1

Predmet socijalne psihologije

Socijalna psihologija se kao posebna empirijska naučna disciplina formira tek dvadesetih godina 20. Veka.

Najopštije rečeno, njen predmet je pručavanje društvenog ponašanja ljudi, ali to nije dovoljno jasno
određenje. Jasnije određen predmet proučavanja: čini ponašanje pojedinaca u društvu, u društvenom
kontekstu ili u društvenoj situaciji. Naglasak se stavlja na pojam „pojedinac“. Želi se istaći da se
socijalna psihologija uvek interesuje za individue,pojedince,njihove doživljaje i postupke, a ne za društvo i
društvene institucije u celini,niti za rezultate zajedničkog društvenog života.

Razni su problemi kojima se bavi socijalna psihologija iz oblasti ponašanja pojedinaca u socijalnim
situacijama. Socijalna situacija obuhvata druge osobe, grupe ljudi, ustanove i organizacije, koje postoje u
društvu, proizvode društvenog života i rada ljudi, kako materijalne (naselja, putevi), tako i nematerijalne
(jezik,umetnost,kultura).

Između pojedinca i socijalne situacije moguća su tri odnosa :

1 . Neposredne interakcije kako između pojedinaca tako i između grupa

2 . Uticaj socijalnih situacija na ponašanje ljudi

3 . Uticaj psihičkih osobina ljudi na socijalne situacije i društvena zbivanja

Problemi izučavanja

Mogu se podeliti u tri velike grupe :

I Proučavanje različitih vidova neposredne interakcije ljudi

Problematika socijalne interakcije je široka oblast,u okviru koje se mogu razlikovati uže skupine :

1. Proučavanje komuniciranja među ljudima

2. Izučavanje opažanja i ocenjivanja drugih osoba i njihovih osobina, emocionalnih stanja, crta ličnosti,
namera drugih osoba, i tacnost drugih impresija o drugim osobama

3. Proučava se naklonost i nenaklonost među osobama

4. Proučavanje ponašanja ljudi u struktuiranoj grupi (uređenoj) kao i ponašanje ljudi u nestruktuiranoj
(u masi,u izuzetnim situacijama – panika).

II Proučavanje delovanja različitih socijalnih faktora na opažanje, mišljenje, motivaciju i

celokupnu ličnost

Podgrupe problema :

1. Proučavanje procesa socijalnog učenja putem kojeg se ostvaruje socijalizacija (prihvatanje

određenih oblika socijalnog ponašanja)

2. Proučavanje delovanja pojedinih društvenih činilaca na promene u ponašanju pojedinaca (porodica,

škola, vršnjaci)
 2

3. Proučavanje posledica delovanja socijalnih faktora na psihičke funkcije čoveka i njegovu ličnost u
celini

4. Proučavanje socijalne motivacije ljudi (izvora i prirode motiva koji pokreću socijalno ponašanje)

5. Proučavanje formiranja, menjanja i delovanja socijalnih stavova i vrednosti

III Pitanja o ulozi pojedinih psihičkih funkcija i posebno ličnosti i njenih osobina na društvene
pojave i društveno zbivanje

1. Proučavanje političkog ponašanja

2. Javljanje delikventnog i devijantnog ponašanja

3. Psihologija međunarodnog ponašanja

4. Proučavanje uloge psiholoških činilaca u ekonomskom životu

Pitanjima iz ove grupe bave se delimično i sve grane primenjene socijalne psihologije.Neke od ovih
oblasti su danas u procesu brzog razvitka,pre svega ,industrijska socijalna psihologija,koja proučava
socijalno – psihološke pojave u uslovima industrijskog rada.

Definicije socijalne psihologije

Opisna definicija: Socijalna psihologija je naučna disciplina koja proučava uticaj socijalnih
činilaca na ponašanje pojedinaca, njihovo ponašanje kada su u neposrednoj interakciji, kao i
ulogu psiholoških karakteristika ljudi u društvenom zbivanju.

Kao definicije koje najbolje odgovaraju su definicije G.Olporta i Šerifa.Olport : Predmet socijalne
psihologije je proučavanje socijalne prirode pojedinaca sa glavnim ciljem da se razume i objasni kako
na misao,osećanja i ponašanje pojedinaca utiče aktuelno,zamišljeno i implicitno prisustvo drugih ljudi.
(ne ograničava predmet soc.psihologije na izučavanje aktuelne interakcije,već i zamišljene među
ljudima.)

Šerif: Predmet soc.psihologije je naučni studij neposrednog iskustva i ponašanja ljudi u odnosu na
socijalnu situaciju.

Ova definicija je najpogodnija jer :

 Ukazuje na to da je neophodno izučavati ne samo postupke ljudi,već i ono što doživljavaju

 Ne ograničava se na proučavanje neposredne interakcije ljudi, nego zahteva i proučavanje ponašanja

i iskustva u odnosu na socijalnu situaciju

 Formulacijom „u odnosu na socijalnu situaciju“ dozvoljava tumačenje da je predmet soc.psihologije,

pored proučavanja interakcija ljudi, proučavanje uticaja socijalnih faktora na ponašanje pojedinaca,
kao i proučavanje uticaja ljudi i njihovih psihičkih karakteristika na društvene pojave i društvena
zbivanja.

Socijalna psihologija i opšta psihologija

Veza je neosporna,ali o tome,kakav je njihov odnos,postoje različita mišljenja.

 3

Hal smatra da opšta psihologija otkriva osnovne zakonitosti psihičkog života, otkriva opšte principe
ponašanja, a socijalna psihologija te principe ekstrapolira (primenjuje) na određene probleme kojima se
bavi.

Po Ašu, nemoguće je upoznati principe ljudskog ponašanja ako se ne proučava i odnos između
pojedinaca i drugih ljudi, ako se zaključci donose samo na osnovu posmatranja odnosa čoveka i fizičke
draži. Soc.psihologija nije prosta primena principa opšte psihologije ili deo opšte psihologije,ona je
samostalna naučna disciplina,koja omogućava da se dopuni i koriguje opšta slika o čoveku, jer je slika
koju daje opšta psihologija nepotpuna.Danas preovladava ovakav stav.

Zaključak: Opšta psihologija proučava one procese kod kojih socijalni faktori nisu odlučujući,iako imaju
ulogu i treba ih uzimati u obzir,a socijalna psihologija proučava one fenomene kod kojih su socijalni
faktori odlučujući. ????

Razlozi zbog kojih je socijalne psihologija samostalna psihološka disciplina :

 Postoji cela oblast pojava kojima se opšta psihologija ne bavi (na primer, ponašanje pojedinaca u
grupi)

 Socijalna psihologija ima posebne naučne postupke stvorene radi izučavanja socijalno – psiholoških
pojava

 Orijentacija socijalne psihologije je drugačija od orijentacije opšte psihologije čak i onda kada
izučavaju iste psihičke aktivnosti : Opšta psihologija izučava psihičke procese uopšte,
posmatrajući ih apstraktno i izučavajući ih u odnosu na fizičke objekte, a socijalna psihologija
izučava psihičke procese sa obzirom na socijalnu situaciju.

Socijalna psihologija i sociologija

Veza između njih je bliska,jer obe izučavaju mnoge društvene pojave.

Razlika je u pristupu društvenim pojavama.

Sociolozi pručavaju kako ekonomski i druge socijalne faktori koji su doveli do formiranja grupe, koji
utiču na ponašanje grupe u celini i posledice tog ponašanja na društvene odnose.

Socijalnu psihologiju zanimaju psihološke osobine pojedinaca u grupi ili cele grupe, stavovi,
delovanje pojedinaca na grupu, lične stavove pojedinca... Koriste psihološke pojmove za objašnjenej.

Razlike između sociologije i soc.psihologije :

1. Sociologija posmatra grupu u celini, na njeno povezano delovanje; soc.psihologija posmatra psihičke
momente u vezi sa grupom (stavove, crte ličnosti )

2. Sociolog, proučavajući grupu i kada se bavi pojedincem, traži ono što je slično u ljudskom
ponašanju; soc.psihologija ukazuje na individualne razlike i nastoji da ih protumači objašnjavajući ih
bilo ličnom iskustvom bilo nasleđem

3. Sociologija se zadržava na sadržajima ponašanja članova grupe na sadržajima društvenih normi, dok
soc.psihologija proučava procese, i kako dolazi do određenog ponašanja i formiranja određenih
stavova.
 4

Socijalna psihologija i antropologija

Antropologija je nauka o čoveku.Fizička antropologija proučava telesne osobine članova društva ;

socijalna antropologija proučava oblike i proizvode društvenog života ; kulturna antropologija proučava
kulture primitivnih društava i plemena.

Veza između soc.psihologije i antropologije postoji.Međusobno se dopunjuju i koriste rezultate

istraživanja.Razlika je u osnovnom zadatku.Antropologija se interesuje za karakteristične načine
organizovanja života u različitim društvenim zajednicama.Soc.psihologija se interesuje za psihičke
procese i aktivnosti pojedinaca,pripadnika tih zajednica.

Razvoj socijalne psihologije

Tri perioda u razvoju socijalne psihologije :

 Od antičkih vremena do polovine 19. Veka

U ovom periodu soc.psihologija ne postoji kao posebna ni teoriska, ni empirijska disciplina.Pojedini

problemi iz oblasti soc.psijologije se pretresaju u okviru filozofije. Ne vrše se sistematska ispitivanja.

 Od druge polovine 19.veka do dvadesetih godina 20.veka

Problemi soc.psihologije tretiraju se posebno, odvojeno od drugih problema. Soc.psihologija postoji kao
teorijska disciplina, ali ne i kao empirijska.

 Početak 20.veka

U ovom periodu soc.psihologija se konstruiše kao posebna empirijska nauka sa utvrđenim predmetom i
razvijenim metodama i tehnikama.

Platon i Aristotel

O mnogim pitanjima iz oblasti soc.psihologije filozofi od davnina iznose svoja shvatanja.Dva takva
pitanja su : 1)Koji psihološki momenti podstiču ljude da žive u društvu ? i 2) Da li se ljudi menjaju
usled delovanja društvenih uslova ?

Platon smatra da društvo nastaje i postoji jer ljudi nisu sami sebi dovoljni. Potrebna je organizovana
aktivnost većeg broja ljudi da bi se mogli održati i zadovoljiti svoje potrebe. Zato ljudi stvaraju društvo
(državu) i održavaju ga. Države mogu biti dobre i loše, što pre svega zavisi od ljudi koji njome
upravljaju. Smatrao je da ljudima treba da vladaju najbolji u državi, a to su filozofi ; ljude je moguće
vaspitavati i menjati,pa treba sprovesti sistematsko vaspitavanje.

Aristotel –ljudi žive u društvu jer po prirodi teže za društvenim životom,jer su društvena bića. Prirodno
je da ljudi žive u društvu,ali ne i da svi imaju pravo da upravljaju društvom,jer je većina ljudi po prirodi
lenja i glupa,bliže životinji nego božanstvu.Društvo treba da nadzire čoveka, da stvori u njemu potrebu
da sluša i poštuje zakone.

Hobs i Ruso

Hobs smatra da ljudi žive u društvu jer je to neophodno za njihovo održanje, ali da društveni život ne
proističe iz prirode čoveka, već je on nasilje nad ljudima. Čovek je po prirodi samoživ i sebičan, pa je
izvor društvenih teškoća i društvenog zla u rđavoj ljudskoj prirodi. Ljudi su u stalnom ratu; da taj rat ne
 5

bi doveo do propasti, udružuju se u državu. Čovek iz straha stvara i prihvata društvenu organizaciju i
održava je (tako on prvenstveno psihološkim faktorima objašnjava i poreklo društva i regulisanja
društvenog života.)

Ruso ističe da do društvenog života dolazi jer spoljni uzroci nagone ljude na to. Po njemu, čovek nije
po prirodi loš; stvaranjem društva čovek se menja i stiče dobre ili loše osobine. Ističe da treba menjati
društveni sistem,a time će se menjati i ljudi.

Hedonizam i altruizam

Hedonistčka teorija zasniva se na pretpostavci o sebičnosti čoveka kao osnovnoj osobini. Razvio ju je
engleski filozof Bentam. Po njemu,osnovna pokretačka snaga čeveka je težnja za postizanjem
zadovoljstva i izbegavanje bola. Čovek ocenjuje šta će mu doneti više zadovoljstva ,a manje
nevolje;odriče se neposrednog užitka da bi izbegao kasniju neprijatnost ili postigao veće i trajnije
zadovoljstvo u budućnosti. Društvo se zasniva na sličnom principu, hedonističke računice ; najbolje je
ono društvo u kome postoji najveće moguće zadovoljstvo za najveći mogući broj ljudi * OVO JE
UTILITARIZAM! Osnovna ideja hedonističkog shvatanja javlja se i u mnogim savremenim
psihološkim teorijama. Hedonistička teorija motivacije uključena je u mnoge savremene teorije
motivacije.

Hedonistička teorija je kritikovana ,jer je ukazivano od mnogih autora da celokupno ljudsko ponašanje
ne može da se objasni težnjom za zadovoljstvom. Pored sebičnosi,kao podsticaja, postoji i ljubav prema
drugima,simpatija i spremnost da se ljudi udruže i jedni drugima pomažu.

SHVATANJA O SUŠTINI SOCIJALNOG PONAŠANJA

Pitanje osnivača socijalne psihologije

Odgovor na pitanje od kada postoji socijalna psihologija i ko je njen osnivač zavisi od toga šta
podrazumevamo pod socijalnom psihologijom. Ako pod ovim pojmom podrazumevamo samostalnu
empirijsku naučnu disciplinu,ona je veoma mlada naučna disciplina, na čijem formiranju i razvijanju
radi od dvadesetih godina XX veka veliki broj istraživača.

Ako se socijalnom psihologijom smatra i slobodno, manje ili više argumentovano, razmatranje raznih
pojava društvenog ponašanja,može se reći da socijalna psihologija postoji odavno.

Takva razmatranja javljaju se od antičkog doba,a mnoga tokom 19.veka. Među njima se ističu 4
koncepcije :

1. Shvatanja koja za objašnjenje socijalnog ponašanja koriste princip evolucije

2. Tumačenja koja naglašavaju individualnu svest

3. Učenje koje za osnovu objašnjenja korise pojmove imitacije i sugestije

4. Instinktivistička koncepcija

Ove koncepcije su bile podsticaj za empirijska istrazivanja.

1. Evolucionisti
 6

Objašnjavaju društveni život polazeći od ideje evolucije.Osnovna ideja je da se oblici društvenog

ponašanja ljudi menjaju i da su u različitim društvenim uslovima različiti.

Darvin je najznačajniji predstvnik ovog shvatanja.Objašnjavajući čovekov društveni razvitak,on

naročito ističe ulogu kulture,naglašavajući dva procesa : 1) proces kooperacije i 2) proces simpatije,koji
su bitni za društveni život.Smatra da razvitak čovek zavisi,pre svega,od selekcije u psihološkom i
socijalnom smislu.Steći će ugled i položaj u društvu oni ljudi ,koji razvijaju osobine koje će odgovarati
društvenim potrebama i koji unapređuju društveni život ljudi.

Koristeći Darvinov princip evolucije,Spenser iznosi da je život proces stalnog prilagođavanja

unutrašnjih uslova pojedinaca spoljašnjim uslovima sredine.On,takođe,koristi pojam simpatije za
objašnjenje socijalnog ponašanja čoveka.Društvo se formira na bazi seksualnog instinkta ,koji dovodi do
stvaranja porodice,koja je osnovna jedinica društva.U osnovi porodice je simpatija i saradnja.( Za
održavanje i podizanje dece neophodne su saosećanje i simpatija.Dete je nemoćno i slabo,time izaziva
simpatiju,pre svega majke,ali i ostalih članova porodice. )

Zadatak socijalne psihologije je da detaljno proučava razvitak socijalnog ponašanja.

Shvatanja koja naglašavaju individualnu svest

U drugoj polovini 19.v. javlja se ideja grupne ili kolektivne svesti.

Francuski sociolog Dirkem je najviše razradio ovu ideju.Smatrao je da postoje dve svesti : 1)
individualna 2) kolektivna.Ljudi u društvenoj zajednici imaju određene ideje,misli,iskustvo.Te ideje
imaju neku vrstu samostalne egzistencije,nezavisne od individualne.On ih naziva grupna svest,jer su
misli i osećanja grupe.Postoji i kolektivna svest,drugačija od individualne i nezavisna od nje.Upravo ona
održava socijalni život i reguliše ga.Kolektivne ideje su snaga koja prisiljava pojedinca na određeno
ponašanje.Kolektivnu svest upoznajemo ne preko pojedinca,već na osnovu kolektivnih
manifestacija(pravni sistem,moralne norme..).Drugi osnovni pojam koji Dirkem koristi je
solidarnost,koja je jedna od osnovnih društvenih snaga.

Lazarus i Štajntal- radili su zajedno.

Oni uvode pojam „narodnog duha“,pod kojim podrazumevaju sličnu svest mnogih
pojedinaca.Objektivizacija narodnog duha je folklor,jezik,moral,mišljenje,od kojih su jezik i moral
osnovne manifestacije narodnog duha.Proučavaju jezike,mitologije,religije,literature i umetnosti naroda
i njihove psihološke ( etnopsihološke ) karakteristike. Smatraju se osnivačima etnopsihologije.

Vilijem Vunt je dao važan prilog razvitku socijalne psihologije.Smatra da treba razlikovati dve grane
psihologije : 1) fiziološku psihologiju i 2) psihologiju narodaIndividualna psihologija ne može da
prikaže složenije mentalne procese,koji su uslovljeni socijalnim momentima
(jezik,običaji,mitovi).Psihologija naroda ili etnička psihologija obuhvataju proučavanje viših mentalnih
procesa.Po njemu,mišljenje je sistem asocijacija,a šta će se asocirati,zavisi od jezičkih
navika,mitova,običaja.

Shvatanja koja naglašavaju imitaciju i sugestiju

Gabrijel Tard je isticao da je osnovni socijalni proces – proces imitacije.Razlikuje tri zakona
imitacije :1) zakon silaska – socijalno niže klase podražavaju socijalno više (moda).2) zakon
geometrijske progresije – pojedine pojave socijalnog života (glasine) 3) zakon o unutrašnjem koje se
 7

preferira spoljašnjem (više se imitira kultura uže sredine,sopstvene nacije,recimo,nego šire

sredine ,recimo neke druge nacije.

Ne objašnjava detaljnije proces imitiranja ;prihvata da se imitacija zasniva na nekoj vrsti

somnabulizma(meseèarenja) i nepotpune svesti.

Gistav Le Bon imao je veliki uticaj na shvatanja svog vremena.Mnoge pojave u socijalnom ponašanju
objašnjavao je sugestijom i regresijom na primitivniji stepen svesti.Po njemu,ponašanje mase je osnovna
socijalna pojava.On kaže da u masi,gomili,pojedinac gubi svoju svesnu ličnost i pokorava se
sugestjama,pre svega ,vođe ;ponaša se kao hipnotisani subjekat.Ove karakteristike ponašanja ljudi u
masi i njihovu podložnost sugestiji mogu izvesni pojedinci da iskoriste ; takvi pojedinci ,koji umeju da
pokrenu mase na akciju, postaju vođe.Za to nisu važni racionalni argumenti,na znak vođe mase stupaju u
akciju,u njima oživljavaju svi primitivni nagoni.( U suštini njegovog učenja je strah od revolucionarnih
pokreta u 19. v.)

E.Ros određuje socijalnu psihologiju kao naučnu granu ,koja se bavi proučavanjem interakcije između
čoveka i njegove socijalne sredine.Smatra za najvažniji društveni fenomen sugestiju,ocenjujući je kao
princip društvenog ponašanja uopšte.Pojmovima sugestije i imitacije objašnjava razne društvene
pojave(moda,javno mišljenje). Zaslužan za isticanje socijalnih faktora u ponašanju i mentalnim
procesima,bez kojih bi se mentalni razvitak deteta zaustavio na stupnju inteligencije koji nije daleko od
idiota,po njemu.

Instinktivističko shvatanje (4)

Vilijem Mek Dugal smatra da osnovu socijalnog ponašanja treba pre svega u instnktima. On instinkte
određuje kao urođene tendencije. Osnovni zadatak psihologije je da otkrije koji su osnovni ciljevi
kojima čovek teži i koji su osnovni pokretači (bazični motivi) koji gone čoveka na aktivnost. Smatra da
su takve pokretačke snage instinkti, u kojima leži krajnji uzrok ponašanja ljudi. Navodi najpre
12,a zatim 18 instikata iz kojih je moguće objasniti sve oblike ponašanja. Neki od njih su: Instinkt
bežanja (uz koji se vezuje emocija straha), instinkt odbacivanja (emocija odvratnosti), instinkt za
reprodukcijom vrste (seksualni), roditeljski (sa emocijom nežnosti) i sl.

Po njemu, osnovna činjenica, od koje treba poći u analizi ljudskog ponašanja, je da je ljudska aktivnost
prema određenim ciljevima upravljana, namerna aktivnost.
 8

Razvoj sistematskog empirijskog izučavanja

Socijalna psihologija se konačno oformljuje kao samostalna naučna disciplina razvitkom sistematskog
empirijskog proučavanja društvenog ponašanja ljudi. 20'ih godina XX veka.

Nemački psiholog Mede proverava pretpostavku o uticaju prisustva drugih osoba na razne psihičke
funkcije pojedinaca (pokazuju veću snagu ako ih neko gleda). Sovjetski psiholog Behterjev
eksperimentalno proverava da li su tačniji sudovi i ocene,koje se donose pojedinačno ili oni,do kojih se
dolazi putem diskusije u grupi.

Američki psiholog Mur ispituje eksperimentalno neke pojave sugestije.Od ispitanika je zahtevao da
ocene tačnost većeg broja tvrdnji o jezičkoj pravilnosti i nepravilnosti,šta je moralno i nemoralno i sl.
Posle nekog vremena, saopštavao im je šta o tome misle, tobožnji, stručnjaci, pa tražio da opet ocene
tvrdnje. Konstatovao je da su ispitanici u velikoj meri promenili ranije sudove.

Olport produbljuje istraživanja o delovanju prisustva drugih osoba na ponašanje pojedinaca. Zaključuje
da se brzina složenijih aktivnosti u prisustvu drugih povećava, ali se njihova vrednost smanjuje. (u
prisustvu drugih dolazi do povećavanja učinka motornih aktivnosti, ali što se tiče verbalnih aktivnosti,
iako iznose više argumenata, argumenti su manje vredni nego kad su sami.)

U tom periodu Mejo, Retlisberger i Dikson počinju sa istraživanjem važnim za razvitak socijalne
industrijske psihologije. Dolaze do zaključaka o velikoj važnosti međuljudskih odnosa. Bogardus
konstruiše svoju skalu socijalne distance,pomoću koje utvrđuje stepen prisnosti u odnosima sa
predstavnicima pojedinih naroda i grupa. Terston konstruiše novi instrument za ispitivanje i merenje
stavova,skale za ispitivanje stavova prema različitim društvenim pojavama: religiji, nacijama, ratu, miru
i sl.

Razvoj od tridesetih godina XX veka

Mnogi istraživači u ovom periodu razvijaju sociološko – psihološka istraživanja. F.Bartlet je vršio
sistematska istraživanja o uticaju socijalnih faktora na pamćenje i posebno na proces retencije.
(Ретенција- псих. способност задржавања доживљаја.)

Početkom tridesetih god. javljaju se istraživanja Kaca i Brejlija, o etničkim stereotipijama, tj. o
shvatanjima o osobinama pojedinih naroda, koje su izraz predrasuda. U ovo vreme istraživanja vrši i
švajcarski psiholog Pijaže,proučavajući intelektualni razvoj dece.

Šerif utvrđuje da mi ocene o fizičkim i društvenim pojavama donosimo ne samo na osnovu draži,koje na
nas deluju,već i na osnovu našeg referentnog sistema. Važan momenat za stvaranje referentnog sistema
je ocena drugih članova grupe kojoj pojedinac pripada.Ovim istraživanjem on ukazuje na to koliko naši
sudovi zavise od socijalnih momenata.

Moreno, objavljivanjem postupka za ispitivanje naklonosti i nenaklonosti među članovima grupe,

poznatim pod nazivom sociometrijski test, daje koristan način za ispitivanje odnosa u grupi i grupne
strukture.

Razvitak od četrdesetih godina

Najsnažniji posticaj razvitku soc.psihologije dala je aktivnost Levina, koji počinje sa istraživanjem o
tipovima rukovođenja. Razlikuje tri tipa rukovođenja:
 9

1) Demokratsko (svi članovi učestvuju u donošenju odluke),

2) Autokratsko (vođa rešava o svemu i nameće odluke),

3) zanemareno (vođa se ne interesuje za rad grupe,“pusti da ide kako hoće“).

Kao najomiljenije se pokazuje demokratsko,a najmanje omiljeno zanemareno rukovođenje.

Još značajnija su njegova istraživanja o grupnom odlučivanju.Istražuje o najpogodnijem načinu uticaja

na menjanje ponašanja, koristeći tzv. akcioni eksperiment (problem se ispituje na sadržajima koji imaju
za ispitanike praktičan značaj, a rezultati se proveravaju u svakodnevnom životu). Zaključio je da je
grupna diskusija najbolji način da se postigne promena ponašanja. Zanima ga koji faktori utiču na
donošenje odluka u grupi, odnosno, zanima ga problem grupne dinamike. Ukazivao je na važnost
povezivanja teorije i eksperimentalnog istraživanja („ništa nije tako praktično,kao dobra teorija“).

Sedamdesetih godina se intenzivno produžuje izučavanje socijalno – psiholoških problema,započetih u

prethodnom periodu,ali počinje i proučavanje novih područja.Poslednjih decenija 20.veka nastavlja se
razvitak socijalne psihologije i istraživanja.

Uzroci brzog razvoja

Na brz razvoj socijalne psihologije uticalo je više uzroka :

1. Podsticaj koji je došao od opšte psihologije – razvitkom opšte psihologije dolazi se do saznanja da
se psihički život čoveka ne može izučavati posmatrajući čoveka kao izolovanu jedinku, van
socijalne situacije u kojoj živi.

2. Drugi podsticaj dolazi od raznih društvenih nauka, čiji nagli napredak pruža podatke važne za
socijalnu psihologiju,ali i traži od nje odgovor na mnoga pitanja o psihičkom životu čoveka.

3. Treći podsticaj je u praktičnim potrebama društva, u nastojanju da se utiče na socijalno ponašanje

ljudi radi rešavanja društvenih problema. Postoji želja da se rezultati psiholoških istraživanja
koriste za povećanje proizvodnje i zarade, za ublažavanje tenzija među klasama i slojevima
stanovništva.

Teorijski pristupi u socijalnoj psihologiji i karakteristike socijalne psihologije

Teorijski pristupi

Od teorijskog pristupa zavisi izbor problema i izboru pojava koje će se posmatrati, sredstva kojima će se
podaci prikupljati i prikazivati, kao i način interpretiranja podataka. Teorije u soc. psihologiji nisu za
sada još dovoljno razrađene, a koriste se tri teorijska pristupa: bihejvioristički, geštaltistički i
psihoanalitički. I teorija usluge!

Bihejvioristički pristup

1. Jedna od postavki bihejviorizma je da organizam, na primer čovek, reaguje na određene draži i da se

to reagovanje manifestuje u spoljnjem ponašanju, u pokretima i sistemima pokreta i da psihologija
treba da proučava upravo to spoljnje ponašanje.

2. Kao osnovnu jedinicu proučavanja treba da uzme povezanost između draži (S) i reakcije organizma
na draž (R). Draž izaziva neke promene u organima (O) i te se promene izražavaju u uočljivim
 10

reakcijama organizma (R). Zbog toga se, kao i formula i za proučavanje i za objašnjavanje svih
psiholoških pojava može smatrati formula : S – O – R.

Ponašanje ljudi prvenstveno je stečeno-naučeno!. Kako se stiču pojedini oblici ponašanja, glavni
je zadatak koji treba da reši soc.psihologija. Zato je proces učenja ključni problem psihologije.
Zanemaruje se kognitivna uloga, introspekcija (Pijaže: ne zavisi sve od metoda učenja već i od
kapaciteta deteta – predoperacionalni stadijum, primer sa čašama).

1. Hedonizam je sledeća osnovna postavka bihejviorizma. Bihejvioristi činjenicu da između određenih

draži i određenih reakcija dolazi do čvrstih asocijativnih veza,objašnjavaju time što takve veze
predstavljaju korist za organizam, donose mu zadovoljstvo i oslobađaju ga teškoća (smanjenje
napetosti i sl.).

Ovi se prncipi koriste i za objašnjenje pojedinih oblika socijalnog ponašanja. Formiranje stavova
objašnjava se tako da do menjanja stavova dolazi zato što posle promene sledi,ili se pretpostavlja da će
slediti neko zadovoljstvo.

Eksperimenti Pavlova (pas) i Votsona (zec i mali Albert), Tolman (pacovi u lavirintu). Skiner- zakon
efekta

Geštaltski pristup

Ovo je najuticajnija teorijska koncepcija,a verovatno i najplodnija u soc.psihologiji. Verthajmer (koji

ga je osnovao), Kofka, Keler-majmun i banana- učenje uviđanjem, fi fenomen-film (sukcesivno
prikazivanje slika se vidi kao film). Zakoni: blizina, sličnost, zajednička sudbina, dobre forme
(simetričnost).. Zakon konzistentnosti i dobre forme važe i za socijalne odnose.

1. Prva osnovna geštaltistička postavka je isticanje važnositi celine i celovitosti pojava.Ono što je pri
posmatranju psihičkih pojava prvenstveno dato – to su celine. Celina ima odlike koje ne možemo
upoznati ako proučavamo pojedine elemente i pojedine faktore za sebe.

2. Druga osnovna postavka geštaltista je da neke takve celine predstavljaju usklađenije i jednostavnije
organizacije i da mi nastojimo upravo da sve doživljavamo u takvim usklađenijim i jednostvnijim
celinama.

3. Ovi geštaltistički principi pokazali su se veoma plodnim i pri objašnjavanju socijalno – psiholoških
pojava. Kao što elementi u opažanju zavise od opažanja celine, tako će i ocena socijalnog
ponašanja nekog pojedinca biti u zavisnosti od celog socijalnog okvira u kome se to ponašanje
odvija.

Psihoanalitički pristup

Psihoanalitička koncepcija ističe važnost nesvesnih psihičkih procesa, ulogu nagona, pa posebno
seksualnog nagona – libida i agresivnosti, značaj doživljaja u prvim godinama života na formiranje
ličnosti- ponašanja čoveka kasnije.

On zastupa složenost strukture ličnosti, koja se sastoji od nagonskog dela (id), osnovnih psihičkih
funkcija ,kao što su opažanje i mišljenje (ego), koje su u službi zadovoljenja nagona, i savesti i nad ja
(super ego),koji predstavlja društvene norme usvojene kao principe vlastitoga ponašanja.
 11

Osnivač psihoanalitičkog učenja je Sigmund Frojd,kao i ostali autori,ovim postavkama pokušavaju da

objasne pojave socijalnog ponašanja. Po Frojdu,ne postoji usklađenost između ciljeva pojedinaca i
ciljeva društva. Kod pojedinca postoji snažna urođena agresivnost, koju super ego stalno pokušava da
obuzda, ali u tome nikad u potpunosti ne uspeva. Ako je super ego dovoljno jak,dolazi do društveno
prihvatljivog ponašanja,ali se agresivnost usmerava prema samom sebi. Faze: oralna, analna, falusna,
Edipalna, lateralna, genitalna.

I objašnjenje istraživača Adorna o povezanosti između autoritarne strukture ličnosti počiva na

psihoanalitičkom shvatanju. Do formiranja takve ličnosti dolazi zbog potisnute mržnje prema
roditeljima koji su ih sputavali. Agresivnost se potiskuje u oblast nesvesnog, ali dolazi do izražaja u
ponašanju ličnosti.

I teorija uloga (simbolička interaktivnosti)

Golfman- život je pozorište; Darenford - „pojedinac je za sociologe zbir njegovih uloga.“

Vrednost pojedinih teorijskih pristupa

Sve navedene postavke služe prvenstveno kao orijentacija u izboru problema koji će se istraživati,pojava
koje će se proučavati i nalaženju načela kojima će se problemi objasniti.Socijalni psiholozi njihovu
vrednost redovno proveravaju empeirijskim istraživanjima.

Ne postoji danas neki opšti teorijski sistem kojim bi bilo moguće objasniti da kraja sve socijalno –
psihološke pojave.

Poslednjih godina se pokušava da se nedostaci pomenutih teorijskih pristupa prevaziđu tzv. Teorijom
otvorenog sistema,koja naglašava važnost ljudske motivacije i aktivnosti i ističe njihov uticaj na sredinu.

Marksovo učenje

U socijalno – psihološkim istraživanjima dugo su zanemarivane ideje Karla Marksa,pre svega iz

ideoloških razloga (strah od revolucije u kapital.zemljama,iskrivljavanje u socijalističkim). On je
ukazivao na značaj ekonomskih faktora za razvitak društva,da postoji uzajamno dejstvo objektivnih
uslova u kojima čovek živi i ljudske aktivnosti. Marks je isticao, kao bitnu ljudsku karakteristiku,
stvaralaštvo ljudi i težnju čoveka da ispolji i razvije svoju ličnost. Iz njegovih koncepcija sledi da je
potrebno psihološko izučavanje društvenog ponašanja.

Karakteristike socijalne psihologije kao nauke

Ako se soc.psihologija posmatra posmatra kao društvena nauka,mogu se istaći tri njene karakteristike:

1) Da je društvena nauka ,

2) da je psihološka disciplina,

3) da je empeirijska naučna disciplina.

1. Socijalna psihologija kao društvena nauka

 12

Društvene nauke izučavaju društvene život i njegovu orgnizaciju u celini. Soc.psihologija ne izučava
organizaciju društvenog života ni zakonitosti pojedinih posebnih aktivnosti ljudi u društvu (kao što to
čine druge društvene nauke) nego se bavi proučavanjem društvenog ponašanja ljudi uopšte, bez obzira
na to u kojoj se sferi aktivnosti to ponašanje ostvaruje i bez obzira na to koje su vrste proizvodi te
aktivnosti.

2. Socijalna psihologija kao psihološka disciplina

Socijalna psihologija proučava ponašanje ljudi u društvu s obzirom na psihički život i psihičke pojave.
Kao i opšta psihologija, socijalna proučava kognitivne,emotivne i konativne procese – uvek u vezi sa
nekom društvenom situacijom ili draži.

Razlika je u tome što opšta psihologija izučava zakonitosti i ponašanja uopšteno i apstrahovano, a
soc.psihologija proučava psihičke funkcije upravo u društvenom životu: Kako se pojedine funkcije
razvijaju pod uticajem društvenih činilaca i kako se manifestuju, kao i kako psihički faktori deluju na
pojedine društvene pojave. Za soc.psihologiju suštinski problem je proučavanje društvenog ponašanja s
obzirom na psihičke pojave.

3. Socijalna psihologija kao empirijska disciplina

Soc.psihologija je naučna disciplina koja se zasniva na sistematskom empirijskom izučavanju svojih

problema odgovarajućim naučnim postupcima. Teorijske pretpostavke i uopštavanja postavljaju se na
osnovu sistematskih,naučnim putem prikupljenih ,empirijskih podataka,kao što se i na empirijskim
podacima proveravaju i verifikuju.

Stanje savremene socijalne psihologije

Kao karakteristike stanja u soc.psihologiji danas moguće je istaći nekoliko mometata :

Socijalno – psihološko istraživanje se i dalje snažno razvija i proširuje se problematika kojom se

soc.psihologija bavi. Razvijaju se,pored industrijske soc.psihologije i psiholingvistike, psihologija
političkog ponašanja, socijalnog ponašanja životinja i genetička psihologija, psihologija organizacija,
kao i komunalna psihologija (istraživanja mentalnog zdravlja ljudi u naseljima). Zbog naglog
razvoja,soc.psihologiju je sve teže pratiti i poznavati u celini.

1. Kao empirijska naučna disciplina ona se formira u SAD. Od pedesetih god., istraživanje se
razvija i u evropskim i drugim neameričkim zemljama. Danas je relativno razvijena u Francuskoj,
Engleskoj, Holandiji, Belgiji, Nemačkoj, Japanu.

U našoj zemlji soc.psihologija je u razvoju i mnogi istraživači obrađuju probleme iz raznih oblasti .

2. Nagli razvoj istraživačkih tehnika.Najviše se razvijala jedna vrta empirijskog istraživanja :

Laboratorijsko eksperimentalno istraživanje.Dobro smišljenim eksperimentima pokušavaju se danas
proučavati mnoga veoma složena pitanja.

3. Treća osobina savremene soc. – širenje socijalno–psiholoških istraživanja u okviru mnogih

društvenih nauka. Razvija se sve intenzivnija saradnja socijalnih psihologa sa stručnjacima iz drugih
oblasti društvenih nauka.Naglašava se potreba da soc.psihologija pruži što puniji doprinos rešavanju
tekućih društvenih problema,stvaranju što boljih i humanijih odnosa među ljudima.
 13

1. Procesi socijalizacije
Ljudska jedinka se rađa snabdevena samo određenim brojem nagona i refleksa, bez sposobnosti govora i
komunikacije, bez kulture i morala, sa impulsima koji čak otežavaju socijalne kontakte (T.Parsons
kaže,da je rađanje svake nove generacije ponavljanje najezde varvara.).Ali,istovremeno,ona se rađa
sa mogućnostima da se razvije neuporedivo više od svih drugih živih bića. Ona to postiže tek učenjem
putem delovanja socijalnih faktora, procesom socijalizacije.Njome se stiče ogroman fond znanja,
navika i veština ,razvijaju se složene osobine i sposobnosti i stiču kvaliteti kojima se ljudsko biće
razlikuje od svih drugih.

Socijalizacija ima dve vrste efekata:

1) formiranje osobina i načina ponašanja potrebnih za život u društvu i

2) razvitak biološke jedinke u ličnost sa mnogim osobinama zajedničkim za sve ljude, ali i sa svojim
specifičnim osobinama.

Jedan od prvih i najznačajnijih podsticaja za sistematsko proučavanje socijalizacije dolazi od

antropologa, koji su istraživanjima pokazali da postoje značajne razlike u ponašanju ljudi
pripadnika različitih društava i kultura. Oni nalaze da je uzrok razlikama u tome što se u različitim
kulturama postavljaju različiti zahtevi za ponašanje. Mehanizam putem kojih se zahtevi kultura
prenošeni na pojedince oni su označavali kao socijalizaciju.Posebnu pažnju su poklonili praćenju i
izučavanju načina podizanja dece (Malinovski, M.Mid, R.Benedikt).

Proučavanje socijalizacije je uvek i proučavanje psiholoških problema,kako dolazi do određenih

osećanja,sudova,stavova.Socijalizacija se izučava u opštoj,razvojnoj,pedagoškoj i posebno u socijalnoj
psihologiji.

