1.

Promene u prvoj fazi nastanka koncepta ruralnog razvoja:

Ovaj period obeležila je izuzetno snažna finansijska podrška agraru,
naročito u domenu rasta produktivnosti u poljoprivrednoj proizvodnji. Prva faza vezuje se
za uvođenje tri direktive koje su odredile budući pravac razvoja poljoprivrede i ruralnih
područja. Direktve su se odnosile na135:
1) Modernizaciju farmi (Direktiva 72/159);
2) Program za ukrupnjavanje poseda i smanjivanje broja zaposlenih (Direktiva
72/160).
3) Savetodavna služba, trening i edukacija (Direktiva 72/161).
Modernizacija poljoprivrednih gazdinstava podrazumevala je finansijsku podršku,
odnosno investiranje u cilju održavanja paritetnog dohotka sa ostalim privrednim
sektorima. Međutim, efekti ovih mera nisu bili zadovoljavajući. Broj zaposlenih u
primarnom sektoru smanjen je samo neznatno, budući da je Direktiva 72/160 bila
usvojena u periodu ekonomske krize. Za ovaj period je značajno
prvo proširenje EEZ, kojoj su 1973. godine pristupile još tri države: Velika Britanija,
Danska i Irska. Na taj način, agrarna struktura značajno je izmenjena u odnosu na
početnih šest država osnivača Evropske ekonomske zajednice. Ove promene uslovile su,
između ostalog, i redefinisanje prioriteta i mehanizama podrške kroz Zajedničku agrarnu
politiku.

2. Promene u drugoj fazi nastanka koncepta ruralnog razvoja:

Druga faza u nastanku koncepta ruralnog razvoja odnosi se na period od druge polovine
1970-ih godina do kraja 1980-ih godina XX veka. Razvoj ruralnih područja i
poljoprivrede u ovom periodu sagledavan je u kontekstu regionalnih i interregionalnih
razvojnih politika. U navedenom periodu, EEZ proširena je novim članicama. Zajednici
evropskih država prisupila je 1981. godine Grčka, a 1986. godine Španija i Portugal. Pristupanjem
ovih mediteranskih država, regionalne razlike u pogledu razvijenosti
poljoprivrede i ruralnih područja postaju naglašene unutar EEZ. Zbog toga, regionalnoj
politici počinje da se posvećuje sve veća pažnja. Za drugu fazu u genezi koncepta ruralnog
razvoja značajno je usvajanje Direktive LFA. Nepovoljni uslovi za bavljenje poljoprivredom uticali
su na ostvariranje slabijih
proizvodnih i ekonomskih rezultata i napuštanje sela i poljoprivrede od strane lokalnog
stanovništva.
Mehanizmi podrške:
1) Direktna podrška u vidu subvencija po hektaru zemljišta, odnosno grlu stoke;
2) Regionalni programi za ubrzanje razvoja poljoprivrede (na primer 1978. godine
program za razvoj region Mediterana), i
3) Integralni razvojni programi, koji su uključivali i ostale sektore, osim
poljoprivrede.
Za drugu fazu značajna je 1983. godina, kada se od strane EEZ usvaja dokument „Zeleni
papir“ (Green Paper, Regulativa 797/85). Ovim dokumentom načinjen je korak od
 koncepta produktivizma ka integralnom ruralnom razvoju. Zeleni papir predviđao je davanje
prioriteta
ekološkoj i socijlanoj održivosti ruralnih područja.

3. Promene u trećoj fazi nastanka koncepta ruralnog razvoja:

Treća faza u genezi koncepta ruralni razvoj počinje u periodu 1990-ih godina XX veka. U
ovoj etapi poljoprivredna politika Evropke unije bila je suočena, kako sa unutrašnjim,
tako i spoljašnjim izazovima. Naime, proširenje Evropske unije novim članicama, kao i pritisci
Svetske trgovinske organizacije bili su ključni razlozi za reformisanje agrarne, a
samim tim i politike ruralnog razvoja.
Ključne smernice ruralnog razvoja, prema ovom dokumentu bili su139:
1) Integralni pristup svim delatnostima;
2) Ekonomska diverzifikacija;
3) Upravljanje prirodnim resursima, i
4) Razvoj sektora usluga, turizma i rekreacije.
