UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA

U NOVOM SADU
PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE
U NOVOM SADU

PRAVO U DOBA REPUBLIKE

(Seminarski rad)

Mentor: Student: Aleksandra Lazin

Prof. dr Nenad Stefanović Broj indeksa: 414/2022

Novi Sad, Mart 2024. godine

 SADRŽAJ

1. UVOD 3
2. DOBA REPUBLIKE 4
2.1 Nastanak i širenje republike 4
2.2. Stanovništvo 5
2.3 Društveno uređenje 6
3.PRAVO U DOBA REPUBLIKE 9
3.1.Ius civile 10
3.2.Ius honorarium 12
3.3 Ius gentium 12
4. ZAKLJUČAK 14
5. LITERATURA 15

2
 1. UVOD

Država koju su stvorili Rimljani bila je jedna jedinstvena država među ostalim,
veoma snažajnim državama starog veka. Po rimskoj legendi, grad je 754. godine p.n.e
osnovao sin boga Marsa, potomak trojanskog junaka Eneje, Romul. Romul, po legendi
smatran kao prvi kralj Rima, odabrao je za osnivanje grada mesto na levoj obali reke Tibar, u
srednjoj Italiji. Ova oblast nazivala se Lacijum iz razloga što su većinu njenog stanovništva
činila plemena koja su bila indoevropskog porekla a koja su se zazjednički nazivala
Latinima.
U osniovanju samog grada učestvovala su tri plemena, čiji je savez činio rimski narod:
Luceres, Tities i Ramnes.
Zbog ideje imperatora da se težište aktivnosti imperatora u poslednjim vekovima imperije
pomera na istok jačina grada Rima se narušava. Već 410.godine Goti pljačkaju Rim, dok se
smatra da je grad pao 476. godine, a time je prestalo da posoji Zapadno Rimsko carstvo.
Imperija je definitivno nestala 565. godine smrću cara Justinijana. Istočni deo imperije
nastavio je da živi kao Vizantija dok na zapadu nastaju varvarske države..

Samo vremesnko razdoblje deli se na četiri perioda:

1. Doba kraljeva - od 753. do 509. godine p.n.e.
2. Period republike - od 509. do 27. godine p.n.e.
3. Doba principata - od 27. godine p.n.e. do 284. godine n.e.
4. Doba dominata - od 284. do 565. godine n.e.

Rimska država je bila velika i dugovečna, u toku svog postojanja ona se širila, razvijala,
obogaćivala, ne samo teritorijski već znanjem i veštinama njenog stanovinštva. Rimsko
društvo se postepeno razvijalo, menjalo i napredovalo. Rimsko pravo jeste bilo odraz
okolnosti u društvu, odraz života ljudi.
Smatra se da je Rimsko pravo veoma značajno i da je uz grčku filozofiju i hrišćanstvo temelj
evropske civilizacije.

3
 2. DOBA REPUBLIKE

2.1. Nastanak i širenje republike

Oko 250. godina je bilo potrebno da se rimska rodovska organizacija pretvori u državu, to je
prvi deo rimske istorije ili period nastanka Rimske države . Od 1000. narednih godina
Rimska država je 500. godina bila republika a sledećih 500. najpre prikriveni principat a
zatim otvorena monarhija (dominat).
Res publice - republika predstavlja nešto što pripada narodu (populus), zajednici, državi.
Rebublika je predsavljala državno uređenje u kome je sam narod bio nosilac vlasti.
Period republike započinje padom Rimskog kraljevstva 509. godine p.n.e i završava se
osnivanjem Rimskog carstva 27. godine p.n.e.1
Poslednji Rimski kralj je bio Lucije Tarkvinije Oholii, koji je bio proteran patricijskom
revolucijom 506. godine p.n.e jer je njegov sin Sekst Tarkvinije silovao plemkinju Lukreciju
koja je nakon toga sebi oduzela život. Ova revolucija je na vlast tada dovela magistrate koji
su se birali na godinu dana. Rodovsko uređenje je bila velika moć patricija a to su etrurski
kraljevi potiskivali i iz tog razloga ih je bilo potrebno ukloniti.
Res publica je obezbeđivala demokratiju, ali uz velika ograničenja: to je bila demokratija
samo za rimske građane a ne za sve stanovnike Imperije. Svi građani formalnopravno nisu
bili jednaki, već su bogatiji imali znatno veći uticaj na donošenje odluka. Žene nisu
učestvovale u vršenju vlasti. U toj demokratiji ariostokratija je imala veliki uticaj. Od tri vrste
organa vlasti skupštine, magistrati, senat ona u svojim rukam drži ovaj treći.
Položaj plebejaca u ovom trenutku se pogoršao. Ostali su bez kraljeve podrške, a prekid
ekonomskih veza sa Etruriom je bio poguban za njihove izvore prihoda ( znatstvo i
trgovina ). Iz tog razloga su počeli borbu za poboljšanje svog položaja. Ciljevi koje su oni
imali su se kroz vreme menjali - kada bi im jedan cilj bio ostvaren isticali su sledeći. Pretnja
otcepljenjem ( secessio) bila je njihovo glavno oružije kojim su činili pritisak. Ptriciji su bili
svesni da Rim ne može da opstane bez plebejaca i radi toga su morali da popuste. Plebejci su
prvo dobili da biraju svoje tribune koji su bili ovlašćeni da ih štite od zloupotrebe državnih
organa. Ubrzo je došlo do stvarnja zakona XII tablica koji je smanjio mogućnos nejednake
primene prava.
Ovo doba praćeno je velikim osvajanjima a samim tim i znatnim proširivanjem teritorije.
Uz teritoriju dolazilo je i do promene društvene strukture. Nakon velike dominacije nad
Italijom (265.godine p.n.e), Rimljani dolaze u sukob sa fenističkom kolonijom Kartagin na
Sredozemlju, koja je osnovana na mestu grada Tunisa. Usledila su tri veoma teška rata od
kojih je prvi bio od 264-241. godine p.n.e gde je Rim osvojio Siciliju, Sardiniju i Korziku.
Drugi ”Hanibalov rat” 218-201. godine p.n.e je bio odlučujući. Najvećim delom ovaj rat je
1
https://www.academia.edu/10899108/2_Rimska_republika