Pojam socijalizacije

Uža definicija (sreće se kod antropologa i sociologa), naglašava važnost socijalizacije za

osposobljavanje jedinke za društveni život. Ovakve definicije su preuske - izjednačavaju pojam
konformiranja (prilagođavanja) i pojam socijalizacije.

Šira definicija (nalazi se kod psihologa ),ističe se da rezultat socijalizacije nije samo sticanje zajedničkih
oblika ponašanja, nego i formiranje ličnosti.

Rot : Socijalizacija je proces socijalnog učenja kojim jedinka stiče socijalno relevantne oblike
ponašanja i formira se kao ličnost sa svojim specifičnim karakteristikama.

Neki autori umesto pojma socijalizacije koriste pojam kulturalizacije ili akulturacije,kao proces
usvajanja oblike ponašanja karakteristične za kulturu kojoj pripadaju. Ovo nije opravdano, jer je pojam
socijalizacije širi, njime se ozvačava uopšte proces nastajanja ljudskog socijalnog bića , a
kulturalizacija je usvajanje određenog sadržaja neke kulture.

Problemi socijalizacije

U psih. Istra: Procesi socijalizacije tj. Osnovni principi socijalnog učenja putem kojih se ostvaruje
socijalizacija i uloga roditelja u socijalizaciji deteta.
U problematici socijalizacije mogu se razlikovati tri velike grupe problema:
 14

1. Proučavanje procesa socijalizacije,tj. vrsta i oblika učenja putem kojuh se ona ostvaruje. Teorijski
značaj – utvrđuju se osnovni načini učenja, faktori koji olakšavaju ili otežavaju učenje (kakvu ulogu
ima kažnjavanje i nagrađivanje). Praktični značaj – rezultati teorijskog istraživanja mogu se
primeniti u svakodnevnoj praksi vaspitavanja.

2. Izučavanje uloge izvora i agensa socijalizacije Agensi su faktori (osoba ili institucija) preko kojih
društvo nastoji da se pojedini oblici ponašanja usvoje – porodica,škola,masovni mediji,institucije.

3. Proučavanje efekata socijalizacije- o delovanju drugih osoba i socijalnih faktora na formiranje

društveno relevantnog ponašanja - stavova i vrednosti, kao i sistema ponašanja koje je neophodno
usvojiti u svakom društvu, i na razvitak psihičkih funkcija i ličnosti. (kako se jede, ispoljava
agresivnost, seksualno ponašanje..)

Za istraživanje pomenutih pitanja koriste se metode : Sistematsko eksperimentalno i sistematsko

neeksperimentalno istraživanje.

Teorijska shvatanja i pristupi

Socijalizacija se uvek ostvaruje socijalnim učenjem.

Teorije socijalizacije mogu se podeliti na dve velike grupe :

I Bihejviorističke teorije socijalnog učenja putem uslovljavanja ( tzv. S – R teorije učenja)

Osnovna pretpostavka je da do učenja dolazi na osnovu stvaranja veza između draži i odgovora,putem
asocijacija (učenje uslovljavanjem).

Uslovljavanje je povezivanje uslovne draži i bezuslovne reakcije. Teoretičari se razlikuju po shvatanju

uslovljavanja, posotoje 3 grupe gledišta o uslovljavanju.

1. Jedna grupa naglašava dosledno Pavlovljev princip uslovljavanja (uslovljavanje se zasniva na

povezivanju uslovne draži i bezuslovne reakcije; mehanička asocijativna veza po dodiru, dovoljno
puta ponavljana, osnova je uslovljavanja.)

2. Princip instrumentalnog uslovljavanja (Hal – uslovljavanje putem potkrepljivanja) – redukcija

tenzije je osnovni pokretač učenja. Ističe se važnost spoljnjeg potkrepljivanja – nagrade i kazne.

3. Smatraju da se pretežni deo učenja ostvaruje imitacijom – teorija opservacinog uslovljavanja

Bandura – uči se na osnovu posmatranja tuđeg ponašanja i efekata tog ponašanja; stvara se veza
između određene draži i određene reakcije, tj.zamišljanja korisnog efekta određenog oblika
ponašanja.)

Sve ove teorije karakteriše zanemarivanje značaja razvoja i razvojnih stadijuma.Oni smatraju da se u
toku celog života na svim uzrastima pomoću istih principa učenja mogu objasniti sve pojave
socijalizacije. Po njima su pokretačke snage osove nagoni i potrebe, i treba ih kanalisati(slčno Frojdu).
Njih kritikuju kognitivne raz. teorije...

II Kognitivne razvojne teorije socijalizacije

One u objašnjavanju dečjeg razvitka, a posebno socijalizacije, ističu značaj maturacije (sazrevanja) i
razvitka (Gezel).
 15

Stvarnu teoriju socijalizacije u okviru ovih shvatanja daju Pijaže i Kolberg. I oni ističu važnost
razvitka,ali naglašavaju i važnost iskustva.

Pijaže - Sadržaj i uspešnost socijalizacije zavisi od kognitivne sposobnosti deteta. Razvoj zavisi od
unutarnjih procesa, ali i od aktivnosti i iskustva pojedinca. U razvitku mišljenja razlikuje četiri faze:

1) faza senzorimotorne inteligencije ( do 2.godine )

2) predoperacionalna faza ( od 2. Godine zaključno sa 7.god.)

3) konkretno operacionalna faza ( od 8 do 11 god.) i ,kao naviša i završna,

4) formalno operacionalna ( od 12.godine).

Kognitivne strukture se razlikuju, na različitim uzrastima postoje razlike u mogućnostima i

načinima shvatanja. Razvitak moralne svesti i proces socijalizacije zavise od kognitivnih funkcija
(dete na određenom uzrastu ne može da shvati i prihvati sve zahteve okoline ). Neće jednaka
nastojanja i uticaj imati jednak efekat kod sve dece, razlikuju se u kognitivnom pogledu! (dete
nije tabu rasa)

On ističe značaj kognitivnih funkcija za proces socijalizacije i da se socijalizacija ne može objasnit

principom prostog vezivanja draži i reakcije. Ukazuje na važnost nasleđa ,kao osnove za razvitak
mišljenja. Postoji interakcija između jedinke i sredine,a ne samo uticaj sredine na jedinku.

Socijalno učenje
Vrste i oblici socijalnog učenja

Socijalizacija zavisi prvenstveno od socijalnog učenja. Pored učenja uslovljavanjem i učenja po modelu,
moguće je razlikovati i treću vrstu – učenje koje se zasniva na višim kognitivnim procesima.

 Učenje uslovljavanjem
1. Klasično uslovljavanje
2. Instrumentalno uslovljavanje
3. Opservaciono (vikarijsko) uslovljavanje
 Učenje po modelu:
1. Identifikacijom
2. Imitacijom
3. Učenje ulogama
 Učenje uviđanjem

Klasično uslovljavanje

Moguće je razlikovati više oblika učenja uslovljavanjem. Klasično uslovljavanje se zasniva na

stvaranjem asocijativnih veza između draži i reakcija. Uzrok uzdržavanja od neželjenog
ponašanja je prirodna autonomna reakcija koja se javlja i izaziva neprijatnost (stvorila se
asocijativna veza između neđeljenog ponašanja i neprijatnosti).

Prvi je Votson razvio teoriju koja kao osnovu učenja i ponašanja postavlja uslovni refleks. Učenje se
sastoji u stvaranju asocijativne veze između jedne fizičke draži (S) i reakcije organizma (R) u stvaranju
 16

tzv. S-R veze.(Pavlovljevi ogledi sa psima – stvorena je asocijativna veza između zvuka zvona i lučenja
pljuvačke. Nema nagrade,to je ,dakle uslovljena reakcija, a ne instrumentalno uslovljena.)

Po Olportu,mnogo slučajeva socijalnog učenja može se objasniti ovim modelom.Dete uči da govori,
kada se stvori veza između slučajno proizvedenih glasova i reakcije odraslih. (kada kaže „mama“,
majka se i pojavi“). Ajzenk smatra da je uzrok uzdržavanju asocijacijom uspostavljena veza između
autonomne reakcije koju izaziva neprijatnost i neželjenog ponašanja.Po njemu se čak i formiranje tzv.
moralne svesti može objasniti kao principom klasičnog islovljavanja formiran uslovni refleks.Ako se
kod deteta deluje kaznom neposredno posle počinjenog zabranjenog akta, i to se ponavlja dovoljno
često i dovoljno rano,već pomisao na zabranjeni akt izazvaće sličnu autonomnu reakciju, formiraće se
„unutrašnji policajac“- unutrašnji otpor da se učini zabranjeno. *osoba se suzdržava nepoželjnog
ponašanja ne zato što će dobiti nagradu, nego zato što se uspostavila autonomna reakcija koja izaziva
neprijatnost!

Pozivao se na ogled harvardskih istraživača Solomona i Vejna ( Ostavili štenad da gladuju 24h,odvodili
ih u prostoriju sa dve zdele hrane i eksperimentatorom. U jednoj zdeli omiljena hrana- kuvano meso,u
drugoj manje omiljena. Kada su im ostavljali da biraju,išli su na omiljenu hranu,ali,kada štene pokuša
da uzme meso,dobijalo je blag udarac po leđima. Štene je odustajalo od omiljene hrane i išlo na drugu.
Ponavljali su ovo nekoliko dana. Ogled je produžen tako što su psi ostavljeni dva dana bez hrane,a onda
dovedeni u prostoriju, opet sa dve zdele.U prostoriji nije bilo eksperimentatora; svi psi su ,kao što su
naučili,požurili ka manje omiljenoj hrani.Nje,međutim,nije bilo dovoljno.U drugoj posudi je bila
omiljena hrana, ali su kuce oklevale da joj pristupe, iako su bile gladne – njuškale su ,lajale,cvilile.Bilo
je očigledno da je došlo do emocionalne reakcije kod životinja.Prateći koliko će se vremena gladne
životinje suzdržavati da uzmu hranu,istraživači su utvrdili da je to vreme različito – od 6 minuta,preko
nekoliko časova,do 16 dana,kada su prekinuli posmatranje da pašče ne lipše - -mučitelji jedni.)

Instrumentalno uslovljavanje

Neki autori proces socijalizacije objašnjavaju prvenstveno učenjem na principu instrumentalnog

uslovljavanja.Takvo učenje se naziva instrumentalnim jer predstavlja sredstvo,instrument,da se neka
potreba zadovolji i neki cilj postigne.Uči se zato što se nim novim stečenim oblikom ponašanja
postiže neki cilj,a ne zato što postoji ponavljanjem uspostavljena veza. Dokaz za to se nalazi u
rezultatima Skinerovih ogleda sa životinjama.(Ogled sa pacovom – gladan pacov u kavezu sa
polugom ;on pravi razne pokrete i kad dodirne polugu, pada hrana u kavez ; kada se to opet desi,opet
hrana ;posle dovoljnog broja ponavljanja,pacov nauči da odmah pritisne polugu – naučio je da
određeni oblik ponašanja služi kao sredstvo za zadovoljenje potrebe, dakle,on ga je naučio jer je taj
pokret instrumentaran,omogućava mu da dođe do hrane .)

Na važnost ovakvog oblika učenja ukazao je E.Torndajk i kao najvažnije načelo učenja označio zakon
efekta,po kome organizam brže uči one reakcije,kojima dolazi do zadovoljavanja potreba,koje
imaju određen efekat. Da bi došlo do učenja,organizam treba da bude motivisan i aktivan,da je
potrebno da neka od njegovih slučajnih reakcija dovede do nagrade i kada se dovoljn puta ponovi
ono se učvrsti (SUKCESIVNA APROKSIMACIJA) .Tako se stvara određena veza između draži
(nagrade ) i reakcije.

Polazeći od ovog shvatanja Hal je izgradio svoju teoriju učenja poznatu kao teorija potkrepljivanja.
Da bi neki oblik ponašanja bio naučen,on mora da dovede do smanjenja potrebe ili redukcije tenzije. Tu
redukciju Hal naziva potkrepljenjem.
 17

Na osnovu Halove teorije, Milard i Dolard razvili su svoju teoriju socijalnog učenja, koju su nazvali
teorijom imitacije. Stariji(model) je već naučio ranije da će kada čuje približavanje oca,potrčati prema
vratima i dobiti bombonu,jer to otac redovno čini.Ako drugi dečak i sam,kad vidi da njegov brat(model)
trči,takođe potrči ka vratima i takođe dobije bombonu(nagradu od oca),on će posle nekog vremena
naučiti ponašanje, koje je bilo već ponašanje modela.

I Masen takav oblik učenja smatra glavnim načinom socijalizacije (majka uči dete da se ponaša
učtivo,da pere ruke i slično,tako što ga nagrađuje – priznanje, pohvala, poklon );sve što dovodi do
zadovoljstva je sredstvo socijalizovanog oblika ponašanja.

Učenje na principu instrumentalnog uslovljavanja je,ne samo u detinjstvu, nego celog života, važan
način socijalizacije.Pri ovom,važnu ulogu ima transfer učenja: naučen ponašanje se proširuje i na
druge, slične situacije. Reagovanje na draž javlja se i u vezi sa sličnim dražima. („molim“ i „hvala“
cemo reci i drugim osobama)

Moguće je i da ponašanje koje je društveno nepoželjno,ako bude dovodilo do nagrade, postane

karakteristično za pojedinca (siledžijsko ponašanje, ili majka kad udovoljava histeričnom detetu).

Moguće je naučiti određeni oblik negativnog ponašanja,izbegavanjem negativne sankcije.U tom

slučaju postoji takođe učenje potkrepljavanjem, ali negativnim.

Navedene teorije ne mogu da objasne sticanje novih oblika ponašanja!

Opservaciono ili vikarijsko uslovljavanje

Albert Bandura koji smatra da je za socijalizaciju posebno važan oblik učenja uslovljavanjem,koje on
naziva vikarijskim (pomoćnim ili posrednim) ili opservacionim (učenjem na osnovu posmatranja tuđeg
ponašanja) uslovljavanjem. Stiču novi oblici ponašanja samo na osnovu posmatranja ponašanja
drugih, bez uvežbavanja i učenja ,bez neposredne nagrade, samo direktnim podražavanjem
ponašanja nekog modela.

Takvim učenjem se stiču i oblici društveno poželjnog,ali i društveno nepoželjnog ponašanja.(Za potvrdu
ovog shvatanja,pozivaju se na oglede koje su izveli,naročito na oglede sa sticanjem agresivnog
ponašanja.U jednom takvom istraživanju formirano je nekoliko grupa dece.Sva su gledala film u kome
model – junak- izražava agresivno ponašanje,fizičko i verbalno.Taj film je napravljen u tri verzije.Jedna
grupa gleda film u kome glavni junak biva kažnjen,druga grupa film u kome junak dobija nagradu,a
treća varijantu u kojoj nema posledica,ni pozitivnih, ni negativnih. Na osnovu posebnog testa,istraživači
konstatuju da sve tri grupe podržavaju posmatrane oblike agresivnog ponašanja,ali na različit
način.Najviše podržavaju deca koja su gledala film u kome je takvo ponašanje nagrađeno ili nije
kažnjeno i da agresivno ponašanje više izražavaju dečaci ; po onome što su zapamtili,nije bilo razlike.)

Bandura smatra da je ovakvo učenje formira nove reakcije stvaranjem veza između određenih
elemenata, ne direktnim vežbanjem, ali putem opservacije! Ali ono ni

2. Učenje po modelu

Ponašanje koje je stečeno na osnovu ugledanja na ponašanje drugih osoba – važan izvor socijalnog
ponašanja. Odrasli namerno i sistematski nastoje da obezbede da deca podražavaju njihovo ponašanje.
(Posmatranje jedne subkulture u Gvatemali – majke devojčicama daju minijaturne upotrebne predmete,
da bi njima radile što i majka,očevi vode dečake u lov i uče ih;učenje nužde.)
 18

 Stiču se novi oblici ponašanja

 Dovoljno je posmatranje modela, radnja koja se uči ne mora se izvoditi.

 Ponavljanje nije nužno

 Ponašanje koje se uči nije nužno potkrepljivati; nagrađuje se ili kažnjava ponašanje modela

 Učenje se odvija bez namernog podsticanja modela ili bilo koga sa strane

Od čega zavisi učenje po modelu:

• Od posledica koje posmatrano ponašanje ima za model

• Od karakteristika posmatrača

• Od emocionalnog stanja posmatrača

U dečjoj literaturi sreću se dobri i loši junaci. Čak i kada ne postoji namera, tuđe ponašanje često postaje
model – sredstva masovne komunikacije (imaju čak imaju veći uticaj nego roditelji i škola).

Opravdano je govoriti o 3 oblika učenja po modelu – identifikaciji, imitaciji i učenju uloga .Učenje
identifikacijom - na emocionalnoj osnovi zasnovana povezanost sa modelom.

Razlike između identifikacije i imitacije:

Osobine identifikacije :

 Identifikacija je usvajanje složenih,integrisanih oblika ponašanja (do kojih se dolazi bez posebnog
treninga i bez direktnog nagrađivanja manifestovanog ponašanja)

 Postoji lična vezanost za model,pozitivan emocionalan odnos prema modelu

 Usvojeni oblici ponašanja su trajni

Osobine imitacije :

 Usvajanje specifičnih oblika ponašanja ( opservacijom,bez treninga i nagrađivanja )

 Ne mora da postoji emocionalna vezanost za model

 Usvojen segment ponašanja može da se upražnjava samo u toku ograničenog perioda vremena

Učenje identifikacijom

Stiču se mnoge složene reakcije, sistemi ponašanja, osobine ličnosti, motivi i stavovi. Nisu rezultat
neposrednog potkrepljivanja; često se takve osobine pojavljuju spontano,bez neposrednog
uvežbavanja i bez svesne namere.

Po Frojdu, postoje dve vrste identifikacije:

1. identifikacija sa agresorom (odbrambena identifikacija)

2. razvojna (anaklitička) identifikacija

 19

1. Zasluga je Frojda što je prvi ukazao na postojanje takvog spontanog ugledanja na ponašanje nekog
uzora. Objašnjenje identifikovanja dečaka sa ocem – oslobađanje edipalnog kompleksa. Do
identifikacije dolazi iz straha od agresije,pa se ova vrsta identifikacije naziva odbrambenom
identifikacijom ili identifikacija sa agresorom (Ana Frojd i Betelhajm- ponašanje zatvorenika
u nacističkim logorima).

Vajting, - dete zavidi nekoj osobi na statusu i što joj više zavidi jače će nastojati da se ponaša kao ona.

Kaganovo izvor identifikacije želja da se ima status drugoga, ne toliko iz zavisti, koliko zbog težnje da
se ostvare ciljevi koje dete želi da ostvari.

2. Razvojna identifikacija (anaklitička). (Frojd-strah da se ne izgubi ljubav majke) Veći broj

autora suštinu identifikacije uopšte vidi u ljubavi prema modelu,poštovanju prema njemu i
emocionalnoj vezanosti za model. Majka zadovoljava potrebe deteta zato se ono emocionalno vezuje
za nju.

3. Maurer- razvojne identifikacije. Osnova identifikacije deteta sa majkom je to što je dete zavisno od
roditelja, vezano je i spremno da usvoji njihove načine ponašanja. (ptice)

Empirijsko istraživanje procesa identifikacije je teško,jer se identifikacija ne može neposredno

posmatrati. Potrebno je naći objektivno uočljive pojave kojima je moguće potvrditi postojanje
identifikacije sa nekim modelom i meriti obim te identifikacije.

Kako meriti identifikaciju?!:

• utvrđivanjem sličnosti globalnih oblika ponašanja

• utvrđivanjem procene sličnosti sa objektom identifikacije

• utvrđivanjem objektivne sličnosti u stavovima i vrednostima

1. Nastojali su da utvrde sličnosti između ponašanja modela i ponašanja subjekata, u određenim

oblicima ponašanja – izražavanje, pokreti. Objektivno traženje sličnosti (Istraživanje Mišela i
Grusekove sa predškolskom decom,koja su podeljena u dve grupe. Sa jednom je nastavnica
postupala izrazito ljubazno,a prema drugoj je imala nezainteresovan stav. Posle je pred njima
demonstrirala jednu igru.Onda su deca ostavljena da sama izvode igru.Utvrđeno je da su deca,sa
kojima je postupano srdačno,više podražavala nastavnicu od dece iz druge grupe. Dokaz da je na
ugledanje došlo kada je postojala emocionalna veza.)

2. Na osnovu ocenjivanja sličnosti sa modelom. (rešavanjem testova ličnosti- problem,jer je to moguće

tek sa starijom decom).

3. Treći je postupak utvrđivanja sličnosti u shvatanjima o ulogama, vrednostima i stavovima.

Pretpostavlja se da tamo gde imamo trajnu vezanost između onih koji uče i modela, a ne samo
kratkotrajno ponašanje. (problem – teško je upoređivati stavove i vrednosti odraslih i dece ; nekada
je teško utvrditi uzroke sličnosti,dokazati ih.)

I jedno ranije istraživanje Bandure i Hjustonove daje slične rezultate.I tu su deca predškolskog uzrasta
podeljena u grupe,prema kojima se različito ponašalo. Deca su u igri,kasnije,ponavljala pokrete osoba
koje su prema njima izražavale prijateljski odnos).
 20

Učenje imitacijom

Imitacijom se objašnjava sličnost u ponašanju članova pojedinih grupa, i uopšte pojava konformiranja u
ljudskom društvu.(konformiranje – podešavanje, prilagođavanje).

• G. Tard – društvo u suštini imitacija

• Mek Dugal – instinkt za imitacijom

• Bihejvioristi – uslovljavanje

Po mnogim imitacija ima izvor u instinktima- Mek Dugal (deca uspevaju da relativno precizno
podražavaju glasove modela). V.Džems- mi imamo impuls da učinimo ono što vidimo da neko drugi
čini- ideomororne aktivnosti= automatsko motorno podražavanje pokreta koje vrši posmatrani objekat.

Po Gabrijelu Tardu, društvo je u suštini imitacija (kao hipnotičko stanje - odvija se pod delovanjem
slika u glavama onih koji imitiraju, a te slike nastale su na osnovu opažanja modela.)

Bihejvioristi ovu pojavu,pokušavaju da objasne uslovljavanjem. stvori asocijativna veza između tuđeg
akta i akta deteta,ako je to ono slučajno učinilo. nemoguće tako objasniti sticanje novih oblika
ponašanja,već bi dete moglo da nauči samo ono,što je na neki način već na njegovom repertoaru.

Mnogi autori pojavu imitacije pokušavaju da objasne pojmom operacionalnog ili instrumentalnog
uslovljavanja. U početku slučajan oblik ponašanja, ako bude potkrepljen dovoljno puta,usvojiće se kao
sopstveni oblik ponašanja. Imitacijom je moguće usvojiti neke oblike ponašanja, koje ispoljava neki
posmatrani model.To potvrđuju mnogim ogledima.Bandura i saradnici misle da kao modeli ne deluju
samo roditelji,nego i različite osobe iz dečje sredine,kao i mediji.

1. Posmatranjem ponašanja modela moguće je izazvati inhibitorne i desinhibitorne efekte.To znači da

će u slučajevima gde se model uzdržava od nekog oblika ponašanja (na primer,agresivnog ),i
subjekti izloženi modelu će pokazivati inhibiciju takvih impulsa ; i suprotno,ako model izražava
nekontrolisano ponašanje, i posmatrani subjekti će ispoljiti ne samo takvo ponašanje,nego i druge
oblike,koje su do tada kontrolisali.

Da ponašanje modela može imati ovakve efekte i kod odraslih ,pokazuju ogledi Valtera i saradnika :
Subjekti,odrasle osobe,učestvuju u proučavanju pamćenja.Rečeno im je da pomažu u proučavanju
efekata kažnjavanja na učenje. Za svaku grešku,treba da daju električni šok. Ispitanici, po dogovoru,
daju pogrešne odgovore, što subjekti ne znaju. Onda se jednoj grupi subjekata prikazuje film sa
agresivnim sadržajem,a drugoj,kontrolnoj,film bez agresivnosti.Posle ponovo svi oni,iz obe grupe ,treba
da daju elektrošokove ispitanicima koji greše. Pokazalo se da su subjekti,koji su gledali agresivnost,
davali jače šokove, dakle, posmatranje agresivnosti je imalo desinhibitorni efekat.

2. Do inhibitornih i desinhibitornih efekata dolazi na osnovu posmatranja određenih oblika

ponašanja,čak i kada se ne uočavaju posledice takvog ponašanja,ali,još više kada se uočavaju
pozitivne posledice.(Posmatranje slobodnijeg seksualnog ponašanja izaziva slobodnije ponašanje
kod posmatrača ; oni ,koji posmatraju kršenje zabrana,i sami kasnije u većem stepenu krše
zabrane,a još više kada vide da model za ispoljavanje kršenja zabrana nije kažnjen,nego čak i
nagrađen.)
 21

3. Imitacijom je moguće i da dođe do manifestovanja ranije naučenog ponašanja, a koje nije u

međuvremenu manifestovano.(Osoba koja je napustila lokalni način govora,kada dođe u rodni
kraj,brzo prihvata stari način.)

Na sve tri kategorije ponašanja,do kojeg dolazi imitacijom,utiču,prema Banduri i Valtersu,određeni

faktori: Bandura – lutka Bobo i agresivni i neagresivni filmovi

1. Posledica, koju posmatrano ponašanje modela ima za model : Čak i posledice,koje se ne mogu
neposredno osmotriti,ali o kojima je moguće zaključivati,utiču na imitaciju (ogled sa decom i
filmovima, nagrađano-agresivno, agresivno-nikakve posledice, agresivno-kažnjavano)

2. Karakteristike osoba koje posmatraju ponašanje modela :Više će podržavati model osobe ,koje
nemaju dovoljno samopouzdanja, nesamostalne, kao i osobe,koje su već ranije imale uspeha
manifestujući ponašanje koje je ispoljio model.

3. Određena emocionalna stanja: Subjekti, dovedeni u situaciju emocionalne uzbuđenosti (stresa),

više podražavaju određeno ponašanje.

Učenje učenjem uloga

Uloga predstavalj očekivano ponašanje koje se vezuje za određenji položaj koji pojedinac zauzima
u društvu.

Ova vrsta učenja je posebno složen proces,veoma čest i vrlo važan za socijalizaciju.

Uloga se definiše kao očekivano ponašanje vezano uz određeni položaj.

Takvo ponašanje je važno i za društvo i za pojedinca.Za društvo – jer se tako usklađuju aktivnosti
članova društva i članova grupa,a za pojedinca,jer mu omogućava da se lakše snađe u raznim
situacijama,znajući šta se od njega očekuje.Veliki deo vaspitanja sastoji se u sticanju znanja o tome
kakvo se ponašanje očekuje od osoba u različitim situacijama i na različitim položajima.Takvo učenje je
u velikoj meri ugledanjem na ponašanje nekoga,ko ima položaj koji želimo da steknemo.

Prema Serbinu i Elenu,ovo učenje ima sledeće karakteristike,koje ga razlikuju od ostalih oblika:

• Pri njemu se ne uče pojedine reakcije,nego organizovani sistemi ponašanja

• Uloge imaju uvek interakcioni karakter - uvek su komplementarne sa nekom drugom ulogom
(Učeći ih treba učiti i ove druge komplementarne uloge) Oni daju primer učenja dramaturških
uloga, nije dovoljno samo naučiti reči, nego i postupke i akcije.

• Uloge se moraju postepeno uvežbavati

Sikord i Bekmen navode veći broj faktora,koji olakšavaju ili otežavaju ovaj oblik učenja:

1. jasnoća o očekivanom ponašanju,koje se vezuje uz određenu poziciju (lakše se usvaja povašanje

tamo gde su uloge jasno definisane )

2. saglasnost među članovima društva o tome kakvo se ponašanje očekuje uz određeni

položaj(kakava je položaj žene u patrijahalnom društvu, koji su njeni zadaci i kako se ponaša)
 22

3. Lakše će se naučiti ponašanje vezano uz određeni položaj tamo ,gde se svi slažu da neka osoba
zaista ima određeni položaj i ima pravo na takav položaj i svi postupaju u skladu sa tim (ako se
sa detetom postupa čas kao sa malim,čas kao sa odraslim,to mu otežava sticanje uloge vezane za
taj položaj).

4. Sticanje uloga će biti olakšano,ako je shvatanje o očekivanom ponašanju vezano uz određeni

položaj usklađeno sa shvatanjem o ponašanju vezanom uz komplementarni položaj (teže će se
usvojiti shvatanje da je žena ravnopravna,ako se smatra da muškarac ipak treba da bude gazda u
kući).

5. Pervazivnost uloga, tj. pojava da se ponašanje vezano uz položaj izražava u velikom broju
odnosa i prilika (uloga nastavnika je,recimo,pervazivnija,prožima veći broj njegovih
aktivnosti,od uloge radnika.)

6. Motivisanost da se određeno ponašanje,vezano uz neki položaj, usvoji (ako se neki status želi,
brže i lakše će se usvojiti i ponašanje vezano uz njega.)

Učenje uviđanjem

O učenju uviđanjem kao vrsti učenja,u stručnoj literaturi relativno se malo govori.Istraživači su
ukazivali na važnost kognitivnih elemenata u učenju. Pre svih je to učinio Edvard Tolman,koji je
smatrao da učenje nije jednostavno S-R veza,već se učenje u suštini sastoji u znanju o određenim
odnosima između draži. (I životinja uči da će u određenoj situaciji, kada se javi određeni znak, ako se
na određeni način ponaša, doći do cilja.) Učenje uviđanjem imamo kada je uviđanje relacija suština
učenja.

Sigurno je da kod čoveka kognitivne funkcije pri učenju imaju još veći značaj,odnosno,da je pri učenju
čoveka angažovanje viših kognitivnih funkcija uključeno u sticanje novih oblika ponašanja.

Na značaj kognitivnih procesa,a posebno uviđanja pri procesu učenja,ukazuje geštaltistička teorija.Oni
su ukazali da uviđanje ne počiva na mehaničkim asocijacijama i da i kod viših životinja već postoji
učenje putem uviđanja.To je dokazano poznatim Kelerovim ogledima sa šimpanzama. Uočava se da
to nije nijedan od pomenutih načina učenja,već novi oblik,učenje putem rešavanja problemskih situacija
i uviđanja odnosa.

Takvo učenje karakteriše :

- Da do uspeha dolazi naglo,odjednom

- Da se,pošto je jednom rešen problem,pokušavanje više ne ponavlja

- Da se nađeno rešenje koristi ne samo u istim,nego i u sličnim situacijama

( Situacija se vidi na nov način,delovi situacije vide se u novim odnosima – upravo usled toga dolazi do
sticanja novog načina ponašanja i rešenja problema.)

Važno je istaći da se ne može smatrati da je svako učenje u koje su uključeni kognitivni procesi ,samim
tim učenje koje nije na principu uslovljavanja.Kod svakog učenja prisutni su kognitivni procesi u
izvesnoj meri,čak i kod životinja.Mogu i viši kognitivni procesi kod čoveka da budu uključeni u proces
učenja,a da je ipak takvo učenje na principu asocijativnog uslovljavanja.Kada dete uči da kaže
 23

„hvala“,ono to čini pre svega zato što se uz takvu reakciju više puta ponavlja nagrada.Ono tek kasnije
uviđa vezu između određenog ponašanja i posledica tog ponašanja.

Učenje uviđanjem postoji kada je uočavanje odnosa suština učenja,kada efekata učenja ne bi bilo bez
korišćenja viših kognitivnih funkcija. O uviđanju govorimo tek kada su nalaženje relacija i apstraktno
mišljenje osnova socijalnog ponašanja.(Dobar procenjivač ljudi iz određenih znkova zaključuje o
određenim osobinama ljudi i prema tome podešava ponašanje prema njima.)

Važnost viših kognitivnih procesa socijalizacije najizrazitije prikazuje Pijaže u objašnjavanju sticanja
moralnog ponašanja.Postepeno razvijanje moralne svesti dokazali su sistematskim istraživanjima Pijaže
i Kolberg.( Proučavajući proces moralnog suđenja Pijaže je zahtevao od dece različitog uzrasta da
ocene koja je od devojčica,čiji se postupci saopštavaju u pričama „dobro“,a koja „nevaljalo“ dete.Prva
priča je o Mariji,koja je želela da obraduje majku vezom,ali nije znala da dobro koristi makaze,pa je
napravila veliku rupu na svojoj haljini.Druga je o Margareti,koja je jednom,kad je bila sama,uzela
makaze da se poigra i napravila malu rupu na haljini.)

Ova ispitivanja su pokazala da deca na uzrastu do 9 godina ne mogu da ocenjuju namere i da,donoseći
moralne sudove,uzmu u obzir intenciju (nameru) onoga koji je nešto uradio.Mlađa deca su odgovarala
da je više „nevaljala“ Marija,jer je napravila veću štetu.Tek deca iznad 8 god. uzimaju nameru u obzir,pa
kažu da je Marija,iako je napravila veću štetu,bolja,jer je imala dobru nameru.Na raznim uzrastima
postoje različita shvatanja ; na mlađem uzrastu postoji moralnost koja se zasniva na shvatanju da je
potrebo pokoravati se određenim propisima,koje je neko postavio(heteronomna moralnost).Moralno je
ono što mora da se uradi,a nemoralno ono,za šta sledi kazna.Tek kasnije se razvija moralnost,pri kojoj se
postupci ocenjuju prema sopstvenim merilima(autonomna moralnost).

Kolberg je zaključio da razvitak moralnosti traje duže i najviša faza razvitka,tek kod adolescenata ,je u
izgradnji sistema opštih pravila na osnovu kojih se ocenjuju pojedinačni slučajevi,a taj sistem je lična
savest.Takvo ocenjivanje moguće je samo korišćenjem viših kognitivnih funkcija.

Neki od uslova socijalizacije

Socijalizacija će uspešno ili manje uspešno da se ostvaruje usled određenih faktora:

1. Procesa diskriminacije i generalizacije draži

2. Internalizacije

3. Od načina nagrađivanja i kažnjavanja (količine, intenziteta, rasporeda..)

4. Od odnosa agensa socijalizacije prema onome ko se socijalizuje

1. diskriminacija je razlikovanje draži i različito reagovanje na draži (odbrambena agresivnost je dobra

a ova druga ne)

2. generalizacija- naučeno ponašanje primenjivanje na slične postupke

Internalizacija
 24

Usvajanje određenih od društva pozitivnih principa ponašanja kako stalnih sopstvenih pravila
ponašanja. (principom klasičnog uslovljavanja, učenje po modelu – Frojd super ego) ostaje
otvoreno pitanje... Ajzenk- formiranje moralne svesti klasičnim uslovljavanjem, Solomon i Vajn
(eksperimenta sa štencima).

Faktori koji doprinose internalizaciji:

1. emocije (čim se intenzivnije emocije javljaju uz uslovnu draž, tim će uslovna reakcija upornije da se
održava)

2. medijacijono potkrepljivanje – potrebno je da bude kraće vreme između reakcije i nagrade kako bi
efekat potkrepljivanja bio bolji. Ali covek može da bude svestan da mu kroz određeni period
vremena sledi nagrada ili kazna (odlaganje zadovljstva, ako posle sledi veća nagrada) (Mauer-
simboličko potkrepljivanje)

3. intenzitet i raspored nagrađivanja i kažnjavanja – Važno je parcijalno potkrepljivanje.

Posledica parcijalnog nagrađivanja je da se naučeno ponašanje održava duže. Čovek će da opravdava
svoje uzdržavanje od neželjenog ponašanja u slučaju parcijalnog kažnjavanja, i na taj način će se
internalizovati ponašanje. Manje zabrane i manje stroga pretnja imaju veći efekat enternačizacije!

Nagrađivanje i kažnjavanje (3)

Mnogobrojni rezultati pokazuju da je nagrađivanje efikasnije sredstvo socijalizacije od kažnjavanja.

Razlozi :

• Nagrađivanje ima jači efekat

• Nagrađivanje ima trajniji efekat

• Nagrađivnjem se redovno stiču novi načini ponašanja,a kažnjavanjem se prvenstveno postiže

uzdržavanje od neželjenog ponašanja i to samo dok pretnja kaznom traje

• Nagrađivanje ima pozitivan efekat na razvitak ličnosti – razvija osećanje sopstvene

vrednosti,sigurnosti u sebe,aktivnost i kreativnost ; kažnjavanje,međutim,redovno izaziva
frustraciju,a može imati suprotan efekat na ličnost.

Kažnjavanje se ipak veoma često koristi u procesu socijalizacije i dece i odraslih.Njime se služe
roditelji,nastavnici i društvo u celini.Eksperimentalno istraživanje delovanja kažnjavanja,sa
životinjama : U ogledu su dva pacova u Skinerovom boksu vežbana da nauče da pritisnu polugu.
Potkrepljivani su hranom.Pošto su naučili pokret,jedan od pacova je kažnjavan udarom struje, kad bi
dotakao polugu.Drugi je samo ostajao bez nagrade,nije dobijao hranu.Rezultat je bio da je pacov,koji je
kažnjavan,ispoljavao naučeno ponašanje,ali slabim pokretima.Kažnjavanje nije smanjilo manifestovanje
broja naučenih rakcija koje su kažnjavane, u odnosu na one,koje nisu nagrađivane.Konačno,efekat
kažnjavanja pokazao se slabijim nego što se očekivalo.
Kažnjavanje utiče na intenzitet ali ne i na trajanje!

Efekat kažnjavanja zavisi prvenstveno od dva faktora:

1) Od toga koliko je jaka motivacija organizma koji se kažnjava i

 25

2) Od toga,da li postoji ili ne postoji alternativa za neželjeno ponašanje,a kojim bi bilo moguće
zadovoljiti motiv.

Kada nema motivacije ali ima alter.rešenje rezultati kažnjavanja su mnogo efikasniji.

Ne samo kažnjavanje već i pretnja kažnjavanjem je efikasno. (Pretnja kažnjavanjem služi da bi se

predupredilo javljanje nepoželjnih oblika ponašanja – pretnja kaznom za nedozvoljenu brzinu).
Sigurno je da ima mnogo prestupa i mnogo kažnjavanja,ali bi ih bilo više da nema pretnje
kaznom.Efekat kazne i pretnje njome može se objasniti tako što mi znamo da postoji kazna. Postoji kod
učenja na osnovu imitacije.

Kažnjavanje kao sredstvo socijalizacije nemoguće je izbeći. Mnoga istraživanja su posvećena

proučavanju uticaja pojedinih faktora na efekat kažnjavanja. Ti faktori su: karakteristike kazne,
intenzitet, frekvencija, doslednost i vremenski raspored kažnjavanja, zatim priroda odnosa osobe koja
kažnjava i osobe koju kažnjavaju, od uslova u kojima se kazna primenjuje i drugih.

Intenzitet : Ispitivanja sa životinjama su pokazala se sa promenom intenziteta od slabije ka jačoj kazna

pokazuje sukcesivno kao neefikasna, delimično supresivna (supresija – sprečavanje) i potpuno
supresivna.

Vremenski razmak između izražavanja neželjenog ponašanja i kazne – ukoliko je razmak veći,efikasnost
kazne je manja.(Ako se kažnjavanje primeni dok neželjeno ponašanje još nije završeno,kao reakcija na
kaznu javlja se osećanje anksioznosti ; kasnije,slabi.Pokazala istraživanja sa životinjama i sa decom.)

