1 - Ispitivanje Tekstila - Knjiga

VISOKA STRUKOVNA ŠKOLA ZA TEKSTIL U LESKOVCU
dr Dragan Radivojević
dr Miodrag Đorđević
dr Dušan Trajković
ISPITIVANJE TEKSTILA
Leskovac, 2016.
dr Dragan Radivojević
dr Miodrag Đorđević
dr Dušan Trajković
dr Dragan Radivojević , dr Miodrag Đorđević , dr Dušan Trajković
Izdaje:
Visoka strukovna škola za tekstil u Leskovcu, Vilema Pušmana 17
Za izdavača:
dr Nebojša Ristić
Recezenti :
dr Jovan Stepanović, red.prof. Tehnološki fakultet u Leskovcu
dr Vasilije Petrović, red.prof. Tehnički fakultet  Mihajlo Pupin u
Zrenjaninu
Lektor i korektor :
Mare Karanfilović
Dizajn korica:
mr Milan Vasić , dr Aleksandra Perić Nikolić
Kompjuterska priprema:
Viktorija Stanković, Dragana Krstić
Odlukom Nastavnog veća Visoke strukovne škole za tekstil 04 broj

1550/9 od 08.12.2015. godine odobreno je da se ova publikacija štampa
kao osnovni udžbenik
Štampa:  Marso CM  , Leskovac
Tiraž : 300 primeraka
CIP- Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd
677. 017(075.8)
Ispitivanje tekstila / Dragan Radivojević, Miodrag Đorđević, Dušan Trajković -
Leskovac: Visoka strukovna škola za tekstil, 2016 ( Leskovac: Marso CM ). – 295 str. :
ilustr. ; 25 cm
Tiraž 300. – Bibliografija: str. 283-295.
ISBN 978-86-81087-32-9
COBISS.SR-ID 220612364
PREDGOVOR
Koncepcijski i sadržajno ova knjiga je pisana prema programu predmeta

Ispitivanje tekstila koji se sluša na studijskim programima Visoke
strukovne škole za tekstil u Leskovcu
Kao osnova za pripremu materijala korišćeno je više knjiga, časopisa,

standarda i internet prezentacija koje obrađuju metode matematičke
statistike, kontrolu kvaliteta proizvodnog procesa, vlagu u vazduhu i
tekstilnom materijalu kao i savremene metode i aparate za ispitivanje
vlakana, pređe i konca,tkanina, pletenina, netkanih tekstilnih materijala i
gotovih tekstilnih proizvoda.
Želja da se predmet Ispitivanje tekstila što više veže za tok tehnološkog

procesa prerade vlakana u gotove proizvode, da se promene koje nastaju u
vlaknu sagledaju kada to nije kasno, da podešavanje procesa prerade bude
na osnovu osobina vlakana i vrste proizvoda, kao i težnja da student ne uči
predmet jednostavno, veđ racionalno, podstaklo nas je da radimo na ovom
udžbeniku,
Celokupni materijal podeljen je u petnest poglavlja:Statističke metode za

obradu podataka tokom ispitivanja tekstilnog materijala, Kontrola
kvaliteta,Primena integriranih poslovnih sistema, Standardi sistema
kvaliteta, Metode formiranja uzoraka, Vlaga u vazduhu i tekstilnom
materijalu,Sorpciona svojstva vlakana, Optimalni klimatski uslovi u
tekstilnoj industriji, Ispitivanje karakteristika vlaknastog materijala,
Ispitivanje poluproizvoda od pređe do gotovih proizvoda, strukturne
karakteristike pređe, Ispitivanje ravnih površinskih proizvoda, Hemijsko
ispitivanje tekstilnih materijala, Kvantitativna analiza mešavine
tekstilnih vlakana, Uputsva na etiketama za održavanje odevnih
premeta,
Autori su nastojali da na jasan i koncizan način predstave obrađivanu

multidisciplinarnu problematiku koja obuhvata znanja iz strukture i
svojstava tekstilnih materijala, tehnološkog procesa prerade vlakana u
gotove proizvode kao i ispitivanje parametara vlakana , pređe i gotovih
proizvoda. Od posebnog značaja su poglavlja koja su posvećena
praktičnim metodama i principima u ispitivanju tekstila kao i kontrola
kvaliteta tehnološkog procesa konvertovanja vlakana u gotove tekstilne
proizvode.
Ako ovaj udžbenik pobudi istinsko interesovanje budućih tekstilnih

stručnjaka za i spitivanje tekstila, onda je on postigao svoj cilj. Nadamo
se da eventualne greške, koje su i pored želje svakog autora da ih ne budu
provuku u svaki udžbenik, neće mnogo uticati na pažljivog čitaoca.
Zahvaljujemo se stručnim recezentima koji su i pored velikih obaveza
nastojali da ova knjiga bude sa što manje propusta,
Leskovac, 7.12.2015. Autori

SADRŽAJ
CILJ I ZADATAK ISPITIVANJA TEKSTILNIH

MATERIJALA............................................................................................1
1. STATISTIČKE METODE ZA OBRADU
PODATAKA TOKOM ISPITIVANJA
TEKSTILNOG MATERIJALA..............................................3
1.1. Linearna ili Uster-Sommerova metoda.........................3
1.2. Metoda matematičke statistike........................................5
1.2.1. Izračunate srednje vrednosti........................6
1.2.1.1. Aritmetička sredina........................................6
1.2.1.2. Geometrijska srednja vrednost...................8
1.2.1.3. Harmonijska srednja vrednost....................9
1.2.1.4. Srednja kvadratna vrednost.........................9
1.2.1.5. Srednja kubna vrednost
....10
1.2.2. Pozicione ( položajne ) srednje
vrednosti 10
1.2.2.1. Modalna vrednost
....10
1.2.2.2. Medijana 11
1.2.2.3 Varijacija izmerenih
rezultata 12
1.2.3. Odstupanja slučajne
veličine od njene 13
srednje vrednosti .................................
1.2.3.1. Raspon 13
1.2.3.2. Srednje apsolutno
odstupanje 14
1.2.3.3. Disperzija 14
1.2.3.4. Standardna devijacija
……………….. 16
1.2.3.5. Koeficijent varijacije
(CV) …………. 17
1.2.3.6. Tehnološka
neravnomernost ………... 18
1.3. Statistička sigurnost.......................................18
1.3.1. Ocena mera varijacije
....25
1.3.2. Krive raspodele
slučajne veličine 26
1.3.3. Binomna raspodela
1.3.4. Normalna raspodela
1.3.5. Statistička raspodela
1.4.
Pojam korelacije..............................................32
1.4.1. Keoficijent korelacije
....36
2. KONTROLA KVALITETA ……................................ 39
2.1.
Planiranje i kontrola kvaliteta ……… 46
2.1.1. Kontrola kvaliteta
....47
2.1.1.1. Procena kvaliteta