4
vođen u Italiji koja je pretrpela velika pustošenja. Konačna pobeda Rima donela je nove
teritorije na obodu Sredozemlja, a Kartagina je morala da se ograniči na Afriku. Nešto kasnije
je razorena u trećem ratu koji je trajao od 149-146. godine p.n.e.
Nakon ova tri punska rata Rimljani su pobedama koje su usledile postali velika svetska sila.
Rimljani su u svojim osvajanjima pokorili Balkansko poluostrvo, Grčku, helenističke
monarhije u Maloj Aziji i Egipat. Na samom kraju perioda rebublike Rimska država je
obuhvatala tri kontinenta. 2

2.2. Stanovništvo

Tokom procvata i širenja Rima menjalo se i stanovništvo. Samo na Apeninskom poluostvu

živelio je više desetina miliona ljudi. Tri plemena koja su osnovala Rim jesu Ramen -
latinsko pleme, Titienses – sabinsko pleme i Luceres – etrurusko. Rimski narod je i nastao iz
ovih plemena ( Populus Romanus Quirites).Širenjem Rima dolazi do razlikovanja
stanovništva po stanju gradjanstva ( sttus civitatis ), na rimske gradjane cives, Latine,
peregrine i robove.
Rimnjane su činili nobili, plebejci, ekvestri i seljaci. 3

Nobili ( plemeniti, otmeni ) bili su potomci starih aristokratskih porodica ali je među njima
bilo i onih koji su se tokom vremena obogatili. Oni su zapravo bili sačinjeni od patricija i
uspešnih plebejaca. Bili su zemljoposednici, a centar njihove moći bio je u senatu, bavili su
se takodje rasporedom magistratura, upravljanjem državom kao i vojnim komandama. Svoje
bogatstvo ulagali su u robove, svoju zemlju, svoje političke kompanije.
Plebejci su bili običan narod koji je bio podređen patricijima i nisu imali ista politička prava.
Plebejci su vodili dugu borbu za ravnopravnost sa patricijima, međutim u periodu republike
dolazi do promena kada su uspeli da obezbede bolji položaj za sebe kao i učešće u vlasti.
Plebejci koij se nisu obogatili činili su proleterijat. Pretežno su živeli besposleni u Rimu , bila
im je obezbeđena dodoela žita za preživljavanje i zabava kao što su cirkuske igre da bi
sprečili pobiune.

Ekvestri su bili obogaćeni sloj plebejaca u svojstvu konjičkog reda koji je uspeo da udje u
magistrature i senat. Oni su bili poslovni ljudi koji su se obogatili novčanim špekulacijama i
zakupom poreza i javnih radova.

Seljaci koji su bili slobodni polako su nestajali i pretvarali se u gradski plebs ili vojnike.

2
Miroslav Milošević „Rimsko pravo“, Univerzitet u Beogradu Pravni fakultet, Beograd, 2015. str. 32, 33, 34;
3
Altun Malenica „Rimsko pravo“, Pravni fakultet u Novom Sadu , Novi Sad , 1999. str. 20.

