Tekst nastavne jedinice biće objavljen u udžbeniku Humana genetika za studente stomatološkog fakulteta.

autor: prof. Marko Babić

NASLEDNA OSNOVA
Naslednu osnovu svih živih sistema čine molekuli nukleinskih kiselina koji za razliku od svih
drugih biološki aktivnih makromolekula poseduju sposobnost: 1. autoreprodukcije (replikacija) 2.
kontrole procesa u ćeliji preko sinteze proteina (genska ekspresija) 3.menjanja tokom evolucije
(mutacije). Kod najprostijih organizama koji nemaju ćelijsku građu (virusi) nasledna osnova može
postojati u formi jednolančane ili dvolančane DNK, ili u formi jednolančane ili dvolančane RNK. Kod
svih organizama sa ćelijskom građom ( prokariote i eukariote) naslednu osnovu čine dvolančani molekuli
DNK. Bakterije poseduju prstenaste (cirkularne ili kružne) molekule DNK, dok kod eukariota postoje se
u jedru nalaze linearni molekuli DNK koji su uvek u komleksu sa proteinima i prstenasti molekuli slični
bakterijskoj DNK u mitohondrijama koji ne prave kompleks sa proteinima (slike 1. i 2).

Molekuli DNK predstavljaju polimere sastavljene iz velikog broja monomera (gradivnih jedinica)
nukleotida. Svaki dvolančani molukul DNK karakterišu tri nivoa organizacije: primarna, sekundarna i
tercijarna struktura, koji su definisani: 1. brojem i redosledom nukleotida u polinukleotidnom lancu,
primarna struktura, 2. povezivanjem polinukleotidnih lanaca po principu komplementarnosti u
dvostruki heliks, sekundarna struktura, i 3.prostornom orijentacijom dvostrukog heliksa, tercijarna
struktura.

Osnovnu jedinicu građe svake DNK predstavljaju nukleotidi, složena organska jedinjenja
sastavljena iz tri komponente: azotne baze, šećera deoksiriboze i fosfata (slika 3). Azotne baze su
heterociklična aromatična jedinjenja sastavljene iz jednog prstena, pirimidinske azotne baze citozin i
timin ili iz dva prstena, purinske azotne baze, guanine i adenin (slika 4.) U retkim slučajevima u
molekulu DNK može biti prisutna pirimidinska baza uracil koja se u normalnim okolnostima isključivo
nalazi u sastavu RNK.

Azotne baze su kovalentno povezane sa pentoznim šećerom deoksiribozom C-N glikozidnom

vezom.Deoksiriboza je prisutna u cikličnoj formi gde prsten čine četiri C-atoma i kiseonik, dok se peti
ugljenikov atom nalazi van prstena.Prilikom označavanja C-atoma deoksiriboze koristi se takozvana
‘(prim) numeracija da bi se C-atomi azotne baze i deoksiriboze mogli razlikovati. Deoksiriboza se svojim
prvim C-atomom ,1C’, vezuje za N-atom azotne baze formirajući nukleozid (slika 5.). Postoje četiri tipa
nuleozida u zavisnosti za koju azotnu bazu je vezana deoksiriboza: 1. Adenozin 2, Guanozin 3.Timidin 4.
Citidin. Za svaki C atom deoksiriboze nukleozida kovalentno su vezani H atom i OH grupa osim u
slučaju drugog C atoma, 2’C, za koga su vezana dva H atoma . Dodavanje treće komponente nukleotida,
dešava se formiranjem estarske veze između fosfata i hidroksilne (OH) na 5’C ili 3’C atomu deoksiriboze.
Na taj način nastaju osnovne gradivne jednice koji čine DNK: 1. deoksiadenozin monofosfat dAMP
2.deoksiguanozin monofosfat dGMP 3.deoksitimidin monofosfat dTMP i 4. deoksicitidin
monofosfat dCMP.

