им више није био потребан, био је просто вишак.“3
Анте Марковић: „У Љубљани сам разговарао с Кучаном и
особама које сам звао ’младотурци’ (Јанез Јанша, Димитриј Рупел,
Лојзе Петерле) који су у то вријеме били на власти у Словенији.
рока или су у саставу ЈНА, да се дистанцирају од ЈНА и да опструишу учешће у

тим дејствима јер то није њихов рат. Алија Изетбеговић је одговорио: – Пратим
ситуацију, мислим да још није време. Овај снимак је направљен од савезних органа
који су вршили тзв. електронско извиђање простора и тај је разговор ухваћен.
Мени је то неко од савезних органа доставио“ (Трибунал, Караџић, Младић,
доказ Д03065, 22). У припремним разговорима за процесе у којима је сведочио,
генерал Васиљевић је укупно 11 пута давао изјаве истражитељима Трибунала.
Изјаве имају више стотина страница. Из њих ће, у овој и наредним томовима
наше монографије, бити коришћени поједини делови. Као необичан и за сада
необјашњив куриозитет, истичемо да су многи делови изјава, обично они за које
истраживачи претпостављају да су најинтригантнији, затамњени и самим тим
неупотребљиви.
2003. године.
3 Исто, 186.
Кучан се плашио разговарати са мном без ’младотурака’.“1 Договор | 27
о прекиду непријатељстава постигнут је исте ноћи. Предвиђао је
прекид војних операција, пребацивање рањених припадника ЈНА у
болнице, повлачење јединица ЈНА у касарне и формирање мешовите
комисије која ће надгледати спровођење споразума. Међутим, отво-
рило се питање које ће дуго бити камен спотицања у преговорима
– словеначка страна је тражила да се војници повуку без тешког
наоружања и механизације, што је за ЈНА било неприхватљиво.
Повлачење јединица ЈНА у касарне требало је да почне 1. јула.2
Кадијевић је одустао од масовног ваздушног напада и сагласио
се са прекидом ватре између осталог и због нагле промене става
српског руководства, што је само повећало конфузију у врху ЈНА.
Српско руководство је изненада активирало своју одлуку о избаци-
вању Словеније из Југославије. На 19. седници Савета за заштиту
уставног поретка, одржаној 30. јуна поподне, Борисав Јовић је нео-
чекивано изјавио да се интегритет Југославије више не може очувати
и да Словенију треба казнити: „Словенију ћемо, по мом мишљењу,
најбоље казнити ако одмах донесемо одлуку о њеном искључењу
из Југославије. Треба одмах сазвати Скупштину СФРЈ, саопштити
одлуком Скупштине да се поштује право словеначког народа на
самоопредељење и отцепљење. Треба одмах да се од СИВ-а затражи
нацрт закона о разграничењу који би уследио одмах иза ове одлуке.“3
У свом „пацифистичком“ обрту Јовић је истакао потребу „да
се изврши повлачење ЈНА на нове границе, јер ми нисмо у стању да
другачије испоштујемо захтев европске и светске јавности да не при-
мењујемо силу. По мом мишљењу, без радикалног приступа решавању
словеначког проблема, ми улазимо у рат коме нема краја“.4 Кадијевић
је ћутке саслушао Јовићево излагање, бесан је напустио седницу и
наредио приземљење авиона који су били спремни за дејствовање.5
2003. године.
4 Исто, 344–345.
5 Када је 5. фебруара 2003. сведочио против Милошевића, генерал Александар
Васиљевић је изјавио: „То је била 19. седница Савезног савета за заштиту уставног
поретка на којој сам био и ја присутан, а на којој се расправљало око сукоба у
Словенији. У најкраћем, Борисав Јовић је изнео став за који сам ја тада први пут
чуо, да не треба никога силом, па ни Словенце, присиљавати да остану у Југославији

28 | Јовић је наставио да упозорава на важност деловања војске
у оквиру њених уставних овлашћења: „Желим још да кажем да би
свака одлука о употреби војске, свака одлука о акцији било које врсте
требало да се доноси у Председништву Југославије а не у Савезном
извршном већу, јер оно за то није надлежно. Председништво постоји
и постојало је, без обзира на то да ли има председника или нема.“1
У међувремену је Председништво Југославије било на путу да
добије председника. Европска „Тројка“ се 30. јуна вратила у Београд
одлучна да не оде док се Председништво не конституише. У међу-
времену је Месић истога дана, док још није био изабран на челну
функцију у Председништву, потписујући се као „уставни предсједник
Предсједништва СФРЈ“, из Загреба проследио одлуку у којој је стајало
да Штаб Врховне команде ЈНА одмах обустави све војне операције у
Словенији у складу са начелним споразумом председника Хрватске,
Словеније, Србије и председника СИВ-а са делегацијом Европске
заједнице. Тражио је и да се јединице ЈНА у целој земљи одмах
повуку у „војарне“, а „наредио“ је Штабу Врховне команде да хитно
повуче своју наредбу о мобилизацији: „Обавјештавам све савезне и
републичке органе власти да сам на овај корак био присиљен због
упорног спречавања чланова Предсједништва СФРЈ из Србије и Црне
Горе да се то предсједништво конституира у складу с Уставом СФРЈ.“2
Кадијевић пише да је домет ових наређења био непостојећи:
„Између осталог и због тога, јер се већ довољно јавно компроми-
товао као разбијач Југославије. Сви његови покушаји на том плану
ако они то неће, и да ЈНА треба да се повуче из Словеније и да изађе на нове

границе, а да конкретно није говорио које су то границе“ („Transkripti sa suđenja
pred MKSJ“, 76). Генерал Кадијевић је ову промену става видео као разлог неуспеха
операција у Словенији: „За време сукоба у Словенији када је ЈНА за два дана
повратила контролу над државном границом, али и била брутално нападнута од
Територијалне одбране Словеније и то како ЈНА, тако и породице војних лица,
Штаб Врховне команде је предложио Председништву СФРЈ да се прво потпуно
порази и разоружа словеначка војска, а потом ЈНА повуче из Словеније, како је
то, иначе, било предвиђено. Да би тај задатак извршили, а да не употребљавамо по
насељеним местима Словеније авијацију, оклопне и артиљеријске јединице, да би
Словенију поштедели рушења (иако Словенија такав однос није заслужила), биле
су нам потребне две пешадијске бригаде – једна из Србије и друга из Црне Горе.
У Председништву СФРЈ Срби и Црногорци су се томе успротивили, наравно, по
одлукама њихових републичких руководстава“ (Моје виђење распада, 116).
2 Трибунал: Милошевић, доказ П329.2.
су испадали чак и смијешни. Познато је његово издавање наредби | 29
војсци преко средстава јавног информисања које смо ми у Штабу
Врховне команде једноставно игнорисали, односећи се према њима
као и да не постоје.“1
Посредничка мисија Европске заједнице уложила je велике
напоре да обезбеди пристанак српске стране на избор Месића за
председника Председништва. Милошевић се 30. јуна обратио срп-
ској јавности и рекао да је Србија прихватила предлоге Европске
заједнице, али и да очекује да се тако понашају Хрватска и Словенија.
Милошевић је тројици министара обећао да ће Србија подржати
Месићев избор на функцију председника Председништва СФРЈ.
Потом је наставио састанак са Ђанијем де Микелисом, шефом
италијанске дипломатије.2
Према сведочењу Борисава Јовића, Милошевић је врло тешко
пристао на ову одлуку: „Био је сав сломљен. Рекао ми је да су насту-
пили са толиком упорношћу и неуважавањем ниједног аргумента,
као и са оптужбама и претњама Србији да се поставља велико питање
да ли вреди улазити у такве сукобе због Месића, јер би и неки други
представник Хрватске вероватно био исти као он, можда и гори.
Каже да је он морао да попусти и пристане, а мени препоручује да
их мучим још колико могу, па да прихватим.“3
Јовић је нови концепт пренео српским члановима Председништва.
Уследила је крајње необична, 121. седница овог тела, одржана 30.
јуна у сали „Београд“, у 23 сата, уз присуство европских посредника,
које је Будимир Лончар позвао да присуствују састанку. Формално,
1 В. Кадијевић, Моје виђење распада, 37.

2 Политика, 1. јул 1991, 1. – О протеклим догађајима и новој српској стратегији,
Милошевић је у телефонском разговору обавестио Радована Караџића: „Имао
сам разговор са Де Микелисом после састанкa, он је хтео да поразговарамо мало
о нашој сарадњи и развоју односа Србије и Италије. [...] ЕЗ је прихватила, они су
прихватили да гарантују да ће Хрватска и Словенија испунити своје обавезе и да
изврше суспензију ових аката и да се прекине то насиље. Они су гарант и они су се
изјаснили, видећемо како ће тај ток догађаја даље да иде, али ја мислим да смо овим
изашли из оног обруча притиска да Србија растура Југославију. [...] То је јасно и
треба их пустити да се отцепе, сад је само питање отцепљења по линији која нама
одговара. [...] Што се Словеније тиче, ја бих их пустио одмах [...] да иду одмах, а
ови други кад се с нама разграниче. [...] Сад ми морамо ствари да радикализујемо и
убрзамо, то је потпуно јасна ствар“ (Трибунал: Мартић, доказ 00202. Транскрипт
пресретнутог телефонског разговора).
3 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 346–347.

30 | није било ни седнице, ни дневног реда, ни гласања, ни записника,
ни словеначког члана Председништва, али је Палата била препуна
новинара. Састанком је руководио Васил Тупурковски, а Јовић је
одмах затражио писане гаранције од Европске заједнице да ће Сабор
Хрватске и Скупштина Словеније поштовати тромесечни мораторијум
на спровођење закона о отцепљењу: „Великодушно су се изређала
сва тројица министара да слаткоречиво изразе тврда обећања и
гаранције у име ЕЗ да ће и Месић и Хрватска и Словенија морати,
под њиховим утицајем, да раде по Уставу СФРЈ и у складу са њим.“1
Тачно у поноћ, Жак Пос је предао Ван ден Бруку председа-
вање над делегацијом „Тројке“ јер је 1. јула истицао шестомесеч-
ни период председавања Луксембурга. Преузимајући функцију
председавајућег, Ван ден Брук је приметио: „Ето тако се то ради у
Европској заједници.“2 Потом је позвао чланове Председништва
да се усагласе око избора председника.
Бранко Костић је ипак одбио да гласа за Месића, али су се
Борисав Јовић, Југослав Костић и Сејдо Бајрамовић сагласили.3
Б. Јовић: „Тупурковски је тада устао и почео да се љуби са Месићем,
честитајући му избор. То су урадили и Богићевић и министри ЕЗ.“4
Седница је завршена 1. јула, у један сат после поноћи. Стјепан
Месић је изабран за председника а Бранко Костић за потпредсед-
ника Председништва Југославије. „Тројка“ је напустила седницу,
на аеродрому се састала са Марковићем, па продужила за Загреб,
где их је чекао Туђман.5
1 Исто, 347.
2 Goran Fejic, “Midnight in Belgrade, Dusk in Brussels”, http://www.opendemocracy.
net.
3 Бранко Костић је накнадно, 8. јуна 2005, истицао да је Скупштина Словеније,
која је претходно донела одлуку о отцепљењу, на посебној седници донела нову
одлуку којом је замрзнула претходну. Међутим, на седници Председништва сао-
пштено је да Сабор Хрватске није донео сличну одлуку о замрзавању своје раније
одлуке о отцепљењу, већ су представници европске „Тројке“ само саопштили Пред-
седништву да имају усмено обећање од Туђмана да ће то поштовати: „У таквим
условима, ја сам лично сматрао бесмисленим давати подршку Стјепану Месићу
за избор за председника Председништва СФРЈ, што и данас мислим. Међутим,
др Борисав Јовић је дао сагласност у име Србије и то је био тај неопходни пети
глас за избор Месића“ („Peti glas – Jovićev“, http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/
clanci.119.html:277204).
5 Делимичне стенографске белешке са ове седнице објавио је Стјепан Месић
(Kako smo srušili Jugoslaviju, 58–64). Политика уопште није објавила информацију
Месић је одржао конференцију за штампу на којој је изразио | 31
уверење да ће се одржати постојећи договор о обустави неприја-
тељстава и да је криза превладана: „Предсједништво није било
конституирано, значи, Врховна команда није била у функцији, и
то што је направљено, направљено је изван Врховне команде. Сада
нема никаквог разлога, поготову када су непријатељства престала
у Словенији, да се резервисти [не] врате својим кућама и да функ-
ционира систем.“ Тврдио је да Југославија није у грађанском рату
и да неће ни бити у њему, али је истовремено нагласио да ће и војни
врх и савезна влада морати да одговоре на многа питања о томе како
је дошло до употребе силе: „Jа мислим да ће доста људи у војном
врху морати преиспитати, са свим учесницима у овим догађајима,
ко је имао колико учешћа и да ли су пређене границе договореног
и дозвољеног баш у вријеме док врховна команда није функцио-
нирала.“ Иако је настојао да хумором опусти атмосферу, Месић је
покренуо читав низ конфликтних питања и инсистирао на томе да
ће Хрватска наставити да спроводи одлуку о раздруживању. Изјавио
је да је Косово највећи генератор кризе „и добрим дијелом она се
дизперзира у друге дјелове Југославије да се не би видјело Косово.
Косово се мора ријешити, оно се не може ријешити без Албанаца и
против Албанаца. Мора се тражити ријешење у комуникацији свих
народа који живе на Косову али без употребе силе“.1
Са прве седнице Председништва са новим председником, одр-
жане 1. јула, одсуствовали су Дрновшек и Тупурковски. Седници
су присуствовали Марковић и чланови савезне владе Грачанин и
Бровет. Расправљало се о Словенији, па је позван и Кучан, али он
је одбио да уопште дође у Београд. Извештај су поднели Грачанин
и Бровет. Према наводима медија, они су се углавном жалили због
напада на припаднике федералних органа. Грачанин: „Убијају нам
људе, читаве групе припадника Савезног СУП-а су затворене“;
Бровет: „Словенија тероризира војску и официрске породице“.2
да је Стјепан Месић изабран за председника Председништва СФРЈ. Само је у

броју од 2. јула пренела саопштење са прве седнице којом је он председавао.
Истовремено је објавила „неауторизоване и делимично скраћене“ стенографске
белешке са састанка чланова Председништва и мисије Европске заједнице
(Политика, 2. јул 1991, 11–13).
1 Трибунал: Магнетофонски снимак са конференције за штампу.
2 Борба, 2. јул 1991, 1.

32 | Под овим утиском, а на основу претходних препорука Савезног
савета за заштиту уставног поретка, усвојени су следећи закључци:
да се одмах и безусловно прекину сви сукоби, поштује примирје,
заштите животи људи и успостави мир у целој земљи, прекину
сви облици блокаде и притисака, уцена и непријатељстава; да се
ослободе сви припадници ЈНА и чланови њихових породица, да се
деблокирају касарне и обезбеди снабдевање струјом и храном; да
се оружани састави Словеније повуку на своје матичне локације, а
јединице ЈНА у своје гарнизоне, као и да се обезбеди несметани рад
и функционисање савезних органа, посебно у вези с обављањем ца-
ринске контроле и других послова који су у надлежности федерације:
„Председништво СФРЈ је ове закључке усвојило већином гласова,
глас је изузео Стјепан Месић, и закључило да их саопшти јавности.“1
Месић је изузео свој глас при доношењу ових закључака: „Мени
су ти закључци тек дјеломично прихватљиви, јер недостаје прецизан
став о повлачењу војске у касарне.“2 Кучанов коментар на ове одлуке
био је кратак – граница је словеначка а савезни закони не важе у
овој републици.3 Милошевић се 1. јула, у касним вечерњим сатима,
састао са Геншером. Службено је саопштено да гаранције које је
пружила Европска заједница за обезбеђивање суспендовања одлука о
осамостаљењу Словеније и Хрватске представљају значајан корак на
путу ка постизању мирног и демократског расплета кризе и враћању
њеног решавања у легалне оквире, „у интересу мира у Југославији.“4
Војни врх није намеравао да се једноставно потчини Председниш-
тву на чијем је челу био Месић. Бранко Мамула сведочи да је по позиву
дошао у Генералштаб 1. јула увече, где је затекао Кадијевића који је
„био сам у кабинету, видно узнемирен, врло заморен, сломљен под
теретом онога што се догодило у Словенији“. Кадијевић је оптужи-
вао сопствене генерале, пре свега Аџића и Колшека, за пропусте у
организовану акције, а посебно Марковића: „Курвањски се понашао
као увјек – пере руке од свега, није знао да ће Армија употријебити
силу у извршавању задатака, није га требало укључивати.“5
1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 104–105. Записник са

2 S. Mesić, Kako smo srušili Jugoslaviju, 65.
3 Борба, 2. јул 1991, 1.
4 Политика, 2. јул 1991, 1.
5 B. Mamula, Slučaj Jugoslavija, 235.
На Мамулин предлог, током ноћи између 1. и 2. јула одржан | 33
је нови састанак војног руководства. Смењен је генерал Конрад
Колшек; Кадијевић је указ о његовом смењивању потписао још 29.
јуна, а Колшеку је то саопштено те ноћи. Нови командант 5. армијске
области постао је генерал Живота Аврамовић (1934–2002). Састанак
је, међутим, показао да је војно руководство и даље подељено. Аџић
је сматрао да треба ојачати јединице у Словенији и наставити дејства
уз подршку авијације без организовања нове, свеобухватне операције
за коју се залагао Мамула. Генерали Александар Васиљевић (16. јуна
је постављен на место начелника Управе безбедности ЈНА) и Марко
Неговановић такође су предлагали наставак борбе у Словенији.
Међутим, пуковник Вук Обрадовић је рекао да не види зашто би
се ЈНА борила у Словенији и предлагао је повлачење на границе
српских територија у Хрватској.1
Положај ЈНА у Словенији убрзано се погоршавао. Штаб
Врховне команде поново је, уместо ефикасне акције, понудио више
него патетично саопштење – Словенци се према ЈНА односе као
према „непријатељској окупаторској војсци“, снабдевање храном и
даље се онемогућава, рањеницима не може да се укаже помоћ и још
увек се хапсе официри и чланови њихових породица.2
Јединица ЈНА која се, у складу са договором о прекиду неприја-
тељстава, повлачила из рејона Требње у Карловац, нападнута је 2.
јула, у раним јутарњим часовима, у околини Брежичке шуме, код
села Дрнова. Због тога је генерал Аврамовић наредио ваздушне
нападе и упутио тенковска појачања овој, али и другим опкољеним
снагама ЈНА. Гађани су радио и телевизијски предајници у Наносу,
Крвавецу, Бочу, Домазлу, Љубљанском каштелу и Похорју. Поново
je бомбардован љубљански аеродром, као и положаји словеначких
снага код Кочевске Реке, Чатежа, Дравограда и Краковског Грозда.3
Игор Бавчар је успео да телефонoм контактира генерала
Аврамовића и да га пита шта значе учестали ваздушни напади током
примирја. Добио је кратак одговор: „Ово је тек почетак.“4 Међутим,
на тлу је владао потпуни хаос. Према Брегани jе 2. јула упућeна
1 Исто, 239–241.
3 CIA, Office of Russian and European Affairs, Balkan Battlegrounds, vol I, Washington
2002, 66.

34 | група од једне тенковске и једне механизоване чете са задатком
да деблокира тамошњe јединицe. Колону су код Прилипа зауста-
вили словеначки територијалци, да би потом по колони, под још
увек неразјашњеним околностима, дејствовала авијација ЈНА. Код
Краковског Гозда уништено је још једно борбено возило, а друго
је оштећено. Укупни губици били су три погинула и 19 рањених
припадника ЈНА, међу којима је био и мајор Славко Дакић, који
је предводио колону. Губици у техници били су један уништен и
три оштећена тенка М84, као и два уништена и четири оштећена
оклопна транспортера.1
Истога дана јавности се преко Телевизије Београд обратио
генерал Аџић и оптужио словеначке власти да су прекршиле дого-
ворено примирје и кренуле у „свеопште, бесомучне и најпрљавије
нападе на све што је носило униформу и ознаку ЈНА и што има
било какве везе са њом“. Његово иступање показало је да војни
врх није могао ни да замисли да ће доћи до отвореног сукоба са
словеначким народом: „Нико у Армији није могао да схвати да
се сукобљава са онима који Југославију и ЈНА мрзе из дна душе.
Деценијама учени у духу југословенства, нисмо ни могли поверовати
да се толико зла и мржње може сакупити на једном месту, и у таквим
облицима. Подмукли су и безобзирни. Не штеде никога, па чак ни
малолетну децу, жене и своје дојучерашње суседе. Било је и издаје
у нашим редовима, највише међу Словенцима. И то не мале издаје.
Прижељкивали су понављање 1941. године. Трудићемо се да рат
на који смо приморани траје што краће. Тешко смо ово поднели,
али смо се опоравили и прилагодили. Нестале су многе илузије.
Извршили смо нужне кадровске промене и окрепили своје снаге.
Примораћемо противника да поштује прекид ватре и престане са
арогантним наступањем. Наћи ћемо и оне који се сада скривају у
својим јазбинама. Подвалама и мржњом се не побеђује. Остварићемо
контролу и ствари довести до краја.“2
Али, деморалисане трупе ЈНА нису могле да поднесу даљи
притисак. Током дана словеначким територијалцима предала се
касарна у Шкофја Локи. Практично, и последњи гранични прелази
стављени су под контролу словеначких власти. Да би демонстрирао
подршку словеначком руководству и истовремено упозорио ЈНА да
1 B. Dimitrijević, Oklopne jedinice, 245.

2 Наведено према: Одбрана и безбедност Југославије, 298–299.
не покушава да користи силу ради очувања контроле над савезним | 35
границама, Геншер се састао са Кучаном и Рупелом.1 После тога
Кучан је наредио својим војницима да пуцају на федералне трупе,
укључујући и оне који нису имали бојеву муницију.2
Како је време пролазило, претње војног врха звучале су све
празније. Ваздушни напади нису поколебали Словенце, а 2. јула у
Љубљану су дошли Месић и Тупурковски како би договорили ново
примирје. Стигли су тек поподне, пошто им је речено да није могуће
путовати од Загреба до Љубљане јер је пут миниран. Стјепан Месић:
„’Нека рашчисте’, каже Тупурковски, ’та путује врховни командант’!
Какав вражји командант, мислим у себи, кад се војска одметнула.“3
1 Састанак је одржан у хотелу у Бељачким Топлицама, у Бад Вилоху. Милан

Кучан: „Обавили смо врло кратак, али садржајан и значајан разговор где је он рекао:
– Све ми је јасно. То је прави рат. Ја ћу сада обавестити своје колеге и тражити
састанак министара Европске заједнице. До тога је и дошло и тако је то кренуло.
Данас се често приговара да је та одлука била исхитрена и да су пре свега господин
Геншер и Немачка ту притиснули на друге. Но, ја мислим да је то врло неправедно
и врло функционализирано мишљење. Да се тада тај став прихватио, правовремено,
став о распадању Југославије и неопходности дипломатске интервенције која
би контролирала даљи процес, вероватно се могло спречити много тога што
се касније десило. Не кажем да се могло спречити све, али много тога се, ипак,
могло спречити да је до међународног признања Словеније и Хрватске, поготово
Словеније, дошло прије. Пре бих рекао да се то догодило прекасно него прерано.
Ту јесте разлика између Словеније и Хрватске. Тај феномен српског живља у
Хрватској јесте феномен и фактор са којим је и међународна заједница рачунала.
Али, нисам сигуран да ли је могла тачно проценити шта то значи. Јер, касније су
многи актери, тадашњи министри спољних послова, говорили о томе да су требали
слушати и тражити од Хрватске да регулира односе са српском мањином у свом
уставном поретку пре него што добије међународно признање. Но, они то тада
нису урадили. Дошло је до једностраног тумачења шта то значи. Да ли је Хрватска
добила слободне руке у односу на српску мањину или не? Сада се много више
зна о Хрватској, али пресуда о томе је, ја мислим, пре свега ствар Хрвата самих.
Ми смо, ја мислим, што се тиче Словеније, читаво време били коректни. Поново
кажем, оно што смо тражили за себе на основу нашег природног и нашим, чак и
југославенским, уставом гарантованог права на самоопредељење, то, наравно,
признајемо и свима другима, уз тај генерални принцип да се то право не може
остваривати на рачун једнаког права других, дакле да треба тражити начин на који
се то може остварити, па и данас, а тако ће бити и убудуће“ („Milan Kučan: Otpor
srboslaviji“). Видети и: Božo Repe, Milan Kučan. Prvi predsjednik Slovenije, Udruženje
za modernu historiju, Sarajevo, 2019, 250.
2 Транскрипт документарног филма: Југославија – рат који се могао избећи.
Yugoslavia – The avoidable war, “Hargrove Entertainmnet”.

36 | У одсуству Кучана, који је био на састанку са Геншером, при-
мили су их Дрновшек и Петерле. Уследио је низ разговора између
чланова Председништва, словеначког руководства, савезне владе и
војног врха који су довели до прекида војних операција 2. јула касно
поподне.1 Тек тада је и словеначки председник прогласио једнострани
прекид ватре, јер је општи однос снага био на словеначкој страни.
Примирје je почело је 3. јула поподне, тако да су 3. и 4. јули били
релативно мирни, мада веома напети дани.
У Србији је одмах доминантно постало уверење да је за тра-
гедију ЈНА крив Анте Марковић јер је, наводно, ограничио начин
деловања и употребу оружане силе. О одговорности војног врха
мало се јавно говорило. Политика је интензивно писала да је пона-
шање Немачке у југословенској кризи „дубоко поделило“ Европу,
као и да је дошло до „ренесансе германизма“. Драгутин Зеленовић
је још једном оптужио Марковића да је најодговорнији за кризу, а
Милошевић се 2. јула састао са командним саставом Територијалне
одбране Србије.2 С друге стране, дубоко скривена од јавности, расла
je напетост између војног врха и српског и црногорског руководства,
обележена узајамним оптужбама због неуспеха акције.3
1 Стјепан Месић пише о напетом тону ових разговора: „У једном од тих

разговора и ја повисујем глас на Кадијевића: – Зар ти не слушаш Предсједништво,
своју врховну команду? – Какво Предсједништво! Поступам по Уставу, само Устав
СФРЈ слушам“ (Kako smo srušili Jugoslaviju, 72).
3 Момир Булатовић: „Касније је ЈНА, опет супротно изричитој вољи политичког
руководства Црне Горе и Србије, по наређењу Анте Марковића, ушла у војни
обрачун са словеначком територијалном одбраном. У том блицкригу се прописно
обрукала, претрпјела тешке губитке у људству, и што је ваљда био посебан циљ,
показала сву своју неспособност. Отада се ријеч – издаја увукла у главу многих
људи који су са ужасом гледали голобраде момчиће, регруте ЈНА који су без
праве команде и јасног циља, без муниције и са неисправним наоружањем, били
статисти представе у којој је ’побједу однијело словеначко оружје’. Овим поводом
смо ушли у жестоки сукоб са армијским врхом. Он је био иза сцене и добро
скриван од јавности. Разлог је једноставан. Колико год смо били незадовољни
са ЈНА, она је била оружана сила која се супротстављала новоформираним
националним паравојскама. Уз то, тежили смо истом циљу – очувању Југославије
и тај је циљ оправдавао компромисе на које смо пристајали. Иначе, расправе
са армијским врхом су увијек имале циркуларни ток. Онај ко је био формално
у праву, суштински је гријешио. Онај ко је указивао на суштинске потезе, није
имао формалну моћ. Кривица је међусобно приписивана другима, а сви заједно
смо незадрживо тонули“ (Pravila ćutanja, 42–43). Кадијевић је спор видео на
Ма колико био очекиван, почетак рата изненадио је српску | 37
јавност која је одговорила протестима. За разлику од Словеније и,
касније, Хрватске, где је национални романтизам био на врхунцу и где
је већинско јавно мњење сматрало да се води одсудни бој за слободу,
враћање мртвих војника, готово дечака, пробудило је део успаваног
српског јавног мњења. Прве протесте организовале су 2. јула мајке
српских војника и одмах су оптужене да су део завере против српског
народа. Оне су, када им није дозвољено да уђу у зграду српског парла-
мента, поломиле стакло на вратима и прекинуле седницу Скупштине
повицима: „Издаја! Вратите нам децу! Доста је политике“. Репортери
су забележили потресне сцене, узвици су били помешани са плачом и
јецајима, понеко је чак насрнуо на посланике, „сручивши им бујицу
нимало нежних речи у лице“. Убрзо су дошли о очеви и браћа војника
ЈНА, сви су очајнички тражили повратак чланова својих породица.1
У истом тренутку су пред Скупштином студенти, грађани и
опозиционе странке тражили распуштање Председништва СФРЈ,
формирање владе националног спаса и стварање српске војске.
Захтевано је и повлачење јединица ЈНА из Словеније, као и одговор-
ност војног врха и Слободана Милошевића због неуспешног вођења
ратних операција. Делегација родитеља, предвођена Будимиром
Кошутићем, будућим потпредседником српске владе, отишла је код
генерала Аџића. Он им је само поручио да су жртве неопходне за
одбрану Југославије: „Ако хоћемо мир ми то сада, нажалост, мора-
мо добити ратом. А у сваком рату жртве су неизбежне. Ми борбом
морамо доћи до ваше деце.“2
Потом је група од 450 родитеља из Србије, на челу са потпред-
седником Скупштине Боривојем Петровићем, отпутовала за Хрватску
и Словенију. Јелко Кацин, министар информација и словеначки
другачији начин: „Прва и свакако битна разлика је у томе што смо ми почетно
чврсто бранили позицију Југославије у целини, а они само Србије. Не може се рећи
да су Слободан Милошевић и српско руководство од почетка настанка кризе у
Југославији били против Југославије, али су, како се криза продубљивала и ширила,
све више напуштали Југославију и водили рачуна о српским интересима“ (Моје
виђење распада, 115).
1 Борба, 3. јул 1991, 1, 10.
2 Исто, 3. – Кошутић је за Политику изјавио како је Генералштаб „ужаснут и
разочаран“ понашањем Словеније: „Аџић нам је саопштио да је реч о невероватно
прљавом сукобу, где се користе незамисливе методе. Аџић је између осталог
прецизирао да би пораз Југославије и Армије сигурно отворио многе апетите“
(Политика, 3. јул 1991, 9).

38 | „бог рата“, изјавио је да би долазак мајки војника из Србије могао
да представља опасност по Словенију.1
Слободан Милошевић се није оглашавао јер Србија „није била
у рату“, али јесте Момир Булатовић. Он је писао Милану Кучану;
подсећао га је на „славну братску прошлост“ и молио да ослободи
заробљене војнике: „Господине Предсједниче, Будући да Вас и
Вашу породичну судбину лично познајем, ово је једна од ријетких
прилика да у своје име и у име народа којег представљате узвратите
дио племенитости коју сте нашли у окриљу црногорског и српског
народа, посебно онда када је словеначком народу пријетило потпуно
духовно и физичко истребљење.“2
У Србију су почели да стижу и први возови са ослобођеним
војницима ЈНА. Иронија историје била је потпуна – некада су
истом пругом долазили возови „братства и јединства“, а сада су се
у њима враћала деца која су једноставно бачена у пакао рата: „Воз
туге. Уплакане жене са децом, породице војних лица и војници-
заробљеници. Препознали смо их још из далека. Дечаци обучени у
неке крпе које су добили од словеначких територијалаца. Још увек
уплашени, а на лицима им се види стид – као да су они криви за
саботаже и издаје у 5. армијској области.“3
Руководство Социјалистичке партије Србије затражило је
3. јула хитно заседање савезне скупштине на којој би се утврдила
одговорност Анте Марковића „зато што је својим одлукама, на које
по Уставу није имао право, одговоран за сукобе и крвопролиће и
потпуно непотребне и ничим оправдане људске жртве у сукобима у
Словенији“.4 Немачка влада је истог дана затражила да ЈНА обустави
своја дејства како не би дошло до „озбиљних последица“ у односима
1 Борба, 4. јул 1991, 3.

2 Исто, 11. – Булатовић је касније писао: „И сада ми је мука кад се присјетим
тог понижења. Посебно када смо требали да, као предсједници република, молимо
свог словеначког колегу Милана Кучана да покаже милост према заробљеним
припадницима ЈНА из наших република. Ово је био јавно постављен услов да би
се уопште сазнало за њихову судбину, а касније да би били пуштени на слободу.
Прогутао сам кнедлу, писао Кучану и јавно га молио да ослободи припаднике ЈНА
из Црне Горе“ (Pravila ćutanja, 42).
3 Борба, 4. јул 1991, 11. – Један младић из Новог Сада, Србин, рекао је
репортерима: „Није тачно да су Словенци лоши људи. Безброј пута су нам помогли.
Зашто бих ја Словенце бранио од Словеније? Исто су мислили и наши официри
који су са нама били само да нам неко нешто не би учинио“ (исто).
између Немачке и Југославије.1 На ванредној седници црногорске | 39
скупштине Бранко Костић је изјавио да је словеначко руководство
издало земљу, а Мило Ђукановић да Југославија у „досадашњим
оквирима“ више не постоји.2
Стјепан Месић се из Љубљане вратио у Загреб и отпочео ди-
пломатску офанзиву. У контакту са страним дипломатама (Дитрихом
Геншером, Дагласом Хердом, Алојзом Моком и Ван ден Бруком)
покушавао је током 3. јула да предочи колико је постигнуто прими-
рје крхко и да укаже на опасност од армијског преузимања власти.3
Након тога је за 4. јули заказао 123. седницу Председништва и
допутовао у Београд.
На седници су главну реч имали генерал Кадијевић и адмирал
Бровет. Они су оптуживали словеначку страну да није деблокирала
касарне и да крши примирје. Упркос овим алармантним тумачењи-
ма и упркос чињеници да су готово сви гранични прелази поново
прешли у словеначке руке, Политика је писала како је Словенији
„наложено да повуче јединице“.4
На седници је потврђен договор о апсолутном прекиду ватре,
најкасније до поноћи тог дана; повратак (одмах или најкасније до
7. јула) на стање пре доношења одлуке о независности Словеније;
до поднева 5. јула требало је деблокирати јединице и све установе
ЈНА. Од словеначке стране такође се очекивао повратак објеката,
средстава и опреме ЈНА, као и повлачење на мирнодопске позиције.
Након тога, јединице ЈНА би се вратиле у касарне. За спровођење
ових одлука задужени су Богић Богићевић и Васил Тупурковски.5
Словеначка страна била је изненађена оваквим ултиматумом, по-
себно што се са одлуком сагласио и Месић. И овога пута одговор из
Љубљане на ову нереалну листу жеља био је кратак – Југославија више
нема границе са Италијом и Аустријом. Словенија је била одлучна да
одржи постојеће стање у очекивању наставка преговора уз присуство
европске „Тројке“. Без обзира на долазак Богићевића и Тупурковског
(они су у Словенији боравили 5. и 6. јула), словеначко Председништво
посветило се разради платформе за предстојеће преговоре.
1 Исто, 5.
2 Исто, 10.
3 S. Mesić, Kako smo srušili Jugoslaviju, 75–78.
5 Одбрана и безбедност Југославије, 302.

40 | У Србији је актуелна ситуација и даље изједначавана са догађаји-
ма из 1941. године. Милорад Вучелић је писао да је Србија прешла
границу сопствене толеранције, да ниједан политичар никада неће
добити мандат да остави „велике делове српског народа у иностран-
ству“. Оптужио је и родитеље који су тражили повратак своје деце из
ЈНА да су део „завере“ чији је циљ био да блокирају војне јединице
и онемогуће их у даљим „самоодбрамбеним“ дејствима, односно,
„да би се до краја извели сви сепаратистички науми и циљеви и
заташкала одговорност за злочин над војницима“.1
Мит о историјској предодређености Србије да буде „жртва“ био
је у пуном замаху – њени непријатељи били су Аустрија и Немачка,
а из тога је проистицала и једна посебна, готово мисионарска улога:
„И овога пута, изгледа, српски народ има злу судбину да великом
ценом плати увиђање Европе и САД ко је ко на Балкану и ко је
одиста на страни демократије и цивилизације, а ко не.“2
Генерал Аџић је 5. јула говорио у Центру високих војних школа
у Београду. Према белешкама једног официра који је био на том са-
станку, рекао је да је Југославија у највећој кризи од свог оснивања,
да се суочава са катастрофом и да војно руководство дуго није било
свесно те ситуације, да би војни удар био „права катастрофа“, да је
ЈНА у рат уплетена мимо своје воље, да је у Словенији деловала само
у самоодбрани и да се зато „уздржала“ од општег ваздушног напада
на виталне саобраћајнице, комуникације и електронске медије;
ЈНА својим утицајем треба да „принуди“ републичка руководства
на мирно решење односа „између народа Југославије“.3
Реалност је била знатно другачија, што је показао и састанак
који су 5. јула Милошевић и Јовић имали са генералом Кадијевићем.
Српски функционери констатовали су да је ЈНА у Словенији „пора-
жена и потучена“, да је српски народ изгубио поверење у војску и да
је у Србији „издаја на делу“ – Вук Драшковић је водио пропаганду
да се не иде у рат, а демонстрирале су и мајке војника. Зато је од
Кадијевића захтевано да се Словенцима одговори „жестоко, свим
средствима, укључујући и авијацију, потом се повући из Словеније“
како би се „уплашила Хрватска и умирио српски народ“. Тражено

2 Исто.
3 Трибунал: Милошевић, доказ П405А. Према изјави генерала Милосава
Ђорђевића истражитељима Трибунала од 6. марта 2003. године.
је и да се јединице ЈНА повуку на линију: Карловац–Плитвице | 41
на западу; Барања–Осијек–Винковци–Сава на истоку и Неретва
на југу. Б. Јовић: „На тај начин покрити све територије на којима
живе Срби до потпуног расплета, односно до коначног слободног
опредељења народа на референдуму.“1
Даље је тражено да се „потпуно елиминишу“ Словенци и Хрвати
из ЈНА: „Ако одмах не крене са акцијом у Словенији, ми губимо у
Србији, а онда се и војска распада. Били смо категорични. Вељко без
икакве дискусије прихвата. Само мисли да му треба 6–10 дана. Ми
се не слажемо, тражимо за 2–3 дана. После тога доћи ће признање
Словеније и Хрватске од Аустрије и Немачке, а тада би била могућа
и њихова војна интервенција. И то прихвата. Договорили смо се да
на Председништву СФРЈ постави две опције: или да Словенце при-
сили на спровођење одлука Председништва од јуче о препуштању
границе ЈНА и поштовању савезних закона, или да Председништво
нареди ЈНА напуштање Словеније. И у једном и у другом случају
доћи ће у конфликт, јер Словенци неће без борбе дозволити да
извучемо технику. А у конфликту не треба их штедети.“2
Пошто није реализован договор о ослобађању заробљених при-
падника ЈНА и чланова њихових породица, Александар Митровић,
потпредседник СИВ-а, затражио је 6. јула од словеначке владе да
се та одлука спроведе у дело: „Савезно извршно веће има инфор-
мације да се у затворима, логорима и сабирним центрима још увек
налази велики број војних лица и чланова њихових породица. У каз-
нено поправном дому ’Доб’ налази се 91 старешина и 110 војника.
Општи услови њиховог смештаја су нехумани. Са њима се поступа
нељудски, а међу њима има рањених и болесних, а већина је била
ван оперативних задатака. Не дозвољава се пребацивање у болнице
и друге здравствене установе.“3
Офанзивни планови војног врха били су, међутим, неостварљиви,
како због међународне реакције, тако и због саме природе сукоба

2 Исто. – Милошевић је 5. јула уредно уручио Седмојулске награде које су
добили: Иван Максимовић, Зоран Терзић, Никола Пантић, Милорад Мишковић,
Живојин Бумбаширевић, Бранко Миљуш, Никша Стипчевић и Александар
Петровић (атлетски тренер). Милошевић је рекао да је „сама награда само скромно
сведочанство њиховог личног доприноса њиховој Републици и њиховом народу“
(Борба, 6–7. јул 1991, 7).
3 Наведено према: K. Kolšek, Prvi pucnji u SFRJ, 316.

42 | и људских ресурса ЈНА. Мобилизација којом је претио Кадијевић
представљала је ново велико разочарење за ЈНА, јер је вишеструко
подбацила чак и на територији Србије и Црне Горе. Кадијевић је био
веома осетљив на процену међународних околности, а посебно је
страховао од интервенције Запада. Када је почетком јула телефоном
разговарао са совјетским министром одбране маршалом Јазовом,
добио је негативан одговор на питање да ли ће СССР стати у заш-
титу Југославије у случају западне интервенције. Чак је одбијен и
његов захтев да ЈНА у СССР-у купи наоружање и војни материјал
који је био потребан.1
„Словенија је одахнула са олакшањем“

(Јанез Јанша)
Истовремено је обрисе добијала и дипломатска акција Европске

заједнице. О стању у Југославији Ханс ван ден Брук је 3. јула у
Вашингтону разговарао са Џејмсом Бејкером. Оцењено је да са-
мостално деловање ЈНА, без цивилне контроле, није прихватљиво,
а ван ден Брук је био против признавања независности Словеније
и Хрватске. На другој страни, Немачка је, уз подршку Аустрије,
покушала да пред Саветом безбедности УН покрене питање при-
знавања Хрватске и Словеније, али се америчка влада успротивила
укључивању УН у југословенску кризу.2
Немачка дипломатија је ипак успела да се на нивоу Европске
заједнице први пут разговара о могућности признавања независности
Хрватске. У Хагу је, на самиту „Дванаесторице“, 5. јула усвојена
Декларација о Југославији. Заједница је апеловала да се пронађе
мирно решење тренутне кризе, уз противљење свакој употреби
силе: „Заједница и њене чланице констатују да су све заинтересоване
стране у Југославији прихватиле чињеницу да је настала једна нова
ситуација. Заједница и њене чланице ће са своје стране учинити све
што је у њиховој моћи да им помогне у проналажењу решења. У том
1 Борисав Јовић: „Прецизније, не би нас могли заштити, а што се оружја тиче

може, али само редовним каналом преко Владе СФРЈ, а ми тражимо мимо владе,
јер нам Анте Марковић омета доношење одлуке владе. Вељко га је упозорио да
Немци преко нас угрожавају и њих и замолио да то пренесе Горбачову“ (Последњи
дани СФРЈ, 360. Белешка за 9. јул 1991).
2 А. Bekić, „London i Bonn“, 351.
смислу, одлучиле су да поново у Југославију пошаљу министарску | 43
’Тројку’. Заједница и њене државе чланице треба да преиспитају
свој став уколико дође до даљих кршења обуставе ватре, посебно
уколико се прибегне једностраним војним дејствима. [..] У светлу
ситуације у Југославији, Заједница и њене чланице одлучиле су да
уведу ембарго на извоз оружја и војних материјала на читавој тери-
торији Југославије. Они захтевају од осталих земаља да учине исто.
Заједница и њене чланице су исто тако одлучиле да суспендују други
и трећи финансијски протокол са Југославијом.“1
Било је предвиђено да „Тројка“ прво одржи разговоре са
представницима федералне владе (Марковићем и Лончаром) и
хрватским и словеначким врхом (Туђманом и Кучаном), али је Ван
ден Брук захтевао и Месићево присуство, као и присуство чланова
Председништва СФРЈ задужених за надгледање примирја.
У делимично измењеном саставу (Ханс ван ден Брук, Жак Пос
и Жоао Пинеиро (João de Deus Pinheiro), министар иностраних
послова Португала (будући председавајући Савета министара
Заједнице), „Тројка“ је 6. јула предвече стигла на Брионе, трајектом
из Пуле; са њима су били Будимир Лончар и Јанез Дрновшек. Тамо
су их чекали Месић и Анте Марковић. Посета је уследила како би
се обезбедило спровођење договора у три тачке који је постигнут
30. јуна, спречило настављање кршења прекида ватре у Словенији
и избегла опасност од ескалације сукоба.
Сутрадан, 7. јула ујутро, стигла је и словеначка делегација –
Кучан, Петерле, Бучар и Рупел. Истовремено су дошли и Бранко
Костић и Борисав Јовић. Дрновшек је наизменично учествовао у раду
обе делегације (словеначке и југословенске). Југословенску страну
представљала је и делегација савезне владе, у којој су осим Марковића
били и министри спољних и унутрашњих послова, Будимир Лончар и
Петар Грачанин, као и адмирал Бровет. Преговори су трајали тачно
16 сати (од 8. ујутру до поноћи), а почели су држањем одвојених
састанака „Тројке“ са републичким руководствима (словеначким,
хрватским, па српским).
Затим су састанак имали словеначка и савезна влада. Јанез Јанша
пише да су Европљани били „врло нефлексибилни и арогантни“
према Словенцима и Анти Марковићу. Посебно је Ван ден Брук био
1 Трибунал: Милошевић, доказ П330.35. Документа Европске заједнице о

Југославији.

44 | „непријатељски настројен“ према Словенији.1 Интересантно је да је
и Борисав Јовић окарактерисао Ван ден Брука као најагресивнијег,
али према Србији. Јовићу је рекао да је намера Европске заједнице
да се помогне у стварању услова да се преговори о будућности
Југославије одрже у мирној атмосфери. Отворено му је саопштио
и да ће Словенија и Хрватска добити међународно признање уко-
лико би поново дошло до једностране војне акције: „Из коментара
које дају различите земље путем медија, можете схватити боље него
ми шта то значи, шта би то значило. Због тога, ми бисмо хтели да
учинимо све да се у такву ситуацију не дође.“2
Јовић је још једном исказао неповерење према „добрим наме-
рама“ Европе и саопштио суштину српске политике – службени
Београд нема ништа против самоопредељења словеначког и хрватског
народа ако то право важи и за Србе у Хрватској. Осим тога, готово
да је директно рекао и да Србија није заинтересована за договор о
преуређењу југословенске федерације. Тврдио је да ЈНА и савезни
органи нису одговорни за почетак рата у Словенији, а да Европска
заједница подржава „сепаратистичке тежње“ у Југославији; Словенија
је дефинитивно одлучила да изађе из федерације на неуставан
начин; потврдио је да је у јануару 1991. одржано више састанака
државних руководстава Србије и Словеније и да је „на њима врло
јасно речено да Србија нема ништа против да Словенија своје тежње
за осамостаљењем оствари на миран и демократски начин и да се
Србија томе неће супротставити“.3
Јовић је у веома дугом и прилично конфузном излагању рекао
и да ЈНА није употребила ни „делић“ борбене силе којом располаже,
али да се то може догодити у блиској будућности: „Могу да Вам
кажем да ЈНА само у Словенији располаже са снагом која их за 24
часа може поразити и разорити, али ми то сматрамо бесмисленим.
Морам директно да Вас питам, а Ви треба да размислите о одговору:
да ли Ви сматрате да ЈНА и Председништво СФРЈ могу даље да до-
живљавају таква понижења? Како да поступе ако се Словенци буду
даље овако понашали? Ако Словенци не буду престали са тим, а они
то неће, ја Вас уверавам, онда нам остаје врло мали избор: или да
ратујемо или да се отуд повучемо. [...] Морам Вам рећи да ће врло
1 J. Janša, The Making of the Slovenian State, 216 и 218.

3 Исто, 353.
тешко бити остварити мир, нарочито када се ради о Хрватској, у | 45
којој је много више народ измешан и где хрватско руководство врши
страховите припреме скоро за ликвидацију српског народа, а који
се масовно, из дана у дан, сели у Србију. Хиљаде људи се дневно
сели из Хрватске у Србију. То је масовно бекство под пресијом. [...]
Главни проблем који настаје код нас јесте признавање сваком народу
права на самоопредељење. Ми признајемо хрватском народу право
на самоопредељење, тражимо то исто и за српски народ. Морате
схватити, Срби су дали три милиона жртава у два светска рата да
створе једну државу у којој ће заједно живети. Сада би испало да
на један немогуће глуп начин губе своју државу и да постану на-
ционалне мањине у другим државама. Геноцидна политика према
Србима у току Другог светског рата је у памћењу свих њих и зато
такво решење не прихватају. Више то није ствар Србије, него они,
Срби ван Србије, то неће – они ће да ратују, ако је тако, за своја
национална права, за своју државу која им се на силу узима.“1
На маргинама ових састанака Јовић је, међутим, изнео другачије
мишљење о опстанку заједничке државе. Дрновшек се сећа како је „сео
поред Јовића и тихо га упитао“ каква је српска позиција о могућем
повлачењу ЈНА из Словеније: „Он је рекао да је то нешто о чему се
може разговарати. [...] Јовић се загрејао за идеју повлачења ЈНА из
Словеније и рекао је да ће за то покушати да добије потребну већину
у Председништву. Црногорски представник, Бранко Костић, који
је био присутан на том разговору, такође је рекао да је сагласан са
том идејом. [...] Ово је био очит корак даље у односу на све оно што
се дешавало на Брионима, где је требало пре свега да консолидујемо
примирје између Словеније и федерације, односно ЈНА.“2
Ова важна мишљења размењивала су се на састанку савезног
врха (Председништва и СИВ-а) и словеначког руководства, који
је почео у 13 сати и углавном протекао у духу узајамних оптужби
унутар федералне делегације, и оштрој конфронтацији око питања
контроле границе.3 У међувремену је „Тројка“ финализовала на-
црт декларације припремљене за усвајање, која је суштински била
заснована на компромису – обустава ватре уз повратак војске у
1 Исто, 354–355 и 359.

3 Белешке са овог састанка објавио је Јанез Јанша: The Making of the Slovenian
State, 222–226.

46 | касарне, тромесечни мораторијум на словеначке и хрватске одлуке
о раздруживању и успостављање граничног режима какав је био пре
25. јуна – са словеначком полицијом, али по савезним прописима.
Стјепан Месић: „Тај наоко једноставно срочен текст имао је и нејас-
них, дискутабилних формулација, али је у основи био прихватљив.“1
Уследио је пленарни састанак са представницима Председништва
СФРЈ (Јовић је отишао са Бриона незадовољан исходом свог разго-
вора са посредницима) и савезне владе који је почео у 14.55 сати.
Марковић је често водио нимало пријатне дијалоге са Дрновшеком
око тога да ли је и шта договорено на претходном састанку са слове-
начком страном: „Мораш се изјаснити да ли си ти овдје Словенија.
– Хоћу, изјаснићу се. – Играш једну улогу која би захтјевала да те
одстранимо, ако сада ово будеш негирао. – МЕСИЋ: – Нећеш ти
њега одстранити, члан је Предсједништва. – МАРКОВИЋ: – Знам,
али би сада он морао бити конструктиван.“2 У наставку седнице
Дрновшек је говорио искључиво на енглеском језику, иако га је
Марковић замолио да говори „тако да те сви можемо пратити“.3
Ван ден Брук је изјавио да су могућности представника Заједнице
ограничене и да ће представници југословенских народа морати
сами да реше своје проблеме: „Уколико бисмо отишли кући а да
немамо јасну слику по свим стварима, сматрали бисмо да би наш
даљи ангажман био потпуно без смисла. Ја не могу и ми не можемо,
ја не желим и ми не желимо да вам било шта наметнемо, то је ваша
сопствена одговорност. Ово је трећи пут како ми, за веома кратко
време, долазимо у Југославију како бисмо остварили одређени
напредак. Бојим се да нећемо моћи да одржавамо овако учестало
долажење и састанчење. [...] Сасвим је јасан став, односно позиција
12-орице, да уколико дође до било какве примене силе и једностране
примене војне силе, како год хоћете, онда је наша улога завршена.“4
Бранко Костић се још једном успротивио именовању Стјепана
Месића на челну функцију у Председништву. Оптужио је Словенију
да наставља да се агресивно понаша према ЈНА, али је рекао и да
„највећи део народа Југославије“ неће силом задржавати ни Словенију

2 Наведено према: Кosta Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 112–114. Стенограф-
ске белешке са радне седнице чланова Председништва СФРЈ и чланова Савезног
извршног већа са представницима Европске економске заједнице.
3 Исто.
4 Исто, 115–116.
ни Хрватску у Југославији. На Марковићеву примедбу да југосло- | 47
венски народи не желе рат али да желе Југославију, Костић је још
једном поновио да не желе да на силу задржавају у Југославији било
кога.1 Смисао Костићеве примедбе, која потврђује Дрновшекове
наводе о разговору са Јовићем, јасан је из његовог објашњења да
Председништво СФРЈ не постоји, а ако би постојало, оно би мо-
рало да изврши своју уставну обавезу и донесе одлуку да се „свим
расположивим средствима“ бране границе: „Ја лично не могу ни да
замислим себе да бих се у тој улози сјутра могао наћи.“2
Европски посредници и југословенски политичари договорили
су модалитете прекида ватре у Словенији и режим царинских по-
слова на граници Југославије према Италији и Аустрији: враћање
стања у граничном појасу и у целој Словенији на период од пре
25. јуна; контролу граничних прелаза спроводиће словеначка по-
лиција у складу са савезним прописима; царине би остале савезни
приход. У разговорима је учествовао и Анте Марковић. Он је
посебно инсистирао на разјашњењу текста, али је био изложен не
само оптужбама од стране словеначког руководства и војног врха,
већ је маргинализован и од стране европских преговарача. Ворен
Зимерман: „Покушај Заједнице да стекне утицај над југословенским
институцијама однео је једну непланирану жртву – Анту Марковића.
Лакомислено је изостављен из све ширег периметра њених поку-
шаја да од Југославије направи протекторат. Од тада су му се ретко
обраћали и ретко су га укључивали.“3
Пошто је било вероватно да се преговарачи неће сагласити о
овим условима, дата је пауза до заказивања нове пленарне седнице.
Oна је почела у 21.58 а на њој није учествовао ни Бранко Костић.
„Тројка“ је представила донекле измењен документ на енглеском
језику. Иако је Анте Марковић инсистирао на јаснијем дефинисању и
разграничавању одговорности савезних органа током мораторијума,
Ван ден Брук је одлучно захтевао да се документ усвоји у целости:
„Господо, одрасли као што и јесмо, знајући своју високу одговорност,
дајте, молим вас, да схватимо и да поновимо оно што сам рекао данас
поподне. Са пријатељима се не склапа мир, са непријатељима се склапа
мир. Ја се надам да ће овај пакет бити прихватљив за све. Оно што од
1 Исто, 118.
2 Исто, 118–119.
3 V. Zimerman, Poreklo jedne katastrofe, 98.

48 | вас можемо да тражимо јесте да сами на себе преузмете политичку
обавезу да браните целокупни пакет, без икаквих изузетака, колико
год је то у вашој моћи, а у име ваше земље, за будућност Југославије
и за будућност народа Југославије. Хвала вам.“1
Тако је у поноћ усвојена тзв. Брионска декларација која је
прогласила мораторијум на словеначке и хрватске одлуке о не-
зависности у трајању од три месеца, уз повратак ЈНА у касарне.
Најважнији принципи Декларације били су: 1) народи Југославије
једини могу да одлуче о сопственој будућности; 2) хитан почетак
преговора о свим аспектима будућности Југославије без икаквих
предуслова; 3) Председништво СФРЈ имаће пуну контролу над
ЈНА; 4) све стране морају да се уздрже од једностраних корака.
Политички преговори требало је да почну најкасније до 1. августа.
Требало је да се воде о свим аспектима будућности Југославије, „без
икаквих предуслова и на основу принципа садржаних у Завршном
документу из Хелсинкија и Париској повељи о новој Европи. Ово
се нарочито односи на људска права, укључујући право народа на
самоопредељење у складу са Повељом Уједињених нација и одго-
варајућих норми међународног права, што значи и оних који се
односе на територијални интегритет државе“.2
У Анексу I утврђени су даљи модалитети за припрему прего-
вора. Што се тиче режима на границама, речено је да ће контрола
граничних прелаза бити у рукама словеначке полиције, а да ће она
примењивати савезне прописе. Царине ће и даље бити савезни
приход, а наплаћиваће их словеначки цариници. Уплаћиваће се на
заједнички рачун који ће контролисати савезни и републички мини-
стри за финансије, плус један до два спољна контролора. Контрола
ваздушног саобраћаја требало је и даље да остане јединствена за
целу Југославију. У Анексу II предвиђени су модалитети за мисију
посматрача у Југославији која је требало да надгледа спровођење
споразума у Словенији, евентуално и у Хрватској.3
1 Наведено према: Кosta Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 123. Стенографске

белешке са пленарне седнице чланова Председништва СФРЈ, чланова Савезног
извршног већа, делегације Словеније и делегације Хрватске са представницима
Европске заједнице.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П330.35. Документа Европске заједнице о
Југославији.
3 Исто. – Јанез Дрновшек је накнадно писао да су преговори ометани „грмљави-
ном“ генерала Кадијевића из Београда, који је преко адмирала Бровета повремено
Споразум је највише одговарао Словенији, а најмање Хрватској. | 49
Словенија је договорени мораторијум искористила за утврђивање
својих позиција, а Хрватска је изгубила драгоценог савезника. Од
тада је њена политичка судбина била везана за Србију и Босну и
Херцеговину, па је власт у Загребу истицала како је међународна
заједница фактички допустила распламсавање рата у Хрватској. Да
од свеобухватног споразума неће бити ништа, било је јасно после
речи Борисава Јовића да ће се југословенска криза решити мирним
путем „само ако се српском народу у Хрватској призна право на
самоопредељење до отцепљења“.1
Седница Председништва СФРЈ, посвећена имплементацији
Брионске декларације, одржана је 8. јула. У њеном раду нису учест-
вовали ни Дрновшек ни Месић (седницом је председавао Бранко
Костић). Чланови Председништва утврдили су да словеначка страна
није испунила све обавезе које је преузела Декларацијом. Адмирал
Бровет је изјавио да се у Словенији наставља блокада гарнизона
ЈНА, да се врши притисак да се предају, а прекид ватре се и даље
не поштује. Борисав Јовић је довео у питање и преговарачки про-
цес на Брионима, питао је ко је позвао „Тројку“ и у чије име је она
испословала договор. Нападнути су Тупурковски, Марковић и
Лончар да су позвали „Тројку“ на Брионе, Председништву иза леђа.
Тупурковски је одговорио да је до посете „Тројке“ дошло уз пуну
синхронизацију СИВ-а и Европске заједнице.2
Позицију савезне владе бранили су Марковић и Лончар.
Марковић је рекао како „има информацију“ да је у Словенији у
току сукоб око прихватања Брионске декларације – на једној страни
су Кучан и Дрновшек, а Петерле и Бучар одбацују договор јер ће у
случају прихватања „изгубити самосталност“. Лончар је упозоравао
да ће се ратни сукоб проширити на Хрватску, као и да „има индиција“
претио интервенцијом из ваздуха уколико Словенија не ослободи заробљене вој-

нике и старешине ЈНА. Након што је Кучан пристао на овај захтев а Марковићеви
приговори игнорисани, отворен је пут ка усвајању декларације (Escape from Hell,
268–269). Ханс ван ден Брук је изјавио да је заустављен „вулкан за који смо се
сви надали да неће експлодирати“, а Месић и Туђман да је почео процес мирног
расплета југословенске кризе, а Кучан да осамостаљење Словеније није угрожено
(Борба, 9. јул 1991, 3).
2 Наведено према: Кosta Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 136–141. Делимичне
стенографске белешке и нацрт записника са 124. седнице Председништва СФРЈ.

50 | да ће Србија и Црна Гора омогућити Словенији отцепљење. Рекао
је и да се Јовић „незрело понаша“, па је Јовић тражио извињење.1
У атмосфери узајамног оптуживања, Председништво је у
наставку седнице (почела 9. јула у један сат после поноћи) ипак
прихватило Брионску декларацију.
И Скупштина Србије је 8. јула расправљала о државној кризи
и наговестила стварање нове (југословенске) државе. Посланици
опозиције тражили су расправу о „генези неуспешне српске полити-
ке“ и одговор на питање ко је представљао Србију у разговорима на
Брионима. Посланици владајуће партије захтевали су одговорност
Анте Марковића, „петоколонаша у Армији“ и словеначког руководства.
Антоније Исаковић је тражио да се Скупштина јасно одреди према
унутрашњим границама у Југославији као према административним;
изјавио је и да Срби нису угрожени само од Словеније и Хрватске
„већ и од Европе“.2 Као „титоистички“ одбацио је став федералног
премијера да о Србима у Хрватској треба да се одлучује у Хрватској.
Ову седницу обележио је и званични улазак у скупштину
Војислава Шешеља, са „кокардом“ на кошуљи.3 Све његове предлоге
посланици СПС-а поздрављали су „аплаузом у видном одушевљењу“.
Шешељ је потврдио како је изјавио да треба „пострељати“ све оне
који шире дефетизам, а његова расправа са посланицима опозиције
умало је довела до физичког обрачуна.4 Милан Парошки је рекао
да „цела Славонија“ припада српском народу, тражио је и да се
озваничи „Мартићева војска“.5
Најважнији закључак тицао се захтева да федерални органи
(СИВ, Председништво СФРЈ и Скупштина Југославије) обезбеде
„присуство и деловање ЈНА“ у САО Крајини, Славонији, Западном
1 Исто.
2 Борба, 9. јул 1991, 9.
3 Шешељ је за посланика изабран на допунским изборима у Раковици, за
упражњено место после смрти књижевника Миодрага Булатовића (он је био
кандидат СПС-а, а преминуо је 15. марта 1991). Први круг избора одржан је 16.
јуна; на њих је изашло 40,1% уписаних бирача. Шешељ је освојио 6.117 гласова, други
је био Радош Караклајић из СПС (1.692) а трећи српски књижевник Борислав Пекић
(1.365) кога је кандидовала Демократска странка (Политика, 18. јун 1991, 6). Пошто
на изборе није изашла најмање половина од укупног броја бирача, како је прописао
члан 47 Закона о избору народних посланика, други круг је одржан 30. јуна. Шешељ је
убедљиво победио Караклајића – 6.686 према 1.663 гласа (Политика, 1. јул 1991, 13).
5 Исто, 8.
Срему и Барањи ради спречавања ескалације међунационалних | 51
сукоба. Тражено је и да Влада Србије хитно предузме мере да се
Територијална одбрана оспособи да у „потребном тренутку“ пре-
узме на себе задатке одбране Републике Србије и српског народа,
као и „задатке заједничке одбране са другим народима који су се
определили да живе у Југославији“. Осим тога, захтевано је и да
српски регрути убудуће војни рок служе само на територијама „које
настањују народи који су се определили да живе у Југославији“.1 Ови
закључци усвојени су са само једним гласом против. У складу са њима,
припремљени су и на наредној седници овог заседања усвојени Закон
о одбрани и Закон о унутрашњим пословима Републике Србије.2
Они су представљали легислативни камен темељац Милошевићеве
владавине у годинама које су долазиле.
У међувремену је словеначко Председништво усвојило Брионску
декларацију, а Скупштина Словеније је то учинила 10. јула, са 189
гласова за, 11 против и седам уздржаних. На истом заседању усвојена
је и резолуција којом је федерацији и другим југословенским републи-
кама предложено повлачење ЈНА из Словеније. Словеначке власти
такође су нашле начина да избегну или одложе спровођење за њих
најпроблематичнијих аспеката Брионске декларације: повлачење
територијалне одбране са караула на граници и других виталних
објеката у Републици. Одлагали су предају заробљене технике, захте-
вали су и да се ЈНА повуче у касарне по договореним рутама, те да
не доводи нове јединице на територију Словеније. Савезна влада је,
међутим, захтевала да јој се уплаћују приходи од царина, а ССНО је
чак упутио захтев да се у војску пошаље 4.000 словеначких регрута.3
Савезно извршно веће оценило је 11. јула да је састанак на
Брионима потврдио да је југословенска криза интернационали-
зована због „објективне опасности сукоба у Југославији по мир и
стабилност Европе“. Укључивање међународне заједнице било је и
неизбежно и неопходно како би се обезбедила подршка опцији која,
по уверењу Марковићеве владе, нема алтернативу: мирољубиви дија-
лог и очување целовитости земље на основу даље демократизације,
пуног успостављања правне државе и поштовања људских права, уз
стварање претпоставки за наставак реформе. На крају је речено да је
1 Борба, 9. јул 1991, 9.

2 „Службени гласник Републике Србије“, 45/91, 27. јул 1991.

52 | политика словеначког руководства била главни фактор нестабилности:
„Употреба силе у Словенији наишла је у цјелини гледајући на осуду
европске јавности. Без обзира на чињенично стање, формирано је
увјерење да се ради прије свега о употреби силе од стране ЈНА против
једног политичког чина (декларација о независности), а не о насилној
примјени једностране политичке одлуке од стране Словеније. То је
утјецало на ерозију подршке јединству и територијалном интегритету
Југославије и видну промјену односа према Југославији код једног
броја европских земаља, прије свега Аустрије и Њемачке.“1
Ворен Зимерман се 13. јула састао са генералом Кадијевићем:
„Нисам очекивао нарочито љубазан пријем код Кадијевића, али
нисам био спреман за топовску паљбу која се сручила на мене.
Накострешених обрва, Кадијевић је оптужио Сједињене Државе
за двоструки стандард. Мене лично је оптужио за погрешно оба-
вештавање моје владе о ’правој ситуацији’ у Југославији.“2 Разговор
је био прилично кратак (40 минута) и врло непријатан. Завршен
је следећим речима: „Кадијевић: – Знате господине амбасадоре,
Ви сте последњи пут мени поставили питање које претпоставља да
војска има намеру да преузме власт и да руши владу у Хрватској, а
и сада Ви то питање мени постављате. Ја не разумем шта Ви хоћете.
Не заборавите да ја нисам неписмен човек, ни политички нисам
неписмен, да не видим очигледне ствари. Зимерман: – Господине
секретаре, ја мислим да после овога даљи разговор нема смисла.“3
Председништво СФРЈ одржало је 12. јула своју 125. седницу.
Дан уочи седнице, одржане су редовне консултације код Борисава
Јовића. Милошевић, Б. Костић и Јовић изјавили су да треба одмах
повући војску из Словеније, распоредити је на границе будуће
Југославије и извршити хитно смену свих Словенаца и Хрвата са
високих војних положаја. Б. Јовић: „Ако би то повлачење било
спречено, поставити жестоке ултиматуме Словенији или ударити
по њој, а такође одмах ојачати источнославонску линију фронта,
тући по редарственицима и не дати им да нападају српска насеља.“4
Председништво је заседало у проширеном саставу (без Јанеза
Дрновшека, уз присуство Марковића и генерала Кадијевића). Седница
1 Наведено према: Кosta Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 129–132.

3 Наведено према: В. Кадијевић, Противудар, 233–234.
је почела у 10.30 а завршена је пола сата после поноћи и једноставно | 53
није могуће прецизно изложити и објаснити све њене елементе.
Богић Богићевић је поднео извештај о разговорима у команди
5. војне области у Љубљани где је он, заједно са Тупурковским, био
9. јула: „У команди Пете војне области смо обавијештени да су при-
оритетни задаци да се успостави слобода комуницирања путевима и
ваздушним простором и да се обезбиједи нормалан живот и рад војника
и старјешина у касарнама. Друго, да се повуку снаге Територијалне
одбране, јер је и тих дана било поново отварање ватре по јединицама
ЈНА. Треће, да се одмах уклоне све инсталиране пријавнице испред
касарни ЈНА од стране Територијалне одбране које контролишу
улазак и излазак у касарне, и да се о томе обавијести јавност, јер
инсталирање таквих пријавница пред сваку касарну, доводи касарне
у статус логора. Затим, да се ослободи опкољени аеродром Церкље,
да се ријеши питање коришћења ваздушног простора, да се врате
средства и објекти, да се ослободе преостале старјешине из затво-
ра и припадници Савезног СУП-а, да се прекине са психолошким
притиском на војнике и чланове њихових породица и старјешине.“1
Богићевић и Тупурковски били су на седници Председништва
Словеније. Словенци су предложили да се формирају комисије које
ће решавати инциденте на локалном нивоу, „а да ми рјешавамо
политичка питања“. Предложено је и обострано ослобађање за-
робљеника, а проблем су представљали Албанци који нису желели
да се врате у ЈНА. Словенци су се жалили да ЈНА и даље поставља
минска поља, а о повратку стања на граници, царини и контроли
ваздушног простора у период од пре 25. јуна нису желели да разго-
варају. Тупурковски је рекао како је његов утисак да у словеначком
државном врху постоји спремност да се спроведу у живот одлуке из
Брионске декларације, али и да је „стање духа“ у Словенији и против
ЈНА и против опстанка Југославије као државе.2
Будимир Лончар је рекао да је међународни положај Југославије
знатно пољуљан, да је доминантна слика у свету да је она из агоније
прешла у фазу оружаних сукоба, да је југословенска криза дефинитив-
но постала изузетно важно интернационално питање, а да се стање
може променити само ако до 1. августа почну озбиљни преговори
1 Трибунал: Милошевић, доказ П328.16. Стенографске белешке са 125. седнице

Председништва СФРЈ.
2 Исто.

54 | о преустројству Југославије: „Желим да кажем да нико не жели да
предодређује ’рецепт’ како ће изгледати југославенска јединица. Сви
кажу да би било пожељно да она опстане; друго, да она опстане на
реалним основама, односно, не може бити на садашњем; треће, да њен
опстанак треба да се ’помири’ са правом народа на самоопредељење;
четврто, да се сачува југославенски територијални интегритет не
само ради опције европске ситуације него ради стабилности у овом
дјелу, јер се зна да постоје аспирације на југославенски териториј од
различитих страна, нарочито у нашем сусједству; пето, сматра се да
међународни субјективитет Југославије може, такође, да нађе своје
разрешење; и, последње, мисле да, ако хоћемо у Европу, морамо,
наравно, антиципирати Европу данашњице и још више сутрашњице,
да се морамо понашати према тим стандардима.“1
Генерал Кадијевић је прво рекао да се ситуација у Југославији
развија онако како је то већ било испланирано и да за њега више
нема изненађења, као и да ће Југославија, ако се буде слушао дик-
тат из међународне заједнице, завршити у хаосу грађанског рата.
Тражио је да се донесе „врло јасна“ одлука о задацима ЈНА, као и
да се гранични режим у Словенији у потпуности врати на стање од
пре 25. јуна; да се јединице словеначке територијалне одбране врате
у мирнодопско стање, ослободе сви заробљеници и јединицама и
установама ЈНА у Словенији омогући нормалан рад. Кадијевић је
саопштио и податке о међунационалним сукобима у Југославији и
жртвама рата у Словенији: „У току ове године било је и више, али
регистровано је 108 међунационалних сукоба. У томе је погинуло
око 298 људи и рањено 472. У ово се не рачунају губици у Словенији.
Значи, укупно 770. То су: напади на припаднике Армије – 743;
ватрени – 51; порушени објекти – 7; оштећена возила – 17; разо-
ружавање старјешина – 46; погинулих војних лица – 4; рањено 39;
повређено – 183. Укупно – 126. Губици у Словенији: погинули – 44,
рањени – 184.“2
Кадијевић је изнео изузетно мрачне прогнозе о даљем развоју
ситуације у Југославији, а приметно је било и да је желео да опра-
вда намеру армијског врха да у марту 1991. уведе ванредно стање:
„Садашња кризна жаришта у Југославији: Книнска Крајина, Барања,
Срем, Банија, Кордун, Лика. Могућа нова кризна жаришта: Косово,
1 Исто.
2 Исто.
Санџак, западна Македонија, Херцеговина. Наоружани састави, ван | 55
оружаних снага, и то само они до којих смо могли доћи: у Хрватској
– око 100.000 по разним основама: полиција, милиција, мирнодопски
резервни састав, гарда, добровољци, заштита; Словенија – 55.000;
Крајина – 20.000; остали (разни добровољци) – 20.000. То је укупно
195.000 до 200.000. Поред тога, на помолу је да се територијална
одбрана, у свим дијеловима земље, стави под команду република,
као што је то учињено потпуно у Словенији, или се дјелимично
чини у Хрватској. Према томе, републичке војске, у овом часу, броје
око 200.000 војника организованих. Плус тога је оружје које је у
народу и које је масовно. И још на помолу стварање и преузимање
територијалне одбране у своје команде на различите начине и по
националним основама у мјешаним срединама, што може знатно
превазићи оружане формације ЈНА. То је, драги другови, она слика
коју је у марту Штаб Врховне команде предочавао Предсједништву
СФРЈ да ће се догодити. Она је сада ту, а кроз неколико дана биће још
већа. Стање у ЈНА – само неколико бројчаних података у упоређењу
са овим што сте имали видјети, шта су све друге војске. Формацијска
величина Армије, мирнодопска, је 165.592 војника. То је, као што
знате, ишло у задњих годину и по дана великим смањењем, па смо
ми од војске која је бројала, негдје, војника укупно од 260.000 до
280.000 дошли на ову величину. Узгред, да вам кажем, то ниједна
армија у Европи и у свијету није до сада учинила. Од те величине
није упућено 17.000 војника из Словеније, Хрватске, Босне и
Херцеговине и других дијелова Југославије. Враћено је из ЈНА, по
основи болести, 13.000. То је, иначе, једно јако карактеристично
стање здравља те омладине. Није обучена мајска и јунска партија,
која је тек ту дошла и која износи 63.000 војника. Према томе, за
извршење борбених задатака, ослањајући се само на мирнодопски
састав, остало је Армији 72.592, односно 70.000 војника. Да би
тај недостатак стања и овакве суочености са проблемима који су
настали, а на основу одлуке Председништва о подизању борбене
готовости и домобилизацији, ради извршавања задатака који су
стајали пред њом, мобилисано је око 70.000 војника. Према томе,
са борбено способним и мобилисаним саставом, Армија располаже
са око 140.000 војника а већ има организовану војску према себи од
близу 200.000 војника и, наравно, са могућношћу њеног повећања.“1
1 Исто.

56 | Кадијевић је захтевао да Председништво донесе одлуку да се у
року од четири дана разоружају све војне формације у Југославији
осим ЈНА, као и да се организују политички разговори о будућности
државе који би се завршили најкасније до 15. августа. Бранко Костић
је тражио да ЈНА добије „одријешене руке“ да употреби сва средства
која јој стоје на располагању да би спровела претходне закључке
Председништва: „Мислим да за рат и за употребу Југословенске
народне армије никада није касно. Без обзира на то да, ако би дошли
у ту позицију, било би боље данас него сјутра.“1
Борисав Јовић је највише полемисао са ставовима Будимира
Лончара о томе да Европа жели да сачува интегритет Југославије без
обзира на право народа на самоопредељење. Иза често нејасних речени-
ца, може се закључити да је он одлазак Словеније из Југославије видео
као већ завршен процес, и то у складу са правом словеначког народа
на самоопредељење, а да је то право тражио и за Србе у Хрватској
како би се на тим односима редефинисала нека нова југословенска
држава. Инсистирао је да се у овој републици ЈНА никако не повлачи
у касарне; и он је говорио да би се ситуација у Југославији другачије
развијала да је на мартовској седници Председништва прихваћено
оно што је тражио генерал Кадијевић. Јовић је први пут рекао и да
ЈНА треба да напусти Словенију, али да то не значи да и Југославија
напушта Словенију. Оштро се осврнуо и на рад федералне владе:
„Могу само да додам још и то да је у нашој Републици ауторитет
СИВ-а пао на нулу и свака његова иницијатива делује одбојно, па
препоручујем да Председништво води иницијативу.“2
Анте Марковић је упозорио да се епицентар кризе премешта у
Хрватску, а да је однос Срба и Хрвата централно питање Југославије
које ће, ако се не реши политичким путем, земљу одвести у катастро-
фу. Предложио је и да се разговори о будућности Југославије воде
у смислу њеног прикључења Европској економској заједници: „Ако
буде у тој функцији то вршено, онда ми мислимо да ћемо лакше
ријешити те наше међусобне односе, а и тада ћемо, с обзиром да се
говори о нашој асоцијацији као почетку интеграције са Европском
заједницом, имати подршку и помоћ не само стручних, техничких
и осталих, него такође и ону неопходну помоћ оних фактора без
којих ћемо ми тешко моћи преживети.“3
1 Исто.
2 Исто.
3 Исто.
Прилично изненађујуће деловале су и речи Југослава Костића | 57
да је ЈНА изгубила свој углед и да она не може да реши насталу кризу.
Он је, за разлику од Јовића, више него директно рекао да је Словенија
већ независна и да треба створити нову државну заједницу од оних
народа који у њој желе да живе, али не на постојећим републичким
границама. Те Костићеве речи бацају потпуно друго светло на рат
у Словенији и позицију српског руководства: „Нема шансе, друже
Кадијевићу, да ми сада раздружујемо територијалне одбране у репу-
бликама. Нема шансе и немојмо се заносити са том оценом. Према
томе, мислим да ЈНА треба наћи место у новој заједници оних људи,
оних грађана који желе да остану у Југославији. Нема разлога да се
убијамо, да гинемо, да будемо непријатељи један другоме. Ако не
можемо да живимо заједно, а показало се да не можемо, онда је боље
да се разграничимо и да живимо као добре комшије.“1
Онда је уследило врло опширно излагање Стјепана Месића.
Он је Јовићеве и Костићеве речи разумео на прави начин – ЈНА
треба што пре повући из Словеније како би се појачале њене снаге у
Хрватској и извршило одвајање делова Хрватске насељених српским
становништвом. Месић је детаљно говорио о почетку југословенске
кризе и за све инциденте оптужио српско руководство које је же-
лело да створи „велику Србију“. Тражио је и да се ЈНА у Хрватској
одмах врати у касарне и да брани државни оквир Југославије. На
примедбу генерала Кадијевића да је тај оквир срушен у Словенији,
Месић је одговорио: „Срушен је управо са оваквом политиком што
нећемо суштинске ствари ставити на стол. Сви бјеже, спашава се ко
може. Словенија је осјетила да се може спасити и брише. Сутра ће
то и Хрватска направити, а морате знати да Хрватска није донијела
одлуку о отцепљењу. Она је донијела одлуку о раздружењу – да би
дошли до чистих рачуна.“2
Председништво је, ипак, после бурне и често врло некултурне
дискусије, усвојило Брионску декларацију. Констатовало је да се у
Словенији „предузимају мере и активности које нису у складу са тро-
месечним мораторијумом“. Тражено је да се изврши демобилизација
свих оружаних састава у Југославији осим ЈНА и редовног мирнодоп-
ског састава полиције. Захтевано је и ослобађање свих заробљених
припадника ЈНА и враћање заплењених средстава. Прихваћен је и
1 Исто.
2 Исто.

58 | Меморандум Европске заједнице о будућој посматрачкој мисији. На
предлог генерала Кадијевића, „уз сагласног свих присутних чланова“,
донесена је Одлуку за спровођење обавеза које произилазе из договора
са Бриона. За праћење и контролу спровођења ове одлуке, форми-
рана је посебна комисија на челу са Тупурковским и Богићевићем.
Комисија је овлашћена да контактира са Европском заједницом.1
Меморандум о сагласности о Посматрачкој мисији у Југославији
потписали су 13. јула у Београду Живојин Јазић, амбасадор у Савезном
секретаријату иностраних послова (дугогодишњи дипломата, напи-
сао је мемоаре Мој поглед на дипломатију 1957–2005), и Кристијан
Кронер (Christiaan Mark Johan Kröner), дипломата у министарству
иностраних послова Холандије. Меморандум су потом потписали
и Даворин Рудолф (1934, правник по образовању, универзитет-
ски професор и редовни члан ХАЗУ), министар спољних послова
Хрватске, и Марко Косин, саветник у Влади Словеније.2
Потписнице Меморандума, „свесне ужасних последица“ које би
непријатељства у Југославији имала по све њене становнике, „свесне
озбиљног утицаја“ који би непријатељства у Југославији могла имати
на мир и безбедност у Европи, „одлучне да пронађу“ мирољубив
начин за разрешење ситуације која тренутно разједињава народе
Југославије, „одлучне да заједно раде“ како би придонели одржавању
мира и безбедности и осигурали пут преговорима о будућности
Југославије, договориле су се да се оснује вишенационална посматрачка
мисија. Сврха њеног деловања била је да помогне при учвршћивању
прекида ватре и обезбеди поштовање следећих елемената: деблокада
свих јединица и објеката ЈНА, безусловно повлачење ЈНА у касарне,
уклањање барикада на путевима, враћање свих објеката и опреме
ЈНА, демобилизација јединица територијалне одбране, надгледање
суспензије спровођења Декларације о независности током периода
од три месеца као што је договорено „између страна домаћина“, у
контексту споразума оствареног на Брионима, посебно кад је реч
о граничном режиму и безбедности.3
На реду је, међутим, била нова блокада у раду Председништва
СФРЈ – српска страна није желела да се наредна седница одржи на
1 Исто.
2 Косин је дуго био подсекретар у ССИП-у. Присуствовао је, на пример,
церемонијалном увођењу у понтификат папе Јована Павла II 1978. године.
3 Трибунал: Стругар, доказ П20.5. Документа Европске заједнице о Југославији.
Брионима. Зато је 127. седница одржана 18. јула у Београду. Пре | 59
почетка седнице, Бранко Костић је Јанезу Дрновшеку „ставио до
знања“ да би на седници могла да буде донесена одлука о повлачењу
ЈНА из Словеније: „Он је са неповјерењем примио ту моју сугестију.
Морао сам га подсјетити на више мојих јавних изјава да се неће силом
ЈНА никоме наметати воља, да се ни генералу Фрањи Туђману не
би правиле сметње да је поштовао вољу и статус српског народа у
Хрватској и да ћемо ЈНА користити само у заштиту оног народа или
дијела народа који би се могао наћи угрожен неуставним наметањем
воље другог народа. Казао сам му да је боље да се у миру разиђемо
него да ратујемо, па ћемо диобни биланс и друга питања рјешавати
макар и путем арбитраже.“1
Када је дошао у Београд, Дрновшек је одмах покренуо ово питање
и на почетку седнице поднео је предлог о повлачењу ЈНА из Словеније:
„После мене реч је дата Вељку Кадијевићу, који је потврдио да захтеви
ЈНА за нормализацију стања у Словенији, прослеђени Председништву
СФРЈ као врховном команданту, нису испуњени. Из тог разлога, и на
видно изненађење неких присутних, и он је предложио повлачење
ЈНА из Словеније. Расправа је трајала дуго. Иако сам знао да је ствар
унапред договорена, са пет обезбеђених гласова, и даље сам био пун
стрепње. Да ли ће проћи или неће? Анте Марковић је био против овакве
одлуке. Изнова и изнова смо расправљали. Месић је био против, као
и Тупурковски и Богићевић. Током паузе разговарао сам са њима,
и покушао да их убедим да гласају за. Успео сам са Тупурковским и
Богићевићем, Месић je гласао против.“2
Председништво је констатовало да не постоји политичка воља
да се спроведу одредбе Брионске декларације: на границама није ус-
постављено стање које је важило пре 25. јуна; није извршена деблокада
свих јединица, отежано је снабдевање и онемогућава се слободно
комуницирање; нису враћена заплењена средства и опрема ЈНА, а
грубо су нарушена и елементарна људска права припадника Армије.
Због тога је „полазећи од решености да без употребе силе обезбеди
нормалне услове за живот и рад припадника ЈНА стационираних
у Републици Словенији“, а на предлог Савезног секретаријата за
народну одбрану „на основу члана 313. став 3 и члана 316. став 2
1 Бранко Костић, Да се не заборави, Филип Вишњић, Ободско слово, Београд,

1996, 128.

60 | Устава СФРЈ“ донело Одлуку о дислоцирању јединица и установа
ЈНА из ове републике. Повлачење јединица ЈНА требало је да се
изврши у року од три месеца: 31. корпус требало је да се дислоцира
у Србију, а 14. корпус у Босну и Херцеговину.1
Против ове одлуке гласао је Месић, а Богићевић је био уздржан.
Најогорченији оваквим развојем био је Анте Марковић и чврсто
је био против ове одлуке, док је европска „Тројка“ изненађено
констатовала да је ситуација неочекивано брзо еволуирала даље од
Брионске декларације.2
Борисав Јовић је српској јавности саопштио да је ова одлука
била у складу са политичким ставом руководства Србије да ЈНА не
треба да буде стационирана у оним деловима земље где је сматрају
окупатором: „Учинили смо један значајан корак ка мирном расплету
југословенске кризе.“3 Суштину одлуке објаснио је, као и у многим
другим случајевима, у свом дневнику: „Коначно смо усвојили одлуку
о повлачењу ЈНА из Словеније. Формално, одлука је гласила да се
јединице ЈНА из Словеније привремено размештају на нове поло-
жаје. У ствари, да се задовоље они који се још увек надају очувању
јединствене СФРЈ.“4
У Словенији је ова одлука оцењена изразито позитивно, као
„охрабрујућа и далекосежна“. Јанез Јанша: „Словенија је одахнула
са олакшањем. Чим је Дрновшек пренео вест у Љубљану, Милан
Кучан ме је позвао да ми честита. Честитао сам и ја њему. Успех
је био заједнички.“5 По повратку у Љубљану, Дрновшек је 19. јула
1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 280–281. Нацрт

записника са 127. седнице Председништва СФРЈ.
2 У саопштењу за јавност Председништво је послало уобичајену демагошку
поруку: „Југославија пролази кроз најдраматичније тренутке. Међунационални
сукоби и међурепубличке конфронтације прете ратом и катастрофалним
последицама за све наше грађане, за све наше народе и народности. Морамо
стати на пут употреби силе која је однела односи људске животе а све нас удаљава
од остварења виталних интереса. [...] Окренимо се раду и стварању услова за
превазилажење кризе, постизању привредне стабилности, социјалне сигурности
и новом развојном циклусу. Нико никоме не сме ометати суверена права и вољу
народа. Само сви, на бази слободе да одлучујемо о својој судбини, постићи ћемо
мир и демократски расплет наше дубоке кризе“ (наведено према: Одбрана и
безбедност Југославије, 324–325).
3 Наведено према: Политика, 19. јул 1991, 1.
изјавио да је одлука од „историјског значаја“ за Словенију, као и да | 61
је „на повлачењу“ радио последње две недеље и похвално се изразио
о Кадијевићу и Бровету.1 На крају је и Кучан могао да каже нешто
лепо о ЈНА: „Сада је јасно да за интервенцију у Словенији није било
повода, а ЈНА после свега не треба сматрати неспособном, јер она
једноставно није била обучавана за напад на сопствени народ.“2
У Хрватској је владао страх да ће се војни ефективи из Словеније
дислоцирати на њену територију, па је Месић гласао против одлуке
о повлачењу, а Јосип Манолић изјавио да је та одлука супротна ста-
вовима Брионске декларације.3 У Загребу се чак говорило о „лажном
словеначком рату“ – у питању је наводно био српско-словеначки
пакт који је Словенцима олакшао сецесију, довео до понижења ЈНА
и уништавања онога што је остало од Марковићеве владе.
ЈНА више није била аутентична југословенска армија. Одлуком
о њеном повлачењу из Словеније прекршени су Устав СФРЈ,4 Закон
о општенародној одбрани, Закон о служби у Оружаним снагама и
Закон о војној обавези. Одлука није ни објављена у „Службеном
листу СФРЈ“, како је то прописао Устав. Осим тога, оваква одлука
била је у супротности са Брионским споразумом, па је представљала
изненађење и за Европску заједницу која није тражила повлачење
ЈНА из Словеније, већ само њено враћање у касарне и војне објекте.
Одлука је, међутим, била у духу српско-словеначког договора коме

2 Наведено према: Борба, 20–21. јул 1991, 3.
4 На ову одлуку Уставни суд Југославије реаговао је 9. октобра 1991. године. У
питању je био својеврсни „судски протест“ пошто одлука Председништва није ни
могла да буде оцењена јер никада и нигде није ни објављена, па Уставни суд и није
могао да покрене поступак њен оцене. У писму упућеном Савезној скупштини
судије су указале на несагласност наведене одлуке са Уставом: грађани словеначке
народности „ослобођени су једне највише дужности и части сваког грађанина
СФРЈ на неотуђиво право на одбрану земље“; премештање јединица ЈНА са
територије Словеније „има за последицу повреду одредаба Устава о оружаним
снагама као заштитнику независности, суверености и територијалне целокупности
Југославије“; ЈНА није смела да напушта границу јер је њена уставна дужност
управо чување те границе. Поништена је у целини и Декларација о независности
Словеније, а Уставни суд је од Скупштине очекивао да са овим мишљењем упозна
и Председништво СФРЈ „чија је уставна обавеза да своја права и дужности врши
на основу и у оквиру највишег правног акта и савезних закона“ (наведено према:
Borba, 10. oktobar 1991, 7).

62 | су се придружили и представници других република, осим Хрватске.
Одустајањем од Словеније, ЈНА више није могла да оправда рат у
Хрватској. Пошто је било очигледно да Словенија и Србија више
не желе никакву Југославију, дошло је до заокрета и у политици
међународне заједнице према југословенској кризи јер до тада није
постојала подршка сецесионизму. До ове одлуке Председништва
СФРЈ, Европска заједница је била релативно јединствена у погледу
подржавања „јединствене и демократске Југославије“, како је ту
политику објаснио Џејмс Бејкер када је био у Београду.
Одлука Председништва СФРЈ донесена је без икакве потребе
и обесмислила је сва настојања да се очува јединство Југославије и
наставе преговори о њеном опстанку. Стјепан Месић: „У уобичајено
мучној, често несношљиво заједљивој расправи, уз ову противуставну
одлуку, једногласно смо усвојили поруку јавности и закључили да
се с предсједницима република састанемо 22. српња – на Охриду.“1
Да би се смирила усталасала српска јавност, доста пажње пос-
већено је свечаној промоцији питомаца 44. класе која је 20. јула
одржана у Војној академији Копнене војске. Генерал Аџић је рекао
да је Армија спречила „трагедије ширих размера“, али и да она неће
остати „затворена у касарнама“ и да је нико неће присилити да мирно
посматра „крваво оргијање“ у Југославији: „ЈНА ће и убудуће деловати
као фактор мира. Њен прворазредни задатак је да обезбеди услове
за миран расплет кризе. Тај услов морамо обезбедити по сваку цену,
па и употребом оружја тамо где нам сукоб буде наметнут. Онима
који се спремају да нам убудуће наметну рат, поручујемо да ћемо
морати жестоко узвратити.“2
Наређење за повлачење јединица ЈНА из Словеније генерал
Кадијевић је потписао 23. јула. Требало је извршити премештање
команди, јединица, установа и целокупне покретне имовине ЈНА са
територије Словеније на територију Босне и Херцеговине и Србије.
Снаге 31. корпуса, део снага РВ и ПВО и установа ССНО требало је
преместити на простор Шабац – Ваљево – Горњи Милановац – Земун;
14. корпус са делом снага РВ и ПВО и установа ССНО на простор
Приједор–Дервента–Зеница. Са премештањем снага требало је
почети 27. јула, а завршити најкасније до 18. октобра 1991. године.3
1 Kako smo srušili Jugoslaviju, 124.

3 Трибунал: Хаџић, доказ П02533.
••• | 63
Југословенска народна армија није могла да добије рат против
Словеније јер су њени припадници деценијама учени да никада
неће ратовати против свога народа. Генерал Кадијевић: „Огроман
хендикеп за ефикасну употребу оружаних снага био је у чињеници
да су се оне цијели послератни период припремале за рат по кон-
цепцији општенародне одбране која је сушта супротност условима
и начину употребе до које је заиста и дошло. Концепција ОНО,
као битно полазиште, претпостављала је ослонац на народ широм
Југославије, а стварност је у свим сецесионистичким дијеловима
земље била потпуно супротна. Када се томе дода да је национално
измјешани састав ЈНА неминовно доводио до тога да су припадници
ЈНА морали ратовати и против припадника сопствене нације, те да
су се у срединама са којима су се тукли налазиле и њихове породице,
може се сагледати сва драматичност ситуације у којој су се налазили
многи припадници ЈНА, а тиме и ЈНА у цјелини.“1
Још увек није могуће дати поуздан одговор на питање зашто
је врх ЈНА са ограниченим снагама кренуо у сукоб са словеначком
националном војском. Јанез Јанша сматра да је велику улогу у овој
одлуци играла ароганција војног врха: „Генерали су се ругали ’сло-
веначким Јанезима’ који никад нису били, нити ће бити војници.
Помињали су Пустињску олују, тврдећи да ако је Американцима
било потребно неколико недеља да савладају Ирак, ЈНА ће савладати
Словенију за неколико сати.“2
Дотадашња „демонстрација силе“ на Косову и у Хрватској била је
успешна, па је Кадијевић веровао да ће се то догодити и у Словенији.
То би значило да је обавештајно-безбедносни систем ЈНА „неславно
пропао“ јер није предвидео да ће Словенци пружити отпор или је пак
неко те чињенице прећутао због интереса Србије. Након што се ова
процена показала погрешном, војска није имала адекватан план, а и
ако га је имала, није успела да за њега обезбеди политичку подршку.3

2 J. Janša, The making of the Slovenian State, 151
3 Према анализи ЦИА, подбацила је војна обавештајна процена по којој се у
Словенији није очекивао озбиљан отпор, те да ће употреба малог контингента уз
демонстрацију спремности да се употреби сила бити довољна да се остваре постављени
циљеви. Такође су прецењене поделе унутар словеначког руководства, које су
практично нестале са избијањем оружаног сукоба (CIA, Balkan Battlegrounds, 65).

64 | У сваком случају, неславна епизода у Словенији оставила је
дугорочне негативне последице и по ЈНА и по оне који су јој до тада
безрезервно веровали. Током десетодневних операција, предало се
8.000 припадника ЈНА од којих 1.000 старешина, а словеначка ТО
успела је и да заплени четири хеликоптера, 31 тенк и 230 других возила.
Када се то има у виду, не чуди да је већ 2. јула велики број одговорних
старешина команде 5. армијске области сматрао да је у питању било
свесно жртвовање, али да они не знају за које циљеве је то урађено.1
Конрад Колшек је непосредно по окончању словеначког рата
изјавио да се не може говорити о агресији или покушају окупације
Словеније од стране јединица 5. армијске области ЈНА, јер су оне
само извршавале наређења Штаба Врховне команде која су про-
истекла из одлука СИВ-а и Савезног већа Скупштине Југославије.
Одбацио је и примедбе да је ЈНА наступала „дилетантски“ јер она
по својим „стратешким опредељењима и задацима“ није била војска
која би се борила против сопственог народа: „Ако је ЈНА у нечему и
погрешила, онда је то веровање да задатак који смо имали у Словенији
неће бити доживљен као непријатељство. У таквој процени ја видим
и своју одговорност.“2
Одлука Председништва СФРЈ о повлачењу из Словеније
представљала је суштинско признавање словеначке независности
и од тада Словенија готово да више није учествовала у расплету
југословенске кризе. Уместо војника ЈНА, у карауле су се веома
брзо „уселили“ словеначки територијалци, а у јединице ЈНА више
нису регрутовани обвезници из Словеније. Са чисто војничке
тачке гледишта, намера армијског врха и руководства Србије била
је да се скрати фронт и изврши прегруписавање снага, како би се
што спремније дочекали сукоби у Хрватској. Зато је Месић и био
против овакве одлуке. Осим тога, требало је од јавности сакрити
објашњења за потпуно промашену стратегију која се сводила на
јавно саопштавање ултиматума од којих касније није било ништа,
на „махање батином а да се та батина није употребила“, подизање и
спуштање борбене готовости „као да је реч о завеси у позоришту“.3
И на крају, избегнут је одговор на кључно питање – због чега су
у Словенији изгинули млади војници ЈНА. Према сопственим
1 D. Marijan, Slom Titove armije, 208–209.

2 Наведено према: Борба, 10. јул 1991, 11.
3 Мирослав Лазански, „Остају питања“, Политика, 20. јул 1991, 5.
подацима, ЈНА је у „словеначком рату“ имала 44 погинула и умрла | 65
припадника, а рањено их је 146. На словеначкој страни било је 18
мртвих и 182 рањена.1
Не изгледа вероватно да је српско руководство током догађаја
у Словенији следило неку унапред усаглашену стратегију. Марио
Нобило, тадашњи саветник хрватског председника, сигуран је да је
између Милошевића и Кучана постојао договор о одласку Словеније
из Југославије.2 Каснији развој догађаја више упућује на закључак
о општој конфузији и потпуној неприпремљености врха српске
власти за даљи ток југословенске кризе. Милошевић још увек није
имао ефективну контролу над ЈНА, а њен врх је и даље желео да
буде независни политички фактор. Међутим, ЈНА се из Словеније
повукла деморалисана, а њено руководство је било дезоријентисано
и у потрази за новим политичким ослонцем. О томе сведочи тон
састанка генерала Кадијевића са српским руководством од 30. јула.
Б. Јовић: „Седимо у мојој канцеларији Вељко, Слободан и ја, пред
седницу Председништва са председницима република о будућности
Југославије. Вељко жели да нас ’јасно и дефинитивно’ обавести о свом
ставу и коначној оријентацији: ЈНА се трансформише у војску оних
који желе да остану у Југославији, а најмање је Србија, српски народ
плус Црна Гора. На овим принципима се повлачи на територије
и мења руководства. Не верује више ни у коју варијанту опстанка
целине Југославије. (Наравно, то смо му ми и упорно говорили,
али је био колебљив.) Слоба га упозорава да то што говори споро
ради. Он негодује, оправдава се, непријатно му је, а зна да је крив.
Био је дуго неодлучан.“3
Одлука о повлачењу ЈНА из Словеније била је само једна у
низу погрешних процена. Онај део официрског кора који је и даље
остао веран југословенској идеји, сматрао је да је у питању чин
срамне издаје јер Југославија није могла да постоји без Словеније
(и Хрватске); други део, који је био у мањини, тражио је примену
ове одлуке и на територији Хрватске како би се обезбедио „ниво
разграничења по етничкој и националној линији“.4
1 Трибунал: Милошевић, доказ Д135 MFI. – Према подацима ЦИА, поред 15

цивила, погинуло је осам словеначких и 44 југословенска војника, док их је 187
рањено (CIA, Balkan Battlegrounds, 68).
2 Stvaranje hrvatske države, 308.
3 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 367
4 D. Marijan, Slom Titove armije, 214.

66 | Упркос томе, повлачење из Словеније војни врх је приказао
као „најкрупнији корак“ у мирном разрешењу југословенске кризе
и да је „задат највећи ударац разбијачима Југославије“, што је било
више него апсурдно објашњење, јер чему је онда служила претходна
интервенција? Најапсурднија је била изјава генерала Кадијевића
Телевизији Београд од 19. јула да очекује наставак разговора о бу-
дућности Југославије и да се ЈНА повлачи из Словеније јер не жели
да утиче на место Словеније у будућем уређењу Југославије: „Армија
тиме показује да и тим путем не жели утицати на било какав начин
опредељења словеначког народа, оно што је она и раније тврдила.“
Ова одлука означила је крај комунистичке Југославије утемељене
на крају Другог светског рата. Словенија је добила одрешене руке
да заокружи процес конституисања независне државе. О реакцији
припадника ЈНА у Словенији упечатљиво сведочанство оставио је
генерал Конрад Колшек који је пуне 42 године провео у југосло-
венској војсци: „У 14. корпусу вест је изазвала општи шок и многе
старешине су плакале. У 13. и 31. корпусу одлука је схваћена као издаја
и издајство. Многе старешине су одлазак из Словеније прихватиле
као сурову истину и тешка срца су отишли. Деценије проведене у тој
републици, мешовити бракови, стечене навике и многа друга зајед-
ничка достигнућа Армије и народа, урезали су дубоки печат сваком
појединцу, без обзира на националност, на коју се пре тога није ни
гледало. Рушило се све оно што је било позитивно и незаборавно из
прошлости. Сва духовна, културна, материјална и остала достигнућа
преко ноћи су срушена политичким безумљем тадашњих власти које су
биле далеко од способности да уреде једну добру државну заједницу
у новим условима, као што је то била Југославија.“1
Ворен Зимерман пише да је био изненађен дрскошћу са којом
су Словенци кренули у реализацију своје независности. Он сматра
1 K. Kolšek, Prvi pucnji u SFRJ, 275. – Генерал Колшек се 1993. вратио у Словенију
где му је суђено због „издаје“ јер је започео „агресију“. Ослобођен је кривице уз
образложење да је у време рата Словенија била саставни део СФРЈ и да је ЈНА била
једина легитимна оружана сила заједничке државе, па генерал Колшек није могао
да буде агресор у сопственој држави. Упркос томе, Словенија му је ускратила право
на војну пензију због чега је непосредно пред смрт, са још 19 високих официра
некадашње ЈНА, упутио писмо словеначком државном врху у коме је указао на
тешко кршење основних људских права. Као и остале потписнике, напали су га
сви словеначки медији, назвавши га „Квислингом, Росенером”. Преминуо је 29.
априла 2009. у Цељу.
и да је највећа слабост Словеније у југословенској кризи била њена | 67
себичност: „У својој журби да се одвоје од Југославије, једноставно
нису обраћали пажњу на 22 милиона Југословена који нису били
Словенци. Они сносе значајну одговорност за крвопролиће које
је наступило после њиховог одвајања.“1
У првој половини јула 1991. Зимерман је посетио Љубљану.
Најснажнији утисак на њега оставио је Јанез Јанша који му је рекао
да је да је уживао у сваком минуту своје освете: „Било је фантас-
тично, рекао ми је. ЈНА је обучила нашу територијалну одбрану.
Сваке године би слали своје највише официре из Београда да нас
оцене. Тачно су знали за шта смо способни. Упасти у замку, не само
замку за коју су знали, већ коју су и сами делимично створили, био
је врхунац ароганције и неодговорности.“2
И док су савезна и републичка руководства пребацивала од-
говорност за неуспех, повлачење јединица ЈНА одвијало се по
раније постигнутом споразуму. Прво су повучене јединице РВ и
ПВО, затим мариборски 31. корпус, па љубљански 14. корпус. Није
извучена сва техника, око 200 тенкова и значајан војни материјал
остали су у Словенији; током друге половине октобра последње
јединице ЈНА кретале су се ка луци у Копру. Тамо су људство и
техника укрцавани у импровизоване конвоје. Некадашњи Титов
председнички брод „Галеб“, са 1.130 војника и официра, напустио
је 22. октобра словеначке територијалне воде што је и симболично
означило крај једне епохе. Остаци југословенске војске третирани
су као окупаторска војска и срамно протерани из земље која је 1918.
славили „братство словенских народа“ и величала српску војску. Јанез
Јанша је на седници скупштинске комисије за одбрану питао да ли је
ЈНА заслужила часно повлачење.3 Последњи војник ЈНА напустио
је територију Словеније 26. октобра 1991. године.
Историја је, без сувишних емоција, почела да Србији наплаћује
пуну цену за непромишљену и неодговорну политику вођену током
20. века. Следила су нова понижења.

2 Исто, 95.
3 Borba, 23. oktobar 1991, 7.

II. Рат у Хрватској
Како се смиривала ситуација у Словенији, множили су се инциденти

у Хрватској. Већ крајем јуна јаке оклопно-механизоване јединце
ЈНА дошле су на источне хрватске границе и преузеле контролу над
мостовима на Дунаву. Уследио је покрет према источној Славонији
који је наредио потпуковник Мирко Броћета, командант касарне
у Зрењанину.1 Он је задатке ЈНА објаснио на следећи начин: снаге
„унутрашњег непријатеља“, уз помоћ страног фактора, већ дуже
време изазивају националистичке сукобе „с циљем да насилно
срушили легитимну власт, протерају комунизам и успоставе се-
паратистичко-сецесионистичку власт у републикама. Овакве ак-
тивности најинтензивније су на територији Републике Хрватске и
Словеније, посебно изражена жаришта националистичких сукоба
су Барања, Славонија, западни Срем и Крајина где прети да сваког
момента дође до незапамћених сукоба и крвопролића. За сада ЈНА,
уз велика напрезања без употребе силе, уз стално присуство на овим
подручјима успешно извршава задатке и не дозвољава сукобе већих
размера. Припадници ЈНА и чланови њихових породица изложени
су великим притисцима, омаловажавањима и провокацијама, а све
са циљем да се припадници Армије изазову да примене оружану
силу како би се Армија у свету приказала као агресивни фактор
који штити интересе само једног народа. Све чине да Армију као
југословенску институцију омаловаже и дискредитују пред јавним
мњењем земље и у свету и коначно сломе“.2
Због тога је Броћета 2. моторизованом батаљону наредио да
1. јула крене на марш из Зрењанина до Вуковара. Циљ је био да се
„обезбеди неприкосновено и безусловно извршавање задатка на
1 Мирко Броћета (1948–2008). Учествовао је и у рату у Босни и Херцеговини,

где је од 1993. био командант „Тактичке групе Дрина“ Војске Републике Српске.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П02097. Заповест за марш, 1. јул 1991. године.
спречавању међунационалних сукоба у рејону Вуковар–Винковци. | 69
Задатке извршавати по четама у насељеним местима“.1
О покрету 2. моторизованог батаљона, Трибуналу у Хагу исказ
је дао мајор Александар Филковић, командир 2. механизоване чете:
„Потпуковник Броћета нам усмено наређује да будемо максимално
опрезни када пређемо границу са Хрватском јер су сви припадници
хрватске заједнице усташе, а уједно и њихове домаће животиње. Ја
сам то наређење дословце пренео својим потчињенима, како ми је
било наређено. У датом моменту 70% људства је резервно. Њихови
родитељи и родбина се окупљају око касарне и не дозвољавају нам да
извршимо покрет. То је био вид мирних демонстрација и није било
никаквог насиља. Међу 90% резервног састава било је антиратно
расположење, без обзира на националност, пошто је и резервни састав
одржавао етничку слику Зрењанина који је био мултиетнички град.
Интервенисала је милиција али не насиљем, и није постигла ништа.
Искористили смо ноћ 30. 6–01. 7.1991, када се већина родитеља и
пријатеља разишла због умора, и извршили покрет.“2
Пуцало се на Банији, a у Ријеци је владало напето стање између
наоружаних цивила и тамошњег гарнизона ЈНА. Компликовала се и
ситуација у Славонији где је 1. јула, на улазу у градић Тења,3 убијен
Јосип Реихл Кир, начелник полицијске управе Осијека. Он је био
познат као човек компромиса који је настојао да све проблеме реши
мирним путем. Убијени су и Горан Зобунџија (Хрват), потпредседник
Извршног већа СО Осијек, Милан Кнежевић (Србин), председник
градског већа Тење и члан градског већа Осијека. Рањен је Мирко
Тубић (Србин), члан градског већа Тење.
1 Исто.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П02093.1. Изјава дата у више разговора вођених
јула 2003. – Изјава је вођена као анонимна, речено је да је у питању официр ЈНА,
Хрват по националности, католик по вероисповести коме је српски матерњи
језик. Изјава је доследно затамњена на свим местима на основу којих би могло
и индиректно да се закључи ко је дао изјаву. Међутим, на крају изјаве остала је
потврда преводиоца Војиславе Катић која је преводила изјаву на енглески језик и
која је оставила податак ко је у питању. Тај део изјаве није затамњен. Филковић је
био сведок оптужбе на процесу Војиславу Шешељу.
3 Према попису из 1991, у Тењи је живело 4.177 Срба (54,50%) и 2.813 Хрвата
(36,70%). На почетку сукоба место је подељено на два дела: Стару Тењу, већински
насељену Србима, и Нову Тењу, већински насељену Хрватима. Цело место
стављено је почетком децембра 1991. под српску контролу.

70 | Представници организације „Хелсинки воч“ боравили су 29. јула у
Тењи. Према њиховом опширном извештају из септембра 1991, током
Кирове посете у Тењи су постављене три барикаде: једну су чували
активни припадници хрватске полиције, другу хрватски полицајци у
резерви, од којих су већина били чланови ХДЗ, док су трећу контроли-
сали Срби. Кир и његове колеге прошли су без проблема те барикаде.
Док је Kир био у српском штабу, упозорили су га да се спрема напад
хрватске полиције. Тврдећи да ништа не зна о томе, Кир је пристао да
се врати да разговара са својим људима; речено му је да никакав напад
није планиран. Док се враћао да Србима пренесе поруку и да их увери
да неће бити напада, у тренутку када је поново прелазио барикаду коју
је контролисао ХДЗ, извршен је напад на његов аутомобил.1
Убиство је извршио Антун Гудељ, хрватски полицајац у резерви,
„познат као хрватски екстремиста“. Он је, иза полицијске барикаде
у Тењи, пуцао на аутомобил: „Премда су се на лицу места затекли и
многи припадници резервног и регуларног састава полиције, нико
није прогонио убицу који је и даље на слободи. Жртве, које су важи-
ле за званичнике умерених ставова, покушавале су да преговорима
постигну мирно решење спора у Тењи који је био прожет насиљем.“2
У извештају је говорено и о позадини убиства: „Након што је
ХДЗ победио на републичким изборима 1990, локални представници
ХДЗ у Тењи наводно су постали агресивни. Према речима једне
расељене младе Српкиње, ’отприлике три пута недељно, хрватски
националисти долазили би, машући заставама и провоцирајући
Србе претњама, повлачећи прстима прелазили грла’. Војни саветник
српских побуњеника је рекао: ’У ХДЗ су се учланили искључиво
Хрвати. ХДЗ је имао више права од других. Његови чланови имали
су посебне легитимације које су им омогућавале да се придруже
полицији. Они су били наоружани цивили. Извршили су промене
у великим предузећима и фабрикама. Хрвати су преузели најбоље
позиције, а Србима нису дозволили да буду на руководећим поло-
жајима’. Стара Тења тренутно се налази под контролом српских
побуњеника чији је представник за штампу Милан Трбојевић
изнео тврдњу да се, неколико месеци пре него што је почео овај
рат, повећало малтретирање Срба: ’Хапсили су српске грађане
због ситница. Строго су контролисали улаз у Тењу и излаз из ње и
1 Трибунал: Хаџић, доказ П03140.Б.

2 Исто.
стално су претресали српске аутомобиле и грађане’. Након што је | 71
Гудељ изабран за председника ХДЗ у Тењи, дошло је до драматичног
пораста међунационалне напетости. Та напетост наставила је да се
погоршава и након што је Гудељ смењен с те функције. [...] Срби
кажу да је оружани сукоб почео 29. јуна, у 19.45 часова, када је седам
наоружаних Хрвата, чланова ХДЗ, напало једну српску кућу у којој
су живела два брачна пара. Наоружани мушкарци, који су наводно
тражили четнике и оружје, кроз прозоре и врата отворили су ватру
на Србе који су се налазили у кући и који су им узвратили ватром, а
други Срби су им се придружили. Након овог догађаја, Нова Тења
је евакуисана, а мештани српске националности побегли су у Стару
Тењу коју контролишу Срби, док су се Хрвати повукли у Осијек.“1
Са Златком Крамарићем, градоначелником Осијека, разговор је
вођен 30. јула: „Тења? Тамо се све дешавало. Тења је 70 посто српска, а
30 посто хрватска. Међутим, она је део шире слике у којој Србија није
одустала од своје улоге мини империјалистичке силе. У Хрватској има
12 посто српског становништва а у 14 области у Источној Славонији
живи 30 посто Срба. На три подручја у околини Осијека има само
35.000 српских становника а они заузимају много територије са мало
људи. Иако ниједно од њихових села није сто посто српско, Срби врше
притисак на Хрвате да оду како би створили чисту српску зону што ће
користити као адут у преговорима да би оправдали одсецање од Хрватске.
Мислио сам да ће све испасти добро, али Срби су се брзо наоружавали и
провоцирали Хрвате у Тењи. Тамошњи Хрвати су емотивно реаговали,
загризли су мамац и ту и тамо се упустили у ситне сукобе. Једне ноћи
дигнута је у ваздух једна српска кућа. Следеће ноћи, у знак одмазде,
спаљено је пет хрватских кућа. Срби су тражили да се састану са Киром,
али Кир није користио своју политичку проницљивост када је пристао
да разговара са Србима у Тењи. Тамошњи Хрвати, који су прилично
радикални, на то су гледали као на помагање Србима. Човеку који је
убио Кира, Антуну Гудељу, само што су спалили кућу, а и отац му је тога
дана заробљен, па је био психички лабилан. То се може разумети, али
се не може оправдати оно што је урадио у свом гневу. Гудељ је знао на
кога пуца. Он није ухапшен. О томе морате разговарати с полицијом.
Ово су времена када полиција нема контролу над таквим стварима.“2
1 Исто.
2 Исто. – Када је Јосип Бољковац 10. фебруара 2009. сведочио на судском
процесу Бранимиру Главашу због злочина према српским цивилима из Осијека,

72 | Хрватска је користила искуства ратне пропаганде из Словеније па
је, на пример, 5. јула саопштено да се Винковцима приближавала колона
од 110 тенкова ЈНА, а тенкови су наводно ишли и ка Белом Манастиру.
Ређале су се непроверене информације, Председништво СФРЈ није
могло почетком јула да закаже седницу, а Скупштина Југославије била
је данима злокобно празна и практично је престала да постоји.
Према подацима команде 5. армијске области ЈНА, у периоду
од 27. јуна до 3. јула било је више озбиљних провокација у Хрватској.
Уочена је концентрација оружаних састава ове републике на бројним
локацијама које су имале задатак да блокирају касарне, а очекивао
се и „сигнал“ за прекид струје, воде и свих других потреба за објекте
ЈНА: „Прикупљају се добровољци ХДЗ-а који су спремни клати
жене и децу у Книну, наводно да се до сада пријавило 30 таквих.
Члановима ХДЗ-а се објашњава да ће четничке јединице заједно са
ЈНА кренути у освајање Хрватске, чак и ако се у Словенији обуставе
борбена дејства. Расположење припадника ХДЗ-а је доведено на
највиши ниво спремности за акцију на дати знак. Ови подаци нису
проверени. Концентрација снага МУП-а на сисачко-банијском под-
ручју стално се повећава. Становништво српске националности са
Баније, из подручја Глине, Двора на Уни и Костајнице углавном се
иселило, или се налази у збеговима на Петровој гори и Шамарици.
Нека места као Глина скоро су празна. Према непровереним по-
дацима, у Оточцу је 30. јуна мобилисано око 600 припадника ЗНГ
који су ангажовани на непознатим правцима.“1
Генералштаб Оружаних снага је обавештен и да локалне хрват-
ске власти деле наоружање становништву, да се све чешће отвара
ватра на војне објекте. Под делимичном блокадом биле су касарне
убиство Реихл Кира објаснио је непостојањем хрватске власти у Осијеку који

је још од краја 1990. био под контролом „јастребова“ из ХДЗ које је предводио
Главаш. Бољковац је тада говорио да је у Осијеку деловала паралелна, наоружана
и екстремна организација која је вршила злочине над српским грађанима како би
Хрватску увукла у тотални рат против ЈНА, као и да је он тражио њено стављање
под контролу правне државе. Рекао је и да му је податке о томе доставио Кир,
а да је он о томе обавестио председника Туђмана и тражио хапшење Главаша
(Vesti, Frankfurt, 12. februar 2009). Уместо тога, Кир је убијен 1. јула, а већ сутрадан
Туђман је сазвао састанак „Вијећа обране и националне сигурности“ (ВОНС,
основано 4. јануара 1991), на коме је Бољковац смењен. На његово место 31. јула
је постављен Иван Векић (1938–2014), један од оснивача ХДЗ-а.
1 Трибунал: Докмановић, доказ Д123. Извештај генерал-пуковника Животе
Аврамовића од 4. јула 1991. године.
у Самобору, Славонској Пожеги и Вировитици, а нису мировале ни | 73
српске снаге: „Припадници СУП-а САО Крајина напали су 2. јула
око 21.00 снаге МУП-а на Љубову. Напад је извршен минобацачима
и аутоматским оружјем. Том приликом рањена су три припадника
МУП-а. Заповедник Полицијске станице одмах је оптужио припа-
днике ЈНА да су они извршили тај напад.“1
Милан Мартић је 3. јула новинарима рекао да је напад на Љубово
извршен јер су се тамо, после инцидента на Плитвицама, стационирали
припадници хрватске полиције и да је истекао ултиматум Владе САО
Крајине о њиховом повлачењу. Изјавио је и да је погинуло најмање
30 припадника МУП-а Хрватске, „већином Албанци“. Саопштио је
и да је у Двору на Уни заробљено осам хрватских полицајаца и да
су они спроведени у затвор у Книну.2
Председништво СФРЈ је од хрватског председника и хрватске
владе 4. јула затражило да доставе информацију о политичкој и
безбедносној ситуацији у Хрватској, као и о реализацији закључака
Председништва од 9. маја 1991. године.
У веома опширном одговору, председник Туђман и Влада
Хрватске саопштили су да је власт „тзв. САО Крајине“ нелегитимна
и по хрватском и по савезном Уставу, а њена нелегитимност извире
пре свега из недемократских средстава којима се служи „против
конституције правне државе на тлу Хрватске и СФРЈ“. Стварањем
тампон зоне између српских оружаних група и легалних хрватских
полицијских снага, ЈНА и федерални врх учинили су „тежак поли-
тички промашај“ и само су продубили сукобе у Хрватској, довели
су Југославију до грађанског рата, привреду до колапса, зауставили
сваки прометни саобраћај између запада и истока државе, „довели
народ на просјачки штап, уништили туризам и девизне резерве
земље, упропастили сав углед СФРЈ давши Армији задаћу за коју
напросто није уставно овлашћена ни припремана“.3
Даље је речено да је ЈНА дужна да спречи сваки напад на људе, да
последице „тероризма власти тзв. САО Крајине“ и подршке коју она
добија од ЈНА „утјечу на колективну свијест људи, а психичко здравље
и стабилност појединаца су, гледано из свакодневног искуства, више
него ли трагичне и катастрофалне. Савезни органи и ЈНА пуштају да
1 Исто.
2 Трибунал: Мартић, доказ 00211Б.

74 | се силом нелегитимне политике српски народ из кризних жаришта
пребацује и исељава у друге крајеве како би се српска села попунила
наоружаним особама, професионалцима и четницима који нападају
ненаоружана хрватска села. Понижења, малтретирања, напуштања
домова и земље, отимање и уништавање кућа и имовине, претварају
људе у избјеглице и сиротињу и повећава обрамбену колективну
свијест код обичних људи који су и невични и несклони оружју. [...]
Откидајући дијелове територија Републике Хрватске, три посто Срба
из 11 опћина са већинским српским становништвом, њих отприлике
150 тисућа, изазивају рат невиђених размјера у којему би изгинуло
и пет пута више становништва. И то све због потпоре нелегалној и
нелегитимној, а сада већ и терористичкој владавини од које се ограђује
сав цивилизирани свијет. У том би рату сви били тешки губитници,
а највише они који су га припремали својом агресивном и недемо-
кратском политиком и који данас приморавају цијели српски народ
да се опет прихвати рата као најефикаснијег политичког средства“.1
На крају је саопштено да ЈНА жели да силом арбитрира у
политичким питањима будућности Хрватске и СФРЈ, да настоји
да силу учини главним политичким средством и „да је тако народ у
Хрватској довела у неподношљиво стање угрожености и понижености,
па су разумљиве демонстрације и обрамбени чини против ЈНА, а
разумљиви су и самоиницијативни напади на војне објекте, војне
особе и опрему“. Једини начин да врх ЈНА или поједине јединице не
чине „катастрофалне политичке грешке и катастрофалне политичке
акције“ јесте повратак армије у касарне, односно повлачење војске
са политичке позорнице у Југославији: „Сада је очито да након војне
интервенције у Словенији, па и пасивног и активног потпомагања
побуњеника и терориста у Хрватској, ЈНА више није ’заједничка
оружана сила свих наших народа’, она је постала оружана сила
српског народа у СФРЈ и она тако и функционира.“2
Одговор хрватског државног врха био је повод за Милошевића
и генерала Кадијевића да се 6. јула (у суботу) српској јавности још
једном обрате драматичним саопштењима.
Милошевић је преко националне телевизије упозорио грађане
да се пред Србијом налазе „тешки дани“, јер јој прети рат „који може
бити већи од овог који се сада води на тлу једног дела Југославије“.
1 Исто.
2 Исто.
Тражио је спремност свих грађана за одбрану своје земље: „Србија | 75
се не може заштити од рата коме може бити изложена ако за тај рат
није спремна, односно, ако буде успавана.“1
Милошевић је рекао да се припрема рат за стварање нове
Југославије, састављене од народа који у њој желе да живе. Најважнију
улогу у њему требало је да има ЈНА: „Уверен сам да Југославија
може успешно да се развија, чак много успешније, без оних који
су одлучили да је напусте. А Југославија треба да се сачува у новим
оквирима искључиво на основу воље народа и поштовања њиховог
права на самоопредељење. У садашњим околностима, пре свега,
Југословенска народна армија, уз подршку свих политичких снага и
институција, треба то да осигура. Управо зато, с обзиром на актуелне
ратне претње које су се надвиле над нашом земљом, сматрам да ЈНА
треба да се налази на територијама које су насељене народима који
су опредељени да живе у Југославији заједно и у миру.“2
Милошевић је осудио протесте родитеља у Србији и упозорио
је све грађане да се „добро чувају злоупотреба различитих тумачења
интереса Србије и српског народа“. Позадина свих тих акција била
је, према Милошевићевом експлицитно саопштеном ставу, у „из-
дајничкој“ опозицији: „О одбрани, о организацији и свим одлукама
које се тичу одбране, одлучиваће искључиво држава а не било какве
групе или странке. То мора бити чврсто правило које ће поштовати
сви грађани. Држава неће толерисати било какве изузетке када је у
питању одбрана Србије и српског народа.“3
Генерал Кадијевић је наизменично објашњавао поступке ЈНА
у недавним догађајима и оптуживао „страни фактор“ и „унутрашње
непријатеље“ за распад државе. Оценио да је у току завршна фаза
разбијања Југославије која је почела још 1962. а врхунац је доживела
1974. када је савезна држава практично укинута: „Дошло је чак и
до забране изјашњавања грађана као Југословена, јер се то иденти-
фиковало са унитаризмом. Ту је Тито први пут пао на историјском
испиту. Зато сада харају шовинизам и међунационалне поделе.
Југославију може рушити ко год хоће, и то на уставан начин, а да
уставним средствима не може бити спријечен.“4
1 „Свима је боље да прихвате жељу Србије за миром“, Политика, 7. јули 1991, 1.

2 Исто.
3 Исто.
4 „У току је завршна фаза разбијања Југославије“, Политика, 7. јули 1991, 2.

76 | Најавио је да ће ЈНА повећати борбену готовост делимичном
мобилизацијом: „У овом тренутку најважније је да се што пре дође до
политичког договора и трансформација Југославије изврши мирним
путем, без нове крви. Формиране су јаке националне војске и форми-
рају се нове које су сваког часа спремне да потегну ножеве и оружје.
Основни задатак ЈНА је да то не дозволи. Зато није довољан мирно-
допски састав, па је била неопходна мобилизација дела јединица.“1
Милан Мартић, новопостављени министар унутрашњих послова
САО Крајина, изјавио је да су његови људи „једина српска оружана
формација у Југославији“, да су добро наоружани и спремни да од-
бране српска етничка подручја, да је набављено модерно пешадијско
и артиљеријско наоружање, као и да је одређени број десантних
хеликоптера већ спреман за борбу. Мартић је рекао и да је Крајина
добила велику помоћ од Владе Србије „у скоро свим облицима“ и да
су односи са ЈНА „врло коректни“ јер имају заједничког непријатеља.2
Министарство унутрашњих послова Хрватске доставило је
6. јула Председништву СФРЈ и федералној влади писмо у вези са
међунационалним сукобима и умешаности припадника ЈНА у њих.
У документу који је потписао министар Онесин Цвитан, говорено
је о „терористичким акцијама“ у Хрватској које изводе „четнички
терористи“ с циљем да изврше насилну промену уставног поретка и
створе „каос међу становништвом“. Посебно је апострофиран напад
на полицијску станицу у Козиброду, извршен 4. јула. Речено је да
„нижи војно-заповједнички кадар“ ЈНА већ дуже време сарађује са
„терористима“, о чему је редовно извештавана команда 5. армијске
области: „Како не би долазило до нежељених посљедица, молимо
да са Ваше стране предузмете одговарајуће мјере и радње на оне-
могућавању терористичких активности на територију Републике
Хрватске, посебно када се има у виду чињеница да је велики дио тих
активности потицан и организиран изван Хрватске.“3
1 Исто. – Кадијевић је признао и да није очекивао „безочне и злочиначке“ нападе

словеначких територијалаца на јединице ЈНА, али је и даље бранио одлуку да ЈНА
не одговори пуном употребом борбене силе: „Зашто бисмо то уопште чинили?
Зашто да у Словенији гину војници и старјешине других националности ако су они
за Словенце туђини и окупатори? Нама није ни до погибије Словенаца, иако они
не желе да живе у Југославији. Да ли је то наша грешка или није – нека процјени
јавност“ (исто).
2 „Мартић: Можемо да се одбранимо“, Политика, 7. јули 1991, 7.
Генерал Младен Братић,1 командант Новосадског (12.) корпуса, | 77
издао је 8. јула, у 13 сати, Заповест за ангажовање снага у Славонији.
У образложењу наређења саопштио је да се на територији Славоније
налазе паравојне формације Републике Хрватске које за циљ имају
да спрече излазак из касарни и ангажовање снага ЈНА на простору
Славоније: „Може се очекивати да ће паравојне снаге, ослонцем
на поједина насељена места, а посебно велике градове (Вуковар,
Винковци, Осијек, Ђаково, Славонски Брод, Нашице), као и ко-
ришћењем погодних положаја за организацију одбране и система
ватре, а уз помоћ екстремног дела становништва (ХДЗ), упорно и
запречавањем комуникација и подизањем барикада настојати да
онемогуће наступни марш и извршавање задатака Корпуса.“2
Због тога је генерал Братић наредио да 51. и 453. моторизована
бригада и делови 36. бригаде изврше „наступни марш“ кроз Славонију
и Барању, у две маршевске колоне, „са циљем демонстрирати силу
и спречити ангажовање паравојних формација у даљој ескалацији
међунационалних сукоба на простору Хрватске. У случају пружања
оружаног отпора у току марша, енергичним и брзим дејствима, уз
подршку артиљерије и авијације, разбити паравојне формације на
правцима кретања и што пре стићи на маршевски циљ, одакле бити у
готовости за даља дејства по посебном наређењу. Готовост за покрет
у 04.00 часа 9. 7. 1991. [...] У свим насељеним местима торњеви цр-
кава поседнути су са снајперистима, а рејони утврђени и уређени
за одбрану. Откривено је да су на појединим зградама подигнути
црепови и отвори припремљени за дејство. Село Товарник је посебно
утврђено за одбрану. Сва српска села и насеља су организована за
упорну и дуготрајну одбрану“.3
Медији у Србији наставили су да извештавају у „потресној
судбини“ српског народа у Хрватској. Политика је писала о „реци
избеглица“ који су у Србију долазили због терора хрватских власти:
„Заплашени народ, спасавајући голи живот, бежи у Србију. Сада их
само у Војводини има 10.000. Долазе из Славоније, али и из Баније,
1 Младен Братић (Грабовица, Невесиње, 6. јун 1933), један од елитних генерала

ЈНА. После завршене Војне академије службовао је у оклопним јединицама у
гарнизонима у Врхници, Марибору, Суботици, Пазину, Вараждину, Београду,
Панчеву, Приштини и на крају у Новом Саду. Био је и припадник одреда ЈНА у
оквиру мировне мисије Уједињених нација.
3 Исто.

78 | са Кордуна. Србија је опет као 1941. отворила срце и на своја
огњишта примила ове несрећне људе, углавном жене, децу и њихове
старе. Мушкарци су остали да чувају куће и имовину. Потресне су
исповести избеглих.“1
У Хрватској су текле ужурбане припреме за рат. Обавештајно
одељење 5. корпуса ЈНА известило је о стању у Хрватској Костајници:
снаге хрватског МУП-а распоредиле су се у бункерима на мосту на
реци Уни са обе стране, на торњу цркве Светог Антуна поставили су
митраљеско гнездо са једним пушкомитраљезом, једним осматрачем
и једним снајперистом: „У Хрватској Костајници се, према нашим
проценама, налази стално стационирано око 300 припадника МУП
РХ, затим око 60 припадника ЗНГ и око 400 припадника резервног
састава милиције. Већина их је смештена у згради средњошколског
центра. У селу Козиброд укопана су два бункера, на око 150 метара
од стамбених кућа. У селу Дивуша главно место окупљања је црква,
на којој је уграђена осматрачница и једно митраљеско гнездо.“2
Сабор Хрватске оценио је 10. јула да тој републици прети
агресија.3 Анте Марковић је изјавио да је стање у земљи на ивици
катастрофе, a од Председништва СФРЈ је тражио да преузме политичку
одговорност како би се створили услови за реализацију програма који
ће предложити његова влада. Саопштио је три најважније тачке око
којих је требало постићи договор: 1) заустављање међурепубличких
и међунационалних сукоба; 2) функционисање привреде и друштва
у тромесечном периоду мораторијума; 3) почетак заједничког рада
на договору о будућности Југославије.4
У Крајини је 11. јула наређена мобилизација свих штабова и
јединица Територијалне одбране на територији САО Крајине.
Основани су ратни општински и регионални штабови ТО. У Србији
се писало и саопштавало како су српска села у Хрватској без воде и
струје и да су сва окружена хрватском оружаном силом.5
1 Политика, 10. јул 1991, 1.

2 Трибунал: Мартић, доказ Д01016. Извештај потпуковника Здравка Ђунића
од 10. јула 1991. године.
3 Политика, 10. јул 1991, 4.
4 Политика, 11. јул 1991, 1.
5 Доста простора добила је погибија Живка Пеулића у Осијеку: „Рафална паљба
из аутоматског оружја и експлозије дигли су на ноге становнике Осијека. Познато
је да Живко Пеулић живи у кући са супругом, двоје деце и свастиком. Међутим,
осјечка полиција тврди да је полицији дојављено да се у овој кући у џаковима
Стање се погоршавало из дана у дан. У Војводини је регистровано | 79
11.365 избеглица из Хрватске, а Месић је Милошевића упоредио са
Хитлером: „Милошевић има велике апетите за територије и само
се прави да је заинтересован за судбину хиљада Срба који живе
у Хрватској и другим деловима Југославије. Милошевић се може
упоредити са Хитлером јер је и Хитлер говорио да жели да заштити
Немце ван Немачке. Сада Милошевић тврди да жели да заштити
Србе ван Србије, док у ствари напада друге нације.“1
У Србији је и даље истицано да она није у рату. Александар Прља:
„У Србији, на њеном тлу, нема сукоба. Нико не гине. Саобраћај не
наилази на барикаде. Нема мајки са децом које беже из Србије, обу-
зете очајањем, у Хрватску или неку другу земљу. Жетва је у току.“2
Балша Шпадијер, председник Уставног суда Србије, писао је да је
неопходно самоопредељење српског народа као целине а не само у
оквирима Србије: „То би отворило пут формирању нове заједнице
народа у Југославији у коју би вероватно ушла већина њених народа.“3
У Липику је 13. јула одржан састанак појединих српских инте-
лектуалаца, председника неких општина и саборских заступника. У
Липику је био и потпредседник владе у Книну (и председник СКД
„Просвјета“) Душан Старевић. То је био почетак стварања Српског
демократског форума, на чијем ће челу касније бити Милорад
Пуповац и који ће радити у оквиру политичког система Хрватске.4
преноси дуго оружје и то је, по њима, био разлог за напад. Укућани су на напад
узвратили ватром. Очајничка борба водила се скоро 12 часова. Однела је више
живота“ (Политика, 12. јул 1991, 1).
1 Наведено према: Борба, 13–14. јул 1991, 2.
2 „Само слога“, Политика, 14. јул 1991, 1.
3 „Самоопредељење и српски народ“, Политика, 14. јул 1991, 9. – Наратив о
истоветности 1941. и 1991. био је владајући у Србији. Доминирало је уверење
да Срби у Хрватској морају да потпишу изјаву лојалности или им следи нови
Јасеновац. Писало се о стварању концентрационих логора у Хрватској и то под
окриљем парламентарне демократије и слободних избора: „Срби, разумљиво, после
преживљене геноцидне трагедије у НДХ, и осећају и знају шта таква логика собом
носи и неће дозволити да буде и остварена. Зато су на Банији и огласили почетак
устанка против неоусташке власти у Хрватској“ (Слободан Кљакић, „Верност или
Јасеновац“, Политика, 15. јул 1991, 6).
4 N. Barić, Srpska pobuna u Hrvatskoj, 215. – Када је најављено да ће се у Војнићу
организовати огранак Српског демократског форума, уследила је оштра реакција
СДС Крајине: „С обзиром на основну интенцију Српског демократског форума
да поништи досадашњу борбу српског народа Крајине за своје дефинитивно
разграничење и ослобађање од фашистичке Хрватске, СДС Крајине, не из

80 | Основна порука била је да Срби у Хрватској, осим културне, треба да
добију и политичку аутономију у оквиру хрватске државе. Говорили
су Пуповац, Јован Рашковић, Светозар Ливада и Станко Кораћ.
Оцењено је да се рат мора зауставити по сваку цену, да ниједна на-
ционална држава, „ни један национални простор не вреди ниједне
људске главе“. Прихваћена је Брионска декларација, тражено је да
хрватска власт више не напада Србе и да почне дијалог о тражењу
заједничког живота са Србима у Хрватској, јер је хрватска сувереност
погрешно схваћена – нема суверене државе без суверених грађана.1
У Книну је одлука Председништва СФРЈ о разоружану свих
паравојних формација, дочекана на нож и оцењена као „нека врста
подвале“. Милан Мартић је одмах поручио да се милиција Крајине
неће разоружати и већ током викенда 13. и 14. јула извршена је
додатна мобилизација на северозападним границама Крајине, у
општинама Глина, Вргинмост и Војнић.2
Поводом састанка у Липику, у Книну је 15. јула огранак СДС-а
из Крајине, под контролом Милана Бабића, сазвао конференцију
за штампу. Порука је била више него јасна – са хрватском владом
може да се преговара само о границама. Лазар Мацура, министар
информисања, оградио се од свих иницијатива покренутих на са-
станку у Липику: „Нико од учесника тог скупа нема легитимитет.
Они могу организовати пикник или нешто слично, али се њихове
политичке иницијативе не могу односити на Крајину и српски народ
који у њој живи. Са хрватским властима можемо преговарати само
о границама, а питање мањина, и српске у Хрватској и хрватске у
Крајини, могу се уређивати само на принципу реципроцитета.“ Скуп
у Липику оцењен је као „издајнички“, „кукавички“ и као „удварачки
гест хрватском режиму“.3
Српско национално веће САО Славонија, Барања и Западни
Срем формирало је 14. јула Секретаријат унутрашњих послова за ову
демократских већ из принципијелних разлога саопштава да се такав скуп одржи

изван Крајине, на примјер у Кумровцу. На територију САО Крајине, који је
одређен вољом српског народа Крајине, такви скупови су непотребни и само
могу изазвати забуну. Дјеловање Српског демократског форума добро ће доћи
угроженим Србима у Републици Хрватској“ (Tрибунал: Мартић, доказ 00001.
Саопштење Српске демократске странке Крајине).
1 Политика, 14. јул 1991, 1.
2 Борба, 15. јул 1991, 1.
област.1 Истовремено је Главни штаб Територијалне одбране форми- | 81
рао одреде за Осијек, Винковце и Вуковар. Горан Хаџић је изјавио
да Срби стварају нову државу на територији Хрватске: „Пошто се
Хрватска отцепила, ми њу више не признајемо. Овог тренутка ства-
рамо нашу територијалну одбрану и нашу милицију. СУП ће бити у
Вуковару. Тренутно ће бити смештен у Борову Селу док Вуковар не
ослободимо. По српским селима биће успостављене наше милицијске
станице. Сматрам да ће се све то врло брзо решити војним обрачуном.
Ми се искључиво бранимо и зато смо фактички у великој предности.“2
Стварност је имала знатно другачије лице. Према подацима
Службе државне безбедности Србије, на овом простору „до изра-
жаја све више долази умор и потпуна исцрпљеност ових јединица
због непрекидне борбене готовости и сталних борби и чарки са
противничком страном. Све више маха узима и појава опадања мо-
рала, стихијности те слабљења организационе структуре одбране“.3
Узроци приметне депресије српског становништва били су
двојаки: 1) власти Србије нису јавно и без икакве резерве подржале
захтеве српског народа да се потпуно одвоји од Хрватске и припоји
Србији; 2) појачано деловање опозиционих странака, пре свега
Српског покрета обнове „који не бира средства да становништво,
а посебно јединице и штабове одбрамбених јединица дистанцира
од политике руководства Србије“. У извештају је речено и да је
1 За министра је постављен Борислав Богуновић (Вуковар, 25. март 1950).

2 Наведено према: Политика, 16. јул 1991, 5. – Српско национално веће је 23. јула
трансформисано у Владу САО Славоније, Барање и Западног Срема. За вршиоца
дужности председника владе именован је Горан Хаџић. Према изјави Борислава
Богуновића истражитељима Трибунала, током 2. маја, за време сукоба у Боровом
Селу, у Новом Саду и Београду вођени су први разговори о формирању владе. Горан
Хаџић је у Београду о томе разговарао са Милошевићем и Драгутином Зеленовићем
(Трибунал: Хаџић, доказ П03204. Информативни разговор вођен 4. септембра
2012). Богуновић је био сведок Тужилаштва у процесу „Станишић–Симатовић“,
а у време давања ове изјаве у Србији је издржавао казну од 32 године затвора због
убиства невенчане супруге извршеног 22. јуна 2011. године. На заседању Велике
народне скупштине, одржаном 25. септембра у Белом Манастиру, проглашен је
Уставни закон Српске Области Славонија, Барања и Западни Срем којим је она
дефинисана као самостална федеративна јединица која остаје у Југославији. Тада
је довршено и конституисање владе Области, а за председника је постављен Горан
Хаџић („Службени гласник Српске Области“, 19. 12. 1991).
3 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00355. Извештај Управе СДБ за
Београд од 15. јула 1991. године.

82 | СПО формирао две бригаде добровољаца на територији Војводине
(Пригревица и Оџаци), а 15. јула је почело формирање и бригаде у
Бачкој Паланци: „Општа ситуација, а посебно крајња исцрпљеност
припадника јединица мештана, указује на потребу да се, пре свега
у циљу њиховог одмора, на одређен начин убаце свеже снаге које
би привремено замениле исцрпљено људство.“1
Што се тиче „стања духа“ међу припадницима ЈНА у Војводини,
указано је да је дошло до отказивања послушности приличног броја
резервиста који су истицали да „Срби у Хрватској могу да живе и
даље а да не машу српском заставом, да је Србија до Дунава и да
они не мисле да Србији требају друга подручја. Наведена лица су
српске националности и припадници СПО-а. Убрзо, кућама се, без
одобрења, практично дезертиравши, упутило 580 резервиста. Да би
спречио потпуно расуло, командант јединице пустио је на одмор још
1.600 резервиста. Према расположивим подацима, међу активном
официрима ЈНА распоређеним у јединицама на подручју Војводине
и Славоније који су српске националности (они чине преко 85%
официрског кадра на овом подручју) велики број изражава жељу да
напусти ЈНА и придружи се српским добровољачким јединицама
на кризном подручју, уз образложење да кад официри хрватске на-
ционалности прелазе у ЗНГ и они ће прећи на страну свог српског
народа. Такође, одређена сазнања указују да поједини активни
официри ЈНА хрватске националности, који иако нису прешли
у ЗНГ, практично не желе да учествују у евентуалном оружаном
сукобу са хрватским наоружаним формацијама“.2
Жестоки сукоби на Банији, на подручју Петриње, вођени су 14.
и 15. јула. Борбе су обустављене после доласка јединица ЈНА, али је
убрзо дошло до сукоба између Армије и хрватске полиције: „ЈНА
није имала губитака, а међу припадницима МУП-а има и погинулих и
рањених, али се не зна њихов број. Уништена су и три транспортера
МУП-а Хрватске. Све ово сазнајемо у разговору са старешинама
ЈНА“.3 Бранко Костић је делегацији избеглица из источне Славоније
обећао да ће се ЈНА појачано ангажовати у Хрватској како би „пру-
жила пуну заштиту грађанима на кризним подручјима“.4
1 Исто.
2 Исто.
3 Политика, 16. јул 1991, 1.
4 Борба, 16. јул 1991, 2.
Наредна седница Председништва СФРЈ одржана је 22. јула у | 83
Охриду (у проширеном саставу, са републичким председницима и
премијером Марковићем). Требало је усвојити заједничку изјаву
против употребе силе и утврдити начин функционисања државе
током договореног тромесечног мораторијума. Пре почетка сед-
нице генерал Кадијевић и хрватски председник имали су „подужи
разговор у четири ока“.1
Са Кадијевићем је разговарао и Стјепан Месић: „Натуштеног
генерала, који се у оне дане спрам мене понашао крајње коректно,
склон, како је рекао, да буде на услузи и младој хрватској демокра-
цији, за столом на тераси над језером, уз кафу, питам: – Зар, Вељко,
не видиш камо се ово иде, зар не можеш докучити крајњи циљ вели-
косрпске политике? Пуна су им уста Југославије, а истјерују те из
Словеније, Словенију истјерују из Југославије. – Ми смо процијенили
да ће нашим повлачењем из Словеније доћи до позитивних процеса
у Словенији. Сад ће услиједити снажне акције оних снага које су за
останак у Југославији. – Невјеројатно! Ти си потпуно изван догађаја.
Војска на овај начин не потиче никакве пројугославенске процесе
у Словенији него само служи Милошевићу. А није ми јасно зашто
си се толико везао за Слобу? – С ким у Србији, ако не с њим? Сви
други на јавној сцени су четници, не могу са четницима! – Само ти
тако настави и Слобо ће ти доћи главе.“2
И Анте Марковић је био незадовољан развојем догађаја. Он се
у Охриду појавио на челу неуобичајено бројне делегације савезне
владе, у којој су, поред већ сталних чланова (Кадијевић, Лончар,
Бровет, Грачанин) учествовали и савезни секретари Владо Камбовски,
Божо Марендић и Бранимир Зекан. Намеравао је да покрене пи-
тање начина функционисања државе у наредном периоду и покуша
„спасти што се спасти може“.
Ова седница остала је у сенци вести о новим сукобима у Хрватској,
због чега је хрватски председник и напустио састанак пре времена.
Добро обавештени извори саопштавали су да се састанак у Охриду
„отео контроли“ када су почеле да стижу вести у сукобу у Мирковцима,
али да ни пре тога није постојала спремност за постизањем договора
већ само жеља за „разне политичке трговине, уцене и притиске“.3
1 Политика, 23. јул 1991, 5.

3 Борба, 24. јул 1991, 1.

84 | Најтеже борбе током 22. јула вођене су у Мирковцима; команда
гарнизона ЈНА у Винковцима саопштила је да је у 5 сати ујутру
извршен „општи напад на српско становништво у селу Мирковци“
од стране јединица МУП-а и Збора народне гарде Хрватске.1
Прве вести говориле су о 10 погинулих припадника МУП-а
Хрватске и два српска територијалца. Из српских извора стизале су
драматичне вести да је један борац заклан и да се воде борбе прса
у прса.2 Гарнизону ЈНА у Винковцима искључени су струја и вода.
Команда Ратног ваздухопловства саопштила је дан касније да је на
њена четири авиона отворена ватра из стрељачког наоружања у
рејону насеља Нови Чаковци. Први пут није одговорено, али када
је напад поновљен у 17.05 часова пилоти су узвратили дејством из
наоружања којим су располагали: „Погођена је зграда у којој се,
по испољеним разорним ефектима највероватније налазила знатна
количина убојних средстава.“3
Уследила је четворочасовна, очекивано неподношљива расправа.
Хрватски председник је рекао да су даљи преговори угрожени ратом
који се води у Хрватској („којему је циљ да се на територији Хрватске
створи велика Србија или пак да се онемогући право хрватског народа
на самоодређење“) и да пре усвајања било какве изјаве треба донети
одлуку о повлачењу ЈНА у касарне.4 Милошевић је одговорио да не
прихвата једнострано донесене одлуке Словеније и Хрватске, а да „смо
у Хрватској суочени“ са континуираним нападима на српска насеља и
српско становништво: „Ако се овде акти одбране голог живота жена
и деце буду третирали као четнички напади на Хрватску, онда сигур-
но да ми нећемо моћи да дођемо до колико-толико конструктивних
решења, а поготову не да учинимо неке конструктивне кораке“.5
У сличном тону је говорио и Борисав Јовић: криза у Југославији
почела је када је почео „јуриш“ на српска насеља од стране хрватске
полиције и других оружаних састава. Проблеми ће се решити када
се обуставе ти напади и српском народу у Хрватској омогући пра-
во на самоопредељење. Месић је тражио да се поштује легитимна
1 Политика, 23. јул 1991, 7.

2 Борба, 23. јул 1991, 1. – Према хрватским изворима, погинуло је 14 хрватских
гардиста и пет цивила (Stvaranje hrvatske države, 120).
4 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 291. Стенографске
белешке са 128. седнице Председништва СФРЈ.
5 Исто, 292–293.
власт у Хрватској и да ће то бити најбољи допринос поштовању | 85
легитимитета власти на свим нивоима за шта се залагао српски
председник: „Према томе, ако се позивамо на легалност и ако се
позивамо на функционирање система, онда молим да се то схвати
да вриједи и за Хрватску јер не видим нигдје гдје би то прошло,
посебно, рецимо на Косову.“1
Туђман је додао и „да, понекад као да не говоримо истим језиком,
или, као што је рекао Југослав Костић ’разговор глухих’, а рекао је
једну реченицу која је, мислим, исправна, да из свега тога извучемо
закључке и да се као људи разиђемо, да не изазовемо крвопролиће и
рат који се не може свршити корисно ни за српски народ у Хрватској,
ни за Хрватску, јер ће и Хрватској нанијети штете, нити за Србију,
у цјелини није ни за кога добро“.2
На крају није усвојен Марковићев концепт о функционисању
државе у време тромесечног мораторијума. Изјава о миру је ипак
усвојена, као и додатних пет тачака везаних за догађаје у Хрватској:
разоружавање свих паравојних јединица, демобилизација резервног
састава МУП-а Хрватске, а после тога повлачење јединица ЈНА
у гарнизоне, и слање посматрачких мисија Европске заједнице и
представника Председништва СФРЈ у кризна подручја у Хрватској:
„Између рата и мира, ми учесници овог састанка изјављујемо да
смо неподељено и категорично за мир и демократски расплет
југословенске кризе. Учинићемо све да се превазиђу наше поделе
и међусобно неповерење. Опредељујући се против употребе силе,
залажемо се за преговоре и дијалог равноправних република и
решење југословенске кризе на основу договора.“3
Изјаву о миру нису потписали Месић и Туђман јер су сматрали
да прво ЈНА треба да се врати у касарне, па тек онда да се изврше
остале мере. После повратка из Охрида, председник Хрватске се
обратио нацији преко Телевизије Загреб и затражио спремност за
одбрану Хрватске: „Обраћам се пучанству Хрватске да их позовем
на прибраност и одлучност, да се не дају даље испровоцирати у
ратне сукобе, али и да буду спремни ових дана можда и на свеопћи
рат за обрану Хрватске.“4
1 Исто, 294.
2 Исто, 299.
3 Исто, 365.

86 | После састанка Милошевић је изјавио да ће се сви они „који
не воде рачуна о животима људи“ суочити са одговорношћу „пре
свега пред својим народима“. Бранко Костић је рекао да је напад на
Мирковце извршен „по наруџбини Врховништва“, а Момир Булатовић
да Хрватској и Словенији не одговара мир. Изјавио је и да је био „лично
згранут политичким лицјемерством и недостатком државничке муд-
рости“ неких учесника састанка у Охриду. Према његовом мишљењу,
главни извор проблема представљао је захтев Хрватске („неразумни
и сулуди услови“) да се снаге ЈНА повуку у касарне: „Ја се бојим да
режим у Хрватској, на жалост, једним дијелом и у Словенији, не могу
једноставно да функционишу у миру.“1 За Кучана и Дрновшека најваж-
нија одлука била је она која се тицала сагласности Председништва за
прихватање посматрачке мисије ЕЗ и за Хрватску, чиме је ратни сукоб
у овој републици фактички интернационализован.2
Стјепан Месић је на конференцији за штампу 23. јула у Охриду
отворено рекао да је суштина српско-хрватског спора у границама,
да се ситуација неће смирити док се ЈНА не повуче у касарне и док
Србија „не престане да финансира и шаље четнике и терористе у
Хрватску“. Изјавио је и да би српско признавање републичких граница
знатно олакшало стварање будуће југословенске асоцијације, „са
којом ћемо сви бити задовољни“. Месић је говорио и о вербалном
дуелу Милошевића и Туђмана: „Било је драматично, посебно након
прве паузе када смо сазнали да је погинуло 20 људи, да су авиони
напали Винковце, да су митраљирали, да су гинули и цивили и да је
на Винковце извршен напад из тешких минобацача. То је донело
велику нервозу за све, а посебно за представнике Хрватске.“3
Месић је на крају оптужио Србију да је Хрватској нанела већ
две милијарде долара штете: „Проблем је у томе што некоме одго-
вара ова ратна психоза да оствари политичке циљеве, али уз велики
притисак домаће и светске јавности пристаће на дијалог ка мирном
разрешењу кризе.“4
Из Србије је одмах одговорено да Туђман и Месић „не дају
потпис за мир“. Влада Србије одмах је жестоко напала Месића:
од њега је тражено да се убудуће понаша „у складу са минимумом

3 Исто.
4 Исто, 3.
достојанства функције на којој се налази пошто већ не располаже | 87
личним достојанством и личним елементима људске части“; хрватска
политика имала је два циља: прогон Срба у Хрватској и борба против
„истине“. Говорено је о „неколико стотина“ погинулих и неколико „де-
сетина хиљада“ избеглица; та политика била је последица „геноцидног
наслеђа из времена усташтва“; узрок свих проблема Хрватске јесте
њена „фашистичка идеологија“, па је зато српски народ „принуђен да
свим средствима брани достојанство, кућни праг и слободу“.1
Влада Хрватске упутила је 25. јула Председништву СФРЈ, СИВ-у
и ССНО-у „оштар просвјед против бруталних напада ЈНА на тери-
торији Републике Хрватске, против све отвореније агресије у којој
су већ изгубљени многи животи хрватских грађана“. Саопштено
је да је извршен артиљеријски напада јединица ЈНА са територије
Србије (код Богојева) на територију Хрватске, на места Ердут и
Богојевци: „До сада је у рушевинама пронађено девет погинулих
припадника МУП-а, а 17 их је рањено. По завршетку напада из
Војводине, очито синхронизирано, јединице ЈНА осуле су мино-
бацачку ватру и из села Бијело Брдо. Све покушаје да се помогне
рањенима и превезу погинули спријечио је заповиједник гарнизона
у Осијеку. Тај дивљачки напад ЈНА на животе и имовину грађана
и снаге унутарњег реда Републике Хрватске само је задњи у низу
сличних што су, уз терористичка барбарства потпомогнута од ЈНА,
обиљежили све снажнију агресију на Хрватску.“2
Влада је захтевала „хитну и темељиту истрагу о свим случајевима,
а посебно о нељудском нападу на припаднике МУП у Чаковцима,
те у Богојевцима и Ердуту“.3
Команда Новосадског корпуса саопштила је да је нападнута
јединица која је обезбеђивала мост на Дунаву код Богојева, најпре из
1 Борба, 25. јул 1991, 9. – Историјске слике враћене су у садашњост. Тако су људи
из Мирковаца говорили: „Они који су нападали имали су црне униформе. Људима
је било јасно да се призори из Другог светског рата сасвим понављају, и то им је
дало додатну одлучност на већ постојећу решеност да идемо у борбу до последњег
човека. Нико се у Мирковцима не плаши смрти, јер ми смо се одавно ожалили. Али,
нећемо ипак тако лако и брзо отићи“ (Политика, 24. јул 1991, 1). Истовремено је
Самостални синдикат маневарског особља Хрватског железничког предузећа 24.
јула одлучио да прекине сваку сарадњу са ЈНА, јер се она определила „директно за
заштиту великосрпске политике (четништва), а у циљу дестабилизације (уништења
Хрватске) и њезине младе демокрације“ (Трибунал: Милошевић, доказ П330.9).
3 Исто.

88 | пешадијског наоружања, а потом и из минобацача, па је ЈНА жестоко
одговорила ватром: „ЈНА жали ако је приликом одговарања на ватру
припадника оружаних снага Хрватске дошло до страдања недужних
људи и уништавања материјалних добара, али сву одговорност за
то морају да сносе искључиво они који су насељена места, културне
установе или верске објекте користили као пунктове оружаног
деловања против ЈНА.“1
У Винковцима су нападнута двојица старешина ЈНА. Убијена
су два припадника Збора народне гарде, више их је рањено, а по-
гинуо је и старији водник ЈНА Горан Мијаиловић.2 Напето је било
и у околини Шибеника; борбе су вођене око Братишковаца, изнад
Скрадина. Припадници милиције САО Крајине држали су село
Пластово, а ЈНА је евакуисала цивиле, и Србе и Хрвате. Српске снаге
гранатирале су село Вукшић у бенковачкој општини. Шиме Ђодан,
хрватски министар одбране (његов министарски мандат трајао је
иначе само 15 дана, од 2. до 17. јула, а дужност је вршио до 31. јула),
затражио је интернационализацију „српске агресије“ на Хрватску
довођењем европских мировних снага на линију Будва–Дрина–Дунав
како би се обезбедила „конфедерална опција“ у Југославији.3
Пошто се ситуација није смиривала, Председништво Југославије
је 26. јула констатовало „погоршање стања“ и усвојило захтев о хит-
ном прекиду ватре у Хрватској. Седници је присуствовао и премијер
Марковић. Речено је да се стање после 9. маја 1991. погоршало у
кризним жариштима у Хрватској, што је претило да прерасте у општи
рат. Одлучено је само да одмах почну разговори о дефинисању мо-
далитета прекида ватре, као и много пута раније, тражено је да се
разоружају све паравојне формације и демобилише резервни састав
хрватске полиције, али и резервни састав федералне армије, а да се
њен редовни састав врати у гарнизоне: „Председништво СФРЈ ће
одлучити о начину, динамици и редоследу спровођења и контроли
извршавања овог закључка“.4
Ове одлуке Председништво је усвојило једногласно, а проблем
је настао када се гласало о српском предлогу да се оружани састави
1 Наведено према: Одбрана и безбедност Југославије, 337.

2 Борба, 26. јул 1991, 3.
3 Исто, 5.
4 Трибунал: Милошевић, доказ П329.3. Саопштење за јавност Председништва
СФРЈ.
Републике Хрватске не упућују у кризна подручја у којима живи | 89
већинско српско становништво: „Претходни став није прихватио
председник Председништва СФРЈ Стипе Месић, а уздржао се члан
Председништва Јанез Дрновшек.“1
После Мирковаца сукоб се померио ка Товарнику, погранич-
ном селу између Хрватске и Србије, одакле је пристизао све већи
број српских избеглица. Нормалан живот одавно је био прекинут:
„Раскрсница железничког саобраћаја Београд–Љубљана код Шида,
пуста је и празна. У току дана само неколико локалних возова из Шида
кренуло је ка Београду. Тако је јуче продато само 100 карата. Такве
су ноћи и дани у граничним подручјима Србије и Хрватске. Сви су
некако у ишчекивању шта ће се догодити, посебно резервисти ЈНА
који су у сталном ишчекивању пуцњаве и без сна. Већина њих каже:
нека већ једном почне тај рат и да се што пре заврши.“2
Према подацима из Загреба, у дотадашњим сукобима погинула
су 74 припадника МУП-а Хрватске, уз 227 рањених. Прећено је и да
ће ЈНА, уколико позитивно не одговори на протест хрватске владе,
бити третирана као окупациона војска „са свим посљедицама које
из тога произилазе“.3
•••
Последњи викенд у јулу обележен је новим узлетом смрти –
водила се борба Срба и Хрвата за дефинисање етничких граница и
стварање националних држава. Пуцало се и на подручју Оточца, а
гранате су се „спустиле“ и до мора. Хрватски цивили избегли су у
Шибеник, а српски у места где су они били у већини.
На Банији је припремана операција великих размера против
хрватских снага. Борбе је 19. јула најавио Драган Васиљковић:
„Од вечерас би требало да све функционише. Сви они који су себе
називали четницима сада се понашају другачије, тј. дисциплинова-
није. Што се тиче редовне милиције и резервног састава, сви знају
своје задатке. Што је веома важно, добро смо прихваћени са стране
мјештана Глине. До сада од када смо преузели контролу територија,
није дошло ни до каквих ексцеса, већ је уведен ред и дисциплина.“4
1 Исто.
2 Борба, 27–28. јул 1991, 3
3 Исто, 4.
4 Трибунал: Мартић, доказ 00583.

90 | О предстојећим акцијама српских снага, са представницима
ратних штабова Костајнице и Глине разговарали су, на Шамарици,1
23. јула Милан Мартић и Васиљковић; он је саопштио да је „успоста-
вљено јединство у руковођењу свим акцијама на Банији“, као и да
је формиран ратни штаб за Банију и Кордун.2
На састанку 14 команданата батаљона српских снага Двора на
Уни, одржаном 24. јула на Шамарици, разговарало се о распореду
снага, тактичким припремама, недостатку наоружања и другим про-
блемима од којих је најважнији био „осипање снага“. Петар Поповић,
командант 1. бригаде 2. батаљона: „Мислим да нам се губи тло под
ногама што се тиче наоружавања.“3 Драган Васиљковић: „Обзиром да
ће се ускоро одиграти оружани сукоб на нашем подручју, људе трба
држати на окупу а на вријеме ћете знати гдје ће се све то одиграти.
Врло је важно да се не опали ниједан метак једино ако није нужно.
За сада све активности треба ставити у други план и људе не треба
изморити. О свему ћете бити обавијештени.“4
Акција je почела 26. јула, тачно у 10 сати, минобацачким нападом
у Глини, Костајници и Топуском. Прво је нападнуто хрватско село
Струга Банска у општини Двор на Уни. Извештај о томе оставио је
Живко Шљивар, командир Јединице за посебне намене из састава
Територијалне одбране Двора на Уни: „Задатак је био да 26. 7.
у 10.00 почиње минобацачка паљба и да траје до 13.00, затим да
кренемо. Постројио сам 20 људи и ја сам успио на своју одговорност
да их водим. Задужио сам их са дуплим борбеним комплетом и на
почетној линији сам довезао још резервне муниције. Мој задатак је
1 Центар за обуку „Шамарица“ основан је 18. јуна 1991, одлуком Извршног

одбора Општине Двор на Уни, првобитно са седиштем у Шамаричким Брђанима,
а 27. јуна премештен је у спомен-дом „Шамарица“ због повољнијих услова за рад
и геостратешког положаја. Задаци центра били су обука јединица за специјалну
намену милиције САО Крајине и добровољачких одреда територијалне одбране.
Задатак Центра био је „заштита и одбрана народа на подручју Баније од стране
профашистичких хрватских власти“ (Трибунал: Мартић, доказ 00567).
2 Трибунал: Мартић, доказ 00582. – Шамарице су иначе биле препуне новинара
из редакција разних српских листова. Ту су били ратни дописници Вечерњих
новости, Борбе, Политике Експрес, бањалучког Гласа, Телевизије Нови Сад и једна
телевизијска екипа из Сарајева. Највише интервјуа дао је Васиљковић (Трибунал:
Мартић, доказ 00578. Извештај Душана Пралице, руководиоца центра за обуку
на Шамарици, од 23. јула 1991).
4 Исто.
био да уђем у село и да пресјечем пут, тј. да им спријечимо помоћ | 91
из Костајнице и да се не могу повући из Струге. Кренули смо та-
чно у 11.00. Ишли смо у стрелце. Када сам дошао негдје 70 метара
прије села отворили су ватру на нас из свих оружја што располажу.
Имало смо лош терен, тј. заклоне. Били смо у неком младом шљи-
вику. Мене лично је држао неки снајперист на оку пошто сам носио
Зољу. Ту је борба трајала негдје око један сат. Имали смо јак отпор
и ја сам наредио повлачење да људи не изгину. Повукли смо се око
300 метара и онда сам наредио да их нападнемо са бока, и лијевог
и десног. Пришли смо негдје око 150 м и отворили ватру из РБ
[ручних бацача] и тромблона. Они су опет узвратили ватром. Одмах
сам послао курира по појачање као што нам је и обећано да ћемо
имати ако буде потребно, али нисмо добили. Имали су јаке снаге,
неколико митраљеских гњезда, укопаних снајпериста и стрелаца.
Са РБ смо им нанијели губитке тако да су се касније чули само два
пушко-митраљеза и снајпер. Борба је трајала све до 18 сати. Онда им
је пристигла помоћ из Струге и Костајнице. Тада су нам давали све
већи отпор. Почели су и они да туку са РБ и још са неким оруђем.
Пошто смо имали лоше заклоне, опет сам наредио повлачење да
нам не би нанијели губитке. Закључујем да смо им нанијели велике
губитке, а да ми нисмо имали ниједног повређеног.“1
Пешадијски напад на Глину није ишао по плану јер се ЈНА су-
протставила нападу на полицијску станицу. ЈНА је на овом простору
имала снаге из састава 10. корпуса који је формиран 15. маја 1990.
наређењем Генералштаба Оружаних снага. Зона одговорности било
је шире подручје Загреба и централна Хрватска; први командант био
је генерал Душан Узелац.2 У мају 1991. корпус је ојачан оклопним
батаљоном 51. механизоване бригаде из Панчева. Крајем јуна 1991.
основано је Издвојено командно место у Глини, чији је командант
био пуковник Грујица (Грујо) Борић.
О борбама у Глини извештај је оставио Живојин Ивановић
који је у 10.00 сати и повео напад: „Дошло је до ометања у извршењу
мог задатка од стране официра ЈНА, касније сам сазнао пуковника
1 Трибунал: Мартић, доказ 00589. Извештај од 26. јула 1991. – Према хрватским
изворима, током борби са српским снагама 26. јула погинуо је 10 хрватских
полицајаца.
2 Душан Узелац (Днопоље, Доњи Лапац, 15. септембар 1934). Начелник Штаба
(и заменик команданта) 12. корпуса, па командант дивизије и командант 10.
корпуса.