5
Latini su predstavljali ilatijanski narod. Rimljani su ih smatrali sebi bliskim po jeziku i veri.
Oni su se tokom ratova u tom periodu borili na strani Rima, međutim kada bi došlo do podele
plena Latini su bili ti koji su dobijali manji deo. U političkim pravima takođe nisu bili
izejdnačeni sa Rimljanima. U savezničkom ratu kulminiralo je nezadovoljstvo Latina svojim
položajem. Oni su 89. godine p.n.e. nakom poraza dobili rimsko gradjanstvo tj. došlo je do
izjednačenja sa Rimljanima u političkim pravima. Tada im je bilo omogućeno da budu birani
u razne funkcije magistrata (ius honorum). 4

Peregrini (stranac) su predstavljali stanovništvo ostalih priključenih teritorija. Penegrini jeste

naziv za slobodne stanovnike osnovanih provincija. Položaj ovog naroda bio je veoma različit
na teritorijama priključenim Rimu. Njihov polžaj je zavisio od toga na koji su način bili
priključeni Rimu: Dobrovljna predaja (deditio in fidem), ili na osnovu bezuslovne predaje
nakon borbi (deditio in dicionem). Takođe je zavisio od stepena njihovog kulturnog razvoja
kao i od toga da li je narod bio suveren ili je bio podčinjen drugom narodu.
Na sam položaj naroda uticali su i taktički i strategijski momenti rimske diplomatije vođene
principom podeli pa vladaj (divide et inpera). Rimljani bi nekada davali povoljniji položaj
pokorenom narodu ako bi time mogli da spreče njihov ulazak u savez sa neprijateljima Rima
ili sa drugim narodima koji su bili podčinjeni i spremni na pobunu. Rim je odlučivao o
stepenu samostalnosti priključenih naroda. Peregrini dediticiji su imali najmanje povoljan
položaj. Pružali su žestok otpor Rimljanima ali su nakom toga bili pokoreni i primorani na
predaju. Položaj Peregrina bio je određivan zakonom koji je izdavao vojskovođa odmah
nakon osvajanja (lex data) a nakon toga odlukama skupštine, senata i upravika provincije.
Njihov status nije bio jednak, zavisio je od civilizacijske razvijenosti pojedinih naroda.
Zahvaljući prvenstveno uspešnom ratovanju kao i gusarenju ropstvo u Rimu je postalo
veoma česta pojava. Radna snaga se koristila pre svega u zemljoradnji ali je takodje bilo i
robova koji su bili pisari, lekari, učitelji, gladijatori i zabavljači. 5

2.3. Društveno uređenje

Period republike je najdemokratskiji period rimske istorije. Mešovitim oblikom vladavine je

to bilo postignuto. Zadržani su kolegijalni organi iz perioda doba kraljeva – Senat i skupština,
a ono što je bilo novo jeste da su umesto kralja uvedene magistrature (činovnička zvanja) i
pojedinačni organi.
Magistrati, za razliku od kralja koji je bio biran doživotno, oni su imali jednogodišnji mandat.
Delili su se na više i niže. Viši su bili konzili, pretori, cenzori i diktatori. Raspolagali su
imeprijom (imperium) što je obuhvatalo pravo komandovanja vojskom, sazivanje senata i

4
Srđan Šarkić „Osnovi rimskog prava“, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu, Beograd, 2022, str. 17.
5
Dr Sič Magdolna „ osnovi rimskog prava“, Novi Sad, 2010, str. 37;

6
skupštine, podnošenje zakonskih predloga, izdavanje edikata za čiji se prekršaj mogla
odrediti novčana ali i smrtna kazna. Noružane liktore ( lictores) su imali kao pratnju. Niži
magistrati imali su potestas – parvo izdavanja naredbi i imovinskog kažnjavanja za njihovo
neizvršavanje. Kvestori i edili kao i još neki manji značajni organi su spadali u nižu grupu
magistrata..
Na čelu države bila su dva konzula ( consules ) koji su se kao i ostali magistrati birali na
godinu dana i koji su u zvanju bili ravnopravni. Konzuli su sazivali skupštine i senat i
komandovali vojskom u vreme rata. Dakle uvek ih je bilo dvojica i od kojih je bar jedan bio
plebejac. Vlast su vršili naizmenično po mesec dana ( u vojnom pohodu po jedan dan ) ili
sporazumno. Svaki od konzula imao je pravo da stavi veto na sprovodjenje određene odluke
svog kolege, kako bi se sprečilo donošenje štetnih i ishitrenih odluka. 6

Pretor (praetor) je imao prevnstevno pravosudnu funkciju i imao je veliku ulogu u formiranju
pravila privatnog prava. Birali su se iz reda patricija, veruje se iz razloga da bi bili protivteža
konzulima ali da bi i kasnije mogao da bude i plebejac. On je predstavljao “mladjeg kolegu”
konzulima. Njegova vlast je skoro ista ali od svih magistrata ima najširu juristikciju. Od
sredine republike bira se još jedan pretor, dok im se kasnije broj povećava do šesnaest.