……………….… 47
2.1.2. Kriterijumi za definisanje kvaliteta …. 48
2.1.3. Značaj integralne kontrole kvaliteta i
upravljanje kvalitetom …….………... 53
2.1.4. Metode i tehnike u kontroli kvaliteta 57
2.1.4.1. Samokontrola....................................... 57
2.1.4.2. Tehnička kontrola ................................
58
2.1.5. Pareto dijagram ...................................
59
2.1.6. Dijagram uzroka i posledice ................
61
2.1.7. Uloga i značaj kontrolnih karata .........
62
2.1.8. Primena računara u kontroli
kvaliteta ............................................ 68
2.1.8.1. CIM ( Compute Itegrated
Mnufacturing ) koncepcija ............... 72
2.1.8.2. CAI- Kompjuterski upravljana
preduzeća ........................................ 73
2.1.8.3. Primena računara za izradu 3D
tekstilnih materijala ............................ 74
2.1.9. Menadžment totalnog kvaliteta
(TQM), Totalna kontrola kvaliteta u
tekstilu (TQC) .............……………. 74
3. PRIMENA INTEGRIRANIH POSLOVNIH
SISTEMA ( ENTERPRISE RESOURCE PLANING
– ERP) ............................................................................ 77
4. STANDARDI SISTEMA KVALITETA – ISO ....... 79
4.1.Principi standardizacije u Srbiji .......... 80
4.1.1.Srpski standardi .................................. 81
5. METODE FORMIRANJA UZORKA ........................ 83
5.1.Uzimanje uzoraka za ispitivanje karakteristika
vlakana ......................... 84
5.2.Uzimanje uzoraka za ispitivanje karakteristika
pređa ( jednožične, premotane i
končane )......................... 89
5.3.Postupak uzimanja uzoraka ravnih površinskih
tekstilnih struktura .......... 90
6. VLAGA U VAZDUHU I TEKSTILNOM 95
MATERIJALU .............................................................
6.1.Apsolutna vlažnost ............................. 95
6.2.Zasićena ili maksimalna vlažnost ....... 95
6.3.Relativna vlažnost vazduha ................ 96
7. 6.4. Merenje vlažnosti vazduha ................ 96
SORPCIONA SVOJSTVA VLAKANA ................ 103
7.1. Vezivanje vlage za tekstilni materijal . 104
7.1.1. Merenje vlage u tekstilnom materijalu 104
7.1.2. Direktne metode ............................................ 106
7.1.3. Indirektne metode .......................................... 107
7.1.4. Kontinualne metode ....................... 108
7.1.5. Kondicionirana ( uslovna-normirana 109
masa )
7.1.6. Uslovi ispitivanja………………...... 110
7.1.7. Promene dimenzija vlakana ( bubrenje ) ...... 111
7.1.8. Promena jačine i izduženja pri
kidanju ……………………………… 113
8. OPTIMALNI KLIMATSKI USLOVI U TEKSTILNOJ
INDUSTRIJI ................................................................... 115
8.1. Dovođenje uzoraka u standardno
stanje ………………………………... 117
9. ISPITIVANJE KARAKTERISTIKA VLAKNASTOG
MATERIJALA..................................................................................119
9.1. Dužina vlakana................................................119
9.1.1. Vrste dužine vlakana
......120
9.1.1.1. Srednja dužina vlakana
……………... 121
9.1.1.2. Medijalna dužina
......122
9.1.1.3. Modalna dužina
122
9.1.1.4. Štapelna dužina
......124
9.1.1.5. Trgovačka dužina
......124
9.1.1.6. Half-Fal dužina

......124
9.2. Metode merenja dužine vlakana................125

9.2.1. Merenje dužine
pojedinačnih vlakana 125
9.2.1.1. Poluautomatsko merenje dužine
vlakana 125
9.2.2. Određivanje dužine
merenjem mase 127
vlakana ................................................
9.2.3. Metoda odsecanja uzoraka određene
dužine ( The clamped tuft method ) 127
9.2.4. Kunova metoda
......128
9.2.5. Merenje dužine vlakna elektronskim
aparatima 128
9.2.5.1. Elektronski
aparat ,,WIRA" 128
9.2.5.2. Elektronski aparat sistema
″ALMETAR" 130
9.2.5.3. Optičko-elektronski
metod merenja ... 133
9.2.5.4. Shirley ( Širlijev ) foto-električni

merač dužine vlakana 134
9.3. Debljina i finoća vlakana..............................136
9.3.1. Metode merenja
debljine i finoće …... 137
9.3.1.1. Gravimetrijska metoda
……………... 137
9.3.1.2. Direktno merenje
debljine vlakana 138
9.3.1.3. Određivanje finoće vlakana
projekcijskim mikroskopom 139
9.3.1.4. Metod vibracije
......143
9.3.2. Indirektno merenje