Od 2000. godine, dokumentom pod nazivom Agenda 2000140 politika ruralnog razvoja
zvanično je postala drugi stub Zajedničke agrarne politike. Prema dokumentu Agenda
2000, politika ruralnog razvoja bila je zasnovana na sledećim principima141:
1) Multisektorski pristup;
2) Integralni pristup;
3) Multifuncionalni pristup;
4) Fleksibilnost izvora za mere podrške ruralnom razvoju, i
5) Transparentnost u kreiranju i rukovođenju razvojnim programima.
Kao najznačajniji napredak u evoluciji ruralnog razvoja označeno je uvođenje koncepta
multifuncionalnog pristupa.
Pored mera podrške ruralnom razvoju koje su promovisane u okviru Mek Šerijeve
reforme i u primeni od 1992. godine, u trećoj fazi uvode se mere integralnog ruralnog
razvoja. Novina u ovom periodu je i uvođenje različitih izvora finansiranja politike
ruralnog razvoja.

4. LEADER pristup u politici ruralnog razvoja Evropske Unijei LEADER metod:

LEADER je program ruralnog razvoja koji je pokrenut 1991. godine od strane tadašnjeg
komesara Evropske unije za poljoprivredu Reja Mekšerija. U cilju ekonomske i socijalne
revitalizacije ruralnih područja, kao i njihovog integrisanja, osmišljen je program koji se
bazira na lokalnim razvojnim strategijama. Pri tome, u okviru LEADER programa
insistira se na tome da razvojne strategije za ruralna područja budu: inovativne,
integrisane i participativne. Suština LEADER pristupa u kreiranju i sprovođenju politike ruralnog
razvoja čini naglašena uloga lokalnih aktera. Aktivnosti koje se sprovode u cilju napređenja
ruralnih zajednica definišu se na lokalnom nivou, s tim što moraju biti u potpunosti u skladu sa
razvojnim strategijama i okvirima koji su usvojeni na nacionalnom, odnosno nivou
Evropske unije.
 LEADER metod:
Nakon prvobitnog LEADER I pilot programa, usledila su još dva nastavka u okviru
programa LEADER II i LEADER plus.
Specifičnosti LEADER metode mogu se podeliti u tri grupe146:
1. Lokalne specifičnosti;
2. Trans-lokalne specifičnosti, i
3. Vertikalna specifičnosti.
Lokalne specifičnosti obuhvataju prostorni pristup, pristup od „nižeg ka višem“ ili tzv.
„bottom-up“, partnerski pristup u kome je akcenat stavljen na lokalne grupe, inovacije i
multisektorsku integraciju.
Trans-lokalne specifičnosti odnose se na odlike koje proizilaze iz interakcija između
loklalnih grupa i njihovih strategija, a obuhvataju umrežavanje i trans-nacionalnu
saradnju
Vertikalna specifičnost LEADER metode podrazumeva decentralizovano upravljanje i
finansiranje
5. Lokalne akcione grupe i lokalni planovi razvoja:
Za funkcionisanje LEADER pristupa u praksi neophodno je postojanje lokalnih akcionih
grupa (LAG). Ove grupe čine predstavnici različitih društvenih, privrednih i političkih
sektora koji postoje u lokalnoj zajednici. Upravljanje LEADER programom na loklalnom
nivou, od strane LAG, karakterišu sledeći elementi:
Svaka LAG mora da definiše sopstveno geografsko područje, koje pokriva
povezanu oblast od 5.000 do 150.000 stanovnika, za koje je nadležna;
LAG-ovi se rukovode prethodno odobrenim strateškim planom za njihovu oblast,
pri čemu multisektorski planovi moraju biti kreirani na lokalnom nivou, a potom
se šalju na odobrenje odgovarajućoj instituciji na nacionalnom nivou;
LAG-ovi su odgovorni za sprovođenje datih planova tokom trajanja LEADER
Programa
Svaka LAG ima Upravni odbor koji se sastoji od predstavnika lokalnih i poslovnih
zajednica, loklanih vlasti, društvenih partnera, državnih agencija i drugih relevantnih
subjekata
Lokalnim planovima definišu se mere kojima će biti podržan loklani razvoj, kao i mere
namenjene povećanju saradnje sa drugim regionima.