Cnezori su predtsvaljali najuglednije magistrate. Birali su se na svakih pet godina iz reda

bivših konzula, a njihov mandat je trajao godinu i po dana. Nisu imali imperiju niti ”pravo da
rade sa narodom” ili senatom. Cenzor je bio taj koji je vodio evidenciju građana i njihove
imovine kao i dopunjavanje senata . Takodje im je bila poverena i briga o moralu (regimen
morum) uz ime lica za koje ocene da zaslužuje moralnu osudu mogli su da upišu
odgovarajuću belešku (nota censoria), ukazujući na to da zajedica ovim licima ne može da
pokloni povrenje i da im poveri obavljanje javnih funkcija. Porodični starešina je od cenzora
mogao da zatraži da uvede roba u spisak građana čime ga je oslobađao ropstva. Od sredine
republike su obavezni da podnesu ostavke osamnaest meseci po stupanju na dužnost.

Diktator bi bio biran na osnovu senatske ”odluke kranje opasnosti” ( senatus consil tum
ultimum) samo izuzetno ako bi repulika bila u opasnosti. On je pretavljao najvažniji
vanredni magistrat. Obzirom na to da je diktatoru bila poverena celokupna vlast, jer su
istovremeno ukinute ostale magistrature, njegov mandat je bio ograničen na šest meseci i
njegova vlast je bila jdnaka kraljevskoj. Sličan položaj imali su decetviri.

Kvestori ( quaestrores ) – najpre ih je bilo dvojica i imali su sudske funkcije. Krajem

rebublike ih je bilo dvadeset, a bili su zaduženi za čuvanje državne blagajne i arhiva. Vojnim
komadantima su pomagali u ekonomskim i finansijskim poslovima.

Edili (aediles – dva plebejska i dva kurulska) – obezbeđivali su snabdevanje grada žitom
organizovali su igre i održavali su red na javnim mestima. Kurulski edili su imali
juriesdikciju na trgovima robova i stoke.

6
Srđan Šarkić „Osnovi rimskog prava“, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu, Beograd, 2022, str. 14;

7
Plebejski tribun - birani su radi zaštite interesa plebejaca na plebejskim skupštinama, koji su
imali pravo da stave vetto na odluke patricijskih organa, u slučaju da su smatrali da su te
odluke šetetne za plebejce. Mogli su dakle da zabrane državne akte svih državnih organa
osim diktatoru. Kasnije im je protestas poširena - dobili su pravo na lišavanje slobode (čak i
konzula) i pravo da sazivaju senat. U vreme sukoba optimata i populara, tribunat je često bio
najuticajnija magistratura. 7

Senat je savetodavni organ, nema vlast ( ni imperium ni potestas ) nastavlja da vodi politiku
Rima. Broj senatora u ovom periodu se povećava ( čak i do 1000 senatora ) a od vremena
kada je uvedena izbornost senatora u senat ulaze i plebejci kao bivši magistrati. Na čelu
senata stajao je kao prvi u rangu ( princeps senatus ), najstariji od bivših cenzora. U
nadležnosti senata pored savetodavne loge bili su i poslovi od posebnog interesa za
zajednicu : inostrani poslovi (zaključivanje međunarodnih ugovora i objava rata), finansije
(odluka o rashodima). Za presuđivanje kaznenih dela senat je obrazovao porotne sudove.
Senat je mogao magistrate da pozove na odgovorsnot ili da nagradi bivše magistrate za
praćenje njegove politike predstavljajuću ih za upravnike provincija sa mogućnošću
zadržavanja dela ubranih dažbina. Na ovaj način senat je unapred obezbedio sebi saradnju sa
magistratima . Senat nije imao impreiju, njegove odluke su bile samo mišljenja, preporuke ili
potvrde već donetih odluka, sastavljen od najuglednijih građana, imao je značajan uticaj na
vođenje politike Imperije. Rimski građanin je imao obavezu da učestvuje u upravljanju
svojom zajednicom (civitas).
Skupština je bila kolegijalni organ. Postojale su kurijatske, centurijatske, tributske i plebejske
skupštine. Na inicijativu magistrata skupština se sazivala po potrebi. Magistrat pored toga što
je sazivao skupštinu takođe je mogao i da prekine njen rad. Na taj način Rimska republika se
štitila od mogućih pobuna. Najviša skupština je bila centurijatska skupština (comitia
centuriata) organizovana je po ustavu Servija Tulija, tim što se broj centurija povećavao.
Birala je magistrate viišeg ranga: konzule, pretore, cenzore. Takođe je bila nadležna za
donošenje zakona i rešavanje žalbi na odluke magistrata.
Po podeli stanovištva u teritorijalne jedinice (tribus) formirana je trubutska skupština (comitia
tributa) Obuhvatala je sve građane koji su glasali, podeljene na teritorijalne tribuse. Svaki
tribus je dao jedan glas. Bogati članovi rimske zajednice su donosili odluke. Tributska
skupština je bila ta koja je birala niže magistrate, odlučivala je o nočanim i telesnim kaznama,
o porezima i mobilizaciji vojske a i takođe je donosila zakone.
Plebejska skupština – članovi ove skupštine su bili samo plebejci okupljeni radi zaštite
sopstvenih interesa. Sazivale su se po tribusima a u njihov sastav ulazili su samo plebejci.
Počele su da donose posebnu vrstu zakona koji su se nazivali plebisciti (plebiscita). Birali su
svoje magistrate, plebejske tribune i edile. Plebejska skuština sve do donošenja lex Hortensia
nije bila organ vlasti. Neformalni skup plebejaca postao je organ vlasti koji donosi
obavezujuće odluke za celu zajednicu.
Kurijatsku skupštinu u drugoj polovini republike teritorijski čine patriciji i plebejci
okupljeni po kurijama. Ona sada samo formlano dodeljuje imperiju ( konzulima, pretorima i
dikatorima). Ova skupština i ako više nije organ vlasti i dalje postoji. Ona je telo sa

