Umetnička dela

Izložbeni profil Bila Vajole, koji obuhvata i izložbe u Nacionalnoj galeriji u Londonu,
Gugenhajmu u Berlinu i Njujorku, Vitni muzeju američke umetnosti, Getiju u Los Anđelesu i
Kaliforniji i Metropolitanskom muzeju umetnosti u Njujorku, čini ga najvećim umetnikom
savremenog doba.

Vajolina dela se većinom bave glavnim temama ljudske savesti i iskustva – rođenjem, smrću,
ljubavlju, emocijama i nekom vrstom ljudske duhovnosti. Tokom svoje karijere, on je smisao i
inspiraciju dobijao iz njegovih najdubljih interesovanja za mistične tradicije, posebno zenski
budizam, hrišćanski misticizam i islamski sufizam, koji su često tako očigledni u transcedentnom
kvalitetu nekih njegovih dela. Podjednak uticaj na njegovu estetiku su imali i osobna materija i
načini zapadnjačke srdenjevekovne i renesansne umetnosti.

Vajolina dela često iskazuju prelepi slikarski kvalitet, njegov video sa jako usporenim pokretima
podstiče posmatrača da se unese u sliku i da se zaista poveže sa značenjima koja ona pruža.
Ovakav kvalitet čini njegov rad neobično dostupnim u okviru konteksta savremene umetnosti.
Kao posledica toga, njegov rad često dobija različite ocene kritičara, od kojih samo neki primete
tendenciju ka veličanstvenosti i jasnosti nekih njegovih dela. Ipak zbog ove ambicioznosti,
njegovoj težnji ka značenju, njegovim pokušajima da reši najvažnija pitanja u ljudskom životu,
njegova dela uglavnom cene drugi kritičari, publika i kolekcionari.

Njegova najranija dela su izrazila fascinaciju pitanjima koja se provlače i kroz njegov sadašnji
rad. Vajolina posebna opsesija zabeležavanja suštine emocija putem snimanja i prikazivanja
istih, počinje još od njegovog rada iz 1976-e, “Prostor između zuba”, gde prikazuje samog sebe
kako vrišti, i nastavlja se sve do dana današnjeg i dela kao što je “Tiha planina”(2001) od 45
sekundi gde se prikazuju dva aktera u stanju patnje.

Ako su Vajolina prikazivanja emocionalnih stanja bez objektivnog odgovarajućeg pojma –

emotivna stanja za koja posmatrač nema spoljni objekat ili događaj po kojem bi mogao da ih
razume -- udarna karakteristika većine njegovih dela, druga i mnogo istaknutija karakteristika je
njegov odnos ka srednjevekovnim i klasičnim prikazivanjima emocija. Najbolji primer je
njegova obrada Katarinine sobe iz 2001, koja ima mnogo scena paralelnih sa scenama umetnika
Andree di Bartola i njegovog dela Sveta Katrina od Sijene koja se moli, iz 1393-e godine.

Dok su mnogi umetnici bili brzi u usvajanju novih tehnologija kao njihovo sredstvo, Vajola se
zaista malo oslanja na kompjutersku montažu. Možda najizazovniji deo njegovog rada – a koji je
najviše napredovao počevši od njegovih najranijih radova – je njegova ekstremna upotreba
sloumoušna (sporog pokreta). “Serije kvinteta” (2000) su jedno takvo delo, tačnije set od 4
odvojena videa, koja prikazuju razotkrivajuće izraze 5 aktera na tako spor način da svakog
minuta detalji njihovih izmenjenih osećanja mogu da se zapaze. Ova serija je zaista izazov za
posmatrača, zato što koncetracija koja je potrebna za praćenje facijalnih izraza mora da traje
nekoliko minuta ili duže. Generano gledano, to rastezanje vremena, zajedno sa nedostatkom
zvuka ili glasa, skoro odmah formira “nove” aspekte Vajolinog rada, za nekog ko prvi put
posmatra njegova dela. 2000-e godine, Bil Vajola je sarađivao sa popularnim bendom “Nokti od
9 inča”, i vodećim pevačem Trentom Reznorom i napravio je ogromni triptih za turneju benda.
Triptih se uglavnom usredsređuje na slike ispod vode i trebao je da bude u skladu sa pesmama
koje su izvođene.