Korišćenje govora i kognitivnih funkcija značajno utiču na menjanje ponašanja.Zato se rezultati

istraživanja na životinjama ne mogu bez posebne provere primeniti na ljudsko ponašanje.Ogledima je
utvrđeno da verbalna uputstva utiču na usmeravanje pažnje, na menjanje motivacije i olakšavaju učenje
uzdržavanja od određenih oblika ponašanja.( Ako se u ogledu deci kaže da ne smo da ne smeju da
dotaknu neku igračku,nego da ne smeju ni da žele da je dotaknu,jer bi to bio „loš“
postupak,uzdržavanje od nekog ponašanja će biti daleko veće. Dakle,angažuju se kognitivne funkcije ,jer
subjekt lakše postaje svestan opšte zakonitosti ponašanja u vezi sa zabranjenim postupkom.)

Istraživači se slažu da je intenzivno fizičko kažnjavanje dece nepoželjno i da ima negativne efekte i to
dvostruke : 1) Dovodi do anksioznosti ali i do 2) interferencije (uzajamnog dejstva) sa korišćenjem
verbalnih uputstava koja su imala za cilj kontrolu ponašanja.

Na pitanje da li treba detetu prvo objašnjavati,pa ga kažnjavati ili obrnuto,psiholozi odgovaraju da je

efikasnije primeniti blagu fizičku kaznu,a onda objasniti zašto je do nje došlo.

Efekat kažnjavanja zavisiće od oštrine kažnjavanja i frekvencije primene kazne. Ukoliko postoji dobar,
srdačan odnos između roditelja i dece, kazna će biti efikasnija, ako je samo povremena i umerena.
Efikasna je ne zato što izaziva bol, nego jer dete vidi da je roditelj nezadovoljan.

Agensi i izvori socijalizacije

Socijalizacija je socijalno učenje,koje se ostvaruje u sadejstvu (interakciji) sa drugim osobama.To
ukazuje na postojanje i delovanje faktora preko kojih se socijalizacija ostvaruje,takozvanih agensa ili
posrednika socijalizacije. Oni određuju sadržaj socijalizacije. Agensi socijalizacije su najčešće osobe
 26

koje svesno i namerno utiču na formiranje ponašanja deteta i sa kojima je dete u trajnoj i afektivnoj
(osećajnoj) vezi : Roditelji i nastavnici. Prenosnike društvenih shvatanja i normi predstavljaju i razne
društvene institucije,mediji,recimo.

Agensi socijalizacije

Porodica

Skoro svi autori se slažu da su uslovi porodičnog života.naročito u prvim godinama

detinjstva,odlučujući za formiranje ličnosti. “Dete je otac čoveka“,kaže Frojd.On i drugi
psohoanalitičari ističu značaj porodice – način na koji roditelji,nagrađujući ili kažnjavajući,nastoje da
postignu da dete usvoji društvene norme određuje ne samo norme ponašanja deteta,nego određuje i
njegovu ličnost.

Mnogi autori ,pod njihovim uticajem razmatraju značaj aktivnosti u vezi sa zadovoljavanjem dečjih
potreba : Načinu zadovoljenja potrebe deteta za hranjenjem i postupku navikavanja na
čistoću.Raspravljaju da je za razvitak ličnosti važno da li se dete doji i koliko dugo.Po nekim
autorima,rano prekidanje dojenja dovodi do formiranja tzv.oralnog pesimizma,a kasno prekidanje do
tzv.oralnog optimizma.(Ovo nije dokazano,mada su neka kasnija istraživanja to donekle potvrdila.)

Što se tiče uticaja postupka u navikavanju deteta na čistoću i uspehu u tome,po Frojdu,od neuspeha ili
uspeha da dete preovlada bez posebnih teškoća ovaj period,zavisi javljanje ili nejavljanje karakteristika
tzv.analnog karaktera.Dete,koje nije potpuno preovladalo taj stadijum,imaće osobine kao što su
pedantnost,tvrdoglavost,škrtost.(Dalja istraživanja nisu ovo potvrdila.)

Dalje se u stručnoj literaturi naglašava da je za razvitak buduće ličnosti deteta najvažniji momenat
osećanje sigurnosti,osećanje deteta da ga roditelji vole i brinu o njemu.Nisu toliko važni pojedini
postupci,koliko opšti odnos i opšta atmosfera u porodici. Nedovoljna briga i nedostatak ljubavi
uzroci su pojave društveno nepoželjnih osobina – agresivnosti,povučenosti,pasivnosti.

Razmatrajući značaj opšteg odnosa prema detetu,kao posebno važni za proces socijalizacije ističu se dva
odnosa :

1) srdačan odnos prema detetu,nasuprot hladnom odnosu i

2) omogućavanje slobodne aktivnosti detetu(permisivnost), nasuprot strogom ograničavanju

njegove aktivnosti (restriktivnost).

Tamo gde postoji srdačan odnos,kao najefikasniji način socijalizacije pokazuje se korišćenje
tzv.psihološkog kažnjavanja,tj.povremenog uskraćivanja ljubavi.Pokazalo se,međutim,da ova tehnika
kažnjavanja deluje više na javljanje osećanja krivice,nego na oblikovanje ponašanja,na javljanje
samokritičnosti ukoliko je dete učinilo prestup.Pri tom,važnu ulogu ima i korišćenje kognitivnih
momenata,ubeđivanje i apelovanje(označavanje pojedinih postupaka kao negativnih,izjave – „to je
loše“,imaju izrazit efekat.)

Što se tiče davanja veće ili manje slobode aktivnostima dece,stavovi su različiti.Neki autori smatraju da
je najbolja kombinacija strogosti i srdačnosti,što će postići da deca budu učtiva i čista,ali će pokazivati
manje kreativnosti i manje nezavisnosti.Prilično je jedinstveno mišljenje da potpuna tolerantnost ne daje
uspešne rezultate u socijalizaciji.Ako nema nikakve kontrole,čak i u slučaju srdačnog odnosa,posledica
 27

će biti slabo kontrolisanje sopstvenih impulsa kod deteta.Ako,međutim,uz permisivnost ide odbacivanje
deteta,verovatno će dete pokazivati antisocijalno ponašanje.

Roditelji imaju moć i oni se doživljavaju od deteta kao osobe koje sve mogu.Zato roditelji ne bi trebalo
da budu preterano restriktivni prema detetu,jer samim svojim položajem izazivaju kod deteta
podražavanje njihovog ponašanja,oni su model za dete.

Kao najuspešniji način socijalizacije ističe se naizmenično izražavanje ljubavi za dete i uskraćivanje
izražavanja ljubavi. Dete treba da zna da ga vole, ali i da oseti – kada pogreši – da mu se ljubav
uskraćuje. *ovaj vid najefikasniji! Proces socijalizacije je otežan ako se detetu dozvoljava da radi šta
hoće,ako se ne kažnjava nikada – takvo dete postaje sebično.Nedovoljno izražavanje ljubavi dovodi
do razvijanja nezainteresovanosti za sredinu i društvo,a često i do agresivnosti.

Nedosledno postupanje roditelja. Negativno deluje i nedoslednost roditelja.Kada na neželjeno

ponašanje reaguju nekada kaznom,a nekada ne reaguju ili nagrade dete,ono će verovatno postati
nesigurno.

Jedan od naročito razmatranih faktora je odnos između roditelja.Nesklad između roditelja dovodi do
javljanja konflikata i u samom detetu ; on dovodi do ljubomore,sebičnosti,osećanja nesigurnosti.Važnost
dobrih odnosa među roditeljima zavise i od toga,da li su brakovi roditelja oca i majke bili srećni.

Drugi faktor u vezi sa porodicom jeste nepotpuna porodica.Nepotpuna je ona porodica u kojoj
nedostaje jedan od roditelja,bilo usled smrti,bilo usled razvoda.Među delikventnom omladinom je dva
puta više dece iz nepotpunih porodica.Naročito negativan uticaj ima na decu između 8 – 10 godina,nego
na stariju.

Porodica utiče na socijalizaciju i razvitak ličnosti ne samo u ranom detinjstvu,nego i kasnije,u periodu
adolescencije,koji je posebno osetljiv, na prelazu iz potpune zavisnosti od roditelja u relativnu
samostalnost.Zato odnos roditelja u tom periodu treba da bude dobro odmeren i pažljiv,da ne bi izazvali
protest,koji će se izraziti kroz agresivnost ili povlačenje u sebe.

Škola

Važan faktor socijalizacije jeste škola,iz više razloga: Dolazak u školu je prelazak u novu sredinu sa
novim zahtevima ; ulazi se u nove odnose sa novim osobama ; nastavnici predstavljaju za dete
uzore,koje ono podražava i preko kojih usvaja shvatanja i stavove ; što društvo preko škole nastoji da
razvije kod dece određene osobine,a spreči razvijanje nekih drugih ; što je uticaj na dete sistematski i
organizovan ; što je uticaj škole na dete u dugom periodu. Utiče na formiranje ličnosti deteta
odranizovano i sistematično. Škola integriše nove generacije u društveni život.

Dete,ušavši u školu,mora da prihvati mnoge nove oblike ponašanja, da odlaže zadovoljstva, da nauči da
bude mirno tokom vremena. .Za uspeh socijalizacije važno je da postoji srdačan odnos nastavnika prema
učenicima, ali ne izrazito emocionalno angažovanje već neki oblik srdačne objektivnosti, jednaka
zainteresovanost za sve učenike.

Efekat socijalizacije u školskim uslovima zavisi od mnogih faktora,kao što su:

1. Lične osobine nastavnika,

2. odnos nastavnika prema učeniku, njegova pedagoška umešnost,

 28

3. odnosi među učenicima i mnogi drugi.

Organizacija školskog života može da bude zasnovana na 1) autoritarnosti ili 2) na demokratskim

odnosima među svim učesnicima u nastavnom procesu.

Drugi važan momenat u organizovanju školskog života je orijentacija: 1) doslovno usvajanje nastavnog
gradiva ili 2) razvijanje spremnosti za samostalno mišljenje i rešavanje problema.

Nastavnici kao ličnosti predstavljaju i naglašavaju određene vrednosti i time utiču na učenike.Uticaj
nastavnika,pokazuju neka ispitivanja,u znatnoj meri zavisi i od njegovog društvenog
položaja.Nažalost,sa razvitkom privrede u različitim zemljama po pravilu ide i smanjivanje društvenog
ugleda nastavničkog položaja.To ima svoje negativne posledice i u selekciji nastavničkog kadra i u
uticaju koji nastavnici imaju na svoje učenike,čak i onda kad su nastavnici izrazito pozitivne ličnosti.

Preko sadržaja nastave prenosi se sistematski određeno gledanje na svet i društvo.Nastavni programi su
svesno izrađeni u skladu sa shvatanjima vodeće političke i društvene snage u društvu.

Mnoga ispitivanja pokazuju da postojeći školski sistem ima različit uticaj na različite kategorije
učenika.Škola je,po pravilu,orijentisana prema učenicima srednjih sposobnosti.Zato ona ima u izvesnoj
meri negativan uticaj i na one sa nižim,kao i na one sa najviše razvijenim sposobnostima.Škola je
naročito teška za učenike sa posebnim problemima.

Za uspeh socijalizacije u školi značajna je i domaća sredina učenika.Deca iz različitih sredina gledaju
različito na školu i nastavnike.Ona,koja su u domaćim uslovima,bolje pripremljena,lakše će se snaći.

Dalje se naglašava i značaj odnosa roditelja prema školi.Na početku školovanja kod većine roditelja i
učenika odnos prema školi je pozitivan.Ako dete ne bude uspešno,često se menja stav i njegov i roditelja
prema školi.

U današnje vreme uticaj škole je manji i na proces socijalizacije utiče,pored porodice i škole,posebno
veliki uticaj imaju vršnjaci i masovna sredstva komunikacije.

Vršnjaci

Mnogi autori ističu da vršnjaci značajno utiču na formiranje ličnosti u detinjstvu i mladalačkom dobu,
neki tvrde, čak više od škole, a odmah posle roditelja.

Grupe vršnjaka,po Hevigharstu,imaju nekoliko funkcija u razvijanju ličnosti deteta i mladog čoveka :
Da se dete razvija kao i druga deca tog uzrasta,omogućavaju razvijanje novih vrednosti i socijalnih
stavova ,omogućavaju postizanje lične nezavisnosti, doprinose razvijanju normalno socijalno ponašanje i
uopšte, osigura normalan razvitak mladog čoveka.

Pijaže u druženju sa vršnjacima nalazi izvor autonomne moralnosti.

Uticaj vršnjaka se ostvaruje postepeno.Na ranom uzrastu dete još nije spremno za zajedničku aktivnost
sa vršnjacima,do treće i četvrte godine,kada se stiče sposobnost za zajedničku igru.U tom dobu vršnjaci
još nemaju većeg značaja na formiranje ponašanja deteta.To se dešava tek kad dete pođe u školu.U školi
dete želi da bude prihvaćeno i zato mora da razvije određene osobine,koje će tome doprineti.
Prihvatanje od strane druge dece podiže njihovo samopouzdanje ; često se razvija tešnji prijateljski
kontakt sa jednim ili dva vršnjaka i takvo prijateljstvo može da postane važnije nego prihvatanje od
strane razreda.
 29

Kroz pripadnost grupi vršnjaka, pre svega u periodu adolescencije, mladi ljudi traže svoj identitet, ličnu
autonomiju i put u svet odraslih. Postaju otvoreniji za nova iskustva, teže da se oslobode od roditeljskog
ograničavanja, da stavljaju pod sumnju autoritet roditelja, nastavnika i drugih odraslih.

Neki autori,kao što je Parsons, govore o „kulturi vršnjaka“,pod čime podrazumeva standarde ponašanja
koje postavlja određena grupa mladih.Ta grupa vrši jak pritisak na članove,da se potčine ovim
standardima, iako su oni često u suprotnosti sa shvatanjima i normama roditelja i drugih odraslih.
Najizrazitiji uticaj vršnjaka je od 13 od 19 god.U to doba se mladi ljudi razlikuju u mnogim
stavovima od roditelja.

To pokazuje i istraživanje o stavovima prema ulozi žene.( Autor je na 350 ispitanika ispitivao koje su
norme važnije za njih,one,formirane u porodici,ili one,koje zastupaju vršnjaci. Podeljeni su u grupe 11 -
13 god.,15 -18 i 20 – 24.Ispitivana su shvatanja o ulozi žene .Rezultati su pokazali da kod dečaka postoji
puno prihvatanje jednakih ženskih prava na uzrastu 11 -13 godina, a neprihvatanje u kasnijim
uzrastima. Kod devojaka na svim uzrastima postoji prihvatanje jednakih prava za muškarce i žene.
Utvrđeno je da je i za dečake i devojke postojala razlika u stavovima koje su oni imali i stavovima, koje
su smatrali da ih imaju njihovi roditelji. Ta razlika je najveća na uzrastu 15 – 18 god.Na uzrastu 20 -24
godine, pokazuje se da ispitanici smatraju da postoji samo izrazita razlika između njihovih i stavova
roditelja suprotnog pola. )

Manja suprotnost se javlja između shvatanja mladih ljudi i shvatanja roditelja kada postoje prisni i
srdačni porodični odnosi.

Mnoga istraživanja pokazuju veliku ulogu vršnjaka u razvijanju delikventnog ponašanja, po kojima
delikventi nastaju druženjem sa drugim mladim ljudima, ili tamo gde je nesređena porodična
situacija. Danas se ovaj drugi oblik uzima kao pretežan.

Socijalizacija odraslih

Socijalizacija se odvija tokom celog života,a kao agensi deluju mnogi faktori. Promene u ponašanju
stalno se zbivaju,bilo da nam druge osobe postavljaju zahteve,bilo da ponašanje drugih uzimamo kao
uzor.Ponekad ljudi sami ulažu napor da promene ponašanje,podstaknuti ekonomskim ili drugim
motivima,najčešće vezano za željeni status.

Faktori koji utiču na socijalizaciju odraslih. Promene u ponašanju zbog promena u ulogama:

1. Zanimanje kojim se bavi neka osoba – često zahtevaju izmene u ponašanju,menjanje

navika,stavova,interpersonalnih odnosa,pa i slike o samom sebi. Uključivanje u određenu profesiju rađa
određeno shvatanje o njenom društvenom značaju,uverenja o sopstvenom položaju u
društvu.Zadovoljstvo (ili nezadovoljstvo) koje donosi zanimanje utiče na samopoštovanje,na odnos
prema drugim ljudima,na opšte osećanje i optimizam.

2. Ženidba i udaja (porodica) – ulaskom u brak,postavljaju se novi zahtevi za oba bračna druga,koji su
podsticaj za,verovatno,najveće promene u ponašanju odraslih.Promene u ponašanju su utoliko
veće,ukoliko je među njima veća razlika u kulturi.(način ishrane,odevanje,zabave,vaspitanje
dece,seksualno ponašanje).U literaturi se posebno ističe važnost usklađivanja motiva zavisnosti,za
dominacijom i pomoći.U braku dolazi do kontinuirane uzajamne socijalizacije supružnika. Značajne
 30

promene u životu supružnika zahteva rađanje dece,kada se stvaraju i novi interpersonalni odnosi. Deca
utiču na ponašanje i stavove roditelja i taj uticaj raste sa njihovim uzrastom.

3. Život u zajednici utiče na promene ponašanja.(posebno uža – naselje,mesto,opština) Zajednica je

institucija u jojo se pojedinac nužno steće sa nrmama i standardima šireg društva,kome zajednica
pripada.Sa promenom sastava zajednice menjaju se i mnoga shvatanja.Posebno promena mesta
boravka izaziva promene u ponašanju,formiraju se i usvajaju nova shvatanja.

Sredstva masovnih komunikacija

Bandura i Valters smatraju da su simbolički modeli, prezentovani slikom i putem reči, važan objekat
podražavanja. Uticaj medija na ponašanje ljudi, a posebno mladih,sve je izraženiji. Jedan od uzroka je u
tome što su modeli dati televizijskom ili filmskom slikom, daleko bogatiji detaljima,jasniji,konkretniji i
prema tome, lakši za podražavanje nego što su pouke i uputstva roditelja.Na osnovu svojih istraživanja
(ogled na strani 22),oni zaključuju da se agresivno, kao i drugi posmatrani oblici ponašanja,
podražavaju i postaju modeli za sopstveno ponašanje.

Osim ovih,ima i drugačijih mišljenja o delovanju medija, po kojima je to delovanje ograničeno i da kada
se na njima prikazuje agresivno ponašanje, to može da posluži za oslobađanje od agresivnih impulsa.
(Katarza... NIJE TAČNO)

Teško je utvrditi pouzdano kako mediji deluju na ponašanje ljudi.Obično se koriste tehnike intervjua i
upitnici.Podaci pokazuju da deca gledaju televiziju nekoliko sati dnevno, čime se smanjuje vreme za
socijalne kontakte, igru, učenje. Televizija uvećava znanje,ali ima i negativne posledice – razvijanje
potrošačkog mentaliteta, toleranciju prema nasilju, a kod dela gledalaca i sklonost ka nasilju.

Izvori socijalizacije

Kultura i socijalizacija
Pojam kulture ; implicitna kultura

Kultura podrazumeva za određenu zajednicu karakterističan način organizovanja život, sistem

ponašanja i vrednosti – koji se formiraju i menjaju u toku života grupe (društva se menjaju). Uz
društveni sistem,sa svojom ideologijom,kultura,sa svojim standardima i normama, glavni je faktor
socijalizacije. Za svaku grupu načini ponašanja određuju sadržaj socijalizacije. Svaka je socijalizacija
zato i kulturalizacija, ili akulturacija. Najveće razlike u organizaciji žvota jesu između društvenih
zajednica koje se nalaze na različitom stupnju privrednog i društvenog života.

Ljudi,pripadnici ma kog društva, moraju da rešavaju mnoge probleme, pre svega zadovoljenja
bioloških,ali i drugih potreba.Kako će ljudi i društva rešavati pojedine probleme, zavisi od nekoliko
faktora :

• Fizikalni faktori (klima,zemljište,prirodno bogatstvo) – neki autori naglašavaju značaj

geografskih faktora za ljudski život (geografska antropologija)

• Tradicije jedne društvene zajednice,njena istorija,kontakti sa drugim narodima

• Razvitak proizvodnih snaga društva,društvenih odnosa i na tome izgrađenog društvenog sistema

 31

9 oblasti života,koje čine kulturu : 1) Jezik ,2)materijalne karakteristike društva(način

ishrane,stanovanja,sobraćaja,oruđa,oružja,način odevanja,zanimanja) ; 3)umetnost ;4) mitologija ;
verovanja i znanja ;5) crkvena organizacija i religiozna praksa ;6) porodični i socijalni sistem (način
sklapanja braka,međuljudski odnosi,društvena kontrola,način zabavljanja) ;7) vlasništvo i sistem na koji
je organizovano vlasništvo ;8) upravljanje društvom (političke organizacije,pravna i sudska praksa) ;9)
ratovanje i način ratovanja.

Razlikovanje eksplicitne i implicitne kulture.Eksplicitna kultura obuhvata spoljne manifestacije

života neke zajednice. Implicitna obuhvata motive i osobine pripadnika te zajednice, njihove ideje
i verovanja i saznanja.

Po Kleberu i Klakhonu jezgro kulture čine tradicionalne ideje i njima pridavana vrednost,a koje se
prenose sa jedne generacije na drugu.

Prema Kreču,Kračfildu i Balakiju,u pojam implicitne kulture ulaze :

1) saznanja i verovanja (sva saznanja o svetu i društvu, naučna ali i mitovi,koji mogu da utiču na
ponašanje ljudi) ,

2) vrednosti (shvatanja o tome šta se ocenjuje kao dobro ili loše i čemu treba težiti)

3) norme (propisi i standardi prihvaćene od članova društva ili grupe) mogu biti :

- Norme u užem smislu = moralne norme – reguliše se ponašanje (ne smeju se zlostavljati deca)

- institucionalizovane norme – sistemi standarda ponašanja o tome kako postupiti u određenim

situacijama,inače sledi kazna ; ovo je najvažniji oblik ponašanja za neko društvo.)

U svakom većem i razvijenijem društvu obično se formira i nekoliko donekle različitih sistema
ponašanja, nekoliko subkultura.One se formiraju, pre svega,na osnovu klasne, etničke ili regionalne
pripadnosti.

Istaživanja o vezi kulture i ličnosti

Na značaj kulture za socijalizaciju i formiranje ličnosti ukazuju, pre svega,antropolozi.Dvadesetih

godina 20.veka Malinovski i Sapir sakupljaju mnogo podataka o životu i osobinama pripadnika
različitih kultura.Kasnije se sprovode još brojnija istraživanja,Margaret Mid, Rut Benedikt, R.Linton,
A.Halovel i drugih.

M.Mid je,proučavajući tri slična plemena sa Nove Gvineje ukazala na značajne razlike u načinu
organizovanja života,sa kojima idu i razlike u osobinama ličnosti.

Rut Benedikt je upoređivala kulture i ličnosti pripadnika indijanskog plemena Zunji iz Novog Meksika,
plemena Dobu sa Nove Gvineje i plemena Kvakiutl sa pacifičke obale SAD i takođe uočila značajne
razlike u kulturi i osobinama ličnosti.

Od pedesetih godina, antropološka istraživanja ne nastoje da obuhvate prikazivanje celokupnog

ponašanja,nego se orijentišu na utvrđivanje određenih sistema ponašanja i istovremeno da izvedu
generalizacije o razlikama u ponašanju pripadnika pojedinih kultura.
 32

Pored napretka u antropološkim istraživanjima,ostaju otvorena još mnoga pitanja – šta je uzrok,a šta
posledica,kako utiče vaspitanje na ponašanje u jednom društvu ; otvoreno je i pitanje opravdanosti
generalizacija o značaju pojedinih faktora za ponašanje uopšte.

Društva koja imaju visok stepen akomuliranja hrane socijalizacijom razvijaju crte ličnosti: poslušnost,
odgovornost, tačnost..

Pokušaji objašnjenja povezanosti kulture i ličnosti

1) Najčešće autori izvor veze između osobina kulture i osobina ličnosti u iskustvima u ranom
detinjstvu, način podizanja dece. Ova iskustva karakteristrčna su za pojedine kulture ,koji određuju
kakva će se ličnost formirati.Za Margaret Mid,važan momenat je stepen tolerantnosti,odnosno
netolerantnosti prema deci i od toga manja ili veća frustriranost.

2) Drugi kao posebno važan momenat naglašavaju odnos prema ispoljavanju agresivnosti – Vajtling
ističe da tamo gde se manje toleriše agresivnost kod dece,ima manje agresivnosti i kod odraslih.

3) Treća grupa ističe razvijenost emocionalnih odnosa u ranom detinjstvu.Ljudi postaju introvertni i
neemocionalni u odnosima na ostrvu Bali,jer se o deci brinu starije sestre,kojima je to teret i dosadan
posao,ne dolazi do razvijanja srdačnih i trajnih odnosa(Bejtson i Mid).Na važnost emocionalnih odnosa
ukazuje i Hsu,koji smatra da će određena kultura zavisiti i od veličine porodice ,odnosa prema
agresivnosi i veće ili manje strogosti u vaspitanju(proširene porodice stvaraju tolerantniju decu ; deca su
manje frustrirana,jer nalaze podršku i zaštitu,ako ne od roditelja,od nekog od rođaka).

Mnogi autori ističu ekonomskie uslove –akomuliranje hrane.

Postoje pokušaji da se sistematski prikaže veza između kulture i ličnosti.

Linton i Kardiner vezu između kulture i ličnosti objašnjavaju pojmom „bazične strukture
ličnosti“,koja,po njima,ne obuhvata celu ličnost, nego samo one delove ličnosti, koji su zajednički za
članove grupe,a po kojima se članovi jedne grupe razlikuju od članova druge.Do nje dolazi na osnovu
ranog iskustva zajedničkog svim članovima grupe,usled načina podizanja deteta.

Erih From naglašava da je ličnost rezultat prilagođavanja ljudskih protreba uslovima društvenog života
uzetog u celini.Roditelji prenose na dete ideje i vrednosti karakteristične za određeno društvo.Kao
centralni pojam kojim nastoji da objasni vezu između kulture i ličnosti,From koristi pojam socijalnog
karaktera,koji razlikuje od individualnog karaktera.Socijalni karakter je do karaktera,zajednički za
većinu pripadnika određenog društva,a individualni karakter je deo karaktera,po kome se svaki
pojedinac razlikuje od svakog drugog.

Svako društvo je struktuirano na određeni način ;članovi društva ponašaju se na taj način da društvo
bude sposobne da funkcioniše i funkcija socijalnog karaktera je da formira ličnosti članova društva da
deluju tako da bi društvo funkcionisalo.Socijalni karakter stvara se interakcijom
ekonomskih,socioloških i ideoloških faktora,od kojih su najvažniji ekonomski, oni se najteže
menjaju.

Kao zaključak ( Rot) treba ukazati na nedostatke antropološkog pristupa :

1. Mnoge antropološke studije prikazuju članove određene kulturne zajednice uprošćeno,kao

manje-više jedoobrazne ličnosti.
 33

2. Često se pojam kulture neodređeno upotrebljava

3. Kultura se tretira kao nešto što postoji samo za sebe i osobenosti društvene organizacije pripisuju
se kulturi kao glavnoj determinanti – takva koncepcija naziva se kulturni determinizam

4. Metodološke slabosti i ograničenja pri istraživanju tih,veoma složenih pojava

Nacionalne karakteristike

O karakteristikama pripadnika razvijenih društava se obično govori kao o nacionalnim

karakteristikama ili o nacionalnom karakteru. Prikazi nacionalnih karakteristika u dosadašnjoj
literaturi ne zadovoljavaju strože naučne kriterijume.Ni osnovni pojmovi nisu dovoljno precizirani – nije
određeno koje osobine ličnosti treba ispitivati i kako ih utvrđivati.Istraživanje je otežano predrasudama
onih koji zaključuju,ideologijom,etničkim stereotipima ;postoje metodološke slabosti ,nepostojanje
pouzdanih tehnika istraživanja.

U principu je opravdan pokušaj utvrđivanja određenih nacionalnih karakteristika,jer kultura,kao

celina,utiče na psihološke osobine ljudi i što u određenoj nacionalnoj državi nalazimo kod pripadnika
određenih naroda određene osobine,češće nego u drugoj državi.

U literaturi postoje pokušaji prikaza nacionalnih karakteristika Amerikanaca,Nemaca i Rusa.

Margaret Mid kao suštinske osobine Amerikanaca navodi težnju za uspehom,pre svega
ekonomskim,sklonost ka konformiranju,energičnost u borbi sa preprekama ; uspeh vidi kao nagradu za
vrlinu,neuspeh kao znak nedovoljne vrednosti.G.Goreg ističe kao karakteristike Amerikanaca
odbacivanje autoriteta,dominaciju majke i žene u svakodnevnom životu,popustljivost prema deci ,težnju
za priznavanjem,zadovoljstvo u posedovanju materijalnih dobara da bi se istakao prestiž.

Ne može se govoriti o trajnim, jednoobraznim karateristikama, već eventualno o tipovima

ponašanja koja se sreću u određenom društvu. Ovim generalizacijama se protivi sociolog
Risman,smatrajući da ne može postojati neka karakterizacija opšta za sve niti je moguće fiksirati
nacionalne karakteristike ,jer se osobine grupa menjaju u zavisnosti od razvitka.Primećuje da je veliki
uticaj masovnih sredstava komunikacija,koje šire kao vrednosti određene oblike ponašanja.

U posleratnim godinama porastao je interes za utvrđivanje nacionalnih karakteristika Nemaca,koje su

njihovi upravljači poveli u dva velika rata.Po mišljenju mnogih autora,osnova nemačkog nacionalnog
karaktera je u pokoravanju autoritetu,iz čega proističu i druge osobine – nacionalistička
osećanja,spremnost da se žrtvuje za domovinu,težnja za moći,duboko osećanje nesigurnosti,ali i
nacionalna solidarnost,smisao za disciplinu,red i čistoću,požrtvovanost.Po nekim autorima,ove osobine
su se zadržale i posle II svetskog rata,ali,neki smatraju da su bar kod jednog dela populacije nastale
promene,kritičnost prema autoritetu i težnja za individualnom slobodom.

Što se tiče utvrđivanja osobina Rusa,kod prikaza veliki uticaj imaju predrasude prema društvenom
sistemu u Sovjetskom Savezu.M.Mid,na osnovu nekoliko izvora,zaključuje da je za Ruse
karakteristično naglo izmenjivanje osećanja ljubavi i mržnje,jako osećanje krivice,slaba
samokontrola,nepostojanje planiranja postupaka.

Zbog složenosti problematike,neki autori predlažu da ne treba istraživati globalne osobine ličnosti
određene nacije, nego određene kategorije ponašanja. Kada se takve kategorije definišu,moglo bi da se
obavi uporedno istraživanje pripadnika većeg broja nacionalnih kultura.
 34

Pitanje je koliko je opravdano govoriti o nacionalnim karakteristikama. Ne smemo nužno

pretpostaviti da će sve ličnosti pripadnika jedne nacije biti jednoobrazne!

Istraživanja Jovana Cvijića o psihološkim osobinama južnoslovenskih naroda

Cvijić smatra da postoji etničko,pa i psihološko jedinstvo južnoslovenskih naroda.Kao zajedničke

psihičke karakteristike navodi osobine kao što su : Osećajnost,saosećanje,bogata mašta i skolonost
oduševljenju i zanosu,koje označava kao idealizam.U okviru tog jedinstva,postoje regionalne
razlike,tipovi mentaliteta.Razlikuje četiri glavna tipa :

• Dinarski ( sa varijetetima – šumadijskim,erskim,bosanskim i jadranskim)

• Centralni ( sa varijetetima – kosovsko – metohijskim,zapadno – makedonskim,moravsko –

vardarskim,šopskim i južno- makedonskim )

• Istočno – balkanski ( sa varijetetima : donjodunavskim,srednjogorskim,rumelijsko- tračkim i

pomačkim)

• Panonski ( sa varijetetima : sremsko – banatskim,slavonskim i alpijskim )

Najdetaljnije prikazuje dinarski tip,koji,po njemu,obuhvata najveći deo slovenskog stanovništva

Balkana ( osobine: mentalno zdravlje,stoicizam,solidarnost,srdačnost,poštovanje starijih i predaka,jaka
nacionalna svest,energičnost,impulsivnost,bistar duh,pripovedačka i pesnička sposobnost)

Sa manje idealizovanja prikazuje pojedine varijetete i ostale tipove,nastojeći da objasni javljanje

pojedinih osobina,koje smatra karakterističnim.

Cvijićev rad predstavlja značajno delo.On odbacuje objašnjenje nacionalnih karakteristika pojmom
rase,jer se rase ne podudaraju sa etničkim grupama.Veliki značaj pridaje društvenim i ekonomskim
odnosima i načinu privređivanja.Prikazujući psihičke osobine južnoslovenskih naroda,on govori o
„etnopsihičkim profilima“,pod čime ne podrazumeva prikaz kompletnih ličnosti,nego najčešće osobine
kod pojedinih tipova,varijeteta i grupa. Pri istraživanju je koristio metodu direktnog i metodu
indirektnog posmatranja.(multimodalni pristup).Sam je izradio detaljne upitnike na osnovu kojih su
njegovi saradnici beležili podatke. Indirektnim metodom je na osnovu folklora, narodnih
pesama,narodnih shvatanja,istorije,političkih institucija i antropoloških razlika,zaključivao o određenim
karakteristikama grupa,varijeteta i tipova.

Položaji i uloge
Pojam i vrste položaja i uloga

Veza između kulture i društvene strukture,sa jedne strane,i ličnosti i ponašanja,sa druge,ostvaruje se kroz
položaje,koje pojedinci zauzimaju u društvu i kroz ponašanje,koje se vezuje za određeni položaj.Ljudi se
u svakom društvu ponašaju vodeći računa o tome kakav položaj zauzimaju,kakve poslove obavljaju i
kakvo se ponašanje od njih očekuje.Socijalizacija se sastoji u usvajanju određenog načina
ponašanja,koje se očekuje od onih koji imaju određene pozicije i funkcije.

Položaj (pozicija,status) se može definisati kao mesto u određenom socijalnom sistemu,koje se

sastoji u upražnjavanju određenih aktivnosti,obavljanju određenih funkcija i ispunjavanju
određenih zadataka,a uz koje se vezuju određeni oblici ponašanja.
 35

Svaki pojedinac,u svakom društvu,ima bar jedan položaj(čak i dete ;odrasli imaju više položaja –
klasni,profesionalni,u porodici ).

Ima položaja, koji se sreću u svim društvima – to su univerzalni položaji.Antropolog Linton definisao je
status kao mesto,koje u određenom sistemu zauzima pojedinac za određeno vreme.On razlikuje pet vrsta
univerzalnih statusa,s obzirom na :

1. Pol i doba (malo dete,dečak,devojčica,odrastao čovek...)

2. Profesije koju obavljaju članovi društva (lekari,zanatlije...)

3. Statusni položaj - Društveni prestiž i hijerarhiju ( rangovanje ljudi prema

posedu,obrazovanju...)

4. Porodični položaj - Porodičnu ili plemensku pripadnost (grupe ljudi prema zajedničkom
poreklu...)

5. Položaj u drugim organizacijama i grupama - Pripadnost grupama prema zajedničkom

interesu ( klase ,političke stranke,verske organizacije...)

Pojam uloge označava očekivano ponašanje u određenoj kulturi od pojedinca koji imaju određeni
položaj.Ovo očekivano ponašanje uključuje :

• Postupke,koji se smatraju obaveznim da ih izvršava onaj,koji ima određeni položaj

• Postupke,na koje ima pravo onaj,koji ima određeni položaj

• Određene načine psihološkog reagovanja, koji se smatraju prirodnim za osobe,koje imaju

određene položaje u društvu

( Lekar je obavezan da se stara o bolesniku ; ima pravo da naredi određen način ishrane ; od lekara se
očekuje da smatra nauku važnom.)

Oblici ponašanja,vezani za neki položaj,nisu podjednako bitni ; neki su važniji i zahtevaju se uvek,a
drugi su manje važni i ne zahtevaju se redovno.Njukom naziva bitni i neophodni deo ponašanja
propisanom,odnosno zabranjenom ulogom.Propisanu ulogu čini ponašanje,koje se bezuslovno očekuje
ili zabranjuje nekome sa određenim položajem.Između ova dva ekstrema je ponašanje,koje je više ili
manje poželjno ili nepoželjno.( Ovo ilustruje ulogom majke u savremenom američkom društvu : Od nje
se kao bezuslovno ponašanje očekuje da dete dobije dovoljno hrane,kao poželjno da podstiče dete da
bude pošteno,relativno poželjno da mu priča priče,u znatnoj meri zabranjeno da ga laže,apsolutno
zabranjeno da ga fizički maltretira.)

Položaj i uloge se mogu razlikovati na osnovu više kriterijuma:

1. S obzirom na proširenosti i opštosti među članovima društva ( neke zauzimaju svi članovi
društva – položaj i uloga građanina ; drugi su ograničeni na uže grupe – lekari )

2. S obzirom na doslednosti izražavanja određenog ponašanja ( za položaj nastavnika ili

sveštenika se očekuje određeno ponašanje u svim kontaktima sa drugim ljudima ; za položaj
studenta se očekuje određeni način ponašanja samo pri ispunjavanju funkcije studiranja,a
inače ne )
 36

3. S obzirom na specifičnosti ili određenosti ponašanja koje se vezuje za određenu poziciju

( ponašanje vojnika – sasvim određeno ponašanje ; za druge nije tako čvrsto – lekar treba da
leči pacijente,ali mnogi oblici ponašanja nisu strogo propisani)

4. S obzirom na trajanje (neke uloge traju celog života – uloga muškarca ili žene ; uloga
studenta je privremena)

Uloge su međusobno povezane,komplementarne su i recipročne.( položaj majke i oca i njihove uloge

su recipročne i komplementarne – obe uloge uključuju znanje o ponašanju majke,ali i o očekivanom
ponašanju oca i obrnuto).Upravo takvo usklađivanje omogućava ostvarenje dve važne funkcije uloga :

• Da kanališu različite aktivnosti članova grupe tako da se te aktivnosti dopunjuju i usklađuju

• Da pojedincu omoguće da se lakše snalazi u različitim situacijama na osnovu zananja kakvo

ponašanje se od njega očekuje i kakvo ponašanje on može da očekuje od drugih

Uloga i ponašanje ličnosti

Pojam uloga koristi se za potpunije objašnjenje ponašanja pojedinca. Uzimanje u obzir pomaže da se
objasne neke nedoslednosti u ponašanju. Zato neki autori zahtevaju da se pri utvrđivanju osobina ličnosti
posmatra ponašanje pojedinca u raznim situacijama. Zauzimanje određenih položaja i ponašanja u
skladu sa njim može da utiče na formiranje nekih trajnijih osobina ličnosti.(U ispitivanjima o
osobama na rukovodećim položajima, utvrđene su osobine kao što su odlučnost, agresivnost,hladan i
poslovan odnos ; pretpostavlja se da svi pojedinci nisu imali sve te osobine ranije.)