debljine vlakana .. 146
9.3.2.1. Određivanje debljine pamučnih
vlakana 146
9.3.2.2. Merenje debljine vlakana vune
konstatnim protokom vazdušne struje 148
9.3.2.3. Aparat sa konstantnim
protokom 149
9.3.2.4. Aparat sa konstatnim
pritiskom ……. 150
9.3.3. Kovrdžavost tekstilnih
vlakana 152
9.4. Mehanička svojstva vlakana 153
9.4.1. Prekidna sila 153
9.4.2. Izduženje vlakana pri
kidanju 157
9.4.2.1. Elastična deformacija
......157
9.4.2.2. Viskoelastićna
deformacija 157
9.4.2.3. Plastična deformacija
......158
9.4.3. Modul elastičnosti vlakana i rad 158
kidanja ………………………………
9.4.4. Otpornost vlakana prema ostalim 159
vidovima deformacije ……………….
9.4.5. Postupci merenja prekidnih 159
karakteristika vlakana .........................
9.5. Stepen čistoće vlakana..................................162
9.6. HVI sistemi
za ispitivanje
karakteristika vlakana 163
10. ISPITIVANJE POLUPROIZVODA OD PREĐE
DO GOTOVIH PROIZVODA.................................................167
10.1 Merenje sila zatezanja pređe.......................167
10.1.1. Merenje sile zatezanja tokom
predenja 168
10.1.2. Merenje zategnutosti osnovinih žica
tokom skrobljenja 171
10.1.3. Merenje zategnutosti osnovinih i
potkinih žica tokom tkanja 173
10.1.4. Merna oprema i metode merenja sile
zatezanja tokom pletenja 175
10.1.5. Ispitivanje tvrdoće
namotaja 178
10.1.6. Ispitivanje osnove na
trenje 178
11. STRUKTURNE KARAKTERISTIKE PREĐE...............181
11.1. Korekcija mase zbog odstupanja od
ugovorene finoće pređe 184
11.2. Određivanje finoće pređe.............................185
11.2.1. Direktne metode
......185
11.2.2. Indirektne metode

......186
11.3. Upredenost pređe...........................................187

11.3.1. Metode i uređaji za određivanje
upredenosti pređe 189
11.3.2. Određivanje pravca i
broja uvoja 189
11.3.2.1. Metoda raspredanja
......189
11.3.3. Diferencijalna ili Maršik-
Razuvajeva metoda 191
11.3.4. Naponska metoda
......191
11.3.5. Mikroskopska metoda
......191
11.4. Končana pređa.................................................192

11.5. Efektna pređa...................................................193
11.6. Teksturirani filament.....................................194
11.7. Ravnomernost pređe................................195
11.7.1. Direktna metoda za određivanje
ravnomernosti pređe ........................ 197
11.7.2. Indirektne metode za određivanje
ravnomernosti pređe ........................ 198
11.7.2.1. Metoda za ispitivanje pomoću radio-
izotopa ................................................ 198
11.7.2.2. Fotoelektrična metoda ..................... 198
11.7.2.3. Optička metoda ...............................
199
11.7.2.4. Kapacitativna metoda ......................
199
11.7.2.5. Dodatni delovi aparata za ispitivanje
ravnomernosti .....................................
201
11.7.2.6. Određivanje i odstranjivanje grešaka
pređe ………………………………... 202
11.7.2.7 Statistička šema kontrole kvaliteta
pređe ................................................... 204
11.8 Maljavost pređe .................................. 205
11.8.1. Metode i uređaji za spitivanje
207
maljavosti pređe...
11.8.1.1. Širli metod za ispitivanje maljavosti
pređe ................................................... 207
11.8.1.2. Zweigle-ov metod za ispitivanje
maljavosti pređe ....................... 208
11.8.1.3. ″ Uster Tester G 565″ ......................... 209
11.9. Mehanička svojstva pređa .................. 210
11.9.1. Poluciklične mehaničke karakteristike 211
11.10 Deformacione karakterisike pređa ......
217
11.10.1. Jednociklične karakteristike pređa ..... 218
11.10.2. Višeciklične karakteristike pređa ....... 220
12. ISPITIVANJE RAVNIH POVRŠINSKIH
PROIZVODA ............................................................... 223
12.1. Strukturna svojstva tekstilnih
materijala ............................................ 227
12.1.1. Strukturna svojstva tkanina ................ 227
12.1.2. Strukturna svojstva pletenina ............. 230
12.1.3. Strukturna svojstva netkanih
tekstilnih materijala ............................ 233
12.2. Geometrijska svojstva...................................234
12.3. Mehanička svojstva........................................235
12.3.1. Jačina na probijanje
......238
12.3.1.1. Ispitivanje jačine na probijanje
uređajem sa dijafragmom 238
12.3.1.2. Ispitivanje jačine na probijanje na
dinamometru sa kuglom 239
12.4. Otpornost na trenje i habanje......................240
12.5. Fizičke osobine................................................241
12.5.1. Otpornost prema
gužvanju 241
12.5.2. Piling efekat 243
12.5.2.1. Randmon tumble pilling
test244
12.6. Toplotna svojstva............................................245
12.7 Poroznost...........................................................246
12.8. Kapilarnost........................................................247
12.9 Vodoodbojnost i vodonepropustljivost..........247
12.10 Skupljanje.........................................................249
12.11 Postojanost obojenja......................................249
12.11.1. Ocena promene
obojenja 250
12.11.2. Postojanost obijenja
prema pranju 250
12.11.3. Postojanost obojenja
prema trenju 251
12.11.4. Postojanost obojenja prema svetlu i
atmosferskim uticajima 251
12.12 Zapaljivost i gorenje tekstilnih
materijala 251
13. HEMIJSKO ISPITIVANJE TEKSTILNIH
MATERIJALA...............................................................................255
13.1. Uticaj hemijskih agenasa na tekstilne
materijale različitog porekla 255
13.1.1. Uticaj kiselina na tekstilne materijale
celuloznog porekla 255
13.1.2. Uticaj alkalija na
celulozna vlakna 256
13.1.3. Uticaj oksidacionih sredstava na
celulozna vlakna 256
13.2. Uticaj hemijskih agenasa na
proteinska vlakna 257
13.2.1. Uticaj kiselina 257
13.2.2. Uticaj alkalija 257
13.2.3. Uticaj redukcionih
sredstava 258
13.2.4. Uticaj oksidacionih
sredstava 258
13.3. Uticaj hemijskih agenasa na sintetička
vlakna 259
13.4. Metode indentifikacije vlakana..................260
14. KVANTITATIVNA ANLIZA MEŠAVINE
TEKSTILNIH VLAKANA............................................................265
14.1. Hemijski postupak kvantitativnog
određivanja komponenata vlakana u
mešavini 265
14.1.1 Postupci izračunavanja
rezultata 266
14.1.2. Fizički postupak kvantitativnog
određivanja komponenata vlakana u
mešavini 269
14.1.2.1 Metoda mehaničkog kvantitativnog
izdvajanja vlakana pojedinih
komponenata 269
14.1.2.2. Postupci izračunavanja
rezultata 271
15. UPUTSTVA NA ETIKETAMA ZA ODRŽAVANJE