Između
velikog broja mera, vrši se odabir aktivnosti koje predstavljaju prioritet za dati
mikroregion. Neke od aktivnosti su:
1. Obuka;
2. Analiza i razvoj;
3. Inovativna ruralna preduzeća, zanatske radnje i lokalni servisi;
4. Eksploatacija proizvoda poljoprivrede, šumarstva i ribarstva;
5. Unapređenje prirodne, društvene i kulturne sredine;
6. Inicijative koje vode računa o zaštiti prirodne sredine;
 7. Animacija i izgradnja kapaciteta, kao i
8. Ruralni i agroturizam.
6. Promene u politici ruralnog razvoja EU u okviru reformi: Mek Šerijeva
reforma, Agenda 2000 i Fišlerova reforma:
Mekšerijeva reforma predstavljala je značajan pomak u prelasku sa cenovne na direktnu
podršku evropskim poljoprivrednim proizvođačima.Međutim, i pored propisanih reformskih
zahvata, jak agrarni lobi u Evropskoj uniji sprečio je planirana ograničenja
obima proizvodnje i smanjenje podrške. Naime, iako je Mekšerijeva reforma dovela do
redukcije cena, one su i dalje bile iznad referentnih cena na svetskom tržištu.
Ključni zaokret, koji je učinjen sprovođenjem Agende 2000, bilo je definisane politike
ruralnog razvoja kao „drugog stuba“ ZAP. Ova promena je, međutim, bila samo
deklarativno zalaganje kreatora reformi za rurani razvoj. Agenda 2000, kao reformski zahvat,
donela je nekoliko novina. Pored postavljanja ruralnog razvoja kao „drugog stuba“ ZAP,
ovom reformom uvedeno je poštovanje tzv. ekoloških principa kao kriterijuma za
utvrđivanje nivoa subvencija. Takođe, reformom iz 2000. godine prvi put se u ZAP uvodi
pojam multifunkcionalnost.
Reforma ZAP iz 2003. godine, poznatija pod nazivom Fišlerova reforma, naziv je dobila
po tadašnjem komesaru za poljoprivredu Fracu Fišleru (Franz Fischler). Sprovedena je sa
ciljem da se nastave promene inicirane u prethodno realizovanim reformskim zahvatima,
u pravcu redukcije mera koje imaju distorzivan uticaj na svetsko tržište. Pored toga,
akcenat je stavljen na ispunjavanje određenih ekoloških principa, odnosno kriterijuma iz
domena zaštite životne sredine, zdravstvene bezbednosti hrane i zaštite dobrobiti domaćih
životinja. Posebna pažnja u okviru Fišlerove reforme posvećena je poboljšanju implementacije
programa za ruralni razvoj
7. Karakteristike politike ruralnog razvoja EU u period od 2014. Do 2020.
Godine:
Tri dugoročna cilja izdvojila su se kao najznačajniji ciljevi ZAP za period od 2014. do
2020. godine158:
1) održiva proizvodnja hrane,
2) održivo upravljanje prirodnim resursima i
3) uravnotežen teritorijalni razvoj.
Drugi stub ZAP, politika ruralnog razvoja za period od 2014. do 2020. godine usmerena
je na ostvarivanje sledećih ciljeva:
1. Omogućavanje uspešnog transfera znanja i inovacija u poljoprivredi, šumarstvu i
ruralnim područjima;
2. Ostvarivanje održivog razvoja poljoprivrednih gazdinstava i unapređenje njihove
konkurentnosti;
3. Jačanje aktivnosti iz oblasti prerade i marketinga poljoprivrednih proizvoda,
dobrobiti životinja i upravljanja rizikom u poljoprivredi;
4. Obnavljanje, čuvanje i poboljšanje kvaliteta životne sredine sa aspekta
 poljoprivrede i šumarstva;
5. Promovisanje efikasnosti resursa i
6. Promovisanje socijalne inkluzije, redukcija siromaštva i ekonomski razvoj
ruralnih područja
8. Mere politike ruralnog razvoja u EU u period posle 2020. Godine:
U skladu sa novim izazovima koji stoje pred svetskom poljoprivredom, kao što su
negativni efekti klimatskih promena i promene na tržištu hrane, Evropska unija menja
svoje prioritete u oblasti agrarne politike.