7
Miroslav Milošević „Rimsko pravo“, Univerzitet u Beogradu Pravni fakultet, Beograd, 2015, str. 39, 40.

8
religijskom funkcijom, pred kojim se imenuje naslednik ili se obavlja postupak usvajanja.
Krajem republike se ni ne saziva, već je ”glumi” trideset liktora. 8
3. PRAVO U DOBA REPUBLIKE

Rimsko pravo se tokom vekova modifikovalo shodno promenama u društvu. Može se reći da
izmedju najstarijeg prava i onog iz poslednjih dana rimske imperije nema nikakvih sličnosti.
U svom privatno - pravnom delu se uobličava preko nekoliko pravnih sistema, a to su ius
civile, ius honorarium i ius gentium. Rimski pravnici svoj pravni poredak označavaju
sintagmom iura populi Romani - prava rimskog naroda,upotrebljavajući reč ”pravo” u
množini a ne u jednini.9

Dakle kao što je gore navedeno u doba republike postojala su tri pravna sistema: ius civile,
ius honorarium, ius gentium .
Terminom Ius se zapravo označavalo ”pravo koje je u objektivnom smislu označavalo skup
pozitivno pravnih propisa koji su činili jedan pravi poredak. U subjektivnom smislu
označavalo se kao konkretno ovlašćenje pojedinca koje se crpi iz tih normi koje su donete
zakonom. Takođe rečju Ius se označavalo mesto gde se sudilo na glavnom trgu (Forumu), a
takođe je moglo i označavati oređenu pravnu situaciju (successio in ius-biti pravni sledbenik,
naslediti).10

Ius civile - pravo rimskih gradjana (cives) “pravo koje je neki narod za sebe stvorio njegovo
je posebno i zove se gradjansko pravo ( ius civile), kao pravo sopstvene zajednice (civitas)”
prema Gaju: (Gai Inst. 1, 1).

Ius honorarium je pravo stvoreno od strane magistrata, gradskog pretora i kurulkog edila.
Nastalo je zapravo radi prilagođavanja pravila straog formlanog i krutog cilivnog prava
novonastalim društvnim uslovima i potrebi regulisanja novih pravnih problema i sukoba
građana. ”Pretorsko pravo je ono koje su uveli pretori radi opšte koristi, poboljšavajući pravo
građana proširivanjem, dopunama ili ispravljanjem. Ono se naziva i honorarno, a tako je
nazvano po pretorovoj počasnoj (ad honorem) službi.” prema Papinijanu ( D. 1, 1, 7, 1).

Ius gentium Gaj definiše kao pravo naroda, pravo koje je zajedničko celokupnom
stanovništvu Imperije, nevezano da li su rismki građani, Latini ili peregrini. ” Ono što je
ustanovljeno među svim ljudima kao saglasno prirodi i razumu, te se u svih naroda jednako
poštuje, zove se pravo naroda ( ius gentium), kao pravko kojim se služe svi narodi”. Gaj (Gai
Inst. 1, 1).

8
Dr Sič Magdolna „ osnovi rimskog prava“, Novi Sad, 2010. str. 35;
9
Altun Malenica „Rimsko pravo“, Pravni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad , 1999. str. 50;
10
https://anali.rs/xml/201-/2013c/2013-2c/Anali_sveska_2013_61-2.pdf STRANA 25 i 26;

9
Pod uticajem pretorskog (honorarnog) prava, staro civilno pravo (ius civile vetuso) se
prilagođavalo novim potrebama društva i preraslo je u civilno pravo perioda republike
takozvano novo civilno pravo ( ius civle novus). Ius gentium koji se formirao od trećeg veka
stare ere svojim jednostavnijim pravilima i koji je zasnovan na principu bona fides (dobra
vera) bilo je veoma brzo prihvaćeno i u praksi počinje da utiče i na pravila civilnog prava. 11

3.1. Ius civile

Pravo koje je važilo za cives, rimske građane jeste ius civile. Ovo pravo su činili stari običaji,
zakoni i njihova tumačenja. Tom pravnom sistemu pre svega spada Zakon XII tablica, kao i
mnogi drugi zakoni koji su doneti tokom ovog preioda.
Zakon XII tablica jeste najstariji rimski pravni spomenik i prva rimska kodifikacija. Polovim
V veka p.n.e. nastao je ovaj zakon. Tokom svoje viševekovne istorije rimljani su imali samo
tri ( po nekim izvorima dve ) kodifikacije. Prva je doneta na počtku u V veku p.n.e i zvala se
Zakon XII tablica. Druga je doneta na samoj sredini rimske istorije u II veku nove ere i
zvala se Večiti edikt i ona je bila delimična i doneta je za vreme vladavine cara Hadrijana .
Treća Justinijanova kodifikacija je doneta u Vizatiji na kraju pravne istorije rimske impreije
u VI veku nove ere.

