Kosti kičmenog stuba

Kičmeni stub (columna spinalis) izgrađen je od kičmenih pršljenova (vertebrae spinales)

poređanih jedan iznad drugog i međusobno spojenih pomoću malih međupršljenskih
zglobova.

Zavisno od dela tela u kom se nalaze kičmeni pršljenovi se dele na vratne, grudne, slabinske,
krsne i trtične. Broj kičmenih pršlenova po regijama je:

• Vratni (vertebrae cervicales) 7

• Grudni (vertebrae thoracice) 12
• Slabinski (vertebrae lumbales) 5
• Krsni (vertebrae sacrales) 5 (međusobno srasli u krsnu kost)
• Trtični (vertebrae coccygeales) 4-5 (međusobno srasli u trtičnu kost)

Ukupan broj kičmenih pršljenova je 33-34, zavisno od broja trtičnih (kokcigealnih)

pršljenova.

Zajedničke karakteristike kičmenih pršljenova:

Svi pršljenovi, bez obzira na regiju u kojoj se nalaze, imaju sledeće osnovne delove:

• Telo (corpus vertebrae)

• Luk (arcus vertebrae), koji se sastoji iz korena (pediculus arcus vertebrae) i pločice
(lamina arcus vertebrae)
• Nastavci (processus vertebrae), kojih ima tri: dva parna (transversus et articulares) i
jedan neparni (spinosus)

Telo i arkusi ograničavaju pršljenski otvor (foramen vertebrale). Kad su pršljenovi naslagani
jedan ispod drugog (kičmeni stub), arkusi koji dolaze jedan ispod drugog formiraju kanal
uzduž kičmenog stuba (canalis spinalis) u kome je smeštena kičmena moždina. Parni
transverzalni processus-i nastaju na mestu spoja pedikula i arkusa i usmereni su put lateralno.
Articularni processus-i takođe nastaju u regiji ovog spoja. Mogu biti gornji i donji (processus
articulares superiores et inferiores), na njima se nalaze zglobne površine za zglobljavanje sa
susednim pršljenovima. Spinosni processus je usmeren prema nazad i njegovi se vrhovi mogu
pipati na sredini leđa.

Kičmeni stub je zakrivljen, tako da je konveksitet vratnog i lumbalnog dela orijentisan put
napred, a grudnog i sakralnog put nazad. U sredini kičmenog stuba se nalazi kičmeni kanal
(canalis spinalis) kojeg garde vertebralni forameni poređani jedan iznad drugog. Na bočnim
stranama kičmenog stuba se nalaze otvori za izlazak kičmenih živaca (foramina
intervertebralia), koji nastaju između useka na pedikulumima susednih pršljenova.
Posebne odlike kičmenih pršljenova

Vratni.

Posebne karakteristike vratnih pršljenova su:

• Foramen transversarium, odnosno otvor na poprečnim nastavcima ovih pršljenova.

Prvi vratni pršljen (atlas) je jedini pršljen koji nema tela. Sastoji se iz dva luka
(prednjeg i zadnjeg) i lateralnih masa. Na gornjoj strani lateralnih masa se nalaze
zglobne površine za zglobljavanje sa kondilima okcipitalne kosti. Na unutrašnjoj
strani prednjeg luka je mala zglobna površina za povezivanje sa densom drugog
vratnog pršljena. Drugi cervikalni pršljen se zove axis. Njegova osnovna
karakteristika je koštani, superiorno usmereni nastavak tela, koji liči na zub, pa se
zbog toga i označava kao dens. Na svom prednjem delu ima malu zglobnu površinu
za povezivanje sa prednjim lukom atlasa (atlantoaksijalni zglob).

Torakalni pršljenovi.

Posebne karakteristike torakalnih pršljenova su:

• Zglobne površine na vrhovima transverzalnih nastavaka fovea costalis processus

transversi) koje služe za zglobljavanje sa zglobnim površinama na tuberkulumu rebra
(tuberculum costae) i gornje i donje foveae costales na telima pršljenova za
zglobljavanje sa glavom rebra. Posebne karakteristike grudnih kičmenih pršljenova
proističu iz činjenice da se na ove pršljenove pripajaju rebra.

Lumbalni pršljenovi.

Posebne karakteristike lumbalnih pršljenova su:

• Poprečni nastavak se sastoji iz dva dela

• Vertebralni foramen je trouglastog oblika
• Spinozni processus je četvrtast (oblika pravougaone pločice)
• Masivno telo (ovo se objašnjava činjenicom da lumbalni pršljenovi nose čitavu težinu
tela i najviše su opterećeni tokom života)

Sakralni pršljenovi.

Sakralni pršljenovi su međusobno srasli u jedinstvenu kost (os sacrum). Trouglastog je oblika
i na njoj se razlikuje dve strane (prednja i zadnja), dve bočne ivice i dva kraja: gornji (baza) i
donji (vrh). Na bočnim ivicama se nalaze zglobne površine za zglobljvanje sa ilijačnom kosti.
Na zadnjoj strani se nalazi uzdužni greben (crista sacralis) nastao od spinoznih processusa. Sa
strane kriste su sakralni otvori (foramina sacralia) koji odgovaraju intrvertebralnim otvorima
na ostalom delu kičmenog stuba. Na donjoj strani (vrhu) nalazi se hiatus sacralis, otvor preko
kojeg se ulazi u kičmeni kanal (davanje epiduralnog kaudalnog bloka se vrši ulaskom igle
kroz ovaj otvor).
Trtični pršljenovi. Krsni su, slično sakralnim pršljenovima, međusobno srasli u malu trtičnu
kost (os coccys).

Centralni nervni sistem (CNS)

Nervni sistem se deli na centralni i periferni. Centralni predstavljaju mozak i kičmena

moždina, a periferni je predstavljen perifernim živcima koji povezuju CNS sa svim delovima
tela. U funkcionalnom smislu, nervni sistem se može podeliti na somatski i vegetativni.
Somatski deo reaguje na nadražaje iz spoljne sredine i deluje pod dejstvom naše volje i svesti.
Autonomni (vegetativni) deo prima impulse iz unutrašnjih organa i krvnih sudova i deluje
bez uticaja naše volje i svesti.

Nervni sistem se sastoji iz nervnih ćelija neurona, kojih u ljudskom organizmu ima oko16
milijardi. Neuron se sastoji iz tela nervne ćelije i nastavaka (neurit). Tela nervnih ćelija na
preseku mozga ili kičmene moždine grade takozvanu sivu masu (substantia grisea), a nastavci
su odgovorni za formiranje bele mase (substantia alba). Drugim rečima, delovi mozga i
kičmene moždine koji su na presecima sivi, izgrađeni su od tela nervnih ćelija, a delovi koji
su beli su izgrađeni od nervnih puteva koje čine nastavci nervnih ćelija.