Ključna promena koja se planira u periodu od 2023. godine u okviru Zajedničke agrarne
politike je obezbeđivanje većeg stepena nezavisnosti državama članicama da u setu
ponuđenih instrumenata podrške agraru izaberu one mehanizme koji su najprimereniji
njihovim specifičnim razvojnim potrebama. Predlog Evropske komisije za period od 2023. do
2027. godine, koji se odnosi na finansijski okvir ZAP je taj da se za navedeni period izvoji 365
milijardi eura za mere agrarne politike. U odnosu na prethodni programski period od 2014. do
2020. godine ukupna sredstva podrške poljoprivredi smanjuju se za 15%.
Zajednička agrarna politika, kao jedan od stubova Evropske unije, osmišljena je sa ciljem
da svim poljoprivrednicima na području Unije obezbedi jednake uslove za poslovanje i
pristup tržištu.
Jedan od prioriteta Evropske unije u oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja u periodu od
2023. do 2027. godine je modernizacija i pojednostavljenje politike. Naime, u navedenom
periodu, umesto velikog broja programa za pojedinačne šeme podrške i notifikaciju kod
Evropske komisije, zemlje članice bi trebalo da pripremaju samo jedan strateški plan za
celokupan period, koji obuhvata oba stuba politike – poljoprivredu i ruralni razvoj.
Da bi se premostili zaokreti u politici između dva programska perioda, doneta su i
prelazna pravila koja se primenjuju od 2021. godine. U okviru politike ruralnog razvoja
prisutan je veći stepen fleksibilnosti utoliko što se zemljama članicama obezbeđuje
samostalnost u pogledu odabira razvojnih prioriteta, mera i kombinovanja izvora
finansiranja.
9. Karakteristike ruralnih područja u zemljama u razvoju:
Posmatrajući vrednost ostvarenog BDP-a, Svetska banka je izvršila podelu država u tri
kategorije: visokorazvijene države, srednjerazvijene i zemlje u razvoju. Pri tome, u
kategoriji srednjerazvijenih nalaze se dve podgrupe, a to su visokodohodovne i
niskodohodovne.
Poljoprivredna proizvodnja u zemljama u razvoju uglavnom je organizovana na
porodičnim gazdinstvima. Ovakav način organizacije poljoprivrede daje mogućnost
zaposlenja svim članovima domaćinstva i na taj način smanjuje stopu nezaposlenosti u
ruralnim područjima. Budući da se značajan deo proizvedene robe koristi za podmirenje
potreba domaćinstva, a tek neznatni deo iznosi na tržište, politika cena, kao instrument
agrarne politike, ne ostvaruje svoj puni efekat na dohodak poljoprivrednika.
U aktuelnim uslovima, većina zemalja u razvoju postavila je kao svoj prioritet vođenje
efikasne poljoprivredne politike. Da bi se ovaj cilj ostvario, neophodno je, pre svega,
 realno sagledavanje, kako razvojnih potencijala, tako i ograničenja.
Uprkos tome što se najveći deo populacije bavi upravo poljoprivrednom proizvodnjom,
odnosno proizvodnjom hrane, u ruralnim područjima zemalja u razvoju prisutni su
ekstremni oblici siromaštva i gladi.
Nedovoljno učešće ruralnog stanovništva u kreiranju razvojnih politika doprinosi
stvaranju jaza između ruralnih i urbanih područja i povećava rizik od siromaštva i
deprivacije u ruralnim sredinama za čak tri puta. U zemljama u razvoju jedan od uzroka (i
posledica) siromaštva je otežan prisup obrazovnom sistemu za veliki deo ruralne populacije. Sa
ekonomskog stanovništa, siromaštvo je uzrokovano niskim nivoom produktivnosti,
nedostatkom diverzifikacije ruralne ekonomije, kao i ograničenim pristupom tržištu.