92 | по чину, који је мени и мојим људима запретио, уз брдо изречених
псовки и окренутим цјевима тенковског топа према нама. Касније
су још два тенка усмјерена на нас, а ми смо били на отвореном
простору, без икаквог заклона уза зид зграде катастра. На нишани
цјеви контактирао сам преко радио уређаја са командом, гдје ми је
капетан дао до знања да морам убједити официра да нам дозволи,
односно да не омета наш оперативни план до његовог коначног
извршења. Дотични официр, кад сам лично пошао према њему у
градском парку Глине гдје су стационирани, одбио је било какав
разговор и наредио ми је да се вратим назад из парка јер ће пуцати.
[...] Отпочео сам са пребацивањем људи. Било је веома отежано са
десног бока пребацити се на лијеви под дејством ватре непријатеља
који су нас тукли рафалном ватром. Након завршеног пребацивања
на лијеви бок и обавјештавања штаба да сам заузео нови положај,
отпочео сам са отварањем ватре из РБ по утврђеним рововима који
су били постављени дуж насипа ријеке Глине. Узвраћена ми је ватра
из дворишта зграде МУП-а и из парка који граничи са градским ста-
дионом и дрворедом дебелих багремова који су уз сам руб подножја
насипа. Људи су ми били довољно заклоњени и нису били угрожени.
У првом таласу сукоба моји људи су неконтролисано и веома брзо
потрошили велики број муниције што је одраз нестручног руковања,
недовољна обученост, па и страх.“1
Према хрватским изворима, генерал Узелац је хрватске власти
обавестио да је јединици ЈНА наредио да предузме „расположиве
мјере како би дошло до прекида ватре и онемогућавања нападача
у оружаној акцији“.2
Богдан Вајагић, командант Штаба Територијалне одбране:
„Дана 25. 7. 1991. добио сам предлог плана акције од Штаба Глине
и капетана Драгана који је из Книна стигао по задатку да на Банији
и Кордуну ријеши питање хрватских редарственика који су запосели
дио наше територије. [...] У 14.30 сати Гојко Самарџија, сада покојни,
узима Тошу Сундаћа и покретни топ и одлази без наређења у напад
на Стругу. Са терена добивам информацију да су добровољци већ
1 Трибунал: Мартић, доказ 00591. – Према евиденцији II управе Ресора државне

безбедности Србије, Ивановић је од 1. јуна 1991, као припадник резервног састава
МУП-а Србије, био „ангажован на извршавању одређених послова и задатака“
(Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П00478).
кренули фронтално. Није ми преостало ништа друго него да одем | 93
код војске да би она са два тенка била заштитница тим људима.
Војска није хтјела да иде, као чекала је наређење од команде. У 18.00
сати добио информацију да је 80% снага батаљона Браце Орловића
самовољно напустило положај изнад Струге. Поново сам реаговао
код војске и они су ми рекли да иде јединица војске из Петриње и
тренутно је у Козиброду. Одмах сам добио вијест да је страдала
посада топа која је ишла у Стругу. У том тренутку је дошла војска и
направила тампон зону. У току акције сам добио три извјештаја из
Глине гдје се капетан [Драган] жалио на војску и рекао да још није
освојио станицу, тражио је помоћ. Након завршетка акције позвао
сам команданте батаљона и специјалце из Книна у штаб. У том тре-
нутку у собу улази Сундаћ, са још тројицом својих људи наоружаних,
са оружјем упереним у нас, пријетећи да ће нас побити, јер смо ми
криви за смрт људи који су погинули у акцији. Избјегли смо најгоре
тако да је Сундаћ пуцао у ходнику, што је дјеловало негативно на
народ. [...] Одмах након тога, припадници исте јединице отишли
су у Дом здравља, истјерали све рањене Хрвате, тукли их пред 100
људи што није достојно људском понашању. Други дан ујутро сам
обавјештен да су исти са оружјем присилили начелника Штаба да им
преда заробљенике. Добио сам обавијест о мртвим људима баченим
поред цесте које су наводно ’шарени’ ликвидирали. Од војске сам
информиран да су поједини припадници исте јединице направили
масакр у Струги другу ноћ након акције. [...] Овај извјештај морам
завршити, с тим да су ми поједини почели пријетити смрћу због
тога што су људи погинули, наводно да сам ја крив. Након што смо
акцијом вратили кућама 800 људи да се одмара, очистили хрватска
села од редарственика, вратили спокој на Банију и наоружали народ
да може бранити своја огњишта сад ме треба стрељати. Да напоме-
нем, за ову акцију на Банији је планирано минимално 200 мртвих.“1
О борбама у Глини обавештаван је и Штаб Територијалне
одбране Крајине у Книну: „Стигао телеграм из Глине у 09.56 [26.
јула] у коме стоји да је Глина нападнута из више праваца од стране
МУП-а. Издати смо од стране ЈНА и нису пристали на сурадњу, сами
смо пружили отпор, а уједно и штитили војску. У борбама до 10.00
сати наше снаге имају три рањена. Слиједећи телеграм из Глине
саопштава нам да је било издаје од стране неког пуковника који је
1 Трибунал: Мартић, доказ 00587. Извештај од 27. јула 1991. године.

94 | командовао јединицом (Борић), те да капетан [Драган] не може
одбити напад и затражио је помоћ. Телеграм, такођер из Глине
који је стигао у 21.55 сати, слиједећег је садржаја: – Лијева обала
Купе је под контролом подручја БОРЕ, воде се жестоке борбе за
околиш станице МУП-а, игралишта и околних усташких утврђења.
У досадашњим борбама на нашој страни погинула су двојица и пет
је лакше рањено.“1
Напад је настављен са друге позиције, где није било јединица
ЈНА. Борбе су вођене до касних вечерњих часова, уз снажан отпор
хрватских снага. Живојин Ивановић: „У јутарњим часовима новог
дана завршне битке, отпочео сам са освајањем станице и цијелог
терена око ње. У полицијску станицу ушао сам тачно у 11.08 сати.
Потом сам обавјестио штаб, али смо имали нових потешкоћа са
официром ЈНА који је бранио улазак у двориште. Касније долази
капетан Драган, долази до вербалног дуела са официром ЈНА и
извјесних претњи од стране официра, али смо остали при своме.“2
Да би се избегли даљи „неспоразуми“, требало је испровоцира-
ти ЈНА да нападне хрватске положаје. Најбоље средство за то био
је превентивни, не превише опасан напад на неку њену јединицу.
О томе је Васиљковић Трибуналу 2001. рекао следеће: „Добио
сам униформу ЈНА и ишао кроз непријатељске линије са младим
командиром тенковске посаде ЈНА, потпоручником Дробњаком
(име му не знам). Сам сам испланирао ту операцију. Замолио сам
једног старешину ТО-а, Богдана Вајагића, да буде спреман да
ми у једном тренутку чува одступницу, али он није учествовао у
планирању саме операције. Можда је дао неку изјаву за медије у
вези са том операцијом, али није учествовао у њеном планирању.
Одлучио сам да малу групу својих људи убацим међу Хрвате који
су се били укопали, и да одатле отворим ватру из лаког наоружања
на Дробњаков тенк. Они ће то знати унапред и побринуће се за
безбедност својих људи. Затим, кад остатак јединице ЈНА буде видео
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П02670.

2 Трибунал: Мартић, доказ 00591. – Према извештају Зорана Херцега од 31.
јула, полицијска станица је напуштена током ноћи. Највећи проблем српским
територијалцима задавале су хрватске снаге из два бункера за чије се постојање
није ни знало: „То је велика грешка оних који су осматрали усташке положаје, а
за те ровове уопште нису рекли да постоје, што је могло коштати главе некога од
нас, због њихове неозбиљности. Али, најважније је ипак урађено, усташе су биле
приморане да напусте Глину“ (Трибунал: Мартић, доказ Д00595).
да им је нападнут тенк, узвратиће ватром по Хрватима и, у ствари, | 95
не знајући, одрадиће наш посао. Било нас је само 21, укључујући и
мене. Нисмо имали тешко наоружање.“1
Те догађаје, на сличан начин, описао је у свом извештају Никола
Симић, командант Јединице за специјалне намене: „Добио сам
задатак да први отворим ватру на војску и натјерам их на редаре.
Ту ноћ сам провео на насипу чекајући 10 сати да отворим ватру.
Транспортер сам морао тући са брисаног простора. Капетан Рапаић
ми је обећао три секунде да се склоним јер, како он рече, не смијем
да убијем војника, а након три секунде он ће мене за некакво своје
покриће. Тачно у 10 сам испузио на брисан простор и почео да пуцам
на транспортер. У исти час ме је засула митраљеска ватра од стране
муповаца, али је војска отворила одмах ватру по редарима и мене
је престао да туче митраљез. Ја сам се одмах извукао на договорен
положај код болнице, гдје ме чекала моја војска распоређена око
тенка да га штити. Међутим, ствари се од тог моменат не крећу
својим током. И тенк и транспортер су требали да се крећу у од-
ређеном правцу, а они то нису. [...] Мислим да смо чекали нешто
око 45 минута. Онда смо кренули заједно са тенком на Видушевац.
Кад сам стигао на договорено мјесто, распоредио сам војску да
штити тенк и он је почео да дејствује. Испалио је отприлике десетак
мина. Рекао сам му да гађа цркву и школу. Школу је дигао из једног
хица, а у цркву је тукао неколико пута и била је погођена, али не и
срушена. Тукао је добро по цјелом Видушевцу. Ту смо били око сат
времена. Затим је добио наређење да обустави ватру и да се врати
на мост. Ту нам је војска окренула леђа и чини ми се окренула се
против нас. Одатле сам добио наређење да се вратим у штаб. Из
штаба сам ишао да ударим на станицу МУП-а са леђа. Требало је
да прођем поред парка недалеко од војске. Из католичке цркве су
ме тукли са снајперима. Хтео сам је срушити, али је моју намјеру
војска спречила и рекла да то не смијем да радим. [...] Почео сам са
чишћењем кућа и убрзо након тога ријешио се снајпера. Све вријеме
ми је војска стварала проблеме.“2
Драган Васиљковић је 28. јула објавио да је остварена победа и
да више нема рата: „Од данас на Банији више нема јачих усташких
1 Трибунал: Милошевић, доказ П392. Изјава дата у разговорима вођеним 23,

24, 27. и 28. августа 2001. године.

96 | упоришта, овде практично више нема рата, неће га ни бити, јер
су најјаче усташке формације растурене и обезглављене“.1 Он је о
борбама у Глини говорио и за Политику, и апострофирао пуковни-
ка Грујића као кривца за погибију српских бораца: „После нашег
напада на полицијску зграду из непосредне близне, када се већ
назирао крај битке, он је зашао нашим борцима тенковима иза леђа
и уз највулгарније псовке (помињао је мајку и сестре), запретио
им да се повуку или ће их засути ватром. Због ове претње напад
смо морали извести преко насипа и ветеринарске станце због чега
су погинула два српска борца која су штитила тенкове, а освајање
милицијске станице продужено је за укупно 11 сати. На крају,
пуковник је обезбедио повлачење усташама, као што је пре месец
дана обезбедио њихов улазак у Глину. Пуковнику Грујици Борићу
није место у ЈНА. Чак и његови подређени официри изјавили су
да ће, уколико он почне пуцати у наше људи, они пуцати у њега“.2
О догађајима у Струги и Двору на Уни сведочанство је оставио
Никола Бољанић, начелник Ратног штаба јединица Територијалне
одбране Двора на Уни: „Дана 26. 7. 1991. у вечерњим сатима коман-
дир диверзантског вода Сундаћ Никола упао је у просторије штаба
1 Наведено према: Борба, 29. јул 1991, 1, 3.

2 Наведено према: Политика, 30 јул 1991, 8. – Слично је говорио и пред
Трибуналом деценију касније: „Све је ишло по плану док официр који је
командовао ЈНА није наредио тенковима да прекину паљбу. Рекао је својим људима
да је то борба између Хрвата и четника. Тај официр био је пуковник Грујица Борић.
Пошто нисмо добили подршку ЈНА, операција, која је требало да траје пола сата,
трајала је око 11 сати. Кад смо обезбедили град, у Глину је дошао пуковник Борић
са јединицама ЈНА и дао нам 20 минута да напустимо град. Тако сам побеснео
да сам дохватио хрватски ракетни бацач и изјурио и њега и његов тенк. Након
тог задатка, сви који су учествовали у операцији добили су црвене беретке. То
су били момци који су од самог почетка били са мном. Тада је на сцену ступио
назив ’Црвене беретке’. Операција у Глини била је последња коју сам извео. [...]
Званично отварање мог центра за обуку у Голубићима било је 4. априла 1991.
године. Датум који Френки узима као званични дан оснивања ’Сивих вукова’ је 4.
мај 1992. године. На тај датум ми је [1996] Јовица Станишић уручио нож у логору
ДБ-а у Кули. Славила се годишњица јединице коју сам првобитно ја основао у
Голубићима. Председнику Милошевићу тог дана је такође уручен златни бодеж.
Збијала се шала на рачун тога да он мора да има више заслуга него ми остали, чим
је добио златни бодеж, док смо ми добили само сребрне. Логор се налазио у Кули
и у њему се налазила статуа Радета Костића званог Коле. Он је сада мртав. Тог дана
је одликовано на стотине људи. Превише да бих упамтио“ (Трибунал: Милошевић,
доказ П392. Изјава дата у разговорима вођеним 23, 24, 27. и 28. августа 2001).
у Двору, пуцао у просторије штаба називајући чланове штаба уста- | 97
шама, те да ће нас све побити. Том приликом састанку командира са
командантима батаљона присуствовали су и припадници специјалне
јединице капетана Драгана из Книна Комазец, Поповић и остали. Дана
27. 7. 1991. у пријеподневним сатима у просторије штаба у Двору
упао је заменик командира диверзантског вода Кнежевић, са још
четворицом наоружаних, у канцеларију начелника штаба. Уперили
[су] аутоматске пушке у њега и присутног члана штаба Ивановић
Милоша, тражећи да се одмах њима предају затвореници који су у
затвору у станици милиције Двора, ради спровођења у Книн. Након
што сам издао наредбу командиру станице милиције као што су тра-
жили, поново су након краћег времена са упереним пушкама ушли
у штаб, те претећи и тражили да комплетан штаб поднесе оставку у
току дана. [...] Дана 28. 7. 1991. у вечерњим сатима добио сам инфор-
мацију да је дошло до неконтролисаног и нечасног дјела од стране
припадника диверзантског вода који су истога дана лишили живота
болеснике (жене) у Дому здравља у Двору. [...] У ситуацији отказивања
послушности и стварања анархичног стања сијањем страха и опште
несигурности, нисам више у могућности обављати те дужности, те
молим [Извршно веће СО Двор на Уни] да наведене разлоге уважите,
с тим што ћу навести још два важна сегмента своје одлуке.“1
О борбама у Струги Банској и Глини извештавао је Арнот ван
Линден из британске телевизијске компаније „British Sky Broadcasting“.2
О томе је пред Трибуналом (његово збирно сведочење из исказа
датих више пута сачињено је маја 2013) говорио следећим речима:
„Сазнали смо да су у току ноћи српске снаге из Двора у возилима
дошле у Стругу и отвориле безобзирну ватру. Тамо је била једна
јединица ЈНА која нас је обавестила да су Хрвате у Струги претходне
ноћи напали Срби из Двора. Војска је тврдила да су ту распоређени
да би зауставили сукобе између хрватских и српских снага које нису
1 Трибунал: Мартић, доказ 00588. Извештај од 28. јула 1991. године.

2 Арнот ван Линден (Aernout Baron van Lynden), Холанђанин рођен 31. децембра
1954. у Лондону. Две и по године био је на служби у холандском поморском корпусу
(Royal Netherlands Marine Corps) као резервни потпоручник. Потом је као ратни
дописник за бројне западне медије 23 године извештавао о рату у Либану, сукобу
Ирана и Ирака, совјетској окупацији Авганистана и догађајима у Румунији 1989.
године. Непосредно пре доласка у Југославију, извештавао је о „првом Заливском
рату“. За Sky News је радио од 1988. године. Током 1991. па до пролећа следеће
године програм ове телевизије емитован је на 3. каналу Телевизије Београд.

98 | биле у саставу редовне ЈНА. У Струги сам видео известан број лешева
цивила. Зграде нису гореле, али је било очигледних знакова приличне
штете нанесене из лаког оружја. Колико се сећам, убијена су четири
хрватска цивила и двојица српских наоружаних цивила. По речима
команданта батаљона ЈНА, већина становника је побегла у шуму и тек
су почели да се враћају кад сам ја стигао у Стругу. Срби нису преузели
контролу над селом, али то је очигледно био њихов покушај да при-
силе Хрвате да напусте село. Други речима, то је био један од првих
примера онога што смо касније назвали етничко чишћење. Званично
објашњење је било да је напад био један од начина да се Струга очисти
од хрватске полиције. Један припадник српске Територијалне одбране
нам је рекао да је њихов циљ био да очисте ову област од Хрвата, као
и да је циљ ове операције био да се становништво Струге натера да
оде. Међу становницима села са којима смо разговарали владало је
јасно осећање страха. [...] Капетана Драгана сам упознао у Двору на
Уни. Он је у град стигао у црном мерцедесу и био је одевен у црни
комбинезон из једног дела. Препознао сам га јер сам у међународној
штампи већ видео његове фотографије. Било је јасно да му је драго
што нас види, а то је било зато што ћемо му омогућити да се појави
на међународној телевизији и тако добије додатно међународно
признање и пажњу међународне јавности. Рекао је да је са својим
снагама управо заузео суседни градић Глину. Затим је позвао нови-
наре да пођу у Глину да виде шта се десило. Кад смо стигли, видели
смо да је он имао униформисану, организоване оружану групу чија
се униформа разликовала од униформи Територијалне одбране.
Само што су освојили Глину од хрватских власти. Капетан Драган
нас је онда увео у полицијску станицу. Док је давао интервју, стигла
је ЈНА и наредила му да се повуче из Глине. Капетан Драган је узео у
руке противтенковско оружје и запретио да ће уништити тенк ако не
оде. Услед временских ограничења, ми смо у овом тренутку морали
да напустимо град, требало је да покупимо снимке и да пошаљемо
извештај у Лондон. Следећег дана смо се вратили у Двор на Уни.
Капетан Драган ми је рекао да је успео да задржи Глину. Ухапсио је
десетак припадника снага српске територијалне одбране тврдећи да
су искасапили четири или пет жена из Струге које су у медицинској
институцији у клиници у Двору примале медицинску негу. Камерман
је одбио да снима конфронтацију локалних снага ТО и снага капетана
Драгана јер су му шефови у Телевизији Београд рекли да то не сни-
ма. Стигао је Милан Мартић и почео је да се жестоко расправља са
капетаном Драганом. Свађа се завршила тако што је Мартић наредио | 99
капетану Драгану да пусти те људе. Капетан Драган је био бесан, али
није имао избора и пустио је те људе. Чинило се да је Мартић имао
контролу, а капетан Драган је касније, у Книну, преда мном описао себе
као неког ко није независтан већ је под командом Милана Мартића.“1
Током 31. јула одржана је конференција за штампу у просторијама
полиције у Книну. Милан Мартић је рекао да је одређен рок од 20
сати да се хрватске снаге повуку са „нашег простора“, а да преговори
могу да се воде само око границе између САО Крајине и Републике
Хрватске. Васиљковић је говорио дуго и опширно; изјавио је да је
изведена операција „Жаока“ као продужетак операције „Оса“ која
је требало да буде изведена тек за две недеље, „међутим, почели смо
оног дана након тога што су нас они напали први. И одмах кад смо
успјели да одбијемо тај напад, ми смо прешли у контраофанзиву и
схватили смо да би требали да очистимо Глину у том тренутку. Грујица
Борић, мени је стварно жао да га зовем пуковником. Прво и прво
да разјаснимо, ово што будем излагао сада нити сме да се повезује
са ЈНА, нити ишта има са ЈНА осим што се неком игром случаја тај
човек затекао тамо. Ја сам поразговарао и са већим бројем официра
послије ове акције. Један од официра ми је рекао: – Капетане, што
нисте оног тренутка наредили да се пуца на њега, ми би га убили.
Ја сам сигуран да и ако то буде демантовао, да ћу моћи да доведем
тог његовог официра да вам то каже и он ће то рећи.“2
Васиљковић је затим детаљно описао акцију у Глини, уз низ оп-
тужби на рачун пуковника Борића. Описао је и акције у селу Јукинац
(североисточно предграђе Глине) где су погинула два припадника
ЈНА која су бранила тенк, а пуковник Грујић није дао дозволу за от-
варање ватре: „Вјерујте да свака кућа, свака до једне била је утврђена.
Ту није било цивила. Или они који су били у цивили обучени имали
су оружје. Ту није било убијених жена, нити деце и то вам потврђује
да је то било утврђење а не неко село које смо ми срушили. Јесте,
срушили смо доста тих зграда, али зато што су то била утврђења. То
су једине жртве које смо ми имали на том терену. Та два момка који
су бранили тенк, и зато сам ја толико огорчен и зато сам ја толико
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02333.Б. – Тај догађај је на исти начин описао и

Васиљковић у изјави Трибуналу у разговорима вођеним од 10. до 17. фебруара
2003 (Трибунал: Милошевић, доказ П392.1).

100 | љут да ти момци који су бранили тог пуковника – погинули су. [...]
Ми смо морали да заузмемо ту станицу јер бојим се да је то пало,
мислим да би читава Банија пала. Ја јесам у том тренутку био спреман
да жртвујем [одређен] број специјалаца и они су били спремни да се
жртвују. То постоји забележено, новинар је био поред мене. Ја још
увијек тврдим да ово нема везе са ЈНА, ја имам потпуно поверење у
ЈНА, али мислим да је крајње време да они који могу то да ураде да
очисте ЈНА од тих издајничких елемената и тих усташких елемена-
та. [...] Кад смо већ освојили станицу, ту су били и новинари BBC,
пуковник је донио поруку ако не изађемо из станице за два минута
да ће отворити ватру на нас. Ја то нисам могао да му дозволим. У
том тренутку кад је он рекао да ће пуцати на нас, ја сам распоредио
ракетне бацаче у те тенкове који су уперили цеви у нас. Овај Борић
нема ни ’ј’ од југословенског и њему стварно није место у ЈНА.“1
Милан Бабић је обавестио све органе власти на територији
САО Крајина (председнике скупштина општина и команданте
општинских штабова ТО) да је Влада Крајине, на основу Закона о
примени правних прописа Републике Србије на територији Крајине,
1. августа усвојила одлуку о примени Закона о одбрани Републике
Србије: „На основу напријед наведеног Закона, командант свих ору-
жаних снага и територијалне одбране САО Крајине је предсједник
Владе САО Крајина др Милан Бабић.“2
Истоветна одлука донесена је и за примену Закона о унутрашњим
пословима Републике Србије на територији Крајине. Истовремено
је овом одлуком прописано и да се одредбе српског закона које
утврђују права и обавезе председника Републике Србије на тери-
торији Крајине односе на председника Владе Крајине – Бабића.3
Бабић је истога дана донео и одлуку о укидању Службе државне
безбедности на територији САО Крајине, са идејом да формира
аутономну Агенција за националну безбедност.4 Међутим, таква
агенција није заживела све до краја ратних дејстава због снажног
отпора старих структура државне безбедности.5
1 Исто.
2 Трибунал: Мартић, доказ 00189. Распис Милана Бабића од 2. августa 1991.
године.
5 Највећи отпор структурама државне безбедности пружан је у Бенковцу. На
састанку Извршног одбора СДС за Бенковац који је 8. новембра организовао
Убрзо је дошло до сукоба између Бабића и Васиљковића који је | 101
опозван из Крајине, а разлози за то нису најјаснији. Милан Мартић
је 13. августа у Книну изјавио да је „неспоразуму Бабић – капетан
Драган“ дат непотребан публицитет јер је он „баналне природе“.
Рекао је и да је „капетан Драган“ врхунски стручњак, „професио-
нални војник од главе до пете“. Занимљиво је да је Мартић одлучио
да новинарима открије „прави“ идентитет „капетана Драгана“ – он
је „именом и презименом Данијел Снеден“.1
Бабић је на седници Владе САО Крајине одржаној 20. августа
рекао како се „на нашем терену појављују и одређени инструктори
као капетан Драган“, који је њему потпуно непознат. Он је постао
командант јединица Крајине тако да се „претворио готово у митску
личност, а користи листове информисања у Србији да би га нападао“.
Мартић је додао да „капетан Драган“ никад није именован за коман-
даната територијалне одбране: „Има људи који су више направили
за ово подручје него он и могу рећи да он овамо више неће доћи.“2
Васиљковић је Трибуналу о томе изјавио следеће: „Дана 4.
августа Јовица Станишић ме позвао да дођем у Београд. У ствари
сам мислио да треба да ми уруче орден, а заправо су ме разрешили
дужности. Рекао ми је да поступа по наређењима шефа, мислећи на
председника Милошевића. Сервирали су ми причу о стварању нове
српске војске, или о обучавању добровољаца у Србији, али мислим
да је то био само мамац не би ли ме уклонили с пута. Милошевић
је из анкета о популарности открио да сам популарнији од њега,
и није му било драго. Одвели су ме у Бор, и сместили у једну од
Титових старих вила, док не одлуче шта ће са мном. Док се ово
дешавало, Милан Бабић је у медијима говорио да сам плаћеник и
да ме плаћају за оно што радим, као и да сам завршио свој посао у
Рајко Лежајић, председник ИО Скупштине Бенковац и шеф локалног огранка

СДС, а који су пажљиво пратили оперативци Службе, Лежајић се снажно залагао
да се формира Агенција за националну безбедност која ће бити под директном
контролом Милана Бабића: „Један од чланова ИО упитао је Лежајића који су
аргументи за укидање Службе, посебно када је у питању бенковачко подручје.
Лежајић је одговорио да Службу сачињавају нестручни и примитивни људи који
не могу обављати овај посао. Лежајић се овом приликом понашао врло агресивно,
претећи и називајући лоповима све оне који њему не дају подршку“ (Трибунал:
Мартић, доказ 00523. Извештај од 11. новембра 1991).
1 Политика, 14. август 1991, 7.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П03240. Записник са 4. седнице Владе
САО Крајине.

102 | Крајини. То уопште није било тачно. Никада нисам добио ни паре
за посао који сам радио.“1
Милан Бабић је 2001. о томе рекао: „Капетан Драган се појавио
као некакав инструктор обуке милицијских снага. Међутим, показало
се да је он сасвим чврсто у полицијској структури. Почетком августа
Влада САО Крајине донела је уредбу у укидању СДБ-а управо због
врло лоших радњи које су чинили и капетан Драган и крајишки шеф
ДБ-а, а у ствари једна група људи из Србије која је представљала ДБ
Србије са Френкијем на челу. Они су опет извели неки пуч – капетан
Драган је са својом формацијом милиције заузео команду општинског
штаба ТО на книнској тврђави, део базе у Голубићу где је у ратним
околностима требало да се сместе цивилне структуре општине и где
је био распоређен део општинске ТО. Након што смо ми око тога
дигли велику галаму, он је напустио Крајину, али је те структуре
којима је командовао предао Френкију, тако да сам ја за разрешење
тог спора интервенисао, односно захтевао од председника Србије
да се они повуку. И заиста, они су повучени. Међутим, после једно
месец дана, Милошевић ми је лично рекао да се Френки поново
вратио у Крајину. Та сарадња се завршила потпуним преузимањем
милиције Крајине од стране МУП-а. Од почетка, од кад је Радмило
Богдановић био министар па до средине лета или јесени, полиција
је практично била под МУП-ом. Због тога нисмо могли остварити
контролу над њима, већ смо је морали остваривати посредно, тражећи
сарадњу са Милошевићем и преко њега радити на остварењу неких
наших интереса, односно управљања тим структурама.“2
•••
Сукоби су постали све интензивнији: 27. јула, у раним јутарњим
часовима, сукобили су се српски територијалци и хрватска полиција
у Ердуту и широј околини, па је потпуковник Броћета одмах наредио
покрет своје јединице како би се извршило раздвајање сукобљених
страна: „Са целокупним саставом извршити кратке безбедносне при-
преме, спречити сваки покушај насилничког понашања према стано-
вништву, спречити сваки покушај дезертерства, издаје и саботаже.“3
1 Трибунал: Милошевић, доказ П392.

2 „Put bez povratka“, Vreme, 18. oktobar 2001.
3 Трибунал: Хаџић, доказ Д00013. – Мајор Александар Филковић: „Током
јула месеца у Српском Милетићу, за време боравка јединице, у неколико наврата
Истога дана јединице Новосадског корпуса водиле су борбу | 103
са хрватским снагама око моста „25. мај“ између Бачке Паланке и
Илока. У том сукобу учествовала је и југословенска авијација пошто
је била нападнута из пешадијског наоружања, како је саопштила
команда Ратног ваздухопловства.1 За ескалацију сукоба Политика
је окривила хрватске снаге – у питању је био „разрађени сценарио“
хрватских власти да, са једне стране, у међунационалне сукобе што
више увуку ЈНА а потом је оптуже да она напада Хрватску а, са друге
стране, да ратним пожаром захвате оне делове Србије који чине
погранично подручје према Хрватској.2
У Бриселу је 29. јула одржан састанак Савета министара Европске
заједнице на коме су били Анте Марковић, Будимир Лончар, Васил
Тупурковски и Богић Богићевић. Марковић је имао и посебан
разговор са Жаком Делором, а Лончар са министрима иностраних
послова Немачке, Велике Британије и Француске. Тупурковски се
састао и са шефом италијанске дипломатије. Тема је била иста у свим
разговорима: актуелна ситуација у Југославији и модалитети даљег
ангажовања Европске заједнице у југословенској кризи.
На пленарном састанку Ханс ван ден Брук је рекао да је Заједница
„дубоко узнемирена“ због даљег распламсавања сукоба у Југославији
и настављања крвопролића и да треба „ставити тачку“ на насиље.
Анте Марковић је фокусирао три кључна питања за даљу будућност
Југославије, у чији је опстанак још увек веровао: прекид ватре,
функционисање правног, економског и политичког система за време
трајања мораторијума и почетак „истинског дијалога о будућем ус-
тројству југословенске заједнице: „Ниједан од тих важних елемената
за сада се не остварује. Ни Брионска декларација се не остварује на
задовољавајући начин јер су до шест елемената наведених у Анексу
је дошло до побуне резервиста. То је била нека врста пасивне побуне. Они су

свој бунт изражавали тако што су остављали борбена возила, одлагали оружје,
прикупљали се на некој равној површини, седали и певали Give Peace a Chance од
Џона Ленона. Тражили су да лично разговарају са командантом батаљона или са
неким још вишим старешином да им пренесу да не желе да ратују и да желе да иду
кући. Тада потпуковник Мирко Броћета почиње отворено да говори да треба да се
иде да се заштити голоруки српски народ од усташког ножа. Долази до вербалних
сукоба између њега и резервиста. За тих месец дана имали смо 5–8 наређења за
покрет која нису извршена“ (Трибунал: Хаџић, доказ П02093.1).
1 Политика, 28. јул 1991, 1.
2 Политика, 29. јул 1991, 1.

104 | спроведена само три: повраћај заробљеника, повлачење ЈНА и оси-
гурање јединства зрачног простора. Остале се тачке не остварују.
Највећа опасност пријети од економског колапса и каотичне ситу-
ације која би у том случају настала и пријетила да измакне контроли,
не само савезних већ и републичких власти. Вријеме мораторија
неопходно је искористити за суштинске разговоре о будућим одно-
сима у југославенској заједници, при чему савезна влада нити брани
постојеће структуре нити жели прејудицирати исход преговора, али
има у виду деценијама стварне односе међуовисности на југосла-
венским просторима. Став савезне владе јесте да се ново устројство
Југославије мора заснивати на суверенитету република које укључује
и њихово право на отцјепљење, непромјењивости граница, заштити
људских права и права мањина, те на потреби рационалног утврђи-
вања заједничких функција на бази ’делегираног суверенитета’, уз
очување међународног субјективитета Југославије.“1
Жак Делор је изјавио да у сложеној земљи као што је Југославија
није лако помирити и истовремено примењивати принципе демокра-
тизације, чувања људских права, права на самоопредељење и сачувати
територијални интегритет државе. Приоритет је био успостављање
„грађанског мира“ од чега је зависила и економска подршка. Ханс
Дитрих Геншер је тражио реактивирање механизама КЕБС-а како
у погледу посматрача, тако и нуђења „добрих услуга“. Претходно
је на посебном састанку са Лончаром рекао да је морао да покрене
то питање због замерки из Москве која није желела да „акције пре-
ма Југославији“ потпуно препусти Заједници. Одлучено је да се у
Југославију упути нова мисија која би помогла да се обезбеди прекид
рата и стриктно поштовање примирја: „Заједници предлаже да прекид
ватре надзиру заједничке патроле ЈНА и оружаних снага Републике
Хрватске. Такве заједничке патроле требало би да постигну да све
остале снаге (које нису ангажиране у тим операцијама надзора) буду
повучене у касарне, односно деактивиране. Посматрачи би били
посредно или непосредно укључени у дјеловање таквих патрола,
али они само не би имали никакве задатке војног карактера.“2 То су
били предуслови за почетак разговора о будућности земље.
1 Трибунал: Милошевић. Извештај Савезног секретаријата за иностране

послове о учешћу југословенске делегације на седници Савета министара Европске
заједнице у Бриселу 29. јула 1991. године.
2 Исто.
Дан после састанка у Бриселу, на Охриду је одржана нова | 105
проширена седница Председништва СФРЈ, али на њу није дошао
хрватски председник (осим Туђмана, на седници су били сви учесни-
ци као и на првом састанку на Охриду). Формирана је „Радна група
(државна комисија) за вршење контроле и праћење извршавања
споразума о прекиду ватре“. За њеног председника прегласавањем
је изабран Бранко Костић, па је Стјепан Месић напустио седницу,
уз образложење да комисијом не може да председава човек који је
посетио терористе у Борову Селу.1 Онда је Костић изјавио како је
Хрватска блокирала рад Председништва СФРЈ, а да су терористи били
они који су „до јуче мирне и вриједне грађане, односно мјештане,
не само Боровог Села него и других подручја насељених српским
живљем у Хрватској, примјеном државног терора довели у позицију
да са пушком у руци бране своја вјековна огњишта“.2
Председништво је прихватило информацију Будимира Лончара
о резултатима разговора југословенске делегације на министарском
састанку Европске заједнице. Прихваћен је и предлог да министар-
ска ’Тројка’ Заједнице посети Југославију 3. августа (у суботу) и са
функционерима федерације разговара о спровођењу Брионског
споразума и „другим актуелним питањима југословенске кризе“.3
Седница је ипак настављена 31. јула, без републичких председника,
уз учешће савезног премијера и Јосипа Манолића и Фрање Грегурића,
председника и потпредседника хрватске владе. Председништво
је утврдило предлог одлуке о прекиду ватре у Хрватској о којем
1 Мисли се на Костићев одлазак у Борово Село 29. јула. Он је тада окупљеним

мештанима рекао да се браниоци отаџбине не могу звати „бандитима“ или
„терористима“, као и да они увек могу да рачунају на подршку Председништва: „Јуче
сам био на једном од светилишта наше историје, на Вучјем Долу. А вас овдје сматрам
изданцима оних јунака који су били спремни увијек кроз нашу историју да бране и
своја огњишта и своју слободу. Издржите и будите храбри. Понекоји од ових са којима
радим, а знате на кога мислим, зове вас одметницима, четницима, терористима. А ја
на то вазда одговарам: одметници су они који су прекршили југословенски устав и
једностране акте донијели, а не ви овдје који се борите за тај Устав и за ту Југославију“
(Трибунал: Милошевић, доказ П352.88 и Политика, 30. јул 1991, 9). Са Костићем
је био и српски књижевник Брана Црнчевић: „Господин Костић је рекао оно што је
важно. Најважније је што је рекао на крају: будите сигурни да нисте сами, а ако сте
ви бандити, има још бандита који ће доћи да вас бране“ (исто).
2 Наведено према: Борба, 31. јул 1991, 1 и 7.
3 Трибунал: Милошевић. Нацрт записника са 129. седнице Председништва
СФРЈ.

106 | је у наредна два дана требало да се изјасни хрватски државни врх.
Председништво је још једном „апеловало“ на све сукобљене стра-
не у Хрватској „да не предузимају ништа што може даље отежати
ситуацију и успостављање мира и тиме поништити већ постигнути
степен сагласности садржан у Предлогу одлуке о прекиду ватре“.1
Стање у Хрватској било је далеко од смиривања. Током ноћи
између 31. јула и 1. августа Срби и Хрвати сукобили су се код Бенковца,
у селу Пристег, засеок Булићи: „Током цијеле ноћи и током јутарњих
часова држали смо их под блокадом. Резултат сукоба су три мртва
МУП-овца и једна лакше рањен, а на нашој страни један је лакше
рањен. Уз координацију Црвеног крста Бенковца и Задра лешеве
је преузео Црвени крст Задар. У овом подручју напетост је и даље
јако изражена, а дио нашег становништва повукао се у Бенковац,
код родбине и пријатеља.“2
Истовремено је 31. јула уследила реконструкција српске владе
коју је најавио Борисав Јовић. Влада је под притиском кризе желела
да у својим редовима види и представнике две највеће опозиционе
странке, Српског покрета обнове и Демократске странке. Према
уобичајено непровереним информацијама, о томе су 10. јула разго-
варали Милошевић, Слободан Ракитић и Драгољуб Мићуновић.3
Михаило Марковић је изјавио да су кадровске промене у влади не-
опходне и поменуо је оне ресоре о којима је говорила и опозиција.4
Милошевић је други круг разговора са Мићуновићем и Ракитићем
одржао 15. јула. Они су тражили смену целе владе и формирање нове,
ванстраначке. Предложено је и формирање једног државног савета
на нивоу целе Србије „у који би ушли најумнији људи“. Разговорима
су присуствовали Јовић, Зеленовић и Бакочевић. За председника
владе ДС и СПО предложили су Слободана Унковића. Милошевић
је о томе разговарао и са Добрицом Ћосићем.5
Скупштина је о поверењу влади расправљала 18. јула; влада је
добила поверење али само до очекиване реконструкције. Истога дана
Милошевић је по трећи пут разговарао са шефовима посланичких
1 Трибунал: Милошевић. Нацрт записника са 130. седнице Председништва

СФРЈ.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П02680. Извештај капетана Петра
Маглова из Штаба ТО САО Крајине од 2. августа 1991. године.
3 Политика, 11. јул 1991, 5.
4 Борба, 13–14. јул 1991, 6.
5 Политика, 16. јул 1991, 8.
група.1 Пошто није прихватио ниједан захтев опозиције, ДС и СПО | 107
су 23. јула најавили делимично напуштање српског парламента – у
његовом раду ће учествовати само када се буде расправљало о
државним и националним интересима. Намера је образложена
оценом да у доношењу најважнијих одлука за будућност Србије
превладавају партијска пристрасност и нестручност, а не „снага
аргумената“. Драгољуб Мићуновић: „Устав и Пословник постали
су непотребан формализам, а свако другачије мишљење представља
се као опструкција. Због свега тога, Србији је неопходна нова влада
патриотског јединства коју би саставио човек од угледа и поверења
у српском народу.“2
Промене су извршене у министарствима спољних послова
(Владислав Јовановић), одбране (генерал-потпуковник Томислав
Симовић), информисања (Ратомир Вицо), просвете (Данило Ж.
Марковић), рада и социјалне политике (Бранка Јешић), екологије
(Павле Тодоровић) и спорта и омладине (Драган Кићановић).
Будимир Кошутић је изабран за потпредседника владе. Премијер
Зеленовић је на крају експозеа предвидео и своју политичку будућ-
ност: „Правити владу вероватно се не може два пута у животу.“3
Најзначајнија промена тицала се постављања генерала Симовића
на чело Министарства одбране. Он је пре тога био командант 3.
армијске области ЈНА (Македонија).4 У Владу Србије постављен
1 Политика, 19. јул 1991, 6.

3 Наведено према: Политика, 1. август 1991, 1. – Александар Прља је
истовремено оптужио српску опозицију да ради за непријатеље Србије: „Не
прође заиста готово ни дан а да се у иступима разних српских опозиционих
првака, а поготову председника СПО, како је за све неугодно што се збива
диљем Југославије крива баш Србија и њена садашња власт. Поступци неких, у
партијама врло активних ваљевских свештеника, па чак и неких највиших црквених
великодостојника нису, баш као и кампања неких првака опозиције, посебно г.
Драшковића, на линији која би даље ојачала младу демократију. Такви поступци
неће обезбедити неопходан минимум слоге у демократској Србији и Југославији
каквој тежимо, или ономе шта од ње остане“ („Србија и демократија“, Политика,
1. август 1991, 7).
4 Указом Председништва СФРЈ од 2. августа 1991. Симовић је разрешен
дужности команданта 3. војне области. За новог команданта постављен је генерал-
потпуковник Милутин Кукањац (1935–2002) који је до тада био начелник Штаба
(уједно и заменик команданта) ове војне области (Трибунал: Докмановић, доказ
Д11, 366–369).

108 | је на Милошевићев захтев, а његов најважнији задатак био је да у
тајности сачини нацрт закона о оружаним снагама Србије. Рок за
усвајање закона био је 31. децембар 1991, а циљ је био да се ЈНА и
добровољци трансформишу у српску војску. Та војска требало је
да буде професионална и неполитичка организација, са задатком да
брани српске националне интересе. Уз генерала Симовића ту идеју
је подржао и Вук Обрадовић, али она није реализована.1
Није до краја јасан Милошевићев став о томе. Генерал Александар
Васиљевић је 15. новембра 2001. Трибуналу у Хагу рекао како је
Милошевић „изражавао мишљење да Србији није потребна српска
војска јер је она већ имала своју војску – ЈНА“.2
И у Хрватској је изабрана нова влада, на ванредној седници
Сабора која је одржана 1. и 2. августа. Председник Туђман није био
спреман да уђе у пуни сукоб са ЈНА, јер Хрватска за то још увек није
била способна. Ослонац је тражио у међународном признању, што
је изазвало велики отпор тзв. јастребова у ХДЗ-у који су на овом
заседању Сабора тражили објаву рата, па чак и смењивање Туђмана.
Како пише Здравко Томац, потпредседник реформисаних кому-
ниста и један од главних твораца споразума о „влади демократског
јединства“, сукоб између две струје почео је још за време рата у
Словенији. Радикална група тражила је да се нападну касарне ЈНА у
Хрватској, а умерена је то одбацила као авантуризам и катастрофу.3
Председник Хрватске је у свом двочасовном говору најавио
припреме за општи рат: „Донијели смо одлуку о мобилизацији ре-
зервног састава Министарства унутрашњих послова и Збора народне
гарде у оним димензијама у којима располажемо опремом. Нијесам
прогласио опћу мобилизацију, јер до данас немамо наоружање и војну
опрему за такву мобилизацију.“4 Туђман је обавестио заступнике и
да је у иностранству тражио оружје, али да то није било лако јер је
„опће опредјељење у свијету“ да се сачува Југославија: „Али, упутили
1 Бранко Мамула пише да је одмах по именовању за министра генерал Симовић

дошао на састанак код Кадијевића и Аџића и „без околишања упозорио нас да
се не можемо мијешати у проблеме војске Крајине, а посебно је нагласио да ја и
један од присутних генерала не треба ни по једном основу да идемо у Крајину. Све
послове с војском Крајине преузео је он, као министар одбране Србије“ (Slučaj
Jugoslavija, 262).
2 Трибунал: Хаџић, доказ П02913.1.
3 Z. Tomac, Iza zatvorenih vrata, 90.
4 Наведено према: Борбa, 2. август 1991, 1.
смо позив да се читав народ организира у одреде самозаштите. | 109
Република Србија води освајачки рат против Републике Хрватске
преко својих експонената у Хрватској. Ми морамо наставити при-
преме за опћи рат, ако га не можемо избјећи.“1
Сабор је одлучио да се замрзну сви односи са Србијом док њена
службена политика „потиче и нескривено помаже терористе“. У
саборским закључцима речено је и следеће: „Комунистичка власт
Републике Србије води према Хрватској агресивну и експанзионис-
тичку политику, потичући и нескривено помажући терористе и њихове
помагаче у Хрватској ради освајања територије Републике Хрватске“.2
Оцењено је и да се агресија на Хрватску огледа у „угрожавању њеног
суверенитета, самосталности, територијалне цјеловитости, убијањем
њезиних грађана, разарањем господарских и културних добара и у
другим, цивилизираном свијету непојмљивим злоделима“.3
Хрватски председник је подршку затражио од опозиционих
првака. Хитно је формирана коалиција са либералима, социјал-
демократама и бившим комунистима, па је 4. августа формирана
влада „демократског јединства“. Нови премијер био је Фрањо
Грегурић, а извршене су промене у Министарству одбране (Лука
Бебић), Министарству спољних послова (Звонимир Шепаревић),
Министарству унутрашњих послова (Иван Векић) и Министарству
информисања (Дражен Будиша).
Здравко Томац пише да је најважнији задатак нове владе био
да пронађе ванинституционално решење за формирање хрватске
војске пошто је на снази био Брионски мораторијум. Војска се због
тога стварала у оквиру МУП-а: „Дакле, од почетка нисмо сумњали
да ћемо 7. листопада, без обзира на притиске, почети остваривати
одлуку о самосталности и суверености Хрватске донијету 25. липња.
Зато је требало много тога учинити у организацији Хрватске као
суверене и самосталне државе. [...] Рат никада није у Хрватској
проглашен и објављен, нити смо га смјели прогласити и објавити.
Ратовали смо против савезне државе чије смо законе формално
морали проводити тако да смо морали проналазити начине како
их не проводити и поступно рушити.“4
1 Исто.
2 Наведено према: Борба, 5. август 1991, 5.
3 Исто.
4 Z. Tomac, Iza zatvorenih vrata, 83–84.

110 | „Хрватско нећемо, српско не дамо“
(Слободан Милошевић)
За време заседања Сабора Хрватске, одвијале су се тешке борбе у

Даљу, славонском селу са око 8.000 становника, од којих је више од
две трећине било српске националности. Први сукоби почели су
рано ујутру 1. августа. Према српским изворима, када су хрватске
снаге напале ово место, одмах је упућен позив ЈНА да хитно интер-
венише. Најтеже борбе вођене су око полицијске станице; погинуло
је пет припадника српских снага: „Слика Даља је стравична. На
улицама још увек леже мртви припадници МУП и ЗНГ Хрватске
јер су се њихови јуришници, видећи да губе битку, одмах повукли.
Полицијска управа је освојена и њу сада чувају браниоци Даља и
Борова Села. Разбијена су стакла, све је порушено. На улици се виде
трагови крви. Народ се увукао у куће, спуштене су ролетне. У Даљу
се вијори југословенска застава. Шаховница је спаљена.“1
Према хрватским изворима, полицијска станица у Даљу разоре-
на је тенковском ватром, а напад je преживео само један полицајац.
У нападу je убијено 20 полицајаца, 15 гардиста и четири цивила, а
више стотина цивила протерано јe из Даља, Аљмаша и Eрдута.2 Према
српским изворима, погинуло је седам српских територијалаца. Према
наводима организације „Хелсинки воч“, након што је ЈНА заузела град,
српске паравојне формације претраживале су село тражећи хрватске
војнике, полицајце и цивиле „и убили многе од оних које су пронашли
рањене. Према извештајима аутопсије, неке жртве су убијене метком
у главу из близине, очигледно након што су рањени и претучени“.3
Према извештају пуковника Србољуба Трајковића, начелника
Штаба Новосадског корпуса ЈНА, сукоб је почео у 04.20 сати и
трајао је преко два сата: „Сви прикупљени подаци, од јединица које
су распоређене за обезбеђење моста ’Братство и јединство’ код
Богојева и од избеглица из Даља указивали су да се ради о жесто-
ком сукобу и да има велики број мртвих и повређених са бе стране
и код становништва Даља. Помоћ у спречавању даље ескалације
сукоба тражена је од јединице ЈНА преко средстава информисања
1 Борба, 2. август 1991, 1.

2 Davor Marijan, Domovinski rat, Hrvatski institut za povijest, Zagreb, 2016, 96.
3 Трибунал: Мартић, доказ Д00992, 3. Извештај од 21. јануара 1992. упућен
Слободану Милошевићу и генералу Благоју Аџићу.
и путем телефона. Због такве ситуације и угрожености рејона којег | 111
су обезбеђивале јединице ЈНА, командант 12. корпуса је у 05.45
часова наредио покрет јединицама 51. моторизоване бригаде ради
раздвајања сукобљених страна. Командант бригаде је приликом
проласка преко моста на реци Дунав и у току покрета јединица
преко гласноговорника упозорио сукобљене стране и целокупно
становништво да јединице ЈНА прелазе мост и да се не отвара ватра.
Тенковска чета 2. моторизованог батаљона је по преласку моста
усмерила своје кретање ка Ердуту, одакле је по њој отворена снажна
ватра из правца центра МУП-а. Због жестоке ватре у правцу ове
јединице, иста је била приморана да отвори ватру и спречи дејство
ЗНГ по јединици. Тенковска чета 1. моторизованог батаљона је у
09.30 часова ушла у Даљ и по уласку у насеље командант јединице
је упутио позив сукобљеним странама да оставе ватрена дејства и да
се настали спор реши мирним путем. На тај позив одазвале су се обе
стране, сем снага које су биле у станици МУП-а. Пошто је из станице
МУП-а настављено дејство, не само по супротној страни већ и по
[ЈНА], постављен је ултиматум тим снагама да што пре обуставе
ватру или ће бити употребљено тенковско наоружање и уништење
истих. И поред постављеног ултиматума и више пута поновљеног
упозорења, снаге из станице МУП наставиле су са отварањем ватре
по јединицама 1. мб, због чега је иста била принуђена да отвори ватру
по станици МУП-а, па су на исту испаљене три гранате из тенковског
топа, након чега су обустављена дејства између сукобљених страна.
Након тога припадници снага МУП и ЗНГ су се, под заштитом
наше јединице, извукли према селу Аљмаш, а један број заједно са
избеглицама евакуисан је за Осијек, такође под заштитом јединице
ЈНА. У станици МУП-а нађена су три мртва, у дворишту зграде
још три и на улици шест мртвих. [...] Наредних дана повремено су
искрсавали инциденти између српског и хрватског становништва
тако да су наше јединице (претежно војне полиције) улазиле у
насеље Даљ, пре свега ради спречавања реваншизма према хрват-
ском становништву. Део оружаних формација Републике Хрватске
скоро сваке ноћи су из правца села Сарваш отварале пешадијску и
минобацачку ватру на јединице стациониране у рејону села Бијело
Брдо, а ми смо одговарали адекватном ватром.“1
1 Трибунал: Хаџић, доказ П01688. Извештај команди 1. војне области од

9. августа 1991. године.

112 | Власт у Даљу преузели су органи САО Славонија, Барања и
Западни Срем. Илија Којић, командант Територијалне одбране,
најавио је борбе за ослобођење Ердута: „Питање је само времена
чишћење тог терена. Ако усташе имају имало разума, повући ће се.
Немају ни минималне шансе да се ту задрже. Ми тиме не чистимо
села од Хрвата који у њима мирно живе, већ од Хрвата који носе
оружје окренуто на Србе. У плану су операције на Борово насеље
и Вуковар. Када буде време, а ускоро ће бити.“1
Српско национално веће Славоније Барање и Западног Срема
послало је 4. августа писмо Председништву Југославије у коме је
поручило да не прихвата било какву и било чију понуду за стварање
политичке и културне аутономије српског народа у Хрватској: „Као
што је Хрватска 1918. пристала да уђе у Југославију само зато да се
не би примјениле одредбе Лондонског уговора од 16. априла 1915.
закљученог између Велике Британије, Француске и Русије, с једне стра-
не, и Италије, с друге стране, као и Војне конвенције од 13. новембра
закључене између Србије и њених савезника, с једне, и Мађарске, с
друге старне, по којима је Србији и Црној Гори пипала јадранска обала
до Сплита, а у Славонији препуштено је Србији да сама одреди своју
западну границу, тако хрватски Сабор својим најновијим предлогом
о ’аутономији’ сада покушава да озакони авнојске границе, да још
једном избјегне плаћање ратне штете и да у погодном тренутку, на
који се не би дуго чекало, укине сваку српску аутономију и легално
приступи давно испланираном геноциду над српским народом.“2
У писму је речено да српски народ „ни за црту не одступа“ од
одлуке о свом положају у Југославији, а Српско национално веће
предложило је хрватском Сабору, „хрватском врховништву и свим
хрватским идеолозима да не троше вријеме на смишљање којекак-
вих латинских смицалица о ’суживоту’ као замјени за живот. Срби
су се коначно освијестили, њима је јасно да заједничког живота са
Хрватима, под хрватском јурисдикцијом, не може бити“.3
Одмах је заседало и Председништво СФРЈ; седница је почела
2. августа у седам после подне а завршена је 3. августа у пола три
1 Наведено према: Политика, 3. август 1991, 5.

3 Исто. – Писмо је потписао Илија Петровић, а Иван Нахтигал, заменик
генералног секретара Председништва Југославије, доставио га је његовим
члановима два дана касније.
ујутру. Будимир Лончар је пре почетка седнице доставио опширан | 113
елаборат са предлогом ставова за разговор са „Тројком“ министара
иностраних послова Европске заједнице. Приложио је и превод
нацрта Меморандума о сагласности о проширењу мандата Мисије
посматрача ЕЗ на Хрватску, уз напомену да „Дванаесторица“ ин-
систирају да тај меморандум буде потписан у недељу 4. августа
приликом доласка „Тројке“ у Београд: „Стављено нам је до знања
да уколико Меморандум не би био потписан, ’Тројка’ не види свр-
ху свог доласка у Југославију. Предлаже се да Меморандум у име
Заједнице потпише председавајући Савета министара, а са наше
стране председник Председништва СФРЈ и представници Србије
и Хрватске. Меморандум би ступио на снагу када одлука о прекиду
ватре међу југословенским странама буде дефинитивно потврђена
и када почне њена примена.“1
У овом документу је речено да је за Европску заједницу прекид
ватре апсолутни приоритет јер „размјере крвопролића у земљи, које
у сувременом европском контексту већ постају запрепашћујуће“.
Посебно је наглашено да опасност од даљег ширења сукоба и
дестабилизације европских процеса (укључујући и односе у самој
Заједници) „наводе ’Дванаесторицу’ да сав свој политички утјецај
и ауторитет ставе у службу успостављања мира“.2
Европски посредници очекивали су да Председништво
Југославије подржи предлог федералне владе од 22. јула о нормалном
функционисању институција система у периоду мораторијума, што
је био кључни услов за почетак политичког дијалога. Истовремено,
Заједница остаје при свом основном ставу да народи Југославије
једини могу одлучити о својој будућности, али то не значи и да се
неће заузети став према појединим опцијама превазилажења кризе.
Заједница је размишљала о моделу „помирења тежњи“ република за
већом аутономијом са „евидентним интересом“ за очување једног це-
ловитог институционалног оквира југословенске заједнице: „Долазак
’Тројке’ у Југославију свједочи да је у овој фази Заједница отклонила
дилему: да ли се повући пред сувише сложеним проблемом или још
дубљим експонирањем покушати угасити ’пожар’. Опредјељење за
1 Трибунал: „Savezni sekretarijat za inostrane poslove. Poverljivo. Informacija sa

predlogom stavova za razgovore sa ’Trojkom’ ministara vanjskih poslova Evropske
zajednice“.
2 Исто.

114 | други прилаз могло би, међутим, бити стављено на тешку пробу, па
и претрпјети ревизију у случају неуспјеха мисије.“1
Председништво је донело одлуку о „апсолутном и неодложном
прекиду ватре“ у Хрватској: „Председништво СФРЈ захтева да се у
Републици Хрватској одмах и безусловно прекину сви оружани сукоби
и друге активности које угрожавају мир и безбедност грађана и њихове
имовине, као битан предуслов за демократски дијалог о разрешењу
југословенске кризе. Јединице ЈНА и органи унутрашњих послова
одредиће официре (лица) за везу преко којих ће се обезбеђивати
међусобно обавештавање и координирање свих активности које
су у функцији обезбеђивања прекида ватре и спречавања могућих
инцидената, укључујући и обавештавање о неопходним покретима
наоружаних састава и јединица ЈНА.“2
Формирана је и „Комисија за праћење контроле прекида ватре“,
поново на челу са Бранком Костићем. Она је, заједно са надлежним
хрватским органима, требало да надгледа спровођење ове и свих
ранијих одлука о прекиду непријатељстава. Месић је „изузео свој
глас“, још једном је оспорио Костићеву неутралност и објективност
и категорички одбацио предлог да он руководи радом Комисије.
Дрновшек је одбио да буде њен члан и подржао је Месићев став.
Богићевић се уздржао од гласања јер га нико није консултовао када
је предложен у састав Комисије.3
Председништво је прегласавањем закључило да се у Словенији и
Хрватској не остварују кључне тачке договора од 30. јуна када је Месић
проглашен за председника Председништва и Брионске декларације од
7. јула, па је од Европске заједнице тражено да изврши утицај на ове
републике да доследно спроводе све тачке из тих договора. Упркос
изричитом ставу Будимира Лончара, закључено је да ће се предлог
меморандума Заједнице прихватити тек када она „изврши свој део
обавеза које је прихватила из договора од 30. јуна и 7. јула“. Иако је
у начелу прихваћено проширење посматрачке мисије и на Хрватску,
закључено је да за то „сада не постоје одговарајући услови, а пре свега
се не може гарантовати безбедност“. Прегласавањем је закључено и да
треба разговарати са министарском „Тројком“, али „само на начин као
суверена држава и међународно-правно признати субјект“. Договорено
1 Исто.
2 Трибунал: Нацрт записника са 131. седнице Председништва СФРЈ.
3 Исто.
је да делегација Председништва (Месић, Б. Костић, Дрновшек и | 115
Тупурковски) разговор обави у недељу 4. августа, с тим да на заје-
дничком ручку после разговора буду сви чланови Председништва.1
Стјепан Месић се 3. августа обратио Сабору Хрватске и затражио
да се не прихвати рад Комисије, јер није прихваћен његов захтев да
се „именује агресор – а то је Србија“ и није прихваћен предлог да се
ЈНА одмах повуче у касарне и да из њих може излазити само на захтев
органа Републике Хрватске. Поновио је свој став да Б. Костић не
може да буде на челу Комисије због познате посете Борову Селу и
његове изјаве да у Хрватској постоји државни терор.2 Месић је тра-
жио да се у рад Комисије укључе официри за везу МУП-а Хрватске,
као и да посматраче ЕЗ-а може да ангажује и Хрватска.3
Министарска „Тројка“ Европске заједнице (Ван ден Брук, Пос,
Пинеиро) у Београду је боравила 3. и 4. августа. То је иначе била
пета посета дипломата Европске заједнице и осми сусрет на високом
политичком нивоу између Југославије и Заједнице од почетка априла
1991. године. Првог дана посете разговарали су са Милошевићем пуних
пет сати (разговор је завршен у суботу после поноћи), али је српски
председник одбио да настави разговоре са њима и у недељу. Европски
посредници разговарали су са генералом Кадијевићем; он је само
кратко изјавио да ће Армија извршити свако наређење Председништва
СФРЈ. Уследили су сусрети са Месићем и Туђманом, па са Марковићем
и Лончаром, а на крају са Б. Костићем и Киром Глигоровим. Када је
постало јасно да се Милошевић неће појавити на наставку разговора,
Јовић, Ј. Костић и Бајрамовић одбили су да присуствују заједничкој
седници Председништва Југославије и европских посредника.4
На овом састанку одржаном 4. августа (седница је почела у 13
сати), Ханс ван ден Брук је рекао да су сви разговори вођени како
би се постигао мир: „Ради се о трагедији ваше државе, о настављању
насиља, о удаљавању мира. Учинићемо немогуће да премостимо
разлике у име мира. Ово је наша четврта посета у два месеца, наш
циљ је непромењен. До сада нема споразума. Ако нема политичког
договора највиших власти, шта онда очекујемо? Ако одговорни
нису спремни на мир, шта онда очекивати? Ми смо ваши партнери
1 Исто.
2 Борба, 5. август 1991, 2.
3 D. Marijan, Slom Titove armije, 274.
4 Борбa, 5. август 1991, 3.

116 | не само економски и финансијски, него градимо Европу с много
земаља на елементима демократије и људских права. Апелујем на
одговорност свих високих власти да зауставимо насиље.“1
Стјепан Месић је изјавио да не желе сви мир и још једном је
оптужио руководство Србије за избијање и наставак рата: „Рат је овај
најављен прије три године, сад се реализира та најава с Газиместана.
Нису по сриједи права Срба у Хрватској, већ да се територије припоје
Србији. Огромно је наоружање у разних група у Хрватској које напа-
дају хрватске власти. Финанцирани су и наоружани са стране, села с
педесетак кућа имају и по 20–30 митраљеза, бацача, разног оружја.
У Хрватску је дошло много група, обучени, наоружани, пале читава
села, убијају. Бомбардиран градић Бриње управо сада, хоће да се
Хрвате истјера из својих градова, да се прошири териториј Србије.
Морали би сукобљени прихватити договор да нема ширења територија.
Армија не може својим присуством ријешити ни један проблем.“2
На конференцији за штампу министри су послали више него
суморну поруку. Ван ден Брук је рекао да Југославији прете траге-
дија и катастрофа: „Наша мисија у Југославији није успела. Све смо
покушали да учинимо како би вам помогли да земља крене напред, да
се прекине са убијањем и отпочне дијалог о њеној будућности. Све
што можемо да урадимо јесте то да апелујемо да превлада разум.“3
По повратку у Холандију, Ван ден Брук је изјавио да су политички
лидери Србије одговорни за неуспех мисије Европске заједнице у
Југославији: „Пет од шест република, федерална влада и државно
Председништво позитивно су се изразили о предлозима ’Тројке’
за стварним прекидом ватре и почетком преговора о будућности
Југославије. Они су били спремни да потпишу споразум са свим за-
интересованим странама. Нажалост, суочили смо се са политичким
вођама једне републике који нису могли да прихвате наше предлоге,
формално зато што не прихватају војно присуство у њиховој земљи,
чак ни војна лица у цивилу у функцији посматрача, али у стварности,
мислим, због одсуства политичке воље да се стварно успостави мир,
седне за преговарачки сто и вероватно са идејом да одржавање
садашње ситуације иде у прилог тој републици.“4

2 Исто.
4 Исто, 3.
Борисав Јовић је оценио да су у питању „срамне игре“ против | 117
Србије како би се прикрило стварно стање у Хрватској, „да се сакрију
и заштите кривци за прогон српског народа и за грађански рат који
је тиме изазван“. Рекао је и да „Загреб води геноцидну политику“.1
Бранко Костић је изјавио да Европска заједница не разуме суштину
проблема у Хрватској – није се радило у сукобу Срба и Хрвата, већ о
сукобу хрватских власти и њених наоружаних формација и српског
народа који тамо живи: „Крајње је време да врховништво постави себи
питање – који је разлог што је тај народ преко ноћи дигао устанак.“2
Главни проблем за Социјалистичку партију Србије био је захтев
да се у Југославију упути посматрачка мисија Европске заједнице:
„Југославија је независна земља и присуство страних снага у овом
часу је неприхватљиво.“3 Александар Прља је писао о „ризичним
подвалама“ Европске заједнице која је желела да Србима у Хрватској
додели статус националне мањине, а да је истина на другој страни:
„Та једноставна истина јесте да и Срби имају своје неотуђиво право
на самоопредељење, ако се већ растура и то не њиховим залагањем
и вољом заједничка држава Југославија.“4
Колико је врх ЈНА био оптерећен идеолошким стереотипима
и теоријом завере која је смишљена у Европи и била уперена про-
тив Југославије и српског народа, најбоље показују размишљања
и анализе генерала Александра Васиљевића. У његовим тезама,
припремљеним 5. августа, за излагање на седници Генералштаба
Оружаних снага, изразито негативно је говорено о намерама пос-
матрачке мисије Европске заједнице: она је имала само један циљ
– обавештајно деловање против ЈНА и њено разбијање како би се
што лакше разбила и Југославија. Посебно опасност претила је од
Немачке, Аустрије, Холандије и Велике Британије. Ништа мања
опасност за опстанак Југославије није претила ни од половине ње-
ног Председништва и федералне владе: „Такво њихово понашање

2 Исто. – Сукоби су настављени у северној Далмацији, код Крушева и
Зеленграда. Милан Бабић је изјавио да је настављена агресија на САО Крајину.
Тражио је да се „агресорске и окупаторске“ снаге Хрватске повуку са територије
Крајине: „Ми поручујемо хрватској страни да се једном уразуми да престане са
оружаном агресијом, јер ћемо и даље употребљавати сва расположива средства
за одбрану Крајине“ (наведено према: Политика, 5. август, 6).
4 Исто, 3.

118 | је сасвим логично ако се има у виду да чланови Председништва
СФРЈ из две републике које су донеле одлуку о отцепљењу још увек
одлучују о судбини Југославије, члану Председништва једне друге
републике његова домовина је у дијапазону од Канаде до Аустралије,
члан Председништва из централне републике, уједно и председник
Савезног савета за заштиту уставног поретка, никако да схвати шта
се дешава са земљом. Председник СИВ-а чија је маска након 26.
јуна у Словенији коначно пала, савезни секретари за унутрашње и
спољне послове, чија је улога више него куртоазна.“1
Генерал Васиљевић је сматрао да је брзо разрешавање ситуације
у Хрватској најважнији услов за опстанак ЈНА као „заједничке ору-
жане силе народа Југославије“. Највећа сметња томе у Србији био
је Вук Драшковић који „несмањеном жестином напада и подрива
безбедност ЈНА“, а основна намера СПО била је да силом освоји
власт у Србији.2
Уследили су нови потези из Европе. Француске влада је пред-
ложила сазивање седнице Савета безбедности Уједињених нација
због опасности од ширења грађанског рата у Југославији, а Бон је
запретио Србији економским санкцијама уколико не одустане од
деблокаде мирног решења. На унутрашњој сцени, Бранко Костић
је посетио Книн, а Анте Марковић је и даље био оптимиста: „Не
треба сад да плачемо над неуспехом ’Тројке’ Европске заједнице.
Али, исто тако не значи да ми сада треба да дигнемо руке. Морамо се
борити да властитим снагама успоставимо функционисање система
и да поново тражимо подршку Европске заједнице, и политичку, и
моралну и економску.“3
У Даљу су Срби сахранили 43 погинула припадника МУП-а
Хрватске, „а у околним пољима још леже на десетине погинулих“.
Из Осијека је потврђено да је у њихову болницу допремљено 31
мртво тело припадника оружаних снага Хрватске.4
Комисија Председништва за надзор прекида ватре састала се
први пут 4. aвгуста и констатовала да ће имати тешкоће у комуника-
цији са хрватском владом због Месићевог става и закључака Сабора
1 Трибунал: Милошевић, доказ Д102 МФИ. Извештај начелника Управе

безбедности Штаба Врховне команде ЈНА.
2 Исто.
4 Исто.
којим се оспорава легитимитет Комисије. Договорено је да се 5. | 119
августа остваре контакти са владом у Загребу и представницама
побуњених Срба „који имају утицај у народу и могу дати гаранције
за прекид ватре и поштовање договора“.1
У Загреб су дошли Васил Тупурковски, Богић Богићевић и Ирфан
Ајановић, потпредседник још увек постојеће Скупштине Југославије.
Разговарали су са председником Туђманом, председником Кризног
штаба Јосипом Манолићем, председником Сабора Жарком Домљаном
и Хрвојем Шаринићем. Хрватски руководиоци прихватили су прекид
ватре, признали су легитимитет Комисије, „али и даље, у складу са
закључком Сабора, оспоравају њеног председника. У руководству
Хрватске прихваћен је и став да се прекид ватре може прогласити тек
онда када Комисија, односно Председништво СФРЈ, добије гаранције
да су сви субјекти са којима је разговарано с тиме сагласни“.2
Председник Хрватске је на конференцији за штампу изјавио
да хрватске оружане снаге нису довољно јаке да се одупру ЈНА и
Србији („немамо тешког наоружања, авијацију и тенкове“) и да због
тога није желео да објави отворени рат: „Наше је опће демократско
оприједељење да устрајемо на захтевима за мирно решење али смо
стално, а и данас то чинимо, јачали своје одбрамбене снаге и свима
треба бити јасно да се нећемо крзмати.3 Ако буде потребно, поз-
ваћемо и читав хрватски народ да се бори, макар и голорук, уколико
би дошло до опће агресије на Хрватску.“4
У Книн су отишли Бранко Костић, Владо Камбовски, савезни
министар за правосуђе, адмирал Бровет и Слободан Шаренац,
помоћник савезног секретара за унутрашње послове. Вођени су
четворочасовни разговори са руководством Крајине.
Српски лидери прихватили су одлуке Председништва у свим та-
чкама, укључујући и облике контроле њиховог извршавања. Поставили
су, међутим, и неколико услова: „Први се односи на смањење редовног
састава МУП-а и његово враћање на стање од пре 30. јуна 1990. и то у
свим општинама у којима је више од осам одсто српског становништва.
Уз то је затражено и обезбеђивање пропорционалног националног
1 Трибунал: Милошевић, доказ П352.66. Извештај Комисије Председништва

СФРЈ од 6. августa 1991. године.
2 Исто.
3 „Крзмати“: оклевати, колебати се.

120 | састава у органима унутрашњих послова Хрватске. Други услов је
да органи Републике Хрватске гарантију да се после прекида ватре
неће вршити покрети оружаних састава преко линије са већинским
српским становништвом изван Крајине, а на територији Крајине
да се неће вршити никакви покрети тих снага. [...] Представници
Крајине посебно су инсистирали на питањима разграничења подручја
Крајине настањеног српским становништвом.“1
Приликом доласка Бранка Костића у Книн, Мартић је наре-
дио прекид ватре „осим у случају да дође до директног напада“.
Сукоба је ипак било, а један примерак извештаја који је сачинио
Штаб Територијалне одбране САО Крајине достављен је и Франку
Симатовићу: „У Грачацу, у селу Ловинац, дошло до оружаног сукоба
између наших снага и усташа. Из Госпића према Грачацу кренули
тенкови ради тампон зоне. У току јутра отворена је ватра од стране
наших снага по усташким положајима Оточац, Саборско, Синац и
непријатељу нанесени знатни губици. Према информацијама ДБ,
за вријеме битке на подручју Велике Главе и Братишковаца има 11
мртвих и 25 рањених, као и више срушених и оштећених објеката.
Око 23 часа у Цивљанима усташке снаге отвориле ватру на ЈНА
пешадијским наоружањем. ЈНА је одговорила ватром и упозорила
да ће дејствовати тенковима ако се то понови.“2
Тупурковски, Богићевић, Ајановић и Петар Грачанин били
су код побуњених Срба на другом крају Хрватске. Српске вође
прихватиле су одлуке Председништва, али уз неке услове који нису
били политичке природе – требало је решити проблеме у вези са
скупљањем летине, збрињавањем великог броја избеглица, накнадом
„огромних штета“ насталих због оружаних сукоба и деблокирањем
саобраћаја.3 Горан Хаџић им је рекао да српски народ у Аутономној
области Славоније, Барање и Западног Срема нико не може при-
силити да напусти Југославију, да ће српске снаге поштовати пре-
кид ватре, „али знајте да ћемо на сваки напад противничке стране
жестоко реаговати“.4

Председништво Југославије састало се у комплетном саставу | 121
6. августа и усвојило овај извештај, као и одлуку о проглашењу
„апсолутне и безусловне обуставе ватре“ на територији Хрватске.
Одлука је требало да ступи на снагу 7. августа у 6 сати ујутру. Све
стране у сукобу обавезане су на пуну сарадњу са заједничким телима
која ће контролисати и вршити надзор прекида ватре.1
Европска заједница није одустајала од мировног решења за
југословенску кризу. У Хагу је 6. августа одржана ванредна седница
Савета министара на којој је усвојена нова декларација о Југославији.
Заједница је „строго осудила“ прибегавање сили и покушаје било
које од република да другим републикама силом наметне решења.
Заједница и њене државе чланице „изражавају велики интерес“
да се пронађе мирољубиво решење проблема не само због саме
Југославије већ и због Европе у целини. Тражено је „хитно отва-
рање“ преговора о будућности Југославије, а ако буде неопходно,
министри ће сами организовати такву конференцију. Саопштена
су у два темељна принципа на којима би почивали политички пре-
говори: 1) унутрашње и спољне границе Југославије не могу се
мењати силом; 2) гарантовање права свим националним мањинама
у свим републикама. Одустало се од увођења економских санкција,
али је та идеја остала као могућност – у Декларацији је записано да
ће се размотрити какве би се економске и финансијске мере могле
применити према оним странама које одбијају прекид ватре, као
и на који би се начин могла унапредити економска и финансијска
сарадња са оним странама које желе да сарађују у том правцу.2
Одлуке Председништва СФРЈ поново су улиле наду да ће се
зауставити авет грађанског рата. Али, та нада је била већа у иностран-
ству него у самој Југославији. И даље је најспорније питање било шта
прво треба урадити – извршити демобилизацију резервног састава
хрватских оружаних снага па повући јединице ЈНА у касарне, или
обрнуто. Милан Бабић и команда Книнског корпуса наредили су
7. августа да се одлука Председништва о прекиду ватре поштује у
потпуности „осим у случају директног напада на наше јединице“.3

2 Трибунал: Документа Европске заједнице о Југославији.
3 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П02677. Извештај Штаба ТО САО
Крајине од 7. августа 1991. године.

122 | Тамо где је рат већ постао део свакодневног живота, идеја о
миру била је питање далеке будућности. Српске вође су најавиле
борбу за ослобађање свих места у источној Славонији. Боривије
Милинковић, министар за културу и вере у Влади САО Славонија,
Барања и Западни Срем: „Ослободићемо све до Вировитице, Осијека
и сва села у околини Вуковара. Вуковар ће тада сам пасти, што значи
да нећемо улудо проливати крв. Сада нам је важно да имамо слободу.
[...] Свима је јасно да се српски народ није дигао узалуд. Дигли смо
се против проусташке власти, против усташа који ту власт воде и
спроводе. [...] Вуковару следи комплетна изолација.“1
Слободан Милошевић је 7. августа у опширном интервјуу за
телевизијску компанију „British Sky Broadcasting“ изложио принципе
своје политике: Србија жели да сарађује са Европском заједницом,
али не жели мешање у унутрашње ствари Југославије („ми смо неза-
висна и суверена држава“); сви странци су добродошли, али војници
нису: „У Првом светском рату изгубили смо готово половину нашег
становништва, а готово исто се догодило у Другом светском рату,
током ослободилачке борбе, тако да ми не волимо страно војно
присуство у Југославији, нарочито када, као што и Ви сами добро
знате, такво војно присуство није у складу са независношћу једне
државе“. Срби су се увек само бранили, „хрватско нећемо, српско не
дамо“; криза у Југославији почела је када су у Словенији и Хрватској
на власт дошли националисти; међународна заједница није била
свесна да је у Хрватској дошло до обнове фашизма, јер се у њој први
пут после Другог светског рата створила партијска војска; Срби у
Хрватској користили су своје право на самоодбрану: „У Хрватској
се догодило да је неко почео да организује паравојне формације и
да демонстрира своју сувереност нападањем свих српских села и
градова у тој републици. То је нешто то се догодило у овој земљи
и пре 50 година. Познато Вам је да је током Другог светског рата
у такозваној независној Држави Хрватској дошло до геноцида над
Србима. Само у концентрационом логору у Јасеновцу убијено је
више од 700.000 Срба, Јевреја, Цигана и других. Сада се суочавамо
са веома сличном ситуацијом.“ Одбацио је оптужбе да Србија ратује
против Хрватске: „Ово је сукоб између хрватских власти и српског
народа. Они непрестано нападају села, почели су да врше покоље над
људима. Заклали су сељака у селу Мирковци. Претпостављам да су
Вас информисали да је у Крајини заклана једна жена. Да ли можете | 123
тако нешто да замислите крајем 20. века?“ Рекао је и да Срби нису
одговорни ни за један једини напад и да су увек деловали у самоод-
брани и ништа више: „Узгред буди речено, током наше историје,
српски народ никада није водио агресивни рат. Увек смо се бранили
и у томе смо били веома успешни. Увек смо побеђивали. Мислим да
нико не може поразити људе који бране своје домове.“ Рекао је и
да не контролише војне формације Срба у Хрватској: „Помажемо
их у виду хране, санитетског материјала, лекова, новца и слично.
Ми чинимо доста за њих, али они бране своје домове и нико није
организовао групе на овим подручјима.“1
Милошевић је још једном поновио да се не противи независ-
ности Хрватске, али она није била могућа у постојећим границама:
„Међутим, уколико желе да напусте Југославију, они не могу са
собом повести део српског народа. То право на самоопредељење
такође припада српском народу. Мислим да је то веома логично.
Ми живимо у овој земљи. Сви народи у Југославији имају подјед-
нако право на самоопредељење. Српски народ не жели да напусти
Југославију. Он жели да остане у Југославији, да живи заједно са
свим народима који желе да живе у Југославији са Србима. И то је
све. [...] Србија нема територијалних претензија. Она жели да одржи
интегритет Југославије и да задржи на окупу све народе који желе
да живе заједно са нама на равноправној основи у садашњој држа-
ви.“ На питање да ли право на самоопредељење имају и Албанци,
Милошевић је одговорио да су они национална мањина и да не
постоје никакве међународне обавезе које би утврђивале право
националних мањина да успоставе своју сопствену државу: „Шта би
се, на пример, десило када би у Тексасу Мексиканци на мексичкој
граници покушали да однесу део Тексаса и да га припоје Мексику?
Да ли би им се дозволило да то учине. На крају је изјавио како није
Србија отворила проблем граница већ Словенија и Хрватска: „Ми
нисмо били ти који су покренули питање граница. Питање граница
су покренули сецесионисти. Да то нису урадили, нико о томе не би
рекао ни реч. Нико не би доводио ове границе у питање. Уколико
желите да промените границе, да створите независну државу, да се
одвојите, онда аутоматски стварате проблем.“2
1 Доступно на: Трибунал: Хаџић, доказ П02370.2333.Б.

2 Исто. – Милошевић је Радовану Караџићу 7. августа о овом разговору рекао
следеће: „Сад сам дао получасовни интервју за Sky News. Откупили су CBS, NBC,

124 | Милошевића је интервјуисао Арнот ван Линден. Он је у изја-
вама Трибуналу у Хагу, датим јуна 2003. и маја 2013, разговор про-
коментарисао следећим речима: „Тај интервју није био од велике
новинарске вредности јер је изјавио да Срби само одговарају на
хрватску агресију и бране се. Рекао сам му да његов став у вези са
Србима у Хрватској није у сагласности са његовим ставом према
Албанцима на Косову, где је ситуација обрнута. Он је то стао веома
агресивно да оспорава. [...] Након интервјуа ме је позвао да попијемо
по виски. Док смо пили, почео је узбуђено да говори о томе како
се Срби суочавају са завером Ватикана, исламских фундаментали-
ста и немачког Четвртог рајха. Рекао је да завером руководи Ханс
Дитрих Геншер. Сматрао сам да је сулудо то што описује заверу
Ватикана и исламских фундаменталиста. Сасвим је очигледно да је
већ био донео одлуку о статусу Муслимана и закључио да су они
непријатељи Србије и Срба, ма где они били. [...] Мени је то значило
да му је крајњи циљ да се рат води на превасходно муслиманским
просторима, односно у деловима Босне и на Косову.“1
Док су сви ишчекивали неке реалне резултате одлуке Председниш-
тва СФРЈ о прекиду рата, Милошевић је од генерала Кадијевића 8.
августа захтевао да се повећа борбена готовост ЈНА јер обрачуни
тек предстоје. Б. Јовић: „Пита, скоро и инсистира, када ће и да ли
ће војска већ једном да започне дефинитиван обрачун, јер се Хрвати
из дана у дан све више наоружавају.“2
BBC и редом ове телевизијске мреже по свету. Набројао ми је једно дваес. Одмах су
им откупили, каже, много ћемо пара да зарадимо на Вама. Знате, каже, господине
председниче, Ви сте сада најважнија медијска личност на свету, јер сте Ви читаву
Европску заједницу довели до очајања. Онда сам ја објаснио све. [...] Рекао сам да
публика у свету није свесна да смо ми овде суочени са фашизмом. – Јел све било на
енглеском? – На енглеском, све. – Аха, одлично. – Ма знаш шта је, мој енглески је
доста солидан за нормалну комуникацију. Међутим, ја никад нисам живео напољу,
према томе ја не говорим енглески бриљантно да могу да говорим ко на српском,
али мислим да сам му био довољно јасан“ (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ
Д01081. Транскрипт телефонског разговора).
1 Трибунал: Милошевић, доказ П540.4 и Трибунал: Хаџић, доказ П02333.Б.
2 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 370. – Делегација Удружења Срба из Хрватске
у Београду обишла је у периоду од 22. до 29. јула већину места у Крајини и
разговарала о начину помоћи за српски народ. После разговора са Мартићем,
њихов утисак је био да је „Мартићев штаб заузео одлучан став против свих покушаја
уношења нејединства у војну организацију САО Крајине и у томе успева. Њихов
став је: ни кокарда (четници) ни звезда (партизани) – већ јединствена српска
Милошевић је 8. августа покренуо акцију за реализацију своје | 125
идеје о „скраћеној Југославији“, односно о стварању „југословенске
коалиције“, како се изразио. Тог дана упутио је писма руководствима
Црне Горе и Босне и Херцеговине са предлогом да се у Београду
одржи састанак председника Република и председника републичких
скупштина. Предлог је једини прихватио Момир Булатовић; у Босни
и Херцеговини Милошевића су подржали српски чланови највише
републичке власти (Момчило Крајишник, председник скупштине
и Миодраг Симовић, потпредседник владе). Алија Изетбеговић је
одговорио да на разговор треба позвати и представнике осталих
југословенских република: „Вјерујем да би такав састанак био бољи
пут тражења излаза из кризе у којој се налазимо.“1
Ова идеја била је покушај да се оствари оно што није било
могуће на последњем конгресу СКЈ, а Милошевићеви критичари
примећивали су да је он коначно отворено кренуо у реализацију идеје
„сви Срби у једној држави“, заједно са Муслиманима, али и српским
областима Хрватске. Иако се службено Сарајево дистанцирало од
овог састанка, у Београду се остало на становишту да у нову заједницу
треба да уђе и Босна и Херцеговина. Изостављање Македоније из
преговора јасно је наговестило каква држава је у питању.2
Састанак је одржан 12. августа у Београду; Милошевић,
Булатовић, Александар Бакочевић, Момчило Крајишник и Ристо
Вукчевић усвојили су документ под називом „Иницијатива за мирно
и демократско решење југословенске кризе и доношење новог устава
Југославије“. У службеном саопштењу са састанка речено је да у Босни
и Херцеговини, Србији и Црној Гори нису донесене ни прокламоване
народна војска САО Крајине без било каквих идеолошких симбола“ (Трибунал:
Мартић, доказ 00537. Извештај од 8. августа 1991). Бабић је 8. августа поставио
Мартића за заменика команданта Оружаних снага Крајине (Трибунал: Станишић,
Симатовић, доказ Д00104).
1 Наведено према: Борба, 10–11. август 1991, 3.
2 Славко Ћурувија је пренео утиске појединих опозиционих политичара који
су били у прилици да разговарају са Милошевићем: „Неки српски опозициони
прваци, који су се недавно са Милошевићем натезали око реконструкције српске
владе, у поверљивим разговорима тврде да се српски председник у интимним
круговима понаша као победник, као неко ко је добио рат. Фасциниран је, кажу,
Туђмановим војничким поразима, чињеницом да хрватска власт не контролише
’српске територије у Хрватској’ и све слабијом позицијом самог Туђмана у
Хрватској. И то толико фасциниран да му се опет чини да може диктирати услове
рата и мира“ („Србија у Yu амбалажи“, Борба, 12. август 1991, 9).

126 | одлуке о отцепљењу или независности од Југославије, па она треба
да буде очувана и организована као заједничка држава равноправних
република и народа: „Заједнички интереси равноправних република
и народа Југославије постоје у областима слободе и права човека,
јединственог тржишног и монетарног система, спољних послова и
одбране и безбедности земље са јединственим оружаним снагама.
Подносиоци ове иницијативе уверени су да изражавају интерес и
жељу народа и грађана Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе
да и друге републике и сви југословенски народи, на изложеним
основама, наставе да живе у Југославији као заједничкој држави.“1
Момчило Крајишник је Београдску иницијативу назвао „једним
прилогом“ за разрешење југословенске кризе.2 Алија Изетбеговић
је 13. августа у Сарајеву изјавио да још увек верује да је могућа
реконструкција југословенске заједнице са свих шест република у
њој; београдски састанак означио је као покушај стварања „крње“
Југославије. Најавио је и да ће Скупштина Босне и Херцеговине веома
брзо расписати референдум за утврђивање политичке воље грађа-
на.3 Јанез Дрновшек је у разговору за Борбу рекао да је Југославија
„отерана“ из Словеније: „Увек сам се искрено и озбиљно залагао
за Југославију, али на новим, равноправним односима, тржишној
економији и демократији. Српски руководиоци су били и остали
на једној опцији: или чврста (централизована) федерација или –
одлазак оних који на то не пристају.“4
Истовремено је 13. августа одржана седница Велике народне
скупштине у Пакрацу. Одлучено је да се прогласи оснивање САО
Западне Славоније и изврши њено уједињење са САО Крајином.
У састав ове области ушла су подручја: Окучани, Пакрац, Славонска
Пожега, Дарувар, Грубишно Поље, Вировитица, Бјеловар, Славонска
Ораховица, Нашице, Ђаково и Јасеновац. Са седнице је послато
упозорење хрватским властима „да престану са провоцирањем,
шиканирањем и физичким злостављањем“ српског становништва
Западне Славоније. На овој територији примењиваће се Устав
СФРЈ, Устав Србије и Уставно закон САО Крајине.5
1 Трибунал: Крајишник, доказ П64А.59.

3 Борба, 14. август 1991, 1.
4 Борба, 14. август 1991, 14.
Одмах је дошло до хрватског напада на Окучане. Заштићени | 127
сведок Трибунала: „Дана 14. или 15. августа хрватска полиција је
са транспортером и великим бројем возила упала у Окучане. Путем
мегафона од грађана су тражили да предају оружје, позивали их на
лојалност хрватској држави и власти, а колико се сјећам чак је дошло и
до пуцњаве негдје код куће Николе Матијевића који је у том моменту
непокретан лежао у кревету. Та провокација и демонстрација силе
изазвала је реакцију на српској страни, а Срби су гађали транспортер
са ракетним бацачем, али је граната промашила циљ и погодила српску
кућу. Како је била алармирана ТО, након њеног појављивања они су се
повукли. Након тога је из Пете армијске области из Загреба у Окучане
хеликоптером долетео генерал Андрија Рашета. Кад је прелетао из
правца Нове Градишке према Окучанима и рејону села Богићевци,
пуцано је на његов хеликоптер. У том селу су били припадници ЗНГ
и осталих паравојних снага Хрватске. Добро се сјећам да је хрватска
страна тога дана објавила да су Срби пуцали на Рашетин хеликоптер,
што је била лаж јер је и сам генерал видио ко је пуцао. Послије ових
догађаја долази до офанзиве ТО Окучани и дијела јединица Бањалучког
корпуса, па се хрватске снаге повлаче из села Медара, а Хрвати су чак
у то вријеме напустили и Нову Градишку јер им је у одбрани дошло
до распада, па су кренули ка Славонском Броду.“1
Нова седница Председништва СФРЈ, у проширеном саставу,
одржана је 13. августа. Одсутан је био Јанез Дрновшек због смртног
случаја у породици. Седници су присуствовали премијер Марковић
и адмирал Бровет. Председништво је позитивно оценило дотадашње
активности у спровођењу одлуке о проглашењу „апсолутне и безу-
словне обуставе ватре“ у Хрватској. Речено је и да је одлука „повољно
примљена и са великом надом за постизање мира“; број избеглица
се смањује, а извршена је прва размена заробљених лица. Закључено
је да што пре треба успоставити дијалог са Хрватском, али и да још
увек није дошло до правог раздвајања сукобљених страна, „као и да
су у јавности присутне многе информације и дезинформације које
још увек нису проверене“.2
1 Трибунал: Мартић, доказ 00849. – Према хрватским изворима, у овим борбама

погинула су три а рањен је 21 припадник хрватске полиције и Збора народне гарде.
Погинула су и четири војника ЈНА и „најмање двадесетак терориста“ (Трибунал:
Милошевић, доказ П328.3).
2 Трибунал: Милошевић, доказ 330.11. Нацрт записника са 133. седнице

128 | Али, истога дана из Книна је стигло саопштење како се очекује
сукоб великих размера који нико не може да спречи. Мартић је
поручио да је Крајина спремна за одбрану, говорио је о „високом
степену одлучности и решености“ да се национални интереси срп-
ског народа бране до краја, као и да никаквих компромиса не може
да буде. Рекао је да је примирје лажно, да Срби нису за рат, али мир
може да се успостави само када се „противници“ повуку са терито-
рије Крајине: „У сваком другом случају, они су за нас окупатори и
ту мира не може да буде“.1
Примирје у Хрватској почело је све чешће да се крши, а државни
органи Хрватске данима су најављивали општи напад ЈНА. Распламсале
су се борбе и у западној Славонији, што је било и очекивано после
стварања још једне српске аутономне области на овом простору.
Влада САО Западне Славоније формирала је територијалну одбрану
која је од средине августа контролисала територију од Билогоре и
Папука до Саве, где је српско становништво било у већини, али не
и урбана насеља, осим Окучана и кратко време Липика.2 Хрватске
снаге прво су блокирале саобраћај преко моста који је повезивао
Босанску са Старом Градишком, а потом извршиле снажан притисак
према Окучанима. Током 17. августа дејствовала је и артиљерија
ЈНА која је спречила хрватске јединице да поруше мост „Братство
и јединство“.3
Немирно је било и на Банији. Милан Бабић је 17. августа изја-
вио да ће примирје бити трајно само ако се хрватске снаге повуку
преко Купе и Саве, односно ако се српске и хрватске снаге раздвоје
по линији разграничења између Крајине и Хрватске.4
Због тих догађаја хрватска влада и Васил Тупурковски затражи-
ли су да се одржи хитна седница Председништва СФРЈ. Седница је
одржана 17. августа (одсутан је био Б. Костић), а Председништво
је „наложило“ да се стриктно поштује прекид ватре и да сукобљене
стране поштују преузете обавезе и гаранције које су дале приликом
доношења одлуке о прекиду ватре. Од Комисије за надзор прекида
ватре захтевано је да интензивира свој рад и да „својим непосредним

2 Jakša Raguž, „Ustrojavanje i raspad Teritorijalne odbrane SAO Zapadne Slavonije
1991“, Zbornik Janković, 1/2015, 182.
4 Исто, 8.
присуством у кризним жариштима, у сарадњи са републиком | 129
Хрватском и свим инволвираним странама, створи услове за по-
штовање прекида ватре“.1
Нову декларацију о Југославији Европска заједница је усвојила
20. августа. Све стране хитно су позване да у „доброј вери“ приступе
преговорима о будућности Југославије. Још једном је упозорено
да ти преговори треба да буду засновани на начелу да се ниједна
измена унутрашњих или међународних граница силом не може
прихватити и да свако решење мора да гарантује права мањина у
свим републикама.2
Проширена седница Председништва СФРЈ (са председницима
република, члановима савезне владе и појединим председницима
републичких влада) одржана је 20. и 21. августа у Београду. То је
био последњи састанак највиших државних функционера СФРЈ.
На седници је још једном наглашено да је предуслов за разре-
шење кризе „неодложни и безусловни“ прекид ватре у Хрватској.
Хрватски председник је изјавио да су на снази остале старе разлике,
да су представници Словеније, Хрватске, Босне и Македоније тра-
жили да се и формално прихвати тумачење Европске заједнице да
се југословенске границе (спољне и унутрашње) не могу мењати
силом, али да су се томе „енергично успротивили“ представници
Србије и Црне Горе: „У вези са ангажирањем Европске заједнице
пристали смо на мораториј од три мјесеца – да одустанемо од
даљних проведби уставне одлуке о осамостаљивању, да би се у том
року мораторија – од којег је већи дио прошао, да би се управо
расправила та питања, да ли је могућ неки савез или како на миран
начин спровјести раздруживање. Међутим, ми смо суочени, умјесто
са настојањима других да се у том раздобљу постигне споразум, ми
смо суочени са све агресивнијим ратом, који [је] инициран и вођен
из Србије и потпомаган са дјеловима југославенске армије против
Хрватске. Сматрамо да треба по сваку цјену у ово вријеме мораторија
рашчистити та питања, а буде ли се та агресија ширила као што се
1 Трибунал: Милошевић, доказ 330.10. Нацрт записника са 134. седнице

Председништва СФРЈ. – На крају седнице Васил Тупурковски је затражио да
се што пре одржи посебна седница Председништва на којој би се разговарало о
односима Македоније и ЈНА због „алармантног стања“ у Македонији, посебно у
вези са слањем регрута у ЈНА. Богићевић га је подржао и изјавио да је ситуација
у Босни и Херцеговини по том питању потпуно иста (исто).
2 Трибунал: Стругар, доказ П20.5. Документа Европске заједнице о Југославији.

130 | ових дана шири, Хрватска ће вјероватно морати подузети и друге
кораке – без обзира на мораториј.“1
Милошевић је и даље инсистирао на томе да изворни суве-
ренитет има федерација а не републике: „Мени је жао, уместо да
овај дуго очекивани почетак дијалога стварно и омогућимо, данас
смо чули, по ко зна који пут и потпуно неосновано, поновљене
оптужбе на рачун Србије, на рачун четништва, одметништва и
друге дисквалификације које нема потребе ни демантовати, јер их
демантују и саме чињенице живота, али мислим да је такав прилаз
сасвим неприкладан за један демократски и надам се бар када је
о нама реч, жељени дијалог о решавању југословенске кризе. [...]
Данас да постигнемо, прво, да се осигура прекид ватре, друго, да се
успостави функционисање југословенских институција – скупшти-
не и владе, и треће, да се у тим околностима приступи уређивању
процедуре и начина остваривања права на самоопредељење сваког
народа – једнако за све променом Устава Југославије у Скупштини
Југославије. [...] Сматрамо да ни једном народу не може бити оспо-
рено право на самоопредељење, наравно, оно подразумева и право
на отцепљење, и да у сваком случају коришћења таквог права, начин
коришћења права на самоопредељење треба заједнички да се уреди
одговарајућом променом југословенског устава.“2
Српска страна је тражила да се питање разграничења заснива на
праву свих југословенских народа на самоопредељење. Импликације
по Хрватску биле су више него јасне. На крају је прихваћена компро-
мисна формулација која то начело подразумева, али га експлицитно
не истиче.
Другог дана седнице Председништва у њеном раду учествовали
су и премијери Хрватске (Фрањо Грегурић) и Босне и Херцеговине
(Јуре Пеливан). Прво је Будимир Лончар говорио о актуелним
дешавањима у Совјетском Савезу: пучисти у Москви наишли су
на много шири отпор него што су очекивали, они губе корак „са
сценаријем“ и постоји опасност да дође до даљих репресивних
мера, са оружаним акцијама које би донеле велике жртве. Говорио
је и о реакцијама у свету – готово све земље су осудиле пучисте.

2 Исто.
О Лончаревом излагању и догађајима у Совјетском Савезу није | 131
вођена апсолутно никаква дискусија.1
Анте Марковић је говорио веома дуго, прилично емотивно. Још
једном се заложио да се пронађе прихватљиво решење за функцио-
нисање државе у прелазном периоду, али и да се наставе политички
преговори о будућности Југославије: „Што се нас тиче, ми сматрамо
да је неопходно данас одговорити на низ овдје врло отворених пи-
тања, међу које свакако спада и то да ли у времену мораторија треба
да успоставимо одређене минимуме правног система, економског
система и унутар њега и институција које представљају тај систем.
Наша је оцјена да је стање сада такво да поред тога што је рат већ
врло присутан и што се гине сваки дан, да су прекинуте све основне
функције, да постоји правна анархија, да је постало уобичајено да
се врше узурпације туђе имовине, да се врши конфискација, да се
истовремено врши пљачка, да нема никакве сигурности за грађане,
да не функционише ни платни, ни монетарни систем, да је тржиште
испрекидано, испарцелирано и да не функционирају основни еле-
менти економског система.“2
Занимљиво је да су готово сви учесници у дискусији, осим видно
уздржаног Милана Кучана, били сагласни да треба пронаћи неко
решење како би се избегла економска и социјална катастрофа ши-
роких размера, без обзира на то да ли ће и у ком облику Југославија
постојати. Српски функционери још једном су указали на значај функ-
ционисања федералних институција, пре свега Скупштине и Владе;
Јовић је тражио директан одговор на питање да ли ће Југославија
постојати као држава или неће; Марковић је одговорио да је власт
у републикама и да од њиховог договора све зависи а да он сам нема
коме да поднесе оставку. Јуре Пеливан је тражио да се постигне
минимум сагласности за функционисање економског и монетарног
система земље. Слично је говорио и Милошевић – нико неће бити
„поштеђен од штете“, треба разговарати о главним социјалним пи-
тањима. Дуго је говорио о чисто економским детаљима; рекао је да
нису сви подједнако одговорни и да је Србија на време упозоравала
„шта ће да се деси“. На крају је ушао у полемику са Марковићем:
„А што се тиче последица и потеза, боље о томе да не говоримо. Само
1 Исто. – О овим догађајима детаљно ће бити писано у трећем тому монографије.


132 | да узмем пример како сте потпуно расипнички уништили девизне
резерве преко нереалног курса. Па само су шверцери из источноев-
ропских земаља, по нашем рачуну, по оном нереалном курсу кога сте
се тврдоглаво држали, однели преко три милијарде долара у својим
џеповима. МАРКОВИЋ: – Нема говора о томе. Тај рачун није точан.
МИЛОШЕВИЋ: – Да не говорим о безглавом увозу свега и сваче-
га, укључујући и увоз хране где смо ми од нето извозника постали
нето увозник хране у условима огромних прехрамбених производа.
МАРКОВИЋ: – Неколико пута сам ти већ говорио да тај податак
уопће није точан. Увоз хране је био минималан.“1
На крају се и Милан Кучан јавио за реч и своју оштрицу усмерио
на федералног премијера – Марковић је изгубио рат од Словеније,
па сада жели да све добије натраг, што је немогуће; договор о једин-
ственом економском простору могућ је само у прелазном периоду;
повратак институција у првобитно стање није могућ јер се против
Словеније две године водио економски рат. Није остао дужан ни
Марковић: „Милан јесте за процедуру, само није за институције које
би у тој процедури могле судјеловати. [...] Пошто се већ упорно то
понавља, о рату СИВ-а са Словенијом, морам да кажем да је то потпуна
неистина, јер никакву такву одлуку СИВ није донијео, а одлуку коју
је донијело Савезно извршно вијеће, у њој су судјеловали и чланови
СИВ-а из Словеније који су сад написали ове оставке. Та одлука
је донесена након што је Словенија преузела једностраним актом
границе, царину и контролу лета, све једностраним актима, без ичије
сагласности. Милану Кучану је познато, можда гријешим, да је он то
негде саопћио да кад је, како он каже, дошло до рата у Словенији,
да никога није добио на телефон него само мене, да ја појма нисам
имао о томе, да је два пута са мном разговарао, да сам га ја спојио
са Војском, али то је сада посебно питање. Мени је доста да слушам
оваква експлоатирања која уопће ничему не служе и нису истинита.“2
Хрватски премијер је „подсетио“ све присутне да се у Хрватској
води рат, да људи гину свакодневно од оружја произведеног у
Југославији и да се прво мора успоставити мир, па тек онда разго-
варати о економским темама. На крају је поново избила жестока
свађа између Кучана и Марковића, па између Јовића и Марковића.
Јовић је тражио да Народна банка Југославије избаци Хрватску
1 Исто.
2 Исто.
и Словенију из монетарног система. Закључено је да, у складу са | 133
„новим реалитетом“, о овим стварима треба да се договоре репу-
блички премијери.1
Одмах после седнице, Јовић и Бранко Костић су за Телевизију
Београд објашњавали шта значи принцип о (не)променљивости
унутрашњих граница и праву народа на самоопредељење. Костић
је рекао како се нада да ће све сукобљене стране схватити ситуацију
и прихватити примирје. Јовић је рекао да је у дискусији изричито
тражено да се унутрашње границе не могу мењати силом, већ само
на основу самоопредељења народа и да сви народи имају то право.
На питање да ли то значи да и српски народ у Хрватској на основу
тог права може да се отцепи до Хрватске, Јовић је прилично нејасно
одговорио да не само српски народ у Хрватској, „већ цео српски
народ има право на самоопредељење и да на основу тог права одлучи
у каквој ће држави и с ким живети“.2
Током 21. августа, Иван Векић, нови хрватски министар унутра-
шњих послова, доставио је Комисији Председништва Југославије за
1 Саопштење са ове седнице објављено је 22. августа: „Председништво СФРЈ

разматрало је, како се саопштава, предлог мера за функционисање система у
земљи за време тромесечног мораторијума, које је припремило Савезно извршно
веће. Полазећи од прекјуче усвојеног става да је неопходно обезбедити нужно
функционисање виталних делова политичког и економског система земље до
реализације политичког договора о будућности Југославије, у циљу спречавања
економских и социјалних поремећаја који попримају катастрофалне размере,
свођења на што мању меру штета које настају за земљу у целини и поједине њене
делове, као и за извршавање међународних обавеза Југославије, договорено је да
се створе услови за обављање неопходног минимума економских и политичких
функција. Потребно је обезбедити функционисање југословенског тржишта,
монетарног и девизног система и политике, кредитних односа са иностранством,
платног промета, система царинске и ванцаринске заштите и савезног буџета.
Сагласност на део претходног става који се односи на савезни буџет, и то на
део буџета за финансирање трошкова Југословенске народне армије, није дао
председник Владе Републике Хрватске. Председништво СФРЈ подржава настојање
Савезног извршног већа да се овај споразум постигне у што краћем року у складу
са Брионском декларацијом („Постићи споразум у што краћем року“, Политика,
22. август 1991, 1). Стјепан Месић: „Немоћни да будемо у одлукама конкретни,
непристрасни заправо, да пред јавност изађемо са голом истином (нисмо се ни
у чему битном сложили), и овог смо пута, у натезању око сваког ретка, срочили
мимикријско ’саопштење за јавност’“ (Kako smo srušili Jugoslaviju, 183).
2 Ове изјаве Политика је пренела 22. августа, у тексту под насловом „Срби имају
право на самоопредељење“.

134 | надзор примирја захтев за хитном интервенцијом због минобацачких
напада на Осијек и околна села: „У 10.15 сати из војних зракоплова
митраљирано је село Сарваш, положај јединице МУП-а и цивилни
објекти. Интервенирао сам код господина савезног секретара за
унутрашње послове, који је обећао нешто учинити да се напад
прекине. Сувишно је спомињати да су и минобацачи и гранате из
војних арсенала.“1
Председник Хрватске упутио је дан касније писмо Председништву
СФРЈ у коме је оптужио Србију и ЈНА за помагање „оружане побу-
не“ и вођење рата против Хрватске, чији је циљ био да делови њене
територије укључе у „велику Србију или остатак Југославије“. Од
Председништва је захтевао да покрене поступак за утврђивање
одговорности за агресију; дао је рок до 31. августа, после чега ће
Хрватска предузети „све потребне кораке“ да заштити свој терито-
ријални интегритет и суверенитет: „Уколико Предсједништво СФРЈ
и ЈНА не удовоље овим захтјевима, Република Хрватска сматрат ће
да је Предсједништво СФРЈ изравно одговорно за агресију, а ЈНА
сматрат ћемо окупацијском војском.“2
Истовремено је Илија Којић најавио нове жестоке борбе:
„Српски народ је одлучио да под оваквим условима више никада
не живи заједно са хрватским народом. Због тога што је 1941.
доживео покољ и што се то понавља 1991. године. То им више
нећемо дозволити да се као пре на њиховом удару нађу жене, деца
и невини који немају везе са ратом. Геноцида више неће бити. Ово
је прилика да решимо наше односе за наредних 500 година. Сада
ћемо их победити.“3 Горан Хаџић је 23. августа прогласио општу
мобилизацију свих мушкараца старости од 18 до 60 година са под-
ручја општина Осијек, Винковци и Вуковар а која су се тренутно
налазила у Србији.4
Српски извори саопштили су да су хрватске снаге 22. августа
убиле 15 становника српског села Кињачка, у близини Сиска.5 Влада
САО Западне Славоније тражила је од Председништва СФРЈ и ЈНА
да зауставe „дивљање неофашистичких хорди“ Хрватске. Саопштено

5 Политика, 24. август 1991, 1 и https://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.
html:563595-Savo-Strbac-Pravda-za-capraske-Srbe.
је да се у збеговима, на просторима Папука, Псуња и Билогоре већ | 135
налази око 10.000 грађана, углавном жена, деце и стараца, а српска
имовина систематски је уништавана.1
Председништво СФРЈ састало се поново 23. августа. У раду
су учествовали и Анте Марковић, Милан Кучан, Милан Рамљак,
потпредседник хрватске владе, Петар Грачанин, адмирал Бровет
и генерал Аџић. Седница је трајала пуних 11 сати – од 11.30 до
22.30 сати.
Бранко Костић је поднео извештај Комисије о надгледању
прекида ватре у Хрватској: он се није поштовао и сукоби све више
ескалирају; Председништво нема праве информације о непријатељст-
вима и употреби силе; не постоји ефикасна контрола ни гаранције
да ће се мир обезбедити а прекид ватре консолидовати. Одлучено је
да се испитају одређени официри ЈНА о нападу на Барању: да ли су
у томе учествовале и јединице ЈНА, како је то саопштио Марковић.2
Председништво је разговарало и о писму хрватског председ-
ника од 22. августа. Наводе из Туђмановог писма у потпуности су
прихватили Месић и Дрновшек, Богићевић и Тупурковски тражили
су да се испитају „све чињенице“ и то до 31. августа, а Б. Костић и
српски чланови одбили су све наводе из писма. На крају је СИВ
задужен да обезбеди финансирање ЈНА у прелазном периоду, као
и да спречи илегални увоз оружја у Југославију.3
Највеће борбе у августу вођене су око хрватског села Кијева, које
се месецима одупирало нападима српских локалних снага. Тада се
ЈНА први пут отворено сврстала уз једну страну – српску. Кијево се
налазило на магистралном путу Книн–Врлика–Сињ–Сплит, било је
окружено српским селима Полача, Цивљани и Цетина. Становници
Кијева дуго су пркосили властима у Книну, па су и они подигли
барикаде и тако изоловали Цивљане и Цетину. Онда су становни-
ци ових села од команде Книнског корпуса тражили оружје да се
сами обрачунају са Хрватима. Поново су оживела сећања на 1941.
када су усташе из Кијева убили више десетина цивила из Полаче.
У хрватским медијима Кијево је називано „хрватски Аламо“.4

2 Трибунал: Милошевић, доказ П330.51. Нацрт записника са 138. седнице
3 Исто.
4 С. Радуловић, Судбина Крајине, 36–37.

136 | Команда Книнског корпуса је, међутим, још 15. августа покренула
мировну иницијативу. Сви органи власти и представници неколико
српских и хрватских општина Шибеника, Книна, Задра, Обровца,
Дрниша, Сиња и Биограда на Мору позвани су да се окупе на једном
месту ради договора о даљем животу. Иницијативу је водио пуковник
Месуд Хасотић, начелник Штаба Книнског корпуса.1
Напад на Кијево најавио је 18. августа Милан Мартић. Он је тог
дана послао једно писмо насловљено на Полицијску управу Сплит,
Полицијску постају у Кијеву и Месну заједницу Кијево. Мартић је
писао како су нове хрватске власти односе између српског и хрват-
ског народа довеле до „немогућности даљег заједничког живљења“
на српским територијама: „Зато нећемо дозволити ни у једном мјесту
САО Крајине ваше полицијске постаје – настављаче и чуваре усташко-
фашистичке политике тзв. младе хрватске демократије. На подручју
опћине Книн, у селу Кијеву, налази се ваша полицијска постаја. Овим
ултиматумом вас упозоравамо да ћемо, уколико се ваша полиција из
овог села не повуче у року од 48 сати, напасти полицијску постају нашим
снагама у вријеме које буде нама одговарало. Такођер, упозоравамо
становништво Кијева да се на вријеме склони на сигурна мјеста да не би
дошло до његова страдања. Напомињемо да желимо заједнички живот
и разумијевање становништва српских села и хрватског пучанства у
Кијеву, гарантујући свима грађанска и људска права.“2
У интервјуу за Борбу који је објављен 19. августа Мартић је
рекао: „Ми ћемо преузети контролу и у Петрињи, Карловцу и Задру
јер и ми и Армија очигледно имамо заједнички интерес – потребна
нам је једна важна лука.“ На питање да ли је то напад на хрватске
територије у тренутку када се тврди да се ради о „одбрани свога
дома“, одговорио је да се тако једноставно помаже српском народу
који се побунио против хрватских власти и који више не признаје
те власти у свом настојању да одлучује о својој будућности. Рекао
је и да примирје нема изгледа „јер се у одговору на њихове потезе и
ми реорганизујемо и добијамо нове испоруке оружја. И ми имамо
артиљерију, имамо своју авијацију и војску која је на нашој страни,
и ту нема шта да се крије“. Изјавио је и да није могао ни да сања да
ће на располагању имати такву војну моћ: „Расположење српског
народа је такво да он неће прихватити никакву аутономију, неће
1 Борба, 16. август 1991, 4.

прихватити чак ни територијалну аутономију (нешто што нам се сада | 137
нуди). Територије које су под контролом полиције и територијалне
одбране САО Крајине заувек ће остати српске.“
Мартићево писмо и интервју критиковао је Бабић на седници
Владе Крајине од 20. августа: „Ми смо пристали на прекид ватре,
те којим поводом је министар за унутрашње послове упутио улти-
матум МУП-у Кијеву и којим поводом је изјавио да ће освојити
луку Задар?“ Мартић је одговорио да је ултиматум уследио након
неколико покушаја атентата на раднике милиције Крајине, „а и на
њега самог и његову пратњу“. Што се тиче изјаве за луку, „то је моја
несмотреност приликом изјава новинарима“.1
На овој седници полемисало се и око организације терито-
ријалне одбране. Претходно је Бабић 8. августа себе поставио за
команданта ТО (оружаних снага) Крајине а Мартића за заменика
команданта.2 Два дана касније (10. августа) формирао је оперативну
зону Територијалне одбране САО Крајине: Личко-далматинска зона
обухватала је општине Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи
Лапац и Кореницу; зона Кордун обухватала је општине Војнић,
Вргинмост и Слуњ; а зона Банија општине Двор на Уни, Глину,
Костајницу, Петрињу и Сисак.3
На седници Владе Бабић је рекао да се Мартић потписује као
командант Територијалне одбране и да се војни обвезници позивају
у јединице милиције: „По селима се води кампања о утврђивању
концепције неке нове одбране, те се људи збуњују јер кажу да
постоји Мартићева и Бабићева војска, а самим тим ослабља морал
људи.“ Мартић је изјавио како није тачно „да ми не прихватамо нови
систем територијалне одбране. Ми то прихватамо, али не треба да
ту раде други људи, него ми исти који смо то радили до сада, али
само у оквиру територијалне одбране. Што се тиче потписа, ја сам
се тако потписао зато јер је народ тако хтио“.4
Закључено је да се успостави јединствени систем Територијалне
одбране Крајине као Оружаних снага Крајине и дела јединственог
система Оружаних снага СФРЈ: „Прихвата се уредба предсједника


138 | Владе као команданта Територијалне одбране о утврђивању ознака
за припаднике ТО који ће се носити на лијевом рукаву (Косовски
штит, укрштени мачеви српске тробојнице и назив Крајина). Прихвата
се информација предсједника Владе да је Милан Мартић именован
за замјеника команданата Територијалне одбране и члана Штаба
ТО Крајине задуженог за јединице милиције.“1
Истовремено су извршене кадровске промене у Книнском кор-
пусу: за команданта је постављен генерал-мајор Шпиро Никовић, а за
начелника Штаба пуковник Ратко Младић.2 Он је одмах успоставио
добру комуникацију са Мартићевим снагама и тако отклонио све
сумње у намере ЈНА. Током 20. августа из Кијева се иселило око
стотину жена и деце, остали су само мушкарци и старије жене.3
Први напади почели су 25. августа од стране милиције Крајине.
Дан касније уследио је напад тенковске јединице ЈНА стациониране
на подручју званом Леласова главица: „Послије поновног напада од
1 Исто.
2 Ратко Младић (Божановићи, Калиновик, 12. март 1942). Током рата рођени
су му брат и сестра, а отац Неђо погинуо је 1945. као партизан. Завршио је
трогодишњу средњу Индустријску школу у Земуну, занимање металоглодач.
Потом је завршио 18. класу Војне академију Копнене војске ЈНА од 1. септембра
1961. до 27. септембра 1965, са просечном оценом 9,20. У чланство СКЈ примљен
је 12. фебруара 1964. године. По завршетку академије распоређен је на дужност
командира аутоматичарског вода 89. пешадијског пука (из састава 42. пешадијске
дивизије) у 3. армијској области (Македонија). У службеној оцени речено је да се
„врло брзо снашао на тој дужности и за кратко време вод му је био међу најбољим
јединицама у пуку“. Јуна 1966. постављен је за командира извиђачког вода „где
је испољио све своје способности комплетног старешине. За наставу се редовно
припремао, у чему је врло педантан и савестан. Јединици је поклањао пуну пажњу
и био је упоран да јој се обезбеде сва потребна средства како би вод што боље
оспособио за извршење постављених задатака. Наређења је врло савесно извршавао,
врло је енергичан, самоиницијативан и изванредно сналажљив“. Од 1. априла 1967.
до 1. јула 1967. похађао је и обавештајни курс Извиђачке школе Генералштаба
ЈНА (II управа). Потом је завршио и Командно-штабну академију копнене војске
са просечном оценом 9,57. Углавном је службовао у Македонији (Куманово,
Скопље, Охрид, Штип). Завршио је и Командно-штабну школу оператике при
Центру високих војних школа ЈНА у Београду (1987). У чин пуковника унапређен
је 22. децембра 1988. године. У команду Книнског корпуса распоређен је 23. јуна
1991, а за начелника штаба корпуса постављен је 30 јула. Ванредно је унапређен у
чин генерал-мајора указом Председништва СФРЈ од 4. октобра 1991 (Трибунал:
Перишић, доказ П01901. Персонални лист Ратка Младића).
3 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00613. Извештај Команде 221.
моторизоване бригаде од 21. августа 1991. године.
стране МУП-а који је услиједио 26. 7. 1991. јединице ЈНА и ангажоване | 139
снаге милиције жестоко су узвратиле минобацачком и топовском
паљбом. Гађана су сва главна упоришта МУП-а и ЗНГ, да би око 9.00
сати били потпомогнути авијацијом ЈНА. Послије артиљеријског
и авионског гађања услиједио је покрет пјешадије. Пјешадија је
вршила комплетан претрес терена. Негдје око 12.00 сати наши су
били у првим кућама Кијева. Послије жестоке борбе те детаљног
претреса, наше снаге су се у 17.30 сати спојиле са снагама у Цетини
и Цивљанима. У даљем току чишћени су Драгићи и Зукановићи.
Проблем је што МУП-овци држе 15 талаца у Зукановићима. Наши
су Кијеву заробили око 50 МУП-оваца, од којих је 30 код нас
а 20-ак код војске. Остали већи дио МУП-оваца и наоружаних ци-
вила повукао се у два правца. Већа група се повукла у Козјак а друга
пут Уништа. Наше јединице су око 18.30 сати избиле пред Врлику.
Најдужи отпор пружан је у рејону цркве Светог Миховила.“1
У овим борбама учествовала су два авиона типа Галеб Г4 и два
авиона типа Јастреб.2 Команда Југословенског ратног ваздухопловства
саопштила је 26. августа да је била приморана да дејствује у рејонима
Борово–Вуковар и Цивљани–Кијево: „Ватра је отварана искључиво
са циљем неутралисања и одбијања напада припадника Министарства
унутрашњих послова и Збора народне гарде. Сви авиони после ус-
пешних дејстава безбедно су се вратили на своје аеродроме.“3
У село Цивљане дошао је и Милан Бабић (у маскирној униформи)
и изјавио како је циљ српских снага стизање на границу Крајине, у срп-
ска села Бителић и Отишић. У Книн је 27. августа доведена већа група
заробљених хрватских полицајаца и „гардиста“. Хрватска се налазила
пред мобилизацијом; више чланова Државног већа и Владе захтевало је
активирање члана 110 Устава којим се председнику Републике давала
могућност да објави општу мобилизацију. Тражено је и да се ЈНА
забрани кретање. Истовремено је команда Војнопоморске области
саопштила да су извршени напади на касарне у Сињу када су погинула
два војника: Камбер Нусрет из Титовог Велеса и Предраг Данковић
из Гаџиног Хана. Рањена су још два војника ЈНА.4
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01592. Извештај Главног штаба ТО

САО Крајине од 27. августа 1991. године.
3 Исто, 9.
4 Наведено према: Oružana pobuna Srba u Hrvatskoj, 271.

140 | Детаљан извештај о борбама око Кијева оставио је у каснијем
периоду Ратко Младић. Почетком октобра 1991. хрватски председник
је оптужио ЈНА да је рушила цркве и сакралне објекте. Младић је из-
вештај о томе Генералштабу Оружаних снага СФРЈ поднео 4. октобра.
Нагласио је да су током борби за Кијево хрватске снаге највећи отпор
пружиле из локалне католичке цркве у чијем звонику је било митраљеско
гнездо. У самој цркви био је смештен 1. вод Збора народне гарде који
је „са врата, прозора и звоника цркве“ отварао ватру по јединицама
ЈНА: „Из непосредне околине цркве, са обода гробља (које је поред
исте) из добро уређених заклона озиданих од бетонских блокова,
дејствовале су остале снаге поменуте чете ЗНГ која је била састављена
од резервног састава који је мобилисан у Каштелима код Сплита.
Припадници те јединице користили су гробнице (припремљене) а и
део оних у којима су лешеви, да би се заклонили. Иако смо из рејона
цркве и самостана испод ње трпели јаку ватру, црква и гробље су били
поштеђени директног дејства, тј. дејствовано је ближе ових објеката
по падинама виса на коме се налазе, ради упозорења. Тек након пет
сати борбе за Кијево, када није био могућ даљи продор ка блокираној
јединици, отворена је директна ватра прво из ПАМ 12,7, па пошто ни
то није потерало припаднике ЗНГ из цркве, и из топовршког топа.
Црква није срушена већ је погођен звоник са два пројектила, чеони
зид са два пројектила и леви бочни зид са три пројектила. [...] Циљ
дејства није, нити ће бити уништавање сакралних, верских и осталих
вредних објеката под условом да се исти не користе као утврђења из
којих се дејствује, а какав је до сада био редован случај.“1
Под притиском ЈНА, хрватске снаге биле су у веома тешком
положају на свим кризним подручјима. Осијек је био готово одсечен
од остатка Хрватске, а Вуковар скоро потпуно окружен. Сукоби
око града почели су 24. августа; ЈНА је користила авионе, тенкове,
оклопна возила и ратне бродове са Дунава. Борбе су убрзо прерасле
у највећи сукоб ЈНА и хрватских снага.
Председништво Југославије састало се на дводневној седници
одржаној 27. и 28. августа у Београду.2 Председништво се „упознало“

2 Првог дана седници су присуствовали и Слободан Глигоријевић, Анте
Марковић, Петар Грачанин и Владо Камбовски. Одсутан је био Југослав Костић.
Другог дана одсутан је био Бранко Костић због службеног пута у Либији, а на
седници су били Будимир Лончар и адмирал Бровет (Kosta Nikolić, Vladimir
Petrović, Rat u Hrvatskoj. Dokumenta Predsedništva SFRJ, III (avgust–oktobar 1991),
са оценама Комисије за надзор прекида ватре у Хрватској о ситуацији | 141
и ескалацији сукоба у Окучанима и у свим кризним подручјима.1
Председништво je закључило да „инсистира“ на прекиду ватре у Хрватској,
па је „наложило Комисији за надзор прекида ватре да обави поновне
разговоре са представницима Републике Хрватске и са представницима
српског народа у кризним подручјима Републике Хрватске“.2
Дискусија је, очекивано, била полемична: Месић је „изразио
мишљење“ да је за ситуацију у Хрватској крива Србија „коју пот-
помаже Југославенска народна армија“, па је тражио да се мандат
посматрачке мисије Европске заједнице прошири и на Хрватску и да
се ЈНА повуче у касарне. Дрновшек је питао зашто се ЈНА појављује
у улози заштитника само једне стране. Тупурковски је говорио о
неефикасности рада Комисије за надзор прекида ватре истичући да
су за стање у Хрватској криве и Србија и Хрватска и ЈНА. Предложио
је заједничку седницу са председницима република на којој би се
донела одлука о проширењу Посматрачке мисије и на Хрватску,
која би „у овом тренутку представљала политички и историјски
компромис“. Богић Богићевић се „заложио за било какву мисију
добре воље само у случају да Југославија није сама у могућности
да прекине рат, обезбеди мир и започне преговоре. Упозорио је
да ће ситуација бити још гора него у Либану ако се овакво стање
настави“. Борисав Јовић је, такође очекивано, одбио расправу о
Institut za savremenu istoriju, Beograd, 2018, 201–207. Записник за 139. седнице

Председништва СФРЈ).
1 Стјепан Месић: „Присутни су и чланови Костићеве ’државне комисије’;
од јутра су заседали и понудили нам извјешће на 16 страница о оружани
сукобима у Окучанима, те три странице ’саопћења за јавност’. Др. Костић пред
Предсједништво излази с пет предлога: (1) прекид ватре, увјет да комисија настави
рад; (2) хитно организирати састанак радне групе Предсједништва и ССНО-а с
предсједником Туђманом и одговорним представницима Републике Хрватске, те
сличан разговор с најодговорнијим представницима српског народа из кризног
подручја; (3) пожурити с израдом приједлога политичког договора о будућем
уређењу земље; (4) потребно је да Предсједништво попуни комисију, јер је др
Дрновшек одбио судјеловање у њеном раду, а Ајановић је након 20 дана поднио
оставку; нека се у комисију укључе представници Републике Хрватске и ’САО
Крајине’; (5) за ангажирање иноземних проматрача нису се стекли увјети, ’јер је
апсолутни и безусловни прекид ватре битан услов за разматрање могућности и
потреба ангажовања ових посматрача’“ (Kako smo srušili Jugoslaviju, 192).
2 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Hrvatskoj, 201–202. Записник са

142 | ЈНА без њеног присуства и рекао да Хрватска „намерно изазива
инциденте јер јој примирје не одговара, с обзиром да се нашла у
политичком ћорсокаку и да јој је једина нада интернационализација
југословенског проблема преко Европске заједнице. Заложио се
да се још једном учини напор и оствари договор свих учесника у
непријатељствима и разоружају све паравојне формације. По ње-
говом мишљењу тек након престанка рата могла би и посматрачка
мисија да до дође у обзир“.1
Бранко Костић је рекао да одлука о прекиду ватре нема алтернати-
ве и да је она услов за даље позитивно решавање проблема. Предложио
је да Председништво формира комисију коју би сачињавали Месић,
Јовић и Тупурковски и неко од највиших представника ЈНА који би
разговарали са хрватским државник врхом, уз учешће представника
1 Исто. – Стјепан Месић: „Комисија је, кажем, радила у корист укупне штете!
Откад она ’ради на смиривању’, рат се распламсао [...] у рату је Србија и дио војске
против Хрватске. [...] Јовић, дотад уваљен дубоко у фотељу, пренуо се, као из сна:
он, каже, не прихваћа разговор о ЈНА без представника ЈНА. Дрновшек га подсјећа
да смо ми врховна команда. ЈОВИЋ: – У Хрватској ратује, за своју слободу, српски
народ, а није Србија у рату и није војска у рату. За велику Србију!, кажем, и дио
присутних се смије. Управо се о томе и ради, кад с војском освојите оно што сте
планирали освојити, оно што су маштали Гарашанини или Мољевићи, оно што је
замишљено у великосрпској кухињи САНУ, онда ћете рећи: ’сада може контрола и
политичка и војна’. [...] Неопходно је довести међународну контролу. ГРАЧАНИН:
– Неће се допустити странцима да нас уче памети! МЕСИЋ: – Не зовемо стране да
нас уче памети, него да помогну у спречавању ескалације рата. Очајан сам што људи
гину. ЈОВИЋ: – Увезли сте оружје да на силу освојите што није ваше. МЕСИЋ: – Да,
ми освајамо Србију! ЈОВИЋ: – Хтели бисте територије српског народа. МЕСИЋ:
– Да, по твоме и Осијек је српски териториј, и Барања, и Лика и Петриња и Задар.
ДРНОВШЕК: – Боро се шали! ЈОВИЋ: – Не шалим се, Хрватска хоће оно што
јој не припада. ТУПУРКОВСКИ: – Ако си, Боро, за прекид ватре, што ти сметају
објективни проматрачи? БОГИЋЕВИЋ: – На сцени су безвлашће и каос. Савезне
институције су форма, а сва права су већ дуго пренесена на републичка руководства.
Као члан комисије обишао сам готово сва села у кризним жариштима суочавајући
се с провокацијама, подвалама, подметањима. Хтио сам зауставити најезду смрти.
Одговорност више не могу носити. Готово је немогуће доћи до објективне
информације. Комисија није успјела. [...] КАМБОВСКИ: – Комисија је дошла у
ћорсокак, само смо некакви анкетари. И ја напуштам комисију, као и Дрновшек,
Васил и Богић, као и Ајановић. Примирје није постало правило, него изузетак.
Видљиво је све веће увлачење ЈНА у сукоб. Стјекли су се сви увјети за мониторинг
ЕЗ, да прихватимо добровољно понуђену руку, да се проблем интернационализира.
[...] ЈОВИЋ: – Најпре нека Хрватска врати оружје. МЕСИЋ: – Хтио би да нас
разоружане набијете на колац!“ (Kako smo srušili Jugoslaviju, 192–196).
српског народа из Хрватске. Они би кроз договор обезбедили де- | 143
финитивни прекид ватре: „До тада, отварање питања проширења
Посматрачке мисије на Републику Хрватску био би апсурд.“1
У Сплиту су војни објекти и даље били блокирани тешком
грађевинском механизацијом. Свим објектима, осим војној болници,
искључени су струја и телефони.2 Хрватска је водила интензивне
дипломатске напоре како би добила међународно признање своје
независности. Пошто је још увек била инфериорна у односу на ЈНА
и српске снаге, Туђман је 27. августа на Брионима, у вили Јадранка,
разговарао са генералима Кадијевићем и Аџићем и адмиралом
Броветом. Обећано му је да ЈНА неће нападати Хрватску, а он је
одлучио да позове хрватске снаге да прве не нападају ЈНА. Негирао
је да је 31. август био последњи датум када је ЈНА требало да напусти
Хрватску, а одбацио је и могућност проглашења опште мобилизације.3
У међувремену је Михаило Марковић врло експлицитно изло-
жио српску стратегију у ратовима за југословенско наслеђе, али је
истовремено, непредвидљивом иронијом историје, антиципирао
будуће догађаје који су биле катастрофални управо по Србију и српски
народ. У „виталном интересу“ Србије било је да ЈНА води одбрану
српског народа у Хрватској: „У овом часу док траје ратни сукоб на
територији Хрватске примарни је српски национални интерес да
Република Србија тако води стратегију одбране српског народа у
Хрватској да пред светом не буде, с ваљаним разлозима, оптужена
да учествује у агресији против Републике Хрватске. Није случајно да
врховништво Хрватске све чини да међународну заједницу управо
у то увери. Да је Србија напала Хрватску она би се идентификовала
с Ираком, а Хрватска с Кувајтом. Најмање што би из тога следило
1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Hrvatskoj, 203. Записник са 139.

седнице Председништва СФРЈ.
2 Борба, 28. август 1991, 3.
3 Исто, 7. – Председник Хрватске донео је 27. августа одлуку о кризним
штабовима које је требало формирати при влади и свим општинама. Председник
Кризног штаба Владе био је њен премијер, а чланови су били сви потпредседници,
министри одбране, унутрашњих послова, здравства, трговине, промета и веза, шеф
Уреда за заштиту уставног поретка и командант Штаба цивилне заштите. Задатак
кризних штабова био је да обезбеде јединствено и усклађено деловање извршних и
управних тела државне власти у условима „непосредне угрожености неовисности
и јединствености Републике или ратног стања, као и позадинску подршку и сву
осталу помоћ заповједништвима и јединицама оружаних снага“ (Narodne Novine,
petak, 30. kolovoza 1991).

144 | било би признање државе Хрватске у њеним садашњим границама (на
чему тако упорно раде њени савезници из оба светска рата, Немачка
и Аустрија) и слање међународних војних снага да те границе зашти-
те. Најгоре што би могло да нам се деси била би потпуна економска
блокада Србије и могућа војна интервенција против нас.“1
Током 30. августа на Плитвицама су вођени преговори о пов-
лачењу снага хрватске полиције: „Војсци се предало негдје око 60
припадника МУП-а, док је још око 20 оних екстремних остало, те
је пружило отпор. Дошло је до окршаја, да би послије тога и овај
остатак пристао да се преда војсци.“2
ЈНА је имала великих проблема са транспортом војне опреме
из Словеније, преко Хрватске, до Србије. О томе је адмирал Бровет
30. августа хрватском премијеру Грегурићу писао седеће: „На прузи
Загреб–Београд у селу Иванково (западно од Винковаца) заустављен
је воз који је превозио војну опрему. Композицију су сачињавала
29 теретних и два путничка вагона. Органи МУП-а Хрватске и
припадници ЗНГ напали су воз, пратњу воза разоружали и одвели
за сада у непознатом правцу. Са вагона је скинута војна опрема која
је превожена из Словеније по одлуци Председништва СФРЈ. [...]
Тражимо да предузмете хитне мере за спречавање ових појава јер
ћемо бити присиљени да применимо тачку 7. одлуке Председништва
СФРЈ од 18. 7. 1991. и да ставимо комуникације за премештање
јединица и опреме из Републике Словеније под контролу.“3
•••
Упркос стварним или лажним мировним напорима југословенских
политичара, рат је био у пуном замаху. Српска радикална странка
појачала је своје активности око слања добровољаца у Хрватску.
Главни организатори били су Љубиша Петковић, као председник
Кризног штаба и Александар Стефановић (из Ваљева), потпредседник
странке: „Након ескалације сукоба у Словенији и стварања привида
да јединице ЈНА нису у могућности да се супротставе одредима ТО
Словеније и да у редовима ЈНА углавном страдају војници српске
националности, у Српском четничком покрету су радикализовани

2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01570. Извештај Славенка
Миливојевића из Главног штаба ТО САО Крајине од 31. августа 1991. године.
3 Трибунал: Милошевић, доказ Д338.11 МФИ.
захтеви за стварањем српске војске која ће штити интересе српског | 145
народа ма где се он налазио. С тим у вези, располажемо поузданим
подацима да се у току 30. 6. 1991. у седишту СЧП више лица из
околине чачка, Руме, Сомбора, Сремске Митровице информисало
о иницијативама за упућивање добровољачких одреда на територију
Хрватске. Прихватајући поменуте иницијативе и настојећи да се
избегне неизвеснот сваке импровизације, Петковић је обавештавао
све заинтересоване да они који то могу дођу 1. 7. у 14.00 сати у улицу
Милутина Бојића број 2 одакле ће се организовано упутити у Шид
где је заказано главно окупљање добровољаца.“1
Током 8. јула организовао је пребацивање добровољаца скелом
преко Дунава према Борову Селу. Другу групу добровољаца вратио
је „капетан Драган да се боље организују и претходно консултују
са Мартићем и Бабићем, као и да им нису потребни ни четници ни
партизани, већ само српски добровољци без икаквих обележја“.2
Скупштина Србије није 23. јула прихватила предлог Српског
покрета обнове да се формира Српска гарда која би била зачетак
посебне српске војске. Зоран Соколовић, министар унутрашњих
послова, истога дана је донео наредбу о завођењу оперативне
акције „Томсон“ како би спречио стварање илегалних војних фор-
мација, јер су оне претиле нормалном функционисању институција
правне државе: „Полуилегално и илегално већ дејствују различити
облици и нивои противуставног и противзаконитог организовања
страначких, етничких и других наоружаних група. Активности које
поједине странке, у супротности са законом, предузимају на плану
уписивања и наоружавања ’добровољаца’, директно су усмерене на
подривање и рушење уставног поретка у Србији, разбијање ЈНА и
слабљење одбрамбене моћи Републике.“3
1 Трибунал: Шешељ, доказ П00911. Информација III одељења Управе СДБ за

Београд од 1. јула 1991. године.
2 Трибунал: Симатовић, Станишић, доказ Д00067. Извештај III одељења
Управе СДБ за Београд од 1. августа 1991. – СРС је током јула наставила да шаље
добровољце у источну Славонију, али су они често враћани због несугласица
између Штаба у Београду и Јове Остојића и Илије Којића, задужених за
пребацивање, односно прихват добровољаца у Славонији. У документу су наведена
имана људи који су, заједно са Шешељем, били укључени у слање добровољаца и
илегалну набавку оружја (исто).
3 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00232. „Предмет: завођење
оперативне акције ’Томсон’“.

146 | Соколовић је споменуо и албанске „сецесионисте“ и муслиманске
„екстремисте“ који већ имају своје паравојне јединице, па је одлучио
да се покрене оперативна акција „Томсон“ и наредио је свим орга-
нима унутрашњих послова да предузму хитне мере на разоружању
свих незаконито наоружаних појединаца и група како би се спречило
стварање паравојних формација. У свим организационим јединицама
Станица јавне безбедности и Службе државне безбедности требало
је формирати посебне тимове који ће се искључиво бавити разору-
жавањем свих незаконито наоружаних појединаца и група: „Ови
тимови ће, уз одговарајућу сарадњу са органима безбедности ЈНА
и Територијалне одбране, извршити хитне безбедносне процене на
свом подручју и сачинити планове спровођења мера и активности
у оквиру ове акције. Посебне мере морају се сачинити и доследно
спроводити у спречавању уношења оружја и муниције преко државне
границе. Сачинити посебан план и организовати оперативни рад у
циљу прикупљања свих релевантних података о плановима, намерама
и акцијама екстремних појединаца и група усмерених на илегално па-
равојно организовање, укључујући упис добровољаца, вршење обуке,
наоружавање, смотре и слично. [...] Са документима везаним за ову
акцију поступати у складу са означеним степеном поверљивости.“1
Српски покрет обнове је 24. јула најавио формирање Српске
гарде и пријем добровољаца, што је дан касније министар одбране
Миодраг Јокић окарактерисао као стварање нелегалних паравојних
група. Јокић је изјавио и да је 18. јула једногласно усвојен Закон
о одбрани2 којим је потврђено да, у случају рата, Територијална
одбрана може да врши пријем добровољаца, а да Министарство
одбране пријем добровољаца врши по посебним инструкцијама.
Рекао је да Србија може да се одбрани као држава, да српском наро-
ду, са његовим легитимним оружаним формацијама, нису потребне
паравојне формације нити стварање било којих војних формација
које су под контролом одређених политичких партија јер то није
у интересу српског народа нити доприноси његовој безбедности.
Србија не дозвољава организовање нелегалних оружаних формација,
а што се тиче информација да поједине политичке странке шаљу
добровољце у Хрватску, рекао је да републички државни органи
то не подржавају, као и да он нема информација да се то заиста и
1 Исто.
2 Скупштина Србије је о овом закону расправљала на седници затвореној за
јавност (Политика, 19. јул 1991, 6).
дешава. Изјаве о томе углавном су служиле у сврху самопромоције | 147
одређених српских опозиционих политичких вођа и њихових ам-
биција: „Разумљиви су патриотски мотиви грађана да се боре као
добровољци, са оружјем у рукама. У ова тешка времена бранити
српски народ је разумљива ствар. Међутим, ови храбри људи треба
да се региструју као добровољци у Територијалној одбрани, као
што то предвиђа нови Закон о одбрани.“1
Члан 118 Закона о одбрани прописао је да оружане снаге
Републике Србије организују, попуњавају, наоружавају, опремају
и оспособљавају само надлежни државни органи: „Свако лице које
поступи против одредбе става 1 овог члана казниће се затвором у
трајању до 60 дана. Одговорно лице у правном лицу које поступи
против одредбе става 1 овог члана казниће се новчаном казном у
износу од 1.000 до 10.000 динара.“2
На основу овог члана закона, Трибунал у Хагу је закључио да су
све добровољачке и паравојне формације које су учествовале у оружа-
ним сукобима у Хрватској и касније у Босни и Херцеговини, могле да
постоје само уз одобрење српских власти, а посебно МУП-а Србије.3
На конференцији за штампу Српске радикалне странке одр-
жаној 13. августа, Војислав Шешељ је представио Косту Царину,
команданта четничког одреда из Мирковаца, из напомену да СРС и
Српски четнички покрет никада нису стварали паравојне формације
на тлу Србије, већ су само уписивали добровољце и упућивали их у
српска села у Хрватској где су они улазили у састав тамошњих одреда
територијалне одбране: „Као илустрацију овакве тврдње Љубиша
Петковић је прочитао писмо захвалности упућено од бранилаца села
Мирковци.4 Надовезујући се на горе изнето, Шешељ је истакао да
су они против стварања партијских војски у Србији, а нарочито ако
1 ТАНЈУГ, 25. јул 1991.

2 „Службени гласник Републике Србије“, 27. јул 1991, 45. Указ о проглашењу
Закона о одбрани; доступно на: Трибунал: Перишић, доказ П01192.
3 Трибунал: Хаџић, доказ П01753.Б. Комбиновани извештај за Трибунал у Хагу,
аутор Reynaud Theunens.
4 Месна заједница Мирковци захвалила је 11. августа 1991. СРС на „братској и
искреној помоћи у овим за нас тешким тренуцима. Добровољци који су стављени
на располагање за одбрану нашег села обављали су часно послове због којих сте
их послали. У биткама за одбрану нашег села посебно су се истакли Коста Царина,
Ненад Вукановић и Ранислав Драгојловић. Молимо вас да [то] имате у виду и да
их према заслугама наградите и унапредите“ (Трибунал: Хаџић, доказ П01741.
Писмо председника Месне заједнице Мирковци).

148 | би ту војску предводили озлоглашени криминалци. Након тога је
рекао да подржава ЈНА као једину војну формацију на нашем тлу,
али која мора, што пре, бити лишена идеолошких и политичких
обележја. По његовим речима, СРС и СЧП ће и даље уписивати
добровољце које ће, у складу са важећим прописима, слати у састав
ТО САО Крајине и САО Славоније, Барање и Западног Срема.“1
У интервјуу за лист Новости 8, Шешељ је изјавио да су Хрвати
„отпад европских народа, они и нису народ у правом смислу речи,
велике су кукавице, са њима више никад нема заједничког и мирног
живота и мора доћи до размене становништва. Срби који живе
у местима где су већина Хрвати треба да дођу да живе у Србију.
И обратно. Србин под хрватском влашћу би убудуће био само роб,
понижаван, малтретиран, убијан, без права гласа“. Против Хрватске
се неће ни водити класичан рат јер Хрвати „нити умеју, нити смеју да
ратују против нас Срба. Дошло је време да се коначно обрачунамо,
да сносе последице свог геноцидног понашања за време Другог
светског рата. Нећемо им се светити у смислу да за милион убијених
Срба ми сада убијемо исто толико Хрвата. Крајње је време да плате
за своје злочине губљењем територија које су присвојили. Никада
више неће бити хрватско ништа што се налази источно од линије
Карловац–Огулин–Карловац–Вировитица. То је западна граница
српске државе и она ће бити дефинитивна. Србија је у овом тренутку
сложна и била би још сложнија да нема двеју издајничких станки
– Српског покрета обмане и Демократске странке. Обе странке
користи америчка обавештајна служба. [...] Милошевића поштујем
и као човека и као политичког противника, иако ме прошле године
за време предизборне кампање половину времена држао у затвору“.2
1 Трибунал: Хаџић, доказ П01799.1. Извештај III одељења Управе Службе

државне безбедности за Београд од 15. августа 1991. године.
2 „Нисам силован“, Новости 8, 20. август 1991, 18–19; доступно на: Трибунал:
Мартић, доказ 00857. – Шешељ је рекао и да је рођен у Сарајеву, „усред Србије“.
Што се тиче Вука Драшковића, рекао је да је он око себе окупио „најгоре подземље
и криминалаце свих врста, изгледа и да се дрогира“, да иза њега стоје Анте Марковић
и Хрвати: „Вук, тачније његова жена Даница ме називају на прес конференцијама
разним погрдним речима, па и хомосексуалцем. Одмах да јавно кажем свима – нисам
педер, нити ме је ико икада силовао у затвору као што се прича. На њихове оптужбе
нисам до сада реаговао, јер сам сматрао да имају бар мало достојанства и памети. На
жалост, све су луђи у својим нападима на мене. Ја се не љутим, а кумовима бившим
поручујем – поново ћу да се женим и имаћу више деце него што их је Тито направио
у својим ванбрачним и неморалним везама“ (исто).
У разговору са оперативцима Службе државне безбедности | 149
Србије вођеним 13. септембра 1991. (на сопствену иницијативу),
Љубиша Петковић је рекао да СРС на кризним жариштима увек
има између 500 и хиљаду добровољаца, што зависи од места где су
стационирани и од времена колико предузећа где су добровољци
запослени дозвољавају одсуство: „Истакао је да већина предузећа
не прави проблеме око одсуствовања радника који се као добро-
вољци налазе на кризним подручјима, да чак не траже ни потврде
о томе, док је предузеће ’Сигурност’ због тога дало отказ једном
свом раднику. Према Петковићу, са добровољцима на терену нема
никаквих проблема и веома су дисциплиновани. Иначе не носе
никаква страначка обележја, само на униформама и левом рукаву
носе српску тробојку.“1
Петковић је даље говорио да постоји издаја у редовима ЈНА која се
чак и отворено показује: „Наиме, како је уобичајено, у штабу одбране
неког места се увек врше договори којима присуствују представници
ТО, добровољци СРС и ЈНА о предузимању одређених акција на
чишћењу терена и уништавању непријатељских циљева, раније уочених.
Међутим, како Петковић наводи, неко обавештава хрватске јединице
о тим акцијама тако да се оне повуку са места планираног дејства и
акција практично буде безуспешна. [...] Разговор са Петковићем
обавили су оперативни радници Едо Букић и Никола Бајкић.“2
„Не може се ратом наћи будућност земље“

(Анте Марковић)
Упркос напорима међународне заједнице, ратну апокалипсу није

било могуће зауставити. ЈНА је припремала велику офанзиву, а
највећи проблем било је њено финансирање.
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П03222. Извештај од 18. септембра

1991. – О борбама једне чете добровољаца Српске радикалне странке видети
извештај командира Срећка Радовановића од 13. септембра 1991 (Трибунал:
Хаџић, доказ П02539).
1991. – У бази Трибунала налази се и примерак овог документа на коме су
затамњена сва места где се помиње име Љубише Петковића (Трибунал: Хаџић,
доказ П03033.1).

150 | Пројектованим савезним буџетом за 1991. од 132 милијарде
динара (око 12 милијарди немачких марака), за ЈНА је била пред-
виђена скоро половина – 65 милијарди динара (нешто мање од шест
милијарди немачких марака). Када је у фебруару 1991. Председништво
Југославије расправљало о томе, Анте Марковић је саопштио да се
СИВ код Народне банке Југославије задужио за две милијарде ди-
нара у корист ЈНА: „Морам рећи да је то, у ових годину и пол дана,
први пут да се Савезно извршно вијеће опредјелило да иде на једну
посудбу средстава, и то због овог катастрофалног стања у којем се
Армија налази и неплаћања обавеза према њој“.1
Хрватски председник је рекао да свакако треба обезбедити
функционисање Армије „у њезиним битним елементима живота“,
али да треба озбиљно размислити да ли половина буџета треба да
иде за њено финансирање, што је више него укупни буџет Хрватске
и „ако ми у Хрватској немамо средстава за плаће учитеља, професора
или радника, а траже се тако енормни издаци за функционирање
Армије, онда се с правом поставља питање да ли је Армија у тим и
таквим увјетима размотрила и да ли је Предсједништво, у својству
Врховног заповједништва, размотрило проблем смањења учешћа
буџетских издатака за Југославенску народну армију“.2
Даљи развој догађаја довео је до драматичног пада прилива
средстава у федерални буџет. Према предлогу савезне владе од 21.
јула о минималним средствима потребним за тромесечни период
(јул–септембар), од укупног буџета (26 милијарди и 773 милиона
динара), за ЈНА је било потребно 17 милијарди и 713 милиона
динара (нешто мање од 1,4 милијарди немачких марака). Народна
банка је требало да за три месеца обезбеди 14 милијарди динара:
„Код оцене прихода пошло се од тога да би федерацији једини из-
вор прихода биле царине и увозне дажбине, као и приходи од рада
органа федерације. Недостајући износ средстава би се покрио из
средстава примарне емисије Народне банке Југославије и доприноса
(котизације) СР и САП“.3
О томе се разговарало на седници Председништва Југославије
21. августа. Марковић је био против коришћења примарне емисије
1 Наведено према: К. Nikolić, V. Petrović, Оd mira do rata, 104. Стенографске

белешке са 96. седнице Председништва СФРЈ, одржане 13. фебруара 1991. године.
2 Исто, 127.
за финансирање савезног буџета: „Kако се сада врши финанси- | 151
рање – то је катастрофа. У току седмог мјесеца имали смо прилив у
савезни буџет свега три милијарде и 170 милиона, у првих 14. дана
августа – свега милијарду динара. Армија тражи до конца године
40 милијарди па, у ствари, све би требало бити Топчидер, што је
неприхватљиво, јер онда је готово са монетарним системом и мо-
нетарном политиком, и са привредом – са свима“. 1
Насупрот њему, Милошевић није имао примедби на то да се
новац обезбеди на тај начин. Нагласио је да Народна банка Југославије
треба да настави да спроводи одлуке Скупштине Југославије а не
одлуке савезне владе: „Мислим да уопште није прихватљива идеја
да СИВ узме под туторство централну банку, нигде то није, ни у
једној тржишној привреди случај да влада контролише централну
банку. Централна банка одговара Скупштини, она реализује одлуку
о монетарној политици коју доноси Скупштина, она мора да има
своју аутономну позицију и то је, да тако кажем, потпуно неприродна
позиција уколико би СИВ добио право да обуставља примене акта
које доноси савет гувернера НБЈ“.2
Савезна влада је Председништву Југославије 9. септембра
саопштила да постоје озбиљни проблеми у финансирању ЈНА.
У документу који је потписао Зоран Мишковић, генерални секретар
СИВ-а, речено је да су републике и покрајине на посебне рачуне
преусмеравале приходе који припадају федерацији и користиле их
за сопствене потребе, па је СИВ узео краткорочну позајмицу код
Народне банке Југославије у износу од 22,5 милијарди динара, „што
указује да су исцрпљене све могућности за даље коришћење средстава
Народне банке Југославије по основу члана 30 закона о финансирању
федерације. [...] Није могуће обезбедити ни минимална средства
за финансирање ЈНА, па СИВ предлаже да Председништво СФРЈ
предложи Скупштини доношење Закона о изворима средстава за
финансирање одређених потреба народне одбране у 1991. години “.3
СИВ је доставио и предлог закона који је предвиђао да Народна
банка Југославије одобри кредит који би се отплаћивао 10 година,
почевши од 15. децембра 1993, са каматом од 5% на годишњем

2 Исто.

152 | нивоу. Према подацима савезне владе, закључно са 26. августом, за
финансирање ЈНА из изворних прихода и доприноса република и
покрајина остварено је 19 милијарди и 142 милиона динара или само
27% од плана. Због тога је СИВ од Народне банке узео краткорочну
позајмицу од 22,5 милијарди динара (што је по службеном курсу
1:13 било преко милијарду и 700 милиона немачких марака, од чега
је за ЈНА искоришћено 15 милијарди и 700 милиона динара, oдносно
око милијарду и 200 милиона немачких марака) што је био законски
максимум. Због тога више није било могуће обезбедити ни мини-
мална средстава за ЈНА, па је тражено доношење посебног закона.1
У овој анализи је речено да су средства за финансирање ре-
довних издатака сведена на минимум јер је ЈНА увела веома строге
мере штедње: смањени су лични дохоци, пензије и друга лична при-
мања; континуирано се смањује бројно стање сталног састава (пре
свега ССНО и виших команди); многе војне установе радикално
се смањују а неке трајно затварају; потпуно су обустављени сви
радови на изградњи војно-грађевинских објеката и привремено је
обустављен рад на свим развојним пројектима: „Све ово указује да
предложена средства за финансирање ЈНА до краја године у износу
од 40 милијарди и 500 милиона динара [преко три милијарде не-
мачких марака по службеном курсу] представљају минимум испод
кога се не може ићи.“2
Служба за правне односе Председништва Југославије иниција-
тиву савезне владе коментарисала је 12. септембра. Речено је да
постоји упориште у Уставу (члан 279/6) да Скупштина, на предлог
Председништва, самостално утврди изворе средстава, односно да пре-
узме кредитне или друге обавезе ради обезбеђивања потреба „народне
одбране“. Међутим, процедура за то била је врло компликована и у
тадашњим условима извесно неостварљива. Председништво је такав
предлог морало да утврди двотрећинском већином гласова, а потом
Веће република и покрајина већином гласова на седници на којој су
заступљене све делегације и на којој присуствује већина делегата.
Уколико Веће не би дало сагласност, Председништво и Веће имају
рок од шест месеци за усаглашавање ставова. Ако се ни после тога не
оствари сагласност, спорно питање се скида с дневног реда скупштине
и ставља се поново на дневни ред ако то захтева Председништво или

2 Исто.
Веће. Ако се поново у року до три месеца не постигне сагласност, | 153
Веће се распушта а Председништву престаје мандат.1
Овај документ се позивао на седницу СИВ-а од 11. септем-
бра када је усвојен закључак којим се Савету гувернера Народне
банке Југославије препоручује да „ради премошћавања временске
неусклађености између притицања прихода и извршења расхода
буџета Федерације“, одмах одобри краткорочну позајмицу од 3,5
милијарди динара, од чега за финансирање ЈНА три милијарде
динара.2 То је било нешто више од 230 милиона немачких марака.
На седници одржаној 1. октобра, српски део Председништва
Југославије прихватио је предлог закона. Васил Тупурковски и Богић
Богићевић (то је иначе била последња седница Председништва на
којој су они учествовали) тражили су да се о предлогу закона изјасне
тек након консултација у својим републикама. Тупурковски је касније
јавио да је сагласан, док Богићевиће никада није саопштио свој став.
Председништво је истовремено закључило, „имајући у виду неиз-
весност да ли и када ће се Скупштина СФРЈ састати и чињеницу да
сада нема никаквих извора за финансирање ЈНА“, да Народној банци
препоручи да, „до стицања услова за доношење закона, одобрава
аконтацију за финансирање ЈНА до износа утврђених средстава у
Закону о привременом финансирању потреба федерације у 1991.
и одлукама СИВ-а о распореду средстава за потребе федерације за
прво, друго, треће и четврто тромесечје.3
На другој страни, Хрватска је наставила да се снабдева оружјем из
најразличитијих извора. О случају куповине оружја у Јужноафричкој
Републици и његовог допремања авионима из Уганде и Румуније,
говори извештај ССНО од 31. августа 1991. године. Тога дана де-
журне снаге ловачке авијације пресреле су и на загребачки аеродром
„Плесо“ приземљиле авион компаније „Uganda airlines“ типа Боинг 737.
У њему је пронађена већа количина пушака произведених у Сингапуру,
муниције и тромблонских мина. У авиону се налазио познати хрватски
емигрант Антон Кикаш који је изјавио да је у Торонту скупио 880.000
долара за куповину оружја за Хрватску, да је новац депонован у банци

2 Исто.
Председништва СФРЈ. – Овај став усвојен је на захтев ССНО-а који је
Председништву достављен 30. септембра (Трибунал: Милошевић, доказ П328.1).
Закон је ступио на снагу 21. новембра.

154 | у Клагенфурту 22. августа, да је, након подизања новца, у готовини
и чековима, уз помоћ „аустријских и немачких бизнисмена“ обезбе-
дио куповину оружја у Јужноафричкој Републици, да је отпутовао у
Јоханезбург и на аеродрому „Мабату“ преузео транспорт и да је авион
требало да слети на аеродром „Брник“ у Љубљани где би оружје пре-
узео представник хрватске владе, али је ЈНА пресрела авион. Током
дана снаге хрватске полиције опколиле су „Плесо“ и минобацачком
ватром покушале да униште авион са илегално набављеном војном
опремом: „Јединица ЈНА која брани аеродром узвратила је ватром
и уништила једно возило нападача. Дејства снага МУП-а засад су
обустављена. Формирана је комисија од представника ЈНА и МУП-а
Републике Хрватске која сагледава овај ’случај’.“1
1 Трибунал: Милошевић, доказ Д338.9 МФИ. Извештај пуковника Вука

Обрадовића. – Авион, са 19 тона наоружања, пребачен је на аеродром у Батајници,
а Кикаш, иначе рођен у Обреновцу, одведен је у војни затвор у Београду. Бранио га
је познати адвокат Илија Радуловић. Кикаш је 24. новембра из Београда пребачен у
Сарајево, а сутрадан је у Загребу размењен за генерала Милана Аксентијевића који
је, после одласка из Словеније, постављен за заменика команданта 5. војне области.
Током 13. септембра, припадници ЗНГ, у рејону Церовац, недалеко од Карловца,
отворили су ватру на хеликоптер „Газела“ у коме се налазио Аксентијевић. Он се,
са седам старешина и 13 војника, враћао у Загреб. Посада је принудно слетела у
село Тушиловић, на путу Карловац–Слуњ. Аксентијевић је ухапшен и проглашен
за ратног злочинца, а влада у Загребу је „гарантовала“ да он неће бити пуштен
на слободу ни под којим условима. Власти ЈНА првобитно су намеравале да за
ослобађање Аксентијевића понуде ослобађање Антона Нобила, градоначелника
Корчуле, који је рањен у једном сукобу, а лечио се на ВМА у Београду. У постизању
споразума о размени важну улогу одиграо је Алија Делимустафић, министар
унутрашњих послова Босне и Херцеговине. Он је почетком новембра, у једном
разговору са генералом Николом Узелцем, командантом Бањалучког корпуса, и
Петром Грачанином, први предложио размену Кикаша и Аксентијевића (Borba,
26. novembar 1991, 7). Заједно са Кикашом, у војном авиону који је полетео
за Загреб било је још 25 хрватских заробљеника, међу њима и 16 лица која су
била притворена у Војном затвору у Сарајеву. Медијски најатрактивнији били
су Иван Бегоња, „сплитски давитељ“, осуђен на осам година затвора, и Бранко
Главиновић, један од помагача Бегоње у нападу на транспортер ЈНА у Сплиту,
осуђен на две године затвора. Осталих 14 били су бивши припадници ЈНА који
су пребегли у ЗНГ, а заробљени су у Босанској Костајници (Борба, 27. новембар
1991, 13). Делимустафић је у службеном саопштењу нагласио да је размена Кикаша
и Аксентијевића била део „укупних посредничких напора“ Босне и Херцеговине
за размену свих заробљеника. Истовремено је извршена и размена око 800
заробљеника у Босанском Шамцу. Ту акцију такође је водио Делимустафић (и
његов заменик Витомир Жепинић): „Огромно је међусобно неповјерење између
хрватске стране и ЈНА и ми га покушавамо неутрализирати“ (исто).
ССНО је 10. септембра 1991. сачинио Информацију о иле- | 155
галном увозу наоружања и војне опреме из Мађарске у Хрватску у
периоду од 20. августа до 9. септембра. Авиони хрватске пољопри-
ведне авијације су преправљени и оспособљени да превозе војну
опрему из Нађ Кањиже у Мађарској до аеродрома у Вараждину.
Било је и повреда југословенског ваздушног простора од стране
хеликоптера из Мађарске, а у два случаја забележени су и ватрени
обрачуни на небу: „Мађарска наставља са илегалним наоружавањем
паравојних формација Републике Хрватске. Поред тога, на тражење
хрватских власти, Мађарска је дозволила коришћење аеродрома
на својој територији у наведене сврхе. Располажемо и сазнањима
о неовлашћеном уласку припадника Оружаних снага Мађарске на
територију СФРЈ. Наиме, дана 24. 8. 1991 на граничном прелазу
Доњи Михољец, из Мађарске је у нашу земљу ушло војно моторно
возило са два мађарска официра. Возило су дочекали припадници
МУП Републике Хрватске.“1
•••
Почетком септембра српске снаге у Крајини почеле су „акцију
чишћења“ подручја Козјака (каменити гребен изнад села Кијева,
између Врлике и Книна) од заосталих снага МУП-а Хрватске. Напад
је почео артиљеријском припремом са полигона „Црвена земља“, а
потом су јединице ТО кренуле у претрес: „У току ноћи вођене су
жестоке борбе у Госпићу и Теслинграду,2 што се наставило и током
1 Трибунал: Докмановић, доказ 116 и Трибунал: Милошевић, доказ Д338.10МФИ.

– У наоружавању Хрватске учествовале су и друге државе. Из Немачке су стизали
и авиони (Југославија – рат који се могао избећи). У новембру 2008. откривено
је да је и Француска активно учествовала у наоружавању Хрватске. О томе је
писао париски Либерасион (Liberation). У томе су учествовали Министарство
унутрашњих послова и Контраобавештајна служба (DST). Из Француске је стизало
и софистицирано противавионско наоружање, а трговци оружјем сведочили су да
је о свему био информисан и НАТО. Осим тога, припадници елитних падобранских
јединица француске војске обучавали су хрватске специјалне јединице у војном
логору Шепурине. Један од већих снабдевача Хрватске оружјем била је Аргентина.
Током 2017. у јавности су се појавили наводи и да је Русија значајно учествовала
у наоружавању Хрватске, али они нису изворно документовани.
2 У питању је Лички Осик који је имао два насеља: Стари Лички Осик (са
већинским хрватским становништвом) и Нови Лички Осик (са већинским српским
становништвом) који је формиран крајем 50-их и почетком 60-их година 20. века
након изградње фабрике наменске (војне) индустрије „Марко Орешковић“.
Хрватски националистички дискурс тврди да је то насеље намерно формирано

156 | јутра, те су учињена велика разарања. У Глини сваки дан имамо
окршај са усташама на читавој линији фронта. На нашој страни
имамо три мртва и седам лакше рањених. На њиховој страни, према
нашој процјени, има више десетина мртвих. Териториј Вргинмоста
је под контролом. [...] Мајор Фићо из Коренице јавио да војска хоће
под сваку цијену да нас истјера са Плитвица. Запријетили су да ће
повући тенкове са Кореничког моста. Наш је став да се не повучемо,
али нећемо пружати оружани отпор. Непријатељске снаге чврсто
се држе око Костајнице. Отварали су ватру на босански териториј.
Радимо на пресјецању комуникацијског моста Костајница–Дубица.“1
Према подацима хрватског кризног штаба северне и средње
Далмације, током 2. септембра српске снаге вршиле су снажне
минобацачке и артиљеријске нападе на села у општини Бенковац.
Што се тиче ситуације на подручју Врлике и Кијева, речено је да се
ЈНА тамо понаша као права окупаторска сила: „Према наредбама
пуковника Младића, Мартићеви терористи, заједно са резервистима,
насилно отварају сваку кућу, пљачкају и отимају све што је могуће,
а остало уништавају. Ради овога, међу исељеним пучанством све је
веће огорчење, а у редовима наших полицијских снага у близини
Врлике, недалеко од војних положаја, све више расте напетост и
постоји опасност од сукоба.“2
ЈНА је још увек истицала да њено ангажовање у Хрватској има
само једну функцију – стварање тампон зоне како би се спречио
општи српско-хрватски сукоб. Тако је објашњен напад на Вуковар
од 5. септембра (најжешћи до тада) који је предводио Новосадски
корпус. Сутрадан је хрватска војска добила наређење, прво такве
са српском већином у делу Лике који у апсолутној већини настањују Хрвати, као
и да је насеље требало да прекине географску повезаност Госпића и Перушића,
два насеља са изразитим „хрватским набојем“ (Jakša Raguž, „Svakodnevni život u
okupiranom Novom Ličkom Osiku 1991–1995. u izvješćima Stanice milicije Republike
Srpske Krajine Teslingrad“, у: Identitet Like : korijeni i razvitak, urednik Željko Holjevac,
Institut društvenih znanosti Ivo Pilar : Područni centar Gospić, Zagreb–Gospić, 2009,
721). Админстративно су се и Стари и Нови Лички Осик водили као једно насеље, а
Срби су маја 1991, после спроведеног референдума, променили име Новог Личког
Осика у Теслинград. То име је носио до 1995. године. Према попису из 1991.
Лички Осик је имао 2.885 становника: 1.570 Срба и 1.156 Хрвата.
1 Трибунал: Мартић, доказ 00957. Извештај Славенка Миливојевића од 2.
септембра 1991. године.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01881. Извештај Драга Крпине,
председника Кризног штаба, влади у Загребу.
врсте, да се директно сукоби са јединицама ЈНА.1 Сукоби су обно- | 157
вљени у селима јужно од Осијека и у западној Славонији. У Осијеку
је 5. септембра између генерал-мајора Видака Вујовића, помоћника
команданта 1. војне области ЈНА, и Владимира Шекса, председника
хрватског кризног штаба за Славонију и Барању, договорен пре-
кид ватре. Споразум је потписан у присуству амбасадора Хенрија
Вејнандса,2 специјалног изасланика Ханса ван ден Брука.3
Тешке борбе вођене су око Окучана, а српски територијалци
били су незадовољни понашањем ЈНА због напуштања положаја на
ауто-путу. О томе су 6. септембра разговарали Радован Караџић и
генерал Аџић. Караџић је обазриво пренео замерке због напуштања
рампе на ауто-путу од стране ЈНА због чега су српски територијалци
остали у окружењу. Аџић је, без превише узбуђења, одговорио да
ситуација није тако страшна, да има превише драматизације, да су
обе стране арогантне, да „сваки на свакога иде, кад се побију траже
да их развадимо, па кад их развадимо, онда обично једна страна
тражи да одемо. И то је врло компликована ствар и ми не можемо
толико тога да радимо тамо, имамо и ми неких обавеза, немогуће
је свугдје стићи стварно, нико не зна каква ће му ратна срећа бити;
ако ми будемо ишли на провокације, то њима добро одговара и једва
чекају да кажу – ево Срби неће примирје, војска неће примирје“.
Караџић је рекао и да се припремала „будалаштина“ – уједињење
Босанске Крајине и САО Крајине, али да је он то „данас спречио“;
Аџић је рекао да је то „наручена ствар из Загреба буквално речено
малтене“; Караџић је рекао да Хрвати и треба да буду у офанзиви,
„нека се покаже да они нападају, сад је већ Енглезима и Французима
јасно да они нападају, али ме само брине да заиста не изгину ови
наши, да се могу одржавати бар сутра до подне, да не изгину“. Аџић
је хладнокрвно одговорио да је јединица ЈНА у Окучанима „цео
дан данас била нападана, апсолутно цео дан“, да је „раскрсница у
Окучанима“ пала јер је Хрватска хтела „изазвати војску да бије, да
војска крене у напад, па да каже – ево војска неће примирје“; на три
пута поновљено Караџићево питање да ли је раскрсница „пала“,
1 D. Marijan, Bitka za Vukovar, 120.