Kičmena moždina (medulla spinalis)

Kičmena moždina je smeštena u kičmenom kanalu i oblika je cilindrične vrpce promera oko
10 mm. U embrionalnom periodu ona se pruža duž čitavog kičmenog stuba, odnosno od
atlasa do baze trtične kosti, kasnije, međutim, zbog bržeg rasta kičmenog stuba ona se povlači
i nakon rođenja ide samo do drugog lumbalnog pršljena. Njen završetak je oblika kupe
(conus medullaris), a od njega pa naniže se pružaju završni končići kičmene moždine (filum
terminale). Oko filuma se nalaze donji lumbalni i sakralni nervni korenovi koji obrazuju
snop, odnosno formaciju koja liči na konjski rep, pa se tako i zove (cauda equina). Na
kičmenoj moždini postoje dva zadebljana, cervikalno (intumesentia cervicalis) i lumbalno
(intumescentia lumbalis) koji odgovaraju korenovima za inervaciju ruke i noge. Duž prednje
strane kičmene moždine se pruža žleb (sulcus medianus anterior) i zadnji (sulcus medianus
posterior), koji dele kičmenu moždinu na dve simetrične polovine. Takođe, bočnom stranom
kičmene moždine se spuštaju dva plitka žleba (sulcus lateralis anterior et posterior) duž kojih
iz kičmene moždine izbijaju prednji i zadnji korenovi kičmenih živaca.

Na poprečnom preseku kičmene moždine se razlikuju siva i bela masa. Siva masa je u
središnjem delu oko centralnog kanala kičmene moždine (canalis centralis). Oblika je slova H
i na njoj se razlikuju središnja spojnica i dva roga, prednji i zadnji. Prednji rogovi (cornu
anterius) su kratki i široki i od njhovih vrhova polaze vlakna prednjeg, motornog korena
kičmenog živca. Zadnji rogovi (cornu posterius) su uzani i dugački i na njima se razlikuju
baza i vrh. Vrh zadnjeg roga se prema površini kičmene moždine nastavlja sa želatinoznom
supstancijom (substantia gelatinosa).

Bela masa kičmene moždine koja okružuje sivu, rogovima sive mase je podeljena u tri vrpce,
prednju, zadnju i bočnu (funiculus anterior, posterior et lateralis). Prednje vrpce, desna i leva,
su međusobno povezane belom spojnicom (comissura anterior alba), a zadnji funikulusi su
potpuno odvojeni glijalnom pregradom. Prednjom vrpcom prolaze motorni putevi, zadnjom
senzitovni, a bočnom kombinivano i motorni i senzitivni.

Kičmeni živac

Kičmeni ili spinalni živac (n. spinalis) polazi iz kičmene moždine pomoću dva korena,
zadnjeg, senzitivnog i prednjeg, motornog. Korenovi se u foramen intervertebrale, odnosno
na izlazu iz kičmenog kanala spajaju i grade n. spinalis. Spinalni korenovi iz cervikalnog dela
kičmene moždine grade brahijalni pleksus od koga potiču nervi za inervaciju ruke, torakalni
spinalni nervi predstavljaju interkostalne živce i inervišu trup, a od slabinskih i krsnih
spinalnih nerava nastaju plexus lumbalis et sacralis od kojih potiču živci za inervaciju noge.

Mozak je deo CNS-a koji se nalazi u lobanjkoj duplji. Deli sa na 4 dela:

• Rombasti mozak (rhombencephalon)

Nalazi se u zadnjoj lobanjskoj jami ispod tentorijuma (šatora mozga) i sačainjavaju ga:
produžena moždina (medulla oblongata), moždani mot (pons) i mali mozak (cerebellum).
Šupljina rhombencephalona je IV moždana komora, koja je romboidnog oblika, po čemu je
ovaj deo mozga dobio ime.

• Srednji mozak (mesencephalon)

Predstavlja nastavak ponsa, prolazeći kroz osteofibrozni otvor (hiatus tentorii) koji
ograičavaju spreda dorsum sellae, a pozadi prednja, konkavna ivica tentorijuma.

• Međumozak (diencephalon)

Smešten je između hemisfera velikog mozga i srednjeg mozga. Čine ga talamus, hipotalamus,
epitalamus, epifiza i subtalamus.

• Veliki mozak (telencephalon)

U praksi se često spominje pojam moždano stablo (truncus cerebri), koje obuhvata produženu
moždinu, pons i mezencefalon. Ono u pogledu nastanka i funkcionalne građe pokazuje
zajedničke odlike. Povezuje mali i prednji mozak. Ponekad se u moždano stablo ubraja i
diencefalon. U moždanom stablu se na malom prostoru nalaze značajni kontrolni centri koji
kontrolišu funkciju disanja, žvakanja i vazomotornu kontrolu. I mala lezija na ovom prostoru
može dovesti do teških neuroloških ispada.

Produžena moždina (medulla oblongata)

Produžena moždina nastavlja kičmenu moždinu i proteže se od C1 segmenta do prelaska u

pons, što odgovara sredini clivusa. Kroz produženu moždinu se nastavlja i centralni kanal
kičmene moždine, koji se u svom gornjem delu širi gradeći donji deo IV moždane komore.
Na prednjoj strani produžene moždine se nalazi uzdužni žleb (fissura mediana anterior), a sa
obe strane ove fissure ispupčenja (pyramidae) koja sadrže vlakna velikog piramidalnog puta.
Vlakna piramidalnog puta se na granici sa kičmenom moždinom ukrštaju gradeći piramidalnu
raskrsnicu (decussatio pyramidum), tako da motorni impulsi iz leve polovine mozga odlaze u
desnu polovinu kičmene moždine, odnosno inervišu muskulaturu desne polovine tela i
obrnuto. Zbog toga šlog u jednoj polovini mozga dovodi do oduzetosti kontralateralne
polovine tela.

Pons je srednji deo moždanog stabla. Leži na klivusu. Dug je oko 2,5, a širok oko 3,5 cm. Na
ventralnoj strani, granica prema medulla oblongata je poprečni žleb (fossa postpontina), a
prema mezencefalonu fossa prepontina. Na dorzalnoj strani se pruža od medularnih strija na
sredini romboidne jame do zadnje ivice krovne ploče mezencefalona (tectum mesencephali).

Mesencephalon leži između ponsa i diencephalona. Dužine je oko 15, a širine oko 30.5 mm.
Ventralnom stranom leži na dorzumu sele i prolazi kroz hiatus tentori.