10.Položaj žena u ruralnim područjima u zemljama u razvoju:
Žene imaju važnu ulogu u proizvodnji hrane i vođenju domaćinstva u ruralnim
područjima. U siromašnim ruralnim domaćinstvima žene su odgovorne za pripremu,
skladištenje i preradu hrane. Njihova uloga nezamenjiva je kada je u pitanju odgoj dece,
budući da je pristup predškolskim ustanovama u ovim zemljama limitiran. Uzgoj stoke,
sakupljanje plodova, sakupljanje drva za ogrev, donošenje vode, samo su neki od fizičkih
poslova koje obavljaju žene u ruralnim područjima. Uprkos brojnim obavezama, rad žena
u siromašnim ruralnim područjima najčešće nije dovoljno priznat. Globalno posmatrano, žene
proizvode više od polovine sve uzgajanje hrane. Budući da muškarci u potrazi za poslom
napuštaju ruralna područja, na žene se prenosi i funkcija vođenja ruralnih domaćinstava. Uprkos
brojnim obavezama i radnom angažovanju, žene u ruralnim područjima najčešće
su lišene prava na svojinu nad zemljištem, a samim tim i funkcije odlučivanja. U većini
zemalja u razvoju rodna ravnopravnost nije uključena u zakonodavno-pravne, kao i u
razvojne dokumente, kako na lokalnom, tako i na regionalnom i nacionalnom nivou. a. Ukidanje
svih oblika diskriminacije žena i devojčica predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava bez
kojeg se ne može govoriti o razvoju ljudskog društva, pa samim tim ni ruralnih područja.
11.Pristup poljoprivrednom zemljištu u ruralnim područjima u zemljama u
razvoju:
U društvima koja su pretežno ruralna, gde je poljoprivreda dominantna ekonomska
aktivnost, pristup zemljištu predstavlja osnovno sredstvo kojim siromašno stanovništvo
može osigurati zalihe hrane za domaćinstvo i stvoriti prihod. Položaj ruralnog stanovništva
dodatno otežava rastući globalni interes za poljoprivredno zemljište.
Otežan pristup zemljištu, kao osnovnom resursu za poljoprivredu i izvoru egzistencije
javlja se pre svega zbog različitih oblika isključenosti i diskriminacije. Kao četiri osnovna
oblika isključenosti, koja su česta u mnogim ruralnim društvima, izdavajaju se:
1. socio-ekonomska isključenost;
2. isključenost zasnovana na polu;
3. isključenost zasnovana na godinama starosti, i
4. isključenost zasnovana na etničkoj osnovi.
Pristup zemljištu za ruralno stanovništvo često je limitiran zbog prirode njihovog
siromaštva, odnosno nedostatka sredstava za kupovinu zemljišta. Ruralna populacija
 nema adekvatan pristup kreditima, kao izvoru finansiranja, kao ni dovoljno sopstvenih
sredstava za investiranje u kupovinu zemljišta.
Kada je u pitanju isključenost zasnovana
na polnoj osnovi, istorijski gledano, pravo vlasništva nad zemljištem uglavnom su imali
isključivo muškarci.
Još jedna kategorija ruralnog stanovništva koja se suočava sa otežanim prisupom
zemljištu u zemljama u razvoju su mladi. Nasleđivanje poljoprivrednog zemljišta od
roditelja često je jedini način na koji mladi ljudi ostvaruju pristup zemljištu.
12.Socijalna zaštita stanovništva u ruralnim područjima u zemljama u
razvoju:
Socijalna zaštita ruralnog stanovništva znatno je ispod nivoa zaštite koju ostvaruje
stanovništvo u urbanim sredinama. Ove razlike posebno su naglašene u manje razvijenim
zemljama. Oko četiri milijarde ljudi u svetu ne ostvaruje
pravo ni na jedan vid socijalne zaštite. Većina ovog stanovnitšva živi u ruralnim
područjima zemalja u razvoju.
