O TERORIZMU I O RELIGIJAMA

Bombaši samoubice sve češće nalaze svoje mesto u vestima i na naslovnim stranama novina. Mesta na
kojima će provesti poslednje trenutke svog života, čini se, biraju po masovnosti posećenosti istih od
strane pripadnika druge, po pravilu neprijateljske veroispovesti; Najčešće su to određene ulice i trgovi na
neki poseban dan, ali smo svedoci ovakvih tragedija i u crkvama, školama, policijskim stanicama.
Počinitelji su deca, i to mala deca, koja potežu eksploziv u nameri da, izvršivši samoubistvo, ubiju što
više druih ljudi i njihovi roditelji, možda članovi lokalne fundamentalističke grupe. Ali, to je za mene sve
nevažno.
Po meni, postoji jedno, jedino pitanje: kako može roditelj tako nešto učiniti svom detetu?
Ja sam roditelj, imam dvoje gotovo odrasle dece. Mogu zamisliti, sa užasavanjem, uslove pod kojima bih
im pomogla da sami sebi oduzmu život: u slučaju bolne, neizečive bolesti, ukoliko im preti brutalna smrt
ili neopisiva patnja i ukoliko padnu u zarobljeništvo, ali mi ne pada na pamet ni jedan drugi razlog.
Ali ovi roditelji, koji su nesumnjivo bezgranično voleli svoju decu, osetili su da je najbolje počastvovati
ih sigurnim mestom u večnom raju. Gde im je zagarantovano da se neće razboleti, da nikad više neće biti
gladni ili nesretni. Samo prate ono što stoji u svetoj knjizi, onako kako je tumače njihovi verski lideri i
osigurano im je mesto u raju.
Jevreji u svojoj izvornoj religiji nisu imali koncept raja, osim Jehovinog svetog suda, anđela i sličnih
pojava. Zato ne postoji njegov opis. Takođe, niko izgleda nije razumeo da je i Isus bio Jehova, inače bi ga
već neko pitao kako je tamo gore, na nebu. Ako jeste ili su Jevreji pomislili na to, sigurno sam da ne bi
smislili nešto mnogo drugačije od onog što je u Kuranu: vrt sa obiljem vode (ne spominju se doduše wi-fi,
jahte ili tajlandska kuhinja), kakav bi sirotinja u zabačenim krajevima Zemljine kugle poželela i smatrala
božanstvenim.

Ima jedna priča, o sirotinjskoj

porodici u Filipinima, u kojoj
je dečak bio ozbiljno
bolestan, mogao da je imati
oko devet godina tada. Dobio
je neke knjige od raznih ljudi
koji su dolazili da ga posete.
Bodrili su ga, govorili mu da
je veoma hrabar. U razgovoru
sa jednim daljim, starijim
rođakom, dečak reče da je
mogao već da ode u raj, ali
ipak nije još hteo. Rođak ga
upita, kakav bi raj mogao biti.
Za njega, raj je značio sveže
voće svaki dan, pirinča koliko
mu duša želi i TV koji je
stalno uključen (njegova
porodica nije imala struju
uvedenu). Hteo je i da vidi
svoju mlađu sestru, poginulu
dve godine ranije u
saobraćajnoj nezgodi. Posle izvesnog vremena, nestalo je čitavo to selo, svi njegovi stanovnici su ‘otišli’.
Dakle, Raj je onakav kakvim ga neko zamišlja u datom momentu. Za Muslimane, Džana (raj) je vrt sa
mnogo tekuće vode, gde se dobije presto, kao kralj, sa peharima pri ruci, tepisima i jastucima i, kao i
svaki narod koji je bio suočen sa glađu i izgladnjivanjem, pun je najbolje hrane. Delovi o bogatstvu,
bahanalijama i vinu, ne bi dobro zvučale jednom detetu, te u priči nisu ni dotaknuti. Ali biti sretan, osećati
se bezbedno i udobno i imati na raspolaganju puno omiljene hrane značilo bi raj tada, pa čak i sada, za
veliki broj ljudi.

A u svim zapadnim religijama raj je večan. Hindusi i Budisti (oni koji imaju raj i pakao) i neke kineske
religije raj vide više kao jedno lepo i kulturno mesto na koje dolaziš jer si nagrađen na putu ka
prosvetljenju- koje je zaborav. Bio si vredan, sad uzmi slobodan dan, pa u narednom životu nastavi borbu
za večno prosvetljenje ili za večno sjedinjavanje sa nepoznatim.