ODEVNIH PREDMETA................................................................273
Nomenklatura....................................................................................279
Literatura............................................................................................283
UVOD
Ispitivanje tekstila, kao disciplina unutar tekstilnog inženjerstva,

predstavlja direknu primenu inženjerskih znanja i nauke u cilju
određivanja različitih svojstava i karakteristika tekstilnih sirovina i
proizvoda. U ocenjivanju kvaliteta tekstilnih sirovina, materijala i gotovih
proizvoda, koriste se pored instrumentalnih metoda merenja i
organoleptičke metode ocenjivanja.
Proizvodnja tekstilnih proizvoda visokog kvaliteta u uslovima
globalizacije i permanentne borbe u osvajanju novih tržišta, nemoguća je
bez totalne kontrole kvaliteta primenom savremenih metoda ispitivanja u
svim fazama prerade i to počev od uskladištenja, odnosno od ulaza
tekstilnih sirovina u tehnološki proces prerade do kupca. Ispitivanje
parametara kvaliteta tekstila vrši se korišćenjem savremenih metoda uz
primenu uređaja i instrumenata sa odgovarajućim softverskim rešenjima.
Većina tekstilnih materijala je nehomogene građe, kako po sastavu
tako i po osobinama pa je potrebno posebnu pažnju obratiti propisnom
uzimanju reprezentativnog uzorka iz osnovnog skupa tekstilnog
materijala za odgovarajuća ispitivanja. Takođe treba voditi računa pri
uzimanju proba iz reprezentativnog uzorka na kojima će se ispitivanje
izvršiti, kao i pažljivom pripremanju tih proba za ispitivanje.
Sve metode ispitivanja tekstila zasnivaju se na naučnim
saznanjima i teorijskim principima egzaktnih nauka. fizike, hemije,
fizičke hemije, biologije i matematike. Nauka o ispitivanju tekstila
obuhvata tri područja:
- identifikacija i ocena kvaliteta tekstilnih sirovina,
- kontrola kvaliteta u pojedinim fazama proizvodnog procesa.
- ispitivanje kvaliteta i upotrebljivosti tekstilnih proizvoda,
U navedenim područjima ispitivanja koriste se organoleptičke,
fizičke, hemijske, biološke, statističke, kompleksne, kao i metode
praktične upotrebe tekstila sa aspekta eksplotacije,
Organoleptičke metode se zasnivaju na korišćenju čula čoveka i
pri tome se može utvrditi boja, sjaj, opip, zaprljanost i druga svojstva
materijala,
Fizičke metode se dele na optičke i mehaničke metode. U optičke
metode spadaju: mikroskopska ispitivanja korišćenjem savremenih
elektronskih mikroskopa, rentgenografska, fluorescentna i
fotometrijska ispitivanja.
Mehaničke metode su najzastupljenije i na bazi njih se određuju
sosobine i svojstva tekstilnih materijala u procesu njihove prerade. Tu
spadaju ispitivanje jačine, izduženja, elastičnosti, otpornosti na
habanje i dr.
Hemijske metode se zasnivaju na hemijskim reakcijama tekstilnog
materijala sa odgovarajućim hemikalijama, reagensima i bojama.
Naročito se primenjuju pri kvalitativnoj analizi vlakana, a isto tako i
pri kvantitativnoj analizi mešavine vlakana.
Biološke metode se koriste u ispitivanju zaštitnog dejstva
pomoćnih sredstava za zaštitu tekstilnog materijala od larvi insekata,
bakterija, algi i dr. Metode praktične upotrebe tekstila utvrđuju
izdržljivost tekstilnog materijala tokom procesa eksplotacije.
U praktičnom ispitivanju tekstila koristi se i kombinacija
nevedenih metoda. Vrlo često se kombinuju fizičke i hemijske metode
ili fizičke i biološke. Podela ispitivanja tekstila može se izvršiti i na
ispitivanje vlaknastog materijala, pređe i konca, tkanine, pletenine i
netkanog tekstila, ali bilo kako izvršiti podelu radi lakšeg izučavanja
pojedinih metoda ispitivanja, bitno je za praksu da se te metode pri
ispitivanju pravilno primene i sprovedu.
CILJ I ZADATAK ISPITIVANJA TEKSTILNIH
MATERIJALA
Ispitivanje tekstilnog materijala ima za cilj da utvrdi prirodu,

sastav i karakteristike uzorka, kao i da proveri mogućnosti njegove
prerade u finalni proizvod uz adekvatno podešavanje tehnološkog
procesa.
Ispitivanje karakteristika tekstilnog materijala ( vlakno,
pređa, tkanina, pletenina, netkani, tehnički i geo tekstil ) se sastoji iz
adekvatne metode ispitivanja i obrade podataka koji se dobijaju u
laboratoriji.
Podaci o nekoj karakteristici se izražavaju odgovarajućim
brojevima i statistički obrađuju. Na osnovu podataka upoređuju se
projektovane i realne karakteristike materijala koje se preko
centralnog kompjutera iz laboratorije šalju u proizvodni pogon.
Poslati signal prihvata adekvatni softwer koji je instaliran na
mašini i vrlo brzo podešava parametre mašine i odstranjuje
prijavljene nedostatke.
1
2
1. STATISTIČKE METODE ZA OBRADU
PODATAKA TOKOM ISPITIVANJA TEKSTILNOG
MATERIJALA
U statističke metode se ubraja:
- linearna ili Uster - Sommer-ova metoda i
- metoda matematičke statistike.
1.1. LINEARNA ILI USTER SOMMEROVA METODA
Uster-Sommerova metoda se najviše primenjivala u