Između kulture i ličnosti postoji interakcija. Ličnost nije prost otisak kulture, ali proces socijalizacije,
određen kulturom, utiče na ličnost i njeno ponašanje.

Sukobi uloga

Uloge predstavljaju očekivano ponašanje ; ponekad je takvo očekivano ponašanje teško ili nemoguće
ostvariti ili zato što je neka uloga u neskladu sa drugim ulogama tog lica, ili nisu sa mogućnostima
onoga ko ima ulogu, ili što očekivanja jednih nisu u skladu sa očekivanjima drugih.U prvom slučaju
postoji

1) sukob više uloga(sukob među ulogama),a u drugom

2) sukob u vezi sa jednom ulogom ili konflikt unutar uloge.

1. Odrastao čovek ima po pravilu više uloga(otac,radnik,član prijateljske grupe). Da bi došlo do

sukoba između više uloga, potrebno je da ista osoba obavlja više uloga, a da te uloge sadrže
suprotno ponašanje, koje se ne može uskladiti.Usklađivanje se obično postiže tako što se uloge
vrše u različito vreme.

2. Češći su sukobi unutar jedne uloge. Do njih može doći u dva slučaja : Kada postoji nesklad između
osobina nosioca uloge i ponašanja,koje se očekuje od osobe na tom položaju(kada neka osoba nema
sposobnosti za položaj,koji zauzima,ili nije dovoljno motivisana) ili kada postoje različita shvatanja
o tome,kako treba da se ponaša onaj,ko ima određen položaj(kako treba da se ponaša direktor
škole,različito shvatanje imaju nastavnici i viši administrativni organi – ako to osoba ne može da
uskladi,naćiće se u konfliktnoj situaciji).
 37

(Istraživanja M.Komarovske,o konfliktnim situacijama u kojima se nalaze studentkinje ,zbog teško

uskladivih očekivanja koja im se postavljaju – da budu dobri studenti i postanu stručnjaci ; i da se
udaju- da budu dopadljive.Ovaj konflikt nastaje zbog shvatanja da suviše obrazovana žena nije dobra
supruga ; ona se zato ponekad namerno trudi da ne izgleda pametno,da bi uskladila svoje ponašanje sa
očekivanjima mladića sa konzervativnim shvatanjem.)

Neki autori( Gros i saradnici) su eksperimentalno istraživali ljudsko ponašanje,kada dođe do konflikta
uloga.(Kao ispitanike su uzeli 108 školskih upravitelja u SAD.Ispitanicima su prezentovali situacije,koje
su uključivale probleme,sa kojima se upravitelji sreću.Između ostalog,bio je zahtev učitelja za povećanje
plate i istovremeno zahtev finansijskog odbora,da se plate ne povećaju.Pitali su ih koji zahtev smatraju
opravdanim,kakve reakcije očekuju ako ne podrže zahteve jednih ili drugih i kako bi se ponašali u takvoj
situaciji.Na poslednje pitanje,64% je izjavilo da bi preporučili veće plate za učitelje,9% ne bi povećalo
plate ; 28% je izjavilo da bi tražili kompromis. )

Na osnovu ovih istraživanja,Gros zaključuje da osoba,koja se nalazi pred suprotnim očekivanjima ima
tri mogućnosti :

1. Da prihvati jedno ili drugo očekivanje

2. Da traži kompromis

3. Da pokuša da izbegne ponašanje i prema jednom i prema drugom zahtevu

Šta će osoba izabrati,zavisi od tri činioca :

1. Šta ocenjuje kao opravdano ( ako se rukovodi samo opravdanošću očekivanja,mogući su načini : ako
smatra jedno očekivanje pravednijim,da postupi prema njemu ; ako ih smatra jednako opravdanim,da
traži kompromis i ako ne smatra nijedno opravdanim,da izbegava da donese odluku)

2. Koliko uvažava moguće sankcije ( u tom slučaju,može da : ako uz udovoljenje i jednog i drugog
očekivanja idu sankcije,ali je jedna pozitivna,a druga negativna,bira postupak,od koga će imati veću
korist ; ako uz udovoljenje bilo kog zahteva idu jednako negativne sankcije,traži kompromis )

3. Šta smatra važnijim – opravdanost očekivanja ili sankcije

Pošto oba momenta, i ocena opravdanosti i sankcije, utiču na ponašanje,moguća su tri načina ponašanja:

1 . Moralni tip ponašanja – ponašanje,kada se daje uvek prvenstvo opravdanosti očekivanja nad
sankcijom ; postoji spremnost da se prihvati ono što je pravo,bez obzira na sankcije

2 . Praktični tip ponašanja – kada se prvenstvo daje sankcijama ; postupiće se tako da negativne
sankcije budu što manje,bez obzira šta je pravo

3 . Moralno – praktični tip ponašanja – uzimaju se u obzir i opravdanost očekivanja i sankcije i

situacija se lako rešava,ako oba momenta ukazuju na isto rešenje,a ako nije tako – kompromis.

Razlika između muškaraca i žena; muške i ženske uloge

Nijedna od razlika među ljudima nije toliko uočljiva kao razlika između muškaraca i žena, i to razlika u
izgledu i ponašanju.Mnogo je diskusije o razlikama i sposobnostima. Danas se smatra dokazanim da
 38

nema značajnije razlike u opštoj inteligenciji; na osnovu ispitivanja, pokazuju se neke razlike u
pojedinim sposobnostima. Prema njima, žene su superiornije u verbalnoj sposobnosti, pamćenju,
percepciji(opažanju), a muškarci u numeričkoj i spacijalnoj sposobnosti(sposobnost orjentacije).

Postavlja se pitanje porekla tih razlika.O tome postoje dva shvatanja.

1. Prvo je shvatanje da su sve razlike više ili manje zasnovane na nasleđu, genetski su određene.

2. Drugo shvatanje je da su sve razlike ,osim fizioloških funkcija rezultat kulturne elaboracije
(obrade)(M.Mid).Do razlika dolazi jer se pridaju različite uloge ženama i muškarcima. Po njenom
mišljenju, ne postoje osobine temperamenta za koje bi se moglo reći da su karakteristične za ženu,
odnosno muškarca; one su, iako bazirane na nasleđu, jednako raspoređene i kod muškaraca i kod
žena.

Glavni uzrok razlikama u psohološkim osobinama između muškaraca i žena,koje su se javljale u toku
istorije i danas,smatra V.Smiljanić,je u tome što postoje različita očekivanja i različiti načini gajenja
muške i ženske dece.

Danas nema sumnje da su mnoga shvatanja o karakterstikama žena zasnovane na predrasudama o

ženama,koje imaju koren u religiji i shvatanjima mnogih uticajnih filozofa.Jevrejsko – hrišćanska
religija, i na njoj zasnovana zapadna civilizacija, naglašavaju superiornost muškaraca,a slično je i u
drugima.Veliki broj mišljenja o ženama,kao manje vrednim,počiva na prenošenim i prihvaćenim
predrasudama.

(Rot) Za opravdano prihvatanje ravnopravnosti žena nije uopšte značajno da li su žene po svim
osobinama jednake muškarcima; one to nisu i ne treba da budu.Rešenje ravnopravnosti je u oslobađanju
od predrasuda prema ženama i jednakom vrednovanju muških i ženskih osobina,bilo da su te osobine
rezultat nasleđa ili kulturne elaboracije.

Društvena struktura i socijalizacija ponašanja

Važnost društvene strukture za razvitak ličnosti

Najznačajniji među položajima je socijalno – ekonomski položaj, i posebno, klasni položaj,koji

pripadnici određenog društva zauzimaju.To je jedan od najproširenijih položaja,jer se svi članovi
društva mogu svrstati u određene klase i slojeve.On je veoma trajan položaj,jer ga članovi,po
pravilu,zadržavaju celog života. Ponašanje je determinisano socijalnom sredinom u kojoj se
pojedinac kreće.

Društvena struktura i pripadnost određenim klasama značajno deluju na razvitak ličnosti i

ponašanje, posredno i neposredno. Posredno – tako što društveni sistem određuje porodične
odnose,školski sistem,vrednosni sistem,pravni i mnoge druge institucije društva i preko njih utiče na
socijalizaciju.Neposredno – postavlja određene načine ponašanja,nameće moral,podržava određene
vrednosti i orijentiše formiranje crta ličnosti. Klasna pripadnost stvara razlike u
potrebama,interesima i drugim osobinama.

Neki autori negiraju značaj klasnog kriterijuma za razlike u ponašanju i osobinama ličnosti.Američki
psiholog R.Braun smatra da se značaj klasnih razlika može prihvatiti samo ako su jasne i određene
granice između : objektivne pripadnosti klasi,svesti o pripadnosti nekoj klasi i stila i načina života.Po
 39

svim ovim kriterijumima,klase bi trebalo da se jasno razlikuju.U praksi to nije jednostavno,ali je

svakako potrebno uzimati u obzir delovanje klasne pripadnosti na ponašanje.

Ipak, ne može biti pune korelacije između klasne pripadnosti i ponašanja, zato što na ponašanje
utiču mnogobrojni faktori: nasleđeni momenti, obrazovanje, pripadnost određenoj etničkoj ili
religioznoj grupi...

Određivanje klasne pripadnosti u socijalno – psihološkim istraživanjima

Prema klasicima marksizma, postoje samo dve klase: Jedna,koja je vlasnik sredstava za proizvodnju i
koja iskorišćava drugu ; i druga.koja radi i stvara vrednosti,ali je eksploatisana i siromašna.Doduše,i
marksizam prihvata da mogu postojati i međuklase i slojevi.

Tri kriterijuma za podelu po klasnoj pripadnosti:

1. Ocena prestiža i ugleda pripadnika pojedinih kategorija

2. Svest o pripadnosti određenoj klasi ili sloju

3. Objektivni pokazatelji,kao što su visina prihoda,obrazovanje ili vrsta zanimanja

Povezanost klasne pripadnosti i osobina ličnosti

Početkom četrdesetih godina 20.veka,nastojalo se utvrditi kakve veze postoje između klasne pripadnosti
i osobina ličnosti uopšte, što je globalni pristup.Uviđajući nedostatak ovakvog pristupa,od pedesetih
godina postoje pokušaji da se utvrdi veza između klasne pripadnosti i konkretnih sistema ponašanja.

Globalni pristup koristili su pri istraživanju Vorner i Lant,( a kasnije i Stagner),istražujući u jednom
tipičnom američkom gradu.Bez teškoća je bilo moguće stanovništvo svrstati u tri klase,gornju,srednju i
donju,sa potklasama.Članovi pojedinih klasa i potklasa,zaključuju autori,misle o sebi kao o manje-više
jedinstvenoj grupi i pokazuju sličnost u pogledima na mnoge društvene pojave.Njihovo osećanje
solidarnosti dolazi do izražaja kada govore o klasi iznad,ili ispod njihove.

Iznoseći osobine pojedinih klasa,za gornju su naveli : Težnja za novcem,važnost porekla,lična

sigurnost,težnja za moći,sebičnost,konzervativnost.

Za srednju klasu karakteristične osobine su: težnja za sticanjem imovine,nastojanje da se poveća životni
standard,nezadovoljstvo položajem,nesigurnost.

Što se tiče radničke klase,njen gornji sloj teži za sticanjem imovine i novca,ambiciozni su ,žele da
napreduju na društvenoj hijerarhiji.Donjem sloju,novac služi samo kao sredstvo za opstanak,manje su
ambicije,manje se brine o podizanju dece.

Mnoga istraživanja pokazuju da pripadnost određenoj klasi i potklasama ima za posledicu

daleko intenzivniju komunikaciju između pripadnika istog sloja,nego između pripadnika
različitih slojeva.Uporedo sa tim,pripadnici iste klase učestvuju u istim organizacijama i
institucijama,što doprinosi da se oformljuju slični stavovi,uverenja i vrednosti,kao i mnoge slične
osobine ličnosti.

Veza između društvene strukture i pojedinih sistema ponašanja

 40

Pedesetih i šezdesetih godina 20.veka istraživači nastoje da utvrde konkretnije veze imeđu klasne
pripadnosti i ponašanja,ali ne u celini,već da utvrde povezanost između klasne pripadnosti i određenih
užih segmenata i sistema ponašanja. Između ostalog, pokušavali su da naprave vezu između klasne
pripadnosti i ponašanja u porodici, stavova prema deci, agresivnosti i sl.

1. Klasna pripadnost i ponašanje u porodici – porodice srednje klase stabilnije su nego porodice
niže klase ; u porodicama sa višim statusom,muževi donose više odluka u kući nego žene,dok
je u porodicama srednje klase veći stepen ravnopravnosti ; u porodicama sa niskim
socijalnim statusom, žena je dominantnija, nego u onim višim.

2. Roditelji svih klasa izražavaju slične vrednosti u vaspitavanju dece – svi ih poučavaju da
budu razumni, umereni, poslušni; postoje i neke razlike: roditelji iz srednje klase su
najtolerantniji i deca ih pozitivnije ocenjuju; roditelji iz radničke klase traže poslušnost,
urednost a deca ih manje pozitivno ocenjuju.

3. Što se tiče agresivnosti,odrasli iz radničke klase češće agresivnost ispoljavaju otvoreno,dok

oni iz viših klasa češće agresivnost usmeravaju ka sebi,potcenjujući sebe.Deca iz radničke
klase su agresivnija od dece iz ostalih klasa.

U istraživanjima posebna pažnja je posvećena utvrđivanju razlika u načinu podizanja dece u zavisnosti
od klasne pripadnosti. Izvršen je veći broj istraživanja da bi se utvrdila povezanost između klase
pripadnosti i načina podizanja dece.

Prvo veće istraživanje izvršili su Dejvis i Hevigharst u Čikagu (1946.),pa se naziva „ čikaška
studija“.Njihov zaključak je da su deca iz srednje klase podizana strože, sa više zahteva samodiscipline
i više ograničavanja nego deca iz radničke klase.Roditelji iz radničke klase pokazali su se kao
tolerantniji u prvim godinama života.

U istraživanju obavljenom desetak godina kasnije u Bostonu („bostonska studija“),dobijeni su

drugačiji rezultati. Po ovoj studiji, roditelji srednje klase su manje strogi, srdačniji prema deci,
tolerantniji, nego roditelji iz radničke klase.

Da bi proverili opravdanost bilo jednog,bilo drugog zaključka,mnogi istraživači su ponovili istraživanja

na ovu temu. Bronfenbrener (1958.) smatra da razlike potiču otuda,što su stvarno postojali različiti
postupci kod pripadnika pojedinih klasa u različitim periodima.Pre II svetskog rata,radničke majke su
bile popustljivije,a posle II sv.rata su popustljivije majke iz srednje klase. On za ovo nalazi potvrdu u
analizi sadržaja stručnih publikacija o podizanju dece.One su se promenile u periodu od deset
godina,a majke srednje klase su slušale jedne,pa onda druge savete,zato u pedesetim godinama
dozvoljavaju veću slobodu deci,ali i više očekuju od njih.Roditelji iz radničke klase zahtevaju veću
disciplinu,pokornost i poslušnost. Autor na kraju zaključuje da razlike između postupaka roditelja
srednje i radničke klase postaju sve manje.

SOCIJALIZACIJA OSNOVNIH PSIHIČKIH FUNKCIJA

Socijalni faktori i opažanje

 41

Opažanje se često određuje kao neposredno čulno saznanje.Opažanje je,međutim,složen proces,koji se

sastoji od : Selekcije draži,nihove organizacije, i interpretacije draži.Na sve ove sastavne delove procesa
opažanja utiču i socijalni faktori, što čini da i opažanje zavise od socijalizacije.

Antropolozi su,izučavajući karakteristike pojedinih grupa stanovništva,primetili razlike,između ostalog,i

u opažanju.Najviše podataka o uticaju socijalnih faktora na opažanje ima pri posmatranju opažanja
boja.Svaka kultura,može se zaključiti,deli spektar boja na drugi način.Razlike nastaju ne u različitoj
sposobnosti uočavanja boja,nego u nepostojanju termina za boje,što zavisi od važnosti razlikovanja
određenih boja za život,kao i od razvijenosti društva. Obrazovaniji,po pravilu,razlikuju više boja,jer
raspolažu bogatijim rečnikom.

Kao što postoji uticaj socijalnih faktora na vizuelne senzacije,postoji i na auditivne i druge opažaje,
zasnovane na čulima. Pripadnici manje razvijenih društava zapažaju i razlikuju mnoge glasove, koje
članovi civilizovanijih društava ne zapažaju.

Očigledna je razlika u osetljivosti za različite mirise i ukuse,u različitim kulturama,zavisno od socijalnih

uslova;čak i osetljivost na bol različito je kod pripadnika različitih društava.

Postoje mnogobrojni podaci i o uticaju socijalnih faktora na opažanje predmeta ; u jezicima različitih
kultura nalazi se različiti broj termina za pojedine kategorije predmeta – kod Eskima postoji mnogo
reči za sneg,a kod Arapa za pesak.

Društveni život i društveni faktori utiču na opažanje vremena.Doživljaj trajanja zavisi do ritma
određenih bioloških procesa,ispunjenosti vremenskog intervala sadržajem,interesovanja za
sadržaj,emocionalnog reagovanja na njega,kao i od socijalnih faktora.Primer : Lazarsfeld daje primer
uticaja socijalnih faktora na opažanje vremena kod evropskog čoveka,prikazujući ponašanje
nezaposlenih radnika.Dok su ti radnici bili zaposleni,veću važnost su pridavali vremenu,bili su tačni,a
kada su postali nezaposleni,indiferentni su prema vremenu,kasnili na sastanke.(i u našim krajevima ima
primera različitog opažanja vremena -u nerazvijenim planinskim krajevima,veoma se neodređeno
ocenjuju periodi vremena).

Institucionalizacija opažanja – postoje norme o tome kako određene situacije i objekte treba opažati.
Kada takve norme postoje, onda se opaža ne onako kakav je objekat realno, nego onako,kako standardi
zahtevaju. (dete je uvek slično ocu, a nikad majci)

Da socijalni faktori utiču na opažanje tako što oni utiču na kategorizaciju draži. Postoji ogromna
količina draži,ali bi opažanje svih i razlika među njima omelo snalaženje,zato mi svrstavamo draži u
kategorije. Tako uprošćavamo situaciju,ali olakšavamo snalaženje i orijentaciju.U kategorizaciji ključnu
ulogu ima leksički fond. Tamo gde je neka pojava važna (sneg,pesak),postojanje posebnih termina
omogućava brzo reagovanje na draži i olakšava sporazumevanje.

Perceptualna odbrana i perceptualna akcentuacija

Perceptualna odbrana – tendencija da se predmeti i situacije, koji su iz bilo kog razloga

neprijatni, sporije i teže opažaju ; kao da se osoba brani od toga da ono, što ne voli, ne dođe do
njene svesti.Na ovo je ukazao Mek Ginis (1947.),na osnovu eksperimentalnih istraživanja.U jednom
istraživanju,on je sa saradnicima izlagao reči,pošto je prethodno utvrdio koje vrednosti su
karakteristične za njegove ispitanike.Utvrdio je da su ispitanici brže opažali reči,koje su bile u skladu sa
vrednostima koje su cenili;reči,koje su bile u suprotnosti sa njihovim vrednostima,opažali su posle dužeg
 42

vremena.Zaključio je da postoji neka vrsta blokade,negativne emocionalne reakcije na draži,suprotne

interesima ličnosti.

Nastavio je sa ispitivanjima tako što je u jednom ogledu izložio 11 neutralnih i 7 socijalno tabuiranih
reči,koje se u društvu smatraju nepristojnim.Izlagao je reči kratko,pa sve duže,dok ih ispitanik nije tačno
prepoznao. Utvrdio je :

1) da za neprijatne draži postoji viši prag prepoznavanja nego za neutralne

2) da takve draži izazivaju iskrivljene opažaje i

3) da i onda, kada se saopštava da nisu prepoznate, ipak izazivaju emocionalno reagovanje.

Pojam perceptualne odbrane je kritikovan,kao protivurečan,jer,tvrde kritičari,da bi draž mogla da

izazove osećanje neprijatnosti,ona mora da bude prepoznata,tj.prezentovana reč bi morala da bude
opažena.To znači,da se izbegava opažanje određenih draži,pre nego što se sazna šta draž predstavlja.

Zato su Mek Ginisovi nalazi podstakli nova istraživanja, i objašnjenja :

a) subjekti ustvari opažaju draži,ali da izbegavaju da ih nazovu pravim imenom jer su

društveno neprihvaćena

b) određene draži se zbog manje učestalosti javljanja teže i sporije opažaju i

c) draži ostaju polusvesne,u slučaju kada postoji tendencija da se izbegne njihovo opažanje
– one su opažene, ali ne dovoljno, da bi došle do svesti, ali dovoljno, da izazovu
emocionalnu reakciju.

Dobijeni podaci potvrđuju da na naše opažanje utiču socijalni faktori i da opažanje određenih vrsta
draži zavisi od društvenih normi.

Perceptualna akcentuacija (naglašavanje u opažanju) –ono što se smatra društveno vrednim i

poželjnim utiče na opažanje, naglašava se u opažanju. (novčić)

Poznat ogled Brunera i Gudmana pokazuje da socijalni faktori mogu da utiču na opažanje čak i
veličine.Istraživači su id dečaka od 10 godina tražili da ocene veličinu metalnog novca razne vrednosti i
veličine.Novci veće vrednosti su veći.Radili su sa nekoliko grupa.Rezultati – kod neposrednog
posmatranja ,svaka vrsta novca je donekle precenjena ; kod siromašnije dece precenjivanje veličine je
bilo izrazitije,nego kod bogatije ;kod procenjivanja na osnovu sećanja,bogatija deca su precenila samo
krupnije novce,a siromašnija sve.

Istraživači su zaključili da socijalni faktor, (imovno stanje) utiče na ocenu – javila se tendencija da se
precenjuje veličina objekata,koji su smatrani važnijim i vrednijim.

Pripadnici evropskih kultura opažaju bolje perceptualne iluzije od pripadnika neevropskih kultura.

Uticaj socijalnih faktora na učenje i pamćenje

 43

Učenje se definiše kao relativno trajno menjanje ponašanja na osnovu iskustva. Pamćenje je trajanje
ostvarenih promena učenja.
Soc. faktori imaju uticaj na selekciju drazi, retenciju, zaporavljanje, reprodukciju i rekogniciju.

To su međusobno povezani procesi i jedan pretpostavlja drugi.Oni su složeni i pod sastavnim delovima
procesa pamćenja podrazumevaju se fiksacija(učenje),koje mora da prethodi pamćenju i
retenciji(zadržavanju) i zaboravljanju,kao i rekognicija(raspoznavanje) i reprodukcija.

Na svaki od ovih procesa postoji uticaj socijalnih faktora.(Pri fiksaciji – zato što ona uključuje selekciju
draži,a pri selekciji socijalni faktori imaju uticaja).Mi učimo s obzirom na socijalnu situaciju u kojoj
očekujemo da ćemo ono što učimo saopštiti i koristiti.Pri retenciji i zaboravljanju,postoji gubljenje
jednog dela podataka koje smo naučili i zadržavanje drugog dela.Šta će se zadržati,a šta izgubiti iz
sećanja,zavisi takođe od socijalnih faktora – od kulture kojoj pripadamo i koji ćemo smisao dati onome
što smo zadržali u sećanju.

Uticaj socijalnih faktora na retenciju i reprodukciju

Engleski psiholog Bartlet je izvršio veći broj istraživanja o promenama u procecu retencije,koristeći
metod ponovljene i metod serijske reprodukcije.(metod ponovljene reprodukcije – pročitati priču,pa
ponoviti posle izvesnog vremena ;metod serijske reprodukcije – pročitati priču,pa prepričati drugom,on
trećem itd.)

Primenjujući metod ponovljene reprodukcije,on je od ispitanika,Engleza,tražio da pročitaju dvaput

jednu afričko-crnačku priču.Zatim je ,posle različitih vremenskih intervala,tražio od ispitanika da
reprodukuju priču.Posle toga je, koristeći priče i tekstove i slike,tražio od ispitanika da sadržaj priče
prenesu nekom drugom i td

Na osnovu rezultata istraživanja,Bartlet je zaključio da u procesu retencije dolazi do tri vrste

transformacija materijala :

- Uprošćavanje (simplifikacija ) sadržaja (izostavljanjem detalja sadržaj se skraæuje)

- Racionalizovanje - nepoznato i strano shvatanjima pojedinca se zamenjuje poznatim i bliskim

- Naglašavanje (dominacija) – neki momenti priče se naglašavaju,oni,koji su važni u jednoj sredini

Kod sve tri vrste transformacija u procesu retencije važnu ulogu imaju socijalni faktori – promene
materijala se vrše radi usklađivanja sa shvatanjima i konvencijama socijalne grupe,kojoj pojedinac
pripada.

Bartlet je još utvrdio da na sadržaj,obim i način reprodukovanja utiče i kultura.Kultura utiče na to,šta će
biti zapamćeno,ali i kako će biti reprodukovano.(Bartlet ukazuje na to,šta su zapamtili predstavnici
plemena Svazi,posle posete Engleskoj.Svi su naročito živo zapamtili pokrete engleskih policajaca pri
regulicanju saobraćaja,jer su to kod njih pokreti pozdravljanja).

On je, takođe,zaključio,da i način reprodukovanja sadržaja,manja ili veća živost prilikom

reprodukcije,pa čak i bogatstvo detalja u reprodukciji,zavise od socijalnih faktora.

Zaključio je da i obim pamćenja zavisi od toga koliki značaj ima sadržaj za one,koji pamte.
 44

Za objašnjenje uticaja raznih faktora,a među njima i socijalnih,na iskustvo i ponašanje,američki psiholog
Šerif koristi pojam “sistem referencija”,što je,po njemu,sistem faktora,koji stoje u funkcionalnom
odnosu i koji deluju u konkretnoj situaciji na ponašanje.(dakle,na ponašanje deluje mnogo faktora i svi
oni deluju povezano,kao sistem.)Ponašanje se može objasniti samo uzimajući u obzir povezano
delovanje faktora : Spoljnjih (kao što su draži) i unutrašnjih (kao što su potrebe,interesi i
stavovi).Pritom,delovanje socijalnih faktora je na formiranje potreba,interesa i stavova.

Glasine i širenje glasina

Glasine – neverifikovane (nepotvrđene) tvrdnje o nekom događaju, koje usmeno cirkulišu i koje
se u toku cirkulisanja menjaju u sadržaju. Karakteristike:

1)neverifikovanost podataka,koji se primaju i prenose kao stvarne,postojeće činjenice

2) prenošenje tvrdnji o tim podacima od osobe na osobu i

3) promene u sadržaju u toku prenošenja tvrdnji. (nije svako prenošenje saopštenja širenje glasina;
glasine su prenošenje neevidentiranih podataka, koji se prenošenjem preko većeg broja lica deformišu)

Eksperimentalnim proučavanjem glasina su se bavili Olport i Postman (1947.).Oni su zaključili da

glasine kruže gotovo u svako doba,u svakom društvu,a naročito brojne postaju kada u društvu nastupi
neka izuzetno važna i teška situacija.U svojoj studiji, oni navode mnoge primere glasina,koje su kružile
širom SAD u toku II svetskog rata. Na osnovu analiza,

oni razlikuju, prema izvorima,tri vrste glasina :

1) glasine koje su izraz straha,

2)glasine,koje sadrže neprijateljstvo prema nekim kategorijama stanovništva i

3) glasine kojima se izražavaju želje.

Izvori glasina :

 u strahovanju za sebe i svoju grupu (strah od neprijateljskog napada)

 postojanje agresivnih i neprijateljskih tendencija prema određenim grupama

(strahovanje izaziva napetost;ljudi se oslobađaju nje usmeravajući agresivnost prema grupama,prema
kojima postoje predrasude)

 sukob motiva kod pojedinca i tenziji koja zato nastupa (osoba miroljubivih stavova ipak
želi da se protivnik njegove zemlje uništi,pa će sukob između dva principa ublažiti time što će istaći
nedela protivnika)

 težnja pojedinca da se istakne u grupi (“rivalstvo u konverzaciji”) (pojedinci,u želji

da skrenu pažnju na sebe,saopštavaju nešto,što će privući pažnju grupe)

Širenje glasina zavisi od dva osnovna faktora :

1. Važnosti sadržaja

2. Nesigurnosti situacije
 45

Prema Olportu i Postmanu,stepen širenja glasina je proizvod važnosti sadržaja i nesigurnosti i

nejasnoće situacije u kojoj se glasine saopštavaju.Osim ovih faktora,važni uslovi za širenje glasina su i :

1. Dramatičnost i zanimljivost sadržaja,koji se glasinom prenosi

2. Izgled autentičnosti saopštenja,kojim se glasina prenosi

Ako je nešto neobično,zanimljivo i živo prikazano,lako postaje predmet prepričavanja ;autentičnost se

postiže detaljima – o vremenu,broju lica,mestu- iako o svemu tome nema stvarnih podataka.

Prema poreklu,razlikuju se dve vrste glasina :

1 . Spontano nastale glasine (čiji je izvor u stvarnom strahovanju i neizvesnosti situacije)

2 . Namerno konstruisane glasine (u propagandi,naročito ratnoj,kao deo tzv. psihološkog

rata ; koriste se kao sredstvo i u unutrašnjim političkim borbama ,a i kao sredstvo uništenja konkurencije
u trgovini)

Zbog brojnosti glasina u toku rata,pristupljeno je njihovom sistematskom praćenju i

proučavanju.Pomenuti autori zaključuju da se u sadržaju glasina javljaju iste promene, o kojima
govori Bartlet da se javljaju u procesu retencije.

- Javlja se,pre svega,nivelisanje sadržaja (što je Bartlet nazvao simplifikacijom) – ukoliko se dalje
prenose,glasine se ne uvećavaju,nego postaju konciznije,sadrže sve manje podataka,reči i detalja ; broj
detalja opada naročito naglo u početku,a kasnije sporije.Ne dolazi nikada do velikog zaboravljanja,kao
kod normalnog zaboravljanja.Sadržaj se pretvara u jednu celinu,koja se lako pamti i prenosi.

 Druga karakteristika i kod glasina i kod retencije je usklađivanje sadržaja glasina sa shvatanjima
onih, koji te glasine prenose. (racionalizovanje,po Bartletu,asimilacija po O. I P.)Menja se sadržaj
glasine,da bi se objasnilo nešto,što je nedorečeno,a često veliki uticaj imaju i predrasude,koje
prenosilac glasina ima.

 Treća vrsta promena (po Bartletu dominacija ili naglašavanje pojedinih tema; po O. i P.
Akcentuacija,isticanje pojedinih detalja) – obično se ističu detalji koji su upadljiviji,privlače
pažnju.Često se povećava broj ili veličina nečega,što se pominje u glasinama((“sedam muva jednim
udarcem!!”))-primedba autora...:-)

Uticaj stavova i očekivanja na pamćenje

Uticaj stavova na učenje i na reprodukciju ispitivali su Levin i Marfi (1953.). Posebno ih je

zanimalo da li će biti razlike u krivima učenja i zaboravljanja između sadržaja koji su u skladu sa
stavovima ispitanika i onih sadržaja koji su u suprotnosti sa stavovima.

Za istraživanje su izabrali dve grupe subjekata.U prvoj grupi su bili oni,koji su antisovjetski
orijentisani,a u drugoj prosovjetski orijentisani.Obema grupama je prvo prezentovan politički
neutralan tekst,da se vidi da li postoje razlike u pamćenju. Zatim je svakoj grupi dato da uči dva
izabrana teksta.Jedan je bio antisovjetski,a drugi blago prosovjetski. Svaka grupa je trebalo da dva
puta pažljivo pročita oba teksta. Posle 15 minuta,trebalo je da što tačnije reprodukuju pročitano.Ovo je
ponavljano jednom nedeljno,4 sedmice,svaki put je tekst čitan i posle 15 minuta trebalo je ponoviti.Tako
je bilo ukupno 5 učenja. U drugom delu testa ispitivano je zaboravljanje. Bez ponovnog davanja na
čitanje,u toku 5 nedelja,svake nedelje jedanput je ispitivano koliko je svaka grupa zapamtila od svakog
 46

teksta. Proveravano je, dakle, koliko zadržano,odnosno,zaboravljeno,5 puta.Na osnovu toga izrađene su
krive učenja i krive zaboravljanja.

Rezultati pokazuju da postoji značajna razlika u količini materijala,koje su pojedine grupe

zapamtile.Prosovjetska grupa brže i više je naučila iz prosovjetskog,nego iz antisovjetskog
materijala,sporije je i manje zaboravljala iz prosovjetskog materijala,i obrnuto,sa antisovjetskom
grupom.

Zaključak : Pri učenju učestvuje ličnost kao celina,da svojim stavovima,željama i intresima.Ovi
momenti utiču na selektivnost u fiksaciji,i u retenciji i u reprodukovanju materijala.Postoji uticaj
socijalnih stavova onoga ko uči i učenja i zaboravljanja – brže se uči i brže pamti materijal,koji je u
skladu sa stavom subjekta koji uči ,od materijala,koji je suprotan.

Istraživanje delovanja očekivanja (očekivanja o tome,pred kojom publikom će se reprodukovati ono,što

se uči).Mi pri učenju uzimamo u obzir publiku, za koju pretpostavljamo da ćemo joj saopštiti ono što
smo naučili.Pretpostavljena publika će imati uticaja na naše pamćenje,odnosno,njena očekivana
shvatanja i stavovi.

Polazeći od te pretpostavke,istraživači Cimerman i Bauer su organizovali eksperimentalno istraživanje.

Izabrali su dve grupe ispitanika,studente novinarstva i pedagogije.Prvo su im saopštili da će

materijal,koji treba da nauče kasnije imati da saopšte: Jednom publici,koja se slaže sa sadržajem koji se
čita,a drugi put publici,koja se ne slaže sa tim sadržajem.Onda su im dali da dvaput pročitaju
materijal,koji je bio različit.U jednom tekstu su bili argumenti za povećanje plata nastavnika,a u
drugom,argumenti protiv povećanja.Kao publika je navedena :a)organizacija nastavnika,koja se zalaže
za povećanje plata i b)organizacija građana,koja je protiv povećanja plata.Ispitanici su izabrani
namerno,jer se očekivalo da će studenti novinarstva biti osetljiviji prema stavovima publike.

Pretpostavka od koje se pošlo u istraživanju je potvrđena.Publika,kojoj se namerava saopštiti ono,što se

uči,utiče na obim i i na sadržaj pamćenja.Ovaj zaključak je od praktične važnosti.Naime,jedna grupa
ispitanika(studenti novinarstva) zadržala je upola manje podataka,kada je očekivala publiku koja se ne
slaže,od onoga,što su zadržali kada su očekivali publiku koja se slaže sa informacijama,koje su
učili.Došlo je do promene tačnosti,pa i menjanja sadržaja saopštenja.

Do smanjenja tačnosti,smatraju autori,dolazi iz dva razloga : 1) usled potpunog zaboravljanja i 2) usled

menjanja sadržaja i njegovog iskrivljavanja pod uticajem pretpostavljenih stavova očekivane publike.
(Student uči prema profesoru,daklem! :-) )

SOCIJALNI FAKTORI I MIŠLJENJE

Proučavanje uticaja socijalnih faktora na mišljenje i suđenje je jedan od centralnih problema

socijalne psihologije.Čak i kada mišljenje nije vezano za društveno ponašanje ili socijalne
pojave,socijalni faktori utiču na proces mišljenja i suđenja.

Uticaj drugih osoba na suđenje

Rezultati mišljenja dolaze do izražaja u obliku iskazanih sudova,na primer u određenim stavovima.
Mur, Šerif, Aš
 47

Mišljenje je operisanje simbolima,koje je usmereno nekim problemom.Njime se dolazi do saznanja ili

uverenja o odnosima među pojavama.

Sud je zaključni,konkluzivni deo procesa mišljenja,ali je i akt,kojim se izražava rezultat procesa

mišljenja u njegovim pojedinim fazama.

Bitne karakteristike suda su :

1 . Konstatovanje(utvrđivanje) postojanja(ili nepostojanja) određenih odnosa

2 . Doživljaj uverenosti o tačnosti ili netačnosti odnosa koji se konstatuje

3 Prihvaćeno je da na sudove,koji se odnose na društveno važne odnose,postoji uticaj socijalnih

faktora.Problemu uticaja socijalnih faktora posvećena su brojna istraživanja,već početkom dvadesetih
godina 20.veka.Jedno od njih je sproveo H.Mur,o uticaju većine i uticaju eksperata na sudove o
različitim pojavama.

4 Mur je od ispitanika tražio da ocene tačnost nekoliko kategorija tvrdnji.Prva grupa od 18 parova
rečenica,koja je bila gramatički neispravna,a zahtevano je da se za svaki par navede manje ispravna
rečenica.Drugih 18 tvrdnji je sadržalo neko kršenje etičkih normi – trebalo je da navedu koji je prekršaj
teži.Poslednja grupa su bili 18 muzičkih intervala,za koje je trebalo da odluče,koji je u paru više
konsonantan(skladan).Posle dva ipo meseca – moglo je da se očekuje da su zaboravili šta su tvrdili-
tražio je da ponovo ocenjuju tvrdnje,ali je prethodno jednoj grupi saopštio kakvo je,navodno,imala
mišljenje većina,a drugoj,kako date tvrdnje procenjuju eksperti.

5 Sumirajući rezultate,Mur je utvrdio da je i navedeno mišljenje većine,i navedeno mišljenje eksperata

znatno uticalo na promenu sudova ispitanika.Uticaj je bio na prvu grupu tvrdnji 63%,na drugu 50%,a na
treću 43%,u oba slučaja.

Da li postoji uticaj prestiža ili autoriteta na sudove i kada nema opravdanih razloga za to,istraživao je
M.Šerif(1936.)Istraživač je prvo tražio od ispitanika da imena 16 pisaca poređaju po tome,koliko ih
cene.Zatim je tražio da rangiraju 16 kraćih proznih tekstova,uz koje su stajala imena prethodno
ocenjenih pisaca.Ovi tekstovi su,ustvari,bili svi jednog istog autora,izabrani da budu po vrednosti
približni.Pokazalo se da je prethodno rangiranje autora uticalo i na rangiranje tekstova – kao vrednije
su ocenili tekstove autora,kojima su dali više ocene i obrnuto.

Dobijeni rezultati dokazuju da se mnogi sudovi donose pod dejstvom sugestije,između ostalog,sugestije
na osnovu prestiža.

Ovakav stav je kritikovao Aš(1952. 1958.),koji je organizovao eksperimente,da bi proverio da li

socijalni pritisak na pojedinca može da dovede do toga da on izmeni svoje sudove.

