This is a reproduction of a library book that was digitized

by Google as part of an ongoing effort to preserve the

information in books and make it universally accessible.

https://books.google.com
 INDIANENSIS

UNIVER
SITATS

SIGILLUM

VERITAS
MDCCCXX

INDIANA

UNIVERSITY

LIBRARY
KNJIŽEVNA

REPUBLIKA

MESEČNIK ZA SVE KULTURNE

PROBLEME

KNJIGA DRUGA

(OD SEPTEMBRA 1924. - DO DECEMBRA 1925).

UREDNIK
M. KRLEŽA.

V, 2

ZAGREB 1925.
TISAK V. VOŠICKOGA U KOPRIVNICI .

じら
 762778 AP56

кт

v . 21

INDIANA UNIVERSITY LIBRARY

1-2-5

SADRŽAJ DRUGE KNJIGE

Broj str.
A. S.: O Zagrebačkom Kvartetu , Intimnim muzičkim veče-
rima i o našoj publici 91
Koncerat Iserlis Veingarten . 141
Obiteljski Koncerat gospođice Nade Auerove 120
Gospođa Geiger-Ajhorn 121
Pregled najnovijih glazbenih neuspeha i pokusa
(Graf, Hiršler, Matc, Grgošević) • 174
Velika Slavenka Ema Destinova 182
Marsel Ciampi • 277
O našim komŢ ozitorima 284
Glazbeni pregled • 477
Beetoven, kritičar „ Novosti “ i naši glazbeni
moderniste . 530
Batušić Slavko : Zeleni Prilaz u Aprilu 49
Ležion etranžer 96
Mi, Novine 292
Cankar Ivan : Kuća Marije Pomoćnice (prevod F. Ujčića) 416
Cesarec August: Knjigovođa Mutavac. (odlomak romana Ca-
reva kraljevina) • 8
Svetozar Pribičević 97
Stanislav Vinaver kao simpatizer Ruske
Revolucije • 177
Teater na novim putevima. (Majerhold Po-
povićkin Koki Manjifik u Moskvi i Ga-
vela Babićev u Zagrebu) • 215
Povodom jednoga glasa iz druge Srbije • 270
Stjepan Radić likvidator Stjepana Radića 296
Svet na stramputici. (Novela) 352, 382, 536
Cesarić Dobriša : Pređi, Prazan život, Pesnik
· 51
Žena koja pobeže od muža, Jesenje po-
podne · 95
Zidari 239
Predgrađe, Seno, Mladić u Proleće, Kod
Vagona, Razderana slika, Devojka u
noći, Mladić na Uglu • 288
O A. B. Šimiću · 305

Ciliga Ante : Savr CvrčakRuu crkvi, Bez zavičaja, Posle kiše 381
emena sija u našim školskim knjigama
Galinec Stj 61
, epan : Devet pesama : Kiša , Ljudi u životu , Sa-

mo radnici, Samo kao gost, Bezimeni

broj, Nahod, Tati i lopovi, Pesma sta-
rim cipelama, Invalid 1914-24. • 143

III.
 Broj str.
Galović, Fran : Z mojih Bregov. Ciklus pesama : Mojemu
ocu. V trsju. Kopači. Plavo nebo. Mese-
čina. Stari grad . Pod orehom. Lepa Kata.
Kostanj. Pesma z drugoga brega. Pred
večer. Pozdravlenje . Crn - bel . Grozdje.
Pod breskvami. Jesenski veter . Kum Mar-
tin. V mraku. Klet. Medaš. • 479
Gorki, Maksim : Malograđanin i revolucija 505
Gros, Georg: Mesto biografije 46
Grün- Gorenčević, Lav : O materijalističkom posmatranju
umetnosti (odlomak naučno - estet-
ske rasprave) 151
Gustinčić, D.: Veronika Deseniška 279
Hinković, Hinko : Iz pozadine solunskog procesa 85
Ivanov, Vsevolod: Oklopljeni vlak br. 14-69 (Odlomci ) 241
Karolji, Mihajlo : Poslednja kriza Karla IV. Habsburgovca 64
Korš, Karlo : Marksizam i filozofija · 28, 77, 159, 259
Krleža, Miroslav : Severni gradovi (o putovanju u opće) .. 17
Kriza u slikarstvu (L. Babić) . 22
Špijunska afera Luje Vojnovića • 42
Mister Vu San Pej zauzima se za hrvat-
sko-srpsko pitanje . 55
Otac Augusta Strindberga (Refleksije o
kazalištu, publici, glumcima i kritici
prigodom reprize te novouvežbane ža-
losne igre 10. IX. 924.) 67
U agoniji (novela) 121
Smrt Bludnice Marije 128
Pogreb Jovana Dučića 132
Jesenji cvetovi od Poloniusa ( Stjep . Par-
čević ad akta ) 134
Bogdan Popović o ukusu . 135
Smrt Anatola Fransa . 138
Slučaj arhitekta Iblera 170
Čovek koji je pročitao dve hiljade i šest
stotina knjiga . 181
Za slobodu književnoga stvaranja • 18
Advokat Miško Radošević kao pučki tri-
bun i pamfletista 19
O generalu baronu Konradu i najpopu
larnijem dobrovoljačkom ofisiru A.
Kovaču • 20
Dure Dimovića Baščelik (premijera 5. II.
1925) 22

IV.
 Broj str..
Krleža, Miroslav : Smrt Rikarda Harlekinija ( novela) . 311
Senzacionalna krađa stihova u Beogradu 321
Najnoviji graditelj narodnoga jedinstva
Baron Benko . · 327
O proglasu Zagrebačkih gospođa za
sveopće izborno pravo . 328
Zašto šuti g. Pfifikus ? • 329/
Lirika Monolog gnjila čoveka, Noć u
bolnici, Pesma u proletnoj noći, De-
vojka među zverima 55
Čežnja, Nemir, Mrtvi, Samoća poslednja,
Pesma umora, tuge i nesposobnosti 239
Pesma iz hrvatske krčme . 295
Putne impresije iz današnje Rusije.
Uvod. Od Berlina kroz Litvu i Latviju
do Rige. U spavaćem vagonu : Riga-
Moskva. Kremlj 332
Kod majke Božje Bistričke 374
O prijateljima „ Književne Republike " 378
Tri nerešene afere · 555
Lenjin : Dva pisma Maksimu Gorkome o bogu · 38
U ujedinjenim državama Evrope 371
Kritika Kantijanizma s leva i s desna 523

Morija, Rumunjska : O kraljevima, o kraljicama i o Lenjinu 373

M.: Izložba čehoslovačkog likovnog udru-
ženja Manes 185
Mihajlović, M.: Sećanje , Nemir 293
Miše, Jerolim : Izložba proletnog salona (Šumanović,
Becić, Kršinić) · • 183
- -
Kako se kod nas piše o literaturi ? • 117
Papini, Dovani : Imanuel Kant (Preveo B. Radica ) • 401
Radić Stjepan : · 331
Pesma iz Jutarnjeg Lista
Robespjer, Maksimiljan : Govor protiv kralja Luja XVI.
(14. VII. 1791.) · 75
Supilo, Frano : Politika u Hrvatskoj ( Odlomci iz jedne
zaboravljene knjige) 110
Šimić, Antun B.:
Tri poslednje pesme : Smrtno sunce ,
Vraćanje suncu , Smrt • 287
Maškarate i deklamacije (I. Vojnović ) 367
Vajld, Oskar:
O individualizmu i socijalizmu (ulomci
eseja : Čovječja duša i socijalizam) . 147
Vasić, Dragiša :
Zavera protiv kralja Aleksandra Obre-
novića 1, 233, 252

V ..
 Broj str.
NAPOMENE UREDNIŠTVA

Napomena uz stihove Frana Galovića • 503

Objašnjenje pretplatnicima 329

UMETNIČKI PRILOZI

Ibler Drago : Dvorište, fasada, tlocrt epidem. instituta

Okružna blagajna. Fasada, perspektiva. Broj 4.
Kljaković Joza : Miško Radošević 191

VI.
 VNA
KNJIŽE

LIKA
REPUB

MESEČNIK ZA SVE KULTURNE

PROBLEME

GOD . II . SEPTEMBAR 1924. › BR. 1 .

SADRŽAJ :

DRAGIŠA VASIĆ : Zavera protiv kralja Aleksandra Obrenovića

(noć 28.29. maja.)
A. CESAREC : Knjigovođa Mutavac. (Fragmenti romana „ Careva Kraljevina “.)
M. KRLEŽA : Severni gradovi (o putovanju uopće) . Kriza u slikarstvu .
KARL KORŠ : Marksizam i filosofija.
Dva pisma Lenjina Maksimu Gorkom --- o Bogu.
Špijunska afera grofa Luja Vojnovića .
GEORG GROSS : Mesto biografije.

1.2.

Cena pojedinom broju Dinara 12-

UREDNIK M. KRLEŽA ZAGREB.

 Književna Republika

Uredništvo KNJIŽEVNE REPUBLIKE , ZAGREB Kukovićeva ul. 25

Administracija KNJIŽARA V. VOŠICKI, KOPRIVNICA

KNJIŽEVNA REPUBLIKA izlazi koncem svakoga meseca u revi-

jalnom formatu sa najmanje četrdeset i osam stranica

PRETPLATA ZA GODINU DANA DVANAEST BROJEVA 120 DINARA

PRETPLATA ZA POLA GODINE ŠEST BROJEVA ŠESTDESET DINARA
CENA POJEDINOM BROJU U PRODAJI DVANAEST DINARA
PRETPLATA ZA INOZEMSTVO DVESTO DINARA GODIŠNJE

PRETPLATA I REKLAMACIJE ZA KNJIŽEVNU REPUBLIKU ŠALJU

SE NA ADMINISTRACIJU LISTA :

Knjižara Vošicki Koprivnica

BROJ POŠTANSKOG ČEK . RAČUNA 34996 .

RUKOPISI SE NE VRAĆAJU .

NEZATRAŽENE KNJIGE I ČASOPISI NE OBJAVLJUJU SE.

Za objavljene sastavke odgovaraju potpisnici lično , za nepotpisano

uredništvo .

RAZGOVORNI SAT UREDNIŠTVA SVAKOGA PETKA OD 2-3

POSLE PODNE .

SVA PRAVA prevoda i prešlampavanja pridržana. Alle Rechte

vorbehalten, besonders das der Übersetzung . Droits de tra-

duction et de reproduction réservés pour tous les pays. Copy-

right by KNJIŽARA VOŠICKI , KOPRIVNICA 1924 .

UREDNIK, ODGOVORNI UREDNIK, VLASNIK I IZDAVAČ

M. KRLEŽA , ZAGREB , Kukovićeva 28.

KNJIŽEVNA REPUBLIKA
GOD . II . SEPTEMBAR 1924. BROJ 1.

Zavera protiv kralja Aleksandra Obrenovića

(noć 28./29. maja.)

Još mnogo pre ponoći zaverenici dođoše na određena mesta. Tamo, bez-
brižnim i nemarnim držanjem, časkajući o beznačajnim stvarima, pretvarajući
se razdragani vinom i drugarskim duhovitim dosetkama, činjahu oni sve da
odstrane svaku sumnjivu opasku drugova koji u zaveru nisu bili posvećeni,
ali se slučajno s njima onamo zatekoše . Od pet grupa jedna samo promeni
svoje mesto. Kako se oko pola noći kafana isprazni, to oni što se skupiše u
„Takovu “ odoše na „ Bulevar “ . A u ovoj grupi jedan oficir padao je u oči. I
se ču-
ako toplo on je na sebi imao melkintoš pa je na pitanja onih koji su
dili šta će u njemu, odgovarao da je grozničav, a zahvaljivao posluzi kad bi
priskakala da mu pri skidanju i oblačenju pomogne, ne dopuštajući nikome da
mu se približi . Bio je to inžinjerski poručnik Milutin Lazarević, čiji su džepovi
bili puni dinamita . Određen da njime ruši dvorska vrata, nosio je on pored
tri obična metka i jedan veliki koji beše osobito težak. Ovaj poslednji name-
njen je glavnoj gvozdenoj kapiji, a za slučaj da je gardijski poručnik Živković
ne stigne na vreme da otvori. Snabdeveni brzo gorućim štapinom oni metci
bili su taman toliko dugački da je eksplozija morala nastupiti tačno pet se-
kunda od momenta kad se upale. Nekoliko dana pre toga preneo je on ovaj
dinamit iz Niša , gde ga je dobio u minerskoj četi, a od njegovog komandira
inžinjerskog poručnika Mirka Rotovića svoga druga i člana organizacije. Za-
jedno sa artileriskim kapetanom zaverenikom Mihajlom Ristićem-Učom, prene.
soše ga otud do Beograda u korpi kupea, a u mundiru Lazarevićevom, koji
su čuvali do ponoći jedan, a od pola noći drugi. Od njega je 28. V. po podne
a u kancelariji glavnog đeneralštaba , inžinjerski poručnik Radislav Stanojlović
napravio metke sposobne za palenje, pa je tom prilikom obučio Lazarevića u
rukovanju sa njima.
U 1 čas posle pola noći grupe , jedna za drugom sjediniše se u prosto-
rijama Oficirskog Doma. U bašti njegovoj i unutra, zaverenici u živom i vese-
lom raspoloženju zauzeše stolove pa se izmešaše sa onima koji o nameri
njihovoj nisu ni sumjali . Njihovo raspoloženje raslo je sve više , a sa vreme-
nom koje se približilo odsudnom času. Pevalo se i muzika je svirala srpska
kola i sevdalinke , dok se onamo strasno pretresalo o Šekspiru, a tamo pre-
tvaralo da su pijani oni koji nikad trezn.ji nisu bili. U sred takovog raspoloženja
neko zahte kolo kraljice Drage. I to kolo toliko omrznuto, zaigraše oni sa
razdraganošću prema kojoj njihova odanost kraljici nikad ne bi došla u sum-
nju . Zauzimajući ponova stolove odakle su posmatrali detektive što su povre-

1
 meno navraćali da povire, nastavljali su oni svoje žučne razgovore o nekim
beznačajnim stvarima sa toliko vatre i besa da se činilo sad će se za guše
pohvatati . I zaista kao nikad dotle , ostavljajući Dom, prepun burnoga veselja ,
agenti se vraćahu Upravi toliko umireni da nije teško bilo poznati kako se
razilaze sa uverenjem : da dinastija i režim, s njima zajedno , ako nikad ono
toga večera mogu na oba uva spavati spokojni.
Na ovome skupu , koji ni po čemu nije izgledao neobičan i čudnovat zbor
oficira, bilo je i takvih koji o zaveri ništa nisu znali. Ali jedan za drugim , po-
mišljajući na sutrašnji zamor redovne službe , napuštali su oni Dom i odlazili
kućama, pa su do određenog vremena za pokret postepeno svi iščezli . I u
Domu, posle toga, ostadoše samo zaverenici, i dalje nesigurni jedan o dru-
gom, jer sem nekolicine niko nije znao o ostalim članovima organizacije .
U toku ovakovog veselja, i s vremena na vreme, dva su oficira pažljivo
prilazili vođama grupa. To su bili zaverenici Antonije Antić i Apis, koji su im
pristupali radi saopštenja , da je u dvoru koncerat završen, da je kraljev ađu-
tant Naumović poslao svojoj kući za pelerinu , znak da odlaganja ne će biti, da
su određeni zaverenici ušli u kasarne i vojnike izbudili, da je generalštabni
pukovnik u penziji Aleksandar Mašin u prazničkoj uniformi prošao pored Doma
i otišao u kasarnu VII . puka te da primi komandu nad trupama beogradskog
garnizona, kao i da su pojedina odelenja, određena da posednu poštu, tele .
graf, upravu grada Beograda, kuće pojedinih ministara i stan komandanta
mesta pukovnika Dimitrija Nikolića, već otišla na svoja mesta pod komandom
zato određenih zaverenika . U isto vreme kazaše im oni i dužnosti grupa koje
su vodili , a od kojih prva ima da prodre u spavaću sobu kraljevskoga para i
ubijstvo izvrši, druga pod vodstvom Apisa, da spreči otpor dežurnog ordo-
nansa, treća da uhvati prvog adutanta đenerala Lazu Petrovića, četvrta da sa-
vlada žandarmeriju i peta da pazi na prozore spavaće sobe kraljevskih sup-
ružnika .
Bilo je tačno 1. 45' kad se kapetan Dragutin Dimitrijević podigao sa
svoga mesta i zapovednički izgovorio dve reči posle kojih svi razgovori, pes-
me i svirka umukoše kao presečeni munjom ove odlučne komande : Gospodo ,
napred !
Kao jedan poskočiše oni sa svojih mesta, spremni za polazak, ali na
mah zastupljeni energičnim pokretom gardijskog poručnika Antića. Uzimajući
čašu u ruke, podižući je iznad glave, on izgovori ovo : Drugovi, pre nego se
krenemo da izvršimo ovaj sveti zadatak, zakunimo se : da u slučaju neuspeha
jedan drugog nikad izdati ne ćemo, a uspemo li da za sebe ne ćemo tražiti
nikakove nagrade . Zaklinjemo se, glasio je odgovor zaverenika.
Onda munjevito, jedan mimo drugog, poleteše oni na ulicu. U tom tre-
nutku jedan jedini zaverenik napusti drugove . To je bio Dragoljub Jaša Jeremić
koji se izgovori slabim nervima, odvoji i ode kući.
Tačno u vreme, bataljon VI - og puka, pod komandom potpukovnika
Petra Mišića, morao je biti pred Oficirskim Domom, odakle su zaverenici, na
njegovom čelu, imali krenuti Dvoru . Osvetljena kao na danu ulica se lepo
videla sve do „ Slavije ", ali od bataljona nigde traga. Mučan utisak, proizveden

2
 njegovim osustvom, ublaži međutim i odmah zatim pojava druge trupe, čiji se
fakt, jeziv u noćnoj tišini, začu od kasarne VII- og puka. Malo iza ovoga naiđe
četa kraljeve garde pod komandom kapetana Ljube Kostića, kome je, za svaki
slučaj i sa naređenjem da ga ubije, ako se pokoleba, pridodat jedan oficir,
poznał sa svoje odlučnosti, potporučnik Josif Kostić. Kad četa naiđe pokraj
Doma, kapetan Dimitrijević doviknu njenom komandiru da je zaustavi. Ali ovaj
ne posluša. I dok je trupa skretala iz Resavske ulice u Kralj Milanovu on tr
čeći zadihan priđe Dimitrijeviću : „ Gde ti je šesti puk ? “, ра se uhvati za
glavu. I dok je ovaj ćutao , razmišljajući o nečem, on ponova očajno jeknu :
„Apise, Apise, što upropasti mene i moje dete ? " Ne odgovarajući ni reči, ka-
petan Dimitrijević okrete se žustro i brzo pristupajućionima, što su nestrp-
ljivo čekali naređenje, povika : „ Gospodo , trčećim korakom napred !"
Sa priljubljenim sabljama uz telo , po propisu za trčeći korak, zaverenici
pojuriše za njim i pešačkim majorom Lukom Lazarevićem, jednim od najomi
ljenijih starijih oficira srpske vojske i marcijalnim vojnikom, potomkom popa
Luke Lazarevića.
Jureći tako obema stranama ulice, a kroz gust oblak prašine, koji su po-
dizali čistači varoši, opštinski služitelji, sustigoše oni u brzo čelo gardiske
čete, pa ga prestigoše , praćeni zapanjenim pogledima dremljivih ljudi što os-
tadoše naslonjeni na velike metle kao jedini svedoci ove u noći neobične trke .
Ovu četu stigoše oni na mestu odakle se skreće ka žandar-kapiji i dok je
četa produžavala pravo ka njoj oni se uputiše drugoj gvozdenoj kapiji dvora
(sada kapiji staroga) .
Zapanjeni stražari prve gvozdene (sada kapije novog dvora) pored kojih
proleteše, pozdraviše oficire ukočenim stavom, i kao kipovi ostaše na svojim
mestima. Ali se u onom trčanju, povorka zaverenika i suviše izduži. I dokle
najbrži stigoše do glavne kapije poslednji tek prolažahu „ London “. Oni prvi,
pozdravljeni i ovde od zbunjenih stražara, navališe smesta na zatvorenu ka-
piju, čije šipke i gvozdene poluge drmahu tresući ih svom snagom. I ovim
treskom uzbuniše oni čitava jata čavki, probuđena tako na granama visokih
kestenova s jedne i druge strane ulice, ova iznenadna i burna graja uskome-
šanih plica zagrozi ozbiljno uzbunu dvorske straže . U isti mah i mnogo veću
opasnost kolebanja u redovima one preterano otegnute kolone, koja se, po-
vučena, možda samo jednim čovekom u času mogla srušiti onim uskim „ devo-
jačkim " sokačetom i tamo rasprštati. I tu, sjurivši se do začelja kolone, sa
revolverom u ruci i uzvikom „ na svoja mesta “ , Apisu pođe za rukom da je
za čas prikupi, priljubivši se kapiji.
U isto vreme jurio je gardijski poručnik Zivković ovoj kapiji da je otvori-
U trenutku projurio je on esplanadu i našao se pred njom. Ali ruka, u kojoj
se tresao svežanj ključeva, uzalud pokušavaše da je odključa . Prateći ga u
ovom naporu i bacajući poglede tamo odakle je svakog časa mogla izletiti
straža i otvoriti vatru , njima se činilo da ono baratanje oko brave i skidanje
prečaga traje beskrajno dugo . Zato jedan od najnestrpljivijih, potporučnik Ra-
doje Janković, ljutito dobaci Živkoviću : „ Otvaraj ! Šta si se ušeprtljio ? “ Onda
Živković, grčeći se, učini još jedan pokušaj i uspe, A kad, pod njihovim snaž

3
nim pritiskom, pade i poslednja poluga , vrata poleteše, odbacujući Živkovića
koji se povede.
Kad su , posle nekoliko koračaji, stigli u visinu staroga (docnije poruše-
nog) dvora, kapetan Dimitrijević dade rukom znak da zastanu ; onda koman-
dova : „ Gospoda oficiri određeni za đenerala Lazu na svoja mesta. " I kad od-
ređeni brzo produžiše u pravcu kancelarije prvog adutanta, ostali za njim
okrenuše desno ka ulazu kraljeve kuće . Tada, a kroz zatvorena staklena vrata
ulaza, ugledaše oni siluete dvojice stražara pešačke garde . Kapetan Dimitri-
jević, snažno drmajući kvaku, preteći zapovedi stražarima da ih otvore. I kad
ovi poslušaše, on, ostavljajući drugima da ih razoružaju, praćen poručnikom
Mladenom Milivojevićem, pojuri pravo u sobu dežurnog ordonansa.
Dežurni ove noći bio je artileriski kapetan Jovan Miljković, zet predsed
nika vlade generala Cincar Markovića , oficir što je, odbijajući onako odlučno
da uđe u organizaciju i odgovarajući da će braniti kralja, u isto vreme održao
svoje obećanje da ne će ni izdati poverenu mu tajnu o zaveri. I ne znajući
šta se sprema ove noći, vratio se on toga dana slučajno sa svoga osustva iz
unutrašnjosti, pa se javio na dužnost dvorske službe, i ako rok osustva još
nije bio došao. Zahvalivši se na pažnji kraljevoj toga istog dana po podne,
primajući dužnost, i kad mu je rekao da s obzirom na očekivani porođaj žene
još u toku iste noći, može izostati sa službe, u toliko pre što mu ni osustvo
još nije isteklo, odgovorio se on prisustvom spremnih lekara uz porodilju i
nadom u Boga da će se sve dobro svršiti i bez njegovog prisustva .
Da pre svega drugog sačuva njega od pogibije i savlada ga u otporu
ako pokuša, kapetan Dimitrijević uputi se pravo njegovoj sobi. I dobro upoz
nat sa rasporedom kuće, ušavši , on pojuri njegovoj postelji. On snažno obgrli
Miljkovića i prigušeno umirivaše ga i preklinjaše da se ne protivi : „Jovo,
govorio mu je ja sam, budi pametan, budi miran, ne gini ludo. " Ali se
Miljković prenu , brzo shvati položaj i otimajući se žestoko, munjevito istrže
desnu ruku. Onda pokuša da je zavuče pod uzglavlje i da se dočepa revol-
vera. U tom, a da sačuva Apisa, za koga mu se učini da je u opasnosti, je-
dan zaverenik koji je za njim ušao, potporučnik Borivoje Jovanović, ne dvou-
meći se, opali i pogodivši jednim metkom u glavu Miljkovića, ubi ga na me .
stu. U istom trenutku , probuđen ovim gušanjem i pucnjom, a iz svoje postelje,
koja se nalazila bliže vratima, odskoči potpukovnik Naumović i uspravljen, u
spavaćoj košulji , na sred sobe, zasta unezveren. Naišavši baš u tom, zaverenik
Milić Simeunović , ne znajući ništa o Naumoviću , opali dva put, ne obzirući se
na njegov uzvik ne mene, pa se Naumović, čije oči u onom mraku blesnuše
kao žeravice, smrtno pogođen, sruši na patos.
(Zaverenik, potporučnik Milić Simeunović, sa službom u Pirotu , stiže toga
dana u Beograd, upućen od strane pukovnika zaverenika Damnjana Popo-
vića da se obavesti tačno o danu izvršenja dela . Jer kako je utvrđen datum
bio 29. maj, njemu, izjavio je on docnije, nije bilo jasno odnosi li se on na
noć 28.- 29. ili noć 29.- 30 . Zato je obaveštenje i tražio. Pa kako je dockan
bilo da se po traženju pukovnika Popovića postupi, to je potporučnik Simeu-
nović zadržan da te noći sa ostalima, učestvuje u izvršenju dela . Nikome toga

4
dana ne pade na um da ga obavesti o tome kako je i potpukovnik Naumović,
ađutant kraljev, stupio u organizaciju . Sam potpukovnik Naumović zahtevao je,
međutim, da ovo njegovo prilaženjc ostane u najvećoj tajnosti za sve one koji
nisu bili prisutni sastanku u njegovom vinogradu. Te noći on je trebao da sa-
čeka zaverenike na ulazu u dvor i odvede ih pravo u spavaću sobu kraljev-
skoga para, od koje sobe ključevi su se imali nalaziti kod njega . Ali nemogući
da opije i uspava kapetana Miljkovića, kako je to bilo predviđeno, on se mo-
rao svući da legne i na taj način otkloni pred onim svaku sumnju sa sebe.
Tako je i zaspao .)
Zabunu od ovoga preseče Apis uzvikom : Ključeve ! I kad ove, posle
žurnog i uzaludnog traženja, ne pronađoše ni pod uzgljavljem, ni u postelji,
pa ni u odelu Naumovićevom, on opomenu poručnika Lazarevića da je vreme
za dinamit. On mu pomože da metak priveže za kvaku vrata arapskog salona
(pred spavaćom sobom) , i kad ovo bi gotovo skloniše se oni za uglove ves-
tibila . Tada Lazarević potpali štapiu, pa uverivši se da gori, povuče se za njima.
A nekoliko sekunada iza toga strašna eksplozija prolomi se i kraljevska kuća,
zaljuljana iz temelja, osta u potpunom mraku . U isto vreme silna parčad mal-
tera i stakla pokriše zamračeni vestibil. ' I prepreka je savladana i pred njima
dvokrilna vrata zjapila su širom otvorena. I samo upaljene teške draperije
treptavo osvetliše čuveni arapski salon, prazan, uplašen i kraljevski otmen.
U ovom međuvremenu, i dok je grmljavina eksplozije ljuljala temelje
kraljevskoga stana, na onom stražarskom mestu u suterenu jedan je gardist
besno potrčao uz basanake da se uveri šta se dešava, pa ugledavši, povukao
se još brže natrag. Za njim, verujući tvrdo da je kralj koji bega, sjurio se
Apis. I jureći srušio se on niz stepenice dočekan ubrzanom paljbom gardista
koji ga teško pogodi na tri mesta. Ali ovo niko ne primeti.
Iz arapskog salona, ne obzirući se na požar koji se širio, zaverenici po-
kuljaše pravo u spavaću sobu . Ali ona, gde niko nije sumnjao da se kraljevski
par nalazi, beše prazna . Na podu samo, još topao, trag neposrednog begstva,
ležao je pokrivač svilen i ugužvan.
Iz ove sobe sjuriše se oni u odaju do nje , pa dalje i redom, pretresa-
jući uzalud svaki kutić oba krila zgrade, pucajući u goblene i zlatom uokvirene
slike za koje sumnjahu da maskiraju tajno sklonište , silazeći u suteren i po-
nova ustrčavajući da pretražuju mesta koja su po nekoliko puta najmarljivije
ispitali . Oni što se povratiše natrag u spavaću sobu nastaše da pronađu ma
šta što bi im u traganju za kraljevskim supružnicima išlo na ruku . Ali nikak-
vog znaka i nikakve stvari ne mogoše pronaći. Čitan pred spavanje, otvoren
na strani osamdesetoj , na noćnom stolu kraljičinom, francuski roman „ Izdaja “
nije govorio ništa . I baš u tom času kad neko primećivaše čudnu slučajnost
njegova naslova s polja, kao besan pljusak kiše , dopreše do njih uzbunjeni
pucnji puščanih metaka . I tada reč izdaja munjevito polete od usta do usta .
U isti mah neko primeti da je sa prozora okrenutog ulici, začuo jasno vapaj
kraljičin ili glas kraljev : U pomoć ! U pomoć ! Ali dok jedni pojuriše u zaklo-
ne da se brane , a drugi okupljeni oko rukovaoca dinamita čekahu da zajedno
umru, ona paljba, kao po komandi, presta.

5
 Knjigovođa Mutavac .

(Fragmenti romana „ Careva Kraljevina ")

Za knjigovođu posmrtne zadruge „ Hrvatska Straža “ uzeo je Mutavca sam

direktor Rašula. Taj kržljavi, grbavi žgoljo, glave sitne , mrkvaste i lica žutog,
upalog, stisnutog u duguljast oštar trokut, podraslog retkom, čupastom, ko obe-
šenom i korenju na mrkvi sličnom bradom, došao je, došuljao se zapravo do
Rašule plah, ustrašen, i s tako malo pouzdanja, te se činilo da je došao pro-
sjačiti, a ne tražiti nameštenje . Na prvi pogled Rašula ga je procenio za glu-
pana i primio ga za knjigovođu uveren, da će Mutavac na tom mestu spram
svega poslovanja društvenog biti po prilici ono što je gluhonemi eunuh za
odaliske u haremu . Nikad se uistinu Mutavac nije drukčijim ni pokazao. Radio
je doduše svoj posao na začuđenje Rušulino savesno i tačno. No inače je
potpuno opravdao Rašuline nade. Nemoćan i plašljiv bio je uvek te niti je
ikad pokazivao bilo kakove ambicije da sam zatraži pravo na udeo u speku-
lacijama, niti se ikad moglo čuti da je kome odavao tajne zadruginog poslo-
vanja koje se silom prilika nije uvek moglo da pred njim drži u tajnosti.
Tako je konačno Mutavac baš svojom ustrašenom i glupavom čednošću
stekao poverenje i u Rašule i Rosenkranza, te su obadvojica pred njime znala
razgolićivati svoje tajne namere, planove i spekulacije bez ustručavanja, ko
pred kakim gluhonemim slugom. Posle su mu poveravali i krivotvorenje datuma
i suma u knjigama, a poverili su mu i vođenje tajne blagajničke knjige sa
spiskom sviju tajnih agenata i adresa smrtno bolesnih kandidata za osiguranje
u zadruzi. Ta knjiga je bila uvek u Mutavca, naročito u poslednje vreme, kad
su napadi i glasovi o sudbenom raspustu društva učestali i kad su i Rašula i
Rosenkranz imali razloga svakog dana da se boje uapšenja dospeli su oni
uostalom dati Mutavcu nalog da tu knjigu spali, što im je Mutavac, silno pre-
strašen da će i sam biti uapšen, i obećao . A i ovdje je u zatvoru na česta
njihova pitanja da li je to učinio, s drhtajem u glasu potvrđivao da jest
spalio ju je, čemu da je čuva i sam sebe i svoju ženu izlaže opasnosti da mu
knjiga bude pronađena u stanu ?
Zapravo su se Rašula i Rosenkranz u karakteru Mutavčevom strašno
prevarili. U tom šutljivom žgolji podmuklo je i pritajeno gorela silna strast da
zaviri i pronikne u sve tajne zadružnog poslovanja . Njuškao je na sve strane ,
prisluškivao razgovorima članova ravnateljskog veća , nosio sve tačno u glavi
uvek u mislima da to sve jedamput iskoristi.
Pre nameštenja u posmrtnoj zadruzi on se potucao kontoarima i svuda
je uvek sam otkazivao, duboko pritajeno uvređen da je svuda uvek zapostav-
ljen. Konačno je malodušnost u njemu potamnila svaki tračak ambicije i čežnja
bilo za kakim uspehom uzmakla je gotovo potpuno pred očajnim samouvera-
vanjem da je smrt, ma bila kako strašna , za njega ipak nešto najbolje. Njegov

8
 osnovni problem bio je smrt i žena. I otac, sudskt pisar, i sva braća umrla
su mu od tuberkuloze i to redom od neočekivanog krvoliptanja. Tuberkulozan
bio je i sam i večno je strahovao, da ga jednog dana i samog zaguši smrtno
krvoliptanje. Drugi njegov problem ---
— žena bio je protivne prirode . Ružan ,
s fatalnom grbom još od rođenja, Mutavac nije nikad znao šta je to ljubav. I
ako je bolećivo, s užasnom strašću čeznuo za ženom, izgubio je svaku nadu
da će je ikada steći. I to beznađe činilo ga je besmislenim samome sebi i
život mu vlastiti već u zametku predočavalo bez cilja, neuspelim , zahirenim
potrtim. Takav je došao i za knjigovođu u posmrtnu zadrugu .
Međutim, baš za vreme te službe dogodilo mu se ono što je u osnovi
rešilo taj njegov životni problem. Baš u kući ispod prostorija posmrtne zadruge
stanovala je u jedne stare penzionerke devojka prema kojoj je Mutavac izu-
zetno počeo osećati smelost da joj se približi, ta je devojka bila grbava
kao i on. Obratno i jednako kao njemu žena , njen problem bio je muškarac.
Našli su se, osetili instinktivno i spojili dve dugo sanjane želje u jednu ;
ukratko, nekoliko meseci pre Mutavčevog uapšenja Mutavac je sklopio brak.
Rešenjem tog problema stupio je za Mutavca drugi njegov problem, tuberku-
loza i smrt, potpuno u pozadinu . Ta žena , zdrava i nasleđenih krepkih, neis-
trošenih energija, delovala je na njega impulzivno, bodrila ga je , oživela. Da-
kako, da se u suštini prirođen i stečen Mutavčev karakter izmeniti ni posle
toga nije mogao. On je ostao pritajen i plašljiv, ali od tog vremena se ipak
probudilo u njemu interesovanje za poslovanje posmrtne zadruge . Dobivena
iskustva Mutavac je nameravao da iskoristi kako, to mu ni samome još
nije bilo jasno . Možda tako kako mu je preporučala njegova žena Olga, da !
sam uđe u spekulacije s umirućima ko i drugi. Verovatno da bi s obzirom na
veće potrebe i zahteve poradi braka to on s vremenom i započeo. Ali baš u
doba kad je u njem naraslo samopouzdanje u čvršću odluku , nastupio je ras-
pad i raspust zadruge. Jedino od čega se još mogao nadati da izvuče kakve
koristi, bila je ta tajna knjiga, za koju je Rašuli i Rosenkranzu obećao i posle
uvek uzrujan tvrdio da ju je spalio. Zapravo ju on spalio nije, nego ju je po
sporazumu sa svojom ženom (i njenom savetu) sakrio u kuhinju pod pećak.
Tamo je uvek puno gamadi, kombinirali su i on i žena, pa će se u slučaju da
i dođe k njima kakav pretres detektivi žacnuti da na tako gadljivom mestu taj
pretres izvrše. A sakrio je knjigu zato da posle svršetka afere (nadao se, da
će ta afera brzo i bez većih posledica za ikoga biti svršena) iznudi od Rašule i
Rosenkranza bilo kakovu odštetu , barem tromesečnu otpravninu koju mu nisu isplatili.
Međutim se afera nije brzo završila i nisu Rašula i Rosenkranz bili puš-
teni iz zatvora ; naprotiv se u zatvoru na svoje užasno zaprepaštenje našao i
sam Mutavac. Nisu ga izdali ni Rašula ni Rosenkranz , nego je isti onaj slo-
bodni član ravnateljstva koji je sud upoznao s postojanjem tajne knjige izjavio,
te bi bilo moguće da se ona nalazi u Mutavca . I taj jadni čovek koji bi si-
gurno, da je bio smeliji i šutio, bio naskoro pušten, pokopao je u istrazi u
prvom redu sebe sama . Očajan i sništen dao se zavesti sučevim obeća-
njem da će biti odmah pušten ako sve prizna . Priznao je dakle i izbrbljao sve
što je znao o Rašuli i Rosenkranzu ; i možda videći s kime ima posla sudac

9
구
 Knjigovođa Mutavac .

(Fragmenti romana „ Careva Kraljevina “ )

Za knjigovođu posmrtne zadruge „ Hrvatska Straža " uzeo je Mutavca sam

direktor Rašula . Taj kržljavi, grbavi žgoljo, glave sitne, mrkvaste i lica žutog,
upalog, stisnutog u duguljast oštar trokut, podraslog retkom, čupastom, ko obe-
šenom i korenju na mrkvi sličnom bradom, došao je, došuljao se zapravo do
Rašule plah, ustrašen, i s tako malo pouzdanja, te se činilo da je došao pro-
sjačiti, a ne tražiti nameštenje. Na prvi pogled Rašula ga je procenio za glu-
pana i primio ga za knjigovođu uveren, da će Mutavac na tom mestu spram
svega poslovanja društvenog biti po prilici ono što je gluhonemi eunuh za
odaliske u haremu . Nikad se uistinu Mutavac nije drukčijim ni pokazao . Radio
je doduše svoj posao na začuđenje Rušulino savesno i tačno. No inače je
potpuno opravdao Rašuline nade. Nemoćan i plašljiv bio je uvek te niti je
ikad pokazivao bilo kakove ambicije da sam zatraži pravo na udeo u speku-
lacijama, niti se ikad moglo čuti da je kome odavao tajne zadruginog poslo-
vanja koje se silom prilika nije uvek moglo da pred njim drži u tajnosti .
Tako je konačno Mutavac baš svojom ustrašenom i glupavom čednošću
stekao poverenje i u Rašule i Rosenkranza, te su obadvojica pred njime znala
razgolićivati svoje tajne namere, planove i spekulacije bez ustručavanja, ko
pred kakim gluhonemim slugom. Posle su mu poveravali i krivotvorenje datuma
i suma u knjigama, a poverili su mu i vođenje tajne blagajničke knjige sa
spiskom sviju tajnih agenata i adresa smrtno bolesnih kandidata za osiguranje
u zadruzi. Ta knjiga je bila uvek u Mulavca, naročito u poslednje vreme, kad
su napadi i glasovi o sudbenom raspustu društva učestali i kad su i Rašula i
Rosenkranz imali razloga svakog dana da se boje uapšenja dospeli su oni
uostalom dati Mutavcu nalog da tu knjigu spali, što im je Mutavac, silno pre-
strašen da će i sam biti uapšen , i obećao . A i ovdje je u zatvoru na česta
njihova pitanja da li je to učinio , s drhtajem u glasu potvrđivao da jest
spalio ju je, čemu da je čuva i sam sebe i svoju ženu izlaže opasnosti da mu
knjiga bude pronađena u stanu ?
Zapravo su se Rašula i Rosenkranz u karakteru Mutavčevom strašno
prevarili. U tom šutljivom žgolji podmuklo je i pritajeno gorela silna strast da
zaviri i pronikne u sve tojne zadružnog poslovanja. Njuškao je na sve strane,
prisluškivao razgovorima članova ravnateljskog veća , nosio sve tačno u glavi
uvek u mislima da to sve jedamput iskoristi.
Pre nameštenja u posmrtnoj zadruzi on se potucao kontoarima i svuda
je uvek sam otkazivao, duboko pritajeno uvređen da je svuda uvek zapostav
ljen. Konačno je malodušnost u njemu potamnila svaki tračak ambicije i čežnja
bilo za kakim uspehom uzmakla je gotovo potpuno pred očajnim samouvera-
vanjem da je smrt, ma bila kako strašna, za njega ipak nešto najbolje. Njegov

8
osnovni problem bio je smrt i žena. I otac , sudskt pisar, i sva braća umrla
su mu od tuberkuloze i to redom od neočekivanog krvoliptanja . Tuberkulozan
bio je i sam i večno je strahovao, da ga jednog dana i samog zaguši smrtno
krvoliptanje. Drugi njegov problem - žena bio je protivne prirode. Ružan ,
s fatalnom grbom još od rođenja, Mutavac nije nikad znao šta je to ljubav. I
ako je bolećivo, s užasnom strašću čeznuo za ženom, izgubio je svaku nadu
da će je ikada steći. I to beznađe činilo ga je besmislenim samome sebi i
život mu vlastiti već u zametku predočavalo bez cilja, neuspelim, zahirenim
potrtim . Takav je došao i za knjigovođu u posmrtnu zadrugu .
Međutim, baš za vreme te službe dogodilo mu se ono što je u osnovi
rešilo taj njegov životni problem. Baš u kući ispod prostorija posmrtne zadruge
stanovala je u jedne stare penzionerke devojka prema kojoj je Mutavac izu-
zetno počeo osećati smelost da joj se približi, ta je devojka bila grbava
kao i on. Obratno i jednako kao njemu žena , njen problem bio je muškarac .
Našli su se, osetili instinktivno i spojili dve dugo sanjane želje u jednu ;
ukratko, nekoliko meseci pre Mutavčevog uapšenja Mutavac je sklopio brak.
Rešenjem tog problema stupio je za Mutavca drugi njegov problem, tuberku-
loza i smrt, potpuno u pozadinu . Ta žena, zdrava i nasleđenih krepkih, neis .
trošenih energija, delovala je na njega impulzivno, bodrila ga je , oživela. Da-
kako , da se u suštini prirođen i stečen Mutavčev karakter izmeniti ni posle
toga nije mogao. On je ostao pritajen i plašljiv, ali od tog vremena se ipak
probudilo u njemu interesovanje za poslovanje posmrtne zadruge. Dobivena
iskustva Mutavac je nameravao da iskoristi -- kako, to mu ni samome još
nije bilo jasno. Možda tako kako mu je preporučala njegova žena Olga, da !
sam uđe u spekulacije s umirućima ko i drugi. Verovatno da bi s obzirom na
veće potrebe i zahteve poradi braka to on s vremenom i započeo . Ali baš u
doba kad je u njem naraslo samopouzdanje u čvršću odluku , nastupio je ras-
pad i raspust zadruge . Jedino od čega se još mogao nadati da izvuče kakve
koristi, bila je ta tajna knjiga, za koju je Rašuli i Rosenkranzu obećao i posle
uvek uzrujan tvrdio da ju je spalio . Zapravo ju on spalio nije , nego ju je po
sporazumu sa svojom ženom (i njenom savetu) sakrio u kuhinju pod pećak.
Tamo je uvek puno gamadi, kombinirali su i on i žena, pa će se u slučaju da
i dođe k njima kakav pretres detektivi žacnuti da na tako gadljivom mestu taj
pretres izvrše. A sakrio je knjigu zato da posle svršetka afere (nadao se, da
će ta afera brzo i bez većih posledica za ikoga biti svršena ) iznudi od Rašule i
Rosenkranza bilo kakovu odštetu , barem tromesečnu otpravninu koju mu nisu isplatili.
Međutim se afera nije brzo završila i nisu Rašula i Rosenkranz bili puš-
teni iz zatvora ; naprotiv se u zatvoru na svoje užasno zaprepaštenje našao i
sam Mutavac. Nisu ga izdali ni Rašula ni Rosenkranz, nego je isti onaj slo-
bodni član ravnateljstva koji je sud upoznao s postojanjem tajne knjige izjavio,
te bi bilo moguće da se ona nalazi u Mutavca. I taj jadni čovek koji bi si-
gurno, da je bio smeliji i šutio, bio naskoro pušten, pokopao je u istrazi u
prvom redu sebe sama. Očajan i sništen dao se zavesti sučevim obeća-
njem da će biti odmah pušten ako sve prizna. Priznao je dakle i izbrbljao sve
što je znao o Rašuli i Rosenkranzu ; i možda videći s kime ima posla sudac

9
ga držao u zatvoru samo da iz njega što više ispreša. Tek kad je sledećih
dana došla na red tajna knjiga, Mutavac se ućutao, uporno, mučno poričući da
bi šta o njoj znao . I razume se, radio je to tako nespretno da je suca samo
još više uverio o protivnom. Poricao je međutim Mutavac i dalje, strahujući da
priznanjem ne upropasti i ženu . A s tim strahovanjem istovremeno mešao se
strah da knjiga kojim slučajem, možda novim pretresom, ne bude nađena. Mi-
slio je on već nato da ženi pošalje tajno pismo da knjigu spali, no uvek mu
je to bilo žao, a i bojao se da pismo ne bude uhvaćeno. Pa i žena mu je
sama jedamput pri susretu šapnula da to nema smisla „jer bio je već jedam-
put pretres pa nisu ništa našli “ . Strah je u Mutavcu ipak ostao, a s time, ra-
zume se, i strah za Olgu i strah pred robijom ? U to da će biti osuđen, Mu-
tavac je verovao ko hipohondar u svoju bolest ; tako mu je naročito posled-
njih dana govorio sudac, a uvek i uvek Rašula .
Od svih tih muka Mutavac je u zatvoru osušio ko iščupano drvo . Kore-
nje je njegovog života svoje sokove crpelo iz Olgina srca. Sad je to srce i
samo klonulo, klonulo je, osećao je to Mutavac gotovo uvek, kad se na kapiji
uzničkoj našao sa ženom. Retko su stražari dopuštali rodbini uznika da jelo
svojim rođacima nose čak u dvorište, no uz napojnicu moglo se i to postići.
U svim utehama osećao je Mutavac pri tim susretima ženin pritajen očaj ,
beznađe. Ta njegova sreća postala je sama duboko nesrećna i nije njen očaj
bezrazložan. U utrobi se njenoj zametnuo život i za mesec dva imala je da
legne u krevet. Tom detetu se on nekad radovao ko vrhu sreće, a sad ne
može ni pomisliii na nj , a da ga ne spopada očaj .
Stare misli da bi bilo najbolje umreti, razraštavale su se opet u misli na
samoubijstvo . Nije im video razumnog smisla , osim u tome da tako izbegne
osudi is deteta svoga skine sramotu te očeve osude. No previše je u životu
bio ponižen, osramoćen, a da ta bojazan te će ko otac biti svom detetu samo
na sramotu, uhvati u njemu dublje korenje. Sve se zaboravlja u životu , može
još dete biti srećno . No misli na smrt kradom su piljile u njega ko iz busije .
Pokušavao ih je izbeći većim druženjem s uznicima . No nije on bio društven
nikad i nije znao razgovarati s ljudima, tako se i tu obično samo prikradao
do njih, tupo slušao njihove razgovore, srećan ako ga niko ništa ne pita. Ili
se opet klonio sviju njih, zavlačio i čučnuo kuda u kut pa buljio napremase
tupo. Ili ako je to bilo u sobi, pokrio je glavu ćebetom i gufao suze, gulao
ih bojeći se da zaplače glasno, pa da mu se pisari narugaju.
Rugali su se oni njemu silno, pogotovo Rašula i Rosenkranz . No sve je
on to trpio, zagušenog osećaja za poniženje . Tu u zatvoru izgubio je još i onu
mrvu svoje uvredljivosti. Trpio je s malim osećajem da drugo nije ni zavredio .
Jest, kriv je on njima, Rašuli i Rosenkranzu, nisu ga oni zakopali, a on je o
njima sve izbrbljao i sebe sama zakopao. No zar bi ikad došlo do sve te ne-
sreće da u nesreću nisu prouzrokovali baš oni svojim poslovanjem, zašto ga
dakle toliko napadaju i muče ?
A mučilo je Mutavca još nešto što se kod njega stišalo i postalo gotovo
neosetno čim se upoznao s Olgom. Brak s njome kao da ga je izlečio od tuber-
kuloze. A tu u zatvoru bakcili su ga u prsima počeli gristi ko raskorlačen

10
čopor pasa. I bol je, umor osećao Mulavac u celom telu . Kašljucao je sve
više i počeo je opet tajom da pljucka krv i često mu je gorelo i toplilo ga
nešto u grlu te mu se smućivalo od nečeg bljutavog ko od navira krvi. Us-
prkos svih misli na samoubijstvo, obuzimala ga i stezala prepast da ga stigne
sudbina njegovog oca i braće, smrt od krvoliptanja. Da s njegovom bolesti
stoji zlo, o tome su Mutavca uveravali mnogi i mnogi u uzištu. Burmut mu je
često vikao da će crknuti, a i Rašula i Rosenkranz proricali su mu kratki ži-
vot. Oborio se na njega čak i uznički doktor, čovek površan u pregledanju
uznika i nesusretljiv, surov s njima ko žandar. Javio se njemu Mutavac i pro-
glasio ga je doktor bolesnim, no ne tako da bi ga trebalo poslati u bolnicu.
Šta će vam bolnica pomoći ? To vam je bolnica, zatvor !
I izgrdio ga tada i to je potlačilo Mutavca još jače . I još nešto : tek tu
pod istragom doznao je Mutavac od suca da je Rašula i njega osigurao u
jednoj posmrtnoj zadruzi, Rašula je dakle već pre očekivao njegovu smrt. Kada
je dakle Mutavac najmanje osećao da je bolestan, drugi su ga gledali na
smrt bolesnog ; kako to negde s njegovom bolešću stoji sada, kad je i sam
tako strašno oseća!
Izmenično želeći i bojeći se smrti, Mutavac često sluti da mu Rašula , pa
i Rosenkranz tu smrt žele .

Na uličnoj kapiji zveknuo je zvonac , i još malo, pa se u stražarnici i u

veži uzvrpoljiše stražari. Jedan od njih javio se na dvorištu , brkat je, i čačka
noktima zube , a kako mu u ruci visi svežanj ključeva, to se čini da ima gvoz-
denu bradu.
Mutavac ! govori ležerno kao da više misli na zub negoli na Mu-
lavca Žena vam je donela kavu, ali joj je pozlilo te razbila šalicu . Danas
nema fruštuka.
No nije još pravo ni izgovorio, a Mutavac se, već na glas zvona se okre-
nuvši, pomaknuo spram kapije, živo kako se to od njega nije moglo očekivati .
Jer odande iz veže kroz viku stražara : vode, vode , zamneli su i ženski
glasni uzdasi : joj , zovite njega , joj . To je njegova žena, to je Olga.
Pustite me, pustite ! - zacenjuje se on u kašlju , a brkajlija se već
povukao iza kapije i gleda ga kroz staklo i čačka dalje zube.
Ne sme se, ne sme ! Odmah će njoj biti bolje . Pustili su je u vežu
da se otpočine. Eto, već se diže .
I doista, tamo u kutu , vidi to Mutavac kroz staklo , okružena stražarima,
čuči i upravo se diže njegova žena te pruža spram njega ruke i jauče.
-
Tamo je, pustite me ! Samo na minutu ! Moj Pepi, moj Pepi !
I baš ko ovaj brkajlija Mutavca u vežu, tako ni stražari u veži ne daju
njoj na dvorište, nego je očevidno hoće spremiti na ulicu.
Režeći Mutavac se očajno čudna je ta njegova energija, sigurno sam o
žena deluje tako na njega - očajno se napreže da se progura u vežu . I pro-
molio je glavu kroz kapiju i ovako ko u škripcu spazio je na stepenicama
tamničara pa zapomaže :
- Gospodin temničar, molim vas, go, go, go -

762778 11
 - A tako,
Tamničar se upravo iskobeljao iz ureda pa se istom razabire:
pala je ! Pozlilo joj je ! I hoće se videti s mužem kad je već tu ! I on s njom.
No pustite ih, pustite, mekan je on i sućutno gleda ženu u telo.
I jedva što je on dao dozvolu, dogodilo se što bi se dogodilo sigurno
da tu dozvolu nije dao : još se pravo stražari nisu ni razmaknuli, žena se

progurala između njih i poletila spram staklene kapije . U isti čas progurao se
i Mutavac kroz kapiju, pa su se tako oboje našli na pragu, jer kako je žena
brzo doletela i bacila se na njega tako ga je i pomakla malo natrag.
Pepi moj , Pepi moj !
Olga, ššš šta je bilo ?
Ona je sitna i koštunjava , lice joj je bledo, navorano, sigurno izlokano
plačem. Na staromodnoj frizuri još je staromodnija kapica od crnih čipaka
s mnogo krivih bisera, a inače je sva obučena u šareno , po prilici tip koji se
pokriva s pojmom schöne Lizi. Iz pojasa izvukao joj se krajićak bluze pa joj
se, kako se sva pritisla na Mutavca, taj krajićak podignuo i prokazao košulju .
Naslonila je glavu njemu na rame , a lice joj se trže , vidi se da se bori s
plačem i premda ne jeca glasno, suze joj padaju po Mutavčevim leđima. Glas
joj je piskutljiv i samo ga bol čini dubljim.
Sad je dobro, sad je dobro.
Jesi li se stukla ? tepa Mutavac grgotavo, mučno .
Ja ću tebi drugu kavu donesti, Pepi, drugu , diže ona glavu, pa

mutno, a ipak nekako čudno , pozorno gleda oko sebe i krza pogledom o svá
njih dvoje, naročito ta stražarska lica . I
lica koja su blizu i dalje upiljena u
kako joj je Mutavac stegnuo levu ruku, tako je ona desnu, popravljajući bluzu,
provukla između njega i sebe i drži je tamo kratak čas. Pa je opet izvlači i
ne popravivši bluzu i opet ga obujima oko pasa, pritište čvrsto k sebi i sve
ponavlja neka se ništa ne boji, ona će mu doneti drugu kavu, drugu . A on i
sam u suzama, spazio je njene suze, pa izvlači maramicu iz džepa, i briše joj
lice. A svoje lice spušta na njeno rame pa trlja oči o bluzu i sve joj se ne-
kako nastoji primaći uhu , pa mrnca, sam ne zna što, nešto što mu u ovaj čas
samo ide na usta , možda ko : spali, spali. No nije li i ona njemu maločas pre
dok je popravljala bluzu, nešto šanula u uho ?
Izvije joj se iz ruku i pogleda je kroz suze nemo i upitno. A i ona gleda
njega, no ne više mutno i ipak oprezno ko pre kad se ogledavala oko sebe
nego kao da oseća da je on nešto pita, gleda ga oštrije , hrabri ga i samim
pogledom hoće nešto da mu kaže . I kliže pogled niz njegov prsluk i zvrcka
mu s prsluka, nasnog i prljavog pahuljice prašine i zakapča jedno dugme. I
opet ga prima za ruke i gleda kroz presušene suze u lice. I bolno ih je i
strašno videti ovako zajedno kako se ko deca drže za ruke i pripijaju jedno
drugome očima košto su se pre celim telom. Grbav on, a ona još grbavija ,
ko dva rasečena blizanca koji sa svim svojim životom teže da se opet srastu
u celinu.
A što je kod kuće novo ? muca on, a ona kao da se žacnula na to
pitanje, pa u prvi mah ne zna što i kako bi mu odgovorila. Te mu opet gleda
u prsluk i najednom kao da joj je nečiji smeh izvrnuo oči u stranu, tamo

12
spram stola. I doista, tamo, naslonjen na sto, cereka se Rašula . I pilji u njih
oboje izazovno, zlobno.
No ajde, ajde, dosta je ! nutka ih tamničar. Videćete se još!
Nije to zadnji put !
Ko mačak se u taj čas približio Olgi Rašula :
A znate li vi, gospođo govori sladunjavo da je ovde zabranje .
no krijumčariti pisma ?
Isto tako neočekivano kako je on to rekao ona je vrisnula.
- Laže ! — protrnuvši, stegnula je Mutavca k sebi čvrsto a drugom ru-
kom skrivećke posegla u džep pregače . On laže !
Ja lažem, dakako , - sa slavodobitnim mirom potvrdi Rašula ponosno
ogledavajući lica koja su se sjatila bliže. Pogledajte dakle u Mutavčeve
džepove od prsluka ! Možda bi nam gospođa mogla reći koji, pa da proces
bude kraći i pokaže se prije kako lažem.
- To nije istina ! — izvukla je ona ruku iz džepa , sa sličicom nekakom
među prstima . -- Gospodin tamničar, to sam mu ja htela da dam ovu sličicu
Majke Božje !
- Hteli ste, verujem, udvorno se nakloni Rašula. Samo ste je dosad
imali u džepu. Zgodno ste se dosetili !
Imala sam je u ruci briznula je ona u grčevit plač pa sam je
metnula natrag, dok vi ne dozvolite, gospodin tamničar !
Tamničar se očevidno zbunio . Da nije toliko svedoka , on bi sigurno za-
žmurio na tu scenu. No optužba je pala i Rašula istraje pri njoj .
Zašto ste to učinili, gospođo ? prigovara on, ponešto i uvređen. -
No, pa ako ste samo gumb zakopčali, onda ne će biti ništa tako strašno.
I košto pre u Rašulu, tako su se sad svi pogledi uprli u Mutavca. Obez-
nađen i još neoporavljen od straha, on instinktivno opipa džepove prsluka . I
trese se sav, a prsa mu se nadimlju, kašalj ga guti u grlu, a grba mu se na
leđima trza očajno. Okružili su ga stražari i prsti njihovi razmiljili su se gram-
zljivo po njemu.
-
Neka ga pretraži samo jedan, samo jedan pokuša tamničar uma-
njiti težinu te scene, jer on zapravo još nije ni naredio, nego su stražari sami,
ko pod uplivom Rašulinim, započeli s tim pretresom.
Oštao je da ga pretražuje samo brkajlija. I izvrnuo je već sve džepove
na prsluku .
To ipak niste trebali učiniti, gospodin Rašula primakne se Maček
i gleda ga zadivljen .
Tiče li vas se ? ― okosi se na njeg Rašula, pa nervozno upućuje
stražara . Pogledajte u kaput !

Mutavac, s isprevrnutim džepovima na prsluku, na kapułu , na hlačama,

razdrljene košulje, trese se još grčevitije. Sve kao da je izvrnuto i u njemu

unutra, negde u prsima, u duši . Te ruke koje kopkaju po njemu , kao da mu

stiskaju i čupaju srce. Nešto toplo i bljutavo ko krv golica ga u grlu, otima
mu dah. Zgrči se od kašlja, ispljune krv, reči mu neke nemušte zamiru na
ustima . Možda bi pao da ga nije pridržala Olga.

13
 Pustite ga, zašto ga mučite ? Zašto ? Vidite kako je slab ! - zdvojno
jeca Olga i već provire iz nje neki mahnit bes i otpor. Prestanite, on nije
ništa kriv ! Ja , ja, ja !
No šta je, jeste ii šta našli ? - vrpolji se tamničar.
Nema ništa - pevuca stražar i prevrće na dlanu svaštarije koje je
izvukao iz Mutavčevih džepova. Ako bi mu šta dala, bila bi to valjda kaka ce-
duljica, a baš ceduljice nema nikake. A šta će vam taj nožić ? Nožić ne bi
smeli imati.
Prigovara on i otvara taj nožić, pa ga opet zatvara i gleda nekako za-
vidljivo, sigurno mu se dopada.
Trebalo bi njega svega pregledati, - hucka Rašula, nikako ne verujući
da je poražen.
Ništarija, još vam nije dosta ! - vrišti na njeg Olga i miluje Mutavca
po licu. I prestala je jecati, pa s nekim vidljivim olakšanjem i začuđenjem i
mržnjom i strahom gleda u Rašulu. Platiće vam bog za to !
To se vama sigurno samo pričinilo, gospodin Rašula kao da je
odlanulo i samom tamničaru. No, no, umirite se, gospodin Mutavac i vi
gospođa ! Što se mora, mora se. A vi mu vratite stvari.
Rašula se povlači u stranu i ceri ko čovek koji unatoč sviju protivnih
dokaza ipak istraje pri tome da je bio u pravu .
-
A ipak sam ja video da je u ruci imala nešto belo i turnula mu pod
prsluk.
To je sličica bila — prekida ga Olga, pa pokazuje u sličicu koju
jedan stražar uzevši joj iz ruke pregledava držeći je spram sunca .
Pepi, čuvaj se tog čoveka, čuvaj ga se !
Sličica Majke Božje, ta će vam spasiti muža !
----
Zloćudno upada Rašula : Zar je to doista bila samo sličica ?
Ipak to niste trebali učiniti - napastuje ga ponovno Maček tonom
kao da se izvinjuje. Moglo se i vas ticati da je što nađeno .
- Mene ? Toliko, koliko i vas.

Denuncijant ! - promrsi Majdak iza njegovih leđa i ko po bojavši se

posledice te reči, okrene opet k drvima.
Jadni moj Pepi, Pepi ! popravlja Olga Mutavcu odelo i uvlači mu
džepove i zakapča prsluk i prima stvari, i sličicu od stražara . --- Ja ću tebi
drugo odelo donesti, čisto, čisto . A dajte mu nožić, to je uspomena , sećaš se
Pepi, kad sam ti ga proletos kupila za rođendan ? Molećivo gleda tamni-
čara, a ovaj naređuje stražaru da vrati nožić .
No ajde, dosta je, nije to zadnjiput, videćete se još. No baš kao da
je zadnjiput, Mutavac, još dok mu je Olga popravljala odelo, pogleda je nemo,
s očima ko zalepljenim od suza i obgrli je rukom i zajeca kratko . Obgrli ga
i ona i pritisnu se jedno uz drugo ko srašteni. Njegov jecaj zagušio se u tom
stisku i obadvoje su nemi, a ipak kao da jecaju u stravično sličnom dvo-
glasu. Iskrivljenih leđa ko da su im grbe otekline jednog uzavrelog
bola, oni su i u nakaznosti svojoj jezovito lepi. Ovo je sad bol
koji se sigurno ne može izraziti rečima, a da ne bude umanjen. Ovo
je tužna i očajno zanemela pesma o ljubavi bez reči. Sigurno kako su

14
se oboje posle dugog odricanja i beznađa , već na pragu starosti jedva jedvice
našli, tako im i u tom rastanku leži na dnu saznaja užasa i beznađa da nikad
više ne će naći nešto slično , ako jedno drugoga izgubi . Pripili su se jedno uz
drugog neodkidljivi, nerastajljivi. A između njih, u utrobi njenoj , bezglasno,
već blizu rođenju leži u tami još plod njihovih života i obadvoje kao da pris-
luškuju i gvire u tu tamu.
Kako ti srce kuca, Pepi! čuje se njen šapat.
Hoće li još dugo, Olga ? — oziva se on ko jeka .
Stražari su se izgubili iz veže , pisari, među njima i Rašula, povukli k
stolu , tamničar, okrenut spram Mačeka, briše suzu . A niz žutu stenu uzišta
plazi u dvorište sve niže sunce i baca kroz rešetke u ćelije svetlo . I iz svetle
jedne ćelije, baš nad dunklom, na kraju prvoga sprata otegnuo se, ko noćas,
elementaran Ferkovićkin jauk, jauk žene koja ne može da rodi : Jooj , jooj . Ko
da se to naknadno tek sada javila jeka istog Olginog uzdaha dok je čučala
u kutu veže.
- Kako dugo, šta ti to pitaš ? - izvila se
ona njemu naglo, pa gleda
zabezeknuta i u njega i iznad njega nekud spram ćelije, a i u tom pogledu
kao da je bio jauk.
- Kako, dete, dete ? zamuca on.
--- Ah skoro, skoro
razumela ga je ona tek sada, pa mu grčevito
stište prste. Samo se ti čuvaj onog, onog tamo ! A ja ću ti brzo doneti
kavu, brzo, samo dok se vratim s trga . Zbogom Pepi. Zbogom gleda ga
još iz veže .
Ai Mutavac gleda za njome , vidi je kako u kutu uzima svoju kotaricu ,
eto, još tren, pa će je nestati, zaklopiće se za njom ta crna teška kapija i
opet je ne će videti bogzna, bogzna kako dugo .
Zbogom, do viđenja, Olga !
A kroz otvorenu kapiju prolilo se u polutamnu vežu sunce samo načas,
jer kapija se opet zatvara i sunca nestaje, a s njime, kao da ju je talas svetla
povukao sa sobom, nestaje i Olge . I opet je u veži polumrak i bulji Mutavac
još časak u tu tamnu prazninu . Sve mu se čini da je ona otišla tako naglo
kao da su je od njega otrgnuli i oteli. Kašljucajući suho, s uzdahom teškim ,
vuče se uz zid kraj prozora stražarnice u svoj kut i tek sada , i ako je kroz
celo vreme gnječio maramicu u ruci, briše suze . Briše ih jednom , drži sličicu
na prsima drugom rukom i miluje je pogledom. Pa da, samo mu je tu sličicu
htela da da i dala mu je Olga, dobra, ljubljena, jedina !

Sunca više na dvorištu nema . Već se sigurno sasvim nisko spustilo tamo
negde iza periferije gradske i verovatno se tamo u nizinama čini ko grumen
zlata koji će dan ko dobri, štedljivi hrčak zakopati u zemlju, za
život i hranu dana sutrašnjeg . Ovde u dvorištu potamnili su zidovi,
naslage drva i rešetke na oknima, sve, sve i ljudi. U zraku lebdi nešto
ko uzdah gladi, i dvorište i ljudi kao da su gladni nečega, sigurno slobode.
Nahuk se nekakav belušav navukao na nebo ko na jesenje livade večernja
slana. Nisu to oblaci, vedro je, i još koje vreme, pa će suton koji se već si
gurno gomila daleko na istoku, plinuti ovamo u bezglasnoj plimi i zaogrnuti

15
sve svojim sivim tilom, retkim, pa sve gušćim, priprostim isprva, pa posle
napirlitanim zvezdama .
U predvečerje ovo , na razmeđi dana i noći, kuca Mutavčevo srce polako
ko krijumčar koji se približuje granici s teskobom da li će je preći. I nije to
više ni teskoba, poslednja je to borba, da li da je uopće pređe ili da radije
ostane s ove strane, samo u ovom danu i noć više da ne dočeka. Tu govore
o nekoj pijanci, o nekom veselju, a njegovo srce je još samo mošnjica puna
suza i ne teče mu to po žilama krv, topla i životodajna, nego nešto slano
hladno , peče ga po celom telu, suze su to . Rekao je, viknuo da hoće živeti i
ne će da umre !
No nije li mu radi Olge i deteta umreti upravo dužnost ? Bolno će to
biti za nju, no mesto sebe ostavlja joj u naknadu dete, i sve se ne može
imati u životu. Da, tako, tako, uverava on sebe i gotovo više ni na to ne
misli, ne misli ništa . Pretvorio se u ono što smo, kažu , svi mi bili : u zemlju.
I zemljan je to samo lik, sličan čoveku koji pogružen sedi ovde u kutu, lik iz
kojeg se duša izvija i visi tužno na granici života ko hrek vrbin što se zgr.
čio u jesenjoj pustoši nad žutom, muljavom rekom, nabujalom ili presušenom,
svejedno. Možda tek jedan korenčić drži taj hrek uz obalu, a možda je taj
već i iščupan, pa mrtvo leži čekajući poplavu da ga otrgne, svejedno šta, ali
svakako ponese i zamulja negde na dnu. Kakovu to poplavu čeka ? Poslednji
impuls da učini poslednji korak tamo kuda ga privlači najveći hipnotizer, smrt?
Ko žut je list na zgvrčenoj peteljci i čeka prvi ćuh, pa da padne tiho kako je
tiho celog svog života i živeo. Ukočen je i nestrpljenje se jedno šćućurilo u
njemu ; u dušu mu se to prikrala misao na ono uže pred kojim je jutros sta-
jao kraj vodovoda . Da, da, već je onda, piljeći u kraj tog užeta, video i kraj
svojih muka, mir i spasenje u smrti. Ne tresa da se boji, tako je to rekao
Petković, no nije li se i taj pobojao, kleknuo je čak ? Kleknuo je, pa se is-
tom digao videći ženu . I on bi se digao , no žene nema . Pa ipak kleknuo bi i
sad kad je nema. Pred kime ? Bogom ? Sličica bistrička viri mu iz džepa, no
on je više ne dira, prestalo mu je i to biti utehom. Svaki čas oseti nešto u
nogama, nešto teško, nešto što ga gurka da se digne i ode odavde, ode, ode.
Nožić mu je u džepu, nisu mu ga uzeli, a i uže je još tamo , visi na zidu,
video ga je malo pre kad ga je tamo privukao Petkovićev krik. Srce njegovo
kuca polako ko da mrmlje skoro, skoro, i mošnjica je to suza i suze mu
teku žilama mesto krzi . No i te suze kao da su se zaledile. Hladno mu je .
Kašlje. Ukočen je . Čeka . Čeka nešto u sebi samome.
A. Cesarec.

16
 Severni gradovi

(o putovanju uopće) .

Moja putovanja su
-kako da kažem - često dosadna. Video sam tako
Napulj , a nisam umro . (Vedi Napoli e poi muori !) Bio sam na ostrvu Kapri
a nisam tamo sastao neizbežnog Maksima Gorkoga. Video sam kupolu Sve-
toga Petra, a nisam bio u Rimu . (To izgleda zagonetno ali u stvari to je tako
bilo .) Bio sam na Akropoli nad kojom je nebo uvek vedro i plavo, ali onda
po
po izlozima
je padala kiša i bila je mobilizacija . Sve je vrvilo od uniforma ;
sjali su modrobeli helenski transparenti sa natpisom : Zito bazileus mas ! Pe-
šadija u prljavim i krvavim kaki odorama stupala je u bataljonima pod Akro-
polom i pevala soldačke pesme, te u onoj atmosferi kolere i tifusa, u onom
mutnom i blatnom osvetljenju ja nikako nisam mogao da se divim „ najlepšoj
grčkoj zgradi Partenonu i klasičnom „ zlatoreznom razmeru " majora i mi-
nora : ac : cd cd : (ac + cd) . Što je bilo suđeno našem presvetlom Franji
pl. Markoviću ili neumrlome Mereškovskom nije bilo meni, nesretnom greš-
niku . Kavazi Njegova Veličanstva, sada već pokojnoga ekskralja Konstantina ,
temeljito su me iskundačili, kada sam se u neverovatno drskoj , upravo plebej .
skoj smionosti usudio da provirim kroz rešetke ograde, na kraljevsku vilu na
solunskoj Kale-Mariji. Marš ! Tako u Denovi tek što nisam bio izvukao debelih
batina, kada sam hteo da objasnim mornarima što su se ukrcavali za Tripolis,
da je glupo da se oklopnjača oboružana topovima od trideset i sedam centi-
metara zove Dante Aligjeri. U Parizu imao sam prilike da vidim stotine hiljade
republikanaca gde eksaltirano kliču N. Veličanstvu kralju Alfonsu Trinaestome,
te nikako nisam mogao da shvatim što je to imalo na znači ? Onoga jutra
potonula je za mene Građanska Republika i sećam se precizno da mi je is-
toga dana urlanje luđaka u Šarantonu ( St. Moris u Šarantonu je kao london-
•
ski Bedlem · pariški Stenjevac) izgledalo mnogo logičnijim. Tekla je tiha i
zelena Marna, drvored platana crnio se pognut u sutonu i meni je u Šarantonu
sve izgledalo na svome mestu . Po soldačkim svojim pustolovnim putovanjima
od Karpata do Jadrana ustanovio sam da je Stanislavov n mnogočemu sličan
Ljubljani. (Laibach und Stanislau - Južna i Severna „ K. u . k. Personal - Sam-
melstelle " .) Listao sam tako jednoga jutra po nekakvom ukrajinskom književ-
nom listu u jednoj kavani u Stanislavovu i razmišljao o Slavjanstvu . Ne znam
zašto , ali po čitavome gradu vijali se crni barjaci i ja sam gorko nešto mislio
o tome kako je glupo biti n. pr. bodlerovac ili heredijanac u jednoj ces. i kr.
Severnoj „ Personalsammelstelle ". Bio sam totalno pijan u Krakovu i Lijonu i
ležao u više od dvadeset gradova po bolnicama kao pacijent. Prvi puła sam
čuo ratne topove u Solunu sa helenske ratne oklopnjače Averov i tamo sam
se osvedočio na licu mesta da je poslovica biti glup kao top tačna.
Video sam Vezuv i Stromboli gde rigaju vatru te mi se u prvi mah pričinilo
da vidim vapnenicu gdegod u slovačkoj Tatri . Ljudi su međutim patetički tvr
dili da je ono Vezuv. Ljudi uopće vole patos .

17 3
 Ko je dakle pristaša patetičnosti taj u ovim putnim uspomenama ne će

naći lektire za sebe. Ja ne volim putovanja sa patetičnim kulturnohistorijskim

reminiscencama. Kolikogod je subjekt klupko mesa i krvi i kao takav potpuno
prolazna pojava na zemaljskoj kori, to sve te vode, gradovi i ljudi što se va-
ljaju kroz putujući subjekt, nastaju tek u subjektu , pa se dakle i gube s njim
i prema tome ni ovo nekoliko mojih redaka nema nekih većih pretenzija , ni
kulturnohistorijskih ni informativnih . Ja kad putujem ne idem pre svega u crkve ,
a u muzeje vrlo retko. Moram da naglasim da više volim demonstracije , ulič
ne strke, štrajkove, parostrojeve, kolportere, žene, mrtvačke sanduke i sve os
talo prljavo i svakodnevno zbivanje nego slike po akademijama, barok i Re-
nesansu . Na jednom od naših renesansnih otoka bio sam jedne noći bačen u
venecijansku tamnicu i tamo sam slušao jugovinu kako bije o zidove tvrđava.
Bilo mi je kao grofu Monte Hristu ili Konradu Fajdtu kada u napetom filmu
očekuje krvnike sa golim mačevima, a sve se je dogodilo zato jer nisam ski-
nuo kape kada su pevali „ Bože pravde i slobode ! " Od onda mrzim Renesan-
su. Ne mogu da pojmim staroga Gjalskoga , kako je mogao da sedi sate i sate
pred - večnom lepotom Venere Milonske. Ja sam pred tom večno lepom
Venerom slegnuo ramenima , poslao sve one snobove pred njom k vragu i
okrenuo svemu leđa. Istina je ! Imade slika s kojima čovek živi godinama.
Pred deset godina video sam tako na platnu u jednom čađavom i dalekom
gradu gde su tekle gluhoneme, duboke, zelene vode i gde su puzala svetla
po vodama i treperila, jednog sveca, sa gorućim grimiznim plaštem i to kr
vavo rumenilo grimiza, skrletnú tu pegu nosim u sebi kao dragoceno crvenilo
ognja šta se zapalio u meni te gori i dan današnji. Brajgela volim, holandij-
ske brokate i kristale ; u samoći, u četiri zida , u tišini sobe, u zimi, kada se
čuje vetar u dimnjaku i noć stoji mrazna i duboka. U muzejskim sobama gde
škripe parketi ne mogu da gledam slike . Smetaju me snobovi i pomisao da i
ja moguće tamo smetam kome kao snob. (Još nikada nije nebo bilo tako pr.
ljavo od beskrajne množine pogleda kao one noći kada je bila pomrčina me-
seca. Ko sve tu nije gledao u nebo ? I tako ljudima koji se svake noći peru
od ove naše civilizacije gledajući u vedrinu, nije preostalo nego da obore
pogled. Svi ipak ne možemo gledati paralelno . A tako kao sa pomrčinom
meseca tako je i sa slikama .)
Dakle da ispričam , kako sam se jednog blagdanjeg jutra našao u židov
skoj sinagogi u Berlinu, gde su sva gospoda imala crne cilindre a gospođe
svilu i starinsku zlatninu i gde je sedobradi Rabin govorio o pethiljadugo-
dišnjem Izraelu. Da opišem jednu željezničku nesreću od dvadeset i sedam
mrtvih, kada je sve je vonjalo po krvi, plinu i sumporu ? Da opišem kako
sam se osećao osobito počašćen , što mi je pala u deo čast, da u gradu gde
stoluje Pan Masaryk, (čovek koji je počeo sa studijom o samoubojstvu) udi-
šem isti zrak sa Romen Rolanom gostom predsednika republike ?
E dakle, ovako je počelo. Šetao sam gornjoiličkim kompleksom ka
sarna u kišnoj i maglenoj noći . Gusta je bila depresija u zraku i u raspolo-
ženju . Po ovim malenim krčmama na zapadnoj periferiji grada gde obično po
nedeljama štartaju biciklisti za utrke, plakale su harmonike i čulo se to odje.

18
kivanje glazbala čas glasnije čas tiše, već kako bi se otvarala staklena vrata
i opet zatvarala . Stajao sam pod oni kamenim Kristušom što je pokleknuo
pod svojim teretom na ulazu u grad i mislio u pokojnom Vidu, stogodišnjem
slepcu koji je ovde pevao još početkom rata i držao u ruci bakreno, zelen-
kasło, raspelce, te bi nu obrijane laloke podrhtavale i on se oblizavao pasji,
rotirajući sablasno sa izbuljenim belutcima svojih mrtvih očiju . Eh , umro je
slepi Vid, pokoj mu večni , a eno tamo otvoren je prozor devojke koju sam
nekoć lako neverovatno voleo. Lojanica podrhtava na stropu i strani neko kaš-
lje, bolesno i suho . Kasarne bledozelenkaste na svetlu plinskih svetiljki, noćne
straže, očaj . Tu po ovim stražarnicama povlače se neke mrke arnautske fizio-
nomije i ne odjekuju više zvuci Hajdnovog mirozova : „ Ce- ce-ge, ce- ce - ce- e-
ce-e- ce- ge ! Umrla je jedna glupost i već je brže izrasla druga. (Gluposti rastu
kao gljive i to sve nije mišljeno sentimentalno) . Sa brdina pušila se crnina i
čule se lokomotive sa južnog kolodvora i tada u taj tren ja sam neobično
živo proosetio sve te relacije ovog našeg života . Ovako stoji stvar : Svi mi
živimo na jednoj provincijalnoj stanici austrijske južne željeznice i kolodvor
naš je jednokatnica iz crvene cigle. Provincija ! Crna, blatna, nesretna provin
cija ! I sve što se zbiva poslednjih pedeset godina je to, da u ovim surovos-
tima hodaju neki glupani i u njima brenča bolno nemoćni zvuk sordinantne
žice, kako nema smisla ovako ranjen povlačiti se po blatnim gradskim perife-
rijama, disati teško , živce zamatati u salo , osećati čežnju za daljinama i leno
glibiti sve dublje u mulj . Gledati kolodvorsku jednokatnicu iz crvene cigle,
jablanove, pilane, kasarne, slušati harmoniku, osećati perspektive , a istodobno
i to kako mi sa našim malograđanskim pseudointeligentnim nazovisposobnos-
tima koje zevaju i zvone od praznine kao prazni sudovi nikako ne ćemo moći
da prebacimo mostove u Realno i Stvarno . Da pograbimo, da se dignemo, da
učinimo nešto ! Sve to prisluškivanje harmonike za staklenim vratima , to uside-
ličko razmišljanje o mrtvim slepcima, o zaboravljenim devojkama, o razbitim
mirozovima zgadilo mi se i ja sam pljunuo i otputovao sledećega dana. Be-
somučno prebacio sam nekoliko hiljada kilometara i projurio severnim grado-
vima, gde su svi naši t. zv. inteligentni ljudi živeli i gladovali kao pseta po
kavanama i ulicama u društvu sa bludnicama i ubogim studentima . Naši
ljudi povlačili se po tim sivim i antipatičnim gradovima kao ranjenici, kuće i
domovi građanski bili su pred njima zaključani, a divlji studenti piskarali su
po uredima kao dnevničari i prosjaci što životare na dug i hranili se po pučkim kuhi-
njama. Od granitnih pločnika i drvoreda do kajzerice žemlje i secesije, od stražarskih
uniforma do moderne književnosti i tramvajskog vagona i mirozova, od svetle
moke u kavani do pokućtva po sobama, od slikarstva do arhitekture , od zakona
do zatvora, sve su nama dali ovi jadni, otrcani, tužni, severni gradovi . Kao što se
petrolejka iz krčme odražuje u močvari pred njom, tako se u našem provinci-
jalnom životu odrazila životnost ovih severnih granitnih centara, i novine i
umetnost i politika, obrt i novčarstvo, ideološke fraze i škole sve je to u onom
malenom južnom gradu sa crvenom kolodvorskom jednokatnicom bilo sapeto
u šinama i telegrafskim žicama i posadama vojničkim u gvozden obruč. U
sistem. U oklop . U model. Tako sam se ganjao bez repa i bez glave po ne-

19
 poznatim ulicam, pio sa nepoznatim strancima , bludnicama i Kinezima, naraz-
govarao se sa revolucionerima, đacima i mornarima te se vratio umoran na.
trag kao onaj Martin u poslovici. I tako sada opet šećem po gradskim perife-
rijama, gledam jablanove, rasvetljene krčme, slušam harmoniku, pada kiša , pa
me sastane koji od mojih znanaca , zaustavi me i pita kako sam putovao , gde
sam bio, što sam video , koliko sam potrošio i t. d.
-
Što sam video ? Ništa nisam video ? Video sam banke ! Mnogo ban-
kovnih palača. Po svim ulicama same bankovne tvrđave .
Banke ? Pa banaka ima i u ovom našem gradu !
Da ! I kod nas imade banaka ! Svakako ! Ni mi nismo na mesecu !

I naš grad je na zemlji ! Kao što su u feudumu grofovi zidali dvorce , tako da-
nas zidu bankari banke . U mramoru , broncu , bakru, staklu, brokatu , svili.
Fresko , sagovi, drvo ,svetnjaci, luksus, tehnika . Banke, gospodine ! Banke u
pogonu. Dolari, zlatne marke, valute. Svi ljudi nose kožnate lisnice , puše ci-
gare, žvaču gumiju i broje novac.
Pa to valjda nije sve što ste videli ?
Pa i nije ! Ne žvaču ljudi samo gumiju nego i pralinè bonbone . Vi-
dio sam mnogo pralineja !
Vi se šalite !
-
Na moju poštenu reč ! Video sam mnogo pralineja ! To je sve što
sam video !
Onda niste mnogo videli !
Pa da vidite, i nisam ! Šta ja mogu zato ako nisam mnogo video ?
Ja ni po čemu ne odgovaram za ovaj današnji građanski stroj. Ja ga napadam
već deset godina bez uspeha !
- E, onda sluga pokoran !
Sluga pokoran !
I tako slušam harmoniku , kiša pada, razmišljam o mojim znancima, o sebi
i o stroju našega života , kada eto opet jedan znanac.
Klanjam sel Sluga sam pokoran ! Čuo sam da ste otputovali ? Kako
je bilo ? Kako se živi vani u svetu ? Što ste videli ?
Video sam preko pet stotina banaka ! Bankovne činovnike sam video
kako putuju s lisnicama pod pazuhom i kako se žure . Burze, bankarske rad-
nje, mešetari, automobili. Dolari i funte. Bio sam u jednoj banci, kada se posle
deset godina prvi puta javno delilo srebro ! Čuo sam zvek srebra posle deset
godina ! Gospodine ! Video sam grbavce, slaboumnike, salovite neke nakaze ,
(takovih zatiljaka, da biste im mogli u slaninu zabiti pedalj dugi čavao i ne
bi osetili,) i te su gomile kretena brojile srebrenjake . Jude, nepopravljive,
ogavne životinje , udarali su srebrenjacima o mramorne ploče i slagali srebro
u platnene vrećice . To ne ću zaboraviti dok sam živ ! I u onaj hip objasnilo
mi se da će mitraljeza i vešala još dugo vladati globusom. Čuo sam neke
ljude, koji su žvakali cigare gde govore o radnicima kao o marvi. Mnogo sam
dimnjaka video !
- Pa da ! Banke i dimnjaci ! Stara pesma . Ali sve o svemu ? Što se
događa ?

20
 Sve o svemu ? Ovo ! Banka : feudum = tvornica : tlaka. To je formula .
Velegrad je nešto, čega u jednoj pristojnijoj civilizaciji sigurno biti ne će.
Mnogokatnice, gde robovi stanuju jedni drugima nad glavom. Čuje se, kako
zabijaju čavle, kako se svađaju muževi i žene i jedni živu na smetnji drugima ;
onda se organizuju jedni protiv drugih. Boks. Hiljadu devetstotina dvadeset i
četiri runde. Vidi se po ulicama mnogo žena u crnini, ali i fijakera sa mladim
parovima . Žene se kupuju skupo i jeftino. Po industrijama stoje robovi goli,
osvetljeni ognjem, a po hotelima u fraku i galonirani. Sve je prosta laž i pre-
vara. Meso je konjetina, kava je grah. Kineske vaze su krivotvorina kao i po-
kućtvo. Cigarete su seno, knjige i književnost industrijalni surogat najodvratnije
vrste. Mnogo čokolade i amerikanske gumije. Po nekakvim staklenim orma-

rima stoje čaše , sablje, noževi, puške. To su muzeji.

To je vic ! Vi se šalite !
Ne šalim se ja ništa moj gospodine ! Velegrad je mnogo vike ni

zašto . Za velegrad do dana današnjeg nije otkriven pravi razlog . Pitam ja vas,
zašto moraju milijuni gladnih i bolesnih i duboko nezadovoljnih robova da
živu na jednom mestu ? Zato da gledaju svoje patricije svakog večera, kako
se vozikaju (u svilom obloženim landoletima kao u kakvim kutijama) na gozbe
i koncerte ? Valjda mi ne ćete hteti dokazati da su ljudi zato skoncentrisani u
velegradu da bi pušili Masary cigarete ? E, a onda zašto ? Velegrad je jasan i
neoboriv dokaz da mi još živemo tako primitivno da stvar raste sama od sebe.
Mehanika zbivanja, prosta mehanika zbivanja, jača je od čoveka. Velegrad se je
dogodio bez volje čoveka, ali on će nestati po svesnom planu i nameri tog is-
tog čoveka. Milijuni ljudi skupili su se u velegradu kao otrovne ose na strvini,
i tako se roje na gnojnim ranama i bodu svojim žalcima u luđačkoj anarhiji.
Čovek dvopapkar, preživač, rob, glupan, malograđanin i sankilot stoji u stadu,
bleji u prazninu i mekeće i tegli. A industrijalni „ nadljudi “ sede po jahtama,
pljuckaju i dime iz lulica . A sve što je mudro, što se je istančalo već u do-
nekle pristojne forme, to u tom zbivanju živi potpuno izolovano . Pamet je da-
nas još uvek ograničena na sekte u prvokršćanskom podzemnom smislu, dok
se je živelo po katakombama . Krugovi adepta u moru gluposti i zla . Ti osam-
ljeni sektaški izolovani krugovi mogu da se dodiruju tek apstraktno . Misaono.
Pomoću knjiga i štampanih rečenica. Da bi čovek stupio u dodir s kojom od
ovih sekta zato danas ne treba da putuje, jer su te sekte razbite i ne živu
zajedno. Zato takav čovek može ostati i ovde na jednoj provincijalnoj stanici
južne željeznice . On može gledati jablane, slušati harmonike i kišu i misliti
svoje sektaške gluposti.
To su paradoksi !
Šta bi to bili paradoksi ! Nije to ništa paradoksalno ! Danas je veliki
nemir u zemlji Evropi . Zbiva se nešto ! Evropa danas još laje u svojih dvade-
setak polujezika i stvara Palma gumi pete ! Drugo je sve ili robovanje ili izo-
lacija. Ždralovi i rode , lastavice i patke živu iznad toga između Nila i Tibeta,
Afrike i Evrope . Ptice selice nad nama, pametnije su od nas i od naših vele-
gradova, te živu po visokim integralnim kružnicama , što smo ih mi ljudi na
zemlji razderali u nekakve narode i klase i gradove i industrije . Velika čežnja

21
danas ždere Evropejce i ja verujem da se po svim severnim gradovima (za
kojima mi toliko čeznemo) pate pojedinci u svojim samoćama i da čeznu za
izlazom iz ovoga pakla . Te srodne duše slušaju kako visoko u zraku pijuču
plice selice i lete u kišnim jesenjim noćima preko naše tmine na jug, na svet-
lost, na sunce. Veliki zakon vodi te ptice po tminama i po daljinama i taj ve-
liki zakon je iu nama. Sigurno je da će ljudi otputovati iz ovoga života u sret-
nije krajeve, kao ptice selice ! Oh, sretan vam put braćo moja ! Sretan
put !

Kriza u slikarstvu .

Ne mislim posoliti pamet slikarima. Duboko sam uveren da su sve to

1
već mnogi pre mene zapazili i formulisali bolje od mene, te prema tome sve
to ne želi biti nikakvo otkrivenje ; ali kako sam opet jedamput video masu
platna, nametnulo mi se da u sebi ponovim neke istine. Slikarstvo, kao i sve
vrste umetničkih veština i zanata, nalazi se danas u teškoj krizi. Danas se
lome osnove i temelji svih konstrukcija, te je po tome prirodno i jasno da su
slikarska platna zatreperila i zavijorila na vetru zbivanja kao zastave i vetro-
kazi. I slika je danas roba kao kefice za zube i čokolada , te se u prometu
pokorava ustaljenim trgovačkim zakonima . Slikarstvo se industrijalizovalo i
beskrajne gomile slikarskoga proletarijata naterale su stvar u hiperprodukciju,
zastoj i nezaposlenost. Roba koju današnji potrošači traže je blef, iz prostoga
razloga što su i ti potrošači sami blef. (Danas jesu sutra nisu .) Sve te blud-
nice s bananama, te gole žene na krznima , (suhe i debele) sva ta površna
prisiljena floteca , te jedne te iste čaše, i naranče i kruške na stolnjacima sve
su to permutacije jednoličnog industrijalnog bacanja robe na tržište , što se
čas autoportretski, čas slikovito i teatralno, a čas loše i dosadno spušta i
prostituira sve niže i niže iz dana u dan. Postoje neki takozvani meštarski
principi, kraj sve haotične rastrganosti ipak održavani više manje po svim ško-
lama i akademijama, postoje t. zv. protustruje i trenja slikarskih koncepcija, te
u tom vašarskom nadvikivanju eklektika, u tom prekuhavanju starih laži, u tom
isticanju najnovije mode, čovek koji nije slikar gleda to ludovanje bez dubljih
potreba i bez duha gospodnjeg i ne tiče ga se sve to savršeno ništa kao ni
interes midineta za najnovije izmišljotine pariških krojača . Je li slika nama-
zana slatkom kremom, je li razbita ikona ili crveni crnački kišobran rastvoren
i pribit na zid sa odrezanom kečkom kakve bludnice , što se to tiče čoveka
koji nije interesovan u 1 ovoj trgovini ni kao kupac ni kao trgovac ? Ako je to
umetnost, onda je potpuno suvišna ! A ako nije umetnost, isto tako !
Sve to što se danas izlaže i prodaje po trgovinama i salonima evropej-
skim više ili manje nije ništa drugo nego mehanično kopiranje vodenih moz .
gova, bez ikakvog naročitog duševnog života, bez ikakvih velikih osećaja, ba-
nalno, suvišno i glupo ; jednolično mazanje platna za ukras stanova proval-
nika i svinja, bogataša i t . zv. gospode. A ono što se danas zove revolucijom
u slikarstvu, to je beda a ne revolucija ! Tako mi boga (koga nema) , danas

22
se prošetati po onim t. zv. revolucijonarnim dvoranama raznih velegradova po
kojima vise hiljade i hiljade platna, maglenih, mutnih, zbunjenih, bednih, gle-
dati to preživanje nekih religijoznih svetova koji su već pred pet stotina go-
dina bili mrtvi, čoveku se i nehotice nameće misao da će sve te sramotne
dokumente slaboumnosti za koju godinu bacati na prozore i paliti javno, kao
javnu sramotu. Misao današnjeg čoveka jasna je, određena, logična , dosledna,
klasično tvrda i oštra kao dijamant, a po platnima gnjiju nekakve ranjave tu
berkulozne žljezde, gledaju na nas mutne krvave oči, iz svetova koji nisu ni
san ni ludilo nego lažna i sramotna produkcija patvorene robe. Ja ne mogu
da shvatim, kako ti mladi ljudi, (slikari današnjice većinom su mladi,) koji
svaki za sebe lažno tvrdi da kolumbovski dnevno otkriva u sebi nove svetove,
kako mogu da sa tim cinizmom idu na tržište i duševnu prostituciju i to baš
sada kada misli čoveka nisu još nikada izbijale i svetlile u tako nedosežnim
vertikalama kao danas. I eto već na.tupa vreme, kada sve to postaje odvrat-
nim i zagušljivim i kada se pokazuje jasno da apsurd ovakvog stvaranja nema
smisla. Rada se potreba razdiranja ovakvih platna, potreba čišćenja, pranja .
palenja, kada slika ne će biti patvorena roba sa nekom neodadaističkom eti-
ketom nego slika, kao što je bila u svim kulturnim epohama : klasičan izraz
najsvetlijih pojava jednog izvesnog vremena.
Dakle slike ! Beskrajno mnogo slika na sve strane !
U berlinskoj palači prestolonaslednika Maks Slevogt, L. Korinth ! To smo
sve gledali u starim godištima „ Prosvete " kod petrolejke, prošloga stolećaj
kao u slikovnici. Mnogo slika pa ništa ! Nekoliko soba impresionista, zaslugom
„neumrlog" Juliusa Majer Graefea toliko uvaženog u našoj kazališnoj ka-
vani. Imade tih vajnih impresionista koji nisu ništa bolji od Naste Rojc .
(Dakle jesu ! Ipak su bolji ! To sam spomenuo iz zlobe .)
Kokoška ! Mark! Nolde ! Kandinski ! Klee ! To je bilo vreme Waldena i
Šturma pred mnogo godina . Gde je to vreme kada su finske Kalevala kom-
pozicije Akselj Galena Kalele znašile monumentalnost ? To je bilo vreme na-
cionalizma u umetnosti ! Gde je to doba kada su Albert Welti i naš Mirko Rački
značili misaonu refleksivnost ? Munh ! Gde je danas taj Munh ? Gde je Šturm
sa svojom revolucijom ? (Bio sam u Šturmovoj knjižari i pitao za Korša ! Niko
nije imao pojma ko je to Korš !) Šturm kontra Welti, Galen-Kalela -Munh ! A
danas je sve to daleka, neverovatno daleka kulturna historija . Protiv neke na-
turalističke narativnosti Kokoška znači barbarsku intonaciju boja i ta se grče
vitost gubi u nemoći izraza. Sve to mnogobrojno, bezimeno, ostalo, snobovski
je potencijal da se izrazim sektaški -na Van Goga i Sezana plus Pikaso .
I sve je to povezano na našu savremenu kulturnu rastrovanost organski. (Dolči
je bio na zidu po blagovaonicama naših domo.a. Sikstinski Rafaelovi anđeli
njihali su se izrezani iz papira na božićnjem drvcu . Guida Reni dobivali smo

*) Taj isti kult. historičar Majer Graefe pisao je god. 1914. 11. septembra u Berl. Tag-
blattu : Nije pitanje o pravu ili nepravu. Pitanje je ko će ostati pobednikom. Filosofi i historičari
već će posle naći dovoljno razloga za pravo. Ne radi se o kulturi nego o snazi. Put kojim
idemo je ispravan. Samo sa carem. Te kada bi propalo sve i preostalo samo prestolje i tri
čoveka, ta bi se trojica poklonila prestolju i počela iz nova,

23
 na pohvalnicama iz katehizma i to kroz dvadeset generacija. Onda smo se

prezasićeni zgadili nad svim i eto naših izama) . Leži onaj znameniti žuti Mar-
kov bik i njegovi vitki modri konji, (Mark je uostalom u svojim pismima sa
fronte pred smrt pisao o Gogolju kao o otkrivenju) , a kroz sobe se valjaju
povorke snobova te zure u ova šarena platna na kojima je boja dobila svoje
prostačko, primitivno, dekorativno značenje, te se dive tom prekrasnom stanju
očite dekadanse i rastrovanosti bolećive. Kandinski. Klee. Kandinski, pisac jed-
ne teorijske knjige „ O duhovnom u umetnosti “, koji je iz te knjige prosuo
gomilu rečenica kao iz vreće, i čltave palete boja razmazao po platnima po
nekoj neverovatnoj instrumentaciji , nosi u sebi one sredovečne magičnosti dok
su još bog i umetnost bile čarobnjačke tajne, esoterični rituali službe gospod-
nje, faustovska problematika, naglas na tajnovitosti zbivanja . (Vreme Strind-
berg-Materlink et comp .)
Klee imade u sebi mnogo frajdovskih asocijacija ; on te asocijacije u na-
ma vešto raspiruje iz podsvesnog plamičca u osvetljenje jedne bolećive vido-
vitosti, snene neke lucidnosti, kada se zbivanje ne odvija u kauzalnom sledu
nego šareno simultano, prečesto i obratno, kao film odmatan unatrag, sve za-
močeno u šarenilo sna, umornog, tužnog i bolećivog. On u analizi glasa jed-
ne pevačice daje svetloplave pege utkane u pletivu prljavo - sivoga platna, te
se sve to modrikasto-zeleno šarenilo preleva u bledo -ružičastu intonaciju
žućkasto rumenih kolobara . Sa bazom sivoga platna i ponešto bledom
ružičnošću, on doista daje boju glasa jedne bolesnepevačice , namočenog u
sentimentalnom treperenju melodije, što zamire u tihim amplitudama u mekoći
mola. U vreme kada je život betonski tvrdo, odlučno zarobljivao čitave kon-
tinente, kada imperiji raspolažu četama spram kojih čitava ratna historija iz-
gleda kao loša provincijalnašala , u vreme najpozitivnije stvarnosti ljudi su
tumačili događaje nekom podetinjenom simbolikom i kao Britanci, na pohodu
ratnom pevali o zemlji Tajpreri. Imade li na svetu većeg protuslovlja između
prerafaelitizma i zarobljenja Transwaala ? Između Kleea i carskog vojničkog
muzeja preko na drugoj strani jedne te iste ulice, (Unter den Linden) gde stoje
trofeji od knezova branderburških do carsk ? zastave N. V. Kajzera, koji je bio uve-
ren'da i Kasiopeja izgleda kao dvostruki W samo zato jer se tako počinje Njegovo Sve-
tlo Ime? Preko u muzeju, u onoj sredovečnoj k vačnici , punoj golih noževa, ok-
lopa, kaciga, (još iz valenštajnskog logora kao i Verdena,) među topovima,
zrakoplovima i aeroplanima, ja sam mnogo razmišljao o Kleeu i nisam mogao
da objasnim tu infantilnu formulu ! (T. j . ona je objašnjiva
potpuno , ali je to
objašnjenje porazno po sve te dekadentne pojave . Klasa stoji na umoru . Klasa
umire . Klasa će umreti i izgleda da joj spasa nema. Klasa ne će da vidi
stvari onakvima kakve one jesu).

U Narodnoj Galeriji od Kaulbaha do Mencela i Boeklina sve sami dvor-

ski slikari i sve same mrtve slike kao u kakvoj kosturnici. Ne škilji na nas
zaludu iz Boeklinovih slika iza svake breze po jedan kostur. Taj toliko razvi-
kani majstor, koji danas još živi kao bledi književni refleks po periferijama
dalekih nepoznatih sredina , (Cankar, Podobe iz sanj ,) koji je svojedobno i

24
Ničea zaneo svojom kompozicijom „ Otok Mrtvih ", danas visi kao monstruozno
koban znak jednog nepovratno pokojnog vremena.
Grosse Berliner Kunstausstellung. (Velika berlinška umetnička izložba .)
Hiljadu i devet izložnina u šestnaest dvorana. Savez berlinških umetnika. (Ba-
lušek, Detman, Fabijan, Morin, Placek itd.) . Novembarska Grupa (Belling , Gell-
horn, Mies van der Rohe, Segal itd.) Savez nemačkih arhitekta (Behrens Rott-
mayer itd.) . Savez nemačkih arhitekta vrtljara. Ilustrovana knjiga . Umetnički
obrt. (Nakladni zavodi Kasirer, Gurlitt, Malik itd .) U dvoranama saveza berlin-
ških umetnika ja sam mislio o Babiću . Gledao sam slike Tišlera i Schmit-
Hajbaha i mislio o Babićevom sveukupnom slikarskom radu, o kome se spre-
mam da pišem već godinama, a uvek odgađam te ni sam ne znam iz lenosti
li i neznanja ili iz kog drugog dubljeg razloga ( Ljubo Babić je eklektik i taj
se njegov eklekticizam u jakom i grčevitom potencijalu doživljaja rastaljuje u
grozničave lične izraze, kod nas u našoj sredini bitno odvojene od ostalih na.
ših likovnih nastojanja. Kroz simboliku Babićevih oblaka, a kroz melanholičnu
koprenu mračnih osvetljenja njegov se slikarski govor probija u zgusnutim
gvaljama ulja, kao mutno vrelo kroz pećine. Pisati o tom naporu bez obzira
na duševnu prapodlogu takvog autoanalitičkog i ispovednog slikanja je nemo-
guće. Gore u onim dvoranama velike berlinške umetničke izložbe bilo mi je
jasno, da ići pod koren takvom procesu znači duboko zakopati se u ono vreme, kada
je kod nas u likovnim oblastima vladao Kršnjavi sa nemačkim severnim đacima;
znači objasniti reakciju jednom mladog minhenškog đaka (Haberman, Štuk) u
odnosu spram impresionističkog Pariza i spram savremenih evropskih dekadent-
nih apstraktnih kretanja. Iz Babićevog likovnog sklada i nesklada, iz tog sinte-
tičnog shvatanja poteza i plohe u gibanju, izbija volja k dinamici, sapeta pre
svega apsurdnom težinom zbivanja i negde duboko zakopanom pasivnošću lirske
naravi. U tome slikanju javlja se temperamenat pun težnje za nekim iluzornim
probojem i u toj plimi boja često se oseća rastenje preko euklidovštine u
neku estetsku nirvanu, gde nema više ni platna ni oblika . Ta ista težnja za ap.
straktnošću , ta reakcija na svakodnevni i plitki, dosadni i šablonski naturalizam
to nadvladavanje stvarnog likovnog podatka, što se dnevno manifestira u raz.
nim s jedne strane apstraktnim, a s druge t. zv. konstruktivnim strujama, dubljeg
je korena od prividne likovne potrebe umetnika za originalnošću i ličnim izrazom.
U tome leži znak vremena da stvar raste sama preko sebe. Za razliku od deka-
dentne germanske razvojne linije Šturm 1911., Novembarska grupa 1924., Babić
stoji položen na razini lirskoga simbolizma vezanoga na oblik predmeta još im
presionistički narativno , a već lelujavo ustitranog u atmosferi apstrakcije , ko
zrakoplov još usidren a već napunjen plinom i spreman na polet .
Uzme li se sva ta bolećiva razdrtost i padavičava grčevitost integralno ,
zadre li se duboko u tu jadnu možđanu rezignaciju, što se sve intenzivnije
razdire između nervog solipsističkog subjektivnog saznanja i širokog dinamičkog
talasanja, dolazi se ovde u dvoranama velike berlinške umetničke izložbe do
zornog zaključka, da Babićev slikarski problem leži u otvorenoj sintezi likovnog
izraza, rasvetljenog ličnim misaonim raspoloženjem. U savladanju opreka lih
protuslovnih elemenata oznaka je Babićeve natege.

25 4
 Na Babićevim platnima oseća se , beskonačna borba za oblik, ali se ona
topi i rastapa u tinkturi crnih raspoloženja i u šarenilu mnogobojnosti. Tu kipti
divlji nerazmer i puši se mutna , maglena nejasnoća oko svega kao velo, i sve
se to kao slap ruši u bezdan iskrene i doživljene patnje prljave često kao mrlja
razlivene tinte i sive kao pepeljasti suton, kada predmeti postaju glazbeni mo-
tivi što trepere u polurasveti i slike se pričinjaju više partiturom nego
slikama u meštarskom značenju ove reči. Jer što se tiče meštarskog i t. zv.
zanatskog savladavanja materije to se ono tera u hiljadama i hiljadama slikar-
skih industrijalnih pogona po svim kontinentima, i o njemu govore sva ta
beskrajna imena na velikoj berlinškoj umetničkoj izložbi u više od hiljadu izlož-
nina. Svi ti slikarski dokumenti svoga vremena sagrađeni su u velikom među-
prostoru između impresionističkog razvodnjivanja u tonu pa do tvrdog modelo-
vanja u kome se oblici na platnu podudaraju sa izvornim modelom u stvarno-
sti do neke uljenom bojom i firnisom lakirane masivne istovetnosti. Imade tu
slikara, koji su po prerezu svoje duševnosti mnogo udaljeni od psihologije
razdrtoga vremena, te polažu uljenu materiju na platno kao da liju stvari iz
tog lepljivog materijala ; ove lubanje, stegna, ruke, predmeti, odgovaraju izves-
nim stegnima i predmetima u prirodi, posmatranima uvek jednom te istom za-
konitošću naturalističkoga shvatanja . Imade i uznemirenih platna na kojima se
oseća jasno nastojanje za obratnim gibanjem : iznutra van, te se slike u dve
trećine svojih elemenata giblju na najnapetijim i poslednjim opnima fiziološ
kog oseta, zaronjene već svojom gornjom trećinom u t . zv. metafiziku stvara-
nja, projecirane dakle na jednu plohu po deskriptivnome sistemu u kome su
svi zakoni dosadašnjeg gledanja i mišlenja izdignuti i dokinuti. Babić sam ne
spada ni jednoj od ovih grupa. Njegove slike nisu nastale iz rekonstruktivne
potrebe podražavanja, da bi se neki životni materijalni podatci u svojoj pre-
ciznoj istovetnosti polepili po uokvirenom platnu. On nije ni načelni demate-
rijalista. Više zanešenjak nego graditelj, čovek trenutačnoga zanosa koji daje
prvim i najneposrednijim ni našto povezanim potezom maksimum pokreta, slikar
zamaha grčevitoga, konsternacije u raspoređenju masa, vulkanski eruptivne pa-
nike u bojama, događaja u gibanju i fluktuacije jednog večno te istog zbiva-
nja. U Babićevim prvim potezima kista, plohe boja elementarno su ustalasane,
kontrasti perspektivnih dubina i planova odvojeni su i jasni, kompozicija uvek
sigurno rotira oko središta koncentrično ili oko žarišta eliptoidno . Njegove
crne mase valjaju se s barjacima po ulicama gradskim kao na dnu tamnih VO-
doderina bujica što se peni među pećinama ili lava iz koje ližu crveni og.
njeni jezici. (Crvene Zastave) . Njegove crvene novogradnje trepere kao stu-
bovi ustitraloga zraka pod udarom orgulja u katedrali, a krstovi golgotski mu
strše kao koplja polomljenih zastava, na brdinama
punima munjine i potresa.
Sivost Hristove mrlje nad Lazarovim grobom i pozadina belih burnusa u kon-
trastu tamne nebeske modrine, sve je to prenatopljeno dekorativnom lirskom
simbolikom. Taj se lirizam kao mutan glicerin cedi i natapa njegove tmurno
osvetljene sobe, gde tamne neke figure udaraju u klavir, ili kuće u predve-
čerju sa kojih se viju stegovi crne posmrtne počasti ; lirizam taj opet poten-
') Ovde se misle samo one slike za koje se pretpostavlja da nisu obična prevara i blef.

26
cira se u orgazam boje kada se posle proletne kiše pali duga u plavetnilu
kada se naša uboga kontinentalna flora pričinja tropskom, ili bukte vatrometi
po parkovima te se kovitlaju orgije pijane i bludne u masama.
To je onaj vidovito saznajni momenat, (forsa šopenhauerovske estetike) ,
kada materija u pobedonosnom usponu nad samu sebe, u sveobujmnoj konten-
placiji objašnjava samu sebe sebi grafički. To je taj bitni elemenat svakog in-
spirisanog i istinskog gledanja i sastavna teza svake slike , kod koje je otvo-
reno samo to, kako će se formulirati po slikarskim načelima raznih kulturno-
historijskih epoha. Tog dakle osnovnog elementa imade više manje u svim
Babićevim radovima. U njegovim toledskim crkvama i podnevnim suncem po-
livenim madridskim ulicama ; u mrljama pantovačkog brega gde se bedna
radnička deca igraju sa loptama krpnjačama na glinenosivim osnovama prljavih
akvarela ; nutrine njegovih venecijanskih dvorana gde se kroz žute svilene
store probija danje svetlo te se sve pričinja riznicom intonacije , skupocenom
kasetom i draguljima najređe rasvete, sve su to svetli nanosi jedne bujice ose-
ćaja u kojoj plivaju slikarske sirovine kao predmeti na poplavi. To su vrhunci
zanosa, visoki, kao iglati vrhovi alpinskih glečera sa kojih put vodi levo i des .
no. U potpuno dematerijalizovanje ili u potpunu realizaciju stvarnoga podatka.
I tu sada stoji čitav Babić kakav on jeste i kakav će ostati. On, po sas-
tavu svoje ženkasto kapriciozne duševnosti uznemirene i uzavrele, po svojim
gotovo histeričnim elementima, što se zatalasavaju u neku nestvarnu muzikal.
nost, (više spolno -osećajni nadražaj nego stvaralaštvo u graditeljskom smislu
te reči), on stoji od materijalizacije svojih nabujalih osećajnosti na tako ve-
liku distancu , da mu je dohvat takvog stvaranja neshvatljiv i stran. (Njegovi
napušteni linearni tempera eksperimenti. Fresko. Nedostatak mimezisa kod
portretisanja.) Zanešen intimnošću svojih ličnih duševnih raspoloženja, fascini-
ran poplavom temperamenta i zanosa, suviše osetljiv i savremen a da se sve ono od
poslednjih petnaest godina u slikarstvu za njega ne bi bilo aogodilo, (Kandin-
ski dada - relativiteti,) on se baca neposredno u fiksiranje sama sebe,
autobiografski, te sa svim svojim naučenim i godinama usvojenim elementima
stvarnosti, on tendira na glazbenu apstrakciju. U tome temeljno protuslovnome
savladavanju problema, u besomučnom bacanju iz krajnosti u krajnost, u več-
noj neodređenosti između stvarnosti apstrakcije, između ideje i materijalnog
oblika, u teškoj borbi za izrazom , u toj golemoj disproporciji između idejnog
shvaćanja, i stvaralačkog potencijala, u znaku tog dugotrajnog napora Babić
slika već godinama jednu te istu problematičnu i maginarnu sliku, koja ne bi
bila odraz nego izraz i ne izraz nego još više : stvarnost sama !
Sa velikom romantičnom vizijom poleta, on vuče za sobom svu očajnu i
tešku tragiku okoline, on razračunava sa jednim teškim, bolesnim, nerešenim i
zgnječenim životom, utapajući se u mutnim ponornicama podsvesti i san sni-
vajući o pahuljastom treperenju na vrhuncima.
Gledajući onu hiljadu slika na berlinškoj umetničkoj izložbi ja sam o
svemu tome mislio jedan tren i više još, ja sam to osetio vrlo jasno, neobič-
no mnogo jasnije nego što mi je to sada uspelo da napišem . Setio sam se
gornjoiličkog kompleksa, Hajdnovog mirozova, ce-ce-ge, malenoga provincijal-

27
noga grada, gde je čoveku dano jedino to, da sluša odjekivanje harmonike po
krčmama i pijukanje ptica selica nad giavom u debeloj tmini. Onoga života
sam se selio gde se ljudi intelektualci i inteligenti razgovaraju o tome da li je
Ana Bolejn imala tri sise tli nije i gde je svaki čovek koji ne slika kao Ive-
ković ili Bužan norc . I tako sam izašao iz berlinške umetničke izložbe i sve
mi je izgledalo glupo. I ona engleska tratina u vrtu pred izložbom i one glaz
be i oni vodoskoci. Seo sam na nekakvu prljavu i čađavu željeznicu i vozio se
dugo dok nismo stigli u daleko i siromašno predgrađe gde su se pušili crveni
dimnjaci i deca bila slabokrvna i škrofulozna . Tamo je bilo nekakvo groblje
sa neukusnim kamenim spomenicima i tamo sam seo umoran i slušao nečiji
plač iza zida . Nije se videlo ko plače. Bilo je to po glasu žena, i

plakala je bolno i dugo. Posle sam video da je klečala pred jednim grobom
i da je bila u crnini.
M. K.

Karl Kors : Marksizam i filosofija ¹ )

Moto Treba da organizujemo sistematsko

proučavanje Hegelove dijalektike sa materi-
jalističkog gledišta.
(Lenjin 1922.)

Tvrdnja, da bi u pitanju odnosa između marksizma i filosofije mogao biti

sadržan jedan teoretski i praktički neobično važan problem takva je , da bi se
za nju još do nedavna među građanskim kao i među marksističkim učenjacima
našlo tek malo razumevanja . Marksizam značio je za profesore filosofije u naj-
boljem slučaju jedan prilično sporedan podosečak „ Rastvaranja Hegelove ško-
le ", jednog u glavnome tek u kurzu obrađivanog poglavlja povesti filosofije 19 .
stoleća. 2 ) Ali niti marksiste nisu „ filosofskoj strani “ njihove teorije podavali
u glavnome velike važnosti i ako iz posve drugih motiva. Već sami Marks i

*) Vidi napomenu na kraju lista.

1.) Ova rasprava jeste prvi odeo jedne oveće radnje : Historijsko logična istraživanja.
o pitanju materijalističke dijalektike.
2.) Tako Kuno Fišer u svojoj devet svezaka debeloj Povesti Novije Filosofije u
dvostrukome svesku posvećenom Hegelovoj Filosofiji, određuje jednu stranicu (1170) „ Dr.
žavnome Socijalizmu “ (Bismarkovu) i „ Komunizmu," čijim osnivačima naziva s jedne strane
Ferdinanda Lasala, a s druge strane Karla Marks a, s kojim je svršio u
dva retka. On citira Fridrika Engels a samo zato da bi tako indirektno podvalio
svojim drugovima stručnjacima. U nacrtu povesti filosofije od početka 19. stoleća do sadaš-
njosti, od Uiberveg · Hejnts a (Überweg-Heintze 11. austrijsko izdanje 1916.) govore
o životu i nauci Marks - Engels a ipak dve stranice (20809), te se u nekoliko redaka
spominje i mater. shvaćanje povesti kao nauka, koja imade za povest filosofije neko značenje ,
definisana kao tačno izvrtanje Hegelovog idealističkog nazora " . F. A. Lange znade
za Marksa u svojoj povesti materijalizma tek u nekim historijskim bileškama izvora kao za
najtemeljitijeg sada živućeg poznavaoca po vesti Nacionalne Ekonomije, bez
da bi teoretičare Marksa i Engelsa uzeo na znanje .

28
Engels 2 ) , koji su ipak tako često sa velikim ponosom isticali historijsku či-
njenicu, da je nemački radnički pokret sa „ znanstvenim socijalizmom" nasledio
klasičnu nemačku filosofiju, 3.) nikako nisu hteli da se ta izreka shvati u tome
smislu, kao da znanstveni socijalizam ili komunizam pretstavljaju bitno neku
filosofiju. ) Zadatak njihovog „ znanstvenog “ socijalizma , oni su što više gle
dali u tome, da se formalno konačno i stvarno nadvlada i „ dokine “ ne samo
dotadanja građanska idealna filosofija nego s njom istodobno i svaka filoso-
fija uopće. Mi ćemo posle da pobliže objasnimo iz čega se je po prvobitnome
shvatanju M. i E. to nadvladanje i dokinuće filosofije sastojalo ili trebalo da
se sastoji. Za sada ustanovljujemo tek tu historijsku činjenicu , da se većini
marksista posle uopće nije više niti činilo da u tome pitanju leži neki problem.
Način, kojim su oni svršavali sa pitanjem filosofije može najbolje da se označi sa vrlo
zornom izrekom, kojom je jednom E. ocrtao držanje Fajerbaha spram Hegelove
filosofije : Fajerbah je Hegelovu filosofiju jednostavno „ nesmetano odstranio. " ".)
Posve slično nesmetano postupali su posle faktično vrlo mnogi marksiste ne
samo sa Hegelovom nego sa svakom filosofijom uopće, u prividno du-
bokom pravovernom posluhu spram upute izdane od meštara . Tako je n. pr.
Franc Mering svoje vlastito pravoverno marksističko stanovište o pita-
nju filosofije više nego jedamput označio kratko i jasno, da se je izjavio za
ono odreknuće sveukupnih možđanih paučina, što je za meštre (M. i E.) bilo
predpostavkom besmrtnih im dela. " " ) Ta izreka jednoga muža, koji je s pra-
vom mogao da o sebi kaže da se je podrobnije nego bilo ko zanimao filosof-
skih počecima M. i E. “, izvanredno je značajna za posvemašnje pretežnu obu-
stavu sveukupnih filosofskih problema među teoretičarima Druge Internacionale
(1889-1914) . I samo zanimanje sa takvim pitanjima, koja u stvari ne bijahu
filosofska u užem smislu već se ticahu tek općenitih spoznajnokritičkih i me-
todoloških podloga marksističke teorije, posmatralo se od merodavnih marksi-
stičkih teoretičara onoga vremena u najboljem slučaju kao potpuno suvišno
rasipanje vremena i snage. Diskusija takvih filosofskih raspra dopuštala bi se
unutar marksističkoga tabora nolens volens te bi se prema okolnostima i sudelovalo
u njoj, ali se kod toga izričito izjavljivalo , da je bistrenje takvih problema za
praksu proleterske klasne borbe potpuno sporedno i to treba da uvek ostane. " )
Takvo shvatanje bilo je naravno logično opravdano samo pod tom pretpostav-
2. a) Imena Marks i Engels u buduće skraćena kao M. i E.
3.) Tako doslovno u poznatoj zaključnoj rečenici E. spisa : Ludwig Feuerbach
und der Ausgang der klassischen deutschen Philosophie (1888) ; slični obrati gotovo u svima
delima M. i E. iz raznih perioda njihova života . Usporedi n. p . zaključnu rečenicu iz predgovora
od E. Entwicklung des Socialismus von der Utopie zur Wissenschaft (1882).
4.) Usporedi polemiku komunističkoga Manifesta od 1847 48 protiv nemačkog pravog “
socijalizma i uvod sastavka o nemačkome socijalizmu, koga je E. obelodanio u Almanach du
Parli ouvrier pour 1892.
5. Feuerbach, Str. 12.
6.) Neue Zeit 28. I. 686. Slične izjave i u poglavlju o nemačkoj ideologiji u Meringovoj
Biografiji Marksa str . 116 117.
7.) Vrlo zanimiv dokaz tome daje jedan mali sukob, čiji se tragovi nalaze u Neue Zeit
(26. I. 1907/08 695/898,) Ureduištvo (Karl Kautski) objavljujući članak Bogdanova : „Ernest Mah i
revolucija“ odštampalo je napomenu u kojoj se bezimeni prevađač osetio ponukanim, da pokudi rus-

29
kom da je marksizam kao takav teorija i iskustvo, ka čijem bitnom i ničime
nadomestivom sastavu ne spada neki određeni stav spram bilo kakvih filosof.
skih pitanja, pa se tako n. p . smatralo nekom nemogućnošću , ako je koji vo-
deći marksistički teoretičar u svom privatnom filosofskom životu bio pristaša
filosofije Artura Šopenhauera.
Tako je u ono vreme , pokraj svih uostalom velikih protuslovlja , kakva su
bila između građanske i marksističke znanosti, u tom jednom pitanju vladala
prividna saglasnost obiju krajnosti. Građanski profesori filosofije uveravahu se
međusobno da marksizam nema svoga vlastitog filosofskog sadržaja - te mi-
šljahu da su time izrekli nešto golema protiv marksizma. A pravoverni
marksiste uveravahu se sa svoje strane isto tako međusobno , da njihov marksizam
po svojoj biti nema ničeg zajedničkog sa filosofijom te mišljahu da su time
nešto golema izrekli za marksiram. Od istog ovog teorijski temeljnog pogle.
da potekao je konačno još i ovaj treći smer, koji je za sve ovo vreme bio je-
dini, te se je uopće nešto potanje zanimao sa filosofskom stranom socijalizma ;
Sve one igraće vrste „ filosofirajućih “ socijalista, koji su svoj zadatak gledali u
tome, da „ dopunjuju “ marksistički sistem nekim općenitim kulturno -filosofskim
pogledima ili mislima Kantove, Dicgenove, Mahove ili bilo kakve druge filoso-
fije. Jer upravo time što su smatrali marksistički sistem potrebnim dopunjenja
sa filosofske strane, oni su pokazali dovoljno jasno, da je marksizam sam po
sebi i u njihovim očima izgledao bez filosofskog sadržaja. * )
Vrlo lako može se danas pokazati, da je to čisto negativno shvatanje od-
nosa između marksizma i filosofije , koje smo kod pravednih marksista i kod
ku socijalnu demokratiju , da se u Rusiji „ veoma ozbiljne taktičke razlike menjševika i bolj
ševika pooštravaju takvim za naše oči potpuno sporednim pitanje m, stoji li
marksizam u skladu spoznajnokritički sa Spinozom i Holbakom ili sa Mahom i Avenariusom. “
Uredništvo boljševičkog ruskog „ Proletera “ (Lenin) izjavilo je na to da ta filosofska raspra doi-
sla ne znači frakciono pitanje, a to po mnenju uredništva i ne bi smelo da bude." Pisac
log formalnog demanta objavio je kao što je poznato još iste godine 1908. svoje filosofsko
delo : n Empiriokriticizam i histor. materijalizam. “ (vidi „ K. Republ. " str. 25. 57. 101. 152. 178.
349 od god 1924. knjiga I.)
8.) Smatrajući u tome nedostatak marksističke teorije a ne prednost kao „ pravoverni mar-
ksisti, “ i u nastojanju da preostali sadržaj socijalist. teorije delomice spasu, oni su se u sukobu
građanske i proleterske znanosti unapred načelno postavili na stanovište građanskoga protivnika
le su tako nastojali da potrebnim daljnjim konsekvencama izbegnu po mogućnosti što dulje. Ali
kada je usled dogođaja rata i krize g. 1914. dalnje izmicanje u pitanju proleterske revolucije
poslalo neizbežnim, tada se je jasno pokazao pravi karakter sviju tih igraćih vrsta filosofirajućega
socijalizma . Ne samo antimarksistički filosofirajući socijaliste kao Bernštajn i Koigen, već i filoso-
firajući marksiste, (Kantijanci, Dicgenijanci, Mahovci-marksiste,) od onda su reču i delom do-
kazali, da nisu ostali neodvojeni od građanskog stanovišta samo u svojoj filosofiji , nego u nuž
nome sklopu i u političkoj praksi i stvarnosti. —— Za građansko-reformistički karakter kantovskog
marksizma nije potrebno navađati naročite dokaze- jer o tome jedva da imade sumnje. Lenjin
je već 1908. u svojoj raspravi o empiriokriticizmu jasno pokazao kamo vodi put mahijanaca
marksista (od kojih je većina i pošla tim putem.) Da je dicgenijanski marksizam na istome
pułu već delomično stigao na cilj , dokazuje brošura Dicgena- Sina ( 1923.) u kojoj faj ponešto
naivni neomarksista izričito žali da Kautski iza kako je već u tolikome popustio još uvek
zadržava neke „ staromarksističke poglede. (Str. 2.) David Koigen najlepše dokazuje
kako je dobar politički nagon gorio iz staroga Meringa kada se je na očigled ovake možđane
paučine rade odrekao svake filosofije.

30
građanskih učenjaka ustanovili u prividnome skladu , na obim stranama poteklo
iz vrlo površnog i nepotpunog poimanja logičnog i historijskog stanja stvari.
Ali kako se uslovi, pod kojima su jedna i druga strana došle do toga rezul.
tata delomice vrlo jako razilaze , mi ćemo ih za obe grupe prikazati {odvojeno .
Tada će se pokazati, da se unatoč goleme razlike obostranih motiva oba ta
razložna niza na jednoj važnoj tačci ipak dodiruju . Mi ćemo naime videti, da
isto tako kao što se je u drugoj polovici 19. stoleća kod građanskih učenjaka
sa potpunim zaboravom Hegelove filosofije potpuno izgubilo i ono ono „ di-
jalektičko" posmatranje odnosa filosofije i stvarnosti teorije i prakse, koje
je za Hegelove epohe sačinjavalo životan princip sveukupne filosofije i zna.
nosti, i kod marksista na drugoj strani u isto je vreme stupalo sve više i više
u zaborav to prvotno značenje dijalektičkoga principa, što su ga oba mlada
Hegelijanca M. i E. četrdesetih godina prigodom njihova obrata od Hegela,
potpuno svesno spasili „ iz nemačke idealističke filosofije " preko na drugu
stranu u „ materijalističko “ shvatanje historičko- društvenog razvojnog procesa. " )
Najpre ćemo govoriti o razlozima, zbog kojih su se građanski fiilosofi,
i historičari od polovice 19. stoleća sve više i više otklanjali od dijalektičkoga
shvatanja filosofske idejne historije, te usled toga postali nesposobnima da
adekvatno shvate i prikažu samostalnu bit marksističke filosofije i njeno znače.
nje unutar sveukupnog razvoja filosofskih ideja 19. stoleća.
Može se moguće reći, da su nepoznavanje i krivo tumačenje marksističke
filosofije imali mnogo bliže razloge, tako da nam i ne bi bilo potrebno da nji-
hovo držanje objasnimo nestajanjem dijalektike. I doista nikako se krivo ne da
shvatiti ta činjenica, da je uz maćuhinski postupak spram marksisma - s isto
tako u ostalom i spram takvih građanskih „ ateista “ i „ materijalista “ kao Da-
vid Fridrih Štraus, Bruno Bauer i Ludvig Fajerbah - pisanju građ. filosofske
historije 19. stoleća igrao izvesnu ulogu i svesni klasni nagon. No mi
bismo ovom našem u stvarnosti vrlo složenom stanju stvari stvorili vr
o grubu predodžbu, kad bi građanskim filosofima jednostavno imputirali, da
su oni svoju filosofiju i svoju povest filosofije svesno stavili u službu klas-
nog interesa. Sigurno je da imade i slučajeva sa kojima se ova pretpostavka
posvema slaže 10.) Odnos filosofskih zastupnika jedne klase spram te
9.) Engels, Dührings Unwälzung der Wissenschaft Str. XIV. (Predgovor 2 izd. 1885) Uspo
redi i izvode M. na koncu pogovora ka 2. izd. Kapitala (1873.)
10.) Najboljim primerom zato služe sledeći izvodi E. fon Sidova (Sydow) u nje
govoj knjizi : Der Gedanke des Idealreichs in der idealistichen Philosophie von Kant bis He.
gel (1914 Str 23) : „ Budući da je na takav način (u nemačkome idealizmu koji je historiju
,,logificirao i tako je iz „ niza dela " pretvorio u „ niz pojmova “) idealna misao historizovana,
ona gubi svoju eksplozivnu snagu. Ako je ideal logičko historijska-potreba, sve je stremljenje
spram njega preuhitreno i nepotrebna natega. Ovo prepariranje idealne misli zasluga je apso-
lutnih idealista. Njima treba da zahvalimo, bude li naš društveni i ekonomski poredak kroz u
napred dogledno vreme ostao vladajućim. Dok su se vladajuće klase oslobodile historijske sa-
njarije idealizma te sa voljom k delu češće otkrile i smionost k delu, to proletarijat još uvek
veruje u materijalizovani otpadak idealističkog nazora ; za želeti je da to radosno stanje potraje
što dulje. Glavnu zaslugu kod toga, kao i kod svih ostalih načelnih pitanja imao je Fiħte -
itd. U jednoj bilešci Sidov napominje naročito da bi tu činjenicu trebali da uzma k srcu oni, koji
više ili manje javno govore da je filosofija politički neznatna

31
klase koju zastupaju u pravilu je ipak vrlo složen. Sveukupna klasa kaže
M. u 18. Brimeru ) gde se sa takvim sklopovima bavi nešto iz bližega stvara
i modeluje iz svojih „ materijalnih podloga “ čitavu nadgradnju raznih čudesno
nastalih čuvstva, iluzija , načina mišlenja i životnih pogleda , " a k toj u tome
smislu „ klasno uslovljenoj " nadgradnji spada i fllosofija dotične klase , ponaj .
pre po svojim sadržajnim a napokon i po svojim formalnim elementima, kao
Jedan njen od „ materijalnih i ekonomskih temelja “ naročito udaljen deo . " .)
Želimo li dakle da u Marksovom smislu doista materijalistički i po tome
znanstveno“ potpuno shvatimo 12..) pomanjkanje razumevanja građanskih filo-
sofskih historičara za filosofski sadržaj marksizma, to se onda ne smemo da
zadovoljimo time, da tu činjenicu neposredno objasnimo njenom zemaljskom
jezgrom," (klasnom svešću i na koncu konca iza nje stojećim ekonomskim in-
teresima .) Mi što više treba da pojedinačno istaknemo ona posredovanja po
kojima će biti jasno, zašto su i takvi građanski filosofi i historičari koji nastoje
da najvećom „ bezpredrasudnošću “ istraže „ čistu “ istinu , nužno morali da bit
u marksizmu sadržane filosofije ili potpuno pregledaju ili da je shvate tek vrlo
krivo i nedostatno. Jedno od najvažnijih posredovanja sastoji se u našem slu-
čaju doista iz toga, što se je od polovine devetnaestoga stoleća čitava gra-
đanska filosofija a naročito i građanska povest filosofije po svom realno his-
torijsko- društvenom stanju odvojila od Hegelove filosofije i njenih dijalektičkih
metoda, te se povratila ka jednoj metodi filosofskog i filosofskohistorijskog
istraživanja, po kojoj je njoj dakako postalo gotovo nemoguće, da se takvim
pojavama kao što je M. znanstveni socijalizam bilo što otpočne.
U uobičajenim prikazima povesti filosofije 19. stoleća, što poteču od gra-
đanskih autora, zeva na jednom izvesnom mestu duboka raspuklina koja obično
ne biva nikako ili tek vrlo vešto nadsvođena. I doista uopće se i ne vidi, kako ovi
historici, koji nastoje da prikažu razvoj filosofske misli, potpuno ideološkim i
beznadno nedijalektičkim načinom kao jedan čisto „ idejnohistorijski “ tok, kako
oni misle da nađu racionalno objašnjenje za tu činjenicu , da je ta velika
Hegelova filosofija, čijem se svemoćnom utecaju nisu mogli da otmu još tri-
desetih godina ni njeni najogorčeniji protivnici (n . p . Šopenhauer, Herbart,) nije
već pedesetih godina u Nemačkoj brojila gotovo nikakvih pristaša, a skoro za-
tim uopće nije bila shvaćena . Većina njih nije ni pokušala da to objasni, već
mesto toga zadovoljava se time, da sve one sadržajno vrlo važne pa i formalno
za današnje pojmove na nadasve visokom filosofskom nivou vođene rasprave,
što su se posle Hegelove smrti vodile mnogo godina između raznih pravaca
njegove škole (Desnice , Sredine i raznih smerova Levice, naročito Štraus, Ba-
uer, Fajerbah, M. i E. ,) ukratko registrira u svoje godišnjake pod posve nedo-
statan i čisto negativan pojam „ Raspad Hegelove Škole, “ i da kao završetak
ove periode jednostavno postavi neku vrstu apsolutnog „ konca “ tog filosofskog

*) Vidi K. Republiku br . 4. 1924.

11.) Usporedi Marks : Der 18 Brumaire, naročito str. 34. i 37. (o odnosu idealoškog
zastupnika jedne klase spram te klase ;) dalje Engels, Feuerbach str 52 (o filosofiji).
12. Usporedi Marks, Kapital I. 336 Napomena 89. (u odnosu na povest religije ) gde M
u tekstu navedenu metodu označuje kao „jedino materijalističku i po tome znanstvenu ! “

32
pokreta, da bi onda u šezdesetim godinama sa povratkom na Kanta (Helmholc,
Celer, Libman, Lange,) otpočela sa jednom novom epohom filosofskog pokreta
što prividno ne nadovezuje ni na što predstojeće . Od triju velikih ograničenosti ,
na kakvima takva „ povest filosofije " pati, mogu već dve da se objasne kritič-
kom revizijom, koja će sa svoje strane sama više ili manje ostati potpuno na
„ idejno historijskom " stanovištu , — i na ta obadva mesta neki temeljitiji filo-
sofski historičari novijega vremena, naročito Diltej i njegova škola, već su vrlo
ograničeni vidokrug uobičajenog pisanja filosofske historije znatno proširili Te
dve ograde mogu se dakle smatrati načelno savladanima i one postoje do
dana današnjega tek još stvarno, te će predvidivo postojati još vrlo dugo. Sa
stanovišta čiste idejne historije, treća ograda nije savladiva, te usled toga nije
od današnje građanske filosofije historije niti načelno savladana .
Prva od tih triju ograda građanske povesti filosofije druge polovine de-
vetnaestoga stoleća može da se označi kao „ visoko filosofska " ograda : filo.
sofski ideolozi pregledali su , da idejni sadržaj jedne filosofije, (kao što je to
u visokom stepenu nastupilo baš kod Hegelove filosofije ,) može da živi dalje
ne samo u.filosofiji nego isto tako i u pozitivnim znanostima i u društveno.
praksi. Druga ograda, koja je u drugoj polovini prošloga stoleća bila vrlo
tipična naročito za nemačke profesore filosofije, jedna je „ lokalna “ ograda :
Dobri Nemci nisu znali da je bilo „ filosofa " još i izvan nemačkih međaša , te
su po tome, osim malo iznimaka, pregledali potpuno tu činjenicu, da je Hege-
lov sistem u Nemačkoj desetlećima proglašen mrtvim, u isto vreme u više iz-
vannemačkih zemalja ostao neprekidno delatnim ne samo po svojoj materi-
jalnoj sadržini, nego što više i kao metoda i kao sistem. Time , da su za pos-
lednjih decenija filosofskohistorijskog razvoja te obadve ograde filosofskohi-
storijskog vidokruga načelno nadvladane, to se je gore ocrtana slika norma-
Ine nemačke filosofskohistorijske književnosti u drugoj polovini devetnaestoga
stoleća od nedavna gotovo bitno izmenila u njenu korist. Nasuprot treća
ograda filosofskohistorijske spoznaje ne može biti od građanskih filosofa i fi-
losofskih historičara uopće nadvladana , jer bi ti „ građanski “ filosofi i filo-
sfoski historičari trebali zato da napuste ono građansko klasno stanovište, što
sačinjava najbitnije a priori sveukupne im filosofske i filosofskohistorijske
znanosti. I taj prividno čisto idejnohistorijski " proces razvoja filosofije u 19.
soleću može se shvatiti u svom doista bitnom i potpunom obliku samo pod
tim uslovom, ako se shvaća u sklopu sa sveukupnim stvarnim historijskim raz.
vojem građanskoga društva, — a građanska filosofska historija u svojoj dana-
šnjoj razvojnoj fazi ne može više da shvati baš taj sklop u doista bezobzirnom
i bezpredrasudnom istraživanju . Tako se objašnjava , zašto su za tu građansku
povest filosofije izvesni delovi sveukupnog filosofskohistorijskog razvoja 19. sto-
leća morali do dana današnjega ostati „ transcedentnima “, i odatle se na karti
svake današnje građanske filosofske historije javljaju one čudnovate „ bele
plohe “, o kojima smo govorili više gore (konac filosofskog pokreta u četrde-
setim godinama, pak zatim sledeća praznina do " ponovnog probuđenja " fito.
sofije u šezdesetim godinama) . I tako se dalje objašnjava, zašto građanska
povest filosofije ne može više danas da tačno i potpuno shvati niti onu

33 5
 epohu nemačke filosofske historije, čiju zaistinsku bit je jedamput u jednoj pro-
šloj periodi potpuno tačno pojmila. Poput dalnjeg razvoja filosofske misli
posle Hegela, svakako se isto tako ne može ni prediduća razvojna faza filosof-
ske misli od Kanta do Hegela pojmiti kao čisti idejnohistorijski događaj . Svaki
pokušaj , da se razvoj tog velikog vremena filosofske misli , koji se po histo-
rijskim knjigama obično označuje kao „ epoha nemačkoga idealizma “, shvati u
bitnoj sadržini i potpunome značenju , mora da se beznadno razbije, sve dok
posmatranja te epohe ili nikako ili tek na račun površne naknadne refleksije ,
puštaju s vida za čitavi tok i oblik tog filosofskog razvoja nadasve
važni
sklopovi, koji taj „ pokret misli “ vežu sa savremenim „ revolucionarnim pokre-
tom " iste epohe. Za čitavu epohu takozvanog „ nemačkog idealizma “ uključivši
ovamo i Hegelov sistem kao njen kulminantan „ završetak “ , pak uključivši i
na to sledeće borbe između raznih hegelijanskih struja u četrdesetim godi-
nama 19. stoleća, vrede one rečenice , kojima je Hegel u svojoj „ Historiji Fi
losofije “ a i inače u ostalim svojim delima označio bit filozofije svojih nepo-
srednih preteča (Kant, Fihte, Šeling) . U filosofskim sistemima čitave te u nje .
nom stvarnom historijskom pokretu potpuno revolucionarne epohe bitno j
„ revolucija postavljena i izražena u obliku misli “ 13.) Da Hegel kod te reči
nije imao na umu možda ono, što današnji građanski filosofski historičari vrlo
rado nazivlju Revolucijom Misli, naime ono zbivanje što se odigrava u tihim
i čistim predelima učenjačke sobe, daleko od surove oblasti zaistinskih borba ,
nego da je najveći mislilac koga je iznelo građansko društvo u svojoj revolu-
cionarnoj epohi, smatrao „ Revoluciju u obliku misli " sastavnim bitnim delom
sveukupnog realnog toka istinske revolucije 14.) , to sledeći njihovi izvodi po-
kazuju jasno . „ Na toj velikoj epohi Svetske Historije , čija se najunutarnija bit
shvaća filosofijom historije , sudelovala su samo dva naroda : franceski i nema-
čki kolikogod su suprotni ili baš zato jer su suprotni . Ostale nacije kod toga
nisu prisno sudelovale : politički jesu doduše vlade isto tako kao i narodi . U
Nemačkoj izjurio je taj princip kao Misao, Duh, Pojam, a u Franceskoj kao
stvarnost ; što se je nasuprot od toga u Nemačkoj pojavilo kao stvarnost, pri-
činja se nasiljem vanjskih okolnosti i reakcijom protiv toga ." 15.) Nekoliko
stranica niže (Str. 501.) vraća se on kod prikazivanja Kantove filosofije na
13.) Hegel, Werke XV, 485.
14.) Da se usput upozori da taj pojam i kod Kanta, koji u oblasti čistoga mišljenja vrlo
rado upotrebljava izraz Revolucija imade mnogo realnije značenje, nego za današnje građanske
Kantijance. Taj izraz treba da se čita u vezi sa onim mnogobrojnim izjavama Kanta (u Raspri .
fakulteta i drugde) o faktičnom zamašaju Revolucije : Ova Revolucija jednog duhovitog naroda
koju vidimo kako prolazi ispred naših dana, budi u srcima i željama svih posmatrača (koji sa-
mi nisu zapleteni u tu igru) takvo saosećanje, koje graniči gotovo sa zanosom*“ „Takav se
fenomen u ljudskoj historiji više ne zaboravlja. “ - „ Taj je događaj odviše golem sa interesima
čovečanstva suvise isprepleten i sa svojim utecajem po svim delovima svela suviše raširen, a
da se ne bi kod ostalih naroda, kada se desi zgodna prilika povoljnih okolnosti pojavio u se-
ćanju i probudio na obnovu novih pokusa takve vrsti. Usporedi sastav takvih i sličnih izjava
Kanta u Politische Literatur der Deutschen im 18. Jahr. Verlag Wigand. Izdao Geismar 1847 ( !)
Svezak I. str. 121 itd.
15.) Da je M. ovo Hegelovo shvatanje o podeli uloga Nemaca i Franceza u sveukupnom
razvoju građanske revolucije potpuno prisvojio i svesno ga dalje izgradio, dovoljno je poznato

34
 istu misao : „ Već je Ruso slobodi postavio apsolutum : Kant je postavio isti
princip više sa teoretske strane . Francezi shvaćaju to kao stvar volje ; jer po
njihovoj poslovici : Il a la tête prè du bonnet . Franceska imade smisao za
stvarnost, za dovršivanje, te budući da predočba kod toga prelazi neposredno u
delo , to su se tamo ljudi obratili k stvarnosti. Kolikod je sloboda za sebe
konkretna to ona ipak nerazvijena još u svojoj apstrakciji bijaše prebačena
u stvarnost ; a ostvarivati apstrakcije u stvarnosti znači stvarnost razarati. Bilo
bi strašno položiti fanatizam slobode u ruke pučke U Nemačkoj je taj isti
princip zaokupio interes svesti, ali je bio izobražen samo teoretski. I naša je
glava puna svakovrsne huke i buke ; ali pokraj svega toga nemačka glava pu-
šta mirno na sebi svoju šlafkapu i dalje radi unutar svoga Imanuel Kant
rodio sa 1724. u Kenigsbergu " itd. itd. U tim rečenicama Hegelovim izražen
je doista onaj princip , koji tek objašnjava najunutarniju bit te goleme epohe
svetske povesti : onu dijalektičku vezu između filosofije i stvarnosti, koja čini
kao što je Hegel na drugom jednom mestu općenitije izrekao , da ni jedna
filosofija ne može biti više, nego " vreme te filosofije mislima shvaćeno “, 16. ) i koja
inače neophodna za stvarno shvaćanje razvoja filosofske misli postaje takvom
potpuno, kada se radi o tome, da se shvati misaoni razvoj u jednoj revolucio-
narnoj epohi razvoja društvenoga života. I eto , upravo u tome sastoji se sud-
bina, ovešena jednom premoćnom silom nad daljnjim razvojem filosofskog i
filosofskohistorijskog istraživanja građanske klase 19. stoleća , da je ta klasa ,
koja je već u polovini devetnaestoga stoleća prestala biti revolucionarnom
od toga trena po unutarnjoj nuždi i u svome mišlenju izgubila sposobnost da
shvati dijalektičku vezu između idejnog i realnog historijskog razvoja, a naročito
vezu između filosofije i revolucije u njenom stvarnom značenju . Tako je ta
faktična propast i taj faktični konac koji je u društvenoj praksi doista snašao
revolucionarni pokret građanske klase polovinom devetnaestoga stoleća, morao
da poprimi svoj ideološki izraz u ovoj prividnoj propasti i koncu filosofskog
razvoja, o kome nam građanski filosofski historičari još i dan današnji pričaju
Tipični zato su izvodi o filosofiji u polovini 19. stoleća općenito , kojima
Überveg-Heintse uvađa dotični odsečak svoje knjige (Str. 1801 ) : Filosofija da
se nalazi u ovo vreme u " stanju sveopćeg klonuća, " i da „ gubi sve više od
svoga utecaja na kulturni život “ . Žalosna ta pojava leži po Üoervegu „ napo
kon na primarnim duševnim prekretnim tendencama, " dok svi ostali 22vanjski
momenti" deluju tek sekundarno. " Znameniti građanski filosofski historičar
„ objašnjava “ sebi i svojim čitačima bit tih " duhovnih prekretnih tendenca "
ovako : „ Potencirani idealizam životnoga nazora i metafizička spekulacija delo-
vali su zamorno (!) , te se zahtevalo za supstancijalnijom duhovnom hranom . “
Nasuprot tome sa stanovišta, koje, od onda od građanske filosofije zaboravljeno
Uspr. sveukupne mu spisove prve periode, (Mehringovo izdanje ostavštine, ) gde se nailaze
sledeći obrati kao da su : „ Nemci u politici mislili što su drugi narodi uradili : “ „ da je Nemačka
pratila razvoj modernih naroda sa apstraktnom delatnošću mišljenja, “ i da je usled toga sud.
bina Nemaca u stvarnosti na koncu sastojala iz toga, da su sudelovali u Restauracijama mo
dernih naroda bez sudelovanja u revoluciji . “ Svi ovi obrati u kritici Hegelove pravne filosofije.
Str 386, 391 , 393.)
16.) Predgovor k pravnoj filosofiji, izdanje Meiner, Str. 15.

35
dijalektičko shvatanje, pa i u ovom nerazvijenom i sama sebe nepotpuno sves-
nome obliku u kome ga je primenio Hegel (dakle idealistička dijalektika He
gela u protivštini sa materijalističkom M.) , opet poprima i na pogled filosof-
skohistorijskog razvoja 19. stoleća bezobzirno i dosledno primenjuje, prikazuje
se čitav taj razvoj u posve drugoj pa i idejnohistorijski mnogo savršenijoj for-
mi. Mesto smalaksanja i konačnog utrnuća revolucionarnoga pokreta u obla-
sti misli, nastupila je sa tog stanovišta dubokosežna i znatna promena zna-
čaja cvoga revolucionarnoga pokreta . Na mesto konca klasične nemačke filo-
sofije, koja je značila ideološki izraz revolucionarnog pokreta građanske klase,
nastupio je prelaz te filosofije u onu novu znanost, koja od sada na pozornici
idejnohistorijskoga razvoja nastupa kao općeniti izraz revolucionarnoga pokreta
proleterske klase , t . j . njen prelaz u teoriju „ znanstvenoga socijalizma " u onom
obliku, u kome je ta teorija od M. i E. četrdesetih godina bila ponajpre for-
mulisana i osnovana. Da bi se dakle taj potreban i bitan sklop između nema-
čkog idealizma i marksizma mogao potpuno da shvati, što su građanski filo-
sofski historici do najnovijega vremena ili poptuno pregledali i ignorisali ili
tek nepotpuno i obrnuto shvatili i prikazali, treba samo da od uobičajenog,
apstraktnog i ideološkog načina mišlenja današnjih građ. filosofskih historičara
pređemo na jedno još ne specifično marksističko , nego ponajpre tek jednosta
vno dijalektičko gledište (hegelijansko i marksističko) . Tada ćemo odjednom
pojmiti ne samo svezu što postoji između nemačke idealističke filosofije i mar-
ksizma već i njenu unutarnju potrebu. Mi ćemo shvatiti, da marksistički sistem ,
teorijski izraz revolucionarnog pokreta proleterske klase treba da idejnohisto
rijski (ideološki) stoji spram sistema nemačke idealne filosofije, teorijskog iz-
raza revolucionarnoga pokreta građanske klase u onom potpuno istom omeru, u
kome u oblasti društvene i političke klase revolucionarni klasni pokret proleta.
rijała stoji spram revolucionarnoga pokreta građansk`g pokreta. To je jedan te
isti historijski razvojni proces, iz koga s jedne strane iz revolucionarnog po
kreta trećega staleža proizlazi „ samostalni “ proleterski klasni pokret, a s
druge se strane građanskoj idealističkoj filosofiji, „ samostalno " suprotstavlja
nova materijalistička teorija marksizma . Svi ti događaji stoje u uzajamnom de
lovanju. Postanak marksističke teorije je hegelijansko - marksistički rečeno samo
„ naličje “ postanja realnog proletarskog klasnog pokreta ; tek obe strane zaje-
dno sačinjavaju konkretnu sveukupnost historijskoga procesa .
Sa tim dijalektičkim načinom gledanja, koji nam četiri različita pokreta
revolucionarni pokret građanstva ; idealističku filosofiju od Kanta do Hegela
revolucionarni klasni pokret proletarijata ; materijalističku filosofiju Marksizma;
daju da shvatimo kao četiri momenta jednog jedinstvenog historijskog raz.
vojnog procesa, stičemo mogućnost, da shvatimo zaistinsku bi ove nove zna

nosti, koja tvori od M. i E. teoretski formulisan sveopći izraz samostalnog re-

volucionarnog klasnog pokreta proletarijata 17) Mi istododno shvaćamo razloge ,
17.) Usporedi poznati stavak iz komunističkoga Manifesta, koji Hegelovsku misao o dija
lektičkoj svezi između filosofije i stvarnosti iz donekle uvek još mistificirane forme u kojoj j
bio izražen od samoga Hegela (Filosofija je „ njeno vreme shvaćeno mislima “) pretvara u ra
cionalniju formu : Teoretski zasadi komunista samo su sveopći izraz fakiičnoga odnosa postojeće
klasne borbe, jedaog historijskog pokreta, koji se razvija pred našim očima .“

36
 zašto je građanska historija filosofije tu iz najrazvijenijih sistema građanske
revolucionarne idealne filosofije proizašlu materijalističku filosofiju revolucio-
narnoga proletarijata ili morala potpuno ignorirati ili njenu bit u negativnoj
formi doslovno -- preokrenuto shvatila 18 ) Isto tako malo , kao što se unu
tar građanskoga društva i njegove države mogu realizovati bitni praktični ciljevi
proleterskog klasnog pokreta, isto tako slabo je i filosofija ovog građanskog
društva mogla da shvati bit onih sveopćih zasada , u kojima je revolucionarni
proleterski klasni pokret našao svoj samostalan i samosvestan izraz . Građansko
stanovište treba da se i u teoriji zaustavi na onom mestu, na kome je moralo
da stane i u društvenoj praksi - ukoliko ne će da prestane biti " građanskim “
stanovištem, t. j . da samo sebe dokine . Tek pošto je historija filosofije trans-
cendirala ovu ogradu, prestaje za nju znanstveni socijalizam da bude s one--
transcendentne strane, te postaje tako predmetom moguće spoznaje . Situacija
koja ispravno shvaćanje problema marksizma i filosof.je naročito otežava
sastoji se baš u tome što tako izgleda, kao da bi se baš tim prebaci-
vanjem granica građanskoga stanovišta, po kome bitno nova sadržina filosofije
marksizma načelno uopće postaje tek shvatljivom, taj predmet filosofski isto-
dobno ukinuo i uništio.

(Sledi nastavak u sledećem broju.)

18.) Produkt raspada Hegelove filosofije " (vladajuće shvatanje ) : titanski slom nemačkoga
idealizma (Pleuge) ; svetovni nazor ukorenjen u poricanju sveta (Šulce --- Gävernitc) . Ta čudna
obrnutost u shvaćanju marksizma pokazuje se osobilo jasno u tome, da su baš elementi mark-
sističkoga sistema, u kojima takvo shvaćanje vidi uplive zloduha Marksizma na nemački ideali-
zam strovaljen sa visine nemačkog idealizma u pakleno blato materijalizma, gotovo svi takvi
kakvi su već bili sadržani u sistemima građanske idealne filosofije, i koje je M. iz ovih prividno
neizmenjeno preuzeo : tako na primer misao o potrebi zla za razvoj ljudskog roda (uspr. Kant,
Hegel ; misao o potrebnoj vezi između rastećeg bogatstva i rasteće bede u građ . društvu (uspr.
Hegel : Pravna filosofija §§ 243, 244, 245.) To su baš one forme, u kojima je već građan
ska klasa na vrhuncu svoga razvoja stvorila izvesnu svest o u njoj sadržanim klasnim supro-
tnostima. Tome nasuprot napredak M. sastoji se u tome, da on tu u građanskoj sve-
sti poapsolutizovanu i zato isto tako teoretski kao i praktički nerešivu klasnu prolim-
bu nije više shvatio kao prirodnu i apsolutnu, nego historijski i relativno, dakle praktički i
teoretski u jednoj višoj formi društvene organizacije dok inivu. Oni građanski filosofi shva-
ćaju dakle i Marksizam još uvek u građanski ograničenom i zato negativnom i obrnutom obliku.

37
 -
Dva pisma Lenjina Maksimu Gorkome - o Bogu.*

Prvo pismo.

Dragi A. M ! Šta Vi to radite ? -- To je prosto užas ! "

Jučer sam pročitao u „ Reči “ Vaš odgovor na „ vapaj “ za Dostojevskim i
bio sam gotov da se radujem, a danas dolazi likvidatorski list i tamo je obe-
lodanjen odlomak Vašega članka, koga u „ Reči “ nije bilo.
Taj odlomak glasi ovako :
„A „ bogotraženje " treba privremeno (zar samo privremeno ?) odložiti,
taj posao je beskoristan : nema šta da se traži tamo gde ništa nije ostavljeno.
Nisi li posejao ne ćeš ni žeti ! Boga Vi nemate, Vi ga još“ (još !) „ niste stvorili.
Bogovi se ne traže, oni su stvaraju ; život se ne izmišlja nego se stvara. "
Izlazi da ste vi protiv „ bogotraženja “ samo „ privremeno " !! Izlazi da ste
Vi protiv bogotraženja samo zato da biste ga zamenili bogostvaranjem !!
Pa zar to nije užasno da kod Vas izlazi takva stvar ?
Bogotraženje ne razlikuje se od bogostvaranja ili bogograđenja ili bogo-
tvorenja itd. ništa više nego li se žuti đavo razlikuje od modroga đavola . Go-
voriti o bogotraženju ne zbog toga da bi se izjasnio protiv svih đavola i
bogova, protiv svakog idejnog oskvrnjivanja lešina, (svaki bogek je oskvrnji-
vanje lešina svejedno bio to najčišči najidealniji, ne traženi nego stvoreni
bogek), već da bi se dala prednost modroga đavola žutome, to je stotinu
puta gore nego uopće ne govoriti o tome. U najslobodnijim zemljama, u tak-
vim zemljama gde je apsolutno neumestan apel na „ demokratiju, na na-
rod, na javnost i nauku, “ — u takvim zemljama (Amerika, Švajcarska itd .) na-
*) Ova dva pisma 32. i 33. što ih obelodanjujemo, potiču iz one zbirke pisama Lenjina
Maksimu Gorkome, što ih je između ostalih, trideset i četiri po broju objavio ove godine Lenjinov
Institut, organizovan kod C. I. O. R. K. P. u Moskvi i Lenjingradu. Taj institut počeo je izdavati
u formatu knjige opširan „ Lenjinski Zbornik “, a ova pisma sadržana su u prvome broju toga
biltena. Pisma Lenjina Gorkome obuhvaćaju periodu od g. 1908. do 1913. kada se je Lenjin
gibao između Ženeve, Pariza, Krakova, Berna i Poronina u Galiciji. Lenjin je Gorkoga kao
pisca visoko cenio, s njime intimno drugovao i baš zato se je tako bojao kao što Kamenjev
u predgovoru kaže da Gorki ne zabrazdi na idejne stramputice, jer je dobro znao što uklas-
noj borbi vredi umetničko pero, kao sredstvo borbe.
Pisma tiču se afere, koja je nastala u ruskoj javnosti prigodom nove inscenacije Dosto-
jevskova romana „ Demoni, “ po moskovskom hudožestvenom teatru . Sva je liberalna i reakcio
narna štampa pozdravila taj dogođaj , jedini se opro tome Maksim Gorki u moskovskom „ Rus-
kom Slovu" od 5. oktobra 1913. On je protestirao protiv toga da hudožestvenici iznašaju na
scenu taj kontrarevolucionarni roman i tako se razvila dugotrajna polemika za i protiv Dosto-
jevskoga u kojoj je Gorki objavio svoj drugi članak „ Još jedamput o karamazovštini.“
Po pisanju Lenjina vidi se da je on tu polemiku živo pratio, a da su njegova pisma bila
na Gorkoga delovala tako , da je god. 1916. u sveukupnom izdanju svojih članaka izostavio taj
kritični odlomak sa rečcom, „ privremeno, " koja je u tolikoj meri uznemirila Lenjina.
„K. Republika “ moli sve naše u boga verujuće liberale, teosofe cezaropapiste i katolike
piskarala literarna i neokatoličke liričare, kojima je svaka-druga reč bog, da ova pisma za-
taknu za svoje klobuke .

38
rod i radnike zaglupljuju osobito usrdno baš idejom čistog , duhovnog bogeka
upravo zato što je svaka religiozna ideja, svaka ideja o svakom bogeku , čak
i svako koketiranje sa bogekom nadasve neiskazana gadost koju demokratska
buržoazija veoma tolerantno (a često čak i spremno) susreće , upravo zbog
toga je to najopasnija „ zaraza " . Masa daleko lakše raskriva milijone grehova,
opačina, nasilja i zaraza fizičkih i zbog toga su ove daleko manje opasne
nego fina, duhovna u najkićenije idejne kostime zakrinkana ideja bogeka. Ka-
tolički pop, koji obeščašćuje devojčice (o kome sam ja baš sada slučajno či-
tao u jednom nemačkom listu,) daleko je manje opasan upravo za tu „ demo-
kratiju, “ nego pop bez rize, pop bez grube religije , pop idejni i demokratski,
koji propoveda građenje bogeka . Jer prvoga popa lakše je raskrinkati osuditi
i proterati, a drugoga popa ne može se tako lako proterati, raskrinkati ga
hiljadu puta je teže , te nijedan „ krhki i jadno kolebljivi " stanovnik, ne će se
saglasiti da ga " osudi . “
I Vi znajući „ krhkost i žalosnu kolebljivost " ruske : (zašto ruske ? a zar
je italijanska bolja ??) purgarske duše, mutite tu dušu otrovom, najviše za-
slađenim kanditima i uvijenim u najšarenije zamote !! To je upravo užasno !
„Dosta je već pljuvanja po samome sebi, koje kod nas zamenjuje auto-
kritiku. " A zar „bogostvaranje " nije najgori oblik pljuvanja po sebi ?? Svaki
čovek koji se bavi stvaranjem boga ili koji čak samo dopušta takvo stvara-
nje, pljuje po sebi na najgori način, baveći se mesto „ delovanjem“ u pravo
autorefleksijum, cbožavanjem sama sebe, pri čemu takav čovek „ odražava "
najprljavije, najiuplje, najropskije đavolčiće svoga „ja “ obožanstvovane bogos-
tvaranjem.
Sa stanovišta ne ličnog nego društvenog, svako bogostvaranje je upravo
samo u sebe zaljubljeno odražavanje tupoga malograđanstva, krhkog purgari
garstva, sanjarskog „ pljuvanja po sebi " filistera i malograđana , koji su očajavši
sustali " (kao što ste Vi izvoleli veoma tačno kazati za dušu samo ne bi

trebalo kazati „ rusku “, nego malograđansku, jer je židovska , italijanska, ingleška

sve jedan đavo, svagde je šugavo malograđanstvo jednako gnusno, a " demo-
kratsko malograđanstvo “ zauzeto idejnim oskvrnjivanjem lešina je dvostruko
gnusno.)
Udubljujući se u vaš članak i domišljajući se kako je moglo doći kod vas
do te omaške , ja ne mogu da shvatim. Šta je to ? Jesu li ostaci „ ispovedi “
koju Vi i sami niste odobrili ?? Njen odjek ??
Ili drugo : na primer neuspeo pokušaj da se sagnete do gledišta opće
demokratskog mesto proleterskog ? Možda Vam se zbog razgovora sa
demokratijom uopće prohtelo, oprostite za izraz , šuškati kao što šapću sa de-
com ? Možda Vam se zbog popularnog izlaganja " malograđanima prohtelo
na momenat dozvoliti njihove predrasude ??
Ali to je metoda pogrešna u svakom smislu i u svakom pogledu !
Ja sam gore napisao da bi u demokratskim zemljama bio apsolutno
neumestan apel proleterskog pisca „ na demokratiju, na narod, na javnost i na-
uku. “ A kod nas u Rusiji ?? Takav apel nije apsolutno umestan, jer on tako-
đer u neku ruku laska malograđanskim predrasudama . Nekakav apel, općenit

39
do maglovitosti, kod nas će ga čak i Izgojeff iz „ Ruske Misli “ obim rukama
potpisati . Čemu uzimati takve parole koje Vi doduše odlično izdvajate iz
izgojevštine, ali čitalac ih izdvojiti ne će moći . Čemu za čitaoca nabacivati
demokratsku koprenu umesto jasnog razlikovanja malograđana, (krhkih, jadno .
kolebljivih, sustalih, očajnih, autorefleksivnih, bogoodražavajućih, bogogradećih ,
bogoobzirnih, sebepljujućih, besmisleno- anarhističnih - divna reč !! i t . d. i t. d.)
-
i proletera (koji umeju biti bodri ne na rečima koji znadu razlikovati „ nau-
ku i javnost“ buržoazije od svoje , demokratiju buržoasku od proleterske) ?
Zašto Vi to radite ? To me muči đavolski. Vaš V. U.

P. S. U preporučenom omotu poslani roman, jeste li primili ?

P. P. S. Lečite se ozbiljnije, boga mi, da bi zimi mogli putovati bez
prehlade. (Zimi je opasno) . Vaš V. Uljanov.

Drugo pismo .

U pitanju o bogu, božanskom i o svemu što je s time vezano, Vi zapa-

date u protuslovlje, ono isto po mome mišlenju na koje sam ja u našim raz-
govorima upozoravao za vreme našeg poslednjeg sastanka na Kapriju : Vi ste
prekinuli (ili kao da ste prekinuli) sa „ naprednjacima “ ne primetivši idejnih
osnova „ naprednjaštva " .
Tako i sada. Vi ste " ozlovoljeni ", Vi ne možete shvatiti, kako se pot-
krala rečca „ privremeno " tako Vi pišete i u isto vreme zastupate ideju
boga i bogostvaranja.
„ Bog je kompleks onih ideja po plemenu narodu i čovečanstvu iskonstru-
isanih ideja, koje bude i organizuju socijalna čuvstva u svrhu vezivanja ličnosti
sa društvom, obuzdanja zoološkog individualizma. "
To je teorija očito vezana s teorijama Bogdanova i Lunačarskoga
I ona je očito netačna i očito reakcionarna . Poput kršćanskih socijala
(najgoreg oblika „ socijalizma “ i najgore njegove patvorine) Vi upotrebljavate
metodu koja, (bez obzira na Vaše najbolje namere) ponavlja hokus - pokus po-
povštine : iz ideje boga odstranjuje se ono što je u njoj historijsko i društveno ,
(nečist, predrasude osvećeno mračnjaštvo i zaostalost s jedne strane, feuda-
lizam i monarhija s druge ) pri čemu se umesto historijske i društvene realnosti
u ideju boga stavlja dobroćudna purgarska fraza. (Bog „ideje koje bude i
organizuju socijalna čuvstva “) .
Vi time hoćete reći nešto „ dobra i lepa “ pokazati „ Istinu - Pravednost" i
tomu sl. Ali te Vaše dobre namere ostaju Vaša lična svojina , subjektivna „ ne-
vina želja “. Čim ste Vi nju napisali, ona je pošla u masu i njeno značenje
ne određuje Vaša dobra namera, nego uzajamni odnos društvenih snaga, ob-
jektivni uzajamni odnos klasa. Usled toga uzajamnog odnosa izlazi (u prkos
Vašoj volji i nezavisno od Vaše svesti) izlazi tako da ste Vi ulepšali , zašeće-
rili ideju klerikalaca , Puriškjevića , Nikolaja II . i g. g . Struve, jer u stvari ideja
boga pomaže njima da drže narod u ropstvu. Ulepšavši ideju boga, Vi ste

40
ulepšali okove kojima oni okivaju neprosvećene radnike i seljake. Gle, reći
će popovi i kompanija, kako je to dobra i duboka ideja (ideja boga) kao što
priznaju čak „ vaši“ gospoda demokrati, vođe, i mi (popovi i kompa-
nija) služimo toj ideji.
Netačno je da je bog kompleks ideja koje bude i organizuju socijalna
čuvstva. To je bogdanovski idealizam koji zabašuruje materijalni postanak ideja .
Bog je (historijski i zemaljski) u prvome redu kompleks ideja koje je rodila
-- ideja ,
tupa utučenost čoveka vanjskom prirodom i klasnim ugnjetavanjem,
koje učvršćuju tu utrčenost, uspavljuju klasnu borbu . Bilo je vreme ' u historiji
kada se, bez obzira na takav postanak i na takvo stvarno značenje ideje boga,
borba demokratije i proletarijata vodila u obliku borbe jedne religiozne ideje
protiv druge.
Ali i to je vreme već davno prošlo . Sada je i u Evropi i u Rusiji svaka
čak i najfinija najboljenamerna zaštita ili opravdanje ideje boga, opravdanje
reakcije.
Čitava Vaša definicija je skroz naskroz reakcionarna i buržujska. Bog -
kompleks ideja koje „ bude i organizuju socijalna čuvstva u svrhu vezivanja
ličnosti sa društvom obuzdanja zoološkog individualizma ". Zašto je to reakcio-
narno ? Zato što ulepšava popovsko feudalnu ideju „ obuzdanja “ zoologije.
U stvari, zoološki individualizam nije obuzdala ideja boga , njega su obuz-
dali i prvobitni čopor i prakomuna . Ideja boga uvek je uspavljivala i otuplji.
vala „ socijalna čuvstva “, podmećući mesto živoga strvinu , jer je ta ideja uvek
ideja ropstva (najgoreg, bezizlaznog ropstva) . Nikada ideja boga nije „ veziva-
la " ličnost sa društvom nego je uvek vezala ugnjetene klase verom u božan-
stvenost ugnjetača.
Vaša je definicija buržujska (i nenaučna, nehistorijska) ier ona operira
na veliko općenitim, „ robinzonovskim “ pojmovima uopće - a ne određenim
klasama određene historijske epohe. Jedna je stvar ideja boga kod divljaka
(i poludivljaka) , a druga je stvar kod Struvea i komp . U oba slučaja tu ideju
održava klasno gospodstvo (i ta ideja održava njega) . „ Pučki “ pojam o „ bo-
geku “ i božanskom jeste „ pučka “ tupost, zaostalost, mračnjaštvo isto tako kao
što je „ pučka predstava " o caru , o duhovima, o vučenju žena za kose. Ja ap-
solutno ne razumem kako Vi možete „ pučku predstavu “ o bogu zvati demo-
kratskom .
Netačno je, da filosofski idealizam „ uvek imade u vidu samo interese
ličnosti “. Je li Dekart u poređenju sa Gassendijem imao pred očima više in-
terese ličnosti ? Ili Fihte i Hegel prema Fajerbahu ?
Da je „ bogostvaranje proces dalnjeg razvitka i nagomilovanja društvenih
uzroka u individuumu i u društvu " to je prosto strašno !! Kada bi u Rusiji
postojala sloboda Vas bi sva buržuazija podigla na štit za takve stvari, za tu
sociologiju i teologiju čisto buržujskog tipa i značaja.
Ali, za sada je dosta. I onako se pismo oduljilo. Još jedamput Vam čvrsto
stežem ruku i pozdravljam Vas. Vaš V. I.

41 6
 Špijunska afera grofa Luja Vojnovića.

„Jedan po jedan dohodu vlastela, u crnom

lijesu nošeni od fakina. "
Knez Ivo Vojnović .

U ovoj tamnoj aferi ' nastupili su novi momenti.

Gospodin Hinković, g . Ćurčin i ja, bili smo pozvali gospodina grofa da
nas preda sudu . On nas nije predao sudu, nego se u Riječi br . 199. i br. 200.
od 28. i 29. augusta raspisao o tome, da je pozvao godine 1915. dr. Potoč
njaka u Rimu na obed , a ovaj mu sada vraća taj prijateljski gest tako da
govori istinu. Ćurčina nije niko pozvao za arbitra, a Dežman stari prijatelj nje-
gove porodice, iznašajući ove gadarije doprinaša zbrci pojmova u Hrvatskoj .
Iza toga slede ne tri pisma g. Ristića , nego dva. Ono od 7. decembra 1923 .
i ono od 7. januara 1924.
U .Obzoru od 1. IX. 1924. br. 236. odgovorio je dr. Potočnjak i pobio
neke u ovoj stvari potpuno sporedne navode g. groła, i ponovno izjavio
da je g. Hinković napisao kratko , jasno i bistro ono što je njima g. Ristić
pripovjedio.
u „ Obzoru “ od 7. IX. javio se ponovno g . Hinković . Čudi se da nas g .
grof nije predao sudu ; pobija neke nejasnoće u sastavku g. grofa kojima je
taj ta Ristićeva pisma popratio . G. Hinkovića ne zadovoljava način kojim su
objavljena pisma g. Ristića. Pismo g . Ristića , koje je g . Vojnović dao indirekt-
nim načinom na čitanje g . Hinkoviću sadržavalo je neke izraze po g. Vojnovića
povoljne, kojih u objavljenom pismu nema. Znači da je g. Vojnović uznastojao
da apokrifnim frazama pokoleba g. Hinkovića. Uz ovu ogradu punu potpuno
osnovanoga nepoverenja, da priopćena pisma ne odgovaraju stvarnima g. Hin-
ković prelazi u ocenu objavljenih pisama i nalazi da se pismene izjave g.
Ristića ni po čemu ne razlikuju od njegove tvrdnje da je naime g. Ristić njemu
i još nekolicini članova jugosl. odbora priopćio , du su kod provale u austr. kon-
zulat u Cirihu pronađena dokazala koja terete g. Vojnovića . G. Ristić osim g.
Vojnovića spominje i neka druga imena. G. Hinković seća se da se tamo spo-
minjalo i ime jedne žene, koju on nije spomenuo jer nije igrala istaknutije po-
litičke uloge. G. Vojnoviću je ta žena poznata dobro , pa neka on iznese njeno
ime. G. Hinković ostaje dakle u celosti kod svoje tvrdnje i konstatuje da se g.
Vojnović u politici nije nikada uzimao ozbiljno . Za vreme Rauhovog režima on
je primao novac od narodnih neprijatelja, pak je i sada usled namirnog aus-
trijskog bacila bacillus quittantialis austriacus moralno umro od gnusne
bolesti.
U „ Novoj Evropi “ od 21. IX. 1924. piše g . M. Ćurčin, da sumnja da su
Ristićeva pisma u celosti objavljena. Čudi se da nas g. grof nije predao sudu ,
te da bi mu u toj stvari pomogao , predao je Ćurčin njega sudu , g . grofa, jer
ga je ovaj nazvao klevetnikom. Ćurčin naziva g . grofa Luju Vojnovića mračnim

42
poštenjačinom („ Ein dunkler Ehrenmann ") i objavljuje izjavu g. Ristića, koju mu
je ovaj dao usmeno, bolestan u sanatoriju u Beogradu pred operaciju.
1. G. Ristić protestuje protiv naslova „ Ristić protiv Hinkovića “ pod kojim
su naslovom njegova pisma odštampana u „ Riječi “. (Ako bi on bio protiv koga,
mogao bi biti samo protiv Vojnovića .)
2. G. Ristić žali da g . Vojnović nije obelodanio i svoja pisma na koja je
g. Ristić samo odgovarao. Po tim pismima g . Vojnovića videlo bi se da je on
od g . Ristića, dosađujući mu , hteo da iznudi priznanje o sveukupnom mu drža▪
nju za vreme rata i to u superlativima.
3. G. Ristiću je žao što je g. L. V. na nedelikatan način zloupotrebio
njegova pisma izvičući im smisao .
4. G. Ristić pisao je pisma bolestan, u inostranstvu, po sećanju. Posle
je po svojim zapisima u Beogradu našao, da ti zapisi potvrđuju navode gosp.
Hinkovića.
5. G. Ristić voljan je da pred sud iznese sve dokumente . (Šifrirane de-
peše i izveštaje vladi .)
6. G. Ristić navađa da se osim g. L. Vojnovića spominjalo i ime jedne
žene blize g. Vojnoviću i on nije mogao da ne zna za njeno delovanje za vreme
rata.

7. G. Ristić lično nije mogao da veruje sve to, ali je bio obavešten o priz▪
nanicama i pismima, a i drugi odlični strani diplomate tvrdili su to isto.
Osim toga, g . Ristić uputio je g. Ćurčina na g . Danijela Živaljevića , biv-
šega komesara za srpske izbeglice u Rimu, koji je o toj stvari već i pisao u
javnosti.
Doista . U „ Videiu “ od g . 1921. g . Živaljević izneo je tu čitavu špijunsku
aferu sa nekim novim detaljima . On je kao komesar za izbeglice bio kod šefa
javne bezbednosti u Rimu i ovaj mu je obrazložio da je porodica Luje Voj-
novića iz Italije izagnata zato, jer su se pronašla tri pisma sa potpisom Luje
Vojnovića, koga bi on dao smesta uapsiti da nije u Parizu. Šef javne bezbed-
nosti rimske ponudio je fotografije tih dokumenata g. Živaljeviću . Sve to g. Ži-
valjević odštampao je u „ Videlu " još g . 1921. G. L. Vojnović pisao mu je na
to jedno pismo, i kada mu je g . Živaljević odgovorio da ostaje koa svoje tvrd
nje i da je spreman njegov stvaran ispravak odštampati ali uz svoj ko-
mentar, g. L. Vojnović se više nije javio.

Fakat da je g . L. Vojnović obelodanio pisma g . Ristića baca ovu aferu

u novo i mnogo jasnije osvetljenje . Sve kada i ne bi postojalo tih sedam ta-
čaka najnovije izjave g . Ristića , iz pisama odštampanih u „ Riječi “ od 28. i 29.
augusta pokraj sve opravdane sumnje u apokrifnost ipak sledi jasno da se
tvrdnje g. Hinkovića podudaraju sa izjavom g. Ristića.
To se neoborivo jasno vidi iz ove analize jednoga dela prvoga pisma g.
Ristića:
1. " Stvar je i prosta i jasna i kratka . 2. U Rimu rezultati provale ciriške
nisu bili tajna. 3. Po dužnosti i ja sam se interesovao , a razumljivo je da sam
o tome razgovarao i sa g. Hinkovićem. 4. Poznati rezultati ove provale dali su

43
bili nekoliko imena , i kao da bi ona bila u vezi s pomenutim konzulatom. 5
Tu se pominjalo i vaše ime. 6. To i ništa više . 7. Ja sam pored drugih lič-
nosti obavestio i pok. Vesnića . 8. To je bio prvi momenat ovoga posla. “
Osam ovih rečenica u glavnome jasno je, osim četvrte . Ta je četvrta re-
čenica po svome drugome delu, koji je ovde u obliku načinske pogodbe nado-
vezan, u toliko mutna , u koliko usled drugoga dela raz odnjuje sa svojim kon-
dicionalnim " als ob" - kao da prvu potvrdnu rečenicu . Ali i ta pogodbe-
nost toliko je mlaka i plaha, da se nikako ne može shvatiti negacijom teze ,
nego tek uljudnom, diplomatski uvijenom i vrlo taktičnom interpolacijom, više
činom formalne kurtoazije nego stvarne potrebe.
Postoje dakle ove jasne i potvrdne rečenice :
1. Stvar je jasna. 2. Rezultati provale nisu tajna . 3. Ristić se za te poz-
nate rezultate interesuje i o njima razgovara sa Hinkovićem. 4. Ti poznati re-
zultati dali su nekoliko imena . 5. Tu se pominjalo i ime L. Vojnovića.
Prve četiri rečenice su jasne, i komentar im je suvišan.
Peta rečenica : „Tu se pominjalo i ime L. Vojnovića “ nije jasna .
Pitanje je gde se pominjalo ime L. Vojnovića .
„Tu !"
Gde tu ? Našto može da se odnosi taj „ tu “ ? Taj „ tu “ može da se
odnosi samo na rečenicu br . 4. pred tim, t. j . na rezultate ciriške provale .
· Gde se dakle spominjalo ime L. Vojnovića ?
-
Ime L. Vojnovića spominjalo se „ tu “, t. j . u rezultatima ciriške provale .
Kakvi su to bili rezultati ?
Ti su rezultati bili poznati !
Dakle se u osam ovih rečenica kaže jasno i glasno : U poznatim rezul-
tatima ciriške provale spominjalo se i ime L. Vojnovića. To i ništa više.
Pitanje je sada, odakle i po čemu su poznati ti rezultati provale ?
Na to odgovara g . Ristić jasno u svom trećem pismu, da se je neko do-
čepao akata i priznanica , kojima se tvrdilo ca su neki naši ljudi imali veza s
austrijskim konzulatom. Ako se sada fraza „ poznati rezultati “ iz gore navedene
rečenice 4. prvoga pisma zameni » s aktima i priznanicama iz trećega pisma
onda ta četvrta rečenica glasi : Akti i priznanice iz ciriške provale dali su bili
nekoliko imena, a tu se pominjalo i ime L. Vojnovića.
Kako g. Ristić trajno insistira na tome da je tu bilo nekoliko imena i kako
je g. Hinković u svome odgovoru naveo jednu ženu g . grofu dobro poznału ,
za koju opet ponovno tvrdi g. Ristić u tačci 6. svoje usmene izjave da g. grof
nije mogao da ne zna za njeno delovanje za vreme rata, to sledi iz toga da se
tu radi o jednoj pojavi koju g. Vojnović sam treba da iznese, budući mu je po-
znata i bliza.
Kako su
g.g. novinari u „ Riječi “ pokraj takvoga stanja fakata mogli doći
do toga zaključka da sam se ja dao zavesti sugestijama g . g. Hinkovića i
Ćurčina, to je za mene zagonetno . To je za mene neshvatljivo isto tako , kao
i to kako je g. Vojnović mogao da obelodani ta pisma , kako je mogao da im
dade patvoreni naslov , i kakva je to logika po kojoj sledi da bi ja nesumnjivo

44
 bio odustao od toga da napišem taj svoj članak, da sam pred time čitao
pisma g. Ristića.
I čemu sada odjednom taj sentimentalan ton ? Zar kod nas sve mora
uvek biti mljaskavo i slinavo kao stara hladnetina ? Tu su se kao u mehikan-
skom filmu povukle kubure i tu se počelo žestoko pucati, a sada se pojavlji
vati usred bitke sa nekakvim sentimentalnostima, da bi mi nesumnjivo bili odu-
stali od toga da stanemo na stranu g . Hinkovića, da smo čitali Ristićeva pisma,
nije dostojno te prljave ali i ozbiljne afere. Ova stvar ne može se rešiti nekim
maglenim izjavama pardon, oprostite ! Nismo znali ! A da smo znali ne bi
Vam bili iskopali oko ! To je boks naše Foma-Fomičevštine sa sudbinom i tu
je već u prvoj rundi pao jedan mrtvac. Počinje druga epoha . Misteriozna dama
u austrijskom konzulatu. Grof skida krinku sa nepoznate špijunke. Propast du-
brovačkih grofova.
Pitam ja onog nepoznatog i nepotpisanog novinara iz „ Riječi “, zar on
zaista veruje u to da sam se ja upleo u tu stvar samo za to da bi se čula i
moja reč u toj debati i samo zato da bi „ Književna Republika " ostala borbe-
nom ? Ja sam se upleo u tu celu stvar izazvan gospodinom grofom jer me je
on naznao klevetnikom, a ja nisam klevetnik nikada bio . Ja imadem za taj moj
istup stotinu razloga, ne iz neke fiktivne borbenosti, već iz načela koja
treba da se bezuvetno poštuju . Ja uopće gospodina Vojnovića lično ne pozna-
jem i nisam ga nikada video iz bliza, te nemam apsolutno nikakvih ličnih raz.
loga za moj stav protiv njega. Ja njega smatram neusporedivo mnogo boljim
i spremnijim književnikom od slavnoga mu brata Ive , koji je svoju otrcanu „ Tri-
logiju “ pobrstio na njegovoj dubrovačkoj propasti i ja bi i te kako hteo da se
ovde radi isključivo o nekakvoj borbi kakvih takvih principa . Ali kada se setim
tih krivih grofovskih naslova, i posvete banu Rauhu, i neverovatne brošire o
papi i poltronske knjige o kralju Petru, kada se setim da taj čovek piše jed-
nako prazno o Danteu kao što će pisati sjutra nekakve putničke vodiče, da je
putovao po balkanskim dvorovima kao „ komi voajažer “ i da je danas pristaša
nekakvog „ beskompromisnog narodnog jedinstva “, kao što će sjutra pevati
hvalospeve o bilo kom Velizaru Jankoviću , Lazici Markoviću ili Pašiću , da da-
nas ljubi nogu papi a sjutra bilo kome pod boljim uslovima, onda osećam du-
boku potrebu da reagiram. U ostalom o njemu i kao književniku i kao histo-
ričaru i prokušanom balkanskom specijalistu, kao neverovatnom čudesnom ka-
rijeristi ja ću još da se raspišem i opširno. Za sada ja se ograničujem isklju-
čivo na ovu cirišku aferu. Ova pokazuje do sada ovako utvrđenu sliku :
Gospodin Danijel Živaljević komesar srpskih izbeglica u Rimu bio je kod
šefa javne bezbednosti u Rimu informiran o razlozima, zbog kojih su majka i
sestra Luje Vojnovića izagnate iz Italije . Taj šef javne bezbednosti rimske iz-
javio je gos. D. Živaljeviću da raspolaže sa tri pisma potpisana od Luje Voj-
novića, koje govore o vezi sa austrijskim konzulatom i da je spreman dati g.
Živaljeviću fotografije tih dokumenata. Da može, on ( šef javne bezbednosti)
uapsio bi g. Vojnovića .
To sve je g . D. Živaljević odštampao u „ Videlu “ god . 1921. dakle pred
pune tri godine.

45
 Gosp. L. Vojnović nije protiv toga nikada u javnosti protestirao. G. Lujo
Vojnović nije g. Živaljevića tužio sudu, prem je za to znao, što se vidi iz pis
ma g. Vojnovića g . Živaljeviću . Taj navod preštampao je iz „ Videla “ u svoju
knjigu Jugoslavija u emigraciji i g. Jovan N. Tomić str. 205. G. Vojnović nije
ni g. Tomića tužio sudu .
Dve i po godine posle g . Živaljevića ponovio je taj dogođaj g . Hinković
u formi uzjave rimskog poslanika g. Ristića. U roku od pune godine dana g.
L. Vojnović nije tužio sudu ni g . Ristića, ni g . Vojnovića . Iz pisama i poslednje
usmene izjave g . Ristića sledi da postoji o toj aferi šifrirana prepiska između
njega i krfske vlade, da je g. Hinković govorio istinu i da su i drugi odlični
strani diplomate tvrdili to isto što je izneo šef policije rimske. Sledi još iz
svega i to da u pozadini stoji jedna nepoznata žena, koju g . grof pozna i za
čije špijunsko delovanje on nije mogao da ne zna . Ta je žena naš podanik.

Svi mi smo svesni dalekosežnosti ovog zapletaja . U zaključku svoga nat-

pisa u posl . broju N. E. g. Ćurčin spominje i krivični zakonik u postupku pro-
tiv špijuna. Ne pišemo ovo iz perverznosti . Staviti nekoga u najprljaviju i naj
strašniju špijunsku rasvetu čin je težak i neobično pun odgovornosti. To je
stanje u kome čovek sa mentalitetom i naziranjem g . Vojnovića treba da uzme
revolver i da strelja ili po sebi ili po začetnicima takve afere . Ili da čisti stvar.
Gosp . Vojnović nije do dana današnjega učinio ni jedno, ni drugo, ni treće .
On se je posle svega toga pozvao na činjenicu da mu je krfska vlada pove.
rila nakon te afere jednu misiju . Baš usred solunskog procesa, separatne po-
nude za mir i afere Siksta Burbonskog ta krfska vlada i sama je jedna ne.
poznanica i otvoreno pitanje. Tu pucaju takve perspektive i izgledi da se dr
žanje g. Vojnovića pričinja do sada kukavnim i bednim.
M. Krleža.

Georg Gross : Mesto biografije .

Današnja umetnost ovisna je od građanske klase i umire s njom. Slikar

je danas bez da bi on to moguće hteo , tvornica banknota ili stroj za deonice,
kojima se služi bogati izrabljivač, kako bi svoj novac više ili manje unosno
uložio i tako se prikazao društvu kao promicatelj kulture , koja onda po tome
tako i izgleda. Za mnoge je umetnost vrsta bežanja iz tog „ plebejskog sveta “
na jednu bolju zvezdu, na mesečevinu njine fantazije, u neki čišći paradajz")
bez partijske i klasne borbe . Kult individualnosti i ličnosti što se tera sa pes-
nicima i slikarima i što ga oni sami već po svojim sposobnostima uvećavaju
šarlatanski, stvar je umetničkog tržišta. Čim je ličnost „ genijalnija “ tim je
profit veći.
Kako može umetnik da se u današnjoj buržoaziji visoko uspne ? Prostom
prevarom ! Počevši ponajviše sa proleterskom eksistencijom, stanujući u

*) Igra reči. Mesto paradiz.

46
kakvom smradnom ateljeu, sa nesvesnom i začudnom prilagodljivošću u strem-
ljenju „ na više, " umetnik redovno nailazi na jednog uplivnog protektora, koji
ga onda " stvori “, što znači da mu poravna put na kapitalističko tržište. Pri-
godimice pređe preko umetnikova puta po koji mecen, koji mu daje mesečno po
stotinu maraka, a zato pokrade čitavu produkciju ; ili se nameri na kog trgov-
ca umetnina koji raspiruje kupovno veselje građanskih sakupljača Za sve !
Stvar tako raste sve silnije , naravno pomoću duhovnih pojmova kakve već

konjunktura traži ; u tu se svrhu iznašaju svi stari rekviziti svetačke i bogovske

prevare, mnogo kozmike i metafizike i tako se punim ustima duva u trublju
večnosti. Iza kulisa vlada za upućene cinizam, a spram van, svećenička gesta
kulturnog promicatelja . Sistem to tako ište i posao cveta .
A umetnici sami, naduveni ili rastrovani, ponajviše su zaglupljeni i tegle
u golemom reakcionarnom duhovnom švindlu . Umetnici veruju da su stvaraoci
i da kao zvonici nadvisuju glupe prosečnike, koji se smeju nad dubokom så-
držinom slika Pikasa i drugova . Međutim te umetničke „ tvorevine " potpuno
odgovaraju čitavoj strukturi t. zvanog kulturnog duha : besmislene su , ne od-
govaraju činjenicama i nisu borbene . Pođite u izložbe i pogledajte sadržine
što zrače sa stena ! Ovo vreme tako je idilično , tako glazbeno , tako baš stvo-
reno za kult gotičkih svetaca, tako puno kozmičkih i crnačkih nadahnuća
„ ta stvarnost današnja , ah , ona je tako ružna , i njen šum i buka tako smetaju
nežnom organizmu naših harmoničnih duša ."
lli pogledajte one koji pate od današnjeg vremena -- kako se sve u
njima grči i kako ih njihova silna priviđenja tlače. Taj marazam, tu gotiku , tog
Greka, to mi trebamo ! I na Egipat ne zaboravite ! Pogledajte velikog Grine-
valda ili Sezana, koji je tako ponosan bio na svoj orden, ili Anri Rusoa, dra-
gog, starog, glupog carinika, zanesite se svetom bezazlenošću , danas je

na svetu sve tako pusto, ledeno i prazno . I današnja Revolucija tako trezna,
tako bezbojna, tako bez zamaha, (samo borba za nadnicu zar ne nika-
kva svetinja !) Ljudi su potpuno zaboravili da potiču od Boga.
Zabluda je ako se misli, da je neko ko slika kružnice kocke ili duboki
duševni metež u protimbi na primer sasa Makartom revolucionaran. Po-

gledajte Makarta . On je slikar građanstva ! On je slikao građanske čežnje ,

građansku historiju i sadržaje, a vi -- ? što ste vi ako niste tužni trabanti
građanstva ? Od kuda vam snobovske vaše ideje i vaše neobične misli ? Ra-
dite li vi moguće za proleterijat, koji će biti nosilac kulture što dolazi ? Nas-
tojite li vi da shvatite i proživite idejni svet proletera, da ga suprostavite izra-
bljivačima i tlačiteljima ? Zar se ne pitate, da li je već vreme da prestanete
već jedamput s vašim sedefnim dekoracijama ? Vi se gradite , kao da ste bez-
vremeni i kao da stojite iznad stranaka , o vi čuvari vašeg „ belokosnog tornja “ u
vama ! Vi se gradite, da stvarate za Čoveka a gde je taj Čovek ? Što su
drugo vaš stvaralački nehaj i vaše apstraktne koještarije o bezvremenosti ne-
go smešna i beskorisna špekulacija sa večnošću . Vaši kistovi i vaša pera, što
bi trebala da budu oružje, prazne su slamke ! Izađite iz vaših soba , napustite
vašu ličnu osamljenost, i ako vam je teško, pustite da vas zanesu ideje
denih ljudi, i pomozite im u borbi protiv trulog društva !

47
 To pišem mesto obljubljene biografske bileške . Bilo mi je bitnije da iz-
nesem neke općenite zahteve i spoznajne činjenice iz moga života, nego da
nabrojim neke glupe i potpuno izvanjske slučajnosti, kao što su rođendan,
obiteljska predaja, školovanje, prve hlače, borba od kolevke do groba, stva-
ralački zanos , prvi uspeh itd . Potpuno je sporedan šum oko našeg vla.
stitog Ja.

48
 KNJIŽEVNA

REPUBLIKA

MESEČNIK ZA SVE KULTURNE

PROBLEME

GOD . II . OKTOBAR 1924. BR. 2 .

SADRŽAJ :

SLAVKO BATUŠIĆ : Zeleni Prilaz u Aprilu.

DOBRIŠA CESARIĆ : Predi. Prazan život. Pesnik.
M. KRLEŽA: Lirika : Monolog gnjila čoveka. Noć u bolnici, Pesma u
proletnoj noći. Devojka među zverima.
" Mister Vu-San-Pej zanima se za srpsko-hrvatsko pitanje.
ANTE CILIGA: Savremena Rusija u našim školskim knjigama. (Kulturni
škandal non plus ultra.)
MIHAJLO KAROLYI : Poslednja kriza Karla Četvrtoga Habsburgovca. (Od-
lomak memoara poslednjeg predsednika madžarske
republike.)
M. KRLEŽA : Otac Augusta Štrindberga. (Refleksije o kazalištu, publici,
glumcima i kritici, prigodom reprize te novouvežbane žalosne
igre 10. IX. 1924.)
MAKSIMILJAN ROBESPJER : Govor protiv kralja Luja Šestnaestoga (14.
VII. 1791. god.)
KARL KORŠ : Marksizam i filosofija, (nastavak studije).
H. HINKOVIĆ : Iz pozadine solunskog procesa.
O · Zagrebačkom Kvartetu “, „ Intimnim muzičkim večerima“ i o našoj publici

Cena pojedinom broju Dinara 12-

UREDNIK M. KRLEŽA ZAGREB .

 Književna Republika

Uredništvo KNJIŽEVNE REPUBLIKE , ZAGREB Kukovićeva ul . 28.

Administracija KNJIŽARA V. VOŠICKI , KOPRIVNICA

KNJIŽEVNA REPUBLIKA izlazi koncem svakoga meseca u revi-

jalnom formatu na najmanje četrdeset i osam stranica

PRETPLATA ZA GODINU DANA DVANAEST BROJEVA 120 DINARA

PRETPLATA ZA POLA GODINE ŠEST BROJEVA ŠESTDESET DINARA
CENA POJEDINOM BROJU U PRODAJI DVANAEST DINARA
PRETPLATA ZA INOZEMSTVO DVESTO DINARA GODIŠNJE

Izvolite poslati pretplatu odmah, jer cena kod plaćanja unatrag je veća i raču
namo cenu za pojedine brojeve. Ne stigne li pretplata pravodobno,
pretpostavljamo, da želite, da dužnu pretplatu pouzmemo poštanskim pouzećem.
Samo po-
Siljanje lista obustavlja se samo nakon pismenog otkaza pretplatnika .
:: :-: :-: vraćanje jednoga broja nije dostatno za otkaz . :: :-: :- :

PRETPLATA I REKLAMACIJE ZA KNJIŽEVNU REPUBLIKU ŠALJU

SE NA ADMINISTRACIJU LISTA :

Knjižara Vošicki Koprivnica

BROJ POŠTANSKOG ČEK. RAČUNA 34996 .

RUKOPISI SE NE VRAĆAJU.

NEZATRAŽENE KNJIGE I ČASOPISI NE OBJAVLJUJU SE.

Za objavljene sastavke odgovaraju potpisnici lično, za nepotpisane

uredništvo .

RAZGOVORNI SAT UREDNIŠTVA SVAKOGA PETKA OD 2-3

POSLE PODNE.

SVA PRAVA prevoda i preštampavanja pridržana. Alle Rechte

vorbehalten, besonders das der Übersetzung . Droits de tra-

duction et de reproduction réservés pour tous les pays. Copy-

right by KNJIŽARA VOŠICKI , KOPRIVNICA 1924.

UREDNIK, ODGOVORNI UREDNIK, VLASNIK I IZDAVAČ

M. KRLEŽA, ZAGREB , Kukovićeva 28.

KNJIŽE V NA REPUBLIKA

GOD . II . OKTOBAR 1924. BROJ 2.

Zeleni Prilaz u Aprilu .

Posvećujem svima onima koji se na Prilazu

rađaju, raduju, ljube, plaču i umiru. I mno-
gima, koji krivo žive.

Danas je Prilaz golema vaza

u kojoj su procvali zeleni buketi.
Pliva u suncu draga perspektiva ,
polet je silan nad kestenjem mladim,
nad kojim sunce udara himnu Aprila.
I svi se bicikli radosno okreću ;
lome se zlatne zrake na žbicama srebrenim
i na sjajnim pucetima plavih redara
i na paleti reklama oglasnih stupova.
Mušice, mačke, hruštevi, golubovi sivi
piju sunce, vazduh, nebo, radost
i smiju se ludom proljetnom danu.
Sinoć je dobri horvacki dešč pašovabec
iz crnih zimskih kestenovih debla,
što ozbiljno stoje u strogom dvijestorednom broju ,
izmamio slatko, ljepljivo, mlado lišće,
i kameni se Prilaz nabio ko golema vaza :
baloni zeleni, barjaci zeleni, mala šuma zelena .

O kako bi Prilaz danas bio rumen

da su ga nekad zasadili breskvom !
Vatreno, tropski rumen !
O kako bi Prilaz danas bio bijel
da su ga nekoć zasadili trešnjom !
Nevino, tijelovski bijel !

Ali ja ne ću da vrijeđam kestenove stare

pod kojima evo prolazim deset ljeta .
Deset ljeta, zima i proljeća
moji su koraci jednoga jedinog smjera.
Deset godina tuge, radosti, pijanstva,
ja krećem se vječno ko u zatvorenoj cijevi
s jednoga dna na drugo :

49
od žute kasarne s limenim tornjem
do staklene tople kavane u sivoj visokoj kući.
(Svakoga dana četiri puta, ravno deset godina !)

Svaki je kesten drug moj,

i svakome dadoh po jedno čudno milo ime.
Svaki je kamen djeda stari moj.
Svaka je kuća tajna i nevina ljubovca moja.
Znam svaki prozor gdje ima cvijet u loncu .
Znam svaki prozor u kojemu dugo lampa sja.
Znam kuću gdje se u podne konjak pije,
a noću tajno pjesme pišu.
Znam crkvu, u mjesecu i snijegu ,
ko slastičarsko čudo s kajmakom bijelim.
Znam mnogo male prljave djece
što grade u prahu čuda od zlata .

A mnogi, mnogi već su za ovo vrijeme

primjetili i mene, i ne čude se.

I tako već deset ljeta nosim u sebi

svoj mozak i srce i bubreg i čežnju,
i smrt svoju nosim u sebi ko svaki čovjek,
i neku čudnu slutnju o nekoj ženi sa Sjevernog Mora,
koja će imati studene prste i zelene oči.

I plačem kroz tisuću dugih metara ,

kada u Pandžabu kuga hara
ili kad ranog sunčanog jutra
sretnem na putu gradskog živodera.
Uzalud Grof Ishi, poklisar Mikada,
demantira tugu moju na kej d' Orseju
uzalud. Ja mu praštam.
Ja praštam sve zbog kestena zelenih,
koji će uskoro roditi grozdove bijele
a zatim se opet zazlatit ko pečeni šećer.
Tako će proći godina ova
jedanaesta jedanaesta - jedanaesta !
i svaki će kesten, hrušt i ja
dometnuti jednu brojku mladosti svojoj.
I lako će brojke rasti rasti - rasti
jer ima zakon takav, bez pardona.

Znam da će još dugo iza mene

miješati sunce sjene i dugine boje,

50
da će se s jedne strane dimiti staklena kavana,
a s druge strane oriti žuta kasarna
i da svemu tome spasa nema.

Ali ja sam tiho, tiho sretan što živim ,

i ja vas pozdravljam braćo kestenovi moji
u ranom aprilu dvadesetčetvrte.
Ja pozdravljam vas svečano i nijemo
- a možda i još koji čovjek samnom
i sva vam zvona zvone pozdrav
1 svi vam auti trube pozdrav
i sve motorne pile kliču ritmove futura.
Sutra će vojna muzika da prođe kroz dvored vaš,
svirat će pozdravne pjesme vašem zelenom lišću
i bijeli Brahma, dobri otac moj , spustit će sunce,
i bit će nedjeljno popodne slavno.
Ja te svečano pozdravljam, Prilaze stari moj !
Ja vas svečano pozdravljam, braćo kestenovi moji !
Ljubim vam debla ranjena , grlim krošnje visoke,
pun sam velikog ushita, pobjede i slave
i hvalim vam za sanje, sreću i svaki dobar dan.

Slavni, mili, stari kestenovi moji !

Slavko Batušić.

Predi.

Iz vojske u šumu on ode

i korenjem se hranio
i nemaše ništa osim slobode
a nju je begom branio.

Madžarica se jedna mlada

zaljubi u toga mladića ;
nomad i unuka nomada
rađahu nova luda bića.

To dvoje kojim' ideali

bejahu puti u nedogled
život su mome dedu dali
a meni tužan pogled.

I često kad u noći ležim

osetim silnu čežnju da bežim,

51
 kud neka slučaj odredi smer :
To u meni peva sa zanosom svežim
stari, mrtvi dezerter.

I peva, peva o slobodi

bez granica
i kako su lepše velike šume
od oranica
i kako je lepo i kako je ludo
- hej !
rastrgati rudo .

Prazan život.
Sve ulice nas vređaju
uvek istim licima,
a naše oči žeđaju
za beskrajnim vidicima .

Mi smo toga presiti.

Pobeći, pobeć nekamo .
Mi čudo jedno čekamo ,
a ne će nam se desiti.

Ne vrištimo u mukama,
a radosti ne dolaze.
I dani tako prolaze
sa večno praznim rukama.

Pesnik.
I ako ima malo leta
umovao je već o mnogom.
Živi u gradu gde imadu
dušu tek lopte nogometa :
zato ih i biju nogom.

Al kad mu duh ekstazom vođen

zapliva krepko u visini
zna, da se ljulja ponad mulja
ko lopoč u bari rođen.
Tako mu se barem čini.

Al ko bi ga iz bliza pozno
video bi da je spozno ,
i ako ima malo leta ,
da će ko cvet u doba suše
uvenut u gradu gde imaju duše
samo lopte nogometa .
Dobriša Cesarić.

52
 Lirika :

Monolog gnjila čoveka .

Suton je, a ja mislim o sebi, kako sve moje znači zabunu ; začet a ne-
dovršen posao. Znači opsednutost niskostepenu, klupko gluposti što se zapli
će. I sedam godina žvakanja i gvalju bola u dušniku neprežvakanu . Nedostojna
situacija večeras, kao što je bila pred sedam godina i kao što će biti i posle
sedam godina. Suton je, a ja mislim o sebi i o tome kako će se posle tride-
set hiljada sutona svetiljke u gradu isto tako paliti kao što se pale večeras
i kako će život po ovim ulicama šumeti kao večeras što šumi i neko će biti
isto tako snužden kao ja. I njegov će život biti neprežvakana gvalja bola i
zabuna i nedovršen posao . Svi mi nosimo zastave , ali su najteže borbe u su-
tonu, kada se osećaju sakriveni zakoni života kao olovo i kada je teža teška
kao teret i kao grob.

Noć u bolnici.

Stajao je mladić nad smrtnom posteljom jednoga čoveka, kome su raz-

rezali grkljan. Sukrvica je pištila u staklenoj cevčici u grkljanu i glas umiru-
ćega penio se u cevčici kao slina u kamišu . Čovek sa cevčicom u grkljanu osam-
ljen i ostavljen govorio je o životu u ovim našim jarugama : Dečače moj ! Ne
nadaj se ničemu ! Kao svetla lopta dirnut će zlatne laži u tangenti tvoju putanju i
ostat će fosforni trag za tim nebeskim loptama a ruka grčit će ti se za njima
prazna. O toj ćeš fosfornoj prašini sanjati dečače moj godine i godine . Ti ćeš
sanjati i samotovali u zemlji, gde su ljudi jadni i neuki i gde novine zaudaraju
kao zahodi u provinciji. Tinjat ćeš kao svetiljka na vetru, u nepismenoj i glu-
poj tmini, po kojoj pužu odvratne sene gluposti i podlosti, perfidije i interesa.
Iza tvojih leđa nacerene nakaze i sablasne laži, a pred tobom crno. Iza tvojih
leđa novine i smrad, pred tobom neznanje i ponoć. Kroz ove ponore i jaruge
ti si se dečače moj zaputio nevin i svetal kao jutro, poleteo si kao kresnica,
da tvojom trenutačnom iskričavošću obasjaš bezdno . Blagoslovljen bio put
tvoj, dečače nevini !

Pesma u proletnoj noći.

Dolazi proleće i to se oseća po treperenju svetiljaka uličnih i ро dubini

prostornoj i po tome što se tople magle razlevaju po gradskim ulicama

Topla je rečna para kao topal dim i plove po njoj kućerine kao nasukane lađe
sa pogaslim oknima ; modrikasta topla para kruži oko lađa u horizontalama⚫
Dolazi proleće, bređe sa novim doživljajima i teško kao nogostup žalosti i tu-
ge. Nema u tom proleću odjeka vriske kentaurske ni zveka diple . Nije
to proleće skladno ni veliko kao slike po kojima decu podučavaju elementi-
ma godišnjih doba. Na slikama školskim orači oru, potoci žubore i laste kruže
oko belog okrečenog zvonika. Sve se na tim slikama zbiva po jednostavnom
i prostom zakonu, kao što su jednostavne rečenice u dečjim zadaćnicama :

53
Sneg kopni, laste se vraćaju. Nema te grandioznosti u dolasku ovoga proleća
i sve je nezgrapno i razbito . Dolazi proleće kao slepac u praznoj ulici.
Prazna je ulica i iz daljine čuje se nečiji korak, nesiguran i kolebljiv. Po sne-
žnoj bljuzgavici tapa slepac, teturajući pijano i teško . Slepac batinom pipa
put i zvačući pogaslu cigaru smeška se glasno. Crno psetance njuška tragom
slepra i veselo maše repom . A sva su okna crna i sva vrata zaključana . Čuje
se kako negde u limenom žlebu kaplje voda .

Devojka među zverima .

Sa drvosečama u istome vagonu , putovala je mlada devojka . Drvoseče

vonjahu po dimu i rakiji ; crni, tvrdi, okoreli gorštaci, sa teškim plosnatim se-
kiretinama, omotanima krvavom ovnujskom kožom , ti su gorostasi ćutali barbar- i
ski. Blistala je svetlucava solingenška ocel njinih k vgastih balta i satara,
osećala se u zraku potištenost u kojoj se ljudi proždiru kao krvavi psi . Od
ruke do ruke kolao je meščić, te bi gorštaci mutnih i krvavih očiju , okva-
sivali grlo. Videle se jabučice kako se miču iznad rutavih prsiju i čulo se
vino kako grgoće .
A oči devojke sjale su kao svetiljke. U modrozelenoj bistrini njena po-
gleda, blistale su vode prolećne. Duguljasti njeni mekani listovi pod tkaninom,
nožni zglobovi omotani prozirnim tkivom čarape, sve je to rastakalo nešto od
prhke gipkosti šumskih senka , u hladovini, o podne, kada sunčane zrake poti-
travaju među lišćem. Teški i nezgrapni drvoseče, sa svojim dvodlan'm širokim
oštricama u ruci, upijahu te devojačke oblike od spužvastoga čvora meka-
ne kose na vratu, do jedva nabubrelih bradavica pod belim i prozirnim balis-
tom, te žvačuči duhan i otpljucavajući prostački, stiskahu prstima krvgaste
drške svojih sekira .
Voz se probijao iz jednoga tunela u drugi. Kada bi posle crne i zadim-
ljene stanke, pune lupe gvožđa i trešnje stakala opet sinula sunčana rasveta ,
osećalo se, kako je devojka uznemirena. U tunelskoj tmini, isprecrtanoj nitima
vrcavih varnica na prozornoj četvorini, odzvanjao je smeh drvoseča . Kružila
je od uha do uha jedna sablasna reč i oko devojke svetlucali su i tinjali
prašumski neki ognjiči i kresili se na dnu tamnih, očnih, živinskih šupljina kao
okomiti sumporasti zarezi. Ta mlada devojka s prolećnim očima sjala je u onom
vagonu kao ekvinocionalna rasveta i brzice gorske šumele su među pećinama
i voz je soptao i cveće je cvalo žuto. Pogledi muškaraca plazili su po de-
vojci kao gojne zmijurine i ti se zmijski, kolutastopuzavi pogledi gnezdili u
beloj devojačkoj zdeli ispod pasa. Devojka je osećala te zmije kako pužu
po njenom telu, treperila je plaho, kao ženka, što se boji batina, a pogled
joj je kružio po hridinama obasjanima suncem.
M. K.

54
Mister Vu -San-Pej , zanima se za srpsko -hrvatsko

pitanje .

Drezden je grad, u kome kraljevske statue drže knjige u ruci i kraljevi

nose neverovatne naslove kao : mudri i pravedni. Drezden je grad s kojim me
vežu drezdenski medenjaci, čije je testo mirisalo na vrcani med, te kada se setim
tih tamnožutih drezdenskih medenjaka, zazuje oko mene uspomene iz najranijega
detinjstva duboko i teško, kao pčele kada se vraćaju u košnicu krcate peludi.
S Drezdenom veže me i uspomena na jednog mog pokojnog druga iz gimna-
zije, čiji je stric pao u bokserskom ustanku u Kini, a baba mu je bila draž-
đanka. I kada se on jednoga Uskrsa bio vratio iz Drezdena, ja sam mu napi-
sao domaću zadaću : „ Moj Put u Drezden " s kojom je dobio izvrsno ; naš pro-
fesor je tu zadaću pročitao glasno čitavome razredu na moje tiho zadovoljstvo.
To je bio moj prvi uspeh ! Sećam se da sam u toj zadaći bio spomenuo da
je Drezden nemačka Firenca i da je Cvinger prekrasna nedovršena barokna
zgrada. Stojeći jednoga dana pred Cvingerom, setio sam se tako te domaće
zadaće, tog pokojnog mog prijatelja i toga da je Drezden nemačka Firenca,
a Cvinger prekrasna nedovršena barokna zgrada. Setio sam se ' i Šopenhauera,
mog starog mentora i učitelja, koji je brao tratinčice na tim drezdenskim liva-
dama i zdvajao nad uzanim horizontima svog porculanskog doba, sveg zatvo-
renog staklom kao kakva čaša u bidermajerskoj vitrini ; u tom intimnom i to-
plom raspoloženju , u atmosferi starih i dobro poznatih događaja i stvari, k
meni je bio pristupio gospodin Vu- San-Pej, te me zapitao gde je Cvinger.
Kao dobar Evropejac, mnogo bliži Cvingeru i Drezdenu od gospodina
Vu-San-Peja, koji napokon nije jeo drezdenske medenjake kao dete i nije đak
filosofa iz ovoga grada i nije pisao domaće zadaće o Cvingeru , „ prekrasnoj
baroknoj zgradi, “ ja sam se upoznao s njime kao domaćin Evropejac i čitav
dan ja sam mu pričao o Evropi O našoj evropskoj Historiji, o budućnosti
naše Evrope, o problemima evropejske kulture, sintetično, integralno . Kada
je istoga večera doznao da nisam German i da nisam što više ni Evropejac,
njega je to vrlo iznenadilo.
Tako dakle ? Ja nisam German ? A odakle sam ?
Iz Jugoslavije, g . San- Pej !
(U onaj hip, i u onom raspoloženju prosto mi je bilo glupo da sam
sebe provociram i da g . San-Peju kažem istinu. Zaboravio sam da postoji
srpsko-hrvatsko pitanje i da nema Jugoslavije nego da postoji Eshaezija.
Upravo tačno u smislu vidovdanskoga ustava : Kraljevstvo Es - Ha - Es .
Jer napokon nema države što bi se zvala drugče nego što se zove.
Dakle kraljevina Eshaezija. Kako nisam imao namere da provociram
ja sam ipak lagao u interesu nekog imaginarnog jugoslavenstva, duboko
svestan da ružno lažem i da varam Kineza . Ali sam se istodobno setio da mı
tako lažemo i varamo svet i sami sebe da nešto jest što nije već šezdeset godina
i tako sam uzdahnuo . Nisam imao karaktera da ne lažem. U početku Jugosla-
venstva bila je laž.)

55
 A jes ! Jes ! Čekoslavija ! Predsednik republike gospodin Beneš
Masarik !
Ne, ne, gospodine Vu-San- Pej ! Vi se bunite! Jugoslavija nije Čeko-
slavija .Čekoslavija je Čekoslovakija. Slovakija, Slovenija, Slavija, Slavonija,
Jugoslavija, Čehoslovakija , sve su to razne zemlje , razni narodi, razne države .
Čudno ! Jelte ! Sve to tako jednako zvuči ! Panslavija !
(Razgovarali smo naime malo pre o Kudenhove - Kalergijevoj knjizi o
panevropejizmu, što ju je g . Vu- San - Pej bio čitao pre nekoliko dana . To
htenje za velikim sintezama imade u sebi azijatskih perspektiva. Kalergi ie po
majci Japanac a svi mi Pseudo - Slaveni imamo više manje uskorezane mon.
golske oči. Panslavenstvo bilo bi dakle azijatskoga poretla. I kolikogod mi je
to stanovište bilo blizo i simpatično, setio sam se naših domaćih es -ha - es di-
ferencijacija, te nisam mogao da ih ne spomenem .)
Panslavija, to je romantična neka iluzija , malograđanska, prošlostoletna,
g . Vu -San ! Jugoslavija nije Čekoslavija ! Čekoslavija je republika, a Jugoslavija
je kraljevina. Ta je republika Čekoslavija od kraljevine Jugoslavije udaljena
petstotina kilometara. To su dve države ! To su isto tako dve države, kao što
su Beneš i Masarik dva čoveka. To su dva ministra i dva filosofa. Svaki od
njih zastupa svoju posebnu filosofiju.
Izvinite, ispričao se Kinez blagonamerno. Ja nisam imao namere da
vas povredim ! Ali vi ćete shvatiti mnogopoštovani i dragi prijatelju, da iz
na še kineske distance od deset petnaest hiljada kilometara , tih vaših
petstotina kilometara ne čine tako uočljivu razliku . Iz take daljine može se
desiti i to , da se dve osobe pričine jednom, dodao je g . Vu - San-Pej dobro-
hotno, sa nekim jedva primetljivim ironičnim prizvukom, tako da sam se je.
dva oteo smešku . On je mislio da me je povredio, te da ispuni prazninu ,
(kao više iz neke uljudnosti,) on je pridometnuo sa mnogo hinjenog zani-
manja :
Dakle vi ste iz Jugoslavije ? Iz Jugoslavije ! Da ? He-he !
He he! (Meni je bilo jasno, da on nema ni pojma gde bi mogla biti
zapravo ta Jugoslavija, te sam se zato još jedamput nasmejao glasnije . Sme-
šno je, da je smešno ako ko re zna za Jugoslaviju. Hehe !)
He-he ! Nikako ne mogu da se setim gde je vaša Jugoslavija .
Slabo se razumem u posleratne granice ! Sve je sada u Evropi postavljeno
na glavu !
Sada ja koješta u Evropi postavljeno na svoje mesto moj gospodine ,
progovorio je iz mene glas versajskog ugovora , kome se odlučno protivim od
prvoga dana od kada je sklopljen, a sada se eto zaplićem u protuslovlja u
razgovoru s Kinezom. Jugoslavija je balkanska država , gospodine ! Balkan !
Po onom modrom razvodnjenom ribljem pogledu Vu - San -Peja , moglo se
je mirno zaključiti da je on već čuo za Balkan, ali da se od onih bezbrojnih
poluotoka i otoka evropejskih ne može dobro da snađe i da je u magli. (Isto
kao što je i jedan Evropejac u magli kod imena : Ton-king , Hai - nan, Šan-lung
Liau-tung, Bal - kan !) Tako smo ustali, pošli do zemljopisne karte i ja sam go,
spodinu Vu-San Peju zorno objasnio što je Balkan i kako leži Jugoslavija

56
 Objašnjavajući Kinezu geografski položaj naše zemlje između Beča i Carigra-
da, objasnilo mi se kako mi po evropejskim školama učimo zemljopis šema-
tično, glupo i ograničeno . Mi postavljamo Evropu za nedvoumni i uglavljeni
centar sveta i sve je drugo za nas sporedno , kao što je i za madžarsku decu
bilo sporedno sve što nije bilo Madžarorsag . Za gospodina Vu -San-Peja, bila
je Evropa grozd obešen na Iberiju i kod tog zemljopisnog razmatranja ja sam
vrlo precizno osetio relativitet našega gledanja. Tu stoji gospodin Vu- San- Pej
sa hiljadama i hiljadama godina svoje bogate historije, o kojoj mi nemamo ni
pojma. Kineski zid, fantastična arhitektura , neizmerna polja čaja, riže , indus-
trija tuša, laka, boja , svile, stare civilizacije sa mudrim religijama, plinskom
rasvetom i štampanim knjigama u naše predkršćansko doba, poznavanje kom-
pasa, kolonijalni prekotihookeanski zahvati, porculan, majolika, zrakoplovstvo,
astronomija, lirika, a ovde ja zastupam civilizaciju Zagorkinog romana : Grička
vještica i društvo Hrvatica grofice Katarine Zrinjske . I naravna stvar ja sam
centar i čudim se što gospodinu Vu- San- Peju nije jasno da je grad u kome
sam imao čast da se rodim centar sveta.
- Dakle Balkan ? To je zanimivo ! A smem li da vas zapitam, koje ste
narodnosti ?
(Osetio sam kako me je zalila krv. Uvek mi je bilo neugodno, zapitaju li
me koje sam narodnosti. Jer doista ! Koje sam ja zapravo narodnosti ? U puč-
koj školi, kada smo razbijali kolodvorska stakla, vikali banu magjarskome fuj
i bili junaci kao Stjepko Gregorijanac iz „ Zlatareva Zlata ", onda sam bio Hr.
vat, Starčevićanac, Kvaternikovac, intransingentni pristaša hrvatskog maksima-
lističkog programa. Samohrvat. Svehrvat. Nadhrvat. Posle u vreme rečke rezo-
lucije vikali smo Rakodczaju - marš van, Fuček van - bili smo nagodbenja-
čki skolastici u interesu Srbo-Hrvata, a Duru Šurmina oca našega i mudraca
domovine, nosili na leđima. Postali smo posle liberalci, kosmopolite, napred-
njaci, indiferentni u narodnome smislu i čitali smo „ Zvono " Milčeka Marjano-
vića, nazvanoga Hercen.
Bili smo Jugoslaveni u užem smislu t. j . u t. zv. kulturnom smislu t . j .
svaki je od nas vukao za sobom na špagi sadrenoga šarca Marka Kraljevića
u reprezentativne svrhe . Kipara Meštrovića i našega naroda. Lepa naša domo-
movina bila je u nas u ono vreme arija iz Donicetijeve Lučije Lamermoorske,
a Ilirci bili su Štosi, Frassi i Cincari, kanonici austrijska plemićska crnožuta
družba (Fon Gaj ) . Bili smo Srbi, osvetnici Kosova ili Panslaveni, te smo o
Slavenstvu govorili kao o organskoj celini. Mi Slaveni ! Od Aljaške do Ste-
njevca ! Mi Husiti božji bojovnici, mi Podbipjente i Kmicici, mi pan Volodi-
jovski i Dostojevski ! Mi Tolstoj i Solovjev ! Za vreme Austrije nismo prizna-
vali Hrvate i nismo hteli da znamo za te frankovačke crnožute izrode i lagali
smo u inozemstvu da smo Srbi. (Sećam se tako da sam se jedno celo prepo-
dne svađao s nekakvim mernikom na jednoj franceskoj lađi, da mu objasnim
da nisam Austrijanac, nego Hrvat. Govorio sam mu o talijanskoj Lombar-
diji u pijemonteško vreme, o neoslobođenoj Alzasiji, ali nije mogao da shvati
što sam. Onda sam mu temperamentno dobacio da sam Srbin i odmah je
shvatio stvar i čestitao mi našoj artileriji . Bili smo dakle Srbi, ubojice Obreno-

57 2
vića, osvetnici Kosova, Pijemontezi ! No , onda smo doživeli i taj Pijemont i
danas naravno nismo više Pijemontezi. Doživeli smo i Panslavene, grofa
Bobrinskoga, Vrangela, Rasputina, Nikolaja, te nam nije ni od toga mnogo
ostalo . Što smo sada ? Austrija je propala, dakle Austrijanci više nismo. Srbi
nismo jer čemu da lažemo da jesmo kad nismo ! Jugoslaveni nismo, jer ako
je Jugoslavenstvo ono što hoće vojvoda Stepa Stepanović ili jedan od jugo-
slavenskih monopolista Jurica Demetrović, ko pametan može da je danas s
njima zajedno Jugoslaven ? Preostaje nam dakle da pospemo glavu pepe-
lom i da se vratimo pod okrilje tog neverovatnog i popljuvanog Hrvatstva, ko-
me Stipica Radić drži jednu te istu zdravicu već trideset punih godina.)
Kakve sam narodnosti mister Vu-San -Pej ? Ja sam hrvatski konvertita .
(Hteo sam najpre da kažem Kinezu , da uopće nemam nikakve narodno-
sti. Da pripadam jednoj jezičnoj oblasti što se još nije kristalizovala. I to mi
je bilo na umu da mu lažem da sam Srbin. On će se onda pokloniti mome
Srpstvu, izreći nekoliko komplimenata na čast naše srpske artilerije i sve će
zauzeti jedan međunarodno skladan oblik u smislu ženevske lige naroda.)
To je zanimivo ! Vi ste hrvatski konvertita ? A što to znači ? Nisam
nikada čuo za tu religiju !
Hrvati mister Vu-San to su narodnost a ne religija ! To su telo bez
kosti ! Kod nas i šibice prodavaju u propagandističke svrhe sa natpisima, da
smo narod bez narodnosti, i telo bez kosti. U našem glavnom gradu poleplje-
ne su po lokalima cedulje u kojima se Hrvati javno pozivlju da govore hrvat-
ski. I ja sam jedan od onih, koji sam se odbio od svoje narodnosti te sam se
u ovo vreme narodnoga preporoda, eto obratio i poslušao glas hrvatskih
poziva po kavanama . Ja danas opet govorim hrvatski ! Hrvatstvo je dakle neka
vrsta jezika !
- To je neobično zanimivo ! A kako ste vi govorili pret tim ?

Srpski ! (Hteo sam reći jugoslavenski, ali mi je izgledalo preglupim da

tako bestid no lažem. Jer pokraj tolikih Jugoslavena, jugoslavenskog jezika
nema !)
- ako se ne varam
Srpski ? A to je interesantno ! Ali vi ste čini se
rekli da ste iz Jugoslavije ?
Da ! Ja sam iz Jugoslavije . Ali Jugoslavija je nacionalitetna država !
To je država sastavljena iz raznih naroda a između njih imade Srba i nešto
malo Hrvata !
Za Srbe sam čuo ! Oni imadu slavnu artileriju ! I mislim jednoga ki-
para, koji je bio pastir kao G. Gjoto do šesnaeste godine ! Dakle vi ste iz
Srbije zapravo gospodine ? To je nadarena zemlja !
Ne ! Ja nisam iz Srbije ! Ja sam iz Hrvatske . Upravo sam iz Srpsko-
Hrvatske ! Ili iz Hrvatsko- Srpske ! Upravo iz Es-hazije ! (Slovence sam namerice
ispustio, da sa trećim es Kineza ne zapletem u labirintu našeg pitanja .) Iz
Serbo-Kroacije ! Iz Kroato- Serbije !
Dakle onda niste iz Jugoslavije ?
Jest ! Ja jesamiz Jugoslavije ! Samo naša država imade više imena !
To je onda vaš narod mnogoimeni narod ?

58
 Upravo tako mnogoimen, kao što su Briti iz Kanade i Teksasa Ame-
rikanci i Briti ali nisu Englezi ! Jedan jezik dve nacije ! Kao Provansalci i El-
zašani ! Belgijanci i Korzikanci ! Flami i Niderlandjani ! Danci i Hanoveranci !
Švedi i Norvežani !
- To je kod vas u Evropi uopće sve vrlo zamršeno !
E, mister Vu-San, to je stoletna naša kultura zamrsila taj narodni
Babilon!
Pa dobro! Vi velite da ste govorili srpski i da ste prestali govoriti
srpskil A kako danas govorite ?
Hrvatski ! Danas govorim hrvatski. Srpstvo to je država i artilerija, a
Hrvatstvo je bila država, samo u ono vreme nije bilo artilerije.
Da ! Pa po čemu se razlikuje srpski od hrvatskoga ?
Po naglasku, mister Vu-San ! Srbi naglašuju prvi slog, a Hrvati obično
drugi ! Imade zatim neke kvantitetske razlike u izgovaranju pojedinih vokala
(sredovečni stari običaj ,) ali to jedno uho što nije srpsko-hrvatsko vrlo teško
razlikuje.
- To je onda neka vrsta potpung subjektivnog, vašeg narodnog razliko-
vanja naglaska ? Postoje li za te vaše naglaske posebni znaci ?
Postoje, ali samo u knjigama starostavnim, što ih čuva nekoliko sve
učilišnih velikosveštenika kao naročitu tajnu !
To je onda taj vaš naglasak čudan misterij ?
Da! Upravo tako !
--
I to je jedino što vas deli jedne od drugih ?
Pa nije samo te ! Deli nas i bog !
--
Kako Bog ? Pa bog po čitavome svetu spaja narode, a ne da ih deli!
E, vidite, kod nas je to baš obratno ! Srbi na svojim banknotama
imadu štampanu devizu : Bog čuva Srbiju ! A hrvati veruju da je Bog s njima
Bog i Hrvati !
Meni je to nejasno ! Jesu li to dva boga i jedan narod, ili dva
naroda i jedan bog ?
-
To su dva naroda i jedan bog !
Čudno ! Ta kako može jedan bog da deli dva naroda ?
Može ! To su dve crkve i jedan bog ! Hrvati veruju da žena može
roditi dete kao devojka, a Srbi po iskustvu tvrde da je to nemoguće . Još ni
jedna Srpkinja do dana današnjega nije rodila kao devojka.
---
Hrvatice to mogu ? To je neobično fantastično ! To su jedna esoterična
sekta ti vaši Hrvati !
-
Da ! To su dve temeljne dogme što su raskolile Hrvate i Srbe u dva
tabora. Borba oko tog ženskog pitanja traje već više od hiljadui pet stotina godina .
Neverovatno !
Da ! Osim toga nije rešeno pitanje jesu li Srbi oslobodili Hrvate, ili
Hrvati Srbe !
Kako oslobodili ? Pa to je onda i političko pitanje po sredi .
Naravna stvar, da je to pitanje političko ! Srbi su okupirali Hrvate to-
povima i generalima ! Oni imaju naime slavnu artileriju, kao što vam je poznato .

59
 Pa to je onda bio rat između Srba i Hrvata ?
E vidite, to i jest baš ono, da između Srba i Hrvata nikada nije bilo
rata ! Srbi su Hrvate oslobodili i onda odmah zarobili bez rata . Rat je počeo
tek pošto je bio sklopljen mir.
Da ! To je paradoksalno . Kako može rat početi u miru ? Ali vi velite
da su i Hrvati Srbe oslobodili i da se to ne zna tko je koga oslobodio.
Jesu ! Hrvati su mirotvorci, Ghandiste neke vrste, republikanci. Oni
oslobađaju Srbe od jednog ustavnog faktora, od artilerije i od srpske slobo
de ! Oslobođeni i zarobljeni, oni kao zarobljenici oslobađaju osloboditelje
idejom mira, republikanstvom, miroljubivosti, te se tako iz mirotvoraca pretva.
raju u osvajače !
- Meni izgleda da su to sve sama protuslovlja !

Mister Vu -San-Pej ! Vi ne poznajete moderne evropejske filosofije !

Hegel. Niste li nikada čuli za Hegela ? Šteta ! Na protuslovljima se temelji
naš evropejski razvoj i napredak. Srpska teza glasi : Ja sam Srpstvo. Sir je
srpski sir, luk je srpski luk. Srpska junačka prošlost, srpski jezik, srpska di-
nastija , srpski duhan , srpska svinjetina, srpska književnost, srpska pobeda, srpska
vera, srpski bog, Srpski književni glasnik. A hrvatska teza je : Ja sam Hrvatstvo!
Prva hrvatska štediona, prva hrvatska praona rublja, hrvatsko društvo književnika
Prva Hrvatska Hrvatom, Prva Hrvatska sloga, Prva Hrvatska krčmarska udru-
ga, vatrogasaca, sitničara i trgovaca 'sodavode ; To je antiteza. Teza i antiteza
daju sintezu.
A što je sinteza ?
-
Sinteza je Jugoslavenstvo ! Ko ne veruje u to sintetično jugoslaven-
stvo taj je veleizdajnik, i ko takovog veleizdajnika ustreli, to je junak, to je
motor, to je inicijator ujedinjenja ; taj je državotvorac genijalni, taj zastupa
ideju ujedinjenja kao Macini, kao Kavur ! Kao Svetozar Pribičević.
Tako sam govorio sa Kinezom Vu-San-Pejom o dinarskom tipu , o panon-
skom tipu, o moravovardarcima, o periferičnim uticajima renesanse i baro-
ka, o velikom evropejskom putu na istok, i sve sam to govorio nešto poviše-
nim glasom uzdignute glave, patetično, sklopljena oka, da uverim Kineza, a
pomalo i sebe sama, da smo mi genijalna rasa, nadarena rasa, rasa buduć.
nosti, narod mlad i nadobudan , kao kakav sedmogimnazijalac. A sve to nije
bila istina, i sve je to bilo lažno i namešteno , kao predgovor ilustrovanog kata-
loga kakve naše umetničke izložbe u inozemstvu , gde se govori o deseterci-
ma, o Gjotu, o pastirima, o rasi i našem rasnom pozivu i velikoj proročkoj
gesti našega pokolenja .
Istina je bila duboka, gubava i strašna i ja je g . Vu -San- Peju nisam hteo
da kažem iz nekog neosnovanog — recimo - nacionalnog egocentriciteta .
Međutim o toj istini mislim da se raspišem u jednom od sledećih brojeva
K. Republike.
M. K.

60
 Savremena Rusija u našim školskim knjigama

(Kulturni škandal non plus ultra.)

Hoić-Modestino v Zemljopis za srednje škole . Zagreb 1922. Peto

izdanje. (Latinicom) .
L. Zrnić : Istorija novog veka. Beograd 1921. 4. izdanje (ćirilicom) .
Znameniti profesor Modestin poznat je još iz austrijskih vremena kao ne-
sposoban kompilator školskih učbenika. Svoj prikaz današnje savremene Ru-
sije počinje on sa ovom slavnom rečenicom : » Saobraćaj Rusije s izvanjim
svijetom sada je slab, pa je pokriva neki veo tajnosti i neizvjesnosti od prilike
kao Kitaj do potkraj prošlog stoljeća (Str. 325.)
To je prosti falsifikat i tendenciozno izvrtanje faktičnoga stanja , dakle
trovanje mladenačkih mozgova neistinom. Prvo : nije istina, da je saobraćaj
Rusije sa izvanjim svjetom slab . Drugo nije istina, da Rusiju prekriva neki veo
tajnosti ; dok je usporedba današnje proleterske Rusije sa feudalnim Kitajem
prosto glupa.
Dr. Modestin nastavlja svoju klevetničku rabotu dalje : „ Uza sva prirodna
bogatstva, Rusija je danas zemlja gladi i nesreće, od koje umire ruski narod
ne samo zbog nerodice žita, što ju je uzročila vanredna suša g. 1921. već i zbog
toga, što je pod boljševičkom vladom spriječena produktivnost Rusije ; njezina
poljoprivredna produkcija ne pokriva ni domaće potrebe dokje prije bilo velikog
suviška (str. 325.)
Veliki izvoz žita tz Rusije, god. 1923./4 . kao i naglo pridizanje sviju grana
današnje proizvodnje, obaraju tvrdnje g . Modestina, ali za tendencioznost ove
školske knjige, te netačnosti ostaju značajnima . Taj od postojećeg poretka
namešten t plaćen pisac namerice prešućuje razloge što su sprečili produk-
tivnost Rusije : intervenciju stranih sila, i znamenitu Klemansoovu bodljikavu žicu
blokade. On prešućuje sistematsko podržavanje proturevolucije i uništavanje
svih vrsti ruskih ekonomskih objekata sa strane zapadnih sila. Razlog tih ka-
tastrofa dr. Modestin po višem nalogu vidi isključivo u sovjetskoj vladi, protiv
koje nastavlja u školskoj knjizi svoj pamflet ovako :
Vladina je komunistička stranka na oko izvela i izvodi diktaturu proleta▪
rijata (sirotinje), gradskoga i seoskoga. Krajnja je boljševička ljevica (u proglasu
pred genovsku konferenciju) ovako kritizuje : Diktatura proletarijata u praksi se
pretvorila u gospodstvo jedne male grupe ljudi, koji grabe vlast i novac. Oni će
žrtvovati ideju komunizma da spase sebe ; oni ne daju radniku da digne glas ;
kongresi komunistički nisu drugo nego komedija. (Str. 326.)
Pre svega laž je , da je ikada bilo kakva boljševička levica mogla da
izda ovako glup i kretenski proglas. A drugo , treba poznati i viditi g . dr. Mo-
destina, koji srednjoškolcima usmeno tumači kako je doktorat građansko
plemstvo ", pak se od srca nasmejati tom građanskom plemiću “ , kako se u
školskoj knjizi kao neki boljševički navodni ekstremista i ultraradikal uzrujava,
da diktatura proletarijata u Rusiji nije dovoljno proleterska.
Kolikogod je to pisanje g. Modestinu jezuitsko i potpuno netačno, ono ipak

61
više manje ostaje u nekakvoj formi, dok je ton kojim je pisana knjiga njegova
beogradskoga kolege prosto ton Svetolika Savića iz Balkana .
Knjiga g. Zrnića, što je odobrena od srpskog ministarstva prosvete, do-
kazom je, da beogradski sistem odiše Meternihovim duhom i vrangelovskom
reakcijom.
Glavnu odgovornost za rusku martovsku revoluciju po g. Zrniću
nose
Nemci i za tu tvrdnju navađa on ove dokaze :
I ako su prvih ratnih godina Nemci u glavnom pobedjivali, njihove su vođe
predosećale propast, te su pomoću svojih ljudi osobito Jevreja vešto ubacili
misao u gomile ruskog naroda da će tada najzgodniji trenutak ‹ oći do potpunih
gradjanskih sloboda bez krvi i velikog potresa. (Str. 324 )
Nije dakle ruski narod tražio slobode , već su ga na to naveli nemačko-
jevrejski agenti. Čemu ruskome narodu uz cara još i građanske neke slobode?
Ta to je - sve po obrascu zastarelih i nesređenih zapadnjaka , a skoro ništa
prema prilikama ruskim i potrebama narodnim. (Str. 325.)
I jer je ruski carizam bio zabrinut nad tim zapadnjačkim konfuzijama, to
nije ni čudo „što su ruske vlade suzbijale ove propovednike, proganjale, zat▪
varale i zabranjivale skupove, knjige, novine." (Str. 325.)
Posle martovske revolucije, u Rusiji je zavladalo zlo .
„ Dok su neki delovi vojske s narodom vikali i govorili rat do konačne
pobede, nemački i jevrejski agitatori i provokatori s ruskim propalicama i olo-
šem, (t. j. s Lenjinom. Op. A. C.) uskoro su se razmileli po bojištima i kasar-
nama i uveravali vojnike, da rat nije potreban, da se produžava samo u korist
kapitalista, špekulanata, buržoazije i birokratije, narodnih pljačkaša. (Str. 327.)
Zrnić smatra herostratskim zločincima ne samo vođe proleterske novem-
barske revolucije, Lenjina i Trockoga, već i prvake građanske martovske re-
volucije Miljukova, Rozdzjanka i Kerenskoga , pa da srpski srednjoškolski đaci
ne bi došli do te bezbožne kombinacije, da su uopće ruski ljudi osim Jevreja
u tom bogumrskom pothvatu sudelovali, on nikome ne spominje imena. Govo-
reći na primer o sovjetskom stroju, g. Zrnić kaže da je spoljne poslove pre-
uzeo jedan Jevrejin , koji je radio i na brestlitovskom miru , (Str. 328.) a go.
voreći o ruskoj delegaciji u Brest-Litovsku veli — da je u njoj bio jedan ruski
Jevrejin -- glavni. Kada posle govori o crvenoj vojsci, g . Zrnić piše : „ Celom
je pak ovom vojskom počeo uskoro zapovedati onaj isti Jevrejin, koji je zaklju-
čio brestlitovski mir, (Str. 239.) a ta vojska ruskog Jevrejina, bila je sastavljena
od „ besposlenih, puštenih zatvorenika. “ (Str. 239.)
Lenjina g . Zrnić načelno ne naziva imenom, već ga citira kao „glavnoga
vođu “, a đacima je prepušteno, da si po svojoj fantaziji tog glavnog vođu
predstave kao kakvog poglavicu u indijanskim pričama Karla Maya.
- a
Predsedniku središnjeg soveta glavni su pomoćnici Jevreji i Nemci
neke novine tvrde, da je i on Jevrejin. " (Str. 244.)
Eto, tu jedan historičar piše god. 1921. školsku knjigu, a ne zna i ne će
da znade ni to , je li Lenjin Židov ili nije. Prekrasan primerak historičara ! Dok
imena proleterskih pa ni građanskih revolucionera g . Zrnić nije ni jedamput
spomenuo, njegov prikaz ruske revolucije vrvi imenima Vrangela, Djenikina,

62
Kolčaka, Judenića, Kornjilova, velikog kneza Nikolaja Nikolajevića , Brusilova,
Aleksejeva, Ruskog, te nekih potpuno nepoznatih Dragomirova i Berkovskog.
(U svojim uspomenama iz Hrvatske " spominje Tkalčić, kako se u austrijskim
udžbenicima iz god . 1836. iznosila evropejska historija samo do god. 1815., a
o franceskoj revoluciji god . 1830. nije bilo ni reči. Vidi se, kako se onda do
danas nije ništa izmenilo .)
G. Zrnić kaže za današnju rusku vladu, kako ona „upravlja bez ikakvih
zakona sa većinom ženskih i muških nedoučenih činovnika " . (Str . 244.) Ruski
haos održava se samo zbog „ nesvesti i neznanja većine ruskog naroda o zna-
čaju i boljitku velike i sređene države “ . (Str. 242.) Boljševičke vođe i činovnici
nastanili su se po palačama carskim kneževskim, plemićskim i bogataškim i po-
čeli raskošno živeti. Predsednik previšnje vlade živi kao pravi istočni vladalac,
a neki poverenici priređuju pijanke i voze se u divnim kolima, dok sirotinja ska▪
pava od gladi, nečistoće i bolesti. Stoga je naređeno da se radi 12 časova dnev-
no, jer radnici nisu hteli da rade 8 sati, provodeći vreme u kockanju i pijanče▪
vanju. Neki su vlasnici namešteni za vralare svojih kuća, a naredbom u ime slo-
bodne ljubavi sovjet muškinju i ženskinju p , dorastu određuje stupanje u brak.
(Str. 245.)
Ciljevi sovjetske politike jesu : „ izazvati narodnosne sukobe, ubijati i sum-
njičiti lica od položaja i uticaja, uništavati saobraćajna sredstva, sprečavati
snabdevanje gradova hranom, izazivati novčane neprilike rasprostiranjem lažnoga
novca."

• Beskućnici hteli bi po čitavome svetu da se dočepaju imanja i propove-

daju diktaturu po Jevreju Marksu. (Str. 246.)
Dakle, semitizam, razvrat, kriminalni grabež, požar, slobodna ljubav. So-
doma i Gomora, to su teze ruske revolucije, kako ih uče srpski đaci po sred
njim školama, po tumačenju antisemita i beloga gardista g . Zrnića. A zna se
„gde je začetak ovoj društvenoj bolesti i zarazi, komunizmu i anarhizmu i
kakve su nerede prouzročili ovi besmisleni pokreti. To su nemački Jevreji Marks
i Lasal pisali da radnici ne treba da rade već da podele dobit proizvodnje. La▪
komislene radničke gomile i beskućnici nasele su ovim Jevrejima. (Str. 257.)
Da bi se srpski narod očuvao od ovakve pogubne akcije, doneta je
„ Obznana ".