Kao najznačajnije prepreke u osiguranju socijalne zaštite za ruralno stanovništvo u
zemljama u razvoju navode se:
1. Pravne barijere – prava iz socijalne zaštite obično su utvrđena nacionalnim
zakonodavstvom o radu, a u mnogim kontekstima poljoprivredni sektor nije
izrazito uključen u zakonodavstvo o radu i socijalnom osiguranju;
2. Niski dorinosni kapaciteti – mali poljoprivrednici suočavaju se sa problemom
niskih, neredovnih i sezonskih prihoda, pa su u tom smislu njihove mogućnosti za
plaćanje doprinosa ograničene;
3. Ograničena pristupačnost uslugama u ruralnim sredinama u smislu fizičke
lokacije, društveno-kulturne relevantnosti ili nedostatka informacija;
4. Nedostatak poverenja u sisitem socijalne zaštite ili preovlađujuća percepcija da
beneficije nisu relevantne, kao i
5. Struktura sistema socijalne sigurnosti koja nije kompatibilna sa nestabilnošću i
sezonošću zaposlenosti u poljoprivredi.
13.Poštovanje ljudskih prava i položaj migranata u ruralnim područjima
zemalja u razvoju:
Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je 1948. godine Univerzalnu deklaraciju
o ljudskim pravima185. Taj dokument predstavlja standard kada su u pitanju ljudska prava
za sve ljude i nacije, bez obzira na to gde i kako žive. Deklaracija UN precizno definiše
građanska, kulturna, ekonomska, politička i socijalna prava svih ljudi. Međutim,
nedostatak pristupa, mogućnosti, obrazovanja i informacija još uvek dovodi do
isključivanja siromašnih slojeva stanovništva iz zakonske zaštite.
Siromaštvo u ruralnim sredinama, koje je prouzrokovano zavisnošću od poljoprivrede i
uskraćivanjem prava svojine nad zemljištem, stvara slojeve stanovništva kojima je,
između ostalog, uskraćeno i zakonsko pravo na socijalnu zaštitu i zaštitu njihovih ljudskih
 prava. Uzroci i posledice ruralnog siromaštva predstavljaju začarani krug, čije rešavanje
zahteva sveobuhvatnu akciju podrške ruralnoj populaciji kroz politiku ruralnog razvoja.
Podaci Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) iz 2018. godine
ukazuju na to da se 821 milion ljudi suočava sa glađu, uključujući različite oblike
neuhranjenosti kao što su pothranjenost, pretilost i zaostajanje u razvoju. Ovom delu
svetske populacije uskraćena su najosnovnija ljudska prava, kao što su187:
- pravo na adekvatnu ishranu,
- pravo na zdravstvenu zaštitu
- pravo na obrazovanje.
14.Strategije za smanjenje ruralnog siromaštva u zemljama u razvoju:
Strategiju za smanjenje siromaštva može se definisati kao jedan celovit plan aktivnosti
usmeren na smanjenje ključnih oblika siromaštva stvaranjem materijalnih i drugih
preduslova i pružanjem šansi svakom pojedincu da obezbedi egzistenciju sebi i svojoj
porodici. Orijentacija ka uspostavljanju održivog rasta i razvoja ruralnih područja, kako bi se
uspostavio novi kvalitet života ruralnog stanovništva, trebalo bi da čini osnovu
strategije smanjenja siromaštva u ruralnim područjima. Zbog toga se prilikom sastavljanja
strategije smanjenja siromaštva u ruralnim područjima ne treba orijentisati samo na
izgradnju mehanizama odbrane i zaštite od globalnih trendova i njihovih negativnih
implikacija, već je neophodno baviti se integrisanjem strategije ruralnog razvoja u
generalni makroekonomski i društveni koncept razvoja kako bi se otklonili uzroci
siromaštva.
U dosadašnjoj praksi, naročito u zemljama u razvoju, razvijeno je više strategija za
smanjenje ruralnog siromaštva. Svaka od njih ima određenje specifičnosti, ali ono što im
je zajedničko je da se oslanjaju na poljoprivredu.