Na ventralnoj strani moždanog stabla, bočno od središnjeg prednjeg žleba se u meduli i ponsu
nalazi eminentia pyramidalis koja odgovara vlaknima motornog piramidalnog puta. Na
ventralnoj strani mezencefalona se nalaze kraci mozga (crura cerebri), a između njih
trouglasto udubljenje (fossa interpeduncularis). Bočne strane moždanog stabla su oivičene
pomoću dva uzdužna žleba, koji predstavljaju nastavke istih žlebova kičmene moždine
(sulcus anterolateralis et sulcus posterolateralis). Kroz posterolateralni sulkus prolaze vlakna
IX, X i XI moždanog živca.

Na dorzalnoj strani moždanog stabla dominira veliko plitko udubljenje romboidnog oblika
koje se označava kao romboidna jama (fossa rhomboidea). Ona svojim kaudalnim delom
pripada produženoj moždini, a rostralnim ponsu. Granicu između ova dva dela rombaste jame
čine pruge koja pripadaju slušnom putu (striae medullares). Na dorzalnoj strani moždanog
stobla u predelu mezencefalona se nalazi krovna pločica lamina tecti ili lamina quadrigemina,
koja se sastoji z četiri kvržice, pri čemu dve gornje su optičke, a dve donje akustičke.

Na moždanom stablu se razlikuju dva osnovna morfološka dela, ventralni (bazilarni) i

dorzalni (tegmentum). Ventralni deo obuhvata kortikospinalni, odnosno piramidalni put u
nivou produžene moždine, odnosno piramidalnog ispupčenja (eminentia pyramidalis) na
nivou ponsa. Dorzalni deo stabla sadrži većinu sive mase. Sivu masu moždanog stabla čine:
jedra moždanih živaca, retikularna formacija i relejna jedra. Jedra moždanih živaca su
smeštena u tegmentumu moždanog stabla. Pojedinačna jedra su smeštena samo u jednom
delu stabla, a neka se protežu kroz celo moždano stablo.

Retikularna formacija (formatio reticularis) zauzuma centralni deo moždanog stabla.

Kaudalno se nastavlja sivom masom kičmene moždine, a rostralno jedrima talamusa. Reč je o
složenoj strukturi koja sadrži oko 100 jedara različitih oblika i veličine. Između njih se
pružaju vlakna bele mase, što ovoj formaciji u celini daje mrežast oblik. Retikularna
formacija, zahvaljujući brojnim vezama sa svim delovima CNS-a, ima značajne funkcije kao
što su regulacija nivoa svesti i budnog stanja, disanje, rad srca, gutanje i druge funkcije.
Relejna jedra moždanog stabla su smeštena u tegmentumu i karakteristična su samo za
moždano stablo, odnosno nema ih u kičmenoj moždini, zbog čega se označavaju i kao nove
sive mase. Najvća od ovih jedara su nucleus gracilis i nucleus caudatus koji su odgovorni za
duboki senzibilitet trupa.
Belu masu moždanog stabla čine putevi, koji mogu biti projekcioni, asocijacioni i
komisuralni. Kroz bazalni deo moždanog stabla prolaze uglavnom nishodni motorni putevi.
Kroz tegmentm uglavnom prolaze putevi ekstrapiramidnog sistema, a kroz njegov lateralni
deo ushodni senzitivni putevi od kojih je najveći tractus spinothalamicus.

Mali mozak (cerebellum)

Mali mozak je smešten, zajedno sa moždanim stablom, u zadnjoj lobanjskoj jami, ispod
tentorijuma. Nalazi se sa dorzolateralne strane moždanog stabla i sa stablom je povezan sa tri
para krakova (pedunculi cerebellares) kroz koje prolaze mnogobrojni aferentni i eferentni
putevi. Težak je 130-150 grama. Funkcija mu je na održavanju ravnoteže i tonusa mišića.

Sastoji se iz dve hemisfere (hemispheria cerebelli) koje su međusobno povezane pomoću crva
malog mozga (vermis). Njegova površina je izdeljena koncentričnim pukotinama (fissurae
cerebelli) na mnoge vijuge listatstog izgleda (folia cerebelli).

Građu malog mozga čine siva i bela masa. Najveći deo sive mase je u kori malog mozga
(coretex cerebelli), dok se ispod kore nalze ostrvca sive mase (corpus medullaris cerebelli),
odnosno jedra malog mozga. Najveći deo bele mase je smešten u cerebelarnim hemisferama i
cerebelarnim pedunkulima koji povezuju mali mozak sa moždanim stablom. Pedunkuli
polaze sa prednje strane malog mozga i ima ih tri para: pedunculus cerebelli superior,
pedunculus cerebelli medius i pedunculus cerebelli inferior. Gornji pedunkuli povezuju mali
mozak sa mezencefalonom, srednji sa ponsom, a donji sa produženom moždinom.

Četvrta moždana komora (ventriculus quadratus)

Četvrta komora je centralna šupljina rhombencephalona. Kaudalno ce nastavlja centralnim

kanalom kičmene moždine (canalis centralis), a rostralno sa centralnom šupljinom
mezencefalona (aqueductus cerebri Sylvii) koji je povezuje sa trećom moždanom komorom.
Dno četvrete komore gradi romboidna jama, a njen krov, koji je oblika šatora, grade delovi
malog mozga, rostralni deo krova gradi tanka opna razapeta između gornjih krakova malog
mozga (velum medullere superius), a kaudalni deo poprečna jama malog mozga (fossa
cerebelli transversa). Na kaudalnom delu krova se nalaze tri otvora, jedan srednji i dva bočna.
Srednji se zove apertura mediana Magendi preko kojeg IV komora komunicira sa proširenjm
subarahnoidalnog prostora označenim kao velika cisterna (cysterna magna). Bočni otvori
(apertura lateralis Luschka) omogućavaju komunikaciju IV komore sa pontocerebelarnom
cisternom.

Pontocerebelarni ugao (angulus pontocerebellaris)

Pontocerebelarni ugao je uzani prostor oblika trostrane prizme koga ograničavaju:

Unutra: bočne strane produžene moždine i ponsa

Spolja: prednja strana malog mozga

Napred: zadnja strana piramide temporalne kosti

U okviru pontocerebelarnog ugla se nalazi proširenje subarahnoidalnog prostora označeno
kao pontocerebelarna cisterna (cysterna pontocerebellaris). U ovoj cisterni se nalaze sledeći
anatomski elementi: kranijalni živci (od V do XI), a. cerebelli superior, a. Labyrhintii, i više
vena od kojih je največa Dandy-jeva vena koja drenira krv iz gornje strane malog mozga.