„ U srpskim zemljama preovlađuje sitna svojina te se ovim tuđinačkim na-

metanjem samo smeta radu i redu, zašto su vlasti preduzele izvesne mere.
(Str. 257.)

Svetozar Marković, koga g . Zrnić lažno navodi kao protivnika internacio-

nalnog marksizma započeo je svoj članak u obranu Prve Internacionale rečima
Lasala : „ Laž je evropejska velevlast. " Da je laž još i danas u Srbiji ostala
velevlašću, to lepo dokazuje pisanje g . Zrnića. Početkom augusta 1924. održao
je g . Pribičević u parlamentu govor u kome je protestovao protiv toga, što je
ministarstvo prosvete predano reakcionarnom klerikalcu , popu Korošcu . Knjiga
g. Zrnića, koja je služila kao školski udžbenik za ministrovanja g . Pribičevića
dokazuje da on spada u red najmračnijeg antisemitizma i najodvratnijeg reak-

63
 cionarstva. Takva knjiga kao ova g . Zrnića, prvorazredan je kulturni škandal i
u našoj državi, gde su kulturni škandali na dnevnome redu.
Ante Ciliga.

Poslednja kriza Karla Četvrtoga, Habsburgovca

Bilo je to dvadesetisedmoga oktobra god. 1918. Svi su već vrapci po krovovima cvrku-
tali da je Austrija propala, samo vladaru te nesretne države nije bilo jasno, da se ne radi o
običnoj ministarskoj krizi, nego o konačnoj agoniji državnoga stroja. Mladi Habsburgovac imao
je inteligenciju jednog prosečnog husarskog oficira, te je toliko bio zaljubljen u tu svoju uni-
formu, da se je i na alpinske glečere penjao sa ostrugama u atili i jelene streljao kao general
u atili. Kako je poslednji Habsburgovac bio nedorasao svome pozivu, lepo svedoče ovi odlomci
iz uspomene magjarskoga političara, koji osvetljuju poslednje dane dunavske velevlasti . Situa-
cija politička bila je u ono vreme beznadna. Wilsonove teze tražile su kapitulaciju i grof Ka-
rolji kao predsednik Magjarskog Narodnog Veća tražio je od dvora da dvor prizna nezavisnost
Magjarske u obliku personalne unije. Grof Karolji toga dana pozvan u Gödölö , kraljevski lo-
vački dvorac kraj Pešte, nije znao da je konservativac i feudalni političar grof Hadik već ime-
novan ministrom predsednikom isto tako kao što će Karlo Četvrti i njega imenovati ministrom
predsednikom. Ono dakle što je bila farsa sa dva ministra predsednika i dve potpune protivne
političke orijentacije, njemu je izgledalo ozbiljno.

Čitavoga dana, kralj je primao političare u tolikoj meri, da je sve to de-

lovalo neozbiljno. Gomilu tih ljudi kralj je video po prvi puta, bez da bi imao
pojma s kime imade posla. O diferencijaciji magjarskog političkog života kralj
jedva da je imao šematičnu sliku . Bio je za to mnogo premlad, a da bi bio
znao ko što znači. Svi koji su toga dana bili kod kralja u audijenciji govorili
su za grofa Hadika a protiv mene. Pre no što sam stupio u kraljevu radio-
nicu, našao sam grofa Hadika kako nervozno šeće gore- dole. Nismo govorili
ništa, tek se pozdravismo.
Kralj me je primio u velikom salonu, bilo je već polutamno i stropni
svećnjak bio je zapaljen. Karlo Četvrti bio je u poljskoj uniformni sa kamaš-
nama ; pušio je. Izgledao je više žalosnim no apatičnim, te se je na njemu
zapažala neka živčana prenapetost. Ja sam prešao odmah na stvar i spomenuo
da mi je poznato da kralj želi da krizu reši na temelju kompromisa .
Kralj me je prekinuo, da on ne zna ni za kakav kompromis .
Setio sam se da mi je Barci izjavio da kralj želi da imenuje Hadika mi-
nistrom predsednikom i tako mi je izgledalo kao da sada namerava da uz-
makne. Taj me je način osupnuo te sam mu spomenuo da me to čudi, jer da
su mi rekli da kralj lično odobrava moju osnovu, i da tako preko moje osobe
želi da u zadnji čas reši tu opasnu krizu .
- Das macht nichts** (Ne čini to ništa) odgovorio je kralj . Ja ne
poznajem vaš program ali ja ga odobravam. Ali nadometnuo je zamišljen,
die Herren haben mir immer das Gegenteil geraten. Sie warnen mich immer
vor Ihnen. Man sagt mir, Sie wollen die Republik ! Ist das wahr ? (Gospoda

*) Iz memoara predsednika Magjarske Republike, grofa Mihajla Karoljia.

**) Nemački tekst ostavljen je kao u madžarskom originalu.

64
savetovahu me uvek protivno. Oni me odvraćaju od Vas ! Kažu mi da vi ho-
ćete republiku !
Ja Vas Veličanstvo uveravam da je to kleveta. Ja ne ću republike , već
samostalnu demokratsku Magjarsku . To hoću, ali ne republiku !
Kralj me je pogledao.
Ich hab' mich entschlossen, Sie zu meinen ungarischen Ministerprä-
sidenten zu ernennen. (Odlučio sam da vas imenujem mojim magjarskim
ministrom predsednikom.) Poklonio sam se. Kralj je uperio spram crvene rokoko
garniture u kutu . Tamo smo seli . Kralj me je ponudio cigaretom i pozvao me
da pređem na detalje svoga programa. Ja sam govorio o platformi Narodnoga
Veća, o partijama , lisnicama i ministrima , i kolikogod su kralja lična pitanja
običavala zanimati, videlo se da mu pažljivost opada, te me nije zapitao ni
to , je su li ti ministri Židovi, što bi obično vrlo retko propuštao . Kod čitanja
programa, kralj je često klimao glavom .
Ja, ja, Sie haben ganz recht ! Ich bin einverstanden ! (Da , da, Vi imate
potpuno pravo ! Ja se slažem !) A kada sam kod čitanja svoga programa došao
do pasusa , da savez s Nemačkom treba da se prekine , to je Karlo Četvrti
odgovorio, da će savez s Nemačkom slomiti Andraši, i da će se tako ispuniti
moja glavna želja . Ihr Hauptwunsch wird so auch in Erfüllung gehen . Kod
sveopćeg izbornog prava i kod prava narodnoga samoodređenja kralj me je
prekinuo :
Ja, ja, ich weisz es schon. Gehn wir weiter. Also, was kommt jetzt ?
(Da, da, ja već znadem ! Idemo dalje ! Dakle , što dolazi sada ?) Na koncu
programa pojavila se kraljica i kralj me je kraljici prikazao . Ona je tiho pro-
govorila s kraljem nekoliko reči i onda se okrenula prema meni :
-
Seine Majestät ist so müde ! (Njegovo Veličanstvo je tako umorno !)
I opet je nestala . Kralj mi je dao znak rukom da nastavimo i ja sam ga
dovršivši čitanje svoga nacrta, uveravao , da smo sve to učinili pravodobno, da
se sada ne bi nalazili u ovako teškoj situaciji.
Ja, aber Sie müssen auch meine Lage verstehen ! (Da, ali vi treba da
shvatite i moj položaj !) Tražio sam od kralja, da još istoga večera primi so-
cijal-demokrate Garamija i Kunfija i po nje su odmah poslali dvorski auto :
kralj me je molio da ostanem na večeri u dvorcu , jer da želi posle večere da
sa mnom dogovori sve detalje rada. Kralj me je otpustio, kao da mu je težak
kamen pao sa srca.
Kod večere, kod maršalskoga stola, sedeli smo ja i grof Hadik uz dvor-
ske gospođe i krilne adjutante, kao jedini nedvorski ljudi. Padala je yani kiša
i raspoloženje je bilo teško i potišteno. Konverzacija kretala se oko općenitih
tema i često je zapinjala . Niko nije znao što će biti.
Was wird geschehen ? (Što će se dogoditi ?)
Ivan Hadik izgledao je vrlo uznemirenim . Videlo se na njemu da ne
može da shvati situaciju i da je ne odobrava. Da sam ja izdavao neka odre-

Za potpunu reljefnost te neverovatne farse treba ponovno uvažiti da je tokom istoga

dana Kralj Karlo Četvrti isto tako razgovarao sa konservativnim grofom Hadikom i da je i
njega zadržao na večeri kao designiranog ministra predsednika.

65 3
đenja, da sam očekivao nastavak svoje audiencije, da sam uopće bio još u
dvorcu kod večere, to se nije nikako slagalo s time, što je on znao, a ja ni-
sam : da je kralj i njega imenovao ministrom predsednikom . U
Pešti se je već proširio glas , da sam ja imenovan ministrom predsednikom i
prem ja nisam Hadiku o tome ništa kazao , to je čitava ta situacija potvrđivala
te glasove.
Pozvali su me ponovno k kralju . Dok sam u pretsoblju radione povučen
u udubinu jednog prozora čekao da svrše audijencije pristupila je k meni
kraljica i nagovorila me drhćućim glasom :
Nicht wahr, Sie werden dem König und dem Land helfen können ?
Dok sam s kraljem ponovno razgovarao o programu i o nekim stvarima
što bi ih trebalo učiniti, prekinuo nas je telefon. Nisam čuo iza zatvorenih
vratiju o čemu je kralj razgovarao, ali kada se je vratio bilo mu je lice cr-
veno od krvi i izobličeno od uzrujanja . Andraši mu je telefonirao, da će si-
gurno izgubiti austrijsko prestolje i ako ja ostanem madžarskim ministrom
predsednikom, da će eveutualno tako sačuvati magjarsko. Kralj me je gledao
bespomoćno i kada sam mu ja stao objašnjavali situaciju, ne kao dvorska
ulizica, već kao madžarski narodni zastupnik i kada sam mu naglasio da je
stanje takvo da je vrlo verojatno da ne će moći zadržati sva svoja prestolja,
videlo se da je potpuno izgubio svoj mir.
-
Sada nam ne preostaje ništa drugo nego da i vi dođete u Beč i da
to sve tamo uredimo !
Kralj je bio potpuno spreman za put, ali ja sam stajao u salonskome
kaputu bez cilindra, koji nisam brzo pozvan na audijenciju --- ni imao vre-
mena da uzmem sobom. Tako bez prtljage i bez šešira ja sam se zaputio u
Beč.
Grof Hadik je još uvek čekao u pretsoblju . Niko mu u kraljevo ime kao
imenovanome ministru predsedniku nije izjavio, da ga kralj više ne čeka, da
je mene imenovao ministrom predsednikom i da ja putujem s kraljem u Beč.
Pustili su ga da čeka jedan čitav dan . Meni je tako izgledalo, da njega kralj
drži kao pričuvnu kombinaciju i da će i on poći s nama. On je čekao dok
smo se mi svi ukrcali u automobile i kada sam mu ja spomenuo da putujem
s kraljem u Beč, on me je pogledao začuđeno i iznenađeno .
A tako ?
Nikako nije mogao da shvati što ga je to kralj čitav dan vodio za nos i
zašto ga je sada bez najmanje formalnosti i objašnjenja nenadano napustio .
Ja sam silno osećao nedoličnost takvoga postupka, a nije prošlo ni dvadeset
i četiri sata, da sam ja dospeo u sličan položaj .
U vozu, kralj se je sa kraljicom povukao. Ja sam se smestio u kolima
za pratnju, sa vrhovnim dvorskim meštrom grofom Hunyadijem.Drugo jutro
bila je nedelja i kralj je , kada smo stigli u Beč, ne rekavši mi ni reči seo u
auto pozdravio i odjurio. Pitao sam vrhovnog dvorskog meštra, gde da sače-
kam kralja, a on mi je predložio da idem u Šenbrun. Ja sam međutim odlu-
čio da odsednem u Bristolu . Od pola osam u jutro do tri posle podne čekao
sam u svojoj sobi telefonsku obavest, ali se nije javio ni kralj , ni dvorski

66
meštar, ni kabinetska pisarna ni ministarsko predsedništvo. Čitavo sam ovo
vreme razgovarao sa novinarima . Setio sam se grofa Hadika od jučer i bilo
mi je jasno, da ovu istu ružnu igru igraju sa ninom. Konačno nakon teške
muke dobio sam spoj sa vrhovnim dvorskim meštrom i kada sam mu predba-
cio što su me do sada bez ikakvoga obaveštenja pustili u Bristolu i kada
sam mu javio da ću se još večeras večernjim vozom vratiti u
u Peštu, on me
nije zadržavao.
U dvorskoj čekaonici Istočnoga kolodvora doznao sam da će s istim
vozom putovati u Peštu i nadvojvoda Josip, koji me je prvi obavestio o buni
magjarskih divizija na talijanskoj fronți. Nadvojvoda Josip me je informisao i o
tome da on putuje u Madžarsku u ulozi palatina i tada mi je postalo potpuno
jasno, da je Karlo Četvrti potpuno izgubio glavu i da juri sigurno u neodgo-
divu propast .
Nadvojvoda je u svemu odobravao moje poglede na vanjsko -politički po-
ložaj ; na neodgodivost izborne reforme, na samoodređenje naroda i samo je
klimao glavom .
Situacija je teška i zapletena ! Ja na žalost u tim stvarima nemam ni-
kakve inicijative ! Ja ne mogu da se mešam u kompetenciju glave naše dinas-
tije . Sada je pre svega važno i potrebno da se osnuje mesto palatina , kao
kraljevskoga namesnika ! Kada smo se istoga večera hteli iskrcati na peštan-
skom zapadnom kolodvoru, dočekala nas je neizmerna gomila naroda.
- Dole diktator ! Ne trebamo diktatora !
Nadvojvodi je samo tako uspelo da izbegne napadajima gomile, da se je
prekriomčario kroz neka pokrajna i neistaknuta kolodvorská vratašca, a mene
je u ime naše partije pozdravio Lovaši : „ Kada nisi postao ministrom predsed-
nikom voljom kralja, postavit ćemo te voljom naroda !" To više nije bila
obična ulična demonstracija ! To je bila revolucija !

Otac od Augusta Štrindberga .

(Refleksije o kazalištu, publici , glumcima i kritici prigodom reprize te

novouvežbane žalosne igre, dne 10. IX . 1924.)

Jedan jedini put u životu napisao sam jednu kazališnu kritiku . Ne varam
li se u toj kritici bila je reč o nekakim narednicima mitraljeznog odelenja za
tada u službi kod naše opere, o uredovanju, o činovničkom, karijerističkom
shvatanju glume kod naših glumaca, i o tome da sam video Balzakovu krv
kako je tekla preko pozornice. Dakle u kratko, zbog te jedne jedine moje
kazališne kritike napali su me (naravna stvar u novinama,) da sam hteo pos-
tati kazališnim ravnateljem i da sam zato napisao ovakovu kritiku . (To nije
bila istina. Ja nisam hteo postati kazališnim ravnateljem. Ja sam onda pisao
drame i na tome stanovištu sam više · manje dosledno ostao do dana dana-
šnjega.) Sada eto, u čemu je poteškoća ! Čovek koji piše drame ne sme i

ne može da piše kritike, jer treba da se bori na tri fronte. Prvo : Protiv

67
glumaca, drugo : protiv publike i treće : protiv novinarske kritike. Jer zbog one
jedne jedine moje nevine kritike mnogi su se glumci na mene razbesnili, te
mi se i dan današnji događa , da mi neke mnogopoštovane glumice posle
punih pet godina jedva odzdravljaju na ulici, zaboravljajući tako staro pra-
vilo pristojnosti, da je pozdravljen biti mnogo veća veština nego poz
dravljati. (Poznajem tako jednu glumicu koja pada u afekt i dan današnji,
spomene li se pred njom ime A. G. Matoša . Matoš je umro kao što je poz
nato pred deset punih godina, a protiv te glumice napisao je jednu jedinu re-
čenicu pred osamnaest godina.) Glumci i glumice su dakle ljudi koji nastre-
ljeni kritikama krvare dug o . Glumici i glumice ne zaboravljaju. To su vrlo

komplicirani ljudi ti glumci i te glumce i čitav je kazališni stroj jedan vrago-

metan misterij , pun magije i dinamita. Ja (lično) zapravo ne volim ići u ka-
zalište, niti na predstavu svojih vlastitih stvari. Onda više no ikada osećam jasno,
kako gledalište imade mnogo dodirnih tačaka sa štalom. Gledalište i štala razlikuju
se samo po tome što u štali konji kopitima, a u gledalištu ljudi nogama jednako
ustrajno biju o podove po čitave sate. Jasno je da je pokraj ovih temeljnih nega-
tivnih momenata t. zv. dramskom autoru pisati kritiku dvostruko teško . Jer je riskan.
tno kraj glumačke tankoćutne prenadraženosti i kraj vodenkonjske glomaznosti
p. n. slavnoga općinstva pisati istinu između ovakova dva ekstrem a .
Ali ja ću svejedno da se naglavce sunovratim u ovo otvoreno pitanje, i to iz
velevažnog razloga, što bezuslovno želim da pišem kritiku o Dure Dimovi
ća Baščeliku , te ne bih nikako hteo da mi ono bude prva kazališna kritika
u ovom listu. Dobro je, da se neke stvari unapred odrede.
Gluma je veština, mnogo jednostavnija nego što se to na prvi pogled i
misli. Glumci glume. Glume pak oni ljudi koji se tako vešto pretvaraju da
im nešto jest (što im zapravo nije) da im gledalac poveruje . Čovek kome
veruju da ga nešto boli, (a ne boli ga ništa, prosto - laže) , ili obratno,
čovek koji se tako srdačno smeje da nasmeje , (a moguće je subjektivno vrlo
žalostan i bole ga zubi,) za takva čoveka kaže se da je dobar glumac . Doga-
đaj koji glumi, za veštinu glume je sporedan. Dakle sa stanovišta glume ne-
ma dobrih i loših drama, nego samo dobrih i loših glumaca (naravno iznad
izvesnog minimuma prikazivalačke prikladnosti dotične predstave.) Dobar i
vešt glumac diže i uzdiže verovatnost zbivanja, a loš je snizuje. Težište je dakle
u prvome redu na glumcu sa glumačkog, a na piscu sa književnog gledišta .
O ostalim osobama, koji kod tog poštenog i slavnog građanskog zanimanja
zarađuju svoj hleb svagdašnji, ovde ne ćemo gubiti vremena. Da, još postoji
jedan faktor, kod svake predstave vrlo važan, a to je poštovana publika . Jer
ipak igra se za publiku . Ako se publika kesi kada se na sceni plače, ili obrat-
no, tu dolazi onda pitanje njenog kazališnog odgoja. Jer ići u kazalište na
preživanje, dakle dvopapkarski, ili s uverenjem da je kazalište glupost suvišna
i čoveka sa poštenim građ. zanimanjem nedostojna, to je magareće stanovi
šte ; ja sam duboko uveren da je magaretu posve svejedno svira li neko vio-
linu u njegovoj blizini ili ne . Citav kompleks kazališnih veština, pisan je na
osnovu jedne magične laži i samoobmane i gledati u kalejdoskop ljudožder.
ski, sa stanovišta da je kalejdoskop glupost jer se ne da pojesti, to su — u

68
najmaju ruku dva sistema : Euklidovski i Neeuklidovski . Dužnost je dakle
publike kada već sedi u onoj crvenozlatnoj polutmini da se preda čarolijama
tog čudnog švarckinstleraja nazvanog teaterom i da ne žvače seno i ne bije
kopitima o pod. Jer, ko sili građane da idu u kazalište ? Neka ostanu u svo-
joj krčmi kod svoga špricera ! Neka prodaju svoje safalade i briljante , ili dio-
nice ! Neka rešavaju svoje spisove , neka si kopaju po nosu i jedu bombone i
razgovaraju u svojim bračnim posteljama , ali kada već jednom sede u onoj
tamnoj sobi, neka budu kazališna publika za koju se glumi . Toliko o glumcima ,
glumi i publici , kao uvod.

Bio sam dakle na Štrindbergovom Ocu. Pre nekoliko godina gledao

sam na ovom istom našem kazalištu njegovu „ Opojnost, " i sećam se, da je
sledećega dana jedan od onih naših bezimenih, jednoslovčanih, novinarskih,
kazališnih recenzenata , napisao da Štrindberg nije dramatičar i da ne zna
pisati drame . Štrindberg sa svojih četrdeset i ne znam koliko drama nije dra-
matičar i Štrindberg ne zna pisati drame , ali ovaj naš bezimeni jedno-
slovčani recenzent, on naravna stvar znade kako se pišu drame. To se
zove naša kritika . Ovakav odrpani ekspop, koji je kao rimokatolik sa ostru-
gama i jahaćim bičem i austrijskim carskim zlatnim portama pokapao mrtvace
kroz četiri ratne godine sa soldačkim Šopenom dok su Štrindberga igrali na
stotine i stotine pozornica , takav čovek koji blesavo grobarski piskara svoje
kretinizme, redak po groš, on znade kako se pišu drame. (Isto tako
kao što i gosp. Lunaček znade kako se pišu knjige i kako treba da se igra
na sceni. Bog nam grehe oprosti ! Gosp . Lunaček, (kome nikako ne želimo

da umre,) on napada javno gospođu Dugalićku potpuno neosnovano. Dugali.

čka je u Kromerlinku bila graciozna, diskretna , nežna, stilizovana, savitljiva,
meka, i što je nadasve važno i treba da se naglasi, bila je topla. Ona
nije nikada zapala u frivolnost, prem je čitava njena linija Kromerlinkove Ste-
le pisana na poslednjem rubu između čulne surovosti i erotičkog neposrednog
zanosa. On je kao kazališni kritičar , (pokraj sveg napora Gavele) , trebao da
vidi tu inteligenciju kod Dugalićke, koja je u onom prostoru punom pro-
lećnih oblaka, vedrine, cveća i sunca, bila svetla i caklena kao porcelanska
figura i lepršala kao ptičica .)
Pisati dakle kritiku u ovim našim prilikama znači boriti se za glumce i
često protiv glumaca, a uvek protiv publike i novinarske kritike, i to
junački
za spasenje objektivnosti prikaza da se ustanovi kako je zapravo sve to bilo
u ovim bednim civilizacijama, kada je jedna kultura propadala, a druge još
nije bilo.
Kada sam dakle pred nekoliko godina bio video Štrindbergovu „ Opoj-
nost “, bio sam skovao ovu domišljatosti punu rečenicu: Hrvati su u historiji ubili
dva slavna Šveda: Kralja Gustava Adolfa u bitci kod Litcena 1632. i Augusta
Štrindberga u bitci kod „ Opojnosti " god. 1920. Ovaj drugi zločin Štrindberg
Da se kaže Štrindberg a ne Strindberg, to sam naučio od Frana Bubanovića . On je
bio u Švedskoj na Štrindbergovom grobu i doneo dole k nama na jug taj Štrindbergov Ši ne-
koliko kulija švedskih šibica.

69
kao da je osećao, te se već unapred spram Hrvata ogradio nekom intutuivne
sumnjičavosti punom paralelom. U ovome romanu „ Na otvorenome moru " je
brkove jedne ribe slinavke (Myxine glutinosa) što živi na dnu morskom uspo-
redio sa hrvatskim brcima. (Štrindberg je još kao dete (po svoj prilici) gledao
stare bakroreze iz trideset godišnjeg rata, na kojima su Hrvati bili
bili prikazani
kao divlji serežani , brkati i strašni, i ta mu je neugodna uspomena očevidno
ostala duboko urezana u mozgu .)*

O Štrindbergu ja (subjektivno) nikako ne mogu da pišem mirno. Prvo

jer je on kao pisac na mene neobično jako delovao , te mislim osim Jakobse-
na od nordijskih pisaca ni jednoga koji bi bio tako duboko i tako intenzivno
zadro u mene. Jakobsen kao lirska tišina, a Štrindberg kao grmljavina na otvo-
renoj pučini. Knut Hamsunovi gotovo posve džeklondnski (Jack London) širo-
ki potezi preko čitavog zemljovida Amerike, od Pacifika do Floride, široki su
doslovno i u njima imade više zraka i neusporedivo mnogo više živinskog
zdravlja nego u Štrindberga. Bang je tako ženkasto tankoćudan , te on valj-
da jedini znade kako je tužno u gradu, kada pada jesenja kiša i svetlucaju
asfaltni pločnici, a hotelski vratari, galonirani, u crvenim frakovima , zevaju i
fužno posmatraju kako stakleni mlin hotelske porte melje razne prolaznike i goste i
kako veliki traci električnih svetiljaka blistaju u vrtnji kristalnih faceta na bru-
šenim staklenim vratima. Ali Štrindberg čitav povezan je na ono veliko klasi-
čno vreme nordijske knjige, kada je Ibsen osedio za anarhista, a Björnson za
proroka i kada je Štrindberg kao književna reakcija grmio da je Švedska knji-
ževnost pisana za gospođe i konfirmande, a on čeka da sa javi neko u toj
književnosti ko će pisati za muževe. Kada književni historici esejiste i
novinari crtaju njegov razvojni profil, (posve
bezrazložno) ističu kako je on
dugotrajno i jalovo lupao glavom o zidove levo i desno, i kako je posle Da-
maska svršio pod golgotskim krstom : „Ave crux spes unica ! " To ni je istina !
On je posle svoje toliko razvikane demeške faze poverovao u Inter-
nacionalu i umro kao njen organizovani član, pokopan sa vanjskom de-
korativnošću jednog socijal- demokratskog predratnog pogreba. O Štrindbergu
bih dakle mogao da pišem samo lično , nošen duboko podsvesnim porivom nega-
cije, a drugo Štrindberg čitav kakav jeste, neuravnotežen, histeričan, razdrt, dispro-
porcionalan, luđački nesretan, preteran u bolu kao i u iluziji, prenapet mladenački a
istodobno senilno blesav, on je toliko nerazdvojivo organski povezan na svoje
određeno vreme, na prelaz poslednjeg stoleća u naše, da svako ko
imade u sebi tek mrvu kulturno -historijskog uživljajnog smisla mora da oseti
snažno asocijativno gibanje sa danim i poznatim događajima i uspomenama
tog mrtvog vremena . Kada Štrindberg progovori svoju reč sa scene ili zavitla
pred našim očima rečenicama, odmah zatim neizbežno počinje u mozgovima
talasanje asocijacija, koje u velebnim amplitudama raste kao jaka i du-
boka zvonjava. U toj nepreglednoj , poplavnoj masi sirovina i doživljajnih na-
nosa, često se u asocijacijama oseća identitet teze (dvostruko naglašeni

*) Der Schleimfisch zeigt zwischen dem heraldischen Laubwerrk seinen architektonischen

Steinkopf mit dem Knebelbart eines Kroaten. Am offenen Meer. Prevod E. Scheringa 1917. Müller.

70
nadražaj estetski) , a često se u toj bujici naziru i naslućuju okviri velikih klasi.
čnih tvorevina, koje se valjaju kao podrtine golemih kakvih građevina u vulkan-
skoj lavi. To sve nije konačno staloženo, ni konstruisano ni dano kako je
moglo biti, ali da se je valjalo elementarno i da je kulturnohistorijski bilo
uslovljeno kao odskočnica za mnoge današnje prečišćene jasnoće, to je danas
izvan sumnje .
Evo jednog psihijatrijskog nalaza o slučaju A. Strindber g.º
Nema sumnje da Štrindbergova psihoza spada po svojoj kliničkoj simptomnoj slici u
veliku grupu šizofrenije ; no taj slučaj bolesti svejedno pokazuje neoporecivo jaki otklon od
ostalih oblika kliničke šizofrenije, od proseka obrazovanijih i diferenciranijih bolesnika.
Bolesna stanja pokazuju jednu prozirnost i psihološku razumnost, kakva se kod kliničko-
ga materijala vrlo retko nalazi u tolikoj meri. I na vrhuncima psihoze ostaje neobična sposob-
nost samoposmatranja, koje omogućuje prikazivanje sama sebe od neobične jasnoće i pregnant-
nosti . Ličnost doduše pokazuje duboke raspukline, ali se ne raspada. Proces bolesti ne teče
razorno i ne vodi k ludilu nego deluje u pravcu sve veće nesposobnosti prilagođivanja. Pokraj
sve različnosti od prosečnih šizofreničara nailazi se kod tačne analize na neočekivano mnogo
zajedničkih momenata.
Takvi psihijatrijski nalazi kolikogod oni bili tačni sa stanovišta te i
takve mnogopoštovane analize ne govore mnogo o samoj stvari, kao ni
negativne recenzije jednoslovčanih bezimenjaka po nepoznatim novinama. Jer
pokraj svega toga Štrindberg je napisao mnogo dobrih scena nabitih munji-
nom i oštrobridno suprotstavljenih od kakvih u prvom i drugom činu „ Oca “ sve
samo seva .

U Nemačkoj se uobičajilo pak se i kod nas dakle u najnovije vreme de-

kor štrindbergovski simbolizovao. Otac je kr. švedski konjanički ritmajstor koji
nosi ostruge i čizme, kapu i atilu, dakle kavaljersku uniformu, te je dakle ofi-
cir kao i svi drugi oficiri. Njegova žena Laura hoda u nekakvom šlafroku, cr-
veno ipruganom, petrolejka gori, ljudi se bore protiv dugova, šalju decu u
nekakve odgojne zavode gde imade slobodnih zidara, te zašto je onda potreb-
no da soba bude crna kao nekakav kabinet voštanih kipova i zašto „ klajder-
štok" mora biti stilizovan kao kotarski putokaz ( u Mariju Bistricu 16 km) to
ja sa mojim više manje ipak normalnim mozgom ne mogu nikako
da shvatim.
Kraj tolikih stvarnih i na jedno nedvoumno izvesno vreme povezanih po-
dataka i uporišta na kojima je ta žalosna igra sazdana, potpuno je suvišno
scenu iznakaživati nečim što ne znači savršeno ništa. Soba je mirne duše mo-
gla ostati makartovska, sa intimnošću toplog prostora, bele švedske peći,
palmama i lošim slikama ukratko svim onim suvišnim i smešnim nameštajem
onoga vremena dok su se ljudi kr. švedski konjanički ritmajstori još i te kako
uvrujavali je li je dete njihovo ili nije. Jer ovo je pitanje : ili se kulturnohis-
torijski uzdiže i razbija i pušta se samo glumac u prvi plan. Dobro. Crna za .
vesa. Politirani stol , na njemu petrolejka . Gotovo. Ili se postavlja soba kakva
jeste. Ovo i ovako je nesmisao . Jer nije ta tmina drame u deko-
raciji nego u drami . A ako je nema u drami niti dvadeset i

August Strindberg Im Lichte seiner Selbstbiographie. Eine pshopathologische Persönlich-

keitsanalyse von Dr. Alfred Storch, Tübingen . Verlag Von J. F. Bergmann 1921.

71
dve sove u dekoru ne će je dočarati. Jer tako dugo dok neko vrlo
logično govori kroz tri čina i dok neko hoda u ritmajstorskoj atili, tako dugo
on još nije u ludnici. A ako se taj nekakvi luđačkomrtvački simbolizam
hoće da naglasi pod svaku cenu, neka se onda ritmajstor potera gol na po.
zornicu sa smokvinim listom, kao simbol maskulinuma i neka se i njegov
tekst preudesi luđački, simbolički , mrtvački i crno . U kratko neka scenograf
napiše novu dramu !

Kadgod vidim na sceni gospođu Mihičićku sećam se svoga detinjstva .

Bilo je to vreme visokoga balkona, kada je onaj Lotcov pegaz nad svećnja-
kom doista vredio za Pegaza na oblacima i kada smo u onaj poznati Helner
i Felnerov kazališni model polazili sa strahopočitanjem , kao u kakav rasvet-
ljeni barokni dvorac, gde su stolice zlatne i grimizne i gde šeću markize u
krinolinama i naprašenim belim vlasuljama. U kristalnom tom rasvetljenom
dvorcu što je kao svetionik sjao u tmini Potoka, Nove Vesi i Vlaške ulice ,
grmila je markiza Stroci, u oklopu s kopljem u ruci kao Valkira, neshvatljive
stihove Teute, za koje su nas u gimnaziji uveravali da su klasični ; Fijan je
putovao oko zemlje za osamdeset dana i Grund je bio ličnost harlekinski ne-
natkriljiva, čas kao Sanko Panza, a čas kao Monte Konte Kukulorović. Stara
kazališna cedulja bila je uokvirena crnim plastičnim meanderom (kopija bečka )
i mnoga mnoga imena kao Štefanac, Borštnik, Šramica, Krista Rückova, od ko-
jih je svako značilo po jednu figuru , jedan kostim, jedan doživljaj , danas sto-
je naštampana na tim požućelim kazališnim ceduljama kao na posmrtnici. Iz
toga vremena, kada smo osećali našu Hrvatsku kao udovicu Zrinjsku Katarinu ,
(onako od prilike kako to osećaju danas gospođa dr. Zdenka Smrekar i Hr-
vatice kralja Tomislava) i kada smo bili duboko svesni te strašne katastrofe
da je u Bečkom Novom Mestu potekla nevina mučenička krv, i da je varkom
odsečena glava hrvatskoga suvereniteta, iz toga vremena ostala je gospođa
Milica Mihičićka kao demonska žena Klara Ungnad - Gruberova, koja prede svoju
mrežu na samoborskom gradu , crvenokosa , strašna, demonska žena , Klara .
Od onda prošlo je mnogo godina, i ja uvek, (hoću ili ne ću , ) kada sedim
u kazalištu, i kada se na sceni razleje onaj u stvari mutan i razbit a ipak ži-
votno uverljiv, istinito uznemiren i zagašen, ali živo trepereći glas, čujem de-
monsku, crvenokosu, strašnu, antipatičnu Klaru sa Samoborskoga grada. S onim
glasom dakle nastaje ono izvesno titranje, zatreperi ona svetla atmosfera oko
zbivanja scenskog , kao žućkasta korona oko zapaljene svetiljke u tmini, rađa
se ona iluzionistička prijemljivost sugestivna, toliko potrebna za svako scensko
doživljavanje, kao što je potrebno samovoljno podređivanje medija volji hip-
notizera.
Teško je pisati o hipnozi glume , da se čovek ne seti Hudožestvenika ,
tih majstora hipnoze. Bili su kod nas ti slavni putujući glumci i svi smo ih
videli. Oni koji pišu po novinama, pisali su o njima, već kako se kod nas piše ,
srednjoškolski, profesorski, vrlo dobro, dobro, dovoljno i tako su hudo-
žestvenici pobrali svoje pohvalnice i odlike , i otputovali i sada je sve opet
tako isto kako je i pred tim bilo, dok hudožestvenika nije bilo. Nisam kod tih

72
 hudožestvenika odobravao masu stvari. Pre svega malograđanski, u svakome
pogledu staretinarski repertoar. Pak onaj kult staroga režima, ona nostalgija
za dobrim starim carskim vremenima, ona preterana sentimentalnost bolećivo
meka i sramotno ženkasta, oni glupi intervui o bogu, o patrijarsima t ruskim,
one zdravice o Slavenstvu, one suvišne polemike po novinama, ono pijanče-
vanje sa dangubama i predstavnicima našega najotmenijega društva, i sve ono
ostalo suvišno što već voze putujući glumci u svojim kolima sve je to moglo
izostati . No pokraj sve te averzije i snobizma levo i desno, mislim da ne ću
nikada dok sam živ - zaboraviti onoga momenta, kada je Kniper-Čehova
palila šibice od nervoze i gasila ih, i smejala se i plakala, divna žena,
smejala se i lomila šibice, dok joj je onaj oficir (Kačalov) govorio o ljubavi.
(Tri sestre). Bio je smeđesivi, pepeljasto prljavi, mutni, ruski suton ; suton
ruske provincije, arcibaševske, čehovske, sa kaljačama, petrolejkama i blatom
kada nezadovoljni i bedni ljudi sede po tamnim sobama, na divanima, i hva-
taju se za ruke, te struji ona banalna, neverovatno banalna struja po žilama,
a od preko, od nekud iz daljine na blatnoj ulici, čuju se glasovi i prigušeni,
daleki, gasnu, nestaju. Eto, to je onaj veliki tren, pun svečane, predane, nepo-
sredne, velike intimnosti, kada se razmiču prostori, kada nestaje stvarnosti i
kada se malograđanska hipnoza cedi sa pozornice u mozgove i počinje igra
đavolska, nepoznata i magično tamna. Silno je ono Kniper- Čehova lomila ši-
bice i takav doživljaj , kada od nervoze čoveku i nehotice pucaju članci u pr-
stima i puši se glava od krvnoga naliva jak je i unatoč životne otrcanosti po
intenzitetu jednak onome vremenu, kada su beli Pegazi letali na oblacima i
demonske Klare Gruberove plele intrige na samoborskom gradu.
Još se sećam jednog jakog doživljaja scenske istinitosti.
Bilo je to u najtamnije vreme rata, kada je sve bilo potopljeno, duboko
beznadno i magleno i kada sam znao duge jesenje večeri da prosedim kod
staroga mucavoga Juliusa u kavani „ Promenadi " u gornjem gradu na šetalištu.
Pokojni, mucavi Julius, koga još i sada jasno vidim, kako je jednoga večera
stupio u kavanu sav vrhunaravno razdragan sa jednom starom, blatnom, rđa-
vom potkovom, što ju je bio našao kao simbol sreće negde vani na ulici, te
je čitavo jedno veče pribijao na prag, rasplinuo se zajedno sa svojom kava-
nom i potkovom i nestao u kozmosu . U onom zadimljenom prostoru, gde su
pili Ilirci i Šenoa “, među nekakvim bolesnim i škiljavim ženkama, bubuljičavim
sušičavim đacima, pijanim slagarima, što su derali zeleno sukno na biljaru i
velikim žlicama mešali punč, kod onog smrdljivog , zelenkastog, plinskog svetla,
ja sam jedne noći napisao gospođi Vavri pesmu.
Mislim da se je radilo o nekakvom kriminalnom zapletaju na sceni i go-
spođa Vavra je sanjala . Ona je sanjala teško i bolesno. I ona je, kao i stari
pokojni Julius, našla negde na ulici potkovu, ponela je sobom i tako zaspala
od muke i straha sa tim simbolom sreće, na grudima. Strašno se je Vavra
mučila u snu. Ja se danas više ne sećam ničega ; ni drame, ni zapletaja, ni
autora, tek mi glas gospođe Vavre govori iz tmine jednoga vremena, kada su
se ljudi povlačili po ulicama kao bolesnici, sećam se, da sam tada zanešen
tim glasom bio napisao pesmu o Intelektonautima, koji kao moreplovci jedre

73 4
u nove životne prostore, otvorene nad doživljajima, kao pučina morska. Glu-
mice, nesretne žene koje đavo tako raspinje na onim daskama da viču iza
glasa, te u jauku njinom zevaju bez dna ; luđaci u karbo-
lisanim luđačkim košuljama i samoubojice i provalnici koji ližu cevi pištolja,
žene, kojima treperi glas u sutonu od svilene treme. Sve to su jedrenja in-
telektonauta u nove prostore novih neobretih životnih mogućnosti . Ova pesma
gospođi Vavri, koja je vikala iza glasa , svršavala je nekakvim svetlo into-
nisanim akordom spasenja i ja sam je pred nekoliko godina razderao i bacio,
kada sam bio negde u novinama čitao jedan neverovatno zbrkan i nemogući
fejton te iste gospođe.
Ako je ona scenska stvarnost kod hudožestvenika nešto što doista znači
dominantu, koja danas neosporno klasično i neoborivo stoji kao podloga pra-
vog i istinitog scenskoga života, to je kod nas već bilo takvih glumač-
kih elemenata i na njima i na njima je trebalo graditi dalje.
Takve misli, usporedbe, asocijacije i zaključke budi u meni uvek glas
gospođe Mihičićke na sceni. Ona je u galeriji građanskih savremenih salon-
skih komada, komedija i igrokaza, dala figure, žive, arogantne, i tako reljefne
da stoje u današnjem osoblju našega kazališta bez zamene . U njenom se je
delovanju javljao onaj prirodni naturalizam, svojstven slavenskim glumcima,
koji je kod izvesnog preokreta u našem pozorišnom razvoju udaren s
nemačkom gestom i figurom i tako i ako ne bačen posve na stranu , a to ipak
ukočen i zaustavljen u prirodnom razvojnom gibanju.
U prvom i drugom činu „ Oca " imala je gospođa Mihičić prelaza doista
izazovnih, ženkasto ograničenih i drskih do one krajnosti, do koje je potrebno
da čovek lupi šakom po stolu . U celini uigranost njena sa partnerom nije bila
naidealnija, te ni čitav sukob nije bio zaoštren do onog paroksizma u polovici
drame, posle koga onda treći čin nije više perverzna natega nego logična
nadogradnja .
Gospodin Maričić kao ritmajstor, dao je tom svojom figurom i pojavom
jedan od svojih scenskih napora, kojima se taj glumac u poslednje vreme od-
likuje kao marljiv i ambiciozan radnik. On je Oca naglasio oficirski, gestom i
glasom. Ja lično hteo bih g. Maričića da ocenim u drugoj kojoj od njegovih
uloga u kojima se kao u „ Požaru Strasti " javlja u centru akcije . „ Otac “ g.
Maričića mislim da nije bio takav da bi analiza njegova rada mogla dati one
rezultate, koje napokon taj iskreno uloženi trud zaslužuje.
Gosp. Stroci i kao lečnik i kao režiser stvorio je iz „ Oca " predstavu ,
koja se može unatoč suvišne simbolike dekora gledati mirno dva puta. Ostali
u epizodama u okviru celine, živi.
M. K.

74
 M. Robespijer : Govor protiv kralja Luja XVI .

(14. jula 1791.)

Zločinstvo u historiji nekažnjeno jeste u društvenom poretku užas

koji uzbuđuje, šta više, ono društveni poredak ruši apsolutno. Učini li zločin.
stvo prvi javni činovnik, najviši dostojanstvenik, to ja u tome vidim samo dva
razloga više za strogi postupak : prvo, jer je krivac imao svetiju dužnost spram
domovine, i drugo, jer je radi veće vlasti koju je imao, to opasnije ako se
njegove spletke ne uguše .
Kralj je nepovrediv, kažete, on ne može biti kažnjen : takav je zakon . .
Vi sami sebe optužujete ! Ne, nikad vi niste zaključili da jedan čovek stoji
iznad zakona, čovek koji bi nekažnjeno mogao grešiti prema slobodi i životu
nacije i mirno se u svom obilju i svojoj slavi smeo sprdati s očajem nesreć-
nog, poniženog naroda ! Ne, to vi niste učinili : kad biste se usudili da pro-
vedete takav zakon, francuski narod u taj ne bi verovao, ili bi vas krik sve-
općeg ogorčenja poučio da se pravi vladalac opet služi svojim pravima.
Vi ste dekretirali nepovredivost, no ipak, gospodo, zar ste ikad ma imalo
posumnjali u nameru koja vam je diktirala taj zaključak ? Zar ste ikad mogli
pred sobom samima tajiti da je nepovredivost kralja najuže povezana s odgo-
vornošću ministara, da ste vi i jedno i drugo zaključili jer ste egzekutivu u
suštini preneli od kralja na ministre , i da bi, kad bi pravi krivci bili ministri
na njima ležala krivnja radi nemara spram dužnosti učinjenog od izvršne,
vlasti. Iz toga sistema izlazi da kralj u svojoj službi ne može učiniti nikako
zločinstvo, budući da od njega ne potiče ni jedan vladin čin i svako bi delo
koje bi on mogao učiniti bilo uništeno i bez vrednosti, što drugim rečima
znači da zakon spram njega ostaje u svojoj snazi. No ipak, gospodo , radi li
se tu o ličnom aktu individue koja nosi kraljevsku titulu ? Radi li se na pri-
mer o umorstvu počinjenom individualno ? Zar je to delo ništavno i bez pos-
ledica, ili tu ima ministar koji potpisuje i odgovoran je ?
Reklo se međutim, da u slučaju kad kralj izvrši zločinstvo treba tražiti
ruku koja ga je vodila !. . . No kad kralj u svom svojstvu kao čovek, dakle
od prirode imajući sposobnost da se sam opredeli, učini nešto bez tuđe po-
moći, gde je tada odgovorna ličnost ?
Zakonodavci, odgovorite ipak sebi samima ! Kad bi jedan kralj pred va-
šim ocima zadavio vašeg sina, kad bi osramotio vašu ženu ili kćer, zar biste
mu rekli : Veličanstvo, Vi se služite svojim pravom, mi smo vam sve dozvo-
li ? ... Zar biste dozvolili građaninu da se osveti ? To bi značilo , da ste
svakom individui dopustili da privatno, silom, sam sebi kroji pravdu mesto da
ste to prepustili mirnom spasonosnom zakonu ; to vi nazivate uspostavljanjem
javnog poretka, i ipak se još usuđujete reći da je apsolutna nepovredivost
oslon, nepokolebiva baza društvenog poretka !

75
 Pa ipak, gospodo, šta su sve te hipoteze, šta su sva ta zlodela u ispo-
ređenju s onima što ugrožavaju blagostanje i sreću naroda ! Kad bi jedan
kralj nad svoj vlastiti narod izazvao sve aveti građanskog rata i rata protiv
spoljašnjih neprijatelja, kad bi on na čelu armije hteo da opustoši svoju vlas-
titu zemlju i pod njenim ruševinama hteo da pokopa slobodu i sreću celoga
sveta, zar bi on još tada bio nepovrediv ?
Kralj je nepovrediv ! Onda ste to i vi ! Ali zar ste tu nepovredivost pro-
tegli do toga da smete činiti zločinstvo ?
Gospodo, jedna vrlo jednostavna misao, kad joj se ne bi silom opiralo
dovršila bi ovu diskusiju . Samo se na dvema hipotezama može da osniva za-
ključak sličan ovome koji ja pobijam. Ili bi kralj , o kome ja tvrdim da se
ogrešio o svoj narod, sačuvao svu silu autoriteta koju je imao pre, ili bi uzde
koje on drži, kao vladar u njegovim rukama popustile. Uspostaviti ga, prema
prvom slučaju u svoj njegovoj moći, zar to ne bi očevidno značilo što i opću
slobodu izložiti stalnoj opasnosti ? I u šta on ima da upotrebi užasnu silu
koju ste mu dali negoli za triumf svojih ličnih strasti , negoli za napadaj na
slobodu i zakone i osvetu onima koji su stalno protiv njega branili stvar jav-
nosti ? Popustite li naprotiv uzde vladanja u njegovim rukama to one nužno
moraju da popuzmu u ruke nekolikih zločinaca koji će mu služiti, laskati, za-
strašivati ga tako da u njegovo ime vladaju sami.
Ko hoće, može me optužiti radi republikanizma : izjavljujem da mrzim
svaku vrstu vlade u kojoj vladaju izdajnici . Nije dovoljno otresti sa sebe ja-
ram jednog despota, ako to znači pasti pod jaram jednog drugog despotizma.
Engleska se oslobodila ispod jarma svojih kraljeva samo da padne pod još
sramniji jaram nekolicine purgara. Moram priznati, da ja među vama ne vidim
moćan genij koji bi mogao igrati ulogu Kromvela : niti vidim ikog koji bi bio
sklon da je podnese. No zato vidim udruženja energičnija i moćnija negoli to
može da bude na dobro jednom slobodnom narodu, vidim građane koji su u
svojim rukama sabrali sredstva preraznolika i preuspešna, njima da uplivišu
javno mišlenje, - dalnje postojanje takove moći u istim tim rukama može
samo da ugrozi javnu slobodu . Narod treba zaštititi od predugog trajanja ·
jedne oligarhijske vladavine . . .
Gospodo, mere koje su vam predložile komisije treba izmeniti općeniti-
jim merama koje će se očigledno za sve osnivati na interesu mira i slobode.
O predloženim merama moram vam reći : one vas mogu samo da obeščaste,
i kad bih bio primoran da danas vidim kako se žrtvuju prva načela slobode,
ja bih vas molio barem za dozvolu, da me proglasite braniteljem sviju optu-
ženih ; hteo bih da budem odvetnikom čak i triju telesnih garda, guvernante
dofena i gospodina Bujea.
Prema načelima vaših komisija, kralj nije kriv, nema zločinstva ! ... A
svuda gde nema zločinstva nema ni sukrivaca. Gospodo, ako štedite krivca
znači slabost, to je onda još kukavnija nepravda jednog slabijeg krivca žrtvo-
vati drugom jačemu . Vi valjda ne mislite da je francuski narod tako nizak, da
bi se naslađivao prizorom smrtnih muka nekolikih podređenih žrtava, vi valjda
ne mislite da bi on bez bola gledao kako njegovi predstavnici idu običnim

76
putem robova, večno spremnih da slabije žrtvuju jačima, narod da obmanu i
zloupotrebe, nepravdu i tiraniju nekažnjenu da produže ! Ne gospodo, ili treba
sve krivce osuditi ili zahtevati da svi krivci budu rešeni . . .
A ako načela koja ja zastupam ne budu prihvaćena, tada ja tražim to ,
da se Narodna Skupština ne uprlja pristrasnošću prema tobožnjim sukrivcima
zločinstva koje bi se rado htelo zabašuriti. “

Karl Korš : Marksizam i filosofija

Mi smo već na početku naše rasprave upozorili da su M. i E. osnivači

znanstvenoga marksizma, bili vrlo daleko od toga, da bi bili hteli osnovati kakvu
novu filosofiju. Obratno od građanskih filosofa, bila su obadva doduše potpu-
no svesna uske historijske veze između svoje materijalističke teorije i građan-
ske idealističke filosofije. Znanstveni socijalizam (po E.) po svome je sadr
žaju proizvod novih pogleda koji u proleterskoj klasi usled njenog mate-
rijalnog položaja nužno nastaju u jednoj izvesnoj fazi društvenog razvitka,
ali je svoj naročiti znanstveni oblik (po kome se razlikuje od utopijskog
socijalizma) izradio nadovezivanjem na nemačku ideološku filosofiju ,

naročito na Hegelov sistem. Taj dakle od tlapnje do znanosti razvijen socija-

lizam proizašao je formalno iz nemačke idealističke filosofije . 19) Ali tim
formalnim filosofskim poretlom nije naravno podnipošto rečeno, da je taj
socijalizam sada u svom samostalnom obliku i dalnjem razvoju
morao ostati filosofijom. Najkasnije od 1845. dalje, M. i E, su svoje novo ma-
terijalističko-znanstveno stanovište označivali kao ne više filosofsko . 20 ) Pak
ako se pri tome mora uzeti u obzir još i to da je za njih filosofija bila od
istoga značenja kao i građanska idealistička filosofija, to se upravo značenje
tog izjednačenja sveukupne filosofije s filosofijom građanskom ne sme da pu-
sti iz vida. Jer ovde se radi o posve sličnom odnosu kao što je to pitanje
odnosa između marksizma i države. Isto kao što su M. i E. pobijali ne samo
jedan izvestan državni oblik nego su historijsko- materijalistički državu uopće
poistovetili s državom građanskom i na tome temelju dokinuće svake države
proglasili za politički konačni cilj komunizma, isto tako pobijaju oni ne samo
izvesne filosofske sisteme nego svojim znanstvenim socijalizmom nastoje da
filosofiju uopće nadvladaju i dokinu." ) Upravo u tome i leži temeljno princi-
pijelno protivuslovlje između „ realističkog “ (t. j . materijalističko - dijalektičnog) 'shva-
19) Isp. Engels, Dührings Umwälzung der Wissenschaft, str. 1. O tome, da se znanstveni
socijalizam teoretski ne može nadovezati samo na klasičnu nemačku filosofiju isp . primedbu E.,
dodanu naknadno opasci k predgovoru 1. izdanja „ Razvitak socijalizma od utopije do zná-
nosti."
20) Iz te godine potiču, s jedne strane, teze M. o Fajerbahu, o kojima ćemo progovo
riti posle. S druge strane, M. i E. (isp. M. izveštaj u predgovoru kritici političke ekonomije
od 1859.) obračunali su iste godine u obliku kritika sveukupne pohegelovske filosofije (Nema-
čka ideologija) sa svakom „ bivšom" filosofskom savešću. Od tada sve polemike M. i E. o filo-
sofskim pitanjima idu samo za tim da protivnike (n. pr. Prudona. Lasala, Diringa) pouče ili uni-
šte, a ne znače nikakvo samospoznavanje. “
21) Isp. zato predbežno sledeće mesto iz Komunističkog Manifesta . Ali, reći će se, reli-

77
tanja marksizma i „ ideoloških pravnih i ostalih lupetanja " (Marks) lasaleanizma i sviju
ostalih novijih i starijih igrarija onog „ vulgarnog socijalizma “ koji u biti još nije
prešao građanski nivo “ t. j . stanovište „ građanskog društva " . 22) Želimo li da-
kle da pitanje odnosa „ marksizma i filosofije “ temeljito pročistimo, to moramo
kod toga bezuslovno da pođemo od toga, da se po vlastitim nikako krivo
shvatljivim rečima M. i E. kao nužna konsekvenca njihovog novog materijali-
stičko -dijalektičkog gledišta javlja ne samo dokinuće građanske idealističke
filosofije nego time istodobno i dokinuće cele filosofije uopće. 23) Go-
lemo načelno značenje tog marksističkog stava spram filosofije ne smemo
da izbrišemo tako da čitav taj spor shvatimo kao raspru reči, i kažemo da
M. i E. neke stanovite , u samom materijalističkom preobraženju Hegelove di-
jalektike stvarno zadržane principe spoznajne teorije, koji po Hegelovoj ter-
minologiji „ sačinjavaju upravo „ filosofsku bit znanosti " prosto više nisu ozna
čivali istim imenom. 24) Svakako da u pismima M. i E. naročito starijega E.
imade nekih izvoda po kojima bi se takovo shvatanje činilo blizu istini . 25) No
lako je uvideti, da se samim dokinućem imena filosofije filosofija sama još
nikako nije dokinula. 26) Takva prosta terminološka pitanja moramo kod teme-

gijozne, moralne, filosofske, političke, pravne ideje itd . menjahu se svakako u toku historijskog
razvoja. Religija, moral, filosofija, politika, pravo sačuvali su se ipak stalno u tim menama. Po-
stoje osim toga večne istine , kao sloboda, pravednost itd. koje su zajedničke svim društvenim
stanjima. Komunizam pak dokida večne istine, dokida religiju, moral, mesto da ih obnovi u
drugom obliku . On je dakle u protivurečju sa svim dosadanjim historijskim razvojem. -- Našto
se svodi ta optužba ? Povest celog dosadanjeg društva razvijala se u klasnim protivurečjima
koja su u različitim epohama poprimala različit oblik. Kakav su god međutim oblik popri-
mila, izrabljivanje jednog dela društva od drugoga jeste činjenica zajednička svim prošlim sto-
lećima. Nikako dakle čudo, da se društvena svest sviju stoleća, svoj njihovoj mnogostrukosti i raz-
nolikosti usprkos , kreće u izvesnim zajedničkim formama, u formama svesti koje mogu iščeznuti
samo potpunim nestankom klasnih protivnosti. ― Komunistička revolucija je radikalni problem
s dojakošnjim odnosima svojine ; nikako čudo, da ona u svom razvoju najradikalnije lomi sa
danim idejama“ . Odnos marksizma prema filosofiji, religiji itd. je dakle načelno isti kao odnos
njegov prema ekonomskoj osnovnoj ideologiji građanskog društva, fetišu robe ili vrednosti .
Isp. za to Kapital I. 37 ff. nota 31 | 33 i glose M. programu nemačke radničke partije od 1875.
22) Isp. glose M. (passim), str. W 27. i 31 .
23) Isp. n. pr. primedbu E. (koja po svojoj formi zvuči ponešto ideološki) Fajerbah, i 8. : “
S Hegelom završava filosofija uopće, s jedne strane jer je on u svom sistemu na veličanstven
način obuhvatio čitav njezin razvoj , s druge strane, jer nam on, makar i nesvesno, pokazuje put
od tog labirin'a sistema spram realne pozitivne spoznaje sveta.
24) Ima doista građanskih pa i (vulgarno) marksističkih teoretika koji si potpuno ozbiljno
umišljaju da marksističko - komunistički zahtev o dokinuću države (u suprotnosti s pobija-
njem izvesnih historijskih državnih oblika) ima bitno baš to čisto terminološko značenje !
25) Isp. naročito : Dührings Umwälzung der Wissenschaft, s. II. Fajerbah, s. 56. Ti izvodi
su po svom sadržaju na obadva mesta potpuno saglasni i mi ih citiramo kako stoje u Anti-Di-
ringu. „ U obadva slučaja (obzirom na povest i obzirom na prirodu) jeste on (moderni maleri-
jalizam) bitno dijalektičan i ne treba više nikada filosofije koja bi stajala nad znanošću. Cim se
svaka pojedina nauka nađe pred zahtevom da sebi objasni svoj položaj u sveukupnoj vezi
stvari u znanju tih stvari samnom , jeste svaka naročita nauka o toj sveukupnoj vezi su-
višna. Šta od cele dosadanje filosofije tada još ostaje samostalno jeste nauka o mišljenju inje-
govim zakonima formalna logika i dijalektika . Sve se drugo pretvara u pozitivnu znanost
o prirodi i povesti."
26) Očevidno je, da ovi gore citirani izvodi u prvi mah ne sadržavaju ništa drugo no baš

78
ljite procene odnosa između marksizma i filosofije pustiti sasvim po strani.
Za nas se radi više o pitanju šta imamo sebi stvarno da predstavimo pod
dokinućem fiilosofije o kome su M. i E. govorili naročito u svojoj prvoj peri-
odi četrdesetih godina, a vrlo često i posle. Kako bi se taj proces imao da
provede ili kako se je proveo ? Kakovim činom ? Kojim tempom ? Za koga ?
Imamo li sebi to dokinuće filosofije da predstavimo tako reći uno actu jed.
nim mozgovnim činom M. i E. provedenim za marksiste ili za čitav proletarijat
ili za svekoliko čovečanstvo, jedamput za uvek ? 27) Ili pak obratno (slično kao
dokinuću države) kao vrlo dugotrajan revolucionaran proces koji se probija
kroz najrazličitije historijske faze ? A u poslednjem slučaju: u kome tad od-
nosu stoji marksizam spram filosofije dok taj dugotrajan historijski proces
nije postigao svoj konačni cilj , dokinuće filosofije uopće ?
Formulira li se tako pitanje odnosa marksizma i filosofiije to se pokazu-
je jasno, da mi ovde nemamo podnipošto posla s kakovim besmislenim i bez-
ciljnim maštanjima o već davno rešenim stvarima, nego s jednim još danas
i naročito u današnjoj razvojnoj fazi proleterske klasne borbe teoretski i pra-
ktično vrlo zamašnim problemom. Držanje onih ortodoksnih marksista koji su
kroz tolike decenije postupali tako kao da tu ne predleži nikaki problem ili
jedino takav kojeg objašnjenje za praksu klasne borbe ostaje i uvijek mora
da ostane bez važnosti, pokazuje se sada prema svemu samo do krajnosti
ploblematičnim. A takav dojam pojačava se još više uzme li se u obzir ose-
bujan paralelizam koji i u tome pogledu , kako se čini, postoji između dvaju pro-
blema, marksizma i filosofije , i marksizma i države . Kako je poznato, i taj
prostu preinaku imena. Jer čini se, da između toga što E ovde prikazuje kao tobožnju konse-
kvencu marksističke ili materijalističke dijalektike Hegela, i što je Hegel već zapravo sam proglasio
konsekvencom svog idealističko -dijalektičkog stanovišta, ne postoji stvarno nikakva razlika. I
Hegel stavlja na pojedine znanosti zahtev da sebi objasne položaj u sveukupnoj vezi stvari i na-
stavlja tad (po smislu) : Radi toga postaje svaka prava nauka nužno filosofskom. Terminološki
posmatrano dolazi se time upravo do protivnog od onog što je hteo E. preobrazbom filosofije u
znanost. Izgleda međutim u prvi mah, da su stvarno obadva mislila jedno te isto. Obadva su
htela unišliti suprotnost između pojedinih znanosti i filosofije koja stoji nad njima. Hegel to
terminološki izražava tako , da se pojedine znanosti rastvore u filosofiji dok E. obratno, hoće
filosofiju rastvoriti u pojedinim znanostima. Time se čini da je stvarno postignuto jedno te isto,
da pojedine znanosti prestaju biti potrebnim znanostima, i baš time, da filosofija prestaje biti
posebnom iznad sviju pojedinih znanosti stojećom znanosti . No mi ćemo kasnije videti, da se
iza te tobože čisto terminološke diference Hegel-E. stvarno sakriva još ipak nešto drugo, što
samo ovim E. rečenicama i uopće u svim izjavama starijeg E. nije tako jasno izraženo kako je
to bilo u izjavama samog M. i u zajedničkim izjavama M. i E. u ranijem vremenu . S time u vez!
važna je već činjenica, da E. unatoč sviju svojih ispovedanja pozitivne znanosti " hoće ipak
pridržati izvesno ograničeno područje „dosadanje filosofije " (nauku o mišlenju i njegovim za-
konima formalnu logiku i dijalektiku) kao „ samostalno postojeće ". Presudno važan problem
leži daleko istom u pitanju, šta u stvari uopće znači za M. i E. pojam znanosti ili pozitivna
znanost ?
27) Posle ćemo videti da su se upravo odlični materijalisti često opasno približili baš
tom ideološkom shvatanju ! I gore citirana (23) primedba starijeg E. može se tako shvatiti
kao da je on smatrao, da je filosofija nesvesno već od Hegela samog, zatim svesno otkrićem
materijalističkog principa, svakako međutim bitno duševntm putem bila prevladana i dokinuta-
Ali ćemo videti, da ni ovde takovo tumačenje, premda nam ga čini verovatnim način E. izra.
žavanja, ne pogađa nipošto tačan smisao shvatanja M. i E.

79
 poslednji problem, kako to reče Lenjin u svojoj knjizi Država i revolucija.82)
„ zanimao je vrlo malo i najznatnije teoretike i publiciste Druge Internacionale
(1889-1914) " . Pitanje je dakle, da li, slično kao između stvarnog problema o
dokinuću države i dokinuću filosofije , postoji izvesna veza između toga da su marksi-
sti Druge Internacijonale zanemarivali obadva ta problema . Tačnije rečeno: Mi mora-
mo nabaciti pitanje da li ona općenita veza na koju oštroumni kritičar oportunisti-
čkog razvodnjenja marksizma svodi zanemarenje državnog problema po mark-
sistima Druge Internacijonale, predleži i u našem slučaju, t. j . da li je zane-
marenje filosofskog problema po marksistima Druge Internacijonale u vezi s
time „što su ih pitanja revolucije uopće malo zani-
mala. " Da to objasnimo, moramo se malo pobliže upustiti u bit onih do
danas još u povesti marksističke teorije najvećih kriza koje su u poslednjem
deceniju marksiste raskolile u tri neprijateljska tabora.
Kad se početkom dvadesetog veka duga perioda čisto revolucijonarnog
razvoja primakla svom koncu i približila nova perioda revolucijonarnih borbi
pokazali su se znakovi , da je s tom promenom praktičnih uslova klasne
borbe i sama teorija marksizma došla u kritičan položaj . Pokazalo se da ovaj
izvanredno plitak i uprošćeni, celine svojih vlastitih problema samo još vrlo
nepotpuno svesni vulgarni marksizam na koji su epigoni pustili pasti marksis-
tičku nauku, ne imađaše uopće više o celom nizu pitanja određeno shvatanje .
Najjasnija se ta kriza marksističke nauke očitovala u pitanju odnosa socijalne
revolucije spram države. Kad je to veliko pitanje, od sloma prvog proleter-
skog revolucionarnog pokreta u sredini devetnaestog veka i od u krvi uguše .
nog komunističkog ustanka 1871. nikad više praktično u većim razmerama uzi-
mano u obzir, sada svetskim ratom, prvom i drugom ruskom revolucijom 1917.
i slomom centralnih vlasti 1918. opet bilo konkretno stavljeno na dnevni red,
pokazalo se, da o svim tim važnim prelaznim i konačnim problemima kao što
su " osvojenje državne sile po proleterskoj klasi ", ", diktatura proletarijata “ i
konačno izumiranje države “ u komunističkom društvu, unutar marksističkog
tabora uopće više nema jednodušnog shvatanja . Šta više , obzirom na sva ta
pitanja, čim su bila konkretno i neizbežno postavljena , sukobile su se najma-
nje tri različite teorije od kojih je svaka isticala pravo da bude marksističkom
a kojih su predstavnici (Rener, Kaucki, Lenjin) najznačajniji bili u predratno
vreme smatrani ne samo za marksiste nego čak za marksiste ortodoksne . 29) I
upravo stavom koji su različiti socijalistički pravci zauzeli spram tih pitanja, ra-
zotkrila se sad činjenica, da je ona prividna kriza koja je , poprimivši oblik
spora između ortodoksnog marksizma i revizijonizma, vladala već nekoliko
decenija u taboru socijaldemokratskih partija i sindikata Druge Internacionale, 30)
bila samo prethodna i obrnuta pojava u kojoj se izrazio mnogo dublji rascep
na frontu samog ortodoksnog marksizma. Na jednoj strani obrazovao se mark-
28) 6. glava, Oportunističko razvodnjivanje marksizma.
29) Za informaciju o formi u kojoj su se te teorije u svetskom ratu po prvi puta sukobile,
isp. Renner : Markxismus, Krieg und Internacionale, Kauckijev spis protiv Renera, Kriegssozia-
lismus u Wiener-Marx- Studien IVI , Lenjinovu polemiku protiv Renera i Kauckoga itd. u Državi
i revoluciji i u Protiv struje.
30) Isp. n. pr. Kautsky: Drei Krisen des Marxismus u Neuc Zeit 21 | I ( 1903) , 723.

80
sistički novi reformizam koji se manje ili više usko povezao s prijašnjim revi
zionistima. Na drugoj strani a pod pokličem za uspostavom čistog i revoluci.
jonarnog marksizma poveli su teoretski predstavnici nove revolucionarne pro-
leterske partije borbu istovremeno protiv starog reformizma revizijonista i pro-
tiv novog reformizma „ marksističkog centra."
Bilo bi vrlo površno, nipošto marksistički-materijalističko, šta više ni he-
gelijansko-idealističko, nego skroz na skroz nedijalektičko shvatanje historije.
kad bismo razlog te krize što je pod prvim ognjenim iskušenjem buknula u
taboru marksizma gledali samo u kukavnosti ili nedovoljnom revolucijonarnom
naziranju onih teoretika i publicista s kojima je započelo to razvod .
njenje i osiromašenje celokupne marksističke teorije na ortodoksni vulgarni
marksizam Druge Internacionale. I isto tako površno i nedijalektično bilo bi
kad bismo ozbiljno uobrazili da se u velikim polemikama između Lenjina i
Kauckoga i drugih „ marksista " radilo faktično samo o nekoj novoj vrsti re-
formacije marksizma , o izvorno vernoj uspostavi čiste nauke M. 31) Jedina,
faktično „ materijalistička i zato znanstvena metoda (Marks) takovog istraži-
vanja stoji naprotiv samo u tome, da dijalektično stanovište uvedeno od He-
gela i M. u posmatranje povesti , a primenjeno od nas dosad samo na filoso-
fiju nemačkog idealizma i na marksističku iz te filosofije proizašlu teoriju,
primenimo sada i na njezin dalnji razvoj do dana današnjeg. T. j . mi mo-
ramo nastojati da sve formalne i sadržajne preobrazbe, napretke i nazatke te
marksističke teorije počam od njenog prvobitnog postanka iz filosofije nemač-
kog idealizma shvatimo kao proizvod svoga vremena (He gel) , ili tačnije re-
čeno, da ih shvatimo u njihovoj uslovnosti, spram celine onog historijsko -dru-
štvenog procesa kojeg su oni bili najopćenitiji izraz (Marks) . Postupamo li
tako, shvatićemo i prave uzroke radi kojih se marksistička teorija srušila u
vulgarni marksizam, kao što ćemo spoznati i pravi smisao onih prividno tako
ideološki obojenih reformacionih nastojanja s kojima se marksistički teoretic

31) Onaj koji bez dubljeg poznavanja praktičnog i teoretskog celokupnog položaja pris-
tupa spisima Lenjina, može poradi vanredno oštre i lične forme u kojoj taj autor (i u tome
verni naslednik M.) vodi svoju polemiku protiv „ vulgarnug marksizma " a isto tako i poradi fi-
lološke opširnosti i tačnosti s kojom Lenjin rukuje s tekstovima M. E., lako pasti u zabludu, da
je Lenjin doista uzeo za svoje takovo građansko moralno , psihološko i ideološko shvatanje. No
tačniji ispit pokazuje jasno, do Lenjin nikada nije lični faktor smatrao razlogom koji bi objas
nio celokupan razvoj što se i u internacijonalnom razmeru odigrao kroz poslednje decenije.
Tim se razlogom, naprotiv, on služi samo da objasni pojedine određene historijske pojave unu.
tar onog, poslednjeg razdoblja pred svetskim ratom u kome se već najavio dolazak političke
i socijalne krize. I bilo bi doista veliko nerazumevanje marksizma kad bi se tvrdilo da za njega
slučaj i lične osebine pojedinih osoba nisu imale uopće nikake važnosti za svetsku historiju,
niti za objašnjenje pojedinih određenih historijskih pojava. (Isp. poznato pismo M. Kugelmanu
od 17. IV. 1871., Neue Zeit 20. I. , 710. , zatim opću primedbu o „ Opravdanju slučaja “ itd . u afo-
rističkom zadnjem odsečku uvoda Kritici pol. ek, 1857.) Tome nasuprot mora da po marksistič-
koj nauci lični faktor ima to manju važnost što se historijska pojava koju treba objasniti, pro-
teže na veća vremena i prostora. A baš tako ispravno „ materijalistički “ postupa, kako se to
svaki lako može uveriti, i Lenjin u svojim spisima . Da je on isto tako dalek od toga da bi
ideološku uspostavu čiste M. nauke smatrao faktičnim glavnim ciljem svojih teoretskih radova,
vidi se iz predgovora i prve stranice „ Države i revolucije."

81 5
Treće Internacionale u današnje vreme tako strastveno bore za uspostavu
„čiste M. nauke. "
Primenimo li tako materijalističko - dijalektičan princip M. na celokupnu
historiju marksizma, to možemo razlikovati tri velike razvojne periode kroz
koje je prošla teorija marksizma posle svog prvobitnog postanka i kroz
koje je ona u vezi s realnim društvenim celokupnim razvojem te epohe nužno
morala proći. Prva počima po prilici s god. 1843. - idejno historijski s kri-
tikom Hegelove filosofije prava. Ona svršava s revolucijom 1848. idejno-
historijski s Komunističkim Manifestom. Druga počima krvavim porazom paris-
kog proletarijata u junskom ustanku 1848. i posle, slamanjem sviju organizaci.
ja i sviju sanja o emancipaciji radničke klase „ u epohi grozničave industri-
jalne delatnosti, moralnog gliba i političke reakcije “, kako je to majstorski
opisao M. u inauguralnoj adresi od 1864. Budući da tu ne pišemo historiju
proleterske klase uopće , nego samo unutarnju razvojnu historiju teorije M. u
njenoj vezi s općom historijom proleterske klase , pri čemu ispuštamo manje
važna razdoblja (Osnivanje i slom I. Internacijonale, intermeco s ustankom
Komune, borbu lasaleanaca i marksista, zakon protiv socijalista , sindikate,
osnivanje II. Internacijonale ), to ćemo uzeti da je ta druga perioda trajala po
prilici do ovog stoleća. Otada do danas i još u neizvesnu budućnost siže
treća razvojna perioda, kako smo je razdelili mi.

Tako raščlanjena , pruža nam historija razvoja marksističke teorije sledeću

sliku: u prvoj svojoj pojavnoj formi (u kojoj ona u svesti M. i E. samih živi
razume se bitno nepromenjena dalje još i u ono vreme kad u spisima M. i
E. njen karakter nije više ostao sa svim nepromenjen) ona je usprkos
sveg svog odricanja filosofije skroz na skroz filosofskim mišljenjem protkana
teorija društvenog razvitka gledanog i posmatranog u živoj celini, tač-
nije : teorija u živoj celini posmatrane i delujuće socijalne revol u-
cije. Na tom stupnju, ma kako da se sve konkretne osebine svakog pojedi-
nog momenta uzimaju, analiziraju i kritiziraju historijski verno, ne dolazi uopće
do toga da bi se pojedinačno - znanstveno delili ekonomski , politički i duševni
momenti te žive celine. Razume se, da se u to živo jedinstvo „prevratne
prakse" (Teze o Fajerbahu) ne ujedinjuju samo ekonomija, politika i ideolo-
gija, nego isto tako i historijski proces i svesna društvena delatnost. Najbolja
manifestacija te prve mladenačke pojavne faze marksističke teorije kao teo-
rije socijalne revolucije jeste naravno Komunistički Manifest. 32)
I sa stanovišta materijalističke dijalektike sasvim je razumljivo da ta prva
pojavna forma marksističke teorije nije u dugoj praktično potpuno nerevoluci-
jonarnoj epohi, koja je bitno ispunila drugu polovicu 19. veka Evrope, mogla
ostati nepromenjena . I za radničku klasu što polako sazreva za svoje vlastito
oslobođenje, mora naravno vredeti što Marks reče u predgovoru Političke Eko-
nomije o čovečanstvu u celini, da si ona " uvek stavlja samo zadaće koje

može rešiti, jer tačnije posmatrano, videće se uvek, da se zadaća javlja samo

32) Ali i kronološki docniji spisi, Klasne borbe u Francuskoj i 18, brimer Luja Napoleona
pripadaju historijski potpuno još ovoj razvojnoj fazi,

82
tada kad materijalni uslovi njenog rešenja već postoje ili se barem nalaze u
procesu svoga postanka " . Na tome se ništa ne menja ni time da je za da-
našnje prilike transcedentna zadaća bila u prijašnjoj epohi teoretski već for
mulirana. Shvatanje koje bi teoriji davalo samostalnu egzistenciju izvan real-
nog pokreta ne bi, razume se, bilo ni materijalističko , ni šta više hegelovski-
dijalektično, već bi bilo prosta idealistička metafizika . Iz dijalektičnog pak
shvatanja koje svaku formu bez izuzetka posmatra u procesu pokreta, sledi
nužno, da je i teorija M. E. socijalne revolucije morala u toku svog dalnjeg
razvitka doživeti vrlo velike promene. Kad je 1864. M. spremao inauguralnu
adresu i statute Prve Internacijonale, bio je sebi potpuno svestan, da je „ po-
trebno vreme pa da nanovo probuđen pokret opet dozvoli staru smelost je-
zika “ . 33) A to naravno ne vredi samo za jezik nego i za sve ostale sastavne
delove teorije pokreta . Tako znanstveni socijalizam Kapitala od 1867.-1894. i
ostalih kasnijih spisa M. i E. pretstavlja u svakom pogledu naspram nepos.
rednog revolucijonarnog komunizma Manifesta od 1847.-48., odnosno i Bede
filosofije, Klasnih borbi u Francuskoj i 18. brimera, promenjen i dalje razvijen
oblik marksističke sveukupne teorije . U svom najvažnijem temeljnom potezu os-
taje marksistička teorija ipak i u kasnijim spisima M. E, bitno nepromenjena . I
u svojoj dalje razvijenoj formi kao znanstveni socijalizam ostaje marksizam
M. E. celovita teorija socijalne revolucije . Promena leži samo u tome, da
su se u kasnijoj fazi različiti sastavni delovi celine : ekonomija, politika, ideo-
--
logija znanstvena teorija i društvena praksa, stali da međusobno odvajaju
više . Marksovim rečima možemo reći, da je pupkovina biia odsečena od svoje
prirodne veze. Tim raskinućem nije međutim kod M. i E. nikada na mesto ce-
line došla množina samostalnih elemenata, već je stvorena samo jedna druga
znanstveno egzaktnije izvedena i svuda na kritici političke ekonomije kao te-
melju osnovana veza pojedinih sastavnih delova sistema. Sistem marksizma
ne rastvara se dakle kod njegovih začetnika samih nikada u sumu pojedinih
znanosti, skupa sa spoljašnom još tome pridošlom praktičnom primenom nji-
hovih rezultata . Kad su n. pr. mnogi građanski interpreti M. pa docnije i mnogi
marksisti mislili, da u M. glavnom delu , Kapitalu, mogu povući razliku između
historijskih i teoretsko- ekonomskih masa materije, to su oni dokazali time samo
to, da o pravoj metodi M. kritike političke ekonomije nisu još uopće razumeli
ništa. Jer bitnim značajkama te materijalističko -dijalektične metode pripada, da
za nju te razlike nema, nego da se ona , šta više, bitno nalazi u teoretskom
razumevanju historije . Pa ni ona neraskidljiva veza između teorije i prakse
koja je za prvu pojavnu formu marksističkog materijalizma bila najznatnija
značajka, nije u kasnijoj formi sistema podnipošto dokinuta . Samo se kod po-
vršnog posmatranja čini da je čista teorija mišlenja potisnula praksu revolu
cijonarne volje. Ali na svim odlučnim mestima, pogotovo u 1. svesci Kapitala

33.) Prepiska III ., 191. Taj , za pravo razumevanje inauguralne adrese vrlo važni pa-
sus, Kaucki je u predgovoru izdanja koje je sam 1922. opremio, a u kome je doslovno naveo
velike delove tog pisma, potpuno ispustio (karakteristično !) i tako sebi stvorio mogućnost, da
inauguralnu adresu pisanu u blažem tonu 1864. izigra protiv vatrenog stila Manifesta od 1847.-
48. i protiv ilegalnih agenata 3. Internacijonale“.

83
probija ta pritajeno u svakoj rečenici dela prisutna revolucijonarna volja vid-
ljivo na površinu . Treba se samo setiti slavnog 7. pododelka 24. glave o his
torijskoj tendenci kapitalističke akumulacije ! 34)
Obzirom na pristaše i poslednike M. mora se naprotiv svakako uglaviti,
da je kod njih usprkos sveg njihovog teoretsko -metodološkog primanja mate-
rijalističkog shvatanja historije, došlo doista do takovog rastvaranja jedinst-
vene teorije socijalne revolucije in disjecta membra. Dok po ispravno, naime
teoretski- dialektično i praktično-revolucijonarno posmatranom materijalističkom
shvatanju historije ne može da bude izoliranih i samostalno stojećih pojedinih
znanosti kao što to ne može ni znanstvenog od revolucijonarne prakse od-
vojenog i od svakih pretpostavaka slobodnog čistog teoretskog istraživanja,
potonji su marksisti znantsveni socijalizam zaista sve više i više shvatili kao
sumu čisto znanstvenih spoznaja bez neposredne veze s političkom i os-
talom praksom klasne borbe. U dokaz zato dovoljno je upozorimo li do ka-
kovih je izvoda o odnosu marksističke znanosti i politike došao samo jedan
ali u najboljem smislu reprezentativni marksistički teoretik Druge Internacijo-
nale. O Božiću 1909. a u predgovoru svom Finanzkapitalu, u kome je poku
šao da ekonomske pojave najnovijeg kapitalističkog razvoja „ shvati znanstveno,
1. j . te pojave uvede u teoretski sistem klasične nacijonalne ekonomije “, Ru-
dolf Hilferding pisao je o tome pitanju sledeće : „ Ovde treba jedino reći
da posmatranje politike može i za marksizam imati jedini cilj da pronađe kau-
zalne veze. Spoznanje zakona društva što proizvodi robu pokazuje ujedno
determinantne faktore koji određuju volju klasa ovoga društva. Otkriće deter-
minacije klasne volje je po marksističkom shvatanju zadaća znanstvene poli-
tike, t. j . one koja opisuje kauzalne veze . Kao teorija tako je i politika mark-
sizma slobodna od prosuđivanja vrednosti . Zato je to i ako intra et extra mu-
ros vrlo prošireno, ipak krivo shvatanje, ako se marksizam i socijalizam jed-
nostavno identificiraju . Jer logično, samo kao znanstven sistem posmatran,
dakle ne uzevši u obzir njegove historijske posledice , marksizam je samo teo-
rija razvojnih zakona društva, koje marksističko shvatanje historije formulira
općenito, dok se marksistička ekonomija primenjuje na epohu proizvodnje
robe. Socijalistička konsekvenca je rezultat tendenca koje se ispoljuju u druš-
tvu s produkcijom robe. Ali raspoznavanje nužde socijalizma, ne znači ni-
pošto kakvo prosuđivanje vrednosti, a isto tako ni uputu za praktično držanje.
Jer nešto drugo je neku nužnost spoznati, a drugo opet staviti se u službu
te nužnosti. Vrlo lako je moguće , da se neko ko je uveren o konačnoj
pobedi socijalizma, stavi ipak u službu njegovog pobijanja . Raspoznava-
nje razvojnih zakona društva koje pruža marksizam, daje međutim uvek
premoć onome ko ga je priznao za svoje, te su od protivnika socija-
lizma sigurno najopasniji oni koji su najviše jeli od plodova njegovog sazna-

34.) Drugi dobar primer daje nam zaključni pasus 8. glave o radnome danu . „ Za zaš
titu protiv zmije svojih muka moraju radnici da se zbiju u gomilu i kao klasa iznude za se dr-
žavni zakon" itd. Nadalje slavno mesto (III . 2. 355.) gde se M. vraća na tu misao. I stotine
drugih mesta u Kapitalu, kao i ranije n . pr. u Adresi generalnog veća o ustanku Komune
(Građanski rat u Franc. 1871.) .

84
nja. “ Osebujnu činjenicu , da marksizam, t. j . teorija koja je logično „ znan-
stvena, objektivna, od sviju sudova o vrednosti slobodna znanost ", tako često
biva indentificiran sa socijalističkim težnjama, objašnjuje sebi Hilferding na
istom mestu „ lako " „ neprevladivom nesklonošću vlastodržačke klase da prizna
rezultate marksizma " i da se još u tu svrhu podvrgne „ mukama “ studija jed-
nog tako n kompliciranog sistema " . Samo je u tom smislu on protivan znano-
sti proletarijata i građanskoj ekonomiji, dok nepokolebivo istraje pri zahtevu
svake znanosti za objektivnom svevrednošću njenih rezultata . 35)

Iz pozadine solunskog procesa .

I u samoj Srbiji obavit je solunski proces još tajanstvenim velom , a iz

•
van nje se pogotovo znade vrlo malo o njem. Mi „ prečani “ ne diramo u nj,
vodeći računa o osjetljivosti Srbijanaca, koji ga smatraju svojim unutarnjim
pitanjem. Međutim izbijaju činjenice prama kojima se čini da je taj proces ne
samo duboko zasjekao u velike svjetske dogodjaje uopće, već da je mogao
utjecati i na sudbinu austro- ugarskih Jugoslavena.
Hrvatska emigracija gradila je svoje nade na činjenici što je Srbija,
premda pred državnim i vojničkim slomom, odbila ponudu centralnih vlasti za
poseban mir. U svojim „ Zapiscima iz Emigracije “ sjetio sam se harno kako
je zapovjednik njemačke vojske , maršal Mackensen, pod zaštitom bijele zasta.
ve, bio predložio srpskom Regentu u Prizrenu prekinuće neprijateljstva , time
da Austro-Nijemci i Bugari zadrže tadanje svoje pozicije , a konačnim mirom
da se ustupi Bugarskoj sjeveroistočni dio, Srbije od Kragujevca do Pirota
kao i cijela srpska Makedonija . Time bi Srbija, premda okrutno osakaćena,
bila spasila svoju nezavisnost i predusrela neiskazanim mukama što je čekahu.
Ali je Regent odlučno odbio svaki zasebni mir, koji bi nužno bio ostavio sva
ki zasebni mir, koji bi nužno bio ostavio austrougarske Južne Slavene pod
habsburškim žezlom. Mi smo to slavili kao čin kojim se je Srbija žrtvovala za
naše oslobođenje .
Sada stojimo pred bolnim razočaranjem gotovo nevjerojatnim, da nam
ne dolazi sa srpske , dakle u ovom pogledu nesumnjive , strane.
Dopala mi je u ruke brošura » Solunski Proces . (Beograd 1923.) koja ba-
ea novo svijetlo na onu Solunsku tragediju . Uporedjujući tok pregovora o za-

35.) Ko je do 1914. ili 1918. kao proleterski čitalac tih rečenica verovao možda da su
Hilferding i drugi ortodoksni marksisti koji su govorili slične stvari, taj zahtev za objektivnom
(t. j . iznad klasa stojećom) svevrednošću svojih rečenica digli samo iz praktično -taktičnih nekih
rezoniranja o koristi proleterskc klase, imao je posle prilike da se i praktično uveri o zabludi
svog mišlenja. Na primeru takovih marksista kao Paul Lenč može da vidi, da se ta vrsta „znan-
stvene znanosti “ ( !) dade „ vrlo lako" upotrebiti i protiv socijalizma. Nuzgred neka bude
spomenuto, da je Hilferdingovo ovde kritikovano razlikovanje između marksizma i socijalizma
do poslednjih svojih apsurdnih konsekvenca sprovedeno od građanskog M. kritika, Simkovića,
a u njegovoj samo stoga originalnoj i interesantnoj knjizi : Marksizam protiv socijalizma. Pota-
nju ocenu tog spisa dao je M. Rubinov (Marksova proročanstva u svetlu moderne statistike) u
istom arhivu VI., 129. -156.

85
sebnom miru sa Franceskom i Engleskom, kako ih je u svojoj knjizi „ L'offre
de paix séparée de l'Autriche " (Ponuda zasebnog mira Austrije ) , zabilježio
Siksto Bourbonski, brat carice Zite, dolazi anonimni pisac do zaključka : ne
samo da je solunski proces tekao paralelno s tim pregovorima, već da je i
konačna osuda te smaknuće zavjerenika u uzročnoj vezi s njima. Drugim rečima :
da je zvanična Srbija prihvatila i dapače anticipativno izvršila uslove Austrije
za zaseban mir kojim bi bili žrtvovani Južni Slaveni Dvojne Monarhije.
Prije nego li predjem na izvode piščeve, prikazat ću sa nekoliko opće .
nitih crta peripetije solunskog procesa, služeći se pri tom vrlo zanimivim gra-
divom što ga nalazimo u „ Novoj Evropi " od 31. juna 1924.
Usred svjetskog rata, g . 1917. , kad je Srbija bila slomljena, u izagnan-
stvu, osuđeno je u Solunu trinaest lica, (pretežno viši oficiri, ) i to sedmorica
na smrt a ostali na mnogogodišnju robiju.
Bijahu optuženi : prvo što su 9. maja 1911. osnovali tajno revolucijo.
no udruženje „ Ujedinjenje ili Smrt " u svrhu da se umjesto ustavno -parlamentar-
ne momarhije u Srbiji zavede diktaturu nekolicine , i drugo što su 29. augu-
sta 1916. pokušali ubiti Princa · Regenta kad se je iz Ostrova autom vra-
ćao u Solun. Djela kojima se okrivljivahu, nisu već po sebi vjerojatna, ako se
uvaži svrha udruženja „ Ujedinjenja ili Smrt “ kako je razloženo u samom Us-
tavu ovog tajnog udruženja . Po članu 1. osnovana je ova organizacija u
cilju ujedinjenja Srpstva, i to kako se vidi iz čl. 7. — u svim srpskim po-
krajinama: Bosni i Hercegovini, Crnoj gori, Staroj Srbiji i Makedoniji, Hrvat-
skoj, Slavoniji i Srijemu, Vojvodini i Primorju. Sve se ove „ srpske " pokra-
jine imadu pridružiti Srbiji i time ujediniti vasioni srpski svijet ! To je onaj
isti suludi program koji je , na nesreću srpskoga naroda i našu postao fiksnom
idejom velikosrpskih šovinista. U čl . 2. Ustava pretpostavlja se revolucijona
borba kulturnoj što znači da je udruženje terorističko, služeći se umjesto
argumentivno mačem, puškom i bombom.

O unutarnjem državnom uredjenju bilo kraljevine Srbije bilo Velike ili Najveće Sr-
bije nema u Ustavu nitijedne riječi. Sasma prirodno . Samo izvršenje vanjskog pro-
grama bio je ogroman zadatak, pa bi bilo bezumno da se je još oteščavao nutar-
njim trzavicama. Tim više što su pokretači organizacije mogli biti uvjereni da nji-
hovi ideali nisu nesimpatični zvaničnoj Srbiji, pa da im dakle ona ne će sme-
tati. I doista konstatovala je poznija osuda samo da nema potrebnih elemena-
ta za postojanje tog djela (t. j . za pobunu u vojsci i prevrat) .
A što se tiče atentata na Prjestolonasljednika, valja istaći da je prama
optužbi bio pokušan 29. augusta 1916. sedam mjeseci prije nego li je obavljen
očevid na licu mjesta dokaz da se isprva nije polagala nikakva važnost
onome dogodjaju. Što više, bio je dvojben i sam dan izvedenja , pa se nije
pravo znalo da li je počinjen 28. ili 29. augusta . O samom dogodjaju povela
je bila izvide i francuska vojna policija, pa su rezultati tih sigurno nepristra-
no vodjenih isljedjivanja bili dakako osobito važni. Prirodno bi dakle bilo da
se je sud njima poslužio . Ministar policije, g. Ljuba Jovanović, imao je taj
izvještaj francuske policije . Ali ga nije predložio sudu, jer da je bio nepotre▪

86
ban za sudsko prosudjivanje pre meta ! Ne mora li se sumnjati da je izvještaj
bio negativan ?
Ali što je psihološki odlučno : glavni pokretači udruženja Ujedinjenje ili
Smrt" bili su oni isli ljudi od „ Crne Ruke, " koji ubiše Aleksandra Obrenovića
i njeg vu družicu te dovedoše Karagjorgjeviće na srpsko prjestolje. Zašto da bje-
sne protiv svoga vlastitog čovjeka ? Što im je mogao biti na putu mladi re-
gent u koga se sa svih strane polagahu tolike nade ? I da njegovim ubijstvom
izazovu, ne može se reći gradjanski rat, već pravi pokolj u narodu kad je
ovaj, išćeran iz svoje domovine, lutao po svetu, hraneći se gorkim kruhom
tudjinske milosti !
Ne ulazim u brojne nepravilnosti i protuzakonitosti koje se spočitavaju
vodjenju solunskog procesa te na kojima se osniva postojano u Srbiji čuveni
vapaj za revizijom . I čini se da se javno mnijenje ne će ondje smiriti dok se
ovome zahtjevu ne udovolji.

Šestorica nas članova Jugoslavenskog Odbora boravljasmo na Krfu od

početka lipnja do druge polovice srpnja 1917. — dakle u vrijeme kad je po
višem vojnom sudu potvrdjena solunska osuda bila predložena Kraljeviću-Re-
gentu na potpis. Kazneni progon i drakonska osuda ponajvrijednijih srpskih
oficira zaprepastiše cijeli svijet, koji nije mogao vjerovati da bi u legendarno
patriotskoj srpskoj vojsci bilo izdajnika, a još manje da bi bili radili o gla-
vi Regentu baš članovi „ Crne Ruke “, tvorci 29. maja 1903.
Na nas, od Jugoslavenskog Odbora, djelovahu glasovi o osudi tako po-
razno , da je vlada sama nastojala da nas umiri . Iz Soluna došao je na Krf
ministar policije, g . Ljuba Jovanović, da nas autentički obavijesti o pravilnom
i zakonitom toku rasprave i opravdanosti osude . No njegovo dvosatno preda .
vanje nije raspršilo naše sumnje . Sa mnogih Srbiji sklonih strana nastojalo se
živo spriječiti izvršenje bar smrtnih osuda. I Jugoslavenskom Odboru stigoše
od naših engleskih prijatelja alarmantni pozivi da ishodimo pomilovanje na
smrt osuđenih. Naš predsjednik Dr. Trumbić pošao je da intervenira kod Kra-
ljevića, koji ga pozva da se s njim proveze po ostrvu. Na toj ambulantnoj
audienciji, kroz cijelo dugo ljetno popodne, prikazao je Dr. Trumbić svojom
toplom ubjedljivom rječitošću Kraljeviću sve razloge za blagost, ističući naro-
čilo kako bi porazno odjeknuo glas o izvršenju smrtnih osuda u savezničkim
zemljama. Od osudjenih zaverenika poznavao sam lično samo Radu Maloba-
bića , mog branjenika iz zagrebačke veleizdajničke parnice. Bio je to mali tr-
govčić iz Gline, vrlo bistar, koga su neki od njegovih suoptuženika sumnjičili
da je kod saborskih izbora korteširao za Magjarone doista oprostiv grijeh
kad se uvaži da su toliki matadori srpski bili stupovi Khuenovog režima. U
parnici samoj vladao se je hrabro. Osudjen po prvostepenom sudu, oslobo.
djen je s ostalim suoptuženicima usljed kraljevske abolicije . Mene je naročito
mučila misao da bi taj Srbin, koji je bio u Zagrebu radi veleizdaje tužen i
osudjen, ali u stvari pomilovan, da bi, velju, taj čovjek koji je stradao za
Srbiju, sada, u samom ratu, gubio glavu radi veleizdaje protiv Srbije, i da
bi vladar srpski naprama jednom Srbinu bio manje milostiv nego li je bio

87
vladar tudjinac. Ja sam o tome govorio Dru. Trumbiću, pa se je vjerojatno u
audienciji služio i ovim argumentom da ishodi pomilovanje. Naš predsjednik
vratio se je pun nade sa svog izleta sa Kraljevićem. Najžalosnije se ta nada
ispunila. Regent ga je doduše pomno slušao . . . ali, kratko vrijeme iza au-
diencije, 26. lipnja streljani su u Solunu Dragutin Dimitrijević Apis . general-
štabni pukovnik, Ljuba Vulović, artiljerijski major i Rade Malobabić, potonji
kao atentator na Regenta. Prota Zdravko Paunović opisao je , kao očevidac,
potresnim riječima zadnje časove osuđenika . Izvadit ću iz njegovog prikaza
nekoliko crta .
Na mjesto gubilišta, tako piše, stigosmo tako oko 1 sat po ponoći. Tu vid-
jeh tri rake, jedna pored druge, nekoliko zapaljenih fenjera i jedan manji broj
vojnika (oko 40, bez žandarma) koji su sa nama došli . „ Nasta čitanje presude
koja je trajala do 4 i pol sata izjutra . Što je čitanje prilazilo kraju više, to je smrt
pružala svoje hladne ruke i prilazila njima sve bliže, i oni su sve bledji i bledji
postajali. I kad sudija koji je presudu čitao, reče : pre sudjuje, - uši Dimitri-
· jevićeve postaše prozračne kao naočari da bi se kroz njih vidjelo čitati . Dimitri-
jević je pušio cigaretu za cigaretom i preko 40 cigareta je popušio za vrijeme či-
tanja presude. Bio je jako uznemiren i nervozan, ali priseban, nasilno nasmijana
lica . Crna Ruka, Crni Grobovi, Crna i tamna noć. Svud tajanstvenost i crnina
Često se okretao desno, lijevo, gore i dole, kao da je gledao i tražio nekoga, ali
koga i šta, to je bila i ostala tajna za nas sve. S tom je nadom legao u grob.
Vulović i Malobabić bili su mirni i nikud se s mjesta nisu makli za sve vrijeme
čitanja presude. . .
„Čitanje presude dovrši se u 4 i pol sata ..
„Dimitrijević prvo, pa za njim i ostali (Vulović i Malobabić), pozdraviše se
sa prisutnim oficirima. · Najzad Dimitrijević pridje k meni, poljubi se i sa mnom,
Zatim me uhvati za ruku ; ja se branjah, no on na moje branjenje reče : Molim
Vas, dozvolite da Vas poljubim, kao oca i mjesto oca, i majke moje a ja doz-
volih. To učiniše i Vulović i Malobabić, i poljubiše me u ruku .
„Dimitrijević se okrene svom grobu , pa pogleda na mene i upita me : Ho-
ćete nas Vi opojati ? Ja rekoh da hoću , na što mi odgovori : Hvala Vam
„Za ovim se oni izmedju sebe po tri put izljubiše i oprostiše se. Dimitrijević
se okrene Malobabiću i reče : Gospodo i braćo, ovaj čovjek (pružajući ruku na
Malobabića) nevino umire, a vjerujte da je vrlo dobar Srbin. Vulović : Isto to i ja,
braćo, kažem. Malobabić ćuti.
„ Dimitrijević podie ka grobnici, sa cigaretom u ustima, zastade, i pre nego
što će u nju skočiti, reče : Zbogom, braćo, ja umirem, umirem sa željom da
bude Velika Srbija, naročito Jugoslavija. Skoči u grob, dodje do kolca, i kao u
smijehu ironično reče : Za mene velikoga ovo je mala grobnica .
"I ostala dvojica skočiše u svoje grobove -
„Nasta mrtva tišina Mali i strašan tajac. Srca počeše kod sviju brže kucati
i bljedilo sve obuze. Skloni se onaj vod vojnika, a ostadoše samo žardarmi sa
puškama na gotovo.
Oficir mahnu . sabljom. Grunuše tri plotuna od jednom, i za trenut oka tri
čovjeka manje Svi prisutni gledaju kao zbunjeni i ćute, jer je to strašan
prizor. Položiše ih lijepo u grob. Kape im na lice metnuše. Svrših opijelo. Prelih
grobove..."
Kako je rečeno u uvodu ustanovio je pisac brošure Solunski Proces "
neko podudaranje u vremenu izmedju pojedinih faza procesa s jedne strane i
pregovora o zasebnom miru s Austrijom s druge. Istaći ćemo neke od tih
koincidencija. U prosincu 1916. precizira Francuska svoje zahtjeve prama Aus-

88
triji, i to za sebe, Belgiju, Rusiju i Srbiju. U to doba dala je Krfska vlada
poapsiti neke srpske oficire radi „ pobune u vojsci i prevrata “. U vlastoručnom
pismu od 24. ožujka 1917. koje je predano predsjedniku francuske republike
M. Poincareu, stavlja car Karlo u pogledu Srbije ovaj kategorički zahtjev :
„Sa svoje će strane tražiti Austrija kao osnovni i apsolutni uslov da kraljevina
Srbija u buduće prekine sa bilo kojim društvom ili organizacijom koja bi težila
za raspadom Monarkije, naročito sa Narodnom Odbranom, i da sva takova
društva i organizacije uništi ; da svim sredstvima u njenoj vlasti lojalno spre-
čava svaku takovu političku agitaciju, bilo u Srbiji bilo izvan njenih granica ; i
o tome da dade obvezu pod jamstvom Sila Sporazuma.“ U to doba zapo-
čela je u Solunu rasprava protiv okrivljenika.
(Ovaj zahtjev bio je jedan od glavnih u Ultimatumu Srbiji od 23. srpnja
1914. koji je bio neposredan povod svjetskom ratu . Istaknuvši kako je prama
iskazima i priznanjima začetnika sarajevskog atentata umorstvo Franje Ferdi-
nanda zasnovano u Beogradu gdje su zavjerenici od srpskih oficira i činov-
nika, članova „ Narodne Odbrane “ , snabdjeveni revolverima i bombama, tražio
je ultimatum da se ti oficiri i činovnici, major Voja Tankosić, željeznički či-
novnik Milan Ciganović, s mjesta uapse , „ Narodna Odbrana “ i slična protu-
austrijska udruženja raspuste itd.)
Saveznički i austrijski delegati imali su se sastati oko 15. lipnja 1917 .
da potpišu već spremljenu ispravu o zasebnom miru. Prvostepeni sud
proglašuje presudu 5. lipnja , a više sudište potvrdjuje je 18. lipnja.
Medjutim nije došlo do potpisa separatnog mira s Austrijom . Kad se je
mislilo da je sve već gotovo, prekinuo je Clemenceau naglo pregovore.
Pisac navedene brošure ne sumnja da je Krfska vlada bila od Saveznica
obavještavana o toku mirovnih pregovora s Ausrijom ; što je i potpuno vjero-
jatno, pošto je baš Srbija imala ispuniti jedan od glavnih uslova uz koje je
Austrija vezala svoj pristanak. A moguće je i to da, prosudjujući krivo voj .
nički položaj , nije imala prave vjere u konačnu pobjedu Saveznika . Hvatala se
dakle kao slamke spasa separatnog mira koji je imao uspostaviti ne samo
zemljišni integritet Srbije, već joj osigurati i Bosnu-Hercegovinu te dobar dio
južne Dalmacijé. A da sa svoje strane sebi osigura plodove toga mira, požu .
rila se je unapred izvršiti što je car Karlo bio označio kao svoju conditio
sine qua non. I to je, po mišljenju piščevu , pravi razlog što su u Solunu pale
one tri žrtve .
Gore obilježeni paralelizam izmedju razvoja solunskog procesa i prego-
vora mirovnih s Austrijom, ma kako bio čudan, nije podoban da nas apsolutno
uvjeri o uzročnoj vezi izmedju oba dogadjaja. Pisac brošure navodi za nju
još neke druge vrlo značajne činjenice.
Prama pismenoj izjavi nekih solunskih osudjenika saslušani su , nakon
prvostepene osude, po naredbi tadanjeg ministra unutarnjih djela, g. Ljube
Jovanovića, svi osudjenici, i to svaki napose što da znadu o sarajevskom
atentatu - o kojem nikada prije ne bijahu ispitivani. „ Mi smo dali svoje iz-
jave " , vele potpisnici one isprave Milan Milovanović, Vladimir Tucović, Čedo-
mir Popović i Velimir Vemić. „ Gdje se naše izjave sada nalaze ne znamo .

89 6
Što su o ovome izjavili pok. Dragutin Dimitrijević, pok. Ljuba Vulović i pok. Rade
Malobabić ne znamo . Znamo da je pok. Dimitrijević, pred svoje ispitivanje kod suda,
podnio predsjedniku suda g . Petru Mišiću jedan pismeni akt povjerljive prirode za
koji smo čuli da se odnosio na sarajevski atentat, a čuli smo od osoba koje su
vršile nadzor nad nama da je i u svom saslušanju to isto izjavio. Naše je

uvjerenje da su onaj akt povjerljive prirode pukovnika Dimitrijevića i ova sas-

lušanja imala presudan uticaj ne izvršenje izrečene kazne .
Povodom izvršenja smrtnih osuda istupiše liberalci i samostalci (Ljuba
Davidović, Voja Marinković i Milorad Drašković) iz koalicionog ministarstva
Pašićevog. U jednom polemičkom članku protiv Mr. Seton Watsona osvrnuo se
je pok. Stojan Protić, bivši onda zamjenik ministra spoljnih poslova na Krfu,
na ovu činjenicu ovim riječima (The New Europe od 26. srpnja 1918.) : „ U
svojoj borbi protiv vlade i radikalne stranke opozicija se udružila sa Crnom
Rukom, i to je uzrok što je izazvala krizu u julu 1917., unatoč što postoji pi-
san dokumenat koji je, sam po sebi, isključivao svako pomilovanje Dimitrijevića.“
A govoreći o solunskom procesu, Protić je u svom „Radikalu " (str. 294 ex
1922.) medju ostalim kazao : „ Kao što je poznato na sudu u Solunu Dragutin
Dimitrijević Apis napisao je sam i potpisao izjavu : da je on bio onaj koji je
organizovao atentat u Sarajevu. " Sve se to nekako čudno slaže . Neradikalni
članovi bjehu istupili iz koalicionog ministarstva, jer Apis i drugovi nisu bili
pomilovani. A Protić koji im je prigovorio njihovu vezu sa Crnom Rukom ,
tvrdi da je stanovit dokumenat već sam po sebi isključivao pomilovanje. A
taj dokumenat bijaše, po tvrdnji Protićevoj , izjava Apisova : da je on upriličio
sarajevski atentat.
Kako ulazi tu najednom atentat sarajevski ? S kojega su razloga solunski
osudjenici nakon prvostepene presude, uopće preslušani o sarajevskom aten-
tatu radi kojega nisu bili optuženi ? Kako je Apisovo priznanje da je začetnik
sarajevskog atentata, moglo isključivati njegovo pomilovanje, dok je bio tužen i
sudjen radi posve drugih delikata ? Ne mora li se pri tome zbilja misliti da se
je htjelo udovoljiti onome poznatom austrijskom uslovu za poseban mir?
U tome može da nas potkrjepljuje i oporuka Apisova iz koje ću izvaditi
tek nekoliko stavaka :
I ako osudjen od oba suda na smrt i lišen milosti krune - tako počinje
Poslednja Volja Dimitrijevićeva ja umirem nevin, u ubjedjenju da je moja
smri bila potrebna Srbiji iz viših razloga. Iz ovog mog ubjedjenja potiče i
moja duševna mirnoća sa kojom očekujem svoj posljednji čas . Neka Srbija
bude srećna i neka se ispuni naš sveti zavjet ujedinjenja cijelog Srpstva i
Jugoslavenstva, pa ću ja i poslije svoje smrt biti srećan i blažen, a bol koji
osjećam što ću od srpske puške poginuti, bit će mi drag i mio u uvjerenju
da je ta puška uperena u moje grudi radi dobra Srbije, radi onog dobra Sr-
bije i srpskog navoda kome sam ja bio posvetio cio svoj život. "
Što znače tajinstvene te riječi ? Znače li da je Dimitrijević znao da se
radi o posebnom miru s Austrijom koji bi spasio Srbiju, i da se sa strane
Austrije traži kao uslov smrti glavnog začetnika sarajevskog atentata ?
Uapšeni radi navodne pobune u vojsci i radi prevrata, sudjeni radi navo-

90
dnog atentata na Regenta, izgleda da su Dragutin Dimitrijević i drugovi stri-
jeljani radi sudjelovanja u sarajevskom atentatu, odnosno radi svog članstva
u jednoj revolucionoj protuaustrijskoj organizaciji. Ne usudjujem se pomisliti
da to stoji. Ali ako stoji . . . Ako stoji, hvatat će još danas jeza moje dru-
gove iz Jugoslavenskog odbora koji su sa mnom bili na Krfu, uščitaju li ove
retke. Prema Austriji bili smo mi očiti veleizdajnici, pa su dosljedno protiv
nas bile izdate tjeralice i bili bismo , bez oklijevanja, bili pogubljeni da smo
joj došli pod ruke. Što više , protiv mene bila se u samoj hrvatskoj sabornici
s neke strane digla optužba, - glupa i drska, ali ipak optužba : da sam u
sarajevskom atentatu okrvario prste !
Da je Austrija onda ustrašila i naše veleizdajničke glave ? Dok je tadanja
Pašićeva vlada , na njezin zahtjev, „ iz državne nužde, " lakim srcem žrtvovala
ponajpopularnije oficire srpske - kakav bi bio snašao udes nas, njezine nai-
vne „ prečanske " goste na Krfu ? Nas, koji nismo imali pojma o tome da se
je stari Bizantinac, dok je s nam raspravljao o državnom ustrojstvu naše bu-
duće države, istodobno spremao da potpiše separatan mir s Austrijom i time,
unatoč svečanom zaključku niške skupštine , utvrdjivao daljnji opstanak habs-
burške vlasti nad našim narodom !
Mi smo faktično na Krfu bili u jednoj mišolovci. Poderavši spremnu is-
pravu o posebnom miru s Austrijom, spriječio je Clemenceau da se stupica
zaklopi. Čini se da imamo zahvaliti njemu što nas nije, more balkanico, poje-
la pomrčina. Spasismo glave , ali izgubismo jednu veliku iluziju.
H. Hinković.

O „ Zagrebačkom Kvartetu “, „Intimnim muzičkim

večerima “ i o našoj publici .

Od nekoga vremena uobičajilo se kod nas da se domaće izvedbe pod

svaku cenu hvale bez ikakve daljnje analize . Na „ merodavnim" mestima se
to čini svesno, kako bi se potpomognuli domaći pokušaji u umetničkom živo-
tu, kako bi se publika animirala na što mnogobrojnije pohađanje tih priredbi.
Jasno je, da je to gest slabih koji se kušaju afirmirati, pa makar i tako da
sami sebe uzdižu pred " općinstvom “, za koje nažalost i predobro znadu, da
ni u čemu nema samostalnog prosuđivanja a u glazbi ponajmanje. Imadu li
naša dela neku realnu vrednost, i leži li krivnja slabog uspeha doista samo na
nerazumevanju publike , neka se ta zainteresovana i merodavna gospoda bore
poštenijim sredstvima nego što je neosnovano veličanje sama sebe.
Tako smo imali čast, da u petak, dne 17. oktobra kod III . intimne muzi-
čke večeri čujemo prvi ovogodišnji nastup „ Zagrebačkog kvarteta ". Bio je to
nemogući jedan nastup . Kako je poznato kvartet je družba od četvorice glaz-
benika, koji zajedno izvađaju stanovitu skladbu . Kod te gospode glazbe-
nika u zagrebačkome kvartetu svaki pojedinac gudi šta i kako hoće a o skup=
nom sviranju nema govora. Osećao sam se u provincijalnom gradu gde se
četiri
u nedelju popodne sastalo društvo kod gospođe ipsilon i gde su

91
diletanta „ prima vista “ odigrala izvestan repertoar ; pretpostavimo li još i to
da su ta četiri diletanta lepe provincijalne gospojice , sve bi još imalo neku
formu. Ali taj kvartet nije sastavljen iz lepih gospojica, niti smo mi u provin-
ciji. „ Zagrebački kvartet “, nastupa svake godine u novoj formi, i jednako ništa
ne vredi. Ako se gospoda ne mogu složiti, neka se raziđu , i neka pokušaju
sreću kao solisti ( !!! ) Nikako nije dopustivo , da mimoidu temeljna neka
pravila koja i kuharice održavaju kada pevaju slovenske pučke popevke u sek-
stama. Kuharice znadu, da skupni počeci moraju uslediti istovremeno , i da ne
sme jedna da sve brže i brže peva , dok druga zaostaje. Menjanje tempa je
značajno kod „ Z. Kv. “ u ovogodišnjoj svojoj formi. To nije menjanje tempa
iz estetske potrebe, to nije akcelerando koji je u organskoj vezi s arhitektu-
rom skladbe, to je jednostavno diletantsko „ uhitrivanje “, zbog prstiju, zbog
tehničke nesposobnosti i zbog općeg pomanjkanja glazbene inteligencije. I ta-
ko je sve nesigurno, nemirno i puno straha pred eventualnim slomom. Kod
svega toga ne može da koristi uobičajeni i domaći naš „ pomanjkanje vreme-
na za vežbe ", jer ko nema vremena za vežbanje taj neka ne nastupa . Bez ob-
zira na to : to su tako primitivni zahtevi kojima bi morala zadovoljiti bar ona
gospoda koja su profesori na muzičkoj akademiji.
Hteo bih još, da povodom ove poslednje intimne večeri „ Z. Kvarteta. “
spomenem (premda znadem, da je to uzaludni gubitak eneržije ) neke opće
napomene. Stoji li u kompoziciji reč „ Adagio “, time nije hteo autor reći, da
„Z. Kv. “ mora pomaknuti onaj uteg na metronomu par centimetara više , te bez-
brižno nastaviti svirku . Reč „ Adagio “ je u prvom redu oznaka za karakter do-
tične skladbe i za raspoloženje koje će izvađač-umetnik nastojati da odra-
zi. Iz tog raspoloženja istom sledi tempo , nikako se ali ne može tempom , a
bez raspoloženja, širiti po dvorani osećaj „ adagia . “
Gospoda bi zatim trebala da uvaže , da je dan današnji neobično neu-
kusno i znak uzdrmane inteligencije, ako neko uvlači neke romantične osećaje,
ili sentimentalitet u skladbe, kod kojih to nikako nije na mestu. Ako se i
uopće može govoriti o nekoj značajnoj liniji tog poslednjeg koncerta Z. Kv.
onda je jasno da je u vel. dvorani Glazb . Zavoda toga večera sve plivalo u
suvišnoj, neosnovanoj i nesavremenoj romantici.
Ne ću raščlanjivati Z. Kvartet na četiri lica koja ga nažalost sačinjavaju, jer
bi to vodilo predaleko , a oni sami bi suviše štetovali. Stvar je specialista za
gudalačke instrumente (što ja nisam) da ozbiljno prosude , je li članovi Z.
Kvarteta imadu uopće sposobnost da nastupe na način koji bi bio dopustio u
gradu koji kroji oko stotinu koncertnih sezona.
Drugo jutro pisale su se kritike poprilici ovako : „ E, moram da napišem
kritiku - boga mi ne znam, dremao sam ! — A šta je za-
kako je bilo ? —
pravo uopće bilo ? ! Aha ! naš kvartet e, onda mora biti dobra kri-
tika !! " I tako se je dogodilo , da je taj „ događaj “ opet svršio sa izvrsnim
kritikama u svim zagrebačkim dnevnicima i u svim superlativima. Molimo go-
spodina Milana Grafa kritičara „ Novosti “ i „ Tagblatta “ športskog izvestitelja i
stručnjaka u nogometu te člana „ Zagr. Kvart. ", koji se toliko tuži u svojim
kritikama da publika zanemaruje domaće izvedbe, a na tuđe leti kao po-

92
mamna (u čemu imade delomice pravo) da uznastoji, da toj istoj u sva-
kome pogledu nekritičnoj publici pruži dobre domaće izvedbe, t. j . da se što
pre makne iz Kvarteta.
Isti savet trebalo bi podeliti g . Aranyi i g. Holubu .
Žalosno je, da publika kod nas ne zna da samostalno prosuđuje vred-
nost umetnika, i da čeka tek na „ kritiku “ gg . Graffa i Hiršlera, Širole i Šat-
raneka etc, koja se sastoji iz nekoliko otrcanih fraza kao : „ Maja de Strozzi
ima slab glas “ , „ Mladi naš nadobudni talenat “, „Malo više produbljivanja ! "
Čudi me da se još do danas nije našao niko ko bi se suprostavio tim bes-
vesnim i klišetiziranim „ kritikama “ i da kaže publici, da ona ima da sudi, i da
ima pravo da ostavi ostentativno dvoranu kod sledećeg ovakovog nastupa
Zagrebačkog Kvarteta. "
A. S

93
KNJIŽEVNA

REPUBLIKA

MESEČNIK ZA SVE KULTURNE

PROBLEME

GOD . II . NOVEMBAR 1924. BR. 3 .

SADRŽAJ :

DOBRIŠA CESARIĆ : Zena koja pobeže od muža.

Jesenje popodne,
S. BATUŠIĆ : Ležion Etranžer.
A. CESAREC : Svetozar Pribičević.
F. SUPILO: Politika g Hrvatskoj.
OO : Kako se kod nas piše o literaturi ?
M. KRLEŽA: U Agoniji.
Smrt bludnice Marije.
Pogreb Jovana Dučića.
Jesenji Cvjetovi od Potoniusa.
Bogdan Popović o Ukusu.
Smrt Anatola Fransa.
A, S : Isserlis Weingarten.

Cena pojedinom broju Dinara 12 .

UREDNIK M. KRLEŽA ZAGREB.

 Književna Republika

Uredništvo KNJIŽEVNE REPUBLIKE , ZAGREB Kukovićeva ul . 28 .

Administracija KNJIŽARA V. VOŠICKI, KOPRIVNICA

KNJIŽEVNA REPUBLIKA izlazi koncem svakoga meseca u revi-

jalnom formatu na najmanje četrdeset i osam stranica

PRETPLATA ZA GODINU DANA DVANAEST BROJEVA 120 DINARA
PRETPLATA ZA POLA GODINE ŠEST BROJEVA ŠESTDESET DINARA
CENA POJEDINOM BROJU U PRODAJI DVANAEST DINARA
PRETPLATA ZA INOZEMSTVO DVESTO DINARA GODIŠNJE

Izvolite poslati pretplatu odmah, jer cena kod plaćanja unatrag je veća i raču-
n amo cenu za pojedine brojeve. Ne stigne li pretplata pravodobno,
pretpostavljamo, da želite, da dužnu pretplatu pouzmemo poštanskim pouzećem .
Siljanje lista obustavlja se samo nakon pismenog otkaza pretplatnika Samo po-
:-: :: vraćanje jednoga broja nije dostatno za otkaz . :-: :: :-:

PRETPLATA I REKLAMACIJE ZA KNJIŽEVNU REPUBLIKU ŠALJU

SE NA ADMINISTRACIJU LISTA :

Knjižara Vošicki Koprivnica

BROJ POŠTANSKOG ČEK. RAČUNA 34996.

RUKOPISI SE NE VRAĆAJU.

NEZATRAŽENE KNJIGE I ČASOPISI NE OBJAVLJUJU SE .

Za objavljene sastavke odgovaraju potpisnici lično , za nepotpisane

uredništvo .

RAZGOVORNI SAT UREDNIŠTVA SVAKOGA PETKA OD 2—3

POSLE PODNE.

SVA PRAVA prevoda i preštampavanja pridržana . Alle Rechte

vorbehalten, besonders das der Übersetzung . -
Droits de tra-

duction et de reproduction réservés pour tous les pays . Copy-

right by KNJIŽARA VOŠICKI, KOPRIVNICA 1924 .

UREDNIK, ODGOVORNI UREDNIK, VLASNIK I IZDAVAČ

M. KRLEŽA, ZAGREB , Kukovićeva 28.

KNJIŽEVNA REPUBLIKA

GOD. II. NOVEMBAR 1924. BROJ 3.

Žena koja pobeže od muža .

Jednoga jutra mesto kreveta

kovčeg je spremila
i za njom osta samo kleveta,
samo kleveta nemila.

O kako je prazan onaj što je krivi

i kako se ona osvežila snima
kad je šumni dimnjak na lokomotivi
razvijao barjak od beloga dima.

Nestašni barjak sviju pustolova

i sviju što traže javu svojih snova
i misle na ljubav, sreću i na beg.
Vetar ga večno razdire i ruši
no barjak se , vazda oživljavan, puši.
On je ko moj zanos . On je i moj steg.

Jesenje popodne.

Stojećki cigaretu palim.

Ne prija mi.
Na stari divan ja se svalim.
Dodija mi.

Sedim nepomično ko ćuk.

Najednom čujem čudan zvuk.
To cvili jesen. To je prva
makina koja pili drva .

Na okno kaplja kiše kapne

i zasvetluca tu i zapne.
Već kapne druga i svetluca :
To jesen mi na okno kuca .

95
 Razneženost.

Sa svakim drugim znam govorit

al tebi mogu samo tepati.
Moj zanos opet poče gorit.
Prazninu srce više ne pati.

I duša zla i prepredena

posta mi bolja i priprostija.
O ti si dobra mlada žena
i ti je čistiš kao hostija .

I ja što ne plačem baš nikad

jer znam da suza dušu sakati
mogo bih, raznežen kadikad
dobrotom tvojom, još i plakati .
Dobriša Cesarić

Ležion Etranžer.

Ova je pjesma posvećena svima mrtvacima francuske legije, koji trunu u Sudanu, Ver-
denu, Košenšini i Gvineji. Ona je posvećena i svima živim legionarima, koji će prije ili kas-
nije da postanu mrtvaci,

O braćo,
vrući su vjetrovi pustinjski
i mutne žute vode otrovne !
Cio je život vaš kret za limenom trompetom
i grohot sirena pred lukama Indije
i puška sa sedam tankih slova
i zapaljena rana u živome mesu
i crna, glupa, gladna smrt.
O, ja pojmim presvijetle nagone daljine
što gasnu uz hladne vatre taborske
i znam da trunu sve očajne ambicije
u nekom „ For de la Repiblik" na Madagaskaru.
Prokisle trikolore rese grudi vaše i lijesove
a bubnjevi zovu žive i mrtve
na očaj , čast, i zaborav i smrt.
O braćo ,
ja tako silno čeznem da čujem pjesmu šakala,
da tonem u sumporne zvijezde južnoga neba,
da pođem za vama !
I jednoga dana
jednoga dana ja ću uzeti pušku
i sivi šinjel i svoju mladost od 23 ljeta

96
 i doći ću , braćo, u vaše dvorede slavne.
Vi ne ćete slutiti tko sam ja,
ni ja vas ne ću pitati za sela vaša
i majke i braću i grijehe i strasti,
ali će đavo doskora roditi zmiju
i vi ćete znati sve.
Da, jednog ću dana u ranu zoru zatrubiti krvavi zov,
i zderat će legija mokre trikolore
i poći će napred sa praznim motkama
i hladnim smiješkom u jasnoj spoznaji Bune.
O kako će radosno krenuti legija na
Pariz - Rim Berlin
Peking Čikago — Atenu
i potjerat objesnu, gorku šalu .
To će da bude veseli plamen
kada ga zapale i oko njeg zaplešu
prezreni redovi, spartakisti i švedski baruni,
parije, mulati, mandarini i gusari,
koji su pobjegli iz kazniona i robija
i ja, koji sam bacio bombu i prokletstvo
na ovaj komad zemlje balkanske.

O, već su blizu dani pira legije

O, već su preblizu noći plesa legije .

I ja se već opraštam s pokojnim ocem

i majkom i braćom i svojom dragom
i sutra, preksutra putujem.
S. Batušić.

Svetozar Pribičević

Posvećeno onima koji još u njega veruju .

Kako li mi je mizerno u onaj čas izgle-

dao ! Pfuj !
Supilo o njemu 1908.

Ono što ja znam o g . Svetozaru Pribičeviću, tom danas nesumnjivo ve-

likom gospodinu, ne potiče na sreću ni iz kakog ličnog poznanstva. U životu
sam ga video jedan jedini puta i to u leto g. 1919. kad sam se pred njego-
vom policijom u Zagrebu pre odlaska u inostranstvo sklonuo na nekoliko dana
u Beograd. Grešan kako bijah, ne odoljeh tom zgodom da zavirim u najjav.
niju kuću Jugoslavije, bivšu kasarnsku štalu , a tada i sada još eshaeski par-
lamenat.
Tada se još dusi u tom hramu korupcije nisu uznemirili toliko da bi se

97
podelili i srnuli u borbu ko nesrećni dusi čistih ruku i srećniji dusi bele ruke ;
gotovo unisono se tamo tada pevalo (odnosno bez protesta mirno slušalo)
pesmu izvoznici i skandalu ko pločama novog jugoslavenskog zaveta . Stvar
je to za jednog političkog sumnjivca koji je tada okretao Jugoslaviji leđa , bila
dovoljno, mislim, privlačna , da ju barem na trenutak pogleda iz bliza i tako
da, zgnjusivši se, dobije još jedan razlog više za rastanak s Jugoslavijom.
Krivom dakle legitimacijom posluživši se , prođoh nesmetano mimo mno-
gih žandara, uđoh na galeriju. Dole ispod mene u dvorani bila je sparna i
dosadna sednica , a možda i ne sednica nego odmor. Ništa nisam zapamtio
što se tamo tada događalo, sigurno i zato jer nisam imao što zapamtiti. Tek
jedno zapamtih, da sam tada, s galerije , prvi i poslednji puta do danas, u mi-
nistarskoj klupi (neko kraj mene reče da je to ministarska klupa) ugledao na-
šeg velikog gospodina, Svetozara Pribičevića.
Ponavljam, nikad ga dotad nisam video . Meni su doduše svojevremeno
bivši neki moji drugovi koji su tako savršeno još u Sov. Rusiji kopulirali
Marksa sa Spalajkovićem da su u Jugoslaviji marksizam logično dalje revidi-
rali pribičevićijanizmom, imputirali da sam ja od Pribičevića primio novac ,
po čemu bi oni koji su za tu smešnu historiju čuli, mogli pomisliti da sam se
ja ipak nekad pre s g . Pribičevićem video. Jesam, no dugo posle, i to na po-
grebu Alije Aliagića kad sam ga u ogorčenju svom u fantaziji video nad gro-
bom ko krvnika nad žrtvom, zašto su me, mene, njegovog plaćenika, dan po-
sle i strpali onkraj brave, optuživši me da sam mu poželeo smrt ; jadni su
policajci u svojoj revnosti zaboravili naime da je njihov večni šef, g . Pribiče-
vić, besmrtan ! Besmrtan, i možda ga baš zato ja obični smrtnik nisam imao
nikada čast videti, pa šta više ne doživeti ni to da bi mi ga ko s takovom do-
življenom čašću opisao . Sigurno doduše da je već tada g. Pribičević bio sa
svojom genijalnom politikom dovoljno zreo da ga je g. Vereš mogao Oven-
čati svojim „ Koprivama “ no ja nažalost slabo pamtim fizionomije , čak i onda
kad su najvernija karikatura karikature ; tako me s g. Pribičevićem sigurno
dotada ne upozna ni popularizator naših velikih ljudi g . Vereš. i dalje : niko
mi tada na galeriji hrama kraljevske jugoslavenske demokracije ne reče, da
se to u ministarskoj klupi nalazi g . Pribičević. A ja sam sebi ipak rekao sam:
to je on, tako može da izgleda samo on. Dugo sam ga pažljivo motrio, jed-
nom su se i sukobili naši pogledi. Nedugo potom ja se nagnuh do mog ne-
poznatog komšije i pitah, je li to Pribičević ?
Dakako, bio je. Ne bih mogao da ga opišem. Ono što mi je ostalo u
sećanju nije nikaki fotografski snimak. Tek nekoliko crta , više neki torso, no
nikaki torso neke ličnosti nego ko neka apstrakcija jednog tipa,- odmah ću
reći kakovog .
On je stajao prekrštenih ruku u ministarskoj klupi vreme naime još
nije dozrelo da bih ga video na optuženičkoj . Crnih , nalaštenih i zalizanih
kosa (uvek kad vidim ljude s tako zalizanim kosama ja imam utisak da su
neobično tašti i bestidni) on se samodopadno ogledavao parlamentom i
galerijama dao da nekoga traži . A meni se podjednako činilo da on nikoga
ne traži, jer galerije su bile gotovo sasvim prazne . Sebe on to neprestano

98
vidi i jedino ga zanima da li ga ko posmatra; ne može biti zadovoljan dok ne
privuče na sebe pažnju . To je jedan od onih, rekoh sam sebi, koji kad već
Narcis ne bi izmislio ogledalo u jezeru , sami bi ga izmislili, ma i u blatu.
Zaljubljeni su u same sebe, do ljudi im je samo kao do sredstva koje odra-
zuje njih same, njih nametljive i tašte - jer eto, kako još u polupraznoj ovoj
tužnoj kući stoji nadmeno i samodopadno kao da sa svakim svojim pokretom
hoće reći samo jedno vidite me ? to sam ja !
No u celom tom njegovom isticanju meni se činilo da ima i neka stalno
latentna spremnost da se zguri, zgvrči, umanji i zataji do iščeznuća . Iz koristi,
iz straha ? Sigurno i jedno i drugo, bile to iz proračunane koristi ili iz straha
pred nekom opasnošću koju nastoji otkloniti - zato i vižla toliko neprestano
oko sebe ! I najčudnije je, neprestano se smeška , no što kažem, smeška ! Po
tome izrazu Bodler bi dobio jednu potvrdu više za svoju tezu da se smeh
osniva na dijabolici ; naceren je to izraz, nekako namešteno prezriv, a sigurno
prirođeno zlurad, smerđakovski - podmukao, lakejski preuzetan ; najvernija,
najoriginalnija fotografija njegove politike , činilo mi se to lice, zato sam ga
sigurno, znajući tu njegovu politiku, odmah i prepoznao !
S takovim licem, i s takovim karakterom čitljivim iz njega na prvi po-
gled, do čega se može doći u politici, toj domeni iskušenja i za karaktere
svetle, najsvetlije ? Na pamet mi dolazi Juda, no Juda je svoju slavnu stvar
izveo za trideset srebrnjaka, a do danas se nije čulo za g. Pribičevića da se
u gotovo šestgodišnjoj jugoslavenskoj konjunkturi korupcije po uzoru svojih
gospodara i slugu , prijatelja i saveznika kompromitovao bilo kakom materijal-
nom spekulacijom. Šta ga dakle vodi u politici ? Ideja ? Tako govori on sam,
tako ga brane njegovi lakeji, lakeji lakeja .
Ideja ! Izvrsno . To mora sigurno da bude kolosalna ideja, koja čoveka
može da spase od iskušenja tako ugodnog da su mu s nasladom podlegle
već cele legije grcajući u milijonima. Istina, i ti lešinari imadu ideju, koja je
redovito isto kao i u g . Pribičevića, ideju narodnog i državnog jedinstva, ide-
ju državotvornu , pa ih ona ipak ne spasava od njene eksploatacije za ciljeve
egoistične. G. Pribičević naprotiv, sve s istom idejom, ne nalazi se, osim ko
sveopći njihov protektor i odvetnik, među tim lešinarima . Ostao je , kako bi
se reklo, čistunac , čist, neokaljan čelik- značaj , neki mali Robespijer šta
bi to drugo imalo da znači nego da je njemu ideja više od svega, i on da
joj služi iskreno i pošteno, naprosto njen je apostol.
Tako, apostol, i ideja njegova o narodnom i državnom jedinstvu , i da-
bome, o dinastiji Karađorđevića kao temelju i vrhu tog jedinstva, njegova je
religija .
Inače su religije rađale apostole kad su još bile na početku , nepriznate ,
tlačene, u borbi za priznanje . Tada su se ti apostoli žrtvovali za nju, pošli za
nju na muke, propovedali je smelo i neustrašivo po tome su se i pokazali
apostolima .
G. Pribičević obratno, on se sa svojom religijom javio tek onda kad je
ta religija pobedila i postala oficijelnom u Jugoslaviji . Poznato je međutim da
s oficijelnošću jedne religije počima obično i tipično razdoblje njena farizej-

99
stva, no mi u tom razdoblju, što se tiče jugoslavenstva, ne ćemo još g. Pri
bičevića gledati, već ćemo ga ukratko ogledati u onom razdoblju neoficijelnom.
Ukratko, fakat je taj, da je u tom razdoblju g . Pribičević, taj današnji
veliki apostol jugoslavenstva više odmogao nego pomogao. Istina je apsolutna,
da za vreme Austrije, kad je jugoslavenstvo trebalo nositi srčanošću revoluci-
jonera, i kad bi g . Pribičeviću , prema današnjem njegovom stavu, bila naj .
veća dužnost da bude apostolom jugoslavenstva , pa po njegovom i karađor-
đevićijanizma, on za tu nacijonalnu svoju religiju i dinastički kult nije dopri-
neo nijedne žrtve , bio je kukavac često i mnogo veći ili bar jednak sa svima
onima s hrvatske strane koje on slavni instruktor neupućenih Srbijanaca tako
još i danas voli prikazivati za austrijance i habsburgijance !
Dok je jedan njegov brat kao konspirator prebegao u Srbiju, a ostala
dva brata za veleizdajničkog procesa ležala u zatvoru, on jedini od njih četvo-
rice, najeksponiraniji u politici, došao je najdalje do toga da bude u sudnici
publika. To je već neko prigovorio g . Pribičeviću, isporedivši ga u tome s
njegovim antipodom Radićem, a on se, vidite, branio tako, da je to , što nikad
nije bio u zatvoru, samo dokaz njegove političke veštine i talenta !
Talenat doista divan, tipičan za izvestan broj političara ; među nama imao
ga je naročito Jozua Frank, a nisu ga imali i ne će ga nikada imati ljudi koji
svoju ideju vole toliko da ne izbegavaju za nju biti i smioni.
G. Pribičević je očevidno izbegavao tu smelost, biće dakle da ga ideja
nije zaokupila baš tako jako i vodila tako sigurno kako on to voli da prika-
zuje danas.
On je danas karađorđevićijanizam digao na kult . Treba li isticati da je
on nekad taj svoj verovatno intimni kult znao divno da ujedini s kultom di-
nastije Habsburga ? Isto kao svi hrvatski listovi, isto kao i g . Radić, on je u
časove najodlučnije pred rat, kad je bez obzira na opasnost trebalo narodu
barem natuknuti liniju njegovog držanja u ratu, duboko požalio i najoštrije u
„ Srbobranu" osudio atentat na Franju Ferdinanda, „ taj nečuveni zločin “. U
poslednjem broju „ Srbobrana “ od 29. VII . 1914. on je narodnim masama dao
ovaj savet : „ Sad je dužnost svih naroda, prva i jedina dužnost, da se što
požrtvovnije i što potpunije odazovu pozivu Njeg . Veličanstva, da zaborave
sve što ih je dosada razdeljivalo (austrijski unitarac !) i da složno porade za
sjaj Prijestola. U ovom sudbonosnom času naš narod će nesumnjivo doka-
zati svoju vjekovnu odanost svome Kralju i prejasnoj dinastiji Habsburškoj . “
„ Naš narod " - ne kaže se srpski ; g . Pribičević je, s tim vicem će se
valjda braniti danas, mislio samo hrvatski. A pod tim vicem, šta bi bila no
farizejština i poltronstvo ? Bio je teror, i radi frankovaca baš od strane Hr-
vata, reći će, nije se moglo drukčije pisati ! Teror, gde bi bila danas ruska
revolucija, gde bi bile sve revolucije , sve slobode, kad bi se borci njihovi bo-
jali i za volju plaćenih pogroma odrekli svoje ideje ? Da se moglo i drukčije
pisati dokaz je tadanja socijalistička „ Slobodna Riječ “ , koja je (slava pokoj .
nome socijalisti Jurju Demetroviću !) bez ikakovih crnih okvira i pritvorne
ucviljenosti atentat na Franju Ferdinanda isporedila ironično s poslovnom
nezgodom svoje vrsti ", istaknuvši jedina da je tom atentatu najviše kriv sistem

100
austrougarske politike, Austrija da je skroz na skroz reakcijonarna država ;
Franjo Ferdinand bio u njoj smatran predstavnikom reakcije i klerikalizma.
„ Svim drugovima zaključila je „ S. R. " svoj poslednji broj od 26. VII. —
kličemo na rastanku zdravo ! Mi se nadamo i računamo pouzdano , da će se
u svakoj zgodi ponijeti kao ljudi. "
G. Pribičević, kad mu je to bila najveća nacijonalna dužnost, nije se po-
kazao čovekom. „ Odan i veran " Habsburzima on je narodu savetovao da u
krvi jurne na srbijanski Pijemont, veliki karađorđevićijanac !
A konto tog njegovog karađorđevićijanizma još jedna mala pripomena.
Sve do dolaska Karađorđevića na vlast, 1903., on je bio obrenovićijanac . Kao
glavni urednik „ Srbobrana “ on je Aleksandra i Dragu prigodom njihove po-
sete u Srem pozdravio 29. III . 1903., s iskrenim simpatijama “ i s poklikom :
dobro nam došli ! Već pre, kroz celu godinu 1902., kad je g . Pribičević sara-
đivao u „ Srbobranu ", taj list je stalno napadao Petra Karađorđevića , nazvavši
ga 29. I. 1902. , krupnim naslovom na čelu lista „ oružjem u tuđim rukama “,
napavši 6. III. iste godine vatreno Petrove agente , te „ luđake i avanturiste “
koji „ bacaju sjeme razdora u srpski narod i naturaju mu pitanje za koje niko
ne će da čuje. “ „ U Srbiji nema dinastičkog pitanja “, tvrdio je obrenovićijanac
g . Pribičević u frontu protiv „ crvenog princa Karađorđa, što ga dakako nimalo
nije smetalo , da nad mrtvim Obrenovićem prelomi 13. Vl. 1903. pero nazvavši
ga neustavnim vladaocem, samovoljnikom, i komentarišući zakraljenje Petrovo
rečima : U dobri čas !" „ Cijelo srpstvo pozdravlja s iskrenim oduševljenjem
taj događaj .“
„ Iskreno “ oduševljenje za tri ko pas , mačka i miš zavađene i suprotne
dinastije, to je doista rekord, poklonimo se tom velikom dinastičkom srcu !
U običnom životu, u odnosu spram žena, takav bi talenat srca odavao
Don Huana, kako pak da to nazovemo u politici ja ne znam, sigurno najbolje
tako da to nazovemo služenjem jačemu , služenjem onome koji je na vlasti.
No gde je tada ostala ideja ? Da celu stvar uzmemo s ove strane, da
je g. Pribičevića ipak stalno, ako ne u politici ono bar intimno , a prema tome
bar po želji i u politici , vodila ideja narodnog ujedinjenja, i prema tome da
je služenje njegovo i „ simpatija " za Habsburge bilo samo stvar nužne real-
nom politikom opravdane hipokrizije, a simpatija njegova za Obrenoviće bila
samo prolazna stvar dok je još mogao u njih verovati kao u vođe nekog na-
cijonalnog Pijemonta ? I sve njegove iskrene simpatije da su zaista bile već
odavna upravljene Karađorđevićima, tako te se taj dinastički Don Huan ipak
na koncu potpuno iskreno mogao skrasiti u službi i veličanju baš te dinastije,
tog po njegovom mištenju osnivača jugoslavenskog jedinstva, temelju narod-
nog i državnog jedinstva, conditio sine qua non jugoslavenstva ?
Ako je tako, onda su ipak dve stvari zazorne, prvo (što se tiče dinas-

tije) da je tu svoju životnu ideju g . Pribičević mogao kroz dugi niz godina s
lakovim žonglerskim mirom zaodeti u same hipokrizije i odricati je se bezbroj
puta ko Petar Hrista, i drugo , (što se tiče jugoslavenstva) , da je on svoju
jugoslavensku ideologiju otvoreno istaknuo odnosno borbenim Jugoslavenom
postao tek u Jugoslaviji.

101
 Borbenim Jugoslavenom ! Zar je on pre Jugoslavije da još ne govo-
-
rimo da li je on to i sada bio uopće neki Jugoslaven ?
Da je to bio etnički, u to ne sumnjam, jer znam da se na žalost nije
rodio u Patagoniji nego kod nas. No politički ?
On je istina bio prvi hrvatski Srbin, ili barem među prvima, koji je
posle kuenovske srpske generacije istakao g . 1897. ideju narodnog jedinstva
Hrvata i Srba, i pustimo mu tu u kozmosu tako veliku slavu ! Kako to među-
tim , da je on već 1902., dakle u presudno doba kad se
se dvadesetgodišnja
Kuenova banska stolica ljuljala, odstupio od te ideje, propustivši bez glasnog
(ako i ikakog) protesta onaj iz beogradskog „Srpskog Književnog Glasnika “
u „Srbobranu " 22. VIII. 1902. preštampani članak u kojem se Hrvatima naves.
tila borba „ do istrage vaše ili naše “ , a koji je bio neposredni povod septem-
barskih protusrpskih pogroma u Zagrebu te godine ? I kako to da on već kao
glavni urednik „ Novog Srbobrana “ 1903. i čini nam se sekretar srpske samo-
stalne stranke, u programatskom članku prvog broja ni reči nije imao za na-
rodno jedinstvo, a samo je neprestano isticao „ posebni srpski narod “, koji
treba da bude s hrvatskim narodom „ ravnopravan “ i „ posebne srpske interese
kojih se ne možemo odreći nikad i ni u kojem slučaju " ? Kako to , da je on
od osnutka hrv. srpske koalicije 1905. dalje opet trućao o narodnom jedinstvu ,
á ipak podržavao posebnu samostalnu stranku, premda je bilo hrvatskih stra-
naka koje su još odlučnije od njega stajale na gledištu narodnog jedinstva ?
Zašto je onda u vreme kad je trebalo voditi borbu za jugoslavenstvo bilo
je to sve do konca rata, dakle do postanka Jugoslavije , morao da važi рго-
gram srpske samostalne stranke, da postoje dvije zasebne historijsko-poli-
ličke organizacije, srpstvo i hrvatstvo “ koje „ u logičnoj primjeni svojih načel .
nih pogleda ne smiju trpjeti, ako opet iskreno žele sporazuma, podređenost
jednog narodnog djela drugome " ? Zašto , zašto, zašto pitanja bi se mogla
da nastave ad infinitum, i s pravom mu je to u septembru 1922. prigovorio u
„ Hrvatu “ bivši i danas proganjani njegov drug , naprednjak i žestoki unitarac ,
g. I. Lorković. Ali na ta bitno važna pitanja i prigovore g . Pribičević nije od
govorio nikada .
Nije odgovorio, jer se na neke istine ne da odgovoriti, a da se ne laže ,
no u tom slučaju laž je providna i odgovor uzaludan.
Je li g. Pribičević ikada dao bitan kakav odgovor Franu Supilu povodom
njegovih memoara odštampanih g. 1911. u knjizi „ Politika u Hrvatskoj " ? U
ovom istom broju „ K. R. “ čitalac će naći izvatke iz te knjige i po njima će
najbolje sam prosuditi kako je grdno tešku optužbu Supilo digao protiv tada-
nje srpske samostalne stranke i u prvom redu protiv g. S. Pribičevića ; i si-
gurno će mu, posle kako ih pročita, prvo pitanje doći, da li je i šta je na tu
optužbu odgovorio g . Pribičević.
Da retuširamo malo Supilovu optužbu i vidimo plastičnije u čemu je
njena bit.
Situacija je kroz celo to vreme bila ovakova : po jednoj strani veći deo
jugoslavenskog teritorija okupiran austromađarskom imperijom, po drugoj
strani manji deo kako tako slobodan u svojoj državi. Prvi je deo težio da se

102
nacijonalno oslobodi, drugi da „ oslobodi. " Obadva su bila zato na dugo vre-
me preslaba, obadvama je trebalo ojačati pozicije za budući, tada sve bliži
vidniji akt oslobođenja . I makar koliko historijski tačno bilo da je u tom aktu
Srbija igrala primarnu ulogu , fakat jeste i faktom ostaje, da bi i sa samog
srpskog a kamoli ne jugoslavenskog stanovišta bilo bolje, da se tada i na
drugoj strani, mislim na teritoriju okupiranom ovkraj Drine, sve radilo na tome
da se saberu snage i stvori jak nacijonalni centar koji bi paralelno sa Srbi.
jom sveopćom koordinacijom sila radio na oslobođenju i stvaranju Jugosla-
vije. Taj centar, kako se to danas najbolje vidi po otporu u kome se oko
Hrvatske sve više skupljaju sve srpskim imperijalizmom potlačene i okupirane
jugoslavenske nesrpske pa i srpske pokrajine , mogla je da bude samo
Hrvatska .
G. Pribičević nije živeo u Srbiji da bi jačanju njene tadanje pozicije , pa
recimo i misije, mogao pomoći direktno, ali je živeo u Hrvatskoj i odavde je
toj misiji mogao pomoći radom na jačanju pozicije i misije Hrvatske . S neka-
kom takom mišlju on je g . 1897. i ušao u politiku , kritikujući staru srpsku ge-
neraciju koja je križevački srpski crkveni sabor smatrala nacijonalno važnijim
od hrvatskoga sabora u Zagrebu i u ovome pomagala Kuena . „ Oniti Srbi,
pisao je g. Pribićević u „ Novo Doba " - drže da je svaki napredak u pravcu
samostalnosti Hrvatske štetan po srpski narod, a kad bi Srbi potpomagali ta-
kovu političku akciju da bi samo vadili kestenje iz vatre za Veliku Hrvatsku . “
Kritikujući, g. Pribičević treba da sam bude kritikovan : to isto što je on
prebacivao drugima, uz jedinu razliku da mu je vlastita uloga u hrvatskom
saboru bila važnijom negoli u crkvenom saboru, radio je i sam. U čemu se
ispoljila njegova borba za samostalnost Hrvatske ? Jedan jedini u poslednjem
deceniju pred rat, dakle u najpresudnijem deceniju povoljan momenat zato ,
situaciju 1908. g,, on je , kako plastično iznosi Supilo, izigrao borbu koja je
po Supilovim rečima imala ovaj direktni cilj : „ oslobođenje Hrvatske , stvaranje
od Hrvatske jedne velike centripetalne sile snage za Slavenstvo na jugu mo-
narhije."
Zašto je to g. Pribičević učinio i je li baš on tako svemu najviše kriv,
kako to tvrdi Supilo ? Mi smo daleko od toga da samo u ličnostima gledamo
krivnju radi jednog bilo kakog a kamoli tako presudnog propusta, kakav je
od hrv. srpske koalicije i naročito od jednog njenog vođe, g. Pribičevića , uči-
njen 1908. Mi vidimo i mane Supilove, no usprkos tih faktom ostaje, i mi se
u tome sa Supilom saglašavamo, da je ono bio decidirajući momenat, i da je
tada g. Pribičeviću , ako je iskreno mislio ne samo sa samostalnošću Hrvatske
rego i s olakšanjem misije Srbije i s narodnim jedinstvom, bila prva dužnost
da Supila pomogne, odlučno stane uz njega , pa bili ostali Hrvati u koaliciji
protiv Supilovih predloga ili za njih . I zato nas nimalo ne razuverava u tako-
voj tvrdnji ni prigovor koji je u tome pogledu u beogradskoj „ Samoupravi❝
15. IX. 1911. digao protiv Supila sam Stojan Protić, pišući, da je Supilo „ u
svojim interesnim i mnogim faktima bogatim člancima „ Politika u Hrvatskoj “,
toliko istakao krivicu Srba za poslednjih trideset godina, za sve što je u
Hrvatskoj bilo, da bi čovek rekao da su oni, a ne Hrvati, tamo većina. Pa

103 2
mu je to isto pasiralo i kad je presuđivao taktiku i rad hrv. srp . koalicije. I
tu je, iz njegovih izlaganja, izašlo, da su Srbi u koaliciji najkrivlji za sve, i
ako su oni tu u manjini bili “ .*) Mi svi znamo šta može jedna rezolutna ma-
njina protiv jedne mlitave većine (uostalom od izbora 1911. imali su je u ko-
aliciji Srbi) i daleko od toga da branimo mlitavce Hrvate u koaliciji (koje
uostalom , ipak se nadajući u njih, žigoše i sam Supilo), mi ističemo samo to,
da je tada g. Pribičević, ustavši otvoreno i zakulisno protiv Supila izvršio čin koji u
najsumnjivije svetlo baca sve njegove reči i tobožnja dela za samostalnost
Hrvatske, a prema tome i za samo narodno oslobađanje i ujedinjavanje.
Mi još ne ćemo da komentarišemo razloge koje su po Supilovom miš-
slenju g. Pribičevića doveli na takav, najblaže rečeno oportunistički stav. Kon
atiramo samo jedn 。: da je na Supilovu optužbu g. Pribičević odgovorio
samo što se tiče slučaja s glinskim kotarom, i to u jednoj političkoj bilješci
u „Srbobranu “ 22. VIII . 1911., tvrdeći tamo , nepotpisavši se, da je Pribičević
sasvim otvoreno rekao u sjednici (koalicije) , da ne bi bilo oportuno da Su-
pilo ponovno kandidira u Glini. Motivirao je to time, što se Supilo bio anga-
žirao za politiku srp . hrv. sporazuma, pa je baš zato nužno , da ga izabere
koji čisto hrvatski kotar. Inače će se , govorio je Pribičević, tvrditi , da je on
zato za sporazum između Srba i Hrvata šta ga Srbi biraju. Kako se vidi, Pri-
bičević je govorio otvoreno, jasno i ubedljivo , tako ubedljivo , da je bilo sas-
vim suvišno, da se služi intrigama."
Čitaocu koji se seća šta i kako se danas g. Pribičević drži sprani spc-
razuma Srba i Hrvata zvučaće vrlo ako ne ubedljivo ono bedno, kako se to
on umeo nekad pozivati na taj sporazum, taj antidržavni, antinarodni
princip, kad mu je n. pr. bilo korisno pronaći novom obraćariku , nekadanjem
mađaronu, (danas radikalu) dr. Pelešu izborni kotar, no to je ujedno i sve što
je on odgovorio Supilu na knjigu od svojih 320 stranica. Da, još nekoliko
dana pre toga, 19. IX. , on je u „ Srbobranu “ , nazvavši Supila bolesnim indi-
viduumom " koji baca „ krivo svjetlo na srp. sam. stranku, najavio, da će se
možda osvrnuti na njegove članke kad ih bude pred sobom video u celini .
No video ih je, i u „ Riječkom Novom Listu " i u posebnoj knjizi, i, osim spo-
menute bilješke, nije na njih odgovorio nikada . Ni-ka - da ! Jedino, što je on u
to vreme Supilu znao još reći, bilo je, da ga je u jednom frontu s barunom
Chlumetzkym is bečkom kamarilom i štampom nazvao „ najprostijim špijunom
i denuncijantom " .
Stvar karakteristična — ta ćutnja g . Pribičevića ! Predstavite sebi, jedna
od najjačih, a sigurno i najjača tadanja politička ličnost na hrvatskoj strani
podiže protiv cele jedne srpske stranke a u prvom redu protiv njenog vođe
detaljno obrazloženu optužnicu u formi jedne nesumnjivo dobro i odlično pi-
sane knjige (jedne od najboljih što ih je dala cela naša jugoslavenska publi-
cistika) , a ta stranka na usta svog vođe, g. Pribičevića, ćuti, obećaje da će
možda progovoriti i ne progovara nikad ! Zar iz prezira, kako to kneževski

') Vidi Hrvatske prilike i narodno jedinstvo Srba i Hrvata “, od jednog novinara (St.
Protić) str. 102-3.

104
zna u naše dane da pozira g. Lujo Vojnović, današnji saveznik g . Pribičevića?
Razlog je sigurno drugi i dublji, a to je, da bi g. Pribičeviću , kao i danas g.
Vojnoviću , svaki odgovor bio samo nužna, nedobrovcljna samooptužba, pot.
vrda optužbe !
I šta onda sve to znači ? Gde su razlozi Pribičevićeve oportunističke po-
litike, da i ne govorimo o intrigama, koju je istaknuo protiv Supilove koncep-
cije nepomirljive borbe za samostalnost Hrvatske ? Odgovor na to dao je do-
brim delom Supilo sam, mi taj govor skraćujemo na to, da je g. Pribičević
protiv Supila ustao ne kao Jugoslaven nego kao Srbin, zazirući od njegove
koncepcije jer je ta bila osnovana na platformi hrvatskoj . Onaj isti zazor
starije po njemu samom kritikovane srpske generacije od bauka neke Velike
Hrvatske poprimio se i njega, tek kojim pravoin ? Zar je možda nepomirljiva
borba za samostalnost Hrvatske, kaku je predlagao Supilo, išla za glupim i
reakcijonarnim fantomom Velike Hrvatske kako su taj sebi ko služnici aus-
trijskog carizma predstavljali frankovci, a koji bi, realiziran, ostavio hrvatske
Srbe, pa i samu Srbiju , i time integralno naše narodno ujedinjenje, na cedilu?
Kad bi to g. Pribičević mogao dokazati opravdao bi celu tadanju svoju poli-
tiku, no on to dokazati ne može. Ne može, jer preglupo bi bilo da je on tada
doista verovao da je Supilo bio neki Chlumetzkyjev konfident i austrijski pla-
ćenik, da je to bio čovek koji je pre toga, naročito od rečke rezolucije dalje
pa pogotovo posle toga, u emigraciji za rata, dao tolikih dokaza svog protu-
austrijanstva i svog iskrenog rada za jugoslavenstvo i integralno narodno uje.
dinjenje. To da je on svoju tadanju politiku stavio na hrvatsku platformu
imalo je svojih obzirom na olakšanje borbe opravdanih razloga, nimalo pro-
tusrpskih, niti samo hrvatskih. Nesumnjivo je svakako da su u toj politici Su-
pilovoj prodrli nanovo stari pravaški instinkti s kojima je ušao u politiku ; tako
su ga to, videći u politici toj samo pravaštvo , i napadali koalicijonaši, a s
njima dakako, i Pribičević. No to pravaštvo bilo je nespojivo daleko od fran-
kovačkog, pa u mnogom i od samog Starčevićevog. Od prvog se razlikovalo
po tome što je značilo obrat od prljavog oportunizma i povrat na najčišću
radikalnu jezgru starčevićanstva, od drugoga opet po tome što je spram na-
cijonalne hrvatske ekskluzivnosti značilo ogromnu evoluciju u smislu jugosla
venstva, u smislu priznavanja i rada za narodno jedinstvo i ujedinjenje. Iz
toga ujedinjenja on sigurno nije izdvajao ni Srbiju i Crnu Goru , smatrajući
ujedinjenje Jugoslavena na jugu monarhije samo pozicijono povoljnijom eta-
pom za celokupno ujedinjenje van austrijske monarhije, a ne govoreći o tome
tada samo iz razumljivih taktičnih obzira spram cenzure i sistema pred kojim
nije trebalo otkriti sve karte. Ne bi imalo smisla da g. Pribičeviću učinimo
krivo i kažemo , da i njemu to celokupno ujedinjenje nije bilo željom. No iz-
među njega i Supila bila je u tome ogromna razlika : Supilo je, dobro već
tada poznavajući i prema tome kritički gledajući srbijanske režime i hegemo-
nistički mentalitet srbijanske radikalije, pravom zazirao od toga da ujedinjenje
bude plod prvenstvenog napora Srbije i predlagao zato istovremen napor i
borbu s hrvatske i uopće jugoslavenske strane unutar Austrije. Pribičević obra-
tno : ni malo kritički ne posmatrajući Srbiju, kao Srbin uvek gotov da se po-

105
kloni i sliže sa svim njenim režimima, on je čankoliski, kao po principu : Sr-
bija radi za nas, njoj prepuštao borbu i muke, sam se sa svim svojim tobož-
njim unitarizmom srozavši u lakajske oportunizme spram Austrije, bolje reći
spram Pešte, držeći tako dobrim delom i same Hrvate, tadanje koalicionaše ,
u tom oportunizmu . I kad bi se samo na tren moglo pretpostaviti da je mo-
zak njegovog kalibera sposoban za neke veće i dalekovidnije koncepcije, to
bi se njegova sabotaža hrvatskog jugoslavenski orijentiranog radikalizma kako
se taj ispoljio u Supilu, dao i morao svesti na stalnu upravo proračunanu na-
meru da Hrvatska što nemoćnija i razdrtija uđe u presudne časove rata i,
posle prevrata, u novostvorenu državu - sve sa ciljem da tako predomina-
cija Srbije, a s njome i hrvatskih Srba, bude što sigurnija i razume se ,
„ opravdanija “.
U takovu dalekovidnost g . Pribičevića mi
dakako ne vjerujemo , što još
ne znači, da mislimo, da on za takvu podmuklu ulogu kad bi mu je ko drugi
ukazao ne bi bio sposoban, i da mu ta uloga kao tipičnom srpskom šovinisti,
već tada samo maskiranom Jugoslavenu , nije bila stalno u instinktu, as in-
stinktom u svakom delu koje je politički uradio.
Srbin šovinist, a ne Jugoslaven, to je jedan od bitnih izvoda koji o njemu
za celo neoficijelno razdoblje jugoslavenstva danas više nego ikada moramo
da povučemo iz Supilove knjige . Ta knjiga danas stoji ko kamen temeljac za
poznavanje g . Pribičevića, ko kamen osnovni za statuu njegovu u pravoj slici
i prilici : statuu markiranta koji je pobede kojima nije bio zaslužan i poraze
kojima je bio kriv, nametljivošću nad slabijima i dodvoravanjem jačima isko-
ristio ružan u svojoj nezavređenoj gordosti ; statuu farizeja koji je na tuđim
Golgotama ispleo aureolu svoga uskrsa, potraguški se sa svojim unitarizmom
vucareći dok je taj unitarizam bio u katakombama , opozicijonalan i proganjan,
ko farizejski se prvosvećenik njegov isprsivši kad je taj unitarizam žrtvama
drugih pobedio i postao oficijelan !
Slučaj bi bio možda i interesantan kad ne bi bio tako prozirno jasan,
objasnio nam ga je još davno is te strane Supilo, predstavivši nam g . Pri-
bičevića kao čoveka požudna vlade „ ma uz kakvu formulu . “
Kakva je to njegova formula i šta se pod njom uzaludno skriva, to zna-
mo svi, košto nam je svima i predobro poznata njegova tvrdoglava, u obadva
smisla tvrdoglava propoved o vladi „ jake ruke ". Strancu koji nimalo ne poz-
naje naše prilike , a koji bi čuo da kod nas postoji takav vlastohlepni tip
„jake ruke “ , došle bi možda na pamet historijske reminiscence na slične pri-
merne tipove u historiji i zamislio bi možda u g . Pribičeviću izdanak onih
energičnih, katkad i herojskih natega koje su ma i kroz krv ono ipak smelim
neustrašivim uloškom vlastitih sila izvojevali vlast, posvetivši tu opasnošću da
su u borbi za tu vlast mogli pasti i žrtvom. Mi koji te prilike, i u njima g.
Pribičevića, gledamo izbliza, znamo , i posle svega rečenog, ne treba to na
dugo objašnjavati, da s tim našim herojem stvar stoji potpuno obratno, o ne-
kom heroizmu, o nekom Tatmenschu, čoveku dela, tu da ne može biti ni reči
Od početka do kraja sve je to sagrađeno na intrigi, na lakejstvu, na parazi-
tizmu i ako se baš hoće, na energiji koja se probija putem najslabijeg ot-

106
pora, jednostavno se prilepivši onoga koji je već na vlasti, ili bar ima izgleda
za vlast. Tako se on posle Kuena prilepio hrvatske koalicije, u Jugoslaviji do
nedavna srbijanskih demokrata, danas radikala, da i ne govorimo o kamarili i
monarhiji ; uvek gotov da se, došavši na vlast, i osećajući se pod zaštitom
bajuneta pokaže osvetljivim i okrutnim do cinizma, zlobnim i pakosnim do
slepila.
I imajući je gotovo besprekidno, šta je učinio s njome ? Ko tašti Heros-
trat i on je spalio jedan hram, hram ne svoj nego drugih naših nacijonalnih
ideologa, farizejski povevši križarsku vojnu protiv svakog koji njihovo, ne nje.
govo evanđelje jugoslavenstva , ne htedoše da priznaju iz njegovih usta, i pos.
tigavši time samo to , da je jugoslavenstvo kompromitirao do temelja, srozavši
ga na skandal iza koga je vidno samo velikosrpstvo , korupcija i blesak ba-
juneta.
Samozadovoljno njegovo ljuljuškanje na ministarskom fotelju opsiže ši-
roku amplitudu od ministarstva policije do ministarstva prosvete . Dva resora, spo-
jiva tako obligatno samo u Jugoslaviji i samo u njegovoj osobi. Stručnjakom se sma.
trajući za obadva on ih je obadva ujedinio, izbrisao njihove bitno druge zadaće, stvo-
rivši tako policiju bez prosvete, sve tamo do šefa beogradske Glavnjače,
unevši i u prosvetu duh policije, sve tamo do poslednjeg školskog udžbenika.
Cilj je jasan ; kad ne može da tiraniše fizički , hoće to bar duševno, sve na
spas države, radi čega se baš u dane vešanja svoje žrtve, Aliagića, bavio i
time da sazove na konferenciju glavare sviju crkvenih konfesija, kako bi izra-
dili zajedničku molitvu i Bogu i Jehovi i Alahu, koja bi se obligatno čitala u
školi i crkvi za dobro države !
Kad ništa drugo ta pobožna njegova , upravo sredovekovna želja otkri-
vala bi najstrašnije svu fatalnu uskost amplitude u kojoj se giba, zapravo ko
petrefakt stoji njegov intelekt. Treba li u dokaz tome isticati svu pužiju dis-
tancu kojom je zaostao za brzim i najvišim savremenim voljnim i mislenim
pregnućima izraženima u ruskoj revoluciji, u komunizmu ? Na to merilo ja
njega nisam merio , jer za njegov su mozak potrebne najmanje, a ne najveće
mere, još i pod najmanjima treba ga umetno povećati košto to i rade njegovi
trabanti, pa da barem za njih postane velik !
Sa svojim surovim u suštini komičnim stavom spram revolucije i njenih
činioca, bilo u Rusiji, bilo kod nas on se taj nekadanji „ slobodoumnik “, ne-
sumnjivo nalazi na krajnjoj desnici. Promašivši slavu da sam napiše Zakon o
zaštiti države on je nastoji postići tako da se najstrastvenije , redovito i naj-
pakosnije zalaže za svetost tog Zakona ; tvrd, ukočen mozak, ne videći dalje
od nosa, gledajući u život samo kroz gotove, blesaste paragrafe te sramote
od Zakona, pretvorene i shvaćene od njega za jedino spasonosne dogme.
Dogmatik do fanatizma, to je, čini se, osnovno u njegovom intelektu. Pojava
možda gdekad, barem u politici, neizbežna i korisna, no meri se spram cilja
kojem teži, i pitanje je koliko u njemu ima moralnih i socijalnih motiva -
merilo na koje cela ideologija g . Pribičevića postaje malena ko zrno goru.
šićino (bez mogućnosti da i najvećom verom u pomoć božju poraste) . On je
pred nama ko pop pokaznicu na večernji izdigao kamen mudrosti, da između

107
„jednog naroda ne može biti sporazuma, za životodajno sunce nam je pro-
glasio ubogu svetiljčicu „ državnog i narodnog jedinstva ". A i da ne ponav-
ljamo što mu to, Velikosrbinu , sve znači, postavimo problem samo tako, da
je to sve i postignuto, glatko i idealno , bez ikakovih i ikadanjih „ smetnja “ od
strane nekakovih „ separatista “, da je Jugoslavija cela i jedinstvena , narod da
se u njoj oseća jednim i nacijonalno slobodnim , šta bi to ipak značilo, pret-
postavivši da bi ta država bila monarhija i u njoj veliki vezir g. Pribičević ?
Košto već jesmo mesto Pijemonta doživeli Prusku, i danomice sve više
moramo uviđati da je carska Pruska spram te balkanske kraljevine bila Eldo-
—
rado ustavnosti i demokracije, tako bismo nesumnjivo imali košto već i
imamo državu koja bi svoj smisao nalazila u tome da na Balkanu zvecka
mačem, ko omražena kula reakcije bude smetnjom celokupnog ujedinjenja Ju-
goslavena s Bugarima i uopće balkanske federacije koja jedino može da bal-
kanske narode zaštiti od evropskog imperijalizma, imali bismo i dalje državu
bez ikakin socijalnih stremljenja i ideala ," ) prosto neku novu hegemonističku
osvajačku Tursku, s apologijom sile, s nipodaštavanjem svakog faktičnog kul-
turnog uspona. Etatistička ideologija g. Pribičevića boluje da tako kažem od
onog tipično dečijeg, nižegimnazijalskog zanašanja, kojim smo nekad naivno
prošli svi, za jaku i veliku državu „ od Timoka do Triglava " koja bi imala puno
soldata i bojali bi je se svi susedi to nam se deci u vreme nasilja Pešte i
Beča, činilo najlepše, i najvažnije !
No što se može oprostiti nama nekadanjoj deci, šta da držimo o tome
kad nam to propoveda pedesetgodišnji starac ? Senilnost to još, verujemo
nije, ali je neka čudna vrsta starmalosti, obratno od one dečije, ograničena
I karakteristično, dukoko karakteristično jest, da nam od cele te svoje ideo-
logije g. Pribičević nije nikad, uz lošu , odvratnu praksu, pokazao ne samo
opće formule i ono što Nemac kaže Gemeinplätze, nikad nam je ne produbivši,
ne svrstavši je u neki idejni poredak iz koga bismo barem naslutiti mogli
neki njegov životni i filosofski pogled na svet. Obratno od svog omraženog a
u relaciji s njime genijalnog druga iz mladosti, g . Radića, koji je napisao celu
biblioteku knjiga i brošira, izrazio se kao književnik i kulturni radnik, g . Pri-
bičević se pokazao nesposobnim da napiše i jednu samo broširu (kako to
najlepše videsmo kad je to bar bio dužan za odgovor Supilu) , ni broširu a
kamoli naučnu kaku knjigu, najviše dosegavši do toga, da zbrčka po koji ne-
zgrapan, nepismen novinski uvodnik !
Prigovoriti bi se moglo da ima velikih inteligencija koje se nisu znale
izraziti u književnosti, i pogotovo da je to oprostivo jednom političaru, čoveku
dela, i neka bude tako ! No da se intelekt g. Pribičevića pokriva samo s in-
teligencijom jednog prosečnog provincijalnog novinara , o čemu nam je on
kao ideolog kad je usmeno istupao dao masu dokaza , to je već fakat mnogo

*) Samo jedna primedba na račun „ duboke “ Pribičevićeve ljubavi za narod, drugim re-
čima socijalnog njegovog programa ; šta je on ekonomski učinio kroz tih šest godina za svoje
vlastite srpske mase na Granici i Lici ? To su nesumnjivo najsirotinjskiji naši krajevi, i za kruh
šta im daje g . Pribičević no pustu frazu o državotvornom srpstvu ; stvar koja će se jednom
kad se te mase osveste iz svog nacijonalističkog bunila, g . Pribičeviću sigurno osvetiti najljuće !

108
porazniji, neoprostiv ni onda kad uzmemo da sličnim pojavama obiluje poli-
tika uopće i naročilo politika naša, fakat ko, i postaje očajan kad se setimo
da čovek s takovom inteligencijom da ga kao ideologa pustimo u blaže-
nom miru i uobraženju hoće da igra i igra velikog državnika koji jednoj
mladoj (o koliko puta izgubivšoj svoju nevinost !) državi probija kapiju buduć-
nosti ! Ako papagajski vikati država, država ! znači velikog državnika onda je
to g. Pribičević nesumnjivo . No ne idimo daleko da ga i u tome, barem za
probu, izmerimo ; uzmimo samo slučaj s njegovim šefom, starim kardinalom
inkvizitorom radikalije, g . Nikolom Pašićem. Da i o toj staroj balkanskoj liji
mi nemamo nikako lepo mišlenje ne treba ni spominjati ; slično kao i gosp .
Pribičević ni taj gospodin nema da se podići ni s kakom realnom velikom
inteligencijom i kulturom . Pa ipak, kakav takav, s koje god strane fronta gle-
dan, taj čovek je, uz interesantan svoj karakter nekadanjeg borca, imao ne-
sumnjivo vidokrug širi od ograničenog politikanta samo pro domo sua, spo-
sobnost delanja u kompliciranim evropskim razmerama, bio ukratko diplomat
i državnik kome se barem do momenta ujedinjenja mora priznati da je u ve-
likoj meri posedovao glavnu oznaku jednog državnika : konstruktivnost. G. Pri.
bičević, njegov, barem kako bi on hteo, naslednik in spe ? Još i spram Pa-
šića on podbacuje silno, s vidokrugom provincijalno uskim, sa sposobnošću
delanja - da bi bar i kakvog ! samo u granicama jedne provincije, jedne
camere obscure u Versailleu registrirane SHS ! Šef za unutarnje poslove, u
stvari, osim policaja, jedan izredniji tip politikanta, politikanta koji je u politici našao
osiguranu egzistenciju i svoj kruh, spojio je sa svojom manijakalnom ambici-
jom , samouverenom i uobraženom, cementirao ju svojim fanatizmom, i igno-
rancijom ― da se sa zadovoljenom ambicijom na visokom sedalu državnika
pokaže nesposobnim za bilo kaku realnu konstrukciju, hoteći državu i narode
konstruirati ko kuće utopist reakcije, destruktor od drugih koji su rušili u opo-
ziciji različan samo u tome da stalno na vlasti ruši ono što hoće da sazida
sam !
I takovom umnom graditelju dana je , ne znamo po koji puta, opet vlast,
da kroz Scylu republikanizma i Haribdu monarhizma , to jest korupcije, pro-
vede i spase lađu države, recimo samo države . Na tri meseca srdito otpuš-
teni kamerdiner, fatalni manežer provincijalnog jugolavenskog cirkusa opet je
uveden u funkciju da kroti i dresira švindlom da kroz tri sledeća meseca izvrši
program koji mu je zapoveđen i koji je predložio sam. Provincijalna novinar-
ska pamet dobila je tu sankciju od svog ekvivalenta, pameti kasarnsko oficir-
ske, soldačkim metodima da pokuša izdrilovati narode po službenom dinstre-
glemanu ko regrute. I hvala bogu . Sve maske su tako pale i situacija je, kako
nedavno i jedino pravo reče sam g. Pribičević, jasna, mi se nadamo, da će
biti još jasnija . Narodi nisu konji da se dadu posle tolikih provokacija krotiti
i dresirati, još i dresirani znadu da se ušćude na bič ; lepše propagande da
se to dogodi, propagande za republikanizam ne učini posle klasičnog caris-
tičkog primera u Rusiji niko, kod nas je učiniše sami najreakcijonarniji monar-
histi, u prvim redovima monarhistički Don Huan, g. Pribičević.
Tragično to za njega svakako nije, jer ma koliko osuđen na propast (ne

109
mora to baš biti 8. februara !) , on tragičan tip nije, i u tom je krupna razlika
između njega i izvesnih vlastohlepnih tipova šekspirskih na koje bi g. Pribi
čević podsećao kad ne bi bio samo - komičan. Komičan u svojoj uzaludnoj
dijabolici - kakav će taj čovek ostaviti trag u historiji ?
Ja kao da vidim crnu brazdu zasejanu otrovom ne rodeću ničim drugim
no omrazom ; ono čime reagiramo mi savremenici projiciraće se u još veće
oblike za buduća pokolenja biće to prezir. Više nego u historiju spada taj
čovek nekud drugud, najpodesniji objekt analize za jednog marki de Sada !
Predstavite sebi g . Pribičevića u jednom pustolovnom amerikanskom filmu,
gde se obično bori zlo i dobro, po jednoj strani redovito „ zli " Mejikanci i
„ dobri “ Amerikanci uloga koja bi u tom filmu pripala g . Pribičevića bila bi -
tada s potpunim pravom uloga zlog i samo zlog Mejikanca i on bi po
shvatanju amerikanskom, a u tom slučaju i našem morao da bude kažnjen,
morao bi da propane . Sve je u tome da mu se to u interesu narodnom i sviju
nas dogodi što pre politički u životu ; mesto na binu bolje da sađe sa bine,
krajnje je vreme tom Mefistu u podzemlje !
A. Cesarec.

Frano Supilo : Politika u Hrvatskoj

(odlomci iz jedne zaboravljene knjige.)

Nekoliko dana nakon što smo se sa obstrukcije proti željezničarskoj

pragmatici iz Pešte povratili i u Zagrebu onako oduševljeno bili dočekani
susretne me jedan znanac Srbin, te mi reče, da mi ima nešto vrlo važna ka-
zati, ali da mu dadem rieč, da ga nikome i ni u kojem slučaju odati ne ću,
jer da mu to ne bi nikada oprostili.
Kad sam mu to obećanje dao , reče mi taj Srbin sliedeće : Ovi naši
Srbi ovde u Zagrebu oko „ Srbobrana " spraviše se da vam nogu podmetnu ,
te zaključiše , da se vas više nema kandidirati u glinskom kotaru , jer da je to
srbski kotar, a vi ste Hrvat ! Znate kako vas je srbski puk u glinskom kotaru
liepo dočekao , pa on bi i sada listom bio za vas, ali ovi u Zagrebu ne dadu ,
jer da ste Hrvat . Sad su se sjetili da ste Hrvat, kad vučete vojsku u borbu ,
a niesu lani kad ste vlade donosili . . .
Gledao sam čovjeka, slušao što govori . • I odmah sam ondje u lice
rekao čovjeku, da jednostavno ne vjerujem u tu priču.
On se našeo uvređen i poslužio me je detaljima , koji su me frapirali.
Na to sam ga živo zamolio , da šuti , da o tome za živu glavu nikome
ne kazuje, predočujuć mu zbrku koja bi za narodnu stvar nastala , kad bi se
to doznalo . On mi to obeća . .
Malo dana za tim, u kolovozu one godine (1907.) bio sam u redakciji
„ Pokreta“ sa drom Ivanom Lorkovićem, koji mi je rekao : da me Srbi više ne
će nositi u Glini,
jer da je to srbski kotar, a ja da sam Hrvat, da je on to
doznao sasvim pouzdano . . . da je to gadno od njih da mjere je li kotar

110
pretežito srpski ili ne , kad ima pretežito hrvatskih kotara, gdje su njihovi za-
stupnici i ostat će . . . itd.
Izmienismo među nama nekoliko gorkih komentara o ovim kriterijima i ob
ovome postupku , te se složismo, da kod Srba u Hrvatskoj treba da se obavi
još jedan veliki proces evolucije, da shvate politiku narodnog jedinstva , ali
da se sa ovim slučajem mora oprezno postupati, da ne napravi većega
kvara . .
Srbi oko „ Srbobrana " tako su malo imali pojma, da znam za sve njihove
zaplotnjačke intrige, da su me pozvali na skupštinu u Glinu, da zajedno sa
novim kandidatom budem pred narodom, da držim govor u kome ću se opro-
stiti od kotara i njega preporučiti. Kandidat i moj nasljednik bio je dr. Dušan
Peleš, bivši mađaronski zastupnik, koji je god. 1906. bio u Vojniću izabran
kao srpski mađaron uz nasilje i protuzakonitosti. Poslije je prešao koalicijo-
našima, položio onako stečeni mandat i bio primljen u samostalsku stranku .
Dobar i vrlo prijateljski čovjek, tek je karakteristično da je on imao prednost
preda mnom i ako je kroz dvadeset godina bio mađaron, jer je bio Srbin.
Došao sam u Glinu sa Svetozarom Pribičevićem i Budom Budisavljevi-
ćem, na skupštinu, držao govor . . . zahvalio izbornicima i preporučio im da
složno glasuju za novog obraćenika koalicionaškoj politici dr. Peleša. Oni si-
romašni izbornici nisu imali ni pojma o intrigama. Nakon moga govora dodje
k meni jedan stariji izbornik, Srbin, pa mi reče :
A zašto vi, gospodine , nas ostavljate ? Što smo mi vama učinili, da
nas tako ostaviste ? Mi smo vas rada imali.
Svetozar Pribičević , koji je tu bio i slušao što stari Srbin govori, okrene
se k meni i usklikne .
Vidiš, vidiš, kakav je naš sviet ! Vidiš ! ljudi pitaju zašto ti nas
ostavljaš ?
Pogledah ga i rekoh mu: Pa ti najbolje znaš , da sad tako mora biti..
Kako li mi je mizerno u onaj čas izgledao ! Pfuj !. . .

Došao je Rauch. Naviestio je svoju kampanju proti srbskoj veleizdaji.

Šest mjeseca prije toga ministar Weckerle bio je doduše proglasio, da pos-
toji hrvatska veleizdaja . U saboru je izvadio i pročitao pravaški program od
1894. nazvao ga veleizdajničkim i zaprietio najtežim posljedicama toj politici.
Kasnije se, kako vidimo, predomislio, te prizivanjem dra Franka i odašiljanjem
Rauchovim izvadio na tapet srbsku veleizdaju, a hrvatsku misao (frankovačku)
pozvao da ju pomaže pobijati. Zašto je ministar-predsjednik tako iz temelja
promienuo svoj plan za ukroćenje naše nezavisne narodne politike ? Iz dva
uzroka. Prvi je bio, što je , odmah nakon stanovišta, što je na njegove izstupe
sa hrvatskom veleizdajom, zauzelo hrvatsko javno mnienje uvidio da će s tom
politikom polučiti baš protivan efekat, da bi naime sve Hrvate, listom odušev-
ljene, raillirao k politici, koja stoji pod takovim progonom, u kom slučaju ni
eventualna secesija Srba, kao manjine, ne bi mu ništa pomogla. Dočim ako
operira sa srbskom veleizdajom u Srbiji Hrvatskoj, onda je imao probabiliteta,
da će, uz podesnu taktiku i akciju, hrvatske redove držati razciepane i u

111 3
sukobu , a hrvatske Srbe, po tradiciji ne naučne da se bore za prava Hrvat
ske, u zgodnom času znati u šahu držati, te ih u evoluciji, koju su bili tek

započeli, sa hrvatskom ekskluzivističkom hajkom proti toj veleizdaji, paralizi-

rati i zatjerati natrag, na ono staro. Drugi je uzrok bio u daljnjim kombinaci-
jama izvanjske politike i osnova, koje su se onda spremale i koje su prika-
zivale, da je i s tog gledišta zgodnije, ako se uzme na nišan Srbe. Zato se
je hrvatska veleizdaja povukla u pričuvu, a izvukla se srbska, kojom su se
imale u jedan mah uloviti dvije muhe.
Sa ovom direktivom pošao je Rauch u izbore i doživio poraz kakav još
nijedna vlada nigdje doživila nije. Niti jedan jedini kandidat od njegove
stranke nije bio izabran. Narod je stajao pod dubokim utiskom izjava, progla-
sa i obećanja koalicije , što je sa borbom u Pešti bilo zorno dokumentirano ,
te je njene kandidate poslao u sabor u ogromnoj većini .. . (56 od 88) ...
Koja je bila zadaća nezavisne narodne politike u Hrvatskoj nakon ovih
izbora ?
Ako je još u itkome preostalo bio ma i zadnji tračak nade, da će se
nezavisna madjarska politika ili milom ili silom okolnosti prama Hrvatskoj
promienuti, tome je nakon jesenjih dogadjaja i ta nada morala izčeznuti.
Kako i pomišljati na to , kada se je ta politika, prihvatom one i onakove dua-
lističke nagodbe, vezala sasvim u njenu kolotečinu i tim skupa započela, jer,
po naravi stvari, morala započeti, prama Hrvatskoj takovo držanje , koje se je
u izazivima, apetitima i bezobzirnosti takmilo sa najgorim erama madjarske
liberalne stranke ?
Ako je dakle hrvatsko-srbska koalicija, kako je u XV. već nakon prag-
matike u manifestu narodu naviestila nemogućnost kontinuiteta kakvog primirja
sa madjarskom politikom, naročito ne na postojećoj bazi, koja, u ovim prili-
kama ima sasvim drugi značaj , onda se nakon nove magjarske dualistične po-
litike pod psevdoneodvišnjačkom etiketom, a nakon ovih izbora, ova direktiva
imala i izrazitošću i akcijama našim još potencirati . A potencirati se imala sa
nepomirljivom borbom ne samo proti časovitim režimima, zvali se oni Rakod-
czay, Rauch ili kakogod, koji pri tom padaju u drugi red, nego, što je glavno,
sa nepomirljivom borbom proti dualisličko - nagodbenjačkom sustavu kao tako-
vome. Okolnost, da smo dobili većinu od dvije trećine sabora mora nas samo
zvati, da tu akciju čim prije pokrenemo, u kom slučaju i frankovačka četa, pa
makar joj proti nama ma šta govorili, ili će izgubiti sav oslon u narodu, ili
će i ona morati doći s nama, jer će ju u najgorjem slučaju sam narod prisi
liti, da ovaku našu akciju za podpunom emancipacijom Hrvatske mora pc-
dupirati.
Ovo su bile moje osnove nakon izbora god. 1908. Dva dana u oči sa-
ziva sabora, 10. i 11. ožujka, imao je egzekutivni odbor hrvatsko - sibske koa-
licije sjednice , na kojima sam ove osnove i vidike najstvarnije i najdetaljnije
zagovarao. Pokušaj sporazuma sa Magjarima, dokazivao sam, izjalovio se je
iz poznatih uzroka, ali to je bilo samo jedno od sredstava nipošto program i
cilj naše politike . Cilj naše politike ima biti osloboditi Hrvatsku, emancipirati
Hrvatsku, odgojiti Hrvatsku na narodnom duhu narodnog jedinstva i učiniti je

112
 atrakcijonom tačkom za južne Slavene u monarhiji ne samo temeljem prošlosti
kojt je, sam osebi, slab dosta, nego još više temeljem njene narodne misije,
u kojoj mora inicijativu voditi i državopravnog položaja koji mora osvojiti. U
Hrvatskoj, dakle, treba da postavimo politiku novoga kursa na široku bazu iz-
razite borbe za rušenjem postojećih državopravnih odnošaja. U to ime prvi i
najpreči posao nam mora biti, da izpraznimo zajednički sabor od hrvatske de-
legacije .
Članovi egzekutivnog odbora hrvatsko-srbske koalicije slušali su moje
obrazlaganje i moj predlog . Niti jedan od njih nije pristao uz mene, niti je-
dan nije pokazao da uvažuje i odobrava ovu osnovu. Dok su Hrvati ili mucali
ili o njoj u nekoj neprilici govorili, Srbi su joj bili izrazito protivni, a neki su
joj se i podrugivali. Impresija je moja bila ta, da ću uztrajnošću Hrvate u
koaliciji za nju ipak predobiti, te ih na koncu i zagrijati. ako joj Srbi ne budu
tako protivni, nego bar samo neutralni i pasivni.
Medjutim drugi dan došla je viest, da će sabor biti odgodjen . · · Na-
kon odgode sabora sastala se koalicija da u poruki narodu obrazloži svoje
stanovište i daljnju politiku .
U plenumu sjednice obrazložio sam u temeljnim crtama moje nazore,
koji su našli odobravanje većine . Bude mi povjereno, da sastavim manifest na
narod. Evo u njemu dotičnog pasusa, koji izražava gornje misli i koji je imao
biti politički i akcioni program h . s. koalicije .
„Narode ! Hrvatsko - srbska koalicija, kojoj si oduševljeno i odlučno
poklonio svoje povjerenje, poručuje Ti, da će se Tvoga pravorieka dostoj.
nom pokazati, te da u ovim odlučnim časovima ne će ni klonuti ni sustaviti
nepomirljivu borbu protiv neustavne vlade baruna Raucha, kao i protiv svake
druge vlade u Hrvatskoj , koja bi stajala na istom stajalištu , a tako isto i
protiv zajedničke vlade u Budimpešti. Ona će ovu borbu bez oduška voditi
sve dotle, dok se povodi ovoga sukoba s Ugarskom ne uklone i kraljevini
Hrvatskoj ne izvojšte sredstva, da zakonitim putem i na ravnopravnoj pod-
lozi preudesi svoje državopravne odnošaje s kraljevinom Ugarskom tako, da
Hrvatskoj bude osigurana njezina samostalnost i sloboda ".
Pod dojmom mojih obrazlaganja i zagovaranja ovo se prihvatilo , zajam-
čilo da će se ovih obveza najtačnije nepokolebivo držati i provadjati ih, te
podpisalo i poslalo u narod.
Ali, nažalost, sve je ovo ostala prazna rieč bez djela, puka fraza bez
značaja, jer se je
odmah zatim u koaliciji sve moguće poduzimalo, da se
svaka akcija u ovom pravcu paralizira . ·

Imali smo hrvatsku delegaciju , imali smo ogromnu većinu hrvatskoga

sabora, ogromnu većinu omladine, povjerenje i požrtvovnost naroda, simpatije
čitave Dalmacije, pa čak i samih pravaša . . . Imali smo i broj i položaj i
sredstva i sve dispozicije u Hrvatskoj da tu politiku provedemo.
Da smo je proveli onako, kako treba, onako kako sam je zamišljao , te
kod vodstva koalicije predlagao, zagovarao i obrazlagao, to bi, moguće , do-
puštam, već u travnju i svibnju one godine bili izazvali tko zna kakovih mjera

113
proti nama i svima onima, koji bi s nama u akciji bili. Ali s kakovim bi odu-
ševljenjem, srčanošću i požrtvovnošću bio prešao preko toga narod, koji je
1903. dao onakovih primjera žrtvovanja i inicijative, u pokretu , u kome, svojih
ondašnjih političkih vodja nigdje nije niti vidio ! Kamo li ne bi bio prešao g.
1908., nakon onakovih preludija borbe u Pešti, kad bi svoje vodje bio vidio
na čelu svome i na prvome mjestu !
I da se je samo tako uradilo, gdje bi bili Rauch i Frank sa njihovom

tobožnjom hrvatskom politikom (pod direktivom Weckerlovom) , ss njihovim

samohrvatstvom, sa onim njihovim plašenjem i navieštanjem srbske pogibli,
koja prieti, čime su kroz one mjesece zaglušivali uši Hrvatskoj ! Zar bi uz
politički pravac po koaliciji onako proveden bila uobće moguća kakva pro-
tusrbska hajka, kamo li oni pozniji zatvori, pa makar što zahtievala
i u kombinaciji imala visoka bečka politika kada bi na svakoga predes-
firanoga Srbina ležalo već u zatvoru i stotinu Hrvata ? Ne pretjerujem

broj . God. 1903. ležalo ih preko 3000 i svaki je s veseljem tamnovao, sve
u nadi da će time koristiti Hrvatskoj , a narod ih je pazio kao svoju mezimčad .
Tako bi i ovaj put bilo . . .
Ali ništa se od ovoga nije uradilo . Koalicija nakon svoga manifesta, ne
samo da se nije držala duha i smisla njegovih rieči, nego je odmah postupala
obratno, baš protivno od on ga što je narodu kazala.
Od toga časa prestalo je u koaliciji moje vodstvo .
Tko je krivac, da je koalicija tako sustala i samu sebe paralizirala ?
Na ovo pitanje teško je odgovoriti jednim odgovorom. Ima nekoliko raz-
nih krivaca.
Bilo je ljudi, koji su bili jalni na mene, te koliko plitki u političkim kon-
cepcijama, nesposobni i lieni u poslu , toliko su bili nedostiživi u sitnim osob-
nim intrigama, maljušnim zavistima i manevrima u iztiskivanju i rovarenju ...
Uz njih je bilo i takovih, koji po svojoj naravi nisu bili za borbe, koje je tre-
balo moliti, nagovarati, da se maknu . . . Nu oni su , više manje, i dotle ova
svoja nagnuća pokazivali, pa ipak se preko svega toga, nešto gutanjem, nešto
s taktikom , kako to već u ovakim slučajima ide , uviek liepo prebrodilo. Nema
nikakve sumnje , da bi se bilo prebrodilo i ovaj put, da se nije izpoljio onaj
glavni krivac, koji je oko sebe raliirao sve ove slabosti i mane naših ljudi ,
koji ih je svezao u savez, te, skupa sa sobom, iz njih u koaliciji učinio jednu
silu, protiv koje se više bilo teško boriti i koja je sila onako porazno nega-
tivno bila djelovala.
Taj glavni krivac jesu Srbi samostalci, a u prvom redu oni oko „ Sr-
bobrana. "
Mora se priznati, da je ministar predsjednik Weckerle imao dobar nos,
kad je promienio svoju prvobitnu taktiku, naperenu proti Hrvatima, te pozvao
Raucha, ataširao mu Franka i, kao velike Hrvate " , poslao ih u boj proti
srbstvu u Hrvatskoj .
Svoje tekovine Srbi u Hrvatskoj dobili su jer su služili sistemu i režimu
i jer su ovi uviek mogli na njih računati, kao na svoje ljude u Hrvatskoj .
Srbska opozicija u Banovini proti njima nastala je ne proti napuštanju prava Hrvat-

114
ske, nego poglavito iz prigovora, da Khuenovi Srbi, za svoju pomoć sistem
od sistema za srbstvo premalo dobivaju . Bila je licitacija prama srbskom nau
rodu u specijalnim povlasticama ili posjedima za Srbe. Ta se je opozicija-,
kroz evolucije koje je prolazila, i uz onaj pridolazak khuenovskih Srba, sada,,
kao srbska samostalna stranka , našla u vodećoj ulozi Srba u Hrvatskoj i u
opoziciji prama sistemu. Bar tako su kazivali podpisi na manifestima koalicije.
Onda je sistem, kroz Weckerla, kroz Raucha i ostale svoje ljude, Srbima
u Hrvatskoj počeo stavljati svoje ruke na sve ono, što su pod njegovim pro-
tektoratom imali i dobili bili, kad su skroz drugu , njegovu, politiku vodili.
Moja politika i taktika predvidjala je ovu eventualnost i suprotstavljala
joj je mjere, u kojima bi Srbi u Hrvatskoj bili našli zaštite i skloništa . Njihove
tekovine, makar kako nelojalnom politikom dobivene, purificirane u ovoj borbi
morale su nam svima biti svete, jer su, na koncu, i one narodne. Jer, koliko-
god su bile sistemu snaga proti nama Hrvatima, još većom našom snagom
postaju upotrebljene proti sistemu . Ali Srbi u Hrvatskoj nisu htjeli prihvatiti
novu politiku . Izgleda da im je ona bila nesigurna. Srbi radikali davno su je
napustili. Srbi samostalci napustili su je nakon izbora god. 1908. Oni su do-
bili 19 mandata, dakle najviše što mogahu očekivati. Pa dok su ovamo pod-
pisivali manifeste i obveze, koje su navieštale godine i godine najteže borbe,
njihova misao bila je daleko i od značaja onih rieči kamo li još od njihove
provedbe ! Oni onda nisu o drugom mislili, nego da se rieše Raucha, biva
prve vlade, koja je, nakon 30 godina, Srbima u Hrvatskoj kao takovima bila
protivna, pak da se nadje makar kakva formula i da dodju na vladu . . .
Dne 20. ožujka naviestili smo narodu nepomirljivu borbu, a prošao je
travanj , svibanj , lipanj, nadošle ferije ; vlada je proturala sve što je htjela ,
a mi se u Pešti, osim par govora (među ovima i Supilovog, koji su mu u
klubu naročito Srbi jako zamerili, op. ur .) , skoro nismo ni čuli , kamo li borili,
kamo li vodili nepomirljivu brrbu ! Zašto ne ?Jer Srbi nisu dali, jer su se oni
protivili i u tom postupku u hrvatskom komoditetu i indolenciji nalazili odlučnu
podporu ! Ne zamjerit se Josipovichu, jer da mrzi Raucha , ne zamjerit se We-
kerlu, te čekati, da ovi Raucha zbace i da njih pozovu i to još prije , nego bi
radikali (opet druga velika preokupacija !) proturali svoga čovjeka za patri-
jarha . . .

Ne mogav prodrieti u klubu, pokušao sam drugačije. Otišao sam u na-

rod, te u Delnicama držao govor, u kome sam izrekao i dužnosti naše politike
i sredstva naše borbe, te sam, nakon nebrojenih puta u koaliciji u Delni-
cama prvi put u javnosti izašao sa nebiranjem u zajednički sabor. Šta su na
to gospoda iz koalicije učinili ? Ili su iz obzira šutili, ili su me kroz svoje or.
gane desavuirali, kakogod su bolje znali, a u klubu su me sa ovim predlogom
i korakom ostavili na ciedilu, uz jedan milosrdni komunike, u kome su se ču-
vali, da se ne kaže, e su baš s tim sporazumni .

Tu su sukobi, koji su u svibnju bili još tajna koalicije, buknuli bili i na

veliku javnost. Wekerle je i onako već sve znao i mogao vidjeti, pak su on
i Rauch u taktici, koja se ovako podatna pokazivala, sa frankovcima skupa

115
samo dalje burgijali. Koalicijoni Srbi bili su do srpnja 1908. i onako svaku
akciju koalicije paralizirali. O ofensivi kakvoj s naše strane nije bilo ni go-
vora. Za pasivitet su već imali svu indolenciju koalicije, mudru i ozbiljnu ,
obzirnu, ogromnu većinu njenu.
Tada je izašao Gjorgje Naslić sa svojim „Finale " u kome je bio faksi-
mile revolucijonarnog statuta, za koji je Nastić tvrdio, da je sastavljen i na-
pisan po Milanu Pribičeviću, bratu zast. u koaliciji Svetozara Pribičevića ...

Ja sam jedan jedini pula govorio sa ovim Milanom Pribičevićem . •

Kasnije informacije, koje sam, kad se toliko o njemu govorilo, čuo od

njegovih prijatelja, sve su ga opisivale kao čovjeka fantastična, puna politič-
kog romanticizma na podlozi zdravih narodnih
ideja i raznih sanjarskih kom-
binacija, u kojima se vidjela uviek dobra narodna želja i nakana. Dakle nešto
upravo obratno od njegova brata Svetozara Pribičevića , koji je politički štre-
berčić u podpunom smislu ove rieči, koji ne gleda nego kako bi nešto pos
tao, došao na „ pozicije “, bio nekakav „ veliki gospodin “, koji će „ deputacije
primati " i koji u svemu neprestano pazi, da se ne bi čime kompromitirao i
učinio nemogućim kao čovjek „ regierungsfähig “ . Ova manija Svetozara Pribi-
čevića, koja ga je tako smiešnim činila , bila mi je potanko opisana od onih
Srba samostalaca i pokretaša , s kojima on skoro dnevno opći. Oni su mi ga
opisali kao štrebera i osobito smiešnih podataka mi pružili kako je nakon iz-
bora god. 1908., kad su Srbi samostalci dobili 19 mandata (a koalicija 56 i
kad sam držao, da je tek stupio onaj pravi momenat za borbu za prava Hr-
vatske) brže bolje kupovao priručnike za unutarnju upravu , jer da oni
oni t. j .
1.
on ! moraju na vladu. Zato je upravo smiešna tvrdnja, da izmedju pisanja
Milana Pribičevića i Svetozara Pribićevića može biti kakvoga saveza ! Ta ovo
su pravi antipodi ! ..
Gnušanje me spopada, kad pomislim, kako su se stanoviti faktori nate .
zali, da u ovaj statut (revolucijonarni statut M. P., op . ur.) usolidare one, koji
su onda mene u klubu onako napadali , jer sam napao Wekerla, jer sam na-
pao Josipovicha i koji nisu drugo htjeli, nego uz bilo koju formulu za obsje-
niti prostotu, da Rauch ode i da oni dodju na vladu ! Jer nema nikakove sum-
nje, da su oni faktori, koji su onako postupali, vrlo dobro znali kako stvari
stoje, te je njihova taktika samo imala da poluči stanovite političke efekte,
koje je nažalost i polučila . ..
. . Na tićev finale našao je pasivitet, neutralnost, paralizaciju i demo-
ralizaciju redova, koji su se bili počeli bojati progona Srba, ali koji te pro-
gone nisu htjeli izigrati narodnom radikalnom taktikom za prava Hrvatske, te ,
uz formule i ograde , doći na vladu .
Da osnova ove kapitulacije onda nije uspjela ima se pripisati jedino mo-
joj borbi i protimbi svim tim pokušajima, u čemu su me onda izdašno pɔdu-
pirali bivši naprednjaci. No mi smo onda zapriečili tu kapitulaciju, koja je,
kako je poznato, nastupila kasnije, kad su i ovi elementi od mene bili otrg-
nuti i slomljeni u „ pakt" (s Tomašićem 1910., op. ur.) , ali više nisam uspio,

116
da prodrem i sa mojim pozitivnim predlozima akcije. Tako smo se u mjese.
cima u oči „ Naslićeva “ „Finala “ nalazili na onoj sudbonosnoj mrtvoj točki,
koja je toliko odlučna, i kriva , za sav kasniji razvoj odnošaja u Hrvatskoj .
Ono je bio taj veliki decidirajući momenat. I sve što se kasnije dogodilo, od
veleizdajničkog procesa do Friedjungova, do kapitulacije pred Khuenom i do
ove današnje žalostne a u svojim motivima užasne mizerije današnje koalici-
jone politike, nije nego posljedica onih propusta, onih pogrešaka, onih mana
i poroka ne naroda, jer tu narod, pristaše i sumišljenici ništa nisu bili krivi,
nego koalicije, njena saborskog, zapravo njena delegacionog kluba i u njemu
vodstva, a u tom vodstvu u prvom redu Srba.
Da su me onda poslušali, kako su me dotle uviek slušali, te pristali na
moje ideje i osnove, mjesto srbskog bili bi, moguće, imali hrvatskih veleiz-
dajničkih procesa, mjesto većine (kojaje i onako izčezla) bili bi, možda ,
imali manjinu, možda samo par zastupnika u saboru. O vladi ne bi bilo ni
govora, jer u onim prilikama austro-ugarske politike prama hrvatskoj nezavis-
noj narodnoj politici nije ostajalo, nego što je moj , po koaliciji podpisani ma-
nifest narodu navieštao - nepomirljiva borba ! Ali ta borba, kako sam ju ja
zamišljao, osjećajuć u sebi i volje i sposobnosti da ju povedem, kad bi me
bili, bar kao dotle, sliedili, ta bi borba bila preporodila Hrvatsku, od Hrvatske
bi bila, makar uz cienu muka i žrtava njenih sinova, napravila magnet , koji bi
neodoljivom snagom privlačio sve okolne Hrvate i Srbe, u Banovini bi rušila
one nezdrave nenarodne pojave, u narod ulila novi duh i na nj onako odgojno
djelovala, kako su slične borbe znale odgajati i preporadjati i druge narode.
Nešto tako veliko začeta, te konsekventno provedena donielo bi svojih blago-
tvornih posljedica na svakom polju narodnog života, ne samo na političko-
stranačkom, nego na kulturnom, na literarnom i na gospodarskom

—O — O— ; Kako se kod nas piše o literaturi ?

Nepopravljivi i žilavi dr. David Bogdanović izdao je opet jednu strašnu

knjigu, antologiju stare hrvatske lirike s opširnim uvodom, koji je u stvari samo
izvadak iz njegova čuvenoga „ Pregleda književnosti.“ G. Vladimir Lunaček,
koji je u svoje vreme onako izmasakrirao taj Bogdanovićev „ Pregled “, nije
mogao ni sada srcu odoleti, već je, zabrinut za omladinu, „ koja i danas još
rado pjeva, “ u „ Obzoru “ od 28. X. o . g . ponovno premlatio dra Bogdanovića
zbog ovoga uvoda u svoju novu knjigu . No g. Lunaček ne premlaćuje samo
dra Bogdanovića; on ga i dosta opširno poučava, šta bi sve morao znati da
može pisati o razvitku starije hrv. lirike. Ovo je Lunačekovo poučavanje toliko
poučno kao još jedan dokumenat o tom, kako se kod nas piše o literaturi,
da ni mi ne možemo srcu odoleti. „ Der Fisch ist zu gut, er muss in die Zei-
fung , “ kako je rekao Židov, ako ne zbog čega drugoga, a ono za to da dr.
Bogdanović, koji veruje svemu što je naštampano , u budućoj svojoj knjizi ne
prepiše Lunačeka. Evo :
„ G. deu Bogdanoviću nisu počeci lirike trubadurske posve jasni. On ne

117
 zna da je trubadurstvo pjesništvo posve novog čovjeka, koji se vjerom, osje
ćanjem i mišljenjem posvema razlikuje od klasičnog čovjeka u običnom smislu
riječi. — Talijanski preporod oživio je opet klasičnog čovjeka u običnom smi-
slu riječi. Talijanski preporod oživio je opet klasičnog čovjeka, bolje reći kla-
sično naziranje na svijet počelo je opet, da svojata za sebe život u protimbi
sa srednjevječnim. Literatura, koja je nastala trubadurima , prekinuta je renesan-
som i tek u drugoj polovici osamnaestoga stoljeća čovječanstvo opet nadove-
zuje na tu literaturu svoje književne produkte. “
Razlikujmo dakle dobro trubadursku poeziju od klasične i preporoda od
trubadurske, a onda čitajmo na drugom mestu o nevoljnom Bogdanoviću koji
ne zna, „ kako su se Dubrovčani i Dalmatinci naprezali da svojemu slovinskome
jeziku dadu isto blagozvučje u stihu, ritmu i rimi, kao što su to imali talijan-
ski i španjolski i provensalskim jezikom napisani stihovi. To nastojanje, što
više taj poetski zahtjev, podržaju svi dalmatinski pjesnici . I sam Ivo Vojnović
spaja s ljepotom, makar i šupljom ljepotom dikcije i zvučno sastavljene reče-
nice. I to je potonje posljedak resenansne trubadurštine, koja je htjela da da
de na narodnom jeziku ispjevanoj pjesmi isto blagozvučje , istu ponderabilnost
stiha, kao što ga je imala klasična pjesma . Rana trubadurština, spjevana u pro-
venc. jeziku, nije samo prva literatura na narodnom jeziku , nije samo odraz
duše novog čovjeka, nego se razlikuje od klasične lirike svojom prevalencijom
osjećajne sadržine . Klasična lirika i ona trambursko -preporodna lirika XV. vije-
ka, koju imitiraju naši Dubrovčani i Dalmatinci, je lirika skladne forme , - li-
rika čeznutljive duše, koja nešto očekuje, nešto naslućuje , kao ona srednjega
vijeka."
Dakle: literatura , koja je nastala trubadurima, prekinuta renesansom, jer
je talijanski preporod oživio opet pokojnoga običnom
klasičnoga čoveka u
smislu reči. No trubadurština, čini se, ipak nije od toga prekidanja umrla, jer
ima i renesansna trubadurština , koja teži za blagozvučjem, što ga je imala kla-
sična pesma. Rana, t. j . srednjevekovna trubaduršiina. razlikuje se od klasične
lirike, a klasična je lirika ipak lirika čeznutljive duše, koja nešto naslućuje , kao
ona srednjega veka. Ima li ikoga, tko ovde bilo što naslućuje? 1 kakva je to
renesansna trubadurština XV. stoleća koju imitiraju naši pesnici i koja ide u
isti red s klasičnom lirikom, razlikujući se tim od rane trubadurštine? Možda
je to ova iz Kastilije:
U Bogdanovićevom se predgovoru govori, kaže g . Lunaček, „ o trubadur-
sko provensalskoj lirici, koja je bila uzorom kastiljskoj lirici, u koju se ugleda-
še u XV. vijeku Dubrovčani, koji su mnogo trgovali s Napuljem i tu usvojili
ovu kastiljsku liriku . Sad će naravno svatko pitati, kako do vraga da kastilj .
lirika, dakle iz Španije, vlada u Napulju , a ugled je toj lirici u trubadursko-
provensalskoj lirici, koja se javlja u X!. vijeku u Provenci u Južnoj Frances-
skoj. " Dr Bogdanović bi morao za kaznu pješke iz Kastilije preko Provence
u Napulj , kad ne zna , „ da je Alfonz V. bio iz kuće Aragonske, koji su vladali
Kastiljom, da je Kastilija ispod Pireneja, a u Pirenejima i u Provenci nastalo
je trubadursko pjesništvo viteških danskih vaganala. Način trubadurske poezije
prenio se u Gornju Italiju, ne u Srednju, a u Napulj ju doniješe Aragonezi,

118
Ta čitava se povjesnica talijanska u ono doba kreće oko borbe protiv invazije
španjolske. Evo to su, mimogred budi spomenuto, - posljedice, što Šrepel
nije pisao poštene povjesnice talijanskog preporoda, pa evo i profesori sada
ne znadu na čemu su . Još je više krivo što g . dr Bodganović misli, da su tru-
baduri najviše pjevali o ljubavi . To je već poslije kulminacije trubadurske poe-
-
zije. U razvitku trubadurske poezije junačka djela, bitke itd. baš kao u ka-
snijim viteškim romanima igraju veliku i jednaku motivnu ulogu kao i ljubav.
Ta manje više sve pjesme o Rolandu (Cidu ) su trubadurske pjesme. Formu
te pjesme usvojila je Italija . Petrarka je posljednji trubadur, ali već u prepo-
rodnom ruhu i sasvim u dikciji vedrog klasicizma . I zato čitaoca upravo
iznenadjuje" i t. d.
Još ni sad ne znamo tačno, šta je zapravo renesansna trubadurština, a
ne bismo toga doznali ni da prepišemo sav fejton, ali zato vidimo nešto dru
go: kako neobavešteni kritičar veruje neobaveštenom piscu, da je za dubrova-
čke liričare zaista od velike važnosti kastiljska lirika . Sve to o kastiljskoj lirici
izneo je Jagić u svojoj radnji o našim prvim pesnicima u akademijskom
"‚ Radu “ od god. 1869. i odanle je sve Bogdanovićevo znanje o tom. Samo
što je Jagić kao pametan čovek, napisao tamo na str. 218. i to, da je istraži-
vanje o književnosti u doba Alfonza V. „ žalibog istom na početku te do sele
slabo razjašnjeno. “ A od onda je bolje razjašnjeno , i čitavo Bogdanovićevo i
Lunačekovo raspravljanje o kastiljskoj lirici spada u doba, kad nam se ded
ženio . Danas se zna, da su naši liričari 15. i 16. stoleća imitovali u glavnom
talijanske petrarkiste svoga vremena (i ne svi iste) . Dakako, kad se piše o
nepoznatima stvarima, onda se iskonstruiše neka trubadursko-preporodna lirika
15. veka, lirika čeznutljive duše koja nešto očekuje, a naši su prvi pesnici
(ne svi, nego prvi) imitovali većinom petrarkističku poeziju 15. stoleća, koja je
sve prije nego lirika čeznutljive duše. Ali je Jagić već 1869. dobro znao, što
g. Lunaček ni danas ne zna, da trubadurske poezije nisu istom Aragonci u 15.
stoleću doneli u južnu Italiju, jer je upravo u južnoj Italiji nastala najstarija tali.
janska lirika još početkom 13. stoleća, u doba Fridriha II., a ta je lirika puna
uticaja trubadurskih . Zato Jagić i govori na str. 217., pošto je već prije spo-
menuo sicilsku liriku, o starom trubadurstvu , koje je opet u XV. veku iznova
došlo u Italiju . A Alfonz V. nije bio iz kuće aragonske koja je vladala Kasti-
lijom, već je bio poreklom iz Kastiljske kuće koja je vladala Aragonom i čita-
va se povest talijanska „ kreće oko borbe protiv invazije španjolske “ istom u
16. stoleću. Što B. misli da su trubaduri najviše pevali o ljubavi, misli to zato
što je i Jagić tako mislio, a Jagić je to bolje znao od g. Lunačeka; a ona po-
redba s viteškim romanima pokazuje, kako se i g. L. „ bori s velikim kulturnim
epohama." Svemu je tome kriv Šrepel. Da je Šrepel napisao poštenu povest
renesanse, onda bi možda i g . Lunaček znao, da Petrarka nije mogao biti tru-
badur, ma i posljednji, a u isto vreme sasvim u dikciji vedrog klasicizma i o-
čuvati tu dikciju od svakog uticaja svoga rođenoga trubadurstva. I kako je Pe-
trarka poslednji trubadur, ako posle njega ima još renesansna trubadurština ,
ona čeznutljiva ? A da su manje više sve pesme o Rolandu (Cidu) trubadurske
pesme, to čitaoca upravo iznenađuje i sve je to u dikciji površnoga žurnaliz

119 4
ma i to su, budi mimogred rečeno, posledice pisanja o stvarima , o kojima se
slabo šta zna, i o stihovima, koji se baš u lirici i te kako izmjenjuju i
odrazuju.“
I tako to ide dalje (jer ima još) , od prilike kao u anegdoti o pruskom
jazdeoficiru, koji je, vraćajući se iz društva, korio i poučavao svoju ženu :
„Kako si se mogla tako osramotiti i kazati da je Botticelli vino; zar ne znaš,
za boga, da je Botticelli sir? "

Obiteljski koncerat gospođice Nade Auerove .

Gospođa Gajger - Ajhorn.

Gospodin otac Robert Auer, otac gospođice Nade, priredio je za svoje

" čudo od deteta " koncertno veče u glazbenom zavodu, pred potpuno raspro-
danom kućom, sa najbogatijom, najnovčarskijom, najelitnijom publikom, sa cve-
ćem i pljeskom, sa „ veličanstvenim " vanjskim uspehom i sa dobrim kritika.
ma. Od tih kritika, ostat će nam ona od g. Žige Hiršlera nezaboravnom za
čitav život.
Pitanje je ovo : ili je devojka doista „ vunderkind “ svoje vrsti, (a onda bi
po oprobanim Bangovim metodama trebala da se pojavljuje u posve kratkoj
suknjici,) ili je ona devojče od osamnaest godina, sa majstorskim " minhen-
škim ispitom , apsolventica Rimanove škole, dakle stvorenje, koje treba proceni-
vati po nekom ozbiljnom kriteriju. Jer pljesak one publike, koja inače uopće
ne polazi ni na kakve glazbene priredbe, urlikanje onih teta, strina i znanaca
obitelji, koji su toga večera slavili svoje obiteljsko čudo od deteta ", pak pi-
sanje gospode kao Ž. H. to valjda ipak ne može ostati ocenom te naše
da se blago izrazimo kulturne sablazni. Gospodina Ernesta Rimana (Riemann)
treba pre svega požaliti.
On je postao u poslednje vreme marionetom zagrebačkih bogataša, on
putuje sa zagrebačkim „ vunderkindima " po svetu i žanje senzacionalne uspehe
s jedne strane, a s druge opet pomalo diže tako reklamu svojoj školi, i svojoj
metodi, kako se iz bogataških devojčica stvaraju „ talenti “ na oproban i soli-
dan način.
Ocenivati tu igru gospođice Auerove sa pijanističkoga gledišta nema
mnogo smisla. O školovanosti kakvoj ne može biti ni govora, i to se udaranje
ipak ne može nazvati tehnikom. Sviranje ne ujednačeno, svaka druga nota
kriva, nejasna, pedalj svojevoljan, nelogičan i neosnovan. Desna ruka posve
slaba, „ salonska “ , „ elegantna “, o nekom muzikalnom shvatanju nema govora
mestimice sve sentimentalno razvučeno, isto tako bez razloga . kao i oni ma-
kinalni prelazi, prazni i bezizražajni. Gospođica, čije je ime bilo odštampano
na plakatu kao ime partnerice g. Rimana, svirala je po programu samo jedan
jedini komad solo i molim lepo taj jedan jedini komad ona nije znala,
ona ga ne zna danas i ona ga ne će znati nikad odsvirati. Kod tog njenog svi.

120
ranja jasno se opet osećalo, kako je sviranje na pamet olakšica samo dobrom
sviraču , koji se tako ne oseća vezanim na materiju skladbe, a za ovake ne
sposobnjake kao gospođica, sviranje na pamet znači paničku strepnju u oče.
kivanju konca. Sve o svemu: ništa .

Prigodom svog poslednjeg nastupa na VI. intimnoj večeri „ Zagrebački

Kvartet “ ostao je potpuno u okviru našeg poslednjeg prikaza. (vidi K. R. br. 2 .
Str. 91.) Koncerat gospođe Gajger - Ajhorn (Geiger Eichorn) vrlo je zna-
čajan za naše glazbene prilike. Pojava ove virtuoskinje koja u Zagrebu nastu-
pa već godinama, ostala je do danas kritički neocenjena. Njeni koncerti poka-
zuju konstantan vanjski uspjeh, dok je pre nekoliko godina nastupala ipak sa
glazbenim pijanističkim programom, izgleda da u tome jednako popušta ras-
tvornom utecaju neglazbene okoline. Jasno je, da zadovoljstvo općinstva raste
u obrnutom omeru sa glazbenom vrednošću pojedinih tačaka , a gospođa Gaj-
gerova prigodom svog poslednjeg nastupa nije pokazala toliko intelektualnog
otpora, da bi mogli da joj to ne ubrojimo u grdan minus. Kod sastava njenog
programa, zatim kod pojedinih dodataka na koncu večeri, pokazala se jaka
tendenca za prodorom i uspehom. Po svome shvatanju i načinu, gospođa je
veštakinja, virtuoskinja sa nevidljivom ambicijom vanjske izbrušenosti neke vrsti
„ umetničkog predavanja, “ što joj ponajčešće polazi za rukom. Melodijska joj
linearnost nije ujednačena, prorupljena sa osjetljivim razdrtostima pod kojima
istina još uvek ostaje uzorna i frapantna tehnička veština pasaža, sa mestimi
čnom lakom mekoćom udara . Pokraj sveg tog savesnog i preciznog rada,
oseća se jaki nedostatak prirođenog uživljaja koji ipak ostaje početnim elementom
svakog glazbenog reproduktivnog nastojanja.
A. S.

U Agoniji.

(Novela.)

Bila je topla jesenja noć . Kroz otvoreni prozor čuo se u polutišini vetar
u granju, a negde daleko, u pravilnim razmacima, javljao se jedan cvrčak,
Gospodin stajao je kod prozora, gledao u zvezdanu tminu i pušio. Gospođa.
naslonjena ramenom na desno stakleno prozorno krilo, govorila je glasom ti-
him, kao zaplakanim, o nekakvoj krpici osećaja, koja je bila kao poslednja,
pak se jedne noći razderala. Žena je govorila o braku kao takvom, koji je u
stvari skandalozno glodanje o tome je li bela kava vodena ili bela kava nije
vodena ; je li mleko s vrhnjem ili bez vrhnja, i ko je taj koji skida vrhnje s
mleka svaki dan ; hoće li se ići na šetnju u nedelju posle podne ili se ne će
ići na šetnju i je li sluškinja čula koju prostotu kočijašku ili nije čula . Zvona
crkvena na svim crkvama, i dosada, glavobolja, mokri oblozi. A u svemu
A u
tome negde je bila prikrpana jedna krpica osećaja i ta se onda razderala
jedne noći i onda više nije ostalo ništa . A sve ono, kada se je zaboravljalo,

121
u svemu onome bilo je više smilovanja i sramote nego oproštenja. Sve ono
zbivalo se je u tmini, kod pogašene svetiljke, podmuklo .
Gospodin odbijao je dim za dimom, i osećao je kako nema smionisti da
se okrene. Jer tamo iza njega u dnu sobe stoje dvokrilna otvorena vrata, i
tamo se u postelji svija u agoniji muž ove gospođe, koga je i medicina na-
pustila još posle podne, ono što se tamo zbiva nije više borba već trzanje
jednog beščutnog organizma u poslednjim injekcijama. Ono su sve još samo
formalnosti. I ona časna sestra bolničarka u crnini, što tako tajnovito zvecka
svojom krunicom i ona zasenjena svetiljka i lekarije na noćnom ormariću i
opojni vonj klora, sve su ono samo formalnosti. Tamo je sve svršeno.

U toj tupoj i jednoličnoj zamisli, što se pravilno vraćala u nekim odre-

đenim njihajima , da je tamo sve svršeno, čovek nije u sebi imao nikake smi
onosti da misli dalje, preko toga, i tako je gledao u tminu, odbacio cigaretu
i nadopalio drugu.
Ti šutiš ?
- Da ! Slušam ti glas!
Čudno je, da tebi u ovaj mah ne pada ništa drugo na pamet, nego
da slušaš moj glas
-
Da ! Slušam ga ! I mislim, kako ljudski glas može da bude tvrd.
-Da ! Čovek imade pravo u izvesnim situacijama, da ostane tvra ! U
ovoj našoj situaciji, (ti vrlo dobro znadeš) , ja večeras nisam po prvi puta
tvrda.
Stanka.
Sve se je svršilo još one noći u vinogradu !
Koje noći ?
--
Koje noći ? Ja bi i sada mogla da vrisnem od gađenja, kada se se-
tim one noći u vinogradu ! A ti još pitaš koje noći ? Ja ne razumem vas muš.
karce ! One noći razderala se još i poslednja krpica onog nečeg što je tu iz-
među nas bilo ! Od onda ja sam isplakala sve i dala sve što sam mogla !
-
Sada to više nije nikakav događaj

Čovek nije znao nikako ni zašto, ali je neodoljivo duboko osećao da će,
ako ona još jedamput spomene tu svoju nesretnu krpicu osećaja, pasti u neko
nadnaravno besnilo i udariti rukom po prozornom staklu tako žestoko, da si
razreže sve žile na ruci, do kosti. On je violer.tno odunuo dva tri dima i od
neke duboke potrebe da protuslovi on se suprotstavio tezi gospođe, kao da
se one noći u vinogradu uopće nešto dogodilo . Jer pre svega : one noći u
vinogradu, nije se ništa dogodilo, a zatim sve kada bi se i bilo dogodilo ,
(sve kada bi tome tako i bilo, da se je dogodilo) , i da je bolesnik doista u
nekom neuračunjljivom nastupu hteo da je udari tanjirom, tome je već tako
davno, tako neizrecivo davno
Ako se je dogodilo ? Sve kada bi tome tako i bilo da se je dogo .
dilo i ako ? Hvala lepa na takvome „ ako " ! Sedmoga oktobra bile su tome dve
godine, dakle tome nije nikako davno
-
Pa da , za koji dan eto opet oktobra , dakle nisu dve godine nego tri.

122
 Još dakle nisu tri, a sve da su i tri, to se ipak ne može nazvati tako
neizrecivo davnim. Najposle vreme prolazi, a događaji ostaju
—— No da ! Svejedno ! Dve ili tri ! Svejedno ! Što sam hteo da kažem ?

Da ! Meni lično je shvatljivo, da čovek može da digne ruku na ženu . I ja sam

jedamput hteo da ubijem jednu ženu ! Proleće je bilo. Bilo je proleće, a kada
sam ja tu ženu stao da davim, ni glasa nije dala od sebe, nego mi je stala
-
ljubiti ruke. Suze su joj tekle po mojim rukama
- Izgleda mi, kao da ti je na jeziku, kada
sam i ja njemu trebala da
poljubim ruku ?
- Hteo sam pa povučem neke vrsti paralelu, da objasnim, da mi nije
tako strano i kako da kažem neshvatljivo da ne bih mogao da pojmim,
da se može dogoditi, da neko u izvesnom neraspoloženju, neke vrsti afektu
- recimo -- da
Stanka.
No ! Što da ?
No, pa da neko pograbi prvi predmet što mu dopane ruku tanjir,
nož, vazu, -
Ali on je mene raskrvario ! Ti bi barem sada trebao da budeš lojalan,
pa da prizaaš da me je raskrvario !
Da ! To je istina ! Ali meni pokraj svega toga tako izgleda , da je
dužnost čoveka, uvek, da, uvek, (a naročito u ovakvim prilikama) , da se uz-
drži na izvesnoj , kako da kažem, objektivnoj visini. Jer eto, ti o onoj sceni u
vinogradu što se dogodilo pred nekoliko godina nisi ni dandanašnji u stanju
da govoriš bez uzbuđenja , a istodobno sa toliko hladnokrvnosti spominješ
njegovu smrt, da ja ne mogu prosto da shvatim, kakva je to zapravo logika ?
Čovek je sam sebi izgleda > neizrecivo suhoparnim. Što on tu klepeče, kao
kakav kostur rebrima ? Sve je prazno i namešteno kao na kakvoj parnici.
(Advokatski običaj da se govori. ) Sve je to pustolovina . Sve zaglavljuje u ne-
čem mutnom. Sve je to duboko zinulo kao krater. Kada je ono bio spomenuo
da je bilo proleće, kada je on bio davio jednu ženu, to je zatalasalo sada u
njemu čitav kompleks uspomena i asocijacija . Tačno se setio onog izvesnog
zvuka prolećne vode što je onda negde klokotala u jarku i Velikih Kola nad
glavom se setio . Onda je još bio mlad, te bi čitave nedelje znao dangubiti
po šumama sanjajući o ženama . Upravo, on je uvek sanjao samo o jednoj je-
dinoj ženi ; o onom nepoznatom pratipu jedne žene, koji je bio negde duboko
u njemu zasađen. Pratip žene : tih mekan, savitljiv, beloputan, predanog i sa-
milosnog pogleda . A on se uvek mlatio i klao sa drugim ženama, i ganjao se
s tim zverkama i bludnicama, a ni jedna od tih žena nije bila ona žena. Ni
ova žena nije ona žena ! I što on tu traži u ovom tuđem stanu, kod stranoga
bolesnika, u noći, u dubokoj noći ? Osećao je, kako mu je grlo suho i kak
mu se nepce lepi za jeztk. Pogledao je ženu oprezno, ispod oka, i tako im
se nenadano sastao pogled ; jedan je tren toliko podmukle munjine sevnulo u
njenim zenicama, da se njemu pričinilo , da bi ova i o njegovoj glavi isto tako
okrutno i hladnokrvno govorila, kao što govori o glavi onoga bolesnika preko
u drugoj sobi. Tako se okrenuo i pošao do stola, natočio čašu rakije, iskapio

123
je i seo. Na stolu , uz bocu rakije , stalo je njegov džepni sat. Između brušene
staklenine kristalnih čaša i porculan ke zdele u kojoj su se rumenile zrele
breskve , u povoljnoj i zvonkoj akustic sat je otkucavao sekunde glasno ,
jednu za drugom . U onoj tišini čuo se vaki pojedini otkucaj stroja odmereno
i zvonko . Jedna mala lepirica što je bil , sunula iz tmine spram svetlosti , iz-
gubila se u sobnom prostoru i pala sa s'etiljke među tanjire , čaše i breskve ,
te između tih nepoznatih predmeta vukla svoja prozirna krila po staklu plos-
nata mehanizma , pružajući svoja crvenkasta ticala prema svetiljci . Sedeći
tako kod stola , umoran , dotučen i izgubljen , čovek se zagledao u zelenokrilu
leptiricu što se polomljeno vukla po stolnjaku između čaša i ure. On se za
servilno i go-
mislio u taj neizmerni razmak između ovog precizne stroja što otku cava
vreme i te zelenokrile leptirice što tu obljeće svetiljku i tu brušenu stakleninu
oi takoutonuvši u daljine tih nerazmera , čuo je glas žene , go ga pita o čemu
on to razmišlja ? Taj glas bio je tih, kratak, skroman , podložan
bilo sve to,
tovo tako nevidljiv i jedva čujan, intimno ustrepesen , kao što je
da
kako je ona od prozora došla do stola i tu se postavila uz njega
joj je osetio miris rublja i šuštaj ruha. sa-
Mislim, kako je neizrecivo daleko između našeg vremena i naš
tova i ove leptirice ovde ! Žena se sva isplahirila. Oči joj se zacaklile
leno i onako mutne i podlivene krvlju izgledale su više tužne nego otpor
Tako je izgledalo kao da će zaplakati. I tako , kao da će mu se mnogo i
zovne surovosti predbaciti, da se ona tu sada bori iz sve svoje snage z

njega i zbog njega, i dok ona tu sva krvari razdrte utrobe, on gleda nekakve
leptirice i razmišlja o daljinama . Ali nije progovorila ni reči nego se trgla , i
nenadano, nekom neobičnom jedva zamislivom brzinom, udarila po leptirici i
zgnječila je. Zatim se bez jedne jedine reči okrenula, pošla na drugi kraj sobe
i tamo kod glasovira klonula , zakrilivši iice dlanovima i osećajući, kako joj u
svakom prstu bije po jedno srce.
Čovek je tupo gledao jedno vreme u zgnječeny zelenu leptiricu na stolu
i slušao sat, kako otkucava, kao da se ovde nije ništa dogodilo. Onda je u
teškom i mutnom raspoloženju ispio još jednu čašu rakije , ustao i pošao na-
trag do prozora, zapalio novu cigaretu i zagledao se u tminu . On je, kao u
polusnu, nastojao da fiksira u sebi lečnikovu pojavu, i razmišljao o onoj nje-
govoj nameštenoj maski lažne sućuti, kako kao pretrgnut u uskokrojenom
pasu džeketa stoji, kako se rukuje kroz
ukočeno i misteriozno i kako hoda
sobe umirućih pacijenata sav zakopčan, tajnovit i pun neke čarobnjačke neis-
krenosti. Što ovi lečnici igraju neku ulogu čarobnjaka iz davno propalih civi
lizacija ? Što oni sakrivaju neke hokus -pokuse pod crnim rupcima svoje tako-
zvane znanosti, kada se u stvari radi o jednoj običnoj trgovini ? Što se to
žderu mužjaci i ženke bez repa i bez glave ? Sve to vrvi u životu amo tamo
kao crvi u kvarglu !
Čuo se na ulici u tmint drvoreda nečiji korak. Pred kućom stajala
je
plinska svetiljka, ona ista plinska svetiljka, pod kojom je pušio cigaretu i pi-
pao ključ u džepu . Ulica je bila prazna . Padao je one noći sneg. On je pu-
šio cigaretu i slušao ovakav isti korak kao i sada što dolazi sa dna ulice i

124
 naši
klile
go otpo
nogo i
e snage z
da nekakve
■ se trgla, i
o leptirici i
gi kraj sobe
kako joj u

cu na stolu
Onda je u
pošao na-
n je, kao u
onoj nje.
Kokrojenom
hoda kroz
jačke neis-
opalih civi.
svoje tako-
Što se to
amo tamo

stajala je
garetu i pi
On je pu-
dna ulice i
ne
ele
10,
no
iz-
1e,
IS-
ći
lu
a
va

เน
)-
2,
a

iz

te,
ko
si
od
da
u
lo ,
u
ko

0-
ve

ri
tako je bacio cigaretu, okrenuo se, otključao vrata i ovde gore u ovom istom
stanu prilegnuo ovoj ženi. Gde je sve to ? Čuo je iza sebe neko šaputanje i
polagano se okrenuo u onaj čas objasnilo mu se da je preko svršeno. Opa-
tica se nagnula do gospođe i šaptala joj nešto u uho i njemu se tako pri-
činilo , kao da ove žene kod stola govore o nekakvom crnom odelu . Okrenuo
se opet spram prozora i čuo iza svojih leđa korake i suknje i lupanje vra-
tima i dugo je tako buljio u tminu . Onda se trgnuo i energičnom kretnjom
čoveka, koji se je ipak odlučio, zakoračio preko u drugu sobu .
Mrtvac je na postelji ležao gol, na leđima. Tetive ispod desnog kolena
bile su nešto zgrčene na stegnu, tako da je desna jabučica za dobra dva
pedlja stršila nad levu položenu u horizontali na plahti. Ta je nesimetrija da-
vala čitavoj atitidi tela neku grčevitu zgaženost i sve se je tako pričinjalo
uništenim i dotučenim. U suhim koštunjavim rukama dogorevala je voštanica
i svetlost je potitravala među prstima . Kako to žuto, dlakavo, prozirno telo
drži u ruci sveću, a desna je noga kao polomljena i viša od leve za puna
dva pedlja to je sve izgledalo neprirodno i namešteno. Čovek je dugo stajao
na pragu sobe i posmatrao opaticu, kako se nateže s tom desnom nogom .
Opatica je htela da to desno koljeno ispravi u horizontalu, ali se noga
opet vratila natrag u zgrčeni položaj , kao da je iz gumije. Onda se opatica
nervozno trgla, pustila tu pruživu nogu i hitro stala skidati prevlaku sa pop-
lona. Poplon je bio svilen, žut, izvezen sa cvetovima lisnatim tamnije boje i
opatica ga je pomno i uredno složila i postavila na naslonjač do postelje.
Čitava je soba bila natopljena klorom, a kroz otvoreni prozor videle se na
horizontu svetle pege dana . Kraj postelje stajao je veliki, plosnati lavor iz
porculana , sa secesionističkim arabeskama tamno-modre boje. U lavoru bio je
u sapunastu vodu zamočen ručnik i s njega se cedila tekućina po sagu u
gustoj natopljenoj mlačici.
Čoveku je bilo gnusno i teško. Gledao je opaticu kako nateže nogu,
kako pažljivo slaže poplon, kako žmiče ručnik i mislio je o tome može li
čovek biti dobar ? Je li ta dobrota u toj ženi što pere mrtvace i slaže pop-
lone po tuđim i nepoznatim kućama, i koga to ta strana žena tako nevero-
vatno nezemaljski služi ?
Onda se okrenuo pošao do prozora, posrknuo puna prsa svežeg jutar-
njeg zraka. Popušio je noćas oko četrdeset cigareta i gorka mu se rastopina
cedila zuberinama, te se osećalo kod svakoga gutljaja sline spaljeno meso .
Vratio se zatim natrag u pokrajnju sobu , gde je na grimiznom makartovom
stolnjaku stajao široki pladanj sa grožđem i zrelim breskvama. Tamo je nato-
čio čašu punu rakije i iskapio je . Rakija ga je zapekla u grkljanu i on je
mehanički zapalio cigaretu , ali mu se vonj nikotina zgadio negde duboko u
utrobi te je bacio cigaretu u maleni bakreni kotlić prenatrpan čikovima i pe-
pelom. Gledao je čovek sobu, predmete , tropske biljke, sagove , zlatorezne
kožnate hrptove debelih knjižurina po vitrinama i sve mu je bilo mutno pred
očima i neispavano.
---
To je dakle ta soba ? Tu je on ležao u poluseni, duge zimske ve-
čeri, ruke pod glavom, i gledao senku one žene, kako se lelija po zlatnouok-

125
virenim slikama nadstvarno i prozirno. Glazbu je slušao kako se cedi iz njenih me.
kanih i prozirnih ruku, što su se savijale tako mačkasto, tako nemirno . A sada
što je ostalo od svega toga ? Tamo preko leži čovek sa otvorenim zlatnim zu .
balom , gol, dlakav, sa trideset jasno ispruganih rebara pod prozirnom kožom,
gnjilo meso sa desnom jabučicom koljena pedalj višom od leve. To je smrt !
Jasno je da se mora umreti ! To je mehanika ! Njihalo posle izvesnog broja
njihaja stane. To je sve prosta mehanika i u stvari mnogo jednostavnije nego
što se to na prvi pogled čini.
Prošetao se dva puta sobom od prozora do glasovira, a onda stao kod
stola i natočio ponovno čašu rakije i iskapio je . Zastao je tako u mislima i
setio se da je bio dete, kome su jedina briga nepravilni grčki glagoli, kada je
prvi puta doživeo kriminal. Bila se digla vijorina i čupala stabla s korenjem
e su se jablanovi svijali na onoj vetrini kao kukuruzovina. On se sklonuo
pred olujom u jednu krčmu pokraj kamenoloma i tamo u onoj smrdljivoj krč
metini, kod petrolejke, tamo su nekakvi kamenolomci pili rakiju i govorili o
umorstvu. Oni, crni, rutavi ugljenari i kamenolomci govorili su o krvi ; a on se
kao dete od straha pred rečima pijanaca prokrao van, na grmljavinu i tminu i
stao da vani plače od panike. A sada puši, pije rakiju i potpuno je prazan.
Ono neverovatno zlatno zubalo ! On moguće i ne bi osećao sve to tako pr
ljavim i kriminalnim da nema tog zlatnog zubala. Sestro, molim vas, zaklopite
to zubalo !
-
Da gospodine ! Trebalo bi podvezati donju čeljust ! Ali ja to ne mogu
sama ! Sestra je pokojniku bila baš navlačňa gaće i tako pustila to navlačenje
beloga platna ; htela je da podveže čeljust, ali kako je telo još uvek bilo me-
kano, savijalo se pod rukom bolničarke i čeljust bi mrtvačeva ponovno škljoc-
nula natrag .

Ne mogu sama ! Molim vas ! Samo na jedan tren !

Omamljen rakijom i bdenjem, čovek je sa dubokim savladanjem sama

sebe ustao teško, i prišao k mrtvacu plaho , na vršcima prstiju . Vrlo oprezno ,
da se ne bi prstom taknuo materije , on je držao rubac nad glavom mrtvaca ,
sa dva prsta, pun stravične neke nervoze. Čudno je izgledalo to izmučeno telo
u belim gaćama i ta glava sa podvezanom donjom čeljusti, kao da pati od
zubolje. Polevajući kod praonika svoje ruke sa jakom rastopinom lizola , čovek
je razmišljao o tome, kako se u organizmu pogasi toplina i kako je sve svr-
šeno kao i sa izrezanim žabljim srcem na anatomskom stolu . Stezanje žila,
krvi, mišičja i više ništa . Jasno je da se mora umreti ! To je mehanika ! Njihalo
posle izvesnog broja njihanja stane. To je sve mehanika i u stvari mnogo jed-
nostavnije nego što se na prvi pogled čini . Ljudi živu , vode dvostruko knjigo-
stvo, stiču građanske časti, vesele se, žderu se, a onda se sve raspline kao
sapunica. I sve se to zbiva u jednoj nevidljivoj dubokoj zakonitosti, te je sa-
mo čudno to da niko živ tu zakonitost ne će da spozna. Kada bi ljudi bili
doista ovako neverovatno dobri, kao što je ova opatica ovde, ovako mekani,
savitljivi, preponizno samozatajni, kada se ne bi pokoravali onoj nevidljivoj
dubokoj i gadnoj zakonitosti zbivanja, kada se ne bi držali nekih surovih bok-

126
 serskih određenih pravila nužde, onda bi se moglo živeti protupravilno . Nadnaray-
. no ! Jer svakako je to protupravilno, da ova nepoznata i strana žena veže ovo-
mu mrtvacu kravatu i navlači čarape
Ustanovivši da neprekidno ponavlja sve jednu te istu misao on je u
nekoj jalovoj natezi klonuo ra divan i podupro glavu obim rukama. Opatica
osetivši umor ovoga nepoznatoga čoveka , pristupila mu je samaritanski , sami-
losno. Bila je tiha stanka.
Vi ste umorni gospodine ! To je od živčane prenapetosti ta vaša ras-
trešenost ! To je već druga noć bdenja, a svemu se hoće trening . Vi bi mirne
duše mogli da odete ! Ovde ste noćas suvišni !
Sve je to bilo izrečeno tako neposredno , tako iskreno i uverljivo, u od-
merenim logičnim razmacima, da je on osetio neku intimnu potrebu, da ovoj
ženi prizna, da je on ovde potpuno suvišan, najsuvišniji čovek u čitavoj kući,
i ne samo noćas, nego uopće , pa ipak, sada tek počinje sve ono najsuvišnije,
ono, od čega on ne će moći da ode, nego će ostati, neverovatno, glupo , ne-
objašnjivo - ostati.
— Vi ste dobri sestro ! Izgleda mi da ste neverovatno dobri !
-
Da ! To vama samo izgleda moj gospodine ! To je moje zanimanje !
To je profesionalno samaritanstvo . Ali vi niste ove dve poslednje noći ni oka
stisli, a to nije bilo iz profesije . Vi ste biti zabrinuti nad sudbinom vašega
prijatelja .
Niko nije tako intenzivno želeo da ovaj čovek ovde umre, kao ja.
Niko !
- Pa ipak ! Ja mislim, da je gospođa - vaša rođakinja - to mnogo
više želela od vas !
Gospođa ? Ah, da ! Gospođa ! Gospođa ! Sestro moja draga ! Ja sam
vas čitavu prošlu noć posmatrao, tu sa ovog istog mesta ! Bili ste nepomični
i oči su vam bile sklopljene i ja nisam video vašeg pogleda , (tek je krunica
zveckala među vašim prstima,) ali ja sam dobro osećao da vi sve vidite i po-
kraj sklopljenih očiju . Moguće je to glupo da vam ja govorim sve to, ali iz-
gleda mi u ovaj tren svejedno i mislim da se ovde nije dogodilo ništa što vi
precizno ne biste znali da se je dogodilo. Ja sam se s onim čovekom tamo
na postelji borio i on je umro . Ja sam ostao. I kolikogod sam ja čitavu prošlu
noć intenzivno želeo da taj čovek tamo umre, verujte mi, sada , kada se je to doi-
sta dogodilo, sada mi je sve to tako neizrecivo svejedno da bi bio mnogo
zadovoljniji, verujte mi, da tamo ja ležim i da me ne boli glava ! Tako me
užasno boli glava i mislim da ću bacati
Opatica se sagnula do čoveka, pomilovala ga jednim beskrajno toplim
kretom ruke, pošla do umivaonika , nalila tamo na rubac kolonjske vode i onda
se vratila do bolesnika . Ona je poklekla po njega položila mu ladan oblog
na čelo i baš u tome momentu, kada je svezivala rubac na tjemenu i htela
da ga zauzla otvorila su se vrata i ušla u sobu udovica. Žena je bila bleda ,
povezane glave, a u ruci je držala crni salonrok pokojnoga i hlače . U prvi
mah bila je toliko usredotočena u svojim vlastitim mislima, da je to da ona
ne može nigde da nađe crnoga prsluka, izgledalo kao da sama sebi govori.

127 5
 Ja ne znam ! Ja sam pretražila sve ormare i nigde ne mogu da nađem
taj prsluk ! Kao da je sve začarano u ovoj kući ! A najposle, salonrok može
se i zakopčati i bez prsluka ! Mislim da se ne će primetiti ništa. A šta to
znači ? Što vi ovde klečite ? Kakav je to način ? Je li to ludnica ? Vi ste polu-
deli ! Ustanite !
Ali draga gospođo ! Gospodinu je pozlilo !
Usta-ni-te! Jeste li me razumeli ? Ni reči ne ću da čujem ! Gospodinu
je pozlilo ! Da ! Njemu je pozlilo ! Kao da ja ne znam , kako je njemu pozlilo !
Kao da sam ja slepa te ništa ne znam.
-Molim vas gospođo, oprostite
- Šutite ! Jezik za zube ! Jeste li me razumeli ? Stidite se ! Vladate se
gore od jedne devojčure !
Čovek je sve to posmatrao nervozno, bez reči . Onda je skočio uzrujano .
Ah molim te ! Draga ! Kakav je to ton ? Zar ti ne možaš da se savladaš?
Ja ! Ja da se savladam? Ja da se savladam ? Hi-hi-hi ! Hi-hi-hi ! Ja da
se savladam ? Hi-hi-hi ! To je prekrasno ? Ja- da-se- sa-vla▪dam ?
U smehu što je više naličio na živčani napadaj, ona je zakovitlala salon-
rokom pokojnoga i bacila ga pred noge opatičine i tako besomučno furiozno
čupajući si kose u suludom smehu i vici istrčala iz sobe . Čulo se, kako je
projurila negde kroz zatvorene prostore udarajući vratima a onda je negde
daleko u stanu odjeknuo zvek razbitog stakla.
Sestra je bez reči uzela hlače i odnela ih preko u drugu sobu, a čovek
je posmatrao onaj zgnječeni crni salonrok što ja sav vonjao po naftalinu i le-
žao na sagu kao s vešala skinuti obešenjak, prekrštenih rukava i izvrnutom
polusvilenom podstavom. Čovek je posmatrao taj salonrok na podu i u nekom
tihom prigušenom molu mislio o tome, kako se eto one ognjice kišnog blat-
nog proleća, kada čovek kuca na vratima žene pognuto i skrušeno, i sve ono
osećanje ženstvenosti za mokrih noći martovskih , kada su pluća puna vlage
kao mešine i kaplje se cede po granju drvoreda i blistaju se na svetlu sveti-
ljaka, i ono hijensko , besomučno, potišteno žderanje po ulicama u nemiru krvi
i patnji, ono pseće vijanje od čega se grči sva utroba, sve se ono eto zgusne
u smešne unakrštene rukave jednoga salonroka što vonja po naftalinu i leži
zgužvan kao marioneta posle predstave . Anatomske neke laži u svili i batistu ,
mlitava znojna bedra , gvalje začete ljubavi, krvavi čvorovi žila i mesa, sve se
tu rasplinjuje u sivo, vlažno , pepelnato svitanje, i to je onaj momenat kada
se spolovilo uvlači kao puž u utrobu i kada na čoveka reži bolesna
mačka, u prostoru zamagljenom smradnom gorčinom, klorom i lešinama.