2 Холандски дипломата Хенри Вејнандс (Henry Wijnaendts, 1932), координатор
мировне конференције о Југославији, касније и шеф Посматрачке мисије Европске
заједнице у Хрватској. Написао је мемоаре: U žrvnju. Jugoslovenska hronika : jul
1991 – avgust 1992, Samizdat B92, Beograd, 1996.
3 Борба, 6. септембар 1991, 1.

158 | Аџић је одговорио да она и није била заузета од ЈНА, као и да треба
„истрпети дан, два, па мајку му и по цену губитака већих него што
би у некој другој прилици. КАРАЏИЋ: „Све сам схватио, све сам
схватио.“ Ипак, инсистирао је на објашњењу да ли је раскрсница
била у домету артиљерије ЈНА. Аџић је на крају одговорио потврдно:
„Тукли су по нама практично цео дан и само захваљујући оклопу и
непрецизности те ватре нема неких већих губитака, али има рела-
тивно доста повређених и рањених“. На крају је рекао да разум мора
да савлада емоције код људи како би се показало да „српски народ
није тај који не толерише и не признаје примирје.“1
Караџић је 8. септембра обавестио Јовицу Станишића да су
Хрвати „војску улупали код Окучана“, да је ЈНА „толико напустила
положаје и да сад кад би га поново заузимали мора се крвава борба
водити. СТАНИШИЋ: ’Па они су главни положај напустили, ја
сам јуче са вашим разговарао и била је цела драма шта да се уради,
и прексиноћ и синоћ, односно прексиноћ се то дешавало главно.“2
Милан Мартић, два официра ЈНА и један полицајац из Книна
задржани су 8. септембра, од стране полицајаца Муслимана, код
насеља Стрегарић, на путу од Босанске Отоке ка Босанској Крупи,
на основу хрватског налога за хапшење из јуна 1991. године. Прве
вести гласиле су да није ухапшен већ склоњен пред „разјареном
масом грађана – Муслимана“ који су тражили његово изручење
хрватским властима.3
Онда је дошло до напада наоружаних Срба на полицијску станицу.
Радован Караџић је позвао Милана Бабића и тражио да српске снаге
из Крајине не „упадају“ у Босну: „Овдје се боје Срби Муслимана,
Муслимани Срба. Не може се ходати у шареним униформама по
Босни. Дај уведи дисциплину доле, у пичку их материну пошаљи,
морају да буду дисциплиновани, немој да крећу на Босну, нико да
крене, јер овдје би се Босанска крајина запалила у потпуности. Одозго
1 Трибунал: Милошевић, доказ П613.39. Транскрипт телефонског разговора.

2 Трибунал: Мартић, доказ 00223. Транскрипт телефонског разговора. – О стању
у Окучанима Караџић је 10. септембра разговарао и са Милошевићем: „Војска се
доста повукла тамо и бојим се да неће успјети да се одрже Окучани. – То ћемо да
видимо шта је и како је. – То не би смјело. Ја мислим да ту Јоца [Јовица Станишић]
има добре процјене, то је кичма! То је кичма! То кад се држи, онда се држи и
пут за Пакрац и све“ (Трибунал: Мартић, доказ 00228. Транскрипт телефонског
разговора).
би кренули Срби. Иначе су наоштрени због овог у Окучанима, па | 159
би то био пакао. Ти не би могао да зауставиш тај пакао. – Добро.“1
Исте вечери Мухамед Ченгић, потпредседник Владе Босне
и Херцеговине, позвао је телефоном Караџића. Рекао је да би „то
требало ипак некако уредити“, тамо се окупља велики број људи,
може се десити да буде белаја, ја би зовн’о сад Алију Делимустафића
да он то ријеши, јер би боље било да се он [Мартић] пусти. – Jа не
знам дал’ је Мартић или су неки обучени као Мартићевци били. – Не,
не. Он је, он је, провјерено је то. – А откуд он тамо? – Он је иш’о из
Босанског Новог, па каже залут’о и онда су опколили били и пуц’о
у оног начелника МУП-а. И два официра још имају. – ЈНА? – Јесте.
И то из Загреба двојица официра. Ја мислим да би боље било да не
правимо велике гужве око тога. Јест да ће нам ови с друге стране
замјерити много. – Добро. Ја сам сагласан, да избјегнемо што се
више може. А сад ћу ја да зовем, да видим шта је то и како, како је
до тога дошло. – Ма. Јашта, ради. Поготово што се данас прича о
тој мобилизацији српског народа у Крајини, то је већ онда сукоб
између Муслимана и Срба, то нам не би требало. – Апсолутно нам
то не треба. Мора да дадне [Мартић] једну прихватљиву изјаву која
је умирујућа за Босну. – Добро. Живјели, пријатно.“2
Караџић је потом позвао Милошевића и добио га у 2 сата ујутру;
тражио je да се пошаље авион да евакуише Мартића. Милошевић
је потом звао Кадијевића, па Аџића како би „смирио ситуацију“.
О томе је Караџића обавестио 9. септембра. Караџић је одговорио:
„Не. Ми ћемо овдје то политички да искористимо. Данас поново
имам састанак с Изетбеговићем. Они једноставно иду у подјелу
Босне и Херцеговине и ми ћемо да извршимо регионализацију и
да поставимо свој МУП тамо гдје год смо ми на власти јер ово је
недопустиво шта су они урадили.“3
Караџић је о овом проблему 9. септембра разговарао са Николом
Кољевићем: „Данас у три сата ћемо ми њима ставити до знања да је
са државом готово ако се једанпут још оваква ствар деси и ако они
не нападну те своје локалне мајмуне. То је све СДА организовала.
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П00638.Б. Транскрипт телефонског

разговора.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П00639.Б. Транскрипт телефонског
разговора.
3 Трибунал: Милошевић. Прилог А уз подношење докумената Тужилаштва који
се односе на релевантност пресретнутих комуникација.

160 | Немамо ми ништа против да они нас мрзе, али нећемо допустити
да нам на такав начин показују мржњу, нек нас мрзе код куће. Ово
је ситуација која јасно дефинише Босну и Херцеговину као државу
у којој ми немамо никаквих шанси и никаквих права. Ми ћемо данас
њима то ставити до знања. Нема ту, вечерас ћемо на савјету издати
проглас и нек иду они у пичку материну лијепу. КОЉЕВИЋ: У три
пичке материне, знаш, није довољно једном. То је невјероватно
како се они усуђују, како су пустили ту олош и стоку анонимну. [...]
КАРАЏИЋ: И чуо сам се са Слобом ноћас у два и десет. Пробудио
човјека, он је обавјестио војску. Мислим, то је ужас један колико они
нама дрско стављају до знања да нас мрзе, да ће да нас тероришу. Па
неће, нек иду они у пизду материну, држава ће им се распасти, неће
ништа остати од те државе ако се они овако понашају. Ми ћемо тамо
створити свој МУП, па нека онда гледају своја посла. Нема нам друге.“1
МУП Босне и Херцеговине саопштио јe 9. септембра да јe, уз
одобрење Петра Грачанина, тога дана предао Мартића, потпуковника
Душана Смиљанића из Загреба, старијег водника Милана Борића из
Карловца и Небојшу Ступара, милиционера из САО Крајине, посеб-
ној комисији састављеној од радника Савезног савета за унутрашње
послове и ССНО предвођеној генералом Александром Васиљевићем.2
Српски борци освојили су село Нови Варош у општини Стара
Градишка, одакле су у претходним месецима вршени стални напади
хрватских снага на српска села. Нешто мирније било је у источној
Славонији, а многи Срби у Истри добили су претећа писма са ул-
тимативним роком за исељење (до 30. септембра 1991) и претњама
„да ће их поклати“.3 Истовремено је МУП Хрватске саопштио да је
1 Трибунал: Станишић, доказ П00642.Б. Транскрипт телефонског разговора.

2 Borba, 10. septembar 1991, 15. – Према наводима Милорада Давидовића, „савезни
СУП је рекао да Мартића треба њима предати. Јовица Трнинић, помоћник Петра
Грачанина, примио је телефонски позив од неког у Савезном СУП-у и пренео је
наредбу да људи из Савезног СУП-а треба да преузму Мартића. Јовица Трнинић
ми је такође рекао где да сачекамо војни хеликоптер ЈНА који је дошао да пребаци
Мартића у Београд. Мартића су ми предале босанске власти и ситуација је била
врло напета. Хеликоптер који је дошао довезао је генерала ЈНА, чије име не знам, и
Мартића смо самог ставили у овај хеликоптер. Нисмо путовали са њим. Ми смо га
само преузели од босанских власти и ставили на хеликоптер. Нисам сигуран да ли је
Мартић пребачен за Београд, али знам да је пуштен и да се појавио у Книну пар дана
касније“ (Трибунал: Крајишник, доказ П764.1. Изјава истражитељима Трибунала
дата у разговорима од 14. до 19. новембра 2004. и од 25. до 29. јануара 2005).
у периоду од 2. до 10. септембра погинуло 49 припадника полиције | 161
и Збора народне гарде.1
Борбе су се распламсале 11. септембра; хрватске снаге напале су
Обровац из правца хрватских села Јасеница и Крушево. На наплатној
рампи код Поповаче, око 50 километара од Загреба, убијен је мајор
ЈНА Јан Валентик а киднапован војник Александар Милићевић док
су превозили воду једној јединици ЈНА стационираној код Сиска.2
Борбе у Барањи окончане су тешким поразом хрватских снага код
Белог Манастира. Српске власти прогласиле су останак Барање у
Југославији и 11. септембра од хрватског председника затражиле
да потпише „безусловну капитулацију“ за подручје општине Бели
Манастир и града Осијека и околине Валпова и Белишћа, као и да
са „својим снагама не покушава прелазак у Барању“.3
У прогласу који су потписали Вида Мандић, председница коор-
динационог одбора странака и партија југословенске оријентације,
Боривоје Живановић, председник Извршног савета САО Славоније,
Барање и Западног Срема за општину Бели Манастир, и резервни
мајор Боривоје Доброкес, командант Штаба ТО Бели Манастир,
речено је да у Барањи важи Устав Југославије и закони Републике
Србије, и да је Барања „отргнута из чељусти самосталне усташоидне
Хрватске која је по други пут покушала да буде гробница српског
народа и осталих југословенски опредељених грађана“.4
Хрватска влада је 11. септембра саопштила да рат против
Хрватске и даље траје, чак и да је и појачан после потписаног при-
мирја. Истога дана Стјепан Месић је затражио да се јединице ЈНА
у року од 48 сати повуку у касарне, „а јединице које су уз помоћ
одметничких скупина заузеле подручје опћине Бели Манастир да
се с тог подручја повуку од року од 72 сата“. Месић је тражио и
да се распусти територијална одбрана, јер за њену мобилизацију
Председништво није донело одлуку.5

2 Политика, 12. септембар 1991, 7. Саопштење команде 5. војне области.
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00754.
4 Исто. – О догађајима после успостављања српске власти на територији
општине Бели Манастир видети документа судског процеса пред Одељењем за
ратне злочине Вишег суда у Београду (http://www.hlc-rdc.org/Transkripti/beli_
manastir.html).

162 | Месић је навео да су се на његово више пута поновљено тра-
жење о поштовању одредби о прекиду ватре који је потписан 1.
септембра,1 армијски врх и генерал Кадијевић оглушили. Тако је
ЈНА и даље учествовала у „ненајављеном рату“ против Хрватске:
„Употребом најтежег наоружања и авијације разорени су многи
објекти од виталног господарског значења, као и многи културно-
повијесни и сакрални споменици у Хрватској. Преко 178 тисућа
људи, жена и дјеце напустили су своја огњишта, а многи су убијени
или рањени. Свакодневно се разарају градови и пале села како
би се створио простор за ширење граница велике Србије. На тај
начин армија дјелује ванинституционално, што практично значи
да је тако извршен војни удар. [...] Мобилизацију Срба у ТО из-
вршила је армија или је толерирала ту мобилизацију, па сада те
јединице дјелују под јединственом командом ЈНА или уз њихово
знање чинећи злочине над цивилним становништвом какви нису
запамћени нити за вријеме II свјетског рата. Јединице под командом
генерала Николе Узелца из I војне области из тешког наоружања
са територија БиХ нападају хрватске градове и села, а исти генерал
изјављује предсједнику Владе БиХ да ће тако бити док се полицијске
снаге Републике Хрватске не предају (Костајница). Ратни злочини
у Барањи и Сријему извршени су уз активну подршку и помоћ ЈНА
која је заузела Барању и предала је екстремним скупинама које сада
шаљу ултиматуме Републици Хрватској, а уз четнике потписује се
и активни мајор ЈНА Боривоје Доброкес. У БиХ ухићеног Милана
Мартића, за којим је због утврђених злочина расписана тјералица,
генерал-мајор Александар Васиљевић војним хеликоптером превезао
је у Книн као народног хероја. [...] Наређујем да се све јединице
повуку у своје војарне у року од 48 сата, а јединице које су уз помоћ
одметничких скупина заузеле подручје опћине Бели Манастир да се
с тог подручја повуку у року од 72 сата. Сви војни заповједници који
се оглуше и не изврше одлуку Предсједништва СФРЈ о повлачењу
Армије у војарне сами се стављају ван закона.“2
Генерал Кадијевић је одговорио одмах, 11. септембра. Рекао
је да је Месићев документ очигледно написан у уреду председ-
ника Републике Хрватске, да се одредбе мировног споразума од
1. септембра једнострано тумаче, јер прво треба да се изврши
1 О том споразуму детаљно ће бити писано у трећем тому монографије.

демобилизација резервног састава хрватске Гарде, па тек онда да | 163
се ЈНА повуче у касарне „или, у најмању руку, да се остварује упо-
редо са тим повлачењем“. Југословенски „министар рата“ саопштио
је да је Хрватска од потписивања примирја извела 115 напада на
припаднике и објекте ЈНА и да је у њима погинуло пет старешина
и шест војника: „Посебно скрећемо пажњу да је највећи део ових
напада извршен по јединицама ЈНА у стационарним објектима и
да су готово све касарне у Хрватској потпуно блокиране. Зато се
упорно инсистирање председника Председништва СФРЈ да се и
релативно мале снаге ЈНА које су сада ангажоване на раздвајању
сукобљених страна повуку у касарне, без претходне или бар исто-
времене демобилизације хрватске националне гарде и остваривања
других одредби споразума о прекиду ватре, може протумачити и као
покушај да се и тако мали, преостали контингент армијских снага
затвори у касарне, блокира и изложи сталним нападима оружаних
састава Хрватске. [...] Јединице под командом генерал-потпуков-
ника Николе Узелца из 1. војне области, као ни остале јединице
ЈНА, никада нису прве отварале ватру, већ су се само браниле и
штитиле сопствени интегритет. Груба је инсинуација да је ЈНА
заузела Барању, предала је екстремним скупинама и подржавала
било чије и било какве злочине. Боривоје Доброкес није активни
мајор ЈНА, па таква тврдња господина Месића илустративно гово-
ри чиме се он све служи. Није тачно да је после немилих догађаја
код Босанске Крупе генерал ЈНА превезао хеликоптером Милана
Мартића у Книн. Мартић је пребачен војним хеликоптером који се
затекао у том рејону, јер ни ССУП ни МУП Републике БиХ нису
сматрали да је реч о особи која подлеже кривичном гоњењу. [...]
Свима мора бити јасно да ЈНА неће трпети ничију тортуру и да ће
свим снагама и средствима штитити своје достојанство, животе и
част својих припадника.“1
Бранко Костић је изјавио да је у питању још једна „председ-
никова неозбиљност и политичка манипулација“.2 Борисав Јовић
1 Трибунал: Милошевић, доказ П328.18. – После Кадијевићевог саопштења,

Месић је за хрватску телевизију изјавио да је његова одлука била у складу са
пословником Председништва и да му, ако се ЈНА не повуче, остаје „отворена
могућност“ да тражи интервенцију и изван Југославије, „јер очито Армија дјелује
ванинституционално и ваљда је сада задњем наивцу јасно да је војска код нас
извршила војни пуч“ (Политика, 13. септембар 1991, 2).
2 Политика, 12. септембар 1991, 10.

164 | је 12. септембра поручио да Месићева наредба не може да буде
спроведена, „јер некомпетентно наређење никог не обавезује“.1 Онда
је хрватски председник 13. септембра донео наредбу о предузимању
„мера приправности“ које су подразумевале: блокаду касарни ЈНА,
искључивање струје, воде и плина, инсистирање на њиховој предаји
и нападе на све објекте ЈНА. То је значило прелажење из фазе огра-
ниченог сукоба у фазу тоталног рата.2
Тада је завршен период „ни рата ни мира“ у односима ЈНА–
Хрватска. Армијски врх се још увек колебао по питању опстанка
Југославије, па је размишљао о тоталном рату против Хрватске и
рушењу њеног руководства. Кадијевић је тражио да Србија отво-
рено стане иза рата и да изврши додатну мобилизацију, али, како
је забележио Јовић, „одзив је био поражавајући – 25%. То је веома
забрињавајуће“.3
Јовић је сматрао да циљ Србије не треба да буде рушење
Хрватске, већ одбрана нових граница „народа који желе да остану
у Југославији“. Због тога је био и против општег сукоба по дубини
хрватске територије: „На жалост, нема много разумевања. Војска је
још увек опијена Југославијом, иако смо сто пута разговарали да је
то више нереално. Имамо сасвим довољно војске ако из Словеније и
Хрватске све снаге повучено на будуће границе. Расплинути војску
по Хрватској је глупост, а још мање је разумно да им обарамо власт.
Сами су је бирали – нека им је. Ова неодлучност војске може нас
скупо коштати.“4
После Туђманове наредбе војни врх је активирао већ припремље-
ни план о широким офанзивним операцијама против Хрватске.
Иако је хрватска офанзива антиципирана, реакција ЈНА била је
крајње конфузна. На седници Председништва СФРЈ од 23. авгус-
та разматрана је наредба ССНО да се војници, којима војни рок
1 Борба, 13. септембар 1991, 2. – Генерал Симовић је 12. септембра од Главног

штаба Територијалне одбране САО Крајине тражио да му доставе списак
потребног оружја, муниције и санитетског материјала. Главни штаб је 18.
септембра послао детаљан списак свих потреба по захтевима које су доставили сви
општински штабови ТО. Захтев је потписао Милан Мартић (Трибунал: Мартић,
доказ Д00041).
2 Ivan Kosnica, „Uredbe iz nužde Predsjednika Republike Hrvatske iz 1991–1992“,
Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, 1/2011, 160.
3 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 385. Белешка за 12. септембар 1991. године.
4 Исто.
истиче у септембру, задрже на војној вежби још 20 дана, до попуне | 165
регрута септембарске класе. Против ове одлуке гласали су Месић,
Богићевић и Тупурковски (они су захтевали да се војници којима
је истекао војни рок одмах пусте кућама), а Дрновшек се уздржао
од гласања. Онда је генерал Аџић потврдио да ће сви војници сеп-
тембарске класе „у складу са наредбом ССНО-а, након тих двадесет
дана бити отпуштени кућама, а да ће војници који су до одласка на
одслужење војног рока завршили средњу школу и намеравају да
се упишу на факултет у наставној 1991–1992. бити отпуштени са
служења војног рока најкасније до 2. септембра 1991. под условом
да су одслужили пуни војни рок.“1
Тако је непосредно пред почетак ове операције отпуштена
најискуснија класа војника, регрутована у септембру 1990, а чак су
и старешинама одобравани летњи годишњи одмори. Због тога се
попуна ослабљених јединица вршила позивањем резервиста, чиме је
отворена својеврсна мобилизациона криза, па је генерал Кадијевић 13.
септембра донео Упутство о пријему добровољаца у ЈНА.2 Армијски
врх је уз помоћ српских територијалаца из Хрватске и паравојних
формација из Србије намеравао да војно порази Хрватску и приведе
крају извлачење својих јединица из Словеније. Показало се да је то
била још једна у низу погрешних процена.
План је предвиђао да се већ употребљеним снагама дода још
15 до 18 оклопних, механизованих и пешадијских бригада копнене
војске. Требало је извршити потпуно блокаду Хрватске, а правци
главних напада везани су за ослобођење српских крајева у Хрватској
и гарнизона ЈНА у дубини хрватске територије. Генерал Кадијевић:
„Правце напада главних снага ЈНА што непосредније везивати за
ослобађање српских крајева у Хрватској и гарнизона ЈНА у дибини
хрватске територије. У том циљу испресецати Хрватску на правцима
Градишка–Вировитица; Бихаћ–Карловац–Загреб; Книн–Задар;
Мостар–Сплит. Најјачом групацијом оклопно-механизованих снага
ослободити Источну Славонију, а затим брзо наставити дејство на
запад, спојити се са снагама у Западној Славонији и продужити ка
Загребу и Вараждину, односно ка граници Словеније. Истовремено
јаким снагама из рејона Херцег Нови – Требиње блокирати Дубровник


166 | са копна и избити у долину Неретве и на тај начин садејствовати
снагама које наступају на правцу Мостар–Сплит.“1
Уочи почетка великог сукоба у Хрватској, ЈНА није имала
крупних састава за извођење већих операција нити припремљене
јединице за брзе акције. Њене снаге биле су уситњене и користиле
су се као мирнодопска језгра ратних јединица, за стражарску службу
на хиљадама објеката или за радове на различитим војним објектима.
Тако је поништена предност распореда снага по целој територији,
отежано је командовање, снабдевање је било компликовано, офи-
цирски кадар се расипао, а недовољно попуњене јединице нису
могле да изврше сложене задатке и биле су више него лак плен за
хрватске снаге.
Стационирање снага у касарнама по градовима показало се као
велика грешка, јер су оне биле лако блокиране и онемогућене у дело-
вању. Када би се одлучиле за акцију, следило би разарање цивилних
објеката што је оставило катастрофалне последице по углед ЈНА.
Иако је овакав развој догађаја било веома лако предвидљив, ништа
није учињено да се снаге изведу из градова у слободни оперативни
простор где би се лакше браниле, концентрисале и развијале за
веће операције.
ЈНА је у Хрватској имала четири корпуса: 32. у Вараждину,
10. у Загребу, 13. у Ријеци и 9. у Книну, делове неколико корпуса
са седиштем у Босни и Херцеговини: 5. корпус у Бањалуци (са
зоном одговорности у западној Славонији), 17. корпус у Тузли
(са зоном одговорности у источној Славонији) као и ваздушне (5.
ваздухопловни корпус) и морнаричке снаге (Војнопоморска област
са седиштем у Сплиту). И у близини хрватских граница налазиле су
се значајне снаге: 12. корпус у Новом Саду, 2. корпус у Титограду,
елитна 1. гардијска оклопна дивизија (распоређена око Београда),
велика подземна ваздухопловна база „Жељава“, код Бихаћа, митски
понос армијског врха. Ове снаге бројале су у појединим тренуцима
и до 70.000 војника, али су биле развучене на широком простору,
а због дезертирања регрута од лета 1991. сведене су на не више од
27.000 људи. Осим тога, готово половина официрског кора у ЈНА
била је несрпске националности.
Оперативни планови ЈНА често су и конфузно мењани; систем
везе био је слаб и великим делом ослањао се на цивилне комуникације;
и снабдевање је у највећој мери зависило од цивилних добављача. | 167
Овим слабостима треба додати и недостатак возила, слабу обученост,
нејасноћу ратних циљева у нижим ешалонима, као и велику инер-
цију и неинвентивност старешинског кадра, што је била последица
вишедеценијске бирократизације и занемаривања професионалних
критеријума у напредовању. ЈНА је једноставно јурила у суноврат,
а нико није ни покушао да то спречи. Напротив.
•••
Ратни пожар у Хрватској разбуктао се до неслућених размера –
горели су земља, вода и ваздух. Током 12. септембра територијалци из
Босанске Костајнице и борци 7. банијске бригаде заузели су Хрватску
Костајницу коју је река Уна делила од општина Босански Нови и
Босанска Дубица у којима су Срби били већинско становништво.
Након доласка снага МУП-а у Костајницу, локална власт СДС-а
повукла се из града и у Боројевићима основала Ратно председништво
које је 19. јула прогласило ратно стање. Оружје и опрема добијени
су од Бањалучког корпуса ЈНА. Изненадно повлачење хрватске
полиције из Костајнице 31. јула српске снаге нису искористиле да
заузму град без борбе, па су у Костајницу 2. августа ушле хрватске
снаге (1. бригада ЗНГ и специјална полиција из Вараждина). Борбе
за Костајницу почеле су 9. септембра; преговори о предаји хрват-
ских снага почели су три дана касније.1 Укупно је заробљено 336
припадника Збора народне гарде и хрватске полиције, уз већи број
погинулих и рањених. Заробљеници су упућени у Бањалуку. Заробљен
је и Винко Миочевић, повереник хрватске владе за Костајницу.2
Село Крушево, најјаче упориште хрватских снага у општини
Обровац, српске снаге заузеле су 13. септембра. Према српским
изворима, хрватске снаге имале су знатне губитке, а преживели су
се повукли ка мору. Српска и југословенска застава завијориле су
се и у овом селу, али и на хотелу „Плитвице“, на обровачкој страни
Масленичког моста.3
1 D. Marjan, Domovinski rat, 124–125.

2 Политика је писала како „овако велики број хрватских оружника на једном
месту, и то заробљених баш на вратима Хрватске, још није виђен на ратиштима“.
Речено је и да су српски територијалци „тактички осмишљено извели акцију у пет
дана и четири ноћи, и имали су од почетка борби за Костајницу седам погинулих
и пет лакше рањених“ (Политика, 14. септембар 1991, 5).
3 Борба, 14–15. септембар 1991, 3.

168 | Штаб Територијалне одбране Пакраца прописао је 13. сеп-
тембра следећи поступак са цивилним становништвом хрватске
националности: 1) припаднике оружаних формација „хапсити и
прослеђивати у Станицу милиције“; 2) истакнуте чланове ХДЗ-а и
лица за које се „оправдано претпоставља да су екстремно располо-
жена према нашим снагама, те да се баве обавјештајном делатношћу
такође хапсити“; 3) сва остала цивилна лица, „особито жене, дјецу
и старије особе упућивати преко границе наших линија, дакле на
непријатељски териториј, уз забрану повратка“.1
Током 13. септембра, у близини Ислама Грчког (Равни Котари,
општина Бенковац), убијени су Бранко Стегњајић и његова супру-
га Анка приликом повратка с посла из Задра. Њихови посмртни
остаци пронађени су тек 10. новембра: „Према записнику који је
сачинио истражитељски тим, Бранко Стегњајић је убијен тако што
му је ножем или неком другом оштрицом одрубљена глава (није
пронађена), а његова супруга је убијена смртоносним ударцима
тупим предметом. Њихове ствари су пронађене на лицу мјеста.
Индикације о починиоцу: име непознато, припадник ХДЗ.“2
У Петрињи је била стационирана добро опремљена 622. мото-
ризована бригада ЈНА, а хрватске снаге су 11. септембра напустиле
положаје у околини града. Напад ЈНА почео је 14. септембра, а седам
дана касније Петриња је била под контролом ЈНА и српских снага.3
Упоредо је текла и битка за Госпић. Први сукоби почели су
30. августа на периферији града. Посредовањем команде Ријечког
корпуса ЈНА, 2. септембра је договорено примирје које није дуго
трајало. Из Загреба је стигао специјални батаљон „Зрински“ и неко-
лико наоружаних група које су водили Томислав Мерчеп и Мирко
Норац. Хрватске снаге су 7. септембра заробиле пет оклопних возила
с генералом Трајчетом Крстевским, начелником Штаба Ријечког
корпуса. Он је истога дана ослобођен а оклопна возила су задржана.4
Блокада касарне „Народни херој Станиша Опсеница“ почела
је 13. септембра. Свим војним објектима искључени су струја, вода
и телефон и онемогућено снабдевање храном. Изостала је помоћ
српске територијалне одбране из Грачаца тако да је борбу водио

2 Трибунал: Мартић, доказ Д00994.
3 D. Marjan, Domovinski rat, 128.
4 Исто, 150.
батаљон састављен од мештана из источног Госпића и околних села. | 169
Боље наоружане хрватске јединице заузеле су источни део града, а
у борбама је рањен и генерал Богдан Вујановић из Дивосела.1
Српски покрет обнове послао је, под командом Ђорђа Божовића
Гишке, одред Српске гарде у Госпић. Према подацима Службе држав-
не безбедности Србије, мања група од 10 припадника Српске гарде
стигла је у Госпић 5. септембра и истога дана укључила се у борбе.
Сутрадан је стигло још 100 припадника Гарде које је пре одласка
на фронт примио Душан Вјештица, председник Извршног већа СО
Грачац. Главну улогу у пребацивању ових бораца имао је Раде Чубрило,
командир одељења полиције САО Крајине: „Већина мештана и бораца
ТО није са одобравањем примила припаднике Српске Гарде који су
се показали као лоши борци, а њихово агресивно иступање против
СПС-а, Милошевића и ЈНА изазвало је нетрпељивост која се стално
појачава. Браниоци источног Госпића затражили су од команде из
Книна да се припадници Српске Гарде удаље са овог подручја“.2
Ђорђе Божовић је погинуо 15. септембра током уличних борби
у Госпићу.
Током 16. и 17. септембра извршен је масакр над 34 српска
цивила.3 Миро Бајрамовић, припадник Мерчепове групе „Јесење
кише“: „За Госпић је била наредба етнички очистити. Убили смо
директора поште, болнице, власнике ресторана и којекакве друге
Србе. Убојства су извођена метком у чело јер нисмо имали времена.
Понављам, из Врховништва је била наредба да се смањи постотак
Срба у Госпићу.“4
Према српским изворима из нешто каснијег периода, до пада
касарне у Госпићу дошло је 18. септембра када је убијен потпуко-
вник Илија Пешут, „а што је по свим индицијама извршио пуковник

2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01257. Извештај СДБ Србије од
9. септембра 1991. – У овом извештају за Чубрила је речено да је организовао
пљачку „најпре складишта готових производа ’Творнице батерија Никола Тесла’,
а затим и неких српских кућа, што је све спречено од стране мештана“. Чубрило је
био приморан на оставку на функцију командира одељења милиције и командира
чете ТО. Међутим, уз подршку генерала [Илије] Борића [командант Републичког
штаба Територијалне обране Хрватске и заменик начелника Генералштаба ЈНА за
Територијалну обрану] поново је изабран за командира чете (исто).
3 S. Štrbac, „Zločini nad Srbima“, 4.
4 „Veritas“, Bilten br. 17, oktobar 2000, 1, http://www.veritas.org.rs/wp-content/
bilteni/Bilten17.pdf.

170 | Чавар, командант госпићког гарнизона“.1 То је из темеља проме-
нило позицију на ратишту: „Уз помоћ војне технике коју су отели и
заробили у касарни, усташе су кренуле према источном Госпићу, а
борци јединица САО Крајине који су помагали, и српски гардисти
на челу са Ђорђем Божовићем Гишком, били су приморани да се
повуку на резервни положај у Медак који се и сада држи. Што се
десило са старешинама, војницима и цивилима који су се налазили
у касарни још увјек је остала тајна. Вијести о томе да су војници
пуштени кућама, старешине одведене у истражни затвор а цивили
поубијани нису потврђене. Али прича о мртвим Србима у Госпићу,
објешеним, закланим и убијеним не престају. Њихов број, према
незваничним подацима, дубоко је прешао бројку 100. О истинитости
тих прича свједочи и примјер исказа једног заробљеног усташе који
је изјавио да он зна за 60 уморених Срба које су усташе злочинач-
ки измасакрирали. Страдала су и српска села Дивосело, Читлук и
Почитељ у којима су усташе уништили многе српске куће, а старину
Милу Плећаша бацили су да изгори у пламену сопственог дома. [...]
Међу српским гардистима који су учествовали у борбама у Госпићу,
иначе храбрим и одважним момцима, био је и њихов вођа командант
Српске гарде Ђорђе Божовић Гишка. Погинуо је од усташког метка
на првој линији фронта. Све друге приче, као и она да је погођен у
леђа, немају никакву основу.“2
Истовремено су министри из Хрватске напустили Савезно из-
вршно веће. Оставке су поднели Божо Марендић, савезни секретар
за развој, Бранимир Зекан, савезни секретар за финансије, Чедомир
Павловић, заменик савезног секретара за промет и везе, и Антун
Шебл, заменик савезног секретара за пољопривреду. Хрватски
премијер одбио је да допутује у Београд на састанак са Марковићем
и председницима осталих републичких влада – у Хрватској се води
рат, руше се градови и села, агресор је Србија коју директно помаже
ЈНА, па је и СИВ „суодговоран за страдање и разарање у Хрватској“.3
1 Према сведочењу патолога Зорана Станковића, Пешут је извршио самоубиство

када је касарна предавана хрватским снагама („Рат започињу болесни“, НИН, 12.
јун 2003). Пуковник Перо Чавар је прешао на страну хрватске војске и постао
заповедник Оперативне групе Лика. Остале старешине одведене су у затворе у
Кланац, Смиљан, Заблато и окружни затвор у Госпићу.
2 Трибунал: Предмет IT-06-90, Анте Готовина (даље: Трибунал: Готовина),
доказ Д00141. Информативни ратни билтен, Грачац, 1. XI 1991.
3 Борба, 14–15. септембар 1991, 5.
У пуном јеку била је и блокада касарни ЈНА – снабдевање је | 171
комплетно обустављено, струја и вода су искључени, војници и ста-
решине непрекидно су позивани на предају и приступање хрватским
оружаним снагама. Лука Бебић, хрватски министар одбране, у интер-
вјуу Борби најавио је пуну офанзиву хрватске војске: „Подузимати
ћемо офензивне акције, отворено се супротстављати агресору и
чистити наш териториј. Ослободит ћемо Хрватску и скршит ћемо
агресора. Еуропа је у нашем случају пала на испиту – њихову нојев-
ску политику више нисмо спремни подржавати. Приватне набавке
оружја, па и шверц, посљедица су чињенице да Хрватска није могла
на легалан начин доћи до оружја.“1
Адмирал Стане Бровет обавестио је 15. септембра Бебића да су
припадници хрватских снага у периоду од 26. августа до 13. септембра
„противзаконито лишили слободе и одвели у непознатом правцу“
укупно 14 старешина (један генерал међу њима) и 192 војника: „Са
њима је однето или одвезено више борбених и других неборбених
средстава и опреме ЈНА.“2
Друга половина септембра обележена је новим узлетом смрти
– и то на свим ратиштима у Хрватској. Акција деблокирања војних
објеката, касарни и установа у зони одговорности Книнског корпу-
са почела је 16. септембра. Борбена колона јединица корпуса, под
командом новог команданта генерал-мајора Владимира Вуковића
(генерал Шпиро Никовић је постављен за команданта 1. оперативне
групе 5. војне области), кренула је, тачно у 16 сати, према Задру,
Шибенику, Дрнишу, Сплиту и Сињу. Команда корпуса саопштила
је да су снаге Збора народне гарде и МУП-а Хрватске „игнорисале
напоре за мирно решење свих конфликата“, па је акција „изнуђена“,
има ограничен циљ и „самоодбрамбеног је карактера“.3
Према подацима из извештаја Главног штаба ТО САО Крајине,
око 13.30 часова 16. септембра „јављено је да је Топуско ослобођено.
1 Борба, 16. септембар 1991, 8. – Лука Бебић је убрзо смењен и на његово место
је 18. септембра постављен Гојко Шушак (1945–1998). Шушак потиче из западне
Херцеговине, а од 1968. живео је у емиграцији, прво у Аустрији, па у Канади. Ту
је био члан тзв. норвалске групе која је била повезана са фрањевачком мисијом у
канадском граду Норвал. У хрватској влади прво је био министар усељеништва.
Припадао је тзв. тврдој линији ХДЗ-а, један је од главних креатора хрватске
политике у Босни и Херцеговини.

172 | На нашој страни има три повређена. Усташе су за собом све пору-
шиле. [...] У 17.50 Милан Мартић је издао следећу наредбу: За штаб
Бенковац: ставити на располагање што више људи потпуковнику
Живановићу који ће командовати операцијом деблокаде Земуника.
Оклопни воз кренути са станице Косово до близу Тепљуха [код
Дрниша] и дејствовати жестоком ватром по рејону Сиверића [код
Дрниша, у подножју планине Промине]. За штаб Кистање: моби-
лисати што више људства и ставити на располагање потпуковнику
Лисици.1 На захтјев Давида Растовића2 да се у току ноћи организује
чишћење Ловинца [између Грачаца и Госпића] и Светог Рока [код
Ловинца, северна страна Велебита] са снагама Грачаца, одговорено
да ће снаге Грачаца обавити дио посла око чишћења, те је наређено
да се не може послати помоћ јер су снаге ТО Книна ангажоване
на три правца у жестоким борбама са усташама. Синоћ јављено из
Плашког да велике снаге, јачине 1.500–2.000 људи, нападају на војно
складиште. Наши су одбили два напада, траже помоћ. О овоме је
обавјештена команда корпуса. Јутрос јављено из Грачаца да Ловинац
није заузет, те да треба радити још на припремама и координацији“.3
У Београду је 16. септембра одржан састанак „највиших представ-
ника“ Србије, Црне Горе (предводили су их Милошевић и Булатовић)
и српских представника из Босне и Херцеговине, уз изненађујуће
присуство Адила Зулфикарпашића.4 То је био наставак састанка од
1 Славко Лисица (1944–2013), начелник оклопно-механизованих јединица

Книнског корпуса. Убрзо је унапређен у чин пуковника. Од 1992. био је у Војсци
Републике Српске у чину генерала.
2 Председник Скупштине општине Доњи Лапац.
4 Политика, 17. септембар 1991, 1. – Милошевић је 4. септембра Радовану
Караџићу рекао да је покушао да убеди Изетбеговића да дође на састанак у Београд:
„С Алијом сам разговарао. Он се курва, неће да дође да разговарамо, као морају прво
они. Ја сам му рекао: – Ја се бојим да ћете и Ви и Ваши партнери у разговору, без
обзира што је реч о српској страни, закаснити да проблеме решите. Ваше одлагање не
води ничему. Ја сам њему рекао: Србија и Црна Гора ће заједнички објавити да остају
у Федерацији и да позивају све који хоће да сачувају Југославију на бази Београдске
иницијативе да се придруже. Ако ви нећете, вероватно ће имати у Босни ко хоће. [...]
Ма они [Европска заједница] су њима обећали да ће да им омогуће да набију Србији
рогове. Србија, у ствари, може мирно да спава ако се у Европи призна принцип да
силе нема. Ако се прихвати принцип да нема употребе силе, онда се силом не могу
делови извући из Југославије. Онда се силом нико ко жели да остане у Југославији не
може истерати из Југославије. Срби не желе рат, Срби желе да мирно реше своје...“
(Трибунал: Караџић, Младић, доказ П05877. Транскрипт телефонског разговора).
12. августа (Београдска иницијатива). Размотрен је документ под | 173
насловом: „Основе за уређивање односа у Југославији“. Документ,
иначе врло уопштеног карактера, требало је да буде основа за израду
предлога устава Југославије као „заједничке државе равноправних
народа, грађана и република“.1
Прави смисао ове иницијативе, објаснио је, мање-више не-
намерно, Александар Бакочевић, председник Скупштине Србије,
на конференцији за штампу. Одговарајући на питање о границама
будуће Југославије, рекао је да је проблем граница наметнут од
„стране сецесиониста“, а потом додао да су унутрашње границе
административне „и да би се о томе свакако водило рачуна“.2
ЈНА је 17. септембра блокирала све морске луке. Команда
Војнопоморске области забранила је испловљавања и упловљавања
бродова, што је значило пресецање читавог подручја од Пуле и Ријеке
до Сплита и Дубровника. Прекинуте су или су у критичном стању
биле све копнене, ваздушне и ПТТ везе.3 Међутим, истога дана пала
је касарна ЈНА у Вировитици, где се налазила 288. мешовита бригада.4
Линија фронта протезала се дужином од 150 километара. Генерал
Вуковић је за 18. септембар планирао напад на Дрниш: „Исти зау-
зети, а на правцу Врлика–Сплит избити пред Сињ, овладати градом
1 Документ доступан на: Милошевић: Трибунал, доказ Д272 МФИ.

4 Милошевић и Караџић о томе су разговарали 19. септембра. Караџић је био
незадовољан падом гарнизона у Вировитици због велике количине наоружања
у њему, као и због тога што није дејствовала авијација: „Ја мислим да су они
овим форсираним узбунама натјерали авијацију да се понаша кукавички. Сада је
угрожена ракетна база Жажина код Петриње. Ту је најјача ракетна база у земљи,
она има и домете преко 400 км. Они могу, ако је заузму, да Београд гађају одатле.
– А шта раде ови наши Банијци доле? – Па видите, у самом Двору на Уни постоји
некаква конфузија око командовања, односно неке подјеле тамо јебене код Срба
идиотских, десет политика имају и десет струја неких тамо. [...] Мало је војска
поправила свој положај код Окучана, па је тамо сада ситуација боља. Али, нема шта,
мислим војска би сада морала да заврши посао, да посједује оно што је њено и да
не допусти да им преузимају оружје. Бога му, и то та тешка наоружања, не треба
им више да купују. – То је тачно. Добро, добро, Радоване. –Мислим, шта значи то
да се не дижу авиони, па ако Загреб даје лажне узбуне, нек даје лажне узбуне, ал
авиони треба код Петриње да спасу тај гарнизон. – Наравно, сигурно. – Ту неко
кукавичко понашање има очигледно. – Па не верујем да је. Можда нису тачне те
информације, ал баш ћу да проверим“ (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ
Д01089. Транскрипт телефонског разговора).

174 | и деблокирати угрожене објекте. На осталим правцима на фронту
чврсто држати достигнуту линију, а у дубини вршити чишћење и
разбијање група ЗНГ и МУП-а.“1
Истовремено је Анте Марковић 18. септембра, на затвореној
седници федералне владе, поставио питање о улози ЈНА у сукобима
у Хрватској. Затражио је оставку генерала Кадијевића и адмирала
Бровета: „Ја мислим да ми морамо разговарати о свему што се у
земљи догађа, али и о нашим ресорима који су непосредно инвол-
вирани у све што се догађа. Хоћемо ли допустити до краја такав
расплет догађаја који ће уродити можда и стотинама хиљада мртвих
и једном таквом изолацијом наше земље из које се нећемо моћи
извући можда десетљећима, или ћемо имати снаге да ставимо на
дневни ред судионике сукоба и да о њима разговарамо отворено
и јасно, и да тражимо конзеквенце које морају омогућити расплет
догађаја? Ја при томе у првом реду мислим на оне који се налазе у
нашем саставу. Ми не можемо мијењати нити можемо утјецати на
то како ће изгледати врх Србије, Хрватске или Словеније. Али како
ће изгледати овдје састав овога Савезног извршног вијећа, о томе и
за то, према Уставу Југославије, ипак сам ја одговоран.“2
За ескалацију рата оптужио је и српско и хрватско руководство
подједнако. Затражио је и објашњење „у вези програма РАМ“;
изјавио је да не зна шта је то РАМ, али да је обавештен како је у
питању програм о стварању „велике Србије“ у вези са којим су и
наоружавани Срби у Хрватској.3 Марковић је био јасан у оцени да
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01640. Наређење генерала

Владимира Вуковића од 17. септембра 1991. године.
2 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Hrvatskoj, 232–233.
3 Марковић је о плану РАМ говорио на основу наводног телефонског разговора
Слободана Милошевића и Радована Караџића од 8. јула 1991. године. Они су
тада разговарали о покретању офанзиве ЈНА према Хрватској: „Радоване, је сам
разговарао са највишим местом. Молим те, ово треба да разумеш, јер што се каже,
не могу све да ти објашњавам. Од стратешког је значаја за будући РАМ, знаш шта је
РАМ? – Да, све знам, све знам... – да Бањалучка групација буде способна и мобилна.
Зато мораш, под један, обезбеди да она буде способна и мобилна, и да нема никаквих
проблема. И два, за један сат да се јави Узелцу са позивом на договор. На највишем
месту. – Добро. – Да ти кажем нешто, чак је и овај луди Шешељ јебо матер јуче
опозицији. Знаш шта им је реко, каже па зар сте сад кад ЈНА треба да брани српски
народ решили да нападате ЈНА? [...] Ово је сада бити или не бити према Крајини
јер они хоће да одсеку Крајину. Неће да иду на Книн јер би их много изгинуло, али
хоће около да прођу. Молим те, водите о томе рачуна. – Хоћу, хоћу, добро. Хајде,
се ЈНА сврстала уз српску страну: „Чињеница је да је у току рата у | 175
Хрватској дошло до напуштања неутралне позиције Југославенске
армије. Она не само да је у ангажовању прелазила своја овлаштења,
већ се и инволвирала у грађански рат. То је грађански рат у којем
једна армија судјелује против једне републике. То је трагедија ове
земље, тим прије што сам ја особно јако много улагао напора да би
Армија задржала свој опће југославенски карактер, да она може
бити изван свих националних и међурепубличких сукоба и да може
бити, као таква, призната и да може бити као таква третирана.“1
Марковић је рекао и да је Кадијевић отпутовао у Москву (13.
марта 1991) на састанак са маршалом Јазовим без знања председ-
ника СИВ-а: „О томе ја ништа не знам, официјелни кругови ништа
не знају, можда нетко зна? Требало би знати тко зна. Такође, ја
морам рећи, ја сам то саопћио и генералу Кадијевићу и другу Аци
Митровићу, када сам био у посјети Москви, био сам позван на
страну, са стране водећих људи Совјетског Савеза, и питан да ли
чућемо се, јавите се опет“ (Трибунал: Милошевић, доказ П613.17. Транскрипт

телефонског разговора). Стварни или монтирани снимак овог разговора потекао
је из МУП-а Босне и Херцеговине. Марковић је Трибуналу изјавио да му је у јулу
1991. Алија Изетбеговић у приватном разговору рекао да постоји план да се Срби у
Босни и Херцеговини наоружају: „Рекао ми је да се то јасно види из прислушкиваних
телефонских разговора Милошевића и Караџића које је он чуо. Обавјештајна служба
БиХ је била у посједу снимака тих разговора. Изетбеговић је у Београд послао Алију
Делимустафића, тадашњег министра за унутрашње послове. Дошао је и предао
неколико снимака прислушкиваних разговора о наоружавању Срба у Босни.
Послушао сам те снимке и питао могу ли их пустити да их чују присутни на сједници
савезне владе. Није се сложио са тиме и уништио је копије пред мојим очима. Очито
је оригинале тих трака задржао за себе. У сваком случају, о томе сам обавјестио
владу док представници Хрватске или Словеније нису били присутни. Делегати
у влади су тражили да чују те снимке, али ја их нисам имао. Представник војске у
влади је у то вријеме био адмирал Бровет који је рекао да су снимци сигурно лажни.
Чуо сам их само једанпут прије него што су уништени“ (Трибунал: Милошевић,
доказ П569. Изјава дата у разговорима вођеним 21. и 22. септембра 2003, 12–13).
О плану РАМ говорено је и на Милошевићевом суђењу 10. априла 2003. и то под
прилично необичним околностима. Заштићени сведок Трибунала Б1493, очигледно
некадашњи високи официр ЈНА, говорио је да је тај план постојао али да га он није
видео. Милошевић је рекао да је РАМ шифра на прелазак на заштићени разговор
„а не некакав војни план, а ово шта причате о организацији три војне области
и подели три војне области у целој Југославији, па то су опште познате ствари.
Кажете... [избрисано по налогу Претресног већа]. СУДИЈА МЕЈ: – Хајде да пређемо
на приватну седницу“ („Transkripti sa suđenja pred MKSJ“, 23).
1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Hrvatskoj, 234.

176 | знам да постоји наруџба за огромну количину оружја из Совјетског
Савеза. Ја појма нисам имао.“1
Марковић је саопштио и да ће, уколико Кадијевић и Бровет не
поднесу оставке, искористити своје уставно овлашћење и разреши-
ти их дужности. Изјавио је и да је свестан да му је овим захтевом
угрожен и живот, али да је то једини начин да се заустави даље
масовно убијање људи и разарање градова и села: „Мислим да је све
то минимум, да тако кажем, ризика према ризику онога што чека
ову земљу уколико се не прекину ови токови. Они се негдје морају
почети прекидати. Ми код других можемо апелирати да се прекину,
а не можемо ништа направити, овдје можемо направити. Нитко не
може амнестирати нас, посебно мене, ако нисам направио то, да тај
ток одавде прекинем. Ја мислим да би требало одмах разговарати
да се постави вршилац дужности секретара. [...] Ја мислим да треба
тражити, такође, од Секретаријата за народну одбрану, и ја их пози-
вам да они дисциплинирано прихвате ову моју одлуку, и приме, без
поговора њену проведбу. Да би југославенска армија могла добити
нови имиџ и ново повјерење, потребно је и ново руководство, у којег
ће имати повјерење сви у земљи, које ће бити способно да прихвати
промјене и реорганизацију која се мора провести у Армији. Ове
промјене можда још могу спасити неки облик савеза Југославије,
и могу још увијек спасити, по мом мишљењу, јер би биле почетак
процеса крупних промјена у Југославији, могу спасити да не дође
до такве ескалације у којој ће Југославија бити потпуно изолирана и
блокирана у Европи. Не знам да ли итко, од овдје присутних чланова
СИВ-а, жели да доживи да он буде на овом мјесту када Југославија
буде тотално економски, политички и правно блокирана од Европе
и свијета. Након тога, што се и Совјетски Саве изјаснио, мислим да
је јасно да се више на ниткога нитко не може ослонити, јер се свијет
опредијелио једногласно око нас. [...] Не може се ратом прекројити
земља. Не може се ратом наћи будућност земље“.2
1 Исто, 235.
2 Исто, 238. – У разговорима за београдски дневник Данас, вођеним новембра
2003, Марковић је открио кога је намеравао да постави на Кадијевићево место:
„То је могао бити само један човјек, генерал Антун Тус, тада врло познат и угледан
официр, дугогодишњи заповједник авијације. Он је једини био прихватљив свима.
О томе сам с Тусом већ разговарао. Пошто су мене у Београду у то вријеме
пратили, састајали смо се на Тушканцу и разговарали шећући се. Тус је, на
крају, пристао, сложио се да замијени Кадијевића. Преостало ми је Туђману
Марковић није, међутим, добио подршку: „АЛЕКСАНДАР | 177
МИТРОВИЋ: – На крају си негде рекао, председниче, да је добро
што си нам ово рекао. А ја мислим да ово ниси требао нипошто
да изговориш. И ни у ком случају то ниси требао као председник
Савезног извршног већа југословенске владе, на састанку Савезног
извршног већа да изговориш. Сад видим да је добро што сам синоћ
био заузет, а нисам могао бити с тобом, јер си вероватно хтео нешто
од овога да ми кажеш. Председниче, по мом мишљењу, да је само
Армија у питању, ми бисмо овај посао брзо завршили. Мислим као
ти друже председниче, али пут којим идеш није тај, тај пут не спасава
Армију, тиме рат не спречаваш, само га погоршаваш.“1
Ни адмирал Бровет није подржао премијера: „МАРКОВИЋ: – Ја
нисам спреман да учествујем у општем грађанском рату у Југославији!
БРОВЕТ: – Нисам ни ја, али ме нико не пита. Онај ко тај рат намеће
– намеће га свима нама, и Вама и мени. То треба сви јасно да знао.
Треба јасно да знамо ко је и у њега да упремо прстом. МАРКОВИЋ:
– Има их више а не само један. БРОВЕТ: – Добро, онда покажите са
два прста, али немојте показивати у трећег тако да он буде крив зато
што се двојица хватају за гуше. МАРКОВИЋ: – Двојица се хватају
за гуше, а ви судјелујете сада у једном грађанском рату на једној
страни. То је апсолутно тако, ваљда не треба бити слијеп. БРОВЕТ: –
Рекао сам Вам да је јуче погинуло 18 војника. МАРКОВИЋ: – Јесте,
а кажете да се браните. БРОВЕТ: – Да, бранимо се.“2
објаснити како је то прилика да се ријешимо Кадијевића и неутрализирамо

промилошевићевске снаге у Армији. С Тусом на челу војске, Месићем на челу
Предсједништва и са мном на челу Владе, Милошевић више не би имао толико
маневарског простора, у сваком случају изгубио би легитимитет. Ствари би се
можда одвијале сасвим другачије. Бољковац ме назвао из Загреба и рекао да је
уговорио састанак с Туђманом, којем је и сам присуствовао. Ја сам поновио све
што сам прије изнио Бољковцу и Туђман је рекао да ће размислити. Још ме питао
шта мислим о Тусу. За пар дана прочитао сам у новинама да је Туђман поставио
Туса за начелника Главног стожера у Хрватској. Тај његов потез говорио ми је да су
моји напори за мирним разлазом све узалуднији“ (Ante Marković, „Posle 12 godina
ćutanja. Moja istina o smrti Jugosalvije“. Razgovori s Gordanom Malićem. Feljton u
12 nastavaka, Danas, Beograd, 13–28. novembаr 2003).
1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Hrvatskoj, 242–243.
2 Исто, 244. – Делови стенограма прво су се појавили у Борби 20. септембра
и дан касније у Политици. Поводом објављивања стенограма јавности се путем
писане изјаве 22. септембра обратио Предраг Ташић, портпарол федералне владе.
Потврдио је тачност свих навода из медија, али је тражио и покретање кривичне

178 | Дан после одржавања седнице федералне владе из Београда
је, испраћена аплаузима окупљених грађана, према Шиду кренула
непрегледна колона тенкова и других борбених средстава. Адмирал
Бранко Мамула, који је од почетка јула 1991. био у непосредној близини
генерала Кадијевића и врха ЈНА, пише да је покрет према Хрватској
првобитно замишљен као покушај рушења власти у Загребу како би
се наставили преговори о будућности Југославије. Главнина снага
требало је да избије на простор Вировитица–Бјеловар– Копривница–
Вараждин, а да другим делом ојача већ пристигле снаге на подручје
Карловац–Сисак–Окучани и са оклопним и артиљеријским снагама
из Карловца, Јастребарског и Дугог Села крене према Загребу, осло-
боди опседнуте касарне у Загребу и Вараждину и примора хрватску
власт на преговоре. „Џепови“ попут Вуковара (или Осијека) нису
имали никакав војни значај у тако замишљеној операцији масовних
размера. Они би остали дубоко у позадини и поделили би судбину
онога што би се десило у Загребу и ширем подручју око њега.1
И Хрватска је покренула офанзиву великих размера: њене снаге
напале су хелиодром у Дивуљама код Сплита, а сам град био је скоро
пуст. ЈНА је „имала иницијативу“ код Осијека, а колона тенкова
која је 19. септембра кренула из Београда сукобила се 20. септем-
бра са хрватским снагама код села Нијемци; пуцало се и у околини
Шибеника, а хрватске снаге освојиле су касарну „Анте Јонић“ где се
предало 160 војника; хрватска војска јуришала је на Масленички и
Шибенски мост;2 у околини Дрниша оборен је хеликоптер ЈНА са
ознакама Црвеног крста – погинули су пилот, мајор Боривој Бркић,
и поручник Јован Манојловић. Стјепан Месић је 20. септембра од
истраге због објављивања стенограма без дозволе председника СИВ-а. На крају те

изјаве стајало је: „Оркестрирани напади у средствима информисања, и унитариста
и сецесиониста, на последњи покушај Марковића да сачува Југославију нису ни
изненађујући, ни неочекивани. Они, међутим, као ни физичке претње, не могу
зауставити Анту Марковића да до краја истраје на свом путу реформи, демократије
и постизања договора о заједничком животу свих југословенских народа уместо
наметнуте им заједничке смрти“ (Борба, 23. септембар 1991, 9). Комплетан
стенограм објављен је 25. септембра у недељнику Vreme: „Zbrisaće nas sa kugle
zemaljske“, 5–13.
1 B. Mamula, Slučaj Jugoslavija, 253–254.
2 Борбе око Шибеника вођене су до 23. септембра. Хрватске снаге заузеле су
ремонтно бродоградилиште „Велимир Шкорпик“ са 20 бродова, а 21. септембра
обориле су два авиона ЈНА. О борбама око Шибеника опширније: D. Marjan,
Domovinski rat, 159–160.
Кадијевића и Аџића затражио да обуставе све покрете јединица | 179
ЈНА док се не одржи седница Председништва СФРЈ.1
Наредбом од 20. септембра Савезни секретаријат за народну од-
брану знатно је појачао Штаб Територијалне одбране Крајине слањем
16 официра ЈНА.2 Борисав Јовић је 20. септембра у свом дневнику
разочарано забележио: „Треба ојачати фронт војском које нема.“3
Оштре борбе вођене су током 21. септембра на ратишту код
Сиња и на правцу према Шибенику, где је заробљено 16 припадника
резервног састава ЈНА, на челу са мајором Стеваном Кркљешом:
„Поред њих заробљен је и милиционер у резервном саставу Маринко
Манојловић. Располаже се информацијом да на подручју Дрниша као
и на Промини има око 500 припадника МУП-а и ЗНГ. У Скрадинском
залеђу наши држе достигнуте положаје. Синоћ јављено из Плашког да
велике снаге, јачине 1.500–2.000 људи, нападају на војно складиште.
Наши су добили два напада, траже помоћ. Јутрос је јављено из Грачаца
да Ловинац није заузет, те да треба радити још на припремама и
координацији. На Бенковачком подручју ноћ је протекла мирно.“4
Уследила је размена писама генерала Кадијевића и председника
Хрватске. Прво је 20. септембра, непосредно пред поноћ, писао
Туђман: оптужио је ЈНА да наставља нападе на хрватске градове из
ваздуха, са копна и мора, да се упућују нове снаге из Србије и Црне
Горе, да Кадијевић издаје нова наређења за још разорније ратне
одмазде под изговором деблокирања касарни: „Пред повијешћу,
народом и свјетском јавношћу сносит ћете одговорност за разарање
и покушај покоравања Хрватске. Предлажем Вам да издате наређење
о обустави даљих офанзивних напада и покрета. Ја ћу са своје стране
издати наређење да се изврши деблокада свих касарни у погледу
опскрбе водом, струјом и храном“.5 Кадијевић је одговорио да то
1 Борба, 21–22. септембар 1991, 1–3.

2 У гарнизон у Книну упућени су пуковници Душан Касум, Радослав Максић,
Милош Пуповац и Александар Вулетић, капетани Душан Королија и Симеун
Чутурић, потпоручник Веселко Памучар и старији водник Зоран Бјелајац; у
Кореницу су упућени пуковник Раде Орлић, потпуковник Каменко Поповић,
мајор Милош Малобабић и старији водник Саво Савановић; у Глину су упућени
пуковник Раде Вујаклија, потпуковници Петар Сужњевић, Душан Лукач и
заставник I класе Миле Рушнов (Трибунал: Хаџић, доказ П02541).
4 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01595. Извештај Главног штаба ТО
САО Крајине од 22. септембра 1991. године.

180 | није први случај „вероломног поступања“ хрватског председника у
односу на обавезе које је преузео. Уместо деблокаде јединица ЈНА
хрватске формације наставиле су „на беспримеран начин“ нападе
на објекте ЈНА и да је „преварама дошао крај“.1
Кадијевић је током суботе 21. септембра био медијски врло
активан. Прво је у интервјуу британској ТВ мрежи „ITN“ оптужио
Хрватску да не поштује примирје из Игала2 и запретио да ће послати
додатна појачања да ослободи војнике у опкољеним касарнама. На
примедбу новинара Мајкла Николсона да он води политику наметања
решења на Титов начин, односно, да настоји да се федерална држава
сачува уз помоћ војске, Кадијевић је рекао да је такво поређење
потпуно погрешно: „Ја сам увјерен да ни у рату Тито није уз помоћ
војске створио федерацију, али ја нећу објашњавати Титове поступке
и његова дјела, рећи ћу само оно што ми сада радимо. Ми само желимо
да помоћу армије онемогућимо крвопролиће између југословенских
народа. А што се тиче уређења, да ли ће бити федерација, или ће
бити сваки народ одвојен из Југославије, то војска неће наметати и
зато се војска не употребљава. Само уколико се на легалан начин и
без крви то оствари, армија ће поштовати сваку политичку вољу.“3
Потом је Танјугу доставио изјаву у којој је посебно нагласио
да се режим у Хрватској користи „усташким методама и гебелсов-
ском пропагандом“ како би порушио све мостове између српског
и хрватског народа: „Чињеница је да више нема Југославије каква је
донедавно била. Председништво Југославије је разбијено. Скупштина
се распала. Челни човек Владе за своје велике промашаје који су
битно допринели, или чак омогућили хаос и распад земље, на веома
провидан начин покушава да оптужи друге. Због свега тога земља
се убрзано креће ка вртлогу свеопштег грађанског рата и геноцида
над српским живљем у Хрватској. Последњи догађаји су приморали
Штаб Врховне команде да донесе одлуку о предузимању одлучне војне
акције. Циљ је да деблокирамо војне јединице и објекте и извршимо
задатке из одлуке Председништва о спречавању тешких међунацио-
налних сукоба и о предислоцирању јединица ЈНА из Словеније.“4
1 Исто, 424–425.
2 У Игалу, у Црној Гори, 17. септембра је потписана Изјава о прекиду ватре. О томе
ће бити писано у тому о мировној конференцији.
3 Наведено према: Борба, 21–22. септембар 1991, 6.
4 Наведено према: Политика, 22. септембар 1991, 1.
Тако је Кадијевић још једном све друге оптужио за ескалацију | 181
државне кризе и покушао да ЈНА представи као самостални политички
фактор који се коначно одлучио да предузме „одлучну акцију“, али
сада са ограниченим циљем. ЈНА је ушла у највеће искушење у својој
историји, а стање и односи у војним институцијама заоштрени су до
крајњих граница. Све се чешће постављало питање одговорности за
неуспелу ратну стратегију. Драган Вукшић пише да је тада већинско
расположење у командним структурама ЈНА било да се „удари пуном
силом“ и изврши масовна одмазда, али до тога није дошло.1
Касно увече 21. септембра Туђман је поново контактирао
Кадијевића и предложио да се до недеље у 12 сати обуставе сва
непријатељства. Генерал је одговорио да је Хрватска крива за не-
поштовање примирја и да њене оружане формације настављају са
нападима на објекте ЈНА. Набројао је 11 инцидентних ситуација:
„У интересу мира и свих грађана Хрватске и Југославије захтевам
да хитно наредите прекид напада.“2
Туђман је требало да се јави Кадијевићу телефоном и да сао-
пшти да ли ће испунити услове из споразума у Игалу или не. Везу
је успоставио управо Вукшић; уследио је драматичан разговор
Кадијевића и Туђмана, после кога је генерал схватио да је „тактички
битку већ изгубио“.3
Потом је Кадијевић 22. септембра, у недељу, издао наредбу
о прекиду ватре. Информацију је емитовао Танјуг у 13.52 сати.
Јавност је врло кратко обавештена да је Штаб Врховне команде
постигао договор са хрватским руководством „да се донесу и јавно
објаве обостране наредбе о апсолутном прекиду ватре, свих напада
и покрета у 15.00 часова 22. септембра 1991“. Из Загреба је у 15.43
сати саопштено да је председник Туђман наредио свим оружаним
снагама Републике Хрватске да „обуставе све нападе и покрете и
успоставе апсолутни прекид ватре“. Локалним органима власти
наређено је да „успоставе нормално снабдјевање водом, храном,
струјом и медицинским потребама свих војарни под контролом
Југославије на територији Републике Хрватске“.4
1 D. Vukšić, JNA i raspad Jugoslavije, 244.

3 D. Vukšić, JNA i raspad Jugoslavije, 244.
4 Борба, 23. септембар 1991, 1. – Хрватски председник се потом обратио јавности
и рекао да Хрватска није стала на пола пута: „Сам прекид ватре за нас значи побједу

182 | Генерал Томислав Симовић je изјавио да ЈНА треба помоћи
како би се земља одбранила од фашизма и како би се српско стано-
вништво у Хрватској заштитило од геноцида: „Има један мањи број
оних који се, под дејством пропаганде, понашају сасвим неприме-
рено ситуацији. Надам се да ће се такво понашање код овог мањег
броја људи ипак превазићи.“1 Симовић је, иначе, према сведочењу
шефице његовог кабинета, од Милошевића више пута тражио да
се спроведе општа мобилизација, али је увек добијао исти одговор:
„За то се још нису стекли услови. Србија није у рату. Наставити са
делимичном мобилизацијом, дезертере кажњавати, припремити спи-
скове неспособних генерала и пуковника за хитно пензионисање.“2
Социјалистичка партија Србије још једном је оптужила опо-
зиционе партије за деструктивно деловање према ЈНА у „овом
судбоносном тренутку“. Они који су избегавали рат намеравали
су да Србе у Хрватској „оставе на немилост усташком геноциду и
усташком режиму“. СПС је позвао све своје чланове и присталице
„да се одазову својој грађанској и патриотској обавези – одбрани
домовине од надирања фашизма и уништења српског народа у
Хрватској“. На крају је речено да је српски народ „увек у својој
историји умео да препозна и елиминише издајнике, па ће верујемо
то са успехом учинити и овога пута“.3
Али, резервисти из Србије били су одлучни у отпору бесмис-
леном рату. Најчешће примедбе војним органима односиле су се
на неспособност старешина ЈНА и лошу опремљеност. Током 23.
септембра забележени су протести резервиста у Шапцу, Ваљеву, где
су посебно узнемирујуће деловали гласови о страдању ваљевских
наше политике коју смо проводили. Желимо мирно рјешење, али нећемо попустити
и одустати од својих циљева да остваримо суверену Хрватску“ (исто, 3).
1 Политика, 24. септембар 1991, 1 и 5.
2 Добрила Гајић Глишић, Српска војска. Из кабинета министра војног, Горапрес,
Београд, 2003, 18. – Гајић Глишић је забележила и неке карактеристичне примедбе
родитеља војника и резервиста ЈНА: „Ко је компетентан човек који одговара за
животе наших најдражих? За шта се они, за кога се боре? Свако примирје је било
погрешно. За нас је значило ’крени па стани’, а они се прегрупишу и ојачају, одморе,
а ми не знамо шта и куда даље. Не можемо да схватимо да је српски генерал предао
150 тенкова без борбе. Зашто се издајнику не суди? Ко може да нареди да ми се
отера син у усташки осињак? Где су татини синови? На ком ратишту и у ком кафићу
они бране земљу од усташа? О каквом геноциду говорите? Ниједна усташка власт
не би оволико жртава, оваква разарања са собом донела“ (исто, 21–22).
резервиста на подручју Бршадина, Богатићу, где су резервисти | 183
одбили да крену ка Хрватској, и Новом Саду, где су протестовали
родитељи резервиста. Слични скупови одржани су у Кањижи,
Суботици, Бечеју и другим местима у Војводини.1
Армијски врх доживео је тежак ударац када је генерал-пуковник
Антoн Тус, који је пуних шест година био командант ЈРВ и ПВО,
прешао на супротну страну. Тус се 12. септембра састао са пред-
седником Туђманом, када је и договорен његов долазaк на место
начелника Главног стожера (штаба) Оружаних снага Хрватске. На
ту функцију је именован 22. септембра у чину генерала збора. Тус
је иначе 14. јуна 1991. уредно пензионисан у Београду. Када су се
појавиле прве вести о његовом могућем преласку на хрватску стра-
ну, ССНО је одмах (4. јула) саопштио да се ради о југословенски
опредељеном генералу. Када је он постао „први војник“ Хрватске,
команда ЈРВ саопштила је како је вест о његовом именовању „сасвим
сигурно изненађујуће деловала на милионе честитих југословенски
опредељених људи“, као и да је та вест „огорчила“ припаднике ратног
ваздухопловства, његове доскорашње другове и сараднике: „Овај
лични чин Антона Туса доказ је његовог неморала, дволичности и
пример издаје са којом смо шире суочени у овом времену.“2
•••
Хрватска је умела да искористи колебање у армијском врху.
Десетковане посаде касарни, исцрпљене дуготрајном блокадом и
потпуно деморалисане, падале су једна за другом. У Ђакову се, без
борбе, са свом техником, предао гарнизон са две касарне у којима је
била смештена 158. противоклопна тенковска бригада. Највећи успех
хрватске војске била је блокада и освајање гарнизона 32. корпуса у
Вараждину, једног од најопремљенијих и највећих гарнизона ЈНА
између Драве и Саве. Корпус је на овом простору био лоциран од
преустројавања ЈНА као саставни део 5. војне области. Подручје
његовог деловања била је северозападна Хрватска, а на североистоку

2 Исто, 7. – Тус је касније говорио како су школовани официри који су дошли из
ЈНА створили темељ хрватске војске: „Ми часници и дочасници, односно официри
и подофицири из ЈНА, били смо највише изложени. Било је ту и политичких и
идеолошких и обитељских ломова. Људи су проживљавали свашта. Тешка су то
била времена и одлуке, али дошли смо испунити свој дуг према домовини као
професионални војници“ (http://www.vecernji.hr/biografije/anton-tus-306).

184 | је штитио границу према Мађарској.1 Командант корпуса у време
ратних сукоба био је генерал-мајор Владимир Трифуновић.
Блокада војних објеката започела је у касним поподневним
сатима 13. септембра 1991. године. До 22. септембра 1991, када се
гарнизон у Вараждину предао, трајао је психолошки и пропагандни
рат. Током 17. септембра освојена је касарна „15. мај“ са резерв-
ним јединицама, 19. септембра касарна „Јалковечке жртве“ са 32.
мешовитим артиљеријским пуком (командант је био потпуковник
Владимир Давидовић), а дан касније војно складиште Вараждин Брег.2
Преговоре о предаји са Кризним штабом општине Вараждин
водили су генерал Трифуновић и пуковник Сретен Радушки, на-
челник Штаба корпуса. У време преговора, у град су допутовали
бројни родитељи војника (највише из Србије) и захтевали да њихови
синови напусте ЈНА. Предаја касарне „Калнички партизани“ са 32.
механизованом бригадом (командант је био пуковник Берислав
Попов) и команде Вараждинског корпуса извршена је у преподне-
вним сатима 22. септембра.3
Борбе за остале корпусне делове (Копривница и Бјеловар)
трајале су до краја септембра, када је престао да постоји комплетан
Вараждински корпус. Тако је у периоду од само девет дана борбом
1 Ivica Hrastović, „Zauzimanje vojarni JNA u Varaždinu i predaja 32. varaždinskog

korpusa JNA“, Polemos, 9/2006, 121.
2 Исто, 124.
3 Исто, 130. – Пуковник Берислав Попов је 31. јануара 2017. о ратним догађајима
сведочио следећим речима: „У касарни у Вараждину био сам две године када је у
лето 1991. стигао генерал Трифуновић. Одмах за њим дошао је и пуковник Сретен
Радушки. Убрзо, ситуација је постала напета, Хрвати су мобилисали људе и око
7.000 њих опколило нас је и чекало да нападне. Морали смо да онеспособимо
оружје и предамо им касарну. Дубоко сам убеђен да смо нас тројица урадили праву
ствар, међутим, генерал Трифуновић је највише био изложен удару. Ми смо се
некако крили иза њега, подржавали његову одлуку и објашњавали људима шта је
било. Ми ни психолошки ни политички нисмо били припремљени за тај рат који
нас је очекивао. Били смо сатерани у ћошак, а Трифуновић се тада састао са свим
старешинама у касарни како би добио пристанак о повлачењу. На самом крају нас
је било 280, али пре тога нешто више. Другог септембра 1991. нама је наређено
да отпустимо обучену партију војника, те нам је остала војска која је била тачно
на половини обуке. Око нас је било неизвесно и напето, па су убрзо родитељи
почели да долазе и одводе своју децу кући. Бежало се на све стране. И старешине
и војници. Ти који су побегли ником ништа, а они који су остали са нама и ми који
смо остали да спасемо оно што се спасти може, ми смо прогањани судски и овде и
тамо“ (http://www.blic.rs/vesti/drustvo/ispovest-pukovnik-berislav-popov).
освојено или се у хрватске руке предало 36 касарни и складишта и | 185
26 других објеката, међу њима два центра везе и једна ракетна база.
И сви гарнизони од Ријеке до Сплита били су окружени, а
Далмација је у целини била одсечена. У окружењу су били гарнизо-
ни ЈНА у Винковцима, Нашицама и Славонском Броду. Ситуација
је била критична и у Грачацу, па је претила опасност да хрватске
снаге крену према Книну. У Карловцу су припадници хрватске
војске 21. септембра, на мосту преко реке Коране, зауставили два
моторна возила у којима се 25 припадника ЈНА превозило из касарне
„Мекушје“ у касарну „Логориште“ у Карловцу. Група од осам актив-
них припадника ЈНА одведена је у полицију, а група од 17 војника
српске националности, углавном резервиста из кордунашког места
Крњак (код Војнића), спроведена је пешице преко Коранског моста.
Када су ступили на мост, униформисана лица ликвидирала су њих
13, међу којима и неколико у лежећем положају, а већину хицима
из аутоматског оружја у стојећем положају. Четворица војника
спасила су се скоком са моста.1
Жестоки окршаји вођени су између Грачаца и Госпића. Јединице
Книнског корпуса и 1. бригада ТО Крајине сукобиле су се са хрватским
снагама код српског села Медак и код складишта ЈНА у хрватском
селу Свети Рок (у близини Грачаца). Генерал Вуковић је изјавио да
хрватске трупе настоје да пресецањем комуникације Госпић–Грачац
ударе с бока на јединице Книнског корпуса које покушавају да
деблокирају касарне у Далмацији. Ратиште у Медаку активирано
је после пада источног дела Госпића и Дивосела. Користећи тешко
наоружање заробљено у касарни „Станиша Опсеница“, хрватске
снаге су пробиле линију одбране у Госпићу, па је активиран фронт
код Медака, где су из Книна стигли тенкови Т84 и друга борбена
оклопна возила. Истовремено су из Книна у Лику отишли и камиони
са вишецевним ракетним бацачима.2
Каква је ситуација била за ЈНА, најбоље је показао састанак
Јовића, Милошевића, Кадијевића и Б. Костића од 24. септембра.
Б. Јовић: „Вељко делује веома збуњено. Говори о поразу војске,
о дезертерству, о недостатку мотивације, о великом неповерењу
Срба и према лојалним несрпским официрима, о драми људи и
породица. Каже да би моментално морао да смени 2.000 официра
1 S. Štrbac, „Zločini nad Srbima“, 4.


186 | да би избегао најгоре, што је веома тешко. Слободан му каже да
их смени, да је требало и раније. Вељко то једва подноси. Каже му:
’Лако је причати’.“1
Генерал Кадијевић је тражио да Србија и Црна Гора јасно
подрже ратне циљеве, да прогласе војску својом и да преузму ко-
манду, финансирање и даље вођење рата, и да је то захтев свих Срба
у Генералштабу ЈНА. Али, Јовић и Милошевић нису прихватили тај
план – требало је задржати постојеће стање и онда очекивати да се
ситуација реши сама од себе. Осим тога, важећа Милошевићева
парола била је да „Србија није у рату“, што је само показало степен
неспремности српског руководства да се сучи са реалношћу. Уместо
преузимања одговорности, нису прихваћене оцене о томе да је ЈНА
пред поразом и да мобилизација није успела. Б. Јовић: „Поготову не
можемо прихватити захтев да се војска лиши југословенског назива.
Тиме би Србија и Црна Гора потпуно изгубиле све предности, и
политичке и војне, у постојећем сукобу и спорењу. Како они то мисле
да српско–црногорска војска води рат са Хрватском и да је порази.
[...] После одласка Вељка и Бранка, Слободан и ја смо оценили да је
Вељко изгубљен и да би се врло радо извукао на кукавички начин.
Његов је морал на нули.“2
Прилично изненађујуће деловала је вест да су се Милошевић,
Туђман и Кадијевић 25. септембра састали у Београду и разгова-
рали о „стабилизовању мира“, како је службено саопштено. Речено
је и да се државна криза мора решити политичким средствима, уз
уважавање интереса свих југословенских народа.3
Настављени су и протести српских резервиста који су одбијали
да иду на фронт, као и протести родитеља оних који су већ били у
рату. Највише проблема било је код Товарника, одакле се вратила

2 Исто. – Српски резервисти масовно су се враћали са ратишта у Хрватској.
Говорили су о „издаји“, о томе да то није „њихов рат“ и да су потпуно
неприпремљени послати на фронт. Ваљевски резервисти вратили су се са фронта
у Славонији и организовали демонстрације у граду, а Информативна служба
команде 1. војне области оптужила их је за кукавичлук, издају и напуштање
положаја „у моменту напада хрватских плаћеника и усташа на јединицу ЈНА и
српско становништво“ (Борба, 25. септембар 1991, 5).
3 Борба, 26. септембар 1991, 1 и Политика, 26. септембар 1991, 1. – Политика
није посебно навела где је састанак одржан. Хрватски извори не говоре о овом
састанку, а ако је одржан, то је била последња посета председника Хрватске
главном граду Србије.
готово комплетна Ваљевска бригада. Њени припадници говорили | 187
су о лошем руковођењу и непостојању система веза, што је довело
до тога да је њихове положаје бомбардовала југословенска авијација.
Дошло је до побуне резервиста и из Косјерића, Пожеге и Ариља.
Краљевачки резервисти ратовали су код Вуковара, а протести у
овом граду били су све чешћи.1
Скупштина Србије је о рату расправљала током дводневног
заседања, 26. и 27. септембра. Првог дана, на седници затвореној
за јавност, били су и српски чланови Председништва Југославије.
Уводно излагање поднео је генерал Томислав Симовић: ЈНА
штити интересе Србије „и српства“; мобилизација у Србији спроводи
се у комплексним условима промењених друштвено-економских и
политичких односа, у условима када није завршен процес конституи-
сања оружаних снага, а тај процес није прилагођен вишепартијском
систему, што све има утицаја на понашање војних обвезника. На
слаб одзив на мобилизацију највише је утицало страначко дело-
вање: „Оно се пре свега манифестовало кроз истицање страначких
симбола – застава, амблема, кокарди, подизања три прста увис,
певањем провокативних песама и у покушајима компромитовања
ЈНА, нападима на власт, захтевима да се искључиво брани Србија у
њеним административним границама. Појединци су изјављивали да
не желе да се боре под симболима туђе партије, узвикивали пароле
’сви, сви’, ’нећемо преко Дрине’, ’хоћемо српску војску’. [...] Ратне
страхоте, па и погинула лица у борбама у Хрватској које редовно
приказују средства информисања, стварају психозу напетости и
страха. Евидентно је и деструктивно деловање жена позивом да
се не иде у оружане формације, да им синови, мужеви и браћа не
гину, а неретко су својим присуством у касарнама испред њих,
на мобилизацијским збориштима, и физички ометали извршење
мобилизације. Неки пропусти у војној организацији су неспорни,
као на пример грешке у дејству авијације која је фаталније делова-
ла. [...] Уручивање позива у Ваљеву, Богатићу, Ужицу, Косјерићу,
Младеновцу, Пожаревцу и Београду било је отежано, пре свега
избегавањем пријема, уз најразличитије изговоре, до појачаног
одласка у иностранство, наглашеније у АП Војводини. Због тога су
издати налози за привођење за 2.378 неодазваних лица, од чега је
приведено само 391 јер се остали нису могли пронаћи. Недостатак

188 | страха од санкција је такође негативно утицао на долазак у јединице,
тако и касније приликом њиховог самовољног напуштања. [...] Из
Територијалне одбране мобилисано је 10 партизанских бригада
и 12 других мањих састава, затим сви састави ЈНА Новосадског,
Ужичког и Крагујевачког корпуса и делимично Београдског и Нишког
корпуса и Команде одбране Београда. Значи, у Републици Србији
од укупног броја војних обвезника ангажовано је мање од 10%.“1
Генерал Симовић је тражио да се државни органи додатно ан-
гажују како би мобилизација била успешнија. Посебно је тражио да
се јединствено поступа према свим војним обвезницима без обзира
на друштвени положај и социјално порекло, као и да МУП предузме
све мере за обезбеђивање одазива војних обвезника, привођење и
проналажење оних који су напустили јединице: „На моралном плану
ангажовати све патриотске расположиве снаге које ће позитивно
утицати на мотивацију људи за успешно извршење мобилизације и
извршење борбених задатака.“2
У расправи је први учествовао Војислав Шешељ; пошто је седница
била затворена за јавност, рекао је да треба отворено разговарати о
„катастрофалним грешкама“ војног врха. Захтевао је хапшење гене-
рала Кадијевића јер је он, уместо да се бави армијским пословима,
стварао „војну комунистичку партију“ Савез комуниста – покрет за
Југославију, а у Генералштабу не постоји ни једна разрађена варијанта
за садашње ратне прилике у Хрватској. Шешељ је питао зашто није
стрељан генерал Трифуновић; генерал Кадијевић је требало да под-
несе оставку одмах после Словеније, „а он данас глуми тучу са Антом
Марковићем на седници Владе како би му Марковић на тај начин
подигао рејтинг у српском јавном мњењу“; ЈНА је спутана и зато
трпи недозвољиве поразе („ја мислим да ће се на светским војним
академијама истраживати како је било могуће да армија са оваквом
техником трпи поразе од усташких нерегуларних снага“); тражио је
да се одмах уклони петокрака („зашто инсистирати на тој прокле-
тој петокраки више?“); ЈНА нема ратни циљ („министар одбране
каже – циљ армије је да се деблокирају касарне; је ли нормалан тај
министар одбране? која је то армија у свету свој ратни циљ одређи-
вала деблокирањем касарни? ако нема ратног циља, ако се не види
1 Трибунал: Шешељ, доказ П01257. Стенографске белешке са 2. ванредног

заседања Скупштине Републике Србије.
2 Исто.
тај ратни циљ, онда неће нико да се бори за то“); од српских чланова | 189
Председништва тражио је да прогласе ратно стање („сада кад нема
ни Месића ни Дрновшека могуће је прегласавање, вас четворица се
састаните и прогласите то ратно стање, па нека Западна Европа у
недоглед расправља јесте ли имали право или нисте“); рекао је да из
стратешких разлога Влада Србије не сме да прогласи ратно стање јер
Србија „не сме да буде у рату са Хрватском“; за неуспех мобилизације
у Србији оптужио је Српски покрет обнове („разбили сте јединицу
у Лозници још приликом претходне мобилизације, читаву бригаду
сте разбили и немојте да се заваравамо данас, постоје сви конкретни
подаци и моја је примедба министру одбране што овде није рекао
која је странка и који су људи појединачно у томе учествовали, јер то
се све зна [аплауз]“), што је упалило ватру полемике са посланицима
ове странке („треба га склонити, то је силеџијско понашање“).1
Шешеља је подржао Милан Парошки који је имао чак и ради-
калнији приступ у захтеву које све територије у Хрватској треба
освојити; тражио је да се формира српска команда на челу са
Милошевићем као врховним командантом. Радомир Урошевић
(СПО) рекао је да су мере Владе Србије пут у увођење полицијске
диктатуре у Србији и да „ћемо Србију смањити и мимо администра-
тивних граница у којима се налази“. Будимир Кошутић је нагласио
да се води рат против српског народа, против православља, против
демократије и слободе и да се у тој ситуацији војни обвезници не
могу да говоре како не желе да иду преко Дрине јер је онда „Туђман
у праву да је граница на Дрини“. Бранио је ЈНА и рекао да је она,
иако није извршила свој задатак и сломила „нуклеус фашизма“, ипак
спречила геноцид над Србима у Хрватској; подржао је Шешељев
став да четворица чланова Председништва „изврше оно што треба
у овим тренуцима извршити“.2
Борисав Јовић је рекао да ствари нису тако једноставне како
изгледају, да Србија мора да води рачуна да са најмање жртава по-
стигне највећи ефекат, да Србија не може да објави рат Хрватској
и да од ЈНА створи српску војску јер би тако упала у „трагичну
грешку“ и била проглашена за агресора и не би могла да одбрани
интересе српског народа ван Србије „онако како мисли да га може
одбранити на овај начин на који то сада чини“; кључни циљ српске
1 Исто.
2 Исто.

190 | стратегије био је да се докаже како су се Словенија и Хрватска на-
силно отцепиле од Југославије а да српски народ у Хрватској има
право да остане у Југославији „ако жели и нико га не може силом
извести из Југославије: „Ако ми кажемо да смо се и ми искључили
из Југославије, онда нисмо више у позицији да југословенске зако-
не, југословенску снагу и све те аргументе користимо за решавање
проблема српског народа у Хрватској. Због тога је ЈНА, као врло
снажна сила која може заштити српски народ у Хрватској, за нас
сада од изузетног значаја. Који је наш циљ? Наш циљ је да, користећи
институцију ЈНА као легитимне војне силе Југославије, присилио
Републику Хрватску да своје интересе не остварује силом и да
присилимо Хрватску да прихвати политичко решење којим ће се
обезбедити право српског народа на самоопредељење. Према томе,
није циљ ЈНА да руши хрватску власт и да хрватском народу наметне
неку власт него да онемогући Хрватску да силом наметне решења
српском народу у Хрватској. Значи, циљ је врло јасан. Ако бисмо
напустили ту формулу, дошли бисмо у сукоб са Европом, дошло
би до сукоба републике са републиком, дошли бисмо у позицију
агресора и апсолутно би изгубили сваку подршку по међународним
и свим другим нормама јер они друкчије схватају права о којима ми
говоримо и права националних мањина.“1
Шешељ је реплицирао да Хрватској треба наметнути војно
решење, да ће свет онда признати оне територије где су Срби у
већини, „али ми хоћемо и оне територије где Срба има између 30%
и 50%, па и оне где их данас нема захваљујући геноциду у Другом
светском рату, јер нам то неки стратешки интереси налажу. Не
можемо бранити границе ако су оне само етничке, ако се не водимо
и неким стратешким разлозима у њиховом одређивању [...] па да то
буде линија Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица“. На крају је
закључено да скупштински Одбор за одбрану и безбедност направи
закључке који могу бити од користи за Министарство одбране.2
Онда се разговарало о Београдској иницијативи. Александар
Бакочевић је на почетку рекао да је у питању „пуна сагласност“
представника три републике о томе да се очува Југославија као
заједничка држава „равноправних народа и република“, да је у пи-
тању „глас разума“ који може деловати да се не настави започетим
1 Исто.
2 Исто.
путем рата „и великих невоља и страдања недужног становништва, | 191
а посебно Срба, већ путем дијалога и да се на миран начин траже
решења југословенске кризе“.1
Седница је настављена 27. септембра и била је отворена за јав-
ност. Београдску иницијативу подржао је и Драгољуб Мићуновић
јер „ми морамо да одржимо дијалог и свест о томе да смо суверени,
да одлучујемо о свом поретку, о својој земљи и о својим односима са
суседима и народима“. Упозорио је и да ЈНА не сме „да се измакне
из целог овог спора“, да се не смеју суспендовати савезни органи,
али и да се не може прихватити постојање „фантомских савезних
институција у којима њени представници заступају нешто што не
постоји за њих саме, почев од председника Месића па даље. Морамо,
дакле, имати компас шта желимо да радимо“. Рекао је да Србија мора
да има јасан став како војни обвезници, када добију позив („кад га
пробуде у поноћ“), неће бити у „моралној конфузији“.2
Војислав Шешељ је рекао да треба разликовати случај Словеније и
Хрватске – словеначко отцепљење треба прихватити („нека Словенија
буде проблем Западне Европе“), а руководствима Македоније и Босне
и Херцеговине треба јасно ставити до знања да једноставно морају да
остану у Југославији; захтевао је и да се у ЈНА уведе строга дисципли-
на, а да се у Србији спречи дефетизам, свако дезертерство, „строгим
казнама за сваки прекршај, јер нема те Армије на свету где војнички
састав може да поставља она питања која се код нас на неким местима
постављају. [...] Овога пута ако прокоцкамо шансу, ми смо дефинитив-
но изгубили оне границе које су успостављене на западу. Зато се тим
не смемо коцкати. Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица мора
бити наше опредељење и то је граница на коју Армија мора повући
све своје трупе. Ако није у стању да их без борбе повуче из Загреба,
треба их под борбом повлачити, уз бомбардовање Загреба. Армија
има још капацитета које уопште није употребила. Ако су јој трупе
угрожене, она има право да употреби напалм бомбе и све друго што
има у својим лагерима. И ту се не смемо играти. Важније је спасити
једну војничку јединицу него се бојати да ли ће тамо и неке случајне
жртве пасти. Па ко им је крив? Хтели су рат, имају рат (Аплауз)“.3
1 Исто.
2 Трибунал: Шешељ, доказ П01258. Стенографске белешке са 2. ванредног
заседања Скупштине Републике Србије.
3 Исто.

192 | Даљи ток седнице обележио је Зоран Ђинђић, председник
Извршног одбора Демократске странке. Прво је говорио о рату:
држава Србија има задатак да брани три вредности: безбедност
грађана Републике Србије, безбедност представника српског на-
рода који живи у српским крајинама и безбедност представника
„сународника наших“ који живе мањински изван тих крајева. Када
је желео да говори о томе да је безбедност у Србији нарушена
због мобилизације која је спроведена под „прилично хаотичним
условима“, прекинут је уз објашњење да је то била тема затворене
седнице: „Ако читате новине, то више није тајна. Да вас подсетим,
органи Републике Србије дужни су да брину за сигурност грађана
Србије. Независно од тога што Република Србија није у ратном
стању, грађани Србије учествују у рату, налазе се на линији фронта.
Та пардоксална ситуација да једна држава није у рату а да су њени
грађани у рату, не може органе Републике Србије да ослободи од-
говорности. Ја се надам да ће у закључцима са јучерашње затворене
седнице одговорност органа државе Србије бити прецизно изражена
и да ће та одговорност да подразумева стриктну контролу начина
на који се припрема одлазак грађана Србије на те ратне територије.
Мислим да је то очекивање и свих грађана Србије (гласови: то није
тема). Кад сте ви расправљали о хиљаду других тема, нико вас није
подсећао на то. Једино вам смета то што кажем неколико општих
реченица које се могу прочитати у нашим новинама у последњих 10
дана. [...] У сваком случају, желим да вам кажем оно што овде није
речено, а то је да је Социјалистичка партија Србије искористила
те хаотичне догађаје да би за њих оптужила опозиционе странке.
Сматрам да је злоупотребила једну заиста хаотичну ситуацију у којој
су се нашли бројни грађани Србије и надам се да се то неће поновити.
Надам се да је сигурност грађана Србије наш најпречи задатак“.1
Потом је говорио о Београдској иницијативи: она не уноси ни-
какву јасноћу у погледу статуса Срба који живе ван Србије, пре свега
у Крајинама, не омогућава никакву мотивацију грађанима Србије да
се у том контексту укључе, „него да она у ствари представља један
потпуно анахрон, један ванвремени документ у коме је тешко про-
наћи неку везу не само са данашњим даном, него је тешко пронаћи
неку везу са догађајима који се у овој земљи дешавају у протеклих
неколико месеци. Мислим да ова скупштина, због сигурности и
1 Исто.
својих грађана који се налазе на тим територијама и због наших | 193
сународника који тамо живе, да је она дужна да јасно дефинише циљ
активности у које се наши грађани укључују, било да је то у облику
учешћа у јединицама ЈНА или на неки други начин. Тај циљ може
да буде само један, а то је етничко разграничење између српског и
хрватског народа. Тај циљ не може да буде никако Југославија ни
федерација, ни конфедерација, тај циљ не може да буде дефанзивни
у смислу: ми не дозвољавамо да хрватски народ повуче из Југославије
један део српског народа, јер поставља се питање: колико дуго ми то
не дозвољавамо? То може да буде 10 година или 20 година. Питање је
да ли та одбрамбена линија толико дуго може да издржи. Скупштина
Србије је дужна да не расправљајући о конкретним границама, јер то
је ствар мировних преговора, јасно каже да је са становишта интереса
грађана Србије и српског народа дошао тренутак да се разграниче
српски и хрватски народ, јер је то основа свих сукоба који се данас
на тој територији дешавају. Мислим да је погрешна стратегија коју је
ова власт одабрала од самог почетка да иде на два колосека: на једном
колосеку да прича да је наш циљ очување Југославије, а на другом
колосеку да ради на реализовању неких националних интереса који
многим људима нису јасни, јер нису експлицирани. Захтевам од ове
скупштине да усвоји декларацију у којој би се захтевало да спор између
југословенских народа буде решен разграничењем између српског и
хрватског народа не прејудицирајући државну форму која ће после
тога настати и без навођења граница по којима ће се то десити. Свако
друго решење је губљење времена и свако друго решење нас води
све даље од мира, а мир мора да буде наш циљ независно од начина
на који ћемо до њега доћи“.1
Ђинђић се одмах нашао на жестоком удару посланика СПС-а
јер је покренуо разговор о правом карактеру рата, што је владајућа
олигархија у Србији пажљиво избегавала. Радоман Божовић је репли-
цирао да се рат води како би се спречио „државни и партијски терор
у Хрватској над грађанима и народом“ а не због граница. Ђинђић је
одговорио: „Мислим да је колега Божовић побркао неколико ства-
ри. Нисам рекао да је та иницијатива узрок било чега или да је она
изговор хрватској власти да чини нешто или да нешто не чини. Само
сам рекао да овај парламент и ова влада нису никада пред домаћу
јавност у Србији и Југославији, а ни пред светску јавност, изашли
1 Исто.

194 | са јасним ставом, у једној јединој реченици, у којој би рекли: ми
сматрамо да је једначина да се реше спорови у Југославији етничко
разграничење српског и хрватског народа. То нема никакве везе
ни са проширивањем граница Србије и то не значи за сваког оног
који би то рекао мешање Србије у унутрашње ствари неке друге
републике, то није истина, то је напросто једно становиште које
је легитимно и које се може у категоријама међународног права
бранити. Међутим, свако друго извлачење у смислу да се Власи не
досете, тј. ми ћемо се позивати на Југославију а ЈНА, као савезна
институција ће радити оно што ми хоћемо, то је неодговорно. Ако
се сто хиљада грађана Србије налази у тој југословенској војсци,
онда то мора да буде брига Републике Србије и не може да буде
скинута одговорност са нас због тога што су они у униформама
југословенске армије. То су грађани Србије и они се налазе у рату.
Ми морамо тим грађанима Србије да пружимо максималну сигур-
ност, али је нећемо пружити тиме што ћемо усвајати декларације
у којима се говори о Југославији у коју нико од нас више не верује,
ни у крњу Југославију, ни у тоталну Југославију, ни у Југославију до
Трста. Ако неко у њу верује, нека искрено то каже. Ја не верујем.“1
Војислав Шешељ је сматрао да је Ђинђићево излагање само још
„једна подвала“ од стране „издајника“ српског народа – да се „зале-
тимо и прогласимо рат Хрватској, да кажемо да је Србија у рату са
Хрватском и све смо тиме изгубили“. Зоран Ђинђић: „Ја сам у свом
животу био члан једне странке, не као господин Шешељ члан пет
или шест странака. Мислим да то говори о некој принципијелности
или можда о сиромаштву маште. Они који имају више маште, они
наравно могу да сваки трећи дан оснивају нове станке. А ако се ради
о моралним основама деловања, ја мислим да је свака морална осно-
ва било ког политичког деловања боља него мржња. А у деловању
странке господина Шешеља нисам успео да видим ништа друго до
мржњу. Мржња се може претворити у политичко начело. Али мржња
је киселина која разједа народе. Та киселина, господо посланици,
она разједа и српски народ. Ја вас молим да размишљате о здрављу
српског народа, јер и то је део политичке одговорности, да ти наши
млади људи који читају новине, да у њиховим душама не буде мржње
према људима са којима живе. Ако нека странка, користећи драму,
користећи ратну ситуацију, користећи то што у тим ситуацијама
1 Исто.
мржња излази на површину, ту мржњу претвори у политички про- | 195
грам, она може да постигне успех. Имамо бројне примере у историји,
имамо те примере у неким западним републикама. Али, да ли је то
добро за наш народ? То процените ви. То ће сигурно да процењују
поколења врло брзо, за 10 или 20 година кад буду анализирали овај
наш кошмар. Они ће видети где су били извори мржње и то извори
мржње међу нама, а о неким другима да не говоримо.“1
Српски покрет обнове, најзначајнија опозициона снага у Србији,
често је имао противречне ставове о рату. На седници Централне
управе одржаној 28. септембра, Вук Драшковић је говорио о управо
одржаном заседању Скупштине Србије и српским ратним циљевима.
Рекао је да је српском народу у „српским западним крајинама усташки
нож под грлом и само Србија може и мора да му помогне. Више од
200.000 Срба из авнојевске Хрватске већ је напустило своја огњишта
а званична Србија има образа да каже како није у рату са усташама.
Да ништа друго усташе нису учиниле него што су пре неки дан дигле
у ваздух нашу цркву мученицу у Јасеновцу, довољан је разлог да им
објавимо рат, и као нација и као држава“. Тражио је да власт у Србији
обустави рат против опозиције јер је крајње време да схвати да „срп-
ству не прети опасност од Срба који се окупљају на Тргу слободе,
већ од усташких црних легија. Мора се ставити тачка на вређање
српске омладине. Нису наши момци ни дезертери ни кукавице“ већ
српска власт није прогласила ратне циљеве и није створила српску
војску. Драшковић је и овом приликом тражио да се формира таква
војска „и одмах њене трупе упутити у наше крајеве на западу“ јер је
све друго сумњиво и несигурно: „Српска држава а не ЈНА обавезна је
да, без оклевања, обзнани ратне циљеве. СПО их је одавно обзнанио.
Објавили смо и мапу наших крајина у данашњој Хрватској, сачињену
према етничком стању из априла 1941, пре почињеног усташког
1 Исто. – Касније је и Скупштина Црне Горе прихватила Београдску иницијати-

ву. У заједничким ставовима две скупштине саопштено је да се решење југословен-
ске кризе мора заснивати на легалитету и континуитету Југославије као државе а не
на њеном укидању „само због тога што неки њени конститутивни народи не желе
више да живе у Југославији“. Србија и Црна Гора су изразиле „пуно поштовање“
права на самоопредељење сваког југословенског конститутивног народа који више
не жели да живи у Југославији, „али захтевамо пуно поштовање изражене воље
српског и црногорског народа и грађана Србије и Црне Горе да се очува Југосла-
вија као заједничка држава“. У тој држави могли су да живе и други југословенски
народи „који то желе“ (Трибунал: Милошевић, доказ П338.9).

196 | геноцида. У Српској војсци, под српским националним барјацима
и предвођени српским командантима, за те међе хоћемо да гинемо.
Морамо. Нема Србина који ће пристати да усташка нога скрнави
Јасеновац, највећи гроб и највећу светињу у нашој историји. Српска
војска је и највећа гаранција мира. Одустаће, сигурно, усташе од
својих ратних амбиција оног часа када српска војска буде основана.“1
Положај ЈНА у Хрватској погоршавао се из дана у дан. Недефини-
сани ратни циљеви, хаотично стање у командним структурама и
отпор резервиста из Србије обележили су последње дане историје
ЈНА. Због тога су Кадијевић и Аџић 28. септембра затражили нови
састанак са државним врхом Србије и Црне Горе. На састанку
су били Јовић, Милошевић, Булатовић и Бранко Костић. Према
Јовићевим наводима, Кадијевић је говорио о „организованом раду
на разбијању војске“ који је водила српска опозиција јер је тражила
да се Врховна команда и војска очисте од „издајника“. Директно
је рекао да су у „последња три дана“ у Гардијској бригади, Ратном
ваздухопловству и на ВМА испољене „агресивне и пучистичке“
намере према руководству ЈНА („траже се људи који ће све очис-
тити, срушити, побити“). Отворено је рекао да сумња на Михаља
Кертеса као организатора антиармијске кампање; рекао је и да се у
Србији тражи да војска донесе победу „а да нико неће да се бори“,
па је питао зашто Милошевић „никада није јавно иступио у корист
војске и мобилизације“.2
Кадијевић је говорио и о бројним психолошким траумама и
проблемима официра и генерала из мешовитих породица и бракова;
наговестио је да је спреман и да поднесе оставку. Изнео је податке о
бекству српских резервиста са многих фронтова: Ваљевци су отишли
са границе Црне Горе и Херцеговине, Крагујевчани и Војвођани
из Славоније; из Лозничке бригаде која је била на Банији отишло
је 400 резервиста. Јовић и Милошевић су тражили хитне кадровске
промене; Кадијевић је љутито одговорио да то траже и пучисти:
„Слободан покушава да избегне конфронтације. Разговарамо о
консолидацији у редовима ЈНА, кадровским променама. Међутим,
јасно је да војска покушава да на нас пренесе одговорност за сопс-
твене грешке и поразе.“3
1 „Рат без ратног циља“, Српска реч, 14. октобар 1991, 44–45.
3 Исто, 390.
Генерал Аџић је говорио о стању јединица: једна елитна јединица | 197
Гардијске дивизије доживела је расуло – остала је без војске одласком
регрута после одслужења војног рока, а попуна резервистима није
успела; 2. механизована бригада (Ваљевци) комплетно је побегла. То
су „ортодоксни српски националисти“; сада у Шиду стоји комплетна
техника без војске. Рекао је и да је стање војске у Крајини било на
ивици анархије: „Нема их на бојишту, у Лици се слабо боре. Где су
Срби – Славонци? Зар мисле да ће други да им бране земљу.“1
•••
Последњи дани септембра обележени су новом жетвом смрти.
Праву драму представљало је освајање гарнизона ЈНА „Божидар
Аџија“ у Бјеловару. У њему се налазила комплетна 265. механизо-
вана бригада (без мањег дела у Окучанима) „А“ класификације са
великом количином оклопне, топовске, транспортне и друге бор-
бене и неборбене технике размештене у неколико војних објеката
у граду. У Бјеловару је била и команда 28. партизанске дивизије и
једне њене бригаде.
У периоду од 21. до 29. септембра хрватске снаге у Бјеловару
почеле су припреме за брутални обрачун који је уследио. Објекти
ЈНА били су под потпуном блокадом, формиране су артиљеријске
јединице, успостављен је систем противваздушне одбране и напра-
вљени сви оперативни планови разоружања јединица ЈНА. Наређење
из Главног стожера хрватске војске стигло је 27. септембра; у њему је
стајао да се ситуација у Бјеловару и гарнизону ЈНА мора „разрешити“
до 30. септембра. Према плану „Билогора“ Кризни штаб Бјеловара
требало је да координира све акције хрватских снага из Бјеловара и
допунских јединица из Вараждина. Генерал Тус, касније одликован
„Редом Николе Шубића Зринског“ и „Редом хрватског тролиста“,
наредио је тајну ликвидацију „екстремних“ особа пре него што би
оне својим „непромишљеним поступцима“ нанеле „масовне губитке
пучанства и огромне материјалне штете“.2
Напад на гарнизон ЈНА, после 17 дана блокаде, почео је 29. сеп-
тембра ујутро. Команда 5. војне области успела је да изврши притисак
на хрватске власти у Загребу и посматрaчку мисију Европске заједнице
1 Исто.
2 Željko Karaula, „Osvajanje vojarne Božidar Adžija u Bjelovaru 1991“, Časopis za
suvremenu povijest, 1/2007, 18–19.

198 | да нареде престанак борби у Бјеловару. Ипак, директно наређење
за престанак борби из штаба хрватске војске није извршено, док је
посматрачка мисија ЕЗ заустављена на прилазу граду. Према изјави
Јуре Шимића, председника Кризног штаба Бјеловара, он је током
трајања борби од генерала Петра Стипетића из Главног стожера
Хрватске војске добио наређење да се напад на касарну настави.1
После готово целог дана борби, око седам сати увече, при-
падници ЈНА су се предали. Заробљено је 365 војника и 60 официра.
Према хрватским наводима, „неутврђени број“ војника и официра
ЈНА погинуо је заједно са заповедником касарне.2 Пуковник Рајко
Ковачевић, командант бригаде, наредио је обустављање даље
одбране, одлагање оружја, предају војника и старешина и њихово
престројавање у кругу касарне.
По уласку у касарну, Јуре Шимић је наредио да се заробљени
војници и старешине скину до појаса, а потом је из строја извео коман-
данта Ковачевића и његове помоћнике, потпуковника Миљка Васића и
капетана I класе Драгишу Јовановића, одвео их педесетак метара даље
од строја, и у свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши
их на лицу места. Како је саопштио Документационо-информациони
центар „Веритас“, грађани Бјеловара, према Шимићевој наредби,
обилазили су дан касније, 30. септембра, заузету касарну у којој
су били изложени лешеви убијених официра, „које су у мимоходу
скрнавили пљувањем и мокрењем по њима“.3
Мајор Милан Тепић, у намери да не дозволи освајање војног
складишта у оближњем селу Беденик, активирао је претходно
постављен експлозив, при чему је и сам погинуо.4 Број погинулих
1 Исто, 21.
2 Исто.
3 http://www.veritas.org.rs/e-veritas-29-09-2019. – Јуре Шимић (1952), рођен је у
селу Галечић у општини Томиславград, oснивач је првог огранка ХДЗ у Бјеловару и
председник Извршног већа те општине. Према исказима српских цивила, наређивао
је паљење српских кућа и јавно позивао на „чишћење Билогоре“. По завршетку
рата, Шимић је искључен из ХДЗ-а, осумњичен је за ратни злочин, ухапшен је 2010,
кратко време је провео у истражном затвору у Бјеловару и пуштен да се брани
са слободе. Судски процес пред Жупанијским судом у Ријеци почео је јуна 2015.
године. Првостепеном пресудом саопштеном 2. октобра Шимић је ослобођен било
какве одговорности (http://www.novilist.hr/Vijesti/Crna-kronika/RIJECKI-SUD).
4 Председништво СФРЈ постхумно је 19. новембра 1991. одликовало Милана
Тепића Орденом народног хероја Југославије „за изванредан подвиг у борби
против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару“
припадника ЈНА и хрватских снага у тој експлозији није утврђен. | 199
Познато је да је са Тепићем погинуо и војник на редовном служењу
војног рока Стојадин Марковић из околине Ваљева.1
Према српским изворима, шесторица заробљених припадника
ЈНА, Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван
Хосјак, Бошко Радоњић и Мирко Остојић, углавном са подручја
Бјеловара, издвојени су и затворени у Полицијску станицу. Одатле
су их ноћу 3. октобра извела униформисана лица и стрељала у шуми
Чесма, недалеко од места Мало Кореново. Стрељање је преживео
цивил Саво Ковач из Бјеловара.2
Српске снаге у Крајини имале су и проблем типичан за све рато-
ве – рад за супротну страну. Најтеже стање по том питању било је у
Обровцу. Према подацима „органа безбедности“ из Бенковца, Јова
Јаковљевић, вулканизер из Обровца, везиста у Штабу ТО, достављао
је Кризном штабу и МУП-у у Задру поверљиве информације о једи-
ницама Крајине: „Иначе стање у обровачком штабу ТО је крајње
забрињавајуће, царује групашење, међусобно оптуживање, пљачке
и нерад. Лако се уочавају негативности које се највише изражавају
у лоше спроведеној мобилизацији, неизвршавању задатака, потпу-
ном расипању већег дијела јединица и пљачки приватне имовине
од старне резервиста које нитко не спречава. Штаб је потпуно под
(Трибунал: Стенографске белешке са 165. седнице Председништва СФРЈ). Орден

је 6. децембра 1991. Тепићевом оцу Стеви уручио Бранко Костић. Он је тада рекао
да се они исти који су пре 50 година конституисали независну хрватску државу
труде да такву марионетску државу поново формирају, али, српски народ, поучен
горким искуством, „није више био спреман да иде на клање“ као у Другом светском
рату. Рекао је и да чин мајора Тепића „најбоље подсећа на потез хероја српског
народа Стевана Синђелића“ (Политика, 7. децембар 1991, 10). Милану Тепићу
је 29. септембра 2017. откривен споменик у Београду. Зоран Ђорђевић, министар
за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у тадашњој Влади Србије рекао
је: „Овај споменик који смо открили данас не указује част само Милану Тепићу,
његовој породици, већ читавом српском народу. Захваљујући овом споменику,
Србија је данас праведнија држава, боља него што је јуче била. Праведнија, јер је
одала признање јунаку који то заслужује. И боља, јер је заштитила истину о човеку
који је одлучио да оде у легенду“ (http://www.b92.net/info/vesti/).
1 Већина заробљених официра, млађих официра и војника ЈНА убрзо је размењена
за заробљене припаднике хрватске војске. Размена је извршена 14. октобра 1991.
на мосту између Славонског и Босанског Шамца (на граници Хрватске и Босне
и Херцеговине), по начелу „сви за све“, уз посредовање Међународног комитета
Црвеног крста (Ž. Karaula, „Osvajanje vojarne Božidar Adžija“, 22).
2 http://www.veritas.org.rs/e-veritas-29-09-2019.

200 | контролом резервног капетана Баџа Душана чије је понашање крајње
негативно. На руку им иде и честа алкохолизираност команданта
штаба Допуђ Јове који је изгубио сваки утицај и ауторитет. [...]
Можемо слободно закључити да су борбе против непријатеља у
Обровцу замјењене борбом за власт и функције.“1
Ни рат у западној Славонији није прошао без злочина према
цивилном становништву. Током 30. септембра група српских терито-
ријалаца из Окучана, на челу са Милорадом Дабићем (са њим су још
били Бошко Крњајић и Гостимир Милановић) убила је више лица
на подручју села Лађевци, општина Нова Градишка: „Окривљени
Дабић је, по наговору окривљеног Крњајића, лишио живота више
лица, употребом ватреног оружја, и то најпре Ану Ковачић коју јe
позвао да изaђе из куће, и потом је убио испред подрума, а затим је
отишао до куће Филиповића и позвао их да изађу у двориште, када
је убио супружнике Ђуру и Марију Филиповић, те њихово дете
старо 10 година (у списима нема имена детета) да би након тога
одмах отишао до куће Шајиновића, где је убио Станка и његову
супругу. Кривични поступак – истрага је вођена због кривичног
дела вишеструког убиства из члана 35, став 2, тачка 6 Кривичног
закона Републике Хрватске. Према подацима из уписника Војног
суда у Београду, овај кривични поступак је завршен тако што се
војни суд огласио ненадлежним и списе доставио Општинском
суду у Београду ради изрицања мере безбедности обавезног пси-
хијатријског лечења и чувања у здравственој установи, обзиром да
је вештачењем утврђено да је окривљени неурачунљив.“2
1 Трибунал: Мартић, доказ 00534. Извештај од 29. септембра 1991. – О стању

у одредима територијалне одбране Обровац сведочанство је оставио и капетан
Јово Допуђа, командант Штаба: „Наоружања имамо довољно по количини, али
не и по врстама, односно дефитцитарни смо са аутоматским и полуаутоматским
наоружањем. Стање опреме је незадовољавајуће. Оскудни смо и са двогледима,
како се ближи зима потребна нам је зимска одјећа. Борбени морал је добар, али
постоји проблем неодазива мањег броја људства. У задње вријеме позитиван
је утјецај одиграло притварање појединаца и слање у кнински затвор. Велике
проблеме за јединице ТО представља ангажирање у резервни састав ЈНА, јер се
врши осипање из јединица ТО али за обрану у цјелини ово може да буде корак
напријед. Морал је битно нарушен због лоповлука и крађе, као и нефункционисања
локалне власти“ (Трибунал: Хаџић, доказ П02550. Извештај од 7. октобра 1991).
2 Трибунал: Хаџић, доказ П03024. – Када је Хрватска пред Међународним су-
дом правде у Хагу против Србије подигла оптужницу за геноцид, Министарство
иностраних послова СРЈ је, у циљу одговора на тужбу, од Војног суда у Београду
тражило да се доставе подаци о поступцима који су пред војним судовима вођени
Из Београда је, у раним јутарњим часовима 30. септембра, | 201
према Хрватској кренула нова колона од 200 војних возила.1 ЈНА
је још једном покушала да покрене стратешку офанзиву великих
размера како би војно поразила Хрватску и присилила је на предају.
Али, масовно одбијање српских резервиста да иду у рат и видљиви
недостатак ентузијазма међу онима који су већ били на фронту,
оставио је бројне формације са значајним мањком људства, па се
од многих операција одустало.2 Чак ни на витални сектор источне
Славоније, где је армијски врх планирао главни напад, није дошло
довољно пешадијских снага, што је онемогућило офанзиву. Хаос
проузрокован распадом земље коначно је сломио самопоуздање ЈНА.
против „лица која су учинила кривична дела против живота и тела лица несрпске
националности, као и против њихове имовине“ на територији Хрватске у периоду
од 1991. до 1995. године. Пуковник Ђорђе Трифуновић, председник Војног суда,
доставио је 14. фебруара 2003. правној служби Министарства податке за укупно 30
таквих случајева, уз следећу напомену: „Војни суд у Београду је правни следбеник
Војног суда у Загребу и Војног суда у Сарајеву и располаже са подацима о кривич-
ним предметима за период од октобра 1991. до маја 1992. тако да нисмо у прилици
да пружимо комплетне податке. Војни суд у Загребу, у свом седишту, поступао је до
почетка октобра 1991. када је принудно исељен у Бања Луку. Приликом исељења,
на једном од контролних пунктова од стране МУП-а Хрватске и паравојних једи-
ница отета је целокупна архива (предмети и уписници), као и део архиве Војног
суда у Љубљани коју је тај суд преузео у јулу 1991. године. Прегледом уписника и
регистара, те неуништене архиве, пронашли смо одређени број предмета у којима
су оштећена лица несрпске националности, при чему треба имати у виду да се у
уписницима не воде подаци о оштећенима, поготово не о њиховој националности,
нити је постојао регистар оштећених. То је знатно отежало прикупљање података,
а доводи у питање и коначност тих података. Могуће да постоје и други предмети.
[...] Посебно је питање због чега тадашња власт СФРЈ није прогласила ратно стање
и формирала ратне војне судове, што би свакако допринело ефикаснијој кривич-
но-правној заштити живота и имовине“ (исто). У раду ће даље бити коришћени
подаци за случајеве који су значајни за описивање ратних догађаја.
1 Борба, 1. октобар 1991, 1.
2 Проблеми са резервистима и даље су били нерешиви. Генерал Симовић је 30.
септембра разговарао са родитељима војника који су били на Банији. Родитељи су
тражили да се њихови синови што пре врате, а генерал им је одговорио следеће:
„Ако хоћете, што не идете по децу? Ваша савест одговара у чему ћете учествовати, у
одбрани српства или издаји. Зар смо дотле дошли да Туђман има помоћ од Немаца,
а 300.000 наше браће у Хрватској, коју усташе и фашисти кољу, не може од нас
очекивати руку помоћи? Не брани се српство на Дрини. Шанса је да се одбрани у
Лици, на Банији и Кордуну. Тамо наше јединице треба само да учврсте успех, оно
што је ЈНА већ одрадила, након чега остаје да политичари седну и утврде границе“
(наведено према: Борба, 1. октобар 1991, 5).

202 | Генерал Кадијевић је у име Штаба Врховне команде 1. октобра
упутио још један ултиматум властима у Загребу: председнику
Туђману, хрватској влади и Главном штабу хрватске војске. Рекао је
да Хрватска игнорише све постигнуте споразуме о прекиду ватре, да
се договорена примирја користе за концентрацију снага и извођење
напада на војне објекте и нападе на касарне са многоструко јачим
снагама, да се припадницима ЈНА ускраћују вода и храна и да се
„фактички ради“ о својеврсном геноциду: „То се више не може
толерисати. Зато вас упозоравамо: 1. за сваки нападнути и освојени
објекат ЈНА биће одмах уништен по један објекат од виталног значаја
за Републику Хрватску; 2. за сваки нападнут и заузет гарнизон биће
уништени витални објекти града у коме се гарнизон налази. То је,
истовремено, упозорење цивилном становништву да се благовре-
мено повуче из тих насељених места. Уколико желите да избегнете
даље крвопролиће и разарања, нека локални органи власти одмах
ступе у контакт са надлежним командама ЈНА ради омогућавања
потпуно безбедног извлачења јединица са целокупном техником и
покретном имовином, као и чланова породица припадника армије
из угрожених гарнизона.“1
Председник Хрватске је одговорио да је „неточна тврдња“ да
оружане формације Републике Хрватске не поштују споразуме о
прекиду ватре, већ да копнене, ваздухопловне и поморске снаге ЈНА
настављају са офанзивним дејствима у западној Славонији, северној
Далмацији, на Банији и врше блокаду појединих лука: „То се чак
чини и према дубровачком подручју у којему нема међунационалних
напетости нити војног оправдања за такво дјеловање. Одбацујемо
такођер и тврдње да се против припадника ЈНА и њихових обитељи
врши геноцид. Српска политика, уз коју се сврстао војни врх, на тој
тези гради своју експанзионистичку политику затирања хрватског
живља, протјеривања с његовог огњишта и разарања хрватских ин-
дустријских и културних добара. Доказ тога је и пријетња одмаздом
по витланим и цивилним циљевима, што је без преседана и противно
међународном ратном праву и Женевским конвенцијама.“2
Генерал Кадијевић је, у 11 увече, одговорио да су догађаји
током 1. октобра (напади на јединице ЈНА у Вуковару, у рејонима
Винковаца, Превлаке, Глине и Задра и „брутално насиље“ над српским
1 Трибунал: Милошевић, доказ П328.7 и Политика, 2. октобар 1991, 1.

2 Наведено према: Z. Tomac, Iza zatvorenih vrata, 95.
становништвом) у потпуности потврдили оцену изнесену у упозо- | 203
рењу Штаба Врховне команде: „Стало нам је да се коначно спроведу
договори о прекиду ватре у духу Изјаве из Игала и саопштења из
разговора од 24. септембра. Међутим, с врло провидном намером
злоупотребили сте све досадашње споразуме и договорена прими-
рја користили за јачање ваших војних формација. Интензивирање
бескрупулозних притисака на припаднике ЈНА и чланове њихових
породица и насилно запоседање појединих војних објеката – томе
је дефинитивно дошао крај. Речима се више неће веровати.“1
Ултиматум је подржало и Председништво Југославије које је 1.
октобра заседало у непотпуном саставу (без Месића и Дрновшека).
Претходно је Месић одбио да закаже седницу Председништва, па је
седницу 26. септембра сазвао потпредседник Б. Костић.2 Месић је
30. септембра покушао да спречи одржавање ове седнице. У писму
Антону Старом, генералном секретару Председништва, рекао је да
је седница заказана нелегално и незаконито: „Спреман сам сазвати
сједницу Предсједништва у било коме мјесту, под увјетом да ми је
прометно доступно. Молим Вас, исто тако, да информирате чланове
Предсједништва о томе да предсједник није на дуже вријеме спријечен
у обављању својих послова, ако му ЈНА (властита војска) омогућава
долазак у Београд. Присуство нелегалној сједници Предсједништва
сматрат ћу приклањање војном пучу.“3
Председавао је Бранко Костић, а на седници је био и адмирал
Бровет као изасланик генерала Кадијевића. На овој седници иначе
је у првом плану требало да буде Босна и Херцеговина, како је то
12. септембра тражило њено Председништво. Међутим, Месић
је захтевао да се седница одржи у Сарајеву, што Бранко Костић и
Јовић нису прихватили. Б. Костић: „Мислим да је ствар више него
јасна, да се ради о свјесном покушају блокаде рада Предсједништва
Југославије као још једног, да кажем, у врху федерације легитимно
изабраног у вишестраначким скупштинама органа, у ситуацији када
је савезна скупштина блокирана и онемогућен њен рад, у ситуацији
када је Савезно извршно вијеће проглашено непризнатим од поје-
диних република и да се жели на тај начин покушати блокирати рад
јединог органа који у условима ратне ситуације још увијек може


204 | у складу с Уставом Југославије да обавља оне функције које му
припадају, што је очигледно срачунато са жељом да се на тај начин
елиминише и Врховна команда ЈНА, да се разбије и ЈНА и да се да
се иде на концепт тихог гашења Југославије.“1
Председништво је закључило да је политичко–безбедносна
ситуација у земљи „крајње тешка и драматична“ и да прети свео-
пшти грађански рат. Оцењено је да прекид ватре у Хрватској није
обезбеђен, за шта су окривљене хрватске оружане снаге: „Оружани
сукоби однели су велики број људских живота и довели до огромних
материјалних разарања. Такође, указано је да су очигледне опасности
да се оружани сукоби прошире и на Босну и Херцеговину и Црну
Гору и отворе нова ратна жаришта у земљи, што може довести до још
тежих међунационалних и међурепубличких сукоба. Све то указује
да се Југославија налази пред непосредном ратном опасношћу.“2
Председништво је констатовало и да је дошло до блокаде у
раду свих федералних институција, па је закључено да се иницира
одржавање проширене седнице са најодговорнијим савезним и
републичким руководиоцима како би се размотрили услови за
1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Hrvatskoj, 256. Стенографске

белешке са 143. седнице Председништва СФРЈ.
Председништва СФРЈ. – Реченица да се „Југославија налази пред непосредном
ратном опасношћу“ искоришћена је да се на седници од 3. октобра констатује
да је Председништво одлучило да се Југославија налази у стању „непосредне
ратне опасности“. У интервјуу који је дао ауторима документарне серије „Смрт
Југославије“, Костић је објаснио како су он, Јовић, Бајрамовић и Југослав Костић
припремили опширан предлог закључака који је укључивао и многе оцене за које
су унапред знали да их Богићевић и Тупурковски неће прихватити. При крају
тог опсежног предлога закључака „готово неприметно је укључена и оцена да се
земља налази у непосредној ратној опасности“. Богићевић и Тупурковски, који
су се сатима противили неким другим ставовима из предлога закључака, нису ни
приметили ту кључну оцену и тако је она прошла. У интервјуу је Костић то оценио
као „мали политички трик“ и додао како то није било „ни први ни последњи пут“.
Када је 13. фебруара 2006. сведочио на суђењу Слободану Милошевићу, након
што му је показан снимак интервјуа, потврдио је његову аутентичност: „Ово су
тренуци искрености, мислим да је тако. Али имајте у виду да се ми мјесец дана прије
тога нисмо могли састати. Земља је у рату, они бојкотују рад Предсједништва. И
након њиховог доласка, 1. октобра Месић пише писмо Изетбеговићу и Глигорову и
критикује зашто су ови 1. октобра дошли на сједницу Предсједништва. А преузели су
обавезу и Европска заједница и сви они да неће блокирати рад савезних институција.
Према томе, немам шта да вам кажем“ („Transkript sa suđenja pred MKSJ“, 95–96).
обезбеђивање примирја, функционисање савезних органа и све до- | 205
тадашње иницијативе о будућности Југославије. Пошто скупштина
није заседала, поставио се проблем даљег финансирања ЈНА, па је
Председништво „препоручило“ Народној банци Југославије да,
„до стицања услова за доношење закона“, одобрава аконтацију
за финансирање ЈНА до износа утврђених средстава у Закону о
привременом финансирању потреба федерације у 1991. години.1
Ову седницу Председништва пратиле су бројне непроверене
информације, па је Стјепан Месић демантовао да је поднео оставку.
Изјавио је да је „жив и здрав“, али је „прометном и комуникацијском
блокадом“ спречен да буде нa свом рaдном месту. Алијa Изетбeговић
je саопштио да на седницу није дошао јер није поштован пословник
који каже да седницу Председништва може да сазове само његов
председник.2
Снажно су одјекнуле и вести да је генерал Кадијевић ухапшен,
или се у најбољем случају налази у кућном притвору. Бранко Костић
је изјавио да генерал није ухапшен, а да на седницу Председништва
није дошао „само из разлога што је имао много посла“. Ипак, општи
утисак је био да је у армијском врху дошло до озбиљних несугла-
сица и сукоба јер се ЈНА исувише „млитаво понаша“ на ратишту у
Хрватској, да због неодлучности војног врха гину војници а да су
припадници ЈНА изложени „беспризорном убијању“ и свим врстама
злостављања и понижавања од стрaне оружаних снага Хрватске.
ССНО је демантовао да је дошло до кадровских промена у Штабу
Врховне команде: „Ради се о лажима и грубим дезинформацијама“.3
Бранко Костић је за 2. октобар заказао нову седницу Председ-
ништва, са једном тачком дневног реда: „Нека актуелна питања из
области општенародне одбране“. Седницу је тражио војни врх. Месић
је уредно позван на ову седницу, а он је у одговору Антону Старом од
2. октобра истакао следеће: „Потпредсједник Предсједништва с неким
члановима српског блока учествује у војном пучу и намјерно покушава
незаконитим манипулирањем исходити одлуке Предсједништва како би
легализирао незаконите и неуставне одлуке Армије. Ставови српског
1 Трибунал: Милошевић, доказ П328.28. Нацрт записника са 143. седнице Пред-

седништва СФРЈ. – На овој седници је одлучено да се активира одлука донесена
још 29. марта 1990. о обнављању дипломатских односа са Израелом. Са функције
амбасадора Југославије у Паризу опозван је Божидар Гагро.
2 Borba, 2. октобар 1991, 5.
3 Исто.

206 | блока у Предсједништву ме не чуде, али ме изненађује приступање
војном пучу господина Богића Богићевића и Васила Тупурковског.
Морам још једном нагласити да та иста ЈНА која тражи да се њено
финанцирање стави у дневни ред, тенковима на аутоцести и блокадом
зрачног промета онемогућава долазак на сједнице и легитимном
предсједнику Предсједништва СФРЈ.“1
Месић је 2. октобра писао и америчком председнику Џорџу
Бушу. Саопштио је да ЈНА делује „аутономно и ванинституционално“
јер југословенске федералне институције више не постоје. Рекао је
и да му Армија не дозвољава да дође у Београд, да се агресија Србије
на Хрватску може зауставити само „признањем новог реалитета,
јер је очито да Југославије каква је била више нема“. Оптужио је
Милошевића да је срушио југословенску федерацију: „Излаз је сада
једино у признању нових субјеката у њиховим границама, иначе рат,
злочини и разарања наставит ће се, а ратни пожар који је започео
задњи бољшевички бастион Слободана Милошевића, Србија, пре-
нијет ће се и на шири еуропски простор. Учините нешто да се рат
у Југославији заустави, јер Ви то можете.“2
Седница Председништва је одложена, због недостатка кворума
како јe саопштено. Тупурковски је имао „здравствених проблема“, а
Богићевић је хитно позван у Сарајево јер се Прeдседништво Босне
и Херцеговине није сагласило да он учествује у раду седнице коју
је сазвао Бранко Костић.3
Председништво Босне и Херцеговине заседало је 2. октобра, на
предлог Богића Богићевића. Он је говорио о седници Председништва
Југославије одржаној дан раније. Биљана Плавшић је рекла да
је „трагедија у Југославији“ изазвана кршењем савезних закона:
„Република Хрватска, Република Словенија хоће да се одвоје. Нека
се одвоје, али законски нека се одвајају, цивилизацијски, онако како
треба концем 20. вијека да се ради“. Стјепан Кљуић је реплицирао
да је то „празна прича“, а да Богићевић није ни требало да иде на
седницу Председништва Југославије, „јер ми смо се договорили
да не може бити састанак док је Месић жив или док није поднио
оставку. Доласком Богићевића пристао је доћи Тупурковски који

2 Трибунал: Милошевић, доказ Д107. – Месић је као прилог доставио ултиматум
који је генерал Кадијевић упутио хрватским властима 1. октобра.
је данас одмах болестан, јер је видио шта је јуче урадио. [..] Госпођа | 207
Плавшић стално говори о законима. За мене, од свих ових задњих
инцидената, највећи је када је Предсједништво, односно војска, при-
хватила да се повуче из Словеније. То је највећи ударац Југославије.
ЈНА је пустила да се граница Југославије ослободи. Повукла се из
Словеније, дала Словенцима слободу. Друга је ствар што су то
подударни интереси Словенаца и Срба“.1
Алија Изетбеговић је предложио да Богићевић не учествује у
раду Председништва Југославије ако оно не заседа у комплетном
саставу, а Биљана Плавшић се са тим није сложила.
Нова седница Председништва СФРЈ, 144. по реду, одржана је 3.
октобра, у непотпуном саставу, без чланова из Словеније, Хрватске,
Босне и Херцеговине и Македоније, уз присуство три најодговорнија
официра ЈНА – Кадијевића, Аџића и Бровета. Најважнија одлука
тицала се обезбеђивања континуитета у раду Председништва, па је
на основу оцене са седнице одржане 1. октобра о постојању непо-
средне ратне опасности, одлучено да су се „стекли услови“ за рад и
деловање Председништва дефинисани Уставом СФРЈ у условима
непосредне ратне опасности: „За време постојања непосредне ратне
опасности Председништво ће у Београду континуирано заседати,
радити и одлучивати у складу са Уставом СФРЈ, важећим савезним
прописима, као и на основу одлуке Председништва о овлашћењима
председника Председништва за време ратног стања, непосредне
ратне опасности и у другим сличним ванредним приликама од 21.
новембра 1984. године.“.2
Од тада је Председништво заседало само са четири члана.
Они су, да би отклонили „могућност блокаде свог рада“, преузели
и неке функције Скупштине Југославије „која се не може састати“.
Да би се обезбедио привид легалности у командовању ЈНА, Јанезу
Дрновшеку је одузето право командовања оружаним снагама због
раније донесене одлуке о дислоцирању снага ЈНА из Словеније:
„Полазећи од Одлуке Председништва СФРЈ од 18. јула 1991. о
дислоцирању свих команди, јединица и установа ЈНА са територије
Републике Словеније, као и отпусту и неупућивању регрута из те
1 Магнетофонски снимак 38. седнице Председништва СР БиХ, доступно на:

http.www.slobodanpraljak.com.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П526.27. „Одлука о раду и начину одлучивања
Председништва СФРЈ за време постојања непосредне ратне опасности“.

208 | Републике у ЈНА и док је та одлука на снази, члан Председништва
СФРЈ из Републике Словеније не учествује у одлучивању када
Председништво одлучује као највиши орган руковођења и коман-
довања оружаним снагама СФРЈ.“1
Тако је Председништво смањено за једног члана, па је „законска“
већина била четири гласа. Удар који је извршен заокружен је одлуком
да се одсутни чланови Председништва о овим одлукама упознају по
доласку у Београд, „јер се иста због степена поверљивости не може
упутити телефоном“. Председништво2 је одобрило дотадашњи рад
Штаба Врховне команде Оружаних снага у реализацији одлука у
вези са мобилизацијом и истовремено „заузело став да се у усло-
вима непосредне ратне опасности, у том погледу, морају доследно
примењивати одговарајући прописи. [...] Председништво СФРЈ је
констатовало постојање чврстог јединства у руководству оружаних
снага и дало му пуну подршку“.3
После седнице генерал Кадијевић се обратио јавности и ре-
као „да смо остали без државе“. За то је оптужио поједине чланове
Председништва који су „свјесно онемогућили доношење одлуке
1 Исто.
2 Да би се избегао уобичајени термин „крње Председништво“ који се користи
када се мисли на рад овог тела од овог тренутка, назив Председништво стављаће
се убудуће под знаке навода („Председништво“).
Председништва СФРЈ. – Овом одлуком четири члана Председништва добила
су готово неограничена овлашћења, јер су могли да доносе уредбе са законском
снагом које би онда сами и извршавали. Месић је изјавио да је у питању државни
удар „Србије и савезника“, Председништво Босне и Херцеговине је саопштило да
су у питању „неважеће одлуке“, Киро Глигоров и Васил Тупурковски одбацили су
ове одлуке као нелегитимне и неуставне и оценили их као покушај увођења ратног
стања у земљи и преузимање ингеренција Савезне скупштине. Бранко Костић је
после седнице Арноту ван Линдену рекао да ће „Председништво“ наредити ЈНА
почетак напада пуних размера у року од неколико дана уколико се Хрватска не буде
придржавала прекида ватре (Трибунал: Хаџић, доказ П02333.Б). За Политику је
изјавио следеће: „Нема говора о државном удару. Ми смо у овом моменту, када
се у Југославији увелико ратује, чак са великим закашњењем, искористили уставну
могућност да отклонимо блокаде у раду Председништва до којих је дошло због
опструкције појединих његових чланова. Прелазак на рад у условима непосредне
ратне опасности Председништву даје могућност да доноси уредбе са законском
снагом о питањима која су у надлежности Скупштине СФРЈ. Да ли ће и које
уредбе Председништво донети зависиће од околности у данима који су пред нама“
(Политика, 4. октобар 1991, 2).
с јасним циљем да спутавањем и разбијањем Армије разбију и | 209
Југославију“. Њима се прикључио и Анте Марковић својим „пер-
фидним“ деловањем: „Такво понашање једног врховног команданта
и једног премијера према њиховој властитој армији нечувено је“.1
ЈНА је мала само један циљ – да спречи „крваве етничке сукобе
и онемогући да се понови геноцид над српским народом“. Рекао
је и да је у Хрватској на делу „неонацизам“ и да он представља
највећу претњу Србима, али је такође и у директној супротности са
виталним интересима хрватског народа: „У овом тренутку Армија
не жели ништа друго осим да успостави контролу на кризним под-
ручјима, заштити српско становништво од прогона и истребљења и
ослободи припаднике ЈНА и њихове породице. Предуслов за то је
пораз усташких снага. Чврсто остајемо при ставу израженом у више
наврата да се сва политичка питања морају решавати споразумно,
уз поштовање легитимних права и интереса свих наших народа.“2
Председништво Босне и Херцеговине, уз противљење Биљане
Плавшић, одбацило је 3. октобра одлуке Председништва Југославије.
Алија Изетбеговић: „То није за нас била сједница Предсједништва,
па према томе није могла донијети обавезујуће одлуке. То је могао
да буде у најбољем случају неки радни договор који не доноси
никакве одлуке. Према томе, то за нас није сједница, нас те одлуке
не обавезују.“3
Стјепан Месић је за 4. октобар сазвао седницу Председништва на
Брионима. Тупурковски је одговорио да његов долазак није реалан, јер
га је савезна контрола лета обавестила да летење до Пуле није безбедно.
Предложио је да се седница одржи у Сарајеву или Охриду.4 Преко
Антона Старог, „Председништво“ је 4. октобра обавестило Месића
да се седнице за време „постојања непосредне ратне опасности кон-
тинуирано одржавају у Београду“. Од Месића је тражено да седнице
сазива у Београду и то са дневним редом који му буде предложен.5
Он је и уредно позван на седницу коју је заказао Б. Костић и на којој
је требало да се разговара о делимичној мобилизацији.6
1 Bilten SSNO, 5. oktobar 1991, 4–5.

2 Исто.
3 Делимични магнетофонски снимак 39. седнице Председништва Босне и
Херцеговине; доступно на: http://www.slobodanpraljak.com.

210 | На седници Председништва одржаној 4. октобра, на захтев
генерала Кадијевића, наређена је делимична мобилизација „до нивоа
попуњености команди, штабова, јединица и установа оружаних снага
која обезбеђује њихову борбену готовост за извршавање задатака
и обавеза утврђених Уставом СФРЈ и одлукама Председништва
СФРЈ“.1 Месићу није дозвољено да користи авион из Авио-сервиса
савезних органа како би 7. октобра отпутовао у Стразбур на седницу
Европског парламента јер су „посета и иступање“ прво требало да
буду прихваћени на седници Председништва „којом приликом се
и утврђује платформа и евентуално излагање“.2
Месић је истога дана писао Пересу де Куељару (Javier Pérez
de Cuéllar Guerra, 1920–2020), генералном секретару Уједињених
нација (пети генерални секретар УН у периоду од 1982. до 1991).
Ово писмо било је знатно драматичније од писма упућеног аме-
ричком председнику: „Савезни секретар за народну одбрану,
генерал-пуковник Вељко Кадијевић, навијестио је рат Републици
Хрватској. У питању је опстанак Републике Хрватске и хрватског
народа. Зауставите рат ефикасном акцијом. Зауставите ратно зра-
копловство и ратну морнарицу агресорске армије која за циљеве
болесних амбиција српског бољшевичког режима уништава један
народ на очиглед цијелог свијета.“3
Далеко од очију јавности, незадовољство у армијском врху
постајало је све веће. До Борисава Јовића допрли су више него

2 Исто. – На овој седници је закључено и да се Скупштина Југославије „обавести“
да је „Председништво“, у складу са чл. 316 Устава СФРЈ и амандманом 41 прешло
на услове рада за време непосредне ратне опасности и да тиме преузима одређене
ингеренције Скупштине, у складу са Уставом: „С тим у вези, на седници је
утврђен текст писма које ће се упутити Скупштини СФРЈ. Председништво СФРЈ
је информисано да за сада не постоји потреба евентуалног активирања уредби,
односно наредби са законском снагом које је Председништво СФРЈ већ утврдило
за случај непосредне ратне опасности и у рату, осим уредбе која се односи на
одређивање територија на којима поступају војни судови првог степена и војна
тужилаштва при војним командама“ (исто). Истовремено је „Председништво“
изменило члан 1 Пословника о раду у коме је сада стајало да ако председник
Председништва не сазове седницу Председништва „о захтеваном, односно
предложеном року“, седницу ће одмах сазвати потпредседник Председништва, а
седница се мора одржати у року до 24 сата (Трибунал: Милошевић, доказ П328.12).
3 Трибунал: Милошевић, доказ П329.9. – И у овом писму Месић је као прилог
доставио ултиматум генерала Кадијевића хрватским властима од 1. октобра.
узнемирујући гласови да је генерал Марко Неговановић оптужио | 211
Милошевића и руководство Србије да су пружали отпор мобилиза-
цији, подстицали дезертерство, дефетизам и да су иницирали борбу
српског народа у Хрватској па их оставили на цедилу: „Слободан
тражи од Вељка да одмах смени Неговановића“.1
Генерал Владимир Вуковић je 3. октобра наредио општи на-
пад на Задар како би се деблокирао гарнизон ЈНА у том граду. Уз
авијацијску и артиљеријску подршку и у садејству са јединицама
Територијалне одбране Крајине, напад је требало да се изврши
правцем Книн–Бенковац–Задар: „Циљ: разбити снаге МУП и
ЗНГ Хрватске на правцима дејстава, одбацити их са комуникација,
што пре избити на доминантне објекте шире одбране града Задра,
блокирати град, а затим дејством на одабраним правцима што пре
деблокирати војне објекте и избити на обални руб луке Задар, ства-
рајући услове за извлачење људства, ТМС и становништва, вршити
контролу територије а поједине објекте и правце упорно и одсудно
бранити. У другој етапи операције, енергичним дејствима што пре
деблокирати војне објекте у граду, расећи одбрану града и избити
у рејон луке Задар коју ставити под контролу. Маслинички мост
одсудно бранити.“2
У првој етапи напада, снаге Книнског корпуса избиле су 5.
октобра на периферију Задра, заузеле село Какму и спојиле се са
јединицом из касарне у Шепуринама. Али, офанзива је заустављена
на улазу у град.3
Проблеми са одзивом резервиста у Србији били су и даље
нерешиви, па је режимска пропаганда поручивала да се српска
огњишта бране и на Купи.4 Највише проблема почетком октобра
било је у Лозници, Смедереву, Смедеревској Паланци, Великој
Плани, Лесковцу и Нишу где је локални огранак СПС-а са конфе-
ренције за штампу поручио да ће сви они који спречавају мобили-
зацију „сносити историјску одговорност пред српским народом“.5
Александар Бакочевић је у Београду, на Чукарици, објашњавао да

2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00680. Заповест за напад на Задар
команданта 9. корпуса.
3 Davor Marijan, „Zamisao i propast napadne operacije Jugoslavenske narodne armije
na Hrvatsku u rujnu 1991“, Časopis za suvremenu povijest, 2/2012, 270.
4 Политика, 4. октобар 1991, 8.
5 Исто.

212 | је рат наметнула хрватска власт и да се мора спречити понављање
геноцида над српским народом: „Циљ неофашистичке хрватске вла-
сти је уништење Срба и стварање етнички чисте усташке државе.“1
Како би испунило бар неке захтеве армијског врха, руковод-
ство СПС-а упутило је 5. октобра „Проглас српском народу“ који је
Политика објавила тек на 8. страни. У овом прогласу је речено да је
извршавање наређења Штаба Врховне команде у функцији обезбеђи-
вања мира и спашавања земље од грађанског рата: „Мир, Југославију,
Србију и цео српски народ заштитићемо до навале побеснелог фаши-
зма само ако смо јединствени и ако смо заједно са ЈНА. О будућности
наше деце и деце наше деце одлучујемо данас. Супротставимо се,
зато, свима који саботирају одлуке Председништва СФРЈ и Штаба
Врховне команде и велике напоре Републике Србије. Не дозволимо
да нам кукавице које беже из строја кроје судбину. Ми смо потомци
оних који су увек умели да одбране своју слободу. Данас се та слобода
и свој кућни праг бране тамо где је фронт борбе са фашизмом.“2
Општа мобилизација у Хрватској почела је 5. октобра, а генерал
Кадијевић је истога дана од српског руководства поново тражио да
спроведе општу мобилизацију и у Србији. Али, страх од реакције
јавности и овога пута је био веома јак, па је Јовић био „енергично
против“ тога: „Слободан се слаже са мном. Аџић и Вељко очајни,
оптужују нас да остављамо српски народ на цедилу. Бранко Костић
се солидарише с њима, онако паушално, не водећи рачуна о стварној
ситуацији у Европи и Србији“.3
На неформалном састанку шефова дипломатија држава
Европске заједнице одржаном 5. октобра, усвојена је резолуција о
„Председништву“ Југославије у којој је саопштено да су „Заједница и
њене државе чланице дубоко забринуте“ јер је „неколицина чланова
колективног југословенског савезног Председништва“ прогласила да
ће се убудуће одлуке доносити уз помоћ гласова само четири члана,
који су преузели и одређене уставне компетенције савезне скупштине:
„Осуђује се преузимање Председништва од стране Србије и Црне
Горе које су већ осудиле друге југословенске републике. Заједница
и њене чланице осуђују ову илегалну акцију против југословенског
устава и Париске повеље. Нису спремне да прихвате никакве одлуке
1 Исто.
2 Наведено према: Политика, 6. октобар 1991, 8.
које донесе тело које не може више да претендује да говори у име | 213
читаве Југославије. Оне хитно позивају све стране да се уздрже
од било каквих акција које би омеле имплементацију споразума
склопљеног у доброј вери 4. октобра у Хагу између представника
Хрватске, Србије и ЈНА под покровитељством Председништва“.1
„Председништво“ СФРЈ је 5. октобра, „без одржавања седни-
це“, само на основу консултација а на предлог генерала Кадијевића,
донело Наредбу о одређивању територија на којима поступају
војни судови I степена и војна тужилаштва при војним командама.
Истовремено је одлучено да се примењују одредбе Кривичног закона
СФРЈ којима је прописана „пооштрена одговорност за кривична
дела против оружаних снага, као што су неизвршење наређења,
противљење претпостављеном, сви облици напада на војна лица у
вршењу службе, неодазивање позиву и сви облици избегавања војне
службе, као и друга дела којима се слаби одбрамбена моћ јединица
и утиче на њихову борбену готовост и безбедност“.2
„Председништво“ је захтевало „појачану одговорност“ од свих
грађана, војних органа, органа унутрашњих послова и свих других
државних органи који учествују у припреми или спровођењу моби-
лизације.3 Борисав Јовић је, међутим, већ сутрадан тражио хитан
састанак са Милошевићем: „Морамо се, сами, у четири ока дого-
ворити. Нисмо ми самоуслуга да удовољавамо потребама генерала.
Он се слаже са мном“.4
На седници „Председништва“ Југославије одржаној 6. октобра,
речено је да се стање непосредне ратне опасности и даље заоштра-
ва и да хрватске оружане снаге „перманентно крше“ споразуме о
прекиду ватре: „На сцени је повампирени неофашизам који не бира
средства да постигне своје циљеве, настојећи да оружане сукобе
прошири и на друге крајеве земље“.5 Што се тиче критика Европске
1 Наведено према: Snežana Trifunovska, Yugoslavia Through Documents: From Its

Creation to Its Dissolution, Dodrecht, 1994, 351. – О споразуму од 4. октобра биће
писано у трећем тому.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П330.45. „Нацрт записника са 146. седнице
чланова Председништва СФРЈ, сачињен на основу консултација у складу са чл 32.
Пословника о раду Председништва СФРЈ.“
3 Исто.

214 | заједнице о нелегитимности „Председништва“, кратко је саопштено
да прелазак „Председништва“ на начин рада у условима непосред-
не ратне опасности јесте изричита уставна одредба и „унутрашња
ствар земље и не подлеже никаквој иностраној верификацији“.
„Председништво“ је поручило и да је Европска заједница преузела
обавезу „да ће својим утицајем приволети руководства Словеније
и Хрватске да, у доба трајања мораторијума, не ометају функцио-
нисање савезних органа како би се створили услови за изналажење
путева за миран расплет југословенске кризе.“1
Генерал Симовић и даље је био готово једини званичник Србије
који је јавно говорио о њеним ратним циљевима. Он их је у интервјуу
Борби дефинисао као борбу за будућу Југославију: „Границе будуће
Југославије свакако треба тражити на територијама оних република
које се нису изјасниле за отцепљење из Југославије, уз уважавање
опредељења српског становништва ван Србије које се референду-
мом изјаснило да жели да остане у будућој Југославији.“ Симовић
је, очигледно да се не би даље конфротирао са врхом ЈНА, рекао и
да нема потребе да се ствара српска војска док постоји ЈНА, а да је
подударност српских и интереса Армије само „историјски стицај
околности“. Похвално се изразио о генералу Кадијевићу („веома је
ваљано, квалификовано и на време давао процене, предлагао“); највећу
кривицу за неадекватну реакцију видео је у Председништву СФРЈ
које је „спутавало Армију у свему томе“. О српским резервистима
који су одбијали да ратују рекао је следеће: „Ради се о генерацијама
које су рођене и живеле у мирнодопском периоду, којима није јед-
ноставно заменити тај колико-толико сношљив живот са свим оним
што рат тражи. Друго, сви су ишчекивали да не дође до овог рата.“2
Команда 1. војне области коментарисала је 7. октобра одлуку
„Председништва“ Југославије о постојању непосредне ратне опас-
ности. Речено је да та одлука, као и изјава генерала Кадијевића,
представљају основ за предузимање „широке друштвене акције, почев
од пропаганде и задатака команди војних округа, до непосредног
упућивања мобилисаног људства и добровољаца у јединице ЈНА“.
Добровољце је требало третирати као пример и израз високог
патриотизма: „Присуство добровољаца се мора искористити за из-
градњу и јачање морала јединице, јер сам чин доборовољног одзива
1 Исто.
2 Borba, 7. oktobar 1991, 10–11.
представља висок морални и патриотски чин, претпоставља макси- | 215
малну мотивисаност за борбу и друга повољна морална својства“.1
Tоком 7. октобра борбе су вођене у околини Задра и на при-
лазима Карловцу. ЈНА и српски територијалци из Војнића (одреди
„Вељун“ и „Крстиње“) напали су Слуњ.2
И Совјетски Савез је покушао да утиче на догађаје у Југославији.
Михаил Горбачов је 6. октобра упутио одговарајуће поруке руковод-
ствима Југославије и Хрватске. Председнику Туђману и премијеру
Фрањи Грегурићу је писао: „Имамо информације да ће ЈНА у блиској
будућности извршити напад на велике индустријске центре, па чак
и на главни град Хрватске Загреб. Без сумње, то би изазвало оштру
осуду и одговарајуће реакције у свету. У овом алармантном тре-
нутку, совјетско руководство је позвало руководство Југославије и
руководство ЈНА да покажу максималну одговорност и уздржаност
и да спрече ширење рата, да одмах обуставе непријатељстава и да у
потпуности испоштују прекид ватре.“3
Анатолиј Коваљев, заменик министра спољних послова Совјетског
Савеза, обавестио је Горбачова, 7. октобра ујутру, да је његово об-
раћање југословенском руководству и вишој команди ЈНА „у име
хрватских вођа“ било ефектно. Бомбардовање Загреба, наводно
планирано за 6. октобар, није се догодило и спречена је офанзивна
ЈНА великих размера. Предложио је и да се председници Србије и
Хрватске позову да дођу у Москву.4
Међутим, 7. октобра поподне ракетирани су делови старог
Загреба и Бански двори (зграда на западној страни Марковог трга
у Загребу која је била дом хрватских банова од 1809. до 1918), рези-
денција хрватског председника који је у том тренутку разговарао са
Антом Марковићем и Стјепаном Месићем. Информативна служба
ССНО одмах је саопштила да је „Врховништво“ инсценирало напад,
а Команда РВ и ПВО демантовала је да су њене јединице дејствовале
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00722. Информација генерала Видака Вујовића,

помоћника команданта за морално васпитање и пропагандни рад.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01146. Наређење пуковника Радета
Вујаклије.
3 Сергей Романенко, „М. С. Горбачёв и судьба Югославии“, Iсторична панорама,
10/2010, 207.
4 https://www.dnevno.hr/vijesti/hrvatska/ekskluzivno-robert-valdec-otkriva-moskva-je-
spasila-zagreb-od-unistenja-a-tudman-nije-htio-rat-1138395/. – О посети Милошевића
и Туђмана Москви биће писано у трећем тому монографије.

216 | по Загребу, али није искључила могућност да је „с обзиром на ситу-
ацију у земљи неко од пилота могао овако нешто учинити“.1
Анте Марковић је изјавио да генерала Кадијевића сматра
одговорним за „покушај убојства“ и да се не враћа у Београд док
он не буде смењен.2 Према наводима Фрање Грегурића из каснијег
периода, на седници хрватске владе одржаној одмах после ракетирања
Банских двора, расправљало се да ли Србији треба објавити рат. Сам
Грегурић је био против тога јер би такав потез био у супротности са
хрватским интересима. На такав став треба да је утицало и цитирано
писмо Михаила Горбачова.3
Извори ЈНА су саопштили 10. октобра да су Бански двори у
Загребу минирани изнутра.4 Генерал Љубомир Бајић,5 командант
5. корпуса Ратног ваздухопловства, изјавио је децембра 2017. да je
он наредио да се изврши напад, и то без консултација са командом у
Београду: „На аеродрому у Бихаћу сам на ТВ гледао најаву сусрета
Туђмана и Месића у Банским дворима и донео одлуку да дејствујем.
Наредио сам да Г4 крену са Удбине, над Загреб су дошли са севера
одакле им се нико није надао. Сишли су на 2.000 метара, један пилот
је гађао ракетама, други бомбама.“6
У вечерњим сатима 7. октобра одржана је и још једна седница
„Председништва“ СФРЈ. Будимир Лончар је јавио да је „болестан“,

2 Borba, 8. oktobar 1991, 3. – Трибуналу у Хагу Марковић је 21. септембра 2003.
изјавио следеће: „Био сам у приватној посјети Загребу када ме је Туђман позвао на
састанак. Молио ме да разговарам са Стипом Месићем како бих га наговорио да
се врати у Београд. Начелно сам се сложио, али сам уз то затражио да се хрватски
министри врате у владу. Нас тројица смо се састали у Банским дворима. Међутим, кад
смо сјели, зграда је изненада нападнута гранатама и ми смо се једва склонили. Имао
сам јасан осјећај да је ЈНА покушала да нас убије и да су то сасвим сигурно изазвали
Срби будући да је било довољно могућности да се из Загреба пренесе вијест о томе
да смо се нас тројица састала у Дворима“ (Трибунал: Милошевић, доказ П569).
3 Franjo Gregurić, Vlada demokratskog jedinstva. Istina o Vukovaru i škola demokratije
u Hrvatskoj, Školska knjiga, Zagreb, 2017.
5 Љубомир Бајић (1939). Завршио је 16. класу Ваздухопловне војне академије.
Од 1988. био је начелник Штаба команде 5. корпуса РВ и ПВО у Загребу, а за
команданта корпуса постављен је јула 1991. године. Током ратних дешавања,
команду корпуса преместио је на аеродром „Жељава“ код Бихаћа. У чин генерал-
мајора авијације унапређен је 4. октобра 1991. године.
6 https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=12&dd=15&nav_
category=167.
а о спољнополитичким импликацијама југословенске кризе говорио | 217
је његов заменик Миливоје Максић.1 Он је присутне упозорио да је
„југословенска тема“ ушла у Уједињене нације као најакутније криз-
но жариште које у том тренутку постоји у Европи и да последице
могу да буду „веома забрињавајуће“ због промењеног односа снага
у свету који Србији није ишао у прилог. Упозорио је и на могућност
увођења санкција које по свом обиму и последицама могу да буду
„далеко изнад онога што смо, у било ком тренутку после рата ми
доживљавали и чему смо бивали излагани у појединим фазама. Ми
имамо најаву санкција од стране Европске заједнице, ми имамо у
току консултовања пет сталних чланова Савета безбедности да би
се договорили о могућим санкцијама према Југославији, имамо
припрему законских амандмана у америчком Конгресу којима би
се увеле веома оштре санкције према Србији, републикама и под-
ручјима који [је] помажу“.2
Максић је посебно нагласио да је политика Совјетског Савеза,
односно Бориса Јељцина, драматично промењена и да је совјетска
страна изнела многе „горке ствари“ приликом припремања резолу-
ције о Југославији. Рекао је и да се Кина дистанцира од осуђивања
Србије али само из формалних разлога: „Ми имамо неповољан став
према нама шест од седам суседа. Једино је грчка страна са којом
постоји одређени степен разумевања, али је и она блокирана полит-
иком Европске заједнице. У Европи је формирана већина спремна
да следи политику најекстремнијих земаља Запада у критичком и
нетолерантном односу према Југославији. Хоћу да кажем да све то
говори да би санкције против Југославије могле бити брзо и лако, без
великих проблема, прихваћене у било ком међународном форуму.“3
1 Миливоје Максић (1928–2003). У дипломатској служби од 1. августа 1949.

године. Од 1. марта 1951. радио је у 2. сектору Контраобавештајне службе при
Министарству спољних послова као референт за Бугарску. Касније је обављао
бројне дипломатске функције: аташе за штампу амбасаде СФРЈ у Варшави,
помоћни референт у Координационом одељењу МИП-а, саветник у амбасади
у Москви, шеф одсека у управи за истраживање и документацију, шеф одсека
за СССР и Монголију у управи за Источну Европу, начелник управе МИП-а за
Западну Европу, амбасадор у Варшави. За заменика секретара за иностране послове
именован је октобра 1988. године.
3 Исто.

218 | Генерал Кадијевић се није превише освртао на ова драматична
упозорења. Његов приступ остао је исти: споразуми о примирју
користе само хрватској страни за остваривање војничке премоћи
што се није смело дозволити. Циљеве ЈНА дефинисао је као заштиту
српског народа у Хрватској и заштиту Армије која брани тај народ:
„Увјек сам говорио да не прихватам позицију војске као самосталног
фактора који дјелује независно од институција, а пре свега независно
до Предсједништва као Врховног команданта. Ми задаћу коју смо
добили у Хрватској извршавамо по одлуци Предсједништва а не по
сопственој одлуци.“1
Адмирал Бровет је пренео садржај свог разговора са америчким
амбасадором од 6. октобра. Зимерман је рекао да је најбољи начин
да он изврши притисак на Хрватску ако ЈНА покаже неки знак добре
воље – смањи примену силе где она није примерена ситуацији: „То,
другим речима, значи да одустанемо од офанзивних дејстава а да
то не условљавамо деблокадом наших гарнизона. То му је био као
пријатељски савет. Додао је да уколико то не учинимо, и Хрватска
и ЈНА биће подвргнути санкцијама.“2
Бровет је сматрао да „Председништво“ не сме да се колеба
већ да треба да буде „решено и спремно“ да употребом војне силе
ослободи блокиране касарне ЈНА: „Сматрам да то више није војно
питање, већ задатак мотивисан хуманом бригом за наше људство које
тамо живи у немогућим условима и да је то питање моралног чина
и нашег односа према судбини и положају тих људи у гарнизонима
који су блокирани на територији Хрватске.“3
Борисав Јовић је нагласио да је Европска заједница крајње
необјективна у оцени, пристрасна у критици, врло јасно оријен-
тисана на разбијање Југославије, да примењује отворену претњу
и оптужује једну страну без обзира ко је стварно крив. Употреба
силе подређена је глобалним интересима САД како би се извеле
политичке промене које нису могле да буду остварене легалним
путем – срушити руководство Србије.4
Кадијевић је рекао и да је почео прави рат, као и да је „мимо
наређења једна ракета данас пала“ по Банским дворима: „То нико
1 Исто.
2 Исто.
3 Исто.
4 Исто.
није наредио, изгледа да је неко од пилота којима је дошло до грла, | 219
кажу да су им у Бјеловару поклали, сада се не може више контро-
лисати ни понашање пилота, ни осталих људи. Могу да кажем да
стварно нико није наредио, али наредили смо уништење неких
тамо средстава, или је неко од појединаца то самовољно урадио.“1
Тромесечни мораторијум на спровођење одлуке о независ-
ности Словеније и Хрватске истекао је 8. октобра. Сабор Републике
Хрватске је раскинуо „државно-правне везе на темељу којих је,
заједно са осталим републикама и покрајинама, творио досадашњу
Југославију“. Хрватска више није сматрала легитимним ниједно тело
дотадашње федерације, а признала је самосталност и сувереност
осталих република „бивше СФРЈ на темељу начела узајамности и
спремна је с оним републикама с којима није у оружаном сукобу
успоставити, одржавати и развијати пријатељске, политичке, гос-
подарске, културне и друге односе“.2
Истоветну одлуку донео је и словеначки парламент. Граница
између Словеније и Хрватске постала је државна, а речено је и да
ће ЈНА од 18. октобра бити третирана као страна војска. Усвојен је
и закон о суспензији југословенског динара, активирана су 34 гра-
нична прелаза; Аустрија је прва прихватила нови словеначки пасош.3
Током 8. октобра у Загребу је потписан „Меморандум спо-
разума“ између генерала Андрије Рашете, у име ЈНА, Стјепана
Адамића, заменика министра одбране у хрватској влади, и пуковника
Имре Аготића, члана Главног штаба хрватске војске.4 Споразум је
1 Исто. – Кадијевић је пренео „нека размишљања“ припадника ЈНА о измени

симбола, пре свега о уклањању звезде петокраке са униформи, истицања слика
Јосипа Броза у просторијама војних објеката и укидању партијске делатности.
Рекао је и да је око Титових фотографија направљена „једна велика грешка“ и
да их је требало „скинути са оних позиција шефа државе и врховног команданта
онда кад је умро“. „Председништво“ је овластило Кадијевића да предложи измену
симбола и да забрани све партијске активности. У погледу истицања Титових слика
закључено је да се о томе не заузима посебан став, „већ да се истицање слике у
службеним просторијама врши према личном нахођењу“ (исто).
2 Narodne Novine. Službeni list Republike Hrvatske, 8. listopada 1991, 1463.
4 Имре Аготић (1943–2012), завршио је Високу војну академију ЈНА у
Београду (1977), службовао је у ваздухопловним јединицама у Пули, Бихаћу и
Загребу као официр безбедности. Са дужности начелника Органа безбедности 5.
ваздухопловног корпуса сменио га је 1. марта 1991. пуковник Слободан Ракочевић,
начелник. Одељења безбедности Ратног ваздухопловства. ЈНА је споразумно

220 | предвиђао „ефективно ступање на снагу“ општег прекида ватре на
целој територији Хрватске, почевши од 18 сати 8. октобра. У овом
споразуму је речено да ће прекид ватре бити строго поштован док
две стране буду учествовале на мировној конференцији о Југославији.
Хрватска и ЈНА су се обавезале да прекину сваку блокаду „на земљи
и на мору“, а Хрватска да јединице ЈНА „могу отићи са својим
транспортним средствима, техничким материјалима, нетакнутим
оружјем, војном опремом и другом покретном војном имовином“.1
Споразум је потписан у седишту Посматрачке мисије Европске
заједнице, у присуству холандског дипломате Дирка Јана ван Хаутена
(Dirk Jan van Houten), шефа Мисије. Споразум је накнадно одобрило
и „Председништво“ Југославије.2
Дан касније, на војном аеродрому „Земуник“, потписан је
„Споразум о апсолутном прекиду ватре и ратних операција, дебло-
кади Задра и војних објеката у граду и извлачењу људства, техничких,
материјалних и борбених средстава ЈНА“. Споразум су у име ЈНА
потписали пуковници Трпко Здравковски и Момчило Перишић,3 а у
име хрватских власти Иво Ливљанић, председник СО Задар и Јосип
Тулчић, члан заповедништва за одбрану Задарске регије. Споразум
је предвиђао и ослобађање свих затворених припадника оружаних
снага Крајине и оружаних снага хрватске војске, чланова њихових
напустио 2. јула 1991, а 10. августа ступио је у Збор народне гарде Хрватске и
постављен за начелника штаба у чину пуковника. Био је главни хрватски преговарач
са ЈНА, директно одговоран председнику Туђману. Од фебруара 1992. био је, у
чину генерала, први заповедник хрватског ратног ваздухопловства.
1 Трибунал: Милошевић, доказ Б9040.
2 Здравко Томац је изјавио да је споразум мање лоше решење: „Били смо
пред дилемом потписати или не, јер у споразуму има ствари које су за Хрватску
неприхватљиве. Хрватска је прихватила одређене компромисе да би се зауставило
крвопролиће, па и масакр над цивилним становништвом, посебно у Задру и
Дубровнику. Хрватска ће демократским путем остварити сувереност на цијелом
свом територију. Ако буде нових пријетњи, хрватске снаге сваким су даном
спремније да пруже још одлучнији отпор“ (Borba, 10. oktobar 1991, 3).
3 Момчило Перишић (Коштунићи, Горњи Милановац, 22. мај 1944), завршио је
Војну академију и Командно-штабну академију Копнене војске. На почетку рата
био је командант Артиљеријског школског центра ЈНА у Задру. У јануару 1992.
именован је за команданта новооснованог 13. корпуса ЈНА на подручју Мостара.
Након повлачења ЈНА из Босне и Херцеговине, Перишић је постао начелник
Штаба, а потом и командант 3. армије Војске Југославије, са седиштем у Нишу.
О његовој даљој каријери детаљно ће бити писано у наредним томовима књиге о
распаду Југославије.
породица, као и „униформисаних и цивилних лица српске и друге | 221
националности који су ухваћени, притворени или осуђени под оп-
тужбом да сарађују са оружаним снагама СФРЈ, снагама Крајине и
оружаним снагама хрватске војске“.1
Генерал Кадијевић је 9. октобра, на уобичајеном састанку код
Јовића (уз присуство Милошевића, Булатовића, Бранка Костића и
генерала Аџића), рекао да ЈНА нема снаге да потпуно порази хрватску
војску, па је као нове ратне циљеве поставио заштиту српског народа
и деблокирање касарни. Б. Јовић: „Рушење хрватског руководства,
што је дуго захтевао, сада замењено извлачењем војске.“2 Кадијевић
је предложио и да им се „само прети силом“ упоредо са мировном
акцијом. Закључено је да излаз треба тражити у брзом политичком
расплету или војној акцији: „На дугу стазу ћемо изгубити. Зато треба
ићи на интензивирање војних и политичких мера, комбиновано“.3
Истога дана 221. моторизована бригада (из састава Книнског
корпуса) нападнута је из рејона Дубравице и Скрадина: „У зони
одговорности бригаде све је присутнија појава доласка цивила у
напуштена места. Међу њима се налази и одређен број убачених
припадника ЗНГ са циљем извођења диверзантско-терористичких
акција и прикупљања обавештајних података о нашим јединицама.
[...] Молимо заједничко планирање дејстава ка Скрадину, уз предлог
да садејствују и сарађују и [јединце територијалне одбране] САО
Крајине и јединице СУП Книн.“4
Хрватска се одлучила за радикални приступ рату. У изградњи
државе сва средства била су дозвољена. Здравко Томац: „На затво-
реној сједници с председницима кризних штабова [...] захтијевао сам
да се дефинитивно ријеши питање одговорности свих оних који су
остали у ЈНА. Сада када се Хрватска и формално конституира као
самостална држава, сваки онај који остане у окупаторској војсци,
иако особно не судјелује у војним операцијама и злочинима, сноси
моралну и политичку одговорност. Захтијевао сам да се свим могућим
каналима дође до сваког човјека међу часницима и војницима који
су досад били неутрални и који би могли пријећи на нашу страну,
да им се отворено каже како им више не можемо гарантирати ни

2 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 394
3 Исто, 395.
4 Трибунал: Хаџић, доказ П02551. Извештај пуковника Борислава Ђукића,
команданта бригаде, од 9. октобра 1991. године.