Formirao je grupe od 4 -9 ispitanika.Upoznao je sve,osim jednoga,sa tokom budućeg ispitivanja i

zadacima.Saopštava da će pokazati 4 vertikalne linije.Krajnja leva je standardna,a ostale se razlikuju
po dužini,s tim da je jedna od njih ista kao standardna.Zadatak ispitanika je da kažu koje je,i to
glasno.Svi,osim jednog,dobili su uputstva ,kako da odgovore.U jednoj seriji je bilo 18 procena,od toga
12 njih je namerno grešilo.Ispitanik,koji nije dobio uputstva(kritički ili naivni subjekt),davao je sud
poslednji .Rezultati pokazuju da je u većini slučajeva podlegao pritisku ostalih članova i davao
odgovore u suprotnosti sa opaženom situacijom.
 48

Aš prihvata postojanje uticaja mišljenja grupe na suđenje pojedinaca,ali pokušava da za to da racionalno

objašnjenje.Smatra da kritički subjekti nisu menjali mišljenje zato što su drugačije opažali,nego da
ostali,koji su jedinstveni u sudu,imaju pravo(da se ne bi razlikovali od većine).

Ašova istraživanja su izazvala brojna druga istraživanja,i rezultati pokazuju da postoji snažan uticaj
tuđih sudova na naše sudove.

Uticaj tuđih sudova na uverenost različitih vrsta sudova

U ovoj oblasti obavljeno je kod nas istraživanje (Nikola Rot,1960.,1970.).Cilj istraživanja je bio da se
utvrdi da li postoji uticaj sudova većine,različit po veličini,na uverenost u sudove,koji se zasnivaju na
raznim vrstama psiholoških procesa.Nije ispitivan uticaj na sadržaj suda,nego na uverenost u doneti sud.

Inače,sudovi se mogu razlikovati po vrsti podataka na kojima se zasnivaju,na različitoj psihološkoj

strukturi(razlika u stepenu uverenosti) :

1 Sudovi na perceptivnoj uverenosti tj.sudovi,koji se zasnivaju na percepciji- opažanju – imaju najveći

stepen uverenosti (“Ova soba ima prozore”)

2 Sudovi na logičkoj evidentnosti ,tj.sudovi,koji se zasnivaju na uočavanju logičkog zaključka – imaju

visok stepen uverenosti (Ako je A=B,B=C,onda je A=C)

3 Sudovi na naučnom autoritetu,tj.sudovi koji se prihvataju na osnovu poverenja u naučne dokaze –

imaju relatvno visok stepen uverenosti (Zemlja se okreće oko svoje ose)

4 Sudovi na subjektivnom iskustvu,tj.sudovi,koji se zasnivaju na sećanju o sopstvenom ponašanju –

manji stepen uverenosti nego uz prethodne (“Često se kajem zbog nekih reči”)

5 Sudovi na afektivnom odnosu,tj.sudovi, koji se donose zbog emocionalnog odnosa prema nečemu,ali
pri kom ličnost nije uključena – imaju najniži stepen uverenosti (Crvena boja je lepša od plave)

6 U istraživanju je zahtevano od ispitanika da označe stepen uverenosti u veći broj sudova iz svake
od prethodnih kategorija.Posle nekoliko meseci,(kada nije bilo moguće da se sećaju odgovora)test je
ponovljen.Međutim,pri ovom ispitivanju istovremeno su saopšteni i tobožnji odgovori već velikog broja
ispitanih studenata.Pored eksperimentalne grupe od 50,ispitivanje je obavljeno i sa kontrolnom
grupom,koja je ponovo označavala uverenost,ali njoj nije saopštena uverenost drugih u iznete sudove.

Rezultati su pokazali da je kod svih vrsta sudova došlo do promene uverenosti,pod uticajem
tobožnje uverenosti većine.Uticaj je bio različit : Najmanji je bio uticaj na prvu kategoriju,nešto veći
na drugu,zatim na četvrtu,pa na petu,a najveći na treću kategoriju sudova.

Iz rezultata proizilazi da se pod uticajem mišljenja većine često menja i sud,a ne samo predmet
suđenja.Sudi se o istom,ali drugačije,i to upravo pod uticajem drugih.Traže se novi,po pravilu
neodgovarajući razlozi za odgovore, zbog delovanja drugih osoba, a u tome se i sastoji sugestija.

Sugestija i shvatanje o sugestiji

1 Problem sugestije odavno je razmatran u socijalnoj psihologiji.Delovanjem sugestije objašnjava se

hipnoza,recimo,nesigurnost svedočenja,delovanje propagande,ponašanje u masi.Postoje razna
objašnjenja za pojavu sugestije i imitacije.Neki autori smatraju da do pojave sugestije dolazi kada se
 49

svest ograniči na jedan opažaj ili ideju.Drugi pokušavaju da je objasne asocijacijama i uslovnim
reakcijama.Po Ašu,do promene u suđenju dolazi jer se nešto posmatra sa drugog aspekta.

Sugestija se definiše kao pojava da se prihvata neko uverenje ili postupa na određeni način,pod uticajem
onoga što drugi kažu ili rade,a ne na osnovu racionalnih razloga,niti na osnovu prisile.

Najčešće se razlikuju dve vrste sugestije :

1 . Ideomotorna –
do koje dolazi na osnovu opažanja tuđeg pokreta ili na osnovu verbalnog saopštenja(a koja se izražava u
obliku menjanja pokreta.(Zevanje pomeranje ruke,na osnovu izjave neke osobe da se ruka pomera)

2 . Sugestija na
osnovu prestiža – izražava se u promeni mišljenja i sudova; može biti pod uticajem autoriteta.referentne
grupe,neposrednim uticajem druge osobe,stvarne ili tobožnje većine – upravo je ona od posebnog
interesa za socijalnu psihologiju.

Razni autori su proveravali tezu da kod ljudi postoji spremnost za prihvatanje tuđeg uticaja, ali
empirijska istraživanja nisu dala pozitivne rezultate.Američki psiholog Gliford tvrdi da je prijemčivost
za sugestiju uslovljena raznim osobinama ličnosti- impulsivnost,poslušnost i slične.

Sugestibilnost- spremnost za prihvatanje sugestije.

Kultura,jezik i mišljenje

Mentalitet- način mišljenja i tumačenja stvarnosti

Najradikalnije shvatanje o uticaju kulture na način mišljenja izneo je francuski naučnik Levi-
Bril(1910.).On zastupa mišljenje o suštinskoj razlici u mentalitetu između pripadnika
razvijenih(civilizovanih) naroda i mentaliteta nerazvijenih(primitivnih) naroda.Pod mentalitetom
on,inače,podrazumeva način mišljenja i tumačenja stvarnosti.

Pripadnici razvijenih (civilizovanih) naroda se u mišljenju rukovode logičkim principu identiteta – to je

kauzalno(uzročno) mišljenje.

Za pripadnike primitivnih naroda,karakteristično je prekauzalno mišljenje,nesposobno za nalaženje

uzročnih veza.Primitivni mentalitet karakteriše animizam i misticizam,zasniva se na principu
participacije,tj.prihvatanja mogućnosti da ista stvar može da bude istovremeno različita (ptica je i
ptica,ali može da bude i božanstvo).

Ovo shvatanje se pokazalo kao neodrživo,animizma i misticizma ima i kod razvijenih naroda,a u
objašnjenju stvarnosti i primitivni narodi primenjuju uzročnost.

Kultura utiče na mišljenje i suđenje,u velikoj meri preko jezika karkterističnog za određenu
kulturu.Jedan od osnivača psiholingvistike,Sapir,tvrdi da jezik nije samo sredsvo za komuniciranje,već
utiče i na tumačenje sveta.

Postoji zavisnost jezika određene zajednice od uslova života,ali,i zavisnost mentalnih procesa,posebno
mišljenja,od jezika i njegovog leksičkog fonda i strukture.
 50

Još jedan psiholingvista,Vorf,smatra da ljudi različitih kultura vide svet na različit način.Gramatičke
kategorije jezika utiču na kognitivne kategorije.Značaj jezika za način doživljavanja pokazao je
analizom jezika Hopi – Indijanaca,koji se bitno razlikuje od evropskih jezika.Njihov jezik nema reči za
prikazivanje brzine; oni ne prikazuju zbivanja kao događanja u vremenu,nego kao nešto,što nastaje iz
unutrašnjih mogućnosti stvari,iz srca i svesti.Korišćenje takvog jezika nameće i određen način gledanja
na svet i njegovo tumačenje.

Psiholingvisti često prenaglašavaju uticaj jezika na mišljenje i tumačenje sveta,tvrdeći da ljudi različite
kulture,govoreći različite jezike,svet oko sebe organizuju na različit način i misle o njemu
različito.Takvo shvatanje o jeziku,kao odlučujućoj determinanti mišljenja naziva se lingvistički
determinizam.Ovo je osporavano,jer treba uzeti u obzir da i sam jezik zavisi od stvarnosti,formira se
prema uslovima u kojima ljudi žive.Dakle,utiču uzajamno.

Da postoji povezanost između jezika i mišljenja dokazuje Bernsten(1959.),analizirajući razlike u

jeziku između obrazovanih i slabo obrazovanih Engleza.On upoređuje “javni govor”,kojim se služi
slabo obrazovano stanovništvo i “formalni govor”,koji upotrebljava obrazovana srednja klasa.Javni
govor – korišćenje kratkih,gramatički jednostavnih rečenica,što ima za posledicu ograničeno shvatanje
stvarnosti,teško izražavanje složenijih logičkih odnosa,otežava i sprečava analizu i objektivniji odnos
prema stvarnosti.

Socijalni faktori i merenje inteligencije

Inteligencija se definiše kao sposobnost snalaženja putem mišljenja u novim situacijama ili kao
sposobnost rešavanja problema putem mišljenja. Na inteligenciju utiču socijalni faktori, odnosno,
pripadnost određenoj kulturi. U instrumentima za merenje inteligencije,testovima,postoje zadaci,čije se
rešavanjesmtra važnim u određenoj kulturi.Problemi,koji se nalaze u tim testovima,zahtevaju uvek
određeno znanje,koje zavisi od obrazovanja,od pripadnosti određenoj kulturi.Francuski psiholog
Stece(l963.) smatra da će ispitanici iz one sredine,u kojoj je konstruisan test,redovno postići bolje
rezultate,od ispitanika iz druge sredine.

Zadaci u testu će biti lakši za one,koji pripadaju subkulturi,kojoj pripadaju i konstruktori testa.Ovo je u
istraživanju pokazao B.Stevanović(1934.).On je hteo da proveri opštevažeće mišljenje da su gradska
deca inteligentnija,sumnjajući u njega.Ispitivao je 233 deteta iz BG i KG i 157 dece iz sela u blizini tih
gradova.Dobio je rezultat da je prosečni koeficijent inteligencije gradske dece 109,a seoske 35.Da bi
utvrdio da li je ta razlika stvarna,analizirao je uspeh i seoske i gradske dece na pojedinim
zadacima.Njegova teza je bila,da ,ako su gradska deca u rešavanju svih zadataka bila bolja od
seoske,stanje je realno.Analiza je pokazala da u 55 zadataka ima 9 zadataka,u kojima su seoska deca
bolja od gradske,i 10 zadataka,u kojima su jednaka.Pokazalo se da su gradska deca bila bolja u
zadacima,u kojima dolazi do izražaja iskustvo i znanje,koje se stiče u gradskim uslovima(verbalno
izražavanje,razlikovanje novčanica).U zadacima,u kojima dolazi do izražaja čulno opažanje,neposredno
pamćenje,koncentracija pažnje,jednostavne računske radnje,seoska deca su bolja ili jednaka gradskoj
deci.Dakle,zadaci su teži za seosku decu.Za proveravanje ove pretpostavke,Stevanović je koristio
izračunavanje korelacije između rasporeda zadataka iz testa,koji su dobro razdvajali inteligentnu i
neinteligentnu decu, i između zadataka,koji su najviše razdvajali gradsku i seosku decu.(kada bi seoska
deca stvarno bila manje pametna,onda bi za nih bili teži zadaci,koji su najteži za manje pametnu
decu).Korelacija je bila vrlo mala,0,15,što dokazuje da glavni uzrok slabijih rezultata seoske dece nije u
razlici u inteligenciji,već što su zadaci bili podešeni za pripadnike određene subkulture – gradsku decu.
 51

Znatne razlike u rezultatima na testovima inteligencije između gradske i seoske dece utvrđene su i
merenjima sedamdesetih godina 20.v.Kao glavni razlog smatra se razlika u uslovima sredine,važnim za
podsticanje inteligencije.Razlika se smanjuje sa trajanjem školovanja.

Sredinski uslovi u razvitku inteligencije

Mnogo je istaživanja o tome,u kojoj je meri inteligencija određena nasleđem,a u kojoj meri na njen
razvitak utiču faktori sredine.

Neki autori smatraju da je razvitak inteligencije gotovo u potpunosti zavisan od maturacije i nasleđa.Oni
se pozivaju na tzv.stalnost koeficijenta inteligencije – što znači da ona ista.Pokazalo se da apsolutne
stalnosti nema,jer ako se izmene uslovi u kojima ljudi žive,izmeniće se i koeficijenti.

Postoje dokazi da razvitak inteligencije u velikoj meri zavisi od uslova u kojima dete živi i razvija se -
od ekonomskih uslova,podsticaja roditelja,kvaliteta školske nastave, i drugih.O značaju socijalnih
faktora govore i upoređivanja razlike u inteligenciji Crnaca i belaca,vršenih u SAD,koja redovno
pokazuju da belo stanovništvo ima viši nivo inteligencije od crnog,što je objašnjavano rasnom
pripadnošću.Detaljnija ispitivanja pokazala su da je presudan uticaj sredinskih uslova.

Danas se sve više prihvata stav da je uticaj nasleđa veći od uticaja sredinskih uslova.Međutim,uticaj
sredinskih uslova ostaje znatan.Sa razvitkom opštih uslova života,ekonomskih i kulturnih,rastu i
procenti izmerene inteligencije dece.

To pokazuju i nalazi američkog istraživača Vilera(1965.).On je merio inteligenciju dece u jednom

planinskom kraju Tenesija 1930.,pa 1940.Prosek se promenio sa 82 na 93.To se objašnjava velikim
ekonomskim i kulturnim napretkom.

Engleski psiholog Vernon (1969.) zaključuje o glavnim sredinskim faktorima,koji utiču na razvoj
intelektualnih sposobnosti,na osnovu sopstvenih ispitivanja inteligencije dece iz različitih krajeva
sveta.Po njemu,posebno su značajne predškolske i prve školske godine,pa sve do adolescencije.Ako
nema dovoljno podsticaja da se razvija jezik i formiraju pojmovi,to će imati negativne posledice na
razvoj inteligencije.Naglašava vezu između govora i mišljenja.Osim toga,na razvitak inteligencije imaju
uticaj još dva faktora : Rana socijalizacija i domaća klima,kao i intelektualna stimulacija u
adolescenciji.(Nije dobra ni preterana strogost,ni prezaštićenost ;najbolja je demokratska klima,ali u
kojoj se postavljaju zahtevi detetu. U adolescenciji važnu ulogu ima škola,za razvijanje intelektualne
radoznalosti i težnje da se napreduje i razvija.)

Po Vernonu,i klasna pripadnost ima uticaja na razvitak sposobnosti,što je često povezano sa

pripadnošću etničkim grupama.(ove razlike su poslednjih godina sve manje)

Na osnovu analize faktora koji usporavaju razvitak intelektualnih sposobnosti,Vernon zaključuje da

pozitivan uticaj imaju : Zadovoljenje bioloških i socijalnih potreba deteta ; razvijanje
radoznalosti ;ohrabrivanje različitih aktivnosti ; redovno i produženo školovanje.

SOCIJALNI FAKTORI I EMOCIONALNO PONAŠANJE

Socijalni momenti i javljanje emocija

Emocije se definišu kao stanje povećane aktivnosti organizma koje se manifestuje u

karakterističnom doživljaju (prijatnosti ili neprijatnosti), u određenim fiziološkim promenama i
 52

spoljnjem ponašanju (ekspresiji emocija). Emocionalno ponašanje je u velikoj meri određeno

nasleđem,ali i socijalni faktori utiču na javljanje emocija i njihovo izražavanje.Emocionalno
ponašanje,kao i svako drugo složeno ponašanje,određeno je nasleđem i učenjem.

Nasleđe, kao faktor, je istraživala K.Bridžes (1932.),proučavajući emocionalnu ekspresiju (izražavanje)

dece u uzrastu od nekoliko dana,do dve godine.Zaključila je da se emocije javljaju uvek određenim
redom,uvek prvo jedna određena vrsta emocija,pa zakonitim redom druge.Po rođenju,moguće je utvrditi
samo postojanje neizdifefenciranog stanja uzbuđenosti.Sa tri meseca,iz ovog stanja se izdvajaju dve
vrste emocija : Emocija prijatnosti i emocija neprijatnosti.(javljaju se zavisno od situacije,jedna ili
druga).Od 3. do 5. meseca izdvajaju se gnev i gađenje,a u sedmom mesecu emocija straha.Sa 6
meseci,od emocije prijatnosti diferenciraju se emocije zadovoljstva i ponosa,a posle osmog meseca
javlja se emocija ljubavi,i to prvo prema odraslima,a zatim ljubavi prema deci.

Različite emocije u vezi sa najvažnijim momentima u životu: sa rađanjem, sa ljubavlju i sa smrti.

(radjanje blizanaca, različita shvatanja o telesnoj lepoti pa samim tim i zarzličite emocije)

Postoji mnogo dokaza o tome da i učenje predstavlja važan faktor u razvitku emocija.To pokazuje,u
stručnoj literaturi veoma poznar,ogled sa malim Albertom.

Votson i saradnici (1920.) izveli su eksperiment sa devetomesečnim Albertom.On se,dolazeći u

laboratoriju,rado igrao sa belim pacovima,ne pokazujući nikakav strah od njih.Kada je nekoliko
puta,dok se igrao sa pacovima,namerno izazvan jak zvuk(draž, na koju deca reaguju strahom),počeo je
da se plaši belih pacova.Takođe je počeo da se plaši i mnogih drugih predmeta,koji su bili slični
pacovima – belih predmeta,krznenih predmeta.

Ranije neutralna draž,učenjem putem uslovljavanja,postala je draž, koja izaziva emociju straha.Na taj
način,smatra Votson,čovek uči gotovo sve posebne emocije,osim urođenih,koje su osnova za učenje svih
drugih.(Ulogu učenja pokazuje i pojava podudarnosti između javljanja emocija kod roditelja i dece –
majka se gadi bubašvaba – i dete se gadi istih...:-) )

Kulturom uslovljene razlike u izražavanju emocija

Brojni antropološki podaci pokazuju da kultura utiče na izražavanje emocija – iste emocije se u
različitim kulturama mogu izraziti na različit način,što je razumljivo,jer izražavanje emocija služi i kao
sredstvo komunikacije među ljudima.Uticaj socijalnih faktora utiče i na stepen u kome se emocije
izražavaju.(U kulturi Zapada,opravdano je i normalno izraziti emocije ; u mnogim kulturama
ispoljavanje emocija je strogo regulisano,čak i zadržano.)

Različita su i shvatanja o ulozi nasleđa,odnosno,socijalnog učenja i kulture,na izražavanje emocija.Neki

autori smatraju da se izražavanje emocija uči ; nasuprot tome,sve se više naglašava uloga nasleđa.

Ekmen- glavne emocije koje su univerzalne: sreća, žalost, strah, bes, iznenađenje, gađenje. Uticaj
kulture kod složenih emocija.. Ali i na njih deluju kulturni faktori- norme (Kina- iskazivanje
ubućenja)

Određeno emocionalno reagovane na situaciju je oređeno predviđanim društvenim normama.

Na emocionalno ponašanje utiču socijalni faktori,a posebno kultura,iz dva razloga :

 53

 Emocionalnim
reagovanjem se izražava odnos prema vrednostima i normama određene kulture

 Emocionalno
reagovanje je aktiviranje organizma i mobilizacija snaga organizma

Emocije imaju snažno motivaciono dejstvo ; zato je svaka zajednica zainteresovana da kontroliše i
reguliše kada će se ovakvo aktiviranje javiti, u kom pravcu i kojim intenzitetom će se angažovati članovi
društva.

SOCIJALIZACIJA I MOTIVACIJA

SHVATANJA O MOTIVIMA I VRSTAMA MOTIVA

Motivacija je : proces pokretanja aktivnosti čoveka, njenog usmeravanja na određene objekte, i

regilisanja aktivnosti radi postizanja određenih ciljeva.

Motivi su pokretačke snage,koje izazivaju aktivnost čoveka,koje usmeravaju i upravljaju njome.

Za socijalno ponašanje,motivacija je važnija od svih drugih mentalnih funkcija,kao što je više od svih
ostalih formirana pod dejstvom društvenih faktora.Uticaj društvenih funkcija je izrazit i za motive
zasnovane na naslednim osnovama,a još veći na stečene motive.

Posebno se razmatraju oni motivi koji su posebno značajni za socijalno ponašanje ljudi.

Motivi se mogu podeliti prema različitim merilima :

I Prema tome da li se zasnivaju na urođenim ili stečenim potrebama :

1 Biološki ili
fiziološki motivi zasnivaju se na urođenim,nasleđem određenim potrebama (motiv za
hranom,odmorom,seksualni i drugi)i

2 Motivi stečeni i
formirani u toku života (motivi za sticanje,na primer)

II Primarni i sekundarni :

1 Primarni motivi
se često izjednačavaju sa urođenim,ali se često njima nazivaju i svi motivi,bitni za biološko i socijalno
postojanje čoveka

2 Sekundarni se
najčešće izjednačavaju sa stečenim motivima

III Biološki i socijalni motivi :

1 Biološki su
motivi,koji počivaju na telesnim potrebama (to su,po pravilu,urođeni motivi,mada ima i stečenih –
potreba za pušenjem ili alkoholom...ili čokoladom...)

2 Socijalni motivi
se zasnivaju na psihološkim potrebama,a za njihovo ostvarenje je potreban kontakt sa drugim ljudima
 54

Postoje velike razlike u shvatanjima o tome,koji su karakteristični ljudski motivi,odnosno,koje su

osnovne pokretačke snage ljudske aktivnosti.

1 Nativističko
shvatanje –sva motivacija čoveka je zasnovana na tendencijama,koje su urođene i nasleđem date.

2 Celokupno
ljudsko ponašanje može da se objasni ograničenim brojem organskih potreba (potreba za
hranom,vodom,seksualna i još nekoliko bioloških).Svi drugi motivi se zasnivaju na njima,tako što se
neka biološka potreba ostvaruje na određen način.(primer – ljubav deteta prema majci može postati
motiv,pokretačka snaga,ali,to je zato,što majka zadovoljava njegove biološke potrebe,znači,nije urođen).

Varijanta ovog shvatanja je tzv.instinktivističko shvatanje.Po njemu,celokupno ponašanje čoveka svodi

se na određen broj nasleđem datih instinkata,koji predstavljaju osnovne pokretačke snage svih
aktivnosti.Prema Frojdu,recimo,postoje samo dva instinkta : Instinkt života,ili libido i instinkt smrti,ili
destruktivni instinkt.Prema Mek Dugalu,ima ih 18,koji su konačni uzroci svih ljudskih postupaka.

2 Prema drugom
shvatanju,pored ograničenog broja urođenih motiva,postoji i veliki broj motiva,koji nisu urođeni,nego
su psihološke potrebe i razvili su se u toku individualnog života čoveka.Ovi stečeni motivi su pokretači
raznovrsnih aktivnosti čoveka,između ostalog,velikog broja oblika socijalnog ponašanja ljudi.Jedan od
glavnih predstavnika je G.Olport,koji smatra da se ovi motivi formiraju u toku života,putem
funkcionalne autonomije,na osnovu povezanosti sa određenim biološkim potrebama. Funkcionalna
autonomija - ponašanje, koje je bilo sredstvo da se zadovolji neka biološka potreba, postaje
samostalna snaga, koja kasnije pokreće čoveka na aktivnost.

Postoji saglasnost u stavu,da se motivi razvijaju i menjaju pod uticajem socijalnih faktora.Usled
delovanja iskustva,a pre svega socijalnog iskustva,dolazi do složene motivacije,karakteristične za
odraslog čoveka.

SOCIJALIZACIJA BIOLOŠKIH POTREBA

Biološke potrebe su osećaj nedostatka ili suviška nečega u organizmu.Ovo stanje dovodi do aktiviranja
organizma,radi uspostavljanja ravnoteže (homeostaze) u organizmu.Kada dođe do aktivnosti
organizma,čovek to doživljava kao napregnutost (tenziju).Tenzija je doživljena potreba.Kada se na
tenziju nadoveže zamišljanje objekta (ili situacije),kojima je moguće otkloniti tenziju,radi se o biološkoj
potrebi.

Većina bioloških potreba se ne zadovoljava automatski (kao potreba za kiseonikom,recimo),već je

potrebno naći objekte,kojima će se one zadovoljiti.Zato se o njima govori kao o biološkim motivima.
(potreba za hranom,vodom,kiseonikom,izlučivanjem,odmorom...).One deluju u toku celog života
čoveka.ali se menjaju ; menja se način,na koji se zadovoljavaju i objekti i situacije,kojima se
zadovoljavaju.To menjanje se ostvaruje delovanjem socijalnog učenja,socijalizacijom bioloških potreba.

U početku života i u toku prve dve godine,dete traži neposredno zadovoljavanje svake biološke
potrebe,čim se javi,ne vodeći računa o drugim osobama i trenutnoj situaciji.(Olport : “Dvogodišnje
dete,ma koliko ga voleli, je nesocijalizovani užas.”)Tek postepeno se dete povinuje zahtevima okoline i
prihvata načine,koji se zahtevaju u određenoj kulturi.
 55

Uticaj socijalnih faktora može se ilustrovati na primeru menjanja dveju potreba,potrebe za hranom i
seksualnog nagona.

Potreba za hranom : Dok je dete malo,stavlja u usta sve što mu dođe do ruke.Međutim,pod dejstvom
socijalnih faktora,pre svega navika u ishrani sredine,u kojoj raste,dete nauči da uzima samo neke vrste
hrane,a prema mnogim materijama razvija se averzija ili odvratnost (čak i kada bi mogle da posluže kao
hrana-meso pasa i mačaka i sl.)U svakoj kulturi postoje karakteristične naklonosti ka određenim vrstama
hrane,dok je u drugoj to suprotno.Od socijalnih faktora zavisi i način zadovoljavanja potrebe za
hranom,vreme uzimanja,način pripremanja, i sl.

Seksualni nagon : Postoje velike razlike u zadovoljavanju seksualnog nagona u raznim društvima.

1 Postoje socijalno
uslovljene razlike u osobinama,koje osobu drugog pola čine seksualno privlačnom

2 Postoje razlike u
shvatanjima o objektima,kojima se seksualni nagon sme zadovoljiti (po pravilu su to osobe suprotnog
pola,ali ima i društava u kojima se toleriše homoseksualni odnos)

3 Postoje razlike u
tabuiranim odnosima – u različitim društvima postoji zabrana brakova između srodnika ; negde ta
zabrana važi samo za bliske srodnike,a negde i na veoma udaljene ; u starom Egiptu bila je dozvoljena
između braće i sestara kraljevskog roda

4 Posebno su
velike razlike među kulturama u raznim oblicima seksualnog ponašanja ( u većini društava,inicijativa je
na muškarcu,ali negde i na ženi)

5 Postoje velike
razlike u shvatanjima o predbračnim i vanbračnim seksualnim odnosima

Seksualno ponašanje i motivacija su sve češče predmet razmatranja iz dva osnovna razloga :

1 Seksualno
ponašanje je pod snažnim uticajem društvenih shvatanja 2. Seksualno ponašanje je samo po sebi vid
socijalnog ponašanja,kao i što podstiče na razne oblike interakcije i razne interpersonalne odnose

SOCIJALNI MOTIVI

Motivi socijalnog ponašanja i socijalni motivi

Socijalno ponašanje je ono,kojim se ostvaruje interakcija sa drugim osobama.Postoje različita shvatanja

o tome,koji su motivi osnovni pokretači socijalnog ponašanja ljudi.

Jeremija Bantam (1879.) je predstavnik shvatanja, po kome je opšti motiv ponašanja,pa i socijalnog,
težnja za zadovljstvom.
 56

Po Hobsu(1651.), egoizam i težnja za moći, da bi se obezbedilo što više zadovoljstva,je osnovni motiv
celokupnog ljudskog ponašanja.

Mek Dugal,a još ranije i Aristotel,smatraju da je to težnja za društvom.

Adam Smit(1970.) – urođeni interes i urođena simpatija za druge ljude

Tard – osnova društvenog ponašanja je imitacija i sugestija (urođena težnja da se podražava aktivnost
drugih ljudi)

Svi motivi su rezultat uticaja socijalnih faktora na pojedinca.Za socijalnu psihologiju su prvenstveno
značajni socijalni motivi,koji utiču na drušveno ponašanje i koji su zajednički za celo društvo ili grupe
pripadnika.Osobine socijalnih motiva su :

1 . To su
motivi,koji se mogu zadovoljiti samo direktnim kontaktom sa drugim ljudima

2 . Oni pokreću na
socijalno ponašanje (upravo jer su pokretačke snage za interakciju među ljudima,više nego drugi motivi)

3 . Zasnivaju se na
psihološkim,a ne na biološkim potrebama

4 . To su
motivi,koji su pokretačke snage društvenog ponašanja

Ne doprinose svi socijalni motivi razvijanju skladnih odnosa među ljudima ; možemo razlikovati
socijalne motive,pozitivne za društveni razvitak (prosocijalne) i socijalne motive,koji otežavaju
društveni život(kao što su motiv borbenosti i agresivnosti).

SOCIJALNI MOTIVI USMERENI NA OBEZBEĐENJE LIČNE EGZISTENCIJE I

AFIRMACIJU

Motiv borbenosti

Ovaj motiv se izražava kao sklonost pojedinca da ostvari ciljeve,kojima teži,ne obazirući se na interes
drugih i to borbom,koristeći se,ako je potrebno,nasilnim sredstvima.

Često se izjednačava sa motivom agresivnosti,međutim,postoji razlika.Kod motiva agresivnosti cilj

aktivnosti je da se nanese šteta nekom,ili da se drugi povredi,što kod prethodnog motiva nije.

Neki autori smatraju da je motiv borbenosti univerzalan i urođen(dokaz – ljudi oduvek ratuju i bore
se).Antropolozi tvrde da se ratovi ne vode zbog borbenosti,već radi plena,zaštite,znači,nekog
cilja.Psiholozi ističu da je borbenost više način zadovoljenja motiva,nego poseban motiv.

Od mnogih faktora zavisi kako će se razni važni motivi zadovoljiti – od osobina pojedinca,a pre svega
od društvenog sistema,u kojima ljudi žive.U nekim društvima,na primer u kapitalističkom,sklonost ka
borbenosti je neizbežna ; u njemu karakterističan način zadovoljavanja motiva može postati samostalan
motiv.Borbenost se podržava i gaji od detinjstva,podsticanjem dece da se pokažu vrednijim i
sposobnijim od drugih.

Motiv sigurnosti
 57

Izražava se u težnji da se situacija,koja će zadovoljiti bitnih motiva za pojedinca,održi

nepromenjenom.Postoji potreba za sigurnošću : a) Da se obezbede sve biološke potrebe (pre svega
sredstva za održanje egzistencije) b) Da se očuva položaj i ugled u društvu c) Da se zadovolje razne
psihološke i socijalne potrebe (estetska,za saznanjem i druge)

Ovaj motiv ima izvor u potrebi deteta da bude voljeno.Od zadovoljenja ovog motiva zavisi kakve će se
osobine razviti ;deca,kod koje je ovaj motiv zadovoljen,biće socijalna i bolji saradnici u međuljudskim
odnosima.Ovaj motiv ima veliki značaj i u životu odraslih,a po mišljenju nekih autora,u njemu je izvor
konzervativnosti kod ljudi – mnogi se plaše novih ideja,koje bi mogle da poremete stalnu i sigurnu
sredinu i da će biti ugroženo zadovoljavanje mnogih potreba.

Motiv za sticanjem

Po nekima,ovaj motiv se može smatrati urođenim (deca skupljaju razne predmete,čak i neke
životinje).Ovim argumentom pokušava se pravdati nužnost kapitalističkog društvenog poretka.Sticanje
imovine,po pravilu je razlog da se osigura obezbeđenje raznih potreba,naročito u društvima
organizovanim na principu privatne svojine.

Motiv za sticanjem ima važnu ulogu i u formiranju i razvoju ličnosti.Američki psiholog Viljem Džems
ističe da se sopstveni posed i imovina doživljavaju kao važan deo ličnosti.On navodi da,pored
psihološkog i telesnog,postoji i materijalno “ja”.Doživljaj zadovoljstva u sticanju raznih dobar formira
crtu ,koja se označava kao sebičnost,a kada se izražava kao bezobzirno prisvajanje imovine,kao
gramzivost i lakomost.

Motiv za samopotvrđivanjem

Težnja ljudi da se potvrde kao osobe i da i sami sebi, a i ljudima,pokažu da njihovo postojanje i
aktivnost ima smisao i vrednost.Takva težnja proističe iz ljudske osobine,koja se sastoji u svesti o
samom sebi i svom postojanju.Sa tom težnjom su povezani mnogi motivi.Ponekada se izjednačava sa
motivom za ličnom afirmacijom – slični su po izvoru,ali ne i po sadržaju.

Motiv za priznanjem, statusom i prestižom

Motiv za priznanjem se izražava u nastojanju da nas drugi prihvataju,da odobravaju naše postupke i da
nas uvažavaju.Po nekim autorima,ovo je najuniverzalnija stečena ljudska potreba.Osećanje sigurnosti i
sopstvene vrednosti zavise u velikoj meri od toga,da li drugi pokazuju da nas uvažavaju.

Srodan je motiv za statusom i prestižom.Status je mesto,koje pojedinac ima u raznim grupama,a uz koji
se vezuje veći ili manji društveni ugled.Statusi su,po pravilu,u hijerarhijskom odnosu.Kod ljudi težnja za
višim statusom deluje kao trajna pokretačka snaga.

Motiv moći

Moć znači mogućnost kontrolisanja tuđeg ponašanja i uticanja na njega.Posedovanje moći i hijerarhijski
raspored po tom osnovu imaju važnu ulogu i kod mnogih životinja,a posebno kod ljudi.

Izvori težnje za moći su razni.Moć daje mogućnost samopotvrđivanja ; olakšava zadovoljenje raznih
potreba ;moći se može težiti i radi nje same,radi zadovoljstva u činjenici da se ima vlast nad
drugima.Društveni život je ispunjen borbom za moć i vlast,pre svega,između različitih grupa.
 58

Motiv za samostalnošću i slobodom

Nastojanje da se zadrži sloboda sopstvenih postupaka i održi samostalnost,uprkos težnje grupa i

pojedinaca,da druge potčine i da oni usvoje njihove stavove.Već kod sasvim male dece uočljiv je otpor
ograničavanju slobode pokreta ;osetljivost na tuđe naređivanje naročito je izraženo u periodu puberteta i
adolescencije (sukobi između dece i roditelja).I odrasle osobe se brane od nametanja određenih
shvatanja i ponašanja.Mi smo,ustvari,stalno izloženi pokušajima uticanja na naše stavove i postupke i
ljudi često na pritisak reaguju neprihvatanjem,ili opredeljivanjem za suprotne stavove.

Težnja za nezavisnošću rađa otpor nametanju tuđeg mišljenja.Dešava se i u grupi,kao reakcija na zahtev
da svi članovi imaju isti stav,pa se pretvara i u težnju da se kontrira,samo da bi se izrazila nezavisnost.

Motiv za samoaktualizacijom

Sastoji se u težnji ljudi da svoje sposobnosti izraze,da postanu ono,što u suštini jesu.Ova težnja je
specifično ljudski motiv.Zadovoljavajući ovaj motiv,čovek zadovoljava i svoju potrebu za ličnim
identitetom,za tim da bude posebna ličnost,koja se razlikuje od svake druge ličnosti,kao i svoju potrebu
za stvaralaštvom. A.Maslov razlikuje motive nedostatka(biološki ,motiv sigurnosti) i motive rasta ili
razvitka (motiv za emocionalnom vezanošču,za ugledom i poštovanjem i kao najviši,motiv za
samoaktualizacijom).

SOCIJALNI MOTIVI USMERENI NA POVEZANOST SA DRUGIM LUDIMA

Gregarni motiv

Gregarni motiv je težnja čoveka za vezanošću za neku grupu,težnja da pripada nekog grupi i da od te
grupe bude prihvaćen.

Postoji kod mnogih životinja (ptice,mravi,sisari...).(Sama reč gregarni potiče od latinskog

grex,gregis,što znači stado).Sa ovim motivom se dovodi u vezu afirmativni motiv.Razlika je u tome,što
gregarni motiv karakteriše želja da pojedinac pripada široj grupi,gomili,a afirmativni motiv je težnja da
se bude u društvu sa drugim pojedincima.

Mnogi autori smatraju gregarni motiv urođenim.Po Mek Dugalu,ovaj motiv je osnova za razne oblike
udruživanja ljudi i nasleđen je od nižih vrsta živih bića.Ljudi doživljavaju boravak u gomili kao
rekreaciju,skupljaju se na svečanostima,koncertima,utakmicama.Prijatnije se osećamo u punoj,nego u
praznoj sali pozorišta.

Težnja da se bude u društvu,tvrdi on,ne znači i društvenost,spremnost da se pomaže drugima.On može i

da dobije preteran oblik,kada neka osoba ne može da bude sama,nego okružena ljudima.

Ne postoji slaganje,da li je ovaj motiv urođen ili ne,ali neki smatraju da ima urođene osnove,da vezanost
za društvenu zajednicu dobija nasledne osnove.Izolovanost od ljudi se oseća kao tegoba i teži se da se
bude među drugima,iako se time ne postiže nikakav poseban cilj.
 59

Motiv za afektivnom vezanošću

Jedna od važnih potreba čoveka je da voli i da bude voljen ,ima motiv za afektivnom vezanošću.Po
Fromu(1956.),ljubav je iskonsko čovekovo svojstvo,koje neki predmet aktualizira.Ona je želja da
ono,što volimo,bude srećno,slobodno i da se razvija.I ljubav prema osobi suprotnog pola jedan je od
oblika ove iskonske ljudske potrebe ; nije tačno da postoji samo jedna osoba na svetu,koju čovek može i
mora da voli.Postoji iskonska potreba da se voli.

Postoje pokušaji sistematskog empirijskog istraživanja o tome,da li je potreba za afektivnom vezanošću

urođena.Takva ispitivanja nije moguće vršiti na deci,jer se afektivna vezanost može ispitivati tek na
određenom stepenu razvoja,a tada već nije moguće razdvojiti urođeno od naučenog.Zato je istraživač
Harlou (1958.) istraživao to kod malih majmuna.