Primarna struktura DNK pored broja i redosleda nukleotida određena je i orijentacijom

polinukleotidnog lanca. Svaki polinukleotidni lanac ima svoj početak i svoj kraj. Početak lanca
predstavlja nukleotid koji ima fosfatnu grupu na 5’C atomu, 5’kraj, a kraj polinukleotidnog lanca čini
nukleotid koji ima slobodnu hidroksilnu grupu na 3’C atomu. Nukleotidi su međusobno povezani
fosfodiestarskim vezama, što podrazumeva da fosfatna grupa istovremeno povezuje hidroksilnu grupu
3`C atoma prvog nukleotida u nizu sa hidroksilnom grupom 5’C atoma atoma sledećeg nukleotida.
Tokom rasta polinukleotidnog lanca novodolazeći nukleotidi se uvek svojom fosfatnom grupom sa 5’C
atoma dodaju na slobodnu hidroksilnu grupu poslednjeg nukleotida u nizu pa se iz izloženog može
konstatovati da je svaki polinukleotidni lanac orijentisan u 5’-3’smeru ( slika 6.).

Sekundarna struktura DNK je određena povezivanjem dva polinukleotidna lanca suprotne

orijentacije u spiralu koja se naziva dvostruki heliks. U dvostrukom heliksu početak jednog lanca, 5’kraj,
sparen je sa krajem drugog, 3’ kraj i obrnuto. Za sparene polunukleotidne lance sa suprotnom
orijentacijom kažemo das u antiparalelni. Lanci su međusobno povezani slabim, nekovalentnim
vodoničnim, H-vezama, po principu komplementarnosti (slika 7.) Ovaj princip podrazumeva da se jedna
purinska baza uvek sparuje sa odgovarajućom pirimidinskom, odnosno da se svaka pirimidinska baza
uvek sparuje se sa odgovarajućom purinskom. Da bi se ostvario maksimalni broj H-veza između
komplementarnih lanaca adenin se sparuje sa timinom formirajući dve vodonične veze, dok se guanin
sparuje sa citozinom formirajući tri vodonične veze. Veliki broj slabih H-veza između komplementarnih
lanaca dvostruki heliks čini stabilnim, ali se ova uređena struktura ipak može narušiti različitim
hemijskim agensima, poput uree ili alkohola, ili povišenom temperaturom. Proces raskidanja H-veza
dvostrukog heliksa naziva se denaturacija i uglavnom je reverzibilan. Po otklanjanju uzroka denaturacije,
npr. snižavanje povišene temperature, doći će do ponovnog uspostavljanja H-veza između
komplementarnih lanaca i ponovnog formiranja dvostrukog heliksa. Ovaj fenomen označen je kao
renaturacija.

Sparene komplementarne polinukleotidne lance karakteriše specifična geometrija. Prilikom

savijanja, spirala čiji dijametar iznosi 1nm, pravi pun zavoj na svakih 3,4 nm, formirajući pri tom
udubljenja označena kao mali i veliki žljeb. Spoljašnjost spirale čini šećer-fosfatni kostur svakog
polinukleotidnog lanca, dok je unutrašnjost spirale predstavljena sparenim bazama komlementarnih
lanaca. Unutar svakog zavoja dvostrukog heliksa smešteno je 10 baznih parova, iz čega se zaključuje da
međusobna udaljenost susednih sparenih baza iznosi 0,34nm.

Sekundarnu strukturu DNK objasnili su Votson i Krik (Watson i Crick) 1953. godine i oni su za
svoj rad dobili Nobelovu nagradu. Njihovo otkriće smatra se jednim od najznačajnih u XX veku jer
predstavlja temelj svih daljih istraživanja u molekularnoj biologiji. Princip komplementarnosti prisutan je
u održavanju dvostrukog heliksa, prilikom udvajanja molekula DNK , kao i kod prepisivanja gena i
sinteze proteina.