Smrt bludnice Marije

(Riport o svakodnevnim događaju .)

Dogodilo se sve to u jednoj civilizaciji, bog da nam oprosti, takvoj, gde

se slični događaji spominju u štampanim kronikama kao nešto što je jedva
spomena vredno. Istoga dana, kada su novine javile da se u hotelu tom i tom

128
otrovala mala bludnica Marija, čitave su stranice štampe bile ispunjene doče.
kom Njegova Veličanstva Kralja Skiavonije, nogometnim utakmicama , preva .
rama u ministarstvima, i tako smrt male bludnice Marije nije inspirisala ni

jednog riportera da joj posveti nekoliko redaka, i da tako sav onaj bol što je
razderao taj skromni subjekt nevine devojke zaustavi barem za dvadeset i
četiri sata u vrtoglavom ludilu zbivanja , senzacije i blefa.
Marija otrovala se rano u jutro , mogla su biti četiri sata, i njeno je ste-
njanje kroz zatvorena vrata čuo sluga, koji se uspeo u treći kat da probudi
na broju osamdeset i jedan jednoga gosta, koji je hteo da otputuje ranom
jutarnjom lađom. Onda dakle, kada je, prvi čovek čuo to stenjanje otrovane
devojke kroz zatvorena vrata , onda je već bilo u glavnom prekasno za svaki
pomoćni zahvat, jer su se kiseline želučane i sokovi već bile spojile sa otro .
vom i onda se sa ljudskog stanovišta više nije dalo učiniti ništa. Ali neko-
liko sati pred tim, kada je nesretna i zaplakana devojka zakucala na arhi-
mandritova vrata broj sedamdeset i četiri, onda su još sve mogućnosti bile
otvorene i izgleda nam da nije preterano ustvrdimo li, da je čitav taj nesretni
život devojčeta bio u arhimandritovoj ruci, kao porculanska figurica , što ju je
medvedina pijana držao u šapi i razbio, a zatim okrenuo svetu stražnjicu i za-
hrkao prostački prepotopno, podrigavajući se sito i vegetativno kao prase,
pred koje je pala ruža. No kako ne mislimo da pišemo puritansku tezu o
ovom događaju, već bi hteli da napišemo riport po kroničarskoj nam dužnosti
treba da postavimo sve te dogođaje pred čitaoca u nekom redosledu više
manje istom, (i od nas potpuno neovisnom) , kojim se taj zapletaj i razvijao.
Bilo je dakle već kasno u noći. Hotel je spavao i putnici poslednjeg
noćnog brzovlaka smirili se po svojim sobama kao po kajitama parobroda,
kada se čuje samo muklo stenjanje makine i svetiljka treperi na prvom jarbolu.
Iz dubine, od nekud iz pivnice, odjekivala je glazba, ali prigušena, kao pod
staklenim zvonom ; na dnu dugih, crvenim sagom prekrivenih hodnika sjale su
zasenjene žarulje , a od vremena na vreme zazujao je lift, nastajala bi tišina
a onda bi posle neznatne stanke opet zujao lift dugo i jednolično.
Arhimandrit, ljudina u bundi połstavljenoj krznom i skupocenim draguljnim
krstom oko vrata, na masivnom optočenom zlatnom lancu , nije bio toliko pijan ,
da bi bio zaboravio, ( zatvoren u onoj staklenoj kutiji lifta sa livriranim dečakom,)
da se ne seti da je moguće da pukne lanac lifta i da se sve to zajedno s
njegovim stotinu i osamnaest kila strovali u dubinu. On je to negde čitao je-
damput u novinama pred mnogo godina da se ovako stropoštao lift sa svima
što su sedili u njemu i od tada ga ta neugodna misao nije nikada ostavljala,
te je tako ugodno odahnuo, kada mu je livrirani dečarac otvorio staklena
vrata i on je osetio traverze i solidnu betonsku konstrukciju pod nogama.
Arhimandrit dakle, koji je stanovao u trospratnoj sobi broj sedamdeset i če-
firi, čovek prosed i bradat, masne valovite kose, kao kakva klasična pojava
vizantijskoga svećenika, (koga Musorgskij vidi u blagom skercu, a o kome
Djemjan Bedni peva kao o pauku sa rascvetanim nosom i kamilavkom), arhi
mandrit dakle otvorio je svoju sobu široke volje kao poplava. Gundjao je po-

129
luglasno neku kočijašku frivolnu pesmu, skinuo svoju krznenu bundu , svoju
crvenom svilom potstavljenu mantiju, i onako teško razrivene probave, sag-
nuvši se u pojasu i podrigavajući se, skidao je sa debelim, krvlju natočenim
mesarskim ručetinama svoje cipele. Pala je teška masivna cipela. Prva, pa
odmah zatim druga, i arhimandrit slavni propovednik, koji je čitavu noć pio sa
tri ministra, sedam defraudanata, provalnika, tamnih nekih pojava, koji su svi
nazdravljali Kralju i Državi i govorili o milijunima i krvi, arhtmandrit, slavna
pijanica, zamislio se, bi li izvadio iz svoga kofera kutiju sode -bikarbone, da
uzme žličicu dve, i da tako ispere neugodan tek iz ustiju , kada se na vratima
oglasilo kucanje. Začudio se arhimandrit, što to kucaju na njegova vrata.
U prvi mah pomislio je da je to zabuna . Kada se ali kucanje ponovilo,
te potrajalo plaho i ustrajno, on je ustao, te onako u gaćama i teškim vu-
nenim čarapama pošao da otvori.
Pred vratima stajala je devojka, slabokrvna devojka, gologlava, u svili, a
lice joj je bilo zeleno i jadno. Čitava se tresla kao n smrtnome strahu .
Što je? Vi ste se zabuni - !
--
Ne, nisam ! Molim vas ! Nikako se nisam zabunila ! Ja stanujem ovde
pokraj vas na broju sedamdeset i tri ! Ja sam već pre večere htela k vama !
Molim vas, kao boga vas molim, meni se radi o životu i smrti. -
- No! Dobro ! Dobro ! Razumem ! Tiše ! Samo tiše ! Što ste toliko

jani ? Zato nije potrebno da se toliko uzrujava ! Ja razumem ! Molim ! Izvolite!

Samo tiše ! Devojka se progurala u sobu ; dovukla se do stolice i tamo klo-
nula zaplakavši glasno . Taj njen plač bio je toliko grčevit, da je arhimandrit
zastao, i onako u čarapama , zaogrnut crvenopotstavljenom mantijom , (da su
mu se videle gaće i svitnjaci svezani na gležnju ,) a nije nikako mogao da
prosudi jesu li te suze prave ili krive .
Ako laže - vešto laže, svaka čast, mislio je arhimandrit u sebi i
gledao devojku ispod oka . A kada je to tako potrajalo , te se činilo kao da
je vreme zastalo, i kada je devojka primetila da se arhimandrit ne miče, ba-
cila se na pod i na kolenima otpuzala do svećenika . Tamo mu se bacila pred
noge i zaplakala ponovno .
Prisutnost mlade , namirisane žene , mekoća njene kose, svila kroz koju
se osećalo toplo telo, sve je to raspalilo krv u pijanici i njegov je glas za-
treperio u grlu.
- Dete drago ! Meni je to sve nejasno ! Ja sve to ne mogu da razumem !
Umirite se ! Sada je noć ! Tu se čuje preko i kada parketi škripe ! Kakvoga to
smisla imade, ovako , sada - ?

Devojka je bila posve mlada, jedva je prebacila sedamnaestu, i njen

plač bio je plač detinji. Nikako nije mogla da zahvati reč od suza. Arhiman-
drit ju je pomilovao po licu , osetio na dlanu svomu vatru njenih obraza i na
prstu suzu . Ta mu je suza kapnula na meso kao ognjena kaplja, te se on
te se
okrenuo, pošao do umivaonika, natočio čašu vode i doneo devojci da pije .
Saberite se , dete ! Saberite se ! Što to sve znači ?
Gospodine ! Dragi moj gospodine, oče ! Molim Vas, mene je strah,

130
jer se bojim, ja bi htela da se ispovedim, mene hvata strah, ja sam bolesna,
gospodine !
Ja da vas ispovedim dete ? A kako da vas ja ispovedim ? Zašto ?
Ja sam vas večeras videla kada ste izašli i čekala sam vas da se

vratite. Bilo me je strah ! Ja bi htela da se pomirim, gospodine , oče, da se sa

svojim životom pomirim ! Mene je strah ! Ja ću poludeti ! Ja ću umreti ! Ja se
bojim boga !
Arhimandrit, ženskar i pijanica nije verovao u boga. Još od bihner- dar" >
vinskih nižegimnazijalnih vremena, čitava je ta takozvaŋa nadnaravna nadgrad
nja ostala za njega definitivno oborenom, a kako ga je posle život bacao
amo-tamo, sve je to u njemu ostalo razvaljeno i on je poživeo u svećeničkoj
manfiji, kao nevernik i cinik. On je bdeo po svome zanimanju nad moštima
legendarnih svetaca i careva, a kada se napio, zbijao bi šale iz tih kostura,
pljuvao po ikonama, razbijao flaše o raspela, bljuvao po riznicama i lagao u
crkvi. A sada je eto došla tu k njemu, kasno posle ponoći jedna bludnica,
pijana žena, koja sva miriše po konjaku i rakiji , i tu plače pred njegovim no-
gama i hoće da se ispovedi. Hteo je arhimandrit da se nasmeje, da se sa
svojim zdravim i dubokim basom nasmeje tako glasno, da bi svi gosti i put-
nici istrčali iz kajita kao da je brodolom i da hotel tone . Kako je ali žena
pred njim klečala sagnuta vrata, on se spustio do nje, i rutiniranom kretnjom
staroga oca i dušobrižnika , stao da je miluje po kosi, po frizuri, po temenu,
po zatiljku, pa ispod zatiljka po pahuljasto obraslom žljebiću u po kralježnja-
cima, po ramenima, po vratima, po leđima, ptičicu malu, siroticu malu , devoj-
čicu nesretnu, što plače, što se boji boga, što se ispoveda.
Devojka je plakala, zarila svoju glavu u crvenopotstavljenu mantiju , i go-
vorila o nekoj banalnoj , svakodnevnoj historiji, kako se otac opijao , kako je
mati čitave noći zvrndala na mašini, kako je buknuo rat i ona se gladna ski-
tala po velegradovima , i kako sada ne može više dalje. Sigurno je da ona da·
lje više ne može, i strah pred nekom neopisivom arhitektonskom težinom po
stojeće metafizičke nadgradnje, nekog izvesnog nadzemaljskog poretka, što ga
ona nikako nije znala da opiše , već ga je uvek vrlo neinteligentno nazivala
„božjim sudom ", strah dakle pred tim nekim eventualnim antibihnerovskim po-
retkom i svetom, sve je to nju bacilo ovamo pred arhimandritove noge, da se
ispovedi, da skine teret sa sebe, da umre čista. Verovatno je, da se u onom
sedamnaestgodišnjem dečjem organizmu paralelno s time javljao jak i neisko
reniv poriv duboke jedne životnosti, neiživljenosti, i da je to da je ona zaku-
cala u noći na vrata jednoga čoveka bio gest utopljenika, koji očajno pruža
ruku za spasom , kao poslednji bespomoćni signal .
I doista, jedan momenat tako je i izgledalo kao da će arhimandrit ipak
shvatiti to zbivanje i aktivno zahvatiti to utapljanje i izvući čoveka. Ali pre
svega ta očajna nenameštenost same fabule, ta očajna gola banalnost iz života jedne
male velegradske, nepoznate bludnice, prisutnost mlade žene kao takve , i još
ono silno vino pa probdevena noć, sve se to arhimandritu pričinilo duboko laž-
nim i pod njegovom se površinom pokrenuo pijani, okoreli, rinoceros slado-
strasti i nagona, i on je podigao to plačuće devojče k sebi u krilo kao ranje-

131
nika u povoju. Milovao je tako ovo očajno nesretno dete , gladio je rukom ,
govorio joj o Bogu, koji dobar i večan, i kako je on već čuo za hiljade i
hiljade takvih slučajeva, i da nema grešnih i negrešnih ljudi, nego da su
pred bogom svi ljudi jednako grešni, i kako bog zapoveda da treba živeti,
samo živeti, kako živeti nije grešno nego sveto, jedino sveto, jedino mudro,
jedino spasavajuće . Govorio je arhimandrit tako o bogu, osećao pod svojim
mesarskim ručetinama ženske listove, stegna, bedra, podvezice, te proklete mo-
derne podvezice , što se podvezuju ispod pasa, srkao je suze devojčine, milo-
vao je, ušutkivao je i najposle je u sobi nastala tišina .
Još je bilo vrlo rano i kroz zavese je probijala prva modrikasta svetlost
dana, kada se arhimandrit trgnuo iz teškog olovnog sna. Vani na hodniku ho-
dali su ljudi i čuli se glasovi, te se arhimandrit bunovan seo na hip u postelji
i posegnuo nekud u tminu da napipa pokraj sebe ženu .
- Nema je ! Da me
nije pokrala !
Umoran, omamljen, u polusnu on je ispružio ruku do noćnog ormarića ,
kada je pod prstima osetio svoj lanac, i skupoceni briljantni krst, i zlatan sat
u kesici od jelenovine, i lisnicu, okrenuo se s levoga rebra na desno i glasno
zahrkao dalje, kao da su mu sve ove kretnje bile mesečarske i besvesne.
Vani na hodniku brujala je graja radi devojke, koja se otrovala u pokraj-
noj sobi. Neko je psikao na sluge da ne viču . Ps-sst! Tiše ! Gosti spavaju.
M. K.

Pogreb Jovana Dučića

(Neverovatan doživljaj jednog hipohondra)

Došao sam neko veče u kavanu i makinalno, po svome običaju, uzeo u ruke
beogradsku „ Politiku . “ Vidim tamo dvostrukim slovima odštampan veliki naslov :
Pogreb Jovana Dučića. Pod neposrednim utiskom te vesti bacim se na uvodnik
i tako sam se letimice spustio u tu žalosnu dubinu prvoga stupca, da ,mi je
zastao dah, i ja sam se izgubio u neverovatnim prostorima. Čitao sam tamo
u tom uvodniku, da je Jovan Dučić - „jedan od retkih naših ljudi, koji će
ostati i kao delo i kao čovek. Magija njegova od krajnjih granica razvijene
ličnosti isto je tako neodoljiva za njegove savremenike koliko i njegovo gran-
diozno delo kao pisca . Po jednom i po drugom, Jovan Dučić je jedan od ne
kolicine naših ljudi iz eltte koji nepobitno dokazuju da nije Srbija samo poli-
tički Pijemont nego da je i Beograd odavna postao kulturnim centrom našeg
naroda. Sve što je duboko rasno jugoslovensko nalazi se samo na tlu ovog
večitog Pijemonta : naše nemanićske kronike iz doba kada ih ni Francuzi ni
Nemci nisu imali ; nemanićski manastiri sa raskošom jednog prosvećenog hri-
šćanskog carstva kojem je malo trebalo da nasledi svu civilizaciju Vizanta ;
sama nemanićska država najjača i najsjajnija na istoku , koja je išla od Jedre-
na do Stona; naše narodne pesme, o Kosovu i Prilepu koji ostaju za uvek je-
dini izvor umetničke inspiracije; naša muzika, jedina nacionalna i jedina koja
uopšte kod nas postojí; ceo naš folklor; celo bogatstvo našeg nenadmašnog

132
jezika . . Zato nije čudo što se ovde rodila i nova država, i što je iz nje
rođena ova velika i neoboriva monarhija, produkt sistema naše porodice, za-
druge, istorije . Zato je prirodno da beogradski univerzitet , najbolji od svih dru
gih, već trideset i više godina radi na izrađivanju naše čisto nacionalne kultu-
re, čisto naše: naše geografije , naše geologije , naše lingvistike , naše etnogra .
fije, našeg prava, naše istorije , naše flore i faune , naše filosofije , naše muzike,
našeg folklora . Pokojni Jovan Dučić je svojim delom stao u herolde te velike
afirmacije našeg rasnog kapaciteta i neodoljive volje za jedan izraziti rasni
život. On je jedan od junaka naše rasne epopeje i jedan dokaz o misiji Beo-
grada među onima koji još nisu rasno probuđeni. Kao diplomat, on je bio je.
dan među onima koji su na strani bili nosioci svih velikih odlika naše rase;
njegove sposobnosti za kulturu , njenih visokih mera za etičke vrednosti , njenog
ponosa u energiji za život, njene volje za afirmaciju , njene lakoće za asimila-
1
ciju . On je u Rimu bio Italijan , u Parizu je bio Francuz, u Londonu je bio
Englez, kao što je u našem Beogradu bio Beograđanin ili u našem Zagrebu
bio Zagrebčanin - Kosmopolita
Moguće iz razloga što ja nikako nisam rasno probuđen, taj neverovatan
šmokovsko-lažljivi ton uvodničara, to bestidno cementiranje laži radi laži (lar
pur lar) ta neozbiljna frazerska intonacija, sve mi se to zgadilo i ja sam od
nekog unutarnjeg dubokog gnušanja zaklopio oči i tako prelomivši „ Politiku “
po polovini, preskočio uvodnik i nastavio na drugom stupcu kod opisa opela u
Sabornoj Crkvi. Na kovčegu ikona za celivanje i diplomatska špada. A na
gornjem kraju poklopca, kroz staklenu lukarnu , mogao se videti pokojnik u
diplomatskoj gala uniformi, već potamneo . Patrijarh Dimitrije sa svoga presto-
la počinje jektenija, na koje odgovara Beogradsko Pevačko Društvo. Dvorski
lakej unosi veliki lavorov venac sa trobojnim trakom na kojoj piše: Aleksandar.
To je jedini venac kraj kovčega. Ostali su pred crkvom. Sa So svjatimi u
pokoj " opelo se završava i Patrijarh silazi sa svoga prestola u sredinu crkve.
Bili su tamo još odštampani govori ministra spoljnih poslova i nekakvih meni
stranih i nepoznatih akademičara, ali te govore nisam pročitao nego samo
površno preleteo i okrenuo se mom kavanskom stolu, da mu patetično i važno
---- kao što se to dolikuje - objavim smrt Jovana Dučića .
Gospodo ! Znate li što je nova ? Umro je Jovan Dučić !
Stvar nije bila onog efekta, koji sam ja sebi zamišljao . Ljudi su ti dodu
še za Jovana Dučića čuli , a jedan je bio i pročitao pred deset-petnaest godi
na nekoliko pesama od tog našeg gordog Beleretona, koji je svoje srce pojeo
bez jauka, ali se na tu vest niko nije ni najmanje uzrujao . Mirno su dalje fr
kali cigarete i pili kavu, a jedan je nehajno pružio ruku, uzeo mi „ Politiku, “ a
onda, pogledavši je, pogledao me napadno iznenađeno .
A gdje si ti to čitao da je Jovan Dučić umro ? To je umro Gavrilović,
a ne Dučić !
Zbunio sam se neurastenično, kao pravi nervčik, koji u svojoj podsvesti
oseća da se nešto krivo zbiva samo ne može da shvati - što ?
-
Kako Gavrilović, kada sam ja pročitao Dučićevo ime ?
Uzeo sam tako ponovno „ Potitiku “ u ruke i konstatovao da je ipak istina,

133
 da je to umro Gavrilović i da sam ja krivo pročitao naslov. (To krivo čitanje
znak je novinarske profesionalnosti.) Doista ! To je umro Gavrilović, a onaj
neverovatni uvodnik napisao je Dučić. Neverovatno, ali istinito ! Napokon sve-
jedno. Onoga dana, kada Jovan Dučić doista bude u Sabornoj Crkvi ležao u
diplomatskoj gali, već potamneo, pod ikonom za celivanje i diplomatskom špa-
dom, sigurno je da će „ Politika “ štampati uvodnik o velikoj i neoborivoj mo-
narhiji, dubokoj rasnosti, o našoj filosofiji, o misiji Beograda među rasno ne-
probuđenima, heroldu velike afirmacije našeg rasnog kapaciteta, o velikom no-
siocu odlika naše rase , koji je bio u Londonu Englez, a u Zagrebu Zagrepča.
nin Kosmopolita. Jer Gavrilovići i Jovani Dučići umiru, ali fraza je večna !
So Svjatimi u Pokoj !

Jesenji Cvjetovi od Poloniusa .

(P. Parmačević : Ad Akta. )

Koncem oktobra primile su sve redakcije jedno pismo sa ovim sadržajem:

„S. Ur.! Molimo, da izvolite u svom c. listu donijeti niže sadržanu objavu o
knjizi, koju vam se častimo priložiti. Podjedno Vas umoljavamo , da ovu zbirku
pjesama imate dobrotu podvrći Vašoj recenziji, te se bilježimo " itd. 1. prilog.
Taj prilog glasi : „ Polonius : Jesenji cvjetovi. Pod pseudonimom „ Polonius “
izašla je na 48 str. zbirka lirskih pjesama jednoga do sada nepoznatog autora.
Iz prikaza g. S. Parmačevića, koji prethodi pjesmama, razabire se , da se pod
tim licem krije neko lice većega društvenoga položaja, koje u „ petom deceni-
ju života “ po prvi puta izlazi pred publiku sa ovim literarnim prvijencem. Zbir-
ka je opremljena vrlo ukusno. Dobiva se u svim knjižarama uz cijenu od D 20.
Mi smo se lojalno odazvali pozivu i odštampali to pismo i tu „ niže sa-
držanu objavu," a tako učiniše i ostali u ovom našem maglenom gradu. Tako
je pred mesec dana po našoj štampi stala da kruži glasina o nekom tajinstve-
nom licu visokog društvenog položaja, koji u petom deceniju života po prvi
puta izlazi pred publiku sa literarnim prvijencem; kako niko nije hteo da s tog
visokog društvenog lica skine masku, neka to bude dopušteno nama, da obja-
vimo, da se pod „ Poloniusom " krije ministar agrarne reforme i ravnatelj gospo-
darskog društva dr. Franjo Poljak.
On je taj , o kome piše g . S. Parmačević u svome predgovoru , da mu je
taj književni nastup čin besprimeran u našoj književnosti. „ U našoj književ-
nosti nema primjera da je neko, u petom deceniju života, sa društvenim polo-
žajem, izloženim zavisti, poslije dugog istrajnoga rada u političkoj i privrednoj
grani javnih interesa, sa karijerom koja nije bila bez sreće, imao potrebu i
radost da počne sebi krčiti i književne puteve ." Dr. Franjo Poljak ministar
i direktor g . d . je taj čovek, kome po rečima g . S. Parmačevića nije bilo i
nije ispod časti da posveti koji čas nečemu što je, kad je valjano, najljepše
od svega pjesničkome radu . Originalnost ove sveščice lirskih pjesama je
dakle u tome, što autoru nije ispod časti da posveti koji čas nečemu što za-

134
nosi kao treptaj lista na grani, a nesumnjiva originalnost pak je , dakle, u ovo-
mu, što ova sveščica ne dokazuje ničim, da bi joj autor mogao imati po koju
sijedu vlas. Ovi stihovi dokazuju osim toga da je pjesnik, predan sav svomu
poslu izvan pjesništva, mnogo doživljavao i proživljavao . Ako je autor (dr.
Franjo Poljak) dospio doživljavati i proživljavati , to je zato , jer je dospio živ-
jeti i jer je kod njega doživljaj nužna refleksivna radnja , koju čini nehotice,
kad rešava akta ili govori na skupštini i jer napokon naš autor živi i za vreme
uredovnih sati. On živi uvijek stalno i njegov mozak i srce stalno i uvijek ra-
de. Za uredovnih sati i izvan uredovnih sati. Autor je eklektik.
On upotrebljava s jedne strane deplasirane riječi kao „ luče “, ( „ moje luče
tu na prozor guče “) , a s druge strane riječi, koje nemaju smisao koje bi treba-
le da imaju kao „ bolećiv “. On je dakle eklektik. Asonansa sugestivna, klimak-
si efektni, muzikalnost stiha znatna , tendencija za stvaranjem reči u duhu na-
rodne tvorbe pohvalna . Rima je prirodna . Pjesnik je elastičan u strofama . Mo-
tivi pjesme su intimni doživljaji porodičnoga života, kadšto sa ponešto didakti-
čnom notom ili ulaženje u prirodu sa razumjevanjem njenih tajnih pokreta .
Ova zbirka ne pokazuje cijelu autorovu fizionomiju, ali pokazuje, što je glavno
da je autor pjesnik koji ima to da kaže danas uz formalne nedostatke a sjutra
bez njih; danas u formi konservativnoj , a sutra u najmodernijoj; danas sa pog.
djegdje poletarskim izrazom a sutra u definitivnom izrazu zrela pjesnika . "
U najdubljem uverenju da pisati književnu kritiku o pesmama gospodina
Poljaka savršeno nikakva smisla nema, mi smo lojalno i iscrpivo preštampali
gotovo čitav uvod gosp. Pa . mačevića . Gosp . Parmačević urednik „ Riječi “ i
njen petnaestgodišnji glavni kazališni recenzent i kritičar napisao je predgovor
gospodinu Poljaku kao ministru demokratske partije, a ne kao pesniku . Pred-
govor taj klasično je neiskren i iz njega može se zaključiti ovo : ili je g. Par-
mačević napisao svesno ono što je napisao , ili nesvesno. U prvome slučaju ni-
jedna njepova recenzija od prve pa po poslednje u kojoj Šekspira zove larpur-
lartistom („burgija radi burgije, pravi lar pur lar "), a Noć Sv. Triju Kralja do-
kumentom iz života ljudi iz prošlih epoha ne vredi savršeno ništa. Ako pak je
to sve napisao u nesvesnom stanju , onda bi učinio mnogo bolje da uopće više
ne piše ni retka. Jer ko je u stanju da za jednog ministra napiše , da je uzora
i pohvale vredno što tome ministru nije ispod časti da se bavi i poezijom taj
je ili pijan ili laže . A u takvim se raspoloženjima ni kritike ni predgovori ne pišu .
M. K.

Bogdan Popović o ukusu .

Prigovara se „ K. Republici “ da je broj njenih saradnika ograničen . Kako

nam je slučajno ovih dana pala u ruke jedna knjižica našega „ najznameniti▪
jega estete “ i „ najboljega stiliste " g. Bogdana Popovića, mislimo da nije na
odmet da citiranjem nekih odlomaka iz te knjižice , zorno prikažemo , kako
treba da se piše i što znači zapravo pitanje ukusa i lepote . Izgleda nam to
aktuelnije tim više što smo ovih dana čitali u novinama, da se i kod nas

135 6
sprema jedna hrvatska lirska antologija, koja će biti sastavljena po klasič-
nome uzoru srpske antologije g. Bogdana Popovića . Kako je antologija više
manje ipak povezana sa pitanjem ukusa, čini nam se zgodnim da prikažemo
što taj naš veliki esteta misli o Ukusu .*
O Vaspitanju Ukusa . Polazeći od pretpostavke , za naš današnji cilj do-
voljno opravdane, da ima savršenijih i nesavršenijih ukusa, rad sam potražiti
da li se može, i ako se može, na koji način, ukus vaspitavati . Da ukus može
napredovati, razvijati se, to izlazi već iz sad primljene pretpostavke. Ali da li
se može uticati sa strane, spolja , da tako kažem, na to usavršavanje ukusa i
kojim bi se to načinom moglo činiti, na to pitanje sam nauman potražiti od-
govora u ovom kratkom ogledu . Pitanje je inače vrlo zamašno i čitava knjiga
ne bi bila suvišna za njego . " raspravu. Moja je namera , osim toga, govoriti
samo o vaspitanju književnoga ukusa . Pre no što pređemo na raspravu samo-
ga pitanja, - da bismo jasno znali o čemu je reč, valjalo bi možda dati de-
finiciju ukusa u početku ovakvog pretresa. Ali definicije moraju biti naročito
srećne kako želimo da nam za našu potrebu dobro posluže . Definicije su me-
đutim retko kad srećne , još ređe korisne, i kad bi čoveku bilo dopušteno
malo više smelosti, moglo bi se reći da su one u najvećem broju slučajeva
lepa igra, i malo šta više . Naročito u našem slučaju , gde bi trebalo defini-
sati jedan vrlo složen i prostran, i , prema tome neodređen pojam, bolje je i
ne pokušavati dati takvu definiciju . Pretpostavimo, kao što je to najpodesnije
u svima prilikama koje liče na našu, da je izrazu ukus značenje poznato, i
dodajmo samo, radi donekle bliže odredbe da ćemo književni ukus uočiti kao
sposobnost osećanja lepota u književnim delima , ili malo šire, kao sposobnost
ocenjivanja vrednosti književnih dela . Prema tome, po našem tumačenju, nazivi
čovek od ukusa i dobar kritičar imaju da se smatraju kao sinonimni . Razlika
je među njima doista jedino ta što jedan označava čoveka koji po zanimanju
kazuje svoje mišljenje drugima, a drugi onoga koji svoje mišljenje zadržava za
sebe, ili ga ne kazuje napismeno.
Pojam ukusa rekosmo da je složen. Drugim rečima, imati ukusa ne znači
imati jednu osobinu ili sposobnost nego znači imati jedan niz raznih osobina
i sposobnosti.
Koje su to osobine koje čine čoveka čovekom od ukusa ?
Na prvom mestu , od prirode nežno osećanje . Na drugom mestu živa i
plastička mašta . Na trećem mestu ! jedno opšte obrazovanje daleko iznad pro-
sečnoga. Polje koje književnost zahvata u svoj opseg tako je ogromno, da-
našnji romani, na primer, dotiču se tako raznovrsnih stvari, moralnih i društ-
venih problema , i tako dalje , da je čoveku nemoguće , ne ocenjivati ih , nego
ih i pratiti u njihovim predmetima, kad nema tog opšteg obrazovanja. Od
Brumove (Brougham) izreke da treba znati „ sve od nečega, i nešto od sva-
čega ", druga polovina je sva potrebna današnjem književnom kritičaru .
Što se razume pod opštim obrazovanjem, mislim da je izlišno bliže od-
ređivati. Treba otprilike imati ona znanja koja imaju svoje rubrike u većim ev-
ropskim novinama, itd. itd.
*) O Vaspitanju Ukusa. Književna studija od B. P. Drugo izdanje C. B. Cvijanović 1921.
Beograd.

136
 Prekinusmo tu citiranje ove književne studije radi prostora, K. R. koji je
ograničen i izgleda nam da smo dosta naučili. O Ukusu i o g. B. Popoviću .
Naučili smo da se ukus može vaspitavati, što izlazi iz pretpostavke da
imade savršenijih 1 nesavršenijih ukusa . Pitanje je inače zamašno i čitava
knjiga ne bi bila suvišna za njegovu raspravu . Pre no što pređemo na ras-
pravu samoga pitanja, valjalo bi možda dati definiciju ukusa . Ali definicije
moraju biti naročito srećne, i kako su one međutim retko kad srećne , još ređe
korisne, one su lepa igra i malo šta više , to mi ne ćemo ni pokušati dati de-
finiciju ukusa . Pretpostavimo, (kao što je najpodesnije u svima prilikama koje
liče na našu ,) da je izrazu ukus značenje poznato . Ukus je sposobnost ose-
ćanja lepota u književnim delima. Prema tome čovek od ukusa i dobar kriti-
čar su sinomini. Dobar kritičar je čovek, koji po svome zanimanju kazuje
svoje mišljenje drugima, a čovek od ukusa to mišljenje zadržava za sebe .
Pojam ukusa je složen. Na trećem mestu onih osobina koje taj složeni pojam
sastavljaju stoji opšte obrazovanje . Opšte obrazovan čovek je onaj koji znade
sve od nečega i nešto od svačega. Izlišno je pobliže određivati šta se ra-
zume pod opštim obrazovanjem. Otprilike sve ono što se nalazi po rubrikama
većih evropskih novina.
Takav način pisanja zove se kod nas naučna metoda. Pretpostavimo da
imade savršenijih i nesavršenijih ukusa . Iz te pretpostavke sledi da se ukus
može vaspitavati.
Istina je. Ukus bi trebalo definirati, ali definicije su suvišna glupost.
Pretpostavimo dakle po drugiput o ukusu , za koji smo već pretpostavili da
se može vaspitavati da mu je značenje poznato. Ukus jednak je sposobnosti
osećanje lepota književnih dela.
Malo šire od sposobnosti osećanje lepote je sposobnost ocenjivanja
vrednosti književnog dela . Prema tome dobar ukus = dobra kritika itd. itd.
Dobar kritičar piše kritike po zanimanju i imade sva ona znanja koja imadu
rubrike po većim evropejskim listovima n. pr . Figaro, Az Ešt, Naje Fraje
Prese itd.
Nismo od g. B. P. čitali ništa osim njegove recenzije o knjizi Kraljice
Rumunjske i odgovor na " Obzorovu " anketu o stagnaciji hrv. književnosti. U
svojoj recenziji o knjizi Kraljice Rumunjske pričinio nam se g . Popović bed-
nim , kao svi ljudi koji nose frak, a na fraku svetla puceta sa monogramima.
Ona je recenzija bila pisana u livreji i belim rukavicama. A odgovor na „ Ob-
zorovu " stagnaciju u kome je g. B. P. preporučio Hrvatima da dođu u parla-
menat, pak će „ laka stagnacija u prosečnoj proizvodnji Hrvata “ nestati, izgleda
nam da nije bio suviše mudar. Da smo kojim slučajem imali čast pročitati tu
bi se bili iznenadili ni onoj neumrloj
njegovu književnu studiju o Ukusu, ne bi
kr. dvorskoj recenziji ni odgovoru na „ Obzorovu “ anketu . Ne bi se bili mogli
iznenaditi ničemu .

137
 Smrt Anatola Fransa .

U isto vreme nekako , kada je Z. R. III . plovio nad okeanom između Azo-
ra i Amerike, umro je Anatol Frans. Ako će se doista obistiniti ona Bergsono-
va reč, da će naše vreme u budućnosti više prosuđivati po našim strojevima
nego po našim ljudima, onda je sigurno, da će u nedoglednoj historiji ta pre-
kookeanska zrakoplovidba biti od neusporedivo većega značenja od smrti Ana-
tola Fransa. Starac je pred nekoliko meseci proslavio svoj osamdesetgodišnji
jubilej i umro epikurejski spokojno , kako je i živeo , kroz čitav niz godina svog
javnog rada. Četrdeset besmrtnih akademika , senat, parlamenat, vlada republi-
ke, veleizdajnik Kajo, pobedonosni vođa bloka levice Eriò , eskadrona konjani-
čke republikanske garde, pariške mase iz centra i pregrađa, sve se je to svr-
stelo iza lovorom ovenčana pesnika , da ga otprati do groba, te predposljednje
stanice, što čeka svakog besmrtnika na putu u Panteon. I kada će franceski
parlamenat, tokom ovog jesenjeg zasedanja odobriti prenos kostiju tog slavnog
muža u Panteon , Frans će imati čast da legne uz Voltera, Zolu i Žoresa, svoje
stare znace i prijatnlje. Njemu se ne će dogoditi ono što se dogodilo Volteru ,
da su ga svečano preneli u Panteon i tri puta još svečanije izbacili. Jer sve
da pobede rojalisti i da burbonska zastava sa ljiljanom opet zavijori
nad Parizom , kraljevski Pariz će ostaviti Fransa u Panteonu, da dalje mirno
spava. Volteru i Zoli, tim večnim kandidatima deložacije , moglo bi se dogoditi
da se nađu jedne noći negde kod zida kakvog otrcanog groblja u predgrađu
ali Fransa ne će dirati nikakva rojalistička desnica . Njega, osim književne re-
vizije, ne će dirati ni komunardovska levica, kada bude izvesila svoje barjake
po pariškim utvrdama. Danas, u vreme najakutnije borbe za klasnu orijentaciju
diže se protivfransovski glas u kritici književne levice, i osporava mu se epetit
buntovnika i revolucionara u književno - klasnom proletarskom smislu ove reči.
Naglašava se da je bio po svome pogledu na svet, po svojoj umetnosti, po
svome talentu više građanin nego rebel , više i jakobinac iz Fobur St. Žermena ,
ansiklopedista, kabinetski cizeljer, nego pisac savramene klasne svesti i bo-
rac na soc. frontu .
To je tačno. Frans nije bio klasni borac i K. Rep . je u prvoj knjizi pro-
šloga godišta štampala odlomak Fričeove studije o Fransu sa negativnim oce-
nama Fransovog delovanja, osvetljena sa stanovišta klasnog i proleterskog .
Ova teza izgleda nam preopširnom za okvir naše napomene, i mi bismo uopće
hteli da nabacimo pitanje, je li je Frans bio onako velik pisac , kao što je to
evropejska štampa pisala povodom njegove smrti, kada je taj starac pokopan
kao prvorazredna evropejska veličina, po ceremonijalu, što mnogo potseća na
kult polubogova u starim vremenima . Što to
znači velik pisac “ i imade ili u
Evropi danas uopće „ velikih " pisaca ?
Romen Rolan sa svojim Žan Kristofom ostao je kao novogradnja, što je
mnogo obećavala još obijena skelama , a danas se vidi sva ispraznost takve
papirnate konstrukcije. Pokojni Konrad je lirski deskriptivan, a Galsvorsi (Gals-
vorty) , mnogo slabiji od Šoa (Schaw) i preslab da minira građanski beton al-

138
 bionski. Prust (Proust Marcel) subjektivan i analitik do izolovane jednostrano-
sti, Žid (Gide) dobar stilista, a Siare (Suares) i Pegi reakcionari. T. zv. ne-
mački evropejci Thomas i Hajnrih Han, pok. Šternheim ili Flake iz mlađe ge
neracije, prebačeni su dogođajima ; preslabi da idejno kanalizuju haos ; u no-
vijoj ruskoj književnosti, što doživljava svoj mitološki preporod iz ruskog pe-
simizma u afirmaciju , borbenost i zanos, pokraj čitavog niza novijih pojava ne-
ma ni jedne tako markantne što bi obećavala porođaj zvezde vodilje .
Mi uopće nismo imali književnosti, pa dakle nemamo ni merila za knji-
ževne veličine . Neko sam veče na Sterijinom „ Kir Janji “ mnogo mislio o tom
našem svakako najboljem piscu svoga vremena . Ne znam kako i zašto , ali ja
Steriju uvek zamišljam u njegovim poslednjim danima u Vršcu, kako sedi u
naslonjaču, te kroz prljava i neoprana stakla prozorna apatično i nemo zuri u
provincijalno blato . Sve je iza njega . I romantični zanosi i srbijanska ekskur
zija i četrdesetosma; od sveg tog zbivanja ostale su tek dve-tri grimase, dve-
tri nacerene maske ovog našeg elementa, što i dan današnji leži pred nama
književno neotkriven, nepoznat i težak. Kogod se zagledao u tu našu unutarnju
i sakrivenu fizionomiju zgrozio se nad našom istinom i gorak mu je smeh
zamro na usni. A Sterija je imao smionosti i talenta gledanja u utrobu . Njego-
va formula gogoljevski nasmijana , javila se posle u Sremcu i odjeknula kao
odzvuk u pokojnom divnom i nesretnom Domanoviću , kao jeka daleke intonacije.
Kako je dalek put od mladenačkoga zanosa za ostvarenjem panhelenskog
sna, da se Akropola oslobodi ispod barbarskog turskog jarma, pak do Kir
Janje, kreature, spram koje pisac oseća prezir i gnušanje .Misolungijevski za-
nos Bajronova vremena, (toliko jak, da se još i u Kranjčevićevom heronejskom
lavu javio patetički posle mnogo godina,) u Steriji, pesniku zanosnih budnica
i davorija oslobođenja , javlja se snagom Domije ove karikature . Domije se ru-
gao panhelenskoj oslobodilačkoj propagandi svoga vremena; on je cincarske
pustolove, bankire Kaira, Aleksar.drije i Marselje žigosao tvrdim potezima svoga
pera, a Sterija je hteo da tu laž formuliše u svojoj rodnoj švapsko - madžarskoj
banatsko-varmegjijskoj , četrdesetosmaškorodoljubnoj , cincarsko - pravoslavnoj
okolini, neumoljivo i beskompromisno. U toj i takvoj bistroj bezobzirnosti ima-
de elemenata velike književne ostvarivosti, kakva se javila u onoj zagorskoj
uskršnjoj tučnjavi kod Kovačića ili u koncepcijama Novakovim, koji je bio po
svojim sposobnostima mnogo preslab da ih sagradi. Moguće je , da je ta zadr-
ta neumoljivost više negativne naravi, u stvari barbarska oznaka, te se javlja
u sredinama što nisu preoterećene civilizacijom, te ne leže uzidane u laži ,
klišeju i tradiciji . Istine se u takvim barbarskim sredinama gledaju po prvi put
dakle se otkrivaju , dakle je mogućnost neposrednosti mnogo veća . Gogolj je
razlagao tom elementarnom neposrednošću obretača u svojojprvoj fazi , a
kada je posle u „ Pismima na svoje prijatelje “ pokazao tendencu skretanja
pod okrilje evropejske religijoznosti, kada je uznastojao da se osloni o jake
tvrđavne baze evropejskih sistema , eto, što mu je pisao Belinski , u svom zna.
menitom pismu, (za koga kaže Aksakov da nije bilo u Rusiji obrazovana čove
ka, te ga nije znao na pamet) : povreda istine i ljudskog dostojanstva ne da se
podujeti i ne sme se ćutati , kada se pod plaštom religije i pod zaštitom biča

139
propovedaju laž i nemoral , kao da su istina i krepost. Da, ja sam vas ljubio,
sa svom onom strašću, kojom jedan čovek samo može da ljubi jednu nadu
svoje zemlje, njenu čast i slavu jednog od velikih vođa na putu samospozna.
je, razvoja i napretka. Ja nisam u stanju da vam nabacim samo bledi pojam
onoga ogorčenja , što ga je vaša knjiga pobudila u svim plemenitim srcima i
ono divlje veselje, koje su pokazali svi vaši neprijatelji, svi književni i neknji-
ževni Nozdrevi, Čičikovi i policaji. Vi vidite, da su se vaše knjige odrekli i
takvi ljudi, koji su s njom i njenim duhom prividno jednodušni . Sve, kada bi
ta vaša knjiga bila diktirana od dubokog i iskrenog uverenja, niti onda ne bi
bila pobudila drugi dojam. A da su je svi shvatili kao vrlo lukav i nedostatno
zakrinkan potez, kako bi se nebeskim putem postigli zemaljski ciljevi, tome ste
vi sami krivi. Vi već mnogo godina posmatrate Rusiju iz pristojne daljine , a
poznato je, da nije ništa lakše nego iz daljine predmete videti onakvima, kak-
vima mi želimo da ih vidimo . U takvoj daljini vi živite od Rusije potpuno stran
u jednoličnosti jednoga kruga , koji je nemoćan da se otme vašem uticaju .
Zbog toga niste ni primetili, da se u Rusiji ne očekuje spas od misticizma,
askeze i pobožnosti, već od uspeha civilizacije i prosvetljenog čovečanstva .
Puk ne treba molitava ni propovedi, nego probuđenje višeg ljudskog dostojan-
stva, što je toliko stoleća tonulo u blatu i smeću. Umesto toga pretpostavlja
Rusija strašnu sliku zemlje u kojoj ljudi trguju s robljem, a da za opravdanje
toga posla ne upotrebljavaju one smicalice, što su je izmislili američki posed-
nici plantaža kave : da crnci nisu ljudi ! U takvo dakle vrema pojavljuje se
najtalentovaniji književnik, koji je sa svojim prekrasnim umetničkim duboko isti-
nitim tvorevinama toliko silno doprineo k ruskoj samospoznaji, koji je Rusiji
omogućio da sebe vidi u zrcalu sa knjigom u kojoj u ime Hrista utvrđuje
barbarske zemljoposednike. Da ste pokušali atentat na moj život ne bih vas
bio više zamrzio nego za ove sramotne retke
Tako se u Franceskoj nije nikada pisalo . Pisati o dubokoj istinitosti Fran-
sova opusa, pisati o tome, da bi on bio doprineo ka franceskoj samospoznaji
da bi bio Franceskoj omogućio da se vidi u zrcalu , nije moguće ni danas, kada
je smrt zaklopila poslednju stranicu njegove knjige . On nije imao vidovitosti
onog belog neispisanog , neodređenog, kontemplativnog Dostojevskovog subjeta
koji se u svim stvarima javlja kao prvo lice što ovori fabulu, i koje nije ni
po čemu natrunjeno Dikensovskim barokom i sličnim balastom Dostojevskoga.
One čiste subjektivne neoskvrnute beline u Fransa nema . Koliko god se on
zanašao za nekim socijalnim parolama, on ne dosiže ni do jednog Hercena, a
svakako je bliži Renanu nego Prudonu . I svakako je najpribližnija paralela ako
se Frans zamisli negde u Alaksandriji u Plotinovo dekadentno vreme, kada
carstvo stoji u očajnoj borbi sa barbarskim periferijama. Azija se javlja, neke
barbarske teze polusocijalne polureligijozne sve više rastu u talasu nivelacije,
i umetnost velike klasične forme prelazi u dekorativno traženje ornamentike.
Folklora dalekih i nepoznatih zemalja, iskapanje starih civilizacija, historicizam
i pobune robova na dnevnome su redu . U tome haosu bio je Frans neuravno-
težini intelektualac patricij , više sklon skepsi nego zanosu , više sumnjičavi de
kadent na umoru nego zastavnik. Tako je pisao, tako je živeo i umro. Počivao
u miru !
140
 Isserlis Weingarten.

(Paralela napisana u naročilu počast naše glazbene kritike i naše

otmene, velegradske publike .)

Devetnaestog novembra svirao je u glazbenom zavodu Dr. Paul Wein-

garten, a nedelju dana kasnije, na istome mestu Julije Isserlis, jedan od mla-
đih ruskih glasovirača . Kao Orlov, Levin i Borovsky, Isserlis znači zdravo i
pošteno nastojanje , umetnost umetnosti radi u najplemenitijem smislu ove reči
dok je dr. Paul Weingarten jedan od tipičnih predstavnika one dekadentne,
evropejske, glazbene , talmicivilizovane trgovine, što ne trguje samo kravatama
i rižom nego i umetnošću. Dr. Paul Weingarten je profit radi profita, roba
radi robe, a Isserlis je umetnik, doduše bez nekih naročitih lčnih oznaka kao
Levin ili Orlov, ali za celo dublji i intuitivniji od Borovskoga. Dr. Paul Wein-
garten ne trguje samo sa svojom produkcijom, nego i sa svojom elegancijom,
tigurom , vanjštinom, sa koketljivom svojom belom glavom, oimenom po-
javom, doktoratom i barnumskom reklamom, dok Isserlis ne raspolaže
osim dobre svirke, ni čime . I što se zbiva ? Naša „ otmena “, „ velegradska “
publika, naše općinstvo što već devetdeset i osam godina sedi na koncertima
glazbenoga zavoda , to naše najbiranije društvo zanaša se za doktorom Wein-
gartenom, za njegovom prostom senzualnošću , za njegovim primitivnim i nein-
teligentnim trikovima, dok je Isserlis svirao u atmosferi vidljivog neraspoloženja,
te on, kao tankoćutni artist, nije nikako mogao da se s tim općinstvom stavi
u kontakt. Ta praznina između dvorane i podija osećala se jasno.
Dvorana bila je jedan i drugi put krcata onom našom t. zv. bečkom pu-
blikom, koja se oseća više kod kuće na Šotenringu nego u Gundulićevoj ulici,
koja dnevno čita Presu i Wiener-Journal, i koja kupuje svoje salonsko po-
kućtvo kod Kona (L. F. Kohn) a čita kritike p . n. gospode Grafa i Hiršlera.
Za tu publiku, koja čitavo vreme koncerta zvecka svojim grivnama, dragu-
ljima, narukvicama, zlatnim lancima , (kao ormom konjskom,) koja šušti nepre-
kidno progranima, šapće i brblje bez kraja i konca , za tu i takvu publiku i
kritiku je doktor Paul Weingarten „ veliki i odličan umetnik “, dok su se za
svirke Isserlisa lica samo duljila od dosade.
Dr. Paul Weingarten vrlo dobro znade da su duge stanke mnogo važ-

nije za jedan koncerat od dobre svirke, jer najposle na glazbene priredbe ide
se u prvome redu zbog neke snobovske društvenostt i novih toaleta ; čujemo
li pak Beetovenove varijacije interpretirane „ elegantnim načinom “ kao Grün-
feldov valcer, ako su " briljantni " završeci tako drsko krivi i nenaučeni, kak-
vima nas je poslednji put poslužio elegantni doktor P. Weingt. onda naravna
stvar, da će g. Graf napisati sledećega dana , da je on osećajan i velik umet-
nik. Dok nasuprot Isserlisova igra u tom našem kritičaru budi „ loš dojam “.
Za Liszta i Skrjabina ustvrdio je g . Graf da treba „snage i poleta “ i da ti
glazbenici „ nikako ne pristaju načinu i temperamentu pianiste ". Snaga je vrlo
*) Na razne i mnogobrojne upite odgovara uredništvo K. R. da šifrom A. S. potpisane
ocene nije pisao niko drugi nego sam A. S.

141
 relativan pojam, i ako ni počemu a to se po nepovoljnim kritikama g . Grafa
može zaključiti, da je Isserlis matematički sigurno dobar i snažan majstorski
svirač. Druga violina „ Zagrebačkoga Kvarteta " prigovara Isserlisu na pomanj .
kanju poleta, a za Šopenova dela piše da su to ona dela što trebaju „ me .
koću udara i osećaj “ . Kao da za druga dela ne treba mekoće udara ni ose-
ćaja, a za Šopena opet ništa drugo do osećaja i mekoće udara. Neverovatno !
Kako me je dakle Isserlisov koncerat uverio o tome, da je g. Grat nepoprav-
ljivo loš kritičar, to ću u glavnim potezima objasniti zašto je Isserlis dobar
svirač.
Borovskoga je sveukupna naša štampa pozdravila jednoglasno i odušev
ljeno, kao velikoga umetnika i majstora svirke . Čitali smo zanosne prikaze o
tom sviraču, ali nigde nismo našli ono što je kod Borovskoga najbitnije : ni u
jednoj od kompozicija osim u Stravinskoga Petrušci, tome virtuozu nije uspelo
da raspiri iskru kompozicije do velike umetničke inspiracije. Jer ritmika, dinamika,
zanos, pa senčanje pojedinih udara , sve su to samo elementarni predmeti
sviranja, sami po sebi nedostatni, da se zbog njih koji virtuoz već prozove
velikim umetnikom . (Slučaj Hoehn, kao primer) . Kroz Hoehnovu svirku Beeto-
vena probija doduše neka prvotna , barbarska, prirođena glazbenost, što nas
surovo vređa kod svakog pojedinog udara , te se čovek, pokraj sve njegove
prividne, gotovo sentimentalne osećajnosti kod Šopena, ipak čudi što je sklad-
ba ostala mrtva. Hoehn perforira ali ne izrezuje . Takvo je sviranje jednoploš-
no, kao slikarstvo plakata . Dok umetniku nije uspelo da skladbu obavije du-
hovnim nekim florom , dok je on ne oživi i ne omota koprenom genijalnosti ,
dok se sa tipaka ne razleje duševnost sugestivna , puna volje autorove, duha
vremena i tradicionalnog glazbenog kalupa, (uvek periodički drugog i drugog),
tako dugo je svirka još uvek na površini, na plosi, izvan konstrukcije.
Isserlis razpolaže sa svim ovim navedenim mogućnostima, a kako je ta-
kvo sviranje u našem gradu nepoznato i strano, publika se osećala deplasira-
nom . Isserlis je svirao Šopena, Debisija , Skrjabina i Lista. Kolikogod mu
Šuman (Symphonische Variationen) , nije ležao, on je ipak u zadnjoj varijaciji
pred konac dao savršenih momenata. Inače je svaka fraza u čitavome
programu bila detaljno izgrađena i sviranje do krajnosti izjednačeno . For-
sirana uporaba levoga pedala smetala je kao nervozna manira, jer g.
Isserlis ne zna , što znamo mi ostali jadnici, da su svi pedali u ovom
našem kulturnom centru, pokvareni.
A. S.

142
KNJIŽEVNA

REPUBLIKA

MESEČNIK ZA SVE KULTURNE

PROBLEME

GOD . II . DECEMBAR 1924. B. 4.

SADRŽAJ :

GALINEC STJEPAN : Devet Pesama. Kiša. Ljudi u životu Samo radnici.

Samo kao gost. Bezimeni broj . Nahod. Tati i lopovi. Pesma starim
cipelama. Invalid (1914-24.)
OSKAR WALID ! O individualizmu i socijalizmu (ulomci eseja: čovečja
duša i socijalizam) .
LAV GRÜN (GORENČEVIĆ) : O materijalističkom posmatranju umetnosti
jedne naučno-estetske rasprave),
KORS : Marksizam i filosofija (nastavak studije).
CESAREC: Stanislav Vinaver kao simpatizer R. R.
M. KRLEŽA : Slučaj arhitekta Iblera.
A. S. Pregled najnovijih glazbenih neuspeha i pokusa. Graf, Hiršler, Matz,
Grgošević itd.
A. S.: Velika Slavenka Ema Destinova.
JEROLIM MIŠE : Izložba Proletnog Salona . (Šumanović, Becić, Kršinić.)
M.: Izložba čehoslovačkog likovnog udruženja „ Manes“ . (Beneš, Koníček,
Streti, Šimon. Švabinsky, Konoupek, Kremnička, Rambousek, Sylovsky,
Piskač, Trampota, Španiel, Šturza) .
M. KRLEŽA: Čovek koji je pročitao dve hiljade i šest stotina knjiga.
„Za slobodu književnoga stvaranja“.
L
U PRÍILOGU :
D. IBLER: Dvorište, fasada, tlocrt epidem. instituta . Okružna blagajna.
Fasada. Perspektiva.

Cena pojedinom broju Dinara 12 .

UREDNIK M. KRLEŽA ZAGREB.

 Književna Republika

Uredništvo KNJIŽEVNE REPUBLIKE, ZAGREB Kukovićeva ul. 28 .

Administracija KNJIŽARA V. VOŠICKI, KOPRIVNICA

KNJIŽEVNA REPUBLIKA izlazi koncem svakoga meseca u revi-

jalnom formatu na najmanje četrdeset i osam stranica

PRETPLATA ZA GODINU DANA DVANAEST BROJEVA 120 DINARA

PRETPLATA ZA POLA GODINE ŠEST BROJEVA ŠESTDESET DINARA
CENA POJEDINOM BROJU U PRODAJI DVANAEST DINARA
PRETPLATA ZA INOZEMSTVO DVESTO DINARA GODIŠNJE

Izvolite poslati pretplatu odmah, jer cena kod plaćanja unatrag je veća i raču-
namo cenu za pojedine brojeve. Ne stigne li pretplata pravodobno,
pretpostavljamo, da želite, da dužnu pretplatu pouzmemo poštanskim pouzećem,
Siljanje lista obustavlja se samo nakon pismenog otkaza pretplatnika Samo po-
:: :: :: vraćanje jednoga broja nije dostatno za otkaz . :: :: :-:

PRETPLATA I REKLAMACIJE ZA KNJIŽEVNU REPUBLIKU ŠALJU

SE NA ADMINISTRACIJU LISTA :

Knjižara Vošicki Koprivnica

BROJ POŠTANSKOG ČEK. RAČUNA 34996 .

RUKOPISI SE NE VRAĆAJU.

NEZATRAŽENE KNJIGE I ČASOPISI NE OBJAVLJUJU SE.

Za objavljene sastavke odgovaraju potpisnici lično, za nepotpisane

uredništvo .

RAZGOVORNI SAT UREDNIŠTVA SVAKOGA PETKA OD 2-3

POSLE PODNE.

SVA PRAVA prevoda i preštampavanja pridržana . Alle Rechte

vorbehalten, besonders das der Übersetzung . Droits de tra-

duction et de reproduction réservés pour tous les pays. Copy-

right by KNJIŽARA VOŠICKI , KOPRIVNICA 1924.

UREDNIK, ODGOVORNI UREDNIK, VLASNIK I IZDAVAČ

M. KRLEŽA, ZAGREB , Kukovićeva 28.

Nnstitut
IBLER
iDRAGO
epidem
.Dza
vorište
acrt R epublika
.Knjiž
epidem
.F asada
DRAGO
iza
Nnstitut
IBLER
acrt Republika
.Knjiž
 I

DRAGO IBLER. Tloris epid. instituta. I. kat. Knjiž. Republika.

DRAGO IBLER. Natječaj Okružne blagajne. Fasada.

DRAGO IBLER. Natječaj Okružne blagajne. Perspektiva. Knjiž. Republika.

KNJIŽEVNA REPUBLIKA
GOD. II. DECEMBAR 1924. BROJ 4.

Galinec Stjepan : Devet pesama .

Kiša.

Kada kiša pada

sa prozora vidim
kako se mnoga kap kiše
zaustavi na telefonskoj žici
i kako po njoj klizi
kap po kap - dve tri četiri
jedna za drugom
jedna protiv druge
polagano i brzo
hvataju se i sudaraju
i stapaju u jednu kap
koja još jednom puzne
i padne dole.
I tako jednako po žicama
od stupa do stupa
dok ne prestane kiša .

Ljudi u životu .

Ljudi se boje i plaše blizine

čoveka i ne veruju da su mu
braća.

I svi bi nekud daleko hteli

otići da ni sami ne znaju
kuda.

I najradje bi izašli sami iz

sebe da nisu strahu sami se
ubiti.

Jer oni su hrabri kad moraju

ubijati i pri tome se dati
ubiti.

143
Ne boje se smrti jer će i onako
umreti ali zašto da su morali
živeti.

Ljudi žive i ne znaju prolaze

i pitaju a na odgovor čekaju dok
ne nestanu .

Samo radnici .

Pravo se ne traži,
Za pravo se ne bori,
Pravo se uzima ;
Jer pripada svima
jednako.

Naš vapaj
je mukli krik
za povišicom plaće
ili za jeftinijim brašnom.

Naša borba
je pravo za osamsatni rad
i zato
da ne umremo od gladi .

Na naš vapaj
odgovaraju nam kundakom
a za borbu našega prava :
zatvaraju nas u tamnicu !

I niko se zato ne zgraža

i nikoga to ne boli
što se biju i zatvaraju
ljudi koji pate , ljudi koji su samo
radnici.

Samo kao gost.

Često kad prolazim

pokraj tvoje kućc
nalazim širom otvorena vrata
kuda se ide do tebe
a ja ne smem ući
prem sam već toliko puta
bio kod tebe

144
no uvek samo gost.
A ti gosta više ne primaš.

I sada svaki puta

kada su otvorena vrata
a ja prolazim
uvek me nešto vuče
da uđem .
I sve me nešto muči
kako sam bio kod tebe
i kako si me dočekala
kada bi došao kao gost
u tvoju sivu sobu
sa dva zatvorena prozora
uvek zastrta zavesama
pa bi se video crveno prekriveni stol
i na njemu uvek nešto cveća i voća :
visibabe u proleće
šipci i trešnje leti
šljive u jeseni,
a krizanteme i jabuke u zimi.
Tim bi uvek nudila mene
ali ja ne uzeh nikada ,
a da te ne uvredih, rekao bi:
posle, posle . ·
I tražio bi u sebi razlog
radi čega sam zapravo došao
-- i zašto sam samo gost.

Bezimeni broj .

Žigosali su me
kao što se prodana marva žigoše
da se zna tko mi je gospodar.
A zašto to ― to ne znam ja.

Ja se i danas krećem bez ulara

prem slobodan nisam ni u toliko
koliko jadna zaularena marva
jer ja sam žigosan a još imam razum.

I kao nužno dobro učili me zanat,

da me satru zanatom kao strojem
i da me ganjaju bičem i bajonetom
u grešnoj sramoti.

145
I kada će mi gospodar zapovediti
(prigovoriti ne smem, a blejiti ne znam)
ja ću morati i umreti
za njegov hir na njegov mig.

Nahod .

Nahod je plod
ostavljen ili bačen
kô nagnjita jabuka
na cestu
koja se nije raspala,
već nemoćno čeka
nečije kopito
da je zgazi
ili kakav točak
da je zdrobi
i zdrobljenu da je čeprkaju ptičice
koje se hrane po cesti.

Tati i lopovi.

Tiho idu tati i lopovi

tiho idu još tiše se gube
grabeć tudju kadkada i svoju
muku sreću ili pravo
(pred zakonom uvek samo tudje vlastništvo)
i sve drugo, što ugrabiti mogu .

Tiho idu tati i lopovi

uhvaćeni
pred žandarima
svezani u lance
tiho idu još tiše se gube
posle osude u tamnice .

Pesma starim cipelama .

O cipele stare
cipele poderane
i ako ste navučene

146
 7

na siromašne moje noge

još uvek ste silne
i moćne
da zgazite
crva i mraya.

Invalid ( 1914. - 1924 .)

Dobro znam druže kako smo bili slabi

kad su nam pod silu pušku dali
i učili nas kako puška puca i ubija .
Te smo izučili zanat klanje protiv volje.

Tad smo u boj morali ići . Bio je rat.

Klali smo se i ranjeni pali u ropstvo.
Robovasmo zatvoreni u društvu ་ s lopovima
po vlažnim uzama u vlasti stražara.

Rat je prestao . Nas su pustili . Sve je prošlo.

Sve je laž - naša bolna tela, golotinja i glad.
Što sada ? Naš zanat ne vredi a ni mi !
Prem smo još mladi i tako hrabri bili.

Pošteni živeti hoćemo i moramo ali ne možemo :

jer takva nam je sudbina - pa zašto da zdvajamo ,
kad nije još sve propalo da lopovi postanemo.
Torbu uzmi druže i pođimo tuđa pseta dražiti.

Oskar Wilde : O individualizmu i socijalizmu

(Ulomci iz eseja : Čovečja duša i socijalizam) .

Glavna prednost koju bi imala vladavina socijalističkog društvenog po

retka bila bi bez sumnje ova: socijalizam bi nas oslobodio sramotne nužde da
živimo za druge, nužde koja kraj današnjeg društvenog uređenja prilično te-
reti nas sve. Zaista, jedva da postoji neko koji bi tom teretu mogao izbeći.
Time da privatnu svojinu obraća u zajedničko bogatstvo sviju i na mesto
konkurencije stavlja zajednički rad, socijalizam, komunizam , ili kako se ta or-
ganizacija već zove , vratiće društvu njemu osebujnu formu zdravog organizma
i osigurati materijalno blagostanje svakog pojedinog člana te zajednice . On
će zaista da život uzdigne na osnovi koja mu potpuno odgovara i snabdeti
ga sa svime što mu je nužno . Ali da život uzdigne na najviši vrh savršenstva
potrebno je još nešto drugo . Potreban je individualizam . Priznaje li socijali-
zam moć autoriteta , uređuje li države, uspostavlja li vlade s punomoćjima po-

147
litičkima, budu li doista zavladale s punomoćjima političkima, budu li doista
zavladale industrijalne tiranije, tada će to buduće stanje čovečanstva biti da-
leko gore nego li današnje . Upravo pod vladavinom privatne svojine mogu
danas vrlo mnogi da na izvesan, svakako ograničen način, razviju svoju indi-
vidualnost. Uz pretpostavku naime, da za uzdržanje svoga života ne trebaju
da rade ili da umeju izabrati sferu delatnosti koja im pruža zadovoljstvo. To
su pesnici, filosofi, učenjaci, kultivirani ljudi jednom rečju pravi ljudi u
kojima je čovečanstvo postiglo svoje vlastito delomično savršenstvo. S druge
strane ima mnogih koji su neobdareni privatnim posedom, lebdeći nad rubom
gole siromaštine, primorani, da
izvršuju posao teglećih životinja , posao koji
im uopće ne odgovara ; na to su prisiljeni neuklonivom, nerazumnom, ponizu-
jućom tiranijom nužde. To su siromasi ; njihovom krugu fali svaka gracija ,
umiljatost govora ili obrazovanja , profinjenost uživanja, svaka životna radost .
Njihova udružena sila pribavlja čovečanstvu mnoge materijalne blagodati, no
time se ipak postizava samo materijalna prednost, a siromak sam po sebi je
potpuno bez značenja . On je samo sićušan atom sile koja ga ne samo pre-
zire nego gnječi ; ovoj sili je čak naročito stalo da ga zgnječi, jer tad joj
se on ne može nikako da opre.
Naravno da individualizam koji je procvao pod vladavinom privatne svo-
jine nije uvek tako će nam se prigovoriti, - nešto izabrano i vredno udi-

vljenja, a i siromasi, premda im fali kultura i umiljatost imaju mnogih vrlina .

U sebi bi ta dva prigovora bila potpuno tačna . Privatna svojina je vrlo često
elemenat koji demoralizuje, pa to i jeste jedan od razloga zašto ga socijali-
zam nastoji dokinuti.
Vrline siromaka mogu se vrlo spremno priznati i ipak se treba postoja.
nje tih vrlina požaliti . Pričaju nam , da su siromasi zahvalni za dobročinstva.
Neki su to bez sumnje, ali najbolji među siromasima ne poznaju zahvalnosti.
Oni su nezahvalni , nezadovoljni, neposlušni, rebeli. I to su s potpunim pravom.
Oni osećaju : milosrđe je smešan, nejednako vredan način delomičnog po-
vrata dobara ili sentimentalna milostinja, koja je obično vezana s besramnim
pokušajem sentimentalnog dobrotvora da zadobije tiransku vlast nad privatnim
životom nadarenika . Zašto bi siromasi morali da budu zahvalni za mrvice koje
padaju sa stola bogataša ? Trebali da zajedno s njima sednu za sto, to po-
čimaju sad da uviđaju . Što se tiče pitanja nezadovoljstva : ko bi s takovom
okolinom i s tako jadnim načinom života bio zadovoljan, taj bi morao da bude
potpuno poživotinjen. Za svakoga koji je čitao historiju znači neposluh naj .
izrazitiju vrlinu čoveka. Neposluhom se došlo do napretka, neposluhom i po-
bunom . Često se siromahe hvali radi njihove štedljivosti. Ali siromasima pre-
poručavati štedljivost, jeste istovremeno groteskno i uvredljivo . To je kao
da bi se izgladnjelom čoveku savetovalo da manje jede . Ne, samo
siromah koji je nezahvalan i nije štedljiv, koji je nezadovoljan i rebel,
može da bude ličnost, i moguće je da u njemu leži toga mnogo . On
predstavlja svakako zdrav protest. Što se kreposnih siromaka tiče
te svakako treba žaliti, ali im se čovek nikako ne može diviti. Oni su
paktirali s neprijateljem, oni su svoje pravo prvorodstva dali od sebe

148
za zdelu leće. Sigurno da su i izvanredno glupi. Ja razumem vrlo dobro, da
se neko izjavljuje saglasan sa zakonima koji štite privatnu svojinu i dopuštaju
ovog gomilanje , kad on time dobiva mogućnost da bilo u kojoj formi vodi
život lepote i duševnosti. No potpuno mi je neshvatljivo, kako neko čiji je ži-
vot tim zakonima razoren i uprljan mirno može da gleda njihovo daljnje
trajanje .

Objašnjenje nije ipak naći teško . Objašnjenje je prosto ovo : Beda i si-
romaštvo imaju u sebi tako nešto ponizujuće, biće čoveka tako paraliziraju ,
da nijedna klasa društva nije sebi nikad faktično potpuno svesna svoga trp-
ljenja. Drugi je trebaju o tome da pouče i tima siromasi često nikako ne ve-
ruju . Što su mnogi veliki poduzetnici izneli protiv agitatora bez sumnje je is-
pravno. Agitatori su nametnici koji provaljuju u bilo koji potpuno zadovoljni
društveni sloj i u njemu siju seme nezadovoljstva. Upravo su zato agitatori
tako apsolutno potrebni. Bez njih ne bi u našem sasvim neusavršenom društvu
bilo nikakog napredovanja spram kulture.
O autoritarnoj vlasti i prisilju ne sme da bude govora . Svako se udru-
ženje mora razvijati potpuno slobodno . Samo je u dobrovoljnim udruženjima
čovek otmen.

Treba nabaciti pitanje kakovu bi korist individualizam koji sad za svoj

razvoj manje ili više treba privatnu svojinu , mogao da izvuče iz dokinuća pri-
vatne svojine ? Odgovor je vrlo prost. Istina je, i u današnjim su prilikama
neki retki ljudi koji posedovahu vlastiti imutak, kao Byron, Shelley, Browning,
Viktor Hugo, Baudelaire i drugi, mogli da manje i više potpuno izraze svoju
ličnost. Nijedan od tih ljudi nije ma samo jedan dan svoga života trebao da
radi za nadnicu. Bili su pošteđeni od siromaštva. Time su pred drugima imali
ogromno preimućstvo. Pitanje je, da li bi za individualizam bilo od koristi kad
bi se takova prednost dokinula . Uzmimo , da je dokinuta . Šta će tada biti s
individualizmom ? Koju će on korist da iz toga izvuče ?
Izvući će ovu korist : U novim odnosima individualizam biće mnogo slo-
bodniji, mnogo otmeniji, mnogo dublji, nego što je to slučaj sada . Ja ne go-
vorim o velikom, u fantaziji do savršenstva došlom individualizmu poeta, ja
govorim o velikom, stvarnom individualizmu koji u čovečanstvu , uzetom uopće,
leži sapet i mogao bi da se razvije . Priznanje privatne svojine individualizmu
je uistinu škodilo i tako ga pomutilo da je on čoveka zamenio s njegovim
vlasništvom . Ono je individualizam odvelo potpunoma na krivi put. Delovalo
je tako da je njegovim ciljem postao dobitak a ne rast. Tako, upravo, te ljudi
mišljahu , da je najvažnije imati, a ne znađahu da je najvažnije biti. Pravo
usavršenje čoveka ne leži u tome što on poseduje , nego u tome što on jest.
Privatna svojina je uništila pravi individualizam i postavila kriv. Ona je izglad-
njenjem isključila jedan deo zajednice od toga da budu individualni . Drugi je
deo zajednice od toga da budu individualni udaljila time što ih je odvela na
nepravi put i opteretila ih,
Samo jedno sme biti u mogućstvu da nam prouzrokuje brige : vlastiti ja .
Ali ništa ne sme biti u mogućstvu da nas potpuno iskoreni, mi ne posedujemo

149
ništa do ono što gajimo u sebi samima. Što leži izvan nas sumih treba da
nam se čini potpuno bez važnosti.
Uništenje privatne svojine imaće za posledicu pravi, divni. snažni indivi-
dualizam. Niko ne će da svoj život proćerda gomilanjem stvari i vrednosti.
Ljudi će živeti. Zaista živeti to je nešto najrađe na svetu. Većina ljudi samo
egzistiraju, drugo ništa.
Savršen je za mene onaj čovek koji se može razvijati u savršenim pri-
likama, čovek koji nije ranjen, dražen, slabljen, večno okružen opasnostima.
Većina ličnosti bila je prisiljena da postane rebelom. Polovica se njihove
snage trošila na borbe. Byronova ličnost n. pr. izranila se u ratu protiv glu-
posti, licemerja i filistroznosti engleskog bića . Takove borbe nipošto ne po-
većavaju snagu, vrlo često povećavaju samo slabost do u beskonačnost.
Nota savršene ličnosti nije buna nego harmonija.
Kako će vredno udivljenja biti biće čoveka kad će se jednom smeti
da potpuno čisto razvije pred našim pogledom ! Prirodno će i jednostavno
procvasti pred nama kao cvet ili kao drvo. Više ne će da bude samo sa so-
bom u rascepu, nipošto ne će da bude mereno merilom materijalnosti. Ljudi
više ništa ne će zvati svojom svojinom, a ipak će sve da poseduju , čoveku
se više ništa ne će moći da uzme i otme, tako će postati bogat. Ćovek više
ne će paktirati s drugima, ni od koga ne će tražiti da liče njemu samome,
druge će da ljubi upravo za to, jer se od njega razlikuju, i upravo za to jer
će čovek bez brige za druge živeti svoj život pomoći će da otkupi druge kako
nas otkupljuje lepota koja ništa drugo ne će da bude nego što jest : lepota.
Biće čoveka postaće tada puno čudesa. Puno čudesa kao duša detinja.
U svome razvoju ličnost će dobiti pomoć od hrišćanstva ako će to ljudi
želeti, ne će li želeti, ona će da se razvije s ne manjoni sigurnošću .
Do individualizma doći ćemo tako socilalizmom. Konzekvenca toga jest :
država mora naravno da napusti svaku misao da vlada . Svaka vrsta vlade
je krivi potez. Despotizam je prema svima nepravedan, pa i prema despotu
koji je možda bio određen za bolje stvari. Oligarnije su nepravedne prema
većini, ohlokratije su nepravedne prema manjini! Nekad su se velike nade polagale u
demokratiju , ali demokratija nije ništa drugo nego batinjanje naroda za narod. To se
uvidelo . Ja moram reći, bilo je krajnje vreme , jer svaka vrsta autoritativne sile je ne-
što ponizujuće. Oni koji silu vrše ne bivaju ništa manje poniženi od onih koji silu
trpe. Vrši li se ta sila žestoko, brutalno, svirepo, to rađa upravo time po-
voljne posledice, da budi duh pobune i individualizma koji silu ugu-
šuje. Vrši li se naprotiv sila s izvesnim vidom dobrote, dele li se nagrade i
odlikovanja, tad deluje ona užasno nećudoredno . .
Ljudi su tada u tome slučaju manje svesni pritiska koji leži na njima ,
prolaze kroz život s izvesnim sitim zadovoljstvom ko dobro hranjene kućne
životinje, a da im pri tome nije jasno, kako najverovatnije misle misli i nose
ponošeno odelo drugih ljudi , i da nikad, ni za jedan trenutak, nisu potpuno
svoji.
Sada je čovek do izvesnog stepena postao robom mašine , i nešto tra-
gično leži u činjenici, da je postao gladan onim časom kad je izumio mašinu

150
za obavljanje nekoga rada. Ta činjenica je ipak samo posledica našeg siste-
ma privatne svojine i slobodne gospodarske utakmice. Bilo ko vlasnikom je
mašine koja obavlja posao za pet stotina ljudi . Pet stotina ljudi time je os-
se
talo bez posla, i prepušteno gladi i krađi. Što proizvodi mašina, uzima za´s
jedan, pridržava to i poseduje tako pet stotina puta više nego što bi trebao
posedovati i nego što on verovatno, to je još važnije, treba uopće. Kad bi
mašina bila svojina sviju, to bi korist koju stvara bila sveopća. To bi za
zajednicu bilo od nepregledne koristi. Svaki mehanički rad, svaki jednoličan,
tupouman rad, odvratan rad koji se obavlja u nelepim okolnostima, treba da
bude obavljan mašinom. Mašina mora za nas da radi u ugljenicima i nado-
mestiti sanitarne sve uredbe, ona mora da grije naše kotlove, na kišovite dane
obavlja služničke poslove i sve ružno i ogavno, Danas mašina konkurira sa
čovekom. U podobnim prilikama služiće čoveku . To je bez sumnje budućnost
mašine, i kao što drveće raste dok gospodar spava, tako će se i čovečanstvo
zabavljati ili se obveseljavati otmenom dokolicom dokolica a ne rad cilj
je čoveka - ili će uživati u čudesnim tvorevinama ili prosto posmatrati svet
s udivljenjem i ushitom, dok će mašina da zbrinjuje nužan, neveseo posao ."
Zar je to utopična misao ? Karta sveta koja ne uključuje zemlju Utopiju
ne zaslužuje to time, jer joj fali jedina zemlja u kojoj je usidren san čove-
čanstva. I kad se taj san spustio tamo, vreba on da izađe opet, i čim pred
sobom vidi bogatiju zemlju, širi krila spram nje . Napredak je oživotvoravanje
utopija.

LAV GRÜN (GORENČEVIĆ) :

O materijalističkom posmatranju umetnosti .

(Ulomci jedne naučno -estetske rasprave.

Sva dosadanja posmatranja umetnosti polazila su ili od metafizičkih pretpo-

stavaka jedne apstraktne „ umetničke volje “ ili od socijalnih posledica umet-
nosti. Jedno bijaše filosofija, drugo kulturna historija. Suština umetnine ostala
je nedokučiva, kad ju se definiralo kao realiziranu umetničku volju, a ovu opet
kao „volju, upravljenu na to da čoveku što prijatnije predoči predmete likov.
ne umetnosti “ (Riegl) . Isto tako nisu nam nikako suštinu jedne izvesne umet
ničke forme razjasnila ni ona shvatanja umetnosti koja su se u prvom redu
bavila formom. Shvatanje Fiedlera ili Hildebranda, da umetnost mora razviti
funkcije vida i svrstati ih u kubične odnose ne približuje nas ni za korak po-
stavljenom pitanju . Spram dualističkog shvatanja Rieglova bijaše to ipak na-
predak, a sastojao se u tome da je tu došlo do izraza monističko shvatanje
pojave u njenoj (svakako ograničenoj ) kubički realnoj ili optičkoj trodimen-
zijalnosti. S druge se strane opet u tome jasno ispoljila ogromna opasnost
da shvatanje umetnosti bude osnovano na zapadnjačkom, helenističkom, re-
nesansnom osećanju umetnosti. Jer samo time da je istraživač uzeo u obzir

151 2
celokupnost umetničkog stvaranja, i napustio veru, le je sva umetnost sadr-
žana u evropskoj , i još tome zapadnoj umetnosti, mogao se dobiti oslon sa
kojeg tek bijaše moguć dublji uvid u suštinu razvoja umetnosti. Uskost hori-
zonta bijaše uzrokom gotovo sviju teoretskih pogrešaka kojima pade žrtvom
shvatanje umetnosti .
Karakteristike sviju tih sistema i shvatanje umetnosti bijaše da su sva
obilazila pravu suštinu umetnine same. U tom pogledu je pre svega važno
da se umetnina stvara. Stvara je umetnik pojedinac. Umetnina je in-
dividualni produkt stvaralačkog umetnika . í tu su se idealistički metodi
shvatanja umetnosti zadovoljavali uglavljivanjem i istraživanjem općenitih prin.
cipa po kojima se razvija umetničko stvaranje, pri čemu su sve uzroke toga
sveli na idejni i osećajni svet umetnika sama . Teorije kojih se to tiče poznate
su. Uzmemo li u obzir barem čisto individualističke , to ih sve možemo u glav-
nom svesti na to , da stvaralački umetnik svoju formu manje ili više stvara
potpuno slobodan od sviju pretpostavaka (u najboljem slučaju za jedinu de-
terminantu uzimale su se u obzir pretpostavke koje leže u njegovom materi-
jalu) , te da tako ona i u najsitnijim svojim detaljima predstavlja individualis-
tički, na htenju i osećanju umetnika osnovan izražaj . Po tome je umetnička
forma stanovite umetnine čulno zametna pojava metafizičkog umetničkog sa-
držaja. Ona može da bude dovedena u vezu samo sa preegzistentnom sadr-
žajnom koncepcijom. Samo se iz nje mogu da stvaraju zaključci o mnogoli-
kosti i empirijskoj diferencijaciji realne forme . U njoi (koncepciji sadržaja)
imaju se tražiti početni uzroci empirijskog kompleksa formi . Nema razvoja u
empirijskom svetu forme, ima samo razvoj u duhovnim pretpostavkama umet-
ničkog stvaranja . Jedino se s promenama duhovnih pretpostavaka menjaju
umetničke forme, umetničko gledanje i stvaranje . To shvatanje našlo je svoj
pregnantni i adekvatni izraz u delu Maksa Dvoraka : Idealizam i naturalizam
u gotskoj umetnosti. Slično je tako i s delima W. Worringera : Apstrakcija
uživljenje, i Formalni problemi gotike.
No tako dugo dok su se empirijske umetničke forme kušale shvatiti iz
umetničkih sadržaja koji su u njima došli do izraza, i dok se mislilo, da se u
njima mogu naći uzroci sviju pojavnih detalja umetnine , nije istraživanje
umetnosti moglo da postane istraživanjem njene bitnosti . Ono je ostalo spe-
kulacija, spekulativna filosofija i estetika . U samoj nameri da se empirijski
kompleksi formi shvate iz duhovnih kompleksa sadržaja leži svesna metafizika
i prema tome negacija realne ideje razvoja. Svaki sadržaj stvara svoju ose-
bujnu i ni s kojom drugom umetninom bitno istu umeiničku formu . Ako i do-
pustimo, da pojedini sadržaj stoji pod uplivom duha koji općenito vlada u
njegovom vremenu, to ipak nijedan sadržaj kao metafizička , onkraj čulno za-
metnog postojeća jedinica , nema veze s drugim sadržajima koji su stvoreni u
drugim okolnostima i pod drugim psihičnim, fiziološkim i društvenim pretpos
tavkama. U tome upravo leži specifičnost metafizičkog načina gledanja . U ta-
kovim okolnostima mogla je znanost o umetnosti, u koliko nije postala histo-
rijom umetnika, postati samo estetikom, normativnom i spekulativnom esteti-
kom. Umelnina se istraživala isključivo u svome odnosu spram sadržaja . U

152
njoj se gledalo tvorevinu po svome sadržaju bez predpostavaka stvorenu od
umetničke individue. Tvorevina bez jučer i sutra !
No u prirodi čoveka leži, da je njegovom znanstvenom spoznavanju do-
stupno samo ono što se dade zametiti čulima . Umetnički sadržaji, kao duševni
pred procesom realizacije, u stvaranju postojeći kompleksi, nisu našoj spoz-
naji dostupni ni kakovom poznatom metodom . Oni postaju razumljivima
istom u svojim materijalnim realizacijama. - Prema tome se mora svaka zna-
nost o umetnosti, ne će li da ostane metafizičkom spekulacijom, držati njoj
dostupnog iskustvenog materijala i u svojim istraživanjima poći od empirije
formalnih kompleksa pojedinih umetnina. Težište posmatranja preneto je tako
u realnu, materijalnu umetninu . No bilo je sistema umetničkog posmatranja
koji su isto polazili od realno dane umetnine i ipak nisu doveli do plano-
mernog istraživanja suštine . Glavna mana koja na primer Gotfriedu Sempersu ,
makar da je taj pošao dobrim putem nije dala napred, leži upravo u spome
nutoj jednostranosti znanstvenog stava, ograničenog samo na gledanje mate-
rijalnih uslova umetničkog stvaranja. Za umetninu međutim dolaze pokraj ma-
terijalnih uslova u obzir još i pretpostavke mesta, vremena i društvą, a ko-
načno i društvom uslovljen psihičan sastav umetnika. Umetnost ne biva stva-
rana od materijala pomoću čoveka nego od čoveka u materijalu . Stvaralac
umetnosti je umetnik, pojedinačna ličnost. S toga gledišta posmatrana, jeste i
oznaka Guyauova, da je naime umetnost funkcija socijalnog organizma koja
je od najvišeg značenja za njegovo uzdržanje kao i za njegov dalnji razvoj ,
premalo precizna.
Mi vidimo dakle s jedne strane metafizički idealizam koji se izgubio u
ćorsokaku neistraživog duševnog pojma o sadržaju . Kad bi taj i bio dostupan
našem spoznanju, to bi nam po njemu u najboljem slučaju postala shvatljivom
samo pojedinačno i jednom se javivša razlika forme u njenoj nužno slučajnoj
strukturi (budući da sve o čemu se tu radi leži u neograničenom htenju stva-
raoca umetnosti) , no nikad nam po njemu ne bi bila objašnjena historijska
činjenica razvoja ( „ Stilovi “ ) , očevidno dobro poznata i najpovršnijem naivno
realističkom posmatranju.
S druge strane imamo mehanički materijalizam, koji je sve hteo da ob-
jasni iz tvarne prirode materijala i obrta, i pri tome pustio iz vida socijalne
uticaje ljudskoga društva i u društvenoj psihologiji ukorenjene stvaralačke sile
umetnika. U posmatranju umetnosti ne smeju se međutim pustiti iz vida ni
faktori kao što su društvo i čovek, stvaralački umetnik, jer umetnik stvara je-
dino u društvu i za društvo svoju umetninu .
Na sreću nas znanstveno iskustvo da poduzmemo malu ekskurziju,
posle koje ćemo se obogaćeni za nekoliko svrsishodnih pouka vratiti prvo-
bitnom ishodištu našeg posmatranja, to iskustvo nas uči da se isti proces,
koji smo natuknuli u gore posmatranom razvoju umetničkog istraživanja, odi-
grao i na području istraživanja historijskog.

Koji su uzroci historijske realnosti ? Za Hegela je to samorast i samo-

stvoran apsolutni duh. Zato je svaka historija historija filosofije. Pod histo-

153
rijom se razumeva celovit zakonit sklad, pokretan ne silama koje bi bile van
njega ili nad njim, nego silama svojim vlastitima. Historija je razvoj , t. j . po-
kret u kojem sadržaj svoju formu dobiva vlastitim silama. Tako smo doživeli
obrt od teološkog shvatanja historije po kome je za sve događaje u svetu
odgovoran Bog, i bili upućeni na to, da tok historije ima svoje vlastite za-
kone, i uzroke sviju promena da nosi u samome sebi. No u tome da je ceo
taj proces bio shvaćen kao ispoljavanje apsolutnog duha ležala je specifič-
nost idealističke filosofije Hegela. Princip koji je sve pokretao, samo n vlastite
sile ", bile su ispoljavanja sile apsolutnog duha.
Karl Marks bio je taj koji nas je uputio da se Hegelova filosofija histo-
rije mora postaviti na noge . " S apsolutnim duhom nije se znanstveno moglo
níšta početi. Trebalo je iz same realnosti razviti osnovu na kojoj se moglo
sagraditi znanstveno shvatanje historije . Upravo to je uspelo Marksu kad je
Hegelovo dijalektično shvatanje historije osnovao materijalistički. On je to
učinio u prvom redu oslonivši se na Feuerbacha. Feuerbach je tu osnovu hi-
storijskog zbivanja video u realnoj i celoj suštini čoveka. Umetnost, religija ,
znanost samo su pojave i očitovanja prave ljudske suštine. “ „ Ljudska suština “
je dakle nosilac sviju ideologlja i sviju događaja u povesti. Ali šta je to ljud-
ska suština ? Feuerbach odgovara : „ Suština čoveka s ljudima “. „ Zajednica
čoveka s ljudima je prvi princip i kriterij istine i općenitosti " .
Taj pojam „ čovečje suštine " bio je preneodređen i preapstraktan da bi
se pomoću njega moglo historijski idealizam postaviti na noge “. To je us-
pelo istom Marksu i Engelsu s njihovim materijalističkim shvatanjem historije.
Istom materijalističko shvatanje historije omogućilo je osnutak planomernog
historijskog suštinskog istraživanja koje je stajalo u tome da je pokazalo
prave uzroke svakog historijskog zbivanja.
Prvi korak bio je u tome da je Marks Feuerbachov pojam „ ljudske suš
tine oslobodio njegovih idealističkih, apstraktnih privesaka i praktično ga iz-
veo iz strukture ljudske zajednice. Tako je on pre svega u Tezama o Feuer-
bachu postavio definiciju po kojoj „ ljudska suština nije nikaka pojedinoj indi-
vidui svojstvena apstraktnost, nego je to u svojoj realnosti ansambl društvenih
okolnosti." Taj ansambl društvenih okolnosti, pravni odnosi i državne forme,
ne mogu se shvatiti iz takozvanog općeg razvoja ljudskoga duha nego jedino
iz materijalnih uslova života kojih se korenje ima tražiti u političkoj
ekonomiji. "
Radi većega pregleda mi ćemo navesti šemu koju je postavio Plehanov.
Tok historije je određen :
1. Stanjem produktivnih sila.
2. od ovih sila uslovljenim ekonomskim odnosima,
3. socijalno - političkim poretkom koji je nastao na „ ekonomskoj bazi “ .
5. različitim ideologijama u kojima se odrazuju osebine te psihologije.
Ovom šemom iscrpno je prikazana okosnica znanstvenog marksizma i
metoda planomernog hist. suštinskog istraživanja. U toj se šemi računalo sa
svim odlučnim momentima i faktorima historijskog zbivanja : s ekonomskom
strukturom , pravnim i političkim prilikama, čovekom i njegovom psihologijom .

154
Ekonomija je samo u poslednjoj instanci nosilac i uzrok historijskih sudbina.
Time je Marks genijalno od sebe odbio prigovor da bi njegov materijalizam
bio mehaničan, i u historiji da bi „ ekonomski položaj " delovao automatski.
Ne, ekonomske prilike su prilike među ljudima i „ ako su ljudi produkt prilika,
to i prilike bivaju menjane od ljudi “ . (5. teza o Feuerbachu) .
Tako smo s mat
erijalističkim shvatanjem historije dobili oslon s kojeg
nam je omogućen dublji pogled u historijsko zbivanje . Ishodište se ima tra-
žiti u ekonomiji , u gospodarskoj delatnosti ljudi u načinu društvene proizvod-
nje, ali sve je to samo ishodište , jer na ekonomskom se temelju diže i pravna
i politička , i na posledku , ideološka nadgradnja koja sa svoje strane također
deluje na tok historije . Važno je pri tome, da je u središte historijskog zbi-
vanja i njegovih promena u prostoru i vremenu stavljena stvaralačka delat-
nost. I karakteristično je, da marksistička spoznajna teorija presudnu važnost
polaže na čovečju delatnost , na aktivni zahvat u kom se očituje celo naše
spoznanje .
Obogaćeni tako dubljim spoznanjem možemo se sad vratiti našem pra-
vom predmetu .

Marksizam je metoda znanstvenog istraživanja . Posmatrati marksistički

suštinu likovne umetnosti " znači, kako to vrlo tačno reče Strzygowski, uspeti
se od opisne historije umetnosti do planomernog istraživanja njene suštine .
Planomerno suštinsko i isporedno istraživanje umetnosti jeste „ pravac rada u
historiji umetnosti, koji preko opisa i pregleda umetničkih spomenika i preko
istraživanja po vrelima vodi do zaključivanja o njihovom razvoju i do njiho-
vog objašnjenja . Ona sačinjava jezgro naše struke ; dok joj istraživanje his
torije prethodi i pomaže spremati materijal rada , obraća se ona sasvim umet-
nini samoj i stvara tako pretpostavku za treći pravac istraživanja, razvojno-
historijski ".
Suštinsko istraživanje umetnosti poklapa se sa historijskim (materijalis-
tičko`shvatanje umetnosti i historije) u tome, da obadva suprotstavljaju soci-
jalne produkte ljudskoga društva i stvaralačku delatnost društvenog čoveka .'-
Želi li jedan istraživač historije da prouči neku historijsku činjenicu, recimo
jednu revoluciju , to se on drži istraživanju dostupne forme državnog sastava
i klasnih suprotnosti koje su taj uslovile i koje su ga konačno dovele do
sloma. Isto tako mora i istraživač umetnosti poći u svom istraživanju jednog
umetničkog pokreta od umetnine zametne čulima. Klasne suprotnosti kao što
je državna forma u kojoj se izražava neprelazan ponor klasnih suprotnosti,
socijalni su produkt koji je nastao u izvesnoj razvojnoj fazi ljudskoga društva .
Isto tako je i umetnina stvorena od umetnika u danoj fazi razvoja` ljudskoga
društva na pretpostavci ekonomskih činjenica i političkih i ideoloških osebina
društva. U tome se dakle istraživanje umetnosti bez ostatka poklapas , istra
živanjem historije, ukoliko se obadva vode razvojnohistorijski. Metoda materi-
jalističkog shvatanja historije dade se primeniti na suštinsko istraživanje
umetnosti, te nam ceo rad Strzygovskoga pruža dokaze, da ono nije samo
metodološko pomoćno sredstvo u ostalom posmatranju umetnosti, nego šta

155
više hrptenjača celog znanstvenog modernog istraživanja umetnosti. Istom me-
todi njegovog materijalističkog shvatanja umetnosti omogućili su Strzygovsko-
me da sa svojim planomernim suštinskim istraživanjem poluči razvojnohisto-
rijske rezultate, koji su po prvi puta blistavom jasnoćom i silnom dokaznom
snagom prokazali u razvoju umetnosti veze o kojima dotadanja anemična
stručna nauka o umetnosti nije ni sanjala. To nije logičan sistem pojmova
nego logičan sistem emiprijskih veza. Strzygowski nije postavio nikaku teoriju
o poreklu hrišćanske umetnosti kao što je to učinio Wieckhoff kad je ovu
protumačio iz zapadnorimske umetnosti, ili Riegl iz istočnorimske , Sybel iz
helenizma, Riveira iz Rima i Italije i time historicima nasuprot, Šmarsov iz es-
tetskih predomišljaja. Strzygowski je samo unatrag pratio proces postajanja
pojedinih umetničkih vrednota u danoj umetnini i tako mu se neprisilno i bez
svake izveštačene konstrukcije otvorio problem porekla hrišćanske umetnosti .
Najvažnija novost (njegova sistema) ima da bude u tome da se sačuvani spo-
menici ne posmatraju tako kao da su postali sami po sebi bez odnosa na
vreme to bi značilo kao i dosad učiniti slučaj majstorom historije -- nego
nam oni jedino imaju da dadu povod da uglavimo njihove vrednote i proce-
nimo mogućnost porekla njihove iz tih vrednota sastavljene suštine .
Or analizira spomenik i raščlanjuje ga u njegove pojedine vrednote ,
sledi tad ove vremenski do njihovog postanka i prostorno do u njihovo geo-
grafskim prilikama i društvenom formom uslovljeno područje postanka , objaš-
njuje kompliciranost iz primarnih ekonomskih (tvarnih i radnih) klica formi i
nastoji da objasni razloge jednog isvesnog višeg sastava pojedinih vrednota
u izvesnom spomeniku ili u kompleksu spomenika ako se ti više puta ponav-
ljaju. S toga gledišta otvara mu se potpuno različit vidik na razvojni pokret
umetnosti i na odnose forme i sadržaja . Za njegov metod istraživanja ne do-
laze u obzir ni forma ni sadržaj kao takovi. Ovi su u dosadanjem shvatanju
historije umetnosti, kao korelativne ničim u sebi uslovljene veličine, fungirale
kao ishodište sviju objašnjenja ; kod njega sve o čemu se radi jesu pojedine
umetničke vrednote i njihov sastav na jednom određenom mestu i jednom od-
ređenom vremenu . Sadržaj i forma imali su za staro shvatanje apsolutnu vred-
nost, dok je sadržaj uvek određen faktičnom ideološku nagradnju predstavlja-
jućom psihologijom društva i u ovome stvarajućeg umetnika, a ova opet nije
ništa dano već samo po sebi i apsolutno, nego je rezultanta sviju ekonomskih,
socijalnih, pravnih i političkih komponenata . Forma pak predstavlja jednu iz
mnogih umetničkih pojedinih vrednota sastavljenu i ekonomski, politički i ide-
ološki (obzirom na lične vrednote umetnika) uslovljenu celinu . Ni forma ni
sadržaj ne smeju biti shvaćeni kao nešto apsolutno dano što u svojoj empi-
rijskoj realnosti i zaokruženosti ne bi bilo objašnjivo i ne bi se dalo svesti
na nešto elementarnije . S ukazivanjem na „ volju “ umetnika nije još nikako
rešen problem sadržaja , isto kako ni s ukazivanjem na sadržaj , koncipiran
pod jedinom pretpostavkom „ volje “ , nije objašnjena forma.
U ovome, gore naznačenom , relativnom karakteru pojmova sadržaja i
forme leži razlog , da su se svi idealistički pokušaji koji su hteli da razvoj
umetnosti objasne iz sadržaja , ili svi pozitivistički, da ga objasne iz apsolutno

156
zamišljene i u izvesno vreme nužno nastale forme, morali izjaloviti i pasti u
smrtnu osamljenost i ograničenost. S prvog gledišta bilo je nemoguće doći
do pojma razvoja , dok je s drugog umetničko stvaranje pojmljivo samo kao
vremensko i mesno menjanje „ stilova ". I razumljivo je to, jer prvo shvatanje
je sve forme svelo na neograničenu i bespretpostavnu volju umetničke ličnosti
koja u stvaranju sadržaja nije ničim vezana, dok je drugo jednakost duha
vremena učinilo odgovornim za jednakost formalnog izraza, pripisujući porivu ,
danom od duha vremena za vremenski uslovljeno stvaranje jedne izvesne
umeničke forme, samo vitalitet koji se sam pokreće u svojoj materijalnoj formi,
da posle opet kad nadođe novi duh vremena , bude smenjen novom umetnič-
kom formom.
Forma je tu shvaćena kao nešto obzirom na duh vremena apsolutno, a
isto se tiče i sadržaja, obzirom na volju umetničke ličnosti. Faktično je forma
i ovde samo u materijal preložena relacija spram duha vremena koji je odre-
đuje, a sadržaj opet relacija spram umetničke volje, pri čemu je sadržaj shva-
ćen kan indentičan s umetničkom voljom, a forma kao indentična s duhom
vremena. To je i dovelo do toga da su sami po sebi relativni pojmovi bili
proglašeni apsolu'nima, što je, opet, mnoge zavelo do kojekakih zabluda i
neizlečivih konstrukcija . Apsolutno je razjašnjivo samo kroz sebe sama i po
tome našem znanstvenom istraživanju nedostupno. Pojedine umetničke,
vrednote od kojih je sastavljena bit jedne umetnine jesu po svojoj suštini rela-
tivne, dadu se svesti na nešto našem znanstvenom spoznanju potpuno dostup-
no i mogu po tome postati predmetom znanstvenog istraživanja.
Želimo li da planomerno posmatramo razvoj umetnosti, to moramo da
učinimo dvoje :
1. da celokupan kompleks umetničke forme jedne umetnine raščlanimo u
pojedine vrednote od kojih je ta sastavljena i da potražimo razvojne moguć-
nosti i uzroke njihovog postanka .
2. da odgovorimo na pitanje, pod kojim je pretpostavkama došlo do
konkretnog sastava pojedinih vrednota u izvesnom kompleksu umetnina , ili do
karakterističnog sastava vrednota što u celokupnom delu sačinjava umetnički
profil umetnika.
Metodološki je time uvedena osnovno važna novost, da se više ne pita
o nikad istraživom poreklu gotove umetničke forme, kako ta, svršena i jedin-
stvena, stoji pred nama, nego o poreklu pojedinih vrednota koje su sakup-
ljene u gotovoj formi umetnine. Umetnina je tako formalna rezultanta različi-
tih vrednosnih komponenata. Umetnička forma nije nikada matematska suma
pojedinih vrednota, niti kakov kemijski ili fizikalni spoj pojedinih atoma ili
molekula, nego je funkcija života rođena susretom pojedinih vrednosnih ćelija.
Masa, prostor, svetlo, boja, kupola, zid, prozor, luk, stub, nemaju same po
sebi nikakih umetničkih osebina , istom njihova umetnička obradba, njihov for-
malni sastav daje kvalitativne funkcije forme , ako (kako to Strzygowski radi)
delovanje (dakle izraz ) shvatimo kao funciju forme. Tu mi imamo, nuzgred
rečeno , eklatantni primer kako i za dijalektički se razvijajući iskustveni svet
likovne umetnosti, isto kao što i za celu prirodu i ljudsko društvo, vredi

157
„skok iz kvantiteta u kvalitet ", o kome govori Engels u svome Anti -Dühringu .
Mi bismo bez muke na tome mestu mogli navesti niz primera iz sviju podru-
čja nauke, koji bi dokazali, da mi tu u umetnosti nemamo posla ni s kakom
odvojenom pojavom, nego naprotiv s razvojnim zakonom celog prirodnog i
društvenog iskustvenog sveta .
Zadaća marksističkog načina istraživanja bila bi dakle, da se s obzirom
na ekonomske, političke i ideološke motive, označi velika razvojna krivulja
pojedinih vrednota i da se pokažu unutarnje veze i razvojnohistorijske dodirne
tačke njihovog vremenskog i mesnog sastava u kompleksu umetnina ili u ce-
lokupnom delu jednog umetnika . Povest i sastav pojedinih umetničkih vrednota,
kako te vremenski slede jedna iza druge i prostorno stoje jedna uz drugu,
treba posmatrati mark istički, t . j . sa stanovišta materijalističkog shvatanja his-
torije. Tako idući na posao, pokazaće se, da se i najapstraknija umetnička
forma, umetnina, za koju se čini da je slobodno, kako se samo može zamis-
liti, nastala u stvaralačkoj glavi , jednog umetnika, dade svesti na bilo koje
ekonomske elemente, pre svega na društveni način proizvodnje i na, od ovog
zavisan, sastav društva (nomadski, zemljodelski narodi, feudalni sistemi, kapi-
talizam) . „ U prvobitnom društvu koje još nije poznavalo klasnih razlika , vršio
je produktivan rad čovekov neposredni uticaj na njegov životni nazor i este.
tiku. Ornamenti su svoje motive dobivali od tehnike, a ples u tome druš-
tvu sigurno najvažnija umetnost - nije se retko ograničio samo na umet-
ničku reprodukciju radnoga procesa. To se ispoljilo naročito kod lovačkih na-
voda koji se nalažahu na najnižem nama dokućivom stupnju razvoja . U društ
vu koje se raskolilo na klase ispoljuje se neposredni uticaj te delatnosti ma-
nje. I to je potpuno shvatljivo. Ako je na primer kod urođeničkih australskih
žena ples bio reprodukcija pokreta izvođenih pri sabiranju korenja, to se ni-
pošto ne može uzeti da je koji lepi ples francuskih svetskih dama 18. veka
prikazivao bilo kakovu produktivnu delatnost . . . Da se razume ples aus-
tralskih žena dovoljno je znati kakovu je ulogu u životu žena tog plemena
igralo sabiranje korenja. Ali da se razume, recimo jedan menuette , nije
dovoljno da se znade ekonomika Francuske u 18. veku . Tu mi imamo
posla s plesovima koji izražavaju psihologiju neproduktivnih klasa . Psiho-
logijom ove vrste objasniće se veliki deo " običaja i uljuđenih forma “
takozvanog uljuđenog društva . Iz toga sledi samo to , da je tu eko-
nomski faktor prepustio svoje mesto psihološkom. Ali ne zaboravimo, da su
neproduktivne klase same produkt ekonomskog razvoja društva. Ekonomski
faktor dakle pridržava svoje pretežno značenje još i tada, kad svoje mesto
prepušta psihološkom faktoru . Tad se on oseća baš u tome, da određuje mo-
gućnost i granice uticaja drugih faktora, (Plehanov, Osnovni problemi mark-
sizma).
Dalje će se na temelju materijalističkog posmatranja umetnosti objas-
niti kako na razvoj umetnosti deluju političke prilike , organizirana vlast klase,
i pokazaće se uticaji društva osnovanog na klasnoj jednakosti nasuprot društva
u svojoj strukturi pocepanog u klase. Konačno mora da bude uzeta u obzir
i psihologija, općeniti duševni pravac vremena u kome, u stanovitoj periodi,

158
leže svi ideološki umetnički sadržaji. Ne sme da ispane iz vida n često izra-
žena razlika između psihologije potlačenih i vlasničkih klasa sa svim njihovim
unakrsnim interesima . Naposletku trebalo bi u razmatranje uzeti i društvom
uslovljenu psihičnu osebujnost i specifičnost individualnog sastava pojedinog
umetnika. To je bezuslovno najteže područje celog umetničkog istraživanja .
Gotovo da još niko nije pokušao da ocrta povest razvoja umetničke psihe
obzirom na iskustvene elemente koji sačinjavaju njenu suštinu. — Na taj na-
čin moglo bi se pokazati kako se opća psihologija društva u izvesnoj epohi
odražava u psihi umetnika. I kad smo već tako formalnu rezultantu raščlanili u
sve te vrednosne elemente i uzroke postanka, tad još uvek ne možemo tvrditi,
da smo bez ostatka objasnili sve što nam predočuje individualna forma jedne
umetnine. Ne, to ne može uijedan čovek sa svojim empirijskim načinom istra-
živanja. Ali sve, što je za jednu umetninu, kao za produkt društvenog čoveka,
od važnosti, od važnosti za nju kao za kariku u lancu prethodnih ekonomskih
(materijal i tehnika) , političkih (lik) i ideoloških (sadržaj , forma) uslova, sve
je to dostupno njegovom znanstvenom spoznanju, te on može da objasni la-
nac razvoja i pojedine karike tog lanca. Time umetnička delatnost biva sma-
trana nužnom, podvrgnutom zakonima , t. j . ona je shvaćena tako da je se može
obuhvatiti znanstveno . Umetnička delatnost je nužna karika u zakonito sastav-
ljenom lancu prethodnih i nju nužno stvarajućih uslova . Time smo već sasvim
zaplovili u vode dokučive empirije. „ Što je područje koje upravo istražujemo,
dalje od ekonomije i bliže čistoj apstraktnoj ideologiji, to se u većem cikcaku
vije njegova krivulja. Ali nacrtate li prosekom os te krivulje, to ćete videti, da,
što je dalje perioda koju posmatramo, i što je veće područje koje obrađujemo,
to bliže ta os osi ekonomskog razvoja ide s njome paralelno. (Engels) .

KARL KORŠ :

Marksizam i filosofija.

(Nastavak.)

Iz materijalističkog shvatanja historije koje kod M. i E. bijaše bitno ma-

terijalističkom dijalektikom postaje tako kod njihovih epigona naposletku nešto
bitno nedijalektično : Za jedan smer pretvara se ono u neku vrstu heuristijskog
principa za znanstveno specijalno istraživanje , za drugi se gibiv metodičan
princip materijalističke dijalektike M. skrutio u nekoliko teoretskih stavaka o
kauzalnoj povezanosti društvenih pojava na različitim područjima društvenog
života, t. j . u nešto što bi se najispravnije moglo nazvati općom sistematskom
socijologijom. Jedni dakle postupaju s materijalističkim principom M. kao sa
„subjektivnim načelom samo za refleksivnu moć prosuđivanja “ u smislu
Kantovom 36), dok drugi opet nauke marksističke „ socijologije " smatraju dog-

36) Isp. Kritiku moći prosuđivanja, izd. Reclam. s 283. Na istom mestu
Kant također takovu maksimu naziva putokazom za studij prirode ", a sasvim
slično i M. u Predg. Krit, pol . ek. naziva one stavke s kojima opisuje svoje

159 3
matski jednim već prema prilikama više ekonomskim ili više geografsko - bio-
loškim sistemom.37) Sve ove i niz još drugih manje važnih deformacija koje
je u drugoj periodi svoga razvoja marksizam pretrpio u rukama epigona, mo-
žemo karakterisati jednim sveobuhvatnim stavkom . Jedinstvena celokupna teo-
rija socijalne revolucije pretvorena je u znanstvenu kritiku građanskog privred-
nog poretka i građanske države , građanskog vaspitanja, građanske religije,
umetnosti, znanosti i ostale kulture koja se po celoj svojoj suštini ne ispo-
ljuje više nužno u revolucijonarnoj praksi 38), nego se isto tako može ispolja-
vati, a zapravo se sa svojom faktičnom praksom i ispoljuje u svake ruke
reformnim nastojanjima koja načelno ne prekoračuju tlo građanskog društva i
njegove države . Kako se marksistička , u svojoj suštini, revolucijonarna teorija
deformirala u znanstvenu kritiku koja ili više nikako ili još samo slučajno
zahvata u revolucijonarne praktične zadatke, vidi se najjasnije, ako se ispo-
redi Kom. Manifest ili od M. sastavljeni statuti Prve internacijonale od 1864 .
s programima socijalističkih partija Srednje i Zapadne Evrope, a naročito ne
mačke soc. dem. partije u drugoj polovici XIX. veka. Dovoljno je poznato s
kojom su se gorčinom i oštrinom M. i E. izjavili o tome što je nemačka soc.
demokratija, vodeća marksistička partija Evrope, digla u svojim programima ,
gotskom (1875.) i erfurtskom (1891.) na političkom kao i kulturnom i ideo-
loškom polju gotovo samo reformističke zahteve u kojima pravome materija-
lističko-revolucijonarnom principu marksizma nije bilo više ni traga 39). Iz ove-
mat. shvatanje historije, „ putokazom " izvedenim iz njegovih filosofskih i znan-
stvenih studija, za dalnji svoj studij . Moglo bi se dakle naprečac reći da je
M. sam svoj materijalistički princip proglasio u smislu kritičke filosofije Kan-
tove prostim putokazom za studij društva. U tu bi se svrhu za dalnji dokaz
mogle navesti još sve one izjave kojima se M. spram svojih krittčara ogradio
od toga, da bi on u svojoj Krit. pol . ek. bio učinio bilo kakove konstrukcije a
priori ili općenitu historijsko-filosofsku teoriju koja bi vredila, tako reći, kao
nadhistorijska. ( Isp. pogovor 2. izd . Kapitala od 1873., s XIX., i poznato pismo
Mihajlovskome od 1877) . Ja sam u svojem lanjskome spisu „ Kernpunkte der
mat. Geschichtsauffassung “ (Berlin 1922.) obrazložio razloge, zašto smisao
mat. M. postavljenog principa nikako još nije iscrpljen time da ga se smatra
samo heuristijskim principom.
37) Isp. za to naročito predgovor i izvode upravljene u mojim „ Kern-
-
punkte " (s. 18.) protiv Ludwiga Woltmana. Tom poistovećivanju mat. shv.
hist. s n općom socijologijom " vrlo se približuju i neki moderni marksistički
teoretici koji svojom političkom praksom pri adaju revolucijonarnom komu-
nizmu. Isp . Buharinovu „Teoriju hist. materijalizma ", s . 7, 8. , i Wittfogelovu
„Die Wissenschaft der bürgerlichen Gesellschaft ", s . 50 (obadve izašle 1922) .
38) Isp. M. kritiku Hegelove filosofije prava (Ostavština I. 391 2, 393/4,
397/8), u kojoj M. izjavljuje da se kritika moderne države i s ovom spojene
zbilje celog dosadanjeg načina nemačke političke i pravne svesti mora zbi-
vati u praksi, i to u praksi à la hauteur de principes ", to j. u revoluciji pri
čemu se nema razumeti „ delomična , samo politička revolucija " . nego revolu-
cija proletarijata koja ne oslobađa samo političkog čoveka nego celog društ
venog čoveka.
39) Isp. izjave M. i E. o nacrtu gotskog programa, koje sam ja prikupio
u mome izdanju M. pribiležaka (Berlin 1922.) i glose E. o nacrtu erfurtskog
programa (Neue Zeit 20. 1. 5.)

160
situacije sledilo je tada, najpre spram konca stoleća , da se marksizam uzdr-
mao pod jurišem revizijonizma, i na posletku na početku 20. stoleća, kad su
prvi znakovi bure navestili dolazak epohe velikih konflikata i revolucijonarnih
obračunavanja, da je marksizam pao u onu odlučnu krizu u kojoj se nalazi
još danas.
Onome koji nije razumeo da se prvobitna marksistička teorija socijalne
revolucije razvila uznanstvenu društvenu kritiku koja više bitno nije prelazila
na revolucijonarne zadatke , i to materijalističko - dijalektički nije uzeo za nužan
izraz istovremene promene u društvenoj praksi proleterške klasne borbe, tome
će se ta obadva događaja činiti kao dve nužne dalnje faze ovog ideološko-
materijalnog celokupnog razvoja . Revizijonizam se javlja kao pokušaj da se za
ekonomsku klasnu borbu sindikata i političku klasnu borbu proleterskih par-
tija, koja je pod uplivom promenjenih društvenih uslova poprimila praktično
reformističan karakter, stvori i jedna dosledno reformno - socijalistička celokup-
na teorija. Tome naprotiv, tzv. ortodoksni marksizam koji je u toj periodi za-
pao u vulgarni marksizam, javlja se većinom kao pokušaj tradicijom optere-
ćenih teoretika , da onu teoriju socijalne revolucije koja je sačinjavala prvu
historijsku pojavnu formu marksizma , sačuvaju i dalje u formi sasvim apstrakt-
ne i u zbilji ni na šta obvezatne čiste teorije , te da novu reformističku teoriju
u kojoj je sav zbiljski karakter pokreta došao do izražaja, poriču kao nemark-
sističku. Razumljivi su dakle razlozi, zašto su u nadošloj revolucijonarnoj pe-
riodi baš ortodoksni marksisti Druge internacijonale morali ostati najbespo
moćniji u takovim pitanjima kao što su odnos države i proleterske revolucije .
Revizijonisti su imali barem teoriju o odnosu „ radnoga naroda " spram države,
i ako ta teorija nije baš bila marksistička . Oni su već davno teoretski kao i
praktički političke , socijalne i kulturne reforme u građanskom društvu stavili
na mesto socijalne revolucije koja bi tu državu osvojila , razbila i mesto nje
uspostavila diktaturu proletarijata . Ortodoksi su se pak zadovoljili bili time da
takovo rešenje pitanja prelazne epohe odbijukao zločinsivo spram načela
marksizma. No sa svim svojim ortodoksnim čuvanjem apstraktnog slova mark-
sističke teorije nisu ipak stvarno mogli da sačuvaju njen bitno revolucijonarni
karakter. I njihov znanstveni socijalizam postao je neizbežno nešto drugo
nego li teorija socijalne revolucije . Za duge one periode u kojoj polako pro-
širen marksizam nije u svojoj praksi stvarno imao da rešava nikake revoluci-
jonarne zadatke, prestali su za većinu sviju, isto tako ortodoksnih kao i revi-
zijonističkih marksista, revolucijonarni problemi i teoretski da postoje kao
ovostrano zemaljski . Za reformiste iščezli su oni potpunoma , ali i za orto-
dokse povukli su se iz neposredne blizine, u kojoj ih je još gledao sastavljač
Komunističkog Manifesta , sve dalje u daleku i naposletku potpuno transce-
dentnu budućnost. 40) U savremenoj ovostranosti naviknuli su svi na to , da vode
onu politiku koje su teoretski izraz bile partijskim kongresima oficijelno pro-
klete, no sindikatima konačno oficijelno prihvaćene nauke tzv. revizijonizma .

40) Isp. stavak iz Kautskijeve polemike protiv Bernsteina (Bernstein i

soc. dem. program, s. 172) , a citiran od Lenjina 1917. u Drž. i rev. „ Odluku
o problemu proleterske diktature možemo mi mirne duše prepustiti budućnosti. "

161
Tako je to dakle bila samo nužna posledica već davnog unutarnjeg njegovog
oslabljenja da se taj ortodoksni marksizam čiste teorije, koji je u Drugoj In-
ternacijonali do provale rata sačinjavao oficijelno sačuvan oblik marksističke
nauke, potpuno slomio, kad je u novoj razvojnoj epohi, započetoj na prekret-
nici stoleća, pitanje socijalne revolucije proletarijata kao zbiljsko zemaljsko
pitanje bilo u punoj svojoj životnoj veličini stavljeno na dnevni red.41) I upra-
vo je to ono vreme kad mi u raznim zemljama, najjače kod ruskih marksista,
možemo videti počimanje treće razvojne epohe, koju njeni glavni nosioci obično
označivaju kao uspostavu marksizma.
Razlozi radi kojih se ta ponovna preobrazba i daljnji razvoj marksističke
teorije proveo i još se uvek provodi pod onom osebujnom ideologijom po-
vratka na čistu nauku prvobitnog ili pravog marksizma, isto su tako lako
shvatljivi kao i pravi pod celom tom ideološkom napravom sakriveni karakter
celog događaja . Što su takovi teoretici kao što su Roza Luksemburg u Nemač-
koj i Lenjin u Rusiji na polju marksističke teorije faktično proveli i još provo-
de jeste ono od praktičnih potreba nove revolucijonarne periode proleterske
klasne borbe diktirano oslobođenje od kočilačkih tradicija socijaldemokratskog
marksizma druge razvojne epohe, koje danas „ kao mora “ pritiskuju mozak još
i onih radničkih masa kojih objektivno revolucionaran ekonomski i društveni
položaj već davno ne stoji u skladu s tim evolucijskim doktrinama. 42) Tobož-
nji uskrs prvobitne forme marksističke teorije u komunističkoj Trećoj Interna-
cijonali objašnjuje se dakle prosto time, da u jednoj novoj revolucijonarnoj
historijskoj epohi, naravno s proleterskim klasnim pokretom samim, i teoret-
ski stavci komunista koji su izrazom tog pokreta, moraju opet da poprime
formu izrazito revolucijonarne teorije . Tu je i razlog, da mi danas vidimo,
kako su tako veliki delovi marksističkog sistema, koji su poslednjih decenija
19. veka bili kanda zaboravljeni, oživeli opet novom silinom. Ta situacija ob-
jašnjuje nam i tu pojavu da je vođ proleterske revolucije u Rusiji nekoliko
meseci pred oktobarsku revoluciju sastavio knjigu o kojoj on sam reče, da
joj je zadaća „ u prvom redu ta, da uspostavi pravu nauku M. o državi. “ Pita-
nje diktature proletarijata bilo je samim događajima stavljeno kao praktično
pitanje na dnevni red. Tako je to bio prvi dokaz za svesno uspostavljen unu-

41 ) Isp . za to Kautskijem u njegovoj poslednjoj knjizi, Prolet. revolucija

i njen program (1922., s 196.) postavljenu n varijaciju " Marksove nauke o dik-
taturi.
U svom slavnom članku na temu kritike soc. dem. partijskog programa
reče M. „ Između kapitalističkog i komunističkog društva leži perioda revolu-
cijonarne preobrazbe jednoga u drugo. Tome odgovara i jedna politička pre-
lazna epoha u kojoj država ne može ništa drugo da bude no revolucijonarna
diktatura proletarijata . Taj stavak možemo mi danas na temelju iskustava
poslednjih godina obzirom na pitanje o vladi varirati tako da kažemo : Između
doba čisto građanski i čisto proleterski vladane demokratske države leži pe-
rioda preobrazbe jedne u drugu . Tome odgovara i politička prelazna perioda
u kojoj će vlada po pravilu primiti formu koalicijone vlade ".
42) Isp. za to pobliže M. 18. brimer, s. 7.

162
tarnji sklad teorije i praksa revolucionarnog marksizma, da je Lenjin to isto
pitanje u odlučnom času stavio i teoretski na dnevni red. 43)
No kao važan deo te cele velike zadaće o uspostavi javlja se i nova
postava problema marksizma i filosofije. Već unapred jasna je negativna stra-
na tog pitanja, naime da i gore ustanovljeno omalovažavanje koje je većina
marksističkih teoretika Druge Internacijonale pokazivala spram svih filosofskih
problema predstavlja samo delomičan izraz onog gubitka koji je marksistički
pokret pretrpio obzirom na svoj praktično revolucijonarni karakter, a koji je
svoj teoretski celokupan izraz našao u istovremenom izumiranju živog materi-
jalističko-dijalektičnog principa u vulgarnom marksizmu epigona. I M. i E. su
se doduše, kako je to već bilo razjašnjeno, uvek protivili tome, da bi njihov
znanstveni socijalizam bio filosofija. No prilično je lako pokazati, i mi ćemo
to još pokazati neoborivo na osnovu izvora, da je protivnost filosofiji za re-
volucijonarne dijalektičare , M. i E., značila potpuno nešta drugo nego li je
to kasnije za vulgarni marksizam. Ništa nije od M. i E. stajalo dalje negoli
priznanje onog bespretpostavnog, nad klasama stojećeg, čisto znanstvenog is-
traživanja, koje su naposletku priznali jedan Hilferding i većina ostalih mark-
sista Druge Internacijonale 44). Pravo shvaćeni znanstveni socijalizam M. i E.
stoji šta više u još oštrijoj protivnosti prema tim bespretpostavnim, čistim
znanostima građanskog društva (ekonomiji, historiji, socijologiji itd.) negoli
prema filosofiji u kojoj je nekad revolucijonarni pokret trećeg staleža našao
svoj najviši teoretski izraz. 45) Radi toga treba se diviti oštroumnosti onih no-
vijih marksista, koji su, zavedeni nekim poznatim rečima M. i naročito stari-
jega E. mislili da posle M. E. dokinuća filosofije mogu u zamenu za filoso-
fiju staviti sistem apstraknih i nedijalektično-pozitivnih znanosti. Faktična su-
protnost između znanstvenog socijalizma M. i sviju građanskih filosofija i zna-
nosti leži šta više jedino u tome, da je taj znanstveni socijalizam teoretski
izraz revolucionarnog procesa koji će završiti s potpunim dokinućem ovih
građanskih filosofija i znanosti, a istovremeno i dokinućem onih materijalnih
okolnosti koje su u ovim filosofijama i znanostima našle svoj ideološki izraz 46)

43) Ta dijalektička veza između teoretičara i praktičara Lenjina ispoljila

se vrlo jasno u nekoliko reči koje je on 30. XI. 1917., napisao u pogovoru
Drž. i rev.: „ Drugi deo brošire (koja je posvećena iskustvima ruske revolucije
od 1905. do 1917.) trebaće možda čekati dugo vremena. Prijatnije je i koris-
nije u iskustvima revolucije sudelovati nego li o njima pisati “ .
44) Isp. prethodno samo izvode M. u „ Bedi filosofije " (s. 107/109 o od-
nosu teoretika klase proletarijata, socijalista i komunista, spram različitih ško-
la ekonoma, znanstvenih predstavnika buržoaske klase, - kao i o karakteru
materijalističko-znanstvenog, doktrinarnome i utopističnome protivnog socija-
lizma i komunizma.
Od tog časa znanost postaje svesan plod historijskog pokreta i pres-
taje da bude doktrirarna ; ona je postala revolucijonarnom."
45) Isp. moja „ Bitna pitanja “ s. 7 .
46) Dokaze, da je izraz pozitivna znanost " imao za M. i E. faktično
samo to značenje, daćemo posle. Za sada neka se oni marksisti, koji su se
podali mišlenju koje smo to natuknuli u tekstu, dadu o svojoj katastrofalnoj
zabludi poučiti od jednog građanskog istraživaoca M. U vrlo površnoj i pri-

163
 Tako bi dakle ponovno osveženje problema marksizma i filosofije bilo
potpuno nužno već čisto teoretski u svrhu uspostave pravog i potpunog smisla
M. nauke, izvraćene i razvodnjene njenim epigonima . Samo se međutim po
sebi razume, da i ovde, baš kao i kod pitanja marksizma i države, teoretska
zadaća izlazi u zbilji iz potreba i nužda revolucijonarne prakse. U onoj revo-
lucijonarnoj prelaznoj periodi u kojoj proletarijat posle osvojenja državne
vlasti ima da na ideološkom polju ispuni isto tako određene revolucijonarne
zadaće kao što ih to ima na polju političkom i ekonomskom, pri čemu sve te
zadaće stalno stoje u međusobnom uzajamnom delovanju, mora i znanstvena
feorija marksizma opet, i to ne putem prostog povratka nego dijalektičkog
dalnjeg razvitka, postati ono što je bila za sastavljače Komunističkog Manifesta :
sva područja društvenog života u celini obuhvaćajuća teorija socijalne revo-
lucije. Prema tomu ne mora da materijalistički- dijalektično bude rešeno samo
pitanje odnosa države spram socijalne revolucije i socijalne revolucije spram
države " (Lenjin) , nego isto tako i „ pitanje odnosa ideologije spram socijalne revo-
lucije i sociialne revolucije spram ideologije “. Izbegavati ta pitanja mora da u vreme
pred proletarsku revoluciju baš tako pogoduje oportunizmu i izazove unutarnju krizu
marksizma, kaošto su marksisti Druge Internacijonale svojim izbegavanjem revoluci-
jonarnog problema države faktično pogodovali oportunizmu i izazvali unutarnju
krizu u marksističkom taboru . Izbegavanje konkretnog stava spram ovih ideoloških .
prelaznih problema može međutim i u vremenu posle kako je proletarijat os-
vojio državnu vlast, imali sudbonosnih praktičnih posledica , budući da usled
teoretskih nejasnoća i nesporazumaka pravovremeno i energično rešavanje
tad na ideološkom polju postavljenih zadataka može da bude vrlo pometeno i
otežano. U novoj revolucijonarnoj epohi klasne borbe, u koju smo već ušli
mora za to i veliko delomično pitanje odnosa proleterske revolucije spram
ideologije, koje je od socijaldemokratskih teoretičara bilo isto tako zanema-
reno kao i političko - revolucijonarni problem diktature proletarijata, da bude
načelno postavljeno nanovo kako bi, obzirom na to pitanje, i pravo, t. j. di-
jalektički revolucionarno shvatanje prvobitnog marksizma bilo opet uspostav-
ljeno. Ta se zadaća može međutim samo tako temeljito rešiti, da ponajpre
pretresemo pitanje koje je i za M. i E. bilo prvo kad su zahvatili u problem
ideologije u opće : U kom odnosu stoji filosofija spram socijalne revolucije

mitivnih zabluda punoj knjizi Šveda Svena Helandera (Marks i Hegel , Jena
1922.) , koja je, u celini uzeta, ipak mnogo dublje pronikla u razumevanje fi-
losofske (po njemu kao soc . dem. pogled na svet nazvane) strane marksizma
nego li je to ostala građanska M. kritika i normalni vulgarni marksizam, na-
laze se (s. 25.) vrlo tačni primeri kako se o „ znanstvenom “ socijalizmu može
govoriti samo u istome smislu, u kome Hegel „ krttikuje društvene kritičare
dajući im savet da studiraju znanost, te nauče uviđati potrebu i ispravnost
države, što će ih izlečiti od njihovih kritičkih mudrovanja ". Ovo mesto je
za Helanderovu knjigu u njenom dobru i zlu vrlo karakteristično. Hegelovi
stavci, kojih izvor Helander ne spominje, nalaze se doista u predgovoru Filo-
sofije prava. Ali tamo Hegel , doslovno uzeto, ne govori o znanosti nego o
filosofiji. Isto tako ne stoji za M. značenje znanosti, kaošto kod Hegela zna-
čenje filosofije, u izmirenju sa zbiljom, nego naprotiv u preobraženju te zbilje .
(Isp. u op . 44 cit. mesto iz Bede filosofije) .

164
proletarijata i socijalna revolucija proletarijata spram filosofije ? Pokušaj , da
na osnovu naputaka koje su nam dali sami M. i E. dademo na to pitanje onaj
odgovor koji nužno sledi iz principa M.- ove materijalističke dijalektike, odvešće
nas tada do većega pitanja : U kojem odnosu stoji M.- E.-ov materijalizam
spram svake ideologije uopće ?

U kojem odnosu stoji znanstveni socijalizam M. i E. spram filosofije ?

Baš ni u kakovom, odgovara vulgarni marksizam, dodavši, da je upravo novim,
materijalističko- znansvenim gledištem marksizma staro, idealističko-filosofsko
gledište oboreno i prevladano. Sve filosofske ideje i spekulacije time da su se
pokazale nerealnim, bespredmetnim mudrovanjima koja su u mnogim glavama
još samo zsto kružila kao neka praznoverja, jer je to , da se uzdiže bio vrlo
realan i zemaljski interes vlastodržačke klase . Bude li jednom oborena kapi-
talistička klasna vladavina, to da će se time u samima sebi raspršiti i ostact
tih tlapnja .

Potrebno je sebi ceo taj znanstveni stav spram filosofije, u celoj nje-
govoj plitkosti, predočiti samo ovako, kako smo upravo pokušali, pa da se
odmah uvidi, kako takovo rešenje filosofskog problema nema ni najmanje
veze s duhom modernog dijalektičnog materijalizma M., on spada potpunoma
u ono doba, kada je „ genij u građanskoj gluposti ", Jeremias Bentham, iza
reči „ religija “ u svojoj ansiklopediji napisao objašnjenje . „ Praznoverna pre-
dodžba “.47) A i u onu, danas još naravno vrlo proširenu , no duhovno potpu-
no u 17. i 18. veku udomaćenu atmosferu , iz koje je , nalazeći se u njoj , Eu-
gen Dühring u svojoj filosofiji pisao, da u društvu budućnosti, konstruiranom
po njegovom receptu, ne će više biti nikakog religioznog kulta , šta više , da is-
pravno shvaćeni sistem socijaliteta ima da dokine sve osnovke duhovnih ča-
rolija i, samim time , sve sastavne delove kultova “ . 48) U gruboj suprotnosti
spram tog plitkog prosvetiteljskog i čisto negativnog stava spram takovih ide-
oloških fenomena , kao što su religija, filosofija itd., stoji shvatanje kojim se
ovim duševnlm tvorbama suprotstavlja novi, po rečima M. i E., jedino znan-
stveni životni nazor modernog ili dijalektičnog materijalizma . Želimo li da tu
suprotnost izrazimo u celoj njenoj grubosti, to možemo reći : Za moderni di-
jalektički materijalizam je bitno da takove tvorbe kaošto su filosofija i svaka
druga ideologija shvati pre svega teoretski kao realnost i prema tome s nji-
ma postupa u praksi. Borbom protiv realnosti filosofije započeli su M. i E. u
prvoj svojoj periodi celokupnu svoju revolucijonarnu delatnost, i mi ćemo po-
kazati, da su oni svoj nazor o odnosu filosofske ideologije spram ostalih ide-
ologija unutar celokupne ideološke realnosti i radikalno promenili, ne pres-
tavši međutim pri tome nikada da sa svim ideologijama, dakle i sa filosofijom,
postupaju kao sa realnostima, a nipošto ne kao sa praznim uobraženjima.
Kad su u 40 -tim godinama 19. veka M. i E., najpre teoretski i filosofski,

47) Isp . M. izjave o Benthamu u kapitalu, I., 573/4.

48) Isp. tome naprotiv kako se Dühringu, žučno narugao E. u svom po-
Jemičnom spisu ; s . 342.

165
započeli revolucijonarnu borbu za emancipaciju klase koja ne stoji „ ni u ka-
koj jednostranoj suprotnosti spram konsekvenca nego u svestranoj suprotnosti
spram pretpostavaka " celokupnog postojećeg društva, 49) bili su uvereni, da time
napadaju jedan krajnje važan deo tog postojećeg društvenog stanja. Već u uvodnom
članku 79. broja Kölnische Zeitung od 1842., rekao je M. da filosofija ne stoji izvan
sveta kaošto ni mozak ne stoji izvan čoveka jer ne leži u želucu “.50) U istom smi-
slu rečeno je i kasnije u uvodu Kritike Hegelove filosofije prava dakle u

spisu o kome je M., 15 godina kasnije, u predgovoru Kritike političke eko-

nomije, rekao, da je u njemu proveo konačni prelaz k svom docnijem mate-
rijalističkom gledištu ! ---- da i onostrana filosofija pripada ovome svetu te, i
ako idealna, ipak je njegova dopuna “.51 ) I dijalektičar M., koji je tada upravo
prelazio od idealističkog shvatanja k materijalističkom, razložio je tu izričito ,
da je pogreška koju od vremena na vreme, time da zabacuje svaku filosofiju ,
počinja praktična politička partija u Nemačkoj , u osnovi svojoj isto tako ve-
lika kako je to pogreška teoretske političke partije , kad ta ne negira filosofiju
kao filosofiju. Poslednja da misli, te realnu nemačku sadašnjicu može pobi-
jati sa filosofskog gledišta, dakle sa zahtevima koje je zbilja ili tobože izvela
iz filosofije (kako je to docnije učinio Lassalle, nadovezavši na Fichtea) , a
zaboravlja pri tomu, da samo to filosofsko gledište pripada u tu nemačku sa-
dašnjicu . Ali je u istu ograničenost u osnovu pala i praktična politička partija,
kad misli, te negaciju filosofije može „ provesti time da filosofiji okrene leđa
i, otkrenute glave, promrmlje o njoj nekoliko zlovoljnih i banalnih fraza “, ona
također ne ubraja filosofiju u domašaj nemačke realnosti . Ako dakle teoret
ska partija misli, da „ filosofiju može (praktično) realizirati, a da je (teoretski)
ne dokine “, to istim nepravom praktična partija hoće da filosofiju (praktično)
dokine, a da je (teoretski) ne realizira (t. j . da je ne shvati kao realnost.) 52)
Vidi se jasno, u kome smislu je M. (a sasvim slično i E., kod koga se,
kako su on sam i M. docnije vrlo često izjavili, dogodio isti razvoj ) , 33) u ovoj
fazi već faktično prekoračio filosofsko gledište svojih studentskih godina, a u
kome smislu još i ovo prekoračenje nosi u sebi ipak neki filosofski karakter.
Razlozi radi kojih mi možemo govoriti o prevladanju filosofskog gledišta jesu
trojaki : 1. filosofsko gledište na koje se sad stavlja M. ne stoji samo u jed-
nostranoj suprotnosti spram konsekvenca nego i u svestranoj suprotnosti
spram pretpostavaka cele dotadanje nemačke fiiosofije - koju je za njega i
E. sada, kao i kasnije dovoljno reprezentirala filosofija Hegelova, 2. ne stoji
u toj suprotnosti samo spram filosofije, koja je samo glava, samo idealna
dopuna postojećeg sveta, nego i spram totaliteta tog sveta, 3. i pre svega ta
suprotnost nije samo teoretska nego i praktično - delatna. „ Filosofi su svet samo
različito tumačili, a radi se o tome, da ga se promeni “, rečeno je u posled-

49) Ostavština I. 397.

50) Ostavština I. 259.
51) Ostavština I. 390.
52) Ostavština I. 390. 1.
53) Isp. o tome n. pr. primedbu M. u predg. Krit. pol. ekonomije, (1859.)
ms. LVI., LVII .

166
njoj tezi o Feuerbachu. Filosofski karakter koji je još uvek prisutan u ovom
prekoračenju čisto filosofskog gledišta, vidi se vrlo jasno , predočimo li sebi
ukratko , kako se ta nova znanost proletarijata, koju je M. stavio na mesto
dosadanje građanske idealističke filosofije, i koja je dosadanjoj filosofiji po
svome smeru i ciljevima, svakako radikalno oprečna, -- kako se ona od ove
poslednje malo razlikuje u svojoj teoretskoj suštini. Kako smo na temelju
njene već pre objašnjene dijalektične veze s istovremenim praktičnim revolu-
cijonarnim pokretom mogli očekivati , i kako ćemo u kasnijoj jednoj raspravi
još pobliže dokazati, već je celokupna filosofija nemačkog idealizma imala
i teoretski uvek tendencu da bude više teorija nego li filosofija. Sam Hegel,
kod koga je ova, za sve njegove prethodnike Kanta, Schellinga i naročito
Fichtea - karakteristična tendenca po svom spoljašnjem vidu izbila upravo u
protivno, doznačio je filosofiji faktično istu zadaću , koja je prekoračavala teo-
retsko područje i u izvesnom smislu postala praktičnom ; no ona dabome ipak
nije kao kod M. stajala u tome da promeni svet nego, obratno, u tome, da
razum kao sebe svesni duh poimanjem izmiri s razumom postojeće zbilje . 54)
I isto kako preuzimanjem takove, iz pogleda na svet proizlazeće zadaće (u
kojoj se, kako je poznato, u običnom govoru gleda čak prava suština svake
filosofije) idealistička nemačka filosofija od Kanta do Hegela nije prestala biti
filosofijom, isto tako ne bi bilo opravdano, kad se, samo iz razloga jer sebi
nije postavila za cilj samo teoretski nego ujedno i praktični revolucijonarni
zadatak, materijalističku teoriju M. ne bi priznavalo više za filo ofsku. Baš
obratno treba reći, da se dijalektički materijalizam M. i E. , u formi u kojoj je
on došao do izraza u 11 teza o Feuerbachu i u istovremenim štampanim i ne.
štampanim spisima . 55) ima po svojoj teoretskoj suštini sasvim da označi filo-
sofijom, filosofijom naime koja kao filosofija svoju zadaću vidi u tome, da re-
volucijonarnu borbu, koja se istodobro protiv celokupnog dosadanjeg društve-

54) Isp. predgovor Filosofije prava 3. 15. 16., zatim primedbe o Helan-
deru , op . 46.

55) Osim već češće spomenute kritike Hegelove Fil. prava, kritike Baue-
rovog židovskog pitanja od 1843. 4. i Svete familije od 1844. (Ostavština I. i II .)
spada ovamo pre svega veliki obračun s pohegelovskom filosofijom koju su
M. i E. zajedno proveli 1845. u Manuskriptu nemačke ideologije . Važnost
ovoga dela za naše pitanje može se naslutiti već iz opaske predgovoru Svete
familije, u kojoj autori naveštaju, da će u svojim sledećim radovima prikazati
svoj pozitivni odnos spram „ novijih filosofskih i socijalnih doktrina " . Nažalost
to, za iscrpno, izvorno istraživanje problema marksizma i filosofije najvažnije
delo, nije još, kako je poznalo, obelodanjeno u celini. No već se iz obelo-
danjenih delova (Sv. Maks, Dokumenti socijalizma, III. 17. i Leipciški koncil,
Arh. socijalnih znanosti XLVII ., 773.) kao i iz izvanredno interesantnih saop-
ćerja Gustava Mayera o još neobelodanjenim delovima manuskripta (vidi nje-
govu biografiiju E. I. , 239. | 260) dade videti, da se upravo ovde nalaze one
formulacije materijalističko dijalektičnog principa M. i E., koje ovaj princip iz-
ražavaju u celini i ne prikazuju ga , kaošto s jedne strane Kon . Manifest, a s
druge strane Predg. krit. pol . ekon., pretežno samo s jedne strane , pretežno
naime ili u njegovom praktično - revolucijonarnom ili teoretsko- ekonomskom i
historijskom značenju .

167 4
nog stanja vodi u svim sferama društvene realnosti, vodi stvarno i u speci-
jalnoj sferi te realnosti, u filosofiji, tako da konačno s dokinućem celokupne
dosadanje društvene realnosti dokine faktično i filosofiju koja, i ako kao njen
idealni deo, pripada toj realnosti . Reč M. da se ispuni : „ Vi ne možete doki-
nuti filosofiju, a da je ne realizirate."
Tako stoji čvrsto, da za revolucijonare M. i E. koji su se od dijalektič-
kog idealizma Hegelova razvili do dijalektičnog materijalizma , dokinuće filoso-
fije nije u to vreme nipošto značilo prosto zabacivanje filosofije . Pa položimo
li sebi račun i o docnijem stavu obojice spram filosofije, to moramo pri tome
uzeti za ishodište i stalno pred očima imati činjenicu : „M. i E. bili su pre di-
jalektičari nego li materijalisti. Smisao se njihovog materijalizma promašuje
sudbonosno i nepopravivo, pregleda li se, da je M. i E. materijalizam otpo⚫
četka bio dijalektičan , a i u docnije vreme, nasuprot apstraktno prirodoznan-
stvenog materijalizma Feuerbacha i sviju ranijih ili kasnijih, građanskih ili vul-
garno-marksističkih, apstraktnih materijalizama, ostao uvek historijskim i dija-
lektičnim materijalizmóm, t. j . materijalizmom koji teoretski shvata i praktično
promenjuje celinu historijsko- društvenog života. Stoga je moglo doći, te je u
dalnjem razvoju materijalističkog principa, kod M. i E. zapravo i došlo do
toga, da je filosofija za njih postala manje važnim sastavnim delom historijsko-
društvenog celokupnog razvoja, nego li je to bila u početku . Ali pravom se
dijalektično - materijalističkom shvatanju historijskog celokupnog procesa nije

56) Isp. Kapital I. 336, op. 88 is time potpuno saglasnu 4. od 11 teza

o Feuerbachu. Lako je uvideti, da to, što M. ovde naziva jedino materija-
lističkim i prema tome znanstvenim metodom, nije ništa drugo no upravo me-
tod dijalektično-materijalističan u suprotnosti spram nedovoljnog apstraktno-
--
materijalističkog. Isp. još i primedbe E. u njegovom pismu na Mehringa
od 14. VII. 1893., (odštampan u mojim Bitnim pitanjima, s . 55. 6) , gde on
govori o tačci koja fali i materijalističkom metodu primenjenom od Mehringa
u Legendi o Lessingu. a koja „ i u stvarima M. i mojima nije redovito dovolj .
no istaknuta. “ „ Mi smo naime svi isprva glavno težište polagali i morali po-
ložiti na to, da političke, pravne i ostale ideološke predodžbe i posredstvom
ovih predodžbi pokazane nam radnje izvedemo iz temeljnih ekonomskih činje-
nica. Pri tome smo radi sadržajne strane zanemarili formalnu : način kako
uopće dolazi do tih predodžbi. “ Dalje ćemo još videti kakova je samokri-
tika koju E. vrši na svojim i M. spisima , zapravo, što se tiče metoda upotreb-
ljavanog od M. i E., samo u vrlo maloj meri tačna. Zazorna jednostranost
može se kod M. naći neisporedivo mnogo ređe nego li kod E., a i kod ovog
ne tako često, kako bi se to moglo očekivati po oštroj samokritici E. Istina
je međutim, da je E. baš radi ove bojazni, da nije uzeo dovoljno u obzir for-
malnu stranu, počinio u kasnije doba pokadkad pogrešku , te ju je uzeo u ob-
zir na kriv, nedijalektičan način. Mi pri tome mislimo na sve one primedbe
u Anti-Dühringu, Feuerbachu, i naročito u pismima o „ Opsegu vrednosti ma.
terijalističkog shvatanja historije ", pisanima pod starost, a sabranima od Bern-
steina (Dok. socijalizma. II. 65.) , a u kojima Engels naginje da učini tačno
istu pogrešku, koju je Hegel u dodatku 156. paragrafu svoje ansiklopedije
(Dela VI. 308. 9. označio kao „potpuno bespojmovan postupak ". On se, he-
gelijanski rečeno, sa vrhunca pojma vraća na njegovo podnožje, kategorijama
obratnog delovanja, uzajamnog delovanja itd .

168
nikad moglo desiti, pa se to , što se tiče M. i E. nikad nije ni desilo, da bi
za njih filosofska ideologija ili čak svaka ideologija uopće prestala da bude
materijalan (t. j . u svojoj realnosti teoretsko-materijalistički shvaćajući i prak-
tično- materijalistički u svojoj realnosti preobrazujući) sastavni deo historijsko-
društvene celokupne realnosti.
Baš tako, kako je u tezama o Feuerbachu mladi M. svoj novi materija-
lizam suprotstavio ne samo filosofskom idealizmu , nego sa svom oštrinom i
svem dotadanjem materijalizmu, baš tako su M. i E. i u svim svojim docnijim
spisima naglasili suprotnost svog dijalektičnog materijalizma spram ostalog
apstraktnog i nedijalektičnog, te su naročito bili sebi svesni i toga, da ta su-
protnost naročito veliku važnost ima i za teoretsko shvatanje i praktično po-
stupanje s tzv. duhovnim (ideološkim) realnostima. „ Faktično je mnogo lakše
izjavljuje M. obzirom na duševne predodžbe uopće i na metod faktično
kritične historije religije napose analizom naći zemaljsku jezgru religijoz-
nih magluština, nego li obratno, iz promenjivih realnih odnosa života razviti
njihove nebeski preobražene forme . To poslednje je jedino materijalistički i
prema tome znanstveni metod “ 56) A isto tako apstraktna i nedijalektična , kako
je to ovakov teoretski metod mišljenja, koji se sasvim po feuerbachovski za-
dovoljuje time, da sve ideološke predodžbe svede na materijalnu zemaljsku
jezgru , bila bi naravno i revolucionarna praksa koja bi se ograničila na direkt-
nu akciju protiv zemaljske jezgre ideoloških magluština i više se uopće ne bi
htela da brine za preobrazbu i dokinuće tih ideologija .

169
 Slučaj arhitekta Iblera .

Slučaj arkitekta Iblera jasan je i jednostavan . Kako stvari danas stoje ,

on je, posle Kovačićeve smrti, naš najsposobniji arhitekt, te je po tome više
nego shvatljivo, kako to, da tom arhitektu od ukusa i kulture nije do dana
današnjega poverena ni jedna gradnja. Ibler je đak vrlo istaknutog i čuvenog
arhitekta Poelziga, koji sa svojim velikozasnovanim pregradnjama, monumen-
talnim građevinama , parkovima, kazalištima i tvornicama, danas u savremenoj
Nemačkoj znači jedno jako graditeljsko ime. Kao Poelzigov đak i saradnik,
Ibler je sarađivao kod velikih Poelzigovih radnja kao : Burg u Koelnu, Mes-
sehaus u Koenigsbergu , Tvornica Mayer u Hannoveru itd.
Povrativši se u Zagreb, Ibler već nekoliko godina sudeluje kod raznih
građevnih natečaja , prima nagrade i fiktivna priznanja , bez da mu je do dana
današnjega poverena samo jedna jedina realizacija . Tako se je u poslednje
vreme natecao kod građevnog konkurza za veliku gradsku zagrebačku bolni-
cu, za hotel, za zemaljski epidemiološki institut, za zgradu za osiguranje rad-
nika i napokon za monumentalnu zgradu ministarstva finansija, a sve bez
rezultata. Kod natečaja za epidemiološki institut dodeljena mu je prva na-
grada, ali je izvedba poverena drugom gradit lju.
Ja lično, (kao subjekt koji prikazuje prosto stanje fakata ,) hteo bih da
naglasim, da se ovi moji redci nemaju da shvate kao neka ocena i kritika
samoga stanja stvari. To su jednostavne i skromne primedbe jednoga laika ,
koji oseća u sebi vrlo neznatnu sposobnost, da razlikuje plus od minusa i
ukusno od neukusnog .

U priloženim nacrtima za epidemiološki institut i zgradu za osiguranje

radnika, vide se dva temeljna tipa Iblerove građevne konstrukcije. Blago
zaobljeni, eliptoidni oval, i teška , monumentalna kocka čija je donja baza jedva
primetljivo šira od gornje . Za eliptoidni oval epidemiološkog instituta odlučio
se arhitekt osim svoje lične predispozicije za jednostavan i jasan oblik još
i iz stvarno danih motiva.
Zgrada kr. državnog epidemiološkog zavoda u Zagrebu trebala se podi-
ći na ravnici Zelenoga Brijega u Zagrebu, na jednom platou dugon 120 m. a
širokom 70 m. Pokraj glavnih zadataka , da se arhitektonska vanjština harmo-
nično prilagodi formaciji tla , da se laboratoriji smeste tako da ne budu iz-
vrgnuti direktnom sunčanom svijetlu, da je glavni ulaz u zgradu načelno bio
određen cestom što vodi ka raskužnom zavodu, izgledalo je da bi se čitavo
pitanje konstrukcije rešilo najbolje, kada bi se svakom pojedinom institutu
dala posebna, manja zgrada . Te bi se manje zgrade spojile međusobnim hod-
nicima kao paviljoni većih bolnica u jedan jedinstveni kompleks . No kako je
takvo rešenje bilo omeđeno ekonomskim razlozima, to se arhitekt odlučio za
jednu jedinstvenu ovalnu zgradu, koja će se svojom visinom i volumenom pot-
puno i skladno prilagoditi svojoj okolini plosnatih obronaka . Za ovalno rešenje
govorio je u prvome redu vrlo nepovoljan položaj zemljišta , jer bi četvero-
kutna zgrada bila suviše izvržena suncu , a svojim bi volumenom bila optički

170
preteška za maleni brežuljak. Uz eliptoidni oval arhitekt je postignuo da do-
bra polovina eliptoida ne stoji u svetlu direktnoga sunca i da se čitava
zgrada , gledana s køjegod strane prikazuje prividno manjom nego što ona to
u stvari jest.
Kod osnivanja nacrta zgrade za Osiguranje Radnika, arhitekt se je odlu-
čio za puritansku jednostavnost osim arhitektonskih razloga još i iz jednog psi-
hološkog motiva, koji bi se mogao da nazove klasnim neraspoloženjem gra-
đanskoga općinstva spram jedne takve institucije, kao što je to osiguranje
radnika. Građanstvo ne shvaća golemu socijalnu važnost radničkog osiguranja,
jer za razumevanje takvih socijalnih uređenja treba kulture i navike. Kod mo-
numentalnih opsega te zgrade, građanstvo ne će pojmiti bogate, stupovljem,
vencima i balkonima iskićene fasade, neizbežno i potpuno suvišni i nesavre-
meni rekvizit svih sličnih monumentalnih građevina. Da se je arhitekt dakle
odlučio na posve jednostavan oblik kubusa , bila mu je kod toga jedinom
smernicom svrsishodnost, što eto u ovome slučaju nikako nije isključila i le-
potu . Jer zgrada ovoga instituta treba da bude svesno jaka, jednostavna,
puna silnog i zanosnog zamaha , kao simhol snage i kao život onih hiljada i
hiljada radnika, koji će dnevno da u nju ulaze i da u njoj obnavljaju svoje
klonule eneržije, za novi rad. (Oba obrazloženja od arhitekta I.) Veličanstve
nom , okomitom usporednošću svoje kolonade kod zgrade za Osiguranje Rad-
nika, i mekanom zaobljenošću svog epidemiološkog instituta, arhitekt Ibler ocrtao
je vrlo markantno svoj graditeljski profil i odredio svoje mesto u današnjem
arhitektonskom bezglavlju i kaosu, što besne po čitavome svetu, pak dakle i
u našem gradu i graditeljstvu .
Jer čovek ne mora za arhitektonski poredak imati neki naročito razvijen
smisao, pa da oseti, da su današnji evropejski gradovi po svojim graditelj-
skim relacijama jasan i vidljiv znak propasti svake jedinstvene kulture , pak
dakle i svakog jedinstvenog ukusa . Ove bezbrojne novosagrađene gotske ka-
tedrale, ove deplasirane sredovečne čađave građanske većnice u gradovima
industrijskim, ove bankovne zgradurine sa helenskim antičnim kolonama, ove
berzijanske renesansne varijante iskvarene sa najsmešnijim zahvatima suludih i
suvišnin t . zv. secesija , sve to govori nepobitno i jasno o tome, da su se ten-
dence razvojne toliko izdiferencirale, da se danas isprepliću i osuđene na pro-
past, pogibaju . Vreme naše nije sređeno u sebi ni osnovno ekonomski, pa po
tome niti kulturno, u koliko se kulture po iskustvu uvek javljaju kao dekorativne
nadgradnje ekonomskih podloga.
Kad danas tako bednu sliku svog graditeljskog prereza ocrtavaju gra-
dovi evropejski, koje čudo onda da ni u našem malenom provincijalnom gra-
du nije sve u najlepšem redu. Poslednja naša epoha graditeljska mogla bi
se nazvati epohom destrukcije i divljašiva . U toj epohi srušena je stara kate-
drala, Bakačeva kula, kaptolski zidovi sa okvirom i portama, kaptolska većnica
i gradska vrata na severu i jugu te čitav niz pristojnih kanoničkih kurija . U
toj epohi naši su ljudi iz crkve načinili zvonarnicu, barokne jabuke oštro za-
šiljili kao olovke, iz baroknih crkva stvorili gotske katedrale, okrečili stare ka-
pelice, demolirali čitave trgove, groblja, crkvene krovove, te iznakazili čitave

171
gradske fasade i profile. Jedini čovjek koji je imao smisla za stilizovanu arhi-
tektonsku jedinstvenost i čije regulatorne osnove daleko nadmašuju samu ličnu
stvaralačku originalnost, bio je pok. Kovačić. Njegova graditeljska reminiscenca
na kaptolski Trg imade toliko mnogo uživljajnog smisla i stilske ljubavi za
kult. hist. materijal, da se u svom temeljnom štimungu doima gotovo sentimen-
talno. Pok. Kovačić nosio je u sebi čistu arhitektonsku sliku ovoga grada iz
tridesetih i četrdesetih godina prošloga stoleća , kada je taj grad bio grad
banske regimente, cehova, jablanova i pitomih baroknih kontura, što su danas
zaostale jedino još po starim i zaboravljenim akvarelima. Deluje ne samo kao
jasno svedočanstvo današnjeg vremena nego izravno kriminalno i odvratno, da
se glavni predstavnik te barbarske destrukcije, čovek uz čije je ime povezano
sve razaraštvo poslednjih decenija i pod čijom je erom srušeno gotovo sve
što je davalo ovome gradu neku izvesnu tipičnu graditeljsku oznaku, da se
taj nesretni lešinar Isidor Kršnjavi još uvek javlja u javnosti, kao neki mero-
davni arbiter ukusa i kulture . (Vidi hijenski članak ovoga starca povodom Ko-
vačićeve smrti. Der Morgen. 24. oktobra 1924. 2. g. br. 400.)
Taj čovek, koji je sa svojim razornim neukusom sve graditeljski značaj .
no u ovome gradu zavalio u neku slaboumnu bestilnost helmerfelnerijanskog
hermanboleovskog") austromadžarskog provincijalnog graditeljstva, taj isti čo-
vek, usuđuje se danas da javno piskara po novinama negativne ocene o pok.
arhitektu Kovačiću , vrlo savesnom i kulturnom graditelju, koji je pokazao više
ukusa kod gradnje svog poslednjeg dimnjaka , nego stari Kršnjavi u sveukup-
nom svom radu.
Kao što nas je dakle Kovačić vezao spram natrag sa baroknom epo
hom i u svojim regulatornim osnovama nastojao kako bi premostio barbarski
neukus današnjice u stilsku jedinstvenost prošlog i minulog vremena, (te je
kao takav značio reminiscencu i retrospektivu ,) tako Ibler danas znači našu
graditeljsku vezu s budućnošću i perspektivu u vreme što se tek odmata pred na-
šim očima.
Kao kod svih modernih i savremenih graditelja i kod Iblera se zapaža
činjenica da arhitektura danas svakako stoji na neuporedivo višem nivou od
modernih struja likovne umetnosti, a naročito slikarstva. Graditeljstvo danas
pokazuje okomicu razvoja sa bezbrojnošću otvorenih mogućnosti realizacije
dok se moderne likovne umetnosti iscrpljuju u jalovosti i zaokruženostima
šeme i stila. Graditeljstvo nadbija likovnu umetnost iz duboke potrebe savre-
menog vremena. Veličanstvena zrakoplovna luka sa svojim oku toli prijatnim
usponima i strminama, gigantska dizala za čitave prekookeanske parobrode,
monumentalna stubišta za buduće zgradurine velikih, kolektivnih, društvenih
asocijacija, sve to odrazuje jedan jaki industrijski imperativ, koji tendira, kako
bi integralno savladao današnju ekomomsku anarhiju , da na monumentalnim
temeljima višeg društvenog poretka digne zgradu dostojnu današnjeg čoveka.
Ova prizmatična, oštra, odlučna bridolomnost velikih arhitektonskih prereza,
taj čisti i jednostavni konstruktivizam odrazuje se posve jasno i u graditeljskim
nacrtima arhitekta Iblera.

*) Helmer i Felnner. Herman Bole.

172
 Na poslednjoj velikoj retrospektivnoj arhitektonskoj izložbi u Berlinu, na
prolazu kroz one dvorane već se na najpovršniji pogled jasno vidi, kako su
uvek druge i druge potrebe vremena i okoline određivale imperativno barokni
scenarij osamnaeststolećnom scenografu Bagoli-u, ili svodove kupola jednom
Fischer fon Erlahu, (18. vek) , a kako danas deluju opet posve drugi duboki i
neoborivi zakoni, što diktiraju graditeljske oblike jednom Behrensu, Poelzigu
ili Hans Rotmayeru. Šestnaest nemačkih najmodernijih arhitekta, koji su na toj
berlinskoj velikoj arhitektonskoj izložbi odvojeno od ostalih graditelja izložili
zajedno sa najekstremnijom slikarskom novembarskom grupom izdali su mani-
fest, u kome između ostaloga naglašuju, da pre svega pobijaju u graditeljstvu
mediokritete, i da u svojim konstrukcijama ujedinjuju svrsishodnost sa jedin
stvenim arhitektonskim uobličenjem. „ O, imali bi mi već zadaća , neslućeno no-
vih, što proističu iz razvijenog današnjeg ekonomskog života ! Uz visoko poten-
ciranu tehniku bile bi to neslućeno nove mogućnosti rešenja ! Ali javnost poka-
zuje se tupom spram naših nastojanja !“
Uz ostalu šestnaestoricu nemačkih arhitekta koji su potpisali taj mani
fest novembarske grupe nalazi se i Poelzig, učitelj Iblerov na berlinskoj u .
metničkoj akademiji, koji konstatuje staru i poznatu činjenicu da se javnost
pokazuje tupom spram svakog novotarskog nastojanja i talenta. U pobijanju me-
diokriteta i u ujedinjavanju svrsishodnosti sa jedinstvenim arhitektonskim uobli-
čenjem, Iblera u našoj sredini očekuje dakle ista sudbina kao i ostale njego-
ve drugove u savremenoj Nemačkoj .
Konstrukcije Iblerove sagrađene su pod elementarnim imperativima na-
šega vremena : brzinom, praktičnom jednostavnošću, svrsishodnošću , sve sve-
deno na sistematičan i puritanski minimum oblika. Goleme monumentalne
kocke što nose u sebi neke sličnosti sa dalekim asirskim građevinama, veli-
čanstveno zaobljeni ovali rimskoga koloseuma preudešeni i prilagođeni novom
vremenu i novim potrebama.
Ibler, koji je radio kod Poelziga najpre kao njegov đak na akademiji, a
posle kao slobodan saradnik u njegovoj graditeljskoj radionici, naravna stvar
da je u koječem usvojio ove iskusne graditeljske principe svoga učitelja i me-
štra. Ali njegove osnove pokazuju već i danas svoju originalnu i ličnu crtu
koja ga ističe nad ovu našu graditeljsku prosečnost vidljivo i značajno. On
živi u jednom gradu gde se ruše barokne arhitektonske celine da bi se u
njima kao u otvorenoj podrtini smestile nekakve trgovačke agencije „ Fiksum “,
gde sve kuće nose lukove, balkone i kupole, gde erkeri izgledaju kao liftovi
što su zapeli između drugog i trećeg sprata i gde su fasade krcate krilatim
merkurima, amorima, vazama, girlandama, majmunima i karijatidama. Svakako !
Između ovih majmuna i ovih karijatida život jednog arhitekta od velikih koncep-
cija izgleda da ne će biti ružičast. I baš zato , ja sam odmah u početku hteo
da to sve istaknem i da u kontrastu sa našim maljušnim i provincijalnim pri-
likama utvrdim, kako se jedan jaki graditeljski talenat sistematski zapostavlja
iz razloga, koje ovde spominjati i navađati izgleda mi da je za sada suvišno.
M. Krleža.

173
 Pregled poslednjih glazbenih neuspeha i pokusa

(Gg. Ćiril Ličar , Matz, Grgošević , Šafranek , Širola , Graf et comp . )

U našem glazbenom životu vlada sistem zatvorene klike . Clave

u zatvorenom krugu koncentrično spram unutra, jer se tako najugodnije i
najtoplije međusobno kadi, a spram vanjskog neprijatelja : kopita i papci.
Kako je dakle u našem glazbenom burgu vladao do sada sporazumni

mir i primirje, to smo mi imali čast da se javimo kao objektivni zidoderi ove
naše trule tvrđave. I što se zbiva ? Kao jedina reakcija na naše kritičke pri-
kaze kola glas po glazbenim krugovima , da ja, (A. S.) nisam stručnjak". Tako
je ! Ja nisam stručnjak “ , a gosp . Šafranek Kavić kompozitor jedne neverovat
ne opere, koja zvuči , kao da je napisana za češalj i sajdenpapir, on je — na-
ravno „ stručnjak ". I gospodin Graf je „ stručnjak “ samo se ne zna u čemu ?
Nogometaši tvrde u glazbi, a glazbenici opet - u nogometu .
Takav jedan stručnjak je i gosp. Ćiril Ličar.
Njegov nastup od 9. decembra 1924. sam po sebi nije bio od tolike va-
žnosti, da bi baš bezuslovno bilo potrebno da se podvrgne kritici . Sastav
njegova programa : Rameau Corelli Beethoven Glazunov Balaki-
rev Novak Liszt, govori jasno o kulturnom i estetskom nivou izvađača .
O sviračkoj tehnici kod Ličara jedva da bi se moglo govoriti. Njemu pre sve-
ga manjka prozirnost interpretacije i on nema ni pojma o gibanju i razvoju
kompozicije. Kod njega nema arkitektonike ni ustaljenog plana o gradnji pre-
davanja, nema horizontalne linije ni vremenskog razvoja. Sve je to okomito
čitanje takt po takt. Bez obzira na finoću, pokazao je Ličar u Campanelli sva-
ko pomanjkanje tehničke spreme, sa nesigurnim skokovima i sa ukočenim ok-
tavama. (Ukočene oktave spadaju u vežbaonicu , a ne na koncerat !)
No mnogo zanimivija od samoga koncerta g . Ličara je „ kritika “ toga kon-
certa. Kritika pre svega nije niti sme da bude reklama i lansiranje iz osobnih
razloga. Ona je ili nepristrana i istinita ocena, ili nije ništa . Jer kada gosp.
Širola piše o koncertu g . Ličara, da „ to nije običajni koncerat, kako ga naši
umetnici priređuju godimice “, to pre svega nije time savršeno ništa rekao .
Ali on to svoje golemo ništa nije produbao ni time, što je dalje napisao , da
je g. Ličar igrao samo zato jer „jedamput na godinu ipak mora svirati u Zag-
rebu “ . Direktno iz probavnih organa izgovorene su ove fraze g. Širole : „ Bilo
je čisto intimno veče, u kojem
kojem se osećalo ono posebno strujanje topline s
podija prema gledalištu " -- itd. " Suvise je isticati odlike njegove pianističke
tehnike , koje su dovoljno poznate iz prijašnjih njegovih nastupa “ . Širola na-
dalje piše o tome, kako je klavir na oko suhi instrumenat i kako je umetnik
iz tog suhog klavira svejedno izvabio nekakve boje i ugođaje " itd. itd. Sve
same fraze ! Redak pedeset para ! A g . Šafranek Kavić napisao je, da nam je
g. Ličar pružio „ najčišći i veliki užitak “, a program je bio interesantan i sa-

*) Uredništvo K. Republike izjavljuje, da je g . A. S. stručnjak i to kvali

ficirani glazbenik.

174
stavljen s mnogo ukusa . " Gospodin Šafranek, kao o tolikim drugim stvarima ,)
nema ni pojma o Beethovenu, kada je mogao da napiše , da se je g . Ličar
pokazao kao „ interpreta najozbiljnijega shvaćanja , dubokoga razumevanja i
toploga zanosa ". Gosp . Šafranek piše o nekakvom „ tehničkom virtuozitetu “ o
„ tehničko - virtuoznoj spremi " . To dokazuje da Šafranek nema uha i ne čuje
krive note. On nema pojma što su to disonance, (prem lično misli da je mo-
deran skladatelj ,) a ono što je napisao na koncu, „ da se koncerat sve bur-
nijim i oduševljenijim povlađivanjem pretvorio u triumfalno slavlje “ - itd. to
je prosta izmišljotina.
Govoriti dakle iz trbuha fraze , hvaliti neukusan program, pisati o tehnič-
koj spremi gde je evidentno nema, izmišljavati nekakve lažne triumfe, to se
zove naša kritika . A kada čovek to konstatuje mirno i objektivno, on onda
nije stručnjak.

Gg. Matza i Grgoševića veže u paralelu samo to što se jedan i drugi

zanimaju komponiranjem. G. Matz je digao golemu reklamu. On je športsman
i čuveni trkač, on je dirigent rodoljubnih zborova, on raspolaže sa 200 (dve
stotine) grla, on je sposoban organizator i organizuje sve što se može orga-
nizovati, on je glaz. kritičar i recenzent, on je duša i glava „ Saveza hrv. pjev.
društava“ i on se uvek negde natječe i stiče prve nagrade.
Mi ovde imamo na umu da je g. Matz star 23 (dvadeset i tri godine) i
upozoravamo ga ozbiljno, da grafička linija njegova razvoja od njegovog prvog
nastupa sa G. D. I. od pre pet godina, neprekidno i staln pada.
Taj fakat da on nastupa kao dirigent nekih prigodnica, da razvija golemi
reklamni aparat u lične svrhe, da izrabljuje rodoljubne momente, to je nama
toliko nesimpatično i nejasno, da mi, koji u glazbi tražimo glazbu a ne orga-
nizaciju , niti športske rekorde , nemamo na sve to ništa da kažemo. G. Matz
ili će povući crtu preko svega i poći iz nova ili će biti precrtan.
G. Zlatko Grgošević nastupio je u kontrastu sa g. Matzom vrlo skromno .
Bez ikakvog proračuna na neki naročiti efekat, on je iskren i jednostavan, a
instrumentacija mu je dobra. On je svoj orhestar snizio na minimum, i konce-
rat mu je izveden sa neraspoloženim grlom gospođe Štroci i sa vrlo krivcm
intonacijom od petnaest ženskih glasova, tako, te je sve izgledalo više kao
improvizacija. No unatoč tih interpretskih poteškoća osetila se ipak neprisi-
ljena nenameštenost, koja ne računa sa nekim naročitim štipendijama i orde-
nima. (Slučaj Štolcer-Slavjanski) . Te improvizacije g. Grgoševića građena su
čvršće od Duganovih fuga, njegove igrarije ozbiljnije od Matzovih kornih
dela “, njegova neozbiljnost dublja od „ najozbiljnijeg odlikovanog kvarteta “,
a njegov primitivizam logičniji i moderniji od raznih Odaka i Štolcera-Slav-
janskih. Naše mnenje i uverenje nije, da bi ta pučka narodna lirika bila siro-
vina za neku savremenu našu glazbenu umetnost, ali mi možemo da pojmimo
da ima takvih ljudi koji u to veruju i koji veruju i to da su neki glazbeni re-
volucioneri, kada to veruju. Jedan od takvih je eto i g. Grgošević. Drugo je
pitanje što da se uradi s tim glazbenim problemima, ali to pitanje ne spada
u okvir našega prikaza . A. S.

175 5
Stanislav Vinaver kao simpatizer ruske revolucije .

Kad su me u moskovskim literarnim krugovima pitali kako se odnose

naši literati spram ruske revolucije, ja im među ostalim literatima za koje dr-
žah da s tom revolucijom simpatišu, spomenuh i ime Stanislava Vinavera.
Vinaver ! To je rusko ime ! U nas također ima Vinavera ! - reče mi
futuristički pesnik i teoretik Serjoža Trećjakov. A ja , koji tada još ništa ne
znah iz genealogije našeg Vinavera, mogoh o njemu na tu temu reći samo još
to, da je za revolucije bio u Rusiji. To dvoje da g . Vinaver ima rusko ime ili,
još bolje ime koje se može smatrati i ruskim, pa onda, da je bio u Rusiji, či-
nilo se kanda dovoljnim da mi Trećjakov poveruje te je naš Vinaver simpati-
zer ruske revolucije. I bila je to moja sreća, jer da me je pitao za pobliža
objašnjenja , na primer : na kakovim Vinaverovim delima, književnim ili politič-
kim, osnivam tu svoju tvrdnju, ja bi se s odgovorom našao u neprilici, G. Vi-
navera sam ja tada kao i danas, poznavao lično vrlo slabo i sve što bih mo.
gao učiniti da pred Trećjakovom obranim svoju tvrdnju, bilo bi da kažem, da
je g. Vinaver makar i loše a ono ipak dobronamerno preveo Blokovu „ Dva-
naestoricu ".
Jer sam pak i sam doživeo slučajeve s ljudima, koji su se tako zanosili
za tu poemu da su je znali na izust, a ipak revoluciju mrzili tako da su na
spomen Lenjina padali u histeriju , to mogu sebi predstaviti smešak kojim bi
Trećjakov i svaki drugi komunista popratio moje objašnjenje . I s pravom, jer
nema sumnje da bi to objašnjenje obzirom na fakat da su u pogledu revolu-
cijonarnosti Blokove poeme mišljenja u Rusiji vrlo podeljena bilo vrlo neu-
verljivo.
Zašto sam ja dakle za g . Vinavera tvrdio nešto što ne bih mogao do-
kazati ? Kad se retrogradno toga sećam, uviđam vlastiti svoj slabi momenat :
mene je tada obuzelo nešto slično stidu da od nekoliko tuceta ljudi koji kod
nas slove kao literati navedem i mogu navesti tako malo onih koji su se sa-
glasili s težnjama ruske revolucije. Tako, i sam pred sobom hoteći na tren
da vidim stvar ružičastijom nego što jest, ja u Rusiji predstavih g. Vinavera
kao simpatizera ruske revolucije .
No da to učinih, ja sam tada ipak imao pravo po kome bi bio neispra-
van svaki prigovor da sam koga u Rusiji hteo mistificirati pravo je to bilo
u tome da sam ja još tada verovao fami koja je kružila kod nas, a doprla i
do mene, o g. Vinaveru . Fama je ta u kratko bila ta, da je on i kao književ-
nik i kao čovek vrlo novatorski raspoložen, i jedan veliki deo tog novator-
skog raspoloženja da se kod njega izrazuje u simpatijama za rusku revo-
luciju.
-
-
Nas lagali u Jugoslaviji, mi polagovali u Rusiji u dobroj veri, koja je
kod nas trajala sve do letos, dok nam u ruku nije pala Vinaverova knjiga
„Ruske povorke “ (Izdanje braće Kajon u Sarajevu).

176
 Da nas se pravo razume, naša svrha ovde nije da g. Vinaveru posle
ove knjige osporimo svako pravo da se i dalje prikazuje simpatizerom ruske
revolucije ili da ga tako prikazuje bar fama . Simpatizera ima svakojakih, si-
gurno i takovih ljudi su katkad tako čudni i slabi ! koji s tom revoluci-
jom prikriveno simpatišu, a javno je grde i negiraju. Tako mi sebi možemo
predstaviti i čoveka koji se strastveno borio protiv revolucije , a ipak bio du-
boko uveren da se bije za revoluciju , zar se to nije dešavalo mnogim
eserima i menjševicima ? Sve je u tome da su tu po sredi bila dva ili više
shvatanja revolucije od kojih je samo jedno bilo i moglo biti ispravno, što
ujedno znači, da je uloga onih koji su delili drugo shvatanje morala kao i
ovo da bude neispravna, kontrarevolucionarna i samo kontrarevolucionarna.
Za jednog inteligenta koji se idejno nepripravljen za boljševizam za

jedino shvatanje po kome je revolucija mogla ostati revolucionarnom — našao

na visokoj uzburjaloj plimi prvih godina revolucije, za toga inteligenta nisu
dakako stvari mogle stajati tako jasno kao za boljševike . Bacan dogođajima
na stotine raskršća na kojima se imao da odluči levo ili desno , on je , sve
možda i misleći da ide na levo, išao na desno, sve dotle, da se naposletku ,
makar i nesvesno i samo u mislima, našao na strani kontrarevolucije . Name-
sto samo u mislima " stavite : „ i u delima “ , i vi ćete pred sobom imati jedan
tipus ruske boljševizmom iznenađene i iz orijentacije izbačene revolucionarne
inteligencije ; ostavite to „ samo u mislima “, i vi ćete pred sobom imati slučaj
g. Vinavera .
Zar samo njegov ? U tome slučaju ima mnogo tipično za mnoge naše
inteligente . Ne samo za one koji su za revolucije bili u Rusiji -ti razmjerno
malobrojni ne bi bili ni važni ! — nego i za inteligente naše kod kuće . Za in-
teligente ove, prosečno uzeto možda sve, ukoliko u pitanje dolazi njihov stav
i shvatanje ruske revolucije ne samo ono od nekad nego još i danas.
Baš to tipično u Vinaverovom shvatanju i proživljavanju ruske revolucije
bilo bi, mislim, najzahvalriji i najkorisniji objekt analize. Tako postavljen za-
datak bio bi ipak preopširan i mi ćemo se ograničiti na to da ga samo tan-
giramo pretresavši u nekoliko poteza konkretni slučaj g. Vinavera, kako se taj
očitovao u već spomenutoj knjizi .
Da dobijemo potpuniju sliku mi ćemo zagrabiti malo dalje u godinu
1913. kad je g. Vinaver imao tu nezgodu , da je napisao „ Priče koje su iz-
gubile ravnotežu “ . Te priče podsećaju nas na bogzna po koji puta proceđeno
drožđe dobiveno od berbi po krepkim i sočnim vinogradima što ih perom na
vrhuncima poezije i filosofije
obdelavahu Nietzsche , Wilde , Rimbaud i drugi.
Ono što je međutim za našu temu ovde važnije jeste bileška kojom je g. Vi-
naver popratio poslednju od tih svojih neuravnoteženih priča, a iz koje su do-
znali da je on kao šesnaestgodišnji dečko bio mističar i da je „ ma kud pu-
tovao išao po crkvama i padao u izvestan , očekujući misticizam ". S mnogim
vernicima koje je po crkvama nalazio očekivao je on „ nešto iznenadno , neo-
čekivano , Svečano i Veliko ". „ Velika Nada da će sama doći, da će se neš-
to ipak dogoditi , neki obrt u životu “ obrt o kome ni on kao ni oni „ nije ništa
tačno znao."

177
 -
,,Ali se tako je g. Vinaver završio svoje priče – ništa naročito nije dogodilo * .
Tako se taj mali mističar brzo u religiji razočarao i kao šestogimnazijalac
„ napisao puno gromopucateljnosti protiv sadašnjeg društva i religije “.
U „ Ruskim povorkama " daje nam g. Vinaver i izvesan ključ za razume-
vanje tog njegovog društvenog revolta. U priči „ Čovek sa drvenom nogom"
priča nam on, kako je njegov otac bio „ čestiti revolucijonar “ koji je njega „ vaspi-
tao u bezgraničnom, u surovom, rimskom, plutarkovskom obožavanju Revolucije.“
Tog oca, očito revolucionera emigranta . setio se dobri i tako lepo vas-
pitan sin još i u Rusiji, pričajući tamo jednom članu Centralnog Izvršnog Od-
bora kako je pažljivo ruski carizam pratio " njegovog oca , „ kako su špijoni
Trećega odelenja dolazili čak u daleki Šabac gde (mu) je otac živio, baveći
se naukom, sanjajući o velikoj revoluciji koja će da preporodi čovečanstvo."
„ On nije živeo u Šapcu, njegov je duh večito boravio sa nama, u sibirskim
kazamatima " — odgovorio je sinu član CIO., razume se boljševik. A
A zapo-
čeo je u razgovoru i ovu rečenicu : „ Da je vaš otac, a moj drug živ .
• ", to nam g. Vinaver ne kazuje , a zaključak je sigurno glasio : „ ... bio
bi i danas s nama, bio bi boljševik “.
Mi nemamo razloga da posumnjamo u istinitost svega što je g . Vinaver
napisao i ne napisao o svom pokojnom ocu ; šta više , mi i sami, bez skanji-
vanja, pred svetlom seni takovog pokojnika, skidamo šešir !
No nažalost mi tu moramo da govorimo o sinu a ne ocu i, s knjigom
njegovom o danas dočekanoj ruskoj revoluciji pred očima , morali bismo, kad
nam sve ne bi bilo prilično jasno, ostati upravo poraženi, videći kako je sa
sinom plod daleko pao od stabla, kako se jadno izjalovilo sve plutarkovski
strogo revolucijonarno vaspitanje koje mu dade njegov zaneseni otac .
Mi, dakako, nemamo iluzija, da bi deca uvek morala biti dostojna svoga
oca. Jedan od nekolikih naših primera , kako ih s ocem još može vezati samo
ime, jeste tužan slučaj koji nam već godinama pokazuje šef sviju novinara,
sin rebela-literate Ante Kovačića, gospodin Krešo .
G. Vinaver nije, priznajemo, odjedrio tako daleko kao prvi među novinari-
ma, a jedan od poslednjih, no zato ipak vernih među dvorjanima, gospodin Kovačić
sin. Šta više kad bismo obadva ta lica postavili jedno uz drugo na ispit i
okušali zvuk kojim im zvuče imena u našoj javnosti, onda bismo nesumnjivo
dobili, da je zvuk imena g . Vinavera ipak čišći, i da se ta dva lica nalaze na
dve rekao bih krajnosti. No dok nam je krajnost g, Kovačića sina poznata
kako da odredimo krajnost g . Vinavera sina ? Usprkos fame koja se širi o
njemu kao simpatizeru ruske revolucije, nemaju li, odnosno nisu li imale oba-
dve te krajnosti dodirnu točku u kojoj su se obadve spojile u jedno ?
Pogledajmo stvar izbliza . U jednom članku svoje knjige podvrgava g
Vinaver kratkoj analizi razne ( „ da ne bi propale na budućeg historičara “) ju
goslovenske teorije koje je u Rusiji o revoluciji čuo od današnjih Jugoslovena.
Sve su to glupe i dobro poznate spalajkovićijansko- radoševićijanske teorije, tako
glupe da ih i g . Vinaver navodi s ironijom, a kako i ne bi, kad se među njima
mogla da javi i jedna takova „ visoko -jugoslovenska " po kojoj u „u Rusiji nije
ni bilo revolucije “.

178
 Zanimivo bi prema svemu bilo kakovu je teoriju o revoluciji i u revolu-
ciji imao g. Vinaver sam. Nju on ispoveda na mnogo mjesta u svojoj knjizi,
više od teorije nas sad zanima praksa, a ovu nam je g . Vinaver otkrio opisu-
jući svoj susret s „ mističnim Lalom. " Mistični Lala, to je naš čovek koji se
razočarao u dobrovoljačkom jugoslovenskom korpusu i stupio u rusku službu.
Gotovo vizijonarno - što za pametna čoveka nije bilo ni teško ! - predviđa-
juči sterilnost buduće Jugoslavije, on je u Rusiji skupljao dobrovoljce Jugoslo-
vene za rusku Crvenu armiju stojeći pri tome na gledištu, te će to „ više ko-
ristiti čovečanstvu no da se ide na beznačajni Balkan i da panduriše Fran-
cuzima “. „Za to je najbolje , da vežemo našu sudbinu sa sudbinom ruskoga
proletarijata, da se pretopimo u Ruse " - tvrdi taj zaneseni, u poslednjoj svo-
joj izreci svakako preterani obraćenik. No nesumnjivo je u svemu ostalome
što je rekao ležala duboka revolucijonarna istina, i eto kako se spram nje
poveo sin revolucijonara- emigranta g. Vinaver.
„Ja sam s njime s tim Lalom - stupio u dug i ogorčen spor doka-
zujući mu da on prodaje poslednje ostatke krvi jednoga naroda . . . i da
je to njegovih ljudi ovde kaplja u moru, a kod nas bi možda spasli egzisten-
ciju nacije “ . „ Ja sam u to vreme misijonarski gledao da svakog Jugoslovena
pošaljem u otadžbinu “ .
„U to vreme,“ izvinjuje se odmah g . Vinaver što se on sigurno ne bi da
je tad svoju „ misiju “ shvatio tako, te Jugosloveni koje je vraćao u domovinu
imaju da rade za revoluciju . Ne, nego toliko kompromitovana ideja „ zaštite
domovine " bila je njegovim ciljem, drugim rečima, njemu je ko svim patriota-
tima i socijalpatriotima nacionalizam išao nad internacijonalizam, " oslobođe-
nje Jugoslovena išlo nad rusku revoluciju , i teorija o ratu i revoluciji uopće
bila suštinski jednaka s onom koja je ležala u osnovi izruganim jugosloven-
skim teorijama o revoluciji napose.
Zar su drukčije mislili i danas još misle inteligenti koji spram njega iz-
gledaju na drugoj krajnosti, inteligenti soja g . Kovačića sina ?
To je prvo i možda osnovno, u čemu je Vinaverovo gledanje na rusku
revoluciju bilo tipično inteligentsko , čitaj u tom slučaju : buržoasko . Takova mu
je i knjiga, kako ćemo s nekoliko opazaka odmah pokazati.
Pored brojnih članova koji se redovito u novinama, od vremena na vre-
me, gotovo uvek kao kreket iz močvare i retko ko luč koja obasjuje, obelo-
danjuju kod nas, ruskoj revoluciji, g . Vinaver je prvi i jedini od sviju naših intelige-
nata, očevidaca revolucije , kod nas o toj revoluciji izdao knjigu . „ Ruskim povorka-
ma “ ju je nazvao i čovek pogotovo onaj ko zna da je g . Vinaver bio u Rusiji u naj-
dramatskiju epohu masovnih borbi, očekivao bi da nam g. Vinaver pod tim po-
vorkama prikazuje mase ; u prvom redu mase i ljude koji su revoluciji bili
autorom. Tako su svoj zadatak shvatili n. pr. W. Price i J. Reed pa su nam
zato i dali knjige s kojima ni ne trebamo čekati budućeg historičara da već
danas sebi o revoluciji stvorimo svoj sud.
Po knjizi g. Vinavera niko sebi ne bi mogao da stvori taj sud, ili ako i
15 bi, bio bi opet samo tipično inteligentski i čak kontrarevolucionaran. On nam

179
 ne prikazuje lice revolucije no njezino naličje. Ne prikazuje nam one koji
stvoriše njezin original, one koji predstavljahu njenu aktivističku srž, boljše-
vističke mase i tipove. Mase uopće pokušao nam je on pokazati samo u dva
članka, no to su mase iznurene, pasivne, više zbunjene no osveštene revolu-
cijom („ U redu “. „ Vaisseau famtome ") Ili nam opet isto tako retko po-
kazuje tipove iz mase, proletere , no i od tih su svi ili očiti kontrarevoluci-
joneri („ Čovek u radeničkom kačketu “) ili sami na se i na revoluciju ogorče-
ni invalidi („ Čovek sa drvenom nogom "). Gotovo svi članci posvećeni su inte-
ligenciji, i onoj koja se boljševicima približila (barem tako da je stupila njima
u službu), no još više onoj koja je, svojim mržnjama na boljševike dajući
maha po budžacima , ostala zagrižljivo kontrarevo lucijonarnom. Naličje revolu-
cije, njeno sumračje ; sovburi i sovbarišnje , koje revoluciji priđoše više radi
želuca nego ideje, deklasirani inteligenti , rasprivilegovani buržuji, bespomoćni
dekadenti i esteti, sve sami, da ih najblaže označimo : kibici revolucije , to su
> povorke“ koje nam je g . Vinaver smatrao nužnim prikazati kao verovatno
svoje najveće doživljaje u revoluciji.
No razumljivo, sam kibic, on je morao da ima interesa najviše za one
koji su mu " ocijalno i duhovno bili najbliži. Spram svih svojih povorki “ on
se nalazi sasvim unutar njih i to što nam on priča o revoluciji samo je deo
onog što pričaju i one. Sve su to nemoćna jalova ćaskanja, prevrtavanja , ce-
pidlačarenja , nadrifilosofiranja, retko pokatkad blesnuvši po kojom raketom od
aforizma, i tako zajedno s pretencijoznim, kavanskome sličnim ćaskanjem g .
Stanislava Osipovića, rodio ceo labirint raznih, većinom mističnih teorija o
Rusiji i revoluciji.
Na dnu svega može se istina kod g. Vinavera pokatkad zapaziti motiv
nastojanja da shvati tu revoluciju, da joj se barem duhovno približi, te on tako
u pojedinim momentima i priznaje štošta boljševicima, naročito njihov kultu-
ran rad. No u suštini on je ostao ispod dogođaja, zbunjen, ozlovoljen, sasvim
u mentalitetu jednog inteligentnog menjševika , za nijansu samo pokatkad raz-
ličan od Krasnova.
„Zar oni - boljševici - nisu pristalice kitajskih metoda ? Mučenja, hap-
šenja, ubijanja ? Je li potrebna ta grubost ? . . Ja se ne mogu oteti od uti-
ska, da glupost sve više preotima mah, i sve više postaje ono glavno. - Kad
boljševizmom ne bi rukovodili ljudi , već duhovi, ja bih im mnogo oprostio . No
ja ne mogu da dopustim ljudima od krvi i mesa, kao ja, da postiču istovreme-
no kod naroda najviše i najniže instinkte ( „ Zakon najmanjih napora “) .
To dakako nije više samo menjševizam i krasnovljevština, to je, kako to
obično farizeji nazivaju, humanitarizam i moral . U ime tog morala, po kojem
danas sigurno revolucije ne bi bilo, g. Vinaver je došao i do te ispovesti :
„Ja sam se često pitao, da li u meni teče još ona stara krv moga oca ,
ili se ona izmenila nekim tajnim kemijskim procesima ili revolucija u Rusiji
nije ono što sam ja mislio . • · Često sam izlazio noću na puste ulice Mos-
kve, dugo razmišljao i tajno se nadao, da ću sresti neko besmrtno biće, sa
umom kao što je u viših duhova, a vrućim srcem čovečanskim koje pati i ra-
zume -- i da će mi taj duh i taj čovek objasniti zašto je revolucija tako uža-
sna, tako krvava i tako bezdušna, zašto ona ne liči na one lepe priče zanese-
nih sanjalica i smemo li mi ovu uzavrelost glasnih i surovih ljudi nazvati zvon-

180
 - Revolucija ...
kim i svetlim zvukovima koji se razležu u velikoj tišini noći ·
(Čovek sa drvenom nogom ").
Skepsa bi se ta mogla nazvati poetskom, no i komičnom, jer treba se
samo setiti visoko -jugoslavenske teorije " o revoluciji, da se spozna, kako je
njenim predstavnikom, posle toga kako joj se narugao, umeo da bude i g. Vi-
naver sam.
U njemu je nesumnjivo izbledela krv njegova oca. Nama se čini da joj
se g. Vinaver po prvi puta izneverio već onda kad je usprkos svog plutar-
kovskog revolucionarnog " odgoja u „ očekujućem misticizmu " tražio po crkva
ma neki veliki obrt u životu . Od tog misticizma, činilo se g. Vinaveru , izlečio
se on već davno. Kako međutim vidimo, njegova dečija bolest javila mu se
ponovno i u zrelo doba, javila mu se tamo gdje je najveću mogućnost imao
da od nje ozdravi : još i u revoluciji, on je, Ahasver etičkog maksimalizma,
besmislenog tamo gde bi taj bio smrt revolucije ostao mistikom, zazivajući nad
revoluciju neko besmrtno biće, koje bi mu valjda bilo neki Virgilije kroz ruski
„ pakao “. Iz takove romantike moglo je dakako slediti i opet samo jedno no-
vo razočaranje, blizo očajničkoj konstataciji da se ni tu, sa celom tom rus-
kom revolucijom, „ nije ništa naročito dogodilo " . To doduše g. Vinaver izričito
ne kaže, no ta desperatna konstatacija, ma i neizrečena, leži u celom raspo-
loženju knjige koju je o Rusiji napisao.
Prva knjiga o ruskoj revoluciji pojavila se tako kod nas u znaku defetiz-
ma, uobičajenog već i bez toga kod naše inteligencije, naročito one na srpskoj
strani. Posle nekadanjih svojih priča koje su izgubile ravnotežu, g . Vinaver
dao nam je i o revoluciji takove priče. Sam ne dobivši rav notežu ili je inte.
lektualno uopće nikada ni ne imavši, dao je te priče već ionako neuravnoteže-
noj našoj inteligenciji . To za nju i za njega kao autora može nesumnjivo da
bude simptomatičan dokumenat krize kroz koju ona prolazi, kroz koju je na-
ročito on prolazio kroz prve godine revolucije . No u čemu se barem on pos-
le toga pomaknuo dalje ? Dok sve ostaje samo pri toj, tako skepsom prožma-
noj knjizi, još tome izdatoj tek nedavno, i dok ničim još g . Vinaver nije poka-
zao svoje pozitivnije gledanje na revoluciju, treba i mora da ostane pitanje
otvoreno: u čemu su ipak simpatije g . Vinavera za tu revoluciju o kojima
pripoveda fama ? Sa svojom knjigom on je tu famu temeljito razrovao, i mi
gotovo ne verujemo da se na tako razrovanim temeljima dade još uopće šta
dići. Tip kakav nam se prokazao u licu g . Vinavera iz njegove knjige, bio bi
problematičan još u samo vreme naše revolucije kakovu proživljavamo danas .
No objašnjavati to potanje značilo bi nabaciti nove teme, a mi smo o slučaju
g. Vinavera i onako već pisali previše. Jedino što još možemo reći jeste, da
je sa svojom knjigom g . Vinaver učinio jednu malu uslugu baš toj reakciji.
A. Cesarec.

181
 Velika Slavenka Ema Destinova.

Doputovala je u posebnom salonskom vagonu sa tajnikom i velikim cr-

nim mačkom, o kome je g. Žiga Hiršler onda napisao raspravu u „ Der Mor-
gen “. List, u kome je glazbeni referent nogometni kritičar i stručnjak g . dr.
Krenedić, „ Riječ “ pozdravio je patetično dolazak Velike Slavenke , koja još i
dandanašnji nosi oko vrata briljantni krst Imperatora Viljema. Veliku Slavenku
pozdravili se u representativnoj dvorskoj čekaonici, (što je poslednji put bila
otvorena za boravka papinskoga nuncija, pretstavništvo opere, muzička akade-
mija, koncertna poslovnica i sveukupna štampa . Velika Slavenka ukrcala se
sa crnim mačkom i tajnikom u fijaker i tako je počeo ovaj slavni kulturni do-
gađaj , što trese temeljima naše civilizacija već tri dana. Već nekoliko nedelja
pred tim zalepršali su po gradu plakati da dolazi Ema Destinova Velika Sla-
venka i reklama je barnumski rasla dok nije nadbila najviši oblakoder u Nju-
jorku i najveći blef Naje Fraje Prese. Dolazak Velike Slavenke Eme Des-
finove u našoj štampi izgleda barem tako važnim kao što je bio pad Port
Artura ili prvi bombardman Beograda 29. VII . 1914. Tako slavno nije ušla u
naš grad ni gola, kao od majke rođena Anita Berberova, kao ta Velika Sla-
venka Ema Destinova, sa svojim tajnikom i svojim crnim mačkom.
Ja ne znam što je ta Ema Destinova nekoć bila , jer ja još nisam ni
bio na svetu, kad je ona bila, te dakle onaj Arnoldov stih : „ te da je bila
jedva znɛm" dobro pristaje ovamo i svako je opisivanje te naše relacije pot-
puno suvišno. Ali da ta Ema Destinova nije bila ništa ni onda kada je doista
bila, to sudim po bečkoj štampi što je puna preterane hvale za tu Veliku
Slavenku. Svejedno napokon ! Ona je mogla nekoć biti najvećom pevačicom
globusa, ali danas ona ne znači više mnogo . Danas je ona balkanska roba
koncertne poslovnice, jer u ono vreme dok je ona nešto značila u Evropi i
Americi, duboko sam uveren, da ne bi bila poslala ovamo k nama ni svog
crnog mačka, da g . Žiga Hiršler zaradi na njemu pedeset dinara, sa svojim
duhovitim prikazom. Na svome koncertu u glazbenom zavodu ona je dala je-
dan vrlo neukusan i skoro glupi program, prikazala se kao pevačica priličnog
volumena (u potpunom smislu te reči) sa danas već istrošenim glasom koji
u visini deluje falš i nikako . (Da je taj glas falš dokazuje zanosna kritika no-
gometaša g . Grafa u „ Novostima ".) Čitavo njeno predavanje je hladno, ruti-
nirano, novčano i poslovno, istrošeno, bez ikakvog umetničkog zanosa i prema
tome potpuno nezanimivo i sigurno nikako vredno onih skupih ulaznica, na
kojima je koncertna poslovnica uznastojala pokriti svoj deficit ove neuspele
sezone .
Uveravali su nas da će se ova debela pevačica kao Beterflaj demateri-
jalizovati, no nismo nikako mogli da se pomirimo sa onom nadasve neukus-
nom i smešnom slikom, gde jedna mesarska pojava pod kojom škripe daske
pozornice, igra neukusno i očajno ulogu petnaestgodišnje devojčice. Sav taj
smešan apsrud za 15.000 Dinara honorara za jedan večernji nastup ! Te kada
čovek sedi u onoj rulji danguba jednog i drugog spola, a tamo na nekakvim
daskama prva amerikanska Beterflaj Velika Slavenka Ema Destinova, čoveku.

182
se i nehotice objasni, da sve OVO nije niti da može bude umetnost, niti to
sve ima s umetnošću ma samo i najmanju vezu . Sve su to priredbe jedne iz-
vesne koncertne poslovnice i sve to je luksus za ovu publiku u smokingu i
dekolteu, kao izvesni parfemi, i luksusne raskalašene priredbe, kavijar, sekt,
plesovi itd . U čoveku se nehotice javljaju uspomene na stare kazališne pri-
redbe helenske, gde su teatri bili krcati pukom, čiji je odnos spram umetnosti
bio ničeovski strog i čist, a ne tako mlitav, sipljiv i ugojen, kao odnos ovih
nesimpatičnih i glupih trutova i milostiva . U ostalom ! Sve te misli ne će ni
najmanje smesti gospođu Emu Destinovu da kao Velika Slavenka ne uzme
svoga crnog mačka i svog tajnika i da u posebnom salonskom vagonu ne ot-
putuje u Beograd na dvorski koncerat. Tamo će biti odlikovana ordenom Sv.
Save, a njen crni mačak dobiti pun tanjur čevapčića, a g . Ž . Hiršler opet će
o tome napisati članak i zaraditi pedeset dinara.
A. S.

Poslednja izložba Proletnog Salona.

Koliko god je ova poslednja izložba Proletnoga Salona u poplavi ovo-

godišnjih domaćih izložbi jedina o kojoj treba pisati, ona spada u red najlo-
šijih izložbi ovog likovnog udruženja.
Nejasno je i objašnjivo tek potpunom ignorancijom naše likovne kritike
da se neka t. zv. „ levokrilna “ imena izlagača u javnosti prikazuju kao imena
nekakvih umetničkih revolucionera i novotara, kada je evidentno, da ta imena
unatoč tog njinog forsiranog i prividnog stava i fronta ipak nikakvi umetnički
revolucioneri nisu , niti to po svome temperamentu i po svojim stvaralačktm
mogućnostima mogu da budu .
Od takvih imena najistaknutije je ime Save Šumanovića. U ovih osam go-
dina javnoga rada on je teoretski eksperimentirao sa svim savremenin struja-
ma i u svaku se bacao pravoverno , a da do današnjega dana nije ni jedam-

put uspeo da dade jedno lično, zatvoreno i potpuno delo. Na njegovim

slikama ne oseća se nikakva neophodna objektivacija, dana pod diktatom
.
stvaralačke nužde , te jedine i prve pretpostavke iskrenog i ličnog savladanja
objekta i materije .
Nesreća je kod takvih ljudi kao što je Sava Šumanović, (a s njime još
nekolicina iz P. S.) da su im odmah prvi nastupi nabijeni velikim ambicijama,
stilski zatvorenih rafiniranih umetnika, nekakvih osobitih samoniklih - kon-
cepcija. Andre Lot (Lhote) tačno je odredio ovu vrst umetnika nemarnih i su-
više prijemljivih na sudove loše kritike, usporedivši ih s mladim čovekom
koji odustaje od iluzija ljubavnih pustolovina razboritosti radi , kao kakav is-
kusan čovek.
Ta pretežnost razbora i možđane kombinacije na štetu osećaja, savesti i
iskrenosti, (jedinih kriterija nekog pravog otvorenog meštarskog rada ) to
kompliciranje najjednostavnijih oblika i stvari, to utrirano dematerijalizovanje

183
stvarnosti, sve su to neke specijalne oznake t. zv. revol. izlagače „ Proletnog
Salona ".
Tako Sava Šumanović n. pr. po svome mentalitetu nikako nije upućen na
kubizam. Lirska raspoloženja njegovih pozadina, (a ona slikarski jedina i znače
nešto,) govore za posve oprečno rešavanje od kubizma. U savladanju figura
i pozadine takav je nerazmer, da to pada u oči napadno i na prvi pogled .
Dispozicije motiva Save Šumanovića osnovno su lirske, te unatoč sveg tog
nameštenog aparata „ četvrte matematičke dimenzije “, sa svom tom „ konstruk-
cijom hipergeometrijskih planova “ i teškim dekorativnim postupkom u povla-
čenju kista, njegovi su aktovi ipak samo pamuk. Akt Save Šumanovića je pra-
zan, neorganičan i u tonu ženkasto sentimentalan i sladak. Bez tog racional-
nog suvišnog i prenatrpanog aparata, ovakve slike , slikane otvoreno, nena-
mešteno, bez te skolastike i dogme bile bi vrlo daleko od nekog načelnog
konstruktivizma. Jedno osnovno stoji da je Sava Šumanović mekana lirska na .
rav, zbunjena i disorijentovana sveukupnošću savremene slikarske fermentacije
i eksperimenata . *
Sve o svemu. Trebalo bi u javnosti mnogo manje diskutirati o „ revolu-
cionarnim " nastojanjima Proljetnoga Salona i stvarno fiksirati staromodnu po-
suđenost njihovih stavova i gesta, i dosadnu jednoličnost njihova zanosa.
Osnovno je krivo kada se misli, da je uniformisanje temperamenta poriva i
doživljaja po nekom višem imaginarnom slikarskom diktatu , slikarski problem.
Jer slikarstvo nije dogma, uniforma , organizacija, nego jedno otvoreno pitanje
što ne znači krustifikaciju dogmatičnu nego živo i slobodno gibanje.
Vladimir Becić koji po svom staloženom i markantnom profilu ispada iz
okvira ovakvih proljetnosalonskih „ revolucija “ i o kome sam pisao već u više
navrata postojano stoji na visini svoga rada.
Fran Kršinić, pre impresionista apartnog zapažanja pokreta i linije, sada
modeluje formu brižno i zatvoreno . U stalnome usponu, taj mladi kipar
oprezno se rešava izvesnog poprimljenog rafinmana u primenjivanju uobičaje-
nih zasada i tako se odgaja rigorozno, ne skrećući ni levo ni desno. Dugo
izbivanje u Češkoj ostavilo mu je neke neugodne češke oznake bucmastih
profila, no on se u upornoj borbi, s talentom, koji ima sve preduvete afirma-
cije rešava sviju nastranosti i sve se više probija do korena.
Jerolim Miše.

⚫) Uz vezi sa imenom Save Šumanovića dogodila se ovih dana nevero-

vatna šmokovština. Sava Šumanović je izložio u Parizu, a šmok u Novostima
štampao je kao veliki uspeh našega slikara, da je prodao jednu sliku i da
je izložio uz Van Dongena i da mu je ime primećeno od nekih kritičara.
Dakle prodati sliku , izložiti uz Van Dongena (L'ecole des cocottes) i biti pri-
mećen, to je ono glavno. Šmok i šmozovština iz „ Pester Journala. " Opaska
ured. K. Rep .

184
 «
Izložba čehoslovačkog likovnog udruženja Manes

Osim nekoliko istaknutih imena češkog likovnog života, ova izložba ne

zaslužuje naročite pažnje. Potrebno je pre svega da se istakne, da su za onaj
diletantski i provincijalni aranžman izložbe odgovorni naši nesposobni priredi-
vači, koji za tu vašarsku i smešnu zbrku nose potpunu odgovornost. Plastika
trebala je da bude smeštena u malenoj sobi, a grafika u rotundi, a slikari

trebali su biti bezuslovno grupirani po vremenu i strujama, jer je n. pr . „ Ju-

tarnje sunce" od Šimona kraj kubizma Fille izgledalo malograđanski smešno
i bedno postavljeno, te se činilo kao da priređivači nemaju ni pojma o pro-
gramatskom značenju pojedinih izložnina. Na izložbi „ Manesa " bilo je zastu-
pano 29 slikara, 13 kipara i 5 arhitekta sa 255 slikarskih i grafičkih radova i
40 skulptura . Unatoč najraznoličnijih elemenata po kvalitetu i koncepcijama i
unatoč velikog brojčanog opsega , rezultat je bio dosta mrtav i za reprezen-
taciju premalo izrazit.
Imena Boettigera, Dvoržaka, Hudičeka, Preislera, Karela Nejedly, Kafke,
Maratke. Ladislava Beneša itd. mogla su mirne duše izostati iz jedne izložbe,
koja je trebala da bude navodno reprezentativnom .
Općeniti dojam izložbe dao bi se reazimirati, da su ulja bila slabija od
grafike, a ova slabija od skulpture. Po uljima čeških slikara čini se, kao da
su oni spram toga materijala nemarni, kao da im je taj materijal samo sred-
stvo da prosto ilustrira boje predmeta i elemenata i kao da iz tih ulja izbija težnja za
opisnim savladanjem objekta. Mi pišemo ovaj prikaz potpuno slobodno i neve-
zano u dubokom uverenju, da je istinitost najbolja baza međusobnog kultur-
nog zbliženja, a kao što nas je vređalo da je Prag vrlo susretljivo dočekao
neke naše izlagače koji u našem likovnom životu ne znače mnogo, tako smo
sve ako se
svesni da je stvarnost ispravnija od trube , talambasa i tamjana ,
to čini i u neke profane t. zv. nacionalne svrhe.
O starijim ljudima koji su se uz svoje pošteno građansko zanimanje

bavili i slikanjem, o tim akademcima sa oleografskim mentalitetom nije po-

trebno da se piše . Ostale novije struje nose epigonski neoriginalni karakter
današnjeg međunarodnog slikarstva, a kako između ovih mnogih imena nema
nikakve naročite suvisle duhovne zajednice, to nam se čini da je najbolje da
pišemo o njima pojedinačno, po nekom kataložnom redosledu .
Kod Vincenca Beneša, unakrštava se dekorativna podloga sa impresionis-
tičkim shvaćanjem. Beneš slike dobro disponira ali ne provađa jedir.stvenosti.
On nemarno beleži objekte na površini, i tako mu ti ostaju prazni, u materi-
jalno neizrazitom tonu, akvarelski razvodnjenom raznim razređujućim slikar-
skim sredstvima ( „Malmittel “) . Celokupnost odaje veštu ruku, dok su pojedi-
nosti često neslikarske i jalove . Boja je upotrebljavana dekorativno i meha-
nički. Velike partije senki (n. pr. čitavo pola lica i dekoltea u „ Portretu žene “)
razvodnjene su. Tonskih valera kod njega nema i on površnim faprestizmom
baca boje po platnu , bez obzira na specifični karakter kraja i objekta . Kom-
pozicije mu nisu građene, i kod svih slika Vincenca Beneša , zadnji planovi

185
jači su od prvih. (Iz českomoravskih brda , Klokoćske klisure, Turnovske kli-
sure ; grad Tridštajn.)
„ Devojka s vrčem " u prostor je postavljena nezgodno, dok „ Žena “ kom-
ponovana dobro ostala je nesvedena kod apartnih tonskih naglasaka . Ona po-
vršno delineirana svetla partija nosa, trebala je bezuslovno biti rešena sa
jakim tonskim kontrastom, i tako je ostala čitava slika neugodnom. Kako Be .
neš ne zna da nađe osvetljenje plastičnog reda, kako je neukusan u drape-
riji što je preteška i neuravnotežena, to se lepo pokazalo u „ Mrtvoj Prirodi ",
gdje je košara slikana apartno, dok je sve ostalo na slici razderano sa ne-
podeljenim senkama i svetlom.
Oldrich Koniček od slikara je skoro najmarkantniji, te se kod njega uz
jake kvalitete zapaža čudna mešavina dekorativnog i slikarskog shvatanja. Kod
Koničeka je vanjski momenat silno, gotovo dramatski naglašen , dok mu je
tretiranje pojedinosti suptilno slikarsko . On je slikar intimnih titraja atmosfere,
često refleksivnih i tihih . „Mladost " prostorno je odlično savladana i ako u
tome iz daljine potseća na stare perugjijske majstore . Dok su tu ruke mode-
lovane, grudi su ostale jednoplošne i prazne.
Viktor Stretti izložio je osim jednog lošeg pejsaža veći broj litografija,
crtanih s mnogo većom veštinom, koja kao da odgovara više njegovu tempe .
ramentu. On se po vrstama materijala menja, te se čini kao da mu je te raz-
lične po vrsti radove svršavala uvek druga i druga ruka .
Kod T. F. Šimona, kod nas dobro poznatog iz mnogih izložbi u Ulricho-
vom Salonu, biju se ulje i grafika . Ulja, kao „ Jutarnji Oblaci “ i „ Otoci “ obo-
jena su mu bengalično, a u raspoređaju tako banalna kao što se to već traži
od jednog čuvenog češkog slikarskog izvozničara, kao što je to T. F. Šimon .
U grafici je vešt, kao današnji engleski poslovni grafičari.
Istaknuti i slavni Maks Švabinsky zastupan je nekakvim neugodnim i pre-
zasićeno žitkim uljem, što se neukusno razvlači kao kolorirano testo. Bojadi-
sani crtež „ Pieta “ nemački je književno- simboličan, dok mu je grafika ozbiljna
te pokazuje n. pr. u portretu „ Josefa Manesa " solidnog veštaka i drvorezbara.

Od grafičara najviše zamaha pokazuje Jan Konoupek, čiji je ciklus „ Don

Juan" svakako jedan od najuspelijih radova čitave izložene grafike. Ciklus
„ Dante " i po shvaćanju oblika i po potezu igle razlikuje se od „ Don Juana
na velike distance, što dele u tim oblastima konstruktivizam od impresionizma .
Dok Kremnička forsira pikasovsku linearnost i degasovsku pastoznost,
dotle Jan Rambousek u svojim litografijama debelo konturira forme pojava i
namerno klišetizira. Sylovsky je mekan i razdrto rasplinut. Prelazi preko na.
ročite karakteristike elemenata i svi su mu cilindri, balvani i šarafi kao iz
jednog negvozdenog papirmašea. Grafički zamah koče detalji pomrčina i na-
nameštenog siluetnog osvetljenja pojedinih figura. Pokraj sveg tog što Sylov-
sky iglom barata znalački i vešto, on smeće s uma da ovakvi tvornički sižeji
iraže golemu dinamiku atınosfere, dramatiku sene i svetla i da je po tome
pedanterija i brižljivost za detaljne šarafe i čavlove suvišno i na smetnju . Spo-
menemo li još po koji risački akcenat jednog Vaclava Spale, slikarsku po-

186
modnost i izvesnu kapricioznost Jana Trampote, jednu mrtvu prirodu Piskač
Bedriha,rusoovsku nameštenost Muzike Fr., mi smo onda zaokružili sav taj
savremeni eklekticizam, koji nam se pokazuje na svim sličnim izložbama iz
druge, a kao što je to slučaj sa kubistima „ Manesa “ i pete ruke.
Kao što smo već u uvodu spomenuli plastika je na izložbi jače od sli-
karstva i tako čitavom izložbom vladaju dva dominantna kipara : Šturza i Špa-
niel. To su doista u pravome smislu predstavnici češke plastike i jedini koji se
afirmiraju sa višim i neprolaznim vrednotama.
Španielov portre književnika Iva Vojnovića tako je životan da se čini kao
da su sve partije biste i glave prosto uvetovane unutarnjim određenim zbiva-
njem. Taj portre Vojnovića oduhovljen je i kao izliven iz jedne mase u jedinstve-
nom zamahu.
Jan Šturza nabijen je stilom, temperamenat mu je otvoren, izražajna sred-
stva vrlo jednostavna i prirođena tako da njegovi unutarnji zanosi mogu da
se prenose u materijal neposredno i lako. Od Meštrovića, taj je češki kipar
životniji, slobodniji i osećajniji, te dok Meštrović nastoji kako bi naglasio svo .
ju ličnu notu, Šturza prepušta svojim delima da sama govore u spontanom i
prirodnom postupku kiparskog ostvarenja .
Šturza je izložio dva odlična potrea : „ Potre dame " i „ Eduarda Vojana" .
U Portreu dame " jedan maleni i neznatan detalj neobično živo karakterizuje
Šturzin postupak, tako suprotan Meštrovićevu stilizovanju i tako značajan za
jednog kipara, koji se priklanja pod dojmom neke prividne neodoljivosti unu-
tarnjem životnom pulzu, pa bilo to i na štetu nekih skulptorskih načela. Masa
kose prebačena preko čitavoga uha i preko četvrtine desnoga lica, pazeći na
kiparski utisak, trebala bi biti uklonjena da oslobodi tu partiju ; ali radi karak-
terizacije prigiba glave i izraza, kipar je tu masu, skulptorski suvišnu , ipak
tamo pustio .
Benda Bretislav vidljivo stoji pod jakim utecajem Šturze i odvaja se po
svemu od Karela Dvoržaka i Maržatke, čiji je postre predsednika republike posve
neosnovano postavljen u sredinu kupole. Pre svega taj potre Masaryka vrlo je
rđavo kiparsko delo i tako deluje neukusno da se takva rđava skultpura gura
na prvo mesto. Izgledalo nam je najpre, da bi bilo u redu da naš kritički os-
tvrt počnemo sa ovim portreom predsednika republike , ali je napokon dobro
i tako da smo ga spomenuli na koncu. Jer kao što je poznato : konac delo
krasi.
M.

Čovek, koji je pročitao dve hiljade i šest stotin a

knjiga.

Ko bi mogao da bude to čudo od čoveka, koji je pročitao dve hiljade

i šest stotina knjiga, a da se nije raspuknuo kao onaj zavislanski med ved kad
je proždro vreću čavlova ? To je glavom g. dr. Dvorniković, o kome je već
bila reč u „ Književnoj Republici “ . On je ovako čitao. Najpre je pročitao se-

187
damdeset uvodnih dela (70) . Onda trideset i dve bibliografije (32) . Onda osam-
deset povesti filosofije (80) . Onda tristotine i trideset dela za noetiku (330).
Onda devetstotina za psihologiju (900) . Onda sedamdeset i devet za logiku
(79) . Onda stotinu i petnaest za metafiziku (115) . Onda dve stotine i dvadeset
za filosofiju prirode (220) . Onda stotinu i dvadeset za filosofiju religije (120) .
Onda za etiku dve stotine i četrdeset (240) . Onda za sociologiju stotinu i
deset (110) . Onda za filosofiju povesti i kulture sedamdeset (70) . Onda za pravnu
filosofiju trideset i osam (38) . Onda za pedagogiku osamdeset i dve (82) . Onda
za estetiku stotinu i pedeset (150) . Kada je sve to zajedno pročitao onda je
mislio dá je postao filosof i tako je seo i napisao svoju filosofiju. Koliko ta
njegova filosofija vredi to sam napisao prošle godine i izgleda mi da je su-
višno da sam sebe ponovno citiram. Ja sam tog našeg filosofa usporedio sa
gospojicom Alis Šalekovom iz Naje Fraje Prese i eto čitavu se godinu dana
nije dogodilo s tim našim filosofom ništa znamenita. Ali ona Šenoina : „ Ide-
vreme dođe rok, eto vraga skok na skok “ pokazala se vražjom pesmom i tako
se iza našeg filosofa g. Dr. Dvornikovića našao jedan drugi filosof, koji
nije doduše pročitao dve hiljade i šest stotina knjiga kao dr. D. ali je čitao
polagano, po onoj engleskoj poslovici da mlin gospodnji ne melje svake su
bote, ali melje sitno. I tako je taj naš drugi filosof u sitno samljeo jednu
knjigu Haralda Höffdinga i jednu knjigu Jodla Friedricha i tu se pokazalo da
su rukavi našega filosofa Dvornikovića nekako napadno beli od Höffdingovog
i Jodlovog brašna.
Taj se mlinarski rezultat naročito lepo vidi na 131 stranici druge sveske
Dr. Dvornikovića Savremene Filosofije Zgb . 1919. gde naš filosof kaže : „ Znat-
na su djela španjolskoga fiziologa Ramony-a Cajala, prevedena na njemački
i francuski" (sledi devet redaka bibliografije) . Ko je taj Ramony Cajal, španjol-
ski fiziolog, od koga dr. Dvorniković navađa devet redaka bibliografije za koju
je on pročitao dve hiljade i šest stotina knjiga i napisao u uvodu : „Jedno mi
valja ovdje još napose istaknuti : Čitav ovaj filosofsko - literarni putokaz pos
tao je i mogao je jedino da postane uporedo s mojim ličnim usvajanjem i sna-
laženjem u svoj toj književnosti. Usput izgrađivan pomalo i potpuno , kroz sve
smjerove i krugove mog dosadašnjeg filosofskog nastojanja i interesovanja ; ude-
šen i okušan prema ličnim potrebama rada te lošim iskustvima s većinom stra=
nih bibliografskih pomagala - prošao je doduše ovaj putokaz u jednu ruku
lično -praktičko ovjerovljenje ali je u drugu i u ovom svom izgrađenom „ objekti-
viranom “ preudešenom obliku ipak zadržao i svoju boju subjektivnosti. •
G. Dr. Dvorniković, koji se je lično snašao u svoj toj književnosti i koji-
je usput pomalo i postupno izgrađivao ovaj filosofsko-literarni putokaz ovjero-
vivši ga lično - praktički, ovjerovio je tako između mnogih ostalih pisaca i špa-
njolskog fiziologa Ramony- a Cajala i naveo devet redaka njegove bibliografije,
Međutim je onaj drugi demonski filosof čitao Jodlovu bibliografiju, gde
je , taj nesretni španjolski fiziolog Ramon y Cajal štampan kao Ramony te
je g. Dvorniković, koji nije čitao Ramon-y Cajala nego prepisivao iz Jodla, kri-
vo prepisao i tako iz Ramon y Cajal stvorio drugi padež Ramony-a Cajala. To
je jasno kao sunce.

188
 No nije samo to jasno. Jasno je toga toliko, da je ovaj drugi filosof
prepisao svu silu plagijata našega nesretnoga Vladimira, te sve to predao
akademskom senatu u obliku prijave od sedamnaest stranica protiv dr. V.
Dvornikovića poradi brojnih naučno-literarnih nekorektnosti. Iz te prijave mene
je (osim mnogih ostalih) neobično zainteresovao slučaj na str. 242 256,
gde dr. Dvorniković opet krivo prepisujući iz Höffdinga prikazuje Avenariusovu
„ Kritik der reinen Erfahrung “ , a misli da prikazuje „ Der menschliche Weltbe-
griff“ od Avenariusa. Za taj postupak kaže prijavitelj dr. Dvornikovića, da je to
„svijesni plagijat “ , a za tu svoju tvrdnju on preuzima odgovornost pred svakim
kaznenim forumom. Slučaj Dilthey-Dvorniković također nije bez interesa prem
je posve prirodan i jasan za čoveka koji intuitivno pogađa i znade što znači
naš Dvorniković i svi naši Dvornikovići od Triglava do Vardara. Jer filosof,
koji je pročitao dve hiljade i šest stotina knjiga pa se ipak nije raspuknuo
taj će i dalje pisati o Hristu, Budhi i Šopenhaueru tonom i samosvesnim nači-
nom maloga Napoleona, kada navlači za uha kralja napuljskoga. „ Avoir l' ore-
lle tirée par l' Empereur, " (biti povučen za uho od cara), to je bila velika po-
čast na Napoleonovom dvoru . Tako i naš filosof Dvorniković napoleonski nav-
lači za uho same gigante. Čas Hrista. Čas Budhu. A sada mu se dogodilo
da mu se Sudbina sama javila u obliku prijave na akademski senat, zbog čega
će naš filozof sigurno biti odlikovan Sv. Savom IV. stepena, jer je org. član
d. partije.
M Krleža.

,,Za slobodu književnoga stvaranja . “

„Za slobodu stvaranja, " to je bila parola nekih naših srednjoškolskih

profesora, prelenih da ispravljaju zadačnice, te su se rađe bavili književnošću,
sticali sinekure i lenčarili po naučnim putovanjima i dopustima uz punu plaću,
nego da se bave pristojnim građanskim zanimanjem. Ta parola danas je smeš-
na. No pripada li čovek književničkoj generaciji, koja ne živi od sinekure, niti od
srednjoškolske profesure, niti od štipendije, to jest, nije li književnik korumpiran
i nije li konzul ni državni savetnik, njega onda naravno ne zanima toliko pro-
blem slobode stvaranja, koliko problem slobode prodavanja književnih produkata.
Jer eto, zbiva se u poslednje vreme u našoj zemlji , da ono što je dozvoljeno
poslednjem kramaru, koji trguje sa viksom i žigicama, to nije dozvoljeno knji-
ževniku. Cenzure kao što je poznato po Vidovdanskom Ustavu nema i dok
trgovci slobodno trguju sa tuđom robom kao posrednici, književnicima kao pro-
ducentima to nije dopušteno. Pišu nam naime već više od pola godine sa
sviju strana, da .K. Rep. " policajne vlasti plene u svom vlastitom delokrugu .
Te policajne vlasti plene „ Književnu Republiku “ po privatnim stanovima i knji-
žarama, a kod premetačina stavlja se u zapisnik kao naročiti događaj, da je
kod ovog ili onog čoveka nađen po jedan ili po dva primerka „ K. Rep . " Jednu
gospođu prošloga su leta na Bledu uapsili i predveli na policiju jer je čitala „ K.
Rep." ( Otok bleški, Kinč nebeški ! ") U Brčkom je policija zaplenila knjižaru

189
sve primerke našega lista i osim toga sve knjige koje sam ja napisao , i što ih
taj knjižar imao na skladištu . Motivacija : jer sam ih ja napisao ! U Dalmaciji
ljudi su apšeni jer su pretptatnici našega lista i list je sa pošte policajnim
putem uklonjen i uništen.
To su činjenice. Što da se uradi da bi se to stanje izmenilo ? Pisati čla-
nak o tome nema smisla i izgleda sentimentalno . Tužiti sudu tu policiju radi
zloporabe vlasti u vreme kada ministar te policije javno polemizira sa svojim
sudovima, to je smešno . Pozivati se na javno mnenje u zemlji gde javno na-
zivlju ministra predsjednika i njegovu ženu proneveriteljima, to nema smisla .
Sve to što se zbiva to je vrlo mudro i vrlo prirodno, i na svome mestu.
Neka samo policaji i nadalje provaljuju u privatne stanove i otimlju knji-
ge i plene listove, u svim delokruzima ovog našeg ces. i kr. guvernmana, kako
ih je mila volja . Neka g . Cvetko Horvat nadalje nosi iz moga stana moje
privatne knjige, jer je prirodno da književnik ne sme čitati knjige i dok je za-
konom zabranjeno da se jednom zanatliji pleni njegov alat, to kod književnika
naravna stvar ne važi. Neka i nadalje otimlju književnicima putnice, jer dok je
putovanje dozvoljeno svim trgovačkim putnicima, književnici ne treba da
putuju.
Nekoliko stotina vladinih štipendista, umetnika, konzula i detektiva, skiče
se po zagraničnim centrima na trošak ove zemlje, a ja kao književnik, ja ne
smem da putujem ni za svoj vlastiti novac. Motivacija : jer podržajem veze s
III. Internacionalom.
A da gosp. Cvetko Horvat ne bi ostao osamljen sa svojom oštroumnom
logikom našao se g. Krakov beogradski „ književnik " i riporter „ Vremena " koji
je o tome paralelno sa zagrebačkom policijom ovako izvestio svoj radikal-
ski list:

•Policija je oduzela pasoš književniku g. M. Krleži, koji je hteo aa otpu-

tuje u Nemačku. G. Krleža, istaknuti komunista, nedavno je doput vao iz Ne-
mačke. Policija ga je osumnjičila da on služi kao specijalni kurir i šalje zajed-
ničare i radićevce da održavaju njihove nedozvoljene veze sa inostranstvom.•
To je svakako neobično književan ton g . Krakova i te su stvari osobito
zanimive. Ja se već dulje vremena spremam da napišem eksaltaciju o pozitiv-
nom srpskom tipu, ali da taj pozitivni srpski tip ne izgleda tako kao g. Stani-
slav Krakov to je sigurno. S jedne strane šmokovski denuncijant, a s druge
strane književnik, sub specie aeternitatis, koji se bavi problemima večne le-
pote, to su ta piskarala, od kojih naš javni život vrvi kao pokvareni sir crvima .
Pozivam dve hiljade čitača K. Rep. da uvaže, da su jedina potpora listu ,
koji nije finansiran od Sovjeta, kao što piše beogradska „Reč“. Neka pret.
platnici urede to nemarno plaćanje pretplate, pak će K. Republika izlaziti re-
dovito i sigurno, kada svem ovom talogu i političkom blatu što danas teče
po našem javnom životu , ne će biti ni traga.
M. Krleža.

190
Poštarina plaćena u gotovom

KNJIŽEVNA

REPUBLIKA

MESEČNIK ZA SVE KULTURNÉ

PROBLEME

GOD. II . JANUAR 1925 . BR. 5.

SADRŽAJ :

M. KRLEŽA : Advokat Mijo Radošević kao pučki tribun i pamfletista.

O generalu baronu Konradu i najpopularnijem dobrovoljačkom
oficiru A. Kovaču.
A. CESAREC: Teater na novim putevima. (Meierhold-Popović Cocu Mag-
nifique" u Moskvi i Babić-Gavelin u Zagrebu.
M. KRLEŽA : Đure Dimovića Baš- Čelik (premijera 5. II . 1925. na narodnom
kazalištu u Zagrebu .)
D. VASIĆ: Zavera protiv kralja Aleksandra Obrenovića . (Nastavak studije.)

Cena pojedinom broju Dinara 12.-

UREDNIK M. KRLEŽA ZAGREB.

 Književna Republika

Uredništvo KNJIŽEVNE REPUBLIKE , ZAGREB Kukovićeva ul . 28 .

Administracija KNJIŽARA V. VOŠICKI, KOPRIVNICA

KNJIŽEVNA REPUBLIKA izlazi koncem svakoga meseca u revi-

jalnom formatu na najmanje četrdeset i osam stranica

PRETPLATA ZA GODINU DANA DVANAEST BROJEVA 120 DINARA

PRETPLATA ZA POLA GODINE ŠEST BROJEVA ŠESTDESET DINARA
CENA POJEDINOM BROJU U PRODAJI DVANAEST DINARA
PRETPLATA ZA INOZEMSTVO DVESTO DINARA GODIŠNJE

Izvolite poslati pretplatu odmah, jer cena kod plaćanja unatrag je veća i raču
namo cenu za pojedine brojeve. Ne stigne li pretplata pravodobno,
---
pretpostavljamo, da želite, da dužnu pretplatu pouzmemo poštanskim pouzećem.
Siljanje lista obustavlja se samo nakon pismenog otkaza pretplatnika Samo po-
:: :: :: vraćanje jednoga broja nije dostatno za otkaz. :-: ::

PRETPLATA I REKLAMACIJE ZA KNJIŽEVNU REPUBLIKU ŠALJU

SE NA ADMINISTRACIJU LISTA :

Knjižara Vošicki Koprivnica

BROJ POŠTANSKOG ČEK. RAČUNA 34996 .

RUKOPISI SE NE VRAĆAJU .

NEZATRAŽENE KNJIGE I ČASOPISI NE OBJAVLJUJU SE.

Za objavljene sastavke odgovaraju potpisnici lično , za nepotpisane

uredništvo .

RAZGOVORNI SAT UREDNIŠTVA SVAKOGA PETKA OD 2-3

POSLE PODNE.

SVA PRAVA prevoda i preštampavanja pridržana. Alle Rechte

vorbehalten, besonders das der Übersetzung . Droits de tra-

duction et de reproduction réservés pour tous les pays. Copy-

right by KNJIŽARA VOŠICKI, KOPRIVNICA 1924.

UREDNIK, ODGOVORNI UREDNIK, VLASNIK I IZDAVAČ

M. KRLEŽA, ZAGREB , Kukovićeva 28.

KNJIŽEVNA REPUBLIKA
GOD. II. JANUAR 1925. BROJ 5.

Advokat Mijo Radošević kao pučki tribun

i pamfletista.

Le style est l' homme même !"

Georges Louis Leclerc de Buffon.

I.

Advokat doktor Mijo Radošević otpu

tovao je iz Zagreba na međunarodnu štok-
holmsku konferencu godine 1917. meseca au-
gusta. Bio je u Rusiji jeseni godine sedam-
naeste i čitavu godinu osamnaestu , te se
preko Pariza i Gruža vratio u Zagreb 14. I.
1919. Paralelno sa povratkom advokata Mije
Radoševića stigle su u grad i prve telegraf-
ske vesti o smrti Karla Liebknechta i Roze
Luksemburgove. Bilo je to vreme, kada su
i stari austromarksiste kao Renner i kompa-
nija ozbiljno računali sa zahvatom vlasti, kada
je magjarska građanska republika stajala pred padom i kada je izgledalo evi-
dentno da je ministerijalizam soc . dem. Koraća obična malograđanska rodo-
-
ljubna glupost u najboljem slučaju.
Konstatovano je (danas) iskazom Vladimira Čopića i mnogih drugih re-
volucionera, koji su boravili u Rusiji istodobno kada je tamo bio i advokat
Radošević, da je Radošević bio u Rusiji organizator i predsednik kontrarevo-
lucionarne Jugoslavenske Federacije, koja je pod vidom vrbovanja jugosla-
venskih vojnika za Solunski Front organizovala naoružane bande protiv So-
vjeta i to novcem, koji je dobivala od franceske vlade. Konstatovano je iska-
zom V. Čopića i to da je Mijo Radošević u Rusiji stajao u službe srpske
vojne misije i od nje primao plaću i da je sovjetska vlada ustanovivši taj
kontrarevolucionarni rad Federacije ovu rasturala a njezin list „ Slobodu "
zabranila.
Po iskazu revolucionera, koji su se sa advokatom Radoševićem u Rusiji
susreli, ta je njegova ruska aktivnost bila poznata izvesnom krugu partijskih
ljudi, no taj krug bio je vrlo uzak. Partija se onda nalazila pred dilemom za
beogradski ministerijalizam ili protiv njega, te u borbi pred prvim raskolom
u nervoznoj i upaljenoj fermentaciji niko to vrlo važno pitanje Mije
Radoševića nije stavio na dnevni red. Posle svoga ruskoga boravka

191
advokat Mijo Radošević istupio je prvi puta javno na partijskom kongresu u
Streljani dne 26., 27. i 28. I. god. 1919. U svome prvom govoru na kongresu
on nije odobrio rezoluciju levice , kao suviše teoretsku , te je izjavio da
se ne odriče diktature proletarijata . Sitnoburžoasko gledište je kada se de-

mokracija smatra principom. Diktatura proletarijata je sredstvo da se postigne

cilj. Usporedivši mehaniku ruske revolucije sa francuskom on je patetično
naglasio, da u Rusiji vlada čitava radnička klasa.

Svi njegovi javni govori u sledeća četiri meseca (od februara do naja
god. 1919.) bili su vrlo oštri, upereni protiv monarhijskog sistema, protiv sol-
dateske, za republikansku formu vladavine i za diktaturu proletarijata. O Rusiji
govorio je on po zagrebačkim kinematografima i po provinciji sa zanosom i
njegove eksaltacije ruske revolucije učinile su ga onom simboličnom poja-
vom pučkoga tribuna, koga su mase pozdravljale kao stegonošu i vođu. (Go-
vori od 6. II. u Zagrebu, 9. II. u Dugoj Resi, 9. III . Lenjin -Kerenjski u Metro-
pol kinu itd.

U borbi partije protiv ministerijalizma on je terao na raskol i u 1. broju

„ Istine “, kao prvome broju posle raskola sa socijaldemokratima, on je u
članku „Mi i Oni “ napisao : G. 1912. otpjevala je Stara Internacionala svoju
labudju pjesmu . Došao je svjetski rat i Kaizer je kao okrunjeni Džingiskan
našao svoga Tumurkana u radničkim redovima . Kada djavoli najviše griješe ,
onda vele čitaju Sv. Pismo. Kada prostitutke hoće da budu drske -- čitaju li-
tanije Bl. Djev. Marije. Tako nekako izgleda ta kumpanija kada hoće da
uvjeri svijet da stoji na stanovištu Stare Internacionale . Stvar bi bila smiješna
da ne nosi u sebi redarstveni karakter. Koliko riječi toliko svjesnih neistina .
Jesu li desničari donjeli slobodu ? Nigdje ništa, ni žablje dlake -- ni vrepčeg
perca, kamo li vrepca.
U članku „ Socijalistička politika ne smije biti kontrarevo
lucionarna " piše da je rad Koraća kontrarevolucionaran a tome su do-
kazom njegove (Koraćeve) vlastite riječi :
Korać : „ Nikada se ne smije zaboraviti , da soc . politika ni u kom slu-
čaju nije zvana da radi na spasavanju buržoaskog poretka ." M. Rad .: Dru-
gim riječima, da socijalist. polit. imade da gurne ugroženi burž . poredak u propast.
Ovo je dva puta dva. Da pitamo Korača : Ne znači li spasavati ugroženi burž . pore.
dak, kada jedan socijalista dakle revolucioner, javno, da se ulaska buržoaskoj
vladi veli, da on teoretski i praktično " pomaže trebiti boljševike dakle revo-
lucionere istoga cilja . Sve su Koraćeve riječi i djela sa SOC. stanovišta zlo-
činačke i kontrarevolucionarne. Denuncijanti javni i potajni bagre su iste kva-
litete. Mi tvrdimo, a tvrdit ćemo i nadalje da je družba , koja se kupi oko Ko-
raća postala jedna družba prostih i bestidnih denuncijanata, dok ne će imati
moralne kuraže i obraza da ustane protiv infamnosti svoga vođe. Na kongresu

*) Rezolucija levice tražila je da se zemlja proglasi narodnom svojinom,

da se bezodvlačno zapleni imetak ratnih bogataša i lihvara i da se odbije
svaka veza sa strankama , koje su se izneverile socijalizmu .

192
rekao je Korać : „ Oni su stupili u jedan savez sa tajnim organizacijama, čije
je porijetlo nepoznato, a ciljevi desperatersko mutni, pa time izručili radnike
utecaju provokatera. “ M. Rad : Svi koji osjećaju u sebi iole osjećaja socijalist.
morala i poštenja, ne bi smjeli takva šta napisati. To je prosto denuncijan-
stvo ! Zar ne, kada se bludnica zalaže za moral i djevičanstvo, čovjeku se
duri to licemjerstvo . Isto je tako , kada Koraćeva družba kliče : „ Da živi re-
volucionarna soc. demokracija ! " a njihov vođa poziva vlast da hapse socija-
liste i revolucionere.

Kako svrha ovoga prikaza nikako nije da pridonese neke nove historij-
ske dokumente za historiju hrvatskoga socijalizma, (jer sve su to stvari poz-
nate,) već mi je na umu da u obliku psihološkog prikaza objasnimo do ko-
ga stepena može da se raskoli jedna duhovna ličnost, a da se u sebi pot.
puno protuslovna ipak ne raspadne, to ja ne ću da gubim ni prostor ni vreme
na detaljima. Meni je ovde samo do najmarkantnijih poteza i obrata.
Advokat Mijo Radošević je dakle svoju kod prvih javnih nastupa uzetu
intonaciju u svim svojim govorima, polemikama, člancima i agitacijama, ekstrem-
no proširio u dva smera. U smeru potpune negacije socijalpatriotizma i u
smeru potpune afirmacije teza ruske revolucije. On je govorio o Rusiji kao
radničkoj državi „ gde ne vlada samo jedna partija nego sveukupna radnička
klasa. Rusija je dokinula smrtnu kazan i mjesto vješala odredila prisilan rad.
Rad je geslo Rusije. Pravedna raspodjelba rada . Tko ne radi, taj ne treba ni
da jede. U tome se ne krije samo jedan veliki moralni dobitak za čovječan-
stvo nego je to znak da je Rusija konsolidovana država. Ona je slobodna,
crvena, divna, krasna Majčica Rusija ! "
U borbi protiv socijal- demokrata on je istovremeno upotrebljavao fraze
kao : gutati žabu - musti kravu, biti crnac bez obraza i bez duše, republi-
kanska palavorda, cipela kao korteš, zelenaš, dripac, ratni švindler socijalist,
cicibambula, opozicionalni lav-magare, politički vrtirep itd. ( Sve citati iz
članaka).
Kako je ta polemika sa socijaldemokratima izgledala lepo ilustrira ovaj
citat : Šilo za ognjilo . U posljednje je vrijeme Cicibambula u Slobodi
upregnuo sve svoje konjske sile, kako bi dokazao, da su komunisti i kleri-
kalci saveznici. On ove duhovitosti naziva šilo za ognjilo.
Mi, kao lojalni
- njegovo og.
ljudi, priznajemo da je to strašno šilo , na koje sjedne uvijek „
njilo “, što je zbilja ognjilo pa smrdi. I Cicibambula ranivši ovako svoju
glavu viče : ha sad sam im kazo ! a ono nije niko ništa čuo drugo nego
-- ― ― glave.
par neartikulisanih glasova iz ubodene njegove — ognjile pardon
Dobro začepivši nos - itd. "
U izbornoj kampanji god. 1920. te su forme zauzele neobične dimenzije ,
kada je on napisao letak pod naslovom Udruženje Hulja i Nitkova ":
Socijalpatrioti rigaju sa jezuitima, popovskim gazdaricama i debelim ban-
kokratima laži i klevete na druga M. R. Frankovačke vucibatine, austrijski

g. Berberović, urednik „ Slobode ".

193
agenti, špijuni, pljačkaši, fukara , proglašava agentom M. Radoševića, koga je
Austrija htjela ubiti . Telad, advokatske drolje, koje fiškal M. Rad. grabi radi
gulenja, pljačke i grabeža radnoga naroda , lažu i samo lažu ; smrkuljevci, trotli
i moralne strvine. Smeće socijalšpijunsko, frankovačka smrkuljska bagaža,
koji su krali iz državnih blagajna, kšeftaši društva Korać
- Smrkulj, i svi ta-

tovi, prostitutke i vucibatine dobro znadu da je pobjedom komunističke

liste njima otpjevano. Kao što su Lenjina u Rusiji napadali, tako i druga Ra-
doševića prikazuju magjarskim agentom. Protiv ratnih miljunaša socijalpatri-
jotskih neka se glasuje za komunist. listinu br. 4. Drug M. Radošević . Živila
III. Intern ! Živila pobjeda K. Živila Sovj . Rev. “
Protiv Koraća lansirao je letak Radni Narod proždro žabu Ko-
rać podojio kravu!
Imetak ratnog milijunaša Vitomira Koraća :
Prijatelj i kompanjon Bukšega i ostalih socijal- demokratskih izdajnika,
ekselencija Vitomir Korać imade kod Srpsko-Francuske banke kao bivši mi-
nistar soc. skrbi slijedeći imetak :
45 dionica Berger K 38.250
50 Eksploatacije di va 70.000
100 Gutman 32.500
100 Slavonija 234.000
50 Jadranska banka 202.000
10 I. hrv. štedionica 140.000
25 Narod. Šum. Indust. 129.000

Ukupno : 846.250
Osim toga imade 2 kuće.
U Zemunu i Beogradu u Ulici Kralja Petra . Koraćeva žena nedavno je
primila pol milijona dinara po doznaci samoga g. V. Koraća. Eto sirotinjo !
Eto puče grada Zagreba ! Da, socijalna skrb bila je Koraću za njegov džep !
Korać je rekao da proletarijat prije treba da proguta žabu, da će dobiti i kravu.
Tko hoće da guta ovakve žabe krastače taj će glasovati za ministerijalca Buk-
šega ! Svjestan i ponosan čovjek to ne će učiniti ! On će glasovati za Soc.
R. P. Komunista. Nosilac Listine br. IV. drug Mijo Radošević. “
Letak Bukšeg kao prehranitelj vrvi psovkama protiv „ socijalpa-
trijota, tih izdajnika socijalizma koji traže povjerenje da upravljaju općinom .
Bukšeg, ministar ishrane nije dao gladnom pučanstvu grada Zagreba hrane ,
nego je otvoreno agitirao za izvozničarstvo . Na hiljade i hiljade vagona bra-
šna, masti, mesa i žita otišlo je Habsburgovcima i u Italiju. Sve su to prosti
varalice radnoga naroda socijalpatrijoti pomogli otpremiti u inozemstvo, a puku
grada Zagreba ostavili brus. Glođi ga, ako možeš. Glasovati za Bukšega
znači glasovati za izgladjivanje vlastite djece i samoga sebe . Dolje sa minis-
tarcima i izdajicama radnoga naroda. Svi glasujte za M. Radoševića. “
Šlagvorti njegova govora od 18. II . 1920. u Helioskinu pokraj tog što

*) Pričali su mi, da je pok. Bukšeg pročitavši ovaj letak zaplakao kao

dete.