Istraživač je male majmune,odmah posle rođenja,stavljao u kavez,tako da su bili bez kontakta sa ostalim
majmunima ili ljudima.Svaki kavez je bio povezan sa drugim,u koji je majmunče moglo da ulazi.U
jednom od tih kaveza bila je naprava od žice u obliku valjka.U drugom je bila lutka u obliku
majmuna.Jedna grupa je bila smeštena u prvi kavez,sa napravom od žice,a druga sa majkom-lutkom.I
jednoj i drugoj grupi je davana flaša sa mlekom,tako da nisu zbog hrane morali da se udaljuju iz kaveza
u kom su smešteni.Istraživalo se koliko će majmunčići provoditi vremena uz objekat uz koji im je davana
i hrana,a koliko vremena uz drugi objekat.Pokazalo se da su mali majmuni, kojima je hrana bila uz
žicu,ipak više vremena provodili u drugom kavezu,sa majkom-lutkom.Majmuni,koji su dobijali hranu uz
majku-lutku,zadržavali su se uglavnom tu. Na osnovu eksperimenta,utvrđeno je da postoji urođena
potreba za afektivnom vezanošću.

Motiv zavisnosti i neki drugi motivi

Izvor motiva zavisnosti je u biološkoj zavisnosti novorođenčeta,koji se razvija u trajnu potrebu za

osloncem na drugu osobu,za podrškom koju drugi pružaju.Ta potreba je jedna od odrednica pri izboru
bračnog partnera,ulaska u brak i zavisnosti u njemu.(žena,vaspitana na nesamostalnost,očekuje od muža
oslonac ;muškarac,traži zamenu za dominantnu majku).

Potreba za pružanje podrške drugoj osobi,koja je suprotna i komplementarna motivu zavisnosti,jedan je

od čestih socijalnih motiva.On dolazi do izražaja u zaštićivanju druge osobe,savetovanju i pomaganju
drugima.

U ovu grupu ulazi i afilijativni motiv(afilijacija – primanje u društvo),altruistički motiv(altruizam –

čovekoljublje) i spremnost na pokoravanje i slušanje.

MOTIV ZA POSTIGNUĆEM

Utvrđivanje i poreklo

Psiholog Mek Klilend(1953.) motiv za postignućem određuje kao težnju da se ulaže napor da se
postigne i ostvari nešto,što se smatra vrednim i čime će se pojedinac istaći pred drugima.Na postojanje
ovog motiva ukazao je i psiholog Mari(1938.),a određuje ga kao složenu potrebu da se postigne
 60

nešto,što je teško ostvariti ; da se ovlada i manipuliše stvarima,ljudima i idejama ; da se savladaju

prepreke,da se takmiči sa drugima i da se istakne pred drugima.

Mek Klilend je pronašao tehniku za ispitivanje ovog motiva.Pošao je od proveravanja jednostavnijeg

motiva-motiva gladi.Koristio je projektivni postupak TAT( u njemu se prikazuju slike,a ispitanici treba
da odgovore na pitanja : Šta se događa na slici,šta se dogodilo pre ,šta žele ljudi sa slike,šta će se
dogoditi kasnije) .On je grupe subjekata ostavljao bez hrane 1,4 ili 16 časova.Posle je tažio da tumače
slike i sa trajanjem gladovanja,rastao je broj odgovora u kojima se spominje glad.Korišćenjem
pomenute tehnike,moguće je analizirati stepen razvijenosti motiva za postignućem.

Kod nas su ovaj motiv proučavali Havelka i Lazarević(1981).Oni smatraju da treba razlikovati opšti
motiv za postignućem (koji se sestoji u težnji da se postigne što bolji učinak u aktivnosti,koja se
obavlja),od specijalnih motiva za postignućem (tendencije stečene delovanjem socijalnih uslova,da se
postigne uspeh u određenim posebnim oblastima delatnosti).Njih su interesovali motivi najuspešnijih
sportista.Našli su da se opšti motiv za postignućem ne razlikuje značajno od nesportista ;
međutim,posebni motiv za postignućem uspeha u sportskoj aktivnosti značajno je veći od odgovarajućeg
uzorka nesportista.

Na osnovu izvršenih istraživanja,danas se zaključuje da su tri momenta posebno važna za razvijanje

motiva za postignućem : 1) Razvijanje samostalnosti i nezavisnosti u vezi sa postizanjem ciljeva 2) Rano
postavljanje raznih zadataka,izražavajući zadovoljstvo zbog uspeha i nezadovoljstvo zbog neuspeha 3)
Uticaj majke – postavljanje visokih očekivanja sa njene strane,i izražavanje zadovoljstva i ljubavi,kada s
e ti zadaci obave uspešno.

Nemački socijalni psiholog Hekhauzen(1972.) navodi četiri grupe činilaca,koji utiču na razvijanje
motiva za postignućem : 1) Činioce,koji doprinose razvijanju osećanja odgovornosti za sopstvene
uspehe i neuspehe 2)činioce,koji podstiču samostalnost i preduzimljivost 3) činioce,kojima se
potkrepljuje postizanje uspeha i 4) činioce,koji dovode do poistovećivanja sa osobama,kod kojih je
razvijen motiv za postignućem.

Motiv za postignućem i pojedine karakteristike ponašanja

Postoji korelacija između razvijenosti motiva za postignućem i raznih oblika ponašanja ljudi :

1) Korelacija sa osetljivošću za opažanje draži,koje su u vezi sa postizanjem uspeha – pojedinci,kod

kojih je razvijen motiv za postignućem,lakše zapažaju objekte i situacije,koji su u vezi sa postizanjem
cilja.To je potvrđeno i eksperimentom(Mek Klilend,1949.),pri kome je korišćeno prikazivanje reči,koje
su u vezi sa postavljenim ciljem.Ispitanici sa jakim motivom za postignućem za kraće vreme su
prepoznavali takve reči.

2) Korelacija (povezanost) sa sećanjem na prekinute zadatke – naročito ako njihovo rešavanje pokazuje
sposobnost i umešnost.I ova povezanost je eksperimentalno utvrđena(Atkinson,1953.).Subjektima su
davali tri grupe zadataka ; u prvoj,imali su da nešto mere,u drugoj zadaci bez ikakvih uputstava,u
trećoj,saopšteno je da su to zadaci za merenje sposobnosti i zahtevano da ih što bolje urade.Zatim je od
ispitanika traženo da navedu kojih se zadataka sećaju.Pokazala se značajna razlika – ispitanici sa
razvijenim motivom za postignućem su se najviše sećali zadataka iz treće grupe.
 61

3 ) Povezanost sa
otpornošću prema pritisku i konformiranju – pojedinci sa više izraženim motivom za postignućem su
nezavisniji i nekonformistički orijentisani.

4 ) Povezanost sa
koeficijentom inteligencije – inteligentniji će pre i lakše uvideti šta je važno za uspeh u određenom
društvu

5 ) Povezanost sa
školskim uspehom - nema slaganja u stavu po ovom pitanju,po nekima je slaganje visoko,po nekima
nije

6 ) Povezanost sa
izborom određenih zanimanja – kod trgovaca,rukovodilaca,posrednika osiguranja.

7 ) Povezanost sa
preferencijom za boje – pojedinci sa razvijenim motivom za postignućem preferiraju tamnije i mirnije
boje i obrnuto (objašnjenje : Ovi prvi žele da imaju blagu i pasivnu okolinu,na koju je moguće uticati)

8 ) Povezanost sa
grafičkom ekspresijom – osobe sa razvijenim motivom za postignućem crtaju linije,koje se ne
dotiču,prave i dijagonalne,oštre i jasno izražene;oni sa slabo izraženim motivom,crtaju isprepletane
linije,manje jasne forme.

9 ) Povezanost sa
preferiranjem određenih zadataka – pojedince sa razvijenim motivom za postgnućem privlačiće ni suviše
laki,ni suviše teški zadaci

10 ) Povezanost sa
planiranjem na dugi rok – planiraju na duži rok i postižu bolji uspeh u dugoročnim ciljevima

11 ) Povezanost sa
jasnim formulisanjem podataka i ciljeva

Etkinson smatra da snaga motivacije za određenu aktivnost zavisi od tri faktora :1)od snage motiva za
postignućem,2)ocene i očekivanja verovatnoće da će aktivnost dovesti do cilja i 3) vrednosti i
privlačnosti cilja.

Motiv za postignućem i ekonomski razvitak

Mek Klilend je u ovoj oblasti pošao od stava poznatog sociologa M.Vebera(1904.),koji tvrdi da je
protestantska reformacija dovela do razvoja modernog kapitalizma,jer je izazvala promene u karakteru
ljudi.Sa širenjem protestantizma,javlja se veća preduzimljivost i radnika i vlasnika sredstava za
proizvodnju.Mek Klilend Veberovo objašnjenje dopunjava unošenjem psihološkog faktora,razvijenosti
motiva za postignućem.Motiv za postignućem je psihološki mehanizam,koji omogućava da se razume
veza između prirode čoveka i ekonomskog napretka.Po njemu,uzročna veza je sledeća : Protestantizam
vaspitava decu ka samostalnosti ; to dovodi do stvaranja motiva za postignućem i odgovarajućih
vrednosti u skladu sa njim ;one stvaraju duh preduzimljivosti,karakteristečan za industrijski
kapitalizam,a on je bitan faktor ekonomskog razvoja.
 62

On,dalje,analizira društva u proteklim istorijskim periodima.Tamo,gde je za određen period utvrđen

određen stepen razvoja motiva za postignućem,može se očekivati značajan ekonomski razvitak.Koristeći
istu tezu,pokušava da objasni i nazadovanje i pad moći određenih država,opet u vezi sa opadanjem
motiva za postignućem.Po pravilu,u zemljama,u kojima su postojali robovi,vaspitanje dece se prepušta
njima;robovi ne podstiču motiv za postignućem,pa nužno dolazi do toga,da generacije,koje su imale
visok motiv za postignućem,nasleđuju generacije sa niskim.Tako dolazi do toga,da posle perioda
procvata sledi proces nazadovanja.

Prigovori : Sam motiv za postignućem nije precizno određen.Dalje,nije nedvosmisleno utvrđena veza
između razvijenosti motiva i određenog ponašanja.I najzad,prigovor je jednostranost psihološkog
tumačenja – javljanje novih vrednosti ne izaziva ekonomski razvitak,već obrnuto – podizanje
ekonomskog stanja rađa veće želje,nove motive i izrazitiji motiv za postignućem.

AFILIJATIVNI MOTIV

Manifestovanje afilijativnosti ,izvori i uslovi afilijativnosti

Afilijativni motiv se izražava u težnji čoveka da bude sa drugim osobama i u njihovom prisustvu,
kao i da se udružuje sa njima. Ovaj motiv je povezan sa gregarnim motivom,a po nekim autorima je
sa njim identičan.

Razni izveštaji pokazuju da izolacija ljudi izaziva neprijatnost,čak jaču od fizičkog bola(intenzitet
neprijatnosti varira ; posle jačanja izolacije,nastupa apatija,do potpune bezvoljnosti,pa i do
halucinacija:samovanje se koristi kao posebno teška kazna u zatvorima).

Postoji više pokušaja objašnjenja porekla afilijativnosti.

1 . Urođena
tendencija,unutrašnja težnja za udruživanjem (Mek Dugal).

2 . Drugi autori
smatraju da ne postoji urođena težnja,već se ljudi udružuju jer tako mogu da zadovolje razne potrebe

3 . Treća grupa
smatra da se ljudi udružuju da bi zadovoljili ne urođene,već psihološke i stečene potrebe,kao što su
potreba za postignućem,za prestižom,za moći i druge.

4 . Četvrto
shvatanje - po njemu,afilijativno ponašanje je u celini naučeno,jer se dete od ranog detinjstva uči
kontaktima,dakle,uči se po principu uslovljavanja.

Najverovatnije objašnjenje je da do afilijativnog ponašanja dolazi iz sva četiri uzroka.

Uzroci intenziteta afilijativnosti

Težnja za udruživanjem postoji,a koji su specifični uslovi,koji je razvijaju ili koče,istraživali su

psiholozi,a jedan od njih je S.Šahter(1959.).On polazi od pretpostavke da,kod ljudi,koji su duže bili
izolovani,nastaje anksioznost(neprijatnost i osećanje straha) i da će jačanje anksioznosti dovest do
jačanja afilijativne tendencije.
 63

Eksperiment : Istraživač studentkinje dovodi u prostoriju u kojoj im se muškarac predstavlja kao

lekar,koji želi da vrši oglede sa elektrošokovima.Jednoj grupi se saopštava da će šokovi biti jaki,ali da
neće izazvati posledice(namera je bila da se izazove anksioznost);drugoj grupi se saopštava da
elektrošokovi neće biti jaki,nego zanimljivi(namera-blaža anksioznost).Dalje se traži da daju podatke o
tome,kako se osećaju na skali od -2 do +2.Posle im je rečeno da će biti pauza od 10 minuta,i da mogu
da sačekaju sami ili u društvu;pošto nema mnogo prostorija,da bi bili u društvu,moraju da izraze stepen
želje; i najzad,svima je saopšteno,da ,ako žele,mogu da odustanu od eksperimenta.Time je ogled i bio
završen,jer je cilj bio provera jačanja anksioznosti i veza sa afilijativnim motivom.

Rezultati potvrđuju pretpostavku - ispitanici,kod kojih je izazvana veća anksioznost,u većem procentu
su želeli da do početka ogleda budu u društvu,dakle,intenzitet afilijativnosti je bio veći.

Neki autori smatraju da neodređeni strah,anksioznost,ne povećava afilijativnost,već je to sasvim

određeni strah.Istraživači (Sarnof i Zimbado1961.)napravili su eksperiment,u kome je grupi rečeno da
će dobiti električni šok.Polovini je rečeno da će biti jak,drugoj da će biti slab.Formirana je i druga
grupa,kod koje je izazvana anksioznost,kod polovine slaba,kod polovine jaka.Ispitanicima svih grupa je
rečeno da u pauzi pre eksperimenta mogu da budu zajedno ili sami.Pokazalo se da su ispitanici iz
grupe ,kod koje je izazvan realistički strah birali u velikom procentu da budu zajedno.Oni,sa
anksioznošču,mnogo manje.

Postavlja se pitanje,zašto dolazi do veze između intenziteta straha i intenziteta afilijativnog

motiva.Šehter navodi dva uzroka : 1) udruživanje dovodi do smanjenja straha (ljudi,boraveći
zajedno,govore o situaciji,koja izaziva strah i sama ta aktivnost smanjuje tenziju,a takođe,navikli su da
se zajedno lakše suprotstavljaju strahu.2) udruživanje dovodi do veće kognitivne jasnoće (ljudi,na
osnovu reagovanja drugih,mogu da ocene sopstvena osećanja;da bi znali,koliko je opravdano da se
plaše,žele da doznaju šta drugi osećaju u istoj situaciji...Poznato mi iz zubarske čekaonice...:-))

Red rođenosti i afilijativnost

Šehter je ispitivao da li red rođenosti uopšte utiče na na intenzitet afilijativnog motiva i došao do
zaključka da postoji izrazita korelacija – apsolutni red rođenosti je čvrsto povezan sa afilijativnom
reakcijom anksioznih subjekata,dok između prvorođenih i jedinaca nema razlike.On,dalje,ukazuje na
razloge : Neiskustvo roditelja u podizanju dece,pa previše brinu za dete,a dete je više za njih vezano.

Zaključak : Ljudi se udružuju iz raznih razloga,svih napred pomenutih.Specifični faktori ,koji utiču na
želju za druženjem su brojni,a od njih su najvažniji – strah ,nesigurnost,sličnost sa drugim osobama i
mogućnost verbalne komunikacije sa njima ,red rođenosti,stepen razvijenosti motiva za zavisnošću.

AGRESIVNOST

Pojam i pojava agresivnosti

Agresivnost je ponašanje,koje se izražava u napadu na druge osobe,sa namerom da se drugoj osobi

nanese šteta.

Agresivno ponašanje je izvor mnogih teškoća i problema u međuljudskim odnosima.U svakom društvu
postoje sankcije protiv agresivnog ponašanja,ali se agresivnost među grupama često direktno i
indirektno potržava.
 64

Treba razlikovati agresvnost,kao način reagovanja,od agresivnog motiva i težnje da se agresivno

postupi.Agresivnost kao način reagovanja je verovatno urođena,kao prirodna reakcija na napad.O
agresivnom motivu se govori ,kada postoji ponašanje,čiji je jasan cilj da povredi nekoga ili da nanese
nekome štetu.

Poreklo agresivnog ponašanja se različito objašnjava i shvatanja o tome se dele na tri grupe :

Instinktivistička shvatanja

Vide izvor agresivnog ponašanja u urođenim osnovama – instinktima.Frojd govori o dve grupe
instinkata : Instinktima života i instinktima smrti.Instinkti života služe održanju jedinke i vrste,a među
njima najvažniji je seksualni instinkt.Instinkt smrti (destruktivni) je onaj,iz kojeg izvire agresivni
nagon.To je težnja za destrukcijom samoga sebe,težnja za sopstvenom smrću,usmerena prema drugim
objektima,koji tako predstavljaju zamenu za sopstveno biće.

Polazeći od ovih shvatanja,Hartman(1949.) i Ana Frojd razvijaju shvatanja da se agresivna

energija,isto kao i energija libida,stalno stvara u organizmu.Po ovom shvatanju,agresivnost se
aukumulira u organizmu kao voda, i kada pređe određeni nivo,neizbežno dolazi do agresivnog akta(osim
ako se ne neutrališe na socijalno prihvatljiv način),pa se zato naziva hidraulički model o poreklu
agresivnosti.

Po Lorencu,agresivno ponašanje je izrazito instinktivno ; o njemu se govori kada je agresivnost cilj za

sebe,a ne sredsvo za ostvarenje drugih ciljeva.Javlja se samo u odnosu na jedinke iste vrsteKod ljudi
postoji potreba za agresivnim ponašanjem,potreba da se bore.

Instnktivističke teorije nisu ni dokazane,ni oborene,jer ih je teško proveriti.

Frustracija i agresivnost

Agresivnost se najčešće objašnjava frustracionom teorijom agresivnosti. Prema njoj,do agresivnosti

dolazi usled sprečavanja zadovoljenja potreba i motiva,usled frustracije.Ako se frustracije
ponavljaju,dolazi do gomilanja agresivnosti.Prema koncepciji Milera i Dolarda(1941.),poznatoj kao
teorija traženja žrtve,agresivnost,izazvana frustracijom i nagomilana,usmerava se na najpristupačnije
ciljeve,recimo,na razne manjinske grupe.

Agresivnost izazivaju,prema raznim autorima,izolacija,odbacivanje ili strogost i surovost roditelja prema

deci,duže ekonomske nevolje,teškoće stanovništva.

Frustracionoj teoriji se iznose mnogi prigovori – da ne dovode sve frustracije do agresivnosti,da može
biti agresivnosti i bez ikakve frustracije,posledica frustracije ne mora biti agresivnost,već izmenjeno
ponašanje.

Berkovic ne prihvata da postoji stalan,biološki zasnovan nagon za destrukcijom,ali da postoje urođene

komponente u ljudskom agresivnom ponašanju.Prihvatajući u osnovi frustracionu teoriju,on smatra da
agresivnost zavisi i od prisustva odgovarajućih draži,koje su sasvim određeni objekti (recimo,osoba,koja
je izazvala frustraciju).Tek tada će se agresivno osećanje produžiti u agresivnu akciju.Svoje tvrdnje
proveravao je ogledima.U njima se postupa na sledeći način : U dogovoru sa istaživačem subjekti
(studenti),koji su u dogovoru sa istaživačem, sarađuju sa drugim subjektima,koji ne znaju za taj
dogovor.Studenti kod nekih ispitanika namerno izazivaju ljutnju,a prema drugima su neutralni.Svim
ispitanicima se prikazuju filmovi,neki sa agresivnim sadržajem,a neki su neagresivni.Posle toga
 65

ispitanici daju elektrošokove studentima,za koje se saopštava da su neki bokseri,a neki studenti
lingvistike. Rezultati su potvrdili nalaz,do koga je već došao Bandura,da će ispitanici,koji su gledali
agresivni film pokazivati veću agresivnost i davati veći broj elektrošokova ;ali,oni potvrđuju i
Berkovicovu pretpostavku o delovanju posebnih draži – pokazuje se da će “bokserima” biti davani jači
šokovi – jer je aktivnost boksovanja povezana sa agresivnošću ili što ispitanici ne vole boksere.

Zaključak je da,pored impulsa agresivnosti,odnosno,spremnosti za agresivnost,izazvane

frustracijom,treba da postoji i određena draž,koja će agresivnost pojačati ili izazvati.To su draži koje
izazivaju neprijateljstvo ili nesklonost,a koje će to biti,zavisi od ličnog iskustva ili socijalnog učenja.

Agresivnost i učenje

Mišljenje da su i nasleđe i učenje izvori agresivnosti zastupa i From(1978.).Po njemu,postoje dve vrste
agresivnosti.Prva je urođena,zajednička ljudima i životinjama.On je naziva odbrambenom ili benignom
agresivnošću i ona se javlja kao reaktivna i odbrambena agresivnost,kao reakcija na
ugrožavanje(života,slobode,zadovoljenja osnovnih potreba).Druga vrsta je destruktivna ili maligna
agresivnost,koja nije urođena,nego stečena.Sastoji se u zadovoljstvu u povređivanju drugih,nanošenju
zla i uništavanju.Specifična je za čoveka,kao vrstu.Dva njena ekstremna oblika su sadizam(zadovoljstvo
da se drugima nanosi bol ili se drže u strahu) i nekrofilija(zadovoljstvo u uništavanju života i svega
živog,pretvaranje kreativnog u mehaničko i mrtvo).Kada ne mogu da zadovolje svoje pozitivne
strasti,ljudi obrazuju negativne.

Najdoslednije shvatanje o učenju,kao izvoru agresivnosti iznosi Bandura(1965.)Kako će se reagovati na

različite draži i situacije,zavisi od toga,koji je način reagovanja naučen,kompetitivni(takmičarski) ili
kooperativni(skloni saradnji).Tome je moguće naučiti i životinje.

U jednom ogledu,jedna grupa dečka nagrađivana je za agresivne i kompetitivne postupke,a druga za

kooperativne i konstruktivne.Kada su pojedinci iz ovih grupa bili izloženi frustraciji,posmatrano je
njihovo ponašanje – prvi su izražavali više agresivnog ponašanja.

Bandura se poziva na veliki broj podataka,koji govore o značaju učenja za sticanje agresivnog
ponašanja.Antropološki podaci pokazuju da agresivnost nije u svim kulturama tipičan odgovor na
frustraciju.Takođe,podaci potvrđuju i uticaj načina podizanja dece na pojavu agresivnog
ponašanja(tamo,gde je mnogo zabrana,kažnjavanja,javlja se više agresivnog ponašanja).Uslovi u kojima
dete živi, potvrđuju istraživanja,takođe utiču.(recimo,ako se dečak podiže u odsustvu oca,prvo dolazi do
identifikacije sa majkom,a kasnije,kao reakcija,agresivno ponašanje).Efekat imitacije – posmatranje
agresivnog ponašanja dovodi do podražavanja modela.

Zaključak : 1) Postoji urođeni mehanizam javljanja agresivnih impulsa 2) Učestalost i jačina javljanja
agresivnog impulsa zavisi od ličnog iskustva i socijalnog učenja 3) Treba razlikovati agresivni impuls i
osećanje, od agresivnih postupaka(oni su daleko više zavisni od socijalnog učenja).

Pomeranje agresivnosti i katarza

Pomeranje agresivnosti postoji kad agresivnost ne može da se ispolji prema izazivaču frustracije,već se
izražava prema nekoj drugoj osobi,koja nije stvarni uzrok frustracije.Uzroci pomeranja agresije – strah
od sankcije,ako agresivnost usmerimo na izazivača,ili zato što smo navikli da agresivnost ispoljavamo
prema određenim osobama.Na ispoljavanje agresivnosti utiču dva faktora – impuls za agresijom(neka
osoba će postati objekt agresije,što je sličnija izazivaču frustracije) i respekt(ako je osoba sličnija
 66

izazivaču,izaziva i uzdržavanje od ispoljavanja agresije,iz istog razloga,kao i izazivač frustracije) deluju

u suprotnim pravcima.Dok su poštovanje i autoritet jači od agresivnog impulsa,neće biti agresivnog
akta.Kad agresivni impuls postane jači od poštovanja,ispoljiće se agresivnost.

U društvenom ponašanju dolazi često do pomeranja agresivnosti (u ponašanju pripadnika određenih

grupa,prema pripadnicima drugih grupa ;mladi ljudi pomeraju agresivnost prema ocu na druge
autoritete,nastavnike,školu).

Agresivnosti se možemo osloboditi,po nekim autorima,putem katarze.Katarza je oslobađanje od

potisnutih agresivnih implsa,koje se ostvaruje bilo izražavanjem sopstvene agresivnosti,bilo
posmatranjem tuđe agresivnosti – to dovodi do oslobađanja od tenzije i manjeg stanja agresivnosti.(često
u životu – psovanje,grdnja,gledanje filmova).Po Frojdu,to je svako oslobađanje od emocionalne tenzije
izražavanjem osećanja.

Potvrdu katarze pokazuju i neki ogledi.Fešbah je sproveo ogled,u kome je eksperimentator doveo
subjekte u stanje ljutnje i agresivnosti tako što ih je oštro napao i grdio.Posle toga je jednom delu ljudi
data mogućnost da kroz odgovore na TAT test iznose agresivne teme i tako daju oduška
agresivnosti.Drugoj grupi nije data takva mogućnost.Naknadnim merenjem,utvrđeno je da je agresivnost
manja kod prve grupe.

U drugom ogledu opet su formirane dve grupe.Kod jedne je izazvana ljutnja,kod druge ne.Polovina
subjekata iz obe grupe gleda posle toga film sa agresivnim sadržajem,a druga polovina obe grupe,film
da neutralnim sadržajem.Merenje agresivnosti je pokazalo manji stepen agresivnosti,kod onih,koji su
bili nalljućeni,pa gledali agresivni film,nego kod onih,koji su bili naljućeni,pa gledali neutralan
film.Međutim,kod onih,koji nisu bili naljućeni,posle gledanja agresivnog filma,bilo je više
agresivnosti,nego kod onih,koji su gledali neutralan film.

Neki autori,kao što je Bandura,se ne slažu da je posle gledanja agresivnih scena agresivnost
smanjena.Poziva se na istraživanja.U jednom takvom,polovini dece je data mogućnost da ispoljavaju
fizičku i verbalnu agresivnost,a drugoje nije.Kada je posle izmerena agresivnost,bila je veća kod prve
grupe.

Zaključak : Katarza ima izvesno delovanje na smanjenje agresivnosti,ali samo u određenim uslovima -
ako kod nekoga postoji agresivnost u momentu kada posmatra agresivnu scenu;kada neko često
posmatra agresivnost,to će doprineti agresivnom ponašanju;smanjenje agresivnosti je privremeno i
kratkotrajno.

Postavlja se pitanje kontinuiranog prezentovanja agresivnosti u masovnim medijima,argumenti su

razni,ali je verovatno da će stalna prisutnost agresivnosti doprineti da se agresivnost posmatra kao
redovna,čak normalna reakcija.

ALTRUISTIČKO PONAŠANJE

Empirijsko proučavanje pomaganja i nepomaganja drugima

Altruističko ponašanje – nesebično ponašanje,kojim se nastoji pomoći drugome,ne računajući

pritom korist za sebe.

U literaturi je mnogo više pažnje posvećeno izučavanju agresivnosti,a altruizam se empirijski izučava
tek u poslednjih pedesetak godina.Ljudi često pritiču u pomoć jedan drugome,ali ima i mnogo slučajeva
 67

neobaziranja na nevolje ljudi,što je bilo podsticaj za izučavanje pomaganja i nepomaganja

drugima.Latane i Darli (1970.) su pristupili ispitivanju o tome,zašto ljudi ne čine ništa,kada je njihova
pomoć neophodna.Jedan od takvih slučajeva je bio neposredan povod : Devojku je pratio manijak kada
se vraćala kući u tri sata noću.38 komšija je izašlo na prozore kada je vrisnula i niko nije došao da joj
pomogne,iako je trajalo više od pola sata,dok ju je progonitelj ubijao.Niko čak nije ni pozvao policiju.

Za tako pasivan odnos prema tuđoj potrebi iznose se razna objašnjenja.To je posledica otuđenja u
velikim gradovima i uopšte u savremenom svetu,često je objašnjenje.Drugo je,da je izvor takvog
ponašanja u zadovoljavanju nesvesnih sadističkih impulsa.Još jedno je,da zbog gledanja mnogo
nasilja,stvarni prizor nasilja doživljavamo kao sliku.

Latane i Darli su koristili terenski eksperiment pri kome je simulirana prirodna situacija.Oni smatraju
da nije nezainteresovanost za druge i apatičnost uzrok nepomaganja u nevolji.Po njima su uzroci :1)
Ocena da je situacija manje ozbiljna nego što stvarno jeste,na osnovu uočavanja da niko od prisutnih
ništa ne preduzima i 2) difuzija odgovornosti – da,čak i kada se oceni da je neko u teškoj
situaciji,pojedinac rezonuje da nije sam odgovoran da nešto učini,nego su to i svi ostali.Pretpostavljaju
da je pojedinac spremniji da pomogne kad je sam,nego kada je zajedno sa ostalima.Ogled : Ispitanici su
studenti,koji pre planirane diskusije popunjavaju upitnike,a kroz otvor u zidu počinje da kulja
dim,dakle,situacija je potencijalno opasna.Ogled je organizovan tako,da su 24 ispitanika sami ,a 24 u
grupama po troje.Potvrđuje se pretpostavka da će ispitanici,koji su bili sami,češće preduzeti nešto(njih
75%),a ostali ,u toku prve četiri minute jedan,a u toku šest minuta trojica(12,5%).

Autori zaključuju da prisustvo drugih ima inhibitorno dejstvo.Razlozi : 1) Što se,uočavajući da su ostali
prisutni neaktivni,ocenjuje da situacija nije ozbiljna 2) što dolazi do smanjenja osećanja odgovornosti jer
su tu i drugi 3) jer su za svakog pojedinca svi prisutni publika i jer smatra,pošto niko ništa ne
preduzima,da je to prikladno i normalno ponašanje.

Ovi zaključci su donekle tačni,ali ima situacija,kada ljudi pomažu,upravo zbog prisustva drugih,a kada
bi bili sami,ne bi to učinili(mnogi vozači,kada ih niko ne vidi,ne bi stali da pomognu žrtvi saobraćajne
nesreće,staće,jer mogu da budu kažnjeni,ako to ne učine).

Određenje pojma

Aronfrid(1970.) smatra da je altruizam ponašanje, koje se zasniva na empatiji sa drugom osobom,a koja
nama omogućava da znamo šta drugi doživljava i da pretpostavimo da će naš postupak izazvati kod
drugog zadovoljstvo,a i nama samima biti prijatan.Altruizam ima tri karakteristike : 1) Uživljavanje u
psihičko stanje drugoga,2) pretpostavku prijatnih posledica naših postupaka za drugoga i 3)sopstveno
zadovoljstvo svojim postupkom.

Švarc(1970.) smatra da altruističko ponašanje postoji samo kada se postupa prema utvrđenim moralnim
normama – bez znanja o tome šta je moralno,nema ni altruizma,njega izaziva zadovoljstvo da se nekom
pomogne.

Činioci koji utiču na altruističko ponašanje

Postoje četiri grupe faktora :

1 ) Situacioni
faktori (prisustvo drugih ; stepen nevolje osobe,kojoj treba pomoć ; obim potrebnog angažovanja ;
 68

vrsta pružene pomoći ; način traženja pomoći ;pol).Rezultati ogleda Štauba pokazuju delovanje nekih
faktora.U ogledu,ispitanici su više pomagali osobama,za koje su ocenili da su teže povređene (pomoć se
sastojala samo u tome,da se telefonira nekom).Međutim,osobama,koje su -navodno-dobile srčani
napad,niko od 20 prolaznika nije pomogao.Istaživač smatra da je to zato,što pomoć traži previše
angažovanja – traženje prevoza,smeštanje u bolnicu.

Da je procena potrebnog stepena sopstvenog angažovanja važna,pokazuju i rezultati istraživanja,koje

pokazuje da posmatrani prolaznici nastoje da izbegnu susret sa osobama,za koje misle da im je potrebna
pomoć,i utoliko više izbegavaju susret,ukoliko smatraju da je potrebna veća pomoć i angažovanje.

2) Ponašanje drugih predstavlja model i kod altruističkog ponašanja.To potvrđuju i rezultati

ogleda(Braun,1970.):Grupi dece od 10 i 12 godina,odrasla osoba izlaže kako je potrebno pomagati
siromašnoj deci.Posle toga,proveravanje je pokazalo da deca znaju da treba pomagati druge,ali samo
trećina to i radi.Znatno veći broj dece zaista i pomaže,kada su videli,da osoba,koja je o tome govorila,i
sama aktivno pomaže.Postupci su,dakle,važniji od reči.

3) Društvene norme su važan izvor altruističkog ponašanja (moralno obavezivanje na pomaganje

drugima ; deo vaspitnog sistema)

4 ) Osobine
ličnosti : Osećanje odgovornosti,moralnost,nesebičnost,ljubav za ljude.

Poreklo altruističnkog ponašanja

Poreklo brige i staranja za druge mnogi autori vide u urođenim tendencijama društvenosti,bitnoj osobini
ljudi.Po Mek Dugalu,izvor altruističkog ponašanja je u roditeljskom nagonu.Kao i kod životinja,i kod
ljudi je urođena težnja za zaštitom mladunčadi,koja je osnov plemenitosti,ljubavi prema drugima.

Drugo shvatanje kao izvor altruističkog ponašanja vidi u njegovom sticanju putem različitih vrsta
socijalnog učenja.Ono nastaje uslovljavanjem,na osnovu vezivanja sa primarnim ljudskim potrebama.

Razvijanje altruističkog ponašanja

Nastojanje da se razvije altruističko ponašanje postoji u svakom društvu.Oblici razvijanja :

1 Verbalno
ubeđivanje (ako nije praćeno odgovarajućim postupcima,daje slab efekat)

2 Potkrepljivanje
(pozitivno,za izražavanje altruizma,negativno,za odsustvo altruističkih postupaka,tamo,gde se očekuju)

3 Otklanjanje
dvoumljenja kako postupiti u situaciji ,u kojoj neko traži pomoć (potrebno je razvijati alturuističke
moralne norme i određene osobine ličnosti,a posebno dve – osetljivost za tuđe potrebe i odgovornost
pred samim sobom za sopstvene postupke.)

KONFORMIRANJE, POSLUŠNOST I POKORAVANJE

Konformiranje kao motiv

 69

Konformiranje je spremnost da se prihvati mišljenje i gledanje drugih,uglednih i autoritativnih osoba i

grupa,kojima pojedinac pripada,a da za takvo prihvatanje nema racionalnih razloga,niti postoji prisila da
se to učini.Konformira se nečemu zato,što jeko drugi ili grupa tako misli i čini.

Konformiranje je način ponašanja,ali i više ili manje razvijeno svojstvo pojedinca.Zato je konformiranje
i pokretačka snaga ili motiv ponašanja.Koliko je ovaj motiv snažan,pokazali su i eksperimentalna
istraživanja.Poznat je ogled koji je izveo Aš(1958.),sa linijama različitih dužina(već prikazan na
str.49).Pokazalo se da je veliki procenat ispitanika,usled konformiranja većini,za očigledno različite
linije od standardne,navodio da su jednake standardnoj.

Naročito je često konformiranje izjavama o pojavama,koje je teško neposredno proveriti,posebno ako

postoje predrasude ili velika saglasnost sredine.Konformiranje zavisi i od mnogih crta ličnosti – veće je
kod osoba sa manjim intelektualnim sposobnostima,kod emocionalno nestabilnih osoba,kod pasivnih
osoba.

Spremnost za prihvatanje tuđih zahteva ; ogled S.Milgrema

Ljudi,ne samo da se lako konformiraju,već su spremni da postupaju po nehumanim i neetičkim tuđim

zahtevima (učestvovanje u porobljivačkim ratovima,progonima i nasilju,koje kao pojedinci ne bi
prihvatili,nego bi osudili).Mari(1938.) smatra da kod ljudi postoji potreba za samoponižavanjem,koja se
izražava u spremnosti ka pasivnom potčinjavanju spoljnoj sili,da se podnosi nepravda,bol i nesreće.Mek
Dugal govori o instinktu potčinjavanja,koji se izražava u posramljenom i pokunjenom ponašanju,koju
prate i fizički znaci – smanjenje mišićnje tenzije,spuštenost glave,pogled sa strane.

Teško je prihvatiti da je tendencija za potčinjavanjem urođena ; verovatnije je to ponašanje posledica

uslova u kojima je čovek kroz dugi period istorije živeo,a delom i danas živi.

Da postoji spremnost za potčinjavanje tuđim zahtevima,čak i kada se zahtevaju postupci,koji su u

suprotnosti sa prihvaćenim normama i principima,potvrđuje laboratorijski ogled
S.Milgrema(1966.,1974.).On je želeo da proveri dokle će ići spremnost ljudi da na zahtev nekog
autoriteta nanesu drugim osobama,koje ne poznaju,teške povrede,pa i smrt,samo da bi ispunili
postavljeni zahtev.On je organizovao složen eksperiment :

Subjektima,dobrovoljcima u eksperimentu,saopšteno je da će se proučavati efekat kažnjavanja za

uspešnost u učenju.Rečeno je da će biti obrazovani parovi subjekata.U svakom paru,jedan član će biti
učitelj,koji će primenjivati kaznu,a drugi će biti učenik,na kome će biti primenjena kazna.Član u
paru,koji je bio “učenik” je dobio uputstva,kako da reaguje,a stvarni ispitanici su bili “učitelji”.Njima
je rečeno da je njihov zadatak da postignu da drugi član u paru zapamti listu reči i da ga za greške
kažnjavaju električnim šokovima,koje mogu da izazovu preko generatora u laboratoriji.Na njemu su
označeni stepeni jačine,od 15 do 450 volti.”Učiteljima” je pre početka dat šok od 15 volti,da bi se
uverili,da su šokovi stvarni.

Drugi učesnik u paru je,po dogovoru,trebalo da daje mnogo netačnih odgovora,toliko,da je “učitelj”
uskoro posle početka mogao da primenjuje veoma jake šokove.Istovremeno mu je dato uputstvo,kako
treba da reaguje na svako pojačanje šoka(koje nije bilo stvarno):na 75 volti da prigovaraju,na 120 da
viču da je neizdrživo bolno,na 150 da traže da se prekine ogled,na 180 da viču da više ne mogu da
izdrže bol,na 270 da odaju glasove kao da su u agoniji,a sa 300 da odbijaju dalje učešće ; pri tobožnjim
jakim šokovima,treba da stenju,vrište,kako bi utisak bio uverljiv.Subjektima “učiteljima” je rečeno da
nastavljaju sa postupkom,bez obzira na ono što govore “učenici”,čak i kada tobožnji učenici više ne
 70

daju odgovore.Eksperimentator im je govorio da produže,da nemaju izbora.Ogled je bio završen kada su

“učitelji”odbijali da produže sa davanjem šokova.