222 | сигурност њихових обитељи остану ли на страни окупатора, и да ће
бити третирани као непријатељи без обзира на особно понашање.“1
Формирање централног штаба Територијалне одбране Крајине
ишло је уз велике проблеме. Како би неутралисао Мартићев утицај,
Бабић је 30. септембра за команданта штаба поставио пензионисаног
генерал-потпуковника Илију Ђујића,2 али штаб није успостављен.
Бабић је сматрао да припадници ТО Крајине у потпуности треба да
се изједначе са припадницима ЈНА (новчана накнада, одећа, исхрана,
санитетско обезбеђење) како би имали исти статус: „Садашње решење
битно утиче на расположење припадника ТО што се одражава на
извршење мобилизације, одзив, морал и укупну борбену готовост.
Међу народом Крајине и припадницима ТО влада велико незадо-
вољство у старешине V војне области, без обзира на националност,
јер сматрају да међу њима има доста издајника.“3
Током 10. октобра, на путу Петриња–Глина, у близини села
Доње Мокрице, поред реке Купе, настрадала је екипа Телевизије
Београд. Хрватске снаге убиле су Зорана Амиџића, Бору Перовића,
Дејана Милићевића и Сретена Илића.4
„Председништво“ Југославије је 11. октобра веома дуго диску-
товало о скидању петокраке за ознаке ЈНА. Иако је доминантан став
био да петокрака није симбол комунизма и комунистичке идеологије
већ симбол победе над фашизмом у Другом светском рату, ипак је
закључено да је треба уклонити са свих ознака ЈНА, јер је „доста бројна
категорија грађана“ која је требало да се одазове позиву на мобилиза-
цију петокраку препознавала и доживљавала као идеолошки симбол.5
1 Z. Tomac, Iza zatvorenih vrata, 110.

2 Трибунал: Мркшић, доказ 00712. – Илија Ђујић, иначе рођак Момчила Ђујића,
команданта Динарске четничке дивизије током Другог светског рата, на тој дуж-
ности је остао до 28. новембра, када га је Бабић разрешио „имајући у виду године
старости и здравствено стање именованог“ (Трибунал: Мркшић, доказ 00713).
На предлог пуковника Милана Тарбука, новог министра одбране Крајине, који
је на ту дужност изабран 21. новембра од стране Скупштине САО Крајине (Три-
бунал: Милошевић, доказ П351.49.6), а у договору са врхом ЈНА, за команданта
Територијалне одбране 28. новембра је постављен пуковник Радослав Максић
(Трибунал: Мркшић, доказ П352.71).
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00710. „Стање ТО САО Крајина. Извјештај од 10.
октобра 1991.“
5 Трибунал: Хаџић, доказ П03038. Стенографске белешке са 150. седнице
Председништва СФРЈ. – „Председништво“ је 16. октобра одлучило да се скине
Због тешког стања на фронтовима, генерал Аџић је офици- | 223
рима ЈНА 12. октобра упутио још једну инструкцију о ратним
циљевима. Рат се није водио за освајање хрватских територија, већ
због заштите српског народа од геноцида и покушаја биолошког
уништења од стране „усташких снага“. Армија је извршавала своје
обавезе у складу са уставним обавезама, „али поступци усташких
снага према јединицама блокираним у касарнама и према српском
становништву у Хрватској, према заробљеним припадницима ЈНА
и њиховим породицама су типични геноцидни поступци, срачунати
на њихово уништење и етничко чишћење простора Хрватске. [...]
Када је у питању заштита биолошког опстанка делова једног наро-
да и делова ЈНА угрожених непосредно од фашистичко-усташких
снага, то је онда задатак који је изнад свих страначких опредељења
и борбе за власт. Наша је морална обавеза, патриотска и људска да
мобилишемо и покренемо све расположиве снаге и тај частан и
најхуманији задатак извршимо успешно до краја“.1
Стање у Територијалној одбрани Крајине било је изузетно тешко
а будућност потпуно неизвесна, што су потврдили генерал Ђујић
и пуковник Душан Касум, његов заменик, у допису Министарству
одбране Србије од 12. октобра. У веома детаљном извештају сао-
пштено је да су на територији Крајине престале да функционишу и
цивилна и војна власт, а у појединим општинама (Кореница, Доњи
Лапац, Обровац и Грачац) може доћи до анархије: „Међусобне
свађе између појединих органа у општинама и између општина
добиле су такве размере да је престала свака сарадња. Борба за власт
појединаца одвојила је општинска руководства од народа, те народ
безусловно тражи њихову смену. Однос снага ТО и СУП скоро у
свим општинама је веома лош јер и једни и други сматрају да су
они главни носиоци оружане борбе. Влада Крајине и општинска
руководства немају снаге и ауторитета да разреше ове проблеме,
тако да се испољава самовоља, посебно код припадника милиције.“2
Најтежи проблем био је сукоб Бабића и Мартића који се „мора
хитно ријешити јер изазива подјеле и незадовољство у народу, што
петокрака звезда са ознаке припадности ЈНА. Нови јединствени знак припадности

оружаним снагама био је кружног облика у три боје (плава, бела и црвена), а на
белом пољу у кругу стајала је скраћеница ЈНА (Трибунал: Стенографске белешке
са 151. седнице Председништва СФРЈ).
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00099.

224 | може изазвати несагледиве негативне посљедице за САО Крајину“.
Упозорено је и на опасност од стварања партијских војски; пљач-
ка, мито и корупција озбиљно су пољуљали поверење народа:
„Беспотребно и самовољно се пале напуштене хрватске куће, убија
и пљачка стока а да органи власти то не само да не спречавају него
уопште не реагују“. У Кореници је владало „потпуно безвлашће“,
Државна безбедност је радила потпунио ван своје надлежности,
што је изазивало огорчење међу припадницима Територијалне од-
бране: „’Српска гарда’ која борави на подручју општине Кореница
а смештена је у хотелу у Кореници уноси раздор и међу јединице и
народ, пљачка, отима, проваљује у станове а да се не зна ни одакле је
дошла, зашто је дошла, ко с њом руководи и чему она уопште служи.
[...] Свакодневни обиласци пензионисаних официра, а посебно
генерала и њихова ’упутства’, ’савети’ и ’инструкције’ и обећања
доводе до забуне у народу и у јединицама ТО. Снабдевање које они
врше је симболично и искључиво по приватној линији више штети
него користи. Расположење у народу за оружану борбу без обзира
на напред наведено је огромно, али ако се хитно не реше наведени и
други проблеми, не успостави хитно цивилан и војна власт, Крајина
ће се још брже распасти него што је створена.“1
Од Министарства одбране Србије и других надлежних ин-
ституција тражено је да веома озбиљно размотре сврху постојања
Штаба ТО Крајине, да се рашчисти политичка ситуација у Крајини
и успостави функционисање цивилне власти, „најенергичније и то
одмах“ спречи пљачка, корупција, криминал, да се предузму мере како
би сви општински штабови ТО били повезани са Главним штабом,
да се спрече појединци да самостално формирају јединице и да се
пензионисаним официрима забрани да „скоро свакодневно“ посећују
општинске штабове: „Уколико се не предузму мере да се ова питања
хитно реше, предлажемо да се Штаб ТО САО Крајине расформира,
јер његово постојање у овим и оваквим условима је беспредметно.“2
У Далмацији су настављени преговори о деблокади објеката ЈНА
и размени заробљеника. У исто време, генерал Тус је 15. октобра,
у наређењу свим командама оперативних зона и команди хрватске
ратне морнарице, нагласио да „великосрпски интереси за дјелове
територија Републике нису прекинути и да је дугорочна оријентација
1 Исто.
2 Исто.
на њихово присвајање све израженија“. Због тога је тражио убрзано | 225
оспособљавање свих састава хрватске војске за офанзивне акције
како би се спречило даље губљење територија: „Истодобно одлуч-
није предузимати убацивање јачих ударних и диверзантских снага
у позадину с циљем наношења губитака непријатељу (четницима и
ЈА), разбијања снага ватрене подршке, прекида путова снабдјевања,
логистике и довођења појачања. Тиме постићи дезорганизацију и
веће губитке у позадини непријатеља и слабити борбено дјеловање
према градовима и фронти.“1
Дирк Хаселман (Dirk R. Hasselman), амбасадор Холандије у
Београду, на следећи начин је описао ситуацију у Југославији: све је
мање наде у мирно решење грађанског рата; сукоби у Вуковару, Осијеку
и Задру нису више само чарке, већ прави грађански рат у свој својој
жестини; на државној телевизији у Београду сатима се „с великим
одушевљењем“ преносе снимци црногорске државне телевизије о
нападима ЈНА на Дубровник; новинари и водитељи изражавају дубоко
поштовање према успесима ЈНА „који громким узвицима поздрављају
рушење сваке куће у селима око Дубровника“; процес политичке де-
зинтеграције наставља се и у Македонији („Македонци се ужурбано
припремају за стицање независности“), а још већом брзином у Босни
и Херцеговини; тежња према „великој Србији“ с Милошевићем на
челу која би укључивала само Србију и Црну Гору, поткопава ам-
биције ЈНА да заувек задржи своју досадашњу улогу; ратна штета
процењује се на 15 до 20 милијарди америчких долара; ЈНА више не
може да покрива текуће трошкове, а нема ни прихода, па је на помолу
раздобље хиперинфлације; привреда Србије функционише искључиво
на шверцу: „Преостаје само нада да ће све лошија перспектива за било
чије амбиције, па тако и српске, у овој несрећној земљи произвести
трезвеније и мање фаталистичко понашање. Међутим, досадашња
искуства показују да у то не треба превише веровати“.2
Команда Книнског корпуса настојала је да сузбије све негативне
појаве које су надирале као лавина, а чији су носиоци били добровољци
и припадници Територијалне одбране. Зато је генерал Вуковић 20.
октобра наредио да све команде јединица спроведу „најстрожију
евиденцију“ припадника својих јединица а да све добровољце и
1 Трибунал: Готовина, доказ Д01913.

2 Трибунал: Стругар, доказ Д39. Извештај Министарству спољних послова
Холандије од 15. октобра 1991. године.

226 | територијалце ставе под своју команду: „Све припаднике оружаних
састава упозорити о последицама насилничког понашања, самовоље и
чињења криминалних радњи. Команде јединица ЈНА ранга пук-бригада
у зони одговорности и извођења борбених дејстава, формираће из
свог органског састава водове за заштиту грађана и имовине. У случају
отпора лица која врше незаконите радње поступати по правилима
борбене употребе, уколико се дотична лица супротстављају оружјем“.1
Да су оваква наређења била потребна, показала су и дешавања
на подручју Хрватске Костајнице. Већина становништва хрватске
националности из села са тог простора избегла је током септембар-
ских борби, а у селима Дубица, Церовљани и Баћин остало је око
120 хрватских цивила, углавном жена и старијих особа. Током јутра
20. октобра припадници српских снага (територијалци и милиција
САО Крајине) ухапсили су више од 50 цивила у Дубици и затворили
их у сеоском ватрогасном дому. У току тога дана и наредне ноћи,
пуштено је 10 људи (Срби и они који су имали везе са њима). Током
21. октобра остали су доведени на једно место у близини села Баћин.
Ту је доведено и 13 цивила из Церовљана и сви су ликвидирани.
У исто време, припадници српских снага одвели су још 30 цивила
из Баћина и више од 20 цивила из Дубице и Церовљана. Стрељани
су на непознатој локацији. Хашки Трибунал је утврдио да је током
та два дана убијено укупно 108 лица.2
О стању на овом простору детаљан извештај оставио је крајем
октобра 1991. Душко Радуловић, начелник безбедности општинског
Штаба ТО Костајница. Он је писао о незадовољству припадника ТО
због недостатка адекватне војне опреме, о нефункционисању правне
државе, недефинисаним политичким циљевима и о раду паравојних
јединица које нису признавале никакву команду и које су починиле
бројне ратне злочине: „Као начелник безбедности не слажем се са
оваквим поступцима јер нису по правилу о поступању са заробље-
ницима, али због наведених тешкоћа и самовоље дјела припадника
јединице специјалне намене нисам у могућности да рјешим овакве
проблеме, као и проблеме пљачке и убистава по селима гдје живе
припадници хрватске националности. Најгоре ствари које су се
дешавале на нашем подручју је шверц заробљеног оружја (продаја
оружја у Босанској Костајници) приликом ослобађања Костајнице,

2 Трибунал: Милошевић. Трећа измењена оптужница за Хрватску.
што је изазвало буру незадовољства код наших људи. Исто тако | 227
незадовољство је постало присутно и самим односом после уласка
у град наших јединица, јер су пљачкале и палиле.“1
Због сарадње са хрватском војском, страдала је породица Ракић
из Личког Осика (Теслинграда). Наређењем Душана Орловића,
начелника Ресора државне безбедности МУП-а САО Крајине, у
првој половини октобра ухапшени су Мане Ракић (отац Србин, мајка
Хрватица), његови синови Драган и Милован и ћерка Радмила. На
удару се нашла и Луција Ракић, Манетова супруга, Хрватица. Према
оптужници Тужилаштва за ратне злочине у Београду подигнутој
25. јуна 2010, Чедо Будисављевић, командир специјалне јединице
милиције САО Крајине и заменик командира полицијске станице
у Теслинграду, намеравао је да ухапси чланове породице Ракић јер
је пронашао шифре и план јављања хрватским снагама: „Добио је
наредбу од команданта ТО Теслинград Милана Мирића да ухапси
Ракиће, али су их предухитрили Рамбо, Зоља и Чучо. [...] Окривљени
Орловић Душан, против кога је поступак раздвојен, коме се као свом
претпостављеном обратио окривљени Будисављевић Чедо, питајући
га шта да ради са ухапшеним члановима породице Ракић, као и Ракић
Луцијом која је била на слободи а након што је упознат за шта се
породица Ракић терети, наредио је окривљеном Будисављевић Чеди
да их лиши живота, што му је поновио и након пар дана, када му се
истим питањем још једанпут обратио окривљени Будсављевић. У ноћи
између 20. и 21. октобра 1991. окривљени Будисављевић, поступајући
по примљеном наређењу окривљеног Орловић Душана, постигао је
договор са припадницима ТО Теслинград, окривљеним Милановић
Мирком и Богуновић Миланом да заједнички лише живота Ракић
Луцију, након чега су, наоружани ватреним оружјем, дошли до места
Широка Кула, засеок Седлари, до викендице у којој је она боравила,
да би Малиновић Мирко и Богуновић Милан остали у дворишту
чувајући стражу, док је Будисављевић Чедо ушао у викендицу и
хицима из ватреног оружја лишио живота Ракић Луцију, након чега
су запалили њен леш и викендицу. Неколико дана касније, крајем
октобра 1991, у вечерњим часовима, Будисављевић Чедо, поступајући
по примљеном наређењу Орловић Душана, постигао је договор са
припадницима ТО Теслинград, окривљеним Милановић Мирком,
Богуновић Миланом и Новаковић Гораном, против кога је поступак
1 Наведено према: Oružana pobuna Srba u Hrvatskoj, 428.

228 | раздвојен, и припадником Специјалне милиције Теслинград Груичић
Богданом да заједнички лише живота ухапшене чланове породице
Ракић, па су у просторима Специјалне милиције Теслинград најпре
везали лепљивом траком руке и затворили им уста, а затим их увели
у комби возило марке ТАМ којим је управљао Груичић Богдан и
превезли до Сврачковог Села, до крашке јаме Голубњача, где су
их Будисављевић, Малиновић, Богуновић, Груичић и Новаковић
хицима из ватреног оружја лишили живота и потом бацили у јаму.“1
Досије Илок
У овом периоду најтежа ситуација била је у Илоку. Према попису

из 1991, у граду је живело 6.775 становника, од тога 4.248 Хрвата
и 484 Срба. Илок је преко моста „25. мај“ био директно повезан са
Бачком Паланком и околним селима у Србији.
Наоружавање Хрвата на територији општине почело је крајем
1990. када је месни одбор ХДЗ-а набавио прве аутоматске пушке.
1 Fond za humaniatrno pravo, „Suđenje za ratne zločine u Srbiji“, http://www.hlc-

rdc.org/Transkripti/licki_osik.html. – О убиству породице Ракић Будисављевић је
на главном претресу 12. марта 2012. рекао: „Пре тога прво наређење сам добио,
прво наређење, први пут га нисам ни испунио, односно послушао. Вратио сам се,
разговарао шта, како. После тога, неких отприлике недељу дана сам се вратио у
Книн код Душана Орловића, где сам у разговору с њим рекао да нисам направио
шта је он захтевао. Кад ми је он рекао: – Немој да ти ја више понављам, нема ту
више шта да се прича, узми пар људи, ликвидирај, односно стрељај те људе. Тако
смо и поступили. [...] Након кратког разговора са Луцијом, где је она покушавала
да једноставно свој живот спаси, вадим пиштољ аутоматски шкорпион и пуцам. За
то време Малиновић и Богуновић стоје у дворишту, односно крај врата те куће.
Након ликвидације Луције проналазимо неке старе чаршафе, крпе, тако нешто, и
неку петролејску лампу или флашу са петролејом и заједно палимо тада већ леш
Луцијин, односно читаву кућу. Након тога се враћамо у Лички Осик и пар дана
након тога иста судбина је задесила и осталу породицу Ракић, остали који су били у
притвору код нас у Личком Осику. [...] Већ поступак знате, већ смо га објашњавали,
како смо људе завезали, ставили у комби марке ТАМ и одвезли их до путног правац
за Шврачково Село, до јаме Голубњача где смо их стрељали. Изводили смо једног
по једног. Након тога се враћамо у Лички Осик и настављамо даље са задацима.
Наравно да о свему томе извештавам и мог ондашњег претпостављеног првог
командира Станице милиције Лички Осик, Наранчић Радомира“ (исто). Пресудом
Вишег суда у Београду изреченом 16. марта 2012, Будисављевић и Милиновић
осуђени су на 12, а Богуновић и Груичић на 10 година затвора.
Извршно веће СО Илок донело је 18. априла 1991. одлуку о оснивању | 229
„Штаба за обрану мјеста“, док су грађани самоиницијативно поче-
ли да набављају оружје а у радионицама да израђују мине и бомбе.
Организоване су и и прве јединице Збора народне гарде и то у Илоку,
Бапској, Шаренграду и Мохову. Смотра батаљона „Никола Шубић
Зрински“ одржана је 30. маја на Принциповцу поред Илока. У јулу
1991. припадници ЗНГ смештају се у више објеката у Илоку, а на тај
простор дошла је и једна тенковска јединица ЈНА. У периоду од 2.
до 6. августа власти Илока исељавају жене и децу у летовалишта на
Јадранском мору јер су очекивале сукоб са ЈНА. Кризни штаб Илока,
на чијем је челу био Петар Чобанковић, основан је 23. августа.1
Крајем септембра јединице 1. пролетерске гардијске механи-
зоване дивизије, под командом генерала Драгољуба Аранђеловића
(1933), заузеле су саобраћајницу Шид–Мирковци и одсекли Илок
од Вуковара и Винковаца.2 ЈНА је почела да шаље ултиматуме за
предају града и околних села. Селу Ловас ултиматум је уручен 26.
септембра, а два дана касније мајор Слободан Барјактаревић је
од мештана села Бапска захтевао да до 16.00 сати предају оружје:
„Уколико до овог времена не учините ово, рачунајте да ваше село
не постоји више на географској карти.“3
Генерал Аранђеловић је 4. октобра наредио „контролисање
ватром“ комуникације Нуштар–Вуковар. У рејону Зидина требало
је поставити једну тенковску и једну механизовану чету, „укопати
1 Mato Batorović, Stipan Kraljević, „Ilok u okruženju, izlazak u konvoju, Iločani u

progonstvu“, Sociologija sela, 3/4, 1993, 185–186.
3 Трибунал: Милошевић, доказ П516.2. – У питању је руком писан документ
који нема потпис и печат. Његова аутентичност је оспорена на судском процесу
оптуженима за Овчару пред Трибуналом. Документ је, уз свој извештај од 8. октобра,
приложила Посматрачка мисија ЕЗ. Извештај је 15. октобра стигао у Загреб, а
Трибуналу је достављен са другим извештајима посматрачких тимова. Слободан
Милошевић је на свом суђењу 27. марта 2003. тврдио да је у питању фалсификат.
Сведок Стипан Краљевић је изјавио да је тај документ у месну заједницу донео
Боро Томић, запослен у задрузи у Бапској а који је живео у Шиду. Представници
месне заједнице су 29. септембра отишли на састанака са мајором Барјактаревићем
(„Transkripti sa suđenja pred MKSJ“, 482–483). На суђењу Горану Хаџићу 6. децембра
2012. Томислав Рукавина, председник Кризног штаба у Бапској током 1991,
потврдио је аутентичност документа и описао разговор са мајором Барјакатревићем.
Мештани су одбили ултиматум ЈНА, а Рукавина је потврдио и да се у селу налазио
интервентни вод хрватске полиције (https://www.sense-agency.com/tribunal).

230 | их и одсудно бранити објекат“. Истовремено је требало овладати
селима Бапска и Шаренград: „У рејону размештаја јединица забра-
нити кретање грађана, појединаца, група и јединица у времену од
20.00 до 06.00 часова. Свакодневно упућивати патроле јачег састава
и постављати заседе које ће без упозорења отварати ватру на лица
која не поштују време забране кретања.“ 1
Тенкови ЈНА у Бапску су ушли 5. октобра, а дан касније Илоку
је прекинуто снабдевање електричном енергијом из Бачке Паланке,
па је град остао и без воде. Паника је полако захватала становништво.
Око 2.500 жена отишло је према мосту „25. мај“ на састанак са ЈНА.
Према хрватским изворима, делегација од четири жене разговарала је
са пуковником Петром Граховцем, командантом снага Новосадског
корпуса са обе стране моста, и властима Бачке Паланке. Речено им
је да ће се мир успоставити када се изврши разоружање грађана и
хрватских оружаних снага: „До Илочана су долазиле информације,
истина непотврђене, да су становници Шида и Бачке Паланке тражи-
ли да се Илок не уништава, те да се у недјељу 6. листопада окупила у
Бачкој Паланци скупина жена протестирајући, желећи ићи до моста
и сусрести се са илочким женама, али да им то није било допуштено.“2
Током 6. октобра одржана је и проширена седница Скупштине
општине Илок. Иван Мршић, академски вајар, градоначелник Илока:
„О ситуацији у којој се налазимо не треба пуно причати. Већ два
мјесеца преговарамо с непријатељем, али све је теже и преговарати.
Ултиматуми се стално постављају.“ Маја Шамшаловић: „Данас су
представнике жена примили у СО Бачка Паланка пуковник Граховац
и мајор који се није представио. Фино су их примили, али су тражили
да се преда комплетно оружје. Оне су рекле да се скупштина одржава
вечерас и да ће се организирати изјашњавање грађана“. Бланка Рац:
„Овдје је питање Хрвата да ли ће остати на овим просторима. Сигурни
смо да помоћи нема. Ми смо их питали што ће бити када они дођу.
Одговорили су да ће одговарати само они који су окрвавили руке.“3
После седнице, представници „групе грађана и интелектуалаца
града Илока“ обратили су се писмом ЈНА. Поручили су да се њене
јединице већ дуже време налазе на подручју Илока и да полицијска
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ 01168.

2 M. Batorović, S. Kraljević, „Ilok u okruženju“, 87.
3 Трибунал: Хаџић, доказ П00321. „Dijelovi knjige zapisnika Skupštine Gradske
zajednice Ilok“, 2.
станица у граду испуњава све своје законске обавезе на очувању | 231
јавног реда и мира: „Сходно томе, гарантирамо да Полицијска
станица и Територијална обрана града могу осигурати јавни ред
и мир и спријечити било какве инциденте. [...] И данас мислимо
да је граница између Илока и Бачке Паланке граница спајања а не
раздвајања. [...] Налазимо да је сада, управо након одржане миров-
не конференције у Хагу 4.10.1991,1 беспредметно отварати ново
ратиште и кризно подручје које је до данашњег дана ипак сачувано
захваљујући обостраним напорима представника власти оба града.
Апелирамо на наше сусједе, пријатеље, дугогодишње сураднике и
грађане Бачке Паланке да се овим закључцима на било који начин
прикључе, јер пријатељство доноси срећу а [...]2 несрећу.“3
Први преговори са ЈНА почели су 7. октобра у Бачкој Паланци.
Описао их је Стипан Краљевић, члан Извршног одбора Скупштине
општине Илок и председник Комисије за преговоре са ЈНА: „Пуковник
Граховац је изјавио пред свим тим људима да ће, уколико се не преда-
мо, Илок бити нападнут. Тражио је да предамо сво оружје и да му се
преда попис с именима припадника јединице цивилне заштите. Рекао
је отприлике: ’Илок ће бити уништен у року до два сата. Вама се неће
допустити да пружите отпор и да се браните као Вуковар’. Ми смо
рекли да смо спремни предати оружје полицији будући да је полиција
одговорна за одржавање мира. Нисмо спремни предати оружје ЈНА.“4
Делови Гардијске дивизије заузели су 10. октобра Ловас. Према
изворима ЈНА, „самозваним добровољцима“ основни мотив није била
борба против непријатеља, већ пљачка народне имовине и „ижи-
вљавање над недужним становништвом хрватске националности“.
Тако је приликом заробљавања 80 мештана хрватске националности
у овом селу од стране ТО Ловас и одреда „Душан Силни“ вршено
„физичко злостављање над истима, након чега је убијено четири
мештана села Ловас“.5
1 Мисли се на заједничку изјаву коју су тога дана потписали Милошевић, Туђман,

генерал Кадијевић и европски посредници. О томе ће бити писано у наредном тому.
2 Нечитка једна реч у оригиналу.
3 Милошевић: Трибунал, доказ П516.3.
4 Трибунал: Милошевић, доказ П516.1. Изјава С. Краљевића истражитељима
Трибунала од 17. јуна 2003. године.
5 Трибунал: Мркшић, доказ 00636. Извештај потпуковника Милана Еремије,
заменика команданта за морално васпитање и политичку пропаганду у 1. проле-
терској Гардијској дивизији, команди 1. војне области од 23. октобра 1991. године.

232 | Све више избеглица долазило је у Илок, па је у граду било
више од десет хиљада људи, што је компликовало позицију и ЈНА и
власти у овом граду. Због тога су 10. октобра, пуковник Граховац,
у име Новосадског корпуса, и Иван Мршић потписали споразум о
миру. Он је предвиђао да Територијална одбрана Илока и полиција
из штите ред и мир, уз обавезу да „у никојем случају неће нападати
нити отварати ватру на јединице ЈНА“, а уколико би дошло до
напада ЈНА на Илок, „становништво ће се под бијелом заставом и
знаком црвеног крижа организирати у колоне и заједно са сусједним
мјестима од Илока до Сотина и Ловаса упутити у избјеглиштво“.1
Сутрадан се поново разговарале власти Илока и ЈНА. Генерал
Аранђеловић је поставио ултиматум да „сви мештани и паравојне
формације“ војној полицији предају комплетно наоружање код
моста „25. мај“ до поднева 12. октобра: „Омогућиће се безбедан
улазак у Илок и извршење претреса свих приватних, друштвених
и државних објеката у Илоку. Оружје, муницију и минско-експло-
зивна средства може задржати само Полицијска станица у Илоку
у року и количини као по задужењу од 1. 1. 1989. године. ЈНА се
обавезује да не поставља питање порекла и не санкционише имаоце
у било ком облику. Јединице ЈНА ће обезбедити поседање града и
успоставити команду места, обезбеђујући мир до стабилизације
ситуације. У случају употребе оружја или угрожавања безбедности
припадника ЈНА, поступиће се у складу а Одлуком Штаба Врховне
команде предузимањем мера одмазде.“2

2 Трибунал: Милошевић, доказ П516.5. – Стипан Краљевић: „Кад смо стигли,
а прије почетка разговора, показали су нам документ с увјетима на које морамо
пристати, и рекли да га морамо потписати и испунити увјете до поднева идућег дана.
У документу је писало да пристајемо предати сво оружје, да ЈНА може ући у град
и претражити све куће и да ћемо цјелокупну контролу над градом предати војним
властима. У седмој одредби је писало: – У случају упорабе оружја или угрожавања
припадника ЈНА, бит ће предузете мјере одмазде у складу са одлуком више команде.
Наравно, такве су нам одредбе биле неприхватљиве, а ионако нисмо могли ни на
што пристати прије него се посавјетујемо с људима које заступамо. Комисија је
саставила алтернативни споразум који смо понудили на расправу. Он је садржавао
понуду за предају оружја нашој полицији како би јој се омогућило да одржава ред и
мир и регулира промет. Они су одбили макар и погледати тај наш документ. Тијеком
разговора, Адам Рендулић упитао је Аранђеловића: – Зашто су убијани они људи
у Ловасу? Аранђеловић је отприлике одговорио: – Била је то освета због погибије
једног припадника ЈНА и то што је његов леш нађен у пољу кукуруза. Колико смо ми
Власти Илока нису могле да прихвате споразум без консултација | 233
са грађанима, па је договорено да се одговор достави до понедељка,
14. октобра.
Скупштина Илока састала се 11. октобра, у три после подне.
Борислав Маговац: „Овдје више нема фолирања, очигледно је за-
посједање територија.“ М. Брлетић: „Питао сам генерала није ли
вам жао 13.000 људи, жена и дјеце. Генерал је одговорио: ’Ја сам
војник и оно што треба урадити, урадит ћу’.“1 Власти Илока одлучиле
су да обавесте грађане „о опцијама“ и да се одржи референдум са
два питања: „1) Да ли сте за то да се преда цјелокупно наоружање
и потпише изложени споразум с ЈНА; 2) Да ли сте за заједничко
исељење из мјеста због кризне ситуације.“2
На седници Скупштине Илока од 12. октобра усвојен је предлог
о одржавању референдума и о тексту на првом и другом гласачком
листићу. Б. Маговац: „Сада није питање питање територија, „сада
је само питање живота грађана. Све што ће се чинити над Илоком,
то ће бити ратни злочин, и ако нетко овдје од присутних преживи,
мора отићи до Хага и потегнути питање ратног злочина. [...] Не
можемо ми увјеравати грађане о миру, о мирној предаји оружја и
некој сигурности када долазе људи из Ловаса и бапске и причају о
сасвим нечему другом. На мосту су чак били и Докмановић, бивши
предсједник Скупштине опћине Вуковар и Љубомир Новаковић,
знали, ниједан војник није погинуо. Брлетић [Мате Брлетић, заповедник полицијске
станице у Илоку] га је упитао зашто би ЈНА морала преузети надзор над Илоком.
Рекао је да за то немају разлога и да они на то немају право. Аранђеловић је рекао
нешто о заштити угрожених Срба, слободном промету и одржавању мира. Изјавио
је да се Илок мора предати и допустити војсци да претражи град: – Сви који имају
оружје а нису полицајци, морају бити кажњени. Не испуните ли моје захтјеве, моје
ће јединице сравнити Илок са земљом“ (Трибунал: Милошевић, доказ П516.1.
Изјава С. Краљевића истражитељима Трибунала од 17. јуна 2003). Мате Брлетић
је Трибуналу изјавио да је крајем септембра отишао у Нови Сад на преговоре,
али да је ухапшен од стране ЈНА. Речено му је да „ако не предамо оружје, сви у
Илоку бити ће убијени. Питали су ме да ли бих прешао на њихову страну, што ја
наравно никада не бих учинио. Послије три дана ипак су ме пустили захваљујући
мајору Банићу [официр Контраобавештајне службе Управе безбедности ЈНА]
који је интервенирао и спасио ме од стријељања. Ја сам му, наиме, спасио живот
једном ранијом приликом када се нашао у Илоку у погрешно вријеме“ (Трибунал:
Докмановић, доказ 77А. Изјава дата 8. новембра 1995).

234 | предсједник опћине Бачка Паланка, и чини ми се да само захваљујући
пуковнику Граховцу они нису већ у Илоку“.1
Стипан Краљевић: „Тај је референдум јамачно био најтежа од-
лука коју су ти људи икад у животу морали донијети јер их се заправо
питало желе ли се одрећи свега за што су радили. Од њих се тражио
да се одрекну својих домова, радних мјеста, својих живота, без наде
у будућност осим можда да ће сачувати голи живот.“2
Посматрачи Европске заједнице били су у Илоку 12. октобра:
„На основу разговора са представницима града сазнали смо да
они намеравају да 13. октобра одрже референдум о томе да ли да
евакуишу град у светлу претњи ЈНА. Многи људи су сматрали да је
евакуација неминовна јер их окружују надмоћније снаге. Од нас је
посебно тражено да контактирамо хрватске власти у Загребу ради
договора да конвој евакуисаних крене у правцу запада у Хрватску, под
надзором Црвеног крста и посматрача ЕЗ. Речено нам је за минска
поља, које су обе стране поставиле, и за инциденте у околним селима
где су српски националисти наводно извршили нападе. Избеглице
са којима смо разговарали, од којих је велики број из села Ловас, а
које су биле у Илоку и до 20 дана, рекле су нам да су мирно живеле
са комшијама Србима, од којих су се многи доселили после 1945,
али сада осећају да то у будућности неће моћи.“3
Референдум је одржан 13. октобра. Изјаснило се 2.684 станов-
ника Илока и 869 становника из околних села који су се склонили
у Илок пред офанзивом ЈНА. За предају наоружања изјаснило се
940 грађана (против је било 2.519, неважећих листића је било 94),
за исељавање се изјаснило 2.577 грађана (против је било 797, а
неважећих је било 179 листића). Рачунајући и децу, укупно је било
5.437 „грађана и њихових чланова обитељи који су за исељење из
мјеста због кризне ситуације.“4
Споразум о исељавању потписан је 14. октобра у Шиду. Споразум
су потписали генерал Аранђеловић, у име ЈНА, и Иван Мршић, Мате
Брлетић и Стипан Краљевић, у име власти Илока. Потписивању су

2 Трибунал: Милошевић, доказ П516.1. Изјава С. Краљевића истражитељима
Трибунала од 17. јуна 2003. године.
3 Трибунал: Хаџић, доказ П01659.1645.Б.
4 Трибунал: Мркшић, доказ 00324. „Zapisnik sa provedenog referenduma dana
13.10.1991“.
присуствовали и Хју Канингам (Hugh Cunningam) и Петер Кипр | 235
(Peter Kypr),1 чланови посматрачке мисије Европске заједнице.
ЈНА се обавезала да ће омогућити несметан одлазак свима који то
желе, да ће обезбедити „личну и имовинску сигурност“ грађана који
остају у насељеним местима, као и остале имовине грађана који су
живели у тим местима, а грађани хрватске националности да ће пре-
дати оружје које поседују. Конвој је требало да крене 17. октобра,
испред моста „25. мај“, а грађани „за које постоји основана сумња
да су починили неко кривично дело не могу напуштати наведена
насељена места, нити се укрцавати у конвој“. Иста одредба важила
је и за припаднике Збора народне гарде.2
Посматрачка мисија Европске заједнице била је 15. октобра
у Илоку и на мосту „25. мај“. Примио их је пуковник Граховац „и
кратко упознао са мерама и активностима које током дана следе,
везано за јучерашњи споразум. При томе, командант је нагласио да
је у току прошле ноћи било оружаних обрачуна између различитих
струја у Илоку. Овај сусрет пратила је и екипа ТВ Београд. [...] Врше
1 Кипр је од 1992. до 1997. био амбасадор Чешке у Словенији. Говорио је седам

страних језика, међу њима и српски/хрватски.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П516.7. – С. Краљевић: „Обавијестили смо
Аранђеловића о исходу референдума, а он је одговорио: – Ако сте тако одлучили,
нека тако буде. Није му се свиђало то што житељи нису пристали да ЈНА уђе у град,
претресе све куће те да предају надзор над градом војсци. [...] Идућа два дана ЈНА
је поставила звучнике око града и непрекидно пуштала српске националистичке
пјесме. Војска је у та два дана довукла велика појачања око града. Неки су се људи
из Бапске и Шаренграда покушали појединачно пробити кроз положаје ЈНА.
Више их је ухваћено и заточено. Није било ограничења у вези с тиме што људи
могу понијети са собом, али будући да прилично много људи није имало никакво
пријевозно средство, неколико је обитељи реквирирало државна возила попут
камиона, трактора и сличног како би понијели неке ствари са собом. Кад је конвој
формиран, морали смо оставити та возила, што значи да су морали оставити и
своје ствари. Такођер смо покушали спасити нека наша културна блага која смо
спакирали у ковчеге и умотали ради заштите, али и њих смо морали оставити.
[...] Питају ме зашто су сви ти људи, укључујући и мене, донијели одлуку да оду
остављајући за собом у Илоку и осталим селима цијели свој живот. Не може се то
јасно објаснити неком тко није био у истој ситуацији. Наша визија будућности била
је застрашујућа. Сви смо били свјесни што се догађа и што се догодило у другим
мјестима. Било је јасно да ће ЈНА и остале паравојне скупине казнити становнике
без разлике због подршке независности Хрватске. Људи који су остављани били
су злостављани и поступно их је све више било присиљено на одлазак. На крају су
остали само старци или нехрвати, на примјер Словаци“ (Трибунал: Милошевић,
доказ П516.1. Изјава С. Краљевића истражитељима Трибунала од 17. јуна 2003).

236 | се интензивне припреме за одлазак становништва у конвоју како је
договорено и рачуна се да би се могло иселити до десет хиљада људи,
али ту има различитих струка и може се десити да се мањи број исели.
Неки угледи људи, као што су поп, лекар и други, желе да остану,
и наговарају остале да то исто учине. Поп и лекар су данас били
примљени код команданта на разговор. Међу становништвом има
појава панике. Према информацијама добијеним од посматрача из
мисије, становништво из Бапске је у току прошле ноћи напала једна
терористичка група. Јединица војне полиције ЈНА је интервенисала
у циљу заштите становништва, али је становништво преплашено и
спрема се за евакуацију. Посматрачка група је пренела информа-
цију да власти у Илоку намеравају да из Музеја евакуишу око 1.500
вредних уметничких дела, а да Музеј запечате после прегледа од
стране ЈНА у присуству посматрача ЕЗ“.1
Хрватски извори истичу да су грађани Илока „жељели да се већ
једном оконча многима превелика и неиздржива неизвјесност. Сви
су у тешком страху од свега што се може догодити. Свака вијест о
Вуковару доживљава се као спас или пропаст. Сви су свијесни да су
на милости и немилости јачег непријатеља“.2 Договорено је и да пос-
матрачи остану у Илоку као гаранти да ће се поштовати безбедност
људи, али, када је 15. октобра из Загреба њихово деловање протума-
чено као помагање „у геноциду над Хрватима“, они су се повукли.3
Посматрачка мисија Европске заједнице боравила је током
16. октобра у Илоку, Шаренграду, Бапској, Ловасу и Мохову: „Већ
дуже време нема основних животних намирница, а јављају се и међу-
собни обрачуни, па чак и оружани, око тога да ли да напусте овај
простор или не. Према постигнутом споразуму, за сутра је заказан
рок покретања конвоја са око 10.000 људи, али сви су изгледи да до
овога неће доћи. Обзиром да су хрватске власти оптужиле Мисију
ЕЗ за организацију евакуације становништва Илока, посматрачи су
добили директиву да напусте све активности везане за евакуацију.
Посматрачи ЕЗ су информисани да је несметан одлазак из Илока
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00325. Извештај генерал-потпуковника Младенка

Максимовића од 15. октобра 1991. – Према извештају Посматрачке мисије,
пуковник Граховац је рекао да су Илок и околна села безбедни и мирни под
контролом ЈНА: „Нисмо посетили Ловас због мрака и проблема у контактима са
ЈНА“ (Трибунал: Мркшић, доказ 00326).
3 Исто.
одобрен свим лицима. Ово су они врло повољно оценили. Према | 237
информацијама добијеним од посматрача ЕЗ, командант села Ловас,
по народности Србин, изјавио је да ће иселити све непоштене Хрвате.
Прецизирано је да у Илоку живи око 80% хрватског становништва.“1
Адмирал Бровет је 16. октобра информисао чланове
„Председништва“ Југославије о ситуацији у Илоку: тамо је „из-
вршен референдум“ о томе да ли ће се становништво иселити или
остати под заштитом ЈНА. На основу тога је 15. октобра потписан
трипартитни споразум (хрватске снаге, ЈНА и Посматрачка мисија
ЕЗ) који је предвидео разоружање хрватских снага. Пресељење
око 10.000 људи из Илока предвиђено је за 17. октобар, а Бровет
је страховао од провокација хрватских власти: „У том смислу већ
је лансирана преко хрватских средстава јавног информисања ин-
тензивна пропаганда да ЈНА врши геноцид над становништвом
Илока и око Цавтата, па је директно нападнута и мисија Европске
заједнице која је у свему томе учествовала.“2
Масовно протеривање хрватског становништва из Илока које
се, уз обезбеђење ЈНА, кретало према западу, са најосновнијим
стварима, почело је када је и планирано – у четвртак 17. октобра:
„Од седам сати ујутро цијели Илок постаје једна непрекинута ријека
људи и свега што се на точковима може мицати: особних аутомобила,
мотора, трактора с приколицама, камиона, хладњача, комбија, малих
трактора. Тко је какво возило имао, на томе је кренуо. Између све
те технике пробијају се појединци који немају пријевоза са својим
торбама и врећицама. Све улице пуне су возила и људи, спајају се и
стапају се према Чаршији и иду даље Ађанским крајем према мосту,
гдје је контрола. Свима је знано да су дан прије разминирана илочка
поља, да су мине већ предане, да је и оружје предано. Непрегледна
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00809. – О стању у селу Ловас чланови Мисије су

забележили: „Посебну забринутост изазива шеф локалних одбрамбених снага,
цивил, који нам је опширно говорио о ситуацији у Ловасу. Његово причање може
се најбоље описати као опширна тирада која обухвата 1. и 2. светски рат па све до
данас. Током ’разговора’ поменуо је план за будућност који укључује присилно
пресељење око 300–500 лица хрватског порекла (укупно има 1.800 становника,
од чега 136 Срба). Он је такође изјавио да су он и други српски добровољци 10.
октобра напали одређене куће у Ловасу како би ’спречили’ покољ Срба. Током
напада убијено је 22 Хрвата и један Србин. Хрвати су били обични људи а не при-
падници ЗНГ“ (Трибунал: Мркшић, доказ 00309. Извештај од 18. октобра 1991).
2 Трибунал: Стенографске белешке са 151. седнице Председништва СФРЈ.

238 | колона корак по корак дословно мили. Не пале се мотори него се
возила гурају, јер је гориво на измаку, а прва бензинска црпка тек је
код Жупање, ако људи успију изићи и до Жупање стићи.“1
Из града се иселио и мањи број Срба који је прешао у Бачку
Паланку: „Туга. Туга је једина реч којом се могу описати хиљаде
породичних драма. Од пола осам ујутру колона људи, углавном жена,
деце и старијих особа излазила је из Илока. Аутомобилима, ками-
онима, тракторима, многи само са најлон кесама. На раскрсници су
војним властима показивали личне карте, претресана су им возила
а онда су пропуштани и одлазили.“2
Из колоне је издвојено укупно 17 лица.3 Ратни репортери уочили
су у првим редовима војних снага и Михаља Кертеса у униформи.
Пуковник Петар Граховац је обећао да ће ЈНА свим грађанима
обезбедити услове за нормалан живот када сломи и последњи отпор
преосталих хрватских снага у Илоку.4
Због догађаја у источној Славонији, Геза Јесенски (Géza
Jeszenszky), шеф мађарске дипломатије, упутио је 18. октобра пис-
мо Хансу ван ден Бруку као председавајућем Министарског савета
Европске заједнице. Тражио је да Посматрачка мисија провери
следеће наводе: остварују се нaсилне промене у етничком саставу
становништва на територијама које је освојила Југословенска ар-
мија, „најотвореније на подручју Барање. Срби расељавају 6.300
протераних Мађара и чак више Хрвата. О том питању се отворено
говори у београдској штампи“; одведено је више од 50 Мађара од
оних који су остали у својим селима и градовима, а њихова судбина
је непозната; образовање на мађарском језику се елиминише, српски
језик постаје службени, са ћириличним знаковима и ортографијом;
отпуштени су директори и већина наставника бивших школа на
мађарском језику; протерани су мађарски свештеници, већина их
је била изложена физичким претњама; домови Мађара су опљачка-
ни и уништени, Мађарима који су остали у Барањи ограничена је
слобода кретања; наставља се малтретирање становништва источне
Славоније; око 1.500 Мађара у Осијеку изложено је нападима тешке
артиљерије и „страхује се да ће и они да поделе судбину Мађара

у Барањи ако град падне у руке непријатељу“; напади на градове | 239
и села, војне и индустријске објекте не служе никаквим војним
циљевима, само застрашивању становништва; судбина 150 Мађара
који су живели у Илоку и околини је непозната; њихови животи и
животи хиљада Хрвата и око хиљаду Словака на том подручју су
у опасности; „према разним изворима, локално становништво је
гласало за исељење на референдуму под контролом бајонета“; ЈНА
наставља са праксом уништавања села која пружају отпор на терену
и допушта становништву да „добровољно“ одлази: „Напади на све
несрпске националне мањине, циљеви и методи имају сва обележја
геноцида по међународној дефиницији.“1
Уследио је нови брутални злочин према становницима Ловаса.
Након доласка одреда „Ваљево“ у ово село, „заробљени мештани су
коришћени за чишћење минских поља, којом приликом је убијено
17 мештана. Повређеним мештанима је одбијено пружање меди-
цинске помоћи од стране медицинског особља Дома здравља Шид.
[...] Неконтролисано се конзумира алкохол у свим јединицама,
што негативно утиче на понашање појединаца и састава, извршење
борбених задатака и повећање броја повређених и погинулих. [...]
Да се организовано приступи разоружању паравојних формација,
посебно одреда ’Душан Силни’, четника и Арканових војника и да
се у ту акцију укључе органи власти и органи Републике Србије“.2
Хрватски извори броје 21 страдало лице. Најстарији је био
пензионер Никола Бадањак (1934), а најмлађи Иван Цоњар (1966).
Јосип Туркаљ (1962) тешко је рањен, а преминуо је испред амбуланте
у Шиду због одбијања особља да му укажу помоћ. Златко Божић
(1959) прво је рањен па убијен рафалном паљбом у главу. Сви су
сахрањени у заједничкој гробници.3
Генерал Александар Васиљевић је о злочину у Ловасу говорио
истражитељима Трибунала и Војног суда у Београду. У изјави Трибуналу
од 14. новембра 2001. навео је да је 23. октобра 1991. примио „непотпуне
информације“ од начелника безбедности 1. војне области генерала
Бабића о догађају у коме је велики број цивила страдао у минском
пољу, када је те цивиле одред „Душан Силни“ користио као живи штит.

2 Трибунал: Мркшић, доказ 00636. Извештај потпуковника Милана Еремије
од 23. октобра 1991. године.

240 | Следећег дана саставио је кратку информацију за генерала Кадијевића
и високи војни врх и од органа војне безбедности затражио детаљније
податке о том догађају. У информацији коју је добио истога дана,
наведено је да је 17. октобра, дан пре догађаја у минском пољу, одред
„Душан Силни“, под командом Љубана Деветака, саслушао један број
хрватских мештана који су живели у Ловасу. Током тих саслушања,
четири лица су ликвидирана. Наредног дана, српски одред територијал-
не одбране из Ваљева, под командом потпуковника Димитријевића
и капетана Дарка Перића, планирао је да изврши претрагу терена
око села и тражио је добровољце за тај задатак. Пошто се нико није
одазвао позиву, припадници одреда „Душан Силни“ сакупили су око
30 хрватских мештана, већином старијих људи, и приморали их да иду
испред њих, када су они упали у минско поље. Неколико мештана је
страдало од мина, док су остали страдали када је јединица „Душан
Силни“ отворила ватру на оне који су покушали да беже. Укупно је
страдао 21 хрватски мештанин, а 12 је рањено. Управа безбедности
је 25. октобра написала информацију, у 10 примерака, под насловом
„Злочин против 21 мештанина“ која је прослеђена петорици генерала
ЈНА и војном тужиоцу ЈНА. Информација је достављена и генералу
Томиславу Симовићу, министру одбране, и генералу Славољубу
Ђокићу, команданту Штаба Територијалне одбране Србије. По један
примерак извештаја достављен је МУП-у Србије и Служби државне
безбедности Србије: „Иако нисам имао податак да иза одреда ’Душан
Силни’ стоји МУП Србије, припадници овог одреда су дошли са те-
риторије Србије а нису били припадници војске. Из тог разлога сам
сматрао да су њихови злочини били у надлежности цивилне полиције.
У информацији коју сам доставио било је идентификовано 12 лица
која су се сумњичила за присиљавање Хрвата да буду у живом штиту
у Ловасу, укључујући и једно лице које је имало грчко презиме. Није
ми познато да је МУП Србије на било који начин реаговао у вези са
овим злочинима. Што се тиче војске, о злочину сам обавестио војног
тужиоца ЈНА зато што је одред ТО из Ваљева био на подручју Ловаса,
а двојица његових старешина, командант, потпуковник Димитријевић,
и заменик команданта, делом су учествовали у злочинима. Против њих
Управа безбедности је сачинила и кривичну пријаву која је упућена
надлежном војном тужиоцу у Београду“.1
Током 28. октобра Васиљевић је у Шиду имао „информа- | 241
тивни сусрет“ са пуковником Љубишом Петковићем, замеником
начелника безбедности 1. војне области, задуженим за „прихват,
селекцију и дисперзију“ ратних заробљеника: „Посетио сам га да
би разговарали посебно о информацији коју сам примио у вези
недавне ликвидације Хрвата у Ловасу у Товарнику. Обавестио ме је
да је тамо било неколико јединица Срба добровољаца које су биле
активне у рејону Шида и шире, а које нису биле под командом ЈНА.
Посебно, Петковић је поменуо присуство јединице која се нази-
вала ’Душан Силни’ а која је била у рејону западног Срема. Овом
јединицом је управљао Љубан Деветак и састојала се углавном од
људи из рејона Старе Пазове, а који су подржавали Јовићеву пар-
тију Српске народне обнове. Они су били одговорни за извршене
злочине против хрватског становништва у Ловасу. Десет чланова
’Душана Силног’ обезбеђивали су Деветка, укључујући Александра
Николаидиса, Зорана Обреновића, Николу Вуковића, Љубодрага
Јелића, Петронија Стевановића, Косту Гвозденова, Драгана Богића
и Зорана Косијера. Ови људи су одговорни зато што су терали
хрватске цивиле да ходају кроз минско поље у Ловасу. Деветак је
био на челу Месне заједнице Ловас, али га на то место није имено-
вала ЈНА и ЈНА се није мешала у деловање ’Душана Силног’.1 [...]
Поред догађаја у минском пољу, Петковић ме је обавестио да је
око 70 хрватских цивила било ликвидирано у Ловасу. Обавестио
ме је да су, како су јединице ЈНА заузимале одређене територије на
подручју Западног Срема и даље напредовале, органи безбедности
ЈНА обављали безбедносне провере за цивилно становништво које
је остао на том подручју. Лица за која је утврђено да су били цивили
који нису учествовали у борбеним дејствима враћана су у своја села.
Међутим, недељу дана након што су органи безбедности послали 35
хрватских цивила назад у Товарник, само је петоро од тих цивила
било и даље живо. Органи безбедности су сазнали да су преостале
ликвидирале локалне јединице ТО у Товарнику. Ове податке није
само проверио, него је пуковнику Петковићу потврдио и поручник
Марин Сомборац који је био на служби у органима безбедности у
Кумбору, али се у то време налазио у Ловасу.2 [...] Дана 23. новембра
1991. примио сам информацију од ОБ 1. ВО да је патрола Војне
1 Исто. Изјава дата Трибуналу 16. новембра 2001. године.

2 Исто. Изјава дата Војном суду у Београду 18. јануара 1999. године.

242 | полиције на економији Ловас, у близини Даља, пронашла 23, 24
измасакрирана леша цивила. Девет лешева је нађено у хрпи смећа,
а 14 је нађено у оближњем бунару. Војна полиција је направила
видео снимак овог места и забележила неопходне детаље, а затим
је о овом случају обавестила месно надлежан МУП СБЗС у Даљу.
О овом догађају сам известио Генералштаб. Не знам да ли је МУП
СБЗС предузео било какве кораке да истражи овај случај, нити да
је ико кривично гоњен због овог злочина.“1
О кршењу другог протокола Женевских конвенција пре и после
догађаја у Илоку и околним селима (Бапска, Ловас и Шаренград),
Посматрачки тим Европске заједнице извештај је саставио 7. новем-
бра 1991. године. У извештају је речено да је „трагање за истином“
трајало четири дана, кроз 17 сати разговора, а ЈНА није дозволила да
се посете села која су била предмет истраге. Закључено је да је ЈНА,
„често у тесној сарадњи са четницима које назива резервистима или
војницима Територијалне одбране“, покушавала да расели што је
могуће више Хрвата, изазивајући разарање и/или панику. Сценарио,
осим у случају Илока, био је следећи: напетост, конфузија и страх
изазивани су војним присуством у близини села и провокативним
понашањем (контролама, пушкарањем); следило би гранатирање
из артиљеријског оруђа или минобацача током неколико дана („ово
гранатирање се углавном усмерава на хрватски део села, у тој фази би
обично биле погођене и уништене цркве“); потом би ЈНА упутила
ултиматум којим је захтевала прикупљање и предају свог оружја;
са или без чекања на резултате ултиматума, изводи се војни напад
тенковима и/или пешадијом; у исто време или убрзо након напада,
„четници“ улазе у село да „заврше“ посао („онда се приче крећу од
убијања, паљења, пљачкања и дискриминације; на удару је већином
старије становништво које није било у стању да побегне“); Илок
није разорен и као такав он представља „капитал с функционалном
вредношћу и служи као модел за приказивање посматрачком тиму“;
ЈНА систематски негира било какву кривицу и брани се тиме да она
не може да буде одговорна за понашање четника: „Посматрачки
1 Исто. Изјава дата Трибуналу 18. новембра 2001. – О злочину у Ловасу генерал
Васиљевић је на исти начин говорио и 12. фебруара 2003. када је сведочио против
Милошевића. О овом догађају исказ је 22. марта 2007. дао и пуковник Ратко Ђокић,
командант 4. оперативне зоне Територијалне одбране Србије (Трибунал: Хаџић,
доказ Д00227).
тим је, међутим, уверен да је ЈНА врло тесно сарађивала с овим | 243
резервистима и сматра да вођство ЈНА треба сматрати директно
или индиректно одговорним за њихова дела.“1
Служба државне безбедности Србије покренула је током
1992. истрагу о деловању српских паравојних формација у Ловасу
и идентификовала њихове припаднике, уз препоруку да се покрене
кривична истрага.2
Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду (суђење је
почело 17. априла 2008, а казна је изречена 26. јуна 2012) осудило
је 14 припадника паравојне формације „Душан Силни“ на укупно
128 година робије. Деветак је осуђен на 20 година. Суд је утврдио
да су оптужени одговорни за убиство 40 хрватских цивила. Оливера
Анђелковић, председница Судског већа, у завршној речи посебно
је указала на срамно сведочење официра ЈНА и „још срамније њи-
хово понашање у време критичних догађаја, јер они који су били
најпозванији да овде у суду објасне шта се дешавало у Ловасу и
зашто је у тако кратком периоду страдало оволико људи, патили
су у овој судници од амнезије, а у време критичних догађаја нису
се чак удостојили ни да изброје број смртно страдалих људи на
минском пољу, нити да их попишу, а дозволили су да се побацају у
ров ископан на гробљу као да су животиње“.3
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00312. – Генерал Драгољуб Аранђеловић је у

Хрватској оптужен за геноцид и ратни злочин над цивилним становништвом Илока
и нападе на насеља Ловас, Шаренград и Бапску. Оптужница Жупанијског државног
одвјетништва из Осијека теретила га је да је као заповедник оружаних снага ЈНА
и „четничке паравојске“, током октобра 1991. напао Илок с циљем „стварања тзв.
Велике Србије и протеривања несрпског а напосе хрватског пучанства, захтијевао
од легитимних органа власти Илока да му предају сво наоружање, те припаднике
Полиције и Збора народне гарде, да би затим са својим постројбама ушао у Илок и
устројио војне органе власти умјесто цивилних јер ће у противном војно дјеловати
и разорити град, знајући да становништво Илока неће пристати на наведене увјете
него ће иселити из града, па је становништво Илока, знајући за судбину околних
мјеста у које су ушле постројбе бивше ЈНА, након проведеног референдума
одлучило да ће се радије иселити, услијед чега је Илок напустило најмање 4.679
особа од чега 4.450 Хрвата, остављајући сву своју покретну и непокретну имовину“.
Аранђеловић је 14. маја 2001. осуђен на 20 година затвора (https://www.documenta.
hr/assets/files/Sudjenja/sudjenja/Dragoljub_Arandjelovic_presuda_2001.pdf).
2 Трибунал: Хаџић, доказ П01859.1. Службена белешка Центра Ресора државне
безбедности Сремска Митровица од 18. јуна 1992. године.
3 http://pescanik.net/presuda-za-lovas/. – Апелациони суд у Београду поништио
је децембра 2013. ову пресуду и наложио ново суђење. Нова првостепена пресуда

244 | „Ако треба да одговарам,
бар да знам за шта треба да одговарам“
(Станислав Бровет)
Јан Фителарс (Jan Fietelaars), помоћник амбасадора Холандије

у Београду, посетио је 22. октобра адмирала Бровета и уложио
протест због наставка борби у Хрватској. Рекао је да се изговор
не може тражити у неопходној одбрани српске мањине, нити у
провокацијама хрватске стране, слабим комуникацијама или у
неконтролисаном понашању српских снага. Адмирал је одговорио
да хрватска пропаганда лажо информише цео свет, да није уверен
у објективност чланова Посматрачке мисије ЕЗ, као и да прекид
ватре не зависи од ЈНА већ од понашања Хрвата.1
Сутрадан је код Бровета био холандски амбасадор Хаселман.
Бровет је и даље говорио да Хрвати изазивају сукобе а да ЈНА „ту
и тамо“ одговара на ватру; Туђман не спроводи у дело оно што је
потписао; Армија се не противи да војна болница у Загребу буде у
хрватским рукама, али хрватске власти од особља српске национално-
сти траже да потпишу изјаву лојалности; поступци Хрватске не могу
да се упореде са поступцима Словеније јер је целокупна Словенија
желела независност, а велики део Хрватске (који називају мањином)
„у ствари то не жели“; Хрватска више нема шта да изгуби, а ЈНА мора
да мисли на своје људе, јер уколико и даље буде присиљена „јести
храну за псе“, више је неће бити могуће контролисати.2
Генерал Симовић је за све проблеме и даље кривио српску
опозицију. Тако је 23. октобра на Телевизији Београд оштро напао
Вука Драшковића и оптужио га за издају српских националних
интереса у најосетљивијем тренутку рата, као и да жели да српски
народ „гурне у пропаст“. Рекао је и да ће му због тога „судити соп-
ствена деца“. Драшковић је у свом одговору написао следеће речи:
„Месецима већ гине младост Србије на разбојиштима од Товарника
изречена је 20. јуна 2019. године. Оптужени су поново проглашени кривим, али уз
знатно ниже казне јер, како је закључено, Тужилаштво није доказало „све радње
које су им се стављале на терет“ (http://rs.n1info.com/Vesti/a493423/Optuzeni-za-
slucaj-Lovas-proglaseni-krivim.html).
1 Трибунал: Стругар, доказ П140. Извештај Министарству спољних послова
2 Трибунал: Стругар, доказ П138. Извештај Министарству спољних послова
до Госпића, од Вуковара до Караванки, а Ви се, колико памтим, | 245
ниједном не појависте на Телевизији, да родитељима и најближим,
барем, изјавите саучешће. Официрска, а и људска част, налагала Вам
је много више – да тражите, генерале, опроштај због тих хиљада
мртвачких сандука, јер је већина наших војника и старешина пала
због необучености ЈНА, због ужасног командовања, због издаје и
расула у војсци, а сви су погинули узалуд, за циљеве који нису били
њихови и у рату до кога није морало доћи. Тај и такав рат који
Србији натурате, није рат за ’спас и славу’, како Ви кажете. То је
рат за самоуништење. То је издаја сваке војне и нормалне логике,
али и плотун у биолошко биће нашег народа.“1
У српској јавности све више су се чули гласови да се авија-
ција, најмоћнији вид оружаних снага, не употребљава адекватно
због „издаје“ у врху команде ЈРВ. Тим поводом је група официра
(пуковници Мирко Вученић и Бранко Шоваговић и мајор Садик
Тошаковић) на конференцији за новинаре 24. октобра демантовала
такве наводе. Рекли су да је авијација деловала у складу са ратним
условима, да није дејствовано по хрватским градовима већ само по
ратним објектима. Пуковник Шоваговић: „Снаге РВ и ПВО неће
бацити ни једну бомбу на Дубровник, на тај наш бисер.“ Саопштено
је да је ЈРВ изгубило 12 авиона, два транспортна хеликоптера и два
хеликоптера и да је том приликом погинуло пет пилота, да су три
нестала а петорица су заробљена. Речено је и да је било дејстава по
снагама ЈНА (Опатовац и Бач) због неспоразума приликом доста-
вљања података од надлежних команди и због неповољних времен-
ских услова. На наводе из Хрватске да је 190 пилота напустило РВ,
да се распала 97. авијацијска бригада из Церкља, 711. авијацијска
бригада с Плеса, да су преполовљени 185. пулски и 105. задарски
пук а 117. ловачки пук у Бихаћу озбиљно уздрман, одговорено је
следеће: „Чињеница је да имамо један број пилота који је прешао
на другу страну, и један број пилота се уздржао. Тачно је и да су
вршена одређена прегруписавања, али је чињеница да је оперативна
способност задржана.“2
Врх ЈНА сматрао је да још увек није касно да се оствари коначна
војна победа, па је тражио да се прогласи пуна мобилизација и што
пре створи нова држава. Генерал Кадијевић је од „Председништва“
1 Наведено према: Borba, 25. oktobar 1991, 9.

2 Исто, 8.

246 | СФРЈ и руководстава Србије и Црне Горе још једном захтевао да
„одмах ставе у функцију институцију југословенске државе, прогласе
ратно стање и општу мобилизацију“. Због тога је сукоб Милошевића
и Кадијевића заоштрен до крајњих граница. Узроци су били стари:
генерал је био јако незадовољан слабим „ратним духом“ у Србији
и неангажовањем српског руководства да се повећа мобилизација
и спречи дезертерство. Б. Јовић: „Покушава на сваком састанку да
истиче како рат можемо лако добити само ако ми (ја и Слободан)
хоћемо! Тиме нас фактички оптужује.“1
Милошевић и Јовић имали су „озбиљну замерку“ због кон-
стантног оклевања ЈНА да предузме одлучне мере. Јовић је у свом
дневнику 25. октобра потврдио да је марта 1991. поднео оставку на
функцију председника Председништва како би војсци дао „празан
простор за акцију, а она је и то пропустила“. Милошевић је „зазирао“
од Кадијевићевих политичких амбиција, а Кадијевић и Аџић нису се
устручавали да Милошевића и Јовића директно оптуже да су Србе
у Хрватској оставили на цедилу: „Слободан им одговара да смо их
помагали и шаком и капом и то ћемо чинити до краја.“2
Истовремено је дошло и до изненадне политичке кризе у Книну.
Милан Мартић је 28. октобра обавестио јавност да су „појединци у
СДС Крајине покренули кампању за узурпацију власти“ и да „немајући
личне храбрости да на бојном пољу потврде обећања дата на јавним
скуповима, они се заклањају иза институције странке на власти“.3
Последњег дана октобра 1991. команда Книнског корпуса из-
дала је заповест за „извођење нападне операције на град Шибеник“.
Напад је требало извршити како би се неутралисала предност коју
су оствариле хрватске снаге: „Користећи примирје и извлачење
јединица 9. корпуса на појединим правцима, непријатељ је извршио

2 Исто.
3 Borba, 30. oktobar 1991, 4. – У изјави за Борбу Мартић је рекао како „неки
људи“ мисле да долази крај рата, „па по узору на Брозов систем желе управо оне
који су крвљу исписивали историју Крајине да пошаљу на неки Голи оток. То су
људи најнижег морала. Дотична господа коју не желим за сада именовати али се
лако могу препознати, довела су неке своје приватне штабове и преко леђа војске,
с којом смо ми иначе у најкоректнијим односима, желе да нас анулирају. Појединци
хоће да нас упрљају и спремни су нас чак у криминалце сврстати. Траже смене
мојих начелника около и на тај начин и мене лично, а ми смо једини радили док
су други спавали“ (исто).
делимичну попуну јединица мобилисањем мештана, побољшао свој | 247
распоред и извршио допунско запречавање. У одбрани Шибеника
и праваца који изводе ка њему, ангажовао је 113. бригаду ЗНГ, до
два полицијска батаљона ПУ Шибеник и око две чете наоружаних
мештана. [...] Према непотврђеним подацима, у задњих десет дана
из Задра су извучене снаге ЗНГ (око 3.000) најекстремнијих усташа
из западне Херцеговине: Ливно, Посушје, Дувно, Имотски, Читлук,
Лиштица и Метковић које су учествовале у одбрани Задра.“1
План генерала Вуковића предвиђао је да се уз јаку артиљеријску
и авијацијску подршку, у садејству са деловима снага Војнопоморске
области, 84. ваздухопловном базом и јединицама Територијалне
одбране САО Крајине, главним снагама корпуса изврши напад на
град Шибеник: „Циљ: разбити снаге непријатеља, избити на обод око
града Шибеника, пресећи комуникације и одсећи град Шибеник ка
Сплиту и Задру, а потом увести 2. оперативни ешалон, продужити
дејства кроз град Шибеник, деблокирати све војне објекте, спојити
се са блокираним снагама, продужити дејства. Обезбедити услове
за измештање материјалних и борбених средстава, људства и ста-
новништва које то жели, разбити и уништити снаге непријатеља у
граду Шибенику, разоружати их и присилити на предају.“2
Цела операција требало је да траје највише три дана, а план је
био више него драстичан: „За потребе чишћења и обезбеђења заузете
територије и града Шибеника формирати две групе специјалаца
четног и три групе специјалаца водног састава које опремити и
оспособити за чишћење територије претресом терена и објеката
на њему, претресом зграда и објеката у насељеним местима и лик-
видацијом заосталих и остављених наоружаних група и појединаца.
Групе опремити и оспособити за дејство хемијским средствима за
привремено онеспособљавање које у борбама за насељена места мак-
симално употребљавати. [...] Сва лица која у току контроле пружају
отпор, оружјем и бекством, ликвидирати. [...] Посебно указати да
се САО Крајина и српски народ не брани на кућном прагу, већ да је
потребно створити широк антифашистички фронт ради коначног
пораза хрватског неофашизма у облику повампиреног усташтва.“3
1 Трибунал: Мартић, доказ Д00049. Наређење генерала Владимира Вуковића

2 Исто.
3 Исто.

248 | Генерал Симовић је 1. новембра Влади Србије доставио нацрт
потребних финансијских средстава за Крајину за наредна два месеца.
Прорачун је извршен на „бази најужег круга приоритета“ и износио је
80 милиона, 256.700 динара за помоћ у материјалу и опреми. Много
више новца било је потребно за плате припадницима Територијалне
одбране (осим плата, ту су улазиле и дневнице, друга материјална
права, доприноси за пензијско и инвалидско осигурање, здравстве-
ну заштиту и дечји додатак свих категорија војних обвезника). На
простору САО Крајине, Западне Славоније, Источне Славоније,
Барање и Западног Срема било је укупно 49.300 људи (оперативна
зона Книн – 12.000, оперативна зона Лика – 5.800, оперативна зона
Кордун и Банија – 20.000, Оперативна зона Западна Славонија –
7.000, оперативна зона Источна Славонија, Барања и Западни Срем
– 4.500) и за њих је требало за новембар и децембар 1 милијарда, 205
милиона, 200.000 динара: „Сматрамо да би се обезбеђењем наведе-
них потреба од стране Републике Србије, уз помоћ свих субјеката
друштва, обезбедило постизање врло добрих резултата у заједничким
циљевима. С обзиром да не постоји правни основ, тј. да обезбеђење
наведених потреба није нормативно уређено, а ради се о великим
потребама, уз очекивање да ће оне нарастати, предлажемо да се ова
проблематика нормативно уреди израдом одговарајуће уредбе.“1
Влада Србије одобрила је 4. новембра Министарству одбране
једну милијарду и 260 милиона динара „за позицију 49 Буџета
Републике Србије“. У питању су била средства за финансијску
помоћ, плате, дневнице и друга материјална права за новембар и
децембар, „бројног стања око 49.300 припадника ТО САО Крајине,
Западне Славоније и СО Славоније, Барање и Западног Срема“.
У овом документу је речено да ЈНА у целости врши исплату свим
категоријама војних обвезника, укључујући и припаднике ТО из
српских области у Хрватској по јединственим критеријумима. Због
тога је предложено да се износ од 779 милиона предвиђених за плате
и дневнице, „уколико се не жели да се иста права остварују по два
основа, тј. да примају од ЈНА и Републике Србије а да састав ТО
из Србије та права остварује само од ЈНА“, пребаци управи за пла-
нирање развоја и финансија за финансирање дела помоћи српским
1 Трибунал: Мартић, доказ Д00193. – На црном девизном тржишту једна

немачка марка вредела је тада око 50 динара, па је двомесечна помоћ за РСК коју
је требало прикупити износила нешто више од 25 милиона немачких марака.
областима у Хрватској или дозначе Републичком штабу ТО који би | 249
их употребио на „најцелисходнији начин“.1
У Загребу је 6. новембра потписан „Споразум о размени за-
робљеника, односно особа лишених слободе у оружаним сукобима
у Хрватској или у вези са њима“, по принципу „сви за све“. Споразум
су потписали генерал-потпуковник Андрија Рашета и Иван Милас,
заменик хрватског министра одбране, уз посредовање амбасадо-
ра ван Хаутена, шефа Посматрачке мисије Европске заједнице.
Појмом „заробљеник“ обухваћене су све особе лишене слободе које
се налазе у затворима, притворима или логорима за заробљенике,
без обзира на то да ли је против њих покренут кривични или неки
други поступак, подигнута оптужница или изречена правоснажна
или неправоснажна пресуда и без обзира на територију на којој
се налазе или место заробљавања, лишавања слободе, ограничења
кретања или држања као таоца. Размена заробљеника требало је
да се изврши према списковима Међународног комитета Црвеног
крста, а уз присуство посматрача Европске заједнице.2
Скупштина Србије је истога дана, поново на затвореној се-
дници, расправљала о рату. Генерал Симовић је саопштио да је
одзив на мобилизацију побољшан („на жалост, и даље има појава
ширења дефетизма“), али да се на положајима налази само 3% војних
обвезника од укупних капацитета Србије: „Стога се као императив
намеће обавеза максималног ангажовања свих надлежних субјеката
како би се овај проблем отклонио“.3
Потом је говорио о артиљеријском нападу хрватских снага на Шид
од 5. новембра који је извршен из правца села Липовица (у мађарском
делу Барање, три километра од границе са Хрватском) и Нијемци (у
близини Винковаца). У нападу су погинула четири лица, док их је 13
повређено. Касно увече истога дана извршен је и артиљеријски на-
пад на Апатин у коме није било жртава, а Симовић није знао да каже
одакле је дошао напад („вероватно из рејона Копачког рита, а друга
је верзија из атара села Варварац, а по трећој из Осијека или његове
непосредне југоисточне околине“). Рекао је и да је ЈНА неутралисала
артиљерију која је дејствовала по Шиду, као и да је Милошевић донео

2 Трибунал: Мартић. Прилог бр. 127.
3 Трибунал: Шешељ, доказ П01260. Стенографске белешке са 3. седнице другог
редовног заседања Народне скупштине Републике Србије.

250 | одлуку за примену „мера приправности са тежиштем на општинама
које се граниче са непријатељским територијама“.1
Први је, као и увек, дискутовао Шешељ. Питао је зашто се ништа
не предузима против дезертера и оних који спречавају мобилиза-
цију: „Докле тако? Не може се тако! И у Првом светском рату, уочи
Колубарске битке, дошло је до појаве дезертерства, па су стрeљали
дезертере. Војвода Живојин Мишић сам је стрељао 100 дезертера да
би повратио морал јединицама и извојевао битку. И док се код нас
не почну стрељати дезертери, не може се дезертерству стати на крај.
Док се не почну хапсити они који сеју дефетизам, који позивају на
дезертерство неће се томе стати на крај. Не може генерал Трифуновић
да буде под истрагом, него да иде пред преки војни суд и да већ одав-
но буде стрељан и да се саопшти јавности да је стрељан, јер нема те
истраге која има нешто ту да ради. Он је предао 150 тенкова. Зашто
је предао? Зато што је био нервозан, зато што га је глава болела, зато
што га је жена наљутила или зато што је мислио да не може данас да се
бори, или зато што му је неко из Београда наредио да преда тенкове,
то је сасвим безначајно. Он је тенкове предао, а није их смео предати
и морао је својом главом да их чува. Морао је извршити самоубиство
ако му је наређено да се преда. Ако тако не урадимо, па хајдете од-
мах да кажемо – ми нисмо спремни да се боримо, нисмо у стању да
се боримо, не знамо да се боримо и да завршимо тај рат. [...] Па да
кажемо сада генералима – или ћете ви стрељати дезертере, или ћемо
ми сутра стрељати генерале ако се овај рат не заврши победом. То да
знате отворено. Ви немате куда да бежите. То нека буде свима јасно.“2
1 Исто.
2 Исто. – Одмах по доласку из Вараждина у Србију ухапшени су генерал
Трифуновић, пуковници Сретен Радушки и Берислав Попов, и потпуковници
Владимир Давидовићи и Милош Лукић. Оптужени су да су починили кривично
дело „подривања војне и одбрамбене моћи земље“. Трифуновићу је, између осталог,
замерано да није срушио брану како би потопио цео Вараждин. Марта 1992.
Трифуновић и Попов су у Хрватској осуђени на 15 година затвора због „ратних
злочина“. На прва два суђења пред Војним судом у Београду (прво суђење одржано
је од 13. априла до 17. јуна 1992. а друго од 12. априла до 17. јуна 1993) изречене су
ослобађајуће пресуде. Врховни војни суд је оба пута укинуо те пресуде и наредио ново
суђење. Оба председника првостепених већа (пуковник Милош Шаљић и капетан
Ђорђе Дозет) принуђена су да напусте војно судство. Трећим суђењем (почело је 2.
октобра 1994) председавао је пуковник Радомир Гојовић, заменик војног тужиоца
у Војсци Југославије. То је био јединствен случај у историји војног правосуђа да се
тужилац доведе да суди у предмету које води тужилаштво. Оптужене су највише
Онда је Шешељ говорио о бомбардовању Шида: „Ово што | 251
се десило са Шидом, ја сам искрено зажалио што није Београд
бомбардован, па да се овде пробуде ти успавани духови (реаговање
посланика). Можете да се чудите до миле воље, али ваљда би нас то
једино пробудило. Шта се дешава? Сва пропаганда је на антисрпским
основама, цели листови су испуњени антисрпском пропагандом и
то не смета, и то излази у Београду. Американци су све своје лојалне
грађане јапанске националности цело време рата држали у логору
само зато што су Јапанци и ничим се нису огрешили о америчке
законе и амерички патриотизам, а код нас, те ратује нам се, те не
ратује нам се. Мора се дисциплина завести у Армији најригороз-
нијим средствима. Па зна се, када читава јединица дезертира, има
институција десетковања. Све армије у свету познају ту институцију.
Немојте да се чудите, да се зблажњавате над овим изјавама.“1
теретили њихови бивши претпостављени, генерали Јеврем Цокић, командант

Вараждинског корпуса пре генерала Трифуновића, Живота Аврамовић, бивши
командант 5. војне области и његов заменик Андрија Рашета. Они су инсистирали на
томе да су оптужени могли успешно да се бране „до последњег метка и човека“ (http://
www.hlc-rdc.org/Pod-lupom-Suđenje-generalu-Vladi-Trifunoviću-mart-19951). Пресуда
је изречена је 26. децембра 1994: Трифуновић је осуђен на 11, Радушки на седам а
Попов на шест година затвора. Гојовић је у делу јавности добио надимак „Бенедикт
Карпцов“ по познатом немачком правнику и инквизитору који је у 17. веку слао на
ломачу жене које су оптужене да су вештице (https://www.danas.rs/nedelja/jedinstven-
slucaj-sramna-presuda/). Након изрицања пресуде ванредно је унапређен у чин генерала
јер није имао докторат наука, што је по Закону о Војсци Југославије био један од
услова за редовно унапређење када су у питању стручне службе (Vreme, 17. januаr
2002). После жалби Врховном војном суду, Војни суд је 3. јула 1995. Трифуновића
осудио на седам, Радушког на четири, Попова на три и по, Давидовића на годину и по
дана, а Лукић је ослобођен (http://www.hlc-rdc.org/Pod-lupom-Suđenje-generalu-Vladi-
Trifunoviću-II-jun-19951). После снажног притиска јавности, тадашњи председник
СР Југославије Зоран Лилић аболирао је 18. јануара 1996. Трифуновића и остале
официре. Врховни суд Србије укинуо је 4. јануара 2010. пресуду, а у марту исте године
поступак је обустављен. У једном интервјуу из 2010. Трифуновић је рекао: „Људи које
сам спасио, то су деца сиротиње. Они који су имали везу и шансу, сви су повучени
из опасних гарнизона, а ја сам спасао оне који нису имали никога. Моја прва мисао
би поново била да спасавам људе којима ја командујем. Воде се ратови који немају
никаквог смисла. Убијају се комшије, завађа се народ, а ја то нисам желео. Нисам
хтео да пустим војнике да буду глинени голубови и да оставе кости у Загорју“ (htp://
www.е–novine.com /srbija/srbija–licnosti/33776.html). Генерал Трифуновић је преминуо
15. јануара 2017. на Војномедицинској академији у Београду.

252 | Јован Томић, хирург, посланик Српског покрета обнове, говорио
је о томе шта је доживео на фронту: „Ја сам био у Шиду и Оролику,
месту између Винковаца и Вуковара, вршећи свој хируршки посао.
И оно тамо што сам видео стварно ме забринуло. Прво, оно што
сам видео на све личи само не на војску. Половина њих је пијано
или полупијано. Шароликост по облачењу. Неко од њих има војну
униформу, патике на ногама, или од војне опреме има само чизме на
ногама. Неко има шубару и кокарду, неко капу и кокарду, неко капу
без икакве ознаке, понеко са петокраком, неко потпуно у цивилу. За
многе чак и командири јединица не знају који су њихови војници.
[...] Толико је случајева самоповређивања или повређивања својих
другова. Пуца се на све стране, у кафанама, на улици. Знате шта, то
је једно безнађе. То је таква ситуација да човек не зна шта да ради,
не зна како да се понаша. То је једна тотална неозбиљност. Кад сам
одлазио у те крајеве, рекли сте ми: ’Пази Јоцо, ти си опозициони
посланик и пази се да те неко не убије с леђа.’ Хоћу овим да кажем
колико су ти односи код нас, на жалост, такви да једни другима не
можемо веровати и да ја морам да пазим да ме неко не убије с леђа.
Кад су чули да сам опозициони посланик, официри су показали жељу
да дискутују са мном, па су били и мало дрски тако да сам ја неко-
лицини рекао: ’Знате шта, ја нисам овде дошао да водим политику
него да лечим овај народ. Политику ћу водити у скупштини, или на
митинзима, а вама би било најпаметније да вршите улогу српског
официра, па да се манете и Савеза комуниста и политике него да
обављате оно за шта сте плаћени.’ [...] Да вам кажем и то. Дошло ми
је више тешко повређених младића. Оно што је жалосно стварно,
младост Србије ће бити осакаћена на том фронту. Нико од њих није
плакао ни запомагао. Помирили су се са својом судбином, а већина
од њих ће бити доживотно тешки инвалиди. О томе морамо водити
рачуна. [...] Приметио сам да су многи искористили ратне невоље и
недаће да пљачкају тамо. Неки су крали тракторе, телевизоре. Свега
је било. Стварно је то наша брука.“1
Говорио је и Михаљ Кертес. Кратко, како је одмах најавио, јер
мора да се врати на фронт код Вуковара. Рекао је да је на делу освета
Немачке за два светска рата („ко није свестан тога, треба врло брзо да
се замисли“). Позвао је све „гласноговорнике пуне емоција“ да одмах,
вечерас крену са њим за Вуковар, „са пушком наравно, као добровољац
1 Исто.
или у оквиру ЈНА, то уопште није битно. [...] Да закључим. Последњи | 253
пут вас молим – морамо спровести мобилизацију, морамо кренути сви
на фронт али не онако како мисли Туђман. Морамо тући Загреб и тек
онда преговарати са Туђманом. Нема везе колико их има. Морамо
их војнички уништити. Нема друге варијанте“.1
Србислав Милованов, посланик Српског покрета обнове, ре-
као је да издајници седе и у парламенту Србије: „Господин Антун
Скендеровић2 је лично организовао помен настрадалим редарстве-
ницима у борби са српским бандама. Он је за мене издајник и он
треба да буде јавно најурен одавде или да га убијемо. Шта друго?
Са таквим људима се то тако ради. Онај ко назове моје Србе бандом
и хордама зато што се боре за своју земљу, тај треба да буде јавно
обешен на стуб срама.“3
Пошто није било кворума, Скупштина ништа није могла ни
да закључи, па је Александар Бакочевић само предложио да влада
поново изађе пред посланике, да размотри све сугестије које су се
чуле, а да посланици „отворених очију прате даљи развој ситуације“.4
Адмирал Бровет је 6. новембра, на седници Одбора за народну
одбрану Савезног већа Скупштине Југославије, на којој су били само
делегати из Србије, Црне Горе, Војводине и српски делегати са
Косова, „оштро и узбуђено“ говорио да ЈНА нема довољно људства,
а да би одговорила на све задатке „то подразумева не само мобили-
зацију нових снага, него и остајање на фронту колико је потребно
а не враћање с њега по свом нахођењу“.5
Прилично оштро је говорио и о томе да ЈНА нема државу која
би стајала иза ње, па се ослања на државу која не може да се одлучи
хоће ли бити у рату или неће и да ли је ЈНА њена армија или није:
„Хрватска је, за разлику од наше државе, извршила општу мобилиза-
цију и све од привреде до пропаганде и правног система подредила
ратном стању и поретку. Додају ли се томе позиви да се ратници
враћају с фронта, па ширење дефетизма, па конвоји мајки и других
1 Исто.
2 Антун Скендеровић (1932–2008). Хрватски политичар и културни радник
из Суботице. Један од оснивача Демократског савеза Хрвата у Војводини и први
посланик те странке у Скупштини Србије.
4 Исто.
5 Борба, 7. новембар 1991, 7.

254 | лица за враћање својих синова из ЈНА, не треба се чудити што ЈНА
не чини више од онога што чини.“1
Бровет је говорио и о лошем систему војне доктрине ЈНА (на-
оружани народ) који је био замишљен за одбрану од спољне агресије
а не за „унутрашње ратовање“. Прилично разочарано је констатовао
и да „нема нигде“ армије као „ове наше“ која иза себе нема ни апсо-
лутну подршку народа, ни Владе, ни Председништва, па још у ратним
условима: „Зар ми треба да утичемо на средства информисања да
делују у правцу победе а не пораза кад то она сама не раде?“2
Бровет је истицао да у свету не постоји пример армије која
иницира долазак страних посматрача (Шид и Апатин) да би доказала
да је извршена агресија на Србију. Јединствен је и случај да „погине
толико војних старешина, два генерала су погинула [Младен Братић
и Крсто Ђуровић], један је тешко рањен [Јеврем Цокић], један
ухапшен [Милан Аксентијевић], а то се поприлично маргинализује
у штампи и јавности док се издаја потенцира“. Није ЈНА издала
Југославију „већ много раније многи други“. ЈНА ће се обрачунати
са издајницима у својим редовима, а против ЈНА „раде и говоре“
многи из Југославије и иностранства јер знају да ће Југославију
„најлакше докрајчити“ ако сруше ЈНА.3
Адмирал Бровет је потом отишао на седницу „Председништва“
Југославије, одржаној истога дана, на којој се расправљало о стању
на фронту. Бранко Костић је рекао да хрватско руководство жели
да „оружану побуну“ против Југославије пренесе и на Босну и
Херцеговину и Црну Гору како би дошло до рата ширих размера:
„У суштини свих ових напада, па и најновије ескалације, лежи појава
повампиреног наци-фашизма у Републици Хрватској који постаје
све агресивнији и очигледно представља крупну опасност за све
народе Југославије, са доста реалним изгледима да ширење такве
идеологије и политике угрози и мир на овом подручју Европе. [...]
Овом Предсједништву не преостаје ништа друго него да размишља
о подизању нивоа борбене готовости ЈНА проглашењем ратног
стања и опште мобилизације у земљи, односно, у овом дијелу који
је заинтересован за очување те Југославије.“4
1 Исто.
2 Исто.
3 Исто.
4 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П02348. Стенографске белешке са
Слободан Глигоријевић је Бровета питао да ли постоји јасан рат- | 255
ни циљ ЈНА осим деблокирања касарни: „Зашто се ратује? Стално се
скупљамо овде као једно немоћно друштво. Констатујемо, ситуација
је тешка, средства информисања говоре – Вуковар треба да падне за
два дана, Вуковар је до центра 100 метара. То треба бити под неком
контролом, јер то изгледа смешно како се извештава. Делујемо помало
као разбијена војска. Лазански говори о издаји, предаји тенкова. Ту
мањка нека ефикасност у деловању нашем, или деловању Врховне
команде. Кажем – нашем, а присуствујем тим седницама.“1
Бровет је одговорио да је у Хрватској блокирано 14 гарнизона
са 57 касарни, укупно 7.500 људи, „што заслужује да буде један од
циљева дејстава Армије“. Други циљ је био сасвим јасан – заштита
становништва од геноцида док се не нађе одговарајуће политичко
решење. Југослав Костић је рекао да рат више не може да се води
само претњама и причама: „Ми немамо шта више да чекамо и немамо
више права да претимо ’празном пушком’. Они су се сви дигли да
заштите Дубровник, а нико није ни реч рекао о 28 и не знам коли-
ко села у западној Славонији и о свему овоме што нам се дешава
у Книнској Крајини. Колико год вреди становник у Дубровнику,
толико вреди становник у било ком делу наше Југославије. И наш
савезни премијер, пре седнице у Хагу, нам држи предавање како
смо много погрешили што смо опколили Дубровник јер његова
рођена сестра живи у Дубровнику. [...] Нама не гине одговорност
како год окренемо, ако треба да одговарам, бар да знам за шта треба
да одговарам.“2
Бранко Костић је нагласио да „Председништво“ и ЈНА немају
искрену подршку руководстава Србије и Црне Горе – црногорска
скупштина „има једну оријентацију“, а у српској скупштини и јавно-
сти увелико се говори о стварању српске војске. Зато је сматрао да
„Председништво“ треба да прогласи ратно стање у земљи и општу
мобилизацију. Јовић није био оптимиста по том питању: „Није
потребно да се данас оглашавамо за оно што ћемо кроз два дана да
донесемо. Данас треба да се огласимо за оно што је данас, а за оно
што ће бити кроз два дана – то ћемо наново да процењујемо, због
тога што се ствари мењају сваки дан.“3
1 Исто.
2 Исто.
3 Исто.

256 | За разлику од „Председништва“ Југославије и Србије, Хрватска
се није колебала и није имала дилема. Рат се није могао избећи и
ратни циљеви нису били подложни преиспитивању. О томе је хрват-
ски премијер Фрањо Грегурић 7. новембра у Сабору рекао следеће:
„Постоји низ доказа да су Србија и бивша армија рат пажљиво и дуго
припремале, рачунајући на његову примјену у овом тренутку кад се
исцрпе сва институционална и ванинституционална средства, одр-
жавање привилегованог положаја Србије у Југославији и Југославије
у односу на Хрватску. Све приједлоге Хрватске и Словеније о савезу
суверених држава и ефикасном пријелазу самоуправне привреде у
модерну тржишну привреду као комплемента демократског поли-
тичког сустава, Србија и Црна Гора су одбацивале. Македонија,
те Босна и Херцеговина покушавале су пронаћи средње рјешење
које би им првенствено осигурало дотјецање средстава из више
развијених република и мање трошкове у односу на њихову могућу
самосталност. На тежње и право Републике Хрватске да се издвоји
из такве заједнице, те да постане суверена држава са властитим
господарским суставом и концепцијом развоја, србијанска страна
и војни комплекс одговорили су ратом.“1
Команда Ратног ваздухопловства саопштила је 7. новембра да
су „у протекла два дана“ њене снаге вршиле интензивна дејства „у
функцији подршке и заштите“ јединица ЈНА у Хрватској: „Авијацијске
јединице дејствовале су по формацијама и снагама 110. и 129. усташ-
ке бригаде Збора народне гарде и херцеговачких црнокошуљаша.
Посебно снажна дејства авионима МИГ и ОРАО испољена су
у рејону Борова и Вуковара, где је уништено пет артиљеријских
батерија, два усташка војна складишта и неутралисана жива сила
непријатеља. [...] Неутралисана је колона оклопно-механизованих
јединица ЗНГ код Сланог и утврђење на острву Лапад, а у близини
Делница ловци-бомбардери уништили су складиште убојних сред-
става из којег су хрватски оружници покушавали извући наоружање
за дејства по јединицама ЈНА. На аеродромима Вараждин и Хвар
уништено је више авиона за које се са сигурношћу може тврдити
да су служили за транспорт оружја, а на железничким станицама
Нашице и Врбовско уништени су непријатељски војни транспорти.
1 Трибунал: „Zapisnik sa 20. zajedničke sjednice svih vijeća Sabora Republike

Hrvatske“.
Успешно су неутралисане и непријатељске оклопно-механизоване | 257
јединице у рејону села Нијемци, Врпоље и Андријашевци.“1
Да је ЈНА дефинитивно изгубила стратешку иницијативу на
хрватском ратишту, показало је наређење генерала Аџића од 7.
новембра. Он је наредио „тоталну блокаду свих лука и ваздушног
простора“ како би што мањи део технике и „убојних средстава“
пао у руке оружаним формацијама Хрватске. Осим тога, одмах је
требало онеспособити сва борбена возила и оруђа да не могу бити
евентуално употребљена против ЈНА. Требало је уништити и пеша-
дијско наоружање и сва складишта муниције: „Од борбене технике и
наоружања задржати само онолики број борбених возила и система,
као и личног наоружања колико има људи, послуга и посада. Са овим
средствима изводити борбена дејства у циљу одбране од напада у
зони домета истих. У том случају жестоко узвратити на сваки напад.
У току извршења ових задатака, свим расположивим средствима
спречити издајнике да људе и ТМС (неоштећена) предају у руке
непријатељу. Борбене системе већих ефеката дејства, као што су
ракетни системи ПВО, такође ставити у функцију претње и одмазде,
изабрати циљеве и запретити њиховим сигурним уништењем, што
и учинити ако се не испуне наши захтеви или буду угрожени жи-
воти наших људи. [...] Почетак рушења (онеспособљавања) одмах,
а најкасније до 02.00 9. новембра 1991. године. Команданти свих
нивоа предузеће строге мере извршења ових задатака и лично ми
одговарају за извршење овог наређења.“2
Команда Војнопоморске области наредила је 8. новембра блокаду
лука Ријека, Задар, Шибеник, Сплит, Плоче и Дубровник. У наредби
је речено да се блокада спроводи јер „оружани састави Републике
Хрватске“ нису деблокирали објекте и касарне у приморским гарни-
зонима, нити су омогућили припадницима ЈНА, војним пензионерима
и члановима њихових породица основне услове за живот, личну и
материјалну сигурност како је то регулисано Хашким споразумом.3
Хрватске снаге (119. бригада) ставиле су 10. новембра под
своју контролу војни аеродром у Пули, а потписан је и споразум
1 Наведено према: Борба, 8. новембар 1991, 3.

3 Borba, 9–10. novembar 1991, 8. – Из блокаде је изузета Пула како би се преко
ње, до Бара, несметано наставило одвожење војне опреме ЈНА и њеног људства.
Да би то спречило, команда хрватске ратне морнарице наредила је 9. новембра
блокаду пулске луке (Borba, 11. novembar 1991, 1).

258 | о повлачењу Ријечког корпуса из Хрватске. У име владе у Загребу
споразум је потписао Даворин Рудолф.1
Како се дошло до споразума, пише Здравко Томац: „Ријечки
преговарачи изабрали су тактику честог и исцрпљујућег преговарања.
Три до пет пута на дан и у ноћи, цела два мјесеца наизмјенице су
обрађивали генерала Чада и његове сураднике. У сурадњи с руковод-
ством Психијатријске службе Главног санитетског стожера израђен је
психолошко-психијатријски профил команданта 13. корпуса. Дошли
смо и до сина генерала Чада, којег смо такођер укључили, као и многе
друге чланове обитељи и пријатеље кључних људи 13. корпуса који
су непрестано вршили притисак. На основу таквих процјена били
смо сигурни да је генерал Чад прави професионални војник и да неће
разорити Ријеку ако ми први не нападнемо, али да ће је темељитије
разорити него било тко други нападнемо ли први. Исто смо тако били
сигурни да ће одржати ријеч и поштовати договор, те да ће након
свега жељети остати живјети у Ријеци. Чак смо му Грегурић, Рачан
и ја обећали, јер до тога му је било необично стало као човјеку, да
ћемо посредовати код Словенаца, конкретно код Милана Кучана,
да касније, кад се све заврши, добије словенско држављанство.“2
Непосредно пред одлазак из Ријеке, генерал Чад је у једном
разговору са новинарима нагласио да грађани не треба да страхују
од ЈНА, да она неће, како је то истицала хрватска пропаганда, разо-
рити град када буде одлазила. Рекао је да Армија никада није имала
претензије према подручју Горског котара, а због добрих односа с
цивилним властима и понашања грађана, није имала разлога ни да
се брани ни да се свети: „Отправит ћу и послиједњи брод, а потом
двадесетак дана користити слободне дане, да бих од 1. сијечња 1992.
био обичан ријечки умировљеник. Мислим да се рат завршио.“3
1 Borba, 11. novembar 1991, 1.

2 Z. Tomac, Iza zatvorenih vrata, 220–221.
3 Наведено према: Борба, 2. децембар 1991, 3. – Говорећи 2010. о тим догађајима
генерал Чад је рекао да није постојала опасност од сукоба ЈНА с хрватским
снагама, већ да је највећа опасност претила од хрватских екстремиста: „Данас
можда звучи смијешно, али прва је опасност био Томислав Мерчеп, који је тада
ведрио и облачио Госпићем. Пјенио се и пријетио да ће се ускоро обрачунати с
комунистичком Ријеком. На то ми се пожалио Славко Линић, који је водио Кризни
штаб опћине, додавши да Ријека нема никаквог оружја којим би се бранила, па сам
им дао 600 потпуно нових аутоматских пушака, калашњикова, за евентуалну обрану
од Мерчепа и његових. ЈНА је, дакле, дала оружје хрватским снагама да се бране
од хрватских снага. Имао сам касније проблема у Београду због тога, пријетили
Генерал Тус је у једном интервјуу рекао да се ЈНА није припре- | 259
мала за рат против свог народа јер је то супротно њеном друштвеном
бићу, намени и историјској улози, па се зато и распада. Оценио је да
су рат повели „они из врха ЈНА“ који нису схватили, или нису желели
да схвате процесе „што владају у овом дијелу свијета“. Армијски врх
је сматрао да носи историјску одговорност за очување СФРЈ, „што је
типична догматска самоопсјена“, а изабрати рат против свог народа
како би се остварио ирационални циљ представља злочин „којим је
врхушка изравно допринијела распаду државе коју ’брани’ и армије
којом заповиједа“.1
•••
Током 5. новембра пала је касарна ЈНА у Делницама у којој се
налазила једна брдска бригада, са 2.600 тона муниције, минско-екс-
плозивних средстава и ваздухопловних убојних средстава. Истога
дана јединице ЈНА силом су отвориле пут за евакуацију најугроженије
јединице у Карловцу из касарне „Логориште“.2 Такође 5. новембра,
нападнута је касарна ЈНА у Личкој Јесеници (испод планине Мала
Капела, према попису из 1991. насеље је имало 444 становника, од
тога је било 437 Срба).
Пуковник Чедомир Булат (15. јануар 1946, Карловац), начелник
Oдељења за оперативне послове у команди 5. армијске области,3 наредио
је да у помоћ опкољеној касарни крену јединице ЈНА и снаге српске
су ми и смјеном, али сам се некако оправдао: рекао сам им како је ријеч о оружју
које припада милицији и које имам право уступити. Наравно, рекао сам неистину“
(http://arhiva.portalnovosti.com/2010/05/covjek-ciji-je-neposluh-spasio-rijeku).
1 Наведено према: Borba, 11. novembar 1991, 17.
2 Оперативна група ЈНА за Банију и Кордун саопштила је 7. новембра да је
касарна деблокирана после дводневних борби: „Изванредан борбени морал
снага ЈНА, територијалаца и нарочито артиљеријске дивизије из Даниловграда у
деблокади Логоришта омогућили су да буде извучен највећи део савремене борбене
технике и стављен у оперативни распоред снага ЈНА и Територијалне одбране“
(наведено према: Политика, 8. новембар 1991, 10.)
3 Наређењем генерала Животе Аврамовића, команданта 5. војне области,
формирана је 2. тактичка група, за чијег је команданта постављен пуковник Булат
(Трибунал: Мркшић, доказ 00671. Наређење од 21. октобра 1991). Генерал
Аврамовић је 10. новембра наредио да се формира 3. оперативна група под командом
генерал-потпуковника Владимира Бањанина. Она је требало да буде размештена у
рејону Плитвичких језера. Истовремено је требало формирати и 6. личку дивизију
„Б“ класе, са штабом у Титовој Кореници (Трибунал: Мркшић, доказ 00672).

260 | полиције из Плашког: „Одлучио сам: уз авио подршку и садејство са
снагама ТО Плашки и ТО Личка Јесеница извршити напад на правцу:
Беговац–Личка Јесеница–Саборско, уз обезбеђење са правца: село
Глибодол–Кораћ, са циљем: разбити непријатеља на правцу дејства и
деблокирати касарну и у даљем дејству са 5. партизанском бригадом
разбити снаге у селу Саборско. [...] Мотивисати сваког грађанина и
борца да се заложи у успешности извршавања задатка.“1
У акцију су се укључиле и снаге ЈНА и Територијалне одбране
под командом пуковника Слободана Ђорђевића. Акција је усмерена
према селима Борик, Саборско, Фунтана, Пањићи и Кусељ. Тамо
се налазило око 400 припадника хрватских снага који су задавали
велике проблеме српским формацијама: „Располаже се са подацима
да је ту део окорелих усташа, спремних, укопаних и припремљених за
дуготрајну борбу. Утврђено је да непријатељ не организује класичну
одбрану, већ се укопава и утврђује примењујући бункерски систем
митраљеских гнезда и добро утврђене зграде одакле снајперском
ватром нападају с леђа.“2
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00669. – У једном документу Булат је истицао да

се не сме дозволити „усташама да нас уништавају и поробљавају, јер би нас то
довело у катастрофу и пораз од кога се генерације не би опоравиле“. Зато је свим
старешинама и војницима морало да буде јасно „да у овом рату бранимо своје право
на живот и опстанак, достојанство, част и право оних наших народа“ којима је стало
до наставка заједничког живота у Југославији: „Разбијачи Југославије у земљи, а
пре свега у Хрватској и сви они који су уз њих, подржани од растућег немачко-
аустријског неонацизма коме се Европа због својих краткорочних интереса за
сада не супротставља, определили су се за војну опцију и ЈНА, као легитимној
снази задуженој за одбрану интегритета земље, није преостало ништа друго него
да прихвати наметнути рат и на силу одговори силом“ (Трибунал: Милошевић,
доказ Ц3881. „Информација о циљевима рата пуковника Чедомира Булата од 20.
новембра 1991.“). Иначе су прве борбе на овом простору почеле још 22. јула када
су јаке хрватске снаге извршиле напад правцем Јосипдол–Војновац– Плашки како
би се повезале са Слуњем и Саборским. Срби су везу са Крајином одржавали преко
Јаворника који није био под њиховом пуном контролом. Током 25. септембра
код Глибодолског крста заробљено је осам српских бораца (међу нима и један
малолетник). Они су 29. септембра размењени за три хрватска војника. Уследио је
и јак артиљеријски напад хрватске војске на Плашки у коме су пале и прве цивилне
жртве (Милка и Смиља Грба). Почетком октобра српске снаге и ЈНА из касарне у
Личким Јасеницама покушале су да извуку наоружање и другу опрему из складишта
у Скрадину, али без успеха (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01103.
„Ратни пут Плашчанске бригаде“).
2 Трибунал: Мартић, доказ 00052. Наређење пуковника Слободана Ђорђевића
од 7. новембра 1991. године.
Наређен је покрет јединица до Личких Јесеница. Главни удар, уз | 261
подршку авијације, требало је да буде изведен на село Саборско у опш-
тини Огулин како би се отворила комуникација према Плитвицама:
„Све припреме за извршавање задатка провести у пуној тајности.
Задатке јединицама давати непосредно пред извршење. Спречити
свако удаљавање из рејона размештаја. Забранити било какав контакт
и разговор са непознатим лицима у циљу заштите тајности плана.
[...] Тежиште у моралној припреми људства имати на објашњавању
значаја извршења задатка за даљи слободан живот људи на овом и
ширем југословенском простору. Истицати позитивне примере из
раније акције и мотивисати људе за борбу.“1
Одред полиције из Плашког наишао је 8. новембра на трагове
злочина хрватских снага код Глибодолског Крижа: „Даљњим пре-
тресом терена око комуникације уочено је возило од нашег колеге
Богдана Петровића, те трактор и приколица од његових комшија
Стевана Шушњара, оца двоје дјеце, те Милана Шушњара, оца двоје
малодобне дјеце. Од прије пар дана смо знали да су се они упутили у
Дабар по приватном послу (куповина коња). Одмах се могло уочити
да су упали у засједу, такође се могло видјети да су масакрирани и
звјерски убијени. Уочили смо свјеже нагрнуту хрпу земље и камења.
Пошто нисмо имали никаквог алата, земљу смо почели разгртати
са штаповима. Убрзо након тога видјели смо да се под хрпом земље
налази тијело коња. Даљњим копањем смо дошли до ноге од човјека и
то испод коња. Ту нас је затекла ноћ и морали смо прекинути копање,
те уз дубље осигурање дочекати зору. Идућег дана смо испод хрпе
земље извукли два мртва коња, а испод њихових тијела налазили су
се измасакрирани Богдан Петровић, Шушњар Стеван и Шушњар
Милан. Визелним прегледом погинулих видјело се да су убијени на
врло окрутан начин. Посебно се то уочавало на Богдану. Истом су
биле одсјечене уши, имао је више убода ножем у предјелу стомака,
а како је касније констатовао доктор, исти је умирао временски 5-6
сати. Милану је била одсјечена једна рука, а на другој прст.“2
Борбе у селу Саборско верно су одсликале сву суровост грађан-
ског рата: „Цијело време наше положаје су тукли припадници
МУП-а. Дана 12. 11. након авионске паљбе јединица милиције је
1 Исто.
2 Трибунал: Мартић, доказ 00605. Извештај Душана Латаса, командира одељења
милиције Плашки, од 23. новембра 1991. године.

262 | неопажено пришла положајима МУП-а. Ту смо се у једном момен-
ту једноставно помијешали са око 10–13 муповаца, гдје је настао
међусобни обрачун са ножевима и бомбама. Посебно добро се ту
снашла милиција која је у јако кратком времену (15–20 секунди)
нанијела велики губитак МУП-у. На лицу мјеста су остала њихова
тројица, а по осталима је отворена жестока ватра из аутоматског
оружја. Ту је остало мртво и рањено још неколико муповаца. Терен
смо очистили још и са ручним бомбама.“1
Штаб Територијалне одбране Плашки о борбама у Саборском
известио је на следећи начин: „У последњи тједан дана снаге ТО,
заједно са јединицама ЈНА, извеле су борбена дејства на подручју
Саборског, а дио снага ТО учествовао је у акцијама ослобођења
Слуња. На подручју саборског снажним дејствима разбијене су главне
усташке снаге. На том терену нашим јединицама преостаје завршно
чишћење. У току обје акције испољене су одређене негативности које
су, донекле, бациле сјенку на успјешно извршене војничке задатке.
У акцијама чишћења судјеловали су појединци и групе којима је један
од основних циљева био да иза борбеног поретка наших јединица
и ЈНА пљачкају материјална добра становништва. Такви поступци
су неспојиви са циљевима за које се боре ТО, ЈНА и сви субјекти
наше одбране. Такви појединци морају бити именовани и против
истих ће се подузети законске мере.“2
Један неименовани припадник Службе државне безбедности
из Коренице борбе је описао следећим речима: „Дана 12. 11. 1991.
извршен је напад на Саборски од стране ТО Плашки, јединице ЈНА,
специјалног одељења диверзаната који су при служби ДБ Плашки
и милиције САО Крајине. Са наше стране је учествовало око 700
људи рачунајући и ЈНА. Напад је почео око 9 часова. Ја сам имао
част и задатак да командујем са једном четом која је била на правцу
села (средина) с циљем овладати прве ровове који су били тешки
за заузимање, а уједно сам водио наше специјалце ради чишћења
минских поља, што смо добро обавили. У Саборски сам ушао око
14 часова, у строги центар, у садејству са тенковима, где је настало
право чишћење, како кућа, тако и осталог терена. Са мном је учест-
вовао у свему и Грубор Ђука који је све задатке обављао како то
1 Исто.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П00106. Извештај капетана Милоша
Косановића, официра за морални рад Штаба ТО Плашки.
доликује једном лику члана ДБ. Могу вас известити да нисмо ништа | 263
препустили случају него смо темељно урадили, према задатку. Данас,
13. о.м., настављамо са чишћењем осталог терена, села и мештана.“1
Никола Медаковић, председник општине Плашки, о борбама
у Саборском обавестио је 13. новембра Рудолфа Шпехара, пред-
седника општине Огулин: „Поводом тешких догађаја у Саборском
имам моралну обавезу да Вам се обратим. Саборско је доживјело
тужну судбину Ваганца, Дрежника, Ловинца и свих осталих који
су силом покушали пркосити српском народу. Ови људи који ће
Вам донијети ову поруку су живи свједоци да онај тко се мача лаћа
од мача и гине. Непосредан повод за напад су звјерски поступци
Ваших војника према нашим цивилима приликом напада на Личку
Јесеницу. Онај тко живе људе реже на комаде, кастрира, сјече уши
и копа очи ничем се бољем не може надати. Нудили смо народу у
Саборском да предају оружје и формирају цивилну власт. Све је то
одбијено. Сада Саборског више нема и вјеројатно га неће никад
више ни бити. Нека то буде опомена свима онима који су мислили
силом наметнуту своју власт српском народу. [...] Против зла зло
чинити није зло. С поштовањем, Никола Медаковић.“2
Према подацима Трибунала, српске снаге ликвидирале су у
Саборском 27 хрватских цивила који су идентификовани, а биле
су још 23 неидентификоване жртве.3
У овом периоду вођене су и борбе на правцу према Сињу. У њима
је учествовала и јединица „Војвода Мишић“ из састава Српске гарде
која је бранила шири простор око бране „Перућа“ на реци Цетини. У
тој акцији заробљено је 12 хрватских војника: „Није испаљен скоро
ни један метак, а лица су приведена у рејон размештаја чете у другој
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П00107. Извештај од 13. новембра

1991. године.
3 Трибунал: Милошевић. Трећа измењена оптужница за Хрватску. – О овим
догађајима видети и: Ana Holjevac Tuković, „Lika u izvješćima Plašćanskog ratnog
biltena 1991–1995“, у: Identitet Like : korijeni i razvitak, 708–711 и сведочење
војника Маринка Мудрића од 7. априла 1992. (Трибунал: Мартић, доказ 00507).
У Хрватској је 5. фебруара 2001. против пуковника Чедомира Булата подигнута
оптужница због ратног злочина према цивилном становништву. У оптужници
је речено да се након заузимања Саборског приступило „свјесном и намерном
уништавању стамбених, господарских, инфраструктурних, културних и сакралних
објеката који су свједочили о националном, културном и вјерском идентитету
мештана Саборског“ (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00007).

264 | линији одбране. Због псовки и вређања једног припадника СГ од
стране бојовника, исти је убијен. Следећег дана заробљени бојов-
ници су пребачени у Книн у команду 9. корпуса на даљи поступак.“1
Проблеми са резервистима и даље су били присутни у Крајини.
Команда 221. моторизоване бригаде обавестила је 13. новембра
команду Книнског корпуса да резервисти из Крагујевца траже да
им се после 45 дана обезбеди смена и „протурају тезу да уколико
продужавају смену да остану у нашој јединици али као припадни-
ци такозване српске националне гарде. Ради се о политизирању и
разним тактичким поступцима, углавном чланова СПО и других
опозиционих странака из Србије чија је делатност усмерена на
разбијање ЈНА и Југославије“.2
Упоредо са преговорима о повлачењу ЈНА из Шибеника и
Дрниша, Бранко Костић је поново усталасао српску политичку
сцену најавом увођења ратног стања и опште мобилизације.3 На
конференцији за штампу одржаној 15. новембра у Београду, Јован
Рашковић и Јован Опачић тражили су одлазак Милана Бабића са
политичке сцене. Рашковић је рекао да треба окончати апсолутну
владавину једног човека: „Подвала је српском народу да се од тота-
литаристичког, милитаристичког и фашистичког насртаја усташке
државе може бранити такође тоталитаризмом. Ми се најбоље можемо
бранити демократијом. Влада САО Крајине састављена је од људи
комунистичке воље, од деспотије која омогућава корупцију, подр-
жава незнање и којој је најважније да јој је неко одан и послушан.“4
Истовремено су обновљени сукоби у задарском залеђу, иако је
18. новембра требало да ступи на снагу споразум о потпуном прекиду
ватре на подручју средње и северне Далмације који су потписали
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01568. Извештај команде 1. бригаде

ТО САО Крајине од 12. новембра 1991. године.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П02584. Извештај пуковника Борислава Ђукића,
команданта бригаде.
4 Наведено према: Borba, 16–17. novembar 1991, 7. – Током 16. новембра, 1.
тенковска група Книнског корпуса, под командом пуковника Славка Лисице,
вршила је претрес терена у ширем рејону села Миљевци: „У току претреса терена
било је мало становника, већином старци и бабе. Од млађих људи ухапшено је шест
усташа у цивилном одјелу. Губици: погинули: резервни водник Душан Граовац и
Драган Милић из СУП Обровац; повређени: Асим Хасић и Недјељко Домазет
војници из 2-1/221 мтбр“ (Трибунал: Хаџић, доказ П02589. Извештај пуковника
Лисице генералу Вуковићу).
представници хрватске владе, Книнског корпуса и Војнопоморске | 265
области. Уместо тога, Задар је нападнут артиљеријом и авионима,
а током 18. и 19. новембра тешке борбе вођене су у селу Шкабрњи
(15 километара источно од Задра), у општини Бенковац.
Шкабрња је нападнута у јутарњим часовима 18. новембра. Напад
је извела 180. моторизована бригада из гарнизона ЈНА у Бенковцу,
у сарадњи са јединицама Територијалне одбране Бенковац (једини-
це 3. специјалне бригаде под командом капетана Зорана Лакића и
Горана Опачића), јединицом полиције из Бенковца (под командом
Бошка Дражића) и паравојном формацијом „Бели орлови“. Напад
је почео дејством артиљерије, па је уследио покрет тенкова и ок-
лопних возила, а у нападу је учествовало и ратно ваздухопловство.1
Око 11.30 сломљен је отпор хрватских снага. Уследио је обрачун
са хрватским цивилима који су, упркос противљењу ЈНА, извели
српски територијалци и припадници паравојне формације. Према
подацима Трибунала у Хагу, „петнаестогодишњи Жељко Шегарић
био је сведок бруталног убиства своје баке Луце Шегарић. Она је
убијена из пиштоља с пригушивачем док се још налазила у подру-
му; један припадник паравојних формација (Шпиро Бјелановић)
улетео је у подрум у којем су се скривали, а након што су изведени,
видео је како је једна припадница српских паравојних формација
(Зорана Банић) ножем убила његовог стрица Крсту Шегарића
(1927) и како други агресор тражи да с ножа олиже крв која је с
њега цурила. Након тога убили су Јосу Миљанића (1928) и Стану
Вицковић (1936). Светка Миљанић је видела како људе убијају
митраљезима иако су излазили из подрума руку подигнутих увис.
[...] Током напада на Шкабрњу агресори су уништавали стамбене,
пољоприведне и верске објекте. Један од тенкова ЈНА пришао је
цркви Свете Марије и пуцао директно у њу с удаљености од 20
метара. [...] Дана 23. новембра ЈНА је хрватској влади предала тела
35 убијених Хрвата (махом цивила, пошто се у српском извештају
о асанацији Шкабрње наводе само два лица у војним униформама);
дана 26. новембра три тела из Шкабрње и седам из суседног села
Надина; дана 27. новембра још три тела из Шкабрње донета су у
медицински центар у Задру. О страхоти убистава Хрвата из Шкабрње
говори и изјава посматрача из Белгије Guya Neuvillea који је при-
суствовао предаји тела убијених мештана: ’Био сам шокиран кад

266 | сам видео посмртне осатке тих људи. То је био најгори дан у мом
животу. Никада више нећу обављати такву дужност, 1. децембра
идем у пензију и враћам се у Белгију’. [...] Преостале Хрвате агре-
сор је окупио 18. новембра увече на раскрсници пута за Бенковац,
укрцао их на камионе и војне транспортере и одвезао у Бенковац.
Мушкарци су доведени у тамошњу касарну, а жене и деца, њих 84,
одведени су у дечји вртић у Бенковцу. Агресори су сутрадан пустили
жене и децу на слободу. Мушкарци су мучени у српским затворима,
а преживели су касније размењени“.1
180. бригада ЈНА имала је четири погинула (поручник Мирослав
Стефановић, рођен 9. јуна 1959. у Рашкој, и војници Саша Марковић
из Раље и Дејан Петковић, „а четврти погинули још није идентифи-
кован“) и осам рањених војника: „Досадашња дејства одвијала су
се по плану. Координација дејстава са јединицама територијалне
одбране и авијацијом била је успешна и дала је добре резултате.
Усташе пружају жесток отпор. За сада држимо повољне позиције
на којима ћемо се учврстити и заноћити.“2
Команда Книнског корпуса саопштила је да су њене јединице
нападнуте из свих расположивих оружја из правца села у задарском
залеђу, да је у Надину било изузетно снажно упориште хрватске
војске, али да је, као и села Шкабрња и Земуник, сада под контролом
ЈНА. Речено је да су борбе биле „погубне“, а да су се припадници
„проусташких оружаних формација“ користили и „прљавим рат-
ним триковима“ јер су у село Лађевац, у скрадинском залеђу, ушли
преобучени у униформе ЈНА, „али подвала је уочена и та група је
ликвидирана“.3
Хрватска страна је већ 20. новембра од Посматрачке мисије
тражила да одмах посети Шкабрњу и Надин због вести да су оба села
у пламену и да је у Шкабрњи масакрирано најмање 30 људи. Мисија
је захтев прихватила јер су извештаји били веома забрињавајући.
Међутим, „објаснили смо да је због извођења борбених дејстава која
су у току, посета наведеном рејону немогућа, да хрватска страна и
даље довлачи појачања што значи да не жели прекид ватре и било
1 Исто. – Према подацима Трибунала, до фебруара 1992. у Шкабрњи је

ликвидирано још 29 хрватских цивила (Трибунал: Милошевић. Трећа измењена
оптужница за Хрватску).
2 Трибунал: Станишић, доказ Д00675. Извештај капетана Данила Чобовића од
18. новембра 1991. године.
би боље да се преко кризних штабова и повереништва Републике | 267
Хрватске интервенише и прекину напади оружаних снага Хрватске“.1
Злочин у Шкабрњи изазвао је и реакцију ЈНА која је одмах
почела да прикупља податке о убијању хрватских цивила. Већ 23.
новембра војник Драган Митровић, возач у јединици војне поли-
ције, самоиницијативно је дао изјаву својој команди о протеклим
догађајима: „Кад смо ушли у село, из једне куће територијалци и
добровољци (ови други су били у ’шареној’ униформи и били су
намазани по лицу) који себе називају четницима, из једног подрума
су извели групу од око 20 цивила. Један од њих је имао ПАП. Њега су
одмах одвели и ’стрељали’ га. Довели су једну старицу и два старца,
легли их на земљу и пуцали им у потиљак. Из једне куће извели су
три мушкарца од којих је један имао око 35 година а остала двојица
око 45. Њих су у дворишту мало испитивали и онда их стрљали. Из
подрума једне куће извели су оца и кћер. Оца су јој одмах убили
из АП. Њу су оборили на земљу, повукавши је за косу и рекли јој:
’Хоћеш да прођеш као отац!’ Викнуо сам: ’Не пуцај!’ и уперио сам
пушку у њега. Ту цуру смо после довели у команду. Видео сам да су
групу до пет цивила територијалци водили испред себе, а онда их
ставили испред тенка да би показивали пут и служили као штит.“2
Старешина ЈНА је закључио да су се територијалци понашали
више као банда него као војска: „Овакво понашање и њихов однос
изазвао је револт код војника који су скоро долазили у отворени сукоб
са њима да би заштитили неке цивиле хрватске националности.“3
Истога дана изјаву мајору Браниславу Ристићу, официру задуже-
ном за безбедност у 180. бригади, дао је и војник Ненад Живановић
из батаљона војне полиције: „У току разговора Живановић је био
доста узбуђен (разговор смо водили у мојој канцеларији) и нерадо
се сећао детаља јер тврди да је све то било грозно.“ У разговору је
изнео следеће: „У посади БОВ-а [борбено возило] смо били ја, водник
Травица, десетар Пејаковић, војници Митровић Драган, Живановић
Предраг, Никчевић Милош и Радовановић Горан. Код првих кућа
у селу Шкабрња, територијалци (били су намазани ималином да би
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02596. Извештај генерала Николе Младенића од

20. новембра 1991. године. – Никола Младенић (6. децембар 1934, Кукуљаново,
Ријека, Хрват). Био је начелник Штаба Бањалучког корпуса, па заменик команданта
Војнопоморске области.
3 Исто.

268 | изгледали страшније и на униформама су имали заставу Србије без
петокраке) извели су три цивила без оружја. Постројили су их испред
и онда су почела пушкарања тако да сам и ја дејствовао, па нисам
обраћао пажњу на њих. Углавном, кад сам прекинуо ватру, видео
сам их да леже мртви и по ранама сам видео да је сигурно пуцано из
мале даљине. Мало даље извели су из куће троје деце. Ми из ВП смо
тражили да их преузмемо, али нам их нису дали. Поново су их увели у
кућу (све троје) и из ње извели само двоје. Да ли су треће дете убили,
нисам видео ни чуо јер пуцње нисмо могли чути од општег метежа, али
кућа је потом гађана Зољама и потом је планула. Нешто даље дошло
је до извођења једне групе цивила из једне куће. Територијалци су
издвојили четворицу мушкараца иза куће и стрељали их. Видео сам и да
су једног старца ударали кундаком у главу, он је ходао око 20 метара.
Онда га је територијалац ранио из АП у ногу тако да је пао, а онда га
је убио метком у главу. Видео сам када су извели једног мушкарца и
девојчицу (сигурно оца и кћер). Територијалац је рекао девојчици:
’Гледај кучко како ти убијам оца!’ Пуцао је мушкарцу у уста. Кад сам
ово видео, ја сам бацио опасач и рекао сам да нећу да се борим на
такав начин и да ћу му сасути метак у чело ако убије ту девојчицу.
Девојчицу сам увео у транспортер да бих је спасио до њих.“1
Мајор Ристић је у напомени написао да је од територијалаца
лично слушао како се хвале да су „једног стрељали тако што су му
ставили пиштољ испод браде. Ово су причали у хируршкој амбулан-
ти у Бенковцу. Сугерисао сам команданту да ове јединице више не
води када се крене у следеће акције, јер на овај начин само брукају
ЈНА и под заштитом наших тенкова и транспортера врше злочине“.2
Према другом извештају мајора Бранислава Ристића, његов
извор из полицијске станице у Бенковцу је рекао како је 25. но-
вембра „Опачић Горан причао пред свима нама у канцеларији да је
било убистава цивила, углавном жена и стараца у Шкабрњи. У том
убијању посебно се истакао добровољац-четник, извесни ’Јаро-Јаре’,
пореклом из села Пребиловац у Херцеговини, и његов пријатељ
из исте јединце, извесни Љубиша. Истакао је и да је са њима био
и неки активни војник који се стално кретао у борбеном строју са
њима. Наиме, док је један старац бежао, тај активни војник је скинуо
’Зољу’ са рамена и питао четника: ’Могу ли да га фотографишем?’

2 Исто.
и погодио га. Горан Опачић тврди да никада није видео грознију | 269
слику у животу.“ Мајор Ристић је саопштио како ће покушати да
открије ко је „активни војник“, а да је он највероватније припадник
221. моторизоване бригаде.1
Према извештају Ернеста Рађена, поручника војне полиције,
„дошло је до погибије око 50 лица различитог пола, старосне доби,
припадника паравојних усташких формација и цивила на различитом
месту у селу Шкабрњи и селу Надин. [...] На лешевима нису при-
мећени трагови насиља и масакра, осим на једном лешу, мушкарац
у униформи ЗНГ од око 30–35 година, чије је десно ухо одрезано“.2
Овакви догађаји довели су и до масовног одласка српских резер-
виста са фронта. Током 4. децембра, око 200 резервиста из Крагујевца,
Светозарева (Јагодине), Смедерева и Ћуприје, који су два месеца
провели на фронту од Книна и Бенковца, до Шибеника и Земуника,
стигло је у Србију. Већина је задржана у касарни у Бубањ потоку; ту
им је генерал-потпуковник Љубомир Домазетовић (1934–2009),
начелник 3. управе у ССНО, рекао да они долазе из градова који су
„обрукали Србију“ по питању одзива на мобилизацију и да њихов
протест „квари и то мало што су учинили за Србију“. Део резервиста
успео је да стигне до центра Београда. Причали су да су их на побуну
покренули речи генерала Ратка Младића да се Србија не брани у
Београду, већ на ратиштима у Хрватској, да се не усуде да истичу
своју храброст јер их „он зна и кад су плакали и ваљали се по земљи“
пред полазак у борбу: „Нећемо више у Книн, макар и дезертирали.
Већина нас има породице и не можемо више да гледамо како се коље
и пљачка. Кад ми ослободимо неко хрватско село, иза нас иду ’мар-
тићевци’, ’четници’ и некаква територијална одбрана који пљачкају,
силују, чак и кољу. Једном речју, они воде неки свој, приватан рат. Не
можемо да носимо моралну одговорност за сва та зверства у којима
нисмо учествовали, већ смо покушали да их спречимо.“3
1 Трибунал: Мартић, доказ Д00411. Извештај од 27. новембра 1991. године.

2 Трибунал: Хаџић, доказ П02621. Извештај од 1. децембра 1991. – Хрватска
је против Рађена, Србина по националности, 2001. подигла оптужницу због
злочина у Шкабрњи. Он је тада радио у Грчкој као кошаркашки тренер „Ариса“.
У притовору у Грчкој и Хрватској провео је 550 дана, а након изручења оптужница
је промењена и оптужен је по командној одговорности јер није спречио злочин.
На крају је оптужница преквалификована у „оружану побуну“. Рађен је октобра
2008. ослобођен по закону о амнестији.
3 Наведено према: Borba, 7. decembar 1991, 7.

270 | Истрага је настављена и следеће године. Према подацима
мајора Миливоја Остојића и капетана корвете Симе Росића, оба-
вештајних официра Книнског корпуса, од 8. марта 1992, убиства у
Шкабрњи и Надину извршили су припадници специјалне јединице
Штаба ТО из Бенковца, односно добровољци из Србије у групи
Петра Опачића: „Добровољци из Србије убијали су у Шкабрњи,
а Опачићева група је према непровереним подацима извршила
убиство чланова породице Оџаковић у селу Надин и убила је три
заробљена лица из Шкабрње. Убиство мушкарца од око 35 година
у униформи ЗНГ извршио је Љубиша Вучићевић, [из Лознице] из
специјалне јединице ТО Бенковац. [...] Скрнављење леша извршио
је Гњидић, који је са леша одсекао ухо, држао га замотана у целофан
и показивао по кафићима у Бенковцу. Вучићевић Љубиша редом је
убијао цивиле пуцајући по њима. У подруму куће извесне Манде,
где је било склоњено више цивилних лица, убацио је активирану
бомбу. У дворишту куће у којој је погинуо поручник Стефановић,
српски добровољци су из куће извели 3-4 мушкарца (један је био
луд) и побили их рафалима. [...] У току борбе у Шкабрњи, војник
Никчевић у једној кући је на поду пронашао 1.000 ДМ у једној
новчаници. Исту му је уз претњу убиством одузео Зоран Тадић,
командир групе српских добровољаца. Војника Никчевића су обо-
рили на земљу, да би му отели новчаницу. Тадић Зоран је на дужност
начелника безбедности у Штабу ТО Бенковац дошао личним везама.
Највероватније ће добити у власништво кућу одбеглог Хрвата. Због
решавања приватних проблема није омиљен међу добровољцима
који су остали у Бенковцу.“1
Злочином у Шкабрњи бавило се и одељење Државне безбед-
ности из Бенковца. Према извештају од 26. марта 1992, главни
организатор паравојних формација био је Владимир Добричић,
који се у Бенковцу појавио октобра 1991. са групом добровољаца
из Србије. Они су распоређени у јединицу за посебне намене при
Штабу ТО Бенковац. Они су за веома кратко време стекли репута-
цију криминалаца који су вршили пљачке и убиства: „Уз Добричића,
посебно су се истицали Вучућевић Љубиша, Дондур Зоран, лице под
надимком Јаре, родом из Илијаша, и још неколико особа чија нам
имена нису позната. Због криминалних радњи и почињених убојста-
ва, нарочито при борбама код мјеста Шкабрње гдје су поубијали на
десетине цивила, донешена је одлука да се ова јединица расформира, | 271
а наведена групација протјера из Бенковца.“1
•••
Посматрачка мисија Европске заједнице завршила је 19. но-
вембра 1991. свој детаљан извештај о примерима кршења Другог
допунског протокола Женевских конвенција у општини Дрниш.2
Током 18. новембра у Житнићу је одржан састанак са генералом
Вуковићем који је „само као изузетан гест прихватио да се састане са
тимом ’Фокстрот’ и разговара о посебној мисији тог тима“. Генерал
Вуковић је био „уљудан, сажет, смирен и очигледно је владао ситу-
ацијом, а његови људи су били дисциплиновани“. Изјавио је да је
упознат са законима ратовања из хашких конвенција и одредбама
хуманитарног права из Женевских конвенција. Објаснио је и циљеве
9. корпуса: деблокирање објеката ЈНА у Задру, Шибенику, Сплиту и
Сињу; спречавање сукоба између Хрватске и Босне и Херцеговине
и заштита народа који још увек жели да живи у Југославији: „У овом
контексту он је изјавио да располаже људством и опремом да то учини
ако преговори буду неуспешни. Предао нам је списак инцидената
у којима су Хрвати злостављали припаднике ЈНА, њихове породи-
це и Србе уопште. Прочитао га је наглас и показао нам досијеа о
истрагама. Врло је јасно истакао да подручје Крајине (образложио
је да под тим подразумева Крајину, Лику, Банију, Кордун и северо-
западни део Босне и Херцеговине) неће никада бити део Хрватске
и да због историје тог подручја, посебно понашања Хрвата током
Другог светског рата, није могуће да Срби и Хрвати ту живе заједно.
Срби, рекао је, полажу историјско право на то подручје. Одлучно је
одбио да тиму ’Фокстрот’ одобри приступ селима под својом кон-
тролом зато што није могао да нам гарантује безбедност, с обзиром
на снајперисте и мине. Такође је додао да су у овом тренутку, пре

2 У општини Дрниш (иначе једној од најсиромашнијих општина у Хрватској,
од 113 општина она се налазила на 112. месту по развијености, 1.700 становника
примало је социјалну помоћ, а комплетну инфраструктуру изградила је и
одржавала ЈНА) живело је 24.800 становника (у самом граду око 4.500), а остатак
становништва у 61 селу. Од тога је било 80% Хрвата а 20% Срба. ЈНА је Дрниш
први пут напала 16. септембра. Током каснијих борби ЈНА и снаге САО Крајине
заузеле су две трећине општине. Избегло је око 15.000 Хрвата, а у граду их је
остало тек око 450.

272 | потписивања коначног споразума о евакуацији и обустави ватре,
положаји његове војске војна тајна и да ЗНГ користи присуство
тима ’Фокстрот’ да заузме боље положаје.“1
Извештај Посматрачке мисије повезан је са сличним извештаји-
ма за Илок и Слуњ и имао је следећи јединствен закључак: „Тим Ф
[Фокстрот] чврсто је уверен да је ЈНА, у блиској сарадњи с полицијом,
јединицама Територијалне одбране и четницима стварала панику и
уништавала у циљу расељавања што већег броја Хрвата. Сценарио
који је тим Ф био у могућности да реконструише, био је у великој
мери сличан ономе који је описан у случајевима Илок и Слуњ. На
подручју на које се односи овај извештај коришћени су и ваздушни
напади и бомбардовање из ваздуха како би се становништво одатле
отерало. Као и у горепоменутим случајевима, скоро све католичке
цркве су уништене или тешко оштећене. Многи објекти намењени
култури су уништени или спаљени. Јасно је да су сви индустријски
капацитети у Дрнишу систематски опљачкани. [...] С обзиром на то
да су на једној страни хрватске снаге које располажу лаким наору-
жањем, а да се на другој страни налази професионалан, опремљен
и обучен 9. корпус, може се рећи да напади авионима, тенковима
и артиљеријом на села у којима живи и доста других људи, пред-
стављају кршење општеприхваћених начела пропорционалности
и супсидијарности. Изјаве сведока, систематско пљачкање и отво-
рено показивање људи који то раде, потпуно су уверили тим Ф да
ЈНА сарађује са свим противницима хрватског народа и да се може
сматрати непосредно одговорном. Тим Ф је, због врло прецизне
природе гранатирања и бомбардовања, чврсто уверен да ЈНА свес-
но и систематски уништава културно наслеђе хрватског народа.“2
У општем закључку за рат у Хрватској, Посматрачка мисија је
саопштила да обе стране користе паравојне формације – Хрвати своје
резервисте у саставу ХОС-а и одређен број плаћеника, а ЈНА разне
јединице четника и крајинске милиције. Ти људи делују на бруталан
начин, а најбројније су српске паравојне формације које имају потпуно
одрешене руке да под заштитом ЈНА ратују са наоружањем којим
их она бесплатно снабдева. Они су одговорни за „најбруталније
поступање“ како с борцима тако и са цивилима, а ЈНА није спремна
1 Трибунал: Мартић, доказ 00984Б. Извештај Посматрачке мисије Европске

заједнице.
2 Исто.
или није у стању да наметне дисциплину: „У таквим околностима | 273
потпуно непоштовање људског живота и достојанства показује све
знаке лавине. Нагло нестају стеге које произилазе из поштовања
европских норми понашања и које су још пре једва два месеца биле
уочљиве. Европски политички и дипломатски органи, који делују
линијом убеђивања а не претње, изгубили су профилактичну моћ коју
се некада изгледа имали. Хрватска влада, која не жели да се прећутно
одрекне хрватског тла, не дозвољава евакуисање цивила из борбених
зона нити локалним властима дозвољава да путем преговора избегну
непосредну опасност од разарања. Цивилно становништво је с две
стране изложено терору – терору од стране нерегуларних снага, уз
непрекидно артиљеријско бомбардовање и бомбардовање с мора и
из ваздуха, и терору од стрaне неосећајних влада.“1
Команда Книнског корпуса обавестила је команде Војнопоморске
и 5. армијске области ЈНА да Посматрачкој мисији Европске заједнице
није дозвољена посета Книну и широј регији јер се Мисија „уместо
неутрално, поставила врло пристрасно у односу на хрватску страну,
а поједини чланови мисије веома се труде да што успешније изврше
задатке од интереса за хрватску страну“. Чланови мисије нису желели
да посете касарне и објекте који су били под вишемесечном блокадом
хрватских снага, никада није прихваћено да хрватска страна грубо
крши основне норме понашања и међународног права „и на врло
груб, бруталан, увредљив и крајње понижавајући начин, уз стално
малтретирање, претресе и уцењивање отежава нормално обезбеђи-
вање услова живота јединица и не дозвољава да се тражени артикли
за живот и рад плански достављају. Уместо хране за људе, доставља
се храна за псе, уведена је пракса да се спречава испорука дувана и
кафе и да се пружа неопходна здравствена помоћ болесном људству“.2
Посматрачкој мисији је замерено да саопштава неистините
податке и наводи нетачне примере о наводном држању талаца,
хапшењу цивила, кастрирању заробљеника и прикривању злочина:
„Истичемо да смо 19. новембра у Пакову селу предали хрватској
страни 29 цивила и да су у селу Пристег пуштена 83 цивила који
су били избегли ка Бенковцу. Стално смо се залагали за размену
1 Трибунал: Шешељ, доказ П00412.Б. – Извештај је сачињен 26. новембра,

објављен је 3. децембра, а није га потписао представник Грчке.
2 Трибунал: Мартић, доказ 00785. Извештај генерала Владимира Вуковића и
Ратка Младића од 20. новембра 1991. године.

274 | заробљеника по принципу сви за све, што смо и доказали на по-
следњој размени пуштајући 126 заробљених припадника МУП и ЗНГ
Хрватске, међу којима и оне под чијом су командом вршени злочини
над недужним становништвом у засеоку Драгићи. [...] Молимо вас
да пренесете мисији ЕЗ у Сплит да због њихове пристрасности, као
и непредузимања потребних мера да се разреше наведени проблеми
и створе услови за деблокаду гарнизона, не можемо прихватити
њихову посету Книну у тражено време, као и због убацивања ди-
верзантских група које врше терор и бруталну ликвидацију српског
живља и припадника ЈНА иза линије фронта.“1
Током ноћи између 20. и 21. новембра срушен је Масленички
мост, прелаз преко Велебитског канала, на ушћу Зрмање, дуг око
400 метара. Према саопштењу команде Книнског корпуса, доста
јака група хрватских специјалних снага напала је територију у бли-
зини овог моста: „Током операције око моста, када су терористи
покушали да уклоне мине с моста, активирани су набоји и мост се
срушио. Субверзивно-терористичка група имала је један број жртава
и повукла се у село Поседарје. Због пада моста, део јединица ЈНА које
га чувају остао је одсечен на другој страни што је, највероватније,
и био циљ субверзивне операције. Непријатељ се не суздржава од
најбруталнијих корака који би нанели губитке ЈНА и окаљали њен
лик пред домаћом и страном јавношћу.“2
Рушење моста био је својеврсни сигнал за наставак сукоба у
Далмацији. Према изворима ЈНА, нападнути су аеродром „Земуник“
и околна села, Бенковац је засут гранатама, а „незванично се сазнаје
да има троје погинулих“.3 Истовремено је био угрожен и споразум
(требало је да ступи на снагу 22. новембра) о „измештању јединица и
установа ЈНА“ из гарнизона Сплит, Шибеник и Дивуље. Преговори
су вођени 21. новембра у селу Житнићу код Дрниша, а споразум су
потписали генерал Вуковић, генерал Никола Младенић, у име ЈНА,
и Даворин Рудолф, у име хрватске владе. Споразум се односио на
сва материјална, техничка и борбена средства, као и на сву покретну
имовину припадника ЈНА, чланова њихових породица, пензионисаних
војних лица и грађанских лица на служби у ЈНА, као и грађана који
су у родбинској или другој вези са припадницима Армије. Хрватска
1 Исто.
3 Borba, 23–24. novembar 1991, 2.
ратна морнарица, на чијем је челу био Свето Летица,1 обавезала | 275
се да разминира луку „Лора“ и излаз из лука Шибеник и Сплит на
отворено море.2
Следила су нова понижења за ЈНА. У Загребу је 22. новембра
потписан Споразум између хрватске владе и ЈНА о повлачењу „свих
припадника војних јединица, установа и команди ЈНА из Хрватске:
„Под припадницима јединица, установа и команди ЈНА подразу-
мевају се официри, млађи официри, војни службеници, грађанска
лица на служби у ЈНА, војници, питомци и ученици војних школа.
Идентичне гаранције дају се и члановима породица наведених
категорија припадника ЈНА.“3
Дислоцирање ЈНА требало је да се обави у року између пет и
15 дана, и то у места удаљена најмање 20 километара од хрватске
границе, из обавезу да те јединице не буду употребљене у борбеним
дејствима против Хрватске. Влада Хрватске гарантовала је личну
безбедност, неповредивост приватне својине и право на несметано
коришћење станова припадницима ЈНА који нису желели да напусте
Хрватску „пошто им престане служба у ЈНА“. Влада Хрватске оба-
везала се и да неће правити било какве сметње припадницима ЈНА
да посећују своје породице на територији Хрватске и да чланови
породица посећују припаднике ЈНА у местима новог пребивалишта:
„Посматрачки тим Европске заједнице вршиће надзор над реали-
зацијом овог споразума.“4
Током 23. новембра, у селу Житнићу, у присуству амбасадора
Мариа Бондиолија, шефа Посматрачке мисије Европске заједнице за
Далмацију, састали су се генерал Ратко Младић и Шиме Пртењача,
председник Извршног већа СО Задар. Договорен је апсолутни
прекид ватре на задарском подручју; ЈНА се обавезала да ће сваки
дан прихватати камион са храном за хрватске паравојне снаге које
су биле у окружењу јединица Книнског корпуса у рејону Новиграда.
1 Свето Летица „Барба“ (1926–2001), некадашњи вицеадмирал ЈНА (пензионисан

је 1986. на дужности заменика начелника Генералштаба ЈНА за ратну морнарицу),
па први заповедник хрватске морнарице (од 12. септембра 1991) у чину „стожерни
адмирал“ (адмирал флоте).
2 Borba, 23–24. novembar 1991, 2. – Новинари су забележили како се остварила
песма настала након победе ХДЗ-а: „Српска војско пакуј се и сели, Хрватска се
од Србије дијели“ (исто).
3 Трибунал: Милошевић, доказ П330.67
4 Исто.

276 | Договорено је и да евакуација гарнизона ЈНА из Шибеника почне
25. новембра. Истовремено је, према изворима ЈНА, „откривена и
разбијена терористичка група убачена у међупростор снага Книнског
корпуса. Двојица терориста су убијена, а један је заробљен“.1
Током 28. и 29. новембра вођене су борбе око Цетинграда, на
Кордуну. После заузимања Слуња (18. новембра) и ослобађања
комуникације Карловац–Книн, питање овог места за Крајину је
било од изузетне важности: „Након добрих и темељитих припрема,
наше јединице су у налету освојиле огроман простор, преко пар
километара, ослободиле Цетинград и ближу околину. У току првог
дана напада непријатељ је имао четири погинула и више рањених,
док нити један наш борац није погинуо. [...] Цетинград као мјесто
је тешко оштећено. У пријашњем периоду док су у њему владале
усташе порушене су и попљачкане куће мјештана Срба. Плаћеници
усташких власти су при напуштању овог усташког легла минирали
и тешко оштетили већину кућа и зграда.“2
Међутим, током ноћи уследио је напад хрватских снага из Босне,
у коме је погинуо потпуковник Томислав Ранковић, командант
2. кордунашке бригаде Територијалне одбране Војнић. Његови
посмртни остаци допремљени су у Војнић, „гдје је, уз војне почасти,
обављен испраћај палог команданта. Потпуковник Ранковић је својим
дјелима дубоко задужио народ Кордуна, херојски погинуо и као
легенда ушао у сваку кућу на Кордуну. У току борбе за Цетинград,
велики дио усташких плаћеника побјегао је у Велику Кладушу и
њену околину, гдје су се придружили својим истомишљеницима
из Слуња. Цетинград, као мјесто, тешко је оштећен. У пријашњем
1 Bilten SSNO, 24. novembar 1991, 5. – О стању српских бораца на територији

Бенковца сведочи један извештај од 25. новембра 1991. године: „Морал наших
јединица је у задње време битно нарушен социјалном ситуацијом у којој се
налазе припадници наших јединица. Познато је да припадници ЈНА, за разлику
од припадника ТО, остварују новчане накнаде и друге бенефиције што се све
више негативно одражава и драстично умањује морално стање и борбену готовост
јединица. Присутност све већег криминала на свим нивоима и несузбијање истог
такођер веома негативно утјече на морал јединица. Политичка ситуација и
политизирања на локалном плану и на нивоу САО Крајине доводе становништво
и припаднике ТО у стање безнађа и све веће несигурности“ (Трибунал: Станишић,
Симатовић, доказ Д00109. Извештај Зорана Лалића, команданта Штаба ТО
Бенковац).
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01577. Извештај потпоручника
Ђорђа Шимулије од 28. новембра 1991. године.
периоду док су у њему владале усташе, порушене су и опљачкане | 277
куће мјештана Срба, као и оних Хрвата који нису хтјели приступити
усташким формацијама“.1
Дубровник
Крајем септембра и почетком октобра неухватљива логика рата ок-

ренула се према једном древном граду, вековном симболу историје
Јужних Словена, према Дубровнику.2 Иако се чинило да је овај град
„далека мета“ и да неће бити захваћен ратним пожаром, показало се
да су и Хрватска и Црна Гора, свака из својих разлога, спроводиле
ратне припреме на овом подручју.
Хрватска страна је још током лета 1991. правила планове о
превентивном нападу на снаге ЈНА и „терориста“, јер је страховала
да ће доћи до покушаја одвајања општине Дубровник од територије
Хрватске, иако у том периоду ЈНА није имала разрађене планове
о борбеној акцији према овом делу Јадранског мора, а Црна Гора
је, макар привидно, била далеко од уласка у рат. Највећа опасност
виђена је у 472. моторизованој бригади (морнаричка пешадија)
стационираној у Требињу. Због тога је команда 116. бригаде Збора
народне гарде 20. јула издала „Заповјест за обрану Оп. број 1“.3
У том наређењу предвиђен је покрет хрватске војске из долине
Неретве и западне Херцеговине ка дубровачкој регији и даље према
граници Црне Горе јер се очекује наступ „до 700 терориста“ из
правца Требиња и „до 300“ из правца Херцег Новог. Речено је и
да је у области Никшића сконцентрисано „до 3.000 терориста“ са
израженом спремношћу напада на Хрватску: „Одлучио сам посјести
правце јединицама бригаде уз примјену тактичког запречавања са
циљем спријечавања брзог продора моторизираних и оклопних
колона на територији Републике Хрватске. Борбени поредак у
линији са резервом. Готовост за обрану одмах.“4
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01578. Извештај мајора Драгана

Павића и потпоручника Ђорђа Шимулије од 1. децембра 1991. године.
2 Према попису становништва из 1991, општина Дубровник имала је 74.419
становника. Од тога је било 58.836 Хрвата, 4.765 Срба, 2.886 Муслимана, 1.189
Југословена, 689 Црногораца и 3.054 „осталих“.
3 Трибунал: Стругар, доказ Д123. Наређење заповедника Жељка Павловића.
4 Исто.

278 | Најважнији задатак имала је 2. чета која је требало да запоседне
положај у рејону Дубравка – Дебели бријег са задатком спречавања
продора из Херцег Новог; 3. чета требало је да заузме положаје у
рејону Чепикуће–Слано како би спречила продор из Попова поља
на правцу Слано и Рудине. Павловић је планирао и ангажовање по-
лицијских снага (укупно 300 људи) „с циљем спријечавања продора
терориста по дубини, њиховог опкољавања и уништења у сурадњи
с јединицама ЗНГ“.1
Жељко Павловић, у чину резервног мајора ЈНА, био је коман-
дант Штаба Територијалне одбране Дубровника. За команданта
116. бригаде ЗНГ постављен је 24. јуна 1991, а у августу 1991. на-
следио га је пуковник Иван Варенин (Павловић се вратио на своју
претходну дужност). Убрзо је формиран и Кризни штаб општине
Дубровник. Штаб је 6. септембра одлучио да се објекти, људство и
материјално-техничка средства Територијалне одбране општине
ставе на располагање команданту 116. бригаде ЗНГ „у мјери и
количини како он процјени да му је потребно“.2
Мобилизација резервиста ЈНА у Црној Гори одвијала се током
јула и августа, али без неког јаснијег плана. Момир Булатовић: „Међу
онима који су обукли униформе ЈНА било је много недоумица и
питања: коју земљу треба да бране и против кога то да чине? Било је
много политички супротстављених мишљења, а веома мало конкретних
одговора. То стање се протегло на недеље и мјесеце ишчекивања.
Свако мало су избијали проблеми отворене недисциплине, који су
ишли до правих побуна.“3
Права мобилизација проглашена је 16. септембра. Саопштено је да
је она изнуђена због ратног стања у Хрватској и све веће концентрације
хрватских оружаних снага у непосредној близини појединих крајева
Црне Горе. Момир Булатовић: „Пред стројем војника је читан проглас
1 Исто. – Према наређењу Министарства унутрашњих послова Републике

Хрватске од 17. јуна 1991, у јединице ЗНГ преведено је 70% резервног састава
хрватске полиције (Трибунал: Стругар, доказ Д122). Наређењем истог
министарства од 19. јула 1991. требало је формирати посебне јединице полиције;
за Дубровник је предвиђен одред од 80 полицајаца „по критеријумима опће
психо-физичке способности и добровољности“. Сваки полицaјац требало је да
има „дуго и кратко оружје“, а одреди митраљезе, снајпере, кратко аутоматско
оружје, противоклопна, противпешадијска и противавионска средства (Трибунал:
Готовина, доказ Д01843).
2 Трибунал: Милошевић, доказ Д88.
3 M. Bulatović, Pravila ćutanja, 45.
којим је тражено да се сваки војник изјасни да ли жели да брани своју | 279
домовину или да одмах напусти јединицу и раздужи војну опрему, а да
за то не сноси законом предвиђене посљедице. Присуствовао сам када
је то рађено пред стројем јединице која наставља борбене традиције
Пете црногорске пролетерске бригаде. Свега десетак војника је, пог-
нуте главе, напустило строј. Пратили су их презриви погледи и пјесма
која је излазила из хиљада грла: ’Листај горо, цвјетај цвеће, Црна Гора
у бој креће!’ Било је вријеме великих личних драма.“1
Скривени смисао ове одлуке био је да се из борбеног састава
ЈНА одстране Албанци и Муслимани и неутралише притисак јавно-
сти која је захтевала да резервисти не иду ван граница Црне Горе.
О томе је Булатовић говорио 23. јула 1992. на 3. седници Врховног
савета одбране Савезне Републике Југославије: „Данас констатујемо
колико нам се није одазвало Албанаца и Муслимана. Сјећате се да
смо у јуну прошле године, фактички, имали неписану директиву да
из свих ратних јединица и из свих јединица Територијалне одбране
елиминишемо те људе. Морали смо то да урадимо због тога што нам
је ситуација била таква. Ја сам стајао пред стројем војника-резервиста
гдје је та елиминација вршена. Тада смо, у суштини, увели нешто
што је био преседан у војној организацији – то је био принцип до-
бровољности: ко хоће – хоће, а ко неће – неће. То је било логично с
обзиром да смо имали страховит притисак у Србији и Црној Гори,
истина нешто мало мањи у Црној Гори, да се не иде изван граница.“2
Дани који су уследили били су неми сведоци катаклизмичних
искушења црногорских ратника.
Историја се убрзавала ка тоталном рату, а његови творци нису
превише размишљали о последицама. Команда Војнопоморске области
наредила је 20. септембра свим копненим, поморским и ваздухоп-
ловним снагама офанзивне акције према Сплиту, Шибенику, Задру
и Дубровнику. У наредби је речено да „страни фактор“ непосредно
управља кризом у Југославији и „настоји да изведе завршни удар у
њеном разбијању“. Хрватске оружане снаге, после низа провокација,
блокирале су све јединице ЈНА у касарнама и другим војним објекти-
ма, па су на тај начин објавиле рат ЈНА и прешле у отворени напад.
У овој заповести коју је, вероватно мимо консултација или наређења
Председништва Југославије, потписао адмирал Миле Кандић, командант
1 Исто, 46.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П667.3.1. Стенографске белешке са 3. седнице
Врховног савета одбране.

280 | Војнопоморске области,1 речено је да је угрожен територијални
интегритет Југославије, да последице могу бити несагледиве, да су
међунационални сукоби прерасли у грађански рат, да Председништво
Југославије нема контролу над догађајима у земљи, да су превладали
анархија и хаос и да се Југославија налази пред распадом.2
Задатак снага ВПО, у сарадњи са добровољачким јединицама,
био је следећи: Кнински корпус, 46. партизанска дивизија и снаге
8. војнопоморског сектора требало је да енергично дејствују по
„виталним објектима“ градова Задар, Шибеник и Сплит како би
деблокирале касарне, заузеле војне објекте, „разбиле снаге пара-
војних формација и принудиле их на предају“. Јединице 9. војно-
поморског сектора Бока, појачане 472. моторизованом бригадом
из Требиња,3 требало је да што пре избију на јадранску магистралу
у ширем рејону Дубровника, да деблокирају војно одмаралиште
Купари, запоседну објекте Срђ, да блокирају сам град и одсеку
га од осталог дела хрватске територије, као и да буду спремне за
ангажовање према накнадно добијеним инструкцијама. Све једи-
нице флоте требало је да наставе са поморском блокадом лука и да
ватром са мора подрже дејства копнене војске у градовима Сплит,
Задар, Шибеник и Плоче. Групу бродова ударних поморских снага
требало је попунити минама „и бити у готовости за офанзивно мини-
рање у циљу запречавања појединих лука у важних поморских рута.
1 Миле Кандић (Коњиц, 1933 – Херцег Нови, 2017).

2 Трибунал: Стругар, доказ П199.
3 Командант ове бригаде био је пуковник ЈНА Нојко Мариновић (Брушка, Хр-
ватска, 26. септембар 1948). Мариновић је војну академију похађао у Београду
и Сарајеву, службовао је у Шибенику (командант чете морнаричке пешадије),
на Ластову и Корчули. Од 1985. био је у Требињу, прво на дужности помоћника
команданта 472. бригаде (на тој дужности је заменио Чедомира Булата). Школске
1989–1990. похађао је елитну Ратну школу ЈНА, у класи са српским пуковником
Небојшом Павковићем. Након тога је постављен за команданта бригаде у Требињу
(Трибунал: Милошевић, доказ П374. Изјава Нојка Мариновића Трибуналу у раз-
говорима вођеним од 2. до 7. августа 2000). Према сопственим речима, Мариновић
је сматрао да у ЈНА треба да остане „све док је посао који радим частан и све док
сматрам да је институција часна“, а коначно је 17. септембра 1991. одлучио да
више не може „служити савјесно као официр ЈНА“ и поднео је оставку (исто). Са
собом је понео све планове ЈНА о ратним операцијама, а 20. септембра прешао је у
Дубровник и преузео команду над хрватским снагама. Касније је, у чину генерала,
био командант „Сектора Дубровник“. После Мариновића, командант бригаде био
је пуковник Обрад Вичић. Током рата у Босни и Херцеговини, бригада је трансфо-
рмисана у Требињску бригаду Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске.
У случају агресије споља бити у готовости за преношење дејства на | 281
море и затварање основних праваца. Спречити предају објеката и
борбене технике, наоружања и муниције противнику. У немогућ-
ности одбране уништити. Оперативни поредак: снаге за напад, снаге
за одбрану објеката. Готовост за напад – по посебном наређењу“.1
Покрет црногорских резервиста у источну Херцеговину почео
је у ноћи између 20. и 21. септембра. Такво наређење армијски врх
је издао без консултовања црногорског руководства, „али опет
смо морали да прогутамо и прећутимо“, пише Булатовић, и додаје
да сам покрет није слутио на добро: „Не памти се да је нека војска
отишла на ратиште на начин како су пребачене јединице из Црне
Горе. Путем се шенлучило и пило, а главни превози били су ауто-
буси Градског саобраћајног предузећа из Подгорице. Путеви нису
били осигурани, а неко је изгледа заборавио да постави борбену
претходницу па је, на примјер, један једини снајпер сатима држао
блокирану једну комплетну пјешадијску бригаду.“2
Најтеже стање међу црногорским резервистима било је на под-
ручју између Стоца и Чапљине, па су генерал Радомир Еремија (Мали
Обљај, Глина, 12. септембар 1935–1994), командант Титоградског (2.)
корпуса ЈНА, и генерал Павле Стругар,3 командант Територијалне
1 Трибунал: Стругар, доказ П199. – Команда ВПО премештена је крајем августа

из Сплита на острво Вис. Адмирал Кандић се са Виса вратио у Сплит 5. септембра,
а 12. септембра дефинитивно је напустио Сплит.
3 Павле (Андрије) Стругар (Пећ, 13. јул 1933). Члан КПЈ од 1. новембра 1951.
године. Дипломирао је на Војној академији копнене војске 1952, у активну службу
ступио је 3. августа исте године. Током успешне војне каријере обављао је разне
дужности у ЈНА, углавном у Словенији и Србији. Указом Председништва СФРЈ
од 11. јула 1983. постављен је за начелника Војне академије копнене војске (у
чин генерал-мајора унапређен је 22. децембра 1985), а 10. јула 1986. и за њеног
команданта. У његовом војном досијеу генерал-потпуковник Славољуб Ђокић је 15.
јула 1987. забележио следећу службену оцену: „Ради се о способном, одговорном
и вредном старешини који може обављати са успехом више дужности у нашим
оружаним снагама. Заслужује пуну пажњу за даље вођење у служби, те се предлаже
у Школу општенародне одбране.“ Стругаров рад на дужности команданта Војне
академије оцењен је на следећи начин: „Постигао је веома запажене резултате.
Веома одговорно и са пуно иницијативе је организовао и спроводио васпитно-
образовни процес, чиме је у многоме допринео оспособљавању савремених кадрова
наших оружаних снага. Деловао је највише ауторитетом, у захтевима је строг и
принципијелан да се сваки задатак изврши квалитетно и на време“. У чин генерал-
потпуковника унапређен је 22. новембра 1989, а 7. децембра исте године постављен

282 | одбране Црне Горе, морали јавно да осуде „шенлучење територија-
лаца“. Стругар је изјавио да су они на тај начин само изражавали
задовољство „због пружене могућности и части да се бране интереси,
слободарство и патриотизам Југославије и Црне Горе“.1 Ипак су
предузете мере да се инциденти сведу на „разумну меру“.
У јавним иступима у овом периоду Момир Булатовић је засту-
пао битно другачије ставове од оних које је накнадо изнео у својим
мемоарима. Када је Алија Изетбеговић 20. септембра затражио да
армијски врх одмах нареди да „оружане колоне напусте територију
Босне и Херцеговине истим правцем одакле су и дошле“ и да се
хитно обуставе сва ратна дејства у Југославији,2 Булатовић је 23.
септембра одговорио како је сигуран да ниједном народу у Босни
и Херцеговини не прети опасност од ЈНА, а уколико је било поје-
диначних инцидената и недоличног понашања, „што и сами оштро
осуђујемо“, војни органи су дужни да то спрече. Од Изетбеговића, као
„трезвеног државника“, очекивао је да не доноси преране закључке
о угледу црногорског народа: „Уосталом, тако сте поступили и у од-
носу на Хрвате и Муслимане чији поједини припадници, на жалост,
испољавају радикалнији екстремизам од онога на који се позивате
у Вашем писму.“ Булатовић је на крају рекао и да је Изетбеговићу
сигурно познато да није он наредио покрет црногорских резервиста
према Херцеговини: „Стога ме чуди да од мене захтевате нешто што
је изван уставних и законских овлашћења Предсједништва Републике
Црне Горе. Имам снажан утисак да политичка логика коју сугерише
Ваше писмо пренебрегава чињеницу да Југославија и њене оружане
снаге и даље постоје, те да морају остварити своју улогу и спријечити
међунационалне сукобе и разбијање земље насилним путем. [...] Црна
Гора је ријешена да допринесе миру и пријатељству међу народима
Југославије и једнакоправности свих грађана Југославије.“3
На спровођењу мобилизације у Црној Гори највише се ангажовала
Народна странка. Њено руководство позвало је све своје чланове и
је за командант снага Територијалне одбране Црне Горе (Трибунал: Стругар,

доказ П135. Картон персоналних података).
2 Изетбеговић је о овој одлуци 21. септембра обавестио хрватског председника.
Од Туђмана је тражио да предузме конкретне кораке да се политички и оружани
сукоби из других република и крајева Југославије не преносе на тле Босне и
Херцеговине (http.www.slobodanpraljak.com).
присталице да без колебања устану у „одбрану Српства“ као највишег | 283
моралног закона и прихвате војну обавезу како би бранили српске
територије у границама Црне Горе, али и шире: „Разумије се, чланови
Народне странке не могу прихватити комунистичке симболе који
се, на жалост, још употријебљавају у регуларним војним јединицама.
Народна странка опомиње своје чланове да славна црногорска прошлост
опредјељује данашње црногорске родољубе да интерес црногорског
народа усаглашавају са свеопштим интересима Српства. Позив на
демилитаризацију Црне Горе управо је позив на издају, коју очекују
ХДЗ-овски истомишљеници у Црној Гори, на Косову и Метохији.
Стегнути војну обавезу авнојевским границама Црне Горе, значи
понудити Боку Которску као плијен Фрањи Туђману и препустити
усташком геноциду Србе у Хрватској и западној Херцеговини.“1
И владајућа странка је имала истоветан наратив, што су 24.
септембра потврдили Булатовић и Ђукановић гостујући у једној
емисији на црногорској телевизији. Црногорски премијер је рекао
како је нереално очекивати да Југославија опстане у постојећим
оквирима и да треба сести за преговарачки сто са онима који желе
да остану у Југославији. Изјавио је и да је неопходна корекција ад-
минстративних граница унутар Југославије, али и одређивање нових
спољних граница југословенске заједнице. Булатовић је истакао
да су они који су упозоравали да може доћи до сукоба веома често
проглашавани тврдом струјом, док су „мекоћа и флексибилност“
били епитети за страну која је, ради наметања своје воље, прва
посегла за оружјем. И Булатовић и Ђукановић су изјавили да је
Анте Марковић изгубио „сваки кредит“ да и даље буде председник
СИВ-а, а посебно да буде мандатар нове савезне владе. Марковићев
покушај да смени Кадијевића и Бровета Ђукановић је оценио као
„непријатно изненађење“ које не доприноси решавању кризе, „већ
иде на руку онима који ту кризу желе да продубе“.2
1 Наведено према: Борба, 24. септембар 1991, 6.