194
tačno odrazuju njegov retorski način, dobar su klišej svih onih bezbrojnih go-
vora što ih je održao u izbornoj kampanji pred gradske izbore proleća 1920.:
„ Danas vlada madam kriza (Veselost) .Još ni jedna vlada nije istalambasala svoj
program , već dobiva nogomet. Iz ministarskog svinjca izvlače se tuste krmače,
a puštaju se unutra mršave da bi sei one odebeljile . (Veselost i odobravanje.)
U političkom haosu javio se ni na nebu ni na zemlji Smodlaka ( smijeh) , kome
će ostati dlaka osmoljena (smijeh) , između radikalske zafrknjače i demokratske
potfrknjače. (Veselost) . Smodlakin će klub crknuti kao magare između dva pla-
sta sijena. (Veselost i odobravanje) . Protić je rekao da ima mnogo elektriciteta
u zraku. Naše je ministarstvo dakle električno ili munjeno (smijeh) . Zar posao
ujedinjenja ne djeluje kao zapiska iz ludog doma? (Odobravanje) . Prosvetu drže
prote, kapelani, softe, hodže, kanonici, arhimandriti i drugi klerikalni mandrili.
(Veselost) . Ishranu čuvaju spekulanti kao jarac kupus. (Tako je. Smijeh.) Izlaz
iz haosa. Prva je Internacionala propala 1870. Članovi druge Internacionale
konsoliduju buržujsku državu i mjesto da dižu revoluciju go-
vore: Durchhalten , Aushalten, Maulhalten . (Veselost) . Proletarijat iz tih ruše-
vina sloma i haosa istupa iz Druge Internacionale Riječi
u Treću Internacionalu Socijalističkoga Čina . (Burni
poklici : Živila III . I.) Govornik zatim govori o izbornim listinama u paraboli sa
deset zapovijedi božjih . Četvrta je zapovijed božja : poštuj oca i mater t. j.
stranku S. R. P. K. Protiv buržoazije za komunizam, u samostalnoj borbi do
komunističke pobjede : Živila kom . pobjeda ! (Burno i dugotrajno klicanje) . "
Pobedivši kao kandidat komunističke partije na gradskim izborima sa dva-
deset mandata , advokat Mijo Radoševlć pozdravio je gomilu od četrdeset hiljada
ljudi na Jelačićevom trgu govorom, što ga je „ Nova Istina “ nazvala fulmi-
nantnim :
„ Crvena Armijo! (Buran i dugotrajan pljesak.) Na veliki dan naše pobjede,
mjesto zanosa i pjesme mi ovdje u velikom bezmjernom broju dižemo svoj
protest. Na dan naše pobjede , na dan našeg velikog protesta, treba da se
sjetimo svih palih i svih nevino progonjenih za djelo komunizma . Slava pali-
ma ! (40.000 ljudi skide šešire i kliče trokratno slava !) Uništavaju nas na
sve moguće načine ! Počeli su progonima i tamnicama . Na stotine nevinih čami
u tamnicama ! Van s našim nevino osuđenimi poapšenim drugovima ! Dajte nam
na slobodu Simu Miljuša i drugove . (Burno i dugotrajno klicanje pohapšením
drugovima) . Mi smo danas pobjedonosan triumfalan odred u Armiji Treće
Internacionale ! Pozdravljam te puče i kličem : živila diktatura proletarijata !
(Mahanje šeširima, klicanje, pozdravljanje bez kraja i konca.) “
Istoga večera, dne 21. III . 1920. (Nova Istina br. 67. God II. posebno iz-
danje), on je napisao uvodnik : U triumfu ! Pobjedismo ! Gore
srca radni narode!
Prva rečenica tog ekstatičnog uvodnika je politička varijacija Kranjčevi.
ćeve : „ Udri u cimbale šumne idejo evangjeoska ! Udri u cimbale š.mne

Deo ovog govora je N. istini br. 68. 24. III. 1920. God . II . zaplenjen'
a i ovaj odštampani deo tek je bledi odraz zamaha, strukture i parola, koje
su bile u svakome pogledu ekstremne .

195
bjedonosna idejo komunizma ! Pred tobom sagiboše koljena carevine i kra-
ljevine, pred tobom padoše u prah berze i banke. Ti si svesilna, ti si sve-
možna, ti si svesvjetska -- ti si nepobjediva ! Sinovi Hulje i Kaina, Djeca
Mraka i Podlosti, Sinovi Mraka, Zločina i Eksploatacije, pokušali su silom
da unište sinove Sunca i Svjetla.

Na stotine nevinih drugova leži po tamnicama. Glas nevino mrcvarenih,

batinanih i mučenih komunista zove Pravdu. Pod našim nogama cereka se
zgaženi Juda Iškarijot - socijalšpijun i buržoaska hidra. " Itd. itd . Taj pobedo-
nosni uvodnik svršava ovako : „ Spremajmo se za dan, kad ćemo uz tutanj mi-
-
lijonskih bataljona čitavoga čovječanstva slaviti diktaturu proletarijata po-
bjedu svesvjetskog komunizma. Zagreb je crven, na njegovim ulicama vrši
prevlast Komunistička partija ! Zagreb je crven, Zagreb je komunistički ! "

Motiv o nevino progonjenim drugovima Simi Miljušu i Vladimiru Čopiću

i ostalima stalno se javljao u njegovima govorima od prvoga dana kako su bili
uapšeni. On nije samo dignuo svoj glas za nje u agitatorskoj izbornoj kampanji.
On nije samo tražio da ih se pusti na slobodu ispred 40.000 ljudi na Jelačiće-
vom trgu, on je i pisao o progonu nevinih drugova, specijalno Čopiću :
Kuda to vodi ? Sam život V. Čopića je za vrijeme rata normalan,
On proživljava evoluciju iz nacionaliste u socijalistu. Poput ostalih nacionalista
i on vrši defetističku propagandu u austrijskoj vojsci i kao takav predaje se
dobrovoljno sa čitavim svojim odredom Rusima . U Rusiji se osnivaju t. z. nac.
legije. S prvim transportom dobrovoljaca iz Taškenta za Odesu otputovao je
i g. Čopić, 1916. U dobrovoljačkom korpusu u Odesi bile su batine jedino
sredstvo kojima je komanda izlazila u susret opravdanim zahtevima vojnika. O
jugoslavenskoj ideji se nije smelo govoriti. U takvim prilikama je Čopić uvi-
dio da je korpus neizlečivo telo i da je suvišan. On je zakletvu monarhu otklo-
nio, postao polit. nepouzdan i tako otpravljen natrag u zarobljenički logor. Po-
slije kako je buknula revolucija priključio se R. K. P. Ovime, kao glasilo svih
ugnjetenih i progonjenih dižemo u ime legiona poapšenih drugova javni protest,
i tražimo . • · plenjeno (Istina 1. g. br. 3.)

Za Miljuša je u govorima i sastavcima isticao da je bio drugom bosan-

skih soc. revolucionera i da se je za vreme rata patio u internirungslageru u
Aradu i zagrebačkom garnizonsarestu, kamo je sada opet bačen. Imade profe .
sionalnih hulja, a tvrdnje su provokatora cinična laž, a postupak spram dru
gova inkvizitorski sredovečan itd. Takav je bio stav advokata Mije Radoševića
pučkoga tribuna prvu godinu dana posle njegova povratka iz Rusije. On je iz
Rusije otputovao, kao izraziti kontrarevolucioner, protivnik boljševizma, (kao
što su za njega ustvrdili on je upravo pobjegao obrijavši bradu i brkove) .
a povrativši se on je raskolio partiju sa parolom : za rusku revoluci
ju i protiv socijalno demokratskog ministerijalizma,
Kada je ta orijentacija na vukovarskom kongresu dobila apsolutnom veći-
nom partijskih članova punu sankciju , onda se advokat Mijo Radošević nije
pokorio zaključku partijske većine , Zadržao je kase i štampu i počeo kampa-

196
nju protiv ovih istih drugova s kojima je još pored dvadeset i četiri sata sta-
jao u jednom frontu.
Intonacija koju je držao protiv socijaldemokrata bila ja u glavnome ista,
tek nešto povišena. O Vladimiru Čopiću napisao je ovo : Azevi najordinar.
nije vrste („ Nova Istin a. “ br. 89. God . II . 20. VIII . 1920.) stovariše se
u „ N. S. “ Taj najgnjavatorskiji i najbedastije uređeni list u Zagrebu drži pod-
jedno da mora biti i najinfamniji . Njegov inspirator o stvarima iz Rusije nije
nitko drugi , nego gospodin Vladimir Čopić. A tko je taj gospodičić ? Inkarni-
rana infamija i frankovačka podlost. Evo, tko je i što je taj gospodičić : Htio
je postati life ant astrahanske ribe za srpsku „ metropoliju “ . Kad nije mogao
da postane liferant, - postao je boljševik. Dabome, za debele pare ! Dok
je kao „ boljševik “ prezirao socijaliste - dotle je za pare liferovao kontrare
voluciji ruskoj i jugoslavenskoj lažne boljševičke dokumente . Taj isti g.
Čopić nagovarao je jugoslavenske komandire crvenih četa
da izdadu sovetsku vlast i da se predadu kontrarevolucion e-
rima. Zato imamo svedoke i zato smo tražili partijski sud da očistimo partiju
od smeća. Nu gospoda komunistički i revolucionarni simulanti - da nas se
riješe jednostavno nas isključiše iz partije. Dabome da nama ne može biti
mjesta u partiji , u kojoj igra glavnu ulogu Azev- Čopić. Družba koju je pod
firmom „Komunista " predvodio g . Čopić pod Kazanjom, prešla je Česima . Ta
družba tatova, ubojica i vucibatina - sada svoja vlastita nedjela trpa drugima
u koš. To su eto Čopići i slična stoka, koji danas traže od Radoševića račun
o takvim sitnicama i glupostima , zašto si je obrijao bradu i brkove. Tako lažu
Azevi i Azevići, smeće i revolucionarne hijene. “
Čopića on nije nazivao samo Azevom nego je a njega izmislio i ovaj
naslov : Azev Čopić pl . Siščik (ruski špicel) de Špicelovština. Čopić je za
njega iz mučenika, za koga je on u ime progonjenih i ugnjetenih držao pro-
test, postao bezočno čeljade, douškivač austrofilske mafije, gospodičić franko-
furtimaš, za koga je napisao da bolje živi u zatvoru nego proleter na Božić.
Dnevno dobiva u zatvor pečenke , šunke , melšpajza, voća, cigara, duhana, a
sve za proleterske pare. Čovek bez morala i stida .
Za istoga Simu Miljuša za koga je uzbunio četrdeset hiljada ljudi na le-
lačićevom Trgu, napisao je u vreme izbora za Konstituantu , (Slob. Riječ br.
13. god. I. 26. XI. 1920.) :

Hrv. i srpski frankovci kao boljševici . Pikićki kandi-

dati. Nosilac Listine u Zagrebu jeste Sima Miljuš , koji je za vrijeme rata bio
srbijanski komitadžija i tukao se u prsa kao srpski radikal , vičući na sva us-
ta : „Samo Srbin Srbina Spasava " . Komitadžije su ljudi, koji su se odmetnuli
od svakoga rada, pa su po Makedoniji živjeli od ubijstava i paleža. Mjesto
da je taj nazovi - učitelj išao među siromake Makedonce sa knjigom i prosvje-
tom, on je uzeo pušku u šake da uči Makedonce da su Srbi i da ih ubijajući

Za verodostojnost Čopićevih tvrdnja ne govore samo bezbrojni svedoci

koji su se vratili iz Rusije nego i taj fakat da je Čopić zbog komunizma od-
sedio više od tri godine dok to Radošević kao što se dokazalo nije .

197
uči patriotizmu. I taj čovjek noža i toljage, koji je još g . 1917. nosio u nje.
drima sliku Gavrila Principa, to je nosilac listine, za koju imaju da

glasuju dugogodišnji socijalistički borci, koji su se za socijalizam borili onda

dok je taj Sima Miljuš po makedonskim brdinama ubijao seljake i radnike.
Može li se zagreb. radnicima nanjeti veće uvrede, nego da ovaj srpsko-franko-
vački radikal starim soc. borcima dovikuje da su izdajice ? U slijedećem bro-
ju donijet ćemo podatke iz spisa sudbenoga stola zagrebačkoga, da je jedan
od kandidata pod optužbom da je krao tuđe plahte, a drugi bakar, kotlove i raz.
ni alat iz radione.
S. Miljuš nije nikakav komunist, nego je običan srpski šovinist, koji se
je zakitio komunističkim parolama, kao radikalski agenat među radnicima, da
bi se što prije osnovala Velika Srbija. S. Miljuš prima od bos. vlade štipen-
diju i to mjesečno oko 800 kr. Štipendije se ne podjeljuju bez polic . svjedo-
džbe. Drugovi, radnici, vi niste tako nisko pali da će te vi glasati za toga šti-
rumenilo stida ne obuzima obraze na ovako
pendistu bos. vlade. Zar vam rumenilo
sramnu pljusku ? No, još nešto drugovi ! Kada je bio kongres u Vukovaru,
dok su svi stariji drugovi na čelu s Lapčevićem i Radoševićem vijećali da se
nađe izlaz iz boljševičkih lopovluka, u to isto vrijeme zabavljao se Sima Mi-
ljuš u radničkom domu s bludnicama , za vaše sirotinjske pare ! Tako je taj
komita koji vam se lisiči kao svetac i mučenik shvatio svoju dužnost kao de-
legat za soc. kongres. Proleteri ! Ko hoće da pljune na svoju soc. prošlost,
na komunizam, na Karla Marksa , taj će glasovati za komitu i veliko -srpskog
agitatora Simu Miljuša , koji se je u najsudbonosnijim časovima proleterskog
pokreta u hotelu po krevetima valja sa hotelskim bludnicama. Jer su „ pikići “
Radnički Dom u Vukovaru pretvorili u bordel ! Najviše venerično zaraženih so-
barica izlazi iz vukovarskog Radničkog Doma po pismenim izvještajima okru-
žne blagajne.
Batine, teror, nož , bordel, komitsko razbijanje , krađu radničkih novaca iz
Rusije, laž, klevetu, blaćenje to su Miljuš i njegova kompanija doneli u rad-
nički pokret . “
O svome klijentu Tajkovu, koga je branio kao političkog okrivljenika te
na javnim zborovima kao naročitu mu uslugu isticao to što
je Tajkov g. 1918. obranio Požega od pogroma, napisao je
(23. VII. N. Istina br. 85.) sastavak pod naslovom Hrapavi Car :
„ Provincijalna filjarka „ Narodna Volja “ u Požegi, koja je još nedavno prepo-
korno vukla kola socijalpatriote Koraća --- pretvorila se preko noći u „ ul.
tra ". Tajkov je vrtirep, koji dnevno prelazi iz partije u partiju a ostaje
nekulturni, divlji, srpski frankovac- rodokalj Taj tip, koji je za vreme
prevrata buržoaziju prepokorno štitio od revolucije , prošle je

'Kada sam na javnom zboru u Metropol -Kinu dne 21. XI. 1920. govorio
o tom neverovatnom slučaju pamfletizma, sećam se vrlo dobro jake emocije
gađenja, što je zatalasala onih dve hiljade glava u tamnom prostoru. Kino
nije bio rasvetljen. Ja sam kod svetla voštanica čitao sastavak reč po reč u
potpunoj tišini, kada je neko spontano povikao : „ ogavno ", i osetilo se teš-
ིན་
ko i masivno gibanje nevidljivih slušača .

198
godine zatvoren samo radi toga, jer je u Ljubljani odao svoju " revoluciju ,
- taj tip ima danas obraza da pod-
jednoj prostitutki (koja ga je i izdala)
valjuje drugu Radoševiću da je on denuncirao - ma da je drug Radošević
učinio tu pogrešku , da ga je išao besplatno braniti i skakati okolo sudova
da ga oslobodi. Tako, kako mu Tajkov vraća, rade samo cigani. Taj u cigan-
skome stilu sastavljen napadaj te provincijalne filjarke je lažan. Tajkov svoje
teliće drži neukima te piše kao kreten i hulja po zanimanju . Tajkov je mili
joner, a druga Radoševićeva obitelj nalazi se na cesti i drug Radošević pod
optužbom veleizdaje. Taj gospodin buržuj laže kao trostruki zločinac . U vru-
ćim mjesecima postekle psi. Jednako se opaža velika nervoza među luđacima
u ludnicama i tamnicama. Istu tu pojavu vidimo, kod naših degenerovanih
ultra. “ Kao žabac u proljeće propjevao je Tajkov u 50. god. i kad mu tko iz
konvencije pohvali njegovu nedonoščad razvali svoju njušku ko mjesečinu
nad nokširom. Kao pjesnik nesnosan i gnjavator, a kao polemičar smiješan i
prost. Čovjek koji tako laže kao Tajkov , takav je čovjek moralna propalica i
ne spada u ljudsko društvo, a najmanje među socijaliste . Tajkov je smušen
i smiješan i laži su mu smiješne ograničenošću, a ogavne pokvarenim ciniz.
mom. Tajkovljevi intimusi su tatovi krava i obijači blagajna i potplaćeni špi-
juni. Drug Radošević imade obraza i karakt ra da s lašcima, klevetnicima
tatovima radničkih žuljeva ne će da sjedi. Ako Tajkov .Čiča - Nokšir
želi da mu očitamo bukvicu iz bordelskih revoluc. dana mi ćemo ga time po
častiti."
Iz ovoga se sastavka vidi kako napada Tajkova, jer je buržoaziju prepo-
korno štitio za vreme prevrata, dok je pred pola godine pod naslovom :

„U prvoj godini slobode, pola godine robije “ napisao da je Tajkov spasao

Požegu od prevrata. Taj isti motiv osobito je plastično izrazio u uvodniku no-
vopokrenute „ Slobodne Riječi “ (broj 1.) „ Naš pravac i kojim sredstvi-
m a ", gde odmah u uvodu ističe, kako su ekstremiste mogli da zauzmu vlast

u ruke da su htjeli i da su imali kuraže, ali su to propustili u oktobru 1918.

i u junu 1919. Kada su baš sadašnji najveći bukači pozivali na mir i red". Mi-
smo protiv terora komesarskog, koga bi nekolicina degenerovanih i psihopati .
skih tipova htjela da izvrši nad radnim narodom. Ko „ Istinu gudi gudalom
ga po prstima biju i tako je nestalo naše „ Istine. " Ugušiše nam policijskom
moći Istinu no eto „Sl . Riječi “ i mi ćemo biti otvoreni, iskreni, istiniti, pa
puklo kud puklo sve dotle dok konačno ne oborimo današnje kapital . društvo
Laži"*."

*Kombinacija o zahvatu vlasti po ekstremistima god. 1918. je lažna

sto iz toga razloga jer 1918. meseca oktobra ekstremista nije bilo. A god.
19 : 9. u junu bio je advokat Radošević pučki tribun ekstremista i kako se može
ovde između redaka naslutiti, on bi hteo kao da naglasi, kao da je on bio za
akciju koju su omeli sami krajni bukači . Istina je obratno .
" U tom uvodniku on hoće da obori današnje društvo Laži i prikazuje
stvar tako kao da mu je list „ Istina “ obustavljen od policije radi toga jer
piše istinu, dakle iz polit. motiva.) Međutim je policija „ Istinu “ obustavila
na tužbu apsolut. partijske većine kao pravnoga vlasnika toga lista . „ Istinu “
je eto advokat Radošević oteo njenom pravom vlasniku i direktno ju uručio
policiji iz posve drugih razloga.

199 2
 Svoje intimne i lične prijateije Cvijića, Horvatina i Cesarca napao je sa
natpisom :
„ Kai novo pleme i Njegove Sjene. Otac im je hulja, a mati im
podlost. To su djeca zločina i prostitucije ! Njihov je dom : Ludnica, grobnica
bordel. Deklasirani inteligentski ološ, koji si nije mogao naći nikakova zani-
manja istovario se sada kao glad, golota i bosota, istovario se, da ko
pijavica siše teško građenu muku decenija tihog proleterskog rada. „ Novi
Smet" je ujedinjena močvara sve moralne i duševne bijede i nemoralnosti
jugoslavenskoga globusa. Plaćeni agent-provokateri, intelektualne prostitutke,
koje se podaju svakome ko ih plati. I nisu skupe obične su to djevojčure !
Primaju ih i po 100 kruna. Cvijić, Horvatin i Cesarec primaju svaki po 120 Kr.
„honorara “ od frankovca dr. Prebega. S. M. je plaćeni štipendista bos. vlade ,
A. S. Marković ?*
Čovjeku se gadi i dirnuti u tu trulu, prljavu gadariju punu bacila razvrata
i duševne prostitucije. I ti ljudi rutave, zločinačke duše , - ta čeljad bez časti
i imena ta čeljad rodjenih badavadžija i muktešara , dize kainovsku ćulu,
hvata mafijski bokser, kamoristički nož da ga zarine podlački, busijački mu-
klo u ledja — ne buržuju nego socijalisti. Po odgoju neznalice a po sposob-
nosti intelektualna fukara - ostali su dosljednji svome karakteru , kukavne
mizerije Azeva i pravokatera. Tako govore harlekini, varalice i šarlatani. Savo-
narole i Lojole. Siju razdor, mržnju i ubijstvo ! Govore o čoveku i ljubavi
a najmljuju ubojice, prostitutke i zločince, da ubijaju pošten svijet. Kainova
družba stopila je svu svoju hadsku žuč u usidjeličkom limunadnom i gnjavator-
skom N. S. Tu se utrkuje Kain, Herostrat i Efijalte, koji će od njih da napravi
veći zločin. A mitim Kainima sa već dobro opečatenim žigom hulja, zločinaca
i plaćenika odgovoramo : Kaine, Judo, dobit ćeš svoju plaću !“
U vreme one emfatične borbe, kada je Mijo Radošević paralelno sa po.
licijom radio punom parom protiv svojih bivših drugova, ovi su mu odgovo ili
na čitav niz napadaja potpuno mirno i ponešto utrirano uljudno, kao svom,
bivšem prijatelju . „ Mi ne ćemo ulaziti u analizu, zašto si nakon svoga
povratka iz Rusije nastupio među nama kao revolucionarac i iime koristio da
se godinu dana nakon toga kod nas formira Komunistička Partija. No jasno
nam je da si ti tada za sebe ipak počeo tjerati opasan šport. Prolistaj
„ Novu Borbu “ koju je tada (god . 1912. za vreme atentata na Cuvaja op. ur.)
hrvatska soc . demokratska partija pod Tvojim uredništvom izdavala u Pešti.
Pozdravljao si nas i pjevao si pjesme revolucionarnoj novoj omladini . Tvrdio
si sasvim ispravno da među osuđenima ima i „ naših socijalističkih
drugova." A danas mi smo za Tebe nacionalisti, Azevi i Jude Dosta je.
Ti možeš i nadalje da pišeš kaljužne retke jer ti si u tome neprestiživ. Ali
mi ne osjećamo radosti u tome da se borimo i pobjedimo bete humaine u
Tebi. Pobjeda nije u psovci. Ne boj se Miško ! U nama još uvijek ima sauče
šća za neuračunljive patnike od kojih si jedan i Ti. “
Advokat Mijo Radošević je na ovo pismo trojice svojih intimnih prijate.
lja odgovorio dne 6. VIII . (N. Istina II . br. 67.) vrlo vulgarno: On koji je napao
Vidi o Simi Markoviću !

200
Gjuru Cvijića kao praporca, koji je osnovao stenjevačku republiku (N. Istina.)
i dobio kao kibic za atentat protiv Cuvaja od Pribičevića 10.000 K. i koji je
Zet in spe g. Jure Demetrovića , blebetalo i frazer, taj Cvijić, taj nacionalisti-
čki študentić je čeljade koje peva „ Pojem bogu svojemu za gotove pare. "
Čovjek prosto ne razumije prošlost, piše M. Radošević, zločinačkog kretinizma
i inferiorne beskarakternosti u kojoj je to koncipirano . Razjašnjenje nalazi nor-
malan čovjek u tome, da sve to piše matoid najniže kvalitete, koji stoji nepo-
sredno pred paralizom. Jedino sifilitični paralitik može da piše ovako. To su
stupci pljuvanja i bljuvotinja u jednom praznom, študentski gnjavatorskom li-
stu. Kad se uz kretenizam (glupost) pricrvlji ignoransa (neznanje) onda se do-
biva mixtura (mješavina) koja se zove Novi Smet ili organ za pljuvanje i blju-
vanje. G. Cvijić je praporac oko magarećeg vrata koji si uobražava da je
lavlji . Djeco u školu, osli u štalu ! U žurnalu studenata i starih frajla piše kon-
fuščik, zvrdalo, praporac i lažov — itd. "
Posle ovakove (svakako evropejske ) intonacije dakle, odgovorio
je on
(Mijo Radošević) na gornje potpuno mirno pismo svojih prijatelja ovo : „ Na
sentimentalne i prijateljske epištule Cvijića i drugova odgovara drug Radošević
da će im odgovoriti onda, kad mu određena gospoda vrate - dužne pare . Njiho
ve nekvalificirane navale nikako ne može shvatiti ni kao platež - kamata , a
kamoli kao otplatu dužne glavnice .
Ovakav način ličnih i moralnih odnosa teško ie razumiti ; - no mje
sec jul i matoidstvo mnogo toga razjašnjava. Kad nekoga treba voštiti — to
mi dobro znamo. I volimo da se bijemo — ali s ljudima. Volimo da dajemo
i primamo batine . Protiv cendravih usidjelica , stjenica, buha i ostalih zareznika
i infuzorija g. C. i ostala bacilska družbo rabimo caherlin. "
Stjenice, uši, svakovrsne insekte, infuzorije i bacile " rabio je on kao
epiteta ornantia već i pred time, a tako naročito u sastavku sa potpuno ne-
jasnim motom : " Vuk magare na plot nagonio, o - o-oj ! " (Istina I. br. 4.) On je
od uvek vrlo rado pisao o „ stjenicama, ušima i bacilima, “ koji razvijaju svoju
djelatnost u blatu , prljavštini, smeću , gnoju i baruštini. Simų Markovića nazvao
je agentom bana Laginje i državnim profesorom na ferijama, plaćanim od srp-
ske vlade samo zato da pocepa radnički pokret. Politički drekavci, konfuščiki,
ignoranti i budale, denuncijanti, šarlatani i limunadno dosadne stare frajle, koje
izvoštene kao krave u kupusu rone krokodilske suze kao prebijene mačke i
dreče, to je bio način, kojim je Mijo Radošević vodio političku diskusiju o
nekim vrlo važnim aktuelnim političkim problemima.
Pod natpisom „ Trojanski Konj “ objasnio je on ko su to ekstremiste . „ Ko
su ekstremiste ? Njih je poslala buržoazija u naše redove, kao svoje dobro
plaćene profesore, ninistarske činovnike i sekretere, koji su se zakleli, da će
vjerno čuvati i braniti interese buržoaske države i buržoasku monarhiju, jer
inače ne bi mogli postati po kralju imenovani činovnici. U našem pokretu sa-
mo i jedino su radnici određivali politiku partije. U našem pokretu sede sami
radnici osim Radoševića i Bornemise , koji nisu izravno radnici, ali su dugim
nizom godina u radničkom pokretu svojim radom pokazali da im je interes
Ni C. ni H. ni Ces. nisu dugovali niti ne duguju M. Rad. ni filira .

201
radničkog pokreta nada sve . Je li vam drugovi sada jasno, kakovu ulogu vrše u
radničkom pokretu, u pokretu sirotinje grada i sela ovi đaci, kraljevski profe-
sori, kraljevski ministarski sekretari ? Hura ! Napred trojanci !"
U manifestu pred izbore za konstituantu god. 1920. on je između ostaloga
napisao ovo : „ Svoj našoj buržoaziji puši se s ruku nevino prolivena radnička
i seljačka krv, ali nisu mnogo bolje ni seljačke ni radničke partije. Seljačka
stranka je austrijska i cesarska i vodi politiku za uspostavu Karla, a takozva.
ni komunisti to su pikići, centralisti, koji se pokoravaju komandi svoga Moj-
sije iz Beograda . To je najlažljivija stranka, koju je do danas imala Jugosla-
vija. Ti nazovi - komunisti propovijedaju revoluciju , a kad se narod digne,
kukavno se sakrivaju. Lažu, lažu i samo lažu ti sekretari i inspektori beograd-
skih ministarstava i razni ministarski zetovi i kumovi. Najgnusnija i najlaž-
ljivija partija to je komunistička partija avanturista.
Proleteri ! Naša partija sačuvala je crven barjak. Mi već dvadeset go-
dina radimo u vašim redovima. Mi protestujemo protiv diktature samozvanih
radničkih vođa, verni marksizmu ne nadamo se da ćemo izbornom kuglicom
srušiti današnji društveni poredak nego - revolucijom jer se prevrati
ne dešavaju putem parlamenta nego putem revolucije . Dalje : Hljeb, slobodu,
nacionalizaciju banaka , socijalizaciju industrije, besplatnu pomoć bolesnima, sa-
moodređenje naroda, jugoslavensku socijalist. republiku ! Sve su to najma-
nji zahtevi !"
O Rusiji pisao je on sada, kao o zemlji gde vlada teror i progon pro-
letarijata u masama . Nad proletarijatom u Rusiji vlada gora diktatura od caristi-
čke. Boljševici lažu i kleveću bez stida , a žene i decu neboljše-
vičkih funkcionera bacili su u tamnice i tamo ove umiru od gladi. Razorili su
tipografsku organizaciju i knjigotiskarskom osoblju uzeli karte za hranu i tako
ga osudili na smrt. Štrajkujući knjigotiskari osuđeni su na robiju do dve go-
dine i to su metode moskovita. Kada se tako postupa u Rusiji , kako dolazimo
do toga da se zagrijavamo za Moskvu ? "
Ne dugo pred tim, kada je još na zborovima čitao rezolucije sa zaklju-
čkom „Živio oslobodilački komunizam “ , on je dne 7. IX . 1919. (N. I. br. 3. I.)
govorio o tomne, kako je Čovečanstvo danas teški bolesnik, a da taj bolesnik
ozdravi, nužna je samo jedna medicina, a to je komunizam ! Toga istoga
dana dogodila se jedna vrlo značajna epizoda, napisana i u novinskom refe-
ratu te skupštine. Mijo Radošević imao je za čitavo vreme svoga govora u
ruci jedno pismo i njime kolerično mahao te iza Ezopove parobole o vuku
i lisici, koja je svršila sa burnim i dugotrajnim smehom, pljeskom, žamorom
i odobravanjem on je rekao : „ Iz mnogih bezobraznih pisama iz kojih se vidi što
misli naša, purgarija, pročitat ću vam jedno kao psihološki refleks naših ža-
barskih odnošaja . “ (Čita neke partije iz toga anonimnoga pisma i citira :) „ Uni-
štite analfabetizam, pak će samo po sebi doći novo ljudsko društvo ! " Mijo Ra-
došević : „ Eto nas krivi za analfabetizam, kao da su komunisti gradili ka-
sarne i kupovali topove . Taj mudrijaš napada Rusiju i piše : (citira pismo) :
„ Gladi nevolje su posljedice komunizma . Jednakost je fraza
za luđake . “ Koliko riječi, toliko besmislica ! Mi tražimo (sve što traže

202
plenjeno .) M. Rad.: Svršit ću . Rekoh da je Čovečanstvo veliki bolesnik. I treba
mu medicina. Jedini smo mi socijaliste -komuniste, koji ćemo mu dati medici-
nu. (Burno i dugotrajno pljeskanje , odobravanje i klicanje).
Mijo Radošević zaboravio je potpuno na toga mudrijaša koji je napisao
da su glad i nevolje posljedice komunizma i na čitavo to fatalno pismo i na
svoju medicinu i on je godine 1924. u svojoj brošuri „ Republika Svemu
Svijetu Dika. H. R. S. S. i Treća Internacionala " objasnio, da će se-
ljaci u mirotvornoj Radićevoj republici postati državi i komesarski kmetovi i
po komandi i određenju tih komesara plaćati državni zakup. Ruski seljak je
državni kmet koji ne radi za državu te nema ni volje da radi, jer mu je raz-
nih državnih aprovizacija već preko glave. Višak seljaku u Rusiji otimlju ko-
mesari, pa je od gladi u Rusiji pomrlo u jednoj godini više seljaka, nego li
ih imade čitava Jugoslavija . Sada, kad znamo kako izgleda nosilica III. Inter-
nacionale, Rusija, eto znamo , kako će izgledati Radićeva hrvatska republika .
U Hrvatsku uselit će se : Glad, Kuga, Kolera, i Tifus kao i u Rusiju. Smrt,
klanje, ubijanje, ljudožderstvo - kako je bilo u Rusiji kada su majke jele
djecu, eto kratke slike mirotvorne republike. U sedam godina anarhističke
boljševičke vlade u Rusiji pomrlo je od gladi više naroda nego li prije
kroz sto godina . Znači da je današnja vlada gora od carističke .
Pošto su naši hrvatski komunisti ljudi bez obrazovanja i
bez pameti a i bez poštenja to su držali neko vreme na
vodstvu nas socijaliste . I mene su toga radi mnogi pogriješ-
no držali za boljševika, ma da to nisam nikada bio jednosta-
v no zato, jer pošten čovek ne može biti član Treće Inter-
nacionale.
Glavni razlog je taj , jer je Lenjin prevario čitav ruski narod.
Obećavao je mirotvornu republiku , a mjesto carske imadete boljševičku voj .
sku. Oficiri su carski oficiri i fićfirići, a ne seljaci. Lenjin je prevario seljake i
oteo im zemlju i radnike, jer im je zabranio štrajk. Rusija je komesarska žrtva
boljševičkih pustolova i Lenjin je u jednoj jedinoj godini dao ubiti više ljudi
nego prije sto godina. A 90 posto ovih osuđenih na smrt su seljaci i radnici.
Lenjin je doveo glad , kugu , koleru i tifus mjesto hljeba i hrvatski narod treba
da se uči iz ruske nesreće . Treća Internacionala je azijatska, krvava i razboj-
nička i nema nikoga za sobom osim par hiljada komesara. Itd. Itd.
Ta brošira međutim spada već u treću fašističko- soc . dem. fazu njegovog
javnog političkog delovanja posle povratka iz Rusije . On je likvidirao sa svo-
jim centrumaškim tendencama i vratio se natrag među „ socijaldemokrate , mi-
nisterijalce, Juda Iškariote, ratne miljunere i prostitutke , “ (njegove vlastite reči)
i ispod tog toplog okrilja II . Internacionale, on je nastavio svojom starom
taktikom i oprobanim obretima birane i čudne stilistike , da napada svoje po-
litičke protivnike. Iz te poslednje fašističke faze ja ću osim nekih generalnih
citata istaknuti samo dva slučaja . I to : njegovu polemiku o hrvatskom pitanju,
i njegov napada na Cesarca posle vešanja Alije Alijagića.
Osim već poznatih i uobičajenih njegovih fraza, da kom . list „ Štampa “
zgleda kas neisplaćena gladna hranarina iz bolesničkog odsjeka okr. blagaj-

203
ne, on piše o samim političkim budalama, idijotima, neosalvarzanskim članci-
ma, o dripcima, benama, klepetalima iz komunist. „ Borbe “-lažitorbe, u kojoj žu-
tokljunasta piskarala i profesionalni lažovi mistificiraju javnost. U polemici o
hrvatskom pitanju je napisao : Petrica Kerempuh kao diplomata, političar i e-
konom to je pisac članka o Hrvatskom Problemu. Njegova kerempuhijada
je trakavica bez repa i bez glave, udrobio je grah i kupus, te udara ni o drvo
ni o kamen. Kerempuh među komunističkim telčićima, ambulantni kontokorent, kon-
fuzna tržna cijena — kao da ga je rodila piljarica na pemskom knedlu, melje
u svojoj vodenoj lubanji kao Baj Ganja iza šeste litre mukteševine.
Tako cmokasto ne bi pisao ni klanjački Štefek z mustači, no dužnost
nam je, da komunca u pravoj njegovoj sluzavoj tupoglavosti prikažemo i ko-
munskim telićima da vide kako je njihov „ cajtungahspisatelj " obertelac. No
naš komunac želi da ga promoviramo na čast nadobertelca . Tako mogu
da pišu ljudi, koji svoje čitatelje smatraju marvom -- koja ne misli. Uzorak
konfuznosti izlapljenoga mozga, političko ekonomski kretinizam, agent krupne
buržoazije, konfuzija nad konfuzijama , potpuno teličko junošestvo i ignoransa.
Telić i neznalica, koga bi mogli poučiti pisari kod registra na sudbenom stolu.
Komunsko bubanje i gnjavaža tog dezertera iz trećeg razreda pučke škole
itd.
No ipak kulminaciju , u kojoj je advokat Mijo Radošević nadvisio sama
sebe, predstavlja njegov napadaj na Cesarca , napisan dva dana posle Alija-
glćeve smrti. Cesarec je probdeo poslednju Alijagićevu noć kod osuđenika u
ćeliji i posle je pišući o tome događaju usporedio lik Aljagićev, koji nestaje
na vratima, sa slikom Hristovom što se upila u Veronikin rubac. Pučki tribun
Mijo Radošević to je travestirao ovako : Nova Sveta Veronika ili Novi
Poturčeni Komunizam. Prigodom justifikacije Aliagića požurili su se naši
komunci da ga proglase svojim Hristom. Tako doznajemo da su naši komunci
muslimana Alijagića poslije smrti preveli na kršćanstvo proglašujući ga mu-
čenikom a la Hristos . Nadamo ae da će nadbiskup Bauer, koji s njima sedi
u istom odboru - biti zadovoljan. Tek sumnjamo da će biti zadovoljan s time,
jer Cesarec piše, da je njegova duša kao Veronikin Rubac. Prema tome bi
zlobnici mogli reći da je on nova Veronika — i to u pantalonama. Toga radi
držimo da ta nova sveta Veronika ni ne će ući u kalendar. Cesarec je pri-
kazao Alijagića kao kršćanskog sveca , i da se ne zamjeri hodžama i muftija-
ma poturčio komunizam. Dakle sad znamo da je turska taktika nabijanja na
kolac boljševička. To neizravno priznaje sam njihov beatifikator Alije Alija-
gića koji je rađajući novog komunističkog sveca - poturčio komunizam i
rodio Svetu Veroniku . Peh - je ipak peh ! Neka nam Alah poživi našu Ve-
roniku. (Slob. Riječ br. 19. 1922.)

Po citiranome materijalu mogu se razabrati tri faze . 1. Borba protiv so-

cijaldemokrata i raskol sa partijom Druge Internacionale i borba za Treću
Internacionalu do pobede na gradskim izborima, i 2. Borba protiv zaključaka
vukovarskog kongresa sve do povratka u socijaldemokratsku partiju . 3. Povra-

204
tak u soc . dem. partiju i borba protiv Radića. (Fašistička perioda.) Mijo Ra-
došević vraća se iz Rusije kao kontrarevolucioner. On beži kao čovek koji
je vrbovao vojnike za borbu protiv sovjeta i odmah kod svog prvog nastupa
na kongresu on ističe da u Rusiji vlada čitava radnička klasa . Demokracija
za njega nije cilj . To je malograđansko gledište. (Govor na kongresu .) Iz
kontrarevolucionera on postaje vatreni pučki tribun i piše da je druga Inter-
nacionala propala . Za njega su ministri socijaldemokrate denuncijantska bagra
i bludnice. O Rusiji on govori i piše sa zanosom, i u borbi protiv socijalde-
mokratskih prvaka on ne meri sredstva. To su špijuni, pljačkaši, socijalpatrio-
ti, ratni milijunaši i ratni liferanti, i on kao nosilac komunističke listine
lansira letke sa natpisom III . Internacionale . III . Internacionala, to je za njega
Internacionala Socijalističkoga Čina. Kao pobednik na gradskim izborima on
pozdravlja gomilu od četrdeset hiljada ljudi kao triumfalan odred III . I. i piše
ditirambski uvodnik svesvetskoj i pobjedonosnoj ideji komunizma. On u
bezbrojnim govorima i člancima traži da se nevini i junački drugovi koji leže
po tamnicama, puste na slobodu i objašnjava njihovu razvojnu liniju kao po-
zitivnu. U dvadeset i četiri sata on menja svoju orijentaciju.
Isti ljudi koje je isticao kao pozitivne tipove postaju za njega Azevi, Jude,
špicli, tatovi, ubojice, bludnici i razvratnici . Za svoje intimne prijatelje on piše
da su sinovi hulja i bordela . Nemna psovke ni zločina ni prekršaja ni teške
reči, kojom on nije navalio na ljude , s kojima je do pred dvadeset i četiri
sata prijateljevao i drugovao . A kada se je to partijskim članovima zgadilo i
kada su ga ogorčeno popljuvali i izbacili sa govornice, on psuje po onim
istim gomilama koje je još jučer sa zanosom pozdravljao kao organizovani
odred Treće Internacionale. Svoje drugove, radnike , on naziva telićima, pikići-
ma, frankovačkom ruljom i ocoubojicama, koji dižu ruku na svoje roditelje.
Prolivena je krv, preteruje on zato , jer mu je neko razbio nos, i patetički se
grozi da će on i opet sazvati zbor, a oni ga mogu i zatući. „ Ali istinu koja
je na našoj strani ne možete pobiti ni batinama ni noževima, ova istina tuče
sve u glavu !"
A koja je to Istina ? To sada više nije ona Istina, " da je geslo Rusije
pravedna raspodjelba rada i da je Rusija konsolidovana država, slobodna, cr-
vena, divna krasna Majčica Rusija, " nego je to sada ova Istina, „ da nad pro-
letarijatom u Rusiji vlada gora diktatura od carističke. " „Komunci utišavaju
glad olovom i žene i djeca neboljševika umiru po tamnicama. “ To sada više
nije ona Istina da je Sima Miljuš drug bosanskih atentatora stradavao u Aradu
i garnisonsarestu zagrebačkom, kao što je u SHS. i opet pao tamo, nego je
to ova Istina, da je Sima Miljuš ubijao bugarsku decu i radnike kao komita
po Makedoniji. Atentat na Cuvaja organizovan je za deset hiljada kruna, a
Čopić se tri godine gosti sa pečenkama i kolačima u reštu za radničke žu-
ljeve. To nisu više junaci „ nego mafija pikića koji se zakukulje u svoje sku-
pocene gumirane kabanice i odu u prvu bogatu restauraciju , gde se obilno
jede i pije, koketiraju po orfeumima s lijepim ženskinjama iz svijeta venerične
ljubavi i drugi dan mamurni bijesne , što se neko usudi njima, go
spodi komesarima da spomene , da imade gladnoga proletarijata. Ti su ko-

205
mesari parasiti na grbači radnoga naroda za koje Lenjin znači zlatni rubalj,
dok im je proleter radnik - drvak!"
Sve su to dakle varalice i lažljivci, a jedini koji nije lažljivac u čitavome
radničkome pokretu to je advokat Mijo Radošević. On, veran marksizmu pro-
testuje protiv diktature samozvanih radničkih vođa i on se ne nada da će iz-
bornom kuglicom srušiti današnji društveni poredak nego - revolucijom
—. I zato se njegovi nepatvoreni najmanji zahtevi : jugoslavenska soc.
republika, socijalizacija industrije i nacionalizacija banaka . Mijo Radošević je
drug čestita značaja i tko je za soc. republiku baca u četvrtu kutiju . Živio
Miško Radošević ! Hajdemo sinbi Revolucije, Crven barjak nek se vije . (Pro-
glas za konst.) Vukovarski kongres, to je za njega frankovačko- radikalski-
štreikbreherski kongres i tim su kongresom zavladali novi Torkvemade pikići
i jezuiti. Svi koji su pristali uz taj kongres (čitava partija,) to su teliči i ku-
kavna bagaža.
Smotavši tako posle ove druge faze svoj crveni barjak revolucije, advo-
kat Mijo Radošević mirno se je vratio u socijalno - demokratsku partiju. On je
u prvoj fazi govorio i pisao da je II. Internacionala propala, da su u njoj
bludnice i Tumrakani, ali on zato hrvatske seljake hladnokrvno poziva da se
zapišu u tu istu Drugu Internacionalu. To nije više Internacionala koja je ot .
pevala svoju labuđu pesmu, to nije Internacionala drskih prostitutki i ratnih
milijunera, to je sada ― Naša Druga Internacionala, koja nije krvava azijatska
-- „ I
razbojnička kao Treća I. nego broji 20 milijuna organizovanih radnika,
najnaprednija, najbogatija, najmirnija i najljepša Seljačka Država na svijetu
Danska imade na vodstvu socijaliste, a ne Komuniste. " (H. R. S. S. i III . In-
ternacionala.)
Advokat Mijo Radošević sprema se dakle sada na dansku orijentaciju.
Ta četvrta danska i fašistička faza, pada međutim iz okvira ovog našeg prikaza.

Imade više od jedanaest godina što shvaćam vrlo jasno, da je socijali

zam komponenta preporodna i konstruktivna i pokraj sviju diferencija
političkih, ja do dana današnjega nisam kritizovao ni jednog našeg
čoveka, koji je marksistički politizirao . I ovi svi citati, (što su protiv moje naj-
bolje volje ispali nešto predugi, ) samo su sirovina što već i onako sređena ,
nepobitno dokazuje veliku istinu, da najpre treba biti čovek, a onda u drugom
redu marksista. To nije idealističko stanovište što pretpostavlja
d'uhovno materijalnome . Ja znadem da se ljudi najpre rađaju , a
onda postaju marksisti, te prema tome ljudi nikako ne odgovaraju za svoj
duševni ustroj. No kako je i marksizmu svrha samo čovek i njegovi ljudski
problemi, te je jasno da nečovek ne može biti marksistom , ili tač-
nije marksistom pokretačem i modelatorom. A taj naš nesretni marksizam
(ovde pod tim našim marksizmom shvaćam onu mračnu i nesimpatičnu kuću
u Ilici br. 55. i prvu generaciju marksističkih funkcionera), taj naš nesretni
marksizam sa svojim ljudskim materijalom ocrtava vrlo žalostan profil. Jedan
od tih žalosnih primeraka je izvan svake sumnje i Mijo Radošević. Pisati o
njemu kao o lošem političaru ili nesposobnom publicisti ili čoveku nemoguće

206
je, a da ga se pred tim ne pokaže u ulozi pučkoga tribuna. Ja sam se dakle
u tom prvom prikazu sustegnuo na minimum i pustio sam njega samoga
neka govori sam o sebi. Rezultat njegovog pučko-tribunskog i
pamfletističkog delovanja je u svakome pogledu negativan. On
je razbio u predočbi naših radničkih masa autoritet vode i posle-
dice toga osećaju se još i danas vrlo jako . U kojoj
meri je Mijo Radošević razbio autoritet vode zato sam i ja sub-
jektivno vrlo poučan primer. Na mene tako i dan današnji (pet godina posle )
pljesak i odobravanje gomila deluje duboko odvratno . Jedan u stvari
vrlo lepi kolektivni događaj , kada se nekoliko hiljada subjekata istovremeno
eksaltira i zanaša u saglasnom odobravanju jedne ideje ili jednog pogleda,
na mene još i danas deluje sablasno . Kadgod čujem mase gde plješću na
polit. mitingu ja i nehotice pomišljam na to, da te mase viču jednom Miji
Radoševiću. Jer polit. principi kolikogod bili oni veliki, često puta su fraza u
kljunu papige . A ako ta papiga ima oblik nakaze, kakve je gluhi starac Goja
gledao i crtao u svojim strahotnim priviđenjima i ako ta nakaza kukuriječe,
urliče i laje, kao sam pakao, čovek onda mora i sme da se zapita, je li
normalan puls organizma, gde se pojavljuju takve vizije ?
Naš javni živct, (kao život čitavog građanskog društva u raspadanju,)
vizionaran je u potpunom smislu ove reči. Svi ovi objavljeni citati deluju na
mene kao odlomci iz kakve luđačke kronike , i ja nikako ne mogu da se ot-
mem dojmu da je sve to neko pakostan i zloban izmislio.
Duhovna ličnost advokata Mije Radoševića kao pučkog tribuna, rasko-
ljena je na nekoliko potpuno protuslovnih delova, koje on doduše lično po-
miruje u sebi u neku proporciju, ali ta proporcija izgleda izvan svake sumnje
razbita i nesimetrična. Njegov odnos potpune negacije socijaldemokrata, do
potpune afirmacije socijalpatr otizma nije shvatljiv. On danas, kao gradski otac
u gradskoj većnici, sedi na mestu pokojnoga ministra Bukšega i drži javna
predavanja fašističkoj omladini . Posle jedne kontrarevolucionarne negacije, nje-
govo potvrđivanje teza ruske revolucije do ponovne besomučne negacije, pri-
činja se dubokom - jedva premostivom - raspuklinom možđanih vijuga . Stvar je
mirne i objektivne analize da konstelacijama vanjskih događaja i nekim unu-
tarnjim preduslovima objasni te dubine i tamo gde bi mozak neupućen na
prvi pogled zastao. Svakako da u tome svemu imade i manije progona i mon.
struoznog bolećivog preuveličava ja. Duboko tu pod svime negde peče po
koja fiksna ideja, (on još i danas hoda naoružan i hvata se za revolver na
ulici, kada prolaze pokraj njega ljudi za koje misli da će ga ubiti,) i sve je
to natopljeno neurasteničnom uznemirenošću, (on grize nokte ) , i večnim trepe-
renjem savesti koja nije samosvesna ni mirna . (On neprekidno piše o ludilu ,
o neosalvarzanskim idejama, o matoidima.) Iz svega toga viri očito ogromno
pomanjkanje prirođenoga takta , slab odgoj i vrlo malen osećaj za pojam naj-
primitivnije pristojnosti. Uz neobičnu priraslu brutalnost epigonski suklja iz
svega toga intonacija histerične Psovke pok. Polić- Kamova, s kime je on
u mladosti drugovao i koji ga je vidljivo impresionirao. Taj isključivo ličan
ton, ta glumačka taština , ta bolesna zavist i ne suviše inteligentna ambicija,

207 3
sve to vrlo se je nesretno sleglo u duši čoveka poznatoga pod imenom
Mije Radoševića. Tome čoveku bilo je dano da se nađe na čelu Radničkoga
Pokreta u situaciji, kojoj on usled svih nedostataka nije ni u kom pogledu
dorasao. Treba ga dakle prikazati kao političara i kao čoveka da se objasni,
kako se je već na prvome koraku pokazao mnogo preslabim, da shvati svu
komplikovanu važnost i veličinu problema, kakav kod nas predstavlja oslobo-
đenje radničke klase .
M. Krleža.

O generalu Konradu i „ najpopularnijem našem

dobrovoljačkom oficiru ", g. A. Kovaču .

U silvestarskome broju „ Hrvata " napisao sam u nizu svojih bečkih pi-
sama i noćni razgovor sa Franom Supilom. Istaknuo sam revolucionarnu liniju
Frana Supila u borbi za hrvatski suverenitet, u kontrastu sa lakajskim madža-
ronstvom Svetozara Pribičevića. „Jedan od naših najpopularnijih dobrovoljačkih
oficira, inteligentan i patriotičan Hrvat, koji je u literaturi poznat pod imenom
Pfifikus, što znači prevejan vragoljan “, (sve citati iz predgovora i reklame
jedne knjige tog istog čoveka,) taj dakle patriotičan Hrvat i Pfifikus “, javio
se u " Riječi od 3. januara 1925. sa sastavkom : „I meni se javio Frano Su-
pilo " !. · Dan pred time (2. I. 1925.) počastio me taj isti Pfifikus sa nekim
počasnim naslovima kao „ nedoučeni kadet “ i sličnim „ kritičkim opaskama “
dostojnima stila Mije Radoševića . U svom drugom sastavku od 3. januara, on
me je ponovno nazvao „ nedoučenim đakom austrijske kadetske škole ", zahuk-
tanim bikom u hrvatskoj literarnoj areni, fabrikantom drama sa smrdljivim iz-
razima, huckačem na prolet. revoluciju, koji sa psihopatološkim uživanjem
pljujem po intelektualcima Kroacije , izbledelim crvenim gardistom sa kvrgom
u glavi, plagijatorom A. G. Matoša i t . d. i t. d. Imade sedam godina tome
što štampam svoje stvari javno. Nisam u tih sedam godina borbe nikada od-
govarao niti na kritike niti na napadaje, izvesnoga tipa „ journaille “, što ga
smatram istovetnim sa canaille " . Na napadaj gospodina Kovača najpopu-
larnijeg našeg dobrovoljačkog oficira ", koji je (koliko ja znadem) u kjižev-
nosti savršeno nepoznat, (te dakle citat iz njegove reklame u kome se kaže
da je u literaturi poznat pod imenom „ Pfifikus “ ?? ne će biti baš točan, ) ja
se uopće ne bi osvrnuo, da nije štampan u listu, kome sam bio saradnikom .
No jer je taj slučaj iznad svega značajan, mislim da nije na odmet da se
fiksira u nizu dokumenata „ Književne Republike ". Kao uvod spominjem još i
to, da nisam poslao „ Riječi “ ispravak po tiskovnome zakonu , niti sam tužio
g. Kovača zbog uvrede poštenja, prem sam mogao učiniti i jedno i drugo. No
nisam to učinio prosto iz toga razloga, jer mi ni do kakve zadovoljštine sa
strane „ Riječi “ niti od g . Kovača nije stalo

• Sastavak o toj aferi u Novoj Evropi " nastao je bez ikakvog mog lič
nog utecaja.

208
 Gospodin Kovač, štampao je u „ Riječi “, da sam si u ratu stekao ne-
procenjenih zasluga za Austriju u Kriegspressequartieru , i da sam u .Obzo
ru veličao talenat maršala Konrada. Ja za vreme rata nisam bio u „ Kriegs-
pressequartieru " i nisam stekao za Austriju nikakvih zasluga pa prema tome
ni neprocenjivih. To je g. Kovač svesno izmisliɔ i ja ne mogu da nađem do-
bru reč kojom bi karakterizirao taj i takav način borbe. Jer to nije samo laž .
To nije ni perfidna podlost ! To je simbol one „ prevejanosti “ i „ inteligencije “
i „ patrijotizma “, što se sve zajedno zove Pfifikus i što živi pod maskom koja
je fotografisana kao prilog u knjizi „ mpresije iz jedne epohe “ (Zagreb 1923.)
Da ! To su doista i doslovno: impresije iz jedne epohe ! Laž je dakle , da sam
ja bio članom „ Kriegspressequartiere " isto tako kao što je laž i to , da sam
ja veličao talenat maršala Konrada" u Obzoru.
Krilatica o baronu Konradu potiče iz moje književne polemike sa g.
Bachom g. 1919. On je u Jugoslav. Njivi " iste godini štampao da sam ja
pisao hvalospeve austrijskim generalima i da je moj članak redakcija „ Obzo .
ra “ primila uz preporuku nekakve vojničke oblasti. U ono vreme optužio me
neki Š-ć u osječkom Jugu, (Jurice Demetrovića kartel) , da sam ja moralno od-
govoran za svetski rat i za prolivenu krv na frontama. Čitao sam slične na-
padaje u ono vreme i u beogradskoj štampi, a „ Pokret “ pod redakcijom is-
toga g. Kovača u više me je navrata napao kao Austrijanca . Još u 14. br.
„Plamena god. 1919. ja sam napisao, da je podla izmišljotina da bi moje
članke bili primali preporukom vojnih oblasti, nu u to je „ Plamen “ bio zabra-
njen i ja nisam imao više gde da nastavim tu polemiku . Prošlo je od onda
šest godina, i eto javio se g. Kovač i ponovno me optužio da sam bio čla-
nom „ Kriegspressequatiera “ i da sam veličao talenat generala Konrada. U
vreme moje polemike sa g. Bachom ja tu podvalu nisam uzeo suviše ozbiljno.
Odbio sam je načelno , s ironijom ! Sećajući se precizno, kako je taj članak o
Konradu bio napisan izjavio sam, da je to bila persiflaža, nepotpisana i na-
meštena u „ Obzor “ tendenciozno. Od onda odkada je taj članak u „ Obzoru “
nepotpisano odštampan, prošlo je skoro deset godina i ja sam već bio zabo-
ravio na njega, kada me eto gosp. Kovač ponukao da odem u sveučilišnu bi-
blioteku i da ga napokon jedamput pročitam, i objavim eto u K. Rep.
Članak taj nosi naslov „Barun Konrad " i štampan je u „ Obzoru " kon-
cem aprila 1915. Iz tehničkog pomanjkanja prostora ja ću se ovde ograničiti
na iscrpne citate, kako bi si svaki čitač mogao stvoriti objektivnu predočbu o
tome toliko zlorabljenome fejtonu, jer sam uveren da ga ni jedan od p. n.
gospode državotvornih piskarala nije pročitao:
Poput ciklona zavitlao je god. 1912. evropejskom štampom pad Kirkilize.
Mjesto u navali strateškom dolinom Marice na Drinopolje, Bugari su forsirali
rohadom Kirkilize u tri dana. U toj gesti, sva je ratna znanost.
Takom je gestom debitirao Bonaparte god. 1796. u svojoj najelegantni-
joj i najelastičnijoj italskoj vojni. Colli i Beaulieu teoretizirali su , a Bonaparte
je napao. To je vrijeme proklamacije : „ Soldats, vous êtes nus, mal mourris !"
Slijede : Millesimo, Mondovi, Lodi, ulaz u Milan. Ta se jaguarska genijalnost
vraća, kada se car bori protiv čitavoga svijeta, prije abdikacije u Fontenai-

209
bleau -u. Tako su Japanci u ofenzivi kod Liaojanga (29. augusta - 2. septem-
bra 1904.) nastupili neočekivano . Buri se preciznim streljanjem oborili rezul-
tate Krima i Balkana ( 1878.) Način ratovanja se mijenja . Moderne vojske su
se petnaest godina odgajale da dokažu - svoju zrelost . I sada je naše vri-
jeme rata, tog praktičnog Nietzscheanerskog Umwerthera .
Evropska štampa ništa ne zna . Štampa i gomile besmislenih ljudi padaju
---
gore dole. Kuće su rasvjetljene , stjegovi, glazbe, sve se smije, veseti, viče,.
a onda je sve pokunjeno tužno , zdvojno, zamišljeno, u očima upitnici. Mizerija
Mi se dižemo, pa onda moramo pasti, a jeremijski zdvajati ne treba. Laici u
štampi misle da su sada i oni postali vojnici, jer je rat. Danas se epizoda
smatra glavnim, a cjelokupna se ideja rata kraj toga gubi. Ratovanje ne smije
se gledati iz bliza . Treba se udaljiti na odgovarajuću daljinu, da nam se po-
gled ne izgubi u detaljima. Ratna znanost zvala se u klasično doba - umjet-
nošću. Strategom biti znači biti enciklopedistom. Dijagram strateškoga baro-
metra je epruveta za našu objektivnost. Dijagrami magjarske štampe za bal
kanskih ratova pokazuju po rezultatima kako su gospoda u Pešti krivo gledala.
I štampa u Reichu je krivo gledala. „ Le Temps “ je ostao miran . Corierre da-
vao je savršeni kriterij. Od stručnjaka je major Cvitković u „ Pressi “ pun Wald-
stedtenovih fraza iz devedesetih godina, a od onda se je što šta dogodilo. Sven
Hedin je reklama. Štampa je dakle efemerna i tako je zanešena dˇgađajima da
gleda stvari savršeno krivo.
Tako je došlo do toga, da se o onom golobradom ofisiru, koji je u
Maubeugu (Mobež, ime belgijske tvrđave . Jedna od prvih nemačkih pobeda.
Op. K. R.) izvjesio crvene franceske hlače, pa onda u Hindenburgovim tetama
u krinolinama, o raznim šarafima „ U 29 " (podmornica. Ur. K. R.) pisalo više
nego o najinteresantnijoj ličnosti ovoga rata, baronu Konradu. Pišu se eseji o
psima i topovima , a o njemu nitko ništa ! On ima plave oči, (čitao sam u no-
vinama) šutljiv je , a kada su mu ubili sina, ponio se herojski. Više ništa !
Laici u štampi ne osjećaju snagu njegove genijalnosti. Generacije oficira uve-
rene su da je on genijalan. O njemu se nije pisalo i on lista novinama i
traži svoje ime, (i on je samo čovjek,) i čeka svoga kritičara . Nekoga, tko će
iznjeti njega i njegovu ideju . On stoji visoko iznad sviju kojima vjenčaju gla-
ve lovorom i viču hosana i kada se bude pisala sinteza, on će doći na svoje
mjesto.*
On je ono veliko, novo, neočekivano, kao Bugari kod Kirkilize, Bona-
parte u Nizzi, Japanci kod Liaojanga. On preporađa , ruši i stvara. Mnogo je
Michelangelovštine u njemu i Davidske eneržije . On se je žrtvovao sa marti-
rijem. Konrad je vrlo uvažen na mestima gde se vuče nitima, i tamo se znade
što znače bojevi kod Lublina, Zamošća, Grodna i Lavova. (Ti su porazi naime
bili lažno prikazivani kao pobede. K. R.) Masa za koju Lublin i Lavov znače
gubitak, ta je masa slijepa ! To je taktika i strategija i apokalipsa tehnike !

Treba uvažiti, da je čitav austrijski oficirski kor bio uveren kao jedan
čovek, da je Konrad bio genijalan strateg. Sve je poraze štampa pod suges-
tijom generalštaba objašnjavala genijalnošću Konradovom.

210
 Papà Hindenburg je danas najpopularniji. Stari se penzionirac ušetao u
„Panth on" k Aleksandru i Mitridatu i postao klasičnim, pa ipak njegova po
bjeda na mazurskim jezerima nije tako važna. (Mazurska jezera bila su zapra-
vo jedina stvarna pobjeda one perijode rata !) Tamo su bile građene željezni.
ce, četiri decenija za to pobjedu . Hindenburg je pobjedio kod mazurskih je-
zera jer nije nikada čitao knjige. Mazurska jezera su samo epizoda ! S tim je▪
zerima nisu računali s mo Njemci nego i Rusi. Knez Galicin je napisao : koliko
jezera t liko armeja. Mazurska jezera su senzacija tek za analfabete u taktici,
(Pozivam čitače, neka prolistaju onom lavinom laži sveukupne naše štampe o
mazurskim jezerima !)

Konrad je atrakcija prve vrsti i objavljenje za skeptike u strategiji i za

stručnjake cepidlačare, koji sa povećalom sjede nad kartom i igraju se ratne
igre. Konrad je pograbio inicijativu , i ne pušta je nakon osam mjeseci. Sa li-
nije Moskva -Berlin, on je odvukao ruskoga kolosa na Lupkovski klanac. Svaki
kilometar na jug znači u aljivanje od glavne linije. Bez obzira na cinizam dip▪
lomatskih gesta, to je taktika !
Kada su ono von Eynem, Kluck, Kronprinz i Würtenberške čete zaokre-
nuli oko švajcarske glavine , Joffre je zaigrao va banque. Napustio je fortifika▪
cionu liniju i udario Nijemce po desnome krilu. Bitka na Marni. Nastupa druga
faza , mrtva kanonada a Njemačka se štampa počinje uznemirivati. U uspomeni
Njemaca su : Weissenburg, Wörth, Spichern, Metz, Mars-La-Tour Gravelotte sa
Sedanom. (Sve pobede iz francesko -njem. rata 1870.- 71 . Op . K. R.) Njemci ʊ
entuzijazmu belgijske okupacije čeznu za debaklom. A jer debakla nema masa je
uzrujana. Hindenburg na mazurskim jezerima postaje maršalom. „ Es wirdt wei-
ter gedroschen !" Uzmak von Klucka (Uzročnik sloma na Marni. Op . K. R.) je
vredniji od mazurskih jezera . Mazurska jezera su šema iz Reicha, kojom je od-
jekivala štampa iz monarkije i iako se svi oduševljavaju na nešto obično i
staro što se je tako moralo svršiti. Jednom vojskovođi nije ništa drugo pre-
ostalo nego da neprijatelja na mazurskim jezerima potuče . Potpuno je sve-
jedno, tko je bio zapovjednikom .

Nije međutim svejedno tko je zapovjednikom monarhijskih četa . Konrad

je tako uvjeren u pobjedu, da je riskirao boj u vlastitoj zemlji. On je do sada
izveo najveće stvari. On je jedini, koji je ostao konsekventan. Interesantan ,
nepokolebiv, moderan. On je načitan i pun trikova! Kada je Hindenburg zau-
zeo Liège, proglasili su ga genijem. A o Konradu nitko ništa . Hindenburg
uvjek samo zarobljuje na jednoj liniji, a Konrad pokazuje bogatstvo varijanata,
za kakve nema primjera u čitavoj historiji rata . Horsetzky, Dehlbrück, Harkens,
Richert, svi bi ga mogli upotrijebiti . Otmjen, elegantan, elastičan . Kao najiz-
razitiji reprezentant austrijske » Vorwärts taktike pokazao se kod Lublina. Upr-
vih mjesec dana već je povukao svoju armeju 200 kilometara natrag. Do sada
rekord. Ta lublinska ofenziva je jedna napoleonska gesta . Napoleonska taktika
nije kramarska. Ona je kao inspiracija : vulkanska , neobuzdana, primarna. Kao
Karlo XII . kod Narve (1700 ) ta je taktika meteorna.* Zasjaji i ugasne. Ona nije
•
Vojna Karla XII . svršava porazom.

211
ekonomska. Već je Cezar bio takav. Kruna takve taktike je waterloovski poraz,
gde je promišljeni trgovac podrezao krilo Napoleona. Dok su Nijemci ekonomi
encržije, Konrad je Krezo snage i on je rasiplje. Njegova vjera u sama sebe je
autofetišizam . On znade da se bori protiv nadmoćnoga neprijatelja. (Vidi Dankl ,
Auffenberg !) On je taktički luksurijozan kao malo tko u historiji. Kada čovjek
poznaje tehniku rata, onda uživa i čudi se Konradu, Hindenburg je dosadan
profesor, Konrad je bujna oaza . On veruje da ne će malaksati, prem je broj-
čano slabiji, On je sa Lublinom kao crvenom krpom razdražio bika i vješto
skočio natrag. A Rusi nisu udarili po Berlinu nego po njemu. Kod Lavova ih
je dočekao kao Wallenstein Švede."
Taktički najbriljantnija perijoda : grandiozan uzmak
uzmak za
za Dunajec i San.
Historijski primjer takvoga uzmaka, uzmak Franceza g. 1870. poslije bitke od
31. kolovɔza na 1. rujna, Basaine u Metzu, Mac Mahon na Reims i Sedan . Kao
što Nijemci g. 1870. nisu znali za Mac Mahona, tako su Rusi bili već kod Tar-
nova, i nisu znali gdje je Konrad. 1o je bio prvi posao Konrada elastično i
lagano svršen.
Ofenziva sa njemačkim ispadom na Varšavu je interesantna, ali po Kon-
rada fatalna. Kada pobjeđuje nije sam . Kada se pobjeđuje to je njemačka po▪
bjeda, a on ako udara, uzmiće. I sada je na Karpatima . To nije važno da su
Rusi na Karpatima i da su im izvidnice u Bartfi i da su napali Užek iza ledja
ruskim
Sve su to detalji. Važno je da su Rusi na Karpatima . Računalo se sa
da su
upadom u Šleziju kao i sa bugarskim u dolinu Marice. No dogodilo se
1
danas Rusi u Karpatima, a tamo ih je zaveo Konrad na stranputicu . Zato u
historiji nema primjera. Sve Hindenburgove pobjede i zauzeć : Belgije spram
toga je neznatno.
Konrad zavađa Ruse. Oni su tek na Karpatıma . Kako je štampa daleka i
tuda mislima vojskovođe, ona piše o miru. Šta će sada mir ? Čemu? Zar je
neprijatelj slomljen ? to je pitao Konrad jednog amerikanskog novinara. Sve
je to tek ouvertira . Ali kada će zaista doći čas definitivnog finala i misli, koje
su danas poznate tek najvišim faktorima biti jasne gomilama, onda će Kon-
rada pripasti lovor triumfatora. Zato treba da se proces prokuha u zrelosti
vremena, da se destilira, da bude iskristaliziran i sublimiran. Konrad je već
rešio svoj problem . On se je prihvatio nezahvalnog posla i on nije političar .
On je svoje vrijeme upotrebio. Da li je to vrijeme upotrebljeno kako bi mo-
ralo biti, to će pokazati analiza bitaka na Marni.**

Koncem aprila 1915. godine kada sam ja napisao taj članak stajala je
ruska fronta na južnoj strani karpatske linije Beskida i Šumovitih Karpata.
Doline magjarskih reka Toplice , Bodroga i gornje Tise bile su u ruskim ru-

kama na strateškoj tiniji Bártfa, Ungvár, Mármarossziget.

Očekivao se (svaki
dan) pad Košica, pred Bečom i Budimom kopali su se streljački jarci i štampa
je disala o strateškoj mosnoj glavi na Dunavu. ( „ Donau - Brücken-Kopf" .)

Znameniti taktički potez Wallensteina kod Lützena 1632 .

* Pocrtano od K. R.

212
Poraz austrijski izgledao ja matematički siguran i neodgodiv i svi ljudi koji
su donekle bistro gledali na razvoj događaja smatrali su svršetak bližim i
veselim. To je dobro „ patrijotsko “ skerco raspoloženje bilo naivno i neinteli
gentno, jer je rat tek onda počimao, ali poricati taj bezbrižan malograđanski
štimung nema smisla . Naša štampa bila je šmokovska , kao što je i danas.
U to vreme stroge cenzure ja sam potpuni uzmak i kompletni debakl austrij
ske vojske usporedio sa tri slavna navalna eksperimenta na polju ratne slave :
sa pobedom kod Kirkilize , sa pobedom Bonapartovom u Lombardiji i pobe-
dom Japanaca kod Liaojanga . Kontrast je jasan i za najvećeg glupana i de-
luje komično .
Istaknuo sam jasno, kako su gomile besmislene, kako štampa ništa ne
zna i krivo piše . Napao sam magjarsku štampu i štampu Reicha, pohvalio
„Le Temps " i istaknuo „ Coriere de la Serra " . (Mi smo onda još preko tali-
janskih novina budno pratili pisanje franceske štampe, a naročito nas je kre-
pio protuaustrijski ton milanskoga „ Corierre “ . Kakav je sve to bio slaboumni
kretinizam !) Napao sam vojnog stručnjaka majora Cvitkovića u „ Pressi “, kao
frazera i Svena Hedina kao nemačku reklamu. Narugao sam se zauzeću Mau-
beugea (Mobeža) i Hindenburgu i njegovim tetama u krinolini. Konrad je za
mene čovek koji ima plave oči i kada mu jave da mu je sin pao drži se he-
rojski. Inače ništa ! (Jasna ironija !) Papà Hindenburg je za mene stari penzio .
nirac, koji je postao klasičan kao Mitridat i ja mu poričem značenje pobede
na mazurskim jeze ima . (Hindenburg ne čita knjige zato pobeđuje !) To je
samo epizoda, jer knez Galicin veli : Koliko jezera, toliko armeja ! Mazurska
pobeda je samo za analfabete . Ističem značenje pobede na Marni i pišem o
lepom kvalitetu Žofra ! (Kakav sam bio glupan !) Pišem jasno i glasno da je
uzmak fon Klucka vredniji od pobede na mazurskim jezerima, što su samo
obična šema. (Jedina pobeda centralnih vlasti za mene je nula, a najveći po-
raz u prvoj periodi vredniji od te pobede.) Hindenburg (jedini pobednik)
za mene je stari dosadni profesor, a Konrad (večno poražen) je najizrazitiji
reprezentant austrijske „ Vorwärts " taktike . Za tu čuvenu austrijsku „ Vorwärts "
taktiku ja ističem uzmak od Lublina 200 km. u mesec dana. Do sada rekord !
(Ironija jasna za svakog kretena !) Ističem da Konrad ne štedi snagom , da je
Krezo snage. Ističem, kako to nije kramarski, a kako promišljeni trgovci (En-
glezi) na koncu pobeđuju, tamo je dokaz Waterloo ! Konrad veruje sam u

Ne spada na stvar no želim da objasnim tim piskaralima što je to ko-

mično. Po sopenhaueru je humor „ der hinter dam Scherz versteckte Ernst ",
a smeh nastaje „aus der plötzlich wahrgenommenen Inkongruenz zwischen
einen Begriff und den Realen Objekt " . Komično dakle stoji u opreci sa lo-
gičnim (Eisler) , a jer je logično da je Konrad bio poražen i na konstantnome
uzmaku osam meseci i jer se očekivao pad Pešte, to je usporedba sa pobe-
dama lombardijskim komična . Komična je na primer izreka : Kovač Ante je
dubok kao Dante. Logično je da je Kovač kao pisac nesposoban diletant i
-
po Sopenhaueru je smešno zapaziti inkongruencu između jednoga pojma
i realnoga objekta “ . Jer je inkongruenca između Kovača i Dantea jasna, ta je
izreka dakle komična. Isto tako protuslovlja : Karpati i Liaojang , Konrad i
Napoleon itd.

213
sebe do autofetišizma, luksurijozan je i čovek koji poznaje tehniku rata mora
da mu se čudi i da u tome uživa ! (Prozirna ironija !) Ističem Dankla i Aufen-
berga, dva najslavnija imena, od kojih svaka znači za nekoliko proigranih ar-
meja ! Kod Lavova je dočekao Ruse kao Wallenstein Švede . (Poraz Wallen-
steina i poraz Konrada kao paralela) . Taktika Konrada zasjaji i ugasne i kao
Karla XII. njega čeka poraz. Uzmak na Dunajec i na San ja uspoređujem sa
uzmakom franceskim na Sedan. I svaki poslednji glupan znade da Sedan
znači svu simboliku poraza što spada među najveće poraze u ratnoj historiji
uopće. Kada Konrad pobeđuje onda nije nikada sam. Uvek je netko uz njega.
Ako radi sam, uzmiče i biva poražen. Ironično ističem kao ideju Konradovu , da
su Rusi zauzeli karpatske klance, i to s leđa . Ističem, kako se je računalo sa
ruskim upadom u Šleziju, a Rusi su zauzeli nenadano Karpate . Sve su Hin-
denburgove pobede spram toga neznatne. Ironija o štampi, koja piše o miru
i o generalisimusu koji razgovara sa novinarom, o tome da neprijatelj još nije
poražen, sve je to prozirno. Slikovito ističem , da je to tek uvod, jer su Rusi
tek na Karpatima. Treba da se proces potpuno skuha i destilira , pa da se
definitivno objasni, kako je Konrad vrstan vojskovođa . Najavljujem to objaš-
njenje analizom bitke na Marni. Kraj ove jasne i neoborive strukture članka
jasna je ironija nad faktom da nitko ne piše o Konradu . (O nikome se uopće
i nije pisalo u austrijskoj štampi u ono vreme nego o njemu.) Pridevi kao
Michelangelo, David, martir , inicijator, bujna oaza, interesantan, nepokolebiv,
moderan, načitan, genijalan, otmjeni, elegantan , elastičan, vulkanski neobuzdan,
primaran, kao Krezo bogat, autofetišista, lovorom ovenčani vojskovođa, zavod-
nik Rusa, triumfator, primenjeni na jednog do nogu potučenoga vojskovođu,
mislim da ne zvuče ozbiljno. Sve to bijahu ukrasi generalissimusa izmišljeni
za njega čitavom dnevnom štampom pa i našom. Ja sam ih tendenciozno pre-
pleo sa imenima Užok, Lupkov, Bártfa, Karpati, Dunajec , San, Lublin, Lavov,
Zamošć, sve samim potpunim debaklima. (Ironija je jasna.)
Ponavljam kod toga ono isto što sam već spomenuo pred šest godina
da je prvo moto članka „ pijmo pijmo zdravicu" bio brisan u uredništvu bez
moga znanja, drugo da je članak izašao nepotpisan i da je treće : najavljena
analiza bitke na Marni izostala, jer redaktor lista nije hteo da štampa dalje s
motivacijom , da on ne će da mu list zabrane .

Moje je duboko uverenje, da se fakat, da je taj članak u osmom me.

secu prve godine rata odštampan u vreme kada su Rusi držali karpatske pre-
laze u svojim rukama imade objasniti samo tako, da je cenzor bio čovek, koji
je vrlo slabo poznavao svoju meštriju. Isto tako može se samo slaboumnošću
raznih piskarala objasniti da su napadali nešto o čemu nisu bili informirani i
što nisu ni pročitali kako treba . Ova komična glupost ne svršava međutim
ovako jednostavno . Taj članak o baronu Konradu bio je štampan 29. aprila
1915. Dva dana kašnje , taj isti baron Konrad probio je rusku frontu kod Gor-
lica i bacio desetke ruskih armeja preko pripjatskih močvara i zauzeo čitavu
liniju ruskih utvrđenja u nizu doista triumfalnih pobeda. (Iz moga aprilskoga
vica dogodila se svetsko-historijska istina, komično pretvorilo se u stvarno.

214
Jedan dokaz više, kako je strategija neverovatna glupost. Svi moji epitetoni
29. aprila 1915. apsolutno komični, overovljeni su događajima meseca maja ,
juna, jula i augusta 1915. Pala je Varšava i proglašena je Poljska slobodnom
i pukao je luk ruske fronte od Revala do Kijeva i Odese. Ruski vojnički di-
letanti stavili su me (iznad svakog očekivanja) u takav ratnohistorijski položaj , te
mogu taj onda nepotpisani članak danas deset godina posle da potpišem .
No ovde je ironija deplasirana !
Svoju ' podlu insinuaciju izneo je g. Kovač u „ Riječi “ , listu, u kome
sam ja kao vojni referent bio g. 1918. plenjen zbog mojih izveštaja sa fronte.
U vreme, kada je već svima vrapcima bilo jasno da predstoji slom vojnički i
politički, gospodin Parmačević je svaki dan trebio defetističku tendenciju iz
mojih redaka, kao urednički cenzor. U „ Riječi “ dakle , napada mene g . Kovač
kao člana „ Kriegspresse quartiera ", a god. 1917. i god. 1918. odbio mi je g.
Wilder kao šefredaktor istoga lista više delova „ Hrv. Boga Marsa ", sa moti-
vacijom, da publikacija nekih partija ne bi bila politički oportuna.
Sve ovo toliko je glupo , da je po svojoj gluposti zanimivo . Ja sam taj
članak o Konradu štampao nepotpisan i bez šifre pred deset godina i ja sam
pišući ga bio duboko uveren da pišem aprilsku šalu . Pojavljuju se tu neke
figure posle iks godina, i pišu o nečem ispod čega nema moje signature . Ja
nisam hteo da zatajim nešto što sam pisao prem sam i to mogao . Izjavio sam
i dokazao da je članak ironičan. No postoje neke prljave i slaboumne ten-
dence i pod svaku cenu želi se nekakvo „ priznanje “ od mene . Pa dobro ! Iz-
javljujem da ću članak o Baronu Konradu odštampati u prvoj knjizi svojih sa-
kupljenih ratnih članaka . Izjavljujem nadalje, da danas toga generala Konrada
ozbiljno smatram mnogo boljim generalom od svih onih generalskih diletanata
koji su posle Odese upropastili jugoslavenske divizije na Dobrudži i koji su
streljali solunske nevine žrtve iza fronte za patente i pletenice. A našeg „ naj-
popularnijeg dobrovoljačkog oficira Pfifikusa " pozivam, neka bude toliko pris.
tojan i neka povuče konsekvence ! Neka izjavi pod svojim potpunim građan-
skim imenom, ( da ne moram nastupiti dosadni dokaz istine o indentitetu Pfifi-
kusa i Kovača,) da sam bio član „ Kriegspresse quartiera " i da sam za Austriju
u tome Kvartiru stekao neprocenjivih usluga, pak ću biti tako slobodan i tu-
žili ga sudu. Ako ga veseli, tu uslugu mogu mu učiniti. Ne će mu to biti ni
prvi ni poslednji izgubljeni tiskovni proces.
M. Krleža.

Teatar na novim putevima

Meierhold- Popovin „ Cocu magnifique " u Moskvi i Babić- Gavellin

u Zagrebu .

Protiv volje moram da se ponavljam i slično ko u članku o Vinaveru ,

započmem s jednim sećanjem iz Sov. Rusije. Neko me, bilo je to u Meier-
holdovom teatru, pitao o našem teatru, a ja mu , i opet protiv volje, morah da

215
odgovorim po prilici ovako : U našem teatru gostovali su baš nedavno vaši
hudožestvenici, i kriza koja je u njemu trajala već mnogo pre, postala je i
opet akutnom : za naš teatar su naime ti hudožestvenici bili tolika novost da
im zaviđa. Zaviđa teatru protiv koga ste vi ustali već pred skoro dva decenija,
a koji, kako vidim ovde u Moskvi, poprima vaše metode kojih ste se vi tako-
đer već odrekli tražeći nove. Naš teatar stagnira , očajno ukočen u svom kon-
zervatizmu, razumljivom iz konzervatizma male sredine u kojoj živi. Kako se
ta sredina u svemu, na primer u politici, žaca svakih većih eksperimenata, ta-
ko se to žaca i naš teatar, a pravo da vam kažem, kad bi se ko i našao da
pokuša s kakovim eksperimentom, mislim da ne bi naišao na otpor samo kod
vlade i publike, nego već i kod samih glumaca . Tako se naš teatar potraguš.
ki vuče za onim što je sankcijonisala Evropa pred tri decenija ; poslednje ime
koje simboliše tu njegovu sančopansovštinu jeste režiser Josip Bah. U najno-
vije doba pokušava se nadoknaditi vreme izgubljeno spram nekadanjih nova-
torskih, danas također već izživljenih i prestignutih stilizatorskih metoda a la
Reinhard. Počeci tih evropskih svršetaka vezani su na ime novog režisera dr.
Gavelle i scenografa Babića. Za sad su to međutim počeci od početaka, te
je uspeh ili neuspeh još pitanje budućnosti.
Tako ili bar slično govorih nekada u Moskvi. Bilo je to koncem 1922 .
god. ili svakako početkom 1923., i jesam li pravo govorio ili nisam, prepuš-
tam, da o tom presudi, čitaocu, barem onome koji se seća s kakovim smo
željama još dotada znali ulaziti u naš teatar i s kakovim smo nezadovoljstvi-
ma iz njega izlazili . Nema sumnje da se to znade dogoditi još i danas, no na
nama tu nije do toga da tu podvrgnemo kritici ono što je još danas
negativno ili barem stagnantno, konservativno, klišejizirano u tom teatru, nego
nam je namera druga, da iz delovanja tog teatra izdvojimo ono što može da
demantira naš nekadanji sud o njemu. Ili, još bolje , što je već, barem delo-
mično, demantiralo taj sud, pokazujući da i naš teatar, kad se uharmonišu
volje glumaca s voljom odlučnog, novatorskog režisera, može da pođe novim
putem kojim treba samo još odlučnije proslediti pa da taj put dovede do
jedne sasvim nove etape i obnove našeg teatra. Etape koja nije samo vari-
janta stilizatorskih metoda predratnih i poratnih, nego i korak dalje, k dubljoj
jednoj obnovi teatra, paralelnoj s revolucijonarním težnjama karakterističnima
i najintenzivnije provođenima danas u ruskom teatru .

Dopuštajući tu mogućnost mi imamo na umu naročito režisersko delova-

nje g. dr. Gavelle i naročito njegovu režiju Shakespearove komedije „ Na
sveta tri kralja . " No da kažem, po jednom delu sme li se suditi o celini,
jedna lasta čini li proleće ? Sigurno, jer se još nije dogodilo da bi se i jedna
samo lasta vratila u zimi, i gde je jedno delo tu postoji mogućnost i drugih.
(Jedan najviše dva ili tri uspela komada na sezonu pojave su i na drugim
većim i važnijim teatrima od našeg .) Mogućnost drugih zapravo se i već po-
kazala otkrivši nam u g. Gavelli režisera koji se s naročitom naklonošću baca
na režiju dela koja su sama u sebi režiserski i scenski problem i kao takova

216
zahtevaju od režisera invencije i smelosti za eksperimenat da taj problem
reši. Sa celom serijom dela g. Gavella je pokazao da se tog eksperimenta
ne žaca ; najbolje to osim već spomenute Shakespeareove komedije pokazuju
Krležin „ Vučjak “ ( naročito treći čin) , Crommelinqueov „ Veličajni Rogonja “ .
Pirandellin „ Šest lica traže autora ", i kao naročito karakteristična pojava :
predstojeća izvedba Krležinog „ Michelangela “ koji nekad g . Bahu bijaše „ ne .
izvediv ".

Od sviju tih dela mi ćemo se ovde osvrnuti na izvedbu Crommelinqueo-

ve farse, a naročito, jer je smatramo većim uspehom, no izvedbu Shakespea
reove komedije.
Što se tiče farse, njome su, kako se svako može setiti, naši kazališni recenzent
bili prilično zbunjeni, izvedbu njenu ipak proglasivši uspelom. Bez prigovora su pak
prihvatili izvedbu Shakespearea, unisono se pokazavši zadovoljni, čak i vrlo
zadovoljni. G. Gavella je , po njima, učinio nešto što će odlično zabaviti pu-
bliku, a g . Ljubo Babić, scenograf, zgodno je sa svojim pomičnim cilindričnim
paravanima rešio problem pred koji nas uvek postavlja Shakespeare sa svojim
mnogim promenama mesta koje otegnu predstavu u večnost. Babić je omo-
gućio brži tempo, kraće odmore, drugim rečima, to , da je kraj bliži početku
nego li je to bilo inače. To dvoje, da se publika mogla zabaviti, i bez dosa-
đivanja pre dočekati konac, to je bilo ono što je naša kritika gotovo unisono
istaknula kao glavnu zaslugu, prvo režisera g. Gavelle, drugo scenografa Ba-
bića. Ne bi imalo smisla sporiti da i jedno i drugo nije važno, no i jedno i
drugo, kad bi ostalo samo pri tome, moglo bi se svesti i na to da g. Gavella
-
nije učinio ništa drugo nego što bi učinio i jedan klown jer i klowni za-
bavljaju, a Ljubo Babić opet nešto, na čemu mu mogu biti zahvalne samo
udate gospođe i kavanari. Prve da posle teatra (u koji smo morali ići jer
imamo abonoman) što pre dođu do svojih supružanskih prava, drugi pak zato
da još na vreme pre fajramta dobiju mušterije.
Kritika se tu, kako se vidi, a kako se od naših recenzenata, tih famoznih
posrednika između teatra i publike, drukčije nije moglo ni očekivati, ustavila
naročito na onoj strani problema koja je važna za publiku , ostavivši potpuno
neosvetljenom onu stranu koja nam ceo taj problem prikazuje kao problem samog
teatra. A baš to bi danas, kad su se posle dugih mrtvih godina u tom teatru našli
ljudi koji ga pokušavaju odvesti smerom jedne preokretnice spram novih scenskih
realizacija, bilo potrebno već i radi same publike da je se tim nastojanjima pri-
bliži, dakle, posredno i opet radi samog teatra, da se tome i njegovim činio.
cima posao olakša.
Ni ja se međutim ne bih mogao odvažiti da se uhvatim objašnjavanja
tog problema; jednu veliku poteškoću za to nalazim i u tome što do danas
g. Gavella, košto su to inače radili i Reinhard i Stanislavski i Meierhold i

Tairov, nije nipokušao da i teoretski izjasni svoje tendence . Tako se u pro-

blemu koji nas on sve više postavlja svojim delovanjem može da go-
pred
vori samo po delima realiziranim u praksi, pri čemu je svaki komentar osuđen
da bude subjektivan, dakle možda i netačan . Ipak mislim, da barem delomično

217
može koristiti stvari, priđem li tome problemu čisto komparativno, posluživši
se pri tome impresijama koje sam dobio posmatranjem teatra u Rusiji.
n‚ Veličajnog rogonju “ davao je kako to drugde pisah, i Meierhold. Svatko
ko se još seća te farse iz interpretacije g. Gavelle saglasiće se s time da
je ona vrlo problematična za scensko prikazivanje . Scena pre svega za današ-
nja naša shvatanja zahteva iluziju realnosti. Od tog pravila nisu isključene ni
fantast čne simbolističke feerije poput Modre ptice, i ja se sećam, kako je
ovu interpretirao Hudožestveni teatar u Moskvi : po svojim naturalističkim nag-
nućima on ju je tako nadahnuo životom da se fantazija na sceni činila real-
nošću, a mi, koji je gledasmo, sami sebi fikcijom . Kakovu međutim iluziju re-
alnosti može da u nama izazove delo koje je po svojim figurama i radnji
uzeto iz realnosti, a ipak je po istim tim svojim figurama i radnji sagra-
đeno na jednoj, psihološki strahovito nemotiviranoj fabuli na konfliktu koji je
po svojoj neverovatnosti irealan, kaošto je to Crommelinqueova farsa? Tu po-
stoji, s jedne strane radi realizma, s druge strane radi irealizma jedan unu
tarnji sukob u celoj stvari, radi koga se ne može ni zamisliti da bi tu stvar
ikada hteli i mogli u svoj repertoar uneti veliki, i fantazije u realnost pretva-
rajući hudožestvenici. Za njihov logički osnovan psihologicizam, za njih kao
realiste koji u svemu, pa i u scenskoj fantaziji traže motiviranost, bila bi ta
stvar prenelogična, a da bi joj uopće i pokušali da dadu izraz scenske ilu-
zije, realnosti.

No ta stvar baš svojim antipsihologicizmom i ilogizmom svojom, nevero-

vatnošću i nemotiviranošću , koja toliko pravi teškoća toj iluziji realnosti, bila
je upravo ko stvorena za režisera koji se u ime još jedne neostvarene revo-
lucionarne realnosti u životu, pa recimo i u teatru , opro toj varljivoj, po nje .
mu dekadentnoj iluzionarnosti teatra . On je Meierhold samo još do
ekstrema doterao taj njezin antipsihologicizam i ilogizam, njenu nemotiviranost i
neverovatnost, ne produciravši stvar jer je kao iskusni režiser, počevši nekad
i sam s psihologicizmom naturalizma, dobro znao da se ona i ne može scen-
ski reproducirati, a da se ili ne izneveri originalu ili ne nasedne na nezado-
voljenoj , scenskoj iluziji. No ne reproduciravši je, on ju je tako reći rekon
struirao. Ostavši tekstualno veran originalu, on je taj original uzeo za ekspe-
rimenat u kome mu već nije bilo stalo, da ono što je u tom originalu irealno,
približi realnosti. Naprotiv, on je još ono realno irealizirao " --- irealizirao
tako , da uopće celu stvar više nikako nije gledao kao realističku . Po svojoj
suštini, zametak imajući jedan , verovatno možda i autorov, posle u eks-
kao
centričnost preteran doživljaj ta stvar je kod samog Crommelinquea ostala
usprkos sveg svog antipsihološkog ilogizma, dramom unutarnjih duševnih kon-
flikata. Iz ekscentriciteta tih konflikata Meierhold ju je prebacio potpuno u drugi eks-
trem, u ekscentricitet konflikata vanjskih, fizičkih. Cela igra je tako u mimici i pokretu
tela, u takovoj vijoglavoj pokatkad čaplinovskoj , akrobatskoj i grotesknoj dinamici
da čovek mora imati pred sobom više utisak bangovskog cirka, nego li mirnog fla.
manskog sela. Bez sumnje da to također više nije original , ali se tu od origi.
nala Meierhold udaljio svesno . Pa ipak nije li se sa svojom tom rekonstrukci

218
jom koja na prvi mah izgleda tako suprotnom originalu, potkrao ovome tako
blizu da ga je pogodio u srč? U životu , a još više u teatru svaka duševna
radnja jeste, a u poslednjem slučaju gotovo i treba da bude radnja telesna
ako je prva kod Crommelinquea ekscentrična, nemotivirana , i logična ne mora
li to da bude i ova druga, kako je to proveo Meierhold? Pa sve da to i
ostane sporno, negde je drugde glavni pozitiv i zasluga Meierholda, koja ga
do danas verovatno čini najboljim interpretom Crommelinqueove farse. Oslo-
bodivši tu farsu njenog realizma, on ju je oslobodio i njene unutarnje već
spomenute kontradikcije, i stvorio tako makar i originalu suprotno celovito
scensko delo koje nas svojom neverovatnošću više ne razjedinjuje sa scenom
i u samome sebi, nego nas, baš obratno, i u sebi i sa scenom ujedinjuje
time da je tu neverovatnost doterala do čiste fantastične forme u kojoj više
ni ne zahtevamo scensku iluziju realnosti. Ta iluzija tako teška i gotovo ne.
moguća reprodukcijom tog dela, Meierholdovom rekonstrukcijom je postala
nepotrebna. Mi znamo svesno da je to sve irealno i realno samo kao teatar,
— i što nas tada još jedino može da razjedini s tim teatrom, jeste raspolo-
ženje s kojim se odnosimo spram njegovih „ biomehaničkih “, teatro- cirkuskih
metoda.
Ima možda još jedan način, verovatno mnogo adekvatniji način interpre-
tacije Crommelinqueove farse, a taj bi bio u tome da se, obratno negoli kod
Meierholda, gde je ta interpretacija prešla u fizički ekscentricitet, odvede stvar
pravcem jednog drugog ekstrema, započetog normalno kod hudožestvenika
pravcem ekstremnog psihološkog ekscentriciteta. Meierhold je za ovoj metod
imao Orlova i Iljinskoga, kod hudožestvenika bi za ovaj , o kome sad govo-
rimo, bio još jedini mladi Čehov, no ko bi se za to mogao naći kod naših
glumaca ?
Time smo konačno došli da govorimo o našoj interpretaciji Crommelin-
queove farse, i nije možda slučaj da smo pri tome počeli baš sa glumcima .
No mi tu ne ćemo ići u detalje. Dosta je da konstatiramo, da materijal koji
nam oni pružaju nije podesan ni za jedan ni za drugi gore spomenut metod
interpretacije. Naši glumci, svi od reda, bilo sa sklonostima za patetične, de-
kadentne, mistične , simboličke uloge, jesu realisti, naučni da primarno psiho-
loški proživljuju svoje uloge - to je što ih čini nesposobnima za Meierhol-
dov psihofizički, primarno fizički metod. No usprkos tog njihovog psihologizi-
ranja, redom su svi daleko od mogućnosti ekscentriciteta u grotesknom smislu
te reči ; izvesne uspehe imali su u tome, koliko se sećamo, samo Papić i
Petrović. S takovim materijalom, šta je g. Gavella mogao da načini od „ Ve-
ličajnog rogonje “ ?
Mi doduše ne znamo da li je on šta drugo i hteo da učini nego što je
učinio. Svakako je sam taj fakt da se usmelio na režiju tako scenski proble-
matične drame kao što je „ V. R. “ simpatičan dokaz njegovih novatorskih na-
stojanja. No sama ta režija ostala je također problematičnom, ne rešivši prob.
lem, ostavivši nas pred zagonetkom ko i pisani original . Posle svega što re-
kosmo o Meierholdovoj interpretaciji biće nam, mislim, lako razjasniti i zašto.

219
 Ogledajmo najprije inscenaciju . Po velikim vetrenjačama kod Meierholda se
doduše oseća da nam scena ima prikazivati flamanski milje u kome se drama
odigrava, no inače je na toj sceni svaki naturalizam zabačen potpuno, dajući
mesta samo šematičnim konstrukcijama, više, kako negde rekoh, sličnim
mašinama negoli kući. Realno je to samo utoliko ukoliko je od opipljive ma-
terije. To je baza - pomična baza u svim smerovima , kosinama pa i verti-
kalama ! -
isporedite to s prečama, trapezima, lestvama u cirkusu ! - Sos-
novnim ciljem da režiseru i glumcima omogući provedbu njihovog fizičko-
ekscentričkog metoda .

Ljubo Babić ispustio je doduše iz svoje inscenacije vetrenjače, no zato

je ipak, obratno negoli Meierholdov scenograf-inžinir Popova, zamislio scenu
realistički. Nije to dakako više onaj do u poslednji naturalistički detalj prove-
deni realizam hudožestvenika . Talas je to od talasa one velike reakcije na
kopijski realizam koja se, poznata pod općenitim imenom stilizacije, javila već
davno. Mi se tu ne ćemo upuštati u bitne oznake koje razlikuju ta dva opre-
čna teatralna smera . Nabacićemo ipak nešto šta nam se čini važnim baš
obzirom na Babića kao scenografa- stilizatora. Scena je za naturalistički teatar
bila redovito tako stvarana da nam dade impresiju jednog mesta, pri čemu se
nije pazilo na sklad između tog mesta i različitih momenata same drame koja
se u njemu igra ; košto น životu tako su se i u teatru najuzvišeniji mo-
menti mogli igrati na najprljavijim mestima, i obratno. Ja ne ću reći da to
nije moguće i u stilizatorskom teatru, no ipak, on mnogo više pazi na taj sklad
između igre i mesta igre, pazi barem toliko da on od scene ne traži samo
impresiju jednog mesta u kom se igra, nego i simboličnost tog mesta za ono
što se igra, simboličnost po kojoj scena nije ništa drugo do tiha optička
pratnja, i ne samo pratnja, nego i neko optičko tumačenje drame. Još više,
na svoj način, izražena svetlom, bojom i linijom, ona je ta drama sama, ne
stojeći spram one prave, one koja se igra , samo kao spoljašnji dekor, njezin
optički ali kroz oko i duševni simbol . Poznato je kako se, stilizirajući tako,
znalo preterati, da je najposle insenacija, prešavši sasvim u dekorativnost,
prevagnula sasvim, postala primarnom i spram same igrane drame, ovu žrtvu-
jući potpunoma optičkim efektima. Usprkos svog jakog dekorativnog instinkta,
Babić u tu, za sam teatar štetnu krajnost nije zašao nikad, uvek taj instinkt
intervencijom intelekta kojim prima samu dramu, podređujući toj drami, njenom
smislu i njenim scenskim potrebama. Sa takovim smislom za prioritet same
drame, jedino je i razumljivo, da Babić, kad to drama od njega traži, može
sebe kao pasijoniranog kolorista, kakav je inače kao slikar, i kakav ipak najvoli
biti i kao scenograf, gotovo potpuno da zataji , dajući koloristički tako reći neu-
tralne realističke inscenacije košto to videsmo u mnogim slučajevima , raj-
posle u Begovićevom „ Božjem čoveku " . No iz sveg tog njegovog realizma ,
izbija ipak stalno jedna na artističkoj invenciji osnovana težnja za izrazom
svoje artistički- subjektivne koncepcije drame, istovetna s težnjom za stilom
koji bi, likovnim sredstvima, bio ujedno i najadekvatniji simbol drame, simbo
u onom smislu kako smo naznačili malo pre. Taj simbolizam njegov ispoljuje

220
se, vidljiv sigurno za svačije oči, već u samoj boji koju on u inscenaciji pojedine
drame izabire za dominaninu . Košto je n. pr. krvavu grozu Shakespearovog „ Rikarda
Trećeg simbolisao upotrebom krvavo -crvene boje zavesa, tako je neizlečiv ljubo-
mor na kome se osniva tragički konflikt „ Vel. Rogonje " simbolisao, sve boje scene
podredivši žutoj . Kad bi kod njega ostalo samo pri toj simbolici, to dakako ne bi
značilo mnogo; to bi znali i crkveni glumci na oltaru koji su simboliku boja ko mi
svi učili u liturgici. Da konačno govorimo samo o inscenaciji „ Vel. Rogonje ". Sim-
bolizam Babića kao scenografa očitovao se ovde suštinski u vedrom, sunčanom,
mladenački proletnom plenerizmu , karakterističnom za seoski pejzaž u kome
se nalazi Brunov dom, karakterističnom i za glavne figure farse, za njihovu
punokrvnu, uzavrelu, do zaslepljivosti usijanu mladost. Tu je doduše interieur
pred nama, no kroz široka ona velika vrata po strani, pa isto taki prozor en
face, kao da struji tečan i sunčan fluidum jedne zračne procvale krajine ; još
više, sama ta krajina kao da je pred nama . Isto toliko koliko dekoracija, to
je i muzika, široki simfonični largo , largo jedne u tonovima boja i oblika iz-
ražene pastorale. Nije li pastorala i Tiefland i ne može li se kao pastorala
po toj inscenaciji zamisliti i Cocu magnifique ? Ovako kako ta scena stoji pred
nama, ona nam pruža sliku idile, stvorene za sreću i romantiku dvaju ljubav-
nika, kako je to uostalom i slučaj s Brunom i Stellom sve do kobnog Estri-
govog pogleda na Stelline noge . Osim toga, misterijozna u svojoj svetloj ti-
š ni, ne nosi li ta scena u sebi simbol tihe i pregorne podanosti Stelline ? Sva
kao posvećena Stelli ona tako sa svojim sveilim mirom oštro kontrastira Bru-
novoj očajničkoj silovitosti, mraku njegovih muka. Sam taj kontrast otkriva ,
međutim, i slabu stranu celog tog scenskog simbolizma, a to je da on uvek
zaostaje za dramom, ne izražavajući je i ne mogavši je izraziti simbolički u
celosti. Istaknusmo u specialnom našem slučaju idiličnost scene, no gde je u
toj sceni ma i najmanji simbol onog tragičnog i grotesknog elementa na kome
je Crommelinqueova farsa, samo počevši kao idila, zapravo sagrađena ?
Osnovni motiv tragizma te farse jeste jedna erotomanska fiksna ideja .
Na drugi način i s manje tragizma , barem na koncu , kroz sličnu krizu prošao
je i Berlioz, davši nam o tome velebno svedočansto svojom „ Fantastičnom
simfonijom ". Melodijom simbolišući svoju fikciju o idealnoj ženi, on je , trpeći
od nje, i, sve u čežnji za njome, polako je prevladavajući, našao za nju i za
svoje doživljaje izraz i u pastoralnoj idili trećega sfavka (Adagio) , i u haluci-
naciji vlastite smrti na stratištu (Allegretto r.on troppo) i u dijabolično burlesknoj
viziji Vrzinog kola (Larghetto, Allegro) Od idile preko tragedije do groteske
on je za svoju nutarnju dramu našao celu skalu adekvatno simboličnih izraza,
omogućivši nam tako da tu dramu čujemo i sluhom proživimo celu , sa svim
njenim peripetijama, i, što je još važnije, sa celom njenom dramatskom i sim-
boličnom sadržinom .
Što je bilo moguće Berliozu kao muzičaru , bilo je nemoguće Babiću kao
scenografu . Postoji mišlenje koje naročito zastupa Krleža , da Cocu uopće
nije drama ili ako jest, drama toliko po svojim irealnim motivima muzička ,
da bi bila podesnija za simfoniju negoli za scenu. Berlioz nam je dao primer
takove muzičke drame. No čim je ipak Crommelinque svoju dramu zamislio za

221
scenu, šta je tada bilo još moguće jednom scenografu ? Da kao umetnik koji
svoju dužnost vidi u prvom redu u tome da scenu udesi kao simboličnu pro-
stornu pratnju drame, prati ovu, košto je to samo moguće pratiocu u muzici,
u svim njenim peripetijama, u svim njenim motivima ? Stvar očito nemoguća, i
tako se pre svega na ograničena sredstva scenografije uopće mora svesti da
je Ljubo Babić problem pred koji ga je stavio Crommelinque , ili još bolje,
samo on lično, kao scenograf- simboličar i stilista, mogao da reši samo delo-
mično, da je došlo do toga , da mi u njegovoj inscenaciji nalazimo simboli-
san samo jedan, gotovo bismo rekli statičan deo drame : ono što je u njoj
idilično, a neizraženim nalazimo njen dinamičan deo : sve ono što se kao srč
i osnovni njen dramatski motiv skupilo u groteksnom tragizmu glavne figure
Bruna. Samim time mi ne mislimo reći, da je Babić promašio glavnu zadaću
jednog scenografa, da drami stvori podesan okvir i bazu za glumačku realiza-
ciju njenih dinamičkih motiva i obrata. Samo protivno bila bi istina . Ako se
drama može usporediti sa strunom koja da dobro rezonira treba ispod sebe
korito, onda se tim koritom delomično može nazvati i scena , i Babić je ne-
sumnjivo to korito u našem slučaju konstruirao tako, da u njemu dobro rezo-
nira svaki pokret drame i svaki njezin zvuk. Čemu dakle naša paralela nje.
gove scenografije s muzikom i naša konstatacija da sa svojim simbolizmom
on nije postigao potpunu simbolizaciju drame - što on, osim toga , potpuno
sigurno i sam svesan granica scenografskih mogućnosti, nije hteo ni sam ?
Dublja svrha te paralele i konstatacije biće možda jasnija , kažemo li, da je
dinamika Crommelinqueove drame sagrađena bitno na motivu kontradikcije
realnog s irealnim, u suštini motivu samo irealnom . Motiv je to najbolje rešiv
muzičkim sredstvima, i usprkos već spomenutih granica na koje je spram tih
sredstava sa svojima prisiljen scenograf, mi mislimo ipak, da je Babić, da
dovede u sklad scenu s irealnošću drame , trebao više pustiti maha svom
muzičkom osećanju boja i linija, lirizmu i fantaziji uopće, s manje pažnje za
scenski realizam . Ovako je on usprkos sve stilizovanosti stvorio suštinski
realističku scenu , ne rekonstruiravši je za glavni njezin irealistički motiv. To
je ujedno i raskrsnica na kojoj se on bitno obrnuo od Meierholdovog kon-
struktora Popove, ali i režisera odveo smerom kojim, iz navedenih već razlo-
ga, problem Crommelinqueove farse nikako nije mogao biti rešen.
U tom scenskom okviru, s glavnim težištem na statičnim, reproduktivnim
elementima, a ne dinamičkim i konstruktivnim ko u Meierholda (ili kako bi na
njih glavno težište položio sigurno režiser i scenograf koji bi imali u vidu ono
drugo rešenje Crommelinqueovskog problema; rešenje psiho eksentričnim
metodom) , g . Gavella mogao je da učini jedno jedino moguće, da i dramu
samo reproducira, drugim rečima , dade joj potez realistički . Mi tu dabome
ne tvrdimo da je baš Babić tako hteo, jer moglo se dogoditi, košto se vero-
vatno i dogodilo, da je i sam g . Gavella, iz ovih ili onih obzira, radi gluma-
ca, radi publike, a možda i radi toga što mu je realističko shvatanje Crom-
melinqueove drame bilo bliže , tako hteo. Mi mislimo ipak da je u tome shva-
tanju, a svakako u izvedbi koju videsmo u našem teatru : u njenom realizmu ,
dućem za scenskom iluzijom realnosti, ležalo nešto od početka do kraja krivo .

222
Sa samim tim realizmom bila je apsolutno u neskladu da spomenemo
samo jedan detalj , uloga Estriga. Ovu je ili g. Gavella ili g. Petrović sam,
vođen svojim instinktom, odmaknuo od realizma , primaknuvši se fantastičnoj
grotesknosti ; tako je barem onaj momenat kad naš Estrigo- Petrović na nere-
alno visokom stolcu, s nerealno, penkalovski uveličanom olovkom piše ljubav-
na pisma seljacima, potpuno meierholdovski. Meierholdovski momenat u inače
realističkoj interpretaciji gde Dugalićke i g . Pavića, to je sigurno nemala kon-
tradikcija, i najbolji možda dokaz, da ni samome režiseru nije baš isključivo
bilo stalo do toga da mu izvedba ostavi u gledaocu iluziju realnosti. Na tu
iluziju bila je ona ipak sa svim realizmom hotice ili nehotice upućena, no
da li ju je i postigla ? Mi smo govorili o kontradikciji koju se u samoj drami
nalazi između realnog i irealnog, i šta kao sigurno možemo utvrditi za Gavel-
linu režiju te drame, jeste, da ona dramu te kontradikcije nije oslobodila.
Mogla ju je da ju je svu prenela u irealnost; mesto toga ona ju je , makar i
kroz blagu stilizaciju , više scene negoli glume, gotovo sasvim prenela u
realnost. Reproduciralo ju je na osnovu psihološkog proživljavanja psihološ
kih nemogućnosti ; ostavila nas tako u skepsi spram verovatnosti drame, u
razjedinjenju sa scenom, razorila u nama scensku iluziju realnosti, ne davši
nam za zamenu ni iluziju čisto teatralnu ko što nam je to, usprkos sve svoje
antiiluzijonarnosti, dao Meierhold. Sve je to tako i na sceni kao i u drami
ostalo nemotivirano, neuverljivo, problematično, sam problem ostao je nerešen,
ni kao drama ni kao teater.
Ispod uspeha kakovim je bila priznata Babić- Gavellina interpretacija
Crommelinqueove tarse krije se dakle, kako vidimo, neuspeh. Neuspeh među-
tim, koji u sebi nosi časan pečat borbe i traženja ; traženja koje, jednom ne
našavši, može da nađe drugi puta. Samo nekoliko meseci kasnije, ono se i
nije pokazalo uzaludno, postigavši potpun , u punom smislu pozitivan uspeh.
Mislimo tu izvedbu Shakespeareove komedije „ Na sveta tri kralja “, a u čemu
je taj njen uspeh, uspeh baš u okviru same problematike teatra, to ćemo
pokušati da i obrazložimo.
A. Cesarec.

Đure Dimovića Baš Čelik

(povodom zagrebačke premijere .)

U poslednje vreme u našoj se knjizi javljaju umobolni. Poslednji klinički

primerak bio je pokojni Donadini. Dve i tri godine pred svoju smrt, taj je
čovek po našim najistaknutijim časopisima štampao svoje evidentno stenje-
vačke sastavke, kao književne radove. ( „ Doktor Kvak“ u Savremeniku kao pri-
mer. Urednik dr. Livadić.) Čerina isto tako. Kosor u „ Nepobedivoj Lađi i
„Kafe di Dom. " Ujević od svojih kolega paranoika iz Kazališne Kavane ce-
njen po medicinskom paritetu, postao je u beogradskoj Moskvi carem bohema
i zastavom jednog književnog pokreta. Njegovi potpuno stenjevački stihovi

223 5
proglašuju se uzorom. Čitava jedna grupa mladih književnika („ Svedočanstva “),
izdala je jedan broj umobolnih, koji je neuporedivo originalniji i neposredniji
od sveukupnih izvornih produkata te grupe t. zv. mladih umetnika . S tim umo-
bolnim pojavama, koje su svakako vrlo zanimiv simptom našega književnog
života, isprepliće se i čista, svesna, trgovačka laž . Ja tu hohštaplersku laž pu-
štam iz vida i ovde govorim isključivo o evidentnom ludilu . Ja imam pred
očima bolesnike , koji piskaraju svoje maglene nesuvislosti pod nekim možđa
nim imperativima, koje mi ostala vani, (izvan ludnice ,) organizovana većina,
zovemo abnormalnima.
Takav jedan čovek, koji se već više od deset godina javno muči sa svo-
jim, (za zreli mozak), svakako abnormalnim sastavcima je Đuro Dimović. Nje-
gov sastavak Baš Čelik što ga je on nazvao tragedijom u tri čina bio je pri-
kazivan na zagrebačkom teatru (premijera dne 5. II. 1925.) i iz toga Baš Če-
lika rodila se jedna nova kulturna afera, koja jasno osvetljuje sve naše život-
ne odnose i neprilike, poznate pod skupnim imenom „ naša civilizacija “ .
Ja sam bio na generalnom pokusu, video sam predstavu i proučio tekst te
„tragedije“, te držim da je tako zvani prvi čin toga spisa svakako najbolji. Ja
ću dakle taj prvi čin ovde podvrgnuti analizi, kako bi si svaki pojedini objek-
tivni čitač mogao da stvori o tome sastavku miran i trezan sud.
Čin Prvi I. Pojava. Dvor u gori u dvoru dvornica. Sunce žeže .
Žena veze jagluk. Uz nju se naslonio Carević.
Žena : Kako ptica pjeva, --
je li slavlja to ... !
Carević : Kako srce kuca ...
za tebe je to !
Žena : Kako od srca ptica prebire
iz maloga srca svog⚫
da mi je da pomilujem srce to malo,
iglom zlatnom da ga probodem ,
još bi ljepše ptica zapjevala!
Otkud žvižduk taj ?
Carević : Ne plaši se, ptice zovem ja !
· Dok poznavo nisam tebe, s pticama sam pjevao u gori,
-- već se jedna odziva na zvižduk -
od kada sam tebe pozno, pjesma mi je gugut tvoj !
Zana : Na jeli se ovoj ptice jate : šaropere ptice cvjetovi.
a češeri ko džiliti, koplje stablo ubojno,
al viteza kamo, da džilitom takvim zavitla ?
Carević : Što će divi čovjeka imaš !?
Carević i Žena dakle razgovaraju o pticama. Jedna ptica peva iza scene i
Žena pita je li to slavlja ? Carević zviždi kao ptica . Žena htela bi da iglom
probode srce jedne ptice da bi lepše zapevala . Ptice se jate na jeli kao cve-
tovi i stabla su kao koplja ubojna . Dakle same ptice. Sve je to tako napisano
redak pod redkom, da izgleda da su to kao stihovi i da nije proza. Ja nisam
razabrao na predstavi jesu li to stihovi, dok je kritika jednoglašno istaknula

224
„jezik “, jedrinu , dinamičnost, bogatstvo, dikciju toga „ jezika“. Nije dakle ni
danas jasno je li kritika pod tim jezikom" mislila stihove ili prozu ? To je
dakle potpuno nejasno . To izgleda kao neke vrsti loše prevedeni libreto za
kakvu starinsku operu i o tome je napisao g. Parmačević, da je trebalo,
da negde u pozadini zatutnji i zaori Wagnerova glazba da
gledaocima protrnu srca. Iza ptica Carević i Žena promene temu kon-
verzacije i pređu na kulu. U scenariju naveo je pisac da se scena odigrava
u dvornici. Dvornica je dvorana. Dvorana je sala ili aula. Kroz prozor se te
dvorane dakle vide vrhovi jela i oblaci.
Žena :
Sladostrasna strava podide me ... ko oluja da urla
za gorom, (privinuvši mu se prošapta značajno)
- što ti nikad ne poželi -
Carević : Šta ... ?
Žena : Da udješ u kulu, okruglu ; onu u gradu na kraju ?
Carević Ne pominji kulu : niko ne zna što je u njoj sjem oca ti
i braće !
Razgovor o kuli je deskriptivan . U kulu zatvaraju tuđine i niko se ne vraća
živ. Sa te kule je Careviću jedamput kapnula kap na čelo. Žena opisuje tu
kulu kao crnu sobu sa gvozdenim vitezom i crvenim staklom.
Žena : Volim krv ; draži miris njen,
užasan je vitez u gvoždje saliven!

Smijem sve, al' uljest u oganj i kulu ne ću nikad ! ne !

- saliven, smijem
Čini se, da bi to ipak imali biti kao neki stihovi ! Njen
sve ne ću nikad -- ne, nisu doduše rime, ali su ovde postavljene kao
neke vrsti asonancija . Carević i Žena se ljubei Carević obećaje Ženi da će
večeras ući u kulu, jer se čini da Žena pati na čežnji za gvozdenim vitezom
u kuli. Dolazi car.

II. Pojava. Car čezne za lovom.

- Iz daleka braći vičite
kao lanci što kukaju gladni dok se zemljom vuku
tako iščekiva njih u dvoru njihov brat i Car
kad mi dovedu svladana zlotvora.
Car, Starmladi i Žena govore sada o tome zlotvoru, da je to nekakav strašan
i bezimeni džin, što seče junake. I žena bi htela da ga uhvate.
Žena : I čelika čeka čičija .
―― bez imena, nek je bez pomena

o da mi ga uhvate !
Car: O, da mogu da ga uhvate !
Starmladi : Vina, da zdravicu tome carskom lovu namijenim,
jer sok od loze mlijeko od koze
i čojk čovjeka važe :
što on kaže u nebu se slaže !

225
I to vino i te asonance i taj tekst sve potpuno nerazumljivo. Ja ne znam je
li to ova partija po kojoj je P. fon P. u „ Morgenu “ zaključio da je Đuro Di-
mović dramatik i mislilac, ali da loze -- koze važe -- kaže slaže nije
filosofija to je sigurno.
Sluge unose djakonije, dvor je posijedao, skidoše kape na molitvu, a Car se
pobuni sa kupom vina i ne će da moli.
f Nek pomogne ko molitve ne će
vina ! Kletva nek pomogne ! (Proklinje nepoznatoga džina.)
Prisutni : A aa !
Žena : Steklo mu se što se reklo .
Još gore. Crno . Groznije . · (Prisutni odobravaju) .
III. Pojava :
Lovac : Idu ! - Ide !
Žena : Ko ?
Lovac : Vraćaju se braća !
Žena : On ?
Starmladi ; On !
Carević: Zar On ?
Žena : O , ako je On !?
Car: Zbilja je On !
Duro Dimović nešto bunca i javno piše o arhitekturi drame. Iz te se III . Po-
jave vidi, što je to „ arhitektura drame ", po shvatanju Đ . Dimovića .
IV. Pojava. Braća uvode Baš- Čelika sputana u lance. Svi viču.
Zmaj : Uhvatismo ga !
Soko : Svezasmo ga !
Orao : Tebi ga Care i brate dovedosmo !
Car : U kulu s njim !
Car je dakle zapovedio da zatvore toga nepoznatog džina u kulu . U koju
kulu ? U onu istu za koju je Žena izjavila : Smijem sve, al' uljest u kulu ne ću
nikad ne ! Gde je ta kula ? To je isto objasnila Žena : u okruglu kulu u gradu .
Scena se odigrava i nekakvoj dvorani i sada bi bilo logično po svemu što
je nama poznato da se radnja prenese u tu kulu na kraju grada . Ali je autor
bio toliko spretan te je tu mističnu kulu premestio u hintergrund i tamo pos-
tavio velika vrata i tako nas preveo iz carske dvorane direktno u tu kulu na kraj
grada. Kako se postepeno otvaraju vrata ove kule vide se po dva zlatna , dva
srebrena i dva gvozdena viteza . Zlatni vitezovi deluju po autoru na prisutne
jako, srebreni stravično, a gvozdeni iznenađuju . Žena je dakle bila krivo informi
sana. U kuli nije samo jedan vitez nego njih šest.
Na pitanje Žene : Ti si taj koji nemaš imena ? Čikogović reci, koji si ?
nepoznati džin ne odgovara. On samo koketira sa Ženom i kaže M- m-m !
Car zapoveda dakle muke i sada Car, Carević, Žena i lovci pred kulom piju
zdravice i čekaju da se nepoznati džia oglasi. Džin se faktično oglasi i kaže :
Žedan sam ! Žena uzme kupu i dovuče se Baš Čeliku . Nešio je goni i ona
mu je pruži. Baš Čelik je međutim već u kuli pred gvozdenim vitezovima sa
ukrasima kao mrlje krvi i izvučenim palošima pred crvenom zavjesom i sre-

226 ..
brenim krstom. On odbije od Žene kupu . Od tebe , ne ! Car sa lovcima uđe u
kulu i viču : Smrt ! Smrt ! Smrt ! Kula je tiha i ne čuje se ništa . Istraga je svr.
šila bez rezultata . Izlaze car i lovci. Ništa ! Baš ništa !
V. Pojava. Car : U lov ! Trube. Zahrzaše konji . Zaštektaše psi. Povic
hajkača.
Car ! Danas mi se povratilo dostojanje moje
danas mogu lovit.
Žena : A on ?
Carević : Ne ubij ga - živo srce da mu moj raspori nož !
Car: Sinko . . . mudar jesi, dobro se dosjeti

kuli ključe evo . Do večere čuvaj džina

al u kulu njemu ne uljezi!
A sad u lov djeco !
Car i lovci odlaze . Trube.
Carević : hoće da otvori kulu : Otvoriću kulu da vidim !
Žena : Nemoj , bojim se ! Blijeda mora da sam ! Zrcalo gdje je da
se ogledam? nemoj sad da otvoriš ! (gleda se u zrcalo) .
Carević : Baš sad !
Žena: Nemoj ja te molim !
Carević : Baš zato ! Otključah !
Žena : Nikada te pogledala ne bi da nisi rastvorio !

VI . Pojava. Carević i Žena ulaze u kulu . Šest vitezova je na zapoved

nestalo. U kuli se vidi Baš- čelik. Sindžir oko vrata, na njemu alka ,
pa lanci o zid pričvršćeni. Ruke okovate. Udubina crna, crvena
svjetlost. Baš Čelik kaže da je žedan da bi jezero ispio ! Žena i
Carević daju mu piti i on kao junak iz Like Marijan Matijević ras-
kine lance , uzme Ženu i ode s njom ko hala a Carević pavši zarida.
Kraj I. čina. Prvi čin imade dakle šest pojava . Carević i Zena go-
vore o pticama i o kuli na kraju grada, u jednoj carskoj dvorani.
Car govori o nekakvom zlotvoru zbog koje ne može da lovi lov,
jer mu taj zlotvor ubija ljude . Taj zlotvor je po carevim rečima
niko i sve, nigdje i svagdje, a car mu ne zna imena. To je neka
vrst nemani. U sledeći momenat već idu. Ko ? On? On ! Zar on? O,
ako je on ! Zbilja je on ! Dolazi dakle taj On, koji je rigdje i svag .
dje, niko i sve, i jer mu ne znaju imena muče ga . Taj nepoznati
i bezimeni Baš - Čelik je žedan, koketira sa ženom, kaže m- m- m. Žena
se gleda u zrcalo i pobegne s junakom. Carević plače u trokutu.
Prvi čin gotov.

To je sve naravna stvar naivno i jadno i kad bi taj prvi čin bio napisao
kakav drugogimnazijalac ex privata diligentia, po narodnoj priči Baš -Čelik, bila
bi to glupa radnja ali nikome ništa ! (To sve od prilike odgovara predočbi
srednje inteligentnog nižeškolca kada čita Baš Čelika) . Ali to nije napisao
srednje nadareni nižeškolac pred pubertetom nego jedan čovek od pedeset
godina, igran na narodnom teatru već četiri puta sa četiri isto takve drame :
I taj stariji gospodin, doktor medicine, štampao je pred predstavu ovu izjavu

227
 „ Usprotivio sam se današnjoj predstavi mog djela „ Baš Čelik “ iz razloga
što je drama na sceni tek upola izradjena, te prikazivači ne mogu da se po-
dadu svom osjećaju koji bi i u nama oživio specifično dramsko osjećanje
svojstveno Baš Čeliku, te predstava ostavlja gledaoce konstantno hladnima,
djelo nije još oživilo na sceni.
Posljedica toga jest i da arhitektura drame nije došla do svog izražaja :
misterij tragedije, u čemu i leži njeno značenje , ne razotkriva se na sceni
prikazivanje do njega uopće ni ne dopire. Obraćam se zato svim svojim lite-
rarnim prijateljima i neprijateljima da me pomognu u mom nastojanju kako
bih bar u idućim predsiavama mogao ostaviti jedan dio od svojih umjet-
ničkih intencija. Vrlo je teško govoriti samom autoru o tom ; možda
moji nazori ne vrijede ništa, možda su moja nastojanja posve pogrešna, ali
meni se mora pružiti prilika da to oprobam. Vidio sam, primjera
radi inscenaciju I. čina ( dalje ne znam kako je) . Slika je ukusna, lijepa, dopad-
ljiva, ali nema ništa zajedničko s Baš Čelik om, nije iz njega izrasla,
ne govori njegovim jezikom : meni direktno smeta razvitku radnje . Možda je
režijsko shvaćanje kazališta pogodnije za publiku od moga, dok mi se ne
pruži prilika da se o protivnom uvjerim . Moje je ubedjenje da se ovakovo
tumačenje djela na sceni proživilo , da ne znači za našu dramatiku
ništa, i da djelo traži drugačije prikazivanje. Hvala svakom onom ko mi
pomogne da dodje do toga, pa onda neka me i napada do mile volje , ja ću
se upustiti u svaku poštenu i razložnu borbu - mi i tako imamo bezbroj ve-
likih dramskih problema temeljito da raščistimo, ali dok ne dodje do toga
moram da izjavim da je uzaludan trud oko ovakove predstave, da ona ne
znači za djelo ništa .“
S tom izjavom čitav taj Baš - Čelik dobiva izvan svake sumnje na dimen-
ziji. G. Dimović piše o nekakvom specifično dramskom osećanju , o arhitek-
turi drame, o misteriju tragedije, o umetničkim intencijama. G. Dimović piše :
„meni se mora pružiti prilika da to oprobam! Gosp.
Dimović piše o dramskim problemima i tvrdi da će se upustiti u svaku
poštenu i razložnu borbu, da temeljito raščisti stvar. A dva dana
iza njegove izjave štampa piše o Baš- Čeliku kao o problemu, o Wagnerija-
nizmu, o velikim uzorima kao Nietzsche i Hebel, o rasnom momentu, o spe-
cifično jugoslavenskim nacionalno tragičnim tipovima, o filosofu Dimoviću, o
pohvalnim nakanama itd. itd. Da se vidi , da ja sve to nisam izmislio citiram
neke izvatke iz osam kritika zagrebačkih dnevnika .

„ Comoedija “ (Urednik Josip Kulundžić) Gosp. Đuro Dimović je je-

dan od najustrajnijih radnika i trudbenika oko pronalaženja, određivanja i
ostvarenja našega nacionalnoga dramskoga stila. Jasno je, da u ovom slučaju
ponajprije dolazi u obzir naša dramska dikcija, naš jezik, naša frazeologija,
naš ritam i t. d. (Comedia No. 22. 1924. 5. 29. XII . 924.)

„ Riječ “: ( Stjepan Parmačević) . Treba glasno utvrditi da je g. Gjuro

Dimović književnik pozitivnih vrijednosti . Baš- Čelik to naročito dokazuje . Stari

228
samsonski motiv koji nam unosi sjećanje na Hebbela, Hoffmansthala i Richar
da Wagnera. G. Dimović je ostao na putu koji je počeo krčiti . On ide svojom
originalnom stazom. On ima određeno mišljenje o našoj drami i o režiji. Kraj
svoga talenta, g. D. ima sve klasifikacije za posao koji radi. Treba potcrtati
jedrinu i dinamičnost njegova jezika . Riječnik mu je bez premca bogat. Ima-
jući svoju filosofiju, svoj ton i svoj stil, g. D. je orig. pojava u našoj
literaturi. (Riječ 5. II . 1925.) .
„Riječ “ : 6. II. 925. (Stjepan Parmačević) , Postcriptum kritici Baš- Čelika .
Glave pojedinih likova kao da su sišle s Meštrovićevih kipova na pozornicu .
Čitava stvar je dana u okviru Meštrovićevu - možda je g. Meštrović učinio
-
nacrte za sve i trebalo je da negdje u pozadini zatutnji i zaori Wagnero-
va glazba, da gledaocima protrnu srca i da im trnci prođu kroz hrptenjaču .
„Zagreber Tagblatt “ (— o. — a.) Das schöne und packende
Märchen von Baš- Čelik, wählte Dimović zum Gegenstand, um daraus eine
Tragoedie mit spezifisch jugoslawisch natinoale tragischen Typen zu schaffen.
Der Autor hatte also auch für dieses Werk eine gute einheitliche Idee und
für deren Durchführung absolut klare Direktiven um jugoslawischen Wagne-
rianismus ohne Musik zu schaffen. Die wunderschöne Sprache Dimović die
an seinen Werken das schönste ist Z. Tagblatt (5. Februar 1925.)
„ Slobodna Tribuna " (Vinko Jurković) . Ta bi drama imala biti
simbolična sa izvjesnom opće ljudskom tendencom i obradbom velikog pro-
blema borbe čovjeka sa ljubavlju i tragikom pobjede ljubavi nad čovjekom.
Tu je ideju nastojao autor obraditi pomoću motiva priče o Baš-Čeliku, i samo
zato može se eventualno govoriti o „ našem rasnom momentu". Drama je
pisana tečnim jezikom.
„ Der Morgen “ (P. v. P. " ) . Man sieht : Ein altes Problem , das Sam-
son und Dalila Motiv. Baš-Čelik ist der Mann an sich, der Vollmann mit
- wie Otto Weininger sagt hundert Prozent Männlichkeit. Gjuro Dimović
ist zweifellos ein Dichter. Er ist auch ein Dramatiker.
„Novosti“ (S. Galogaža) . Po umjetničkoj tendenciji Baščelik sigur-
no spada u naše bolje drame . Jer Dimović zaista zna šta je scenska umjet-
nost. On to zna vrlo dobro. On, što više, spada među one najbolje kod nas
koji znadu da kažu nešto stvarno o scenskoj umjetnosti.
„Jutarnji list " (Nehajev) . Autor Baš- Čelika ima pohvalnu nakanu ,
da zaista čudesne figure naših mita spasi za našu pozornicu . Baš- Čelik je
nerasna stvar jer su i preveć jasni uplivi germanske , nama nebliske psihe .
To je kombinacija Nietzsctea i Hebbela. Hebbel, očito uzor g. Dimovića si-
gurno je sa svojim ultragermanskim duhom najdalji našem
našem slavenskom
osjećaju.

Samu izvedbu toga Baš-Čelika ja sam pustio po strani (koncesija D.

Dimoviću u vezi s njegovom izjavom) i ograničio se samo na tekst. Analizirao
sam prvi čin zato, jer ga smatram najboljim . U drugome činu Baš - Čelikovi

Unuk Petra Preradovića, Petar von Preradović.

229
delije Juriša, Vukota, Krcun, Rogan, Močivuna, Mlatišuma dueliraju se i viču
O-oj ! U drugoj pojavi i trećoj svađaju se delije sa Baš-Čelikom i Baščelik
ubije Jurišu, Djetići pokapaju Jurišu i opet viču O oj ! Baš - Čelik se zasitio
žene i odlazi. Javi se nova figura : Stara . Stara govori m -m m— mi
svekoješta. Onda dolazi Carević. Odmah za njim vraća se Baščelik. Trokut.
Žena ostaje uz Baščelika. Carević odlazi. Ode i Baščelik i peva 0 - oj !
Mlatišuma : Oooohoj ! U desetoj pojavi se carević vraća sa Zmajem, Sokom i
Orlom carskom braćom. Odmah za njima Baščelik sa mrtvom Kurjačinom.
Dvoboj. Mrak. Vetar. Baščelik zakolje sve . Žena se celuje sa Baščelikom .
U trećem se činu Baščelik zasitio Žene . To ovako izgleda :
III. čin. I. pojava :
Baš Čelik : Sunce !
Žena : Treće već . .
Baš Čelik : Noći tri i dnevi tri a tek jedan zagrljaj ?!
Že na : Noći tri i još dnevi tri a tek jedan poljubac !
Baš Čelik : Što si lijepa, kosa ti još ljepša, - al već treće
jutro , reče ?!
Že na : Miluj , miluj , mili moj premili, kako si me stao milovati od
onda me sreća srela : žeže sunce od tebe !
Baš Čelik : U njedri ti žuta dunja stolista. Jesam hajduk dunju
da zagrizem treće sunce, reče !
Žena : Što ustade ?
Baš Čelik : Što se gora utajala ! ?

Žena: Vjetrić trepti tankom ivom, ptice poju, cvjetaju ružice :

meni moje vojno radosno !
Baš Čelik : Treće sunce , a ja htio - što sam ono htio !?
Zena : Mene da grliš !
Baš Čelik : Mlatišuma, hej !
Mlatišum a (spolja) : Ooooj !
Žena: Grozan odziv, zanijemiće !
Baš Čelik. (Sruši daske. Umoran se osloni na ulaz. Mlatišuma
pita) : Je delijo, da li si sustao ?!
Mlatiš um a : Ne ja, i ne daj Bog!
Baš Čelik : Ni ja !
Žena : Ti si htio delijama !. . . Ne će oni tebi . Ranili mi srce
tvoje ljuto Vidarica jesam, ranu da vidam !
Baš Čelik : Pusti... : tri dni, a ni liju ne vidjeh ! (Htjedne
napolje) .
Zena : Što ćeš kod nje !?
Baš Čelik : I zvijeri treba vjeran biti, otrgoh je vuku nejaku iz
žvala, odonda je sa mnom vazda .
Žena : Ko još liju lukavicu ko ti voli !?

·
Čitavu ovu pojavu citirala je Comoedia kao uzorak „ našeg dramskog
stila ".

230
 Baš Čelik :
Planina je meni poklonila :
njoj kad dodjem zakevče od milja : glasi mi se gora;
žagri oko ko raspukla šljiva od sunca :
ogleda se u njoj gora
ona moju planinska milošća ,
zalog naše ljubavi !
Žena : Mrzim mrzim, uh kako je mrzim . •
podjimo joj skupa suparnicu da poznam !
Baš Čelik : Tebe će se lija uplašiti
odoh s gorom da govorim !
Žena : .. Ti ćeš delijama ? Njima više ne smiješ !
Baš Čelik : Bež njih, Zar ja !?
Žena: Ja bez tebe van sebe sam. Nikud bez mene !
Baš Čelik : Znaš ti obraz, čovjek što je znaš li !?
Žena: Znam da čovjek nije čovjek, dok ga žena ne krsti !
jao ! Zdrobi ruku . Zar ćeš tako sa mnom sad !?
Baš Čelik : Pusti, kad kažem !
Žen
n a : Hoću , al što ne sjedneš ? .. čas bar. Ne mršti se.
Nelagod li na te naišao ? Kuda ! Što ćeš . . ?
Znaš pjevati . • de povedi . Al ja vodim bolje ;
ti me prati, ja ću zapjevati - ta šta ne sjedneš ?!
Hoćeš leći ? . . Nasmij mi se malo !
Baš Čelik: Fj ! (Obriše znoj . Oturi joj ruku od sebe).
Zagrljaj mi zagusti do grla !
Žena : A ti hajde . . · al poljubi ruku gdje je zakovrči !
Prohesapi i promisli umom :
bit ne smije, kako dosad bješe
brzo da se vrneš !
Baš Čelik : Vrnuću se
Žena : Odmah ! Nema se kud više : Zakuni se !
Baš Čelik : Planina je čula. Čuva. - Doću, ali -
Žena: Nema „ ali " ! Još po meni - moglo bi ga biti,
--
al.obraz . . dva ga prsta jedva; rakni nema ga nikako
Čekaj ! Zagrni se : mrzne prsa gorski zrak !
Baš Čelik : Vidje l' vrlet ovo? Odoh ...
u nepovrat ode sve. (Ode.)
Žena : A cjelov slatki ?. . Čuj , Čeliče ! .. Ne će da čuje
Ustidjen ovako nije nikad odlazio
pamtićeš to, lijo prokleta !
U tom posve suvišnom objašnjavanju između Žene i Baš - Čelika , Baš-
Čelik govori štampanoga teksta više od dva i po tabaka i to ovako :
Žena: U kulu me vodi svoju !
Baš Čelik: U nju uljest moraš sama !
Ne razotkri riječ tajanstvo osjećanja

231 6
 Kad ga prožme zanos što od tijela duh odijeli
i u svijet ga viši digne
gdje mu duša strepeć sluša
kako u se iz svemira duh krepost upija
savršenstvo sluteć svoje od ljepote neizrečene !
Toči vrutak, a duh snuje . • prosjahuje iz visina na njih iskra
al za malo . · tamni nebo zemnim zatočeno
da u zemlju zavre snova, u njoj zamre puno divnih snova
pa se mine ko da ne bi ništa
tek žud ova i ljepota tvoja
zaloga su toga višeg svijeta
-
za nj svjedoče . . . zato volja moja
Strijelja zato volja preko žudi više.
Tamo siže gdje se shore najviša nebesa :
do ispred samog plama božanskoga !
Silan dahom i zamahom duh savladan od žara mu časom zataja
kopni zrnce leda prozračnoga od usjaja sunca, svijetla
dok odjednom . . strepljenje ga zahvati razbludno
ciknu zrnce zrak iz njeg prosinu
sunce nebno i duh zemni zemlje oslobođen suličice u taj čas
zgledaše se . • a u srcu, mojoj kupi od biljura
drmnu, drhtnu, zastravi se . . : u pjesmu se preli volja !
Putir zlatni sad se kupa kaže . a iz njeg se ptica glasi .
. •
poj planina njezin poprihvati i zabruja vrlet ..•
Origori čarolija gora, visoč rudi sunce što ishodi.
jer sloboda slavom svojom svemir obasjava
poj .. ! Pijev . . ! Ptica . . !
U VI.pojavi III. čina vraća se ponovno Carević kao prosjak i hoće da
otme Ženu. Stara.
Čati čine": Dlake na kučki i na kozi runje
Trinka mu trakuli, da se urok utuli !
Sjecam dlaku, palim kaplju svaku
Amin! Amin ! Amin !
U VIII . pojavi vraća se Baščelik i umre. Čarolije stare babe Macarno
vjedogonje vidoviti, repati i rogati su pomogli. Ha-ha-ha ! Nesta more moje.
Svoga, sina sada otac nina ! Delije : O-o- oj ! Kraj dela.

Sve o svemu. Prvo. Ne razumem od svega toga ni slova. Drugo. Ne

razumem zašto je to bilo prikazivano ? Treće. Ne razumem kako se može o
svemu tome pisati ozbiljno.
Treba gospodinu Dimoviću najrezolutnije izbiti iz glave da je on nekakav
pisac i to dramatski pisac koji utire nove staze " i slično. Čitajući od vreme-
na na vreme razne sa stavke gosp. Dimovića, ja sam već više puta primetio da
se među njegovim retcima : „ zdepasto nešto valja “, ali da je to bezimeno “,
„nepoznato “, „ zdepas ! o “ , „ nešto “ , već zauzelo tako zdepaste dimenzije, to

232
nisam mislio. Gospodin Dimović ispisuje iz raznih rečnika i foklorističkih pri
ručnika neke manje poznate danas već mrtve reči i fraze. On te mrtve i praz-
ne reči slaže u rečenice i rečenice opet u takozvane formalne dijaloge. On
naime te rečenice u redosljedu meša i tako krivotvori formu dijaloga,
a može se dokazati, da je to sve zajedno jedna verbalna celina, što u stvari
ne kazuje ništa. To sve govori jedan čovek koji ne zna što govori. Pod diktatom
tih danas već zaboravljenih reči, on crta nekakve pojave i činove, a sve to
zajedno neprirodno je i jalovo, sastavljenje pismenih sastavaka kakvih imade
po nižim gimnazijama i ludnicama masa. I to najposle ne bi ni bila laž .
Gospodin Dimović može za svoju građansku razbibrigu da radi što ga
je volja. Laž međutim počinje onim momentom, kada g. Dimović šalje te
svoje sastavke na ocenu raznim književnicima, gospođicama i filosofima, i
kada ti ljudi gospodina Dimovića uveravaju da je to što on piše, rasni prob-
lem, otvoreno pitanje naše dramatike, i da je on jugoslavenski Wagner. Tako
je g. Dimović već i sam poverovao u te laži, poverovao u svoj vagnerijanizam i
zauzeo stav ukletog Holandeza i čoveka iz Bayreitha, kome se mora omogu-
čiti da „to oproba ". Gospodin Dimović „ oprobao je to “ taj svoj vagnerija-
nizam već četiri puta i on će „to oprobati " sigurno još četiri puta i ja mu kod
svega toga „ vagnerijanskog pohvalnog nastojanja “ želim dobru zabavu . Sigur-
no je da ja s njime „to oprobati " više nikada ne ću.
M. Krleža.

Zavera®

prolivu kralja Aleksandra Obrenovića .

(Nastavak. )

Kraljevom adjutantu, čim je pronadjen i poveden da po cenu života po-

kaže tajno sklonište kraljevskoga para, zaverenici oduzeše revolver otkriven
na njegovom stolu . Ali on je imao drugi koga je uspeo da skloni u zadnji
džep čakšira . Sa ovim, kad vide da je sve izgubljeno i posle prvih hitaca is-
paljenih na kralja, poteže on da ubije Ristića. Ristić oseti, i mahinalnim jed
nim pokretom lakta odbi u stranu ruku djeneralovu . Namenjen tako njemu
metak promaši, ali onaj namenjen od njega beše smrtonosan. Pogodjen u
glavu djeneral pade bez reči.
Sve ovo dogodi se u magnovenju i sazna se munjevito brzo po svima
odajama uzbunjene kuće u kojoj je, i pred kojom takodje , strepnja od sva-
nuća porasla do vrhunca. I u času, kao poraženi srećom, nenadno sinulom
usred očajne i očekivane mogućnosti najveće nesreće, stekoše se zaverenici
na krvavoj sceni dela koje su hteli, obneznanjeni, pijani i mahniti od radosti
krajnjeg uspeha koji je bio potpun.
Oko uzbunjene kuće trupe su, u napetoj nedoumici, očekivale rezultat

Vidi Književnu Republiku g. 1923. oktobar, g. 1924. februar i jun.

233
ma kakav, kad najpre začuše burno klicanje a ubrzo za ovim nečiji glas, koji
je, kroz otvoreni prozor sobe na levom krilu zgrade, objavljivao razgovetno i
silno da „ nema više tiranina “ . Zatim, a na istom onom prozoru krajnje sobe,
ugledaše : gde dva ofiicira , najpre jedno, pa onda drugo, izbacuju na dvorište
dva krvava i gola tela kraljevskih supružnika . I tek tada shvatiše one jasno
zašto su tu i kakvu ulogu vrše .
Dok se ovo dešavalo unutra, oficiri odredjeni da čuvaju ministre, primiše
novo naredjenje, što ga na osnovu odluke donesene na sastanku u dvorskom
dvorištu, izdade pukovnik Mašin. To naredjenje bilo je kratko i glasilo je : da
se predsednik vlade general Cincar-Marković, ministar vojni general Pavlović
i ministar Unutrašnjih Dela Todorović imaju smesta pobiti ; da se komandant
dunavske divizije pukovnik Dimitrije „ Dimka " Nikolić strogo čuva u svojoj
kući, a da kraljičinu braću Nikolu i Nikodiju Lunjevice, postigne ista sudbina
kao i trojicu ministara .
Pred stanom kraljičine braće, kućom u kojoj je kraljica stanovala pre
udaje, u Krunskoj ulici, postavljena je straža od nekoliko ljudi sa zadatkom
da ne dopuste njihov izlazak. U slučaju nasilnog pokušaja ona je imala duž-
nost da ih pohvata i razoružane sprovede u komandu mesta, gde ih je trebala
zadržati do daljeg naredjenja. Tek posle onog sastanka u dvorskom dvorištu
upućen je hitno jedan od zaverenika, potporučnik Dimitrije Pavlović a sa na-
redbom , da ih lično dovede u mesnu komandu. U onom trenutku kad se pot-
poručnik Pavlović približavao kući njihovoj , kraljičina su braća iz nje izlazila ,
pa se, zadržana od straže , zaustavila na uglu Krunske i Resavke ulice. Sa
njima zajedno, u njihovoj pratnji, nalazio se i njihov rodjak pešadiski potpu-
kovnik Ivan Pavlović, jedan pitom i vrlo ispraven oficir. Pristupivši im, Pavlo-
vić najpre zatraži da mu polože oružje, revolvere, koje su obojica držali u
rukama. I kad oni poslušaše pozva ih on da podju za njim.
Poslušni u svemu, braća su išla mirno . Praćeni svojim rodjakom i sluša-
jući pucnjavu koja se razlegala na raznim pravcima varoši. Tek u neposrednoj
blizini mesne komande jedan od braće usudi se da upita Pavlovića : da li bio
dobar da kaže šta je sa kraljem i njihovom sestrom. Ali on im ne odgovori i
sprovede ih u jednu od soba komandinih, gde im, na njihov zahtev, bi dopuš
teno da puše. A malo zatim izvedoše ih obojicu u dvorište, gde ih vojnici,
pod komandom potporučnika Vojislava Tankosića , poubijaše .
Naredjenje o ubistvu ministara izvršili su kapetan Svetozar Radaković i
poručnik Marinković-Piga. Radaković ubi predsednika vlade djenerala Cincar-
Markovića na pragu njegove kuće u Resavskoj ulici, a Marinković ministra
vojnog djenerala Pavlovića u stanu na „Cvetnom Trgu " , na gornjem spratu
Doma za ulepšavanje Vračara . Ovaj isti oficir ode potom u stan ministra unu-
trašnjih dela Velimira Todorovića, preko od „ Londona “, na koga ispali neko-
liko revolverskih metaka, pa držeći da ga je ubio ostavi ga u krvi. Ali Todo-
rović nije bio mrtav i docnije obe je rane preboleo. Sve ovo Marinković je
učinio je na svoju ruku , i ako zato nije bio odredjen, već druga dvojica, in-
žinjerski kapetan Mihajlo Josipović za Pavlovića i artilerijski kapetan Lazar
Trpković za Todorovića , ali su se oni njemu učinili nedovoljno odlučni.

234
 Kod pukovnika Dimitrija Nikolića-Dimke, odrediše artilerijskog poručnika
Ljubu Vulovića . (Docnije osudjen u solunskom procesu i streljan sa Maloba-
bićem i Apisom.) Pukovnik Nikolić stanovao je u Kralj Milutinovoj ulici 69.
Ovaj stan imao je pozadi baštu iz koje moguće je bilo promaći na onaj ši-
roki trg pred „ Slavijom“. Ne znajući za ovo, Vulović, pošto osigura prednji
deo zgrade, zakuca na prozor zahtevajući smesta da se komandant divizije
pojavi na njemu . Podozrevajući opasnost, Nikolić se hitro obuče, pripasa re-
volver, pa se , ne govoreći ništa svojima koji se sa oficirem objašnjavahu ,
preskočivši baštensku ogradu, brzo dočepa ulice . Tamo spazi on jedan fijaker,
koji se polako spuštao varoši, pa ga zaustavi, sede u njega i zapovedi ko-
čijašu da ga , što je moguće brže , vozi u banjički logor, gde su mu se trupe
nalazile. No malo posle i kad mu se učini da kola odmiču vrlo sporo, on
odluči da sidje kod „Topovskih Šupa “ . U „ Topovskim Šupama “, na putu ka
Banjici, bio je smešten jedan od diviziona poljske artiljerije , u sastavu nje-
gove divizije. Dozvavši dežurnog oficira on mu smesta naredi uzbunu diviziona
koji da se odmah, u ratnoj spremi i sa ubojnom municijom, krene u banjički
logor, gde se nalazio i osmi puk pešadije . I dok se divizion žurno budio,
oblačio i spremao, on pojaha konja, pa sa jednim ordonansom galopom po-
juri Banjici. Onda i tamo , čim je u logor stigao, naredi uzbunu osmoga puka,
koji za najkraće vreme bi postrojen očekujući njegove dalje zapovesti, pa
preduze da to isto naredjenje telefonom izda osamnaestom puku koji se na-
Jazio u Topčideru . Ali je ovaj puk već bio u rukama zaverenika, koji svoje
komandante behu internirali, pa očekivaše dalje naredjenje za pokret. Koman-
du nad njim (do njegove upotrebe nije ni došlo) beše preduzeo kapetan Ti-
homir Komnenović .
Za to vreme i dok je divizijar jurio banjičkom logoru, Vulović je, Foče-
kujući ga uzalud da se pojavi na prozoru, odlučio da silom prodre unutra.
Ali kad ga ne pronadje, i posle najbrižljivijeg pretresa svih odaja , sporednih
zgrada i dvorišta, on izvesti svoje drugove, koji to saopštiše novoodredjenom
komandantu Dunavske Divizije djeneralu Solaroviću . Solarović pozva Nikolića
na telefon pa mu reče o smrti kraljevskoga para i da je on još noćas primio
komandu njegove divizije, moleći ga da to , bez protivljenja, primi k znanju .
Ali Nikolić izjavi da mu nije moguće osloniti se na takvo saopštenje pa
zahte da mu se što pre uputi jedan od komandanata brigade, pešadiski pot-
pukovnik Milić, na čiju bi se reč možda mogao osloniti.
Solarović pozva Milića pa mu preporuči da pukovnika Nikolića svakako
skloni na popuštanje. I Milić, praćen jednim od mladjih zaverenika poručni-
kom Milanom F. Petrovićem, krenu na jednim dvorskim kolima Banjici . Kad
stigoše do kafane „ Slavija “, začuše oni da ih neko glasno poziva , pa
ugledaše pešadiskog poručnika Milana Gagovića kako im se brzim koracima
približuje. Ovaj oficir, gorostasnog stasa i poznat sa čvrstine svoga karaktera,
za čudo nije bio upoznat sa zaverom. To jutro probudjen pucnjavom, ustao je
naglo i spremio se da izadje kako bi u varoši saznao u čemu je stvar.
Ugledavši u dvorskim kolima svoga intimnog druga kapetana Petrovića,
zamoli on da se zaustave, pa kad mu u nekoliko reči potvrdiše ono što je

235
već i sam slutio, zameri on i njemu i ostalim drugovima što ga ostaviše ne-
posvećenog u ono zašto bi se i on kao i oni žrtvovao. Zatim umoli da ga
prime te da zajedno s njima podje u Banjicu ako bi im i njegova pomoć
ustrebala. Tako sede i on s njima, pa posle kratkog vremena stigoše u
banjički logor.
Na onom egzercirištu pred drvenim barakama u kojima su smeštene

kancelarije pešačkih jedinica, stajao je osmi puk postrojen u strogoj priprav

nosti, sa puškama sastavljenim u kupe i oficirima na svojim mestima. Ordo-
nansi su jurili amo tamo i prenosili hitna naredjenja što ih je komandant
divizije, okružen svojim ličnim ordonansima, izdavao, stojeći u blizini trupa
kad su se dvorska kola pojavila.
Čim su stali, trojica oficira brzo iskočiše iz kola pa se uputiše pravo
divizijaru . Napred išao je potpukovnik Milić za njim Petrović i Gagović,
obojica sa revolverima . Spazivši ih , pukovnik Nikolić jednim žustrim pokretom
dade znak da zastanu, pa onda , istrgnuvši revolver, reče : „ Potpukovnik
napred, ostali stoj ! " Ali Gagović i Petrović ne poslušaše i u isti mah revol-
veri zaplamteše s obe strane . Gagović mrtav, pade prvi, a za njim divizijar
teško ranjen na pet mesta i Petrović smrtno pogodjen oko srca . Tada Milić,
jedini koji osta nepovredjen, preuze komandu nad trupama pa ih, saopštivši
im o smrti kraljevoj i kraljičinoj , pozva na bezuslovnu pokornost novonaime
novanom komandantu divizije , djeneralu Leonidi Solaroviću .
U ona ista dvorska kola vojnici smestiše ranjenog divizijara zajedno sa
kapetanom Petrovićem pak ih obojicu preneše u bolnicu, u kojoj se već na-
lazio i Apis, koga drugovi, malo pre svršenog dela, pronađoše u suterenu
Dvora, na onom istom mestu gde je ostao ranjen, sa revolverom u ruci, i u
krvavom ropcu od tri rane od kojih se jedna nalazila povrh samog srca i
spleta krvnih žila . A nešto malo posle u istu onu sobu donesoše i pešadij-
skog majora Milosava Živanovića, oficira koji pokuša da se ubije čim je do-
znao o pogibiji kraljevoj, sumnjajući da se može pronaći njegovo pismo upu-
ćeno Ministru Vojnom, a u kome mu on otkriva zaveru za koju je on doznao.
(Ovo je pismo zaista i pronađeno sutra dan, neotvoreno, u mundiru djene-
ralovom, koji ga je primio onog momenta kad je na dvorski koncerat, za koji
se malo bio zadocnio , polazio . Major Živanović umro je od rane nekoliko
dana posle događaja) .
A u to vreme, i dok su dvorska kola sa banjičkim ranjenicima žurila
bolnici na Vračaru, u koju su već druga. sa velikom pažnjom unosila teško
ranjenog Apisa, varoš je , kao po komandi, kao posle kakvog strašnog zem-
ljotresa , sva bila na nogama , sva u jednom jedinom izrazu one neiskazane
radoznalosti da sazna: šta se to desilo noćas u fatalnoj kući večito fatalnih
Obrenovića !

Pisac ovih redova nije se ni mogao nadati da će dva decenija docnije,

a u svome delu o događaju od 29. maja 1903. godine, imati prilike da pored
drugih, sabranih od svih važnijih učesnika , priloži i svoju sopstvenu svedodž-
bu očevidca. Cele ove noći, a u društvu još dvojice svojih školskih dru-

236
gova, proveo je on na ulici, obavešten u oči dana i jednim pukim slučajem o
događaju koji će se preko noći odigrati. A to je teklo ovako :
Noćnim vozom, koji je u Beograd stigao izjutra 28. maja, zajedno sa
još nekolicinom oficira iz raznih garnizona unutrašnjosti, beše doputovao i
verenik moje sestre pešadiski potporučnik Tihomir Mijušković, vodnik u X.
pešad. puku „ Takovskom “, koji je garnizonovao u Gornjem Milanovcu. Na sa-
stanku našem toga jutra, a na moje pitanje odkud u Beogradu, on mi od-
govori da je došao na svadbu jednoga od svojih po klasi starijeg druga.
Zauzet povodom toga, on me umoli da naše viđenje odložimo za četiri sata
posle podne, na Terazijama .
U označeno vreme sastali smo se oko kafane „ Pariza “ , pa smo se
odatle uputili „Kolarcu “ . Kad smo bili pred kućom trgovca Jovana Jovanovića,
onda jednoj najvećih zgrada u prestonici, ugledasmo da nam u susret idu
braća kraljičina Nikola i Nikodije . Nikola, stariji brat kraljičin, bio je u činu
poručnika konjičke artiljerije dok je Nikodije bio potporučnik, takodje artilje-
riski oficir. Kad naiđoše pored nas oba brata upraviše poglede na potporuč-
nika sa kojim sam išao očekujući svakako njegov pozdrav. Ali ovaj , i na moje
ne malo iznenađenje , gledajući pravo u njih, prođe i ne dižući ruke. Braća iz-
nenađena takođe, produžiše, a nekoliko koraka posle toga jedan od njih
okrete se kao da bi dazastane i povrati se, ali to ne učini.
Čim odmakosmo ja se obratih svome zetu :
Šta je ? rekoh Šta to učini ? Šta ćeš sad ?
- Ne boj se, - reče on smejući se.

- Kako ne boj se ? 1 Šta si to uradio ? Znaś li da si sad gotov ?

Ne boj se, kad ti kažem, ponovi on.
Ali sve više ljut, ja nastavih :
Šta ti je to trebalo ?
Tako, odgovori on, da im pokažem preziranje.
Mi stigosmo do „ Kolarca “, čuteći posle njegovog odgovora, kad on
zastade :
- Ja bih ti nešto kazao ako mi obećaš da do sutra ne ćeš izlaziti iz
kuće.

Ja mu rekoh da sutra imam maturantski ispit iz matematike, da sam

samo zbog njega izašao, jer sam inače prinuđen da ostanem kod kuće i da
radim.
Dobro reče on - kad je tako onda ja sam došao da noćas ubi-
jemo kralja.
- Zato ? Pa to što si mi kazao pretite vi ravno dve godine.
Veruj, ne veruj reče on, ali idi kući.
Ja obećah, ali, u isto vreme, navalih na njega pitanjima sve u nameri
da otkloni moju sumnju i da me što bolje ubedi u ono što je rekao. Podsetih
ga na jednu skorašnju priliku kad se tvrdilo da će kralja ubiti u gornjem
gradu i kad su đaci bili obavešteni, pa im je obećano oružje koje su trebali
da prime iz gradskih magazina. U to vreme uveravalo se odlučno da je jedan

237
od omladine Nedeljko Divac u stalnoj vezi sa oficirima, a da se druga dvo-
jica Dimitrije Tucović i Ljubomir Jovanović nalaze na sigurnom mestu u Beo-
gradu. Od svega ovoga nije bilo ništa i naša sumnja nije bila bez razloga.
Ali njemu nije bilo do razgovora i otprativši me blizu kuće , on me uz put
nekoliko puta opomenu na reč koju sam mu dao . Zamoli me, pored toga , da
u slučaju njegove pogibije ubedim sve naše ukućane kako nije moglo biti
reči o njegovom neulasku u zaveru , u koju ga je uveo njegov drug potporuč
nik Radoje Lazić, pa se ižljubismo i rastasmo .
Ja sam stanovao u jednoj niskoj , naherenoj kućici pok. trgovca Drago-
mira Zdravkovića u Fruškogorskoj ulici br. 12, „ malim basamcima “, gde sam
posle ručka, ostavio dva svoja školska druga Boška Miletića, sina Jovice Mi-
letića pukovnika i pomoćnika komandanta celokupne žandarmerije i Nikolu
Hronjeka, sina Josifa Hronjeka knjigovođe, sa kojima sam se predano spremao
za maturski ispit, koji je počimao sutra dan 29. maja . Ja zatekoh svoje
drugove udubljene logaritamske tablice sa kojima se moramo baktati
za sutrašnji ispit iz matematike koji je bio prvi. Malo
namešten i važan sa
uvećanjem gordosti što sam „ posvećen u zaveru " i sa izrazom preziranja za
napore koje čine, ja sam ih promatrao u njihovim mukama da se nađu
usred one množine cifara kojima su ispunjene strane jedne za mene najmrs-
kije od svih knjiga . Ali kad nisam imao kud, ja se pridružih njima da zajedno
piljimo u one cifre koje sam mrzeo . Pa pošto je trebalo „ preći i savladati
još puno stvari ", to nismo ni ulazili u varoš, nego smo povečerali na brzu
ruku pa smo posle večere nastavili da radimo, znojeći se tako i oko toga
sve do pola noći. Za sve to vreme ja mogu reći da se ništa onim radom
nisam ni koristio, jer sam svaki čas uobražavao kao da čujem strašan tresak
na ulici i od svakih kola, što su prolazila Karađorđevom ulicom mislio sam
da je bar grmljavina topova.
A tačno u pola noći ustao sam i rekao :
— A sad, gospodo, dosta !

I kad su me oni rešeni da rade do svanuća, začuđeno pogledali, ja

sam opet ponovio :
- Dosta, velim. Prekinite rad ! Nema ispita ! Ne će biti ispita !

I tada, uzbuđen, ispričah im isprekidano sve što sam čuo.

(Sledi) . Dragiša Vasić.

238
Poštarina plaćena u gotovom.

KNJIŽEVNA

REPUBLIKA

MESEČNIK ZA SVE KULTURNE

PROBLEME

GOD . II . FEBRUAR 1925. BR. 6.

SADRŽAJ :

DOBRIŠA CESARIĆ : Zidari.

M. KRLEŽA : Lirika.
VSJEVOLOD IVANOV : Oklopljeni vlak br. 14-69.
D. VASIĆ : Zavera protiv kralja Aleksandra Obrenovića. (Svršetak.)
K. KORŠ: Marksizam i filosofija.
A. CESAREC : Povodom jednog glasa iz druge Srbije
A. S. Marcel Ciampi.
D. GUSTINČIĆ : Veronika Deseniška
A. S.: O našim kompozitorima.

Cena pojedinom broju Dinara 12 .

UREDNIK M. KRLEŽA ZAGREB.

 Književna Republika

Uredništvo KNJIŽEVNE REPUBLIKE , ZAGREB Kukovićeva ul. 28 .

Administracija KNJIŽARA V. VOŠICKI, KOPRIVNICA

KNJIŽEVNA REPUBLIKA izlazi koncem svakoga meseca u revi-

jalnom formatu na najmanje četrdeset i osam stranica

PRETPLATA ZA GODINU DANA DVANAEST BROJEVA 120 DINARA
PRETPLATA ZA POLA GODINE ŠEST BROJEVA ŠESTDESET DINARA
- CENA POJEDINOM BROJU U PRODAJI DVANAEST DINARA
PRETPLATA ZA INOZEMSTVO DVESTO DINARA GODIŠNJE

Izvolite poslati pretplatu odmah, jer cena kod plaćanja unatrag je veća i raču
namo cenu za pojedine brojeve. Ne stigne li pretplata pravodobno,
pretpostavljamo, da želite, da dužnu pretplatu pouzmemo poštanskim pouzećem .
- Samo po-
Siljanje lista obustavlja se samo nakon pismenog otkaza pretplatnika
:-: :: :
-: vraćanje jednoga broja nije dostatno za otkaz :: :: ::

PRETPLATA I REKLAMACIJE ZA KNJIŽEVNU REPUBLIKU ŠALJU

SE NA ADMINISTRACIJU LISTA :

Knjižara Vošicki Koprivnica

BROJ POŠTANSKOG ČEK. RAČUNA 34996 .

RUKOPISI SE NE VRAĆAJU .

NEZATRAŽENE KNJIGE I ČASOPISI NE OBJAVLJUJU SE .

Za objavljene sastavke odgovaraju potpisnici lično, za nepotpisane

uredništvo .

RAZGOVORNI SAT UREDNIŠTVA SVAKOGA PETKA OD 2-3

POSLE PODNE .

SVA PRAVA prevoda i preštampavanja pridržana . Alle Rechte

vorbehalten, besonders das der Übersetzung . Droits de tra-

duction et de reproduction réservés pour tous les pays. Copy-

right by KNJIŽARA VOŠICKI, KOPRIVNICA 1925 .

UREDNIK, ODGOVORNI UREDNIK, VLASNIK I IZDAVAČ

M. KRLEŽA , ZAGREB , Kukovićeva 28.

KNJIŽEVNA REPUBLIKA

GOD. II. FEBRUAR 1925. BROJ 6.

Zidari .

Onoga dana dogradismo krov

visok i pristao.
Pala je kiša i polila krov,
On se blistao.

Oprasmo ruke. Sedosmo ručat

i pri obedu
pogledasmo često na blistavi krov
na našu pobedu.
Dobriša Cesarić.

Lirika.

ČEŽNJA.

Događa se to u jesenjoj noći, kada pada kestenje po asfaltu i kada se

čuju psi u daljini, i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim, ko bi bio
dobar, naš, bliz, intiman, drug, i kome bi mogli da pišemo pismo. Ispovedili
bismo mu sve što leži na nama. Pisma bi mu pisali, a njega nema.

NEMIR.

Nemir je u čoveku. Glasovi. Događaji . Boje. Dolaze pojave i prolaze

kroz čoveka u velikom gibanju, bruje zbivanja kao zvonjava. Čovek je uzne-
miren trajno. I postoji duboko negde u nama slika , zakopana, potopljena, kao
ikona srebrom okovana, u zdencu . Ta slika tiha je kao svitanje na moru kada
je sve sivo i kada se ne čuje ništa nego tek gde-gde klokotanje vode . To je
vreme šutnje, kada se čovek pere od nemira i roni u tišini.

MRTVI

Veče je, gori svetiljka na stolu zasenjena, otkucava sat, parketi sjaju i
porculan po vitrinama. Oseća se u zatvorenoj sobi neko gibanje među pred-
metima. Jedna muha zuji i u širokim talasima razleva sećanja na sunčane,
podnevne proplanke , sa kojih su pucali veliki izgledi . To je hip večernji, kada
se javlja misao na mrtve. Oni su pred nama u ovoj sobi živeli, disali, očeki-

239
vali događaje, a danas ih nema . Za ove iste kvake su hvatali, a ovi isti par-
keti škriputali su pod njinom težinom, a danas im lica gasnu po fotografijama.
Ako su gdegod ostavili znakove olovkom na papirima ti znaci blede i oksidi-
raju. Sve nestaje. U crnoj svili pokopali smo ih i ono je sve blato, a ovde
stoje sobe po kojima gnjiju mozgovi u polutmini i tupa se čežnja ishlapljuje
iz mozgova, kao vonj kiseline iz nepoklopljene zdele. I ove će se možđane
zdele rasplinuti i ishlapiti kao dim i kao ova žalosna misao na mrtve , što se
javlja i nestaje. Ni jedan subjekt nema suviše razloga da se raduje .

SAMOĆA POSLEDNJA.

Čovek stupa u redu sa svojim prijateljima, u smehu i vinu . I nenadano

objasni se čoveku, kako su ti ljudi, (koje on u mislima nosi na dlanu i koje
natapa svojom simpatijom kao biljke,) spužvasti, mekani, slabi, i nedostojni
one crne težine, što se oborila na njegovu glavu u onaj mah. Kod ove misli
čovek je nestao iz reda prijateljskog zavitlan crnom olujinom i kod tog svog
poslednjeg okreta u tminu, on je još čuo za sobom razuzdan smeh, viku, pe-
sme, a posle se sve smirilo kao u šumi, kada je mesečina, te samo stoje
okomita, gorostasna debla i kližu se kapljice po paučini. Nestalo je čoveka i
drugovi stali su da viču po ulicama , da lupaju po nekim kućama za kvake,
da uznemiruju sebe i neke bližnje suvišnostima . Zemlja se nekoliko puta pra-
vilno zatim okrenula oko osovine, a drugovi sastaju se opet po krčmama, na-
levaju pune čaše vina, opijaju se, puše ; tako se sve pokrenulo dalje kao to-
čak mlina što melje večno . Neko se setio da se posle skidanja mrtvačke
maske koža navlačila kao gumija, a neko da je i onoga moment à kada
se sve svršilo, sat otkucayao isto tako precizno i zvonko kao i pred tim. I
tako se dim puši, vino loče, točak melje, crne zastave, novine , krčme , dim,
dim , dim.

PESMA UMORA, TUGE I NESPOSOBNOSTI .

Oh, javlja se već najteža pesma nad svim pesmama, tužaljka nadgrobna,
pesma o tome da padaju zubi, sede vlasi i čupaju se čuperci sa gole luba-
nje. Javlja se pesma umora, tuge i nesposobnosti, kod čaše vina, kao prebiti
glas u grlu, što boli kao neprogutana kost. Posle raste do zavijanja psećeg,
u noći, na groblju kada je tmina i vetar bruji nad raspelima . Zanos što nas
je držao kao vihor zrakoplove, rasplinuo se, i čovek gmiže bedan kao crv.
Gibanja su naša ostala kao tragovi usplah rene zverke u snegu , a reči naše,
naše reči u koje smo verovali kao u vetar proletni što razbija sante i do-
nosi nabujale poplave, te su nam reči ostale razbite. Srušeni mostovi. Lične
praznine. Vino. Dim. Gotovo.

Sedimo tako po krčmama i gledamo sami u sebe, pijemo i govorimo

advokatski u obranu svojih vlastitih skandala i nesposobnosti i o sredini, o
glupim malograđanima u malenom provincijalnom gradu, o odvratnosti spram
piskaranja kao produciranja robe , o jalovosti svake natege, o nekoj divnoj

240
mesečarskoj gesti što ruši čoveka sa vrha tornja, o zrakoplovstvu i spasu u
formulama , o pomanjkanju volje za obnovom, i tako sedimo po krčmama i
govorimo, a naš je govor pesma umora, pesma tuge i nesposobnosti.
Hteli bi mi biti plivači protiv struje i hteli bi da porastemo kao hrast
na ravnici, što kao stogodišnji suveren stoji samotan na nebosklonu i prkosi
nemo, pokoravajući se sakrivenom zakonu zbivanja Ali mi se grizemo za rep
kao pobešnjeli psi , i u vinu mlatimo oko sebe sivim i bezbojnim rečenicama,
kojima je glavna oznaka da su ranjave i bolne, a nemaju ni subjekta ni pre-
dikata.

Gibanje se usporava i rana biva jačom od organizma. Otrov prodire i

mi to osećamo . Trublje što zveče trublje su poraza, svi su parovoziotputo-
vali i stanica ja prazna. Sve leži na umoru i naše nas reči prate umorno kao
bakljonoše na sprovodu.
M. Krleža.

Vsjevolod Ivanov :

Oklopljeni vlak br. 14-69.

(Ulomci .)

Iz jedne ulice dojahao je u divljem galopu seljak s povezanom glavom .

Sedeo je ko prikeljen na plosnatom hrptu konja, lice mu je igralo, pes-
nice se razmahivale, grlo ohrapavilo od raspuštene radosti.
Uhvatili smo jednog Merikanca ! Jednog Merikanca !
Okorok poviče :
Oho- ho-ho ...
Na ulici se pojaviše tri seljaka s puškama.
Lako hramljući, stupao je među njima amerikanski vojnik u uniformi od
flanela.
Lice mu je bilo glatko obrijano, mlado. Plašljivo su mu drhtale rastvo-
rene čeljusti i trzao mišić na desnom obrazu.
Jedan od seljaka koji su pratili Amerikanca, dugonogi, bradat čovek,
zapita :
Ko je od vas starešina ?
- On je starešina, on ! poviče Okorok. Nikita Jegorić Veršinjin !
A ti pričaj , kako ste ga uhvatili !
Seljak ispljune, potrepta Amerikanca po leđima baš kao da je ovaj
ovamo došao sam, te počme da priča sa staračkom spremnošću :
-
Ja ga tebi predajem, Nikita Jegorić. Mi smo iz Voznesenjskog okruga .
Naši ljudi gone Japance .
A iz koga ste sela ?
- Mi se borimo posebice, selo po selo. Svako selo diže svoje ljude.
Penjino se zove naše selo , ti ga jamačno znaš ?
Kažu , da je spaljeno ?

241
 -
Prokleti psi ! Spalili su celo selo do poslednje grede ! .. Zato smo
se povukli u brda ..
Partijci se sjatiše oko njih u krugu i vikaše :
- Ne može se više izdržati ! Razume se !

Sedokosi seljak je nastavljao.

Vozili su se dvojica. Merikanci ! U kolima su imali samo konserve s
mlekom ! Pokvaren narod : ratuje, a usto ždere mleko i čokoladu . Jednog smo
ucecali, a drugi je dignuo u vis ruke. Tako smo ga dakle doveli ovamo . Hteli
smo ga predati starosti, no rekoše nam, da ste vi ovde.
Amerikanac je stajao vojnički ukočen, i obratio pogled na Veršinjina u
kome je čini se video sudiju svoje sudbine.
Seljaci su se nagurali u gomilu .
Oblak tonje od duhana i mirisa od jakog seljačkog hleba obavio je Ame-
rikanca. Iz gusto naguranih telesa dizala se omamljujuća toplota i nešto kao
suha mržnja izbijalo je iz gomile.
Seljaci su hriptali :
Na što još čekate ?
Streljajte ga, psal
- Udarite !
- I gotovo !
-
No, napred !
Amerikanski vojnik stajao je ponešto pognut, uvukao glavu u ramena, i
taj njegov pokret još je uvećao besnilo !
- Palikuća, ubica !
-
U tuđoj zemlji !
Baš kao da su kod svoje kuće !
- Ko ih je molio da dođu ovamo ?
Razlegnuo se prodiran glas :
- Utucite ga!.

U tom času Pentefil Snobov, koji je pre radio na dokovima u Vladivos-

toku, popeo se na kola i povikao s izrazom u licu kao da je našao nešto iz-
gubljeno :
Stoj !
I dodao :
- Drugovi !

Partijci su se zagledali u njegovu čupavu bradu koja je visila ko lisičiji

rep, u njegov raskopčan razrez na hlačama kroz koji je bilo vidljivo tamno
telo, i zanemili su .
-
Ubiti može se uvek ! To je jednostavno . To ne stoji ništa . Vidite, ko
liko ih tamo leži na cesti . Drugovi, ja sam za to, da ga ispropagiramo i pus-
timo da beži. Neka mu se boljševička istina popne u nos ! Tako ja mislim! ...
Nenadano su seljaci udarili u smeh koji je zvučao gusto i duboko kao
da neko sipa ječam iz vreće.
Ho- ho-ho ! ..
He - khe ! ..
— Ho-o-o !

242
 Zakopčaj hlače , vraže !. • •
Napred, utuvi mu stvar !.
Objasni mu !. . •
Čovek je također !. • •
I kamen se smekša !
Pokaži, što znaš !
Velika i snažna Avdotja Stješenkova skupila je svoju poput slame žutu
suknju, sagnula se do Amerikanca i gurnula ga ramenom :
Pazi dobro, ti ludo , oni ti žele samo najbolje !
Amerikanski vojnik posmatrao je dlakava, ko bakar crvena lica seljaka
raskopčan prorez na hlačama Snobova, slušao je nerazumljive reči i mučio se
da se iz učtivosti osmehne .
Seljaci su ga obilazili uzbuđeno , gurali ga kroz gomilu i vikalt mu ko
gluhome u uši.
Amerikanac je treptao očima, kao da ga grize dim, dizao je i spuštao
glavu, smeškao se i nije razumevao ništa.
Okorok mu je, iz petnih snaga dovikivao :
-
Ti treba da to objasniš svojim ljudima . Iscrpivo im reci, da je to
nepravo !
-
Treba da nas pustite u miru !
- A ne da nas silite da se borimo protiv svoje braće !
Veršinjin reče povišenim glasom :
- Dobar čovek mora to razumeti. Ta isto ste seljaci, kao i mi, orete i
-
žanjete kao mi . Japanac to je nešto drugo . On ždere samo rižu, s njime
se mora drukčije govoriti !
Snobov je stao pred Amerikanca, pogladio bradu i rekao :
Mi nismo nikaki razbojnici, mi želimo red. Kod vas na domu , tamo
iza mora, ne zna se ko smo mi, a i vaša duša je iz tuđe zemlje i ne razume
to .
Glasovi su nabujali , zgusnuli se.
Amerikanac se ogledao bespomoćno i rekao :
- I don't understand !
Seljaci su se ućutali kao na zapovest.
Vasjka Okorok reče :
-
On ništa ne razume . Nesreća je to on ne govori ruski !
Seljaci su se odmakli od Amerikanca .
Veršinjin oseti zlovoljnu smetenost.
Odvedite ga kolima, kako će dugo još trajati ta komedija reče on
Snobovu.
Ali Snobov nije bio time sporazuman i mrmljao je tvrdokorno.
Snobov je, napregnuvši se, razmišljao .
Amerikanac je stajao tu, lako se lakteći. Jedva primetno okrznuo mu je
lice jad kao što lagani lahor pokreće vlati.
Sin Bin U isprućio se na zemlji pokraj Amerikanca , položio ruke na
oči i ugodio prodirnu kinesku pesmu .

243
 Beda je to ! - reče Veršinjin potlačen.
Vasjka Okorok reče u dosadi :
Možda bi išlo s kakovom knjigom ?
Knjige koje su bile pri ruci bile su sve knjige ruske.
Vrede samo kao cigaretni papir - mislio je Snobov. Da, kad bi
bar bile u njima slike !
Avdotja je pošla spram kola koja su stajala na pašnjaku, čeprkala je
dugo po sanducima i konačno donela katekizam za seoske škole, s podera-
nim krajevima .
Možda bi išlo s religijom? - pitala je.
Snobov je otvorio knjižicu i rekao bespomoćno.
- Ta tu su samo svete slike ! Mi
ga valjda ne ćemo krstiti ! Nismo ni-
kaki popovi !
-
Pokušaj ipak ! mislio je Vasjka.
Ah, on to ipak ne kapira !
-
Pokušaj samo !
Snobov pozove Amerikanca.
Hej, druže, dođi ti ovamo !
Amerikanac dođe.
Seljaci se opet gurnuše napred. Opet je Amerikanca okružio oblak mi-
risa po kruhu i duhanu.
Lenjin - rekne Snobov glasno i čvrsto, i kao slučajno puzne mu
usnama smešak.
Amerikanac se trznuo celim telom i odgovorio veselo s bleskom u očima:
There's a chap !
Snobov se udario pesnicom u prsa i povikao u ispretrganoj ruštini.
Sovjetska Republika !

Amerikanac je ispružio ruke prema seljacima, obrazi su mu se trzali i

povikao je uzbuđeno.
―
That is pretty indeed !
Radosno su se zasmejali seljaci.
- Razume, razume on!
- To je momak !
- Pa Snobov zna i amerikanski !

Izgrdi ih valjano, amerikanske buržuje ! Pokaži , što znaš, Snobove !

Snobov je rasklopio brzo katekizam, baš na strani gde Abraham name-
rava da žrtvuje Izaka, a odozgo iz oblaka to posmatra dragi bog; upro je
prstom u stiku i počeo objašnjavɛti :
- Ovaj s nožem
to je buržuj. Gledaj, kakav samo ima trbuh, fali mu
još samo lanac od sata. A ovde na lomači leži proletarijat, razumeš ? Pro- le-
ta-ri-jat !
Amerikanac je prstom upro sebi spram grudi i rekao otegnuto, radosno
mucajući i ponosno :
- -Pro-le-ta-ri-j • We !
at !.

244
 Seljaci su zagrlili Amerikanca, opipali mu haljine i stiskali iz sviju sila
njegove ruke i ramena .
Vasjka Okorok uhvatio ga je za glavu, zavirio mu u oči i viknuo odu-
ševljeno :
- Reci im to , mladiću ! Reci to svojim ljudima, tamo iza mora !
- -
Pusti ga, ti usijana glavo ! rekne Veršinjin, ljubazno se smešeći.
Snobov je nastavio :
- Tu dakle leži proletarijat na lomači i buržuj mu hoće zaterati u telo
-
nož. A u oblacima se skupila cela žgadija Japanac, Amerikanac, Englez i
kako se već svi oni zovu , imperijalisti !
Amerikanac strgne s glave kapu i zatuli.
Imperijalizam ! Away !
Snobov lupi jadno s kapom o zemlju :
U pakao s imperijalizmom !
Sin Bin U skočio je pred Amerikanca, podignuo hlače koje su mu
spale i počeo naglo da govori.
--- Rusija rissipublika . Kina rissipublika. Merikanci - rissipublika.
Crvena rissipublika mora da bude. Crvena rissipublika mora da bude ....
Dignuo se na vršcima prsti, ogledao se, ispružio kažiprst i rekao :
― Vrlo dobro !

Veršinjin zapovedi.
Dajte mu jesti. Odvedite ga zatim na put i pustite ga da beži.
Starac koji je doveo Amerikanca zapita :
Ne bi li trebalo da mu povežemo oči ? Ne će li da svojim ljudima
prokaže put ?
Seljaci rekoše :
Nije nužno, taj nas ne će izdati !

Kozak je odgovorio umorno.

Na zapovest, s ispravama . •
Seljak je tu stajao , zabacivši telo unatrag, a riđa brada ležala mu je
plosnato na prsima ko marama.
Kozak je predao isprave i rekao:
To smo našli u njegovoj čizmi !
Mlad, krupnooki zapovednik stanice počeo je, poduprvši se besilno na
niski stolić, da ispituje partijca.
Kojoj bandi pripadaš . . • vjeršinjinovcima ?
Kapetan Njeselasov gušio je u sebi rastuće, razdraženo raspoloženje.
prešao rukom prljavu , ružno vonjavu klupu u zapovednikovoj sobi i zgrčio se
kao u zimici. Najvoleo bi da izađe , ali ga je zadržalo plaprnjanje telegrafa u
pokrajnoj sobi.
― Možda kakova zapovest . . . možda . ·

Zapovednik je bez misli premetao pred sobom hartije i zapitao umornim

glasom :

245
 Koliko ?. • • Šta ? .. Gde ? .. •
Svaki puta kad su se zatvarala vrata pao je sa zida komadić žbuke.
Njeselasovu se činilo da je mir koji je pokazivao zapovednik samo pretvaranje.
- Biću koristan i na uslugu . • • naravno . • · oklopljeni vlak, jedina
nada . • •

A u sebi je osećao takav bol kako ga može da oseti medved koji je

progutao kitovu u vodi zamrznutu, spiralno ukrivuljenu kost. Led se rastapa,
kost uspravlja i razdire utrobu, ponajpre jedno crevo, zatim drugo . . .
Seljak je govorio ukočenim, zamirućim glasom i samo pri rečima „ Naši
ljudi zauzeli su grad ", bacio je oko sebe strogi pogled, no već u sledećem
trenutku zavile su mu se oči u žalostivnu tamu .
Žensko lice sa crvenim rumenim obrazima javilo se na malom prozorčiću.
Gospodine zapovedniče, grad ne odgovara . •
Zapovednik reče :
Govore oni ne streljaju , nego ubijaju prosto kijačama ·
― Kako ? pitalo je lice s rumenim obrazima.
Idite na svoj posao ! Jeste li čuli, kapetane ?
Moguće je ... .. Sve je moguće . . . Ali ja mislim . ·
Šta ?
- Dabome, - samo prerezali ...
Partijci su valjda prerezali žice . . .
- Ne, ne verujem. Uostalom . .
Kad je kapetan izašao i stupio na tračnice, ispružio je zapovednik napo-
lje gornji deo tela i rekao glasno.
Gospodine kapetane, uzmite sa sobom zarobljenika.
Riđobradi seljak sedeo je nepomično u oklopljenom vlaku . Sva mu se
krv okrenula spram unutra, ruke i lice bile su mu vlažne ko mokra, siva
ilovača.
Kad su ga vojnici streljali imali su osećaj kao da pucaju u leš. Vero-
vatno zato naredio mu je pred streljanjem jedan vojnik:
Svuci odmah čizme, da posle ne bude s time muke.
S običnim pokretima svukao je seljak čizme.
Ogavno bilo je posle videti kako mu iz rane teče krv.

Zdepasti mongolski konji i svi seljaci nosili su seljačke torbe sa cviba-

kom. Grive konja i ljudi bili su puni slame i trave , a glasovi su imali otegnut
ali rezak zvuk ko u jesenskih ptica selica.
Hoćemo li početi ? poviče čovek s lisičijim licem. - Mi-če-kamo.
Premda su svi znali, da je u gradu buknuo ustanak i da oklopljeni vlak
br. 14-69. gradu juri u pomoć, te da taj vlak, da Japanci ne uguše ustanak,
bezuslovno mora biti zaustavljen, ipak se činilo nužnim, da se svi sakupe,
tako da to jedan svima saopći i svi ostali da onda to odobre :
Mi moramo da zaustavimo oklopljeni vlak . ·
--
Japanac se više ne će da tuče – dodao je Veršinjin, silazeći s kolnog
sedala.

246
 Sin Bin U popeo se na kola i održao dug, nerazumljiv govor bilo je
kao da mu iz usta izlazi beskonačna, šarena, šuštava papirnata vrpca : on je
nastojao da seljacima objasni zašto oklopljeni vlak mora da bude zaustavljen
baš danas .
Između jesenskih stabala, obojenih zlatnim i bakrenim rujem, razavilo se,
po zemlji mirišući, prljavo sukno od ljudskih telesa . To sukno se lelujalo u
muklim glasovima. I nije se znalo, da li možda taj žamor ne znači srdžbu i
bes radi reči čovečuljka koji je govorio na kolima.
Hoćemo li glasati ? pitao je debeli sekretar štaba partijaca.
- Čekaj, još
nisu zaurlali ! ..
Dakle, šta ćemo, drugovi ? Hoćemo li da glasamo, što ?. . •
- Da glasamo ! - rekne neko plašljivo u gomili.

Seljaci vikahu :
Napred, napred . • •
Šta, još čekate !. . •
- Počmi, Vasjka . ·

Kad se odglasalo i stvorio zaključak za napadaj na oklopljeni vlak, zaho-

rio je s leva, daleko za šumom, glasan tutanj koji je podsećao na gromot
strovaljene pećine.
Debeli sekretar skinuo je kapu i povikao u gomilu :
Na zapovest štaba naši su ljudi razorili most na Muklenki. Vlak dakle
tako i tako ne će stići u grad. Momci su sigurno pri tome nastradali pet
ljudi ..
Seljaci su skinuli kape i prekrstili se za duše pokojnika . Zatim su kroz
šumu pošli spram železničkog nasipa , da se razviju u zaštitne rovove .
I Veršinjin je niskom guštarom pošao spram nasipa, proverao se niz
obronak, stao u raskorak na pragovima, gledao dugo u daljinu niz bleštave
tračnice spram zapada.
― Šta je ? zapita Snobov.
Veršinjin se otkrenuo i silazeći niz nasip rekao :
Hoće li ljudi koji će doći posle nas živeti bolje ?
- No i?
Ništa više .
Snobov se poglad o po bradi i rekao zadovoljno :
To je njihova stvar, moraju, rita!

Štab je čekao na oklopljeni vlak. Pet stotina seljaka stajali su na mostu,

na dugačkim ruskim kolima dovezli su na nasip grede tako da vlak više nije
mogao natrag. Pokraj pragova ležale su ćuskije za razaranje tračnica . ·
Neprestano su gledali preko leđa ne dolazi li već oklopljeni vlak. Kat-
kad su potražili sklonište u šumi, jer na nasipu se vrlo retko još videlo ljudi
oklopljeni vlak kosio je onaokolo sve.
Srca su kucala teskobno, ljudi su gonili konje, kao da su na mostu oče-
kivali sklonište.

247
 Po prilici dva kilometra daleko od kućice skretničara spazili su na nasí-
pu jahača .
Jedan od naših ! — poviče Snobov.
Vasjka ga uzme na nišan .
- Da ga skinem ? Što ?
- Naš ne može da bude,
jer ne bi bio ovde !
Sin Bin U, koji je sedeo do Vasjke, zadrži ga :
Čekaj, čekaj, Vasjka.
Stoj ! - poviče Snobov.
Čovek na konju dobrza. Bio je to seljak s povezanim licem isti, koji
je doveo Amerikanca.
-
Je li Nikola Jegorić ovde ?
- Šta je?

Seljak se poveseli i poviče :

Kad smo stigli na most, nabasali smo na kozake. Baš kraj mosta !
Pucali smo malo i povukli se.
- Odakle ?

Veršinjin se približio seljaku , merio ga i zapitao :

Jesu li svi mrtvi ?
Svi, Nikita Jegorić, pet njih, pomiluj ih Gospod !
― Odakle su došli kozaci ?
Seljak je pustio da mu ruka padne na grive konja .
Most nije razoren, Nikita Jegorić . . Ostao je čitav .
Seljaci su zaurlali.
Šta se dogodilo ?
Izdajice !
- Utucite ga !

Seljačić se naglo prekrstio . 1

Tako mi svega što mi je sveto - most nije razoren. Na jednom ka-

menu, nekih tri stotine koračaja pred mostom sami su odletili u vazduh.
Valjda su hteli pokušati dinamit. Našli smo samo hlačnicu s mesom sve
drugo - nestalo je !!!
Seljaci su ćutali. Vozili se dalje . Ali posle kratkog vremena ustavili kola
opet. Vasjka je povikao s izobličenim licem :
-
He, braćo, oklopljeni vlak će nam ipak umaći ! U grad, braćo !
Iz šume su sad iskrsnuli seljaci, poslani na izvide .
Jedan od njih reče :
- Nikita Jegorić, tamo na mostu naslagane su na nasipu grede. Naši
se ljudi biju s kozacima . No samo je malo kozaka ovde.
Treba li da pođemo do mosta ? zapita Snobov.
U tom času, iz bilo kakog razloga, obrnuli su se svi istovremeno. Nad
šumom se vukao fini oblačić dima.
- Dolazi ! - reče Okorok.
Snobov se, besan, zaputi spram konja i ponovi :

248
 - Dolazi .
Seljaci ponoviše : - Dolazi ..
- -
Drugovi ! - zazvuči Okorokov glas. Mi ga moramo zaustaviti.
Pograbili su puške, pojurili s kola, popeli se na nasip . Konji su tražili
svežu travu i udaljili se polako vukući ovešene uzde.
Seljaci su stigli na nasip , legli na pragove . Punili su puške, spremali se.
Tiho su jecale tračnice oklopljeni vlak se približavao.
Snobov reče tiho :
--
Sve će nas prosto pregaziti. Ne će uopće ni da puca .
I nenadano su to osetili svi i otpuzali, napuštajući nasip, u grmlje.
Dim je postajao gušći, vetar ga razdirao, no on je ostajao tvrdokorno da
visi nad šumom.
- Dolazi !. . . Dolazi !. . . trčali su seljaci vičući spram Veršinjina.
Veršinjin i ceo štab ležali su obliveni znojem i zbunjeni u grmlju. Vasjka
Okorok uda ao je besno pesnicom o zemlju . Kinez je čučao i čupkao travu.
Snobov reče naglo i prestrašeno :
Kad bismo imali jednog mrtvaca !
- Čemu ?
-- Po zakonu mora voz da stane kad pregazi čoveka . Da se sastavi pro-
tokol .... svedoci . . . i tako dalje.
No, pak?
Kad bismo dakle imali leš i taj leš položili na . • Voz će ga pre-
gaziti i stati. I ako vlakovođa i drugi izađu -- sve ih možemo postreljati !
Onda možemo vlak zauzeti. Vlak je onda naš !
Dim se zgusnuo , sad je jeknuo i zvižduk lokomotive.
Veršinjin je skočio i viknuo :
- Drugovi, ko će leći na tračnice ? . • Biće pregažen !. • • Svejed-
no je ipak, ovako ili onako. No ? . . . I vlakovođu dobićemo dole, pa možda
i druge, koji će izaći ! Ali verovatno će vlak stati još pre nego će čovek biti
pregažen.
Seljaci su dignuli glave, gledali na nasip koji je podsećao na dugački
grob.
Drugovi ! - vikne Veršinjin.
Seljaci su ćutali.
Vasjka je odbacio pušku i uspinjao se na nasip.
Nosi vas .
I legnuo je, pritisnuvši ruke ploštimice o telo na tračnice.

Tutnjilo je već kroz stabarje i kao pena vijao se dim oko vršaka.
Vasjka se okrenuo - licem spram zemlje. Pragovi su mirisali smolom.
Vasjka je pragove posuo šakom peska i položio na taj lice . Topao bio je
pesak i zrnje grubo .
Smućeno su zvučali iz grmlja glasovi seljaka kao sušanj lišća pod
vetrom. Tračnice su zujale u šumi .
Vasjka podigne glavu i dobaci tiho pitanje spram grmlja :

249
 -
Nemate li rakije ? ... Gori !
Plavobradi jedan seljak otpuzao je četveronoške na nasip i pružio mu
bocu. Vasjka je pio i položio bocu kraj sebe.
Tad opet podigne glavu, otare s lica pesak i pogleda pravcem otkuda
je dolazio šum ; svetloplavo zujala su stabla, plavo zujalo je kroz tračnice.
Uspravio se na laktovima. Lice mu se oteglo u žuti nabor.
- - Ja . . . ja ne mogu . ·

Seljaci su ćutali.
Kinez je odbacio pušku i uspinjao se na nasip .
Kuda ? ― pitao je Snobov.
Sin Bin U odgovori, ne obazrevši se :
Vasjki dosadno . .
I legnuo je kraj Vasjke .
Kao jesenski list postalo je žuto lice tamno i nabɔrano. Tračnice su pla-
kale. Je li to bio čovek, koji je spuznuo niz nasip i upravio spram grmlja ? -
Sin Bin U nije to znao i nije video .
Ne mogu ! ... Braćo !. • cvilio je Vasjka vukući se natrag
Trava je bila sluzava, sluzavo bilo je nebo.
Sin Bin U bio je sam.
Njegova plosnata glava, sa smaragdnim očima kao u kobre, micala se na
trečnici, otrgla se od nje, podigla se, klateći se nad tračnicom . . . Sin Bin
U se ogledao.
Šutljive glave seljaka zagledale su se u njega gladnim očima.
Sin Bin U je legnuo.
I još jednom je kobra sa smaragdnim očima podigla glavu, i opet se
pomaknulo nekoliko stotina glava iznad grmlja i gledalo ga.
Kinez je opet spustio glavu .
Koštunjav, plavobradi seljak mu dovikne :
-
He, manza, dobaci mi bocu ! I revolver si mogao ostaviti ovde . Ti ga
i onako više ne trebaš, a meni bi došao baš dobro !

Ne podigavši glavu, izvadio je Sin Bin U revolver, učinio pokret rukom

kao da ga misli baciti u grmlje i odapeo sebi nenadano u zatiljak.
Telo Kineza privilo se čvrsto na tračnice.
Oklopljeni vlak presekao ga u čeljustima . Bio je siv, kvadratičan, zlo-
ćudno su bleštale zenice lokomotive.
Sivom plesni prevuklo se nebo, kao plavo sukno bilo je stabarje •
Čvrsto se primivši uz zemlju prisluškivao je leš Sin Bin Ua hučnome
zvuku tračnica.

Seljaci su jurišali na vlak .

Bilo ih je mnogo, vrlo mnogo · . Svi su hteli partout da umru -
nije se znalo zašto i ležati pokraj oklopljenog vlaka, i u guštiku koji je
potsećao na uvaljanu žutu vunu.

250
 Naložili su vatre, gorele su ove ko sveće, sa svetlim plamenom, podušu-
jući se i plamišući, te se nije videlo ko je u vatru bacao cepanice.
--- Kamen ne gori !
- Gori!

Opet jedan juriš.

Neko trči prema vlaku i pada . Uzmiče i juri opet.
- Je li to juriš ?
Besmisao.
-
Kratko vreme ostaju da leže oni tamo u grmlju, skaču i jurišaju opet.
Eto ih, jure ! . . •

Na lokomotivu ovesili su se seljaci, njihova opijena telesa taru se na

sivom čeliku.
Jedan se u crvenoj košulji preti pesnicom :
Mi ćemo ti pokazati, huljo .
Šta ? Kome ?
To se ne zna.
I pretiti se mora uvek ! Da, to se mora !
Crvena košulja, crvena vrpca na sivom kapulu .
Duga crvena vrpca !
O-0.0 !
Povuci, Gavrila -a !
A-a -a ! ..
Crvena vrpса.

Oklopljeni vlak „ Severni pol " Br. 1469 pod crvenim stegom.
Vrpca !
-
Crveni zmaj na brdu i taj ima crvenu vrpcu ! 1 crveni zmaj !
- minutu kasnije
Ovde je bio točak je dva kilometra dalje . Tračnice
ćute, ne zujaju . . . Ustrašene su.
Aha !
Slabunjav, maleni vojnik u plavim francuskim gamašama :
Dinje na reci Irtis uspevaju slabo .. sa sunčanicama i lubenicama
stoji bolje, a narod nije ni loš ni prijazan · · . Ja uopće ne znam kakav je
to narod.
―
Zna li se uopće išta o jednom narodu ?
- Sam Gospod Bog ne brine se više za njih .
- O-o !
Davo vas nosi .
O -o-a !
Litografirani Kolčak leži u klozetu na tlu . Zapovesti, novine sve je
na tlu . ·
Ljudi ne paze na tle , idu i ne paze na to . · ·
A-a-a !
„ Severni pol " pod crvenim stegom .

251
 Aha ?
Moćna i veličanstvena vlak se kreće protiv vetra - lepršava, crvena
zastava. Crvena ko krv, živa, i glasna :
- O-o-o! ...

U Americi može svakog dana da bukne !

Snobov tuli.
-
Znamo već ... Sam sam jednom amerikanskom buržuju rasvetlio
pamet !
- To znamo !
—
Drugovi, u Engleskoj . . .
Ustajte, prokletnici . • f

Zavera

protivu kralja Aleksandra Obrenovića.

(Nastavak.)

Onako kao ja pred svojim zetom, ponašahu se i moji drugovi preda mnom
Obojica izraziše najveću sumnju . Miletić, sin pomoćnika komandanta celokup-
ne žandarmerije, nije mogao dopustiti da ja o tome nešto znam, a on da ne
zna, a Hronjek, ćutljiv i sumnjalo po prirodi, ne odgovori ništa i nastavi da
radi.
Ipak prihvatiše oni moj predlog da izađemo na ulicu. Prvo što smo ura-
dili bilo je : da iz jednog velikog sanduka među raznim prnjama i dronjcima
izvučemo staru neku zarđalu pištoljinu, svojinu oca Hronjekovog, pa izađosmo.
Bilo je vidno od meseca koji se probijao i pojavljivao kroz vunu od
oblaka. A ulice potpuno puste te ne sretosmo ni jednog jedinog prolaznika
od „ Varoš Kapije “, odakle smo pošli pa sve do „ Ruskog Cara " do koga smo
došli ulicom Kneza Mihaila. Kada smo naišli kod „ Ruskog Cara " mi proviris-
mo kroz prozor na kome su zavese bila razmaknute. I tu za jednim velikim
stolom, za kojim je sedelo poveće društvo samo muških, ugledasmo kraljevog
ordonansa - oficira konjičkog majora Branislava Lontkijevića . Ovo bezbrižno
društvo usred koga mirno sedi i pije jedan kraljev ordonans oficir, rashladi
ponova moje drugove koji prekoravajući me primetiše kako gubimo najdrago-
cenije vreme, koje smo mogli upotrebiti za spremanje. Ali i pored toga produ-
žismo „ Bulevaru ".
Pred ovim poznatim noćnim lokalom uvek punim stranih pevačica vladala
je velika živost. Baš u trenutku kada smo mi naišli, jednom od kočijaša koji
su tu očekivali svoje goste neko je razbio glavu. Mi se progurasmo da ga
vidimo. Glava mu je krvarila . I dok je psovka praštala, a prisutni besmisleno
mahali rukama, noćni stražar vukao se sasvim lagano otud od Skadarlije da
stvar preduzme u ime zakona “. Kasirka, mlada, puna, ogromnih kukova žaca,
stajala je na ulasku i promuklim glasom pozivala prisutne da zadrže krivca,

252
koji se udaljavao . Onda se okrete, pojuri natrag u kafanu, pa se otud vrati sa
čaršavom u ruci sa kojim priđe da zaveže razbijenu lobanju kočijaša.
Jedan čovek spusti ruku na njen kuk :
- Pa ded' u čemu je stvar ?
upita. Zatim se hitno naže i poljubi je
u vrat.
Odlazi reče ona gurajući njegovu ruku - svi ste kukavice !
Niko ne brani čoveka !

A ranjeni, tek sada i kad ugleda stražara progovori :

Platićeš mi ! Žaliću se samom kralju !
Zatim drugi kočijaš skoči na bok, i kad ostali smestiše ranjenog druga
na zadnje sedište , ošinu konje i odjuri, ne obzirući se ni malo na uzvike stra-
žara da stane.
Ne zadržavani ničim više na tom mestu, mi se uputismo Dvoru . Kad
stigosmo do Hilendarske ulice mi okretosmo desno ulicom Kondinom. U ovoj
ulici, u jednoj oniskoj kućici stanovao je jedan od naših drugova. Mi poviris-
mo na prozor pa ga ugledasmo da kaplje nad istom onom knjigom koju smo
mi otvorenu kod kuće osta vili. Mi čuknusmo na njegov prozor, ali se on upla-
ši pa dunu u sveću i nestade u najcrnjem mraku . Smejući se mi pođosmo
dalje, kad samo posle nekoliko koraka začusmo strahovit tresak.
Kad smo zastali i kad onaj tresak prestade , ja upitah svoje drugove da
li sad veruju .
Meni se čini da su to roletne - odgovori Hronjek, ali drhtavim
glasom.

Naslonjeni uz jednu kuću mi ostasmo neko vreme u napregnutom očeki-

vanju, kad začusmo i drugi i treći tresak sličan lomnjavi od eksplozije . Više
ni za njih nije bilo sumnje i mi žurno krenusmo dalje kad najedamputa više
naših glava zafijukaše puščani metci Pravac odakle bio je
su oni dolazili
kvart Teraziski u kome je i jedan žandarmeriski odred stanovao. Mi u trku
pretrčasmo ulicu pa brzo polegasmo za baštenskim zidom kuće trgovca Simo-
novića u ulici Kosovskoj . I tu priljubljeni uza zemlju, srcima koja su lupala da
iskoče ostasmo ćuteći sve dok paljba, koja je bila vrlo kratka, nije umukla.
Onda se podigosmo i ponovo krenusmo Dvoru, kad kod Druge Beogradske
Gimnazije, ugledasmo vojnike koji u trku opkoljavahu kuću . Mi ipak produ-
žismo sve dok neko grmnu :
Nazad ! Nazad !
Tada se okretosmo pa istim putem kojim smo došli potrčasmo natrag . U
tom trku Hronjek mi zadihano dobaci :
Izginućemo ! Pravo kući !

Kad smo ponovo stupili u Kondinu ulicu jedan žandarm ispade pred nas.
Bio je u košulji, bez čakšira, samo ogrnut šinjelom. U desnoj ruci držao je
veliki Naganov revolver. Malo zatim još dvojica isto onako stigoše ga . Onaj
prvi zaustavljajući nas dreknu :
Stoj ! Ko puca ? Gde puca ? Govori !
Mi preuzesmo .

253
 Gori! promuca Hronjek.
Ko gori ? Šta gori ?
--
Apoteka !
-
Apoteka gori !
Apoteka !
Gde ?
Ne znamo ! Drogerija !
- Ko ste vi ?
Daci.
Prolazi!
Zatim besno potrčaše u onom pravcu a mi u suprotnom .
Što slaga ? Ako se vrate ?! - Napadasmo Hronjeka, koji se smejao
i trčao zadihano.
Bili smo kod Pozorišta i sve dotle ne sretosmo nikoga. A tu najedamput
neko opet istrča iz onog praznog klizališnog placa pa za tren oka stade li-
cem pred nas. Mi se zagledasmo i poznadosmo u njemu sumanutoga studenta
prava Petkovića, mirnoga luđaka koga smo poznavali i koji se svake noći
sretao da luta ulicama.
- Šta ? Šta puca ? salete nas .
Ne znamo ! Od kud znamo ?!
Znate !
Ne znamo, ne znamo, Boga mi !
- Hajde da vidimo !

Nemamo vremena, žurimo kući.

-
I ja ću s vama , i ja ću !
I zaista on pođe za nama šljapkajući otpalim đonovima i mrmljajući :
Kažite pravo ! Kažite pravo !
Onda pored Spomenika “ uputismo se „ Obilićevom Vencu “ , kod štam-
parije „ Malog Žurnala “, na onim malim drvenim stepenicama što vode u Kos-
majsku ulicu, on zastade a mi strčasmo dole pa skrenusmo desno u jedno
dvorište kroz koje jednim tesnim prolazom izađosmo prema „ Proleću “ . Pa
skoro trčeći stigosmo na Kalemegdan kad kod „ Ruske Krune “ začusmo korake
nekakve trupe. Kad smo " pogledali primetismo oko jednog bataljona vojnika
gde trčećim korakom ulaze u Vasinu ulicu . Tada sedosmo na klupu što se
nalazi na samom ulazu u park. Neiskazano umorni nismo mogli ni progovoriti,
ali smo se ćuteći složili da tu ne treba da ostanemo. Tako smo se jednovre-
meno i podigli i uputili kući. Spuštajući se k Savi mi začusmo nečije glasove .
Neki ljudi žurili su za nama . Kad smo se okrenuli, ugledasmo bajonete osvet
ljene mesečinom. Neko se prodera :
Stoj ! Stani !
Mi stadosmo i ukočismo se.
-- Ko ste vi ?
- Daci,
Šta ćete ovde ?
Ništa. Bili smo kod druga ; idemo kući.

254
 Jeste li videli kakvu trupu ovuda?
- Jesmo, malo čas.
- Kuda je otišla.
Vasinom ulicom.
Hvala, reče podoficir.
Mi brzo produžismo prema kući. One kamene stepenice što iz parka si-
laze ka Sabornoj Crkvi tek su bile u toku zidanja, te se krupno nabacano
kamenje belasalo prema zelenilu vrta. Na jednoj gomili kamenja, gore na
vrhu stepenica, mi spazismo dve prilike sa puškama preko kolena. Od njih
dve jedna, spazivši nas viknu :
-- Ej , more odakle dolazite ?
- Sa Dorćola ?
- Ne znate šta to puca ?

To su bili noćni stražari, patroldžije staroga kova. Moglo je biti oko tri
časa i pucnji čuli su se sa raznih strana .
Gori !
Šta , požar ?
Jest, jest, požar gori ! Dve apoteke i jedna drogerija !
Pa šta puca ?
Praškovi kinini, aspirini, ricinusi, piramidoni !
-
Lele, opasno li eksplodira !
Opasno ! A vi šta radite ?

Džakamo . Pričam sad ovome mome drugu : baš utorak pripuca isto ova-
ko dole na Savi a ja poleteo tamo revnosno kao čovek, kad ovamo dve mi
krađe u reonu, jedna prosta a druga opasna. E sad, velim ja : ne ostavljaj
reon pa ceo Beograd neka eksplodira.
Imaš pravo kažemo mi - Laku noć !
―― Laku vi noć !

I tako stigosmo kući.

Tek kad smo seli i pogledali se primetismo kako smo grozno potamneli
i kako smo se promenili. Bili smo premoreni, izmučeni i strahovito žedni. Ali
i pored svega toga nismo imali mira . Posedesmo još vrlo malo, progovorismo
nešto o događaju, pa se opet obretosmo na ulici.
Zora se još nije pojavljivala, ulice su još uvek bile puste . Udosmo po-
novo u Knez Mihailovu ulicu, ali polako, oprezno osvrćući se svaki čas i os-
luškujući.
Na kućama se otvarali prozori i neko nas odozgo pitao :
Gospodo, gospodo, molim vas, jel'te, šta je to, zašto puca ?
Siđite da vam kažemo !
- Ne zbilja kažite !
Čuće se ! čuće se ! Samo vi spavajte !
Na Terazijama nigde žive duše. Mi uđosmo u onaj mali park kad izne.
nada sa jedne klupe ustade čovek.
Šta je ovo? pitamo ga mi. Znate li slučajno ?

255 3
 -
Znam, ali ne mogu da vam kažem !
- Ako znate zašto nam ne kažete ?
To je bio mladi glumac putujućeg pozorišta Iličić, sin poznatog glumca
Fotija Iličića. Bio je pijan i, nakrivljene kape, teturao se nalevo nadesno.
Dakle, recite nam !
- Pa zašto ne, - -
šapnu on reći ću vam : kralj ubija ministre. Novi
1. april, samo čvršća stvar !
Od kud znate ?
- Znam tako, državni udar, obična stvar.
Tek što smo ga ostavili kad ugledasmo da se nešto kao crno senka miče
otud od dvora. Mi se uputismo pravo u susret onoj pokretnoj senci. Tada za-
čusmo korake čete koja nam se približavala. Mi zastasmo da četu propustimo
kad je oficir zaustavi baš prema nama u neposrednoj blizini „ Balkana “ .
Mi pozdravismo skidajući šešire :
Dobro j'tro !

Ali oficir ne odgovori. To je bio marcijalni Luka Lazarević, mračan, crn

kao zemlja. On komandira „ k nozi, " pa stade tražiti nešto po svojim džepo-
vima bluze. Baš u tom neki čovek, po izgledu radník, naiđe iz Balkanske ulice.
On priđe sasvim blizu pa zagleda epolete oficira !
- Gospodine majore -- reče potom -- molim vas, šta se ovo radi ?
-
Marš! odgovori major tražeći i dalje po džepovima. - Sad me
pitaš, a ćutao si kao riba dok su te gnjavili !
Radnik odstupi uvređen i mrmljajući više za sebe :
---
A ko zaplati dvadeset trećeg marta nego mi i đaci ?
- Tako je - reče Miletić - đaci i radnici, a sad „ marš “.
- -- Ljutite se, a vidite
Šta bi vi hteli ? — upita major blažijim tonom
da mi nije do razgovora !
Tada pronađe ono što je tražio. To je bilo pismo u velikom belom omo-
taču prevučenom sa tri brazde od crvene olovke.
On podiže glavu i zagleda nas :
-
Dakle pardon, ko ste vi?
- Mi smo daci.

A zna li ko od vas gde je stan Lube Živkovića ?

Ne zna niko ! odgovorismo svi u jedan glas, ozlojeđeni onakim
ponašanjem.
Baš u tom vukao se neki čovek od „ Pariza “. To je bio kelner one ka-
fane, gologlav, neočešljan, sa ispalim belim plastronom iz prsluka .
- Znaš li ti gde stanuje Ljuba Živković ? - obrati mu se major.
- Znam, - odgovori kelner, - ovde blizu.

Onda uzmi ovo pismo, evo ti podnarednika pa kad potpiše vrati.

On uze pismo, pođe pa se okrete i ne gledajući majora :
Jeste li ubili kralja ? upita.
Jesmo.
A onu drolju ?

256
 I nju. Ajde žuri !
- Hoću, hoću —- reče on. - A sad šta smo republika ili opet mo-
narhija ?
- More odlazi kad ti kažem !

Mi priđosmo vodniku ove čete potporučniku Trifuncu :

- Kažite nam vi ! Kažite !

Trifunac grozno promukao zašišta :

- Šta da vam kažem ? Sve poklasmo ! -- pa zavitla sabljom kroz
vazduh.
Onda opet ponovi:
- Poklasmo sve !

Najstrašniji od učesnika koje sam ovoga jutra, pored potpukovnika Petra'

Mišića, video bio je ovaj potporučnik Trifunac. (Četiri godine posle, sa istom
dvojicom svojih drugova video sam ga u duševnoj bolnici kad smo, prilikom
jednoga časa psihijatrije, obilazili odelenje u kome se i on nalazio. Bio je
vezan za krevet i otimao se preteći krvavih očiju da će sve poklati, bio je je-
dan od najužasnijih bolesnika ove bolnice) .
Odmah zatim major komandira : „ mirno “ i „napred marš , pa se četa
izgubi u Knez Mihailovoj ulici.
Razdanjivalo se. Mi smo se uputili tramvajskoj čekaonici koja se nala-
zila pred domom „Ankera “. Tada, otud iz dvora, naiđe jedan fijaker prepun
oficira. Ali to što smo u tim kolima videli učini na nas vrlo mučan utisak. To
je bio jedan od onih noćnih fijakera, što se danju ne pojavljuju, vučen užasno
malaksanim mrcinama. U njemu sedelo je sedam osam oficira, jedan drugom
u krilima. Među njima jedan sa zavojem ne obrazu. Oni su besmisleno ma
hali rukama u kojima su držali revolvere pa su pevali i vikali svi u jedan
glas, nekim promuklim, užasno neprijatnim kricima. Na onom zadnjem sedištu
kola, lica zemljano crnog, stajao je uspravno potpukovnik Petar Mišić, i vitlao
revolverom oko glave, nadvikujući sve proderanim, strašnim, neljudskim glasom
Na nas on je činio onaj grozan utisak krivca od smrtne kazne pomilovanog
izvedenog iz same rake, kad se vraća sa gubilišta. Samo jedan među njima,
onaj sa zavojem na obrazu sedeo je umorno i potpuno mirno i gledao nas
smešeći se. Pa je fijaker sve dalje klecao i vukao se kljakavo i pijano dok
nije nestao. A čim je on nestao, za njim na jednom ogromnom konju, u bes-
nom trku kao da je hteo da ih stigne, jurio ja artileriski oficir sa uzvikom koji
je svaki čas ponavljao : Živeo Petar Karađorđević !
Dan je međutim osvajao i svet je počeo kuljati iz kuća, pristizati sa svih
strana gužvajući se u veće i manje gomile. Tada se stvori kordon vojnika,
koji zapreči pristup Dvoru. Sa druge strane jedna polučeta pod komandom
poručnika Jovice Jovičića isla je ka nami. Ja pojurih pred njega pa ga upitah
o potporučniku Mijuškoviću o kome mi on reče da je živ ali da ne zna gde
se nalazi.
Onda se, odnekud, pred čekaonicom pojavi konjički poručnik Antonije
Antić. Ugledavši svetinu on skine kokardu sa svoje šapke pa je baci o zemlju
i uzviknu : Živio Petar Karađorđević! I sva gomila prihvati ovaj uzvik.

257
 Za to vreme jedan dvorski fijaker jurio je otud od Dvora. Svet se ras-
kloni da napravi put. Gore na boku sedeo je potporučnik Mijušković i mahao
kapom usred gromkih uzvika svetine . Ja se bacih svojom kapom na njega, ali
kapa prelete kola i on me ne spazi.
A tačno u pet sati Terazije su bile preplavljene svetom kad se zahori :
-
Živeo Ljuba Živković ! Živeo !
Pred „Takovom “, sa jednog stola na koji se popeo, on dade rukom znak
da će govoriti. Pa u potpunoj tišini koja nastade izgovori nekoliko reči ko-
Jima potvrdi vest o pogibiji kraljevskog para „ u međusobnoj borbi “. Preporu-
čujući mirno držanje kao prvi i najvažniji uslov uspeha on siđe pa ponesen
masom do ispregnutog fijakera sede u njega da kod „ Pozorišta održi isti
govor. Tada jedan od studenata odvoji deo gomile i povede ga sporednim
ulicama, ponavljajući na raskrnicama od reči do reči ono što je Živković izgovo-
rio. Ljudi sasvim golišavi, istrčavali su na ulicu, praćeni ženama, i za dugo ne
shvatajući u čemu je stvar da žene, saznavši, nadadu vrisak, vukući natrag
decu što su plakala držeći se za suknje svojih matera.
Potpuno malaksali vukli smo se i nas trojica kao prave aveti za onom
gomilom, kad se neko seti da upita :
- Koliko je sati ?
--- Sedam.
- A naši ispiti!
Kao opareni otrčasmo do kuće pa sa priborom koji smo zgrabili doju-
rismo u školu .
Ima li ispita ? pitamo služitelja.
Nego šta ? Počeo je !
- Kako ? Kad je počeo ?
- Tačno u sedam. Šta vi mislite ?
I mi ulazimo, primamo zadatke, rešavamo ih na brzu ruku, i posle jednog
sata opet izlazimo na ulicu.
A pred Dvorom muzika svira „ Ej trubaču “ i klicanje ne prestaje. Pa ljudi
pokazuju jedan drugom :
Eno kroz onaj prozor onde, vidite li, onaj krajnji levi, bačena je kraljica !
-
Svu su je iseklil
- A gde je sad ? Gde su sad ?
- Sad lekari vrše obdukciju i sastavljaju protokol .

- A Lunjevice, šta je s njima ?

- Pobio ih Tankosić.
- Rekao im : izljubite se Svetlosti, Visočanstva !
- A eno onde, sa onog prozora, Čarikov je posmatrao kao iz lože !
Tamo na ulazu, na gvozdenoj dvorskoj kapiji, urednik „ Srpske Zastave " ,
poznati i gonjeni opozicionar Živojin Protić „ Ajfel " propušta unutra samo
strane novinare. I mi gledamo kako se jedan od naših starijih drugova protura
takođe. On se obraća Protiću i stegnutih zuba izgovora neko englesko ime
Corespodent of Daily Mail, please !

258
 I pomešan sa onim stranim novinarima ulazi pa namiguje i smeje se na
nas.
A otud od „ Londona " gura se jedna gomila đaka, visoko vitla šeširima. Zi-
vela sloboda ! Živela Srbija ! Živela Republika !
I nas trojica hitamo onoj razdraganoj gomili, i, promukli više nego Tri-
funac, krkljamo koliko grlo može da izdrži : Živela Sloboda ! Živela Republika !
Živela Sloboda !
Dragiša Vasić.

KARL KORŠ :

Marksizam i filosofija.

(Svršetak.)

Zauzimajući spram realnosti ideologije takav apstraktno -negativni stav,

vulgarni marksizam pada u sasvim sličnu pogrešku u koju su pali i oni teore-
tici proleterske klase koji u starije ili novije vreme hoće da iz marksističkog
shvatanja o ekonomskoj uslovnosti pravnih odnosa i državnih formi kao i sva-
ke političke akcije, izvuku nauku, da se proletarijat može i mora ogra-
ničiti samo na ekonomsku akciju. 57) Dovoljno je poznato, s kojom je oštrinom
naročito u polemici s Proudhonom, no i inače, istupio M. protiv sviju takovih
tendenca. Gde god je on, u različita razdoblja svoga života, našao takovo (u
današnjem sindikalizmu još živuće ) shvatanje, naglašavao je uvek s najvećom
energijom , da je to "transcendentalno omalovažavanje “ države i političke ak-
cije potpuno nematerijalističko, i prema tome teoretski nedovoljno i praktički
sudbonosno.58) To dijalektično shvatanje odnosa između ekonomije i politike
postalo je tako čvrstim temeljem marksističke teorije, da je vulgarni socijali.
zam Druge Internacijonale mogao doduše zanemariti objašnjenje revolucijonar-
nih potitičkih prelaznih problema in concreto, no ipak nije njihovo postoja.
nje mogao poreći in abstracto . Među ortodoksnim marksistima nije bilo
nikog koji bi tvrdio, da je za marksizam prevladano stanovište baviti se teo-
retski i praktički s političkim pitanjima. Tako šta prepustilo se sindikalistima,
koji se doduše pozivahu također delomično na Marksa, no nikad ne podizahu
zahtev, da ih se smatra ortodoksnim marksistima. Obratno opet, stavljali su
se i stavljaju se , obzirom na ideološke realnosti, faktično vrlo mnogi dobri

57) Kao naročito tipičan primer takog posmatranja iz starijeg vremena

mogu se uzeti primedbe, u kojima je Proudhon, u svom poznatom pismu M.,
u maju 1846., ( Ostavština II . 336.) objašnjavao ovome, kako on sad za sebe
postavlja problem : „ Vratiti društvu takovom ekonomskom kombinacijom bo-
gatstva koja su drugom ekonomskom kombinacijom iz društva izašla, drugim
rečima, teoriju svojine pretvoriti, protiv svojine, u političku ekonomiju , i time
postići ono, što vi nemački socijalisti nazivate zajednicom dobara ". M. je na-
protiv, već u vreme, u kom još nije došao do svog docnijeg dijalektično - ma-
terijalističkog gledišta, spoznao vrlo jasno dijalektičnu vezu poradi koje moraju
ekonomska pitanja, kako teoretski tako i praktički, doći do izraza i u politici.
Isp. pismo Rugeu od 1843.
58) Isp. naročito poslednje stranice Bede filosofije.

259
marksisti i teoretski i praktički, na gledište koje se potpuno podudara sa sin-
dikalističkim stavom spram političkih realnosti. Isti materijalisti, koji su tako
često s M. klicali protiv sindikalističke negacije političke akcije : „ Neka se ne
kaže, da socijalni pokret isključuje politički ! “, i koji su tako često protiv anar-
hizma naglašavali činjenicu , da će realitet politike, usprkos formalnih promena
koje će doživeti građanska država , potrajati dugo još i posle pobedonosne
---
revolucije proletarijata, ti isti ljudi zapadaju u transcendentalno, dobrim
delom sindikalistički- anarhističko omalovažavanje , čim im se samo spomene , da
duševni pokret, koji se ima izvršiti na ideološkom polju, ne može biti nado-
mešten ili suvišnim učinjen niti isključivim socijalnim pokretom niti ujedinjenim
socijalnim i političkim pokretom proleterske klasne borbe. Pa još i danas go-
tovo većina marksističkih teoretika posmatra realnosti sviju tzv. duševnih či.
-
njenica u čisto negativnom, potpuno apstraktnom i nedijalektičnom smislu,
mesto da i na taj deo društvene celokupne realnosti primeni jedino materija.
lističku i zato znanstvenu, od M. i E. izbrušenu metodu. Umesto da se pokraj
socijalnog i političkog životnog procesa posmatra još i duševní, a pokraj dru-
štvenog bitka i bivanja, u najširem smislu te reči (kao ekonomija, politika itd.) ,
posmatra i realni, i ako idejni (ili „ ideološki “) , sastavni deo društvene celo-
kupne realnosti, izražen u društvenoj svesti u svim njenim različitim pojavnim
oblicima, namesto toga se svaka svest, na potpuno apstraktan i, u osnovu ,
upravo metafizičko - dualističan način, proglašava kao potpuno nesamostalan ili
samo relativno samostalan, na koncu konca ipak nesamostalan odraz faktično
jedino realnog, materijalnog razvojnog procesa. 59)
Teoretski pokušaj uspostave jedino (po M.) znanstvenog, dijalektično-
materijalističkog metoda, koji bi u obzir uzeo i posmatranje i tretiranje ideo-
loških realnosti, mora pri takovom stanju stvari prevladavati teoretski još
veće zapreke nego li su se to našle na putu uspostavi prave dijalektično - ma-
terijalističke teorije marksizma o državi. Jer razvodnjenje marksizma koje se
obzirom na državu i poliliku, javilo kod marksističkih epigona, sastojalo
se samo u tome, da se najznatniji teoretičari i publicisti Druge Internacijonale
nisu bavili dovoljno konkretno s najvažnijim revoluc jonarnim prelaznim proble-
mima politike. Ali su oni zato dopustili barem in abstracto, šta više, u svojim
dugogodišnjim borbama, ponajpre s anarhistima, kasnije sa sindikalistima, na-
glasili vrlo jako , da po materijalističkom shvatanju historije realnost nije samo
realna ekonomska struktura društva koja je na kraju krajeva realna baza sviju
ostalih historijsko - društvenih pojava, nego da je realnost i juristička i poli-
tička nadgradnja, pravo i država ; dakle da se ni nju ne sme anarhističko- sin-
dikalistički ignorirati ili uopće odbaciti u kraj , nego da je se mora faktično
promeniti političkom revolucijom. Tome naprotiv, realncst društvenih formi
svesti, duševnog životnog procesa, pozivom na izvesne izjave M. i naročito E.60)

59) O pitanju ukoliko je E., pod starost takovom shvatanju ipak učinio,
koncesije vidi primedbe u op. 56.
60) Poznato je da se E. jednom u kasnije vreme (u pismu Konradu
Schmidtu od 27. X. 1890. Dok. soc. II. 69.) izjavio o takovim još više u vaz-
duhu lebdećim ideološkim područjima “ kao što su religija, filosofija itd., da se

260
ne priznavaju vrlo mnogi vulgarni marksisti još ni danas , pa čak ni in abstracto.
Celokupna duševna (ideološka) struktura društva objašnjuju se tako vrlo jed-
nostavno kao tobožnja realnost, koja u glavama ideologa postoji samo kao
zabluda, uobraženje, iluzija, i nigde u realnosti nema svoju realnu predmetnost.
To svakako mora da vredi za sve tzv. „ više “ ideologije. Što se tiče političkih
i jurističkih načina predočavanja, to se i za njih može reći da imaju samo
ideološki nerealan karakter. No cni se odnose barem na nešto realno, na dr-
žavne i pravne uredbe , koje sačinjavaju nadgradnju dotičnog društva . Još vi-
šim " ideološkim načinima predočavanja (religijoznim, umetničkim, filosofskim
predodžbama čoveka) ne može, naprotiv, da odgovara nikakova realna pred-
metnost. Zaoštrimo li još malo, radi veće jasnoće, taj način mišlenja, to bismo
mogli reći, da za njih postoje tri stepena realnosti. 1. faktična i na kraju
krajeva jedino realna, nikako uopće ideološka realnost ekonomije. 2. već ne
baš tako realna, šta više, do izvesnog stepena ideološki prekrivena realnost
prava i države. 3. potpuno bespredmetna i nerealno čista ideologija („ čista
besmislica".)

Za teoretsku uspostavu realnih konsekvenca koje iz dijalektično-materi-

jalističkog principa izviru za shvatanje duševnih realnosti, potrebne su pre
svega neke pretežno terminološke konstatacije. Najglavnije, što tada još treba
osvetliti, stoji u pitanju : kako se uopće s dijalektično- materijalističkog gledišta
ima zamisliti odnos između svesti i njenog predmeta.
Teoretski se pre svegasvega mora
mora konstatovati, da M. i E. nikad ni na um
nije palo, da društvenu svest, duševni životni proces, bez ičeg daljnjeg nazovu
ideologijom . Ideologija jeste samo obrnuta svest, specijelno ono što u kojoj
delomičnoj pojavi društvenog života krivo gleda samostalnu tvorevinu ; to su
n. pr. sve jurističke i političke predodžbe koje u pravu i državi gledaju samo-
stalne nad društvom podignute sile.61) Tome naprotiv, na mestu, u kome nam
je M. dao najpreciznije podatke o svojoj terminologiji 62) rečeno je izričito :
da unutar one celine materijalnih odnosa života, koju je Hegel nazvao građan-
skim društvom, realnu bazu sačinjavaju društveni odnosi proizvodnje (ekonom-
ska struktura društva) , i nad njome da se , s jedne strane, izdiže juristička i
politička nadgradnja, a s druge joj strane odgovaraju izvesne društvene forme
svesti. Tim, u društvu isto tako realno ko pravo i država postojećim, društve-
u njima nalazi prethistorijski ostatak “ prapočetne gluposti . Na sličan način to-
bože negativan način govori specijalno o filosofiji i M. u teorijama o višku
vrednosti (1. 44.)
61) Isp. naročito E. primedbe o državi Feuerbach . 51 .
62) Isp. Krit. pol. ek. LIV. Vrlo brižno sabran celokupan filološko-termi-
nološki materijal o tome pitanju nalazi se u knjizi buržoaskog istraživača M.
Hammachera : Das philosophisch- ökonomische System des Marxismus (1909) ,
naročito na s. 190.-206. Hammacher se od drugih građanskih kritičara M. raz-
likuje u tome, da je za svoj pokušaj , da reši taj problem, prikupio ceo izvorni
materijal, dok su se drugi, kao Tönnies i Barth, zadovoljili uvek time da tu i
tamo iščeprkaju pojedine M. izraze i stavke.

261
nim formama svesti, pripada pre svega fetiš robe ili vrednost, i sve ostale iz
nje izvedene ekonomske predodžbe koje su M. i E. kritikovali u Kritici pol.
ekonomije. Za M. E. shvatanje bilo je izvanredno karakteristično baš to, da
oni upravo tu ekonomsku osnovnu ideologiju građanskog društva nikad nisu
nazivali ideologijom. Po M. E. terminologiji ideološkima mogu da budu samo
jurističke, religijozne, umetničke ili filosofske forme svesti, a ni ove to, kako
ćemo videti, ne moraju da budu u svim okolnostima, nego to bivaju samo
pod izvesnim, gore već natuknutim pretpostavkama. U ovom odvajanju eko-
nomskih formi svesti vrlo se jasno ispoljila promena u shvatanju filosofije, ko-
jom se potpuno sazreli dijalektični marksizam kasnijeg vremena razlikuje od
onog još potpuno nerazvitog iz prve faze. U teoretskoj i praktičnoj kritici
društva M. i E., dolazi teoretska i praktična kritika filosofije na drugo, čak
bismo mogli reći, na treće, četvrto ili pretposlednje mesto. Iz „ kritičke filoso-
fije “ u kojoj je još M., pišući „ Nemačko-Francuske Letopise “, video svoju
glavnu zadaću 63) razvila se radikalnija , t. j . samoj stvari dublje u koren idu-
ća 64) a na „ Kritici političke ekonomije osnovana kritika društva. Kritičar, o
kome se pre govorilo, da „ na svaku formu teoretske i praktične f
svesti" može nadovezati, i iz vlastitih formi postojeće realnosti razviti
pravu realnost koja je ovima uzrok i konačan cilj “ 65), taj kritičar je spoznac
da se društvene forme svesti ne mogu protumačiti niti iz sebe samih niti iz
općeg razvoja ljudskoga duha (t. j . iz Hegelove i pohegelovske filosofije “ ,)
nego da one svoj koren imaju u materijalnim okolnostima života, koje „ poput
neke okosnice predstavljaju „ materijalnu osnovu " cele društvene organizacije.66)
Radikalna kritika građanskog društva ne može se dakle , kako se to M. izrazio
još 1843., 67) uadovezati na svaku proizvoljnu formu teoretske i praktične
svesti, nego se mora nadovezati na one stanovite forme svesti koje su svoj
znanstveni izraz našle u političkoj ekonomiji građanskog društva. Kritika poli-
tičke ekonomije pomiče se dakle - teoretski i praktički na prvo mesto

63) Isp. Ostavštinu I. 383.

64) Tako reč „ radikalna “ definira M. u kritici Hegelove filosofije prava
(Osl. I., 392) .
65) Idem, 381.
66) Isp. Predg. i Uvod. „ Krit. pol. ek. ", LIV., LV. i XLVIII .
67) Pa ni 1843. nije taj stavak izražavao sasvim tačno faktično shvatanje
M. U istom pismu Rugeu od sept. 1843., objašnjuje M., da se pitanja što za-
brinjuju predstavnike socijalističkog principa, tiču realiteta prave ljudske suš-
tine ; samo što je pri tome potrebno kritikovati i drugu stranu te suštine, teo-
-
retsku egzistenciju čoveka, naime religiju , znanost itd. — Tok razvoja kojim je
prošao M., mogao bi se u ovom pogledu kratko izraziti u ovoj formuli : on je
iznajpre kritikovao religiju filosofski, zatim religiju i filosofiju politički, i ko-
načno religiju, filosofiju i politiku, i sve ostale ideologije ekonomski. Za pu-
tokaze na tome putu neka se isporede : 1. Primedbe u predg. M. filosofske
dizertacije (Filosofska kritika religije) , 2. primedba o Feuerbachu u pismu Ru-
geu od 13. III. 1843 : „ Feuerbachovi aforizmi ne čine mi se samo u tome is-
pravni, što se previše bave prirodom, a premalo politikom. To je međutim je-
dini savez pomoću koga današnja politika može da postane istinom ". - Zatim
poznatu primetbu učinjenu , u češće citiranom septembarskom pismu Ruge ,

262
No time da dublja i radikalnija pojavna forma teoretski i praktički revolucijo-
narne M. kritike društva, ne prestaje nipošto da bude kritikom celog gra-
đanskog društva, dakle i sviju njegovih formi svesti. Kritika filosofije, koju
su u svoje kasnije doba M. i E. provodili tobože samo vrlo retko ili mimo.
gredce, nije dakle ni sada od njih faktično bila potisnuta u stranu, nego je
samo, naprotiv, bila provedena na dublji, radikalniji način. Da to pokažemo,
potrebno je jedino da nasuprot izvesnih krivih predodžbi koje su danas raši-
rene obzirom na M. kritiku političke ekonomije, uspostavimo potpuni revolu-
cionarni smisao te ekonomske kritike M. Time će se istovremeno objasniti i
njen položaj u celokupnom sistemu M. društvene kritike, dakle i njena veza s
kritikom takovih ideologija kao što je filosofija.

Sveopće je priznata činjenica, da i kritika političke ekonomije, taj teoret-

ski i praktično najvažniji deo dijalektično-materijalističke društvene kritike
marksizma predstavlja isto tako kritiku izvesnih društvenih forma svesti kapi-
talističke epohe, kako je tu predstavljala i kritika materijalnih odnosa proiz-
vodnje te epohe. Tu činjenicu potpuno priznaje i čista, bezuslovna „ znanstvena
znanost " ortodoksnog vulgarnog marksizma. Znanstveno spoznanje ekonomskih
zakona jednoga društva pokazuje, i po Hilferdingu, „ ujedno i determinantne
faktore koji određuju volju kla sa toga društva “, i postaje tako istovremeno
„znanstvenom politikom ". Samo što usprkos te veze između ekonomije i poli-
tike, a po potpuno apstraktnom, sasvim nedijalektičnom shvatanju valgarnih
marksista, marksistička „ kritika političke ekonomije mora kao „ znanost " da
ima čisto teoretsku zadaću . Ona kritikuje znanstvene zablude građanske nauke
o narodnoj privredi, kako klasične tako i vulgarne ekonomije. Tome nasuprot,
politička radnička partija iskorišćuje rezultate tog kritičkog- znanstvenng istraži-
vanja za svoje praktične ciljeve, koji u konačnosti svojoj idu za preobrazbom
faktične ekonomske strukture kapitalističkoga društva, materijalnih odnosa
proizvodnje. (Pokatkad rezultati tog marksizma, tako od Simkovića ili
Lenscha, bivaju praktično primenjivani i protiv radničke partije.)
Veliki i osnovni manjak tog vulgarnog marksizma stoji, marksistički re-
čeno, u njegovom čvrstom, potpuno neznanstvenom “ oslonu na onaj naivni
realizam, s kojim tzv. zdravi ljudski razum, taj najopakiji metafizičar ", a s
njime i obična, pozitivna znanost građanskoga društva, povlači oštru liniju iz-
među svesti i njegovog predmeta. Oni nimalo i ne slute, da je ta protivšti
na, koja više potpuno ne postoji ni za transcendentalno posmatranje kritičke

da je „filosofija postala previše „ svetovnom " i time samu filosofsku svest po-
vukia ne samo spolja nego i iznutra u nezgode borbe ". 3. izvodi u kritici He-
gelove filosofije prava, po kojima je „ odnos industrije, bogatstva uopće, spram
politike, glavni problem modernog doba ", a upravo taj, „ samom modernom
političko-socijalnom realnošću " zadani problem, da nužno stoji izvan status
quo nemačke filosofije o državi i pravu, čak i po " najkonsekventnijem, najbo-
gatijem i poslednjem“ shvatanju Hegelovom. (Isp . Ost. 1. 68. Dok. soc. I. 396.
7. Ost. I. 380. Ost. I. 388./9. 391.)

263
filosofije 68), za dijalektično posmatranje potpuno dokinuta. 69) U najboljem slu-
čaju oni veruju, da se tako nešto moglo dogoditi idealističkoj dijalektici Hegela,
i misle, da baš tu možda postoji ona „ mistifikacija “ koju je po M. dijalektika
pretrpela u rukama Hegela “, a koja je, u racijonalnom razume se, obliku te
dijalektike, u materijalističkoj dijalektici M. potpuno iskorenjena. Zapravo su
međutim, kako ćemo odmah videti, ne samo u svojoj prvoj filosofskoj , nego i
u drugoj, pozitivno-znanstvenoj periodi, M. i E. bili tako daleko od takovog
(dualističkog) metafizičkog shvatanja odnosa između svesti i zbiljnosti, te im
ni na um nije moglo pasti, da bi se njihove reči mogle razumeti na takav
kobno kriv način, i osim toga, da bi s pojedinim izrekama (koje se sa stoti-
nama drugih lako dadu ispraviti) mogli oni sami ikad pomoći tolika mnoga
nerazumevanja . Bez obzira na svaku filosofiju , jasno je , da bez toga sklada
između svesti i realnosti, karakterističnog za svaku, pa i marksističko- materi-
jalističku dijalektiku, a po kome i materijalni odnosi proizvodnje kapitalističke
epohe, ono što jesu, jesu samo u vezi s onim formama svesti u kojima se
oni odrazuju bilo to u predznanstvenoj ili (građanski) znanstvenoj svesti epohe,
- kritika po
(te bez tih formi svesti uopće u zbilji ne bi mogli ni postojati)
litičke ekonomije nikad ne bi mogla da postane najvažnijim sastavnim delom te-
orije socijalne revolucije. Iz čega tad, razume se, sledi i obratno, da je za ta-
kove marksističke teoretike, za koje marksizam bitno nije bio teorija socijalne
revolucije, dijalektično shvatanje sklada između svesti i realnosti moralo sas-

68) U tom pogledu naročito su poučni izvodi Laska u 2. ods. njegove

Filosofije prava u spomenspisu Kuno Fischera II. 28.
69) Vrlo dobru ilustraciju za to pruža nam 3. gl. 2. knjige „ O ratu “, koju
je napisao, duhom i metodom nemačke idealističke filosofije potpuno obuzeti
ratni filosof, general Karl von Clausewitz. Tu Clausewitz istražuje : da lije
ispravnije da se govori o ratnoj umetnosti ili o ratnoj znanosti, i dolazi do
zaključka, da je „ zgodnije govoriti o ratnoj umetnosti, a ne o ratnoj znanosti “ .
No još mu ni taj zaključak nije dovoljan. On započima još jednom i izjavljuje,
da, pogleda li se dublje, rat nije ni umetnost ni znanost u običnom značenju “,
a u svojem modernom pravom obliku nije ni „ zanat “ (kako je to bio u proš-
losti u vreme kondotijera) . Pravo zapravo, rat je „ akt ljudskoga saobraćaja “.
„ Mi kažemo dakle, da rat ne pripada u područje umetnosti i znanosti, nego u
područje društvenoga života. " On je konflikt velikih interesa koji se rešava
krvlju, i samo se time razlikuje od drugih. Bolje nego ikoja druga umetnost
dade se on isporediti s trgovinom koja je također konflikt ljudskih interesa i
delatnosti, a još bliže stoji mu politika, koja se, sa svoje strane, može uzeti
kao vrsta trgovine u većem merilu . Osim toga, ona je tlo na kome se razvija
rat. U njoj, tajno već nagoveštene, leže njegove crte, kao što u klicama ose-
bine živih bića". (Prvo izdanje 1832. I., 143., Schlieffenovo izd. 94.) -
Mnogi moderan, ukočenim metafizičkim kategorijama obuzeti pozitivno-znanst-
veni mislilac, mogao bi o toj nauci učiniti kritičnu primedbu : slavni autor za-
menio je ovde predmet ratne znanosti s tom znanošću samom. Zapravo je
međutim Clausewitz sasvim dobro znao, koje je značenje znanosti u običnom
i nedijalektičnom smislu. On izričito veli, da takove znanosti u običnom zna-
čenju “, obzirom na predmet onog što se u običnom govoru naziva čas ratnom
umetnošću čas ratnom znanošću, uopće ne može da bude, jer se ovde ne
o „živom
radi " mrtvoj tvari " kao kod mehaničkih umetnosti (i znanosti), ili

264
vim dosledno da postane suvišno, a po tome, konačno, i teoretski krivo (ne-
znanstvo). 70)
U svim izjavama koje su u raznim periodama svoje teoretske - praktično
revolucijonarne delatnosti M. i E. dali u odnosu između svesti i realnosti , bilo
to na području ekonomije ili u višim područjima politike i jurisprudencije i,
još višima, umetnosti, religije i znanosti, mora se uvek tačno paziti na koju su
adresu upravljene te primedbe. (O nečeni drugom no prigodnim primedbama ,
naročito što se tiče kasnijeg doba, zapravo se obično i ne radi) . One naime
glase iz temelja različito, već prema tome jesu li upravljene protiv idealističke
i spekulativne metode Hegela i Hegelijanaca ili protiv ordinarne, danas opet
u modu ušle, bitno Wolffisch-metafizičke metode koja je, posle kako se Feuer-
bach odrekao spekulativnog pojma , preotela opet maha s novim prirodo-
znanstvenim materijalizmom Büchnera, Vogta i Moleschotta, a s kojom su " i
građanski ekonomi pisali svoje neskladne debele knjižurine “. 71) Samoobaveš-
tenja potrebovali su M. i E. od svog početka samo u pogledu prve, dijalek-
tične metode Hegela. Nimalo nisu oni sumnjali da imaju nadovezati baš na
nju. Problem je za rjih bio samo u tome kojim promenama treba podložiti tu
Hegelovu dijalektičnu metodu posle kako ona više nije imala da bude kao
kod Hegela metodom jednog tajno materijalističkog društvenog i historijskog

predmetu koje se prodaje trpeći kao kod idealnih umetnosti (i znanosti),

nego o predmetu koji „ živući reagira “. Pa i taj predmet može međutim , kao
svaki netranscendentni predmet, da bude „ osvetljen kritičkim duhom i u svo-
joj unutarnjoj vezi više ili manje objašnjen “, pa da već to samo bude dovolj .
no za ostvarenje pojma teorije (141.-144. odn. 92.-95) . Sličnost između ovog
Clausewitzovog pojma teorije i pojma koji o znanosti ima znanstveni socija-
lizam M. E., jeste tako izvanredno velika, da se o tome dalje uopće ne treba
da govori. Istodobno ona nimalo nije čudna, jer su obadva pojma izašla iz
istoga vrela, dijalektičnog pojma koji je o filosofiji i znanosti imao Hegel.
Glose koje su o teoriji svog majstora dali Clausewitzovi epigoni podsećaju
uostalom, po svom tonu i sadržaju, tako frapantno na primedbe koje su o M.
teoriji učinili mnogi moderni znanstveni marksisti, da ćemo iz Schlieffenovog
predgovorą (s. IV.) navesti nekoliko rečenica : „ Clausewitz nije poricao vred-
nost zdrave teorije same po sebi, nego je njegova knjiga „ O ratu “ samo
prožmana nastojanjem, da teoriju dovede u sklad sa stvarnim životom . Time
se delomično objašnjuje zašto je u njega toliko prevagnula navika da filoso-
fira, koja se današnjeg čitača često najbolje baš ne doima ". — Vidi se, druga
polovica 19. veka nije vulgarizovala samo marksizam !
70) Naročito se jasno taj sklad između nerevolucijonarnog uverenja i
potpunog nerazumevanja za dijalektičnost marksističke kritike pol. ekonomije
ispoljuje kod Eduarda Bernsteina koji svoju raspravu Allerhand Wertteoreti-
sches u V. sv. Dok. soc. (1905.) 559. završava primedbom koja je obzirom
na pravi smisao M. nauke o vrednosti doista drašesna : Zakone o postajanju
cene istražujemo mi (!) danas na neposredniji način nego li je to zaobišlica
na koju nas sili zakućasta metafizička tvar, nazvana " vrednost ".
71) Najbolje objašnjenje celog tog metodološkog status causae može se
naći u drugome od dvaju članaka koje je kao kritiku upravo izašle M. Krit.
pol. ekon. obelodanio na 6. i 20. VIII . 1859. Engels u londonskom nemačkom
fedniku „Narod " . Članci su nanovo preštampani u 4. svesku Dok. soc. (1900) .