Zakon XII tablica koji je donet u drugom periodu republike koje je obeležilo vreme velikih
promena i širenja države. Partrijarhalno ropstpo i ozbiljni sukobi patricija i plebejaca su
predstavljali osnovna obeležja ovog perioda.12
U nadležnosti pontifika ( sveštenika ) bilo je poznavanje i tumačenje zakona (običaja).
Plebejci su sveštenicima prebacivali da običaje tumače prema interesima svog staleža i
inistirali su na zapisivanju i objavi prava kako bi na taj način pravo bilo pristupačno svima.
Konzuli su 449. godine p.n.e potvrdili zakon XII tablica, ono što nije sigurno je da su zakon
izglasale i skupštine.

Od svog usvajanja Zakon XII tablica je bio izložen na rimkom Forumu ( glavnom trgu) i
bile su od drveta ali je prvobitni tekst uništen kako se veruje pri najezi Gala 390 godine p.n.e
na taj način što je izgoreo. Tablidce su kasnije obnovljene i bile su ovoga puta sačinnjene od
bronze ili slonovače, ali postoji mogućnost da je tekst dopunjen, a da su jezik i stil izmenjeni.
Rimskim građanima je ovaj tekst u svojoj novoj formi bio dobro poznat. Tekst XII tablica
nije sačuvan u celini. Izvršeno je više međusobno različitih konstrukcija. 13
I ako je jezik zakona bio arhaičan bio je takođe veoma sažet i jasan.
U prve tri tablice spadao je tekst u kome se govorio o suđenju i izvršenju presuda. Sledeće
dve tablice, četvrta i peta odnosile su se na porodicu, vlast paterfamilijasa, nasleđivanje.
11
Dr Sič Magdolna „ osnovi rimskog prava“, Novi Sad, 2010. str. 38, 39;
12
Ljiljana Slavnić „Istorija pravnih instucija“, Novi Sad, 2008. str. 102, 103;
13
Srđan Šarkić „Osnovi rimskog prava“, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu, Beograd, 2022.str. 18.

10
Šestsa i sedma su se odnosile na imovinu, odnose između komšija, međama. Osma i deveta
tablica su sadržale odredbe o deliktima, dok je deseta bila o sahranjivanju. Poslednje dve nisu
imale određenu posebnu saržinu iz razloga što su predstavljale dopunu ostalih tablica.
Ono što nije bilo obuvaćeno ovim zakonom je krivični postupak. Ovaj zakon dao je vevredan
doprinos istoriji prava time što ne primenjuje iracionalna dokazna sredstva kao ni kazne
sakaćenja. Religijski uticaj je veoma snažan. Na više mesta zakon sadrži religijske sankcije
ali se pravi razlika između normi koje uređuju religijska pitanja i odnose (fas) i pravnih
pravila
( ius) ipak se pravo još nije jasno odvojilo od religije. Zakon XII tablica štiti vlast oca
porodice i privatnu svojinu. Ustanovljava se pravo na sastavljanje testamenta što niti jedan
narod nije imao. Međe su bile svete, a za dug koji nije vraćen obezbeđeni su dužničko
ropstvo ili smrt. Uređuje se pravo uzimanja plodova koji padnu u komšijino zemljište,
zabranjuju se varvarski obicaji i luksuz pri sahranjivanju. Ono što je takođe bilo zabranjeno
jeste da se polažu zlatni predmeti u grob pokojnika, sem zlatnih zuba koje je pokojnik imao.
Zakon nije dirao tradicionalne odnose i institucije. Bio je zapravo dopuna postojećeg sistema
normi koji se većinski zasnivao na običajima.
Formalizan je bio praćen simbolikom. Ruka jeste bila simbol vlasti, simbol svojine je bio štap
a koplje držabvnog autoriteta. U zakonu XII tablica vidljive su osobine primitivnog prava kao
što je princip taliona (odmazda). Za oređena krivična dela su se kosristile religijske i
magijske sankcije. Zakon nije govorio o tome kakva je kazna za obično ubistvo dok smrtna
kazna bila previđena za ubisto oca. Ova smrtna kazna se izvršavala na taj način što je ubica
šiban do krvi a nakon toga bi bio zašiven u kožnu vreću sa zmijom, psom, petlom i
majmunom a potom je bacan u more. Postojale su i odrebebe verskog karaktera a to su
zabrane ženama da grebu svoje lice ili da nariču na pogrebu pokojnika.
Značaj ovog zakona je u tome što je zabranio privilegije. On je na sve ljude jednako
primenjivao i ličnost građana se poštovala ( bez računanja robova). Međutim postojala je
zabrana braka između patrijaca i plebejaca ( iz dve naknadno dodate tablice ) koja je brzo
ukinuta. Takođe je ovaj zakon važan jer je bio dokaz o kompromisu patrijaca i plebejaca.
Zakon XII tablica bio je veoma poštovan, čak toliko da su ga deca u školama učila
napamet. On zapravo nikada nije ukinut. Justinijan se čak hiljadu godina kasnije u svojim
Institucijama pozivao na ovaj zakon. 14

