Лазa Костић

 Станислав Винавер  10.03.2024. 11:25

Лаза Костић је, слично филозофији британског историчара Арнолда Тојнбија, веровао да се велике
људске синтезе остварују најмоћније кроз уметност, и да је успон, кроз борбу, ка лепоти, најважније
обележје свих људских стремљења

Лаза Костић није само један од водећих српских песника, драматичара, новинара, преводилаца, омладинских идеолога, бораца
за народно ослобађање, завереника – он је такође и један од најзнатнијих мислилаца које је дао српски народ. Његова мисао,
његова теорија света, изнесена у две мало познате филозофске књиге, дуго је била ниподаштавана, као песничка
„мистификација” – како ју је неоправдано назвао Скерлић. Све што је радио и урадио Лаза Костић било је олако проглашено
мистификацијом, бесмислицом, претераношћу, ачењем.

Међутим, Лазина теорија света, писана језиком песничким, а не стручно филозофским (мада је Лаза савладао био филозофске
системе свога доба више и боље но иједан српски писац тога времена) – спада у значајне прилоге европској мисли XIX века.
Доктрина Лазе Костића, заснована на дубоком проучавању и оштроумном опажању, није само тако нека овлашна ћуд песникова;
она даје снаге и полета читавом Лазином песничком делу. То је мисао доследно дијалектичка. Доктор Душан Недељковић у својој
француској студији о Лази Костићу назива Лазину концепцију „панкализмом”, тј. дијалектиком природе у којој се опречне снаге
вазда тако устремљују да борбом остваре што већу лепоту.

Филозофија историје нашег савременика, енглеског професора Тојнбија, врло је блиска схватањима Лазе Костића. Тојнби види у
појединим људским културама борбу опречних снага, које се међусобно изазивају, па ако је „одговор” достојан „зачикавања”, ако
удар нађе искру у камену, онда долазимо до „велике културе”; ако ли пак не – синтеза се не остварује, распе се. Лаза Костић је
веровао да се велике људске синтезе остварују најмоћније кроз уметност, и да је успон, кроз борбу, ка лепоти, најважније
обележје свих људских стремљења.

На тај начин, и преко Тојнбија, и преко Болдвина, и преко Дјуиа, Лаза Костић је у сржи многих савремених тумача историје и
науке. Замисли Лазе Костића у складу су са данашњом нуклеарном теоријом по којој су огромне силе, на све стране, ухваћене у
коштац, па и у најмањем атому! Лаза Костић није бежао од опрека већ их је сматрао смерницама преко којих се иде ка синтези,
која их све превазилази као већа, коначнија и битнија лепота. За Лазу је хармонија, коју су Грци први открили и обожавали на овој
планети – највећи људски подвиг. Само што Лаза не мисли да се лепота лако даје. Потребне су знатне силе у страсној борби.
 Књига „Заноси и пркоси Лазе Костића”, Станислав Винавер, „Форум”, Нови Сад, 1963. (Фото: Купиндо)

Лазин књижевни противник, професор Богдан Поповић, у страху да се хармонија не поремети, одбацио је све што је рогобатно,
махнито, самосвојно, крваво, промукло. Богдан Поповић и његова школа хтели су безнапорну, лако прихватљиву и млитаву
хармонију. Богдан Поповић је то изрекао овим речима: „песма треба цела да буде лепа”. И зато је у своју Антологију српске
лирике унео углавном бојажљиве и зимогрозне песмуљчице. Лаза Костић је стваралац који верује у моћну хармонију, и који је
остварује. Моћне ствараоце титане Лаза Костић је пре свега нашао у старој Грчкој, коју је волео и разумео урођеним чувством.
Тамо је нашао Прометеја који се буни противу Зевса, оца богова, и помаже људском роду. Тога величанственог човекољупца Зевс
је приковао за кавкаску стену и поставио орла да му вечно кљује утробу.

Али Прометеј не зна за устук. Есхил, грчки титан-трагичар, кога Лаза Костић има вазда пред очима, прорекао је Прометејеву
победу. Лаза Костић види и у српском народу титана Прометеја. Бајрон – енглески песник побуне против раздобља рачунице и
ћифтизма – тражи од свога нараштаја да буде прометејски. Бајрон је заталасао моћне словенске песнике: Пушкина, Љермонтова,
Мицкијевића, Бранка Радичевића, Ђуру Јакшића и Лазу Костића. Прометеја, добротвора човечанства, опева и Гете: по Гетеу је
Прометеј дао људима ватру коју је украо од богова, дао им је да би људи остварили културу већу од саможиве културе Олимпа. У
Прометеју Гете види судбину Европе. Прометеј се буни не ради пуке побуне, већ у служби више културе и веће лепоте.