265
shvatanja. 72) Već je Hegel učio da (filosofsko - znanstvena) metoda nije samo
prosta forma mišljenja kojoj bi bilo ravnodušno na koji sadržaj biva prime-
njivana, nego da ona, naprotiv, nije ništa drugo no građevina celine uz-
dignuta u svojoj čistoj bitnosti ". Pa i sam M. izjavio se isto u svom mlade-
načkom spisu : „ Forma nema nikake vrednosti nije li forma sadržaja “ .73) Tako
je, da govorimo s M. i E. stvar u logično-metodološkom pogledu došla na to,
da se » dijalektična metoda oslobodi svojih idealističkih koprena i uspostavi u
jednostavnom obliku u kome ona postaje jedino ispravnom formom razvoja
misli . 74) Tako su M. i E. nasuprot apstraktno-spekulativnog oblika u kome je
Hegel ostavio dijalektičnu metodu , a u kome su ovu razne hegelovske škole
razvile još mnogo apstraktnije i formalnije, formulirali sa svom oštrinom slične
stavke kao što su ovi : da celo mišljenje nije ništa drugo no „ preradba na-
zora i predodžbi u pojmove “ , dakle da sve , pa i najopćenitije kategorije miš-
ljenja nisu ništa drugo no apstraktni jednostrani odnosi već dane konkretne
žive celine “, te da predmet, spoznat mišljenjem , realno „ ostaje da u svojoj
samostalnosti postoji i pre i posle kako nam je bio u glavi ".75) Kako su pri
svemu tome oni ipak za cela svoga života bili daleko od onog nedijalektič-
nog načina mišljenja koji neposrednoj danoj realnosti suprotstavlja mišljenje,
zamedbu, spoznanje i shvatanje te realnosti kao neposredno dane samostalne
činjenice, može se najbolje ilustrirati jednim stavkom iz E. polemičnog spisa
protiv Dühringa, koji baš zato ima dvostruku dokaznu moć, jer je, kako je
poznato, po vrlo raširenom shvatanju, baš stariji E., obratno od svog filosof-

Najlakše pristupni su u Fridrich Engelsovom Breviru Ernsta Drahna (1920.)

Primedbe cit, u tekstu, a i niz ostalih sličnih, mogu se naći na str. 118./119.
Čini se kao da je znanosti nanovo započelo carstvo stare metafizike s nje.
nim fiksnim kategorijama " ; u „ epohi u kojoj je pozitivni sadržaj znanosti
opet prevagnuo nad formalnom stranom "; s dolaskom prirodnih znanosti
„ u modu “ „ raširila se opet metafizička manira mišljenja sve tamo do krajnje
plitkosti Wolffa " .) -
72) Isp. o toj raskrsnici odnosa između Hegelovog i M. shvatanja histo-
rije s jedne strane, i odnosa između Hegelove i M. logičke metode s druge
strane E. O. S. 120.
---
73) Isp. Ost. I. 319. — Navedeni stavak Hegelov (iz Fenomenologije
duha) nalazi se citiran i opširnije raščlanjen u mojim Kernpunkte 38) . Samo je
nesposobnost, da se razume taj odnos identičnosti između forme i sadržaja,
razlog da se može razlikovati transcendentalno gledište, koje sadržaje progla-
šuje nečim empirijskim i historijskim, formu nečim sveopće vrednim i nuž
nim, — i dijalektično ( idealističko ili materijalističko) gledište po kome je i
forma kao takova uvučena u empirijsku i historijsku prolaznost, a samim time
i u bolove borbe ". Po tome se najjasnije vidi kako se podudaraju čista de-
mokratija i čista transcendentalna filosofija.
74) Isp. Engels, koji dodaje, da on tu metodu izrađenu od M. u Krit.
pol . ekon. smatra rezultatom koji „ po svojoj važnosti jedva zaostaje za mate-
rijalističkim osnovnim pogledom na svet". Isp . i poznate vlastite izjave M.
u pogovoru 2. izd. Kapitala (1873) .
75) Svi ti stavci uzeti su iz posthumno obelodanjenog uvoda Krit. pol.
ekon., najbogatijeg vrela za spoznanje pravog medodološkog gledišta M. i E.

266
skijeg prijatelja M., pao žrtvom potpuno naturalističko- materijalističkog pogleda
na svet. No upravo kod tog starijeg E. vidimo da je on, označujući mišljenje
i svest produktima čovečjeg mozga, a čoveka sama produktom prirode, u jed-
nom dahu podigao protest, previše jasan a da bi se mogao krivo tumačiti,
protiv onog sasvim " naturalističkog “ shvatanja koje svest, mišljenje „ uzima
kao nešto dano, bitku i prirodi unapred oprečno “ .76) Za dijalektičnu, a ne ap-
straktno-naturalističku, i zato jedino znanstvenu metodu M. E. materijalizma,
ni predznanstvena ili vanznanstvena, kao ni znanstvena svest 77) ne stoji pri-
rodnom, a još manje historijsko - društvenom, svetu samostalno naprotiv,
nego kao realni, „ faktični “ i ako duševno idealan " deo tog prirodnog i histo-
rijsko -društvenog sveta, u ovome unutra . Ovde leži prva specifična razlika iz-
među materijalističke dijalektike M. E. i idealističke dijalektike Hegela, koji je
doduše, s jedne strane, također već rekao , da teoretska svest individue
ne može „ iskočiti “ iz svog vremena i sveta koji ga okružuje, no koji je s
druge strane, ipak, mnogo više svet stavio u filosofiju negoli filosofiju u svet.
-
S tom prvom razlikom između Hegelove i M. dijalektike u najtesnijoj je
vezi druga : „ Komunistički radnici kaže M. već 1844. u Svetoj Familiji (Ost.
-
II., 151) — znadu vrlo dobro, da svojina, kapital, novac, najamni rad itd. nisu
nikaka idealna uobraženja, nego vrlo praktični, vrlo stvarni proizvodi njihovog
vlastitog izvlašćenja, koji dakle na praktičan, stvaran način trebaju biti doki-
nuti, tako da ne samo u misli, u svesti, nego i u (masovnom) bitku, u životu ,
čovek postane čovekom". U ovom je stavku izrečeno s punom materijalistič-
kom jasnoćom da, usled neraskidljive veze sviju faktičnih pojava građanskog
društva uopće, ni njegove forme svesti ne mogu biti izmenjene jedino mišlje
njem. Te društvene forme svesti mogu, naprotiv, i u mišljenju, i u svesti
biti dokinute jedino s istovremenim praktično- stvarnim preokre-
tom materijalnih po ovim formama dosad pojmovno prihvaćenih odnosa
proizvodnje Isto vredi i za najviše društvene forme svesti, n. pr. za
religiju, a isto tako i za takove srednje slojeve društvenog bitka i sve-
sti, kaošto je familija.78) Najjasnije izraženu, i u svim smerovima razvitu
76) Isp. Dühring. Umwälzung der Wissenschaft, 22. - Potanja analiza
ovih izvoda kao i docnijih spisa E. uopće, pokazuje, da F.., jače pri tome na-
glasivši tendencu koja je pre postojala već kod M. samo krajnje konačnoj “
uslovljenosti sviju historijsko - društvenih pojava (uključivo i historijsko-
društvenih formi svesti) od ekonomije podgrađuje u poslednjoj instanci još
jednu (, sasvim krajnje konačnu " !) „ uslovljenost od prirode " . Ali za dijalektič-
no shvatanje odnosa između svesti i realnosti ne menja se tim poslednjim E.
stavkom, koji samo nadopunjuje i podgrađuje historijski materijalizam, — a kako
je to vidno iz teksta cit. stavka - ništa !
77) Termin „ predznanstveno stvaranje pojmova " potiče, kako je poznato,
od kantijanca Rickerta. Stvarno se taj pojam mora naravno pojaviti svuda gde
se na nauke o društvu primenjuje bilo transcendentalno bilo dijalektično gle-
dište (n. pr. kod Diltheya.) Vrlo oštru i preciznu razliku između toga, kako
duševno prima svet glava koja misli " i kako ga se prima „ umetnički- religi-
jozno-praktično-duševno", pravi M. u Uvodu, XXXVII .
78) Isp. razvitak konsekvenca koje s novog mat. gledišta izviru za reli-
giju i familiju, a koje je M. naznačio najpre u 4. tezi o Feuerbachu, a posle
na različitim mestima Kapitala.

267
tu konsekvenca novog materijalizma, koja je u formi slutnje došla do izraza
već u Kritici Hegelove filosofije prava, nalazimo opet u tezi koju je 1845. za
vlastito obaveštenje napisao Max o Feuerbachu : „ Pitanje, da li je čovečjem
mišljenju dostupna stvarna istina, nije pitanje teorije nego pitanje prakse. U
praksi mora čovek da dokaže istinu, t. j . zbilju i moć, ovostranost svoga miš-
ljenja. Prepirka o realnosti ili nerealnosti jednog mišljenja, koje se izoluje od
prakse, jeste čisto sholastično pitanje “. Ko bi međutim mislio da je time prak-
tična kritika jednostavno stavljena na mesto teoretske, krivo bi, na najkobniji
način, shvatio te rečenice, i iz filosofske apstrakcije čiste teorije zabludio bi
slepo samo u oprečnu antifilosofsku apstrakciju jedne isto tako čiste prakse.
Ne u samoj „ čovečjoj praksi “, nego jedino u „ čovečjoj praksi i shvatanju te
prakse “ leži za dijalektičnog materijalista M. racijonalno rešenje sviju miste-
rija koji „ teoriju zavode u misticizam ". Prenos dijalektike iz mistifikacije koju
je ona pretrpela u rukama Hegela, u „ racijonalni oblik " M. materijalističke
dijalektike, stoji dakle, u drugom redu, bitno u tome, da je ona postala or-
ganom te jedinstvene, praktično i teoretski kritične, prevratne delatnosti, i, da-
lje, „metodom, u svojoj suštini kritičnim i revolucijarnim ". 79) Već je i za He-
gela „ teorija bila bitno sadržavana u praksi “ . „ Mi sebi ne smemo predstavljati
da čovek s jedne strane misli, s druge strane hoće, i da on u jednom džepu
ima misao, a u drugom volju, jer to bi bila pusta predodžba “. Praktična za-
daća, koju „ misleći delatan “ pojam (t . j . filosofija) ima da ispuni, ne postoji ,
međutim, za Hegela baš u običnoj , „ praktičnoj , čovečji čulnoj delatnosti ",
nego mnogo više u tome . da se shvati ono što jest, jer ono što jest, je ra-
zum.* 80) Tome naprotiv zaključuje M. svoje samoobaveštavanje o vlastitoj
dijalektičnoj metodi u 11. tezi o Feuerbachu sa stavkom : „ Filosofi su svet
samo različito tumačili, a radi se o tome da ga se promeni “ . Tim stavkom
filosofija nije, kako su to sebi uobrazili epigoni, proglašena za prosto uobra-
ženje, nego se njime M. naprotiv, samo odlučno odrekao svake takove, filo-
sofske ili znanstvene teorije koja nije ujedno i praksa, i to faktična, zemaljski
ovostrana, čovečji čulna praksa, a ne spekulativna delatnost filosofske
ideje koja u osnovu ne razume ništa no samu sebe. Teoretska kritika i prak-
tičan prevrat, i to obadvoje shvaćeno za dve nerazdeljivo jednu od druge za-
visne akcije ; i same te akcije ne kao akcije u nekom apstraktnom smislu te
reči, nego kao konkretna, faktična promena konkretno realnog sveta građan-
skog društva u toj rečenici je najpreciznije izražen princip nove, materija
lističko- dijalektične metode znanstvenog socijalizma M. i E.

Time što smo pokazali faktične konsekvence koje iz materijalističko - di-

jalektičnog principa marksizma izviru za shvatanje odnosa između svesti i re-
alnosti, mi smo dokazali ujedno i svu pogrešnost sviju onih apstraktnih i ne-
dijalektičnih shvatanja koja su , obzirom na teoretski i praktičan stav spram tzv.

79) Isp. češće već navedene stavke na koncu Pogovora 2. izd. Kapitala
od 1873.
80) Isp. s jedne strane dodatak § 4., s druge stane poslednje pasuse
predgovora Filosofiji prava.

268
duševnih realnosti, proširena među vulgarnim marksistima različitih smerová.
Ne samo za ekonomske forme svesti u užemu smislu, nego i za sve društ-
vene forme svesti uopće, vredi stavak M., da one nisu nikaka uobraženja, nego
su ❤ vrlo praktične, vrlo stvarne “ društvene realnosti, koje dakle i „ na prakti-
čan, stvaran način trebaju biti dokinute ". Samo s onog naivno metafizičkog
gledišta zdravog građanskog ljudskog razuma, koji misao kao nešto samostalno
suprotstavlja bitku, a istinu definira kao sklad predodžbe s jednim izvan nje
stojećim i po njoj odraženim " predmetom, može da još i dalje važi miš-
ljenje, po kome ekonomske forme svesti (t. j . ekonomski pojmovi predznanst-
vene i vanznantsvene svesti i znanstvene ekonomije) imaju doduše neko stvar-
no značenje, budući da im odgovara jedna realnost (realnost, po njima sami-
ma shvaćenih odnosa proizvodnje), no svi drugi viši načini shvatanja da su
prosta bespredmetna maštanja, koja će se posle preobrazbe ekonomske struk-
ture društva i po dokinuću njegove jurističke i političke nadgradnje raspasti
sama od sebe u ništa, kako su se to u biti već i danas. Između ekonomskih
predodžbi i realnosti materijalnih odnosa proizvodnje u građanskom društvu je
samo prividno odnos kakav je između slike i odraženog predmeta, a zapravo
je onaj odnos u kakovom poseban, osebujno određen deo celine stoji spram
njenih ostalih delova. Građanska ekonomija, zajedno s materijalnim odnosima
proizvodnje, spada u celinu građanskoga društva. No u tu celinu spadaju isto
tako i političke i jurističke predodžbe i njihovi tobožnji predmeti, koje gra-
đanski političar i građanski jurista - „ ideolozi privatne svojine " (Marx) na
ideološki, sasvim izvraćen način, smatraju samostalnim tvorevinama. I sasvim
se to slično tiče još i viših ideologija, umetnosti, religije i filosofije građan-
skoga društva. I ako kod predodžbi ovih ne možemo više naći nikakav pred-
met koji bi one, ispravno ili krivo, mogle da odraze, to smo mi sebi po dru
gom putu objasnili, da ni ekonomske, političke, jurističke predodžbe ne mogu
nikako da imaju za se poseban, samostalno postojeći i od sviju ostalih pojava
građanskoga društva izoliran predmet, nego da je to samo apstraktan i ideo-
loški građanski način shvatanja, ako im mi takove predmete pridevamo. Na
svoj poseban način izrazuju i one celinu građanskoga društva . A isto je tako
i s umetnošću , religijom i filosofijom. Sve ove zajedno predstavljaju onu
duševnu strukturu građanskoga društva koja odgovara ekonomskoj struk-
turi tog društva, i to u istom smislu, kako se to nad tom ekonomskom struk-
turom izdiže juristička i politička nadgradnja tog društva . Isto ko ekonomska,
juristička i politička struktura društva, i istovremeno s ovom, sve one moraju
da budu teoretski kritikovane i praktično promenjene revolucijonarnom društ-
venom, celinu društvene realnosti obuhvaćajućom kritikom materijalističko-
dijalektičnog znanstvenog socijalizma. 81) Kaošto ekonomskom akcijom revolu-
cijonarne klase ne postaje suvišnom politička akcija, tako ni ekonomskom i
političkom akcijom zajedno ne postaje suvišna duševna akcija ; samo naprotiv,
pre osvojenja državne vlasti po proletarijatu, ona kao revolucijonarno znanst-

81) Isp. naročito izvode Lenjina u članku „Pod zastavom marksizma'

Kom. Int. br. 21., jesen 1922., s. 8.

269
vena kritika i agitatorski rad, a posle osvojenja državne vlasti, kao organiza-
torski znanstveni rad i ideološka diktatura, mora da bude teoretski i praktički
provedena do konca. A što vredi za duševnu akciju protiv formi svesti današ-
njeg građanskog društva uopće, vredi specijelno i za filosofsku akciju. Gra-
đanska svest koja misli da se kao čista kritična filosofija i bespretpostavna
znanost mora nužno i onako isto samostalno suprotstaviti svetu, kako to tobože
samostalno nad društvom stoje građanska država i građansko pravo, mora da
bude revolucijonarnom materijalističkom dijalektikom, filosofijom proleterske
klase, i (filosofski pobijana, dok na koncu te borbe, istovremeno s potpunom
praktičnom izmenom celokupnog današnjeg društva, uključivo i njegovih
osnovaka, ne bude i teoretski potpuno prevladana i dokinuta. „ Ne možete da
dokinete filosofiju, dok je ne ostvarite ".

POGOVOR MESTO PREDGOVORA.

Istom u vreme kad sam pisao tu raspravu , izašla je knjiga Georga Lu-
kácsa, Geschichte und Klassenbewusstsein (Berlin, Malik-Verlag, 1923.) , S
obrazlaganjima, koja je autor izgradio na široj filosofskoj osnovi, a koja se
svakojako dotiču pitanja nabačenih i u ovoj mojoj raspravi, mogu se ja, ko-
liko sam dosad mogao da uglavim , načelno i s radošću, saglasiti. U koliko bi
još između nas u specijelnim pitanjima mogle da postoje sadržajne i metodo-
loške razlike u mišljenjima, pridržavam sebi pravo, da se pobliže opredelim,
za docnije.

Povodom jednog glasa iz druge Srbije .

(Kritične primedbe na osnovu knjige M. M. Miloševića : „ PP “ ).

Za mene je Srbija počela postojati s ubijstvom jednoga kralja. Bilo je

to na Telovo 1903. Započelo je to Telovo ko obično, s mnogo zelenog granja
na uličnim zidovima, s mnogo u parade zaljubljenog malograđanstva na ploč.
nicima, s mnogo školske dece, obrtnika, veteranaca, popova i oficira u proce.
siji ; tik iza „ neba “ od krivoga zlata, košto je uopće sve pod njime krivo, bio
je tada još poslednji puta ban Kuen. Svršila je pak ta proslava nešto čud-
nije no obično : na povratku u bansku palaču bio je taj gospodin ban napad-
nut sa starim hrvatskim revolucijonarnim oružjem, praskavim žabicama. Od
malog događaja razvili su se vrlo brzo veći, no tada je i to bio za mene,
dete, čudan, velik događaj , te se ja posle procesije s nekako posebnim ose-
ćajima pustih ulicama za vojnom muzikom. Tako se s njome nađoh pred
kasarnom, bivšom Rudolfovom. Zamakla je muzika u dvorište, a ja, s ostalim
svetom, dosluhivah je još, stojeći kraj ograde . Sećam se natmurilo se nebo
i prokapali su oblaci po kasarni, po nama, po novinama jednog čoveka neda-

270
leko mene . Baš taj neznanac bio je povod da sam tad doživeo nešto što
je na mene delovalo još jače no dosluh o napadaju na Kuena nekome dru-
gome saopćavao je on novost koju ja još nisam znao — da su u Beogradu
ubijeni kralj i kraljica .
Svako neka se seti šta je u detinjstvu značio za njega kralj . Nešto iz-
među boga i čoveka, negde u dvoru ko na nimbusu, visok i nedokučiv,
moćan i nepovrediv ko svetac ; ima li ko sreću da ga vidi, prilazi mu samo
s poklonom do zemlje, zar takovo lice da se može ubiti ?
Ja ne osetih nikaku žalost nego samo tiho neko detinje čuđenje, čuđenje
za zemlju gde je takovo nešto moguće. Toga dana za mene je po prvi puta
u mom duševnom životu ne samo kao pojam iz školske geografije, nego kao
doživljaj počela postojati Srbija . Vreme je još bilo prerano da bih već tada s
potpunom jasnoćom ko posle shvatio da se to tamo na političkoj sceni odi-
grao poslednji akt borbe između dveju Srbija od kojih je jedna, aleksandrov-
skc - obrenovićijanska, reakcijonarna spram unutra, misije se svoje odrekavši
spram spolja, morala da izgubi glavu i prepusti tako mesto drugoj Srbiji, pe-
trovsko- karađorđevićijanskoj , kojoj je zadatak imao da bude baš obratan :
spram unutra da u znaku prevedenog Milla uvede režim slobode, a spram
spolja da se vrati na četrdesetosmaške jugoslavenske tradicije te tako, s ve-
ćim uspehom nego 1848., poradi i na slobodi nas ovde preko, pritisnutih o
zid crnožute kasarne , zaglušenih i vređanih osvajačkom muzikom a. u. režima .
Tako nam se kroz duge godine ta druga Srbija predstavljala sama, ili
bar, dok to nije mogla oficijelno, puštala da je tako neoficijelno predstavljaju
među nama njeni eksponenti. Slučaj 1912. s revolucijonarnim statutom Narod-
nog Ujedinjenja kojim se išlo za organizovanjem revolucije u našim krajevima
protiv Austrije, a sa ciljem ujedinjenja sviju Jugoslavena u jugoslavensku fe-
derativnu republiku ! Monarhija koja se za volju naroda odriče same sebe kao
monarhije i pristaje na republiku, zar se moglu tada zamisliti većeg samopo-
žrtvovanja ? Pred nama je bio sasvim drugi slučaj od onog 1903 ; mesto pod
kuršumom, prinuđen silom, silazio je tu jedan kralj dobrovoljno s prestolja !
Sanjali smo kako samo mladost može da sanja , nismo poznavali te druge
Srbije!
Ja uostalom nemam namere da iznosim razvoj mog ličnog spoznavanja
koji me je duševno raskrštavao s tom Srbijom. Počelo je to još iste godine,
1912., pa 1913., kad sam o njoj razmišljao u tamnici, pa se nastavilo u pro-
leće 1914 , kad sam u Zagrebu, na dva predavanja, slušao što o njoj priča
Tucović a definitivno se posle prekida razumljivog poradi poznate srbofilske,
tačnije rečeno jugoslavenske psihoze, u prvoj godini rata, svršilo 1916.- 1918.,
kad sam, još ništa ne znajući za skandale i diplomatske intrige njene u emi-
graciji, proveravao tu drugu Srbiju, zapravo njene ostatke, na vrelu za vreme
okupacije.
Isto tako malo, no ipak nešto više, namera mi je , da govorim o stavku
koji su u prošlosti spram te druge Srbije i Srbije uopće zauzimali „ prečan-
ski narodi, specijelno hrvatski, kolektivno. Sve njihove, odnosno njegove
greške dadu se uglavnom svesti na dvoje prvo, da je, najviše u početku rata,

271 5
a sve manje spram konca, uz male izuzetke, taj narod (uključivši i srpski !)
jurnuo protiv Srbije kad je ta ma kakova bila, spram Austrije i spram nas
značila progres, i drugo -to se već tiče same buržoazije, i to u vreme pre-
vrata - kad se ta protiv svog vlastitog naroda ujedinila sa srbijanskom bur-
žoazijom, pristavši oberučke na potpuno već reakcijonaran njen potitički čin :
oktroj srpske monarhije za celu Jugoslaviju .
Pa da je i sam narod kojim zlim slučajem pristao na taj čin, stvar se
mnogo ne bi promenila ; glavna baza srpske hegemonije, monarhija, ostala bi
čvrsta. Ovako, nametnut oktrojem, on je za naš narod značio po prilici nešto
obratno nego li za mene ispričani slučaj 1903 .: kako je tada Srbija za mene
počela postojati s ubijstvom kralja, tako je 1. XII . 1918., u momenat kad je
tek mogla zapravo da počme Srbija za naš narod prestala postojati s na-
metanjem monarhije. Prestala to u smislu da je on nju što dalje to više,
—
poslednjim iskustvima najviše ! i predobro upoznao, a da bi se s njome, s
tom drugom Srbijom koja vodi svoj početak od 1903., mogao još ikad, bude
li doslednosti u njegovih vođa, a i mimo te, potpuno da izmiri.
No ne bi li se on to mogao ipak, kako je to u jesen prošle godine iz-
javljivao i sam g. Radić, posredstvom jedne spram današnjeg PP-režima,
druge Srbije koja se protiv tog režima konačno ipak jednom okrenula u opo-
ziciju, a spram ostalih naroda, specijalno hrvatskog zalaže se za liniju spora-
zuma ? To pitanje vodi nas još bliže do prave naše namere koju imamo pišu-
ći te retke, a to je, da s nekoliko kritičkih napomena osvetlimo baš stav te
današnje druge Srbije, pri čemu ćemo uzeti za podlogu mišlenje i glas nje-
nog levijeg dela, izražen u policajno zabranjenoj a sudom propuštenoj knjizi
zemljoradnika g. Miloša M. Miloševića : „ PP “ .
Ta knjiga, prvotno u člancima obelodanjena u zemljoradničkim bgd. „ No-
vostima “, glas je, kako rekosmo, s levice današnje druge , sporazumaško - de-
mokratske Srbije, te sve što ćemo reći
povodom nje, mora da se još više
tiče desnice te Srbije, davidovićevskih demokrata, a najviše razume se !
krajnje desnice Srbije uopće, P-radikala i P-demokrata. Manje više dakle ipak
i Srbije gotovo u celini !
Što moramo da uglavimo odmah kao težak fakt, jeste, da je tako u ce-
lini, usprkos svojih unutarnjih suprotnosti jedinstvena spram spolja, spram
sviju ostalih naroda, ta Srbija nastupila od prvog momenta ujedinjenja i u tom
jedinstvenom nacijonalnom frontu stvorila sve faktično -pravne pretpostavke
svoje hegemonije, počam od oktroja monarhije, do zakona o zaštiti države i
današnjeg izbornog zakona. U tom osnivanju hegemonije sudelovala je sva
današnja druga, sporazumaška Srbije, izuzetak jedino čine republikanci, pa de-
lomično zemljoradnici koji poslednji nisu glasali za Ustav i izborni zakon, ali
su ipak glasali za zakon o zaštiti države. Tu je osnovna krivnja, te druge
Srbije, krivnja to veća što su njeni predstavnici, već i u predratnoj pa posle
u ratnoj Srbiji nalazeći se većim delom u opoziciji, doživeli iskustva s radi-
kalskim režimima, - sve tamo do solunskog procesa ! - i prem da tako do-
bro znajući radikale i pašićevštinu, s njima na dugo vreme u Jugoslaviji ušli
ipak u sveti savez protiv ostalih naroda . Svejedno šta ih je pri tome vodilo,

272
da li i lepe željice za narodnim jedinstvom, ugroženim po njihovom mišlenju
naročito od Hrvata, ili pak za poretkom u državi, ugroženim, po njihovom
mnogo preranom mišlenju od komunista, fakt ostaje faktom, de su oni po-
mogli sakovati gvozdeni obruč u kome se danas guše i oni sami i radnička
klasa, i svi narodi, ne isključivši ni sam srpski.
Posle toga prostoga fakta, kako nam se mora da čini obrat i borba da-
našnje druge, opozicijonalne Srbije, protiv hegemonističkog režima PP? To
je nesumnjivo historijsko-progresivan polom bivše jedinstvene fronte, no ne
nosi li on, još na svom levom krilu, neku tešku baštinu mana i predrasuda
tipičnih po reakcijonarnu Srbiju, a poradi kojih će cela Srbija uopće još i
nadalje morati da specijelno za progresivnijim stanovištem hrvatskoga naroda
zaostaje i tako nužno onemogućuje stalni i potpuni sporazum ?
G. Milošević, pobijajući radikalsku ideju Velike Srbije, pogodio je, priz-
najemo, u koren stvari kad je napisao ove reči :
„G. Pašić postao je eksponent jednog dela srpske varoške buržo-
azije, kapitalista i birokratije, koja je u novom redu stvari htela da udari
monopol na mnoge izvore blagostanja u zemlji. Naši kapitalisti hteli su
da ih država pomogne i odbrani od konkurencije nadmoćnijeg hrvatskog
kapitalizma , a naša birokratija, i ako mahom nesposobna, htela je da ko-
lonizuje Jugoslaviju " (str. 20. , 21.)
On je međutim zanemario istaći, da je u tim zaštitnim merama svoga
kapitalizma na dugo vreme sudelovala cela srbijanska buržoazija, uz stalnu
pomoć zemljoradnika, te kad se danas jedan deo te buržoazije pod vodstvom
Davidovića odvojio od ostale, mesto Velike Srbije propovedajući sporazumaš,
ko-demokratsku Jugoslaviju , da je to najverovatnije i stoga, jer se on iskoris-
tivši privilegije, već dovoljno ojačao, pa da s ostalim, hrvatskim, kapitalizmom
stane na dobru nogu upored .
No da li je time postignuto dovoljno jamstvo, da taj sporazum kapita-
lizma nosi sa sobom i sporazum narodnih masa, u prvom redu seljaštva, s ovu
i onu stranu, ili čak i narodno jedinstvo u jugoslavenstvu, koje je maksimum
težnja g. Miloševića ?
Mi ne bismo govorili o tom toliko kompromitovanom maksimumu, prove-
divom bez kompromitacije najverovatnije samo pobedom proletarijata, da nas
na to sa svojom osnovnom tendencom „ da se na drugim osnovama postavi
novo jugoslavenstvo “ nije prisilio sam g. Milošević. Lučeći oštro dve Srbije,
jednu „ lažnu i nisku ", koja pod parolom „ Srbi na okup" hoće da ubedi • na-
rod u njegovom egoizmu, da ovu našu Jugoslaviju ) suzno i krvavo delo, treba
beskrupulozno da eksploatiše srpsko pleme, odnosno oni koji ga predstavljaju
i vode “, i drugu, „pravu, svu protkanu plemenitim heroizmom “, onu koja u sebi
nosi „ pređašnju Srbiju, koju je dosada svet poznavao i bio pun poštovanja
-
prema njoj ", g. Milošević nas obzirom na borbu koja se započela između
te dve Srbije, sokoli ovim rečima :
*) U originalnom tekstu stoji naša Jugoslavija, pa mislimo da je to
štamparska greška i mesto kao subjekt trebaju te reči stajati kao abjekt kako
smo ih mi prepisali ,

273
 Ne treba gubiti veru u staru Srbiju, u našu rasu eminentno revolucijonarnu i oslobodi.
lačku. Nacijonalno, političko i socijalno oslobođenje jeste misija Srbije. Varaju se teško oni
koji hoće da od Srbije naprave pribežište reakcije i konservacije u Jugoslaviji i na Balkanu.
Izjalovit će se napor onih, koji danas pokušavaju da zatvore revolucijonarni ciklus u ovoj
zemlji nacijonalnog i socijalnog bunta. Ponavljamo, ne treba gubiti veru u Srbiju, ona se još
nije odrekla svoje revolucijonarne misije i ona je gotova da povede novu borbu . (Str. 17, 18.)
Za istu veru ilustrativne su i reči g. Miloševića, u članku "Vidovdanska
tajna ".

„Samo Sloveni imaju svoje Vidovdane. Ali Vidovdanska misterija,

to je i tragedija našega slovenstva u nama . •· Mi Sloveni hoćemo
jednu lazarevsku državu, državu na visokim etičkim temeljima i možda
zato je tako lako gubimo. Od Lazara do Tolstoja i Lenjina, od Obilića
do Žerajića i Principa, ista misao : da je država samo sredstvo večne
pravde ... Deset godina nakon sarajevskog Vidovdana , još se bore
lazarevske i vukovske težnje naše rase . U naš vidovdanski hram
uvuklo se mnogo trgovaca nacijonalne svetinje . . . A svi oni koji nose
čisto i duboko vidovdanski zavet povukli su se u jedan kut hrama i kr-
vavo preživljuju vidovdanski bol. Ali nije možda dalek trenutak kada će
oni ponova da postanu aktivni i zauzmu svoje pravo mesto ". (Str. 13. 14) .
Bi li imalo smisla da se s kritikom zaustavljamo na svemu što je tu g.
Milošević prisvojio za Slavene ? Ako Srbi svoj Vidovdan smatraju tragičnim
danom, onda su tragične dane imali svi narodi, a mnogi još tragičnije. Ako
pak samo Slaveni teže za državom na visokim etičkim temeljima, a jednom
svojom skrajnošću i za „ rušenjem državnih tvorevina " (i to tvrdi g. Milošević),
onda su Slaveni delali sve revolucije ovoga sveta, među njima i francusku,
te su Slaveni sigurno i Marx i Engels, i Proudhon i Owen, uopće svi komu-
nisti i anarhisti, među kojima začudo ne nalazimo barem takvog koji bi
kao anarhist bio na glasu ― nijednog Srbina, osim --- pardon! g. Pašića.
Ako je, naposletku, istina, da je Lenjin zastupao istu misao kao car Lazar,
onda žalimo samo jedno, da taj dobri car ne živi među nama danas. Doživeli
bismo taj skerco, te bi mesto da se visoki gosti napajaju iz njegovog prvim
komunizmom zatrovanog vrča, sam on taj svoj gorki vrč, mesto na Kosovu,
morao da kao prvi komunista pod udarom zakona o zaštiti države ispije u — Glav-
njači. (Iz čega bi sledilo, da bi ga ovamo morali pratiti svi koji su njegov
stari vrč prineli svojim usnama.)
Mi koji ne žeđamo tog starog, prestarog lazarevskog napitka, mislimo da
se njime još previše opija gotovo cela Srbija, a s njome i g. Milošević. Tu je
i jezgro naše kritike . Ovako isto kako on precenjuje Slavene uopće, precè-
njuje on i Srbiju i srpsku rasu napose. Posle toga kako je ta Srbija već na-
pravljeno pribežište reakcije i konservacije na Balkanu, on se poziva na
staru, pređašnju Srbiju, a šta je ta ? Po čemu bi Srbija bila klasična zemlja
nacijonalnog i socijalnog bunta a srpska rasa eminentno revolucijonarna, to
mi, doista, sve i posle velike „ slave našeg pobedonosnog oružja “, ne znamo ,
i vreme bi već bilo da se ovakovim nacijonalističkim samoobmanama i obma-
nama učini kraj . Svaka rasa i svaka zemlja doživela je u razna vremena svoj

274
priliv i odliv borbenih energija i sve je to zavisilo više od društvenih i poli-
tičkih konstelacija a manje od neke „ rasnosti ", te smo tako za vreme rata i
u „ sentimentalnim " Nemcima mogli videti heroje kao i u Srbijancima, a posle
rata doživeli od njih, tih „ mašina ", tih pripadnika „ nerevolucijonarne rase,
nekoliko ustanaka , većih i krvavijih od takovskog, Vučićevog i zaječarskog.
Mi time nimalo ne ćemo da podcenimo značenje tih poslednjih, kao ni svih
onih momenata kad se u Srbiji javio priliv borbenih narodnih energija protiv
spoljašnjih ili unutarnjih nametnika . No mi pri tome ne može zatvoriti oči pred
činjenicom, da je veliki i veći deo historije Srbije govorimo — samo o
prošlom stoleću stajao u znaku odliva tih energija, mesto u znaku revolu-
cije, heroizma i demokracije , stajao u znaku pasivnosti, oportunizma i reakcije.
Zar nam naposletku i sam g. Milošević toliko slavljenu „ demokratsku “ eru
predratne karađorđevićijanske Srbije ne otkriva najstrašnije kad o njoj , mis-
leći da lupa samo po radikalima i Pašiću , piše :
„ Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš “. To je bila u stvari istorija parla-
mentarizma u našoj zemlji pod dvadesetgodišnjom vladom g . N. Pašića..
Predratni naš parlamentarizam to je kukavna istorija neočekivanih smica-
lica i ujdurma dostojnih seoskog ćate da se falsifikuje narodna volja i
izigraju parlamentarni običaji “. (Str. 60., 61.)
Drugim rečima : iste godine kad smo mi u Hrvatskoj obračunali s Kue-
nom, u Srbiji je kuenovština u znaku Pašića, recimo samo Pašića, istom za-
počela. To još nikako ne bi govorilo protiv g. Miloševića, jer i on ustaje
protiv te još žive srbijanske ultra-kuenovštine, pojačane onim istim hrvatskim
Srbima koji su nekad u Hrvatskoj uspostavljali novu kuenovštinu. No stvar
treba uzeti ovako, da je cela, stotinu i više godina , stara Srbija, koju mi tu
uzimamo u obzir, bila puna svojih kuenovština , puna tamnih, reakcijonarnih
vladavina ; Srbija dakle da se nema tako nekritički uzimati za nosioca misije
nacijonalnog, političkog i socijalnog oslobođenja kako je uzima g. Milošević .
No on tu, reći će se , ima u vidu samo revolucijonarne tradicije srbijanske, i
samo na ovima hoće da izgradi ideologiju borbe protiv reakcijonarne Srbije
današnje. Dopuštamo to, premda nam se stvar ne čini baš tako čista. Jer eto
prvo u čemu je ta ideologija u tome praveu slaba jeste, da se zanosi samo
tim lepšim srbijanskim tradicijama, a gubi iz vida one teže i gorkije kojih se
smisao nalazi u tome, da su srbijanske, u glavnom seljačke mase, isto tako
kako su se znale buniti, a zapravo još više znale da budu pasivne, i ne samo
pasivne, nego aktivno da podržavaju reakcijonarne režime, kako nekad tako i
danas. Ne samo na bajunetima, nego na masama, iz kojih se rađaju ruke što
nose te bajunete, oslanjala se nekad i oslanja se reakcija danas.
Osim toga, mi imamo obzirom na sve te tradicije primetiti još nešto. S
izuzetkom prvih ustanaka na početku prošlog stoleća historija Srbije, ma kako
da su u njoj, najposle u ratovima na početku našeg stoleća, sudelovale mase,
razvijala se više odozgo, posredstvom raznih koterija i kamarila, odnosno
njihovih opozicija , nego li odozdo iz masa . Menjali su se režimi i mase su
mogle biti nezadovoljne ; konačno su privolele ili su privolele odmah : posled-
nji slučaj crnorukaški udar 1903. Sam g. Milošević pišući o kamarili kaže :

275
 „ I naša zemlja pored sviju naših uveravanja nije bila čisto demo ,
kratska i parlamentarna država, nego je manje ili više spadaia u red
država kao Turska, Španija, Grčka, Meksiko , gde su razne vojničke junte
igrale veliku ulogu i izlagale zemlju avanturama pretorijanskih pronunci-
jamenta“. „ Slabost, vrlo ozbiljna slabost naše moderne demokratije,
oličene u radikalima , dolazila je od okolnosti da je pre nekih dvadeset
godina primila vlast iz ruku vojnika“ . (Str. 85. 86.)
Što je, naposletku, vrlo karakteristično za svu tu historiju, vođenu tako
odozgo, jeste, da se ona i onda, kad je korenjem svojim zalazila u naj-
šire mase kroz dugo vremena kretata oko dveju osi, koje su usprkos toga da
se svojim položajem sve više udaljivale od naroda iz koga su potekle. izme.
nično bile postavljane nad narod ko putokaz njegovog dalnjeg puta i razvoja.
Te dve osi, to su dve dinastije . Sva ona nezadovoljstva, težnje i zahtevi koji
su se u stanovito razdoblje, ne mogavši da se ispune, rodili pod jednom, do-
vodili su Srbijance do odluke da ih pokušaju ostvariti pod drugom. Dinastije
su se tako slično ko u Francuskoj posle revolucije, naizmenično menjale ;
nije li bila dobra jedna, dolazila je druga. Po samom tom faktu, da su te di-
nastije nekoliko puta podbacile u očekivanju blagodareći kome su se ponovno
uspinjale na vlast, te da su često bez sudelovanja naroda bile toliko puta
menjane, bilo bi najprirodnije , da bi monarhistički osećaj srbijanskog naroda,
morao samo da strada i oslabi. Sve naprotiv, on je ostao jednak, i dinastije
su te, opet došavši na vlast, bile primane s takovom neobičnom gotovošću da
budu poštivane i branjene kao da su na vlast došle po prvi puta. Tu čudnu
pojavu nije nam kritički osvetlio do danas nijedan Srbijanac . Ni mi je ovde
ne marimo ispitivati ; no što ipak osećamo za nužno da primetimo jeste , da
nas u tome pogledu nikako ne može zadovoljiti poznata teza, po kojoj se
monarhistički osećaj u Srba uvrežio samo zato tako jako, jer su njegove di-
nastije, za razliku od ostalih evropskih, potekle iz naroda. Važniji od dinastija
za nas je narod, i baš što se tiče njegova monarhizma mi mislimo i to je
za nas glavno što nas zanima da se u njemu, u tome monarhizmu masa
nalazi glavni rezervoar iz koga će, sve dotle dok on traje , svim faktorima
reakcije u Srbiji biti moguće da crpu crne i mutne vode svoje vladavine.
Tu je, u tim masama, i ključ koji , imamo li ga ili nemamo u rukama ,
jedino može da otvara ili i dalje zatvara revolucijonarni ciklus o kome nam
nastaviti ga hoteći, govori g. Milošević . No to je, po našemu mišlenju, i je-
dino gledište, s koga se , želimo li ne samo sporazum vođa nego i faktičan
sporazum naroda, (i osim toga da taj sporazum znači progres) ima posmat
rati sporazumaško- demokratska linija današnje druge Srbije uopće i stav nje.
nog levog krila oličenog u g. Miloševiću napose . Kako s tog gledišta izgleda
taj stav, to ćemo pokazati ; unapred možemo reći, da sve njegove pukotine,
sudbonosne za sve narode ove zemlje , pa i sam srpski, imaju uzrok baš u
tome, što oni koji ga zastupaju, stvari ne gledaju baš s tog gledišta.
A. Cesarec.

276
 Marcel Ciampi .

U subotu 28. februara svirao je „ sous les auspices de l'association fran-

çaise d'expansion et d' echauqes artistiques " gospodin Marcel Ciampi ne-
mogući jedan program na nemogući način. I jer je ta priredba bila „ sous les
auspices de l' association française “, i jer je to bilo natiskano na plakatima
neobičnog formata sa crvenim i crnim slovima, imao je nepoznati gospodin
Ciampi punu dvoranu - što začuđuje (ili niti to ) ako čovek pozna prazne
naše dvorane kod solidnih priredaba. Blef je dakle kod naše publike, koja
leti na sve što je „ društvo “ ili seća na društvenost, potpuno uspio. Tako su
one scene u Künstlerzimmeru nakon koncerta, gde je sva naša publika koja
je u detinjstvu imala francuske guvern.ante upotrebila priliku za konverzaciju
s tim velikim čovekom, neugodno sećale na koncerat Cortota, (koji također
govori francuski i svira „ sous les auspices") kad je bio organiziran svečani
ophod naših muzičkih prvaka, učitelja akademije, pod vodstvom rektora, te su
svi redom defilirali pred tim genijem a on je sa svakim prozborio po koju
reč : dakako važne stvari, sudbonosne za zbliženje francuske i jugoslavenske
kulture ! Pa kao što je onaj mimohod bio nezgrapan, neukusan i devotan, tako
je i ovaj koncerat n sous les auspices" bio neugodan, smešan i nedopustiv.
G. Ciampi voli efekte i stoga baca ruke u zrak bez ikakove nužde, pa
kako je glupo činiti nešto bez logične nužde skroz proračunano na efekt sledi
da je g. Ciampi glup, od čega ga ne spasava ni to da je došao iz Pariza.
Dopustili smo dakle da nam jedan glupo pretencijozan čovek kroz dva sata
narivava svoju volju. A to je škandal. Nadalje g. Ciampi nema solidne tehnike
on baca ruke ne samo jedan metar nad klavirom nego i po tastama bez unu-
tarnje vezanosti, unutarnjeg stabiliteta i sigurnosti čime se može tumačiti ne-
dopustivi broj krivih nota. Njegova ruka nema kontakta s klavirom i nikako se
ne može uživiti (manko osećaja ?) u vezu s klaviaturom, otuda nesigurnost i
labavost u igri. I baš iz istog nedostatka osećaja kontakta s tastama dolazi
da ne raspolaže nikakovim tonom. On svira kao po spinetu, gde nema mnogo
tona i ne može ga se stvoriti, a zaboravlja da moderni klaviri iziskuju daleko
veći napor i pažnju, da su teži i da treba vaditi iz njih sve bogatstvo zvuka
i boja koje poseduju . Njegov udar je do skrajnosti oštar i hladan, upravo ne-
muzikalan i mašinelan, a i to dolazi kod njega često od forsiranja tona, koje
uvek ubija mesto da razvija. Uostalom će možda najbolje biti ako analiziramo
jednu točku njegovog programa, pa će se jasno videti da je to sviranje ispod
nivoa jednog srednjeg učenika. Kod toga pustit ćemo na stranu sve momente
shvaćanja ili interpretacije koja je vrlo različita kod raznih interpreta, i ogra-
nićićemo se da pokažemo kompletnu seriju njegovih nedopustivih nemoguć-
nosti.
Schumann : Fantasie :
Takt 1.- 9. (tema) u tonu brutalno, manjka jedinstvenost linije i širina.
To je muzički teško mesto jer je pianistički nespretno, pa je obično, hoće li

277
ko da postigne širinu i patos, da raskida liniju i čuju se samo pojedini akordi
bez veze .

Takt 10.-18. mesto dolce i piano svirao je forte isto kao od 1.-9. sa
brutalnim forsiranim tonom . Modulacija u taktu 12. u basu nejasna . Ritar-
dando od 16.- 18. bez logike i proporcija. 18.-23. ton brutalan mesto piano i
mekano. 23.-28. ritmički faksni bez nužde i logike. 28. neritmičan. 41.- 47.
brutalno. 49.- 52. stoji u originalu izričito pianissimo, a to i sledi potpuno ne-
dvojbeno za svakog malo muzikalnog čoveka. Ciampi svira forte (jer je pia-
nissimo u udaru vanredno težak i iziskuje visoku kulturu udara što se kod
virtuoza pretpostavlja) . Tema 61.-72 . bez linije i celine kao sve drugo brutal-
no. U taktu 7 4. napravio je (što ne stoji u originalu, ali je opravdano) acce-
lerando koji je ispao prisiljen i neritmičan . 82.96. neritmično, sa forsiranim
neritmičnim accelerandima. Međustavak „ im Legendenton " do "Tempo I. " u
štimungu iskvareno (možda Ciampi ne zna nemački pa ne zna čak ni to što
znači „ im Legendenton “) . 140.- 14 8. bez finoće i topline . 148.- 181 . bez ela-
na i zanosa. To su sami postulati koji slede jasno i nedvojbeno iz duba
same skladbe i nisu nikakovi pianistički uobičajeni faksni, jer ne treba biti
baš specielno pianist da se to sve vidi te, ako je ko slučajno imao note,
mogao je to i sam sve kontrolirati kao što sam to i ja činio . 181.- 194. za
čudo harmonijsk jasno, ali melodija raskidana i tvrda. 194.-203. bez elana i
gradacije. 204.-215. bez širine i težine . 216.- 219 . tvrdo i raskinuto . 220.-224.
brutalno, bez smirenja koje je ovde nužno . 225. bez takta . Sledi ponavljanje
prošlih epoha, gde se opetuje sve gore navedeno, po mogućnosti još slabije
Ritardando , koji vodi od glavnog tempa u adagio (završetak) , takt 15.-18. od
konca brojano : bez proporcija ; nije sledio iz unutarnje potrebe. Tako je na-
stupio adagio bez pripreme i vukao se bez kontakta sa celim stavkom, kojemu
je imao da bude završetak, i silno je umarao. I unutar tog adagia nije bilo
građe (adagio se jasno raspada u tri dela : mf. p . pp .) i nije vodio do konca
logično i smireno. Jedino dobro u celom stavku su dva zadnja akorda u C
duru jer su u tonu bila izjednačena, ( isto na koncu III . stavke). Celi stavak
je osim svega gornjeg bio nejasan (Ciampi jako seća na Balakireva : Islamey
u interpretaciji g . Ličara) , raskidan, bez elana i patosa i melodične mekoće
što su sve glavne karakteristike tog stavka.

Sledi drugi stavak. Vodilo bi odviše daleko. Ako bismo hteli da ga raš-
članjujemo analogno gornjemu . Hoću samo da istaknem glavne pogreške. Oz-
naka tempa kaže izričito „ mässig “ , dok je Ciampi svirao preteranim tempom
kao / meru. Prvi nastup teme (u originalu mf.) svirao je fortissimo u tolikoj
meri, da je time onemogućio gradaciju, koja se jasno vuče do svršetka toga
stavka. Nadalje je uveo kroz čitav stavak neke sforzate, brutalne i nepotrebne
pri čemu se može govoriti o „ shvaćanju “ samo ako se hoće potpuno izvrnuti
karakter čitavog stavka (što je Ciampi napravio ne davši međutim stavku ni-
kakov novi karakter, koji bi to opravdao) . Srednji dio „ Etwas langsamer “ svi-
rao je prosto i brutalno. Drugi nastup glavne teme s iskvarenim taktom. Vr-
hunac svega je međutim bio završetak "9 Viel bewegter“ koji je kulminacija

278
stavka i uopće čitave fantazije . Ovde je pokazao apsolutno pomanjkanje svake
tehničke spreme i svirao potpuno krive note, što ne bi smio da čini učenik
naše muzičke akademije (bar toliko sam informiran). I bez obzira na to da je
ovde mesto kulminacije neki zastoj i stavak koji počima sa forte i raste u
neprestanom crescendu do svog vrhunca na koncu, Ciampi ga je svirao piano,
plašljivo i bojažljivo, radi tehničke nesigurnosti.
U tom stilu protekao je dakle taj slavni koncerat znamenitog reprezen-
tanta francuske muzike, koji je došao da nas evropske provincijalcepouči o
muzici. Dolazak taj kulturnim događajem i slavu njegovu slavnom, nije učinilo
ni to da su u serklu sedile istaknute ličnosti našeg javnog života, među nji
ma i prof. Julije Adamović, dostojanstven i belobrad, koji prezire sve koncerte
koji nisu pod firmom „ sous les auspices. "

KVARTET MIRANOV-ŽEPIĆ.

Klavirni kvinteti V. Stepana i Rožickoga nipošto nas ne mogu zanimati,

pa je prema tomu i sav uloženi trud bio uzaludan. Stepan je pravi reprezen-
tant česke muzike : nepodatan, tvrd, gotovo "‚ nemuzikalan “, bez smisla za
strukturu i arhitekturu . Rožicki : ženkasto mekan, sentimentalan i neduhovit
(pisan vanredno zvučno i proračunano). Obadva su dakle potpuno neintere.
santni i ne bismo željeli da ih moramo još jednom slušati. Ako međutim uz-
memo u obzir repertoar, što ga je do sada taj kvartet iznio, svakako je to
simpatični rad, tim više što rade solidno i nenametljivo, bez privatnih interesa
i iznose sve dobro uvežbano . U drugu ruku se pak zapaža, s jedne strane
pomanjkanje inteligencije, a s druge strane pomanjkanje muzičkog individuali-
teta, te čvrste ruke, koja bi vodila i izradila sve do većega savršenstva . Neu-
godno deluje sviranje bez finoće i tona, i konačno nerazmer u dinamici. Kvin-
tet Stepana svršava s jedno 20 strana dugim fortissimom i ostavljeno je pot-
puno na odgovornost izvađača da se provede gradacija (eventualno preseca .
njem, Luftpause ) i da stvar ne zvuči brutalno i neukusno.
A. S.

D. GUSTINČIĆ :

Veronika Deseniška .

Moja dobra sodružica, ki si je postavila za svojo življenjsko nalogo, da

neguje čustveno stran mojega duševnega življenja, mi je prinesla v goriške
sodnijske zapore dve knjigi : Giov. Papinijevo Storia di Cristo in Župančičevo :
Veroniko Deseniško. Toda moja sodružica ni nesebična samaritanka, ona zah-
teva od mene delo : ni dovolj , da si z leposlovnimi knjigami krajšam čas in
pozabljam na samovoljnosti političnih komisarjev, temveč jaz ji moram tudi
formulirati svojo kritiko o njih. To po! moja naloga ni lahka . Storia di Cristo
je izšla v Italiji v čezstotisočih izvodih, kar je za italiansko knjigo mnogo in

279 6
se bavi z življenjem enega največjih dosedanjih revolucionarjev, z življenjem
genijalnega hebrejskega tesarskega delavca, Jezusa Krista ; Veronika Desiniška
pa je, kakor pravi profesor ljubljanske univerze, Osvald, „ Dokument naše
kulture."
Moja dobra sodružica je imela to pot zelo srečno roko v izberi. Obe
deli imatia tri momente skupno : prvič, pisani sta v krasnom jeziku ; drugič, obe
falsificirati zgodovino in tretjič, zgrešili sta obe svoje stoletje . Moje razpolo-
ženje je torej nedeljeno in moje misli enotno usmerjene.

O Papinijevi Zgodovini Krista bi rajši govoril kakor o Veroniki Desiniški

in sicer ne zato, ker mi je problem dela hebrejskega tesarskega delavca bliž-
ji, temveč, ker se ob vsaki taki priliki še živo spominjam onega obupnega tre-
nutka, ko sem sedamnajstleten fantinca stopil pomladnega večera po izpovedi
v neki sobi ljubljanskega Alojzevišča na prag tiste žalosne hiše na Poljanski
cesti, in ko so se tla udirala pod mojimi nogami. Vse tisto, kar mi je bilo do
tiste izpovedi sveto in vzvišeno, mi je postalo v tistem trenutku grda laž ,
ostudna goljufija in infamno farizejstvo, prikrojeno z zločinskimi rokami v svr-
ho nečesa , česar tedajše nisem poznal. Prihranil bi rad to strašno razočara-
nje, ki bi me bilo skoro stalo življenje, svojemu sinu in vsem tistim, ki priha-
jajo za nami. No, zato bi bila potrebna vsaj tolika knjiga, kakor je Papinijeva
Storia di Cristo in zato moramo potrpeti, da mi moja preljuba domovina, na-
kloni kak daljši dopust med takimi - le štirimi golimi, mrtvimi stenami, kakor
jih gledam sedaj .
Govorimo torej o Župančičevi Veroniki Deseniški.

Kaj je vsebina Veronike Deseniške?

Stari, mogoćni in slavohlepni grof celjanski , Herman, ima nadebudnega
sina, Friderika, poročenega s hčerjo še bolj slavnih hrvaških grofov Franko-
panov, ki pa je lirična priroda in se zaljubi v hčer nekega pozabljenega za-
kotnega grajščaka na Desenicah, v mlado, prelepo Veroniko. Slavna Franko-
panka se iz žalosti zastrupi in Frideriku ter Veroniki se za trenutek zasmeje
čista in nepreračunjena sreča. Toda stari grof Herman si ne da izmuzniti lepe
prilike, da ne bi izrabil vdovskega stanu svojega sina za povećanje svoje gro-
fije. Oženiti ga hoče v drugi mogočni rodbini, ki naj bi prinesla novih zemlja
celjskim zvezdam. Nesreča . Grof Friderik se je že tajno poročil z Veronikc .
Nasilje očetovo . Ječa. Dugrobna zvestoba čiste zakonske ljobezni . Tragična
smrt mlade lepe žene Veronike v temni ječi presvitlega mogočnjaka, ki misli
samo na povečanje in menda ujedinjenja slovenskih deželá.
Tragedija iz leta 1422.
Eine alte Geschichte, doch bleibt sie immer neu .

280
 A, ne.
To ni vsebina Veronike Deseniške.
Vsebina Veronike Deseniške je tale :
Slovenci, kaj vraga zdihujete, da ste bili vedno samo sužnji, da niste
imeli svojega slavnega plemstva, da niste imeli svojih slavnih vladarjev, svoje
domovine ? Glejte naše grofe Celjane ! In oni že so stremeli za ujedi-
njenjem Jugoslovanev. Friderik Celjan je imel Jelisavo Frankopanko za ženo
in Hermanov pogled je šel tja doli do sinje Adrije . In vaši narodni knezi so
to bili ! Čujte, kako narodno-zavedno govori Friderik, ko računa v nemškem
denarju :
Bo to dovolj za olje ? Jaz sem v teh nemških brk-
ljarijah kaj neuk.
Čista ljubezen je dete božje, je vzvišeni cilj našega življenja , toda ona
je pokopala lepe slovenske sanje velikega našega kneza.
To je resnična tragedija . . .
Namreč tragedija mislenosti slovenskega intelektualca leta 1925. p. Kr.
rojstvu.

Po tradiciji je tako -- le :
Sinovi velikih narodov imajo na svetu velike naloge, sinovi majhnih na-
rodov pa majhne naloge.

Giovanni Papini je sin velikega naroda in za to si je postavil za nalogo

da povrne s svojo knjigo Kristu vse one nesrečne inteleklualce tega sveta ,
ki so ga zapustili razočarani vsled plitkosti brbljanja njegovih iz blagajn mi-
nisterstev za uk in bogočastje z umazanim denarjem plačanih siužabnikov.
V ta namen sleče Krista iz vseh onih modrih in rdečih tunik in plaščev v
katerih kraljuje na cerkvenih slikah, postavi pred nas pravega priprostega he-
brejskega mizarja, ki išče sebi enake trpine : ribiče, revne dninarje, ubožne
kmetiče, postopače, tatove, razbojnike , vlačuge in prešestnice. Papini vulgali-
zira Krista, da nam bi ga napravil bližjega, da bi v izpremenunem časa lažje
zavžili tudi fantastične garniture njegovih nedoraslih učencev okrog revolucio.
narnega jedra njegovega družabnega nauka in poznejše falsifikate gmotno
zainteresiranih vladajočih razredov.
Oton Župančič, sin majhnega naroda, piše za kavarni ЗВЕЗДА in
EMONA v Ljubljani in sublimira dobo najvulgarnejšega fevdalizma, ko je bilo
vse, izvzemši par grofov in škofov, sama črna vozna živina, v svitle relikvije
s odobnega slovenskega šovinizma. Jej , kako malo v::roka ima slovenski poet,
negovati kult onih celjskih grofov, ki so govorili latinsko ali nemško in poz-
nali slovenskega kmeta - tedanji slovenski narod — le v tistih trenutkih
svojega udobnega življenja, ko so mu drli kožo z živega telesa .. . .

281
 Skozi zamreženo okno svojega prelepega hotela gledam del soške
fronte. Vidim ravnico Šempetersko in Vrtojbo, vidim Sv. Valentina in Sv. Mi-
haela in mislim :
--
Ali je mogoče, da slovenski poet, ki je videl včeraj goreti v divjih
ognjih to fronto, stika danes po starih, smrdljivih pergamentih in išče srednje-
veško romantiko ?
-
Svet se užiga od vzhoda do zahoda in slovenski poet zre zamaknjen
v gradove celjskih grofov.
Vidim porajanje novega človeka v strašnih krčih in bolečinah sedanje
človeške družbe — in slovenski poet mi poje o srednjeveških idilah.
Vidim umirati heroje na vsaki cesti, v vsaki ulici širom vsega sveta, na
vsakem oglu, v vsaki tvornici, v neštetih rudnikih in neizmernih želznicah
in slovenski poet mi poje o izlaganih junakih.
Vidim padati v prah trinoge in potentate v vseh delih sveta — in slo-
venski poet mi jih obuja od smrti.
Vidim zemljo tresti se in roditi cvetje nove kulture, nove upe človeštva
in slovenski poet zdihuje za prošlostjo, ki je bila naša tema in naše su-
ženjstvo.
Vidim gigantsko našo ženo v odločnem boju z vsemi škofi, papeži in
Cerkvami, sedanjimi in minulimi in slovenski poet mi poje o grajskih gos-
podičnih in njenih pobožnih tetah iz 15. veka.
Vidim ustajati bistro slovensko mladino , ki je pozabila na svojo mladost,
ki se je zarila v črne fabrike in temne podzemljske rove , ki se je izpremenila
v eno samo krvavo žrtev, ki je pripravljena dati poslednjo kapljo svoje og-
njene krvi predno je okusila prvo slast tega življenja - za svobodo dela
—
in nove kulture slovenske in slovenski poet mi poje o oholem grajskem
grofiču, ki se igra na preprogi samoleti.
Vidim miljone golih, žuljevih rok dvigati se v divjem protestu proti izse⚫
sovanju njihovih sokov in njihovih mozgov in slovenski poet mi poje o pi-
janih vitezih.
Vidim vsepovsodi samo bojevito rdeče novo življenje in slovenski
poet mi govori o pozabljenih grobovih.
Vidim delavca, ki vse ustvarja - in slovenski poet mi govori z ljubez-
nijo in zanosom o gospodi, ki mu je vse iz rok pojela.
Vidim domovino brez mej in bez zelenih financarjev, domovino, ki sega
od vzhoda do zahoda, od severa do juga, ki ne pozna ne puške, ne topov,
ne bajonetov, ne granat in slovenski poet mi opeva smrtno senco sloven-
ske grofije in njenih zlaganih železnih tiranov.
Ali je mogoče, da slovenski poet, ki je včeraj videl goreti v divjih
ognjih to fronto, stika danes po smrdljivih pergamentih in išče srednjeveško
romantiko ?

Je mogoče .
Svetovna vojna je pospešila razdelitev človeštva v dva do smrti sovražna

282
si tabora - v tabor črne mase golih jetnikov in v tabor gospodarjev vsega
pozemljskega bogatstva. Pri črni masi jetnikov je prisiljeno, tlača.sko delo,
glad in ječa. Pri gospodarjih vsega pozemljskega bogatstva : zaslužni križci,
udobnost in svoboda.
Navadili smo se gledati v pesniku proroka.
Pa če ni?
Navadili smo se gledati v pesniku duševnega kralja.
Pa če je hlapec ?
Navadili smo se gledati v pesniku mučenika idej .
Pa če je šel med gospodarje ?
-
Čemu bi trpel ? Ali ni zadosti zgledov, da trplenje ne zaleže ?
Imeli smo pesnika- preroka, duševnega kralja in mučenika, pa je umrl v
obcestnem jarku in slovenska Metropola mú ni prižgala sveče.
In nobenega križca in nobene zlate medalje ni dobil .. •
Larifari ! Bog je ustvaril gospodarje in jetnike . ·

In profesor Osvald ima vendar le prav : Veronika Deseniška je dokument

njihove kulture. Morda : zadnji pomembni dokument njihove kulture . Zadnji
dokument radi tega, ker tudi slovenska kultura mora po tisti poti, po kateri
hodi vsa internacionalna kultura. Glasniki in predhodniki te nove velike kulture
pa niso pevci srednjeveškega feudalizma, tem več :
Henri Barbusse,
Anatole France,
Romain Roland
Rabindranath Tagore,
Ernst Toller,
Ivan Cankar,
in še vsepolno onih blestečih imen, ki jih ne morem, ne smem napisat na ta
papir.
Oni so, ki granitno tvrdno verujejo v Vesoljni potop vsega mizernega
parasitstva in v neizogibno rešitev vsega resnično ustvarjajočega Dela in ka-
terih vera polni srca bednih in iskoriščanih vsega širnega sveta
O, Mladina slovenska, naredimo si tudi mi svojo potopno barko, toliko
komolcev dolgo in toliko komolcev široko, da bomo rešili vanjo vse, kar se
novega dela in novega življenja veseli in kar hiti k novi veliki luči !
Zunaj pa bomo pustili smrdljive pergamente in vse svete Dokumente
njihove kulture.

Še nekaj o jeziku :
Župančič je imel lep jezik in hvalili smo ga na vse pretege, ker ni bilo
velikih misli in problemov.

283
 Cankar je imel še lepši jezik in hvalili smo ga še bolj zato, ker ga ni-
smo razumeli in ker smo se instinktivno bali velikih misli in problemov del ,
ki so v njem napisana.
Veronika Deseniška nima več ambicij slovenskoga jezika : ona sledi svoji
temeljni misli in govori že jugoslov-E- nski.
Poet pa se moti, če misli, da je slovenska putica s čebulnimi ocvirki iz
„jutrove" dežele , na „ soncu " pečena, ravnotako dišeča, kakor nasajena s
prisutnimi vipavskimi cibebami in pečena v belokranjski ali kraški žareči peči.
Morda kavarni ЗВЕЗДА ?
Jaz sem preveč slovenski delavec in slovenski kmet, da bi razumel take
eksotične užitke.

P. S. Da ne bi bilo kakoga neljubega nesporazumljenja, povem, da ni-

sem napisal te kritike ne iz zle volje , ne iz dolgega časa in ne slovenskim
literatom okrog Ljubljanskega Zvona, ki so poslali leta 1925. tako lojalen in
soliden program svojega dela v slovenski svet. Napisal sem te misli iz davne
srčne potrebe, s svojo srčno krvjo, tistim slovenskim umetnikom - ki prihajajo .

O našim kompozitorima.

Osim stare gospode Dugana i Rosenberg -Ružića , koji su bili slavni glaz-
benici u vreme Irme Polakove i Muhvićevih vojničkih koncerata na Zrinjevcu,
mi danas imamo pet grupa naših kompozitora i to :
1. Rutineri i dirigenti : Baranović, Sachs.
II. „Internacionalni " revolucioneri : Odak, Štolcer-Slavjanski.
III . „ Nacionalni " revolucioneri : Grgošević, Tajčević, Dobronić itd.
IV. Diletanti : Šafranek, Matz, Širola .
V. Nazovi skladatelji : Svetislav Stančić.
Kod prve grupe Baranović -Sachs sve je pisano zamahom dirigentske pa.
lice, u jednu jedinu svrhu da se postigne vanjski uspeh. Sve dakle namešteno
i neiskreno .
Baranović : Relativno zvučna instrumentacija, reminiscence na Petrušku,
plus dečji balet, plus narodni kostimi i narodni motivi, i svi su zadovoljni . I
Žiga Hiršler, i roditelji čija deca igraju u baletu i sam skladatelj , jer je teatar
rasprodan.
Milan Sachs, kao drugi član prve grupe komponirao je „ Pesmu o
Sreći“ i u komentaru je naglasio da : „ napisati pesmu o sreći ne znači biti
sretan". Sachs je vešti dirigent i radi kao parostroj . U koloplet Straussa ili
Wagnera on obično uplete u poslednje vreme i po koji narodni motiv i sve
to oboji „ temperamentnom senzualnošću “ (citat iz kitike) i tako se publika
zanese, uspeh garantiran .

284
 O drugoj i trećoj grupi „ nacionalnih “ i „ internacionalnih „ revolucionera“
ja ću pisati detaljno i posebno . Za sada je dovoljno da se naglasi da su
Odak i Štolcer mladi ambiciozni ljudi, koji tek što su svršili u Pragu,
već pokazuju tendencu na glazbenu karijeru. Mladi profesori, o kojima štampa
piše u superlativima, koji sede i putuju kao vladini štipendisti i bivaju odliko-
vani redovima Sv. Save. Štolcer-Slavjanski je momentano u Parizu, a Odak
čini se da još uvek radi na svom „Antihristu “. Hrist na križu u velikoj ariji :
„ Oče oprosti im ! " (Scherzando, tempo di menuetto) . U grupi nacionalaca
nešto se ističe Dobronić kao glazbenik, kritičar i polemičar. Kako je već
krajnje vreme da se taj glazbenik i kritičar reducira na pravo mu mesto,
mi ćemo se u okviru naše teze o narodnoj glazbi na njega osvrnuti
izdašno i bezuslovno negativno . Mlađa generacija nacionalaca, koja progra.
matski nastoji kako bi ostvarila novo" pomoću pučkoga materijala, živi po
kavanama, puši i gubi se u nekom lirskom romantičnom snatrenju što će
najverovatnije ostati bez uspeha.
Četvrta grupa diletanata živi u klikama . O „ Hasanaginici “ Luje Šafraneka-
Kavića već smo napisali što smo imali da kažemo . Slučaj Šafranek u glazbe-
nom svetu je proziran ; taj gospodin glazbeni je recenzent „ Obzora “, a po
narodnoj poslovici „ ruka ruku mije “.
Matz je mladić, a Širola profesor i otac obitelji, prigodničar. On piše
za marionete i operu ; uglazbuje balete, sonete i koncerte. Piše kritike. Dakle
univerzalan.
Slučaj Svetislava Stančića (kao komponiste) je zanimiv. On sedi
u žiriu za kompozicije i uživa ugled skladatelja, što najposle nije ni čime
dokazao. Kao glasovirač Svetislav Stančić je jedini koji uopće dolazi u obzir
kao ozbiljan i nadaren svirač, ali čini se da je posve neosnovano da se (pa-
sivno) pušta ubrajati među produktivne umetnike, kada to nije. O ranijim nje-
govim stvarima ne treba da se govori ; izgleda da ih je i sam precrtao. U
novije vreme Svetislav Stančić najavljuje svoje kompozicije konstantno, pak ih
opet u odsudan momenat povlači. O njemu kola glas da komponira, i to je
sve. Osim tih glavnih predstavnika našega skladateljskoga centra živi u gradu
više dirigenata , doktora glazbe i više ljudi sa kompozitorskim diplomama.
Unatoč svega toga mi glazbe nemamo . Diplome, doktorati, ugledi, klike, us-
pesi, sve to još uvek ne znači talenat. Kao u svim granama našeg javnog ži-
vota, taj se talenat u glazbi očekuje već više decenija, no po svemu izgleda,
da će kod toga očekivanja i ostati.
A. S.

285
Poštarina plaćena u gotovom.

KNJIŽEVNA

REPUBLIKA

MESEČNIK ZA SVE KULTURNE

PROBLEME

GOD . II . JUL 1925 . BR. 7.

SADRŽAJ :

TRI POSLEDNJE PESME A. B. ŠIMIĆA. Smrtno sunce. Vraćanje suncu . Smrt

DOBRIŠA CESARIĆ : Predgrađe, Seno, Mladić u proleće, Kod Vagona, Razderana
slika, Devojka u noći, Mladić na uglu.
S. BATUŠIĆ : Mi. Novine.
M. MIHAJLOVIĆ : Sećanje. Nemir.
M. KRLEŽA: Pesma iz hrvatske krčme.
A. CESAREC : Stjepan Radić, likvidator Stjepana Radića .
DOBRIŠA CESARIĆ : O A. B. Šimiću .
M. KRLEŽA : Smrt Rikarda Harlekinija. (Novela) ,
Senzacionalna krađa stihova u Beogradu.
Najnoviji graditelj narodnog jedinstva Baron Benko Bojnički.
O proglasu zagrebačkih gospođa za sveopće izborno pravo.
Zašto šuti gospodin Pfifikus ?
Objašnjenje pretplatnicima Književne Republike.
Knjiga A. Cesarca o Stjepanu Radiću.
Knjiga Dragiše Vasića o majskom prevratu g. 1903.

Cena pojedinom broju Dinara 12.-

UREDNIK M. KRLEŽA ZAGREB.

 Književna Republika

Uredništvo KNJIŽEVNE REPUBLIKE, ZAGREB Kukovićeva ul . 28 .

Administracija KNJIŽARA V. VOŠICKI, KOPRIVNICA

KNJIŽEVNA REPUBLIKA izlazi koncem svakoga meseca u revi

jalnom formatu na najmanje četrdeset i osam stranica

PRETPLATA ZA GODINU DANA DVANAEST BROJEVA 120 DINARA

PRETPLATA ZA POLA GODINE ŠEST BROJEVA ŠESTDESET DINARA
CENA POJEDINOM BROJU U PRODAJI DVANAEST DINARA
PRETPLATA ZA INOZEMSTVO DVESTO DINARA GODIŠNJE

Izvolite poslati pretplatu odmah, jer cena kod plaćanja unatrag je veća i raču-
namo cenu za pojedine brojeve. Ne stigne li pretplata pravodobno,
pretpostavljamo, da želite, da dužnu pretplatu pouzmemo poštanskim pouzećem.
Siljanje lista obustavlja se samo nakon pismenog otkaza pretplatnika . Samo po-
:: :: :-: vraćanje jednoga broja nije dostatno za otkaz . :: :: ::

PRETPLATA I REKLAMACIJE ZA KNJIŽEVNU REPUBLIKU ŠALJU

SE NA ADMINISTRACIJU LISTA :

Knjižara Vošicki Koprivnica

BROJ POŠTANSKOG ČEK. RAČUNA 34996.

RUKOPISI SE NE VRAĆAJU.

NEZATRAŽENE KNJIGE I ČASOPIS NE OBJAVLJUJU SE .

Za objavljene sastavke odgovaraju potpisnici lično, za nepotpisane

uredništvo.

RAZGOVORNI SAT UREDNIŠTVA SVAKOGA PETKA OD 2—3

POSLE PODNE .

SVA PRAVA prevoda i preštampavanja pridržana . Alle Rechte

vorbehalten, besonders das der Übersetzung . Droits de tra-

duction et de reproduction réservés pour tous les pays. Copy-

right by KNJIŽARA VOŠICKI, KOPRIVNICA 925 .

UREDNIK, ODGOVORNI UREDNIK, VLASNIK I IZDAVAČ

M. KRLEŽA , ZAGREB, Kukovićeva 28.

KNJIŽEVNA REPUBLIKA
GOD. II. JUL 1925. BROJ 7.

Tri poslednje pesme A. B. Šimića .

SMRTNO SUNCE.

Odavno mi se telo krije

Od sunca moje pogibije
Životvorno sunce

Mene bonika plaši smakom

Dođem li podanj, u istom trenu
Oboriće me, jednom zrakom,
Past ću bez krika na moju senu .

VRAĆANJE SUNCU.

Evo me svega, svlada težina

Ko potege s nategom, jedva pomaknem ude
Evo me svega svlada vrućina
Ohladit bi me mogla samo hladna zemlja.

I glas mi usahnu u grlu suhom

Nikad ga više neću čuti svojim uhom.

Zanavek pustih, težini trup i trudne mi ude

Usijanim telom grejem oko sebe vazduh
žestinom jula
Bez glasa gorim, u teskobi
Vraćam suncu sve što od njega dobih.

SMRT.

I smrt će biti sasma nešto ljudsko

Na ležaju se telo s nečim nevidljivim hrve
i hropti
i smalaksava i stenje
i onda stane.
Ko kad mašina stane. I stoji. Ni makac.

I ljudi u to što se zbilo gledaju ko u neki

svršen poso

i podižu se kao kad se podižu od stola

i sluškinje se uprav tad najviše uzrade
Mati će živinski kriknuti
otac zaćutati
i buljiti nemo celog dana.

287
 Predgrađe .

Kraj kućica koje me sećaju sela

žalosne , hladne kućerine
Tu se na oknima večito zrače
uboge crvene perine,
a ljudi kroz poniženja idu
dok ih se u grob ne rine.

Kad u sobu stupiš potresu se stakla

i prljave daske na tlima .
Na stenama soba umesto slika
pegâ od vlage ima,
a kada ti najbolji ponude stolac
stide se jer se klima.

Na oknima kržljave fuksije cvatu

u zraku punom sete.
Devojka jedna u šarenoj bluzi
sedi i čarapu plete,
pevuckajuć neku tugaljivu pesmu
iz stare operete.

Ariju koju zaboravi grad

zapeva neko tu u tišini
svojega okna u crveno veče
kao što pučanin puši u Kini
opium kada ga popuše slasno
svi bogataši i svi mandarini.*

A žene rade, večito rade,

i rade i decu doje,
i retko i nerado u grad povedu
dečke i kćerkice svoje,
a kada kroz bogate ulice idu
one se izloga boje.

Jer tamo ima malih mašina

i lutaka na hrpe,
i sve je lepo, i sve je to lepše
od njihove lopte od krpe,
i samo im želje na oči navru
i deca i matere trpe.
*) u Kini se opium puši nekoliko puta. Opium dolazi u ruku puku istom onda kad su ga
već nekoliko puta popušili bogatiji pušači, iscrpivši iz njega gotovo svu slast.

288
 Tramvaj je pred njima petnaest koraka
one se boje već preći.
Neko ih grubo na ulici gurne
one ne vele ni reči.
Davno su one već navikle na to
da ih se gura i gnječi.

Maleno zvonce na vratma dućana

nije tek igračka puka :
Stupil' u dućan, nenajavljen zvukom,
prosjak il čovek iz puka,
mogla bi zgrabiti žemlju sa tezge
kaka siromašna ruka.

Pred zrcalom koje iskrivljuje lice

kosu po starinski dele
devojke koje na nezgrapne noge
navlače čarape bele,
jeftine čarape, čarape krasne
ako su samo cele.

Pa ako se koja lepotica nađe

jedan se drugome prete
zaljubljenici iz celoga kraja
i deru rad nje svoje pete ,
a nje se nauživa mladić iz grada
i ostavi i nju i dete.

Nedeljom oci napune krčme,

a majke crkvene lađe,
i krste se prstima tvrdim od posla
da uteha s neba im sađe,
pa ako i nemaju kod kuće kruha
za sveću se mora da nađe .

Govori čovek u lepom ornatu

ručavši ručak svoj tečni
da će ih Isus kraj siromaha
povest u život večni
i da će med anđelima živet,
i da će biti srećni.

Pa ako te amo dovela šetnja

u jedan sunčani dan
sa smeškom na licu i svetlom u duši
bez njih ćeš otići van
i zaman ćeš hteti obnoviti radost,
uzaman.

289
 Seno .

U grad je seljak seno dovezo

u doba rasvetljenih kuća.
Miris je ladanja ulicom provezo
budeći putem za njim čeznuća.

Vukući kola polako i leno

glomazni seoski konji su nosili
konjima grada letošnje seno.

Seljaku se drmahu noge i lulica.

Ko livada koju su jutros pokosili
okolo kola mirisaše ulica.

Mladić u proleće.

U zapučku vide se cvetovi rani

Jučer sam čuo prve laste.
Iz noći u noć mesec raste.
Zaljubljen sam ga gledo lani.
Mislim na proživljene strasti
na ispunjene sne i slasti.
Ko mesec svake noći veća
pričinja mi se lanjska sreća.

Kod vagona.

i njena mala noga klecnu

na stubi vagona.
Ona se iznenada lecnu .
Pa što to radi ona ?

I još je mogla nogu povuć

poslušavši klecaje
i slomljena se doma dovuć
i opet past u jecaje.

Pa da je, ko i dosad, ljube

neljubljene usne
i glade one ruke grube
noću, pre nego usne.

Tad oseti da njeno telo

manje, puno manje dršće
i podigla je s lica velo
i stisnula je kartu čvršće .

290
 Razderana slika.

Podero sam njenu sliku

na komade.
Na jednom su bile oči
na drugom nasmešena usta
na trećemu muf.

Na ulici
u večer -
u vrevi ljudi i kotača
svojega bola ne ostavih.
A kad se kući vratih
pogledah njemu sliku.

Prineo sam je očima

ko onomad
kad sam je dobio od nje
al sada komad po komad :

Na jednom su bile oči

na drugom nasmešena usta
na trećemu muf.

Devojka noći .

Pred ogledalom je zastala. Kao na licu ugljenarovom vidi se i na nje-

nom licu zanat njen. Još jedamput povuče kažiprstom preko nacrnjenih obrva,
namesti dlanovima kosu i opipa prstima torbicu . Ključ je u njoj . Odilazeći
misli ko će je noćas pohoditi. Da li će kakov čovek siguran i surov ili
dražesno nespretan dečak koji povlači ruku pred svakim oštrijim pogledom i
moli očima dopuštenje za svaku smeliju kretnju .
Hoće li ostaviti u njenoj postelji miris parfema, zadah vina ili ništa,
osim zgnečenog jastuka i topline, koja ohladi brzo, kao što je brzo ohladnio
i on.

Mladić na uglu .

Već pô sata stoji mladić na uglu. Već je po treći put, gledajući u dubinu
ulice, zamenio devojku koju očekuje s drugom.
Jedna je imala žutu haljinu kao ona.
Druga je hodala kao ona.
A treća ni sam ne zna kako ju je mogao zameniti s njom.

291
Kao što se more razleva po obali i povlači, tako u nj uđe radost kad misli
da ju je među prolaznicima otkrio, a povuče se, kad vidi da se je prevario.
Nje nema i on se oseća smešan.
Pretražuje očima prozore kućâ iz kojih ga se može videti.
Možda neko motri kako on stoji i, odgonenuvši zašto stoji, zabavlja se njim kao
smešnim čovekom. Možda ga već pokazuje i tumači kom drugom.
Pre deset minuta odlučio je da će otići za pet minuta.
A on još uvek čeka i gleda pažljivo u gibanje ulice.
A sutra, kad se s njom sastane, lagat će joj iz ponosa da ju je čekao samo
deset minuta.
Dobriša Cesarić.

Mi.

Drugovi,
imena naša obična i čudna
crne se na bijelom papiru
ko osmrtnice mrtvih čežnja.
Pjesme su naše jednadžbe bez rješenja
noći jutra + dani
u neizmjernosti.
I tako već vječnosti,
o drugovi,
bezimena naša imena
pišu pjesme CRNE OSMRTNICE .

Novine.

Svakog se jutra predamnom rasklope

ko masne latice mesožderske biljke,
opliću šintarskom žicom moju svijest
i pišu :
Na Zapadu - Sjeveru - Jugu
na Istoku, da i tamo
strijeljaju mahniti ljudi sebe
i druge.
Haraju tifusi, lepre i kuge,
na burzama bacaju bombe,
luđaci bježe iz ludnica
i skaču pod vlakove ekspresne.
Proriču fratri i hartije stare :
zvijezda će neka o glob da tresne.
Djevojka traži čovjeka dobroga srca
(čovjeka dobroga srca !)

292
u svrhu šetnje i samo hiljadu dinara.
Svijetli su orlovi htjeli da polete
ali su pali u zamke barbara.
Potresi čovjeka dave, pale ga vulkani
poplave, kiše, tuče, huragani.
U boksu, lopti i vinu traži se spas.
A neki mudri arijski Magi,
vašarski jadni pelivani
o Sreći lažu ko šugavi psi.

Struji taj film limba i inferna

u ritmu danteovskih priviđenja,
struji kroz mene i tebe i njega,
grizu nas slova, slike i laži,
i sve se zavrti, okrene i vrisne,
a na dnu svijesti škrgutne protest.

Zaklapam novine svakoga jutra

bacam ih, gledam drhtave prste :
oni su opet krvavi
i tako prljavi.
S. Batušić.

Sećanje.

I.

Šetali smo osamljeni između borova,

okićenih snegom ,
koji su se kao ogromni džinovi beli,
poredali ukraj puta .
Snežilo je.
Ali u našim srcima
pevale su ptice
i bio je maj .
Ti si govorila o nečem živo ,
no ja sam slušao samo muziku tvog glasa,
po njegovom drhtanju znao sam da govoriš,
o našoj ljubavi,
lepšoj budućnosti,
o sreći sviju ljudi.
A oko nas su lepršale pahuljice snega,
kao krupni beli cvetovi,
polagano se spuštale zemlji,
-
i zavejale trag naših stopa.

293
 II

Stojali smo naslonjeni na dve ogromne jele,

čije su grane, zagrljene, stremile u visinu.
Daleko u dolini grad se je zamotao
u magle ogrtač,
i po koje bi se javilo svetlo.
Pogledali smo se,
i sa osmehom sreće na usnama,
krenuli smo, ćutke, u susret noći,
-
koja se je spuštala naglo .
M. Mihajlović.

Nemir.

Sâm u ćeliji vrtim se u krugu,

s nemirom i čežnjom u duši.
odakle taj nemir, ta čežnja,
zašto krvari moje srce večeras?
Mudre reči iz starih knjiga
za me su danas mrtva slova na hartiji
i ne mogu da u moje srce vrate spokojstvo,
i u moju dušu mir ?

Vrtim se u krugu po tesnoj ćeliji,

koju je svojom nevidljivom pređom
obavila mrka noć.
O šta bi to moglo večeras
da povrati u moje srce spokojstvo,
i u moju dušu mir ?

Možda šum grada, muzika njegovih ulica,

Ili obična reč prosta čovjeka :
„Večeras je ružno vreme ".
Ili osmeh kakve žene,
nabeljene , narumenjene,
što po ulicama prodaje svoje telo.

Možda popodnevna tišina stoletnih šuma,

ili jedna šetnja ispod zvezdanog neba,
bleštavo sunčano podne južnoga neba ,
ili glas pesme iz daleka,
u kojoj jeca žalost za mladošću,
što prolazi, prolazi uzalud.
Ne znam.
Naslanjam ugrejano čelo na rešetku .
i gledam kako se iza jednog oblaka
pomalja mesec,
golem i krvav.
M. Mihajlović.

294
 Pesma iz Hrvatske krčme .*

Pred svakom hrvatskom krčmom raspeti Kristuš visi,

i ljudi u krčmi piju ,kaj, denes jesi, a sutra nisi " !
Ti hrvatski pijani bokci već tristo hiljada dana
ližu krvavi potok što lopti iz Hristovih rana,
kad biskup u gali kolje boga na pevanoj misi.
Pred svakom hrvatskom krčmom raspeti Kristuš visi.

U krčmi se danas listaju banknote ko listovi molitvenika.

Tambure zvone. Žene se kese. Ori se pijana cika.
Vekovi pali su davni, a krčma gigantska stoji :
Spomenik ! Simvol ! Čudo ! Slavna narodna dika !
Zaludu peva o danu gneva zvono baroknog zvonika,
u krčmi slepa riče snaga ilirskog bika,
koji je, pun tamne krvi barbarske rogate rase,
pasao rimsko groblje ko što ga danas pase.

U tonama tona masnoga panonskog blata

gnjiju skeleti s prstenjem iz venecijanskog zlata,
A kad su križari išli roktale iste su svinje
što ruju i danas hrastike i magjarske šinje.
Mramorne Dijane, grimiz, i oluj rimskih trompeta,
sve je prohujalo tuda i svemu je zamro glas.
HABSBURG AUSTRIAE IMPERATOR
je četiri stotine leta
iz trule gvirio rame u krčmu, kroz velo tame .

Kucale pune su čaše u zdravlje prelepe naše,

i zdravica hor je grmeo povrh našeg planeta
ko plamen repače, da će -
Narodni Spas
pasti u našu krčmu s neba,
jednom za nas.
„ Špricer ! Cigare ! Tref As ! "
Četiri stotine leta,
kroz prozor se hrvatske krčme blistala bajoneta.

Sada, u hrvatskoj krčmi, crveni maršal visi u novoj rami

PETRUS PRIMUS SERBIAE VICTRIX REX .
A moskovska zvone zvona
pesmu Kosmopolisa ,
pesmu što u nebo raste kao toranj
'Ova mi pesma izgleda vrlo aktuelnim citatom . Napisana je februara 1921. a štampana u
N. Evropi.

295 2
 iz lubanja, vatre, i krvavog betona.
Moskovska zvone zvona
pesmu Bastilje, pesmu Babilona.
I globus laje ko krvava doga,
na kolac glavu Staroga Tirana
Gospodina Boga !
I brusi se gilotina
Za gospodina Boga Oca i Gospodina Sina.
A pijani bogec u našoj krčmi gnjije ko u mrtvačkoj jami
Sada u hrvatskoj krčmi crveni maršal visi u novoj rami.

I tako putuje krčma u tmini, i čuje se lupa zvezda

kao lupa kotača čadjavih vagona.
U krčmi putuje lirik, i tako se čini
da ljiljan drži u ruci i da u sebi peva :
„Kyrie eleison bogce u hrvatskoj nizini ! “
Tako se to čini,
i tako putuje krčma u zvezdanoj tmini.
M. Krleža.

Stjepan Radić, likvidator Stjepana Radića .

Sa svim svojim maksimalnim socijali-

zmom" - nazovimo tako njegovu „mirotvor-
nu i čovečansku politiku" on tako neizo-
stavno ide k minimumu, k nultačci, i samim
time u najveću opasnost, verovatno i sigur-
nost da sa svojim republikanizmom zaglavi
u jednom jalovom kompromisu, podlegnuvši
još i na tome delu fronta - ne dođe li baš
na tom frontu do iznenađenja - monarhisti-
čkoj buržoaziji.
KNJIŽEVNA REPUBLIKA.
juni 1924, br. 7, str. 270.

I.

Da će on sebe likvidirati kao republikanca, to je bio vodeći motiv sviju

naših članaka o njemu. Da će on tu likvidaciju provesti s takovim jedinstve-
nim naglim salto mortale, i na tako smelo i kukavno sraman način, kako je
to po svom sinovcu Šavlu učinio 27. marta, s time da on iza svoje republi-
kanske rokade sakriva kralja, da su skokovi iz skrajnosti u skrajnost njegova
politička logika, i da veličina njegove fraze stoji u obratnom razmeru s veliči-
nom dela.

27. mart, taj dan nas podseća na sentencu koju je svojevremeno u usta
historičara Račkoga, dakle čoveka koji je sigurno bio kompetentan, stavio sam

296
 g. S. Radić : kad hrvatska historija ne bi bila žalosna bila bi sramotna. Već
davno međutim pre 27. marta 1925. nije ta historija bila tako žalosna i sra-
motna ko posle tog dana ; žalosnom i sramotnom ju je sad opet,
proslavivši time sigurno i njezin hiljadugodišnji jubilej ,
učinio sam veliki naš tribun , Stjepan Radić .

1848., 1871., 1915., 1917., do danas, to su, kako to razjasnih u prikazu triju
naših generacija posle lliraca crni vrhovi one žalosti i sramote, kad su te
generacije našu historiju znale prikloniti samo reakciji u Evropi, zagazivši u
reakciju samu ! U 1905., godini osnutka svoje partije, sudelovao je kao najre-
akcionarniji S. Radić i, činilo nam se, da je tu svoju žalosnu ulogu dovršio 1918.
Otada je on sa svojim republikanizmom počeo da u našu historiju unosi zna-
kove njene katarze. Kruna tog prednjačenja, ujedno i najdublje jemstvo te ka-
tarze, bio je lanjski njegov izlazak na arenu evropske levice, ulazak njegov u
Seljačku Internacijonalu. Usprkos svih negativnih strana tog čina - u prvom
redu te, da je S. Radić i dalje negirao boljševizam kao metodu i infamno na-
stavio da napada komuniste kod nas - po prvi puta se tu tragikomedija hr-
vatske historije dovinula maksimuma svoje dodanašnje mogućnosti da sa sebe
skine stare žigove svoje reakcijonarne žalosti i sramote. Pozitiv je postajao
velik naročito u ispoređenju s godinom 1848. - tamo hrvatski narod aktivno
na strani evropske reakcije kao grobar slobode, ovde na strani evropske re-
volucije, kao pionir ne samo svoga nego i evropejskog, a specijalno balkan-
skog progresa.

Tako je to izgledalo i sve se je to stropoštalo jednim mahom, tako reći

bez prelaza, na jednu Pepelnicu , koja je ove godine za hrvatski narod, a s
ovim i za sve potlačene narodnosti u Jugoslaviji, bila na 27. marta. Još nam
je u ušima zujala grmljavina S. Radića protiv monarhije i korupcije , a za repu
bliku, samoodređenje naroda i vladu radnika i seljaka ; još smo svi bili pod
utiskom ciničnog nasilja koje su proveli radikali. Obznanom nad hrvatskim na-
rodom i nečuvenom tiranijom u izborima ; još smo dosluhivali prosvede i uve-
ravanja radićevaca o nepriznavanju tih izbora, -a došao je dan, i privolom,
pa sigurno i inicijativom S. Radića, od sve te grmljavine , od sviju tih prosve-
da i uveravanja ostao je samo pepelnički poklek pred vladom velikosrpske
reakcije ! Poklek tako nizak i tako potrbuški, da je s njime naš Englez S. Ra-
dić priznao i monarhiju balkanskoga tipa, i vidovdanski ustav, i, najposle ne
priznao, nego porekao - svoj ulazak u Seljačku Internacijonalu. I kako je
sramotno počelo, tako se sramotno stvar i nastavlja. Hrvatska historija postala
je cronique scandaleuse. Dan za danom, i skandal se niže za skandalom.
Savao Radić marljivo antišambrira, mnoljaka Pašića za aboliciju ujakova procesa ,
HSS (SHS) lakomo nudi stranci korupcijonista svoj ulazak u vladu, njeni pred-
stavnici piju i nazdravljaju se u Prpićevoj palači sa šefovima radikalske korup-
cije koji su im, mesto sami pod sudom, došli da sude. I uza sve to posle
svega toga, S. Radiću je situacija izvrsna !
Mnogo, nečuveno i za Stjepana Radića ! A razlozi te potpuno na glavu
postavljene logike, istine i dostojanstva ?

297
 Posle tolikih analiza u kojima smo obrazložili našu skepsu u S. Radića,
nas ovde ne zanimaju toliko razlozi sami po sebi koliko veličina odgovornosti
koju S. Radić nosi lično za svoju likvidatorsku i izdajničku taktiku kapitulacije
od 27. marta.
Počam od Londona do Beograda i Zagreba, tog čoveka je fatalno, ne
bez njegove volje, zagrlila buržoazija, i vukla ga, gotovo sva, na uzmak. To
je , hoteći ga sa sobom samom dovesti do sporazuma, činila srpska demokrat-
ska opozicijona buržoazija, to je još više , otrežnjena režimskim udarom, i go-
neći ga u sporazum s radikalima, učinila „ naročita strana " hrvatskog kapitala.
To je, najposle S. Radić doživeo i od svojih najstarijih drugova u vlastitoj
stranci ! Sve je te grupe bolo u oči pristajanje S. Radića u: Seljačku Interna-
cijonalu , sve su se još više upele da ga zajedno s odmakom od te Internaci-
jonale odmaknu i od republikanizma. I što je komično, ali i razumljivo, on to
nije učinio tada - za vlade opozicije - kada je to barem u relaciji, politički
moglo da bude pametnije, nego je to učinio tada kada je to bilo najgluplje,
najnečasnije i najmanje politički : pod vladom i pritiskom krajnje reakcije
režima PP.

Dovoljan je bio jedan režimski udar, sigurno ne veći od onih kojima su

bili i jesu izloženi razni pokreti drugde i kod nas, i toliko razvikan svetionik
HRSS, podbočivši se na takove skrajnosti kaošto je to buržoaski blok u Beogra-
du i Seljačka Internacionala u Moskvi, -- taj svetionik je pomrčao, predavši
se na milost i nemilost talasima reakcije. Posle najvećih svetala lane u
― najveći mrak.
jesen, letos u proleće
Da možda u situaciji potražimo neke male olakotne okolnosti ? Nama se
čini vanredno važno da se S. Radić posle izbora, usprkos svojih uglavnom
sačuvanih pozicija -a i tu je rezultat kojemu se on nadao podbacio sa ce-
lom svojom strankom našao pred situacijom, da i te pozicije izgubi jednim
prostim režimskim poništenjem njegovih parlamentarnih mandata. Jedva se
posle duge rezistencije i bojkota proguravši do neke aktivnije politike svojim
polaskom u parlamenat, S. Radić se našao pred alternativom, da
se ili vrati na stari svoj metod bojkota i pacifisti
čke rezistencije , ili da tu rezistenciju aktivizira ,
orijentirajući je na dugu i upornu revolucijonarnu
borbu , i ne vidimo razloge da bi prvo, što se tiče narodnih masa bilo ne-
moguće, jer ma kako da je te mase S. Radić u poslednje vreme počeo da
orijentiše za sporazum, ne vjerujemo, da bi te mase, da bi jedan ceo narod
bio tako malo otporan i bojao se žrtvi te bi bio sklon na sporazum pod
svaku cenu, bilo to i pod kundakom. Što se pak tiče revolucijonarne borbe,
tu stvar postaje mnogo problematičnija i stari naši prigovori dižu se opet :
revolucionarnu borbu, ko is kime ?
Sa seljaštvom koje je, kako to već naglasismo, za samostalnu revoluci-
jonarnu borbu najmanje podesno ? Ili sa seljaštvom i buržoazijom ? U našim
prilikama, gde ko nekad u Rusiji, stojimo pred zadaćom borbe s našim cari-
stima, nesumnjivo je i buržoazija, barem jednim delom, u stanju da igra za-
mašno naprednu ulogu, i mi je, dok je tako, imamo samo da pomažemo. No mi

298
tu ni minutu ne smemo gubiti iz vida da ta uloga, baš radi danas očevidnije
opasnosti od strane proletarijata u svetskome merilu uopće - koju je pred
njom, kako rekosmo otvorio i S. Radić svojim pristankom uz Seljačku Interna-
cijonalu, nosi u sebi stalnu opasnost da postane kontrarevolucijonarna. To se,
kako smo to već istakli pokazalo još i za opozicijonu našu buržoaziju . Jedini
dosledan i koristan saveznik u dugoj i upornoj borbi za samoodređenje naci-
jonalno i klasno bio bi S. Radiću proletarijat, no taj mu kod nas usled svoje
slabosti i razbijenosti, ne bi mogao na dugo vreme realno pomoći osim
moralno, da bi ga korigirao na doslednost. A osim toga, od tog proletarijata
se S. Radić još i posle svog ulaska u Seljačku Internacijonalu otklanjao kao
od tobožnjih - provokatera .
Posle tako u krajnji čas još jedamput odbačenog revolucijonarnog meto-
toda S. Radić je ostao samo pred jednom dilemom : povrat na staru pacifisti-
čku rezistentnu taktiku van parlamenta ili ne recimo još, ostanimo
još časak kod ove ! Mi već izrazismo svoju veru, da bi narodne mase bile i
na to spremne, pa verujemo čak da bi i jedan deo buržoazije - ako ne i sva,
opozicijona — u tome S. Radića pomogao. Naročito to mislimo onaj deo, koji
se posle 27. marta pokazao nezadovoljan s prevelikim bezuslovnim uzmakom
S. Radića pred PP, to su slovenački klerikalci i grupa Hrvatske Zajednice.
Osobito ova poslednja.
I baš to, da se čak i buržoazija, ma i samo jednim delom, pokazala pro-
tivnom paničnom povlačenju S. Radića od 27. marta, svedoči najbolje, da po-
gotovo za jednog političara koji je narod proglašavao suverenom, nije situa-
cija ni po svojim spoljašnjim momentima stajala tako, da bi apsolutno nužno
bilo poći u Sedan u kakav je sa svojim poklekom pred centralizmom i mo-
narhijom pošao tada S. Radić. Na alternativi : vratiti se na stari me-
tod rezistencije ili kapitulirati, na toj alternativi rešiti
se za
poslednje bilo bi po situaciji za jednog političara
koji je demokraciju odozdo proglasio svojom svetinjom
nužno samo onda ako bi ta situacija pokazala da to tra
ži sam narod, same narodne mase ! Tu bi tada bila jedina
olakotna okolnost!
A gde se je to pokazalo ? Koji su forumi, i uži, a pogotovo
najširi forumi bivše HRSS većali i unapred zaključili
akt od 27. marta ? Tu je clou sviju razloga i sve odgovornosti za 27.
mart, i da ga potpuno osvetlimo, mi se barem malo moramo zadržati na od-

nosu u koje su pram te partije , a preko nje i gotovo celog hrvatskog naroda
stajali njeno vodstvo, i zapravo vođa vodstva, S. Radić.

II.

To je bio nesumnjivo odnos čoveka koji je individualno odskakao od

svoje okoline i koji je slepačko poverenje te uže i šire okoline svesno i ne-
svesno iskorišćavao oduvek za svoju diktaturu u partiji. Partija, to je bio on!
Samo tako je moglo doći do toga u jednoj demokratski uređenoj

299
partiji nečuvenog slučaja, da je S. Radić lično, bez ikakvog konkret-
nog opunomoćenja od vodstva, a kamoli, što je apsolutno nužno
od masa, partiju stavio pred historijski tako sudbonosan čin, kakav je to
bio da ju je preveo u Seljačku Internacionalu. I samo tako je moglo doći do
toga da ju je nekoliko meseci kasnije , ne sa zvavši ni glavni odbor,
ne konzultiravši mase, ne obavestivši unapred o onome
što će u njegovo ime meritorno reći njegov sinovac Pavle ni sam svoj tada
potpuno sakupljeni parlamentarni klub!
Gde je tu demokracija ? To je tipično feudalna kabinetska
politika, na kakovu se već malo usuđuje i sama buržoazija ! I posle toga ne-
mamo li mi pravo da razloge i odgovornost za 27. mart tražimo pre svega u
ličnostima, i između ličnosti, u S. Radiću ?
Neka su spoljašnji situacioni momenti, koje smo tu ukratko naveli, bili
ma kako teški za nastavak nove borbe za stari program; neka je sa svojom
-
taktikom sporazuma — makar s kime, pa bilo to i s radikalima, S. Radić
odavna već - što također treba reći - inklinirao na kapitulaciju svog pro-
grama, to je ipak onaj momenat kad je PP zgomilao svu svoju nasilničku re-
akciju da prisili jedan progresivan nacijonalni i socijalni pokret na uzmak ,
bio baš po taj pokret najnepodesniji da se taj uz-
mak provede; provesti ga tada bilo je upravo apso-
lutno nedopustivo ! Tu je trebalo, ako ne aktivno ono u prvi mah bar
pasivno podneti sve žrtve, tu je trebalo misliti na to, da popustiti zna-
či dati za sada i za buduće reakciji pravo na reak c i-
ju, i ne samo sadanjem nego i svim budućim pokreti
ma hrvatskoga naroda oduzeti prestiž ozbiljnosti i
solidnosti ; tu je, ukratko, trebalo vođu koji bi na sebi, veličinom hra-
brosti i žrtve dao primer i pokazao veličinu ideje i pokreta.
Takav vođa nije bio S. Radić. Propagandistički tip, dovevši propagandom
svoju stvar do maksimuma on je zatajio kad ju je trebalo provesti u akciju.
Svojim postupkom on je vrlo brzo potvrdio samo to, da je bio kolos na gli-
nenim nogama. U stvari taj kolos, kolosalnim izgledajući među patuljcima s
kojima se okružio, bio je i sam patuljak, patuljak hrabrosti i požrtvovanja , jer
za čim je uopće išao njegov Sedan od 27. marta ?
Napoleončeto je protiv volje bio zarobljen u Sedanu , je li tako protiv
volje bio zatvoren S. Radić ? Samo njegovo skrivanje u palači na Zrinjevcu
miriše po očajnoj lakoumnosti, -no zar ne i po jednoj proračunanosti ?
Danas se može reći, što smo još dugo pre njegovog uapšenja mnogi znali u
Zagrebu, da se on u svojoj palači skrivao sa znanjem zagrebačke
policije. Policija ga je tamo tolerirala, dok nije dobila protivan nalog . U
poslednji čas, zavukavši se u svoju famoznu rupu on je , izgleda, hteo da iz-
begne uapšenju , i celo uapšenje bilo je slučajno. No da je uopće on dopustio
i najdalje mogućnosti tog slučaja, da se na vreme nije sklonuo na sigurnije
mesto, ne izaziva li to sumnju da mu se, — u iluziji da će biti pušten posle
izbora kad postigne imunitet koliko neprijatno, toliko i dobrodošlim činilo
da ga uapse ? Zašto ?

300
 Teško je izreći, jer je sve to što ćemo reći hipoteza, no ona nam se čini
užasno verovatnom. To je, da je S. Radić našavši se u političkom ćorsokaku,
bio sit borbe, i — nesposoban da je privede nekom izlazu u zatvoru
video mogućnost, da uopće iz nje ispane i tako pred narodom zbaci sa sebe ,
za sve daljnje odgovornost. Odnosno, ukoliko bi tu još nosio, pred
narodom da za sebe stvori najpodesniju situaciju za uzmak, za
kojim je razuveren u uspeh, zamoren opozicijom, već dugo
žudio sam ! U političkom labirintu Radićeva mozga, zar je tako isključen i
taj sakriven kutić lukavstva?
Pa da i nije tako, onda još uvek nesumnjivo stoji jedna druga stvar u
vezi s tim zatvorom, a od momenta kad je postalo opasno da se taj tvrdo-
kornim i na sve zakone pljunuvšim postupanjem režima oduži u godine : to je
da je sa svojim uzmakom S. Radić pošto poto hteo umaknuti robiji.
G. Radić nikad sigurno nije bio pribićevićijanski tip da bi se plašio za-
tvora, no i ako kasno, vreme njegovog sturm i dranga je čini se prošlo. Kroz
sve ove poslednje godine on je prestajao da bude politička parija iz potleu-
šice u Međašnoj ulici, omogućio se i novčano , skrasio se prijatno i preten-
cijozno ko suveren u palači na Zrinjevcu. I ostario je kraj svega toga, i još
više mu je oslabio vid . Želja pak za aktivnošću i politička taština bila je u
njemu još prejaka, a da bi mu se htelo te na dugo vreme ispane iz politike ;
naočigled svega toga, zar ne postaje jasnije, da se on nikad „doktrinac “
- sebe?
voleo radije elastično da svine, uzmakne i tako u prvom redu spasi
Nije bio pribićevićijanski tip , a ipak je tom svojom historijom u vreme
hrvatske veleizdajničke parnice na još gori način ponovio svog , od 27. marta
taktično pobedivšeg rivala S. Pribićevića iz vremena srpske veleizdajničke
parnice. Tada, odnosno nešto posle, taj se naime, zaplašen zatvorima drugih
(a i njegovo je izručenje bilo traženo) okanio srpske iredente koju je, makar
mu se ta reč ne sviđa , groteskno ipak dotada vodio, i naglavce se bacio u
smradan kanal oportunizma spram Pešte, pa najposle, pred sam rat, i Beča !
Je li međutim samo strah naterao S. Radića na pad naglavce pred Beo-
gradom? Šta je s onim tvrdnjama koje je svojevremeno iznesla zagrebačka
„ Radnička Borba, " a koje nije porekao, da su naime neke zagrebačke banke
- tražile od vodstva HRSS da plati dug učinjen
n R. B." ih spominje
kupnjom takozvanog Seljačkog Doma, a zapravo predsedničke rezidence g.
Radića na Zrinjevcu ? (Osim toga , kolaju vesti, i mi ih tu samo notiramo, da
se Savle Radić neobično vrzma okolo radikala da od Narodne Banke dobije
višemilijonski zajam za seljačke zadruge). Šta je seljacima u današnje vreme
trebalo tako skupi dom, to zna sigurno samo S. Radić, no „ R. B. “ je ustvr
dila i mi verujemo, da je S. Radić, koji je, kako je poznato, spomenuti Dom
odlučio isplatiti dnevnicama poslanika, kapitulirao i zato, da spase mandate, s
mandatima i dnevnice, s dnevnicama i svoj familijarni interes palaču na
Zrinjevcu !
Tako se dogodilo da je , slično kao što je u toj palači režim uhvatio S.
Radića, uhvatio u njoj i celo vodstvo HRSS, jer koliko danas znamo, niko od
ovih protiv te cele spekulacije i kapitulacije nije ni pisnuo !

301
 Politika straha i interesa, politika prodaje pro
grama za ličnu slobodu S. Radića i ličnu komociju
ostalih vođa, to je neposredni razlog , da se hrvatski
narod, nepitan i nezatražen za mišlenje, preko noći najed
nom našao pred tako sramnom i smešnom dužnošću , da je
još jučer bio smatran i nazivao se republikancem, a danas
ga se ima smatrati i sam se ima nazivati monarhistom.
Hoće li naš narod, hoće li seljaštvo i radništvo, koje se, republikan-
sko i bez S. Radića, a zavedeno njegovim velikolepnim obećanjima, okupilo
oko njega, progutati, ne pitajući se kuda to vodi, tu gorku pilulu, po kojoj se
ko čudotvornim nekim eliksirom, ima da metamorfozira unatrag, otkud je, ve-
ćinom, i došlo, u monarhizam ?
Mi ćemo, ukratko, pokušati da naznačimo kuda to vodi osvetlivši to pi
tanje pre svega u vezi sa značenjem koje smo svojevremeno S. Radiću pro-
našli u našoj historiji.

III.

Tamo smo u njegovoj borbi protiv srpske hegemonije, oličene pre svega
u monarhiji, a za samoodređenje hrvatskog naroda u republici, videli ne toliko
hrvatsku ekskluzivnost koja bi bezuslovno išla za separacijom, koliko baš sin-
tentičan jedan poriv za izmirivanjem Hrvata i cstalih srodnih narodnosti u
Jugoslaviji na bazi ravnopravnosti i demokracije, u njihovoj federaciji. Rekli
smo da on time s hrvatske strane na progresivan način pokušava dovršiti in-
tegralnu našu nacijonalnu revoluciju koja je parcijelno kod Srba počela s
Karađorđem , a kod Hrvata s Ilircima, a koja je u svom dovršenju, baš u
vreme kad je padom Austrije mogla da se dovrši, bila zapela sa srpske stra-
ne, njihovoin hegemonijom i reakcijom. Pokušaj rešavanja našeg integralnog
nacijonalnog problema i, zatim, osposobljenja Hrvatske i Jugoslavije za dal-
nje njene socijalne zadaće kod sebe i na Balkanu, to je ono s čime smo S.
Radića doveli kao nekog nastavljača u vezu i sa Svetozarom Markovićem
koji je u svoje vreme sa svojim republikanizmom, također s vidom na ostale
jugoslavenske narodnosti i na ceo Balkan, hteo to u parcijelnom okviru
Srbije.
No mi smo odmah primetili verovatnost da dovršenje naše nacijonalne
revolucije stoji u vezi s počimanjem proleterske, i u tome smo pogledu kod
S. Radića videli već spram Svetozara Markovića manjak; dok je taj bio soci-
jalista i revolucijoner, ne radeći na terenu buržoazije, S. Radić je kao protiv-
nik revolucije i socijalizma najviše još balansirao između proletarijata i bur
žoazije, sa svom se svojom međuklasnom seljačkom politikom nalazeći na te-
renu poslednje. Poradi toga smo i istakli svoje uverenje, da je S. Radić nes-
posoban da provede socijalnu republiku radništva i seljaštva i ostvari tako
maksimalan program njihovog oslobođenja, iz čega je odmah proizašla i sum-
nja, da bi on mogao da dovrši i našu nacijonalnu revoluciju i reši na zado-
voljstvo jugoslavenskih, poimence hrvatskog, naroda naš nacijonalni problem.

302
Najviše još što smo mu po njegovom balansu i eklekticizmu dopustili jeste da
bi on sa svojom srednjom seljačkom linijom mogao da i Jugoslaviju dovede
na srednju liniju između sviju nacijonalnih suprotnosti, na liniju između reak-
cije i revolucije, na liniju režima buržoaske demokratije.
Još razmatrajući tako, i pišući zaključni članak - u junu prošle godine
-
S. Radić bio je već u Moskvi, i slao je već hvalospeve o sovjetskoj vladi,
i već se na horizontu video njegov ulazak u Seljačku Internacijonalu. Pa ipak
mi to sve tada nismo uzeli u obzir, poznavajući njegovu nepostojanost i raz-
loge zašto on iz tog ulaska ne će moći da povuče dublje pouke i s tim pou-
kama promeni svoju politiku . No da ih je povukao , i da je svoju politiku pro-
menio i istrajao pri tome, on bi, i ako bi se morao odreći bržega uspeha,
posle korekture od 1918., proveo korekturu još osnovniju, sagradio bi svoju
politiku na čvrstim temeljima kako je to prvi kod nas počeo da udara Sveto-
zar Marković, a nastavila današnja naša proleterska levica.
Ovako, na žalostan se način odvrnuvši od Seljačke Internacijonale, on
je na naročito veselje g . Koste Timotijevića, kao retora, u relaciji spram Sve-
tozara Markovića pokazao samo pašićevsku i radikalsku relaciju ren e-
gacije, renegacije potpune, i spram sviju izdaja u srpskoj i hrvatskoj his-
toriji besprimerne. Kakovo mu posle toga pripada mesto i značenje u histo-
riji ? Historija je tu, nova njena epoha, istom pred nama, započeo joj je tek
prvi čin, ko može da predvidi ostale ?
Da li je to uopće bila samo taktika, dakle nešto prolazno, ili kapitulacija,
dakle nešto definitivno, ja mislim da je rešeno ne samo time, što je u politici
Radićevoj stalno bila imanentna , kako smo ju mi tu skoro nazvali, taktika ka-
pitulacije, nego i time, da je tom svojom taktikom kapitulucije 27. marta S.
Radić svoju politiku doveo u sklad sa svojom današnjom realnom snagom i
unutarnjim instinktima, odgojem, pa i uverenjem. I gotovo se čini sasvim ne-
mogućim, da bi se on iz toga sklada, kad se jedamput na nj prorvao, još
ikad dao pomaći nekud natrag u republikanski recidiv, nekud natrag u opas-
nost da dobije opet po glavi . I najveće su nemogućnosti moguće za S. Radića,
no ipak je neverovatno, da je njegov obrat samo jedna velika balkanska poli-
tička prevara, sredstvo posuđeno od Pašića, da se nadmudri Pašića, i posle
opet proglasi republikancem koji se republikanizma odrekao samo pod silom.
Moguće bi to bilo samo onako na reči, iz demagogije pred narodom, f a k-
tično pak je s njegovim republikanizmom sigurno
završeno definitivno.
U takom položaju, gledanom iz današnjeg momenta, šta je moguće ? S.
Radić je u centar svoje politike metnuo takozvani sporazum. Za taj sporazum
stoje pred njime dve mogućnosti : ili da akciju za nj nastavi u opozi
ciji s ostalim blokom, ili da ga pokuša ostvariti s radikalima, ušavši s njima
u vladu. Svi znamo, znamo i razloge, koji S. Radića guraju da sebi omogući
baš to poslednje. Pašić je međutim prihvatio Pribićevićevo gledište po kome
su Hrvati tretirani kao pokvarena i raskajana deca koja istom imaju da po-
kažu da li su se popravila. Po tom gledištu, strahovito potvrđivanom od sa-
mog S. Radića, Pašić odgađa svaku , u stvari neugodnu, parlamentarno nepo-

303 3
trebnu deobu vlasti s radićevcima. Odgađa, da S. Radića i njegove prisili i
uceni na što veće ustupke. Tek kad te poluči, što će izvesno i polučiti, primi-
će ih eventualno u vladu. No ta vlada, pogotovo ako bi u njoj , što još uvek
nije isključeno, - ostao Pribićević, - ta vlada šta bi značila ne samo za
Hrvatsku nego i za Jugoslaviju ? Osim nekih poboljšica u upravi, za Hrvatsku
valjda samoodređenje naroda ? Za Jugoslaviju , i time opet za Hrvatsku, mož-
da režim demokracije ?
Pre nego bi došlo do toga , radikali bi učvrstili svoju vlast na fundamentu
od najreakcionarnijih zakona. Zar će ih se iko valjda odreći za volju S. Ra-
dića ? Tome su ti zakoni kao zakon o državi, premda je baš njime dobio po
glavi, dobrim delom u interesu i sami ! I nije li upravo detinjasto misliti, da
bi se glavni nosioci srpske hegemonije , radikali, odrekli te hegemonije ? Ispod
svega „ sporazuma ostala bi ta i dalje ! „ Sporazum “ , to je meka koju bi pri-
hvatili i svakako će ju konačno prihvatiti radikali, da odmah s njome zavedu
samog S. Radića , uvuku njegove ljude u vladu, prinukaju ih na sve reakcije,
kompromituju ih što temeljitije, i potom ih odbace, ili ako oni sami izađu,
puste ih kompromitovane, s razbitim fundamentom u narodu. Smrskati u radi-
ćevcima već i onako pokolebani ( i nama nedovoljni) hrvatski front, i nastaviti
svoj režim dalje s još mekanijim, kroz to vreme razmekšanim elementima, to
je, po celoj prošlosti sudeći, i budućnost za kojom idu radikali ! Pa da im i
samima vlast izmakne , i da posle svega toga dođe kombinacija radićevaca i
vlade opozicijonog bloka, oni su svoje učinili, vaspitali su tako reći te bivše
republikance za konstruktivan rad u monarhiji, navratili ih sasvim u kolotečinu
reakcionarnog oportunizma ; čemu se od takovih ljudi možemo nadati i u

vladi opet jednog buržoasko monarhističkog bloka ? To mi pitamo i za slučaj

da S. Radić, odbit od radikala uopće ne uđe u sporazum i vladu s radikalima,
nego svoju sporazumašku politiku nastavi u opoziciji sve tamo do jednog
dalekog još sigurno momenta, kad bi se u opoziciji položivši svoju maturu za
oportunizam spram monarhije , zajedno s blokom popeo na vlast.
U jednom iu drugom slučaju : u opoziciji ili na
vlasti, na vlasti S radikalima ili blokom, stvar se
menja u toliko : u prvom slučaju predstavlja potpuno
ulaženje u reakciju , u drugom jednu izvesnu malu de-
mokraciju , umanjenu spram one koju smo mu nekad proricali za toliko
koliko se, od republikanizma na priznanje monarhije prešavši, umanjio i nje-
gov program. Razlika je to uostalom još uvek dosta velika, da, za drugi slu-
čaj, ne umanjimo i mi sve njegovo progresivno značenje u budućnosti na ništa,
no šta bi u tom slučaju značila i ta demokracija ?
Čak i obadva ta slučaja, reakcija ili demokracija, mogu rezultirati izvesno
izmirenje naroda s narodom, no zar i potpuno njihovo nacijonalno zadovoljenje,
zar možda samoodređenje hrvatskoga naroda i ostalih potlačenih narodnosti ?
Svaki taj sporazum je u prvom redu sporazum između buržoazije,
politika eksplotacije i profita, politika kabinetska i iza kulisa. I razlika je samo
u gradaciji kojom je u tim slučajevima S. Radić sebi zatvorio sve mo-
gućnosti da bude nosilac dovršenja naše integralne nacijonalne revolucije

304
 na temelju ravnopravnosti i demokracije odozdo. O nekom većem osposob.
ljavanju Jugoslavije za daljnje socijalne zadaće, pa još manje o oživotvorenju
„čovečanske pravde i socijalnom oslobođenju seljaštva i radništva ispod ka-
pitalizma koje bi on proveo, ne ćemo više ni da govorimo!
Likvidiravši sebe kao republikanca on je likvidirao sa svime onime što
ga je u historiji činilo jednim krupnim reformatorom, i misijonerom
progresa za celu Jugoslaviju i Balkan : To je sad novi Jelačić koji je , poput
onoga što je nekad na početku našeg narodnog pokreta taj pokret predao
bečkoj reakciji a s njome i reakciji u Evropi, ―― danas isto tako, na koncu
tog pokreta, taj pokret predao beogradskoj reakciji, i opet tako reakciji u
Evropi ! Historija se Hrvatske tu zaokružila, vrativši se u drugim
prilikama opet na svoju 1848., zar da se i narod naš dade povući u
taj crni i kobni krug, krug svoje bede i nazatka, krug koji ga u bližoj ili da-
ljoj budućnosti može zavrtložiti u otvorenu borbu protiv evropske revolucije,
Glavno što je potrebno posle toga kako se S. Radić lik
vidirao sam, jeste, da njega i radićevštinu likvidira i narod.
To je sve bila jedna lažna i nesolidna demagogija i romantika , jedan
šarolik, protivurečan eklekticizam, udešen prema prilikama i potrebi za što
veći broj pristaša . To je sve bio jedan heterogeni mozaik koji je bio svuda i
nigde, krhak i slab . da bi mogao biti teren za dugu i mučnu borbu , i da bi
se na njemu mogla sagraditi zgrada koja bi doista bila Slobodni Dom seljaka
i radnika. To je sve bio jedan naivni, nepredvidljivi, brbljivi zaskok na brzi
uspeh zapravo neuspeh ! Vreme te romantike je prošlo, i to je sreća u nes-
reći da je prošlo. Od S. Radića nikad kake pomoći ; na iluzijama i na laži se
ne gradi budućnost i oslobođenje narodno ! Tu treba sad realnosti pogledati
u oči. Realnosti, drukčije nego što joj je, podlegnuvši joj i spustivši glavu ,
učinio S. Radić, realnosti tako, da se ostane protiv onoga što u toj realnosti
postoji kao režim politički i društveni, i da se prema tome zna, da je za po-
bedu potrebno pokret organizovati potpuno ispočetka na solidnijim i trajnijim os-
novama, trajnijim, jer je sigurno da uspeh nije bliz i borba da će biti mučna !
Ima li u toj zemlji, u kojoj se od nekog vremena prokleto čini da se sve
naprednije i bolje u njoj nalazi u likvidaciji, ima li u njoj , ima li u radništvu
i seljaštvu i u, ovome priklonjenoj , inteligenciji energija, koje će se skupiti u
front radnika i seljaka, ( a ne hrvatski front), da počmu to veliko delo rehabi-
litacije, progresivne revizije svega i konačne renesanse ?
S njima je još sve moguće , bez njih mi idemo u bezizglednu dugu
noć, svetlu i veselu samo za bakhante pljačke i nasilja, laži i nazatka .

O A. B. Šimiću .

Kad sam, neke večeri, prolazio Ilicom pao mi je pogled slučajno na ka-
piju jedne sive dvokatnice , i zaustavio sam se. Setio sam se, da sam negde,
pre dve godine, stajao ovde sa pokojnim Šimićem. Bilo je isto takovo veče.
Acetilenski žižak rasvetljavao je vežu kuće u kojoj neki trgovčić prodaje juž-

305
no voće. Ulica je bila živahna kao i onda, na izloge navlačili su roloe, gomila
naranča jasno se žutila. Pričinilo mi se da i u prolaznicima prepoznajem one
od prê dve godine . Sve je bilo tako isto kao da je onaj mrtvi trenutak uskrs-
nuo. Samo A. B. Šimića nije bilo. Samo njegovo mesto kod vratiju, gde je,
stojeći, sa mnom razgovarao, bilo je prazno. Pošavši dalje pomislio sam : kao
što je prazno njegovo mesto u književnosti. To će se naskoro jasno osetiti i
onda će ga više ceniti. Hrvati naime cene dobroga književnika kao zdravlje.
To znači, istom onda, kad ga izgube,

A. B. Šimić ostavio je za sobom svega jednu knjigu lirike, zatim oko

dvadest pesama štampanih, posle knjige, po različitim revijama , i, po prilici,
isto toliko eseja. Uvaži li se, da je počeo pisati veoma rano, to je malo, ali
uvaže li se kvalitete njegovih radova, to je puno. On je uspeo, da se do
svoje 27. godine afirmira kao ličnost i da izgradi o pojedinim problemima u
književnosti i slikarstvu svoja mišljenja, koja bi, čini se, da je poživeo ostala,
uglavnom , nepromenjena.
O Šimićevoj lirici postoje različiti sudovi, slično kao i o Matoševoj . Jed-
ni mu odriču lirsku vrednost, ističući da je pevao pesme mozgom i da nema
emocije. Drugi ga dižu u najvišu visinu, oduševljavajući se svakom pesmom
pod kojom je njegovo ime.
Oba suda su nekritična. Šimić je, osobito u eri „ Vijavice “ napisao dosta
slabih pisama, što je i sam u razgovorima često isticao. Međutim desetak
njegovih pesama blistaće u svim budućim antologijama naše lirike , a to je,
pogotovo ako se pomisli na dob, u kojoj ga je zatekla smrt, dosta da ga se
nazove jakim i izrazitim liričarom. Tri faze mogu se odrediti u razvoju liričara
Šimića .

U prvoj, gričanskoj , piše Šimić stihove u formi, ponajviše dvanaesterce,

koji pokazuju uticaj matoševskoga književnoga kruga, u kom se, u ono vreme,
kretao. To je poezija pretežito svetla za razliku od njegove kasnije lirike,
koja je, osobito pod kraj, izrazito tmurna. Kadikad poezija regionalistička, ali
ne poezija zagrebačke okolice i Zagorja, kao lirika Ljube Wiesnera, nego in-
spirisana njegovim rođenim krajem, Hercegovinom. On peva lepote svoga
kraja još i u „ Preobraženjima, “ knjizi ekspresionističke lirike, ali u trećoj nje-
govoj fazi, nazovimo je,. primitivističkom, (jer u njoj Šimić nastoji da mu stih
bude što jednostavniji i sintetičniji) ne nalazimo više ni jedne pesme njegova
zavičaja. U drugoj , ekspresionističkoj fazi, njegove lirike, on je znatno proširio
svet svojih lirskih doživljaja. Obogatio se novim osećajima, živeći u gradu, a
već dosta zreo da uzmogne u život duboko pogledati. Ta je lirika skupljena
u knjizi „ Preobraženja. “
To je bila u nas prva knjiga pesama bez ijedne rime, i već tom vanj-
skom stranom, značila je jednu literarnu senzaciju. Istina, bilo je i pre Šimića
pesnika, koji pisahu u slobodnom stihu kao Polić- Kamov, Krleža i Ivo An-
drić. Ali dok su prva dvojica pisali ponajviše rimovane slobodne stihove, dru.
gi je pisao vrlo malo neizdavši sve do danas ni jedne knjige stihova. Šimić

306
ije kod nas prvi jasno i logično razvio nerimovani slobodni stih, i to pozitiv.
no, ne u teoretskoj raspravi, nego u knjizi lirike.
Odbacivši rimu, Šimić je mesto nje uneo u svoju poeziju aliteraciju, koja
je u lirici slobodnoga stiha uvek češća nego u poeziji, pisanoj u vezanoj for-
mi, i to u tolikoj meri, da nema u nas pesnika, koji bi se njom obilnije služio
od njega .
" I pogledima plivam preko polja livada i voda "
„ U meni mene prati svetla pesma leta "
Pucaju polako prvi pupovi “
To je formalna, tehnička novost ove lirike. Druga, dublja novost, jeste u
tom, što je Šimić ovom knjigom obogatio našu liriku novim osećajima i
temama.
Od romantike naše predratne lirike sa njenim faunima, markizama, dvor-
cima, nema u tim verzima više ništa. To je lirika stvarnih, realnih doživljaja,
lirika opaženog i osećanog, a ne lirika izmišljenog i baštinjenog. Njega inspi-
riraju ulice, šetališta, kavane i ostavljene žene, on svoje teme vadi iz našega
svakdanjega života ili iz sebe (nekoje njegove pesme o bogu).
Najbolje pesme ove knjige jesu : Zavodnik, Teški zrak, Gorenje, Zapušte-
na, i vrlo lepa pesma Jedamput “, koja je najzanosnija od sviju, koje je
napisao.

Ženo
što iz bede našeg svagdanjeg života
očajale i krotke oči dižeš k meni
Sav ovaj život . . . oh sav ovaj život
ženo
jedamput ja odsviraću na harfi
I kad posle harfe
progovore ćutke naše duše
znaš li što će govoriti?
Kako besmo srećni. Kako besmo srećni.

On je, kao Arno Holz u „ Phantasusu " štampao svoje pesme u simetrič
nom obliku.
A. B. Šimić napisao je ova dva stiha : Celo popodne mladić u kavani
misli o bogu.“
Taj mladić je, dakako, sam Šimić. On nije samo celo popodne mislio o
bogu, nego cele godine . Njegove pesme su čisto lirska umovanja o bogu, i
zacelo nije niko u čitavoj jugoslavenskoj književnosti više od Šimića razmiš-
ljavao i pevao o bogu. Šimić je Hercegovac, pa nemojmo zaboraviti, da je to
kraj , čiji mladići primaju nauku od franjevaca Širokoga Brega. Ne znam, da li
je Šimić proživeo koju godinu u gimnaziji Širokoga Brega, ali došavši u Za-
greb, on je živeo među klerikalcima, družio se s njima i štampao svoje pes-

307
me i feljtone u njihove listove. Kad bi netko napisao detaljno i tačno njegovu
biografiju, dala bi se, po svoj prilici, religioznost jednoga dela njegove lirike,
objasniti sredinom, u kojoj je proveo svoje dečaštvo . Verovatno je, međutim,
da je na njega delovala i nemačka ekspresionistička lirika, u kojoj se često
susrećemo sa pesmama o bogu, jer prve njegove religiozne pesme padaju u
isto vreme, kad se preko „ Sturma, “ upoznaje sa nemačkim ekspresionizmom,
koji ga je isprva vrlo zaveo, sve dok mu nije Karl Kraus, kako sam reče,
otvorio oči. Sa reći bog sastajemo se u Šimićevoj lirici vrlo često, ona se,
štaviše, katkada, pojavi i u naslovima njegovih pesama (Bog i gradsko popodne,
Nađeni bog), a i jedno poglavlje njegovog nedovršenog romana „ Dvostruko
lice ", nosi naslov „ Bog i broj pet. "
Ima njegovih pesama, koje su molitve.

„ O Bože daj me umorna od mena

preobrazi u tvoju svetlu nepromenjivu i večnu zvezdu
što s dalekog će neba noću sjati
u crne muke noćnih očajnika “

Ili:
„ Bože
koji si me do ovoga časa doveo nevidljiv
vodi me dalje koncu mojih želja"

No osećaji, koje je Šimić imao prema bogu, nisu uvek bili osećaji po-
verenja i vere u njegovu beskrajnu dobrotu. On, doduše, nije nikada u pesma.
ma kleo, ali je pevao sumnje u njegovu pravednost.

„ Za nama stoji nevidljiv i svirep bog"

(Bog mučitelj .)

„Zar će uvek moj Bog mene plahu zverku ganjati ?

Moj bog nije lovac koji strelja.
On se igra

Kasnije, proživljujući intenzivno bedu siromahâ, on je posumnjao u nje

govu egzistenciju.

„ O Bože a ko jesi
je si , vidiš li s neba ove žene
što hrpama se kupe ispred ureda i dršću ispred vlasti ?

Tako se dogodilo, da je bog nestao u Šimićevim sumnjama, ostavivši za

sobom prazninu ( „ Nebo je već davno praznina " ), koja je Šimića mučila. Raz
mišljanje ga je, kasnije dovelo do panteizma, koji se prvi put manifestirao u
pesmi „ Nađeni bog, " a najljepše u njegovoj krasnoj poslednjoj pesmi Vra
ćanje Suncu. Niko, u celoj našoj literaturi, nije se lepše pomirio sa smrću.

308
 To lirsko bogotraženje sa poganskim koncem najbitnija je značajka nje.
! gove lirike.

Šimić stanovaše u onom delu grada, gde nam svaki pogled pada na si-
romaštvo. On je sa prozora svoje sobe imao, tako reći, uvid u bedu. Krovovi
starih, trošnih kuća, blatna dvorišta po kojima se vrzaju žene vešajući na užeta
oprano rublje, siromašna deca koja sede na prozorima, zidovi, sa kojih je po-
gdegde pala žbuka, otkrivši opeke , koje svojim crvenilom potsećaju na rane
-
to je bio njegov svagdanji vidik sa prozora. Gledajući neprestano muke
siromaha, a i sam siromah, postao je pesnikom bednika.
U stranim literaturama ima dosta pesnika, koji pevaju o siromasima, kao
na pr. Baudelaire, Arno Holz, Rilke i Ehrenstein. Kod nas su, pre Šimića,
pevali o njima samo Kranjčević i Wiesner („ Mati “) .
Pored pesama o siromasima, ističu se u njegovoj poslednoj lirici, koja
je vrlo zbita, jasna i jednostavna, i njegove pesme o smrti. Sada, nakon nje-
gove smrti, dojimaju se gotovo sablasno, kao vanredno jako predosećanje
groba.
Ciklus „ Siromasi i pesma „ Žene pred uredima, stihovi su, koji
ostaju .

Šimić je, kao kritičar, imao izvesne ustaljene kritičke principe, kojih se
je uvek konzekventno držao. Ko pročita kritički deo njegova rada, odmah će
opaziti, da se je u njem očitovala jedna izrađena ličnost. On je imao svoje
merilo za umetničke vrednosti i merio ih je uvek iskreno svojim merilom , koje
bijaše oštro i visoko . Nikad se nije bojao izreći ili napisati svoje mišlenje.
Kritikovao je analizirajući. Njegova metoda najviše upada u oči kod oceniva-
nja pesama, na pr. u kritici Vidrićeve i Nazorove poezije. On analizira stihove
reč po reč, ne dopuštajući u pesmi pravo nijednoj reči, koja nije bitna. Naro-
čito je mrzio patetičnost. On je svoje kritičarsko merilo u ono nekoliko po-
slednjih eseja i kritika tako jasno izložio, da bi se gotovo moglo reći, kakav
sud bi on imao o kakovom pesniku, kojega nije čitao, da ga je slučajno pro-
čitao.

Ta metoda, kolikogod ima dobrih strana, i kolikogod je u našoj literaturi

koja vrvi smušenjacima, potrebna, ipak ima i svojih slabosti. Kao kriterij u
ocenjivanju jedne pesme ne uvažuje se dostatno osećaj , koji ta pesma u nama
rađa. Ima pesama, koje posle merenja njihove vrednosti tom analitičnom meto-
dom, izgledaju dobre, a ipak one nemaju lirskih kvaliteta. One su dobro stili-
zovane, svaka reč je na mestu, i prema tome, zadovoljavaju naš ukus, ali ne
zadovoljavaju i naš osećaj . Zato ima stihova, koji su perfektni, pa ipak slabi,
slabiji od onih, koji imaju u sebi i po koju suvišnu reč, ali uz nju i osećaja.
Kod ocenivanja proze tim merilom, taj prigovor, naravno, otpada. Ali Šimića je
smrt, na žalost, sprečila da oceni temeljito kojega našeg prozaistu. On je,
doduše, u svojim esejima, usput korio naše prozaiste, ali nije ni o jednom na-
pisao opširne kritike. Članak o Donadiniju odviše je kratak, da bi, u tom po-
gledu, dolazio u obzir.

309
 Šimić je bio neobično logički nadaren, usto duhovit, ironičan i vrlo na-
čitan. Imao je, dakle, sve kvalitete opasnog polemičara . Interesantno je, da se
njegova ironija nije izrazila u lirici, kao na pr. kod Ehrensteina, kojega je
vrlo cenio. On je, koliko znam, napisao samo jednu ironičnu pesmu, a i fu
je, pre nego ju je štampao, držao dve godine u ladici.
Šimićev stil je vrlo jednostavan i jasan kao što je to često u pisaca , koji
imaju jakih kritičkih sposobnosti. Moglo bi ga se uporediti sa stilom Stendala.
On je upoređivao malo, ali njegove poredbe su uvek izvrsne. Pisao je teško
jer je imao silno razvitu autokritiku . Sećam se rukopisa na njegovom pisaćem
stolu. Po više puta ih je prepisivao i uvek su bili iskrižani crvenom tintom. I
ako je bio vrlo kulturan, citirao je malo . On je voleo svoje teze obrazložiti
svojim razlozima, nego tuđim autoritetom.

I njega je, kao Flauberta, mučio problem interpunkcije. Sam je govorio,

da zna po četvrt sata razmišljati, hoće li gde zarez staviti ili ne.
Šimić ljubljaše naš jezik više nego bilo koji od naših literata. On ga je
poznavao vrlo dobro, ali je, neprestano, naročito u zadnje vreme, upotpunja-
vao svoje znanje jezika, čitajući Vuka, Daničića i Jagićev arhiv za slavensku
filologiju. On je mogao sate debatirati o pojedinim rečima , a da mu, pritom,
nije bilo ni najmanje dosadno . U poslednje vreme on je i prevodio. Njegovi
prevodi su najbolji u našoj književnosti. Preveo je roman Knuta Hamsuna
„ Blagoslovena zemlja ", i nešto proze iz nemačke i francuske književnosti.
Čitao je vrlo mnogo, i to sistematski, pisca po pisca. Naročito je mnogo čitao
Karla Krausa, o kome je počeo pisati studiju na vrlo širokoj osnovi, ali je ,
siromah, pre studije završio svoj život.

Po svom karakteru je bio vrlo ozbiljan. Smešio se dosta, ali smejao

retko kada. On je bio vrlo niska rasta, tamne puti, malih ruku i malih nogu.
Imao je velika usta, a najizrazitije na njegovom licu bile su crne, uvek budne
oči obrubljene velikim trepavicama. Imao je oštar pogled, kao ljudi jake volje.
Hodao je dosta sitnim korakom, a govorio je oštroumno i jasno kako je i
pisao.
Šimić je voleo jednostavnost. To se vidi u njegovom stilu, ali to se oči-
tovaše i u sobi u kojoj je stanovao. U toj sobi je bilo sve jednostavno, po-
čevši od stolica do slika na zidovima. U njoj su dominirale dve boje : siva i
crna. Njegova postelja bila je vrlo jednostavna i masivna i crna. Njegova
polica za knjige isto tako. Volem crnu boju, to uništenje svih boja “ . A. B.
Šimića nisam nikada video u svetlom odelu . Poslednje odelo, koje si je dao
napraviti bilo je crno. Nikada nije nosio ni svetlih kravata.
Gledajući ga, tako, u sobi, gde je živeo, čovek je opažao čudan sklad
između njegove ličnosti i sobe ; on je, očito, nastojao, da se u svojoj sobi, u
pokućtvu i njenom tonu, izrazi isto tako jasno, kao što se je izrazio u litera-
turi. Prê nego je dao obojiti svoju sobu, pitao sam ga koju boju će odabrati.
„ Sivu “ . „A ne će li vam biti u sobi odviše neprijatno ? " „ Ne. Ja se ugodno
osećam u sivom. “

310
 Voleo je masivnost. Ša zanosom mi je pripovedao, kako su kuće u Mo-
staru sve od kamena, kao da su izrasle iz kamena, na kome su sazidane.
Divio se je toj organskoj vezi kuća i brda. On je imao u svojoj sobi jednu
budilicu od metala, smeđocrvene boje, u formi kocke. U prvom razgovoru sa
mnom on je govorio o tom satu, uporedivši ga sa svojom poezijom. „ On je
kao i moje pesme, jednostavan, težak i precizan.“
Možda će se kom činiti smešnim, da o svem tom govorim, ali ja veru.
jem, da se ličnost očituje ne samo u odnosu prema ljudima i načelima, nego
i u odnosu prema stvarima.
Dobriša Cesarić.

Smrt Rikarda Harlekinija.

(Misterij našeg književnog života, napisan u obliku novele) .

Pio sam čitavu prošlu noć i prespavao ručak teškim i umornim snom ,
kad se na jednom trgnem. Neko je pokucao. Bez da sam se ja ulazniku od-
javio, otvorila se vrata, a u sobu stupi jedna gospođa.
Gospođa bila je u crnini, a ja sam ležao gol.
― Oprostite , ja sam gol, ja spavam
-
Molim vas, jutros u devet sati umro je Rikardo Harlekini !
( Rikardo Harlekini " izgovorila je gospođa nekim naročito patetičnim
naglaskom kao da izgovara ime Vaska de Gama .)
To je lepo od Rikarda Harlekinija gospođo, to je od njega vrlo lepo,
ali ja još spavam !
Rikardo Harlekini umro je jutros u devet sati, ponovila je gospođa na
vlas isto tako patetično kao i prvi put i sela na stolicu preko koje je poput
nekog nesretnog samoubojice bilo prebačeno moje jedino odelo.
Ja sam hteo da objasnim toj crnoj gospođi da sam pospan, da sam gla-
dan, da sam lumpao čitavu noć, da je to nepristojno provaliti u sobu jednog
golog čoveka i sesti na njegovo jedino odelo, da se to mene savršeno
ništa ne tiče da je umro Harlekini, ali dama u crnini nije htela da shvati
ništa. Ona je neprekidno i ustrajno ponavljala da je Rikardo Harlekini umro
jutros u devet sati i da se mora nešto poduzeti da ovaj naš talent, “
( ovaj naš talent" to su njene vlastite reči), bude pokopan dostojno i repre-
zentativno.
- A zašto baš ja da pokopam tog vašeg Harlekinija ? Ja nisam grobar
do vraga ! Ja nemam novaca ! Ja sam pijan !
-
Vi ste odbornik književničkog kluba i dužnost je Kluba Književ-
nika da se pobrine da ukop pokojnika bude dostojan tog našeg talentaļ
―
A gde ste vi to čuli da je taj vaš pokojni Harlekini bio talent ?
Gospođa pogledala me je sa mnogo začuđene neizvesnosti i ja sam kod
toga primetio da joj oči nisu zaplakane. (Bile su to one iste irealne
plave oči, za kojima sam ja nekoć davno toliko plakao !)

311 4
 Stanka.
Da ! Što me tako nevino gledate ? Ko je to vama rekao da je Harle-
kini bio talent? Magare leno, a ne talent ! I kako dolazim najposle ja do toga
da se brinem za njegov ukop ?
-
Bila sam kod gospodina predsednika, ali on nije hteo da me primi !
Poručio mi je da spava i neka dođem sjutra !
(Između ove gospođe , gospodina predsednika i mene bila je pred dese-
tak godina trokutna afera. Od lirskog talenta gospodina predsednika priklo-
nila se ova gospođa mojoj - nazovimo je tako - duhovitosti. Posle me onda
prevarila sa jednim infanterijskim lajtnantom i ostavila u velikom bolu sa dve
stotine pesama, a eto, danas, nakon dugih deset godina ja sam se uzrujao da
gospodin predsednik nije hteo da je primi u stvari ukopa njenog poslednjeg
kavalira) .
- A tako ? On nije hteo da vas primi ? On spava ? No dobro ! Pokazat
ćemo mi njemu kako se to spava, dok ovde na drugu stranu umiru na ši
talenti !

Dok je ona tako zamišljeno uzdisala i gledala pred sebe u daske poda,
ja sam joj ponudio da izađe, da ustanem, no ona je to melanholično prečula
i opet duboko uzdahnuvši ostala nepomična . Izvukao sam dakle ispod nje
moje hlače sa hlačnjakom, (ona je i dalje sedila nepomično i zurila u daske
poda) , navukao hlače , isprao oči vodom na brzu ruku, dugo tražio gumb za
kravatu i levu cipelu, zevnuo, popio čašu vode, isprao grlo grkljačom, ( jer su
se od prošle noći pokazivali znaci upale, ) zapalio cigaretu, bacio je i opet
zatim zapalio novu cigaretu, i tako smo se zaputili do predsednika Književ-
ničkog kluba.

Duvao je onaj antipatični i topli vetar što povija dim nisko, zabrtvuje
pore prašinom i masnim zrakom te nosi glavobolju i šum lišća po drvoredima.
Sparina je bila lepljiva i sva su pseta dahtala isplaženih jezika. Po kavanama
zevali su kelneri, zavese po stanovima bile su spuštene , asfalt se topio pod
nogama. Fijakerski konji i stražari priklonili su glave, a vetar je tresao lime-
nim cimerima vinotočja i brijačnica te zanosio zvonjavu u dugim i zategnutim
plosnatim odzvucima . Sve sluškinje, tri po tri, škripale su svojim novim žutim
cipelama i tvrdonašterkanim podsuknjama sa molitvenikom u desnoj a rupcem
u levoj ruci.
Tek vani na ulici, na onoj dosadnoj i prašnoj sparini, spopala me reak-
cija na prošlu probdivenu noć, na prespavani ručak, na razbito posle podne
i ja sam se uznemirio nad tim faktom da se eto sa tom gospođom u crnini
Zurim ulicom u jednoj stvari što me se lično savršeno ništa ne tiče. Umro je
iu nekakav Harlekini, stvorenje suludo, lažljivo, ograničeno. Čovek bez ikakva
talenta, lenčina što je piskarala svekoještarije . Pijančevac je taj pokojnik iz
nemoći, krao, varao, ogovarao, i sada kada je umro otrovan i ispijen o vom
ovde ženom, sada će naši ljudi početi kao drveni mlinovi da melju nekakve
fraze, da ova naša provincijalna atmosfera ne prija „ talentima ."

312
 - Prorekao sam ja tom Vašem Harlekiniju da će lipsati kao marše
negde kraj jedne pljuvačnice.
Vi ste cinik !
Nisam ja nikakav cinik draga moja, nego sam mu to doslovno
tako prorekao. A što je najočajnije kod toga je to, da to nije važno ni po
život našega grada ni po njega samoga, a niti po vas. On je zbog vas na-
pustio studij, upropastio se, a vi ćete večeras još ležati s nekim drugim u
postelji !
-
Lažete ! Vi uvek samo lažete i sve samo prljate ! Pokojni Rikardo bio
je veliki talenat ! On je bio genijalan ! Njegova pesma što ju je posvetio
meni ostat će u svim našim antologijama.

Rutinirano, kao stara glumica dotakla me gospođa levom rukom i sklo-

pivši oči u hodu i spustivši glavu još dublje , ona je tiho recitirala pesmu
Rikarda Harlekinija, koju je on posvetio Njoj .
Stajati pred ženom ispružene ruke
i znati da su sve te naše muke
na vetru krpe, pokidane niti,
o, ljubavnik je tako tužno biti.

Čekati tako . Čekati ko dete

i gledati kako duga leta lete
i hteti reći reč i hteti naći ton
i hteti, hteti, uvek nešto hteti
-
dok život tako gasne i žalosno sveti
Nisam mogao da se svladam :
To je on meni ukrao. To su moji stihovi !
Lažete !
-- Ne lažem ! Šta bi lagao ? To je jedan motiv iz onog vremena kada
ste pronašli da je onaj luckasti lajtnant imao više talenta od mene. Ja sam
onda držao svoje pesme u jednoj veškorpi i Harlekini mi je krao čiste košu-
lje i stihove. I to što ste tako lažljivo tu deklamirali to je moje.
Stanka.

Da ! Ja se što više precizno sećam, k a da sam vam to napisao. Bilo

je to u kavani jedne jeseni a kod drugog stola razgovaralo se devet gluho-
nemih. Sećate se onih gluhonemih kod peći ? Onda sam ja još čuo u vašem
glasu svileni tremolo prve violine, draga moja ! I kad bi vas po čitave noći
čekao po krčmama i kavanama, kazaljke su se micale na ciferblatima pa .
nično, a vi ste se povlačili s ništarijama, s dangubama i mediokritetima !
Gospođa stupala je pokraj mene pognute glave i sa svojim krivim i
iznošenim petama, u otrcanoj crnoj svilenoj bluzi, sa zatiljkom po kome se
osule crvenkaste pegice , ona je davala dojam nečeg bednog i da se blago
izrazim - nečeg neispravnog.

Prošla je pokraj nas četa vatrogasaca sa glazbom, zastavama i crvenim

repovima na kacigama, i to ljudoždersko udaranje limenih ploča i napete teleće

313
i pasje kože na bubnjevima potpuno je dotuklo moje raspoloženje. Nisam više
hteo da govorim i čitavo mi se vreme vrzlo mozgom kako je to ipak glu-
po da ja sada s ovom ženom idem do predsednika književničkog kluba .
On je hidrokefalos, glupan i pred dvadeset i sedam godina izdao je knjižicu
stihova sa patetičnim naslovom „ Uveli Pupoljci “ . Pisao je on još jezi-
kom „ b'jaste l' b'jela ? " -sastaste l' se s crncem"?; o lahoru, slavuljima i le-
pirima je pisao, a istodobno je bio direktorom banke i spremao se da oženi
eto ovu ovde ženu ! Onda sam se pojavio ja i sve je planulo u dvadeset
i četiri sata. On dakle o meni misli da sam piskaralo, megaloman, tamna figu-
gura i kada govori sa svojom sadanjom zakonitom ženom (nekom malogra-
đanskom guščicom), on mora da me fantastično psuje. Ja sam za njega utvar-
ljivi idiot, nemam talenta, piskaram za novac, podmitljiva hulja, prodana duša
bez ikakva uverenja, ali kada se sastajemo na ulici, on gospodin predsednik,
„ naš priznati talent “, ja gospodin odbornik opet „ naš priznati talent“, („ dva
naša priznata talenta ",) i tako skidamo šešire u velikom zaobljenom luku, raz-
vlačimo si lica u neke vodoravne bezizrazne crte i klanjamo se duboko , na-
šim priznatim talentima “.
- Sluga sam
pokoran gospodine predsedniče ! Kako vaš priznati talent?
Cvate li kao aloe svaku stotu godinu ?
― Sluga najpokorniji gospodine odborniče
! Kako ste vi s vašim talen-
tom ? Dobro ! Je li ? Hvala dragom gospodinu Bopu ! He-he ! Sluga pokoran !
Sluga !
Sve nam se cedi ljubaznost kao pomada, a zašto, to neka sam vrag
znade ! (Da me taj gospodin predsednik književničkog kluba neobično siste-
matski i podlo prlja u t. zv. krugu svoje obitelji, to znam po neobičnoj, name-
štenoj ljubaznosti njegove legalne gospođe i po pogledu njegova sina, devet-
godišnjeg derana, koji me na prolazu s ocem gleda sa neopisivom mržnjom,
prezirom i omalovaženjem. Dete još ne razume što znači kod nas društveni
odnos „ naših priznatih talenata " i dečji pogled je iskreno ogledalo.)
Uostalom ! Sve je to malograđanski zapleteno i bedno ! Ah da ! Harleki-
ni ! Fond posmrtne zadruge ! Sprovod drugoga razreda na trošak književničko-
ga kluba ! Besplatni grob u ime grada ! Venci sa natpisom ; „ našem talentu ! "
Obavest novinama : „ Smrt našega talenta !" Evo nas ! Tu smo ! Treći kat levo!

Pozvonio sam na masivnim i okovanim vratima gde se na blistavoj plo-

čici svetlucalo ime predsednika Književničkoga Kluba, bankovnoga direktora
sa grbom i krunom i kutijicom sa graviranim natpisom: PISMA.
Zvonio sam ponovno. Dugo. Nije se javio niko.
Danas je nedelja ! Sluškinje su izašle ! Gospoda spavaju ! Ali to je
izvanredan slučaj ! Kako je glup ovaj malograđanski stroj ! Sve je u njemu
zapisano, uređeno i određeno ! Čemu je ovde na ovoj kutijici gravirano, da je
to kutijica za pis ma ? Što bi drugo moglo biti u njoj nego pisma ? Pre-
glupa slaboumna nametljivost ! Što je? Niko se ne javlja ! B-r-r-r-r-r-r — — !
Duga zvonjava odjekivala je neugodno u praznom hodniku. Bila je duga
tišina. Iza stanke ponovno je odjeknulo zvonce, a onda se iza staklenih vrati-

314
 ju čulo kako parketi škriplju i kako se neko tajnovito primiče k vratima. Ja
sam kroz onu staklenu , žutom medi uokvirenu kružnicu na vratima, osetio ne-
à čiji antipatični pogled kako leži na nama i pod uticajem toga pogleda ja sam
pozvonio izazovno i demonstrativno. Hteo sam da turim prst kroz onu špijunsku
nesimpatičnu, renesansnu škulju, da probijem ono odvratno oko iza stakalceta
i tako od besa nisam skinuo ruke sa zvona vrlo dugo. Onaj neko iza vratiju
i udaljio se tiho, (ali se to koracanje čulo po škripi parketa,) i dugo zatim nije
se čulo ništa. Već mi je sve to čekanje pred tuđim i zatvorenim vratima po-
stalo odvratnim i već sam stao da se bavim idejom, kako bi najbolje bilo da
napišem nekakvu ceduljicu i da na njoj odredim sve što da se uradi kod te
nenadane smrti, ali nisam imao ni olovke ni papira. Ni dama nije imala olov-
ke. Ona nije ni pogledala u svoju tašku , već je samo mehanički zanijekala
kretom glave i ja sam na to pozvonio još jedamput srdito i agresivno .
Čuo se iza toga korak iza staklenih vratiju. Korak ovaj put nije bio fur-
timaški i vrata su se doista otvorila, ali tek toliko da je na otvor mogla da
proviri nečija glava . Bio je to onaj deran gospodina predsednika, debelo ugo-
jeno dete, sa nesimpatičnim izrazom nekog starmalog dangube požderuha,
dete arogantno, sa svim znacima lošeg odgoja. Dete je pogledalo najpre me-
ne a zatim damu u crnini, pogledom punim mržnje i prezira, a zatim se iza-
zovno izderalo da nema nikoga doma ! Da sada svi spavaju ! Sada nije vreme
za vizite ! Sada se ne može govoriti s tatekom.
Slušaj mali ! Reci ti tvome tateku neka bude tako dobar pa neka
se javi kao da je - slučajno doma ! Mi ne trebamo njega kao „ tateka “,
znaš ? Ja i ova gospodična trebamo ga silno ! Mi nismo došli u vizitu ! Reci
tateku da je umro gospon Harlekini i da ga trebamo. I to još reci tateku, da
ću zvoniti celo posle podne neprekidno ovde na vratima dok se ne probudi
ili dok ne dođe doma. Da pozdravi lepo tateka, slatki mali dečko ! Važna
stvar ! Znaš ? Umro gospodin Harlekini !
Mojoj lažljivoj slatkorečivosti kao da je mali deran popustio ; stavljen
tako pred neke vrsti novi fetakompli, za koji čini se da nije imao od tateka
nikakve smernice, on je zalupio vratima i nestao po novu uputu. Ja sam se okre-
nuo i pošao do prozora, a gospođa u crnini ostala je tiho i nepomično na
istom mestu. Po prozornom staklu uokvirenom crvenim i zelenim stakalcima
šetale su se muhe. Debele, zlatoglave muhe; neki neobični primerci, kakvi se
viđevaju kod nas samo ovako u sparnu nedelju posle podne, kada hodnici zau-
daraju po pečenju i po spirinama, i kada se od nekud iz prvoga kata iza za-
vorenih vratiju čuje fonograf. Počela me žgati žgaravica i to me još više
ozlovoljilo. Gledao sam tako na kuhinjskom balkonu preko na drugoj strani
grade jedan poderani, modri, limeni lavor pun smeća i jedan fikus kome je
išće otpalo te se na stabljici ponovno javljale nove mladice žućkasto crvene
nabubrele, i tako pod dojmom ovih žalosnih manifestacija životnih ja nikako
isam mogao da se otmem svom pesimističnom nastrojenju. Muhe su se šeta-
e po prozornom okviru i bivale čas zelene a čas crvene, (već prema tome
ako bi se micale ispred crveno zelenih stakalca,) fonograf je svirao, a fikus
guljen i očupan stajao je očajno u poderanom lavoru.

315
 Gledajte molim vas ove odvratne muhe ! Hteo bih samo to jedno da
znam odakle dolaze ove proklete muhe u ovaj naš grad ! I kakav je
to grad i kakva je to civilizacija ? Ovakovi fikusi po lavorima, ovakovi fono-
grafi, ovakve banalne smrti u nedelju posle podne !
-
Vi bi umrli na mestu da se svemu ne narugate ! Imade u vama nešto
neizrecivo gadno ! Vi sada nemate drugoga posla nego da gledate ove muhe
i ove lavore ! Eno vam tamo lepa crkva, lepa zelena aleja, nebo vedro , eto,
----
tamo je neko pustio crveni balon — ali ne, vi baš morate da gledate u
te zelene muhe ! Idete mi na živce tim vašim načinom !
Doista. Videla se preko ravnine nekakvog dvorišnog magazinskog krova
jedna evangelička crkva iz crvene cigle, pravilna, kao sazidana iz Ankerovog
kamenja, a pred evangeličkom crkvom u drvoredu simetrično obrezane krošnje
kestenova : jedna do druge, jedna do druge, sve u jednom potezu, pravilno, u
redu i disciplíni i građanskoj pristojnosti. Setio sam se tako onog infanterij .
skog lajtnanta zbog koga me ova ovde gospoda ostavila. On je
ovu istu evangeličku crkvu iz crvene cigle naslikao u akvarelu valjda više od
trideset puta. Bio je uveren da je neobično nadaren akvarelista, a osim toga
vežbao je regrute, pisao beletristiku i bio „ naš talent, u koga su se polagale
najveće nade ". I on je bio „ naš talent “ kao i Harlekini i trebao je da posta-
ne tako neka druga vrst Preradovića, general pesnik i akvarelista, a onda je
nenadano umro ! Šetao je po korsu u belim glase rukavicama, (uvek drže´i
sablju za balčak ukočenom levicom tako da je između nadlaktice i podlaktice
nastao kut od devetdeset stupnjeva, ) oteo mi ženu u koju sam bio zaljubljen do
ludila i tako nestao u večnosti u dvadeset i četiri sata. To su asocijacije ! To
je život kod nas ! To su naši akvareli, evangeličke crkve, naši talenti, ljubav
i smrti ! Prekrasno !
―
E, ja nikada nisam imao talenta za akvarele ! Ja mrzim evangeličk
crkve i aleje kestenova ! Za mene nema ništa na svetu gluplje od jedne alej
kestenova pred evangeličkom crkvom .
-
Da razumem vas! Vi mislite pokojnika ! Iz vas govori onaj vaš prljav
Ja ! Da ! On je bio veliki talent ! Živa šteta što je umro tako mlad. Ja iman
od njega sedam akvarela ove iste evangeličke crkve ! Jedan lepši od dru
goga ! I tri velika paketa rukopisa !
Te rukopise možete mirne duše prodati na vagu ! Ne vrede ništa ! |
O ne gospodine ! Vi se varate ! O njegovim stvarima naša kritika vrlo
je povoljno pisala !
- Naša kritika je krava
!
Vrlo je verojatno da bismo mi naš razgovor bili nastavili dalje, da se
iza vratiju nije čulo praskanje parketa pod težinom nečijeg nevidljivog koraka
Pojavio se glavom gospodin tatek, predsednik književničkoga kluba sa svojom
vodenom glavom, u ispranoj platnenoj pidžami, sa izlizanim svetlomodrim por
tama, u mekanim šlapama , crven još od sna, nasmejan lažljivo, sa bezbojnim
očima nekakvog vodozemca, te je samo žmirkao iz svog sala kao nasukani
tuljan. Na pidžami gospodina predsednika manjkao je srednji gumb , pak je
kroz rasporeno platno provirivala masna, dlakava trbušina u tustim naborima

316
Ja sam pruživši toj pojavi ruku imao osećaj građanske mesnate solidnosti i
društvene neoborivosti . Pravi stup društva ! Nešto svakako vredno dubokog i

iskrenog poklona.
- Klanjam se gospodine predsedniče ! Sluga sam najpokorniji !
- Moj naklon gospodine odborniče ! Moj najdublji naklon ! Milo mi je!
Neobično mi je drago ! Oprostite, ja nisam ni slutio da ste to vi ! Klanjam
se ! Gospođo, moj naklon ! Ljubim ruke ! Izvinite, jedna mala zabuna ! Devojka
me je krivo izvestila ! A što vi ovde po drugi put molim vas ? Molim lepo !
Izvolite ! Molim lepo !
U čitavom ovom kompleksu malograđanskih gesta, poplave fraza, neugla-
đene zbunjenosti, krvnih naliva i nespretnog gurkanja i klanjanja, kako se već
valjaju i sastaju na vratima naši ljudi koji glume uglađenu udvornost, mi smo
se gurkali i valjali i rukovali i bučili glasno na prolazu kroz uzano pretsob-
lje iskićeno lovorovim vencima, trobojnicama, garderobom presvučenom crve-
nim suknon , belonamazanim ormarima, zrcalima, ispunjenim vevericama, dile-
tantskim platnima, (lopoč i krizanteme,) i u tom gibanju kroz polutamni pros-
tor u kome je zaudaralo po toplini kuhinje, po jelima, neizračenosti, dimu i
blizome klozetu , mi smo se međusobno ispričavali i uveravali u uzajamnoj
simpatiji i poštovanju . Debeljko u svetlomodroj ispranoj pidžami propustio
nas je kroz neka pokrajna , tapetovana vrata i mi smo se našli u salonu. U
sobi je bila polutmina i zavese spuštene. Sve je mirisalo po parfemu, te ja
nikako nisam mogao da se dosetim kakva bi to mogla biti marka. Bili su ta-
mo kožnati, mekani naslonjači, sa mnog › jastuka : crveni, modri, žuti, ljubičasti
sa zelenim i crnim resama ; jastuci svileni, izvezeni, šareni, bezbrojni, sve va-
tirano, sve mekano, sve hemeroidalno gnjilo i pojastučeno. I sagovi i presvla⚫
ke iz pliša i svile, svetiljke, zlatnouokvirene siike, knjige, mramorne tintarnice
sa brončanim lavovima , cveće, vaze, porculanske figurine, bibloi; jedan te di
baršunast, drugi tedi čupav, još jedan tedi sa crvenom njuškom ; jedna krino-
lina, čajne lutke, jedan kineski paravan sa dugorepim modrim pticama, ruži-
-- jedan
časte rokoko lutke sa belim naprašenim perikama - a la Vato, me-
lanholični panten sa gitarom u ruci, smeđi rutavi tedi, još jedan panten u
crnožutoj pidžami, a između tih jastuka i pantena i lutaka i ptica i lampijona
kao bledi klaun u ispranoj svetlomodroj pidžami, kao irealna sablasna pojava,
zadihan, nervozan, sipljiv, lažno dobroćudan, još pospan, zavaljen u naslonjač
među jastuke i dva baršunasta medveda gospodin predsednik književničkog
kluba, i nepoznała crna gospođa, tiha, u pokornoj tuzi.
Dakle je umro gospodin Harlekini ? Šteta je za tog talentiranog mla-
dića ! Večna šteta !
- Da ! Umro je Harlekini ! I sada bi trebalo nešto učiniti u interesu
njegova pokopa gospodine predsedniče ! Eto i gospođa se potrudila u toj
stvari do vas gosdine predsedniče !
Da, da ! Znadem ! Naravna stvar! Samo će to teško ići jer klub knji
ževnika -- (kao što vam je to uostalom vrlo dobro poznato,) nema, da tako
kažem, raspoloživih sredstaval Da ! A i nedavno se je iscrpao baš čitav fond

317
na jedan sličan slučaj ! Kada smo mi tako nesretan narod, te nam eto umiru
naši talenti jedan za drugim ! Da i pokojni Harlekini dobio je već iz toga
fonda zimski kaput ako se ne varam i to će vrlo vrlo teško ići —
Tako je počelo to natezanje oko toga je li pokojni Harlekini dobio zim-
ski kaput ili nije i je li još jedna namira ostala nepotpisana, (a to je bila na-
mira nekog većeg predujma što ga je pokojnik protupropisno podigao,) i
kako će to teško ići jer je fond - da tako kažem - iscrpen, i tako
se sva neverovatna stvarnost ovoga zbivanja stala otkrivati u sve besomučni-
jem, luđem i napetijem obliku .
Po nekom višem i nepoznatom zakonu ljubavnih zapletaja i afera, nas
troje okretali smo se po svim pravilima ljubavnoga trokuta kao što to dolikuje
mužjacima kada se kočopere oko ženke, što zbunjeno nešto kvoca u sredini
i prevrće očima. Mi smo doduše govorili o našoj prokletoj sredini „ što nema
ni rajmanjeg kulturnog smisla za poštivanje naših talenata ", i o smrti
mladića Harlekinija koji je nenadano umro ostavivši za sobom tako „ najoprav
danije nade ", no uza sav taj namešteni napor, u prvome planu naše svesti
stajala je činjenica da smo nas troje ipak srepljeni nekim dubljim i nerešenim
problemima. Gospođa u crnini i gospodin predsednik zaobilazili se kroz čita-
vo to vreme konvencionalno i glupo , te kada se gospođi nehotice izmaklo i
kad je gospodina predsednika nazvala Bogumilom
i rekla mu intimno ti , on se zarumenio u svojoj malograđanskoj
krokodilovštini sav zbunjen i nesretan.
Sad bilo kako bilo Bogumile, ja se nadam da ćeš ti biti
tako dobar i poduzeti u ovoj stvari sve -
- Da gospođo, da da, naravna stvar, uzrujao se gospodin predsednik,
kao da se stidi , da ja ne bi otkrio da je između nje-

gai ove dame jedamput nešto u životu bilo što oprav

dava ovakvu nameštenu intimnost. Idijot!
- Da da, gospođo, ja ću učiniti sve, naravna stvar, sve što mogu
Zbunjen i uzrujan on je žmirkao na gospođu kao na kakvu sablast, što

se javila ovde nenadano u ovom građanskoin redu i harmoniji, kao mrlja iz

prošlosti, kao zaboravljeni skandal , te ga sada uznemiruje u mojoj prisutnosti.
Ja, nesimpatična, nametljiva, nepouzdana, tamna figura, novinar, piskaralo, ova
žena neka devojčura iz polusveta, prljava, neoprana, siromašna, što mi tražimo
kod njega ? Što mi hoćemo od njega ? Što ga budimo i uznemirujemo u nje.
govome redu i karijeri ? Što se tu javljamo kao prikaze iz mladih dana ? Kako
neugodno ! Kako je to sve neizrecivo neugodno ! U svesti svega toga ja
sam bio zapao u neku blesavu kontemplativnost i stao izvan svega toga, zi-
nuo i zaboravio da i ja trebam da igram, da se smeškam, da razvlačim usne.
Ja sam se bio odrvenio gledajući toga debeljka u toj polutamnoj sobi između
tridesetak baršunastih medveda i bibloa, lutaka i jastuka i pantena. Sedi taj
mekušasti debeljko sa svojim podvoljcima, zlatnim plombama, četiri metra
skraćenito crevima, masnim i dlakavim ušima, žmirka, zeva, guši se te nema
ni pojina o celoj toj drami što se odigrava u njegovom salonu. On nema ni

318
pojma da je ova njegova nekadanja ljubovca ubila onog mrtvog mladića . On
nema ni pojma što to znači ležati kao sušičava propalica pod krpetinom
ovakve pišive civilizacije u kojoj stoji jedna evangelička crkva iz crvene cigle
i jedan uredan drvored kestenova kao na akvarelu mrtvog infanterijskog lajt-
nanta. Leži pod svim tim jedan mladić, zbunjeno , glupo, lažljivo dete, ali
leži, i oči su mu izbuljene u jednu jugovinu, u jednu prazninu po kojoj
sluškinje škriplju sa novim žutim cipelama u nedelju posle podne. A ovde u
salonu u ugodnoj polutmini, razgovaraju nekakvi predsednici i odbornici knji
ževničkih klubova o pristojnom građanskom ukopu drugoga razreda, kakav
dolikuje najposle jednom našem talentu “ u koga sa toliki polagali nade.
Kako je sve to bestidno glupo ! Kako idijotski besmisleno !

Kada smo se posle tog neugodnog i suvišnog razgovora našli na ulici,

zamolila me gospođa da je otpratim do mrtvačnice. Ne volim mrtvačnice, a
nisam imao ni novaca, (već po prilici baš točno toliko koliko će me oguliti
fijaker,) ali kada mi je propalo celo posle podne, neka vrag nosi i mrtvač-
nicu i fijaker !

U mrtvačnici ležao je Rikardo Harlekini između šest voštanica i bio je

zelen. Gospođa je poklekla na klecalo do mrtvačevih nogu i tako ostala dugo
sagnuta u pasu, kao rutinirana glumica. Bio je već počeo da se toči suton,
a meni je postalo dosadno.
Izvinite gospođo, ali ja skromno mislim da ste dovoljno klečali. Ja
idem ! Meni je dosadno ! Klanjam se !
-
Vidite kakav ste vi odvratan tip ! Ja već godinama klečim ovako nad
mrtvim talentima, a vama je odmah dosadno ! Nesnosan čovek !
Vi ste po svoj prilici plaćeni za tu funkciju od kakvog pogrebnog
društva ! Zato i liferujete svake godine po dva - tri „ talenta “!
Ja se ne dam vređati ! Vi imate najmanje prava da me vređate, us-
plahirila se žena, skočila sa crnim suknom presvučena klecala i stala mi
okom u oko. Mačkasto se onda trgla i uzela me za ruku intimno i toplo.
―― Zašto ste tako surovi samnom ? Vi imate najmanje prava
na to !
Zgadila mi se ta žena i ja sam protrnuo od njena dodira i stao dva
koraka natrag. Gospode bože ! Toj nakazi sam ja pisao pesme !?
Zašto me gurate od sebe ? Vi mene uvek gurate od sebe , a kada se
ja povučem onda ste ljubomoran ! I danas posle podne opet si bio
ljubomoran !
(Istina je ! Ona je rekla živu istinu ! Danas posle podne ja sam bio lju-
bomoran ! Nepoznata ova, privlačiva i odvratna žena , koja se kao bludnica povlači
sa svim i svakim, ta žena znači za mene već godinama, neopisivu neku
hamletovštinu !
Ja ljubljah Ofeliju
i četrdeset tisuć braće joj
sa cijelom snagom svoje ljubavi
nadmašit moju ne mogu .

319 5
 Ali ja bih pre odrezao svoj rođeni jezik nego da joj to priznam ! Prvo,
jer je preglupa da to shvati a drugo jer mi se ne da biti suparnikom raznih
tateka i lajtnanta i Harlekinija !)
Idite molim vas ! Ja sam bio ljubomoran danas posle podne ? He - he !
A na koga ? Na tateka ? He-he ! Pustite me da ne puknem od smeha ! Zar bi
ste se vi, kao pristojna žena povlačili sa onakvim tipovima kao što je pred.
sednik ? Zar niste primetili da se je zarumenio preko ušiju , ka ste mu rekli ti?
On je glup i star ! Ali on nije ništa gluplji od tebe ! Niko od vas nije
nikada pokazao ni najmanje interesa da zapravo sazna, ko
sam ja ! Ja sam mili moj hrvatska književnost lično !
- Vi ste guska !
Što ?
-
Guska! Vi se ovde držite patetično, teatralno, kao da ste mi revolver
ispalili u glavu. Ja sam međutim neranjiv za takve smicalice, poštovana moja !
I najposle, ako ste vi doista hrvatska književnost, kakav je to način da ste se
usudili da me uznemirujete, vi histerika prokleta ? I ko ima što najposle od
toga, ako ste vi lično hrvatska književnost ? Što ima ovaj pokojni mladić od
toga ? Otrovali ste mu život i živce, a nad tim skandalom vi tu afektirate i
nešto buncate da već godinama klečite nad mrtvim talentima ! Kakve su vam
to samo krive pete ? Kako to izgledate mizerno ? Niti okupani niste kako treba,
vi frajla provincijalna ! Vas bi trebalo policajno isterati iz zemlje, da ne upro-
paštavate mlade ljude !
- Vi ste cinik ! Takav ste vi bili uvek ! Uvek ste nešto vikali i psovali
me ! I politika i efika i sve ono drugo, sve vam je to bilo preče od mene !
Uvek ste me gurali i zanemarivali, a tako smo mogli biti sretni ! Svemu je
tome kriv taj vaš bolševizam prokleti ! Zar je to ljudski, stajati ovde nad otvo-
renim grobom tako tvrda srca ?
Da! Bolševizam ! Nisam ja lajtnat ! Ne znam ja slikati akvarele ! Ne
kradem ja tuđe pesme ! Ja gledam stvari kakve one jesu , i to vama nije ljud-
ski ! Vi slaboumnice pijana, vi ! To nije ljudski što ja radim, ali neodgovorno
upropaštavati jednog mladog čoveka za drugim, to je ljudski ! Ja ću vas pri-
javiti policiji - ja ću vas uništiti
Oprostite gospodine, što vi vičete ? Na koga vičete ? Ovo je mrtvač-
nica ! Ovde je zabranjeno glasno govoriti !
- Što ? Kako ? Molim?

Doista ! Stajao sam do nogu jednoga od naših mrtvih talenata i mrtvač-

nica je bila potpuno prazna. Na vratima , sa maršalskim dvorskim srebrenim
štapom, stajao je šambelan mrtvačnice u španjolskoj gali i čudio se čoveku,
koji govori sam sa sobom u praznom prostoru. Bio je suton i voštanica je
jedna zapucketala, kao da je jedan nevidljivi duh pljucnuo na plamen.
M. K.

320
 Senzacionalna krađa stihova u Beogradu.

I.

Mudrost Srpske Književne Zadruge.

Sima Pandurović, urednik „ Misli “ , prevodilac Korneja, Rasina, Ros-

tana i Sofokla, književnik sa dvadesetgodišnjom reputacijom, u pismu
od 2. oktobra 1923.:
Slavna Srpska Književna Zadrugo , preveo sam Hamleta, to ne-
sumnjivo najveće delo velikoga dramatičara u prvom redu iz čistih
simpatija za ovo delo, a tek u zadnjem planu radi eventualne mate-
rijalne nagrade. Moj je prevod u stihu i prozi sa slikovima i bez
njih, bez skraćivanja koja se obično zbog drastičkih aluzija erotične
prirode -- izostavljaju . Nadam se i t. d.
dr. Bogdan Popović, čuveni esteta, urednik Srpske Antologije, kr.
dvorski recenzent i akademik, koji je godine 1907. preveo nekoliko
scena iz Hamleta, ( dakle specijalista u tom pitanju ) u svom referatu
S. K. Z. od 6. II. 1924. :
Imam čast podneti svoje mišlenje o g. Pandurovića prevodu Šek-
spirova Hamleta. Ja sam bez oduševljenja zato, da se ovaj prevod
štampa. U koliko se ne bih s tim prevodom složio, to bi, od oka
rečeno, iznosilo trideset reči na petnaest hiljada.
dr. Svetislav Stefanović , republikanac, radićevac, defetista, destruktivan
tip, u pismu od 7. marta 1924.:
Slavna S. K. Z. Sima Pandurović je prisvojio
moj prevod Hamleta i ja tražim da se šta m-
panje moga prevoda obustavi !
Srpska Književna Zadruga, 28. augusta 1924.: Gospodine Simo,
Vas neki čovek optužuje da ste mu ukrali Hamleta ! Dajte jasnu
izjavu o autorstvu prevoda !
Sima Pandurović, 8. septembra 1924.: Hamlet je moj Hamlet, a
Svetislav Stefanović zlonamerno laže !
Srpska Književna Zadruga, 23. septembra 1924.: Pitanje autorstva pre-
voda Uprave se ne tiče . Oba zainteresovana lica su živa, to je
njihova lična stvar.

II.

Borba zainteresovanih živih lica.

dr. Svetislav Stefanović, u Pokretu i Raskrsnici god. 1924.:

Gospodin Pandurović ukrao je moj prevod Hamleta ! Kriv je gosp .
Bogdan Popović, jer kao referent nije usporedio original moga pre-
voda sa prepisom g. Pandurovića ! Kriva je S. K. Zadruga jer nije

321
 ništa poduzela da spreči ovaj skandal ! Po priloženoj tabeli
vidi se da je g . Pandurović od 3046 stihova prepisao
2653 komada. Nečuveni rekord književne krađe !
Sima Pandurović u „ Misli “ god. 1925.
Gospodin dr. Svetislav Stefanović pati od progresivne paralize . On
ne zna srpski, neograničeno je stupidan, nepismen, obmanjuje čita-
lačku publiku, nesavesni šarlatan što radi sa vašarskim trikovima,
nedotupav, komičan, gimnazijski početnik i njegov prevod evo
kako izgleda : to je nerazumevanje teksta, neznanje svog rođenog
jezika, odsustvo svakog smisla, svake poezije, neosećanje tona i
situacije, stilska uzetost, nemogući stihovi, rogobatna proza, vulgarna
nepismenost, posuvraćena logika, smešna frazeologija, unakažen izraz,
mlaćenje, preturanje, vršljanje, izopačavanje svega i svačega . Gos-
podin dr. Svetislav Stefanović je histeričan, nesavestan, nesposoban,
plebejski zavidan, razmettjiv, nepriznati zbunjenko i genije iz Futoga,
neuračunljiv u postupcima, raspinjan ambicijama itd. I samo to !
Pred četiri godine uprava Narodnog Pozorišta sa g. Grolom na čelu
konstatovala je da je prevod g . dr. Svet. Stefanovića rđav. Pozo-
rišna Uprava poverila mi je da ispravim toga Hamleta i ja sam taj
posao izvršio i dobio zato hiljadu dinara. Iste godine ( 1921.) izdao
je g. dr. Svet. Stefanović taj rđav prevod sa mojim isprav
cima i stihovima a da to nije nigde spomenuo. Ja sam u stol-
noj fijoci imao već svoj prevod Hamleta , koji se razlikovao od pre-
voda g. Svet. Stefanovića kao nebo od zemlje i ja sam g. Stefano-
vića sažaljevao. Gosp. dr. B. Popović nesumnjivo kompetentan
ocenjivač povoljno se izrazio o mome prevodu, a za prevod g. dr.
Svet. Stefanovića je izjavio da je gori od prevoda Konstantina Sta-
nišića-Staniše iz god. 1878.
dr. Svetislav Stefanović u ulozi zainteresovanog živog lica :
Po priloženoj tabeli vidi se da je g . Pandurović od 3046 stihova
prepisao 2653 komada ! Nečuveni rekord književne krađe ! Moj je
prevod Hamleta štampan već četiri godine pak je g. Pandurović
četiri godine mogao da mu ospori autorsku originalnost ! On to nije
učinio i to sve je laž !

III.

Nepoznato lice iz engleskoga kluba .

A. Vidaković, kao nezainteresovano živo lice u Srpskom K. Glasniku od

16. decembra 1924. Letimičnim prebrojavanjem može se sastaviti
tabela iz koje sledi da u prevodu Sime Pandurovića ima oko 1450
stihova identičnih sa stihovima iz prevoda g. Svetislava Stefanovića.
Taj identitet stihova, ja, (kao nepoznato lice iz engleskoga kluba,)
zovem emendacijom i izgleda mi da je nemoguće da proglasim g.

322
 Pandurovića prevodiocem Hamleta. Te emendacije g. Pandurovića
su na uštrb tačnosti prema Šekspiru, a te ispravke ne opravdavaju
izraz na koricama „ preveo S. Pandurović “.
Jedan bliži znanac g. S. Pandurovića, početkom meseca ja-
nuara, („Misao “ 16. januara 1925. Pat. slučaj dr. Svet. Stefanovića. ):
Šta mislite o članku „ Hamlet dr. Svet. Stefanovića i Hamlet g. S.
Pandurovića u S. K. G. od 16. decembra sa potpisom izvesnoga
Vidakovića ?
G. S. Pandurović : Mislim da to nije prvi slučaj da S. K. Z. demantuje
svoju reputaciju.
Bliži znanac g. S. Pandurovića , očevidno radoznalo : Jesu li
cifre u statistici g . A. Vidakovića i malo verodostojne ? (Misli se
na 1450 identičnih stihova).
G. S. Pandurović : Neukom svetu cifre izgledaj ozbiljne . Sve je to trik,
obmana i mistifikacija. Da li je g . Vidaković imao uspeha to vam
ne bih mogao reći. U najboljem slučaju to je uspeh kratkoga veka
i to kod ljudi koji nisu pametni .
Bliži znanac g. S. Pandurovića hoće da produži, i po svemu izgleda da
taj znanac nije pametan ali g. S. Pandurović nema vremena za op-
širne razgovore.
Da bi ostavio dokumenat za ovaj vrlo karakterističan slučaj g.
Pandurović napisao je u istom broju „ Misli “ (od 16. I. 1925.)
o A. Vidakoviću sledeće : A. Vidaković je svršeni đak, mladić koji
je bio u Londonu , čovek koji zna engleski a ne zna srpski, lice iz
engleskog kluba, prijatelj Svetislava Stefanovića, školski drug jed
noga mladića koji poznaje g. S. Pandurovića , neko nad kim se
slegne s ramenima. Taj čovek napisao je člančić u u kome brani
rđavu i nepoštenu stvar. (Pod tim člančićem misli se onih 1450
identičnih stihova.) Cifre g. Vidakovića nisu lažljive nego sum-
njive, a proveravanje takvih cifara je nemoguće. Vidaković je port-
parol Svet. Stefanovića i čitav je taj postupak bestidan. Sve je to
nečuveno u svakoj sredini, neshvatljivo i nevidljivo.
Dr. Svetislav Stefanović :
Po odobrenju samog g. B. Popovića doneo je „ Srpski Književni
Glasnik referat o Hamletu iz pera g. A. Vidakovića. Referat je
doneo meni punu moralnu satisfakciju. Od 3046 stihova 2652 su ili
potpuno identični ili slični sa mojim prevodom, znači dakle da ima
jedva nepunih 400 stihova, za koje se može tvrditi da su prepisi-
vani iz mog prevoda, od kojih ima ali priličan broj Kostićevih.
G. Sima Pandurović : G. dr. Svetislav Stefanović je luđak, falsifikator
i varalica, šarlatan, besavesnik i budala. Njegova logika je logika
besnoga psa, on je notorna neznalica i sve je to blato puno epi-
lepsije, ludila, jeda , mržnje i zavisti. Sve je to nemoralan slučaj pa-
ranoika i sve to moralno monstruozno spada u oblast psihopa-
tologije.

323
 IV.

Skandal raste.

(O defetizmu, republikaniznu i pribićevićijanizmu, o dugovima i o g.

Raiću, o ruskoj revoluctji i destruktivnim elementima .)
„ Nova Evropa" 11. I. 1925. (kao nepozvani arbiter na šlagvort) : Pod
utiskom izlaganja g . Vidakovića mi se sasvim priklanjamo mišlenju
da je g. Stefanović u pravu i sad čekamo da g. Pandurović i S. K.
Z. dadu svoje odgovore .
G. S. Pandurović : Nekakvi anonimi, koje treba titulisati rečima „ Gospo-
din Nitkov" i Gospodin Bitanga " plasiraju svoje nedostojne klevete
u defetističkoj „ Novoj Evropi "
„ Nova Evropa " mesec dana posle 11. II. 1925. (uvređeno, pod maskom
g. Ćurčina) : „ neka g . Pandurović objasni svoju o defetizmu „ Nove
Evrope", jer ću ga ja tužiti na sud pak će morati platiti . Država
ne prašta dugove. (To bi g . Pandurović trebao da razume
kao nekakav mig g . Ćurčina.)
G. S. Pandurović : Ja imam impresiju da je N. E. defetistička jer piše o
ovoj našoj državi SHS, koju neki još vole, da „ ministri pljačkaju , a
veliki župani, načelnici i carinici postupaju sa strankama kao sa
stokom .
„ Republika Beograds ka “ od 27. II. 1925.
Rečenica „ N. E. " o vladi je istinita. G. Simo dobro znade što je
defetizam. U ministarstvu prosvete ima četiri činovnika koji beru
platu prvoga a ništa ne rade. Jedan od njih je g. Milan Rajić. G.
Simo pisao je u republikanskom „ Progresu “ g. D. Vasića u mnogo
oštrijem tonu, a sada se izmirio sa čerkeskom pljačkaškom
kompanijom narodnoga bloka. Kad čovek pređe iz logora republi-
kanskog u logor jednog Pribićevića neka to ne iznosi na veliko
zvono.
G. Sima Pandurović:
G. dr. Svetislav Stefanović je bio komunist i republikanac i Radi-
ćevac i na vetru ruske revolucije, (koji je duvao iz Rusije,) javili
su se novi ljudi, koji su propovedali uništenje dobra. Oni su rato-
vali protiv slobode u politici, protiv razuma u nauci, protiv otađbine
u narodu, protiv jezika u književnosti i tako je g. dr. Svet. Stefano-
vić bio radostan jer je postao vođom destruktivnih elemenata. Bu-
dući naraštaji ne će dovoljno razumeti sve to i bi će zgranuti nad
podacima o tome neverovatnome stanju naše književnosti.

ง.

Razgovor sa urednikom „ Književne Republike. "

Nepoznato lice : Što vi mislite poštovani uredniče o toj senzacijonal-

324
 noj krađi stihova i ko je zapravo tat ? Je li onaj koji viče dršte tata
ili onaj koji je doista ukrao ?
Urednik K. R. Vi ste gospodine prostak ! Tu uopće nema govora o kra-
đi ! Krađa to je fraza izmišljena reporterima za senzaciju „ neukoga
puka ! “ Tu se može govoriti samo o identitetu stihova ili kako je
ono lice iz engleskoga kluba napisalo o „ emendaciji “.
Nepoznato lice : A što je to identitet stihova ? Što je emendacija ?
Urednik K. R .: Identitet stihova to je kada g dr . Svetislav
Stefanović prevađa :

O kakav podlac niski rob sam ja !

Zar nije strašno da taj glumac tu
U jednoj pesmi, strasti jednom snu,
zamisli svojoj može da prisili dušu
da dejstvom njenim sav mu prebledi lik
u oku suze užas u izgledu
prelomljen glas i sve mu je držanje
u skladu prema njegovoj zamisli !
A sve za ništa. Za Hekubu ! Šta je
Hekuba njemu il on Hekubi,
da plače za njom ?

A g. S. Pandrović prevađa te iste stihove ovako :

O, kakav podlac niski rob sam ja !

Nije li strašno da taj glumac tu
U jednoj pesmi jednom snu o strasti
Maštom svojom može da prisili dušu
da od njenog dejstva prebledi mu lik
u oku budu suze, licem strah,
jecanje u glasu i držanje sve
s njegovom maštom da dođe u sklad ?
A sve ni za šta ? Za Hekubu. Šta je
Hekuba njemu ili on Hekubi
da plače za njom ?

Nepoznato lice : Izvinite g. uredniče , ja se ne razumem u te stiho-

tvorne tajne, no meni se čini da ipak ne postoji nikakova bitna raz ·
lika u tim stihovima . (Zar nije strašno ? Nije li strašno ? it.d.)
Urednik K. R .: To nije razlika, " to je ono što se zove „ emendacija “ !
Osim toga važno je , da je Stefanovićev prevod stariji od te
Pandurovićeve emendacije četiri godine. I najposle dopustite mi da
vam citiram isti deo u prevodu g. dr. M. Bogdanovića, na kome g.
Pandurović nije izvršio nikakve „ emendacije “.

525
 O rdja sam i nitkov kukavan !
Zar nije strašno što je glumcu tom
Tek priča pusta , tašta slika bola
Toliko mogla dušu zanijeti
Te od ganuća njenog mu je lice
Problijedilo, orosile se oči
I sav je smućen bio, glas mu je
Malaksao a držanje mu cijelo
Sa zanosom se tim podudaralo.
A sve to ni zašto - za Hekubu !
Jer što je njemu Hekuba i što je
On Hekubi, da tako za njom plače ?

Nepoznato lice : E, pa dobro ! Ovi stihovi nisu identični sa stihovima

g. Svetislava, to je jasno. Tu nema nikakve „ emendecije“. A sada
mi objasnite još samo jednu stvar ! Za g. dr. Bogdana Popovića
tvrdi g. Pandurović da je izjavio da je prevod g. dr. S. Stefanovića
gori od prevoda Konstantina Stanišića . Znači da je g. Popović
čitao prevod g. Stefanovića. Dok opet obratno g Stefanović tvrdi
da g. Popović nije čitao njegov prevod . Pitanje je sada je li g. Po-
pović čitao ili nije čitao ? Šta Vi mislite zašto on tako mudro šuti ?
Urednik K. R .: Ja mislim da g. Bogdan piše zanosnu recenziju o feljto-
nu Njezina Veličanstva rumunjske kraljice Marije, pak nema vre-
mena da se bavi tako sporednim pitanjima kao što je ovo naše pi-
tanje o krađi Hamleta, nesretnoga danskoga princa . A najposle zar
ste zaboravili da je stanovište S. K. Z. da se pitanje autorstva pre-
voda Uprave ne tiče. Oba zainteresovana lica su živa, to je njihova
lična stvar ! Mi ostali mi smo lica nepoznata, lica nezainteresovana,
lica iz engleskoga kluba, i ja se već unapred radujem onom no-
vom licu, kojim će me g . Sima počastiti iz zahvalnosti što sam i ja
progovorio u ovoj farsi. Bit će to jedan cvetak više u književnom
herbariju našega lista.

VI.

Epilog ili konac delo krasi.

G. Pavle Popović , predsednik S. K. Z. na godišnjoj skupštini S. K. Z.

28. V. 1925. Jedina stvar koja se mogla zameriti g. S. Panduroviću
jeste što nije prevodio s engleskoga . Ali je zadruga stala na gle-
dište da je potpuno mogućno prevoditi s prevoda . Što se tiče pita-
nja čiji je prevod zadruga je posle referata g. B. Popovića primila
prevod g. Pandurovića.

326
 Najnoviji graditelj narodnog jedinstva

Baron Benko Bojnički.

U krugovima naših skadarskih zidara javilo se eto jedno novo lice sa

tri zvučna slova be : Be-be-be- Baron Benko Bojnički. Taj Baron se u svome
nekrologu o pokojnom baronu Izidoru u „ Obzoru “. (God. LXVI. br . 119. od
3. V. 1925.) buni, što je Parlamenat u čl. 4. monarhijskog ustava ukinuo
plemstvo. „ Plemstvo je ideja i sastoji se iz svetosti obiteljskoga imena, u pre-
ziranju materijalnih dobara bez etičke jezgre. Demokratija nije u negaciji slave
nekih porodica, u isključivom gospodstvu mase, već u udjelu svakoga u dr-
žavnosti : kralja i sluge, plemića i seljaka. To nas uče Englezi a tako oseća
plemeniti Turopoljac, zagorski vlastelin, dalmatinski konte i bosanski beg."
No to nije vrhunac. Vrhunac je u opisu sprovoda pokojnoga Izidora :
„A kad zasvira vojna glazba i kad se ukoči čela da oda počast slavi
hrvatskog junaštva kod Visa jer to nije samo carska već i naša narodna
slava - pričinilo mi se ko da se stari carski borac hoće da pridigne u svom
lijesu da vrati počast Uzunu Mirkoviću, mladom srpskom generalu, na čelu
počasne čete naše narodne vojske , ko što se ono stari Sula diže s prijestolja
da oda počest mladom Pompeju pred njim s riječima : „ Imperator ". Tu vidjeh
pred sobom dvije ideje u simbolu : staru carsku hrvatsku i mladu narodnu
srpsku. I u onoj je bilo slave. Vojna granica bila je carska, ali i hrvatska. Na
njoj se poredaše pukovi tipa Desete Cesarove Legije . Mnoga krepost našeg
naroda rodila se i dozrijevala je u Vojnoj Granici. Ne stidimo se prošlosti !
Kako ono lijepo stoje rame uz rame, hrvatski i srpski redov, onaj nikao u
carskim hrvatskim, ovaj u narodnim srpskim tradicijama . Ja osjećam da se u
vojsci najuspješnije izgrađuje naše narodno jedinstvo. Doći će dan pak će
srpski i hrvatski pukovi prosuti zajedno junačku krv protiv istog neprijatelja.
A doći će, ako Bog da. i onaj sveti dan kad će srpsko-hrvatskog spora nes-
tati za uvijek.
Onda će srpska historija biti i historija Hrvata, a hrvatska histórija Srba.
Onda će Skoplje i Duvno jednako zagrijavati duše. Onda će Hrvati stići na
Kosovo. Onda će se spominjati na ši srpski i hrvatski preci ko što Englezi
spominju our Saxon i Norman forefathers : jer onda će se tek roditi Jugosla-
ven, da gradi slavu na ugarnici Srba i Hrvata. "
Čoveku kod toga mozak formalno stane, ukoči se kao domobran u po-
zoru i nemo pušta našega barona dada ga vrag odnese. A piskaralo Antun
Grado prolazi sa maskom barona u magnatskoj gali, sa perom na kalpaku.
Još se čuje zveket ostruga, vonj lešine, i sablasti je nestalo. A doći će „ ako
bog da“ onaj sveti dan, kada ćemo našim unucima pokazivati takve barone
u staklenim vitrinama, posute naftalinom da ih ne pojedu moljci.

327 5
O proglasu zagrebačkih gospođa za izborno pravo .

Zagrebačke gospođe izdale su apel za aktivno i pasivno žensko pravo

glasa . U našem idijotskom, građanskom, demokratskom vremenu, kada već i
vrapcima na krovu postaje jasno da je parlamentarizam šuplja fraza, žene u
našoj zemlji nisu parlamentarno ravnopravne sa izbornicima muškoga roda.
Izgleda nam savršeno suvišnim da dokazujemo da žene u svakom pogledu
imaju pravo na tu smešnu gumenu kuglicu, što izgleda kao čep od kraherla i
mi bi, (po našem shvatanju ,) svakoj gospođi dali — ne jednu -- nego čitavu
kutiju punu gumenih kuglica , neka se igraju politike, ako im je dosadno.
Mi imamo toliko fantazije da si možemo živo predstaviti bubikopf g . dr. Anete
Manjkasove na parlamentarnoj tribini kao referenta za kakav novi zakon za
zaštitu države ili g. dr. Milicu Bogdanović (Tolstojevku, kao ministra rata. ) Mi
smo na našu poštenu reč uvereni, da bi g. Kamila Lucerna bila mnogo mu-
driji ministar spoljne politike nego što je to g. dr. Ninčić. Kako bi te gospođe
bile divni građanski ministri, to se već lepo vidi i iz tog izbornog proglasa,
po kome država, naravna stvar, nije stroj za eksploataciju, nego nešto što iz-
lazi, prema umnom kapacitetu političara, u susret ne samo velikim klasama
nego i individuima . Naše gospođe dakle čekaju državu da im izađe u susret,
jer one vide da države jedna za drugom izlaze u susret velikim kla-
sama i pojedinim individuima, pak bi se moglo dogoditi da to učini i naša
država .
Rečenica da prolivena krv mora imati svoju svrhu, a sloboda svoje
- nazdravičarska je fraza, pogotovo ako se uzme u obzir da ni
značenje
jedna od tih gospođa nije prolila svoje krvi za slobodu .
Sledeća rečenica savršeno je nejasna . „ O na , koja je tražila i
poslednje m or a nužno nastojati i da iskupi svoj
zahtev ."
Dobre potpisane zagrebačke gospođe od kojih ni jedna nije žrtvovala
sina na oltar te blažene domovine , javno se hvale da su otpremale sina
i brata i muža na polje slobode. Cesaro i kraljevsko bojište između Tarnova i
Ravaruske, to je našim gospođama polje slobode na koje su one otpre
male svoju decu i muževe, i to one zovu funkcijom majke Jugovića. Pre-
krasno ! „ Ako nikada, onda kroz ovaj rat žena se stojeći na mrtvoj straži pot-
puno afirmisala !" Vanredno ! To je g. dr. Milica Bogdanovićeva po svoj pri-
lici naučila kod Tolstoja ! Vredno je da se spomene, da te iste gospođe koje
nastoje da izbrišu sve srednjevekovne reminiscence i privilegije spolova ipak
same na svom vlastitom proglasu srednjevekovno privilegiraju spolove u gra-
đanskim naslovima. Zašto je Marija Magdić ravnatelj , a Draga Kovačević uči-
teljica ? Kakva je spolna razlika između koncipienta dr. iuris Ilićeve i poštan
ske činovnice Katarine Klarićeve ? Zašto je Ljubica Filipović poštanski činov.
nik a Katarina Klarićeva samo činovnica ? Na koncu na ovom proglasu nema
potpisa ni jedne radnice ni seljanke ! Naše malograđanske zrakoplovke još
nisu ni poletile a već signaliziraju vetar reakcije ? Takva im je borba smešna
i suvišna !

328
 Zašto šuti gospodin Pfifikus ?

„Jedan od naših najpoluparnijih dobrovoljačkih oficira, inteligentan i pa-

triotičan Hrvat, koji je u literaturi poznat zod imenom Pfifikus, što znači pre-
vejan, vragoljan “, i koga sam ja pred puna četiri meseca u „ Književnoj Republi-
ci" pozvao, da izjavi pod svojim potpunim građanskim ime-
nom, da sam bio član austrijskog „ Krigspresse quar
tiera i da sam za Austriju u tome Kvartiru stekao
neprocenivih zasluga, taj Pfifikus šuti mudro i prevejano, kao pravi
vragoljan.
Gospodin Ante Kovač saradnik „ Reči “ nema toliko muževne smionosti
da pod svojim potpisom ponovi tu insinuaciju, ali on nema ni toliko moralne
snage da je povuče. Da, ti naši „ popularni i prevejani vragoljani “, to su maj-
stori u lansiranju podvala, ali kada je reč o konsekvencijama, onda se zavla-
če kao stenice pred svetiljkom. I to se onda zove novinarska čast ! Odštam-
pati da je neko bio članom „ Kriegspresse quartiera “, da je za Austriju stekao
neprocenivih zasluga, a onda pozvan na odgovornost, učiniti se gluhonemim i
ćutati puna četiri meseca kao zaliven, to gospodin Kovač po svoj prilici sma-
tra šaljivošću. Biti kukavnim lažljivcem to za g. Kovača znači biti Pfifikusom
i prevejanim vragoljanom.
Konstatujem da sam pred četiri meseca pozvao gosp . Kovača da pod
svojim punim imenom ponovi da sam bio članom „ Kriegspressequartira “, kako
bih ga mogao predati sudu, a on to nije učinio . Ovu stvar ne mogu
smatrati tako dugo rešenom dok mi gospodin Kovač ne
odgovori. On je to dužan učiniti jer u protivnom slučaju bit ću prisiljen
da ga počastim nekim kod nas tako banalnim i uobičajenim izrazima kao kle-
vetnik, lažac i t. d., što u svakoj društvenoj koordinaciji zvuče kao izazov samo
kod nas zvuče kao fraze. A ja lično ne želim, da se taj slučaj svrši sa tako
bednom frazom.
M. Krleža.

Objašnjenje pretplatnicima Književne Republike⭑ .

Pretplatnik je čovek koji je na jedan list pretplaćen, što znači da ga

plaća unapred. Na žalost se to za veliki broj naših t. zv. pretplatnika ne može
ustvrditi. To nisu pretplatnici nego poplatnici ili što je još tužnije n e-
platnici. Dosadilo nam je moljakanje za tom pišivom pretplatom za koju
mi pružamo vrlo dobru lektiru, a za koju u običnom trgovačkom životu ne
možeš da kupiš ni jednu pristojnu kravatu. Četirmesečno neizlaženje našega
lista treba dakle da se shvati kao demonstracija. Ta nam je demonstracija iz
administrativnih razloga došla vrlo dobro još i zato što se tako godište „ K.
Rep." podudara i sa kalendarskom godinom. Ovaj broj izlazi meseca jula kao
sedmi i prema tome pretplatni turnus za ovu godinu svršava sa dvanaestim
brojem meseca decembra. Sapienti sat !

329
 Knjiga A. Cesarca o Stjepanu Radiću .

U štampi je i ovih će dana izaći studija A. Cesarca o Stjepanu Radiću.

preštapana u posebnu knjigu iz „ Književne Republike " . Knjiga naručuje se
preko administracije Književne Republike ili kod autora : Nova Ves 70. Zagreb.

Knjiga Dragiše Vasića o majskom prevratu 1903 .

Dragiša Vasić izdao je studiju o majskom prevratu g. 1903. od koje su

neki odlomci bili objavljeni i u „ Književnoj Republici“ . Knjiga se naručuje
putem knjižare Vinka Vošickoga ili preko administracije našeg lista.

330
Poštarina plaćena u gotovom.

KNJIŽEVNA

REPUBLIKA

MESEČNIK ZA SVE KULTURNE

PROBLEME

GOD . II . BR. 8.

SADRŽAJ :

STJEPAN RADIC ; Pesma Jutarnjeg Lista."

M. KRLEZA : Putne impresije iz današnje Rusije.
A. CESAREC : Na stramputici, (Novela).
A.. B. ŠIMIC : Maškarate i Deklamacije (Ivo Vojnović).
LENJIN O Ujedinjenim Državame Evrope. (Povodom Nitti-Kosierove knjige
o Miru)
Njeno Veličanstvo Kraljica Marija Rumunjska : O kraljevima, kraljicama io
Lenjinu.
M. KRLEŽA: Kod majke božje bistričke.
O prijateljima Književne Republike.

Cena pojedinom broju Dinara 12.–

IZDAVAČ M. KRLEŽA ZAGREB

 Književna Republika

Vlasnik i izdavač M. KRLEŽA , ZAGREB Kukovićeva ul. 28.

Administracija KNJIŽARA V. VOŠICKI, KOPRIVNICA

KNJIŽEVNA REPUBLIKA izlazi koncem svakoga meseca u revi-

jalnom formatu na najmanje četrdeset i osam stranica

PRETPLATA ZA GODINU DANA DVANAEST BROJEVA 120 DINARA
PRETPLATA ZA POLA GODINE ŠEST BROJEVA ŠESTDESET DINARA
CENA POJEDINOM BROJU U PRODAJI DVANAEST DINARA
PRETPLATA ZA INOZEMSTVO DVESTO DINARA GODIŠNJE

Izvolite poslati pretplatu odmah, jer cena kod plaćanja unatrag je veća i raču
namo cenu za pojedine brojeve. Ne stigne li pretplata pravodobno,
-
pretpostavljamo, da želite, da dužnu pretplatu pouzmemo poštanskim pouzećem ,
Siljanje lista obustavlja se samo nakon pismenog otkaza pretplatnika . Samo po-
vraćanje jednoga broja nije dostatno za otkaz.

PRETPLATA I REKLAMACIJE ZA KNJIŽEVNU REPUBLIKU ŠALJU

SE NA ADMINISTRACIJU LISTA :

Knjižara Vošicki Koprivnica

BROJ POŠTANSKOG ČEK. RAČUNA 34996 .

RUKOPISI SE NE VRAĆAJU.

NEZATRAŽENE KNJIGE I ČASOPISI NE OBJAVLJUJU SE.

Za objavljene sastavke odgovaraju potpisnici lično , za nepotpisane

uredništvo .

SVA PRAVA prevoda i preštampavanja pridržana . Alle Rechte

vorbehalten, besonders das der Übersetzung . Droits de tra-

duction et de reproduction réservés pour tous les pays. Copy-

right by KNJIŽARA VOŠICKI, KOPRIVNICA 925.

RUKOPISI ŠALJU SE NA

M. KRLEŽA , ZAGREB , Kukovićeva 28 .

KNJIŽEVNA REPUBLIKA
GOD. II. AUGUST 1925. BROJ 8.

Lirika.

Pesma „ Jutarnjeg Lista “ .

Hrvatski sokol sada k Tebi leti

Zvijezdo Karađorđeva doma
Iznad oblaka, munja i zvona,
Pozdrav će Tebi donijeti.

Pozdrav od roda Hrvata

Roda seljaka, ribara,
Koji nauk povijesti shvata
I seljačku državu stvara.

Stvara je sa srpskim džinom

Slavenskog uma dubinom
Slavenskog uma širinom,
Sokolskog lijeta visinom.

Na tisućljetne duvanjske dveri

Tomislava, kralja seljaka,
Karađorđeva zvijezda treperi
Snagom sunčanih zraka.

Novi su dani, novo je doba,

Tirana nema, nema ni roba.
Pjesme se poju, pletu se vijenci,
Složni Hrvati, Srbi, Slovenci.

― - 331 -
-
 Do zvijezda kruže ko sokolovi
Novo je doba, dani su novi
Pravice, mira i rada.
A ti nas Bože sve blagoslovi,
Sporazum vječno da vlada.
Stjepan Radić v. r.

Putne impresije iz današnje Rusije .

Uvod.

U Vologdi na severnoj liniji između Arhangelska i Moskve našao sam

na jednom jestveniku šestnaest juha. Daleko na istoku od Vjatke, gde su u
progonstvu živeli Hercen i Saltikov, u domu jednog antibolševika, koji je za-
griženo psovao po režimu, evo što smo jeli : paprenu slaninu od ribe, kuhanu
ribu, soljenu ribu, ' kiselu ribu, krastavce, rusku salatu, kuhane jabuke, kavijar i
maslo, tri vrste vina i kren sa vrhnjem. Tih trinaest predjela bilo je servirano
uz 40 % vodku nazvanu rikovka, (jer ju navodno pije sam Rikov,) uz portvein,
malagu, višnjevaču rakiju i zubrovku, izvrsnu žganicu što miriše po travi kojom
se hrane sibirski divlji bivoli . To je bio uvod. Sada tek izneli Su samovar,
svinjetinu, puretinu, salate, sosove, piroge, slatko, voće, torte, kavu i neko vrlo
gorko i vodeno pivo, a uz to psovali po revoluciji koja je uništila sjajan
predratni život.
U Moskvi video sam prosjake gde drže u ruci buterbrod namazan prst
debelo kavijarom, u žvaljama dimi im se cigareta, te punim ustima melju onaj
ruski pravoslavni ciganjski napev : graždane, budte dobri ! Od uvek sam bio
protivnikom bengalske rasvete, ali kad neko putuje danas Rusijom i oseća fa-
širano meso, gde ga gogoljevski guši u grlu, on ne može da se saglasi sa
evropejskom štampom kako Rusija umire od gladi. Između Jaroslava i Jakšange
video sam po stanicama na golemim srebrenim zdelama tolike mase pečenih
rjabčika, ( leštarka, Haselhuhn, Tetrao bonasia,) da je to formalno izgledalo
kao da ih je neko izlopatao na hrpe. Vagoni i ulice popljuvani su bučnim se-
menom, a dobar postotak ljudi s kojima govorite, nešto melje u punim ustima
i žvače. Po uredima kuha se čaj , jedu topli pirogi s mesom, a činovnici uvek
nešto šuštaju u ladicama po papirima ili griskaju jabuke i lako razgovaraju
sa strankama i rešavaju spise . Centar Moskve izgleda kao magazin kruha,
krimskoga voća, hladetine, ikre, sira, alve, naranča, čokolade i riba . Badnjevi
masti, masla i kavijara, po metar duge fuste ribetine, crveno rasparano riblje
meso, riblja slanina , vonj juhte , ulja, sušene svinjetine, kože, špeceraja, biskvi-
ta, rakije, to je centar Moskve. Dakle : samovari se puše, mirišu topli, masni,
gogoljevski pirogi, brašnene vreće i badnjevi masla, tuste ribetine i faširano
meso, pak juhe sa zelenjem, zeljem, lukom, govedinom, jajima, i prosjaci koji
boga radi moljakaju i slijepi i kljasti u koźusima iz crvene vune i krzna plaze
od jutra do noći po svim cestama.

- 332
 Jedno je u Rusiji stalno : vreme nije novac . Sve je tu indiferentno spram
pojma vreme. Vi telefonirate nekome u utorak, a njega nema prem ste ugo.
vorili utorak kao dan sastanka. Dođite u petak odgovoraju vam leno. U petak
ste došli, a njega opet nema. Dođite u utorak ! - Pa ja sam bio u utorak !
A što vam mi možemo ? Nema ga ! Pozvonite posle ! Vi zvonite nedelju
dana posle, a njega nema. „ Otputovao je . “ „ Na dopustu je. “ „ Bolestan je*“
„Pozvonite sjutra ! " Vi zvonite sjutra : Ničevo! A tek slučajno sastajete se s
tim čovekom na ulici nekoliko nedelja kasnije i on se silno žuri na jedan
sastanak, ali on pušta taj sastanak i ostaje s vama čitavu noć do jutra i čitav
sledeći dan do večera, a trideset ga ljudi ganja isto tako kao što ste ga i vi
gonili u toj i toj stvari.
Ili : sednica je zakazana u jedan sat. U jedan sat svima su puna usta i
svi puše i niko ne zna ništa. U tri sata niko ni pojma. Hja ! Pa nije ni kasno !
Tek je tri ! Jedan se glas javlja leno : Valjda će biti u pet. U pet : sednica će
početi skoro. Skoro to je pola sedam !
Dakle : vonj juhte, faširano meso, vreme koje nije novac, cigarete iz fa
brike Roze Luksenburgove sve plaćano u srebru, nešto jeftinije nego što su
cene međunarodnog zlatnog pariteta. Deset zlatnih rubalja = červonec = 4'94
dolara za vreme moga boravka u Rusiji od marta do maja o. god. Može se
ručati za rubalj i četrdeset kopjejki (oko 42 dinara) obed iz tri jela : juha i
krem, šči ili govedska sa priličnim odreskom goveđeg mesa. Zatim riba ili
pečenje sa salatom i čokolad krem ili sladoled. Obed od šezdeset kopjejki
sastoji se iz juhe sa komadom govedine i pečenke sa prilogom. Tekstilna
roba je skupa kao u Nemačkoj . Tringelda ( „ na čaj “) načelno nema, ali kel-
neri su za sebe posebno poglavlje. Po trafikama i kolodvorskim čekaonicama
prodavaju se knjige od ansiklopedista do materijalista bezbožnjaka u prvoj
polovini devetnaestoga stoleća i kompleti Marksa 1 Engelsa, Lenjina, Buharina
itd. Posle evropejske pornografije ugodno iznenađenje. Na pograničnim polj .
skim, litavskim i letskim stanicama čoveku još bruji u ušima sva belogardijska
štampa o azijatskom gospodarstvu moskovita, a kad tamo, stanice su relativno
čiste i uredne, sa dobrim knjižarama i restauracijama. To je dakte prvi i os
novni dojam da zemlja ne gladuje i da čita.
Drugi dojam što bruji oko čoveka od prvoga dana, to su glasovi neza-
dovoljnih. Kada se meri međunarodnim merilom onda ovo rusko zbivanje do-
biva viši smisao i motivaciju. Sve su to koncepcije dalekovidne, i okviri za
pretstojeće borbe velikog međunarodnog stila. Ljudi caristički činovnici, sluš-
kinje, kelneri, udovice, gnjila čehovska malograđanska inteligencija, takvi ljudi
toga zbivanja ne pojme, uzdišu i pokunjeno mrmljaju. Ruski caristički činov-
nik koji je nosio u carsko doba pukovničke i generalske epolete, taj danas u
svom otrcanom civilnom kaputu gleda u sve to duboko ogorčen. Ljušti mu se
koža kao mumiji, i on svojim sivim, pronicljivim državnoodvetničkim okom,
svojom okorelom birokratičnošću, prirođenom zlobom, neverovatno borniranom
tupošću ispod koje stoje neiskorenivi pečati tradicionalno lažnog odgoja i
neki uvodnici iz „ Novoje Vremja " pak dresirane fraze o narodu, bogu i caru,
taj i takav činovnik on radi u današnjem stroju, ali sve to zbivanje nemo mrzi

333
i umire s kletvom na ustima. Ti legendarni ruski činovnici izazovno fiksiraju
stranke kao i historijske događaje i prezir im se cedi iz pogleda i nesimpa-
tičnog suhoparnog glasa. Za te je tipove sve to besmisleni nered, revolta,
pugačevština, kaos, nasilje, kriminal, i oni bespomoćno mrze , strepe pred
če-kom (črezvičajnaja komisija) i umiru pregaženi i pobeđeni. Kako da obja-
snite jednoj sluškinji, koja na veliki petak posle podne očajno plače od po-
misli kako je na današnji dan Mati Božja morala strašno da pati, pred hiljadu
devetstodvadeset i pet godina pod križem, kako da takvoj duši objasnite što
se to danas događa s Rusijom. Ona je pozvana da iz Kremlja upravlja jed-
nom šestinom sveta, a ona ne će. Slava bogu ! Hoće se mnogo svetle dale-
kovidnosti, značaja, znanja, uverenja, nadarenosti, iskustva što se iskristalizo-
valo doživljajima i patnjama na svom rođenom mesu, da se oseti tempo vož
nje, shvati smer i uzme u ruke inicijativa. Svega toga gospoda junkeri i vele-
posednici nemaju i zato rađe plivaju u Dunavu i pecaju ribu u Sremskim
Karlovcima nego da rade u kakvom moskovskom prljavom uredu ili kontori
šest ili osam sati na dan.

Pokraj tih pobeđenih nezadovoljnika valja se novi svet gomila, što u prvoj
generaciji doživljuju buđenje i nastajanje svog vlastitog etatizma. „ Civis sovjeti▪
cus sum !" To još nije osećaj nagona besklasnog, što se samozatajno baca u
borbu da bi uništio ne samo klasu građansku nego sve klase uopće, već je
to borbeno potvrđivanje klasnosti iz praktične i određene svakodnevnosti. To
je danas bonapartističko rađanje novoga sovjetskoga stroja i dok junker i
general i činovnik bespomoćno mrze i brbljaju i ogovaraju, dotle sovjetski
građanin konstruira i gradi. „ Civis sovjeticus " obesio je svoju ratničku kacigu
i revolver o klir, i prodaje drvo, organizuje kooperative, gradi željeznice , elek.
trificira, a sjutra će opet uzeti kacigu i revolver i boriti se do smrti. Jučeraš▪
nje stanje likvidirano je i stavljeno ad akta i to se danas jasno i neoborivo
oseća na svakom koraku. Dokazano je da se može bez onih veleuma u emi-
graciji. Po svojim površnim i vanjskim oblicima život se u današnjoj Rusiji ni
po čemu ne razlikuje od života na Balkanu ili Litvi ili bilo gde na zoni što
leži istočno od crte Dancig -Trst. Vozovi idu tačno . Istina je da sam ja putovao
međunarodnim brzovoznim linijama, ali tu bijahu spavaći vagoni uredni i čisti,
a hrana dobra. Putnika koji je doputovao iz urbanizirane građanske Evrope na
prvi pogled iznenadi, da nema nikakva luksusa- I žene su u glavnom vrlo
jednostavno obučene. Na ulicama vlada osrednja prosečnost, što posle zapad-
njačkih velegradskih bordela deluje simpatično. Kavana nema. Hoteli su držav.
ni, od nemačkih dvostruko i trostruko skuplji. Jedna posve jednostavna hotel-
ska soba stoji dnevno minimalno šest do osam rubalja, što je spram vrlo

niskog tečaja dinara neobično skupo . Čovek privatnik, koji putuje po svom
ličnom poslu, ima prilike, da već prvi dan u hotelu iskusi, kako je pojedinac
nekoliko stotina puta teže opterećen od čoveka koji je članom nekakve orga-
nizacije, udruženja ili sindikata. Organizacija je sve, pojedinac ništa. To je
još sve primitivno i načelno , ali se oseća, kako se tu iz temelja gradi jedan

U Sr. Karlovcima nalazi se naime Vrangelov štab.

334
novi poredak uz sabotažu celoga sveta i ogromnoga postotka ruske
inteligencije.
Sa nekim stvarnim statističkim podacima u ovim mojim razmatranjima ja ne
ću da se bavim. Statistike ima po svim izveštajima i godišnjacima . Po svim
kolodvorima, oblastima, čekaonicama i izložbama vidi se da statistike rastu
kao gljive posle kiše. Ko se zanima za današnje stanje u Rusiji po
raznim
privrednim i industrijalnim granama, neka pročita izveštaj delegacije engleskih
sindikata. Više od statistike , mene su na tom putu interesovali ljudi, ljudski
odnosi, gibanja, pokreti, rasvete, dimenzije, klima. Ja sam gledao ruske crkve
i - dopustite mi da budem sentimentalan - slušao šum vetra u borovini i
mislio o kulturnim problemima više, nego o statistikama. Mislim da je potreb-
no da naročito naglasim, da je svaka reč potpuno nepristrano napisana. Kod
nas štampaju se iz dana u dan lažne i tendenciozne vesti o stanju u Rusiji i
ja koji već godinama slobodno i neovisno branim logiku ruske koncepcije od
svih mogućih piskarala i zainteresovanih slaboumnika, ne osećam potrebe da
odstupim od istine. U Rusiji ne teku med i mleko. I tamo ima žalosti i bede
kao po čitavome svetu, ali ko radi taj i jede.

Od Berlina kroz Litvu i Latviju do Rige.

Teško je odrediti gde počinje Evropa, a gde svršava Azija. Dok je

maksimirski park zagrebačkih kardinala i biskupa bidermajerska Evropa, Ću-
linec u najneposrednijoj blizini maksimirskih labudova i glorijeta i košutnjaka je
Azija. Ćulinec je još praslavensko stanje sa drvenom arhitekturom i iza Ću-
linca je Kina i Indija . Slamnati krovovi sežu preko Beča do Linca, a oko Pra-
ga još krave pasu po željezničkim nasipima. U Berlinu se na primer na sva-
kome koraku oseća, kako taj naš današnji velegradski način života još uvek
nije toliko urbaniziran, da bi se moglo govoriti o nekoj određenoj pobedi Gra▪
da nad Azijom. Azija je zona ciganjske glazbe, prljavih zahoda, državnih gra-
nica na kojima rukopisi znače krijomčarsku robu, ali i u Aziji se danas ciga-
rete zamataju u srebreni stanijoi, nokti se lakiraju i bije se klasna borba po
čađavim tvornicama, kao i u Evropi. Berlin je na primer grad u kome auto-
mobili zuje kao hruštevi, psi se pismeno umoljavaju da ne smrade po tratini,
a odbačen zlatan čik oseća se osamljenim na asfaltu, gde na daleko nema
ni jednoga čika ; ali u Berlinu čuo sam gde kočijaši viču konjima
p-rrr, p-r-r-, na, na, kao i njihovi kolege na dalekom severu oko
Vologde. Berlin nije samo grad hohštaplerskih hotela, (gde su teklići napud-
rana i mirisava plavokosa deca, kao stvorena za homoseksualce, ) nego se tu
u tom velegradu živi po sobama , po kojima stoje stare , steničave, zdepaste
politirane postelje, gde stare babuške i strine meću kamfor na otekline od
zubobolje i gde miriše po češnjaku i luku . Na krovovima berlinških palača
koče se cezaromanski kipovi. Po fasadama i timpanonima stoje Palade, Ve
nere, Jupitri i Marsi, tamo maše u oštrom obrisu kakav goli Ahil sa oklopom

335
i kopljem, a tamo je jednoj zlatnoj Nike podigao vetar suknju ; ali po pivni-
cama tih pseudorenesansnih palača namazanih sivom uljenom bojom, zavešena
su okna prostačkim crvenim zavesama iz najjeftinijega platna i prislonite li
uho do stakla, čut ćete tikatakanje ure i videt ćete Azijate, kako sede u pa-
pučama kraj peći i nekim tupim nožem na dasci preko kolena, sami rezuckaju
svoj duhan. Tu se još i te kako veruje u boga i u tom gradu, čija se pred-
građa zovu Bukov, Dobrilug i Nova-ves, tu stanuju mase u čijim mozgovima
vonj amonijaka, štale i slamnate kolibe, pak sirovi zapah dima ugodno ška-
klju sluznice. U ovim dušama ti mirisi bude široke uspomene onog marvogoj.
skog prastanja, što još danas stanuje u Ćulincu i ne razbija si glave proble
mom Velegrad - Azija, ili Zapad - Istok.

U miljarderskoj četvrti na Tirgartenaleji razgovarao sam sa jednom slepom

prosjakinjom, koja se po svojim nazorima i načinu izražavanja ni po čemu
nije razlikovala od isto takve slepice pred bilo kojim crkvenim vratima. Tamo
su stajale diskretne milijonerske jednokatntce sa spuštenim zavesama iza kojih
se oseća „ prejasna izolacija “ ; staklenici sa palmama i rascvalim magnolijama,
a ovde u snežnom i maglenom sutonu, jedna slepa žena u ime nekakvih
svetaca plakala je onim istim glasom kojim plaču uz harmoniku svi naši slep-
ci na ćulinečkom mostu .

Što je to sada ? Vlasnik te palače sunča se u Kairu i pije vino na terasi

uz zelenkasto svetlo kakve staroegipatske svetiljke iz prozirna kalcita. Vlasnik
te palače savladao je prostor, on se je urbanizirao, i ako je on kapitalista u
drugoj generaciji, on govori kao papiga ovako : „ Kako skulptura ne mora biti
monumentalna, to lepo dokazuju figurine Fransoa van Loo ! Vi ne znate ko je
taj Fransoa van Loo ? Oh, molim vas, to je majstor iz druge polovine sedam-
naestog stoleća ! Ja imadem od njega Hrista i dve apostola, kopiju iz belo-
kosti ! Ja sam to kupio u Briselu na dražbi zbirke barona de Vaux J. Gon-
troeul, za osamnaest hiljada franaka u zlatu ! Prekrasna stvarca ! "
Ili ovako : „ Ja neizrecivo volim brokate Roger van der Weydena ! Jedam-
put sam ljubio jednu ženu koja je imala ružičasto meso, kao ono Geertgenovo
novorođenče ! Jedan mi je akademik komponirao k njenom mesu Weydenski
brokat, ah, to je bilo osobito !"
Tako u idealnom slučaju govore te kulturnohistorijske papige o svemu i
svačemu, (kao da su pročitali koji putopis Crnjanskoga,) a paralelno s njima
azijatske slepice plaču pred njihovim palačama. Berlin nije dakle samo grad
Dürerove zbirke i egipatske bronce nego i jednoga kita, dvadeset i tri metra
dugoga, što se pokazuje kao čudo na drvenoj splavi pred carskim dvorom. U
predvečerje pale se svetiljke iza žutih, svilenih, skupocenoprotkanih žardinije-
ra, i kelneri u dobrom fraku serviraju ribe, majonezu oko crvene rakovine,
kandirani ringlo (Reine Claude,) ananas, argentinske breskve a la Melbach ",
i po tim rasvetlenim prostorima sedi neka arogantna manjina, griska te bres.
kve i tu majonezu i tvrdi za sebe da je ona „ velegrad ", da je „ urbanizirana ",
da je civilizovana " . Ti sipljivi starci u smokingu, kojima se ljušti koža, te
kratkovidne gospođe sa zlatnim lornjonima, te debele, rumene, falstafske mešine

336
i stare rutinirane bludnice, sve je to dakle Evropa i velegrad i kultura i pobe-
da nad Azijom.
To je Evropa, kada stojiš u gumenim galošama, u toploj građanskoj ka-
banici, omotan kaučukom, i pušiš , i gledaš hiljade i hiljade bledih, slabokrv-
nih Azijata, kako po snežnoj bljuzgavici skaču i jure preko ulica, a voda im
probija lošu proletersku obuču i oseća se kako te noge gaze u nekim mok-
rim, poderanim, prljavim krpama. Stoji tako čovek Evropejac na kišnoj berlin-
škoj ulici u februarskom sutonu, u poplavi prometala, sudbine, ljudi, provalni-
ka i glupana, u bujici interesa i nagona, na vetru , na snegu, u bljutavoslat-
kom aromatu, drvenom i poslovnom meketanju žena u onom gibanju i beso-
mučnoj jurnjavi, i estetizira. To je nekakav estetizirajući, bledi, štirnerijanski
solipsizam, što rastvara to elementarno gibanje u društvenim okvirima, grado-
vima, civilizacijama, do mehanike zbivanja uopće. Talasaju se društveni odnosi
kao geološke taložine ili okeani i tu se pojavljuju u toj elementarnosti neki
mozgovi, postave se tu na kojem velegradskom uglu i zure u mase proiazni-
ka, osete tu elementarnost, i to su ti estetski potencijali, ti konačni anarhisti-
čki lirizmi, to azijatsko zaboravljanje sebe samoga.
Pala je tako noć, a oko carskoga dvora i sveučilišne biblioteke na Fo-
rumu Fredericianumu sve je bilo mirno. Tamo po muzejskim sobama stoje
granitni egipatski orlovi sa zlatnim sunčanim pladnjevima na glavi i po enim
smeđim platnima gasnu prostori holandeske renesanse. Neobično žive šare
na perzijskim sagovima, stakleni ljerovi iz muranskog stakla, zlatni kaleži
puni vina, srebreni pladnjevi sa ribama i režnjevima razrezane limone. Crveni
raci, zečevina, šljuke, krvave srneće butine, a sve u severnom polusvetlu za-
strtih prostora, gde su zavese grimizne a stakla sedmerobojna i okovana olo-
vom. To je kullurnohistorijska, snobovska Evropa. Estetski aristokratizam. A
evo što je azijatska antiteza. Ovakav jedan naš čovek koji je svršio nauke u
Antverpenu ili Amsterdamu, koji je na visini svoga vremena i živi životom tih
skupocenih stolnjaka, riba na srebrenim pladnjevima, prostora prenatrpanih
folijantima i knjigama, takav jedan naš severnjački reformator bačen natrag na
teritorij reliquiae reliquiaruma, na tursku granicu u azijatski haos početkom
sedamnaestog stoleća, što je on mogao živeći između Koprivnice i Križevaca
sa mačem u ruci u refleksu večitih požara i rici topova ?
Momsen, Humboldt, Helmholc sede mramorno nepomično po baroknim
dvorištima, prše im sneg po naučničkim togama i bleda svetlost plinskih
svetiljaka razleva se po tim kamenim glavama i modeluje ih mekanim senka-
ma. Masivna debla cede se pod mokrim snegom, među topovima i bronča-
nim generalima od sedamdeset i prve, tišina je noćna. Crna se voda nepomi-
čno leska u kanalima, pužu traci svetla po mutnom vodenom zrcalu, a od
centra gradskog odjekuju signali tramvajski i jecanje autotruba. Tamo blješti
asfalt i mokra lapavica topi se od pneumatika; teku crvenozelene i zlatne re-
klame, vrte se ognjene elipse, vozikaju se ženke u svilenim čarapama i drhtu-
re polugole na kišnom februarskom vetru. Tamo su noćni lokali, lakirane ki-
neske balustrade, tempera nuditeti, majmuni na trešnjevim rascvetanim grana-
ma, gole žene u grožđu žutih mimoza, metež na parketu plesaone. Ugojena

337
severnjačka žena u kockastom škotskom suknu igra sa nekom pseudoengles.
kinjom u crvenom grimizu sa belom čipkastom presvlakom. Viču madžarske
debele židovke, urlaju crnci, i sav taj ljubičasti pliš, to skrletno nafarbano
šarenilo plastrona i idijota, sve to gurka se i tura uz ljudožderski čulno pis-
kanje dude, crnačkog južnoafričkog glazbala, što mekeće pod pazuhom žuto-
zelenog sušičavog mladića. A ovde je masiv centra gradskoga pust i crn, i
preko Spreve do Altberlina čuje se lepo barokno otkucavanje starinske ure
na zvoniku. Okna palača slepa . Sve mutno i čađavo. Lovorovi venci pod no-
gama Cara Ujedinitelja i Osloboditelja , pahulje snega pršu i šušte po suhom
lišću i moare vrpcama trobojnica. Lavovi se brončani ukočili, a negde lepeće
jedna crna zastava. Umro je predsednik nemačke republike socijaldemokrata
Ebert, a ja putujem daleko preko Njemena i Visle, do carskoga Kremlja, gde
su porušeni carski spomenici, a u andrejevskoj sali govore Mehikanci i Kinezi
o nadnicama i osamsatnom dnevnom radu. To je dakle to patetično ostvarenje
sna iz vremena kada sam bio spreman da umrem u svojoj dvadeset i prvoj
godini pod junačkim i revolucionarnim vodstvom druga Jurice Demetrovića
negde na barikadi kod Kačićeva spomenika.

Putujući od Berlina do Eidkunena na litavskoj granici, na svakom kilo-

metru oseća se sve više Azija. Kolodvor u Kantovom Königsbergu , u žutoj ča-
đavoj jutarnjoj rasveti, izgleda na vlas tako nesimpatičan kao i sisački. Čovek
se iz bordelizovane Evrope vraća natrag u „ panonsku zonu, sa južnog na
severni Balkan. Posle natkrivenih pometenih stanica sa porculanskim napisima
orhestrionima i automatima za gašenje vatre i čokoladu, otkriveni peroni, ča-
đave ložione, snežne vijavice što biju u otvorena vagonska vrata, razlivena
kava i dolari kao međunarodna valuta. Po stanicama beli poljski orlovi na
crvenim pločama , zveket konjaničkih ostruga, uniforme, oružnici, carinici, gra-
nice, međunarodna politička situacija u obliku nekakvih provizornih drvenjara,
stražarnica i nekog ratnog štimunga kao da putujete kroz vojničke logore.
Soldački kotlovi, plombirani vagoni, naoružana pešadija, te čovek koji putuje
sa Balkana u Moskvu skače preko granica kao konj na stiplčezu (steeple- cha-
se) preko zapreka. Balkanska zapreka, pak austrijska kršćanskosocijalistička,
Masarykova barijera, Ebert-Noske-Stinesova zapreka, poljačka sa dvoglavim
belim orlom i ulanskim zastavicama, istočnopruska Hindenburgova, i najposle
litavska i letonska. Sa osam nizova bodljikavih žica odelila je Liga Naroda
Balkan od Rusije i ko ne veruje u blokadu neka proputuje do Moskve tog
strašnog centra bolševičke zaraze, ograđene sa osam evropejskih karantena,
pak će se osvedočiti, kako se osam puta otvaraju koferi i plene sve sumnjive
osobe, misli, knjige, novine što više i klozet papir.
Sve dalje na istok dolazi se iz zone spavaćih vagona u zonu besnog
nacionalizma i neispavanih zelenih lica što zevaju izmorena i primitivna bez
ikakvih životnih pomagala izložena udaru sudbine. Bez pomoćnih sredstava,
ruža (rouge), ubigana, cigarete sa zlatnim mundštikom, jutarnje kave zaslađene
smrdljivom štampom, nogometom i politikom, ovde se opet živi na blatnim

338
oranicama, sa kravama, marvogojski, ćulinečki, azijatski. Posle tipa koji točno
u jedanaest sati prožvače svoj bröthen, puši Batšari ili Masary, glasuje za
De. En. Pe. (D. N. P. Deutsch-nationale Partei) ili Es. Pe. De. (Soc. d.
Partei Deutschlands) putuje sa svojim koferom iz vulkaniziranog drva, govori
o snazi svoga naroda (točno po uvodniku svog partijskog dnevnika kao gra-
mofon, i uopće živi jednim stegnutim i određenim životom, sve dalje na istok
vi susrećete ljude u neuređenom prastanju, ljude koji se ne giblju po tračni
cama, nego još gnjiju u neorganizovanoj patnji i uzdišu jalovo, neurbanizira-
no, azijatski.
Napustivši u Eidkunenu istočnoprusku granicu, vlak kod Virbalisa (Virbal-
len) prelazi na tlo Republike Lietuve, stare vojvodine Litve, zemlje bez glav-
-
noga grada, jer Vilnu drže u rukama Poljaci, a Kaunas Kovno, stara ruska
tvrđava na Njemenu, ta više izgleda nekom improvizacijom nego glavnim gra-
dom jedne suverene baltijske republike. Lietuva znači jedan prilično uzavreli
kotao rusko-poljsko- nemačko-litavsko-židovskog pitanja, te u otvorenom proble-
mu gdanskog koridora pak zone oko Vilne, čitava ta Litva ne pretstavlja drugo
nego jednu novu zapreku i karantenu, čuvanu štatistima versajskoga mira, u
poznatim engleskim kaki šinjelima i uniformi što donekle sliči na grčku . Sa
porušenim slamnatim kolibama, oranicama, razbacanim parcelama šuma, ta
tužna Litva u mnogom seća na našu milu nam domovinu Hrvatsku . Sedam
političkih dnevnika izlazi u glavnom gradu Kaunasu , a u parlamentu vladaju
klerikalni agrarci i baroni, i čitava zemlja levo i desno od pruge prerovana
je šitcengrabenima. Neki kolomejski i rožnjatovski štimung hvata se čoveka
koji je bio u Galiciji, te oni grobovi palih junaka sa trulim krstovima, na ko-
jima sede tusti gavranovi, one vetrenjače i jasne horizontale svetla nad ravni-
com, sve to monotono umara i deluje žalosno. Gnjila žućkasta ilovača, rasto-
pljene krpetine snega, breze, mutne razlivene vode i daleke šume, te seljaci
natečenih, okruglih, rumenih lica, što pasu blago i pljuckaju iz lule, sve je to
puno melankolije maglenih kišnih dana, kada je po vagonima zagušljivo od
pare kao po kupaonama i svi se pipci na vozu isparuju i puše u zgusnutom
belom dimu.
Do mene sedela je mlada žena, ispod dvadesete . Nabuhla lica, nabubre-
lih jabučica, od kongestije natečenim usnama, tako da su se pričinjale guste
kao živa krv, ona je lomila prste u člancima i nervozno grčila ruke i sklapala
ih nad kolenom, te se od tog neprekidnog uzrujanog trenja i podlivenog in-
tenzivnog naliva krvi pod vrške prstiju njeni nokti pričinjahu još crnijima i
još prljavijima nego što su to doista moguće i bili. Njene ruke bijahu zapare-
ne i uznojene, žile nabrekle čvorasto i ona je nervozno nešto tražila u mufu,
brisala lice prljavom maramicom, sa svinutim člankom palca otirala veđe i
duboko uzdisala prislonivši glavu na zelenkasto staklo prozora. Bilo je to
staromodno maleno okno trećorazrednog ruskog vagona, oličenog crvenkasto-
smeđom uljenom bojom, što je još sveže vonjala, i na tom oknu polagano
su se micali neki predmeti, telefonski stupovi, polja, oranice, i gdegde u da
ljini kakva ruševna drvenjara iz koje kulja mokar dim i povija se k zemlji .
Žena je dotučeno i umorno prislonila svoju glavu na staklo i gledala za ja-

339 2
tom gavranova, a oči su joj bile nemirne i zaplakane. Ona je imala okovrat-
nik od stare otrcane žute mačke i isto takav muf, te se s toga mufa dlaka
čupala u čupercima i padala po suknji ispod koje se otvaralo mekano žensko
bedro. Neko pokislo zeleno pero padalo joj je u lice uvek natrag u krivulji
sa oboda na šeširu, a ona bi od vremena na vreme usporedno sa trešnjom
vlaka makinalno zamahivala rukom i popravljala to zeleno pokislo pero i čvor
guste kose na vratu, sputan prostom pribadačom, sa velikim staklenim kora-
dijamantom. Nasuprot nje zgurio se čovek riđokos, stariji od žene najmanje
trideset godina, sa nabijenim iznošenim halbcilindrom, sagnut u pasu, u pode-
ranim kalošama i staroj nekoj iznošenoj bundi, i podbočivši se tako desnom
podlakticom na svoje desno koleno, on je toj mladoj ženi nešto šaptao. Glas
starijega čoveka (koji je prebacio pedesetu, ) treperio je nervozno ; njegove
crvene brčetine, tvrde i retko-nakostrešene, micale se iznad gornje usne, amo-
tamo, kako bi već koja reč pala iz njegovih usta. On je govorio tiho, ali se
u tom šaptu čula i umiljata, pritajena sladostrast, i zanesena neka potištenost,
i lažljivo verbalno uveravanje nečega, što je njemu samome izgledalo nevero-
vatnim. Žena je uzdisala, nehajno slušala njegovo došaptavanje i gledala kroz
okno za oblacima i šumama, i griskala nekakovu pločicu čokolade, zamotanu
u zgužvani staniol. Čovek i žena govorili su ruski i meni je izgledalo, kao da
se radi o trudnoći i o svim komplikacijama kakve nosi sobom jedan novi čo-
vek, koji je signalizirao svoj dolazak na ovu božju kuglu. On je govorio, go-
vorio, govorio, i tražio po džepovima svoje bunde nove pločice čokolade,
gulio staniol te uslužno dodavao čokoladu ženki, a ona je griskala, uzdisala,
popravljala pero, tražila nešto u mufu, brisala lice maramicom, te se videlo
da joj je teško i da ne veruje mnogo od svega toga što ovaj ovde do nje
govori. Bili su to ruski emigranti, kao što se posle pokazalo. On navodno
pukovnik, a ona generalova kći. On čovek oženjen, sa petero dece, a ona
imala je jedanaest godina kad je buknula revolucija i tako dalje i tako dalje.
Do nas sedeli su trgovci draguljari, iz Rige, jedna debela židovka sa
beskrajno mnogo provijanta i jedan čovek koji se prikazao kao tvorničar
kolomaza i veletrgovac uljem za ikone . Židovka je jela, gulila naranče, tuc-
kala po tvrdokuhanim jajima, rezala masnu tortu iz čokolade i šunku, a tvor-
ničar kolomaza, ruski židov emigrant, psovao je po bolševicima. On nije za-
pravo tvorničar kolomaza nego glazbenik. Tvorničarom kolomaza postao je
on tek u emigraciji iz nužde. Ali za glazbom gine i od te će čežnje umreti.
A da nije mogao da ostvari svoje ideale, tome su krivi bolševici.
A kakav ste vi zapravo to glazbenik ? zapitao ga jedan litavski student,
koji se vraćao iz Jene, kući na dopust.
Ja sam virtuoz na klarinetu ! Sve opere ja znadem na pamet ! Ja sam
bio dirigentom vojnoga zbora balalajčika u Kazanu dvadesete, kada je Kolčak
nastupao na Volgu.
Onda su me uzeli crveni i tim sam zborom dirigirao u Moskvi u bol-
šom teatru kod natecanja vojnih muzika ! Ali nisam mogao da izdržim onu
tiraniju. Preko se ne da ljudski živeti ! A sada dobro radim sa svojom tvorni-
com ! Imam dvadeset i sedam radnika i državni sam liferant kolomaza za že-

340
Heznice ? Kada stignemo u Šavli, pokazat ću vam moju tvornicu ! Odmah po-
kraj stanice ! A vi ste gospodine iz Srbije je li ? okrenuo se tvorničar kolo-
maza spram mene sa servilnim nekim smeškom. (Putujući tako čitav dan u
jednom vagonu, putnici usled bezbrojne kontrole putnica znadu ko ste i kamo
putujete, jer se pasoši pregledavaju skupno.)
- Da ! Ja sam iz Srbije !
-
A gde je molim vas zapravo ta Srbija ?
- Na jadranskom moru.
A tako ? (Vidi se da nema ni pojma gde je to jadransko more.) A
to je pravoslavna zemlja ta Srbija, je li ?
Da ! Pravoslavna !
- Pa onda ima i ikona u Srbiji ?
- Ima i ikona ! Kad je još koja pravoslavna zemlja bila bez ikona ?
- A imate li vi ulja za ikone ?
Imamo, kako ne bi imali ? A zašto to pitate ?
Pa imam ja jedno dva vagona prvorazrednog ulja za ikone pak bi se
eventualno moglo to ulje transportirati u Srbiju. Šta vi mislite o tom ? Ha ?
Što ? To je zgodna ideja. Ta Srbija ta je negde kraj Budapešte ! U Budapešti
imam ja brata moje pokojne majke ! To nije daleko ! To je preko poljske gra-
nice ! To bi bilo zgodno ! Dva vagona prvorazrednog ulja po dnevnoj ceni u
Rigi ! Gotovo ? Što ? Hehe ! Da učinimo posao ! He - he !
- A zašto ne transportirate to vaše ulje u Rusiju ? I Rusija je pravo-
slavna zemlja, a mnogo vam je bliže od Srbije.
- U Rusiji su danas židovi na vlasti, tamo nema pravoslavlja, odgovorio
mi je taj židovski liferant ulja za ikone otresito i mrko.
A vi baš u Moskvu putujete, začuo se glas od drugog vagonskog
okna i taj je po svemu bio uperen na mene.
- Da ! U Moskvu !
A sada mi je jasno zašto ste vi prali vaše ruke u kolonjskoj vodi !
Hehe !
- Kako to mislite ?
- Već vi dobro znate, kako ja to mislim ! Ja mislim to baš tako kako

mislim ! Te poslednje reči naglasio je neznanac vrlo energično i kao zna-

čajno i nervozno ustao i istupio spram mene. Bio je to neki psihopat, neobič-
no visokog rasta, tamne masti, u crnom salonroku sa centimetar tankom kra-
vatom, svezanom u obliku vodoravnog broja osam, čije su petlje klimparale
po prsima od košulje . Čovek taj upao mi je u oči već u početku svojom
staturom i velikim upalim očima, prekrivenim neobično namreškanim veđama.
On je nervozno i sipljivo otpuhavao dimove kroz pokvareno crno zubalo, te
skidajući levom rukom svoj cviker, on je palcem i kažiprstom desne ruke u
jednoj neobično prljavoj i masnoj rukavici ruljio svoje oči neprestano i uzru-
jano, kao da ga oči peku ili svrbe. Sve je u onaj momenat izgledalo zagonet-
no. Ja sam pred deset - petnaest minuta doista bio oprao svoje uprljane
ruke u kolonjskoj vodi (jer druge u onom vagonu nije bilo,) i tako u onaj
čas, nikako nisam mogao da svatim što ovaj luđak od mene hoće.