Subjekti su bili odrasli muškarci od 20 do 50 godina,raznih zanimanja.U svakom ogledu učestvovalo je

40 subjekata ,od kojih su 40% bili činovnici i trgovci,40% radnici,kvalifikovani i nekvalifikovani, i 20%
fakultetski obrazovane osobe.Svi su bili plaćeni za učestvovanje u ogledima.Ponašanje svakog subjekta
je registrovano u toku ogleda,a posebno,kada je protestvovao ili odbio da produži sa učestvovanjem u
ogledu.

Rezultati : a) Kada je žrtva bila u odvojenoj sobi,a ispitanici nisu mogli ni da je vide,ni da čuju
ništa,osim protestvovanja lupanjem u zid (pri šoku od 300 V,a posle čega bi osoba ućutala),66%
ispitanika išlo je do kraja u davanju šokova,a samo 34% je odbilo da nastavi ; prosek datih šokova je
bio 27 jedinica.

b) Kada žrtvu nisu videli,ali su je čuli,do kraja eksperimenta je išlo 62,5%,a prosek šokova je bio 24
jedinice.

c Kada je žrtva
bila u istoj prostoriji sa ispitanikom,40% je išlo do kraja,a prosek šokova je 20 jedinica..

ci Kada je žrtva
bila u sobi, i pri šoku od 150 V tražila da se prekine ogled,odbijala da stavi ruku na izvor struje,tako da
je ispitanik morao da mu je sam stavi,i bio sa žrtvom u telesnom dodiru,30% je išlo do kraja,a prosek je
bio 17 jedinica.

Rezultati ogleda pokazuju da se 2/3 subjekata povinuje nalogu da drugoj osobi nanese smrtonosne
povrede,ne obazirući se na njene molbe,u slučaju da ne vide žrtvu.Kada je i vidi i čuje,još uvek 40% čini
sve što se zahteva ;čak 30% ispitanika silom stavlja ruku žrtve na aparat,gde bi ona mogla da bude
izložena smrtonosnim šokovima.Rezultati su provereni u drugim uslovima,ali su i tamo potvrdili skoro
50% spremnosti da se slušaju nalozi eksperimentatora.

I sam eksperimentator je bio iznenađen i zabrinut zbog dobijenih rezultata.On sam ne objašnjava ovo
ponašanje,samo pretpostavlja da možda,izvesnu ulogu igra urođena agresivnost ljudi.Verovatno je da je
u pitanju činjenica,da je u dosadašnjim uslovima života ljudi bilo previše prisile na pokoravanje i
poslušnost,a premalo podsticaja na razvijanje potrebe za slobodom i i osećanja lične odgovornosti.(Rot)

Korišćenje raznih načina da se izazove pokoravanje

Da bi se postiglo potčinjavanje,koriste se brojni postupci,što je ujedno i dokaz da potčinjavanje nije

urođeno kod ljudi.:

 Pojedinac se
oseća obaveznim da nešto učini,jer je doveden u situaciju,u kojoj je teško neprihvatanje tuđih zahteva
(kao u prethodnom ogledu)

 Drugi način je
primena socijalnog pritiska grupe (kao u Ašovom ogledu),pa dolazi do konformiranja

 Korišćenje
kažnjavanja i nagrađivanja (kao što rade roditelji)
 71

 Korišćenje
unutrašnjih psiholoških faktora (kada prethodni oblici ne pomažu,ili izazivaju suprotan efekat) ; dva
posebna načina korišćenja ovog faktora :

 1) Tako što se
najpre osoba navede da prihvati neki manji zahtev,a onda se iznese veći (često se koristi pri propagandi
– od potencijalnih kupaca se traži da odgovore da li su zadovoljni uzorkom robe,a čest efekat je da on
kupi proizvod.Ogled: Od domaćica je traženo da potpišu peticiju za preduzimanje mera za sigurnost u
vožnji.Gotovo sve su potpisale.Nekoliko nedelja kasnije,saradnici su posetili iste domaćice i neke,koje
nisu pozivane da potpišu,a od svih je traženo da pred kuće stave plakate,velike i ružne,sa pozivom da se
vozi pažljivo.Iz prve grupe,pristalo je 55%,a iz druge samo 17%.

 2) Korišćenje
osećaja krivice (namerno izazvane ili već postojeće) – kada se neko oseća krivim,on će ili izvšiti neko
dobro delo,uz izvesno odricanje,kao protivtežu prethodnom,ili će sebe kazniti nekim delom,koje mu je
neprijatno,ili će pravdati svoj postupak,umanjujući krivicu.Prva dva postupka povećavaju spremnost da
se prihvate tuđi zahtevi.

Priznavanje krivice dovodi do redukcije osećanja krivice,ali i do spremnosti za podčinjavanje.U jednom

ogledu,subjekti,uvereni da su svojim ponašanjem onemogućili izvođenje ogleda,po pravilu su prihvatali
da učestvuju u drugom,neprijatnijem ogledu.

SOCIJALNI STAVOVI
POJAM I PRIRODA SOCIJALNIH STAVOVA

KORIŠĆENJE POJMA STAVA

Primena pojma stava je mnogostruka. Koriste ga stručnjaci iz raznih oblasti da objasne razne vrste
društvenih zbivanja – političko opredeljenje,odnose prema raznim društvenim pojavama.

složenosti pojma stava.Odavno je tražen pojam,koji će što potpunije prikazati složeno ponašanje ljudi.
psihički život na tri oblasti -intelektualnu,emocionalnu i konativnu(voljnu).

Tražen je pojam koji će izraziti složeno ljudsko ponašanje,u kome dolaze do izražaja sve tri pomenute
funkcije i čime se objašnjava doslednost ponašanja čoveka. Takav pojam je stav,koji uključuje
integraciju svih ovih pojmova.

Za stavove interesuju se naucnici, stručnjaci, političari, zdravstvo, proizvođači robe- kako bi mogli da
bace na tržište ona proizvod koji je potreban kupcima; a političari – da bi prema tome podesili svoju
aktivnost i propagandu. Stavovi omogućavaju donekle (nesigurno i nepotpuno) predviđanje ponašanja
koje je u vezi sa društveno važnim pojavama i pitanjima.

Stav je stečena dispozicija (sklonost), spremnost da se na određeni način opaža, misli, emocionalno
reaguje i deluje; ali, kakvo će to reagovanje biti, zavisi od iskustva formiranog u toku života, pod
dejstvom socijalnih faktora. Stav omogućava objašnjenje i predviđanje ponašanja u vezi sa društveno
važnim pojavama i pitanjima.

DEFINICIJE STAVA
 72

Složenija i potpunija je definicija Olporta: karakteristike stava

1. Dispozicijioni karakter. Stavovi su dispozicije ili predispozicije, to začci da oni predstavljaju
neuralnu i mentalna spremnost, koja uslovljava određeni način reagovanja u određenoj situaciji;
Stavovi se ne manifestuju uvek, već se samo predstavljaju spremnost koja se može aktualizovati.
2. Stav je stečena, a ne urođen. Formirana na osnovu iskustva. Stav se formira pod određenim
socijalnim uticajima. Ljudi se ne rađaju sa stavovima.
3. Stav određuje relativno dosledno ponašanje – ljudi uvek reaguju prema dispozicijama, prema
mentalnoj spremnosti, koja uslovljava određeni način reagovanja u određenoj situaciji.
Šta determiniše određeno ponašaje u vezi sa određenim objekitma i situacijama? Direktivno i dinamičko
dejstvo: Direktiva- da li smo za ili protiv neke ideje, osobe... da li ga ocenjujemo pozitivno ili
negativno; Dinamičko- od stava zavisi naša akcija: naše zalaganje za borbu protiv ili za održanje
postojećeg sistema...
4. Složenost stava.

Kreč,Kračfild i Balaki(1972.) smatraju da je stav trajni sistem pozitivnog ili negativnog ocenjivanja,
osećanja i tendencije da se preduzme akcija za ili protiv,a u odnosu na različite objekte.

Mnogi autori ističu složenost stavova kao njihovu bitnu osobinu, pri čemu naglašavaju emocionalnu ili
afektivnu komponentu.

SLOŽENOST STAVA (4)

Iz navedenih definicija proizilaze i karakteristike stavova: Dispozicioni karakter,stečenost,delovanje na

ponašanje i doslednost ponašanja, složenost.
Složenost stavova je uzrok njihove široke upotrebe!

Stav je složen iz tri komponente :

1 Kognitivna
komponenta – čine je shvatanja i znanja o objektima, prema kojima postoji stav. (to može biti usko
znanje, ili ceo sistem znanja). Osim znanja,ova komponenta uključuje i sudove,pa i vrednosne sudove
(ne samo da znamo,nego i ocenjujemo vrednost objekta – dal je nešto rđavo ili dobro, vredno ili
bezvredno).

2 Emocionalna
komponenta – odnosi se na osećanja u vezi sa objektom, prema kome postoji stav (objekat nam se sviđa
ili ne. Postoje čak i eksperimentalni dokazi za to: naučnik je tvrdio da je mozak crnca sličniji mozgu
deteta.) Ova komponenta može biti više ili manje složena – mogu se javiti osećanja prijatnosti ili
neprijatnosti ali i ceo niz emocija: saosećanje, divljenje, poštovanje i druge.

3 Konativna
komponenta – sastoji se u tendenciji da se učini nešto u odnosu na objekat, da se pristupi akciji u vezi
sa tim objektom prema kome imamo stav. (Možemo samo diskutovati o nekoj temi, a možemo i
organizovati sastanke i proteste.)

POJMOVI SRODNI POJMU STAVA

Uverenje – postoji naglašeno pozivanje na činjenice i argumente, ili ono što se smatra činjenicama i
argumentima. Neko ko ima uverenje smatra da za njega postoji logična opravdanost.
 73

Verovanja- Ako su uverenja zasnovana samo na pretpostavci da postoje argumenti, ali ih u stvari
nema,onda je to verovanje. A kada su u suprotnosti sa stvarnim stanjem, onda su praznoverice.

Mišljenje,mnjenje – za razliku od stavova,mnjenja su specifičnija, i prolaznija; stavovi su integracija

mnjenja.

Drugi srodni pojmovi koji ponekad označavaju dispozicije za ponašanje:

Interesi ili interesovanja – težnja pojedinca da redovno obraća pažnju na određene objekte i da se
njima mentalno ili aktivno bavi; opštiji su od stavova, trajnija zaokupljenost

Motivi – više se ističe konativna komponena, a manje kognitivna

Crte ličnosti – opštija dispozicija od stava, ne označava direkciju, i manje su dinamičke dispozicije.

Navike – dispozicija da se na određene objekate ponaša na određen način, ali su specifičnije.

Sentiment – ima instnktivno jezgro, najsrodniji je pojmu stava (primeri – prijateljstvo,ljubav,mržnja

prema nekoj osobi). Ranije su korišćeni ali zbog toga sto se tvdilo da su urodjene dispozicije
(instinktivne) za ponašanje, ovaj termin je prestao da se koristi

VREDNOSTI

Vrednosti su pojam srodan pojmu stava.Koristi se u raznim naukama i u raznim značenjima.O

vrednostima kao dispozicijama za određeno ponašanje postoje razna shvatanja.Prema jednom,sve stvari i
pojave mogu postati vrednosti za čoveka (ugled,posedovanje kuće,naklonost neke osobe ;napredak
zemlje,pravda,sloboda...).Po drugom shvatanju,to su dispozicije za ponašanje koje je opšte i izražava se
u odnosu na razne objekte i u mnogim situacijama.

Sa psihološkog stanovišta,vrednosti su dispozicije,koje su usmerene na ciljeve,čije ostvarenje pojedinac

veoma intenzivno želi da ostvari.Rokič(1973.) smatra da su vrednosti samo one dispozicije,koje su
centralne za čoveka.Postoje dve bitne karakteristike pojma vrednosti : 1) To su dispozicije usmerene
na ostvarenje ciljeva,koji su vredni za čoveka i 2) to su dispozicije,koje su centralne u strukturi ličnosti
čoveka i koje ga snažno i trajno pokreću na određene aktivnosti.

Postoji ogroman broj objekata,koji mogu da budu vrednost za čoveka,i neki autori su pokušali da ih
svedu na opšte vrednosti(Olport),koje on naziva vrednosnim orijentacijama.Tih 6 orijentacija
su :1)teorijska(želja za saznavanjem istine),2)ekonomska(interesovanje za ono što je
korisno),3)estetska(težnja za lepotom),4)socijalna(nesebična ljubav prema ljudima),5)politička(težnja za
moći),6)religiozna(osećanje jedinstva sa svetom).

Moris(1956.) razlikuje tri osnovne vrednosti : Dionizijsku(želja za uživanjem),prometejsku(da se

menja svet) i budističku(potiskivanje želja i samokontrola).

Za socijalnu psihologiju su od interesa socijalne vrednosti,tj.one,koje se odnose na društveno važne

pojave i koje su veoma opšte dispozicije,koje određuju širok raspon socijalnog ponašanja.Socijalne
vrednosti,pred poželjnosti i centralnosti – što je odolika svih vrednosti- karakterišu još i opštost i
društvena relevantnost.U socijalnoj psihologiji su od posebnog interesa i političke vrednosti,koje se
odnose na ideje o političko – ekonomskom organizovanju društva.

Ispitivanje vrednosti kod nas

 74

I kod nas je izvršeno više ispitivanja vrednsti.Milica Petrović(1973.)tražila je razlike u vrednostima

između delikventne i nedelikventne omladine.Zaključuje da je kod delikventne omladine vrednosna
orijentacija usmerena na materijalnu korist i neposredno zadovoljstvo.Kod nedelikventne omladine –
usmerenost na sticanje znanja,pridavanje vrednosti ljubavi i nežnosti.

Rot i Havelka(1973.) su ispitivali vrednosti i nacionalnu vezanost kod srednjoškolske omladine iz BG i

KG.Našli su da su u visokom stepenu prihvaćene kao vrednosti
areligioznost,socijalizam,demokratija,ravnopravnost muškaraca i žena i to više kod gimnazijske,nego
kod radničke omladine.

IDEOLOGIJE

Ideolgije su usklađena uverenja i opredeljenja o opštim pitanjima života, društva i sveta. Ili.. sistem
vrednosti i stavova o opštm, za ljude važnim pitanjima. Ideologije su čvršće i stabilnije dispozicije od
stavova i vrednosti.

Karakteristike ideologije:

1) Zatvorenost uverenja i otpornost na menjanje

2) Insistiranje na njihovoj neprikosnovenosti i potpunom pridržavanju (zahtevi crkve),

3) Sveobuhvatnost uverenja i njihovo široko primenjivanje (odnose se na širok krug pitanja),

4) Orijentacija na akciju (spremnost na akciju).

Ove osobine ideologija čine ih koherentnim (povezanim) sistemima shvatanja i ubeđenja, a praćene su
snažnim afektima i moćnim motivacionim delovanjem. Ideologije nastaju na osnovu ljudskih potrebe za
snalaženjem u složenom svetu pojava i zbivanja. One su izvor nastojanja da se objasne stvari oko nas i
traži smisao svega postojanja i zbivanja. Ideologije ne nastaju spontano i odjednom. One i maju svoje
začetnike koji ih obrazuju, zastupaju i razvijaju.

Marks govori o ideologiji kao o lažnoj svesti,tj. namerno povezanom sistemu u suštini netačnih ideja,
koje služe nekoj grupi,radi njene koristi.Manhajm(1978.) smatra da u ideologijama ima obmanjivanja i
samoobmanjivanja ;čak i kada ih nema,ideologije su uvek društveno uslovljene.

Dve najvažnije grupe su političke i religijsko-crkvene ideologije.

Političke ideologije

Opštu podelu političkih ideologija daje Ajzenk (1954.), 1 dimenzijs - od krajnjeg radikalizma
(komunistička ideologija), do krajnjeg konzervativizma (fašizam), Između njih, postoji socijalizam,
bliži komunizmu i liberalizam, bliži konzervativizmu.

Prihvatanje određene političke ideologije zavisi od više faktora, a najvažniji su:

1) interes grupe, koja stoji iza određene ideologije.

2) shvatanje uže sredine (posebno porodice) i

3) osobine ličnosti (urodjenih -temperament, stečenih – crte autoritarnosti).

Funkcija ideologije je:

 75

1) Zadovoljenje grupnih i ličnih interesa,

2) objašnjenje društvenih i drugih pitanja,

3) zauzimanje stava o spornim i za pojedinca važnim problemima i pitanjima,

4) delovanje u skladu sa tim.

Religijsko – crkvene ideologije

Religijska ideologija je sistem postavki, stavova i vrednosti, kao i kompleks ponašanja koja iz njih
proizilaze, vezanih za duboku uverenost u postojanje svemoćnog, transcendentalnog (vanzemaljskog)
bića (tom biću se pridaje apsolutni autoritet . Tri najprošitenije religije su hrišćanstvo, islam i budizam.
Religijska učenja razvijaju i šire organizacije – crkve.

Ove ideologije se zasnivaju na tri komponente.

1) Kognitivna komponenta obuhvata razna uverenja (o božanskim bićima koja su uzrok svega što
postoji, verovanje u postojanje dva sveta i čoveka kao dvostrukog bića – telesnog i duhovnog...).

2) Emocionalna komponenta. Odanost određenoj religiji počiva na verovanju zasićenom emocijama –

ljubav i poniznost prema bogu, strahu od božije kazne i osećaj krivice... Olport razlikuje dve vrste
religioznosti: Prva je površna religioznost,koja gleda na boga kao na dobrog oca – sreće se kod većine
ljudi, koji redovno idu u crkvu i imaju više predrasuda od drugih. Druga vrsta je duboka unutarnja
religioznost, kod koje religiozne vrednosti predstavljaju vrednost samu po sebi.

3 ) Konativna
komponenta obuhvata trajno i sistematsko ponašanje koje je u skladu sa postavkama religijske
ideologije. Vidovi ponašanja: molitva, odlazak u crkvu, postovi, a drugi, određeni oblici ponašanja koji
se tiču života vernika: način ishrane, podizanje dece, odnosi u braku i sl.

Funkcija religije – zadovoljava razne važne ljudske potrebe: Pavićević navodi tri funkcije:

1) Pružanje odgovora na neka osnovna pitanja koja se postavljaju čoveku kao misaonom biću

2) Davanje utehe i nadanja u životnim nedaćama i smrti

3) Doprinosi održavanju moralnih standarda, a time i održavanju društva.

Pored toga, religijska uverenja omogućavaju da se zadovolje i razni drugi motivi, kao što su motiv za
društvom, altruistički, motiv zavisnosti i drugi; a osim njih, nekada i nesocijalnih - verski fanatizam. Oni
koji su odani svojoj veri ne prihvataju drugu i to može dovesti do mržnje i agresivnih tendencija.

Religisko-crkvene ideologije su važne determinante ljudskih postupaka.

VRSTE STAVOVA (3)

I Podela na lične i socijalne

Lični stavovi su karakteristični samo za određenog pojedinca (stav prema prijatelju,nekoj

stvari).Izučava ih psihologija ličnosti.
 76

Socijalni stavovi su zajednički za veći broj osoba i odnose se na značajne društvene pojave (stav prema
pitanju nacijama, religiji, ratu, porodici...). Proučava ih socijalna psihologija. Prema mišljenju mnogih
autora,proučavanje socijalnih stavova je centralni problem socijalne psihologije.

II Podela pojavama prema oblasti na koje se odnose

Političke, ekonomske, estetske i druge grupe stavova

III Prema logičkoj zasnovanosti

Predrasude – logički neosnovani, praćeni intenzivnim emocijama

A stereotipi????????

DIMENZIJE STAVOVA (8)

Stavovi, iako prema istim objektima, nisu isti kod svih. Oni se mogu razlikovati s obzirom na:
Direkciju, složenost, ekstremnost, usklađenost, doslednost, snagu stava i otvorenost stava. Sve ove
odlike stavova se nazivaju dimenzijama stava.

1. Direkcija stava (valencija stava) pokazuje da li je odnos prema objektu stava pozitivan ili negativan.

2. Složenost stava označava količina i vrstu znanja, emocija i tendencije ka akciji, uključenih u stav.
(kognitivna,emocionalna i konativna komponenta). Svaka od komponenata može biti više ili manje
složena. Osobe mogu da se vežu za isti stav sa istom direkcijom ali zbog različitih razloga - sadržaja.

3. Ekstremnost ili stepen pristajanja uz neki stav – stepen u kome se neki stav prihvata ili odbija.

4. O usklađenost stava govorimo kada su sve tri komponente, koje čine stav,iste valencije(važnosti);
sve tri su pozitivne ili sve tri negativne. –antisemitizam (mišljenje, delovanja i osećanja). Ponekad se
pod usklađenošću podrazumeva koliko se pojedini stavovi pojedinca podudaraju sa njegovim drugim
stavovima.

5. Doslednost stava pokazuje koliko se stavovi primenjuju na sve slučajeve, gde ih je moguće primeniti.

6. Snaga stava izražava se u otpornosti prema menjanju.(najotpornija vrsta stavova su predrasude)

7. Otvorenost stava je spremnost da se stav ispolji.

8. Ambivalentnost stava označava istovremenu pozitivnu i negativnu ocenu objekta stava. (Neki
istraživači razlikuju tri tipa ambivalentnosti stavova. Prvi tip je kognitivna amb.-kada se smatra da je
osoba pametna, ali nepouzdana; drugi tip je emocionalna amb.-kada prema istoj osobi postoji i ljubav i
mržnja; treći tip je afektivno-kognitivna amb.-kada prema objektu postoji pozitivno osećanje i
istovremeno negativno mišljenje o njemu ili obrnuto.). Dakle, stavovi nisu jednodimenzionalni po nekim
odnosima prema objektu.

STRUKTURE STAVOVA

Sindromi stavova i bazični socijalni stavovi

- redovno povezani sa drugim stavovima,ali,retko je da su svi stavovi pojedinca potpuno usklađeni sa

drugim njegovim stavovima.Ako stavovi jesu potuno usklađeni i povezani,onda je to jedinstvena životna
 77

filozofija ;češće su samo neki stavovi povezani u sistem,sindrom,dok su drugi stavovi neusklađeni sa
tim sistemom stavova.

Strukture stavova su socijalni stavovi ili grupe stavova ,koji se javljaju zajedno.Oni nas informišu o
društvenom ponašanju pojedinca i pomažu da se ono predvidi.

Različita su shvatanja pojma strukture stavova :1) Nekada se izrazom struktura stavova podrazumeva
veza između određenog broja stavova,koji se zajedno pojavljuju i čine sindrom,2)a ponekad se pod tim
izrazom podrazumevaju osnovni faktori,koji se nazivaju i osnovnim ili bazičnim stavovima.Bazični
stavovi izazivaju javljanje niza drugih stavova,odnosno,izražavaju se u određenom broju drugih
sekkundarnih stavova.3)Upotrebljava se i u značenju strukture jednog pojedinačnog stava,u tom slučaju
se misli na odnos između afektivne,kognitivne i konativne komponente,koje čine stav.

Neki autori su nastojali da nađu faktore,koji bi bili osnovni ili bazični stavovi,koji izazivaju javljanje
određenog broja drugih stavova,koji se grupišu oko osnovnih.Ferguson(1939.) je ispitivao stavove 185
studenata o ratu,religioznosti i nekim drugim pitanjima.Zaključio je da postoje tri osnovna (bazična)
stava ili faktora,koji su osnova za sve druge : 1) religioznost – koja se izražava pozitivnim stavom
prema postojanju boga,negativnim prema evoluciji i kontroli rađanja 2) humanitarnost – koja se izražava
u negativnom stavu prema smrtnoj kazni i ratu,a zalaganju za blag postupak prema kriminalcima i 3)
nacionalizam – koji se izražava u negativnom stavu prema komunizmi i kontroli privredne aktivnosti i
pozitivnom odnosu prema patriotizmu.

Osnovni socijalni stavovi prema Glifordu

Na onovu postupka faktorske analize,Gilford(1959.) zaključuje da se svi socijalni stavovi mogu svesti
na sledećih pet dimenzija:

1) liberalizam-konzervativnost, 2) religioznost-areligioznost, 3)humanitarizam-nehumanitarizam,

4)nacionalizam-internacionalizam, 5)evlucionalizam-revolucionarnost.

Svaka od ovih dimenzija izražava se u nizu stavova ; ona je u vezi sa osnovnim crtama ličnosti
pojedinca i sve se odnose na socijalne pojave (društvene institucije-crkva,brak..., socijalne grupe-
nacije,rase ;ili socijalne akcije-upražnjavanje političkih sloboda i sl.).

1) Za najvažniju dimenziju smatra liberalnost-konzervativnost.On tvrdi da je moguće naći postojanje

stavova kojima je u osnovi ova dimenzija.Kod pojedinaca,kod kojih je izražen ekstrem,koji nazivamo
liberalizmom,srećemo stavove : Prihvatanje učenja o evoluciji,naklonost ka komunizmu,spremnost za
prihvatanje novog i sl.,a kod drugog ekstrema- konzervativnosti postoje sasvim suprotni stavovi.

Po njemu,postoji korelacija sindroma stavova,koji označavaju liberalizam sa nekoliko obeležja : Sa

socijalno-ekonomskim položajem,sa inteligencijom,sa kreativnom inteligencijom,sa starosnom dobi,sa
obrazovanjem.

2) Dimenzija religioznosti-nereligioznosti izražava se u čvrstini vezanosti za neku organizovanu

religioznu grupu ili doktrinu.Postoji korelacija između ove i prve dimenzije – manje religiozni pokazuju
češće liberalne stavove i obrnuto.

3) Treća dimenzija (još se naziva i osetljivost i neosetljivost) izražava se u stavovima prema smrtnoj
kazni,tretiranju kriminalaca i ratu.Neki tvrde da je humanitarizam razvijeniji kod žena(materinski
nagon).
 78

4) Četvrta dimenzija se izražava u naglašavanju,odnosno,nenaglašavanju važnosti patriotizma,kontroli ili

cenzuri društvenog života i sl.

5 Peta dimenzija
ogleda se u shvatanju o tome,kakvim postupkom i tempom treba da se sprovode socijalne,ekonomske i
političke promene u društvu.

Ovaj Glifordov pokušaj da se socijalni stavovi svedu na 5 faktora – dimenzija,nije dovoljno proveren –
premalo je ispitan,a dosta je arbitraran (proizvoljan) izbor stavova,na osnovu kojih su izvedeni
zaključci.Ipak,njegova analiza potvrđuje postojanje povezanosti stavova i njihovo javljanje u
sindromima.

ANTIDEMOKRATSKA ORIJENTACIJA I AUTORITARNA LIČNOST

Problem istraživanja

Jedno od najiscrpnijih ispitivanja o sindromima stavova i njihovim izvorima je ispitivanje koje su

izvršili Adorno,Else Frenkel-Brunsvik,Levinson i Sanford,objavljeno u knjizi “Autoritarna
ličnost”(1950.) ,zbog izražene antisemitske predrasude.

Autori polaze od pretpostavke da antisemitizam(negativan odnos prema Jevrejima) predstavlja povezan

sistem stavova,organizaciju mišljenja,stavova i vrednosti.Ovaj sindrom stavova povezan je sa
etnocentrizmom(negativnim stavovima prema različitim nacionalnostima) i sa konzervativnošću.Ova tri
sindroma stavova,povezuju se u jedinstven sindrom,u antidemokratsku orijentaciju.

Osnovna pretpostavka je da postoji korelacija između antidemokratske orijentacije i osobina

ličnosti.Njihov zadatak je bio da dokažu da postoji sindrom antidemokratske orijentacije,da postoji takva
struktura ličnosti,koju možemo nazvati autoritarnom i da zaista između njih postoji povezanost.

Ispitali su veliku broj stavova i osobina ličnosti na uzorku od 2099 ispitanika.Ispitanici su bili belci iz
SAD(nejevrejskog porekla),pripadnici raznih grupa(studenti,veterani,radnici,činovnici,čak i
psihijatrijski bolesnici i osuđenici),muškog i ženskog pola.Pri ispitivanju je korišćeno više instrumenata
– upitnik(o raznim obeležjima,zanimanju,ek.položaju,političkoj i verskoj pripadnosti),zatim skale za
merenje stavova – ispitivani su stavovi prema Jevrejima(A-skala),prema nacionalnositima i
manjinama(E-skala) i stavovi prema društveno važnim pitanjima(PEC-skala).Za ispitivanje osobina
ličnosti korišćena je takođe skala(F-skala) i još intervju,TAT-test i projektivna pitanja.

Iz dobijenih rezultata,autori su zaključili da zaista postoje ličnosti,sklonije antidemokratskoj

orijentaciji,sasvim određenih osobina,autoritarne ličnosti.Antidemokratsku orijentaciju čini sistem
stavova,koji obuhvata antisemitizam,etnocentrizam i konzervativnost.

Antisemitizam i antidemokratska orijentacija

Najdetaljnije su ispitivali antisemitizam,tako što su napravili skalu od 52 tvrdnje,koje sve sadrže

negativne ocene o Jevrejima.Na osnovu rezultata,zaključili su da je antisemitizam povezan sistem
stavova,ideologija,koja se sastoji od stereotipnih negativnih mišljenja o Jevrejima i smatraju da je izraz
određenih osobina ličnosti,što je suviše usko shvatanje,koje ne uzima u obzir ostale faktore,kao što su
društveni momenti.
 79

Etnocentrizam

je ideologija,u kojoj se pripadnici sopstvene grupe,nacije,smatraju superiornijim i vrednijim od

pripadnika drugih grupa.I ovo je proveravano,E-skalom,koja se sastoji od 34 tvrdnje,u kojima su
negativne tvrdnje o Crncima,o Filipincima i drugim manjinama.Ispitivanja su pokazala da je i ovo jedan
sistem stavova i mišljenja i da redovno postoji negativan stav prema svima,koji se ocenjuju kao
stranci.Deo etnocentričnog shvatanja je antisemitizam.

Politički konzervativizam

Proveravan je takođe jednom skalom,PEC-skalom,kojom se ispituju niz stavova prema različitim

političkim,ekonomskim i društvenim pitanjima.Autori su zaključili da konzervativizam i liberalnost nisu
tako konzistentne ideologije kao prethodne,ali da postoji izvesna korelacija sa A i E-skalom,zaključuju
da se može govoriti o antidemokratskoj orijentaciji,kao o jednom sistemu stavova.

Autoritarna ličnost

Na osnovu prethodnih zaključaka,autori su pristupili proveravaju osnovne pretpostavke – da između

antidemokratske orijentacije i određene strukture ličnosti postoji pozitivna korelacija.Koristili su
posebnu,F-skalu,smatrajući da ona otkriva sklonost ka fašizmu,najizrazitijem obliku antidemokratske
orijentacije.Skala se sastoji od 38 tvrdnji,kojima se ispituje devet osobina,koje karakterišu
autoritarnu ličnost :

1 )
Konvencionalizam – prihvatanje i čvrsto pridržavanje vrednosti srednje klase(pokoravanje i poštovanje
autoriteta) ;

2) Autoritarna submisivnost- nekritični stav prema autoritetu(narodu je potrebno nekoliko hrabrih vođa);

3) Agresivnost – oštro reagovanje prema kršenju uobičajenih vrednosti(svaki prestup treba oštro
kažnjavati) ;

4) Antiintraceptivnost – suprotstavljanje bavljenju psihičkim životom(kada čovek ima

problema,najbolje je da ne misli na to) ;

5) Poštovanje vlasti – poistovećivanje sa onima,koji imaju moć(treba nam disciplina) ;

6) Destruktivnost i cinizam – odbacivanje i potcenjivanje humanosti(biće uvek ratova i sukoba);

7) Korišćenje mehanizma projekcije – projektovanje u spoljni svet svojih nesvesnih impulsa(ljudi ne

shvataju da nas kontrolišu tajni planovi);

8) Rigidnost(krutost) mišljenja,praznoverice i stereotipije – verovanje u mistične uzroke sudbine

pojedinca(svako mora da veruje u natprirodne sile i da im se pokorava); 9) Preterano interesovanje za
seksualne nastranosti – lažno moralisanje(homoseksualci su kriminalci,treba ih najstrože kažnjavati).

Autori smatraju da ispitivanja u potpunosti potvrđuju njihovu hipotezu o korelaciji određene vrste
ličnosti sa antidemokratskom orijentacijom,što dokazuju izračunavanjem korelacije rezultata na F-skali
i prethodnih skala.Autoritarna ličnost se formira,pre svega,određenim odnosima roditelja prema deci –
veoma strogog i oštrog postupanja,naglašavanja dužnosti i obaveza,isticanje važnosti
statusa,nedovoljnog ispoljavanja ljubavi prema deci,obeshrabrivanje spontanosti.Kao posledica,kod dece
 80

se razvija neprijateljski stav,koji se potiskuje,identifikuju se sa autoritarnim roditeljem,idealizuju ga,a

neprijateljske impulse projektuju na pripadnike nekih grupa,koje imaju niži društveni status.Osobine
autoritarne ličnosti,prema tome,u stvari odražavaju odbrambene mehanizme,kojima se sprečava
izražavanje potisnutog neprijateljstva prema surovom,autoritativnom ocu.

Vrednost i kritika Adornovog istraživanja

1 Više stručnjaka je
ukazalo na nedostatke ovog istraživanja : 1) Uzorak nije bio odgovarajući i dovoljno reprezentativan (svi
su bili pripadnici srednjeg sloja); 2) Neadekvatni instrumenti(tvrdnje su bile tako formulisane,da su
uticale na odgovor); 3) Neadekvatno ocenjivanje (sklonost saradnika da potvrde hipoteze); 4)
Zanemarena tri faktora (obrazovanje,socijalno-ekonomski status i inteligencija).

Pored svih nedostataka,Adornova studija je veoma značajna.Nesumnjivo je dokazano postojenje

sindroma antidemokratske orijentacije,kao sistema međusobno povezanih stavova,kao što je i opravdan
njihov zaključak o uticaju osobina ličnosti na socijalne stavove.Osim toga, bila podsticaj za mnoga
istraživanja o ulozi psiholoških faktora u formiranju stavova prema raznim društvenim pitanjima.

POLITIČKO OPREDELJIVANJE I AUTORITARNOST

Ajzenkovo shvatanje i kritika tog shvatanja

Polazeći od svoje ideje o hijerarhijskoj organizaciji stavova,engleski psiholog Ajzenk(1954.)pokušava

da utvrdi osnovne faktore,na koje se mogu svesti politički stavovi i političko ponašanje.

On razlikuje dve osnovne dimenzije,na koje se mogu svesti političko,i svako socijalno ponašanje:

1 R – faktor
(prihvaćeni politički stavovi)

2 T – faktor
(trajne osobine ličnosti)

R-faktor ili R-dimenzija,je prelaz od krajnjeg radikalizma,do krajnjeg konzervativizma.Na osnovu

analize odgovora iz svoje skale,zaključuje da radikalizam odlikuju pacifizam,verovanje u društveni
napredak,zastupanje većih sloboda ličnosti.Konzervativizam odlikuju etnocentrizam,strogost u
vaspitanju dece,religioznost i nacionalistički patriotizam.

Što se tiče T-skale,na osnovu Džejmsovog shvatanja da se mogu razlikovati dva suprotna pola
temperamenta-jedan pol je tolerantan(nežan,osetljiv),a drugi netolerantan(bezobziran).Na osnovu
rezultata faktorske analize,Ajzenk zaključuje da se može govoriti o jednog opštoj dispoziciji
ličnosti,koja predstavlja dimenziju,a ona je pokazuje kako ljudi određenog temperamenta reaguju na
društvene pojave.Kako temperament određuje nasleđe,on zaključuje da nasleđe igra ulogu i u političkom
opredeljivanju.

Kombinovanjem stepena razvijenosti R i T – faktora,pokušava da objasni opredeljivanje za određene

partije u Engleskoj.Osnovni njegov zaključak je da su komunisti,po osobinama ličnosti,slični
 81

fašistima,jer pokazuju autoritarnu strukturu ličnosti.Ovu tvrdnju on pokušava da dokaže i empirijskim

podacima.Ispitivanja je izvršio njegov saradnik,koji je ispitao 43 ispitanika,pristalica komunističke
ideologije,43 ispitanika,pristalice fašističke ideologije, i 83 koji se nisu izjašnjavali ni za jednu,skalom
za merenje R – dimenzije i skalom za T – dimenziju.Zaključio je da su i pristalice komunizma i fašizma
slični na skali za ispitivanje T-dimenzije,što se podudara sa ispitivanjem Adornovom F-
skalom.Međutim,ne navodi kvantitativne rezultate.

Ajzenkovom postupku i zaključcima su upućene mnoge zamerke,od metodoloških prigovora,preko

arbitrarnosti u izboru tvrdnji za skalu,do njegovog političkog opredeljenja,koje je uticalo na tumačenje
rezultata.Njegovi zaključci o jednakim stupnjevima autoritarnosti kod komunista i fašista su oštro
kritikovani i odbačeni kao neispravni.

Shvatanje Rokiča i drugih

Prema istraživanju Rokiča(1960.)ispitivanjem pristalica komunizma iz Engleske,konstatuje se da je kod

njih niži stepen autoritarnosti nego kod pristalica svih drugih partija.On zaključuje da F-skala meri samo
jednu formu autoritarnosti,a ne autoritarnost uopšte.Po Rokiču,postoji opšta autoritarnost,koja je način
mišljenja,a ne sistem uverenja i naziva je dogmatizmom.Glavna karakteristika dogmatizma je je to
zatvoreni sistem uverenja,zatvorena svest,čvrsto povezan sistem,koji uporno odbija prihvatanje svega,što
mu protivureči.

Još neki autori,kao što je Braon(1965.),smatraju da je za utvrđivanje opšte autoritarnosti trebalo uzeti
drugačiji sistem od Rokičevog.Po Braonu,da bi se utvrdilo postojanje autoritarnosti,treba posmatrati
uslove pod kojima se menja uverenje.

DELOVANJE I FUNKCIJA STAVOVA

Uticaj stavova na ponašanje

Stavovi su sistemi kognitivnih,emocionalnih i konativnih tendencija.Oni su mentalna spremnost za

određeni način reagovanja i zato utiču na to,kako ćemo pojedine objekte opažati,šta ćemo o njima misliti
i osećati.Takođe,imaju i dinamičko dejstvo,utiču na naše postupke.

1. Opažanje

2. Učenje i
pamćenje

3. Sudove, ocene,
mišljenje

4. Emocionalno
reagovanje

5. Postupke ljudi

Uticaj stavova na opažanje,izražava se u delovanju na selektivnost opažanja.(Između raznih

opažaja,biramo one,koji su u skladu sa našim stavom).

Istraživanja,kojima se to dokazuje :
 82

Istraživač E.Marks(1943.) zahtevao je od ispitanika,studenata belaca,da ocene stepene u kome je boja

njihovih koleg studenata Crnaca,crna.Pokazalo se da su ispitanici stepen crnila boje kože ocenjivali u
zavisnosti od simpatije – kod dražih su boju ocenjivali svetlijom.