2 Политика, 25. септембар 1991, 6. – Општински одбор ДПС из Херцег
Новог поручио је да је „домовина у опасности“ због „незапамћеног политичког
лицемјерја хрватског проусташког врховништва“. Речено је и да „методични
хрватско-усташки геноцид над српским живљем у Хрватској и бескрупулозни
атак на ЈНА обавезују нас на сталну активност, ангажовање и будност у интересу
безбједности живота и имовне наших грађана“. Иако је званична црногорска
политика била решавање југословенске кризе мирним путем, „оправдавајући су
поступци опште мобилизације у нашој општини као акт одбрамбене спремности у
интересу мирног сна наших грађана. Мобилизација спроведена у ноћи између 20. и

284 | У овом периоду, у оквиру припрема за операције око Дубровника
и у долини Неретве, формирана је 2. оперативна група ЈНА. Њен
командант (до 5. октобра) био је генерал-потпуковник Јеврем Цокић.
Од 5. октобра командант Групе био је генерал Милaн Ружиновски,
а од 12. октобра генерал Павле Стругар. У састав Групе ушли су
Титоградски (2.) корпус, под командом генерала Еремије, Ужички
(37.) корпус,1 под командом генерала Милана Торбице (1939–2008),
и 9. војнопоморски сектор Бока. Команда групе била је у Кифином
Селу (општина Невесиње). Група је у свом саставу имала 25.684
војника, од тога 18.879 на подручју Дубровника.2
Генерал Јеврем Цокић је 29. септембра, у 01.00 сат, са команд-
ног места у Кифином Селу, генералу Аџићу упутио предлог одлуке
за напад. Амбициозно замишљен план предвиђао је да се „главним
снагама“ изврши напад на правцима: Љубиње–Завала–Слано; село
Љубово–Иваница–Чибачи и Граб–Дубравка–Молунат. Помоћним
снагама требало је обезбедити аеродром Мостар и положаје у долини
Неретве. Циљ операције био је да се авио, артиљеријским и поморским
снагама „једновременим и енергичним дејством“ разбију хрватске снаге
на правцима напада и избије на јадранску обалу, пресече јадранска
магистрала на одсеку Слано–Превлака, да се са мора и копна одмах
блокирају Дубровник, аеродром Ћилипи и Превлака и „онемогући
маневар“ непријатеља: „Време трајања два дана“. Потом је требало, „обез-
беђујући се са правца Плоче“, приступити „уништењу и разоружавању
окружених снага непријатеља и бити у готовости“ за даља офанзивна
дејства у западној Херцеговини: „Време трајања два, три дана“.3
21. септембра показала је да је одзив војних обвезника скоро сто одсто. Овог пута
изричито тражимо од ЈНА да, уколико се за наредних неколико дана политичким
активностима не ријеши питање предаје оружја паравојних јединица у Хрватској,
да то уради ЈНА свом силином и свим расположивим средствима до коначног
пораза муповаца и гардиста и њиховог одвајања од поштеног хрватског народа“
(наведено према: Побједа, 25. септембар 1991, 5).
1 Генерал Никола Узелац је 19. септембра наредио да се Ужички корпус, преко
Црне Горе, дислоцира у рејон Невесиња и препотчини команди ВПО (Трибунал:
Мартић, доказ Д00239).
2 D. Marjan, Domovinski rat, 169. – Генерал Кадијевић пише да је најважнији
циљ дубровачке операције било ослобађање Превлаке и њеног ширег рејона,
обезбеђивање Бококоторског залива за ратну морнарицу, а блокирањем
Дубровника створена је контра тежа блокираним гарнизонима ЈНА у дубини
Хрватске (Моје виђење распада, 140).
3 Трибунал: Стругар, доказ Д44. Предлог одлуке за нападну операцију. Стр.
пов. бр. 32-1.
Све јединице добиле су и посебне задатке, а најважнију улогу | 285
имали су Ужички корпус (требало је да дејствује у Херцеговини), и
снаге ВПС Бока које су добиле задатак да „разбију снаге непријатеља“
и овладају Превлаком, а снагама на мору да врше контролу уласка у
Бококоторски залив: „Спречавати маневар и дејства непријатеља и
вршити подршку бродском артиљеријом снага на копну, у готовости
за извршавање поморског десанта према указаној потреби.“1
Према установљеној процедури, Генералштаб је одобрио ди-
рективу, након чега је генерал Цокић последњег дана у септембру
издао наређење свим потчињеним јединицама да изврше блокаду
Дубровника и почну акције у Херцеговини. То наређење није се
разликовало од предлога наређења које је претходног дана генерал
Цокић доставио на одобрење.2
Истога дана хрватске снаге, предвођене 116. бригадом ЗНГ (око
две хиљаде бораца), извршиле су снажан налет према гарнизону ЈНА
на Превлаци. Команда ВПС Бока саопштила је да су њене јединице,
у току ноћи 30. септембра и у раним јутарњим часовима 1. октобра,
започеле офанзивне активности „у оквиру задатака претпостављене
команде“. Посебно је наглашено да бројна упозорења дубровачким
властима да њихове паравојне формације не провоцирају и отва-
рају ватру на јединице ЈНА и војне објекте и да не узнемиравају и
малтретирају грађане „нијесу наишла на разумевање“. То се више
није могло толерисати, „јер све то угрожава мир на овом простору
и води народе у грађански рат“.3
Између један и три сата после поноћи 1. октобра дошло је до
првог фронталног сукоба у области Витаљина; ЈНА је више пута
употребила авијацију а отварана је и баражна ватра са бродова.
Команда ВПС Бока саопштила је да је ватра отварана по „утврђеним
тачкама непријатељске колоне“, да „непријатељ“ трпи губитке, па
се због тога групише у насељеним местима: „Армија је упозорила
грађане Конавала и Витаљине да ће дејствовати и по насељима и
објектима које су зaузеле паравојне формације“.4
1 Исто.
2 Трибунал: Стругар, пар. 1.
4 Исто. – Потпуковник Стеван Ћук, командант одбране Превлаке, изјавио је
да су јединице ЈНА потиснуле хрватске формације са Превлаке на подручје села
Ђуринићи (исто).

286 | Блокада Дубровника почела је 1. октобра. Наређење за почетак
акције потписао је капетан бојног брода Крсто (Лазара) Ђуровић
(1940), командант ВПС Бока. Први је, у девет сати, требало да крене
3. батаљон 472. моторизоване бригаде,1 и да у садејству са одредом
територијалне одбране из Херцег Новог освоји положаје на Дебелом
бријегу. Бригада „Превлака“ требало је да дејствује на простору
Молуната: „Прије почетка напада извршити борбено извиђање у
циљу откривања група непријатеља и минских препрека. На правцу
напада извршити артиљеријску и авио припрему до 08.45 часова“.2
Тако су, у раним јутарњим сатима, јединице ЈНА и ТО Црне
Горе, састављене углавном од добровољаца, прешле границу на
Дебелом бријегу и кренуле према првим пограничним конавоским
насељима. Информативна служба ВПС Бока саопштила је да су се
хрватске снаге повукле са положаја у Конавлима. Истовремено је
упозорила цивилно становништво да им не дозволи улазак у своја
места „јер ће у противном снаге ЈНА дејствовати и по тим насељима“.3
Истога дана Момир Булатовић је наредио мобилизацију посебне
јединице полиције за вођење борбених операција заједно са ЈНА и
ТО на дубровачком ратишту: „Непосредно командовање једини-
цом вршиће помоћник министра за Службу јавне безбједности и
старјешине из министарства које он одреди. Јединица ће извршавати
борбене задатке војно-полицијског карактера према Плану употребе
који ће донијети Оперативна команда на дубровачком ратишту.“4
1 Командант Трећег батаљона од 22. октобра био је капетан I класе Владимир

Ковачевић (Никшић, 15. јануар 1961). Батаљон су сачињавала три вода снајпериста,
један антитенковски вод, вод са минобацачима и тенковско одељење. Батаљон је
имао између 800 и хиљаду војника, од којих су половина били војници ЈНА а остатак
су чинили резервисти из Црне Горе и Босне и Херцеговине. Батаљон је припојен
ВПС Бока, са штабом у Херцег Новом.
2 Трибунал: Стругар, доказ П200. „Борбено наређење бр. 1“.
4 Трибунал: Стругар, доказ П27. – Павле Булатовић, министар унутрашњих послова
у Влади Црне Горе, наредио је истога дана да се мобилизација посебне јединице
милиције (јачине ојачане пешадијске чете) изврши 2. октобра, у времену од 15.00 до
17.00 часова. Јединицу је требало попунити припадницима Специјалног вода Посебне
јединице и милиционарима из Титограда, Бара и Никшића: „Након формирања,
јединицу опремити са потребним пјешадијским наоружањем, интендантским,
санитетским и другим материјално-техничким средствима, ојачати са два борбена
возила полиције М-86 и једним одјељењем минобацача 82 мм и обезбиједити превоз
са мобилизацијског зборишта до мјеста употребе“ (Трибунал: Стругар, доказ П28).
Јединице Територијалне одбране источне Херцеговине и дела | 287
Херцеговачког корпуса ЈНА, стационираног у Требињу, кренуле
су из правца Иванице према Бргату, и из правца села Хум пре-
ма Осојнику (брдо изнад Ријеке дубровачке). Истовремено су један
део Херцеговачког корпуса и део Титоградског корпуса кренули,
преко села Равно (насеље на југу требињске општине већински
насељено Хрватима), у напад на село Чепикуће. Намера је била да
се избије у Слано. Истог јутра авиони ЈРВ ракетирали су одашиљач
на брду Срђ, па је Дубровник био у комуникацијској блокади.
Истога дана у Комолцу је уништено постројење трафостанице и
станице за снабдевање Дубровника водом, па су његови становни-
ци већ првог дана напада остали без електричне енергије и воде.
У нападу су учествовале снаге Tитоградског корпуса, снаге ратнога
ваздухопловства са аеродрома у Мостару и Титограду и ВПС Бока.
У борбама са припадницима 116. бригаде Збора народне гарде у селу
Равно, према подацима ратних репортера Борбе, погинула су четири
војника ЈНА, уз чак 48 рањених (углавном црногорски резервисти).1
У борбама у селу Чепикућа знатне губитке имала је 3. чета 1.
црногорско-херцеговачког батаљона, под командом поручника Ранка
Бојића. Према извештају ратних репортера Борбе, било је седам мрт-
вих и 24 рањена војника.2 Према подацима Удружења бораца ратова
Црне Горе од 1990, погинули су Ранко Бојић, Војислав Булатовић
(заменик командира чете), Томислав Булатовић (из Колашина),
Жељко Пандурица, Милован Смоловић (из Мојковца) и Радисав
Срдановић и Расим Мурадбашић (из Подгорице). Према истим
подацима, током 1. октобра у Чепкућама, Иваници, Осојнику и Грабу
погинула су 24 а рањено је 40 црногорских резервиста, војника ЈНА.3
1 Војник Марко Никчевић је о тим борбама сведочио на следећи начин: „Било

је жалосно и језиво. Одједном је запуцало са свих страна из свих врста наоружања.
Нијесмо могли ни рањенима да помогнемо. Ватра је била унакрсна и није се знало
одакле нас туку“ (наведено према: Borba, 3. oktobar 1991, 2). Списак рањених
војника у: Политика, 3. октобар 1991, 8.
2 Borba, 15, oktobar 1991, 2. – Црногорски резервисти одмах су оптужили
генерала Торбицу да их је послао у клопку јер им је рекао да на том терену нема
хрватских снага. Две недеље касније, генерал Торбица је изјавио: „Јединице се нису
придржавале мојих упутстава да се иде корак по корак и упале су у заседу. Заказале
су старешине у основним јединицама, нису извршили извиђање и обезбеђивање
по нашим правилима“ (исто).
3 www.ubr.co.me.

288 | На Иваници изнад Дубровника, за време доручка, погинуло је
осам, уз пет рањених војника и резервиста ЈНА.1 Због тога се већ
првог дана акције говорило о масовној издаји појединих официра.
Команда ВПС Бока саопштила је да се предузимају „кривичне
мјере“ према лицима која су после мобилизације поднела захтев за
престанак активне војне службе.2 Истовремено су хрватске власти
објавиле потерницу за 111 официра ЈНА, на челу са адмиралом
Кандићем. Списак је направила Служба сигурности Збора народне
гарде. Уз списак имена објављене су и њихове адресе становања.3
Капетан бојног брода Милан Зец, начелник Штаба команде
ВПС Бока, изјавио је 2. октобра, у вечерњем дневнику Телевизије
Титоград, да ће јединице ЈНА настојати да „разбуцају непријатеља
на ситне гомилице и да неће стати док се и задња пушка не положи
на земљу у којој ће онда завладати мир“.4 На испраћају војника ЈНА
који су погинули у Чепикућама, Божидар Вучуревић је рекао да
је „боље да на фронту погине цијела фамилија, него да један члан
породице буде заклан од усташке каме и бачен у јаму“.5
Јединице ВПС Бока и команде Оперативне групе ЈНА у Невесињу
покренуле су масовну офанзиву у јужном делу Далмације. Јадранска
магистрала је пресечена код Сланог, а Крсто Ђуровић је ратне
циљеве дефинисао са три основна задатка: разоружање паравојних
формација Хрватске и заштита Превлаке и Боке Которске; блокада
Дубровника и поморских комуникација на том делу Јадрана, уз
1 Погинули су: Реџепи Нуман, војник из Тетова, Алфрим Зулфрин, војник из

Куманова, Предраг Путица, резервиста из Требиња, Нико Ковач, Жељко Вицо,
резервиста из Требиња, Шабан Рамадани, војник из Ђаковице, Нерман Хоџић,
војник из Требиња, а једна жртва није идентификована (Borba 2. октобар 1991, 2).
3 Исто, 3.
4 Наведено према: Snežana Rakonjac, „Mediji u službi rata – zaostavština TVCG“,
Matica crnogorska, ljeto 2012, 139. – Милан Зец (Чајниче, Босна и Херцеговина,
1943). Дипломирао је на Војнопоморској академији и завршио Командно-штабну
школу Ратне морнарице у Сплиту.
5 Наведено према: S. Rakonjac, „Mediji u službi rata“, 139. – Божидар Вучуревић
(1936). Пре рата био је професионални возач („Божа волан“). Током 1990. прикљу-
чио се Српској демократској странци и био изабран за градоначелника Требиња.
Један је од оснивача и председник Скупштине заједница општина Источне и Старе
Херцеговине. У време борби око Дубровника био је председник Савета за народну
одбрану Требиња. Остао је упамћен по изјави: „Ако буде требало, направићемо
још љепши и старији Дубровник“.
садејство са приморским крилом копнене војске; чишћење терена од | 289
остатака непријатељске војске: „Ми ћемо употребљавати она оружја
са којима располажемо јер основно је сачувати властиту живу силу и
обезбиједити услове за коначни задатак – разоружавање паравојних
формација. Осим што чувамо нашу живу силу, нама је у интересу да
буде што мање разарања на простору гдје се изводе борбена дејства,
посебно да сачувамо цивилно становништво на тим просторима.“1
Команда оперативне групе јединица ЈНА у Невесињу почетак
борби на дубровачком ратишту објаснила је заштитом и Срба и
Хрвата од злочина хрватске војске: „У дужем периоду недужни
хрватски и српски народ, као и припадници ЈНА, изложени су раз-
новрсним облицима дејстава хрватских паравојних формација, чији
су поступци по суровости надмашили све до сада познате облике
људских злочина. Оцењујући на основу поузданих чињеница да су
непосредно угрожени животи великог броја људи, како Срба тако и
Хрвата и других, јединице оружаних снага Југославије биле су при-
нуђене да предузму одређене активности на подручју Дубровника
и његове шире околине.“2
Истовремено је Момир Булатовић, на заједничкој седници
Председништва и Владе Црне Горе одржаној 2. октобра, изјавио да
ова република није у рату већ да је само повела борбу против фашизма:
„Активностима које сада преузима она никоме не објављује рат. Она
нема намјеру да осваја, пороби и побиједи ни Републику Хрватску,
ни хрватски народ. Црна Гора и њени грађани су саставни дио анти-
фашистичког фронта против помамљеног усташтва чија непосредна
близина Црној Гори представља сталну и огромну пријетњу.“3
Мило Ђукановић је тврдио да напори Црне Горе за мирно
решење југословенске кризе нису били ни мали ни краткотрајни,
али су били узалудни јер су саговорници били „усташе, национа-
листичка власт Хрватске која је, по сваку цијену, хтјела рат. Сада га
имају. Завршићемо заједнички живот са усташама за сва времена.
Братства нема. Граница са Хрватском не може бити она коју су
одредили бољшевички картографи“.4
1 Наведено према: Borba 3. октобар 1991, 2.

2 Исто.
3 Исто, 3.
4 Исто. – Генерал Стругар је предложио да се „осмисле битне промјене у животу
грађана и прилагоде садашњим приликама“. Павле Булатовић је упозорио на
могућност „терористичко-субверзивне активности“, а Миомир Мугоша, министар

290 | Никола Самарџић, министар иностраних послова, говорио
је о спољнополитичким димензијама рата против Хрватске: Црна
Гора је имала „флексибилан став да би се дошло до рјешења југосло-
венске кризе и престала непријатељства“, али догађаји на граници
са Хрватском, „а посебно ови који су се данас десили на релацији
Равно–Слано [...] показују да су дошли МУП-овци из Хрватске и
наше јединице напали из засједе. Све то говори да је Црна Гора на-
паднута од стране МУП-а Хрватске и да је то смишљено направљено,
да је ријеч о нападу на ЈНА и на црногорске момке који најбоље,
најпоштеније служе ЈНА“. Самарџић је рекао и да је најважнији
спољнополитички циљ Црне Горе да докаже да је она нападнута „и
да вршимо своју дужност и бранимо своју земљу“. Такође, требало
је доказати да је Превлака део Црне Горе и да она никада није била
део Хрватске: „Са којим правом они сада да то узимају и да то на-
падају? Ово све доживљавам као велику трагедију и несрећу. Када
је то тако, има да се боримо и да се бранимо.“1
здравства, рекао је да грађани не треба да праве залихе лекова и да има довољно

залиха крви. Пуковник Божидар Бабић, црногорски министар одбране, рекао је
да је офанзива „успјешна и ефикасна“ и да ће „усташке формације ускоро стићи
заслужена казна“ (исто). Бабић је касније унапређен у чин генерал-мајора и
постављен за команданта 2. армије Војске Југославије. У чин генерал-потпуковника
унапређен је 7. јуна 1994, а пензионисан је 1998. године.
1 Трибунал: Милошевић, доказ Д53. – Никола Самарџић (24. октобар 1935, село
Леденице, округ Котор). Основну школу похађао је у Херцег Новом, а Средњу
поморску школу у Котору. Завршио је Поморску школу у Ријеци и Правни фа-
култет у Љубљани. Био је капетан дуге пловидбе у „Југолинији“ из Дубровника.
Када је, у функцији припреме за сведочење против Слободана Милошевића пред
Трибуналом давао исказ о догађајима из 1991, рекао је да тако добар посао није
могао да добије у Црној Гори јер је његов отац, иако се у Другом светском рату
борио на страни партизана, од 1949. до 1953. робијао на Голом отоку под оптуж-
бом да је стаљиниста: „Власти у Црној Гори биле су посебно доктринарне, под
великим утицајем Александра Ранковића, тако да није било шансе да добијем такав
посао. У Хрватској им заиста није било важно ко ми је отац, тако да сам могао да
тамо нађем веома добар посао“ (Трибунал: Милошевић, доказ П339, 2. Изјава
Николе Самарџића. Разговор вођен од 17. до 20. и 23. октобра 2000.) Крајем
1964. ситуација се делимично променила (Самарџић је у међувремену постао
и члан СКЈ) и он је добио посао у „Југооцеанији“ из Котора, у којој је обављао
разне функције. Од 1983. био је и представник Привредне коморе Југославије у
Аустралији, са канцеларијом у Сиднеју. У накнадном сенчењу сопствене биогра-
фије, Самарџић је изјавио да није желео да сарађује са југословенским конзулатом
у Сиднеју који је од њега тражио да доставља податке о хрватским исељеницима,
односно о „усташама“: „У ствари, мало је Срба или Црногораца било вољно да
ЈНА је покренула све своје капацитете према Дубровнику али, | 291
како је уочавао ратни извештач Политике, оно што су многи очеки-
вали – брза предаја хрватске војске – није се остварило („хрватски
бојовници засад не истичу белу заставу“). Зато су страдали многи
објекти: „Поред осталог, срушено је одмаралиште у Купарима,
репетитор на Срђу, бензинске станице на Дупцу и Дубровачкој
ријеци, као и бројни објекти у Витаљини, Конавлима, Купарима и
другим местима. Оштећене су многе саобраћајнице.“1
ЈНА је имала два погинула – Петар Никчевић, резервиста из
Никшића, и Божо Кокић, резервиста из Требиња, уз 47 рањених.
Највише њих смештено је у Медицинском центру у Требињу.2 Ратна
пропаганда била је на врхунцу: црногорски извори саопштавали
су да је за два дана борбених операција погинуло од 500 до 700
хрватских гардиста. Телевизија Титоград је извештавала о „распа-
мећеним Курдима који су заклали двоје стараца у мјесту Осојник“,
да је Дубровник у потпуном окружењу, да су јединице ЈНА дубоко
преузме дужност у Аустралији јер су се плашили да ће их усташе ликвидирати. То

је било смешно. Иако је у Аустралији било много Хрвата који су легитимно желели
да Хрватска постане независна, веома мало њих, ако их је уопште и било, могли су
се сматрати усташама. То колективно етикетирање и карактерисање свих Хрвата
као фашиста само зато што су желели да Хрватска постане независна, дубоко ме
је бринуло. Пошто сам из прве руке имао прилику да се уверим у огромне напоре
које је Београд улагао да би шпијунирао те људе и увидим погрешно размишљање
које стоји иза тога, схватио сам да је Југославија осуђена на пропаст. Та параноја
и претерано реаговање на непостојеће завере били су само изговор за оне који су
уместо тога заправо желели доминацију Србије“ (исто). Самарџић се 31. децембра
1988. са породицом врато у Црну Гору, у време бурних политичких дешавања и
промене режима. Те догађаје такође је накнадно описао као служење црногорских
званичника „великосрпској идеји“, иако је у том режиму 9. маја 1989. постављен за
директора „Југооцеаније“. Хашким истражитељима је рекао да је на ту функцију
постављен искључиво „по жељи запослених“. У новом режиму Самарџић је новем-
бра 1989. изабран и за посланика црногорске скупштине „на првим слободним
изборима у Црној Гори“, како их је накнадно описао (исто, 4). У питању су, исто
као и у Србији, били делегатски избори у једнопартијском систему које су режими
и Црне Горе и Србије представљали као праве демократски изборе, насупрот
вишестраначким. У јулу 1990. Самарџић је изабран за представника Црне Горе
у Већу република Скупштине Југославије. Самарџић је говорио енглески, руски,
италијански и шпански језик, па је на изричит захтев Мила Ђукановића изабран
за министра спољних послова Црне Горе. На тој функцији био је од 16. фебруара
1991. до 31. јула 1992. године.
2 Исто.

292 | ушле у Конавле и да је већ уништен аеродром Ћилипи. Бранко
Костић је изјавио да употребом оружаних снага треба скршити
„силу непријатељских формација“ јер српском народу у Хрватској
„пријети нови геноцид од стране повампирене фашистичке идео-
логије хрватских власти“.1
Ни хрватска пропаганда није заостајала. Дубровачки вјесник је
писао да су „србочетничке и црногорске хорде и помрачени умови
пијаних четника“ имали 450 погинулих и више од хиљаду рањених:
„Уништена су два непријатељска зракоплова, три тенка, два оклопна
транспортера, више од десет камиона и осталих возила. Заробљено је
или се предао велики број војника и резервиста окупаторске армије.“2
Поход ЈНА ка Цавтату почео је 3. октобра, а команда ВПО
наредила је да се блокирају луке Пула, Ријека, Задар, Шибеник,
Сплит, Плоче и Дубровник. У саопштењу је речено да је таква одлука
донесена због непоштовања споразума о прекиду ватре од стране
хрватских власти и настављања блокаде јединица и команди „са свим
обележјима геноцида, као и због оружаних напада на војне објекте,
јединице и установе ЈНА“.3
Тога дана пале су нове жртве: погинуло је 17 војника ЈНА, у
највећем броју резервисти из Црне Горе и Требиња. Заробљено је
и 36 припадника хрватских оружаних формација који су одведени у
сабирни центар, а његова локација није саопштена. Фронт је обишао
Крсто Ђуровић, а Милан Зец је изјавио да Хрватска води рат на „један
прљав начин, тактички неуобичајен“. Ратни репортери су писали и
о „посебној радости“ становника Херцег Новог после заузимања
Дебелог бријега. Резервиста Небојша Остојић из Сутомора је но-
винарима показао хрватску („усташку“) заставу која је скинута са
прве барикаде: „Скинули смо заставу баш са оног дијела на ком су
муповци најчешће заустављали и малтретирали наш народ. У томе
је посебна драж.“4
На херцеговачком делу фронта напредовало се према Конавлима.
Божидар Вучуревић је изјавио да цивилно становништво не треба
да се плаши „иако су их усмерили на нас“. Ратне циљеве дефинисао
је као заштиту границе, „али не Брозове него границе земље коју
1 Наведено према: S. Rakonjac, „Mediji u službi rata“, 140–141.

2 Dubrovački vjesnik, 5. listopada 1991.
смо унели у несрећни брак 1918, а то што смо створили заједно | 293
нека изволе да поделимо. А изгледа да смо, нажалост, створили
само мржњу“.1
Већ почетком октобра све полицијске станице са подручја ис-
точне Херцеговине ставиле су на располагање ЈНА више од половине
резервног састава милиције, и то без сагласности МУП-а Босне
и Херцеговине. Формирана је и на дубровачко ратиште упућена
специјална јединица милиције САО Херцеговине.2
О безбедносној ситуацији у Црној Гори, њена скупштина
расправљала је 4. октобра 1991. године. Уводно излагање поднео
је пуковник Божидар Бабић. Он је, између осталог, рекао следеће:
„Носећи поруку Врховништва младе хрватске демокрације, хрватски
цвијет у лицу бојовника, зенговаца, муповаца, окорјелих криминалаца
и плаћеника, стигао је и на наше просторе. Туђман, Стипе и друге
усташке главешине потрудили су се да под барјак окупе и Руговине
истомишљенике, Бугаре, Румуне, Курде и ко зна све кога. Настојећи
да нам све те поруке преко њих што прије стигну, упућују их кроз
цијеви пушака, митраљеза, минобацача на јединице ЈНА, на села,
на људе. [...] Оружаним снагама Југославије Црна Гора даје пуну
подршку. ЈНА је и црногорска и југословенска по свом бићу и по
својој намјени. Хоћемо ли оставити припаднике ЈНА и све оне који
желе да заједно живе са нама на немилост усташким звјерима? Зар
није граница тамо гдје је наш војник, гдје је војник ЈНА нападнут?
Треба, коначно, на силу одговорити још већом силом, и приморати
усташке врховнике, стожернике и ко зна шта још, да у своју сувере-
ност за којом жуде, могу отићи, али мало друкчијим начином него
како су то замислили.“3
Током 4. октобра, 10. партизанска бригада (из састава Ужичког
корпуса), ојачана тенковима, продрла је у Слано и одсекла Дубровник
од Хрватске.4 Божидар Вучуревић је изјавио како је „питање дана
или сата“ када ће ЈНА ући у Дубровник: „Ако фашистичка војска
нађе упориште у Старом граду, он ће бити срушен. Он јесте кул-
турно-историјски споменик, али то знају и они који хоће да своје
1 Исто, 3.
2 Трибунал: Крајишник, доказ П763.Ц.63. Извод из извештаја Центар служби
безбедности Требиње за период 4. Април – 31. децембар 1992. године.
3 Стенографске биљешке са сједнице Скупштине Републике Црне Горе од 4. октобра
1991, Титоград, 1991, 22–23; доступно на: Трибунал: Милошевић, доказ П340.

294 | упориште пребаце у њега“.1 Кризни штаб у Требињу саопштио је да
је за прва два дана рата на овом терену ЈНА имала 27 погинулих, 138
рањених и 28 оболелих припадника. Идентификоване су и четири
последње жртве: Вукола Јаћимовић (Бијело Поље), Вељко Мумуло
(Требиње), Милија Лучић (Требиње) и Богдан Лазић (Завидовићи,
на одслужењу редовног војног рока).2
Када је ратни вихор дошао пред зидине Дубровника, српски
историчари Сима Ћирковић, Андреј Митровић, Љубинка Трговчевић,
Иван Ђурић и Мирјана Живојиновић упутили су отворено писмо
хрватским властима и снагама ЈНА и упозорили их да не дозволе да
се поруши било који део тог историјског града: „Дубровник је исто-
рија и српског и хрватског народа и део светске културне баштине.
Читав цивилизован свет вам то никад не би опростио, као што није
уништавање Универзитета у Лувену 1914, али је и запамтио имена
оних који су, упркос ратовима, сачували и своје и туђе споменике
прошлости. Ниједан циљ и никакве границе нису вредне разарања
оног што смо дужни да оставимо потомцима.“3
1 Наведено према: Borba, 5–6. oktobar 1991, 7.

2 Исто. – Пропаганда ЈНА била је прилично неубедљива и држала се старе
матрице која је само умножавала оптужбе на њен рачун. Информативна служба
ССНО саопштила је 4. октобра да због „провокација усташких формација“ постоји
оправдана забринутост за судбину културно-историјских споменика у Дубровнику,
да ЈНА „штеди објекте“ чак и на рачун сопствених губитака, да чини све што може
да сачува Дубровник као град са непроцењивим историјским и културним наслеђем,
али „имамо поуздане информације о томе да припадници усташких формација који
се скривају у граду, а нарочито страни плаћеници којима Дубровник не значи ништа,
припремају сценарио за његово разарање како би кривицу за овај вандалски чин
свалили на ЈНА као што су то и до сада у више наврата чинили. Будући да су положаје
у Дубровнику заузеле добро наоружане усташке снаге које као таоце држе читав
град и његове грађане, ЈНА се више не може сматрати одговорном за евентуалне
последице које би из овога могле да произађу“ (Bilten SSNO, 5. oktobar 1991, 6–7).
3 Политика, 5. октобар 1991, 7. – Одговорио им је Динко Давидов, историчар
уметности. Он је прво оштро замерио што су и исту раван стављене ЈНА и
„неоусташке“ јединице: „На тај начин сте изједначили оно што се не може
изједначити. То је већ подвала. Цела наша новија историја је историја разних
лажних паралела, а ви управо такву поново повлачите“. Давидов је истицао да ће
ЈНА свакако чувати Дубровник, али да то неће радити „јединице шовинистичко-
геноцидног набоја“. За разлику од њих, Срби су имали „часна ратна искуства“
са непријатељима, они никада нису рушили културно-историјске споменике ни
у једном рату: „Било би дакле честито да сте ваше писмо упутили само Фрањи
Туђману и обновљеној усташкој војсци. [...] Нисам приметио да су вас погодиле
Драгутин Зеленовић је у име Влада Србије 5. октобра упутио | 295
писмо Влади Хрватске и на њу пребацило одговорност за ратна
разарања, јер је Хрватска у старом језгру Дубровника држала пара-
војне формације. Тражено је да се оне повуку како би се сачувало
културно–историјско језгро овог града: „Ваша одлука да у граду
од непроцењиве историјске и културне вредности сместите ваше
паравојне формације, црне легије и многобројне стране плаћенике
и да са тог простора започнете оружане нападе на насељена места у
Херцеговини и Боки Которској представља крајње нецивилизован,
нехуман и недостојан чин. Надамо се да сте и сами постали тога свес-
ни и да ћете уложити потребан напор да спречите те ваше оружане
формације да разоре Дубровник, као што су то учиниле са многим
другим градовима. Упућујући вам овај позив да спречите разарање
Дубровника, Влада Републике Србије изражава чврсто уверење да
ће сви припадници ЈНА и јединице Територијалне одбране уложити
максималне напоре да се сачува овај историјски град.“1
Оптужбе да су се у граду налазиле хрватске паравојне формације
требало је да Дубровник представе као легитимни војни циљ, па се
на тај начин и ЈНА ослобађала било какве одговорности за могућа
разарања града; требало је и уверити међународну заједницу у ми-
ровне намере Владе Србије. Садржај и тон писма за циљ су имали
и да покажу како је српска влада само посматрач а не и учесник у
рату на дубровачком подручју.2
(у душу) гранате које су пале на Владичански двор у Пакрацу. Вести стижу да је

изгорела епархијска библиотека“ (Политика, 9. октобар 1991, 14).
1 Трибунал: Милошевић, доказ П338.4 и Политика, 6. октобар 1991, 1. –
Српски премијер је 7. октобра писао и Унеску и тражио да помогне у спасавању
Дубровника, „града који представља део историје српског и хрватског народа“, који
је у зону ратних дејстава увучен кривицом хрватских власти које су у њега сместиле
своје „паравојне оружане формације и одреде страних плаћеника“ и одатле вршиле
нападе на насељена места у Херцеговини и Боки которској: „Том тежњом да се
створи етнички чиста независна хрватска држава и прошире њене територијалне
границе, угрожен је Дубровник и други историјски градови на овом простору.
Ради спасавања Дубровника од разарања и заштите цивилног становништва, Влада
Републике Србије предлаже да се из града повуку све паравојне оружане формације
Хрватске, да се онемогуће страни плаћеници да униште овај историјски град и да
се град претвори у зону у којој није дозвољено присуство ма каквих и ма чијих
оружаних формација“ (наведено према: Политика, 8. октобар 1991, 2).
2 Каснији црногорски суверенистички аналитичари истицали су да је
операција Дубровник била „сегмент шире политичке стратегије великосрпског

296 | ЈНА је 5. октобра освојила Груде, Молунат и насеље Ћилипи,
и снажно напредовала према аеродрому, уз подршку авијације.
У тим борбама учествовала је бригада „Саво Ковачевић“ из Никшића,
под командом потпуковника Петра Миличића. Под прилично нејас-
ним околностима, тада је погођен командни хеликоптер „Газела“ у
коме је био Крсто Ђуровић који је том приликом смртно страдао.
Он је иначе 4. октобра ванредно унапређен у чин контраадмирала
(одговара чину генерал-мајора у копненој војсци). У хеликоптеру
су били и генерал Јеврем Цокић и чланови посаде пилот, капетан
Неџим Тобунџић, и копилот, водник прве класе Илија Радуновић
који су преживели.
Информативна служба ССНО саопштила је да је Ђуровић убијен
5. октобра од стране „усташких оружника“ у висини села Поповићи.1
Момир Булатовић пише да он никада није добио званичан резултат
истраге, „али се по свој прилици радило о тзв. пријатељској ватри.
Неко је, изгледа, трагичном грешком пуцао мислећи да се радило
о непријатељском хеликоптеру“.2
Већ цитирани Дубровачки вјесник о Ђуровићевој погибији из-
вестио је на следећи начин: „На конавоском подручју непријатељ је
тенковима успио продријети до Радовчића, али трпи велике губитке
у људству. Међу бројним погинулима, према Радио Београду, је и
капетан бојног брода Крсто Ђуровић, а тешко је рањен генерал
Јеврем Цокић, командант који је крив за уништавање Конавала и
Жупе дубровачке. Храбри бранитељи су срушили њихов хеликоптер
док је летио изнад аеродрома.“3
Погибија Крста Ђуровића (он је иначе био прва жртва из састава
ВПС Бока) драматично је одјекнула међу борцима на фронту. Они
су говорили да је погинуо, како и доликује команданту, у првим бор-
беним редовима, да је васпитаван у породици просветних радника и
да „није умио другачије“ осим да буде пример у педагошком смислу:
„Војници су га једва извукли из окршаја. Ужурбано је пренесен са
тешко рањеним генералом Цокићем до војне болнице у Мељинама.
Међу љекарском екипом налазио се и његов син, љекар-стажиста.
експанзионистичког национализма, који се покушао материјализовати кроз

дјелатност црногорске владајуће структуре“ (Srđa Pavlović, „Opsada Dubrovnika
– rat za mir“, http://pescanik.net/opsada-dubrovnika-rat-za-mir).
3 Dubrovački vjesnik, 6. listopada 1991.
Љекарска екипа се натчовечански борила за живот свог команданта, | 297
син се борио за живот свога оца. Сви скупа за живот првог војника
Војнопоморског сектора Бока. Али узалуд. Први војник је умро, али
примјер остаје да живи.“1
Булатовић и Ђукановић тражили су од генерала Кадијевића
да они предложе новог команданта ВПС Бока, али је без њихове
сагласности на то место постављен вицеадмирал (одговара чину
генерал-потпуковника у копненој војсци) Миодраг Јокић. Булатовић
је накнадно у својим мемоарима писао како није могао да верује да
је добро чуо шта је генерал Кадијевић рекао: „Тим прије, јер нисмо
ништа знали о новом команданту. Питао сам га да ли је могуће да је
то урадио, иако је знао да ми долазимо и иако је морао знати због чега
ћемо бити ту. Рекао је да ми немамо никакве уставне надлежности
у овим питањима: ’Ја нисам дужан да вас саслушам, а камоли послу-
шам. Уосталом, гдје би била ЈНА да је слушала наређења Стјепана
Месића?’ ’Постоји битна разлика између тамо неког Месића и нас
двојице’, рекао сам што сам мирније могао. ’Ако још не знате да је
објасним. Онај народ у Црној Гори који је обукао униформе ЈНА
није то урадио по позиву ни Месића, ни Кадијевића, већ политике
коју представљамо нас двојица овдје присутних.’“2
1 Наведено према: Borba, 7. oktobar 1991, 3. – Испраћај посмртних остатака

Крсте Ђуровића, уз присуство више хиљада грађана из Херцег Новог, Зеленике и
Кумбора извршен је 7. октобра, из градске капеле на Савини. Велимир Ђуровић,
градоначелник Херцег Новог, рекао је да ће у историји ратовања по први пут
остати записано да је „командант прва жртва диверзије“ и да се то могло десити
само старешини „у чијем је људском и храбром срцу било мјеста за бригу о
сваком војнику. Сачувао је живот својих војника али не и свој, јeр на њега није
мислио“ (Borba, 8. oktobar 1991, 7). Крсто Ђуровић је сахрањен 8. октобра на
гробљу Врбице, у Доброти, код Котора, уз највише војне почасти. Сахрани су
присуствовали Момир Булатовић, Мило Ђукановић и бројни адмирали и генерали
ЈНА (Borba, 9. oktobar 1991, 9).
2 M. Bulatović, Pravila ćutanja, 48. – Јокић је у интервјуу из 2001, непосредно
пред одлазак у Хаг, изјавио да га је на ту функцију поставио генерал Аџић. Рекао
је и да је имао проблема јер је био против бојкота словеначке робе 1989. и јер није
хтео да се учлани у СК–ПЈ. Наводно се чудио када је чуо за борбе око Дубровника,
јер тамо није било измешаног становништва. Циљ „операције Дубровник“ био је
да се на простору који је досезао до Неретве блокира рејон самог Дубровника,
како би се притиском на Хрватску изнудила деблокада гарнизона дуж Јадрана, од
Ријеке до Плоча, у Карловцу, Бјеловару, Загребу, Осијеку и Вуковару (НИН, 15.
новембар 2001, 16).

298 | У залеђу дубровачког ратишта стање је било суморно („ни пас да
залаје“). У село Равно стигло је више хиљада резервиста са Дубрава и
Жегуље, као и бројни добровољци које је послао Вучуревић. Снажно
су нападане Чепикуће како би се избило на Јадранску магистралу код
Сланог.1 Упоран хрватски отпор изненадио је ЈНА која је предузела
и хеликоптерски десант код Вуковог кланца како би блокирала стари,
заобилазни пут који је од Метковића водио према Дубровнику, али
је он био неуспешан. Авиони ЈНА надлетали су, у бришућем лету,
територију општине Неум. Иван Бендер, председник општине
(један од оснивача хрватске Републике Херцег Босна), изјавио је
да очекује напад на Неум и да ће он бити третиран као напад на цео
хрватски народ у Босни и Херцеговини.2
Медији у Црној Гори извештавали су током 5. октобра да је
„кафа на Страдуну“ била све извеснија, односно, да ће Дубровник
бити освојен током тог дана. Црна Гора је истовремено оплакивала
своје погинуле војнике, државни званичници су слали телеграме, а
генерали су на сахранама држали мотивационе говоре. Уз слику са
последњег испраћаја једног војника, у последњем дневнику, прочитано
је и писмо његовог сина основца, објављено неколико дана раније
у Побједи, у коме је писало да је „поносан на оца и да жали што он
и још тројица млађе браће нису већи да стану уз оца на фронту“.3
Побједа је 5. октобра објавила списак погинулих и рањених бо-
раца ЈНА на дубровачком ратишту, уз следећи коментар: „Дивота их
видјети. Погинуле људски ожалити. Не гину за Јеврема, Славка, Жарка
и њима сличне. Него за своју отаџбину, за свој народ и своју Армију.
Часно! Гдје ће издајице да се дочепају части. Можда на Туђмановом
парастосу који изгледа почиње. Пета црногорска је јутрос отишла у
рат. Без сузе и страха. Поздравите нам Црну Гору, поручише.“
Капетан Зец је 6. октобра наредио покрет свим јединицама
према дубровачком фронту „у циљу откривања, заробљавања и
уништавања непријатеља“ који је дејствовао у мањим групама мит-
раљеском и снајперском ватром. Требало је блокирати све луке и
1 Борбе на овом положају вођене су све до недеље 24. новембра 1991, када је
село, после двочасовне борбе, освојила бригада „Вељко Влаховић“ састављена од
црногорских резервиста из Пљеваља, под командом потпуковника Костадина
Копривице. Побједа је 25. новембра писала: „Пале су Чепикуће. Након борбе прса
у прса припадници ЈНА ушли су у ово усташко утврђење“.
3 Наведено према: S. Rakonjac, „Mediji u službi rata“, 144.
читав поморски саобраћај: „У току извршења задатака апсолутно | 299
спречити пљачку, терор и понашања која нису у духу борбене упо-
требе јединица ЈНА и ТО.“1
Током 7. октобра Цавтат је био у пламену. После сукоба пешадије,
ка граду су кренуле оклопне јединице ЈНА. У борбама је рањено шест
војника ЈНА; око 14.30 пробијена је прва блокада Цавтата, па су се
снаге ЈНА спуштале према центру града. Приликом јуриша пешадије
на насеље Звекавица погинули су Ираш Дедејић из Мојковца и Насо
Мркулић из Титограда: „Приликом заузимања овог насеља ухваћен је
убица Мркулића. То је Здравко Матић, конобар из Стоца. Ухваћени
су и Сафет Мацановић из Требиња и Асим Перманковић из Кутине.
Перманковићу су у овом обрачуну погинула и два брата.“2
О стању на фронту репортери су забележили и следеће слике:
„Приликом повратка разгледамо Груду и Ћилипе који су пусти и
дјелују сабласно. Врата и прозори разваљени, на зидовима се ипак
виде слике Туђмана и Павелића. Понегдје је шаховница. Улицама
лутају краве, кокоши, пси, мачке. На читавој територији, са које
су отјеране хрватске паравојне снаге, обавља се опсежна акција
’чишћења’ терена.“3
Скупштина Црне Горе заседала је 7. октобра и разговарала
о стању на дубровачком фронту. Речено је да ће се примирје ус-
поставити када се деблокирају касарне ЈНА. Бранко Костић је
обећао да ће црногорски војници чувати Дубровник „једнако као
што би чували свој Котор или своје Цетиње“. Али, говорио је даље
Костић, „више хиљада Туђманових бојовника“, који су најмање за-
интересовани за Дубровник, већ се концентришу у Старом граду, са
намером да злоупотребе ово културно и историјско мјесто: „Према
неким информацијама, већ су припремили и минирање појединих
вриједних објеката у Дубровнику с намјером да инсценирају напад
ЈНА и да Армију оптуже за уништавање града. Дубровник најбоље
може заштити врховништво Хрватске. Ако они нијесу спремни на
то, најбоље могу помоћи сами грађани Дубровника и околине.“4
У Дневнику ТВ Црне Горе 7. октобра, у пола осам увече, одмах
након шпице, без уобичајеног „добро вече“, зачула се наредба „Пали!“

3 Исто.
4 Стенографске биљешке, 118–119.

300 | а затим и артиљеријски плотуни који су уништили репетитор аеро-
дрома Ћилипи. Уз слике опустошене ваздушне луке и околних села
претворених у згаришта, објављено је да војска ноћ дочекује испред
Цавтата код места Звековица. Ратници су, како је забележила каме-
ра, награђени са 20 печених јагњади, а победнички дан крунисан је,
како је јављено, „ослобађањем Вуковара“ и „стријељањем злочинца
који је од дјечијих прстију правио огрлице“.1 На уреднички сто те
вечери стигли су и ратни реквизити са фронта: „Ту је шаховница
из околине Дубровника, затим кутија цигарета ’Загреб’, муниција
прављена ручно и шпил карата“, показао је гледаоцима освојене
трофеје главни уредник, закључујући да су „господа муповци изгледа
хтјели да се, уз таблиће, дуже задрже у околини Дубровника“.2
Невојничко понашање брзо је узело маха и постало један од
кључних проблема, који је, због своје силине, претио да разори
стратегију ЈНА на дубровачком фронту. Капетан Милан Зец је
8. октобра од команди свих јединица тражио да спрече „недопустиве
радње“ као што је то дан раније тражила команда 2. оперативне
групе: беспотребно паљење и рушење објеката, пљачка имовине,
грубо осветничко понашање, опијање и одбијање извршавање
наређења: „У циљу спречавања наведеног наређујем: команде свих
јединица обавезне су редовно извештавати о оваквим радњама,
а према носиоцима предузимати енергичне мере, укључујући и
кривично гоњење.“3
Поход ЈНА изазвао је и очекивану реакцију Европске заједни-
це. Прва посматрачка мисија (тим „Браво“), на челу са Адријаном
Стингером, у Дубровник је стигла 10. октобра, у касним после-
подневним сатима. Сутрадан су, у вили „Ловћенка“ у кругу војне
болнице у Мељинама, чланови мисије имали састанак са генералом
Ружиновским, вицеадмиралом Јокићем и потпуковником Радославом
Свичевићем (психолог са ВМА, командант болнице кога хрватски
извори оптужују да је осмислио блокаду Дубровника): „Упознавање
је било формално, али током састанка атмосфера је постала срдачнија.
1 Мисли се на Давора Маркобашића (Загреб, 1953), који је од 1990. био

припадник специјалне хрватске полиције из које је касније настала 1. гардијска
бригада. Још у августу 1991. српска пропаганда је писала о њему као о човеку који
„српској деци сече прсте и од тога прави огрлице“. У Вуковару је погинула његова
трудна супруга Ружица.
2 Наведено према: S. Rakonjac, „Mediji u službi rata“, 145.
Генерал Ружиновски је потврдио да је он одговоран за подручје | 301
Которског залива на југу, до Сланог на северу и Мостара у Босни
и Херцеговини.“1
Ружиновски је прихватио предлог да се поправе системи за
снабдевање Дубровника струјом и водом: „Рекао је да ЈНА није
оштетила водоводни систем и да нема намеру да то уради. Генерал
је тврдио да су све куће у селу [Комолац] претворене у бункере и
упоришта и да су у многима од њих плаћеници. Рекао је да је очиг-
ледно да су у отпор уложене велике припреме. Нагласио је да војска
делује као федерална војска у интересу Југославије и да је способна
да оствари своје циљеве. Потврдио је, међутим, да је сада на снази
апсолутни прекид ватре.“2
У извештају који је 11. октобра поднео адмиралу Бровету, генерал
Ружиновски је кратко саопштио да су за официре за везу одређе-
ни капетан фрегате Софроније Јеремић, начелник Обавештајног
одељења ВПС Бока, и потпуковник Свичевић и да је „са наше
стране постављено 11 захтева“.3 У питању су били следећи захтеви:
деблокада и напуштању војних објеката на острвима Мљет и Шипан;
враћање војне опреме војних обвезника „који су је примили на руке“;
разоружавање цивила на подручју Дубровачке регије; изручивање
дезертера ЈНА у оквиру размене заробљеника; предаја и разору-
жање свих паравојних формација (ЗНГ и МУП) до броја који је био
23. јануара 1991; „безусловна предаја“ Кризног штаба Дубровника
и предаја комплетне војне документације из општине Дубровник.4
Истога дана, на ратном броду ЈНА у луци Молунат, одржан је
и први састанак представника Кризног штаба Дубровника са адми-
ралом Јокићем. Две стране сложиле су се да би преговори требало
да почну на основу тренутне ситуације и да се не иде у прошлост.
1 Трибунал: Стругар, доказ П4. Извештај тима „Браво“.

2 Исто.
3 Трибунал: Стругар, доказ Д89. Писмо генерала Ружиновског адмиралу
Бровету. – Иво Шимуновић, главни хрватски преговарач, „имао је утисак“ да
Јеремић, као обавештајни официр, једини на страни ЈНА има стварну моћ: „Премда
је имао врло низак чин, он је током преговора пуковницима и генералима ЈНА
’предлагао’ ставове које су они увијек прихваћали, чак и када су били у супротности
с оним што су до тада говорили. Мени је, као војном представнику хрватске стране,
Јеремић био главни суговорник“ (Трибунал: Милошевић, доказ П373. Изјава
истражитељима Трибунала у Хагу дата 22. и 23. маја 2000).
4 Трибунал: Милошевић, доказ П361.39. Забелешка вицеадмирала Јокића.

302 | Најважније је било решити снабдевање Дубровника струјом и во-
дом. Договорен је наставак састанка за сутрадан, на аеродрому у
Звекавици, код Цавтата. Када су делегације стигле, капетан Зец је
саопштио да се састанак одлаже за 24 сата, јер су хрватске снаге 11.
октобра у Равном, у Босни, из заседе напале јединице ЈНА и убиле
три а раниле пет војника: „Капетан је рекао да је генерал Ружиновски
потврдио да ће се придржавати споразума да се поправе системи
снабдевања водом и струјом под заштитом ЈНА и да се поново ус-
постави снабдевање Дубровника храном и лековима. Он је потврдио
да је блокада Дубровника с мора подигнута, али да ће се промет
бродова одвијати под контролом ЈНА како би се обезбедило да се
не увозе оружје и муниција. [...] Тим је констатовао да су све куће на
јужном крају аеродрома потпуно уништене. Такође је констатовано
да у Цавтату има знакова гранатирања, између осталог и системима
вишецевних ракетних бацача. Атмосфера у Цавтату је била веома
напета, са око пет, шест хиљада избеглица у самом граду и околини.
Дочек од стране ЈНА на састанку био је очито смишљен како би
се застрашили чланови Кризног штаба и импресионирао тим, при
чему смо били окружени не само новинарима него и војницима.
Капетан је у неформалном разговору јасно рекао да је намера ЈНА
да доведе до краја своје стратешке успехе и да су у стању да то учине,
ако то буду хтели.“1
Поводом последње погибије војника ЈНА, генерал Ружиновски
је Адријану Стингеру писао да „усташка и фашистичка војска
Хрватске“ не поштује примирје и да је ЈНА принуђена да одговори:
„Ја сам Вам и приликом нашег првог сусрета предочио да ЈНА има
посла са најобичнијом бандом усташа и фашиста који не поштују
ни наређења својих претпостављених, а камоли примирје на чему
Ви и чланови Ваше екипе тако темељито и са пуно одговорности
радите. Ја остајем при одлуци да наставимо наше контакте али да-
нашњи састанак ипак одлажем за наредне дане. Молим Вас да ме
разумете, јер тешко преживљавам ове наше жртве које се дешавају
у периоду док примирје траје.“2
1 Трибунал: Стругар, доказ П4. Извештај тима „Браво“. – У овом сукобу

погинула су четири припадника ЈНА: Милован Драгаш (Пљевља), Момир Бајчета
(Пљевља), Ненад Голубовић (Бијело Поље) и Ратко Крстић (Бијело Поље).
2 Трибунал: Стругар, доказ П1. – Када је повучен са дужности, генерал
Ружиновски је Стингеру писао како се надао још једном сусрету са њим, „међутим,
наша професија је поред ризика опасности повезана и са изненађењима“.
У исто време, генерал Радомир Дамјановић1 је на конференцији | 303
за штампу у Требињу оптимистички оценио да се очекује предаја
хрватских снага на подручју Дубровника. Рекао је и да ЈНА не прави
никакве сметње за евакуацију грађана из блокираног Дубровника:
„Једино се врше провере да се међу онима које желе да се евакуишу
не провуче и понеки припадник хрватских оружаних формација.“2
Током 12. октобра јединице ЈНА покренуле су офанзиву према
селу Равно и заузеле тврђаву у Осојнику.3 Јокић је тог дана наре-
дио да се изврши деблокада лука у Дубровнику, с тим да се и даље
контролишу бродови прекоморског саобраћаја „у циљу спречавања
превожења наоружања и војне опреме, а у духу ембарга на увоз
наоружања у Југославију који је донео Савет безбедности ОУН“.4
Нови мировни састанак одржан је 13. октобра, поново у
Звекавици; у међувремену су снаге ЈНА линију фронта код Цавтата
помериле за 800 метара. Посматрачкој мисије је објашњено да је то
урађено како би се спречила „инфилтрација терориста“ након инци-
дента у Груди када је страдао један војник ЈНА. На састанку од 14.
октобра, пуковник Свичевић је рекао да је ЈНА спремна да се реше
Обавестио га је да је уместо њега постављен генерал Павле Стругар, „човек којег

ћете врло брзо упознати и са којим ћете, сигуран сам, моћи успешно сарађивати
у решењу проблема са којима је моја земља суочена. Моје познанство са Вама
остаће ми у пријатном сећању и биће ми веома драго да се поново сретнемо, али
у бољим приликама и временима него што су сада“ (Трибунал: Стругар, доказ
П2). Према наводима Момира Булатовића, генерал Стругар је за команданта 2.
оперативне групе дошао на инсистирање црногорског државног врха („рачунали
смо да се ради о човјеку који познаје менталитет Црногораца и официру кога
многи поштују)“. Булатовић је на тај начин желео да контролише ланац команде
у ратним операцијама. Али, „генерал Стругар је, на моје чуђење, али и потпуну
немоћ, наставио праксу заобилажења цивилних органа власти у црној Гори“
(Pravila ćutanja, 49). Бранко Костић, међутим, тврди, да је Стругар постављен на
његово инсистирање. Костић је, наводно, од генерала Кадијевића „категорички
тражио“ да на функцију команданта 2. оперативне групе постави неког генерала из
Црне Горе (Да се не заборави, 104). На суђењу Слободану Милошевићу, генерал
Александар Васиљевић је 14. фебруара 2003. изјавио да је генерал Ружиновски
смењен на захтев „колико ја знам, из Црне Горе, јер га кадрови не прихватају јер
је Македонац“ (http://www.hlc-rdc.org/Transkripti/Milosevic, 433).
1 Радомир Дамјановић (1938–1996). Заменик команданта 2. оперативне групе.
Касније командант Подгоричког корпуса Војске Југославије.
4 Трибунал: Стругар, доказ Д105.

304 | „тешки проблеми“ али да њене војнике „још увек убијају на прљав
начин, а људи који командују убицама су у Дубровнику и очито је
да се експлоатише добра воља ЈНА, што је терористима омогућило
да консолидују своје редове и да теоришу народ Дубровника“.1
Током 15. октобра чланови Мисије видели су нове војнике ЈНА
„у смеђим униформама“, као и довлачење артиљерије на положаје око
Цавтата. ЈНА је преко разгласа од становника Обода затражила да се
врате у своје домове или ће Цавтат сравнити са земљом. Контактиран
је генерал Стругар, а док је један члан мисије из хотела телефонирао
у Дубровник и Загреб, „преко залива је са линије ЈНА прешла ватра
из тешких митраљеза усмерена према црквеном торњу“.2
Генерал Стругар, новопостављени командант 2. оперативне
групе ЈНА, одговорио је Адријану Стингеру да је 15. октобра, око
11.30 часова, пуцано на патролни чамац ЈНА из зграда на подручју
Плата, Сустјепана и Сребрног: „То је такође било пропраћено
покретом усташких јединица на подручју Жупског залива. Сходно
томе, у складу са нашом политиком да не пуцамо први, ми ћемо
енергично узвратити ватру на сваку провокацију. Променили смо
положај једном делу јединице чија је функција да штити људске
животе и да боље контролише пут са кога смо угрожавани, као што
је био случај овога јутра.“3
Што се тиче примедбе да је ЈНА преко разгласа захтевала да се
сељани врате у Обод или ће Цавтат бити сравњен са земљом, Стругар
је одговорио како је „сместа“ послао једног официра из команде да
то провери: „Управо у овом тренутку сам обавештен да фашистичке
снаге држе женe и децу као таоце у хотелу ’Croatia’. Тражим од вас
да хитно предузмете кораке како би сте обезбедили заштиту невиних
живота. [...] Тражим да разумете нашу ограничену акцију. Уверавам
Вас да смо добро примљени од становништва које није било у стању
панике. Понудили смо им да се врате својим кућама. Спремни смо да
обезбедимо све услове за решавање тренутних тешкоћа Дубровника
1 Трибунал: Стругар, доказ П4. Извештај тима „Браво“.

2 Исто. – Да би санирао све израженије „неспокојство“ појединих резервиста из
Црне Горе због „лоших социјалних прихода у породицама“, адмирал Јокић је 15.
октобра наредио да се, уз предлог војних колектива основних јединица, поједин-
цима одобри одсуство од три до пет дана: „По њиховом повратку поновити то са
другим групама, водећи увек рачуна да се не наруши борбена готовост јединице“
(Трибунал: Стругар, доказ П106).
и Цавтата, али од Вас морам затражити да схватите нашу обавезу да | 305
штитимо људске животе и бранимо част војне професије.“1
Припадници специјалних јединица ЈНА ушли су у Цавтат 15. ок-
тобра у поподневним часовима; на челу јединица био је капетан бојног
брода Милан Зец. Војне власти су саопштиле да је циљ контрола града
и обезбеђење виталних објеката. Као знак „добре воље“, Дубровнику
је омогућено снабдевање струјом, храном и лековима. Команда ВПС
Бока омогућила је упловљавање једног брода у Цавтат ради евакуације
деце, стараца и болесника, а ратна пропаганда је саопштавала да је у
Цавтату наступило „осетно олакшање“ после уласка јединица ЈНА:
„Чим је Армија ушла, из подрума су почели да излазе поједини људи.
Неки су одмах изјавили да је хрватска пропаганда упорно ширила страх
од Армије и плашила људе. [...] Капетан Зец је рекао да у Цавтату нису
наишли на снаге МУП-а и Гарде, да није било никаквог отпора, а није
испаљен до сада ниједан метак нити је било ко повређен.“2
Адмирал Јокић је 19. октобра наредио да се поново блокира
дубровачка лука. Образложење је било да „непријатељ“ прекиде ватре
користи за прегруписавање својих снага: „Из луке Дубровник извлачи
део снага и преко луке Шипан мањим бродовима (глисерима) превози
их за Стон, користећи Колочепски канал. Мањим групама поседа
отоке Јакуљан, Олипу, Шипан, Лопуд и Колочеп и омета упад наших
бродова у Колочепски канал. [...] Кроз међуоточне пролазе возити
максималном брзином и отварати ватру на сваки знак опасности.“3
Истога дана када је извршена блокада, потписан је Општи про-
токол између представника ЈНА и општине Дубровник. Протокол
је предвиђао стварање неутралне зоне између зараћених страна и
њихово истовремено удаљавање од те зоне на полазне положаје.
Договорено је и да сви „војни елементи“ из Дубровника предају
оружје представницима Европске заједнице и напусте град.4
Да од договора неће бити ништа постало је јасно истога дана,
када је Посматрачка мисија два пута оштро протестовала код генерала
Стругара. Прво је тражила да ЈНА одмах повуче чету инжењерије
са главног пута код Плата: „Као што добро знате, Ви у ствари ула-
зите у одбрамбене положаје друге стране. То је провокативни чин
1 Исто.

306 | који ће проузроковати нове борбе и на тај начин угрозити животе
многих војника. Чврсто протестујемо против таквих војних акција.
Информисали смо наше седиште у Загребу које ће захтевати исто
од ваших надређених у Београду.“1
У другом писму генералу Стругару од 19. октобра, Посматрачки
тим је истицао да ЈНА не треба да се меша у процес политичког ре-
шавања југословенске кризе: „Што се тиче Дубровника, Европска
посматрачка мисија је информисана од стране народа да они нису
звали ЈНА. Они сматрају померање јединица ЈНА изузетно агре-
сивним чином. Треба да схватите да након 19 дана борби, поправка
пута у дефанзивној позицији општине Дубровник може само бити
посматрана као агресиван чин супротан уверењу на које Ви апелује-
те у поруци данас у 17.10 часова, потписаној од стране пуковника
Свичевића. Због тога ми поново стриктно наглашавамо да треба да
се повучете иза сопствених линија.“2
Генерал Стругар је 20. октобра одговорио да је изненађен сти-
лом и тоном поруке: „Лекција о унутрашњој политичкој ситуацији
у Југославији и односу међународних фактора према проблемима у
Југославији у најмању руку је депласирана. Ароганција изражена тиме
да је ваша мисија обавештена да грађани Дубровника нису позвали
ЈНА, не доприноси доброј вољи и објективном сагледавању проблема
који треба да буду решени. Ваши ставови да покрети ЈНА и поправка
пута представљају агресивни чин указују на тенденциозност вашег рада
и очигледан утицај стране која је ваш домаћин. Ултимативна порука
о томе да се ми морамо повући иза наших линија одраз је недостатка
осећаја за преговоре, због чега сам присиљен да протестујем [као и]
због вашег рада и комуникације са мном. Ви господо пренебрегавате
чињеницу да се прво мора остварити прекид ватре а да се онда реше
други проблеми, међу којима је и могуће повлачење ЈНА на одређену
линију. Одлуку о томе донеће одговорне власти Југославије, а ЈНА
ће сходно томе поштовати те одлуке.“3
Неспоразуми су понекад били условљени и начином комуникације
између Посматрачке мисије и ЈНА. Из телеграма који је посматрачки
тим из Дубровника 20. октобра упутио капетану Јеремићу види се да
он није примио претходну телекс-поруку која је послата у Кумбор:
1 Трибунал: Стругар, доказ П61.1.

„Због чињенице да договорена кризна телефонска линија још увек | 307
није инсталирана, ми зависимо од Радио Дубровника у погледу слања
наших порука Штабу ЈНА. Не постоји никакав други начин комуни-
цирања с вама. Ако, као што сте поменули, људи злоупотребљавају
ову линију за комуникацију, то је, нажалост, изван наше контроле.“1
Посматрачки тим је упозорио на могућност избијања нових
борби ако обе стране не остану унутар својих линија: „Целог дана
[19. октобра] били смо заузети убеђивањем обеју страна да учине
све што могу да не угрозе обуставу ватре. Упркос свим нашим
напорима, и сами смо били изложени непрекидном гранатирању.
Пошто су гранате понекад експлодирале унутар нашег подручја,
оне нису могле бити испаљене са хрватске стране. Изгледа да рад
наше мисије под оваквим околностима не обећава много. Стога
поново апелујемо на све стране да обуставе агресивна дејства док
се не нађе политичко решење проблема ове земље. Молим Вас да
обавестите генерала Стругара да ми вршимо консултације са нашим
штабом у Загребу у вези са његовом данашњом поруком од 19.45
часова. Пошто ми делујемо у име Председништва Европске зајед-
нице а генерал је изразио сумњу у нашу неутралност, сматрамо да
је потребно да наш штаб у Загребу упознамо са овим проблемом.“2
Капетан Јеремић је истога дана одговорио да „такозване вој-
не снаге Хрватске“ настављају да крше примирје упркос општој
наредби председника Туђмана од 19. октобра, па је ЈНА имала три
погинула и 17 рањених војника: „Господа из дубровачке владе, чим
су били обавештени о прекиду ватре, почели су да нас упозоравају
о нашем кршењу принципа, чак су халуцинирали о амфибијама док
су истовремено њихови брзи чамци пребацивали јединице ЗНГ и
полиције из Млина, Сребрног и Купара у Стари град. Скривати
се иза деце и жена у Старом граду представља нехумано и нециви-
лизовано понашање, док они истовремено отварају ватру на наше
јединице и бродове из свих оруђа. Сматрамо нужно потребним да
Вас обавестимо да нас је наша обавештајна служба известила да су
у Сплиту успостављени логори за нехрватску децу, вероватно како
би била таоци до изналажења неког коначног решења кризе.“3

2 Исто.
3 Трибунал: Стругар, доказ П61.6. – Репортери Борбе разговарали су са
добровољцима ЈНА код Плата и питали их зашто ратују. Милка Мирковић са

308 | Јединице ЈНА ушле су 22. октобра у Сребрно и Купаре и дошле
на свега пет километара испред дубровачких зидина. Информативна
служба 2. оперативне групе саопштила је да су у периоду од 18. до
20. октобра у борбама код Плата страдала три војника ЈНА: Славко
Бумба (Требиње), Момчило Поповић (1961, Никшић) и Бранко
Мајић (1966, Титоград).1
Да је стање за ЈНА било далеко од идеалног, било је видљиво и
из оштрог протеста Скупштине САО Херцеговина упућеног Бранку
Костићу и генералу Аџићу. У писму које је потписао Божидар
Вучуревић, речено је да је на херцеговачком ратишту погинуло већ
47 бораца, а од тога су 43 борца живот изгубила за време примирја.
Зато је од „Председништва“ тражено да се „окане склапања јалових
примирја“. У писму Б. Костићу стајало је: „Желимо да нам се отво-
рено каже да ли смо у рату. Председништву то мора бити сасвим
јасно и на основу тога се морају одредити ратни циљеви. Јер војска
без ратних циљева не може дуго ратовати.“2
Генералу Аџићу је поручено да су многе жртве пале због лошег
командног кадрa: „Раскините већ једном са официрима који ништа
не знају јер нас такви воде у смрт. Стиче се утисак да стање на фрон-
ту диктира хрватско врховништво, да оно одлучује о примирју и о
наставку ратовања и са том се праксом мора коначно прекинути.“3
Уследио је и жесток противудар хрватских снага код Купара.
Oне су дејствовале са брда Пелегрин (изнад војног одмаралишта)
и са превоја Бргат, па се ЈНА повукла у рејон Плата: „Наилазимо
и на јединицу Мојковчана која је прекјуче дејствовала код Купара.
Десетар Момчило Јочић и војник Мијо Ристић причају да је то
била права канонадa и да је ватра сукљала нa њих са свих страна.“4
Операције на фронту око Дубровника настављене су несмање-
ном жестином. Пуковник Божидар Петковски, начелник артиљерије
2. оперативне групе, тражио је 23. октобра од генерала Стругара
Цетиња: „Добровољац сам јер ми мјесто и кућа то доносе. Тамо у Поповом пољу
моја су два брата, Радомир и Драгољуб. Црногорке су увијек биле јаке, посебно
кад невоље дођу, пушка нам је традиција. Била сам са неким старијим конавоским
женама. Не вјерујем им ништа пошто тврде да смо окупаторска војска. Ја им
отворено кажем да лажу. Ми смо припадници ЈНА која их је ослободила од једног
зла ког они још нијесу свијесни“ (Борба, 22 октобар, 6).
2 Исто.
3 Исто.
сагласност за дејство артиљерије у току извођења предстојеће опе- | 309
рације „по сигурно осмотреним циљевима, а авијација да дејствује 30
минута пре почетка артиљеријске припреме по следећим рејонима:
Срђ, Босанка и Стрињчера“. Посебно је требало дејствовати у рејону
Купара, што је генерал Стругар и одобрио истога дана, уз следећу
напомену: „Ваша идеја (одлука) за напад је прихватљива. Ви лично и
Ваш начелник јавите ми се 24. октобра у 09.00 на командном месту у
Требињу ради координације задатка са 9. ВПС за наредна дејства.“1
Купари су освојени 24. октобра. Команда ВПС Бока: „Рано јутрос
поморске снаге ВПС Бока, након узастопних провокација МУП-а
и ЗНГ из рејона Купара, у циљу стављања властитих снага у бољи
тактички положај, извршиле су поморски десант и освојиле Купаре.“2
У току ових борби погинуло је пет војника ЈНА, уз осам рањених:
„Ови губици су последица како снажног отпора усташких снага,
тако и одређених пропуста у руковођењу и командовању основним
саставима јединица. Међутим као основни узрок може се сматрати
недисциплина и самовоља појединаца у борбеним дејствима.“3
Борбе су вођене и око Млина и Сребрног, а ЈНА је 24. октобра
имала укупно 22 рањена војника; они су пребачени у Војну болницу
Мељине и медицински центар у Требињу.4 Ратна пропаганда била
је на врхунцу. Политика је извештавала да је ЈНА на провокације
одговорила „силније него икада раније“ да би заштитила људство и
показала „да нико не сме, нити може“ да се поиграва угледом војске:
„На путу од Цавтата ка Млинима сретали смо војнике који су нам
казивали невероватне приче о понашању њихових противника. Чули

3 Трибунал: Стругар, доказ П122. Извештај вицеадмирала Јокића од 24. октобра
1991. – Јокић је наредио да се у будућим акцијама строго води рачуна о извиђању,
синхронизованом дејству, фортификацијским утврђењима „непријатеља“, доследној
заштити од дејства ручних бацача и минобацача, предвиђању потенцијалних ризика,
спречавању недисциплине, а требало је и „перманентно истицати да ратујемо са
прљавим непријатељем који се користи подлим и лукавим средствима“ (исто).
4 Током 22. и 23. октобра у борбама код Млина погинуло је 11 војника ЈНА:
Богољуб Марковић (1955), Жарко Марковић (1959), Младен Радојевић (1970),
Голуб Шћекић (1950), Саво Шћепановић (1941), Велимир Драговић (1954),
Стојадин Радосављевић (1939), Предраг Луковић (погинули 22. октобра, сви
из Титограда); Миленко Ковачевић (1960, Требиње), Милан Нинковић (1968,
Требиње) и Мирослав Јанишић (1972, Бачка Паланка) погинули су дан касније
(Borba, 28. oktobar 1991, 3).

310 | смо, тако, да су гардисти и муповци, у немогућности да склоне леше-
ве својих погинулих, направили праве ломаче, полили их бензином
и запалили. Огроман допринос овом разбијању дала је мешовита
батерија којом командује потпуковник Мирослав Телебак“.1
Истовремено су официри ЈНА демантовали да је бомбардован
Дубровник. Милан Зец: „Војска има изричиту наредбу да не гађа
Стари град. Могуће је да се нешто десило, али јединице ЈНА с тим
немају никакве везе.“ Мирослав Телебак: „Према Дубровнику смо
уочили бјежање снага МУП-а и ЗНГ. Што се тиче дејства наше
артиљерије, ја вам гарантујем да јединице ЈНА нијесу испалиле ни
једну гранату.“2
Генерал Стругар је 24. октобра наредио нове офанзивне акције
како би се неутралисала дејства хрватске војске из долине Неретве.
Требало је стабилизовати постојеће линије и обезбедити потпуну
контролу саобраћаја на мору и копну како би се остварила „општа
надмоћ над непријатељем и безусловна предаја“. Стругар је забранио
и било каква дејстава по старом делу Дубровника: „Посебну пажњу
посветити бризи за људе и не дозволити да рањени и погинули
другови падну у руке непријатеља. Предузимањем дисциплинских
и кривичних дела спречити појаве дефетизма, издаје, кукавичлука и
панике, а истицањем примера храбрости, пожртвованости и подвига
јачати јединство и чврстину колектива. [...] Изричито забрањујем
дејства по Дубровнику.“3
Влада Велике Британије уручила је 25. октобра југословенском
амбасадору Светозару Рикановићу службени протест због напада
ЈНА на Дубровник. У протесту је речено да су ти напади „непо-
требни и дивљачки“.4
Дирк Хаселман је истога дана своју владу обавестио да у ди-
пломатском кору у Београду „нико више не верује“ да се ЈНА може

2 Наведено према: Borba, 25. oktobar 1991, 3. – Војни суд у Нишу осудио је 24.
октобра капетана бојног брода Ивана Милишића, припадника ВПС Бока, на шест
година затвора због „подривања војне и одбрамбене моћи земље, члан 121, став 1.
кривичног закона СФРЈ“ (исто).
3 Трибунал: Стругар, доказ П119. – Стругар је 25. октобра наредио да се 472.
бригада врати у свој матични састав 9. ВПС „ради обједињавања командовања и
извођења борбених дејстава у ширем рејону Дубровника“ (Трибунал: Стругар,
доказ Д43).
4 Borba, 26–27. oktobar 1991, 2.
обавезати да неће отварати ватру на старо језгро Дубровника. Рекао | 311
је и да нико више не верује ни у „досадне и заморне изјаве ЈНА да
они сами никада не би извршили такве нападе, него да се боје да ће
’усташе’ сами минирати и уништити објекте споменичке баштине
пре него што напусте град под притиском ЈНА“. Хаселман је писао и
о томе да дипломатски кор као поражавајућу доживљава чињеницу
да је губитак хиљада људских живота у Југославији „мање утицао на
мишљење европског јавног мњења него могућа материјална штета у
граду од камена кога се сећамо из књига о уметности или са одмора“.1
Генерал Стругар је, такође 25. октобра, сачинио документ под
насловом „Предлози за нормализацију живота у Дубровнику и обез-
беђење сигурности града Дубровника“, и послао га Оперативном
центру Генералштаба оружаних снага, па онда Кризном штабу
Дубровника и Посматрачкој мисији Европске заједнице. Документ је
предвиђао да ЈНА преда све оружје које се налази у зони Дубровника,
да ЈНА са Посматрачком мисијом изврши контролу предаје оружја,
да припадници хрватских оружаних снага који нису имали регулисан
боравак у Дубровнику закључно са 1. октобром 1991. напусте под-
ручје целе општине („ЈНА гарантује безбедан одлазак“), да се сви
„страни плаћеници изруче“ дипломатским представницима њихових
земаља који ће их депортовати из Југославије, да се са јавних места
на подручју Дубровника уклоне сва страначка обележја, да ЈНА га-
рантује апсолутни прекид ватре са своје стране и сигурност грађана
и Дубровника са његовим културно-историјским споменицима, да
оружане формације ЈНА не улазе у Дубровник, да ЈНА организује
контролу уласка и изласка из Дубровника, да ЈНА што пре омогући
снабдевање града струјом, водом, ПТТ везама и другим пратећим
инфраструктурним и привредним функцијама. Ови услови би важили
до коначног, споразумног решења југословенске кризе.
Одговор је требало доставити до 27. октобра у 20 часова.2
Европска заједница је 27. октобра снажно осудила нападе
ЈНА на Дубровник, па је врх ЈНА, уз договор са хрватском владом,
1 Трибунал: Стругар, доказ Д38. Извештај Министарству спољних послова.

2 Трибунал: Стругар, доказ П22 и Д52 . – Адмирал Јокић је у изјави за Борбу
рекао да очекује предају хрватских снага и да ће тада бити окончана „операција
Дубровник“. Што се тиче евакуације грађана, рекао је да је то могуће уз услов да
у првом броду буду они који више не желе да живе у Хрватској. Поновио је да
ниједан војни састав неће ући у Дубровник „нити ће једно зрно или пројектил
полетети према граду“ (Borba, 28. oktobar 1991, 3).

312 | дозволио групи западних дипломата акредитованих у Београду
(амбасадори и војни аташеи Велике Британије, Грчке, Италије и
Холандије и заменик америчког амбасадора) да 29. октобра уђу у
Дубровник. Са групом су били пуковник Петар Стојић,1 начелник
Управе за везу са страним мисијама при ССНО, и Хрвоје Качић,2
председник Комитета за спољне послове Сабора Хрватске.
Према извештају Дирка Хаселмана, дипломате су на аеродром у
Тивту слетеле у 08.45 сати. Дочекао их је адмирал Јокић и информисао
о узроцима рата: сукоб су изазвали хрватски екстремисти чије све
обимније снаге на подручју Дубровника прете званичном ауторитету
ЈНА; претња Црној Гори и војним објектима око Бококоторског
залива, „кукавички напади“ на објекат ЈНА на Превлаци, најављени
напади на објекат за ракетне пробе у том крају, а посебно заузимање
свих стратешких раскрсница према Босни и Херцеговини и Црној
Гори провокације су које су обавезале Армију да предузме дејства:
„Адмирал је рекао да ЈНА нема даље циљеве на дубровачком подручју.
Више нема претњи у односу на ЈНА. Једина ствар која је преостала
јесте да се подручје очисти од свог оружја и да се обезбеди да десе-
тине мртвих и стотине повређених не буду безразложно жртвовани.
У разговору који је уследио, адмирал је признао да Хрвати не могу
да науде снагама ЈНА и да су настављене само мање провокације од
прекида ватре који је ступио на снагу 29. октобра у 17.00 часова.
Међутим, признао је да је било доста разарања у селима између
1 Петар Стојић (1938). Завршио је Војну академију копнене војске (1959),

Командно-штабну школу (1965) и Школу националне одбране (1970) која је била
највиша војна школа у ЈНА. Дипломирао је и на Правном факултету у Сплиту
(1968). Био је војни обавештајац високог ранга, у обавештајној управи био је
задужен за Азију и Африку. Током 1973. био је војни аташе у Чилеу, али се на тој
функцији задржао само месец дана, јер је Југославија после свргавања председника
Салвадора Аљендеа прекинула дипломатске односе са том државом. Био је и војни
аташе у Техерану, за време иранско-ирачког рата. Током 1991. био је директно
потчињен генералу Кадијевићу. Докторирао је на факултету политичких наука у
Београду (1992), а пензионисан је 1994. у чину генерал-мајора.
2 Хрвоје Качић (1932). Универзитетски професор и адвокат, стручњак у
подручју поморског права (и бивши репрезентативац Југославије у ватерполу). Као
независни кандидат изабран је у први сазив хрватског Сабора где је водио одбор
за спољну политику. Учествовао је у изради хрватскога Устава, у раду комисије за
израду државноправних аката за „суверену и самосталну Републику Хрватску“,
радне групе за израду одлука и закључака о „раздруживању“ са Југославијом, као
и у раду Мировне конференције у Хагу током 1991. године.
Цавтата и Дубровника јер је требало елиминисати снајперску паљбу, | 313
те пронаћи и уништити скривено наоружање.“1
Јокић је рекао и да „ниједан камен у Дубровнику није померен“,
осим приликом акције у Купарима „када смо морали да узвратимо
паљбу на мање важне историјске објекте када су на нас пуцали из
хотела ’Белведере’“. Рекао је и да „нема разарања Дубровника, неће
га ни бити, зависно колико брзо будемо пронашли коначно решење.
Не можемо предуго да држимо своје борбене јединице на овим бр-
дима и не можемо да снабдевамо град са наших садашњих положаја.
Сагласили смо се са евакуацијом младих, жена и болесних. Њих 11
хиљада отишло је према северу, 280 је отишло на југ. Међутим, не
можемо да дозволимо младим припадницима ЗНГ да се не предају и
предају своје оружје. Након тога Дубровник ће добити струју преко
веза из Комолца и Плата. Нећемо ставити ограничење на храну и
лекове који буду стизали у град, сувоземним путем или са мора“.2
Дипломате су у Дубровник (ЈНА није дозволила да се у град иде
копненим путем) стигле у 12.40 сати; дочекао их је градоначелник
Петар Пољанић. Пешке су обишли Стари град, а непосредну околину
колима. Амбасадор Холандије је известио да су физичка оштећења
у Старом граду била „доста мала“, али непосредна околина тог дела
града указује на штету насталу од насумичног гранатирања по улицама,
кућама и возилима која је могла да има само једну сврху: психолошки
рат против цивилног становништва како би се људи истерали из
Дубровника: „Након опсаде која траје 29 дана људи су истовремено
уплашени и пркосни. Исто је изгледа тачно и за избеглице и (мањи
број) дезертера из ЈНА који деле потешкоће опкољеног града. Сви
који су били у групи, укључујући и оне са војним искуством, сагласили
су се да нема никаквог замисливог војног циља у уништавању града
или протеривању његовог цивилног становништва. [...] Посетиоци
су искористили присуство домаће и стране штампе да коментаришу
безумност насиља, неприхватљивост тактике застрашивања и потребу
да се одмах успостави мир, комбинован са појачаним тражењем ми-
рољубивих решења за југословенску кризу. Након посете Дубровнику,
слични коментари изнети су адмиралу Јокићу.“3
1 Трибунал: Стругар, доказ П141. Извештај амбасадора Холандије Министарству

спољних послова Холандије од 30. октобра 1991. године.
2 Исто.
3 Исто.

314 | Група је град напустила око 15.30 сати под притиском представ-
ника ЈНА да се пожури због авионске везе са Београдом. По доласку
у Тиват, „ограничења у летењу одједном су постала неважна, било
је времена за пиће и вечеру с адмиралом Јокићем, видео снимке и
разговоре с телевизијом Црне Горе. Време за вечеру искоришћено
је да се адмиралу Јокићу и његовим сарадницима истакне лудост
даљих покушаја освајања јужне Далмације од стране ЈНА, што сви
осуђују и нико не разуме. Адмирал је сада сигурно свестан мишљења
оних који су били у групи посетилаца. Када су у питању разговори
са ТВ, Црногорци сигурно нису очекивали одговоре које су добили.
Питања су се концентрисала на лажне тврдње о разарању Дубровника
а одговори су се концентрисали на то да је неприхватљиво да је
уопште дошло до насиља. Постоји слаба нада да је барем део дубоке
забринутости, одбијања и неповерења продрео до оних који доносе
одлуке у овој грозној епизоди југословенске историје“.1
Највише проблема са понашањем војника било је у 472. брига-
ди, што је у свом извештају од 31. октобра потврдио и капетан Зец:
„У току 30. октобра у 472. мтбр испољена је недисциплина и само-
воља која се огледа у следећем: непотребно отварање митраљеске
ватре са ватреног положаја Голубов камен; одлазак једног војника
на Босанку ради скидања шаховнице гдје је вјероватно и погинуо;
пљачка кућа на Осојнику и Иваници. Ови догађаји резултат су
пропуста у руковођењу и командовању. Одмах предузмите мјере
да се овакви догађаји спријече.“2
Јединице ЈНА ушле су 1. новембра у Мали Затон и Орашац.
Информативна служба ВПС Бока саопштила је да се то десило „на
инсистирање и захтев грађана“. У разговору са припадницима ЈНА
„грађани су изражавали чуђење што јединице Армије нису стигле
и раније“.3
Војно руководство оптужило је власти у Загребу да не желе
мирно решење „проблема Дубровник“. Јокић је за медије изјавио да
се „овако не може у недоглед“ и да ће на крају морати да покрене већу
офанзиву; „хрватско врховништво“, уз помоћ свих светских агенција,
апелује да се Дубровник спаси, као да Армија жели, или је намеравала,
да га уништи; због тога је и „господин Месић“ организовао парадну
1 Исто.
3 Политика, 2. новембар 1991, 9.
поворку;1 Армија није никад намеравала да то уради са Дубровником | 315
иако су намере хрватских војних формација биле очигледне: „да нам
нанесу што више губитака, да угрозе Боку Которску и да крену даље
према југу“; да би инсценирали како је Дубровник бомбардован, „они
су довозили кречњак и шут мислећи да ће на тај начин доказати како
је срушен Дубровник“; ЈНА је одлагала рокове за испуњење услова
јер је настојала да разреши питање струје, воде, хране; то не значи да
„ћемо ми у недоглед држати снаге около Дубровника“; преговори ће
се сигурно убрзати а ЈНА ће бити енергична да се њени услови испуне.2
Током 1. новембра уследио је нови притисак Европске заједнице
да се окончају борбе око Дубровника. На иницијативу британског
амбасадора Питера Хала (Peter Hall), адмирала Бровета посетиле су
дипломате које су 29. октобра биле у Дубровнику. Хал је рекао да је
јавност на Западу забринута због хуманитарне ситуације у Дубровнику
и да опсада града мора одмах да престане. Адмирал Бровет је поновио
„стандардну причу“ о улози ЈНА у југословенској кризи: њена једина
1 Мисли се на долазак Стјепана Месића и Фрање Грегурића у Дубровник

31. октобра 1991. године. Трајект „Славија“, са конвојем од 29 бродова који су
носили хуманитарну помоћ, кренуо je 28. октобра из Ријеке. Из Загреба је стигло
140 јавних личности (Вељко Булајић, Недељко Фабрио, Иван Аралица, Тереза
Кесовија, Ивица Видовић, Слободан Ланг, Иван Звонимир Чичак). Сутрадан
су се у Сплиту укрцали Месић, Грегурић и Милан Рамљак, потпредседник
хрватске владе. У конвоју су били посматрачи Европске заједнице. Конвој је
прво заустављен од ЈРМ између острва Брача и Шолте, па код Корчуле, али је
ипак пропуштен до дубровачке луке Груж. Команда ВПС Бока саопштила је да и
поред „коректног односа припадника ратне морнарице у току контроле бродова,
наредбодавци са моторног брода „Слaвија“ имају зa циљ да нaправе спектакл са
унапријед припремљеним циљем психолошко-пропагандног дјеловања на грађане
Дубровника, југословенску и свјетску јaвност“ (Borba, 1. novembar 1991, 3).
Побједа је 1. новембра писала: „Дакле, господин Месић је стигао у Дубровник.
Хоће ли познати минер из Банских двора још једном да примијени свој одвећ
познати сценарио, или ће можда да зло не чује врховни командант оружаних
снага Југославије да посјети неку од јединица ЈНА на дубровачком ратишту?!“
Бранко Костић пише да је долазак конвоја одобрио адмирал Бровет и да ту
одлуку треба посматрати у „свијетлу чињенице“ да је армијски врх већ тада имао
категоричан захтев Момира Булатовића за повлачење јединица ЈНА са дубровачко-
херцеговачког ратишта на границе Црне Горе (Да се не заборави, 104).
2 Борба, 2–3. новембар 1991, 3. – Петар Пољанић је изјавио да је на подручје
града и од Конавала до Сланог пало преко 30.000 граната. Што се тиче преговора
са ЈНА, истакао је само један циљ: „Да војска напусти територију Хрватске. Заувијек“.
Одбацио је и сваки идеју о аутономији Дубровника: „Каква аутономија? Коме треба
аутономија? То су сулуди покушаји раздвајања Дубровника од Хрватске“ (исто, 4).

316 | улога јесте да раздвоји сукобљене стране, спречи масовни покољ
српске мањине од стране Хрвата и заштити сопствене снаге и њихове
породице. Бровет је оптужио Хрвате за нарушавања прекида ватре која
су очигледно усмерена на продужавање сукоба што је дуже могуће.
ЈНА би се „најрадије повукла“ али то није могуће док се не пронађе
коначно политичко решење на мировној конференцији у Хагу.1
Амбасадор Холандије је пренео Јокићеву изјаву од 29. октобра
да Дубровник више не представља никакву опасност за ЈНА, а Бровет
је одговорио да се свуда у Хрватској прети официрима и војницима
ЈНА, да се они заробљавају, рањавају и убијају и „да је то све пове-
зано“. Југословенски адмирал је изјавио и да је Дубровник добро
војно утврђен град са хиљадама хрватских војника. На констатацију
амабсадора Хаселмана да је и „за Хрвате све повезано“ и да „можда
опсада Вуковара, пуцање по Осијеку и опсада Дубровника имају
везе“, Бровет је одговорио да је Европска заједница наивна и да је
Хрвати користе за остварење својих циљева. „Престанак ослобађања
Вуковара“ и повлачење из источне Славоније одмах би довели до ма-
совног убијања. За Бровета је логичан редослед потеза био следећи:
деблокада објеката ЈНА након чега би уследило повлачење ЈНА ми-
нимално 20 километара иза хрватских граница, па коначни политички
споразум и повлачење ЈНА са свих кризних подручја. Упозорио је и на
могућност избијања тоталног рата на релацији ЈНА–Хрватска: „Осим
грчког амбасадора, који очигледно није заузео јасан став и ограничио
се на тражење додатних и/или писаних информација, постављана су
отворена и критичка питања и даване опаске. То га очигледно није
импресионирало. За разлику од неколико сусрета до сада, атмосфера је
била хладна, непогодна за разговор и резервисана. Адмирал Бровет ни
на који начин није реаговао на забринутост и жеље које смо изразили.
Разговор је ипак послужио корисној сврси утолико што је ЈНА, по не
знам који пут последњих недеља и месеци, била директно суочена с
последицама катастрофалних односа с јавношћу, створених њеним
неконструктивним ставом и бруталним насиљем.“2
Ипак, адмирал Бровет је 3. новембра од Стругара и Јокића
тражио да хитно доставе податке о наводима из протеста западних
дипломата.3 Стругар је у извештају од 4. новембра саопштио да су

2 Исто.
током преговора са Кризним штабом Дубровника, у домену решавања | 317
хуманитарних проблема, постигнути задовољавајући резултати, али
да то не може да каже за контролу прекида ватре: „Очита је тенден-
ција хрватске стране да смишљено врши нарушавање прекида ватре,
са намером одржавања тензија око Дубровника и да Дубровник
користи као пропагандно средство у циљу дискредитације ЈНА.
За то се може навести више примера од којих пажњу заслужују сле-
дећи: 28. октобра представници града Дубровника, преко Мисије
ЕЗ, уложили у приговор да је спаљено Петрово Село, што није ни
приближно тачно. Штавише, не може се ни говорити о оштећењу
овог села; 31.10. у присуству представника ЕЗ, представници гра-
да Дубровника су оптужили ЈНА да је из пушкомитраљеске ватре
рањено пет цивила, и у прилогу су дали списак имена са описом
повреда, за које је очито било да су узроковане експлозијом мине-
гранате с обзиром да је истакнуто да је гелер остао у телу. Поуздано
се зна да ЈНА тога дана није ни на који начин прекршила примирје.
У овом случају истина је била у томе да су тога дана из правца Лопуда
минобацачима гађани положаји ЈНА са темпираним упаљачем, али
услед лоше подешености упаљача мина се распрсла изнад Гружа и
тако ранила њихове грађане; 2.11. ЈНА је обавестила представнике
ЕЗ да се њени положаји туку артиљеријском и минобацачком ватром
из рејона Нунцијата (комплекс апартмана) и тражила да се прекине
ватра, у противном мораће се предузети одговарајуће мере. До пре-
кида ватре није дошло и ЈНА је била принуђена да узврати ватром;
3.11. у 20.40 часова обавештени смо да армија употребљава артиље-
ријско оруђе калибра 120 мм и да туче по хотелима на Бабином куку
у којима се налазе избеглице. Такође је истакнуто како се најоштрије
протестује због употребе бојних отрова типа Фозген и Дифозген
који је испуштан са подморнице, што се осетило на ширем подручју
града. Апсурдност ове тврдње је очита, али њу су представници ЕЗ
пренели својим претпостављенима. [...] Иначе на данашњем састанку
представник ЈНА је уложио приговор вођи мисије ЕЗ господину
Лукасу, који има функцију амбасадора за људска права, због тога
што је тв екипи BBC изнео оптужбу на рачун ЈНА а да пре тога
није саслушао супротну страну, при чему је и проговорено да се
мисија ЕЗ ставља у функцију антиармијске пропаганде. У каснијем
разговору изражен је и протест према поменутом господину што
је навео како ЈНА терорише становнике Мокошице. Сматрамо да
пажњу заслужује догађај са краја овог састанка када је представник

318 | ЈНА изнео основану примедбу да је у време боравка делегације ЕЗ у
Дубровнику у затвору убијен један њен [ЈНА] припадник. Господин
Лукас је на ово дао коментар како је у време боравка делегације ЕЗ
у Дубровнику убијен и један пас.“1
Адмирал Јокић је истога дана адмиралу Бровету поднео извештај
о артиљеријским дејствима које је 2. и 3. новембра предузела 472.
бригада. Рекао је да је то био одговор на митраљеска и снајперска
дејства „непријатеља“ са положаја Бабин кук, Мала Петка и Лапад.
Онда је уследио упад једне групе Збора народне гарде, а у бор-
бама је ликвидирано пет хрватских војника: „Напомињемо да је
2. 11. 1991. свим нашим јединицама наређен строги прекид ватре.
Уједно гарантујемо да наше јединице нису прве отвориле ватру,
те да је могућа и импровизација дејстава од стране МУП и ЗНГ по
властитим хотелима како би се представницима ЕЗ приказало да
јединице ЈНА крше примирје. [...] Још једном тврдимо да непријатељ
користи велике хотеле, које проглашава за стециште избеглица, у
које смешта припаднике МУП и ЗНГ, а поред којих размешта МБ
[минобацачко] оружје и топове и одакле отвара снажну ватру.“2
Јокић је 5. новембра, на основу заповести 2. оперативне групе,
наредио нова офанзивна дејства у циљу „извршења задатка блокаде
Дубровника са копна и мора, чишћења територије у одређеној зони,
обезбеђења комуникација и позадинског обезбеђења јединица“. Од
јединица ВПС Бока требало је формирати мешовити одред, под
командом резервног капетана Драгана Медовића, који је до 15.00
сати наредног дана, у садејству са водом снајпериста и специјалним
снагама територијалне одбране из Никшића, требало да избије на
рејон Срђ–Босанка.3
Команда 472. бригаде известила је 6. новембра да je, по већ
устаљеној пракси, „усташка војска“ отворила јаку минобацачку ватру
из рејона Нунцијата, Лазарета (група повезаних зграда 300 метара
удаљених од бедема Дубровника према истоку), Срђа и зидина Старог
града: „У 13.30 сати јединице ЈНА узвратиле су ватром по уоченим
ватреним тачкама, али тек после обавештавања представника Мисије
Европске заједнице, која се налазила на преговорима у Цавтату, о
томе да је јединица ЈНА нападнута из поменутих реона. Борбе су

3 Трибунал: Стругар, доказ П125. Строго пов. бр. 27-64/80-128.
трајале око два часа, након чега су ућуткана оружја усташке војске. | 319
[...] Истичемо као пример 1/1. мтбр у 472. мтбр [први батаљон
472. моторизоване бригаде] који су спречили диверзантску групу
непријатеља да се убаци у борбени распоред. Том приликом убили
су пет непријатељских војника.“1
Ипак, Јокић је 6. новембра, „у циљу стварања услова за нормал-
но одвијање разговора“ са представницима Посматрачке мисије
Европске заједнице који су вођени у Цавтату, забранио употребу
топова великог калибра: „Ово наређење не искључује обавезу једи-
ница и команде 472. моторизоване бригаде да предлажу употребу
артиљерије ако то оцене за потребно.“2
ЈНА је и даље била под сталним притиском Божидара Вучуревића.
Он је 7. новембра послао једно писмо адресирано на команду ВПС
Бока, команду 2. оперативне групе, генерала Аџића и „Председништво“
Југославије. Истицао је да хрватска страна преговоре о примирју
користи да нанесе нове губитке војницима ЈНА („око 13.30 часова
на положаје ЈНА пало је око 200 мина; код села Чепикуће мучки су
убијена два припадника ЈНА, један старјешина и један војник; док
војска мирује а преговарачи нуде Дубровнику гаранцију, из старог
града и Срђа усташе испаљују мине и убијају“), па је тражио да ко-
манду над снагама ЈНА преузму старешине из резервног састава „јер
борци сматрају да оваквим начином командовања губимо животе
на доста наиван начин“.3
Вучуровић је истицао да „противник води рат много мудрије“,
да ЈНА губи материјална средства и ратну технику, да је хрватска
војска све јача па се већ поставља питање какав ће бити исход рата:
„За овакво стање и развој догађаја немате оправдања и нешто се
мора под хитно мијењати. Овај народ је давно научио да даје жртве
за слободу, али хоће да жртва има цијену.“4
Због оптужби међународних организација, пре свега Унеска
који је у Југославију послао шефа кабинета генералног директора,5
да ЈНА на територији Хрватске уништава културно благо, команда
1. војне области доставила је 7. новембра наређење свим јединицама да

4 Исто.
5 Трибунал: Милошевић, доказ П952а. Писмо генералног секретара Унеска
Федерика Мајора (Federico Mayor) Бранку Костићу од 25. октобра 1991. године.

320 | строго поштују правила међународног хуманитарног права и посебно
Конвенцију о заштити културног блага из 1954, коју је Југославија
ратификовала две године касније, и Конвенцију о заштити светског
културног и природног богатства, донесену 1972. а ратификовану
у Југославији 1975. године: „Са овом информацијом упознати све
старешине и војнике. Информисањем и непосредним радом у свим
саставима, а посебно са јединицама ангажованим на ратишту, обез-
бедити да старешине и војници знају за ову информацију.“1
Сукоба је било и током 8. новембра, када су нападнути положаји
ЈНА на Жарковици (рањен је један војник); извршен је противнапад
на село Босанку („води се борба прса у прса“). У тим борбама рањено
је осам војника ЈНА („извучена су четири рањеника, а чинимо све на-
поре да извучемо остале“). Успостављена је потпуна поморска блокада
луке у Дубровнику „и ниједан брод више неће проћи, поготово што је
заробљени припадник ЗНГ изјавио да га је довео Месић. [...] Стање
морала у свим јединицама је повољно. Јединице на положајима Дубац,
Жарковица и Бргат високо мотивисане и спремне да одговоре на
провокације и нападе непријатеља. Јединица која је водила борбу са
непријатељем на Босанки испољила изузетну храброст и херојство.
Непријатељ је натјеран на бекство. Бројни су примјери херојства из
ове јединице, о чему ћу касније извјестити. [...] Има доста негодовања
од стране војника који се отпуштају из ЈНА што им се у војничку
књижицу уписује ’војна вјежба’ а сматрају да треба ’у рату’“.2
Упоредо са борбама вођени су и преговори о миру. Како су се
они одвијали током 8. новембра, сазнајемо из извештаја европске
Посматрачке мисије: „Преговори у Цавтату. Без напретка у погледу
прекида ватре. ЈНА се чврсто држала става о успостављању зоне ’нове
линије фронта’, што је хрватска страна одбила. Известан напредак
остварен у погледу хуманитарних питања. Дозвољено нам је да сту-
пимо у контакт с једним болесником кога на крају нисмо нашли јер
је отишао из Цавтата за своје родно село. Док смо били на броду,
на нас је испаљено неколико пројектила који су пали у воду на 200
метара од нас. Током преговора уложили смо протест због тога.“3
1 Трибунал: Стругар, доказ П117. Наређење генерала Видака Вујовића.

2 Трибунал: Стругар, доказ Д56. Извештај капетана Милана Зеца од 8. новембра
1991. године.
3 Трибунал: Стругар, доказ P61.22. – Како је изгледао рат у Цавтату, извештачима
Борбе описао је Бранко Чавор, њихов колега из Побједе, који се као резервиста
налазио на фронту већ 40 дана: „Налазим се у саставу 2. чете Територијалне
Чланови Посматрачке мисије из Дубровника послали су оба- | 321
вештење да се борбе воде у непосредној близини хотела „Аргентина“, па
је Пер Хвалкоф (Per Beyer Hvalkof, искусни дански дипломата, учесник
у пет мировних мисија УН у периоду од 1961, укупно десет година),
шеф регионалног центра Посматрачке мисије у Сплиту, 9. новембра
упозорио ЈНА да је одговорна за личну безбедност посматрача.1
Хвалкоф је истога дана централу у Загребу обавестио да циљ
Мисије „не одговара више ситуацији у Дубровнику“ јер обе стране
константно врше прекид ватре: „Посматрачи ЕЗ имају утисак да смо
од сада међу непријатељима и да бескрупулозно могу да нас искористе
као штит за њихове потребе. Сматрамо да је ово последњи тренутак
пре него што буде сувише касно. Свакога часа може доћи до напада
великих размера. Дубровник је изложен ватри са мора и копна. Посебно
су циљани острво Локрум, хотел ’Белведере’ и сва предграђа. Сваки
посматрач понаособ изразио је жељу да напусти Дубровник.“2
Адмирал Јокић је 9. новембра наредио да се изврши потпуна
блокада луке Дубровник са копна и мора како би се „непријатељ
присилио на предају“. У састав снага ВПС Бока требало је укључити
још једну добровољачку бригаду и извршити смену људства 472.
бригаде: „Готовост одмах.“3
Напад је почео 10. новембра у седам ујутру, са линије Жарковица
– Бргат Горњи, уз подршку артиљерије и ватре из бродова на мору.
Али, како је известио капетан Зец, „непријатељ је испољио изузетну
упорност у одбрани и са минобацачима и снајперском ватром тукао
наше положаје. [...] У току дана, при извођењу [борбених дејстава]
погинули су: заставник Војин Паповић (9. ВПС), водник прве
класе Божидар Перовић [одред поморских снага Територијалне
одбране Котор], и војник Душан Белић [одред поморских снага
Територијалне одбране Котор]“.4
одбране из Тивта. Изузев часних изузетака који су југословенски оприједељени,

овдје нас сви гледају као непријатеља, као окупатора. Дјеца беже од нас. Све то не
разумијем, као и што не разумијем ово наше понашање – крени па стани. То нас,
посебно Црногорце, доводи до бијеса“ (Borba, 9–10. novembar 1991, 8).
3 Трибунал: Стругар, доказ Д57. – Током 9. новембра код Осојника рањен је
војник Антун Тиквицки (1972) из Суботице. Он је преминуо следећег дана у
болници у Требињу (Трибунал: Стругар, доказ Д59).

322 | Према подацима команде ВПС Бока од 10. новембра, у до-
тадашњим борбама на дубровачком фронту губици ЈНА били су:
шест официра (Крсто Ђуровић, за кога није речено како је страдао,
Предраг Путица, Зоран Ковачевић, Миленко Милошевић, Обрен
Радовић и Миленко Ковачевић) и 33 војника: „Од почетка борбених
дејстава повријеђено и обољело је 133 човјека, од тога 25 са тежим
повредама“.1 Истога дана је саопштено да је у борбама на Босанки
погинуло шест, а рањено 18 војника ЈНА и то јер је „дио бораца,
ношен великом жељом и изузетном храброшћу, желио да постигне
више од добијених и наређених задатака, те је у жестокој борби прса
у прса са непријатељем дошло до губитака“.2
Ситуација око Дубровника и даље је била компликована за ЈНА.
Жељко Шикић, председник дубровачке скупштине, обавестио је 10.
новембра европске посматраче да је „необазирање ЈНА на елемен-
тарне норме цивилизованог друштва“ прешло сваку меру: „Између
осталог, скренућемо вам пажњу на следеће: гађање амбулантних
кола и особља Црвеног крста док су долазили по мртве и рањене
цивиле или их одвозили. Преклињемо вас да се позовете на свој
ауторитет и обавестите међународну јавност о овим случајевима
који су непознати у цивилизованом свету.“3
Пер Хвалкоф је из Сплита одмах уложио протест врху ЈНА:
извршено је снажно гранатирање и са копна и са мора, посебно
на подручју Локрума, па је „енергично протестовао“ због сталног
и озбиљног кршења прекида ватре.4 Ван Хаутен је 10. новембра
генералу Кадијевићу послао хитан телеграм и уложио протест
због бомбардовања Дубровника: „Посматрачи су приметили гра-
натирање око зидина Старог града. На то кршење прекида ватре
скренули су пажњу генералу Рашети, заменику команданта V ар-
мијске области, и генералу Стругару, команданту савезних снага
на подручју Дубровника, но није било никаквог одговора. Сада ову
информацију упућујем Вама, у интересу безбедности посматрача
Европске заједнице. Њихови животи су у опасности због деловања
ЈНА. Молим Вас да одмах наредите прекид ватре.“5

Ван Хаутену је 11. новембра одговорио Вук Обрадовић. Рекао | 323
је да је до појачаних борбених дејстава дошло због провокација и
напада хрватских снага на ЈНА: „Желим да поново скренем пажњу
на чињеницу да оружане формације хрватске војске отварају ватру и
из Старог града, али да упркос томе јединице ЈНА нису дејствовале
по старом градском језгру Дубровника, што се види и из Вашег
писма. Иако ЈНА не угрожава животе посматрача, спремни смо да
им омогућимо сигурну евакуацију.“1
О борбама које су вођене 10. и 11. новембра, Посматрачка
мисија је забележила: „Настављена жестока артиљеријска ватра као
никад раније, с копна и с мора (четири брода). Између осталог, ис-
паљено је неколико пројектила из минобацача, из топова и најмање
пет противтенковских ракета на зидине Старог града и стару луку.
Обавештени смо да су неки пројектили погодили унутрашњи део
Старог града. Штете нисмо могли проверити јер нисмо могли да
изађемо из хотела. Свих 14 чланова ЕЗ су током последња два дана,
пред одлазак, све време били у хотелу. Доста нас је, као и новинари,
видело и чуло доказе да је Стари град претрпео велики напад (види
видео касету). Увече 11. новембра из хотела смо видели сцене из
Дантеовог пакла. Стара лука је била у пламену, као и део града иза
зидина, изнад хотела ’Аргентина’ и ’Белведере’ (фотографисано).“2
Адмирал Јокић је за 11. новембар планирао офанзивна дејства
како би се „сломио отпор непријатеља“ у рејону Комолца. Требало
је блокирати и насеље Нова Мокошница, спречити сваки поморски
саобраћај у Ријецу Дубровачкој и у Колочепском каналу „у домету
оружја са обале“. Батаљон капетана Ковачевића требало је да настави
са артиљеријским нападима на Срђ: „Обзиром на досадашња искуства
наређујем да су команданти и командири јединица које учествују
у борби, дужни да своје погинуле и рањене извлаче са бојишта.“3
Током 10. новембра ситуација за Посматрачки тим Европске
заједнице постала је неподношљива, па је Пер Хвалкоф наредио
повлачење мисије из Дубровника: „Обавестио сам штаб у Загребу
да је било доста. Одговор је био – изведи их – и ја сам добио одре-
шене руке. Направио сам брз акциони план са својим холандским
официром за операције, сазвао представнике хрватских снага и


324 | ЈНА и изложио им следећи план: 1) посматрачи ЕЗ морају одмах
да напусте Дубровник; 2) користићемо трајект; 3) тај трајект ће
бити пун хране, воде, безалкохолних пића и лекова за становнике
Дубровника; 4) осим посматрача, ми смо желели да са собом поведемо
по редоследу приоритета: рањене, озбиљно болесне, труднице, жене
са малом децом, старе људе преко 60 година и странце; 5) Кризни
штаб Дубровника биће задужен да изврши избор избеглица. План су
одобриле обе стране уз један разуман захтев ЈНА да они прегледају
трајект у Црној Гори да се увере да не вози оружје, муницију или
војнике. Трајект ће такође прегледати у Црној Гори након што ми
покупимо избеглице.“1
Споразум је одобрен и у Загребу и у Београду. За то време,
адмирал Јокић је 11. новембра, у десет увече, наредио да сутрадан,
у периоду између осам и пола девет ујутру, почне напад на правцу
Рожат – Пријевор – Драчево Село: „Наведена села блокирати и
чистити од непријатеља.“ Требало је наставити блокаду насеља
Нова и Стара Мокошица, „контролисати и чистити терен у зони
дејстава, успоставити контролу поморског саобраћаја у Ријеци
Дубровачкој и на делу комуникација: рт Тамарис – рт Леандер и
село Чајковићи – рт Кантафиг „наносећи ватрене ударе“ по ширем
рејону Нунцијата: „Јединицама се забрањује употреба наоружања
по деловима Старог града, осим у случају да са тих делова ватра буде
погибељна за јединицу“.2
У исто време, адмирал Бровет је на седници „Председништва“
Југославије од 12. новембра рекао да се „хипертрофира дејство у рејону
Дубровника и то диже на нереални ниво, ангажују се председници
страних држава да интервенишу да престану борбе у рејону Дубровника
мада је потпуно сигурно да наше јединице ни у ком случају не отварају
ватру по старом делу Дубровника, нити угрожавају историјски део
Дубровника, али отварају ватру по положајима иза тврђаве Срђ где
припадници Збора народне гарде свакодневно провоцирају и наносе
губитке нашим јединицама. [...] У сваком случају, тај Дубровник се
смишљено, пропагандно користи и то са потпуно лажним информа-
цијама – за потребе циљева хрватског врховништва“.3
1 Трибунал: Стругар, доказ P61.42. Извештај Пера Хвалкофа из маја 1992.

године.
2 Трибунал: Стругар, доказ П118. „Борбено наређење бр. 5.“
Сукоби око Дубровника добили су на интензитету: у четво- | 325
родневним борбама на Босанки, Срђу и на прилазу Дубровачке
Ријеке погинуло је девет војника ЈНА.1 Ново примирје успостављено
је 13. новембра. Из ЈНА је објашњено да је генерал Кадијевић такву
одлуку донео на молбу власти у Загребу.2
Али, истога дана Јокић је наредио спречавање поморског
саобраћаја кроз Колочепски канал и одржавање потпуне блокаде
дубровачке луке. Наредио је и да се опреми топовски вод (са по две
послуге и храном за два дана), под командом поручника Милића који
је из Радовића требало да до 13 сати тога дана дође у рејон Купара:
„Јединице ће запосести положаје на обалном рубу. [...] Поручник
бојног брода Грдинић ће боравити на осматрачници командира чете
у рејону Штитковица–Затон и по потреби непосредно одржавати
везу са бродовима 16. ГМО у поморској блокади и руководити
дејствима топовског вода.“3
Посматрачка мисија Европске заједнице намеравала је да из
Дубровника у Сплит пребаци рањенике, децу, труднице, стара лица,
стране држављане и новинаре. О томе се 13. новембра прво разговарало
са генералом Дамјановићем и капетаном ратног брода Божидаром
Челебићем. Дамјановић је рекао како је Стјепан Месић „Славијом“
довео у Дубровник „усташе и стране плаћенике, пустили смо да брод
исплови без детаљног прегледа, из хуманитарних разлога“, па „Славија“
не може поново да иде јер „југословенска јавност то не би разумела“.4
Контактиран је генерал Стругар од кога је прво тражено да га-
рантује „ефективан прекид ватре“,5 а потом и безбедан пролаз за брод
и особље од Дубровника до Сплита.6 У међувремену је брод који је
водио Хвалкоф 13. новембра стигао до луке Груж. Са члановима мисије,
бродом „Славија“, у организацији Бернара Кушнера,7 из Дубровника
су изашли и бројни цивили: „Полицијски кордон на пристаништу

7 Бернар Кушнер (Bernard Kouchner, 1939), француски лекар и политичар,
оснивач хуманитарне невладине организације Лекари без граница. Од 1988. био је
министар за социјална питања у француској влади. Од 1999. шеф администрације
Уједињених нација на Косову и Метохији (УНМИК).

326 | пробило је неколико хиљада људи. Ми смо били немоћни а Кризни
штаб се још увек није појавио. Уз помоћ домаћина брода употребили
смо разгласни систем и тражили да се искрцају сви који нису на списку
Кризног штаба. Посебно смо скренули пажњу на чињеницу да мушкар-
ци између 16 и 60 година старости неће моћи да пођу, пошто ће их
узети као ратне заробљенике кад се вратимо у Зеленику ради наредног
прегледа. Апсолутно није било никакве користи. [...] Неко је рекао да
је брод пројектован за 1.200 путника, док смо ми имали 3.200 људи на
броду, плус децу коју нисмо избројали. Све у свему, имали смо близу
4.000 људи на броду. Палуба за аутомобиле, степеништа, ходници,
ресторан били су претрпани избеглицама. Било је тешко кретати се
по броду. Ветар је почео да дува и, истог тренутка кад смо излазили
из заклона луке, нашли смо се у страшној олуји. Ако је било шта што
већ уплашене, исцрпљене и очајне избеглице нису заслужиле, било је
то да буду изложене ћудима природе као што је ова.“1
Према извештају члана Посматрачког тима Виторија Гидија
(Vittorio Ghidi) ситуација је била следећа: „Брод је испловио кас-
но. На броду је било 4.000 људи. Доста их је морало сићи с брода
након контроле хрватске полиције и гарде. Врло тешка ситуација,
доста жена и деце, око 70 рањених и врло узбуркано море. То је
била ситуација која се тешко контролише. [...] Људи је било доста и
није се могло учинити ништа више да им се обезбеди бољи комфор.
Контроле у Зеленики биле су дуге и тешке. Киша је лила без прес-
танка. Сви људи су испитивани као на саслушању. По мом мишљењу,
присуство нас посматрача ЕЗ-а било је од кључне важности да се
избегну инциденти, а и горе ствари. [...] Ја лично сам током цела
та два дана и две ноћи помагао породицама (било је веома, веома
пуно деце млађе од четири године) да остану заједно тако што сам
разговарао с њима, преносио поруке и помагао да реше разне по-
тешкоће. [...] Није било повређених међу посматрачима ЕЗ-а, није
било панике на броду, сва деца су остала са својим породицама. На
броду је рођено двоје деце: Хрвоје и Марино.“2
Злочини над цивилима нису мимоишли ни дубровачко ратиште.
Веселин Симовић, резервиста из Никшића (рођен 27. новембра 1960,
завршио је основну школу и курс за возача дизалице; незапослен),
1 Трибунал: Стругар, доказ П61.42. Извештај Пера Хвалкофа.

2 Трибунал: Стругар, доказ П61.22. Извештај Виторија Гидија од 21. новембра
1991. године.
припадник 2. оперативне групе ЈНА, убио је 13. новембра седам | 327
хрватских мештана у селу Кијев До код Требиња. Према наводима
оптужнице која је 14. јануара 1992. против Симовића подигнута
пред Војним судом у Сарајеву, он је, наоружан аутоматском пушком
са два оквира по 30 метака муниције, „пошао од куће до куће и
где год је затекао неког од мештана у тим кућама или испред куће
у дворишту, најпре им пришао а затим из непосредне близине у
сваког од њих усмерио пушку и наизменично испалио више метака
чија су зрна погодила Мару Хапан, Босу Кркић, Милоша Кркића,
Манду Кркић, Божицу Кркић, Мару Дубељ и Ивану Кркић у ви-
талне делове тела, наневши им тако смртоносне повреде од којих
су ови одмах преминули, након чега се вратио у своју јединицу која
је већ била спремна за предвиђени покрет, а да о свему томе није
обавестио претпостављене старешине које су то накнадно сазнале
од мештана. [...] Окривљени је говорио да ће се осветити због тога
што су му неки блиски рођаци у претходним борбама код Цавтату
погинули. Окривљени се интересовао код Лаза Ћебеџије у којим
кућама живи становништво хрватске националности. Затим, кад му
је Лазо са мањег узвишења у средини села показао које су то куће,
не знајући зашто га то интересује, окривљени је пошао низ село по
кућама у којима су се налазили становници хрватске национално-
сти и то углавном старије особе, обзиром да су остали избегли. [...]
Окривљени признаје чињенично стање из диспозитива оптужнице.
У своју одбрану наводи да му је критичног дана у разговору Лазо
Ћебеџија казао да треба поубијати Хрвате и да ће му он показати
њихове куће, те да ће склонити њихове лешеве. Тек након овог
разговора одлучио је да убија цивиле. У том циљу, даље се брани
окривљени, пошао је кроз село, а за њим се на око двадесетак
метара кретао Ћебеџија, показујући му руком на куће у којима су
живели мештани хрватске националности, те када би у некој кући
или дворишту уочио цивиле, он је на њих отварао ватру. Тако је
пуцао у шест жена и једног мушкарца. Окривљени у своју одбрану
наводи и да је тог јутра попио пет до шест чашица лозове ракије“.1
О новом прекиду ватре разговарало се 14. новембра у Зеленици, на
састанку на коме су били представници Посматрачке мисије, Градског
већа Дубровника (Ђуро Колић, Никола Обуљен и Иво Шимуновић)
и ЈНА (капетани Челебић и Јеремић). Полазна тачка у разговорима

328 | било је поштовање глобалног прекида ватре који су 13. новембра
потписали хрватски председник и генерал Кадијевић. ЈНА је тражила
да остане на тренутним положајима а да хрватске снаге напусте Срђ
и долину Ријеке дубровачке (села Мокошица и Комолац, а цивилно
становништво могло је да остане); поморска блокада остаје на снази,
будући покрети треба да буду најављени, хрватска страна треба да
покупи своје погинуле, може се расправљати о размени заробљеника
(три из Дубровника и 23 из ЈНА), хрватска страна треба да преда
комплетно наоружање а ЈНА неће улазити у Дубровник.1
Хрватска страна је најавила спремност за повлачење из Ријеке
дубровачке; тражила је успостављање заједничког посматрачког
места на Срђу, као и још три посматрачка места за надгледање
прекида ватре. ЈНА је пристала на једно место, уз примедбу да би
локално становништво боље живело под контролом ЈНА него под
дубровачким властима; исто је речено и за Дубровник (после предаје
наоружања) јер „интереси ЈНА нису само локални, него се односе
на целу земљу“. Посматрачки тим Европске заједнице преговоре
је сумирао на следећи начин: „ЈНА – каже прекид ватре, а мисли
предаја; понаша се арогантно са позиције војно јаче стране; јасно
показује да умешаност Посматрачке мисије Европске заједнице
толерише, али да није пожељна: хрватска страна – сматра да је су-
деловање Посматрачке мисије од суштинског значаја за праведно
решење проблема; затражила је да се тим хитно врати; сматра да
су међународни притисак и последњи договори о прекиду ватре
створили бољу атмосферу у редовним разговорима; спремна је
да прави уступке ако се енергично примени и будно прати општи
споразум, укључујући три посматрачка места.“2
Европска јавност је веома оштро реаговала на борбе око
Дубровника и за разарање „бисера европске архитектуре“ кривила
ЈНА и руководство Србије. Комитет министара Савета Европе изра-
зио је 13. новембра своју „индигнацију због разарања незаменљиве
баштине човечанства“. Савет министара културе Европске заједнице
(на иницијативу Жака Ланга, министра културе Француске), дан
касније је упутио апел свим странама у Југославији да обуставе бе-
смислено крвопролиће и поштеде своје и европско културно наслеђе.3

2 Исто.
У име Владе Србије одговор је дао Владислав Јовановић. Он је | 329
14. новембра у Лондону оптужио Хрватску да сама тражи разарање
дубровачког старог града како би међународну заједницу приморала
да призна Хрватску „и изнуди страну интервенцију у југословенском
грађанском рату“. Шеф српске дипломатије (Јовановић је у Лондон
допутовао уместо Слободана Милошевића који је у последњем
тренутку отказао пут) изјавио је и да Србија има „известан утицај
на Армију, али не целу“.1
Kапетан фрегате Михаило Жарковић,2 помоћник команданта
ВПС Бока за морални и политички рад, саопштио је 15. новембра да су
уочени све чешћи покрети „усташких снага“ из долине Неретве према
Сланом, „а довлаче се свеже снаге“ у рејону Трнавица–Чепикуће.
Осим тога, „свим силама се покушава спречити мобилизација наших
јединица где се отворено укључују и легални органи власти БиХ“.
Снаге ЈНА су „енергично отвориле ватру на провокације против-
ника и комбинацијом ватре, покрета и удара знатно побољшале
свој тактички положај. Овладали су рејонима Босанке и Дубравке
чиме су наше снаге поселе сам улаз у град. Усташким снагама су
нанесени велики губици. [...] Успешно се наставља са поморском
блокадом Дубровника. Више пловних објеката је уништено прили-
ком покушаја да пробију блокаду. Циљеви су са наше стране тучени
и са мора и са копна. Психолошко-пропагандна дејства усташких
снага су непредвидива, све прозирнија и агресивнија. Непријатељ
лажима, грубим подметањима покушава да разбије наш борбени
морал, а уједно ојача пољуљани морал својих снага. [...] По зидинама
Старог града пале гуме аутомобила како би новинари стекли утисак
да се бомбардује Стари град. Задатак је старешина да конкретним
примерима кроз информисање разобличавају непријатељску про-
паганду и тако спрече штетне утицаје на морал својих јединица“.3
1 Исто, 16.
2 Михаило Жарковић (Плужине, Црна Гора, 1950). Завршио је Морнаричку
војну академију, Високу војнополитичку школу и Школу националне одбране.
Жарковић је касније, за време службе у Војсци Југославије, унапређен у чин вицеад-
мирала и постављен за начелника Штаба ратне морнарице. Током 2004. постављен
је за заменика начелника Генералштаба Војске Југославије док је на тој дужности
био генерал Бранко Крга. Тада се помињао и као кандидат за његовог наследника.
Пензионисан је октобра 2005. године.
3 Трибунал: Стругар, доказ Д88. – И у Црној Гори су уследили протести родбине
мобилисаних ратника, и то у Никшићу. Општински одбор жена Никшића тражио

330 | Да крај сукоба није био на видику, потврдило је наређење
генерала Стругара од 18. новембра да се настави потпуна помор-
ска блокада Дубровника и да се прекине пловидба Колочепским
каналом: „Очистити територију у Ријеци Дубровачкој. Мокошицу
и Рожат држати блокирано. На прву провокацију од стране усташа
отворити ватру и заузети ова места. На Стари град не отварати ватру.
Јединице које су изложене непријатељској ватри повући у заклон.“1
Два дана касније Јокић је наредио да се блокира Нова Мокошица
са источне, западне и северне стране: „Остале јединице 9. ВПС из-
вршавају раније дате задатке. Од неангажованог људства формирати
стрељачке водове које убрзано увежбавати за борбену употребу.
Исте опремити по формацији стрељачког вода.“2
Уследили су преговори о повратку Посматрачке мисије у
Дубровник. Модератор преговора био је Бернар Кушнер, којем
је 20. новембра амбасадор Ван Хаутен предложио да из преговора
свакако треба искључити потпуковника Свичевића, јер је претио
„да ће побити више тимова посматрача и то са толико уверљивости
да су од тада неки посматрачи одлучили да напусте Југославију“.3
Контакте са Свичевићем требало је прекинути како ЈНА не би стекла
је замену резервиста и објављивање имена оних који се нису одазвали позиву

на мобилизацију. Тражено је и заустављање рата код Дубровника, а највише се
протестовало због судбине јединице из Никшића која се налазила у Дивуљама
код Сплита. Родбина је говорила да су они „жртвовани, отписани, издани“. Раде
Радуловић, један од 13 бораца који су се самоиницијативно вратили из Дивуља:
„Тамо их је остало још 59. Ми их нисмо издали, али војни врх јесте. Најпре смо
преварени у Мостару, где смо се налазили, а преварио нас је командант Ђерић.
Нису нам рекли куда идемо, а у Дивуље смо пребачени хеликоптером. Дали су нам
по 100 метака и по једну бомбу. Нисмо знали ни у кога да пуцамо, нит ко пуца у
нас“ (Borba, 16–17. novembar 1991, 6).
2 Трибунал: Стругар, доказ П101. „Борбено наређење бр. 6.“
3 Слично је 7. новембра генералу Стругару писао и Петар Пољанић,
градоначелник Дубровника: сарадња са пуковником Свичевићем у преговорима
који се воде „у циљу изналажења мирних рјешења настале ситуације“ једноставно
је немогућа јер он „перманентно опструира сваки покушај изналажења било каквог
практичног рјешења тешкоће у којима се нашло цивилно пучанство“. Свичевић
је све разговоре „оптерећивао“ својим политичким погледима, „иако истодобно
истиче да политичка питања требају бити рјешена на другим, вишим разинама“.
Пољанић је саопштио да је понашање „господина Свичевића“ ескалирало на
састанку од претходног дана „изразитим онемогућавањем постизања споразума
о ријешењима која су већ тједнима на дневном реду, те поврх тога још и грубим
утисак да се претње посматрачима узимају олако. Преговори на | 331
вишем нивоу треба да се воде са главнокомандујућим, генералом
Стругаром: „Мој утисак је да се ЈНА поиграва са Вама, а то не бисте
смели да дозволите.“1
Хаутен је Кушнеру писао и 22. новембра (то писмо се не налази
у бази Трибунала). Кушнер је дан касније одговорио како, после
десет дана проведених на дубровачком ратишту, дели његову забри-
нутост „у вези са способношћу обе стране да блефирају, међутим,
морамо да наставимо са покушајима, јер овде се не доводи само
у питање Југославија, већ и Европа“. Ван Хаутена је обавестио да
преговоре воде генерал Дамјановић и адмирал Јокић испред ЈНА и
да је безбедност релативно добра: „Нико не пуца на нас и мишљења
сам да што преговори дуже трају, то је ситуација безбеднија, слобода
кретања је потпуна. Био сам у стању да идем где год и кад год сам
хтео. Сматрам веома важним да Европа преузме свој део у процесу
изградње поверења који је овде у току.“2
О Дубровнику се 24. новембра разговарало у Загребу. На са-
станку са Ван Хаутеном, генерал Рашета је тражио да се Дубровник
разматра као посебно питање, осим ако он није изричито укључен
у најновији споразум о прекиду ватре.3 Хрватска страна је овај
предлог означила као ултиматум и саопштила да се Дубровник у
својој историји никада није предао „и то неће учинити ни сада“.
Влада у Загребу је издала строге инструкције локалним властима
Дубровника да не предају своје оружје. Ван Хаутен је регистровао два
проблема: жеља ЈНА да се питање Дубровника решава на локалном
нивоу као одвојени проблем; 2) пат позиција на локалном нивоу што
би се могло сматрати оправдањем за нарушавање општег прекида
ватре: „Ситуација није разрешена на нашем састанку, изгледи за
Дубровник нису тако добри. Или ће се постићи одвојени споразум
који ће Дубровнику дати [посебан] статус, или ће се наставити
непријатељства и тиме се правдати кршења прекида ватре и даље
разарање вековног града.“4
вријеђањем нашег представника господина Ђуре Колића којега је он безобзирно

успоредио с ратним злочинцем Артуковићем“ (Трибунал: Стругар, доказ П214).
3 Мисли се на споразум који су дан раније у Женеви потписали Милошевић,
Туђман и генерал Кадијевић о чему ће бити писано у тому о мировној конференцији.

332 | Током 25. новембра у Дубровнику су вођени преговори о
повратку европских посматрача. Са хрватске стране били су градо-
начелник Пољанић и Никола Обуљен, командант хрватске војске
на дубровачком подручју; ЈНА су представљали адмирал Јокић и
генерал Радомир Дамјановић. У присуству Бернара Кушнера, дого-
ворено јe да се посматрaчки тимови EЗ у Дубрoвник могу вратити
само под следећим условима: из преговора ће бити искључени
сви „људи који прете посматрачима“; обе стране, као и локални
команданти, унапред ће дати писане гаранције за слободу кретања
и безбедност посматрача: „Ни у ком случају се неће пуцати на њих
или на локалитете где се налазе или где раде, нити ће им се на неки
други начин претити.“1
Нови преговори о миру вођени су 29. новембра. Стање је
привремено смирено и није било значајнијих нарушавања мира, али
ни наговештаја скорог краја рата. Јокић је наредио да се настави са
стабилизацијом прилика и нормализацијом живота грађана, али и
да се Дубровник и даље држи у блокади.2
Нови неуспешни преговори између представника ЈНА и дуб-
ровачких власти одржани су 2. децембра. Представници ЈНА и
даље су инсистирали на демилитаризацији Дубровника, предаји
оружја и одласку из града свих припадника хрватских оружаних
снага.3 Да су могући нови сукоби, показало је и упозорење ВПС
Бока дубровачком кризном штабу од истога дана да хрватске снаге
из Срђа поново отварају снајперску ватру по јединицама ЈНА и да
ће тај штаб сносити пуну одговорност за даљу ескалацију сукоба.4
Током 5. децембра почео је след догађаја који је довео до
жестоког бомбардовања Старог града. Тај дан почео је у Цавтату,
у хотелу „Супетар“, где су, од 10 пре подне до 13 сати после подне,
вођени преговори о окончању рата. Хрватску страну заступао је
Даворин Рудолф (тада на дужности министра поморства у хрватској

3 Bilten SSNO, 3. decembar 1991, 7.
4 Трибунал: Стругар, доказ Д121. – Потпуковник Свичевић је 3. децембра
у изјави за Борбу нагласио да ЈНА жели да преговара само са представницима
Дубровника и да ће се преговори наставити тек када хрватске снаге предају оружје:
„Армија нуди доста часне и људске услове, али не може дозволити да људи који
су починили доста зла цивилима, а с друге стране убили и доста наших војника,
мирно оду из Дубровника“ (Борба, 4. децембар 1991, 4).
влади),1 а ЈНА адмирал Јокић и капетан Јеремић. Они су одбили да | 333
преговорима присуствују европски посматрачи, који су извештај
саставили на основу информација хрватске стране: „Господин
Рудолф нас је обавестио да је састанак одржан у пријатељској и
позитивној атмосфери. Ништа није писмено забележено, нити је
донета икаква одлука. Обе стране су морале да консултују своје
више инстанце и заказан је нови састанак, и то за сутра у 10.00 у
Цавтату. [...] Грађани делују срећно да смо се вратили и неки људи
су то отворено рекли у неколико прилика.“2
Према хрватским изворима, у поподневним сатима 5. децембра,
ЈНА је предузела „тактичке покрете“ у ширем рејону Срђа. Током
ноћи распоређене су снаге на полукружној основици Босанка–
Мулни До–Стринчијера са које је, касно ноћу, извршен покрет.
Разминирана су минска поља око Срђа и дошло се на 200 метара од
тврђаве. „Око 05.50 сати“ отпочела је снажна артиљеријска ватра из
хаубица и тенкова. Између 9 и 10 сати уследило је и бомбардовање
градског језгра Дубровника: „Посебној ватри био је изложен хотел
’Либертас’ и подручје око хотела гдје је било доста рањених и поги-
нулих цивила. Иако смо до ВПС Бока добили гаранције да ће ватра
престати, са истом се наставило по овим положајима и граду све до
17.00 сати, а посебно по Сустјепану гдје је ватра трајала до 17.15
сати. [...] Може се закључити да се радило о унапред планираном
нападу чији је циљ био да се под сваку цијену освоји објекат Срђ и
створе што повољнији увјети за наставак преговора. [...] Нанесене
1 Одлуком хрватске владе од 30. новембра, Рудолф, Иван Цифрић и Петар

Кристе, министри у влади, постављени су за представнике хрватске владе и Кризног
штаба за Дубровник, Корчулу, Ластово, Плоче и Метковић. Њихово седиште било
је у Дубровнику, а задаци су били успостављање контакта са Посматрачком мисијом
ЕЗ, вођење преговора са ЈНА о успостављању примирја и организовању њеног
одласка са територије Хрватске „на миран начин, у складу с узајамно преузетим
обавезама у Хагу и Женеви“ (Трибунал: Милошевић, доказ П370.2).
2 Трибунал: Стругар, доказ П61.29. Извештај Пера Хвалкофа од 5. децембра
1991. – После четворочасовног састанка, Јокић је изјавио: „У овим разговорима
постигнут је договор да се поштује обустава ватре на дубровачком ратишту и да
се постепено решавају и остала питања. Очекујемо да ћемо са министрима у влади
Хрватске наћи решење за излаз из садашње ситуације. Дубровчани су тражили
да им деблокирамо цестовне и поморске комуникације. То још нису добили,
али је могуће да се и о томе договоримо. У овим преговорима нису учествовали
представници ЕЗ, јер питања о којима смо разговарали можемо сами да решимо“
(Политика, 6. децембар 1991, 9).

334 | су велике штете на господарским и стамбеним објектима, а изазван
је пожар на пет зграда у Старом граду, Локруму, хотелу ’Либертас’
и Интеруниверзитетском центру за постдипломске студије. Од
осталих значајнијих објеката са два, три пројектила погођена је
црква св. Влаха, фрањевачки самостан, црква св. Николе, св. Јосипа,
св. Рока, палача Спонза, музеј, архив, самостан сестара од Сигурате,
Страдун (више од 100 пројектила), а са барем једним пројектилом
погођени су сви највреднији споменици културе. Погинуло је 14,
а рањено 30 цивилних особа (подаци незванични).“1
Већ у рано пре подне, Пер Хвалкоф је од Јокића тражио да
се одмах обустави напад на Дубровник: „Овај напад у потпуној је
супротности са добром вољом коју сте исказали јуче, као и са спо-
разумом о безусловном прекиду ватре који је потписан у Женеви.“2
Готово истовремено, и Кризни штаб Дубровника упутио је „оштар
просвјед због ничим изазваног отварања јаке топничке ватре јутрос
у 05.00 из рајона Стринчијере и Дубраве по објекту Срђ, те тен-
ковске, минобацачке и ватре бродске артиљерије по Дубровнику“.3
Према подацима из дневника Посматрачке мисије, Даворин
Рудолф је у 14.30 добио поруку од адмирала Јокића „који се из-
вињава због гранатирања и информише да је то ван контроле ЈНА.
Невероватно! 15.31: гранатирање још увек траје. Ево колико вре-
ди оно извињење. 16.10: само неколико граната од 16.00 часова.
Министар Рудолф ми каже да је генерал Стругар наредио да одмах
наступи прекид ватре. Међутим, покоја граната још увек падне.
19.25: престанак опште опасности изнад Дубровника“.4
Према наводима капетана Зеца, хрватске снаге су истога
дана отварале снајперску и ватру из стрељачког наоружања из
Сустјепана и Лапада, а са Срђа је отварана снајперска ватра према
Стринчијери: „Одлучио сам: и даље поштовати наређени прекид
ватре. Поморским снагама наставити са поморском блокадом луке
Дубровник. Наставити са сређивањем стања у јединицама, наставити
1 Трибунал: Стругар, доказ П164. Извештај Команде одбране Дубровника од

8. децембра 1991. године. – Према хрватским изворима, било је 19 погинулих и
60 рањених војника и цивила (D. Marjan, Domovinski rat, 172). Датум 6. децембар
слави се као „Дан бранитеља Дубровника“.
радове на путевима код Сланог. [...] На морал веома неповољно | 335
утиче дозвољени уласци-изласци бродова у луку Дубровник.“1
Према подацима Ратног дневника ВПС Бока, кључни догађаји
одвијали су се следећим редом: „23.55 капетан Ковачевић: осветља-
вали смо према Срђу а они отварају ватру према нама. Шта да радим?
Одговорено му је да се уздржи сем ако њихово дејство угрожава
животе бораца. Предложио је да се уложи протест и скрене пажња
да се са Срђа не дејствује. 00.10–06.00: непријатељ је отварао мит-
раљеску и снајперску ватру по нашим положајима у Стринчијери.
06.00–07.45: отворена је ватра МБ[минобацачима] 82 мм са Срђа
и Лазарета по Стринчијери. Непрекидна МБ ватра траје од хотела
’Либертас’, Бабиног кука и са Велике петке. 06.50: 3/472 мтбр. [3.
батаљон 472. моторизоване бригаде] је отворио ватру МБ 120 мм по
положају Срђа и кренуо у напад на Срђ. 07.05: звао сам Ковачевића.
Још отвара ватру по Срђу. Наредио сам да, сем погибељне ситуације,
не отвара ватру са МБ 120 мм. 07.30: да се Ковачевић јави у 09.30
у Цавтат Јокићу. 07.40: пренео сам наређење команданта 9. ВПС
Ковачевићу, но он је већ у ситуацији да не сме да прекине ватру
јер је већ изашао на гребен у рејону [...]2 – Јежевица. Видети шта се
може учинити. 07.45–08.30: Ковачевић тражи од 3/5. пмтбр. [трећи
батаљон 5. пролетерске моторизоване бригаде] подршку. Нас не
обавештавају, већ командант 3/5. пмтбр. сходно ранијим одлукама
отвара ватру и то: по Лазарету (42 мине 120 мм), хотелу ’Нептуну’
(21 мина 120 мм), Нунцијату (44 мине 120 мм) и Сустјепану 12
мина БСТ [бестрзајни топ], 10 мина РРБ [ручни ракетни бацач] 90
мм и две мине РРБ 64 мм. 08.36: артиљеријска осматрачница захтева
ватру по Локруму. Наређена спремност, али забрањена ватра док се
не испољи дејство. 09.00: утврдити тачно ко је, када и зашто отва-
рао ватру. Капетан Ковачевић да напише изјаву команданту. 09.00:
Ковачевић: ушао на антерум, има два бункера још да сломи, за сада
је добро, мора да командује, здраво. 10.07: јавио се Зец, наши су на
Срђу али их туку из града! Сад ћемо то да решимо и да обуставимо
ватру. На захтев Ковачевића 3/5. пмтбр у 10.15–10.20 остварио је 27
мина 120 мм по Либертасу и 12 мина 120 мм. Тучени су [са] МБ-82
мм ВП [ватрени положаји] непријатеља. Од 11.00–11.20 три мртва,
1 Трибунал: Стругар, доказ Д61. Редовни борбени извештај од 5. децембра 1991.

године.
2 Нејасно у оригиналу.

336 | осам рањених у 3/472. мтбр. 11.15: обуставити сва даља дејства. По
граду апсолутно обуставити дејства. Пренесено Ковачевићу лично.
11.50: Срђ још није пао, јак отпор ЗНГ из кућа, сад ће тући тенкови-
ма, ПРБ [противоклопни ракетни бацач] и бомбама. 11.25: из КМ
[командно место] Мокошица јављају да је у граду велика паника, да
има доста мртвих цивила, да грађани псују послуге МБ што исте ста-
вљају поред хотела. 13.05: пренесено наређење команданта 9. ВПС
капетану Ковачевићу да не дејствује по граду, него само локално по
Срђу. 13.30: Ковачевић тражи инжињерце са експлозивним напра-
вама. Наредио Зец да му се што пре обезбеди. Још трпи ватру МБ по
Срђу. 14.00: капетан Ковачевић размишља да повуче људе назад, већ
су му исцрпљени, хладно је. Наређено му је да сам одлучи шта мора
радити. 14.15: хеликоптер са командантом је полетео са Ћилипа за
Београд.1 14.45: Ковачевић: неодрживо му је на Срђу, мора да извуче
људе из више разлога. Скренута му пажња да организовано извлачи
људе и да се пази минобацача. 15.00: 3/5. пмтбр трпи јаку снајперску
вату из Сустјепана. Један старешина повређен и два возила оштећена.
Наређено је да се људство заклони. 15.20: Ковачевић: извукао је људе
на Стринчијеру, дејствује са МБ 120 мм по Срђу.“2
У прегледу дешавања за 6. децембар, капетан Зец је писао да
је током тог дана са Срђа, али и из самог Дубровника, отварана
ватра по положајима ЈНА, па је капетан Ковачевић, „испровоциран
целоноћним дејствима непријатеља“ од пет сати ујутру покренуо
артиљеријски напад на Срђ, како би јединицу извукао из „убитачне
ватре“, а касније и на Дубровник: „Командант 9. ВПС је цело време
наређивао прекид ватре, али се исти није могао одмах успоставити.
[...] Изложени вишедневним задацима блокаде и сталним оружаним
провокацијама, део бораца показује умор. У данашњем противдејству
наших јединица губици од три погинула и 8 рањених негативно се
одражавају на морал бораца. Истовремено, успех дејства као одговор
на дуготрајне провокације са Срђа позитивно утиче на морал.“ 3
Под силином напада ЈНА, Даворин Рудолф је од команде ВПС
Бока током дана тражио да се обуставе дејства по Дубровнику.
1 На хитан позив генерала Кадијевића, Јокић и Стругар су кренули у Београд

да поднесу извештај о гранатирању Дубровника.
3 Трибунал: Стругар, доказ Д62. Редовни борбени извештај од 6. децембра 1991.
године.
Јокић је одговорио непосредно пред одлазак у Београд и предло- | 337
жио тренутни прекид рата и повлачење ЈНА: „Ваша екселенцијо.
Изражавам искрено жаљење због тешке и несрећне ситуације која
је настала. То није било наше наређење, нити ми је било на крај
памети да тако поступим. Генерал Кадијевић је послао поруку
Вама и Посматрачкој мисији Европске заједнице у Дубровнику о
предузимању енергичне истраге о нашој одговорности и кривцима
за тај догађај. Истовремено, очекујемо да се утврде одговорности
и на Вашој страни ради потпуног разјашњавања свих околности у
вези са догађајима од прошле ноћи и јутрос. Генерал Кадијевић ме
је позвао у Београд у 14 сати, тако да данас нећу моћи да наставим
преговоре са Вама. Предлажем следеће: да се разговори наставе
сутра у 12.00 по мом повратку из Београда; да се прихвати наш
договор о прекиду ватре у целој оперативној зони од Дубровника
до Стона, у оквирима безусловног примирја; да се успостави
редовна, бродска веза по потреби на линији Цавтат–Дубровник,
Затон – лука Груж, Мокошица–Затон, а два пута недељно на линији
Дубровник–острва; да се наше јединице које окружују град смање
у људству; да се борбени елементи повуку на линију фронта и да
се оставе само патролне јединице без борбених елемената; да се
отворе путне комуникације из града, укључујући путеве за Стон; да
се град деблокира у потпуности и да се наоружање које угрожава
град евакуише првим бродовима.“1
За разлику од Јокића, генерал Стругар је у 19.14 сати, по повра-
тку уз Београда, без превише емпатије, кратко поручио да су снаге
ЈНА безразложно нападнуте минобацачком и митраљеском ватром
са Срђа и Бабиног кука, да је на то одговорено а да су дејства, после
његовог наређења, обустављена у 11.15 сати, „али Ваше снаге нису
поштовале овај прекид и стога се може закључити да објекти у старом
језгру Дубровника страдају од ватре Ваших снага“.2
Даворин Рудолф: „Ја сам, друже генерале, исувише стар да
бих вас увјеравао у нешто што особно нисам видио и доживио.
И као скроман професор Свеучилишта остао сам искрени покло-
ник истине. Позвао бих Вас стога да дођете у Дубровник и особно
утврдите страшна страдања овог града универзалних вриједности.
У име Владе Републике Хрватске зајамчујем Вам особну сигурност.


338 | Ви ћете брзо, као високо рангирани војни стручњак, утврдити
одакле је и како разорен град. [...] Откако је писана повијест човје-
чанства знам да се увијек, док преговори трају, поштивао прекид
оружаних борби, а преговарачима јамчила особна сигурност. Данас
је гранатама перманентно тучен хотел у којему се налазим заједно
с проматрачима Европске заједнице и представницима агенције
Уједињених народа Уницеф. Брод Парламентар, који нас је јучер
превезао у Цавтат на преговоре, погођен је гранатама и запаљен.
Гледао сам како лош стрјелац с брда Жарковица упорно испаљује
гранате док коначно нису погођени и запаљени бродови. Друже
генерале, све ово пишем због Вашег радиограма у којему закључујете
да су хрватске оружане снаге запалиле стари град Дубровник. [...]
Ја Вас, дакако, не желим увјеравати рјечима, па Вам поново предла-
жем да дођете у Дубровник и особно се увјерите у трагедију једног
града. И да вас извјестим, савезни секретар за народну одбрану,
генерал Кадијевић, наредио је енергичну истрагу ради утврђивања
одговорности припадника ЈА због данашњег страдања Дубровника.
Увјерен сам у коректност те истраге и Ви ћете сигурно сазнати
резултате. Овај рат ће се завршити, као и сви ратови до сада. Ви и
ја имамо посебне одговорности у овом тужном времену и суочити
ћемо се веома брзо, с питањима како смо се и у којој мјери понашали
сукладно тим одговорностима.“1
Уочљива разлика у ставовима два кључна команданта ЈНА на
дубровачком фронту, јасно указује на одговорност за напад на
Дубровник, али и на скривене разлике у ратној стратегији Србије и
Црне Горе. Пуковник Милан Гверо,2 портпарол ССНО, саопштио
је да на Дубровник „од стране ЈНА није пала ни честица прашине“.
Све информације о наводном бомбардовању назвао је „перфидним
дезинформацијама срачунатим на блаћење ЈНА у врло деликатном
тренутку преговора“. Због „провокације хрватских оружаних снага“
ЈНА је била принуђена да одговори у рејону Срђа.3

2 Милан Гверо (Ступари, срез Мркоњић Град, 4. децембар 1937. – Београд,
17. фебруар 2013). Завршио Војну академију ЈНА, Високу школу политичких
наука (ту је стекао титулу магистра политичких наука) и Школу народне одбране
(1983). У Политичкој управи ССНО радио је од 1. септембра 1988. године.
У чин генерал-мајора унапређен је 11. децембра 1991. (Трибунал: Перишић, доказ
П01899. Картон персоналних података).
3 Политика, 7. децембар, 9.
Са генералом Стругаром 6. децембра се састао и Колм Дојл,1 шеф | 339
Посматрачке мисије Европске заједнице за Босну и Херцеговину.
Он је сусрет описао следећим речима: „Генерал је био узрујан због
онога што је сматрао да се дешава у Дубровнику. Рекао ми је да је
прибјегао паљби на град. Генерал Стругар је оптужио паравојне
снаге на територији Босне које нападају јединице савезне армије
и нагласио да овај рат воде људи који више нису под контролом бо-
санских власти. Генерал ми је рекао да је он гранатирао Дубровник
тога дана. Оправдао је то као одговор на напад на његове војнике.“2
Током 7. децембра вођена је преписка о месту одржавања
састанка. Рудолф се прво јавио у 09.30 сати и Јокићу саопштио да
према поверљивим информацијама „они који не желе мир на ово-
ме подручју планирају угрозити преговоре, па пријети и опасност
за животе преговарача. Предлажемо стога да се преговори обаве
на мору, у близини Цавтата, на броду вашем или нашем“.3 Рудолф
се поново јавио у 10.15 сати и предложио да дође бродом „Крила
Дубровника“. Због буре у том рејону, Јокић је предложио Сребрно
„где ћемо Вас прихватити и одржати разговор. Потврђујемо сигур-
ност брода до луке и назад, као и Вашу сигурност“.4 Рудолф је у 11.00
сати потврдио долазак у Сребрно,5 али је састанак ипак одржан у
близини Цавтата.
У међувремену је адмирал Јокић, у 13.00, саставио извештај
за 1. управу (управа за вођење ратних операција) Генералштаба
Оружаних снага („за генерала Симоновића“).6 Описао је „општу
тактичку ситуацију“ следећим речима: од 10. новембра 472. бригада
стално је била „провоцирана ватром са Срђа (снајпери, митраљези
и топ 20 мм) и привлачењем извиђачких група па су присиљене
непосредно осветљавати испред свог положаја“; те провокације
изазвале су велику нервозу код војничког и старешинског састава
„те су желели да се проблем Срђа реши и отклони опасност“; од
1 Colm Mary Doyle (1. мај 1947), потпуковник армије Републике Ирске, члан
различитих мисија Уједињених нација од 1968. године.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П515.1. Изјава Колма Дојла Трибуналу дата у
разговорима вођеним од 25. до 27. јула 1995. године.
5 Трибунал: Стругар, доказ P170 .
6 Генерал Драгољуб Симоновић, од 1992. (у чину генерал-пуковника), заменик
начелника Генералштаба Војске Југославије.

340 | поноћи 6. децембра трајала је непрекидна снајперска, митраљеска и
повремена артиљеријска ватра са Срђа од које је један војник поги-
нуо а један рањен; капетан Ковачевић је процено да је „непријатељ
превршио сваку меру а да је ватра погибељна за јединицу“, па је од-
лучио да нападне Срђ и „елиминише опасност“; капетан Ковачевић
је накнадно изјавио да му ту акцију нико није одобрио, као и да је од
капетана Зеца упозорен да поштује апсолутни прекид ватре, али да
се руководио „општим планом дејства“ у оквиру којих је планиран и
препад на Срђ ако дође до прекида примирја и ако се створе услови
за то; напад на Срђа почео је у 06.00 часова; два сата касније делови
472. бригаде избили су у објекат Срђ и водили борбу са хрватским
снагама у бункерима; истовремено је „на наше снаге“ отварана
минобацачка ватра из Дубровника; Ковачевић је затражио помоћ,
па је у дејство ступио Трећи батаљон 5. пролетерске моторизоване
бригаде, под командом потпуковника Мирослава Јовановића, који
је директно тукао само циљеве ван старог града; у 11.00 команда
ВПС Бока наредила је свим командантима прекид ватре, „што су
наше јединице и учиниле у 11.15 часова“; у 14.35 одлучено је да се
снаге капетана Ковачевића повуку са Срђа на првобитне положаје:
„У току акције губици 3/472 су износили пет погинулих и седам
рањених, од чега су три мртва и три рањена били након прекида
подршке, о чему је обавештен и Кризни штаб Дубровника, али
су наставили ватру до 14.30 часова по Срђу. Напомињем да су у
акцији на Срђ јуришним групама командовали активни официри,
а целокупни састав је био од људи војничког и резервног састава
старијих и искуснијих узраста. У 17.15 часова све наше јединице су
се повукле на првобитне положаје. У 18.00 формирана је мешовита
комисија из састава 2. оперативне групе и команде 9. ВПС са циљем
санирања и испитивања узрока и последица догађаја“. Потпуковник
Јовановић је смењен са дужности, а Јокић је за њега написао да је
„изузетно способан и храбар официр“.1
На броду „Крила Дубровника“, недалеко од Цавтата, Даворин
Рудолф и Миодраг Јокић потписали су 7. децембра, у 15.35 сати,
документ о примирју. Они су се договорили да у „целости строго
поштују прекид оружаних борби“ на читавом подручју општина
Метковић и Дубровник. ЈНА је прихватила да напусти Срђ; дого-
ворено је именовање заједничке комисије за поједине секторе која
ће контролисати спровођење споразума, као и слободна пловидба | 341
луком Груж за промет путника и терета, уз претходну најаву и кон-
тролу од стране лучких власти Дубровника и представника ЈНА.
Такође је договорено да се отвори свакодневна бродска линија
Дубровник–Цавтат и обратно, и успоставе бродске везе Дубровника
са острвима Колочеп, Лопуд, Шипан и Мљет. Гарант споразума
била је Посматрачка мисија Европске заједнице.1
Чланови Посматрачке мисије били су, очекивано, оштри према
адмиралу Јокићу. Пер Хвалкоф је инсистирао да у споразум уђе и
став о слободи кретања посматрача Европске заједнице: „Адмирал
Јокић је то прихватио и рекао да можемо да идемо где год желимо,
што је интересантно да је рекао. Такође сам изнео оштар протест
због јучерашњег флагрантног кршења прекида ватре и нарочито
сам напоменуо да су Стари град, болнице, самостани, хотели,
приватне куће, хотел ’Аргентина’ и један брод са јасно истакнутом
заставом ЕЗ били изложени тешком гранатирању. Адмирал Јокић
је одговорио, као и факсом прошле ноћи, да је једна јединица
наступила по сопственом нахођењу и да је измакла контроли, што
је невероватно кад се узме у обзир цела акција. Међутим одлучио
сам да прекинемо расправу по том питању. [...] Уколико адмирал
Јокић прихвати нашу слободу кретања, то може да значи, и треба-
ло би да значи да прихвата присуство посматрача на страни ЈНА.
Уколико је то случај, наш план може да се спроведе. Чињеница да
је наводно адмирал Јокић био позван у Београд и да је учествовао у
преговорима, може да укаже на промену утицаја генерала Стругара
који је заговорник непопустљивог става. Међутим, то такође може
да значи да је данашњи споразум још једно тактичко одлагање како
би се добило на времену и како би нас изиграли.“2
На конференцији за српске медије одржаној сутрадан, Јокић
је изложио званичну верзију последњих догађаја, за коју је 12 го-
дина касније, на суђењу у Хагу, рекао да је била мимо његове воље.
Командант ВПС Бока прво је објаснио зашто ЈНА одустаје од

2 Трибунал: Стругар, доказ П61.37. – Капетан Зец је истога дана наредио
стриктно поштовање договореног прекида ватре: „Старешине из команде 9.
ВПС вршиле су обилазак и разговор са борцима 3/472. мтбр. Губици које је
имала ова јединица неповољно утичу на њен морал. У јединици се осећа умор
због дуготрајног боравка у веома неповољним условима“ (Трибунал: Стругар,
доказ Д112. Извештај команди 2. оперативне групе).

342 | Срђа, што је означило фактички пораз ЈНА на дубровачком фронту:
„Војнички гледано, у садашњем распореду снага, односно окружењу
Дубровника од стране ЈНА, гардијско утврђење на Срђу нема ника-
кав значај. Ми смо, истина, у претходним разговорима тражили да
паравојне снаге повуку делове својих формација, односно да на Срђу
остане само њихова осматрачница пошто су стално провоцирале и
гађале наше јединице које су удаљене 300–500 метара од гардијске
тврђаве. Наш захтев је уследио и због тога што се на Срђу налазе
најмилитантнији плаћеници који су доведени у Дубровник. Но, у
току је подробно испитивање овог случаја.“1
Разлоге за гранатирање Дубровника од 6. децембра свео је
на самовољни поступак капетана Ковачевића (његово име није
споменуо, већ је употребио израз „командир јединце“) који није
имао одобрење да дејствује, али је, и то само са мањим деловима
своје јединице, одлучио да заузме тврђаву на Срђу, „што му је по-
сле жестоке и тешке борбе, успело“. Тада је из самог Дубровника
на ЈНА отворена ватра из свих оружја, посебно из минобацача и
топова који су били лоцирани уз хотеле, на прилазу старом језгру
града, као и на тврђави. Највећа ватра отворена је из старе градске
луке, из хотела „Либертас“ и „Петка“, са Бабиног кука и Лазарета:
„Ватра гардиста била је толико снажна да је јединица на Срђу имала
нове губитке. Старешина на Срђу је наредио дејство оружја мањег
калибра по положајима одреда гардиста да би избегао већа рушења у
граду. Ниједна граната из топова већег калибра није испаљена. Тада
је из Дубровника дошао захтев, односно молба, за обуставу ватре.
Тако је у 11.15 часова прекјуче наређено прекидање ватре од стране
ЈНА. Али, морам да кажем да су паравојне формације и даље пуцале
током читавог поподнева. Команда је, такође, наредила и повлачење
јединице ЈНА са Срђа. Уз садејство других јединица, војници који
су заузели Срђ враћени су на полазни положај већ око 17 часова.“2
Јокић је рекао да није ником упућивао никакво извињење („а
и због чега“), али је изразио жаљење због жртава на обе стране,
„што је људски и од чега нико не може побећи“. Саопштио је да је
Команда ВПС Бока послала групу официра са сниматељем која ће
са хрватским властима установити право стање и стварна оштећења
„за која мислимо да су много мања него што се приказује. Све је
1 Наведено према: Политика, 9. децембар 1991, 7.

2 Исто.
то смишљено: на предње положаје доведени су они који треба да | 343
испровоцирају војнике да пуцају по граду, а ми смо дејства по граду
стално и увек забрањивали, јер нама није циљ заузимање града већ
његова демилитаризација“.1
Генерал Радомир Дамјановић је у име команде 2. оперативне
групе у исто време, на конференцији за штампу у Требињу, рекао
како је ЈНА од почетка сукоба настојала да Дубровник, као светску
културну баштину, заштити од разарања, али је хрватска страна
свакодневно провоцирала и нападала положаје ЈНА; у Дубровнику
је 6. децембра дошло до сукоба између хрватских паравојних фор-
мација, па је због тога уследио напад по положајима ЈНА „са Срђа,
Бабина кука, из многих паркова, испред хотела. Узвратила је само-
иницијативно једна наша јединица након што је претрпела и доста
губитака, због чега се извињавамо, а што се тиче три гранате које
су испаљене по жариштима у пределу старог града, у року од дан,
два испитаћемо где су пале и на шта су дејствовале“. Дамјановић
је рекао и да су дим и пламен приказани на хрватској телевизији
„чиста намештаљка, јер дим од гранате не може бити онакве боје,
а све је и овај пут срачунато да се добије што више у пропаганди
против Армије“.2
Током 9. децембра, представници ВПС Бока (мајор Радојко
Бошковић, референт за морално васпитање, поручник Драгиша
Пешић, правник у Команди ВПС, и Саво Јовановић, професионални
камерман Телевизије Црне Горе) обишли су стари део Дубровника
у периоду од 11.00 до 14.00 сати. У извештају који је Јокић пот-
писао и доставио адмиралу Бровету, наведено је да су „видљиви
трагови“ оштећења појединих стамбених објеката од граната мањег
калибра („оштећења су мања и у кратком времену могу се попра-
вити“). Уочена су оштећења на цркви Св. Влаха, на Страдуну, на
кући Руђера Бошковића („балкон порушен и један надпрозорник
лакше оштећење“), пет стамбених зграда је изгорело; „фрањевачки
манастир – три поготка у кров, три оштећења на балкону и једно
оштећење на зиду апотеке манастира, није оштећена ни једна књига“;
у башти ресторана „Јадран“ видљива су три оштећења, два на крову и
један на плочнику; палата Спонза – „два незнатна оштећења и двије
мање рупе на крову“; горњи део градског звоника мање оштећен;
1 Наведено према: Borba, 9. decembar 1991, 2.

2 Исто, 3.

344 | „градско кино – три мања оштећења (рупе на крову)“; градска
Катедрала – ожиљак на централном делу без оштећења, рука статуе
свеца одломљена; градска лука – потпаљено неколико чамаца, а на
самој обали изгореле су три барке и једно возило; северни део гра-
да, комплекс стамбених зграда, видљива оштећења – мање рупе на
крововима: „Настала оштећења лоцирана су уз помоћ и присуство
градских власти Дубровника и чланова Мисије Европске заједнице.
Мишљење комисије је да оштећења на културно-историјским спо-
меницима нису већих размера. Не може се са сигурношћу навести
порекло свих оштећења, као ни именовати починиоце јер је очиг-
ледно да многа не потичу од напада изван старог градског језгра.“1
•••
Дубровник је опкољен и нападнут од стране ЈНА без неког
јасног војног оправдања. Опште место стратешког плана ЈНА за
пресецање Хрватске сугерише да је била потребна једна операција за
одвајање јужне Далмације од остатка земље, уз блокаду дубровачке
луке на њеном врху. Али, осим што је за то било више него касно,
тамо није било објеката ЈНА ни српског становништва које је тре-
бало бранити. Други разлог за операције на дубровачком ратишту
тицао се посебних црногорских интереса који нису били усклађени
са службеним Београдом. О томе ће детаљно бити писано у тому о
мировној конференцији у Хагу.
Напад на Дубровник произвео је праву катастрофу у односима
ЈНА са западном јавношћу и довео до потпуног губитка веродостој-
ности њене улоге на којој је она још увек истрајавала. Првобитни
план предвиђао је слом хрватских снага за највише пет дана, али
се већ првог дана рата показало да је то потпуно неостварљиво.
ЈНА се, поред својих хроничних унутрашњих слабости, суочила са
добро организованим отпором који је био знатно припремљенији
и интензивнији од општег наратива у хрватској историографији и
јавности уопште да се народ Дубровника сам бранио. Осим тога,
стратези ЈНА, слично као и у Словенији, били су запањени разорном
снагом антијугословенства код хрватског становништва, посебно
у залеђу Дубровника.
Током припрема операција на југу Хрватске, идеја о стварању
тзв. Дубровачке републике имала је истакнуто место у српској и
црногорској пропаганди. О томе су режимски медији и у Србији и у | 345
Црној Гори интензивно писали у јесен 1991, што би могло да значи
да се о томе размишљало и у појединим структурама власти. Једна
група Дубровчана из Београда иницирала је идеју о формирању
Републике Дубровник. Српски медији су објавили и један проглас
који је најављивао „оснивање Републике Дубровник која је у саставу
Републике Југославије“, како би се наставила традиција Дубровачке
Републике која је „укинута 1808. од стране Царевине Француске“.
Народна странка Црне Горе пласирала је идеју да се Дубровнику
врати „вјековна самосталност и независност“. Новак Килибарда је
изјавио да су предузете и конкретне мере како би се народу те регије
омогућило да се изјасни о својој будућности, јер од свих аутономија
у Југославији, Дубровачка Република има највише историјског раз-
лога да постоји. Килибарда је закључио да „Дубровачка Република
треба да буде тампон зона између Црне Горе и Хрватске, те да би
било погибељно да се војска повуче са дубровачког фронта док се
простор потпуно не демилитаризује“.1
1 Наведено према: Dubrovnik: „Rat za mir“. Biblioteka Svedočanstva, br. 24,

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, 9. – О тим догађајима Новак
Килибарда је 2001. рекао следеће: „Потпуно је погрешан утисак који је формиран
у јавности, да је то био покушај насилног отцјепљења дијела територије и на њему
формирања Дубровачке републике, попут САО Крајине или било какве друге САО.
У овом случају напротив, формирао се политички покрет који је за програмско
начело имао обнављање Дубровачке републике, по свим демократским начелима
са референдумом као коначним чином изјашњавања грађана са те територије. И
нијесам ја генерисао ту идеју, јер је она одавно присутна на тим просторима. За
вријеме Титове Југославије суђено је у Дубровнику људима који су промовисали
ту идеју. Та идеја је и данас присутна у политичком животу Дубровника. За ову
идеју у Народној странци највише су били заинтересовани чланови странке из
Херцег Новог из чисто прагматичних разлога, да у случају распада Југославије имају
границу са господом из Дубровника а не са фрустрираним националистима, како
је тада изгледала Туђманова ХДЗ. Покрет је као политичку организацију основао и
водио г-дин Александар Аполонио, угледни грађанин Дубровника, некада државни
тужилац у Дубровнику, културан човјек у поодмаклим годинама који говори више
страних језика. Моје ангажовање се сводило на помоћ око штампања плаката на
којима је писало ’Република – Дубровник’ са грбом старе Републике и неколико
стотина образаца – позивница за Скупштину. Био сам присутан на Оснивачкој
скупштини покрета на којој сам као гост поздравио присутне, подржао идеју,
добио спонтан аплауз и мислим да сам у том тренутку био једини Србин коме су
добровољно аплаудирали Хрвати. [...] Цијеним да у свему овоме није било никаквих
инкриминисаних радњи које би заслуживале зблажњавање јавности или ништа
слично, јер се радило о чистој политици, која није припремала никакву силу или

346 | У Цавтату је, у хотелу „Кроација“, 24. новембра пред, како је
известила Политика, 200 грађана основан Иницијативни одбор (11
чланова) Покрета за демилитаризацију и аутономију Дубровника.
Српска пропаганда је говорила да је први пут после 185 година одржан
скуп на коме се говорило о поновном оснивању Дубровачке републи-
ке, да је још од 1806, када је Наполеон „разорио“ републику у народу
„остала жеља“ за самосталношћу. Прокламована намера била је да
Дубровачка република, на територији од Неума до Превлаке, остане
у саставу Југославије и претвори се у бесцаринску зону јужне Европе.1
Први председник Покрета за аутономију Дубровника био је
Александар Аполонио.2 Он је рекао како је дошло време да „мало
подигнемо главе и кажемо да Дубровник и дубровачки крај припа-
дају Дубровчанима који треба да одређују његову судбину. Доста
је нама управљано извана“. Скуп су поздравили Митар Чворовић, у
име Народне странке Црне Горе, и Немања Курдулија, командант
места у Цавтату.3
Последњи састанак Одбора одржан је 5. децембра у Цавтату.
Тада су три члана одбора (Томо Жанетић, Божо Враголов и Мато
Мишо Морети) поднела оставке. Прва двојица су то урадила из
„здравствених разлога“, а Морети је изјавио да ће свој рад наставити
искључиво под окриљем организације Црвеног крста (повратак
избеглица и брига о њима, стварање услова за нормалан живот)
па тек онда њихово изјашњавање о будућности Дубровника, а
не никаква политичка активност. У Одбору су остали Аполонио,
Иво Ланг, Мирко Вујачић, Угљеша Јовић, Доменика Ракелић, Иво
Шепаровић и Зденко Ботић.4
Руковођење Одбором преузео је Иво Ланг, у кога је српска
пропаганда полагала последње наде: „Одбор Покрета за аутоно-
мију Дубровника наставља да ради. Никакве претње из Загреба и
мисе фратара из Цавтата, уз преклињање верника да се супротставе
побуну како неки желе то да прикажу“ (http://www.montenegrina.net/pages/pages1/

istorija/ cg_od_1990/ispovijest_novaka_kilibarde).
2 Александар Аполонио (1916–2001). Отац Виргилио, Истранин из Пирана, а
мајка Дубровчанка Марица, рођена Шуковић. Адвокат, а затим окружни тужилац
у Дубровнику, у Хрватској је осуђен на 12 година затвора. Склонио се у Цавтат,
умро је у Београду, a сахрањен у родним Каменарима у Црној Гори.
4 Политика, 6. децембар 1991, 9.
замисли о дубровачкој аутономији, неће нас поколебати. Наша је | 347
жеља да живимо у добрим, комшијским односима са Црногорцима
и Херцеговцима. Те односе је нарушила Туђманова политика и
ми не кријемо да смо против ње. Али, никада се нећемо служити
Туђмановим методама да остваримо своје замисли. Радићемо да
створимо нормалне услове за живот, а то подразумева и услове за
демократско изјашњавање грађана. Добро ми је познато да нема
Дубровчанина који не прихвата идеју о аутономији овога краја,
али исто тако добро знам да је Туђман са својим гардистима завео
страховладу и да народ не сме да каже што мисли.“1
Друга дугорочна негативна последица тицала се извршене
пљачке од стране припадника Територијалне одбране Црне Горе
и добровољаца ЈНА која је била мотивисана и похлепом и завишћу
људи из нижих слојева друштва који нису били спречени одгова-
рајућим дисциплинским мерама. Међународна реакција на војну
операцију око Дубровника у огромној мери је пољулала репутацију
ЈНА и продубила политичку изолацију власти у Београду, иако су у
невојничком и неморалном понашању предњачили резервисти из
Црне Горе. Како пише С. Павловић, ратни плен је укључивао многе
ствари: од фризијских крава, посуђа од ростфраја, расхладних уређаја
за нове кафиће по црногорском приморју, електронске опреме за
дискотеке, преко видео-рикордера и музичке опреме, аутомобила
и новца из приватних кућа, до колекције златних и платинастих
плоча Терезе Кесовије. У операцији „ослобађања“ Конавала и
Дубровника, комплекс хотела „Вртови сунца“ у Купарима био је
буквално испражњен, а намештај и опрема завршавали су на црно-
горском црном тржишту, или су доношени на поклон црногорским
државним институцијама и организацијама.2
Црногорски ратни репортери забележили су следеће речи
једног резервисте: „Што се тиче пљачке, то се зна. То је срамота.
То ни дивље хорде не би радиле. Потоци алкохола, разбацане штеке
страних цигарета, пршуте, видео-рекордери, телевизори. Што је
најстрашније, нико од старјешина ни једног тренутка није рекао
1 Исто. – У разговору за Политику 14. децембра, Аполонио је рекао да је

остварење замисли о Дубровачкој републици могуће само демилитаризацијом
и деблокадом Дубровника: „Тек тада, оно што је увек било у основи Дубровачке
републике, а то је слобода, опет ће да постане застава древног града, а народ ће на
демократски начин да одреди своју будућност“ (Политика, 15. децембар 1991, 7).
2 S. Pavlović, „Opsada Dubrovnika“.