341
 -
Što je ? Što hoćete od mene ?
-
Znamo mi već vrlo dobro s kim imamo posla ! Preko teče krv, a vi si
ovde perete ruke kolonjskom vodom ! Mora da vam vrlo dobro ide !
Gde preko ? Kakva krv ? Što je ? Što hoćete od mene? odguravao
sam od sebe tog dugonju psihopata rukom i postalo mi je jasno da će doći
do tučnjave .
→
Fuj ! Sramota ! Ovde si perete ruke kolonjskom vodom, a preko teče
krv! Fuj !
Pljunuo je pred mene histerično i izazovno. Hteo sam da ga udarim po
cvikeru, i tako smo se obojica zavalili na onog ruskog pukovnika emigranta
sa ženkom. Čovek sav zaokupljen nekim svojim intimnim problemom, uzrujano
je skočio na noge i stao da viče glasom povišenim : oteli ste nam sve, ого-
bili ste nas, a sada se još ovde bijete ? Marš natrag, jer ću vas ubiti! Kao
pseto ću vas ubiti ! Marš !
Fuj, sramota ! Fuj, fuj, pljuvao je histerik sa cvikerima i u čitavom
vagonu nastala je graja. Debela židovka nešto je nesuvislo govorila punim
ustima i videli joj se zubi žuti od žumanjka, „ tvorničar kolomaza namrgodio
se ozbiljno i ona nesretna ženka sa okovratnikom od stare, žute mačke, tako
simpatična u svojoj tuzi, gledala me pogledom punim mržnje. U taj čas, kada
je izgledalo da su skandal i tučnjava neizbeživi, priskočio mi je u pomoć
neki litavski željezničar, progurao se napred u prvi plan i stao da se s ljudi-
ma objašnjava litavski. U onom natezanju i prepiranju ja sam se izvukao iz
gužve i kukavno prešao u drugi vagon i tako ostao vani u hodniku, gde je
plamsao oganj u visokoj gvozdenoj peći, i sve je vonjalo po prostom ugljenu.
Stvar je bila jasna. Svi protiv jednoga ! I taj psihopat, i taj pukovnik, i tvorni-
čar kolomaza, i debela židovka, svi oni odgovaraju našim psihopatima, tvorni-
čarima kolomaza i debelim židovkama! Posle mi je onaj željezničar objasnio,
da je onaj visoki luđak neka propalica i agent provokator . A vi putujete u
Uniju ?
(To je bilo prvi puta da sam čuo tu reč Unija od živog čoveka. Unija
Socijalističkih Republika.)
Da ! Ja sam novinar i putujem u Uniju na studij !
— I ja sam služio u crvenoj vojsci ! Ja sam Litvin, i bio sam kod artile-
rista u Galiciji sedamnaeste ! Tako smo svi postali crveni ! Ali sam se vratio
natrag pred tri godine, tu mi je familija ! Žena i dvoje dece !
Tako mi je govorio o Litvi, njenom parlamentu gde sede četiri socijal-
demokrata, ali i ta četiri ne vrede ništa. Sve to ne će dugo trajati ! Zemlja
živi na engleski konto i pre ili posle pristupit će u Uniju !
Vani je padao suton. Bezbrojni grobovi palih junaka, linije streljačkih jara-
ka preko oranica, tu i tamo koji utvrđeni postav teške baterije, sive oblačine iz
kojih je stao da praminja sneg, sve je to bilo neobično; i dosadno i tužno. Po
stanicama iskrcavali se seljaci sa ženama, tromo i nespretno, sa svežnjevima
platnenim u četiri rogla, a na jednoj ovećoj stanici što je bila kao grad i bila
rasvetlena acetilenskim svetlom, stajala je čitava satnija pešadije sa glazbom.
Carinici, konjanički žandarmi sa ostrugama, gospođice na stanici, malograđan-

342
 ska provincijalna publika i jedan general, koji je doputovao s našim vozom i
koga je dočekala počasna satnija pešadije. Čula se litvinska komanda, udarila
je glazba, general sa zlatnim rojtama razgovarao je s nekim građanima u ci-
vilu, prešao ispred razvite fronte, voz se polagano krenuo i dugo još u polu-
imini čuli se odzvuci limene soldačke glazbe, kao mrtvački marš pod sivim i
teškim nebom punim gavranova. Po vagonima zapalili su predratne uljanice
što gore svetlom trepetljivim i fitilj im se crno puši; senke su potitravale po
daskama, a židovi u crnim kaftanima gladili su svoje kovrčaste brade, legen-
darni ruski mužici sa potstriženom kosom sušili svoje obojke, pljuckali, kopali
po nosu, a neka skromna ženka, tiha i šćućurena kao pokisla ptica, zapalila je
na okviru prozora lojanicu i čitala : „ Preussentum und Sozialismus od Oswal-
da Spenglera". Bila je to riška učiteljica Nemica što se zainteresovala za
Spenglera prošle godine kada je on držao u Rigi jedno predavanje na molbu
kurlandijskog nemačkog Bunda. Ali su se svi razočarali u tom Spengleru . „To
je dosadan stariji odebeli profesor, megalomanski umišljen, koji je zaradio
kod toga predavanja debele pare. Kurlandijski nemački Bund morao je da mu
plati spavaći vagon prve klase tamo i natrag i čitavu ulazninu, a on je došao,
otčitao svoje papire u pola sata i na banketu celo veče nije blenuo ni slova.
Neka nesimpatična utvarljiva bluna ! "

U spavaćem vagonu Riqa Moskva.

(Primeri savremene mimikrije.)

Riga sa igrom svojim zelenkastih svetala, masivnim traverzama mostova,

crnim lađetinama, visokim kurlandijskim trokatnicama, titrala je kao rasvetlje-
na pozornica neke romantične vesele opere . Snežilo je u gustim teškim VO-
denim pahuljama. Zveketali su praporci saona, sve su svetiljke bilo umotane u
belu vatu, te smeh prolaznika, grudanje dece, vika kočijaša, šum parostroja
pod staklenom kupolom baltijskog kolodvora, sve se je to gibalo u povišenom
scherzo raspoloženju što je neprekidno raslo. Gospođe zaogrnute staromod-
nim krznima i šubarama, kao portreti na postimpresionističkim ili Cabanelovim
platnima, ruski tregeri „ nosilščiki “ sa belim pregačama, zvuk ruskih lokomotiva
kao sirena sa lađe, šarenilo svetala, vika kočijaša i rulje putnika sve je to u
hitrom gibanju i metežu glasova brujalo kao pravi, klasični Stravinski. Na
moskovskom kolodvoru stajao je montiran ruski vlak, zgrejan, električno ras-
vetljen, sa poslužnicima, što su u spavaćim vagonima presvlačili postelje be-
lom čistom rubeninom. Ruski spavaći vagoni široki su i udobni kao pulman
- da bi se
sliping kari, servira se u njima čaj, u praonicama teče topla voda —
svi putnici mogli toplom vodom oprati od prolivene krvi. Podvornik vagona u
crnoj ruskoj „ bolševičkoj “ košulji uverava nas da će sjutra u jutro na rusko-
letskoj granici u Zilupe biti prikopčan vagon-restoran i objašnjava jednom En-
glezu franceski razliku između Lita i Lata. Lit je litvinski novac, a lat latvijski. Riga

343
je glavni grad republike Latvije, i lat je nešto skupliji od lita, a lit i lat za-
jedno ne vrede mnogo. Kraljevina Srpsko-hrvatsko-slovenska nije priznala ni
Litve ni Latvije i zato sam ja morao da platim Latviji nešto oko osamstotina
dinara za tranzit bez prava zadržavanja u Latviji. Umoran od puta i od prošle
probdivene noći, znatiželjan da vidim grad iz koga je Rikard Wagner pobegao
radi dugova, pošao sam do šefa stanične policije i zamolio ga da mi produži
pravo boravka za dvadeset i četiri sata, ali sam opet jedamput na obali Bal-
tika imao čast da se uverim, da su policajski mozgovi međunarodni. Ljudeska-
ra neka narednička iz tridesetgodišnjeg rata, žvakala je batak gušči i nešto
mi tumačila latvijski i tako nismo mogli da se sporazumemo. Moja je teza
bila da bi se gospođa Latvija, kad mi je već najljubaznije uzela osam stotina
dinara, ipak mogla na me pusti pod svojim krovom u ovako burnoj i snežnoj
noći, a antiteza je one oficirčne bila da u pravilniku nešto stoji napisano
crno na belo! Da ! To ne smem da zaboravim, da me je čitavo to veče mučila
misao zašto po svim policajskim pisarnama jednako smrdi po nekom sličnom
mentalitetu i zašto su sve policajske pljuvačnice punjene piljevinom ? Taj mi
je policajski intermezo razbio štimung jedne radosno intonisane snežne veče.
ri, a ja sam čitavu noć u vagonu sanjao o nekom nepoznatom pomorskom
gradu u proleće, kada je procvalo šiblje i kad zlatni petlovi škripe na vetro-
kazima, more i katran mirišu u svetlosrebrenoj rasveti, a mene ganjaju crni
grbavci smetljari, sa teškim i prljavim metlama.
Situacija je u našem spavaćem vagonu bila neobično složena i zamršena
i zato je potrebno da je ocrtam sa nekoliko uvodnih reči.
Najotmenija ličnost u čitavom vagonu bio je svakako perzijski ministar sa
pratnjom. Bio je to čovek tamnosmeđe puti, istočnjački distinguiran, sa dve
dame i dečkom od četrnaest godina, koji je imao halbcilinder. Kavaz ministra,
gorostas , dinarskog tipa ", posluživao bi gospodu čajem, toplom vodom, brijao
bi ministra, prevađao njegova naređenja i stajao kao posrednik između njegove
ekselencije i vagona i događaja.
Do perzijskog ministra putovao je u sledećoj kabini gospodin Eierstängler
veleindustrijalac i tvorničar svile iz Šangaja, sa gospođom i tajnikom. Gospoda
vraćala su se transbajkalskom linijom iz Berlina za Šangaj posle tromesečnog
boravka u Evropi. Gospođa, semitski tip , sa mongolski vodoravno rezanim
očima i beskrajnom masom toaletnih pomagala, nesesera, bočica, jastučića,
histerika neka dosadna i razmažena što bi čitav dan listala jedan te isti
Ulsteinov Uhu i opet ga bacala natrag u mrežicu, i tajnik, bezlična lakajska
figura, sa aristokratskim mongolski češljarim crnim brčićima. Sluga gospodina
Eierstänglera Viktor, putovao je do nas u tvrdom spavaćem vagonu i nije se
mnogo javljao u prvom planu. Ti Eierstänglerovi pili su svoju vlastitu mineralnu
vodu, desinfiscirali vodu za pranje, prali se lizolom, čitav dan tražili stenice
kojih nikako nije bilo, bojali se panično tifusa, jeli higijenski zamotani biskvit,
prali ruke u vlastitim kaučuk posudama i čitav dan gulili jabuke za dobru
probavu. Ti su veleindustrijalni hipohondri osim toga čitav dan svirali gramofon
i igrali karte, mešali limonade, zamatali se pledovima, vladali se u jednu reč
uznemireno i grozničavo.

344
 Do njih spavao sam ja sa jednim ruskim nepmanom.
Do nas, sam u svojoj vlastitoj kabini, stenjao je jedan astmatičan hipo-
hondar ; čovek sipljivac, paralitik, sušičavac, sa starim pokvarenim telesnim
strojem, koji se je vraćao posle polgodišnjeg popravka u jednom nemačkom
sanatoriju u Kinu. I to je bio nekakav kineski bogataš, Nemac poretlom, koji
živi u Kini već dvadeset i sedam godina, a čitavim je putem hrkao i pištao
kao da diše na cevčicu. Premetao je po prtljazi, tražio neke bočice sa leko-
vima, stenjao cele noći u hodniku, mučio se da otvori dvostruko plombirane i
zabite i zalepljene prozore i tako u jednu reč bio neobično dragim i milim
saputnikom.
Osim dvojice trojice Rusa i jednog nemačkog aeronauta za Čitu, puto-
vao je u tom vagonu jedan jermenski trgovac draguljima iz Soluna, čovek u
crnoj svilenoj pidžami, sa zgodnom ruskom glumicom na povratku iz Pariza
dva Engleska trgovačka putnika i četiri nemačka radnička delegata za Moskvu.
Jednoga od njihove delegacije skinule su nemačke pogranične vlasti još u
Eidkunenu, a je noga uapsili su u Rigi. Sva četvorica koščate, muževne fi-
gure ; delegati rurskih rudara i hamburških lučkih trhonoša . Lepi tipovi partij.
skih samouka, ljudi sređeni i opori, sa logičnom bistrinom izlaganja, inteli-
gentnim pogledima na međunarodnu situaciju i fanatičnom nekom naivnošću
prve revolucionarne generacije, koja nikad nema smisla za stvarnu distancu
od reči do ostvarenja.
Kada smo prešli rusko- latvijsku granicu i zaustavili se na ruskoj pogra-
ničnoj postaji Sebežu, situacija u našem spavaćem vagonu nešto se promenila.
Pogranične vlasti skinule su njegovu preuzvišenost perzijskog ministra sa
pratnjom i to skidanje perzijskog ministra delovalo je alarmantno na našu
milionersku publiku. Gospodin Eierstängler sam, svojom vlastitom inicijativom,
bacio je iz vagona jedan „ Berliner Tagblat “ i jedan primerak „ Rigasche Rund-
schau nemačkog dnevnika što već 56 godina izlazi u Rigi, da ne bi carinici
i službenici Ge . Pe. U. " (Gosudarskoje Političeskoe Učreždenie. Državna
policija) našli kcd njega to kontrarevolucionarno glasilo. Taj značajno nervozan
gest gospodina Eierstänglera bio je potpuno suvišan, a drugo u tom „ Berliner
Tagblatu “ i „ Rigasche Rundschau osim nekih vesti o crvenim „ Revolverhel-
dima “ nisam našao ništa takva što bi gosp. Eierstänglera moglo tako uznemi
riti, da baci od sebe svoj intelektualni kompas. Gospodin Eierstängler svejedno
se u prvoj minuti svoga prelaza te „ nesimpatične “ granice odrekao svoje
orijentacije, kao Petar Hrista u predsoblju i iada se u taj čas javio petao
negde u jednom željezničarskom kokošinjaku, ja sam se od srca nasmejao.
Hamburški radnički delegati, do sada na svim stanicama pretraživani i skidani
kao sumnjivci, srdačno su se smejali mladom krasnoarmeicu, koji je stajao
kod našega vagona i dobroćudno posmatrao evropejske putnike i inostrance.
Gosgođa Eierstängler sa mongolski rezanim sivim očima, blagohotno se smeš-
kala hamburškim delegatima i pod svaku cenu htela da zametne s njima raz.
govor. Nudila ih cigaretama, govorila nešto o solidarnosti putnika, koji su
svojom sudbinom povezani zajedno na tako dugom putu, i pokazala se nenada-
no sasvim pristupačnom i milom damom. Meni je trgovac draguljima, solunsk,

345
Jermen, tumačio, kako je on rodom iz Georgije i kako je partijski simpatizer
i kako komunisti bacaju u Georgiju godišnje deset hiljada Fordovih motornih
traktora, i kako je u Georgiji sjajno. Prikazao mi je Georgiju u tako ružičas-
tom osvetlenju, da sam osetio potrebu da vidim tu obećanu zemlju .
Znate ! Bio sam vam prošlog proleća u Odesi, kada je jedan transatlan-
tik amerikanski iskrcavao te Fordove traktore ! I znate ! Kada sam video stro-
jeve poslagane na molu, nisam mogao da se suzdržim ! Zaplakao sam od ga-
nuća. Zamislite ! Deset hiljada traktora za ovaj bedni svet, koji je do sada
poznavao samo carističku knutu ! A ti mu daju parni plug i školu ! O, gospode
ti moj dobri ! U rukama ruske pariške glumice iskrsnula je iznenada puderdoza
iz porculana, sa modrom vrvcom na poklopcu, gde je oko srpa i čekića bilo
stilizovanim slovima ispisano : Proleteri sviju zemalja ujedinite se !" Ta se
puder doza neobično svidela gospođi Eierstängler, a naročito onaj natpis na
poklopcu upisan tako živom modrom bojom : Proleteri sviju zemalja, ujedi-
nite se !" U sebeškom kolodvorskom restoranu razgovarao je gospodin Eier-
stängler sa jednim hamburškim lučkim trhonošom o velikoj budućnosti Saveza
Socijalističkih Republika. Kad se bude izgradila transbajkalska linija do savr-
šenstva amerikanskih brzovoznih pruga i kada gospodin Eierstängler bude
bacao robu iz Hamburga do Pekinga za četrnaest dana, onda empajr (British
Empire) može da zatvori svoju butigu. Ali sve te laži, što su me sećale na
sakrivanje stenica pred svetiljkom svakako je natkrilio moj Nepman. * )
Moj drug iz spavaće kabine upao mi je u oči još na litvinskom konzulatu
u Berlinu. Bucmasta, zbita, oniska pojava, u bundi od dabrovine, u automobilu
bez taksametra, sa prvorazrednom
ljubovcom u skupome krznu, taj čovek
širio je u čekaonici litvinskog poslanstva oko sebe atmosferu samosvesti i
napadnog bogatstva. Nepoznata dama u krznu dopratila ga je na Fridrih
štrase - banhof, a prošle noći video sam mi u crvenom hodniku međuna-
rodnog spavaćeg vagona figuru u šarenoj svilenoj pidžami, sa lisnatim šarenim
luj kens (Louis XV) ružama. (Strašno !) Kada se je ukrcao u našu zajedničku
kabinu na riškom kolodvoru, on je sa baćuškom bradatim tregerom razgovarao
o savesti i tarifi i govorio mu ti.
- Koliko te pripada po tarifi ? “
-– „ Dva lata, vaša milosti ! “
- „A koliko po savesti ?"
- „ Nema ništa po savesti gospodine ! Dve late me pripadaju ! “

„Po savesti bratac moj, po savesti dosta ti je pol late ! Evo ti na ! A

sada idi ! Gotovo !"
I dao mu je po savesti "
je sa druže ! Palo mi je u oči,
skupocene bunde i bez svojih
pod menom, to sam u zrcalu
pola lata, a podvornika od vagona nagovorio
da se je već u Rigi ukrcao bez svoje dabrove
prvorazrednih kofera. Kako je u vagonu ležao
na zidu vrlo dobro video, kako se je pokrio

*) Nepman je čovek „ Nove Ekonomske Politike " što se provodi od

⚫)
g. 1921. To je u glavnom sinonim za šiber. Reč je postala međunarodnom, jer
sam i u Berlinu čuo gde upotrebljavaju izraz „ Neplokal " za lokale ratnih
bogataša i krijumčara valutom .

346
ogrtačem i kako se krsti pre spavanja. Taj isti čovek pojavio se drugog jutra
u crnoj bolševičkoj ruskoj košulji i čizmama, kupio je sve moskovske novine
i revije, da vidi što je nova kod kuće, jer ga navodno u domovini nije bilo
već pola godine.
„ Nemate pojina, kako se čovek prijatno oseća na domu ! Kako gode čo-
veku ova ruska slova," listao je on „ Bezbožnikom ", jednom ateističkom revi-
jom i smejao se karikaturama nepmana i ostalih parasita sovjetskoga stroja.
- Ah, gledajte! Naša Es. Es. Es. Er ! ( S. S. S. R. Savez Soc. Sov. Re-

publika.) Prekrasno ! Gledajte molim vas ! Čoveku dođe da zaplačel Naša Es.
Es. Es. Er. ! Divio se tako slovima na željezničkim vagonima, čitao sa ushiće-
njem Staljinov uvodnik u „ Izvjestijama “ i vladao se kao pravi pravcati entu-
zijasta novoga poretka. (Posle sam doznao da taj čovek spada u najteže ši-
bere poslednjih godina.)
Našli smo se dakle tako svi u vagon-restoranu i jeli kavijar, divljač i
pudinge. Pili smo čaj i kavkasku mineralnu vodu „ Esentuki “ i rakiju ; dimili
smo lagane ruske cigarete i slušali u fonografu Majakovskoga. To nisu više
bile bordelske pesme iz malenog priručnog putnog fonografa gosp. Eierstän-
glera. To nije više bio ni šimi ni džezbend. To je bio Majakovski u dubokom
baritonu nekog recitatora u ljevku ogromnog vagonrestoranskog fonografa,
Majakovski, koji se kao Mefista ruga buržuju.

Kremlj .

Najpre patetično kao Bedeker : na Spaska Vrata čitava je ruska historija

ulazila u Kremlj otkrivene glave. Sav ceremonijal carstva svezan je s tim
vratima i po carskoın ukazu svaki prolaznik, skinuvši šešir, morao je da se
pokloni bogu i caru, što su stolećima stolovali u ovoj slavnoj tvrđavi. Edvardu
Danielu Klarku engleskom putniku, to se pred sto i pedeset godina pričinilo
toliko apsurdnim da je prošao kroz Spaska Vrata pokrivene glave, i bio odmah
izlupan do krvi. Pred Spaskim Vratima stajala su vešala i smrtne su se kazne
izvršivale u carevo ime ; tu su u šestnaestom veku đakoni i sveti oci trgovali
sa svetim spisovima i svetačkim moštima, a carevi posle pobedonosnog rata
ili krunidbe ulazili bi na te dveri u svoj slavni grad. Tu su se sastajale pro-
cesije iz svih ruskih krajeva ; tu su stupali u prvorazrednim ulogama Samozva-
nac, Ivan Grozni i Napoleon, a danas sav taj bedekerski patos historije ras-
plinuo se je i svega toga nema šta više niti u vodiču za inostrance. Danas
svi ljudi ulaze u Kremlj , kao ono Edvard Daniel Klark pred stotinu i pedeset
godina, pokrite glave, a sa senatske kupole vijori crvena zastava Antihrista .
Pred Novgorodskim Spasom Svederžiteljem, pred Blagovješčenskom Bogoma-
terom danas ne paluca kandilo i ako igde na svetu, tu je stari gospodin bog
izgubio jednu svoju prvorazrednu tvrđavu kao ono general Štesel Port-Artur.
Od petrovskih vremena do oktobarske revolucije Kremlj bio je negde daleko
u provinciji, simbolična fraza u srednjoškolskim zadaćama i zdravica pansla-

347 3
venska. Putovali bi bili ljudi iz ampir Peterburga u azijatsku provinciju da vide
cara-topa i carsko zvono i vratili se natrag iz prašne Moskve gde krave
zvone klepkama i gde je voda od uvek bila na zlu glasu . A danas Kremlj
postao je centrom Saveza Socijalističkih Republika, i ona čudna reč o Trećem
i Poslednjem Rimu opet je na dnevnome redu.
Pre svega treba da se naglasi da je Kremlj tako jedinstven, da bi se ta
apartna lepota dala opisati samo nekom neobično punom i bogatom orhes-
tracijom. Tamnocrveni, ispečeni, ciglarski masivi, tipično talijanski i renesansni,
zlatne vizantijske kupole iza fijorentinskog tvrđavnog zida, duguljaste galerije
i kule : četverokutne, osmokutne i okrugle, (svaka za sebe samostalno arhi
tektonsko delo), oni zlatni vetrokazi i tornjevi, oni obrisi teških bedema sa
uznemirenom zrakoplovnom lakoćom zlatnih makovica, sve je to zajedno go-
lem i dubok glazbeni motiv. Na prvi pogled zaječi Kremlj u čoveku kao zvek
trube i kao ptica na vetru pogled se baca sa vetrokaza na vetrokaz, u onom
izbledelom šarenilu boja, gde zvone zlatne ploče kupola u vedrini, duboko kao
grmljavina gonga tiho i istočnjački. Osnovni kontrast zlatnih, vizantijskih luko-
vica, sa jednostavnim veroneškim tvrđavnim obrisima, zelenilo onih teških,
staroruskih borisgodunovskih klobuka kojima su poklopljeni pojedini tornjevi,
(što tako sećaju na drvene kule još iz Rurikovih vremena, ) sve one krivulje i
splet mnogokutnika, sve one jabuke na zvonicima i trokutne fasade, one nat-
krovnice i dvorozi zupci na šišartama i kruništima, (kao lastavičji repovi,) svi
oni tamnocrveni masivi ciglovine isprane kišom, sve to zgruda se i zadimi u
oku čoveka kao oblak na večernjem zapadu. Mnogo zlata, mnogo boje i ar.
hitektonskog zanosa ! Sa staroruskim izbledelim freskima, sa svetokruzima sve.
taca i anđela i nekom nadstvarnom arhitektonikom, sve to sja i treperi doista
ruski. Svi oni gotski šiljci na dorskim stupovima, školjke plosnate i rozete
vrlo tanano izvajane, likovi svetaca, zlatom okovani okviri ikona, sve bogata
ornamentika umiruće gotike što se preleva u renesansu, svi oni kameni orlovi
i carice . Hristosi, medvedi i ptice, zvona po zvonicima i ruski narodni orna-
menat po vlažnim svodovima, sve to zvoni melodijozno i bogato kao onih tri-
deset i pet holandeskih zvona na Spaskim Vratima.
Po kiši, u sivom, poslepodnevnom raspoloženju, sa čavkama što krešte
iznad gromovoda, blatan, musav, u izlizanoj tratini bedema i okovanim vratima,
sa zadimljenom i melanholičnom moskovskom pozadinom, taj i takav Kremlj
deluje teško kao prava tvrđava. Veliki prazni prostor Krasne Ploščadi, o kojoj
je zanosno pevao Kranjčević, pun rastopljene snežnice i bljuzgavicce i kolo-
seka od automobilskih pneumatika, vonj ribe, katrana i juhte, iz kitajgorodskth
magazina , straže što se miču po kruništu zidova u jednoličnom gibanju , sve
to stoji bezvremeno u znaku stoletnih perspektiva i nemirnom simultanitetu
kakve Brajgelove (Brueghel) slike . Pred Lenjinovim Mauzolejom grupe istoč-
njaka u šarenim perzijskim i buharskim halatima i ogrtačima , u dijagonali
preko trga čela dečaka sa crvenim zastavama i bubnjevima, uznemirene go-
mile prolaznika, škrip osovina kolnih pod teretom robe . Sve se to giba pro-
štenjarski i bruji, kao na sajmu. Prolazi jedan eskadron konjice, tutuču auto-
mobili, istovaruje se burad sa slanim ribama , prodaje se voće, zelenje, petro-

348
lej , staretinarska roba i knjige, a jedan slabokrvni dugajlija drži iznad gomile
znatiželjnika flašu u ruci, maše s njom i viče iz svega grla : „ Čudo dvadese
tog veka, eto u flaši morskoga čoveka !"
Riga i Avinjon , Torre Rotonda u Milanu i Ponte Skaligero u Veroni svi
ti spomenici stoje ponosno kao nadgrobne ploče nad starom slavom oklopa i
grbova u isto tako talijanskom crvenilu isprane ciglovine, sa isto tako dvoro-
zim lastavičjim repovima na kulama i kruništima; ali Kremlj je jedini renesan-
sni tvrđavni model, na čijim bedemima i danas stoje zastave i topovi i u čije
je temelje uzidano pet stotina revolucionarnih lubanja, razbitih u bitci što još
uvek traje.
Noću, Kremlj sa svojim crvenim frontovima i kulama svetli kao kulisa u
nenapisanom i čudnom ruskom baletu, sa Bakstovim dekoracijama. Pogled sa
Hradčana i Budima seća čoveka sa dobrom fantazijom na Kalemegdan, ali
pogled sa kremljovskih bedema na blistavo Zamoskvorečje, u titravim crtama
zelenih plinskih svetiljaka i dalekom zvonjavom satova po tornjevima, taj po-
gled ostaje otvoren kao ruski prostor i neizbrisiv. U crnim masama Moskve
reke odsjajivaju se veliki stakleni kvadrati mlečnobele električne rasvete tvor-
nica na keju. Čuje se gde gude dinamomotori i vide se sante leda u rasvet-
ljenim četvorinama refleksa na vodi, kako izmiču u tmini . Puca led na Moskvi
dolazi proleće ! Na plosnatim lukovima mostova kliže se tramvajska lira i sipa
iskre, a zidovi kremljskih hramova na refleksu svetiljaka okrečeno beli i zlatne
ploče kubeta, svetle metalno . Crvene žarulje na južnom bedemu i vencu tvr.
đavnih kula žare se intenzivno i obasjavaju senke stražara, što se nemo miču
kao Horacijeva pratnja na Helsingöru, u prvom činu Hamleta, kada očekuju
duha. Nad senatskom kulom liže i vijori rumenilo crvene zastave u tmini ; liže
kao plamen i suklja rasvetljena jakim reflektorom, te taj režiserski trik domi-
nira nad čitavim kompleksom tvrđave, nad osamnaest kula i nad čitavim gra-
dom kao simbol i svetionik. Pod katedralom Vasilija Blaženog rasvetljen je
nečiji stan, i po svemu izgleda kao improviziran. Piju tamo čaj bradati ljudi i
živo mašu rukama . Jedna je žena ustala , otvorila vrata i izlila lavor vode na
ulicu. Tišina. U daljini čuje se voz. Jedno pseto glođe pokraj mene u tmini
kost. Sa Spaskih Vratiju odbija četvrt u dve dvostruke oktave, i ta trideset i
dva odzvuka bruje preko kitajgorodskih velegradskih palača, gde stoje crkve
sa starim kazanjskim ikonama i zelene i crvene boljarske kuće u prostačkim
licitarskim bojama.
Monumentalno jednostavne, bele , okrečene stene Uspenjskog Sobora sa
Blagovješčenskim Soborom kao levom i Arhangelskim Soborom kao desnom
kulisom, izgledaju noću kao harmonično zatvorena pozornica , stvorena za neke
neobično svečane predstave i carske ceremonije. Tu se pušio tamjan u obla-
cima i dok su zvona sa Ivana Velikog tutnjila kao topovi i kao orkestar Mu-
sorgskoga, niz one skaline levo iza leve kulise, dolazio je Car u ornatu i
stupao preko u Arhangelski Sobor na poklon i celivanje ikona. Cigle su tih
crkvenih zidova i stena pobeljene, ali ispod njih probija neodređena ružičasto-
izbledela boja , što se na ljubičastom, intenzivnom svetlu lučne električne sve-
tiljke preleva u svetlovioletnu, tako da sveci i svetice sa anđelima u sjaju

349
svetokruga nad glavnim portalom, izgledaju izbledeli kao kakova stara svilena
slika, protkana zlatnim tracima. Taj kulturno-historijski i carski dekorativan
centar pravoslavnog Kremlja sja i svetli kao skupocena kaseta puna brilja-
nata. I po vizantijsko-venecijanskim crkvama dalmatinskim, (gde vise čađave
slikarije muranske škole,) imade zakutaka, po kojima se vreme zaustavilo u
svom katastrofalnom gibanju i gde još i danas paluca po koje vizantijsko
svetlo davnine. Ali u smeđe-zlatnom tkivu crkvene starinske rasvete u centru
Kremlja, gde su zidovi pokriveni freskama kao petstolećnim goblenima, u ti-
tranju srebrenih masivnih kandila i zlatu ikonostasa, u crvenocrno namazanim
ikonama, gde sveci i velikomučenici nose dalmatike sa belim stolama i ogro-
mnim crnim krstovima, u blagoj, umornoj, sivosrebrenoj, prolećnoj rasveti, taj
centar tvrđave izgleda kao da je preživeo svoje vreme netaknut i večan.
Slavni berlinerblau neba, modar kao more pred maestral, oblaci u proletnoj
plimi, zlatne kupole žute, kao vrcani med, to je sve patos sunčane
rasvete i paleta boja ruski šarena u kontrastina svojim primitivna, ali efektna.
Po snježnim večerima, bez te četrunaste sunčane iluminacije, bledo- zelenkaste
auerke među onim starinskim jednokatnicama razvodnjuju boje i onda se crni
obrisi Napoleonovih topova i piramida topovskih kugalja iz Osamsto i Dva-
naeste, što stoje naslagani oko arsenala, pričinjaju tvrdima, kao potez dljeta
na tupom drvorezu.

Sve što je u Kremlju građeno za poslednja dva-tri cara, nosi oznaku

nekog tipično neukusnog arivizma, s kojim se čovek tako često susreće po
evropejskim dvorovima devetnaestoga stoleća. Čitavo moderno carsko krilo,
tako neizrecivo kvari arhitektonsku celinu tvrđave na južnom frontu, kao da
je tu imao svoje zloglasne prste presvetli Kršnjavi. Tu su portali carskoga
dvora obloženi crvenim mramorom, svećnjaci masivni, i sve izgleda na vlas
tako luksuriozno kako si carski dvor predstavlja publika u dalekom provinci-
jalnom kinematografu - na platnu. U jednoj dvorani nad glavnim stubištem u
masivnom zlatnom okviru, golemo platno Rjepinske manire, široko deset, a
visoko ne znam koliko metara : Okružen svojom svitom, u sunčanom svetlu,
Njegovo Veličanstvo Car, Samodržac Sviju Rusa, Car Aleksandar III. govori
deputaciji mužika što je priklonila glave na poklon posle neuspelih i suzbitih
seljačkih nemira po celoj zemlji : „ Idite kući i ne verujte nikakvim lažima o
zemlji i o darivanju zemlje. Vlasništvo je neprikosnoveno !" Te carske reči stoje
urezane pod okvirom slike na žutoj ploči ; ruski Krestjani ironično do juče
zvani mužeki — mužici, zastajkuju danas pred tim platnom, čitajući slovo po
slovo te mudre carske reči i drago im je da su te laži o zemlji postale
istinom.
Bela mramorna dvorana Georgijskog reda sa narančasto-žutim pokućst-
vom u bojama ešarpe tog visokog carskog ordena, sa beskrajnim imenima
carskih pukovnija odlikovanih tim redom od Narve do Portartura i Lavova,
stoji pusta kao grobnica. Nasred dvorane izložena piramida nadgrobnih venaca
pokojnog predsednika Sovjeta Narimanova, a kroz stakla vide se iz daljine
zadimljenog Zamoskvorečja dva crvena slova „ K. O. “ na dimnjaku velike tvor-
nice dvopeka : „ Krasnji Oktjabr “* . Pucketaju parketi u tišini, a iz vana čuju se

350
veseli glasovi mladosti. To dole pred carskom zgradom igraju artileriste no-
gomet i viču temperamentno.
U velikoj rasvetljenoj andrejevskoj dvorani zaseda Internacionala. Zuji
šum pisaćih strojeva, žure se stenografistke, sjaju pozlaćene mramorne kolone,
razlevaju se refleksi po svetlomodrim, zelenkasto izbledelim prelivima moare
svile, i zlatnim pojasima komturskih lanaca andrejevskog ordena sa raspetim
Hristom. Tu sjaju usjane krune bogatih svećnjaka i nad onim metežom ljudi,
nad crvenim stolovima i predsedničkim baldahinom,
visoko gore nad jednim
zlatnookovanim vratima maleni, zlatnouokvireni portre Karla Marksa.
A Internacionala zaseda kao rimski koncil i veća uvek o jednoj te istoj
temi već četrdeset godina. I dok padaju tu reči, polagano, jedna za drugom,
Zemlja, jedno od najtežih nebeskih telesa, zavijena u magle, okreće se pola-
gano, jedamput u dvadeset i četiri sata. Polagano okreće se ta teška i za-
magljena Zemlja a kroz magle vide se neke pege uzoranih polja, iskrčenih
šuma, i slabe, isprekidane, paučinaste niti Civilizacije. Zelenosmeđi kontinenti,
modri okeani, linije parobrodarske, crte i nasipi kanala i željeznica. Progres.
I dok se po tim linijama i crtama i nitima zapaža neko kretanje, gmilje-
nje, što ostavlja za sobom krvavi crveni trag, tu, sa visine andrejevske dvo-
rane govore ljudi u tminu i reči im sa antena talasaju se preko čitave zama-
gljene Kugle kao signali svetionika.
Sedi stari stogodišnji Kinez, kao gavran na grani. Žvače u ustima neka-
kav slatki koren ili gumiju i gleda u svet svojim mudrim očima kao kornjača .
Sedi navoran, star, i žvače , sluša kremljske signale, o crne oči svetlucaju mu
od neke unutarnje vatre. Reč je o Šangaju, o Kini, o kineskom mesu sto ga
seku evropejski mesari na malo i na veliko. Ljudi iz Aserbejdžana i Buhare
govore nešto o „ Britisch Empire (empajr) i o mitraljezama, a Rifkabili mašu
s druge strane rukom u dubokoj solidarnosti.
Jedan mehikanski mladić govori o petroleju i Junajtedstetsu (U. S. A.) ,
a jedan Finac sa vrlo lošim zubalom jednolično luterijanski deklamira o osam-
satnom dnevnom radu, o Amsterdamu i dnevnicama. Hoda između tih govor.
nika amo- tamo borisgodunovski štatista, mužik sa podrezanom kosom i jednom
uvezanom knjigom ispod pazuha : A. B. C. od Buharina. Jedan Talijan zanosno
viče i gestikulira, a jedna se bleda, sušičava žena naslonila na zlatom oko.
vanu mramornu kolonu i sanjarski gleda u prostor. Šum tih govornika sa an-
tene jednolično zuji, kao da nepoznati čudni kukci grebu u mikrofonu ili da
vetar duva i zvoni telegrafskim žicama. Govori čovek iz Indije, a odgovaraju
Borneo i Skoplje, i svi se ti glasovi tužakaju jedan drugome. Leže na tim ži-
votima ugljenokopi i tupinolomi, cement lepi im veđe i pare, usjano željezo
pali im meso a cela jedna teška i maglena zemlja leži na njihovim leđima,
kao na Atlantima. Dogovaraju se ti ljudi kako da arhimedovski dignu globus
sa svojih leđa, da se rasterete, da poživu ljudski. Mnogo je još skepse u
ljudskim možđanima i mnogo tmine i inercije , da se globus ne da maknuti i
da je ta težina nesavladivi zakon i princip na kome je život sazdan. Ali Le-
njin, taj najveći hipnotizer historije, stoji u duhu nad onim baldahinom i svi
oni ljudi sa govornice počinju i svršavaju svoje govore i teze sa citatima iz

551
Lenjina. „ Dixit Lenin discipulis suis ". Govore tako apostoli lenjinizma, a Ma-
lajci, Indokinezi i Japanci, sa istočnog univerziteta slušaju u dnu dvorane kao
publika. Sedi tamo madžarska omladina, hrvatski dečki i Arnauti zajedno sa
Poljacima i Nemcima. I dok jedan govornik neobično potseća na svećenika
svojim dosadnim glasom i načinom, dve ruske gimnazistke rešavaju svoje
zadaće i listaju po logaritmičkim tablicama . Sinus i kosinus ! Na vlas tako
kao što smo i mi prepisivali zadaće na gimnazijalnim misama.
M. Krleža.

Svet na stramputici .

Novela

I.

Od odugoteženih proletnih kiša ceste su bile raskvašene, propadljive ;

od tmurno ovešenih oblaka do zemlje sve se činilo gnjecavim sivim blatom.
Po ovakom vremenu nije zato bilo malo iznenađenje, kad su se u selu poja.
vila i na pijaci pred crkvom zaustavila visoka, žuto oličena kola, s prozorima
i dimnjakom, očito kola cirkusijanata. Fila je nedelja i u crkvi je upravo svг-
šila pretpodnevna misa. Seljaci su se skupili oko kola, okružili malog riđoko-
sog žgolju koji je pred dve mršave kobile razastirao pregršt prokislog sena,
i odmah su mu izjavili da mu po takovom vremenu niko ne će doći u cirkus,
glupo je bilo da je uopće došao.
I žena je žgoljina, vrlo šareno obučena, s dvoje male dece koja su joj
se još vešala o suknju, izašla iz kola, i lošom hrvaštinom pomogla svome
mužu da objasni seljacima, da to nije nikaki cirkus nego kino, bioskop, i kiša
tu ne će publici moći ništa da smeta, jer će se predstava držati pod krovom,
u jedna birtija ; nama mogla kazati, gde najbolji takav birtija ?
Smejući se, i već više privučeni i zainteresirani tom novošću koju još u
svom selu nisu videli, seljaci su te šarene došljake uputili u birtiju staroga
*
Jakova Smuđa koja je bila uz cestu nešto niže od crkve. Pomalo je u tom
savetu bilo i zlobe, jer su ga time poslali samo u još veće blato. Malo kas-
nije, riđokosi se Švabo uputio do Smuđove krčme.
Stari Smuđ bio je čovek poslovan i, malo se cenkajući za najamninu,
pristao je da mu Švabo najveću sobu preudesi uvečer za svoj kino .
Sveta je popodne bilo doista sve više, i jer je podvečer morao da
isprazni najveću sobu, pio je u šupi. Za to vreme Švabo je uz pomoć svoje
žene, Smuđeve posluge, pa i nekih seljaka dobrovoljaca, koji su zato dobili
besplatno ulaznicu, preudesio sobu za predstavu . Vrata koja su vodila ravno
na ulicu zaključao je i pribio na njih prilično pokrpanu i prljavu plahtu . Radi
premalo klupa položio je daske na razmaknute stolice, dovukao, gotovo pred
samu plahtu , čak i jedan stari valov. Iza svega namestio je na svoju vlastitu
škrinju aparat , palim mrakom postavila se njegova žena na ulaz, koji je vodio
kroz dućan, i prodavala, trgajući ih iz običnog trgovačkog bloka, karte, a sam

352
muž zdušno je u sobi pazio na rd, upućujući seljake gde da sednu. Bilo je
to prilično teško, jer mnogo se njih naročito zanimalo za aparat koji se, vrlo
prost a ipak tajanstven, crnio na škrinji, obliven titravim, smradnim svetlom
karbidne lampe.
-
Tako baš izgleda moja stara železna peć koju sam lane bacio u šupu
-
prigovarao je uz smeh ostalih jedan seljak. To bih i ja u šupi mogao
učiniti kinu . A gde ti to , Švabo, izlaze živi ljudi ?
- Sve oni na kotač digao je Švabo važno kolobar filma i škiljeći
- to ja
pokazivao spram svetla malene četvorokutiće ispunjene sličicama
metnuti na povećalo i tu vrtiti za ručka — tobože je namestio kotač, a doista
je zavitio ručicu za okretanje filma i tam na plahta sve kak im Leben u
šivot.
-
To je kao vergl - požmirkujući sitnim, crnim i malo škiljavim očima
zasmejao se siputljivo i ženskasto crnomanjast kepec, zvan Žmirko, na glasu
preprodavač blaga. A kriomice je, nesmetan ni od nje, štipao u stegno jednu
mladu snašu,
- Ne bilo slo - kin i vergl - bila i
ostajao je ozbiljan Švabo
muzika. -
- A okreće se, veliš ? - naslonio se na seljake iza sebe čovek visok
i mršav, kosmat i zlopogledan, s licem masnim ko obojak, inače očito pijan.
Kralj mu je bilo ime i, pijući tu celo popodne već od pre podneva, dospeo
je već da se baš sa Žmirkom zavadi tu i izmiri zbog jedne krave. Sad je ne-
sigurnim rukama uzeo, upravo istrgnuo Švabi kotač s filmom, i sam pogleda-
vao četverokutiće sa sličicama. Pa ovo je sve jedno te isto, em, isto ? —
--
sumnjičavo se zagledao u Švabu. A odmata se ? To ti je baš kao rolna na
-
mašingeveru okrenuo se spram ostalih i pokušao se nasmejati. No lice mu
se pri tome samo još više namračilo , postalo uvređeno i zlo ; pljunuvši, neho-
tice po sebi, izustio je i kletvu.
- zabrinuto je Švabo gledao svoj film u rukama
Mašinengever ubiti
-- A kino kome-
Kraljevim i konačno ga, s odlaknućem, spremio pod aparat.
dija veselo. --
― No, a hoće li skoro početi ta komedija ? izašao je iz pokrajnje,
privatne sobe, i stao tik do Švabe poručnik plećat i krupan, iskosice, s malo
zakrvaljenim očima, premerivši seljake koji su se jedva primetno odmakli.
Švabo se okrenuo žustro, po navici sigurno iz vojništva skupivši pete :
- Gleich, Herr Leutnant.

Nad dostojanstveno svinutim nosom oficiru su se sastavile obrve.

Lajtnanti su u Švapskoj , a ovde vi govorite srpski ! Srpski kruh jedete !
iskrenuo je beloočnice, prgavo oturnuvši ramenom nižeg, isto debeljušastog
―
oficira, koji mu se, pitomijeg vida u lica, primaknuo i nešto mu šaptao.
Čekaj, neka to kaže srpski !
Seljaci su se odmakli, nešto mrmljajući o Hrvatskoj . Zajapureno lice po-
ručnikovo još se jače zakrvilo i sad se doista nije znalo ko ga je više uvredio,
da li Švabo ili seljaci. Činilo se uostalom da nije tako hrabar te bi se usudio
suprostaviti tolikoj gomili, pa je stoga pustio u miru i Švabu . Zalupivši za

353
 sobom vrata, tek je u drugoj sobi, otkud je došao, dao sebi oduška. Štao je
u raskorak, zamahnuo šakom po zraku pred oficirom :
- To ti je sve žgadija, kapetane ! Ja ne znam, zašto se ti protiviš da
im to kažem u lice ! Hrvatima on neka govori švapski, njima on može, oni su
uvek bili Švabe. Samo kad bi bar bio ono mašinengever, kako je to rekao
onaj ludi Kralj , pa da vidiš, šta bih s tim republikancima !
Kapetan Bratić bio je i sam po ocu Srbin, no očigledno mnogo šireg i
pomirljivijeg karaktera nego poručnik Vaso Belobrk, tako se samo detinjasto
zasmejao sa svojim malenim u salu utopljenim i ko potočnica modrim očima,
i zapiskutao dobrodušno :
-
Ah, mani politiku, budi čovek, i pij radije !
Vaso Belobrk otrzito oturi čašu, no ipak je već sledeći tren prihvati i
iskapi do dna.
― promrsi i zavali se
- Žgadija ! Ja dođem, a oni ni da bi se makli !
teško u stolicu, izbuljivši oči u trećeg debeljka koji je, sedeći za stolom, po-
niknutih oči i smešeći ze zagonetno, igrao se čašem . To je bio civil, općinski
biležnik Nožica . - Za takove su se borili naša srpska vojska i naš kralj ! !
ti si republikanac, Nožica ; doista čudno , zakleti se kralju a biti republikanac !
Biležnik Nožica samo se dvolično podsmehne i istrusi čašu . Intimno je
on bio takav republikanac da bi mu mio bio i kralj samo kad bi taj bio i
hrvatski. Inače je pak bilo sasvim svejedno koje je političke boje, jer bojeći
se da izgubi službu u mestu gde si je u vinogradu upravo sazidao novu lepu
klet poput vile, nikad se nije pred seljacima izražavao politički, a službu je
obavljao tačno. Bio je on i inače vrlo pritajen čovek, te kad nije sedeo kod
svoje drage za koju se već dugi niz godina nije mogao odlučiti da je oženi,
samotovao je najradije uz svoje bačve i pokatkad se povrh toga zanimao za
prirodne nauke koje je crpeo iz pretplaćene „ Prirode “.
--
- A što si ti bio, zar si se ti borio za njih, Vaso? — zguči on debelu
-
glavu i zakesi se, gledajući ga preko čaše kad si caru Karlu nosio zlatnu
jabuku?
Šta ? - protegnuo je Vaso noge, naduo dahom prsa, i za čas ga
izdunuo šumno ko mašina paru . Drugo nije ništa znao da kaže.
Vaso Belobrk bio je na obližnjoj vojnoj ergeli kao feljbaba i župar ko-
mandantom kroz celo vreme rata, i jer je iz bogatih zaliha imanja, pridelje.
nog ergeli, obilno kroz rat snabdevao namirnicama oficire iz korpskomande,
te čak na državni trošak hranio privatne njihove konje za utrku, to se zgrejao
na tome mestu tako, da, premda atletskog zdravlja i rasta, nije frontu ni pri-
mirisao. Jedino do čega je došao tim svojim zdravljem i rastom, bilo je, da
je u vreme krunisanja cara Karla , kad su sve vojne komande slale u Peštu ,
gde se to krunisanje obavljalo, svoje najreprezentativnije momke, bio protek
cijom svog brigadira također poslan u tu reprezentaciju. To je bio velik do
gađaj u životu Vasinom, a on ga je, vrativši se, kako je bio uobražen i hva
lisav, još dobrano iskitio. Sve do preokreta nitko nije smeo ni posumnjati, da
je on na krunisanju u Pešti išao gotovo neposredno iza samog cara i nosio
mu na prekrasnom jastuku zlatnu jabuku : - signal - mislio je, insignia

354
carske moći. Jednom je čak digao celu buru kad se Nožica pri vinu s njime
našalio, da je na krunisanju nekakovom pukovniku držao za rep kobilu da se
ta ne poplaši i, šta više , nazvao ga kraljeve kobile trumbentašem.

Istom posle preokreta Vaso je zaklopio stranicu te svoje slavne peštan-

ske historije, ne voleći više o njoj ni da čuje, a kamo li da sam priča . Pod
šajkačom koju je gromko poljubio pre nego ju je naherio na glavu, on je
postao zadrt karađorđevićijanac, uvek sve uveravajući da je to bio uvek, što
je u stvari, samo što od toga nije Karađorđevićima bilo nikake koristi, bilo i
istina. Protekcijom jednog ministra kojemu je bio zemljak, pa i kumče, bio je
proizveden na poručnika. Otada je obavezno morao svako da veruje u nje-
govu pamet, i tu je Vaso bio najosetljiviji. Po konjunkturi protiv svakog oče-
kivanja postavši oficirom, on je svaku sumnju u njegovu inteligenciju poisto-
većivao s mišlenjem da je nedostojan oficirske časti, i uzeo za razlog da po-
stane ofanzivan, pri čemu je, dakako, redovito ipak ostajao poražen.

Tako se baš malo pre uznesao u besu, uvređen od biležnika Nožice, jer
mu je taj, očigledno opet uveren da je pametniji, tvrdio da se zemlja okreće
oko sunca. Zemlja oko sunca ? Krvava sunčana kugla, rumena ko butelja bur-
gundca, klizala se upravo niz oblačni obli nebosklon, baš kao da je tamo
neko na uzici spušta niz ogromnu sivu bačvu . Piljeći u nju kroz zarošene
prozore, Vaso je na svoje rođene oči video kako se ona spušta, silazi, znači
kreće se. Ona se kreće, a ne zemlja, kakovu mu to opet budalaštinu hoće da
podvali biležnik Nožica ! Ustao je Vaso pun gordoga gnjeva, krupne oči su
mu suknule vatrom, nagnuo se na levo, dignuo ruku, rekao : Ujutro, sunce na
jednoj strani, i diže se ; nagnuo se na desno, spustio ruku : uvečer, kad se
mrači sunce na drugoj strani i spušta se. Pitam ja dakle tebe, a šta je to ?

Prasnuo je to, i iskočile su mu reči ko čepovi ; sav je on, okrupan inače

i masivan, zatitrao kao čep¡na uznemirenoj vodi. Dugo su bila uzaludna sva
uveravanja i dokazi Nožičini. Vaso se pokolebao u sebi tek onda, kad mu je
Nožica ponudio za dokaz svoju „ Prirodu “, i još više, kad se i kapetan, kroz
celo se vreme vrpoljeći u stolici ćutke il hihoćući, a pozvan od Vase konač-
no za svedoka, saglasio s Nožicom. Pokolebao se Vaso, ali ne priznao i ne
smirio se ; to da je kapetan stao na stranu jednog civila, pritajeno ga je
razdražilo još više . Pogledao ga on prekorno, odbio Nožičine knjige, odmah.
nuo rukom i izašao iz sobe, razdražen ovde već i previše, a da se u drugoj
sobi ne iskali na jadnome Švabi,
Sve to međutim nije baš glavni razlog da je Vaso Belobrk danas zlo-
voljan, przničav i nazlobrz.

Poslednje godine rata on je, sam upravljajući imanjem ergele, umeo da

to dobrano iskoristi i za sebe sama. Za svoj račun prodavao je kojekud i seno
i drva, i žito i voće, a posrednikom za to, s njime delivši dobitak, bio mu je
stari Smuđ. Trgovinu su tu oni, tek nešto manje, nastavili još do nedavna.
Svemu je tome činilo se, došao kraj dolaskom novog komandanta, kapetana
Bratića. No brzo se pokazalo da je kraj nesposobnosti njegove za ekonomiju,
širokogrudnog njegovog nemara u službi, i slabosti da ikome išta spočitne,

355
 bilo i dalje sve moguće. Tako su oni, a da kapetan Bratić ništa nije imao
niti je, ako je šta doznao, išta hteo imati od toga, nastavili svoju trgovinu
još do nedavna. Najposle su, izgleda, prevršili meru i za strpljivo, prižmireno
oko glavne vojne komande, te se kontrolni njeni izaslanici više nisu zadovo-
ljili na imanju ergele samo sa veselom pijankom, nego su temeljito pregle
dali račune. Konac svega bio je taj , da je i Belobrku i Bratiću bila naveštena
istraga, pa možda i kazna, a najmanje barem premeštenje.
U kaznu nisu verovali ni jedan ni drugi, no Belobrku se nije mililo ni
premeštenje. Ali baš ovih dana rečeno mu je bilo na komandi, da će to sle-
diti neizostavno, i u najskorije vreme. Brizi radi toga pridružila se najposle i
jedna druga, s ovom u vezi, a čisto familijarna.
On je bio zet Smuđev, i s njegovom kćeri Pepom, koju je posle svadbe
odmah nazvao Jovankom, oženio se samo pod silu. Zazirao je on od toga
zato, što mu je kao i svima bilo poznato, da je Pepa, narečena Jovanka, pre
nego s njime, a i istovremeno, živela sa svime i svakim. A isto tako i zato,
što mu se za ženu kao birtaška kćer, njemu poručniku, činila preprostom.
Koješta je on poduzimao da izmakne toj ženidbi. Tako se obratio i omraže-
nom inače župniku, optuživši je pred njime kao devojčuru, i postigavši to, da
ju je župnik javno žigosao s oltara i starome Smuđu rekao u lice, te mu
kćer u svojoj crkvi ne bi hteo da venča. Sve to međutim nije koristilo Vasi
najposle je ipak popustio. Jedno zbog toga što je dete, koje mu je upravo
rodila Pepa, bilo preočito nalik na njega, a drugo jer ga je Smuđ pritisnuo o
zid s preinjom, da će ga, makar i sebe upropastio, prijaviti radi spekulacija
vođenih na štetu države. Venčavši se s Jovankom u pravoslavnoj crkvi u Za-
grebu, Vaso se za svoj poraz izdovoljivao tako, da je svoju ženu barem je-
damput mesečno čestito izmlatio, posle čega je ona redovito pobegla k svome
ocu. U svemu tome najsmešnije je bilo, da Vaso nikome, osim sebi, nije više
dozvoljavao da šta ružnogovori o mesalinskoj prošlosti svoje žene, te je
tako i župnika, kojega je nekad sam nahuckao, tužio radi klevete duhovnome
stolu, parnicu je, dakako, izgubio.
Današnjoj njegovoj zlovɔlji nije međutim bila kriva žena nego tast. Os-
tarevši, sve više gušen atsmom, a 'i zaplašen delomičnom paralizom od koje
mu je već dve nedelje ležala žena u krevetu, stari Smuđ se ovih dana zami-
slio u to da postoji i smrt, i dozvavši biležnika napravio je oporuku, po ko-
joj je Vasinu ženu, osim već dobivenog miraza, zapala još jedna oranica i
livada. I baš to je bilo ono protiv čega se Vaso najžešće opro. Zemlje je,
naravno državne, imao dosta i sam. A i šta će mu sad zemlja, kad će, kako
je već načuo, biti premešten, i to najverovatnije u grad k policiji ? Kuća , kuća
u gradu, to bi njemu sad mnogo bolje došlo, a baš jednu kuću, dvokatnicu ,
stari Smuđ je u gradu i imao. No mesto da ju je opredelio Jovanki, ostavljao
ju je svome sinu Jošku, koji je u njoj već i stanovao. Domoći se te kuće,
izmeniti odluku tastovu, nagovoriti na to i Joška, to je bila Vasina želja, i zlo-
volji njegovoj bio je koren baš u tome što naročito Joško nije hteo na to
nipošto da pristane.
I on je bio uostalom danas ovde. Dovezao se još jutros na jedino još

356
 preostalom od triju svojih automobila, i upravo je sad s ocem ispod ruke, iz
hodnika koji je ovamo vodio iz dućana, ušao u sobu . Obadvojica su gojazni,
tek ctac je viši, oduljen i u licu, koje mu je nabuhlo, mlohavo i sivo, dok se
nad bucmastim telom sinovljevim oblo lice rumeni, sočno je od zdravlja i
bez svakog je određenijeg izraza ko lice dečije. No tome se čoveku možda
nikad u licu ne odražava što ga tišti i, najverovatnije, sve uzima prepovršno,
s prevelikim pouzdanjem u sebe, a da bi ga uopće šta tištilo. U svakom slu-
čaju sangvinik, sad je ispustio oca u čijem se licu čita briga, protrljao je
dlanove i osmehnuo se vedro :
Vi pri praznoj flaši, gospodo ? Daj tata, budi tako dobar ---- skoknuo
je gipko i ispružio flašu - ili ne , ja ću sam. -
Stari Smuđ se, naslonjen na krevet, nakašljao i, premda hramljući des-
nom nogom od reume, dosmucao je također vrlo brzo do sina, uzeo mu bocu .
- Sédni ti, mogu ja. —
Okrenuo se, stao, ogledao se, kao da je zaboravio šta hoće, potom se
brzo uputio k vratima, još i tu tako rastresen da je skoro razbio bocu.
Sin je, paleći cigaru, gledao za njime. Samo je on znao, razgovarajući
upravo dulje vremena s njime na samu , šta se događa u ocu , i uveren već
da ga je umirio, sad je posum jao u to opet. Ipak se osmehnuo ; stvar koju
je on trebao od oca uspela je : kuća je u gradu njegova i može je odmah da
*
proda, što je za njega sad najvažnije !
No šta je, Joško ? - obratio se k njemu Vaso, upitomivši pogled.
Hoćeš li da pristaneš, poslednji puta te pitam.
Joško je zabubnjao prstima po stolu, zagledao se u prozore o koje su
se vukla debela vodena vlakna.
-
Možda i bih, da već mesec dana ne padaju te kiše .
- Šta su kiše s time u vezi ?

Ajde, pusti to radije! okrenuo se od njega Joško, oduhnuvši dim.

Šta će meni u gradu ovdašnja zemlja ? A ti sam znaš, da je kuća više
vredna, i Pepa da je već dobila jedan deo miraza.
Ja ti je uz zemlju makar nadoplatim .
Oduhivajući dimove i ćuteći, Joško se sa stolicom zajedno žustro primak-
nuo k Vasi i udario kažiputom po rubu stola :
-
Ne trebam ja zemlje, ali ti kuću prodajem ! Pola milijona.
Pola milijona, barem toliko mu je trebalo, da se, proda li uz to još pos-
lednji automobil, izvuče iz škripca u kome se nenadano našao ove nedelje.
Posle povratka iz vojske, u kojoj je bio računarski podčasnik, započevši s
unosnim krijumčarenjem saharina, on se brzo, pomoću zadobivenib veza, uspeo
na dobavljača stoke za vojsku. Milijuni su počeli da protiču, jer kako ih je
lako sticao, tako ih je i rasipavao. To je sve bio skoro trogodišnji neprekidni
bakanal što je on radio kudgod je došao, počam od najzatucanijih birtija posle
sajmova na selima, pa do najelegantnijih barova u gradu. Kroz njegovo društvo
su prošli čankolizi i podmitljivci počam od seoskih činovnika, veterinara i
goniča krava, pa do ministara, banova i generala. I svuda je on i sa svima,
ne pazeći na svote koje razdaje, stvarao pijani, besni vrtlog do besvesti, slepo

357
i tašto uživajući da bude gledan kao prvi, ili barem društveno jednak onima
koje je nekoć, kao zaturen birtaški sin, gledao samo odozdo i sa zavišću.
I proletos se još činilo da ceo taj laki i lakoumni uspon ide k svom
vrhu, no odjednom se pokazalo da silazi, silazi naglo i strmo ; svemu su bile
krive, kako je sam rekao, kiše.
Godina se proletos činila da će biti ko lane sušna, i, nemajući sena se. I
ljaci su stoku prodavali jeftino. Na tim jeftinim cenama gradeći proračun sklo-
pio je Joško zimus s vojnom komandom ugovor o nekolikomesečnoj liferaciji
stoke. No pale su kiše, trava je rasla ko konoplja, i cene stoke s njome. Ve-
zan ugovorom da vojsci daje stoku uz staru, nižu cenu, Joško je najposle, na-
doplaćujući još, počeo samo da gubi. Još se nekako gurao, dok je dobivao
zajmove. Ali i sa zajmovima je bilo sve teže, najposle je Joško zakasnio rok
ugovoren s vojskom radi liferacije glavnog kontingenta stoke. I još pravo nije
bio ni svestan svoga pada, kadno je, baš prekojučer, doznao na vojnoj ko-
mandi, da je vojno ministarstvo u Beogradu, očito protežirajući svog domaćeg
čoveka, u pregovorima s jednim drugim
dobavljačem, i vlastita njegova kau-
cija, položena kod tog ministarstva, da će jamačno propasti. S autom pojurio
je Joško u Beograd. Ugovor s drugim još nije bio sklopljen, ali je njegova
kaucija već propala. Sasvim nemoguće baš re bi bilo, rekao mu je ministrov
pomoćnik kojeg je nekad častio, da i sam opet dođe u izgled za novi ugo-
ver, no zato bi trebao dati novu kauciju, i to što pre . Novu kauciju , i još
stvoriti kapital za nabavku stoke ! Joško se odlučivao brzo. Kuću će prodati,
ili dići na nju zajam, auto će prodati, sve se još može povratiti na staro.
Optimizam je njegov rasao sa zaprekama ; smeškao se i ponavljao :
Pola milijona.
-
Za pola milijona ja sebi kupim kraljevsku palaču ! - skubio je Vaso
usne i užapnut se obazro spram kapetana - A šta se ti smeješ, kapetane ?
Kapetan Bratić zavalio se u stolicu, turnuo ruke u džepove od hlaća i,
žmirkajući veselo očima, hihotao.
― Pa tako zapiskuta u hihotu --
zabavlja me, kako se ti spremaš tu
blizu u grad, a suknuće te verovatno ko mene nekud još dalje u provinciju.
- To ćeš ti da izvineš - uvređen se isprsio Vaso ja sam ti već
kazao da mi je ponuđeno mesto kod policije ! Sjajno mesto, biću drugi iza
kralja, boga ti !
To je bilo nešto novo, ali u skladu s običajnom njegovom naivno hvas-
tavom argumentacijom. Osim kapetana koji je zahihotao još jače, podsmeh-
nuli su se i Joško i Nožica.
-
Drugi iza kralja, Vaso ? ― primio se Nožica za trbuh.
Drugi ! Sjajno mesto !
-
Pa kakovo bi to mesto moglo biti ? Šta bi ti tamo radio, ti sam znaš
-
da nisi za kancelariju — ; poznato je bilo da Vasi sve kancelarijske poslove
obavlja, pa mu čak i privatna pisma sastavlja njegov narednik. No Nožica to
prećuti.
Ja da nisam za kancelariju ? Pa ne bih ja to ni hteo ! Meni je ponu.

358
đeno mesto zapovednika redarstvene konjice, konjice, boga ti ! Tu sam ja u
struci !
Ali i zato treba znati nekakove zakone ! Tako na primer, dogode ti
se u gradu demonstracije, šta ćeš ti, treba tu znati šta smeš, šta ne smeš.
-
Šta smem, šta ne smem ! Zakon ! Laka stvar ! Viknem razlaz, ne slu-
šaju li sablja ! Još ne ? Pucaj ! Pa da vidiš ! Ulica čista ko oprana.
Sve je to Vaso popratio s mnogo pokreta kao da je već na konju.
Izbuljio je oči kao da vidi pred sobom nepokornu gomilu, i smirio se pobe-
donosno s gordim osmehom, pobednik !
Joško se zevajući ko od dosade digao, i prigledao s vrata u susednu
sobu nije li mu se tu od tolikog šuma probudila bolesna mati. Biležnik se još
smeškao, no ćutao je . Najčudniji, zapravo jedino čudan bio je kapetan. Uozbi-
ljio se, kao naglo otrežnjen, i primetio je, pokušavajući da se smrkne :
Kao na frontu ! Čudim ti se, Vaso !
I ja tebi smrknuo se doista Vaso, i izrekao to oštro, mekost
kapetanovu je on uopće mnogo iskorišćavao - Zar mi tu među Hrvatima
nismo na frontu ? Sve sami republikanci i komunisti ! Valjda ih žališ ? Dozvoli
mi, ti si stariji, no tvoji razgovori s onim mangupom Pankracom meni se nikad
nisu sviđali.
-
Šta tu ima Pankrac ? -trgnuo se kapetan, baš kao da je u taj tren i
sam mislio na to ime. I na tren se očito sustezao, poiom se ko zastidivši se,
ogorčio : Ja sam bio na frontu, oružje protiv oružja (i zar je i to imalo smi-
sla ?) No u goloruke sigurno ne bih pucao nikad.
- Pa šta si onda išao u vojnike ?
-
Šta sam — ? - — zagledao se u nj kapetan i u pogledu njegovom
bilo je i zabune i neizraženog dosad prezira. Šta sam ! - ponovio je grleno
se i prigušeno nasmejavši . I kao da beži od tog razgovora i misli, ustao je i
podviknuo ko na silu veselo - Ajdemo, gospodo, gledati kino !
Predstava je u drugoj sobi već započela, i zvrnjanje åparata nadglasivao
je krepki i sočni seljački grohot. Mati je Joškova još spavala, i on se tiho
vratio nasred sobe. Sam najednom nekako zamišljen, sad se odmah priključio
kapetanu. Ustao je i Nožica. Samo je Vaso komodnije protegnuo nuge namrš-
ten, no u stvari vrlo zadovoljan :
Tu švapsku glupost ostavljam Hrvatima, to je njihova kultura !

II.

Ipak je, ostavši sam, ljubopitljivo pogledavao spram vrata. Retko u gradu
on je retko bio i u kinu , a zadivljavalo ga je uvek, kako se to mesta i lica,
još ni tren pre samo bezoblični pramen zraka u tamnoj dvorani, pretvaraju
odjednom u žive slike na plahti. Sad bi se , razume se, i sam digao, da se u
sobu, opet tiho ko kradomice, nije dosmucao, s punom bocom, stari Smuđ.
Natočio je sebi Vaso čašu , pogledao u leđa tasta, koji je, slično ko čas pre

359
sin, zavirio u susednu sobu na bolesnu ženu. I tek što se taj, s uzdahom,
okrenuo, Vaso se na nj okosio oporo :
A šta ti, stari, ceo dan samo šmrcaš i uzdišeš ? S Joškom se nešto
dogovaraš, a mene ne bis e pozvali , ja sam tu nula !
Ujutro je Smuđ bio još dobre volje, razgovorljiv, i da je Vaso bio ovde
na ručku ko biležnik Nožica video bi valjda, da je tastova ćutljivost i stešta.
lost ::apočela nekako usred samog ručka, još pre nego je razgovarao s loš.
kom, koji je tek pred ručak ovamo došao. No sad pogotovo bilo je to lice
strašno, oblak i pepeo bijaše celo, od bledih, grčevito stegnutih usana do
zamućenih sivih zenica. Polako je, oprezno seo, i plaho zaokružio pogledom
oko sebe.
-- S Joškom je teško -
vrskajući zamrnca on samo mu nemoj ništa
da kažeš. On, istina, veruje da će se izvući, h -h potkašlja se davljen ast-
mom, i ispripovedi Vasi sve najnovije nezgode svog sina, i to, šta taj misli, i
kako mu je dozvolio da u gradu proda kuću . Tek hoće li mu to sve koristiti ?
Od nekog vremena prokletstvo kao da se zalepilo na njegov dom, i sve ide
po nesreći, eto, žena, pa Joško, pa i Vaso sam.
Vaso se, slušajući to sve s otvorenim ustima, umudrio . Zapravo je sve to,
činilo mu se bila voda na njegov mlin.
----- Ja ne verujem
- rekne on što je moguće više mogao s uverenijim
naglaskom - da bi njemu još šta uspelo. Beograđani su pametni ljudi i
znadu da vojsci treba dati hranu na vreme. Joško će samo upropastiti kuću,
videćeš ! Po mojemu, on bi najbolje učinio, da se ostavi svega i preuzme tu
od tebe posao. Ti si već star, i treba ti počinka.
-
Njemu bi to sve bilo premalo sumnjao je Smuđ, a zapravo se u
- On je za veće stvari rođen i navikao se
sebi povodio za Vasinom mišlju
već na grad !
―― Śta ! Mi smo tu valjda svi seljaci ! Tako ti ne ćeš spasiti ni njega ni

kuću, a da je meni daš - da, da je meni daš, svi biste vi imali kuda doći
kad dođete u grad ! Promisli samo, a ti sigurno i sam na to misliš, zato si i
zabrinut.
-
Nije samo to! - spustio je Smuđ glavu, a glas kao da mu je pukao.
Pa šta je još ? ražestio se Vaso.
Nije samo Joško ! - zagledao se Smuđ u njega plaho i gotovo mo-
lećivo. - Nisi bio tu na ručku , no možda si već gde od koga čuo ? Nožica
reče -
- Nožica ? Šta opet !
―
Sasvim je sigurno, kaže. Blumenfeld se pogađa sa župnikom da do-
bije u najam ono jezero u šumi. Čim se ustali vreme, presušiće ga za se-
nokošu. -
Napukli Smuđov glas postao je sasvim mukao i drhtav. I sam se Vaso
trgnuo.
-
Boga ti ! Čije je to opet maslo ? Da nije Nožičino ?
H-h, valjda samo konkurencija Blumenfeldova. Niko ne zna ništa si-
gurno, ali svi nagađaju, pa je tako Blumenfeld -

360
 Ono marše Kralj je svemu tome kriv Tu pijanu gubicu ti ne ćeš nĺ-
kad dosta zaliti, brblje gde stigne. Sigurno je i Blumenfeldu ! Pa šta ćeš sad ?
Sad ? - umrtvljen Smuđov pogled uznemirio se od straha i nade. -
Ja mislim tako, h-h, da sam dobar sa župnikom, nadbio bih Blumenfelda. No
dok ste vas dvojica još ovde, ti i Bratić . . . Bratić je dobar sa župnikom...
mogao bi za ergelu uzeti jezero ! Vama treba senokoša - pa ga ne biste
osušili . -
- Osušili bi ga drugi posle nas ! A mi — ergela ? Nama ne treba se-
nokoša ! - Vaso kao da drži u rukama os sveta. No brzo kao da se i zami-
slio. Kad bi tu ukazao tastu pomoć, osujetio bi jednu veliku nesreću celoj
njegovoj familiji, a sigurno i sebi, i još bi tako možda ipak dobio kuću ! No
kako pomoći ? Bratić ne može, a i ne će više ništa , i očigledno se tu iza
-
nakane trgovca Blumenfelda sakriva i župnikova želja za osvetom. — Ništa ! —–
završi on te svoje nešto glasne nešto neme misli - Pop i Židov, našla vreća
zakrpu ! Složili su se, i jedino još preostaje, paziti kad počmu jezero sušiti i
izvući onda što ste u nj bacili. Neka vuče Pankrac, on je i bacio, i dosta na
- -
nj bacaš novaca ! Ili i ne, pusti ! ustane Vaso, i opet gorda velevlast.
Ja ću već tada biti kod policije ! Sila ! Ti imaj samo jednu brigu , kome u ta-
kovom položaju ima više smisla dati kuću, meni ili Jošku ! Hoćeš li ?
Ribajući prstom čelo stari Smuđ je ćutao.
- - sekne samo i uzdahne ustavši, iz druge
Govoriću još 8 Joškom
sobe zvala ga je ženn.
Govori i promisli ! stavio je i Vaso prst na čelo, a i sam je us
tao. Pozovite i mene !
Kroz celo to vreme iz vana je, s predstave, pratio taj razgovor smeh i
grohot, i znažudnost da pođe tamo golicala je Vasu sve upornije. Sad je ko-
načno sve rekao tastu , postavio je pitanje kuće kako ga niko bolje ne bi
mogao mudrost, pamet je to ! - i on samo još značajnije skupi obrve i
protisne svoju omašnu figuru kroz vrata, jedva jedvice, kao da se doista deva
provukla kroz ušicu igle.
Pred njime su se maknuli ljudi koji su zapremili vrata, sam je on, do
kapetana, stao uza zid. U polumračnom seoskom kinu upravo je svršio prvi
deo programa i u veselom žamoru koji je zavladao, Švabo je naveštavao jed
nu hohinteresant tragedija , šalozna igra. Doskora pa je ta šalozna igra i
započela.
Melodramska ljubav siromašne švelje i glazbenika. Bedan brak i vrlo
brzo ljubavni trokut. Treći kut je bogati grof koji švelju odvodi u svoju pa-
laču . Iz ljubomora se glazbenik osvećuje, potpaljuje palaču kad je u njoj
švelja, sad milosnica grofova, sama, a grof u šantanu . Bučan, sveproždoran
bioskopski požar u kome ozbiljno ništa ne izgara i zato se prikazuje strašnije
no obično. U paničnom strahu juri milosnica iz sobe u sobu, zaglaviće sigurno
u plamenu. No probudila se u glazbeniku savest, mahnito trči da je spasi,
probija se kroz oganj . Jedan ga zid deli od izočajane, onesveštene žene -
hoće li naslutiti da je ona tamo ?

361
 Daj ! Šta stojiš ? uznemirila se publika na klupama i valovu , a i
sam Vaso izbuljio je preko sviju glava oči. Dalje !
Komentarišući povicima predstavu, Švabo je zdušno vrtio ručicu na apa-
ratu, sad jednom sad drugom rukom i uvek je pri izmeni ruke na tren stao,
pri čemu se slika na plahti, često u najvećem tempu, ukipila ko na begu iz
Sodome ukleta Lot. Ili mu se zapleo film na kotaču, a slika pobegla preko
plahte na zid -- na veliko zadovoljstvo publike koja je povikivala drži ga !
Sad mu se međutim film izneverio tako, da je slika, obojena narančasto, po-
begla na strop, uskomešala se još više, pala nekud na publiku, oblila i za-
rumenila bele suknje i bluze seljakinja, sve pretvorila u plamen. Momci su
hvatali taj plamen, tobože da ga gase zapravo da štipaju .
- Još ćeš Smuđu kuću užgati ! Na, vidiš, ženske su se već zapalile ! –

zabavljao je sebe i druge mali Žmirko. No opet je zavladao ozbiljni tajac,

slika se poslušno vratila u četverokut plahte, s tim prekidom, da se nije znalo
kako i kuda je glazbenik dopro do svoje žene. Sad je već bio s njome, držao
ju je u rukama, nosi je, probija se kroz plamen, stropovi se ruše nad njime -
hoće li je izneti ?
Tajac. Niko ni da bi zucnuo . Svi pogledi u jednom žarištu.
-
I najednom praznina na plahti, slike nigde, ni na stropu , ni na zidu,
ni na haljinama snaša. I sam aparat prestao je da zuji.
- No ? Spavaš li ? Dalje !

U svetlu karbidne lampe gorile su samo riđe Švabine kose, i sam se on

ispravio s gestom kao da hoće da kaže kako sam nije kriv što nije drukčije :
- Dalje film ferbrant izgorila ! - I dodao je vrlo brzo - Konac tak
muzikant spasila Rozu i Roza s njim nova ljubav, nova šivot kak goluba .
Seljaci bi se sigurno , uz nekoliko rugalica, zadovoljili i s time, no ume-
šao se Vaso. Progurao se do Švabe.
Otkud ja to tebi moram da verujem, u takav konac ? Do konca ti
igraj !
Do konca ! čuli su se povici onih koji nisu razumeli šta to znači
da je film izgoreo.
No kad mu je izgoreo ! - pomirljivo, prikučivši se, spočitne kapetan.
― Šta se to mene tiče ? penušio se Vaso - Ako nema konca neka
niti ne počima !
- To za prosta svet, za paor, gospodin lajt , ne za inteligencija
ispričavao se Švabo, ponizan i uplašen. Ne za inteligencija ! -
— primakla
se zabrinuta, i njegova žena.
Vaso je zabacio glavu , pogledao oko sebe, smirio se. Samo još reče
inteligenciji oko sebe :
-
Da niste vi išli, ne bih ni ja.
Obratno opet, postali su nezadovoljni seljaci . Švabo je predstavu pro-
glasio uopće završenom , a njima se činilo da su premalo videli za pet di-
nara. I obrana Švabina pred Vasom nije im bila po ćudi. - Inte -legencija !
čuo se iz gomile otegnut, uvređen mrmljaj, zaglušen brzo bukom izlaženja
iz sobe.

362
 Od seljaka ostao je ovde samo Kralj . Žmirko ga je doduše zvao da
pođu zajedno tamo preko u šupu da piju, no on je to surovo odbio, našto se
Žmirko s psovkama izgubio, a Kralj se zavalio iza aparata u stolicu i uporno
dozivao vino.

Mladi Smuđ se već progurao u dućan, i trgovao tamo sa seljacima,

Kralja kao da nije ni čuo.
- Čekaj ! Šta se deres ? — okosio se na Kralja Vaso, odlazeći s ka-
petanom i biležnikom. — Pun si već kao spužva !
To je moja stvar ! - otresao se i Kralj, iskosice prateći kako Švabo
posprema aparat sam. U moj želudac ide !
Vaso se zaustavio na pragu , ukošeno ga mereći.
-
Vino i za paor, ne samo za intelegencija !
Intelegencija podvukao je reč i iskrivio se Kralj više spram Švabe
negoli spram Vase. No to je mogao da bude samo maskiran, oprezan napad
baš na Vasu. Tako je to ovaj i shvatio.
―― Šta ti znaš, šta je to intelegencija ? - zakoračio je bliže, s rukama
na leđima.
I Kralj se pomaknuo, okrenuvši se ravno k njemu. U kosmato lice za-
vukao mu se svadljiv, zloban osmeh.
Poznato je bilo, da se on s ergelom, dakle s Vasom u prvom redu, kroz
nekoliko godina parbio radi zemlje. Spadao je on u jedno od najubogijih sela
u općini, najubogijih poradi grofovske familije koja je još iz kmetskih vre-
mena prigrabila sebi najmasnije i najveće delove zemlje, ostavivši okolnim
seljacima suhe mrvice, tek da se prehrane. Već s tom familijom, jednim od
poslednjih njenih odvetaka, pustim i čangrizljivim patriotom koji je pola svoga
imanja uložio u ratni zajam, parbio se Kralj i njegovi suseljani. Posle kad je
grof, ne dobivši povrat zajma a i uvređen poradi novih prilika, prodao imanje
ergeli i otišao, prešle su na ergelu sve nerešene parbe, pa tako i Kraljeva.
Verovatno ju uostalom Kralj ne bi dobio ni tada, da se nije desilo nešto što
je Vasu prisililo da pred Kraljem popusti. Obostrana mržnja je zato ipak os-
tala, uvek, razume se, skrivena. Ovaj put međutim, previše pijan da bude lu-
kavo oprezan, Kralj kao da se prejako setio poniženja i troškova koje je
-
pretrpeo za svoje pravo i sviju prava koje je od nekog vremena imao u
ovoj kući.
- ― pljune, možda sasvim slučajno . Mi seljaci ! grune
Intelegencija !
se u prsa. - Od našeg znoja svi živite !
-
Ja od tvoga znoja živim ? podbočio se pred njim Vaso, raspaljen
još više, jer se glupo i radoznalo u njih zagledao i Švabo .
-- A ko ti je poklonio ral oranice ?
--
Poklonili ste vi meni moje ! I da niste, svi biste vi ovde drukčije svi-
rali, hem, razumete vi mene !
Mesto svakog odgovora Vaso ga je takovom snagom ćušio da se Kralj,
nepripravan, skomitljao na pod. Sad tek reče Vaso :
Na, kako ja razumem !

363 5
 Upinjući da se digne, a bio je mekan ko testo, Kralj je režao i kleo.
Da ti tvoga - platit ćeš ti to meni ---- i na po se već digavši, stro-
poštao se na tle opet, jer ga je Vaso udario nogom. I kako je pao, tako
je ostao da leži, glavom naslonjen na zid, presamićen u prsima, izvaljenih vi-
lica i oči. Od nemoći ili od udivljenja on se više ni ne maknu i jedino još
promrsi s naglaskom i izrazom nekim čudnim, kao da ga to sve raduje :
Boga ti ! Zar tako sa mnom ?
Švabo je sa svojom ženom podvostručenom brzinom odvlačio svoj apa-
rat. Na mestu gde je taj stajao stvorili su se i stari Smuđ i mladi, nešto više
pozadi kapetan i Nožica. Usplahiren, uzalud pokušavajući da se razazna, stari
Smuđ je lutao oko sebe bespomoćno pogledima. Brži od njega bio je nje-
gov sin. Joško je još u dućanu razabrao sukob, no poslujući nije mu mogao
preduprediti zaoštrenje. Sad se zato, oturivši Vasu u kraj , to zauzimljivije
stvorio pred Kraljem.
Daj, digni se, Kralj, nevolja te tvoja, valjda si još dečko da popiješ
polovicu ! '
Kralj se pustio njegovim rukama, no odupro se ostavši da sedi na
podu.
- U soldačiji me nije niko ćuškao vrskao je
a sad će mene taj
― Sam se,
feljbaba ? Pa baš kad tako hoćete, ima tu još za vas žandara !
bez pomoći, digao i zateturao spram izlaza no samo do Joška. Ovaj ga
uhvatio za rame.
- Daj, budi pametan Kralj , kuda ćeš --
- Zar je to bilo potrebno Vaso ? U mojoj prisutnosti? pokušao je
kapetan da se prikaže pretpostavljenim, a lice mu je postalo plačno.
― Ja samo branim oficirsku čast, kapetane ! Ja znam, šta je to ! — od-

bio ga je Vaso, nagnuvši spram Kralja glavu, a oči su mu se izvalile ko biku

kad udara rogovima.
Kapetan je poniknuo, lice mu je postalo još plačnije.
Pusti ga, pusti ! - sa sklopljenim je rukama, s ustrašenom prošnjom
u pogledu, stao pred Vasu stari Smud, i naglo se opet okrenuo ka Kralju
Još polovicu, Kralj, znaš da ti ih celi dan već ne pišem u knjigu
A zašto ne pišete ? - otresao se Kralj Joška i zasmejao se hrapavo,
nadmoćno. Znate vi zašto ! Ali je Kralj dosad držao gubicu, više ne će
Em, ne će !
Baš tako kao da će sad istresti sve što ima da kaže, i to sa što jačim
efektom, okrenuo se kapetanu i Nožici. - Neka samo čuju gospoda
Tih ko mačak, Švabo je prenosio svoju karbidnu lampu, stao kraj vrata,
ne znajući šta da radi, da li da gospodu ostavi u mraku ili da ostane tu kao
nezgodan posmatrač. Stajao je. Sene su se sviju tih ljudi raspuzle iza njega,
izobličene, smešne i stravične. No ništa tako izobličeno i stravično nije u toj
sobi bilo ko Smuđevo lice. Na dućanskim vratima zaklaprnjalo je zvono, no
niko, pa ni on, kao da to sad nije ni primetio. Vidljivo je drhtao u telu, i
malone zajecao :
- Joško, odvedi ga na seno, da se prospava. —

364
 - Po gubici ga daj ! ukočen s unakrštenim rukama na prsima, po-
smatrao je sve s visoka Vaso. I makne se da izađe.
Pred njime, pogledavajući se bez reči, povlačili su se i kapetan i No-
1
žica ko ljudi koji su spoznali da su ovde neprilični.
Ja da se prospavam ? - - Nije
vikao je Kralj i zakoračio za njima.
ta gubica spavala ni one noći kad ste Ceneka pokapali u popovoj šumi
hem -
Kroz vrata na kojima je, pustivši pred sebe kapetana i Nožicu, zastao
Vaso, prolilo se iz pokrajnje sobe svetlo, pomešalo se sa svetlom karbida
osjajilo sva lica. Sivo ko pepeo bilo je Smuđevo, krvavo ko karmin lice nje-
gova sina.
- Ne lupetaj ! Opet sanjaš ! postao je surov Joško i stisnuo Kralja
za ramena . - Ne igraj se ! Ti znaš, šta imaš nama da zahvališ !
Ništa Joško familiji Smuđevoj nije imao da zahvali no ral zemlje, stalno
mito s vinom i neograničenu veresiju za kućne potrepštine. No i to je značilo
za njega mnogo, i toga kao da se najednom i sam setio.
Hem ! - reče samo, no misao da oni njemu još više imaju za zah-
vale prokljuvala ga opet, te on nastavi pomirljivije no ipak još tvrdokorno.
--
Ništa ja ne sanjam — i vrlo zadovoljno najednom ispruži svih deset prsti.
Evo, tu vam je i svedok ----

I mladi i stari Smuđ, poslednji s teskobnim iznenađenjem, zagledali su

se spram dućanskih vrata, kroz koja je, čim je u sobu s druge strane palo
svetlo, Švabo sa ženom i karbidnom lampom nestao, a na kojima se tren po-
sle kako je zazvoneo dućanski zvonac, pojavio mlad čovek i tamo stao kao
tih posmatrač. Posmatrač po svojoj spoljašnosti u ovoj seoskoj birtiji svakako
neobičan, jer i ako blatan i pod kišnim ogrtačem, bio je kicoški obučen, baš
kao da je, bez mogućnosti da uprosti toaletu, morao naglo ostaviti gradski
asfalt i zaći u seosko blato . Lice, naprotiv, bilo mu je izdelano grubo ; bio je
to koštunjav, jabučicama izbočen četverokut, koji bi odavao samo seljačku
primitivnost, da iznad plavih izmreškanih podočnjaka nisu hladno prodirne
oči govorile za podrugljivu, prevejanu i bezobzirnu rafiniranost gradskih hoh-
štaplera. Jedna mu se duboka brazda zarezala pored obiju strana nosa, i baš
po jednoj od njih kopkajući prstom, on se prezirno smeškao ; cela ga je ta
scena, videlo se, zabavljala.
- -
Pankrac! ko ostavši bez daha jedva ishukne stari Smuđ. - Šta
-
tebe opet nosi ovamo, i sada
- -
Opet? zasmeje se vrlo zvonkim smehom Pankrac i zevne ne odava-
jući nikake namere da se s kime rukuje. - Eto vidiš, da me Kralj zove za
nekakog svedoka ! A šta ste vi to imali ovde ? - ogleda se. - Kino, čuo
sam. Zabavljate se ! A vi se nešto ljutite, Kralj ? Nemojte, blizu je već naša
republika ! -- Sve je to izgovorio vrlo brzo, melodijozno i tečno, s prizvukom
na glumu. Prišao je do Kralja, potreptao ga po ramenu, pružio mu čak i ruku,
zasmejao se ponovno, sad kao vrlo srdačno. Sećate li se, kako smo se
pred mesec dana napili na štaciji ?

365
 - Bogme se jesmo ! - smekšao se i odobrovoljio Kralj , držeći Pan-
kracovu ruku u svojoj i batrgajući njome kao da se s njime pogađa na saj-
mu. - Vi ste pravi naš narodni gospodin ! A ne ovi, koji čoveku ni piti ne
daju, nego bi ga samo tukli i ćuškali. -
-
Ko ti ne da ? - iskoristio je Joško brzo priliku da Kralja još više
primiri, pri tome ispitljivo motreći Pankraca.
- Pa donesi mu ! Mogao bi i meni ! - sa superijornim smeškom zaviri

Pankrac Jošku u oči i okrene se ka Kralju. - A ko vas je to ćuškao ?

Na pragu u drugu sobu još uvek je, ukipljen u svom gordom preziru
svega, stajao Vaso, sad se, naškubivši usne, okrenuo da ode.
- On? - razabrao je Pankrac po pogledu Kraljevom. -
Mogli ste mu
vratiti ! Ako mu niste, skoro će republika, pa ćete onda ! A sad samo sednite,
sednite Kralj - sve manje se smejao i sve više udaljivao od njega. S pos-
lednjim pogledom na starog Smuđa ušao je u drugu sobu, poklonio se ovde
vrlo glasno i veselo. - Dobar vam večer, gospodo !
Joško je već hiteći nosio vino Kralju, Pankraca nije ni pogledao . I baš
kao da se hotice odvrnuo od njega. Vaso ga je ošinuo pogledom, odvrnuo se
također. - Hihihi ! po takovom blatu ! zahihotao je Nožica, zgučivši glavu u

šiju. Jedini koji ga je, ustavši, dočekao srdačno, bio je kapetan, no i on naj-
posle nekako suzdržljivo, jer mesto da mu je pružio ruku, Pankrac se okrenuo
da se svlači .
- To je morala biti vražja nužda ! osmehivao se prijateljski kapetan,
gledajući blato na odelu Pankracovom.
--
Računao sam da će biti kaka kola pred štacijom ! Moj dobri ujak
Joško udostajao se naime da mi pobegne s autom ! -seo je Pankrac, pro-
tegnuvši noge. ―― I baš vražja nužda ! - osmehnuo se i okrenuo se spram
starog Smuđa koji se dosmucao u sobu, siv, nesmiren, praveći suhe gutljaje.
Noćas sam sav novac izigrao na kartama, a sutra mi ističe menica -
Od dugog suhog gutljaja Smuđ kao da se počeo gušiti, vilice su mu se
potresle. U drugoj sobi zveknuo je kucaj Joškove i Kraljeve čaše, o stakla je
prozorska pljuskala kiša i svuda iza njih protegla se crna duboka noć ko
zakukuljena avet u zasedi. U tišini koja je u ovoj sobi vladala čuo se samo
zev Pankracov, a iz sobe do ove, spavaće, zov Smuđeve žene kojim je zvala
samog Pankraca.
- - digao se Pankrac, protegnuo se zeva-
Ah, mamica još uvek leži !
jući i sa smeškom s kakovim rišu smrt pošao je onamo.
(Nastavit će se)
A. Cesarec.

366
 Maškarate i deklamacije .

Ivo Vojnović je u poslednje doba objavio odlomke iz svoga dnevnika u

Jugoslavenskoj Njivi “ i dramu Maškarate ispod Kuplja.
Taj dnevnik je vodio pisac za vreme rata, interniran u zagrebačkoj Bol-
nici Milosrdnih Sestara. Koje bi drugo delo našeg najvećeg pesnika moglo da
bude tako interesantno kao baš taj dnevnik vodjen u takvo vreme i u prilika-
ma u kakvim se tada nalazio Vojnović. I zbilja : koliko se vidi iz štampanih
odlomaka, taj je dnevnik najbolji dokumenat što se da zamisliti o našem slav-
nom Vojnoviću.
Što je hteo štampajući ga , može se videti iz uvoda u te dnevne zapise ;
naprimer iz one jedne rečenice, koju ne mogu navesti celu, jer je pregolema,
ali ću navesti barem neki deo - već i radi toga što je Vojnović, vele, izvr-
stan stilista. Hteo je „ da ta psihopato-fiziološka auskultacija bude služila poz-
nijim mirnim ljudima, koji će po svoj prilici zapasti u slične, nedobrovoljne
avantire kao nekakav udžbenik“ za konstataciju svojih psihičkih i fizičkih
poremećenja a da im olakša uporedjenje vremena, ljudi i duša - pa da even-
tualno izberu kojegod od sredstava što ih je ovaj „ malade imaginaire " upora-
bio da se riješi one prave bolesti savijesti i svijesti koja ga je vezala skoro
četiri godine uz onu blagoslovljenu B. M. S. aliter „ Bolnicu Milosrdnih Sesta-
ra" aliter "Antantsku Bolnicu ", kako su je onda okrstili galonirani austro-
madžarski bašibozuci kada nanjušiše da su bijele kukuljice naših Sestara
kvočkina krila ispod kojih se kriju pilići kada gladni jastreb ― Habicht-habs-
burškoga mesožderskog roda - nad sunčano dvorište “ kruži.“
Posle ovog velikog naveštenja dolazi sam dnevnik, iz kojeg saznajemo
kako je svaki dan bilo vreme : sunce ! oblačno ! daždi !; iz kojeg saznajemo da
pesnik jede, da takodje spava, da se moli Bogu, da k njemu dolaze neki
ljudi, da čita štaviše i neke pisce. O tim piscima izriče koji put i sud, kao :
divota ! bogovski ! veliko !. Jedino o Danteu veli : „ Ne ― niti Jupitrov orao nije
uznesao do većih visočina Ganimeda no što je Dante dušu moju ! “ ; i o duši
prijatelja Ive Andrića da je " kandilo u tamnoj crkvi punoj molitava i zlatnih
mozaika “. (Dve fraze koje bi same bile dosta da pokažu koliko Vojnović ima
pravo kad u dva navrata tvrdi u uvodu da tu nema literature ni za jedan
a.-u. filir".)
To bi u glavnom bio dnevnik našeg velikog, našeg najvećeg pesnika, u
čijem mozgu eto ni rat ni zatočenje ni bolest nisu mogli da izazovu nikakve
misli. Suvišno je govoriti šta u tom dnevniku nema ; isto tako da bi (osim kao
dokumenat o Vojnoviću) mogao ikom i za što poslužiti a kamo li za ono o
čem govori sam Vojnović : da bi neko tobože mogao naučiti kako se konsta-
tuju vlastita psihička i fiizička poremećenja ; da bi mogao lakše uporediti vre-
me, ljude i duše ; i da bi eventualno izabrao koje njegovo sredstvo kojim se
leči bolest savesti i svesti. Sve da ga nije ni štampao, sve da nije s njim
ama ništa hteo, sve da ga je pisao iz one potrebe iz koje čovek šara po pa.
piru, taj dnevnik bi bio čudo plitkoće jednog pisca tako cenjena kako je ce-

367
njen Vojnović. (Ne začuđuje samo ta plitkoća nego i druge odlike ovog dnev-
nika; tako naprimer, ako je istina da su dubrovački gospari ćutali u patnji i
nisu o njoj mnogo pripovedali, onda naš pesnik nije jedan od njih.)
Među impresijama od 22. oktobra 1918. Vojnović ne zaboravlja zapisati :
„ Eno omladina me ugledala pa urnebes : Živio Vojnović ! Živio pjesnik Majke
Jugovića !" Ne zaboravlja zapisati ni godišnjicu svoje (kako je on zove ) Apo-
teoze, koja je (kako on to zamišlja) „ bila prvi glas trublje Suda Poslednjega-
Od onog dana počela se je da ruši traljava prošlost. Pobjedjuje Logos. "
Misli na dan kad je ono bila njegova proslava u teatru i kad su ga djaci i
slična čeljad vozili kući u fijakeru . Nikakvo čudo što je bio toliko zanesen da
bi lakše naslikao Tintoretov Raj nego izrazio kako se te večeri osećao,
po vlastitoj izjavi u onoj poslanici, u kojoj je posle te proslave blagoslovio
tri put ceo naš narod.
Ali, reći ćete mi, to je čovek, govori ti o piscu Vojnoviću ; i to ne o
piscu tog nevažnog dnevnika nego o piscu tolikih velikih dela.
Jedno od tih je svakako njegova najnovija drama Maškarate ispod Kup-
lja, koju i sam pisac i sva naša kritika smatra glavnijim ili najglavnijim nje-
govim radom. Pročitao sam je i ja i nisam se razočarao u svom starom sudu
o Vojnoviću .
U toj drami je maškarata dubrovačkog društva oko polovice devetnaes-
toga stoleća i umiranje mlade sluškinje Anice u kući gospodja Nikšinica. Sama
maškarata ispunja celu drugu sliku : kostimirane figure plešu uz starinsku mu
ziku starinske plesove ; u prvoj i trećoj slici umire Anica.
Nemoguće je zamisliti da bi nekoliko osoba moglo stajati jedna pokraj
druge u odnosu koji bi bio manje dramski nego u toj drami — pa, shvatili
dramu kako mu god rago . Između tih osoba nema ništa, sasvim ništa i mɔ-
glo bi ih biti više ili manje nego što ih doista ima. Umesto da situacija stva-
ra reč i reč situaciju, ovdje je reč mišljena kao direktna deklamacija prema
publici. Pa i onda kad koja figura veli što drugoj , ta reč ne pokrene u toj
drugoj ništa, osim što joj dade znak da je sad na njoj red. Hoću da kažem :
svaka je od tih figura, i Nikšinice , i Jero, i sluškinje , po jedan Vojnović, koji
deklamuje publici o starim vremenima i starom meubleu.
Mogao bih navesti one pesničke razgovore sluškinja (sama reč „ razgo-
vor" ovde je odveć dramska) koji nisu ništa drugo nego nesnosni lirizmi (po-
najviše o vilama) kojeg našeg nekadašnjeg pesnika, upravo samog Vojnovića;
ali, radi prostora, osvrnuću se samo na onu najglavniju figuru koja se zove
Jero. U trećoj slici dolazi taj gospar k sluškinji Anici, koju voli i koja je na
samrti ; i sad ne znate ko je više pesnik, ko je više Vojnović, ili ta sluškinja
koja umire ili taj Jero, njezin dragi.
„JERO : Što vidiš u očima mojim ? ANICA : Sve. JERO : Vjeruješ li tad
i mojim riječima ? ANICA (nakon trenutne pauze) : Vjerujem. JERO (s uskli-
kom radosti doleti do nje ) : Ah ! Imaš i razlog, Vilo moja. (snažno je
zgrabi i podigne te obavivši je okolo pasa, ona ga jednom rukom zagrli dok
je on vodi saliven u jednoj volji i u jednoj snazi s njome) : Ustani- leti
samnom - slušaj me i ako ne razumiješ sve, ali ne zaboravi ni za čas, da
je ovo dan, kad pamet nije više oni bojazljivi i lijeni spuž, što nosi na le-

368
djima kućicu svoju, da se uvuče u nju, čim opipa pogibao. Ne !
sad je pamet tica kako golub, kako soko, kako orao vrleti tvojih. ANICA
(začarana) : Vidim, vidim! .. Oh... Kako letimo... JERO : Niko nju ne
steže, ni sapinje . Eno .. gledaj joj razmahana krila . Ona se penje
.. penje .. ostavlja zemlju, sve više .. više .. gori do zvijezda ..
Ne seća li to na hrvatsko pesništvo pre dvadesetak godina, kad su da-
našnji bankovni direktori i slična gospoda toliko čeznuli ah ! za eterskim visi-
nama i uveravali da mogu živeti samo gore kod bajnih zvezdica ? Kako je to
bio običaj u lirici tog vremena, taj Vojnovićev Jero je i patriota, rasklicavši se
uz tu sluškinju, uz dragu koja mu biva leš, o verigama koje će se jednog
dana raskinuti i s Hrama Slobode (kneževskog dvora ) biti skinut žig sramote,
dvoglava tičina (habsburški orao) .
Stid me je dalje i kritikovati tu dramu koju je napisao naš najveći dra-
matik ; isto tako govoriti o onom uvodu i o napomenama uz lica i scene, gde
se pesnik razglagolja o svemu i svačemu. Ja ne volim gledati kad neko pre-
vrće očima od uznesenja ni pred čim a kamo li pred kakvim starim stocem,
ogledalom, ili suknjom kakve prababe.
Bilo bi mi, iskreno priznajem, posle čitanja Vojnovićeva dnevnika i Maš▪
karate nemoguće čitati ovaj put i ostala njegova dela, kao onu Imperatrix,
koju mi valjda nikad ne će uspeti da pročitam. Ne bih se mogao naterati ni
na samu Dubrovačku Trilogiju, koju sam nekad još kao dete čitao.
Ne bih mogao ovaj put čitati više Vojnovića · • • premda je odličan
stilista. Toliko sam puta. naime, čuo ili čitao kako hvale njegov stil. I oni
koji su se usudili odreći mu koju drugu odliku, ostavljali su mu stil, koji da
je briljantan pokazujući već samim tim nazivom „ briljantan " koliko imaju
osećaja za stil.

Čudnovato, ali ja nikad nisam opazio, pa ni u najranijoj dobi kad se

uticajem okoline štošta rdjavo smatra dobrim, da je Vojnović ikakav osim loš
stilista. Kako se dogodilo da ga toliki smatraju dobrim, izvrsnim stilistom ,
može se objasniti tako da ti ljudi vide u onom odliku što je upravo mana
stila : pitoresknosi, gomilanje reči, poglavito prideva, nasilna uporedjenja ili
slike, lažni zanos retora. Ako se k tome što je za njih odlika nadoda ono što
je valjda i njima samima mana stila, kao naprimer to da Vojnović piše žar-
gonom, da meša svaki čas latinske fraze poput svećenika, i francuske poput
starih grofica u ruskim romanima, da upotrebijava tako često klišeje, itd., onda
smo uglavnom pokazali kakav je to stil.
Pri koncu da se osvrnem još samo na slavne Lapadske Sonete.

Utjeha

Zašto me gledaš tvrda hridi moja

kroz tamne rupe zarašćene vr❜jesom ?
Jel' to pogled, što sred muklog boja
nečasnih dneva vidjeh planut kr❜jesom ?

369
 sunčane zrake, kanda mač zablista ?
Ti znaš da ljubim tvoje skute blage
i puste gaje kuda lovor lista,
i kam, i bor, i prah te zemlje drage

-
što vihar nosi, jer ga plač ne kvasi.
Zar da san Slobode još ti ne da spati ? -
Ah ! zbori, viči, psuj, iščupaj vlasi,

z groznog čela, al vjedje sklopi, da ti,

Edipe stari, bol ne gatam veći! ..
-Ne žali mene, sl’jep sam ! " -
— Kam zaječi.

Taj sonet je kao osobito karakterističan za Vojnovićevu umetnost, citirao

Prohaska u uvodu Akordima. I sigurno će većina reći s Prohaskom da tu
progovaraju neme stvari simbolizovane, da iza njih vire znakovi višeg intelek-
tualnog i mističnog poretka, što znači ništa, ali što tolike Prohaske u nas
govore i za njima drugi ponavljaju već godinama.
Bila bi opširna tema pokazati kako pesma u kojoj kamen viče, psuje,
čupa sebi vlasi i u kojoj pesnik ljubi kamenu „ skute blage “, nije nikakva pe-
sma ; kao ni ti ostali soneti, u kojima čempresi šapću o raju, ruže sanjaju o
sudnjemu danku, itd. Osim toga su u formu tih soneta mučno sterane reči i
nekoje umešane očito radi rime ; poredbe su sasvim nasilne ( 1 ) (kao u sti
hovima : svud snježi cv'jeće ... reko bi posm'jeh ili mig sa strane Mar-
kizice kakve s naprahanog Dvora " ; ili ona poredba Dubrovnika s Hristom i
bludne (?) pučine s Magdalenom) ; i mnogi su stihovi, opet možda zbog rime,
vrlo nejasni i koji put besmisleni.
Slika na kojoj se vidi groblje, crkvica, čempresi nože u nekim ljudima
da pobudi sentimentalan štimung, za koji oni misle da je umetnički doživljaj.
Lapadski Soneti, koji su puni iluzija na neke stvari, pobuđjuju u nekim ljudima
baš takve sentimentalne štimunge. Ali niti su takve slike pravo slikarstvo, niti
su takve pesme pravo pesništvo.
Kod Prohaske sam čitao da se Vojnović smatra učenikom Dantea, Man-
zonija, Dickensa. Može biti, ali se ne vidi da bi mu baš oni bili učitelji ko-
liko neki malko manji pisci, koje on ne spominje i za koje možda ni sam ne
zna da su mu učitelji ; jer nije uvek lako znati od koga si što naučio. Za to
treba onaj naročiti talenat, kojeg očito nema ovaj po vlastitom mišljenju bo-
godani pesnik i vodj naroda.
A. B. Šimić.

370
 Lenjin o Ujedinjenim Državama Evrope .

(Povodom Nitti - Kosierove knjige o miru).

Bankarski pisac g. Ljubomir Kosier preveo je iz rukopisa poslednje delo

jednog talijanskog ministra, koji se danas kao politički emigrant fašističke Ita-
lije sve više oduševljava za Ujedinjene Države Evrope. Gosp. Kosier u svome
predgovoru o Frančesku Nitti piše o nekakvim ljudima „ sa jakom socijalnom
kičmom koji su prokleli rat koji je razrovao život milijona u streljačkim jar-
cima ". Sigurno je da gospodin Nitti, kao ratni ministar kraljevine Italije i kao
jedan od istaknutih agitatora tog međunarodnog pokolja ne spada među ljude
sa „jakom socijalnom kičmom " . Gospodin Nitti deset godina posle ulaska Ita-
lije u rat piše o problemu Ujedinjenih Država Evrope naivno , sa toliko smica-
lica, da nam se čini najpodesnijim da preštampamo jedan Lenjinov članak o
toj istoj temi, napisan ravno one iste godine (1915.) kada je gospodin Nitti
mislio „da njegova domovina Italija mora da pobedi". Zašto danas gosp.
Kosier prevada Nittijevu knjigu to najposle na nas ne spada, ali potaknuti
nekim zburjenim i zanosnim recenzijama naše dnevne štampe o knjizi tog
ratnog ministra i huškača, preštampavamo Lenjinove teze, da bi dokazali jalo-
vost takva posla, kakav vrše danas gg. Kosier - Nitti i svi oni koji o tim brblja-
rijama pišu povoljno.

Sa stanovišta gospodarskih uslova imperijalizma t. j . eksporta kapitala i

podele sveta među „ napredne “ i „ civilizovane “ i kolonijalne države Ujedinjene
Države Evrope pod kapitalizmom su nemoguće i reakcionarne.

Kapital je postao internacionalan i monopolističan. Svet je podeljen među

malim brojem velikih sila, t. j . takih država , koje imaju najveći uspeh u velikoj
pljački i tlačenju naroda. Četiri velike evropske sile : Engleska, Francuska, Ru-
sija i Nemačka (sa 250-300 milijona stanovnika i ukupnom površinom od ca.
7 milijona kvadratnih kilometara ) raspolažu kolonijama sa gotovo pola milijarde
stanovnika (494.5 mil.) i sa površinom od 64.6 milijona kvadratnih kilometara,
t. j. gotovo polovinom zemaljske kugle (133 milijona kvadratnih kilometara
bez polarne zone) . Dodajte tome tri azijske države : Kitaj, Tursku i Perziju,
koje sada komadaju razbojnici što upravo vode „ oslobodilački rat ", a to su:
Japan, Rusija, Engleska i Francuska. Ove tri azijske države koje se mogu
nazvati polukolonijama (u istini su u 10 kolonije) imaju 360 milijona stanov-
nika i ukupnu površinu od 14.5 kvadratnih milja (t. j . jedan i pô puta toliko,
kolika je površina cele Evrope.

Dalje : Engleska, Francuska i Nemačka smestile su u inostranstvu najma-

nje 70 milijarda rubalja kapitala. Da bi se dobio „ zakonit “ dohodak od ove
lepe sume (godišnji dohodak od preko 3 milijarde rubalja ), brinu se nacional-
ni odbori milijonara, nazvani vladama, koji raspolažu vojskom i mornaricom i
koji u kolonijama i polukolonijama „ smeštavaju “ sinčiće i braću „ gospodina

371 5
Kapitala ", kao konzule i podkonzule , poslanike, kojekakve činovnike, svećeni-
ke i druge krvopije.
Ovako je u doba najjače razvijenoga kapitala organizovana pljačka koja
vrši malen broj velikih sila nad gotovo pola milijarde stanovnika zemlje. No
pod kapitalizmom bi svaka druga organizacija bila nemoguća. Odreći se kolo-
nija, sfera uticaja, eksporta kapitala ? Na to misliti značilo bi spasti na nivo
popića, koji svaku nedjelju propoveda o uzvišenosti kršćanstva i savetuje da
se siromasima daruje . . . ako ne par milijarda, a ono bar par stotina ru-
balja na godinu.
Ujedinjene Države Evrope pod kap talom znače isto što i podela koloni-
ja. Ali, pod kapitalizmom je nemoguć bilo koji drugi princip, bilo koja druga
osnova deobe osim sile. Milijarder ne može „ nacionalne dohodke " kapitali-
stičke zemlje s nekim drugim drugačije podeliti nego prema odnosu kapitala
(tome treba još dodati, da najveći kapital više dobiva nego što ga ide) . Ka-
pitalizam znači sredstva produkcije u privatnoj svojini i anarhiju u produkciji.
Propovedati na ovoj osnovi „ pravednu “ deobu dohodaka, to je Proudhonizam,
malograđanska i filistarska glupost. Ne može se drukčije deliti nego prema
snazi. A odnosi se snaga menjaju tokom gospodarskoga razvitka. Poslije 1871 .
jačala je Nemačka 3—4 puta brže nego Engleska i Francuska. Japan 10 puta
brže od Rusije. Da bi se ispitala faktična snaga neke kapitalističke zemlje,
za to nema drugoga sredstva osim rata, a i ne može biti. Rat nije u protivno-
sti s osnovama privatne svojine, već je direktna i neizbežna posledica ovih
osnova. Pod kapitalizmom je nemoguć jednak rast gospodarskog razvitka po-
jedinih gospodarstva i pojedinih država . Pod kapitalizmom nema drugih sred-
stava da se uspostave ravnoteže koje su od vremena do vremena poremeće-
ne osim kriza u industriji i ratova u politici.
Bez sumnje, prolazne su pogodbe između kapitalista i sila svakako mo-
guće. U ovom su smislu i Ujedinjene Evropske Države moguće , kao pogodba
evropskih kapitalista . . . o čem ? O tom , da se ujedinjenim silama potlači u
Evropi socijalizam i da se obrane otete kolonije protiv Japana i Amerike,
dakle protiv zemalja, kojih kod današnjih podela kolonija nije bilo i koje su
u poslednoj polovini stoleća postale znatno jače nego zaostala monarhistična
i već ostarela Evropa. U poređenju sa Ujedinjenim Američkim Državama znači
poprečnu stagnaciju . Na današnjoj bi ekonomskoj bazi, t. j . pod kapitalizmom,
Ujedinjene Evropske Države značile reakciju za sprečavanje što bržega raz-
vitka Amerike Ona su vremena, kad je stvar demokratije i socijalizma bila
vezana samo za Evropu, prošla i nema im povratka .
Ujedinjene Države Sveta ( a ne samo Evrope) jesu ona državna forma
- dok potpuna po-
spajanja i slobode naroda, koju vežemo sa socijalizmom
beda komunizma ne dovede do konačnoga uništenja svake pa i demokratske
države. Ipak bi lozinka Ujedinjenih Država Sveta kao samostalna lozinka jedva
bila ispravna, 1. jer se stapa sa socijalizmom, a 2. zbog toga, jer bi izazvala
krivo shvaćanje o nemogućnosti pobede socijalizma u jednoj zemlji i o odno-
su takve zemlje prema drugim zemljama.
Nejednakost ekonomskoga i političkoga razvitka očevidan je zakon kapi-

372
talizma. Iz toga sledi da je pobeda socijalizma moguća najpre u malo zemalja
ili štaviše u jednoj jedinoj zemlji. Pobedonosni proletarijat ove zemlje podi-
gao bi se, pošto bi ekspropriirao kapitaliste i organizovao svoju socijalističku
produkciju, protiv ostaloga kapitalističkoga sveta i poveo bi, ako je potrebno
i rat protiv pljačkaških klasa i njegovih država. Politička forma društva, u ko-
jem pobedi proletarijat, bit će demokratska republika, koju će sve više cen-
tralizovati sile prolelarijata dotičnog naroda ili dotičnih naroda u borbi protiv
država koje još nijesu uznapredovale do socijalizma. Bez diktature potlačene
klase, proletarijata, nemoguće je ukidanje klasa. Slobodno je ujedinjenje na.
roda u socijalizmu nemoguće bez više ili manje dugotrajne, ustrajne borbe
socijalističkih republika s ostalim državama.

Njeno Veličanstvo Kraljica Marija Rumunjska :

O kraljevima, kraljicama i o Lenjinu .

Njeno Veličanstvo Kraljica Marija Rumunjska štampala je u Duhovskom

broju Bečke Naje Fraje Prese od 31. maja 1925. jedan fejton o kraljevima i
kraljicama. Taj fejton Njenoga Veličanstva počinje citatom Carmen Silve kra-
ljice Rumunjske, da velikani postoje zato na svetu , da bi zabavljali publiku ,
što više i svojim pogrebima . Njeno Veličanstvo često su pitali da li još veruje
u kraljevsko dostojanstvo ? Naravno da veruje. Ali samo u ono pravo dosto-
janstvo.
„Ne u ono koje sedi i dršće u uobraženju da su mu dani odbrojeni i
koje se vlada kao da mora da moli oproštenje, da još uvek postoji nešto
slično kralju i kraljici. Ja verujem u one koji su spremni da brane svoja prava,
pripravni da spektaklu pogledaju u lice i da ustraju . Moja me zemlja treba,
veruje u me i diže svoje oči gore k meni ! “
„ Smejala sam se kao klaun i onda kad mi je bilo teško u srcu. Uvek
sam pokazivala nasmejano, prijazno lice, bez obzira na to kakav sam unutraš-
nji teret imala da nosim. Čega da se dakle stidim ? "
„ Nikada niko ne bijaše mi preneznatan i presitan. Od ministra predsed-
nika do prosjaka svako je mogao doći do mene da ga saslušam. Tako sam
postala poslednja i najviša instanca kojoj se uvek može da obrati i veliko i
malo. I kada je već propala i poslednja nada, onda sam još uvek tu ja, kra-
ljica, prijateljica, jedna koja sve shvaća, koja stoji s onu stranu ljubomora i
rivaliteta, koja nema povoda za penjanje ili guranje, jedina kojoj strpljivost
-
nema granica, majka koja sučustvuje, ljubi, pomaže, razume . Zašto da se
dakle stidim ?"
„ Ne cenim se ni za atom boljom od moje sobarice, od jednog učitelja,
od jednog fabričkog radnika ili seljaka . Ali ja se sasvim sigurno smatram od
njih prikladnijom da zauzmem mesto vladara. Generacije su me pripravljale za
moj poziv. "
„Ja sam kraljica. I ja se ponosim tim da sam kraljica. I neka mi se od-
govori : po čemu je Lenin za svoju zemlju veći blagoslov od cara ? Može li

373
mi iko pogledati u oči i reći da je Rusija danas srećnija nego pod carem ?
Sloboda, jednakost i bratstvo ! Kako vam se sviđa Lenjinovo shvaćanje slo-
bode, jednakosti i bratstva ?"
Svi mi smo saglasni u tome, da uvek treba da neko bude gospodar. Ne-
čija reč mora biti poslednja ! Neko mora biti priznat vođom. Svaka fabrika,
svako kućanstvo, svaka trgovina mora imati jednu glavu , neku vrhovnu instancu !
Neka mi sada kaže, kogod : zašto bi bilo nečasnije skinuti šešir pred kraljem
nego pred jednim predsednikom ? Mi trebamo jednu glavu, neovisnu od stran-
čarenja, nekoga, kime se niko ne može prepirati. Zato mora da postoji kralj.
„Novo vino za stare mešine ! Nove kraljice za stare ! Da ! Ja mislim da
sam ja neka nova vrst kraljice. Posve je sigurno da ne provodim svoje vreme
tako da sedim na prestolju s krunom na glavi. Svakako, ja imam krunu ! I ja
je šta više i nosim u nekim zgodama. Ne samo to ! Ja izvanredno dobro iz-
gledam sa svojom krunom : ona ni dobro pristaje licu, ali ona je strašno
teška. Kada je nosim treba da uspravno sedim sa visoko uzdignutom glavom
i treba da se smeškam da niko ne bi primetio kako je kruna teška. Uza sve
to ne pričinjam se sama sebi toliko interesantnom, kakvom moguće izgledam
ljudima. "
„ Sviđa li vam se, to ću vam jednoga dana ispričati čime jedna kraljica
ispunja svoj dan a vi ćete razrogačiti oči. Ja volim vrtljarstvo, knjige, konje.
Ja volim uređivati kuće i prostorije. Ja rado pišem i ljubim muziku i poeziju .
Zanimam se za svaki novi izum. Ja ljubim dugotrajne vožnje automobilom i
volim nove zemlje i gradove. A više od svega ja volim prirodu i lepotu u
svakom obliku . Najposle last but non least, ja volim svoju decu silno .“
Naša štampa citirala je odlomke ovoga fejtona sa laskavim priznanjem.
Naša štampa - ah - uvek je bila izrazom našeg „ javnog mnenja ", a to
„ naše javno mnenje " poslednjih dana „ plebiscitarno se izjavljuje za najnoviju
liriku g. Stjepana Radića. Blažena lirska zemljo ! Sretan ko se u tebi rodio !

Kod majke božje bistričke .

U našoj trojednoj kraljevini postaje t. zv. religijozni život iz dana u dan

sve zgodnijim. U Dubrovniku počela je jedna drvena madona da miče očima.
Po Dubrovačkom Listu " je neka gja. Milić, koja je stanovala u kući prama
crkvi i koja nije mogla ići, prenešena u crkvu prohodala. Bečka židovska
štampa stvorila je iz te dubrovačke madone prilično debelu patku, što je neko
vreme kružila i po našim novinama, a posle negde u prostorima večne žurna-
listike nestala. Tusta patka je dakle poletela, a naš književnik g. Kosor u svom
sedmom jadranskom pranju došao je do zaključka, da je madona stala da
miče očima jer dubrovačka općina projektira na Lapad električni tramvaj.
Komisija je utvrdila da o nekom micanju očiju ne može biti govora, ali zato
mase hodočaste i dalje u velikim grupama . „ Čudo se je dogodilo . “ „ I bečka
štampa je pisala o čudu ! " Patka kruži trojednom kraljevinom !

374
 Naš narod nije narod Husita, božjih bojovnika, i parola nekog kultur-
kampfa smešna je smicalica . To je žabica, koju je ispucao g. Jurica Deme-
trović dok još bijaše socijalistom . Kada je ono nedavno veliki meštar naših
naprednjaka pan Masaryk prisustvovao Husovoj proslavi, nuncije Njegove Sve-
tosti Svetoga Oca Pape monsignor Marmaggi napustio je u znak demonstra-
cije Svete Stolice Prag. I što se dogodilo u husitskom gradu Pragu , gde sto-
luje veliki meštar naših naprednjaka ? Ništa se nije dogodilo ! Predlog da se
crkva rastavi od države propao je i Husiti godine 1925. kapitulirali su pred
Rimom. Sveta Stolica Rimska, to je „ suverena velevlast" i nedavno smo u
našem kr. slob. glavnom gradu imali čast da na prvostolnoj crkvi vidimo žu-
tobele boje Njegove Svetosti Rimskoga Pape. Ta žutobela zastava rimske in-
ternacionale izgleda kao sladoled vanilije i limone i kod katoličke proslave
hiljadugodišnjice hrv. kraljevstva jedna se žena onesvestila na Kaptolu jer je
u toj papinskoj zastavi ugledala prikazu.
Zamislite onu golemu arhitektonski golu gotsku zidinu katedrale u re-
fleksu poslepodnevnoga sunca i dok pedeset hiljada učesnika teoforične pro-
cesije peva u horu :
Na nebesih Andjeli
štuju te s Arkandjeli
Kerubini složno svi
duboko se klanjaju
Serafini smjerno ti
jednoglasno pjevaju
Svet, svet, svet je Gospod Bog !
u ženi se budi vizionaran svet stoletnog kalendara Šoštara i ona iznad onih

kamenih gotskih svetaca u naborima žutobele papinske zastave gleda prikazu ,

viče, pada u nesvest i na Kaptolu nastaje panika. Opet se jedna prilično de-
bela patka diže u štampi a dvadeset hiljada kuharica, milostiva i dvorkinja
čita sjutradan u novinama o prikazi na Kaptolu i o panici. „Milostiva ! Kaj su
čuli ? Jena je žena videla boga ! " „ A ko vam je to rekel Magdica ? " "V no-
vinama je bilo !"
A kada četiri hiljade hrvatskih hodočasnika eksaltirano plješće tom žu .
tobelom vrhovnom šefu i prikazi Rimske Internacionale, on pozdravlja Hrvate
ovako :
Pozdravljajući veće skupine pozdravljamo očinski i manje skupine, koje su
tako dolično zastupane. Šta više, u ovim većim i manjim skupinama želimo da
pozdravimo cjelokupnu etničku i jezičnu državnu skupinu, koja dolazi pod ime-
nom kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca."
Tako četiri hiljade hrvatskih hodočasnika u ustima Svetoga Oca Pape po-
staju „ veća skupina “ ili „ manja skupina “ ili „ cjelokupna etnička i jezična dr-
žavna skupina ! " I ta „ veća ili manja skupina " daruje toga pastira sa 100.000
Dinara i kleči pred tim Svetim Ocem iz koga uz Duha Svetoga državotvorno
govori i dr. Smodlaka radikalski poslanik kod Svete Stolice.
To je naravna stvar smešno za svakog normalnog čoveka. Ali istodobno
g. Pavle Radić izjavio je u svom historijskom govoru od 27. III . 1925. u beo-

375
gradskoj skupštini između ostaloga i ovo : „ Naš je seljak religiozan po svim
svojim osjećajima. Mi stojimo na principu da je Bog jedna apsolutna istina,
jedna pozitivna potreba za uređenje života. To je baza na kojoj se osniva naš
program . Zato je naše geslo : Vjera u Boga i Seljačka Sloga. Kod nas je uvje
renje, da je čovjek koji ne vjeruje u Boga i u neumrlost duše nesposoban da
surađuje s nama, jer nemamo u njega povjerenja, jer vjerujemo da on može
učiniti sve!"

Istina je živa, da nije g . Pavle Radić jedini od naših ljudi, koji se tako

eksaltirano zanaša za gospodina Boga, pa je ipak u stanju učiniti sve , kao

što to svedoči ta njegova slavna izjava od 27. III. 1925. Može se trezno reći,
da u našem javnom životu od Strossmayera do pl. Hrvoja i P. Radića postoji
jedna postepena sve jača akumulacija kulta božanstva i boga, što u poslednje
vreme u obliku dobro spremljene katoličke propagange ili teosofske slaboum-
nosti poprima upravo besomučne dimenzije. Ima skoro dve godine što sem
se ja u K. R. razbesnio na knjižicu grofa Luje Vojnovića o papizmu, a od
onda koliko se naslikalo novih crkvenih slika, izlilo novih zvonova, okrečilo
novih zvonika, isklesalo novih svetaca i oltara, kao da živimo u doba najogor▪
čenije protureformacije ?
Od Kršnjavijevih vremena do danas gotovo svi naši likovni umetnici sta-
jali su i stoje u službi svete matere crkve, i u toj temi trebalo bi načelno i
stvarno napisati iscrpan prikaz da se dokaže, kako intelektualni prerez kroz
možđane našeg likovnog sveta daje uglavnom bednu i poraznu sliku. Impresio-
nistički zgrudano i nabacano, tako sam od prilike razmišljao o tim našim bo-
gonosnim umetnicima i političarima, i tako smo stigli do znamenite majke božje
bistričke. Tu, u ovom toplom farofu , sed li su na svojim idejama kao kvočke
na gnjilim jajima naši slavni preporoditelji Ilirci te od Matoša do Dragana
Bublića svi naši pisci pisali su slaboumno o tom narodnom prošteništu . Kako
se o toj čudotvornoj arapskoj crnici može pisati bez repa i bez glave lep je
primer neki mladić, koji je pod pseudonimom Tomislava Prpića" napisao ovo:
Zakaj me srce još navek boli, o statua
bela, ti si kipec moj, kip
Ja ti se klanjam i budem opal, pred noge
meni su hitili klip.
O Ivan Krstitel,
tvoja se glava strašno zdopala
Salomi, tvoja je glava opala.
Mi smo skup sada na cesti
tebi već ni treba jesti.

V najlepši zemlji na svetu

samo je jena , pretužna ona.
Madona
kralica. Bistrička su nezina zvona ― itd. itd.

Pisac je čovek koji piše,

Knjiga T. Prpića izgleda kao kakva živa slika Maksimiljana Vanke .

376
 Dakle , v najlepši zemlji na svetu “ ta crna madona stoji nasred velikog
sajmišta, prenatrpanog jedrima krčmara, lončara, licitara , čižmara i krojača, i
tu se cvrlje i dime svinjetina i krvavice, lepršaju pantlike, čuje se bajs i zvrn-
da motor jednog - Apolo bioskopa. Pucaju kraherli, kupuju se novi novcati
kišobrani u papirnatim rolama, vode slabokrvni i bledi kapelani svoje umidrane
cure u povorkama i tako izgleda u toj tvrđavi na panonskoj fronti, gde Rim
još i dan današnji ratuje sa nečistim, poganskim Slavenstvom. I kod majke
božje bistričke kao i u staro biblijsko vreme smestili se u predvorju hrama
trgovci i trguju i mole se bogu. Život u stvari i nije drugo nego prilagođi
vanje, pak se i blažena devica bistrička prilagodila trgovačkom vremenu i
bože moj izbija profit gde i kako može . U ovo „ odvratno materijalističko
doba ", kada se čitave firme zovu brzojavnim kraticama (n. pr. Jaj -eks = eks-
port jaja) i ta se naša ugledna rimokatolička firma zove samo svojim počet-
nim slovima : B. D. M. B. H Blažena Devica Marija Bistrička . U duplinarnici
gde se prodaju voštani predmeti za zagovore, maternice, udovi ljudskog tela
noge, ruke, glave od bolesnih telića , kravlja vimena, tamo trguju nameštenici
te firme označeni na armbandima sa četiri zlatna slova : Be. De. Em. Be.
„ Blažena Devica Marija Bistrička “ . Inače je sve ostalo sajmište, kao što je
bilo pred mnogo godina kada sam kao gimnazijalac bio poslednji puta ovde.
Onaj Gambrinus na cimeru krčmarskom tik pokraj crkve još uvek jaši lagav
u žutom trikou i drži kriglu piva u desnici, Crnčićeva kelnerica sa plakata za-
grebačke dioničke pivovare još je uvek tu, sa nepristojno otkrivenim pazuhom
i potpis majstora jasno se razabire pod ovim našim remek delom što je pop-
lavilo čitavu nam domovinu od Sutle do Trebarjeva.
Ako hoćeš da doživiš, kako najsunčaniji i najvedriji majski dan može da
se zgusne u neku bolesnu i paklenu viziju, putuj na Bistricu. Ide procesija
gušavih Međimuraca i nose drvenu madonu sa mitrovim vencem ; pale vošta-
nice, pevaju madžarski, a na čelu te povorke nosi krst jedna žena sa idijot-
skom , natečenom glavom, upaljenom od vrbanca ili crvenoga vetra i histerično
luđački jeca od nekog višeg ushita. Čuju se cirkuski limeni tromboni, klarine-
ti, bubnjevi, negde mumliaju berde, a oko crkve uz zvonjavu pogrebnu pužu
po golim kolenima sa svećom u ruci starice i deca i prebiru po krunicama i
bistričkim čislima od kestenja i licitarskih medenjaka . Jedan željezničar u uni-
formi, kao svraka skakavce nabada na trnje, nabada na ocalne bodljike goruće
voštanice, kleči i moli se a kod tog posla vrlo pažljivo suče svoj junački
brk. Jedan mladi svečenik u roketi sa kukmom kao beli kakadu trči i maše i
viče zvonaru uzrujanim glasom režisera : Miško, zvonite ! A Miško se nagnuo
preko pasa na okno zvonika, jede kranjsku kobasu, puši cigaru i zvoni, zvona
odjekuju i pobožno se razlevaju po zelenim fratinama, parcelama šuma i polji-
ma, predstava počinje, novac pada u blagajne Blažene D. M. Bistričke, Rim
pobeđuje Nečastivoga. U onim arkadama sve je puno reklame . Tu oglas za
svete mise : zagovorne ili posmrtne, sve jeftino po naručbi i želji konte. Pet
dinara jedan komad svete mise . Tamo besplatni papinski oprost ako tri dana
jedeš i piješ kod B. D. Marije B., tamo presvete ispovedi, tamo duplinarnica
gde se dobivaju voštani predmeti za zagovore po jedan tri i pet dinara komad.

377
Dobro je kupiti te zagovorne predmete, jer eto velike obojadisane reklame po
zidovima gde se vidi, što sve radi firma Be. De. Em. Be. Ona je oživela Katu
Lenić od mrtvih g . 1758. i razbojnike odvratila od napada ognjenim oblakom
g. 1722. Sigurno deluje u ratu, osigurava protiv požara, zmijskog ujeda, po-
kvarene probave i teškog sna, vraća zarobljenike iz ruskog ropstva sve solid-
no i jeftino ! Plaća se u duplinarnici !
Posle svega toga i ja sam kupio u duplinarnici jednu voštanu glavu da
ne poludim jer sam se osećao kao ona brahikefalna drvena glavetina jednog
kentaura sa glavom vatrogasca na bistričkom ringlšpilu . Postao sam drve-
nim dadaističkim kentaurom-vatrogascem na ringlšpilu, sa kacigom od žute
medi, jednim staklenim okom i brcima iz konjske strune. Na meni je sedela
kao grob teška domovina Barica Hrvatska i letela u krugu vrtuljka sa drvenim
labudovima bez repa, sa groznim lavovima i jednookim kentaurima što su
imali glave domaćih vatrogasaca. Leteli smo besomučno, odjekivale su har-
monike i berde i tromboni, a ja sam uzdišući pod teškim teretom Barice re-
citirao bistričke stihove Tomislava Prpića, bistričkoga bogca :
Tvoja je glava opala
Mi smo skup sada na cesti
tebi već ni treba jesti.
Moj dragi ti trebaš se sesti
si truden, buš slatko spal !
Lepo je tebi, mama pri miru
vse drvje stoji ti v špaliru.
Je l' vidiš kak bela je cirkva
i turen se zvija
vu nebo .
Marija! Marija!
M. K.

O prijateljima „ Književne Republike "

(Ultramoderna selekcija istorije, pesme, groteske i satire).

Među dobro poznatim prijateljima našega lista nastalo je u poslednje

vreme neko sudbonosno kretanje.
1.) Genijalni naš knez pesnik, grof Ivo Vojnović, o kome se u javnosti
dulje vremena nije čulo ništa naročita, čitao je jednu svoju nenapisanu dramu
na dvorcu markiza de Bona. „ Dubrovački List “, a po njemu i čitava zagrebač-
ka štampa, pisali su o tom događaju kao o nekom epohalnom i neobično važ
nom otkrivenju. Genijalni grof čitao je to svoje nenapisano delo u drevnom
vlasteoskom dvorcu markiza Bona i tako obnovio jedan kulturni društveni obi-
čaj još iz vremena salona Cvijete Zuzorićeve. U toj karakterističnoj vili, har-
moničnom ambijentu, u krugu profinjenog ukusa, u rijetkom skladu, zgodnim
prostorijama, na tradicionalnoj taraci, u ubavom vrtu uz more, uz visoku poe-
ziju, akorde muzike, ples, zakusku, duhovito časkanje otmene publike i lijepe

378
mladosti, čitao je autor svoje delo o jednoj hohštaplerki na dvorcu Skočibuha.
To nije drama već ultramoderna selekcija istorije, pjesme, groteske i satire.
(„ Dubrovački List " god. 2. br, 32. od 8. VIII. 1925.)
2.) Brat kneza pesnika, ekselencija knez užički, vitez Svetoga Mavricija i
Lazara, grof Lujo Vojnović postao je pristašom politike Stjepana Radića. U
„Prager Presse “ u članku „ Kroatiens Stunde “ taj lažni grof sa nekakvim fran-
ceskim citatima skida svoje pribićevićijansko jedro i dok mu je politika Pribiće-
vićeva „ bojazan častohlepnih “, Radić mu postaje „ impulzivni slavenski produkt“,
a Hrvatska je zvana „ da u ovom času igra prvorazrednu ulogu. " ( Prager
Presse od 14. VIII. 1925.)
3.) Filosof dr. Vladimir Dvorniković, koji je, kao što je našim čitačima
poznato, pročitao nekoliko hiljada knjiga , dobio je rešenjem ministra Svet. Pri-
bićevića deset hiljada dinara za rad na dosadanjem i daljem radu na narod.
nom prosvjećivanju " . Taj filosof naravna stvar član je S. D. S. ( Samostalne
Dem. Stranke.)
4.) Advokat Mijo Radošević postao je članom radikalske partije. (Beogr.
Politika.)
5.) Vragoljan g , Ante Kovač-Pfifikus, koga smo mi nazvali lašcem i kle-
vetnikom, odlikovan je ordenom Beloga Orla V. stepena. ( „ Riječ “ .) Taj vra-
goljan, taj vitez ordena Beloga Orla, doista, i on spada u naš dvorac Skoči.
buha, u tu našu narodnu selekciju historije, groteske i satire . Tu se kod nas
čitaju nenapisane drame i u tom našem harmoničnom ambijentu , rijetkom
skladu, u krugu profinjenog ukusa naši Skočibuhe javno skaču sa Svetozara
na Stipicu , sa komunizma u radikale , iz filosofije na unosan rad narodnog
prosvjećivanja uz nagradu od 10.000 Din, iz klevetnika u vitezove Beloga Orla
V. stepena. A naša otmena publika i lijepa mladost sedi u ubavom vrtu uz
zakusku i duhovito časkanje i divi se tom igrokazu . što traje još od vremena
Cvijete Zuzorićeve.
M. K.

379
 Poštarina plaćena u gotovom.

KNJIŽEVNA

REPUBLIKA

MESEČNIK ZA SVE KULTURNE

PROBLEME

GOD. II . BR. 9. i 10 .

SADRŽAJ :

DOBRIŠA CESARIĆ : Tri pesme: Cvrčak u crkvi. Bez zavičaja.

Posle kiše.
A. Cesarec : Svet na stramputici. (nastavak novele III . )
Dovani Papini : Imanuel Kant (preveo B. Radica.)
J. CANKAR : Kuća Marije Pomoćnice.
A.. Glazbeni pregled : Smodek, Anday, Pšihoda , Tkalčić,
Umetničko veče, Umberto Fabri, Borovski , Topla voda.

Cena pojedinom broju Dinara 24.-

UREDNIK M. KRLEŽA ZAGREB

 Književna Republika

Vlasnik i izdavač M. KRLEŽA, ZAGREB Kukovićeva ul . 28 .

Administracija KNJIŽARA V. VOŠICKI, KOPRIVNICA

KNJIŽEVNA REPUBLIKA izlazi koncem svakoga meseca u revi-

jalnom formatu na najmanje četrdeset i osam stranica

PRETPLATA ZA GODINU DANA DVANAEST BROJEVA 120 DINARA
PRETPLATA ZA POLA GODINE ŠEST BROJEVA ŠESTDESET DINARA
CENA POJEDINOM BROJU U PRODAJI DVANAEST DINARA
PRETPLATA ZA INOZEMSTVO DVESTO DINARA GODIŠNJE

Izvolite poslati pretplatu odmah, jer cena kod plaćanja unatrag je veća i raču-
namo cenu za pojedine brojeve. Ne stigne li pretplata pravodobno,
pretpostavljamo, da želite, da dužnu pretplatu pouzmemo poštanskim pouzećem .
Siljanje lista obustavlja se samo nakon pismenog otkaza pretplatnika . Samo po-
vraćanje jednoga broja nije dostatno za otkaz.

PRETPLATA I REKLAMACIJE ZA KNJIŽEVNU REPUBLIKU ŠALJU

SE NA ADMINISTRACIJU LISTA :

Knjižara Vošicki Koprivnica

BROJ POŠTANSKOG ČEK. RAČUNA 34996.

RUKOPISI SE NE VRAĆAJU .

NEZATRAŽENE KNJIGE I ČASOPISI NE OBJAVLJUJU SE.

Za objavljene sastavke odgovaraju potpisnici lično, za nepotpisane

uredništvo .

SVA PRAVA prevoda i preštampavanja pridržana. Alle Rechte

vorbehalten, besonders das der Übersetzung . Droits de tra-

duction et de reproduction réservés pour tous les pays. Copy-

right by KNJIŽARA VOŠICKI , KOPRIVNICA 925 .

RUKOPISI ŠALJU SE NA

M. KRLEŽA , ZAGREB , Kukovićeva 28 .

Pretplatnici ! Pošaljite dužnu pretplatu, jer je o tome ovisno izlaženje

„ Književne Republike “ .
KNJIŽEVNA REPUBLIKA

GOD. II . SEPTEMBAR i OKTOBAR 1925. BROJ 9. i 10.

Tri pesme.

Cvrčak u crkvi.

Zadnje devojke i momci

silažahu već sa kora
i čuo se topot nogu
i reči iz razgovora .

Kad se na zvonarov korak

rasula po crkvi jeka
osetilo se da neko
sakrit na tišinu čeka.

To je cvrčak, zadnji pevač,

sakriven u rupi stupa
čeka da pusti pesmu
ponad ispražnjenih klupa.

Bez zavičaja .

Preko naših usta neće nikad preć

radosne i tople reči : tu sam doma.
Zavičaja nemam a njeg se ne da steć .

Ne skinuv ni jednom na pozdrav šešira -

tako bih ja prošo svojim rodnim gradom .
Šetajuć alejom ne bih u njoj našo
nijednoga stabla sa poznatim hladom .

Posle kiše .

Popodne kada presta kiša

u časak sivi monoton
pevaše neko u drugome katu
pesmu o lepoj Manon .

143
 Pesma pevana uz klavir
u polumračnom jednom katu
jednoga starca obrva sedih
.
zaustavila je na putu.

Stajaše tako na ulici starac

Bog bi ga znao šta mišljaše on.
Pevaše neko u drugome katu
pesmu o lepoj Manon.
Dobriša Cesarić.

Svet na stramputici .

(Nastavak novele . )

III.

Soba u koju je ušao Pankrac bila je prenatrpana pokućstvom, starinskim ,

sviju stilova ili, zapravo, bez stila, no čišćim nego inače u toj kući . Dva visoka
kreveta, jedan raspremljen, ispunjavali su je gotovo do polovice, i ravno pred
njima, na suprotnoj steni, na malenoj poličici, između sajmišne slike Hrista s
trnovim vencem i Marije s probodenim srcem, gorelo je kandilo, zapravo obi-
čan stenj , zamočen u posvećeno ulje u crvenoj čaši . Baš nad samim tim kan-
dilom, još uvek između slika , kao na izabrano počasnom mestu, viseo je stari
izlizani b-klarinet. U crvenom osvetlenju kandila svetlucale su se crveno i nje-
gove tipke od medi, baš kao da je čas pre neko po njima prebirao krvavim
prstima.
Kandilo je tu gorelo samo na velike svetke ili kad je ko u kući bio teže
bolestan. A što se tiče klarineta, on je tu viseo nediran već godinama, otkako
je staroga Smuđa ozbiljnije stegnula astma. Inače je taj klarinet imao svoju
veliku historiju, jer na nj je bila vezana mladost Jakova Smuđa, kad on još
nije bio trgovac i birtaš, ali zato ništa manje no b-klarinetist u opernom orkes-
stru staroga, a prvu godinu i novoga zagrebačkoga teatra . Uvek, pa još i danas
u starosti, Smud se rado, i sa suzama u očima, sećao te svoje velike prošlosti i
pojedinih svojih solo-partija, naročito onih iz Verdijevih opera. No i kad se
tako ponekad raznežio u uspomenama, nije ga ništa smetalo da klarinet upo-
trebljuje samo na to, da kao birtaš mami i zabavlja s njime goste i mesto mu-
zama služi Mamonu.

A od služenja muzama do služenja Mamonu razvio se on nešto po svom

nezadovoljstvu s platom u orkestru , nešto po svojoj urođenoj gramzljivosti,
baštinjenoj od oca, propalog seoskog trgovca, najviše pak možda po slučaju
da se upoznao i oženio sa ženom koja je izričito bila mišljenja da on svoju mu-
ziku može mnogo pametnije i unosnije upotrebiti u svojoj birtiji za sebe i go-
ste, negoli u teatru za » majmune « , pod kojima je razumevala i glumce i publi-
ku . Gospu Reziku - tako se ona zvala upoznao je on kod jednog križevač-

144
ko-statutski vrlo raspoloženog kanonika na pijanci na kojoj je sudelovao kao
muzikant. Kod tog kanonika je gospa Rezika, punašna mlada udovica jednog
seoskog financa, bila gazdarica , i jer je odmah posle pijanke, ujutro, kad je ka-
nonik otišao na zornicu, mladi Smud uspeo da joj ostavi lepu uspomenu, to su
se njihovi odnosi produžili, i posle vrlo brze smrti kanonika usidrili se konačno
u toploj luci građanskoga braka . U taj je gospa Rezika osim svojih bokova,
velike rečitosti i poduzetnosti unela nešto novaca koje joj je oporučno namro
kanonik. I baš taj novac bio je poslednji povod da je Smuđ poslušao svoju
>>bolju polovicu « , i članstvo u orkestru zamenio s gospodarenjem u prekuplje-
noj birtiji, i pošle, još mesnici . Bilo je to najpre u gradu , no posle nekih deset
godina gospa Rezika, i ako im je u gradu išlo dobro , zaželila se sela i gospo-
darstva s mnogo zemlje, svinja, gusaka i kokoši , u čemu joj je Smud također
poustio i preselio se ovamo gde je i danas, uspevajući tu, na raskršću dveju
prometnih cesta tako, da je kroz nekoliko godina sigurno postao najbogatiji
gazda u općini .
Još u gradu izrodili su oni troje dece, sina Joška i dve kćeri, Pepu i Mi-
cu . Bilo je tu još četvrto dete , Lucija, no tu je Smud po gospi Reziki, zajedno s
oporučno ostavljenim novcem, baštinio od starog veseljaka, kanonika . Baš ta
Lucija bila je mati Pankracova . Jer nije bila njegove krvi , a razuzdanošću svo-
jom mu je pravila mnogih neprilika, Smud ju je vrlo rano udao za jednog
opančara u gradu koji se u Luciju zagledao na seoskom sajmu , dok je ona pod
poočimovim šatorom točila vino, a on nasuprot pod svojim prodavao opanke .
Mnogo se Lucija opirala toj udaji, naposletku se i osvetila za nju , ispijajući
krv svom i onako tuberkuloznom mužu s preljubima, za koje je na pretek imala
prilike stanujući blizu nekolikih vojnih kasarna . Najposle ga je lepo i sa zado-
voljstvom spremila i u grob, čemu posle nekoliko godina nije izbegla ni sama,
zadobivši na jednoj svojoj ljubavnoj avantiri u šumi iza kasarne jako i smrtno
zapalenje pluća .
Mali desetgodišnji Pankrac ostao je tako na brizi svoje bake i Smuđa, i
jer je bio prelen da uči kakav zanat, a imao je pameti, starci su ga ostavili u
gradu na školovanju . Len međutim i tu, redovito s nedoličnim ponašanjem, on
se tako reći ko gusenica ispod lista na više provlačio iz razreda u razred, i
upravo lane položio nešto poklonjenu , a nešto podmićenu maturu, zapisavši
se potom na pravo .
Vreme u koje je palo njegovo dakovanje bilo je velikim delom vreme rat-
no i poratno, ono u kome je, da se kratko izrazimo, život, svuda okružen atmos-
ferom nesigurnosti smrti, a nenaučan na to iz svoje idilične mirnodobnosti, bio
stavljen pred spoznanje svoje uvetnosti, i sa spoznanjem te uvetnosti sav se,
sve klase time zaražavajući, ustremio na to da se, dok traje, iživi sa što većim
uživanjem, pa postiglo se to i to s najvećom bezobzirnošću i nesavesnošću . Ta-
kav nimalo duhovan i samo hedonističan potez vremena našao je u Pankracu
pogodno tlo još u celom njegovom odgoju, koji je primio u roditeljskoj kući,
mati gde je tako reći nad smrtnom posteljom svoga muža slavila sa svojim lju-
bavnicima orgije, i samog sina, još malodobno dete, s mitom zadobivala protiv
oca, pohvalivši ga na koncu, kad je umirućem ocu, mesto da mu pruži zamo-

145 -
ljenu čašu vode, prkosno isplazio jezik. Ništa bolja nije bila ni dedovska kuća,
u koju je odilazio naročito u ferije. Po iskustvima ovde, tako je i sam sude-
lovao u dedovom krijumčarenju - još se više nešto podmuklo i gramzljivo, spo-
jeno s neosetljivošću za sve što mu nije bilo samome u korist, uvuklo u raspu-
znut karakter tog mladića . A jer su i ovde, i u gradu, sredina njegova bili ma-
hom barem isto ili još manje vredni ljudi , to se on s vremenom sav preplavio
i zlobnom i zajedljivom i uvek požudnom samosvesnošću da drukčije nema ni
smisla živeti . Pustoš je zapravo bio njegov unutarnji život, i on ju je ispunja-
vao spoljašnjim sredstvima, mondenstvom nošnje, interesom za šport, lovom
za ženama, pijankama i kartanjem. A jer je sredina bila nabita i politiziranjem
nije se uklonio politiziranju ni sam . Pri tome je bilo najosebujnije, da se on
isprva isticao kao žestoki komunista . Jer je tada komunistički pokret kod nas
porasao u plimu , moglo se to tumačiti njegovim naivnim računom da će s br-
zom pobedom tog pokreta doći do prigode da se okoristi ; za takovo tuma-
čenje bio bi najbolje opravdanje taj zanimiv detalj , da se Pankrac s komuniz-
mom i revolucijonarnošću naročito isticao i hvastao pred dedom i rođacima na
selu, ustrašivajući ih time i iznuđujući im novaca, s obećanjem, da će ih, kad
pobedi revolucija , zaštititi od ekspropriacije . Prilično dugo to mu je, naročito
kod nepolitičkog deda i uspevalo, no kad je komunistički pokret pao na oseku
i biti komunistom javno usled progona postalo opasno , tada je Pankrac , nikad
od reči dalje ne došavši do dela, brzo uvukao rogove, samo još od inata i da
rođake jedi, prikazujući se ili opet samo puštajući da ga prikazuju komunis-
tom . Tako on to pomalo voli još i danas, premda se već pred dulje vremena i
svi to kod kuće znaju , a iz naročitog razloga što je tako po preporukama kao
>>siromašni patriotski student<< mogao od bankara i trgovaca musti pare, pri-
ključio i postao vrlo glasan u omladinskom hanaovskom pokretu . No još i tada
glavno vrelo na kome je crpao bilo bili su ded i baka, a da mu je to, sve i bez
pretnja, odnosno obećanja s komunizmom, uspevalo i preko granica, imalo je
svoj razlog u tužnom slučaju koji se u kući dogodio nedugo pred preokretom .
Taj slučaj bio je baš onaj , koji se danas već toliko puta naglasio, slučaj
sa Cenekom. Cenek, bobuljičavi , ćutljivi , no okretan seljak, bez žene i imanja,
tek s nasleđenim parčetom šume za hvat drva, inače Kraljev polubrat, bio je
slugom u staroga Smuđa već dugi niz godina pre rata i još dugo u rat sam, a
bio je Smudu i prvi pouzdanik i prvi pomoćnik u odvijanju spekulacija vođe-
nih s Vasom . Verovatno je, da se ti odnosi zadovoljnog gazde i sluge ne bi ni-
kad poremetili, da, premda slabašan, Cenek baš pod konac rata nije bio unova-
čen, poslan na talijanski front, i da se s tog fronta, izmučen i zaplašen, ali i
duševno nekako probuđen, nije na odsustvo ka gazdi vratio s odlukom, da na
front više ne ide, ne izbegne ni u zeleni kader , nego se sakriva u gradu kod
nekih svojih rođaka . Tu je on posle rata s jednim od tih rođaka mislio da otvori
malu birtiju i gospodari za se. Zato mu je trebalo novaca , a jer je baš za svoga
dopusta za gazdu i Vasu izvezao jedan masan transport žita preko granice u
Kranjsku, to se on, sve dotad radeći kao sluga bez posebnog kakog prava na
pljaćku, usmelio da od Smuda zatraži pomoć kao naplatu za učinjene usluge.
Na svotu koju je on tražio, teško bi pristao i sam, premda škrtiji, ipak popust-
ljiviji Smud, no naročito se oprla gospa Rezika . Ona se uvredila da to Cenek

146
nije najpre zatražio od nje , faktične glave kuće . Zapravo, razlog je bio dublji,
jer pored nemoćna već muža, Cenek joj je bio ljubavnikom, tako je iz interesa
da zadrži valjanog slugu i da ga sebi sačuva, kao ljubavnica inače demokrat-
kinja, stala na sasvim aristokratsko gledište, naime da je za Ceneka , kojemu kod
nje ništa ne fali, bolje da ostane slugom negoli postane gazdom . Radi svega
toga su se oni najposle odlučno zavadili baš poslednje noći pre dužnosti Ce-
nekove da se povrati na front. U kući su već svi polegali, i svada je između
njih troje u zatvorenom dućanu rasla, dok se Cenek nije raspalio i gospu Re-
ziku nazvao bludnicom, našto se ona, jadljiva i nagla ko uvek, razbesnila i za-
mahnula na njega teškim vatraljem, pogodivši ga ravno u slepo oko .
S tihim jaukom pao je Cenek na vreću žita , i bio je to nezaboravljiv pri-
zor za Pankraca, kad se tada baš na ferijama kod bake i probuden vikom , sve
pred vratima prisluškivajući, pojavi i sam u dućanu . Ded i baka, u škurom svet-
lu posiveli ko drven pod , izgažen im pod nogama, stajali su nad Cenekom : on je
posmatrao prste kojima je opipao Cenekovu ranu i koji su bili krvavi , a baka
je upravo otisnuvši nogama na pod Cenekov leš, i ne spazivši još Pankraca ,
opsovala pokojniku mater s usklikom :
Prokleta živina ! Tako tvrdoglav, zar je morao imati tako mekanu tik-
vu ! - I spazivši Pankraca , potpasala je rukama bokove i izdrla se: - A
šta si ti došao ? Na, vidiš ! Pao je s lestva i ubio se na jezik od vage ! — i lestve
i teška tovarna vaga bile su baš blizu .
Do danas je ona u familiji tvrdila to isto . Ipak se tada otresla na Pan-
kraca grubo, da šuti, kad je on na uzdisanje obeznadenog deda, šta da se radi,
primetio bez uzrujavanja, da ceo slučaj , jer se dogodilo tako kako to prikazuje
baka, treba, ništa ne tajeći, prijaviti vlasti . O tome ona nije htjela ni čuti , ali
je zato odrešito , s energijom pred kojom se plašljivi Smud mogao samo da po-
vije, prihvatila Pankračev predlog, da Ceneka strpaju u vreću i zajedno s vre-
ćom odnesu ga - Pankrac i Smud - u nedaleku popovu šumu tamo ga bace
u jezero, medu šaš, u glib.
Bilo je to teško i opasno . Noć je doduše bila mrkla i oblačna, no još ih je
u samoj šumi, kojom su vodili puteljci iz vinograda u selo, mogao ko da sret-
ne. Ipak su sretno prispeli tamo , i , prebacivši vreću s mrtvacem i kamenjem na
cepanicu nadenu u šumi , sretno je Pankrac , plivajući, pohranio leš na dno me-
đu šaš u glib . No u poslednji čas, baš kad se Pankrac na obali oblačio i kad
je stari Smud, drhteći u toploj noći, uzdisao glasno da li je to sve ipak tako
sigurno, stvorio se pred njima, bosonog i tih kao šišmiš, Cenekov polubrat,
Kralj .
Pijan se iz kleti jednog svog suseda vraćao preko šume kući , zaspao ma-
lo po običaju na putu, čuo najposle neki šum i , pošavši dalje, prikučio se naj-
posle radoznalo ; hem , zar se Pankrac sad u noći tu kupao ili lovio žabe ? A
tako, buhe je stresao, i to se on uopće nije kupao, nego je, tobože da će se ku-
pati hteo samo da malo sekira staroga Smuđa, s kojim se prošetao da otera
glavobolju posle oprosne pijanke sa Cenekom ? Hem, bolje da su ostali dalje
piti, i njega da još pozovu ; pošao bi, i onako bi još sa Cenekom, pre nego taj

- 147 -
ode k rodacima u grad, hteo da se nagodi radi prodaje onog Cenekovog koma-
da šume ! Mogao bi kod njih i da prespava na seniku
Jedva jedvice, s laži da su Ceneku dali novac i da će se Kralj moći naći
s njime u gradu, a sada je Cenek mrtvo pijan, i uopće s izgovorima više za
pijana negoli trezna čoveka, otarasili su se Kralja . A posle nekoliko dana , kad
se Kralj , ne našavši Ceneka u gradu , začuđen navratio k njima , rekli su mu
ono isto što su govorili i drugima, da je Cenek otišao na front. S njime su , ra-
zume se, bili jedino još poverljiviji, pa mu saopćiše, da se tako Cenek predomi-
slio u samo jutro pred odlazak.
Bilo je to pod zbunjen konac rata i brzo je došao preokret te su se
u selo s vremenom vratili svi frontaši, za mrtve se pak znalo da su mrtvi, za
zarobljene da su zarobljeni , samo Ceneku nije bilo ni traga ni glasa . Na sreću
Smudevih niti je za Ceneka kad na općinu došla teralica, niti je on na frontu
služio s domaćim ljudima da bi ko mogao prigovoriti, te se on na front uopće
nije ni vratio. Tako su oni mogli mirno njegov nestanak tumačiti time, da je si-
gurno na talijanskom frontu pao, pa mu se leš izgubio : koliko je takovih h-h,
ako ne iz njihovog sela, drugde !
Na takovo tumačenje Kralj je uvek, mršteći se ćutao, dok posle prodaje
grofova imanja nije radi zemlje došao u kavgu s Vasom i tada su nenadano
Smudevi dosluhnuli glas koji je bio čista istina, a širio se po selu , da su se oni
u noć pred Cenekov odlazak s njime posvadili, ubili ga i pokopali u popovom
jezeru . Njihovu svadu čuo je te noći, prolazeći mimo, taj i taj seljak, Kralj ih
je opet te noći našao u šumi kraj jezera u takovim i takovim okolnostima - to-
bože, šetali su , a kad ih je ko pre vidio da uopće ikud šeću ! — stvar prosta,
ubili ga i potopili!
Verovatno bi za Smuđeve, usprkos njihove spretne obrane, zlo svršilo to
govorkanje, da je Cenek bio za vlast i seljake kakova vrednija osoba , i da se ko
za njeg, barem mrtva, hteo jače založiti. Jednostavno je trebalo na jezeru dići
ustave i vodu propustiti, pa bi se leš našao, no župnik je baš te godine pokušao
u jezeru gajiti ribe, pa je i njemu samome takova pobliža istraga bila nezgod-
na. I najglavnije, Kralj , najbliži Cenekov rodak, izgrden od Smudevih što ih
je oklevetao, dobio je od Vase zemlju, od Smuđevih stalno mito i kredit ; osim
toga, ostao mu je bez odštete pokojnikov šumarak, pa je tako ostao začepljenih
usta, sam ih odčepljujući samo na to, da pred seljacima govori kako je onaj
svoj susret sa Smudem i Pankracem u šumi izmislio, ili pak na to, da, bez ika-
kovih opasnijih svedoka , Smuđeve plaši i podraži na širu i podašniju ruku .
Tako se govorkanje po selu stišalo, i prošlo je vreme, dok proljetos nije
ceo slučaj zauzeo najozbiljniju svoju formu poznatom već odlukom trgovca
Blumenfelda. Blumenfeld bio je tu, u središtu sela, trgovac davno pre rata, i
obogatio se jako , no i dućan i kuća su mu propali za vreme preokreta, kad su
mu ih seljaci slobodarci zapalili i opljačkali . Sam je on tada s familijom pobe-
gao, pokušao drugde veće poslove, no nisu mu išli , pa se on zato zimus vratio
ovamo natrag, sagradio kuću i otvorio dućan nanovo.
I Smudevu su doduše kuću seljaci hteli za vreme prevrata da napadnu
i spale, ali ju je on obranio slavno i dosetljivo - tako da je u noći, kad su obo-

148 —
ružani seljaci došli pred nju u gomili, istaknuo kroz tavansko okno staru čizmu
s koje je otkinuo džonove, i pucao kroz nju iz puške. Opiti i nepažljivi seljaci
su mislili da to iz tavana strči cev strojne puške, pa su se, preplašili i razbegli ,
više uopće ne pokušavajući napad .
Spasivši tako dućan i prigrabivši sebi bivše Blumenfeldove mušterije,
stari Smud je uspešno oslabljivao pokušaj Blumenfeldove restauracije, i na-
ravno da je Blumenfeld, već i otpre nazloban na Smuđa, postajao besan i tra-
žio način da se reši tog svog takmaca. I do njega je došao glas o sumnji koja
leži na Smudu radi, Ceneka, a priličnu potvrdu dobio je nedavno i od samog
Kralja davši mu za to bakšiš i obećanje da će mu korisniji biti od Smuda.
Sam župnik, pak ljutit što su mu kroz dve godine ribe u jezeru samo crkavale,
a od čega no od truleži Cenekovog trupla! pokazao se sklon da Blumenfeldu
dade jezero u zakup . To je onda ovaj , preoprezan ipak da Smuda direktno op-
tuži, odlučio posušiti senokoša mu je i onako trebala, a možda bi dao dobri
bog, da se u jezeru doista nade i Cenekov leš, znak propasti njegovog konku-
renta !

IV.

Baš radi toga, razgovarajući o tome malopre ponovno sa svojim mužem,

a i po običaju spremna da svaku nepreliku guši u zametku , pozvala je sad gos-
pa Rezika Pankraca k sebi . Na tu brzinu podražilo ju je još više jer je čula
Pankracove reči o proigranom novcu .
S belim ubrusom oko glave, slična paši pod čalmom, a i uopće s muška-
rački tvrdim crtama u bledo- ružičastom licu, naslonila se ona u visokom kre-
vetu na uzglavlje od mnogih dušeka i, trepčući retkim trepavicama samo izret-
ka, piljila je u Pankraca sa svojim mačji ukoso uzdignutim, na Pankracove
hladnoćom i prodirnošću sličnim očima . Iz cele njene pojave izbijalo je nešto
odlučno i žestoko, pa se to ispoljilo odmah , jer je bez okolišanja, kad joj je
Pankrac potvrdio da je dobro čula što je on o proigranom novcu rekao dedu ,
napala Pankraca radi lakoumnosti .
- I samo zato si ti došao ? Ja bolesna ležim mesec dana, a ti niti da bi
prigledao! Nego kad ti novaca treba, odmah si tu!
Pankrac ju je obišao prvih dana njene bolesti, ali se sad nije na to po-
zvao, nego se ispričao radi predavanja, poljubivši joj pri tome ponovno ruku.
Drzak i s njome kao sa svima, on je ipak za nju znao imati i laske, nešto malo
jer je osjećao da mu je ona u toj kući, gde su ga svi mrzili ili ga se bojali , je-
dino valjda krv svoju osećajući u njemu sklona, a mnogo više zato , jer
je znao da od nje kao od stvarnog kućegazde zavisi uvek uspeh ili neuspeh
njegovih želja i traženja.
Danas međutim on nije došao ovamo , jer bi izgubio na kartama ili imao
isplatiti menicu . To je on u onaj hip , kad su se svi pozanimali za razlog nje-
gova dolaska, hirovito izmislio najpre, da se učini važnim i podraži deda, a
odmah zatim, da iskuša , ne bi li mu prilika da izmuze novaca ipak upalila .
Zapravo je on danas došao ovamo promišljeno iz mnogo važnijeg razloga, da
se obavesti kako je za njega ispala dedova oporuka , o kojoj ga do danas niko

149 -
 nije obavestio, a koja bi možda pred njime ostala i prešućena, da se jučer, kad
se slučajno u gradu našao s ujakom Joškom , nije ovaj o njoj , u prepirci, izla-
nuo. A da to učini baš danas, po takovom nevremenu i blatu , ponukalo je Pan-
kraca još i nešto drugo, hteo je naime, barem za prvi mah, da se sklone od be-
sa nikog drugog do svojih vlastitih drugova, hanaovaca. Potukoše se naime
ovi danas podvečer u birtiji jednoj sa svojim protivnicima orjunašima, i već
od nekog vremena privlačen baš od ovih novim izgledima na razne pogodnosti,
okrenuo je on u samoj bitci štap za njih, a protiv svojih drugova. Pred pote-
rom koja je zato od ovih za njime započela, uklonio se Pankrac najpre kod
jednog orjunaša koji je stanovao blizu stanice. Posle se prokrao na samu sta-
nicu i otputovao, s uverenjem, da će sutra, prekosutra, kad se vrati, njegove
bivše drugove već proći prvi bes . Sve se to uostalom ne bi dogodilo -- slučajno
on, sad kad sedi na bakinom krevetu , smišljava svoju samoobranu - ne bi se,
da ga drugovi u birtiji nisu izazivali i hteli varati pri kartama, i još tome da
mu nisu prebacivali neiskrenost, muktaštvo, sve naprosto ono što je on isto tako
mogao prebaciti i njima.
No sad to sve i nije važno . Drugo je sad nešto zaškakljalo Pankraca, jer
posle toga, kako je umirivši Kralja i opet jednu uslugu učinio ovoj kući , ne bi
li bilo zgodno da šalu pretvori u ozbiljnost?
Pa i ne radi se o velikoj svoti, mamice! - osmehne se on, popravivši
joj uzglavlje. I , da odmah predusretne njen otpor i pojača svoje izglede, ispri-
ča joj , uveličavajući svoju ulogu , sve šta je čuo i video, i sam učinio povodom
svade Vasine s Kraljem i Kraljeve namere da pode po žandare ; eto, dok
drugi poput Vase nikad ne misle na sreću i mir familije, njemu je to uvek na
pameti ! I zar ona uopće nije čula Kraljevu viku ?
Gospa Rezika je čula neku svadu, razabirala glasove i zvala je ukućane
da se smire i dođu joj reći šta se dogodilo . No niko nije čuo, odnosno sigurno
joj bolesnoj nije posvećivao pažnje. Sad još i čuvši, šta se dogodilo, i sve to u
prisutnosti biležnika i kapetana, pa još i onog potucala Švabe, ona se sva za-
palila, zadahtala, pokušala da se digne - doktor joj je već rekao da bi se to
mogla za skoro - , viknula Vasu . A kad joj je biležnik iz druge sobe odgovo-
rio da Vase momentano nema, silila je Pankraca da Vasu potraži .
- nije se micao Pankrac -- imam ja s
- Pa možeš to s njim i posle
tobom još koješta da govorim !
-
Šta, koješta ? Hoćete li mi se danas svi popeti na glavu ? S Kraljem
se on ide svađati sada, kad nam je, kad nam je.... najviše potreban — našla
je izraz, i smirujući se, tvrd izraz gotove već odluke poprimivši u licu , ispričala
je Pankracu šta protiv njih sprema Blumenfeld ; zato ga je zapravo i zvala.
No šta je? Ti ćutiš, tebi je kanda to smešno ? - zapsikala je na Pankraca .
A ja samo na tebe računam ! Ti znaš gde si ga bacio, ti ćeš ga moći i izvaditi,
odmah ili kad za to dođe vreme. Jesi li ga bar dosta duboko spustio, da ga od-
mah ne nadu ?
Pa od Ceneka su sad sigurno ostale samo kosti ! - češući se rekne
Pankrac ; ko će te da pokupi u glibu ? pomisli, no ne izrekne . Da će ih pro-
kazati radi ubijstva Ceneka, time je on, iznuđujući ih, zastrašivao i sam pone-

-150-
kad deda i baku, ali da bi sad doista stvar , u koju je bio i sam upleten, mogla
doći na javu, bilo je i njemu neugodno, jer ako ništa drugo , ne propadaju li mu
time baš oni od kojih je živeo i mislio još dugo živeti ? Njima pomogavši po-
mogao bi i sebi , no je li to tako lako pokupiti kosti u onom glibu pre nego one,
jer treba čekati da glib postane prolazan, budu videne od drugih? On je to
sumnjao, no ipak, imajući na misli kako s tim novim bojaznima deda i bake i
njihovima nadama u njega, rastu i njegovi izgledi u protuusluge, koje uosta-
lom može odmah da iskoristi , on rekne vedro i pouzdano. - Duboko je dosta !
I kad dođe vreme ja ću svoje učiniti ! A to i onako ne će biti tako skoro ! Makar
kako da je Židov nestrpljiv, vreme je prekišovito ! Samo mamice - milovao joj
je on hrapavu ruku — meni se s dugovima žuri !
--
Ajd k vragu, reći ću starome da ti dade ! čuvši koliku svotu traži ,
krila je ona zadovoljstvo što ta nije prevelika, a zadovoljna je bila i inače. Ipak
se tužila : Vražji jezik na vagi, baš na nj je morala pasti ona jezičina, pa
još mrtav ždere živa čoveka ! No šta se ti opet ceriš ?
Jer mi je drago da se oporavljaš, pritvorno reče Pankrac, a smeš-
nom mu je bilo njena naivnost. - I videći te tako krepku , samo da odmah ne
prohodaš, čudim se, što vam je to palo na pamet, kako si dozvolila da pravite
Joško mi reče oporuku !
Reče ti? reče kao da joj je ipak bilo krivo . — I mi bismo ti rekli ,
da si dolazio ! No pa šta, svađate se još za našeg života, kako se biste tek posle
naše smrti ! I ako , znaš, neka se niko ne nada, da će to biti tako brzo !
No ja se ne nadam, niti ne želim . Samo me zanima kako sam ja prošao.
Ti? Nemaš da se potužiš ? Školovanje dok ne svršiš i još, bude li mo-
guće, da ti se pomogne da se namestiš . To sam ja tako htela.
Pankrac je rastegnuo vilice.
Samo to ?

No čuješ ! Ni na jedno moje dete se nije već do danas potrošilo koliko

na tebe!
I nijedno vam nije učinilo usluge ko ja ! I još je tražite od mene !
- Pa šta bi ti?
Ponajpre, kome ostaje dućan?
Do smrti naše, kao i sve ostalo , nama, starcima . Posle Mici koja se,
budalasta ko uvek, udaje za svog Rusa.
I tako je uvedeno u oporuku , da me ona ima isplaćivati ?
Baš tako, premda se ona opirala ! Ali ima da šuti, svoj miraz je već
dobila ! No to je baš jako lepo od tebe, da ti računaš s našom smrću još pre
nego svršiš!

Pa računala si ti sama ! No, a kako je s kućom u gradu?

― A šta toliko ispituješ ! - užapnula se gospa Rezika Joško će je
dobiti ! Hoće je i Vaso, no ne možemo mi Jošku sami onemogućiti da se izvuče
iz neprilike, valjda znaš! On će je prodati!
Za neprilike Joškove je Pankrac pravo čuo istom sada od bake, te on
sebi pusti da mu baka ispriča i potankosti . Nije ona to radila s mnogo volje, no
zlovoljno je primio i Pankrac tu odluku da kuću dobije i proda Joško .
2
389
 ― mislio je on. < di I bolje bi bilo da
Ne će ga ni to spasiti, videćeš!
je date Vasi koji je ne misli prodati !
A šta se ti zato toliko brineš ?
U stvari mi je svejedno ko je od njih dvojice ima ! Ali ne ću se ja valj-
da kroz celi život potucati po tuđim stanovima ! Red bi bio da mi se od te kuće
doznači barem stan, a to je sasvim isključeno ako Joško kuću proda.
Šta si ti smislio ! I sa stanom kraljevsko pokućstvo možda ? A nama
na glavu opet novu svađu ! To ti sebi izbij iz glave, dobijaš dosta, nemaš da se
potužiš! I ajde sad, zovi Vasu !
Njoj je i samoj bilo žao kuće, no pod svom njenom sirovošću i prosto-
tom sakrivao se materinski, familijarno uzak, ali zato to dublji osećaj za decu ,
i od dece uvek u prvom redu za ono koje je najviše bilo u neprilici, a to je sad
nesumnjivo bio Joško . Dok je barem malo mogla verovati da će ga, davši mu
kuću, moći da spasi, ona mu to nije mogla odbiti . Ali hoće li ga time spasiti ?
Sumnja, izrečena od Pankraca, podsetila ju je i na sumnje vlastite, a te sum-
nje probudile su u njoj i jad da bi joj sin mogao propasti, posle čega bi mu je-
-
dino preostalo da se povuče ovamo u dućan koji je već obećan Mici , — opet
nove neprilike ! I sve se to, uz drugo, uz bolest njenu vlastitu, uz brigu radi is-
trage i mogućeg premeštenja Vasinog, pa da i ne misli na najgore, opasnost
od Blumenfelda, oborilo na nju odjedared, a sad joj tu zanoveta i Pankrac!
Ništa joj on manje nije miliji od drugih, siroče je, i sama je ona također kriva
njegovom sirotinjstvu , jer nije trebala njegovu mater uvaliti u nesreću s onim
tuberkuloznim, nemoćnim opančarom ! No sve to još ne može da opravda preu-
zetnost tog dečka ! Besnilo koje je poradi svega tinjalo u njoj blizu je da pras-
ne, i samo još osećaj , da to ipak nema smisla spram Pankraca koji joj je potre-
ban, nuka je da sebi za srdžbu nađe drugi objekt . A ko bi to bio no onaj hva-
lisavi Vaso koji joj je, poradi Pepe popio već toliko krvi i sad , netom što se hva-
lisao (čula je to od muža ) , kako bi im kao policaj mogao pomoći, sa svojom
uobraženošću i svadljivošću kući još više odmaže !
Ajde, ajde, dozovi mi Vasu!
Pankrac je griskao nokte. On još nije bio s bakom gotov .
Dobro, reče ustavši, ako ne mogu dobiti stan, onda tražim povišicu
mesečne potpore !
-
Šta ? Pijavica ti ! Ćuske mesto dinara! istegla je ona vrat, ispru-
žila glavu, upila se u njega očima ko pijavicama, i tu je sad bilo vidno da ni
Pankraca ne će u jarosti svojoj nikako štediti ; koleričnost je u nje često, a mož-
da i redovito, ubijala svaku diplomaciju .
Pankrac je osećao buru, i nije mu se činilo probitačnim da se ta izdiv-
lja baš nad njime . Zato se uklonio, pošavši spram vrata, i otud tek dobacivši
baki još hladno :

Mislim, da to nije tvoja poslednja reč ! Jer valjda ne misliš da ja ve-

rujem u jezik od vage. Vasu pak zovi sama !
Ne obazirući se na njene grdnje, izade. S protivne strane, iz hodnika,
upravo je ulazio Vaso, strašno naoblačen i uvređen, još uvek mrmljajući spram
Smuđa i Joška, koji su po prilici s licem pobednika koji se čine da im je pobe-

390 -
da neugodna, ulazili za njime. Poslušavši ih malo i čuvši bakinu viku, Pankrac
pred vasom prstom ukaže vrata :
Zove te stara !
Šta ću joj ja? Ima tu Joška!
Vaso ipak pode.
- Šta hoće s njime ? - primaknuo se Pankracu Joško, pogledavajući
oca.
Pankrac samo slegne ramenima . Bi li radije Joška podražio da
je od bake dobio privolu za povišicu potpore mesto stana ? Jučer se u gradu
pravdao radi toga s Joškom! Prećuti . Baš njemu je bio upućen glas :
―
A ta nesreća je opet ovde ! Nanjušio si čini se, ko pas, da je u kući
danas masno ?
Izrekla je to, prilično hrapavim, prehladenim glasom, žena koja je upra-
vo, noseći tanjire, ušla u sobu Mlada je još bila, tek gojazna ko svi u ovoj
kući, familija Smuđ je očigledno za svoje telesne oblike poznavala samo
najširi kalup . Oblici su se toj ženi prelevali preko haljina na grudima , trbuhu ,
bedrima, ispod hrptenjače, tako te se činilo da bi se i razlili da ih nije stegla u
haljinu, koja je, usprkos toga što je bila domaća, bila vrlo uska . A odmah iza
nje, isto takav, tek nešto viši primerak debljine, a i paradnije, u svilu obučena
i samo keceljom potpasana, ušla je i druga žena, sa stolnjakom, noževima i
vilicama, i s glasnim prekorom prvoj : kad je tanjire ponela, zašto nije i noževe
i viljuške?
Prva je bila Mica, druga Pepa, Vasina žena, narečena Jovanka .
Pankrac ih je ogledao, ne pozdravivši ih , nego se samo podsmehnuvši
Mici :
To samo tebe psi njuše!
- -
Svinja ! dobio je odgovor . A Pepi je pala viljuška, sagnula se da
je digne i grudi su joj se prelile preko priličnog dekoltea . I njoj se podsmehne
Pankrac .
Pazi, teta Jovanka , da ti što ne ispane iz nedara!
Pogledavši se niz prsa, Pepa ga automatski, samo s većom, činilo se,
osetljivošću za uvredu , počastila istim imenom ko Mica.
Smejući se isprva, Pankrac posluhne onome čemu i drugi, najviše stari
Smud i Joško . Nije to bilo hrapavo, gundžavo pevucanje Kraljevo koje se čulo
iz birtije. Iz bakine sobe dopirao je ovamo i skrenuo na sebe njihovu pažnju
rezak glas bakin i mumljaj Vasin . Obadvoje kao da je tamo prigušivalo glas.
no prilično uzaludno, jer po tonu i po nekim rečima moglo se razabirati da se
svade. Valjda da pred strancima, kapetanom i biležnikom , zagluši te reči, ne-
povoljne po muža , Pepa je, obadvojicu s napadno mnogo reči zadržavajući na
večeri, i jako bučno rasprostirala na stolu tanjire - rasprostirala ih tako buč-
no, da joj je to Mica, više radoznala, prebacivala . I saglasan je bio u sebi s
tim njenim prekorima stari Smud, a opet i nije, zbunjen se digao da prigleda
u sobu . No vrata su se još pre toga otvorila i, zapuhan, javio se tamo na pra-
gu Vaso, okrenut još uvek spram bake i govoreći :
Ako si ti to presudila po onome što ti je nabrbljao onaj balavac, onda
dosta žalosno ! Kako sam Kralja ( Deri se još bolje - čulo se gospu Reziku)

391 -
 tako ću i tu se sad okrenuo, zalupio za sobom vrata, prasnuo na Pan-
kraca - i tebe, ne zavežeš li sebi gubicu !
Pre nego je pošao do punice, dogodilo mu se da je načuo kako u hodni-
ku blizu kuhinje Smuđ i sin nešto govore o njemu . Približio se, i umešao , i do-
mala čuo od Joška prigovor poradi nadmetanja za kuću , jer dosta žalosno , ako
on kao policaj ne bi familiji, i bez te kuće pomogao u aferi radi Ceneka ! Uosta-
lom, šta bi on i mogao pomoći, nikake afere ne će ni biti ! To je mišljenje i ma-
mino, a mama ni sama ne pristaje da bi se, što se tiče predaje kuće Jošku , još
budšta promenilo ! To neka Vaso zna, i neka to već jedamput shvati !
Nije se smirio Vaso i vrelo ulje je već bio kad se na poziv uputio k punici
uputio s potajnom nadom , da se ona poradi njegovih obećanja koleba u sebi
i da bi je s tim obećanjima, u direktnom razgovoru , mogao za se predobiti ! A
kad tamo, ona o tome nije htela ništa ni čuti, nego je u vrelo ulje sasula vatre-
nu bujicu psovki i pretnja da će ga po ženi sasvim razbaštiniti . A poradi čega
to i koga no poradi njegovog opravdanog istupa protiv Kralja koji mu je po-
vredio oficirsku čast ( zar ona ne zna , da bi tu mogao izgubiti, da ju nije časno
obranio ?) i poradi Pankraca, koji se u svemu izbrbljao, hvališući se da je
kuću spasio od žandara ! Taj balavac, taj balavac !
Njegov se bes ipak slomio na hladnom Pankračevom miru .
- Ako ti je šta krivo rekne mu samo Pankrac, sednuvši k stolu , baš
kraj kapetana koji se uzalud opirao da ode, tumačeći to iskreno time, da je za
na večer ugovorio kod sebe sastanak s jednom snašom - to se obrati na Joška,
a ne na mene! On ti uzima kuću , a ne ja !
Odmah se Vaso dao u svom besu povesti za tom Pankračevom smicali-
com , kriknuvši ponovno svoj glavni argumenat koji je imao protiv Joška :
-
Židovi je uzimaju, to je pametnije ! - i ogleda se oko sebe ko tražeći
bilo čije odobravanje. No ni žene mu nije bilo ovde. Čim ga je videla , da od
bake izlazi srdit, ona je izašla , zovući sa sobom u kuhinju i Micu . Znala je bor-
bu muževu za kuću , čula je to i iz kuhinje, s njome se u sebi saglašavala i sa-
ma. No jedamput već i sama odbita, da je, posle dobivenog već miraza , dobije,
a opet uvek u toj familiji imajući oslon protiv grubijana muža, nije htela da se
poradi njegovih hireva izloži svađi s familijom . Nekad vrlo svadljivą, potom
upokorena mužem, sad se radije povukla. Mica naprotiv, znajući da bi u slu-
čaju , propadne li Joško u gradu , došlo u pitanje njeno dobijanje dućana, vo-
lela je i na riziko da joj se brat pokuša spasiti s kućom . Bila je dakle duboko
interesirana u svađi o kući , zato je sad i ostala , dobacivši Vasi :
Pa šta to tebe briga, da je dobiju i Židovi ? Nisi je ti priskrbio !
Ti ne laj !
-
Laješ ti!
Joško, koga se sve najviše ticalo, sedeo je, otpuhivao iz cigare dimove i
rekao hladnokrvno :
-
Pusti ga, Mica ! Donesi radije večeru ! Ja bih ranim jutrom hteo u
grad! A spava mi se!
Stari Smud, prigledavši ipak ženu, te i sam od nje prilično ljutito prim-
ljen, vratio se natrag i rekao umorno, čuvši sve kroz otvorena vrata :

392
 Daj, daj , Mica, i mama hoće večeru ! A ti, Vaso, sedni, večeraćeš,
sedni !
Mica se, mrmljući, udaljila, a Vaso se istegnuo koliko je mogao i tražio
pogledom šinjel i sablju.
Gde je moja žena ? otrese se neodređeno na koga -- Ja tu ne ve-
čeram !
oglasio se čudeći se kapetan ____
Pa kud ćeš, Vaso u blato? Još
nam nema momka s kolima ! Zato sam i ja ostao!
I biležnik koji se tobože isprva nećkao da ostane , a zapravo kao neženja
s velikom voljom prihvatio poziv na večeru , saglasio se s kapetanom , da nema
smisla, kad čovek ima kola, poći pešice u blato. On ih nažalost nema !
Momak je već morao da bude tu ! - smrgodio se Vaso, još uvek pri-
pasujući sablju . A žena mu je upravo u sobu unosila pladanj s pečenjem, mi-
rišljivim da ga je zagolicalo u nosu . Htedne joj zapovediti da se obuče, prigo-
voriti glasno da tu služi kao dvorkinja, no pečenje i pomisao na kišu i blato
razoružali su ga. Tako je samo s prezirom oduhnuo, i sa sabljom oko pasa seo
za sto tast mu je ustupio svoje mesto.

V.

Večera je započela , i kad su Mica i Pepa, konačno i same sednuvši za

sto, unele sva jela, videlo se da je po običaju obilna i masivna. Biležnikovo se
lice širilo od zalogaja i zadovoljstva, pa se najposle, na jedan njegov vic o ko-
košijem prstenu, osmehnuo i Vaso . Samo je iz pokrajnje sobe prigovarala gos-
pa Rezika da večeru ne nose i njoj .
Međutim joj je ovu upravo unosio bled, plavobrad , činilo se sušičav, na
vojničku obučen Rus, Micin ljubavnik i odabranik za drugoga muža . Opsovan
od gospe Rezike radi lenosti, on se, tiho ko sena, sa bledim smeškom, i svima
nazvavši prijatno, vraćao natrag, očito u kuhinju .
A ko je u šupi, kod ljudi ? premda potlačen i zamišljen , oglasio
se brižljivo stari Smud ; goste u šupi dvorio je dosad Rus .
Otišli, baćuška ! Platili i otišli , kiša kažu ! -zapevucao je Rus, meko
premećući reči ispod jezika ko da žvače kudelju .
- A Kralj ? Ponudi i njega s večerom!
Kralj je to međutim odbio, zatraživši samo rakije. Po napadno brzoj
privoli Smudevoj Rus mu tu već htedne donesti, no zadržala ga Mica. Bacivši
pogled na mesto koje je između nje i Pepe bilo prazno, rekla je prilično s vi-
soka :

Donesi potom i sebi tanjir, Serjoža , večeraćeš s nama!

Sa smeškom popostane Serjoža , no ne reče ništa . Samo je Vaso zagund-
žao :
Šta još ne !
Šta još ne ? čula ga je i uvredila se Mica Ako ja hoću , već
sledeće nedelje ćeš sedeti s njime kao mojim mužem
--- To će biti svadba bez mene

393
 Biće mi jako žao ! Samo ti, kako ti kažem, Serjoža okrenula se Mi-
ca, no Rus je već otišao, uopće se ne vrativši, sigurno iz obzirnosti da se radi
njega ne nastavi svađa . I baš radi te plašljivosti Mica se naskoro digla da ga
izgrdi i dovede ipak, no pod tihim Serjožinim nastupom sakrivala se tvrda vo-
lja, valjda i obrazložena, jer se Mica bez srdžbe vratila natrag sama.
Slučaj taj sa Serjožom bio je ujedno i jedini značajniji događaj za vre-
me cele večere . Uz mnogo mljaskanja, tuckanja po tanjirima, prošla je ona
brže i mnogo ćutljivije nego što su to običavale proći večere kad su se kod
Smuđa sabrali gosti. Glasnijom je ipak postala kad su je počešće stali zalevati
vinom . Tad se naročito raspričao biležnik Nožica . Mica i Pepa naime, jer su
bile zaposlene u kuhinji , nisu mogle videti bioskopsku predstavu nego tek na
prekide iz dućana, zato im je biležnik počeo da priča njezin sadržaj , ismejava-
jući pri tome Švabu poradi prekinutog konca, i uopće se upustivši u tumačenje
filmske umetnosti, kako je to sam, upravo nedavno, pročitao u podlistku jednih
novina.
Bože moj, ipak su ljudi pametni! čudila se naivno Pepa.
Pametni ! — dobacio je Vaso — Treba zato živeti u gradu, a ne ovako
u pustari !
Biležnik je još više upro da mu pokaže kako čovek može biti pametan i
na selu, pa se najposle pozvao i na to, kako je u susednoj općini taj i taj nje-
gov znanac, kojega uostalom svi poznaju , otkrio na običan svoj mali teleskop
novu zvezdu . Baš novu, pisale su o tome i novine !
Na drugom kraju stola, čačkajući zaoštrenom žigicom zube, nagnuo se
kapetan spram Pankraca.
Ostajete li još sutra ovde, gospodin Pankrac ?
- Verovatno. A zašto ?
Kapetan je uzeo čašu , nagnuo se još bliže spram njega da se kucne :
Dobra kapljica, što ? — zažmiri i rekne glasno, a tiše doda - Ne
biste li me hteli posetiti ? Uvek obećajete, a ja skoro odlazim, i možda se nikad
više ne ćemo videti!
Pankrac je još iz grada , od Joška , znao za nezgode kapetanove poradi
Vasina zla gospodarstva, a znao je i to , da kapetan ima spram njeg naročitu
slabost da ga ceni i da uvek želi s njime razgovor. I redovito su se ti razgo-
vori svršavali samo time da su se opili i, ako nije imao novaca, da je Pankrac
novac posuđivao od kapetana, i većinom ga nikad ne vraćao . Ne zove li ga to
sada kapetan, pre odlaska, ipak najviše baš radi dugova?
Ja sam vam još dužan, kapetane !
--
Ah, pustite dugove ! Vratićete mi , kad budete svoj ! Znam ja što je
studentski život još iz kadetske škole! Nego dodite samo ! Vi u gradu imate
drugova da se poverite, a ovde ja , kome ću , valjda? - podigne kapetan oči
spram Vase . Ovaj ga je čas pre nekako prekorno pogledao , no opet se poza-
nimao za razgovor koji je, nasmejavajući naročito žene , a ponešto i Joška,
vodio i dalje biležnik, raspričavši se o jednoj filmskoj komediji koju je nedav-
no video u gradu gde se nalazio po službi.
- Glumac se zvao — zvao nije se mogao da seti - čini mi se Harry
lo
I yd.

394 -
 -- upao je Vaso .
Da nije Lloyd George?
To je političar ozbiljno reče Joško.
No ako Lloyd - ne popusti Vaso onda je svakako Englez. No
tako se zove i jedna engleska parobrodarska pruga, pa čudno da bi se svi En-
glezi zvali baš istim imenom! Možda se ti varaš?
Ne, znam! Harold Lloyd ! - setivši se, izviknuo je biležnik pobedo-
nosno.
Pankrac je, zabavljajući se, slušao taj razgovor i tek potom se okrenuo
kapetanu, potreptavši ga po ramenu :
Doći ću ! Sigurno još imate onog vina od Božića ?
Ima još i toga, malo, ali biće ! - veselo podžmirne kapetan, i malo
potom turne u usta dva prsta, razvuče s njima krajičke usana i tako se zamisli.
No više nego što je mislio, činilo se, da je pijan i tek zapravo traži, odnosno
pokušava, da sredi što bi mislio . -- Znate - rekne za čas - dojadilo mi, hteo
bih da menjam službu !
Biležnik je dalje pripovedao šale Harolda Lloyda i društvo se bučno sme-
jalo . Pankrac se pričini da nije čuo kapetana.
Kako?
Kapetan je izvadio prste iz usana i učinio plačno lice.
―
Pa kakav sam ja vojnik ? Nisam ja sam to hteo, otac mi je bio oficir ,
hteo je da budem to i ja ! A napokon , vojna akademija u Wiener Neustadtu
mogla bi i čemu drugome da bude korisna, kvalificirati me za kakog činovnika
u civilu . Ne mislite ?
Pankracu su bila poznata raspoloženja kapetanova kad je bio sit vojnič-
ke službe i sanjao o civilnoj , i znao je, da su to kod kapetana samo raspolože-
nja dobričine i slabića.
-
Pa sigurno da je tako ! No šta vama fali u vojsci ? To je danas pri-
vilegovan stalež !
Pa baš zato - privilegovan ! Šta sam ja bolji od drugih da živim
na njihov račun ? Da ih branim ? Koga ? Pred kim ? Da, to je ... A jesti i piti
čovek ima tu dosta, i moć, ako hoćete ! No šta će meni moć ? Moja mati se za-
hvalila na učiteljskoj službi, jer ni deci nije znala zapovedati . I morala to sve
nema, gospodine moj ! Valjda je ono bio moral, što smo mislio je na Vasu -
videli s Kraljem? Dođite samo k meni - nagne se sasvim k njemu , a vino mu
pahne iz usta - pripovedaću ja vama pričice ! Hihihi , ergela , to vam je skan-
dal ! No, zašto da o tome i govorimo ! Ima pametnijih stvari, baš jučer sam
listao po svojoj bibliotec— knjige su mi sad u redu, ko soldate sam ih složio !
No šta ja imam i od toga? Baš ko od soldata u redu !
-
Još uvek ne možete čitati ? Onomad ste se tužili ! Schopenhauera
možda ?

Kapetan je nekad u mladosti bio velik čitalac . No posle, osobito od vre-

mena rata, kad ih uostalom, boraveći na frontu, nije mnogo ni mogao da čita,
knjige ga više nisu mogle spasiti od nezadovoljstva koje je oduvek, a tada ne-
utoljivo osećao sa vojničkim životom. Tako se propio i nezadovoljstvo počeo da
utapa u alkoholu . Ipak, one su ostale velikom njegovom uspomenom , i bile su
duševni kapital od kojega je još danas živeo . Samo je taj kapital bio nesreden,

--- 395
zbunjen zapravo već u mladosti, a još više poremećen potlašnjim opijanjem i
iskustvima u ratu, prejakima i preopširnima, da bi ih znanjem iz knjiga, onih
koje je čitao u mladosti, - mogao svladati i stegnuti u jednu jednosmernu
disciplinu misli i uverenja . Tako je ostao u njemu kaos, kome je na dnu ležala
svakako dobra namera i plemenitost, pa se to uvek ispoljavalo i u njegovim
omiljenim filozofiranjima .
Schopenhauera , velite ! - prekrstio je ruke na prsima i zagledao se
u pod, te se činilo tako kao da drži monolog — Da , to je bio moj molitvenik
nekad, ne znam zapravo ko više, on ili Nietzsche ! Ali Nietzsche ! Uzmite samo,
za rata su Nemci izdali ratno izdanje njegovih misli, da kadeti s više energije
ubijaju za nemački imperijalizam . Tako sam i sam doživeo, u Poljskoj je to
bilo, i moj major je dao jednog Židova streljati , a iz šinjela mu je virilo baš
ratno izdanje Nietzschea. I otad me prošla volja da se divim nadčoveku , ne
mogu ga zamisliti bez uniforme , to je Nietzscheu bio i uvod, pobedonosna uni-
forma pred Parizom, ne? A ipak je Nietzsche bio divan , ne mislite?
Podigao je nenadano glavu spram Pankraca. Pankrac ništa nije čitao
od Nietzschea ; ko ni knjige tako ga ni sada nije zanimao ni kapetan, zapravo
je dakle kapetan ipak držao samo monolog. No zato je Pankrac svoju igno-
ranciju znao vešto da prekrije smeškom po kome se i samom kapetanu moglo
činiti da je on u tim stvarima malorek samo iz superijornosti. Tako se i sada
superijorno osmehivao, kimnuvši samo glavom i rekavši :
A dalje?
-
Dalje? - oturio je kapetan od sebe čašu koju je već hteo da iskapi
Vidite, što je još danas ostalo mojom velikom simpatijom, to je Faust. Vi
sigurno znate bolje od mene šta to znači Faust. Baš po njemu sam sinoć listao
i eto, opet se pokazalo, opet, posle toga, kako sam ga sigurno već osamnaest
puta čitao , da ga prosto ne razumem. Je li to preteško za moj mozak, ili se tu
u glavi - kucne se po čelu - nešto stvrdnulo ko stara bakezerska čizma posle
manevara? Čast i slava budi Vojničkoj slavi i veličini de Vignyja, ali tu se
možda doista nešto skrutilo , te posle osamnaesti puta ne razumem ono što sam
razumeo prvi, drugi, treći put! Tako otegne pevuckavo, i opet se zagledavši
u pod — i zašto da me muči baš taj Goethe ? Kako su ga ono nazvali, možda
sam Nietzsche ? Vedrim i skladnim Olimpijcem među Evropejcima, tipom naj-
harmoničnijeg Evropejca, a taj najharmoničniji Evropejac koga bismo morali
uzeti za uzor da budemo vedri i srećni, šta je radio i šta je mislio s Faustom?
Najveća mu je to ispovest bila i pisao ju je četrdeset, čini mi se, godina kao
svoje životno delo, i to delo se pokazalo kao tragedija I sad molim ja vas,
kako da to razumem? Biti uzor vedrine, a moći ipak o sebi pisati samo tragič-
no ? Je li to zato što je doista u životu više zla nego dobra, te i ako se Faust
spasava on ipak umire, a Mefisto ostaje živ zlo ostaje živo - onda Scho-
penhauer ima pravo . No molim, negde sam još čitao , da je Faust duhovni srž
modernog Evropejca , i ljudi to pišu s ponosom, s ponosom da je tragika naša
srž ! I onda se još bori za nešto ! Ne čini, mi se da Schopenhauer sa svojim
predlogom o uništavanju života ipak ima pravo. No zašto ga onda on nije za
sebe prvi uništio ? Nego ga je, kako pišu, uživao starački perverzno, strepio
za nj ko tvrdica za zlatnik? I sad, je li to stramputica bila njegova filozofija ili

- 396 -
njegov život? Stramputica najbolje bi ipak bilo da ništa nije na strampu-
tici, ni filozofija ni život, i najlepša bi filozofija bila, mislim, izvinite ako vas
gnjavim, ona koja bi bez protivurečja same sebe sa životom, mogla reći, da je
život lep i svima da je lepo -to hoće vaš idealni komunizam, što ? Doista,
prekrasni ideal!
Kapetan se ispravio, naglo prekinuo, jer Pankrac se zasmejao glasno .
I ogledao se kapetan zbunjen, vidi : svi ćute , svi gledaju u njega, najšire Vaso ,
i čuje Pankraca u smehu :
Kakav u Vase oči imaju kaliber !
Polako, kako se kapetan, nikog ne gledajući, nego samo zureći u pod, sve
glasnije zaneo, tako je na sebe obraćao i pažnju drugih. Najpre je Vaso počeo
pogledavati na njega, posle se sve više ućutao i biležnik, najposle je nastala
tišina u kojoj se samo čulo kapetana. Sve je to video Pankrac , no namerno, jer
mu je kapetan bio smešan i hoteći baš kapetana učiniti smešnim, nije ga hteo
ni na šta da upozori . Sada se još više zasmejao kad je video njegovo bunilo ,
no brzo se stišao začuvši Vasu, koji je doista sa silno izbečenim očima gutao
kapetana :
-
Kakav si ti to propovednik postao, namesto Pankraca! A popodne
si odricao, da ti Pankrac i njegov komunizam nešto znači !
Zbunjen, osvetivši se, kapetan se hteo naivno da osmehne, no na te Va-
sine reči uozbiljio se i zacrvenio kao devojčica :
Nije to bilo baš tako !
- Kako ne, tu su i svedoci! pozove se Vaso na biležnika koji se, is-
prva se također smejući, ućutao i sad pogledavao na sat - Odrekao si se ga
kao boljševika, a sad opet s njime govoriš i hvališ boljševizam , ti, kapetan,
koji se zakleo kralju !
Ta stalna Vasina paska kao samo jedan primer od mnogih sličnih, za-
pravo je i bila jedna od onih tegoba koje su dobrodušnog i istinoljubivog ka-
petana tlačile u vojsci, tlačile uporedo sa spoznanjem, kako im se, okovan na
vojnički čin i preslab za kaku drugu odluku , mora samo podvrgavati. Tako im
se, sam je to znao, podvrgnuo popodne kad se pritajio prilikom govora Vasina
o Pankracu, a i posle, kad je u razgovoru s Pankracem, pritajio i glas. Izves-
nu granicu te svoje pritajenosti nije on zapravo ni sada prekoračio, no čast
mu ipak nije dozvoljavala da samo na nju misli sad , kad ga je Vaso dirnuo u
najosetljivije mesto, i zapravo s potpunim nepravom , jer o čemu je on u suštini
govorio no o temama o kojima slobodno govore i profesori na univerzi, a sa-
svim sporedno je govorio o boljševizmu ? Pa i za taj se, simpatizujući u sebi
s njime, zauzeo kapetan :
Pa šta ti hoćeš ? - previše se on uzvrpoljio, a da bi bio uverljiv i iza-
zivao posluh - Boljševizam je svetski pokret, Slaveni su ga rodili, i nije samo
revolucija, nego i filozofija, religija, tu se svaki inteligentan čovek mora da
opredeli !
-
A ja sam valjda neinteligentan ? Opredeliti se , ali ti si to učinio za,
za boljševizam, taj lopovluk, izdajstvo , pljačku i delo židovsko ! Svaki dan ti of
tome pišu novine ! I sve to ti hvališ kao oficir!
3
— 397 -
 Novine ! Od sviju tih novinara ko je bio u Rusiji ? A ja sam, dragi
moj, i čovek, nisam samo uniforma !
Tako, a ja sam valjda u uniformi svinja!
Gotovo! prsnuo je u smeh Pankrac, odmah požalivši, jer prepir-
ka ga je između Vase i kapetana zabavljala .
A sad je Vaso skočio na noge, zgrčio spram njega pesnicu , udario skoro
ženu, koja se zgražala nad Pankračevom bezobraštinom , zapenio se.
- Ti ne laj ! Ti se skrij da te se ne vidi ! Ko si ti, šta si ? Od milostinje
tu živiš, i samo se važan znaš praviti ! Šta misliš, kuća bi propala bez tebe !
To mu je sve hteo viknuti, još kad je izašao od punice, a sad mu je nesme-
tano poteklo na jezik. I jer mu se Pankrac, ništa ne govoreći, samo smejao,
okrenuo se opet spram kapetana - I s takovim ti boljševičkim ništarijom raz-
govaraš, zoveš ga k sebi ! Dozvoli, no dozvoli - kapetan ga je hteo prekinuti
da to naše starešine znadu -
Postao bi ti natporučnikom za glupost - iz smeha, koji ga je gušio,
izvabio je Pankrac reči . A ustao je i kapetan, ispružio ruke raširenih dlanova,
čudio se:
Baš si mi smešan, Vaso . Pa to je tvoj rođak —
- Moj ? On? Nije ni njezin - pokaže ženu - i ničiji tu ! Kopile ka-
noničko, i ko sva kopilad, komunist ! I glup si ti ! - seknuo je, okrenuvši se
Pankracu, no zanemio je kao da mu je ko pretrgao jezik. To ga je Joško, vi-
- A
deći da se sami od sebe ne će umiriti, snažno povukao natrag na stolicu
šta ti? Ti mene pusti!
- Pusti ga, lepši je i pametniji kad stoji ! - ujedao je Pankrac, i svada

se tako nastavila, žučna i besmislena, bez jedne tvrde volje koja bi je mogla
zaustaviti. Jedino ko bi to još inače mogao, bila bi gospa Rezika, no ona je sad,
nemoćna u svom krevetu , bila osuđena samo na još nemoćnije psovke koje su
se čule i ovamo .
- ko jeka na te psovke oživeo je i stari
Pustite politiku, pustite!
Smud, pogledom punim prošnje za pomoć pogledavajući biležnika . Ovaj je
ustao i stao se oblačiti ; za čas će se vratiti, reče, i izađe, ničim ne odavši bilo
kakovu volju da se umeša u svađu familijarnu i političku . Za njim je izašla
i Mica, pljunuvši od gađenja :
--
Fuj, i to su mi muškarci ! Onda još vele, da smo mi žene lajave !
Sa satom u ruci , zirnuo je za njima i kapetan, tih i zadovoljan da je
ispao iz bitke, koju nije ni tražio. Glavna bura je već ipak prošla, možda baš
najviše zaslugom Pankračevom , koji je , čuvši baku , diplomatski zavezao tobo-
lac svojih ujedljivih odgovora Vasi . Ostalo je još samo razračunavanje izmedu
Vase i Joška .
Dozvoli, ja tu nisam nikaki deran, da me se vuče kako si me ti, u
stolicu! Mogao sam pasti!
- A šta bi pao! odmahnuo je rukom Joško —- No kad se ne daš krstiti !
Zašta sva ta svađa ? Jer je, veliš, Pankrac komunist, a sam vrlo dobro znaš,
da je on već nekoliko meseci hanaovac . I bogzna, šta će još biti !
Hanaovac ! Znam ja to ! s prezirom je Vaso odbio tu Joškovu ar-
gumentaciju Ali to je isto, hanaovac ili komunist ! Čitaj u novinama, uvek

· 398 -
su na jednoj strani ! Viču banovina, a misle sovjete ! Znamo mi to, smrdi im
Dušanovo carstvo !
Jer su se svi smirili, isprsio se gordo, uveren da je na mejdanu ostao
sam , da je pobedio. A u stvari tako je i bilo, jer otporom se nije mogao sma-
trati odgovor koji mu je, setivši se svojih poteškoća baš u prestonici Dušano-
vog carstva, dao Joško :
- A šta će mi i to ! Istina je, da u tom Dušanovom carstvu možeš nešto
dobiti samo ako si Srbin , imaš protekcije i imaš novaca za mito .
Kako ? smrgodio se Vaso - A ti valjda nisi kao Hrvat postao voj-
ni dobavljač ?
No da, s mitom . ( I kao član srpske partije) . Meni je uostalom sve-
jedno osmehnuo se Joško da ostanem što sam bio, mogu biti i Srbin.
Vaso se voljko namestio u stolici . Sve je kanda zaboravio šta je imao s
Joškom. Zapravo pak baš obratno, setio se toga jarko, i misao mu je došla, da
bi se baš sada, ovako u miru mogao s njime možda nagoditi . Zato je kucnuo
o njegovu čašu :
Pij !
Slogu i mir, činilo se odjednom, da će pokvariti Pankrac . Ustao je , skr-
stio na grudima ruke, i netrenimice ih gledajući , približavao im se, sa svojim
neizostavnim posprdnim smeškom, Vasi i Jošku koji su , popivši , odložili čaše .
Šta ćeš ti ? otresao se Vaso.
Čas pre nego što je ustao , Pankrac je zapazio, kako mu , tiho slušajući
razgovor Joškov i Vasin o Dušanovom carstvu, kapetan pritajeno namiguje.
Razumeo je to namigivanje ; iz prošlih razgovora je znao, da se kapetan, prem-
da i sam Srbin, ne slaže s politikom koju su Srbi vodili protiv Hrvata. Za brat-
ski je on jugoslavenski sporazum bio u kome Hrvati ne bi bili potlačeni i za-
postavljani, no nije li on pri tome mislio pomalo i sebe? Sam mu se jednom
odao, kako ga u provinciji drže samo iz nepoverenja, jer je u Austriji bio ak-
tivni oficir . I složio se tada Pankrac s njime u kritici, sam ga je navodio na
pojedinosti te kritike, - pred tim bi se dakle čovekom morao da suspregne ,
no i zašto to? Kapetan mu je ko inače bio smešan i sada u svom namigivanju ,
jer ništa to namigivanje nije značilo no naivnost, da za čisto zlato uzima nje-
gova nekadanja i nedavna još uveravanja, i da ga po ovima, slično kao i Vaso ,
sasvim ozbiljno smatra uz hanaovca još i komunistom. Pred tom naivnošću ne
veže ga nijedna reč, jer sutra može da bude rečena i obratna, i da isto tako ko
nekad bude poverovana - šta ga se dakle tiče taj čovek? Šta ga se on uopće
tiče ? No tiču ga se zato tu bliži njegovi rođaci . Baka doduše ima glavnu reč,
no neku reč imaju i oni . Sasvim prelomiti s njima, sasvim ih izazvati protiv
sebe nema ipak smisla, a već je i prilično preterao, vreme bi dakle bilo da im
malo pode i ususret . Joško mu je i onako uvek prebacivao , da ga pred vlastima
kompromituje kao hanaovac , a Joško mu je i važan, ako propadne u gradu, i
povuče se ovamo u dučan. Što se pak tiče Vase, zašto ga ne bi malo i zbunio?
Samome mu, naposletku , godi da se učini interesantan.
―
Zanimalo te je, šta ću još biti s osmehom, koji mu je protiv volje
bio vrlo malo uverljiv, okrenuo se Jošku - a tebi Vaso, ja nisam rođak. A
hoću li ti to biti odsad kad sam postao državotvorac i pošao među orjunaše ?

399 -
 Ti? žustro se i s nevericom okrenuo Vaso - Tebe ja ne bih pri-
mio niti medu svoje Makedonce !
Makedonci bili su vojnici koje je na ergeli imao pod svojom komandom,
i po njegovom shvatanju bila je to tupoumna, inferiorna čeljad, koju je tek
srpstvom trebalo civilizirati, a on ju je prezirao .
- Ti ne veruješ! nije Pankrac mogao a da se ne smeje A kad ti
kažem , zato sam danas i došao, jer danas popodne hteo je da, zabavljajući
i sebe, ispriča doživljaj od danas popodne, no smeo ga je, prekinuo dolazak
jednog čoveka, koji se, mlad, u licu garav i koštunjav, mokar od kiše, javio na
pragu i ukočio se tamo u pozoru . Bio je to baš jedan Vasin Makedonac i vrlo
smrgoden, javljao kapetanu da je došao s kolima.
Pričekaj ! - zainteresiran šta će mu pričati Pankrac, izderao se Va-
- A gde si ti
so, no odmah se i digao, i s puno važnosti izderao se ponovno
bio dosad ? Stoko!
Vojnik je ćutao, jer ako ga je iko imao da ukori , to je bio kapetan, koji
mu je naložio, da dođe po nj sat ranije nego što je došao sada, za koje ga je
vreme naručio baš poručnik sam. I upitno je bacio pogled na kapetana , s izra-
zom u licu kao da više očekuje zaštitu negoli ukor.
― Oj , Huso ! promotrio ga je i pozdravio kapetan veselo, digavši
--
da se obuče Baš dobro, da si došao ! Sad ću ja, sad ću - tražio je šinjel i
našao ga (sablju nije imao) — ideš li i ti, Vaso?
Vaso je još pred sobom video priliku da iskoristi svoje izmirenje s Još-
kom , a i zanimalo ga je šta je to kanio pričati Pankrac, pa je odlučno seknuo :
-
Ja još ne idem ! Izvoli ti , a po mene neka dođe za jedan sat . Za jedan
sat, jesi li razumeo ? - obrnuo se momku , i planuo na nj , uvređen što se taj
obraćao samo kapetanu, a njemu nije ni odgovorio - No, a šta si se ukočio ?
Tu ti je kapetan, pomogni mu da se obuče ! - i to ne reče iz koje druge na-
mere nego da kapetana, koji ię, pijan, uzalud rukom unatrag tražio na šinjelu
rukav, pred momkom ponizi kao pijanicu .
- Razumem! odseče Huso rukom i glasom, i pohrli do kapetana,
koji je već uostalom našao rukav, navukao šinjel, i sad se zagledao zbunjeno
u promočen Husin šinjel .
Tolika kiša ? No a što, ti ne ideš, Vaso? promrsi, sam se koleba-
jući da li da i on još ne pričeka . Žao mu je bilo da bi Huso po tom vremenu
morao još jednom na put. No kod kuće ga je čekala ljubavca, mlada i ljupka
seljakinja, dvorkinja njegova, koja je danas prepodne plakala, kad joj je rekao
da će za koji dan biti premešten —— No šta, Huso , onda za jedan sat, opet na
put? rekne tonom kao da se ispričava. Ne bismo li ipak zajedno ? po-
kuša još da posreduje kod Vase.
Može on! otrese se Vaso Neka promeni konje!
Konje ! Ali ni njemu nije ugodno po toj kiši !
Njemu ! Zato je vojnik ! Kad se još po gorim noćima može skitati
oko devojčura -
Huso ? Kladim se, da još nijednu nije takao !
Jest, ti baš poznaješ svoje ljude ! A gde si ono preksinoć bio ?
smrknuo se Vaso na Husu .

400
 Huso je, ukočen, stegnutih usana ćutao, ćutao ko hrid. Desna mu se pes-
nica zgrčila i jedva je prikrivao mržnju .
No, pa oteo se kapetanu piskutljiv žaloban glas i on je čovek,
sigurno si ga već ispsovao za to ! Pozdravi poručnika, Huso, i ajdemo ! No po-
―
pij pre, popij nutkao je Husu , kojemu je Joško , uspevši da smiri Vasu , nu-
dao čašu vina. I sam se dotle stao da prašta . Pred Pankracom je na čas stao ,
usitnio dobrodušno oči , i njišući se u nogama rekao u tihom hihotu - A ono
-
što ste im malo pre podvalili mislio je Pankračevu izjavu o pristupu orju-
našima još je jedino trebalo za laku noć! Hihihi! A vi dodite! - brisao je
suze, i spazivši da ga gledaju , obazro se - A gde je biležnik ? Biležnik se
više nije vratio , a Mica koja je opet ušla u sobu , videla ga je otići ; on je po
starom običaju iščezao , ne oprostivši se ni s kim. No, pa onda laku noć,
laku noć ! - oprostivši se sa svima, čak i s gospom Rezikom, klanjao se kape-
tan, i smejući se uzevši Husu ispod ruke, posrnuo k vratima.
Ovuda, ovuda, kapetane, tamo je zatvoreno ! - upozoravao ga je na
drugi izlaz Joško, no kapetan je, ne razumevajući Husu koji ga je upozoravao
isto, već otvorio vrata od sobe gde je bila predstava, spazio tamo Kralja.
A, Kralj ! - zapevucao je - Baš dobro da vas vidim! Pa dođite su-
tra po onu slamu za koju ste me, kad li to molili, meni je zbilja ne treba
-
Heem! zaroptao je Kralj - skvrčen, pred čokančem rakije, s prstima
zaturenima u usta kao da se sili na povraćanje - Slaama ! promrsio je,
izvadivši prste, gledajući bezizražajno preda se i pokušavajući da se digne,
no pavši odmah i natrag.
- Slama, da, hihihi! -- hihotao je već sasvim bezrazložno kapetan, po-
zdravio se još jednom sumarno sa svima i, potpomognut Husom , prešao hod-
nik, pa potom, spotičući se,,i dvorište koje mu je osvetlio Serjoža, iznesavši iz
kuhinje sveću .
(Nastavak sledi . )
A. Cesarec.

Imanuel Kant .

Kant je slavan filozof : on je naprosto najslavniji od modernih filozofa .

Sve ono, što mu je slava mogla dati imao je : od tvrdoglavih učenika do pomu-
ćenih glosatora, od spomenika po trgovima do posebnih revija . Ali ja nisam
jednako siguran da bi on bio velik filozof i, čak, da bi on bio uvek filozof. Nje-
gova slava sumnjiva je : ko može da rekne koliko je tome doprinela nemačka
reklama i neznanje latinsko ?
Čitajte, na primer, divnu Koenovu (Cohen) apologiju , koji Kantu čak
pridodaje i zaslugu pobede nad Sedanom i zamislite da Francezi rekao je
to neki zlobnik - čitaju Kanta jedino zato da poziraju dubok svet ... I nje-
gova je slava sumnjiva s jednog drugog pogleda ; da je isto tako mistična .
Kant nije više mirni profesor iz Kenigsberga, verni poklonik Nj . V. Kralja
Prusije, već je postao simbolom, ličnošću legende. Nije više jedan filozof, on
je sa ma Filozofija . Prošao je u običan govor, spao je čak i na poslovicu : u

401
buržujskim romanima ko uči filozofiju nemože da govori nego o Kantu . Reci-
mo dakle : postao je patrijarh, pontifeks, polubog. Govori se o njemu mnogo
zato, što ga malo njih poznaje : hram na gori, koji svi vide a niko ne posećuje.
Kada je glas na ovoj točci nije više siguran : jeka je to, što se opetuje, a
ne ljubav, koja zna.
U Kantovu slučaju magle su jezika i tvrdoća vrhova potpomogle delo.
Da ga se sudi, da ga se pogleda u lice, potrebno je preći šašje, popeti se na
goru i baciti na stranu panegirike : u jednu reč potrebno ga je otkriti .

I.

Čovek.

Ispovedimo ga slobodno : čovek , tako na prvi mah, nije simpatičan. Ne-

moguće je da jedan tako savršeni Prus, da jedan tako tipični Nemac, kao što
je Kant može da se mili Latinu .
Kolikogod ih ekstremi privlače postoje ipak mnoga brda između njih.
Leti glas da homologicus, ozbiljan filozof, mora da je objektivan , mora
da sa sebe svuče svaku simpatiju i antipatiju, mora da zaboravi vlastitu osobu
i vlastitu rasu. Bio bi to neki znatiželjni eksperimenat, kada bi bio moguć.
Znam da su ga mnogi rekli i da su ga mnogi pokušali . Ali pogledajte dobro
u njihove stvari i videćete da nisu uspeli. Ličnost, rasa, osećaji tu su skriveni,
zabašureni, ali i prisutni . Bolje je da ih se ispovedi otvoreno nego da ih se
skrije obećanjima imaginarnih amputacija. Filozof, osim toga, što je filozof,
čovek je , a čovek ne da se izvući na vrata onom ljubaznošću, kako je to mislio
dobri Ten (Taine) .
Zato, ja Latin, ispovedam slobodno da ne ljubim i ne mogu da ljubim
Profesora Kanta. I s druge strane moram da govorim o njemu , čoveku, s istog
razloga, s koga mi se čini antipatičnim, t. j . da filozofija nije nešto nezavisna
od celovita čoveka , već je precizno nacionalni izraz onoga, što čovek, kao živući
kompleks, ima najdubljega .
Tako je, nužno, i za našega profesora iz Kenigsberga . Kant će, možda,
da bude velik filozof, ali je uistinu pošteni savršen buržu j . Cela nje-
gova filozofija stoji ovde, na ovim trima pridevima, o kojima vas molim da
razmislite. Setite se da je on kritik i moralista t . j . pošten u spoznaji i u akciji
jedan ravnatelj i skolastik, t . j . čovek reda u materiji i u formi svoje dok-
trine. Kao što iz intelektualnog poštenja on prevrće teološke pokušaje opstoj-
nosti Boga i slobode, tako isto iz socijalnog poštenja , on podiže verovanje u
prvu i u drugu . Dosledan je svojem temperamentu sve do u najjasnije kontra-
dikcije.
On je buržuj , rekao sam, t. j . osredan čovek. Ni otac sedlar, ni majka
pietistka, ni malen pruski grad nisu mogli da mu dadu osećaj velikih stvari.
Izvan kršćanske moralke i Njutnove mehanike on ne vidi drugog izlaza. Nje-
gov je život slabunjav, uzak, siromašan, život gorljivog nekog profesora, koji
radi trideset sati sedmično , a prima 1490 talira godišnje.

402
 Izvan filozofije on je usavršen filistar, koji večerom pije pivo s trgovci-
ma, smešeći se događajima dana i razmišlja o tome, koliko deka mora da po-
jede i koliko časova mora da šeće. Pa niti njegovo telo nije bilo lepo ; sitan i
slabašan, po izgledu malo majmunast, nije bio stvoren zą zavođenje srdaca
i za pitoreskne poze. Sve mu je manjkalo da bude nteresantan čovek : čak i
progoni vladalaca, kao i ženidbene pustolovine . Od prvih se oslobodio šutnjom,
od drugih celibatom . Tako je njegova biografska legenda preporučena pričici
buržuja, koji su ravnali sat po njegovim šetnjama i onoj pričici učenikova pu-
ceta..
Ovaj čovek, koji o svemu govori ima strašnih praznina i koje su isto tako
dokazi njegova duha malenog buržuja . Govori o umetnosti i o estetici, a ne
poznaje Šekspira, nije nigda pohodio nijednu galeriju slika i nad svakom dru-
gom muzikom vole vojničku glazbu . Predaje geografiju, a nije nigda izišao
iz Kenigsberga dalje od deset milja ; drži mnogo do osećaja a ne želi da za
'mnogo godina, ima odnosa sa siromašnim sestrama.

Nasuprot on je strogo moralan i pedantno uredan : u njegovoj svesti nije

bilo nikakove grižnje i u njegovoj kući nije bila niti jedna stvar izvan mesta.
Izvan njegovih manija morala i reda ne bi u njega znao naći ništa jačega od
ponosa. Rado je sebe poredivao sa Kopernikom, očekujući da ga zamernici na-
zovu novim Hristom i novim Sokratom, nerado je čitao knjige drugih i slušao
objekcije svojima . Pak i ovaj ponos tumači karakter njegove nauke, t . j . ona
transpozicija iz božanskoga u ljudsko, koja je bila zapažena od Fonsegrive-a .
Povratiti čoveku ono, što je čovek dao Bogu to je lepa gesta i Kant ju je učinio.
Skoro bih bio tu da reknem, da je ta stvar najlepša iz njegova života i iz nje-
gove filozofije.

II.

Sistem .

Šta je dakle i šta vredi ova famozna Kantova filozofija, koja je poslu-
žila istoričarima da razdele u dva perioda modernu misao ?
Ona je takova, kakovu je mogao da napravi čovek, koga smo ovako ise-
čeno pregledali .
Kant je buržuj , t. j . malen čovek, osredan, razborit, malo zaljubljen u
pustolovine i u estetiku . A priori znamo da nam on ne će dati jednu od onih
lepih avantirskih metafizika ; jednu od onih fantastičkih i grandioznih kozmo-
logija, koje su stvorile slavu predsokratovaca i kartezijanaca . Čovek je koji ima
nešto da spase i da ograniči : spasti život od zla i znanost od skepticizma ;
odeliti praktičan svet od spoznajnog , razum od eksperimenta .
Učiniće dakle sasma nužno etiku i gnozeologiju , i ako ova predusreće
drugu u kronološkom redu knjiga, budite sigurni da je prva predusreće, sves-
no ili ne, u njegovom duhu . Svi žive praktičan život, malo njih onaj spekula-
tivan, a Kant je bio i previše filantrop, a da bi odmah mislio na širi interes .
Naravna a ne istorička ekspozicija Kantove nauke započima dakle mo-

--- 403
ralkom . Kant je pošten, bio je u školi pijetista i čita Rusoa . To je dostatno
da se shvati, kako će njegova moralka biti kršćanska, jer je Kant pošten čovek
XVIII . veka u kršćanskom zapadu ; individualna i nutarnja jer ju je pijetizam
doveo do shvatanja intimnog života protestantski i sentimentalni formalizam,
jer je osećaj u modi , a sentimentalizam je bolest druge polovice setečenta.
Kant u stvari parafrazuje savet Kristov : » Ne radi drugima ono, što ne bi
hteo da se tebi samom učini, « i određuje da čovek u sebi nosi dubokog oseća-
nja moralan zakon, onaj koji on izrazuje sa preslavnim kategoričkim impera-
tivom . Ali dužnost nije dostatna, hoće se moć. Ja mogu da posedujem dobru
volju, kako kaže Kant, der gute Wille, ali čemu mi ona, kad ne mogu da
je sledim ? Hoće se dakle moć, t. j . sloboda . S druge pak strane čovek dužnosti
ima prava na zadovoljstvo, što je najveće dobro , a ovo, za koliko se čini , ne-
može da se postigne u zemaljskom životu , koji je tako kratak.
Potrebno je dakle, da je duša besmrtna i dosledno da opstoji neko Više
Biće, koje deli dobra i zla, koje nas vodi do najvišeg dobra . Celo je ovo meta-
fizičko oružje nužno za jednu moralku dužnosti . Druga neka moralka n . pr.,
ona od interesa, mogla bi da to učini na manje, čak bi i trebovala da učini na
manje, ali Kant hoće da svoju ustali na čvrstom i tvrdom grebenu etičkog za-
kona, nezavisnog od svih relativizama ljudskih motiva .
Ali ovaj ga zahtev stoji skupo . Jer svi ovi oslonci pretpostavljaju neki
realan svet, neki apsolutan svet i s druge strane hteli bi da budu posvedočeni .
I evo Kanta, gde se silom vuče strmoglavici gnozeologije. Kant je, setimo ga
se još jedamput, čovek reda, pošten i štaviše znanstvenik i njutnovac. Njegova
će dakle gnozeologija morat da spase znanost i da ujedno spase metafizički
svet. Moraće da bude jako uredna stvar, ali dovršena s jednom izvesnom inte-
lektualnom širinom . Kritika Čistog Um a, sve je to do zadnjeg.
Kant spasava znanost, t. j . svet od relativnog, od fenomena, od determi-
nizma, ali sa svojim noumenom spasava ipak svet od apsolutnog, od slobode,
gde će Bog i duša moći da spavaju svoje mirne sne ili da se stave na raspo-
loženje moralne žandarmerije. I razboriti buržuj , kao što je spasao znanost
i metafiziku , tako je pozorni pomiritelj uspeo svojom teorijom forme i materije
spoznanja da spase ujedno sensizam empirista , kao i inaktizam racionalista.
Ali ne dostaje. On je čovek reda i evo ga gde beleži sve svoje distinkcije izme-
du pojmova, ideja, intekta , razuma, i . t. d . i . t. d. i da simetrijom akademskog
arhitekta i minucioznošću marljiva kanceliste, konstrujiše svoj sto kategorija.

Ali ispitujući spoznaju , on je primetio da svi racionalni dokazi, koji mo-

gu da se dadu o Bogu , o besmrtnosti, o slobodi ne odgovaraju , jer ako postoji
samo spoznanje fenomena apsolut je nedokučiv, neshvatljiv i nije ga moguće
spoznati. Poštenjak filozofski , koji postoji u Kantu , ispoveda ga, ali buržuj
Kant, kršćanin i Prus koji potrebuje moralku da društvo napreduje, nemože
a da ne učini na manje starim spiritualističkim faktotumima . Kada ih feno-
menska znanost, od osobe zahtevajuće i sofističke kakova je, nemože da spo-
zna i šalje ih izvan svojega razuma postoji neko drugo kraljevstvo : ono vere .
Bog ne može da se dokaže, ali treba da se veruje. Isto i za besmrtnost
duše i za slobodu.

404 —
 Tako Praktičan Um i Čist Um stapaju se k istom delu i stižu do paralel-
nih konkluzija. Kant je izvršio ono što je morao izvršiti. Moralka zastraše-
na od empiričkog relativizma, znanost zastrašena od skepticizma, metafizika
zastrašena od znanosti trebale su jednog spasitelja . Kant, koji je imao potrebu
svih ovih stvari, bio je vrač, koji je učinio čudo i spasao sve ili skoro sve, a bez
toga da ne sruši ništa ili skoro ništa. Njegova je potreba reda potpomogla mo-
ralku i dosledno metafiziku, dok je njegova potreba racionalnog reda spasla
znanost i dosledno ju je ograničila .
Ovo je, u svom spontanom procesu i u svojim ličnim izvorima, simetrij-
ski i geometrijski kostur Kantove misli . Dva oblika aktiviteta : praksa i teorija.
Dva sveta : fenomenski i noumenski . Dva izvora spoznaje : osetila i razum.
Čini se da je spomenik uredan i ponajviše, čini se da je solidan. Ali mi
smo stvorili plan, dok nismo niti iskusili temelje. Ovaj sistem pomiruje i pre-
više stvari i čini i previše distinkcija, a da bi mogao da bude otporan . I previ-
še je komodan, a da bi bio snažan : setimo se da su visovi, negacija komfora .
Jasno je da su u sistemu tri stupa, koja svim upravljaju : kategorički im-
perativ, a priori, i distinkcija između fenomena i noumena. Udarivši ove,
zgrada se ruši uz prvi vetrić, i od velikog Kantova dvorca, najveće zaklonište
dobra i istinitog, ne ostaju nego fragmenti zidina i okrnjenih kula . Onda, ako
Spencer ima pravo, onog će dana čak i Kant da postane pojetski . Za danas je
kralj previše nasrtljiv, koga je potrebno zbaciti s prestolia.

III.

Moralka.

Kant je, kao građanin i kao učitelj filozofije potrebovao neku moralku .
Kao kršćanin i kao učenjak mehanike potrebovao je da ova moralka bude ne-
kako složna s Evanđeljem i da bi u isto vreme imala sve oseguravajuće ka-
"
raktere znanosti, t . j . autonomiju, racionalnost i univerzalnost. Časni filozof-
ski garderobijer, pun odela izvan porabe, kompromitirajućih nošnja i previše
arhajskih toga, nije nuđao ništa slična i Kant je bio prisiljen da fabrikuje svo-
jim rukama i svojom mišlju svoju moralku .
Prvu stvar, koju je on morao da zbaci bila je svaka vrsta hedonističke
moralke. Pretpostavimo li da se akcije vrše na očigled slasti i interesa, altruji-
zam nema više neke solidne baze, moralka nije više ni imperativna ni univer-
zalna. U stvari ko ne oseća nekakovu nasladu kada čini dobra drugima nije
prisiljen da ga čini i kako svi spontano slede njihov interes, a ovi su interesi
lični i prelazni, beskorisno je zapovedati i nemoguće je generalizovati .
Onda je Kant izumio dobru volju , der gute Wille. To jeste volja
nije dobra obzirom na partikularne težnje, već je u sebi dobra u koliko sledi
neki nutarnji i racionalni princip . Ovaj princip, ne shvatajući partikularne tež-
nje ljudi, nije više ipotetski, nije. više savet niti pravilo , već red, kategorički im-
perativ, i kako proizilazi iz razuma univerzalan je . Tako ja nesmem da radim
ono, što meni danas, u ovome času , pogoduje, ali moram činiti ono, što svi i
4
405
uvek moraju da prama zakonu rade. Oduzevši svaki interesovan motiv, odu-
zevši shvatanje ciljeva , odredivši racionalnost i univerzalnost zakona, tako mo-
že da se uzvrati moralka toliko autonomna i znanstvena, koliko može da se
želi. I evo kategoričkog imperativa, kome sve konverguje : » Radi na takav na-
čin da najveći deo tvoje volje može uvek da vredi u istom vremenu, kao poče-
tak jedne univerzalne zakonodaje. «<
Formula je stavna, jasna i dobro zvuči, ali nije jednako duboka . Kant
je hteo da načini jednu znanstvenu moralku , a stvorio je neku sentimentalnu
moralku : u času, kada želi da vlada, baš onda se i pokorava . Kontradikcija i
iluzija skrivene su mane njegove doktrine.
Ova je doktrina jasno altruistična, jer postavlja dužnost da izvrši ono,
što svi ostali mogu da izvrše, i dosledno da ne učine drugima ono, što bi pri-
činjeno od drugih moglo da nama škodi . Kantov je imperativ savet Hrista , koji
je prošao kroz mozak jednog njemačkog njutnovca.
Ova moralka, koja hoće da se izlije iz razuma , koja hoće da bude poviše
interesa poseduje baš za supstrakt nešto, što razum nemože dati , ali što dolazi
snabdeveno osećajem i utilitarizmom . Altrujizam je sentimentalan fakt, a ne
racionalan, utilitaristički je to motiv a ne dezinteresovani . Mi činimo dobro
drugima ne zato, što bi razum mogao da nam dokaže potrebu da ga činimo,
već jer nas običaj , strah i milosrđe nukaju da to radimo. Ili činimo dobro , ne
zato što nas neki apstraktan zakon sili na to, nego zato što nam se mili , kad ga
činimo, jer se nadamo primiti u zamenu drugo dobro. Altrujizam je dakle
spontani osećaj ili interesovani proračun , a ne poslanstvo razuma i univerza-
lan princip .
Kant u samome sebi, usled neizbrojnih razloga, poseduje ovaj sentimen-
talni i proračunani instinkt altrujizma i pokušava mu dati neko znanstveno
osveštenje, ali isti motiv, koji ga tera da racijonalizuje jeste nešto neracional-
nog. Tako je zaljubljen u altrujizam, da je racionalan iz sentimentalizma .
Ali znanost jeste kora, formula ; sadržaj , živa stvar, jeste čuvstveni i
vitalni fenomen, koji on u sebi nosi i koji hoće da potvrdi. Pak nije to sami
sentimentalni sadržaj Kantove moralke. Altrujizam je sasma intimno svezan
idejom jednakosti . Potrebno je činiti dobra drugima, jer svi imaju naše iste
potrebe i naša ista prava . Pa i znanstvena zabrinutost Kanta iskala je, da odr-
ži univerzalno , poslanstvo jednakosti ljudi . Imperativ da bude racionalan mo-
ra da se priljubi svakome, što znači da se može svakome da priljubi, t. j . da
su ljudi jednaki . Ali ovaj princip razum ne daje niti može da ga da , čak je
prisiljen da prizna suprotno .
Zapažajući ljude ona otkriva neizbrojne i duboke razlike, izazvane po
temperamentu, po dobi, po rasi, po mestu, po vremenu i po kulturi . Ona je
prisiljena da drži, kako su ljudi slični u onome, što imaju najnižega, najviše
zajedničkoga, manje ličnoga, t . j . u životinjskim funkcijama. Pak i u ovima su
slični , u koliko se stvaraju pojmovi, t. j . u koliko se odalečuje od realnog. Na
primer toliko težak koliko Petrarka slični su u faktu, što imaju seksualnih po-
treba, ali sliče se samo obzirom na elementaran erotski fakt . Ako siđemo u re-
alnost, opazićemo da težak ne traži nego da se udruži s težačicom, dok messer
Frančesko odlazi da traži gospode i više nego da se udruži, on piše sonete i

- 406
kancone. Svaki je čovek nešto različna , nova, neizrečena, apsolutno personalna
i ljudska jednakost nije nego intelektualna iluzija, porodena usled sentimen-
talnih potreba .
Jer ono što razum ne daje niti nemože dati, osećaj daje ; osećaj , koji tera
da ujednačuje stvari, da ih vidi s manje truda i koji potrebuje da oseća braću
iz straha za samoćom . Ruso, čovek osećanja, dao je Kantu, čoveku prividna
razuma, poslanstvo jednakosti, i tako moralka, koja je htela da bude apstrak-
tan glas Vernunft-a postaje po drugi put sluškinja Ge fuhl-a. I nije još
poslednje : osećaj ulazi još kroz druga vrata , kroz ona slobode. Kant zna jako
dobro da je u svetu fenomena determinizam apsolutan i da se nemože praviti
znanost bez toga da se veruje potrebi . Ali , s druge strane, on potrebuje da so-
lidno fundira svoju moralku , da volja bude autonomna, da bude apsolutan cilj ,
t . j . da bude slobodna. U Kantovom svetu postoji sloboda, ali je sterana u
noumen i nije lako sliti dva sveta na teren praktične akcije . U stvari Kant ne
uspeva i svojim pronalaskom duše , kao shvatljivim karakterom, t. j . izvan vre-
mena, t. j . noumenom, ne čini nego da se strmoglavljuje u kontradikciju i da
otvori put onom Fiktovom subjektivizmu , za koga posle ne želi da zna . I mesto
da stvori pomirenje, opaža Ruyssen, on ne čini nego to da pokaže nemoguć-
nost . Opravdanje dakle slobode ja nemože da bude racionalno . A u stvari jeste
sentimentalno.

Potreba odgovornosti, vitalna nužda da se stabiluje autonomija, nutar-

nji osećaj , koji se ponajviše pokazuje grižnjom, sve su to sentimentalni razlozi ,
usled kojih, usprkos logike i jasnoće, Kant bizarno uvada transcedentalnu slo-
bodu u naravan i konstantan determinizam .
Tako ova Kantova moralka koja se mislila osloboditi svih namera oseća-
nja, da zagrabi nepromljenljive visove razuma cela je zaprečena, materijali-
zovana i prenatrpana sentimentalnim faktima . Kao kulmen kontradikcije, čak
je i sama želja da je se učini nekom racionalnom stvari, poreklom čustvena .
Nije za ništa, da Kant pripada veku Aufklaerung- a i čita ansiklo-
pediste. Pak i on poseduje kult i fanatizam razuma . U ono vreme razum je bo-
žanstvo najviše hvaljeno u učenim ambijentima, i ljubav, kao i povere
nje u nj nemaju granice . Postoji ne samo osećaj razuma već prosto strast ra-
zuma. Pak i Kant, strastven za lepom segurnosti fizike i matematike, sledio je
struju i iz instinkta i ljubavi hteo je da iz moralke napravi znanost. Ali ovaj
je čuvstveni pokret on doveo do poslednje iluzije, do one, s kojom apstraktni
principi mogu da imaju uticaja na akcije ljudi, na intelektualističku predra-
sudu, po kojoj mudri vode svet . Setečenska je to predrasuda, kojoj se Kant,
mesto da reaguje, više nego svi, pokorio . On je zaboravio da, ako život jednog
ukočenog filozofa može da ima neko prividenje reda i racionalnosti , ljudi ne
rade i nemogu da rade nego u sili osećanja . Duboki inštinkti života ne puštaju
se voditi s deset formula, dok su radije za opravdanje mogući da stvore
stotinu . Racionalni imperativ obzirom na ljudsko vladanje jeste nonsens ;
površan je ili naivan .
Ili je imperativ saglasan s osećanjem i zapoveda da se učini ono, što lju-
di čine naravno, a onda je savršeno beskoristan ili, kao u Kantovom slu-
čaju, protivan je ljudskim instinktima, i nareduje da se ne brine interesima i

---- 407
ličnim nasladama, a onda je sterilan, iluzoran, može da je izrečen , ope-
tovan, poučavan , komentov a n, ali nemože da bude sleden , niti izvṛ-
šivan. Kant je dakle kompletno promašio u poslu , koji ga je ponajviše tištao .
Hteo je da izradi znanstvenu moralku, a stvorio je neku sentimentalnu ; hteo
je da ju učini univerzalnom, a nije se spazio, kako je ljudska nejednakost čini
neshvatljivom, hteo je da ju učini nezavisnom , a učinio ju je ropkinjom instik-
ta ; hteo ju je gospodaricom, a završio je da ju stvori naivkom . Skoro bi se
reklo da moralka nosi svima nesreću , pak i moralistima.
Kant nije samo moralist, već i gnozeolog, čak za neke, i ponajviše gno-
zeolog. Pogledajmo dakle da li mu se mogu da iskažu oružane počasti u ideo-
loškim labirintima Kritike čistog Um a.