Međumozak (diencephalon)

Međumozak je smešten između mezencefalona i velikog mozga (telencephalon). Ima sledeće

delove: thalamus, metathalamus, epithalamus, subthalamus i hypothalamus. Njegova
centralna šupljina je III moždana komora. Sa svih strana, izuzev donje (hypothalamus) je
prekriven hemisferama velikog mozga.

Talamus je najveće siva masa diencefalona na koju otpada ikupno 4/5. Na njemu se razlikuju
prednji pol (tuberculum anterius) i zadnji pol (pulvinar thalami). Medijalne strane oba
talamusa su najčešće muđusobno povezane sivom spojnicom (massa intermedia). Talamus je
gotovo u celini izgrađen iz sive mase koju čine jedra podeljena u tri grupe: prednju,
unutrašnju i spoljašnju. Talamus predstavlja glavnu raskrsnicu svih senzitivnih i senzorijalnih
puteva, sa izuzetkom vestibularnog puta.

Metathalamus čine dva parna uzvišenja koja leže ispod i iza pulvinara talamusa (corpus
geniculatum laterale et corpus geniculatum mediale). U lateralnom genikulatumu se
završavaju sva optička vlakna, koja se odatle usmeravaju ka centru za vid, odnosno u area
striata okcipitalnog lobusa velikog mozga. U medijalne genikule dolaze slušna vlakna iz
Kortijevog organa, odakle se u vidu radiatio acustica usmeravaju ka centru u Gyri temporales
transversi- Heschi).

Epithalamus je najmanji deo diencefalona koji se nalazi na dorzolateralnom kraju

diencefalona, između levog i desnog talamusa. U sastav epitalamusa ulaze striae medullares,
trigonum habenulae, habenulae, comissura habenularum, i epifiza (corpus pineale).
Habenularna uloga nije dovoljno razjašnjena, a epifiza ima endokrinu i gonadalnu funkciju u
poeriodu do puberteta (tumor epifize kod dece koji uništava njeno tkivo dovodi do pubertas
praecox – rani pubertet).

Subthalamus se nalazi na ventralnoj strani talamusa i predstavlja produžetak retikularne sive

mase mesencefalona, koji se ovde označava kao zona incerta. Ima ulogu u motornoj kontroli i
kontroli uzimanja tečnosti.

Hypothalamus se nalazi na ventromedijalnoj strani diencefalnona, spojen je sa talamusom i

jedino se na mediosagitalnom preseku može uočiti žleb (sulcus hypothalamicus) koji je
granica između talamusa i hipotalamusa. Mali je deo mozga. Težine svega oko 4 grama. Deli
se na medijalno i lateralno područje. U medijalnom području se nalaze jedra koja su
povezana sa hipofizom i učestvuju u kontroli njenog rada. Hipotalamus ima značajnu ulogu u
kontroli i objedinjavanju funkcija autonomnog nervnog sistema i endokrinih žlezda.
Hipofiza (glandula pituitaria)

Hipofiza je endokrina žlezda smeštena u hipofiznoj jamici turskog sedla. Veličine je zrna
graška i teži oko 0,6 grama. Deli se na dva režnja: prednji (adenohipofiza) i zadnji
(neurohipofiza). Adenohipofiza obuhvata 75% žlezde i sadrži hromofobne ćelije (ne luče
hormone) i hromofilne ćelije (luče hormone). Adenohipofiza luči: somatotropin (hormon
rasta), prolaktin, adenokortikotropin, tireotropin, gonadotropin. Neurohipofiza je pomoću
infudibuluma direktono povezana sa hipotalamusom. Luči oksitocin i vazopresin.

Treća moždana komora (ventriculus tertius)

Treća moždana komora je centralna šupljina diencefalona. Oblika je spljoštenog levka i

opisuju joj se prednji, zadnji, gornji i dva bočna zida. Pomoču Monroovih otvora je povezana
sa bočnim moždanim komorama smeštenim u hemisferama velikog mozga, a preko
Silvijevog akvedukta je povezana sa IV moždanom komorom. Likvor iz bočnih komora kroz
Monroove otvore odlazi u treću, a potom preko Silvijevog akvedukta u IV moždanu komoru.

Veliki mozak (telencephalon)

Veliki mozak (telencephalon s. cerebrum) se sastoji od leve i desne hemisfere. Hemisfere su

međusobno u prednjem i srednjem delu razdvojene velikom interhemisferičnom fisurom
(fissura intehemispherica) čijo dno gradi žuljevito telo (corpus callosum), kao najveća
interhemisferična spojnica, odnosno komisura. U zadnjem delu hemisfera dno
interhemisferične pukotine gradi šator malog mozga (tentorium). Težina mozga je oko1100 –
1800 grama, povšina oko 2300 cm 2. U svojim ventromedijalnim delovima hemisfere su
srasle sa diencefalonom.

Na hemisferi se razlikuju tri pola (frontalni, okcipitalni i temporalni) i tri strane: spoljašnja ili
konveksna (facies convexa), unutrašnja (facies medialis) i donja ili bazalna (facies basalis).
Spoljašnja strana je u kontaktu sa kostima lobanje koje učestvuju u izgradnji svoda lobanje
(calvaria), unutrašnja strana je strana koja gleda prema interhemisferičnoj fisuri, odnosno
unutrašnjoj strani kontralateralne hemisfere, odnosno u odnosu je sa moždanom duralnom
pregradom (falx cerebri - koja zalazi u interhemisferičnu fisuru i deli hemisfere jednu od
druge), i donja (bazalna strana) koja leži na kostima lobanjske baze u prednje dve trećine, a u
zadnjoj trećini na tentorijumu malog mozga.

Mozak se sastoji iz pet režnjeva:

Lobus frontalis

Lobus parietalis

Lobus temporalis

Lobus occipitalis

Insula
Sivu masu velikog mozga čine moždana kora (cortex cerebri) i subkortikalne sive mase.

Moždana kora obavija hemisferu sa svih strana. Izdeljena je na veliki broj moždanih vijuga
(gyri cerebri) koje su međusobno razdvojene moždanim žlebovima (sulci cerebri). Na
spoljašnjoj strani hemisfere dominiraju dva sulkusa: središnji ili centralni (sulcus centralis –
Rolandi) i bočni (sulcus lateralis Sylvii). Centralni žleb razdvaja frontalni pod parijetalnog
režnja mozga, a Silvijev frontalni i parijetalni od temportalnog moždanog režnja. Na dnu
Silvijevog žleba se nalazi najmanji moždani režanj, odnosno insula.