14
Ljiljana Slavnić „Istorija pravnih instucija“, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe Novi Sad, Novi Sad,
2008. str. 105;

11
 3.2. Ius honorarium

Ius honorarium predsavlja pravni sistem koji je nastao delatnošći pretora i kurilskih edila.
Pretor je bio pravosudni organ koji je imao neke vojne nadležnosti . U sudskom postupku on
nije donosio presudu već je samo trebao da dozvoli da se pkrene tužba i da kontroliše da li su
se stranke u prethodnom delu parnice koja se obavljala pred njim pridžavale propisnih formi.
Na samom početku postojala su dva pretora; gradski ( praetor urbanus ) i peregrinski (praetor
peregrinus). Delatnošći gradskog pretora nastao je pravni istem koji se nazova ius
honorarium, a delatnošću peregrinskog onaj koji se naziva ius gentium.
Osnovni razlog za stvaranje ovog prvanog sistema jeste iz razloga štoje pravni sistem ius
civile zastario, pri čemu je ius gentium posledica potrebe da se urede pravni odnosi između
subjekata koji potpadaju pod različite praven sisteme. Edikt (edictum) je bio sredstvo kojim
je pretor menjao pravo. Edikt je bio prevashodno usmeni a nakon toga pismeni proglas koji je
pretor izdavao prilikom stupanja na dužnot. Pretor, tokom svog celokupnog mandata bio je u
mogućnosti da izdaje i naknadne edikte. U ediktima građani su bili obavešteni u kojim će
slučajevima davati pravo na tužbu ( iudicium dabo) a u kojim će uskatiti pravo na pokretanje
spora ( non servabo). Iz edikta prethodnih pretora, naredni pretor mogaoj eda preuzme sve
odredbe i da dodaje nove. Istaknuti pravnici su bili ti koji su dolazili na položaj pretora. Na
taj način je stvoren elastičan sistem obnove i dopune rimskog prava koji se od tumačenja
pretvoio u svaranje prava.15

3.3. Ius gentum

U periodu pererastanja Rima iz grada u imperiju došlo je do velikog prosperiteta Rima u

svakom pogledu. Kao je grad sve više prosperiraro usledilo je veliko kretanje stanovništa.
Tokom tog perioda Rimljani su imali česte susrete sa pripadnicima drugih naroda prključenih
Imperiji, pa se takođe dešavalo da prilikom ovakvih susreta nastaje problem po pravu kojeg
naroda zaključiti ugovore i po čijem pravu rešiti sporove nastale između Rimljana i stranih
naroda kao i naroda iz raznih provincija. Rimski građani su živeli po spostvenom pravu a
pripadnici drugih naroda su takođe imali sopstveno manje ili više razvijeno običano ili pisano
pravo. Dotadašnja rešenja kao što su međunarodni ugovori, fecijalno pravo ili gostoprimstvo,
uspostavljanje odnosa patron – klijent nisu više bila odgovrajuća. Jedno od rešenja bi bilo da
se rimsko ius civile proširi i na peregrine, ali Rimljani ovo nisu prihvatili. Rimskim
građanima je ius civile obezbeđivao određeni povlašćen položaj u odnosu na druge narode u
Imperiji. Rimljani su iz razloga što su učestvovali u vlasti (aktivno i pasivno biračko pravo)
bili u mogućnosti da upravljaju kako svojom zajednicom (civitas) tako i sudbinom ostalih

15
Srđan Šarkić „Osnovi rimskog prava“, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beograd , Beograd, 2022, str. 15.