Svaki dvostruki heliks može se različito orijentisati u prostoru i taj nivo organizacije naziva se
tercijarna struktura DNK. U zavisnosti od smera savijanja spirale dvostruki heliks može biti desni ili
levi (slika 8.) Dominantni oblik kod većine organizama je desni heliks. Drugi važan kriterijum koji
definiše tercijarnu strukturu DNK je međusobni položaj sparenih baza u heliksu kao i položaj sparenih
baza u odnosu na osu heliksa. Prostorna organizacija dvostrukog heliksa, ili njegova konformacija, može
se menjati u zavisnosti od fiziološkog stanja u ćeliji, ali je najprisutniji oblik heliksa B forma gde su
susedne sparene baze međusobno paralelne i gde osa heliksa prolazi kroz sve sparene baze (slika 9.) U
uslovima dehidratacije sreće se A forma heliksa kod koje su susedne sparene baze međusobno postavljene
pod određenim uglom u prostoru i kod koje osa heliksa ne prolazi kroz sve sparene baze. A i B forma
predstavljaju različite konformacije desnog heliksa..Određeni tipovi DNK kod kojih je primećen visok
stepen hemijskih modifikacija mogu da obrazuju levu spiralu koja je označena kao Z forma heliksa (slika
10.).

GENOM
Genom je pojam kojim se definiše celokupna količina naslednog materijala nekog virusa,
bakterije ili haploidne ćelije eukariota. Za ukupnu količinu DNK somatskih ćelija koje poseduju
dvostruku količinu DNK u odnosu na haploidne ćelije koristi se pojam diploidni genom ili genotip u
širem smislu.

Svaki genom sadrži sekvence nukleinskih kiselina koji nose genetičku informaciju za sintezu
molekula RNK i one se nazivaju geni. Pojam gena se nekad odnosio isključivo na delove DNK koji su se
prepisivali u molekul iRNK i na taj način kontrolisali sintezu proteina. Danas se pod pojmom gena
podrazumevaju sve sekvence DNK koje se prepisuju u neki od različitih tipova RNK. Njihov broj i
veličina mogu se značajno razlikovati u filogenetskom stablu. Genom najprostijih organizama sadrži
svega nekoliko gena, dok složene životinje i biljke mogu imati više desetina hiljada gena. Veličina gena
može značajno da varira i kreće se od 500 do 2000000 nukleotida. Kod dvolančanih molekula DNK
veličina gena se izražava preko broja baznih parova (bp)., gde se kod prostijih organizama poput virusa i
bakterija koristi vrednost kilobaza, (1Kb predstavlja hiljadu baznih parova), a kod složenijih organizama
vrednost megabaza, (1Mb predstavlja million baznih parova).

Kod najprostijih organizama koji ne poseduju ćelijsku građu (virusi), svi geni su sadržani u
jednom molekulu DNK ili RNK.. Bakterijski geni prisutni su na glavnom molekulu DNK, nukleoidu, kao
i na i većem broju malih molekula DNK, plazmidima. Kod eukariota geni su smešteni na većem broju
molekula DNK u jedru, kao i na više molekula DNK u mitohondrijama i plastidima kod biljaka. Jedarna
DNK je uvek u kompleksu sa proteinima sa kojima formira hromatin. Za razliku od jedarne, i
mitohondrijska i plastidna DNK ne postoje u formi hromatina i oba molekula DNK su kružnog ili
prstenastog oblika kao i bakterijska DNK, sa značajno manjom količinom gena u odnosu na jedarnu
DNK..

Za funkcionisanje najjednostavnijih oblika života neophodno je postojanje DNK veličine svega

nekoliko kilobaza koja se je sadrži 3-4 gena. Tako geni najprostijih virusa nose informaciju za sintezu
nekoliko proteina koji im omogućavaju reprodukciju i inficiranje ćelija domaćina. Najsloženiji virusi
poseduju značajno veću DNK, (Pox virus 300 kb), sa više stotina gena u svom sastavu, ali kao i u slučaju
najprostijih virusa celokupna genetička informacija se prepisuje isključivo u molekule iRNK koji se
prevode u proteine.