Ali, neki večni raj? Večnost nije isto što i beskraj. Večnost je samo mera vremena, te bi nesporno moglo
biti mnogo različitih vremenskih ciklusa unutar beskraja prostora/ vremena. Ali ostavimo to pitanje
fizičarima, matematičarima i besposlenim filozofima.
Kakogod da ga pojmimo, dakako, životni vek čoveka je potpuno i apsolutno beznačajan u odnosu na
večnost. Nije čak ni zrno prašine na vrhu postojanja! S druge strane, roditelji se uvek brinu o budućnost
svoje dece, pa ako im deca budu postojala u budućoj večnosti, briga o uspehu za upis na fakultet postaje
besmislena i smešna i čini se sve da se obezbedi boravak u raju, naravno uz stalnu bojazan od strahota
koje vladaju u paklu.
Većina ljudi, međutim, nije religiozna na tom nivou. Većina dece zaista provede više vremena u učionici
nego u crkvi, džamiji ili hramu. Uistinu, u zemljama sa nešto višim stepenom svesti o stanju i dometima
nauke, mogla bi se povući i paralela sa lečenjem od neke ozbiljne bolesti: ljudi možda veruju u boga i
čuda, ali da bi ozdravili ne upražnjavaju isključivo molitvu,
nego idu kod lekara. Oni koji ne idu, pa, zamislite to kao jednu
čarobnu ruku prirodne selekcije u akciji!
Religije znaju da je to opasna stvar, jer kad bi svi zbog svojih
iskrenih ubeđnja mogli otići u raj, religija bi bila u opasnosti da
izgubi svoje pobornike (ljude koji plaćaju verska zdanja i način
života crkvenih poglvara). Zato, sve religije imaju negativan
stav prema samoubistvu (osim nekih, poput Džainizma, koji
samoporicanje koje vodi u smrt vidi kao odsudan korak u
religioznosti- malobojni, međutim krenu tim putem, pa čak i
ako krenu, to bude u kasnijem životnom dobu).
Religije žele svoje vernike da održe u životu, pa obećavaju raj
ukoliko svoju smrt čekaju strpljivo i željno. Tako se osigurava
dobit religije i crkve od života svojih vernika- duga podrška i vazalstvo.
Pored toga što se za njih žrtvuju i njima doniraju, grade spomenike i u ime njih izvršavaju i najsumanutije
zahteve i naredbe, religijama, odnosno crkvi s vremena na vreme treba i smrt. Institucija monarhije je,
kao što je poznato, puka maska države koja za sebe traži i lojalnost i privrženost slične onima koje
zahteva crkva i najbolje se vidi u sprezi vojske- države i crkve- religije. Ova sprega može biti otvorena,
kao kada je rimska katolička crkva obećavala raj za sve vojnike koji odu u krstaške pohode, te podmukla i
zlobna, kao kad su verski lideri u Masadi ubedili svoje sledbenike da se ubiju, pre nego da dožive poraz
od Rimljana (ili su ubijeni od strane zilota u svojim redovima) ili pasivna, kao kada su ikone svetaca
nošene ispred pravoslavnih vojski Rusije i Vizantije.
Ali ideja je uvek ista, kakogod ona bila iskazana. Raditi za boga i na taj način potencijalno zaraditi sebi
mesto u raju, ali tek pošto se više ne bude među živima. A ako raj traje večno, glupo bi bilo ne prihvatiti
tako dobru ponudu.
Ovakva logika je svakako mnogo bliža sledećoj ponudi u ovom našem, stvarnom svetu: poslodavac kaže
da ćeš ti, budeš li radio samo jedan dan, znači osam sati zajedno sa sat vremena pauze za ručak, dobijati
platu do kraja života; a platiće ti mnogo više no što u ovom trenutku zarađuješ- stvarno dovoljno da sebi
priuštiš sve što poželiš. Zvuči kao dobra ponuda, zar ne? No, većina će ljudi reći da je ova ponuda prosto
predobra da bi se smela prihvatiti. A onda sledi jedno sasvim logično pitanje: zašto tako ne razmišljaju
kad im neka religija obeća večni raj?!
I bogati i siromašni, bez razlike, žive u uverenju- lažnom ili pravom, da je raj bolji od stvarnog života.
Ovu pretpostavku potvrđuje i činjenica, da su i najbogatiji ljudi po pravilu i podli i pohlepni i gordi.
Potrebno je samo ubediti ih da postoji način na koji će profitirati,a još ako ih ne košta puno, sigurno će
pristati.
I tako, dobar roditelj koji voli svoje dete, uz nečiju sugestiju da postoji način da mu se obezbedi da ode u
raj i da tamo može otići i odmah, pre nego što padne u neko iskušenje tokom života i učini neki ‘greh’