Титане је Лаза Костић тражио и нашао и код Дантеа, и у нашој народној песми. Али Лаза Костић не би био и сам титан кад би се
задовољио оним што је затекао и наследио. Он сматра да се ни српска народна песма не сме задржати онде где је стала, већ да
мора да се укрсти са западом. Укрштајући се са истоком досада, дала је такође величанствене обрасце добра и зла. Била је код
нас читава једна песничка школа која је тапкала у месту, имитирајући народну песму као савршенство морално, лирско и
песничко. За Лазу Костића сва су савршенства привремена – увек се иде ка свеобухватнијем. Лаза Костић је обожавао Шекспира,
тог идола германске и словенске романтике, сматрајући, по старој изреци, да је Шекспир, после Бога, највише људи створио.

Костић је хтео да буде српски Шекспир, да удахне живота песничком безмерју палих српских личности. Оне су, до Лазе, углавном
биле бледе на нашој позорници, говориле су сањивом и млитавом узвишеношћу, и нису биле кадре да издрже чак ни благи лахор
иза кулиса. Личности пак у трагедијама Лазе Костића прождиране су унутрашњим пламеном, оне живе засењеним и занесеним
животом. У њима се испољавају многобројни укрштаји узаврелих снага које једна другу стално зачикују и превазилазе. То су
укрштаји јаве и сна, крви и тла, наде и безнађа, лепоте физичке и лепоте моралне, језе и сласти, вере и сумње, плоти и духа,
снохватица и опипљиве стварности, чојства и нељудскости. Они су језиви и жарки.

Та бића декламују и вриште, плачу и смеју се кроз плач, она се не стиде ни суза, ни крикова. То су прави романтични јунаци, али
једнострани нису, као ни код Игоа. Они су укрштени. Максим Црнојевић је зрачни кнежевић који је био најдивнији Србин и
најнеодољивији лепотан, па се повргао, као у старинској злослутној бајци, после богиња, у најружнију ругобу. Никакве мађије из
1001 ноћи не могу да га спасу. Максим Црнојевић горе пати но Игоов Квазимодо и Шекспиров Ричард Трећи: јер је Шекспиров
Ричард Трећи од рођења ружан и хром, а Квазимодо одвајкада ругоба. Максим, пак, прошао је сву ликовну скалу од најлепшег до
најружнијег. Ту скалу прелази затим и у моралноме подручју – судбина га нагони. Страсти се калеме на страсти.

Статуа Вилијама Шекспира на Лестер скверу у Лондону (Фото: birdsofpassage.eu)

Пера Сегединац Лазе Костића најпре је био најоданији царски граничар. Он се провргава у најдоследнијег царомрсца. Увек код
Лазе тај огромни распон у карактеру, у свему људском и нељудском; антитеза је романтична, али је она не само наговештена, већ
и доживљена. Опаке личности Лазе Костића нису само макијавелистички хладне и прорачунате, као макијавелистички обрасци
Марлоа; оне су код Лазе Костића поприште горостасне борбе добра и зла. Издајник митрополит Вићентије Јовановић, код Лазе
Костића, свестан је и доброг и лепог, као и Милтонов Сотона.

У личностима Лазе Костића и пакао је и рај. Клавијатура је његових чувстава огромна. Има у њему старинског расцепа
богомилског, али он тај расцеп вазда хоће да премости вишом синтезом. Скерлић је замерио Лази Костићу то богомилство,
истичући да оно није наше већ да долази са истока. Међутим, Лаза Костић нашао је тај расцеп и ту синтезу не само у нашој
народној песми Огњена Марија у паклу, већ и у старој Грчкој, на класичном балканском тлу.

Размер којим се Лаза Костић послужио у својим трагедијама јесте Шекспиров, односно Марловљев, плахи јамб, што је могуће
више задичен једносложним речима и изванредним кованицама. Углавном код Костића преовлађује нешто узбуркано, што бих ја
назвао „психолошким јамбом”, нешто што је кадро да слогове повуче у небеса, да их изненада преобрази, као кад Шаљапин од
једног обичног слога направи излив језовита значаја, неочекиван и катастрофалан. Има ту крикова и врискова, па и шапата, који
убеђују више но било каква штура обавештења.