Veličina bakterijskih genoma varira od više stotina do nekoliko hiljada gena.Najprostiji

bakterijski genom iznosi oko 760 Kb i sreće se kod vrste Mycoplasma hominis, dok se među najveće i
najsloženije genome može svrstati genom bakterije, E. Coli čija DNK se sastoji iz 4700 Kb. Bakterijski
geni prepisuju se u iRNK u rRNK i u. tRNK.

Najveći genomi sreću se kod eukariota. Kod njih ne postoji korelacija između veličine genoma,
broja gena i složenosti organizma. Najmanji eukariotski genom sreće se kod pivskog kvasca koji ima
12000 gena i iznosi oko 20Mb, a najveći genomi sadrže više stotina milijardi baznih parova. Paradoks je
da jednoćelijska parazitska životinja Amoeba dubia ima 200 puta veći genom od čoveka. S druge strane,
genomi nekih biljaka koji imaju DNK sa značajno manim brojem nukleotida od čovečijeg ( Aradopsis
thaliana i Zea Mays ,kukuruz), sadrže veći broj gena od čoveka. Iz svega navedenog jasno je da
kompleksnost eukariotskih organizama nije u direktoj vezi ni sa veličinom DNK ni sa brojem gena.

Naučna oblast genetike koja proučava strukturu i funkciju genoma različitih organizama naziva
se genomika. Ona se intenzivno razvila krajem XX i početkom XXI veka kada su vršena istraživanja
genoma čoveka.

HUMANI GENOM
Humani genom čini jedarna DNK sastavljena iz preko tri milijarde i dvesta miliona baznih
parova, ili oko 3000Mb, i više desetina molekula mitohondrijske DNK od kojih svaki molekul sadrži oko
16,5Kb. Muški i ženski genom se kod čoveka razlikuju po genskom sastavu. Genom žene čine 23
molekula DNK smeštenih na 22 autozoma i na jednom polnom X hromozomu, dok kod muškarca pored
23 molekula DNK smeštenih na autozomima i X hromozomu koji se po genskom sastavu ne razlikuju
među polovima postoji i DNK na Y hromozomu koja kod žene nije prisutna. Na DNK Y hromozoma
postoji 63 kodirajuća gena koji se mogu smatrati odgovornim za fenotipske razlike između muškarca i
žene

Od ukupne količine DNK humanog genoma samo manji deo sadrži genetičku informaciju koja se
prepisuje Taj deo genoma odnosi se na kodirajuću DNK koja nosi informaciju za ugradnju aminokiselina
u protein, na nekodirajuću DNK introna, kao i na sekvence koje se prepisuju u neki od različitih tipova
RNK koji se ne translatuju.Deo DNK koji nosi informaciju za sintezu proteina, kodirajuća DNK,
zauzima manje od 2% genoma, a skup svih ovih kodirajućih sekvenci naziva se kao egzom. Nekodirajuće
sekvence DNK znatno su zastupljenije od kodirajućih i čine 90% ukupne DNK koja se prepisuje. Uprkos
činjenici da je nukleotidni sastav kodirajuće DNK određen početkom XXI veka od strane različitih timova
istraživača, još uvek postoje neslaganja o broju gena u humanom genomu. Podaci koji datiraju sa početka
2017. godine govore da čovek ima oko 20000 gena.

Nekodirajuća DNK koja se ne prepisuje predstavlja najveći deo genoma čoveka. Nju čine:

1. Regulatorne sekvence, delovi DNK za koje se vezuju proteini koji regulišu gensku
ekspresiju.

2. Pseudogeni, neaktivne kopije kodirajućih gena koji su tokom evolucije izgubili sposobnost da
se prepisuju

3. Ponavljajuće sekvence, delovi DNK sačinjenii od, manje od 10 nekleotida, mikrosateliti, ili
sekvence sastavljene iz više od deset nukleotida, minisateliti.