Čeoni režanj je najveći. Njegov najznačajniji girus je gyrus precentralis, koji je postavljen
uspravno ispred centralnog sulcusa. U ovom se girusu nalazi primarno motorno polje,
odnosno u njemu su smeštene nervne ćelije od kojih polaze eferentni motorni impulsi u sve
delove tela. Dakle, ovaj girus je zadužen za pokrete svih mišića. Pored njega, u frontalnom
lobusu su i tri poprečno, jedna ispod drugog, postavljena girusa (gyrus frontalis superior,
medius et inferior).

Na temenom režnju dominira gyrus postcentralis, koji postavljen paralelno sa precentralnim

girusom, a razdvaja ih sulcus centralis – Rolandi) koji je istovremeno i granica između
frontalnog i parijetalnog režnja mozga. U gyrus postcentralisu nalazi se primarno
somatosenzorno polje (primarni somatosenzorni kortkes).

Temporalni režanj ima tri girusa (gyrus temporalis superior, medius et inferior). Okcipitalni
režanj je značajan jer se u njemu nalazi area striata koja je centar za vid.

Insula je mali skriveni režanj koji se nalazu na dnu Silvijeve fisure.

Frontal lobus: pokreti, govor, razmišljanje, planiranje, emocije, rešavanje problema

Parijetalni lobus: percepcija senzitivnih stimulusa, orijentacija, prepoznavanje

Temporalni lobus: percepcija i prepoznavanje slušnih stimulusa, pamćenje, govor

Okcipitalni lobus: vizuelni proces

Limbički sistem: emocije (emocionalni mozak).

Funkcionalne zone moždane kore

U moždanoj kori postoje:

• Primarne funkcionalne zone

• Sekundarne funkcionalne zone (polja)
• Asocijativne funkcionalne zone (polja)

Primarna funkcionalna polja su odgovorna za prijem elementarnih osećaja, odnosno za

kontrolu elementarnih mišićnih kontrakcija. Sekundarna polja se nalaze neposredno oko
primarnih polja i njihova je funkcija nešto složenija od primarnih polja. Asocijativna polja
zauzimaju najveće regije moždanog korteksa i služe za obradu primarnih senzitivnih
informacija, odnosno za ostvarivanje koordinacije pojedinih mišićnih kontrakcija u smislu
ostvarivanja svrsishodnog pokreta ili radnje. Kod svih polja postoji fenomen lateralizacije
funkcija, odnosno polja na desnoj polovini mozga su odgovorna za levu polovinu tela i
obrnuto.

Primarna polja mogu biti somatosenzitivna, senzorna (čulna) i motorna. Primarno

somatosenzitivno polje se nalazi u parijetalnom lobusu (gyrus postcentralis) i odgovorno je za
prijem elementarnih somatesenzitivnih informacija. Sekundarno somatosenzitivno polje se
nalazi na gornjoj ivici Silvijevog sulkusa i smatra se da se u njemu završava najveći broj
vlakana koja prenose bolne utiske. Primarno vidno polje (area striata) se nalazi u
okcipitalnom lobusu i služi za prijem elementarnih vidnih utisaka. Okružuju ga sekundarna
vidna polja. Primarno akustičko polje se nalazi u temporalnom lobusu (gyri temporales
transversi – Heschli). Primarno olfaktivno polje se nalazi u temporalnom režnju, u takozvanoj
preamigdaloidnoj kori. Primarno gustativno polje se nalazi u donjim delovima gyrusa
postcentralisa. Za primarno vestibularno polje još nije utvrđena kortikalna prezentacija.

Primarno motorno plolje se nalazi u frontalnom lobusu (gyrus precentralis). U donjem delu
ovog polja je kortikalno polje za govor (Brokina zona), odakle potiče motorna inervacija
mišića koji omogućavaju govor. Uz primarno motorno, nalaze se i sekundarna motorna polja
(Broka, premotorne polje, suplementarno motorno polje) koja su odgovona za govor,
planiranje i započinjanje pokreta, a u zadnjem delu srednjeg frontalnog girusa je i polje
zaduženo za pokrete očiju.

Asocijativna polja okružuju primarna i sekundarna polja. Služe za obradu prispelih

somatosenzitivnih i senzornih informacija, kao i za koordinaciju pojedinih mišićnih funkcija
u cilju ostvarivanja svrsishodnog pokreta.

Limbički sistem

Limbički sistem podrazumeva više delova nervnog sistema povzanih u funkcionalnu celinu
odgovornu za emotivno ponašanje, motivaciju, seksualne funkcije i pamćenje. Naziv limbički
potiče od reči limbus što je medijalna ivica moždane hemisfere, a gde se nalazi najveći deo
ovog sistema. U strukture limbičkog sistema spadaju hipotalamus, septalni predeo, limbička
kora, subkortikalna limbička jedra i delovi moždanog stabla. Veze između ovih struktura su
mnogobrojne (limbički putevi).

Subkortikalne sive mase (gangliae basales)

Subkortikalne sive mase ili bazalne ganglije se nalaze u unutrašnjosti moždanih hemisfera
okružene belom masom. Ovde spadaju corpus striautum, claustrum, corpus amygdaloideum.

Prugasto telo (corpus striatum) je najveća subkortikalna siva masa koja se sastoji iz dva jedra:
nucleus caudatus i nucleus lentiformis. Bedem ili claustrum je smešten ispod insulae, a
bademasto telo (corpus amygdaloideum) ispod kore parahipokamalne moždane vijuge i u
funkcionalnom smislu pripada olfaktivnom i limbičkom sistemu.
Bela masa velikog mozga

Bela masa se nalazi u unutrašnjosti hemisfera i čine je centrum semiovale, moždane čahure i
komisure velikog mozga.

Centrum semiovale je najveći deo bele mase hemisfera, a njegov najveći deo čini zrakasta
kruna (corona radiata) koju čine veliki projekcioni putevi koji prolaze kroz unutrašnju
moždanu čahuru (capsula interna) povezujući niže delove CNS-a sa moždanom korom. U
zavisnosti od dela moždane kore kojoj pripadaju putevi coronae radiatae se dele na: pars
frontalis, pars parietalis, pars temporalis i pars occipitalis.

Moždane kapsule (capsulae)

Moždane čahure su: capsula extrema, capsula externa, capsula interna. Capsula extrema je
najlateralnija i postavljena je između claustruma i insule. Capsula externa je postavljena
medijalno od extreme i odvaja claustrum od nucleus lentiformisa. Capsula interna je najveća
čahura i smeštena je između nucleusa lentiformisa sa lateralne i caput nuclei caudati i
thalamusa sa medijalne strane. Na poprečnom preseku je oblika tupog ugla i ima dva kraka
(prednji i zadnji). Kroz capsula internu prolaze svi značajni kortikalni putevi, tako da na
ovom malom prostoru i najmanja lezija (krvarenje, infarkt) može dovesti do teških
neuroloških poremećaja.