12
naroda Imperije. Po pravilima ius civile Rimljanima je bio omogućeno da zakljucuju brak što
je peregrinima onemogućilo da putem zaključenja braka sa rimskim građaninom/kom steknu
rimsko građanstvo. Dodela rismkog građanstva je bila od strane organa vlasti kontrolisani
proces. Proširenjem ius civilea na peregrine, peregrini bi takođe bili u mogućnosti da steknu
ova sredstva a kupovinom zemljišta na Apeninskom poluostrvu Rim bi bio veoma brzo
izbubljen za rimske građane. Izlaz iz ovog problema Rimljani su našli u izboru posebnog
peregrinskog pretora koji je imao zadatak da reši pravne probleme nastale između rimskih
građana i peregrima (”qui inter cives at peregrinos ius dicit”). Putem svoji editakata
peregrinski pretori će stvoriti novi pravni sistem ius gentium ( pravo naroda ), kao
zajedničko pravo celokupnog stanovništva Imperije. Pri stavaranju pravila ovog sistema
peregrinski pretori su težili da stvore pravična pravila. Oni nisu bili vezani pravilima starog
civilnog prava. Mogli su da prihvate i dobra rešenja drugih naroda. Polazeći od principa
bona fides (principa svesnosti i poštenja) peregrinski pretori su tako stvarali pravila ius
gentiuma. Imajući u vidu da su pravni problemi stizali pred njih u slučaju pojave spora oni bi
polazili opd toga da treba da se ispita na koji način su se stranke ponašale pri zaključenju,
trajanju i ispunjenu svojih obaveza iz posla koji je zapravo doveo do spora, da li su postupala
pošteno (bez primene sile i prevare) i da li su svoje obaveze ispunili savezno u skladu sa
ugovorom i na vreme tj. da li su se ponašala u skladu sa principom savesnog i poštenog
ponašanja (bona fides). Polazeći od ovog principa, pretor bi naložio sudiji da tuženog osudi
na sve ono što duguje na osnovu savesnih i poštenih odluka (”quidkuid dare facere oportet ex
fide bona”) sko se dokaže da on nije postupio u skladu sa ovim zahtevom, a u suprotnom (ako
to ne bi bilo dokazan) da ga oslobodi. Vremenom je i rimsko ius covole prihvatilo shvatanja
da je na ispunjenje obaveze ne obevezuje predviđena sankcija za slučaj neizvršenja (strogo
shvaćen fides), niti forma, već poštenje (bona fides). Isključivo se na ovaj način postizao cilj
pravnog posla, a istovremeno sticalo se i poverenje za zaključenje budućih pravnih poslova.16

16
Dr Sič Magdolna „Osnovi rimskog prava“, Novi Sad, 2010. str. 43, 44.

13
 4. ZAKLJUČAK

Rimska republika je zapravo bila veoma konzervativna i zatvorena politička

tvorevina. Njene ustanove su se dosta povezivale sa tradicijom i samo su se u granicama
prilagođavale okolnostima u društvu. Od grada izgrađenog na brežuljcijma donjeg toka reke
Tibar, posle završetka Drugog punskog rat, Rim je postao imperija i tada je došlo do
stavaranja brojnih upravnih i tehničkih problema. Dakle, došlo je do spore komunikacije sa
udaljenim provincijama što je znatno otežavalo njihovu kontrolu. Organi vlasti mogli su da
delaju usklađeno samo u Rimu. Vojnici koji su se borili za ovu zemlju nisu rado odlazili u
odbranu svoje zemlje jer su za sobom zbog toliko ratvanja ostavljali na više goina svoje
porodice i neobrađena imanja. Vlast je nastojala da reši ove probleme zemlje raznim
modifikacijama i rešenjima međutim Rim je slabio.
Tokokm menjanja vlasti za rebubliku je bilo kobno to da više nije bilo važno da li će ona kao
sistem opastiti već ko će doći na vlast. I ako je se Rimska republika 27. p.n.e raspala i
prerasla u Rimsko Carstvou ovaj period je bio važan za razvoj Rima.

Rimsko pravo nije samo istorija već predstavlja osnov prava savremene Evrope. Tokom
razgranjavanja ove Imperije uvodili su se mnogi zakoni i propisi.
Period republike jeste bio važan period za Risko parvo. Naročito je važan zakon XII tablica
jer je na svoj svojstven način prikazivao društvo i političke prilike u zemlji. Bez obzira na to
što je ovaj zakon donosio veći broj primitivnih rešenja predstavljao je prekretnicu u istoriji
rimskog privatnog prava. Takođe lex Hortensia je imao obrise ravnopravnosti shodno tome
da se položaj plebejaca znatno poboljšao.
Genijalnot ovog naroda koja se oslikala i na našu današnjicu jeste da su došli do shvatanja da
zakon nije dat od Boga već je narod tak koji ga stvara, donosi, modifikuje i sprovodi.

14
 5. LITERATURA

• Miroslav Milošević „Rimsko pravo“, Univerzitet u Beogradu Pravni fakultet, Beograd,

2015;
• Altun Malenica „Rimsko pravo“, Pravni fakultet u Novom Sadu , Novi Sad 1999;
• Srđan Šarkić „Osnovi rimskog prava“, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu,
Beograd, 2022;
• Dr Sič Magdolna „ osnovi rimskog prava“, Novi Sad, 2010;
• Ljiljana Slavnić „Istorija pravnih instucija“, Novi Sad, 2008;
• https://www.academia.edu/10899108/2_Rimska_republika;
• https://anali.rs/xml/201-/2013c/2013-2c/Anali_sveska_2013_61-2

15