4. Transpozoni, pokretni delovi DNK koji mogu menjati mesto na hromozomu, Mogu se
ugrađivati između dva gena, kao i unutar jednog gena. Najveći deo humanog genoma otpada na
transpozone i ponavljajuće sekvence.
 Mitohondrijska DNK čini manje od 1% humanog genoma. Prstenastog je oblika, sadrži 37 gena i
nije u kompleksu sa proteinima. U jajnoj ćeliji se može naći između 100000 i 1 000000 ovih molekula.

HROMATIN
Molekuli jedarne DNK uvek su u kompleksu sa proteinima i taj kompleks naziva se hromatin.
Dve klase proteina ulaze u sastav hromatina, mali bazni proteini histoni i kiseli nehistonski proteini.
Biohemijski sastav hromatina i količinski odnos histona i nehistonskih proteina menja se tokom ćelijskog
ciklusa, a te promene utiču na pakovanje DNK i njeno funkcionalno stanje.

Osnovnu jedinicu građe hromatina čini nukleozom, koji se sastoji iz jezgra i vezujuće DNK
(slika 11.). Jezgro nukleozoma sastavljeno je iz osam molekula histona, po dva molekula H2A, H2B, H3 i
H4, koji su obmotani sa molekulom DNK dužine 147 nukleotidnih parova. Dva jezgra nukleozoma
povezana su vezujućom DNK koja je u kompleksu sa H1 histonima.

Histoni imaju ključnu ulogu u formiranju hromatina. Oni su pozitivno naelektrisani i ostvaruju
jonske veze sa negativno naelektrisanim fosfatnim grupama DNK formirajući stabilan kompleks. Delovi
DNK u kompleksu sa histonima su blokirani, a da bi se prepisali neophodna je hemijski modifikacija
histona čime bi se neutralisalo njihovo pozitivno naelektrisanje. Fosforilacija, i acetilacija histona su
procesi koji izazivaju odvajanje histona od DNK i omogućavaju transkripciju gena.

Histoni spadaju među najmanje proteine u ćeliji, a karakterišu se neuobičajeno velikim sadržajem
baznih aminokiselina lizin i arginin. Zastupljenost ovih aminokiselina predstavlja glavni kriterijum za
klasifikaciju histona. Aminokiselinski sastav histona jezgra kod različitih vrsta filogenetski udaljenih
veoma je sličan, što ukazuje na njihovu fundamentalnu ulogu u organizaciji hromatina tokom evolucije.
Za razliku od njih, H1 histoni koji stvaraju kompleks sa vezujućom DNK značajno se razlikuju čak i
među sličnim vrstama. Smatra se da H1 histoni imaju važnu ulogu u regulaciji genske aktivnosti.

Tokom ćelijskog ciklusa menja se izgled i biohemijski sastav hromatina. Dodavanje kiselih,
nehistonskih proteina na postojeću strukturu nukleozomskih vlakana despiralizovanu i dekondenzovanu
formu hromatina,, euhromatin, pretvara u gusto pakovanu hiperspiralizovanu formu, heterohromatin.
Euhromatin je nasledni materijal koji se bledo boji i sa euhromatinskog regiona se mogu prepisivati geni.
Heterohromatin se intenzivno boji i na tim delovima hromatina genska aktivnost je blokirana.

U zavisnosti od količine proteina izgled hromatina se menja.Nukleozomska vlakna se uz pomoć

kiselih proteina pakuju u solenoid, a solenoid u razvučenu, pa u kondenzovanu petlju (slika 12.). Najviši
nivo organizacije hromatina sreće se u metafaznom hromozomu. U njemu postoji maksimalni odnos
količine proteina u odnosu na DNK. Pakovanje hromatina je neophodan preduslov za skladištenje
ogromne količine genetičke informacije unutar ćelije. Kada se DNK čoveka ne bi pakovala njena dužina
iznosila bi oko 2m. Pored toga, ravnomerna distribucija naslednog materijala tokom ćelijske deobe ne bi
bila moguća bez kompaktnosti naslednog materijala koji postoji u metafaznom hromozomu.