Žuljevito telo (corpus callosum)

Corpus callosum je najveća interhemisferična spojnica (komisura). Ona se nalazi na dnu

interhemisferične fisure. Oblika je svoda i sastoji se iz kljuna (rostrum), kolena (genu), stabla
(truncus) i završnog dela (splenijum). Vlakna corpus callosuma uglavnom spajaju
odgovarajuće simetrične delove leve i desne moždane hemisfere. Pored corpus callosuma
veze između hemisfera se ostvaruju i pomoću drugih, manjih komisura: commisura anterior,
commisura fornicis.

Bočna moždana komora (ventriculius lateralis)

Bočna moždana komora je centralna šupljina cerebralnih hemisfera. Oblika je slova C. Ima
sledeće delove:

• Čeoni rog (cornu frontale s. anterius)

• Središnji deo (pars centralis)
• Potiljačni rog (cornu occipitale s. posterius)
• Slepoočni rog (cornu temporale s. inferius)

I desna i leva moždana komora su preko Monroovog otvora (foramen interventriculare

Monroii) povezene sa trećom moždanom komorom. U temporalnom i centralnom delu
moždane komore se nalazi horoidni splet (plexusus chorideus) koji ima ulogu u produkciji
likovora.
Cirkulacija likvora

Likvor ili moždana tečnost se stvara u bočnim moždanim komorama, odnosno plexus
choroideusu centralnog dela i temporalnog roga bočnih komora. Odatle preko Monroovih
otvora odlazi u treću moždanu komoru, iz treće komore kroz Silvijev akvedukt odlazi u IV
komoru. Iz IV komore preko Luchainih i Magendijevog otvora izlazi u pontocerebelarnu
cisternu, odnosno cisternu magnu, a odatle se širi po celom moždanom i spinalnom
subarahnoidalnom prostoru. Preko takozvanih Pachinijevih granulacija se resorbuje u venske
sinuse. Dakle, likvor se kontinuirano stvara, cirkuliše i resorbuje. Ima zaštitnu i odgovarajuću
metaboličku ulogu.

Putevi centralnog nervnog sistema (tractus s. fasciculus)

Putevi CNS-a grade belu masu svih delova ovog sistema. Čine ih grupisana vlakna
(produžeci) nervnih ćelija i njihove međusobne sinapse.

Mogu se podeliti na tri velike grupe:

• Asocijacioni putevi
• Komisuralni putevi
• Projekcioni putevi

Asocijacioni putevi povezuju sive mase na istoj strani odgovarajućeg dela CNS-a.
Komisuralni putevi povezuju sive mase na suprotnim (kontralateralnim) stranama pojedinih
delova CNS-a, a projekcioni putevi povezuju moždani korteks sa drugim sivim masama,
odnosno delovima CNS-a. Mogu biti kratki i dugi projekcioni putevi, odnosno projekcioni
putevi koji nastaju u kori ili se završavaju u moždanoj kori.

Najznačajniji motorni putevi su tractus pyramidalis s. corticospinalis koji povezuje primarno

motorno polje sa neuronima u prednjim rogovima kičmene moždine, i tractus corticonuclearis
koji povezuje primarno motorno polje sa jedrima moždanih živaca u moždanom stablu.

Senzitivni putevi završavaju u moždanoj kori. Najpoznatiji senzitivni putevi su: tractus
spinothalamicus s. Edinger, koji sprovodi svesni površni i duboki senzibilitet trupa i udova do
talamusa, a potom preko radiatio thalami centralis do primarnog senzitivnog polja moždane
kore; Lemniscus medialis je put koji sprovodi svesni epikritični senzibilitet trupa i udova i
opšti senzibilitet glave.

Senzorijalni putevi su optički, akustični, olfaktivni, gustativni i vestibularni i prenose

odgovarajuće čulne utiske do pripadajućih kortikalnih centara.

Autonomni nervni sistem (Sytema nervosom autonomicum)

Autonomni nervni sitem inreviše sve unutrašnje organe, glatke mišiće i žlezde. Funkcioniše
bez uticaja naše svesti. Sastoji se iz simptaičkog i parasimpatičnog dela. Oni deluju
antagonistički. Tako simpatikus ubrzava metabolizam, ubrzava rad srca, povećava krvni
pitisak, odnosno napreže i povećava funkcionalnost organa. Nasuprot tome parasimpatikus
obara pritisak, usporava rad srca, smanuje metabolizam, odnosno odmara organe i
omogućava im oporavak i prikupljanje energije. Između ova dva sistema postoji ravnoteža
koja omogućava adekvatno funkcionisanje organa i sistema.

Autonomni nervni sistem se sastoji iz centralnih i perifernih delova. Centar simpatičkog

nervnog sistema se nalazi u bočnim rogovima sive mase kičmene moždine u visini od C8 do
L2. Iz centra odlaze preganglijska vlakna preko prednjih korenova kičmene moždine i bele
spojnice (commisura alba) i završavaju su u paravertebralnim ganglionima. Parvertebralnih
simptačkih gangliona ima 21-23, međusobno su povezani (rami interganglionares) i grade
tako simptaičko stablo (truncus sympathicus). Od gangliona polaze postganglijska vlakna
koja mogu biti parijetalna i visceralna. Parijetalna se priključuju kičmenim živcima i
obezbeđuju simpatičku inervaciju odgovarajućih dermatoma i miotzoma, a visceralna se
prključuju arterijama obrazujući oko njih simpatičke nerve spletove od kojih potiče inervacija
unutrašnjih organa.

Centar parasimpatičkog sistema se nalazi u moždanom stablu i bočnim rogovima sive mase
kičmene moždine u regiji od S2 do S4. U moždanom stablu su to parasimpatička jedra
pridodata II, VII, IX i X moždanom živcu. Preganglijska vlakna idu od jedara ovim živcima
do njima pridodatih gangliona koji se nalaze u neposrednoj blizini organa, a od gangliona
prema organima (glatkim mišićima i žlezdama). Postganglijska vlakna sakralnog centra idu
kroz prednje korenove S2-S4 od kojih se izdvajaju kao nn.pelvici gradeći plexus pelvicus od
kojeg potiče parasimpatička inervacija organa male karlice i spoljnih genitalija.