IV.

A priori.

Pak i u gnozeologiji Kant započima da bude prkosit ; nijedna od pozna-

tih teorija prema koncu XVIII . veka ne služi dostatno njegovim ciljevima. Ne
zadovoljavaju ga ni engleski empirizam ni francusko-germanski kartezijani-
zam. Ove dve struje, za njega, nose tešku krivnju da vode k skepticizmu , a ne-
ma stvari, koja više straši jednog razborita filistra, nego kad oseća da mu ispod
nogu leži zemlja, učvršćena stalnošću .

On, uistinu, nosi neko izvesno poštovanje prema dobrom škotskom po-
štenjaku Davidu Jumu , ( Hume) , jer su ga , ispoveda, njegove knjige probu-
dile iz dogmatskog sna, ali netom se probudio, žuri se da se bori protiv pro-
buditelja. Moralka stoji mnogo na srcu građaninu Kenigsberga : radi nje
nužno je da je znanost segurna, da je svet istinit, da je spoznaja moguća.
Zato on sebi ponovno postavlja problem, koji je od Kampanele (Campanella)
i od Lokea bio postao omiljeli slomivrat filozofa . Kako je da se spoznaje ? Koju
vrednost poseduje naše spoznanje ? Posle nego je Kant mislio, razmišljao, či-
tao i pisao za dvadeset godina, objavio je prigodom lajpciške izložbe knjige
god 1781. knjigu, štampanu u Rigi od Iv . Fridr . Hartknocha , s malo sibilin-
skim naslovom Kritike čistog Uma , koja je svojom elegantnom igrač-
kom prestiža rešavala izmučeni problem . Šta je izumeo lepoga naš filozof?
Nešto silno jednostavna i silno komodna : smirenje i preokret. Jum je govorio :
sve spoznaje dolaze od ćutila . Kartezije nasuprot držao je, da je prava spo-
znaja dana razumu . I svi su od toliko vekova mislili : razum mora da se pri-
ljubi uz stvari .
Stiže Kant, izmeni binu i objavi veliku vest : spoznaja je dana skupa s
ćutilima i s razumom i stvari su to, koje se priklanjaju uz misao.
Sve je ovo bilo silno korisno, i nosilo je pečat originalnosti, koji se milio,
i koji je privlačio, netom je knjiga , posle koje godine, bila shvaćena . Ali je ne-
sreća htela, da sve ono , što je komodno i novo nije jednako razumljivo i kohe-
rentno i takav je baš slučaj s Kantovim a priori.
Kantovo rezonovanje , kada je oslobođeno od svih beskorisnih mučilišta

- 408
njegove terminologije, silno je jednostavno. Sama ćutila nemogu da nam dadu
spoznaju, jer nam ne daju nuždu i univerzalnost, koju ipak fizičke i matemat-
ske znanosti poseduju, a s druge strane niti pojmovi razuma nemogu da nas
u ničemu uče, jer nisu nego prazni oblici, lišeni značenja. Zato da se održi
realna spoznaja, nužna je kooperacija obojice elemenata. Postoji dakle ma-
terija spoznaje, koja je opskrbljena ćutilima i forma, koja je opskrbljena
razumom. A priori , koji je moćan u duhu , obskrbljuje eksperimentom haot-
skih podataka svoje modele i preko sudova i kategorija uzvraća mogućnom
znanost. Realnost je dakle ta, koja je prisiljena da se modeluje po pameti, a
ne da se pamet mora da ponizi sve do realnosti .

A priori spasava sve : tera fantazmu skepticizma, postavlja zajedno

mnogi dobar svet i daje satisfakciju da se osećamo saradnicima Stvoritelja.
Spasava sve, pod pogodbom da je shvaćeno , barem za one, koji se zado-
voljavaju s flatus vocis . Nastojmo dakle da shvatimo, što bi mogao da bu-
de ovaj a priori. Odmah se isključuje da bi moglo biti nešto slična prirode-
nim idejama Kartezijevaca : stvarno ove su bivstvene, a on je formalan . Potrebno
je dakle isključiti da bi bio u glavnom duh, jer duh nije shvatljiv nego kao
kompleks ideja, a ove da budu formirane, potrebuju kooperaciju vanjskog čla-
na. Ne preostaje nam dakle nego da ga imaginujemo kao neku subjektivnu
okultnu potencijalnost, koja se prikazuje delu baš u istome času , u kome ćutila
obskrbljuju materijale spoznaje.
I pazite da ova nije definicija, pak nije niti segurna. Uza sve to Kant je
posedovao razboritosti , ili radije nužde, da potvrdi a priori bez toga da ga
iskusi. On priča, kako se a priori sleva k spoznaji, ali nigda se nije bavio
time, da nam objavi, kako se prisutnost dokazuje. To učiniti , ispovedimo, bilo
bi prilično teško, a naš je filozof sebi prištedio trud . Ali, kad bi Kant bio još
živ i zelen i kada bi pravio svoje svagdanje šetnje kenigsberškim vijalima, že-
leo bih da mu upravim koji upit : »Vi tvrdite, rekao bih mu sa svim poštivanjem,
koje bi smogao, da spoznaja proizilazi iz dva faktora : materije i oblika, ćutila
i a priori . Ali i vi priznajete da su ova dva elementa nerešiva, da se obojica
nužno slevaju i da nam, u istome vremenu, davaju fenomen . Sada usled kojeg
ste objavljenja i usled kojeg misterioznog usleđenja vi, Imanuel Kant, čoveče
od mesa i kostiju , mogli da otkrijete i da shvatite kao izolovan jedan od ovih
elemenata ? Uzmimo , radi veće jednostavnosti, oblike a priori sensibilne
intuicije : vreme i prostor. Ovi su oblici , u koliko branite, potrebni i konstantni,
a mi nemožemo da imamo iskustva nego u njima i preko njih. Oni su, t. j ., ne-
odeljivi u našem duhu u svakom činu spoznaje. Kako to da ste ih, vi Kant,
mogli da shvatite odeljenima i odcepljenima ? Kako ste mogli da govorite o
vremenu i o prostoru kao o obliku , kad je ovaj oblik povezan, sliven, spojen ,
uvek i na svakom mestu s materijom ? Ako su prostor i.vreme zidine večno
prisutne i nepromljenljive, kako ste mogli da pronađete način izlaska i da nam
ispričate ono, što bi nastalo, kad ih ne bi bilo ? Ako je a priori bio neka
večna tamnica, s kakvim ste magičnim ključem izišli iz nje van ? Ako je spo-
znaja bila neka neprestana sinteza, kako ste je mogli da razrešite ? Ako ne-
mate nego fenomene, t . j . produkte, kako ste mogli da izolujete produktore?

409
 »Ako je vaša teorija istinita, neshvatljiva je , ako je shvatljiva lažna je.
Ako mi možemo da mislimo a priori za njegov račun , znači da spoznaja
nije uvek sintetička , kako vi držite i da se može misliti bez materije ; ako ka-
žemo da a priori priklanja i modifikuje vanjske stvari, znači da mi pozna-
jemo stvari kakove su pre no što su modifikovane, inače ne bi mogli reći da su
se izmenile, a onda ih poznajemo bez a priori. Ili nemožemo da učinimo na
manje, a onda nemožemo da reknemo, da su stvari priklonjene ili ne uza nj , jer
dosledno tvrdimo da ih ne poznajemo, a onda a priori nije više nuždan niti
univerzalan i uzimlje sva priviđenja formacije a posteriori. <«
Stvarno je da Kantov a priori ne isključuje ipotezu empiričkog porek-
la. Došavši Kant pre evolucije nije hteo da pravi psihogenezu niti psihologiju .
On drži do razuma odraslog i mislećeg Nemca , koji je bio u Volfovoj (Wolf)
školi i veruje razumu i ište da otkrije mehanizam onog čina, koji se zove spo-
znaja. On se ne pita : šta je ovaj a priori ? kako dolazi ? Daje ga , kao fakt
eksperimenta i brine se da determinuje delo, bez toga da dokaže opstojnost.
Pak da je i to učinio, bio bi se našao u strašnoj neprilici .
<<Kako je, dragi profesore Kant bio bih ga upitao jedne večeri pod
senom lipa u Kenigsbergu — da mi poznajemo a priori ? Ne zastalno a
priori, jer aprioristička neka spoznaja a priori-a ne bi imala smisla ni
za vas, ni za mene. Al kad ste obnovili, posle vašeg glasovitog sunarodnjaka
Gotfrida Lajbnica, njegovo otkriće, morali ste ga da i održite onim niskim eks-
perimentom, nutarnjim ili vanjskim , psihološkim ili znanstvenim, kojemu ste
u vašem anti- empiričkom preziru zanekali titule plemstva znanosti, t . j . nuždu
i univerzalnost. Tako mi uspevamo dedukovati milu konzekvencu, da smo do-
speli da spoznamo ono, što daje univerzalno i nužno i to putem onoga, što nije
univerzalno , a niti nužno . <<
A dobri Kant, da je bio duhovit čovek, bio bi mi odgovorio : »
> Dragi i
marljivi učeniče , nemojte, zaboga, da istražujete genealogiju jednog pojma
tako komodnog, kao što je ovaj . Kada Njegovo Veličanstvo Kralj Prusije pro-
nade nekog grenadira, kvadratnih pleća i snažnih mišica, nemislite da će ga
pitati za isprave njegova potomstva i da će ga proterati zato , što je kopile,
umesto zakonit sin.
<A priori jeste nedokazljiv, neshvatljiv, sve ono, što želite kazaću
«
vam , ali nadite mi, molim vas, nešto, što bi imalo toliko izgleda, da bude neko
protumačenje i da služi tako dobro da hini prevlađenje nad pogibeljnim skep-
ticizmom senzista, kao prazan dogmatizam racionalista. <<
I u stvari u Kantu je a priori radije članak vere, nego kritička teorija ,
i pobožni bi Kantovac morao da ga pridoda stvarima, kojima je potrebno ve-
rovati, bez toga da ih se dokaže.
Jedan bi dokaz a priori-a protuslovio tri kontradikcije i tri neshvat-
ljivosti . Prvi sam već spomenuo : kako mogu da se održe primitivni elementi
i da se pokažu recipročni efekti, kad nemamo i nemožemo da imamo nego ne-
razdeljive sastave?
Drugi, ne manje težak, odnosi se na pitanje noumena . Ako su vreme i
prostor, na primer, oblici mene, subjekta, tvrdi se da ne postoje u ne- meni,
objektu . Ali ovaj objekat deklarovan je nepoznatim i nepristupačnim od samog

410 -- •
filozofa, na način da on deklaruje mogućim u praksi ono, što nemogućim drži
u teoriji, t. j . dati determinacije apsolutuma. Treći je, preko Hamiltnova sinov-
ca, bio osvetljen od Stvarta Mila, u nekom njegovom odgovoru Manzelu , Kan-
tovom nećaku . Tvrditi da je moguće determinovati u spoznaji koji je deo,
što se odnosi na subjekat i onaj , što se odnosi na stvari, isto je što kad se rek-
ne da neki atributi pripadaju pravome i neki drugi drugima, t . j . da tobožnja
sintetička fuzija, za koju su se uznašali Kantovci, ne bi bila nego neka isprav-
na mehanička pozicija, inferiorna čak kemičkoj kombinaciji, gde je apsurdno
tražiti deo jednog acida i alkalija u formaciji salis neutruma.¹ )
I znatiželjno je opaziti, kako sve ove slavne nekonzekvence i nekoherent-
nosti doktrine a priori-a proizlaze iz samog jedinog primordijalnog
ekvivoka .
On je impostirao a priori zato , jer ga je smatrao neophodno potrebi-
tim, a smatrao ga je takovim, jer nije znao dostatno duboko da analizuje kon-
dicije znanstvene misli. On je verovao da znanost potrebuje nuždu i univer-
zalnost, a da eksperimenat ne daje niti jedno ni drugo . Dvostruki ekvivok, koji
mu je dozvao pomoć pogibeljnog saveznika, doveo ga je do poraza mesto do
pobede. A priori , koji je morao da bude spasitelj bio je njegov izdajnik.
Kaže se da je Kant bio suptilan duh. Ja radije mislim da je on bio duh
koji je klasifikovao , što se pričinja istim, a često je suprotno . Stvoriti obilnu
neku i komplikovanu terminologiju ne znači gledati u dno stvari. I u stvari on
započimlje svoju kritiku nedostatnom nekom i površnom analizom karaktera
znanstvene misli :

>> Eksperimenat nas, tvrdi on 2 ) , uči, da su stvari u ovome ili onome na-
činu , ali nam ne kaže da mogu da budu drukčije . Na prvome mestu, dakle,
svaka propozicija, koja ne može da bude shvaćena nego kao nužna jeste sud a
priori . Ako pak ova propozicija nije proizašla i daje sama po sebi nužnu
neku vrednotu , onda je apsolutno a priori . Na drugom mestu eksperimenat
ne daje svoje sudove, kao bitno i usko univerzalne. Oni imaju samo putem
indukcije, suponovanu neku i komparativnu generalnost, što znači da se do
danas ni ovome ni onome zakonu naravi nije našla iznimka . Tako neki sud,
shvaćen rigoroznom univerzalnošću , t . j . na način da nijedna iznimka nije
moguća, ne proizilazi iz eksperimenta, dok je apsolutno vredan a priori .
Empirička univerzalnost nije dakle nego arbitrarna ekstenzija vrednote, koja
po jednoj danoj vrednoti zaključuje u većini slučajeva, jednu vrednotu za sve
slučajeve, kao n. pr. u ovoj propoziciji : sva su telesa misleća, nasuprot, u slu-
čaju , u kojem uska neka univerzalnost bivstveno pripada nekome sudu , onda
ova univerzalnost naznačuje partikularan izvor ovog suda, t . j . mogućnost da
se pozna a priori. Apsolutna nužda i univerzalnost karakteri su dakle stalni
spoznaje a priori i ovi su karakteri međusobno uzano povezani. « I kao pri-
mer realne opstojnosti ovih sudova apsolutno nužnih i univerzalnih, Kant ci-

1 ) Stuart Mill. An Examination of Sir W. Hamilton's Philosophy. London ,

Longmans Green, etc., 1872, ( IV . - a edicija ) str. 33-34.

2) Kritik der Reinen Vernunft. Uvod . II , 6 .

-411-
tuje, kako je naravno : matematske principe. Kakav je , dakle, obzirom na nuž-
nost, stav njegove misli ? Ovaj , a ne drugi : ja mogu da mislim različno i su-
protno od nekog čina eksperimenta, dok to nemogu da učinim jednim matemat.
principom . Uzmimo dakle partikularan slučaj : sunce. Sunce, kao neka jednostav-
na senzorijalna tvar, anteriorna od svake znanstvene definicije i komplikacije,
jeste svetao disk, koji posjeduje neku izvesnu boju , producira stvarnu tempe-
raturu i izvršuje izvesne pokrete. Može li da se imaginuje suprotno i različno?
Segurno : mi možemo da mislimo neki disk veći ili manji, mesto diska neki pen-
tagon, zelenu boju mesto žute, frigorifičke efekte umesto kalorifičkih . Sve ovo ,
savršeno da da se misli i imaginuje. Samo, dragi moj Kant, potrebno je misliti da
su sve ove nove slike transformacije primitivne tvari, nisu promena na suprot-
no ili na različno eksperimentalnog fakta, koji ćemo posle nazivati i definovati
suncem. Žuti, svetao i gorući disk, koji nazivamo suncem, nije izmenjen niti
porušen : samo dobija prijatelja . Cela naša operacija , u našem mentalnom sve-
tu, sastojala se da se neposrednom fenomenu nadoda neki drugi ne nepo-
sredan fenomen, ali zamišljen i konstruisan, evocirajući stare neposredne fe-
nomene. T. j . nemože se reći da se fenomen može da misli suprotno i različno,
nego da je moguće ujedno ir : sliti druge suprotne i različne, ostavljajući
prvo imobilno, nerazrušeno, neizbrisljivo , t . j . nužno. A drugi suprotni i
različni, nadodavanja a ne metamorfoze, proizilaze, neka se dobro gleda, iz
drugih realnih tvari, isto tako nužnih i neizbrišljiviih . Kada zamišljam zeleni
i hladni pentagon ja ne pokazujem nedeterminovanost prvoga, već nadodajem
cnome skupu prikazivanja jedan drugi skup prikazivanja . Ali usled činjenice,
što ja mogu da imaginujem različno telo nemože da se zaključi da je prvi mo-
gao iščeznuti da poda mesto drugome, a da se prvi mogao jako dobro da po-
kaže umesto prvoga . Prvi jeste, i sadveć niko nemože da poništi fakat njegove
opstojnosti niti njegove karaktere i da učini tako, kao da nije postojao : sve
imaginacije, koje ćemo da mu postavimo uz bok ne će moći da mu oduzmu nje-
gov karakter nastalog, učinjenog, t . j . nužnog . Ali kako je to, dakle, da neki
Kantovac može da pita, da ja nemogu da mislim suprotno od matematskog
principa ? Da ja nemogu n . pr. da mislim, da je jedan pravac najdulji hod iz-
medu dve točke ili da jedan trokut ima više od tri strane ili manje od tri kuta ?
Sasma točno . Ali kako to nastaje ? Iz razloga sasma jednostavnog da
se matematike oslanjaju o definicije t. j . o konvencije jezika, i da se po de-
finiciji zove pravcem baš ona linija, koja je najkraći hod između dve točke i
trokut ona figura, koja ima tri kuta i tri strane. Izrazivši izvesne definicije geo-
metrijska bit prestaje da bude pravac ili trokut, kada se tvrdi protivno odono-
ga, što baš te reči znače . Apsurd je to rečnika, a ne misli . Ali ako vi oduzmete
definicije ništa vas ne će zaprečiti da imaginujete jednu liniju, koja ne bi bila
najkraći hod izmedu dve točke, i figura sa četiri kuta i četiri strane, samo onda
da pokažemo ove nove biti moraćemo izmeniti reči i nazvaćemo prvu izboči-
nom , a drugu kvadratom i moraćemo zaključiti da je toliko hvaljena matemat-
ska nužda dana od konvencije, a ne od a priori.
Jer ako vi prenesete definicije na polje čistog eksperimenta i jasno defi-
nujete sunce, kao luminozan i topao disk ne ćete moći reći da imaginujete ne-

- 412
što različna od sunca, jer sunce jeste sunce u koliko poseduje baš dane karak-
tere, a izmenivši karaktere biće sve, šta želite samo ne će biti sunce.
Ako držimo da je nužno ono, što nemože da nastaje drukčije, to svaki
rezultat eksperimenta ima karakter nužde iz samog razloga, što je nastao . Mi
možemo da imaginujemo suprotno, kao čisto delo fantazije, oslonjene o realne
uspomene ; fantazije, koja nemože da izazove svoju mogućnost na mestu ovog
poslednjeg. Ako za nužno smatramo ono , o čemu nemože da se potvrdi suprot-
no, bez apsurdnosti smo opazili da takova nužda ne proizilazi iz neke misteri-
ozne aktivnosti a priori, već iz socijalnih potreba znanstvene komunikacije ,
koji su fiksirali rečnik i definicije na način da ne uzmognu ustvrditi od jednog
imena, nego ono , što je u njemu sadržano iz konvencije.
Ljudska je spoznaja dakle nužna sama za sebe u koliko je eksperimenat,
i nužna iz konvencije, u koliko jeste elaboracija duha .
Prodimo na drugo pitanje : daje li znanost apsolutnu univerzalnost ?
Ne čini se. Ili mi shvatamo univerzalnost fakata eksperimenta, t . j . princip,
koji se afirmuje za sve fakte opažene i eksperimentovane, a onda nije univer-
zalno apsolutan i proizlazi iz eksperimenta ili shvatamo univerzalnost op-
stojećih fakata, ali ne svih eksperimentovanih, a onda zapažamo da znanost,
jednim sudom analogije i istovrsnosti, nepoznatim faktima, ali sličnim podvrg-
nutim pruža nađen princip i zadovoljava se tako jednostavnom nekom presun-
tivnom univerzalnošću . Ali sud analogije nije a priori, čak je i izvađen iz
eksperimenta i može da se izrazi ovako : A jest b, C jest d ; ako imamo jedno A,
koje jeste b i c, probabilno je da će također biti i d . Univerzalni zakoni, koji se
susreću u znanostima dakle su koliko se sadržaja tiče, iz neke podvrgnute uni-
verzalnosti , ali su , i ovde je možda zametak Kantova ekvivoka, izraz neke ap-
solutne univerzalnosti obzirom na formu , u kojoj su izraženi i obzirom na to ,
što smo videli iz nužde u moći definicija .
Kad kažemo : » S v a telesa teže « mi smo već uvrstili u definiciju tela ka-
rakter težine, na način da jedno biće , koje ne bi imalo ovaj karakter ne bi mo-
glo da se nužno zove telo . I Kant ne bi niti mogao da izazivlje na obranu
svoju famoznu distinkciju sintetičkih i analitičkih sudova, jer su sintetički ta-
kovi samo provizorno, a postoji između jednih i drugih jedan neprestani pre-
laz, koji ništi svaku razliku .

Tako u jednom i u drugom slučaju Kant je video naopako : zanekao je

ono, što je postojalo , otkrio je ono, što nije bilo, dao je a priori-u ono, što
je bilo jezično. On nije mogao da započne na manje kritički način svoju Kri-
tiku . Htevši da metne na svetlo stvari, započeo je da ih ne vidi i završio je da
ih zabuni. Željan da se oslobodi tolikih tradicija, da svlada tolike poglede, da
se emancipuje tolikih veza , veselo je za sobom vukao najstariji pleonazam, naj-
drevniju kontradikciju , najsmešniju predrasudu , koja je igda proizvela pokolj
u filozofiji. Pravi svet, stvar u sebi, neumen prikazuje zadnji i najkričljiviji
rasap Kantove misli, koji nam još preostaje da vidimo.

413 ― 5
 Neumen.

Već smo videli šta neumen znači za Kanta : misteriozno konaćište, gde
je on skrio izbeglice i prognanike metafizike . Pošto su ovi mogli da budu još
korisni, bilo je nužno da imaju nekakov kojimudrago stan u gradu misli i da
bi ovaj stan bio siguran protiv svake racionalističke indiskrecije . Tada Kant
uzimlje u zamenu svet realne realnosti, apsolutno apsolutnog, pita jedno ime
starom Platonu i otrag imobilnog paravana fenomena postavlja nepristupačni
neshvatljivi i srdačni neumen . Udar nije uspeo i lukavština je otkrivena . A da
je se otkrije nije bila nužna osobita rafinovanost : neumen je kao i azur zraka ,
koji nestaje, kad mu se približujemo . Kad ga nastojimo da definujemo , anali-
zujemo i zagrabimo on nestaje, kao demon iz legende, ostavljajući mesto dima
zvuk.

Dilema je jasna : ili mi govorimo o neumenu, a onda je sve suprotno od

onog, što se govori t. j . pristupačno, shvatljivo i odredeno ili je neumen uisti-
nu neumen, a onda se apsolutno nemože da govori, pa niti da ga se afirmuje .
O ovome neumenu Kant nama priča na više mesta i kaže, da je izvan
fenomena, i da je uzrokom ovih i da bi mogao da bude poznat od superiornog
kakvog intelekta .

Ali, ako postoji , mogla bi da mu se aplikuje kategorija realnosti , dok fi-

lozof afirmuje da se kategorije mogu da aplikuju samo fenomenima — ali , kad
već afirmuje da je nepristupačan, zna Kant gde znači da je on, vrhunaravnim
posredstvom, do njega dopro kad nam ga već prikazuje, kao uzrok, on ga
poznaje kao stvarateljski aktivitet, i sili princip kauzaliteta da pređe polje fe-
- ako ga
nomenske spoznaje, iz koga je povučen , i u kome se samom aplikuje
već suponira, kao mislenu sadržinu, pa kolikogod bio superioran, on ga drži
sposobnim da ude u relaciju, i sili ga da izgubi najdraži rekvizit apsolutnog
t. j . nezavisnost . Dakle Kant veličanstveno poznaje ono, što nazivlje nepozna-
tim , kad mu se svida ulazi u nepristupačno i ima slobodan ulaz u nedostiživo .
Ali silni varalica tim načinom neizvršuje nego samoubijstvo : od časa , kad je
neumen različnim načinima i različnim stranama subjekat misli , znači da nije
više neumen. Potrebno ga je raskrstiti ili proterati.
Ili postaje delom fenomena, a to bi bio kulmen kontradikcije, ili ga je
treba isterati, a onda je beskorisna reč, prividenje neko, koje se nigda ne pri-
kazuje. Ili neumen drži ozbiljno svoj deo i drži se uistinu svakog ljudskog po-
gleda pomalo skrivenog, a onda postaje od onih površnih reči, što imaju
kursa u filozofiji , a kojima ništa ne odgovara niti može išta da odgovara, i za
koje ne potrebuje konfutacija , koja bi bila kontradiktorna , već afirmacija ne-
pojmljivosti - ili neumen oseća da je nužno da nam pokaže, pa ma kolikogod
iz daljega, i svoju odeću i svoj stan i svoj ured, a onda mora da demisionira
na čast neumena, i od njega ne ostaje nego ime realnosti, dabome, praznije,
beskorisnije i konfuznije od tolikih drugih imena.
Nije vredno da se kaže, kako je za Kanta neumen čisto neki ograničen
pojam, koji determinuje sve dok može da stigne sensibilitet i poseduje tako
vrednost neku negativnu . Granica suponira jedan ovde drugi onde : neograni-

-- 414
čeno za definiciju nema granice . Dakle, ako onkraj postoji i to je fenomen ,
onda onkraj postoji i to je neumen .. Kant afirmuje neposredno o pstojnost,
t. j . poznanstvo , i to je dostatno da se uzdrži dilemu i da se afirmuje kontra-
dikciju . I kad bi se zatezao da rekne, da je pojam čisto negativan , moglo bi da
mu se odgovori da negativ nema nikakove vrednosti, kad se oslanja na uni-
verzalne afirmacije i da zato ulazi u brojno društvo izražaja, koji nemaju
smisla .
Kada mi se kaže ne — crven , ja bih mogao da shvatim drugu neku boju ,
zelenu , azurnu i violetnu , ali kad se jednome idealisti, koji veruje, da je s ve
misao, kaže ne - psiche, on mirno odgovara da ništa ne shvata. Sada Kant
drži da mi poznajemo samo fenomene i ništa drugo nego fenomene, zato dok
on govori o ne- fenomenu, o neumenu , niko ga ne shvata niti može da
shvati. Kantizam dakle, u svojim fundamentalnim pogledima, uspeva da stvori
jednostavni verbalni aparat, koji veruje u jednu duboku misao isto onako , kao
što seljaka strašilo crnih krpa uverava u bojazljivost vrabaca.
Kad bi se Hamlet povratio na svet i pošao na onaj vitenberški univer-
zitet, gde je pio i previše pive i previše filozofije, mogao bi da još jedamput
opetuje svoj ironički zaključak : Words ! Words ! Words !
Konaćište, koje je moralni i milosrdni Kant pripravio Bogu , besmrtnom
Duhu, Slobodi i ostalim plemenitim ličnostima, srušilo se, kao neki ustobočeni
dvorac. Varka, koja je morala da spase znanost i metafiziku , koja je morala
da nas oslobodi od empirizma i od skepticizma, pokazala se neshodnim otpira-
čem, zametnikom kontradikcija i konfuzija.
I ne postaje mu niti uteha za moralkom, za onom moralkom , prema kojoj
je podigao sve svoje želje i obratio sve svoje brige. Pa i Praktičan Um, kako
smo videli, rešio se u prevaru i u rasap, i nemože da iščekuje pomoći od svo-
jih potpora. Čvrsta kenigsberška zgrada, podignuta s tako silnim naporom ,
srušila se, dakle, na prvi dodir. Kant je stvorio sistem malenog buržuja i fili-
starstvo je ubilo veliku filozofiju .
On je regulirao, uređivao į klasificirao, hteo je da se opkoli rešetkama i
zidićima, hteo je da odeli drugove neprijatelje i završio je da iz filozofije ne
stvori više nego neki vrtić .
Ali tolika mu sistematska razboritost nije dostajala da se spase : povu-
čen moralnom nuždom, zavaran starim predrasudnim rečima, posrnuvši us-
led imaginarnih problema, on se izgubio po onoj praznoj šumi kontradiktor-
nog i neshvatljivog, gde su toliki filozofi našli svoju smrt. Kant je bio vodić,
koji je potamnuo, konfuzioner obskrbljen metodom, koji se prevario usled te-
žine i ubio se zato da živi .
Nad njegovim grobom, posred pruske magle, izvesni bi ironički epigraf,
mogao da ispiše : Ovde počiva arhitekt bez sreće, koji je ubio one, koje je mo-
rao da brani.
Dovani Papini,
(preveo B. Radica ).

- 415 -
Ivan Cankar:

Kuća Marije pomoćnice.

I.

Tiho su se zatvorila velika željezna vrata ; u mračnom hodniku na hlad-

nim stenama, zasjalo je za časak jesensko sunce. Iza staklenih vrata, u sobi
vratarice, gorilo je crveno svetlo dugim, mirnim plamenom ; nad svetiljkom
bilo je pribito na steni raspelo s golim , crnim krvavim telom propetoga Krista.
koji još nije bio prignuo glavu i gledao je velikim, mirnim očima. Malči je za-
drhtala u majčinom naručju i prekrstila se.

Iza staklenih vrata izašla je vratarica, mlada, šepava ženska. Nasmešila

se je, kako se smeše u kloštrima, hladnim neveselim smeškom .
>>Hvaljen budi Isus Krist ! Podjite gore, uvek na levo, na drugi sprat i
po hodniku ; nad vratima je zapisano : soba svete Neže . <<
Išle su dalje ; Malči je grlila majku oko vrata i naslanjala joj se s tru-
pom na prsa. Hodnici su bili prazni, mračni, koraci su odjekivali daleko na-
okolo , k'o da dolaze i odlaze nevidljivi ljudi . Visoki prozori bili su tamno osli-
kani, a kad su stale, čule su od tamo otraga glasove, uzdišuće, stenjajuće, k'o
krunica u tamnoj crkvi, kasno u noć, pred polurasvetljenim oltarom . Stene su
bile pune svetih slika, crvena svetla gorila su pred njima ; uvelo cveće visilo je
od okvira. Malči je gledala te slike, njezine oči bile su k'o pričarane na njima,
groza ju je hvatala i stiskala se je k materi . Na prvoj slici bio je naslikan sveti
Stepan; gol je bio od pojasa i klečao je , glavu je sagibao unatrag, oči su bile
uperene u nebo, ruke sklopljene na prsima ; telo je bilo sasvim belo, tako , da
se je svetilo iz tamne slike, k'o da bi bilo izdubeno ; dugi krvavi curki curili su
s lica, s ramena, po čitavom telu, po nežnim belim rukama ; a lice je bilo tako
mirno , samo usne k'o da su se micale. Bezbroj crvenih, silnih ruku dizalo se
se je otraga, desno, levo, divlja lica prežala su iz tamne pozadine ; svetac je
klečao mirno na gomili okrvavljenog kamenja, oči njegove bile su k'o da su
ugledale onu lepotu , za kojom su čeznule, sve suzne. Okrvavljeno kamenje
preobrazilo se u mirisne crvene ruže.

Na drugoj slici bila je devica , obučena u dugu , belu haljinu . Njezino

lice bilo je također čudovito mirno . U rukama držala je velik, srebrn tanjur i
na tanjuru bile su njezine odrezane grudi, bele devičanske grudi . Beli liljani
bili su u njezinoj kosi i još više belo bilo je njezino lice. Oči bile su uperene
na oltar, na kojem je žrtvovala svoje devičanske grudi — — — Iza nje, u tam-
noj pozadini, prežala su dva divlja lica.
Išle su dalje, hodnici su bili tamni i samrtni, došle su do pokraj visokog
prozora, koji je bio samo na pola zastrt belim zastorom . Pred prozorom bila
je niska klupica ; mati je poklekla, Malči je pogledala kroz prozor u polumrak.
Iz polumraka zasjala su najpre široka bela krila na glavi milosrdnice koja je
sedila savim blizu prozora pred harmonijem . Glava je klonula , lice je bilo

--- 416 -
k'o iz mramora, usne su također bile sasvim bele, više bele od svetlog platna
krila . Oči su bile poluzatvorene , mirne k'o i celo lice i k'o polumrak tamo doli .
Ruka se je dotakla tipke i samotan glas k'o iz daleke daljine, za-
ljuljao se je u zraku, padao je lagano, izgubio se tamo doli u tminu . Iz tmine
.
se je svetlucalo svetlo ; visoko gori od stropa visilo je na srebrnim lančićima
srebrno kandilo, rasvetljavalo je veliku sliku Majke Božje, koja je sezala od
stropa do oltara . Majka Božja u dugom, sivom zlatnim zvezdicama posutom
plaštu, stajala je na zemlji, blešteća , bela noga virila je ispod zlatom obrub-
ljenog plašta. A noga je počivala na plosnatoj glavi velike zelene zmije , što
se je ovijala oko zemlje, zahvatajući je tri puta u strašnom i ogavnom kolo-
batu . Sa ruku Majke Božje , od svih desetero prstiju , izlevale su se na zemlju
zrake milosti . No jasnije bilo je lice Majke Božje od zvezda na plaštu i od
zlatnog ruba i jasnije od zraka milosti, koje su se izlevale na zemlju . Malči
je gledala velike u nebo uperene mira i ljubavi pune oči , usne ozbiljne i blage,
srebrnu suzu , koja se je čudovito svetila na belom licu i slatko joj je bilo, pri-
tisla je čelo na prozor . Majka Božja se je približavala , izašla je iz tame i tik
pred njom bilo je milosti puno lice.
Ustale su , Malči se je uhvatila majci oko vrata . Prošla je kraj njih žen-
ska i Malči se je stresla od groze. Lice joj je bilo sve izjedeno, pokazivalo se
je živo meso, usna nije bilo više, ni nosa i jezik je lizao po golim čeljustima .
Stala je, osvrnula se mirnim pogledom ― >>Hvaljen budi Isus Krist !«
< i po-
šla je dalje. Malči je drhtala , zima joj je bilo ; hodnik je bio neizmerno dug,
man i samotan . Vodio je Bog zna kuda, u novu zemlju , gde nema ništa sun-
ca i nikakvih ljudskih glasova, u neznanu zemlju, punu svetih i strahotnih
čudesa, šapćućih molitva, belih, mirnih lica, tako tuđih k'o da bi bila sišla s
neba, ispred božjega trona.
Otvorila su se vrata, iz kreveta digle su se glave, radoznale oči osvrtale
su se na njih.
Soba je bila velika, sasvim bela. Dva prozora sezala su od stropa skoro
do tla, zastrta su bila belim zastorima, prijatan polumrak bio je u sobi. Uz
stene postelja uz postelju, četrnajst ih je bilo . Nad posteljama svete slike, ras-
pela, izmedu prozora slika debelog, ćelavog gospodina s crvenim ovratnikom
i z'atnim križićem na zlatnom lančiću . Pod slikom božićne jaslice , umetno sa-
stavljene iz drva i papira - sve lepo i vrlo istinito, štalica, sveta obitelj , pa-
s , sveta tri kralja i naokolo zelena pokrajina, a otraga betlehemski grad.
Stupila je k njima sestra Cecilija, mlada, crvenolika i vesela .
>>Kako ti je ime ? <
«
>>>> Malči. <<<<
Uzela ju je u naručaj i odnesla u prazan krevet, uz prozor.
>>Tako Malči, to je tvoj krevet, tvoj stan . <<
Mati je zaplakala . Bila je već pri vratima i vratila se , poklekla uz niski
krevet i zaplakala . I Malči je imala vlažne oči , no lice je bilo mirno i nije se
osvrtla na majku ; telo ju je bolilo od dugog puta, osećala je , da se otvara rana
na nozi ; i žedna je bila, ali se nije usudila, da moli vode . Nezgodno joj je bilo,
što mati plače, stidila se je, jer su je gledali, no i njoj samoj navirale su suze
na oči, ma da nije znala zašto i ma da nije htela da plače.

- 417
 Mati je ustala, poljubila ju je u lice. Malči je zasvrbilo na licu od maj-
činih suza, spreletelo ju je i uzdigla je ruku , da se dotakne majčinog lica, koje
je bilo vruće i sve mokro. Vidila je iz bliza to lice i činilo joj se, k'o da ga ni-
kada pre nije vidila ; široko je bilo , crveno i izobličeno od plača, oči su bile
prestrašene , mutne od suza i usne su se tresle.
Sestra Cecilija je odpratila majku do vrata.
>> Nikada više neće odavle ! << rekla je mati i pogledala je sestru čudnim,
dečjim , molećim očima.
» Kako je Božja volja, « odgovorila je sestra Cecilija mirno . Vrata su se
zatvorila i koraci su odlazili po veži.
Sestra se je vratila, donesla je kruha sa maslacem i čašu vina, pomeša-
nog s vodom.
» Pij i jedi, Malči , zatim ćeš se presvući . «
Malči je popila vino , zatim je svukla odeću do košulje i obukla crveno
kariranu suknju , šivanu iz cela, k'o kod male dece i preko suknje prugastu
pregaču s pojasom i naramenicama . Sedila je na krevetu i gledala po sobi . Sa-
mo još katkada šmugnuo je k njoj radoznao, vragoljast, skoro zloban pogled,
ali već su se bile navikle na nju ; opet se je razlegao smeh, krik, “čavrljajući,
veseli glasovi nateravali su se sve popreko.
Časkom se je obazrelo široko , crveno, raspojasano lice ravno u Malči .
> No , ne misli, da ćeš imati vina, kad ti se bude prohtelo . «<
»
Malči se je prestrašila . Ona,koja ju je nagovorila reskim glasom , sedila je
na niskom stolčiću , rukama se je opirala o naslone, kakvi su na bogatim foteljima ;
njihala je stolčić od leva na desno, vrlo jako i vrlo brzo, te se tako kretala na-
pred a da nije doticala tla bolesnim nogama, koje su joj bile u teškim papu-
čama Približavala se je postelji i Malči se je bojala, uhvatila se je za pokri-
vač obim rukama i naslonila se na uzglavlje .
>>Zar se me bojiš ? Čekaj , odgrist ću ti nos ! <«
Smeh se je razlegao po sobi .
>>Ta, pusti je Lojzka ! << oglasio se je od vratiju tanak, malen glas, k'o da
bi viknula sasvim mala lutkica iz krpa.

S kreveta, što je stajao tik vrata, spustila se je tanka, tanašna priličica ;

lice je bilo sitno, malene crne oči su žmirkale, razbarušena kosa sakrivala je
čelo , nosić je bio zafrknut .
>>No, pusti je Lojzka ! <<

Spustila se je s kreveta i Malči je mislila ; gle, sad će pasti ! Samo na jed-

noj nozi se je približavala, druga u velikoj crnoj papuči , visila je čudno zgr-
čena i sezala je tankoj zdravoj nozi jedva do gležnja. I noga nije skakala , ne-
go je klizila tiho , čudovito brzo , sukala se na levo, na desno, a trup je bio mi-
ran, malo savijen — k'o da pliva malen andeo po sobi.
To je bila Rezika, treća Rezika, jer bile su još dve. Dvorila je sve, no-
sila im na krevet kavu i čorbu i plela ujutro kosu, nespretnoj Francki . Njezino
lice bilo je samo onda prepalo i bledo , kad su je dražile : » Rezika, mati će doći
po te ! << Tada se je sakrila u kut i gledala je iza posteljnjaka ustrašenih
očiju

418 -
 Došla je k postelji i naslonila se laktovima na blazinu .
>>Kako ti je ime?<<
>> Malči!<<
Sve ostale su utihle i slušale su . Sedele su usred sobe, oko niskog stola,
svega pokrivenog knjigama, slikama, šarenim igračkama, pletivom , čarapama
i ostacima kruha, kolača , lupinama naranača i jabuka .
Od zadnje postelje u mračnom kutu , oglasio se je dubok, zategnut glas.
>>Samo jednu smo Malči imale. Pred tri godine je umrla , tu je ležala kraj
mene. Noću je umrla, vikala je oh Rezika, daj mi vode, ne
mogu tamo rukom .<<
Malo se je uzdigla kuštrava glava sa blazine . Žuto lice, nos k'o nož,
košćata, tanka k'o rez noža . Ovlažila je usne, glava je legla lagano na blazinu
i oči su se opet zatvorile .
Ispitivale su Malči, no nije im odgovarala mnogo ; sedila je čvrsto us-
pravno, obrve namrštene , oči pažljive, uzneverene, sitne pesti zakopane u po-
-
steljinu k'o da bi gledala u oči trinajstorici neprijatelja
Mrak se je spuštao , samo još visoko uz strop sjale su se crvene zrake .
Sestra Cecilija otvorila je vrata.
»Večera !<<<
Sklopile su se ruke, rezak, kričeći glas uzdigao se je iz gomile i za njim
su se oglasili mrmljajući, zategnuti glasovi. Lica su bila mirna, ozbiljna, Bog
zna kuda su gledale oči, tihe, široko otvorene . Večernja molitva bila je brzo pri
kraju —i k'o trenutna sena, nestao je bez traga s lica ozbiljan mir, usne su se
smejale prokšeno, oči su gledale živahno i raspojasano.
Malči je držala u krilu zdelicu čorbe.
>> Jeli dobra čorba ? « upitala ju je Lojzka i smejala se crvenim, debelim
usnama, da su se sjali široko beli, crnački zubi.
>>Dobra«< , odgovorila j Malči i srkala je lagano, malo bojeće , k'o za tu-
dim stolom .
Lojzka je dala svoju zdelicu Reziki i Rezika je izlila čorbu u posudu,
gde je bila prljava voda od umivanja.
>>Ti nedužno dete, ti ! « uzdahla je Lojzka . »Kad bi joj dali pomije , jela
bi ih!<<
Oglasila se je Tina, najstarija, koja je imala već četrnajst godina . Jaka
je bila, lice joj je bilo zdravo i crveno, nešto grubo, oči su gledale ozbiljno ,
materinski . Jake , mesnate ruke upirale su se o stolac ; hodala je drugačije od
Lojzke : njihala se je sa stolcem i celim trupom napred i natrag, ne od leva na
desno i upirala se jednom nogom ; tako je više ropotala, a kretala se laganije.
Noge su joj bile tanke, k'o noge dvogodišnjeg deteta, i sakrivale su se pod
suknjom .
» Jedi čorbu , Malči ! Čorba je dobra , samo Lojzka je zlobna Ti,
ni čorbe ne ćeš imati, samo pazi !<<
Lice Lojzkino postalo je časkom ozbiljno ; pogledala je začudjeno i ušu-
tila ; sedila je tiho uz prozor, dok nisu pripalili svetlo ; njezine usne bile su po-
luotvorene, zlovoljne i tužne.

419 ―
 Došla je sestra Cecilija i pripalila plinsku svetiljku , što je visila od stro-
pa. Žarka bela svetlost razlila se je po sobi.
Svlačile su se i spremale se spavati. Stolci su ropotali, koji put je uskrik-
lo, ponesrećilo se je kojoj i pala je, dok se je svlačila ; samo strah je bio, sme-
jala se je i sama i sve su se smejale. Kreveti su šumeli, razgovor je polako
utihao, smejale su se pritajeno, na mahove, samo šaptale su još.
Sestra Cecilija stajala je usred sobe.
>>Gde je Tončka ? Tončka ! <<
Glave su se uzdigle u krevetu .
>>Tončka ! <<
Uz prozor, sakrivena za zastorom, stajala je Tončka . Laganim, nespret-
nim rukama, odgrnula je zastor, došla je, glave sagnute, obe ruke lako ispru
žene, lice smešeće, mirno, bez straha. Oči lepe, crne, gledale su nestalno, bez-
izražajno . Tončka je bila slepa .
>>Gde si bila Tončka ?<<«
>>Na prozoru, sestra Cecilija.<<
Tončka je stajala uz prozor sat za satom, kad je bila lepa večer izgle-
dala je velikim, bezizražajućim očima, smešećeg, mirnog lica. Uzdrhtalo bi jɔj
lice, kad bi je pomilovala sunčana zraka.
>>Što si vidila vani, Tončka ?« upitala ju je Lojzka.
Tončka nije odgovorila . Svukla se je lagano, i smešila se, k'o da je bila
doživela nešto čudovito, ljudima nerazumljivo.
>>Zar ne znaš, da imamo opet novu ? Malči joj je ime.<<
K'o da bi joj ruke bile okrenule glavu , okrenula se je Tončka pravo re-
vetu, gde je ležala Malči.
>> Dobar večer, Malči ! << nasmešila se je Tončka . Malči se je jedva osvr
nula ; umorne su joj bile oči i sva je bila umorna ; dan je bio nemiran i dug,
k'o tada, kad se je vozila željeznicom od jutra do noći.
>>Tiho deco ! Molite i zaspite ! Sveti anđeo čuvar s vama ! <<
Sestra Cecilija utrnula je svetiljku . Glasa nije bilo više ni od kuda. Za-
šaptalo je još koji put polako, k'o da bi skliznuo dlan po šumećoj posteljini.
Malči nije spavala . Zima joj je bilo u novom krevetu , bolila ju je glava
a i rana ju je na nozi pekla ; zarezalo je katkada , da bi zaviknula , uzdahla,
no nije se usudila . Tresla se je, pokrila se do ustiju i sklopila ruke pod košu-
ljom na prsima.
Kad je bol malo jenjao, dolazile su čudne, žalosne misli . Tiho je bilo,
tiha bela svetlost je svetila kroz visoke prozore. Nigde nije bilo meseca, no ko-
madić neba, što se je svetlucao nad crnim krovovima bio je sav beo i bleštav
od gusto pasutih zvezda .
Obim rukama stiskala je pokrivalo k sebi ; strah ju je bilo . Maklo se je
koji put, tu, tamo , zašumela je blazina, uzdahlo je , zaječalo .
Malči je bila sama ; izgubila se je bila, sama, k'o noću usred šume ; kad
bi zvala majku , ne bi je čula, nitko na svetu ne bi je čuo — — - Počela je da
meli, ali reči su joj iznenada uzmanjkale, teško, mučno jecanje prodrlo je iz
prsa, usne su drhtale i nategle se , zapeklo ju je u očima . Setila se je bila ina-

------ 420
loga brata, što leži doma, napola razodenut, ustiju otvorenih, lica crvenog i
znojnog . Majke se je setila, što sedi za stoloni, pred svetiljkom i šiva ; duboko
se sagiba glava, lice joj svetlo i crveno od svetiljke . Ražalili su joj se svi i ka-
narinac joj se ražalio , što je sedio tamo u krleci , sasvim gore, glavicom u perju ,
k'o lepa žuta krpa - Progovoriti je htela, no ogledala se je tišina sve
nackolo, bele stene, visoki neprijazni prozori, Bog zna, samotna crna šuma.
Poljubila je amajl.ju , zatvorila je oči.
>>Sveti andeo čuvaru moj. ར་་
Ali pokrivalo se je treslo na mahove, niz lice tekle su joj suze, nije mo-
gla odoleti, jecaj se je razlegao sobom. Okrenula je glavu i pritisla usta na
uzglavlje .
Od drugog prozora je zašumelo, Tončka se je uzdigla u krevetu i slušala
sagnuta tela . Ustala je, išla je lagano po sobi, u beloj košulji do kolena, ruku
ispruženih. Prišla je krevetu , pipala rukom po blazini, po pokrivalu , dotakla
se je Malčine kose.
>>Malči, zar ne spavaš ? <<
Malči se je obazrela, od prozora padala je svetlost na sitno, smešeće li-
ce. Tončka ju je milovala po kosi, po čelu, po licu .
I htela je da joj reče nešto lepo i veselo .
>>Ništa ne plači ---- sutra je nedelja ……
Malči se je i sama nasmešila - sutra je nedelja . Jedva se je još malo
ogledala, spreletilo ju je toplo i umorno, oči su se zatvorile ... I odmah joj se
prisnilo nešto vrlo čudno ; tamo se je vidila livada, do kolena je sezala zelena
trava i crveni i žuti cvetovi su se priklanjali . Sunce je sjalo i Malči se je igrala
s velikom crvenom loptom ; lako, k'o krila , nosile su je noge.

II.

Nedeljski su bile obučene, počešljane, šarene vrpce imale su u kitama.

Skoro sve su sedile oko stola, samo tri, četiri su ležale . Bilo je već blizu dva,
čekale su gostove .
Tončka se je naslonila na prozor. Okrenula se je u sobu, lice joj je bilo
svetlo i crveno, k'o da bi bile ostale sunčane zrake na njemu .
>> Sunce sja ; ne će ih biti mnogo . <
>>Što mislite , hoće li doći grofica ?« upitala je Lojzka sa zlobnim smeš-
kom i sve se nasmejale glasno.
» Malči, samo spremi pregaču, kada dodje grofica ! Videt ćeš lji-ibo
dje-ete ! <<
Okrenule su se sve u jedan mah, kad su zaškripala vrata. Došla je naj-
pre, odmah u dva, bleda, slabo obučena ženska . Toliko da se je osvrnula po
sobi i kimnula glavom . Prišla je k postelji , gde je ležala Katica , bolesna Kati-
ca ; sagla je glavu sasvim blizu njenim usnama i šaptale su, dok se nije smra-
čilo ; nitko nije čuo reči i nije se obazirao na njih. Donesla je nešto zavijeno u
papir, ali nikada još nije vidila Lojzka , koja se je koji put obazrela , da bi Ka-
tica bila jela. Mati je imala crvene oči, kad je odlazila, a Katica se okrenula
steni i nije govorila ni skim. Ružna je bila u licu, velki nos je imala , plosnat k'o

421 6
u crnice, debele usne, malene oči i kuštravu, pepelnastu kosu , trinajst godina
joj je možda jedva bilo, a nad posteljom je bilo zapisano, da su je bili donesli
u kuću pred šest godina ; čitavo telo bilo joj je ranama pokrito i iz rana je teklo
neprestano .
Tina, četrnajstgodišnja, sedila je sama u kutu, među dvim posteljama :
lice joj je gorelo, oči su gledale zamišljeno .
Lojzka se je obazrela na nju i zažmirila , k'o da bi joj sunce bilo zable-
štalo u lice.
< , viknula je mekim, pevajućim glasom.
>> Eduard<
«
Tina se je skliznula, uprla se rukama o naslone i na pola se je uzdigla
telom ; tamno crvenilo razlilo joj se po licu do vrata i oči pokrila je vlaga. Sti-
sla je usne nagnula stolac jednim mahom, zaljuljala se čitavim telom napred i
natrag, te se kretala ropotajući prema stolu . Lojzka se je nasmejala glasno,
čudnim, hripavim smehom, ručno je njihala stolčić na desno i na levo , te je le-
žala. Tina se je ustavila kod stola, pogladila si je rukom kosu , što joj je pala
preko čela i nasmešila se. I Lojzka je stala kod prozora i gledala Tini pravo
u oči
Zaškripala su vrata, došle su tri elegantno obučene dame, svaka je imala
u ruci malen papirnat zamotak.
>>Hvaljen budi Isus Krist ! « razleglo se je u pevajućem zboru od stola,
od prozora, od kreveta .
Prva dama bila je postarija, suhonjava, imala je velik, crven nos i na
glavi velik, crn šešir . I ostale dve bile su suhe i crvenonose, no mlađe , možda
njezine kćeri . Polako je skidala prva dama rukavice, stajala je još pri vratima,
te se ogledavala vrlo prijaznim, slatkim smeškom po sobi .
>> Kako vam je, deco ? « upitao je kroz nos njezin tanki glas razlio se je
po sobi k'o med.

Lojzka se je poklonila i odgovorila vrlo poniznim i nežnim glasom :

>>Hvala Bogu, dobro nam je, gospodo grofice ! << Rezika se je okretala u
stranu, žmirkala je i čitavo lice bilo joj je zapeto od pridržanog smeha, Lojzka
pak bila je ozbiljna i niti trenula nije.
Polako je razmotavala dama zamotak i pogledavala s vragoljastim smeš-
kom : Pazite samo, deco, što sam vam donesla.
Gledale su i čekale, ni jedna nije progovorila reči . Iz zamotka su se pri-
kazale naranče, četiri su bile.
>>Daj mi nožić, Edit ! <<
Mlada crvenonosa dama, odrešila je šarenu vrećicu i izvadila iz nje lep,
beo nožić. Starija dama pristupila je stolu, ljuštila je i rezala naranče gospod-
skim kretnjama, lepo je sukala tanke crvene prstiće, pogledavala ispod crnog
Sešira na krevete. I mlade dame stajale su kraj nje, desno i levo.
Zatim su pošle oko stola i od kreveta do kreveta, te su delile komadiće, iz
kojih se je ccdila slatka voda.
>>Bog plati ! << odjekivalo je jednolično , dugo zategnuto , u taktu . A dama
je promatrala lica, brisala si je tanke prstiće rupčićem, slatko raspoloženje
sireškalo joj se u dobrom srcu .

422 -
 I zatim je stala usred sobe, nasmejala se, digla ruku :
>> Broj drugi ! «<
I tiše, veselo :
>>Otvori zamotak, Edit ! <<
Mlada crvenonosa dama, otvorila je papirnati zamotak i prikazali su se
podugasti, tankı biskviti, četiri su bila.
>>Daj mi nožić, Edit ! <<
Razrezala je biskvite u sasvim jednake komadiće, pošle su oko stola i od
kreveta do kreveta, te su delile. Dama je bila sva crvena, užarena od radosti
i med se je cedio sa tankih usna.
»Braj treći! «<
Tiho, veselo ;
> Otvori zamotak, Margit! <<
Treća, najmlađa crvenonosa dama, otvorila je zamotak i prikazale su se
šarene slike, točno četrnajst ih je bilo . Prijazna, smešeća mamica držala je u
naručju debelo dete u samoj košuljici, te ga pitala s malom žličicom . A pod sli-
kom bilo je napisano : » Katreinerova kava. <<
Romale su i darovale svetle sličice, svakoj po jednu . Postajkivala je da-
ma uz krevete, uz stol i milovala sitna, stidljiva lica.
>>Kako ti je drago dete ?
<<<
Došla je do kreveta, gdje je ležala Malči.
>>Ah, gle, tebe još nisam videla ! Kako ti je ime, drago dete ?<
«
>>Malči! <<
>>O, Malči ! - Daj joj , daj joj sličicu , Margot! I, Malči, moliš li što
za dobročinitelje svoje ? «<
Malči je poniknula očima i šutila je . Ispod trepavica videla je Lojzku ,
koja se je upravo bila nacerila tamo otraga ; i Malči je godilo, da se je Lojzka
narugala
Pred vratima stajala je sestra Cecilija , ruke prekrštene na prsima, glavu
malo sagnula, tih smešak na usnama . I smešak sestre Cecilije bio je Malči po
volji.

>>Promisli, drago dete , << govorila je dama, » da to zemaljsko trpljenje ne

traje dugo. Skoro, skoro pozvat će te k sebi gospod Bog, da te oslobodi svega
zla .<<

Dama se je okrenula, sestra Cecilija se ugnula, otvorila su se vrata

širom . Časkom se je promenilo lice crvenonose dame, tvrdo je bilo i ljutito ,
tanke usne su se približile nosu . Čvrstim korakom promerila je sobu , čvrsto su
stupale za njom njezine pratilice ; pred vratima se je naklonila sestra Cecilija,
ruke prekrštene na prsima, tih smešak na usnama.
>> Bog plati ! Hvaljen budi Isus Krist ! << zapevalo je četrnajst glasova.
Došla je bila velika, debela ženska, vrlo bogato obučena, lice široko i me-
ko k'o iz testa. Nasmešila se je zlobno, kad je bila ugledala crvenonosu , crnu
damu i podbradak joj se polako zatresao i celo se je vreme tresao, dok su pro-
lazile kraj nje čvrstim korakom crvenonose dame. Dubok naklon, zloban po-
gled, zatvorila su se vrata .

-- 423 -
-
 Velik zamotak nosila je u ruci debela dama . Sela je odmah , položila za-
motak na kolena i brisala si rupcem znojno čelo , nažuljeno od šešira , što joj
je visio duboko u lice.
>>No, što ste dobile ?<<
Nasmejale su se grohotom .
>>Sličice i lupine. <<
Dami se je razvedrilo lice , k'o da bi joj bile rekle nešto vrlo prijatno .
>>To je škrtost, grofovska škrtost . . . Lojzka, a što joj nisi dala komadić
kruha ? <
«

>> Evo vam, deco ! <<

Odrešila je odmah zamotak i iznela kolače, jabuke , naranče , bonbone.
velika gomila bila je na stolu .
>>Sestra Cecilija, delite ! <<<
Sestra Cecilija klekla je pred nizak stol i delila je. Nad radoznalim , ve-
selim, plavokosim glavama, svetila su se široka bela krila.
Dama je sedila na stolcu , velika, debela, silna. Male živahne oči švigale
su dubokim jamama, u testu iskopanim. Željnim, skoro molećim pogledom tra-
žila je pogled sestre Cecilije, upiljila se u nj , lice je ulazilo u okrugle bore.
podbradak se je tresao , treslo se je čitavo ogromno telo .
» Takve su , eto , gledajte dodje siroticama, k'o sveti Nikola
Meni je dužna za meso još od lanjske godine - Tada smo imali još

staru prodavaonicu, eto, i u to vreme

Sestra Cecilija se je tiho nasmešila, naklonila se i pošla prema vratima
Dama je sedila na stolcu, silna, smešila se, gledala je molećim pogledom po
sobi . No, nitko se nije osvrtao na nju, deca su jela i smejala se . . .
Dolazili su ljudi sve više. Majke su stajale uz krevete, dosadna, žalosna
lica. Malči je ležala, na uzglavlje naslanjala se je mati ; donesla je kolača i pe-
čenoga mesa. Ispitivala je, ali Malči bila je rastrešena i ogledavala se po sobi.
Tiho je sedila Tina, lice zažareno, oči uprte u vrata. Stresla se je, nag-
nula je glavu i okrenula se u stranu . Došle su tri žene , s njima je došao mlad
momak. Prošli su po sobi, do prozora , gde je sedila uz krevet Pavla, te ih po-
zdravljala iz daleka veselim očima.
Pavla je živela samotno, govorila nije ni s kim, jedina židovka bila je u
sobi . Kretala se je teško sa stolcem i ako je došla do stola bila je zasopljena i
čelo joj je bilo znojno . Njezine oči bile su neobično jasne, razborite, k'o kod
odraslih ljudi ; lice nije bilo lepo , usne su bile krastave i vrlo otekle. Dala je
ruku majci, sestrama i bratu ; govorili su tiho, hladno, skoro prisiljeno, k'o u
poseti kod tudih ljudi.
Eduard je bio mlad, lice mu je bilo sasvim žensko, meko, nežno, bez br-
kova ; ispod crne, kudrave, židovske kose, svetilo se je čelo , k'o iz mramora ;
velike oči ogledavale su se nemarno i mirno po sobi . Šešir je držao obim ruka-
ma na leđima, iz kaputa virile su mu nove rukavice iz žute kože .
Stupio je Tini i lako se nasmešio .
»Kako je Tina ?<<
Njegov mirni pogled razlio se je po njezinoj kosi , njezinom licu, lagano

- 424 -
 je kliznuo na njezine polurascvale grudi , na telo , na ruke, na tanke mrtve noge,
zgrčene pod suknjom . Tina je drhtala, disala je teško . Okrenuo se je i vratio
se lagano sestrama .
>> Eduard! << viknula je Lojzka sa prozora. Njezino lice bilo je puno, crve-
ne usne su se široko smejale, oči su gledale raspojasano .
>> Eduard ! <<

Nasmejao se je i on i stupio k Lojzki. Kad joj je pogladio rukom bujnu ,

plavu kosu, nagnula je glavu i pogledala ispod njegove bele, uske ruke Tinu ,
što je sedila duboko sagnuta, jake, radničke ruke uprte o stolac , oči zažarene.
Pavla se je dosadjivala. Očekivala je nestrpljivo majku i sestre i brata,
ali kad ih je ugledala na vratima, zaželila je, da bi se vratili . . . I vani je bio
lep, jesenski dan , nebo se je sjalo nad lepom pokrajinom, tamo pred gradom,
nad zlatnim jesenskim drvećem . . . Stajale su kraj kreveta, nedeljski obuče-
ne, koprena na licu , rukavice na rukama i gledale su kroz prozor- tamo vani
sjao se je prelep jesenski dan . . . Pavla se je osvrnula na lice majčino, na ses-
trino, na bratovo i nasmejalo joj se srce od tihe zlobe.
>>Ostanite ostanite do šeste !<<
Stajale su uz krevet i šutile, a vani je već naginjao dan , već su plivale
sene na nebu, plazile su već tamo vani gori po zidu . . . Opazila je Pavla
zloban, neprijateljski pogled, što se zasjao u očima k'o nož .
>> Ostanite ostanite do šeste ! <<<
Po sobi je plivala Rezika, tanka, tiha, k'o dah.
>> Rezika , - mati ! « viknula je Lojzka . Rezika je probledila i uhvatila se
za krevet obim rukama . No usne, sve još prestrašene, veselo su se nasmejale.
Došao je postariji, slabo obučen čovek, suh i slabašan . Ruke je imao ve-
like, nespretne, crne od rada. Lice mu je bilo vrlo bledo i upalo , oči su bile
crvene, trepavice gole.
Preko njegovog suhog, izjedenog lica šiknula je zraka , čudno je bilo
k'o da bi se bio nasmešio siv kamen .
>>Kako ti je, Rezika ?
<<<
>> Dobro, oče ! <<
>> Lepo je ovde, Rezika prijatno je ovde . <<
Ogledao se je naokolo, mutnim, čežnjivim pogledom, k'o bolesnik po ze-
lenoj pokrajini.
>>Nešto sam ti donesao, Rezika . «
Izvukao je iz džepa jabuku , držao ju je visoko, da je Rezika nije mogla
doseći i smejao se je k'o dete.
»No , dajte, oče, dajte ! « molila je Rezika polu plačljivim glasom, ali srce
se je smejalo slatkim razboritim smehom, zato, što se je otac smejao . Tako je
bio jadan i malen i umoran, da bi ga spremila u krevet, te ga prekrstila k'o
mati
Praznila se je soba, zastrli su već bili prozore i pripalili svetlo .
>>Šest ! << viknula je sestra Cecilija na vratima.
Bolesna Katica , što je ležala na krevetu uz vrata, makla se je i uzdigla
polako levu ruku k majci , do grudi, do lica. Desnica je ležala mrtva na telu .

425
 >>Strpite se mati Bog će okrenuti . .
Izraz njezinih očiju bio je miran i razborit ; sitni, koščati prsti grčili su
se, uzela je rubac , što je ležao uz rub kreveta i obrisala je majci mokro lice.
Plaho i začudjeno pogledala ju je mati ; ništa nisu govorili o strašnom domu .
ali Katica se je bila osvrnula i pogledala joj ravno u srce. Mati se je bila sagla
i njezine usne dotakle su se jadne desnice, što je ležala mrtva na telu ...
>>Šest!<<
Zatvorila su se vrata za životom i dogodilo se je, k'o da bi se odgrnule
prozore širom i zasjala bi u sobu nova neoskvrnjena svetlost. K'o da bi se otvo-
rili prozori i dahnuo u sobu proljetni dah, da istera zadušljiv vazduh života.
Opet su bile stene nedužno bele, opet je rasprostrla nad smešećom družinom
slatka i prijazna smrt svoje blagoslovljene ruke
Osmešio se je karnevalski šareni život, bežao je osramoćen i iscifrani P
plašt s crvenim točkama vejao je za njim, k'o za dosadnim klovnom, što ga pro-
ganja nezadovoljno, prokšeno općinstvo gnjilim jabukama Bežao je, k'o
nespretno zloban netopir u zoru i sunce se je smejalo širokog, detinjeg lica ...
Tiše je bilo u sobi , umorne su bile, polu umorne, polu uzbuđene . Lagano
su se gasile oči, gasila se vatra na licima.
Lojzka se je zibala spram vrata. Njezino lice bilo je ozbiljno , ali debele,
živo crvene usne micale su se u prokšenom smehu podsmehu .
Digla se je mukom , otvorila je vrata i pljunula u vežu .
>>Zbogom, gospodo grofice ! Hvaljen budi Isus Krist ! <<
Sestra Cecilija namrštila je obrve.
>>Lojzka, sutra ćeš u izbicu ! <
Lojzka se je okrenula predano.
>> Kako je božja volja. «
<
Čavrljajući, šapćući spremale su se u krevete. Tina je bila naslonjena na
krevet, glava medu rukama.
>>Spavati , Tina ! <<
Uzdigle su se mutne, crveno obrubljene oči ; lice je bilo blede, crvene pe-
ge žarile su se po njemu.
>> No , Tina ?<<<
Sestra Cecilija pogledala je ozbiljno , začudjeno , maklo se je uz usne, k’o
uspomena, k'o sanje je munulo kraj obrva.
>>Odmah, sestro Cecilija ! <<
Dopro je glas od hladne stene, izvana Bog zna od kuda ; dubok je bio i
umoran, tud
Tišina ; dremovna, bela svetlost je sanjala na zastorima, na stenama.

Mirno i jednolično toplo je na krevetima ; vani je zahroptalo zamuklo ; zatva-

rali su velika vrata ; iz daleka još je dopirao mutan, nejasan šum šum gra-
da, što je živio tamo daleko , daleko onkraj života .
Tišina ; anđeo je hodao od kreveta do kreveta, hvatao je za ruke jadne,
mlade duše , gle, i sve su se uzdigle i pošle su veselo sunčanom životu u susret.
što je onkraj smrti . Svanjivalo je i sene su bledile, otvarala se je velelepa po-
krajina, kakve još nikada nije vidilo oko . Veliko belo sunce, i zelene livade pod

426
suncem i svetle bele haljine, cveće u rukama i kosi, belo, crveno, plavo cveće ,
zvonak, uskršnje radostan smeh nad svom velelepom pokrajinom , što je onkraj
smrti.
Malči se je iznenada probudila i zurila u polumrak. Od kreveta u kutu
je zaječalo , uzdahlo . Sjala je u kutu dremovna svetlost jesenske noći . .
Tina se je bila uzdigla, sedila je na krevetu u beloj košulji , ruke sklop-
ljene na prsima. Glava se je sagla, dlanovi su sakrili lice i čitavo telo se je
streslo, zaječalo je pritajeno, potiho . . . Malči je zurila u tminu , no trepavice
legle su opet na oči, zamaglilo se je, zanjihalo i opet se je odgrnuo zastor pred
velelepom pokrajinom
Ujutro je došla sestra Cecilija, postavila je pred Tinin krevet platnenu
stenu, izmenili su posteljinu i Tina se je presvukla . Na licu sestre Cecilije bila
je tiha sena, k'o uspomena, usne su bile slatko ozbiljne, materinske . Tina je bila
bleda, oči su gledale plaho i mutno, k'o da bi bile ugledale nešto nepoznato,
tajnovito •
Sedila je umorna i nije govorila ni s kim. . .
Dušni dan je bio ; ustale su rano i spremale se na misu zadušnicu . Noć
je bila još, kad su ustajale, svetlo je gorilo ; vani u veži odjekivali su koraci.
Samo četiri su ostale u krevetu , sve druge pošle su na misu . Duga pro-
cesija kretala se je po veži ; napred je išla sestra Cecilija i nosila je Malči u na-
ručju , zatim je dolazila Pavla, Židovka, sva znojna već i umorna ; upirala se
je jednom nogom, zibala stolčić obim rukama ; straga je gurala Rezika , koja je
poskakivala na jednoj nozi ; tlo je bilo hrapavo , zato nije mogla kliziti ; Lojzka
i Tina klizile su same njišući se, ropotajući, Lojzka vesela, crvena i odvažna,
Tina sva ozbiljna i zamišljena ; još pet ih je bilo otraga : dve su se njihale na
stolcima, dve su hodale i posljednja je bila grbava Brigita, vrlo malena i širo-
ka, u licu žuta, koža sva nabrana i uvela k'o Sve su bile zamotane
u teške, sive rupce, noge u velikim suknenim papučama, krznom podšivenim , u
rukama su imale čisla sa silnim, crnim zrnima i bakrenim krstovima ; Brigiti
sezalo je čislo skoro do nogu .

Čudno je odjekivalo po veži ropot stolaca, naporno sopenje, zamukli

koraci . Polumrak je bio ; samo daleko, tamo pri kraju koridora svetilo
svetlo. Od stena, iz tmine buljili su sveci , crvenila se je krv na belim, golim te-
lesima, gledala su zlobna lica krvnika.

Zazvonilo je zvonce u kapelici, sestra Cecilija se je okrenula .

>>Brže deco , brže ! <<
Zrna na čislima su ružila, stolci su ropotali . Koridor je bio dug ; Lojzka
je sopila glasno i lice joj je gorilo .
Zasvetila su se staklena vrata, procesija se je zaustavila. Sestra Cecilija
otvorila je vrata i došle su na dug, taman kor ; nikakvog svetla nije bilo uz zid,
jedva su se razabirale slike na stenama . Pred zidanim oslonom bile su niske
klupe za klečanje, a oslon sam bio je tako nizak, da je videla Malči, ako je se-
dila na stolcu , duboko doli u kapelicu i veliki oltar, gde su gorile dremovno če-
tiri visoke sveće . Vidila je također sredinu kapelice, gde je bio na visokom odru
les, pokriven do tla crnim baršunom ; gori na baršunu svetio se je beo krst,

427
 pod krstom je bila mrtvačka lubanja . Uz odar gorile su sveće na srebrnim
svećnjacima, na svaku stranu po tri .
Od stropa je visio luster, ali bio je zavijen u crno platno, sveće su plam-
sale, drhtale sneno, mrak je bio, po stropu , po svim kutovima kapelice , uz po-
stranske oltare, po koru samom su se šuljale sene, uzdrhtavale su i plašile se,
kad je švignuo iznenada u vis plamen sveće, vraćale su se, dolazile su sasvim
blizu , širile se skoro preko čitave kapelice. K'o čudan , tajnovit život je bio, što
je živio na stenama, sve naokolo, šutke podrhtavao , trpio možda, Bog zna ; ži-
vili su oni dugi, beli, zibajući plamenovi živile su one sene na oltaru, na stro-
pu, na svetim slikama ; izgubile su se možda sene od ljudi, pobegle su i sada
živu svoj nemiran tih život, u večnom strahu i šutnji . I one svete slike živu ;
živo, strahotno se belasaju iz tame, na licima se pozna trpljenje, još se nisu
posušile suze na licima . .
Zazvonilo je , došli su svećenici u dugim, belim haljinama, s crnim ovrat-
nicima, ruke sklopljene, glave duboko sagnute . Stali su usred kapelice, pred
visokim odrom , pevali su zategnute , žalosne, nerazumljive pesme ; k'o jauk, bo-
lesno uzdisanje, odjekivalo je od zidova . Malči se je tresla , od čudne groze, To
je bio svet pun strašnih svetih tajna ; njezine oči bile su čudovito bistre, k'o bes-
telesne i vidle su , što je bilo bestelesno i živilo je sve naokolo neznan život :
slušala je glasove, što su dolazili iz neznanih krajeva , tužeći i uzdišući
Tresla se je, zabolilo ju je u glavi, nagnula se je i čelo se je dotaklo hlad-
noga zida. Sestra Cecilija stupila je k njoj , pomilovala ju je toplom rukom po
hladnom licu i Malči se je probudila. Svetlije bilo već na koru i doli u kapelici,
svećenici su se bili vratili od crnoga odra i pevali su visoke vesele i svečane
pesme pred velikim oltarom.
Umorne su bile, kad su se vratile u sobu i legle su ili su pak bile naslo-
njene na stolcima, ruke mirne na kolenima . Mračan dan je bio vani, nebo je bi-
lo prljavo i neprijazno, skoro bi bilo treba pripaliti svetlo. Na visokom stolu
pred jaslicama dogorevala je » duša « na ulju u čaši ; tanak, žut plamičak lju-
ljao se je neprestano ; umirao je i nije mogao da umre . Smrt je bila u sobi , sve
su je osećale, ali nije bila žalosna i ništa strašna nije bila ; poznavale su je k'o
Anastaziju , sestru nadzornicu , što je dolazila koji put u sobu , te se ogledala po
krevetima šutke, ozbiljna i mirna lica ; malo ih je spreletelo i gledale su k'o pri-
čarane prema vratima, koja su se bila već davno zatvorila za sestrom nadzor-
nicom. Nije ih bilo strah, ali nisu se usudile da izreču raspojasanu reč .
Uzdiglo se je iz kreveta žuto lice Minke, crna kosa padala je na čelo,
žarile su se crne oči . Minka je ležala na svojem krevetu već dugo godina, zapi-
sano je bilo nad krevetom, ali sama se nije više sećala . Suha je bila, da su se
videle kosti kroz tanku kožu , prsti su bili k'o pandže mrtvoga ptića .
>>Deco, pomislite , što se je dogodilo pred tri godine ili je bilo
pred četiri godine Imale smo tada još Olgu, ležala je na onu stranu ,
kraj mene i istom nekoliko sedmica bila je kod nas. Vrlo je bila bolesna i uvek je
molila — — — i suha je bila, suša od mene, a imala je možda istom četrnajst
godina . . . Nekve joj se je prikazala noću Majka Božja «

Slušale su je velikih sjajnih očiju . Minka je zakašljala, Rezika joj je do-

nesla čašu vode.

- 428 --
 >> Kakva je bila Majka Božja ? « zapitala je Pavla, Židovka .
>>K'o u kapelici. U dugom plavom plaštu je bila, zlatom obrubljenim i
zlatnim zvezdicama posutim. A sa ruku izlevale su se zrake milosti . I sve na-
--
okolo bila je svetlost, k'o sunce
>>Gde joj se je prikazala ?<<
«
» Tu u sobi, nasuprot kreveta, malo poviše koliko je krevet visok
Drugi dan išle smo sve na misu i sveće su gorile pred Majkom Božjom u ka-
-
pelici -Noću , deco , probudim se i tako mi je bilo, k'o da je nešto belo
nestalo kroz vrata. Bleštalo me je, protarem oči i pogledam : vrata su zatvore-
na. A zatim mi se je pričinilo , k'o da je netko bio kraj kreveta i položio mi ruku
na oči i zaspala sam . . . Ali sutradan, gledajte, nije bilo Olge u krevetu .
Tamno je još bilo, kad je došla sestra ; probudila nas je sve, pripalili su svetla
i tražili su . Nigdje nije bilo Olge. I išli su sa svećama po veži, koliko je duga
i doli po stepenicama i u kapelicu . A u kapelici ležala je Olga i bila je mrtva.
Ušutila je i sve su šutile, tako, da se je čulo drhtanje umirućeg plamička
pred jaslicama.
>
» A ja sam poznavala nekoga, koji nije verovao , da ima Majka Božja ,
oglasila se je grbava Brigita i sve su uzdrhtale, k'o da su ugledale nešto sasvim
nerazumljivo i grozno.
>>Iz Amerike je došao i nije verovao, da ima Majka Božja. Tako je ležao
u krevetu , jer je bio bolestan, ženske su molile, deca su plakala i svećenika nije
bilo ... I izobličio se je , mahnuo obim rukama i pao iz kreveta . Viknuli su i
pobegli, a ja nisam mogla da bežim, jer me je držalo za noge. I tada, zamislite,
digne se vani pred prozorom , veliko i crno, stajalo je pred prozorom dugo vre-
mena, zatim je nestalo i onaj na tlu bio je mrtav

Leglo im je nešto teško na srce — k'o da bi stajalo tamo vani, pred pro-
zorom veliko i crno. Polu plaho, polu predbacujući pogledala je Tina grbavu
Brigitu, koja je sedila uz krevet, žut i zloban patuljak.
>> Lani je umrla Ančka «< , pripovedala je Tina, »treća je bila i sve tri su
umrle . Tebi je bila slična , Malči, samo još manja je bila . Sasvim sitno lice je
imala i sasvim belo, k'o anđeo . Nikada nije plakala, samo gledala je i smejala
se i umrla je sasvim tiho . Samo ja sam znala, da je umrla. Na večer je bilo, sve
smo već ležale i sestra Cecilija je utrnula svetlo . Ančka je ležala uz prozor, u
tvojem krevetu, Malči, nije se micala. Ali glavu je imala okrenutu spram pro-
zora.i ja sam vidila, da ima oči otvorene , tako da su se sjale. Nisam mogla za-
spati ; k'o da me uvek zove, ali nije me zvala . Meni su se zaklapale trepavice,
ali još sam je uvek vidila tako jasno , k'o da bi imala sasvim otvorene oči, još
svetlije je bilo, k'o da bi htelo svitati . A tada se uzdigne s kreveta, gde je le-
žala Ančka , nešto lepo, nešto lepo , sjajno k'o dukat i pliva pliva sve
više, pa kroz prozor i gori prema nebesima . Njezina duša je bila -- stre-

sem se i zovnem sestru Ceciliju ; tamno je bilo u sobi, a Ančka je bila mrtva . «<
Tončka je sedila kraj prozora, naslonjena uz krevet ; žalosna je bila, jer
nije sjalo sunce . Dotakla se je bila stakla na prozoru , ali staklo je bilo hladno,
da je zadrhtala ; znala je, da je vani ružno , mokro nebo.
Njezine velike slepe oči, obazrele su se po sobi .

429 --- 7
 »Lani je umrla Nežika ; kišilo je i studeno je bilo, kad smo se vozile u
pogrebu . Sećaš li se Tina, kako je škropilo na okance, k'o da bi kucalo prstom.
Spreda u kolima bio je les i čitavim je putem ropotao i zibao se ... I kad je
kotač udario o velik kamen i kola su se jako zaljuljala, onda je jauknulo u lesu .
Mene je bilo strah i Nežika mi se je smilila, a Tina nije čula ništa . . . I jau-
kalo je čitavim putem i plakalo tiho, deco, Bog da se smiluje . Pokopali su je i
plakalo je, kad su sipali tešku zemlju na les. Zatim smo se vraćale i još uvek je
kíšilo, kucalo je i molilo čitavim putem . Njezina malena duša išla je s nama ;
vani je hodala, jer je bila kiša i zima i nije mogla u nebo . Kad smo došle kući,
pošle smo u kapelicu i molile smo krunicu i njezina duša pošla je u nebo i su-
tradan je sjalo sunce. <<
Svetlo se je gasilo pred jaslicama ; Rezika ulila je ulja i plamen je us-
plamtio visoko .
Minka je gledala u strop , brojila je na prste.
-
>>Koliko ih je već umrlo ? Dvanajst ih je bilo, poslednja je bila
Roza, što se je uvek smejala . Šest nedelja je istom, što je umrla. Na tvojem
krevetu je ležala, Malči . I sada slušaj , Malči. Smejala se je uvek i nije mogla
zaspati na večer ; kad smo već sve spavale, još je uvek govorila i smejala se.
Ako smo se probudile, čula sam je i slušala sam je još u snu , k'o da bi zvc-
nilo . I tako se je i smejala, k'o da bi zvonio malim zvoncetom. Sva bolesna je
već bila i suha, jedva se je još videla u krevetu i njezine oči bile su veće, nego
celo lice. Ali smejala se je . »Noćas, Minka, « govorila je, »umret ću i doći ću ti
reći.<< I smejala se je . »A kako ćeš doći ? « odgovorila sam, zbog toga, što nije
mogla, da makne ni noge, ni ruke ; noge je imala sasvim svijene i sva je bila
puna rana. Zaspasmo i tama je bila -- A tada se prestrašim i probudim
se. Nasmejalo se je bilo tako glasno, s onim malenim zvoncetom i zazvalo je
dva puta : » Minka ! Minka ! << Mislila sam da sam bila istom zaspala i da me
zove Roza, što ne može da spava, no gledajte, već je svitalo . Obazrem se s kre-
veta i začudim se. Sasvim podamnom, uz ugao mojeg kreveta, leži Roza u sa-
moj košulji, leži na koljenima , glavu ima sakrivenu među rukama . Kako li je
došla do mojeg kreveta. Mislile smo , da kleči, jer je bila umorna i da je tako
zaspala. Ali bila je mrtva «
Brzo se je mračilo ; nebo se je snižavalo sve više i tamnelo ; k'o mutna za-
vesa visilo je vani pred prozorom i kuće su se također gubile u sivu noć.
>> Koja će sada biti prva između nas ? « upitala je Lojzka mirnim smeš-
kom .

» Katica će biti prva« , odgovorila je Rezika ozbiljno . Katica se je jedva

obazrela i lak smešak šmugnuo je preko ružnog, bolesno sivog lica .
» Ja ću biti prva ! « rekla je Minka . » Dvanajst sam ih vidila, trinajsta ću
biti sama .<<<

Pavla se je oglasila dubokim, razboritim glasom.

>>Ne tako! Pogadjajmo ! - Rezika daj mi papir ! <<
Narezala je trinajst komadića papira, četrnajsti bio je dulji.
>>Koja izvuče dulji, bit će prva ! <
«
Rezika je uzela komadić , izvukla je najpre sama i izvukla je kratki ; za-

430
 tim je pošla oko stola i od kreveta do kreveta. Gledale su veselom radoznalošću
i smejale su se, samo Rezika je bila ozbiljna, jer joj je bila u mislima briga,
da ne bi koja ugledala pod njenom rukom dulji papirić, te je tako prevarila .
Stiskala je ruke k telu , nadvila se nad krevet i gledala tačno na oči, na ruke,
»Vuci ! <<<
1
1
Došla je do Katice, Katica je također izvukla kratki, te je bacila komadić
nemarno na tlo.
Kad je došla do Minke, gledala je Minka u strop , nasmešila se, ispružila
ruku i izvukla brzo.
> Dulji!<< uskliknule su.
»
» Dulji ! Minka će biti prva. <<
>> Zar nisam rekla ?« podsetila je Minka mirno. » Ta, znala sam , đa ću
- biti prva.<<<
>>Hoćeš li doći reći ?<
< nasmejala se Lojzka.
«
>>Hoću, čekaj samo ! Doći ću noću i povući ću te za kosu Daj mi
vode Rezika !<<
Minka nije govorila više cele večeri .
Ali na smrt Minka nije mislila. Njezino srce bilo je tako mirno i hladno,
k'o srce grobarevo . Dolazile su i umirale i druge su dolazile na njihovo mesto .
Krevet će biti prazan, skinut će tablicu , izbrisati njezino ime, te napisati dru-
go. I soba će biti ista i sve će biti isto.
Na dom je mislila Minka, na koji je već davno bila zaboravila. Setila se
ga je i začudila se. Bio je tamo, k'o u živo šarenim pričama. Čudnobele su bile
kuće, k'o naslikane ; čudnoplavo je bilo nebo ; šareni vrtovi, zelene livade i dr-
veće i bele niske crkvice sve samo čudno. Naslikano na debelom papiru deci
za razonodu . Ljudi su hodali naokolo, a govorili su muževno, puni briga i oz-
biljnosti . Ceo dan su se brinuli , što će jesti , što će piti , i za odeću su se brinuli
i za obuću . » Hm, hm! « Tako su bili ozbiljni i tako smešni, k'o one male lutke
iz drva ; potegne se malo za vrpcu, hop i dignu se noge, dignu se i ruke,
ali lice ostane ozbiljno , tako glupo ozbiljno Setila se je Minka vrpce
i setila se je svojega oca . Obesio se je bio jadan otac ! Tako malen je bio i zgr-
-
čen i smešan. Hvatao se je za glavu : »Oh, oh, oh ! « k'o one lutke što dižu
glavu i na posletku se obesio . Minka je volila oca i tada je plakala . Kako je bio
otac malen i smešan i kako je bio glup, što se je obesio ! I kako je bila ona glu-
pa, što je plakala . I mati je bila smešna ; debela, okrugla, kad je hodala sve se
je njihalo na njoj , k'o kvočka je hodala i lice je također imala k'o kvočka . I
sklapala je ruke : » Oh - oh - oh ! « No, umrla je i mati . Kako je samo le-
žala na odru , kad je imala tako smešno , okruglo lice i kad je bila tako debela ?
Jadna mati ! Možda je uzdisala još na odru : Oh oh oh! - Sve je to bilo
k'o naslikano . Naslikane lutke, u šarenim haljinama, ozbiljne i pune briga . Na
prvoj strani stoje drveno usred zelenih livada , tamo gori svetlo, sunčano
nebo, na desno bela crkvica ; a na drugoj strani, gle, leže na tlu , k'o da bi bili
mrtvi. Samo lica su ista , uvek tako glupo ozbiljna - I kad bi čovek knji-
gu rastrgao ? Glupa Francka bila je jednog dana rastrgala takvu knjigu i se-
stra Cecilija nije niti trenula ..

--- 431 -
 Zašto su bili tako ozbiljni i zašto su uvek tako plakali ? Vruće suze tekle
su po smešno ozbiljnim licima i Minka je sažaljevala jadne ljude. Jadan otac !
Jadna mati ! Izrezala bi iz knjige obojicu , sakrila ih brižno na svoja prsa, pod
košulju . I malo bi ih ljuljala , k'o u zipci ! Ej , ne plačite, ta lepo je vani, lepe li-
vade, lepe šume , lepo božje nebo ! Ej ! ej ! ej ! Ogrejte se kod mene , tu nam
je dobro! . .
Noć je bila, sve su spavale.
Minka je kriknula iznenada .
>>Vode, Rezika, vode ! <<
Probudile su se, Rezika je skočila iz kreveta, još na pola smućena.
Pred jaslicama još se je uvek zibao jadan, mali plamen, umirao je i nije
mogao da umre.
>> Rezika je zapela o stol , o stolac, k'o pijana je bila.
>>Vode, Rezika ! <<
I Rezika je segla za čašom, koja je bila do polovice puna, te ju je ponu-
dila Minki. Ali Minki se je tresla ruka, nije mogla držati čašu , voda se je raz-
levala po posteljini .
>>Drži , Rezika, pomogni mi ! <
«
Nagnula je glavu , ovlažila je usne vodom.
>> Dosta je ! Postavi čašu tamo ! Idi spavati, Rezika ! <<
Oči su se privikle na tamu i Rezika je vidila Minkino lice . Usko je bilo i
koščato k'o nož, oči su se žarile, na čelo je padala crna kosa.
» Je li umrla ?<
«< upitala je Lojzka iz kreveta.
» Nije još ! << odgovorila je Rezika sneno, vratila se u krevet, pokrila se do
usta i odmah opet zaspala.
Lojzka si je mislila : » Ako sada umre dodje mi reći ! « Malo čudno joj je
bilo, ali više je bila radoznalost, nego strah . Slušala je, ne će li se što maknuti,
hoće li što zazvati i u napetom slušanju je zaspala , te je slušala i gledala u
snu . I kako je gledala, zagledala je iznenada nešto svetlo, bleštavo , k'o dukat.
Plivalo je po sobi, po prozoru , sve više gori. A uz prozor se promenilo, uvek
još je bilo sjajno bleštavo, k'o dukat, ali bila je Minka i zazvala je :
>> Lojzka ! <<<

Lojzka se je probudila , skoro je bio dan . Tina se je već oblačila, Rezika je

sedila za stolom i plela si kosu . Tončka je sedila u krevetu, zevalo joj se je i
nije joj se dalo ustati .
Minka je ležala mirno, ruke na prsima, oči otvorene, usne su također bile
otvorene i zubi su se sjajili .
Rezika se je setila, ustala je i pošla Minki.
>>Minka, zar ne spavaš? Hoćeš li vode ?<«<
Minka se nije makla. Rezika se je dotakla njezinih ruku , njezinog lica ;.
ništa se nije maklo . Lice je bilo hladno, čelo je bilo tvrdo i glatko k'o iz porcu-
lana ; oči su gledale mirno, zenice su bile iskrenute malo u vis, polusakrivene
pod trepavicama.
Rezika se je osvrnula po sobi.
>>Minka je umrla Rekla je, da će biti prva i istina je ! <<

---- 432
 Zašumelo je po krevetima, sve su ustale i oblačile su se brzo .
» Ja sam vidila njezinu dušu ! « viknula je Lojzka . » Njezina duša išla je
po sobi, k'o dukat i kad je izlazilá kroz prozor, zazvala me je. <<
Nisu bile obučene još i umivene, kad je došla sestra Cecilija . Pripalila je
blagoslovenu sveću i postavila je na stolić kraj Minkinog kreveta ; tvrde, koš-
ćate prste ovila je oko bakrenog krsta . A zatim su molile krunicu ; zrna su ru-
žila, mladi glasovi pevali su jednolično i otužno

IV.

Dobile su kanarinca. Sav malen je još bio i glup i uvek ga je bilo strah ;
i pevao još nije ništa.
>> Babica je ! << bila je mišljenja Pavla .
>> Kakva babica ! « odvratila je Lojzka . »Ta, pogledala sam odmah !<<
»A kako se pozna, da nije babica ?« upitala je Malči.
- Čekaj pokazat ću ti !<<
>>Straga mu otpuhnem perje, pa pogledam
Krletka je bila na stolu , Lojzka je otvorila vratašca, no kanarinac je kri-
čao, cvilio potresno, k'o da bi molio milost.
>>No, pusti ga! Pa neka ne bude babica ! « predala se je Pavla.
»Ne treba ga dražiti, obolit će ! <<
Sestra Cecilija obesila je krletku na zid, uz prozor, upravo kraj Malčinog
kreveta, tako da je škropilo Malči na krevet i u lice, kada se je kanarinac
umivao .

>> Ej , ti Hanzek, zašto me škropiš ? « smejala se je Malči i zavidne su joj

bile, što je škropio nju i što je razgovarala s njim.
Hanzek je študirao ; gledao je živim crnim očima po sobi , k'o da bi mo-
trio, te se čudio. I što je više promatrao, to ga je manje bilo strah . Ako se je
približila ruka Rezikina ili Malčina sitna ruka, najpre se je odmakao, te gledao
pozorno. Zatim je polako ispružio vrat, otvarao kljun i oči su primile nekako
neprijateljsku svetlost . Sve više je istezao vrat, perje na vratu i na glavi se je
kostrešilo, ježilo, krila su zamahivala, najpre lako, zatim sve brže i srdito hra-
pav glas izašao bi iz tankoga grla k'o da bi brusio britvu na pili .
» A što se ljutiš Hanzek ? « ljutila se je Malči . »Ta vidiš, da ti dajem vo-
de! Zar ne ćeš vode ? <<

Hanzek se je malo obazreo, malo je pobrcao nogom ; vidio je, da su mu

doista donesli vode i polako se umirio ; samo katkada je još malo poškiljio, ne-
poverljiv je bio ; nije se još bio privikao na svih pet prsta i naljutilo ga je na-
ročito, kad se je maknuo debeli palac, što nije spadao k ostalim četirima . Kad
se je utešio, poniknuo je glavom, stresao se je, te škropio na sve strane . Skočio
je zatim na gornji klin , bio je k'o neočešljan, sav mokar i razkuštran ; smejale
su mu se; a on se je samo otresao, te se nije obazirao ni na što.
>>Zar te nije stid Hanzek?« < viknula je Malči. Poškiljio je malo , a zatim se
sagnuo, pružio u kljun dugu tanku pandžu, te si čistio nogu i kljun i ništa ga
nije bilo stid.
Polako se je raspoznavao, bistrio mu se je razum. Uvidio je. da nije
mnogo opasnosti na svetu . Kada su mu se otvorila vratašca, poskočio je najpre

433 -
na prag, te se ogledavao naokolo. Ništa tude, neznano nije se pokazalo, ništa
neobično nije se maklo u sobi . Zalepršao je i dolepršao Malči na glavu , prijat-
no joj je bilo i smejala se je . Zatim je uzdigla ruku i micala s prstima . Kanari-
nac je skočio na ruku i obuzela ga čudovita, nepoznata slast. Ispružio je vrat
perje se je rašopirilo, krila raširila i tapkao je i plesao sitnim nogama, te pevac
čistim, od veselja i čežnje punim glasom .
Gledale su to lepo čudo raskolačenim očima , ali kod Lojzke probudila se
je zavist.
>>Pusti ga iz ruke Malči, poginut će ! <<
Malči se je prestrašila, potresla je rukom i kanarinac, malo se je još stre-
sao, pobrskao kljunom po perju pod krilima i pod vratom, a zatim je zobao
mirno, k'o da se ništa ne bi bilo dogodilo.
Ali kako se je priviknuo na sobu, sumnja se nije otresao i straha također
ne. Maklo se je katkada, objavilo se je čudno i sav se je prestrašio. Tamne opas-
nosti vrebale su iz svih kuteva i lako bi se dogodilo, da bi poseglo iznenada
nešto veliko i crno, odavle, odanle, poseglo, te se približilo strelovito ; uzdrh-
tao je, skočio na strop svoje niske krletke, držao se grčevito hladnih žica, te
gledao nizdol . Mirno je bilo, ništa se nije prikazalo.
Zahvaćala ga je tuga, rođena iz nerazumljive čežnje. I kada ga je obu-
zela silom , zaključalo mu je iz prsiju , sagnuo se je duboko i plesao je na klinu,
te pevao. Malči ga je gledala velikim očima . Što mu je bilo pri srcu ? Gleda k'o
čovek, samo govoriti ne može. Činilo joj se , da i misli k'o čovek i da sve čuje i
sve razume.
Doletio je koji put na policu pred prozorom, šetao se iz kuta u kut, te po-
kucavao na staklo . Tamo vani bio je također svet . I katkada je proletilo vani
kraj prozora, zalepršalo je i nestalo . Sav se je prestrašio, sletio je s police ;
kako li je vani bio čudan svet, pun neznanih strahota. Mnogo puta došle bi u
samu sobu strahote, koje su bile vani . Zatvorilė su ga tada u krletku i gledao
je tada plašljivo i neprijateljski kako su hodali ovamo i onamo , od kreveta do
kreveta i slušao je njihove ružne, duboke glasove. Kada su otišli, jedva se je
usudio iz krletke . Možda bi još ostalo štogod u ovom ili onom kutu , možda je
samo čekalo , da bi se onako nedužno približio i tada bi seglo za njim , veliko
i crno. Ali on je bio pametan , nije izlazio odmah iz krletke, ma da su mu vra-
tašca širom bila otvorena. Zatim je malo izletio, samo za pedalj po sobi i brže
u krletku natrag, zato da bi iskušao , da bi vidio. No na krevetima, uz stol bilo
je sve k'o uvek, ništa nije ostalo u sobi od onog odurnog i groznog života, što
je bio prišumeo tako iznenada. Smejala su se samo poznata lica, poznati gla-
sovi ; opet same malašne ruke, što ne mogu da učine zla, same malašne ruke,
što davaju kruha i vode . . . I kako su se sve prezrivo smejale nespretnom,
velikom, ružnom životu , tako se je smejao i kanarinac . Upravo tako je bio ve-
seo, kad nije bilo'onog života u sobi i upravo tako čekao je čežnjivo , da se opro-
sti i otkotrlja .
Došlo je koji put baš do njegove krletke, pokušalo je čak velikom i groz-
nom rukom otvoriti vratašca ; no, nije ih otvorilo . Zgurio se je duboko u kut,
buljio žarećim, mržnje i silnoga straha punim očima ; otvarao je kljun , istisnuo
se je iz grla cvileći, očajan glas .

434
 A tada bi se uzdiglo na krevetu pod njim, došle su sa svih strana, tanki .
glasovi, slični cvilećem glasu kanarinca, govorili su sve popreko :
»
>U stranu ! u stranu ! <<<
I pustilo je vratašca , morale je u stranu, a kanarinac je odahnuo . Nije
smela da se ga dotakne tuđa ruka, ubila bi ga . Niti šećera nije mu smela po-
dariti tuda ruka . Grofica mu je bila donesla jedan put slatkog zelenja, ali kad
je otišla >>Bog plati! Hvaljen budi Isus Krist ! «< -- izvadile su iz krletke ze-
leni dar, te ga razbacale po sobi.
>> Neka jede samo, gladuš lakomi ! « razljutila se je Lojzka, sama nije
znala zašto . Ali kanarinac bio bi jeo , toliko je bio glup . Malo bi se šepirio, malo
bi revskao, dok bi bila tuda ruka blizu , a zatim bi se utešio, te bi okušao sitne
zelene listiće. Malči je to znala i predbacila mu je u srcu što je tako prljav i
proždrljiv . Ona je doduše lizala tude bonbone, nu kanarinac ne bi smio .
Veliku grozu osetio je kanarinac, kada je došao Rezikin otac . To su bile
dve silne, teške, crne ruke, dve lopate, što su bile stvorene valjda samo za ubi-
janje, za mračne zločine. I sve je bilo tamno, strašno sav crni lik, dugi br-
kovi na licu , dubok i hrapav glas. Dok je bila u sobi ta strahota, nije pozobao
kanarinac niti zrnca . Rezika nije dozvolila , da otac pridje krletci . Ali ipak joj
je bilo malo neprijatno i prigovarala je kanarincu .
>>Ta, zašto se bojiš, Hanzek glupi ? Ta , otac je tako malen, ne će ti učiniti
ništa na žao ! «

A kanarinac je samo gledao . Malen ! Malo bi samo makao tu crnu lopa-

tu, malo stisnuo ! - I gledao je napeto i iznevereno, kako se je kretalo po sobi,
odvalilo se na posletku , zatvorilo vrata.
>>Bog plati ! Hvaljen budi Isus Krist !<<
Život je bio vani , smeh je bio u sobi, beli kreveti su se sjajili . . .
Slutio je kanarinac nešto tamno , zato je bio katkada tužan . Sve zlo do-
lazi iz vana, no kada će doći i u kakvom liku , nije poznato nikome . Sakrivaju
se tamo vani strašna čuda, mogu da se otvore vrata iznenada i prikaže se
Silne crne ruke sežu za krevetom , sežu u krletku ; glasa ni od kuda ; oči
bulje u hladnoj grozi, ne mogu da mole
>>Ne boj se Hanzek ! « tešila ga je Malči , kada se je sakrivao , kada je iz-
nenada zastenjao od bojazni . » Ništa se ne boj , ta, ja sam kod tebe ! Doletio bi
joj na glavu , igrao se s mekom kosom i ako je istrgao vlas, odnesao ju je od-
mah u krletku . Uputio se je koji put po sobi, od kreveta do kreveta je , hodao ,
zabavljao se prijatno , ljutio se malo , zapevao za razonodu, pozobao mrvicu
kruha, naposletku je našao belu nit ili izvukao iz jastuka meko perce, te se vra-
tio , u krletku . Položio je nit, perce u kut, zamislio se malo, no nije mogao da
smisli . Poskočio je na najviši klin, teptao nit pod nogama, te zapevao dugu i
lepu pesmu .

Gledale su ga zadovoljnim i ljubavi punim očima, sama materinska lica .

»To je naš kanarinac , takvoga nigdė nema i nikada ga nije bilo . <<
A na vrata je kucao život, što je živio vani u svojoj strahoti .
Bila je žalosna nedelja, hladan i maglen dan bio je vani, došlo je malo
ljudi i dosadni su bili još više nego inače. Malči se je ogledavala nemarno ;

- 435
došla je mati i malko je posedila i otišla . Nešto neizmerno teško i tužno bilo je
u sobi, k'o magleno nebo tamo vani, k'o sav život tamo vani . Nije bio još po-
kucao i već je bio u sobi njegov bolestan dah . Katica je čekala, nemirne su bile
njezine oči, majke nije bilo . I tada su se otvorila vrata širom, i došlo je bučno.
Prikazao se je na vratima velik, širokoplećat čovek. Obučen je bio slabo,
sav je bio uprljan i poderan . Studeno je bilo doduše vani, ali imao je tanak
crni kaput s repovima, zgužvan i obnošen. Sive karirane hlače bile su doli sa-
svim iscifrane i cipele su također bile izgažene , zevale su , da su se vidile mo-
kre čarape. Lice je bilo zabuhlo , obrašteno, sivobledo , oči su gledale mutno i
bile su sve crvene .
Stao je na vratima i ogledao se po sobi :
>>Gde je Katica ?<<
Nije je vidio, bila je kraj njega na prvom krevetu .
I Katica je sva uzdrhtala, uzdigla je malu ruku , k'o da bi se htela braniti,
ali dospela je s bolesnom rukom jedva do lica.
>>No, gle, Katice, danas sam došao ja. Da te vidim ! Što gledaš, zar ti
nije pravo ? <<
Katica je gledala, k'o da bi je otac hteo udariti s pešću i uvek još je
držala ruku pred licem.
Sestra Cecilija je bila došla, stajala je kraj vrata , lice crveno od nemira ;
gledali su oba jednako, bojeće i radoznalo, sestra Cecilija i kanarinac.
>>Već dobro vidim , Katice, već vidim sasvim dobro ! A kakve stvari ti je
govorila? Zato sam došao, da malo pogledam. Zar doista misliš, da sam takav
pijanac. Da sve požderem, zapijem na rakiju ? Da joj ni krajcara ne dam, da
tučem decu ? Da su gladni, da su goli? Laž, Katice, laž ! Dobro sam znao ,
da ti sve to pripoveda i da ti sve to veruješ, ti glupo dete. Dosta novaca joj da-
jem , no ona -«
Govorio je vrlo glasno, brzo i ljutito ; držao je Katicu za ruku, da ju je
bolilo. Sestra Cecilija vidila je Katičino lice, ražalila joj se je i čudno strah ju
je bilo. Okrenuo se je iznenada k njoj .
>>No, sestro milostiva , ne gledajte me tako, nisam došao da kradem ! <<
I hteo se je nasmešiti .
>>Oprostite ja nisam možda kako mislite, čovek bez manira, pijanac i ta-
ko. Oprostite, ja znam francuski . Comment vous portez - vous ? - Ništa ? —
Katica, no još se uvek nisi privikla na me? «
Usne su se smejale prijazno , ali u očima njegovim bleskalo se je od tihe
ljutine.
>>Evo , Katice, donesao sam ti nešto . Donese li ti ona štogod, kada dodje ?
—
Evo, i jedi, dobro je . <<
Donesao je biskvita i biskvit je vonjao po rakiji . Katici se je zgadilo, kad
ga je ugledala, ali tresla se je od bojazni i jela je.
Zatim je pogledao po sobi . Sitna, prestrašena lica gledala su u njega
raskolačenima očima, glasa nije bilo ni od kuda . I nasmijao se je široko .
>>Zar se me bojite, deco ? Zar sam takav ? Čekaj , ti , čekaj ! «
Okrenuo se je Lojzki . Lojzka je gledala drzovito, ali držala se je za sto-
lac grčevito obim rukama.

436
 >>Ej , deco, ja nisam takav ! Kad bi bio znao, bio bi vam svima štogod do-
nesao. Svima! Bonbona, jabuka , naranača ! Kada dodjem drugi put, donest ću
vam svima!«
Smejao se je, ali ljutina se je razlila iz srca u oči, na čelo , na čitavo lice,
usne su se otvarale, k'o da bi se smejale, no kazale su samo oštre, zlobne zube.
>>A zašto se me bojite ? No , zašto ?<<
Okrenuo se je Katici ; ležala je u krevetu , k'o umirući vrabac na dlanu .
Nije mu više bilo prijatno, žao mu je bilo, što je bio došao . No, rado bi
se bio oprostio prijazno ―― bilo mu je, k'o da bi bilo zazvalo lepim glasom od
nekuda iz davnodavne prošlosti.
Pomilovao je Katicu po licu ; ruka je bila hrapava i zaudarala je.
>> Nisam tako zloban , Katice, kako misliš ! Svaki čovek ima crnju senu, ne-
go li je sam. Blago tebi, Katice ! <<
I ogleda se.
>> Nisam tako zloban, deco, nipošto me tako ne gledajte ! «<
Začivkalo je, zastenjalo.
» Ej , i kanarinca imate također , kako lepoga kanarinca , ej ! «
Zazvalo mu je u srcu i zapevalo, sam nije znao, kako se je dogodilo. I
prešao je preko sobe, silan i crn, od groze prepala lica gledala su ga.
-
Malči se je htela dignuti, htela je ispružiti ruku , htela je progovoriti
- >>Ne
» kanarinca nipošto kanarinca ! « No, nije se makla i glasa nije bilo iz
grla.
Ali vratašca su bila otvorena, Bog je hteo i bila su otvorena.
Kanarinac je gledao i tresao se je. Tamo je dolazilo , približavalo se je
kao gora .
U poslednjem trenutku - već se je bila ispružila silna crna ruka - sko-
čio je na prag, nespretne, od groze odrvenile su mu bile noge, nisu se htela
dignuti krila, bila je nesvesna, očajna snaga . I tada mu se je zasvetilo nešto
čudno tamo je spas, tamo vani ! Svom silom zagnao se je proti prozoru, uda-
rio je o staklo i pao na policu . Rezika je bila tamo bleda , drhćuća .
Uzela ga je u ruke, pažljivo polako, odnesla ga je krevetu , na kojem je
sedila Malči, ruke uprte o blazinu, oči široko otvorene, usne bledoplave.
Jedva je izašao Reziki drhtav glas iz grla .
» Malči, gledaj ! <
«
Položila je kanarinca na uzglavlje, malo se je još tresao i umro
Tako je bio prošao život , koji je živio tamo vani u svojoj grozoti ; došao
je k'o vukodlak o ponoći ostala je bleda groza, kad je zasjalo jutro i istom
lagano, mukom, izvio se je iz grudi glas, izvile su se suze iz očiju i disalo je
srce .
Približavala se je zima, slušale su na večer, kako je pokucavala na pro-
zor. Već je bila osumkala drveće vani ; sunce nije gorelo više, sjalo je k'o u
hladnoj vodi , u velikoj mirisnoj reci tamo gori, što se je već pokrivala sa svet-
lim ledom .

Ali ovde unutra nije bilo zime, ni studeni, ni bure , zima je dolazila k'o
Božić dete, topla i prijazna . K'o Božić dete je dolazila i k'o sestra Cecilija, što
je napravljala jaslice, te se smešila ; smešeće oči pune lepih tajna.

447 8
 Došla je izjutra sestra Cecilija, sakrivala je nešto u rukama, ali micalo
se je i lomatalo.
Sagnula se je, izpustila iz ruku i skočilo je na tla smešno, nespretno,
crno.
Nasmejale su se glasno.
>>Vrabac, vrabac ! <<
Vrabac se nije obazirao ni na koga . Vrlo mlad je još bio, niti zobati još
nije mogao i trebalo bi ga bilo pitati . Sav kuštrav je bio i ružan ; repa još nije
imao, perje mu je visilo , nizdol , nespretno i zamršeno - k'o pokisao havelok.
Kljun je bio vrlo širok, oči se nisu vidile . Poskakivao je, k'o da bi hteo pasti na
glavu, i tako je cepetalo k'o da bi nosio papuče.
- cepet, cepet i već je bio
Sve su bile oko njega, a on si je našao put
pod krevetom .
>
»A gde ste ga uzela, sestro Cecilija ? <«
>>Smrzavao se je u vrtu ; pao je s drveta, jer još ne može da leti siromah ! «
Zaroootalo je pod krevetom, nešto se je prevrnulo, papuča, što li . I opet se
je prikazao na drugoj strani cepet, cepet
Sestra Cecilija gledala ga je i pošto je bio tako crn i podmukao u pokis-
lom haveloku , nasmejala se je.
>>Anarhist ! <<
I anarhist se nije udomaćio, nije volio lepu , belu, zagrejanu sobu. Ni lju-
bavi nije hteo . Htele su da ga pitaju , Malči ga je uzela k sebi u krevet, da bi
ga ogrejala. Nije hteo da bude, ni ogrejati se nije hteo . Jedva se je Malči osve-
stila, već je zaštrbuknulo na tla i- cepet, cepet - --
>>Ta što je tom vrapcu ? << upitala je Malči nevoljko ; uvredena je bila, jer
se nije obazirao na nju i jer nije hteo njezine ljubavi .
» Ne znaš ga pitati ! << rekla je Lojzka i vozila se je po sobi za njim ; cepe-
tao je naokolo i izmicao, a Lojzka je bila umorna.
» Ta čemu nam je donela tu ružnu životinju ? Ako mu ovde nije po volji,
mogao je i da se smrzne ! <<
Anarhist je tražio Bog zna što ; potucao se je po kutovima, čitavu je so-
bu već preromao i sve popreko ; ako je počivao, stisnuo se je u tamu i tada se je
činilo , k'o da se svete dva tvrdoglava, uporna oka.

Ispustile bi ga bile, ali sestra Cecilija nije htela.

»Već će si naći mrvica pod stolom ; nije potrebno, da se smrzne. «
Došao je kod Lojzke, gurnula ga je rukom i smejale su se, kad se je pre-
bacio te se njišući i cepetajući otkobacao. Pod prozor je došao i ogledao se gore
i poskakivao. Krila su bila preslaba, mučio se je i padao ; jedva dva pedlja mo-
gao da poskoči, niti ruba niskog kreveta nije dosegao. Trčao je pred pro-
zorom, koliko je prozor bio širok, poskočio je tu , poskočio tamo, ali nigde nije
bilo niže.

Reziki se je ražalio, digla ga je na policu . I odmah je poskočio, bubnuo

je o prozor glavom, s čitavim malim nespretnim telom . Bubnuo je, al sunulo
ga je natrag, pao je na policu . Digao se je odmah, pošao po polici malo dalje,
pokročio i bubnuo iznova . I opet ga je sunulo natrag, opet se je srušio, te se od-

448
 -
mah digao. Stao je posred police, vidio je na polje — tamo je bilo nebo, crne
kuće su bile, vidio se je vršić golog drveta. I anarhist je zaboravio, da ga je bilo
sunulo natrag, samo to je znao, da je vani nebo i crne kuće su bile i vidilo se
golo drveće i sve je bilo tako blizu
•
Opet je udarilo zamuklo i opet je palo . Hteo se je brzo dignuti, ali preba-
cilo ga je, a zatim se je opet digao i trčao dalje po polici . Ništa više nije znao ,
da ga je bilo sunulo natrag, samo to je znao , da je vani nebo i da je drveće
vani. Tako je lupalo zamuklo, neprestano, k'o da bi bio pešću o prozor.
>> Pa skoči napolje ! No, pa skoči napolje . Skoči ! Skoči ! Hop ! «
Lojzka se je smejala zamuklo, sve su bile tu i gledale kako je poskakivao
i padao.
»Skoči napolje, ako ti nije po volji kod nas ! Skoči , anarhist! «<
Bubnulo je i prevalilo se i palo je na tla, k'o teško, crno klupče .
» Poginuo je ! <<
Gledale su , ni jedna se nije makla. Ali vrabac se je stresao, pobrcao je
žutim nogama, ustao je.
»Ej , vrapče! « razljutila se je Lojzka . » K’o iz drva je. «
Jedva se je digao, poskočio je iznova proti prozoru , ali sada jedva pe-
dalj visoko; padao je teže, više već na prsa i na glavu, nego na noge. No, nije
se umorio, tako dobro je znao, da će poskočiti na posletku dosta visoko, da može
izletiti napolje, gde je nebo i gde je drveće. Celo vreme nije davao glasa od
sebe, nikoga nije bilo, da bi govorio s njim ili se ljutio ili ga molio.
I poskakivalo je neprestano, trčalo u prozor , poskakivalo i padalo.
A kad se je ogledavao u vis, tamnilo mu je sve više pred očima, nestajało
je nebo , nestajalo drveće, noć tamnih zgrada se je širila i širila, zastrla je sve.
Jedva palac visoko je još poskočio ali gle, već nije bilo ničesa više, niti
prozora ne
Nisu se više osvrtale na njega, svetlo je već gorilo, spremale su se, da
spavaju. Prestajalo je padati i cepetalo nije više, anarhist se je bio sakrio Bog
zna gde. Ništa se više nije maklo, zaspale su ...
Kad je Lojzka ujutro obuvala papuče, prestrašila se je i viknula. Crno
klupče se je izvalilo iz papuče, sakriveno duboko na dnu.
Gurnula ga je nogom u stranu, gadio joj se anarhist. Pandže su bile
čudno svijene, zgrčene , glava je bila sva ranjena, jedva se je još poznalo gde
su oči i gde je kljun, sve je bilo krvavo i zamušeno . Metlom su ga pomele kroz
vrata u vežu .

Tako je poginuo ni žalosti, ni uspomene nije bilo za njim.

.V.

Došla je zima, polako i nevidljivo, k'o starost ; jučer je bilo lice glatko,
zgrbljeno je danas i tko bi mislio, da su minuli dnevi i da su minule godine.
Osorno je bilo vani i nepriljudno ; čemerno je bilo nebo i videlo se je, da su
hladni čak oblaci, što plivaju po njemu . Na gole grane vani bilo je leglo inje,
prozori su bili izjutra cvećem prepreženi . Krezuba i neprijazna starica bila je

---- 449
zima vani, starica škrta i mrmljava, što je hodala velikim koracima po snegu ,
te ružila s čislom .
No drugačije je bilo u sobi ; mamica je bila, što sedi kraj peći i priča
bajke o vilenjaku i ponoćnim strahovima i veštici
K'o čarobnica prolazila je zima, prolazio je život . Deca su se je bojala,
stisla su se u kut i gledala prestrašenim očima . Tako pripoveda priča : ustalo
je dete i pošlo za staricom - čarobnicom, po dubokom snegu , kroz šumu ; kuda
ga je vabila, išlo je za njom, drhteći od studeni, srce puno straha i čudne čež-
nje. Išlo je dete za staricom kroz zimsku šumu ; izgubilo se je i leglo i umrlo je
žalosno ; iz daleka zagrohotala se je starica
Ugaslo se je prijazno sunce na stropu ; vetar je bio napolju i prozori su
se katkada polako stresli ; zastrti su bili slabo i zimska noć gledala je kroz pu-
kotine.
Tini se je činilo da gleda na njezin krevet zimska noć velikim crnim oči-
ma. Teško joj ležalo na srcu , nije joj bilo do spavanja . Uzglavlje je bilo vruće ,
sav krevet bio je vruć i tvrd . Sela je, oči su se privikle na tamu i vidile su po
sobi : krevet uz krevet, raskuštrane glave, poluotvorena hropeća usta ; lica su
bila drugačja, nego po danu ; sada nije bilo na njima ništa veselja, ništa mla-
dosti ; na licima, oko očiju i usana bio je starikav, bolan izraz ; naročito odurno
bilo je lice grbave Brigite, sivožuto, čudnovato izobličeno, k'o lice majmuna ;
ispod pokrivača virila je noga ; kost obavita u namreškanu , žutkastu kožu . Nad
krevetima visoke, mrtve stene takove stene, mislila je Tina, su u tamnicama,
stene na kojima je zapisano trpljenje i siromaštvo ljudi koji su ih gledali. Svi
uzdasi su još ostali na stenama, sve teške misli su ostale tamo ; i kada je noć i
tišina , tada uzdiše opet, probudi se staro trpljenje i jadikuje jasnim rečima . Jao
onome tko se probudi i razume te reči ; nikada ih ne zaboravi više i žalostan je
njegov život.
Tina je slušala i razumela je sve i zato je bio njezin život bez veselja.
Tina, kakva je bila tvoja mladost ? Zazeblo ju je , lice joj se zgrčilo i činilo joj
se, da je tvrdo i hladno, k'o od kože ; vidila je sada jasno po sobi ; i k'o da bi
bila ta soba mrtvačnica i k'o da bi bio mrtvačnica njezin život . . . Ali nekoć
je bilo drugačije . Zapisano je u priči, da je živio čovjek drugi život, pre nego
je došao na svet i onaj život, da je same radosti pun . Istinu pripoveda ta priča.
Tina se doduše nije sećala , samo osećala je , da je bilo nekoć drugačje Bog
zna kada, Bog zna, na kojem svetu . Lice je živilo u njezinom srcu, lepo i mi-
losti puno, k'o lice Majke Božje u kapelici . Sagibalo se je k njoj , govorilo je
ljubezno . i tamo je bio vrt . . . gredice crvenog cveća, zelene čistine i lepo
visoko drveće . . . imala je lutkicu u šarenu svilu obučenu , duge plave kose.
Bog zna kada je to bilo i na kojem svetu ; zanjihalo se je, utonulo je, ono, što
je još sada jasno videla pred sobom, nije bilo nigde više, spustila se je velika,
crna zavesa ; iz daleka samo gledale su još milosti i milosrđa pune oči . . .
Mrtvačnica je bio njezin život od prvoga dana i ostat će na sva večna
vremena .
Sećala se je visokih uskih stepenica u predgradu. U davno vreme je bilo .
Puzala je po stepenicama, lagano, bolesna noga klizila je za njom k'o mrtva.
Stiskala je u ruci bocu i u boci je bila rakija . Bodalce je zarezalo u ranu, krik-

450
nula je, Bog da se smiluje, boca je ležala razbijena na tlu . U istom času bo-
lest je prestala, sve je prestalo, k'o smrt razlilo se je po telu . Sakrila se je uz
stepenice i čekala je noć . I kad se je mračilo, molila je mislila je, sad će doći ,
Bog zna odakle milosrdna ruka, doći će možda sam božji anđeo , kako se je do-
godilo u pripovesti, te će je povesti sa sobom. Zima je bilo, već je padala noć,
Veža je bila tamna, samo uz prozor, što je gledao mrkim okom u usko dvorište
bilo je nešto belo. Sve se je više svetilo , činilo joj se je, da se miče, da namiguje.
Groza ju je zahvatila, glavu je sagnula među kolena, telo se je treslo. Puzala
je k vratima, prisluškivala je, ruka je pritisla bojeće kvaku . Vrata su se otvorila
i tada se je maklo i unutri, zaropotalo je, k'o da bi bilo prevrnulo stolac. Pri-
bližavalo se je teškim, teturajućim koracima, dva oka su se zasjala »> Gde imaš
šnaps?<< Sagnula je glavu i ispružila pred sebe plašljive ruke. Zgrabilo ju je
silnom pešću , glava je bila o zemlju , o pod , čudno je klizila bolesna noga, ništa
je nije bolila, mrtva je bila i laka, k'o komad odeće. Nije molila i ni plakala
nije ; obladalo je njome nešto slatko, meko, sve je bilo tiho, čudomirno . Kad se
je probudila nije stala nikada više ; iz rane je teklo neprestano.
Sve je bilo tamo strašno, Bog je bio valjda prokleo onu kuću i sve ljude,
koji su bili tamo i sve veliko tamno pregradje . Tamo nije bilo prijaznih lica,
nije bilo veselih očiju ; crno je bilo sve i prljavo, zaudaralo je po rakiji i po
dubru . Prestrašila se je, kad se je približavao korak jer svi su ljudi bili zli
Došla je bila ona, zima, kad su zgrabili njezin krevet, te ga odnesli doli po vi-
sokim, uskim stepenicama i položili ga u dvorište , na kup dubra. Tamo je le-
žala dva dana i dve noći ; zima je bilo i druge noći naletavao je sneg, tako sitan
i hladan, da ju je probadao u lice , u ruke, k'o s iglama . Ali ona noć je bila lepa,
između svih noći najlepša . Tina je bila gladna i molila bi kruha , no bilo nije
nikoga. Tako se je smračilo, sve je bilo tiho i samotno i Tina je zaželila smrt .
Prvi put ju je zaželila i obuzela ju je kod te želje neznana slatkost . Sve je do-
zorelo u njoj tog sata, te noći . »Kakva je smrt ?« mislila je Tina . Starica je za-
motana u toplo krzno, topao rubac ima na glavi i ispod rupca gledaju prijazne
oči . Pleten koš ima u ruci, belim pokriven i u košu su sami kolači ; lepo miriši,
k'o u slastičarnici. Dodje bliže i pogleda i sagne se . Odgrne koš, segne u nj ...
Zar ne dolazi tamo . Maklo se je nešto uz zid , njiše se, njiše, ne približava se!

>>Ustani, Tina, << reče, » podji sa mnom ! << I ustane i podje Gle, ustala
je i uputila se. Hodala je k'o u snu, lako, jedva su se noge doticale tla. Otvarao
se je svet, nebo se je otvaralo. Setila se je Tina svoje prljave, krpaste haljine
i bilo ju je stid. Ali kad je ogledala suknju , opazila je vrlo vesela , da nosi lepu ,
belu suknju, crveno obrubljenu . Već su bile zvezde blizu , skoro bi ih se mogla
dotaći rukom, blešteće su bile i prijazno žmirkajuće, k'o zvezde na božićnom
drvcu, izloženom u prozoru slastičarnice . Dolazili su anđeli , zamahivalo lako
belim krilima, da joj je disao u lice prijatan dah. Zasvetilo se je iz daleka, k'o
sunce, zazvonili su znonovi, zapevali zvonki glasovi veselu pesmu . Stisla se je
k' starici, od radosti zatvorila je oči . . . I kad je zatvorila oči, sve je utihnulo ;
tada se je uzdigao iz daljine onkraj oblaka osoran glas, udario je k'o s pešću i
oglasili su se drugi, sve više su se približavali , skoro je već razabirala reči i nije
se usudila otvoriti oči . Došli su, zgrabili su krevet i digli ga ; makla je lako s tre-

--· 451
pavicama, ali teške su bile, k'o drvene i jedva se je zasvetilo ; bradata muška
lica, tudi ljudi ... Pala joj je mrena na oko, spreletilo ju je i sve je nestalo,
nije bilo više ni dvorišta, ni tuđih lica, ničesa nije bilo ...
I to je bio drugi svet, drugi život je bio; za crnim zastorom je sada, koji
-
se digne samo katkada, jedva za trenutak tada kada je noć i zure oči u sive
stene mrtvačnice . Prikaže se na steni čudna slika, prikažu se visoke uske ste-
penice, naslikano je dvorište, ozidano sve naokolo mokrim zidom iz kojega gle-
daju prljavi prozori, ko smrtiželjne oči bolesnika, na dubru umirućeg. Bog
zna kada je bilo i na kojem svetu . . .
Zašumelo je na krevetu uz prozor ; Malči je bila uzdahla u snu i mahnu-
la rukom. Tina se je stresla od studeni, legla je i pokrila se do vrata. Ali od-
mah je bilo uzglavlje vruće i tvrdo, misli su dolazile, sna nije bilo .
Dugo već nije bilo sna, ništa lepih sanja ; njezino srce bilo je žalosno, že-
lilo je i nije znalo kuda . Tesan joj je bio dom : dva metra dug, metar širok,
tesan k'o les. Nikada se nije osvrtala na tablicu , što je bila nad krevetom i na
kojoj je zapisan dan, kad su je donesli . Bilo je već dugo od toga, ceo život je
od toga; godina je bila godini jednaka, dan jednak dnevu ... . . . Putnik hoda,
lake misli u glavi, u srcu nikakovih briga ; k'o san je njegovo putovanje, ne
oseća noge, ni samoga sebe, ne osvrće se natrag, veselo izgubljen, k'o ptica u
zraku, što je nosi jug preko zemlje ; ali iznenada se probudi, smračilo se je mo-
žda, naoblačilo se možda nebo ; pade mu na srce teška misao, seti se sebe, svo-
jeg žalosnog života, nelepe prošlosti, neme budućnosti ; obazre se natrag --- i
gle, prešao je bio neizmeran put, a da nije živio ; oči su progledale i sada je sa-
trveno njegovo srce, težak i nestalan je njegov korak- Dogodilo se je
neke noći, da nije mogla da spava i tada je začula Tina prvi put, kako su go-
vorile stene. Slušala je sa strahom i spoznala je mrtvačnicu . Krevet uz krevet,
les uz les. I mrtvaci ustaju, hodaju naokolo smešnim, nespretnim koracima,
smeju se i čavrljaju. Ali sve njihove kretnje, sve njihove reči su smrt. A njezë-
no srce je toplo, njezine misli su daleko vani, tamo, gde je život. Ugledala je
mrtvačnicu, život je došao u njezino srce i sa životom sva britkost . . . Da, do-
šla je bila starica, ružila je s čislom, smejala su se krezuba usta ; i dete je ustalo
i pošlo za njom, kuda ga je vabila, išlo je i izgubilo se ; izgubilo se i poginulo,
jer je bilo njegovo srce toplo i nespokojno . . . Kamo dodje starica, krezuba s
čislom ružeća, dodje s njom zlo i nespokoj ; gleda kroz prozor, vabi i jao ono-
me, tko ustane .

Malči je vidila, kako je bio poginuo anarhist ; želio je života i izdahnuo

je jadno u papuči. Malči je pogledala Tini u lice i setila se anarhista, jer nje-
zine oči bile su čudojasne. Probudila se je noću, ogledala se naokolo i ugledala
Tinu, koja je sedila na krevetu ; vani je bila lepa noć, zrake vedroga neba ku-
pale su se u snegu.
»Zašto ne spavaš, Tina ?«
»»O, Malči, strah me je ! «< «<
Malči je zašutila, promislila.
>>Strpi se, Tina, ozdravit ćeš i otići . «<
Okrenula se je Malči na krevetu, pogladila si umornom rukom kosu sa

-- 452
čela i zaspala mirno. Tina je gledala u noć, dok nije legla, k'o u smućenosti i
promenile su se misli u divlješarene sne
Došla je ujutro sestra Cecilija, stala je uz krevet . Njezino lice bilo je oz-
biljno, k'o lepa uspomena bilo je u njezinim očima, na njezinim usnama. Po-
gledala je lica, koja su bila bolesnocrvena, oči, koje su se svetile k'o u vrućici,
usne, koje su bile suhe i ispucane. Stajala je i mije se usudila pitati i prošla je ;
i u njezino lice stupilo je tada neobično crvenilo i zasvetile su se i njezine oči,
neobično je bila šiknula sena preko proljetne livade, šiknula je i traga nije bilo
više za njom.
Spoznala je bila Tina, da je les njezin dom. Živila je među mrtvacima i
sav njihov rad činio joj se odvratan i smešan . Njezine oči gledale su drugamo,
druguda su hodale njezine misli i ako je govorila, bile su njezine reči čudne i
nerazumljive ; dolazile su iz drugih krajeva, ispod drugog neba. I mrtvaci su
osetili, da je živo srce među njima ... Tako su je gledale ne zadovoljnim po-
gledima, smešna im se je činila i odvratna, jedva se je makla još koji put su-
ćut. »Ako ti nije po volji, a ti idi, idi van, gde je golo drveće i sneg i gde su
ljudi, što imaju zle oči i ruke opasne zlobne. Idi van gde je život i pogini ! <
«
Ali anarhist se nije obazirao ; lupalo je o prozor neprestano

Zar nema drugog života vani, života, gde nema visokih, uskih stepenica,
ni tamnog dvorišta, ozidanog sve naokolo . Velik i strašan čas je bio, kad je
spoznala mrtvačnicu, svoj dom i čeznula je srcem punim nepoznate britkosti —
Čitala je Tina nekoć knjigu , u kojoj su bile šarene slike. Sećala se je sli-
ke, k'o da bi bila naslikana tamo na steni, nasuprot kreveta, pod slikom starca
s crvenim ovratnikom . Na toj slici bilo je zeleno drvo i pod drvetom bila je
klupa. Mladić i devojka sedili su na klupi, glavu uz glavu, ruku u ruci ; nisu
gledali jedan drugome u lice, oči su gledale raskolačene, k'o u snu, Bog zna
kamo; onamo preko sunčane pokrajine, što se je širila pred njima, kako je da-
leko sezao pogled. Govorili također nisu, nije se makla ruka, što je ležala u
ruci - Tina je gledala sliku i sve više su se napinjale grudi, zastenjala
bi, kriknula bi od čežnje i britkosti

Došao je prvi put i kad je prošao, pomilovao ju je po licu i kosi, dotakao

se ramena i rupca na prsima. To je učinio i probudio njezino srce, te ga ranio
za uvek . .

Tina je imala tada četrnajst godina ; na njezin rođendan je bilo, kad ju

je pomilovao prvi put ; njezino telo bilo je jako , već polurazvijeno ; lice je bilo
ozbiljno, malo preširoko, oči su gledale duboko i smejale su se malokada. Go-
vorila nije mnogo, njezin glas bio je dubok i nelep . Jesenskog popodneva je bilo,
kad je došao Eduard, brat Pavle, Židovke. Prijazan je bio, govorio je s Tinom,
k'o da bi bila sestra njegova i kad je odlazio, ogledao se je još jedanput po sobi ;
žarkim pogledom sjale su mu u lice Tinine oči . Mlad je bio i lep, belo je bilo
njegovo lice, na visoko čelo padali su sjajni crni pramenovi ; hodao je lakim,
gospodskim korakom i kad je govorio, kad se je nasmešio, bilo je Tini, da bi ga
dvorila predano i da bi bila njegova služavka za uvek — -
— — Zatvorila su se
vrata, ali Tina ga je vidila pred sobom još uvek, kad je stupio pred nju prola-

453
 zeći i nasmešio se veselo ; došla je noć i Tina ga je vidila pred sobom i osećala
je na licu njegovu meku ruku ; i došao je dan i drugi, sedmica je minula i me-
sec i Tina ga je vidila pred sobom još uvek i osećala njegovu ruku na licu , na
kosi, na grudima . Očekivala je nedelju teškim srcem i žalosna je bila, ako nije
došao ; želila je da bude neprijazno nebo, oni sivi, niski, oblaci kad ne zna čo-
vek, kamo bi se okrenuo, te se seti bolesnika. Nikada nije došao sanı, ali pre-
poznala je njegove korake već iz nejasnoga šuma po koridoru . Stao je pred
njom samo koji put, kad je prolazio uz dugu vrstu kreveta proti prozoru, gde
je ležala Pavla . Stao je, kao što stane čovek na cesti ; te pogleda tobože pažlji-
vim očima na sitnicu, za koju se ne bi brinuo, kad bi mu se žurilo . I njegova
-
ruka se je digla također tako rastreseno k'o čoveku , koji ide cestom te
pomiluje prolazeći dete po plavim pramenima ili ubere možda zelenu mladicu
sa živice . Tako rastresene su bile i njegove oči i smešak na njegovim usnama
bio je slučajan, bez života, smešak mrtve prirode, što zuri u prazninu i smeši
se.
» Kako ti je ime ? upitao je, kad ju je nagovorio prvi put. Kako ti je Tina?
pitao je kasnije . Ništa drugo nije govorio, osvrnuo se i pošao dalje, prišao Loj-
zki, koja se je smejala prokšeno, Tončki, koja je zurila uznevereno, slepim oči-
ma i mrštila obrve, jer je htela da pogodi, kakvo li je lice onoga, što stoji pred
njom. Tako je hodao, da su minuli satovi i mračilo se, oprostio se od Pavle
polu prijazno, polu nemarno, te je odlazio upravo tako rastresen, kako je bio i
došao sa svojim starijim sestrama, bujno razvijenim, kričeče obučenim Židov-
kama.

Upijeni u bele ruke, u belo lice , sledili su ga Tinini pogledi . I kad je bila
noć sopile su teško njezine grudi ; uzglavlje je bilo od žeravice i žile su bile na
slepočicama, k'o da bi udaralo kladivom .
-
Proljeće je prolazilo preko poljane i gde je bila pre gola zem-
lja, isklijao je preko noći bujan život , dogodilo se je Božje čudo . .
Les je bilo njezino mlado srce i iznenada se je uzdiglo iz njega vruće ži-
vą, silna čežnja, isklijale su u bujnom bogatstvu sanje, k'o ruže u divljem vrtu
Na klupi , pod kestenom, sedili su mladić i devojka, ruku u ruci i šutili
su . Ali, gle, slika je oživila ! Oči , koje su gledale pre sanjarski na sunčanu po-
krajinu, tamo doli, dosetile su se, usplamtile su , bojeći , čežnjivi pogledi su se
tražili , izmicali, sretali su se naposletku ; lica su se crvenila , makla se je ruka ,
što je ležala u ruci , telo se je stiskalo telu , usne su se približavale usnama, ras-
paljene, drhtave . . . Pritisla je čelo na uzglavlje. »Sveti anđeo čuvaru moj ,
-
čuvaj mene ti noćas Smešilo se je njegovo lice i sve belo je bilo ,
a usne su bile crvene, nabrekle ; i približavao se je, njegova lepa, bela ruka se
je približavala, već se je dotakla njezinog vrućeg lica ; i ona bi sagnula glavu,
obim rukama primila bi njegovu lepu , belu ruku , pritisla bi na nju čelo , usne,
pritisla bi je na grudi . . .
Sestra Cecilija stajala je na vratima , njezine oči bile su ozbiljne i žalos-
ne, zazvonilo je na koridoru , gostovi su se oprostili . Stajala je , preko čela šik-
nula je sena života, koji je prolazio mimo . Obazrela se je na Tinu i zaslutila je,
da je bio ispružio život svoju groznu ruku za njom. I Malči je opazila tu ruku
i u srcu joj se pomaklo , k'o tada, kad je lupao o prozor anarhist

454 -
 Tina je ugledala, k'o u ogledalu samu sebe i svoj život. Jedva malo bilo je
zasjalo sunce i samo prošlo je bilo proljeće, a već je sve dozrelo u njoj , srce
je osetilo i oči progledale. Došao je jedan put sa sestrama i s njima je došla
mlada devojka ; s jednim samim pogledom obuhvatila je Tina njezino telo, nje-
zino lice, njezinu haljinu i vidila je, da je lepa ženska , lice je bilo puno sjaja ·
i veselja, telo je kipelo u bujnoj mladosti pod tesnom napetom haljinom .
Tada se nije osvrnuo na Tinu , nije je niti pozdravio, čudna svetlost je bila u
njegovim očima. Tina je sedila mirno, okrenuta spram kreveta ; osetila je u srcu
k'o stid i sakrila bi se. Na večer se je brzo raspremila, legla je i pokrila se pre-
ko lica.
Kad je bila tama, uzdigla se je u krevetu , nešto ružno , grešno se je pro-
budilo u njoj . Pipala je rukama po svojem telu, po jadnim, tankim, čudno svi-
jenim, zgrčenim nogama, po bokovima, po jedva uscvalim grudima . Obuzelo
ju je, da bi se izgrebla, da bi rezala nožem te zlobne, od Boga pro-
klete noge, grudi, koje su još bile poludečje i gubile se valjda pod bluzom, pod
pregačom, lice, koje je bilo surovo i seljačko, nespretne radničke ruke. O, pro-
klet, proklet život, od Boga prokleta mrtvačnica !
Mrtvačnica je večna. Valjda je vani život, gde nema onih visokih , uskih
stepenica, ni mračnog dvorišta, ozidanog sve naokolo, valjda su tamo vrtovi i
livade, valjda su kesteni tamo i klupa pod kestenom, gde sede momak i devoj-
ka, ruku u ruci, glavu uz glavu . Ali vrata u nj su zaključana za uvek. Pred ve-
likim, železnim vratima bi klečala, izobličena i ružna, od Boga prokleta i gle-
dala bi vrt, tamo gde sedi pod kestenom on i ona, lepi i mladi obojica . Kleči
pred velikim železnim vratima, izobličena, izopćena i gleda, kako se približa-
vaju usne usnama, kako se hvata ruka ruke . . . Ej , uhvatila bi s jakim, rad-
ničkim rukama, stresla bi željezna vrata, ne bi se otključala nikada. Izopćena
za uvek, mrtvačnica je večna.

Zakopala je nokte u meso, uzdahla je, uzdah je bio sličan zadržanom

kriku . . . Malči se je pomakla u krevetu , zamrmljala je nerazumljivo, čula je
krik u snu i odmah joj se pričinilo , da je u bolnici k'o nekoć i da leži tamo golo
dete, što mu režu meso oštrim nožem
Tina je zaspala kasno i vikala je u snu . Kad se je probudila, bio je po-
krivač na tlu , na tlu je ležala i košulja i telo je bilo noktima izgrebeno, sitna
kapljica krvi bila je na prsima, upravo pod vratom . .
Dolazio je sveti Božić, ali na njegovom putu bili su magleni, tamni dne-
vi ! I u tim maglenim danima dozreo je Tinin život.
Spremala se je k'o na prvu svetu pričest. Tiha je bila i ozbiljna, u njezi-
nim mislima ugasnula je sva divlja vatra , spokojno su tekle suze i jasne su bile
k'o studenac. Tako je došla ta noć, k'o da bi bila od vajkada već tačno odre-
dena ; ta noć i druga nijedna . Rano je zanoćalo, celog dana nije bilo zasjalo
sunce, žalostan dan je bio, k'o poslednji dan grešnika na smrt osuđenoga. Tina
je sedila uz krevet, čekala je , da se ugasi svetiljka, kad je utihnuo šapat na kre-
vetima i začulo se odavle, odanle jednolično, teško sopenje, uzela je Tina čislo
sa stene i počela je moliti krunicu . Molila je i prestrašila se je ; drugde su bile
njezine misli, usne su izgovarale svete reči k'o u snu, duša ih nije čula, ni ra-

- 455 9
zumela . Počela je iznova, htela je da misli na Boga, na Majku Božju , na nebe-
sa; ali Majka Božja nije imala milosti puno lice , oči su je pogledale i gledale
su prokšeno , zlobno bujno telo bilo je obučeno u tesnu haljinu, da su kipeli
u njoj puni udovi i Tina je prepoznala lepu žensku , što je sedila pod kestenom,
ruku u ruci, s njim. Promenio se je i Krist ; ništa više nije imao trnovu krunu
na glavi, ni krvavih suza nije bilo na licu ; glatko i belo bilo je njegovo lice , ve-
sele su bile njegove oči , k'o tada, kad je sedio pod kestenom ruku u ruci s njom.
Čudno su se menjale slike, nestajale su i gasile se, vraćale su se . Osećala je
Tina, da se bori njezin anđeo čuvar sa zlim duhom ; stiskala je čislo na prsa,
molila je skoro glasno. I slike su bile sve mirnije i čišće, misli su se uzdigle iz
blatne zemlje i uspinjale se sve više . Već je čula Tina reči , što su ih izgovarale
usne i razumela ih je . . . Da, tamo je život, gde nema ni onih strašnih ste-
penica ni mračnog dvorišta, ozidanog sve naokolo. Tamo onkraj smrti . . . La-
ko joj je bilo pri srcu ; uzdigne si veselo dete suknjicu do gležanja i skoči la-
kom nogom preko plitkoga jarka na onu stranu
Tiho je bilo u mrtvačnici ; jedva se je koji put što maklo u snu , u sanja-
ma. Tina je pripalila sveću na noćnom stoliću kraj kreveta. Iz ladice je uzela
kutijicu šibica i vadila je lagano, ništa joj se nisu tresle ruke ; zatim je sasula
crveni prašak u čašu . Raspremila se je i legla u krevet, žuto, drhtavo svetlo
sveće padalo je na pozlaćenu amajliju na njezinom golom vratu . Skinula je sa
stene malo, crno raspelo i pritisla ga na usne, desnica je segla za čašom.
Na krevetu, gde je ležala Malči je zašumelo.
>>Tina!<<
Uzdrhtala je i okrenula se.
Malči je sedila na krevetu , sneno i začudjeno gledale su oči.
>>Zar me nisi zvala, Tina ?<«<
>>>>Nisam te zvala, Malči ; legni i zaspi ! <<<<
>>Utrni sveću ! «

Malči je legla ; istom su se bile zatvorile trepavice, vratile su se sanje.

Tina je bila uzdrhtala i tresla se je još uvek ; treslo se je čitavo telo , ruka
je pipala, jedva je bila toliko jaka, da je mogla držati punu čašu .
Polako i poluglasno molila je Tina očenaš, zatvorila je oči i ispila do
dna .

U jutro su stajali uz postelju sestra Cecilija i lečnik, koji se je smejao

blagohotno .
>> Glupo dete ! Zla ne će biti ništa — no, odnesite je dole!
Tina se je osvestila . Neizmerna groza bila je u njezinim očima ; još su
okolo mrtvačke stene , lesovi stoje tamo u vrsti, mrtvačnica je večna.
Sestra Cecilija i sestra Agata , koja je došla iz susedne sobe, primile su
Tinu i odnesle je dole. Malči je sedila na krevetu i držala je u ruci zdelicu ka-
ve. »Zvala me je noću, « rekla je mirnim, skoro nemarnim glasom . »Ja sam
znala, da namerava odavle, << rekla je Brigita i srkala kavu , a u ruci držala je
veliku žemlju .
Zanoćalo je i zaboravile su na nju . Tina se nije vratila nikada više ; ali

456 -
kad je ležalo kasnije dete na njezinom krevetu i gledalo noću sa strahom sive
stene mrtvačnice, zurila su u nj dva velika oka, puna groze i trpljenja .
Vani je bila zima i bila je noć ; život, prezren i prezira vredan , prolazio
je ; krezuba, osorna starica prolazila je mrmljajući i ružila s čislom.

VI.

Još malo dana bilo je do Božića. I tada su Lojzki došli gosti. Došao je
najpre elegantno obučen gospodin, u toplo krzno zamotan . Držao se je malo
zgrbljeno, njegove noge bile su vlo tanke, na glavi bilo je još samo malo kose,
brižljivo počešljane preko ćele ; i lice je bilo žuto, sve zgrčeno . Smešio se je
slatko, sagnuo se Lojzki i poljubio ju je na usne i u lice. Zatim je upitao Lojz-
ku , bi li htela kući za praznike.
>> Ne ! << odgovorila je Lojzka tako mirno i pogledala oca tako hladno u
lice, da nije pitao dalje i doskora se oprostio.
Došla je drugi dan elegantna dama. Disala je teško , govorila je zadiha-
no i rastreseno, skidala si je rukavice i opet ih navlačila, ogledavala se, k'o da
bi očekivala nekoga . Pogledala je Lojzku dugim pomnim pogledom od glave
do nogu i pogled joj se ustavio naposletku na papučama .
>>Kako ružne papuče imaš, Lojzka !<«<
>>>>Pa kupite mi druge A, zašto ste došli ? «< «<
»Zar nije s nogama ništa bolje ?« okrenula se je dama sestri Ceciliji . » A
kako je s nogama ? Zar ne će biti nikada bolje ? Što kaže lečnik ?<<
Sa svih kreveta osvrnule su se na damu zlovoljne oči . Zašto govori o no-
gama ? Tko joj je dao pravo ? Za sebe neka se brine i za svoj crveni nos
Kad je posla s nogama, tada postavi sestra Cecilija platnenu stenu pred krevet
i sve se izvrši, k'o da ništa ne bi bilo, oko se ne obazre na ružne rane
A ženska dodje i govori usred sobe - neka ide na cestu , te tamo ispituje ljude :
>>No , kako je s nogama ? «<
Sestra Cecilija je slegla s ramenima i nije odgovorila.
» Čudnovata bolnica ! « naljutila se je dama i zatim je zapitala Lojzku , bi
li htela za praznike kući .
>> Ne ! << odgovorila je Lojzka, jer nije htela kući i nije se više osvrnula na
majku . Dama je zadihano navlačila rukavice, tapkala je , ogledavala se i napo-
sletku otišla.
Lojzka je znala zašto nije htela kući . Kad su se zatvorila vrata za gospo-
dinom , za damom, prezrivo su se napele njezine crvene usne, obrve su se na-
mrštile.
Vidila je dom, koji je bio lep, svakako lepši od te velike sobe golih stena ,
sa četrnajst kreveta. Tamo su bile na stenama šarene tapete, slike u zlatnim
okvirima visile su naokolo . Na tlima bili su ćilimi i sedio je čovek na mekim zo-
fama i mirna, snena svetlost dolazila je kroz visok prozor, iza teških zastora,
koji su sezali do tla . U kutu je stajao malen stolić i na stoliću bilo je cveće, te-
žak, uspavljujući miris , koji je prijatno umarao, ležao je u sobi . Lepa je bila so-
ba, ali sva oskvrnuta, puna zlih misli i zlih reči .
Otac je bio malokada kod kuće, ali kada je došao , bilo je njegovo lice

457 —
osorno, gledao je zlobno i upravo tako zlobno gledala je mati . Sedili su za sto-
lom, svetiljka je prošla između njih. Otac je izgovorio reč, sasvim kratku , k'o
da bi mu slučajno ispala s usna i tada su odložili nože i vilice, lica su proble-
dila, usne su se tresle . Ustali su i stajali jedan drugome nasuprot stisnutih pe-
sti, očiju široko otvorenih, punih zlobe i neprijateljstva . Svaka reč izgovorena
hripavim glasom, provaljena silom iz prljavih grudi, bila je k'o odvratna plju-
vačka ; i obojica su bili popljuvani , sve od čela, do nogu oškropljeni . Lojzka nije
razumila iz početka i plakala je ; a kasnije je razumila, njezino lice bilo je opet
crveno i puno prezira.
Kada su došli gosti , bili su otac i mati sasvim drugačji , svi prijazni i lju-
bazni. >>Moja slatka Mimi ! << govorio je otac tadai pomilovao majku po ruci, po
licu . »Moj falotić! « govorila je mati i smešila se šećerno . A obojica su bila
gnjusnija, nego tada, kad su jedan drugome stajali nasuprot stisnutih pesti.
Dogodilo se je mnogo puta, da je išla mati otvarati vrata i došao je tiho
i sa strahom tud gospodin . Nije bio uvek isti ; dolazio je svaki neko vreme i za-
tim je prestao ; mnogo ih je bilo. Mati je donesla vina na stol . Obučena je bila
u laku , svetlu kućnu haljinu , ruke su bile gole i na prsima je bila haljina otvo-
rena i vidila se bela put. Sedili su tesno jedan kraj drugoga, pili su i smejali
se, gospodin je ovio ruku majci oko vrata, drugu ruku je položio na njezinu
nogu, što se je stiskala k njemu .
>>Hoćeš li vina, Lojzka ? « upitala je mati .
»>»Neću ! «< « odgovorila je Lojzka, koja je ležala na blazinastom stolcu i
igrala se s knjigama.
Zašaptao je gospodin : »Zar ne bi bilo bolje, kad bi . . . dete bi možda?
Lojzka nije razumila, sagnuo se je bio majci na uho , ali majka se je na-
smejala.
>>Dete ne vidi ništa • ne govori ništa
Sedila je tamo napola u njegovom naručju , noga je bila gola do iznad
koljena. U licu se je bila zacrvenila, mokre su bile oči . Uzdahnula je, sagnula
se je k njemu još bliže, glava se je pritisla na njegove prsi .
>> Idimo ! << rekao je gospodin .
Išli su u drugu sobu ; vrata su bila pritvorena i Lojzka je čula nejasan
šum, pritajen smeh, poluglasne, zadihane reči , grgajuće, teško sopenje . Veli-
kom snagom navirala joj je krv u lice, stid ju je bilo i nije znala zašto, sakrila
si je lice. Kad su se kroz dugo vreme vratili gospodin i mati, oprostili su
hladno, poljubili su se, usne su se jedva dotakle usna .
Dolazio je katkada otac pijan kući i grlio mater . Mati se je ispočetka bra-
nila, ali doskora se je zacrvenilo lice i njoj i smejala se je glasno . Lojzka je
legla na zofu i pokrila se je preko glave, da ne bi vidila ništa . Ali k'o da bi ga
otkrivao zloban duh, padalo je pokrivalo uvek s očiju i Lojzka je gledala iza
poluzatvorenih trepavica. Lice ju je palilo, ali u telu joj je bilo zlo, dizalo se je
u grlo, k'o da bi bila popila ogavnu neku tekućinu .
Leti je bila mati mnogo puta od kuće . Samo je ostao otac, jer je morao u
kancelariju i sluškinja je ostala, koja je bila ružna i čemerna . I tada je dolazio
otac s tuđim ženskima kući. Jedan put je došla s njim bojeća, siromašno obuče-

458
na curica, valjda istom četrnajstgodišnja ; u ruci je nosila košaricu s cvećem,
kakvo prodavaju deca na ulici i po gostionicama. Došla je i ostala kod vrata,
je gledala Lojzku , koja je ležala na zofi , već svučena i pokrivena . Otac se je na-
smejao i primio je za ruku .
>>No, samo dalje curice, ništa se ne boj ! <«
Jedva se je malo opirala, oči su gledale plašljivo, išla je s njim, sela je k
njemu na zofu . Otčepio je bocu , natočio vino .
<
>>Pij !«
Lojzka bi joj viknula : » Beži ! Idi kući i sakrij se u krevet ! <<
Ali curica je pila . Sitnom bojećom rukom primila je čašu , malo je zatvo-
rila oči i pila je ; otac ju je gledao u lice drzovitim očima, smeh je bio na nje-
govim usnama, u žuto, zgrčeno lice šiknula je bila kaplja krvi. Zagrlio ju je,
posadio je bliže k sebi , posadio na posletku sebi u naručaj . I curica je pila, već
je bilo crveno njezino lice, pre tako belo i jadno. Ali kako se je crvenilo njezi-
no lice, nestajalo je iz njegovog ona kaplja krvi, što je bila šiknula u nj . Suho
je bilo sada, sivožuto i oči su gorile.
Lojzka je gledala, tresla se je, otvorila je bila sasvim oči, zato da bi je
vidio otac i da bi se prestrašio ali nije je vidio, smejao se je i svlačio curicu ,
koja je ležala u njegovom naručju i smejala se na mahove, pijana, polunesves-
na. Lojzka je vidila, da su bile čarape poderane, vezane nad kolenom običnom
vrpcom ; vidila je, da je bila jadna košuljica sva prljava i pokrpljena ; ali telo
-
je bilo nježno, jedva su se dizale mlade grudi
Lojzki se je zanjihalo pred očima, okrenula se je zidu , k'o da bi joj bio
andeo bacio pokrivalo preko glave nestalo je svega i probudila se je istom
kasno u noći ; bilo joj je teško i zlo i tražila je vode u tami ...
Nekoć su se bili posvadili otac i mati ; otac je udario majku pešću po licu ,
majka mu je izgrebla lice noktima. Zatim su se rastali, mati je napunila kov-
čege i otišla. No vratila se doskora, otac sam bio je pošao po nju . Odmah prvog
dana, kad se je vratila , stajali su si nasuprot stisnutih pesti, očiju punih zlobe
i neprijateljstva . Ali rastati se nisu mogli ; otišao je otac, otišla je mati, ali
obojica su se vraćala kući , koja je bila do vrha oskvrnuta i opljuvana i baš za-
to, jer je bila oskvrnuta.

A lečnik je bio blag čovek ; ogledao se je malo naokolo i vidio je, kako je
bilo opljuvano po ćilimima , po tapetama, po zofama i tako je naredio, da mora
Lojzka u bolnicu . Mati je zaplakala, ali jedva su izašle iz očiju sitne suze, za-
igrala je glazba na cesti i mati je pohitala na prozor
O Božiću i Uskrsu dolazili su , ali Lojzka nije htela s njima ; ako bi je hteli
odvesti silom, držala bi se za krevet obim rukama, grizla bi krepkim zubima i
bila pešću . Dobivala je za praznike poslastica, kolača, naranača, pisanica ; raz-
delila je sve među drugarice, sama nije okusila ništa . . .
Prezirno su se napele njezine usne i obrve su se namrštile, kad su se za-
tvorila vrata ; život je odlazio i oči su gledale za njim bez sućuti pune prezira.
>>Zašto ne ćeš kući ? « upitala ju je Brigita .
Lojzka se je jedva obazrela i nije odgovorila. Ali Brigita bi bila išla s
tako bogatim gospodinom, s tako elegantnom damom u bogat dom, u veliku

- 459
kuću, gde ima svih slatkosti dosta. Jer i Brigita je nagnula glavu i slušala, ka-
da je život prolazio, trgla se je i pokorila bi se, kada je prolazila vani kraj pro-
zora starica i vabila je .
Ali Brigitin dom nije lep . Tamo negdje je bio u predgradju, gde su kuće,
jedva dozidane, već stare i čemerne. Stanovali su tu u prizemlju u dvim vlažnim
sobama, gde je bilo sve tamno i neprijazno . Jedva na večer je zasjalo malo sun-
ce, ali nestalo je odmah za visokim krovom, jer dvorište je bilo vrlo usko i na
svim stranama dizali su se visoki zidovi .
Mnogo ljudi je stanovalo u tim dvim sobama ; dolazili su kasno na večer
spavati, ali pre nego su zaspali, kartali su još, razgovarali glasno i smejali se
i posvađali su se mnogo puta i nekoć su izneli kasno u noći iz sobe pijanog
čoveka, koji je bio ranjen nožem. Pet ljudi je bilo, sve sami radnici ; jedan od
njih imao je kod sebe i ljubovcu i dete, ali dete je bilo boležljivo i doskora je
umrlo. Brigitina mati bila je jaka i lepa žena ; nije radila mnogo ; sedila je za
stolom i veselo je razgovarala , popodne je spavala . Otac je bio suh, bled i plaš-
ljiv, hodao je sagnute glave i govorio je malo ; radio je ceo dan i novac, što ga
je zaradio, davao je majci . Katkada subotom , kad je bilo mnogo novaca u
kući spremili su lepu večeru , jeli su i pili do kasno u noć, igrali su na har-
moniku i plesali . Pila je i Brigita, sedila je na krevetu , gledala i smejala se.
Kad je bilo već kasno, grlili su majku svi po redu i celivali je i mati je bila ve-
sela, sva crvena je bila u licu i smejala se je zvonko. I zatim su išli u drugu
sobu, bučno su zatvorili vrata i čula se je čudna krika, smeh, ropotalo je i pre-
vraćalo se. Otac je ostao kod Brigite, bled je bio i oči su se svetile čudno . Ho-
dao je po sobi k'o pijan, zatim je legao, no nije zaspao, jer je vidila Brigita ,
kako su se u tami sjale oči . . . Nešto čudno dogodilo se jedan put . Na večer
je bilo , kad su se vraćali radnici i došao je i Franc, kovač ; velik i jak momak je
bio, ruke je imao crne . Došao je i mati ga je pozdravila prijazno , donesla mu
večeru i seli su i večerali . Posle večere svukla je mati bluzu, da su se prikazale
gole ruke i Franc ju je zagrlio i poljubio ju je i ona mu je također položila
gole ruke oko vrata . Zatim je legla mati u krevet, na pokrivalo i smejala se je
glasno, ruke je bila položila pod glavu i visoko su kipele grudi . Tada su se
otvorila vrata i došao je otac . Mati se nije makla, jedva se je osvrnula i rekla
je : »Vani imaš večeru , pa tamo jedi ! << Otac se je okrenuo, ali kad je bio već pri
vratima, vratio se je, zateturao je, k'o da bi bio pijan, prišao je Francu i Franc
je kriknuo i sunuo oca u prsa, da je udario o stenu a zatim se je srušio i sam
i sve puno krvi bilo je po tlu . Mati je skočila s kreveta, vikala je »
> Franc!
Franc ! << i poklekla do njega . Zatim je odjednom utihnula, ustala je i pošla la-
gano spram oca , koji je stajao uz stenu i tresao se od straha i ispružio ruke,
da bi se branio . No mati ga nije udarila, samo pokazala je prstom vrata i otac
je otišao. Već je bilo mnogo ljudi i lečnik je došao, nespokoj i buka bila je do
kasne noći . . . Franc se je vratio kroz nekoliko sedmica, a oca nije bilo nika-
da više.
Te uspomene nisu bile sasvim jasne i gubile su se sve više . No živa i ja-
sna bila je u njezinom srcu ona večer, kad je doživila čudnu radost, groznu i
lepu istodobno . Stanovao je tamo radnik, ružan i slabašan čovek . Vodeno i ne-
poverljivo gledale su njegove oči , ruke i noge bile su duge i nespretne, k'o maj-

- 460
munske, malo je govorio, kad su drugi bili veseli , izmicao se i sakrivao se je
njegov nestalan pogled . Samo jedan put vidila je Brigita, da se je probudio
život u njemu ; sam je bio kod kuće i sedio je za stolom, kad je izašla iz druge
sobe radnikova ljubovca, malena i debela, nespretna ženska , koja je bila uvek
prljava i nemarno obučena ; prolazila je kraj stola, a on je iznenada ispružio
dugu ruku, potegnuo žensku k sebi i počeo joj je trgati bluzu na prsima, tako,
da je bila časkom sva razgaljena . Stajala je i čudila se i nije rekla drugo , nego :
>>No! no! << A on ju je primio i gurnuo ju je u drugu sobu, ništa nije govorio i
ni vrata nije zatvorio za sobom. Kad se je vratila ženska smejala se je i čudila
se neprestano : » Kakav čovek ! Kakva živina ! « Smejala se potiho i otišla u ku-
hinju ... Nedeljama je bila Brigita sama kod kuće, svi drugi izašli su i nisu
se vraćali do noći . Zaključali su je u sobu i ležala je na krevetu i mislila mno-
go i plakala također, kad se je noćilo i bilo je u sobi pusto i tiho . Samo dugo-
ruki radnik dolazio je katkada , prošao je kroz sobu sagnute glave, ništa se nije
osvrtao i pošao je spavati. Tako je bilo tada , one večeri, kad se je još dremovno
sjalo visoko tamo na krovu i ugaslo je i legao samotan mrak. Brigita bila je
žalosna, mislila je na onog čoveka, koji nije verovao da ima Majka Božja i
umro je k'o poganin. Tada je došao dugoruki radnik i kad je drugi put pro-
šao, stao je uz krevet. Glava mu je klonula , oči su gledale izbuljeno i plamtele
su. Brigita mu je raskolačenim očima gledala u lice k'o začarana i stresla se je.
Tako je prišao k njoj , zbacio pokrivač na zemlju i sagnuo se duboko . Na kre-
vetu je ležalo mlado telo, nelepo i grbavo i vejalo se je i drhtalo , grudi su je-
čale . . . Od tada su gledale njezine oči za njim, ma kuda hodao, bojale su se
ga i zvale su ga. A on se nije više obazirao i nije joj prišao nikada više.
Probudila se je katkada Brigita noću, setila se i uzdrhtalo je čitavo telo.
Ruke su se stiskale k telu , tresla se je od nerazumljive divlje slasti i grudi su
ječale, k'o one večeri . . . Želila je Brigita i nije znala što tamo vani prola-
zio je život i vabio je . U njezinim očima bila je zapisana čežnja i na licu je bio
zapisan greh, govorio je iz njezinih reči . Zato su joj izmicale i bojale su se je ;
nečisto je bilo njezino lice, ružna je bila i grbava , k'o starica, koja je prolazila
mimo i gledala kroz prozor u zimskim noćima.
Ni Malči nije htela kući . Došla je mati, da je pozove , a Malči se je skoro
prestrašila. Tako daleko je bio već dom i gubio se je sve dalje u daljinu , jedva
su ga još u magli vidile oči . I kada su ga ugledale, bilo je srce sve puno smrti,
stislo ju je i zabolilo . . . Da, tamo na stolu gori svetiljka sneno, kasno je već,
možda već ponoć. U krevetu , u mraku leži mali brat, otkriven i znojan, polu-
otvorena usta sopu teško ; sada je uzdahnuo, trgnuo se u snu . Za stolom sedi
mati i šiva, duboko je klonula glava ; brzo miče ruka, igla ubada jednolično ,
neprestano. Ali stala je ruka , oči gledaju i ne vide ništa, mirno kaplju suze i
neprestano, već su bile izduble dve brazde na licu Daleko je bilo, to
nije bio više dom ; strah bi je bilo , ako bi ležala tamo na staroj zofi i ne bi mo-
gla zaspati i slušala bi kasno ujutro , kako bi uzdahlo , zajecalo zamuklo iz
noći, Bog zna odakle, dopirali bi glasovi ranjenih, izgubljenih A ne-
koć je bilo doma veselo i svečano . Došao je k njima mlad i lepo obučen gospo-
din ; veseo je bio uvek glasan, proljeće je došlo s njim u kuću . Mati se je sva
promenila; njezine oči su se smejale, k'o nikada pre, oblačila se je lepo , nosila

-- 461
 je kod kuće lepe cipele s vrpcom, čipkastu pregaču i kada je izašla iz kuće i pra-
tio ju je mladi gospodin imala je na glavi šešir s cvećem i svilenim vrpcama,
na rukama rukavice, pozlaćen brazlet za pešću . Nedeljama na večer bilo je vi-
no na stolu i kad je bilo kasno, kuhala je mati čaj i zatim je pošla s gospodi-
nom u sobicu . Tamo su još zveckale čaše, čulo se je šaptanje dugo u noć. Malči
je bila smućena od vina, od čaja, od lepih misli i zaspala je doskora . Kad se
je probudila sedila je mati već za stolom ; oči su bile malo crvene, još snene,
usne su bile k'o opaljene ; radila je brzo i prestrašila se svaki put, kad je uda-
rio sat na duvaru ; tako je brzo odmicalo vreme ... Hvatala se je katkada za
glavu obim rukama, ovila si mokri rubac oko čela . Ali tada nije bilo nikada
suze iz njezinih očiju , ni uzdaha iz njezinih usna . . . Malči nije mogla spa-
vati, jer ju je pekla rana i tada su razgovarale ozbiljno, šapćućim glasom. Pri-
povedala je mati, da je već sasvim blizu drugi život ; stala je ruka za trenutak,
udarilo je bilo valjda u čelu , u slepočicama i mati se je uhvatila za glavu . » Ta-
ko nebi mogla više dugo, Malči — — — Sada trebamo mnogo i raditi treba ...
raditi. Kad bi čovek tako mogao noć na noć. Ali obazre se na krevet, i sve sta-
- --- Doskora će biti drugačje,
ne, ruka se ne makne više, k'o od olova je
Malči ; još godinu dana ne više, manje od godinu i to će proći tako brzo . Sad
će skoro Božić, zatim Uskrs - k'o da bi bilo već sutra, čini mi se . Onda ne
ćemo ostati ovde, Malči . U drugi stan ćemo se preseliti, napravit ćemo novo
pokućstvo . Ja već znam, kako ću urediti stan, sve sam već potanko promislila
I mati je pripovedala, kako misli urediti stan . Sve je vidila već tako
jasno pred sobom, k'o da bi već šetala lepo uređenim sobama, gde sja sunce
kroz prozor, iza tamno crvenih zastora, mirno sunce. Malči je slušala vesela,
i kad je zaspala, preselila se u te gospodske, sobe ; u lepoj suknjici sedila je na
zofi, ćilimi su bili po podu , od stropa je visio luster i na malenom stoliću , tako,
da ga je lako dosegla rukom, bila je pokrivena košarica, do vrha puna poslas-
tica ... Došao je Božić i došao je Uskrs, a mladi gospodin je otišao i nije se
vratio više . Mati je plakala , kad se je praštao, sve crvene bile su njezine oči,
lice je bilo čudno pegasto ; otpratila ga je i kad se je vratila, plakala je još
uvek ; i Malči samu obuzela je žalost . Obećao je bio , da će se vratiti doskora i
da će pisati, ali nikada nije pisao i ni vratio se nije. Prve noći nakon njegovog
oproštaja, radila je mati za stolom ; suze su tekle tiho, niti uzdahnula nije. Ali
iznenada je zaplakala glasno . » Nikada više ne će doći , nikada više! << - I
zaista nije došao ! Mati se je žalostila, a u svojem srcu mislila je uvek, da će se
vratiti. Dugo je već bilo, minula je već godina dana, dve godine su minule ; ali
uvek još, kad je odjeknuo vani korak, mati se je trgla i slušala i pošla je otva-
rati vrata , uvek se je još na večer katkada naslanjala na prozor i gledala nape-
tim pogledom, kad se je približavao iz daleka nejasan muški lik - no, zakre-
nuo je čovek u postransku ulicu , Bog zna, tko je bio . . . Kosa joj je sada se-
dila, a ni lepo se oblačila nije više ; sve je ležalo u ormaru ; crvene cipelice s
vrpcom, čipkasta pregača, proletni šešir s cvećem i svilenim vrpcama .
Malči nije želila kući, samo u njezinoj uspomeni bio je još dan, u njezi-
nom srcu ga više nije bilo. Trpljenje je bilo vani, sama žalost i gorčina. Zlobno
gledaju oči i ako gledaju blago , sve su suzne. Da, ništa drugo, nego zloba i

- 462 —
trpljenje. A u njezinom srcu ostala je ona nejasna slika, ostale su one lepe sa-
nje o »drugom životu « . Malči se je nadala drugom životu, ali nadala se je je-
dva svesno, bez suza i bez trpljenja. Tamo je nebo vedro, neizmerno , sve je
sasvim mirno neoskvrnuto ; prostiru se zelene livade, šareni vrtovi u neizmer-
nost ; sva lica su tamo mirna i prijazna i veselo gledaju oči .

VII.

Od svih strana je zazvonilo , od istoka i od zapada ; od neizmernog neba

levale su se božićne pesme, izvirale su iz zimske zemlje.
To je bio dan, kad se je rodio čovek i sva srca otvarala su se njemu iz
hvale i ljubavi , sva srca su čeznula k njemu .
Uputile su se k njemu hiljade uvređenih, ranjenih srdaca . Svi jadni, pre-
zreni, izopćeni uputili su se, beskonačna procesija je bila . Svi oni, što ih je ži-
vot bio tvrdom pešću, otvorili su umorne oči i uzdigli ranjene udove, pošli su
i nosili su mu srca u susret. Raspeti čovek primio je sve, ni na koga nije zabo-
ravio, koji bi mu se približio , svima je delio dragocene darove. I bili su mu za-
hvalni i poveravali su mu se. Dar, što im ga je bio podelio , bio je vredan više,
nego sva oskvrnuta bogatstva, što ih prodaje oskvrnuti život za oskvrnuta srca.
Koga se je dotakla njegova milosrdna ruka, koga je blagoslovio njegov pogled ,
taj je progledao, palo mu je breme s ramena, lake i poskočne bile su njegove
noge. Večni čovek podelio mu je bio večnost. Kada su pekli udarci života , ro-
malo je srce u njemu, u zemlju utešene nade, zaboravljenog trpljenja .
Zazvonili su božićni zvonovi od istoka i od zapada i posvuda su se pro-
budili ranjeni i izopćeni i ustajali su . Trpljenje je slavilo veliki praznik nade i
pobede ; utešeni su bili, kad su prozreli , da vodi preko kalvarije put u veselu
večnost . Ponosni su bili i gledali su pobednički , jer znali su, da su u njemu i
deo njegov, zato jer su bičevani i trnjem krunjeni
Tako su slavili praznik, kad je nastupio čovek svoj veličanstveni put. Nije
bilo te noći ubogog srca , koje ne bi veselo uzdrhtalo ; jedva je razumelo radost,
koja je kipela do vrha ; jedva je bio svestan prezira i izopćenja i bilo mu je k'o
u sanjama, kad je čuo utešne reči i kad je osetio milosrdnu ruku na izbrazda-
nom čelu, na ramenima, ranjenim od bremena .
Puna suza, krvi i gnjusobe sopila je zemlja tamo doli, u tami ; ali gle,
one noći su usplamtile hiljade i hiljade svetala , dizali su se bezbrojni plame-
novi, tresli su se i plamtili i čeznuli u visine . .
>> Noćas hodaju anđeli po zemlji, « rekla je Tončka . Veseo spokoj bio je u
sobi, svetio se u očima i na licima, disao je u zraku, prepregao je bio bele ste-
ne. I ove su osećale, da hodaju anđeli po zemlji , da su bili došli kroz zatvoren
prozor i sede uz krevete, hodaju po sobi tihim koracima i lako lepršaju bela
krila. Vidle su također bezbrojna svetla, što su ih bili pripalili andeli i što su
plamtela pobožno tamo vani, duboko doli na zemlji .
Jaslice su bile već napravljene. Pred njima je gorilo svetlo u crvenoj ča-
ši, a na jaslicama samim i nad njima bile su malene, šarene svećice, što su go-
rile tankim, visokim plamenima. Zlatni anđeo, što je visio od stropa , svetio se

- 463 10
je u čudnoj , žmirkavoj i drhtavoj svetlosti i svetila se je također velika zvezda,
što je bila nad betlehemskoj štali :
Zaspati nisu mogle dugo ; sve, koje su mogle iz kreveta, spremale su se
na ponoćnicu i srca su bila puna svetog očekivanja . Ležale su poluobučene i
razgovarale su šapćućim glasovima. Nije se smejalo , ni prokšena reč se nije
čula, zato jer su bili anđeli u sobi . . . Bilo je u noći , k'o da su došla nebesa na
zemlju. Nebeski anđeli s velikim krilima, Majka Božja, mali jadni Isus, što je
ležao u jaslicama i pastiri, što su klečali tamo - sve je bilo tako i domaće, ništa
tajnosti nije bilo i ništa nedosežne glorije.
Šaptanje je bilo sve tiše, polako su padale trepavice na oči , ali sve je bde-
lo . Sve bliže su dolazila nebesa, preselila su se u sobu . Tončka je ležala uz rub
kreveta na posteljini, jedna ruka je bila pod glavom, druga na telu . I kad je le-
žala i bludile su veselo vesele misli, osetila je, kako je dahnulo u lice i znala je,
da je prošao anđeo mimo . Sretna je bila i smešila se je ; kad bi ispružila ruku,
dotakla bi se ruke andelove. I Malči je malo zadremala, ali kad je zatvorila oči,
dogodilo se je čudo : danilo se je, svetlilo, svetlo belo i mirno, k'o proletna mese-
čina, bila se je razlila po sobi ; sva soba bila je anđela puna i straga na tronu
sedila je Majka Božja s Isusom u naručju i lice Majke Božje bilo je k'o lice
sestre Cecilije i bela krila milosrdnice imala je na glavi.
Zazvonilo je u kapelici, ali k'o iz daleka je dopirala zvonjava, bilo je k'o
glas onih sanja, što su dolazile s neba ; zatim je zaklenkalo jasno i zvonko na
koridoru i probudile su se. Sestra Cecilija je napravila svetlo ; oblačile su se
brzo, još u polusanjama i šutke, a zatim se je uputila procesija spram kapelice,
po dugom i mračnom koridoru . Mukom , teško sopeć, bez reči, vejala se je noć-
na procesija tu, tamo zasvetila se je dremovna svetiljka, rasvetila je jadna ma-
la tela , izopćena, osuđena ; i sa sitnih lica, prerano zrelih , već izbrazdanih, gle-
dale su oči, pune veselog očekivanja, pune spoznaje. Već je svitalo iz daleka ;
tamo je bilo svetlo i Krist je bio tamo , što su mu išle u susret.
Prije nego je sestra Cecilija zatvorila vrata, upitala je Katicu :
>>Zar da ostane svetlo ? <<<
>>>> Utrnite ! << «
I u sobi je bila tama, jedva se je svetlucalo malo od snega tamo vani, od
neba, koje je bilo vedro i posuto belim zvezdama . Doskora je utihlo na korido-
ru, daleko je već bila procesija, samo iz daljine dopiralo je zveckanje srebrnih
zvonceta, dopirale su zamuklo bižićne pesme. Sladak i tajnovit šum dolazio je
k'o iz katakomba , iz podzemnih, veličanstveno rasvetljenih hramova, gde pe-
vaju belo obučene device slavu novonarođenom Spasitelju . . .
Tama je bila u sobi ; svetlucalo se je belo od snega tamo vani i od zvezda,
svetla na jaslicama drhtala su dremovno i otužno i u uskom kolobaru ljuljala
se je na stropu žuta svetlost .
Katica je bdela ; kad je gledala po sobi , razabirala je i glave, što su se
micale na uzglavlju . Zasopilo je katkada teško , zahropilo , maklo se je pokri-
- Duboko doli u kata-
valo, ruka se je uzdigla i zamahnula po zraku
kombama pevali su vesele pesme, zamuklo, rahlo su prišumele katkada gori i
bilo je, k'o da bi stupali anđeli oprezno zveckavim zlatnim sandalama po zvec-
kavom tlu .

- 464 -
 Sama je htela biti Katica i u tami, zato je bila žalosna cele večeri . Ujutro
doći će mati i donest će joj u papiru kolača. Mati će biti zgrčena i suha i jad-
na, oči će biti rasplakane. Kad bude položila papir na pokrivalo , tresti će se
ruka, košćata, zgrbljena, žuljava ruka . I k'o da bi htela da moli : » Nisam ti mo-
- --
gla donesti ništa drugo ; i to, gledaj , Katice -« Katica je znala , što je
mislila reći mati : » I to, gledaj Katice, ižela sam iz tog suhog tela, u kojem je
jedva još kaplja krvi . Zato jedi, dete, k'o da blaguješ svetu hostiju . Majčina krv
je u tom kruhu . . . «
•
Ta, doma nema jaslica, ni drvca nema, ništa svetla, ni veselja. Sama deca
su u kući, otac je u krčmi, mati beži, Bog zna kuda. I deca su se stisla u kut,
ništa ih nije strah, o Božiću čavrljaju i o kolačima, o jaslicama i o drvcu. K'o
da ne bi vidili, kako se već sveti vani, kako se pale svetla posvuda , kako se već
razležu pesme od istoka i od zapada . Drhću od studeni, ali oči gledaju daleko
nekuda, toplo je u dušama, što sanjaju . Satovi prolaze, tama je , deca čekaju
majku i toplo im je od veselog očekivanja. Kuda beži mati ; da donese mesa i
možda čak jabuka i oraha ? Zima je vani i led se drobi pod nogama

Zadremala je i sve je bilo pred njom još jasnije, sasvim telesno . K sebi
bi ih pozvala, svih, decu i mater, da ih ogreje i da im bude dobro . Jer toplo i
-
dobro je ovde i svega ima dosta . . . K sebi bi pozvala mater — i zazvala je ,
da je čula u polusnu svoj glas i za čas se je probudila . Tiho je bilo ; umorno i
dremovno gorila su svetla na jaslicama . . . » Mati ! « . . . Zatvorile su se oči
i sve je bilo pred njom jasno i sasvim telesno ... Mati je bila umorna, jer tr-
čala je cele večeri, celog dugog života . Umorna je bila , legla je i zaspala, nje-
zino lice bilo je belo i mirno , čak smešile su se usne. I deca su bila preplašena
―
plakala su i nisu znala zašto — tama je bila u sobi i zima je bilo , mati je leža-
la mirno u krevetu i nije se micala . Tada su se otvorila vrata, došao je otac . Vo-
njao je po rakiji i stao je na vratima . Oči mu se nisu odmah privikle na tamu
ali kad je progledao, kad je spoznao, skočio je do kreveta i kriknuo
Čula je njegov krik, prestrašila se je i probudila se drugi put . Božićne
pesme dizale su se zamuklo iz katakomba, mirno su gorila svetla na jaslicama .
Jedva je bila svesna pesme i dremovnog svetla i tame i opet su se zatvorile
oči . . .

Tada su se otvorila vrata polako i došia je mati . U dug, vunen rubac bila
je zamotana, upognjena je bila, plašljiva, k'o uvek . Ali njezino lice bilo je
čudobelo i čudolepo su gledale plašljive oči . Ništa više nije bilo bora na licu ,
na čelu i ruke su bile glatke i bele . Stupila je krevetu i smešila se, kako se nije
smešila nikada pre . » Katice, danas kad je sveti dan, donesla sam ti nešto lepo .<<
I Katica je ugledala u njezinoj ruci prelepu crvenu ružu , k'o da bi se bila upra-
vo rascvala iz tankih, belih prstiju . »Kad sam prolazila ovuda, Katice , mislila
sam, da se navratim i k tebi , jer je kod tebe tako lepo i prijatno, da te vidim , i
pomilujem.<< Sagnula se je mati još niže , dotakla se usnama Katičinih bolesnih
ruku , zatim još njezinog toplog lica i kose također, što je padala na čelo . .
A zatim su došli anđeli u sobu, mnogo ih je bilo, svi su bili u belo obu-
čeni, prijazno svetlo se je razlilo po sobi . » Jesu li sanje ili je zbilja ? « mislila
je Katica. Nisu sanje, oči su otvorene ; tu sam ja, tu je krevet ― - - « Tiho

- 465 -
su hodali po sobi, no, gle, sva lica bila su poznata. To je Tončka , što gleda
veselo velikim, slepim očima i tamo je Malči što ima tako nežno, maleno lice i
tako živorazborite, razmišljajuće oči i čelo k'o sneg i čak Pavla, Židovka je
tamo . Žarka svetlost razlivena je naokolo i u svetlosti hodaju beli, jedva raz-
birljivi, tihi anđeli , noge se ne dotiču tla . . .
Ustala bi i išla bi s njima. Makla se je i izdahla ; nije mogla da ustane,
zableštalo joj se je. Tada su se zasvetila dva bela krila usred sobe, uzdigla se
je ruka i svetlo se je ugasilo. Stupali su kraj nje tihi koraci, vrata su se tiho
zatvorila.. Koji put je zašumelo na krevetima, zašaptalo ; tiho je bilo, sveta noć
ležala je na zemlji .
Malči je također vidila andela one noći i ništa se nije začudila. Jedva to-
liko su bile otvorene trepavice, da joj se je samo šareno bleštalo kroz senu du-
gih tamnih veda. Otvorila su se vrata ; došao je u sobu anđeo, zeleno drvce je
imao u ruci . Postavio je drvce na stol i okolo je obložio puno lepih i slatkih
stvari, kolača, naranača, jabuka . Tako tiho je hodao, da nije bilo čuti koraka.
I kad je prolazio, bilo je njegovo lice, k'o lice sestre Cecilije, tako lepo i ljubavi
puno . Usnilo , zableštalo se Reziki i zašaptala je u polusnu : »Andeo je prošao
po sobi ! <
« »> Anđeo je prošao po sobi ! « odgovorila je Malči i zaspala
Veselo se je zasmejalo, zableštilo se je sveto jutro u belom zimskom sja-
ju . I soba je bila puna glasnoga veselja i pesme i lepih misli . A popodne do-
godilo se nešto čudovito .
Dolazili su gosti, odmah po ručku . Nikada ih još nije bilo toliko i svi su
bili obloženi darovima. Kreveti su bili puni kolača i mesa , mirisalo je po cveću ,
po narančama i jabukama, po svežem zraku , što je bio vani i po tuđim ljudi-
ma. Darovi, što su h donosili bogati ljudi iz tuđih kuća , razlikovali su se tač-
no od nebogatih darova, što ih je bio postavio noću andeo oko drvca i koji su
bili sladi i mirisali su drugačje.
Došao je Rezikin otac , bled i slabašan , izmučen ; bilo je , k'o da nosi na
amerima velik i težak krst, čija je crna sena sezala visoko spram stropa. Ušao
je k'o prosjak u bogatu kuću , upognjen , plašljiv. I ípak mu je lagalo jadno pro-
sjačko srce, lagalo je o sućuti, lagalo o slobodnom i zdravom životu ; koji je vani.
Tako je lagala lepa crvena jabuka , što ju je donesao, naranča je lagala također,
što ju je kupio za novac siromaha, dar sućutne ljubavi . I Rezika je sažalje-
vala oca . Bolestan je bio i jadan i ukovan , dok je bila ona zdrava i slobodna.
Kako je bila sitna i malena , da je sezala ocu jedva do pojasa, pritisla bi ga k
sebi, maloga i jadnoga, pitala bi ga, nespretnoga, pripovedala bi mu lepe baj-
ke i uspavala ga.
Došla je i Malčina mati i donesla je zamotaka u obim rukama. Nasmešila
se je Malči, kad je ugledala zamotke. Dobre i slatke stvari su bile, pravo je bilo
da ih je mati donesla i pristojalo se je . Ali na licu matere, u nemirnim očima,
na usnama, bio je obeležen život . Došla je odanle, gde je zima i vetar ; ali mi-
slila je valjda neprestano : » Što da donesem detetu , jadnome, bolesnome ?<<
Brinula se je i radila, možda cele noći, svetiljka je gorila sneno, crvene,
teške trepavice padale su na oči . I kad je radila , možda celu noć, bilo je njezi-
no srce izmučeno od bolesti, bilo je u slepočicama večno, čelično kladivo. A sa-
da je došla, dva bela zamotka u rukama, jadnom , bolesnom detetu -- došla je

- 466 -
k'o prosjakinja u bolesnu kuću . Samo za čas bila je svesna Malči poluža-
losne, poluvesele misli i zato se je nasmešila ..
Došao je Katičin otac. Strašno je bilo njegovo lice, sivo, izjedeno od jed-
ne same noći, od bolesti i kajanja jedne same noći, dulje nego život. Kad se je
osvrnuo na Katicu , molile su oči za milosrdje i uvidjavnost . » Katice, dogodilo
se je -
« Glas mu je bio hripav i tih, nije mogao iz grla . Katica se je
obazrela i pogledala mu mirno u lice : » Mati je umrla ! « Začudio se je i prestra-
šio, zato mu je Katica pripovedila : » Mati je došla k meni, kad sam sanjala i
donesla mi lepu, crvenu ružu . Prolazila je mimo i došla k meni . . .<< Otac je
gledao , kolena su mu slabila i poklekao je kraj postelje .
Neprestano su dolazili, duga procesija. Došli su k Pavli Židovki, bili su
praznički obučeni , u toplo krzno zamotani . Na licima, u rečima , u samom dahu
svojih prsiju, u svežem zraku , što je disao iz odeće, donesli su dah života, što
je tamo vani i u njima samima, pustog, zlobnog i što su ga bili nakaradili u
karnevalsko šarenilo malene i prljave radosti, male i niske sreće, da mu ne bi
gledali ogavnu i strašnu golotinju , te poginuli od groze. Došli su , k'o nečistoća
u svetište, prosjak u gospodsku sobu . A u srcu , od briga izmučenom, od dnev-
noga rada uprljanom, bila je sućut, tako smešna, nesvesno slagana, k’o sućut
pastira, prosjaka spram novorođenom Spasitelju .
K Lojzki su došli i Lojzka ih je pozdravila prokšenim smehom. Elegan-
tni su bili, gospodin i gospoda, u bogata krzna zamotani i donesli su velik broj
zamotaka. Lojzka je uzela zamotke, otvarala ih i ogledala se po sobi : Evo , deci ,
jedite !<< Stavljala je skupe, mirisave darove, veselom rukom, na bele krevete i
smejala se prokšeno . Obesne su bile njezine oči , ali srce, istom dozrelo, bilo je
ozbiljno, prerano gorko. Uprljani su bili darovi, umila bi si ruku, zato, što ih
se je dotakla . Vonjali su po domu i k'o dom bili su oskvrnjeni i oprljani . »Što
radiš Lojzka ?<
«
< pitala je dama i lice joj je bilo zacrvenjeno . » Darove delim ! <<
odgovorila je Lojzka i nije se brinula više ni za damu, ni za gospodina, niti
osvrnula se nije. Stajali su ; dosadno im je bilo i u prsima nešto odvratno i sja-
lo je iz očiju . Osetili su bili polusvesno, da su oskvrnjeni i jadni i da ne spa-
daju drugamo, nego u opljuvani svagdanji život . . .
Došli su Tončki, koja je čekala u strahu i njoj su također donesli skupo-
cenih i lepih stvari Glatka ruka pomilovala ju je po licu , sagnuo se je netko i
poljubio je na usne, zaškakljali su je brkovi i sva se je stresla . Umakla bi se, no
nije se usudila. Kad su otišli, pohitala je k prozoru , da bi je umilo prijazno
sunce, što je bilo vani
Tako se je dogodilo nešto čudovito. U visine iz zadušljive doline života
uputila se je bila duga procesija . Romali su , velik krst hodao je pred njima i
njegova crna sena padala je na njih . Svi su bili gresima i trpljenjem optere-
ćeni ; oni koji su stupali teško, leđa sagnutih, glave spuštene ; i oni , koji su ho-
dali uspravno i čije su obesne oči obesno lagale ; ljudi gospodski nakaradjeni ,
prstenje i zapesnice na rukama , čipke i svila na belim telesima, ižetim izglode-
nim od podlog života ; prosjaci, koji su teturali u dronjcima, lica isisana, udovi
ispijeni od podlog života . Romali su i nosili darove onima, koji su bili čisti i ži-
vili onkraj života i u srcu romara drhturila je pod slaganom sućuti jedva sves-
na čežnja i nada.

467
 Sveti dan je bio, rodio se je Spasitelj . I dogodilo se je nešto čudovito . U
betlehemskoj štali ležao je u jaslima Spasitelj , svih bogatstva gospodar . A k
njemu su dolazili u dugoj procesiji, sa svih strana pastiri ; potleušičari , sluge,
opterećeni gresima i težinom života i donašali mu darove, gospodaru svih bo-
gatstava. Došli su i tri kralja iz Istočne zemlje i poklonili su mu se, kad je le-
žao u betlehemskoj štali , u jaslima . Ugledali su bili zvezdu i zahvatila ih je bila
čežnja velika jedva svesna, polurazumljiva čežnja bila se je uzdigla k’o
vetar s juga i zatalasala se po celoj Božjoj zemlji .

VIII.

Već su prozori bili otvoreni, kad je sjalo sunce i Tončka je stajala uz pro-
zor . Ruke, što su je milovale po licu , još nisu bile jako tople, ali prijazne su
bile i materinske. Zaduvao je katkada hladniji vetar, zavidan je bio suncu
i proigravao se vragoljasto s njezinom kosom . . . Ali blizu je već bilo veselo,
pobedonosno majsko sunce, sve topliji su bili poljupci, što ih je osećala na licu ;
već nisu bili više tihi materinski nepoznata, nerazumljiva čežnja budila se
je u srcu, tamo se je dizalo, odakle je levala nebeska svetlost. Slušala je i čula
već iz daleka pesmu uskrsnih zvonova, pesmu čistu , k'o njezina duša i njezina
nesvesna nada
>>Tončka ! << pozvala je sestra Cecilija . Hladan je bio njezin glas i svečan,
Tončka se ga je prestrašila. Čitala je u glasu tihe misli i osetila je, da je bila
sućut u hladnom i svečanom glasu .
Približavali su se koraci i Tončka je izmicala od prozora u kut i pritisla
se k zidu . Poznala je korake što su se približali .
» Došao je otac, Tončka, da podješ s njim ! «
Poljubile su je brkate usne, vonjajuće po duhanu i gladak glas progo-
vorio je:
>> Lepo je sada kod kuće, Tončka ; bolje će ti biti, nego ovde . . . «
Sagnula je glavu , šutila je i nije se branila . Imala je tada trinajst godina
i jedva su se istom bočili dečji udovi . Pred poldrug godine je bila došla i tada
je bila slabašna i bolesna .
>>Bolje će ti biti, nego ovde ! << obećao je glatki glas ; Tončka se je setila
doma i sagnula je glavu
Sećala se je svetla iz davne prošlosti - sjalo se je k'o život, koji je bio
nekoć, u poluzaboravljenoj prošlosti i koji će biti jedan put , zato jer srce čezne
za njim. Sećala se je i lica iz onog vremena, nejasno, jedno je bilo slično dru-
gome ; jedno samo lice bilo je drugačje , tako meko i puno ljubavi, k'o glas ses-
tre Cecilije, kada je pripovedala bajke. Ali mati je umrla — u davnoj prošlosti ;
samo sveće je još vidila , kako su gorile visokim žutim plamenom . . . Te uspo-
mene bile su umorne, nejasne, časovite - lepršale su , drhtale su k'o mušice u
svetlu .
I tada se je dogodilo nešto, da je sve ugaslo . Strah i nespokoj bio je u
kući, hodali su po sobi nepoznati ljudi i čula je jecanje . A pred njom je bila ta-
-
ma ništa nije bilo, nestao je svet, umrla je Ni taj dan joj nije bio

-- 468
jasan u uspomeni, nikada nije mislila na nj . . . Bila je svetlost nekoć, u po-
luzarobljenoj prošlosti i bit će jedan put . .
A između toga je tama , život je i dom . Došla je bila iz sunčanih krajeva
u dolinu , gde je mrak i gde žive u mraku ljudi , svi zli i prljavi. Ali doći će vre-
me, kad će se povratiti u sunčane krajeve, što su je pozdravljali iz daleka , kada
je stajala uz prozor i sjalo je sunce
Otac je bio odličan čovek ; svi , koji su dolazili k njemu , govorili su poniz-
no s njim . Slušala je katkada , kako su molili, govorili mucajući, a njegov glas
bio je hladan i tvrd . Ali dogodilo se je također, da je bio prijazan, gladak i me-
kan, naročito kad je govorio sa ženama . I tada se je i smejao, sitnim, hihitaju-
ćim smehom, kojega se je Tončka bojala, nije znala zašto . » Gospodin savetnik<« ,
govorili su ocu i onaj » < bio je uvek tako plah i moleći, dugi, zategnuti
> savetnik«
>>a<< drhtao je i svijao se, da , klečao je i sagibao ponizna leđa . . . Otac je bio
valjda odličan gospodin , koji je imao pravo, da deli milost i prijaznost. Samo
malo je bilo gostova , kojima bi se klanjao on sam i tada se je tresao

i svijao i njegov glas, upravo tako ponizno i plaho, k'o onaj zategnuti »a « . Sa-
mo jedan put je slušala Tončka, kako se je tresao očev glas . Došli su tvrdi ko-
raci, tako hladno je zazvučao pozdrav, k'o brušen, svetao nož . Tončka je morala
u drugu sobu , ali čula je, kako je rekao gost : »U kriminal spadate, ali radi
- -
stranke pustit ćemo vas za sada još u miru --« Nikada nije otac bio ta-
ko strašan k'o u to vreme; ljudi su dolazili i molili su uzalud .
Za nju se nije brinuo više, milovao ju je i celivao samo tada, kada su bili
prijatelji u gostima . Konačno je skoro sasvim zaboravio na nju i prepustio ju
je sluškinjama. I sluškinje su se menjale vrlo brzo, jedva se je na nekoju nauči-
la , već se je oprostila, naglo, dogodilo se je bilo Bog zna što. Tončka je sluša-
la i pogadjala, iz glasova i šuma ustajale su čudne slike , grozne i toliko groz-
nije, jer su bile nejasne. Celi dan je romala po sobama, nitko se nije osvrtao na
nju , k'o po šumi je hodala . Slušala je nekoć surove, kričave glasove . Govorili su
otac i sluškinja zadihano, uzbuđeno i presecanim rečenicama i polurazumlji-
vim rečima. Prevalio se je stolac ; koraci su klizili , k'o da bi se upirale noge
svom silom ; teško i na mahove disala su prsa »
> Prestanite ! << Otac je bio ušutio .
Šumelo je, k'o da bi se vejale, napadale i branile četiri ruke . Zatim je zaropo-
talo i udarilo o pod celim telom. Vrata su se bučno otvorila i zatvorila
Drugi dan nije bilo sluškinje više u kući.
Otac se je oženio drugi put i u početku bilo je u stanu mnogo smeha i ži-
vota. Nova mati celivala je Tončku, ali Tončka nije volila tih celova ; majčine
usne bile su hladne i Tončka je osećala, da su poljupci Judini, kao što je tačno
razabirala, da su slagane sve majčine meke i slatke reči . S novom materom do-
šla je njezina kći i s Tončkom su postale doskora prijateljice. Lucija nije go-
vorila toliko, koliko mati , ni smejala se nije tako bučno ; njezin glas bio je neka-
ko zamukao, no nežan, k'o da celiva . Spavala je s Tončkom zajedno i kad su
legle, pritisla se je Lucija tesno k njoj , ovila joj se je celim nežnim, toplim ,
zmijskim telom . Tončki je bilo prvu večer čudno - blago joj je bilo i bojala se
je i izmicala. » Kako su lepe tvoje ruke ! « šaptala je Lucija i celivala ju je u
rame, u lice, na usne . Nije govorila kako govore deca, sve njezine reči bile su

―― 469
tude, iz skrivenog života . Pripovedala joj je o svojoj prijašnjoj prijateljici Ma-
riji. Nije joj rekla, kamo su se preselili, zato da ne bi došla u goste. Marija je
bila starija, imala je već dvadeset godina, grudi velike i pune, bokove k'o udata
žena i muškarci su gledali za njom. Lucija je polazila u goste k njima i kada
su bile same kod kuće, Marija ju je milovala, svlačila ju je i nudila joj gola
prsa, k'o malom detetu . Lepo je bilo iz početka pripovedala je Lucija — i
vrlo su se smejale, ali naposletku se je zasitila, jer je bila Marija tako divlja i
ružna. Put je imala na stegnima žutu i Luciji, koja je bila sva bleštavo bela, to
se je gnjušilo. Prestrašila se je katkada, kada su se zalile Mariji oči i disala je
teško i prikazale su se znojne kaplje ispod kose na slepočicama i na čelu . Stis-
kala ju je tako tesno k sebi , da ju je dušila, i kad su se spustile, bile su umorne
obe. Sve češće je dolazila k njima, pisala joj je i pisma, tako glupa, da se je Lu-
cija smejala, da joj se je Marija zgadila. Klonula se je nje i nije volila više, da
bude sama s njom. Marija je molila, a nekoć ju je udarila, ugrizla ju je u ru-
ku, da se je pokazala krv . Lucija se je bojala i zato je pohadjala katkada prija-
teljicu, ma da nije voljela njezinih zagrljaja ; bila je lena i mirna u njezinim ru-
kama, koje su se tresle, ležala joj je u naručju i mislila Bog zna kamo, ništa se
nije brinula, što je radila s njom Marija, samo mahnula je i gurnula ruku u
stranu, kad bi je zabolilo. Marija je katkada plakala i tada je imala lice sve na-
cereno . »Ja znam, « rekla je jedan put, » Mimicu ljubiš sada, s njom hodaš ! « Lu-
cija je jedva poznala tu Mimicu , ali reći nije htela, da ne bude s njom, zato jer
joj se je svidjalo , kad je Marija plakala . Dogodilo se je, da ju je Lucija uda-
rila svom snagom, ali Marija se je nasmejala : »Udari još jedan put, s tom sit-
nom , malašnom rukom ! << I Lucija nije udarila nikada više ... Tako je pripo-
vedala Lucija, ali pripovedala je nekako nemirno, rastreseno, nije ispripovedila
stvar do kraja, k'o da je bilo u tom skrivenom svetu , u kojem je živela, nešto taj-
novito, česa se nije htela dotaći ; ni na večer, kada nije bilo više svetla i ovijala
se u tesnom zagrljaju toploga tela Tončkinoga. I Tončku je bilo strah ; kakav
život je bio tamo ! - Činilo joj se je, k'o da je bila stala. Još za stepenicu niže
dol, gde su one ružne i grozne tajne, što ih jedva sluti i što govore neprestano
i miču se oko nje . . . Po danu je također bila uvek zajedno s Lucijom, i čak
u šetnji se je katkada pritisla Lucija k njoj i poljubila je na usne. Kod ručka,
kad su bili otac i mati s njima, sagnula se je k njoj , položila joj ruku na stegno,
stiskala se je k njoj s nogama . Tončka je osećala, da je bila Lucijina ljubav
sve više vruća i divlja . Ništa nije pripovedala više i nije govorila ni reči. Leti
je bilo, vani je sjalo žarko sunce i Lucija je zastrla prozor . Zagrlila je Tončku
i molila : »Vruće je, Tončka, svuci se ! « Tončka ju je žalila, jer se je tresao nje-
— - da te vidim,
zin glas i bio je tako plah . » Sama se svuci, tako je lepše
kako otkopčavaš bluzu ! << Samoj Tončki bilo je mutno u glavi i ruke su bile ne-
spretne, kad su otkopčavale . » Kako si lepa , lepa ; k'o anđeo, tako se smeje tvoje
lice. Nasmej se, Tončka ! « Tončka nije htela, ali nasmejala se je . »Još su sa-
svim dečje tvoje grudi, ali bele k'o sneg ! << Lucija se je sagla i poljubila ju je u
grudi, da je Tončku spreletilo. » Poljubi me i ti, zagrli me ! Gle, popipaj , kako
se već dižu moje grudi ali bele su, ne tako smede i velike, kao što su
Marijine . . .<< Šaptale su obe vruće i drhtave, dok se nije mračilo vani . One
večeri bilo je Tončki zlo i spavala je nemirno . . . Pokucalo je jedan put, otvo-

470 -
rila su se vrata i Lucija se je sva prestrašila, nije mogla progovoriti reči, ni po-
zdraviti. Govorio je plah, zamukao glas : » Došla sam pogledati, Lucija, kako
ti je sada --Zašto mi nisi rekla ? --- Ni oprostila se nisi ! « < >
» »Čemu
da ti kažem ? <<<< odgovorila je Lucija mirnim glasom ; minula ju je prva osup-
lost i uzdigla se u njoj zlovolja, tvrda otpornost . Marija je prosila i njezin glas
bio je više bojeći i neodlučniji : » Tako sam te volila, Lucija i lepo je bilo
Gle, još uvek te volim, zato ne gledaj tako zlovoljno, nasmej se ! « Ali Lucija
se nije nasmejala. »To si valjda naučila od muškaraca, te lepe reči ? Nudjaj
samo muškarcima prsa, ta, hodaju za tobom ! « Sva jadna i prosjačka stajala je
Marija pred njom ; obukla se je bila koketno, da su vabili iz svetle, napete ha-
ljine kipeći udovi, no sada joj se je činilo , da je rastrgana ženska, što prodaje
naranče po kućama . » Nikoga ne ljubim, osim tebe. Teško mi je bilo i uvek sam
mislila na te!<< Tončka se je setila ljudi, koji su dolazili u očevu sobu ; upravo
tako plah i bojeći bio je njihov glas i sažalila joj se Marija. Ali Lucija bila je
bezobzirna. »Ta imaš drugih dosta - i ja ne volim ništa više, ne volim
više, ništa više ! « Govorila je glasnije i zlobno , k'o otac, kad je vikao : » Svršili
ste! Marš! Marš!« < - Samo ruku mi daj , Lucija, i još me jedan put poljubi ! <«
« - Tončka se je zgrozila i od tog trenutka bojala se je Lu-
--- >>>>Nikada više ! <« <
cije i nije joj bilo više prijatno u njezinom naručju . Marija je pošla lagano
spram vrata i bilo je Tončki, k'o da je vidi , kako se je okrenula na pragu još
jedan put, te se osvrnula dugim, molećim pogledom. » Možda se je samo šalila ;
nasmejat će se i pohitat k meni ! « Tako je valjda mislila . Ali Lucija je stajala
uz prozor i gledala na cestu ; lagano su se zatvarala vrata . .
Minulo je leto i na jesen poslali su Luciju u institut. Kad je došla o
praznicima kući , poljubila je Tončku vrlo hladno i nije se više mnogo brinula
o njoj . Dobila si je valjda u institutut novu prijateljicu, koja je bila veselija,
gipkija i toplija. » Bog joj blagoslovi ! << mislila si je Tončka i ništa joj nije bilo
žao.
Tako je ostala sama i k'o pre lutala je sobama, samotnoj šumi . Došla je
katkada u očevu sobu i sela na mekan stolac ; otac se je osvrnuo i nije je vidio,
nije se obazirao na nju . Tončka ga nije ljubila ; činio joj se je čudovelik i stra-
šan, njegov život bio je pun tajna, kojih se je bojala i koje su je mamile, zato
jer su bile tako velike i strašne. Bilo je k'o u šumi ; diže se tamo iz daleka nešto
silno, crno; ili su pećine, ili drveće, koje se je okamenilo i ne miče se na vetru ;
noge se tresu, upute se onamo, ne mogu drugamo, zato jer je tamo groza i noć.
S ljudima što su dolazili razgovarao je katkada otac dosadno, poslovno
i tada Tončka nije čula ništa, k'o da bi bilo tiho u sobi. Ali čula je svaki glas
koji je dolazio iz srca ; kada je uskriknulo zlovoljno , kada je molilo i kada se je
i smejalo prokšenim, prljavim smehom. Došla je ženska jedan put i molila je
za muža, pisara, koji je bio pijanac. Otac se je smejao i njegov smeh bio je tvrd
i ogavan. Osećala je Tončka, da se je ženska sva prestrašila, ma da nije bilo
čuti glasa. Otac se je smejao još uvek i govorio je tiše. Zatim je ušutio i ženska
je također šutila ; tiho je bilo, da se je čulo teško sopenje i Tončku je bilo strah .
Ženska je otišla tiho, a otac je rekao : » No , dobro je! << i zatvorio je vrata za
za njom. Onda je valjda ugledao Tončku i nagovorio ju osorno : » Što radiš
-. Nije bilo još dugo nakon venčanja , a veselja i života nije
ovde? Miči se !« —.

- 471 11
bilo više u kući. Otac i mati su se prepirali, na posletku su živeli za sebe i Tonč-
ka nije čula skoro nikada više, da bi bili razgovarali prijazno . Kada je bila
mati sama, hodala je teškim koracima po sobi i uzdisala smešnoplačljivim gla-
som : » O, moja glava ! 'Moja glava ! << I jedan put je stupila k Tončki, stresla ju
je i vikala : »
> Tvoj otac je lump ! Lump! Lump ! zaplakala je i zaboravila ,
da je Tončka dete i tužila se : »Za jedan mesec samo me je uzeo ; za uvek moj
novac ... Pet meseci već ga nije bilo kod mene, nisam ni žena njegova, ni slu-
žavka Predamnom uzeo je drugu smejao se je i bacio je na
sofu- - Sve ima, udate ženske, bludnice i decu - —— Lump! Lump !
-
Lump! < I Tončka je slušala jedan put kad su govorili u susednoj sobi i re-
kao je otac veselo : » A čemu se tužiš ? Zar misliš da ne poznam tvojega mom-
ka? Stid te bild šesnajstgodišnji dečarac ! Mati je zalupila vratima i otac
se je smejao
Dolazio je u goste očev prijatelj . Kad je došao prvi put, ugledao je Tonč-
ku ; stupio je k njoj i pogladio je po licu ; njegova ruka bila je glatka i hladna
k'o riba. »Tončka , jadnica ! « rekao je, ali i glas bio je gladak i sklizav k'o riba .
I zatim je dolazio češće i ako oca nije bilo kod kuće . Posadio je Tončku katkada
u naručaj , ali Tončki je bio odvratan, streslo ju je, kad je osetila njegovu glat-
ku. i hladnu ruku . Šiknula je jedan put prstima preko njegovog lica i spoznala
— Tako
je, da mu je i lice k'o ruka i k'o glas starikavo, ogavno glatko
se je dogodilo, kad je bilo tiho u sobi, da ju je zagrlo i pritisnuo je k sebi ;
Tončka nije mogla ni moliti, ni zvati ; njegove ruke, koje su se tresle su je du-
šile i od straha nije mogla da makne. Mucao je i iz njegovih usta pala joj je
gnjusna kaplja na lice . » Tončka ! Tončka ! -« kad je otišao,
sva je drhtala od stida i od groze i legla je u krevet Dolazio je još uvek
dan za danom . I Tončka se nije mogla braniti, nije se usudila zvati . Bio je sve
strašniji, svu ju je osvojio i pokorila se je kako je hteo . Lice joj je upadalo i
spavala je nemirno ; prestrašila se je mnogo puta, probudila se iznenada, zlo
joj je bilo ..
Došlo je bučno i silno, k'o velika oluja i bilo je, k'o da se je zanjihac
strop i zazibala cela kuća . Otac je udario starca pešću , zgrabio ga je bio valjda
tvrdo i teški koraci klizili su proti vratima . »Lump ! Lump ! « Zatim je stupio k
Tončki i gurnuo je u kut ; stao je sred sobe, zatim je otišao šutke i zatvorio
vrata mirno za sobom, k'o da se bio nešto dosetio. Još one večeri došli su tudi
ljudi, otac je govorio s njima u svojoj sobi, vikao je i zatim je bilo sve tiho.
Mati je došla brzim koracima u sobu, sopila je uzbuđeno . » Neka se dogodi ma
dosta mu je! -
što ! To je bila plaća Tvoj otac je u krleci, Tončka, u
krleci . Bog neka mi bude svedok, doći će u krletku ! - Nasmejala se je
nenaravno, hripavo i otišla . . . Tončka nije razumela, živela je k'o u oluji
usred šume . I doskora su došli i odvezli ju ; oprostila se je bez žalosti i vesela
-
je bila, kad su drndala kola po kamenitoj kaldrmi Bog zna kuda, u koju
zemlju . Tamo možda, kuda roma njezina čežnja, u one svetle krajeve, gde sja
čisto sunce i miluje je po licu nedužnom rukom. Da, u one krajeve, jer kola su
drndala neprestano, dug je bio put i daleko je bio već dom sa svom tamnom,
zaduhlom grozom . . . Kad je došla, pozdravili su je veseli glasovi ; uzdigle

- 472 -
su je u naručaj materinske ruke i znala je, da je bilo čisto i ljubazno lice, koje
se je sagnulo k njoj , tako čisto i ljubazno k'o sunce, što je sjalo tamo blizu i k'o
zvonovi, što ih je slušala katkada iz daleka i koji su je vabili Daleko
je bio dom . -
Nagnula je glavu i nije se branila kad je začula glatki glas, koji ju je
zvao kući ; tako , kako bi stupala dragovoljno i tresućim nogama u crnu šumu,
grozi u susret.
>> Lepo je sada kod kuće ! « govorio je otac. » I ne pristoji se, da budeš u
bolnici. Dat ćemo ti učitelja i Lucija je također kod kuće . Zar nisi ništa vesela ? «
>>Vesela sam oče ! « odgovorila je Tončka, a njezin glas bio je , k'o krik
kanarinca, što je bio lupio o prozor na polici, te umro.
Pošla je, a na vratima se okrenula . I tada su bile njezine oči , k'o da bi
bile progledale ; široko su bile otvorene i pune groze.
Tako se je vratila Tončka u život . Vratila se je u dolinu ; a na gori sjalo
je proleće, lepo , k'o još nikada • •

IX.

Vani je sjalo proleće, lepo k'o još nikada . Sva soba bila je puna sunca,
sva su ga srca bila puna . I nada , pre tako nesigurna, skoro nerazumljiva , uzdi-
gla se je jasnom cilju i doseglo ga je .
Ustala je katkada Malči u krevetu , tanke ruke su se upirale o blazinu i gle-
dala je kroz prozor . Tamo gori svetio se je komadić plavog neba ; činilo joj se
je, da je blizu , tako blizu, da bi se ga skoro dotakla ; gledalo je visoko nizdol ,
njoj pravo u oči, smejalo se je i vabilo -
Na jesen je bilo, kad je došla Malči, tada još mlada i dečja . Nije bila sa-
no zima između toga, dug život je bio . Njezino lice se je promenilo potpuno ;
belo je bilo, k'o i pre sitno, no ništa dečjega nije bilo više na njemu . ! U očima
nije bilo više nemira, plašljivosti ; gledale su ozbiljno i spokojno, kao što gleda-
ju oči starca, koji je obračunao sa životom --
Spreletelo ju je bilo prve
večeri i zaplakala je ; sada je bila daleko ta večer i sve što je bilo pred njom.
1
Dolazila je mati i donosila darove ; Malči se je činilo, da dolazi mati iz
dalekodalekih krajeva, s drugog sveta ; vidila ju je k'o kroz mutnu zayesu, jad-
nu romaricu, koja je donosila darove . I mati je pripovedala o domu, o susedi-
ma, o svem onom dalekodalekom svetu ; što je pripovedala bila je žalosno i sit-
ničavo i smešno, tako da Malči nije slušala pažljivo i samo se je koji put na-
smešila, k'o iz sućuti ; uhvatila je katkada majku za ruku i stisnula joj ju je
s obim svojim tankim, košćatim rukama i privila je k sebi jadnu, umornu,
radnčku ruku . Zatim ju je ispustila, nije bila svesna više ni sućuti , ni majke, i
gledala je kroz prozor, gde je sjalo sunce i vabilo je
Njezino telo bilo je već sasvim stopljeno . Tanke, iskrivljene i svijene
koštice bile su uvite u prozirnu kožu ; prsti su bili k'o tanke, duges pandže pti-
ća ; lica nije bilo više, usne su bile tanje dulje, iz dubokih jama gledale su ne-
naravno velike , mirne oči . Iz kostiju na nogama, na ledima, širila se je bolest
po čitavom telu . Otvarale su se rane na vratu, pojavile su se kraste iza ušiju ,
otekli su iznenada čak dlanovi i od dugog ležanja bila su ranjava i leđa. Zatim

-1473
se je naselila bolest u pluća i naposletku u želudac. Usne su bile vruće i pucale
sud u kutevima naslagala se je penasta vlaga.
>>Trpiš li mnogo, Malči ?« ispitivala je mati i suze joj tekle po licu.
A Malči se je začudila ; samo malo se je nasmešila i stresla glavom,
zato jer joj je padala kosa neprestano na čelo, na lice i škakljala je. Vidila je
majku i mislila, čemu li joj teku suze po licu ; a gle, radi nje teku !
Mati je plakala, ali Malči nije bila žalosna i ni trpila nije . Što je bilo
trpljenje? Tamo daleko je, vani, duboko iz doline šumi. Uzdahnula je katkada,
kad se je okrenula na krevetu, no sama nije čula svog uzdaha i ni osećala ga
nije. Okusila je trpljenje poslednji put, kad je umro kanarinac . Jadni kanari-
nac, što ga je bio ubio život ! . . .

Zatvorila je jedan put oči ; nije bila pospana, samo gledati joj se nije
htelo . Došla je mati ; Malči je čula njezine korake, no trepavice nije otvorila . I
kad je stupila mati krevetu , zaplakala je glasno . » Malči ! Malči ! « Zašto li plače
mati? Otvorila je polako oči, nasmešila se i ispružila ruku . »Zar me ne poznaš,
Malči ? << Kako je detinjasta mati ? K'o lice deteta je njezino lice, sve suzno i
plašljivo. Kako ne bi poznala majku ? A govoriti joj se nije htelo i sama nije
znala kako se je dogodilo, — opet su se zatvorile trepavice i samo malo su se
svetile bele oči kroz duge, tamne vede . Mati je klečala kraj kreveta, sakrivala je
lice u plahtu i plakala . A tada je došao svećenik, Malči ga je prepoznala po
teškom, seljačkom hodu, jer je nosio čavlima potkovane cipele. Nije ga volila ;
dug je bio i suh, i lice mu je bilo dugo i suho i nos je stršio k'o kljun. » Ne pla-
čite, gospodo, ne plačite. Veseli budite, da ju Bog pozove k sebi . Takav život,
nije život . Svetu je na teret i sebi . . . « Malči je slušala i smejala se u srcu.
Iz daleka nekuda su dolazili ti glasovi, ali bili su sasvim jasni i razumljivi. Iz
doline je govorilo, tako ozbiljno i svečano, kao kad govore deca, kad se prave
ozbiljnima i hodaju po sobi , u naručju lutku iz krpa , ili očev cilindar na glavi
i njegovu dugu lulu u ustima .. I o smrti govore s poštovanjem i strahom,
kao što govori dete o vilenjaku Jadna mati, rasplakano dete, jadni no-
sokljuni kapelan ! Čemu vaša sućut ? -
Govorili su o smrti i tako je i Malči mislila na nju . Skoro kad je došla,
ugledala ju je i brzo se je privikla na nju, k'o na prijateljicu, na susedu . Da,
u sobi je bila, stara poštovana mamica, hodala je tiho k'o sestra Cecilija, stupila
k ovom onom krevetu i prijazno je bilo njezino lice. Sedila je noću u kutu , na
niskom stolcu, prebrojavala jagode na čislu i dremala . . . Sve su znale, da je
u sobi i nisu se obazirale na nju i govorile su malokada o njoj , zato jer se je
nisu ni bojale, niti su je ljubile. Tu je bila, k'o stol usred sobe, k'o bele stene, k'o
dremajuće svetlo pred jaslicama
Samo jedan put se je prestrašila Malči ; bilo je zimi, kad je bilo njezino
lice još puno i kad su gledale nemirno još njezine oči . Uz krevet stajale su
mati i sestra Cecilija i mati je bila sva vesela, zato jer je bila kaplja krvi u Mal-
činom licu. I tada je rekla sestra Cecilija : » Još je moguće, da se okrene na bolje
i da izadje na proljeće van ...<< Malči, koja je sedila, naslonila se je na uz-
glavlje, tako su je uzbudile te reči . Tada nije znala Malči, da li se je uzbudila
od straha ili od veselja . No, noću je osetila rane, pipala se po jadnom telu i

474 -
 plakala je ... U tom času bilo je lice smrti više tude i strašnije, nego kasnije,
nije bila još prijazna starica, koja se je bila udomaćila u sobi - ali one večeri
ju je zazvala. Žalosna je bila i nije razumela, ni mislila, odakle žalost
A sada je razumela sve, njezine misli, prenemirne, nejasne, hodale su sa-
da po lepoj , ravnoj cesti, pravo cilju , koji je bio određen od vajkada i koga je
od vajkada slutila. Tako, k'o ruža u toploj sobi rascvala se je njezina duša, kad
su vani, u hladnom aprilskom vetru jedva pupoljci pupali .
Detinjasto i nerazumljivo nadala se je nekoć u »drugi život« , o kojem je
pričala mati da jest negde i da će doći iznenada , »posle Božica možda, posle
Uskrsa . . . « Ali nije ga bilo, minuo je Božić, minuo je Uskrs, mati je sedila
pred svetiljkom, duboko sagnuta i briga je rezala u lice. Nerazumna je bila ta
nada, nemirna k'o slutnja, zahvatajuća, sada visoko lepršajuća, sused očaju i
očekivanju ... Tako ju je osećala Malči, dok se nije rascvala njezina duša k'o
ruža u toploj sobi.
Tada je otvorila oči i osvrnula se na nebo, koje je vabilo i nasmešila se.
Vani je bilo proleće, lepo, k'o još nikada. Gledale su nebo, koje je sjalo
vedro i toplo, veselo sunce, koje se je smejalo i dolazilo kroz prozor i spremale
su se na put. Čudne priče su pričale i u tim pričama bilo je toliko pobedonos-
nog očekivanja! Sve, koje su mogle iz kreveta, spremale su se na put, u lepu
zemlju, u drugi život. Mnog oih je bilo ve, lani tamo i pripovedale su , s čistim
i tajnovitim veseljem, kao što pripovedaju deca o svetom Nikoli , o Božiću i o
Uskrsu .
募
Koncem maja spremit će se na put . K'o na veselu svadbu , praznički obu-
čene, smijući i vriskajući . Sestra Cecilija poći će s njima ; doli pred velikim vra-
tima čekat će troja kola, nestrpljivo će udarati konj kopitama, kočijaš će se okre-
tati i požurivati : »Brzo, brzo, da ne zakasnimo na vlak ! « Brzo, brzo na put ! I
po širokim, neizmerno dugim ulicama, kraj visokih kuća, kroz prašan grad.
Zbogom, prašni grade, zbogom, gospodo grofice ! Hvaljen budi Isus Krist ! ..
U željeznička kola ; već zviždi vlak, već je zaropotalo, stresla su se kola ..
Zbogom grade, zbogom dolino, zbogom živote ! Vlak drnda, jednoličan , zamu-
kao topot, k'o tiktakanje, nevidljivog ogromnog sata. K prozoru deco ! Neiz-
-
merni grad tamo doli, bezbroj visokih fabričkih dimnjaka grad je bio i nema
ga više, pogrezao se. I sada polja , livade i brežuljci, drugi svet, novi život .
Sunce, sunce, sunce ! Gde je ono sunce , što je sjalo tamo doli ? Nema ga više ,
samo nada je bila, samo slutnja ! I tu je sunce, rasprostrlo je svoje kraljevsko
bogatstvo po svem širokom nebu, po svoj prostranoj zemlji. Visoko je i neiz-
merno, sve je potopljeno u njemu . . Tako je nadario Bog čvrstu veru
I vera je bila sve nemirnija, sve nestrpljivija, kako su lepši bili dani i
prije noći. Na put, na put ! . . . Tamo je sva pokrajina beskonačan vrt. Njiše
se drveće u sunčanim sanjama ; cveće sanja i čovjek prolazi mimo i čuje sanje
i sretan je, u suncu i sanjama izgubljen . Leptiri lepršaju i kako se kreću u to-
plom svetlom zraku , gase se krila i upaljuju
U srcima je bila čvrsta vera, koja je očekavala ostvarenje. Kada su šap-
tale na večer, sanjale su široko otvorenim očima, prepregale su čudne, svetle i
slatke priče proletni dom , koji je bio pod istinskim suncem, usred prostranog
vrta. Šaptale su kasno u noć o priči , koja će se ostvariti i sanjale su u snu do
jutra o čudovitom zelenilu , o visokim stablima, što se njišu u vetru , o cveću, što

475
sanja. I na stablima visile su zlatne jabuke, srebrn je bio pesak na tihim staza-
ma, kraljevići su šetali tamo, lepi i mladi, u grmu sedio je patuljak s velikom
šubarom na glavi i šmrkao duhan. Ganjale su se po livadi, gde je sezala meka
trava do kolena, obučene su bile u lake košulje od srebrne paučine, ganjale su
se i smejale, da je dopirao zvonak smeh do neba, gde je sedila sestra Cecilija
na niskom zlatnom stolcu i plela čarape, gledala dole i smešila se; a za plotom
stajala je gospođa grofica i molila, da bi joj otvorile vrata ; njezin nos je bio
vrlo čudan, posoljenoj presti sličan ; i Lojzka je stupila tamo - >>Hvaljen budi
Isus Krist!<< te je odrezala prestu
Malči je slušala jedan put, kad su se razgovarale. » Što čekamo ? <
« >>Da
umre Malči . Teško bi joj bilo, zato, jer misli, da će s nama . << Lani, u to. vre-
me bile smo već vani i nije bilo takvog sunca , k'o ove godine. Vani je valjda već
sve zeleno, sve već u cveću . « -- »Zašto ne umre ?«< > Sutra možda
»
Samo do nedelje čekat ćemo još i ako ne umre, poći ćemo. « — Malči je pitala
ujutro sestru Ceciliju : »Zar ne ću poći s vama ?<< - >>Dabogme da ćeš ! <<
I kad je sjalo sunce tako veselo i toplo, osvrnula se je Malči po sobi i vi-
dila je sve oči uperene u sebe. Motrile su njezino lice, njezine tanke ruke, njezi-
ne opaljene usne, slušale su kako je sopila. I sve oči su je molile : »Daj , Malči,
umri!<< Jer vani je sjalo sunce ; vabilo je, sva srca dizala su se k njemu.
U drugi svet, u novi život ! Na put ! Na put!
Nikada nije mislila Malči, da ne će poći s njima, niti za trenutak je nije
obuzeo strah . I njezina vera bila je čvrsta , vera u drugi svet i u novi život i
njoj se je također žurilo onamo , gde sja istinsko sunce i sva je pokrajina neiz-
meran vrt . . .
Istom je svitalo , zašumelo je tajnovito po sobi, ustale su i spremale se
brzo, prazničko veselje bilo je na svim licima . I Malči se je probudila, uzdigle
su se malo trepavice i obazrela se po sobi. »Sada ćemo valjda ići ! << mislila je.
Sestra Cecilija hodala je tiho, po prstima ; stupila je krevetu, sagnula se, no ni-
je vidila, da se je Malči probudila . Pogladila ju je po čelu ; obrisala joj rupcem
znoj i potegla joj pokrivač do vrata . . .
Svitalo je, zasvetilo se je sunce na steni. Na put, na put!
Malči se je makla, naprezale su se tanke, neokretne ruke, da bi uzdigle
pokrivalo . »Vreme je, « mislila je . »Treba ustati i spremiti se ! « No gle , glava se
nije uzdigla, nisu se makle noge. Poluotvorene oči tražile su nemirno, ruka je
pipala po pokrivalu , po uzglavlju ; no praznička haljina nije bila na krevetu .
Leži valjda na stolcu i trebalo bi bilo pogledati. Micale su se usne, da pozovu
sestru Ceciliju , ali zaboravila je , iznenada švignule su misli drugamo. Kako bi
na put bez majke . Tako dugo nadala se je mati u drugi život, čekala na nj ne-
prestano, a sada je nema, kada treba na put
Već su bile sve obučene, kretale su se k'o malene sene ; sunčane zrake na
steni bile su sve sjajnije . Kretale su se sene, ropotalo je zamuklo i vrata su se
otvarala. Tada se je okrenula sestra Cecilija, tanak glas bio se je uzdigao iz
kreveta. Nagnula se je i slušala ; oči su se otvorile mukom i zasjale su nemirno,
usne su šaptale nerazumljivo . » Da , Malči, poći ćeš ! << I sestra Cecilija je pošla i
donesla joj prazničku haljinu . Malči se je nasmešila ; njezina vera bila je čvr

476
sta i silna ; nije je obuzimao strah, samo čudila se je, jer nije bilo prazničke
haljine na krevetu i jer su se spremale tako tiho i potajno, k'o da bi je htele pre-
variti i ostaviti samu . . . Zašumelo je vani , zaropotalo je k'o kola na kameni-
tom pločniku . . . Na put, na put ! Jedva je već čeka sunce, cveće miriši i vabi .
Treba se je brzo obući i splesti kosu u lepu , dugu kitu i zatim na put . . . Gle,
otvorila su se vrata, došla je mati . Samo sena je bila kraj postelje, ali Malči bi
bila prepoznala majku , i ako se ne bi bila osvrnula . U pravo vreme došla je
mati i sada na put, u zaželjeni drugi život . . . Ruke su klizile po pokrivalu,
prsti su se grčili, ali praznička halina bila je tako teška, nije bilo moguće dig-
nuti je .. Tada ju je prvi put obuzeo nemir, tamno i bolesno leglo joj je u
misli, zaječala je. K'o u sanjama čula je majčin plač. .

Obuzeo ju je nemir, jer joj se pričinilo, k'o da bi bila krenula kola krivim
putem, doli prema dolini, gde je noć i trpljenje • . • Usne su se micale, krik,
nula je, ali glasa nije bilo. Tada se je okrenula Lojzka : » Gle, treba kroz doli-
nu - kako bi inače gore ?« Da, po dugim ulicama, kroz prašan grad . .
-
Kola drndaju po kamenitom pločniku zbogom prašni grade, zbogom gospo-
do grofice ! ... Prijatno su se njihala kola i uspavala su je
Vesela procesija vejala se je iz doline, gde je noć i trpljenje . Bičevi su
pucketali, rzali su konji i kopita su udarala po kamenitoj cesti . Na kolima pe-
vali su mladi glasovi, sve niže se je pogrezala dolina, a tamo gori već su gorili
brežuljci, sunce je dolazilo procesiji u susret i već mu se je svetlucala kosa iz
zlatnih zraka spletena . . . Pozdravljen, Kriste, vereniče, ti predano ljubljeni,
tako teško očekivani! . • Pozdravljen ! . .

Glazbeni pregled .

Kapelniku Smodeku, koji je hrvatsko pevačko društvo » Kolo« poveo na

evropejsku turneju , otkazali su jer je navodno zakasnio na nekakav pokus ili
smotru . G. Smodek, (koji nemilo lupa po Mocartu ) ipak je neki glazbenik u
relaciji spram gg. Fallera, Matza etc. i ta borba glazbenika i antiglazbenika
nosi ličnu oznaku . Politički momenat izgleda nam o v de kao da je ravno hilja-
du godina zakasnio, pak su ga ovi naši mudri rodoljubi po svoj prilici i izi-
grali u vezi sa proslavom hiljadugodišnjice, da bi sve ostalo u stilu .

Koliko se » Naje Fraje Prese« i »Viner Žurnal « još uvek poštuju u ovom
našem gradu , lepo se je pokazalo prigodom koncerta gospode Rozete An-
dajeve. Svi zagrebački čitači tih bečkih novina bili su prisutni na koncertu
te bečke pevačice , o kojoj i » Fraje Prese« i Žurnal« uvek pišu u superlativu .

G. Vaša Prihoda ponovno je jasno dokazao da je jedina i prava svrha

naših muzičkih priredbi nešto izigravanje skokova, pasaža i piccikata . Tako
misli o glazbi g . Vaša Prihoda , tako naša zahvalna publika, tako g . Žiga
Hiršler i mnogi drugi naši pisari kritika .

Gosp. Tkalčić Juro bio je za svoj ovogodišnji koncerat odlikovan mno-

― 477 ―
gim izvrsnim i zanosnim kritikama, koje je on mirne savesti uzeo na znanje
kao što su te kritike i mirne savesti napisane.

Prvo Umetničko Intimno Veče propalo je, jer je blagajna prodala pet
karata. Javljeno je u novinama, da umetnici nisu stigli pravodobno u grad.

G. Umberto Fabri, generalni direktor »Zagrebačke Filharmonije« član

>>Zagrebačkog Kvarteta« , prof. kr. muz . akademije, osnovao je društvo za dr-
vene i limene instrumente. Kada ima tako društvo Pariz, zašto da se ne osnuje i
u našem kulturnom centru ? Oznaka jednog kulturnog centra i leži u tome, da
ima po jedno društvo za drvene i limene instrumente . Ovih novoorganizovanih
šest lica sada traži autora za drvene i limene instrumente i kako doznajemo iz
glazbenih krugova, svi naši glazbenici komponiraju od sada samo na drvo i na
pleh.

G. Aleksander Borovski dao je i ove godine dva koncerta. Mi smo već

prošle godine dali u » Književnoj Republici« ( br . 4. II . ) detaljnu ocenu ovog
glazbenog veleproducenta, koji godišnje daje oko stotinu i pedeset
koncerata. Glavna oznaka toga virtuoza leži u sigurnoj tehnici i rutini .
Brutalni kvaziprimitivizam . Borovski udara prvi ton redovito nesuvislim sfor-
catom , tako da melodija uzima onda drugitonitako gubi svoj ra-
zvoj . Melos treba baš da se izgradi od prvoga tona i da dalje raste po svojoj
specifičnoj liniji . Apasionatu je Borovski svirao bez unutarnje snage.
Prvi stavak nelogično izmenjivanje forte i piana, tema bez širine i težine. Dru-
gi stavak odigran kao pianistički trik, tako da se od rutinirane duhovitosti,
(istaknuti glas melodije, sve harmonije nahšlagend i prikrivene, ) nije čulo
glazbe. Ramo je bio pod rukom Borovskoga suvišan. Zvukovno najbolja bila je
obradba Paganini- Liszt, kao i prošle godine. Gosp . Borovski je u Listu jak. Po-
sle igre koncerta je dodao Petrušku . Uspeh neopisiv.

I jedna Japanka je dala svoj koncerat, a novinari su napisali da se

zove Topla Voda i »da teče već dvadeset i dve godine. << Simpatična gospo-
da Topla Voda mogla je mirne duše sa ovim svojim glasom ostati u Japanu .
Zato da se gospodinu Ž . Hiršleru ( » Der Morgen « ) potpiše japanskim slovima
u spomenar, zato se nije isplatilo da tako daleko putuje.
A. S.

478 .
 POPIS KNJIGA

NAKLADNE KNJIŽARE

VINKA VOŠICKOG

U KOPRIVNICI.

Upozorenje za p. n. gg. naručitelje :

Molim, da svaki naručitelj knjiga izvoli poslati
ujedno novac. Tko želi imati pošiljku preporučeno,
- Jer inače
mora poslati 3 dinara više za preporuku .
ne možemo jamčiti za točnu dostavu pošiljke.
Pouzećem šaljemo na izričiti zahtjev gg. naručitelja.
Sveukupna, u ovom popisu navedena djela, mogu se
isto naručiti kroz svakog pojedinog knjižara, EE

1926.

IZDAVA Č M. KRLEŽA ZAC

 „ Zbirka glasovitih djela *
Donaša samo znamenita i priznata djela domaće Din
i svjetske književnosti . Knjige su vrlo lijepo oprem-
ljene, na dobrom papiru štampane, prikladne za svaku
knjižnicu a cijene veoma umjerene, za današnje pri-
like jeftine.

Sv. 1. JULIJE ZEYER : » Andrija Černišev 384 str . 20.-

Uvezano 30°-
Roman je isprepleten krasnim epizodama punim
pjesničkog zanosa. U njemu je opisana velika ljubav
ruske carice Katarine II . prema običnom plemiću Čer-
niševu.
2. SCHNITZLER ARTUR : Umiranje, 144 str.
II. izdanje u tisku.
U ovom romanu pisac prikazuje borbu čovjeka,
koji ljubi život i sve njegove ljepote, a znade da mu
je neminovno ostaviti ovaj svijet i čarobnu ljubovcu .
3. VACLAV BENES- TREBIZSKY : Zabludjele du-
še, 344 stranice 20-
Roman iz života českog naroda za Josipa II . U
romanu prikazana su upravo plastičnom bojom život,
boli i patnje českoga naroda za slobodu .
4. SCHNITZLER ARTUR : U kolu, 144 stranice 9-
Čuveni pisac, skicira nam u živim bojama najim-
timniji život Beča, grada koji dobro poznaje.
5. DAUDET E.: Za vrijeme carstva, 324 stranice 20.-
Roman iz dirljivih vremena Napoleonskih u ko-
jem se radjaju burni dogodjaji kaleidoskopskom brzi-
nom , a ljubavni je zaplet rijetkom umjetničkom vje-
štinom prikazan .
6. SCHNITZLER O.: Ljubakanje, 80 stranica 6-
Potresna drama iz velegradskog porodičnog ži-
vota.

„Svjetska biblioteka"
Donaša kratke pripovijesti , romane , znanstvena dje-
la i t . d. najboljeg sadržaja . Prikladna lektira za sva-
koga na putu, ljetovanju , kupkama i kod kuće.
Sv. 14./16. KRSNIK JANKO : Agitator, 136 str .
Pripovijest je krasna, istinski prikazana, ostavlja
lja u čitaocu dubok utisak, 6-
 Din
Sv. 17./18 . HONORE de BALZAC : Žrtva žene. II.
izdanje 104 stranice . 6'--
Čitac će bez sumnje zadovoljan ostaviti >>Žrtvu
žene«< u uvjerenju , da je pročitao jedno vanredno djelo.
Sv. 21./24 . ECKSTEIN ERNEST : Afrodita , 216
10-
stranica
Sv. 25./26 . ARCYBAŠEV M .: Uspomene , 112 str. 5'-
Roman jedne djevojke . Misli pale djevojke .
Mali Oto .
Sv. 32./33. ZOLA I MAUPASANT : Novele 132
6-
stranice
Sadržaj : E. Zola, Smrt Oliviera , Maupasant : Mala
Roque i Veliki Miche , Latinsko pitanje
Sv . 34./36 . HUGO VIKTOR : Bug Jargal , 256 str. 12—
Suvišno je to spomenuti, da je ovo djelo Hugo na-
pisao s tako bujnom mladenačkom vatrom i poletom ,
da čitatelj čita djelo najedamput do konca.
Sv. 37. WILDE OSCAR : Zločin Lorda Artura Sa-
illea i druge pripovijetke , 80 stranica 3' --
Sv. 41. POTAPENKO - TURGENJEV : Pravica-
Kuc,-kuc,-kuc ! Pripovijesti, 96 stranica 6-

Sv. 42. BLUMENTHAL M. Dr.: Spavanje i san ,

80 stranica. 4°
Naučna rasprava o koristima što ih zdravo spava-
nje i čvrst san čine čovječjem organizmu .
Sv. 43./44 . JIRASEK ALOIS : Filozofska historija,
162 stranice 7.50
Dražestni prikaz života veselih a i nesretnih stude-
nata filozofije godine 1848.
Sv. 45. TOLSTOJ L. N .: Smrt Ivana Iljića . Pri-
povijest, 92 stranice . 4.50
Sv. 46. KRANJČEVIĆ : Silvije Strahimir, Život i
probrane pjesme , 200 stranica . 15-

Sv. 47. ARCIBAŠEV : Smrt Ivana Landea, 156 str . 10-

Zašto je student Ivan Lande navukao pokornički
kostrijet i pošao pješke na daleki put, da pohodi umi-
rućeg prijatelja , prikazao je veliki pisac, u ovome
djelu .
Sv. 48. SCHOPENHAUER ARTUR: O ženama
Mala je to knjižica, ali velika sadržajem - ras-
pravom znamenitog filozofa-ženomrsca. 3-
 Din
Sv. 49. HAGGARD H. RYDER : Maywina osveta ,
120 stranica. 7.5€
Veoma zanimiva i poučna lovačka pripovijest koje
se dogodjaji odigravaju u Africi negdje kraj velike rijeke
Limpopo.
Sv. 50. GOETHE J. W. v.: Clavigo, Tragedija u
5 činova . 6-
Sv. 51. AVERČENKQ : Plemenita djevojka i druge
satire . 5-
Malo je književnika , čija se djela čitaju s toliko
ugode i zadovoljstva kao ona čuvenog ruskog pisca
Arkadije Averčenka . Njegovi skečevi pa satire , humo-
reske i kozerije odlikuju se originalnošću , svježinom
i duhovitošću , koje odlike posve opravdano upisuju
ovog autora u red najboljih humorista.
Sv. 52. SCOT : Crni ' patuljak, 192 stranice 15-
Romantična pripovijest iz života Škotske koncem
XVIII . vijeka. Nemirni škotski plemići , zakupnici , raz-
bojnici, sve je to isprepleteno nježnim nitima ljubavi i
strahovitom mržnjom Crnoga patuljka, zapravo bo-
gatog škotskog plemića.
Sv. 53. SIENKIEWICZ : Razoreno, roman iz ki-
jevskog studentskog života, 162 stranice 12-
Ova pripovijest slavnoga pisca spada medju ma-
nje poznata njegova djela , ali tko je pročitao njegovu
toliko voljenu >»Haniu«, taj će pročitavši ovu pjesmu
ljubavi, rado posegnuti i za ovom pripovijesti, koja
se odigrava medju kijevskim studentima . Nesretna lju-
bav lijepe Jelene, njezino ludilo i smrt u hladnim valo-
vima Dnjepra, kobni udes studenta Švarca, kao i ne-
stašni život drugih studenata, tako su prikazani, da
čitaoc sa suzom u oku odlaže ovu knjigu .
Sv. 54. Budhistički katekizam (u tisku) .
Sv. 55. MARA IVANČAN : Čudnovata priča 84
stranice . 12-
Malo djelo ali puno dirljive materinske ljubavi .
Sv. 56. BARES : Neprijatelj zakona . 15-
Sv. 57. CESAREC : Careva kraljevina 40°-
Roman o nama kakovi smo bili u doba pred
Veliki Rat, u doba glasovitih , ali tužne uspomene
>>Posmrtnih zadruga« ili lova na žive i na mrtve ljude ,
unosan posao u koji se nijesu žacali zaplesti i ljudi
najraznijih staleža , kao i oni visokog društvenog i po-

478 --
 Din
Htičkog položaja. Trulo je to bilo doba, puno društve-
nog i političkog kriminala, pak se zato i cijela pripo-
vijest odigrava u dvorištu i hodnicima zagrebačkog
Sudbenog stola.
Sv. 58. SCHOPENHAUER : O smrti (u tisku)
Sv. 59. BENETT : Ljubav i prijestolje, 272 str. 30
Ljubav kćeri američkog milijardera i jednog princa,
isprepletena zločinačkim podvizima plaćenih individua.
Pripovijest se odigrava u velikom londonskom svratištu,
te je puna najraznoličnijih zapleta.
Sv. 60. Pustolovine kanadskog poručnika Shmitha 5-
Sv. 61. MENDES : Samostansko štivo 96 stranica 10-
Nije to nikakovo »samostansko« štivo, nego je
to niz dražesnih priča, veselih, poučnih , pjesničkih ,
ima ih i tužnih, ali sve se one odlikuju zdravom vedri-
nom, pjesničkom snagom i životnom radosti, pak zato
neka nitko ne propusti pročitati ove prekrasne priče,
jer će ih mnogi i mnogi, osobito »> sladokusci«< , po-
novno i ponovno pročitati

M. Krleža : Sabrana djela.

1. Novele : >>Hodorlahomor veliki«, >» Smrt Flori-
jana Kranjčeca« , »> Mlada misa Alojsa Tičeka« , » Veliki
- meštar sviju hulja« . 20'-
2. Vučjak, malogradski dogadjaj u 3 čina 10-
3. Legenda (u tisku) .
4. Galicija (u tisku) .
5. Vražji otok. 30--
6. Hrvatska rapsodija 16.50
7. Pjesme I., II . , III . po 6-
8. Lirika 12-

Knjige za mladež .