“ Posmatranje” iz 2002 je delo koje može biti shvaćeno delimično i kao odgovor na 11.
septembar i teroristički napad te 2001. godine. Posmatranje postavlja kameru u nivou očiju prve
osobe u redu ljudi različitih uzrasta. Kako Posmatranje odmiče, red polako napreduje, sa svakom
osobom koja zastane na vrhu reda u stanju intenzivne – ali tihe – patnje, pre nego što prepusti
mesto sledećoj osobi u redu.

2004-e godine Vajola se upustio u Tristan projekat. Na poziv direktora opere Petra Selarsa, on je
stvorio video sekvence koje su trebale da prate aktivnosti na sceni u toku izvođenja Vagnerove
opere Tristan i Izolda. Koristeći njegov karakterističan ekstremni sloumoušn, Vajola je naterao
glumce da predstave metaforičku priču izvan Vagnerove priče, videvši npr. prvi čin kao
produženi ritual čišćenja u kojem se ličnosti skidaju i peru pre nego što zajedno zagnjure glave u
vodu (u Vagnerovoj priči, 2 lika predstavljaju zid indiferentnosti jedno prema drugom, što je
važno jer je Izolda verena sa Tristanovim ujakom, pre ngo što otkriju svoja prava osećanja jer
greškom misle da će svakako umreti). Vajolini zaštitni znaci kao što su vatra i voda su zaista
vidljivi u ovom delu. Ovo delo je prvobitno prikazano u Los Anđelesu u Diznijevoj dvorani u 3
različite večeri 2004-e, jedno delo za drugim, a onda je kompletno izvođenje predtsvaljeno u
Operi u Bastilji u Parizu, u aprilu i novembru 2005-e. Video delovi su kasnije prikazani u
Londonu u septembru 2006-e, ali bez Vagnerove muzike, u stražnjem delu Venisonske galerije i
na koledžu sv.Olava, u Londonu. Tristan projekat se vratio u Diznijevu dvoranu u LA u aprilu
2007, i muzički i kao video, sa daljim izvođenjima u Linkoln centru u Njujorku u maju 2007. i
na Georgijevom festivalu u Roterdamu, u Holandiji, u septembru 2007.

Vajolina dela su primila mnogo udaraca kritike. Mardžori Perlof, koja je najpoznatija po svom
pesničkom kriticizmu i promovisanju avangardnih pisaca i stilova, izdvaja ga uz pohvalu. Perlof,
koja je nadugačko pisala o neophodnosti pesničkih dela koja odgovaraju i koriste prednosti
savremenih kompjuterskih tehnologija, piše o Vajoli kao o primeru kako nova tehnologija – u
njegovom slučaju, video kamera – može da stvori potpuno nov estetski kriterijum i mogućnosti
koje nisu postojale u prethodnim inkarnacijama ovog žanra – u ovom slučaju, pozorišta.

Bil Vajola (rođen1951.) je naširoko poznat kao vodeći video umetnik

međunarodne scene. Njegove video instalacije – kompletna okruženja
koja razvijaju sliku i zvuk kod posmatrača – koriste najnovije
sofisticirane tehnologije i određena su preciznođću i direktnom
jednostavnošću. Vajoline jednokanalne video-trake su objavljivane i
pretvorene u antologije za internacionalne čitaoce.

Još od 70-tih Vajola je koristio video da bi istražio fenomen percepcije

osećanja kao avenije ka samospoznaji. Očito u neskladu sa cinizmom
njegovog vremena, njegova dela se fokusiraju na ljudska iskustva –
rađanje, smrt, razotkrivanje svesnosti – i vuku korene iz istočnjačke i
zapadnjačke umetnosti kao i iz sufizma, hrišćanskog misticizma, i
zenovskog budizma. Vajolin doprinos je taj što je on umetnik koji je
započeo novu oblast, neopterećen tradicijom i dogmom, i koji je stigao
tu gde jeste, 25 godina kasnije, duboko zagrižen serijama isprepletanih
duhovnih tradicija, prastarih i savremenih.