ispitivanju tekstila i kontroli ravnomernosti pojedinih karateristika
tekstilnog materijala.
Sve brojne vrednosti dobijene pri merenju nekog obeležja se
svrstavaju u dve grupe: gornju i donju. U gornju grupu ulaze
vrednosti veće od aritmetičke srednje vrednosti uključujući i one
koje su jednake srednjoj vrednosti. Brojne vrednosti manje od
aritmetičke srednje vrednosti pripadaju donjoj grupi. Ako se zbir
vrednosti u odgovarajućoj grupi podeli brojem vrednosti u njoj,
dobija se gornji, odnosno donji prosek. Na osnovu aritmetičke
sredine gornjeg i donjeg proseka izračunava se odstupanje naviše,
odnosno naniže, čija se aritmetička sredina naziva prosečno
odstupanje ili procenat neravnomernosti po Sommeru. Kada se od
100% oduzme neravnomernost dobija se ravnomernost po
Sommeru.
Gornje odstupanje ( Og ) od srednje vrednosti se izračunava
na osnovu formule:
O = x g − x ⋅100 (%) (1)

g x
Donje odstupanje predstavlja odnos razlike srednje vrednosti
− −
( x ) i donjeg proseka ( xd ) prema aritmetičkoj sredini svih vrednosti
izražen u procentima, tj.:
Od =x −x ⋅100 (%)
d
(2)
x
Neravnomernost po Sommeru ( Ns ) se određuje iz
jednačine:
N s = Og + Od (%) (3)
2
3
a ravnomernost (Rs ) iz razlike:
Rs = 100 − Ns (%) (4)
Prema Sommeru, ukoliko neravnomernost ispitivane
karakteristike odstupa do 10%, onda se ista smatra vrlo
ravnomernim, između 10 i 15% - ravnomernim, a preko 15% -
neravnomernim.
Primer: Ispitivanjem broja zavoja na dužnom metru
pamučne pređe dobijene su sledeće vrednosti: 750, 790, 720, 750,
760, 730, 750, 740, 760, 730, uvoja/m. Odrediti ravnomernost uvoja
pređe primenom Sommer-ove metode.
Tabela 1.Obrada rezultata ispitivanja broja zavoja na dužnom metru
Redni broj Merne Grupe mernih vrednosti
vrednosti gornja donja
1 750 750
2 790 790
3 720 720
4 750 750
5 760 760
6 730 730
7 750 750
8 740 740
9 760 760
10 730 730
Zbir 7480 4560 2920
− 748 760 730
Tm
Gornje 1,6%
odstupanje
Donje 2,46%
odstupanje
Neravnomernost 2,0% i ravnomernost 98%
Maksimalna vrednost 790 zav/m
Minimalna vrednost 620 zav/m
O = 760 − 748 ⋅100 = 1,6% (5)

g
748
O = 748 − 730 ⋅100 = 2,4% Od = 2,4% (6)
d
748
Ns = 1,6 + 2,4 = 2 % Ns = 2 % (7)
2
4
Rs = 100 – 2 = 98% Rs = 98% (8) Prema dobijenim
rezultatima neravnomernost je 2%. Pređa u pogledu uvoja je vrlo
ravnomerna, jer je Ns < 10%. I pored toga što je linearna metoda
najstarija i najjednostavnija, ona ima više
nedostataka:
a) ravnomernost razmatra odvojeno gornju od donje grupe,
pa time ne daje celokupnu ocenu ravnomernosti ( slika 1 );
900
800
700
Tm( m-1)
600
500
400
300
200
100
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11
0 0
Redni broj uzoraka

Slika 1. Gornja i donja grupa adekvatne vrednosti
b) uključivanjem vrednosti merenja koje su jednake

aritmetičkoj sredini u gornjoj grupi uvećana je ravnomernost gornje
grupe na račun donje;
c) Sommerova metoda ne reaguje tako osetljivo na uvećanje
pojedinih odstupanja.
1.2. METODA MATEMATIČKE STATISTIKE
Glavni zadatak matematičke statistike je da niz statističkih

podataka o nekoj karakteristici izrazi odgovarajućim brojevima i da
matematičkim metodama utvrdi zakonitost sa kojima se ta
karakteristika javlja u proizvodnji.
Brojne karakteristike koje slučajnu veličinu dovoljno
reprezentuju zovu se mere centralne tendencije. Najvažnije brojne
karakteristike, tj. mere centralne tendencije su srednje vrednosti
slučajne veličine odnosno matematičko očekivanje slučajne
vrednosti.
5
Sve srednje vrednosti mogu se podeliti u dve grupe: jedne su
izračunate (matematičke), a druge položajne (pozicione).
1.2.1. Izračunate srednje vrednosti
Izračunate srednje vrednosti, koje se najčešće primenjuju u

ispitivanju tekstila, dobijaju se kao rezultat računskih operacija, pri
kojima se uzimaju u obzir sve vrednosti obeležja, to su: aritmetička
sredina, harmonijska sredina, geometrijska sredina, srednja
kvadratna i srednja kubna vrednost.
1.2.1.1. Aritmetička sredina
Aritmetička sredina se najčešće upotrebljava u statističkim