348 | немојте то радити. Кажем мом поручнику: ’Видиш ли што раде?’
’Нека их’, каже он, ’нека мало издуше.’ Уђем у ту руљу и питам има
ли ко да ми да чашу ракије: ’Какву чашу’, рекоше сви, ’ево ти фла-
ша. Виски – Балантајн’. Питам, ’одакле је ово?’: ’Из самопослуге.
И ми се самопослужујемо.’ Чак су се дијелиле и тренерке. Питам,
’људи шта ово радите?’ А они: ’Ово све треба опљачкати, они нас
пљачкају 50 година, то се мора наплатити.’ Опет нико од официра
не интервенише. Причало се чак да је један војник ухапшен на
Дебелом бријегу приликом транспорта украдене робе, а да је код
једног другог нађено 150 милијарди у девизама и два-три кила злата.
И не само што се пљачкало, већ се све и палило.“1
О ратном плену бринуо се генерал Стругар. Он је 22. децембра
1991. наредио Команди ВПС Бока, Титоградском корпусу и Штабу
Територијалне одбране Црне Горе да предузму хитне мере да се
постојећи сабирни центри за „прихват заплењених и одузетих ма-
теријалних средстава до максимума физички обезбеде“ и да се орга-
низује евиденција и контрола улаза и излаза материјалних средстава:
„По потреби формирати нове сабирне центре, односно проширити
постојеће јер се очекује знатан прилив материјалних средстава. Строго
се забрањује издавање било каквих материјалних средстава из сабирних
центара, било војним јединицама и установама, физичким или правним
лицима без дозволе органа за цивилну управу ове команде. На подобан
и погодан начин позвати припаднике оружаних снага и грађане који
су противправно присвојили материјална средства, било које врсте,
а посебно оружје и муницију, да иста врате и предају најкасније до
15. јануара 1992. године. У овом случају, против лица која врате ма-
теријална средства неће се предузимати мере кривичног гоњења.“2
1 Monitor, 12. novembar 1991. – Владимир Јовановић је 1997. писао: „Многи

црногорски резервисти, згађени оним што су видјели и доживјели у тзв. дубровачкој
операцији, с видним траумама и у пијаним ноћима, описују ужас хистерије пљачкања
свега и свачега, као ’најезду скакаваца’. Пљачкали су се прозори, теписи, WC-шоље,
бијела техника, видео-рикордери, храна, пиће, керамичке плочице, паркети. Конвоји
приватних аутомобила, изнајмљених и позајмљених шлепера и аутобуса, кретали су
се из Конавала за Црну Гору, у помоћ резервистима су прискакали рођаци, кумови и
братственици, да се ’зафати што више’, ’да не остане, не ваља’. С аеродрома Ћилипи
резервиста из Никшића однио је и покретне мердевине“ („Bulatović je talac strategije
’rat za mir’”, http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Aug97).
2 Трибунал: Стругар, доказ П112. – Генерал Стругар је пензионисан 25. августа
1993, а генерал Дамјановић, његов некадашњи помоћник, постављен је за начелника
неутицајног сектора за односе са УНПРOПФОР-ом. Дамјановић је пензионисан
Адмирал Јокић је 28. децембра наредио да се у рејону Суторинског | 349
поља, у мотелу „Виногради“, формира сабирни центар за „прихват
ратног плена“. Обезбеђење центрa требало је да врши пет војних
полицајаца, а строго је забранио издавање било каквих материјалних
средстава, било војним јединицама и установама или физичким и
правним лицима без дозволе органа за цивилну управу команде 2.
oперативне групе. За „исправан рад“ центра одговорни су били
пуковник Петар Драгићевић и капетан фрегате Хусо Кунић.1
У наређењу од 22. јануара 1992. Јокић је критиковао злоупотре-
бе око начина прикупљања ратног плена и одузете имовине. Због
тога је наредио да се сва опрема и материјална техничка средства
доносе искључиво у мотел „Виногради“, а забранио је да се средства
поклањају било коме. Опрему је касније требало продати, а новац
употребити за израду споменика погинулим борцима и помоћ
њиховим породицама.2
У измењеним историјским условима, у припремним разговори-
ма за сведочење против Слободана Милошевића пред Трибуналом,
Никола Самарџић је октобра 2000. рекао да је службена Црна Гора
на 14. седници Врховног савета одбране Савезне Републике Југославије одржаној

11. октобра 1993; у пензију је требало да иде 31. децембра исте године (Трибунал:
Хаџић, доказ П03097. Стенографске белешке). Потом је тражио да, пре формалног
одласка у пензију, буде ванредно унапређен у чин генерал-потпуковника. О томе се
расправљало 25. децембра 1993, на 16. седници ВСО. Генерал Момчило Перишић,
начелник Генералштаба Војске Југославије, рекао је да за то нема законских услова,
као и да није заслужио да буде унапређен. Момир Булатовић: „Мене брину ова
појединачна обраћања. Као да смо ми у Врховном савету одбране неки сервис да само
унапређујемо. Рецимо, Дамјановић пише нека писма против мене; не пише их мени,
него их пише другима. То нема смисла. И сада такав генерал очекује унапређење.
То је смијешно!“ Генерал Стругар је истовремено тражио да му се додели још једна
„стамбена јединица“. Генерал Перишић је приметио да Стругар већ има четири
стамбене јединице. Булатовић је одговорио: „Он има стан у Подгорици.“ Павле
Булатовић је рекао да је Стругар вратио тај стан, а Момир Булатовић је реплицирао
да га није вратио већ да га је откупио: „Чак је хтео да откупи комплетан намјештај, па
му нисмо дали. Он се обратио са захтевом – емотивно је везан за фрижидер и хоће
ствари да откупи (смех). Дакле, има стан у Подгорици, кућу има, има стан у Београду,
има стан (не чује се место). Плус тога има јахту коју је украо и регистровао на своје
име“ (Трибунал: Милошевић, доказ П00781. Стенографске белешке).
2 Трибунал: Стругар, доказ П113. „Војна тајна. Поверљиво“. – Јокић је
пензионисан 8. маја 1992, приликом другог обрачуна власти Србије са генералским
кором бивше ЈНА, о чему ће бити писано у наредном тому.

350 | „пренадувала“ стратешки значај Превлаке и опасност која прети од
Хрватске и да је то било оправдање за напад на Дубровник. Самарџић
је опширно говорио и црногорској страни рата, потпуно другачије
од ставова које је заступао док је био министар иностраних послова.
Рекао је да је Мило Ђукановић много више од Булатовића подржавао
Милошевића, да је од средине 1991. имао бројне контакте са вођама
босанских Срба и да је, заједно са својим братом Александром, „допре-
мао оружје“ из иностранства за Србе у Хрватској, касније и у Босни
и Херцеговини: „Кад је реч о томе зашто су Булатовић и Ђукановић
с таквим одушевљењем прихватили Милошевићеве планове, мислим
да за то постоји више разлога. Булатовић је волео да буде председник
Црне Горе. Он је желео да задржи ту функцију, а то је значило да ропски
подржава Милошевића, без обзира на све. Ђукановић је, с друге стране,
желео још више да напредује. Он је био изузетно амбициозан и видео
је себе можда као Милошевићевог главног заменика, а једног дана и
наследника, или како ће можда постати владар неких проширених тери-
торија у тој новој ’Великој Србији’. Такође треба разумети да су обојица
били антикатолички и антихрватски оријентисани. Ђукановићев деда
Блажо био је четнички командант и убијен је за време Другог светског
рата. Ђукановић га је поштовао и заправо је своме сину дао име по
њему. Булатовићева мајка је била из Херцеговине и њену породицу
су за време Другог светског рата побиле усташе. Она га је подизала
у духу те јаке мржње према Хрватима и католицима уопште. Дакле,
због те комбинације личних амбиција и чисте мржње према свакоме
и свему неправославном, Булатовић и Ђукановић повукли су Црну
Гору Милошевићевим путем у катастрофу.“1
Самарџић је опширно говорио и томе како је Црна Гора ушла
у рат против Хрватске и покренула нападе на Дубровник, а да се
томе наводно једини супротставио Крсто Ђуровић и да је због тога
убијен од стране припадника тајне службе ЈНА: „Он се жестоко
противио тој операцији и, што је значајно, био је одсутан са седнице
владе одржане 1. октобра када је Црна Гора увучена у рат. Уместо
тога, присутан је био Јокић који је потпуно подржавао напад и који
ће касније постати Ђуровићев наследник. Штампа је писала да су
Ђуровића убили Хрвати док је био у хеликоптеру, али ми је његова
сестра рекла да га је убио КОС. Испричала ми је да је разговарала
са особама које су биле присутне у време његове смрти и да је он
убијен. На основу свог знања не могу да кажем шта се догодило, | 351
али могу да кажем да је Јокић у року од једног сата већ био спреман
да преузме његову командну дужност. Такође знам да је Ђуровић
јавно изјавио да никад не би могао да нападне братску Хрватску.“1
Слику о Ђуровићу као невољном ратнику подржао је и Нојко
Мариновић када је Трибуналу објашњавао како је напустио ЈНА.
Изјавио је да је о својој оставци са Ђуровићем разговарао 18. септембра
у Кумбору: „Рекао сам му да сам одлучио отићи у Хрватску и да више
не могу служити у ЈНА чисте савјести с обзиром на то како се војска
сада понаша. Све до тада он је сједио за својим столом и неколико
пута је показао према пепељари. Прво сам помислио да ми показује
да слободно запалим ако то желим, али након што сам рекао да идем у
Хрватску, одмакнуо се од пепељаре и почео тише говорити. Тада сам
схватио да ми je показивао према прислушном апарату у пепељари.
Након што се премјестио у другу столицу, упитао ме је: ’Мислиш ли
ти да бих ја доиста напао Хрватску? Моја супруга је Хрватица. Моја
дјеца су тамо рођена и школована и тамо још и сада раде.’ Кад је то
рекао, видио сам сузе у његовим очима. Поштовао сам га и оно што
ми је рекао сматрао сам истинитим, али рекао сам му да је моја одлука
чврста. Кад смо се растајали примјетио сам да плаче.“2
•••
Због ратних дешавања на Јадранском мору адмирал Миле Кандић
је на судском процесу у Сплиту (у одсуству му је суђено заједно са
још 32 припадника ЈНА), осуђен на 15 година затвора. У пресуди
саопштеној 14. септембра 1993. писало је да је Кандић „спроводио
1 Исто. – Самарџић је од 8. до 10. октобра 2002. сведочио против Милошевића.

Рекао је да у историји Црне Горе није било „грднијег и срамотнијег чина од напада
на Дубровник“. Тај напад је означио као „ничим изазвану срамотну агресију на
средиште хрватске и свесловенске цивилизације и културе“. Оптужио је генера-
ла Стругара за кршење „моралног кодекса црногорства“. Говорио је и о великој
улози Хрвата из Хрватске и Боке који су давали „непроцјењив допринос развоју и
учвршћењу независне и слободне државе Црне Горе, неизбрисиви печат развоју
црногорског права и културе“. Посебно је остало упамћено суђење од 10. октобра.
Самарџић је у хашку судницу три дана улазио уз помоћ штапа, јер су му због шећер-
не болести ампутиране обе ноге. Милошевић је испитивање Самарџића тога дана
закључио питањем: „Је л’ знате, господине Самарџићу, српску народну пословицу
’у лажи су кратке ноге’, јесте научили то још као дете?“ („Transkripti suđenja pred
MKSJ“, 24). Никола Самарџић је преминуо 25. децембра 2005. у Сиднеју.

352 | одлуке о стварању тзв. Велике Србије на територију суверене и са-
мосталне Републике Хрватске, а које су у себи садржавале и потпуно
опкољавање свих лука и градова на Јадранском мору, те упорабу силе
и терора спрам цивилним становништвом и његовој имовини“.1
Уз адмирала Кандића, судило се и Николи Ерцеговићу, командан-
ту флоте ратних бродова, Дојчилу Исаковићу, заменику команданта
ратне луке „Лора“, Љубиши Беари, начелнику Контраобавештајне
службе, Јовану Стругару, команданту касарне у Дивуљама, Томиславу
Стаматовићу, начелнику цивилне и војне контроле летења у ваздушној
луци у Каштелима. Пред суд су изведени само генерал-мајор Никола
Младенић (ухапшен је 24. октобра 1992. у Хрватској), осуђен на
12 година, и заставник Иван Томаић, администратор на разарачу
„Пула“, против кога је оптужба одбачена. Врховни суд је следеће
године Кандићу казну повећао на 20 година, а истовремено је укинуо
пресуду за 17 лица због недостатака доказа.2 Генерала Младенића
је маја 1997. помиловао председник Хрватске.
Према подацима Трибунала у Хагу, у Дубровнику „и око
Дубровника“, у периоду од 1. октобра до 6. децембра 1991, страдала
су 43 цивила. Трибунал је истовремено прихватио хрватске податке
да су од 824 зграде у Старом граду пројектилима погођене 563, да је
директним погоцима оштећено 438 кровова, а крхотинама пројек-
тила 262. На фасадама зграда и на поплочаним улицама и трговима
евидентирано је 314 директних погодака, а ватром је у потпуности
уништено девет зграда. Институт за обнову Дубровника и Унеско
проценили су 1993. да укупни трошкови рестаурације јавних зграда
и приватних кућа, верских објеката, улица, тргова и фонтана, беде-
ма, градских врата и мостова износе 9.657.578 америчких долара.3
Трибунал је 2. октобра 2001. јавно саопштио оптужницу, коју је
22. фебруара те године потписала Карла дел Понте, због гранатирања
Дубровника од 6. децембра. На оптужници су били Павле Стругар,
Миодраг Јокић, Милан Зец (оптужница против њега повучена је 26.
јула 2002. због недостатка доказа)4 и капетан Владимир Ковачевић.
1 http://www.centar-za-mir.hr/wp-content/uploads/2013/12/CC-Verdict4.pdf.
2 Исто.
3 Трибунал: Стругар. Трећа измењена оптужница.
4 Зец је у јуну 1994. унапређен у чин контраадмирала, а 5. октобра 1994. именован
је за команданта Југословенске ратне морнарице. У децембру 1996. унапређен је у
чин вицеадмирала. Пензионисан је 31. јануара 2001. као командант Југословенске
ратне морнарице.
Ковачевић је ухапшен 25. септембра 2003. у Србији. Претходно | 353
је намеравао да се доборовљно преда, али је одустао од тога. У Хаг
је пребачен 23. октобра. На привремену слободу, у трајању од шест
месеци, пуштен је 3. јуна 2004. (одлука је донесена дан раније).
Приликом доношења ове одлуке, Претресно веће је узело у обзир
лекарски извештај о Ковачевићевом психичком здрављу који су при-
премила два медицинска вештака које је именовао Трибунал и који
је достављен 17. децембра 2003, као и извештај који је 18. фебруара
2004. доставио психијатар кога је ангажовала одбрана. Претресно
веће је констатовало да извештаји у великој мери поткрепљују налаз
да Ковачевић „тренутно пати од тешког психичког поремећаја“ који га
чини неспособним да се изјасни о кривици и присуствује суђењу и да
је препоручено да му се обезбеди хитно лечење у некој психијатријској
установи. Претресно веће је узело у обзир и писмо које је 1. јуна 2004.
поднео Савет министара Србије и Црне Горе којим је прихваћено да
се Ковачевић лечи на Војномедицинској академији у Београду.1
У априлу 2006. Трибунал је утврдио да Ковачевић није спосо-
бан да се изјасни о кривици и да му се суди. Веће за прослеђивање
Трибунала је 17. новембра 2006. његов предмет проследило влас-
тима Србије, што је био први такав случај. Веће је закљичило да у
Србији постоје механизми за трајно посматрање Ковачевићевог
здравственог стања и поновно покретање поступка против њега
уколико постане способан за суђење.2
Стругар се добровољно предао 21. октобра 2001. године. На
привремену слободу, због здравствених проблема, пуштен је 21.
децембра исте године. У притвор се вратио 12. децембра 2003, уочи
суђења које је почело четири дана касније. Првостепеном пресу-
дом, изреченом 31. јануара 2005, на коју су се жалили и одбрана и
оптужба, осуђен је на осам година затвора. У жалбеном поступку,
Стругар је 17. јула 2008. правоснажно осуђен на седам и по година
затвора. Казну је служио у Шевенингену. На слободу је изашао 20.
фебруара 2009. године. Преминуо је 13. децембра 2018. у Београду.
Миодраг Јокић се Трибуналу добровољно предао 12. новембра
2001. године. Пред одлазак у Хаг изјавио је како мора да демантује
да је Дубровник гађан артиљеријом и рушен „и да смо ми то намер-
но радили наносећи губитке цивилном становништву и рушењем
1 https://www.icty.org/bcs/sid/8417.
2 https://www.icty.org/bcs/sid/8680.

354 | објеката у Старом граду“.1 Два дана касније, на првом појављивању
пред Судом, изјаснио се да није крив; 21. фебруара 2002. привремено
је пуштен на слободу.
Јокић је 28. августа 2003. (месец и по пре заказаног почетка
суђења) признао кривицу по свих шест тачака оптужнице: за убиство
два и рањавање три цивила и за уништење шест објеката који нису
били легитимна војна мета, за наношење штете објектима културе,
религије и уметности. У исказу пред Судом рекао је да гранатирање
Дубровника није била „спонтана акција“ којом се одговарало на ватру
хрватских снага са брда Срђ. У директном испитивању од стране
тужиоца, недвосмислено је изјавио да хрватске снаге у Дубровнику
„нису представљале опасност по ЈНА и нису могле да им нанесу теже
губитке“, сем што су их провоцирале изненадним нападима, „по
систему удари и побегни“, након чега би снаге које су држале град у
блокади „реаговале врло жестоко“. Циљ напада од 6. децембра који
је „самовољно наредио“ капетан Ковачевић био је трострук: одмазда
за погинуле и рањене војнике његове јединице, освета свом бившем
команданту Нојку Маринковићу који је напустио ЈНА и ставио се на
чело одбране Дубровника и „наношење штете Старом граду“. Када
је вест о нападу стигла до Генералштаба у Београду, Јокић и генерал
Стругар су позвани на хитан рапорт код генерала Кадијевића. Он је,
како је 29. марта 2004. сведочио Јокић, био „веома љут“ и замерао им
је да су „непаметно поступили, дозволили да буду испровоцирани, те
да се сада та ситуација мора мудро решити“. Гранатирање Дубровника
је настављено све до повратка Јокића и Стругара из Београда. Према
званичној верзији ЈНА, ватра је прекинута негде око 14 часова, док
је према подацима Кризног штаба Дубровника трајала све до 16.30
сати: „Истина је, мислим, негде на средини.“ На састанку у штабу
2. оперативне групе у Требињу, Јокић је предложио да се ЈНА извини
за гранатирање Дубровника. Генерал Стругар је одговорио да се ЈНА
„неће никоме извињавати, пошто је то била провокација екстремиста
са Срђа који су нападали 3. батаљон и командант је кренуо у напад
да освети своје погинуле и рањене“.2
Тако је, наводно, договорена званична (Ковачевићева) верзија
напада на Дубровник коју је, касно поподне истога дана, изложио
Радослав Свичевић на конференцији за штампу у Требињу: напад су
1 НИН, 15. новембар 2001, 17.

почеле хрватске снаге из рејона Срђ, Лапад и Сустјепан; снаге ЈНА | 355
поштовале су прекид ватре „све до момената док нису били угроже-
ни животи људи“; није отварана ватра по старом делу Дубровника,
„премда се на њих дејствовало из тог региона, посебно из Градске
луке“; било је очигледно да је „хрватско врховништво прибегло
прљавом методу за постизање пропагандног ефекта са циљем да
дискредитује досадашње напоре у решавању дубровачког питања
и да, представљајући Дубровник као жртву, анимира јавност и иза-
зива антиармијску кампању“. Оштећење старог дела Дубровника
смишљено је изазвано са хрватске стране: „Симптоматично је да
је у такозваном протесту који је Кризни штаб Дубровника упутио
Команди Друге оперативне групе наведено да, поред пет кућа које
су оштећене у старом граду, гори и православна црква. Коментар
овоме је сувишан.“1
На питање тужиоца зашто није спровео истрагу о одговорности
капетана Ковачевића који је тада био директно потчињен њему, Јокић
је одговорио да то није могао да учини без наређења 2. оперативне
групе којом је командовао генерал Стругар: „На нивоу ЈНА није
постојала намера да се спроведе било каква истрага.“2
Потом је Јокић сведочио на процесу генералу Стругару и
говорио другачије: „Циљ Дубровачке операције ЈНА није био град
Дубровник. Циљеви те операције су се протезали даље од Дубровника,
до Мостара и долине реке Неретве.“ У току унакрсног испитивања
од стране бранилаца генерала Стругара, Јокић је потврдио већину
теза одбране о војно-политичком контексту у којем се одвијала
дубровачка операција. Потврдио је, тако, да се том операцијом
командовало из Генералштаба у Београду, а не из штаба Друге опе-
ративне групе којом је командовао оптужени Стругар. Рекао је да
је ЈНА имала уставну обавезу да штити територијални интегритет
СФРЈ и да су њени главни циљеви у Хрватској 1991. били да се „па-
ралишу хрватске паравојне формације, деблокирају сви угрожени
гарнизони и спречи организовање хрватских снага за даље нападе.“3
Миодраг Јокић је 18. марта 2004. осуђен на седам година за-
твора (пресуда је потврђена 30. августа 2005). Казну је издржавао
у Данској, а ослобођен је 1. септембра 2008. године.
1 Borba, 7–8. decembаr 1991, 2.

3 http://www.sense-agency.com/tribunal_(mksj)/.

356 | Вуковар
Према исказу генерала Александра Васиљевића Војном суду у Београду

од 18. јануара 1999, ангажовање додатних снага ка Вуковару наређено
је због деблокаде касарне ЈНА: „Дана 14. септембра на састанак ССНО
унет је телеграм који је извештавао о блокади касарне у Вуковару већ
20 дана, да су истрошили резерве хране и воде, да је више војника који
су погинули а не могу да се сахране. Генерал Кадијевић је наредио
адмиралу Бровету да замоли Хенрија Вејнандса да пренесе поруку
Фрањи Туђману о ултиматуму да се касарна у Вуковару деблокира
одмах или ће он бити одговоран за рат великих размера. Вејнандс је
замолио Генералштаб да буде стрпљив у наредна 24 сата, али Хрватска
је одбила да се повинује захтеву и уместо тога је ухапсила неколико
официра ЈНА у Загребу. Туђман је инсистирао да се Хрватска брани
у Вуковару и да она не напада никога. Следећег дана, 15. септембра,
веће јединице ЈНА су биле у покрету и издата је наредба да се касарна
деблокира. То је када је општи напад на Вуковар почео.“1
Касарна у Вуковару деблокирана је током борби 14. и 15.
септембра. ЈНА је избила до Пролетерске и Радничке улице и пове-
зала се са снагама српских територијалаца у насељу Петрова гора.
Наредних дана вођене су мање борбе у којима хрватске снаге нису
успеле да под своју контролу врате Сајмиште, где је била смештена
касарна.2 Одговарајући на питање зашто су борбе настављене, гене-
рал Живота Панић3 је 2001. изјавио: „Она је била деблокирана, али
су стално трајала дејства према касарни. Ако смо ми деблокирали

2 D. Marjan, Domovinski rat, 91. – Ове борбе детаљно су описане у пресуди Вишег суда
у Београду (Одељење за ратне злочине) изречене 1. новембра 2010. Станку Вујановићу,
припаднику одреда ТО „Петрова гора“ (http://www.hlc-rdc.org/Transkripti/vukovar.
html). Вујановић је осуђен на јединствену казну од 20 година затвора.
3 Живота Панић (1933–2003). Завршио је највише војне школе у ЈНА.
Обављао је бројне дужности у оклопно-механизованим јединицама. Током 1991.
постављен је за команданта 1. војне области (1. војишта). Ова војна област у свом
саставу је имала Сарајевски (4.), Бањалучки (5.), Новосадски (12.), Тузлански
(17.), Крагујевачки (24.) и Ужички (37.) корпус, као Команду одбране града
Београда, Речну ратну флотилу, 1. пролетерску гардијску механизовану дивизију,
4. моторизовану и 22. пешадијску дивизију. Пре Панића командант области био
је генерал Александар Спирковски. На суђењу Слободану Милошевићу генерал
Александар Васиљевић је 14. фебруара 2003. сугерисао да је генерал Спирковски
смењен јер је био Македонац („Transkripti sa suđenja pred MKSJ“, 433).
касарну, не значи да смо били потпуно мирни. Напади на касарну и | 357
на припаднике ЈНА били су стални и зато смо морали да одрадимо
тај посао. Или да њих избацимо са простора Вуковара или да се на
неки начин склоне, да војска не трпи никакве губитке.“1
Истовремено је команда 1. војне области ЈНА планирала велику
операцију у Славонији. У директиви генерала Панића од 19. септембра,
хрватске паравојне формације у зони 1. војне области процењене су
на око 45.000–50.000 (од чега у источној Славонији 28.000–32.000)
наоружаних људи: „Главне снаге груписане су у Осијеку, Вуковару
и Винковцима, насељима и непосредној близини ових градова и у
захвату комуникација. Циљ дејства вероватно ће бити да ослонцем
на насељена места, масовним запречавањем, упорном и активном
одбраном спрече продор снага ЈНА и ТО у дубину источне и западне
Славоније и нанесе им што веће губитке. Одлучио сам: завршити са
мобилизацијом, довести јединице и енергично прећи у напад главним
снагама у међуречју река Драва – река Сава, а помоћним Окучани–
Пакрац–Вировитица и Окучани–Кутина, са задатком: уз авио и
артиљеријску подршку и садејство са јединицама ТО окружити и
разбити снаге Републике Хрватске у Славонији, деблокирати јединице
и војне објекте, избити на линију Нашице – Славонски Брод и бити
у готовости за продужење напада ка Копривници и Окучанима.“2
Планирану операцију требало је извести у две етапе: у првој, у
трајању од највише три дана, требало је деблокирати снаге у гарни-
зону Винковци, овладати линијом Нашице – Славонски Брод „и бити
у готовости за даља дејства“; у другој етапи, у трајању до највише
пет дана, требало је избити на подручје Сухопоље–Окучани „и бити
у готовости за продужења напада ка Вараждину и Копривници.
Делом снага обезбедити границу ка Мађарској и леви бок главних
снага“. У амбициозно замишљеној операцији требало је да дејствују
и снаге авијације из 1. и 5. корпуса како би спречиле евентуална
дејства авијације из Аустрије и Мађарске и дале ватрену подршку
копненим јединицама ЈНА: „Већа насељена места обилазити, а
њихову блокаду и контролу путева врше јединице ТО. Готовост
свих јединица за покрет у 22.00 часова 19. 9, а покрет вршити по
посебним наређењима. Почетак напада 21. 9.“3
1 „Vukovarska apokalipsa“, Vreme, 25. оktobar 2001.

3 Исто.

358 | Новосадски корпус, са појачањима из других јединица и одредима
територијалне одбране, требало је да поведе напад општим прав-
цем: Осијек–Нашице–Вировитица са задатком: „Разбити усташке
јединице, деблокирати јединце и војне објекте, што пре избити на
линију Дољи Михољац – Нашице и бити у готовости за продужетак
борбених дејстава ка Бјеловару. Обезбедити десни бок снага према
Мађарској и не задржавати се око већих насељених места која бло-
кирати. По стварању услова извести нападну операцију са циљем
потпуне деблокаде Вуковара, Борова и Борова насеља и уништења
усташких јединица. Прва пролетерска гардијска механизована ди-
визија са 252. оклопном бригадом, делом 57. партизанске бригаде
Територијалне одбране, 80. моторизованом бригадом и одредима
Територијалне одбране изводе нападну операцију ангажујући главне
снаге на правцу: Винковци – Ђаково – Славонска Пожега одакле
део снага оријентише ка ауто-путу, а главним снагама продужава
ка Пакрацу, са задатком: разбити усташке формације на правцима
кретања и деблокирати касарну у Винковцима, а потом, не задржа-
вајући се око насељених места, што пре избити на линију Ђаково
– Славонски Брод и бити у готовости за продужење офанзивних
дејстава према Пакрацу и Окучанима ради спајања са снагама 5.
корпуса са задатком: одсећи Славонију и у садејству са 12. корпусом
разбити и разоружати паравојне формације и повратити заузете
војне објекте. [...] Делом снага разбијати и разоружавати паравојне
снаге и исте спроводити у сабирне центре: село Стејановци (Рума)
и Шикара (Сомбор).“1
Генерал Панић је посебно тражио да виши официри информи-
шу људство о „активностима и напорима“ војног руководства да се
државна криза разреши на миран начин, о непоштовању договора
о прекиду ватре и сталним блокадама и нападима на јединице и
објекте ЈНА од стране „усташких јединица“ на простору Славоније
и западног Срема: „Обезбедити да сваки борац и старешина схвати
да се ради о судбини и очувању Југославије у границама за које се
изјашњавају њени народи. [...] Народу објашњавати да смо и у мисији
ослобађања и спречавања даљег јачања фашизма.“2
У складу са овим наређењем, генерал Младен Братић је 20. сеп-
тембра јединицама Новосадског корпуса издао „Заповест за напад“.
1 Исто.
2 Исто.
Команда корпуса била је од тог дана стационирана у Даљу; у саставу | 359
корпуса налазило се 4.113 војника на редовном одслужењу војног
рока, 853 активних официра и подофицира и 14.441 резервиста,
са 1.431 резервних официра и подофицира – укупно 20.838 људи.1
Истовремено су у Новосадском корпусу настављени проблеми са
резервистима из Србије који су готово сви напустили положаје: „То
нису јединице, већ права руља која се бахато и недисциплиновано
понаша, пљачка имовину по кућама што негативно утиче на морал
у нашим јединицама и народу који то гледа.“2
Покрет према Вуковару обележен је и снажним превирањем
у армијском врху. Бранко Мамула пише да је још почетком августа
Милошевић намеравао да смени Кадијевића, али да је он одбио да
у томе учествује.3 Према изјави генерала Васиљевића на суђењу
Милошевићу од 12. фебруара 2003, Кадијевић је требало да буде
„уклоњен“ 29. септембра: „Зграду су блокирали специјални полицијски
састави. Ја сам, када се то догодило, био на терену и позван сам да
се вратим. А кад сам стигао, то је већ била фаза у којој је генерал
Кадијевић био изолован у својој канцеларији, а пуковник Мркшић
Миле4 и тада још пуковник Вук Обрадовић били су у кабинету код
генерала Благоја Аџића и убеђивали га да прихвати функцију савезног
секретара за народну одбрану. Није успело због тога што је прво
генерал Аџић рекао да он у тим њиховим прљавим пословима неће
да учествује, ’а ако хоћете можете хапсити и мене’.“5

2 Трибунал: Хаџић, доказ Д00039. Извештај пуковника Славољуба Трајковића,
начелника Штаба Новосадског корпуса, од 21. септембра 1991. године. – Гене-
рал Братић је нешто касније за команданта Северне оперативне групе поставио
пуковника Милана Белића, а под његову команду ставио је Панонску бригаду
територијалне одбране, један одред ТО Србије и једну моторизовану бригаду.
Белић је добио задатак да консолидује снаге северно од Вуковара линијом река
Вука – Борово Село – река Дунав (Трибунал: Хаџић, доказ П01690. Наређење
од 28. септембра 1991).
3 B. Mamula, Slučaj Jugoslavija, 249–250.
4 Миле Мркшић (1. мај 1947, Козарац, Вргинмост), командант Гардијске
моторизоване бригаде. Војну каријеру почео је управо у Гардијској бригади.
Касније је завршио и Командно-штабну академију копнене војске (1979) и
Комадноштабну школу оператике (1987). У чин пуковника унапређен 22. децембра
1989. године. За команданта Гардијске бригаде постављен је 7. септембра 1990.
(Трибунал: Мркшић, доказ 00591. Персонални лист).
5 „Transkripti sa suđenja pred MKSJ“, 322.

360 | У извештају Управи безбедности ССНО по окончању битке за
Вуковар Веселин Шљиванчанин,1 начелник „органа безбедности“ у
Гардијској бригади, писао је да су пре покрета ка источној Славонији
постојале идеје о пучу. Чим је бригада добила борбене задатке, Мркшић
је почео да се колеба, говорио је да прво треба сменити „издајнике
у војном врху“, пре свега генерала Кадијевића, па тек онда кренути
у извршење задатака. Подржавали су га мајор Бранислав Кавалић,
командант 1. батаљона војне полиције, капетан Младен Марић
и поручник Мурис Зјајо, старешине из састава 1. вода чете војне
полиције за антитерористичка дејства: „Због већ познатих догађаја,
одлазак јединице на извршење борбеног задатка одложен је за један
дан. ГМТБР је марш извела ноћу између 29. и 30. септембра.“2
Слично је Шљиванчанин накнадно писао и у својим мемо-
арима: Мркшић је, одмах по добијању наређења да се крене према
Вуковару, рекао да он неће моћи да води јединицу према добијеним
наређењима и да није спреман да иде на извршење задатка у таквим
условима. Говорио је да је Вуковар „један велики пакао“, да до сада
нико није могао да га освоји, да је у Београду опозиција ојачала и да
ради против војске, да ће заузети касарне, „а ми нећемо имати где
да се вратимо“. Гардијска бригада је гурнута у ватру „у којој ћемо
сви изгубити животе и нема нам повратка“; прво треба „рашчистити
са издајницима“, кад се то среди, „онда ћемо видети да ли крећемо
на борбени задатак; осим тога, ко би чувао Београд“? Наводно је
рекао и да треба сменити неспособне у ЈНА (Кадијевића, Бровета,
Спирковског и Јурјевића), „јер њима нико не верује“.3
Шљиванчанин је онда отишао код Вука Обрадовића где је,
изненађујуће, затекао Мркшића, а Обрадовић је, на још веће изне-
нађење, одлазио код Аџића и предлагао му да он замени Кадијевића.
1 Веселин Шљиванчанин (15. јун 1953, Палеж, Жабљак), шеф групе за обезбеђење
генерала Кадијевића на чији предлог је 12. августа 1991. и постављен за начелника
безбедности Гардијске бригаде. Шљиванчанин је током своје каријере у Гардијској
бригади био на бројним дужностима: командир чете војне полиције, заменик ко-
манданта батаљона војне полиције у чину капетана и командант 1. батаљона војне
полиције (Трибунал: Мркшић, доказ 00592. Персонални лист). Према Правилу
службе у органима безбедности Оружаних снага СФРЈ из 1984, официри за без-
бедност требало је да обезбеђују „стручно руковођење“ јединицама Војне полиције.
2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01045. Извештај Управи безбедности
ССНО од 10. децембра 1991. године.
3 Веселин Шљиванчанин, Сине, буди човек, Службени гласник, Београд, 2015, 86–87.
Убрзо је стигао и генерал Александар Васиљевић, па су сви, осим | 361
Шљиванчанина, отишли на састанак код генерала Кадијевића. Због
тога је поход на Вуковар померен за 24 сата.1
О незадовољству припадника Гардијске бригаде генерал
Васиљевић је 1992. сведочио следећим речима: „Реаговали су вео-
ма емотивно. Питали су шта се крије иза тога што њих шаљу у рат
и који је циљ такве одлуке. Хоће ли се они жртвовати да се заузме
Вуковар а потом, као што је дотле доста пута рађено, да се преда
непријатељу? Ко ће збринути њихове породице ако изгину? Шта
ће бити са онима који остану инвалиди? Зашто гинути за Вуковар
када су други простори остављени без испаљеног хица? Зашто бри-
гада није ангажована још у Словенији када су војнике убијали као
глинене голубове? Најзад, зашто они да иду у рат када у ССНО-у
има генерала који живе у мирнодопским условима, преокупирани
искључиво личним проблемима. Прво што ми је пало на памет како
бих смирио страсти, јесте да је касарна у Вуковару блокирана и да су
они обавезни да из ње извуку своје другове. Некако су се смирили.
Међу њима је био и пуковник Мркшић. Пуковника Вука Обрадовића
нисам видео. Он је брзо нестао, као што је и дошао. Побуњеници
су ушли у своја возила и отишли пут Топчидера. Дан, два или три
касније отишли су на вуковарски фронт.“2
Гардијска бригада је 29. септембра кренула према фронту у
источној Славонији.3 Значајну улогу у тим операцијама одиграли су
и добровољци. Генерал Панић је истога дана наредио да се формира
Оперативна група за пријем и обуку добровољаца. Она је требало да
врши пријем добровољаца, облачење, наоружавање личним наору-
жањем, опремање личном опремом, обуку и упућивање у ратне једи-
нице по наређењу команде 1. војне области. Смештај добровољачког
1 Исто, 89.
2 „Све тајне КОС-а. Сведочење генерал-мајора Александра Васиљевића“, НИН,
24. јул 1992, 53.
3 У Ратном дневнику 1. батаљона Гардијске бригаде под датумом 29. септембар
стоји: „По наређењу команданта бригаде, обустављене су активности предвиђене
за почетак марша. Јединице су наставиле нормалан живот и рад у касарни. Поно-
вљени задаци за припрему и извршење марша. Јединице предузеле мере за припре-
му марша батаљона. 30. септембар: Батаљон је отпочео марш ка циљу у Дубрава-
ма [шума Дубрава, тзв. Мала Дубрава, површине 237 хектара, четири километра
југоисточно од Вуковара]. На задатак је кренуло 428 војника и старешина. На
маршевски циљ батаљон је стигао без губитака“ (Трибунал: Мркшић, доказ 00807).

362 | састава требало је да се организује у касарни 18. моторизоване бригаде
у Новом Саду. Безбедносну проверу у поступку примања и праћење
добровољаца у току обуке требало је да врши „орган безбедности“
793. позадинске базе: „Пријем и обуку добровољаца вршити у складу
са одредбама Упутства о пријему добровољаца у ЈНА.“1
У систему ЈНА Гардијска бригада је била нека врста личне заш-
тите политичког руководства. Она је настављала традиције Пратећег
батаљона Врховног штаба партизанске војске из Другог светског
рата (формиран 4. новембра 1942. у Босанском Петровцу као лично
обезбеђење Штаба; тај датум Бригада је свечано обележавала сваке
године) и у револуционарној митологији имала је веома запажено ме-
сто као „чувар братства и јединства“ све до почетка рата у Југославији.
Гардијска бригада је била опремљена најмодернијим наоружањем, са
два моторизована батаљона, два батаљона војне полиције, укључујући
и једну антитерористичку чету (редовне пешадијске или моторизова-
не бригаде имале су по једну чету војне полиције), једним оклопним
батаљоном (састављеним од оклопних возила М86 и тенкова М84)
и батаљоном за обезбеђење. Била је директно потчињена генералу
Вељку Кадијевићу преко начелника његовог кабинета. Али, наређењем
генерала Аџића од 29. септембра бригада је, без батаљона за обез-
беђење, стављена (почевши од 16.00 сати „до извршења задатка“), под
команду („препотчињена“ у терминологији ЈНА) 1. војне области.2
Истовремено је Вук Обрадовић, „у циљу пружања непосредне
помоћи Команди Гмтбр“, наредио да се, „до завршетка борбених дејстава
за ослобођење Вуковара“, ангажују пуковници Небојша Павковић3

3 Небојша Павковић (1946). Високе војне школе завршио је у Београду: Војну
академију Копнене војске (1970), Командно-штабну академију Копнене војс-
ке (1982) и Командно-штабну школу оператике (1988, први у рангу са средњом
оценом 10,00). Од 1989. радио је у кабинету генерала Кадијевића. Касније је био
официр од изузетног поверења Слободана Милошевића. Био је командант III
армије Војске Југославије. У чин генерал-пуковника унапређен је 1999. године.
Од 2000. до 2002. био је начелник Генералштаба Војске Југославије. Пред Хашким
трибуналом оптужен је за злочине против човечности (за депортацију, присилно
пресељавање, убијање и прогон) и кршење закона и обичаја ратовања током сукоба
на Косову и Метохији током 1999. године. Оптужница је званично саопштена
октобра 2003. године. Трибуналу се предао 25. априла 2005, суђење је почело
10. јула 2006, првостепена пресуда изречена је 26. фебруара 2009, а правоснажно је
23. јануара 2014. осуђен на 22 године затвора. Казну издржава у затвору у Финској.
и Златоје Терзић,1 („класни другови“ из 23. класе Војне академије | 363
Копнене војске), официри који су радили у кабинету генерала
Кадијевића: „Наведене старешине превести моторним возилом
из Београда на Командно место Гмтбр у рејону села Негославци.
Полазак у 08.00 часова 30. 9. 1992, а повратак по завршетку борбених
дејстава бригаде. Команда Гмтбр ће обезбедити смештај и исхрану
наведених старешина. Извештаје, запажања и предлоге подносити ми
повремено и по потреби. Дневнице и друге припадајуће трошкове
исплатити из средстава Кабинета ССНО у складу са прописима.“2
Упоредо са овим догађајима, у рејону војног објекта „Тења“,
29. септембра је одржан састанак између Посматрачке мисије
Европске заједнице, представника ЈНА (пуковници Адам Лончар,
Вујица Ракићевић и Боро Ивановић) и представника Владе САО
Славонија, Барања и Западни Срем (Раде Лесковац и Слободан
Рајић). Разговарало се о војној и политичкој ситуацији; српски
представници су истицали да они само бране своја огњишта и
своју имовину и да српски народ не може да буде агресор. Чланови
Мисије су саопштили да су претходног дана посетили заробљене
припаднике ЈНА у затвору у Осијеку. Говорили су како су у затвору
заробљеници из Ђакова, Нашица, Славонског Брода и Славонске
Пожеге: „Смештени су у ћелије од 8 до 10 људи. Наводно су сви у
доброј психофизичкој кондицији, да им је обезбеђена храна и да се
према њима има коректан однос. Представници ЈНА покренули су
иницијативу да се приступи размени заробљеника по принципу сви
за све. Примећено је да у затвору нема неких људи који се налазе
на списку заробљених, као што је случај са капетаном Петровић
Мирком, официром за везу, и још неким другим. Покренуто је питање
заштите војних станова и имовине старешина, али је већ сада сигур-
но да од овога неће бити много користи. [...] Састанке оцењујемо
1 Терзић је 1993, у чину генерала, постављен за начелника Штаба Новосадског

корпуса. Касније је био начелник Управе за школство при Генералштабу Војске
Југославије. Потом је био председник Комисије Генералштаба ВЈ за сарадњу са
Хашким трибуналом. Комисија је формирана 26. марта 2001. одлуком Слободана
Краповића, тадашњег министра одбране Савезне Републике Југославије (Три-
бунал: Хаџић: доказ Д00078). Задатак комисије био је пружање правне помоћи
оптуженима, аналитичко-информативна сарадња и размена података са истражи-
тељима Трибунала. После пензионисања, Терзић је био председник Извршног
одбора Клуба генерала и адмирала Србије.

364 | корисним и стекли смо уверење да чланови Мисије чине напоре у
домену њихове моћи на разрешавању већ истакнутих проблема.“1
Гардијска бригада је на прву линију фронта дошла 30. септем-
бра у 11.00 сати. Мркшић је из Негославаца послао телеграм Вуку
Обрадовићу: „Успоставили смо контакт са јединицама у додиру.
Гмтбр по наређењу команде 1. ВО препотчињена је 12. К[орпусу]
за извршавање планираног задатка. У досадашњим дејствима имали
смо три повређена војника“.2 Генерал Братић је истога дана, „у циљу
организације и обједињавања командовања са снагама које блокирају
Вуковар са северне стране“, за команданта тактичке групе за блокаду
Вуковара поставио пуковника Ђуру Ћука. У команди су још били
пуковници Жика Поповић и Љубиша Савић, и поручник Жељко
Цветојевић: „Командант ТГ има задатак да консолидује одбрану на
линији река Вука – село Бршадин – село Трпиња – Борово Село и
блокира Вуковар на тој линији.“3
Почетком октобра формирана је команда Оперативне групе Југ
којом је командовао пуковник Бајо Бојат. У њеном саставу била је 80.
моторизована бригада (из гарнизона у Крагујевцу) и друге јединице
ЈНА. Команда је била гломазна, па пуковник Бојат није могао успешно
да командује, у јединицама је владала недисциплина, опуштеност и
незаинтересованост за борбу: „То се посебно уочавало код Подунавске
бригаде и 452. моторизоване бригаде из Сремске Митровице.“4 Јужно
од Оперативине групе Југ били су положаји 1. пролетерске гардијске
моторизоване дивизије која је била задужена за јужни део источне
Славоније и западног Срема. Новосадски корпус остао је северно
од Оперативне групе Југ и покривао је Барању и најсевернији део
источне Славоније, укључујући и северни део Вуковара.5
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00328. Извештај генерал-потпуковника Младенка

Максимовића Оперативном центру оружаних снага СФРЈ од 30. септембра 1991.
године.
3 Трибунал: Хаџић, доказ Д00040.
4 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01045. Извештај Веселина Шљи-
ванчанина Управи безбедности ССНО од 10. децембра 1991. године.
5 Официр за безбедност у Новосадском корпусу био је, мимо свих правила о
Оружаним снагама, Момир Гавриловић, радник Ресора државне безбедности
Србије. О томе сведочи један извештај „информатора“ СДБ од 6. октобра 1991.
(Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П023599). Према Закону од обрани
Републике Србије, усвојеним 18. јула 1991, министар унутрашњих послова није имао
командна овлашћења ни над ЈНА ни над Територијалном одбраном Србије. Од 1996.
Прво борбено наређење за напад на Вуковар Мркшић је пот- | 365
писао 1. октобра, када је формирао и два јуришна одреда. Снаге
„непријатеља“ проценио је на 500 до 800 људи и очекивао је да се
Вуковар заузме одмах: „Непријатељ који се брани добро је утврђен,
користи постојеће подруме, катакомбе и додатни систем утврђи-
вања и запречавања који успешно брани. У досадашњим дејствима
посебно су испољена дејства минобацачима и снајперима. Главна
линија одбране је на линији улица 1. маја, Отокара Кершованија,
Огњена Прице, ослоњени на Пионирско насеље, а други положај
је на линији улица 1. маја, Трг Раде Кончара и Слоња. Непријатељ
се брани ослонцем на Вуковар. Ради спречавања даљег продора
наших снага, [треба] очекивати планско рушење зграда у рејону
насеља Митница. Чвор одбране Вуковара лежи на катакомбама
римског насеља које су уређене и припремљене за ова дејства. [...]
Читава Богдановачка коса је запречена мешовитим минским пољем
и добро брањена свим средствима. Ова комуникација представља
главни правац за снабдевање Вуковара. [...] Непријатељ је добро
припремљен и обучен за извођење уличних борби. Систем веза
му функционише добро, као и систем јављања и обавештавања. У
одбрану је укључен и обучен део жена и деце са већ припремљеним
снајперима. [...] ОДЛУЧИО САМ: У току ноћи, пре свитања, дана
2. 10. 91. извршити довођење јединица Гмтбр на линију додира, а
затим уз авио и артиљеријску подршку (трајање арт. подршке 20
минута) енергичним дејством извршити напад у додељеној зони у
садејству са [јединцима територијалне одбране] и јединицама ЈНА
са циљем: разбити снаге непријатеља, заузети град и успоставити
режим у зони дејства Гмтбр. [...] По отпочињању напада бити у
готовости за успоставу контроле и режима власти у Вуковару и
контролу територије на правцу: село Оролик–Вуковар. [...] Сва
непозвана лица у зони заробити и спровести у заробљенички логор
у селу Гибарац. Забранити сваки покрет старешина без пратње, а
за команданта Гмтбр обезбедити полицијску пратњу. Забранити
долазак војника и старешина у приватне куће.“1
Од амбициозно замишљеног плана није, међутим, било ништа.
Према извештају Веселина Шљиванчанина, први напад Гардијске
Гавриловић је био припадник Јединице за специјалне операције Државне безбедности

Србије. Убијен 3. августа 2001. у Београду, а убиство је остало нерасветљено.

366 | бригаде завршен је неславно јер су поједини команданти одмах
саопштили да нису способни да командују: „Првих дана тешкоће
око извођења борбених дејстава биле су велике. Борио се само
састав Гардијске моторизоване бригаде и одред Територијалне
одбране Вуковар (око 150 бораца). Остали састави нису хтели да
прихвате борбу.“1
Највише проблема било је са Подунавском бригадом. Због тога
је Шљиванчанин на положај лично вратио два батаљона који су се
спремали да дезертирају: „Због оваквог лошег рада ове јединице,
највише су одговорне старешине које су се сместиле по кућама у
селу Негославци а јединице по пољима, не водећи ни једног тренутка
рачуна о потчињенима. Њихова брига за људе и успешност извођења
операција видела се када су почеле да падају кише, а војници су
били принуђени да спавају у блату и под ведрим небом. [...] Поред
јединица Гмтбр , одреда ТО Вуковар и ’Лева Суподерица’,2 борио
се и велики број добровољаца. Рад и упућивање добровољаца у зону
борбених дејстава није био добро организован. Добровољци су
долазили по групама, појединачно и неорганизовано. Велики број
добровољаца долазио је са страначким обележјима, што је у већој
мери могло да се одрази на ред и дисциплину.“3
Ништа боља ситуација није била ни са покушајима да се за борбу
мобилише локално српско становништво. Одзив је био веома слаб, у
борби се остајало два, највише три дана, свако је желео да брани само
своје село и своју кућу. Шљиванчанин је за то окривио Владу САО
Славонија, Барања и Западни Срем која је за команданте Штаба
Територијалне одбране поставила људе који нису имали никакав
углед у народу због њихових „прљавих послова“. Чланови владе нису
обилазили фронт око Вуковара, а по ослобођењу града, покушавали су
да умање успех ЈНА, у чему је предњачио Горан Хаџић: „Расположење
већег дела становништва према влади и њеним представницима је лоше.
Говори се да је оружје које је било намењено становништву продавано
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01045. Извештај Веселина

Шљиванчанина Управи безбедности ССНО од 10. децембра 1991. године.
2 Одред је основала Српска радикална странка у Шиду, командант је био
Милан Ланчужанин звани „Камени“. Одред је 18. октобра легализован у саставу
Територијалне одбране Српске Области Славонија, Барања и Западни Срем
3 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01045. Извештај Веселина
Шљиванчанина Управи безбедности ССНО од 10. децембра 1991. године.
за 2.000–3.000 марака како Србима, тако и усташама, да је већи део | 367
људства на функцијама у влади лопови, шверцери који су чак сарађивали
са Мерчепом и осталима из руководства ХДЗ у Вуковару и шире и да
се чак баве и наручивањем убистава (наводе пример Шошкоћанина).“1
Током 4. октобра, у осам ујутро, после артиљеријске припреме
која је почела 20 минута раније, уследио је напад јединица Новосадског
корпуса на Вуковар. До пет после подне снаге овог корпуса избиле
су на линију улица Отокара Кершованија и Огњена Прице и спојиле
се са снагама које су долазиле из Богдановаца. Али, „доста велика
пасивност јединица и команди, као и минимални дневни успех у
борбеним дејствима, врло неповољно делују на расположење бо-
рачког састава за извршење задатака. У јединицама се још увек осећа
негативно дејство на морал напуштање положаја дела јединица 12.
оклопне бригаде и 18. партизанске моторизоване бригаде. У том
смислу последице још увек нису зацељене. Током данашњег дана, при
разминирању објекта у шуми Ђергај, западно до Борова, погинуо је
капетан Добре[в] Никола, командир инжињеријске чете у 51. бригади,
што се негативно одразило на расположење целокупног састава“.2
О борбама вођеним 4. октобра хрватски извори саопштавају:
„Током поподнева и вечери настављене су жестоке борбе између
окупаторске ЈА, њених помагача и браниоца града Вуковара. У 17.00
сати окупаторска војска покушала је пробој из правца Борова Села
у којем су учествовала оклопна средства ЈА и велик број пјешадије.
Напад је успјешно одбијен, а агресор је приликом повлачења на
првобитне положаје претрпио велике губитке у људству, У 20.20
сати авион агресорске армије, након испаљивања око 20 свијетлећих
ракета, у бришућем лету, бомбардирао је и митраљирао источни
дио града, тзв. Митница.“3
Борбе су настављене и током 5. октобра: „Припадници ору-
жаних формација РХ су у току дана изводили грчевиту одбрану у
Вуковару. И поред наших позива на предају, на то нису пристали.
1 Исто. – О Мркшићу је Шљиванчанин писао као о официру који је толерисао

дефетизам, а у случајевима деморализације није ни покушавао да издаје наређења
за борбу (исто).
2 Трибунал: Хаџић, доказ Д00042. Извештај генерала Младена Братића од 4.
октобра 1991. године.
3 Трибунал: Хаџић, доказ П01484. Извештај Полицијске управе Вуковар од 4.
октобра 1991. – У извештају је речено да је било укупно 12 погинулих: седам цивила
и пет припадника хрватских оружаних снага, уз већи број рањених особа (исто).

368 | Сви су концентрисани у утврђене подруме и у канализационе мреже
одакле повремено излазе и отварају жестоку ватру.“1
Новосадски корпус се налазио у зони села Неметин, Маркушица,
Маринци, Ердут и на простору Барање. Током 6. октобра, у 08.30,
покренут је амбициозни напад на Вуковар, али је 2. оклопни батаљон
(из састава 211. оклопне бригаде) „наишао на изузетно јак отпор
непријатеља и јаке противоклопне препреке због чега је његов напад
заустављен, па су се даља дејства одвијала с места отварања ватре по
бункерима и откривеним ватреним тачкама“. Што се тиче „стања
морала“ бораца, генерал Братић је писао да постоји „велика тензија“
од стране војних обвезника којима је истицао период од 30 дана од
када су мобилисани: „Посебно истичу да им је на позиву писало да
остају месец дана и траже да после тога дана буду отпуштени кућама.
Има доста в/о [војних обвезника] који нису довољно мотивисани да
извршавају задатке на овом простору и то битно утиче на ефикасност
извршавања задатака. Има страха код већег броја в/о, па су врло спори
и максимално опрезни при извршавању задатака. Спорост укупних
дејстава при освајању Вуковара и неизвесност када ће се успешно ос-
војити демотивише људе и неповољно утиче на расположење за борбу.
При разминирању терена западно од Сарваша и у Барањи теже су
повређена два официра, што се негативно одражава на морал људства.“2
Слично је било и са јединицама Оперативне групе Југ. Веселин
Шљиванчанин: „Команда ОГ југ је редовно планирала б/д [борбена
дејства], међутим није све ишло по предвиђеном плану. Долазило
је до одређених потешкоћа и опадања борбеног морала. Први пут
се то десило 6. 10. када сам лично ишао у прву борбену линију како
бих охрабрио војнике и старешине и дао им савете за даљи рад и ток
операције. Тога дана у улици Светозара Марковића, на извршењу
борбеног задатка, погинуо је водник Поповић Слободан. Највише
колебања и страха у овом периоду показивали су потпуковник Лукић
Бранислав и мајор Бајић Адем, руководеће старешине у ЈОд-2 [2.
јуришни одред]. Кад је криза преброђена, команда ОГ Југ је била
јединственог става, без обзира што су почеле да круже разне при-
че да се овако не може, да се Вуковар мора освојити. Поред свих
добрих примера и одлука било је и слабости у РИК [руковођење и
1 Трибунал: Хаџић, доказ Д00043. Извештај генерала Младена Братића од 5.

2 Трибунал: Хаџић, доказ П01720. Извештај генерала Младена Братића од 6.
командовање], као на пример: командант, пуковник Миле Мркшић, | 369
некада је и толерисао када поједини команданти кажу: јединица неће
да се бори и није ни покушао да изда наређење за борбу. Било је и
ситуација када командант Гмтбр каже к-ту ЈОД-а да се командири
договоре па нека крену у борбу. Након тога командири не могу да
се договоре, не изводе се б/д и фронт остаје где је.“1
Полицијска управа Вуковар саопштава да је ЈНА током 6. ок-
тобра користила тенкове, авијацију, минобацаче, хаубице и више-
цевне бацаче ракета са територије Србије: „Сви напади успјешно
су одбијени. Такођер је покушан пробој из правца Маринаца преко
Богдановаца, али су браниоци напад успјешно добили, с тим да су
борбе још увијек у току. У више наврата војни авиони надљетали
су, бомбардирали и митраљирали ужи центар града и источни дио
града. Том приликом, у самом центру, погодили су дворац грофа
Елза2 који је у потпуности разрушен. У вријеме напада из Борова
Села, брод ратне ријечне морнарице константно је дејствовао по
положајима браниоца Борово насеља.“3
Tоком 6. и 7. октобра распламсале су се борбе, па је ратни репор-
тер Борбе писао је да је Вуковар град „изнемогао од мржње“.4 Ратни
дневник 1. батаљона Гардијске бригаде бележи: „6. октобар: Данас
смо организовали напад са ојачаном 3. МТЧ [моторизована чета] на
коту 212. Тенкови су посебно успешно порушили куће у улици ’8.
марта’ у којој се операцији истакао потпоручник Митић Славољуб.
И поред успешног дејства јединица нисмо успели изаћи на коту 12.
Она је ватром у нашој контроли, међутим нисмо успели продужити
напад. У току борби имали смо три рањена војника. 7. октобар: У
току дана са јединицом смо извршили припреме за напад на коту
154 уз темељну припрему и дугу артиљеријску подршку. Извршили
смо покретање јединице са циљем удара у бок непријатеља. И поред
тога нисмо успели освојити коту 212 јер су противници изузетно
добро припремљени за напад на наше снаге. Око 17.00 обуставили
смо акцију и прешли на одбрану. Имали смо три рањена војника.“5
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01045. Извештај Управи безбедности

ССНО од 10. децембра 1991. године.
2 Барокни дворац из 18. века, смештен на обали Дунава, у коме се од 1968.
налазио Градски музеј.

370 | Генерал Братић је у извештају команди 1. војне области писао
да резервисти нису обучени и увежбани за извршење задатака, да
посебан проблем представља резервни старешински кадар који
није у стању да руководи акцијама и да правилно употребљава
технику: „Једно од кључних питања нашег ангажовања у разреша-
вању настале кризе је мотивисаност и морал целокупног састава.
У целини посматрано, морал и борбено расположење највећег броја
људи је добар и постављени задаци се могу успешно реализовати.
Највећи број људи је спреман за безрезервно укључивање у борбу,
па и на жртвовање, ако буде потребно. Тако се већина свакодневно
понаша. Међутим, има одређених проблема који онемогућавају да
се задаци јединица извршавају квалитетније, ефикасније и брже.
Најизраженији проблеми су: циљеви ангажовања јединица ЈНА
на простору Славоније, Барање и Западног Срема нису довољно
убедљиви и објективно нису искрено прихваћени; због недовољно
убедљивих циљева, мотивисаност целокупног састава је недовољна;
дуго оклевање у ангажовању јединица на извршавању задатака је
исцрпело највећи број војних обвезника, и не само њих, па су се
појавили проблеми који су негативно деловали на морал; огромни
друштвени проблеми директно се одражавају на материјалну
позицију радних слојева, породичних прилика и појединаца због
чега су многи разочарани и у великом друштвеном безнађу, па због
тога мањка и интерес за одбрану; огромни су страначки утицаји
који разбијају власт, легалне органе и војне колективе, што нико
у јединицама није успео да искорени; велики број људи здравих,
младих и способних са територије Славоније, Барање и Западног
Срема се скрива по Војводини, шверцује и беспосличи а други се
ангажују у одбрани њихових огњишта; неисправност технике или
недовољна попуњеност јединица потхрањивала је и подстицала оне
појединце и групе које су иначе недовољно спремне за ангажовање
у борби. Директним ангажовањем у борбеним дејствима долазило
је и до погибија и рањавања људи, што је реално очекивати у свакој
борби, али је управо та реалност проузроковала неке проблеме на
моралном плану. Без обзира на недовољну мотивисаност сада једног
броја људи, успеси у борби наредних дана, уколико их буде, даће
нов подстицај јачању морала јединица и на то треба рачунати.“1
1 Трибунал: Хаџић, доказ П01686. Извештај о стању у јединицама 12. корпуса

Пуковник Мркшић је 8. октобра преузео команду над Опера- | 371
тивном групом Југ. Примопредаја дужности обављена је у 08.10
сати у Негославцима: „Пуковник Бојат је захвалио на сарадњи и
пожелео много успеха у даљим дејствима“.1 Мркшић је у формацију
Оперативне групе Југ увео и пет јуришних одреда. Мајор Боривоје
Тешић,2 командант 1. моторизованог батаљона Гардијске бригаде,
постављен је за команданта 1. јуришног одреда који се састојао од
три јуришне групе у коју су ушли одреди Територијалне одбране
Вуковара: „Петрова гора“, под командом Станка Вујановића (јуриш-
на група 1), „Лева Суподерица“ (називи ових одреда односе се на
локална вуковарска насеља) и „Вуковар“ под командом Мирољуба
Вујовића (јуришна група 3).3
Током 8. октобра, у 16.00, стигло је обавештење да „усташе“
минобацачима нападају касарну у Вуковару, а 40 минута касније
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00401. „Ратни дневник Гардијске мтбр (водили

мајори Гојковић и Трифуновић)“, 17.
2 По окончању борби за Вуковар Тешић је одликован Орденом за храброст и
унапређен у чин потпуковника. Учествовао је у рату у Босни и Херцеговини где је од
1992. био командант 1. братуначке бригаде Војске Републике Српске. Током 2004.
пребачен је на рад у МУП Републике Србије и 17. августа, у чину генерал-мајора,
постављен за команданта Жандармерије. Био је сведок на суђењу оптуженима за
злочин у Овчари одржаваном у Београду. Смењен је и пензионисан 20. јуна 2008.
због оптужби да је био најодговорнији у ланцу командовања када су 21. фебруара
у Београду спаљене амбасаде САД и Немачке. Током 2008. и 2009. био је сведок
оптужбе на суђењу генералу Момчилу Перишићу и у предмету „Вуковарска тројка“
пред Трибуналом у Хагу. У интервјуу дневном листу Курир од 21. јула 2014. рекао је
да га је из ланца командовања током демонстрација у Београду искључио Милорад
Вељовић, директор полиције, „јер је знао да никада не бих дозволио да дипломатска
представништва остану без заштите“ (https://www.kurir.rs/vesti/politika/1473161/
komandant-zandarmerije-veljovic-mi-unistio-zivot-da-bi-sakrio-ko-je-zapalio-ambasade).
Преминуо је 30. марта 2017. године. Адвокат Боривоје Боровић је 20. новембра 2017.
споменуо Тешића као сведока који је помогао да „наши генерали“ буду осуђени:
„Генерал Боривоје Тешић био је командант јуришних одреда који су дејствовали
у реону Овчаре. У оквиру његовог јуришног одреда биле су три чете, међу њима
једна Радићева чета, кога сам бранио. Он је био сведок тужилаштва, а Радић је
одговарао. Међутим, ипак смо искористили нека војна правила бивше СФРЈ тако
да је тај генерал на крају преминуо кад је сазнао да ће терет пребацити на њега“
(http://www.koreni.rs/srbi-su-pomogli-da-nasi-generali-budu-osudeni/).
3 Српска радикална странка је 1. октобра, „сагласно предлозима војводе Шешеља
и Љубише Петковића и примерено актуелној политичкој ситуацији у земљи“,
преименовала Кризни штаб у Ратни штаб СРС-а (Трибунал: Милошевић, доказ
П458.8).

372 | да се припрема „јачи напад“ у току ноћи: „23.10. Звао пуковник др
Вук Обрадовић и интересовао се да ли се јединице усташа предају
и колико се предало. Тражио је да се командант ОГ Југ упозна да у
току 9. октобра ради по свом плану (првобитној одлуци), без обзира
на стање и понашање усташа.“1
Сутрадан је достављено наређење генерала Панића да се прекид
ватре, који је генерал Кадијевић наредио 8. октобра, продужава за
још 24 сата, а да се сва борбена дејства могу изводити искључиво
по његовом наређењу. Међутим, у 11.05 мајор Тешић, командант
1. јуришног одреда, јавио је да трпи јаку ватру из минобацача, зоља
и тромблона и да има три рањена војника. Мркшић је у 11.10 на-
редио да се одговори јаком артиљеријском ватром. Минут касније
обавестио је генерала Панића да је наредио артиљеријски напад
„због прекида примирја од усташа“.2
Јединице Гардијске бригаде, у целодневној борби током 10.
октобра, неуспешно су нападала хрватске положаје: „Непријатељ
ове просторе брани одсудно и морали смо се повући на досадашње
територије, уз значајне губитке. Рањено је лакше и теже 15 војника
и две старешине и један војник је мртав.“3 Генерал Братић је 11.
октобра обавестио све војнике и старешине да се предузимају „енер-
гичне мере“ против дезертера („отворене су истраге и предузимају
се кривична гоњења“); све команде је обавезао да спрече пљачку
и терор над становништвом и упозорио на обавезу поштовања
Женевске и Хашке конвенције; забранио је и употребу алкохола.4
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00401. Ратни дневник Гардијске бригаде, 19.

2 Исто, 20. – Генерал Братић је 9. октобра наредио да се формира команда
Тактичке групе „Север“, на челу са пуковником Србољубом Трајковићем,
начелником Штаба Новосадског корпуса. Његов задатак био је да обједини
командовање над потчињеним јединицама, „изврши припреме истих за извршење
задатка, изврши планирање напада на Борово и Борово насеље“ (Трибунал: Хаџић,
доказ П01721).
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00807. Ратни дневник 1. батаљона Гардијске бригаде.
– Према подацима Медицинског центра у Вуковару, у периоду од 25. августа па до
(највероватније) 10. октобра, погинуло је 56 припадника Збора народне гарде, 10
припадника МУП-а Хрватске и 115 цивила (Трибунал: Милошевић, доказ Д99).
4 Трибунал: Хаџић, доказ Д00044. – Истовремено је у овом периоду једна група
резервиста из Ниша (20 војника и 20 старешина) била стационирана у Шиду.
Пошто „три дана није радила ништа“ обратила се председнику општине са захтевом
да буду упућени на фронт или ће се вратити кући: „Ово је пренето председнику
СО Ниш, а он је известио ову команду. Овај пример негативно утиче на углед ЈНА
У Гардијској бригади било је доста случајева саморањавања | 373
војника како би се избегло учествовање у борбама. Било је веома
изражено и ширење „дефетизма“ и пљачкања: „Воларевић Александар,
четни болничар проводи антиармијску, разбијачку и дефетистичку
делатност позивајући војнике да напусте положаје и организују
демонстрације пред Скупштином СФРЈ због наводне издаје у
ЈНА. [...] Регистровано је и документовано више примера ратне
пљачке на територији у зони борбених дејстава Гмтбр од стране
добровољаца и припадника Штаба ТО Негославци. Наведена дела
попримају посебно квалификовани облик због чињенице да се врше
у време извођења борбених дејстава уз напуштање борбених поло-
жаја и слабљење нападне моћи. Оперативна сазнања указују да се
пљачка спроводи у организацији Бибић Милана, команданта Штаба
ТО Негославци, и његовог сарадника Кресојевић Јовице. Према
изјавама мештана, поред осталог и родитеља активног војног лица
Поповић Бранислава из [1. батаљона војне полиције], Богуновић
Боро, министар унутрашњих послова САО СБЗС, мештанима је
продавао добијено оружје по ценама 800–1.800 DM, као и храну која
је пристизала у виду помоћи угроженом становништву. [...] Бешић
Мухарем, капетан I класе, начелник безбедности 453. механизоване
бригаде, боравећи на простору Негославци са припадницима резер-
вног састава војне полиције, незаконито је издавао цивилним лицима
посебна овлашћења чиме је омогућио злоупотребе. Тако ’овлашћени’
припадници војне полиције вршили су грубо малтретирање грађана,
па чак и ликвидације према властитим одлукама. На такав начин
ликвидиран је и курир заповедника хрватских оружаних састава у
Вуковару иако се знало о каквом се лицу ради, чиме је онемогућено
прикупљање значајних обавештајних података.“1
Средином октобра 1991. било је доста проблема око доласка
конвоја са хуманитарном помоћи у Вуковар. И око овог догађаја
уследила су контрадикторна саопштења и пропагандни рат две стране.
Прво је хрватски премијер Фрањо Грегурић 14. октобра писао Ван
ден Бруку и оптужио ЈНА да није допустила улазак конвоја у Вуковар.
Када је конвој ушао у Вуковар, Мркшић је јавио да су хрватске снаге
међу становништвом, а таквих примера има више у рејону извођења борбених

дејстава“ (Трибунал: Хаџић, доказ П02554. Информација генерала Владимира
Стојановића, начелника штаба 1. војне области, од 12. октобра 1991).
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00820. Извештај потпуковника Драгољуба Ђукића,
помоћника начелника Кабинета ССНО за безбедност, од 13. октобра 1991. године.

374 | дејствовале по рејону касарне у којој се налазио конвој: „Ценимо
да су желели да испровоцирају и да нама припишу отварање ватре.
[...] У складу са нашим наређењем о прихвату и упућивању конвоја
са лековима и храном у Вуковар, и поред извесних негодовања и
противљења пре свега јединица ТО, конвој је безбедно стигао у
касарну у Вуковару. Како сте у току дана усмено извештени, кон-
вој није продужио у Вуковар пошто му нисмо могли гарантовати
безбедност у делу града који контролишу усташе.“1
Генерал Кадијевић је 17. октобра у писму Хансу ван ден Бруку
одговорност за овај инцидент пребацио на хрватску страну. Подсетио
је да су „време и правац“ кретања хуманитарног конвоја договорени
11. октобра на састанку са представницима Посматрачке мисије ЕЗ;
у једном од возила пронађена је једна бомба, па конвој није кренуо
11. октобра; конвој је 13. октобра стигао у касарну ЈНА у Вуковару,
а ка делу града који је био под контролом хрватских оружаних сна-
га кренуо је сутрадан, али су сви путеви ка граду били минирани:
„Хрватској страни уопште није стало да конвој стигне у Вуковар
ради снабдевања, збрињавања и евакуације рањених и оболелих.
Очигледна је намера хрватског руководства да спречавањем уласка
хуманитарног конвоја у Вуковар онемогући реализацију обавеза
које је преузело Меморандумом од 8. октобра 1991. а да цео случај
злоупотреби у политичке и пропагандне сврхе.“2
Генерал Тус је 18. октобра обавестио Посматрачку мисију
Европске заједнице да се од раних јутарњих часова тога дана врше
артиљеријски напади по болници у Вуковару: „У току задња два дана
имали смо 83 рањена и није их могуће смјестити у таковим увјетима
у болницу и кируршки обрадити. Како сте већ упознати, пријети
им епидемија и повећавају се бројни случајеви плинске гангрене
код рањеника. Молимо вас да се убрза извлачење рањеника да ЈА
престане са нападима на болницу.“3
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00427. Извештај пуковника Мркшића команди 1.

војне области и Кабинету ССНО од 14. октобра 1991. – У току дана погинуо је
војник Златко Перић из ТО Вуковар, а војник Гардијске бригаде Ђорђе Николић
преминуо је на ВМА где је пребачен 11. октобра (исто).
2 Наведено према: Одбрана и безбедност Југославије, 473–474.
3 Трибунал: Милошевић, доказ П475.11. – У интервјуу за Народну Армију,
пуковник Марко Марић, помоћник команданта Гардијске бригаде за морално
васпитање, изјавио је да се операције код Вуковара одвијају веома успешно, да
је борбени морал људства „висок и стабилан“ и да на фронту нема паравојних
••• | 375
Ситуација око Вуковара и даље је била веома комплексна за ЈНА,
упркос појачањима која су пристигла. Генерал Панић је 13. октобра
наредио да се успостави потпуна контрола у зони одговорности једи-
ница, да се не дозволи било какво мешање и утицај локалних органа
власти, да се протерају сви паравојни и добровољачки састави који
не желе да уђу под команду јединица ЈНА: „Успоставити коректан
однос према становништву правилним поступцима и позитивним
мерама. Обезбедити потпуну сигурност и нормалне услове живота
грађана свих националности, страначких или верских опредељења.
Најстрожије забрањујем рушење или скрнављење верских, културних
и историјских објеката у ослобођеним местима. Недисциплиноване
војнике и старешине најстрожије кажњавати, а све војне бегунце
кривично гонити.“1
Мркшић је 15. октобра издао ново, опсежно наређење за наста-
вак „операције Вуковар“. Главни напад требало је извести на правцу
шума Мала Дубрава – Митница – Водоторањ, а помоћни улицама
Светозара Марковића – насеље Бошко Буха. Акција је требало да
буде завршена за највише два дана, а Мркшић је рачунао на снажну
артиљеријску и ваздухопловну подршку.2
Према извештају мајора Шљиванчанина, главни задатак Гардијске
бригаде био је да открије „индикаторе“ и спречи „појаву поједи-
начног и групног дефетистичког држања свих састава“. Потом да
открије положаје хрватских оружаних формација и спречи њихово
убацивање у Вуковар и заведе посебан, ратни режим безбедности
на ширем подручју борбених дејстава: „Поред тога, обавештајци
су ангажовани и у саставу оперативног тима за рад са ратним за-
робљеницима и утврђивању лица која су учествовала у злочинима
и идентификацији руководећег кадра ЗНГ и МУП-а у Вуковару.“3
формација већ само добровољачких група. Замерке је имао само на рачун дејства
авијације: „За око 15 дана колико смо пред Вуковаром, и поред тога што смо у
више наврата захтевали снажно садејство авиона, то се није догодило. А то до мене
све чешће траже борци. Људи на борбеним положајима се, с правом, питају зашто
изостају веће акције Југословенског ратног ваздухопловства на овим просторима“
(„Вуковар ослобађају храбри“, Народна Армија, 19. октобар 1991, 7).
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00848. Извештај Кабинету ССНО од 16. октобра
1991. – У дотадашњим борбама погинула су тројица старешина ове бригаде:

376 | Тешке борбе вођене су и 17. октобра: „Усташке јединице су
се жилаво бориле. Испољена су дејства из минобацача по рејону
касарне у Вуковару и рејону села Негославци, али мањег обима
него јуче. Ценимо да имају огромне губитке. На улазу у насеље
Митница, северно од гробља, пронађено 17 свежих лешева усташа,
док је у гробљу пронађено више лешева од раније. Иако су претр-
пели доста губитака, усташке снаге успевају да се прегрупишу и
да даље пружају организован отпор. [...] Изузетно слаб борбени
морал и борбену вредност показује 20. партизанска бригада ТО и
[оклопни батаљон] 544. моторизоване бригаде [...] где смо имали
покушај изазивања побуне и организованог враћања са борбеном
техником у Шабац. Овај прекршај је санкционисан, али се са неком
употребном вредношћу ове јединице не може рачунати. [...] У току
данашњег дана имали смо 13 лакше рањених, 14 теже рањених и три
погинула [Нено Катић, добровољац из Рипња, и Душан Цигановић
и Јован Кнежевић, припадници ТО Вуковар]. Поред овога, има још
шест војника који се воде као нестали.“1
Генерал Панић је разлоге за неуспех у операцијама видео у по-
нашању „усташког фашистичког руководства и главног стожерника“
Хрватске који сваки договор о примирју користе да доведу свеже снаге
у блокирана насеља и организују одбрану на линији Осијек – Винковци
– река Босут – село Липовац. Сматрао је да је намера „усташких вла-
сти“ да добију на времену, увуку ЈНА у извођење борбених дејстава
у кишном времену, изазову још веће незадовољство код припадника
резервног састава и „наруше јединство и чврст борбени морал у једи-
ницама“, а затим пређу у противофанзиву на целом фронту. Због тога
је наредио да Новосадски корпус и Оперативна група Југ успоставе
потпуну блокаду Вуковара. Јединице ТО и полиције из Војводине
требало је да врше контролу леве обале Дунава од Бачке Паланке
до Вајске. Тражио је и да се на том простору уведе полицијски час:
„Ово је неопходно пошто постоје основане сумње да део мештана
ових села учествује у пребацивању усташа и муниције преко Дунава
у Вуковар. И поред више упозорења о предузимању мера, и даље је
водник I класе Слободан Поповић (6. октобра), резервни млађи водник Слободан
Пауновић (1. октобра „у задатку на Овчари“) и десетар Дамир Пинтер, „у Вуковару
на задатку“. Било је и шест тешко рањених старешина војне полиције (исто).
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00749. Извештај пуковника Мркшића кабинету
ССНО од 17. октобра 1991. године.
присутно да се у зони извођења борбених дејстава конзумирају веће | 377
количине алкохола. Неконтролисана употреба алкохола изазвала је
неколико тешких ексцеса, а најсвежији пример је случај капетана и
групе војника из 1. Пгмбр. Капетан је са четири, пет војника у пија-
ном стању, без дозволе, дошао у Илок и направио неколико тежих
испада. Својим поступцима наведена група је нарушила морални
лик припадника ЈНА, што у овом времену може имати несагледиве
последице по ЈНА. У циљу спречавања пљачке, злостављања грађана
и убистава, чак и заробљеника, сва наоружана лица и групе која
нису у саставу ЈНА и ТО (четници) разоружавати и приводити, а
вође и затварати и предузимати све законске мере. Задаци јединица:
12 корпус: у наредна три, четири дана извршите потпуно сређивање
стања и попуну јединица са људством и мтс [материјално-техничка
средства] и бити у готовости за даља дејства. Оперативна група Југ:
након вишедневних напорних и исцрпљујућих оружаних борби, а
чак и прса у прса, приступите сређивању мтс и јединица у целини,
а људе потпуно обезбедите од ватрених и других дејстава усташа.
Извршите све потребне припреме за коначно заузимање Вуковара.
На провокације усташких јединица одговарати прецизном и јаком
ватром. Посебну пажњу посветите заштити од појединачних или
групних активности усташа у Вуковару и широј околини.“1
Током 20. октобра жестоке борбе вођене су у рејону села
Негославци где су „усташке снаге“ тукле артиљеријским оруђима
положаје 1. јуришног одреда: „На том правцу су око 13.30 часова
предузели напад и дејствовали стрељачким оружјем и ракетним баца-
чима и тромблонима. Нападнуте јединице успеле су одбити напад и
нису дозволиле продор усташким снагама кроз прву борбену линију.
[...] У току дана имали смо покушај напуштања борбених положаја
од стране [јединице Територијалне одбране] са наоружањем. Иста
је разоружана. У току дана због изненадног напада усташких снага
имали смо два лакше рањена, три теже рањена и шест погинулих.“2
Хрватске снаге тукле су 20. октобра артиљеријом положаје ЈНА у
рејону раскрсница улица 1. маја и Отокара Кершованија. Нападнути
су и положаји Цветно насеље и Пионирско насеље: „На том правцу
су око 13.00 часова предузели напад и дејствовали стрељачким
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00409. Наређење од 19. октобра 1991. године.

2 Трибунал: Мркшић, доказ 00750. Извештај пуковника Мркшића кабинету
ССНО од 20. октобра 1991. године.

378 | оружјем, ракетним бацачима и тромблонима. Овај напад усташа и
даље траје. Око 16.00 часова, највероватније из правца села Нуштар
и Богдановци гађали су оруђима већег калибра по Негославцима.
Поштујући договорени прекид ватре наше јединице до усташких
напада нису отварале ватру. После усташког напада одговорено је
ватреним ударима из артиљеријског наоружања.“1
ЈНА је имала шест погинулих војника: „Крсто Зекавица, добро-
вољац из Младеновца, Алија Гиман, ВП. 4795/Раковица, Синиша
Милићевић, добровољац из Аранђеловца. За три погинула борца
није утврђен идентитет.“2 Током 21. октобра чета добровољаца из
Аранђеловца напустила је положаје и одвезена је аутобусима кући:
„Оружје је одузето и задржано у јединици. У току дана имали смо
следеће губитке: осам рањених и погинуо један (неидентификован,
Српска гарда).“3
Стање на фронту код Вуковара задавало је доста главобоље
највишим командним структурама ЈНА. О томе је у извештају
потпуковника Драгољуба Ђукића, помоћника начелника кабинета
за безбедност Управе безбедности ССНО, речено следеће: „У усло-
вима свакодневних губитака и непрекидној изложености јединица
артиљеријској ватри хрватских оружаних састава, јавља се и шири
неповерење, лансирају тезе о губицима од властите артиљерије,
а капетан Галиб, командант хаубице 155 мм, услед неповерења је
одбио да рачунарском одељењу групе достави координате ватрених
положаја, што је имало озбиљне последице на прецизност остваре-
них ватри. Широм појавом малодушности и дефетизма захваћена је
половина моторизоване бригаде где се масовно изражава незадо-
вољство и разочарење досадашњим успесима у борбеним дејствима.
Истиче се да је била слаба и неадекватна процена непријатеља, а
резервни састав прижељкује смену позивајући се на саопштење
МНО Србије по којем је обавеза у резервном саставу лимитирана
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02555. Извештај пуковника Мркшића од 20. октобра

1991. године.
2 Исто.
3 Трибунал: Мркшић, доказ Д00751. Извештај пуковника Мркшића од 21. ок-
тобра 1991. – Према подацима Полицијске управе Вуковар од 21. октобра, при-
ликом једног од напада „окупаторске пјешадије“, заробљени су водник ЈНА Саша
Јовић из Београда и резервиста Павле Теофановић из Сомбора. Они су задобили
„тешке тјелесне озлиједе, након чега су превезени у Медицински центар у Вуко-
вару“ (Трибунал: Хаџић, доказ П01475).
на 45 дана. Настављени су примери непримереног понашања старе- | 379
шина. Поручник Крпић Емир, командант вода, довео је љубавницу,
а капетан Танасић Зоран супругу са децом.“1
Одељење за морално васпитање 1. војне области оценило је да
већина бораца на вуковарском фронту „одговорно и пожртвовано“
извршава задатке, осим одреда ТО из Ваљева који је одбио да крене
на задатак. Резервисти су најчешће тражили да се у градовима Србије
формира фонд за помоћ њиховим породицама, као и да се преко
општина обезбеди да се пољопривредни радови заврше на време:
„Изражавају незадовољство што их органи власти из општина и
руководиоци предузећа слабо или никако не обилазе. Сматрају да се
према неодазваним војним обвезницама и дезертерима предузимају
благе или никакве законске мере.“2
Осим тога, припадници појединих странака „смишљено шире
гласине о свемоћним снајперистима, о нађеним корпама са извађеним
очима, као и о енормном броју непријатељских војника у околним
местима, посебно у Вуковару и Нуштару“. Проблем су представљале
и паравојне формације и разни „самозвани добровољци“ којима
основни мотив није била борба против „непријатеља“, већ „пљачка
народне имовине и иживљавање над недужним становништвом
хрватске националности“.3 На морал људства највише је негативно
деловала изјава генерала Симовића о замени резервиста у року од 45
дана, јер је доста људи изјавило да их после истека тога рока „нико
не може спречити да иду кућама“.4
У извештају од 25. октобра потпуковник Ђукић је констатовао
да је настављена „ерозија морала“ у Гардијској бригади. Посебно
озбиљно стање било je у чети за антитерористичка дејства „која на
тежишту борбених дејстава трпи најјачу артиљеријску и снајперску
ватру непријатеља и под тешким борбеним условима непреки-
дно од самог почетка напада изузетно добро утврђене објекте“.
Код старешина и војника из ове јединице „преовладава свест“ о
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00822. Извештај од 22. октобра 1991. године.

2 Трибунал: Мркшић, доказ 00636. Извештај потпуковника Милана Еремије
3 Исто.
4 Исто. – У 1. батаљону Гардијске бригаде група од 30 добровољаца је после
15 дана проведених на фронту тражила да се одмах врате „јер сматрају да је то
довољно за њихово ангажовање“ (Трибунал: Мркшић, доказ 00807. Ратни дневник
1. батаљона Гардијске бригаде).

380 | бесперспективности настављања таквог начина борбе, па чак и
сврхе ослобађања Вуковара: „Командир чете, поручник Зјајо Мурис,
истиче да је бригада жртвована слањем на подручје Вуковара.“1
Током 23. октобра, због „испољене малодушности и масовног
опортунизма“, разоружано је и отпуштено 70, а најављено је отпуштање
још 60 добровољаца: „У току је рад на оперативном документовању
деструктивне и разбијаче улоге појединих опозиционих странака и
непосредне укључености њихових лидера (Милан Парошки).“2
Весна Босанац, директорка болнице у Вуковару, јавила је 25.
октобра Посматрачкој мисији ЕЗ да су током два претходна дана
извршени снажни напади на болницу, да се у болници тренутно налази
210 рањеника, а да је од 25. августа примљено 1.250 рањених и 300
погинулих људи: „О томе не можемо овога часа дати попис поименце,
али га редовно уписујемо у базу података главног штаба санитета
у Загребу. Овом извјешћу прилажемо попис рањених у протекла
три дана, те попис мртвих од 25. 8. 1991. године. Молимо за једину
помоћ која је неопходна, а то је повлачење војске из Вуковара.“3
Нови детаљан план за освајање Вуковара Мркшић је израдио 29.
октобра. Тражио је „једновремено и енергично“ дејство свих снага
пешадије и артиљерије, уз подршку авијације, на читавом фронту:
„У првој етапи операције овладати насељем Митница и одсећи га од
осталог дела града, насељем 6. пролетерске дивизије и делом града
у рејону улица Огњена Прице и Алије Алијагића, а затим у другој
етапи операције избити на реку Вука и Дунав.“4

2 Исто.
3 Трибунал: Хаџић, доказ П01449. – Током 26. октобра ЈНА и локални српски
територијалци освојили су село Тординци код Винковаца. Да би се спречиле
„уобичајене крађе и пљачка напуштене имовине“, село је потпуно затворено за
пролаз цивилима. Међутим, после два дана уследила је пљачка од стране заставника
ЈНА Мирка Јовановића. Приликом рутинске контроле од стране припадника
новоформираног одељења милиције у селу Силаш, „констатовано је да су он и
војници које је водио у ову ’акцију’ из напуштених кућа у Тординцима неовлашћено
присвојили седам ТВ-апарата, једну термоакумулациону пећ, више стотина метара
електро-каблова, неколико касетофона и друге техничке робе. Радници милиције су
зауставили Јовановића и његове војнике привели у просторије одељења, где им је
уз помоћ записника о томе одузета роба“ (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ
Д00358. Извештај Службе државне безбедности Србије од 4. новембра 1991).
4 Трибунал: Мркшић, доказ 00410. „Одлука за продужење нападне операције
Вуковар.“
Према хрватским изворима, током 29. октобра погинула су | 381
три припадника хрватских снага а рањено је њих осам: „Молимо
вас да извјестите све обитељи смртно страдалих припадника ЗНГ
и цивила који нису са нашег подручја а погинули су током напада
окупаторске ЈА и њених помагача на Вуковар и Борово насеље у
времену од 25. 8. 1991. године.“1
Рат је ишао даље и почетком новембра 1991, а команда Новосад-
ског корпуса планирала је масовну офанзиву према Борову насељу
и Борову. У садејству са српским територијалцима (тактичка група
„Вихор“) требало је заузети комуникацију која је спајала Борово
са Вуковаром и „одсећи хрватске снаге, окружити их у Борову на-
сељу и Борову и уништити. Готовост за напад 1. 11 у 08.00 часова.
Одлучио сам: главне снаге ангажовати на правцу: Ђергај шума
– железничка станица Борово – комбинат ’Борово’, а помоћне на
правцу: Трпињска цеста – Боровска цеста, са задатком: разбити
снаге непријатеља на правцима напада, а затим продужити дејство
и избити на реку Дунав и рејону комбината ’Борово’, расећи снаге
непријатеља, потом приступити њиховом уништењу по деловима.
[...] Нападу ће претходити снажна артиљеријска припрема по
предњем крају у трајању од 20 минута, за које време ће ватром VBR
бити неутралисана артиљерија по дубини. Након 10 минута отпо-
чети непосредно дејство тенковским топовима и другим оруђима
за непосредно гађање по свим утврђеним ватреним тачкама на
предњем крају. Завршетак артиљеријске припреме означава поче-
так покрета пешадије, коју подржати свим ватреним средствима,
водећи рачуна о угловима и зонама сигурности. Пешадија по упаду
у прву линију одбране предузима дејства у циљу чишћења прежи-
велих непријатељских снага, а тенкови и оклопни транспортери,
не отварајући ватру и развијајући највећу могућу брзину, упадају
иза пешадије. [...] Успех операције око заузимања Борова насеља
услов је и подстицај целокупном борачком саставу за надахнуто
учешће у операцији коначног ослобађања Вуковара. Операција је
тако организована и припремљена и укључене су такве наше снаге
које својом бројношћу, ватреном моћи и укупном оспособљеношћу
далеко надмашују усташке снаге и победа не сме бити доведена у
питање. Са освајањем Борова насеља усташке снаге у Вуковару губе


382 | јак ослонац, што ће пресудно ослабити њихов морал и увидеће да
им је сваки даљи отпор у граду узалудан – мораће да изаберу смрт
или предају. Сада је прилика да се осветли образ ЈНА, да се испољи
њена снага у садејству са ТО и да се коначно покаже да нема циљева
које она не може остварити“.1
На фронт око Осијека и Вуковара стигла је једна већа група
добровољаца Српске радикалне странке.2 Пуковник Мркшић је 2.
новембра наредио „чишћење“ насеља 6. пролетерска дивизија и улице
Јосип Краш. Са четири тенка требало је вршити „демонстрацију
силе“ улицом Светозара Марковића и Пролетерском улицом „и
бити у готовости за употребу на правцима напада јуришних одреда“.3
Из наређења генерала Панића од 3. новембра види се да је он
био изузетно незадовољан дотадашњим начином вођења рата, јер су
борбена дејства извођена споро и без енергије: „Неумећем и неснала-
жењем појединих старешина ефекти дејства авијације и артиљерије од
2. 11. нису искоришћени. Веома деморалисане, без подршке, редовног
снабдевања и свежих снага, ослабљене усташе наметањем својих на-
чина вођења борбе успевају да и даље успешно бране језгро Вуковара
и Борова. Несхватљиво је да групе исцрпљених усташа успевају да у
појединим деловима града држе и везују знатне наше снаге.“4
Панић је наредио да Вуковар мора бити заузет до 4. новембра
„ангажовањем свих слободних снага и средстава подршке“. Требало
је извршити и тоталну блокаду Борова и Борова насеља, а артиље-
ријом дејствовати по „откривеним циљевима“ и по Осијеку: „У што
краћем року увести јединице у пуну борбену готовост и спремност
за извршење наредних задатака. Артиљеријском ватром дејствовати
по откривеним циљевима у Винковцима и на правцу село Нијемци
– село Привлака.“5
Током 3. новембра командант 3. јуришног одреда је „известио да
трпи јаку ватру са правца насеља Митница и да има доста рањених“.6
Истога дана извршен је десант ЈНА на Дунаву, у сарадњи са снага-
ма Српске добровољачке гарде. Политика је писала да су хрватске
1 Трибунал: Хаџић, доказ П01685. Наређење пуковника Србољуба Трајковића,

начелника Штаба Новосадског корпуса, од 30. октобра 1991. године.
5 Исто.
6 Трибунал: Мркшић, доказ 00401. Ратни дневник Гардијске бригаде, 40.
снаге присиљене да се повуку у улице Колодворску, Васе Ђурђевића | 383
и у круг комбината „Борово“: „Како смо сазнали у ратној болници
у Бршадину, цена овог успеха је осам погинулих добровољаца и
територијалаца и 51 рањени борац.“1
Полицијска управа Вуковара известила је 3. новембра да су
од раних јутарњих часова настављени жестоки артиљеријски и пе-
шадијски напади „окупаторске ЈА и њених помагача на браниоце и
цивилно становништво градова Вуковара и Борова насеља. У 14.15
сати војни авиони у бришућем лету митраљирали су и бомбардовали
ужи центар и положаје браниоца града“. И извештају је речено да
је погинуло 16 особа (седам припадника хрватских оружаних снага
и девет цивила), уз 24 рањеника.2
Да заузимање Вуковара неће бити нимало лако, показао је
Мркшићев извештај од 4. новембра. Он је генерала Панића и ССНО
обавестио да „усташе“ пружају „жилав отпор“ и да успешно дејствују
противавионским митраљезима и артиљеријским наоружањем. Мркшић
је јединицама Оперативне групе Југ наредио да „енергично продуже“
напад на свим правцима, да обезбеде достигнуте линије и одбију на-
паде „усташких снага“. Најважнији задатак било је заузимање насеља
„6. пролетерска дивизија“ и долазак испред насеља „Бошко Буха“,
али командант 20. партизанска бригаде „није био у стању да покрене
јединицу због одбијања војника да се укључе у напад“. Дејствовала је
и авијација и то масовним ударима од 8 ујутру до 14.50 сати, највише
по насељу Митница. Било је 16 рањених, од тога шест теже, и два
погинула војника ЈНА: Саво Влаловић, добровољац из Прибоја, и
Тихомир Голуб, добровољац из Новог Милошева: „С обзиром да већ
дуже време трпимо велике губитке од дејства минобацача и артиље-
ријских оруђа из правца села Нуштар и села Богдановци, молимо Вас
да свим расположивим средствима решите овај проблем.“3
У борбама код Вуковара 4. новембра, око 15.30 сати, погинуо
је генерал Младен Братић. О начину његовог страдања било је мало
поузданих информација. ССНО је 5. новембра саопштио да је он
1 Политика, 4. новембар 1991, 8. – Репортер Политике покушао је да добије

прецизнију информацију о жртвама на српској страни: „Кратко нам је само
речено да су губици, што се напада на Вуковар тиче, уобичајени у оваквим ратним
приликама“ (Политика, 5. новембар 1991, 9).
2 Трибунал Хаџић, доказ П01481. Извештај Звонимира Радоша, начелника
Одељења јавне безбедности.

384 | погинуо „међу својим борцима у првој борбеној линији, од усташког
пројектила на извршењу борбеног задатка“ и да је био „способан и
неустрашив и изузетно омиљен командант“.1
Јанош Шимон, старији водник који се налазио у генераловој
пратњи, на комеморацији је изјавио: „Наша јединица се кретала од
Бршадина ка Боровом насељу када је отворена ватра, највероват-
није из правца села Нуштар. Склонили смо се у оближњу шуму, а
десетак минута по престанку канонаде изашли смо до ивице пута. У
тренутку када је генерал осматрао своје борце пала је једна граната
и смртно га ранила у пределу стомака. Покушао сам да га заштитим
телом, указао сам му прву помоћ и склонио га на безбедније место,
али све је било узалуд. Том приликом нико други није повређен, па
ни ја који сам био најближи генералу Братићу.“2
За новог команданта Новосадског корпуса постављен је генерал
Андрија Биорчевић (1933–2001).
У ноћи између 6. и 7. новембра у селу Антин из стрељачког
наоружања убијено је „са блиског одстојања, у потиљак 16 мештана
од којих су сви, осим једне жене, хрватске националности. Осим
јединица ЈНА, у селу Антин боравила је и добровољачка јединица
јачине 20 лица коју је предводио Гогић Милан, звани капетан Шуца,
настањен у Новом Саду, улица Марије Бурсаћ број 28“.3

2 Политика, 6. новембар 1991, 8. – Председништво Југославије посмртно је 6.
новембра одликовало генерала Братића Орденом за храброст. Сахрањен је у Алеји
заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. О његовој погибији генерал Панић
је деценију касније рекао: „Генерал Младен Братић био је командант северног дела.
Видим ја да не иде како треба, дођем на осматрачницу на бршадинском силосу и
ту одлучимо да Братић формира једну оперативну групу, да командант те групе
буде Енес Тасо, да се од бршадинског силоса крене и избије на Дунав, да се не
би преливале хрватске јединице. Братић је ту одлуку почео да спроводи у дело и
ујутро је дошао на место где су тенкови прелазили преко једног канала. Ту је био
са још десетак официра и први пут није носио заштитни прслук – зашто га тог дана
није обукао, то ми није јасно. Углавном, мени на мом командном месту јављају да
је Братић тешко рањен; ја сам онда наредио да Биорчевић прими дужност и да ми
јавља како је Братић. После једног сата јављају ми да је умро. Како се то десило?
Једна једина мина од минобацача 62 мм коју су Хрвати испалили пала је између
официра, експлодирала и само је Братића погодила у пределу стомака. Сви остали
су били неозлеђени“ („Vukovarska apokalipsa“, Vreme, 25. оktobar 2001).
3 Трибунал: Караџић, Младић, доказ П06372. „Управа безбедности ССНО.
Злочини извршени над цивилним становништвом у Републици Српској Крајини
од стране припадника паравојних и добровољачких формација.“
Већ цитирани потпуковник Ђукић доставио је 7. новембра | 385
Управи безбедности информацију о стању јединица. Највећи про-
блем видео је у „недовољном утицају“ појединих старешина који
„сами нису потпуно и правилно схватили циљеве борбе“ па нису
предузимали енергичне мере за заштиту јединица. Поново је у
фокусу био поручник Мурис Зјајо командир чете за противтеро-
ристичко дејство, као и мајор Адем Бајић, командант 2. батаљона
„са становишта утицаја на расположење војника и старешина пре
свега муслиманске националности“. Осим тога, поједине старешине,
приликом обиласка породица, пред забринутим супругама „које
се у тим приликама окупљају“, шире „опасну тезу“ да је Гардијска
бригада наводно жртвована у Вуковару, да се иницијативе и планови
дејства команде спречавају из Београда и да се јединица води на тај
начин док и последњи њен припадник не погине: „У суштини овак-
вих гласина је теза о наводној издаји војног врха, а карактеристичан
пример представља иступање капетана Кокол Сама (Словенац)
који поред низа инсинуација и алузија о наводној издаји војног врха
пред члановима породица АВЛ износи да су копије изјава о њиховој
лојалности ЈНА наводно достављене властима у Словенији, те га је
мајка упозорила да услед тога не сме да долази кући.“1
Други најважнији проблем била је „српско-националистичка
и четничка пропаганда“ која по својој ширини далеко превазилази
учинак у борби добровољачких група и припадника паравојних
формација: „Неоправдано се толеришу националистички и идео-
лошки симболи, националистичке песме, говори Војислава Шешеља,
ликвидације ратних заробљеника од стране четника и слично.
Указујемо на тенденцију да се прећутно признаје легитимитет
четничких ’старешина’, егзистирање српских добровољачких група
као формацијских целина, па чак и захтеви да се таквим саставима
одређује посебан правац и задатак. У средствима јавног информисања
медијски се подржава формирање српских паравојних формација и
њихово театрално упућивање на ’вуковарски фронт’.“2

2 Исто. – Ђукић је писао и да је пуковник Вук Обрадовић изразио „извесно
изненађење“ и резерву у објективност извештавања од стране команде Гардијске
бригаде. Он је сматрао да су посебно „подбацили“ батаљони војне полиције и
најавио је да ће у старешинском воду чете за антитерористичко дејство извршити
корените промене, „али је наша оцена да су узроци ерозије борбеног морала у свим
јединицама Гмтбр сличног порекла“ (исто).

386 | Веселин Шљиванчанин је у извештају од 9. новембра 1991. „ор-
гану безбедности Кабинета ССНО“ саопштио да је најтеже стање
било у периоду од 3. до 6. новембра када је највећи број резервиста
желео да напусти фронт, јер је истекло њихових 45 дана за борбу:
„Посебно тешки тренуци настали су када мајор Кавалић Бранислав
није хтео да поведе јединице у борбу. Извршење задатака одбио је
и 1. вод чете војне полиције за против терористичка дејства који
је претходно био извучен са положаја. Део јединица, као што су
Подунавска партизанска бригада и 20. партизанска бригада ТО
нису се уопште бориле, чему су највише допринеле саме старешине
тих јединица.“1
Шљиванчанин је писао да је главни циљ био да се спрече појаве
„организованог бекства, колективног одбијања наређења и ширења
дефетизма“. У 1. бригади војне полиције било је 26 војника хрватске
националности који су све чешће питали „шта ће бити са њима“
након одслужења војног рока с обзиром на проглас хрватске владе
да се до 10. новембра сви војници Хрвати у ЈНА морају вратити у
Хрватску: „Истичу да су они југословенски опредељени, да немају
намеру бежати из јединице, али да обзиром на случајност што су
Хрвати и из Хрватске њима мора неко објаснити шта ће са њима
бити и шта њима ваља чинити.“2
У борбеним операцијама учествовали су само јуришни одреди
Гардијске бригаде, заједно са добровољцима и делом мобилисаних
снага ТО Вуковар, свега око 80 људи, док је присуство осталих једи-
ница било пасивно и „везано чекањем неког датума и повлачењем
са положаја“. Посебно лоше стање и даље је било у 20. партизанској
бригади која је држала положаје на линији Овчар–Јакубовац–Грабово
(осам километара далеко од првих борбених линија). Људство је
одбијало да учествује у борбама, војници и старешине говорили су
да нису спремни да се боре, тражили су да се цела бригада до 18.
новембра врати у Пожаревац: „Ултимативно траже да се испуне њи-
хови захтеви до овог датума, јер ће у противном доћи до физичких и
нежељених последица. Командант ове јединице је изнео да је бригада

2 Исто. – У извештају Управи безбедности од 10. децембра, Шљиванчанин
је нагласио да је то био најкритичнији тренутак у операцији Вуковар јер је и
чета војне полиције за антитерористичко дејство одбила да учествује у борби
у вишедневним борбама, да се њени припадници храбро боре, што не | 387
одговара стварности. Идентично држање има и шабачка јединица.“1
Током 7. и 8. новембра, према хрватским изворима, погинуло је
10 припадника ЗНГ и пет цивила, уз 48 рањених.2 Пошто су снагама
ЈНА биле неопходне додатне снаге, генерал Аџић је 8. новембра
наредио да се Гардијска бригада појача четом војне полиције (око
100 људи).3 Сутрадан је генерал Владимир Стојановић наредио
покрет јединица ЈНА из Смедерева, преко Београда и Шида до
Негославаца. Та јединица требало је да уђе у састав 80. мотори-
зоване бригаде и да онда заједно предузму марш ка Товарнику и
Слаковцима (код Винковаца).4
И Српска радикална странка је послала нове добровољце у одред
„Лева Суподерица“. Љубиша Петковић је 9. новембра команданту
одреда писао: „Сви добровољци које вам је Српска радикална странка
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00834. – Војници који су се враћали са фронта

оставили су опоре записе о својим ратним данима: „Када се први пут у животу,
потпуно неспреман, нађеш у рату, стало ти је само да сачуваш живу главу. Лежиш у
рову, око тебе фијучу меци, а онда ти проради инстинкт и почнеш и сам да пуцаш
као луд, а не знаш ни где ни у шта. Никоме од нас није јасно зашто смо били тамо,
који су циљеви за које се боримо. [...] О сулудим и беспотребним погибијама можемо
говорити данима. А старешине се на фронту плаше више од самих војника. Људима
горе пуцају нерви. Постоји једна наша јединица која је сама себе прозвала Перини
лудаци. Они се лепо пробуде ујутро, протегну и почну да испаљују мине на хрватско
село. Без икаквог разлога и команде. У Генералштабу су нас назвали свакаквим
именима. За њих смо само комади који треба да попуне места. Они не знају ни ко
смо, ни где смо били на фронту, ни шта смо преживели. Генерали се шеткају по
Београду и узимају боловања на ВМА. Ми смо испали наивни због свог поштења.
Били смо на фронту, борили се и преживели, а они нас називају дезертерима. То је
било само гурање у погибију а не борба“ (Borba, 11. новембар 1991, 10). Ваљевска
бригада је у борбама око Богдановаца имала најмање седам погинулих, а добар део
резервиста вратио се са фронта, што је изазвало оштру реакцију јавности у Ваљеву:
„Раздирани између личних недоумица о сврси рата и објективне могућности ’суђења
за издају’, и одбацивања у животној средини која је на различите начине осуђивала
њихов чин (локални лист је доносио уводнике у којима су тражени ’лични подаци
дезертера да би знали с ким имамо посла’ и писма резервиста са положаја у којима
се од ’војних и правосудних органа тражи да раде свој посао или ће они по повратку
узети издајнике у обраду’, повратници су принуђени да доказују да су већи ратници
и патриоте од оних који су остали на положајима“ (Борба, 15. новембар 1991, 12).
новембра 1991. године.
4 Трибунал: Мркшић, доказ 00775. Наређење од 9. новембра 1991. године.

388 | упутила стављају се под Вашу команду и заштиту ТО Вуковар. Ратни
штаб СРС за команданта добровољаца у Вуковару именовао је храброг
и искусног борца Катић Слободана из Београда. Молимо Вас да у
заједничкој сарадњи одредите и именујете командире одељења, уз
препоруку да се Вакић Бранислав1 из Ниша именује за командира
вода добровољаца из Ниша, Лесковца и околине. Свим борцима
желимо добро здравље и повратак када ослободите Вуковар, прес-
тоницу Српске Области Славоније, Барање и Западног Срема.“2
Полицијска управа Вуковара известила је 9. новембра да је град
нападнут и са вишецевним ракетним бацачима и минобацачима са
територије Србије, после чега је уследио пешадијски напад, па је
под контролу ЈНА стављен главни пут између Вуковара и Борова
насеља. Страдала су четири припадника хрватских снага и три ци-
вила, уз 17 рањених.3
У овим данима у просторијама „Велепромета“ у Вуковару фор-
миран је „Центар за прихват цивилних лица и очување материјалних
добара“. Центром су руководили капетан Срећко Борисављевић,
један од официра за безбедност из Гардијске бригаде, и Љубинко
Стојановић, трговац, „иначе извор ОБ који је приликом доласка
у Београд детаљно инструисан за рад на безбедносним задацима.
У центру непрекидно ради шест лица различитих месних заједница
Вуковара што омогућава ефикаснију идентификацију мештана.
Упутили смо захтев да се центар ојача са још једним бројем људи и
пооштри режим безбедности и контрола кретања на ослобођеном
делу града где ситуација у овом тренутку није под неопходном
контролом. Такође смо сугерисали што краће задржавање ратних
заробљеника и строгу селекцију лица за информативне разговоре,
1 Вакић је био потпредседник Српског четничког покрета, а од 1992. и

савезни посланик СРС. У једном интервјуу из каснијег периода, Вакић је
изјавио: „Почетком новембра 1991, ми српски четници смо на позив ЈНА,
преко Негославаца ушли у Вуковар. Тада смо од мајора тадашње ЈНА Веселина
Шљиванчанина добили оружје и сарађивали са њим, односно југословенском
војском. [...] Морао сам да сарађујем и са људима из власти, јер сам имао много
добровољаца, интересовање за ратиште је било велико, а нисмо имали новца. У
Нишу су ми, наравно, помагали нишки социјалисти. Помогао нам је Миле Илић,
председник нишких социјалиста и савезни посланик у обезбеђивању аутобуса за
добровољце који су ишли на ратиште“ (Телеграф, 28. септембар 1994).
2 Трибунал: Хаџић, доказ П02576. – Током 9. новембра освојено је насеље
„Бошко Буха“.
а да се остала лица одмах упућују у Шид. ОБ Гмтбр за сада успешно | 389
ради на обради ратних заробљеника и у том погледу нема захтева.
[...] У току 10. новембра поручник Зјајо Мурис је поново позван
на разговор код органа безбедности и сви су изгледи да ће након
данашњег успеха (ослобађања Миловог брда) прихватити своје
професионалне дужности и укључити се у борбу. За сада је чета за
ПТД потпуно пасивна. Од стране органа командовања у вези са том
јединицом најављују се радикалне кадровске промене“.1
О борбама вођеним током 11. новембра хрватски извори сао-
пштавају: „Приликом жестоких артиљеријских напада на Вуковар и
Борово насеље окупатор је испалио преко 1.000 пројектила разних
калибара. Након напада из артиљеријских оруђа велик број пјешадије
и даље покушава извршити пробој на обрамбеним положајима на
подручју ужег центра града, гдје се налазе браниоци послије заузи-
мања резервних положаја. У непосредној близини Миловог брда
воде се жестоке борбе окупатора и браниоца како би браниоци
онемогућили улазак у сам град.“2
Продор ЈНА у центар Вуковара почео је 14. новембра. Мркшић
је наредио да се изведу потребна прегруписавања и изврши напад
на читавом фронту „главним снагама“. Пешадијске и тенковске
јединице добиле су ваздушну подршку, а артиљерија је требало да
дејствује на „неутралисању усташких снага на Митници“.3
Весна Босанац је истога дана Посматрачкој мисији ЕЗ писала да
је стање у болници све теже, да је примљено 12 нових рањеника, „а
воде нема, хране је све мање, а лијекови су на измаку. На ваш позив
о попису дјеце за евакуацију одговорили смо пописом поименце
44 дјеце која се налазе у склоништу болнице, али још много дјеце
је болесно, неухрањено и преплашено по цивилним склоништима и
индивидуалним подрумима. Ова дјеца су под тортуром глади, жеђи
и психичким траумама већ три мјесеца због агресије ЈА. Унаточ
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02285.2284. Извештај потпуковника Драгољуба

Ђукића од 10. новембра 1991. године.
2 Трибунал: Хаџић, доказ 01482. Извештај Полицијске управе Вуковар. – У
извештају је речено и да је током „данашњих жестоких артиљеријских и пјеша-
дијских напада смртно страдало“ укупно девет особа, (осам припадника ЗНГ и
један цивил), а било је и 25 рањених (исто).
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00430. Наређење од 14. новембра 1991. године. –
Мркшић је истога дана наредио да одред Територијалне одбране из Старе Пазове
пређе под команду 80. моторизоване бригаде (Трибунал: Мркшић, доказ 00412).

390 | томе родитељи не желе дати дјецу у већини случајева од себе док се
армија не повуче и рат не престане, јер послије свих ужаса које су
преживјела, страхова, глади, жеђи и рањавања не желе напуштати
своје родитеље и своје домове. [...] Молимо за мир и повлачење ЈА“.1
Општи напад Оперативни групе Југ на свим правцима по-
чео је 15. новембра у 6 сати ујутру: „Тежиште је било на правцу
раскрсница улица Огњена Прице и Далматинске. У рејону школе
Стјепан Супанац, на правцу према водоторњу и даље се воде бор-
бе за овладавање школом чиме би се створили повољни услови за
избијање у рејон Славије. [...] У 20. партизанској бригади и даље су
присутни проблеми око мотивације и укључивања у борбу. Упорно
траже да буду смењени после 45 дана. Авијација је дејствовала са два
авиона по рејону Митнице. У току дана имали смо шест рањених
и три погинула: добровољац Живковић Драгослав, из Шешељеве
странке из Лесковца, и два неидентификована војника.“2
Весна Босанац је Посматрачкој мисији 15. новембра јавила да је
болница скоро разрушена, без воде, са минималном количином хране
и лекова: „У болници у Вуковару се налази 480 рањеника на 200 метара
простора, у јако лошим увјетима. До сада је инфицирано плинском
гангреном осам особа, од којих су три особе у посљедња три дана пре-
минуле. Молим ваш одговор на све досадашње апеле, те утјецај да се
агресија над болесницима, рањеницима, дјецом и цивилима заустави.“3
Ипак, ни до 16. новембра нису освојени центар Вуковара и
Митница. Вођене су жестоке борбе око школе „Стјепан Супанац“,
али „због велике концентрације усташа и утврђености у том делу,
школом нисмо успели овладати. [...] У току дана у састав ОГ Југ стиг-
ле су две чете добровољаца из Новог Сада и Смедеревске Паланке
(укупно 160 људи). И даље су присутни проблеми мотивације једног
дела добровољачких јединица и припадника ТО са укључивањем у
борбу. Присутни су и проблеми исцрпљености у делу јединица које
су у непосредном додиру 45 дана. Авијација у току дана није вршила
подршку. У току данашњег дана имали смо следеће губитке: четири
рањена, погинуо Попратина Светозар из ТО Вуковар“.4

2 Трибунал: Хаџић, доказ П025887. Извештај пуковника Мркшића команди 1.
војне области и ССНО од 15. новембра 1991. године.
4 Трибунал: Мркшић, доказ 00414. Извештај пуковника Мркшића од 16.
Мркшић је 16. новембра, у седам увече, наредио нове масовне | 391
ударе: главним снагама на правцу Милово Брдо – мостови на Вуки, а
помоћним снагама на правцу Гробље – Славија – Вучедол – Митница
како би се током дана 17. новембра раздвојила главнина хрватских
снага и успоставила контрола над центром Вуковара: „[Оклопни
батаљон 544. моторизоване бригаде] из садашњег рејона делом снага
врши демонстрацију силе на правцу Јабуковац–Сајмиште–улица
Радничка–улица Светозара Марковића, а по демонстрацији силе
изаћи на ивицу шуме Мала Дубрава и испољити дејство по усташким
снагама у рејону Митнице.“1
Непосредно пред пад Вуковара, на фронту је, у униформи
ЈНА, био и Војислав Шешељ. На питање новинара колики значај
ослобађање Вуковара има за Србију и српски народ одговорио је:
„Изванредан значај, изванредан значај. Ово је најјаче усташко упо-
риште. Кад падне Вуковар, усташе немају шанси да спасу ни Осијек,
ни Винковце. Наше снаге нема шта да заустави. Вуковар је та кључна
тачка коју треба пробити, коју треба освојити, и онда једноставно
усташама ништа друго не преостаје. Усташама је јасно, ако падне
Вуковар овде, ако падне Слуњ у Српској Крајини, да пада усташки
Туђманов режим у Загребу. И зато је ова битка овде пресудна.“2
Током 17. новембра хрватске снаге су од јутарњих часова от-
варале ватру из школе „Стјепан Супанац“ и са Митнице: „И поред
великих губитака, усташке снаге су се сконцентрисале у најужи

2 Трибунал: Шешељ, доказ П00298. – Када је 8. фебруара 2007. давао изјаву
истражитељима Трибунала, Борислав Богуновић је о Шешељу је рекао следеће:
„Било је најављено да Шешељ долази у посету Вуковару. Око 15. или 16. новембра
1991. Шешељ је стигао у Негославце. Као министар унутрашњих послова,
организовао сам пратњу за Шешеља. То сам урадио на сопствену иницијативу,
као саставни део задатка моје институције. Влада САО СБЗС је од мене тражила
да сачекам и отпратим Шешеља до Вуковара. Горан Хаџић је директно тражио
од мене да то учиним. Шешељ је имао своје обезбеђење тако да је само требало
да будем у његовој пратњи. Нисам имао позитивно мишљење о Шешељу, пошто
смо били политички противници. Шешељ је у једном тренутку рекао да је морал
српских снага на веома ниском нивоу због тога што је Хаџић неспособан човек
који нема одговарајуће образовање да би био председник. Шешељ је разговарао
са својим добровољцима који су били лако препознатљиви по томе што су имали
комбиноване униформе, а неколицина њих имала је дугачке браде. Шешељ је својим
добровољцима рекао да Вуковар треба да падне што пре“ (Трибунал: Станишић,
Симатовић, доказ П00554.Б).

392 | центар (самостан, хотел ’Дунав’ и Улица ЈНА) одакле и даље пружају
отпор. У току дана успели смо разбити усташке снаге на простору
од улица Шундарчићева до Првог моста и цркве Светог Николе у
захвату улице Димитрија Туцовића. Овладано је и рејоном гробља
и ватрогасног дома у потпуности.“1
Служба за информисање команде 1. војне области саопштила
је 17. новембра да су припадници хрватских оружаних формација
починили масовне злочине над српским становништвом, као и да
је ЈНА „избегавала одлучније борбене акције“ како би заштитила
цивилно становништво.2
Генерал Биорчевић је истога дана наредио успостављање војне
власти и формирање команди места „на ослобођеној територији и
насељеним местима“. Војну власт требало је да врше јединице ЈНА
и штабови Територијалне одбране Војводине: „Све снаге (добро-
вољачке и било које друге) ставити под команду јединица ЈНА, а
истовремено извршити њихову идентификацију. Оне снаге које се
опиру или су сумњивог порекла, разоружати и протерати из зоне
одговорности. Најстрожије забрањујем да се већ ослобођена или
заузета места напусте или оставе ван контроле ЈНА или ТО. Према
старешинама које поступају супротно овом задатку, предузимати
најстрожије мере дисциплинске одговорности.“3
Генерал Андрија Рашета је 17. новембра хрватским властима
предложио да се изврши евакуација рањеника из Вуковара. Фрањо
Грегурић је истога дана одговорио да прихвата његов предлог да
се одмах разговара о евакуацији „обољељих и повријеђених“ из
Вуковара, а да се она изведе уз помоћ Посматрачког тима Европске
заједнице правцем Вуковар–Богдановци–Маринци–Зидине–
Нуштар–Винковци: „Поново потврђујемо спремност наше стране
да се придржава склопљеног прекида ватре, те очекујемо од Вас да у
складу с Вашим овластима учините све како би Југославенска армија
извршила преузете обавезе. То се посебно односи на прекид свих
1 Трибунал: Хаџић: доказ П02533. Извештај пуковника Мркшића команди 1.

војне области и Кабинету ССНО од 17. новембра 1991. – У току дана Гардијска
бригада имала је једног погинулог (водник Предраг Кривокућа) и два рањена
војника, а остале јединице три погинула (добровољац Радован Марковић из
Аранђеловца, и војници Изет Бериша и Антонио Недељковић) и 11 рањених
(исто).
офензивних активности Југославенске армије на подручју Источне | 393
Славоније, специјално Вуковара, а према вашем захтјеву упућеном
Врховној команди раније тијеком данашњег дана. Слажемо се да
је у обостраном интересу да се размјена свих ратних заробљеника
обави у што краћем року.“1
Вуковар је под контролу ЈНА и српских паравојних формација
стављен током 18. новембра. Генерал Панић је изразио велико
задовољство због пораза хрватских оружаних снага, али је најавио
наставак рата: „Сада улазимо у још жешћи и окрутнији рат са ус-
ташким снагама. Усташке снаге, а нарочито њихови најекстремнији
делови, наставиће борбу подмукло, извођењем диверзантских и
терористичких акција. [...] Наређујем: ОГ Југ – извршити детаљну
и потпуну припрему и у садејству са ОГ Север у току пре поднева
(од 08.00 до 10.00 часова) 19.11. заузети болницу, МУП и очистити
од преосталих усташких снага ослобођене делове града, наставити
са даљим рашчишћавањем Митнице и центра Вуковара до потпуне
безбедности кретања градом.“2
Преговори о предаји свих хрватских снага почели су, уз присуство
европских посматрача, током ноћи 18. новембра: „У 01.25 и 01.35
јавио се Видић Марин, представник Владе Хрватске за Вуковар, и
тражио разговор са пуковником Мркшићем а на основу разговора
Шепаревића и команданта 1. војне области. Тражећи разговор
Видић је изјавио: – Налазим се у болници на један километар од
пуковника Мркшића. Желим да разговарам о повређенима и обо-
лелима који се налазе у болници и о другим разлозима преговора
око прекида ватре.“3
Видић и Мркшић разговарали су у два наврата 19. новембра
ујутру, око 08.00 и 09.30 сати. Истовремено су вођени преговори
са хрватским снагама са Митнице (почели су око 09.50); у име
ЈНА преговарао је пуковник Небојша Павковић.4 Њихова предаја
почела је око 13.00 сати „извлачењем усташа и цивилног станов-
ништва. Ради се о великом броју цивила и припадника усташких
снага. Тачни подаци о броју и припадности ових снага и даље се
утврђују. Успостављена је потпуна контрола насеља Митница и

2 Трибунал: Мркшић, доказ 00415. Наређење од 18. новембра 1991. године.
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00401. Дневник Гардијске бригаде, 45.
4 Исто.

394 | над централним делом Вуковара од јединица Гмтбр. На правцима
напада поједине групе најекстремнијих усташа отварале су ватру
и покушавале да нанесу губитке нашим снагама. Разбијени су на
свим правцима напада“.1
Борбе са хрватским снагама вођене су у селима Церић, Богдановци,
Нуштар и на реци Вуки: „Очекивати је да ће се наставити са даљим
извлачењем група и појединаца на свим правцима, као и убацивањем
у групе жена, деце и рањеника. Јединице војне полиције ангажоване
су на чишћењу ослобођених места, обезбеђењу покрета колоне
избеглица на правцу: Сотин–Ловас–Товарник–Шид и спречавању
извлачења усташких снага.“2
Током последњег дана борби на вуковарском фронту јединице
ЈНА укупно су имале 13 погинулих и 65 рањених (теже 16, лакше
49) војника и старешина.3
Политика је у броју од 20. новембра, за који је на првој страни
речено да је штампан у невероватном тиражу од милион приме-
рака, опширно писала о томе да је Вуковар „коначно слободан“.
Истовремено је на ширем простору Вуковара трајало исељавање
хрватског становништва и прикупљање заробљеника. Горан Хаџић,
председник Владе САО Источна Славонија, Барања и Западни
Срем, најавио је 19. новембра подизање „новог, лепог града“. Раде
Лесковац, заменик министра за информисање ове владе, најавио је
борбе за Осијек, „јер и Осијек по историјским чињеницама припада
српском народу“. Добросав Бјелетић, в. д. генералног директора
Телевизије Београд, у Ердуту је изјавио да ослобађање Вуковара
„представља велику победу српског народа на овом простору“.4
Арнот ван Линден: „Ја и мој продуцент смо се 19. новембра
веома рано одвезли у град. Сећам се да сам видео парк у коме је све
дрвеће било спаљено артиљеријском ватром. На улицама се видео
један број лешева. Видели смо подземне подруме где су се крили
Хрвати. У самом центру, наишли смо на шешељевце који су плесали
и пили, потпуно недисциплиновани и ван контроле. Представници
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00417. Извештај пуковника Мркшића команди 1.

војне области и Кабинету ССНО од 18. новембра 1991. године.
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00865. Извештај генерал-мајора Видака Вујовића,
помоћника команданта 1. војне области, од 18. новембра 1991. године.
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00865. Извештај пуковника Марјана Дебељака од
Тужилаштва су ми показали видео-снимак. Он приказује српске | 395
оружане снаге, укључујући особе које себе описују као четници или
шешељевци, како иду кроз Вуковар певајући песме о клању Хрвата.
Препознајем да је то извештај Мартина Бела из ББЦ-а. [...] Видели
смо огромну масу људи који су одлазили, сви су били цивили. Чували
су их припадници ЈНА, штитећи их од злостављања од српских па-
равојних јединица. Један од разлога што смо били тамо је и то што
смо страховали од могућег масакра после пада Вуковара. Као ратни
извештач можете да се потрудите што је више могуће да будете
сведок таквих догађања и да их спречите. [...] У поподневним сатима
смо нашли болницу. Била је у изузетно лошем стању. Била је тешко
гранатирана и претрпела је неколико директних погодака. ЈНА није
могла да не зна да отвара ватру на болницу. ЈНА је била савезна војска
и морала је да поседује сазнања и ресурсе у вези са сазнањима свих
локацијама свих грађевина у Вуковару. Сви виши спратови су били
евакуисани, а рањеници су били окупљени у подруму. Посвуда се
осећао воњ смрти. Установили смо да они који су радили у болници
нису имали времена да сахране тела. Људи у болници су прошли кроз
огромну агонију и имали су дубоке менталне ожиљке.“1
Влада Српске области заседала је 19. новембра у Ердуту. О по-
литичкој ситуацији говорио је Горан Хаџић, а о војним питањима
Радован Стојичић. У записнику није забележено шта су они говорили,
а одлучено је да се Стојичићу даје пуно поверење „и да је његов статус
утврђен одлуком Велике народне скупштине којом је проглашено
да су јединице Територијалне одбране у саставу оружаних снага
Југославије“. Закључено је и да „Влада Српске Области буде изнад
јединица ЈНА на њеној територији“.2
То је требало да означи удаљавање нежељеног сведока збивања
која су уследила.
Према подацима пуковника Марјана Дебељака, Новосадски
корпус, ОГ Југ и 1. пролетерска гардијска механизована дивизија
имали су током 19. новембра знатних губитака: 12 погинулих и 50
рањених. Он је забележио да су из Новосадског корпуса погинули
Слободан Мањарић, Горан Хорњак, Мирко Поповић и Ратомир
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02333.Б. Изјава Трибуналу у разговорима вођеним

17, 18, 22. и 24. маја 2013. године.
2 Трибунал: Хаџић, доказ Л00038. Записник са 17. седнице Владе Српске
Области Славонија, Барања и Западни Срем.

396 | Нешовић, а из Оперативне групе Југ погинуо је Благоје Јовановић,
добровољац из Нових Бановаца.1
У извештају о „протеклим догађајима“ Миле Мркшић је писао
да је Вуковар „очишћен од усташких снага“ 19. новембра „до 11.00
часова“ и да је обезбеђена сигурност кретања градом. Предаја „усташ-
ких снага“ и евакуација цивила из централног дела Вуковара трајали
су током целог дана („у рејону Вучедола извучено је више од 3.000
људи“) као и да је за Сремску Митровицу упућено „182 припадника
усташких снага који су се предали у Митници“. Већа група жена, деце
и стараца која је претходног дана, са 16 аутобуса преко Шида упућена
за Жупању, враћена је назад од „усташких власти“. Осим тога, „према
изјавама једног водника и двојице војника који су били у болници у
Вуковару, у тој болници има пуно особља припадника ХДЗ и усташких
снага који се на разне начине прикривају и маскирају“.2
У питању су водник Саша Јовић, војник Срђан Миљковић и
добровољац Павле Стефановић из Сомбора који су, према већ
цитираном извештају пуковника Дебељака, 19. новембра „од стра-
не јединица Гмтбр извучени из болнице у Вуковару“. Они су од 2.
октобра вођени као „нестали“.3
Мркшић је известио и да су организовано спровођене мере
за извлачење, евакуацију и транспорт цивилног становништва и
заробљених припадника „усташких“ снага: „Откривено је више
припадника усташких формација међу цивилима. Имали смо великих
проблема са предајом цивила који су упућени у Републику Хрватску
на рампи на ауто-путу, пошто их хрватске власти нису примале тако
да су вечерњим часовима враћене у нашу зону. Приликом селекције,
транспорта и предаје ратних заробљеника у свему се поступало по
Женевској конвенцији о ратним заробљеницима.“4
У изјави Трибуналу из 2002, Арнот ван Линден је ове догађаје
описао следећим речима: „Рекли су нам да ће неколико стотина
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00734. Извештај од 19. новембра 1991. године.

2 Трибунал: Хаџић, доказ П01989.1981. Редовни борбени извештај команди 1.
војне области и кабинету ССНО од 19. новембра 1991. године.
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00734. Извештај од 19. новембра 1991. године.
4 Трибунал: Милошевић, доказ П387.28. Редовни борбени извештај команди
1. војне области и Кабинету ССНО од 20. новембра 1991. године. – Током 20.
новембра, у „чишћењу терена од заосталих усташких групација“, губици ЈНА били
су три погинула (Слађан Стојадиновић, Душко Дамњановић и Драган Крајић) и
13 рањених војника (исто).
хрватских бораца и четири хиљаде цивила изаћи из града. Заједно са | 397
војском смо отишли на пут изван Вуковара, где су се Хрвати предали.
Ова група Хрвата није носила униформе. То је била измешана група
мушкарца, жена и деце. Када су излазили, сваки мушкарац је предавао
своје оружје, шта год да је имао. Затим су их претресли и одвели су
их до аутобуса које је организовала ЈНА. Није било подсмевања или
вике. Неки од Хрвата су плакали, неки су покушавали да усправно
држе главу. Затражили смо да одемо тамо куд су водили те људе, али
нам то није било дозвољено. Ми смо покушали да сазнамо где су их
у ствари водили, али нико није хтео да нам каже.“1
Генерал Аџић је 19. новембра донео наређење о размени за-
робљеника (стр. пов. 676–107) које нам је познато преко наређења
генерала Стојановић од истога дана Гардијској бригади у коме се
он позвао на то наређење. Стојановић је прописао да се настави
интензивни рад на реализацији споразума о размени ухапшених
„припадника ОС СФРЈ и заробљених припадника МУП и ЗНГ
Републике Хрватске“ по принципу „сви за све“. Строго је забранио
да се размена врши без његове претходне сагласности.2
Ратни дневник Гардијске бригаде бележи да је 19. новембра,
у 20.00 сати, у зону одговорности ОГ Југ, „стигла екипа из органа
безбедности“ за рад на селекцији и одвајању припадника „усташких
формација“ од цивилног становништва.3
У Вуковар су те вечери дошли генерал Александар Васиљевић и
његов заменик пуковник Симеон Туманов. Александар Васиљевић:
„Одлучио сам да одем у Вуковар на повратку са састанка у Милићима
након што сам чуо да је град пао. Те вечери, пуковник Туманов и ја
смо отишли код мајора Шљиванчанина и органа безбедности бригаде
у Негославцима. Расположење је било добро зато што је акција била
коначно завршена. Информисан сам да се по наређењу генерала
Панића из подрума и рушевина Вуковара евакуише становништво
које се шаље у Шид и Сремску Митровицу, где су Црвени крст и
власти организовале њихов прихват. Шљиванчанин нам је рекао да
у суседној просторији има три заробљеника, укључујући и Марина
Видића. Ја нисам показао посебно интересовање да се сусретнем
са тим заробљеницима иако је Шљиванчанин инсистирао на томе

2 Трибунал: Мркшић, доказ 00442 и Трибунал: Хаџић, доказ Д00055.

398 | и отворио врата просторије у којој су Видић и остали били држани.
Упитао сам га зашто они нису пребачени у Сремску Митровицу, где
је по наређењу генерала Панића већ био формиран сабирни центар
за заробљене припаднике ЗНГ и осумњичене да су били припадници
паравојних састава РХ. Овде желим да истакнем да ја нисам знао да
су у ово време код Мркшића већ били неки органи безбедности из
1. ВО који су упућени као испомоћ команди бригаде у евакуисању
становништва које је већ било у току.“1
Падом Вуковара нису престала непријатељства, али је било јасно
да се она ближе крају и да хрватска војска нема снаге за офанзивне
акције. Током 20. новембра отварана је повремена артиљеријска и
минобацачка ватра на јединице ЈНА у околини Осијека (у рејону
Антуновац Тењски – Ернестиново). Краће размене ватре било је и
у околини Винковаца, а ЈНА је највише била ангажована на „извла-
чењу становништва“ из Вуковара, Борова и Борова насеља. Генерал
Владимир Стојановић: „Заробљене снаге непријатеља се плански
обрађују, селектирају и упућују на одређене пунктове. Јединице 12.
корпуса су у чишћењу заосталих непријатељских снага у Борову и
Боровом насељу заробиле око 300 припадника ЗНГ у рејону ком-
бината ’Борово’. Из истог рејона прихваћено је око 1.500 цивила
који се предају организацијама Црвеног крста у већим насељеним
местима Војводине.“2
Генерал Панић је 20. новембра наредио да се у селу Стајићево,
код Зрењанина, на напуштеној пољопривредној фарми „Ливаде“
формира сабирни центар за смештај заробљеника из Хрватске.
Центар је требало да обезбеђује 2. моторизована бригада из гарни-
зона у Зрењанину: „Исхрану лица лишених слободе вршити према
правилу о исхрани у ЈНА у рату и Женевске конвенције о поступању
са ратним заробљеницима од 12. августа 1949 године.“3
Команда 1. војне области наредила je 21. новембра да се према
заробљеницима поступа стриктно у складу са Женевским кон-
венцијама о ратним заробљеницима, али је известила и да постоје
проблеми са локалним српским снагама, чак и мештанима „који
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02913.1. Изјава генерала Васиљевића на Војном суду

у Београду од 18. јануара 1999. године.
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00735. Извештај Оперативном центру Генералштаба
Оружаних снага СФРЈ од 20. новембра 1991. године.
предузимају активности које нису у складу са ситуацијом и одлукама | 399
војних власти“.1
Генерал Кадијевић је 21. новембра, „поводом успешног закључења
борбених операција на подручју Вуковара и спречавања понављања
геноцида и других последица међунационалних оружаних сукоба“,
примио генерале Панића и Биорчевића и пуковника Бранислава
Петровића, команданта ваздушне јединице 11. десантног корпуса
РВ и ПВО, „и честитао им на победи“.2
Кадијевић је истовремено „одао почаст“ свима који су учествовали
у борбама током којих су „побеђени и заробљени бројни припадници
елитних усташких формација и бројни домаћи и страни плаћеници“.
Још је рекао да ће „неустрашивост и посвећеност“ официра, војника и
добровољаца у Вуковару служити као важан подстрек и инспирација
свим војницима и официрима ЈНА и ТО „који се боре против пре-
порођеног фашизма и обнављања геноцида над српским народом“.3
Генерал Панић је 21. новембра наредио да се при затвору у
Сремској Митровици формира сабирни центар „за прикупљање
лица лишених слободе због оружане побуне против ЈНА и злодела
према голоруком народу у међунационалним сукобима на кризним
подручјима у Хрватској“. Управник центра требало је да буде одређен
накнадно, а организацију рада и збрињавање заробљеника „вршити
у складу са одредбама Женевске конвенције о поступању са ратним
заробљеницима од 12. августа 1949. године“.4
Генерал Стојановић је дан касније наредио да се 400 заробље-
ника из Сремске Митровице пребаци у Алексинац, у Србији. Из
Вуковара и Сремске Митровице требало је до Босанског Шамца
превести 450 а из Шида 30 цивила. За руководиоца ове акције од-
ређен је пуковник Петар Трмчић.5
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00423. Извештај генерала Видака Вујовића Оперативном

центру Генералштаба Оружаних снага. – Информативна служба Новосадског корпуса
саопштила је 21. новембра да су „ослободиоци источне Славоније, територијалне и
добровољачке јединице, потпомогнуте јединицама ЈНА, ослободиле јуче Ернестиново
и Ласлово, усташка упоришта на домаку Осијека“ (Borba, 22. novembаr 1991, 3).
2 Претходно је Кадијевић два дана раније за ове старешине и пуковника Мркшића
издао Похвалну наредбу „за исказану моралну чврстину, упорност, храброст и
одлучност у борбеним дејствима у Вуковару“ (Трибунал: Хаџић, доказ П02675).

400 | Пуковник Мркшић је 22. новембра јавио да се транспорт са
рањеницима и цивилима организовано одвијао, да је завршено
стављање добровољачких јединица (оних које су остале на фронту)
под команду ЈНА1 и да су српски територијалци из Вуковара пре-
узели обезбеђење на свим виталним објектима у граду.2 Мркшић
је истога дана 80. бригади наредио да регулише и спроведе сва
питања асанације бојишта у зони одговорности Оперативне групе
Југ. Задаци су били следећи: „Проналажење и скупљање људских и
животињских лешева и отпадака опасних по здравље људи и њихово
закопавање и сахрањивање вршити по стварању услова за безбедно
извођење ове активности.“3
Мањих борби било је током 22. новембра: „Усташке снаге су
отварале жестоку артиљеријску, минобацачку и снајперску ватру из
рејона Осијека, Чепина, Антуноваца Тењских, Јовановца и Јермина
по положајима јединица 12. корпуса у рејонима Ернестиновa,
Селеша, Орловњака, Палаче и Маркушице. На дејства усташких
снага одговорено je ватром из целокупног оружја.“4
Истовремено је генерал Биорчевић, због све „учесталијих поја-
ва недисциплине, самовоље, неборбеног понашања и злоупотребе
положаја и систему руковођења и командовања“, 22. новембра наре-
дио да се у командама и јединицама „искључи сваки вид самовоље и
опуштања“. Такође, тражио је да се све групе и састави који нису под
командом ЈНА хитно разоружају, удаље или ставе под војну команду:
„Располажемо подацима да поједине старешине дају себи за право
да на лицу места пресуђују заробљеним лицима, што је недопустиво.
Команданти јединица ће хитно предузети мере на спречавању оп-
ијања, неовлашћене употребе возила, самовољних удаљења и сличних
појава које слабе морал и борбену готовост јединица.“5
1 Мркшић је 21. новембра добровољачке одреде „Лева Суподерица“ и

„Шумадинац“ из Крагујевца ставио под команду Новосадског корпуса, а
територијалце из Вуковара под команду 80. моторизоване бригаде (Трибунал:
Мркшић, доказ 00422).
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00425. Извештај команди 1. војне области и кабинету
ССНО од 22. новембра 1991. године.
4 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01064. Извештај генерала Јанка
Црмарића, руководиоца дежурног Оперативног тима команде 1. војне области,
од 22. новембра 1991. године.
„Чишћење“ Вуковара (центар града и Митница) од „заосталих | 401
усташких јединица“ настављено је и 23. новембра. Вуковар су тог дана
посетиле и делегације Скупштине Србије и Савезног већа Скупштине
СФРЈ.1 Мркшић је истога дана изјавио: „Ослободили смо Вуковар и
срушили најтежу и најутврђенију усташку тврђаву захваљујући хра-
брости и знању припадника Гардијске моторизоване јединице ЈНА из
Београда, добровољаца и припадника Територијалне одбране. Биле
су то борбе прса у прса, за сваку кућу, за сваку улицу јер је Вуковар
колико до јуче био камен темељац некакве нове независне државе
Хрватске. Хрватски оружници су имали, а у то смо се уверили на
Митници, најсавременије у свету топове, ракете и друго наоружање
како би се борба наставила и у следећа три, четири месеца.“2
После пада Вуковара, председник Туђман обратио се 24.
новембра, преко телевизије, хрватској нацији путем „Посланице
хрватском народу и свим грађанима Хрватске“. Рекао је да је борба
за самосталну Хрватску добила драматичне размере, да су „удру-
жени српски империјализам и југокомунистичка армија“ повели
освајачки рат за присвајање хрватских крајева, али да нису успели
да савладају „голоруку“ Хрватску: „Немилосрдни злочиначки рат
против Хрватске, који је без промјера у новијој свјетској повијести,
ушао је у завршну фазу.“3
Хрватски председник је оценио да „југо-српски врхови“ настоје
да потпуно сломе Хрватску, али је и даље био против оних снага у
Хрватској које су заговарале тотални рат: „Због неповољног односа
снага и ради избјегавања нових разарања и жртава чинили смо све,
јачајући упоредо нашу обрану, да проблеме покушамо рјешити и
преговорима. У овим тешким тренуцима морамо доказати демо-
кратску зрелост хрватског народа и свих грађана Хрватске.“4
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00426. Извештај команди 1. војне области и

Кабинету ССНО од 23. новембра 1991. године.
2 Bilten SSNO, 24. novembar 199, 4. – Генерал Биорчевић је истога дана, у знак
признања за „успешну сарадњу и најнепосредније учешће у борбама за ослобођење
Борова“, на поклон, као ратни трофеј, доделио стрељачко оружје „најуспешнијим
руководиоцима Територијалне одбране Српске Области Славоније, Барање и
Западног Срема и то: Стојчић Радовану Баџи, команданту ТО, ловачку пушку број
11341, Трајковић Живку, заменику командант ТО, ловачку пушку број 84376, и
Ражнатовић Жељку Аркану, команданту специјалног добровољачког одреда ТО,
пушкомитраљез број 106986“ (Трибунал: Симатовић, Станишић, доказ П03010).
3 Наведено према: Борба, 25. новембар 1991, 7.
4 Исто.

402 | Огласио се и Вук Драшковић, у ауторском тексту у Борби,
симболично на још увек важећи Дан републике. Писао је како не
може да честита вуковарску победу коју еуфорично слави „ратном
пропагандом опијена Србија“; Вуковар је био Хирошима и хрватског
и српског безумља, „највећа српска гробница у овом бесмисленом и
срамном рату“; Срби и Хрвати заједно преживљавају дане највеће
срамоте и пада, а „потомство ће пљувати на оне који су дивни, пито-
ми и невини Вуковар упрљали црним легијама, па га, разрушеног и
окрвављеног, још и прогласили хрватским Стаљинградом. Потомство
ће се стидети и овог играња, овог певања, овог бекријања у граду
гробу, у граду костуру. Треба поскидати капе и барем ћутати, а не
славити победу“; из мртвог Вуковара, „ти слављеници и ти једини
победници издају команду: на Винковце, на Осијек! Прохтело им
се, ето, да њихова држава – хацијенда буде нешто пространија, па су
одлучили да крену на градове; Србију треба спашавати од „сунђера
који тражи све више крви, од помрачених умова који булазне о некаквој
граници Карловац–Карлобаг–Огулин–Вировитица. У парламенту
српском се јавно наручују политичка убиства, стрељања, премлаћи-
вања, хапшења, прогони из Србије. И све се то и остварује. Хапсе се
председници странака, а посланици демократске опозиције терају
на фронт због тога што су овај рат назвали прљавим. Помрчина гута
људе. Вође тих СА одреда, на срамоту такозване ЈНА, врше смотру
њених јединица на ратиштима! Откуда то савезништво? Отуда што
су бољшевици и фашисти увек били духовни и ментални рођаци, а
и отуда што су их околности присилиле да се међусобно испомажу.
[...] Они се морају зауставити“.1
О функционисању војне власти у Вуковару бринула се 80. мо-
торизована бригада, којом је командовао потпуковник Милорад
Војиновић.2 Бригада је 22. новембра премештена у касарну у Вуковару
са задатком да организује функционисање власти у месним заједницама,
1 Борба, 28–30. новембар 1991, 3.

2 Милорад Војиновић (Шипово, Босна и Херцеговина, 15. октобар 1945).
Завршио је подофицирску школу, па Војну академију копнене војске (1969) и
Командно-штабну академију (1982). За време рата у Словенији био је командант
11. партизанске бригаде, а команду над 80. бригадом преузео је септембра 1991.
године. Бригада је на вуковарски фронт дошла у периоду од 29. октобра до 7.
новембра и била је под командом Оперативне групе Југ. Командант ове бригаде
био је до 30. априла 1995. године. После тога обављао је дужности у области обуке
и наставе у Новосадском корпусу. Пензионисан је 1. јануара 2002. године. Маја
да организује станице полиције, регулише кретање становништва, | 403
обезбеди услове за оживљавање судства, здравства, привреде и да
спречи пљачку и криминал.1
Према извештају потпуковника Војиновића од 29. новембра,
највећи проблем у јединци био је повратак војника са фронта: „Једино
питање на које војници траже одговор јесте да ли ће и када бити
смена јединица. Војници изјављују да морају бити замењени након
45 дана како им је обећано, без обзира што је наређено од стране
команданта 1. војне области да се укида смена јединица након 45
дана. [...] Војници изјављују да није проглашено ратно стање и да је
праведно да сваки војни обвезник осети ратну ситуацију. Војници
су упознати са санкцијама које се предузимају према дезертерима,
али се тога не плаше.“2
„То је опсесија, тешко бреме и осећање.

И тешко напушта човека“
(Мирослав Радић)
Једини антиратни интервју из официрског кора ЈНА дао је капетан

Мирослав Радић.3 Он је на фронту код Вуковара био командант 3.
пешадијске чете 1. батаљона Гардијске бригаде. Непосредно пред
2006. био је сведок оптужбе на процесу Милету Мркшићу пред Трибуналом. Три
године касније био је и сведок оптужбе на суђењу Војиславу Шешељу.
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00444. – ССНО је 25. новембра свим војним
командама доставио Упутство о вршењу цивилних послова у кризним подручјима:
„У току је организација војних органа за цивилне послове на кризним подручјима,
који ће бити непосредни стручни извршиоци задатака из овог упутства. Упутство је
инструктивног карактера, па је потребно да се у пракси проводи у складу са стварним
околностима на терену, имајући при томе у виду основни задатак који се огледа у
заштити грађана и имовине и помоћ у функционисању или формирању цивилне
власти“ (Трибунал: Хаџић, доказ П02943. Наређење генерала Милана Пујића).
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00437. – У другом извештају од 29. новембра, Воји-
новић је известио да се повремено хапсе лица која су тесно сарађивала са „усташ-
ким властима“, да је у 2. чети присутно „ерозивно стање“ по питању морала јер је
19 војника током ноћи напустило положаје: „Подаци предати органима гоњења“
(Трибунал: Mркшић, доказ 00438).
3 Мирослав Радић (Земун, 10. септембар 1962), завршио је Војну академију
копнене војске, у професионалној војној служби од 27. јула 1985. године. Активна
војна служба престала му је 4. септембра 2001 (Трибунал: Хаџић, доказ П02536.
Персонални лист).

404 | повратак у Београд, опширно је причао о свом ратном искуству:
„Првих дана наишли смо на изузетно јак отпор противника. Месецима
су се припремали за борбу пре него што смо ми дошли. Очекивали су
напад Армије, укопали су се, направили саобраћајнице у земљи да би
могли да се крећу између заклона и утврђења. Добро су се маскирали
и били тешко уочљиви. Ово је прво моје искуство у оваквом ратовању,
знања сам имао али искуство је нешто сасвим друго. [...] На ратишту
је била гомила неорганизованих људи. Свакодневно је пристизало 80
или 50 или 120 нових бораца и они су само попуњавали јединице. Зна
се шта представља организована група војника и како се може кон-
тролисати. Међутим, добровољци су стално пристизали и командири
који су долазили са њима били су неискусни. Није било јаких мотива
за борбу, поготову код резервиста који су дошли по сили закона. [...]
Добровољци који су долазили из Србије, Црне Горе и других крајева
били су подељени на разне групе, од авантуриста који су дошли да
доживе ратну стихију, или ради крађе, пљачке, било је и таквих, или
су једноставно покушали да буду патриоте па су видели да то није за
њих и желели су да се врате кућама. Први разлог због којег је оволи-
ко дуго трајала [битка за Вуковар] је што су Вуковарчани, пре свега
Срби, напустили свој град кад су били најпотребнији. За Вуковар се
овде борило највише око 150 Вуковарчана Срба, од око три хиљаде
који су били способни за борбу. [...] Ко не схвата шта је рат, треба да
дође у Вуковар, да погледа колико је зноја, муке, труда улагано у по-
следњих пола века а порушено за два месеца. Вуковар је за два месеца
постао сабласни град. Раније нисам имао прилике да видим убијеног
човека а овде, у Вуковару, за два месеца окаменио сам се. Хоћу да
кажем, ко је преживео рат у Вуковару не може изаћи одавде чисте
савести и свести коју је имао пре. Људи носе тешке трауме, то ће нас
сигурно прогањати још дуго. Раније сам се грозио да видим заклану
животињу, овде сам навикао на све. Онај ко је започео овај рат и ко
је заоденуо сукобе између народа, јер ово је био готово верски рат
између православних и католика, ко је то заподенуо, њега би требало
ставити у средину и тући га и са једне и са друге стране. Не знам колико
има смисла упутити апел, не знам колико би то било остварљиво, али
ниједан рат, без обзира каквог је карактера, сем оних ослободилачких,
не може донети срећу никоме. Мора завити у црно мајке, жене, децу.
Ја сам испратио свога резервисту који је иза себе оставо троје деце,
од којих најстарије нема више од осам година. Поставља се питање
због чега је он погинуо, због чијих идеја, због чијих фантазија. Не
једино он, него много таквих људи. Ова ствар морала би да се реши | 405
политичким путем, договором, јер све је боље него рат. Међутим, у
човеку постоји нешто, ја не знам, рат ми се огадио. Никоме не бих
пожелео да дође у ситуацију у каквој смо ми били за ова два месеца.
Тешко је то испричати, тешко је то и објаснити. То је доживљај који
траје непрекидно, ниједан мој сан није био упућен породици, деци,
родитељима, неком мирном животу. Ја сам овде и у сну бринуо само
о војсци. То је опсесија, тешко бреме и осећање. И тешко напушта
човека. Сад не знам како ћу се понашати кад одем у Београд.“1
Ослободиоци Вуковара добили су 7. децембра, у београдској
касарни „Маршал Тито“, своја одликовања која им је доделило
„Председништво“ Југославије. Укупно је уручено 260 одликовања,
од тога 75 ордена за храброст, исто толико медаља за храброст, а
у више чинове унапређено је 40 војника и старешина. Присутне је
поздравио генерал Видак Вујовић, а церемонији је присуствовао гра-
доначелник Београда Милорад Унковић. Говорио је и Миле Мркшић
који је 28. новембра 1991, указом „Председништва“ СФРЈ, унапређен
у чин генерал-мајора. Рекао је да је циљ операције Вуковар било
спасавање припадника ЈНА блокираних у гарнизонима, спречавање
геноцида над српским народом и „одбрана права свих који желе да
наставе заједнички живот у Југославији као заједничкој држави“.2
Са родитељима погинулих војника разговарао је Веселин
Шљиванчанин. Говорио је о „правим пријатељским односима“
старешина на фронту и да, с обзиром на тешкоће, ЈНА није имала
много жртава: „Пре сваке акције знали смо где идемо а најтеже су
ми падали минобацачки напади који могу сваки час да изненаде.“3
Шљиванчанин је само два дана касније Вуку Обрадовићу писао
да Гардијска бригада није „достојанствено“ дочекана у Београду по
окончању борби, да није одато признање појединцима који су се по-
себно истакли у борби и да се више дискутовало о негативним него о
позитивним стварима: „Одлука о додели стимулативних мера донета
је на брзину, тако да су учињени одређени пропусти, за шта кривицу
сносе команде батаљона и команда Гмтбр. Посебно карактеристично
1 „Kapetan Miroslav Radić: Rat mi se ogadio“, Intervju, 29. novembar 1991, 6–7.
3 Исто. – Шљиванчанин је 26. новембра 1991. ванредно унапређен у чин
потпуковника, с тим да му се време у том чину рачунало од 18. новембра
(Трибунал: Мркшић, доказ 00592. Персонални лист).

406 | у додели стимулативних мера је то што предложене старешине мус-
лиманске народности нису добиле оно за шта су предложене и шта су
заслужиле. У јединицама Гмтбр посебно се много полемише зашто су
поједине старешине из састава позадинских јединица добиле чинове“.1
Шљиванчанин је тражио да већи чин добије укупно 12 подо-
фицира и официра муслиманске националности.2
Шљиванчанин је 10. децембра 1991, у извештају у коме није
наведено коме је упућен (вероватно Вуку Обрадовићу), оставио
прецизан податак о губицима у јединици војне полиције (из саста-
ва Гардијске бригаде) – 10 погинулих и 63 рањена војника и 25
рањених старешина. Одмах по окончању борби за Вуковар, дошло
је до масовног напуштања Гардијске бригаде од стране војника
децембарске генерације који нису желели да остану у ЈНА по за-
вршетку војног рока, посебно војника Македонаца и Муслимана:
„Команде јединица предузимају одговарајуће мере али оне нису
дале одређене резултате.“3
Промена етничког састава становништва била је једна од
последица ратних дејстава. Горан Хаџић је још 20. септембра, на
конференцији за штампу у Београду, изјавио да ће Вуковар бити
главни град САО Славоније, Барање и Западног Срема, а да је пи-
тање западних граница Области и даље отворено. Рекао је и да ће
Хрвати имати потпуно иста права као и Срби, али не сви: „Хрватима
које је Павелић колонизирао у нашим областима за вријеме рата из
Херцеговине, Имотске крајине и Загорја уручићемо повратну карту.“4
Прве процене биле су да ја са територија захваћених ратом избегло
око 35.000 Хрвата, од тога око 15.000 из Барање. У њихове домове
и на њихова имања интензивно је насељавано српско становништво
које је протерано из Западне Славоније: „Барањом сада лута на хиљаде
српских избеглица, понајвише њих из Билогоре, али и из Вуковара
и других села разрушених у Хрватској. Сви они само са кесама у
овом тмурном времену, по киши и блату, избегли са својих огњишта,
траже нови дом, а једини циљ до сада им је био спасити главу. Када
аутобус дође у једно до 42 барањска села, из њега излази на десетине
нових лица и то полако, заплашено. Сви ћуте, гледају у празно, док не

2 Исто.
стигне неко из месног штаба да их поведе до канцеларије у којој ће | 407
им саопштити у чију ће кућу бити смештени. И тако свакодневно.“1
Повратак Хрвата није био могућ. Миле Бекић, командант
Штаба Цивилне заштите у Белом Манастиру: „Већина Хрвата који
су избегли огрешили су се о овај народ, па се вероватно више никада
неће вратити на ове просторе. Уосталом, они овде сада заједно са
Србима више и немају места. Овде више не може бити заједничког
живота.“2 Неименовани припадник српских власти у Барањи: „Ако
се огрешио или учествовао у борбама на супротној страни само
један члан породице, нико не може овамо да се врати.“3
Захтеви за коришћењем напуштене имовине (скидање необра-
не летине, напуштена стока, коришћење пољопривредних машина
и усељавање у напуштене куће) долазили су пред ЈНА. Генерал
Стојановић је 11. децембра прописао седећи поступак: све захтеве
требало је решавати у сарадњи са представницима локалних српских
цивилних власти; војне команде требало је да омогуће да се убере
нескинута летина, да се за то користе расположиве пољопривредне
машине, а да се за привремени смештај избеглица користе напуш-
тене куће; строго је забранио „везивање ЈНА и њених припадника
са могућим злоупотребама“, па је тражио да се о свим поступцима
сачини записник који треба да садржи увод из кога треба да се види
на чији захтев се имовина уступа и образложење из кога треба да се
види ко је донео одлуку и тачан опис имовине која се уступа, као и
име и презиме законског власника: „Записнике третирати као ма-
теријалан документа у чувати их у складу са роковником о чувању
и архивирању докумената ЈНА.“4
У хаотичној постратној ситуацији ратни злочини били су опора
свакодневица. Према подацима Војног суда у Београду, Душан и
Јагода Бољевић, припадници Штаба Територијалне одбране мес-
та Биље (код Белог Манастира), у периоду од 23. октобра до 16.
децембра, по претходном договору, убили су 18 цивила хрватске
и мађарске националности из Биља „на начин што је Бољевић
Душан, претходно од Бољевић Јагоде, као матичара, прибављао
адресе одређених лица, након чега су заједно улазили у те куће и
1 Борба, 2. децембар 1991, 7.

2 Исто.
3 Исто.
4 Трибунал: Хаџић, доказ 03301.

408 | са аутоматском пушком и бомбама убијали. Предмет је уступљен
Вишем суду у Вуковару 22. јуна 1992, као надлежном суду, због
тога што окривљени нису имали својство војног лица. Окривљени
су били у притвору у Војном суду у Београду“.1
Српске паравојне формације чиниле су злочине и према
Србима. Током 21. децембра, око поноћи, убијена су три припадника
Територијалне одбране Вуковара: „На првом је изведен покушај
клања, па је касније убијен из ватреног оружја, као и остала двојица.
Убијени су из одреда ’Лева Суподерица’. Починиоци убиства непо-
знати. Приведене су две осумњичене особе: Стевановић Миомир,
рођен 31. 8. 1960. у Београду, и Дачковић Драган, рођен 9. 12. 1968.
у Зрењанину, стално настањен у Београду.“2
Команде јединица ЈНА биле су суочене са проблемом насеља-
вања српских избеглица из западне Славоније у напуштене хрватске
станове и куће у Илоку и околним селима („као што је познато, у
Илоку, местима Ловас, Опатовац, Мохово, Шаренград и Бапска после
исељења знатног броја становништва, остао је велики број напуште-
них кућа односно станова“), па је пуковник Милан Белић, командант
војне команде у Илоку, од надлежних команди 28. новембра тражио
упутство „за поступак у решавању захтева за усељавање грађана“.3
Пошто одговор није стизао, исти захтев упутила је 17. децембра
команда 1. пролетерске гардијске механизоване дивизије. Она је
писала да је велики број насеља у зони одговорности дивизије био у
целини или претежно насељен Хрватима, да је после престанка борби
готово целокупно становништво, „изузев неколико стараца и старица“,
отишло са хрватским оружаним снагама а да српско становништво,
преко месних штабова територијалне одбране, врши притисак да се
и они потпуно иселе. Истовремено, поднесен је велики број молби
Срба да се населе: „Посебно је велики притисак на Илок.“4
1 Трибунал: Хаџић, доказ П03024. Већ цитиран извештај Војног суда у Београду
Правној служби Министарства иностраних послова СРЈ. Нема података о
евентуалној пресуди.
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00439. Извештај потпоручника Ж. Васића,
„референта за безбедност“ у 80. бригади, од 22. децембра 1991. године.
4 Трибунал: Хаџић, доказ П00369. Писмо генерал-мајора Миће Делића (бивши
командант Мариборског корпуса ЈНА; од октобра 1991. био је командант 1.
механизованог корпуса па 1. пгмд; на тој функцији заменио је генерала Драгољуба
Аранђеловића), команди 1. војне области ЈНА од 17. децембра 1991. године.
Због тога је тражен одговор на следећа питања: како поступати | 409
са мештанима хрватске националности који су били лојални и нису
имали никога у хрватским оружаним снагама; како поступати са
мештанима који су имали синове и унуке у хрватским оружаним сна-
гама а сами се нису компромитовали; како поступати са онима који
су избегли а сада се илегално враћају; како гарантовати безбедност
било којих од поменутих категорија „и док су наше команде места
ту, на територији, а посебно када једног дана ове послове преузму
месне цивилне власти“?1
И војна команда Илока известила је да се на територији у зони
њене одговорности врши насељавање у напуштене куће: „Насељавање
се врши без знања и одобрења Команде града Илок. Председништво
САО Славонија, Барања и Западни Срем није до сада издало сао-
пштење о начину и условима насељавања, што ову команду ставља
у изузетно сложену ситуацију. Истовремено, врши се притисак на
становништво хрватске народности да се исели са ове територије.“2
Команда 1. пгмд одговор је добила 23. децембра. Генерал Владимир
Стојановић је писао да та питања треба решавати у „најужој вези“
са захтевима Срба из других крајева за усељавање у напуштене куће
и „максимално их пренети“ на цивилне органе власти. Где такви
органи не постоје, треба прибавити мишљење повереника Српске
области одређеног за конкретну општину: „Команде места треба
да воде рачуна, без обзира ко доноси одлуку, а поготову ако то чине
команде, да се избеглицама из других крајева омогућава усељавање
и привремено дају куће пре свега оних за које је најсигурније да се
због недела која су чинили неће вратити. На овај начин избећи да се
власник напуштене куће појави по њеном издавању, а ако се и појави,
колико-толико има аргумената за оправдање. Природно је и кроз
сарадњу треба на органе власти утицати да се омогући повратак лица
која су била лојална и која се лично нису компромитовала. Команде
места посебно су одговорне за обезбеђење јавног реда, безбедности
и сигурности грађана. Не сме се дозволити било какво шиканирање
и малтретирање грађана. Према лицима која нарушавају ред и уг-
рожавају безбедност грађана предузети одлучне и ефикасне мере.“3
1 Исто.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П01708. Извештај пуковника Милана Белића од 23.
децембра 1991. године.