Drugo ispitivanje izvršio je Razran(1950.) o uticaju etničkih stereotipija na ocenjivanje drugih

osoba.On je grupi studenata pokazao fotografije 30 devojaka i zahtevao da na skali od 1 do 5 ocene
lepotu,privlačnost,inteligenciju,društvenost, i neke druge osobine.Posle 2 meseca,pokazao im je iste
fotografije,pomešane sa novima.Sada je uz svaku devojku dodao imena – uz neka
jevrejska,italijanska,irska i američka.Opet je tražio da ocene osobine.Pokazalo se da su se nove ocene
razlikovale od prethodnih.Za osobe sa jevrejskim i italijanskim imenima,smanjene su ocene.

Stavovi deluju na učenje i pamćenje.Brže se uči i bolje pamti ono,što je u skladu sa našim stavovima i
obrnuto.

Ovo se potvrđuje ispitivanjem Levina i Marfija,o prosovjetskom i antisovjetskom

materijalu(str.47.)Takođe,i ispitivanje Bartleta(str.45.) potvrđuje ovu činjenicu.

3 Stavovi utiču na
naše ocene,sudove i na mišljenje.Ovo može da se vidi svakodnevno – ljudi istu situaciju različito
ocenjuju(navijači utakmicu).

Klajnberg(1954.) navodi ilustrativan slučaj,poznat u istoriji naučnog istraživanja.Početkom

20.veka,jedan anatom je,pozivajući se na rezultate svojih anatomskih ispitivanja,tvrdio da je frontalna
zona mozga kod Crnaca slabije razvijena nego kod belaca.Ove i druge “činjenice” potvrđuju
intelektualnu superiornost belaca.Nekoliko godina kasnije,drugi istraživač,posumnjao je u tačnost ovih
zaključaka i ponovio je ispitivanja.Organizovao je istraživanje tako,ka nije mogao unapred da zna,koji
mozgovi kome pripadaju.Rezultat je bio sasvim različit od prethodnog.Klajnberg smatra da su
predrasude uticale na zaključke prvog istraživača.

Stavovi utiču na emocionalno ponašanje.Stav prema nekom objektu uvek znači naklonost ili
nenaklonost prema njemu.(Ako imamo pozitivan stav prema nekom narodu,volećemo i njegovu kulturu
i pozitivno ocenjivati istoriju.)

Stavovi imaju značajan uticaj i na postupke ljudi.Ovo omogućava i da se predvidi delovanje

ljudi,upravo na osnovu utvrđivanja njihovih stavova.

Delovanje stavova na mentalne funkcije nije neograničeno;objektivna situacija je ograničenje za njihovo

delovanje na naše opažanje i sudove.Pošto su socijalne situacije složenije nego fizikalne,uticaj stavova i
predrasuda na njihovu ocenu je daleko veći.

Funkcionalni karakter stavova i predrasuda

Stavovi imaju određenu funkciju u ponašanju čoveka,u reagovanju na različite situacije i snalaženje u
stvarnosti.

1 . Stavovi
omogućavaju pojedincu da stekne određene standarde za svoje suđenje i postupke i da deluje u
određenoj situaciji. Da bi se lakse snašao u ogromnoj raznolikosti stavova.
 83

2 . Stavovi pomažu
zadovoljenju raznih ljudskih motiva – pomažu pojedincu da postigne neku materijalnu korist,da bude
prihvaćen od svoje sredine,da stekne samopoštovanje i da ostvari druge važne motive.

3 , Funkcionalnost
naročito dolazi do izražaja u analizama,o ulozi,koju imaju predrasude,za određenu ličnost.Predrasude
se formiraju i održavaju radi zadovoljenja mnogih ličnih ciljeva i težnji.

Dobru ilustraciju za ovo pružaju rezultati istraživanja Kempbela(1957.).Na uzorku od 316 američkih
ispitanika,on je,putem intervjua,utvrdio njihove stavove prema Jevrejima,zatim stepen zadovoljstva
sopstvenom ekonomskom situacijom i stepen zadovoljstva opštom situacijom u zemlji.Utvrdio je : Među
onima,koji su bili zadovoljni sopstvenom ekonomskom situacijom i situacijom u zemlji,bilo je 15%
onih,koji imaju negativan stav prema Jevrejima; među onima,koji su bili zadovoljni samo svojom
ek.situacijom,ali ne i onom u zemlji ili obrnuto,bilo je 54% antisemitski raspoloženih ;kod onih,koji su
bili nezadovoljni sa oba momenta,67% osoba je ispoljavalo antisemitizam.Pri tom,ocena nije zavisila od
stvarnog prihoda i stvarne sopstvene ekonomske situacije,nego je to bila njihova ocena da li je
ek.situacija dobra ili nije.

Izvor predrasuda je potisnuta i nagomilana agresivnost,koja se usmerava ne na stvarni uzrok,već se

pomera na grupe,prema kojima nije opasno ispoljiti je.Prema Vilijamsu,postoje uslovi,koji tome
pogoduju : 1) Da je agresivnost blokirana i da ju je nemoguće ispoljiti na stvarni uzrok ;2)Da su
frustracije nejasne i da ih je teško definisati ; 3) Da su zamene za agresiju lako uočive,lako povredive
grupe i 4) Da su te grupe slabe i nezaštićene.

Često se i društveno neprihvaćene i osuđivane želje zadovoljene ispoljavanjem neprijateljskog ponašanja

prema pripadnicima pojedinih grupa,jer ih osoba prikriva i od samog sebe.Koristi se mehanizam
projekcije,pa ljudi,umesto da budu nezadovoljni samim sobom,ispoljavaju nezadovoljstvo prema
drugima.

Adorno i saradnici su,na osnovu analize odgovora,dobijenih projektivnim tehnikama,da kod

ispitanika,koji su izrazili najjači antisemitizam,da on leži u potisnutim željama,koje oni sami ocenjuju
kao nedopuštene.Antisemitski orijentisane studentkinje prikazivale su devojke i mladiće sa fotografija
kao agresivne i bez morala. Za sebe su izjavljivali da veoma poštuju i vole roditelje,ali su analize
pokazale da ih ustvari mrze,ali su mržnju prenosile na različite grupe,na ekonomski slabije i Jevreje.

Međutim,ne mora da znači da svi,kod kojih postoje nezadovoljene težnje imaju predrasude; kao
što je i mnogo, naizgled normalnih ljudi, koji imaju predrasude.

FORMIRANJE I MENJANJE SOCIJALNIH STAVOVA

Stavovi su rezultat socijalizacije čoveka.Oni se usvajaju socijalnim učenjem,pri kome deluju razni
socijalni faktori.Njih je moguće svrstati u tri grupe : 1) Univerzalni faktori (opšti) ,kao što je razvitak
proizvodnih snaga i proizvodni osnosi.Oni utiču na stavove posredno.2) Opšti faktori,koji neposredno
deluju na ponašanje,kao što je pripadnost određenoj grupi.3) Specifični uslovi u kojima se nalazi
pojedinac,kao što je izloženost određenim medijima i sl.

GRUPNA PRIPADNOST KAO FAKTOR FORMIRANJA SOCIJALNIH STAVOVA

Svaki pojedinac je član mnogih grupa : Velikih,kao što je nacija ili klasa i malih,kao što je porodica,krug
prijatelja.
 84

Grupa utiče na formiranje i menjanje stavova na tri načina : 1) Deluje na izbor informacija,koje će
dopreti do članova grupe(ljudi govore o pojedinim temama,a samo argumenti,koji su u skladu sa
shvatanjima grupe,šire se kroz grupu). 2) Naglašavaju se vrednosti,za koje se grupa zalaže i
naglašava se verodostojnost komunikacija i komunikatora,kojima je grupa sklona(za pripadnike
crkve,verodostojniji je komunikator sveštenik te crkve,od drugih lica). 3) Pruža se socijalna podrška
održavanju stavova u skladu sa grupnim shvatanjima – svaki pojedinac je izložen mnoštvu
informacija;u izboru između njih,grupa je važan činilac,tako što vrši pritisak da stavovi grupe budu
uniformni,a sprovodi sankcije za nepridržavanje.

Uticaj nacionalne kulture

Svaka nacija ima norme i karakteristične načine reagovanja,što se označava kao kultura određene
grupe.Svaki pojedinac usvaja kulturu široke zajednice,kojoj pripada.(Kako će se
hraniti,odevati,stanovati,odmarati,zabavljati).Socijalni stavovi takođe zavise od vrednosti,uverenja i
normi grupe,kojoj pripada.Primeri : Ispitivanje Bogardusa(1928.i 1947.).Na velikom uzorku subjekata,
iz različitih grupa ispitivao je preferencije prema određenim narodima.Kod različitih grupa dobio je
veoma sličnu hijerarhiju preferencija.Dvadeset godina kasnije Hartli je ponovio ispitivanje na 20
različitih grupa Amerikanaca,i dobio slične rezultate.Druga potvrda važnosti pripadnosti određenoj
grupi i uticaja kulture na stavove je ispitivanje Kaca i Brejlija,a 18 godina kasnije ponovljeno
(Džilbert).Upoređenje je pokazalo slične preferencije,ali i shvatanje ispitanika o ličnim osobinama
pripadnika pojedinih naroda(etničke stereotipije).

Uticaj političkih i crkvenih organizacija

Sa članstvom u partiji i prihvatanjem njene ideologije,učvršćuju se mnogi raniji i formiraju novi

stavovi.

Pripadnost određenoj religioznoj grupi ima uticaja na stavove,što su pokazala ispitivanja

Adorna.Ali,verska organizacija često utiče ne na stavove,koliko na održavanje religioznih propisa i da se
tada češće javljaju stavovi antidemokratske orijentacije.

Uticaj primarnih grupa

Najznačajniji uticaj među grupama imaju primarne grupe i to pre svega,kada su one za pojedinca
referentne grupe,čije norme pojedinci prihvataju.(To može biti grupa kojoj pojedinac pripada,ili želi da
pripada – pripadnik radničke klase se identifikuje sa srednjom klasom.)Referentna grupa se uzima kao
kriterijum za ocenu sebe i sopstvenih stavova – ona ima normativnu funkciju.

U stavovima pripadnika pojedinih grupa postoji podudarnost iz više razloga :1) Pre svega,zbog pritiska
grupe da se stavovi konformiraju unutar grupe ;2) jer se pojedinci uključuju u grupe koje imaju slične
stavove i 3) zato što pripadnost određenoj grupi ima za posledicu da se primaju slične informacije o
objektima i situacijama prema kojima postoje stavovi.

ULOGA INFORMISANOSTI I ZNANJA

Činjenice i saznanja imaju važnu ulogu u formiranju stavova,ali njihov uticaj ograničavaju razni
faktori.1) Ograničenost znanja – podaci o pojavama su često nepotpuni,što može da utiče na
formiranje stava,koji nije opravdan.(Ovo se ilustruje primerom ispitivanja u SAD,gde je vođena
kampanja za fluorisanje vode za piće.Ta namera je naišla na otpor,a obrazloženja su bila logički
besmislena,u vezi sa mogućim negativnim posledicama – prerano starenje,slabljenje volje i sl.)
 85

2 Uticaj činjenica
često ometa delovanje autoriteta,tamo gde je on logički neopravdan.(Kada prihvatamo kao autoritet
osobu koja to nije.)3) Najvažniji momenat,koji ometa delovanje činjenica je personalni momenat –
postojanje određenih snažnih motiva kod ljudi.Mnogi autori smatraju da su glavni izvori stavova u ličnoj
motivaciji,a tek onda u informacijama i znanju – oni samo pomažu da se stvore stavovi u skladu sa
onima,koji već postoje.

Ovakvo mišljenje potcenjuje ulogu informacija u formiranju stavova,jer je odlika ljudi da teže da
usklade svoja mišljenja i stavove,što takođe predstavlja motivacionu snagu.(Ljudi će napustiti neki
stav,kada nije u skladu sa novim saznanjem i formiraće nov.)

PERSONALNI MOMENTI I FORMIRANJE STAVOVA

Razlikuju se dve grupe personalnih momenata,važnih za formiranje stavova :

1 Aktualna
motivacija

Objekti i pojave,koji doprinose zadovoljavanju ciljeva,obično se pozitivno ocenjuju i obrnuto.(Prema

društvenom sistemu,koji omogućava udobniji život,imaćemo pozitivan stav.)To pokazuju i rezultati
eksperimenata Smita(1956.) i saradnika.Oni su pokazali kako stavovi prema Sovjetskom Savezu kod
ispitanika zavise od toga,u kojoj meri služe za zadovoljavanje njihovih želja.Kada su negativni stavovi
doprinosili tome,formirali su se kao pozitivni i obrnuto.

Rozenberg smatra da stav zavisi od njegove vrednosti za ostvarenje ciljeva – prema onome,što služi
ostvarenju ciljeva,imaće pozitivan stav i obrnuto.

2 Trajne
karakteristike ličnosti

3 Postoji mnogo
pokušaja da se nađe veza između određenih stavova i osobina ličnosti(Adorno i saradnici).Smit i Rozen
su ispitivali sindrom stavova koji su nazvali “otvorenost prema svetu” i koji pokazuje stepen
etnocentrizma.Utvrdili su da su ispitanici,koji su imali nizak rezultat na skali prvog sindroma,pokazivali
visok stepen etnocentrizma.

O vezi između konzervativizma i ličnosti,podatke daje Adorno,ali još neki istraživači.Mekloski je

napravio skalu za ispitivanje konzervativnosti i razlikovao 4 kategorije,a pronašao sličnosti u ličnim
osobinama ljudi,koji su se mogli svrstati u njih.

Sva ova ispitivanja još ne daju definitivne nalaze i preterano naglašavaju neke osobine,ne uzimajući u
obzir sve faktore(ek.situaciju,političko stanje i sl.).

MENJANJE STAVOVA

Isti faktori,koji utiču na formiranje,utiču i na menjanje stavova.Kreč,Kračfild i Balaki(1972.)

ističu da postoje različite vrste promene stavova : 1) Stavovi se menjaju prema intenzitetu,od više
ekstremnih ka manje ekstremnim i obrnuto ; 2) Prema direkciji,sa pozitivnih na negativne i
obrnuto ;3) Menjanje predrasuda,od stavova u užem smislu ;4) Sistematsko i namerno,od
 86

nenamernog ;5) Menjanje,koje se ostvaruje direktnim uticajem na intelektualne procese,od menjanja,

koje se ostvaruje bez takvog uticaja.

Zavisnost od karakteristika stavova

Ekstremniji stavovi se teže menjaju.Jednostavniji stavovi se lakše menjaju.Stav,koji je povezan sa većim

brojem drugih stavova i usklađen sa njima,biće otporniji na promene(mogući je i kontraefekat).

Zavisnost od karakteristika ličnosti

Crte ličnosti,koje naročito utiču na menjanje stavova su : 1) Inteligencija – neki autori tvrde da veći
stepen inteligencije olakšava menjanje stvova,a drugi da niži stepen inteligencije tako utiče.Ispitivanja
vršena u BG pokazuju da će inteligentni biti pristupačniji menjanju stavova,ako argumentacija počiva na
logici,a manje,ako se argumenti zasnivaju na prostom autoritetu ili emocionalnom odnosu prema
pojavi,o kojoj postoji stav.2) Persuazibilnost(opšta osobina ljudi,razvijena više ili manje,da se podleže
uticaju neke komunikacije,bez obzira na njen sadržaj,komunikatora,sredstva i uslove komunikacije) –
neki autori smatraju da će osobe,kod kojih je ta osobina razvijenija,lakše menjati stavove.3) Potreba za
kognitivnom jasnoćom – ljudi teže za jasnoćom situacije i nalaženjem smisla.Neki na nejasnoću
reaguju tražeći nove podatke i kod njih će te informacije imati veći efekat ;drugi,nastoje da sve
uprošćavaju,da ocenjuju crno-belo,teže će prihvatiti nove informacije,koje bi mogle dovesti do promene
stava.

Zavisnost od grupe

Napuštanjem jedne grupe i prelaskom u drugu,često se značajno menjaju stavovi.(prelazak u drugu

školu,iz jednog u drugi krug prijatelja).Ovo potvrđuju mnoga ispitivanja.Američki psiholog
Njukomb(1943.) je ispitivao u toku nekoliko godina na koledžu u Beningtonu,na kome su dominirala
liberalna shvatanja.Utvrdio je da su studenti,iako iz konzervativnih porodica,ukoliko su duže boravili u
koledžu,utoliko više prihvatali napredna shvatanja.Grupa može da bude značajan faktor u otporu
menjanju stavova,ali i činilac koji utiče na njihovo menjanje.

PROPAGANDA

1 Pojam i suština propagande

Postoje različite definicije propagande,a najpotpuniju je dao Dub ; on je određuje kao sistematsko
nastojanje da se formiraju stavovi i mišljenja grupa ili pojedinaca da bi se preko njih kontrolisale
njihove akcije.

O suštini propagande postoje različita shvatanja.Prema većini američkih autora,o propagandi se može
govoriti samo onda,kada se nastoje proširiti objektivno neispravna shvatanja i mišljenja,da bi se
dezinformisala i obmanula javnost. Oni navode da je između vaspitanja i propagande razlika izrazita.
Vaspitanje uči kako treba misliti, a propaganda nameće gotova mišljenja.Međutim,u praksi je teško povući
oštru razliku.

Evropski autori šire određuju pojam propagande. Stavovi koji se šire ne moraju biti objektivno
neispravni, propaganda se često koristi i za širenje ispravnih ideja (zdravstvena propaganda ).
 87

Razlikuju se više vrsta propagande :

l U odnosu na društvenu vrednost i korisnost,ona može biti 1) širenje objektivno istinitih i

opravdanih ideja,a može biti 2) širenje netačnih i štetnih ideja

l Prema sadržaju, propaganda može biti 1) politička i 2) komercijalna

l S obzirom na saopštavanje ili nesaopštavanje ciljeva ,može biti 1) otvorena (bela),kada se jasno
iznose ciljevi koji se žele postići, i 2) skrivena (crna), kada se ciljevi prikrivaju i kada nisu očigledni
svima koji su joj izloženi.

Osnovni cilj propagande je da izazove određenu akciju,željeni postupak. Propaganda je širenje ideja i
stavova radi stvaranja spremnosti za određeni način postupanja.

Principi propagande

1) Obratiti pažnju na komunikaciju koja se koristi u propagandi

Da bi se privukla pažnja u praksi propagande koriste se razni načini.Koriste se spoljni faktori,koji su u

vezi sa osobinama situacije ili draži( u reklami ponavljanje ideje,kontrast,neobičnost oblika i sl.) i tzv.
unutrašnji faktori,odnosno,izazivanje određenih interesa i motiva( težnja za zdravljem ili seksualni
motiv –slika lepe žene ili osobe sa izrazom zadovoljstva).

l 2) Voditi računa o potrebama i željama onih kojima se obraća propagandom, o

uzrastu,obrazovanju i intiligenciji.Da bi propaganda imala dejstva,potrebno je ono što se iznosi bude makar
delimično u skladu sa navikama i normama onih na koje se želi uticati njome.(Za manje obrazovane slojeve
efikasnija je jasna propaganda određenih stavova).

l 3) Aktualizovati takve motive za čije zadovoljenje će stavovi koji se propagiraju predstavljati

sredstva da se ti motivi zadovolje.Često se povezuju propagirani stavovi sa nečim za šta se zna da
predstavlja postojeću težnju kod stanovništva.Takođe,u propagandi se deluje često i na potisnute i
nedovoljno svesne motive (u reklamama).

TEHNIKE PROPAGANDE

Bazični postupci:

Uprošćavanje sadržaja koji se prikazuje,selekcija onih momenata koji odgovaraju ciljevima

propagandiste,iskrivljavanje onih koji ne odgovaraju i izmišljanje novih,ponavljanje poruke.

l Korišćenje negativnih i pozitivnih stereotipija : Za izazivanje pozitivnih emocija,prema

sopstvenim stavovima, ili negativnih,prema protivničkim ( u politici ,na pr.).U ovu grupu se ubraja i
korišćenje raznih simbola ( nacionalna zastava,pozivanje na istoriju i tradicije).

l Tehnika identifikacije : Pokazivanje bliskosti sa „čovekom iz naroda“ i sličnosti sa

njim,izražavanje zajedničkih vrednosti; pozivanje na osobe za koje se pretpostavlja da su autoriteti za
publiku,nalaženje krivca za teškoće, poistovećivanje onoga za šta se propaganda zalaže sa nečim što je
publici vredno i blisko ( recimo,zalaganje za nazadne političke ideje pozivanjem na nacionalnu čast).

PREDRASUDE
 88

U socijalnoj psihologiji predrasude su logički neosnovani stavovi prema različitim objektima ,praćeni
intenzivnim emocijama,koji se uporno održavaju i otporni su na menjanje. Postoje i pozitivne i
negativne predrasude, ali najveća pažnja se poklanja izučavanju negativnih etničkih i rasnih
predrasuda,jer su posebno važne za odnose među ljudima. Stiču se socijalnim učenjem, najčešće
učenjem po modelu.

Karakteristike predrasuda : 1) Logički neosnovane 2) Otporne prema menjanju 3)Sadrže intenzivne

emocije(negativne) 4) Okrenute prema nekoj grupi 4) Stiču se socijalnim učenjem(po modelu) 5) Trajne
su dispozicije reagovanja 6) Složene su (sadrže kognitivnu,emotivnu i konativnu komponentu, najviše
poslednje 2)

Vrste predrasuda : 1) Predrasude,koje su posledica konfirmiranja,podražavanja (ne moraju biti praćene

intenzivnim emocijama,najlakše se suzbijaju) 2) Predrasude,čvrsto povezane sa tradicionalnim načinom
života i shvatanjima(čvršće su ukorenjene,teže se menjaju) 3) Predrasude,praćene veoma intenzivnim
emocijama,najteže se otklanjaju(posledica su strukture ličnosti pojedinca i nagomilane agresivnosti)

NACIONALIZAM

Nacionalizmom se nazivaju etničke predrasude,koje se izražavaju u ideologiji,sistemu vrednosti.Pri

određenju ovog pojma,sreću se dve grupe definicija.Prva grupa izjednačava nacionalizam sa
nacionalnom svešću uopšte.Druga nacionalizam vidi kao specifičan oblik nacionalne vezanosti i
lojalnosti,vezanost za svoju naciju.

Nacionalizam je ideologija nacionalne države.Kac(1965.) razlikuje tri grupe stavova i vrednosti,koji

čine nacionalizam.1) Naglašavanje suvereniteta i autoriteta nacionalne države(veličaju se nacionalni
simboli) 2) Naglašavanje institucija,karakterističnih za određenu nacionalnu državu(način
života,tehnologija,demokratija) 3) Kulturna osobenost (kulturno nasleđe,jezik,običaji)

Oblici nacionalne vezanosti

Kac ih razlikuje,polazeći od toga,u kojoj se istorijskoj fazi društvenog razvitka nalazi nacionalna
država : 1) Nacionalizam društva u procesu formiranja (zahtev za nacionalnim
suverenitetom,formiranjem nacionalnih institucija,isticanjem kulturnog identiteta) 2) Nacionalizam
razvijenih društava u periodu jačanja i širenja moći( naglašavanje kulturne specifičnosti i identiteta,u
formi etnocentrizma,često radi opravdavanja eksploatacije drugih zemalja) 3) Nacionalizam birokratsko-
tehnokratskih društava(karakteristično je veličanje države,njene moći i snage) 4) konzervativni
nacionalizam država,u kojima vladajući sloj gubi moć(naglašavanje kulturnog identiteta,tradicije i
istorije)

Ova podela ne govori dovoljno o psihološkom sadržaju nacionalne vezanosti,o razlikama među
pripadnicima društva i među pripadnicima istog sloja.Gickov(1955.) razlikuje oblike nacionalne
svesti,prema tome,da li postoji isključivo lojalnost prema sopstvenoj naciji ili i druge vrste lojalnosti :
1) Isključiva vezanost za svoju naciju(nacionalizam u užem smislu,šovinistički)- karakterišu ga uverenje
u superiornost svoje i manju vrednost drugih nacija 2) istaknuta,ali ne isključiva vezanost za svoju
naciju (umereni nacionalizam) – naglašava se sopstveni nacionalni interes,ali se prihvata i postojanje
drugih vrednosti 3)višestruka vezanost(internacionalizam) – postoji vezanost za čovečanstvo,što ne
isključuje vezanost za svoju naciju i 4) nepostojanje nacionalne vezanosti (mondijalizam) – uverenje da
je svaka nacionalna vezanost štetna za napredak čovečanstva.
 89

Rot i Havelka(1972.) su konstruisali složenu skalu za ispitivanje odnosa prema

nacionalnosti.Istraživanja su pokazala razlikovanje tri osnovna oblika nacionalne vezanosti :
1.Oblik,koji ističe primarnu vezanost za sopstvenu naciju(u okviru ovog postoje dve varijante,vezanost
za svoju naciju i negativan odnos prema drugima-nacionalistički etnocentrizam i vezanost za svoju
naciju,bez negativnog odnosa prema drugima) ; 2.Oblik,za koji je istovremeno važna vezanost i za
sopstvenu naciju i za čovečanstvo u celini(intetnacionalizam) i 3. Oblik,za koji nacionalna vezanost
nema značaja.

Istraživanje je izvršeno na uzorku od 790 učenika gimnazija i radničkih škola u BG i KG 1973.Rezultati

su pokazali da je za ispitanu populaciju dominantna istovremena vezanost za sopstvenu naciju i
internacionalistička orijentacija ; po učestalosti sledi tzv.opšteljudska vezanost,a zatim nacionalna
vezanost.Najređi je bio etnocentrički nacionalizam.

Uslovi javljanja i širenja predrasuda

Dve grupe faktora utiču na javljanje predrasuda : 1) Spoljni faktori – društveno-ekonomski i

kulturološki(za koje se interesuju istoričari,antropolozi i sociolozi) ;2) Psihološki faktori – činioci
vezani za ličnost(za koje se interesuju psiholozi).

Spoljni faktori (uslovi)

1)Ekonomski činioci : Ekonomska eksploatacija,ekonomske teškoće,konflikti među grupama (da bi se

opravdala i osigurala eksploatacija,eksploatisana grupa se prikazuje kao manje vredna ;Aristotel je
govorio da su robovi oruđa za rad)

2)Institucionalizovanje predrasuda prema određenoj manjini ili grupi – Klakhon smatra da se u

svakoj socijalnoj srukturi neke kategorije ljudi progone,što se smatra prirodnim i opravdanim.

3)Razvijanje lojalnosti pripadnika grupe – tako što se ističu zajedničke karakteristike i istorija,a to
znači prikazivanje drugih nacija kao manje vrednih.

Psihološki faktori (opšte karakterisktike ljudske prirode koje omogućavaju da određeni uslovi
dovedu do predrasuda)

1)Vezanost za grupu – grupa se doživljava kao deo sopstvene ličnosti,a svi drugi se doživljavaju kao
stranci, ne maora nužno da ude praćena neprijateljstvom ali uvek postoji drugačiji odnos prema
pripadnicima druge grupe. (najznačajnija grupa – družava,- nacionalna vezanost)

2)Sklonost ljudi ka generalizovanju i uprošćavanju – (tendencija ka simplifikaciji je nužna za

snalaženje čoveka) raznolikost pojava koja nas okružuje svrstavamo u manji broj kategorija,kako bismo
brže reagovali. Kategorije nisu uvek dovoljno racionalne (racionalne k-naučni pojmovi). Neracionalne
kategorije se čak lakše i brže formiraju od racionalnih, ome su zasićene emocijama i zato se uporno
održavaju (kao predrasude).

3)Spremnost za agresivno reagovanje,kada dođe do ometanja zadovoljenja potreba i želja –

agresivnost se često izražava u odnosu na određene verske,etničke ili rasne grupe.

Izvori snage nacionalne vezanosti

 90

Nacionalno osećanje nije urođeno.Gickov razlikuje tri izvora nacionalne lojalnosti(vezanosti) :

1)Lojalnost ka sredstvo – za ostvarenje različitih potreba(pre svega,egzistencije ;država je najmoćnija
institucija među grupama).

2) Lojalnost kao vrednost sama po sebi – uzrok je u vaspitanju,koje razvija odanost svojoj nacionalnoj
državi.Istraživanje: Prema istraživanju,koje je sproveo I.Ivić(1970.) u proseku 21% dece od 7 godina,na
pitanje “Šta si ti?” ,umesto mogućih dečak,devojčica i sl.,odgovara da je Srbin,Hrvat,Slovenac ;a na
pitanje “Šta si po narodnosti?” 60% se izjašnjava tačno.

3) Lojalnost kao rezultat konformiranja – prihvatanje shvatanja,proširenih u određenoj sredini,a bez

opravdanih razloga.Postoje dva načina za postizanje konformiranja : Prikazivanje lojalnosti svojoj naciji
kao nešto neophodno i preduzimanje sankcija prema svakoj pojavi nacionalne nelojalnosti.(Za svako
odstupanje od lojalnosti,čak i nemanifestovanje,preduzimaju se sankcije,ne samo zakonske,nego ih
izražava grupa – porodica,susedi,prijatelji.Zato se kod čoveka razvija unutrašnja kontrola,koja ga navodi
da postupa očekivano.)

ETNIČKE STEREOTIPIJE

Priroda i funkcije

Nacionalizam i etničke predrasude se izražavaju u etničkim stereotipijama.To su stavovi prema drugim

narodima i uključuju sve tri komponente.Kognitivnu čine shvatanja o osobinama neke nacije,koje su
uprošćene i krute,pa se nazivaju stereotipijama.Afektivnu komponentu čini pozitivan ili negativan odnos
prema određenim nacijama.Pored uprošćenosti i rigidnosti,etničke stereotipije karakteriše i proširenost.

Razlikuju se dva shvatanja o prirodi stereotipija.Jedno ih izjednačava sa predrasudama,a drugo,da su one

zaključci o osobinama pojedinih naroda,izvedeni na osnovu iskustva(Aš),koje mogu biti pogrešne,kao i
sva uopštavanja i često sadrže netačne ili delimično tačne ocene.

Stereotipije su pogrešna shvatanja,koja se uporno održavaju,uprkos činjenicama,zato su one psihičke

pojave,povezane sa predrasudama.

Postoje dva shvatanja o funkciji stereotipija.1) One su generalizacije,korisne za lakše snalaženje u

životu (ovu funkciju ističe Lipman,koji je i skovao termin) ;2) One služe kao opravdanje za
neprijateljski odnos prema pojedinim grupama – kao način da ispoljimo nagomilanu agresivnost.

Ispitivanje etničkih stereotipija

Vršili su Kac i Brejli(1933.),na grupi studenata jednog američkog univerziteta.Formirali su tri grupe
ispitanika.Prva je trebalo da navede karakteristične lične osobine 10 nacija.Osobine su birali sa spiska
od 84 osobine,odnosno,5 koje su najizrazitije.Druga grupa je trebalo da proceni poželjnost svake od tih
osobina,na skali od 1 do 10.Treća grupa je trebalo da poređa 10 nacija,prema preferenciji(koliko im je
sklona).Rezultati su pokazali da većina ispitanika pri biranju osobina pojedih nacija koristi stereotipno
ocenjivanje,čak i prema nacijama,o kojima su malo znali.(Amerikanci su ocenjeni kao
marljivi,inteligentni,ambiciozni ;Italijani kao impulsivni,vatreni,muzikalni ; Crnci kao
sujeverni,lenji,lakomisleni i td.)Stereotipije o određenim nacijama su bile određenije,a o drugima manje
određene(manje proširene).Zato autori smatraju da su dve dimenzije stereotipija određenost i
uniformnost(proširenost) i da postoji pozitivna korelacija između njih.
 91

Jedan od ciljeva istraživanja bio je i provera veze između stereotipija i predrasuda.Zato su tražili od
ispitanika da ocene poželjnost pojedinih osobina i da označe preferencije.Dobijeni podaci su pokazali
da postoji podudarnost između broja osobina,označenih kao negativne i stepena sklonosti prema
pojedinim nacijama.(Kao najpozitivnije osobine ispitanici su ocenili one,koje su pridavali sopstvenoj
naciji,Američkoj,koja je i najviše preferirana,zatim Englezi,a najmanje Crnci i Turci.)Podaci pokazuju
vezu između stereotipija i predrasuda i može se zaključiti da su etničke stereotipije, bar delimično, izraz
negativnih etničkih predrasuda.

I kod nas su organizovana ispitivanja o etničkim stereotipijama kod naših ljudi,o nekim stranim i o
našim narodima.Pokazalo se da i kod naše omladine postoje stereotipije i da su povezane sa
predrasudama,odnosno,da su negativne osobine davane nacijama,koje ispitanici manje
preferiraju.Analizu etničkih stereotipija kod srpske i mađarske populacije u Vojvodini daje
Đ.Đurić(1980.) i zaključuje da su stereotipije važan deo kognitivne strukture etničkih stavova.

Persistencija i menjanje stereotipije

Etničke stereotipije su relativno trajne,održavaju se generacijama.Rezultati ispitivanja,koja su obavljena

u razmaku od 20 godina,pokazuju da je sadržaj stereotipija ostao skoro isti,ali da se izmenila njihova
uniformnost,postale su manje proširene u stanovništvu.To je rezultat boljeg upoznavanja,međutim,to
može biti privremeno,jer izbijanjem sporova između pojedinh naroda,može doći do povećanog javljanja
etničkih predrasuda(primeri odnosa prema Kinezima u Indiji,posle sukoba oko granica i primer odnosa
Amerikanaca prema Rusima,u ratu i posle rata)

Pitanje tačnosti stereotipnih ocena

Neki autori smatraju da podudarnost stereotipija,koje neki narodi pridaju nekom drugom,delimično
izražavaju pravo stanje i da su zato univerzalne i uniformne.Stereotipije su uprošćavanje i već zbog toga
ne mogu biti potpuno tačne.

TEORIJE O POREKLU PREDRASUDA

Olport razlikuje 6 grupa teorija o predrasudama :

Teorije opravdane reputacije

Postoje stvarne razlike između naroda i realna suprotnost između njihovih osobina;pripadnici nekih
grupa imaju lične osobine,koje su opasnost po društvo – ova shvatanja zastupaju pristalice rasističkih
koncepcija.

Fenomenološke teorije

Grupe se ocenjuju kao nosioci negativnih osobina i zato prema njima postoje predrasude.Te ocene ne
moraju da budu tačne,ali je za reagovanje bitno kako nešto opažamo.Neki autori smatraju da postoje
uzroci zašto se pripadnici neke grupe opažaju kao negativni,ali se takvo objašnjenje ne može prihvatiti.

Psihodinamičke teorije

Predrasude su izraz delovaja unutrašnjih,dinamičkih snaga i da se javljaju kao izraz osobina osoba,koje
imaju predrasude.Jedna od ovakvih teorija je instinktivistička koncepcija,koja vidi izvor predrasuda u
 92

urođenoj agresivnosti ljudi.Po shvatanju Hobsa,osnovna ljudska težnja je težnja za moći,zato su sukobi
između ljudi i grupa ljudi neizbežni.Najraširenije psihodinamičko shvatanje je frustraciona teorija
predrasuda(Dolard i saradnici),koji je nazivaju i teorijom žrtve.Socijalne frustracije dovode do
agresivnosti,koja se projektuje na neku grupu prema kojoj nije opasno ispoljiti agresiju.Treća varijanta
psihodinamičkih teorija objašnjava predrasude određenom strukturom ličnosti – anksiozni,nesigurni
ljudi razvijaju predrasude.

Situacione teorije

Objašnjavaju poreklo predrasuda aktuelnom situacijom u kojoj se pojedinac nalazi.Varijante : Teorija

atmosfere – izvor predrasuda je u neposrednom uticaju i prenošenju shvatanja sredine u kojoj pojedinac
živi(odnos prema Crncima na jugu Amerike).Druge teorije naglašavaju neke druge momente –
nezaposlenost,veću socijalnu mobilnost, i druge.(Nezaposlenost – krive se neke grupe za to ; socijalna
mobilnost-kada neko prodre u višu klasu,neprijateljski se ponaša prema onima,koji žele da se uspnu na
društvenoj lestvici,naročito ako su iz neke druge grupe.)Ovi faktori mogu da pojačaju dejstvo
predrasuda,ali nisu uzrok.

Kulturološke teorije

Izvor predrasuda su socijalne norme,vrednosti i shvatanja,karakteristična za određenu

kulturu.Kulturološka koncepcija u užem smislu je i ona,da su izvor predrasuda tradicionalna grupna
shvatanja,ukorenjena u nekoj kulturi,koje se prenose generacijama i koje pojedinci prihvataju,a odnose
se na neki drugi narod.

Društveno – istorijske teorije

Traže uzrok predrasuda u celokupnom društveno-istorijskom procesu.Najvažnija među ovim teorijama

je Olportova teorija eksploatacije,koja izvor predrasuda vidi u produkcionim odnosima,odnosno u
klasnoj borbi.Predrasude se formiraju kod one društvene grupe,koja ima povlašćen položaj i koja iz
ekonomskih razloga razvija koncepcije o inferiornosti kolonijalnih naroda(mnogi primeri – nacistički
progon Jevreja,da bi se došlo do njihove imovine ;španski osvajači su pljačkali i ubijali Indijance,pod
izgovorom da oni i nisu ljudi,kao oni itd.)

Dvostruka funkcionalnost predrasuda

Predrasude kao društvene pojave – javljaju se i namerno razvijaju u borbi za vlast i privilegije vladajuće
grupe kao i u težnji za održanjem neke imperijalističke sile nad drugim zemljama.Predrasude u tom
slučaju služe za pomeranje nezadovoljstva stanovništva radi očuvanja sopstvene privilegovane pozicije.

Predrasude kao osobina pojedinca – predrasude pomažu da se ostvare razne,inače neostvarive želje,ili da
ublaže sopstveno osećanje nesigurnosti i tenzije.
 93

BORBA PROTIV PREDRASUDA

1. Etničke predrasude su krupan društveni problem i zato je uloženo mnogo pokušaja u traženju
efikasnog načina borbe protiv njih.Jedan način je donošenje zakonskih propisa protiv izražavanja
predrasuda – legislacija.Zakoni olakšavaju život manjinskim grupama i dopronose menjanju stavova o
njima,o čemu govore mnogi podaci(u II sv.ratu-kada su formirane zajedničke jedinice sa Crncima i
belcima, prethodni negativni stavovi su se ublažili).

2. Kao drugo sredstvo u borbi protiv predrasuda koristi se sistematsko informisanje o nepravednosti
predrasuda.Problem se javlja u tome,što osobe sa predrasudama te informacije ne primaju,izbegavaju
ih.Treće sredstvo je neposredni kontakt sa grupama,prema kojima postoje predrasude,što ima pozitivne
posledice ako su kontakti između osobama sa sličnim interesima i ciljevima(beli i crni sindikati).

3. Iskustva pokazuju da najjače dejstvo ima sistematsko vaspitavanje od strane osoba sa

autoritetom,pre svega roditelja.

4. Predrasude je teško otkloniti(jedan autor tvrdi,da je lakše razbiti atom,nego predrasudu).Uzroci su

mnogobrojni,a ekonomski moment je jedan od osnovnih uzroka javljanju predrasuda kao društvene
pojave.Prestankom ekonomske ugroženosti i nesigurnosti,zadovoljavanjem egzistencijalnih ljudskih
potreba,smanjiće se i psihološki izvori javljanja predrasuda.