1 slika_kako je tehnologija uticala na naše shvatanje sveta :Želim da preformulišem malo

pitanje. Ili da ga malo proširim i pričam o tome kako se biće promenilo. Zato što ja mislim da je
biće izvor čula vida. Tako da ja mislim da je veoma značajna tehnološka promena koja velikom
brzinom obuzima zemlju, bukvalno i metaforički, potekla iz Novog sveta, iz Amerike. A
zapravo, nije otišla dalje odavde, što je jako značajno. Ja mislim naravno na revoluciju
komunikativnih/digitalnih/elektronskih medija. I kada se vratite unazad, postoje dve ideje za taj
put, za tu ideju viđenja, šta je uticalo na viđenje na tehnološkom putu. Postoje dve grane. Jedna
od njih je prikazivanje sveta zarobljavanjem svetlosti i zvuka na površini – i to je naravno
fotografija, i to je fotografski trenutak. On je toliko dubok, jer po prvi put u ljudskoj istoriji vi
vidite spoljašnji svet koji nije naslikan umetničkom rukom. Zapravo, ruka tu čak ni ne posreduje;
slika se nalazi u nekoj vrsti mehaničke sprave što nije objašnjivo ni podložno nijednom ljudskom
biću, umu kao ni psihologiji. A to je zapravo i interesantno, jer je to veoma direktan kontakt sa
spoljašnjim svetom. Samo svetlo je zapravo udarilo o ovu površinu i odbilo se, pa napravilo
sliku. To je kao čulo dodira.

Druga grana je viđenje na daljinu, što predstavlja televiziju – telepatska vizija, viđenje na
daljinu. I to je grana koja je najviše povezana sa simultanošću vremena. Drugim rečima,
emitovanjem. I kada su ljudi sigli u ovaj Novi Svet i suočili se sa tim praznim prostorom, prva
stvar koju su hteli da urade je da prevaziđu te prepreke. Tako da smo tada napravili taj
zadivljujuć pomak od istoka ka zapadu. I taj pokret, pomak je generisao našu želju da dotaknemo
nešto udaljeno, da zatvormo tu prazninu. I onda je železniči sistem bio prvo pravo prodiranje u
ovu zemlju. A sa uspostavljanjem železnice došaoje i telegraf. To je bio prvi put da smo zaista
mogli da pošaljemo puls kroz ovaj zauzdani oblik električne energije. Tako da su ti mali klikovi
na jednoj strani bili skoro simultani kuckanju na drugoj strani. Tako da je to bio prvi put da smo
mogli da komuniciramo bez žica, osim jako bogatih i retkih pojedinaca koji su to i pre osetili –
od misli do misli, preko daljine – mogli bismo to da nazovemo i telepatija. Osoba iz Australije, iz
aboridžinske kulture od pre 40 000 godina i dalje je prisutna tamo. Ona je od uvek tamo. Ali
ovde, po prvi put, imamo mehaničku verziju toga, tako da to omogućava osobi da bude na dva
mesta istivremeno.

I to je naravo u velikoj meri proširilo naše shvatanje prostora u svetu. Ta ideja paralelnog
vremena. Da postoji sadašnji trenutak, u kojem mi trenutno možemo da budemo i u Parizu, u
Francuskoj. Nikada neću zaboraviti dan kada sam video Edvarda R. Moroa, kada sam bio klinac
i kada je počelo povezivanje snimaka uživo, preko kamera. To je bilo tako duboko, jer do tada
ljudi nisu nikada bili istovremeno na dva mesta. Tako da je čitava ideja nevidljivog sveta postala
vidljiva. Znate, šta god da je iza ugla, u Parizu, Francuskoj, čak i u Aziji, odjednom postaje tako
očigledno u trenutku, i to je izvanredno. Tako da pravljenje skulpture u vremenu postaje moguće.
Da, vreme postaje kao skulptura. Postaje prostorno. I zato ga zovemo sajber-prostor. Vi zapravo
intuitivno znate da je to prostorni fenomen. To nije samo nadzemaljska elektronika koja se samo
premešta nekud. Znate, to je arhitektonska, prostorna, skulpturna stvar.

2 slika_prezentacija video opreme i tehnike: Ovaj klip je deo programa “Svet umetnosti:
Radovi u toku, Bil Vajola“. Koristio sam brojne kamere i ostale različite stvari koje koristim pri
radu. Pokazaću vam neke od njih. Ovo je kućište za kameru otporno na vatru. Relativno je
otporno. Ipak ne možete držati kameru u plamenu vatre suviše dugo.