410 | Притисак на ЈНА постајао је све већи. Горан Хаџић је од команде
Илока 23. децембра тражио да дозволи усељавање Срба у напуштене
хрватске куће и станове. Пуковник Милан Белић му је 25. децембра,
прилично оштро и без превише респекта, одговорио да је очекивао
„свестрано, пре свега планско и организовано ангажовање“ Владе
Српске области по питању смештаја српских избеглица из западне
Славоније а не увреде на рачун Армије: „Депримира ме сазнање да
се испред проблема насељавања народа испоставља захтев за смештај
министарстава са гломазним и од Вас неодобреним апаратом и прио-
ритетно збрињавање њихових породица. [...] Наређења која сам добио
од мени претпостављене команде и овлашћења која имам спровешћу
као војник по цену употребе војне силе са којом располажем, да бих
обезбедио простор, материјалне вредности, а пре свега становништво.
Господине председниче, Армија је деполитизована и департизована
и зато ме чуди и вређа политичка конотација, ни мало скривена у
Вашем допису према нама и нашој улози на овом простору. Наш циљ
треба да нам је исти, па тако и свима мора бити знано да у име народа
постојимо и њему ћемо служити, а притом ћемо спречити и оне који
мисле да је у рату све могуће иако није законито“.1
Пуковник Белић је 25. децембра писао и команди 1. пгмд:
није могао ни да претпостави да ће „неоправдана индолентност,
усудио бих се рећи и небрига од стране Владе САО створити
прегршт необјективних потешкоћа“ у вези насељавања српског
становништва. Саопштио је да је издао наређење да се приори-
тетно изврши попис свих напуштених кућа и станова у насељеним
местима, да се сачини списак покретних ствари, машина, технике
и осталих вредности и „спремно дочека одлука о насељавању од за
то меродавних институција“.2
У Шаренграду је било слободно 100 кућа (усељено 84); у селу
Мохово слободно је око 30 кућа, усељено 25; у селу Опатовац исељено
је 30 кућа, има још пет; у селу Бапска усељено је 57 кућа, има још око
80 за усељавање; у селу Ловас има око 90 кућа за усељавање, а „дивљим
усељавањем усељено преко 30, још није ни почело планско усељавање“;
у Илоку је било око 800 кућа и слободних станова, а „недозвољеним
и дивљим усељавањем усељено је око 150, што ћемо ми у наредном
периоду иселити“. Писао је да српске избеглице нису пописане, да

2 Трибунал: Хаџић, доказ ПП00371.
српске власти нису доставиле никакву одлуку о насељавању, нити су | 411
усељени добили било какву писану одлуку или одобрење за привремено
насељавање, да није сачињен попис ствари и других драгоцености „што
отвара могућност злоупотребе“, да је исхрана српског становништва
импровизована и зависи од војне кухиње, што ће бити немогуће кад
се насели већи број избеглица. Посебно је карактеристично било
насилно усељавање у Илок: „Некорисно је описивати разне случајеве,
али је могуће да се у позадини налазе министар Богуновић и Љуба
Лончаревић, бивши милиционер, сада у Бачкој Паланци.“1
Током 30. децембра у Илоку је одржан састанак Комисије
Владе Српске области; расправљало се о усељавању и привременом
смештају избеглих Срба са подручја захваћених ратом. Са стране ЈНА
били су пуковници Милан Белић и Милош Миљковић, помоћник
команданта 1. пгмд за цивилне послове. Српске власти су нагласиле
да је велики број избеглица дошао стихијно, да им треба обезбедити
кров над главом, решити проблем исхране и здравствене заштите, да
се не жели прејудицирати политичко решење и да све има „карактер
привремености ради крова над главом“. Представници ЈНА су нагла-
сили да не препоручују усељавање избеглица на простор западно од
Товарника како не би и по други пут доживели егзодус. Сматрали
су да Влада Српске области по сваку цену жели да мења структуру
становништва, „па макар и потурањем под артиљеријске пројектиле
у зони интензивних борбених дејстава“. Закључили су да је скривена
намера српских власти да ЈНА ослободи целу Славонију и преда им
власт: „Састанак је нажалост завршен без конкретне операционали-
зације ко да прихвата избеглице и врши проверу и дистрибуцију, те
ко да прихвата помоћ и како је делити. Бојимо се да ће и после овог
састанка опет бити проблема са прихватом избеглица.“2
Паравојне формације у Вуковару представљале су највећу
сметњу каквој-таквој нормализацији живота. Команда 80. мото-
ризоване бригаде обавестила је 18. јануара 1992. команду 1. војне
области да „паравојне четничке формације неконтролисано вр-
шљају“ по Вуковару: „Веома се грубо понашају према мештанима.
Дана 16. 1. 1992. у граду су нестали мјештани Мартиновић Иво и
Катица, његова жена, обоје Хрвати, а о томе ништа не зна ни војна
1 Исто.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П01710. Извештај пуковника Милоша Миљковића
од 31. децембра 1991. године.

412 | нити цивилна полиција. Ово двоје грађана су са Србима дочекали
ослобођење Вуковара. Ценимо да паравојне формације врше тиху
ликвидацију грађана по сопственој процени. У команди немамо
органа безбедности и молимо да нам се исти упути у јединицу.
Исто тако молимо вас да нам упутите једну потпуно опремљену
чету војне полиције у циљу борбене контроле града и извршавања
војно-полицијских задатака.“1
У извештају од 21. јануара, командант бригаде је писао да се
„Шешељеви четници“ углавном баве „пљачком и тихом ликвида-
цијом мештана хрватске националности који су били или се враћају
у град, без обзира да ли су имали било какве везе са ЗНГ и МУП-ом
Републике Хрватске. Цени се да у самом граду имао око 70 до 80
припадника ових четничких формација чије се бројно стање из дана
у дан постепено смањује. Припадници ТО Вуковара присвојили су
добар део функција које им уопште не припадају, па се баве хапшењи-
ма људи, затварањима, поделом материјалне помоћи, као и другим
пословима. [...] Проблем паравојних формација биће превазиђен
кад се формира штаб ТО Вуковар и јединице ТО у овој општини.
Уколико се овај проблем сам од себе не реши, предлажемо да се
уради следеће: а) ангажовањем снага војне полиције распустити и
одстранити из Вуковара припаднике четничких формација; б) да се
комплетне формације добровољаца предислоцирају на фронт где се
изводе борбена дејства; ц) да се честити и проверени појединци из
састава ових формација приме у јединице ТО и тиме подведу под
команду штаба ТО Вуковар“.2
Посебна пажња посвећена је асанацији бојишта на простору
Вуковара и Борова. Генерал Стојановић је још 16. новембра Новосадском
корпусу и ОГ Југ наредио да организују „асанацију бојишта“ која је
подразумевала проналажење и сакупљање људских и животињских
лешева и њихово „сахрањивање (закопавање и спаљивање)“.3
Генерал Панић је 20. новембра наредио да се формира стручна
екипа која ће „планирати, организовати и изводити радове из домена
асанације бојишта“. Генерал Стојановић је 21. новембра одредио и
1 Трибунал: Хаџић, доказ П00376. Извештај потпуковника Радета Даниловића,

новог команданта бригаде.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П02088.198. Извештај потпуковника Радета
Даниловића.
конкретне јединице за асанацију, разминирање и санацију на простору | 413
Вуковара и Борова: „Из структура ван I ВО ангажовати стручне екипе
ВМА, групу експерата САНУ, органе МУП-а Србије, органе САО
Славоније, Барање и Западног Срема, организације Црвеног крста,
те одговарајуће структуре здравствене службе и органа власти.“1
Генерал Панић је детаљан извештај о раду Комисије генералу
Аџићу поднео 20. фебруара 1992. године. Извештај су сачинили
пуковници Зоран Башић (председник Комисије), Братислав Сташић
и Сава Ћаласан.
Комисија је на ужем и ширем подручју Вуковара пронашла
1.304 погинула човека (није идентификовано 310) и око 15.000
комада лешева разне угинуле стоке: „Погинули су проналажени
и прикупљани по градским улицама, по двориштима, отвореним
рекама, масовним гробницама, рушевинама стамбених зграда и у
приземним просторијама већих РО (Борово, Вартекс, Дрвопромет).
При сакупљању погинулих пронађени су лешеви људи који су били
у потпуном распадању из чега се да закључити да су исти погинули
пре више месеци и да у току борбених дејстава погинули нису са-
храњивани већ су се депоновали по двориштима радних организација
или заједничким ракама. Највећи број погинулих одраз је страдања
у борбеним дејствима, а био је и један број геноцидних убистава.
Било је примера ликвидације хрватског живља од стране четника
– припадника Шешеља. Ексхумирано је 120 појединачних гробова.
Највећи број погинулих по извршеној идентификацији сахрањени
су са пуним пијететом на централно градско гробље.“2
У овом извештају демантовани су многи наводи српске пропа-
ганде: није било покоља деце српске националности у обданишту
у Борову („детаљна претрага објекта, предмета у обданишту и
земљишта указује да у овом објекту није извршен никакав покољ;
у дворишту је ексхумирано 12 лешева укопаних у плитке гробове,
лешеви су идентификовани и ради се о старијим особама хрватске
националности и припадницима паравојних формација“); није било
спаљивања српских лешева у крематоријуму вуковарске болнице и
трансплантације делова тела („лишено је сваке основе, ова вест је
производ одређених органа САО Крајине и дела домаће необјек-
тивне штампе“). Комисија је закључила да су те дезинформације


414 | биле плод „неквалификованих људи и некоректне политичке фа-
брикације која наноси велику штету угледу земље у целини.1 Ради
изношења правог стања о случају, председник Комисије предлаже
да се поднесе кривична пријава против министра за здравље САО
Крајина, др. Јовић Младена, и управника болнице у Вуковару, мајора
Бранислава Кардашевића, који су без одобрења и консултације са
органима Команде 1. ВО и Комисије за санацију протурили ову вест
и дозволили телевизијским екипама улазак у крематоријум болнице
Вуковара у циљу снимања и објављивања вести“.2
У извештају су регистрована и убиства хрватских цивила током
децембра 1991. и јануара 1992. године: „У граду је организована тиха
ликвидација људи где су се испољила зверства (клање, спаљивање,
пуцање у слепоочницу, убијање ловачким карабином за крупну
дивљач и друга недела). Комисија је интервенисала преко Команде
1. војне области, Органа безбедности и предузимала непосредне
мере заштите становништва како би се овим злочинима стало на
пут. Број лешева и обим масакра може се видети у документацији
органа истражног судије у Београду.“3
1 Прву дезинформацију о „покланој српској деци“ у Боровом насељу пласирао

је 19. новембра 1991. Раде Лесковац, заменик министра за информисање у влади
САО Славоније, Барање и Западног Срема. Чак је рекао да је у подруму једне куће
пронађено „40 лешева заклане деце“ (Borba, 20. novembar 1991, 4). Сутрадан је
фото-репортер Горан Микић изјавио да су му припадници ЈНА рекли да су чланови
хрватске националне гарде секли гркљане деци између пет и седам година и да су
их бацили у подрум обданишта. Он је наводно видео и избројао 41 тело, али су му
војници забранили да их фотографише. Рекао је и да су војници плакали када су
деца вађена из подрума (Борба, 21. новембар 1991, 2). Да нешто није било у реду
са том информацијом постало је јасно када није стигла званична потврда и када
ЈНА новинарима није дозволила да уђу у Борово насеље. Истовремено је команда
1. војне области 21. новембра саопштила како није забранила снимање масакриране
деце, јер ниједан припадник Армије није потврдио да је било ко од њих спречавао
снимање и документовање података о злочинима над цивилним становништвом:
„Вест о масакру није потекла од ЈНА нити је она на било који начин обезбеђивала
место наводног догађаја, па није могла ни ометати евентуално прикупљање
доказа о томе“ (наведено према: Борба, 22. новембар 1991, 5). Посматрачки тим
Европске заједнице посетио је Борово насеље 27. новембра и закључио: „Што
се тиче наводног масакра, нису пронађена деца. До сада нема никаквих назнака
масакра“ (Трибунал: Мркшић, доказ 00334).
3 Исто. – Борислав Богуновић је 8. фебруара 2007. истражитељима Трибунала о
добровољцима Српске радикалне странке рекао следеће: „Дана 21. новембра 1991.
Различити су подаци о укупним губицима у вуковарској опе- | 415
рацији. Генерал Момчило Перишић је 6. јуна 1996. изнео податак
о 1.105 погинулих припадника ЈНА, ТО и добровољачких јединица
(335 није идентификовано).1 Генерал Панић је 2001. изјавио да су
погинула 1.503 војника ЈНА „а колико је рањених, тај податак немам“.2
Према подацима из 2006, на хрватској страни у Вуковару је погинуло
1.739 особа од којих је за 632 утврђен статус припадника хрватских
оружаних снага и полиције, 97 припадника Цивилне заштите и 458
цивила. Нестале су 332 особе од којих 178 припадника хрватских
оружаних снага и полиције.3
„Срби су Хрватима направили непроцењиву

услугу тиме што су учинили да њихова борба
изгледа оправдана и херојска“
(Марк Вилер)
Армијски врх је одлучио да се Вуковар освоји по сваку цену и зато су

уследили дуготрајни напади на град. У реализацији свог опсесивног
циља ЈНА је, често неконтролисано, расипала своје материјалне и
људске ресурсе. Два дана пре заузимања Вуковара, око града је било
распоређено 20.325 војника ЈНА (укључујући и 3.228 припадника
локалних српских снага из Оперативне групе „Барања“) и 9.289 припа-
дника Територијалне одбране Србије, са чак 676 тенкова, 505 оклопних
транспортера, 426 топова, 158 оруђа противоклопне артиљерије и 370
видео сам Шешељеве људе у Вуковару. Народ их се плашио зато што су то били
познати криминалци који су на ратиште долазили да би чинили злочине, пљачкали и
стицали личну корист. Полиција САО СБЗС обавестила ме је да људи који припадају
Шешељевим добровољцима чине злочине, укључујући пљачке и убиства на подручју
Вуковара, мада ја никада нисам добио званичан извештај о томе. Немам никакве
званичне бројчане податке о наводним злочинима почињеним од стране Шешељевих
добровољаца, то је било ратно доба и било је тешко водити евиденцију о томе шта се
догађа. Након пада Вуковара, затражио сам појачање за полицијске снаге и заправо
је 300 полицајаца из Србије стигло у Вуковар како би контролисали ситуацију јер
је ЈНА отишла. Трудио сам се да колико-толико путем органа власти поново уведем
ред“ (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П00554.Б).
Врховног савета одбране Савезне Републике Југославије.
2 „Vukovarska apokalipsa“, Vreme, 25. oktobar 2001.

416 | оруђа противавионске артиљерије.1 Значајну улогу имала су и дејства
авијације, а са Дунава су деловале јединице Речне ратне флотиле.
У бици за Вуковар ЈНА је користила своју ватрену надмоћност,
па је град систематски бомбардован. Али, слабости је било и преви-
ше. Бомбардовање је, на пример, било комбиновано са продорима
оклопних јединица које су се, против свих правила и логике, без
заштите пешадије кретале у колонама уздуж улица и постајале лак
плен хрватских снага. На другој страни, са периферије је непрестано
покушаван упад пешадије у центар града, али без подршке тенкова
или артиљерије, па су и ти напади веома лако одбијани, уз велике
губитке. Тако је „операција Вуковар“ постала највећа катастрофа
у историји ЈНА, била је прекретница у промени међународног
мишљења у корист Хрватске и знатно је допринела да Европска
заједница покрене процедуру за признавање Хрватске (и Словеније).
Падом Вуковара за генерала Панића рат није био завршен. Чини
се вероватним да је он планирао наставак операција према дубини
хрватске територије. То се може закључити из његовог наређења од
20. новембра у коме је рекао да су после тешких двомесечних борби
ослобођени Вуковар и Борово, „најистуренија упоришта одбране
усташких снага, што је било од изузетног политичког и стратеш-
ког значаја за наредна дејства“. Посебно је нагласио да је спречен
„потпуни геноцид над српским народом на овом простору“ и да је
то био један од најтежих пораза политике хрватског руководства,
засноване на „државном терору, сецесији, повампирењу фашизма
и обновљеном геноциду“. Даље, освајањем села Нијемци створени
су услови за прилазак Винковцима са јужне стране, а југоисточно
од Осијека сва српска села су под контролом снага ЈНА и добро-
вољачких јединица, па су створени „битни предуслови за успешан
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00370. Извештај генерала Владимира Стојановића

1. управи Генералштаба Оружаних снага СФРЈ од 16. новембра 1991. – Борци из
Србије који су напуштали фронт, говорили су о наличју борби. Бригада резервиста
из Смедерева (око 600 људи), која је имала 14 погинулих и 50 рањених бораца,
вратила се у Србију пуна негативних утисака: „Кад смо кренули, рекли су нам да
идемо на трећу борбену линију негде код Илока, да хватамо муповце у џакове.
Међутим, довели су нас на најистуреније положаје, са потпуно застарелим
тенковима Т34 који су били конзервирани 10 година и спремљени за топљење.
Два батаљона водила су само два активна официра. Ниједна од граната није имала
добро пуњење, на тенку скоро ништа није функционисало (електрични окидач,
лопатица за гранате, митраљез, акумулатори слаби). Где су били бацачи да нас
подрже, где је била пешадија да нас прати?“ (Борба, 25. новембар 1991, 5).
наставак борбених дејстава у случају даљег непоштовања прекида | 417
ватре и за одбијање евентуалних противнапада усташких снага. [...]
Предстоје тешке и даље борбе до коначног обрачуна са усташким
снагама и успостављања трајног мира на овим просторима. У тој
борби су нажалост неминовне и људске жртве које зависе од степена
одлучности, морала и укупне борбене готовости јединица. Захтевам
од свих старешина и бораца максималне напоре у изградњи борбене
готовости јединица до степена који ће гарантовати потпуно извр-
шење наредних задатака, са што мање људских губитака“.1
Ауторима документарног филма и књиге Смрт Југославије
Панић је 1994. изјавио следеће: „Оног тренутка када је пао Вуковар,
Хрватска је изгубила рат. Могли смо умарширати у Загреб без икаквих
проблема. Осијек је био напуштен. Имали смо наређење да узмемо
Осијек и Жупању када Вуковар буде пао, и да кренемо за Загреб у две
колоне, дуж Драве и Саве. И то смо могли за два дана да остваримо.
Онда сам добио наређење да се вратим. Разговарао сам са Јовићем
и Костићем. Разговарао сам и са председником Милошевићем. То
је била његова одлука, Милошевићева одлука коју је одобрило крње
Председништво. Једноставно је рекао: ’Немамо шта да тражимо
у подручјима са хрватским становништвом. Морамо да штитимо
српска подручја.’ Ја сам на то одговорио да ако је задатак да штитимо
Југославију, онда треба да идемо даље. Јер, било би то лако. Хрвати
су побегли из Винковаца, Жупање и Осијека. Када је Вуковар пао,
пала је и Хрватска. Могли смо лако да наставимо с напредовањем.
Али, председник Милошевић је, између осталог, рекао да морамо да
станемо. Такво је било и наређење министра одбране, и ја сам га извр-
шио. Штитили смо српска подручја, и данас је ту линија раздвајања.“2
Слично је годину дана касније изјавио и генерал Биорчевић:
„Иако смо опколили Осијек и поставили ултиматум за предају, морaли
смо стати на тој линији. Ултиматум је прихваћен тако да је Осијек
1 Трибунал: Хаџић, доказ П01694. „Информација о резултатима борбених

дејстава на славонском фронту.“
2 L. Silber, A. Little, Smrt Jugoslavije, 158. – Панић је сличан исказ дао и адмиралу
Мамули (B. Mamula, Slučaj Jugoslavija, 232). Деценију после битке за Вуковар
изјавио je да је основни циљ Хрватске у операцији Вуковар био да се сломи ЈНА:
„Зашто су они држали Вуковар? Држали су га из једног једноставног разлога:
Вуковар је на Дунаву и ако је Вуковар у саставу Хрватске, Хрватска ће бити
подунавска земља; ако Вуковар изађе из Хрватске, она неће бити подунавска земља“
(„Vukovarska apokalipsa“, Vreme, 25. oktobar 2001).

418 | могао бити ослобођен без жртава. Међутим, политика коју су водили
моји претпостављени није дозволила да ослобађамо Осијек. Врховна
команда није ме консултовала него су ме лично позвали у Београд
и стриктно ми наредили да морам стати на достигнутој линији. То
наређење ми је лично саопштио друг генерал Вељко Кадијевић.“1
Генерал Кадијевић је 1993. писао да се за Вуковар „била битка с
главнином хрватске војске, коју је ЈНА у Источној Славонији добила
и након ослобођења Вуковара, била спремна да продужи дејства ка
западу“.2 У другој књизи сећања из 2010. није посебно фокусирао
Вуковар као „место одлуке“. Истицао је да су хрватским снагама
нанесени тако велики губици да оне нису биле способне за даље
борбе и да је због тога Хрватска прихватила план доласка мировних
снага Уједињених нација.
Хрватска страна је одмах почела да историзује битку за Вуковар
као пресудну у одбрани државне независности. Генерал Антон Тус
је истицао да је хрватска војска код Вуковара испунила свој задатак
јер су велики губици ЈНА спречили њену даљу офанзиву, што је хр-
ватским снагама омогућило контраофанзиву у западној Славонији.3
Д. Маријан сматра да се тако потпуно игнорисало стање на цело-
купном ратишту а исход рата тражио у једној тачки, граду који је
био изван било каквог виталног значаја. Офанзива ЈНА на Хрватску
пропала је пре него што је и почела, већ у фази мобилизације снага
која је била потпуно неуспешна. Због тога Вуковар није могао да
има улогу која му се касније приписивала.4
Како уочава амерички историчар Марк Вилер (М. Crawford
Wheeler), за Хрвате је губитак Вуковара био трауматичнији у психо-
лошком него што је био разоран у војном смислу: „Дубину њихове
несреће није ублажила чињеница да је савест међународне заједнице
којој су се обраћали за признавање за које су мислили да би спре-
чило пораз, била много дубље погођена релативно занемарљивом
штетом коју је ЈНА нанела Дубровнику него потпуним сравњењем
Вуковара за земљом. Међутим, заједнички учинак судбина ова два
града у новембру 1991. био је тај да је уништена морална једнакост
са којом је већина спољног света до тада гледала на српско-хрватски
1 „Zločini se ne razlikuju od junaštva“, Intervju, 10. 3. 1995, 23.

3 А. Tus, „Rat u Sloveniji i Hrvatskoj“, 85.
4 D. Marijan, „Zamisao i propast napadne operacije JNA“, 274.
сукоб. Срби су Хрватима направили непроцењиву услугу тиме што | 419
су учинили да њихова борба изгледа оправдана и херојска.“1
Слично је Трибуналу говорио и Анте Марковић: „Сјећам
се једног састанка с предсједницима република одржаном у Хагу
у октобру или новембру 1991.2 у вријеме када су гранатирани
Вуковар и Дубровник. Милошевића сам директно питао о грана-
тирању Дубровника и захтијевао од њега да га заустави, а он је на
то одговорио: ’Тко би био толико луд да то уради?’ Тада сам исто
питање поставио Милошевићу пред Туђманом, а он је поновио
свој одговор и додао: ’Да је то тако, ја бих знао за то и зауставио
бих га.’ Изненадио сам се Туђмановим одговором: ’Чуо си што је
Милошевић рекао.’ Из тога сам закључио да је Туђман пристао на
гранатирање Вуковара и Дубровника будући да је то одговарало
хрватској тежњи за независност, а Милошевић је заправо признао
да има контролу над војском. Разговору је присуствовао и Хрвоје
Шаринић, начелник Туђмановог кабинета“.3
С временом је битка за Вуковар добила централно место у ис-
торији савремене хрватске државе, посебно у процесу формирања
модерног хрватског националног и културног идентитета.4
„Кад смо видели шта су им урадили,

онда смо се заклели да ћутимо“
(Миле Мркшић)
У ноћи између 20. и 21. новембра, на пољопривредној фарми

„Овчара“, извршена је ликвидација хрватских ратних заробљеника,
претходно одведених из болнице у Вуковару.
Генерал Владимир Стојановић је 20. новембра обавестио
Оперативни центар Генералштаба Оружаних снага СФРЈ да је
болница у Вуковару „стављена под контролу“ и да је почео преглед
„рањено-оболелих како би се одвојили припадници МУП и ЗНГ који
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00447. Изјава Трибуналу од 12. јануара 1998. године.
2 У питању је састанак од 18. октобра за време мировне конференције, о чему
ће детаљно бити писано у наредном тому.
3 Трибунал: Милошевић, доказ П569. Изјава дата у разговорима вођеним 21.
и 22. септембра 2003, 22.
4 Mateo Žanić, Krešimir Kufrin, Dražen Živić, „Kultura i sjećanje na rat: Vukovarska
bitka i njezini društveni odjeci“, Migracijske i etničke teme, 2/2016, 245–270.

420 | се као рањеници крију у болници. Рад и поступци са заробљеницима
одвијају се стриктно у складу са Женевском конвенцијом о ратним
заробљеницима. Остале снаге продужавају са чишћењем града од
заосталих делова непријатеља, врше прикупљање становништва,
тријажу и упућивање на за то одређена места“.1
Ратни дневник Гардијске бригаде саопштава да је пуковник
Мркшић 20. новембра, у 07.00 сати, наредио спровођење активности
око „чишћења и контроле територије“ и евакуацију и транспорт ци-
вилног становништва из „Велепромета“ и болнице у Вуковару.2 До
осам сати увече тога дана, највећи део цивила, рањеника и заробље-
ника евакуисан је из рејона Вуковара у Шид и Сремску Митровицу.3
Чешки дипломата Петер Кипр, члан Посматрачке мисије
Европске заједнице, сведочио је 15. марта 1996. пред Трибуналом
како су му представници ЈНА саопштили да су припадници српских
паравојних формација „били бесни“ због злочина које су Хрвати
починили у Вуковару („српски медији били су пуни вести о наво-
дним злочинима које су починили Хрвати, сећам се да су др Босанац
називали др Менгеле“) и да су запретили да ће напасти конвој који се
кретао ка Србији и убити све људе у њему заједно са припадницима
ЈНА, Посматрачке мисије и цивилним избеглицама ако у конвоју
буду хрватски војници. Представници ЈНА рекли су му да на тој
територији и у тим условима они нису способни да спрече такав
напад до кога би сигурно дошло.4
Да ли због тога или из неког другог разлога, један део хрватских
заробљеника из болнице пребачен је на пољопривредну фарму
„Овчара“. Према Ратном дневнику 80. моторизоване бригаде, 20.
новембра 1991, у 22.35 часова, обезбеђење логора на Овчари, где су
били „заробљени ЗНГ-и“, преузели су припадници ТО Вуковар, а
војна полиција Бригаде вратила се на командно место у Негославце.5
Током те ноћи извршена је ликвидација заробљеника.
О судбини одведених људи из болнице у Вуковару дуго се није
знало ништа, упркос напорима институција међународне заједнице
које су биле ангажоване у Југославији.
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00735. Извештај Оперативном центру Генералштаба

Оружаних снага СФРЈ од 20. новембра 1991. године.
3 Исто, 49.
4 Трибунал: Докмановић, доказ 81Б.
Генерал Панић је 23. новембра у Београду примио делегацију | 421
Посматрачке мисије Европске заједнице коју је предводио управо
Петер Кипр. Панић је говорио о „недоличном понашању“ појединих
чланова Мисије у вези евакуације становништва и болесника из
болнице у Вуковару, али је ипак закључено да је рад Мисије био ко-
ректан. Договорено је да шеф регионалног центра Мисије у Београду
Мишел Перен (Michel Perrin) сутрадан отпутује у Вуковар „и да
се на лицу места увери у злочине које су усташе тамо починиле“.1
Током 24. новембра, Перен је са сарадницима посетио Вуковар,
Борово насеље и Борово Село. Његов домаћин био је пуковник
Небојша Павковић. Перен је тражио да обиђе болницу у Вуковару.
Ту је разговарао са доктором Младеном Иванковићем, начелником
хирургије.2 Посматрачима су показана два болничка дворишта
„у којима је био већи број лешева“; Иванковић је рекао да је горње
спратове болнице запосело 300 хрватских војника, а да су рањеници
морали да буду избачени у ходнике: „Питања у вези са бившом ди-
ректорком Весном Босанац он је коментарисао и на њих одговорио
наводећи да је она од доброг педијатра, поставши крајем августа
директор, болницу од хумане претворила у идеолошку установу.“3
Посматрачи су се посебно интересовали за намере ЈНА пре-
ма Осијеку, пошто су очекивали да он доживи судбину Вуковара.
Одговорено им је да ће понашање јединица ЈНА зависити од тога да
ли ће хрватска страна поштовати прекид ватре који је договорен у
Женеви. Речено је и да се заробљени припадници „паравојних форма-
ција Хрватске“ налазе у одређеним сабирним центрима и да са њима
коректно поступа – у складу са одредбама међународног ратног права.
Онима за које се утврди да су починили злочине – биће јавно суђено.
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00332. Извештај генерала Младенка Максимовића

Оперативном центру Генералштаба Оружаних снага.
2 Доктор Иванковић (рођен 1940. у околини Требиња, докторирао је 1988. у
Осијеку), Србин по националности, радио је у болници током борбених дејстава.
Заједно са њим у болници је била и његова супруга, медицинска сестра, и њена мајка
која је умрла током ратних дејстава. Горан, старији син доктора Иванковића, био
је добровољац у борбама око Вуковара, прво као припадник Гардијске бригаде
а касније као припадник одреда Територијалне одбране (Vladimir Filipović, „Na
rubu službene kulture sjećanja: slučaj vukovarskog kirurga dr. Mladena Ivankovića“,
Tragovi: časopis za srpske i hrvatske teme, 2/2019, 101–119).
3 Трибунал: Хаџић, доказ П02613. Извештај генерала Младенка Максимовића
Оперативном центру Генералштаба оружаних снага СФРЈ од 24. новембра 1991.
године.

422 | Што се тиче Весне Босанац, речено је да се она огрешила о основне
норме лекарске етике и да је одговорна за смрт више лица. Због тога је
против ње покренута истрага, „и ако се сумње потврде, биће јој јавно
суђено“. Ако желе да се са њом сретну, посматрачи морају да поднесу
захтев надлежним органима: „Утисак је да су посматрачи заиста били
потресени разореношћу Вуковара и жртвама које су видели. Међутим,
мало је вероватно да су увидели ко је стварни иницијатор свега тога.“1
Посматрачка мисија је у извештају који је поднела саопштила
како је пуковник Павковић био „чврст у ставу“ да сви рањеници из
вуковарске болнице неће бити евакуисани и да ће појединци, сходно
наредби генерала Андрије Рашете, остати као ратни заробљеници.
Павковић је представнику Међународног комитета Црвеног крста
рекао како „није обавештен“ да је болница у Вуковару под заштитом
(„са свим импликацијама које иду уз то“) те организације и да ће он
поступати по својим плановима.2
Суровост рата најбоље се могла сагледати из описа евакуације
болнице: „ЈНА није довољно узела у обзир административно-
контролне аспекте. Као последица тога дошло је до прекомерне
конфузије када је први пут почела евакуација болнице. Рањеници
који су могли да ходају, старији људи и деца су нагрнули из болнице
као неконтролисана маса. Већина старе администрације, уместо да
помаже, или да се брине за рањене, седела је испред комплекса бол-
нице не радећи ништа. Амбулантна возила су имала потешкоћа да
дођу до врата болнице, испред којих су се окупиле гомиле помоћног
особља и тиме практично ометале уредно укрцавање рањеника.“3
1 Исто.
2 У Загребу је 19. новембра, у присуству Посматрачке мисије ЕЗ, између Андријe
Хебрангa, министра здравства у хрватској влади, и генерала Рашете потписан споразум
о проглашењу болнице у Вуковару неутралном зоном. Договор о томе постигнут је
дан раније, уз посредовање Међународног комитета Црвеног крста и организација
„Лекари без граница“ и „Малтешки крст“ (Трибунал: Хаџић, доказ П01651.1645.Б).
Болница је стављена под заштиту Међународног комитета Црвеног крста, а приступ
јасно означеној зони дозвољен је болесним и рањеним цивилима и припадницима
војске, цивилима који не учествују у сукобима, медицинском и административном
особљу болнице и представницима МКЦК. Унутар зоне није било дозвољено уношење
оружја, из круга болнице требало је да буде удаљен сав војни материјал, зона „ни у ком
случају“ није смела да буде мета напада, а стране у сукобу морале су да је „у сваком
тренутку штите и поштују“ (Трибунал: Хаџић, доказ П02371.2333.Б).
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00333. Извештај Посматрачке мисије Европске
заједнице.
Током 27. новембра европски посматрачи посетили су Вуковар | 423
и Борово насеље. У вуковарској болници састали су се са доктором
Иванковићем и потпуковником Марком Ивезићем, командантом
болнице: „Нема више пацијената у болници. Последњих 20 рањеника
који нису хтели да буду премештени негде у Хрватску, одведени су
за Нови Сад. Комплетна техничка и специјалистичка медицинска
опрема је уништена. Већ су почели да чисте болницу и око ње.
Доктору Иванковићу ништа није познато о томе шта се догађа
око болнице: ’Ја са тим немам ништа.’ Не зна ништа о телима око
болнице. За докторку Босанац је рекао да је од болнице направила
тврђаву. Са крова је пуцано на авионе и испаљивани су минобацачи.
Наш тим није могао да види доказе тога на крову. Није му познато
колико је људи ухапшено током евакуације.“1
Посматрачи су посетили и место за идентификацију мртвих
тела за подручје Вуковара, Борова и Борова насеља: „Шеф др Зоран
Станковић из криминалистичко-технолошког завода у Београду, сада
у војсци. До сада је прегледано 150 лешева, а тренутно се прегледа
90 лешева. Већина су припадници Хрватске националне гарде. Близу
стадиона је пронађено 150 тела, близу Јеврејског гробља 400 тела,
на оба места се ради о масовним гробницама.“2
Весна Босанац је ухапшена 20. новембра и спроведена у Сремску
Митровицу. Ту су је, уз дозволу ЈНА, посетили чланови Посматрачке
мисије Европске заједнице. Најважнији акценти из њене изјаве јесу:
сукоб се заоштрио 25. августа, па је растао број рањених; у болници
је било и много трудних жена и деце, болница је била потпуно бло-
кирана и није се могло до лекова и хране, а није било воде и струје;
од новембра болница је дневно примала око 40 рањеника; од 25.
августа до 20. новембра кроз болницу је прошло 1.850 рањеника;
у болницу је донесено и 520 мртвих; било је 30 рањене и 8 мртве
деце; сваки дан се жалила Мисији Европске заједнице „и свету“;
Европска заједница јој је рекла да ће 19. новембра организовати
евакуацију болнице, али није било конвоја, само је дошла ЈНА са
два представника Црвеног крста; нису јој дозволили да телефонира;
20. новембра одведена је у касарну у Вуковару са представником
хрватске владе за подручје Вуковара [Марин Видић]; у ноћи 20.
новембра одведена је у Сремску Митровицу; питала је за шта је

2 Исто.

424 | оптужена – речено јој је да је тамо да објасни ситуацију у Вуковару и
каже нешто о раду болнице у последња три месеца; питали су је да ли
је спремна да сарађује – рекла је да јесте јер жели да на видело изађе
права истина; оптужена је зато што је назвала ЈНА окупаторском
војском; оптужила је ЈНА за уништавање болнице у којој су били
рањени и болесни; лично је погођена чињеницом да су је одвели
из болнице и да више није могла да помаже рањенима; још увек не
зна шта се десило са рањенима и медицинским особљем; осећа се
јако лоше, сматра се затвореницом; има два сина у Загребу и не зна
како су; њен муж је инжењер грађевине и радио је у „Борову“, није
са њим била у контакту од 10. септембра; у ћелији је са 55 жена из
Вуковара; увек закључана, три оброка дневно; нико јој не даје никакве
информације ни одговоре; тренутно не постоје никакве конкретне
оптужбе, ЈНА прво мора да дође до информација о раду болнице;
тражила је да се обавесте њени синови – ЈНА је рекла да може.1
Цивилне српске власти сматрале су да треба да „преузму бригу“
о делу хрватских заробљеника, па је Војин Шуша, министар правде
у Влади Српске области, од генерала Панића 27. новембра тражио
да оне суде лицима која су починила злочине против цивилног
становништва. Захтевао је да му се омогући увид у све спискове
ухапшених, улазак у све просторе где су они притворени и несме-
тан рад екипа стручних особа „које ћу за то одредити“. Осим тога,
тражио је да се властима Српске области врате сви предмети које
су опљачкали припадници ЈНА, добровољачких и јединица терито-
ријалне одбране и који се користе као доказни предмети. Рекао је
да ће по окончању поступка та имовина бити враћена власницима,
што се није смело дозволити јер се „ради о лицима која су избегла
због раније непријатељске делатности и имовина се има сматрати
власништвом Српске области. У том смислу молим Вас да својом
наредбом овластите надлежне команде војне полиције да нам доставе
попис свих одузетих предмета са нашег подручја и у каснијој фази
омогуће нам и преузимање тих предмета“.2
1 Трибунал: Хаџић, доказ П01677.1645.Б. – Весна Босанац је 7. децембра на 110

страна својеручно написала изјаву о дешавањима у Вуковару. Изјава доступна на:
Трибунал: Милошевић, доказ Д95.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П03262. – Генерал Александар Васиљевић: „Не знам
како је и да ли је уопште генерал Живота Панић одговорио на овај допис. На дан
или око 29. новембра, Хаџићев министар правде, Војин Шуша, упутио је допис
ССНО тражећи да се вуковарски заробљеници предају њима. Шуша је показао
Већ 9. децембра Британско медицинско удружење тражило је | 425
од генерала Кадијевића да достави информације о судбини око 500
пацијената и медицинског особља које је ЈНА наводно евакуисала
из вуковарске болнице: „У тренутку када је војска ушла у Вуковар,
процењује се да је отприлике 440 пацијената било лечено у болници
од стране око 320 запослених у болници. До сада је само 128 па-
цијената и 72 професионална здравствена радника враћено хрват-
ским властима. Изгледа да су остали пацијенти и особље болнице
очигледно нестали. Докази које је поднела организација Amnesty
International указују на то да све стране у сукобу чине зверства,
укључујући и вансудска погубљена или самовољно и намерно убијање
ненаоружаних цивила, рањених бораца или пак оних који се предају.
Тражимо помоћ од власти у Београду да утврдимо где се налазе они
који су радили у вуковарској болници или који су тамо били лечени
и захтевамо Вашу хитну сарадњу по том питању.“1
Веселин Шљиванчанин у својим извештајима није говорио о
питању одведених људи из болнице у Вуковару. У већ цитираном
извештају Управи безбедности од 10. децембра 1991, само је истакао
да је посебно била добра „организованост и стручан рад старешина
из састава ОБ Гмтбр на обради заробљеника и контроли свих на-
ређених мера безбедности и обезбеђења у зони извођења борбених
дејстава. Прихватни центар је успешно радио (Велепромет) кроз
који је прошло око 9.000–10.000 људи, жена и деце“.2
Александар Васиљевић: „Мајор Шљиванчанин, делом због
мањка искуства на месту официра безбедности, а делом због свог
карактера, није извршио своје контраобавештајне дужности. Уместо
тога, наставио је да се понаша као полицајац, што је и био, крећући
се ратиштем не да би сакупљао информације него да би се сликао
како убацује гранату у минобацач. Он је подносио своје извештаје
начелнику за безбедности у кабинету ССНО и био је у директ-
ном контракту са Вуком Обрадовићем. Шљиванчанин ме је 29.
новембра 1991. усмено известио о неким проблемима везаним
за антитерористички вод бригаде. Том приликом тражио сам да
састави извештај о свему што се дешавало из контраобавештајног
интересовање за одређене заробљенике, укључујући и Карла Цвека“ (Трибунал:

Хаџић, доказ П02913.1. Изјава Трибуналу од 17. новембра 2001).

426 | и обавештајног угла. Био сам апсолутно незадовољан извештајем
који ми је Шљиванчанин неколико дана касније послао преко
[органа безбедности кабинета ССНО] зато што се у њему нису
налазила никаква контраобавештајна питања. Он је писао као да је
био командант – а не као орган безбедности. Нигде се у извештају
нису помињали заробљеници из вуковарске болнице или масакр на
Овчари. Ја сам онда рекао начелнику Одељења безбедности Кабинета
ССНО да Шљиванчанина треба подучити о чему треба да пише.“1
Прва група заробљеника из Вуковара у Загреб је стигла 10.
децембра; у овој групи била је и докторка Весна Босанац. Она је из
Сремске Митровице одведена у Војни истражни затвор у Београду.
О томе је 28. октобра 2005. пред Трибуналом сведочила на следећи
начин: „Знам да су ме теретили, односно испитивали о томе што
сам писала против Југословенске народне армије. Имала сам неке
телефаксе тад још, оригинале код себе. Имала сам тад додјељена, ако
на то мислите, бранитеља по службеној дужности. И то испитивање
је трајало, не могу сад точно оцјенити колико сати, један дан. Тај
бранитељ по службеној дужности ми је рекао да не вјерује да ћу ја
икако бити оптужена, јер да нема ни по тадашњем закону војном
вербалног деликта. То је било дан прије него што сам размјењена
као ратни заробљеник и авионом послата у Загреб.“2
У тој групи је било укупно 45 лица. Они су превезени са два
авиона, а у једном авиону био је и генерал Васиљевић.
Мате Гранић је саопштио да ће укупно бити размењено око 1.700
заробљених. Ослобађање из КП дома у Сремској Митровици одвија-
ло се у драматичним околностима. Генерал Александар Васиљевић:
„Дана 10. децембра 1991. присуствовао сам састанку у КП Сремска
Митровица са Гораном Хаџићем и делегацијом из САО СБСЗ у којој
су се налазили министар правде [Војин] Шуша, министар унутра-
шњих послова [Борислав Богуновић] и још једно лице, вероватно
један тужилац из СЗБС. Пуковник Туманов је такође био присутан
на том састанку, као и пуковник Југослав Максимовић, руководилац
оперативног тима ОБ. На њихово инсистирање, тежиште састанка је
било на судбини и поступању са ратним заробљеницима из Вуковара.
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02913.1. Изјава генерала Васиљевића Трибуналу од

2 „Transkripti sa suđenja pred MKSJ“, 39, https://www.hlc-rdc.org/Transkripti/
vukovarska/Transkripti/2005/ svedok-Vesna-Bosanac-28.10.2005.
Они су нас обавестили, прилично арогантно и грубо, да они имају | 427
своје правосудне органе и органе унутрашњих послова, да је Влада
СБСЗ донела одлуку да сви ратни заробљеници са подручја Вуковара
и Славоније пређу у њихову надлежност, и да ће они пронаћи начин да
се изврши предаја ових заробљеника њиховим органима, ако треба и са
оружјем. Они су ме такође оптужили за пуштање ратних заробљеника
без њиховог одобрења и консултовања. Одговорио сам да су заробље-
ници у надлежности ЈНА и да ће правосудни органи ЈНА размотрити
то питање. Сугерисао сам да нам могу помоћи да расветлимо злочине
са подручја Вуковара које су починили неки од заробљеника и да би
требало да обавесте органе безбедности у Сремској Митровици и
Нишу о свему што знају, али да њихови органи не могу да учествују у
испитивању притвореника. Они су саслушали моје ставове са дозом
резигнираности и ситуација је постала помало непријатна. Почели су
са оптужбама да ми отпуштамо ратне злочинце и крволоке а да њих
о томе ништа не питамо, иако су их њихови борци заробили. Они су
ме позвали да са њима одем на ручак, али ја сам то одбио, па смо се
Туманов и ја вратили у Београд. Пуковник Максимовић и неки од
чланова његовог оперативног тима су остали на ручку са Хаџићем.
[...] Хаџић је такође тврдио да ће органи безбедности ЈНА остати без
свог генерала, тј. да ћу бити смењен и позван на одговорност зато што
сам заштитио и пустио ратне злочинце. Заправо, ја сам касније био
оптужен за пуштање из затвора притвореника из Вуковара.“1
Хаџић је са сарадницима после тога отишао у СО Сремска
Митровица. О том догађају пуковник Максимовић је 10. децем-
бра послао извештај пуковнику Миленку Глигоревићу из Управе
безбедности: циљ доласка Хаџића и делегације био је да преузму
заробљенике („министар правде је покушао на врло некоректан
начин са мном да разговара и ја сам му отворено и на адекватан начин
одговорио да не желим на такав начин разговарати“); делегација је
ЈНА оптужила „да отпуштамо усташе – крволоке, тврдили су да су се
они крваво борили, заробили усташе а ми их, војска, сада отпуштамо“.
Што се тиче дешавања у затвору, Максимовић је писао да су „тамо
направили прави ршум у оптужбама против Армије, чак и претећи
службеницима [затвора] да су и они у ово умешани“. Рекли су и да
знају ко је све у то умешан и да ће неко да одговара. Тврдили су и
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02913.1. Изјава Трибуналу од 16. новембра 2001.

године.

428 | да имају „непобитне доказе“ о кривичним делима Весне Босанац.
„Питао сам их: када су имали такве податке зашто су до сада чекали?
Одговорили су да они нису ни сањали да ће она бити размењена. У
свему су највише окривљавали генерала Васиљевића. При изласку,
тај неидентификовани је рекао: ’Могли бисте остати без генерала.’
Оштро сам му одговорио: ’То сте сада рекли и више никад, ми смо
за њега спремни са вама ратовати. Па нека они размишљају’.“1
Делегацији је било омогућено да погледа три просторије за
заробљеницима („незадовољни су смештајем затвореника, оче-
кивали су ваљда да ће они лежати на бетону, примедба је и зашто
им дајемо да пуше“). На крају је Шуша рекао да ће Влада Српске
области довести једну „наоружану екипу“ да ради са ЈНА: „Рекао
сам им да не долази у обзир никаква наоружана екипа, да су чак и
они морали оставити оружје код дежурног, јер се ми овде морамо
придржавати кућног реда који важи за све у КПД. Што се тиче
оперативне екипе, то морају да усагласе са генералом Васиљевићем
[...] Сазнао сам од органа СДБ у логору Иванчевић Драгана, да се
у нашем логору налази Мандић Милош (утврдили смо да постоји)
и да је његова супруга секретарица министра унутрашњих послова
САО Славоније2 и да му је она љубавна веза, те да су они о томе
упознали своје надлежне старешине.“3
Александар Васиљевић: „Ја сам одговоран за пуштање Весне
Босанац из КП дома Сремска Митровица, као и за препоруку да
она буде размењена за заробљене припаднике ЈНА. Након наше
истраге, утврдили смо да она није била договорна за чињење било
каквих злочина против Срба у Вуковару. Пре доласка у размену,
надлежни правосудни органи ЈНА су о томе донели одлуку, а не ја.
Иако су је медији у Србији представљали као савременог Јозефа
Менгелеа, није било доказа да су она или особље вуковарске болнице
злостављали или ускраћивали лекарску помоћ Србима. Напротив,
постоје докази да је у болници успешно извршена операција ноге
над једним припадником ЈНА. Мој предлог да у размену може да иде
и Весна Босанац је била једна од оптужби против мене у предмету
пред Војним судом у Београду.“4

2 Мисли се на Борислава Богуновића.
године.
За судбину заробљених и несталих у Вуковару распитивала се | 429
и Линда Берглин (Linda Lee Berglin, 1944), америчка сенаторка
из Минесоте. Она је у фебруару 1992. у том смислу упутила једно
писмо Слободану Милошевићу. Одговор из Министарства спољних
послова Србије стигао је 26. фебруара. У писму које је потписао
Добросав Веизовић, помоћник министра, прво је исказано „изне-
нађење да сте писмо у коме се распитујете о догађајима у Вуковару
упутили господину Слободану Милошевићу, председнику Републике
Србије, уместо ЈНА коју сматрате одговорном за притворе које сте
споменули. Као што сте вероватно упознати, Република Србија није
у рату са Хрватском. Другим речима, војне операције на тој тери-
торији изводе јединице ЈНА заједно са српским становницима тог
подручја које су акције хрватске сецесионистичке владе приморале
да у самоодбрани узму оружје“.1
Ипак, „у интересу истине“ изнесене су поједине „чињенице које
ће мало расветлити догађаје у Вуковару“. Веизовић је саопштио да
су из болнице у Вуковару, под надзором Међународног комитета
Црвеног крста, евакуисана 173 пацијента, рањеника и болесника,
да су лакше повређени пацијенти и они болесници чији животи и
здравље нису били директно угрожени одведени у притвор, зајед-
но са рањеницима који су били притворени у Вуковару и Борову
насељу (207 особа). До 13. фебруара њих 115 је ослобођено или
размењено, тако да се у притвору тренутно налазе 92 особе под
надзором ЈНА: „Што се тиче Весне Босанац и Јураја Њавре, они су
ослобођени и враћени у Хрватску 10. децембра 1991. године. Марин
Видић, звани Били, приведен је и биће му суђено за његово учешће
у оружаном сукобу као команданту оружаних снага Хрватске у бор-
бама око Вуковара.2 За вашу информацију, др Весна Босанац била је

2 Марин Видић (иначе рођен у Ловасу) заробљен је и држан у касарни
ЈНА у Вуковару. О његовој судбини ништа се није знало, па је Мате Гранић,
потпредседник хрватске владе задужен за „прогнанике и избеглице“ и главни
преговарач са ЈНА, од шефа Посматрачке мисије Европске заједнице 26. новембра
тражио да „снагом своје функције и особног ауторитета“ помогне да ЈНА ослободи
Видића (Трибунал: Милошевић, доказ П475.16). Видић је пребачен у Сремску
Митровицу, где је дао обиман исказ о злочинима Томислава Мерчепа према
Србима, као и о другим дешавањима у источној Славонији (детаљно на: http://
www.novilist.hr/Vijesti). Касније је тврдио да је исказ дао „под присилом“. Војни
суд у Београду је 3. јуна 1992. против Видића покренуо истрагу под оптужбом
да је још од 1990, и то у Ловасу, организовао оружану побуну „управљену на

430 | притворена због њене улоге коју је имала као члан штаба оружаних
снага Хрватске, одговорног за војне операције.“1
Током 16. децембра, у организацији Међународног комитета
Црвеног крста, у Печују, у Мађарској, одржан је састанак Комисије
за нестала лица. Главна дискусија водила се око питања ко су одго-
ворни представници страна у конфликту. Хрватски представници
инсистирали су да стални чланови Комисије буду представници
хрватске владе и ЈНА и Србије, док би представници Црвеног
крста и Националног бироа за тражење несталих особа Југославије
само обезбеђивали начин трагања са несталим особама, што је на
крају и прихваћено. Комисија је требало стално да заседа у Печују
(Мађарска). Хрватска страна тражила је да се прво утврди број
несталих у Вуковару, па потом идентификују нестали и погинули
из села Саборско. Хрватска делегација предала је српској страни
списак несталих и заробљених из Вуковара. Српска страна се обаве-
зала да ће проверити које се особе са тог списка налазе у сабирним
центрима у Сремској Митровици, Стајићеву, Бегејцима и Нишу.2
Наредни састанак у Печују одржан је 20. фебруара 1992. годи-
не. Пуковник Миодраг Старчевић је саопштио да се затвореници
који су у надлежности ЈНА налазе у притвору искључиво на шест
локација (Сремска Митровица, Ниш, Билећа, Стара Градишка и
Книн) и да друге не постоје. Рекао је да су тврдње о локацијама у
Стајићеву, Бегејцима, Бубањ потоку и Алексиначким рудницима
„неосноване“. Саопштио је и да је 173 рањеника и болесника пре-
дато хрватској страни одмах после прекида борби у Вуковару, док је
207 особа задржано у притвору, од којих је 10 из болнице у Борову
насељу. Између 28. децембра 1991. и 13. фебруара 1992. њих 115
је пуштено или размењено, док се 92 још увек налазе у притвору у
Сремској Митровици, од којих је 76 оздравило а 16 је на лечењу.
Хрватска страна је тражила да јој се доставе прецизни спискови свих
тих људи, јер су у болници у Вуковару сачињена три списка рањених
и болесних и они су били прослеђени ЈНА: „Било је разговора и о
питању контролисања пребацивања рањених и болесних. МКЦК је
подривање Уставом утврђеног државног уређења и безбедности СФРЈ“ (детаљно:

Трибунал: Докмановић, доказ 92). Видић је ослобођен 1992. приликом опште
размене заробљеника.
2 Трибунал: Хаџић, доказ П03195. Извештај хрватске делегације од 17. децембра
1991. године.
морао да истакне како није укључен у ову операцију због чињенице | 431
да је њима био забрањен приступ болници. Стога МКЦК не може
да преузме било какву одговорност за судбину ових особа.“1
Размењене су информације о идентификованим посмртним ос-
тацима. ЈНА је предала списак од 652 особе које су идентификоване у
Вуковару, уз претпоставку „да ће их се још пронаћи“. Договорено је
гарантовање безбедности породицама које желе да преузму посмртне
остатке, а породицама ће бити одобрено и присуство на сахранама,
осим у ванредним околностима које се морају образложити. ЈНА
је тражила да јој се доставе подаци о 3.424 њених припадника који
су лишени слободе у јесен 1991. године.2
Следећи састанак одржан је 12. јуна 1992. у Будимпешти.
Пуковник Старчевић је саопштио да је у „свесци с именима умр-
лих“ пронађено 15 имена (хрватска страна је тражила 153); Зоран
Станковић је утврдио идентитет још 61 раније неидентификованог
лица (од укупно 300 неидентификованих). Весна Босанац је рекла да
је број несталих и даље велики (у децембру 1991. износио је 3.200),
па је хрватска делегација основала групе за тражење. Посебан про-
блем представљали су нестали из болнице у Вуковару јер се још увек
трагало за 166 рањеника, 18 чланова болничког особља и 25 радника
болничког обезбеђења. Доктор Станковић је говорио о свом раду
на ексхумацији, а пуковник Старчевић је додао да се догађало да
чланови породице препознају своје мртве и сахране их у околним
селима а да о томе не обавесте надлежне органе. Предложио је и
да породице лица наводно умрлих у Вуковару дођу у Београд и по-
кушају да идентификују одећу и фотографије. Рекао је и да постоје
индиције да у Вуковару још увек има непронађених закопаних тела,
али да југословенска страна више нема приступ Вуковару. Хрватска
страна је на крају питала да ли је ЈНА имала пуну контролу над
заробљеницима за време евакуације болнице.3
Ток овог састанка потврђује да још увек нису постојала сазнања
о ликвидацији која је извршена у Овчари.
Према подацима државног Комитета за сарадњу Србије са
Уједињеним нацијама од 13. јула 1992, са територије општине Вуковар
1 Трибунал: Хаџић, доказ П03193. Записник са састанка заједничке комисије за

тражење несталих особа и посмртних остатака.
2 Исто.
3 Трибунал: Хаџић, доказ П00360.Б. Комисија за Вуковар.

432 | заробљено је и у сабирне центре ЈНА у Србији приведено 2.700
лица, међу којима 229 рањених и тешко оболелих. Посредовањем
Међународног комитета Црвеног крста и путем размене отпуштена
су 183 рањена и тешко оболела лица, а у сабирном центру у Сремској
Митровици још увек се налазило 46 рањених и оболелих, од којих су
четворица инвалиди. За следећу размену заробљеника предвиђено
је 28 лица са ранијим статусом рањеника, „а њихов отпуст зависи од
спремности хрватске стране“. У овом извештају је речено и да су 53
најтежа рањеника из вуковарске болнице транспортована у хрватске
болнице „одмах по ослобођењу Вуковара и Борова насеља“. Што
се тиче преосталих хрватских заробљеника, речено је да је српска
страна „увек спремна“ да изврши њихову размену за заробљене на
хрватској страни.1
•••
Прве трагове злочина на Овчари открио је 18. октобра 1992.
Клајд Сноу (Clyde Snow), комесар Уједињених нација за људска
права. Генерал Сатиш Намбијар (Chenicheri Satish Nambiar), ко-
мандант УНПРОФОР-а,2 доставио је 3. новембра његов извештај
Комисији за људска права Уједињених нација: „Како је др Сноу
рекао, његова истрага указује на то да се на том месту [јужно од
Овчаре]3 налази масовна гробница настала 19–20. новембра 1991.
године. Има назнака да је на том месту ископана јама димензија
3 x 5 метара и да су пронађени делови људских тела. Војна полиција
пронашла је на истом подручју и известан број испаљених чаура и
један српски сандук за муницију. Могуће је да је овде погубљено чак
300 људи. Добили смо упутство да обезбедимо то место и покушамо
да издејствујемо налог за ексхумирање. О овом догађају обавештен
је и Зоран Марковић, официр за везу у локалној полицији. Тим за
људска права сложио се да међународни тим треба да добије дозволу
да обезбеди поменути локалитет и ексхумира тела, ако их има, као
и да рад на томе треба да почне у року до две недеље.“4
1 Трибунал: Милошевић, доказ П596.13. – Општа размена заробљеника

извршена је 14. августа 1992. о чему ће бити писано у наредном тому.
2 О мисији УНПРОФОР-а у Југославији детаљно ће бити писано у наредном
тому.
3 Није најјаснији назив локалитета који је споменут у овом извештају. Вероватно
су у питању Вођинци.
4 Трибунал: Хаџић, доказ П02217.2168.1.Б.
Руски батаљон УНПРОФОР-a почео је да обезбеђује локали- | 433
тет 18. октобра. Информацију је добио од Ларија Мура (Larry W.
Moore), заменика начелника за оперативне послове сектора Исток,
али је одмах напустио место на које се вратио 19. октобра у 21.00
сат: „Цивилна полиција приметила је и да су европски посматрачи
обишли ово место 20. октобра 1992. и да им је дозвољено да приђу
месту на коме се, како се претпоставља, налази масовна гробница.“1
Мур је 20. октобра писао једном мајору Војске Југославије (није
јасно ко је у питању), официру задуженом за везу са УНПРОФОР-ом,
и замолио га да „одговарајућој инстанци“ проследи молбу Уједињених
нација за одобрење да спроведе истрагу. На то писмо је 28. октобра
одговорио Милан Б. Илић, председник Обласног већа РСК: „Он је
рекао да је молба размотрена и одбијена. Илић је ту одлуку покушао
да објасни у писму.“2
Истога дана локална српска полиција саопштила је цивилној
полицији УН да има налог да се не истражује ништа што се дого-
дило пре оснивања Републике Српске Крајине: „Индиције с лица
места говоре у прилог претпоставци о масовној гробници. Пошто
се показује да Милан Илић опструира истрагу на нивоу Сектора
и пошто руски батаљон и даље штити то подручје, да ли се може
утврдити да ли тим Уједињених нација за људска права покушава
да покрене ексхумацију на неком другом нивоу?“3
Бутрос Гали (Boutros Boutros-Ghali, 1922–2016), генерални
секретар Уједињених нација, доставио је 17. новембра Генералној
скупштини и Савету безбедности други извештај Тадеуша Мазовјецког
(Tadeusz Mazowiecki) о стању људских права у бившој Југославији.4
Мазовјецки је на кризним подручјима други пут боравио од 12.
до 22. октобра. У извештају је говорио и о злочину на Овчари:
1 Исто.
2 Исто.
3 Исто. – У овом извештају достављена је и изјава анонимног хрватског извора.
Његово име је затамњено (генерал Намбијар је употребио израз „господин Но-
вак“), као и поједини делови изјаве. Није наведено да ли је био цивил или припа-
дник хрватских оружаних формација. Он је детаљно описао дешавања у Вуковару,
одвођење из болнице на Овчару, малтретирање и мучење заробљеника, њихово
одвођење на стрељање и сопствено бекство. Из судског процеса вођеног у Бе-
ограду због злочина на Овчари, знамо да је у питању Зденко Новак, командант
инжињерије 204. вуковарске бригаде.
4 Мазовјецки је за специјалног известиоца о стању људских права у бившој Југо-
славији именован 14. августа 1992. на првој седници Комисије УН за људска права.

434 | „Специјални известилац велики нагласак ставља на неких 2.000 до
3.000 људи који су 1991. након пада Вуковара наводно нестали. На
основу сведочења сведока из Вуковара, вештак форензичар који је
специјалног известиоца пратио на његовој другој мисији утврдио је да
се потенцијална масовна гробница налази отприлике два километра
југоисточно од пољопривредног добра Овчара, покрај Вуковара.
Разбацана на површину 10 x 30 квадратних метара изроване земље
могу се видети четири људска костура. Сва четири су остаци младих
одраслих мушкараца на чијим су костурима видљиви знаци трауме
настале у време наступања смрти. По мишљењу форензичара, ти
костури су се, по свему судећи, појавили из масовне гробнице у
којој би се могло налазити пуно више тела. Откриће је значајно
јер изгледа потврђује сведочење сведока о нестанку 175 особа из
болнице у Вуковару у току евакуације хрватских пацијената из те
болнице 20. новембра 1991. године. Специјални известилац је од
УНПРОФОР-а затражио да пружи 24-сатну заштиту те локације
и да међународни тим вештака започне ексхумацију гробнице.
Тај тим би такође могао истражити друге потенцијалне гробнице.
Представници UNCIVPOL-a [цивилна полиција Уједињених на-
ција] известили су да на том подручју постоји барем осам масовних
гробница, али то захтева даљу истрагу.“1
Касније је један анонимни српски извор за амерички дневник
Вашингтон пост (The Washington Post) у другој половини јануара
1993. сведочио о злочину на Овчари. Амерички дневник је о томе
26. јануара 1993. у тексту „Serbs Accused of ’91 Croatia Massacre“
писао: „Сведок, који је био у Вуковару када је он пао и који је водио
дневник и друге белешке о недељи када је био са припадницима
српских паравојних јединица, који није видео убијање пацијената,
каже да су многи српски борци отворено говорили о погубљењима.
Радили су то током доручка, док су пили ракију, после ноћи током
којих су се хвалили да су побили Хрвате: ’Од пет поподне до један
сат ујутро убијали смо их на Овчари. Молили су, плакали и клели се
да нису убијали наше људе’ – рекао је један од бораца сведоку који
је његове речи записао у дневник. Рекао им је да им је командовао
Станко Вујановић, таксиста из Вуковара, који је предводио локал-
ну јединицу територијалне одбране [...] и који се жалио на слаб
квалитет српских бораца који су учествовали у убијању хрватских
пацијената: ’Нисам имао довољно својих људи за та дејства тако | 435
да сам морао да узмем пијане добровољце. Сада ће сви да знају за
то јер они превише причају’ – цитира се Вујановић у дневнику.“1
Генерал Алексадар Васиљевић је Трибуналу у Хагу и Војном
суду у Београду детаљно говорио о својим сазнањима о злочину на
Овчари: за убиства је први пут чуо јануара 1993. од Муриса Зјаје који
му је рекао да га је команда Гардијске бригаде 20. новембра упутила
на Овчару: „Кад сам га питао: ’Каква Овчара?’ – он ми је рекао да ја
не знам за то и да ће ми рећи неком другом приликом.“ О томе су
поново разговарали у јуну исте године: „Рекао је да су заробљеници
из вуковарске болнице за које се сумњало да су припадници [Збора
народне гарде] пребачени на Овчару, где се налазила 80. моторизо-
вана бригада из Крагујевца. Мурис је био упућен на Овчару са још
неколико полицајаца зато што је, на основу неких извештаја, тамо
било проблема са припадницима ТО СБЗС. Када је Мурис стигао
возилом близу Овчаре, чуо је испаљене хице и о томе је радио-везом
обавестио команду Бригаде. Веровао је да је разговарао са мајором
Љубишом Вукашиновићем, који је био задужен за Војну поли-
цију, а био је потчињен мајору Шљиванчанину. Добио је одговор:
’У реду. Врати се назад. То више није наш проблем.’ Касније, Мурис
је од других припадника Гардијске бригаде чуо да су вуковарски
територијалци стрељали око 186 цивила. Конкретно, рекао ми је
да су у овим ликвидацијама учествовали припадници одреда ’Лева
Суподерица’. Након тога, капетан Чедо Папић, командир чете ин-
жењерије Гардијске бригаде, са Вождовца, побринуо се да се лешеви
сахране уз помоћ булдожера бригаде са Вождовца. Кад сам га упитао
зашто то није пријавио, он је рекао: ’Договорили смо се да о томе не
причамо.’ Крајем 1993. или почетком 1994. информисао сам генерала
[Александра] Димитријевића (тадашњег начелника УБ) о ономе што
сам чуо од Муриса о Овчари.2 [...] Такође, током 1995. разговарао
сам и са потпуковником Срећком Борисављевићем који је 1991. био у
Одељењу безбедности Гардијске бригаде, потчињен Шљиванчанину.
Он је био оперативно задужен за касарну у Вуковару од 5. октобра
надаље. Према његовим речима, 19. новембра 1991. Горан Хаџић и
Аркан су дошли у „Велепромет“ са двојицом пратилаца. У то време,
1 https://www.washingtonpost.com/archive/politics/1993/01/26/
2 Трибунал: Хаџић, доказ 02913.1. Изјава Трибуналу од 17. новембра 2001.
године.

436 | 186 хрватских заробљеника је било притворено у том објекту под
стражом капетана Ненада Бајића. Аркан је желео да одмах преузме те
притворенике, али је Бајић то добио. Аркан је одговорио: ’Предаћеш
их капетане, предаћеш.’ Ови заробљеници су истога дана пребачени
на Овчару, а након тога у Сремску Митровицу. Наредног дана, Влада
СБСЗ је држала састанак у ’Велепромету’ на ком је одлучено да се ти за-
робљеници предају у надлежност вуковарске ТО, под командом Станка
Вујановића. Кад је чуо за ову одлуку, Борисављевић је протестовао
код Натка Петковића, који је у то време био помоћник команданта
за политичка питања Гардијске бригаде. Петковић му је рекао да не
прави проблеме јер је Мркшић у потпуности упознат са одлуком и
сложио се са њом. Ови заробљеници су затим пребачени на Овчару.1
[...] О догађају на Овчари сам разговарао и са Шљиванчанином 1998,
а он ми је рекао да су припадници ТО СБСЗ желели да узму хрватске
заробљенике из болнице и касарне ЈНА у Вуковару. Рекао ми је и да су
припадници ТО, када су видели да су неки од заробљеника пуштени
из касарне, претили да ће га убити. Тада су заробљеници пребачени
на Овчару, где су заробљеници са других локација претходно били
доведени. На основу онога што ми је рекао Шљиванчанин, он је знао
да су заробљеници били у опасности у вуковарској касарни, и требало
је да процени да је у таквој ситуацији било најбоље да су заробљеници
одмах превезени у сабирни центар у Сремској Митровици.“2
У судском процесу у Београду утврђено је да су у хангару
на Овчари, током ноћи између 20. и 21. новембра, локалне снаге
Територијалне одбране погубиле „око 200“ рањених и болесних
ратних заробљеника, претходно одведених из градске болнице.
Тужилаштво за ратне злочине у Већу за ратне злочине Окружног
суда у Београду подигло је 3. децембра 2003. оптужницу против
Станка Вујановића, Мирољуба Вујовића и још шесторице окривље-
них због њиховог учешћа у ратном злочину извршеном над ратним
заробљеницима. Оптужница је 24. маја 2004. проширена на Милана
Ланчужанина, Слободана Катића и још деветорицу окривљених.
Два дана касније Тужилаштво је за исти злочин подигло оптужницу
1 Исто. Изјава Војном суду у Београду од 18. јануара 1999. године.

2 Исто. Изјава Трибуналу од 17. новембра 2001. године. – У изјави од 1.
јуна 2002. Васиљевић је додао: „Иако сам све ове информације предао Управи
безбедности ЈНА, није ми било јасно зашто на основу тих информација није био
одмах покренут судски поступак“ (исто).
и против Предрага Драговића, а 13. априла 2005. и против Саше | 437
Радака. Поступак је обустављен према Мирку Војновићу (преминуо
2004), а оптужени Спасоје Петковић и Божо Латиновић добили су
статус сведока-сарадника. Тужилаштво је 16. септембра прецизирало
оптужницу којом је теретило укупно 16 оптужених.1
Пресуда је изречена 12. децембра 2005. године. Група од 14
оптужених проглашена је кривим јер су „у времену поподневних
часова дана 20. 11. до раних јутарњих часова дана 21. 11. 1991.
на пољопривредном добру Овчара у Вуковару, као припадници
Територијалне одбране Вуковара и добровољачке јединице ’Лева
Суподерица’, које су биле у саставу тадашње ЈНА, кршећи правила
међународног права за време оружаног сукоба који је у том региону
постојао, а који није имао карактер међународног сукоба [...] према
ратним заробљеницима, припадницима хрватских оружаних снага,
милиција, добровољачких јединица и лица која прате те оружане
снаге, а који су претходно заробљени од припадника тадашње
ЈНА у болници, а затим предати ТО Вуковара, вршили убиства,
телесно их повређивали и нечовечно поступали на начин којим се
вређа људско достојанство [...] и формирали шпалир кроз који су
били приморани да протрче ратни заробљеници приликом уласка
у хангар и које су све заједно тукли дрвеним палицама, шипкама,
кундацима, штакама, рукама и ногама по разним деловима тела,
наносећи им телесне повреде [...] да би у хангару, по извршеном
попису и утврђивању идентитета ратних заробљеника, командант
ТО Вуковара, окривљени Вујовић Мирољуб и његов заменик ок-
ривљени Вујановић Станко и окривљени Ланчужанин Милан, као
командант добровољачког одреда ’Лева Суподерица’, наредили да
се врше убиства ратних заробљеника и да се исти у групама од по 30
до 40 укрцају у приколице трактора, одредили лица која ће вршити
ликвидацију, а касније након бекства оштећеног Новак Зденка из
приколице трактора, одредила лица која ће ићи у пратњи трактора
да неко не побегне, те су ратни заробљеници, у пет до шест наврата,
одвожени према Грабову, на око један километар од Овчаре, где је
вршено њихово стрељање, при чему су припадници добровољачке
јединице ’Лева Суподерица’, окривљени Шошић Ђорђе, звани
Жорж и Чича, и окривљени Милојевић Предраг, звани Кнез, као
1 Izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Beograd,

2019, 147–148.

438 | и НН лице под надимком Топола, из приколице извели по једног
неидентификованог ратног заробљеника и лишили их живота, тако
што су им ножевима пререзали вратове и где су преостали ратни
заробљеници извођени из тракторске приколице у групама од по
шест, седам или осам лица, и постројени испред претходно ископане
јаме [...] формирали стрељачке водове и из ватреног оружја пуцали
у њих, а по наређењу окривљеног Вујановић Станка, који је и сам
том приликом пуцао, и тако их стрељањем лишили живота, а после
пуцања окривљени Милојевић Предраг прилази стрељаним лицима
која су још давале знаке живота и из револвера пуцањем у главу их
лишавао живота, а потом су лешеви у јами затрпани, загртањем земље
булдожером, и на крају, окривљени Вујовић Мирољуб, окривљени
Вујановић Станко и више НН лица испред хангара на Овчари,
извршили убиство стрељањем најмање још 10 ратних заробљеника
који су, затим, закопани у рову који је до тада служио за укопавање
артиљеријског оруђа, те су на овај начин лишили живота најмање
200 лица, од којих је идентификовано 192 [...] чиме су извршили
кривично дело Ратни злочин против ратних заробљеника из члана
144 Кривичног закона СРЈ у вези члана 22 Кривичног закона СРЈ“.1
Изречено је осам казни на 20 година затвора, три казне на 15
година, једна казна на 12 година, једна казна на девет и једна казна
на пет година затвора. Изречене су и две ослобађајуће казне. Сретко
Јанковић, председник Судског већа, на крају је рекао: „Овај процес
је започео пре годину и девет месеци, у континуитету је све то време
трајао, бројне доказе у овом претресу смо извели, пажљиво смо саслу-
шали све што су нам рекли оптужени у својим одбранама, у комента-
рима приликом извођења појединих доказа. А на крају смо пажљиво
саслушали и, морам да кажем, одличне, надахнуте, аргументоване
завршне речи, како заменика јавног тужиоца, пуномоћника оштеће-
них, тако, свакако, и колега бранилаца и ово веће је имао заиста тежак
задатак да након овако дугог и исцрпног доказног поступка, утврди
шта се тамо суштински десило и каква је улога оптужених, односно
појединих оптужених у овим догађајима. О томе како је дошло до
оружаног сукоба у Републици Хрватској нећемо овде, нека о томе
суди историја, али оно што јесте несумњиво, важно је због правне
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02711. „Република Србија. Окружни суд у Београду.

Веће за ратне злочине. Транскрипт аудио-записа са главног претреса од 12.12.2005.
године“.
квалификације кривичног дела за које се оптужени терете, то је да | 439
ли је на тим просторима постојало стање оружаног сукоба или не.
Несумњиво, неспорно, општепознато је да је на том подручју постоја-
ло стање оружаног сукоба. [...] Истовремено, док аутобуси чекају у
касарни, на Велепромету, који је у близини, држи се [19. новембра]
седница Владе САО Славонија, Барања и Западни Срем, на чијем
челу је господин Горан Хаџић. Записник о његовом саслушању у том
смислу смо чули. Чули смо и казивање сведока Богдана Вујића на те
околности. Чули смо и још нека казивања у том смислу. Видели смо
и онај интервју са Нином Брајевићем који је дат тог дана предвече у
Шиду и одмах исте вечери објављен на београдском Дневнику 1. Из
тога се да закључити да је основна тачка дневног реда те Владе, на тој
седници којој је присуствовао и Аркан, са неутврђеном улогом, али
тој седници присуствује, да је основна тачка дневног реда била: шта
са заробљеницима у аутобусима у касарни? Чланови владе траже,
инсистирају припадницима ЈНА који се налазе на тој седници, да им
се ти људи предају. Тврде да је реч о припадницима хрватских ору-
жаних снага који су вршили тешке злочине, да је реч о најокорелијим,
како их називају, усташама којима треба да суди народ Вуковара, да
та аутономна област има двостепено, односно тростепено судство и
да је способна да процесира евентуалне злочине које су ти људи по-
чинили, а тврде да су починили. Извесно је да је на ту седницу стигла
информација да је командант Гардијске бригаде, тад пуковник Миле
Мркшић, дао сагласност да се ти заробљеници предају њима, јер тада
је седница завршена. [...] Поподне аутобуси долазе на Овчару. Овчара
je пољопривредно добро у близини Вуковара у правцу Негославаца.
Заробљени се из аутобуса изводе и смештају у хангаре. Видели смо и
фотографије тог хангара, чули смо казивања како то изгледа. Питање
када се то десило није спорно. Мислим да смо сви у томе сагласни да
је то несумњиво било 20.11. [...] Овде се основно поставља питање
где је ту војска, шта ту ради војска. Ми смо пуно доказа у том смислу
извели и овај суд је убеђења да у старту, када су аутобуси дошли на
Овчару, војске на Овчари нема, нема војне полиције која ће их доче-
кати, само је војна полиција која је у пратњи, по два војна полицајца у
сваком аутобусу и официри Гардијске бригаде који су дошли. Склони
смо да поверујемо да се командант 80. моторизоване бригаде, гос-
подин Војиновић, нашао ту случајно и видео шта је видео и потом
покушавао да и својим телом спречи малтретирање заробљених у
шпалиру и касније у хангару. Међутим, чињеница да овај командант

440 | тражи и помоћ од Марчека,1 чије је командно место ту у близини и
који ту долази са неколико војника, да ни уз њихову помоћ не успева
да успостави ред и издаје наређење да дође расположива чета војне
полиције из Негославаца, да на Овчару дођу и чланови његовог штаба
који су две вечери пре тога учествовали у обезбеђивању заробљених
припадника митничке групе. И они долазе тамо на Овчару. Долази
капетан Везмаровић2 и они покушавају да успоставе ред. Међутим,
реда извесно није било могуће успоставити. У том смислу је упечатљиво
казивање сведока Срећка Борисављевића који описује да је чета војне
полиције потиснута иза хангара. Склони смо поверовати да припадни-
ци 80. моторизоване бригаде немају појма да је Мркшић још у току
тог дана одлучио и донео одлуку да се ови заробљени припадници из
вуковарске болнице предају ТО Вуковара. [...] Неписменог Марка
Миљанова су питали у чему је разлика између чојства у јунаштва, не-
писменог Марка Миљанова, Кучког, црногорског војводу из ратова
са Турцима. Стално је са Турцима ратовао, па га питали. Он стално
те чојство, те јунаштво, па га питали а у чему је разлика између чојства
и јунаштва. А он им каже: јунаштво је сачувати себе од непријатеља, а
чојство је сачувати непријатеља од себе. Ми, господо, не доводимо у
сумњу ваше евентуално јунаштво, о томе нека суди неки суд историје.
Али, ову пресуду схватите као пресуду вашем чојству.“3
1 Капетан Јан Марчек, командант Лаког артиљеријског ракетног дивизиона у

80. бригади.
2 Резервни капетан Драган Везмаровић, командант чете војне полиције којa је
обезбеђивала хангар на Овчари. Он је пред Трибуналом 9. маја 2006. сведочио
да му је капетан Борчо Каранфилов, официр безбедности Гардијске бригаде,
наредио да на основу договора између ЈНА и ТО Вуковара заробљенике препусти
територијалцима који ће „преузети контролу“. На питање тужиоца шта је мислио да
ће се десити са тим заробљеницима, Везмаровић је одговорио: „Нисам размишљао
шта ће да се деси. Једино што сам могао [јесте] да будем срећан што нећемо те
ноћи да се мрзнемо ја и моји војници, него ће нека друга група војника да се мрзне
током целе ноћи“ („Transkripti sa suđenja pred MKSJ“, 20).
3 Трибунал: Хаџић, доказ П02711. „Република Србија. Окружни суд у Београду.
Веће за ратне злочине. Транскрипт аудио записа са главног претреса од 12. 12. 2005.
године“. – Другостепени поступак, пред измењеним судским већем, вођен
је током 2009. и 2010. године. Апелациони суд је пресуду донео 23. јуна 2010.
године. Уставни суд Србије је 12. децембра 2013. усвојио једну уставну жалбу, а
Врховни касациони суд је 19. јуна 2014. укинуо правоснажну пресуду Апелационог
суда. Апелациони суд је 1. децембра исте године отворио жалбени поступак.
Нови претрес почео је 15. јуна следеће године. Судски поступак је настављен
2017, а коначну пресуду Апелациони суд је саопштио 13. јануара 2018. године.
За злочин на Овчари Трибунал у Хагу подигао је 7. новембра | 441
1995. оптужницу против Веселина Шљиванчанина, Милета Мркшића
и Мирослава Радића („вуковарска тројка“). Првобитна оптужница
потврђена је 7. новембра 1995, а налози за хапшење издати су 18.
новембра исте године. Претресно веће Трибунала је током претреса
одржаних 20, 26, 27. и 28. марта 1996. закључило да постоје „разумни
основи“ за уверење да су тројица оптужених починили кривична
дела, па је 3. априла 1996. издало међународне налоге за хапшење.
Према оптужници Трибунала, Миле Мркшић је наредио војницима
ЈНА под његовом командом да надзор над заробљеницима у вуковар-
ској болници препусте припадницима српске територијалне одбране.
Веселин Шљиванчанин је оптужен да је учествовао у разговорима са
особљем болнице о спровођењу споразума о евакуацији пацијената
и лично је наредио особљу болнице да се ујутро 20. новембра 1991.
окупи на састанак: „Он је болничко особље задржавао на том састанку,
док су снаге ЈНА за то време ужурбано одводиле из болнице око 400
несрба. Међу одведенима је било пацијената-рањеника, болничког
особља, родбине болничког особља, бивших бранитеља града, хр-
ватских политичких активиста, новинара и других цивила. Око 300
тих Хрвата и других несрба војници ЈНА су укрцали у аутобусе и
притворили их. Међународним посматрачима је лично онемогућио
приступ у вуковарску болницу одакле су могли да посматрају еваку-
ацију пацијената и особља. Лично је надгледао затварање заробљеника
у касарни ЈНА током приближно два сата, док су они били извргнути
претњама и психолошким провокацијама од стране припадника ТО,
добровољачких јединца и радикалних локалних Срба.“1
У оптужници је наведено да је капетан Мирослав Радић, непо-
средно пре пада Вуковара, био присутан када је Војислав Шешељ
Потврђена је првостепена пресуда којом су на по 20 година затвора осуђени

Мирољуб Вујовић, Станко Вујановић, Предраг Милојевић и Горан Мугоша, док
је преиначена у делу одлуке о кривици Мирослава Ђанковића, Саше Радака (они
су осуђени на по пет година затвора), Наде Калаба (њој је казна са девет повећана
на 11 година затвора), и Ивана Атанасијевића (ново име му је Ивица Хусник) коме
је казна смањена са 20 на 15 година затвора. Због недостатка доказа правоснажно
су ослобођени Јовица Перић, Милан Војновић, Милан Ланчужанин и Предраг
Драговић. Пошто је у току поступка Ђорђе Рожић преминуо, кривични поступак
против њега је обустављен (Izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji, 147–153 и
http://www.rts.rs/nova-pravosnazna-presuda-za-zlocin-na-ovcari).
1 Трибунал: Мркшић. Друга модификована обједињена оптужница против
Милета Мркшића, Мирослава Радића и Веселина Шљиванчанина.

442 | дошао у кућу Станка Вујановића и јавно изјавио да ниједан усташа
не сме жив да изађе из Вуковара. Такође, увече 19. новембра, до
Мркшића и Шљиванчанина стигле су пријаве да неки припадници
ТО, добровољачких и паравојних јединица муче и убијају несрпске
заробљенике држане у „Велепромету“.1
Српске власти одбиле су да оптужене изруче Трибуналу у Хагу. На
54. седници Врховног савета одбране Савезне Републике Југославије
одржаној 6. јуна 1996, генерал Момчило Перишић је предложио да се
Трибуналу достави следећи одговор: „Наш предлог и став је двострук.
Ја сам мало разговарао са адвокатом Вујином и мојим сарадницима.
Закључак је: на основу доказа наведених у оптужници међународног
суда не може се извући поуздан закључак о кривици оптужених. Друго,
оптужени држављани СРЈ не могу бити изручени другој држави на
основу члана 17 [Устава СРЈ]. Предлог: да војно-правосудни орга-
ни Војске Југославије оцене основаности оптужнице за покретање
кривичног поступка против оптужених. Уколико војно-правосудни
органи закључе да постоји основана сумња за покретање кривичног
поступка, да се поступак води у СРЈ.“ Милошевић: – Ја мислим да је
то добар закључак. Ако има основаних индиција да је неко извршио
ратни злочин, наше законодавство то санкционише. То мора да ради
тужилац по службеној дужности. [...] Ти си Момо разговарао са
Шљиванчанином. Шта ти он каже, да ли он има неке одговорности?
– Он каже да није ни у шта уплетен, он је био војник, тамо је био рат,
али да није чинио ратне злочине, није стрељао и за то нема доказа.2
Потом је Војни суд у Београду, решењем од 15. октобра 1997,
закључио да Устав СРЈ не дозвољава изручење југословенских држа-
вљана „страној држави“.3 Ту одлуку потврдио је 12. децембра исте
године Врховни војни суд, уз исту аргументацију.4 После политичких
промена у Србији, Мркшић се добровољно предао 15. маја 2002.
године.5 Радић је ухапшен у Београду 21. априла 2003, а Трибуналу
1 Исто.
Врховног савета одбране СРЈ.
3 Трибунал: Перишић, доказ Д00429. Решење је потписао пуковник Радомир
Гојовић.
4 Трибунал: Перишић, доказ Д00430. Решење је потписао пуковник Милош
Гојковић.
5 Миле Мркшић је 1. јануара 1992. упућен на рад у „Оперативну групу 8 –
гарнизон Вргинмост“, ради формирања и организовања те групе. На тој дужности
је предат 17. маја. Веселин Шљиванчанин је ухапшен у Београду 13. | 443
јуна 2003, а Трибуналу је предат 1. јула исте године.1
Тужилаштво је 15. новембра 2004. предало „Трећу обједињену
измењену оптужницу“. Одбрана је тврдила да је злоупотребљен
међународно заштићени статус болнице у Вуковару јер су њене горње
спратове запосели припадници хрватске војске одакле су отварали
ватру и наносили губитке ЈНА, да је у након пада Вуковара болница
била уточиште за „екстремне припаднике паравојних састава међу
којима су били и починиоци тешких кривичних дела који нису при-
хватили предају а који су покушали пробој по групама, отварали ватру
из заседа у рушевинама и на крају се склонили у болницу где су симу-
лирали рањенике и представљали се као особље болнице и цивили“.2
Одговорност за ликвидацију хрватских заробљеника пребачена
је на Владу Српске области која је официрима ЈНА обећала да ће
бити организовано суђење због ратних злочина: „Држањем датих
обећања Влада САО СБЗС требало је да испуни оно што је на се-
дници закључила и јавно обелоданила и да тако свој углед подигне
до нивоа који ће гарантовати владавину права и правде за све који
живе на том простору који је био и морао остати мултиетнички.
Влада САО СБЗС није била на нивоу преузетих обавеза и тако је
омогућено једној групи српских екстремиста и реваншиста да то
искористи на свој начин и за своје циљеве.“3
био је до 15. априла 1992. године. Након тога је 30. јуна 1992. постављен за
команданта Корпуса специјалних јединица Војске Југославије, па је био помоћник
начелника Генералштаба за копнену војску (од 9. фебруара 1994). Служба у Војсци
Југославије, у чину генерал-потпуковника, престала му је указом Зорана Лилића,
председника СРЈ, 22. децембра 1994. године. После тога стављен је „на располагање
команданту Војске Републике Српске“. Од 3. марта 1995. био је саветник министра
одбране СРЈ. Од 17. маја 1995. био је командант Српске Војске Крајине (Трибунал:
Мркшић, доказ 00591. Персонални лист).
1 Веселин Шљиванчанин је од 2. септембра 1992. био начелник Штаба и заменик
команданта Гардијске бригаде. У чин пуковника унапређен 31. децембра 1995. го-
дине. У Војсци Југославије обављао је различите функције, а 21. априла 2000, указом
Слободана Милошевића, постављен је за помоћника начелника Генералштаба за
оперативно-штабне послове. Указом Војислава Коштунице, тадашњег председника
СРЈ, од 15. октобра 2001. разрешен је дужности „за коју је утврђен чин генерал-
-мајора“. Професионална војна служба престала му је три дана касније, а пензио-
нисан је 15. јануара 2002. (Трибунал: Мркшић, доказ 00592. Персонални лист).
2 Трибунал: Мркшић, доказ 00868. „Експертски извештај одбране за Шљиван-
чанин Веселина. Сведок-експерт пуковник у пензији Вуга Петар“, 37.
3 Исто, 67.

444 | Пресуда је изречена 27. септембра 2007. године. Идентификоване
су 194 жртве убијене у Овчари.1 Радић је ослобођен сваке одговор-
ности, а Шљиванчанин је осуђен на пет година затвора због „помагања
у злочину и мучења хрватских заробљеника“, а ослобођен је кривице
за убиство. Привремено је пуштен на слободу децембра 2007. годи-
не. Одлуком Жалбеног већа од 5. маја 2009. казна му је повећана на
17 година, али је Трибунал 8. децембра 2010. донео нову пресуду
којом му је казна смањена на 10 година. То је био први случај да је
Апелационо веће поништило своју претходну правоснажну пресуду.
Шљиванчанин је проглашен кривим за „помагање и подржавање у
мучењу заробљеника“. Коначно је ослобођен 7. јула 2011. године.
У већ цитираном наређењу од 18. новембра 1991, генерал Панић
је од свих команданата јединица које су учествовале у борбама око
Вуковара тражио следеће: „У извршавању задатака, као и у свим дејст-
вима ангажовања јединица 1. ВО на разбијању усташких снага у свему
се придржавати Женевских конвенција о ратним заробљеницима.
Најенергичније спречити сваку појаву недисциплине, невојничког
изгледа и понашања. [...] Свака јединица у својој зони одговорности
у потпуности мора да влада целокупним стањем на територији. Ратни
закони нису ступили на снагу, па самим тим, а и иначе, нико нема право
на одмазду и друге облике освете, као што су то вршиле неке месне
јединице Територијалне одбране. Убудуће за овакве и сличне поступке
виновнике хапсити и предузимати одговарајуће законске мере.“2
Британски генерал Ендру Прингл (Andrew Pringle), експерт
Трибунала, управо је ово наређење потенцирао као најважније
наређење по коме је Мркшић требало да поступа у трауматичној
постратној ситуацији у Вуковару: „То наређење старешине непо-
средно надређеног пуковнику Милету Мркшићу формулисано је
веома снажним речима. Он је био потпуно свестан тога да је дужан да
поступа према наређењима и у складу са ставовима свог надређеног.
Он би такво наређење одмах преиначио у своје наређење које би лично
упутио подређеним командантима у ОГ Југ, или је то требао учинити.
Након што би то наређење проследио, он би га, приликом обиласка
подређених јединица, усмено поновио, или је то требао учинити. Он
би подређеним командантима погледао у очи и јасно им дао до знања
да од њих очекује да се наређењу потпуно повинују, или је то требао
1 Трибунал: Мркшић. Пресуда, 285–299.

чинити. Он би то нагласио особљу свог штаба како би знали да делују | 445
у његово име. Вуковар је пао и требало је, поред регистровања цивила,
прикупити податке и о бројним припадницима непријатељских снага
и лицима која нису учествовала у борбеним операцијама. Постојала је
могућност да много тога крене наопако. Победа је с муком извојевана
и страсти су се разбуктале. У тим околностима би сваки командант био
свестан својих одговорности. Међутим, прочитавши документе које
ми је Тужилаштво ставило на увид, закључујем, на основу деловања
пуковника Милета Мркшића и његових подређених, да пуковник
Мркшић ништа у том смислу није предузео. Чак постоје докази да он
није обраћао пажњу на извештаје управо о таквој врсти понашања у
вези с којом је његов надређени очигледно био веома забринут. Судећи
по ономе што сам прочитао, оно што је он предузимао било је, по мом
професионалном мишљењу, далеко од оног што би се очекивало од
команданта његовог ранга и искуства.“1
Када је 12. фебруара 2003. сведочио против Слободана
Милошевића, генерал Васиљевић је испричао како је у јесен 1998.
питао Мркшића шта се то догодило у Овчари: „Ја ћу говорити
дословно како ми је одговарао. Он је рекао: ’Ацо, деце ми моје, да
сам знао шта ће им урадити, никад их не би предали.’ Е, ја сам га
онда упитао, а кад су сазнали шта је урађено, зашто нису обавестили
по линији извештавања. А он је рекао: ’Кад смо видели шта су им
урадили, онда смо се заклели да ћутимо.’ [...] Деловао ми је веома
искрено. Мислим, то је било шест, седам година након догађаја
који се збио. Друго, ја нисам био ни у каквој функцији, ја сам био
пензионер, срели смо се као два човека и мој је утисак да му је чак
било тешко кад је то говорио.“2
Потпуковник Милорад Војиновић је 11. септембра 2008.
Трибуналу дао детаљну изјаву о злочину на Овчари. Рекао је да је
пролазећи поред хангара видео шокантан призор: заробљеници
из вуковарске болнице пролазили су кроз шпалир територијалаца
и добровољаца који су их псовали, ударали и одузимали им све
вредне ствари. Покушао је да заштити заробљенике али „вређали
су ме, говорили су: Шта радиш ти овде матори? Шта хоћеш? Ово
су наши заробљеници“.3
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00601, 10.

2 „Transkripti sa suđenja pred MKSJ“, 338–339.
3 Трибунал: Шешељ, доказ П00604.

446 | Пошто је журио на састанак команде, продужио је у село
Негославци. Када се вратио са састанка, обавештен је да се војска
повукла из хангара и да је „донесена одлука“ да се заробљеници пре-
пусте српским територијалцима. Исте ноћи обавестио је Мркшића
о стању на Овчари: „Рекао је: ’Не причај о томе.’ Из тога сам извео
закључак да је он знао шта се дешавало. [...] Мркшић никада није
пружио службену информацију о томе шта се догодило на Овчари.
[...] Догађаји на Овчари нису спомињани ни на једном од састанака
којима смо ми присуствовали од 20. новембра 1991. па до одласка
Гардијске бригаде из Вуковара. Први пут сам чуо шта се догодило
док сам био у Негославцима и закључио сам да се догодило нешто
ужасно и да нико није хтео да говори о томе“.1
Миле Мркшић је осуђен на 20 година затвора за „помагање
и подржавање мучења, окрутног поступања и убиства“ хрватских
заробљеника. Преминуо је 16. августа 2015. у затвору у Португалу.
Српска добровољачка гардa
Српска добровољачка гарда, под командом Жељка Ражнатовића,2

од септембра 1991. деловала је у саставу Територијалне одбране
Славоније, Барање и Западног Срема којом је заповедао Радован
Стојичић. Он се иначе потписивао као командант Врховног штаба ТО.3
1 Исто.
2 У извештају Одељења за Београд Службе државне безбедности од 1. августа
1991, речено је да је Ражнатовић формирао Српску добровољачку гарду са циљем
да се у Београду обједине сва „патриотски опредељена лица“ ради пружања помоћи
Србима у Хрватској: „Поменута лица, наводно, поседују чланске карте, наоружани
су аутоматима ’Хеклер–Кох’ са којима их снабдева Аркан и редовно вежбају на
стадиону ФК Црвена звезда. По истим изворима, преко Аркана се могу набавити
поменути аутомати за цену од 3.000–3.500 ДМ по комаду, с тим што он, наводно,
бесплатно снабдева добровољце Српске демократске странке. У вези са тим, Аркан
је у више наврата, са својом групом, боравио на подручју Осијека и имао више
’успешних’ акција. По непровереним причама из београдског подземља, створен
је велики ривалитет између Аркана и Ђорђа Божовића Гишке, обзиром да свако
од њих има свој лоби који су до те мере супротстављени да се Аркан носио мишљу
да Гишку ликвидира али је, наводно, одустао да се не би непотребно проливала
српска крв“ (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00067).
3 Радован Стојичић (1951). Био је командант специјалне јединице МУП-а Србије
на Косову и Метохији током 1989. године. За помоћника министра унутрашњих
Када је 13. септембра разговарао са оперативцима Службе државне | 447
безбедности Србије, Љубиша Петковић је о Српској добровољачкој
гарди рекао следеће: „Реч је о групи од 20-ак људи, храбрих и дис-
циплинованих који су потпуно подређени Ражнатовићу. Међутим,
људи нису задовољни присуством ове јединице у свом месту јер
делује потпуно самостално, без икакве координације са штабовима
одбране, тако да је потпуно ван контроле. Због тога што тако делује,
трпе значајне људске губитке а места у којима се налазе им врло брзо
отказују гостопримство. Неким својим каналима Ражнатовић дола-
зи до одређених сазнања о стању, локацији и бројности хрватских
оружника и потом самостално покушава да изведе акцију. Међутим,
често претрпи губитке као што је био случај у последњој акцији када
је упао у замку и када су погинула четири добровољца, од којих су
двојица чланови СРС. Не оспоравајући храброст и патриотизам
Ражнатовића и његових људи, Петковић је изнео мишљење да иза
њега неко стоји јер има најмодерније наоружање.“1
У Београду се септембра 1991. са Ражнатовићем (и Гораном
Хаџићем) упознао Арнот ван Линден. Ражнатовић је намеравао да
телевизији Sky News омогући право ексклузивног извештавања са
фронта у источној Славонији. Заузврат је тражио објективност и да
му британска телевизија достави „ноћне нишане и други материјал
који би могли да користе“, што је Линден одбио: „Објаснио сам да
ниједан новинар који нешто вреди и значи не може да прихвати
послова, са функцијом начелника Јавне безбедности Републике Србије, постављен је

31. децембра 1991. године. За заменика министра унутрашњих послова постављен је
11. августа 1993. године. Слободан Милошевић га је 1996. унапредио у чин генерал-
-пуковника полиције. Убијен је 11. априла 1997. у једном ресторану у центру
Београда. Убиство још увек није решено. Миломир Ковачевић, припадник резервног
састава специјалних јединица МУП-а Србије које су биле ангажоване у источној
Славонији, сведочио је пред Трибуналом да су борбена наређења долазила и од
ЈНА, „са тиме што би Радован Стојичић морао да буде упознат са тим наређењима
и да их одобри пре него што можемо да поступамо по истим. Наш командант
Жарко Шљукић је добијао нека наређења од генерал-мајора Братића, команданта
Новосадског корпуса. Његов заменик је био генерал Андрија Биорчевић. Покојни
генерал Братић и његов заменик би нас контактирали. Што се нас тиче, нама је
Радован Стојичић био изнад Братића јер је он могао да одбије наређење из ЈНА
и јер смо ми свакога дана директно Стојичићу подносили извештаје“ (Трибунал:
Станишић, Симатовић, доказ П00051. Изјава дата 12. и 13. марта 2003).
1991. године.

448 | ексклузивно право покривања догађаја у ратној зони. Друго, идеја
да би моја мрежа купила било шта било којој страни у сукобу уопште
није долазила у обзир. Сећам се да је у једном тренутку рекао да
он не узима заробљенике. Рекао сам му да ми је то познато јер је
већ претходно изјавио на телевизији. Аркан ми је рекао да ми неће
дозволити да снимам уколико он или његови људи некога заробе и
онда га убију. [...] Моје опажање Аркана и Горана Хаџића је било да
су њих двојица веома различити – први није скривао чињеницу да је
вођа оружане формације и да му убијање не смета, док је други више
био политичка личност. Међутим, чинило се да су њих двојица, барем
у политичком смислу, били истих ставова. Аркан и Хаџић су били
задовољни један другим и радили су заједно као блиски савезници.“1
Жељко Ражнатовић је у Србији у овом периоду представљан
као хрватски „политички непријатељ број 1“ и као борац за слободу
српског народа, како га је 13. септембра описао најугледнији српски
политички недељник НИН. У тексту је речено и да је завршио средњу
угоститељску школу и да је његово основно занимање „посластичар“.
У Србији је у том периоду, у време слома свих моралних норми једног
друштва у нестајању, опсесија људима из криминалног миљеа као о
патриотама била уобичајена појава.
У разговору за овај недељник, Ражнатовић је истицао да је Српска
добровољачка гарда ванстраначки опредељена, да је основана због
„одбране српских огњишта, српских мајки и српске деце, српства,
светосавља, породице и српске слоге“. Рекао је и да је српски народ
„један паметан народ“ јер види која војска је поштена и ко му заиста
мисли добро: „Та моја војска је примљена оберучке. То се види по
томе што им стално доносе по пет врста колача. Иако се ја љутим
на те српске жене и мајке и кажем им да ће да ми покваре војску,
да ће момци добити на килажи и изгубити кондицију, оне и даље
доносе. То је један од доказа да тај српски народ нас стварно воли.“2
Осам дана после објављивања овог интервјуа, припадници
Српске добровољачке гарде починили су први документовани ратни
злочин над хрватским заробљеницима у Даљу који су током августа
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02333.Б. Изјава Арнота ван Линдена Трибуналу

из 2002. године.
2 Душан Машић, „Мене више неће ухватити“, НИН, 13. септембар 1991. –
Новинар НИН-а је на крају разговора Ражнатовића питао да ли српском народу
предстоји један дуг и крвав рат: „Одговор је, нажалост, био потврдан“ (исто).
и септембра хапшени и држани у притворском објекту полицијске | 449
станице у овом месту. Горан Хаџић је прво 21. септембра поставио
Ражнатовића за команданта центра Територијалне одбране у Ердуту.
Из ове наредбе види се да је Ражнатовић пре тога био командант
специјалних јединица Територијалне одбране Аутономне области
Славонија, Барања и Западни Срем.1
Потом су, истога дана „око 18 сати“, Хаџић и Ражнатовић
обишли притворски објекат и наредили да се два заточеника пусте,
а „Аркан је са својим људима“ одвео 11 затвореника: „Дежурном
у станици милиције Даљ Миловановић Рајку од стране Хаџић
Горана или Ражнатовић Жељка није дато никакво објашњење у
вези пуштених или одведених лица, нити је од Горана Хаџића дата
писмена или усмена наредба о наведеном поступку. Ови дописом
обавештавамо Вас знања ради.“2 Они су стрељани, а њихова тела
закопана су у масовну гробницу у селу Ћелије.3
Разорно деловање Српске добровољачке гарде регистровали си
и органи безбедности Новосадског корпуса ЈНА. Према наводима
потпуковника Зорана Јовановића, заменика команданта 51. механизо-
ване бригаде, Ражнатовић се „понаша надмено и кабадахијски“ према
официрима ЈНА; два официра те бригаде „буквално је измарширао“
из просторије где су се срели јер он „неће ни да разговара ни да са-
рађује са ЈНА“; Ражнатовић са својом групом „започиње неке своје
акције у касним сатима, са својим екипама излази на терен, улази
у хрватске куће, саслушава Хрвате и, по сопственој оцени, када му
се не свиди оно што то лице прича, ножем му вади очи и сече уши
или на други начин масакрира људе“; при постављању обезбеђења
око моста „Братство и јединство“, Ражнатовић и његови људи су од
војника захтевали да се помере у односу на место које им је било
1 Трибунал, Станишић, Симатовић, доказ Д00339.

2 Трибунал: Милошевић, доказ П375.1. Извештај Жељка Чизмића, командира
Станице милиције у Даљу, министру унутрашњих послова САО Славонија, Барања
и Западни Срем од 23. септембра 1991. године. У извештају се налази списак
свих одведених лица. Чизмић је 2. октобра тражио да буде ослобођен дужности
командира станице милиције у Даљу „и да се врати да ради као оперативац, јер је то
и раније радио и као оперативац би могао највише дати“ (Трибунал: Хаџић, доказ
П01756.Б. Елаборат: „Полиција и унутрашњи послови у ентитетима под српском
контролом у Хрватској 1990–1993, 36). До именовања новог командира, Чизмић
је и даље обављао ту дужност.
3 Трибунал: Станишић, Симатовић, 8/15344 TER. Трећа измењена оптужница.

450 | одређено и запретили су да ће их ликвидирати; потпуковник Јовановић
је онда Ражнатовићу запретио да ће га ликвидирати уколико се не
повуче из области; Ражнатовић је био стациониран у рејону села
Богојево, у шуми непосредно уз мост, а код њега је 25. септембра
био и Војислав Шешељ; међу припадницима ЈНА на том простору
„прича се да Аркан ступа у дејство тек након што јединице ЈНА
рашчисте терен, те он затим наставља по истом и прави злодела;
сматрају да то Аркан ради уз пуну подршку СДБ Србије“.1
Због ових проблема, у 51. моторизованој бригади ЈНА било
је присутно велико неповерење према армијском врху. Војници су
говорили да не желе да буду „продати или издани“ и поручивали
„да се нико не изненади“ ако окрену транспортере и тенкове и
дођу испред ССНО-а: „Предлажемо да се према Аркану одмах
предузму одговарајуће мере, те се тиме као ЈНА дистанцирати од
акција које он води, а што негативно делује на морал припадника
ЈНА на том простору.“2
Према исказу Добриле Гајић Глишић од 21. октобра 2003. на
суђењу Слободану Милошевићу, Ражнатовић се са својим људ-
ством 3. октобра нашао у окружењу хрватских снага у Вуковару,
па је помоћ затражена од генерала Симовића: „Ми смо добили
информацију од Душана Ступара,3 Кума4 и људи који су били са
нама на вези да јe Аркан остао у обручу у Вуковару и ја сам сигурна
да је председник Милошевић био о свему информисан. Колико ми
је генерал Симовић рекао, председник Милошевић га је замолио
да он моли ратно ваздухопловство да надлеће над Вуковаром како
би добровољци који су остали у обручу могли да се извуку. Ми смо
тада провели 48 сати у канцеларији и генерал Симовић је стварно
1 Трибунал: Мркшић, доказ 00639. Информација пуковника Стевана

Митревског Управи безбедности ССНО од 1. октобра 1991. године.
2 Исто.
3 Душан Ступар (1947) је од 1973. до 1988. радио у Секретаријату унутрашњих
послова Србије. Јавности је постао познат као начелник Ресора државне
безбедности Београда у време Осме седнице ЦК СК Србије, после које је смењен
јер је подржавао Ивана Стамболића. Од 1988. до 1990. радио је у Секретаријату за
народну одбране Републике Србије. Од 1990. запослен је у предузећу „Универзал“
из Београда, када је успео да „изглади неспоразум“ са Милошевићем јер је убрзо
прешао у „Универзалово“ представништво у Москви, где је блиско сарађивао са
Бориславом Милошевићем, рођеним братом Слободана Милошевића (Dragoslav
Grujić, „Dušan Stupar : lik i delo“, Vreme, 26. april 2012).
4 Вероватно је у питању Горан Мирјачић.
молио и молио авијацију да само надлећу над Вуковаром да би се | 451
добровољци заједно са Арканом извукли и вратили живи.“1
Током ноћи 4. октобра 1991. Ражнатовић је поново дошао
у притворску јединице полицијске станице у Даљу. У станицу је
прво око 21 сат дошао Милорад Стричевић, начелник безбедности
при Штабу одбране Даља, са својим људима, како би разговарао за
притвореницима: „Исти је почео обављати разговоре и око 21.15
сати дошли су командант одбране Даља Миловановић Павле и његов
заменик Змијањац Ђуро који су рекли [да су дошли] да их обиђу,
шта раде и да ли има некаквих проблема. Након тога су отишли
у просторију код Стричевића и других и задржали се неколико
минута. До 23.45 сати путем телефона у једном наврату је тражен
Стричевић Милорад, а након тога су три пута из штаба звали и
питали да ли је дошла веза, без других објашњења. Око 23.45 сати
са камионом (војним) марке ’ТАМ 110’ и ’Пинцгауером’ и ’Џип
комбијем’ довезао се Ражнатовић Жељко Аркан са двадесетак
својих људи. Изласком из возила Арканови људи, који су били са
оружјем, иста су репетирали и заузели положаје око зграде станице
милиције. Аркан је дошао у просторију, представио се и рекао да је
он командант ТО и да тражи Милорада, након чега је са петорицом
својих људи ушао у просторију у којој се налазио Стричевић. [...]
Стричевић и други који су се налазили у просторији споредним
вратима су доводили притворенике и вршили обраду. У току обраде
Арканови људи су стално излазили и долазили други. Једино што
се чуло биле су речи ’Ајде ти гардиста и муповац’ и повремено су
се чули звуци као да се удара неким предметом у стол, док се други
звуци нису чули. Око 00.40 сати узели су три притвореника који су
из просторије изнели 12 мртвих, натоварили их на камион и заједно
са том тројицом одвезли их у непознатом правцу. Након тога Аркан
се са својим људима вратио, те је питао да ли се просторија чисти и
кад је добио потврдан одговор, исти су отишли.“2
1 „Transkript sa suđenja pred MKSJ“, 67. – У својој књизи која је објављена

непосредно пре сведочења у Хагу, Гајић Глишић даје нешто другачију слику ових
догађаја: не спомиње датум, а спашавање Ражнатовића везује за једну његову
акцију у Вуковару из које се ЈНА изненада повукла; не спомиње ни Ступара (Д.
Гајић Глишић, Српска војска, 57–58). Нема, међутим, независних извора који би
потврдили овај догађај.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П375.2. Извештај Жељка Чизмића и Богољуба
Ристића, секретару Управе полиције САО Славонија, Барања и Западни Срем,

452 | Према подацима Трибунала у Хагу, те ноћи је убијено укупно
28 хрватских заробљеника (неки су стрељани), а њихова тела бачена
су у Дунав.1
Ражнатовић је 8. октобра 1991. Скупштини и Влади Србије
доставио иницијативу за формирање „неидеолошке српске војске“.
Штаб Територијалне одбране Србије је ту иницијативу прокомен-
тарисао у документу под насловом „Делатност Штаба Српске гарде
из Београда на војном организовању и разбијању Оружаних снага
СФРЈ“. Речено је да је Гарда имала своје јединице на подручјима
Славоније, Барање и Западног Срема, а њен центар је у Ердуту. Поред
Ражнатовића, као његов помоћник означен је Горан Мирјачић звани
„Кум“: „Ова двојица свакодневно су окружени изузетном пажњом и
посебно привилегованим третманом већег броја министара и функ-
ционера у Влади Србије. Израстају у идоле отпора српског народа
и објективно представљају језгро предложене националистичке
солдатеске под геслом за Краља и отаџбину. Добровољачки састави,
под руководством Аркана и Кума, спроводе неконтролисани геноцид
и разне облике тероризма на ширем подручју Вуковара, потпуно
су ван контроле команди јединица које изводе борбена дејства на
том простору. Примећујемо да се ради о врло опасној и добро ор-
ганизованој групи паравојне [...]2 са којим ће се, пре или касније,
морати да сукобе органи власти и оружане снаге. Предлажем да се
овај проблем покрене на нивоу савезних органа и званичних органа
Републике Србије, да се изнађу адекватна решења и предузму мере
ради спречавања могућих штетних последица.“3
Према једном извештају Службе државне безбедности за
Војводину (одељење у Сомбору) од 15. октобра, Ражнатовић је
„пре двадесетак дана“, заједно са Гораном Хаџићем и групом својих
људи из затвора у Даљу одвео 13 лица и стрељао их на Дунаву: „Дана
3. 10. Ражнатовић је са својим људима у истом затвору убио 15 за-
творених лица; у суботу 5. 10. убио је 13, а у недељу 6. 10. једно лице.
Пре десетак дана је отео камион власништво неког приватника из
и команданту „специјалне јединице Завишићу“, од 5. октобра 1991. и Трибунал:

Станишић, Симатовић, доказ П00315.
1 Трибунал: Станишић, Симатовић. Трећа измењена оптужница.
2 Нечитко у оригиналу.
3 Трибунал: Милошевић, доказ П686. Извештај пуковника Милинка Ђоковића,
начелника безбедности Штаба Територијалне одбране Србије, од 13. октобра
1991. године.
Словеније који је превозио кожне јакне. Јакне су продате на црној | 453
берзи, а Ражнатовић је камион поклонио Павлу Миловановићу,
команданту одбране Даља.“1
У извештају СДБ Војводине (одељење у Сомбору) од 17. ок-
тобра, детаљно је писано о криминалном деловању Ражнатовића и
његових људи. Током 15. октобра дошло је до побуне припадника
Територијалне одбране у Даљу, а Ражнатовић је готово био у смртној
опасности и једини пут током рата јавно је понижен.
Тога дана, у преподневним часовима, окупило се око 300 при-
падника ТО Даљ; они су оружјем натерали чланове Штаба у Даљу
и поједине министре у САО Славонија, Барања и Западни Срем да
стану пред њих. Прочитана је петиција о неподношљивим условима
за живот и речено да је ситуација у Даљу и околини апокалиптична
због поступака паравојних снага („свемирске полиције“) који наста-
вљају са безразложним хапшењима и мучењима затвореника. Како
је „непријатеља“ било све мање, мете су биле куће локалних Срба
у којима су тражене непостојеће радио-станице: „Очигледно је да
се Стричевић Милорад, који руководи овом ’полицијом’, заједно
са својим ’помоћницима’, потпуно узурпирао власт и своје истраге
спроводи у циљу насилног одузимања покретне и непокретне имо-
вине и личног богаћења. Жељка Ражнатовића Аркана, кога су такође
оружјем извели напоље, јавно су оптужили да је на бруталан начин
починио ратни злочин убијањем 40 затворених лица. Пред неколико
стотина људи Аркан је признао да је убио ове људе ’и не само њих
40 већ и стотињак других’. Према Ражнатовићевим речима, ’једино
је можда споран начин ликвидације и ништа друго’. Команданту
одбране је од стране бораца дат ултиматум да у року од 48 часова
реши горуће проблеме или ће они преузети ствар у своје руке и
рашчистити са онима који каљају углед места и својим психопатским
понашањем утичу да ситуација буде све тежа. Уколико се не поступи
по овом ултиматуму, борци ће формирати и преки суд који ће бити
надлежан за ову територију и санкционисаће према важећим зако-
нима све, од пљачки кућа до извршених ратних злочина. Од стране
командира јединица ТО предузете су све неопходне мере да се
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ 00334. – У овом документу се налазе

и подаци о другим криминалним групама које су деловале на подручју источне
Славоније и вршиле пљачке и ликвидације. Посебно је говорено о Милораду
Стричевићу.

454 | ситуација нормализује, као и мере обезбеђења појединих лица за које
се претпоставља да би могли бити мета Ражнатовићевих или неких
других егзекутора. Недвосмислено је скренута пажња да уколико
неко од командира чета страда, припадници ове јединице ТО неће
имати милости према убицама и наредбодавцима. Уколико то учине
Ражнатовићеви људи, биће сви ликвидирани, а Школски центар где
су се улогорили сравниће са земљом. Ако то покушају припадници
’свемирске полиције’ или поједини самозвани министри САО ЗБЗС
биће ухапшени, а ако потегну оружје биће елиминисани.“1
У извештају од 18. октобра генерал Миле Бабић, начелник
безбедности 1. војне области, писао је о неовлашћеним убијањима
заробљених хрватских војника од стране „специјалне полиције“ Српске
добровољачке гарде којом је руководио Милорад Стричевић: „Извор
наводи да је недавно, између села Вера и економије Мариновци, у
кукурузу откривено четири леша бивших припадника ЗНГ које је
највероватније побио Аркан са својим људима након преузимања
заробљеника од милиције из села Тења. Ради се о групи од 11 за-
робљених припадника ЗНГ. У последње време Стричевић се само-
вољно униформисао са чином пуковника ЈНА, па се тако представља
приликом саслушавања ухапшених лица. Нису ретки случајеви да
поједина лица, услед батинања и примене других облика физичке
силе, у току саслушања подлегну повредама, а што се уз одобрење
и толерисање догађа у канцеларији Стричевића.“2
О српским паравојним формацијама у источној Славонији
пуковник Миленко Глигоревић из Управе безбедности ССНП
писао је 18. октобра генералу Животи Панићу. Истакао је да
њихови „самозвани команданти“ одбијају да заједно раде са ЈНА,
да спроводе страначку пропаганду, да брутално поступају према
заробљеницима, убијају их на лицу места, пљачкају напуштене куће,
„а осим новца, накита и других вреднијих предмета организовано
се отуђују аутомобили, трактори, остала механизација, па и стока“.
Посебним каналима врши се шверц оружја, а да у томе предњачи
„Арканова Гарда“ и његов помоћник Горан Мирјачић „ради чега им
вероватно и не одговара режим безбедности и других активности у
зони одговорности наших јединица“. Поједини мештани „изјављују да
је Богуновић Боро, министар унутрашњих послова САО Славоније,

Барање и Западног Срема продавао добијено оружје и храну која | 455
је пристизала као помоћ угроженом становништву. Непоштовање
прописа, самовоља и злоупотреба положаја попримају забриња-
вајуће размере, а што не мимоилази ни припаднике ЈНА. Тако је,
на пример, начелник безбедности 453. бригаде, капетан Бешић
Мухарем, при боравку на простору села Негославци незаконито
издавао цивилним лицима посебна овлашћења, чиме је омогућио
злоупотребе. Тако су ’овлашћена лица’ грубо малтретирала грађане,
па чак [вршили] и ликвидације према властитим одлукама. У циљу
пресецања свих слабости, а посебно геноцидности и реваншизма,
антиармијске делатности и других криминалних дела, неопходно је
овим проблемима дати већи значај и кад год је то могуће задокумен-
товати такву делатност како би се аргументовано указало МУП-у и
другим субјектима Републике Србије“.1
У извештају од 19. октобра 1991. генерал Бабић је писао да
СДГ комплетно наоружање и ратну опрему добија од МУП-а и
Министарства одбране Србије, као и да има доста злоупотреба при-
ликом дистрибуције: „У логору СДГ влада дисциплина, забрањено
је конзумирање алкохолних пића, а у оквиру јединице организован
је и систем безбедности на чијем се челу налази извесни Никола
Вучковић из Топуског. Припадници СДГ у борбеним дејствима
ангажују се са оперативним јединицама ЈНА приликом чишћења
терена, док је део људства коришћен за затварање шахти на под-
земним комуникацијама у Вуковару.“2
Према извештају генерала Бабића од 25. октобра, а на основу
исказа Милована Балаћа, српског избеглице из Окучана, добровољца
у Гарди, људство је обучавано „да при упаду у хрватску кућу све што се
затекне у кући да се убија, без разлике да ли су деца, стари, немоћни,
жене. Уче их да се убијање врши отварањем ватре с десна на лево. [...]
Храна за добровољце је прве категорије, има у изобиљу меса, воћа
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02738. – У извештају пуковника Милића Јовановића

из команде Новосадског корпуса од 18. октобра, наглашено је да се у Ердуту
налази огромна количина наоружања „које Аркан издаје лицима по свом нахођењу.
Селекцију добровољаца врши Аркан лично, а према њима се примењују разне
мере малтретирања“. Речено је да Ражнатовић располаже огромним количинама
новчаних и девизних средстава: „Незадовољство припадника ЈНА и становништва
је још веће из разлога што у последње време средства информисања све више
популаришу такво понашање“ (Трибунал: Хаџић, доказ П00273).

456 | и разних слаткиша. Посебно чоколада колико ко хоће. По кругу се
обавезно крећу са напуњеним оружјем. У Центру је беспрекорна дис-
циплина. Онај ко начини прекршај, лично га батина Аркан. Већина су
од добровољаца криминалци. [...] У центар је долазио неколико пута
и капетан Драган. Он када долази у центар, организују се посебне
мере предострожности. Нико од добровољаца не сме бити на кругу,
а они који су на дужности према њима се окреће оружје од стране
Арканових специјалаца. У центру Аркан убија заробљенике које му
доведу месне територијалне јединице. Посматрао је како су једног
тукли бејзбол палицом, а потом га ставили на најлон да искрвари и
тако умре. Посматрао је како су четворици ставили цеви од пушака
са пригушивачем на потиљак и тако их усмртили. После убиства те
четворице, лично је чистио крв, а исти су бачени у Дунав“.1
Структуре ЈНА биле су незадовољне понашањем Ражнатовића
на фронту код Вуковара, пре свега због мешања у војну стратегију:
„Аркан је више пута јавно износио ’комплетне оцене’ о вуковарској
операцији и давао обећања ’да ће ослободити Вуковар’, а неоправ-
дано је истакнуто и његово присуство сахрани генерала Братића.“2
Припадници Српске добровољачке гарде и даље су чинили
злочине над хрватским становништвом. Тако су 9. новембра, заједно
са припадницима локалне милиције, хапсили мађарске и хрватске
цивиле у Ердуту, Даљ Планини и Ердут Планини и довели их у центар
за обуку у Ердуту. Сутрадан је стрељано 12 људи. Неколико дана
касније, ухапшено је и погубљено троје цивила од којих су двоје били
чланови породица претходно похапшених и ликвидираних који су се
распитивали за судбину својих рођака. Тела осам жртава покопана
су у селу Ћелије, а једна жртва покопана је у Даљском Атару. Тела
још три жртве бачена су у један бунар у Борову. Хапшења је било и
11. новембра – седморо људи у селу Клиса. Петоро њих је одведено
у Ердут, ликвидирано и покопано такође у селу Ћелије. Хапшења и
ликвидације на овом простору настављени су све до фебруара 1992.
године. Према подацима Хашког трибунала, укупно је убијено 88
хрватских цивила.3
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ 01166.

2 Трибунал: Хаџић, доказ П02937. Извештај потпуковника Драгољуба Ђукића,
помоћника начелника Кабинета за безбедност Управе безбедности ССНО, од 7.
3 Трибунал: Милошевић. Трећа измењена оптужница за Хрватску.
Генерал Александар Васиљевић: „Непосредно по паду Вуковара, | 457
видео сам Горана Хаџића на телевизији када је била седница Владе
САО СБЗС. Он је био на подијуму у некој великој сали и Жељко
Ражнатовић је стајао одмах до њега. Хаџић је прогласио ТО СБЗС
оружаним снагама СБЗС и такође објавио да је Аркан био командант
његове специјалне гарде.“1
Камп у Ердуту током 26. новембра посетила је екипа телевизије
Sky News. Ражнатовић је представљен као командант нередовне
војске без чије сагласности не може да се одржи ниједан мировни
план: „Ове снаге изгледају као основа српске војске: боље су веж-
бане, боље су мотивисане и имају бољи војнички изглед од редовне
војске са којом су у прилично затегнутим односима. А опет, према
мировном плану, ови нередовни војници би били или демобилисани
или би били позвани да раде као полицајци раме уз раме са Хрватима
против којих се сада боре. За њих се то граничи са невероватним.“2
Арнот ван Линден: „У то време још увек сам озбиљно сматрао
Аркана војним вођом. Тек када сам отишао у његову касарну у Ердуту,
схватио сам да су сви припадници његове јединице криминалци. То
је најнеобичнији збир ликова, сви избраздани знаковима живота у
злочину. Њихови карактери очигледно нису били прикладни за војну
службу. Могао сам да приметим да су то људи за лаке мете, који су
надирали након што војска обави тежи део посла и који би чистили
терен и пљачкали. Мој утисак је био да су то окорели криминалци
који не би оклевали да некога убију.“3
На седници „Председништва“ Југославије од 10. децембра,
генерал Аџић је тражио да се све паравојне формације ставе под
директну контролу ЈНА јер се не сме дозволити да се стварају пар-
тијске војске: „Други проблем код неких оваквих организација, на

– Српска добровољачка гарда учествовала је у и борбама око Петриње. Радован
Маљковић, председник СО Петриња, упутио је 25. новембра писмо Ражнатовићу
у коме га је обавестио да је сагласан да његови одреди учествују у борбама на
положајима ЈНА и Територијалне одбране Петриње: „Јединицом ће руководити
претпостављени старјешина, а бит ће у саставу и под командом Богдана Ерцеговца“
(Трибунал: Мркшић, доказ 00674).
2 Трибунал: Хаџић, доказ П03123.Б. – Ражнатовић је изјавио да је највећи
проблем у неповерењу између Срба и Хрвата („ми не можемо веровати њима и
они више не могу веровати нама“) и да он лично не верује у мир (исто).
3 Трибунал: Хаџић, доказ П02333.Б. Изјава Арнота ван Линдена Трибуналу
из 2002. године.

458 | пример Арканова јединица, не знам чија је она. Она је наводно [је-
диница] Територијалне одбране, међутим, он каже да му је врховни
командант Свети отац Павле српски. Носе кокарде, али никога не
слушају. Има доста пљачки нажалост, има доста и геноцида, убијања
и осталих ствари – то нам прави велике проблеме и штету.“1
Генерал Андрија Биорчевић је био један од ретких официра ЈНА
који је о Ражнатовићу имао позитивно мишљење. Он је 1. јануара
1992. у Белом Манастиру изјавио да Србија мора и даље да штити
српски народ у Хрватској и да му омогући живот у Југославији. Рекао
је, очигледно мислећи на Милошевића, и да се српско руководство
доста колебало у ратним операцијама: „Био сам на једном састанку,
и било је приче, то није никаква тајна, то је велико колебање: ’Ми,
каже, нема шта да прелазимо границу.’ Ја сам рекао: ’Господине
председниче, без обзира на претпостављену команду и Вас, ако
неко нападне народ, ја крећем. Без Вашег знања. [...] Ја кад сам
преузео дужност команданта овог [Новосадског] корпуса, па то
је туга била [...] нису хтјели људи да јуришају. Ви можете не знам
колико да тучете техником ако немате човека који ће то да заузме.
У томе је највећа заслуга Арканових добровољаца. Мада мени неки
приписују како шурујем са неким паравојним формацијама. То нису
паравојне формације, то су људи који су дошли добровољно да се
боре за српски народ. И ми опколимо село, он улети. Оно што неће
да се преда, побије, идемо даље’.“2
Генерал Александар Васиљевић: „Почетком јесени 1991. Управа
безбедности примила је информацију да су Жељко Ражнатовић и
његова Српска добровољачка гарда водили центар за обуку у Ердуту.
У почетку, било је 27–28 припадника Арканових тигрова, а према
проверама њихових података, они су били осуђени на укупно 102
године затвора. Статус ових јединица мењао се стално и временом
њихов број се попео на 200–300 људи. Информације које су слате
у УБ ланцем командовања у периоду септембар–октобар 1991, а у
вези са активностима Аркана и његових људи, пре свега у области
Даља и Ердута, прво је примало 1. одељење УБ (Контраобавештајно
одељење) и 2. одељење (Аналитика). Подаци који су садржани у
њима би онда били комплетирани и ја бих одлучивао да ли да се
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01426. Стенографске белешке са

информације доставе руководству ССНО-а. Ја сам обично достављао | 459
овај тип информација. Међутим, како су за Арканове активности
биле одговорне цивилне власти, за генерала Кадијевића је то било
од мањег значаја. Колико ја знам, генерал Биорчевић, МУП Србије
и локално руководство СБЗС нису преузимали никакве кораке да
истраже или спрече злочине Аркана и његове јединице. Аркан је
имао подршку генерала Биорчевића и често је био присутан на
састанцима у његовом седишту. Биорчевић је Аркану дао један или
два тенка које је војска заробила у Ернестинову, тако да су Аркана и
његове људе новинари могли да сликају на њему. [...] Још да додам,
када сам долазио у Министарство одбране [Србије], захтевано је
да оставим на улазу у зграду оружје које сам задужио у ЈНА. Када
сам питао зашто Аркан улази у Министарство одбране са Хеклером,
стражар на улазу ми је једноставно рекао: ’Па, ти ниси Аркан’.“1
Органи безбедности 1. војне области бавили су се крајем 1991. и
почетком наредне године деловањем СДГ. Као један од Ражнатовићевих
заменика регистрован је Богдан Хајдуковић, „беспосличар и скитница
из Осијека који носи чин поручника“. Он је са својом групом боравио
у хотелу „Патриа“ у Суботици, где су се „хвалили“ убиствима која су
извршили: „Елегантно су обучени, крећу се по дискотекама и лока-
лима, не конзумирају алкохол, али се размећу са новцем. Наводно су
у Суботицу дошли на одмор од борбених дејстава, углавном се крећу
у друштву извесних Црногораца. Често преко дана одлазе на кризна
подручја у Источној Славонији а враћају се увече.“2
У извештају је речено да Ражнатовића финансирају богати
људи из Србије и из иностранства. Наведен је пример извесног
Јерковића, приватника из једног села код Бачке Тополе који је
септембра 1991. довео 60 добровољаца, а сам је финансирао њихово
наоружавање и сву опрему. Речено је и да је Хајдуковић чест гост
генерала Кузмановића3 у Београду, чак и да ће му он бити кум на
1 Трибунал: Хаџић, доказ П02913.1. Изјаве генерала Васиљевића Трибуналу од

15. и 16. новембра 2001, 27–28 и 32. – У овој изјави Васиљевић је говорио и како
је Ражнатовић 1991. ослобођен из затвора у Хрватској (стр. 19–20), али је тај део
изјаве затамњен, као и део изјаве на страни 27 који је говорио о везама Драгана
Васиљковића и Државне безбедности Србије.
2 Трибунал: Милошевић, доказ П687. Извештај генерала Бабића команди 1.
војне области од 31. децембра 1991. године.
3 Генерал Бранислав Кузмановић, помоћник министра за војна питања у
Министарству одбране Србије.

460 | венчању. Арканова Гарда имала је амбицију да буде елитна јединица
у оквиру српске војске а „немају симпатије према капетану Драгану
и не слажу се са његовим идејама“. Хајдуковић се иначе некада дру-
жио са Бранимиром Главашем: „Познато му је да Главаш поседује
видео-касету о масакру хрватског живља у Даљу и Аљмашу коју је
купио од Срба за 15.000 ДМ [...] Ценимо да видео-касета потиче
из кругова Аркана, јер је позната пракса да се сва борбена дејства
и активности снимају лично од Аркана и његових људи.“1
Из извештаја пуковника Милића Јовановића од 9. јануара
1992. године: „Многи подаци указују да је врло богат. Био је про-
фесионални криминалац. Многи познаваоци тврде да се и сада бави
криминалом, да контролише подземље Београда, а вероватно и
Југославије. Дрзак је, арогантан и храбар. Изјашњава се да је српски
националиста. Огорчени је противник ЈНА и заговара стварање
српске војске. Њено језгро би била српска национална гарда којом
он командује, а попунило би се млађим старешинама које су се
истакле у овом рату. [...] Јавно замера официрима и генералима да
су неспособни и пијанице. Приликом првог сусрета са генералом
Биорчевићем, рекао је да је о њему чуо и доброг, али да је невоља
што пије. [...] Финансирање центра врши се на различите начине
и још није у потпуности сагледано. Познато је да га финансира
СП[...]2 из земље и иностранства, као и бројна предузећа. У том
смислу карактеристичан је случај економије Даљ која је по усме-
ном наређењу Горана Хаџића до сада за потребе Арканове гарде
исплатила 7.088.574,50 динара.“3
У извештају је речено да је „Арканова Гарда“ номинално у
саставу Новосадског корпуса,4 али то је било само формално, јер
„у борбу улази и напушта је када хоће“. На крају је истакнуто да
Арканово учешће у рату није мотивисано патриотским разлозима,
већ „пљачком и намером да се афирмише као борац што би му
помогло да легализује незаконито стечена богатства. Запажене

војне области од 31. децембра 1991. године.
2 Нејасно у оригиналу.
4 Према прегледу бројног стања ратних јединица Новосадског корпуса од 12.
децембра 1991, у корпусу је био одред од 70 припадника СДГ (Трибунал: Хаџић,
доказ П01684. Извештај пуковника Србољуба Трајковића, начелника Штаба
Новосадског корпуса).
су његове активности на ликвидацији становништва хрватске и | 461
мађарске националности, о чему је више пута писано. То најчешће
чини извесни Стричевић Милорад коме је Ражнатовић доделио
чин пуковника. Стричевић је возач из Осијека који је такође више
пута осуђиван. Давање чинова својим старешинама још један је од
начина омаловажавања ЈНА. [...] Интересантно је и доста неочеки-
вано ослобађање Ражнатовића из затвора у Загребу, као и бројне
телефонске везе са неким европским земљама“.1
Према подацима генерала Бабића, Ражнатовић је на територији
источне Славоније спроводио „неовлашћено легализовање оружја“.
Осим тога, припремао је и „могућу терористичку акцију“, односно
атентат на „одређену личност“ 9. марта, приликом обележавања го-
дишњице демонстрација: „У вези планираних демонстрација опозицио-
них партија, извор је истакао да је из центра за обуку у Ердуту упућен
снајпер са пригушивачем чија је употреба предвиђена у Београду.“2
Генерал Александар Васиљевић: „Дана 28. јануара 1992. ге-
нерал Живота Панић наредио је пуковнику Петковићу да ступи у
контакт са Радованом Стојчићем и упозори га да Арканова јединица
и ’Душан Силни’ морају да напусте област на којој је била лоцирана
ЈНА. Баџин одговор је био да нема проблема пошто би ове јединице
укључио у састав јединице специјалне полиције коју је формирао
МУП Србије. Међутим, као што се може видети из извештаја који
је примила УБ марта 1992, Арканова јединица је остала у источној
Славонији и наставила да се бави нелегалним активностима.“3
У једној анализи Контраобавештајног Оперативно-техничког
центра Управе безбедности од 14. септембра 1992, за Ражнатовића
је речено да његово војничко деловање (мислило се на рат у Босни
и Херцеговини, о чему ће бити писано у посебном тому) није
имало значајније војничке домете, али да је он у грађанском рату
постао медијска звезда „напросто зато што је народу био потребан
народни мелем за његову љуту рану“. Ражнатовић је то искористио
тако што је сопствене циљеве вешто уклопио у циљеве „народног
српског устанка“. Као вишеслојна појава оцењено је и то што се

војне области од 3. марта 1992.
3 Трибунал: Хаџић, доказ П02913.1. Изјаве генерала Васиљевића Трибуналу у
Хагу од 18. новембра 2001. године.

462 | СДГ појављивала само на одабраним местима: „Аркан је присутан
на ратишту тек онолико колико је потребно за јачање његове ме-
дијске позиције у друштву. Из ове тезе могуће је извући логичан
закључак – да је Арканова војна јединца темељ ширег пројекта
насилне борбе за власт.“1
У овом документу је речено и да је Ражнатовић 1991. из „усташ-
ког затвора“ у Загребу изашао уз директну помоћ Фрање Туђмана и
Фрање Грегурића, тадашњег директора „Астре“. То је говорило да
Аркан није „обичан играч“, јер је, како је наведено, и Извршни одбор
ХДЗ-а, на затвореној седници, на предлог Перице Јурића, заменика
министра Јосипа Бољковца, предложио да се Загреб „ослободи до-
гађаја Аркан“. Наводно је Ражнатовић касније имао више сусрета
са Стјепаном Месићем у Београду, што „јача уверење да Аркан
није искључиво човек подземља, него и човек политичког задатка“.
Ражнатовићеве односе са Загребом „ваљало би истражити“, јер су
постојале индиције да је он био укључен у наоружавање Хрватске,
чак и софистицираним оружјем: „Очито је да је Аркан из садашњег
грађанског рата изашао врло богат. Арканови јатаци постали су
готово сви бизнисмени, посебно из Крајина и Босне и Херцеговине.
[...] Поуздан је податак да Аркан контролише 92% илегално увезе-
них нафтних деривата у Србији. [...] Арканова појава као војног и
политичког чиниоца део је ширег сценарија о грађанском рату у
Србији. Овде није реч о патриотизму, понајмање је реч о томе.“2
Слободан Лазаревић (о коме је писано у првом тому) током
рата више пута се сусретао са Ражнатовићем и припадницима ње-
гове Гарде. У исказу истражитељима Трибунала своје утиске изнео
је на следећи начин: „Аркана сам први пут срео почетком 1992,
вероватно у фебруару, на састанку у Топуском. Били су присутни
сви команданти ЈНА/Војске РСК и водио се разговор о томе како
да се област учини погоднијем за живот. Аркан се појавио са три,
четири момка који су носили маскирне униформе са ознакама тигра.
Почео је да виче на официре, оптуживши их да брину о сађењу др-
већа уместо да се боре, а рекао је и да их све треба побити. Било је
очигледно да су генерали пред њим били скамењени од страха. Сви
су чули за Арканове везе са СДБ, па нико није хтео да га љути. Оно
1 Трибунал: Милошевић, доказ П691. Документ је потписао пуковник Радован

Радојевић, начелник Центра.
2 Исто.
што је говорио, схватало се врло озбиљно. [...] Имао сам утисак да | 463
Арканови људи нису улазили у жестоке окршаје. Наводно, ако су
обавештајни подаци говорили да је неко подручје небрањено, онда
би их слали тамо. То се дешавало након што би војска артиљеријом
’омекшала’ село, па би aркановци тада имали одрешене руке да у
наредних 24 до 48 сати пљачкају и ’убијају све што се миче’. Готово
по правилу, Арканове јединице су биле распоређене на богатим
подручјима и све што би украли, делило се између њих и СДБ.
О томе су отворено разговарали официри РСК, од којих су се многи
претходно борили у близини аркановаца. Ипак, нико није изговарао
такве ствари пред Арканом или његовим људима.“1
O припадницима Српске добровољачке гарде Миломир
Ковачевић, већ цитирани припадник специјалних јединица МУП-а
Србије, Трибуналу је кратко рекао: „Они су имали мало заробље-
ника. Био сам присутан када је Жељко Ражнатовић наредио својим
командантима и командирима да неће да види ни једног заробљеника.
Арканови људи су пуцали у свакога ко би се предао.“2
Борисав Јовић је у разговору са истражитељима Трибунала
вођеним 8. и 9. априла 2003, рекао да је са Милошевићем једном
разговарао (вероватно у новембру 1991) о Ражнатовићу и његовим
евентуалним везама за МУП-ом Србије: „Рекао сам Милошевићу
да нам Аркан крњи углед и да треба пресећи све евентуалне везе са
њим. Милошевић је одговорио да је Аркан криминалац и да је неза-
мисливо да наши званични органи сарађују са неким као што је он.
Ја сам затим рекао да треба да се рашчисти, да се прекину евентуалне
везе са тим криминалцем и да не дозвољавамо никакав атак на нашу
репутацију. Милошевић се сложио. Међутим, никад се ништа није
десило. Аркан је чак постао тако моћан да је формирао сопствену
војску која је имала своје униформе. Постао је држава унутар државе.“3
Добрила Гајић Глишић је Трибуналу изјавила да је Српска до-
бровољачка гарда била под контролом МУП-а Србије, да је министар
Зоран Соколовић једном приликом изјавио да су „Арканови тигрови
наше специјалне снаге“. Соколовић је тада рекао и да су криминалци
пуштени на слободу као појачање Ражнатовићевим снагама. Генерал
1 Трибунал: Милошевић, доказ П348.17а, 21–22.

2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П00051. Изјава дата истражитељима
Трибунала 12. и 13. марта 2003. године.
3 Трибунал: Милошевић, доказ П596.1, 26–27.

464 | Симовић је питао ко је то наредио, а Соколовић је одговорио: „Не
знам, газда“. Прво је основан центар за обуку у Голубићу, а потом у
Ердуту; касније су основани центри и у Бубањ Потоку и Смедеревској
Паланци. Добровољци су прво слати у центре за обуку у Србији,
а потом су одлазили у Ердут и Книн; обучавали су их специјални
оперативци Државне безбедности; Ражнатовић је одбио захтев
Министарства одбране да његови војници буду евидентирани („ти
људи нису тамо да би се евидентирали већ да би ратовали“).1
Министарство одбране је податке са ратишта добијало од
Ратног штаба Српске радикалне странке који је често имао веома
добре информације о томе шта се дешава на првим линијама фронта:
„Једном приликом сведок је припремила извештај о томе како се
Шешељеви добровољци јуначки боре. Оптужени је Симовићу рекао
да га не прочита у скупштини: ’Зашто да величамо Шешеља?’ Једном
другом приликом оптужени је затражио од Симовића да помогне
Шешељу да обиђе своје добровољце на фронту. Сведок је рекла
Шешељу да то среди преко ЈНА и генерала Аџића. Већина разговора
о ратним злочинима водила се о злочинима које су Хрвати починили
над српским жртвама, а добијали су и фотографије унакажених срп-
ских жртава. Министарство одбране је чуло да српски добровољци
пљачкају и убијају у Хрватској, али никада нису добили конкретан
доказ на основу којег би могли да покрену истрагу. Такође су од
оних који су протестовали против рата и мобилизације чули приче
о злочинима које су чиниле јединица Мирка Јовића ’Душан Силни’
и још неке друге самосталне четничке јединице.“2
Када је 8. фебруара 2007. давао изјаву истражитељима Трибунала,
Борислав Богуновић је рекао да Ражнатовић није био под контро-
лом ЈНА већ под контролом МУП-а Србије и Јовице Станишића
„па је, према томе, њима одговарао. Власт у САО СБЗС није имала
контролу над Арканом, већ је било управо супротно. Аркан и Баџа
контролисали су то подручје. Имао сам утисак да Аркан и Баџа де-
лују на истом нивоу, без икакве међусобне подређености. Обојица
су уживали поверење естаблишмента у Београду тако да су имали
слободу деловања на терену. Такође сам имао утисак да се Баџа
плаши Аркана. [...] Нисам наложио спровођење никакве истраге у
1 Трибунал: Милошевић, доказ П567. Припремни разговор са сведоком од 15.

до 17. септембра 2003, 6–7.
2 Исто, 8.
вези са злочинима које су Аркан и његови људи починили у Ердуту | 465
зато што је Аркан тамо био власт. Било би веома тешко пронаћи
сведоке, његови људи били су стационирани у Ердуту и сви су се
плашили Аркана и његових људи. Ја сам се такође плашио Аркана,
плашио сам се за свој живот. Било би веома опасно отворити истрагу
против Аркана“.1
Драган Васиљковић, друга најзначајнија личност српских пара-
војних формација из 1991, имао је другачији постратни пут од Жељка
Ражнатовића. У већ цитираном извештају пуковника Милорада
Бошковића, од 28. августа 1991, речено је да је „капетан Драган“
Крајину напустио после сукоба са Миланом Бабићем и пребацио
се на простор источне Славоније, али да тамо није прихваћен од
стране локалних српских политичара. Васиљковић је, преко Николе
Шаиновића,2 успоставио контакт са челницима општине и полиције у
Бору како би користио наставни центар ТО „Аеродром Бор“ за обуку
јединица полиције и Територијалне одбране, али тај његов захтев,
упркос инсистирању Шаиновића, није прихваћен: „У току боравка
у Бору, капетан Драган је омаловажавао организациону способност
ТО и Милиције и истицао да ће ’он то све довести у ред’. Настојао је
да увери присутне да се за реализацију ове обуке чека само ’писана
одлука’ Владе Србије или Слободана Милошевића лично.“3
Васиљковић је 8. новембра од команде Територијалне одбране
Србије тражио да се дефинише његов статус у наставном центру у
Бубањ потоку: „Сматрам да је непродуктивно рушити имиџ Капетана
Драгана на тај начин што би од Капетана Драгана направили резер-
вног капетана ТО. Капетан Драган мора да остане капетан Драган
а никако неки резервни капетан ТО Драган Васиљковић. Затим, ја
имам обавеза према Служби државне безбедности Републике Србије
и моје ангажовање при ТО мора бити у потпуној сагласности са
поменутом службом.“4
Непосредно после тога, Васиљковић се састао са генералом
Томиславом Симовићем који је у службеној белешци записао да је
до састанка дошло због „упорног инсистирања капетана Драгана
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П00554.Б.

2 Шаиновић је у том тренутку био министар рударства и енергетике у Влади
Србије, касније је био потпредседник Владе, а од 10. фебруара 1993. до 18. марта
1994. био је и председник Владе Србије.
3 Трибунал: Милошевић, доказ P643.4.
4 Трибунал: Милошевић, доказ П568.2

466 | и појединих министара“. Разговарало се о његовом даљем ангажо-
вању, а у белешци са овог састанка стоји да је у Србију дошао на
позив Државне безбедности Србије, да је сарађивао са Јовицом
Станишићем и Радмилом Богдановићем: „СДБ је ангажовала своје
људе да га чувају од новинара. Пошто је створен имиџ, легенда од
њега, постојала је опасност да се провали ангажовање СДБ и он је
из Книна отишао у Бор са задатком да обучава нове добровољце,
али од тог ангажовања није било ништа. Отишао је у Барању, али је
тамо Аркан увео ригорозну дисциплину, па ни тамо у непосредној
близини зоне борбених дејстава није могао да ради.“1
Васиљковић је на састанку са генералом Симовићем поновио
да жели да „остане у оквиру система“ и да се плаши стварања пара-
војних формација, па је предложио да му Министарство одбране
на располагање стави један центар за обуку добровољаца у близини
Београда у коме ће он бити инструктор. Тражио је и „нешто новца“
и адекватну опрему за добровољце. Симовић је закључио да се не
„поставља питање“ да ли га треба ангажовати, већ како то урадити
и да ће консултације бити настављене.2
Ова идеја није реализована јер му ЈНА није дозволила приступ
центру за обуку у Бубањ потоку. Васиљковић је у изјави Трибуналу
из фебруара 2003. то објаснио следећим речима: „Кад сам сти-
гао тамо, командант 1. војне области ми је рекао да не могу ући.
Договорени састанак у центру за обуку је био јавно објављен и већ
сам о томе дао интервјуе у штампи. У једном од интервјуа су ме
питали о Слободану Милошевићу, а у то време је било уобичајено
када се пита о Милошевићу да се обасипа комплиментима. У мом
случају, када су ме питали, ја сам нешто рекао као: Ја немам времена
за тог типа и сигуран сам да он нема времена за мене. Мислим да
се то Милошевићу уопште није свидело и верујем да је то главни
разлог што су ми ускратили приступ центру за војну обуку након
свега што је било договорено.“3

2 Исто.
3 Трибунал: Милошевић, доказ П392.1. – Арнот ван Линден је Васиљковића срео у
Београду „негде крајем 1991. или можда“ 1992. године: „Тада је већ постао народни
херој, свуда су се видели постери са његовим ликом. Међутим, изгурали су га из
Книна, вероватно због сличних случајева као што је био онај у Двору на Уни. Био је
веома узрујан што Слободан Милошевић одбија да га прими и није могао да разуме
због чега је то“ (Трибунал: Хаџић, доказ П02333.Б. Изјава Трибуналу из маја 2013).
Драган Васиљковић је пред Трибуналом сведочио против | 467
Слободана Милошевића од 19. до 21. фебруара 2003. године. У почет-
ку је вођен као заштићени сведок „Б-073“, али је одбио ту заштитну
меру и његово сведочење претворило се у одбрану Милошевића.
Првог дана је рекао да је његов основни мотив за појављивање на
суду да се утврди истина о рату, да није имао никакав споразум
са Тужилаштвом и да није добио никакву понуду за имунитетом
јер му заштита није ни потребна. Потврдио је и да га је Србислав
Милованов упознао са Френкијем Симатовићем „и са Службом“,1
а обећао је и да ће да га повеже са Радмилом Богдановићем „и јед-
ног дана ме је позвао и рекао: ’Обезбедио сам ти овај састанак са
људима из Службе’.“2
Васиљковић је у свом сведочењу избегавао директне одговоре
на директна питања, често је говорио да се не сећа многих детаља
због протока времена („е, сад сте ме ухватили, стварно се не сећам“),
ниједном није потврдио директну повезаност Службе државне
безбедности Србије са догађајима у Крајини. Када га је испитивао,
Милошевић је прво тражио да Васиљковић потврди да није ни
желео да буде заштићени сведок у „овом лажном процесу“ јер није
имао шта да крије, као и да му нико из Србије није претио, што је
он и учинио. Васиљковић је, на Милошевићеву сугестију, рекао и
да никада није био припадник Државне безбедности Србије, већ
је за њу радио само једном, у вези једне вежбе током 1997, и да је
био хонорарно плаћен (2.200 динара). Такође на Милошевићеву
сугестију, потврдио је да је био припадник снага одбране Крајине
и под командом њеног органа, да никада није примио ниједно
наређење од неког лица које је било припадник РДБ Србије и да
је он био искључиви командант кампа у Голубићу а не Симатовић
(„најискреније, никако нисам могао да повежем Френкија са Вама,
са Вашим политичким радом“) или Јовица Станишић. Они су у
Крајину долазили „неформално“ или из „родбинских разлога“. Током
испитивања Васиљковић је углавном потврђивао све Милошевићеве
наводе о разлозима ратног сукоба у Хрватској – једини циљ Србије
био је да заштити српски народ. Чак је рекао и да је ЈНА била не-
пријатељски настројена према Србима, али је на крају прихватио
Милошевићеву сугестију да је, у ствари, била неутрална и имала
1 О томе је писано у првом тому монографије.

2 „Transkripti sa suđenja pred MKSJ“, 19. фебруар 2003, 619 и 633.

468 | подједнак однос и према Србима и према Хрватима. Сложили су се
и да је Милан Бабић „свим снагама“ желео да преузме контролу над
и војним и политичким снагама у Крајини, „једноставно над свим
што се дешавало у Крајини“. У том смислу, Милошевић је рекао
како је Станишић, када је тражио да Васиљковић напусти Крајину,
намеравао само да га заштити од Бабића. Васиљковић: „Нисам
размишљао на тај начин, али има логике. [...] Мени је то тада тешко
било да схватим, али сада са ове тачке гледишта, да, ја мислим да је
Станишић према мени дуго имао једно поштовање.“1
Васиљковић је потврдио и Милошевићеву сугестију да из Србије
није стигао „ниједан комад“ чак ни лаког оружја. Демантовао и своју
изјаву из припремних разговора да је рат финансирала Влада Србије:
„Уопште се не сећам да сам то рекао, можда је нешто извучено из
контекста, не знам како ми се ово провукло, ја видим своје иницијале,
стварно не знам, мени је заиста жао што сам то потписао, не знам
како се то догодило, то није моја терминологија. [...] Мислим да
се ради о обичној грешци, неспоразуму, на крају крајева, ја чак не
мислим да би моје мишљење које се ни на чему особитом не заснива
требало узети у обзир на било који начин.“2
Васиљковић и Милошевић су се сложили и да је Милан Бабић
заговарао ратну опцију, а да је Србија само слала хуманитарну по-
моћ угроженом народу у Крајини који је био оптерећен страхом
за сопствени живот: „Да, нема ни мало сумње у то“. На крају се
разговарало и о изјави генерала Александра Васиљевића који је
пред Трибуналом рекао да је Васиљковић „Мартићев плаћеник“
и експонент Државне безбедности Србије. Васиљковић: „То је
једина изјава сведока која ме је стварно уплашила. Када говоримо
о господину Васиљевићу, ми говоримо о шефу Контраобавештајне
службе Армије, човеку који има фантастичне ресурсе под собом да
дође до чињеница и много ме је забринуло кад сам чуо такву изјаву
[...] али то је толика глупост. Али, због чега ме је то забринуло? Ако
један човек, који би требало све да зна, није био у стању да сазна
ни елементарне ствари о човеку који са оружјем вршља по његовој
територији, он је то врло лако могао да сазна, он или лаже или је
апсолутно неспособан.“3
1 Исто, 20. фебруар 2003, 39–44.

2 Исто.
3 Исто, 59.
На крају сведочења Васиљковић је изјавио: „Апсолутно сам | 469
поносан на све што сам радио. Ничега се не кајем и када бих поново
био у ситуацији, морао бих то поново све исто да урадим.“1
Крај рата у Хрватској
Приближавање рата крају била је прилика да се изврше ванредна

унапређења високих официра ЈНА. Указом „Председништва“ СФРЈ
од 28. новембра 1991, „за успешно руковођење и командовање,
изузетно држање и поступање у извршењу борбених задатака од
посебног значаја за оружане снаге и одбрану земље“, унапређена je
већа група генерала ЈНА. У чин генерал-пуковника унапређени су
Живота Панић, Павле Стругар, Никола Узелац и Звонко Јурјевић
(генерал-пуковник авијације).2
У овом периоду извршено је комплетно повлачење ЈНА из
Загреба – команда 5. армијске области, Војна болница и јединице
из базе на делу загребачког аеродрома „Плесо“. Тако се Југославија
дефинитивно „иселила“ из Хрватске.
Генерал Кадијевић је и даље веровао да је суштина проблема
у Југославији била у „сецесионистичким намерама“ Словеније
и Хрватске које су имале „значајну инострану подршку и помоћ
прије свега од земаља губитника у два свјетска рата“. Још једном је
фокусирао Немачку као највећег заговорника разбијања Југославије
због њених стратешких циљева на Балкану. На другој страни били
су они који су се борили за стварање нове Југославије „као модерне
демократске државе равноправних грађана и народа“.3
Кадијевић је нагласио и да ЈНА није могла да одбрани Југославију,
јер су уставна решења из 1974. водила ка неминовном крају др-
жаве. Зашто је онда ЈНА ушла у рат? Генерал је понудио следећи
одговор: „Редовно истичем да Армија није жељела овај рат. И не
само то. Учинила је све да до њега не дође. Нажалост, наметнут је
1 Исто, 21. фебруар 2003, 43. – Васиљковић је живео у Аустралији, а Хрватска

је против њега 2005. подигла оптужницу због ратних злочина. После 10 година
компликоване правне процедуре изручен је Хрватској. Извршном пресудом Вр-
ховног суда Републике Хрватске од 12. јуна 2018. (одлука је објављена 6. јула)
осуђен је на 13 и по година затвора. На слободу је изашао 28. марта 2020. године.

470 | и ми смо га морали прихватити. Морали смо онемогућити најезду
фашизма и понављање геноцида над српским народом у Хрватској
и стати у заштиту својих људи у блокираним гарнизонима. Била је и
остаје обавеза Армије да одбрани право оних наших народа који не
пристају на сопствене диобе и на бруталну негацију свих тековина
вишедеценијског заједничког живота. Армија је победоносно завр-
шила досадашњу етапу рата и створила предуслове да се, умјесто
силом, спорна питања решавају политичким средствима. А ако се
ратнохушкачке снаге не призову разуму, сигуран сам да ће поново
бити не само потучене већ и дотучене, без обзира на какве их све
начине подржавали њихови спољни господари.“1
Хрватски Сабор је 5. децембра опозвао Стјепана Месића из
Председништва Југославије (повлачење је важило од 8. октобра).
Према наводима државне агенције Танјуг, Месић је изјавио: „Обавио
сам задатак – Југославије више нема.“ Рекао је и да је Савезно из-
вршно веће изгубило легитимитет када је престала да функционише
федерална скупштина. Највећег кривца за „садашње стање“ видео
је у генералу Кадијевићу за кога је рекао да је ратни злочинац и да
треба да одговара. У Сабору се расправљало и о Будимиру Лончару и
Анти Марковићу. Заступник Невен Јурица је изјавио да је Марковић
потпуно одвојен и од свог хрватског народа и од своје хрватске др-
жаве: „Премда није пуцао, премда није сам особно ништа направио у
злочинима који су се догађали против Хрватске и хрватског народа,
овај Сабор треба да затражи потпуно опозивање Анте Марковића
и његов недолазак више на тло Хрватске.“2
Иван Милас, потпредседник саборске комисије за избор и
именовања и заменик министра одбране, упитао је како хрватски
држављанин може и даље да остане у „непријатељској служби“. За
њега је то била „велеиздаја“, па је Сабору предложио да размотри
могућност да се Марковићу и Лончару одузме држављанство.
Владимир Шекс, потпредседник Сабора, оспорио је право Марковићу
и Лончару да било где заступају и представљају Хрватску, али није
био за то да им се забрани повратак у Хрватску: „Нека дођу, па ће
живјети како су дјеловали.“3
1 Исто. – Политика је пренела интервју који је генерал Кадијевић изворно дао

листу Народна армија.
2 Наведено према: Политика, 6. децембар 1991, 7.
3 Исто.
Сабор је на крају закључио да Хрватска више не признаје и | 471
одбацује „дјеловање инж. Анте Марковића, предсједника бивше
савезне владе, и Будимира Лончара, министра у тој влади која имају
или би могла имати било какве посљедице за Републику Хрватску“.1
Генерал Кадијевић је 10. децембра 1991. донео „Директиву о
употреби оружаних снага у наредном периоду за припрему и из-
вођење борбених дејстава“. И даље је у потпуности остао код свих
својих ранијих оцена о природи државне кризе и карактеру рата у
Југославији. Највећи проблем видео је у интернационализацији ју-
гословенске кризе и у томе што је у понашању многих земаља дошло
до промене њихових ставова – „од добронамерних до разбијачких“.
Констатовао је да су хрватске оружане снаге претрпеле велике
губитке на читавом фронту, нарочито после пада Вуковара, али да
ће „противник“ настојати да поврати делове изгубљеног простора:
„То указује на закључак да рат може и дуже трајати.“2
Кадијевић је рекао да су ЈНА и ТО, и поред бројних проблема,
„издаје и слабости у руковођењу“, извршили све постављене задатке,
да је ЈНА морално ојачала и очувала свој интегритет и југословен-
ски карактер: „Наше оружане снаге улазе у нови изузетно значајан
период реализације крајњих циљева рата: заштита српског станов-
ништва, мирног разрешења југословенске кризе и стварања услова
за очување Југославије за оне народе који желе да у њој живе. Зато је
очување борбене готовости ЈНА и оружаних снага у целини и даље
тежишни задатак свих нивоа руковођења и командовања и њених
припадника, све до изналажења политичког решења југословенске
кризе. [...] У свим зонама борбених дејстава ставити под команду
најстаријег старешине ЈНА све јединице ЈНА и ТО, као и добро-
вољачке јединице које прихватају да буду под том командом. Све
1 Narodne Novine. Službeni list Republike Hrvatske, 9. prosinca 1991, 2073. – Месић
је истога дана „Председништву“ Југославије упутио писмо са информацијом да
је поднео оставку, па је тражио да се у наредном периоду позиви на седнице и
сви материјали упућују председнику Туђману: „То, такођер, значи да кабинет
члана Председништва Републике Хрватске и даље функционира са шефом
кабинета и савјетником све до коначног раздружења“ (Borba, 7–8. decembar
1991, 6). „Председништво“ Југославије је 6. децембра закључило да се на наредне
седнице, сходно Уставу СФРЈ, позива председник Републике Хрватске. Одлучено
је и да се преко „савезног“ секретаријата за иностране послове сва дипломатска
представништва и међународне организације обавесте да Месић више није
председник ни члан „Председништва“ Југославије (исто).

472 | остале наоружане саставе сматрати паравојним и исте разоружати и
удаљавати из зоне борбених дејстава. Свим мерама спречити пљачку
и геноцидна (осветничка) понашања.“1
Притисак под којим је радила српска влада био је велики,
ситуација на ратишту постајала је све комплекснија, положаје
су напуштали и последњи војни обвезници, они који су некада
били дисциплиновани ратници. Уследио је и притисак Слободана
Милошевића на премијера,2 па је Драгутин Зеленовић 11. децембра
поднео оставку, што је по Уставу значило и пад целог кабинета.
Премијер није понудио објашњење за свој потез, а оставку је поднео
председнику Скупштине Србије, у свега три куртоазне реченице:
„У складу са чланом 93 Устава Републике Србије и чланом 145
Пословника Народне Скупштине подносим оставку на функцију
председника Владе. Користим прилику, друже председниче, да се
и овим путем захвалим народним посланицима за високо изражено
разумевање према раду Владе и чувању њеног и мога интегритета и
сарадњи у обављању овог сложеног посла. Желећи вам свима још
више успеха у даљем раду, срдачно вас поздрављам.“3
1 Исто.
2 О смени Драгутина Зеленовића у политичким кулоарима говорило се већ крајем
октобра, а за његовог наследника „виђен“ је Радоман Божовић, шеф посланичког клуба
СПС-а у Скупштини Србије, што се на крају и догодило. О реконструкцији владе на
једној конференцији за штампу говорио је Будимир Кошутић, њен потпредседник
(Борба, 1. новембар 1991, 12). На крају је и он остао без функције. Према накнадној
верзији Б. Јовића, у књизи у којој је извршио обрачун са Милошевићем, српски
председник је од Зеленовића ултимативно тражио да смени Кошутића. Када је
премијер то одбио, Милошевић је од Јовића тражио да једноставно смени Зеленовића.
Јовић претпоставља да је разлог за Милошевићево незадовољство била Кошутићева
велика популарност у народу (Knjiga o Miloševiću, 112). Међутим, прави разлог смене
био је у идеолошкој сфери, што је потврдио управо Јовић у телефонском разговору
са Радованом Караџићем од 18. новембра 1991, када је и најавио Кошутићеву
смену. Јовић је говорио о томе како Кошутићу замера на изједначавању фашизма и
комунизма и залагању да се створи српска армија: „Није у реду да се он обрати преко
енглеске телевизије и каже: српском народу је потпуно исто нанео штете фашизам и
комунизам. Па слушајте, овде је фашизам окупирао земљу, а комунисти су се борили
за њено ослобођење. [...] Ако он седи у једној влади која је на себе преузела историју
и традицију Комунистичке партије, мора да има једна културан однос. Не може се
рећи да су комунисти нанели српском народу исто толико штете као фашисти. [...]
Сваки дан говори о формирању српске војске. А да ли Ви схватате, ми никада овде
нисмо одлучили да формирамо српску војску“ (Трибунал: Караџић, Младић, доказ
П05812. Транскрипт телефонског разговора).
3 Трибунал: Милошевић, доказ Д205.
Влада Радомана Божовића изабрана је 23. децембра.1 Генерал | 473
Томислав Симовић је поводом дана ЈНА (22. децембра), указом
генерала Кадијевића, унапређен у чин генерал-пуковника, па се
претпостављало да ће он сигурно бити међу министрима који ће
прећи у нову српску владу.2 То се, међутим, није догодило и за но-
вог министара одбране постављен је генерал Марко Неговановић.
У разговорима пред Трибуналом, када се припремала да сведочи
против Милошевића, Добрила Гајић Глишић је говорила о позадини
смењивања генерала Симовића. Према службеној белешци са тих
разговора, она је изјавила да је 12. децембра 1991. Влада Србије тре-
бало да расправља и усвоји нацрт закона о оружани снагама Србије.
Дан пре тога секретарица Слободана Милошевића јој је рекла да је
генерал Живота Панић дошао у Милошевићев кабинет, са пуном
ратном опремом и са пратњом и да је приморао Милошевића да
нареди Зеленовићу да поднесе оставку: „Зеленовић је формално
био одговоран за Владу Србије, али је у ствари оптужени одлучивао.
Симовић се вратио са седнице владе и рекао да је Зеленовић поднео
оставку. Када је Симовић сазнао за Панићев долазак, рекао је да то
значи да је Панић извршио државни удар. Уместо Симовића име-
нован је генерал Марко Неговановић који је био против стварања
српске војске.“3
О односу генерала Симовића и Милошевића, забележено је
следеће: „Симовић се састајао с оптуженим готово свакога дана. Он
је од демонстраната чуо шта групе добровољаца раде на ратишту и
обавештавао је оптуженог о ономе што је свакога дана чуо. Већина
информација се односила на херојске подвиге добровољаца, као и
на пљачке. Симовић је долазио код оптуженог по наређења. Кад је
одлазио, сведок и Симовић би говорили да Симовић ’иде по своје
мишљење’. Једном приликом, сведок је пратила Симовића до кабинета
оптуженог и видела је оптуженог како седи на столици и пуши цигару
док је Симовић стајао у ставу ’мирно’. Симовић је ретко присуствовао
седницама владе јер је наређења директно примао од оптуженог. Та
1 Милошевић је Божовића за мандатара нове владе предложио 17. децембра.

У писму Скупштини Србије истакао је да његов избор „представља подстицај
за долазак младих људи на најодговорније државне и привредне функције“
(Политика, 18. децембар 1991, 1).
2 Борба, 21–22. децембар 1991, 7 и 23. децембар 1991, 4.
3 Трибунал: Милошевић, доказ П567. Припремни разговор са сведоком од 15.
до 17. септембра 2003, 3.

474 | наређења су била врста налога који се даје усмено, без сведока, и то у
највишим круговима власти. Неким састанцима које је Симовић имао
са оптуженим, присуствовали су и министар унутрашњих послова
Зоран Соколовић и командант Територијалне одбране Србије, потпу-
ковник Славољуб Ђокић. Оптужени се такође састајао са сваким од
њих појединачно и на тај начин директно командовао Министарством
одбране, Министарством унутрашњих послова и ТО Србије. Тим
састанцима с оптуженим присуствовао је Радмило Богдановић, али
никада није проговорио готово ниједну реч. Симовић је Богдановића
звао ’сива еминенција’. Када би Симовић ишао у Скупштину, најпре
се састајао с оптуженим да би чуо шта сме да каже, а шта не сме да
каже од онога што је сведок припремила за њега.“1
И Будимир Лончар је 11. децембра поднео оставку. 2 Он је
уредно предао дужност свом заменику Миливоју Максићу који
је изјавио да је све у оквирима „нормалне процедуре“ и да је све
урађено легално и легитимно.3
Лончар је иначе још 19. новембра, у посебном интервјуу за
Борбу, најавио своју оставку. Тада је изјавио како је увек сматрао да
се опстанак Југославије може одбранити само кроз преображај који
ће почивати на парламентарној демократији, тржишној привреди
и владавини права: „Моји први превасходни приоритети у наступу
према иноземству били су усмјерени на заустављање крвопролића
и преустројство југославенског простора на демократски и миран
начин, прихватљив за све. Иступање Бранка Костића и одлука
Вијећа република и покрајина, састављеног од двије републике,
представљају завршни чин рушења југославенске федерације. [...]
Као човјека, дубоко ме боли и погађа напад који је извршен на моје
лично поштење и част. Оспоравање моје југославенске оријентације
никада ме не може забољети у толикој мјери, јер знам да су докази о
томе ко одиста руши Југославију више него јасни. [...] Хрват сам по
националности, демократа и Југославен по вокацији, Београђанин
по мјесту боравка. Све је то мој избор и нећу га се одрећи.“4
1 Исто, 3–4. – Генерал Симовић је захтев за пензионирањем поднео 15. јануара

1992 (Трибунал: Милошевић, доказ Д206).
2 Борисав Јовић пише да је Бранко Костић 26. октобра, „по договору“, тражио
од Лончара да поднесе оставку: „Он је одбио. Веома нам смета. Затражио сам од
службе анализу шта бисмо могли учинити“ (Последњи дани СФРЈ, 404).
3 Borba, 12. decembar 1991, 7.
Последња седница Савезног извршног већа одржана је 18. | 475
децембра 1991. године. Разговарало се о декларацији Европске
заједнице о Југославији. Анте Марковић је, у веома дугом изла-
гању, говорио о генези југословенске кризе. Рекао је да је после
избора из 1990. заустављена реформа друштва, да је Југославија,
захваљујући СИВ-у, имала снажну подршку из иностранства, пре
свега од САД, али да је развојем кризе његова влада маргинализована.
Упркос свим напорима, рат се „немилосрдно“ настављао: „Треба
само погледати слике срушених села и градова, мртвих, закланих,
злочина који су направљени. Ја сам више пута упозоравао: често
се није могло направити гору услугу него прије неких сједница
када се отпочињало са офанзивама и борбама. Нарочити ударац је
био напад на Дубровник. [...] Мислим да смо ми имали апсолутно
цијело вријеме праве ставове. Ми смо кретали од потребе слобо-
да, суверенитета грађанина, од локалних самоуправа, али за све у
земљи, до политичких аутономија, до суверенитета република као
држава, али истовремено тражећи асоцијацију која ће омогућити
да се сачува економски и правни простор и да се осигура улазак у
Европску заједницу и њена подршка, без прекрајања граница, уз
тржишну економију и демократизацију као централна опредјељења.
[...] Ова влада је, заправо, објективно гледано болесник који умире,
а који сад треба још да се понаша као да је врло жив. Нама је одгође-
но смјењивање. Нама је речено – на једној од сљедећих сједница
Савезног вијећа ће се разговарати о повјерењу; нека нам још само
направе ове документе око економске политике и буџета, а након
тога ћемо разговарати. И онда говорити о поштовању, о дигнитету
мислим да је врло, врло тешко. Овдје говорим и сатанизацији овога
СИВ-а, а посебно његовог предсједника, за којег је велико питање
гдје ће уопће моћи живјети послије овога што се сада догађа.“1
Скупштина Србије је о крају рата у Хрватској разговарала
19. децембра, поново на затвореној седници. Генерал Симовић је
сматрао да рат још увек није завршен јер Хрватска није одустала
од својих главних циљева: да српском народу „у административним
границама Хрватске“ војном силом оспори право на његову сло-
бодно изражену вољу да остане да живи у Југославији: „Они хоће
да га војнички поразе и униште, користећи се обновљеним и још
стравичнијим геноцидним методама из доба Другог светског рата.