koji će mu onemogućiti ulazak, smatra se glupim da to svom detetu ne učini!
Roditelji koji su ih upravo ubili, su nesumnjivo voleli svoju decu koliko i svaki roditelj voli svoje dete. I
učinili su ono što su smatrali da će im obezbediti najbolji ‘život’, odnosno odlazak u raj po hitnom
postuku. To, doduše, u nekim religijama podrazumeva i ubijanje drugih ljudi. Ni jedna zapadna religija
ove pošasti nije oslobođena. Svete knjige judizma, međutim, daleko premašuju svu ostalu sličnu
literaturu. Nesporna je dužnost ubiti nevernike, oduzeti im zemlju i ubiti ili porobiti taj narod. I ovde je,
bez sumnje, u pravu Ričard Dokins (Richard Dawkins), kad kaže: “Bog iz Starog zaveta je bez sumnje
najnegativniji lik u književnosti: ljubomoran i ponosan na to; sitničav, nepravedan, netolerantan čudak
koji boluje od toga da dominira i drži sve konce u rukama; osvetoljubiv, krvožedni nacista, mizogenik,
homofob, rasist sklon čedomorstvu, genocidu, kužan, megalomanski kapriciozni zlobni napasnik!”
Dakle, imamo religiju, za koju se veruje da je verodostojna, koja podstiče članove jedne porodice da se
zajedno lansiraju u raj i da istovremeno učine i ponešto dobro. Jesu li oni teroristi? Pokušavaju li da
zaplaše hrišćane ili da ih prisile da pređu u islam? Teško. Trudili su se da učine najbolje za svoje dete i
sebe u slici sopstvenog poimanja sveta oko sebe. Nisu ovakav pogled na svet razvili zato što su glupi,
iako možda ne poznaju ni osnovne principe i načela prirodnih nauka i filozofije. Neupućenost i neznanje
se, čini se, često javlja ruku pod ruku sa jakim verskim ubeđenjima, čak i kada govorimo o inteligentnim,
visoko obrazovanim ljudima.
Religija, budući u ulozi ‘odgovora’ na sva pitanja, zabranjuje svojim sledbenicima da primenjuju znanje
iz neodobrenih izvora (setimo se spiska zabranjenih knjiga, naročito iz oblasti kosmoligije i prirodnih
nauka, od strane Rimokatoličke crkve). Religije se plaše nauke dok pokušavaju uvaliti bajke nepoznate
grupe autora, pisane nekoliko generacija i stare hiljadama godina, kao “istine”. Čak i bukvalno
razumevanje će pokazati da se sveta pisanija ne mogu usaglasiti sa savremenim tokovima u naučnoj
stvarnosti, ali ljudi ili ignorišu nauku, sagrade mentalni zid između nauke i religije ili samo sede u
zapećku, trudeći se da ne misle o tome. Jer vernici stvarno, stvarno gaje nadu da postoji raj gde se mogu
odmarati čitav dan, piti pivu i ne ugojiti se. ( A ni vijagra nikad više neće trebati!)
Dakle, kad govorimo o ovim ljudima, koji su žrtvovali sebe i svoju decu na oltaru nade za verski raj,
nemojmo ih zvati teroristima: voleli su svoju decu. Želeli su za njih najbolje što se može zamisliti: večitu
sreću. Dok ne spoznamo ovo kao problem, nećemo ga ni rešiti. I dalje ćemo imati ‘pravedne’ ratove,
smaknuća pre kojih se sriču i kazuju molitve i političare koji dan započinju molitvom, a nastavljaju
odobravanjem i izglasavanjem zakona kojima se narod drži u neznanju, kojim mu se uskraćuje pravo na
zdrav i uopšte, život dostojan čoveka, kojim se vojnici šalju u rat u neke udaljene zemlje za koje nikad ni
sami nisu čuli i td. Sve je to deo istog stava: zločin koji je odobrila vera i crkva i koji se ceni i nagrađuje
odlaskom u raj uopšte i nije zločin! Roditelji i deca koji su se samoubili u Indoneziji i Americi su tek na
jednoj strani spektra, utoliko što su oni imali jaka ubeđenja, dok većina ljudi ipak gaji sumnju- koja je
dovoljna da ih spreči da se ponašaju i da deluju kao da je sve to stvarno. Bilo i dobro da nivo te sumnje
poraste kod velike većine ljudi.
Kako shvatiti ovaj čin porodica iz muslimanskog sveta, da li ih suđivati ili prekorevati? Možda ipak ne.
Svakako, međutim, ostaje neka tuga, zabrinutost i skepsa zbog štete koju su naneli i zbog gubitka života
svuda oko sebe. A opet, za istinske vernike u ove religiozne gluposti, oni su postupili kao dobri roditelji.
Na kraju, nekako se spontano nameće pitanje: Šta su mogli postići u svojim životima i sa životima svoje
dece da su bili ateisti?
Vera Guljaš