Хармонија Лазе Костића највећа је, најсажетија, најједрија која постоји у српском стиху. Скерлић ју је назвао „угластом”. Она је
можда угласта, али као муња када запара небо. Лаза Костић удружује речи, појмове, узлете, да од њих отвара течну бујицу српске
мелодије, којој нема сличне. Он је чаробњак српског језика, као Настасијевић, као Црњански. Он прави кованице које нису увек
срећне, али кад су срећне, оне усреће свако ухо, сваку нашу духовну и чулну слутњу и стрепњу. Ништа лакше но тражити
зачкољице те врсте у текстовима Лазе Костића. Свега тога има изобилно и – у Шекспиру. Само, ту се ми вазда питамо: није ли то
неопходни предуслов за нешто веће, да се реч дигне из понора у зрачне висине?! Јесте!

Лаза Костић је преводио Шекспира као нико. У његовим препеваним Шекспировим заносима кључа поезија, сламају се душе у
суноврат као песнички принови. Има ту понеки пут и натезања: па тек одједаред букне свемир исконским огњем-самотвором!
Лазин превод Ричарда Трећег најлепши је препев откако је Шекспира. Има латинских манијака који су преводили Гетеа – на
латински, да би га добили у потпунијем виду. Мени се чини, понеки пут, да Лазин превод Ричарда Трећег безмерније делује од
изворника, јер смо ми на тлу Вукашина краља можда предодређенији за разумевање његово него Енглези. Замерали су Лази
Костићу да је исувише бујан. Без те бујности и таквих огњева, па и нејасности, шта би и био Шекспир?

Ја замерам великоме руском песнику Пастернаку што је исувише јасно превео Ромеа и Јулију. Највеће, несводљиве мистерије
људског опстанка морају у себи да садрже и нешто скровито и загонетно. То је проповедао још Аристотел. Замерали су, на крају
крајева, Лази Костићу што је био песник. Песник не може другачије. Он мора да буде веран себи, да би био веран свету који
пресаздаје. Ако пође изван свих надахнућа, песник сусреће само сенке и привиде, а не живе личности. У сну ми никада не
можемо да се снађемо, а она јава која је изван песниковог досега, за песника је исто што и магловит сан. У сну ми поседујемо по
више личности и по неколико ситуација у себи, у исти мах. Како да се и снађемо?

Српски песник Лаза Костић (Фото: Српско народно позориште)

Лаза Костић је написао најлепше лирске песме на нашем језику. Прва је песма о вајаоцу Минадиру који зида лабиринт египатском
цару Рампсениту, па заљубљен у цареву кћер узиђује замршаје свога срца у свој неимарски камен. Минадир умире од љубави,
али у смрт љубавну повлачи љубљену Валадилу, и њеног оца-фараона. Љубав никога није могла да поштеди. Све је остало –
пролазно, од Индуса па до Нила. Хајнеов Азра умире – сам. Овде умиру сви, од пуког додира љубави.

Код Лазе Костића љубав је прастаро кобно божанство које је он осетио не кроз средњевековну плаву Изолду, него кроз
старофеничку мрку Астраоту. Друга је песма између јаве и сна. У њој писац, као нови Едип, мора да решава загонетку човекову:
где нестаје јава а где почиње сан? Човек ту загонетку не може да реши. Трећа његова песма: Santa Maria della Salute, најлепша је
песма на нашем језику са Црњансковим Стражиловом. Она приказује занос песникове љубави од које ни једно сазвежђe небеско
не остаје на својој путањи, у небеском коловрату.

Код Дантеа љубав покреће „сунце и остале звезде”. Она је правило норме. Код Лазе Костића љубав је унела слободу и немир у
саме небеске догађаје. Више им се не зна ни ток ни ход! Љубав је померила из темеља и сама звездана кола, и читаву васиону.
Шта ће бити од њих, од ње? А сласт те љубави, изражена у српским занесеним слоговима, толика је да никоме, па ни анђелима,
није криво што су изгубили пут! У грчком миту о Амфиону Теба је сазидана на тај начин што се само камење складно постављало
где треба, уз звуке Амфионове лире. Све је то било користан и складан посао.