476 | Тиме се трајно угрожавају не само људска и национална права Срба
у Хрватској, већ и права и опстанак целокупног српског народа.“1
Због тога је било неопходно да се задржи и обезбеди нужна
јачина ЈНА и територијалне одбране „да би оне могле извршити
ове наметнуте задатке“, па је ниво мобилизације било питање од
прворазредног значаја за које je требало наћи најпогодније решење.
Образлагао је наредбу „Председништва“ Југославије од 10. децембра
да се војни рок за део војника „јануарске партије“ (1991) продужи
за три месеца, а да се резервисти задрже четири уместо три месеца.
Ова одлука саопштена је 13. децембра („непосредно по саопштењу,
у више места Србије почела су окупљања војних обвезника, односно
чланова њихових породица“), а Симовић је саопштио предлог Владе
Србије (у оставци) да Скупштина Србије подржи ову наредбу како
би се Србија одбранила од „надирућег фашизма“ и спречио геноцид
над српским народом у „админстративним границама Републике
Хрватске“, али и да осуди „окупљања војних обвезника, чланова
њихових породица и грађана на којима се истичу неки нереални
захтеви из домена војне обавезе“.2
Скупштина је на крају усвојила предлог Владе уз један глас
против и 11 уздржаних.
Анте Марковић је 20. децембра поднео оставку. Саопштио је да
није желео да прихвати предлог буџета за наредну годину и означио
га је као „ратни буџет“. Према изворима Борбе, било је предвиђено
да се 75% буџета реализује из примарне емисије, односно штам-
пањем новца, а Марковић је тврдио да ће се, у ствари, цео буџет
реализовати на тај начин и да ће то земљу одвести у катастрофу
несагледивих размера.3
Марковић је изјавио и да је буџетом за 1992. који се захтевао од
СИВ-а, требало финансирати и политички подржавати наставак рата,
јер је 81% предложеног буџета требало да иде за ЈНА. У последњој
изјави за јавност саопштио је: „То значи да се настављају рат, смрт и
уништавање, као и губитак било какве економске перспективе“. Рекао
је и да ће оставку уручити председавајућем југословенске скупштине
а не, како је уобичајено, колективном Председништву државе које

2 Исто.
он одбија да призна од како је то тело 3. октобра, уз подршку војске, | 477
преузео „четворочлани блок“ под контролом Србије. Саопштио је и
како су политичка криза и рат уништили резултате реформе и процес
демократизације, да ни подршка из света и 14 споразума о прекиду
ватре нису омогућили мирољубиво решење југословенске кризе, „већ
се рат све више распламсао са тисућама жртава, срушеним градови-
ма и селима у Хрватској, са опасностима за Босну и Херцеговину и
цијелу земљу, огромним бројем избјеглица, углавном сиротиње која
је остала без ичега. Економска катастрофа се због тога продубљује,
са растом хиперинфлације, милијунима незапослених, падом произ-
водње, помањкањем роба, са великом биједом и сиромаштвом милиона
људи – грађана ове земље, који нису за то криви и што ће неминовно
довести до социјалне експлозије невиђених размјера. [...] СИВ је у
том процесу заустављања економске и социјалне кризе, као и ратних
разарања, потпуно онемогућен. Нема никаквих компетенција нити
могућности да дјелује, а камоли да води било какве политике.“1
Званична Србија сматрала је како је Марковићево „враћање
мандата“ само још једна политичка игра: „Доследан свом ставу
против ЈНА, премијер не пристаје да се она финансира федералним
новцем. Наводно, жеља му је да се спрече даља убијања и разарања,
потпуно занемарујући како су догађаји у Хрватској почели и ко
стално продужава рат. Из његових изјава на две седнице владе види
се да прихвата све тезе сецесионистичких република. Не пропушта
ни да понови тврдњу о разарању Дубровника. Иначе, своју политику
1 Трибунал: Милошевић, доказ П570.17. – У изјави Трибуналу Марковић је

рекао како је „у септембру или октобру“ Алији Изетбеговићу и Кири Глигорову
наговестио да ће дати оставку. Са македонским председником је разговарао и о
„евентуалном бијегу из Београда ако буде потребно“, јер су му стизале претње из
Србије, али и из Хрватске: „Са српске точке гледишта био сам усташа, а за Хрвате
сам био просрпски оријентиран због чега су ме сматрали издајицом. Посљедњих
мјесеци мог боравка у Београду спавао сам с пиштољем испод јастука. Нисам
био наиван нити сам вјеровао да ће ме пиштољ спасити, али сам био свјестан да
постоји могућност да ме ликвидирају, а осим тога био сам мирнији знајући да
имам пиштољ“. Изјавио је и да је, када се на седници владе разговарало о „ратном
буџету“, по први пут остао потпуно усамљен у свом кабинету: „Нисам имао
никакве подршке. Нисам имао шансе да успијем. Нисам желио судјеловати у
крвопролићу које би, сасвим сигурно, услиједило по прихваћању тог буџета. Стога
сам 20. децембра дао оставку. О својој одлуци сам обавјестио 200–300 новинара и
отпутовао авионом преко Граца за Загреб“ (Трибунал: Милошевић, доказ П569.
Изјава дата у разговорима од 21. и 22. септембра 2003).

478 | реформи види искључиво у ружичастим бојама. Да тај човек држи
до себе, одавно би отишао. Али, он се све време томе опирао, оче-
видно сматрајући да треба још за некога да посвршава послове.“1
Према првим, уобичајено непоузданим информацијама,
Марковић је остао усамљен, јер су остали чланови савезне владе
сматрали да треба донети било какав буџет који ће колико-толико
подмирити потребе ЈНА и федерације. Међутим, када је Марковић
поднео оставку, поједини чланови његовог кабинета анонимно су
сведочили (њихови ставови нису службено саопштени јавности) да
су сви чланови владе били против ратног буџета и да су инсистирали
да се донесе тромесечни буџет, уз услов да његово финансирање
буде покривено најмање половином средстава из реалних извора.
Ти министри су изјавили да је Марковић отишао јер је „стављен уза
зид“, месецима је остављен и изневерен од Европе и његова функција
постала је „политички мртвац“, па је само чекао изговор како би
поднео оставку: „Ми нисмо ратнохушкачка екипа.“2
Није најјасније зашто је Марковић остао на челу савезне владе
у тренутку када је било очигледно да Југославија више не постоји.
Могуће је да је на такву одлуку утицао председник Хрватске. У сваком
случају, ионако не превише завидну политичку подршку Марковић
је коначно изгубио када је Председништво Југославије почело да
ради у скраћеном саставу. О његовој смени први пут је разговарано
12. новембра. Југослав Костић је изнео праве разлоге за то: „Хтели
ми или не, данас или сутра, народ ће нас осудити због онога што се
дешава у Словенији, а то је последица и овога што се дешава сада у
Хрватској и што се може десити и у неким другим деловима наше
земље.“ Марковић је изабран за жртву, а требало га је оптужити
због рата у Словенији „јер је велики број младих људи тамо невино
изгинуо“, и због тога што је „обмануо укупно грађанство земље“
јер је блокирана девизна штедња.3
Марковићево смењивање планирано је за 15. новембар, на
седници остатака југословенске скупштине. Веће република и
покрајина (укупно 31 делегат из Србије, Црне Горе, Војводине
и српски делегати из Босне и са Косова и Метохије), без икакве
расправе, ускратило јe поверење Марковићу (и Лончару). О овом
1 Звонко Логар, „Нова Марковићева игра“, Политика, 21. децембар 1991, 7.

2 Borba, 21–22. decembar 1991, 2.
предлогу требало је да се изјасне и делегати Савезног већа, а пошто | 479
кворум евидентно није могао да буде обезбеђен, очекивало се да га
делегати успоставе по принципу „одлучује ко дође“.1
Због такве ситуације, „Председништво“ је истога дана одлу-
чило да покрене иницијативу за промене у савезној влади. Прво
је одлучено да се Будимиру Лончару ускрати даље иступање у име
СФРЈ због „потребе да се одмах онемогуће штете које би могле
настати његовим даљим деловањем“.2 Б. Јовић: „Ако је [Скупштина
Југославије] не изабере, ми ћемо сами да је изаберемо. Мало је
компликованије него што сам ја мислио, јер сам мислио да он не
може бити председник владе ако му оба већа не дају поверење.“3
Када му је из правне службе „Председништва“ речено да оба
већа, са одговарајућим кворумом, морају да изгласају неповерење
савезном премијеру, Јовићев коментар је био: „Значи, једно веће
може да га држи сто година.“ Бранко Костић је предложио да се
искористи право из Амандмана 41 устава из 1974. који је дозвољавао
„Председништву“ да изрази неповерење председнику савезне владе
„на основу критика које су исказане и неповјерења које је у Већу
република и покрајина исказано предсједнику СИВ-а“.4
Марковић је на конференцији за штампу рекао да је иницијатива
„Председништва“ Југославије нелегитимна. Изјавио је и да неће
подносити оставку јер „нема тог притиска коме бих подлегао“, али и
да мисли како је физички угрожен: „Представници неких радикалних
струја су најављивали и моје физичко смакнуће, киднапирање или
1 Borba, 16–17. novembar 1991, 1.

3 Исто.
4 Исто. – Марковићева смена тражена је због „освајања Топчидера“, односно
ковнице новца: „Рат је веома скупа ствар и неко то треба да плати. А кључ од благајне
још се налази у рукама прве личности крње владе у непостојећој федерацији.
Пресудан је утицај СИВ-а на монетарну област и креирање новчане масе. Читаоци
ће, надамо се, схватити фигуративност наредних речи: трупе које уђу у кабинет
председника неће више наилазити на препреке на путу ка најзначајнијој штампарији
у Београду, оној што у Топчидеру продукује новац“ (Borba, 18. novembar 1991, 2).
Најоштрије је према Марковићу иступио Новак Килибарда. Рекао је да је сваки његов
потез као југословенског премијера био у функцији стварања независне Хрватске
„у којој српском народу нема мјеста“. Килибарда је тумачио да у „генези правашког
хрватства“ од Анта Старчевића није било ниједног Хрвата који је деловао са толико
суптилности и практичне интелигенције како би поставио „мине у темеље Југославије
са разорном снагом када су у питању интереси српског народа“ (исто, 4).

480 | нешто слично. Ако се некоме може приписати разбијање Југославије,
онда то сигурно нисам ја.“1
„Председништво“ СФРЈ је 19. новембра покренуло акцију
за избор новог председника савезне владе, како јe образложено.
Договорено је да се о томе не обавештава јавност док савезно веће
југословенске скупштине не смени Марковића. Уколико би то веће
ипак подржало премијера а Веће република не би, Бранко Костић
је протумачио да би то значило да је савезна влада ипак разрешена.2
Током 20. новембра састали су се Милошевић и Марковић.
Садржај њиховог разговора није доспео до јавности, али је савезно
веће дан касније одложило изјашњавање о поверењу Марковићу (и
Лончару). Новинари су забележили да је међу делегатима „проструја-
ла вест“ да од смењивања „неће бити ништа“ јер су се Марковић и
Милошевић договорили о одлагању гласања. Такође, могло се чути
да је „преостали државни врх“ пренаглио у потезима око савезне
владе, јер Европа не показује нимало спремности да призна нову
савезну администрацију.3
Иако је савезно веће „скратило кворум“, односно одлучило да се
кворум утврђује без представника Словеније и Хрватске, ни на седници
од 27. новембра није се расправљало о Марковићевој смени, већ је
расправа одложена за 5. децембар. Како се могло чути у независним
изворима, превладао је страх од даље међународне изолације, али и
неспоразуми међу главним актерима операције „обарања Марковића“.4
Расправа је још једном одложена; 12. децембра је то учињено по
трећи пут. Таква одлука била је мотивисана „општом конфузијом“
и непознаницом шта би смењивање Марковића донело креаторима
политике Србије. На крају је Марковић сам поднео оставку.
•••
У смирај рата настављена је сурова игра живота и смрти Срба
и Хрвата која је показала своје право, мрачно лице. Хрватска војска
покренула је 12. децембра операцију „Вихор“. Она је почела између
2 и 3 сата ујутро преласком (преко импровизованог моста) са леве
на десну обалу Купе, коју су контролисале српске снаге, припадника
посебне јединице полиције („Оса“) из Сиска и извиђачко-диверзантске

4 Борба, 28–30. новембар 1991, 1.
групе 78. самосталног батаљона.1 Хрватски војници били су обучени | 481
у униформе српске полиције. У рејону села Грачаница убијено је 19
српских територијалаца, а неки су извршили самоубиство. После
тога уследио је прелаз војника из 102. бригаде хрватске армије.2
Српски противнапад уследио је 13. децембра после артиље-
ријске припреме 592. моторизоване бригаде ЈНА и Глинске бри-
гаде Територијалне одбране. У борбама је учествовала и паравојна
формација „Шилтови“ под командом Синише Мартића.3 Хрватска
војска је претрпела пораз, а уништење скеле за прелаз и пливајућег
транспортера приморало је преживеле хрватске војнике да пливајући
по великој хладноћи пређу на леву обалу Купе. Tоком два дана борби
погинула су или умрла од последица рањавања 22 хрватска војника.4
Погинули српски борци из Грачанице сахрањени су 15. децем-
бра у Глини. Српски извори саопштили су да је над мртвим борцима
почињен „незапамћен злочин“, да је већина жртва била „без глава,
или су им смрскане главе, а један територијалац је дословно скал-
пиран. Пуцали су им у главе након чега су масакрирани“. Хрватске
снаге у повлачењу срушиле су понтонски мост на Купи преко кога
су и дошле на територију под српском контролом.5
У исто време, у јавност су доспела сведочанства о страдању Срба
из села Шибуљине, смештеног на обали велебитског канала. То је
било једино српско село, са око 150 становника, у општини Задар
које се налазило на обали мора. Током 22. октобра тамо су убијена
најмање три српска цивила, а осморо их је одведено у сабирни логор
за Србе који се налазио у згради школе „Велимир Шкорпик“, где
су, према сведочењима мештана, ликвидирани. Село је опљачкано,
а родбини није дозвољено да сахрани мртве на локалном гробљу.6
1 Domagoj Štefančić, „Operacija hrvatske vojske Vihor u prosincu 1991“, Časopis

za suvremenu povijest, 3/2019, 810–811.
2 Исто, 812.
3 О овим борбама Политика је писала: „Како сазнајемо, у овим борбама истакла
се већ прослављена Шилтова група коју сачињавају Мартићеви добровољци из
Глине (Политика, 15. децембар 1991, 8). Против Синише Мартића (Сисак, 13.
август 1965) у Хрватској је, у одсуству, 20. маја 2019. поведен судски процес због
злочина против цивилног становништва.
4 D. Štefančić, „Operacija hrvatske vojske Vihor u prosincu 1991“, 818 и 822.
6 Исто, 9. – Иначе су Срби из овог села масовно страдали и током Другог
светског рата од усташа. О томе више: Pavle M. Babac, Velebitsko podgorje 1941–
1945, Beograd, 2003.

482 | Освета за убијене српске борце у Грачаници уследила је одмах
после њихове сахране, у ноћи између 15. и 16. децембра, када је у селу
Јошевица убијено 18 Хрвата. Три особе су рањене, од којих су две,
после указане помоћи у болници у Глини преминуле. Председник
СО Глина, др Душан Јовић, новинарима је рекао да је те ноћи на
терен „послата екипа да спречи евентуалне нове немиле догађаје“,
а да су у Јошевицу 17. децембра отишле екипе из Станице јавне
безбедности и истражни судија Окружног суда из Глине.1
Истога дана у јавност су доспеле и вести о масакру који је у
ноћи између 11. и 12. децембра извршен у селу Паулин Двор, у
општини Осијек. Тада је убијено 17 Срба и један Мађар. Лешеви
побијених цивила, углавном старијих људи, камионом су одвезени
у непознатом правцу. Ове податке, као и имена свих страдалих,
саопштило је Удружење Срба из Хрватске у Београду.2 Каснија
истрага у Хрватској показала је да су злочин извршили припадници
130. бригаде хрватске војске. Породица Катић је изгубила највише
чланова: убијени су Митар (82) и његова два сина Милан и Петар,
снаја Босиљка и рођака Драгиња. Ујутру су сви лешеви однесени
у црним, пластичним кесама у војно складиште Луг недалеко од
Паулин Двора. Тамо су закопани у масовну гробницу преко које су
припадници хрватске војске истоварили много покварених војних
аутомобила како би је сакрили.3

2 Исто, 9.
3 Лешеви 10 мушкараца и осам жена откривени су тек шест година касније.
Јутро после злочина како је утврдила каснија истрага у Хрватској, у Паулин Двор је
стигло возило Хитне помоћи из Осијека и затекло троје цивила који су преживели
масакр зато што нису били на „првој линији“ (Велимир Гавриловић, Вида Кулаш
и Стана Покрајац). Заповедник оперативне зоне Осијек Карло Гориншек одмах
је о свему обавестио Главни штаб хрватске војске. Касније је изјавио да је то била
„осветничка акција мале групе припадника Хрватске војске“ и „класичан ратни
злочин“. За разлику од њега, Бранимир Главаш који је тада био заповедник одбране
Осијека, тврдио је да нема никакве везе са масакром. О овом злочину поново
је почело да се говори тек крајем новембра 1996, када је тадашњи командант
Другог зборног подручја, генерал Ђуро Дечак, од тадашњег шефа Хрватске
извештајне службе (ХИС) Мирослава Туђмана тражио мишљење о прелокацији
посмртних остатака. Убрзо после тога, 12. децембра, почела је њихова ексхумација
и „паковање“ у белу пластичну бурад. Средином јануара 1997, на састанку који
је у строгој тајности одржан у Осјеку, за нову „гробницу“ жртава из Паулин
Двора одабрана је око 500 километара удаљена локација Ризвануша на Велебиту,
недалеко од Госпића. Под надзором хрватске Сигурносно-информативне
Током 16. и 17. децембра вођене су оштре борбе на Велебиту. | 483
У сукобима код прелаза Mали Ален између Обровца и Светог Рока,
према наводима генерала Владимира Вуковића, погинуло је чак 90
хрватских војника, што треба примити са резервом. На страни ЈНА
погинули су мајор Гојко Самарџија и капетан Бранко Кресовић.1
Ратно председништво Глине оштро је 18. децембра осудило
„брутални чин“ убијања хрватских цивила у Јошевици. Речено је да
су у питању били лојални грађани „од првог дана, да су фамилије
мешане са Србима, да су неки страдали активно учествовали у отпору
српског народа против усташког покрета“. На месту злочина про-
нађене су униформе које носе снаге МУП-а Хрватске и оружје које
они користи, што је очигледно требало да послужи за прикривање
учинилаца злочина: „Ратно председништво осуђује овај брутални
чин и залаже се да се виновници пронађу и заслужено казне.“2
Према српским изворима од 19. децембра „усташе су дејствовале
артиљеријом на цијелој територији Баније и Кордуна“.3 Команда
Ратног ваздухопловства саопштила је да су током 20. децембра „34
ваздухоплова са више десетина полетања“ бомбардовала положаје
„усташких снага“ на Банији како би се спречио њихов даљи продор
и уништила оклопна и артиљеријских средстава.4
службе (СИС), на чијем је челу тада био пуковник Анте Гугић, и уз пратњу и
знање Криминалистичког сектора Војне полиције, којим је руководио мајор Анте
Главан, транспорт „опасног терета“ обавила је Карловачка инжењеријска бригада
Хрватске војске. Посмртне остатке жртава на локацији Ризвануша пронашли су
и ексхумирали истражитељи Хашког трибунала у мају 2002. године. Годину дана
касније, породице су их идентификовале у Заводу за судску медицину у Загребу
и већину од њих сахраниле у заједничку спомен-гробницу у њиховом селу, коју су
сами изградили и финансирали. На ову гробницу су 4. новембра 2010, тадашњи
председници Србије и Хрватске, Борис Тадић и Иво Јосиповић, положили венце.
Због овог злочина у марту 2003. оптужена су само два припадника 130. бригаде
хрватске војске, као непосредни извршиоци. На суђењу, које је потрајало све до 24.
априла 2013, правоснажно су осуђени Никола Иванковић на 15 и Енес Витешкић
на 11 година затвора (http://www.veritas.org.rs/veritas-12-12-2016).
2 Исто.
4 У саопштењу је наведено: „У селу Доње Дубраве и селу Летовић уништена је
железничка композиција са војним материјалом намењеним усташким снагама
на Банији. У рејону села Леповић уништен је и понтонски мост који су поставиле
јединице ЗНГ. Заустављена је и онеспособљена за даље кретање оклопно-
механизована јединица на правцу Дрљавац–Аматовићи, а тешки губици у живој

484 | Упоредо су текли и осветнички обрачуни над Хрватима у
Книнској Крајини. Током 21. децембра, између 19.30 и 20 сати, у
селу Горња Брушка, засеок Мариновићи, „од стране више непо-
знатих лица“ брутално је убијено девет хрватских и један српски
цивил: „Од укупног броја нападача (претпоставља се да их је било
више) виђена су тројица који су, према изјави рањеног преживјелог
Мариновић Анте, били обучени у маскирне униформе какве носи
милиција Крајине, гологлави, без обиљежја. Наоружани су били
аутоматским пушкама домаће производње о чему свједочи и већи
број пронађених испаљених чахура калибра 7,62 мм за аутоматску
пушку. Према досад прикупљеним сазнањима, нападачи су, без су-
вишних ријечи, улазили у куће, изводили затечене напоље и одмах
их убијали. Улазне ране на свим лешевима су претежно у предјелу
груди, односно с предње стране, што наводи на констатације о
стријељању. Тако су у кући Мариновић Рока затекли њега, синове
му Душана и Анту, рођака Мариновић Петра и комшију Драча
Светозара. Један од нападача остао је на вратима кухиње, а двојица
су их истјерали вани. Мариновић Душан је молио нападаче да га
не убију, ријечима: ’Немојте због дице’, нашто је један од нападача
одговорио: ’Морам.’ Одмах су у дворишту уз зид кухиње убили
Рока и Душана, а Мариновић Петра и Драчу на улазним вратима у
двориште, веројатно при покушају бијега. [...] У кући Мариновић
Боре (налази се дуже вријеме у Задру) нападачи су затекли жену
Боре, Марију, и кћер Јану, Драча Соку, жену Светозара с дјететом,
Мариновић Јеку, жену Петра, и Мариновић Драгана, син Јосе.
Нападачи су закуцали на врата и на питање Мариновић Марије:
’Тко је’, извана се чуо глас: ’Отварај, ми смо милиција Крајине,
Мартићевци.’ Марија је одговорила да неће отворити врата јер је
касно, нашта су се одмах зачули пуцњи. Мариновић Драган је тад
отворио врата и изишао, а одмах се зачуло више гласова: ’Руке увис!’
Сва присутна женска лица на друга врата су одмах побегли из куће, за
њима је пуцано и у руку је рањена Мариновић Јасна. Леш Мариновић
Драгана пронађен је испред дворишта њихове обитељске куће, крај
леша његове мајке Ике. Отац му Јосо успио је побјећи и спасити се.
сили и техници нанети су усташким снагама у рејону Каменског. Јединице авијације

успешно су дејствовале и по аеродромима Зднеци и Врсар где је уништено пет
авиона типа АН-2, а оштећен већи део писта и аеродромске опреме“ (Borba, 23.
decembar 1991, 3).
У кући Мариновић Крсте убијан је он, жена му Драгиња, Мариновић | 485
Стана и њена заова, Мариновић Маша, иначе глухонијема особа.
У овој кући није било преживјелих сведока масакра. [...] Свих девет
погинулих лица који су хрватске националности сахрањени су у
породичним гробницама на гробљу у Родаљицама 23. 12. 1991, уз
јако обезбеђење, а Драчу Светозара, који је српске националности
и иза кога је остало петоро малодобне дјеце, сахранила је родбина
24. 12. 1991. на гробљу у Бргуду.“1
Било је очигледно да је дошло до суштинске промене на фронту.
Иако под контролом владе у Загребу није била скоро трећина те-
риторије, стратешка иницијатива прешла је на њену страну. Линија
фронта била је развучена на северу дужином од 150 километара;
хрватске војне формације приводиле су крају најважнију фазу у свом
организовању, а у међувремену су непрекидном артиљеријском
ватром и свакодневним убацивањем диверзантских група покуша-
вале да поврате Барању.2 На том делу фронта било je око 50.000
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д01584. Извештај Бошка Дражића,

начелника станице Јавне безбедности Бенковац, од 26. децембра 1991. – Злочин
је убрзо приписан „усташама“, али је већ цитирани капетан Симо Росић 11. марта
1992, после спроведене истраге, закључио да је убиства организовао Миле Пупо-
вац из села Медвиђа јер је имао нерашчишћене рачуне са Душком Мариновићем:
„Ово се слаже са чињеницом да су убиства почела у кући Душка Мариновића и да
је он једна од првих жртава. Извор даље наводи да су остали у кући побијени јер
су препознали убице. Станица јавне сигурности Бенковац је окончала рад на овом
случају тако што је констатовано да је злочин починила усташка ДТГ [диверзантско-
терористичка група]. Цјеним да за овакву констатацију нису имали материјалних
доказа и да би било потребно обновити рад на овом случају у циљу скидања злочина
са имена српског народа“ (Трибунал: Мркшић, доказ Д00084). Истрагу је наставио
да води мајор Бранислав Ристић, такође претходно спомињани обавештајац из 180.
бригаде Книнског корпуса. Он је у извештају од 4. априла 1992. саопштио је да му је
његов поверљиви извор рекао да „радници милиције и њихови шефови“ у Бенковцу
знају ко је убио десет људи у селу Брушка. Највише о томе је знао милиционер Божо
Миљковић који је „преко ноћи“ добио прекоманду на ново радно место „негде у
Србији“. Миљковић је био родом из села Медвиђе, а убица или убице су такође из
тог села: „Обзиром да се ради о провереном извору, мишљења сам да у добивено
сазнање можемо бити сигурни да је истинито. Такође његов податак се слаже са
нашим ранијим сазнањима да су убиства у селу Брушка починили извесни Пуповац
и Шкорић, обојица из Медвиђе“ (Трибунал: Мркшић, доказ Д00085).
2 Велика диверзантска група прешла је 31. јануара 1992. Дунав јужно од Апатина,
на потезу низводно од економије „Рибарево“. Циљ је био да се сруши мост „51
дивизије“ на Дунаву (мост је био дуг 638 метара; име је добио по партизанској
јединици која је новембра 1944, заједно са јединицама Црвене армије, учествовала у

486 | хрватских војника. На западном фронту (Лика, Банија, Кордун)
који се протезао на око 650 километара, сконцентрисано je око
65.000 хрватских војника.
Да је стање за српску страну било више него неповољно, по-
тврдио је и један необично оштар коментар у Политици о моралу
две стране: „Оно што тренутно иде у прилог хрватским оружаним
снагама јесте и чињеница да су слабо ангажовани Срби у одбрани
својих огњишта на кризним подручјима. Из добро обавештених
извора сазнајемо да на сва три фронта има око 120.000 људи спо-
собних да окаче пушку о раме, а да их је свега од 23.000 до 27.000
ангажовано у борби. Остали, или су уточиште нашли у Србији, или
мирно посматрају исход рата чекајући да их од усташког погрома
штите резервисти из Србије. Примера ради, само на простору из-
међу северног и западног фронта живи око 25.000 људи способних
за борбу а свега шест хиљада помаже јединицама ЈНА. За време
готово петомесечног војевања у том делу Хрватске, није изведена
готово ни једна саботажа, диверзија, па хрватска војска мирно
прикупља снаге за напад. На сва три фронта Хрватска је ангажовала
око 160.000 војника и способна је да мобилише још толико људи.
Наравно, ако се обезбеди довољна количина оружја чија се набавка
очекује с међународним признавањем.“1
Српске снаге контролисале су целу територију општине Слуњ,
па је Миле Боснић, председник ратног Председништва СО Слуњ,
26. децембра упутио један апел свим Србима са тог подручја: „Срби,
Кордунаши, општина Слуњ је слободна, усташа више нема, град је
познатој Батинској бици; отворен је 10. новембра 1974), између Бездана и Батине,
како би пресекли комуникацију између Барање и Србије. Група је била обучена
у униформе ЈНА, добро наоружана и опремљена са три тоне експлозива, али је
откривена. У сукобу са српском полицијом из Сомбора током 1. фебруара погинуо
је полицајац Дамир Кокотовић, а заробљена су два припадника групе. Група се
поделила; први део је успео да побегне у Мађарску; током 3. фебруара предао се
један припадник групе; 12 припадника је 4. фебруара покушало да шлепером пређе
Дунав код Апатина; осам је ухапшено, а четворица су успела да пређу Дунав; у
сукобу са српским територијалцима убијена су тројица а један се предао. Суђење
групи од 12 диверзаната одржано је у Сомбору. Пресуда је изречена 3. јула 1992:
четири казне од 20 година и две казне од 15 година; остале су биле од пет до 12
година затвора. Групу су бранили познати адвокати из Београда: Никола Баровић,
Милан Сучевић, Драгољуб Тодоровић и Ђорђе Мамула (Трибунал: Станишић,
Симатовић, доказ Д00695).
1 Радован Павловић, „Где је сада фронт“, Политика, 22. децембар 1991, 7.
разрушен. Дођите, помогните нам у враћању живота у ваш и наш | 487
Слуњ. Потребни су нам сви који имају вољу и жељу да привремено
или трајно живе у општини Слуњ.“1
На самом крају 1991. распламсале су се и борбе око Карловца.
У ноћи између 26. и 27. децембра уследила је хрватска офанзива,
па жесток артиљеријски одговор ЈНА и српских територијалаца.
Град је бомбардован више пута; ЈНА је имала осам погинулих и
16 рањених, а војни извори су, као и увек, говорили о „огромним
губицима“ на хрватској страни.2 Хрватска 137. бригада прешла је
30. децембра Корану и освојила поједине српске положаје. Борбе
су окончане последњег дана 1991. године.3
И у јануару 1992. било је осветничких акција према Хрватима.
Током 18. јануара брутално је ликвидирана породица Ченгић
(супружници Драго и Невенка и њихови синови од пет и 11 годи-
на) у селу Ервеник, у општини Книн. Злочин су извршили Дамир
Травица, Небојша Травица и Слободан Ковачевић, војни обвезници
Книнског корпуса. О овом злочину исказ је прво 12. фебруара дао
Небојша Травица. Он је углавном објашњавао да је био присиљен да
учествује у убиству породице Ченгић из страха за сопствени живот.
У свом исказу говорио је и о згрожености због тог догађаја: „Док
сам ишао кроз село Ђакуловиће на главном путу који води према
селу Ервеник, било ми је страшно тешко и жао, а био сам и врло
уплашен, тако да сам помишљао да се убијем и у једном моменту
сам извадио пиштољ из футроле, репетирао га и лијевом руком
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П03000. – Полицијска управа из

Карловца поднела је 20. маја 2003. казнену пријаву против Боснића због деловања
са „позиција великосрпског екстремизма и шовинизма“ (Трибунал: Станишић,
Симатовић, доказ П02999).
3 D. Marjan, Domovinski rat, 143. – Генерал Вуковић је 30. децембра Првој управи
Генералштаба Оружаних снага доставио детаљан план за извођење „нападне
операције са ограниченим циљем“. Циљ је био да се побољша оперативни положај
на фронту у Равним котарима, „чијом реализацијом стварамо повољну операцијску
основицу за дуготрајну одбрану или наставак офанзиве за избијање на обалу мора“.
Задар и Шибеник су били главне мете. Требало је „енергичним нападом разбити
снаге непријатеља, ослободити територију, заузети доминантне положаје на
фронту у Равним котарима и прећи у одбрану“ (Трибунал: Станишић, Симатовић,
доказ Д01567. Извештај генерала Владимира Вуковића од 30. децембра 1991).
Операцију је требало извршити у три фазе, у трајању од пет до осам дана, али она
није изведена.

488 | подигао у висину главе и испалио метак увис поред лијевог образа.“
Рекао је да је о случају говорио и због директних претњи да ће бити
ликвидиран које су 10. фебруара, путем писма, саопштене његовом
оцу Стевану од стране Дамира Травице и Слободана Ковачевића.
Управо је Стеван и пријавио цео случај команди Книнског корпуса
која је покренула истрагу коју је водио обавештајни официр, капетан
прве класе Драгомир Пећанац.1
Дамир Травица (иначе власник гостионице „Таверна“
у Ервенику) испричао је, такође пред капетаном Пећанцем,
13. фебруара, нестварно детаљно и тешко схватљиво, како је злочин
извршен. Непосредан повод за злочин била је погибија три Србина
(Небојша Ковачевић, Раде Врцалин и Рајко Ковачевић) из истога
села који су страдали у селу Рупе. О њиховој погибији Дамир је прво
обавестио своју сестру Марију, а онда и Слободана Ковачевића зва-
ног Ћипе, „свога најбољег друга“, да „сходно нашој ранијој заклетви
коју смо дали један другом ако се деси и једном нашем мјештану
српске националности било што, да ћемо протјерати и попалити
све Хрвате из нашег села“.2
Потом су позвали и Небојшу Травицу („званог Небесило“):
„Рекао сам им да идемо у засеоке Ченгићи и Ђакуловићи да запалимо
куће Хрвата и да их побијемо, те сам Небојши и Слободану запретио
ријечима: ’Немојте да би ко од вас проговорио, или то био ја или вас
двојица, знате шта послије овога може бити!’ Слободан Ковачевић
се кретао на челу наше тројке. За Слободаном у двориште Драге
Ченгића ушао сам ја, а за мном Небојша. Нисам сигуран да ли је вра-
та отворио Драго Ченгић са унутрашње стране или његова супруга
Невенка, а могуће је да је Слободан насилно отворио врата и одмах
након тога ја сам чуо Слободана Ковачевића како је из свег гласа
повикао: ’Хоће ли се вратити усташе, мајку вам јебем!’ Одмах иза тога
1 Трибунал: Готовина, доказ Д02151. „Записник о примљеним обавештењима“.

– Капетан Пећанац, рођен у Сарајеву, био је лични пратилац (телохранитељ) Ратка
Младића од његовог доласка у Кнински корпус. Са њим је 1992. и прешао у Главни
штаб Војске Републике Српске. Током 2011. одбио је да сведочи против генерала
Здравка Толимира пред Трибуналом у Хагу (претходно су власти Србије децембра
2009. извршиле претрес Пећанчевог стана у Београду и заплениле стотине
докумената и предале их Трибуналу). Ухапшен је у Београду, изручен у Хаг, али је
поново одбио да сведочи, па је 9. децембра 2011. осуђен на три месеца затвора због
„непоштовања суда“ (http://www.blic.rs/vesti/hronika/pecanc-osuden-na-tri-meseca).
2 Трибунал: Готовина, доказ Д02152. „Записник о примљеним обавештењима“.
зачуо сам, не сећам се тачно, али мислим два или три кратка рафала | 489
испаљена из аутоматске пушке. У том моменту ја сам већ дошао иза
леђа Слободана Ковачевића који се налазио на око два метра у кући
од улазних врата и тада сам видио лијево од мене за око 2,5 метара
Драгу Ченгића који је био у полусједећем положају наслоњен дије-
лом леђима на кревет и на зид и из врата и груди је текла крв, чини
ми се да није давао никакве знакове живота, а поред Драге са његове
лијеве стране са главом на Драгиним грудима у полулежећем ставу
је лежао највероватније Драгин старији син који такођер није давао
знаке живота. Невенку Ченгић сам видио право испред мене да у
полустојећем ставу држи млађег сина у наручју, и видио сам да је и
Невенка, а и млађи им син крвави и видио сам лијево од Невенке на
зиду трагове крви. Заборавио сам рећи да је и старији њихов син био
крвав свуда по тијелу. Невенка, а чини ми се и њихов млађи син, давали
су знакове живота. Када сам видио Драгу Ченгића и њихова старијег
сина, из свог кратежа сам према њима двојици испалио један метак,
а затим сам поред Слободана са исте удаљености као и према Драги,
значи са око два, три метра, испалио други метак из кратежа. И поред
мог пуцња према Невенки и млађем дјетету Невенка је и даље стајала
на ногама. Добро се сјећам да је глава дјетета, којег је Невенка држала
у наручју у односу на мене, била на лијевој страни њених груди управо
у правцу гдје сам ја испалио други метак из кратежа. Добро се сјећам
да сам видио када је Ковачевић пришао Невенки Ченгић, ухватио
је лијевом руком за косу, а у десној руци се налазио његов нож који
је он ставио на грло Невенке Ченгић и рекао јој, колико се сјећам,
следеће: ’Јебем ли ти мајку усташку, оће ли се вратити усташе, сад ћу
те заклати!’ Рекао сам Слободану Ковачевићу: ’А у пичку материну,
ајдемо ћа.’ Слободан ми је, колико се сјећам, одговорио: ’Само ћу је
мало наклати.’ Заборавио сам да кажем да док је Слободан Ковачевић
прилазио Невенки и држао јој нож на врату, ја сам за то вријеме
успио својим упаљачем отвореним пламеном запалити покривач
на каучу, ја сам био свјестан да ако запалим кревет, изгорит ће све у
тој просторији. [...] У том моменту, кад смо већ прекорачили преко
ограде, почео је лајати пас и ја сам рекао Небојши Травици да убије
пса и затим сам извадио свој пиштољ и испалио у правцу пса неколико
метака. Колико се сјећам, ја сам први почео пуцати у пса, али ми се
пиштољ заглавио, те сам узео пиштољ од Небојше и испалио у пса
још два, три, након чега је пас престао да лаје. Када сам завршио са
пуцањем у пса и изишао из дворишта, зачуо сам лијево од улазних

490 | врата куће јецање и кркљање, а које је, у то сам сигуран, производила
Невенка Ченгић својим гласом. Сјећам се добро да сам Слободану
Ковачевићу рекао: ’Иди види је ли оно Невенка и заврши посао.’
Могуће је да сам му рекао: ’Докрајчи посао.’ Небојша и ја смо кренули
полако путем према засеоку Ђакуловићи и након што смо прошли
двадесетак метара из правца одакле се чуло Невенкино јецање, чуо
сам један рафал из аутоматске пушке. Убрзо иза тога сустигао нас је
Ковачевић Слободан и добро се сјећам у лијевој руци је држао свој
нож, показао мени и Небојши крв на том ножу, а затим је обрисао
нож и вратио га у корице. Док је Ковачевић Слободан држао нож у
руци, показао нам је покретима руку и ножем како је Невенку Ченгић
држао за косу и како је замахнуо ножем када јој је пресјекао гркљан,
при томе рекавши: ’Преклао сам је.’ [...] Изјаву сам слушао док је
диктирана у записник, а и читањем сам се увјерио да у потпуности
одговара мојим наводима датим у исказу, те је прихватам као своју,
што потврђујем својеручним потписом.“1
За невојничко понашање и бројне злочине оптужена је и
Специјална јединица полиције за посебне намене из Врховина (на-
сеље у северној Лици, између Оточца и Коренице), под командом
Предрага Баклајића.2 Подаци о томе често су контрадикторни, па
ћемо навести све релевантне изворе о њеном деловању.
1 Исто. – Пред Војним судом у Бањалуци покренут је поступак против Ко-

вачевића и Дамира Травице али је, „због ненадлежности“, уступљен Окружном
суду у Книну: „Нема података како је окончан овај кривични поступак, с тим да
напомињем да је ово дело квалификовано по Кривичном закону Републике Српс-
ке Крајине јер у то време није признаван кривични закон Хрватске“ (Трибунал:
Хаџић, доказ П03024. Већ цитиран извештај Војног суда у Београду Правној
служби Министарства иностраних послова СРЈ). Дамир Травица је 23. априла
1993. (у одсуству) у Хрватској осуђен на 15 година затвора. После рата живео је
у Енглеској, одакле је 11. новембра 2008. изручен Хрватској. Претходно је суд у
Енглеској 2007. одбио да га изручи уз образложење да је злочин застарео и да у
Хрватској не би имао праведно суђење.
2 Предраг Баклајић (Оточац, 18. јануар 1967). Завршио је школу резервних
официра ЈНА у Билећи. Стажирање је провео у Постојини (Словенија) као командир
вода војне полиције. Затим је годину дана провео на школовању у Сарајеву где је
унапређен у чин поручника. После тога поново одлази у Словенију где је, као официр
под уговором, провео две године као командир вода војне полиције специјалне
јединице, а затим и командир чете војне полиције. Током 1990. вратио се у Врховине,
а од 1991. укључио се у ратна дејства. Учествовао је у сукобу у Боровом селу од 2. маја
1991. године. Потом је био инструктор у кампу у Голубићу код Книна који је основао
Драган Васиљковић (Трибунал: Станишић, Симатовић, докази П03152 и П03190).
Према наводима Предрага Узелца, председника ратног | 491
Председништва Врховине, команда 2. бригаде Територијалне
одбране Врховине ограничила је 14. новембра 1991. кретање свих
моторних возила, осим возила ЈНА, у периоду од 20.30 до 05.00
сати, а стражарима је наређено да пуцају без упозорења. Узелац је
упутио протест команди 6. дивизије у Кореници и рекао да се та
наредба може тумачити само као увођење полицијског часа, „а с
обзиром на неконсултовање легално изабраних органа власти као
увођење војне управе на овом подручју. Ово нарочито ако се има у
виду да је наведена команда самовољно и у потпуности забранила
кориштење горива са бензинске црпке Врховине“.1
Узелац је навео и да је команда 2. бригаде неосновано оптужила
групу Предрага Баклајића за „непријатељски карактер“ и затражила
њено удаљавање са подручја Врховина: „Јединица за посебне намјене
МУП-а САО Крајине стационирана у Врховинама настала је у про-
цесу организованог отпора српског народа нарастајућој усташкој
опасности. У овом процесу који траје годину и пол дана ова једи-
ница је извршила вро значајне задатке у функцији покрета српског
народа на овом подручју. [...] У цјелокупном периоду до доласка 2.
бригаде, ова јединица је вршила најтежа борбена дејства и заслужна
је за постигнуте резултате у одбрани територије. Третирањем ове
јединице непријатељском и покушај одстрањивања исте са подручја
наше заједнице, сматрамо омаловажавањем и увредом за цјелокупни
покрет српског народа на овом подручју.“2
Податке о активностима ове јединице оставила је команда
Книнског корпуса, с тим што она очигледно није била сигурна да
је у питању јединица под командом Милана Мартића: „У раду је
готово аутономна, наводно задатке примају директно из Книна, а
тамо подносе извештаје о раду. Својим досадашњим понашањем
Баклајић је на себе скренуо пажњу тиме што испољава апсолутну
самовољу, игнорише наређења и не признаје никакву команду на
терену којој би се потчинио. Његова активност, под изговором
да врши чишћење терена од усташа, своди се на пљачку покретне
имовине Хрвата, а и имућнијих и виђенијих Срба на ширем подручју
Врховина. [...] Након што су усташе запалиле село Брлог и делом га
опустошиле, у тим активностима усташа Баклајић је нашао рачуницу,

2 Исто.

492 | па је пљачкао тамошње српско становништво. [...] Стоји оптужба
изречена на рачун групе да су ушли у засеок Чорци у децембру 1991.
и тамо запалили, опљачкали и побили затечене мјештане. Улазак у
село изведен је такођер под легендом да се тамо налазе усташе и
да група иде у чишћење терена. Претходно су послали неколико
чланова групе која је изводила демонстративни напад само са циљем
да се чује пуцњава из тог правца и да имају оправдање за долазак у
то село. Једна од убијених старица звала се Љубица, Српкиња, удата
за Хрвата из Чорака. Велики део опљачкане имовне Баклајић је даље
шверцовао и тако за себе и остале чланове групе стицао материјалну
корист. Постоји сумња да је Баклајић у вези с групом специјалаца
МУП-а Крајине која је стационирана у Плашком и коју предводи
Милановић [...]1 и да су заједно крали гориво из складишта у Личкој
Јасеници. [...] Сва досадашња настојања команде 2. личке бригаде да
се рад Баклајићеве групе контролише и да под њиховом командом
извршавају задатке извиђања остала су безуспешна. Дана 14. 1. 1992.
у непосредној близни засеока Иванчевићи пронађени су лешеви
седморо цивила, мјештана села Дабар, сви Хрвати. Одмах је дошло до
сумње да је геноцид над цивилним становништвом учинио Баклајић
са својом групом. Даљим ангажовањем на овом случају дошло се до
више показатеља да је Баклајић са својом групом долазио у село Дабар
21. 11. 1991. и да је са собом повео једну групу мјештана, а основано
се сумња да је касније, у непосредној близини села Иванчевићи, исте
убио. На основу описаног понашања Баклајића и његове групе, про-
изилази да се ради о паравојној групи која спроводи терор на овој
територији, да није укључена у оружану борбу против непријатеља и
да је њено даље постојање неоправдано и веома штетно. Предлажем
да се са садржајем ове информације упозна министар унутрашњих
послова Крајине, јер се Баклајић позива на њега као наредбодавца
и јединог коме је потчињен.“2
Мартић је заиста и расформирао ову јединицу, али је она на-
ставила „вршити активности самостално како на штету хрватског
живља у Личкој регији, тако и на штету српског живља, те су досад
починили и више врста кривичних дјела“, како је констатовано
19. фебруара у информацији састављеној у полицијској станици у
1 Нечитко име у оригиналу.

2 Трибунал: Мартић, доказ 00560. Информација мајора Михајла Кнежевића од
26. јануара 1992. године.
Книну. У овом документу је речено да је током борбених дејстава | 493
ова група убијала и Србе и Хрвате и пљачкала њихову имовину:
„У мјесту Дабру, док су вођене борбе током 8. мјесеца, напред наве-
дена група је убила двојицу Хрвата, од којих је један пензионисани
милиционар Бичанић Грга који је уживао посебан углед у мјесту
Дабру како од српских тако и хрватских мјештана. Такођер је у
мјесту Лончар страдало 15 хрватских обитељи који су се присилно
иселили и њихова имовина је опљачкана а куће су помоћним зградама
попаљене. У мјесту Главаци, шест, седам кућа презименом Павелићи
су исељене и њихова имовина покрадена, те је опљачкана а стамбени
објекти уништени. Наведена група је извршила и више кривичних
дјела према грађанима српске националности: Лекић Бранку из
Врховина извршен је претрес куће и других просторија, те том
приликом му отуђено 2.800 ДМ, један карабин који је власништво
његовог зета; породици Бранковић из Брлога однјета је пушка, два
пиштоља и 5.000 ДМ, те две краве и теретно возило, особни аутомобил
марке голф; у мјесту званом Дренов Кланац група је отуђила више
говеда и ситне стоке коју је превезла у Београд и продала; такођер
су у том мјесту убили двије старије жене од којих је једна српске
националности; у акцијама у Дреновом Кланцу погинуо је један
српски добровољац за којег се претпоставља да га је убила наведена
група; неутврђеног дана и времена, током 6. или 7. мјесеца, ухапсила
је пензионисаног инструктора званог Гене из Коренице којега је
држала затвореног у ловачком дому у Врховинама, а од тада му се
губи сваки траг те се претпоставља да је исти ликвидиран. Пошто
је група распуштена од МУП-а РСК од прије мјесец и пол дана,
иста нема стално сједиште и углавном се састају по гостионицама
у Врховинама, а појединци из те групе врше самосталне акције и
ликвидације појединих особа како српске, тако и хрватске нацио-
налности. Њихову имовину пљачка и продаје у мјесту Кореница и
Врховине, а скоро сваке недеље неко од чланова из групе одлази у
Београд ради продаје опљачканих ствари. Командир групе Баклајић
Предраг обмањује групу причом да не примају особне дохотке из
разлога што је тренутачно раскол између МУП-а и Владе РСК и да
ће се та ситуација убрзо средити, те да ће особне дохотке као и до
сада примати. Планери и организатори свих акција су Брујић Раде и
Баклајић Предраг, а највећи дио опљачканог добива Брујић Раде.“1

494 | Исказ о овој групу полицији у Книну дао је 28. фебруара и Дамир
Наранчић (рођен 30. августа 1965. у Оточцу, стално настањен у
Врховинама), припадник групе Предрага Баклајића. Он је негирао
злочине против српских цивила, „а ако је и било привођења, а знам
за неколико случајева, то је био разлог зато што су биле издајице.
Ја сам лично учествовао у лишавању слободе Лежајић Славка који
ми је род, тетак, то ми је наредио командир Баклајић, а разлог је
био да је он издајник. [...] Ја за читаво време борбе ништа нисам
опљачкао, а нити сам било шта урадио на штету српског народа.
У вези са тим, ја имам толико“.1
На крају је Мартић 18. марта 1992. наредио да се спроведе ис-
трага против Баклајића, Недјељка Бракуса и Србољуба Пухара због
извршених више кривичних дела „убиства, протуправног лишења
слободе и утаје“. Истрага је вршена у сарадњи са Станицом јавне
безбедности Кореница: „ОД СЈБ Кореница добили смо информацију
да су током десетог мјесеца 1991, док су вођене борбе у Дреновом
Кланцу, у кући Прица Душана убијена два српска добровољца
од стране припадника Јединице милиције за специјалне намјене
Врховине којом је руководио Баклајић Предраг.“ Истрага је вођена
и због пљачке, недозвољене трговине и препродаје робе у Београду
путем предузећа „Крајинапромет“ и „Ликапромет“ (власништво
Недељка Богдановића из Београда). Злочини над Хрватима нису
обухваћени истрагом.2
Иако је наређена истрага, ништа конкретно није предузето.
Предраг Баклајић је 20. априла Јединици за посебне намене МУП-а
Србије, стационираној у Илоку, поднео молбу за пријем у њену
службу: „Ја немам шта пуно писати о себи јер се све зна. Моја је
жеља да будем припадник МУП-а Србије, а то значи није уопште
битно где ћу бити распоређен и шта ћу радити. Важно је да се мој
статус реши у позитивном смислу речи. Унапред се захваљујем.“3
Баклајић је примљен у МУП Србије и постављен за команданта
кампа у Пајзошу (између Бапске и Шаренграда код Илока), где су
обучавани припадници Јединице за посебне намене.4 Забележено је
да је 6. јуна 1992. био и вођа патроле која је контролисала саобраћај

у Шаренграду.1 Према службеним подацима МУП-а Србије, поги- | 495
нуо је 18. марта 1993. код Зворника. Сахрањен је на Бежанијском
гробљу у Београду, а трошкове сахране платио је МУП Србије.
Образложење је било да је Баклајић погинуо приликом пружања
помоћи припаднику МУП-а, па „породица грађанина који изгуби
живот приликом пружања помоћи раднику Органа унутрашњих
послова има сва права као и породица радника ОУП који изгуби
живот у вршењу службеног задатка“.2
Према подацима из једног извештаја органа „за контраоба-
вештајну заштиту Војске Југославије“ из 1996, Баклајић је посмртно
4. маја 1996. на свечаности у Кули, када је формирана Јединица за
специјалне операције Ресора државне безбедности МУП-а Србије,
награђен спомен-знаком „Вукови“. У овом извештају за њега је
речено да је био „вођа терористичке групе на Кордуну“ и да је
„ликвидиран“.3 Место „ликвидације“ није наведено.
После погибије Предрага Баклајића, Одељење за сузбијање
криминалитета при СУП-у Книн саставило је 14. јула 1993. де-
таљан извештај о његовој групи. Извештај је састављен „поводом
успостављених контаката са пријатељским везама на подручју СЈБ
Коренице и Врховине“, како је речено на почетку овог документа.
У извештају су наведени бројни детаљи о пљачкама и убиствима
хрватских, али и српских цивила који су већ описани у претходним
изворима. Нов податак односи се на убиство пет чланова породице
Чорак који су убијени на путу између места Хомољац и Бабин Поток
и бачени у бунар. По доласку УНПРОФОР-а, пред опасношћу од от-
кривања злочина, три члана ове групе „извадили су лешеве из бунара,
омотали их у пластичне фолије, натоварили у трактор марке ’Урсус’,
те превезли на шумски пут који води од Дугог Дола према мјесту
Брезовац, полили са нафтом и запалили, а остатке покрили брезовим
гранама. Напомињем да су приликом привођења мјештана села Чорак
исто мјесто опљачкали и запалили. У овој акцији судјеловао је и Прица
Предраг, радник ДБ-а из Коренице који је и донио ловачки карабин
том приликом. [...] Према непотврђеним информацијама, командир

2 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П03147. Решење је 23. марта 1993.
потписао Милан Проданић, начелник VIII управе Ресора Државне безбедности
МУП-а Републике Србије.

496 | Станице милиције Врховине Пупавац Ђоко наводно је објединио бившу
Баклајићеву групу која се сада углавном бави шверцом прехрамбених
производа, а претпоставља се и оружја за Србију“.1
„Ма нека, не мора се Славонија држати“

(Радован Караџић)
Крајем 1991. одиграле су се и завршне борбе у западној Славонији.

Почетком октобра иницијатива је још увек била на страни ЈНА. Јединице
Бањалучког корпуса, уз подршку српских територијалаца, ушле су у
Јасеновац, Липик и Пакрац. Генерал-потпуковник Никола Узелац,2
командант корпуса, изјавио је да се рат не води против хрватског народа
већ против усташа и фашиста: „Нећемо обуставити ратне операције
све док се не постигне мир којим ће сви народи бити задовољни. Циљ
наших операција јесте заштита целокупног народа који жели да живи
у Југославији, а што се тиче граница, нека то одређују политичари и
народ. Наш други циљ јесте да избавимо наше другове официре, вој-
нике и њихове породице из блокаде у којој су се нашли у Хрватској.“3
Уследиле су и масовне ликвидације српских цивила. Оне су
почеле 9. октобра у Марином Селу и Пакрачкој Пољани, када је
у овим насељима створено више малих логора смрти које је осно-
вала јединица за посебне намене МУП-а Републике Хрватске под
командом Томислава Мерчепа. Најгори су били логори „Рибарска
колиба“ и „Стара циглана“.4
Штаб Територијалне одбране Подравске Слатине тражио је 12.
октобра помоћ у људству од Српске радикалне странке: „Будући да
је борбена линија коју држимо знатно већа у односу на снаге којима
располажемо, молимо вас да нам пошаљете испомоћ у људству, то јест
ваше добровољце. Захтјев за добровољцима шаљемо вам по Божић

2 Никола Узелац (Бргуд, Бенковац, 19. октобар 1931–2011). Начелник Управе
оклопних јединица Генералштаба ЈНА, па командант Бањалучког (5.) корпуса.
Овај корпус је основан 1988, а зона одговорности била је Босанска Крајина, ју-
гозападна Босна и део западне Славоније. У септембру 1991. у састав корпуса
уведена је борбена група 265. механизоване бригаде и 3. партизанска дивизија
која је повучена из Словеније.
4 Документационо-информациони центар „Веритас“, билтен бр. 157 (новембар
2010), 5.
Радомиру с којим смо у вези са захтјевом обавили прелиминарне | 497
разговоре. Очекујући ваше разумијевање у жељи да нам помогнете,
унапред вам захваљујемо.“1
Током 14. октобра одбијен је фронтални напад хрватских форма-
ција на положаје Бањалучког корпуса на линијама Новска–Брочице–
Јасеновац и Гај– Кукуњевац–Липик.2 Територијална одбрана Западне
Славоније није била у систему ТО САО Крајине, а 17. октобра постала
је део јединственог система Оружаних снага СФРЈ. Средином октобра
на том подручју (Грубишно Поље, Дарувар, Пакрац, Подравска
Слатина, Славонска Пожега) деловало је седам општинских штабова
територијалне одбране, организованих у десет батаљона, 42 чете и
један самостални одред, са укупно 6.216 бораца. Командант Штаба
ТО био је Вељко Вуковић, а начелник Милан Лончар.3
Команда Бањалучког корпуса саопштила је да је током 25. октобра,
око 13.00 часова, приликом превожења војника из 16. партизанске
бригаде на викенд одсуство, у рејону надвожњака на ауто-путу код
Окучана, нападнуто возило са војницима. Том приликом погинули
су: Горан Лукајић (1963, Бањалука), Миодраг Радуловић (1956, Кола
код Бањалуке) и Алекса Вученовић (1955, Доњи Срђевићи, општина
Србац). У извештају је речено и да се морал јединица веома тешко
одржава због лоших временских прилика, непоштовања прекида ватре,
немогућности замене бораца ради предаха и одмора, као и због све
бројнијих захтева за извођење пољопривредних радова.4
Генерал Антон Тус наредио је 27. октобра извођење опсежне
операције „с циљем разбијања снага непријатеља на подручју Новска,
Окучани, Јасеновац, Босанска Градишка, ослобађања комуника-
цијског снопа Новска – Окучани – Нова Градишка и стварања увјета
за уништење непријатељских снага на подручју Липика и Пакраца“.
Требало је постићи што већи степен изненађења и „нанијети
непријатељу што више губитака и осигурати увјете за разбијање
и уништење снага непријатеља сјеверно од ријеке Саве“. Потом
је требало „организирано приступити разбијању непријатељских
четничко-армијских снага у Папуку и Диљ планини“.5

2 Борба, 15. октобар 1991, 1–2.
3 Трибунал: Мркшић, доказ 00711. Извештај од 16. октобра 1991. године.
4 Трибунал: Хаџић, доказ П02934. Извештај пуковника Драгана Мирчетића од
27. октобра 1991. године.
5 Трибунал: Готовина, доказ Д02054.

498 | Прва фаза хрватске офанзиве „Откос 10“ почела је 31. октобра,
са циљем „чишћења“ подручја Билогоре, односно протеривања
Срба са тог простора. У њој су до 4. новембра освојене две трећи-
не територије општине Грубишно Поље која је до тада била под
српском контролом.1
Тих дана дошло је и до повлачења јединица Бањалучког корпуса
са фронта у западној Славонији. Ток дешавања није најјаснији због
уобичајеног недостатка извора. Већ цитирани заштићени сведок
Трибунала, српски борац из Окучана, тврди да се ЈНА ненајављено
повукла са линија које је држала: „А у тај простор су одмах ушле хр-
ватске јединице које су извршиле жесток удар по нашој ТО. Имали
смо велики број рањених војника, а у недостатку санитетске службе
у Окучанима многи су умирали од безазлених рана. У то вријеме
били смо затворени и опкољени тако да ове рањене нисмо могли
ни транспортовати до Бањалуке.“2
Тада је дошло је и до првог великог егзодуса српског народа
из западне Славоније. Прва група избеглица, њих више од три
хиљаде, прешла је 3. новембра Саву код Босанске Градишке. Међу
њима су били мештани из села подно Билогоре, Папука, Псуња и
Пожешке котлине. Закључно са 7. новембром, српско становништво
је напустило и Билогору и кренуло пут Босне. Општински штаб
Билогоре тражио је да војни обвезници остану, а да преко Саве
крену само жене и деца, али су отишли сви.3
Српски територијалци морали су да се повуку са положаја између
Подравске Слатине и Грубишиног Поља. За њима су онда кренули
цивили – хиљаде Срба на тракторима и коњским запрегама напусти-
ло је подручје Дарувара, Грубишиног Поља, Подравске Слатине и
највећег дела Пакраца. Информативна служба Бањалучког корпуса
саопштила је да је страдало 27 српских села и да „усташе“ формирају
логоре за српско становништво: „Егзодус и геноцид над српским
народом наставља се идентично оном 1941, а можда још жешће.“4
1 J. Raguž, „Ustrojavanje i raspad Teritorijalne odbrane SAO Zapadne Slavonije

1991“, 189–190; D. Marijan, Domovinski rat, 117–118.
1991“, 189–190.
4 Борба, 4. новембар 1991, 2. – Тешке борбе вођене су на правцу Миоковићево–
Дарувар, а српски збег из Воћина и Звечева (око четири хиљаде људи) стигао је 4.
новембра у Бањалуку. Њихова сведочења одсликала су сурово наличје рата: „Све
Команда Бањалучког корпуса наредила је 4. новембра да | 499
све јединице територијалне одбране на простору Окучана, Нове
Градишке, Новске и Бијела Стена буду стављене под команду Штаба
ТО Окучани. За команданта свих снага на том простору постављен
је капетан I класе Рајко Наранџић: „Јединице се не смеју повлачити
из рејона дејства пука-бригада без одобрења команданата. Део једи-
ница које нису ангажоване држати у резерви која ће се ангажовати
по наређењу и одлуци команданта 5. Корпуса.“1
Упоредо су почеле да се проносе и вести да је ЈНА ова српска
села препустила Хрватској, па је генерал Узелац 6. новембра изјавио
да та села нису ни била под контролом ЈНА. Баратало се цифром од
око 40.000 српских избеглица из свих кризних подручја у Хрватској
који су дошли у Босанску крајину.2
Истога дана генерал Томислав Симовић је на затвореној сед-
ници Скупштине Србије саопштио да је Хрватска покренула општи
напад на територију западне Славоније и Мославине: „Мета напада
је становништво српске националности које у ширим рејонима
Грубишног Поља чини већину. Према још непотпуним подацима, у
тромеђи Вировитица – Миковићево – Грубишно Поље припадници
оружаних формација Хрватске запалили су куће у 18 села настање-
них становништвом српске националности. [...] Влада Републике
Хрватске ултимативно је наредила да се из 27 села у Пожешкој
котлини исели становништво и да са собом понесу највредније
ствари и да се упуте у сабирне центре. Ево шта се дешава тамо
где ЈНА објективно није присутна. Због опасности од геноцида,
становништво српске националности пошло је у збег. У Босанској
Крајини је пристигло око 4.000 лица, углавном болесних стараца,
жена и деце. На планинама Псуњ и Папук налази се још око 10.000
припадника српске националности у збегу.“3
је спаљено и уништено, а усташе су правиле зверства над становништвом, које није

стигло да побегне, које људски мозак не може да смисли. Секли су људима уши,
вадили очи, а по казивању једног сведока исекли су једног старца и расули га по
улици“ (Борба, 5. новембар 1991, 1).
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01151. Наређење генерала Николе
Узелца.
редовног заседања Народне скупштине Републике Србије. – Адмирал Бровет је
6. новембра, на седници Одбора за народну одбрану Савезног већа Скупштине

500 | На седници „Председништва“ СФРЈ, одржаној 8. новембра,
Петар Грачанин је, са приличном дозом драматике, говорио о ма-
совном доласку српских избеглица из западне Славоније у Босанску
Крајину (око 40.000 људи): „Разговарао сам с једном групом грађана.
Говорили су ми о страшном геноциду над децом. Један ми је рекао,
млађи човек, да су му убијени ћерка од шест месеци и син од три
године, а за супругу не зна где је. Такав је један пример, а колико
има таквих? Свуда су згаришта.“1
Током 11. новембра хрватске снаге дејствовале су артиљеријском
ватром из рејона Нове Градишке, а припадници Бањалучког корпуса
и српски територијалци „енергичном противакцијом“ ушли су у село
Баир, северозападно од Новске и тако пресекли стратешки правац
Новска–Липик. Дејства српских територијалаца на северу ратишта
подржала је и авијација. Команда РВ је саопштила да је „ефикасном
акцијом“ по рејонима Шупља Липа – Иваново Село – Сређани
уништено неколико оклопних возила, више артиљеријских оруђа
и магацин оружја.2
Борбе у западној Славонији настављене су крајем новембра,
а српским борцима из Србије помоћ је слала само Српска ради-
кална странка. Прва група добровољаца послата је 18. новембра,
под командом Радована Новачића из Лознице: „Добровољци који
самостално напусте јединицу или откажу команду, третираће се као
одметници, а Српска радикална странка неће их узимати у заштиту.
Ово наређење прочитати свом борцима и одмах извршити.“3
Потом је 22. новембра Штаб Територијалне одбране Окучана
од Српске радикалне странке тражио помоћ у људству „бар 1.000
људи ради одбијања усташког непријатеља који надире према нашем
крају. Управо цијела Западна Славонија се налази у тешком стању,
Југославије, изнео сличне информације као и генерал Симовић. Рекао је и да су се

са хрватским снагама сукобили српски територијалци, „али силу друге стране нису
могли зауставити“. Бањалучки корпус је учинио „све што је могао“ да избеглицама
помогне да избегну погром, „али су оружници Хрватске пуцали и по избегличком
конвоју“ (Борба, 7. новембар 1991, 1).
2 Borba, 12. novembar 1991, 2. – Бањалучки корпус је 11. новембра увео и
ратну цензуру за све новинаре, чак и са дописника Политике коме је одузета
акредитација. У „новинарској соби“ овог корпуса, новинарима је речено да се
не распитују за имена мртвих и рањених војника, а забрањено је да се објављују
чинови официра, положаји и наоружање јединица (исто, 9).
3 Трибунал: Милошевић, доказ П458.16. Наређење Љубише Петковића.
но Окучани се још увијек држе као слободна територија и сигурно | 501
да су сада на мети свих усташких банди и свих плаћеника свијета
који су подржани до Туђманове државе. Срби! Помозите нам да
заједнички одржимо Окучане и да тиме спасимо цијелу Западну
Славонију. Хитно је и зато нам можете помоћи само ви – наша браћа“.1
У хрватској офанзиви која је текла у овим данима, освојено је и
попаљено 13 српских села, а стрељани су многи српски цивили. Као
и у претходном случају, напад је извршен у време смене јединица
ЈНА. Изгубљене територије нису повраћене, а становништво се
исељавало у Босну и Србију.
Према извештају „органа безбедности за Западну Славонију“ од
22. новембра, после почетних успеха и продора јединица Бањалучког
корпуса, на простору западне Славоније дошло је до организоване
„приватизације рата од стране лица предвођених Рајком Наранџићем
са основним циљем материјалног богаћења“. Услед тога, „јединице
ТО и ЈНА не само да не учвршћују своје положаје већ их губе: слабо
опремљени, слабо организирани, подељени и посвађани, слабог
борбеног морала, кривих процена, са много погинулих и рањених.
Штаб ТО Окучани на челу са Наранџић Рајком организирано ма-
нипулише са наоружањем, муницијом и војном опремом до те мере
да постоје озбиљне индиције (мањи део је могуће доказати) да се
део препродаје у Босни и Херцеговини припадницима хрватске и
муслиманске народности. Део организиране помоћи по Црвеном
крсту и већим радним организацијама из Србије у храни, одећи, обући
и лековима препродаје се у приватним радњама. Организирано се
пљачка по хрватским и српским кућама скупоцена техничка опрема
(телевизори, видео-рекордери, замрзивачи, скупоцени намештај),
трактори, пољопривредна опрема, аутомобили и остале вредне ствари
и препродају у Босни и Херцеговини и Србији. Присваја се и део нов-
чаних средстава изузетих из банака и пошта, пољоприведних задруга,
месних заједница, као и новчаних средстава добијених продајом стоке,
пољопривредних производа а истовремено ништа или врло мало
се чини за стабилизацију производње. Према нашим досадашњим
сазнањима, ову организирану групу криминалаца чине 27 лица који
су продрли и заузели кључна места у општинским штабовима ТО
Окучани, Босанска Градишка, Бањалука, као и према јединицама ЈНА.2
1 Трибунал: Шешељ, доказ П01064.

2 У документу су набројана сва лица, са кратким описом њихових активности.

502 | Обзиром на делатност поменуте групе и веза појединаца из ње са
лицима из ХДЗ и МУП-а Хрватске могуће је да тргују и обавештајним
подацима. Услед делатности поменутих лица, стање у јединицама
ТО Окучани је све критичније и могући су сукоби (оружани) пош-
тених бораца који се у том смислу организују. Због тога је већ сада
потребно, прије завршетка истраге, предузети мере на пресецању
криминалне делатности групе и онемогућавању даљњих штета на
овом делу ратишта. Ово тим пре будући да су и органи безбедности
ЈНА на трагу појединаца из поменуте групе“.1
Да је дошло до озбиљног размимоилажења између снага
Бањалучког корпуса и српских територијалаца и слома целокупне
стратегије, потврдило је наређење генерала Узелца од 23. новембра
којим је он поништио сва наређења и „остала акта“ Корпуса према
којима је Штаб ТО Окучани (и његове снаге) третиран „у било коме
смислу као препотчињен 5. корпусу или 329. оклопној бригади. Од
26. новембра 1991. па надаље, Општинском штабу ТО Окучани и
његовим снагама садејство и сарадњу припремати, организовати
и реализовати искључиво преко Штаба ТО Западна Славонија“.2
Почетком децембра рат је настављен несмањеном жестином.
У току је била хрватска офанзива „Папук–91“ према подручјима
општина Подравска Слатина и Дарувар. Хрватским снагама супро-
тстављале су се само јединице ТО и мање јединице добровољаца.
Снаге ЈНА остале су на раније запоседнутим положајима, дубоко у
залеђу простора који се нашао на удару хрватских снага, па је Влада
САО Западне Славоније донела одлуку о евакуацији становништва
и територијалаца са ширег простора Папука.3

1991“, 191. – Пуковник Милан Челекетић (12. август 1946, каснији командант 18.
запaднославонског корпуса, па потом, у чину генерала, командант Главног штаба
Српске Војне Крајине, после пада Западне Славоније маја 1995. поднео је оставку),
накнадно је писао: „Уследио је најмасовнији егзодус српског становништва од
његовог постојања на овим просторима. Узрок овом егзодусу и евентуални носиоци
те политике из редова српског живља још нису јасни и прецизно утврђени, нити су
предузете било какве мере одговорности и јавног раскринкавања носилаца овог
срамотног чина. Ово је оставило трајне последице на становништво и изградило
негативно јавно мњење код људи, уз изражено неповерење у војску и систем власти“
(исто).
Тешке борбе вођене су око Нове Градишке. Јаке хрватске снаге, | 503
уз подршку хаубица и тенкова, кренуле су из правца Дарувара, од-
носно села Козарице и Брезина на положаје српске територијалне
одбране. Током 5. децембра из Београда је пут западне Славоније
кренуло још 300 добровољаца Српске радикалне странке: „Љубиша
Петковић, начелник Ратног штаба СРС-а, појединачно је све будуће
борце упознао са обавезама које их очекују на фронту.“1
Служба државне безбедности Србије известила је 6. децембра,
директно из западне Славоније, да је до пада многих положаја у опш-
тини Грубишно Поље дошло због неусклађеног смењивања јединица
(Вршачка бригада напустила је положаје пре доласка Приједорске
бригаде), што су хрватске снаге искористиле да освоје положаје које
су држале бројчано мале и слабо наоружане снаге територијалне
одбране: „У борби је погинуло пет бораца ТО, осам цивила је заклано
или убијено, а становништво се иселило за Србију. У овој ситуацији
командант Штаба ТО Трбојевић Јово2 понашао се индиферентно,
оправдавајући то зоном одговорности 5. корпуса ЈНА.“3
У извештају је речено да ТО Пакрац нема артиљерију којом би
одговорила на снажне хрватске нападе а ЈНА, упркос бројним захте-
вима, није померила своју артиљерију ближе хрватским положајима;
код резервиста из Приједорске бригаде влада недисциплина, чести
су случајеви самовољног напуштања положаја „или бежања приликом
усташког напада“; резервисти се углавном задржавају по селима где
од мештана узимају ситну стоку „коју кољу и праве гозбе“, па због
таквог понашања нису прихваћени код бораца и становништва.
Након једне промоције у Бањалуци, „Војислав Шешељ је дошао на
наше подручје и извршио смотру својих бораца. Код бораца ТО
и преосталог становништва добро је примљен, а популарност му
осјетно расте и на овом подручју. У разговору са политичким руко-
водством САО Западне Славоније залагао се за јединство српског
народа, чвршће повезивање свих и подршку ЈНА“.4
Са простора западне Славоније у избеглиштву се налазило
скоро 80% становништва („на ратишту су остали борци и мањи број

2 Јован Трбојевић, пензионисани пуковник ЈНА, за команданта Штаба ТО
Западне Славоније постављен је 26. новембра 1991. решењем Персоналне управе
ССНО (Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ П01575).
3 Трибунал: Шешељ, доказ П00938.1.
4 Исто.

504 | старијих и немоћних лица, међу борцима је прилично колебање,
влада недисциплина и код озбиљнијег напада усташких снага може
се очекивати повлачење бораца према Босни“); на морал и бораца и
народа највише је негативно утицала Телевизија Београд позивима
на привремено насељавање источне Славоније „што је резултирало
напуштањем подручја“; борци који оду да посете породице више се не
враћају, а у источној Славонији им се додељују породичне куће; чак
и полиција напушта своје објекте и одлази у Бели Манастир, Илок и
друга места где им се решава стамбено питање и запошљавање; по-
литичко руководство источне Славоније води политику насељавања
ослобођених подручја становништвом из западне Славоније, „чиме
слаби одбрана, а оправдано се поставља питање ратних и политичких
циљева на овим просторима“; код политичких руководилаца „осећа
се пољуљани морал и неповерење у позитиван исход рата; они верују
да устанак није требало ни покретати, а „Смиља Аврамов сугерира
да се становништво насељава у источну Славонију јер такво решење
не треба очекивати од званичне политике Србије; једино решење
види у могућности слања Плавих шљемова ради раздвајања зараће-
них страна“. На крају је речено да руководство западне Славоније
оставља простор и за друге могућности и тражи подршку Милорада
Пуповца: „Такођер се размишља о комплетном исељењу. Почиње
кампања тражења кривца за насталу ситуацију.“1
Према једном извештају Службе државне безбедности из
нешто каснијег периода, недовољно опремљене и бројно слабије
јединице ТО нису могле да се ефикасно супротставе нападу над-
моћних хрватских снага и повукле су се са првих линија одбране.
Становништво је напустило села, формирало збегове и крило се по
шумама, очекујући помоћ ЈНА. Од тога није, међутим, било ништа,
па су хрватске снаге заузеле и уништиле велики број српских села,
а малобројни Срби који нису на време избегли (углавном старија
лица) или су побијени на лицу места или одведени у логоре.2
Током 8. децембра, како је саопштила Информативна служба
команде Бањалучког корпуса, вођене су „огорчене борбе“ у ширем
рејону Липика; ЈНА је освојила село Горња Суботка (југозападно од
Липика). Истовремено је Штаб ТО Западне Славоније саопштио
1 Исто.
2 Трибунал, Станишић, Симатовић, доказ Д00399. Информација СДБ о развоју
догађаја у западној Славонији од 24. децембар 1991. године.
да је извршен масакр над 120 Срба у селу Слатина (код Подравске | 505
Слатине), а српски територијалци принуђени су да се повуку са
простора северозападно од Дарувара. Пуцало се из свих оружја и
око Окучана и Новске, а на Папуку су Срби и Хрвати водили фрон-
талне борбе. Добровољци Српске радикалне странке говорили су да
хрватске снаге располажу најсавременијим наоружањем, преузетим
од ЈНА, а најтеже последице имало је дејство вишецевних ракетних
бацача „Огањ“. Посебан проблем представљала је и удаљеност једи-
ница ЈНА (преко 30 километара), па је било извесно да ће српско
становништво остати одсечено и изложено „неизбежном покољу“.1
Истовремено је ратна пропаганда наставила своју битку.
Српски медији извештавали су о „новим покољима“ извршеним над
српским цивилима. Овога пута у питању је била област Подравске
Слатине где је „црна легија састављена од загребачких студената
поклала 120 Срба, махом жена и стараца“. Та информација била је
повод да српски територијалци затраже помоћ од ЈНА „у одбрани
голоруког српског народа овог подручја“.2
Команда Бањалучког корпуса демантовала је гласине о великим
губицима овог корпуса. Саопштено је да „кампања и пропаганда“ која
се води против ЈНА поприма велике размере са циљем подстицања
„самовољног напуштања јединица од стране појединих бораца“.
Речено је и да је „део бораца“ под утицајем пропаганде напустио
своје јединице, што је искоришћено да се пласирају вести о великим
губицима на страни ЈНА.3
Анонимни припадници територијалне одбране из Миоковићева
(село између Вировитице и Дарувара) изјавили су за Борбу да су
пуна три месеца били препуштени сами себи, „запостављени и
напуштени“ и од ЈНА и од Србије. Говорили су и о непровереним
алармантним вестима о масовним покољима српског народа које
су само уносиле панику међу борце: „Нисмо дозволили хрватским
оружаним формацијама да уђу у наше крајеве. На вријеме смо се

2 Политика, 9. децембар 1991, 1. – Ту вест пласирао је један српски
територијалац који је пренео „сведочење“ наводно заробљеног Жељка Лаина,
који је изјавио како је специјална чета хрватских снага масакрирала српско
становништво (Борба, 14–15. децембар 1991, 3).

506 | организирали. Тамо гдје територијалци немају контролу, ту усташе
врше злочине, прогоне, малтретирају жене, дјецу, старце, све.“1
Због тешког стања, Штаб територијалне одбране се за помоћ
обратио Јовици Станишићу. Он је 9. децембра њихов допис доставио
генералу Симовићу: „Стање на ратишту драматично. Резервисти
ЈНА напуштају положаје и повлаче се према Бијелој Стијени и
Окучанима. Команда бригаде не контролише ситуацијом. Усташе
заузеле комуникације Новска–Липик. Стање у јединицама ЈНА
хаотично. Команда покушава консолидовати редове. Без успеха.
Због дезертерства ухапшено преко 100 резервиста. Уколико се не
пружи адекватна помоћ, постоји опасност да борци и становништво
напусте подручје Западне Славоније.“2
Током 10. децембра, на мосту између Босанског и Славонског
Шамца, уз посредовање Међународног комитета Црвеног крста и
посматрачког тима Европске заједнице, извршена је размена заробље-
них припадника ЈНА (123) и хрватских снага (661). Истовремено
је пуковник Милутин Вукелић у име команде Бањалучког корпуса
саопштио да се на фронт доборовољно вратило 300 резервиста, да
је фронт стабилан и да су борци опремљени за ратовање у зимским
условима (температура је била 15 степени испод нуле). Саопштио
је и да је ЈНА напустила Липик из тактичких разлога како би се
скратио и учврстио преостали део фронта. Рекао је и да је било
покоља Срба у Подравској Слатини, да нема тачне податке о броју
жртава, али да „лично мисли“ да има и преувеличавања како би се
ослабио морал бораца.3
Српски медији наставили су, међутим, да извештавају о „бру-
талним акцијама“ хрватске војске против српских цивила. Овога
пута у питању је било спаљивање четири српска села у даруварском
крају: „Колона избеглица, дугачка чак 12 километара, покушава да се
пробије ка југу.“4 Писало се и о масакру у славонском селу Дивошу:
„Село су обишли војни полицајци, али и новинари, и наишли на тела
људи, углавном Срба, која су измасакрирана тако да то људски ум
не може да прихвати.“5
1 Исто.
3 Borba, 11. decembar 1991, 1 и 3.
4 Политика, 12. децембар 1991, 1
5 Исто, 8.
Рат није показао милост према немоћнима. Избегло српско | 507
становништво које је масовно, готово без игде ичега, долазило у
Бањалуку, било је у тешкој депресији. Очајни људи говорили су
новинарима да су и ЈНА и Територијална одбрана „грешни“ јер су их
напустили и оставили да се пушкама боре против хрватских тенкова.
Команда Бањалучког корпуса је за масовну сеобу народа оптужи-
вала српску ТО; говорено је о њиховој издаји и масовној пљачки
због чега појединци „сеју панику међу народом“. Информативна
служба корпуса саопштила је да је у последњим борбама погинуло
16 војника, док се међу избеглицама незванично говорило о чак
90 погинулих војника ЈНА и припадника територијалне одбране.1
О стању у западној Славонији Скупштина Србије је распра-
вљала 13. децембра, и овога пута на седници затвореној за јавност.
Нимало пријатне информације саопштио је генерал Симовић:
офанзива хрватских снага наставља се несмањеним интензитетом;
посебно оштре борбе воде се на правцима ка Папуку, и од Дарувара,
Вировитице, Подравске Слатине, Ораховице и Славонске Пожеге;
хрватске формације „врше притисак на становништво терором,
уништавају и пале сву имовину српског живља“; у области Пакраца
непријатељ има велике губитке, али у рејонима Липик и Миоковићево
„наше снаге су биле принуђене да се повуку на резервне, што значи
дубље положаје“; то је покренуло талас избеглица са Папука, што
врло негативно утиче на борбени морал јединица ЈНА и ТО, па је
општи однос снага врло неповољан; Бањалучки корпус дејствује од
реке Саве до Пакраца, а борци ТО Дарувара напустили су положаје
11. децембра; становништво са подручја Пакраца, Подравске и
Славонске Пожеге извршило је припреме за прелазак у Босну, а од
12. децембра у покрету је колона избеглица од око пет хиљада људи,
углавном жена, деце и стараца, чији ће се број само повећавати; сви
добровољци из Србије, укупно три бригаде, напустили су фронт; да
би се стање поправило, требало је извршити квалитетну и брзу мо-
билизацију у Србији, а неопходна је и помоћ добровољаца; у јавност
су допрле информације да је опредељење Србије да се тај простор
препусти Хрватској а народ насели у источну Славонију и Барању,
што је ослабило „обим ангажовања и степен упорности одбране
Западне Славоније и од самих мештана“. Симовић је тражио да се
1 Борба, 14–15. децембар 1991, 3.

508 | тај простор не напушта и да се помогне ЈНА како би се извршила
мобилизација: „То већ понављам четврти пут.“1
Војислав Шешељ је, као и увек када су ове теме биле на днев-
ном реду, први говорио и заступао ратну опцију: тражио је да у
западну Славонију оде Гардијска бригада (која се управо вратила
са вуковарског ратишта), можда чак и цела дивизија. Питао је до-
кле ће се толерисати „сејање дефетизма и дезертерске пропаганда
у Србији“ и докле ће поједини политички лидери да слабе ратне
напоре Србије: „Док једни гину на фронту други шире дефетизам,
агенти страних обавештајних служби, којих има и међу посланицима
Народне скупштине, то одговорно овде тврдим, напокон нека те
државне службе положе рачуне јесу ли способни да изађу на крај са
оваквима или нису. [...] Ако будемо и даље чекали скрштених руку,
ми једноставно нећемо имати чему добром да се надамо. Изгубићемо
не само најзападније српске крајине него и Србију. Слушајте, сутра
ће нам баш те издајнике, плаћенике страних обавештајних служби,
наметнути на чело Србије ако их на време не спречимо у њиховој
делатности и на време не обезбедимо западне српске крајине.“2
Слично је говорио и Милан Парошки; за генерала Кадијевића је
рекао да је „добар војник хрватских дипломата;“ Осијек и Винковци
били су српски градови и требало их је што пре ослободити, као и
Карловац који је такође био српски град и „нема логике да остане
у усташким рукама“; што пре треба формирати српску војску („да
се изнајми 50 хиљада КГБ-оваца“) и врховну команду на челу са
Милошевићем. Посланици СПС-а говорили су да не може само
Министарство одбране да преокрене ситуацију нa фронту, јер већи
део Србије избегава „да схвати“ шта се дешава и налази „милион
разлога, потпуно неоправданих да не оду и не спасу своје сународ-
нике од прогона, малтретирања и убијања“ (Драгослав Алексић).
Посланици опозиције критиковали су „хушкање на рат“ и вођење
народа у крвопролиће од стрaне оних „који нису са ових простора“ и
да посланици немају право да туђу децу шаљу на Осијек, Винковце,
Загреб, Славонију (Радомир Урошевић); Батрић Јовановић је
реплицирао да Осијек и Винковци нису хрватски градови и да су
Хрвати који говоре ијекавицом у ствари Срби; Момчило Трајковић
1 Трибунал: Милошевић, доказ 676.2. Стенографске белешке са седнице

Скупштине Србије.
2 Исто.
је рекао да би промена власти у Србији представљала пораз српског | 509
народа јер би Србија била сведена у границе Београдског пашалу-
ка, као и да „заношење голом демократијом значи пораз Србије и
српског народа“.1
На седници „Председништва“ Југославије, одржаној такође
13. децембра, генерал Аџић је говорио о тешком стању у западној
Славонији: „Карактеристично је да тамо влада извесна паника и да
доста велики број становништва напушта те крајеве. Истовремено,
са народом се повлачи и део бораца Територијалне одбране. То је
један процес који се може веома тешко зауставити. Према реферату
команданта Територијалне одбране Западне Славоније, на том прос-
тору има око шест хиљада бораца под оружјем или, боље речено, на
платном списку. Јер, као што знате, и њих смо ставили у позицију
резервног састава. Међутим, по његовој процени, ефективно се
бори око две хиљаде људи. Остали су доста пасивни и налазе се у
својим селима. Обично ’закукају’ они који дођу на ред, ови други
недовољно реагују тако да на том плану има проблема. [...] Нисам
сигуран, али постоје неке оптужбе са терена да су руководства ван
борбених дејстава, да се налазе у неким одмаралиштима, хотелима и
мотелима, да их мало има у обиласку бораца и угрожених подручја,
да су им седишта у Београду и да одатле диригују, односно управљају
борбеним дејствима. Можда би то требало утврдити.“2
У извештају СДБ Србије речено је да је егзодус Срба почео када
је 10. децембра пуковник Трбојевић наредио да се становништво
из три угрожена села повуче на сигурније подручје, а истовремено
је („без стварне потребе“) дошло и до повлачења територијалаца
са подручја Подравске Слатине и Дарувара који су на положајима
оставили и оружје: „Колоне избеглица и бораца из јединица ТО које
су се распале приликом повлачења, изазивају панику и у крајевима
који нису били непосредно угрожени (делови територије Пакраца
и Славонске Пожеге), па и становништво са ових подручја око 11.
децембра започиње убрзане припреме за прелазак у Босну. Команда
Штаба ТО није била у стању да спречи опште повлачење до којег
долази на готово свим положајима и без озбиљнијих борби са не-
пријатељем, па и на оним правцима на којима га је било могуће веома
успешно зауставити. Међу борцима и становништвом завладала је
1 Исто.

510 | потпуна деморализација и анархија. У паничном и неорганизованом
повлачењу уништене су или остављене непријатељу знатне количине
ратног материјала. Евакуисана је и болница са Бучја. Рањеници су
пребачени у Бањалуку. До 15. децембра подручје западне Славоније
је, осим Пакраца, потпуно напуштено, а око шест до седам хиљада
избеглица прешло је у Босну и Србију.“1
О стању у западној Славонији Радован Караџић је 14. децембра
разговарао са Јовицом Станишићем: „Докторе, моје информације
су у последња три дана биле да војска не контролише ситуацију, да је
територијална одбрана у расулу, да су ови у офанзиви и ја мислим да су
моје информације тачне. Мора се само војнички ратовати. Војнички
се мора реаговати. – Јебем му сунце, шта да се ту ради? – Ништа,
ево ја ћу сад да зовем Београд, да зовем све што могу да зовем, али
то ће бити егзодус брате. – Ма нека, не мора се Славонија држати.“2
Са Псуња и Папука исељено је 50 српских села, а Срби су пред
новинарима говорили да је „издаја чиста као суза“ и тражили су
одговорност. У Бањалуци су избеглице смештане у спортске хале
(„Борик“ и „Партизан“), а 15. децембра посетили су их Радован
Караџић, Никола Кољевић и Станко Цвијан, министар за везе са
Србима изван Србије у Влади Србије. Он им је предложио да се
распореде по местима у Босни која је понудио регионални штаб за
прихват избеглица у Бањалуци. Миленко Милетић, потпредседник
владе САО Западна Славонија, изјавио је да је неко унео панику међу
народ, „а не знамо ко је то учинио. Претпостављамо да су то учинили
људи са стране. Народ је оправдано кренуо у своју неизвјесност.
Након петомјесечних борби са слабим наоружањем и никаквом
техником нисмо више могли издржати. Борци су остали у овој зими
без хране, обуће и одјеће. Без помоћи више се није могло ратовати“.3
Представници западнославонске владе разговарали су и
са Бранком Костићем, Милошевићем и генералима Аџићем и
Кадијевићем: „Њихова је препорука била да сачувамо народ, да
смо на окупу, а да ће нам заузврат помоћи у свему. Тражили су да
уз народ чувамо и територију. Ми очекујемо конкретну помоћ од
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00399. Информација СДБ о развоју

2 Трибунал: Караџић, Младић, доказ П05801. Транскрипт телефонског
разговора.
војске из Србије“.1 Милетић је на једној трибини 16. децембра кате- | 511
горично тврдио и да су „емисари“ из источне Славоније пролазили
кроз села у западној Славонији и нудили мештанима куће и „остала
богатства у Барањи“. За слом је оптужио интелектуалце и „буржујску
дјецу“ који су се склонили у Београд и Бањалуку. Критиковао је и
Владу Србије – народ западне Славоније неће да буде „србијански
граничар“ на Драви и Дунаву, како је то желео Београд, већ ће, ако
мора, да брани своја огњишта.2
О стању у западној Славонији разговарало се 17. децембра на
седници „Председништва“ Југославије. Бранко Костић је тражио
да се јавно саопшти да ни „Председништво“ као Врховна команда,
ни Штаб Врховне команде нису донели одлуку да се та територија
напусти, а да су „у цјелини затајили“ локални органи власти, па је
дошло до панике међу становништвом и до повлачења и станов-
ништва и територијалне одбране са „неких територија које нијесу
биле непосредно угрожене“.3
Генерал Кадијевић је саопштио да је „неко из Владе Србије“
разговарао са избеглицама у Бањалуци и рекао им да их није Србија
издала а да народ има право: „Другим рјечима, то значи да их је
војска издала. То, наравно, нећемо причати средствима јавног
информисања, али би требало да се зна да је на том ратишту било
великих проблема да се јединице доведу; да су, између осталог, три
србијанске бригаде, значи, из Србије, напустиле то ратиште. Сада
тамо нема ни један резервиста из Србије. Начин на који је он то
презентирао испада – народ је у праву, Србија га није издала, а они
су оптужили и Србију и Армију, значи – Армија је издала. Армија
је њима и дала средства, она није дизала устанак који су они хтјели.
Ти борци, којих тамо има шест хиљада, које плаћамо и снабдјевамо,
имамо списак оружја и шта су тражили, напустили су своје крајеве
а да се нису поштено ни побили.“4
Кадијевић је на крају рекао да није било ни одговарајуће војске
ни политичког опредељења да се „разбије војна сила Хрватске“,
али да за то још није касно. Јовић је, међутим, био против тога да у
закључак са ове седнице уђе реченица да ће „Председништво СФРЈ
1 Исто.
2 Исто.
4 Исто. – Кадијевић је мислио на Станка Цвијана.

512 | у складу са својим надлежностима и одговорностима“ предузети
енергичне мере да се свим средствима заштити српски народ на
овим подручјима: „Ми то, реално, не можемо, и то не можемо рећи“.1
Међусобне оптужбе између Бањалучког корпуса и владе САО
Западна Славонија постајале су све мучније. Команда Бањалучког
корпуса саопштила је да је евакуисана велика планинска болница
на Бучју, јер је остала без заштите после повлачења штаба ТО на
Звечеву и повлачења српских територијалаца са Папука. На другој
страни, званичници Западне Славоније за то су оптужили ЈНА: срп-
ски територијалци нису добили одговарајућу помоћ, а уследило је и
деструктивно деловање „одређених снага и странака“, па је егзодус
био неминован: „Народ и борци овог краја су се осјећали све више
усамљеним и превареним, јер подршка није стизала, посебно од
ЈНА, а такав осјећај појачавали су разни емисари провлачећи међу
народом приче о обећаним земљама. Посебно разочаравајуће је
дјеловала издајничка политика припадника СПО који су позивали
на дефетизам и дезертерство и који су праведну борбу српског
народа третирали по истом рецепту како то чини фашистичка
усташка власт.“2
Команда Бањалучког корпуса обавестила је 19. децембра
Генералштаб Оружаних снага да су из правца Новске „усташе
отвориле ватру из свих артиљеријских оруђа по положајима 16.
пмтбр [партизанска моторизована бригада]. Продужен је усташки
напад из села Кричке и Ливађани, али без успеха, уз 5–10 погинулих.
Непријатељ је имао веће губитке, остао је без муниције и крајњим
напором држи садашњу позицију. У даљим дејствима усташе ће
вероватно продужити са нападима и убацивањем диверзантских
група са основним циљем поступног заузимања објеката и села и
сужавања одбрамбене основице снага 5. корпуса. Јединице 5. кор-
пуса налазе се на досадашњим положајима сем ОдТО и ОпШТО
Окучани и Шешељевих четника који су напустили положаје у рејону
Шаговина Машићка. Усташе су дејствовале артиљеријом од 07.30
до 08.10 часова из рејона села Ковачевац по 2. оклопној бригади у
селу Медари, а од 09.15 до 09.50 и 12.25 до 12.30 по рејону Стара и
Босанска Градишка. После снажне артиљеријске припреме усташе

су извеле напад пешадијом и тенковим главним снагама. [...] Услед | 513
слабог отпора припадника одреда ТО Окучани, усташе су заузеле
село Машићка Шаговина. Око 17.40 часова усташки напад је заус-
тављен. Губици: три лакше рањена“.1
На крају је доста оптимистично, али и прилично нереално
закључено да је дошло до „стабилизације морала“ код припадника
територијалне одбране и да то улива поверење борцима: „Јучерашњи
губици усташа на ширем подручју Пакраца и Дарувара мотивационо
делују на повратак дела бораца и становништва Западне Славоније.
Највећи број избеглица у Бања Луци изражава спремност да се
наредних дана врате у своје домове, а борци на положаје. Војни
обвезници захтевају да се после четири месеца отпусте из ЈНА и да
се за ово подручје регулише као и за остале делове земље“.2
Хрватске снаге покренуле су 23. децембра нови напад како би
од залеђа Босне одсекле преостали део територије западне Славоније
који је био под српском контролом: „У хаотичној ситуацији дошло
је до пометње и међу добровољцима (око 200–300 бораца) који су
на ово подручје стигли у организацији Српске радикалне странке.
Ова група се под командом Радована Новачића до тада храбро и
дисциплиновано борила. Међутим, са првим знацима расула један
део ове групе насилно одузима два аутобуса и један камион и са
оружјем напушта угрожено подручје са којег због болести одлази и
Новачић, а као заменик остаје извесни Бата. Преостали добровољци
повлаче се иза становништва и бораца ТО, уништавајући притом све
што су могли. Ова група у селима Воћин, Хум, Балинци и Ћералије
врши и масакр цивилног становништва хрватске националности.
Том приликом заклано је око 100 лица (ово је приближна цифра, а
до сада је сигурно утврђено да је сахрањено 37 лица) и запаљен већи
број кућа. Након овог масакра, поменута група долази на Звечево,
где такође пали већи број кућа. По доласку на Бучје и разговора
са пуковником Трбојевићем, група одлази у Окучане где и остаје.
У време доласка групе добровољаца у Воћин и започињања масакра, у
селу се краће време налазио и пуковник Трбојевић. Подаци о тачном
броју убијених цивила Хрвата, као и о конкретним извршиоцима,
још увек нису утврђени, али би о томе ближе податке могли дати

2 Исто.

514 | пуковник Трбојевић и Миле Црнобрња који је у време извршења
покоља био командир Станице милиције у Воћину.“1
Аутор овог извештаја узроке распада система одбране видео
је у следећим разлозима: нестручно и неадекватно командовање
(„пуковник Трбојевић није у потпуности овладао ситуацијом“);
већина општинских штабова ТО веома мало је радила на правом
организовању одбране, а на њиховом челу били су војнички неспо-
собни појединци; руководство САО Западне Славоније није успело
да нормализује живот на слободној територији („осим недостатка
животних намирница и прекида у снабдевању електричном енер-
гијом, посебно је погубна била информативна блокада; у ситуацији
када су све ПТТ везе покидане и када нема никаквог организованог
допремања штампе, борци и становништво су остали готово потпуно
неинформисани, па су лажи и дезинформације постали свакодне-
вица“); постојање различитих струја у политичком руководству, од
који су појединци отворено сумњали у оправданост оружане борбе,
негативно је утицало на морал бораца и народа; пљачка и криминал
„узели су великог маха“ на читавој територији западне Славоније, а
„криминогено понашање узело је маха“ и код руководства, посебно
у вези са поделом помоћи која им је стизала из разних крајева („при-
ватницима је продавана нафта која је добијана за ратна дејства“);
на „колебљиво и дефетистичко понашање“ становништва утицало
је и насељавање једног броја избеглица у Барању и гласине да ће се
целокупно становништво населити у источној Славонији; од почетка
хрватске офанзиве, Бањалучки корпус „изненађујуће се незаинтере-
совано понашао; и поред бројних захтева и молби за помоћ у људству
и техници, те са тим у вези и бројних обећања која су давали високи
војни представници, ЈНА није озбиљније реаговала; изостала су и
преко потребна шира дејства авијације, само су повремено издавали
саопштења како ће помоћ бити пружена, да би се након општег по-
влачења становништва бораца почело са сваљивањем одговорности
на друге. Значајније ангажовање ЈА практично почиње тек од 20.
децембра, али је оно очигледно умногоме закаснило и питање је да
ли ће уопште и зауставити замах хрватске офанзиве“.2
1 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00399. Информација СДБ о развоју

2 Исто.
Крајем децембра са својих положаја, према Босанској Градишки, | 515
повукао се и Штаб ТО Пакраца. То је био крај постојећег састава
Територијалне одбране САО Западна Славонија.1
Команда Бањалучког корпуса оценила је 12. фебруара 1992. да
је стање на територији општине Окучани стабилизовано и да постоје
„реалне претпоставке“ за успешно конституисање и функционисање
органа цивилне власти. Што се тиче Пакраца, ситуација је била далеко
сложенија јер је слободно само 20% територије општине: „Слободну
територију чине најнеразвијенија села ове општине, смештена уг-
лавном на југозападним падинама Псуња. Органи цивилне власти се
тек конституишу. Међутим, због неимања одговарајуће материјалне
основе веома тешко се реализују и најелементарније делатности.“2
У једном извештају из 1993, команда 1. крајишког корпуса (на-
следник Бањалучког корпуса), оценила је да су борбама у западној
Славонији на морал бораца утицали следећи елементи: недефинисани
ратни циљеви, издаја у савезној власти, конфузија и контрадиктор-
не одлуке највишег војног врха, неповерење народа у ЈНА после
догађаја у Словенији и Хрватској и „неизвршена диференцијација
кадрова активних војних лица по националној линији“. Речено је и
да није постојала сарадња са другим снагама из некадашње 5. војне
области и снагама Територијалне одбране Западне Славоније, што
је довело до масовног напуштања територије и панике у српском
народу. Због тога је и донесена одлука да се одустане од офанзивних
дејстава, сузи фронт и стабилизује линија одбране која је задржана
све до јуна 1992. и доласка снага Уједињених нација. Бањалучки
корпус је током извођења борбених дејстава у Западној Славонији
имао 378 мртвих и 2.874 рањена војника.3

1991“, 193. – У јануару 1992. команда Бањалучког корпуса израдила је Информацију
о нарушавању борбеног морала које и довело до напуштања положаја у Западној
Славонији. У овом документу је речено да су због „деструктивног дјеловања“ и
„криминалног понашања“ поднесене пријаве Војном суду против више активних и
резервних официра из корпуса, као и припадника Територијалне одбране – укупно
њих 16: „Са информацијом одмах упознати целокупан састав јединица. Посебно
водити рачуна да са истом буду упознати борци на положају“ (Трибунал: Хаџић,
доказ П02638. Наређење пуковника Милутина Вукелића од 19. јануара 1991).
3 Трибунал: Станишић, Симатовић, доказ Д00729. „Анализа активности по
елементима борбене готовости у 1992. години“.

516 | Према српским изворима, у периоду до 29. марта 1992. по-
бијено је 300 српских цивила. Већина ликвидираних потицала је
из западнославонских насеља са подручја Пакраца и Дарувара,
али и са територија општина Гарешница, Кутина и Бјеловар. Ова
насеља налазила су се ван зона борбених дејстава.1 Према подацима
Обласног већа Западне Славоније из августа 1992, хрватске власти
су у периоду од јула 1991. до средине наредне године етнички
потпуно очистиле 193 насеља (10 градских и 183 сеоска) у којима
је уништена већина кућа и имовине, а уништено је или оштећено
27 православних храмова. Ово подручје, као и делове општине
Новска, Ораховица и Вировитица под притиском хрватских власти
напустило је 52.320 Срба.2
•••
Крај рата у Хрватској био је и сигнал за повлачење генерала
Кадијевића. На неформалном састанку чланова „Председништва“
Југославије у кабинету Бранка Костића одржаном 31. децембра
(„да попијемо по једну и да се поздравимо пред нову годину“),
Кадијевић је изненада најавио своју оставку: „Наједном, Вељко нам
каже да је одлучио да поднесе оставку. Из здравствених разлога.
Каже да сматрамо да је то његова коначна одлука и да ће нам иза
нове године то и писмено потврдити. Нисмо се много узбуђивали
због тога. Нико није инсистирао на томе да још размисли. Питали
смо га о здрављу, а он нам је одговорио да ’има разних ствари’ чије
се лечење не може даље одлагати. Лично сам у недоумици да ли да
верујем у здравствене разлоге, иако није искључено да и њих има.
Верујем да има и других разлога које не жели да помиње.“3
Рат у Хрватској окончан је 2. јануара 1992. када је у Сарајеву
потписан споразум о потпуном прекиду непријатељстава. У име
Хрватске потписао га је министар одбране Гојко Шушак, а у име
1 Документационо-информациони центар „Веритас“, билтен бр. 157 (новембар

2010), 5.
2 S. Štrbac, „Zločini nad Srbima“, 4. – Службена Хрватска, уобичајено, никада
није признала своју одговорност за егзодуз српског народа са овог простора.
Славно Дегориција је писао да је запaдна Славонија намерно исељена из два
разлога: требало је показати свету да се над Србима спроводи геноцид и населити
полупразну Барању и источну Славонију „с којом се, очито, дебело рачунало од
почетка рата“ (Slavko Degoricija, Nije bilo uzalud, Nova stvarnost, Zagreb, 2009, 161).
ЈНА генерал Андрија Рашета. Споразум је требало да ступи на | 517
снагу дан касније, у 18 сати.1 Он је био резултат напора мисије
Уједињених нација у Југославији, а о њеном раду детаљно ће бити
писао у наредном тому.
МИГ 21 Југословенског ратног ваздухопловства, 7. јануара,
изнад села Нови Мароф код Вараждина, нешто после 14 сати,
оборио је један од два хеликоптера Посматрачке мисије Европске
заједнице. Погинула су три члана посаде из Италије и два путника:
потпуковник Енцо Вентурини (Enzo Venturini), италијански пилот,
заповедник лета; наредник Марко Мата (Marco Matta), копилот,
Италијан; наредник Фјоренцо Рамачи (Fiorenzo Ramacci), механичар,
Италијан; заставник Силвано Натале, путник, Италијан, и поручник
бојног брода Жан Лу Ешен (Jean-Loup Eychenne), путник, Француз.2
Борбеним авионом управљао је мајор Емир Шишић (1963),
припадник 117. ловачког пука стационираног на аеродрому Жељава
код Бихаћа. „Председништво“ Југославије је истога дана наредило
хитну истрагу и одмах сменило генерал-пуковника Звонимира
Јурјевића, команданта Ратног ваздухопловства.3
Генерал Кадијевић је 8. јануара 1992. јавности саопштио како
је поднео формалну оставку на своју функцију „из здравствених
разлога“.4 „Председништво“ СФРЈ je истога дана, „уважавајући на-
1 Политика, 3. јануар 1992, 2.

2 Детаљан извештај Истражног одбора Европске заједнице у вези обарања
хеликоптера Посматрачке мисије доступан на: Трибунал: Мартић, доказ 00981Б.
3 Политика, 8. јануар 1992, 1. – Мирослав Лазански је писао да су пилоти
хеликоптера знали за одлуку да им није одобрен лет на маршрути Капошвар–
Загреб, „а зашто је нису поштовали – остаће њихова тајна“ (Политика, 9. јануар
1992, 3). Шишић је у Хрватској у одсуству осуђен на 20 година затвора, а након
што је 9. маја 2001. ухапшен у Мађарској и изручен Италији, судило му се у Риму.
Прво је осуђен на 15, а касније на 12 година затвора. Почетком 2006. пребачен је у
затвор у Сремској Митровици. Окружни суд у Новом Саду пустио је 9. маја 2008.
Шишића на условну слободу. По изласку из затвора изјавио је да су у забрањеној
зони летела три хеликоптера, да је он погодио хеликоптер хрватске полиције, за
кога је сумњао да превози оружје, а да је хеликоптер европских посматрача пао од
последица експлозије („Шишић: Жалим због погинулих у хеликоптеру“, http://
www.politika.rs/scc/clanak/42001/, 15. мај 2008).
4 Политика, 9. јануар 1992, 1. – Бранко Мамула пише да Кадијевић није био
„генерал одлуке“ већ „генерал извршења“, као и да није веровао да ЈНА може да
изврши своју улогу: „Одбачен од армијских старјешина, исмијан и омаловажен у
Предсједништву и међу републичким вођама, генерал Kадијeвић више није имао
никаквих увјета да командује Армијом“ (Slučaj Jugoslavija, 247). После политичких

518 | ведене разлоге“, одлучило да његове послове, у функцији заменика,
преузме генерал Благоје Аџић.1 Остаје нејасно да ли је Кадијевић
саопштио да подноси оставку под утиском обарања хеликоптера и
да ли су та два догађаја у директној вези.
Борисав Јовић је 10. јануара у Титограду (Подгорици) изјавио
да „нема драме“ у армијском врху и да је генерал Кадијевић оставку
поднео искључиво из здравствених разлога, како је и најавио 31.
децембра претходне године.2 Истога дана Комисија ССНО, којом је
руководио генерал-пуковник Милан Ружиновски, саопштила је да је
до напада авиона РВ на два хеликоптера Посматрачке мисије дошло
због пропуста више органа и „стицајем низа неповољних околности
узрокованих изузетно сложеном ситуацијом у ваздушном простору
Југославије“. Потврђено је да је лет био најављен, али да су „органи
ЈРМ пропустили да о томе благовремено обавесте потчињене ко-
манде“. Због тога је дошло до грешке у идентификацији летилица,
„њихових стварних намера и дејства по њима“. Речено је и да је војни
тужилац захтевао покретање кривичне истраге против „одговорног
старешине“ у Оперативном центру команде РВ и ПВО, а покренут
је и поступак против четворице старешина из те команде.3
Пуковник Љубодраг Стојадиновић, начелник Одељења за
анализу средстава јавног информисања при ССНО, истицао је да
у објашњењу генерала Кадијевића за подношење оставке недостаје
„једна димензија актуелности“ како би биле отклоњене оптужбе да је
извршен пуч у ЈНА управо због обарања хеликоптера Посматрачке
мисије Европске заједнице: „Овако је било сасвим једноставно
предвидети реаговања, која су углавном настала на основи већ по-
знатог стереотипа о постојању две опонентске струје у ЈНА. Једна
промена у Србији и изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу,

Кадијевић је отишао у Русију. У оптужници против Милошевића Кадијевић је
означен као члан „удруженог злочиначког подухвата“. Неколико пута је у Хрватској
оптуживан за догађаје из 1991, последњи пут 2006. када је за њим расписана и
међународна потерница. Добио је руско држављанство указом тадашњег руског
председника Дмитрија Медведева од 13. августа 2008. године. Преминуо је 2.
новембра 2014. у Москви.
1 Трибунал: Записник са 179. седнице Председништва СФРЈ. – Трибунал у Хагу
је водио истрагу против генерала Аџића, али није подигао оптужницу. Само је
споменут као део „удруженог злочиначког подухвата“ у пресуди против Милана
Мартића.
3 Исто.
је наводно либерална, миротворачка и рационална, а друга тврда, | 519
догматска, ратоборна и радикално српска.“1
Генерал Аџић је 11. јануара изјавио да је армијско руководство
„опредељено за мир“ и да су нетачна тумачења да је после оставке
генерала Кадијевића победила „чврста рука“ у ЈНА: „Армија ће и
убудуће доследно и крајње одговорно извршавати све обавезе које
пред њу постави Председништво СФРЈ. Поштоваће и све међународне
обавезе које је у њено име преузео досадашњи савезни секретар за
народну одбрану. [...] У овом преломном историјском тренутку од
кога зависи будућност свих наших народа, успостављање и очување
мира наш је најважнији задатак.“2
Организација „Хелсинки воч“ доставила је 21. јануара 1992.
Милошевићу и генералу Аџићу Извештај о кршењима закона и
обичаја ратовања у сукобу у Хрватској, „укључујући погубљења ци-
вила по кратком поступку и неселективну и несразмерну употребу
силе против цивилних циљева, мучење и злостављање заточеника,
нестанке и узимање талаца, присилно расељавање и пресељавање
цивилног становништва и убиства новинара који извештавају о
рату“ од стране Владе Србије у ЈНА у Хрватској, и тражила „да се
казне они који су одговорни за њих“.3
У извештају је речено да су Влада Србије и ЈНА одговорни због
подржавања две групе побуњеника: локалних припадника српских
нерегуларних јединица организованих у Хрватској и оних који се
организују у Србији и шаљу у Хрватску. Српске власти су оптужене
да су подржале формирање најмање три паравојне групе у Србији:
„Изгледа да су најбруталније од ових група она коју предводи Војислав
Шешељ, вођа Српске радикалне странке, Српски четнички покрет.
Другом паравојном групом командује Жељко Ражнатовић (звани
Аркан), а трећу групу предводи Мирко Јовић.“4
У извештају је наглашено и да су снаге „српских побуњеника“
одговорне за вансудска погубљења најмање 200 цивила и разору-
жаних војника у најмање 14 одвојених случајева у току пет месеци.
У неколико случајева жртве су мучене пре погубљења, неке су ухваћене
јер нису могле да побегну због поодмакле животне доби и физичке
1 „Одлазак Кадијевића“, Политика, 12. јануар 1992, 11.

3 Трибунал: Мартић, Д00992.
4 Исто.

520 | немоћи: „Поштовани председниче Милошевићу и генерале Аџићу.
Ово дугачко писмо садржи само део информација о кршењима
људских права која је прикупио Хелсиншки одбор. Захтевамо од вас
да хитно окончате ова кршења. Захтевамо од ЈНА и српских снага
у Хрватској: да одговоре на извештаје о погубљењима по кратком
поступку и мучењу цивила које врше српске војне или паравојне
групе, да приведу правди и казне све оне који су криви за такве зло-
чине; да се суздрже од неселективне употребе силе која је довела до
смрти и рањавања хиљада цивила; да одмах и безусловно ослободе
све цивиле које држе као таоце; да објаве где се налазе нестале особе
које су отеле српске снаге; да обуставе пљачку, крађу и присилно
одузимање имовине; да се уздрже од присилног расељавања лица из
разлога који нису повезани с ратом; да се уздрже од мобилизације
припадника антиратног покрета и политичке опозиције у Србији.“1
У име Милошевића одговор је 12. фебруара 1992. доставио Горан
Милиновић, шеф његовог кабинета: „Места у којима су почињени
поменути злочини не налазе се у оквиру територије Републике
Србије, те стога ова република није надлежна, нити на било који
начин укључена у таква дела. Сходно томе, Република Србија не може
бити одговорна за то. Председник Републике Србије је затражио од
надлежних државних органа да испитају кршења наведена у вашем
писму и, уколико је било који грађанин Републике Србије учествовао
у тим злочинима, биће изведен пред лице правде.“2
•••
Војно тужилаштво у Сплиту подигло је 14. јула 1992. оптуж-
ницу против Јована Рашковића због угрожавања „територијалне
укупности“ Републике Хрватске. У свом одговору преко недељника
НИН, он је сумирао историјски однос Хрвата према Србима: „Од
како су Срби дошли у западне крајеве Балкана и населили празне
просторе сусједног хрватског пука, бранећи свој опстанак од прије-
тећих османлијских притисака, тиња и повремено се разгоријева
српско-хрватски спор. У разноликим хисторијским раздобљима,
неспоразум о српском идентитету, колективним и националним
правима, њише се до покушаја политичког споразума до вјерске
и шовинистичке мржње, до геноцидног уништења. Преломни и
1 Исто.
2 Трибунал: Хаџић, доказ 02643.Б.
најкобнији догађај за однос два у етничком смислу слична народа, | 521
збио се трагичне и несретне 1941, када је, под притиском Хитлерове
Њемачке и Мусолинијеве Италије, заснована и основана хрватска
држава. Уведен је државни терор неслућених, чудовишних размје-
ра. Независна Држава Хрватска одлучно је проводила геноцидно
уништавања Срба, ’пасјег накота за сјекиру рођеног’. Колико срп-
ски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини боли и национално
разбољева сам чин масовног и колективног, монструозног убијања,
још му теже пада чињеница да се хрватска јавност, посебно интели-
генција и литература нису одредили према бестијалној духовности
геноцида. Хрватска хисториографија умањује и скоро сасвим негира
ову своју и туђу несрећу која је у смрт довела скоро милион Срба,
Јевреја и Цигана. На ту се бестијалну духовност убијања надовезује
експлицитно и у отвореним изјавама скоро цјелокупно врховништво
нове хрватске државе.“1
Рашковић је затим писао како и је његов отац Душан, адвокат
и јавни бележник у Книну, уцењен од усташа 1941, уништена му
је имовина а он се склонио под италијанску заштиту. Потом је пи-
сао и о сопственом протеривању из Хрватске: „Био сам извргнут
невиђеном поступку у рано љето 1990. године. У Шибенику, гдје
сам радио као дугогодишњи шеф психијатријског одјела и дирек-
тор познате болнице у граду, у коме сам провео 30-ак година као
љекар који је, како су ме увјеравали, својим стручним и људским
поступцима задужио голему већину породица. [...] Написана је
петиција мржње и прогона, пријетње и безобзирност. Тражио се
мој изгон из града и Хрватске. Хрватска демократска заједница,
уз бучну и пријетећу пропаганду организирала је потписивање на
централном шибенском тргу, испод хрватске тробојнице са ша-
ховницом, уз звуке борбених маршева, на столовима прекривеним
покривачима исцртаним баналном националном орнаментиком,
потписиване су срамне књиге зла. Сакупљено је, како су свечано
објавили, више од 30 хиљада потписа у граду са још толико ста-
новника. Догодио се резидуални и регресивни остракизам који је
касније европска и свјетска цивилизација ријетко и спомињала. Мој
стан у Шибенику је опустошен, бесомучно опљачкан. Моја кућа
за одмор, коју је предсједник Туђман у једном од својих говора
назвао ’Рашковићевом вилом у којој је писан Меморандум САНУ’,
1 „У име оца и сина“, НИН, 31. јул 1992, 20.

522 | разрушена је експлозивом и спаљена. У луксузни стан, испуњен
бираним намјештајем и умјетничким сликама и вриједнотама који
припада мојој жени, у најљепшем предјелу Загреба, уселио се ’без
призива’ један припадник хрватске полиције. [...] Мој отац и ја смо
се нашли у истој ситуацији у размаку од 50 година. Једино што је
у мом случају умјесто Италије, иако се и то могло догодити, моје
уточиште била Србија. [...] Нема ништа необично у томе што се
догађало с мојим оцем и са мном у хрватским државама. Поновила
се иста судбина зато што су националном државном идеологијом
владали исти принципи, исте идеје агресивне параноидности
чија је основа била манија прогањања других, а ови други су били
Срби, несретан народ у Хрватској коме смо припадали мој отац и
ја. Хрватска национална политичка мисао није се мењала задњих
150 година, од када је стари кроатистички политичар Старчевић,
кога су називали и називају га ’оцем домовине’, успоставио мисао
да су Срби у Хрватској, а и Срби опћенито, реметилачки фактор
успостављања хрватског националног бића и хрватске државе, па
до данас. Од Старчевића до Туђмана та се мисао није мијењала.
У различитим временима и у разнородним околностима испољавала
се ова расна и шовинистичка мисао у многоструким агресивним
акцијама против српског народа у Хрватској. Антисрпска дјелатност
се кретала од асимилације до комплетног физичког поништавања
биолошке, живе масе српског становништва. У том масовном злочину
било је више страсти него промишљености, више монструозности
него прецизности.“1
Јован Рашковић је преминуо 28. јула у Београду, у дану када је
његов текст припремљен за објављивање у НИН-у. Коначно решење
српског питања у Хрватској уследило је после тачно три године.
Крај другог тома
1 Исто, 21–22.
Регистар личних имена
Аврамовић Живота 24, 33, 37, 72, Бадањак Никола 239

251, 259 Бајић Адем 368, 385
Аготић Имре 219 Бајић Ненад 436
Адамић Стјепан 219 Бајић Љубомир 216
Ајановић Ирфан, 119, 120, 141, 142 Бајкић Никола 149
Аксентијевић Милан 154, 254 Бајрамовић Миро 169
Алексић Драгослав 508 Бајрамовић Сејдо 30, 115, 204
Амиџић Зоран 222 Бајчета Момир 302
Анђелковић Оливера 243 Баклајић Предраг 490–495
Аполонио Александар 346 Бакочевић Александар 106, 125,
Аполонио Виргилио 346 173, 190, 211, 253
Аполонио Шуковић Марица 346 Балаћ Милован 455
Аралица Иван 315 Банић Зорана 265
Аранђеловић Драгољуб, 229, 232, Бањанин Владимир 259
234, 235, 243, 408 Барберић Радован 199
Атанасијевић Иван 441 Барић Никица 79
Аџић Благоје 7, 11, 17, 23, 32–34, Баровић Никола 486
37, 40, 62, 108, 110, 135, 143, Барјактаревић Слободан 229
157–159, 165, 179, 196, 197, Баторовић Мато 229, 230, 236, 238
207, 212, 221, 223, 246, 257, Баџа Душан 200
284, 297, 308, 319, 359, 360, Башић Зоран 413
457, 464, 509, 518–520 Бебић Лука 109, 171
Бегоња Иван 154
Бабић Божидар 290, 293 Бејкер Џејмс 42, 62
Бабић Милан 80, 100–102, 117, Бекић Андреа 21, 42
121, 125, 128, 137, 139, 145, Бекић Миле 407
158, 222, 223, 264, 468 Бел Мартин 395
Бабић Миле 239, 454, 455, 459– Белић Душан 321
461, 465, 468 Белић Милан 409–411
Бавчар Игор 12, 33 Бендер Иван 298

524 | Берглин Линда 429 Ботић Зденко 346
Бериша Изет 393 Бошковић Радојко 343
Бешић Мухарем 373, 455 Брајевић Нино 439
Бјелајац Зоран 179 Бракус Недјељко 494
Бјелановић Шпиро 265 Братић Младен 77, 254, 358, 364,
Бибић Милан 373 367, 368, 370, 372, 383, 384,
Биорчевић Андрија 384, 392, 399, 447
400, 417, 447, 458, 459 Бркић Боривој 178
Бјелетић Добросав 394 Брлетић Мате 233, 234
Богдановић Недељко 494 Бровет Станислав 43, 48, 49, 61,
Богдановић Радмило 102, 465, 474 83, 119, 127, 135, 140, 143,
Богић, Драган 241 144, 171, 174–177, 203, 207,
Богићевић Богић 17, 30, 39, 53, 218, 237, 244, 253–255, 283,
58–60, 103, 114, 119, 120, 301, 315, 316, 318, 324, 356,
129, 135, 141, 142, 153, 165, 360, 499
204–207 Броз Јосип Тито 65, 67, 75, 148,
Богуновић Борислав 81, 373, 391, 180, 219, 246, 292, 405
414, 426 Броћета Мирко, 68, 69, 102, 103
Богуновић Милан 227, 228 Брујић Раде 493
Божић Златко 239 Брук Ван Ден Ханс 21, 30, 39,
Божић Радомир 496, 497 42–47, 49, 103, 115, 116, 157,
Божовић Ђорђе 169, 170 238, 374
Божовић Радоман 193, 472, 473 Будисављевић Чедо 227, 228
Бојат Бајо 364, 371 Будиша Дражен 109
Бојић Милутин 145 Букић Едо 149
Бојић Ранко 287 Булајић Вељко 315
Бољанић Никола 96 Булат Чедомир 259, 260, 263, 280
Бољевић Душан 407 Булатовић Војислав 287
Бољевић Јагода 407 Булатовић Миодраг 50
Бољковац Јосип 26, 71, 72, 177 Булатовић Момир 9, 36, 38, 86,
Бондиоли Марио 275 125, 172, 196, 221, 278–283,
Борисављевић Срећко 388 286, 289, 296, 297, 303, 349,
Борић Грујица 91, 94, 96, 99, 100 350
Борић Илија 169 Булатовић Павле 286, 289
Борић Милан 160 Булатовић Томислав 287
Боровић Боривоје 371 Бумба Славко 308
Босанац Весна 380, 389, 390, 420– Бумбаширевић Живојин 41
424, 426, 428, 429, 431 Бучар Франце 12, 43, 49
Боснић Миле 486, 487 Буш Џорџ 206
Вајагић Богдан 92, 94 Вујовић Видак 157, 215, 320, 394, | 525
Вакић Бранислав 388 399, 405
Валентик Јан 161 Вујин Милан 442
Варенин Иван 278 Вујић Богдан 439
Васиљевић Александар 25–27, 33, Вујовић Мирољуб 371, 436–438,
108, 117, 118, 160, 162, 239, 441
241, 242, 356, 359, 361, 397, Вукановић Ненад 147
398, 424–426, 428, 435, 436, Вукашиновић Љубиша 435
445, 457, 458, 459, 461, 468 Вуковић Вељко 497
Васиљковић Драган 89–99, 101, Вуковић Владимир 171–174, 185,
102, 145, 465–469, 490 211, 225, 247, 264, 271–274 ,
Васић Миљко 198 483, 487
Везмаровић Драган 440 Вуковић Никола 241
Веизовић Добросав 429 Вукчевић Ристо 125
Вејнандс Хенри 157, 356 Вукшић Драган 10, 11, 24, 181
Векић Иван 72, 109, 133 Вулетић Александар, 179
Вељовић Милорад 371 Вучелић Милорад 40
Вентурини Енцо 517 Вученић Мирко 245
Видић Марин 393, 398, 429 Вученовић Алекса 497
Видовић Ивица 315 Вучићевић Љубиша 270
Вилер Марк 415, 418 Вучковић Никола 455
Витешкић Енес 483 Вучуревић Божидар 288, 292, 293,
Вицковић Стана 265 298, 308, 319
Вицо Жељко 288
Вицо Ратомир 107 Гавриловић Велимир 482
Вичић Обрад 280 Гавриловић Момир 364, 365
Вјештица Душан 169 Гагро Божидар 205
Влаловић Саво 383 Гајић Глишић Добрила 450, 451,
Влаховић Вељко 298 463, 473
Војиновић Милорад 402, 403, 445 Гали Бутрос 433
Војновић Мирко 437 Гверо Милан 338
Војновић Милан 441 Гвозденов Коста 241
Воларевић Александар 373 Геншер Ханс Дитрих 20, 21, 32, 35,
Враголов Божо 346 36, 39, 104, 124
Врцалин Раде 488 Гиди Виторио 326
Вуга Петар 443 Гиман Алија 378
Вујаклија Раде 179, 215 Главан Анте 483
Вујановић Богдан 169 Главаш Бранимир 71, 72, 460, 482
Вујановић Станко 371, 436–438, 441 Главиновић Бранко 154

526 | Глигоријевић Слободан 17, 140, 255 Дегориција Славко 516
Глигоревић Миленко 427, 454 Дедејић Мираш 299
Глигоров Киро 115, 204, 208, 477 Делимустафић Алија 154, 159, 175
Гогић Милан 384 Делић Мићo 8, 408
Гојковић Милош 442 Делор Жак 103, 104
Гојовић Радомир 250, 251, 442 Дел Понте Карла 352
Голуб Тихомир 383 Дечак Ђуро 482
Голубовић Ненад 302 Дима Ролан 20
Горбачов Михаил 42, 215, 216 Димитријевић Александар 435
Гориншек Карло 482 Димитријевић Бојан 18, 19, 34
Гранић Мате 426 Добричић Владимир 270
Граовац Душан 264 Доброкес Боривоје 161–163
Граховац Петар 230–236, 238 Дозет Ђорђе 250
Грачанин Петар 17, 31, 43, 83, 120, Дојл Ком 339
135, 140, 142, 154, 160, 500 Докман Здравко 199
Грба Милка 260 Докмановић Славко 233
Грба Смиља 260 Домазет Недјељко 264
Грегурић Фрањо 105, 109, 130, 144, Домазетовић Љубомир 269
215, 216, 256, 258, 315, 373, Домљан Жарко 119
392, 462 Дондур Зоран 270
Гредељевић Радован 199 Допуђ Јово 200
Груичић Богдан 228 Драгаш Милован 302
Гудељ Антун 70, 71 Драговић Велимир 309
Гугић Анте 483 Драговић Предраг 437, 441
Гуштин Дaмјан 9 Драгојловић Ранислав 147
Дражић Бошко 265, 485
Дабић Милорад 200 Драча Светозар 484, 485
Давидов Динко 294 Драшковић Вук 40, 107, 118, 148,
Давидовић Владимир 184, 250, 251 195, 244, 402
Давидовић Милорад 160 Драшковић Даница 148
Дакић Славко 34 Дрновшек Јанез 12, 13, 17, 25, 26,
Дамјановић Радомир 302, 303, 325, 31, 36, 43–49, 52, 59, 60, 61, 86,
332, 343, 348 89, 114, 115, 126, 127, 135, 141,
Дамњановић Душко 396 142, 165, 189, 203, 207
Даниловић Раде 412 Дубељ Мара 327
Данковић Предраг 139
Дачковић Драган 408 Ђанковић Мирослав 441
Дебељак Марјан 394, 395, 415 Ђинђић Зоран 192–194
Деветак Љубан 240, 241, 243 Ђодан Шиме 88
Ђокић Ратко 242 Зеленовић Драгутин 36, 81, 106, | 527
Ђокић Славољуб 240, 281, 474 107, 295, 472, 473
Ђоковић Милинко 452 Зец Милан 288, 292, 298, 300, 305,
Ђорђевић Зоран 199 310, 314, 320, 334, 336, 340,
Ђорђевић Милосав 40 341, 352
Ђорђевић Слободан 260 Зимерман Ворен 47, 52, 66, 67, 218
Ђујић Илија 222, 223 Зјајо Мурис 360, 380, 385, 435
Ђујић Момчило 222 Змијањац Ђуро 451
Грубор Ђука 262 Зобунџија Горан, 69
Ђукановић Мило 39, 283, 289, 291, Зулфикарпашић Адил 172
297, 350 Зулфрин Алфрим 288
Ђукић Борислав 221, 264
Ђукић Драгољуб 373, 378, 379, 385, Иванковић Младен 421, 422
456 Иванковић Никола 483
Ђунић Здравко 78 Ивановић Боро 363
Ђурић Иван 294 Ивановић Живојин 91, 92, 94
Ђуровић Велимир 297 Ивановић Милош 97
Ђуровић Крсто 254, 286, 288, 292, Иванчевић Драган 428
296, 297, 322, 350, 351 Ивезић Марко 422
Изетбеговић Алија 25, 26, 125, 126,
Еремија, Милан, 231, 239, 379 159, 172, 175, 204–207, 209,
Еремија, Радомир, 281, 284 282, 477
Ерцеговић Никола 352 Илић Милан 433
Ешен Лу Жан 517 Илић Сретен 222
Исаковић Антоније 50
Жанетић Томо 346 Исаковић Дојчило 353
Жанић Матео 419
Жарковић Михаило 329 Јазић Живојин 58
Жепинић Витомир, 154 Јазов Дмитриј 42, 175
Живановић Боривоје 161, 172 Јаковљевић Јова 199
Живановић Ненад 267 Јанишић Мирослав 309
Живановић Предраг 267 Јанковић Сретко 438
Живић Дражен 419 Јанша Јанез 7, 12–14, 19, 25, 26, 33,
Живковић Драгослав 390 42–45, 51, 60, 63, 67
Живојиновић Мирјана 294 Јаћимовић Вукола 294
Јелић Љубодраг 241
Здравковски Трпко 220 Јељцин Борис 217
Зекавица Крсто 378 Јеремић Софроније 301, 306, 307,
Зекан Бранимир 83, 170 327, 333

528 | Јесенски Геза 238 162–166, 174–181, 185, 186,
Јешић Бранка 107 188, 196, 202–208, 210–214,
Јешић Зоран 19 216, 218, 219, 221, 231, 240,
Јовановић Батрић 508 245, 246, 283, 284, 297, 325,
Јовановић Благоје 396 328, 331, 337, 338, 354, 356,
Јовановић Владимир 348 359–363, 372, 374, 399, 418,
Јовановић Владислав 107, 329 425, 459, 469–471, 473, 508,
Јовановић Драгиша 198 510, 511, 516–519
Јовановић Зоран 449, 450 Кавалић Бранислав 360, 386
Јовановић Милић 455, 460 Калаба Нада 441
Јовановић Мирко 380 Камбовски Владо 83, 119, 140, 142
Јовановић Саво 343 Кандић Миле 279–281, 288, 351–
Јовић Борисав 12, 16, 17, 27–30, 40– 352
50, 52, 56, 57, 60, 65, 84, 106, Канингам Хју 235
115, 117, 124, 131–133, 141, Караклајић Радош 50
142, 163, 164, 179, 185, 186, Караула Жељко 197, 199
189, 196, 203, 204, 210–213, Караџић Радован 29, 123, 157–160,
218, 221, 246, 255, 417, 472, 172–175, 472, 510
463, 474, 479, 511, 516, 518 Кардашевић Бранислав 414
Јовић Душан 482 Касум Душан 179, 223
Јовић Мирко 241, 464 Катић Босиљка 482
Јовић Младен 414 Катић Драгиња 482
Јовић Саша 378, 396 Катић Војислав 69
Јокић Миодраг 146, 297, 300, 301, Катић Милан 482
303–305, 309, 311–316, 318, Катић Митар 482
319, 321, 323–325, 330–337, Катић Петар 482
339–343, 349–356 Катић Нено 376
Јонић Анте 178 Катић Слободан 388, 436
Јоргић Миленко 16 Кацин Јелко 12, 37
Јосиповић Анте 483 Качић Хрвоје 312
Јочић Момчило 308 Кертес Михаљ 196, 238, 252
Јурић Перица 462 Кесовија Тереза 315
Јурица Невен 470 Кикаш Антон 153, 154
Јурјевић Звонко 360, 469, 517 Килибарда Новак 345, 479
Кипр Петер 235, 420, 421
Кадијевић Вељко 8, 11, 12, 17, 18, Кићановић Драган 107
23, 26–29, 32, 33, 36, 39–42, Кљакић Слободан 79
48, 52, 54, 56–66, 74–76, Кљуић Стјепан 206
83, 108, 115, 124, 143, 159, Кнежевић Јован 376
Кнежевић Милан 69, 97 Костић Раде 96 | 529
Кнежевић Михајло 492 Кошутић Будимир 37, 107, 189, 472
Коваљев Анатолиј 215 Крајић Драган 396
Ковач Нико 288 Крајишник Момчило 125, 126
Ковач Саво 199 Краљевић Стипан 229–236, 238
Ковачевић Владимир 286, 335, 336, Крамарић Златко 71
340, 352–355 Краповић Слободан 363
Ковачевић Зоран 322 Крга Бранко 329
Ковачевић Миленко 309, 322 Кресовић Бранко 483
Ковачевић Миломир 447, 463 Кресојевић Јовица 373
Ковачевић Небојша 488 Кривокућа Предраг 392
Ковачевић Рајко 198, 488 Кристе Петар 333
Ковачевић Саво 296 Кркић Божица 327
Ковачевић Слободан 487, 488, 490 Кркић Боса 327
Ковачић Ана 200 Кркић Ивана 327
Којић Илија 112, 134, 145 Кркић Милош 327
Кокић Божо 291 Кркић Манда 327
Кокотовић Дамир 486 Кронер Кристијан 58
Колић Ђуро 327, 331 Кркљеша Стеван 179
Колшек Конрад 9–11, 15, 16, 22– Крњајић Бошко 200
25, 32, 33, 41, 64, 66 Крпина Драго 156
Кољевић Никола 159, 160, 510 Крпић Емир 379
Контић Радоје 399 Крстевски Трајче 168
Копривица Костадин 298 Крстић Ратко 302
Кораћ Станко 80 Кукањац Милутин 107
Королија Душан 179 Кулаш Вида 482
Косановић Милош 262 Кузмановић Бранислав 459
Косијер Зоран 241 Курдулија Немања 346
Косин Марко 58 Куфрин Крешимир 419
Косница Иван 164 Кучан Милан 11–15, 20–23, 26, 27,
Костић Бранко 30, 39, 43–47, 49, 31, 32, 35, 36, 38, 43, 49, 60,
52, 56, 59, 82, 86, 105, 114– 61, 65, 86, 131, 132, 135, 258
120, 128, 133, 135, 140–142, Кушнер Бернар 325, 330–332
163, 185, 196, 199, 203–206,
208, 209, 212, 221, 254, 255, Лазански Мирослав 64, 255, 517
264, 292, 299, 308, 319, 417, Лазаревић Слободан 462, 519, 520
474, 480, 510, 511, 516 Лазић Богдан 294
Костић Југослав 17, 30, 57, 85, 115, Лакић Зоран 265
140, 204, 255, 478 Лалић Зоран 276

530 | Ланг Жак 328 Максимовић Младенко 236, 421
Ланг Иво 346 Максић Миливоје 217, 474
Ланг Слободан 315 Максић Радослав 179, 222
Ланчужанин Милан 366, 436, 437, Малетић Горан 19
441 Малић Гордан 177
Латас Душан 261 Малобабић Милош 179
Латиновић Божо 437 Маљковић Радован 457
Лежајић Рајко 101 Мамула Бранко 7, 11, 32, 33, 108,
Лекић Бранка 493 178 359, 417, 517
Лесковац Раде 363, 414 Мамула Ђорђе 486
Летица Свето 275 Мандић Вида 161
Ливада Светозар 80 Мандић Милош 428
Ливљанић Иво 220 Манојловић Јован 178
Лилић Зоран 251 Манојловић Маринко 179
Линден Ван Арнот 97, 124, 208, Манолић Јосип 61, 105, 119
394, 396, 447, 457, 466 Мањарић Слободан 395
Линић Славко 258 Марендић Божо 83, 170
Лисица Славко 172, 264 Маријан Давор 64, 65, 110, 115,
Логар Звонко 478 157, 167, 168, 178, 211, 229,
Лончар Адам 363 284, 293, 356, 415, 418, 487
Лончар Будимир 21, 29, 43, 49, 53, Мариновић Анте 484
56, 83, 103–105, 113–115, 130, Мариновић Боро 484
131, 140, 216, 470, 471, 474, Мариновић Драган 484
479, 480, 493 Мариновић Драгиња 485
Лукајић Горан 497 Мариновић Душан 484
Лукач Душан 179 Мариновић Јасна 484
Лончар Милан 497 Мариновић Јека 484
Лукић Бранислав 368 Мариновић Крсто 485
Лукић Милош 250, 251 Мариновић Маша 485
Луковић Предраг 309 Мариновић Нојко 280, 351
Лучић Милија 294 Мариновић Петар 484
Мариновић Роко 484
Маглов Петар 106 Мариновић Стана 485
Маговац Борислав 233 Марић Марко 374
Мазовјецки Тадеуш 433 Марић Младен 360
Мајић Бранко 308 Маркобашић Давор 300
Мајор Федерико 319 Маркобашић Ружица, 300
Максимовић Иван 41 Марковић, Анте 7, 10–12, 16, 21,
Максимовић Југослав 426, 427 26, 30–32, 36, 38, 42, 43, 46,
47, 49–52, 56, 59–61, 78, 83, Микелис Ђани Де 21, 29 | 531
85, 88, 103, 115, 118, 127, 131, Микић Горан 414
132, 135, 140, 148–150, 170, Милановић Гостимир 200
174–178, 188, 209, 215, 216, Милановић Мирко 227, 228
283, 419, 470, 471, 475–480 Милас Иван 249, 470
Марковић Богољуб 309 Милетић Миленко 510
Марковић Данило 107 Миливојевић Славенко 144, 156
Марковић Жарко 309 Милинковић Боривоје 122
Марковић Михаило 106, 143 Милиновић Горан 520
Марковић Радован 392 Милић Драган 264
Марковић Саша 266 Милићевић Александар 161
Марковић Стојадин 199 Милићевић Дејана 222
Мартић Милан 50, 73, 76, 80, 90, Милићевић Синиша 378
98–101, 120, 124, 125, 128, Миличић Петар 296
136–138, 145, 156, 158–164, Милованов Србислав 253
172, 222, 223, 246, 468, 491, Миловановић Павле 451, 453
492, 494 Миловановић Рајко 449
Мартић Синиша 481 Милошевић Борислав 450
Марчек Јан 440 Милошевић Миленко 322
Мата Марко 517 Милошевић Слободан 17, 20,
Матијевић Никола, 127 21, 27, 29, 32, 36–41, 51, 52,
Матић Здравко 299 65, 74, 75, 79, 81–84, 86, 96,
Мацановић Сафет 299 101, 102, 106, 108, 110, 115,
Мацура Лазар 80 122–125, 130–132, 148, 151,
Машић Душан 448 158–160, 169, 172–175, 177,
Медаковић Никола 263 182, 185, 186, 189, 196, 204,
Медведев Дмитриј 518 206, 211–215, 221, 225, 229,
Меј Ричард 175, 231, 242, 246, 249, 290, 303,
Мерлак Антон 15 329, 331, 349–351, 356, 359,
Мерчеп Томислав 168, 169, 258, 362, 417, 419, 429, 443, 445,
367, 496 447, 450, 458, 463, 465–468,
Месић Стјепан 16, 17, 21, 26–32, 472, 473, 480, 510, 518–520
35, 36, 39, 43, 46, 49, 57–62, Милишић Иван 310
64, 79, 83–86, 89, 105, 114– Милојевић Предраг 437, 438
116, 118, 133, 135, 141, 142, Миљанић Јоса 265
161–165, 177, 178, 189, 191, Миљанић Светка 265
203–210, 215, 216, 293, 297, Миљанов Марко 440
315, 320, 325, 462, 470, 471 Миљевић Стеван 142
Мијаиловић Горан 88 Миљковић Божо 485

532 | Миљковић Милош 411 Натале Силвано 517
Миљковић Срђан 396 Нахтигал Иван 112
Миљуш Бранко 41 Неговановић Марко 22, 33, 211,
Миочевић Винко 167 473
Мирић Милан 227 Недељковић Антонио 392
Мирјачић Горан 450–452, 454 Недовић Миладин 24
Мирковић Драгољуб 308 Неџмедин Османи 20
Мирковић Милка 307 Нешовић Ратомир 396
Мирковић Радомир 308 Никовић Шпиро 138, 171
Мирчетић Драган 497 Николаидис Александар 241
Митровић Александар, 41, 175, 177 Николић Ђорђе 374
Митровић Андреј 294 Николић Коста 8, 9, 11, 13, 16–23,
Митровић Драган 267 27, 32, 33, 46, 48, 49, 52, 60,
Мићуновић Драгољуб 106, 107, 84, 140, 141, 143, 150, 174–
191 177, 204
Мишковић Зоран, 151 Николсон Мајкл 180
Мишковић Милорад 41 Никчевић Марко 287
Младенић Никола 267, 274, 352 Никчевић Милош 267, 270
Младић Неђо 138 Никчевић Петар 291
Младић Ратко 138, 140, 156, 269, Нинковић Милан 309
273, 275, 488 Нобило Антон 154
Мок Алојз 39 Нобило Марио 65
Мркулић Насо 299 Новак Зденко 433, 437
Мршић Иван 230, 232, 234 Новаковић Горан 227, 228
Мркшић Миле 359–361, 364–365, Новаковић Љубомир 233
369, 371–378, 380, 382–385, Норац Мирко 168
389–396, 398–401, 403, 405, Нуман Реџепи 288
419, 420, 436, 439–446 Нусрет Камбер 139
Мугоша Горан 441
Мугоша Миомир 289 Обрадовић Вук 33, 108, 154, 323,
Мудрић Маринко 263 359–360, 362, 364, 372, 385,
Мумуло Вељко 294 405, 406
Мур Лари 433 Обреновић Зоран 241
Мурадбашић Расим, 287 Обуљен Никола 327, 332
Опачић Горан 265, 268, 269
Намбијар Сатиш 432 Опачић Јово 264
Наранчић Радомир 228 Опачић Петар 270
Наранџић Дамир 494 Опсеница Станиша 168
Наранџић Рајко 499, 501 Орлић Раде 179
Орловић Браца 93 Петковић Дејан 266 | 533
Орловић Душан 227, 228 Петковић Љубиша 144–147, 149,
Остојић Јово 145 241, 371, 387, 447, 500, 503
Остојић Миливоје 270 Петковић Натко 436
Остојић Мирко 199 Петковић Спасоје 437
Остојић Небојша 292 Петковски Божидар 308
Петровић Александар 41
Павелић Анте 299 Петровић Боривоје 37
Павић Драган 277 Петровић Богдан 261
Павковић Небојша 280, 362, 421, Петровић Бранислав 399
422 Петровић Владимир 8–11, 13,
Павлов Јован 8 16–23, 27, 32, 33, 46, 48, 49,
Павловић Жељко 277, 278, 52, 60, 84, 140, 141, 143, 150,
Павловић Срђа 296, 347 174–177, 204
Павловић Чедомир 170 Петровић Илија 112
Памучар Веселко 179 Петровић Мирко 363
Пандурица Жељко, 287 Пећанац Драгомир 488
Панић Живота 361, 372, 375, 376, Пеулић Живко 78
382–384, 393, 398, 399, 412, Пешић Драгиша 343
413, 415–417, 421, 424, 444, Пешут Илија 169, 170
461, 469, 473 Пинеиро Жоао 43, 115
Пантелић Слободан 20, 24 Пинтер Дамир 376
Пантић Никола 41 Плавшић Биљана 206, 207, 209
Папић Чедо 435 Плећаш Мило 170
Паповић Војин 321 Покрајац Стана 482
Парошки Милан 50, 189, 480, 508 Пољанић Петар 313, 315, 330, 332
Пауновић Слободан 376 Попов Берислав 15, 184, 250, 251
Пекић Борислав 50 Поповић Бранислав 373
Пеливан Јуре 130, 131 Поповић Дане 8, 97
Перен Мишел 421 Поповић Жика 363
Перић Дарко 240 Поповић Каменко 179
Перић Златко 374 Поповић Мирко 395
Перић Јовица 441 Поповић Момчило 308
Перишић Момчило 220, 349, 415, Поповић Петар 90
442 Поповић Слободан 368, 376
Перманковић Асим 299 Пос Жак 21, 30, 43, 115
Перовић Божидар 321 Пралица Душан 90
Перовић Бора 222 Прегл Живко 13
Петерле Лојзе 11, 12, 26, 36, 43, 49 Премк Мартин 15

534 | Прингл Ендру 444 Ракић Драган 227, 228
Прља Александар 79, 107, 117 Ракић Мане 227, 228
Проданић Милан 495 Ракић Милован 227, 228
Пртењача Шиме 275 Ракић Луција 227, 228
Пујић Милан 403 Ракић Радмила 227, 228
Пупавац Ђоко 496 Ракићевић Вујица 363
Пуповац Миле 485 Ракоњац Снежана 288, 292, 298, 300
Пуповац Милорад 79, 80 Ракочевић Слободан, 219
Пуповац Милош 179 Рамадани Шабан, 288
Путица Предраг 288, 322 Рамачи Фјоренцо 517
Пухар Србољуб 494 Рамљак Милан 135, 315
Ранковић Александар 290
Рагуж Јакша 128, 156, 498, 502, 515 Ранковић Томислав 276
Радак Саша 437, 441 Растовић Давид 172
Радаш Стипан 437 Рац Бланка 230
Радић Мирослав 403, 405, 441– Рачан Ивица 258
442, 444 Рашета Андрија 12, 22, 127, 219,
Радовановић Горан 267 249, 251, 322, 331, 392, 517
Радовић Обрен 322 Рашковић Душан 521
Радановић Иван 79 Рашковић Јован 80, 264, 520–522
Радовановић Срећко 149 Реихл Јосип Кир 69–72
Радојевић Младен 309 Рендулић Адам 232
Радојевић Радован 462 Репе Божо 35
Радоњић Бошко 199 Рикановић Светозар 310
Радосављевић Стојадин 309 Ристић Богољуб 451
Радош Звонимир 383 Ристић Бранислав 267–269, 485
Радуловић Душко 226 Ристић Мијо 308
Радуловић Илија 154 Рожић Ђорђе 441
Радуловић Миодраг 497 Романенко Сергей 215
Радуловић Раде 330 Росић Сима 270, 485
Радуловић Срђан 135 Рудолф Даворин 58, 258, 274, 332–
Радуновић Илија 296 334, 336, 337, 339
Радушки Сретен 184, 250, 251 Ружиновски Милан 9, 284, 300–
Рађен Ернест 269 302, 518
Ражнатовић Жељко 239, 401, 435, Рукавина Томислав 229
436, 439, 446–466, 519 Рупел Димитриј 12, 21, 26, 35, 43
Рајић Слободан 363 Рушнов Миле 179
Ракелић Доменик 346
Ракитић Слободан 106 Савановић Саво 179
Савић Љубиша 364 Стевановић Петроније 241 | 535
Самарџија Гојко 92, 483 Стегњајић Анка 168
Самарџић Никола 290, 291, 349, Стегњајић Бранко 168
350 Стефановић Александар 144
Саса Љубица 24 Стефановић Мирослав 266, 270
Свичевић Радослав 300, 301, 303, Стефановић Павле 396
330, 354 Стингер Адријан 300, 302, 304
Сворцан Радојка 24 Стипетић Петар 198
Седлар Бранко 20 Стипчевић Никша 41
Силбер Лора 11, 417 Стојадиновић Љубодраг 518
Силвано Натале 517 Стојадиновић Слађан 396
Симатовић, Франко 81, 96, 102, Стојановић Владимир 373, 387,
120, 567 388, 397–399, 407, 409, 412,
Симић, Никола 95 416, 419
Симовић Миодраг 125 Стојановић Љубинко 388
Симовић Томислав 107, 108, 164, Стојић Петар 312
182, 187, 188, 201, 214, 240, Стојичић Радован 395, 446, 447,
244, 248, 249, 379, 450, 464– 464
466, 473–475, 499, 507 Стричевић Милорад 451, 453, 461
Симоновић Драгољуб 339 Стругар Јован 352
Скендеровић Антун 253 Стругар Павле 281, 282, 284, 289,
Смиљанић Душан 160 303–311, 313, 316, 322, 325,
Смоловић Милован 287 330–332, 334, 337, 339, 341,
Сноу Клајд 432 348–349, 351–355, 469
Соколовић Зоран 145, 146, 463, Ступар Душан 450, 451
474 Ступар Небојша 160
Сомборац Марин 241 Сужњевић Петар 179
Спирковски Александар 360 Сундаћ Никола 96
Срдановић Радисав 287 Сундаћ Тоша 92, 93
Стаматовић Томислав 325 Сучевић Милан 486
Станишић Јовица 81, 96, 101, 158,
464, 466–468, 506, 510 Тадић Борис 483
Станковић Зоран 170, 423, 431 Тадић Зоран 270
Старевић Душан 79 Танасић Зоран 379
Стари Антон 203, 205, 209 Тарбук Милан 222
Старчевић Анте 470, 522 Ташић Предраг 9, 177
Старчевић Миодраг 430, 431 Телебак Мирослав 310
Сташић Братислав 413 Теофановић Павле 378
Стевановић Момир 408 Тепић Милан 198, 199

536 | Тепић Стева 199 220, 231, 244, 253, 282, 283,
Терзић Златоје 363 293, 294, 298, 299, 307, 401,
Терзић Зоран 41 419, 462, 471, 501, 522
Тесла Никола 169 Тулчић Јосип 220
Тешић Боривоје 371 Туманов Симеон 397, 426
Тиквицки Антун 321 Тупурковски Васил 30, 31, 35, 39,
Тобунџић Неџим 296 49, 53, 58, 59, 103, 115, 119,
Тодоровић Драгољуб 486 120, 128, 129, 135, 141, 142,
Тодоровић Павле 107 153, 165, 204, 206, 208, 209
Толимир Здравко 488 Туркаљ Јосип 239
Томац Здравко 108, 109, 202, 220– Тус Антун 10, 176, 177, 183, 197,
222, 258 224, 259, 374, 418, 497
Томаић Иван 352
Томић Боро 229 Ћаласан Сава 413
Томић Јован 252 Ћебеџија Лазар 327
Торбица Милан 284, 287 Ћирковић Сима 294
Тошаковић Садик 245 Ћосић Добрица 106
Травица Дамир 487–489 Ћук Ђуро 363
Травица Небојша 487–489 Ћук Стеван 285
Трајковић Момчило 508 Ћурувија Славко 125
Трајковић Србољуб 110, 359, 372,
382, 460 Узелац Душан 91, 92
Трбојевић Јован 503, 509, 513 Узелац Никола 154, 162, 163, 174,
Трбојевић Милан 70 284, 469, 496, 499, 502
Трговчевић Љубинка 294 Узелац Предраг 491
Трифуновић Владимир 184, 188, Унковић Милорад 405
250, 251 Унковић Слободан 106
Трифуновић Ђорђе 201 Урошевић Радомир 189, 508
Трифуновска Снежана 213
Трмчић Петар 399 Фејић Горан 30
Трнинић Јовица 160 Филиповић Ђуро 200
Тубић Мирко 69 Филиповић Марија 200
Туђман Мирослав 482 Филиповић Владимир 421
Туђман Фрањо 21, 25, 30, 43, 49, Филковић Александар 69, 102
59, 72, 73, 85, 86, 105, 108,
115, 119, 125, 135, 141, 143, Хајдуковић Богдан 459, 460
164, 176, 177, 179, 181, 183, Хал Питер 315
186, 189, 201, 202, 215, 216, Хапан Мара 327
Хаселман Дирк 225, 244, 310–312 Чад Марјан 9, 10, 258 | 537
Хасић Асим 264 Чворовић Митар 346
Хасотић Месуд 136 Челебић Божидар 325, 327
Хаутен Дирк Јан 220, 249, 220, 322, Челекетић Милан 502
323, 330, 331 Ченгић Драго 487–489
Хаџиселимовић Мустафа 15 Ченгић Мухамед, 159
Хаџић Горан 81, 120, 134, 229, 366, Ченгић Невенка 487–490
391, 394, 395, 410, 426–428, Чизмић Жељко 449, 451
435, 439, 447–449, 452, 457, Чичак Звонимир Иван 315
460 Чобанковић Петар, 229
Хаџић Мирослав 7 Чобовић Данило 266
Хвалкоф Пер 321–326, 334, 341 Чорак Љубица 492
Хебранг Андрија 422 Чубрило Раде 169
Херд Даглас 39 Чутурић Симеун 179
Херцег Зоран 94
Хољевац Жељко 156 Шаиновић Никола 465
Хољевац Туковић Ана 263 Шајиновић Станко 200
Хорњак Горан 395 Шаљић Милош, 250
Хосјак Иван 199 Шамшаловић Маја 230
Хоџић Нерман 288 Шандор Мирослав, 16
Храповић Елдин 16 Шаренац Слободан, 119
Храстовић Ивица 184 Шаринић Хрвоје, 119
Шебл Антун, 170
Царина Коста 147 Шегарић Жељко, 265
Цвек Карло 425 Шегарић Крста 265
Цветојевић Жељко 363 Шегарић Луца 265
Цвијан Станко 510, 511 Шекс Владимир 157, 470
Цвитан Онесин 76 Шепаревић Иво 346
Цигановић Душан 376 Шепаревић Звонимир 109
Цифрић Иван 333 Шешељ Војислав 50, 69, 145–148,
Цокић Јеврем 9, 251, 254, 284, 285, 174, 188–191, 194, 250, 251,
296 371, 385, 390, 391, 394, 403,
Цоњар Иван 239 412, 415, 441, 450, 464, 503,
Црмарић Јанко 400 508, 512, 519
Црнчевић Брана 105 Шикић Жељко 322
Шимић Јуре, 198
Чавор Бранко 320 Шимон Јанош 384
Чавар Перо 170 Шимулија,Ђорђе 276, 277

538 | Шимуновић Антонио 19 Шпадијер Балша 79
Шимуновуић Иво 301, 327 Шпехар Рудолф 263
Шишић Емир 517 Штефанчић Домагој 481
Шљиванчанин Веселин 360, 361, Штрбац Саво 516
364–368, 375, 386, 388, 397, Штрбац Симо, 169, 185
405, 406, 425, 426, 435, 436, Шћекић Голуб 309
441–444 Шћепановић Саво 309
Шљивар Живко 90 Шуша Војин 424, 426, 428
Шкорпик Велимир 178 Шушак Гојко 171, 517
Шоваговић Бранко 245 Шушњар Милан 261
Шошић Ђорђе 437 Шушњар Стеван 261
Белешка о аутору
КОСТА НИКОЛИЋ (1963), научни саветник у Институту за са

времену историју у Београду. Дипломирао је (1988), магистрирао
(1993) и докторирао (1999) на Филозофском факултету Универ
зитета у Београду. Области научног интересовања: историја кому
низма у Краљевини Југославији, историја српског народа и српског
друштва у Другом светском рату, култ личности у социјалистичкој
Југославији, распад СФРЈ и историја историографије.
До сада је објавио 30 монографија, 12 монографски приређе-

них књига историјских извора, 29 радова у тематским зборницима,
осам посебних издања и 97 чланака у научним часописима у Србији
и иностранству, од којих издвајамо: Бољшевизација КПЈ. Историјске
последице,1993; Уједињене српске земље. Равногорски национални програм
(коаутор М. Весовић), 1996; Рат и мир ђенерала. Изабрани ратни
списи генерала Драгољуба Михаиловића, 1–2 (коаутори М. Весовић и
Б. Димитријевић), 1998; Историја Равногорског покрета, 1–3, 1999.
(друго измењено издање у два тома, 2014), Ђенерал Михаиловић. Био
графија (коаутор Б. Димитријевић), 2000, 20042, 20113; Комунисти у
Краљевини Југославији. Од социјал-демократије до стаљинизма, 2000;
Немачки ратни плакат у Србији 1941–1944, 2001, 20122; Страх и
нада у Србији 1941–1944. Свакодневни живот под окупацијом, 2002;
Савременици о генералу Михаил овићу, 2002; Прошлост без историје.
Полемике у југословенској историографији 1961–1991, 2003; Генерал
Драгољуб Михаил овић 1893–1946, 2005; Тито говори што народ мисли.
Култ Јосипа Броза Тита 1944–1949, 2006; Срби у Другом светском ра
ту. Ратна хроника 1941–1945. (коау тор Б. Станковић), 2006; Војислав
Коштуница. Једна каријера (коаутор Н. Поповић), 2006; „Нико не сме
да вас бије“. Слободан Милошевић у Косову Пољу 24–25. априла 1987,
2006; Данило Грегорић и 25. март 1941. (коаутор Б. Димитријевић),

540 | 2007; Vojislav Koštunica – a career, 2007; Генерал Миод раг Дамјановић
1893–1956. Биографија, 2008; Владе Краљевине Југославије у Другом
светском рату 1941–1945, 2008; Италијанска војска и четници у
Другом светском рату у Југославији 1941–1943, 2009; Савезници и по
крети отпора у Југославији у Другом светском рату 1941–1945, 2009;
Историја Демократске странке 1929–1941. (коау тор Д. Тешић),
2009, 20102; Бела књига – 1984. Обрачун са „културном контрарево
луцијом“ (коаутори С. Цветковић, Ђ. Трипковић), 2010; The Serbian
Political emigration in Western Europe 1945–1956, 2011; Србија у Тито
вој Југославији 1941–1980, 2011; Рађање јеретика. Суђење Миловану
Ђиласу и Владимиру Дедијеру 1955. године (коаутор С. Цветковић);
Српска књижевност и политика 1945–1991. Главни токови, 2012;
„Мач револуције“. ОЗНА у Југославији 1944–1946, 2013, 20142, 20163;
Срби и Албанци на Косову и Метохији у 20. веку 1912–1990. (коаутор
С. Цветковић), 2014; Мит о партизанском југословенству, 2015; Једна
изгубљена историја – Србија у 20. веку, 2016, 20172; Савезници, четници
и партизани у Другом светском рату, 2018.
Добитник је награда: Драгиша Кашиковић (1998. и 2000),

Министарства науке (2002), Стојан Новаковић (2005) и Вукове
задужбине за науку (2005).
Коста Николић ЈУГОСЛАВИЈА ПОСЛЕДЊИ ДАНИ,
Књига друга | Издавач Јавно предузеће Службени гласник |
За издавача Јелена Триван, директор | Извршни директор
у Сектору за издавање књига Петар В. Арбутина | Уредник
издања Борисав Челиковић | Дизајн корица Александар
Прибичевић | Лектура Марина Шапоњски | Коректура
Анастасија Софтић и Небојша Марић | Техничко уређење
Јасмина Живковић | Штампа Штампарија Гласник, Београд
| Тираж 500 | Београд, 2020 | www.slglasnik.com
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
323(497.1)"1989/1992"
94(497.1)"1989/1992"
НИКОЛИЋ, Коста, 1963–
Југославија, последњи дани : 1989–1992. Књ. 2, Људи мржње,
земља смрти / Коста Николић. – Београд : Службени Гласник,
2020 (Београд : Гласник). – 540 стр. ; 23 cm. - (Библиотека
Саборник / [Службени Гласник])
Тираж 500. – Белешка о аутору: стр. 539–540. – Напомене и
библиографске референце уз текст. – Регистар.
ISBN 978-86-519-2521-7
а) Југославија -- Распад -- 1989–1992
б) Југославија -- Политичке прилике -- 1989–1992
COBISS.SR-ID 15969033

PDF Free

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

PDF Free

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Коста Николић

ЈУГОСЛАВИЈА, ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

Главни и одговорни уредник

I. РАТ У СЛОВЕНИЈИ  [7]

II. РАТ У ХРВАТСКОЈ [68]

Регистар личних имена [523]

Уочи почетка ратова који су разорили Југославију чинило се да је

1 M. Hadžić, Jugoslovenska agonija, 127.

Југославија, последњи дани

1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 42.

„Сви заједно смо незадрживо тонули“

Интервенција ЈНА у Словенији почела је мимо плана, током 26.

Југославија, последњи дани

1 K. Kolšek, Prvi pucnji u SFRJ, 167.

Југославија, последњи дани

1 J. Janša, The Making of the Slovenian State, 155.

1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 46–47. – Кучан је у

Југославија, последњи дани

1 Детаљно: Martin Premk, „Spopad JNA i slovenske teritorijalne ombrambe v

Југославија, последњи дани

1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 48.

Југославија, последњи дани

1 В. Кадијевић, Противудар, 116–117.

Југославија, последњи дани

1 Наведено према: „Helsinški monitor Slovenije. Združenje za človekove pravice“,

Југославија, последњи дани

1 K. Kolšek, Prvi pucnji u SFRJ, 204.

Југославија, последњи дани

1 Трибунал: Предмет IT-95-13a, Славко Докмановић (даље: Трибунал:

жеља за осветом – јачају и коначно преовлађују. Из тога следи оно фаталистичко –

Југославија, последњи дани

рока или су у саставу ЈНА, да се дистанцирају од ЈНА и да опструишу учешће у

Југославија, последњи дани

ако они то неће, и да ЈНА треба да се повуче из Словеније и да изађе на нове

1 В. Кадијевић, Моје виђење распада, 37.

Југославија, последњи дани

да је Стјепан Месић изабран за председника Председништва СФРЈ. Само је у

Југославија, последњи дани

1 Наведено према: K. Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 104–105. Записник са

Југославија, последњи дани

1 B. Dimitrijević, Oklopne jedinice, 245.

1 Састанак је одржан у хотелу у Бељачким Топлицама, у Бад Вилоху. Милан

Југославија, последњи дани

1 Стјепан Месић пише о напетом тону ових разговора: „У једном од тих

Југославија, последњи дани

1 Борба, 4. јул 1991, 3.

Југославија, последњи дани

1 Политика, 5. јул 1991, 7.

1 Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 349.

Југославија, последњи дани

„Словенија је одахнула са олакшањем“

Истовремено је обрисе добијала и дипломатска акција Европске

1 Борисав Јовић: „Прецизније, не би нас могли заштити, а што се оружја тиче

1 Трибунал: Милошевић, доказ П330.35. Документа Европске заједнице о

Југославија, последњи дани

1 J. Janša, The Making of the Slovenian State, 216 и 218.

1 Исто, 354–355 и 359.

Југославија, последњи дани

1 S. Mesić, Kako smo srušili Jugoslaviju, 87.

Југославија, последњи дани

1 Наведено према: Кosta Nikolić, V. Petrović, Rat u Sloveniji, 123. Стенографске

претио интервенцијом из ваздуха уколико Словенија не ослободи заробљене вој-

Југославија, последњи дани

I. РАТ У СЛОВЕНИЈИ [7]

II. РАТ У ХРВАТСКОЈ [68]

Регистар личних имена [523]