Ovo je jedno od prvih kućišta otpornih na vodu, koja mi pravimo. To je jedna jako jednostavna
stvar. Vaša kamera ide unutra, i ima ovaj haj-tek poklopac koji štiti sočivo – kao vrh termos-
tegle. I to mi pomaže da pomeram kameru ispod vode sa priličnom fleksibilnošću.

Ovo je osmišljeno za snimanje po mesečini. I u njega je ugrađen pojačivač/intenzifikator slike, i

to mi je omogućilo snimanje većine slika iz dela Prolaz u kojem se prikazuju snimci napuštenog
pejzaža, usred noći, tačije u tri ujutru, samo uz svetlost meseca (mesečinu).

3 slika_povezanost videa i instalacije: Instalacija je u vezi sa skulpturom. Video traka je

povezana sa bioskopom. Instalacija je takođe u vezi sa arhitekturom. Takođe je povezana sa
muzikom, akustikom, i zvukovima i muzikom. I još je povezana sa ljudskim telom, i
sposobnošću opažanja, zato što u mojim delima osoba postaje deo dela, posebno ako učestvuje u
njemu. One postaju uključenen u samo delo. To vam je isto kao kada biste mogli da ušetate u
sliku, uđete unutra i razgledate, znate? Tako da je kompletan živi sistem uključen u moj
instalacioni rad. A u poređenju sa skulpturom koja je trodimenzionalna i obično statična, video je
različit. Skulptura je fizičko telo, trodimenzionalna je i u vezi sa telom. Ona je kao telo, jer je i
naše telo takvo – trodimenzionalni materijal, fizički materijal. A kada se govori o instalacionom
radu, on je kao telo i um. U instalaciji, um je predstavljen slikom. Slika na ekranu postaje kao
razmišljanje, kao misao. I razotkriva se vremenom. A koristeći ekran u okviru fizičke situacije,
vi možete tu uvesti mnoge stvari iz spoljašnjeg sveta. Mogao bih prikazati sliku planine, sliku
reke, sliku grada, sliku osobe, bebe koja se rađa – sve na svetu što možete da usnimite kamerom,
možete smestiti i u okvir ekrana. I možete uspostaviti vezu između te slike i predmeta u sobi. I
ljudi u sobi, tako da to postaje kao metafora za um. Tako da video, tj. video instalacija,
predstavlja spojeno telo i um. Kao skulptura ali sa mozgom. I ja sam zbog toga veoma uzbuđen.
Zbog svih tih neverovatnih mogućnosti.

4 slika_ definisanje kvaliteta videa: Video traka je iskustvo u tri dimenzije. Visina, širina i
vreme. I to je bioskopsko iskustvo; vi ga vidite na ekranu. To je prenosno iskustvo; možete ga
videti svugde. Možete staviti traku u vaš video, emitovati snimak preko satelita i gledati ga kući.
A možete otići i u muzej i u pozorište i gledati ga na ekranu. To je veza između gledaoca i
vremena emitovanja koje se odvija na ekranu. Video instalacija ima 4 diemnzije. To su visina,
širina, dubina i vreme. Tako da zauzima prostor. To može biti objekat koji sedi u sobi i/ili čak
čitava soba.
This clip is from the program "A World of Art: Works in Progress, Bill Viola," a PBS series and telecourse produced by
Oregon Public Broadcasting in association with Oregon State University, with major funding from the Annenberg/CPB
Project.presentation of video equipment and techniques:

I have a number of . . . different cameras and different things I use in my work. And I’ll show some of them to you. This is
a fire proof housing for a camera. It is relatively fireproof. You can’t keep the camera in the flames for too long.
[sound]
This is an early under water housing that we made. It’s a very simple kind of thing. Your camera goes inside here, and it
has this high tech lens cap on—the top of a Thermos jar. And this, you know, allows me to move the camera under water
with a fair amount of flexibility.
[sounds]
This was designed for shooting in moonlight. And it has an image intensifier in it, and with it I was able to shoot a lot of
the images from The Passing which were recordings of the desert landscape, in the middle of the night, three o’clock in the
morning, just with the light of the moon.
[sounds