istraživanjima. Lako se računa, razumljiva je i u njenom
određivanju učestvuju svi članovi serije. Nedostatak je u tome što je
osetljiva na ekstremne vrednosti, pa zbog toga kod nekih serija nije
reprezentativna. U svim drugim slučajevima je pogodna za
upotrebu, naročito u slučaju kada se pojava ponaša linearno.
Prosta aritmetička sredina se primenjuje kada imamo
negrupisane podatke, odnosno kada se elementi koji sačinjavaju
seriju, pojavljuju samo jedanput. Ona se izračunava kada se zbir
vrednosti obeležja skupa statističkih jedinica (Σx) podeli sa brojem
jedinica (n).
Prosta aritmetička sredina izračunava se po obrascu:
m
x = x1 + x2 + x3... + xm =∑ xi (9)
i =1
n n
Aritmetička sredina grupisanih vrednosti (ponderisana)
primenjuje se ako su podaci u seriji grupisani, tj. ako se pojedine
vrednosti obeležja ponavljaju više puta. Izračunava se množenjem
vrednosti obeležja sa odgovarajućim frekvencijama i zbir ovih
proizvoda se podeli sa zbirom frekvencija. Frekvencije sa kojima se
množe pojedine vrednosti obeležja često se nazivaju mere ili
ponderi.
Aritmetička sredina grupisanih vrednosti izračunava se na
osnovu obrasca:
x = f1 ⋅ x1 + f2 ⋅ x2 + ... + fm ⋅ xm , ⇒ x = Σfi xi (10)
n Σfi
jer je f1 + f 2 ... + f m = n.
6
Jednačina ( 10 ) može se napisati u obliku:
f f f (11)
x = n 1 ⋅ x1 + n2 ⋅ x2 + ... + nm ⋅ xm
a kako su:
f1 f 2 f m (12)
n = w1, n = w2 ,... n = wm
odgovarajuće relativne frekvencije vrednosti x1 x2,...xm, srednja

vrednost x može se napisati u obliku:
x = w1x1 + w2 x2 + ... + (13)

wm xm ili,:
m
x= ∑ wk x k (14)
k =1
Kada je obim uzorka ( n ) vrlo veliki, tada je svaka relativna

frekvencija ispitivanog obeležja wk približno jednaka (po zakonu
velikih brojeva) odgovarajućoj verovatnoći p k pa se na osnovu
jednačine (14), može konstatovati da se srednja aritmetička vrednost
x slučajne veličine X malo razlikuje od zbira:
p1x1 + p2x2 + ...+ pmxm (15)
koji se zove matematičko očekivanje slučajne veličine X, i

obeležava se sa M (X).
Prema tome, matematičko očekivanje M (X) diskretne
slučajne veličine X je zbir proizvoda svake od njenih mogućih
vrednosti xk i odgovarajuće verovatnoće (pk) (k = 1, 2, ..., m):
m
M(X) = x1p1 + x2p2 + ... + xmpm ⇒ M (X ) = ∑ xk p k (16)

k =1
Matematičko očekivanje diskretne slučajne veličine naziva

se još i verovatnom vrednošću te slučajne veličine.
Ako je obim uzorka slučajne veličine X date statističke mase
vrlo veliki, tj. kada se radi o većem broju ispitivanog obeležja, tada
je matematičko očekivanje brojna karakteristika oko koje osciluju
srednje vrednosti slučajne veličine za svaku seriju. Zbog toga se
vrlo često za srednju vrednost x uzima matematičko očekivanje
M(X), dakle uzima se da je:
7
− m
x = x1p1 + x2p2 + ... +xmpm ⇒ x = ∑ xk pk (17)
k =1
1.2.1.2. Geometrijska srednja vrednost
Geometrijska srednja vrednost dva broja jednaka je drugom

korenu proizvoda ta dva broja. Geometrijska sredina tri broja
jednaka je trećem korenu iz proizvoda ta tri broja, itd.
Prema tome, geometrijska sredina xge se definiše kao n-ti
koren iz proizvoda n-varijanata, tj.:
x ge = n x ⋅ x 2 ⋅...⋅ x n (18)
1
Međutim, ako je obim uzorka n > 3, izračunavanje xg nije

preporučljivo prema prethodnoj jednačini, već iz relacije:
m
log x = log x1 + log x2 + ⋅ ⋅ ⋅ ⋅ + log xm = ∑log xi (19)
ge i =i
n n
Na osnovu prethodne jednačine može se zaključiti da
geometrijska sredina x g predstavlja antilogaritam aritmetičke
sredine logaritma vrednosti za koje se traži srednja vrednost.
Za grupisanje merne vrednosti – varijante, jednačina ( 19 )
dobija oblik:
n
f
x f1 log x1 + f2 log x2 + ⋅ ⋅ ⋅ + fn log xn ∑ i log xi
= i=i
log ge = (20)
n
f1 + f2 + ⋅ ⋅ ⋅ + fn
Geometrijska sredina se ne računa iz serija koje sadrže
vrednost nula. Na njenu veličinu utiču vrednosti svih članova serije
i to u većoj meri ekstremno manje, nego ekstremno veće vrednosti.
Geometrijska sredina je manja od aritmetičke sredine iste serije,
osim u slučajevima kada su sve vrednosti serije međusobno
jednake. Njeno iznalaženje je računski komplikovano i ne
upotrebljava se često. Pogodna je za one serije koje predstavljaju
pojave koje se ponašaju približno geometrijskoj progresiji. To je, na
primer, slučaj sa prirodnim priraštajem stanovništva, ekonomskim
ulaganjem, investicijama, ulozima na štednju i slično.
8
Geometrijska sredina ima naročitu primenu za utvrđivanje
tempa dinamike, srednjeg tempa razvitka (rašćenje ili opadanje)
proučavanje pojave. Prema tome, ovaj metod je od značaja naročito
za analizu vremenskih serija.
1.2.1.3. Harmonijska srednja vrednost
Harmonijska sredina ( xh ) je recipročna aritmetičkoj