" Tako vam je nekoć bilo ".

Ova zbirka imade glavni cilj , da lahkim, zabavnim
pričama, plemenito djeluje na uzgoj nježne dječje duše.
Knjige su vrlo lijepo opremljene, s mnogo slika, te
što je najglavnije uzornim stilom pisane i jeftine.
Izlazi u svescima po 32-48 strana sa mnogo zgod-
nih slika. Cijena pojedinom svesku Dinara 4.-, Pre-
poručamo kao nagradu za mladež.
 Din
Do sada izašle sveske :
1. Miško, mladi div. 4.-
2. Tri psa Bratac i sestrica 4.
3-4. Ukleti kralj . Kralj . Jutrenka 4.-
Krum 4.
5-6. Kraljević i zmaj
7-8. Kraljevna zlatokosa 4.
4.-
9-10 . Kralj ludjaka
12. Malkin -- Čudnovata biljka 4.
4.
15. Krunski dragulj
Djeca i patuljci 4.
16.
19. Gorostas sa staklenim nogama 4.-
20. Cvijetni lančić . - Lukavac 4.-
- Dva putnika 4.-
21. Začarana tapeta .
22. Čarobni izvori 4.
4.-
23. Crnačke priče
4.-
24. Staroengleske priče
4.-
25. Japanske priče
26. Nezadovoljni kunić 4.
27. Tisuću stuba 4.-
28. Priče s istoka i zapada 4.
29. Put u vilinsku zemlju 4.-
4.
30. Sedmogradske narodne priče
31. 4.
Narodne priče iz Pomoranja
4.-
32. Ciganske priče
4.
33. Poljske narodne priče
4.
34. Švedske priče
4.-
35. Estonske priče
36. Rolandovi momci 4.-
4.-
37. Ukrajinske priče
38. Ukleti dvor 4.-
39. Začarano brašno 4.
41. Lilekort 4.-
i 4.
42. Jednooki kralj

Putopisni romani Karla May-a.

Moć, kojom ovaj pisac djeluje na maštu svojih
čitaoca imade u sebi nešto neobično, bajoslovno , da
ne djeluje samo na primitivnog čitaoca, već i na tako-
voga, kojemu je ukus istančan .
Do sada su izašle slijedeće knjige :
1. Old Surehand I. knjiga 35.-
2. Old Surehand II. knjiga 60.-
vezano I. i II. knjiga 120.-

---
.78 -
 Din
3. Inkina oporuka 40.—
vezano 52.-
4. U balkanskim gudurama 50.-
vezano 62. ༣
5. Kroz zemlju Ščipetara 42.-.
vezano 54.-
6. Zut izlazi u svescima po 3.-
7. Winnetouovi baštinici izlazi u sves . po 3.-
8. Winnetou II . izd . izlazi u svescima po 3.---
9. Blago u srebrenom jezeru 40.-

Putne pustolovine.

Zbirka putnih doživljaja i pustolovina. Izlazi svaki

mjesec jedan svezak u četverobojnom omotu . Cijena
pojedinom svesku Dinara 6.—
Svaki svezak sačinjava posebnu pripovijest.
Do sada je izašlo 15 svezaka.
Svrha je ovoj zbirci da u redovitim svescima do-
nosi pripovijeti zanimsivog, napetog pustolovnog i pu-
topisno-poučnog sadržaja, koji je podesan da zaokupi
potrebe i najširih slojeva čitalačke publike .
Bujnom maštom i finim ukusom slikovito su i
živo prikazana daleka putovanja istraživaća divljih kra-
jeva slabo poznatih, a punih opasnosti od divlje zvje-
radi i poludivljih plemena vrućih tropskih krajeva .
Svaki je svezak pripovijest za sebe toliko zanimiva,
a ujedno i poučna , da onaj , tko pročita jedan svezak
ne može a da ne čita i druge sveske, kod nas ose-
bujne zbirke pripovijesti.
Iz naslova svezaka , koji će u prvi mah uslijediti,
može se razabrati koliko razlikosti pruža ova zbirka
čitaocu :

1. U tigrovoj močvari 6.-

2. Runjit Ben Akil 6.-
Indijci
3. Rakja 6.-
4. Jahač džunglom 6.- *
5. Bir Mešru : Smrtni izv. Kod razboj . 6.
6. Tibestijski tiran nika u 6.-
Sahari
7. Bardajski kvrnik 6.-
Porob dija.
8. Jastrijeb manat od 6.-
9. Syba, proročica Puri-a 6.-
 Din
10. Blago Cascavelle Kod Indijaca 6.-
od Gran
11. Ma-ha-tja, indij . senora Chaco 6.-
12. Derač lubanjskih koža sa
Port Lavala Blago 6.-
Cascavele
· 13. Monah od Monte Zenta 6.—
14. Džarabubski gušitelj 6.-
Fanatici
15. Abu el Senusi, progonitelj
Pustinje 6.-
kršćana
16. Crna vučica 6.-
6.-
17. Tajna mumije Umirući
narod 6.-
18. Ubojita prašina
6.-
19. Kći poglavice, Apaša
6.-
20. Opium-ubojica

Nagradne knjige za mladež:

1. Afanasjev A. N.: Ruske priče I. 9.-
2. Afanasjev A. N.: Ruske priče II . 9.-
3. Burnett : »Sara Crewe 5.-
12.-
5. Čudotvorna trublja i druge priče
6. Franić K.:»>Nadzornikova djeca<< 10.-
7. Haggard : »Maywina osveta« < 12.-
8. Jurjevski D.: »Leteća ladja«< , broš. 15.-
vezano 18.-
9. Kongo šuma i 6 drugih priča 12.-
10. Kraljevna i zmaj i 5 drugih priča 15.-
11. Krtica 10.-
12. Kruglov A. V .: » Prvenac<< 12.-
13. Maksi Moric, vezano 18.-
14. Maks i Moric, broširano 12.-
T 15.-
15. Nauta : Željeznicom kroz Sibiriju«
16. Poljske narodne priče, u pripremi
17. Haggard : Kći oluje

Razne knjige.
25-
SEIGNOBOS, Historija savremene civilizacije
BELOVIC - BERNADZIKOWSKA: Bijelo roblje 10-
Knjiga, koju bi svatko trebao da pročita
BON -TON ili otmjeno ponašanje 4-
Najvažnija pravila i nauka učtivosti o ponašanju
u društvenom i obiteljskom životu.
 Din
EGIPATSKA SANJARICA i Planetar, ili istinito zna-
čenje svih snova 10.-
Sa točnim naputkom , koji sadržaje tumačenje sno-
va prema nebeskim znakovima. Lutrija ili tajna tali-
janske igre sa kockama. Gatanje iz karata . Gatanje
po mjesecima rodjenja i t . d . IV . potpuno ilustr izdanje .
NIKO MOROVIĆ : Vinsko sudje 4-
Uputa u ovinjivanje novog sudja i popravljanje
pokvarenih bačava
HRVATSKI ČAROBNJAK
3-
Zbirka pokusa sa aparatima ili bez njih , čarolije
sa kartama, čitanje ili pogadjanje misli .
NAJNOVIJA ZBIRKA LJUBAVNIH LISTOVA 6-
PRAKTIČNA NJEMAČKA VJEŽBENICA za početnike 15 ° —
180 stranica
Laki način njemačkog jezika za samouke. Vježbe-
nica će dobro doći svakomu činovniku, obrtniku, tr-
govcu, jer na posve jednostavni način može se svaki
naučiti toliko koliko mu u običnom životu treba.
STOLJETNI KALENDAR I PLANETAR, najopsežnija¦12′ –
i najpouzdanija knjiga te vrsti
SPANOVIĆ IVAN : Svatovska pjesmarica, 176 str . 7.50
Zbirka raznih popjevaka što ih vrlo rado pjeva na-
rod u Mariji Bistrici na svojim svadbenim svečanostima
i inim prigodnim sastancima.
ŠPANOVIĆ IVAN : Pjesmariqa i molitvenik Maj-
ke Božje Bistričke 20'-
VELIKA narodna pjesmarica, 320 stranica 8-
Zbirka najobljubljenijih narodnih, ljubavnih te be-
ćarskih pjesama.

Knjige za kuću i dom:

VELIKA GRADJANSKA KUHARICA
Najveća zbirka praktičnih, prokušanih recepta. Sa-
stavljena uz sudjelovanje mnogih iskusnih gospodja.
Najbolja i najopsežnija dosadanja kuharica. Mnogo
ćete prištediti, ako za vaše kućanstvo knjigu kupite !
280 stranica. Cijena 30.- Dinara ; poštom preporu-
čeno 35.- Dinara, uvezano 10 Dinara više. Ū intere-
su je svake pojedine kućanice, da ovu uzornu knjigu
posjeduje !
Dr. SVOBODA : Mlada majka , 192 stranice 30-

IZDAVA Č M. KRLEŽA ZAGI

 Din
Ispravni savjeti našim ženama kod stupanja u
brak, za vrijeme trudnoće, kod porodjaja i njege dje-
teta . Sa mnogo slika.
GRUBER Dr .: Zdravstvo spolnog života 120 str. 12-

Pedagogična biblioteka :
Katić: >> Pravopisna obuka u nižoj p . školi«
<.
Preporučeno po kr . zem. vladi za školske
10.-
knjižnice .
Johler : Diktati u osnovnoj školi 7.50
30.-
>>Dječji samorad« (za učitelje )
Trstenjak : Darvinizam u uzgoju 15-

Kalendari :
Veliki obiteljski kalendar 25.-
Vinogradarski i Voćarski kalendar 15.-
Veliki narodni kalendar 15.-
Mali narodni kalendar 10.-
Veliki šareni kalendar 15.-
Mali šareni kalendar 10.-
Pučki kalendar » > Matija Gubec«< 10.-
Veliki zidni kalendar 5.-
Džepni kalendar sa lisnicom 2.-
5.-
Dnevni blok
10.-
Tjedni kalendar bez pozadine
15.-
Tjedni kalendar sa pozadinom

Časopisi :

Književna republika I. god. samo D 80.-

Književna republika II . god . izlazi mjeseč-
no u svescima po 48 strana cijena poje-
D 12-
dinom broju
„Vinogradar i voćar “ , izlazi svakih 14
D 60.-
dana. Pretplata na godinu
Zagrebački ilustrovani list, izlazi svakih
D 6.-
14 dana, pojedini broj
Din . 60.-
Savremenik XVII. god.
35.-
>> Plamen<<<

1.8
 Din

Popis knjiga

drugih naklada, koje se nalaze na skladištu Naklad-

ne knjižare Vinka Vošickog u Koprivnici, te se
mogu dobiti uz originalne cijene.

Aanrud, Sidsel : Dugosuknjica, priča 6:50

Andrejev: Za frontom, roman 775
Antolić: Uz put, uspomene puta po Primorju , Lici i
sjevernoj Dalmaciji. 7.50
Arcybašev: Izabrane novele 1630
Arcybašev : Osvetnik i druge pripovijesti 11-
Arcybašev: Revolucionarci, vezano 16.50
Arcybašev : Slike iz revolucije Krvava mrlja Ju-
tarnje sjene 8.75
Ashdown : Kroz izvanjski ured, krimin . pripovjest 2:50
Azov : Ruske pripovijesti 4.50
Bakonja: Jadi ženidbenog kandidata 2.25
Bakonja : Proljetna ljubav 1.25
Balen : Nihilisti ili bijeg iz Sibirije 8.75
Balzac: Pobratim 2-
Balzac: Vesele priče 22-
Balzac : Žrtva žene , ( Pukovnik Chabert) II . izdanje 6-
Bartulović: Ivanjski krijesovi 11-
Bećić : Djačke uspomene II . svezak 9.—
Becić : Djačke uspomene III. svezak 9:-
Bego: Novele 13.25
Bego: U očekivanju 16.50
Beneš, Šumavsky : Brodkovski odvjetnik 8.75
Beneš, Trebizsky: Kraljica Dagmara, povjesnički rom. 44'-
Beneš, Trebizsky: Prve ruže ili žrtve njemačkog nasil-
ničtva 2.25
Beneš, Trebizsky : Sablasti, pripovijest sa jadran mora 4.50
Bestužev : Izdajica 1 4.50
Bjoerson : Synnoeva Sobakken , pripovijest 12-
Boccaccio: Dekameron, knjiga I. II. i III. po 27.50
Bogdanović : Srpski pripovjedači, knjiga I. i II . 55'-
Bojer : Naše carstvo 13.25
Boksking : Jednooki car sa zapadnih pustara, krimi-
nalni roman 5.50
Boksking: Kralj otrovnih plinova, kriminalni roman 5.50
Boksking: Strahovita senzacija velikih novina u San
Francisku , kriminalni roman 5.50
Bošnjak: Misirka, I. dio objavljenje 13.50
Bourget: Pripovijesti 875
 Bruun : Mahuranska udovica 16.50
Bublić : Sveti Križ, romantična historija 38.50
Bučinska, Teffi : Humoreske 5:50
Bukalo, Zapisci popisivača ljudi i stoke 2.25
Conrad: Almayerova ludnica 22-
Courths Mahler : Zakupnikova kćerka 22--
3 Czajkowski : Skalozob u kuli sa sedam tornjeva 2.25
Čech Svatopluk : Izlet gospodina Brončeka na mjesec 875
Čech Svatopluk: Žrtva lihvara 6:50
Čehov : Čudna žena 2.25
Čehov : Na krilima ljubavi, pripovijest 7.-
Čehov: Novele 3.25
Čekal : Jan Kratky u Americi (Iseljenikovo stradanje ) 3'50
Čirikov: Na pragu života 6.50
Čirikov : Porodica Tarhanova 38-
D'Annunzio : Episkop i druge novele 11-
Daudet: Sužnji ljubavi 5--
Deledda : Sardinske pripovijesti 4:50
Domović : Cirkus broj XX . i druge satire 33-
Dostojevsky: Braća Karamazovi , knjiga I. i II . 66-
Dostojevsky : Idiot, knjiga I. i II . 66-
Doyle: Uspomene na Sherlocka Holmesa 3.25
Dragošić : Crna kraljica 33°-
Eckstein : Afrodita, roman 10-
Ergović: Propast naših slavonskih seljaka 5.50
Ewers: Alraune 27.50
Ewers : Prodana baka 21-
Farreres : Male saveznice 130°-
Farrere : Opium, roman 33-
Fjodorov: Kamenje 22:-
Flaubert: Priprosto srce 6.50
France : Pobuna andjela 22-
vezano 27.50
Garšín : Crveni cvijetak i druge priče 5.50
Garšin: Iz zapisaka vojnika Ivanova 6:50
Garšin : Kraj lješine na bojnom polju 2.25
Giuzida : Munevera, ljubavna pripovijest iz Carigradskog
života 6.50
Gogolj : Strašna osveta - Badnje veče 11-
Gorky Gradić Okurov, roman 8.75
Gorky: Selo, roman 13.50
Groller: Pustolovine i pothvati detektiva Dagoberta 3.25
Grudzinski : Lutka, slika iz gradskog života 3.25
Gyulay: Stari glumac 16.50
Halek: wiračeva Jelica 3.25

478 --
 Din.
Hanum : Nevi Turan, sudbina jedne Turkinje
Havlasa : Okna u magli 16.50
13.25
Learn : Kokoro, (iz japanskog života)
20.-
Herman : Dvanaesta zapovjed i druge zanimljive i ve-
sele pripovijesti
6.-
Horvat-Kiš: Nasmijani udesi
Ibanez: Mare Nostrum 16.50
52.-
Ilešić: Noviji slovenski pisci
Ivakić : Kapelan, roman 11.-
Ivanić : Rezjanova Marica 5.50
3.25
Iz latinskog svijeta 1
Jacobsen : Mogens , roman 8.-
5.50
Jaloux : Izgubljene ljubavi
22.-
Janča : Da ste prokleti , (tužna pripovijest)
2,25
Janča : Olga Žilinska
Janković : Svetla u noći 2.25
Jensen : Ratne sjene 22.-
16.50
Ježić : Brak male Ra
Kahlenberg: Djavolica 33. -
16.50
Ker : Skelet u zažarenoj peći, amerikanski kriminalni
roman
8,75
Kielland : Oni, što rade
11-
vezano
16.50
Klecanda : Kamena baterija
Klemenčić : Svagdanji život 2.25
8.-
Knjiga poljubaca, roman
22.-
Korajac : Humoristička djela
22.-
Koroljenko : Šuma šumi , roman
Košćina : Suor Marija Immacolata 6.50
Kovačević: Zlotvor, I. i II. dio, roman 22.-
Kozarac : Izabrane pripovijetke 16.50
Kozarac: Mrtvi kapitali treće izdanje 33.-
Kozarac : Pripovijesti knjiga I. 22.--
Krasnov : Slom carstva 22.-
Krašeninikov : Gospodjice , vezano 20.-
Kraševski : Krvav znak 24.-
A Kraszewski Herojska žena 8.75
:
Kumičić: Olga d. d . 22.-
25.-
Kuprin : Olesja
Kuprin : Slavenska duša 10.-
Kveder : Hanka , ratne uspomene 11.-
Lacroma: Deus Vicit, roman jedne mučenice 22.-
Lagerloef: Legende o Isukrstu 24.-
28.50
Leskovar : Pripovijesti
16.50

Cena ovome dvobroju Dinara

IZDAVAČ M. KRLEŽA ZAGR

 Dn
Livadić: Legenda o Amisu i Amilu 22-
Limi : Kostadin Balšić, historijski roman 1 25
Ljermontov: Bjela 5-
Ljermontov: Junak našega doba 16.50
Lom : Vanda , roman 5.50
Lotti : Islandski ribari, pripovijest 16.50
Lovreković : Prekinuta sanja, burna pripovijetka 22-
Lugovoj: Pollice Verso 13.25
Machar : Red Marije Terezije 2.25
Machar: Tatica Masaryk i druge priče 5.50
Magjer: Kolosjek i staroputine, zapisc : sa sela 5*
Makuszynski : Stari muž 8-
Malić : Put skrajnog istoka. Madame Mineko, doživ-
ljaji pomorskog poručnika Mira 5:50
Martinović : Arnautova ispovijed, kriminalni roman iz
Banovine 875
Mašić: Lutanje , novela 5:50
Matavulj : Car Duklijan 2-
Maupassant: Baština, pripovijest 5:50
Maupassant: Aluma 2-
Maupassant : Ivette, roman 9'-
Merežkovski : Florentinske novele 11-
Merežkovski : Vječni suputnici 1650
Michaelis : Bračni drugovi 16.50
Mirbeau: Starica od osamdeset godina 2-
Mistra: Modri brijeg 22'-
Mistra: Moć spoznaje 15-
: Murger: Boheme 5.50
Muset: Margot 5:50
Nazor : Istarske priče , II . izdanje 33-
Nazor : Priče iz djetinjstva 44'-
Nemcova : Bakica 5'50
Nikolajević : Na gubilištu 20-
Notari : Tri lopova, II . izdanje 11'-
Obstfelder: Krst, (povijest jedne ljubavi) 13'25
Odowsky: Sebastian Bach 4-
Orzeszkowa : Izabrane pripovijesti 27'50
Petrović: Buna u Banovini 4'50
Petrović: Šaljive pripovijesti, uspomene iz djačkog ži-
vota. 4'50
Pinkerton : Znameniti detektiv u ludnici 4'50
Pirandello : Izopačena 22' |
Pitigrilli: Luksusni sisavci 12
Pitigrilli: Ne ću vas ni dirnuti 10-
1
 Din.
Pitigrilli : Šešir na postelji 20.-
Pitigrilli : Whisky and Soda i druge priče 10.-
Podjavorinska : Slike iz Slovačke 10.-
Potapenko : Mala igra , pripovijest 6.50
Przeowa-Tetmajer : Tatranske pripovijesti 6.50
Prevost: Nimba, vezano 24.-
Prevost: Provincijalka 2.-
Przybyszewski : Djeca sotone, roman 16.50
Przybyszewski : U valove, roman 11.-
Przybyszewsky : U sirovitoj struji , roman 22.
Przybyszewsky : Uz put, roman 17.50
Puccini : Djevica i Mondena 27.-
Pustolovine Petrice Kerempuha, svjetskog potepuha 4.50
Pužar: Borba za seljačke pravice, historijski roman 3.
Pužar: Jelena Hrvaticeva ili kapetanova osveta 3.25
Pužar : Obrstar Jelačić 1.25
Pužar: Silnik na banskoj stolici 4.50
Pužar: Strašna noć na Klinac gradu 2.25
Pužar: U krvi i plamenu 3.25
Pužar : Veleizdajnici 4.50
Rajevsky: Moji zapisci, (od 1914. - 1918. u Rusiji) 13.25
Ribarić : Dokumenat, novela iz rata 2.-
Rakoš : Čežnja za proljećem 7.50
Regnier: Dvije ljubovce 32.-
Rolland : Gorući grm 16.50
Ruske narodne pripovijesti 22.-

Sabina : Osveta, pripovijest iz XV. vijeka 4.50

Saltykov-Sčedrin : Gospoda Golovljovi 44.-
Sean : Osveta lješine kralja Nirla 5.50
Sherlock Holmes : Spretna zamjena 2.25
Siemienski : Uznik i uhoda 3.25
Sienkiewicz: Cirkusko roblje 2.25
Sienkiewicz : Hanja 22.-
Sienkiewicz : Legije, roman 26.50
Sienkiewicz: U pustinji i prašumi 55..-
Sienkiewicz : Pripovijesti I. 550
Sinclair: Car Ugalj 33.-
Sylvino : Na život i smrt 8.75
Skitalec: Kroz šibe, roman 6.50
Sologub : Mali demon 5.50
Solovjev: Priča o Antikristu 325
Stanković : Vrela krv 13.25
Stanković : Nečista kry 22.-
Starogorski : Za krst časni i slobodu zlatnu 4.50
 Din .
Strang: Put oko zemlje 13.25
Strozzi Pavlov Propast 11.-
Šenoa: Čuvaj se senjske ruke 11.-
Šenoa : Seljačka buna 33.-
Šenoa : Zlatarevo zlato 33.-
Sramek: Srebrni vjetar 32.-
Šubin: Finis Poloniae 16.50
Sumski : Humoreske 5.50
Tentor: Beg Mirko 9.-
Tharand: Ljubovca - službenica 14.-
Tinayre : Kuća grijeha 32.-
Tolstoj : Kavkaski zarobljenik 2.25
Tolstoj : Na ljudskoj klaonici 6.50
Tolstoj: Obiteljska sreća 11.-
Tolstoj : Ruska golgota, roman 33.-
Tolstoj : Smrt Ivana Iljića, roman 4.50
Tolstoj : Krzmanje, novela 5.50
Tomasović: 3 puta i raspuća, crtice i feljton 6.50
Trocki : Moje begstvo iz Sibira 8.75
Turgenjev: Novi rod, novela 16.50
Vasić : Devetsto treća, (Majski prevrat u Beogradu) 33'-
Vazov: Gorolomov 4'30
Verne: Carev glasnik I. i II. dio, ilustrovano izdanje 110-
Verne: Logika srca 1'50
Vojnović: Geranium , roman 27'50
Vojnović: Akordi 44'-
Vojnović: Stari grijesi 27'50
Windfried : Oporuka, kriminalni roman 5'50
Zeyer: Darja, roman 11'-
Zeyer: Jan Marija Plojhar, roman 16'50
Zola: Lurd 27.50
Zola: Slom 27.50
Zola : Tereza Raquinova . 11-
Zsehokke : Ludjak 11-
Zuccoli : Za njena usta 16.50

478 -
Poštarina plaćena u gotovom.

KNJIŽEVNA

REPUBLIKA

MESEČNIK ZA SVE KULTURNE

PROBLEME

GOD . II . BR. 11. i 12 .

SADRŽAJ :

FRAN GALOVIĆ : Z mojih bregov

MAKSIM GORKI : Malograđanin i revolucija.
LENJIN : Kritika Kantijanizma i s leva s desna.
A. S. Beethoven, kritičar „ Novosti“ i naši glazbeni moderniste.
A. CESAREC : Svet na stramputici (nastavak).
Tri nerešene afere.

Cena ovome dvobroju Dinara 24-

IZDAVAČ M. KRLEŽA ZAGREB

 Književna Republika

Vlasnik i izdavač M. KRLEŽA , ZAGREB Kukovićeva ul . 28 .

Administracija KNJIŽARA V. VOŠICKI , KOPRIVNICA

KNJIŽEVNA REPUBLIKA izlazi koncem svakoga meseca u revi.

jalnom formatu na najmanje četrdeset i osam stranica

PRETPLATA ZA GODINU DANA DVANAEST BROJEVA 120 DINARA

PRETPLATA ZA POLA GODINE ŠEST BROJEVA ŠESTDESET DINARA
CENA POJEDINOM BROJU U PRODAJI DVANAEST DINARA
PRETPLATA ZA INOZEMSTVO DVESTO DINARA GODIŠNJE

Izvolite poslati pretplatu odmah, jer cena kod plaćanja unatrag je veća i raču-
namo cenu za pojedine brojeve. Ne stigne li pretplata pravodobno ,
pretpostavljamo, da želite, da dužnu pretplatu pouzmemo poštanskim pouzećem.
Siljanje lista obustavlja se samo nakon pismenog otkaza pretplatnika Samo po-
vraćanje jednoga broja nije dostatno za otkaz .

PRETPLATA I REKLAMACIJE ZA KNJIŽEVNU REPUBLIKU ŠALJU

SE NA ADMINISTRACIJU LISTA :

Knjižara Vošicki Koprivnica

BROJ POŠTANSKOG ČEK. RAČUNA 34996.

RUKOPISI SE NE VRAĆAJU.

NEZATRAŽENE KNJIGE I ČASOPISI NE OBJAVLJUJU SE .

Za objavljene sastavke odgovaraju potpisnici lično, za nepotpisane

uredništvo .

SVA PRAVA prevoda i preštampavanja pridržana . Alle Rechte

vorbehalten, besonders das der Übersetzung . G Droits de tra-

duction et de reproduction réservés pour tous les pays . Copy

right by KNJIŽARA VOŠICKI , KOPRIVNICA 925.

RUKOPISI ŠALJU SE NA

M. KRLEŽA , ZAGREB , Kukovićeva 28 .

KNJIŽEVNA REPUBLIKA

GOD. II . NOVEMBAR i DECEMBAR 1925. BROJ 11. i 12.

Fran Galović : Z mojih bregov . . . .

Mojemu ocu .

Ja tebe dajem ove pesme moje,

To najlepši je i jedini dar,
Kaj znam i morem dati ; primli bar
To zadnje cvetje domovine svoje.

Govoril jesi navek, da je samo

Vu goricaj živlenja pravi raj ,
Koj nigdar več ne dojde nam nazaj ;
Mi iščemo ga , - ali kaj mi znamo ? !

Spred naše kleti ovo cvetje za te

Ja nabral jesem i vu pesme zvil ,
Tam gore dok sam s tebom samem bil
I gledel, kak so dalko zvezde zlate.

Ti razmel bodeš ove drage glase

I v srcu ti bo teško, ja to znam,
I ti si, kak i ja, tak strašno sam,
Ti z menom skupa čakaš stare čase.

27. maja 1913.

- 479
 Pramalet .

1. V trsju.

Po zemle se črevec vleče,

Trsje mirno spi,
Vrane dalko kvarče i leče,
Nebo se plavi.

-
Meko je i još se gazi
Neje vroče baš,
Jen debeli mravec plazi
S trsa na brajdaš.

Kakti steza, pona snega ,

Oblak stal se dog
Vu seče je nakraj brega
Počel cvesti glog.

15. VII. 1914.

480
 4
2. Kopači .

Zarana so došli, ja sem još spal ,

Crleni i zdeni, zmržnjeni si,
Žganico sem brže s poličem dal,
A jognja od snočka je bilo v peči

Na bregu je veter rezal kak nož ,

Ne nikoga čuti, samo čkome ;
Do froštuka dvapot zišli so vdož,
I kaša se puši na s'olu z zdele.

Al došlo je sonce ; z žotom kantom

Donašal sem vino, puščal se v beg ; --
Preleva se se , samo pesma s pesmom
Tijam na tretji otišla je breg.

Pijani smo se pelali domo

I nekak do prve došli grabe,
Prehitili smo se, ne zabim to :
Nevesta me kušnola tripot v jame.

17. VII. 1914.

481
 3. Višnje.

Višnje cvetò kak mleko ,

Beli se oblak niše,
Sonce i zemla diše,
Došel sem, došel nazaj !

Dogo granjè je leko,

Žilica saka cvete ,
Vesel sem kakti dete ,
Nekaj bi štel, al kaj ?

Belo je nebo meko,

Se je vu jednem cvetu,
Oblaki nekam ido ;
Štel bi i ja daleko
Ś njimi po zlatem svetu,
Štel bi, al prešlo je to !

Višnje kak mleko cveto ,

Nebo je belo i meko,
Po njem daleko , daleko ,
Oblaki nekam ido !

7. lipnja 1913.

482 ―
 4. Lastavice.

Došle so denes. Videl sem dve.

Iščo si gnezdo okraj hiže,
Lete polako.

I pitam sako :
„ Kaj ste nam donesle, male, drage ftice ?
Vi z vetrom letite
Čez široko morje, gde me nigdar ne bo,
Gde je navek sonca i leta pono nebo.
Kaj ništ ne velite ? "

Onkraj kleti lečo mlade lastavice

I gnjezda glede.

Kaj so nam donesle ? Sonce, srečo, mladost,

Žito, vino, cvetje, pesme i staro radost !

Dok išle su čez tudi nekod svet,

Tu čakala je na nje stara klet.
I zato čkome,
Samo lete,
Pone sreče,
I sonce i nebo i brege glede !

16. VII. 1914.

483
 5. Plavo nebo .

Na prislonjo pred podrum smo seli,

Kraj nas je pijar pon ,
Škrilake smo na travo si deli
Zvoni čez brege zvon .

Mi molimo na polne tu Boga ,

A z breskvi cvet curi,
Leti kraj granja pozꞌačenoga,
Na vetru se beli.

Čkomimo .... i tak lepo i leko

I nebo je i se ....
I mislimo na nekaj daleko,
A zvoni zvone ....

19 VII. 1914.

484 ---
 6. Mesečina.

Zažaren je zišel, krvav i crler,

I visi nad golom šumom,
A oblak se prožil po nebu zelen,
Se niže se spušča k bregom.

Odnekod na vetru doletel je glas

I otišel nekam čez noč ....
Mi neznamo ... on je to čakal na ras
I rekel je zbogom plačoč ....

Vele, dok je mesec krvav i crlen,

Da smrt se sprehađa s kosom ...
Gle, kak nas gledi čez te oblak zelen
I visi nad golom šumom

18. VII. 1914.

- 485
 7. Stari grad.

Za onem bregom stari grad stoji :

I on, koj otpre sam železne vrata,
V podrumu bode našel bednje tri,
Do vrha pone kufra , srebra , zlata ...

To pripovest je stara ; kulko pot

Ja čul sem za njo i veruval jesem
I spravlal sem se na daleki pot
I mislil iti tam, al išel nesem .

Pramalet dok je i nebeski lok

Pon zvezdi dok se tam nad bregom kresi
Tak jezero me vleče otod rok :
O grad, moj grad, kat lep i čuden jesi !

Med zlatom, znam, da ja bi našel njo,

Princezo, koja spi, nit se ne krene,
Al znam , da strašno je daleko to,
I nikadar da onde ne bo mene.

30. maja 1913.

486
 Leto.

1. Pod orehom.

Sonce je hitilo tenje

Čez granje po rosè i sakod po trave,
I letè na meglè, zelene i plave,
Ranješnje, splašene senje .

Žito kak morje se niše,

Kraj stezè i međè se brazde so žive
I bežè i šumè i bele i sive,
Se ji je saki čas više .

Deklin breg digel je glavo,

Čez granjè i meglè i tam je i neje
A sonce hiče i seje
Tenje i ranje plavo !
9. lipnja 1913.

487
 2. Lepa Kata.

S podolja seno diši,

A črešnje so lepe, crlene,
Na nebu sonce gori.
I listje se niti ne gene .

Kraj zdenca dogo stoji

Z vedricom vre soseda Kata
I v zdenec nekaj gledi,
Vedrica je v soncu ji zlata.

Crnina i zima i kmica

V globokom zdencu leži,
A Kata i zlata vedrica
Vu vročem soncu blešči .

Na glave je robec crleni.

Kak jogenj žarki gori ....
Pospani so oblaki leni,
S podolja seno diši ....

2. VI. 1913.

488
 3. Kostanj .

Prijatel moj stari, zakaj tak šumiš ?

Kesno je i noč je , zakaj vre ne spiš ?
„ Gledim te zdavnja tak i prezmišlavam,
„ Kak teško je pametnem takvem glavam !"
Ti mi se špotavaš, ja to dobro znam ,
Ali vezda moreš ; baš sem čisto sam .
„ Ja ne špotam se, al gledim te dogo
I razmem tvoje misli se i togo. "
Ja žalosten nesem, zakaj bi i bil ?
I dobré sem vole, malko sem i pil.
„A kaj bo zutra , kaj bo potlam zatem ,
„ Dok plakal se boš za tem krajem zlatem ? “
Kaj ? Zutrašnjica mi neje na brigè ;
Plakati se neznam , - eto, to je se !
„Al poveč mi, dok skupa smo tak sami,
„Kaj tebe ova zemla niš ne mami ? "
Ja nazaj več ne mrem, da bi baš i štel,
Drugi me je život odnesel i zel.
Al ove život lepši je i slajši,
„ I da ga poznaš, tu bi ostal rajši ! “
Vu tem kraju poznam samo svojo bol ,
Zato sem zakopal ovde srca pol.
„ Da poznaš starce , kaj so ovde bili,
Veselo kak so delali i pili !"
Vmrli so i oni, tam na grobju spe,
Mesto nji se vezda drugi vesele.
„ Daˇpoznaš ovo nebo, zvezde ove,
I ovo zemlo, kaj te k sebi zove !"
Preveč dobro poznam se kraj sebe to ,
Zato ne mrem pota najti vre domò.
O, dojdi k nam, još neje se zgubleno,
„Mladosti cvetje cvelo bo crleno ! ...."
Lako noč, moj stari ! Zdavnja spi vre se ,
Mesečina ide samo kraj stezè.

10. lipnja 1913.

489
 4. Pesma z drugoga brega.

Tam dole samo šume se plavè,

Čez vedro nebo vrana preletava ,
Vu toplem vetru dremle zrela trava,
Pesmė žalosne reči sim letè :

„Zakaj si me pustil, samo me ostavil,

„ Otišel si nekam, nesi mi ni javil !
I ja ne znam kam bi od žalosti svoje ,
„ Zakaj si me pustil, drago srce moje ?
„ Svilo sem si slekla, vrata sem zaprla ,
n, Sama sem i znam, da bom skoro vmrla ! " ...

Na drugi breg mi joči tam glede ,

A veter z mekem listjem poigrava,
Šumi i šepče ; spi kraj pota trava,
I samo šume v soncu se plave.

4. lipnja 1913.

490
 5. Pred večer.

Čez pola idem čisto sam,

A trava je vužgana,
I šuma je pospana, —
Ja moran brže biti tam

Tam, gde se bregi zelene,

Vu mesečine mlačne
I sive i oblačne,
Tam najdem srečo : ništ i se .....

Čez pole to i šumo to,

Ja ne znam, je li zidem,
I zato idem, idem ,
A pot je dog i dogši bo . . . . .

Crni se mrak i strah v šume,

Za sakem drevom čaka ,
A mene žela jaka
Se dale vleče kraj seče

Tam gore, gde je ništ i se,

Gde sen mi proži roke,
Globoke i visoke,
Od mirni zvezdi čez granjè !

17. lipnja 1913.

491
 6. Pozdravlenje .

Nečega se navek ja bojim,

Al čega, ne znam, ne mrem zagoniti ;
V mraku samo čakam i stojim,
I to je tak i drugač ne mre biti.

Znam , da jempot nešče dojde sim,

Al što i gda, to nije moči reči,
Ja ga čakam , čakam i gledim ;
Pove mi morti, kaj se ne sme zreči .

Njega nega, nit je živel gda,

Al mesec tenjo more mu prijeti,
Se on pote, se on steze zna,
I on bi mojo pamet mogel zeti..

Pozdravlenje samo dok zvoni,

Za njegve crne onda zabim trage,
Vu tišine saki list čkomi,
1 čujem reči blažene i drage.

Ta molitva zableni zvonov

Starinska to je duša, soza mraka,
Pesma zvezdi, senja ti bregov,
Njo razme ovde cvet i trava saka.

Ta molitva je nebeski dar ;

I zvoni dalko, dok zvone srebrni,
Vidim : angel spušča se čuvar,
I moji poti neso više crni.

19. lipnja 1913.

492
 7. Crn bel.

Crn ― bel .. crn - bel ..

V trsju popeva,
Grozdje dozreva
Crn - bel .. ·

Dok večer se zmrači ,

On pesmo zavlači,
Drago, starinsko,
Veselo vinsko :
Crn - bel .... crn - bel ....

Jesensko to pesmo
Mi čuli vre jesmo
Tri večeri tu ..
Crn bel •

I znamo , da leto
Otišlo je, eto -
Baš kakti vu snu
Crn bel ..... crn bel ...

14. jula 1914.

- 493
 Jesen.

1. Grozdje .

Bregi so se zlatom pozlatili,

V crlenem listju rosno grozdje spi,
Grozdi so se zmed redov poskrili,
Čehulka samo gdegde vun gledi.

Kraj brajdašev stara je imbrina ,

A šipelina dole pod črešnjom ,
Kraj steze debela je belina,
I preplečo se tri muškati s njom.

Saki trs je ščvrknjen i prigible

Sto let vre staro glavo do zemle,
Lozje se na kraj kolja leko zible
I listi komaj na njem se drže."

Nabral sem škrilaka vre ponoga ,

I med crnínom muškat se žoti ....
Dale idem, steza je još doga,
V škrilaku grozdje vu rose još spi ....

17. lipnja 1913.

494
 3. Pod breskvami.

Crlene i žote breskve curè,

Pripeče sonce, mušice lečo,
Megle se vre po ledinaj vlečo,
Odnekod mi suhe trave diše .

Crlene so breskve , kasno je vre,

Moral bi pono torbo nabrati,
Drage bi svoje moral poslati
So lubav i žalost sake breskve.

Poslati bi moral breskve ja nje,

Makar je negde dalko prek morja ;
Dok je rumena pozdravi zorja,
Crlene kraj nje nek breskve diše !

7. lipnja 1913.
2

- 495
 5. Jesenski veter.

Najempot, naglo, kak da bi kaj zrušil,

V noči se je odnekod k nam zabušil
I obišel je klet,
Ves raspolan i spet,
Zaletel se je, stal,
Kam dale ? Neje znal •

Mi poslušamo .... Vre na kraj brega tam

Čez pola ide, a ne zna kod i kam.

Mir je v kleti,
Temno sveti
Lampica. Mošt nam curi
V čeber. Kočnica skeči .
Prešpan pritišče
Grozdje i stišče.

Moral bi stati,
Mošta zlejati,
A ne če mi se, tak sem pospan .
Još samo malo -- vre bo zlejan,
Baš nekak lepo tenko curi ....
. . . .

Striček popeva,
Peč se rezgreva .
Za čas nazaj nas veter zbudi.

22. VII. 1914.

496
 6. Kum Martin.

Kum Martin za trijemi bregi

Imal je klet,
Kum Martin rad se i veseli ;
Za pesmo, dok s pijara curi,
On je zavzet.

I jempot v mraku, kesno v jesen,

Došli smo tam,
A vune veter puhal je zden,
I dim se vlekel z jognjišča len,
Crnel se tram.

Na jogenj on je hitil kračje ,

Puhal i klel,
V zelene dal je mošta kante,
Kostanja v ponjvo s crne pute
zo je del .

I dok smo tak prigreli se mi,

Pesme , kaj znam,
Spopeval ja sem ; - jogenj gori,
Kum Martin stane ; jeden, dva, tri,
Počel je sam :

„ Pijmo, bračo, vince, voda naj stoji,

„ Nek jo pije žaba, kaj vu nje leži !
„ Glete mene, bračo , kaj sem vodo pil,
" Moral bom vumreti v mlade mladosti,
„Ženo ostavili v tuge , žalosti.
Mene zakopajte v Jezuševo klet :
„ Noge obrnite k vinskem gantarcem,
Glavo obrnite k vinske pipice ,
Pipico odškrnte, vince naj curi,
n Nek se vžije duša, kad se telo ni ..

- 497
I kesno mi smo išli domo
Zbogom pajdaš ! "
Oblačno nebo, dežđa još bo,
A senje, koje z nami ido,
Vleče lampaš .

Kum Martin za trijemi bregi

Imal je klet ..
V rake kum Martin tiho leži,
A jesen dojde , vince curi,
Vesel je svet ! . . .

10. lipnja 1913.

498
 7. V mraku.

Smrklo se. Listje šumi.

Ostali smo sami pred kletjom .
Jogenj za kostanj gori,
Nagible se svetlo k oblokom.

Zadnji tu večer sedimo . -

Sprešano je se,
-
Mošt je vu lagve,
I kola zutra dojdo po nas.
Jogenj se žari. Gledimo ,
Kak othađa dim
I na vetru š njim
Jesenski dragi, najlepši čas,

Moj stari pipo zapušava

Morti vre deseti pot,
Kremena išče , okresava :
„Zutra moramo na pot !
Bog zna, je l' več gda
Tu bomo nazaj ! "

Ja ga razmem i gledim.
„ Bog zna, što to zna !"

Z jognja ide z vetrom dim

Popevke je kraj

21. VII. 1914.

499
 Zima.

2. Klet.

Bila je doga, niska i stara

Morti vre više stotino let,
Ne se na dalko našlo ji para -
Prava negdašnja gorična klet.

Najprvo preša, kmična i pona

Pavočin, brenki, sočja, drevja,
Onda se došlo v hižo, al ona
Baš po gospodski bila je sa.

Postele dve, kraj zida ormari,

Veliki stol i stolci s kožom ,
Sveci na steklu , dobri čuvari,
Kupleni zdavnja skupa s kletjoni

Pone so bile police bele

Sakvačkih kantic i pijarov,
Saki je oblok svoje bil fele,
Sako stekelce na šest voglov.

Došla je starost malo pomalo,

Rastrgla telo , žile, kostje ,
I od mrtveca nam je ostalo
Pletera kup i vrpa zemle.

24. VII. 1914.

500 —
 5. Medaš .

Međaš Benkina
S pijarom vina
Došel je okraj polna po nas :
„ Vu moje kleti
Je kaj videti ,
„Morate z menom , imate čas ! "

Pred klet smo zišli

I tam otišli,
S kroha se kakti s pekla kadi :
„Kobase, meso
I čurke gde so,
„Stalno veseli bomo i mi !"

Čmrži klečica,
Curi žganica
V stekleno kanto kakti krištal :
„Prestiral stola ,
„Ja spravim kola,
„Nejdemo nikam , da ga je dal ! “

Sozè pijari
Kraj jognja stari,
Čurke vu crne ranjaj diše :
Je, štel sem reči,
meta zleči
20 Ber
„ Bomo ga pili se do zorje ! “

Čmrži klečica ,
Curi žganica ,
I vu zdele krampapula vri :
„ Primekni čašo
Za lubav našo ,
„Nek domovina z nami živi ! “

- 501 --
Međaš Benkina
S pijarom vina
Nigdar več došel ne bode k nam ;
Ni njegve kleti
Neje videti,
Zrušili so jo, prazno je tam !

Dok v brege zajde

I tam nas najde,
Nekam daleko, tožno gledi :
„Je, drugač nejde,
To se ti prejde,
Bomo otišli skoro i mi !"

3. lipnja 1913.

< 502
 Napomena uz stihove Frana Galovića.

Ciklus pesama F. G. „ Z mojih bregov " pisan je u podravskoj kaj-

kavštini i ostao je nedovršen. Ta se kajkavština razlikuje od zagrebačke
pak tako i od književne kajkavštine . Neke su forme i u današnjem knji-
ževnom govoru već na prvi pogled razumljive, tako n. pr.: Z menom
(sa mnom), s tebom (s tobom), ji (ih), nji ( njih), tebe (tebi) , zatem ( zatim),
zutra (sutra), steza (staza) , megla ( magla), čakati (čekati) , čeber (čabar),
zemla ( zemlja), lozje (loza) , listje, cvetje, grobje, črešnje, slajši, rajši, itd .
Valja napomenuti da F. G. piše glas o gde u štokavskom i zagrebačkom
kajkavskom stoji u , tako : vroče, sonce, vdož ( uzduž), pon, dog, nekod,
sakod, otod, prožiti se, toga (tuga), soseda, lok (lûk), globok, glubok,
roka, žoti se (žuti se) , itd,

Kako u stihovima imade nekoliko za štokavce nepoznatijih reči, pri-

lažemo tumač neobičnijih reči, po g. Ivanu M. Stankoviću, koji je god
1914. bio kapelan u Peterancu, rodnom mestu pok F. G.
Bednje tri, tri bureta.
Brajdaš, drvo, na koje se uspinje loza u vinogradu (čardaklija) .
Brenka, mala bačva,
Čehulka, čehulja od grozda. Belostenec : čehulica. Vuk : čihulja, čehuljica.
Nekoliko zrna s peteljkom, kad se od grozda očene.
Crlen, crven.
Crnina, mrak.
Cvetò, cvetaju .
Čurke, kobasice zvane devenice . Isto tako i gumene cevi (šlauhi) za
štrcanje vinograda.
Črevec, biljka. U Sremu : mišjakinja. Belostenec : črevca trava. Der
Hühnerdarm .
Domò, kući
Gantarci, Belostenec : gantar, lagvi, cantherius .
Imbrina, vrsta grožđa .
Iščo, traže (iskati) .
Jogenj, oganj .
Kračje, granje
Kroh, krov.
Kušnola, poljubila (kušnuti) .
Krampapula, rakija, kuhana u zdeli sa šećerom koji se zapali . Kada alho-
hol izgori i tekućina prevri, pije se poput punča,
Nêga, nema ga.
Pavočina, paučina .
Pipa, lula.
Pijar, pehar.
Polne, podne.
Potlam, posle.

503
Poveč, reci (povedati) .
Ponjva, zdela, šerpenja. Belostenec : Ponjva , sartago, frisetarium.
Puta, drveni sud, što se nosi na leđima.
Raspotan, razuzdan, (vjefar) .
Šipelina, vrsta grožđa.
Škrilak, šešir.
Te, taj.
Tenje, sjene, Belostenec : tenja, umbra .
Tijam, čak.
Več, više.
Vre, još, već,
Voglov, genitiv pl. od vogel , ugao .
Zdavnja, odavno.
Žganica, rakija
Vezda, sada.

Stihove i tumač nepoznatijih reči dao je za „ K. R. “ g . Julije Bene-

šić iz materijala što ga je sakupio za sveukupna dela pokojnoga Frane
Galovića, koji je pao u ratu god. 1914. u samoj jeseni.

- 504
Maksim Gorki:

Malograđanin i revolucija .

I.

Malograđanstvo jeste karakteristična duhovna oznaka predstavnika sa-

vremene vladajuće klase. Osnovni potezi malograđanstvu jesu - zakržljali ose-
ćaj prava na svojinu , neprekidno intenzivna potreba za unutarnjim i vanjskim
mirom, neki tupi strah od svega, što bi moglo da na bilo koji način poremeti
taj mir i najposle tvrdoglavo stremljenje za što bržim objašnjenjem svega što
bi moglo da pokoleba uobičajenu ravnotežu duše i životnih navika.
Malogradanin ne stvara međutim svoja objašnjenja u tu svrhu da bi
pojmio Novo i Nepoznato, već prosto zato, da bi tako opravdao samoga sebe
i svoju pasivnu ulogu u borbi za opstanak.
Ogavni osećaj prava vlasništva u jednom društvu što je sazidano na
zarobljivanju ljudi, mogao bi se moguće objasniti time, da pojedini individu-
um, čini se jedino u novcu vidi neku mogućnost da se oseti jakim i slobodnim ,
jer jedino novac može kadikad da zaštiti pojedinca od samovolje one svemoćne
grdesije što se zove državom . Ali neko objašnjenje još uvek nije opravdanje.
Država sadašnjosti stvorena je po malograđanima za zaštitu njihove svojine i
malograđani omogućili su da se država razvije do savršenog zarobljenja i osa-
kaćenja pojedinog individuuma .

Život je kao što je poznato borba vlastodržaca za vlast i robova za oslo-

bođenje ispod jarma te vlasti . Tempo te borbe sa porastom osećaja ličnoga
dostojanstva i svesti jedinstvenih klasnih interesa u masama postaje sve silni-
jim i bržim.
Malograđanstvo nameravalo je da živi ugodno i mirno, bez da sudeluje
aktivno u borbi, i najomiljelija mu je pozicija bila u zaleđu jače vojske . Malo-
gradanstvo iznutra samo po sebi slabo, sagiba se uvek pred oporom vanjskom
snagom svoje vlade, ali kada ta vlada postaje lomnom, onda malograđanstvo
isprosjači jedan deo vlasti , i opirući se o snage narodne, ono se služi snagom
puka da bi postiglo svoje zahteve .
Malograd. prelilo je preko puka neku lepljivu , sivu, naslagu, ali svejed-
no ne može a da ne oseti, kako je ta naslaga tanka, i kako pod njom ključaju
neprijateljski nagoni, kako svetlo počinje da paluca jasna nepomirljiva misao
i kako se topi i izgara stogodišnja laž . To zatalasavanje energija odozdo gore
budi u malograđanstvu teskobni strah pred životom , a zapravo to je bojazan
od puka, sa čijom je slepom snagom malogradanstvo stvorilo krhku i slabu
konstrukciju svoga blagostanja . Na uznemirenoj podlozi te bojazni, u naslući-
vanju odmazde , javljaju se u malograđanima nespretni pokušaji , kako bi da
opravdaju svoje uloge parasita narodnih i tako iz malogradana nastaju
Maltuz, Špencer, Lombrozo ime im je legija .
Vrlo je verovatno da će neko kasnije jedamput napisati » Povest socijalne
laži«
< delo u više svezaka u kome će svi ovi plahi pokušaji nekog samo-
opravdanja biti skupljeni kao formalni Ararat najbestidnijih napora, sa kojim

505
je očevidna jasna istina trebala biti zaprljana rpom lepljivih i lukavih izmiš-
ljotina.
Malograđani puštaju se neprekidno opsenjivati nekim luđačkim moguć-
nostima, kako bi sebi i ostalom svetu dokazali da nisu ničemu krivi. I oni u do-
sadnim više ili manje blagorečnm obratima govora dokazuju da u životu
imade neophodnih fatalnih zakona, stvorenih od boga, prirode li od sama čo-
veka, po kojima čovek može da se ugodno smesti samo na grbači svoga bliž-
-
njega, i kada bi — svi radnici hteli da se hrane kotletima, na zemlji bi nestalo
teladi.
Protuslovlja između puka i klasa koje zapovedaju , nepomirljive su .
Svaki čovek koji iskreno želi triumf istine, slobode i lepote, taj treba da poradi,
u koliko to od njega ovisi , u interesu bržeg i normalnijeg razvoja ovih protu-
slovlja do kraja jer tek na koncu toga procesa svima će se ljudima podjednako
objasniti sav kriminal našeg društvenog poretka i nemogućnost dalnje njegove
eksistencije u savremenim formama svima će biti jasna.
Naše malograđanstvo oduvek je nastojalo da uspori proces normalnog
razvoja klasnih protuslovlja.
Kada se trenje protivnih snaga u životu potencira, onda malograđani
plaho sakrivaju svoje glave pod krilo kakve pomirbene teorije . Izmičući ličnom
učestvovanju u borbi, malograđanin nastoji da privuče neku više manje auto-
ritativnu treću ličnost, kojoj onda poverava brigu oko obrane svojih malogra-
đanskih interesa. Pred tim on je vrlo vešto upotrebljavao boga u svoje svrhe,
ali kada je boga crkva dotukla, on se je obratio na znanost u nastojanju da pro-
nade dokaze kako je potrebno da se većina ljudi podredi manjini.
--- Znajte - uvek kada se na čistom i veličanstvenom hramu znanosti

pojavi kakva tamna i sumnjiva pega, to je hram znanosti taknuo malogra-

danin svojom drskom i prljavom rukom.
Iskustvo i misao čoveka rodili su znanost ; znanost je slobodna sila, koja
vrlo teško može da se podredi interesima malograđanstva, jer je u znanosti
vrlo teško naći razloge koji bi opravdali eksistenciju malograđanstva, i baš
obratno sve što znanost više napreduje, to jače osvetljuje škodljivost parazi-
tizma
Na temelju napornih pokušaja da se pomiri sa nepomirljivim, u malo-
gradaninu rodila se bolest - savesti . Ta bolest mnogo sliči onom plaho-neu-
godnom osećaju, što ga oseća lenčina i nametnik u nekoj strogoj radničkoj obi-
telji, kada očekuje, da će ga jednoga dana odagnati . U stvari, ta savest je neka
razvodnjena bojazan od odmazde, što je poput reumatizma postala kroničnom
Ta osebina malograđanske duše nagnala je malograđanina da stvori novo sred-
—
stvo za pomirenje čovečnost . Humanost, to je neka vrsta religije, no ipak
nije tako jedinstvena kao religija ; imade u čovečnosti ponešto logike, nešto do-
bronamernog osećaja, samilosti, mnogo naivnosti i neke naročite kršćanske
težnje, da se čoveku mesto kruha svagdanjeg daruju mehuri sapunice . Na kon-
cu konca, humanost je neke vrsti milostinja puku , bedne i bljutave mrvice što
bogati Lazar velikodušno baca sa stola svom siromašnom imenjaku . To pomir-
beno sredstvo ostalo je bez uspeha, jer puk se njime nije zasitio niti je postao
krotkijim, te je i dalje kao do sada, i ako tupo a ono vrlo mrko posmatrao svo-

506
jim gladnim očima, kako drugi žderu plodove njegovoga rada . Objasnilo se
tako, da čovečnost nije malograđaninu poslužila kao sredstvo da zavojšti na
pravednost.
Malograđanin voli da nauča svoj narod : » Ljubi bližnjega svoga kao sa-
ma sebe,<< i dok on tako narod podučava u ljubavi, za sebe pridržaje svoje ne--
pokolcbivo pravo da živi na račun tuđega posla.
Kada se je malograđanstvo osvedočilo, da puk nikako ne želi da postane
humanim , i da Hristova nauka nije u stanju da pomiri radnika sa njegovom
po državi mu nametnutom ulogom roba, tada je čovećnost i religiju osetilo u
svojoj četverouglatoj sićušnoj duši kao suvišan balast, i tako se u malograđa-
ninu rodila želja da se reši toga balasta, te je od tada i počeo taj odvratan pro-
ces raspadanja malograđanske duše. Trebalo je videti opojno veselje malogra-
danina, kada je počeo Nitše da glasno govori u svojoj mržnji protiv demo-
kratije .
Pričinilo im se, da se je eto konačno pojavio neki Herkul, koji će očistiti
Augijasove štale malograđanske duše od sive isprepletenosti pojmova i koji će
ih osloboditi od guste i teške mreže, što su je tako dugo , tako revno i tako bes--
korisno svojim vlastitim rukama pleli, dok se nisu u njene negativne konce i
zapleli mogu ali ne smem, smem ali ne mogu - ta ih je mreža međusobno
isprevezala i konačno ih zaplela u stanje bespomoćnog očaja. Malograđanstvo
je bezodvlačno stvorilo iz Nitšea idola i svu njegovu mnogoobličnu dušu sku-
pilo u jednom jedinom plahom pokliču : » Spasi se ko može, svet propada, de-
mokratija dolazi ! <<
Pa ipak bio je to krik agonije samoga malograđanstva , što je u trazenju
za dugotrajnom pa bilo to i jeftinom srećom, za dugočasnim ali ipak sređenim
mirom, za nekim i ako stegnutim ali jakim poretkom , bilo blizu smrti od izne-
moglosti . Nitše je može biti bio i genije, ali čudo ipak nije bio u stanju da stvori
i nije mogao da ulije vruću i svežu krv u iznemogle žile, te da vatrom svoje
duše pretali sitničave kramare u aristokrate duha . Taj poziv za samoobranom
pao je na neplodno tlo— malograđanstvo živi od tuđega posla i samo sa tu-
dim rukama može da se bori.
Nekoć malograđanstvo kupovalo je za svoju službu potrebne ljude nov--
cem, posle ih je korumpiralo obećanjima, a gotovo uvek ih je varalo .
Sada je teško prevariti ljude kada su počeli da shvaćaju svoje lične inte-
rese. Ljudi dele se sve oštrije u dva nepomirljiva tabora u manjinu , oboru--
žanu svime čime može bilo kako da se brani, i u većinu koja poseduje tek jedno
jedino oružje svoje ruke - i jednu jedinu želju --- ravnopravnost. Desno
stoje poput strojeva bestrasni iz gvožđa izliveni lakaji kapitala. Oni su privikli
da se smatraju gospodarima života, a u stvari oni su bezvoljni sluge ledenog,
žutog davola, što se zove zlato. Levo skupljaju se sve brže i brže u jednu nepo-
bedivu vojsku pravi gospodari života, jedina živa svepokretna snaga, narod
radnika, srce im se žari od pobedničke svesti i oni gledaju u svoju budućnost
- u slobodu. Izmedu obih ovih snaga giba se amo tamo zbunjeno i uzrujano
malograđanin ; malograđani uvidaju da je pomirenje nemoguće i tako se stide
da podu desno, a strašno se boje odrediti se levo , i tako taj uzani prostor u ko-

507 -
me se giblju biva sve užim i užim, neprijatelji napreduju sve bliže i bliže jedan
protiv drugoga i borba već počinje.
A što da otpočne sada malograđanin ? On heroj nije i sve herojsko iz-
gleda mu neshvatljivim , i on se samo kadikad u kazalištu divi scenskim juna-
cima, spokojno uveren da mu ti kazališni junaci ne će ogorčiti života . Malo-
građanin ne oseća budućnosti i on proživljava sa interesom jedino dani mo-
menat, on voli život, ali ga ne oseća duboko ; socijalna tragika nije pristupačna
njegovim osećajima, i tek je strah pred svojom vlastitom smrću u stanju da
shvati i taj strah više puta izražava jasno i energično . Malograđanin je lirik
i patos mu je potpuno stran .
Što da otpočnu malograđani u borbi za opstanak ? I tako ih i vidimo ka-
ko se plašljivo i nevoljno sakrivaju pred tom borbom svako ko i kamo može -
u tamne zakutke misticizma, u lepe paviljone estetike, skalupljene na brzu ruku
iz pokradena materijala, ili lutaju žalosno i beznadno labirintima metafizike,
da se vrate na uzani staležnim lažima zaprljani puteljak religije, i tako svuku-
da povlače sa sobom svoju lepljivu prostotu , histerično stenjanje svoje sitniča-
vim strahom ispunjene duše, svoju netalentovanost , svoju drzovitost i sve čega
god se dotaknu obaspu tučom sitničavih, praznih i hladnih reči što zvuče falš
i žalosno .

II.

Svatko vidi u životu naravno sve takvim kakvim hoće da vidi , i kada neko
ne će da gleda ništa — taj vidi naravno samo sebe - vrlo tužna i nevoljna
predstava. A malograđanin nije u stanju da vidi bilo što osim svoje mekušaste
i sive duše .
Najneprirodniji oblici odnosa malograđanstva spram naroda, razvili su
se u našoj glupoj zemlji . Vrlo je verovatno da na svetu nema ni jedne zemlje
u kojoj bi vladajuće klase (pisano god . 1917. op . K. R. ) pisale tako mnogo i
tako marljivo kao kod nas, i sigurno nema na svetu ni jedne književnosti osim
ruske, koja bi svoj narod prikazala tako odvratno slatkim i narodne patnje opi-
sivala sa tako neobičnim i sumnjivim predanjem.
Ruski narod - taj okovani Samson - oboren sa teškim i grubim glupo
sazdanim državnim mehanizmom na tle, doista je velik patnik u punom smislu
te reči
I on je nosio na svojim leđima, u punom smislu te reči, sa nemom strp-
ljivošću titana strašan jaram robovanja na katorgi, živinske zločine sa strane
vlasti, podmuklo izrugivanje sa strane veleposednika i policije, on je podnosio
sve to bez glasa, te bi uvek od vremena na vreme nekim pokretom uznastojao
-
da zbaci teret sa svojih leda i da se zaputi spram slobode, ali nije on sle-
pac mogao da nade puta spram nje i tako su ga okovali uvek još jače .
Kada čovek tako mučen po svojim krvnicima ćuti pun prezira za svoje
mučitelje, to se onda zove lepim i ta lepota izaziva oduševljeno poštovanje
za martira, i izvan svake sumnje to je za pesnika vrlo lepa tema.
Ali kada su ruskoga seljaka tukli po zubima, kada su ga šibali , kada su
mu lomili rebra, i kada je on- koji jedva da je što skrivio - stenjao » ne ću

508
nikada više ! << - onda je u tome bilo vrlo malo ljudskog i savršeno nikakve le-
pote i ti bi događaji trebali da izazovu srdžbu i mržnju protiv sile što je
vladala narodom , te bi to trebalo da probudi tvrdokornu i strašnu želju , da se
tamna kasarna, u kojoj se domovina davila razori i pregradi. Rus-
ka književnost dugo je sa žalosnom dirljivošću posmatrala kao tupa i
usled nekažnjivosti neobuzdana sila siluje ruski narod , kako po predrasudama
svesno i planomerno truje to nepresušno vrelo energija, ona je posmatrala,
kako se to naše hleborodno tlo eksploatira i posmatrajući tako taj zločin poči-
njen protiv života svoje domovine ona je uzdisala lirski :
>>o domovino strpljivosti ,
ti zavičaju ruski ! « *

Naša književnost je gotovo sva hvalospev posvećen strpljivosti ruskoga

naroda, ona je sva prožeta tihim zanosom za patnika — mužika, i obožavanjem
njegove nadljudske podnosljivosti .
» Odakle crpeš ti tu svoju snagu « pita Njekrasov mužika , i tako je puk bio
za književnost samo živi model, po kome je sa više ili manje talenta stvarala
bojama zasićene slike za zadovoljenje svojih stvaralačkih potreba i estetskog
ukusa malograđanina.
Temeljni motiv poezije u prikazivanju mužika i njegova života za čudo
i kod najistaknutijih književnika ispremešan je sa nekim sirupom žalostivne
lirike, a ova je kod crtanja ruskog seoskog života deplasirana, jer je u najma-
nju ruku nepošteno lirski uzdisati posmatrajući ljude svojim vlastitim očima,
gde se dave u blatu i tmini .
A kod odnosa ruskih književnika spram njihovih junaka mužika, uvek
se oseća kako izbija kao neko zadovoljstvo nad tim da su ti mužici neverovatni,
mekani dobri i strpljivi.
Istina je veliki su napori potrebni da bi ruski mužik izgubio svoju
strpljivost, ali je ruska carska vlada - to joj treba priznati tu zadaću uvek
vrlo uspešno vršila ; pa ipak zrcalo ruske književnosti nije odrazilo te kratko-
trajne provale narodne srdžbe — te jasne znakove čežnje za slobodom . Ruska
književnost davala nam je tipove kao Antuna Goremiku (pripovest Grigorovi-
ćeva) staroga dedu Jakoba i Mazaja (tipovi iz Njekrasovljevih stihova ) , pak
Akima iz »Moći Tmine « (Tolstoj ) , i tako jedan čitav beskrajan niz sličnih mu-
drih ali nemih i mucavih ljudi . Iz narodne sredine, pred očima te književ-
nosti nikli su znatni ruski pesnici i pisci : Lomonosovi , Kolcovi , Ni-
kitini , Surikovi, ali ona ih nije ni primetila , a iz prošlosti narod-
ne ona je zaboravila da izdigne takve silne reprezentante narodne
volje kao što to bijahu Razin * i njemu slični . Ruska književnost tražila
je junake , o kojima je mogla da priča da su mekani i blagi i jaki samo u svo-
joj strpljivosti , sanjari carstva nebeskog, koji se na zemlji bezglasno pate. Svi

*
Njekrasov 1822-1876 .
Stjenka Razin, donski kozak, živeo je za vreme cara Alekseja i oslobodic čitavo
područje donskih kozaka i mnoge gradove od carske prevlasti, ali je konačno alovljen i
smaknut nakon grdnih muka. Njegove junačke podvige opevala je ruska narodna pesma.

509
 - sramotu i
ti junaci nose na svojim leđima strpljivo bezuslovno strpljivo
ponižavajuću bedu robovanja što pritište i dušu i telo. To su dragi ljudi ! Pot-
puno nesposobni za konstrukciju bilo kakvog života, oni čini se da su stvoreni
-
od prirode jedino - za miroljubu rabotu u korist svojih gospodara. Ti duhov-
no čisti mužici, to su takve mile bube - božje kravice, tako drage živinice,
ispunjene jedino patnjom i predanošću stradalničkom , da je upravo čudo, ka-
ko su gospoda mogla da tu nevinu decu biju po štalama bičevima, da ih bati-
naju na veliko i na malo, da ih prodaju kao ovce i u opće da postupaju s njima
na jedan takav svakako ne nežan način .
Naša aristokratska književnost je svesno ili nesvesno, ali uvek tvrdokorno
konstantno prikazivala puk na sledeći način : strpljivo-ravnodušan spram svog
vlastitog života, uvek zaokupljen mislima na boga i na svoju dušu , ispunjen
jednom jedinom željom za unutarnjim smirenjem, malograđanski nepoverljiv
spram svega novog, do ogavnosti dobroćudan, spreman uvek da sve i svima
oprosti taj ruski puk to je neki tuponosi idealista, koji će se još dugo dugo
podređivati svima koji to samo ushtednu .
Malograđanstvo čitalo je te lepe pripovesti o krotkom ruskom narodu i
raznježavalo se i radovalo toj dobroćudnoj narodnoj strpljivosti i tako udobno
se smestivši na narodnoj grbači malograđanstvo je prozvalo ruski narod bo-
gonoscem .
U vreme oslobođenja kmetstva i istodobne rastave puka od zemlje, u
našoj zemlji stvorila se mala ali energična naslaga duševno jakih i duševno
slobodnih ljudi . Bila je to grupa smiona i šarena neuspela deca činovnika,
kroz tvornice u novi život probuđeni radnici - ljudi kao od sna ustali u svi-
tanje kakvog svetlog majskog jutra sve sama mudra i zdrava vesela i smi-
ona radna snaga. Svi žedni nekog divnog i slobodnog života, oni su prozrevši
život svojih otaca prezrivo se odvrnuli od tog toli uzanog, dosadnog, besadr-
žajnog života bez boja i bez oblika, tako prosjački bednog, sazdanog tako su-
rovo i drsko na nadljudskoj raboti oglupljenog i porobljenog naroda .
Oko tih mladih snaga, bučno i poslovno, reformama uzrujano , kretalo
se malograđanstvo, osalovljeno, umirući, duhovno već davno mrtvo , ono se
je trzalo, grčevito kao elektrizirana lešina i besnelo i psikalo prestrašeno i srdi-
to na pragu novoga života , dobro osećajući da za malograđanstvo preostaje
jedino još grob . Raspojasana omladina nad tim preostacima kmetstva pevala
je veselo i drsko mrtvačku misu , afirmirajući tako oštro svoje mesto u životu .
Posle oslobođenja kmetstva vlast je odmah započela stezanjem činovnič-
koga stroja, novih okova za narodne težnje. Vlast se spram svih nečinovnika
odnosila neprijateljski i sumnjičavo ; ljudi koji nisu hteli da postanu činovnici-
ma bijahu vlasti škodljivi i suvišni . Postalo je jasno , da ako je nečinovnik hteo
da živi, on je bio prisiljen da se približi narodu , da se opre o narod . To su in-
teligenti onoga vremena shvatili i tako su pošli u narod » da seju mudro , dobro,
večno znanje ! <<
Ruska vlast, samo se po sebi razume, nije mogla da dopusti nikakvu dru-
gu setvu po brazdama narodnim , nego onu šta bi bila utvrdila legendu o nad-
zemaljskom poretku te vlasti . I tako je u historiji do tada besprimerna, zapo-
čela borba između rpice smionih ljudi protiv jedne nemani što je otela narodu

510
slobodu i zasela na nju proždrljivo . Ta borba bila je divna poput kakvog sta-
rog viteškog romana ; ona je izbacila mnogo junaka i proždrla ih kao Saturn
svoju decu . Junaci su propali . Bijahu to tvrdoglavi, snažni muževi, ali ih je
historija bacila između teškog kladiva i nakovnja . Oni su mnogo štošta hteli
da podignu u visinu , i koješta su pomakli s mesta i tako usled svojih napora
da maknu narod podkopali su svoje vlastite snage. Narod do tada nije od go-
spode doživeo ništa dobra, pak tako niti njima nije hteo da poveruje kada su
mu doneli nauku o Slobodi , Jednakosti i Bratstvu . Narod , kome su lagali sto-
lećima, nije mogao u nekoliko godina da se nauči da poveruje. Za tih dana, ka-
da su se ti plemeniti vitezovi borili sa zmajem na smrt, malograđanstvo je uz-
nastojalo kako bi da u stihu i prozi dokaže, da je ruski narod izvanredno origi-
nalan, te mu nikako ne pristaju iskvarene životne forme Zapada . Upliv Zapada
da služi jedino u tu svrhu , kako bi rastrovao i razorio meku dušu i sve ostale
retke sposobnosti bogorodnog ruskog naroda, sposobnosti što su se začele u na-
rodu batinjanjem po štalama, potpunim i jedinstvenim neznanjem i ostalim
idealnim uslovima. U delima malograđana stvorenih na ovu temu svakako je
najzanimivije spoj talenta sa jednom doista istočnjačkom inercijom misli , i
nekim tatarskim lukavstvom, kojim su malogradani uznastojali da tu misaonu
nepomičnost do kraja sakrivaju nekim šarenim rečima zanosa za narod . Taj
naš tupi , napola izgladnjeli, potpuno neprosvećeni narod, bio je po uverava-
njima malograđana pozvan, da tajanstvenom snagom svoje duše obnovi čitav
svet; u tu svrhu bilo je pre svega potrebno da se taj narod odvoji od ostalog
sveta visokim zidom originalnosti, da ga ne bi zrak i svetlost Zapada rastro-
vali. Taj ruski seljak, još domala dar, kojim se velika gospoda darivahu za uči-
njene dvorske usluge, taj živi inventar veleposeda, ta unosna roba i predmet
trgovine, on je postao od jednom najobljubljenijom temom razgovora, on je
postao objektom, nad čijom su se budućnošću stvarale najraznovrsnije brige,
idolom, pred kojim je malograđanin glasno ispovedao svoje grehe . Mutna,
uzaludna, poslovna, malograđanska misao obletavala je narod u svome tra-
ženju za pomirenjem i za opravdanjem , poput šišmiša .
Ta tužna poslovnost delovala je na Njekrasova najboljeg pesnika onih
dana, demoralizatorno, i on je priključivši se povorci podmuklih pokajnika
krivo sekundirao :
Uživali smo sve,
i kakve su nam želje, kakve nade ?
mi svima koji pate u Hristovo Ime
.
želimo laku noć!
Kako je neobično bedna ta fantazija ! Zar jednom nasilno uspavanom
narodu, narodu ljubomorno čuvanom po hiljadama vernih slugana države, tog
strašnog Levijatana, zar se takovu narodu nije moglo zaželeti ništa bolje , nego
laku noć ? I to onda, u dane, kada su mnogi već udarali zvona na uzbunu, u
nastojanju da podignu narod ? U vreme kada su junaci osamljeni padali u
borbi za slobodu.
Malogradanima svidali su se takvi i slični stihovi, i oni su narodu od
svega srca željeli laku noć ; a što bi i mogli osim toga da požele ? To je bilo i
humano i jeftino .

3 511
 U to vreme borbe, pojedinci poput sovuljaga nemirno i mrko namigujući
spram zapada, gde je tinjala vatra slobode i gde se je u mukama rađala isti-
na, kreštali su , da se sa zapada toči otrov što će uništiti ruski narod . Drugi pak
iskrivljavali su radikalne ideje i udobno se smeštavali u kompromisu, dok su
treći besno u prozi i stihu klevetali sve što im se pričinjalo mladim, lepim i
smionim, i iz svega štogod su poduzimali izbijao je uvek večiti strah za mirom
- za mirom siromašnih duhom.

U rusku zemlju ušao je na svojim željeznim petama, zamotan u sive

oblake dima i pare novi revolucioner, bestrasni lakaj žutoga demona prož-
drljivoga zlata sverazorni Kapital .

III.

Tolstoj i Dostojevskij , ta dva najveća genija, potresli su snagom svoga

talenta čitav svet, oni su pažnju čitave Evrope svratili na Rusiju , i oba su ta
srodna duha stala u redove veličina, kao što su Dante, Cervantes, Rousseau
i Goethe. Ali obojica isto tako učinili su vrlo slabu uslugu svojoj nesretnoj
zemlji.
I to se je zbilo upravo tada , kada su naši najvredniji muževi zamoreni u
borbi za oslobođenje navodno pali pred samovoljom vlasti, dok su mlade sna-
ge, već nadošle da nastupe na mesta palih, zapanjene i zastrašene vešalima,
katorgom i zagonetno zloslutnom šutnjom nepomićnoga naroda zastale.
Malograđani, prestrašeni provalom revolucionarne borbe čeznuli su za mirom
i redom i bijahu spremni da s podrede pobednoj vlasti i da izdaju pobeđene,
a za platu da zgrabe i ako malen, a ono vrlo tečan zalogaj vlasti . Teški i sivi
oblaci reakcije stajali su nad Rusijom ; beznađe i žalost ispijali su omladinu,
a krvave ruke tamne vlasti opet su plele novu mrežu ropstva.
U to tužno vreme duševni vode društva trebali bi bili da se obrate na ra-
zumne i poštene snage sledećim rečima :

>> Izvori svega zla u našem životu to su beda i neukost našega naroda,
to su tragedija kod koje mi ne smemo da ostanemo pasivni posmatrači, jer pre
ili kasnije bit ćemo silom prilika prisiljeni da u toj tragediji zaigramo vodeću
ulogu . Za državu danas mi smo cigle sa kojima ona zida tvrdave i tamnice i
tako utvrđuje svoju zlu silu .
U borbi nas država bije jer nas je svojim bezdušnim mehanizmom odvo-
jila od naroda. Niko razuman ne može da miruje dok je puk roblje ili divlja
životinja, jer roblje će progledati , roblje će se osloboditi i roblje će se osvetiti
za sva nasilja i za sve nepažnje. Tako dugo dok nas okružuju toliki prosjaci ne
može biti govora o lepom životu . Država ubija čoveka, da bi u njemu uskrisila
živinu , i država pomoću te životinjske snage učvrstivši tako svoju vlast ubija
razum. Dobro jedne zemlje leži u slobodi naroda, i samo narodna snaga u
stanju je da porazi tamnu silu državnu . Pomislite, da nema na svetu ni jedne
jedine zemlje u kojoj bi muževi časti i razuma bili tako osamljeni, kao u našoj .
Borite se dakle za triumf slobode i pravde, jer lepota leži samo u tom triumfu.
Neka nam život postane junačkom pesmom ! <<

512
 >>Trpi«< ! rekao je Dostojevski u svome govoru prigodom otkrivenja
Puškinova spomenika.
>>Usavršuj se ! << govoraše Tolstoj i dodavaše : » Zlu se ne opri silom ! <
«
. U tim propovedima strpljenja i neprotivljenja zlu imade nečeg sra-
motnog, što vrlo mnogo naliči na zlobno podrugivanje. Ta dva svetska genija
živela su u zemlji u kojoj je nasilje nad ljudima zauzimalo po svom sladostras-
nom cinizmu iznenađujuće dimenzije. Samovolja vlasti opojena nekažnjivošću
pretvorila je čitavu zemlju u neku podzemnu tamnicu , u kojoj su lakaji vlasto-
držaca od guvernera do policajca drsko robili i zlostavljali milijune i s njima
se igrali kao mačka sa uhvaćenim mišem. A tim na smrt izmučenim ljudima
govorili su : » Ne protivite se zlu ! Patite se! <«
Ja ne ću da se bavim kritikom dela ovih velikih umetnika, ja tek otkrivam
u njima karakter malograđanski. Ja ne poznajem većih neprijatelja životu , od
malograđana. Oni nastoje kako bi da izmire mučitelje i mučenike, i da se ispri-
čaju usled svojih blizih odnosa spram mučitelja i svoje ravnodušnosti spram
patnje sveta. Oni nagovaraju mučenike na strpljenje i uče ih da se ne opiru sili,
i uvek traže dokaze kako bi dokazali nemogućnost promene u odnosu između
posednika i onih koji ne poseduju ništa , oni obećavaju puku za njegove napore
i patnje nebesku nagradu , i posmatrajući tako ravnodušno nepodnosljivo gorko
živovanje narodno oni mu ispijaju sveže sokove ko biljnata uš . I najveći deo tih
malograđana služio je neposredno vlasti, a manji zaobilazno : propovedima
strpljivosti, pomirenja, oproštenja i opravdanja.
Takav je način kriminalan, jer on zadržaje Pravilan razvoj procesa , i taj
je posao tim kriminalniji što proizlazi iz motiva lične udobnosti. Malograđanin
u svome stanu i u svojoj duši voli zgodan nameštaj . Kada je u duši malogra-
danina sve pristojno uređeno, onda je ona spokojna .
Ta malograđanska strpljivost opevana je lepim rečima, i to ponajbolje
osvetljava kako se je zapravo ruska književnost odnosila spram naroda . Sveu-
kupna naša književnost je tvrdoglava nauka o pasivnom odnosu spram života,
ona je apologija pasivnosti. A to je prirodno . Književnost malograđanina i ne
može da izgleda drukče, sve ako je taj malograđanin i genijalan ..
Jedna od osobina malogradanske duše je služinska puzljivost i ropsko
obožavanje autoriteta . Malograđanin diže svoga dobročinitelja za idola pred
kojim se klanja kao prosjak pred kramarom . Ali to traje samo tako dugo dok
idol živi u skladu sa malograđanskim zahtevima, usprotuslovi li im kadikad
što se retko izbiva tada ga malograđanin obara sa daske kao krepanu vranu
sa krova. I baš iz tih razloga malograđanski književnik je uvek više ili manje
lakaj svojih čitača, ta ljudima se tako mili biti idolom .
Ja očekujem da će me moji idolopoklonici glasno zapitati : » Kako
zar? Tolstoj ? Dostojevski ? <<
Stari židovski mudrac Hilel obdario je ljude jednom vrlo jednostavnom
i bistrom formulom individualnih i socijalnih odnosa . »Ne mislim li sam na
sebe govoraše on ko će da se brine za mene? Ali kad bih samo na sebe
mislio čemu bih postojao ?« Malograđanin rado usvaja prvu polovinu for-
mule, a druge ne shvaća.

― 513
 Postoje dve vrsti individualnosti : malograđanska i herojska .
Prva postavlja u centar svemira svoje --- Ja - nešto bedno, siromašno
i naduveno. Predstavite si kako je to prekrasno, da u centru svemira postoji
neki odebeli masni čovečuljak sa trbuhom , ljubitelj oštriga , žena, dobrih pesa-
ma, cigara, glazbe, u kratko čovek- što poput kakve nezašivene vreće guta sve
životne radosti . Uvek nezasitan , neprekidno u strahu, on je u stanju da iz jedne
obične zubobolje stvori svetski događaj prvoga reda, i eto tom parasitu Pripa-
da — sve !

A drugi govori : Svemir je u meni ; ja shvaćam svojom dušom sav užas

i svu sumnju , sve boli i sve radosti života, sve šarenilo i sav haos te titrave igre.
Svet je narod, a čovek je samo stanica moga organizma . Biju li čoveka, to me-
ne boli, vredaju li ga, mene vredaju . Ne dopuštam pomirenje izmedu tlačitelja
1 potlačena. Životna protuslovlja treba da se razviju slobodno do kraja , da bi
se iz njihova trenja rodila prava istina i lepota životvorna poput sunca . Velika ,
neiscrpiva bol laži, bol tmine i nasilja i prevare, to je moja osobna bol . Ja sam
čovek, a izvan mene nema ničeg ! «
Taj »Veltanšaung «< , istančan i razvijen do duboke lepote koju mi ne
možemo da shvatimo, to će po svoj prilici biti pogled na svet Radnika , tog je-
dinog pravog i zakonitog gospodara života, jer se on jedini trudi oko životne
izgradnje. Taj pogled na svet nije odjeknuo u ruskoj knjizi . Ruska književnost
nije bila u stanju da rodi Junaka , jer je ona samo u pasivnosti videla junaštvo,
pa kada je i htela da Prikaže aktivna čoveka , — to je kod takvog lepog i znat
nog talenta kao što je bio Turgenjev ispalo beskrvno i bezbojno . Bistri i veliki
Pomjalovskij , on je jedini duboko osećao životu tako neprijateljske snage ma-
lograđanstva, i on je jedini umeo da ih neumoljivo verno prikaže i da dade
živi tip junaka ; Sljepcov narugao se malogradaninu zagrižljivo i tačno . Osam-
desete godine bijahu za malogradanina perijoda potpunog triumfa, i on je kao
uvek zlorado , dosadno i bezbojno triumfirao. Zanosnim suzama obliveni slu-
šali su malogradani predavanje Dostojevskoga i osećali se po njemu umireni-
ma.Jer ta propovedana strpljivost bila je za malograđanina bez ikakvih obve-
za , a opet mogla se je puku vrlo dobro preporučiti. Malograđani bili bi svoje
nemoćne uz to ipak požudne ruke najrade položili u krilo, ali ih je savest -
taj svrab malogradanske duše tvrdokorno silio da opremaju narod obra-
zovanjem ; jedan posve maleni deo malograđanstva osetio se osamljenim u
zemlji gde je bilo tako malo pismenih ljudi , koji bi mogli poslužiti malograde-
ninu kao slušači, konzumenti novina, knjiga i ostalih proizvoda povišene delat-
nosti malograđanskoga duha.
Malogradanin voli filosofiranje kao danguba pecanje ribe ; on voli od
vremena na vreme da se
se porazgovori o temeljnim problemima bivstvo-
vanja — zanimanje što mu u odnosu spram puka ne nameće nikakvå
obveza ; stvar je ta na svome mestu u jednoj zemlji, gde tuceti milijuna na
ljude sličnih bića u pijanstvu biju žene u trbuh, gde ih povlače za kose , u zem-
lji gde se večno i neprekidno gladuje, gde čitava sela propadaju od sifilisa .
gde se ljudi tuku šakama od zabave, gde se opijaju na smrt vodkom i gde te
sve kretanje i zanimanje podseća na Primitivnost divljaka .

514
 Ali kao što je rečeno, malograđanin je svejedno shvatio da je potrebno
da poveća svoju vojsku i tako se je otpremio na posao.
Zaječalo je umirujuće pravo malograđansko geslo : Naše vreme nije vre-
me velikih zadataka ! I tako bi na brzu ruku stvoren vrlo jednostavan kult »sit-
nih zadataka <<< pravi malograđanski kult. Kolika je nepregledna masa pre-
tvorljivosti, koliko je mnogo samoobožavanja bilo uloženo u taj kult.
Druga grupa malograđanstva , nešto iskrenija u spoznaji svoje žalosne
i sramotne pozicije sledila je pozivu Tolstoja . I tako je započelo Samousavrša-
vanje ta žalosna lakrdija sa preoblačenjem. U jednoj zemlji gde su ljudi tako
malo razumni da još uvek obrađuju zemlju drvenim plugom, u zemlji gde se
veruje u veštice i u đavola, u toj žalosnoj i bednoj zemlji stali su obrazovani
ljudi da za volju jedne ideje igraju lakrdiju i da poriču umetnost i lepotu, na-
vukli su na sebe seljačko ruho, obrađivali su neveštim rukama jalovu zemlju ,
uznastojali su da se na svaki način približe divljacima i nazvali su to samo-
> Pojednostavnjenjem Običaja. « Surovi ali ne još posve glupi se-
osakaćivanje »
1jak posmatrao je te osobenjake i smeškao se prezrivo, bez da je shvatio razlo-
ge tog neobičnog i smešnog ponašanja » Gospode. << Više puta, naročito ogor-
čen svojom sudbinom, kada bi se malo više ponapio vodke, mužik je uvredio
gospodu što su se snizila do njega, ali se gospoda »> nisu oprla zlu zlom<«< i tako
su izazivala još i seljački prezir.
Tako se je vladalo savesno malograđanstvo , ali velika gomila proždrlji-
vih i drskih malograđana javno je slavila pobedu surove snage nad čašću i
razumom i cinički je udarala na smrt ranjene pobedenike . Ta rulja iz klevete
prljavštine i pritvorljive podredenosti spram pobednika stvorila je kao neku
obrambenu utvrdu za svoje životne pozicije ; u tim su se utvrdama zgodno
smestili talentovani brbljavci , ponajviše regrutovani iz renegata , i tako su slož-
no započeli da klevetama i lažima zasipavaju sve, što je u ruskome životu još
blistalo i sjalo.
Kada su propali : » Otečestvenija Zapiski « (vrlo istaknut liberalan meseč-
nik) , jedan ih je renegat popratio do groba sa odvratnim smeškom : »> Pevala
je tičica pevala, i utihla ! O zašto si tičice utihla ? -
Ti potomci i krvni srodnici Jude Iskarijota, Ignacija Lojola i ostalih Hri-
stovih izdajica, prožeti bolećivom halapljivošću za slavom i suviše praznore-
čivi, a da bi bili mogli da stvore nešto znatnog, osećali su da su za uloge vo-
đa preslabi i tako su postali njegovateljima i braniocima malograđanstva . Sve
što je u Rusiji bilo samo donekle pristojno ti su ljudi stali da prljaju vonjavom
slinom i uspelo im je da tokom jedne četvrtine stoleća korumpiraju ljude svo-
jim propovedima protiv svega što je strano, svojom služinskom uslužnošću
spram vlasti, svojim propovedima laže i prevare ; zločini su im bezbrojni, a zlo
što su ga zasejali je beskrajno . Slabo obrazovani i surovi, ti su ljudi o svemu
rasuđivali prostački, uvek puni žuči neuspeha na jeziku . Sve je to poznato, i
sramotno i odvratno je govoriti o tome, te je zato bolje da pređemo na vlada-
nje malograđanstva za naših današnjih tragičnih dana.
Pravednost traži medutim da upozorimo da su se za život najsposobniji
malogradani priključili i revoluciji . Oni su shvatili da su medu ruševinama

515
stare, na robijaštvu sazdane tamnice sputani, u tamnom haosu ruskog života
nisu imali određene pozicije i njihov je život bio bezbojan i dosadan . I tako
su se vrlo spremno priključili revoluciji , više iz sport , kao što Englezi putuju
iz Londona na Kaspijsko more u lov na divlje patke. S vremenom mi ćemo se
s tom gospodom susresti među radnicima revolucije, gde će prouzročiti škod-
ljivu uzbunu i podići neugodnu buku, i mi ćemo ih videti, gde ta gospoda bez
organske veze s narodom, strani gomilama, u svojim raspoloženjima hiroviti,
menjaju svoje poglede brzinom švarckinstlera i time u glavama svojih učenika
prouzrokuju teške sumnje, a kod radnika neku neprijateljsku nepoverljivost
spram reprezentanata proleterske inteligencije. Istodobno zajedno sa svim tim
pokušajima sitnih i strašljivih ljudi , da izmaknu surovim zakonitostima stvar-
nosti u mirne oblasti snova , ili da se gdegod na životnom rubu udobno smeste
kao posmatrači te ogromne životne drame, istodobno je sa jezuitskom poslov-
nošću malograđanstva stupao bestrasno gvozdeni rad kapitala i sa matema-
tičkom tačnošću odelio ljude u dve strogo odvojene neprijateljske grupe ; uz
ornjavu strojeva rasla je u crvenim zdanjima tvornica i radionica jedna nova
silna, doista za život sposobna snaga, snaga, kojoj danas svi malograđani za-
hvaljuju svoje oslobođenje iz kaveza državne vlasti , i za koju su ti isti malo-
građani odlučili da konstruišuju mnogo solidniji kavez, nego što su u njemu
robovali sami. Malograđanin vlada se danas u politici kao tat kod požara. On
je ukrao perinu , odvukao je kući i vratio se na garište da gasi vatru , što ju je
iz svoga skloništa pomalo i sam potpalio .

IV.

Istodobno dok je malograđanin mekana srca oprezno nastojao , da slabe

luči svojih namera unese u pučki život, istodobno dok su renegati u svojoj po-
hoti za osvetom, opojeni triumfom pobede, cinički plesali nad grobovima ju-
naka, istodobno dok su se ravnodušni malograđani u sivoj magli prostote ra-
dovali svome miru i redu, istodobno je vlast počela ponovno da sapinje narod
gvozdenim obručima ropstva .
Senilni demon Rusije, Pobjedonoscev, prokurator Crkve Hristove, sluga
i apostol vlasti, svojim je sladostrasnim prstima fanatičara pograbio rusku
zemlju za grkljan , davio je i kod toga luđački zaneseno urlao : »Veliko je i sve-
to značenje Sile ! Ona je zrcalo Istine, Dostojanstva i Energije . I tako za do-
punu delovanja nadglednika zemstva uveo je crkvene škole . To je bilo drsko ,
ali su mnogi držali da je to snažno i talentirano : malograđaninu se cinizam
kadikad svidja, i on ga nalazi divnim . Ali poput Kirke, vlast Pretvara čoveka u
životinju . Samo ograničenim je ljudima svojstvena težnja za vlašću , ljudima
ograničenim, koji ne mogu da shvate veliku mudrost i lepotu unutarnje slobo-
bode, koja se ne podređuje nikome ali koja nije u stanju ni da podjarmi . Vla-
stoljubivi ljudi u glavnom su ograničeni, i kada mogu da deluju nekažnjivo ,
u njima se bude atavistička čuvstva praotaca slugana, te se tada čini, kao da
bi se ti potomci slugu hteli da osvete za svoje patnje ; tako se ne osvećuju kriv-
cima nego bespravnim ljudima, izvrženima sili državnih Pretstavnika, a jer je

516
 Rusija i predugo bila zemljom ropstva, to su njeni pretstavnici više nego gde
neobuzdani i okrutni.
Ti su ljudi kao grabežljive životinje pili rusku krv ; zadrvši svojim po-
žudnim pandžama u ogromno telo Rusije, oni su je robili žigosali i gnjavili
poput barbarskih osvajača i oslabili je kao gnojni bacili zaraženi organizam.
Bilo je to vreme živinskoga triumfa, tim besnijeg, što se je činilo da će se zem-

lja domala zagušiti.

Narod oslepljen divljaštvom i len od očaja posmatraše sve to nemo dok
mu se grbača svijala pod pritiskom sile. Gorki život razvio je u narodu nad-
ljudsku izdržljivost i čudesnu sposobnost pasivne rezistencije, te je tako narod
pod teretom zle vlasti državne živo kao medved na lancu šutljivo , spram unu-
tra okrenut život zarobljenika , koji slobode još nije zaboravio, a puta do nje
ne zna. Narod , po svojim prirođenim sposobnostima jak i poduzetan dugo nije
znao što da otpočne svojim sputanim rukama ; prem nije glup, narod je duhov-
no bio potpuno nemoćan jer mu je mozak bio pravodobno zabrtven smećem
praznoverja ; narod i ako vratoloman on se je vrlo polagano kretao, jer nije
verovao u mogućnost oslobođenja ; neobrazovan i osurovjeo, narod je spram
sveg novog bio nepoverljiv, svakoga je posmatrao sumnjičavo sa strane i ni-
kako nije sudelovao u životu . A u to bi i bio trebao da poveruje taj naš puk?
Sve je novo dolazilo od njegova gospodara, staroga mu neprijatelja, i uvek je
te novotarije iskusio kao nešto što mu je protivno, a nikako prikladno . A kada
je puk pomalo naučio da piše i da čita iz jeftinih knjiga, uvek je iz njih čitao sa-
mo to kako njegov gospodar tvrdokorno želi , da Puk bude trezan i umiljat. Au-
tori tih pučkih knjižica propovedali su narodu , da su svi ljudi braća i da su
svi ljudi jednaki .
A puk su okruživali ispravnici (policajni komisari, ) predstojnici zem-
stava, šefovi policije i policaji , i svi su jeli njegov kruh , globili ga i oduzimali
mu porez, krotili ga knutom , tukli ga i zatvarali jer čita knjige.
>>Nije bog u sili nego u istini, « tešila su ta dobra gospoda narod , što
nedeljama nije mogao da pristojno sedne sve od toga što su mu pokazali što
je sila. » Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe «< ! uveravali su gradski ljudi
narod, nastojeći istodobno kako da po mogućnosti jeftino pokupuju po selima
seljačku rabotu .
» Ne bij žene jer je čovjek kao i ti ; obrazuj svoju decu jer je znanje ve-
selje i svetlost ; ne pij vodke, vodka razara organizam ; ne kradi ! « tako je pi-
salo u knjigama . Mužik je sve to čitao i gledao kako mu gospoda mirno otim-
lju ženu i kako je sile da svojim mlekom doji gospodsku decu ; on je gledao
kako njegova trudna žena mora za deset kopjejki da riba gospodske kuće i kako
mu kćerku gospoda zavađaju prvom boljom prilikom, kako su spram seljaka
bezobzirniji nego spram svojih konja i pasa . Mužik je uvideo , da je naobrazba
gospodi doista korisna, ali da škola u njegovom selu odbija njegovu decu od
posla. Mužik je gledao , kako se gospoda, koja ga uče da ne pije vodke sama sa
užitkom opijaju i vinom i vodkom i tako mu se objasnilo da ga varaju i kradu
u svim pravcima .
Ne budi proždrljiv ! govorili su mužiku i trajno povisivali zakup
na zemlju a snizivali njegovu nadnicu .

317 __
 Knjige su bile u jasnom protuslovlju sa čitavim karakterom života muži-
ka, a dela gospodska protuslovila su moralu tih knjiga . Već sama ta činjenica,
da se je pojavila neka specijalna » pučka književnost «< , već je to samo po sebi
bilo sumnjivo, isto kao i sve akcije koje malograđanin poduzima na sveopće
dobro .
.
Malograđanin je, koristeći se plodovima tudega rada, hteo da sa svima
živi u miru pod svaku cenu i on je na neki način nastojao, kako bi održao onu
ravnotežu duše, što se zove srećom.
Što je moglo da nastane iz te laži , te pritvorljivosti i takve psihologije
>>sveopćeg dobra ?« To malograđansko » sveopće dobro « nije ništa drugo, nego
jedna beskrajna močvara, prekrivena sa tananom koricom dobrih namera ;
nad tom močvarom leže sive, mrtve magle lažljivih reči, a na dnu gnjiju živi,
potlačeni ljudi, pretvoreni u strojeve za obogaćivanje malograđana. To » sveop-
će dobro<< vonja po krvi i znoju prevarenih i zarobljenih ljudi .
Život postavlja tu stvar jasno i glasno : nije moguće jedno » sveopće do-
bro << tako dugo dok imade gospodara i robova, vladalaca i podanika , posedni-
ka i siromaha. Ili su svi ljudi politički i ekonomski potpuno ravnopravni dru-
govi, ili je život odvratan zločin, pokvarena tragedija, proces bez zadovoljšti-
ne. Preko stepa i sela u kiši iskara tutnje parostrojevi i vagoni kao gigantski
gvozdeni gmazovi i uz put proždiru hleb mužika . Uz sela rastu crveni zidovi
tvornica i golemih radionica, preteći strše u nebo visoki dimnjaci i crni se dim
penje do stana božjeg, bez da se boji srdžbe gospodnje. Na veleposedničkim se
dobrima javljaju gospodarski strojevi, te seju i žanju , i svojim ocalnim polu-
gama otimlju rabotu mužiku , i on da ne bi umro od gladi, baca se u goruće
ždrelo tvornice. Tamo oko njega glasno se vrte i zvrndaju jednolično točkovi,
kreću se poluge, grmi gvožđe , i sve se plodine zemaljske, sve što je zemlja ro-
dila, drvo i kamenje, sve se pretvara u zlato, sve se više udaljuje od čoveka,
crpe ga i umara , ostavljajući ga bez jedne jedine kopjejke i korice hleba za
starost.
Šum talionica i zvrndanje tkaonica , mukli udari kladiva, beskrajno pla-
ženje transmisionog remenja, i večno veseli oganj , sve to strašno i veličanstve-
no, satrlo je čoveka svojom grozničavošću i rodilo u njemu goruće i destruk-
tivno pitanje : Zašto je tako ? Za koga je tako ?
Čovek je spoznao, da njegove ruke sve stvaraju , a on da zato nema nika-
kvih prava, nego da kao prosjak jede toliko hleba, koliko mu je potrebno da bi
mogao da radi i da iza kako je kroz čitav život stvorio golemo blago umre
od gladi. Čovek potresen tom napadnom činjenicom razmišljao je o sebi, da
dozna, ko je zapravo on koji stvara toliko suvišnoga, a da ne poseduje niti naj-
potrebnije?
On radi u tvornici i gleda kako njegovim radom nastaju strojevi i puške
iz metalne sirovine, kako se iz finog tkiva pletu užeta, i kako njegovi drugovi
Padaju od pušaka što ih je on stvorio , i kako se sapinju petlje užeta, što ih je
on spleo, oko vrata njegovih prijatelja .
Tako se je rodila u čoveku misao . Iz roba nekog neplodnog komadića
zemljišta i iz sluge postao je čovek slobodnim prosjakom, pasivnim patnikom ,
koji je čitav svet svojom strpljivošću zadivio, vatrenim tvrdokornim borcem,
koji se bije za svoje pravo i zato da postane iz unosne robe malograđana

518
čovek. Tako je počela borba . Strahota bogatstva isto je tako očevidna, kao i
glupa požuda bogataša . Kao svinja bez ikakve gadljivosti, kapital ždere sve
što vidi, a kako nije moguće jesti više nego što se može , jednoga će dana kapi-
tal proždreti sam sebe jer ta tragikomedija leži u osnovi njegova mehanizma.
Snaga kapitala, to je snaga sírova i mehanička ; taj grumen zlata naliči na
snježnu kuglu, što valjajući sa sobom svako smeće, raste sve više u svome sko-
trljavanju nizbrdo ; kretanje samo po sebi je slepo, i ne da se opravdati kad
satire i uništava milijune i milijune ljudi . U tom svom kretanju do samounište-
nja kapital razvijajući se i državu je smotao u klupko svojih interesa ; tako
se je država rastvorila u kapitalu , izgubila od svog živinsko-samodržavnog
karaktera vlasti zbog samovlasti , i danas služe kraljevi smerno interesima fa-
brikanata i tvorničara . Kapital kao kuga, ubija istom ravnodušnošću i vodono-
šu i guvernera, duhovnika i glazbenika. I isto tako poput kuge kapital sam
za sebe ne traži savršeno nikakvo opravdanje svoga Porasta, on deli ljude u
klase, stvara u ljudima svoje nepomirljive neprijatelje , razdraživši ih svojom
proždrljivošću , kao glupan bika crvenom krpom. Kapital - taj demon života
ne stidi se svoje uloge ; on je cinički iskren u svojim postupcima dok mu
-
strojevi drzovito grme sve je moje on demoralizuje ljude i osakaćuje im
život. Kapital je tako stvoren i drugče nije moguće, i to je još tako dobro, jer je
vrlo jednostavno i za svakoga shvatljivo i tako u dušama radničkim budi ne-
prijateljske, oprečne i nepomirljive odnose spram kapitalista.
Pa ipak : za malograđane je Kapital idol, snaga i nepobediva sila , i oni
robuju i služe tom idolu ropski, zadovoljni sa otpatcima što im presita zver
baca pod stol kao psima . Osećaj čovečjeg dostojanstva nije naročito razvijen
kod malogradana i taj ih odnos ne vređa, jer oni zaslepljeni sjajem zlata ne
služe samo iz straha svome idolu , već iz poštovanja i ne služe mu samo u obič-
nom smislu reči, (jer malograđani vole da se obilato i dobro hrane , ) nego mu
služe podložno i laskavo , što je odvratno . Malogradani su oduvek propovednici
morala,a danas, kada su svesni moralne golotinje svoga idola , kada osećaju
sav kriminal njegova opstanka, oni danas nastoje kako bi konstruisali filosof-
ska opravdanja što smanjuju krivnju toga procesa nasilja i umorstva ljudskih
milijuna, prosto zbog toga , da bi se u džepovima nekolicine tuceta ljudi, nago-
milalo zlato. U svome nastojanju da dokažu pravo kapitala na pljačku i umor-
stvo, malograđani su uvereni da time sakrivaju svoju krivnju kod pljačke i
umorstva.
>> Drukče ne ide <« ! govore malograđani .
-
O da!« odgovaraju im socijaliste.
- »Ali, to su sve fantazije ! << odgovaraju malograđani i teraju svoje
lopovluke iz nova, tragajući na sve strane za razlozima, koji bi bili u stanju da
opravdaju večnu nužnost da se ljudi dele na bogataše i na siromahe, i da do-
kažu , kako je takav poredak stvari nepokolebiv.
Ti sažaljenja vredni pokušaji plahih i ropskih duša , da skrenu točak hi-
storije na drugu stranu nekim maglovitim i lažnim rečima , u stvari doista i za-
ustavljaju tok života , budući u masama potamnjuju svest prava što sve više
raste . I baš stoga nikada ne treba da se zaboravi da pravi neprijatelj života nije

519 --
 Kapital, ta elementarna snaga bez volje, već njegovi ropski sluge malograđani,
koji u interesu svoje lične sreće propovedaju radničkim gomilama nemoguć-
nost drugoga poretka stvari ; oni su oni, koji pomiruju radnika sa njegovom
ulogom robe i artikla i koji nastoje da opravdaju život, što je sagrađen na za-
robljenju većine po manjini . Uloga je pomiritelja uvek dvostruka i malograđa-
nin je večni zarobljenik unutarnjeg raskola . Sve što je on ikada izmislio nos
u sebi obična i nepomirljiva protuslovlja . Malograđanin pruža čoveku istodob-
no i flašu vodke i knjižicu o škodljivosti alkohola i iz jedne i druge robe izbija
neku malu korist za sebe . On govori o potrebi da se sagrade humani zatvori
Istodobno, dok zagovara potpunu ravnopravnost žene, ne daje s obzirom na
realnu politiku -pravo glasa, bez obzira na to da njegova žena verovatno
ništa manje nego on čezne za pobedom reda i duševnom ravnotežom . On je
uvek spreman da primi slobodu u svoje naručje i da je onda u okviru zakoni-
tosti, svakako kao legalnu suprugu , siluje do mile volje . On poput svih para-
sita poseduje neobičnu prilagodljivost, ali se nikada još nije prilagodio istini.
On je sposoban da uoči i shvati činjenice Istine, ali Istina ljudskog napora da
činjenice stvori , ta mu je tuđa i neshvatljiva . Njegova sićušna, dosadno- tašta,
lepljiva i od same poniznosti izjedena duša objavljuje se najjasnije u vreme
pučkih ustanaka. Kada se on, poslovni i poždrljivi malograđanin , rastrovan
od požude za blagostanjem i mirom , između crnih reprezentanata tiranije
crvenih boraca slobode koleba amo tamo, u neizvesnosti i nastojanju da bis-
trije shvati , koja će od stranaka pobediti ? Gde je jači, da se on brže stavi na nje.
gvu stranu, da opet što pre postavi red u svome životu , da dođe do mira dušev
nog i da prigrabi za sebe komadičak vlasti . Malograđanin je sažaljenja vred-
no stvorenje, i trebalo bi uopće, kada to ne bi bilo škodljivo, da se o njemu i ne
govori .

Malograđani su Liliputanci, a puk je Guliver. Naši dani nisu samo dani

borbe, nego i suda . To nisu samo dani ujedinjenja svih boraca za Istinu , Čast
i Slobodu, nego su to dani raskola sa svima onima, koji su još do nedavna stu-
pali iza četa proleterskih , i koji danas, kada je izvojevana pobeda trče napred
i viču : » Mi smo oni koji su pobedili ! Mi smo reprezentanti puka ! Pokažite nam
molim Vas kamo da sednemo, da s Vama pregovaramo ! Mi prodajemo ruski
radni puk! Koliko dajete zato ?<<
Verovatno je da će ti ljudi vrlo skoro prodati ruski puk, jer ga nude vrlo
jeftino .

Uz dogođaje god. 1917.

Od raznih sam ljudi primio pisma ; sva su pisana u' histeričnom tonu i iz
tih redaka bije neki tamni i mukli strah . Oseća se, da oni koji su ih pisali do-
življuju teške dane i vidi se da im gorke misli paraju srce i teraju san.
>>Šta je nastalo iz tog dobrog ruskog naroda, zašto se je pretvorio u
takvu krvožednu životinju ?«< pita me jedna dama, čije je pismo napisano na
skupom parfimiranom papiru .

520-
 >>Zaboravili su na Krista i na njegovu nauku , osramoćene su propo-
vedi ljubavi, nestalo je pažnje pred čovekom <« piše mi plemenita gospođa
F. i interesira se »jesam li zadovoljan ? <<
www.cine
>> Gde su plodovi propovedi ljubavi spram bližnjega, gde je upliv ško-
le i crkve<< pita me H. Brontein iz Tambova.
Jedni psuju i groze se smrću, drugi urlaju i viču , svi su uzrujani, svima
je teško, svi se ne osećaju prijatno da živu za ovih veličanstvenih tragičnih da-
na. Ja ne mogu da odgovorim svakome pojedince i zato to činim sumarno . Do-
šli su dani odmazde, moja gospodo , dani obračuna za vašu provalničku ravno-
dušnost spram života narodnog. Sve što doživljavate, sve što vas muči, vi ste
zaslužili ! A ja mogu da vam želim i kažem samo to, da bi ste vi trebali da još
mnogo dublje shvatite i još silnije proživite svu strahotu toga života, što ste
ga sami stvorili . Neka vam samo biju srca od straha, neka vas samo muče vaši
snovi, neka vas sve užasno i luđačko što se zbiva u našoj zemlji poput ognja
spali, vi ste to zaslužili . To će vas ili uništiti ili --
— sve zdravo i pošteno u vama,
očistiti od smrada i prostote, preostalih još u vašoj duši, punoj požude , vlasto-
ljublja i laži .
-
Milostiva gospodo ! Vi biste hteli da doznate što se je to dogodilo s
našim narodom ? Izgubio je strpljenje. Dugo je ćutao, ne maknuvši se , dugo je
podredivši se vlasti strpljivo podnosio sav taj vaš gospodski život na svojoj
grbači, a sada više ne će . A vi ste se još prerano prepali milostiva gospodo !
Naš narod još niti iz bliza nije zbacio sav silom mu naprćeni teret, sa svojih
leda !
Govorimo iskreno ! Zašto bi naš narod bio grabežljivim zveretom ? A što
ste vi učinili u toj stvari, da narod ne postane grabežljivo zvere ? Jeste li vi bilo
što razumno pridoneli k tome, da se u narodnu dušu zaseje bilo što dobra ?
Kroz čitav vaš život otimali ste mu kruh i posao, vrlo jednostavno i vrlo
lagano, bez ikakvog razumevanja da mu otimljete kruh i posao. Vi ste živeli, a
niste se pitali zašto i pomoću kakve snage vi živite ! Sjajem vaših toaleta vi ste
izazivali zavist prosjaka i nesretnika i ako ste bili na ladanju , gledali ste na
mužike kao na nižu rasu . A mužici su sve to vrlo dobro osećali. To su vrlo tan-
koćutni ljudi, ti mužici, nisu ni tako zli. Ali konačno, vi ste ih učinili zlima !
Ta sve je to vrlo jednostavno : vi ste slavili na očigled razbaštinjenih slavlje,
a danas ne treba da od njih očekujete zahvalnosti. Vaše pesme, vaša glazba ni-
su mogle da oplemene gladujuće, vaše ponašanje spram mužika nije ù seljač-
koj duši radalo baš poštovanje za vašu osobu . Što ste vi učinili za njega ? Jeste
li se ikada pobrinuli da bi mu omekšali srce ? Vi ste ga učinili okrutnim ! Jeste
li hteli da postane pametnijim? Ta vi na to niste ni mislili ! Mužik bijaše za
vas teglećom marvom ; kadkad pozabavili bi ste se s njime, kao sa kakvim div-
Ijakom, ali nikako niste u njemu gledali čoveka ! Koje čudo dakle da je on za
vas grabežljivo zvere !
Milostiva gospodo ! Iz vašeg pitanja ne izbija samo nepoznavanje života,
već ima u njemu i pritvorljivosti grešnika, koji doduše oseća da je pogrešio , ali
mu se ne će da bi skreno priznao svoje grehe . Ta vi ste znali , niste mogli da
ne znate, kako zapravo mužik živi . Čovek koga batinjaju , taj mora pre ili kas-

521
nije da se osveti . Čovek, sa kojim niko nije imao samilosti, ni sam ne može da
je ima. Šta više to je tako i pravo ! Ta shvatite me : ne leži užas u tome da se
razbija, već u tome da drugo nije moguće nego da se tuče i razbija ; nije to
strašno da ne postoji samilost, nego to da je nemoguće biti samilostan! Kako
možete tražiti samilost od ljudi, u čije ste srce zasejali osvetu ?
Milostiva gospodo ! Dobroćudan ruski narod je u Kijevu sa prozora pa-
lače Brodsky, poznatog veleindustrijalca, zajedno sa pokućstvom bacio na
pločnik i guvernantu , ali kanarinca u kavezu nije nitko ni taknuo .
Zamislite, malena žuta tičica probudila je u ljudima nešto kao samilost,
dok su jednog čoveka bacili kroz prozor. Tu negde ipak kao da je postojala sa-
milost, ali čini se da je čovek nije zavredio, i u tome leži strahota i tragedija!
Jeste li osvedočeni, milostiva gospođo, da ste u pravu kada tražite da se spram
vas vladaju kao spram čoveka, dok ste se vi kroz čitav vaš život bez ikakve su-
ćuti i smilovanja vladali spram ostalih ljudi, kao spram bića u kojima niste
gledali sebi ravne stvorove !
Vi ste učeni, vi pišete pisma, vi čitate verovatno i knjige u kojima je pri-
kazan život mužika . Šta možete da tražite za sebe od mužika, kada vi prem ste
vrlo dobro znali kako on živi , ipak niste mogli da mu pomognete. A sada je
mužik vaš život na zlo okrenuo i prisilio vas da od straha uzdrhtalom rukom
pišete očajna pisma jednome čoveku , koji treba da znate, nikako ne će da ras-
prši vaš strah i da ublaži vašu zabrinutost .
Ta je odmazda prirodna . Mi živimo u zemlji gde su ljudi do dana današ-
njega bili tučeni, bičevani nahajkama, batinjani do smrti, u zemlji gde su se
lomila rebra, ljudi bili ispljuskani za razonodu , gde je nasilje bilo bezgranično
i gde su načini mučenja bili raznoliki i ogavni do sramotnog ludila . Narod, koji
je bio školovan u takvim paklenim prilikama, narod koga su odgajali šakom,
šibom, nahajkom i batinom , taj ne može da ima meko srce . Čovek, koga su na
policajnom komesarijatu izgazili nogama, takav je čovek u stanju da i druge
ljude gazi . U jednoj zemlji , gde je tako dugo carstvovalo bespravlje, u takvoj
je zemlji vrlo teško da narod shvati snagu prava, i nemoguće je od tog istog
naroda, koji nije poznavao pravednosti, tu istu pravednost tražiti. Ljudi danas
dublje osećaju , i jedan krivi pogled što ga vi dobacujete danas vašoj sobarici,
jednak je zaušnici vašega oca , kojom je on počastio svoga lakaja pred pedeset
godina. Ljudi rastu , i tako u njima raste osećaj vlastitoga dostojanstva, pa
ipak se spram njih vladaju kao spram robova i gledaju u njima neku vrstu
životinje .
Milostiva gospodo ! Ne tražite od ljudi nešto što im nikada niste dali ! Vi
na samilost pravo nemate, jer vam je samilost nepoznata ! Narod je bio mučen,
narod je i danas mučen od sviju koji su imali ili imadu samo gram vlasti nad
njim. Danas, kada je naša bezdušna vlada doterala zemlju na rub anarhije,
danas su sve tamne sile osetile svu sablasnost one snage što ih je stolećima tla-
čila, i sve su se te sile trgle i ustale i danas se osvećuju za sve što su prepatile
u dugoj tmini bespravlja .
Postoji u zemlji našoj jedna druga, svetla, od veličanstvene ideje obasja-
na snaga, što poput kakvog svetlećeg sna nosi u sebi i slobodu i lepotu

522
Ali u ostalom , ja nisam milostiva gospodo u stanju da slepo rođenima rečima
opišem lepotu i veličanstvo mora .
Ljudi, koji govore i pišu o ljubavi spram bližnjega oduvek su mi bili od-
vratni kao lažljivci i licemeri , i ja poznajem život i suviše duboko, a da bi mu
poverovao. Da, moja gospodo ! Vi treba da budete smioni, da bi ste mogli biti.
pravednima ! Sve je to tako jasno i shvatljivo !
Jer kada vi govorite o ljubavi , na pameti vam je, kako bi ste prevarili
svoga bližnjega, koji škrguće zubima od besa i gladi ; vi mislite, bude li vam
uspelo da ljubavlju smekšate srca potlačenih i povređenih, da ćete time otupiti
i njihovu opravdanu osvetu ! Vi se pretvarate gospodo , nazivajući svoje robove
braćom, vi lažete propovedajući ljubav ljudima, u čija ste srca sejali samo za-
vist, mržnju i srdžbu!
Vi ste naravno iskreni, kada svome bližnjemu propovedate : ti treba da
nas ljubiš! Ali vi tim rečima maskirate neke druge mnogo istinitije reči : pod-
nosite strpljivo bez otpora i bez mrmljanja taj po nama na vaša leđa naprćeni
jaram posla, poniženja i širomaštva ! Ali vi drsko lažete govoreći svome roblju :
i mi vas ljubimo ! Jer roba ljubiti je nemoguće ! Roba se boje ili ga preziru .
Evangelje ? Njegove stranice su već davno izlizane rukama vlastodržaca,
koji se evangeljem brane kao oružjem pred plimom pravednosti .
U vašim srcima nema ljubavi ! Srca su vam puna stookih krastača, što
brižljivo bdeju nad vašim dremljivim mirom i ravnotežom duše, da vam ne bi
u srce provalile strahote života . U vašim se srcima gnezde tri Cerbera : Prosto-
ta, Požuda i Laž ! Vi ne poštujete čoveka i kako biste vi i mogli poštovati čove-
ka, kada ne poštujete ni sami sebe !
Ja ne opravdavam okrutnost, koju ste vi digli na visinu životnog zakona,
ja tek tvrdim, da u jednoj zemlji gde su samovolja i nasilje bili tako dugo ras-
pojasani, da u takvoj jednoj nesretnoj zemlji nema izmedu vas pravednika ni
ljudi dostojnih samilosti !

Lenjin .

Kritika Kantijanizma s leva i s desna . *

I Mahi Avenarius stupili su na filosofsko poprište sedamdesetih godina

prošloga stoleća, kada je u nemačkoj filosofskoj sredini bio modernim poklič
>>povratak natrag do Kanta. « Oba utemeljitelja empiriokriticizma u svom filo-
sofskom razvitku proizašli su naime iz Kanta. »Ja treba da priznam sa najve-
ćom zahvalnošću piše Mah- da je upravo njegov (Kantov) kritičkį idea-

Vidi >> Književnu Republiku« God . 1. Lenjin : »Najnovija Revolucija u prirodnim

naukama i filosofski idealizam«. Str.: 57. 101. 152. 178. 249.
L-g: Lenjin o materijalizmu i empiriokriticizmu str. 25. I.
Kant Imanuel : O večnome miru ! str. 277. 310 .
D. Papini : O Imanuelu Kantu God . II . br. 9. - 10 . str. 401-415.
Članak Dovani Papinija uvršten je kao primer idealističkog pogleda, priklonom ka
fideizmu, što se posle u Papinija javio u njegovoj knjizi o Hristu izrazito i jasno.

523
 lizam bio ishodnom tačkom moga mišljenja . Ali ja nisam mogao da mu ostanem
vernim . Ja sam se vrlo brzo vratio Berklijevim nazorima«
< , i zatim »
> pristupio
nazorima blizima nazorima Juma... Ja i sada držim i Juma i Berklija mno-
go doslednijim misliocima od Kanta. « ( »Analiza oćuta str. 292.)
Tako Mah sasvim odredeno priznaje, da je od Kanta počevši pošao po
liniji Berklija i Juma. Pogledajmo Avenariusa.
U svojim >> Prolegomenama Kritici čistoga iskustva « ( 1876. ) Avenarius
već u predgovoru primećuje, da reči » Kritika čistoga iskustva « ukazuju uz nje-
gov odnos spram Kantove » Kritike čistoga razuma «< , » i razume se na odnos
antagonizma spram Kanta. ( S. IV . izd 1876. ) U čemu se dakle sastoji antago-
nizam Avenariusa spram Kanta? U tome, što Kant, po mnenju Avenariusa
nije dovoljno »očistio iskustvo.« O tom »očišćenju iskustva« Avenarius i ras-
pravlja u svojim »> Prolegomenama « ( §§ 56 , 72 i mnogi drugi) . Od čega
>>čisti<< Avenarius Kantovu nauku ? U prvome redu od apriorizma . »
> Pitanje o
tome govori on u § 56 — ne treba li iz sadržaja iskustva kao suvišne uda-
ljiti, »apriorne pojmove razuma « , i na takav način konstruisati pre svega či-
sto iskustvo , postavlja se ovde koliko ja znadem po prvi puta.«
<
U drugome redu on čisti Kantijanizam od dopuštenja supstancije ( § 95 ) ,
`t. j . stvari za sebe, koja po mnenju Avenariusa, » nije dana u materijalu stvar-
noga iskustva, već se unosi u iskustvo mišlenjem .<«<
Mi ćemo odmah videti da se ova Avenariusova oznaka svoje filosofske
linije potpuno podudara sa opredelenjem Maha, razlikujući se od ove jedino
izveštačenošću izraza . No već je u početku potrebno da se primeti, da Avena-
rius govori direktnu neistinu, kao da je on g. 1876. prvi puta po-
stavio pitanje o » očišćenju iskustva « , t . j . o očišćenju Kantove nauke od apri-
orizma i od dopuštenja stvari za sebe . U samoj stvari, odmah posle Kantove
smrti razvitak nemačke klasične filosofije rodio je kritikom Kantijanizma upra-
vo u tačno istome smer u, u kakvom je to učinio i Avenarius. Taj je
smer u nemačkoj klasičnoj filosofiji predstavljen Šulce- Enezidemom , prista-
šom jumovskoga agnosticizma, i I. H. Fihte-om, pristašom berklenijanizma,
t. j . subjektivnoga idealizma . Šulce- Enezidem još je g . 1792. kritikovao Kanta
naročito zbog apriorizma ( S. 56. 141 i mnogo dr . ) i zbog stvari za sebe. Mi,
skeptici i pristaše Juma govoraše Šulce - odbacujemo stvar za sebe kao
nešto što » prelazi svako iskustvo « . (Str. 57. ) Mi odbacujemo objektivno
znanje ( 25 ) ; mi poričemo da prostor i vreme izvan nas realno postoje
( 100 ) ; mi odbacijemo u iskustvu neophodnosti ( 112) uzročnosti, sile itd.
(113 ) . Svemu tome ne treba pripisati >
» realnost izvan naših predočbi« ( 114 ) .
> dogmatički « dokazuje apriornost, govoreći, da mi upravo nismo u sta-
Kant »
nju da mislimo na drugi način , što znači da apriorni način mišljenja postoji.
>>Takvim dokazom odgovara Šulce Kantu već su se odavno koristili u filo-
sofiji, da bi dokazali objektivnost svega što se nalazi izvan naših predočbi<<
(141 ) . Prosuđujući na takav način, moguće je pripisati uzročnost stvari za
sebe (142 ) . » Iskustvo nam nikada ne govori (wir erfahren niemals) , da bi de-
lovanje objektivnih predmeta na nas proizvodilo predočbe«< , i Kant nikako nije
dokazao da bi »to nešto, postojeće izvan našega razuma trebalo priznati kao

524 -
stvar za sebe, što se razlikuje od našega oćuta (Gemüth) . Oćut može se zami-
sliti, kao jedinstveni temelj sveg našeg saznanja . « ( 265. ) Kantova kriti-
ka čistoga uma » stavlja u temelj svojih razmatranja tu pretpostavku, da svako
saznanje počinje sa delovanjem objektivnih predmeta na organe naših ćutila
( Gemüth) , a po tome i sama osporuje istinu i realnost te svoje pretpostavke. <<
( 266) . Kant ni po čemu nije oprovrgao idealistu Berkli-ja . (268–272) .
Iz toga se vidi, da Humista Šulce odbacuje Kantovu nauku o stvari za
sebe, kao nedosledni ustupak materijalizmu , t . j . » dogmatičkome « tvrđenju , da
nam je u oćutu dana objektivna realnost ili : da naše predočbe nastaju de-
lovanjem objektivnih (od našega saznanja neovisnih ) predmeta na
organe naših ćutila . Agnostik Šulce kori agnostika Kanta zbog toga, da dopu-
štanje stvari za sebe protivureči agnosticizmu i vodi do materijalizma. Isto
tako _____ tek još odrešitije — kritikuje Kanta subjektivni idealista Fihte, govoreći,
da je Kantovo dopuštanje stvari za sebe, nezavisno od našega Ja , realizam .
(Werke, I. S. 483 ) , i da Kant » nejasno << razlikuje »
> realizam<«< i »> idealizam«< .
Fihte vidi u nebo vapijuću nedoslednost Kanta i Kantijanaca u tome, da oni
dopuštaju stvar za sebe, kao »podlogu objektivne realnosti «< ( 480) , padajući ta-
ko u protivurečje sa kritičkim idealizmom . »Kod vas je uskliknuo je Fihte
na adresu realističnih tumača Kanta - zemlja na kitu, a kit na zemlji . Vaša
stvar za sebe, što nije drugo nego misao , deluje na naše Ja ! «< (483.)
Tako se je Avenarius duboko zabunio, uobrazivši kao da bi on kod Kan-
ta >>po prvi puta<< bio poduzeo » očišćenje iskustva<< od apriorizma i od stvari
za sebe, i kao da bi on time u filosofiji bio pokrenuo novi smer. U samoj stvari
on je produžio staru liniju Juma i Berkli-ja , Šulce- Enezidema i I. H. Fihte.

Avenarius si je uobrazio, da on »čisti iskustvo << uopće. U stvari on je

očistio tek a gnosticizam od kantijanizma. Nije se on borio pro-
tiv Kantova agnosticizma, za čišćiagnosticizam, za odstranjenje onog
Kantovog, agnosticizmu protivurečnog dopuštenja, kao da postoji stvar za se-
be, zamisliva, onostrana, i ako je nije moguće spoznati, - kao da postoji uz-
ročnost i neophodnost i ako apriorna u mišlenju dana, a ne u objektivnoj stvar-
nosti. Nije se Avenarius borio s Kantom s leve strane, kao što su se s Kan-
tom borili materijaliste, već s desne, kako su se borili skeptici i idealiste. On
si je uobrazio, kao da je pokročio napred, a u stvari on je pošao u nazad. Na
takvom programu Kantove kritike, kakvu je Kuno Fišer, govoreći o Šulce- Ene-
zidemu, oštro izrazio ovim rečima : » Kritika čistoga uma odbivši od nje čisti
um ( t . j . apriorizam ) pretstavlja skepticizam. Kritika čistoga uma odbivši od
nje stvar za sebe je berklejanski idealizam. « (»Istorija nove filosofije « nem .
izd. 1869. g. sv. V. str. 115.) .
Tako smo stigli do jedne od najkurioznijih epizoda čitave te naše »
> mahi-
jade<«<, čitave te vojne ruskih mahista protiv Engelsa i Marxa . Najnovije
otkriće Bogdanova i Bazarova , Juškevića i Valentinova, o kome oni trube na
daleko i široko, sastoji se iz toga, da Pljehanov » čini žalostan pokus, kako bi
pomirio Engelsa sa Kantom, pomoću kompromisne stvari za sebe, koju je jedva
moguće spoznati. « (Očerki. str . 67 i dr. ) To otkriće naših mahista otkri-
va pred nama doista bezdanu propast upravo bezbožne putanje, upravo ču-

525 -
desnog neshvaćanja i Kanta i čitavog razvitka nemačke klasične filosofije . Os-
novna crta Kantove filosofije je pomirenje idealizma sa materijalizmom , kom-
promis između ovog i onog, spajanje u jednome sistemu raznorodnih i protu-
slovnih filosofskih smerova . Kada Kant dopušta, da se sa našim predočbama
podudara nešto izvan nas, neka stvar za sebe - onda je Kant materijalist. A
kada on tu stvar proglašuje onostranom, transcedentnom, stvari koju nije mo-
guće spoznati , onda on istupa kao idealista. Priznavajući jedinim izvornikom
našega znanja iskustvo i oćut, Kant upravlja svojom filosofijom po liniji sen-
zualizma, a po senzualizmu pod nekim uslovima i materijalizma . Priznavajući
apriornost prostora, vremena, uzročnosti itd . Kant svoju filosofiju dirigira
smerom idealizma. Zbog te podvojenosti sa Kantom su se neumoljivo borili do-
sledni materijaliste , kao i dosledni dealiste ( a isto tako i » čisti « agnostici jumi-
ste.) . Materijaliste okrivljavali su Kanta zbog njegova idealizma, obarali ide-
alističke crte njegova sistema i dokazivali da je stvar za sebe
ovostrana, da ju je moguće spoznati, da između stvari za sebe i
pojave nema načelno nikakve razlike, da uzročnost sledi iz neophodnosti,
itd . ne usled aprionih zakona mišlenja već iz objektivne stvarno-
sti. Agnostici idealiste okrivljavali su Kanta da je dopustio stvar za sebe kao
koncesiju materijalizmu , »realizmu «< ili » naivnomu realizmu«< , uz što su agnos-
tici odbacivali osim stvari za sebe još i apriorizam , a idealiste su trebali da iz-
vedu kao dosledne zaključke iz čiste misli ne samo apriorne oblike odraza, ne-
go čitavoga sveta uopće, ( protežući mišljenje čoveka do apstraktnoga JA, ili
do >>apsolutne ideje « ili do univerzalne v olje itd . itd . itd . ) I eto naši mahiste,
>>ne primetivši<« da su uzeli za učitelje ljude, koji kritikuju Kanta sa tačke gle-
dišta skeptičkog i idealističkog, stali su da razdiru svoje haljine i da posiplju
glave pepelom, kada su ugledali čudesne ljude što kritikuju Kanta sa dija-
metralno oprečne tačke gledišta, izbacivši iz Kantova sistema tek
najneznatnije elemente agnosticizma, (skepticizma , ) i idealizma, dokazujući,
da je stvar za sebe objektivno realna, da ju je moguće potpuno spoznati , da je
ovostrana, da se načelno ni po čemu ne razlikuje od pojave, da se pretvara u
predočbu na svakome koraku razvitka čovekovog individualnog saznanja kao
i kolektivne spoznaje čovečanstva. Stoj povikahu oni, to je nepravilno
mešanje materijalizma sa kantijanizmom ! Kada ja čitam uveravanja naših
mahista da oni kudikamo doslednije i odrešitije kritikuju Kanta nego bilo ka-
kvi zastareli materijaliste, meni se uvek pričinja, kao da je u našu kompaniju
ušao Puriškević i viče : ja sam kudikamo doslednije i odrešitije kritikovao ka-
dete, nego što ste to učinili vi, gospodo marksiste ! Nema govora, g. Puriškevi
ću, u politici dosledni ljudi mogu i uvek će kritikovati kadete sa dijametralno
protustavnih tačaka gledišta , ali ipak nije potrebno da se zaboravi, da ste vi
kritikovali kadete za to jer su oni i suviše demokrate, a mi zato što nisu do-
voljno demokrate . Mahiste kritikuju Kanta za to, što je on suviše mate-
rijalista, a mi ga kritkujemo za to, što nije dovoljno materijalista. Mahiste kri-
tikuju Kanta s desna mis leva.
Primerima prve vrste kritike u historiji klasične nemačke filosofije služe
jumista Šulce i subjektivni idealista Fihte. Kao što smo već videli, oni nastoje
kako bi popasli »
> realistične «< elemente kantijanizma . Na vlast tako kao što su

- 526
samoga Kanta kritikovali Šulce i Fihte, tako su nemačke neokantijance dru-
ge polovice devetnaestoga stoleća kritikovali jumiste empirio kritici i subjek-
tivni idealiste imanenti. Jedna te ista linija Juma i Berkli-ja javila se u jed-
va obnovljenom obliku . Mah i Avenarius prekorili su Kanta ne zbog toga što
on nedovoljno realno, nedovoljno realistično gleda na stvar za sebe, već zato,
što on dopušta njeno postojanje ; ne zato što se on odriče da izvede uz-
ročnost i neophodnost prirode iz objektivne stvarnosti, već zato, što on uopće do-
pušta bilo kakvu uzročnost i neophodnost (osim čisto »logičke« ) . Imanenti
pošli su zajedno sa empiriokriticima, kritikujući Kanta isto tako zbog jumističke
i berklejanske tačke gledišta. Naprimer, Lekler god . 1879. u onom istom delu
u kome je hvalio Maha kao znatnoga filosofa, prekorio je Kanta zbog » nedos-
lednosti priklona u stranu realizma «< , izrazivši pojam » stvar za sebe«< ,
taj nominalni ostatak (Residuum ) vulgarnoga realizma .<< ( » Der Real . d .
mad. Nat. etc ..« Str. 9) Lekler naziva materijalizam vulgarnim realizmom .
Po našem mnenju pisao je Lekler, - trebalo bi odstraniti sve sastav-
ne delove Kantove teorije, što se priklanjaju o stranu realismus vulgaris-a,
nedoslednost i hermafroditski (zwitterhaft ) produkt sa stanovišta idealistič-
kog. << ( 41 ) » Protuslovlja nedoslednosti «< u Kantovoj nauci proističu »> iz me-
šanja idealističkoga kriticizma sa nenadmašnim ostacima realističke dogmati-
ke.<< ( 170. ) Lekler naziva materijalizam realističkom dogmatikom .
Drugi imanent, Johan Remke, prekorio je K anta za to , što se on sa
stvari za sebe realistički ograduje od Berklija. (Johannes
Rehmke : Die Welt als Wahrnehmung und Begriff. Berlin 1880. 5. 9. ) » Filo- '
sofska delatnost Kanta ima u biti polemički karakter i posredništvom stvari
za sebe on je svoju filosofiju uperio protiv nemačkog realizma« (t. j . protiv
staroga fideizma XVIII . stoleća) , » a pomoću čistoga odraza protiv engleskog
empirizma . <
« »Ja bih Kantovu stvar za sebe prispodobio sa pomičnom stupi-
com , postavljenom nad jamom : stvarca izgleda nevinom i neopasnom, a stu-
piš li na nju odmah i padaš u propast s veta za sebe« (25—27 . ) Evo
zašto ne vole Kanta imanenti suratnici Maha i Avenariusa : za to što se on ko-
ječim približava »propasti «< materijalizma !
A evo vam primera kritike Kanta s leva . Fajerbah ne kori Kanta zbog
>> realizma <« , već zbog idealiz ma, nazivajući njegov sistem »
> idealizmom na
bazi empirizma . « (Werke , II . 296. )
Evo neobično važnog suda Fajerbaha o Kantu . Kant kaže : >> Pogledamo
- to mi
li mi predmete naših oćuta kao proste predočbe , — kao što to i treba
već tim samim priznajemo, da u temelju predočbe leži stvar za sebe, i ako ne
znamo, kako je ona sama po sebi sastavljena, a znamo tek njene predočbe, t . j .
onaj način , kakvim na naše osete deluje (afficirt) to nepoznato nešto . Sledi,
da naš um tim samim, što prima eksistenciju predočbe priznaje isto tako i po-
stojanje stvari za sebe ; mi dakle možemo da kažemo, da predstaviti sebi takve
bitnosti kakve leže u osnovi predočbe, t. j . kakve mogu tek da se zamisle, ne
samo da je dozvoljeno već je i neophodno« . . . Izabravši takvo mesto iz Kan-
ta, na kome se stvar za sebe posmatra tek kao stvar predstavljiva, tek zamisli-
va eksistencija, a ne kao realnost, Fajerbach je na to mesto i oborio čitavu svo-
ju kritiku .

527
 >>Dosledno kaže on ------- predme
ti oseta i oćuta za razum su tek predoč-
be, a ne istina <<! Zamislive eksistencije , vidite li, ne predstavljaju po sebi za
razum stvarne objekte ! Kantova filosofija je protuslovlje između objekta i sub-
jekta , bitnosti i postojanja , mišljenja i eksistencije . Bitnost tu dostaje razumu ,
postojanje osetima . Postojanje bez bitnosti (t. j . postojanje predočbi bez
objektivne realnosti ) »to je prosta pre dočba - to su stva ri ose ćajne ; bit nos t
bez eksistencije - to su numeni ; oni se mogu i moraju predstaviti , ali njima ne
dostaje eksistencije i konačno , za nas ne dostaje im objektivnosti ; oni jesu
stvar za sebe , stvar istinita , ali stvar nestvarna . Kakvoga li protuslovlja : ode-
liti istinu od stvarnosti i stvarnost od istinitosti ! (Werke II . Str . 303. ) Fajer-
bach ne kori Kanta zbog toga što je on dopustio stvar za sebe, već zbog tog, što
on ne dopušta njene stvarnosti , t . j . objektivne realnosti , zbog tog, što on sma-
tra, da je stvar za sebe jednostavna misao , » zamisliva bitnost «< , a ne » > bitnost
što je zavladala postojanem « , t. j . realnim , stvarno postojećim . Fajerbach kori
Kanta za odstup od materijalizma .
>>Kantova filosofija jeste protuslovlje pisao je Fajerbah 26 marta
1858. g. Bolinu, ona vodi sa svojom neizbežnom neophodnošću fihtejovskom
idealizmu ili senzualizmu ; «< prvi izvod » pripada prošlosti «< , a drugi >» sadaš-
njici ili budućnosti« ( Grün, 1. c . I. 49 ) . Mi smo već videli da Fajerbah zastupa
objektivni senzualizam, t. j . materijalizam . Novi povrat od Kanta agnosticiz-
mu i idealizmu, k Jumu i Berkli-ju , nesumnjivo je reakcionaran i sa Fa-
jerbahove tačke gledišta . Njegov oduševljeni sledbenik Albreht Rau, poprimiv-
ši zajedno sa Fajerbahovim prednostima i njegove nedostatke, kritikovao je
Kanta sve u duhu svoga učitelja : » Kantova filosofija je amfibolija ( dvomisle-
nost) , ona je i materijalizam i idealizam, i u toj njenoj podvojenosti leži ključ
za razumevanje njene bitnosti. Kant kao materijalista ili empirista ne može se
otkloniti od toga, da bi priznao bitnost u stvarima izvan nas . Ali kao idealista,
on se nije mogao rešiti predrasude da je duša nešto savršeno različita nego što
su oćutne stvari. Postoje stvarni predmeti i duh čovečji, koji te predmete shva-
ća. Na koji način se taj duh približava k stvarima od njega tako savršeno raz-
ličitim ? Kantov je izgovor sledeći : duh raspolaže sa nekim saznanjima a pri-
ori, i usled tih saznanja predmeti moraju mu se predočivati tako kako mu se
predočuju . Sledi da je ta okolnost, da mi stvari shvaćamo tako kako ih shvaća-
mo, naša tvorevina . Jer duh, što žive u nama nije ništa drugo nego duh božji
i usled toga, kao što je Bog stvorio svet iz ničega, tako i duh čovječji stvara iz
stvari nešto takvo, po čemu te stvari same za sebe ne postoje . Na taj način Kant
postojećim stvarima garantira njihovu eksistenciju kao » stvarima za sebe<<.
Duša je za Kanta neophodna, jer je besmrtnost za njega moralni postulat.
>> Stvar za sebe, « gospodo, govori Rau na adresu neokantovaca uopće, a naro-
čito na adresu zbunjenka A. Lange, koji je krivotvorio »> Historiju Materijaliz-
ma<< je ono što deli idealizam Kanta od idealizma Berklija : stvar za sebe
stvara most od idealizma do materijalizma. Takva je moja kritika Kantove filo-
sofije , i neka je oprovrgne ko je može ... Savršeno je suvišno da materijalista
razlikuje a priori od »stvari za 'sebe« : materijalista nigde ne lomi nepromen-
ljive veze u prirodi, ne smatra materiju i duh stvarima u biti različitima, već
tek delovima jedne te iste stvari i po tom materijalisti nisu potrebne nikakve

528
naročite umotvorine, da bi približio duh stvarima .<<
(Albrecht Rau : Ludwig
Feuerbach's Philosophie, die Naturforschung und die philosophische Kritik
der Gegenwart« . Leipzig 1882. str. 87.- 89 .)
Dalje, Engels, kao što smo videli, kori Kanta za to, što je agnostik, a ne
zato, što odstupa od doslednoga agnosticizma . Učenik Engelsa, Lafarg . pole-
mizirao je god . 1900. protiv kantijanaca, (kojima je onda pripadao i Šarl Ra-
paport, ) na sledeći način : »> U početku XIX . stoleća naša liberalna buržoazija ,
svršivši delo revolucionarnoga razaranja, počela je da se odriče svoje volteri-
janske filosofije ; u modu je došao opet katolicizam, što ga je Šatobrian oboja-
disao romantičnim bojama, a Sebastijan Merse importirao je idealizam Kanta,
da bi postigao materijalizam enciklopedista, čije je propagandiste Robespjer
giljotinirao. KoncemXIX . stoleća, koje će se zvati stolećem buržoazije, inteli-
genti nastoje kako bi rastrgali materijalizam Marksa i Engelsa pomoću Kanto-
ve filosofije. Taj se je reakcionarni pokret započeo u Nemačkoj , a ne kao što bi
naši socijaldemokrate hteli da 1 pripišu svu slavu osnivaču njihove škole, Ma-
lonu . U stvari i sam Malon izašao je iz škole Herberga Bernšteina i ostalih
učenika Düringa, koji su počeli u Cirihu da reformiraju marksizam. << (Lafarg
govori o poznatom idejnom pokretu nemačkoga socijalizma sedamdesetih godi-
na prošloga stoleća ) . » Konsekvento je da se očekuje da će nam Žores, Furnije
i ostali naši inteligenti također predložiti Kanta, kada budu usvojili njegovu
terminologiju . Rapaport se buni, kada uverava da za Marksa postoji identitet
ideje i realnosti . Pre svega mi ne upotrebljavamo nikada slične metafizičke
frazeologije. Ideja je isto tako realna kao i objekt, jer se ona javlja u mozgu
odrazom objekta ... Da ne bi na široko razvukao za drugove, koji bi hteli da
se upoznaju sa buržujskom filosofijom, ja ću razložiti te znamenite probleme,
što tako silno zanimaju spiritualističke umove . Radnik, koji dnevno zarađuje
pet franaka i jede kobasicu znade vrlo dobro, da ga gospodar krade i da se on
hrani svinjskim mesom ; da je njegov gospodar tat, a kobasica da je vrlo ugod-
-
na okusa i da je za telo hraniva . Nema ni govora - kaže buržujski sofista
(svejedno zvao se Pirson, Kant ili Jum) , mnenje o kobasici i nadnici lično je
mnenje radnika, t.j. subjektivno ; on bi s isto takvim pravom mogao da misli
da je njegov gospodar dobročinitelj , i da se kobasica sastoji iz seckave kože,
jer radnik ne može da sazna stvari za sebe . <<
>>Pitanje nije tačno postavljeno i u tome leži čitava poteškoća . Da bi čo-
vek spoznao objekt, on odmah u početku treba da proveri ne obmanjuju li ga
njegovi oćuti. Hemičari prodrli su u nutrinu telesa, razanalizovali ih, rastavili
ih na elemente, i obratno opet proveli sintezu , i sastavili dotično telo iz elemena-
ta; od toga momenta , otkada je čovek u stanju da iz tih elemenata proizvodi
-
objekte za svoju upotrebu , on može kao što kaže Engels — da drži da spoznaje
stvar za sebe . Kršćanski bog, kad bi postojao i kad bi tako stvorio svet, ni
on ne bi mogao da učini ništa više.<< (Paul Lafargue : Le materialisme de Marx
e l'idealisme de Kant. « U »Le Socialiste « od 25. februara g . 1900. ) .

Mi smo dozvolili sebi te duge citate da bi pokazali kako je Lafarg shva-

tio Engelsa i kako je on kritikovao Kanta s leva ne za one delove, kojima se
Kant luči od jumizma već za one, koji su jednaki i u Kanta i u Juma, ne zato

529
jer dopuštaju stvar za sebe već zato jer ne gledaju na nju dovoljno materija-
listički. Na koncu i Karl Kautski kritikuje Kanta u svojoj > Etici «< također sa
»
tačke gledišta dijametralno protivnog jumizmu i berklejanizmu . »U svojstvima
mojih sposobnosti gledanja - piše on protiv Kantove gnoseologije leži to ,
što ja vidim zeleno, crveno, belo . No to da je zeleno nešto drugo nego crveno ,
dokazuje da postoji nešto izvan mene, nešto što govori o faktičnoj razlici stvari .
Odnosi i razlike samih stvari, što se javljaju u odvojenim predočbama u pro-
storu i vremenu , jer stvarni odnosi i razlike vanjskoga sveta ; te razlike nisu
uslovljene karakterom mojih spoznajnih sposobnosti ; u takom slučaju (kad bi
Kantova nauka o idealnosti vremena i prostora bila tačna, ) mi ne bismo o sve-
tu izvan nas mogli saznati ništa, pa ni to , da on postoji ( str. 33–34 ruskog
prevoda Etike. ) .
Tako sva škola Fajerbaha, Marksa i Engelsa, pošla je od Kanta le-
vo, ka potpunom odricanju svakoga idealizma i svakog agnosticizma. A naši
mahiste pošli su u filosofiji sa reakcionarnom strujom, za Mahom i Avenariu-
som, koji su kritikovali Kanta sa Jumovog i Berklejanskog gledišta . Konačno ,
sveto pravo svakog građanina je, da pode sa bilo kakvim mu drago reakcione-
rom, a naročito je to pravo svakoga inteligenta . No kada ljudi , koji su radikal-
no prelomili sa samim temeljima marksizma u filosofiji stanu da se
vrte, bune i uveravaju da se oni u filosofiji »također << marksiste, da su oni »> go-
tovo<< saglasni s Marksom i da su ga jedva jedvice » popunili«< , to je onda već
vrlo neugodan prizor.

S. A. S.:

Beethoven, kritičar „ Novosti “ i naši glazbeni

moderniste .

Koncerat Rosé kvarteta : ... Njihova je igra stajala uvek na jednoj aka-
demskoj visini . . . Ali u njegovoj igri oseća se zub vremena - starac bez
temperamenta nije više u stanju , da dade svojim drugovima kao igrač prve
violine pravi polet . U svemu se zapaža tromost, koja pomešana s njegovim
akademskim načinom interpretacije daje posve neinteresantnu igru. Imao sam
jednom prilike čuti od Busch kvarteta izvedbu Beeth . kvarteta. Još se nekako
moglo izdržati jer je temperamentni Busch dao toliki polet i onako dosta mo-
notonoj muzici Beeth . da je ipak zainteresovao svoje slušatelje . Posve je druga
stvar bila na preksinoćnoj izvedbi triju Beeth. kvarteta. U dvorani je vladala
nemilosrdna julijska temperatura, a » Rosé« igra tri mol kvarteta, od kojih je
drugi bio nemilosrdno dug. Neka mi oprosti besmrtni Beeth., i ako je znao pi-
sati i što je napisao, sigurno je dobro napisao , ali je kadkada i bezobzirno do-
sadan. Njegovoj širini neima nikad kraja . Kraći kvartet e- mol najzanimivije je,
a taj je i najinteresantniji od svih kompozicija ove večeri jer Beeth. rabi pre-
krasnu rusku temu poznatu iz » Borisa <« » Slava Tebi Gospodi« . Kako je divna
harmonizacija Musorgskoga, a kako strašna Beethovena. Taj čovek mogao se

--- 530 -
ipak nešto interesovati za rusku muziku, kad se je već mnogo interesovao za
Ruse iz drugih gledišta... Ovo veče bilo je više dosadno nego interesantno .
Dr. Krenedić (Novosti 5. II. 1926.)

Nakon kvartetske večeri » Roséa« koji je svojom nadasve akademskom

izvedbom Beeth. učinio veče neinteresantnim i upravo svojom monotoničnom
interpretacijom besmrtnog Beeth . skoro zaboravio na celovitost izražavanja
idejnih dubina Beeth. zainteresovao je mladi mađarski pianista Jeno Ta-
kács ... Nažalost mi smo još grad, koji čuva u svojoj širini tradiciju klasika,
i niko se ne smije usuditi da šta kaže protiv ovog kulta . Ne imamo ništa protiv
toga da se kultiviše stara muzika, naprotiv je ona vrlo poučna — ali ... Ne sa-
- bili su rasadište da-
mo Salzburg, već i Donaueschlingen pa Venezia i Prag
našnjeg stila - stila muzičke istine i veličine ...
To su fragmentarni radovi posve kratkih stavaka sa pregnantnim izraža-
jem misli .
Kod Kodály-a nailazimo lijep klasični stil.
Dr. Krenedić (Novosti 7. II . 1926. )

Umetnik u Beeth . morao je graditi ; i njegova poslovična »borba « valjada

nije drugo, nego mučno nastojanje da ljudske porive (često van oblasti muzi-
ke, ) uskladi u muzičkim formama ... Beethovenovi čovečanski ideali su visoki
i čisti, ideali pravednih sviju epoha i zona. Težnja za slobodom, spasenje kroz
ljubav, bratstvo sviju ljudi . Liberté, egalité, fraternité : Beeth. je veliki demo-
krat u muzici.
F. Busoni.

Potrebna je zaista visoka i snažna duševnost, koja ima sile da se odrva,

oslabljivanju moderne umetnosti, da se uzmogne potpuno svatiti pravi duh sta-
rih majstora i prodreti u sadržaj njihovih tvorba. Samo tada usplamtet će iz
najunutarnijeg iskra, i pravi će entuziazam roditi dela koja će bez slepog opo- *
našanja biti dostojna boljeg pokoljenja.
E. T. A. Hoffmann .

Nije ovde za nas važno , da je g . Kr. to napisao nego da je to napadna

činjenica, koja odaje neko izvesno raspoloženje širih slojeva među našim glaz-
benicima ; specijalno : negacija Beeth. i forsiranje svega što je moderno na
štetu t. zv. klasike. Ta pritajena naša glazbena revolucija zbiva se međutim
tek u kafanskim razgovorima i u nekim ovako apsurdnim sastavcima naših
glazbenih kritičara . Način kojim su napisani ovi sastavci banalan je i surov.
Značajno je, da se ovakovim cinizmom piše o »besmrtnom<<« Beeth . »koji se nije
interesovao za Rusku muziku, dok su ga s drugog gledišta Rusi vanredno
interesovali ...« (sa » rafinirane«< tri točke misli se potpora ruskih knezova . )
Čudna je to sigurnost našega gospodina doktora, koji se usuduje sa nekoliko
cinično nabačenih rečenica da ruši jedan fenomen , koji u sveukupnoj evropej-

531 --
skoj kulturi od poslednjih 100 godina znači idejal duboke produhovljene du-
ševnosti, i to sve u jednom članku, u kojemu se vidi jasna nesređenost kritiča-
ra kojemu postaje dosadno kada stavak traje dulje od Bartokovih skica od pol
min., kojemu je najkraći kvartet »najzanimiviji i najinteresantniji ;« jer Beeth .
u tom kvartetu upotrebljava na sporednom mestu neku rusku temu , »koja je
međutim »> strašno<< harmonizirana « . Ipak gosp . Krened . nalazi monotonog
Beeth. u akademskoj izvedbi poučnim, dok ugodnije na njega deluje Bartokova
muzika istine i veličine, sastavljena iz »fragmentarnih radova posve kratkih
stavaka<< gosp. Kr . u dubini duše odlane, kad kod Kodály-a nailazi »lijep kla-
sični stil<< . Beeth . je dakle g . Krened . dosadan, a dosadni su mu i moderni jer
je g. Kr . muzikalan upravo toliko, koliko prosečna jedna milostiva , a napisao
je ovu umotvorinu iz ličnih tendencioznih namjera, da pogoduje nekim lično-
stima, koje su ga u zadnje vrijeme napale, i koje sastavljaju , kako sam rekao ,
jednu od naših kavanskih glazbenih revolucionarnih klika . G. Kr. sam vrlo
dobro zna koliku je neukusnost učinio ispadom od 5. II . , pa je kušao da to po-
pravi, svalivši u članku 7. II . svu krivnju na Roséa, koji je odviše senilan , da
interpretiše »> idejne dubine besmrtnog Beeth .<< Pregledamo li medutim kriti-
čarske konstatacije g. dr. Kr . mesece unatrag , ne ćemo naći nigde ovako gor-
ljivo zauzimanje za moderne, (kao da to ne bi išlo i bez ponizivanja klasika , )
i čudno je da se je odvažio da napadne baš na renomiranog Roséa, dok je pisao
uvek oduševljene sastavke o drugim interpretima Beethovena, n. pr . o Wein-
gartenu, Borovskome ili Hoehnu.

U historiji glazbe Beethoven znači sintezu klasicizma. U njemu su usre-

dotočene sve linije, sve duševne spoznaje, sve tehničke mogućnosti celog onog
razdoblja, koje se razvija od Bacha u konstantnoj progresivnoj napetosti
upravo do njega, koji je njena kulminacija i vrh, s čijeg stajališta vidimo či-
tavu epohu unatrag i koji u svojoj nekoj prekomernoj zrelosti kazuje već nove
putove dolazećeg razdoblja romantike. To je naravni razvoj i u svim granama
umetnosti se javlja isti fenomen na granici dviju epoha ( Mikelangelo kao zavr-
šetak renesanse i putokaz baroku ) . Međutim i sama dela Beeth . pokazuju bor-
bu za klasicizmom i karakter dela razvija se strmom linijom i nekom užurba-
nom nutarnjom borbom od dela do dela , uz vanjski tragični život, uz večnu
opoziciju »genija « i » usuda «< , do zadnjeg savršenstva : odbacivanje svega vanj
skoga i efektnoga iz umetnosti, apstrakcija, duboka produhovljenost, snažna mi-
saonost, koja se razvija unutarnjom nuždom preko morala do umetnosti. Raz-
voj od rastrganosti ka izjednačivanju, od simbolizma lepote ka lepoti samoj
odmerenoj u izrazu i savršenoj u tehnici . A u postizavanju tih momenata i
jeste vrhunac svakog umetničkog nastojanja . Sadržaj svakog njegovog dela je
duboko psihološki, te od svake nove generacije traži novo neko stajalište; ali
nije to sadržaj programatski ili u literarnom smislu , nego primaran, možda i
besvesno priroden njegovom misaonom i osećajnom životu , te za svaku trans-
cedentnu ideju traži formu, koja joj najviše odgovara. Uza sve to : točno luče
nje primarnih naravnih muzičkih instinkta od umetnosti same, koja godinama
raste, tako , da ne pada nijedna nota slučajno, nego je sve rezultat logičnog
motivičnog razvijanja uz vanjsku prirodnost i neprisiljenost . Nikad nije dopu-

532 -
 štao , da se razvija inspiracija samovoljno i bez kontrole, nego je svaki mome-
nat reflektivno istraživao . I rezultat te instinktivne suradnje inspiracije i reflek-
sije je stilistična čistoća, promišljenost kompozicija , koje nikad ne preteruju u
izrazu i u proporcijama. Nije to međutim netočna ili » akademska << promišlje-
nost, nego misaonost skroz poetična i umetnost izlazi iz toga svega uzvišena
do viših sfera duševnosti . Razvija se vremenom tipični Beethovenski patos (ti-
pičan također za klasiku ) , koji nije rezultat vanjskih gomilanja afekta, (što
danas godi instinktu publike) , nego se vuče besvesno kroz svaku njegovu mu-
zičku misao i kazuje svet čudnih i visokih osećaja u transcedentnom rasvetlenju
i savršenom duševnom » Ferklerungu< «< . Borba za tom oduhovljenošću, koja
je Mocartu od prirode bila dana, ta je borba podlogom gotovo svakog njego-
vog dela, a rezultat njegovog sveukupnog umetničkog nastojanja baš su ovi
zadnji kvarteti što ih je svirao kvartet Rosé i koje g. dr. Krenedić ne može da
podnese. (!)
Važna je činjenica, da su se ti kvarteti razvili u doba njegove reakcije na
puhalačke instrumente, (koji imadu slabu mogućnost individualizacije i pro-
dubljivanja) , a napose na limene instrumente . Ondašnja uporaba pleha, čija
je kulminacija u Beeth. simfonijama, čini se u relaciji s današnjim erotoman-
skim ispadima (Wagner- Strauss- Schrecker) ( Štraus, Šreker, ) naivnom, a da-
našnja njena uporaba i opet je reakcija na Beeth . negaciju , koja je znak njego-
vog dubokog poriva i pročišćivanjem i apstrakcijom . I tako znače ti kvarteti
neki rezime sveukupnog delovanja njegovog života i rezultat svega što je posti-
gao, pa iz tog stajališta imadu sva prijašnja dela samo neku ulogu komentari-
sanja. I kao što se u svakom delu odrazuje čitav njegov ( Beeth . ) duševni život,
tako i ovde, odbacivši improvizatorski način i lični neki virtuozitet ( ne u današ-
njem smislu ) solosonata (u zadnjima se već javlja sve jasnija kvartetska struk-
tura) i monumentalnost mase orkestra u simfonijama prelazi u produhovljeno
razmatranje u neukrašenom ruhu nekog smirenog antiknog razgovora od četiri
individua. Zapravo i leži bit komorne muzike u sintezi slobode pojedinca i po-
dređivanja celovitosti . U duhu nekog višeg anarhizma, gde pojedine jake i slo-
bodne individualnosti čine jedinstvenu celinu .
! Nemam nikakve ambicije , da dadem neku studiju o Beeth., jer teško je
konačno reči nešto novo o čoveku , o kome je napisana čitava jedna literatura.
Hteo bih tek, da postavimo jedno gledište, s kojega mislim , da je ispravno
prosuđivati večno umetnički sadržaj , a i intelektualnu podlogu njegovog dela s
obzirom na današnje intelektualne potrebe. Stoga ne ću, da zađem u analizu
pojedinih kvarteta, pa niti onih » strašnih « 3 mol opusa, one ominozne večeri .
Nuzgredno samo konstatujem, da je g . Krenediću najinteresantniji onaj u E-
mollu, jer sadržaje neku slavnu rusku temu . Ta ruska tema je medutim bez
ikakove specijalne važnosti za kvartet sam, jer nastupa samo kao trio allegreto
stavka i treba poštene doze slavenske površnosti, da se zauzme ovakovo gledi-
šte spram jedne stvari posve drugoga značenja . Ona izvesna neukusna aluzija
na novac ruskih knezova i na » harmonizaciju« te ruske teme, stoji na slabim
nogama, pošto je ovde tema upotrebljena u sasvim drugom smislu i karakteru ,
nego u >> Borisu «
< te o harmonizaciji ne može biti govora, jer je tema obradena
i uvita u prozirno tkivo kontrapunkta ili bolje figuracije.

533
 U vezi sa kulturnom aferom tog nesretnog koncerta još nekoliko činjenica
o interpretaciji Roséa. G. Dr. Krenedić tvrdi, da je Rosé » senilan , trom, akade-
mik, neinteresantan, monoton <«< i slično .
G. Krenedić je možda o tome uveren, a ja sam uveren o suprotnome, pa
ako čovek proveri po protudokazima snagu argumentacije g . Kr. može, da si
stvori jasan sud . Teško je interpretirati Beethovena, t . j . oživeti sve momente,
koje smo naveli , kao tipične za njega, danas posle sto godina, punih suprotnih
tendenca i raspoloženja . U našim ( a i tuđim) kritičarima vlada umetnički kaos
i disorijentacija ; oni više ne shvaćaju produhovljene umetnosti . Pod dojmom
romantičnih osećajnosti i bučne erotike modernoga orkestra oni pišu , da je
Beethoven dosadan. - Drugi »nemilosrdno « dugi kvartet, a osobito III. stavak
tu gospodu dekadente uzrujava . Traže temperamenat u stavku gdje je tempe-
ramenat isključen, gdje mora da vlada latentni Spannkraft, koji vuče sadržaj
od note do note mirno i sigurno. A u tomu je Rosé snažan. Interpretacija ima
na svetu vrlo mnogo, i one mogu da nose skroz ličnu notu interprete, ako je
ličnost jaka i uverljiva , međutim je interpretacija Roséa autentična, bez lične
note, skroz uperena na rekonstrukciju idejnog sveta komponiste, a to i jest ko-
načno poziv izvadačke umetnosti. Toliko o Roséu.
Ostaje nam glavno, što nas ovde zanima . U Beeth . je razvita apstrakcija
do zadnjih mogućnosti i bilo je potrebno, da usledi reakcija putem versinnli-
chunga, kao neki povratak iz transa na zemlju . Trima putovima razvija se ro-
mantika : reči pojam njenog sadržaja ( Schubert, Mendelsohn , Schumann) , pro-
gramatska muzika i dramatski orkestar ( Berlioz , Liszt) , i drama (Wagner ) .
Ti putovi imadu svoj početak još u samom delovanju Beeth . i zapravo oni ispr-
va prenašaju idejni svet Beethovena u laglje razumljive svetove predodbi i ose-
ćaja . I to je važno da su romantici jasno osećali sa Beeth . i sebe same u njemu ,
tako da on za njih znači romantiku . Mi smo danas na granici romantike i »
> mo-
dernoga<< (momentano modernoga) i stojimo još jednom nogom u romantici
samoj . I dok traje borba za oslobodenjem od romantike, tražimo u Beeth. aps-
trakciju. Oni, koji još danas vide u njegovom delovanju romantiku , sami su
puni romantičnih idejnih momenata. I to hoću da ovde ustvrdim na prelazu u
današnja moderna glazbena nastojaħja . U 99。 današnje glazbe odrazuje se
jasni slabokrvni romantični idejni život, slabokrvan , razvodnjen, tipično seni-
lan na izlazu epohe ; idejni život, što su ga vodeći duhovi ostavili dugo iza sebe
i koji se javlja u literaturi starih baba od 50 g. unatrag. Tu obnemoglost idej-
nog sadržaja umataju u tkivo modernih harmonija i to sve daje sliku bolesne
neke vizionarnosti u momentu pred agonijom samom . Jer šta znači u većini
modernizam ? Sakrivanje netalentovanosti iza savremenih draperija, devijaciju
na sve strane, jednostrana tehnička umjeća, što se podižu za principe zakona,
bolesnu žudnju za » modernitetom « i večno vanjskim novim efektima, (kao u
trgovini izrabljivanje konjunkture), skrajnju neproduktivnost sakritu pod mas-
kom nekog individualnog i momentanog, u historiji nevažnog i nemogućeg
»smera«, neki primarni i surovi naturalizam, koji se oslanja na prirođenu fan-
taziju i osećajnost, bez znanja mogućnosti stvaralaštva, što tek kao nepatvo-
reni zanos uzdiže čoveka do umetnosti. Zaboravljaju današnji » moderni « glaz-
benici i njihovi kritičari , da je njihovo znanje u relaciji sa prošlim genijima mi-

534 -
nimalno i da nemaju prava da govore prezirno o » prošlomu «< (što niti nije pro-
šlo, nego se koreni duboko u svakomu od nas) dok ih nisu dostigli u tom zna-
nju. Lahko je konačno meriti se sa današnjim bolesnim ruševinama. Konjunk-
tura raste po čitavoj Evropi i danas svaki treći čovek ima ormar pun kompozi-
cija, pa tako u samom Zagrebu , koji nije imao kroz decenije unatrag nikada
istovremeno više od 2 čoveka , koji su se nazivali komponistima, sedi danas sa-
kupljeno oko stolova raznih kafana kojih 16 kompozitora, ne ubrojivši mlađe,
koji još nisu ni istupili. To je slika, što se pruža jednomu, koji stoji usred tog
nesredenog zbivanja . Uzdignemo li se medutim na stanovište široko historičko ,
pregledavši muzičko zbivanje kroz epohe unatrag i sluteći ove putove buduć-
nosti, izlazi slika utešiva, jer se nad legijama onih, koji danas komponiraju uz-
dižu individualiteti, ni manje ni više brojni nego u svakoj epohi, koji svojim
radom i raznovrsnim nastojanjima ocrtavaju svetlė perspektive dolazećemu
klasicizmu, koji će u sebi ujediniti sve tehničke mogućnosti i biti će opet odu-
hovljeni rezultat svih epoha vrenja ljudskog večnog instinkta žudnje za novim.
I tako se sve to zbivanje može koncentrisati u 4-5 pokreta, koji besvesno vode
jednomu cilju .
Mi smo jugoistočna provincija Evrope i vetar jugozapadnjak donosi
nam ideje savremenog evropskog glazbenog nastojanja : potragu za novim
klasicizmom, što kod nas u većini slučajeva leži u iskorišćivanju pučke muzike .
Naši glazbeni » moderniste « , (koji su složni u negaciji svega u čemu slute neki
klasični duh, ) ne treba da zaborave, da su ti »narodni« elementi u svojoj naj-
dubljoj biti klasični do zadnjih mogućnosti. Sve to dakle boluje od neznanja
vlastitih želja, sve je to buka ni za što i duševne primitivnosti ljudi , koji ne za-
laze u stvar, te istu stvar u jednom smislu uzdižu kao simbol budućeg ideala.
U glazbi kao i u svim ostalim umetnostima odražavaju se pojedine kul-
turne epohe sa svojim morfološkim diferencijacijama i večno istim svečoveča-
skim motivima doživljavanja života, što se u biti nije promenio niti se ne menja
u velikim hiljadugodišnjim epohama u svojoj unutarnjoj estetsko spoznajnoj
strukturi . Tako je bilo od Homera do Beethvoena i nije verovatno da bi već sto-
tinu godina posle Beethovena moglo nenadano da se nešto revolucionira što se
nije revolucionisalo do Beethovena.
Tako nama Beethoven, kao jedan od najdubljih glazbenih fenomena ne-
ma razloga da bude dosadan, jer isto tako kao Beethoven dosadni su onda i
Leonardo i Mikelangjelo i Dante. Spram glazbene vrednosti jednog gosp . na-
šeg moderniste ili g. Krenedića, Firenca pa i Beethoven ipak nešto znače . I
onda ako gosp . kritičar » Novosti « kao jedan od predstavnika naše glazbene
moderne o tom tako ne misli kao mi . Da završimo citatom iz Beethovena o kri-
tičarima : » Što se tiče ovih luda (kritičara) , treba ih pustiti samo neka govore .
Njihovo brbljanje ne će sigurno nikoga da obesmrti kao što ne će ni da oduzme
besmrtnost onome, kome ju je Apolon namenio <« !

A. S.

5
535 ---
 Svet na stramputici .

(Nastavak novele.)

VI.

Otišao je kapetan, otišao i bilježnik, i u sobi su sad ostali samo ukućani,

odnosno, sami ljudi iz familije. U prvi mah nije bilo samo Joška, koji je otišao
da otprati kapetana do kola . A nestalo je i starog Smuđa, koji se pošavši tamo
s kapetanom, zadržavao u drugoj sobi kod svoje žene . Tamo su oboje nešto
šaptali, pa se po tom jasno čuo glas gospe Rezike ; s namerom sigurno da je
svi čuju , govorila je, kako bi htela da spava i kako je vreme da u kući bude mir.
-
Pa šta se nisu odvezli s kapetanom ? Šta hoće još tu ? prigovarala
je resko, sigurno time misleći Vasu i Pepu. Idi, daj me i ti pusti, dosta mi je
visoko jastuk !
Stari Smud je još nešto mrmljao , potom se s posudem od večere javic u
ovoj sobi . Odložio je tu posude na sto, ogledao se zbunjen, i, ne znajući sigur-
no šta da uradi i šta da kaže, seo je potkašljavajući se za sto na svoje mesto .
Nedaleko njega, naslonjen na zid do vrata , iza kojih se čuo Kraljev h10-
pac, a podbočen i na sablju , stajao je Vaso . Čuo je i razumeo puničin prigovor,
no pritajio se, samo jedno imajući na brizi : kako bi najzgodnije započeo svoje
novo objašnjenje s Joškom, za koje je dobio još više volje sada , kad su tu ostali
sami domaći . Ništa mu medutim naročito nije palo na pamet, i mesto da je iz
sebe sama čuo kakav unutarnji mudar savet, čuo je iza sebe samo krkijanje
Kraljevo. Ljutit i inače radi njegova prisustva, a sad u njemu gledajući i kriv-
ca svoje nesabranosti, odškrinuo je naglo vrata, zagvirio kroz njih, zatvorio ih
s psovkom :
I uj ! Još će da vam se pobljuje ovde ta životinja ! Šta ga ne bacite ne-
kud na senik, pa makar i u blato!
Mica je bez reči pospremala s Pepom posude, a sad je nakostrušena
srnula spram istih vrata, otvorila ih širom, dreknula :

Ne smradite mi opet ovde, Kralj ! Ako vam je zlo , tornjajte se na dvo-

rište! A već vam je vreme i doma!
Kralj se još jače skvrčio u stolici , ovesio glavu preko ruba od stola, držao
se za grkljan. I ne povraćajući, samo je hripao, roptao, slinio se i balio, mučen
ujedno jakom štucavicom. Na povik Micin malo se pomaknuo, zabuljio se u
nju nesvijesnim, tupim pogledom kao da je niti ne raspoznaje niti ne razume.
Pusti ga, Mica ! bojeći se verovatno Kraljeva otpora i prema tome
novog sukoba i svađe, javio se žalovito stari Smud.
-- Pust zaintačila je Mica. Dobro, ali neka sain pro-
i ga, pusti !
kleta, ako ću ja da opet čistim njegov smrad! - Srdito je zalupila vrata, vra-
tila se k stolu, s kojeg je Pepa upravo odnosila posude No, a za koga si
ostavila to pečenje ? - viknula je za njom, i, ne dobivši odgovor, sama se pri-
kučila k ostavijenoj zdeli s pečenjem, počela da po njoj prebire komadiće.
I Vaso se pomaknuo sa svoga mesta. S prezirom je okrenuo svoje nusli od

-- 536
mrtvo pijana Kralja . Hteo je radije da pita gde je tako dugo Joško, no setio se
Pankraca i primaknuo se k njemu .
No, šta si ti ono hteo da pričaš ? nastojao je da bude srdačan
Orjunašom da si postao ? Ili ti to podvaljuješ ?
Pankrac je sedeo za stolom sučelice starom Smudu i, iznajprije pogleda-
vajući ovoga, upustio se da pažljivo nožićem obrezuje nokte . Ne podigavši na
Vasu pogled rezao ih je dalje , i samo se osmehnuo :
Ne podvaljujem ništa , to si valjda čuo kapetana ! Što rekoh , istina je!
No drugi puta ću ti pričati!
--
Šta sam trebao čuti od kapetana ? — smrštio se Vaso .
Pa on je mislio da ti samo podvaljujem ! Šta se praviš, da nisi čuo !
Bio si tik iza nas!
Tako ? - naduo se Vaso, ogledao se kao da još i sad traži kapetana
-To ću ja sebi kod njega da izmolim! - poćutao je, pa se trgnuo ― No, a ti
--- seknuo je već neza-
si zbilja postao . . . . Pa kako je to bilo ? Šta ne pričaš ?
dovoljan, a i sumnjičav.
Pa naći ćemo se mi još, ako ne tu , ono u gradu ! zapevucao je
Pankrac, namerno, činilo se, nerazgovorljiv - Doći ćeš ti k policiji! A onda se
možeš i o meni uveriti u sekretarijatu !
Njegova nerazgovorljivost bila je uistinu namerna. Slično kao i Vaso i
on je stao da računa s time da su sad ovde na okupu ostali sami domaći. U osian-
ku Vasinom slutio je Vasinu nameru da ponovno pokrene razgovor o oporuci, a
i sam je, u sećanju kako je baka odbila da mu pokaže oporuku , smislio za do-
bro, da učini još nešto više od Vase, a to je da oporuku dobije u ruke i vidi vla-
stitim očima. Kraljevo prisustvo, obratno no za Vásu , dolazilo mu je za to sa-
mo dobro, jer je vidio samo svoj jači položaj , da pretnjama rođake ustraši i
prisili na popravak oporuke, ako ta ne bude baš onaka kako mu je to prikazala
baka. To je ona valjda ipak, baka mu ne bi lagala smirivao je sam sebe ; no
ipak, katkad može da mnogo toga zavisi samo od krivog zareza u stilizaciji, i
oprez nikad nije na odmet ! S tom mišlju pogledavao je dedu , i već mu je na
ustima bilo, da ga zatraži sastavak oporuke . No sprečio ga prilazak Vasin, a
još više, baš presudno, odluka, da ne počme o tim stvarima govoriti prvi, nego
da pusti preda se druge ; najverovatnije Vasu . Tako je sad podigao glavu , me-
rio ga ispitljivo .
Ako je tako - merio je i Vaso njega a ti izvini! Trebao si to od-
mah reći, čim si došao !

S mutnom pomišlju da bi mu izmirenje s Pankracom moglo poradi njego-

ve jezičine dobro doći u predstojećem objašnjenju s Joškom, Vaso mu htede
pružiti i ruku . No okrene se ; u sobu je ušao Joško . Prikapčivao je na hlaće na-
ramnice, primakao se k zdeli pečenja pred kojom je Mica sve bez hleba ogla-
bala puranov batak, i sam je posegnuo za jednim komadom . Mica ga, užagre-
na, odrinula :
Ti ćeš se sutra nažderati u gradu , a to nama treba , za doručak! Ser-
joža pak još pravo nije ni večerao .
Joško joj je stisnuo ruku, uzeo pečeno krilo, naljutio se.

- 537
 Kako da nije ! Nakrkao se toliko da već i ne može videti meso, sad sam
vidio kako ga baca psu . A valjda sam ja, ja uzdignuo je glas tu nešto
više no tvoj Serjoža!
Za sebe to možeš biti, za mene nisi .
Stalo je meni, šta sam ja za tebe !
Meni isto! Al biće ti već stalo, kad ―
naglo se prekinula, žestokim
pokretom obrisala rukavom masne usne, i još žešćim pograbila zdelu da je izne-
se iz sobe. No Joško joj je zakrčio put.
Kad ? Šta si htela reći ? planuo je Joško, uhvativši je za lakat
Istresi svoju pogan ! Babetino ti jedna, ti i ne znaš s kime imaš posla.
Mica se otimala.
-
S grofom, s kime bi ! A jesi li lud ? Pašće mi zdela ! - i, više puštena
negoli što mu se otela, prekoračila je prag , okrenula se, prostački ga nekud pc-
slala, pa dodala hrapavo - To sam ti htela reći !
Joško ju je ošinuo pogledom, zajapurio se, pa pobledio , no najzad se
o-mehnuo . Razumeo je kud je nišanila Mica ; sigurno je i ona računala s pro-
pašću njegovom kao vojnog dobavljača . Nije to, međutim, bilo prvi puta da mu
se i samome javila takova zla slutnja, i uvek ju je on svladavao sa svojim opti-
mizmom, pa je to pogotovo mogao sada , kad je imao na raspoloženju kuću u
gradu . Samo je dakle osetio u sebi još veću upornost za borbu do kraja, i pos-
prdno se zato otkrenuo od Mice, vratio se k stolu, uzeo ponovo da griska peče-
no krilo.
-
Glupača ! reče kao za sebe , a zapravo je hteo da ga svi čuju
Joško se digao, Joško će se i opet dići, i da je pametna, ona bi mi to prva imala
da želi, hoće l : da joj ostane dućan!
Vaso je pažljivo pratio i razumeo sve, te, osetivši da je došao njegov čas,
prišao je do Joška . Uhvatio je nasumce čašu , kucnuo ju o čašu pred Joškom.
Ajde pij ! — i sam je pijući seo.
Pa baš! - dohvati Joško čašu i tek što ju je ispio zevne - A što si
ti ostao? Da nisi, ja bih već legnuo ! Rano moram natrag!
Dospećeš ! - krepko reče Vaso, pa se potkašlje , poćuta, a upravo ga
je jeo pogledom - Ja ti čak želim da na sve dospeš i sve da ti uspe ! Ali -
trgne se i primakne mu se zajedno sa stolicom bliže ovo što ti je malopre
htela da kaže Mica nije baš nešto takova da samo pređeš kao sa sundžerom
uzdigne ruku , pusti je, a ta mu padne i prenisko no što je mislio Jer vidiš,
ako ti ne uspe, možeš li ti biti unapred baš tako siguran, da će starci moći baš
tebi da predaju dućan, kad su ga već namenili Mici - ?
Josko je u kut odbacio kost, slušao ga s osmehom, pa se uozbiljio i mah-
nuo rukom .
-Ne trgam se, ne rači mi se s konja na magarca! No pusti to već jed-
nom ! Sta si opet započeo o tome! Ja sigurno bolje znadem što radim nego ti!
Pri tome je pogledavao oca, a otac mu se, vidljivo zainteresiran, okrenuo
ovano . No nikaka se određena misao nije mogla pročitati u njegovu licu, tu je
bila jedino teška briga i izmučenost.

538 -
 Sigurno da znadeš, ali znadem i ja nešto! -- nastavljao je Vaso ne-
pokolebivo i samo još upornije dalje Ti imadeš Židove za verovnike , a ti si-
gurno znadu također, još najviše, što rade !

Ako će me ko da upropasti, onda me to ne će Židovi, nego samo tvoji

Srbijanci !
-
Što, Srbijanci ! Razume se, da oni ne mogu čekati dok ti skupiš novac
za kauciju ! Vojska treba da jede svaki dan ! I kako ti to ne ćeš da razumes ! ---
borio se Vaso između ljutine i srdačnosti! Na, sam dopuštaš mogućnost, ca
propaneš, a šta onda ? A šta onda ? Recimo, da i dobiješ dućan, a šta će ti onda
sestra? I samo će kuća u gradu biti za familiju izgubljena uludo ! A ovako , ja
tvojoj sestri ustupam moj , moje žene deo , a sam uzimam u gradu kuću , tebi
ostaje dućan, i još dosta zemlje ! Pa možeš gospodariti tu , starci ti i onako tre-
baju pomoći , a najbolja je pomoć muška, pa tako , tako zapleo se i izvu-
kao se iz pometnje naglim usklikom - Što je sigurno je sigurno , a tako je naj-
sigurnije ! No reci i ti , stari — obratio se za pomoć tastu — nije li tako ? Sam
nisi danas posie podne, kad sam ti to obrazlagao, imao zapravo ni reči protiv!
Stari Smud, kao da ga se zbilja to sve dojmilo , malo što nije kimnuo gla-
vom . No brzo je, videći odlučnost sinovu , izmenio pokret u nešto neodredeno,
ko da je nešto spazio na stolu . Sin mu je ustao, turnuo ruke u džepove i zasıne-
jao se, gušeći nestrpljivost.

Lepo ti pričaš, Vaso , ali samo pričaš ! Jer ja što sam zagrizao ne pu-
štam tako lako iz zubi ! I , ako baš ne bude drukčije, treba da znaš, da sam ja
posle svojih roditelja ovde prva glava u kući i da će biti uvek onako kako ću se
ja s njima sporazumiti
Jos dok je govorio Vaso ušla je u sobu njegova žena, pa odmah za njom
Mica. Prva se, sednuvši iza muževih leđa na krevet, tiho zaposlila pregledava-
njem rekog,valjda vlastitog modnog žurnala, a druga se, sa sve napetijim
izrazom u licu , naslonila na vratnice, slušala Vasu . Već ga je ona te večeri čula
kako je u hodniku pred kuhinjom predlagao Jošku da radije od oca ovde pre-
uzme dućan, i sama se ona tome već tada oprla s nekim primedbama iz kuhi-
nje. U stvari se ona doista mnogo bojala da joj Joško , posle svoje, za nju tako-
der vrlo verovatne propasti u gradu , ili čak još pre, predomislicom kakvom , ne
preotine dućan, pa je zato, bojeći se da ga i sama ne navede na tu predomislicu ,
malopre radije zaćutala nego da nastavi ono što mu je doista htela da rekne, a
što je joško sasvim ispravno i pogodio . Sad je međutim celu tu stvar opet po-
krenuo Vaso i već se ona odmah htela da umeša, ali je još pričekala šta će reći
Joško . Čuvši njega , više se nije mogla da svlada ; sa strahom za dućan ponie-
šala se stara nenavist spram mnogo u kući uvaženijeg brata, i zato je sad srnu-
la spram njega bliže, razvalila beloočnice, razmahala se šakom, te kriknula.
---
Ne će biti uvek tako, moj dragi ! To se ti varaš! Šta još ne bi ! Najpre
kuća pa onda, kad nju uništiš, ovde dućan ! I šta ti njega huckaš i raspoređu-
ješ ovde? raspalila se i na Vasu - Dućan je meni zapisan, crno na belo, i
šuft bi ini bio vlastiti otac pogledala je besno i ovog kad bi tu samo po-
kušao da još šta menja!

539
 Stari Smud je podigao obadve ruke, mireći je i opominjući da mamica
hoće spavati. Doista se iz druge sobe izdrla slično na nju i mati. A uzbudio se,
barem na tren i Joško . Opsovao ju što se dere, no brzo se otkrenuo od nje, kao
da je ignorira. Najmirniji je, što uostalom sad nije bilo nikakovo čudo , ostao
Vaso. Podigao se i pokušao joj prići prijateljski.
Pa šta se ti ljutiš ? Sama si uvek govorila , kako bi htela da podigneš
mlin i mlinariš sa Serjožom ! Zar ti to ne bi bilo najljepše ? Samo, razume se,
da to ne bi bilo nikakvo gospodarstvo, imati mlin i dućan porazdaleko jedan od
drugog
Mica je po svom mužu bila mlinarica, i s tim mužem, živim još u sused-
nom selu, doživela je tu historiju, da je on varao nju, a ona njega, u poslednje
vreme isključivo sa Serjožom, koji je kod njih bio u mlinu sluga . Radi toga se
zavadila s mužem i, terana pa zadržavana, odbegnula ga najposle sa Serjo-
jožom , te odavde, iz roditeljske kuće, uzalud nastojala da od njega dobije pri-
volu na bračnu rastavu . Radi svega tog počela ga je da neutaživo mrzi : smi-
slila je da mu se osveti tako da sa Serjožom podigne nedaleko muževa mli-
na novi mlin i tako mu konkurira. No najpcsle se zapravo baš polakim ali stal-
nim uticajem Serjožinim, urazumila, uvidela da bi u toj konkurenciji sana
propala, pa je celu tu misao odbacila, saopćila to i domarima, a morao je da za
to zna i Vase . Ipak ju je sad osim besnila na Vasu zanela i kıvnja na muža ;
odbila je Vasu od sebe, udarila rukom po stolu .
Ja ću voditi i dućan i podići mlin , ako baš hoćeš ! Inače , ko da mi ga
digne ? Valjda da prodam tvoju zemlju i onda da za se meljem prazan žrvanj ?
Pa jasno, dajte radije prestanite ! postao je Joško opet hladnokr-
van, najviše se pak tako poneo da smiri oca i majku . A kroz celo vreme mu je
i Kralj sa svojim šmrcanjem i krklanjem odavao svoje opasno prisustvo .
No zato je sad planuo Vaso . Uvideo je da je kod Joška propao sa svojom
osnovom , 1, žrtvu zato tražeći, našao ju je u Mici, koja ga je upravo gurnula
od sebe lakton . Gurnuo je i on nju.
Prazan žrvanj je tvoja gubica ! Jer otkud da dućan bude baš tvoj ?
Tebi dućan, a mojoj ženi zemlja, za koju , kako sama kažeš, možeš podići tek
prazan mlin, otkud to ? obratio se i tastu Zar to zato, da se na tvojoj
ostavštini, koju si s mukom a i s mojom pomoći izgrađivao, bani i gazduje ono
podmuklo rusko potucalo ?
On će biti moj muž ! - graknula je Mica, posegnuvši tren pre za ča-
šom vina, no vrativši je na sto nedopijenu . I busala se u grudi Moj muž,
pa makar i na tvoju vlašku veru prešla ! I tebe to nije briga , nije te bri-iga!
Muž! prezirno se odvrnuo Vaso Kolike si već muževe povalila
pod sobom ! S bećarima ćeš i spiskati dućan!
Mica je rukavom zafrknula nos, stala u raskorak i od jada malone izgu-
bila glas :
Ti pazi šta govoriš ! Pazi, jer ako sam takova ja prehladen glas
joj se izgubio u nemoćnom cikutu . Ko onemela nije mogla dalje, samo se besno
ogledala za sestrom, pokazivala rukom nju . Vaso to nije video , jer se najed-
nom, nekud zamišljen , okrenuo od nje ledima . Sama pak Pepa, nervoznije lista-

540
jući svoj žurnal, pričinila se kao da nije ništa ni čula ni videla . Ko poražen
borac što se hvata nova oružja, Mica je pojurila k stolu , iskapila pre nedopitu
čašu, nalila je iznova.
Na tren je u sobi nastala tišina . Čuo se samo hropac Kraljev, kletva od
gospe Rezike upućena mužu i svima da se poberu spavati, i klokot . vina koje je
Mica nalevala najpre u čašu a potom u usta. Pa, najposle, uzdah staroga
Smuda.
On je ustao, kašljucajući dosmucao nasred sobe, sklopio ruke. Siv kao
prašnjivi, kameni svetac u crkvi . Grudi su mu se dizale teško, a glas mu je bio,
samo šapat :
- Deco! Budite pametni ! Hh !, hhh ! Mati vam je bolesna, a ni meni nije
dobro, i nismo tu sami pokazao je rukom spram sobe u kojoj je bio Kralj .
Pa dakako ! - ustao je Joško - Idemo spavati !
Možda bi, možda, uz malu još buru , tako sve svršilo, no u taj mah je
ustao Pankra . Još nikad sam sebi nije izmanikirao nokte ovako zdušno kao ve-
čeras Tek inalopre je spremio nožić u džep, i kroz celo vreme pravio se kao da
ga niko i ništa ne zanima u ovoj sobi . A zapravo je, razume se, vrebao svoj
čas. Istinu reći , on se i kolebao . Ne bi li svoju svrhu , da vidi i možda popravi
oporuku, postigao bolje, ako ne izaziva starce praveći tu valjda još veću , a sva-
kako opet novu galamu . I s njima se, naročito s bakom , o tome kako je to odlu-
čio i o povisici potpore, porazgovori sutra na samu ? Ali tada tu već ne će biti
onog koji mu svojim prisustvom pojačava položaj , ne će biti Kralja ! Ta misao
bila je za njega presudna. I sad, kad je postalo opasno da se ceo taj rodački
sastanak završi polaskom na spavanje , polaskom na spavanje bar Joška, čiju
je prisutnost još svakako želio , on je ustao , ogledao ih sve ispitljivo , ponovio
još u glavi unapred smišljene reči i progovorio isprva tiho, s nekom ozbiljnom
dubinom u glasu kao da njome misli izjednačiti ironičnost osmeha u licu.
Meni je jako žao , i ja bih radije ovde sad ćutao , kad se i meni ne bi
(izlagao se ) sutra žurilo natrag. Ne, na tvoj auto ne reflektiram — osmehnuo
se na Joška koji je, protežući se, naglo stao i kanda ga hteo prekinuti — Ja ću
vlakom . Ali pre toga, ovako isto kao vi , i ja bih hteo da znam, na čemu sam.
Vi ste svi valjda videli oporuku, a ja je nisam, pa bih te zato molio obratio
se na dedu da mi je sada pokažeš.
--Sta će ti to ? okosio se Joško, a stari Smud , što je bilo neobično za
ostalu današnju njegovu sporost i smućenost, pobrzao je da kaže :
Pa iekla ti je već sve grosa
Pa šta onda tražiš ? napeo se Joško još više .

Rečeno je sve bilo sigurno i vama -- tvrdokoran, povisio je Pankrac

glas pa ste ipak sigurno imali svi oporuku u rukama . Jesi li je ti vidio,
Vaso?
Ja jesam! susretljivo, is gestom ruke kao da se to samo po sebi
razume, priznao je Vaso .
I Mica ju je sigurno videla (ova je buljila u njega, ništa ne govoreći ) ,
a za tebe, Joško, to ne treba ni pitati! I prema tome, valjda to isto pravo imam
i ja' Dakle obrati se ponovo dedi .

541
 Stari Smud je smeteno gledao čas na Joška čas spram druge sobe, kao
da očekuje pomoć ženinu . Joško mu je prvi pritekao u pomoć.
Žalosno je, da si tako nepoverljiv ! Ali oporuku ćeš moći da vidiš tek
sutra, jer ona je pohranjena kod biležnika!
-
Ne će je videti ni sutra taj magarac! - kao da se trgnula iz dremeža ,
naglo se tek sada izdrla gospa Rezika . No odmah je dodala - Pankrac, ova-
mo doći!
Mesto njega maknuo se Vaso . Prekrstio je na prsima ruke, zakrvljen u
licu izbuljio oči u Joška . Za doživljen neuspeh osetio je sad priliku da se osvet!,
i, kao da se cela ta stvar ticala njega lično, protisnuo je razdražen :
- A šta ti pričaš ? Oporuku ste hteli dati biležniku , no stara ju je zadr-
žala kod sebe ! I zašto mu je ne bi pokazali?
Stari Smud ne reče ništa , samo je pogledavao svog sina.
A zašto baš sada, kad je vreme spavanju ? ljutito se otresnuo
Joško na Vasu - Tebi je lako, ti ćeš crkavati dopodneva ! — I , na tren se obaz-
revši spram sobe iz koje se čulo Kralja, pošao je za Pankracom, naslonio se
spram materine sobe na vratnice .
Nikog više ne slušajući, Pankrac se, ostavivši za sobom hotimice otvore-
na vrata, stvorio kod bake. U njemu se tek sada javila prava sumnja da u opc-
ruci glede njega nije nešto u redu . Po prvi puta je zato ove večeri osetio ozbilj-
nost, pa i ljutinu , i, preduhitrivši svaku njenu reč, zaskočio je baku :
Manica, ti već znaš šta hoću ! I ja te molim, da to bude odmah sada !
Do bake, na stoliću , stajala je sveća, koju su joj zapalili , dok je večerala,
a sad je bila ugašena . Rumen kolobar kandila sa suprotne stene i žut mlaz
svetla iz susedne sobe nije mogao da razgrne polumrak koji se skupio u toj po-
lovici sobe . Nešto svetlijim činila ga je samo bela posteljina, no zato je opet, u
kenirastu s ovom, bledo bakino lice bilo i opet samo tamnije. Ugašene inače
njene oči sau su blisikale, i s mukom je, činilo se, svladavala glas :
Daj se ti radije brini o tome, da smestiš nekud onu mrcinu , Kralja !
Nije li vas sram, da on može sve da čuje ? Može se on samo pretvarati da je
pijan!
Pankracu je samo još to trebalo reći, pa da se ukopisti još više.
Ja ću ga već odvesti, no najpre
Ništa najpre ! presekla ga je baka, sa zdravom desnom rukom po-
kušavši da se digne, no pavši odmah i natrag ― Joško, pomogni mu i ti! -
zašaptala je, ko od umora zaklopila oči .
U taj cas, a već otpre čuo se neki Pepin šapat, čuo se i Micin razdražen
glas.
Pa neka galami ! Neka zna, da ga ne ću plaćati do veka.
! u isti mah srdit gundžaj Vasin , valjda upravljen Jovanci :
- Šta se ti mešaš ! A dosad si, kad se o nama radilo, bila bez giasa
reči ko crkotina!
Pankracom je prostrujala neka prilično već određena slutnja, i ukočio
se nad bakom , a ukočile su mu se i reči tako te su mu umesto melodijoznɔ zvu-
čale surovo i tvrdo :

542
 Ja ne diram u Kralja, dok ne vidim oporuke ! Naprotiv , ako mi je ne
pokažeš, moglo bi da bude da će Kralj imati šta da čuje i vi da se zašta po-
sramite!
Još pravo ni ne doreče, a baki se oteo krik :
Baiavac, zar si se pretiti ovamo došao ? I ti ? Sad baš, sad baš ne
uzmeškoljila se, koliko je mogla, posegla rukom spram predaleke metle koju je
još od jutros zaboravila iza stolića Mica . Najzad je zgrčila šaku , mašući njo-
me Van, van!
Pazi, mamica ostajao je Pankrac hladan Ti znaš o čemu smo
govorili večeras !
Na vrata su se natisnuli stari Smud i Vaso . Iza njih je nešto režala
Mica, a pred njima psovao je Pankraca Joško . I niko još ne reče ništa gospi
Reziki, a ona se doista nešto uzdigla u krevetu, ispružila ruku , zacičala spram
muža.
Daj mu pokaži, bandalozu ! U gubicu mu je zatisni ! Neka vidi , neza-
hvalnik, kako mi mislimo bolje o njemu nego on o nama!
Stari Smud je, kašljucajući i pognut, ušao u sobu , prišao širokom orma-
ru postrani od kandila , nespretnim pokretima otključao tamo jedan pretinac . I ,
kako je bio uzbuden i obesnađen, sigurno još prilično dugo ne bi ništa našao ,
da mu nije pomogao Joško.
Na! s prigušenom mržnjom pružio je taj Pankracu presamićen
arak papira, a Pankrac ga lakomo zgrabi i zakorači odmah spram druge sobe
da ga tamo pregleda na svetlu . Baka se užagrila da mu tu zapale svetlo , i
Joško je odmah posegnuo u džep da izvadi žigice, no setio se, da ih je zabora-
vio na stolu u drugoj sobi, pa je priviknuo Vasi da mu pruži svoje . No Vaso
se maknuo samo zato da propusti Pankraca, i, kad ga je već propustio, pošao
je, čudno se, zadovoljno osmejkujući za njim. No brzo je stao, prisluhnuvši .
Odnes: mu ovamo lampu ! I zatvori vrata! pokušala je da šapće
gospa Rezika, sigurno Jošku - Neka se, ako će, radije izviče ovde!
Tren zatim Joško je odista ušao ovamo tražeći lampu da tobože u drugoj
sobi posvetli nešto materi . No Vaso je već držao lampu sam u ruci , uveravao
Pankraca, da će tako bolje da vidi, a Joška pak, da će mu lampu dati odmah .
Pa zapali sveću , tamo su ti na stolu žigice ! gotovo porugljivo , do-
metnuo je spram Joška.
Nije medutim dugo trebalo, pa se Pankrac , i bez sveće i bez lampe , upu-
tio natrag do bake sam . No naglo je stao ipak samo na pragu. U osenje-
nom licu udubila mu se još više brazda kraj nosa , i crn, zloban i podrugljiv ,
uvreden i rasrden osmejak pustio se po njoj do usana, izgubivši se tu negde
čak u zubima, kroz koje su mu se, isto zlobne i isto rasrdene, protisnule reči :
I ti to zoveš bolje misliti o meni nego ja o vama ?
Šta hoćeš? Šta ti nije pravo? - tobože se plaho, glumeći nevino na-
padnutu, začudila gospa Rezika.
Joško se sa, od Vase odloženom lampom, hteo protisnuti kroz vrata, no
Pankrac mu je, raširivši se uraskorak posred praga zakrčio put, lupao rukom
po haruji .

543
 I ti to tobože ne razumeš ? - Naglo je on čas pre očima preletio kva
kasia kitnjasta biležnikova slova , došao i do mesta gde je bio govor o njemu.
Brzo je pročitao to mesto, pročitao ga čak dvaput, i presenetio se, šta više, uz
srdžbu, malo i poradovao : njuh ga njegov nije prevario, sumnje su njegove
bile opravdane, i, na sreću , javile su se u pravi čas ! Raširio je sad pred Još-
kom oporuku, zakrčio mu tako još bolje prolaz , čitao u osvetlenju njegove
lampe, zapravo znao već sve na pamet, pa vikao sada već ne samo baci
nego svima: Pa šta vi mislite da sam ja tako glup , pa ću dopustiti, da tako
to stane ? Dopustiti, da mene Mica drži u šahu ; i posle četiri godine, ako ne
svršim, ostavi me bez pare, na cedilu, ko prosjaka ? Zar je to meni hvala za
sve što sam učinio ovoj kući, i što još tražite da učinim ? O, lukavo ste se dose-
tili, ali, na, to je za mene ta vaša oporuka još pre nego ga je Joško mogao
da spreči on je oporuku zgužvao i bacio ju baki pod krevet.
Vika se digla, bakina, Joškova , najviše Micina. Isprsila mu se ta iza leđa,
raskravila se sva u svom salu , i lelujalo se to kao da će se razliti svo od topta-
nja nogu i mahanja ruka, - a raskravio joj se i prehladen glas, razlio se u
neki mutan, hrapav alt:
- A š¹a ti misliš ? Da ću ja tebe stotinu godina uzdržavati ? Ti ćeš lepo
u gradu lumpariti, bekrijati se , bogu dane krasti ; jedva si se dosad provlačio
kroz škole, a sad pogotovo ništa ne učiš, zna to Joško ! - a dotle ću se ja mučiti,
sluškinja tvoja biti, hraniti te do veka ? A jok, toga nema ; da je na moje bilo,
ne bi on ovako gospodovao ni ove četiri godine !
Toliko se raspalila, da je već Pankraca htela pesnicom udariti u rebra,
no s psovkom ju je u tome sprečio Vaso , gurnuvši je u stranu . Ona, baš ona
bila je s ovim svojim, sada obrazloženim neraspoloženjem spram Pankraca ,
kriva, da je za Pankraca u oporuku došlo, te ga ona, posle možebitne smrti
roditelja jedina vlasnica dućana, imade da uzdržava četiri godine, računajuci
to od dana sastavka oporuke, dakle taman toliko, i još nešto više, koliko je Pan-
kracu trebalo za redovit svršetak nauka . Tu ogradu tražila je ona besomučno,
no ipak joj je gospa Rezika, najpre se skanjivajući, popustila tek tada, kad se
u tome s Micom složio i Joško. Naposletku se i samoj njoj , usprkos stalnih opo-
ninjanja da će se Pankrac toj ogradi odupirati, činilo zgodnim, da se za Pan-
kraca, tog lenčinu i dangubu , provede ta kvačica i njome ga se prisili na ured-
nije izvršavanje školskih obaveza . No ako je sve te obzire bilo lako preć tada,
bilo je to već mnogo teže danas, kad je pred svima, ili barem nekima od njih,
iskrsnula opasnost od obnovljene historije sa Cenekom , koju im je opasnosi,
po većem ili manjem mišljenju istih , mogao da pomogne otkloniti najviše baš
Pankrac. No svi to nisu spoznali tako brzo . U prvi mah, jer su predvidali nje-
gev otpor radi oporuke, bilo im je samo do toga stalo, da do tog otpora ne dode
sada, dok je još tu prisutan bio Kralj , pa zato Pankracu ni nisu hteli pokazati
oporuku . Jedino gospa Rezika, koja je u svojoj samoći imala i prilike i vreme-
na da o svemu razmisli, spoznala je jasno , da se radi Pankraca oporuka mora
da zmeni ili čak napiše iznova njemu po volji, pa ga je zato i pozvala k sebi
da mi to kaže . Ali ju je strah pred novom i sigurno neodgodivom svadom s
Micom, pa razdraženje radi tvrdoglavosti Pankračeve u sebi se dosad ipak

544 ---
potajno nadala, da će Pankrac biti uvidavan i prihvatiti oporuku bez prosveda
-- zanelo ipak toliko , da je to smirivanje Pankraca započela sasvim krivo, pa to
nastavila tako sada. Gurnuvši od sebe muža , koji ju je na njezin zahtev ispra-
vio u jastuku, ciknula je :
Pa šta ti hoćeš ? Zar tebe nije sram , da u četiri godine, i još više, ne
bi mogao da svršiš sveučilište ? Svaki uredan đak -
-- Svaki uredan dak prekinuo ju je cinično Pankrac može to! Al
ja nisam uredan dak, i dobar glas vas sviju zavisi toliko od mene, da sebi mo-
-
gu priuštiti za sveučilište i pet i šest godina ! Osim toga ne obazirući se na
Micu koja mu je u uši dreknula : sto !, dodao je razložnije - kroz tih četiri go-
dine ja mogu da budem bolestan, sveučilište mogu da zatvore, nepredvidljive
stvari mogu da se dogode, i ti bi mogla dopustiti, da me Mica kakva već ona
jeste, ti znaš približio se baki ostavi na cedilu ?

K vragu idi ! pokušala se od njega okrenuti baka, i konačno se uzu

mila Izbrisaćemo iz oporuke one četiri godine, i sad zaveži već jedamput
gubic
Pankrac se, videći da Joško ulazi u sobu s lampom, vratio opet na prag,.
sudaro tu s Micom . No ova je navalila na mater :
Kalo, kako si rekla ?

Pankračeve ponovne reči ipak su je trgle da tamo ne sasluša odgovor i

posluša ovdje :
Dobro, ja primam tako, da to izbrišete iz oporuke javio se Pan-
krac ponovno sa smeškom - Ali povrh toga tražim, ti to već znaš, mamica ,
tražim - uzdigao je glas, a taj mu je tekao slatko , i zato još izazovnije
mesto stana koji ne mogu dobiti u unapred propaloj Joškovoj kući tražim po-
višicu mesečne potpore ---

Tren je Mica stajala ko okamenjena, zatim se zaletila na njega, ¿gvrčila

šaku i prste u figu , gurnula mu je ravno pod nos.
--
To, ti stenica! To ! Na, to ! - i raspomamila se , okrečući se spram
njega, spram matere, spram sviju - Do veka da študira i još da mu se dade
više! I ti ćeš valjda i na to pristati ! Onda mu sve zapiši ! Sve ! Ali onda ćete
mesto s njime imati posla sa mnom ! Ja ću sama Blumenfeldu sve reći ! Nahuc-
kati Kralja, jest, po celom ću selu ići i vikati , Ceneka su tu ubili, tu su ga ubili
Nije mogla dalje , jer Joško joj je , odloživši na stolic lampu , dlanom za-
tisnuo usta
Prokleta babetina, jesi li poludila ?
Kratku pauzu , prekinutu samo bakinim nemoćnim zagrcavanjem , isko-
ristio je Pankrac, da rekne :
Ne ćeš ti to trebati da učiniš, Mica ! Jer meni ipak ne će biti zapisano
sve! Ali ako ne bude ono što tražim stao je, obazro se , rastvorio oči.
Ubili! režeći, oslobodila se Mica Joškovog dlana i kriknula opet.
Utihn ! došla je i gospa Rezika u isti mah do glasa, viknuvši to i
Mici i Pankracu . A u telu se napela sva da se digne, da sade s kreveta, baci se
medu njih . Nešto kao da joj je i otpustilo u umrtvljenoj strani tela, no zaledilo

545
se, umrtvilo opet ; porazno su tako delovale Pankračeve reči, dobačene u drugu
sobu :
Šta je s vama, Kralj ? Kud ćete ?
Hem! bio je čujan, a naskoro i za sve vidljiv Kralj . Teturajuci
je došao do vratnica, zagvirio ovamo, u licu , po kaputu , po hlačama i čak čiz-
mama sav zabaljen bljuvotinom. U drugoj sobi ciknula je Pepa kao da joj se
smučilo . Sam Vaso, koji se dosad , ćuteći , smeškao , sad se smrknuo i odmaknuo,
a odinaknuo se i sam Pankrac. A Kralj se ramenom naslonio na vratnice, kesto
se nečistim, strašnim smeškom, te s balama puštao reči, sluzave i raskvašene.
Ubili ga, to znamo ! Hem! I kao da je hteo ući ovamo.

VII.

Bacite ga van! Sve će nam ovde posmraditi - kriknula je gospa Re-

zika, zavitlavši rukom kao da ga njome već sama baca .
Još nije ni rekla, a Kralj se licem okrenuo spram vratnica, naslonio se
na ova čelom , pa mu se podrignulo i iz usta mu lijnuo nagao žućkast mlaz.
Pankrac se još više odmaknuo, no poletio je zato ovamo Joško . Odmaknuvši se
trupom i nogama, uhvatio je Kralja ispruženim rukama odostrag za jaku , 1 po-
vukao ga te gurao pred sobom kroz drugu sobu.
Pa to ipak ne ide, Kralj ! Nije to dvorište ! Idite van, pa to tamo oba-
vite ! Serjoža, Serjoža ! - Kao da je već bio na putu ovamo, a zapravo je sve
dosad iz hodnika prisluškivao, ušao je polako u sobu doista Serjoža . Odmah
mu Joško poturi Kralja Neka se vani isprazni, pa ga odvedite na štagalj !
Dosad se Kralj podavao Joškovoj ruci meko i bez otpora , klecajući pred
njime kao da su mu kolena od gume. Sada se uštapio i opro . Nije više povra-
ćao , no brada mu je bila sva mokra , i tako mokru on ju je dokle je to mogao
obliznuo jezikom, pa povratio jezik, ispružio vrat i smrsio :
A one noći me niste hteli na štagalj !
Koje noći ! Šta opet brbljaš ? - nizak i obao ustobočio se Joško pred
visokim , mršavim Kraljem ko malen slon pred žirafom - Na štagalj s njime
rekoh ! zapovedi Serjoži Kud će inače, ovako pijan !

Pijan , hem! protiveći se , popuštao je Kralj ipak Serjožinoj ruci

A vi ste trezni ! I još se jednom okrenuo na vratima Nismo mi još gotovi, ne
idem ja na štagalj !
Sa smeškom ga nutkajući , Serjoža ga je izveo na hodnik, i brzo je zatim
Joško iza njih zatvorio vrata. U sobi su se tu , osim gospe Rezike, opet skupil
svi , bili svi bledi i ćutljivi. Crven je i nekako zadovoljan bio samo Vaso ; vrlo
srdita, ali i kao prestrašena bila je, naprotiv, Mica . Sigurno pak samo strah se
odražavao u licu staroga Smuda . Hoteći da prvi pode za Joškom , došao je ova-
mo poslednji, jer prvo je ispod kreveta podigao zgužvanu oporuku , a zatim je
posiušao ženu i morao da uzme lampu , te posvetli Jošku . I s lampom je sad
stajao tu, a ruka mu je tako drhtala, da je na lampi podrhtavao i zeleni staklen
oklop , podrhtavao i, u časovitoj tišini , u kojoj se čuo samo uzbuđen dahtaj go-
spe Rezike, tužno zveckao o cilindar . Ogledavši i pomirisavši ruke, prišao nu

546
je Joško , uzeo lampu, odložio je na sto, sukobio se pogledom s Micom. Prigu-
šeno joj je dobacio :
- Ti si baš mogla da zaustaviš svoj jezičavi mlin ! Kakogod pijan,
Kralj je sve čuo i razumio !
- To ti reci njemu! - jedva primirivši, upizmila se opet Mica, rukom
pokazavši Pankraca . — Od ove mrcine Kralj je sve i doznao!
To je bila najveća optužba koju je, a da ni sama nije u nju verovala, zna-
la da digne protiv Pankraca, pa je nekad zato već dobila od njega i ćušku . Sad
ju je međutim Pankrac, naslonjen na ormar do vrata, samo prezrivo osmotrio,
pa dobacio još prezrivije :
Luđakinja !
- Ludak si ti! I još gore

A baš da si ti! prekinuo ju je, neočekivano se javivši, Vaso. - Svi

smo čuli baš tebe što si vikala !
To je jasno ! - prihvatio je brzo Pankrac i , prošetavši se mimo ba-
kine sobe, rekao je namerno glasno - Meni danas ni na pamet nije palo, da
se pretim s Kraljem!
- Zar opet počimate? javila se baka, i istovremeno se Mica nakostru-
šila pred Vasom :
A šta se ti mešaš ? Šta se to sve tebe tiče ?

Da li si ti luda ? To nimalo ! - osmehnuo se Vaso , pa široko , još uvek

sa smeškom , ko prijateljski i u nekom sporazumevanju pogledao Pankraca . No
iskoračivši spram Mice, odmah se smrštio Ali me se tiče da li će za tu ženu
pokazao je Pepu koja je, sad već mnogo pažljivije, još uvek sedela na kre-
vetu - da li će se za nju , kojoj sam ja muž javno pripovedati da su joj ro-
ditelji ubijce ! To , vidiš ! A ti si se pretila da ćeš to po celom svetu vikati
-
Pa i hoću! strastveno je opet zapalila Mica Prije to nego da
dopustim da do smrti taj vucibatina živi od moje muke!
-
Mica, prestani ! - udario je Joško šakom o sto Daj je i ti pusti na
iniru , Vaso !
Šta da prestanem ? podbočila se Mica o kukove - Ne ću da pre-
stanem , dokle god će se ovde spominjati, da će biti onako , kako to želi ova pija-
vica! Stotinu godina da ja njega pomažem, i još hiljadu dinara valjda da mu
bacam mesečno više za njegove gradske fakinarije ! Nikad ! To nikad !
Pa ko kaže, da će tako biti ? i prekorno, ali i začuđeno, s naročitim
nekim interesom , presekao ju je Joško .
Ko ? Mama! Valjda si je čuo , da zarad njega hoće promeniti oporu-
ku ! Šta sve ona ne bi učinila tom balavcu ! Na koncu će još pristati da mu se
povisi potpora ! Jest, to ! razvukla je pred Pankracom prstom beloočnicu .
―
Pa i biće baš tako, baš to ! turio je Pankrac ruke u džep i gledao
nju i Joška izazovno - Inače ćete sebi Ceneka iz gliba vaditi sami, ako ga pre
toga, lako je to provesti, ne nađu žandari!

Na, ko se preti ! Zašto sad ne čuješ ? okrenula se Mica Vasi, pa

opet spram Pankraca Ali se mi tebe ne bojimo

547
 Sama ćeš sebe smotati u zatvor, ti si tad najviše sudelovao ! nije
odoleo da doda i Joško .
Ja sam onda bio još dete , - s hladnim smeškom dočeka to Pankrac
I dođe li stvar na javu , na mojoj strani mogu biti samo simpatije zaradi to-
likog požrtvovanja za čast familije !
Za čast familije ! - uzviknula je porugljivo i besno Mica - Tu čast
familije si ti već sebi obilno naplatio ! I još bi hteo ! Do kože da nas sve svučeš !
Jest obrnula se spram sobe iz koje je nju i ostale grdila gospa Rezika — do
kože nas hoće svući ! I ti mu u tome pomažeš ! Tobože, od njega zavisi čast
familije ! A šta od nas drugih zavisi , i šta je zavisilo, to ne pitaš !
Stajala je na pragu , vikala na mater, i jadovito se ova oglasila :
Šta se dereš! Poberi se u krevet, ako si pijana ! Joško, tata!
Stari Smud joj se primakao, i, izrekavši joj tiho ime, hteo ju je uhvatiti
za ruku . No ona se otela, njemu , otela i Jošku , pa se sva nekud razlila u jado-
vitim pokretima, očiju punih suza . I gotovo u plač joj je prelazio glas :
Pijana, ja pijana ! To sad veliš ! A kad si me ono u mladosti sama na-
gonila da bančim s onim talijanskim konjarima, pa su škafove vina razlevali
tu po sobi, onda ti nisam bila pijana ! Pepa ! - okrenula se žustro i zajecala
žalovito - Ti se toga sećaš ! Još su nam obadvema prsa bila ko lešnik, a već su
nas stari podveli, sećaš se onim financima u gradu ! S našim mesom zgrnuli su
imanje koje bi sad ovaj - van sebe, obesnađeno tražila je pogledom Pankraca,
htela da na njega krikne, no naglo se s kreveta digla Pepa, zacičala uzbuđeno.
Što ti mene mešaš ! Mene ti pusti na miru ! To nije istina!
Što nije istina ? zgranula se Mica i zaćutala na čas gledajući je s
nevericom Da su s nama tu , i već u gradu , vabili goste, tražili upravo da
mamimo bećare ? To nije istina ?
Nije! - zakrvila se i zadrhtala Pepa, a pogled joj se plaho našao s
pogledom muža — Takova si bila možda ti -
Ti ćuti ! zveckajući s opuštenom sabljom o pod , presekao ju je
gnjevnim pogledom i rečima Vaso i, odrinuo ju surovo - To ću ja da s njome
svršim! Pa se podbočio pred Micom i uzbacio glavu Šta ti to laješ o mo-
joj ženi, droljo ? Ponovi to meni u lice!
Tebi ? uzmaknula je pred njime Mica, a u očima, već potpuno su-
hima, sevkao joj je, očajan , nasvespreman prkos . Bez sluha za stalna Joškova
i materina, pa i očeva umiravanja i kletve , uzbudila se je još jače --- Zajedno
se sa mnom valjala s bećarima na seniku , u staji , čak u zahodu , samo da se ova
kuća obogati ! I svi su to znali , nije bolja bila ni mati, o tome bi Cenek imao da
što priča !
Joško je poletio spram nje, no trgao se i posluhnuo na drugu stranu.
Teško je, ko da je iz trbuha izvukao dah, oduhnuo Vaso . Već pre se on suspreg-
nuo, kad je, u svadi s njome radi Serjože, naslutio u njenim rečima : » ako sam
takova ja« drsku i uvek mu mrsku aluziju na njegovu ženu . Tada mu se ipak
nije činilo tako zgodnim, da svoj bes na Joška iskaljuje do konca na Mici . A i
sad malopre zaokupile su ga druge misli . Najpre je to bila ta, da potpuno sta-
ne na Pankračevu stranu i istupi odlučno s tvrdnjom, da je on tu zajedno s

--- 548 -
 Pankracem sasvim zapostavljen i da po oporuci sve koristi nose zapravo samo
Joško i Mica . No brzo ga je Micino tvrdoglavo isticanje, kako je zapravo baš
Pankrac od svekrve protekcijonisan, navelo na jednu sasvim za nj novu misao,
a to je : ako Pankrac kao unuk Smuđevih može dobiti neku baštinu zašto je ne
bi onda mogao dobiti i njegov sin ? Zar je Pankračeva mati, Lucija, dobila ma-
nji miraz no njegova žena, Jovanka ? I zar je on sam manje zaslužan za ovu
kuću od Pankraca ? Zar bogatstvo te kuće ne potiče velikim delom od spekula-
cija s imanjem ergele? Da to istakne , činilo mu se već presudno jakim adu-
tom da nanovo pokrene govor o kući u gradu , no oklevao je to ipak. Ne valja
li sada, kako se Pankrac u toj neprijateljskoj hrvatskoj sredini obratio na nje-
govu stranu, držati s njime ? A pred vratima se i opet čuje Kraljev glas, i
sigurno da nije nimalo podesno govoriti o nekim spekulacijama s ergelom pred
takovim svedokom ! A i onako ne bi to ništa koristilo ! Nesumnjivo i nepoprav-
no Joško i Mica imaju ipak za njihove roditelje prednost pred njime i Pankra-
com ! To se Vasi objasnilo sad potpuno, i to ga je zanelo da je s dvostrukim ose-
ćajem za uvredu , uzeo vređanje Mice naneseno pre i sada njegovoj ženi . Oduh-
nuvši, zgrčio je pred Micom šake, koračao tako za njome i gonio je do zida :
Opozovi to, kujo, ili ćeš krv svoju lizati !
- -
Ne opozivam ! Istina je ! grčila je i Mica pred njim šake , a glas joj
je drhtao, i u licu joj se odražavao strah . Pokušala se izbaviti i osmehom — Pa
šta je tebi, Vaso ? Zar si zbilja tako naivan ? Serjožaaa ! krčumajuci se od
njega šakama, povila se, otimala i vriskala Serjožaaa!
- To ti sve možeš za sebe reći , ženetino ! Ženetinoo ! otezao je Va-
so, a kolenima ju je pritisnuo o zid i rukama ju uhvatio, potezao , tresao za
kosu. Kosa joj se raspala , i tren još, pa je i sama pala, našla se na podu , uda-
rivši zatiljkom tolikom snagom o nogu od kreveta, da je krevet sav zaškripio
od udarca, a ona vrisnula :

Hajduk ! Ubio me ! Serjoža , ubio me ! Hajduk !

Jedini koji bi joj mogli, a sigurno i hteli pomoći otac i brat bili su
zaokupljeni na drugoj strani, pred vratima na hodnik. Tamo se, odbijajući da
ide na senik, odbijajući i da mu ko drugi donese šešir koji je ostavio u krčmi,
i s neprestanim ponavljanjem da on ide kući , otimao i Serjoži i Jošku i starome
Smudu Kralj . Ni iz ruke Smudeve nije hteo da uzme šešir, čudno je i tvrdo-
glavo sebi zabio u glavu, da uđe u sobu . Prljaviji je sad bio još više nego pre ;
po Serjožinom iskazu povraćao je još i vani . I baš to , da su ga se takvog ža-
cali previše dirati , bio je razlog, da mu je uspelo ući u sobu . Tek tu je uzeo svoj
šešir, nabijao ga na glavu , kolebao se u nogama, i buljio mrseći nešto nerazum-
ljivo, buljio u razlivenu gvalju Micinog tela pokraj kreveta do zida .
Ustani, Mica! Nije li te sram ! Sama si se bacila na pod ! pristu-
pila joj je Pepa, s pomalo već i saučešća :
U stvari je doista tako i bilo, da se Mica, čim joj je Vaso malo pustio
kose, sama bacila na pod ; time je naime htela izbeći udarcu , a i Vasin napad
pred drugima učiniti većim. Sad je, ležeći, dlanom ruljila nos, koji je sebi, ho-
teći da se digne, također natukla, i odjednom se zagledala u dlan kriknula:

549
 Krv! izbezumila se , kao da pred sobom vidi smrt - Ubio me haj-
duk, on me je bacio ! Serjoooža ! - potekle su joj suze, mešale se s krvlju koja
joj je tekla iz nosa . A rukama je nemoćno grabila oko sebe, no ne valjda zato
da se digne , nego da što dohvati i baci na Vasu Hajduk!
U općoj vici i rečkanju koje je nastalo i tu i iz druge sobe , od strane go-
spe Rezike, svi su se okupili oko nje, silili je, pomagali joj da se digne. No ona
se digla samo dotle da je sedela naslonjena na krevet, i tako je pokrila lice ru-
kama, te ridala i tulila nemoćno, uvređeno, pijano - To sam ja zaslužila, i to
vi dopuštate ! Kralj , po žandare hodite, Serjoža, po žandare !
Mica! ukočeno piljeći u njene krvave prste, sklapao je pred njome
ruke stari Smud - Umiri se! - Malo vode za vrat, pa će krv prestati! Ah!
Pravo ti je, zašto izazivaš ! - silom ju je dizao i kleo Joško.
No, Mica, tak vstavaj , vstavaj ! našao se konačno uz nju i njen
Rus. Čuo je on njeno dozivanje odmah , no nešto po zapovesti morao je da se
bavi s Kraljem, a nešto opet i po vlastitom boljem nahođenju nije hteo da se
odazove ; uvek je on tako, potajno inače huckajući Micu , izbegavao , da se meša
-
u svadu te familije u kojoj je još bio samo sluga — No Mica prinosio joj je
licu prljavu maramicu , a vlastitim licem krao mu se jedva primetan i, da ne
bude jači, sigurno prigušavan osmeh.
Pusti je, Serjoža ! Kad joj dodija, već će ustati sama ! — napustio je
Joško da se s njome muči , a sam se okrenuo, protegnuo pogled preko cele sobe.
zadržao ga na Kralju .
Čim je Mica viknula o žandarima, Kralj se, dotle tupo buljeći u nju , a
tad kao odjednom sve razumevši, s grimasom osmehnuo, pošao bliže . Sad se
javio, mamoljeći :
Opet ste nekoga ubili, hem!
Vaso je, s psovkom se odmah udaljivši od Mice, i sad s rukama unakrs-
tenima na leđima, mračno i važno šetao sobom. I stao je sad, omerio Kralja,
otkrenuo se prezrivo i opet nastavio šetnju . A Joško se izdro :
Kaki ubili ! Dajte se do vraga već otreznite jedamput ! Ako vam se ne
će na štagalj , protegnite se tamo u krčmi ! Bolje će vam biti nego da tu nepre-
stano budalite o nekakvom ubijstvu!
O nekakvom, hem ! — zlobno se cerio Kralj Znamo kakvom, čuo
sam ja to , rekla je Mica! Cenek, hem ! Sad ste se ipak izdali, heheem ! A po
-
žandare ja idem , idem, ili mi pak morate to dobro platiti ! odjednom kao da
se otreznio , i iscerena lukava crta usekla mu se u kosmato lice. Je li to on , ma-
kar pijan, sve pratio svesno i, unapred smislivši ucenu , zato se natrag gurao
u sobu ? Ili mu je ta ucena tek sada došla na pamet ? Verovatno nešto po sre-
dini toga, no pijan je bio još uvek, jer, pokrenuvši se sad vratima, teturao je.
teturao tako, da se, pred samim vratima hoteći se okrenuti sudario nespretno o
Vasu, koji je baš prolazio mimo.
Marš, stoko ! - pobojavši se da će Kralj sav na nj pasti, gruhnuo ga
cd sebe Vaso . I više od nesigurnih nogu nego od njegova udarca Kralj je po-
srnuo, zanjihao se, pokušao se upraviti uzalud . Kao da ga je sama zemlja da-
volski privukla, pao je pobočke preko praga , s glavom i trupom u hodnik, i je-

550
dino sa čizmama ostavši u sobi . Brže međutim, mnogo brže nego prviput ovê
večeri, digao se uhvativši se za vratnice, iskoračio spram Vase, proustio hra-
pavo :
--
To ti je zadnjiput, ti vlaški razbojnik ! Zadnjiput je to svima vama,
hem ! okrenuo se, hteo izaći.
Kralj ! uhvatio ga je Joško za kaput, prečeći ujedno prilaz Vasi.
-- Kralj ! -
ko odrvenjen stojeći dosad iznad Mice, zavapio je i stari
Smud . No glas mu se izgubio u kletvama Vasinim, nagovaranjima Joškovim,
pretnjama Kraljevim, stišanoj već nešto kuknjavi Micinoj , krici gospe Rezike :
-
Pa zar si i ti, tata, već sasvim izgubio pamet, da među tim lopovima
ne znaš učiniti reda?

Ispod njega se Mica, gutajući suze i krv, opirala Serjoža da je digne,

i to, pa njeni krvavi prsti, bilo je jedino , što je još jasno video pred sobom stari
Smud . Tu su krvavi prsti, a tamo je negde Kralj koji govori o Ceneku, i radi
Ceneka sad hoće ići po žandare ! Zar bi on, kakogod ga ponovno uvredio Vaso,
učinio to, da mu obeća i odmah dade stotinu pa možda i samo pedeset dinara ?
S jasnom tom mišlju , ali ne više s jasnim pogledom, stari Smud je, smucajući
učinio korak dva, proustio utonulim, malaksalim glasom :
-- --- bio mu
Kralj ! Ah ! —- i probledio je, uhvatio se za srce — Mama!
Ma --
je glas kao uzdah, a sam se činio ko veliko izgubljeno dete
Nije dovršio , zakašljao se, nešto ga zagušilo i reč mu je zapela u grlu,
zapela zajedno s dahom. Još ih je široko pogledao sve, pogledao ih kroz crven
i krvav kolobar svetla koji mu se od kandila oḍrazio u očima, a zatim se zalju-
ljao u telu, ruke su mu pale mrtvo, pao je i on sam , u stranu, pa nauznak, gla-
vom baš na Micine ispružene noge.
--
Ostavi me i ti, licemer ! Lažeš kao i ostali ! upravo je Mica oturila od
sebe Serjožu, a sad je brzo ispod očeve glave izvukla noge, htela da radi boli
izusti kletvu . No još brže se digla, tupo se zagledala u očevo lice.
Tata! prva je kriknula Pepa , nagnuvši se nad to isto lice - Tata !
sagnula se sasvim do njega, tresla ga za ramena - Tataaa ! - vrislnula je,
i ko sok iz zgnječenih grozdovih boba štrenule su joj iz očiju krupne suze ---
Mrtaaav!

Upravo u čas kad mu je otac pao, Joško je, ko pogodivši njegovu misao,
posegnuo za listnicom da Kralju turne stotinu dinara . Ne dospevši to , srnuo je
s istim povikom ko Pepa ovamo . Bez kapi krvi u svom inače ko jabuka rume-
nom licu, kleknuo je iznad oca , zbunjeno mu raskopčao ogrlicu , pa prsluk i ko..
šulju , i nagnuo se uhom nad srce.

Mica je pregačom otrla s lica kry koja joj se već zaustavila iz nosa, pa
ušmrknula u nosu usirenu krv čvrsto i duboko . S negodovanjem je pogledala
Pepu :
Šta tuliš tu ! Pogodila ga je, valjda vidiš, kap ! Sad imate! sa za-
dovoljnim nekim prekorom obratila se neodređeno oko sebe, a pogledom se su-
kobila s pogledom Vasinim .
Joško je dignuo glavu, opet sav rumen u licu :

6 551
 - -
Šrce mu još kuca ! Serjoža, šta stojiš ? Octa donesi, octaa! i podi-
gao je ocu glavu , piljio u njegove sive , širom rastvorene, neme oči Tata,
tata !
A od prvog trena, kad se tu čuo pad Smuđeva tela i vika Pepina, uzne-
mirila se u svojoj sobi i gospa Rezika, uznemirivala se i vikala sve jače, sad joj
je malone pukao glas :
Šta ste to učinili s njime ! Razbojnici vi, a ne deca ! Joško , odvedi me
tamo , Joškooo! - i škriput se kreveta čuo , no sa škriputom i mrmljaj Kraljev
kojeg je Serjoža povukao za sobom i Vasin glas upravljen Mici :
-- Šta imamo ? Imamo to, što si ti skrivila!
Ja ? preko tela očeva nagnula se spram njega Mica - Ti, ti! Da si
otišao s kapetanom, svega toga ne bi bilo ! Zato si i ostao, da se tu svađaš!
---
Opet izazivaš! - ustrmio se, isto nad Smuđevim telom, a spram nje
Vaso .
Još vam nije dosta ! - užapnuo se spram njih oboje Joško i podvik-
nuo na Vasu - Pomozi mi radije, da ga smestimo na krevet !
Vaso se nećkao , jer u blizini je stajao i Pankrac. No ni taj kao da se nije
hteo maći . Do čas pre pažnja mu se podvojila na Kralja i deda, no nije se mak-
nuo ni tamo ni ovamo, samo je nervoznim osmehom griskao nokte . Posle toga,
< iscereno obišavši pogledom, izašao za
> hem<«
kako je Kralj , sve ih sa svojim »
Serjožom , on se sam sav obratio ovamo, još dublje zagriznuvši u nokte . Sad se
konačno, zajedno s Vasom, a s uhom naćuljenim spram bakine sobe, pomaknuo
ipak da pomogne Jošku . No , poslednji se na to rešivši, odustao je od toga prvi,
a tren zatim isto to i Vaso . Ovome je smetala sablja i pokrenuo se da je po-
pravi, no zagledao se kud i Pankrac, kud i svi osim umrtvljenog još starog
Smuda.
Mama! - otelo se prvome Jošku , i od iznenađenja malo da nije na
pod ispustio očevu glavu .
Možda je isto još ko hteo da vikne. Mici na primer su se ko školjke ras-
klopile usne, no svima je u grlu stala reč, i glasne su im bile samo razroga-
čene oči : na pragu se ukazala gospa Rezika, s košuljom do poda, sva bela ko
sablast. Poduprvši se levom stranom na preokrenutu metlu i tako se oslanja-
jući najpre na vratnice pa na zid, dovukla se u sobu, tu poklecnula kao da će
pasti, no uzdržala se na nogama ipak. Silan je morao to biti napor, i čitao joj
se u licu, no i jad joj je morao biti grozan , jer zarežala je divlje :
―
Mama! Ja sam tu ! A šta je s tatom? Šta stę ? zagrcnula se, smek-
šala se u kolenima, skoljenala se ravno pred mužem, licem se našla na njego.
vim prsima. Okrenuvši glavu , gledala ga je tako tren u bledo, izmučeno i bez-
životno lice, pa se pomakla, sela do njega, raskričala se sumanuto - Razboj-
nici, ubili ste ga, ubili ! Pusti me ! - udarila je Pepu koja ju je htela da pri .
drži. A metla je ležala sasvim blizu nje, i ščepala ju je za obratnu stranu, raz-
mahala se s njome, i, kako su joj svi osim Vase bili u blizini, u tren je stvorila
oko sebe čistinu . Maknuti se, jer je držao oca, nije mogao samo Joško , i tako je
pobrao on najviše, dobivši ravno po glavi.
-
Ali mamica, mamica! - postiden se lecnuo, hteo da pusti oca, no od-
vratio ga od toga Pankračev, gotovo sa smehom popraćen krik :
 Pa stari se miče!
Doista, stari Smud je , ležeći ispružen, maknuo nogu , uztegnuo malo jed-
no koleno. A oživelo mu je i lice, naročito usne, koje su mu se rastvorile, duboko
pokušale udahnuti dah. U taj mah se, s upravo uvredljivom sporošću , vratio i
Serjoža, prekoračio smirenu već bakinu metlu , pružao Jošku bocu s octom. I
upravo je hteo da nešto rekne, no, košto mu je ostala boca u ruci, ostala mu je
i na jeziku reč - mesto njega javio se stari Smud . Trepavice su mu zatreptale,
zenice pošle nekud u stranu , usne zamrncale :
- Mama!
- - rukom ga je gospa Rezika grubo
Tata, eto me, tu sam kraj tebe !
pomilovala po licu i odmah se izdrla - No ponesite ga na krevet, šta buljite
ovde ko telci?
Stari Smud se međutim hteo da podigne sam, no micati je još mogao
samo desnu stranu tela ; leva strana s rukom i nogom ostala mu je nepomična ,
ko prikovana na zemlju . Sam on kao da to još nije primetio, čudio se s razjap-
ljenim beloočnicama ženi :
Kako si ti došla, hh, ovamo ?
Istom kad su ga hteli dići, Joško , Pepa , pa čak i Pankrac, osetio je on
mrtvu težinu u levoj strani tela, a osetili su to i oni, videći kako mu leva ruka
pada mrtvo i na levoj nozi ne može da stoji .
Šta je to, tatica ? - zabezeknuto je piljio u njega Joško . I podigao mu
je levu ruku, a ova je opet pala mrtvo .
-
- Hh! bilo je jedino što se čulo od starog Smuda.
Kašljucnula je čak i Mica . Zadovoljstvo koje joj je do čas pre bilo u licu
sad se osenilo jadom :
Šta bi bilo ! oglasila se hrapavo Valjda vidiš ! Kap mu je uzela
levu stranu ko nedavno materi!
Nije to trebalo reći, a da je to spoznala i gospa Rezika. Sedeći na podu ,
htela je da krikne, no zatisnula je dlanove u lice i udarila tako u strahovit, oteg-
nut gotovo mačiji ridaj :
To nam je još samo trebalo, tata ! Životinje su to, a ne deca ! Meni je
bog pomogao, a tebi . · životinje su to . . . za takove smo se mi mučili , to
nam je hvala !
A šta naričeš ? - opet počevši da šeće okosio se na nju Vaso Sa-
ma si najviše kriva! - i kao da joj je još nešto hteo da reče izbuljio je u nju
oči, no okrenuo se, uzdignuo sablju da mu ne zvekće, pa se zagledao u crn pro-
zor i promrsio A gde mi je samo ona stoka tako dugo !
Starog su Smuđa međutim polegnuli u brzo od Pepe raspremljen krevet ,
i ko tih jauk navrlo mu je na usta pitanje :
A Kralj ? Gde je Kralj ? Hh
Serjoža se, zaokupljen dosad također njegovim nošenjem u krevet, priku-
čio Jošku , šapnuo mu :
Gospodin Joško, Kralja ne bilo možno zadržati ! On po žandari ! Po
žandari - rekne glasno.
Pa sad mi to istom kažeš ? - zgranuo se Joško. Leti za njime, do-
vuci ga natrag ! Još i to! - gledajući za Serjožom uhvatio se za glavu , pa za-

- 553 -
piljio oči u Pankraca koji mu je bio najbliže. Zar nisi bar ti mogao da pri-
paziš ?
Ja? s uleknutim, hladnim i, kao da je još samo to očekivao, una-
pred nameštenim osmehom dočekao ga je Pankrac¦- Zar još neko od vas ima
pravo da to traži od mene?

Izvana, s hodnika, pa s dvorišta, čulo se Serjožino dozivanje Kralja. No

niko mu se sigurno nije odazivao , jer zvao je sve jače.
Budala! - planuo je Joško - Celo će selo da probudi ! - I opet se
okrenuo Pankracu - I sebi ćeš naškoditi ! Idi ti po njega ! Ti se najbolje znaš
da sporazumeš s njime! Reci mu, da ćemo mu dati novaca ! Na ! - pružao mu
je stotinjarku.
Gospa Rezika se dosad uz pomoć Pepinu , pa i , naravno nevoljku pomoć
Micinu, vukla do kreveta gde je htela da sedne do. muža . I sela je teško , i istom
sada došla do mogućnosti, da sve sređenije shvati i da se uplete :
-
Šta stojiš? s drhtajem je zapsikala na Pankraca Zar zbilja ho-
ćeš da nas Kralj upropasti ? Ali teško tada i tebi ! Ni prebite pare ne ćeš više
izvući iz ove kuće!

Pankrac je oronuo glavu , ogledavao cipele, pa se trgnuo, i osmotrio ih sa

čeličnim smeškom .

- I opet ja ? A zašto ti ne ideš ? - ne mičući se pitao je Joška.

Ja moram autom, cestom okolo, na kotar da dovedem doktora !
― seknuo je Pankrac - Osim upravo ih je
A ja ne moram ništa !
probadao pogledom - ako mi date poštenu reč, da pristajete : u oporuku dok
svršim , i povišicu mesto stana —
― To! pijući ostatke vina, trgnula se Mica, pokazala mu je i opet svoj
omiljen znak, spleten od šake, prsti i palca.
Šuti sad! otresao se na nju Joško, turao Pankracu u ruku stotinjarku
-
A s tobom, poštena reč, biće onako kako će reći mama ! Samo idi već jednom,
idi ! sam mu je poletio po ogrtač i šešir .
Pankrac se maknuo i stao pred baku.
---- A šta ti veliš?

Idi k vragu ! -u nemoćnom besu odmahnula je ova na njega rukom

Dao ti je već Joško poštenu reč, pa ćemo govoriti sutra ! Samo dovedi Kralja
natrag !
Sporo, bez sluha za Micine grdnje, dedov teški uzdah i savet Vasin da
sa sobom uzme lampu , Pankrac je turao ruke u ogrtač, podržavan mu od
Joška.
Pa bio bi dobar konobar ! - našalio se još s ovim, a zatim je još više
podvio hlače , obazro se još jednom spram sviju , osmehnuo se na smešno krvav
izgled Micina lica, i bez reči je ; na hodniku tek na čas poslušavši tužakanje
Serjožino, zagazio `u blato i noć.

A. Cesarec.

--- 554
 Tri nerešene afere.

Mihajlo Ristić, glavni svedok u aferi Hinković - Lujo Vojnović je umro.

(Vidi » Književna Republika « br . 9. od augusta 1924. str. 366 i » K. Republika «
br 1. od septembra 1924. str. 42 ) . Dve su godine prošle, što je g. Hinko Hin-
ković štampao svoj prvi članak o provali u austrijski konzulat, a više od go-
dinu dana, što smo g. Hinković i ja tužili gospodina grofa Vojnovića sudu ,
sve bez rezultata. Taj gospodin L. V. potpisuje se još uvek sa svojim grofov-
skim naslovom , ( »conte de Voinovitch « ) , putuje po Evropi, namiguje sa najno-
vijom politikom S. Radića (vidi članak » Kroatiens Stunde« u » Prager Presse« )
i žonglira sa otrcanom frazom : » La vie a des raisons, que la raison n'a pas<«
<!
Doista, život je pun u logici nezamislivih obrata, a da je tome tako , živim je do-
kazom i ta afera sa gospodinom grofom .

Ante Kovač, saradnik Zagrebačke » Riječi « napisao je dne 3. I. 1925. pod

pseudonimom, da sam ja bio članom » K. u . k. Kriegspresse quartie-
ra«
< , a ja sam to u » Književnoj Republici«< (br . 5. od januara 1925. str . 215)
nazvao podlom insinuacijom . Pozvao sam gosp . Kovača, da ponovi pod svojim
potpisom tu tvrdnju , da bih mogao da ga tužim sudu . (Njega lično , a ne odgo-
vornog urednika, za mene potpuno indiferentnu ličnost) .
Šest meseci posle, pozvao sam gosp . Kovača ponovno, da tu aferu ne mo-
gu tako dugo smatrati rešenom , dok mi gosp . Kovač ne odgovori . (K. Rep . br.
7. jul. 1925. str. 329 ) . Mesec dana kasnije, ( K. Rep . br. 8. str 379) nazvao
sam gosp . Kovača po treći put lašcem i klevetnikom ; od onda do danas, (marta
1926. ) prošlo je opet šest meseci, a Ante Kovač nije se u toj aferi javio ni jed-
nim slovom . Ante Kovač ćutao je više od godinu dana, i sada bilo bi potrebno
da se povuče neki zaključak. I eto to je pouka iz te afere : u ovoj zemlji nema
logike i nema zaključaka .

Milan Ćurčin, urednik »Nove Evrope« upotrebio je je dan Babićev na-

slovni list na jednoj drugoj knjizi, ne obavestivši o tome Babića. Crtač, koji
je precrtao taj naslovni list, M. Ćurčin i Babić slažu se, da je to Babićev na-
slovni list >>Hrvatske Rapsodije «< , precrtan na knjigu Aleksija Jelačića , napisa-
nu protiv Ruske Rev. Ja sam M. Ćurčinu izjavio , da je ta čitava afera neukus-
na i glupa, tim više, što je to najposle naslovni list moje jedne knjige, a
ja se zbog toga ne uzrujavam, prem smatram takav postupak neevropejskim i
nedopustivim . (»Ne sme biti, da se naslovni listovi preštampavaju sa jedne
knjige na drugu i to još tako , da se izbriše ime crtača . « ) Milan Ćurčin, stajao
je na praktičnom stanovištu , da onaj koji je platio je da mput jedan na-
slovni list, da on može učiniti iz njega sve, pak i to da ga sa jedne revolucio-

555 -
narne knjige preštampa na kontrarevolucionarnu . Novac može sve. U privat-
nom razgovoru , kod crne kave, ja sam M. Ćurčina pobijao, i njega i njegov
pančevački mentalitet, sa stanovišta, da je neukusno i glupo da se ta afera iz-
nese u javnost . On međutim, sve je to razbubnjao u svome listu i nazvao to pre-
štampavanje tu deg naslovnog lista » silom - incidensom «< ; a ja sam ga ko-
načno poslao jednim privatnim pismom do đavola ! Vot i vsjo !

M. K.

- 556
 Pretplatnicima i prijateljima „ Književne republike "
naročito preporučujemo djela :

August Cesarec :

Careva kraljevina

roman, kojega je odlomak izašao u „ Književnoj republiki. “

Knjiga obasiže 370 stranica a stoji samo Dinara 40 -
Sva naša kritika veoma je povoljno ocenila ovaj romam pri.
znavajući ga jednim od najboljih djela naše književnosti .

Miroslav Krleža :
Vučjak

malograđanski dogođaj u 3 čina jed o od najboljih naših

dramskih dela. Cena Dinara 10'-

Miroslav Krleža :
Novele
Četiri izabrane novele. - Cena Din 20.

Schopenhauer: O ženama Din • 3-

Scot: Crni patuljak 79 15-

Sienkievicz : Razoreno " 12-

Baries: Neprijatelj zakona " 15'

Benett : Ljubav i prijestolje 30

Mendes : Samostansko štivo " 10-

Književna republika I. god.

Samo Din. 80 ' -

Književna republika Il , god.

Din. 120-

„Plamen“ Din 35-

Dobiva se u svim boljim knjižarama i izravno od nakladnika

Knjižara

Vinka Vošickog u Koprivnici.

Izdavač: M. Krleža, Zagreb. Štampar : V. Vošicki, Koprivnica . Urednik : Stj, Kukec, Koprivnica.
I

1
L
 Date Due

Demco 293-5
AP50

ка

V,2
3 0000 093 445 256