15.Inkluzivni lanac vrednosti kao strategija za smanjenje siromaštva:
Razvoj lanca vrednosti opisuje vrstu intervencije koja ima za cilj redukciju ruralnog
siromaštva kroz poboljšanje veza između preduzeća i siromašnih domaćinstava. Za
razliku od razvojnih pristupa koji se usko fokusiraju na poboljšanje produktivnosti ili
bolje upravljanje prirodnim resursima, ovaj pristup podstiče razvojne organizacije da rade
sa različitim zainteresovanim stranama kako bi razumele performanse lanca vrednosti i
identifikovale uzajamno korisne opcije za poboljšanje performansi lanca. Milioni ljudi u ruralnim
oblastima zemalja u razvoju sa niskim primanjima, od kojih su značajan deo žene, učestvuju u
poljoprivrednim lancima vrednosti kao proizvođači, prerađivači i trgovci na malo.
16.Diverzifikacija dohotka kao strategija za smanjenje ruralnog siromaštva:
Diverzifikacija predstavlja model savremenog ruralnog razvoja oličen u povećanju
raznolikosti aktivnosti u sektoru ruralne ekonomije. Društveno-ekonomski razvoj ruralnih
područja zasniva se na stvaranju uslova u kojima prihodi ruralnih domaćinstava postaju
stabilniji nego u slučaju kada se bave isključivo poljoprivredom.
Diverzifikacija se definiše kao proces kojim seoska domaćinstva grade sve raznovrsnije
izvore sredstava za život, koristeći raspoložive resurse i imovinu, a sve u cilju
zadovoljenja osnovnih potreba, poboljšanja životnog standarda i efikasnijeg upravljanja
 rizicima.
Postoje dva osnovna modela diverzifikacije ruralne ekonomije: egzogeni i endogeni
model. Egzogeni model diverzifikacije zasniva se na subvencijama za preseljenje firmi iz
tercijarnog sektora iz urbanih centara u ruralna područja. Endogeni model diverzifikacije
je onaj u kome se akcenat stavlja na podsticanje lokalnih kapaciteta i osnivanje
specijalizovanih malih i srednjih preduzeća u oblasti turizma, usluga i agrobiznisa.
17.Kombinacija socijalnih transfer ai ekonomske inkluzije kao strategije za
smanjenje siromaštva:
Programi socijalne pomoći predstavljaju mere podrške ruralnoj populaciji u cilju
smanjenja siromaštva, a realizuju se u okviru politike ruralnog razvoja. U zemljama u
razvoju u primeni su različiti oblici socijalnih transfera kako bi se najugroženijim
kategorijama ruralnog stanovništva obezbedila adekvatna ishrana i adekvatni uslovi
života.
Šeme socijalne pomoći uključuju:
1. ishranu dece u školama i programe dohrane majke/deteta;
2. uslovne ili bezuslovne gotovinske transfere;
3. vaučere za hranu;
4. subvencionisane cene hrane i goriva namenjene siromašnim kategorijama
stanovništva, kao i
5. poreska oslobađanja
Ekonomska inkluzija zahteva pristup siromašnom stanovništvu različitim materijalnim
proizvodnim dobrima, u zavisnosti od ekonomske aktivnosti koja će se obavljati.
18.Lokalni i teritorijalni razvoj i participativni razvoj zajednice kao strategija
za redukciju ruralnog siromaštva:
Lokalni razvoj definiše se kao proces diverzifikacije i unapređenja ekonomske i socijalne
aktivnosti na lokalnom nivou, na određenom geografskom prostoru, kroz mobilizaciju i
koordinaciju njegovih materijalnih i nematerijalnih resursa. Sa druge strane,
teritorijalni razvoj podrazumeva sistem aktivnosti koji prepoznaje složenost ekonomskih,
političkih, socijalnih i ekoloških interakcija na određenoj teritoriji.
Specifičnost ove razvojne strategije ogleda se u njenom holističkom pristupu.
Naime, prirodni resursi kao što su zemljište, voda, vazduh i genetska raznolikost
posmatraju se u njihovoj međusobnoj interakciji, kao i u odnosu na čoveka i njegovu
ekonomsku aktivnost.