Moždane opne (meninges)

Mozak i kičmena moždina su obavijeni moždanim opnama. Razlikuju se tri moždane opne:

• Spoljašnja, tvrda opna (dura mater)

• Srednja, paučinasta opna (arachnoidea)
• Unutrašnja, meka opna (pia mater)

Moždane opne su međusobno odvojene prostorima:

• Epiduralni prostor (cavum epidurale)

o Nalazi se između dva lista trvrde moždane opne
• Subduralni prostor (cavum subdurale)
o Nalazi se izmešu unutrašnjeg lista tvrde opne i arahnoideje.
• Subarahnoidalni prostor (cavum subarachnoidale)
o Nalazi se između arachnoideae i piae mater

Tvrda možđdana opna (dura mater) ima dva lista: spoljašnji priljubljen uz kosti lobanje i
unutrašnji koji je u kontaktu sa arahnoidejom. Epiduralni prostor između ova dva lista je u
normalnim uslovima virtuelan, a pojavljuje se kao takav u slučaju nakupljanja tečnosti,
najšešće kod povreda kada dolazi do krvarenja u ovaj prostor (epiduralni hematom).

U subaranoidalnom prostoru se nalazi moždana tečnost (liquor).

Tvrda moždana opna (dura meter) gradi odgovarajuće duralne tvorevine, kao svoje
produžetke, koji razdvajaju pojedine delove mozga. Ove duralne tvorevine su:

Šator velikog mozga (falx cerebri)

Nalazi se u interhemisferičnoj fisuri i razdvaja hemisfere jednu od druge. Srpastog je oblika.

Napred se pripaja na crista galli, a pozadi na tentoriumu. Donja ivica je slobodna i u njoj se
nalazi duplikatura koja čini donji sagitalni sinus (sinus sagittalis inferior). Gornja ivica se
pripaja na ivicama sulcus sinus sagittalis superioris i u njenoj duplikatri se nalazi gornji
sagitalni sinus.

Šator malog mozga (tentorium cerebelli)

Prekriva u obliku šatora zadnju lobanjsku jamu i razdvaja mali od velikog mozga. Pripaja se
na gornjoj ivici piramide temporalne kosti i pozadi na ivicama sulcus sinus transversus-a.
Srednji deo prednje ivice je slobodan (incisura tentorii) i između ove ivice i klivusa prolazi
moždano stablo.

Pregrada malog mozga (falx cerebelli)

Razdvaja hemisfere malog mozga.

Dijafragma turskog sedla (diphragma sellae)

Odvaja hipofiznu jamu od srednje lobanjske jame. Na njenoj sredini se nalazi mali otvor kroz
koji prolazi infudibulum hipofize, koji povezuje hipofiznu žlezdu sa hipotalamusom.

Trigeminalna jama (cavum trigeminale)

Duplikatura koja obavija trigeminalni ganglion.

Sinusi tvrde moždane opne (sinus durae matris)

Duplikature ove opne u kojima se nalaze venski sinusi.

Između arahnoideje i pije (likvorni prostor) u pojedinim delovima mozga se formiraju

proširenja novog prostora ispunjena likvorom koja se označavaju kao cisterne. Najveće su
pontocerebelarna i cisterna magna.

Pija prijanja za površinu mozga i uvlači se u sve moždane sulkuse.

Krvni sudovi mozga

Vaskularazacija mozga potiče od parne unutrašnje karotidne arterije (a. carotis interna) i
bazilarne arterije (a. basilaris) koja nastaje spajanjem desne i leve vertebralne arterije (a.
vertebralis). A. carotis interna vaskularizuje veliki mozak, a. basilaris mali mozak i moždano
stablo.

Carotis interna nastaje od zajedničke karotidne arterije u visini gornje ivice tiroidne
hrskavice. Odatle se penje naviše kroz retrostiloidni prostor i na bazi temporalne piramide
ulazi u karotidni kanal (canalis caroticus). Iz kanala izlazi kroz otvor smešten na vrhu
piramide i odmah ulazi u šupljinu kavernoznog sinusa uz spoljnu stranu tela sfenoidalne
kosti. Po izlasku iz kavernoznog sinusa, u nivou prednjeg klinoidnog procesusa se završava
deleći se na 4 završne grane: a. cerebri anterior, a. cerebri posterior, a. cerebri media, a.
choroidea anterior.

Prednja moždana artreija svojim granama vaskularizuje unutrašnju stranu hemisfera kao i
delove donje i spoljašnje strane frontalnog moždanog lobusa. Leva i desna a. cerebri anterior
su međusobno spojene kratkim anastomotičnim stablom (a. communicans anterior).

Grane arterije cerebri medije vaskularizuju najveći deo središnje bele i sive mase hemisfera
ukjljučujući i bazalne ganglije.

Prednja horoidalna arterija daje grančice za delove bazalnih ganglija i horoidni pleksus bočne
moždane komore.

Bazilarna arterija (a. basilaris) nastaje spajanjem leve i desne vertebralne arterije, neposredno
po ulasku ovih aretija kroz foramen magnum. Bazilarna artreija leži na klivusu, odnosno
između klivusa i ventralne strane moždanog stabla. Daje tri velike bočne grane za mali
mozak (a. cerebellaris posterior inferior, a. cerebellaris anterior inferior et a. cerebellaris
superior), kao i veliki broj malih grana za vaskularizaciju moždanog stabla i unutrašnjeg uha.
Završava se u visini dorzuma sellae granjanjem na dve završne grane (aa. cerebri posterior).

Arterije prednje (karotidni sliv) i zadnje (bazilarni sliv) moždane cirkulacije su međusobno
anastomozirane šestouglom arterijskom formacijom na bazi mozga koja se označava kao
circulus arteriosus Willisi. Ovaj arterijski prsten grade a. cerebri anterior, a. communincans
anterior, a. Cerebri media, a. comunnincans posterior i a. cerebri posterior. U slučaju
insuficijencije krvotoka u nekoj od većih moždanih arterija, peko Willisovog šestougla se
omogoćuva dotok krvi iz jedne u drugu cirkulaciju.

Venska krv iz moždanog tkiva se prikluplja u duralnim venskim sinusima i odvodi u vensku
cirkulaciju.

Venski sinusi se mogu podeliti na dve grupe: prednje donja grupa (sunus cavernosus) i zadnje
gornja grupa (sinus confluens sinuuma).