srednjoj vrednosti. Ona se upotrebljava kada su obeležja elemenata
za koje se izračunava sredina, izražena u vidu obrnutih (recipročnih)
veličina. Obrnute ili recipročne su one veličine koje se, izražavajući
vrednost obeležja, kreću u obrnutom pravcu od pravca kretanja
vrednosti pojave koju odražavaju ( povećavaju se sa smanjenjem, a
smanjuju sa povećanjem vrednosti pojave). Takva je pojava:
produktivnost rada (manje vremena po jedinici proizvoda znači
povećanje produktivnosti rada i obrnuto). Prema tome, da li članovi
serije imaju jednaku važnost ili pak nemaju jednaku važnost
(različite frekvencije) razlikujemo prostu harmonijsku sredinu i
složenu (ponderisanu) harmonijsku sredinu.
Prosta harmonijska sredina primenjuje se kada imamo seriju
sa recipročnim pokazateljima i kada svi članovi serije imaju iste
frekvencije, a izračunava se po obrascu:
xh = n (21)
1 + 1 + 1 +...+ 1
x x x x
1 2 3 n
Ponderisana harmonijska sredina primenjuje se kada imamo

seriju sa recipročnim pokazateljima i kada svi članovi serije imaju
različite frekvencije, a izračunava se po obrascu:
x = f1 + f2 + f3 + ⋅ ⋅ ⋅ + fn , ⇒ x h = Σfi (22)
f
h f1 + f2 + f3 +⋅⋅⋅+ n Σ fi
x x x x x
1 2 3 n i
Harmonijska srednja vrednost ima veliku primenu u

ispitivanju tekstila, naročito, kod određivanja finoće pređe.
1.2.1.4. Srednja kvadratna vrednost
Srednja kvadratna vrednost predstavlja drugi koren

količnika zbira kvadrata svih varijanata i obima uzorka, tj.:
9
m m
x f x
xkv = ∑ i
2
(23) ili xkv = ∑ i i
2
(24)
i=1 i =1
n n
Jednačina (23 ) odnosi se na negrupisane, a jednačina ( 24 )

na grupisane merne vrednosti.
1.2.1.5. Srednja kubna vrednost
Srednja kubna vrednost . Pored srednje kvadratne mere
centralne tendencije, određuje se i srednja kubna vrednost.
Srednja kubna vrednost predstavlja treći koren količnika
zbira kubova svih varijanata i obima uzorka. Ona se određuje iz
jednačine ( 25 ) i ( 26 ):
m
x
3
∑ i
3
i=1
x
ku n = (25)
za nesređenu seriju, a za sređenu seriju je odnos:
m
f x
x
=
3
∑ i i
3
ku i=1 (26)
n
1.2.2. Pozicione ( položajne ) srednje vrednosti
Položajne srednje vrednosti se određuju prema položaju koji

zauzimaju u datoj raspodeli frekvencija, to su: modus i medijana.
1.2.2.1. Modalna vrednost
Modus ( x mod ) je ona vrednost obeležja koja se najčešće
ponavlja, odnosno koja ima najveći broj frekvencija ( slika 2 ) .
Slika 2. Modalna vrednost ispitivanog uzorka
1
0
Ona se vrlo lako određuje kod osnovne serije i proste
distribucije frekvencija, a teže kod intervalne serije gde su u
upotrebi više obrazaca. Modalna vrednost i medija ne podleže
uticaju ekstremnih vrednosti.
Kod obeležja koja se menjaju neprekidno modus predstavlja
apscisu maksimuma na krivoj raspodele. Ukoliko kriva raspodele
ima više maksimuma ( temena ) znači da ima više modalnih
vrednosti, pa se kaže da je to bimodalna ili multimodalna raspodela
slučajne veličine X date statističke mase tekstilnog materijala.
Vrednosti frekvencija raspodele aritmetičke sredine,
medijane i modusa retko se poklapaju ( slika 3 ) .
Slika 3. Aritmetička sredina, medijana i modus

Modus u ispitivanju tekstila, na primer kod dužine vlakana,
predstavlja tipičnu vrednost ujedno najreprezentativniju meru
centralne tendencije. Nedostatak modusa je u tome što nije podesan
za algebarske operacije.
Modus se izračunava iz obrasca:
(27
)
gde je: l - vrednost svojstva (dužina) koja je najviše

zastupljena,
c - visina intervala grupe,
m1 - učestalost prve niže grupe od modalne,
m2 - učestalost prve više grupe od modalne.
1.2.2.2. Medijana
Po važnosti mera centralne tendencije, medijana zauzima

drugo mesto posle aritmetičke srednje vrednosti.
1
1
Medijana predstavlja vrednost one varijante obeležja date
statističke mase koja deli varijacioni niz na dva jednaka dela po
obimu. Obeležava se sa xmed. U cilju određivanja varijante koja
predstavlja medijanu potrebno je od nesređene serije elemenata
načiniti sređenu seriju.
U slučaju kada je kriva raspodele slučajne veličine X
asimetrična i sa jednim maksimumom, onda se medijana ne poklapa
sa modalnom i aritmetičkom sredinom. Asimetrija krive raspodele
slučajne veličine X može biti desna (pozitivna asimetrija) i leva
(negativna asimetrija ).
100
Frekvencija
80
60
40
20
0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
aritmeticka sredina medijana modus
a b
Slika 4. Pozitivna ( a ) i negativna asimetrija raspodele ( b )
Pozitivna i negativna asimetrija krive raspodele slučajne

veličine X susreću se kod vunenih i pamučnih vlakana. Kod krive
raspodele vunenih vlakana po dužini asimetrija je pozitivna ( slika
4-a ) gde je:
X <X < Χ ili Χ > X > X (28)

mod med med mod
a kod pamučnih vlakana negativna asimetrija ( slika 4 - b ), gde je:
Χ <X <X ili X >X > X (29)

med mod mod med
1.2.2.3. Varijacija izmerenih rezultata
Srednja vrednost nije dovoljna karakteristika distribucije