У песми Лазе Костића, чим је свет окусио, чим су се звезде и небесни колути причестили љубављу коју им пева Лаза Костић – све
је изгубило пут, и узнемирени за сву вечност, никада свој пут и неће наћи: зоре ће да заруде где их нико није очекивао, а од
милине ће полудети и сви богови и васионски духови! Сав је свет осетио од неисказана блаженства коме нема ни имена, ни
почетка, ни краја.

Величина Лазе Костића је големо наше наслеђе песничко. Та поезија кадра је да нам испуни сваки кутак душе – а само је поезији
то и дато: да души сваки кутак испуни, док су сви остали људски ритмови ограничени на поједине области мозга и нерава. Човек
је одвајкада најосетљивији само на мађију рођенога језика. Она је ретко коначна, али када доврхуни оно што у себи носи, пуно
нам је срце, и сан, и јава, ње и само ње. Све што је Лаза Костић написао и изрекао – и најмањи његов новинарски чланак и есеј –
има свога огромнога значаја за све нас: било да је Лаза успео да каже шта је хтео и морао, било да му се машта отела.

Кад Лази нешто не полази за руком, то је као кад код математичара и козмичара Њутона понека математичка комбинација омане!
Одмах се питамо и морамо да питамо: откуд то? Откуда да се Њутон превари у основама закона вероватноће? Чему нас учи тај
неуспех, тај недоспев? И тек тада увидимо: како се људски ум борио и рвао, са васионском стварношћу, и који су битни разлози
човековог пораза на прастаром попришту људскоме. И тада нам све дође некако јасније и разговетније. Осетимо меру и домашај
човека, меру генија, меру васионе.

Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард

Извор: Заноси и пркоси Лазе Костића, Станислав Винавер

Насловна фотографија: Дневник.рс/М. Миљеновић

БОНУС ВИДЕО:

 Култура

 ИВАН ЋУПИН  ЛАЗА КОСТИЋ  СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ  СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР  ШЕКСПИР

Пратите нас на YouTube-u

Novi Standard

YouTube 45K
 Правила коментарисања форума Novi Standard
Молимо вас да се држите правила опште пристојности и да не вређате Got it
ауторе и друге коментаторе.

3 Коментара 
1 Пријава

Придружите се дискусији ...

ПРИЈАВИТЕ СЕ ПОМОЋУ ИЛИ СЕ ПРИЈАВИТЕ НА DISQUS ?

Име

 4 Поделити Најбоље Најновије Најстарије

Сељак Беземљаш − ⚑
pre 4 dana

Лаза Костић био је најобразованији Србин свога доба. А после Светозара Милетића сигурно
највећи српски патриота и родољуб. Више узгред, прекопирао сам део песме, написане после
забране истицања српске заставе 1874.г.
РАЗГОВОР
С увученом српском заставом
у мађистрату новосадском

Заставо моја, заставо тројна,

свијено срце народа бојна,
зар већ у твојим бојама спава
црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Је л’ те рођено копље проболо,
те од белине рођене свијаш
самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?

Да ли се сећаш векова давних,

векова давних, часова славних,
шарени лептир кад си још била,
по лепом врту српске целине
полетајући с цвета на цвет?
У сунцу славе шар ти се крила
дивно прелива,
а ти почива
на цветној ружи душанске силе
сисајућ из ње занос и свест.
Славан то беше српски лептирак
и српског врта заношљив мирак,
слава се наша далеко чула,
чула је за њу источница була,
чула је за њу, па се докраде,
под јаглуком јој лептирак паде
занесен славом од врта свог:
була му крила резати стаде
на шарен-гаће за дилбер каде
меког сараја падишиног.
да ли се сећаш још и тих дана,
те црне траге срамотних рана
срезаним крилом стидљиво скриваш?
Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
о чему сниваш?.......
Поезију Лазе Костића ће пред саму његову смрт. простачки напасти Скерлић,Љ.Недић и
Милан Богдановић.Браниће га Црњански.Поклопиће их Светислав Стефановић. Костић и
Црњански су наша два бисера.Б.Поповића памтимо по томе што у Антологију није уврстио
Санта Марија дела салуте.Скерлића по злој критици Диса и Л.Костића.Љ,Н. је у другој лиги а
Светислава Стефановића су комунисти стрељали у првој групи 105 српских интелектуалаца.

4 0 Одговорити ⥅

sima − ⚑
pre 5 dana

Хвала, за ову јутарњу посластицу !

3 0 Одговорити ⥅

Дуња − ⚑
pre 5 dana

ХВАЛА ....

2 0 Одговорити ⥅