Sinus cavernosus je vensko jezerce priljubljeno uz spoljašnju stranu tela sfenoidalne kosti.
Unutrašnju stranu mu gradi spoljašnja strana tela sfenoidalne kosti, a spoljašnju duralni zid
koji se satoji iz dva međusobno priljubljena lista. Kroz vensku krv kavernoznog sinusa
prolaze a. carotis interna i n. abducens, a kroz lateralni zid kavernoznog sinusa, idući odozgo
prema dole, sledeći nervi: oculomotorius, trochlearis, ophtalmicus, maxillaris. Dovodni sinusi
su sinus intercavernosi anterior et posterior i sinus sphenoparietalis. Odvodni sinusi su sinus
petrosus superior (uliva se u sigmoidni sinus) i sinus petrosus inferior (uliva se bulbus venae
jugularis).

Confluens sinuum se nalazi u visini protuberantia occipitalis internae. Dovodni sinusi su

sinus sagittalis superior, sinus rectus koji nastaje od sinus sagitalis inferiora i v. cerebri
magnae. Odvodni sinusi su sinus transversus i sinus occipitalis. Sinus transversus prelazi u
sinus sigmoideum koji se u perdelu foramen jugulare završava u bulbus v. jugularis odakle
počinje v. jugularis interna.

Mnogobrojne cerebralne vene su pritoke venskih sinusa doneseći u njih vensku krv iz svih
delova mozga. Najveća od cerebralnih vena je v. cerebri magna koja drenira krv iz dubokih
moždanih struktura. To je jedina cerebralna vena koija se pri vhirurški intervencijama ne sme
preseći jer bi izazvalo ozbiljne komplikacije.

Kranijalni (moždani) živci – nervi craniales

Nervni sitem se deli na centralni, kojeg čine mozak i kičmena moždina, periferni kojeg čine
kranijalni (moždani) i kičmeni (spinalni) živci i vegetativni (autonomni) nervni sistem kojeg
čine simpatikus i parasimpatikus.

Dok kičmeni (spinalni) živci inervišu trup i udove, kranijalni (moždani) živci su zaduženi za
inervaciju glave.

Kranijalni živci potiču iz jedara u moždanom stablu kojeg čine produžena moždina (medulla
oblongata), moždani most (pons) i srednji mozak (mesencephalon). Jedra kranijalnih živaca
su ostrvca sive mase raspoređena duž moždanog stabla, a čine ih tela nervnih ćelija.
Grupisani dugački nastavci tela ovih nervnih ćelija (aksoni) čine kranijalne živce.

U odnosu na svoju funkciju, odnosno vrstu utisaka (informacija) koju prenose, kranijalni
živci mogu biti:

Motorni

Inervišu mišiće glave, odnosno omogućavaju motornu funkciju (kontrakciju) mišića u cilju
vršenja odgovarajućih pokreta ili radnji.

Mešoviti

Pored motornih vlakana za inervaciju pojedinih mišića, sadrže i senzitivna vlakna (osećaj
dodira, toplog, hladnog).

Čulni

Sadrže čulna vlakna za prenos čulnih utisaka (miris, vid, sluh, ravnoteža).

Kranijalnih živaca ima dvanaest pari i označavaju se rimskim brojevima od I do XII.

I N. olfactorius (mirisni živac) – čulni živac koji prenossi utiske mirisa iz receptora u
sluzokoži nosa do odgovarajućih centara u mozgu.

Napomena: Povreda ovog živca (frakture lobanje) dovodi do gubitka čula mirisa.

II N. opticus (vidni živac) – čulni živac koji prenosi vidne utiske iz retine (deo oka) do
centra za vid (okcipitalna kora) gde se formira konačna slika.
Napomena: povreda (prelomi lobanje, resekcija usled tumora živca) rezultira gubitkom vida.

III N. oculomotorius – motorni živac koji inerviše većinu malih mišića pokretača očne
jabučice

Napomena: povrede ovog živca (tumori, aneurizme karotidne arterije) dovode do

nemogućnosti pokretanja očne jabučice i duplih slika)

IV N. trochlearis – motorni živac koji inerviše samo jedan mišić očne jabučice (m.
obliquus superior)

Napomena: Povreda dovodi do nemogućnosti pokretanja očne jabučice nadole (duple slike).

V N. trigeminus – Mešoviti živac koji motorno inerviše mišiće zadužene za pokrete

donje vilice (žvakanje), a senzitvno kožu lica i čela. Deli se na tri grane: n. ophtalmicus, n.
maxillaris, n. mandibularis.

Napomena. Povreda motornih vlakana dovodi do slabosti funkcije žvakanja, a senzitivnih do

hipestezije ili anestezije lica). Trigeminalna neuralgija predstavlja iznenadne oštre i vrlo
intenzivne bolove u regiji lica (kao udar strujom ili ubod nožem). Može biti posledica
aneurizme krvnog suda ili tumora u lobanjskoj jami, koji vrše kompresiju na nerv, ili može
biti idiopatska (nepoznate etiologije). Leči se primenom Tegretola (Carbamazepin), koji
pripada grupi lekova koji se nazivaju antiepileptici, alkoholnim blokadama, presecanjem
odgovarajućih grana trigeminalnog nerva ili uklanjanjem aneurizme ili tumora, ukoliko su isti
uzročnici ovog oboljenja.

VI N. abducens – Motorni živac koji inerviše jedan mišić očne jabučice (m. rectus
lateralis).

Napomena: povreda pvg živca dovodi do nemogućnost pokretanja očne jabučice upolje
(duple slike)

VII N. facialis – mešoviti živac koji motorno inerviše mišiće lica, a senzitivno pečurkaste
papile jezika, odnosno zadužen je i za prenos čula okusa.

Napomena: lezija motornih vlakana (prtelomi baze lobanje, tumori) dovodi do slabosti mišića
odgovarajuće polovine lica (iskrivljeno lice).

VIII N. vestibulocochlearis – čulni živac zadužen za prenos utisaka sluha i ravnoteže.

Napomena: lezija dovodi do oštećenja sluha i poremećaja ravnoteže (prelomi baze lobanje,
tumori).

IX N. glosopharingeus – mešoviti živac koji motorno inerviše mišiće mekog nepca i

ždrela, a senzitivno zadnju trećinu jezika, krajnike, meko nepce i ždrelo.

X N. vagus (živac lutalica) – motorno učestvuje u inervaciji mišića mekog nepca i

ždrela, a senzitivno inerviše kožu spoljašnjeg ušnog kanala i sluzokožu ždrela i dušnika.
Parasimaptička vlakna utiču na rad kardiovaskularnog (usporavaju srčanu frekvenciju) i
digestivnog sistema (omogućavaju persitaltiku creva i varenje hrane).

XI N. accesorius – Motorni živac koji inerviše mišiće vrata i leđa (trapezijus,

sternokleidomastoideus)

XII N. hipoglosus – Motorni živac koji inerviše sve mišiće jezika.