19.Multisektorska strategija za smanjenje siromaštva u ruralnim područjima
zemalja u razvoju:
U mnogim zemljama u razvoju primenjuje se multisektorska strategija za
smanjenje ruralnog siromaštva. U zavisnosti od specifičnosti razvojnih potreba i prioriteta
pojedinih zemalja i/ili regiona, kao ključne komponente multisektorske strategije za
smanjenje ruralnog siromaštva izdvajaju se:
1. osnovne investicije;
 2. socijalna pomoć;
3. produktivna inkluzija, i
4. razvoj lanca vrednosti.
Da bi rezultirala smanjenjem ruralnog siromaštva, neophodno je da navedene
komponente multisektorske strategije budu međusobno dobro iskordinirane. Zbog toga bi
trebalo da se njihovi projekti sprovode istovremeno, na istim ciljanim teritorijama i u
skladu sa drugim reformama za promociju inkluzivnog rasta.
20.Diverzifikacija ruralne ekonomije u zemljama u razvoju:
Ruralna ekonomska diverzifikacija, kako u okviru poljoprivrede tako i u
nepoljoprivrednim aktivnostima, ima značajan potencijal za smanjenje siromaštva,
povećanje mehanizama očuvanja, rešavanje poteškoća sa neplodnošću useva ili
nestabilnošću cena, i poboljšanje sigurnosti hrane i sredstava za život seoskih
domaćinstava.
Da bi se obezbedio potencijal za
ekonomsku diverzifikaciju, za smanjenje siromaštva, potrebno je sprovoditi tri ključne
politike, u okviru kojih su definisani prioriteti:
1) jačanje porodičnih farmi;
2) razvoj prehrambenih proizvoda i tržišta;
3) rušenje barijere rizika za proizvođače, kao i
4) jačanje ruralno-urbane veze kroz unapređenje i razvoj uslužnih funkcija malih
gradova i sela.
Ruralna ekonomija obuhvata raznovrsnost privrednih aktivnosti i nije ograničena samo na
poljoprivredni sektor i proizvodnju primarnih dobara.
Ekonomska diverzifikacija ruralne privrede odnosi se na prelazak sa poljoprivrede na aktivnosti
nepoljoprivrednog sektora u ruralnim područjima, ili na diverzifikaciju ekonomskih rezultata u
okviru ovih sektora.
21.Ostvareni dometi politike ruralnog razvoja u zemljama u razvoju:
Siromaštvo je nedostatak mogućnosti za zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba. Sve
one osobe koje su lišene dostojanstvenog načina života i komfora, koji se smatraju
„normalnim“ u društvu u kome žive, smatraju se siromašnim osobama.
Osim limitiranog prisupa hrani,
ruralno siromaštvo oslikava se u drugim oblicima, kao što su:
1. nepovoljan položaj žena i devojčica;
2. deci uzrasta do pet godina koja nemaju pristup hrani i zdravstvenoj zaštiti;
3. migrantima koji su, svojevoljno ili pod prisilom, napustili svoja ruralna područja i
suočeni su sa nebezbednim uslovima života;
4. ruralnom stanovištvu koje nije pokriveno nijednim vidom socijalne zaštite;
5. ruralnom stanovništvu čiji je osnovni izvor prihoda poljoprivreda, a pri tom
nemaju mogućnosti da ostavare pravo svojine nad zemljištem,
6. beskućništvo, sukobi, bolesti, korupcija itd.
Ruralno siromaštvo bi se moglo definisati kao siromaštvo u ruralnim područjima,
uključujući i faktore ruralnog društva i ruralne ekonomije, a ruralni razvoj je sve ono što
se događa ili što treba da se dogodi u ruralnim područjima s ciljem da se unapredi kvalitet
života u njima, a da se pri tom očuva ruralni ambijent.
Kada se uporede podaci o siromaštvu između urbanih i ruralnih područja, može se
zaključiti da se postojeće razlike poslednjih decenija još više produbljuju.
Primenom programa u okviru politike ruralnog razvoja, uz snažnu podršku drugih
sektorskih politika, kao što su: ekonomska, obrazovna, zdravstvena i socijalna, Kina je za
siromašnu ruralnu populaciju tokom perioda od 2012. do 2020. godine obezbedila:
1. siguran smeštaj;
2. adekvatnu ishranu;
3. odeću;
4. pristup osnovnom obrazovanju, i
5. pristup medicinskim uslugama.