frekvencije, jer mogu dve ili više serija imati srednju vrednost, a da
se ipak međusobno mnogo razlikuju.
Gledajući dve serije I i II imaju istu aritmetičku srednju
vrednost:
1
2
Serija I: 36, 37, 39, 40, 41, 43, 44.
Aritmetička sredina iz ove serije je 40.
Serija II: 2, 5, 10, 40, 68, 75, 80.
Aritmetička sredina ove serije takođe iznosi 40.
I pored toga što obe serije imaju aritmetičku srednju
vrednost 40, ipak su potpuno različite. U seriji I sva su obeležja
grupisana oko srednje vrednosti 40, a odstupanja obeležja od
sredine iznose - 4 do + 4. U seriji II je to grupisanje veće od srednje
vrednosti i odstupanje obeležja od aritmetičke sredine iznosi - 38 do
+ 40. Zbog toga srednja vrednost, koja iznosi 40, može sa većom
tačnošću da reprezentuje prvu nego drugu seriju. Razlika između
vrednosti svakog člana serije i srednje vrednosti naziva se
odstupanje ili devijacija, a pregled svih devijacija serije naziva se
disperzija.
Dakle, za ispitivanje bilo kog obeležja potrebno je da se
znaju, ne samo brojne karakteristike mera centralne tendencije, već i
stepen variranja elemenata proučavanog uzorka neke statističke
mase, tj. oscilovanje mernih vrednosti oko aritmetičke sredine.
1.2.3. Odstupanja slučajne veličine od njene srednje vrednosti
Odstupanja slučajne veličine od njene srednje vrednosti

izražavaju se merama varijacije, od kojih su najpoznatije:
- raspon,
- srednje apsolutno odstupanje,
- disperzija,
- srednje kvadratno odstupanje (standardna devijacija),
- koeficijenat varijacije,
- normalizovano odstupanje,
- koeficijenat linearne neravnomernosti,
- tehnološka neravnomernost i druge.
1.2.3.1. Raspon
Razlika između maksimalne i minimalne varijante u

ispitivanom uzorku naziva se raspon, interval ili amplituda
varijacije (R) izračunava se jednačinom ( 30 ).
Raspon kao mera varijacije koristi se za brzo, ali ne potpuno
tačno određivanje rasipanja u slučaju kada je n ≤ 10.
R=x − x (30)
max min
1
3
1.2.3.2. Srednje apsolutno odstupanje
Srednje apsolutno odstupanje. Variranje neke varijante xi je

izraženo odgovarajućim odstupanjem od srednje vrednosti x , to
jest:
∆xi = xi − x (31)
U cilju izbegavanja kompenzacije pozitivnih i negativnih

odstupanja koristi se srednje apsolutno odstupanje.
Srednje apsolutno odstupanje predstavlja aritmetičku sredinu
apsolutnih vrednosti odstupanja svih varijanata od aritmetičke
srednje vrednosti x , a obeležava se slovom Θ; određuje se iz
jednačine:
m _
∑ xi − x Θ
∆ 1 + ∆2 + ⋅ ⋅ ⋅
= i =1 = (32
n + ∆n n )
Ova jednačina se odnosi na određivanje srednjeg apsolutnog
odstupanja nesređene serije varijanata ispitivanog uzorka date
statističke mase. Sledeća jednačina se odnosi za sređenu opciju,
m
∑ fi (xi − x)
i =1
Θ= (33)
n
Međutim, srednje apsolutno odstupanje je nepogodno za

procenu neravnomernosti, jer ne reaguje na veća odstupanja
pojedinih varijanata sa malim odstupanjem od njihove srednje
vrednosti.
1.2.3.3. Disperzija
2
Srednja vrednost slučajne veličine (x - x ) naziva se
disperzija ili rasipanje oko srednje vrednosti određene
karakteristike. Prema definiciji srednje vrednosti (odnosno
matematičkog očekivanja) slučajne veličine, disperzija te veličine
jednaka je zbiru:
14
σ 2 = (x − x )2 p + (x − x )2 p + ⋅⋅⋅ + (x − x
1 2 2 m m
)2 p (34)
1
ili
m
σ = 2
∑(xk − x )2 pk (35)
k =1
Disperzija se izražava kvadratom jedinica obeležja koje

se ispituje.
Pored disperzije uzorka postoji i takozvana statistička
disperzija. Statistička dispersija je statistička analogija za disperziju
slučane veličine X. Ona predstavlja jednu od brojih karakteristika
koja pokazuje kako su varijante x 1 , x2 , ...,xm obeležja X u tom
uzorku rasejane oko sredine uzorka, ako je uzorak reprezentativan,
ona daje sliku o tome kako su te varijante rasejane u celokupnoj
statističkoj masi.
Statistička disperzija date statističke mase izračunava se iz
jednačine:
σ s = w1(x1 − x )2 + w2 (x2 − x )2 + ⋅ ⋅ ⋅ + wm (xm − x

2
)2 (36)
ili: ,
2
m
σ2 = ∑ ( x k − x ) wk (37)
k=1
gde su: x1 - x , x2 - x odstupanja varijanata x1, x2,...,xm od

statističke srednje vrednosti x ,
w1, w2,...wm odgovarajuće relativne frekvencije tih
varijanata.
Ako se obim uzorka date statističke mase povećava, tada
srednja vrednost tog uzorka i disperzija teže, prema zakonu velikih
brojeva, statističkoj sredini odnosno statističkoj disperziji
proučavanog statističkog mnoštva.
U laboratorijskoj praksi disperzija se izračunava iz
jednačine:
2
σ = ∑ f (∆x )2 (38)
i i
n −1
1
5
za uzorke obima n ≤ 20. Ako je uzorak obima n ≥ 20, disperzija se
izračunava iz jednačine:
σ 2 = 1 ∑ fi (∆xi )2 − 1 (∑ fi∆xi )2 (39)
n −1 n
U slučaju kada je obim uzorka n ≤ 10 jednačina za izračunavanje

disperzije je uprošćena:
σ 2
= ∑(∆xi )2 (40)
n −1
1.2.3.4..Standardna devijacija
Ova karakteristika definiše kvadratno odstupanje slučajne

veličine od njenog matematičkog očekivanja M(X) i ima iste
dimenzije kao i slučajna veličina. Ova brojna karakterisitika
slučajne veličine, koja se naziva i standardnim odstupanjem, ima
veliki praktični značaj. Obeležava se sa σ ili SD.
Standardna devijacija predstavlja drugi koren iz disperzije i
uvek ima pozitivnu vrednost.
Opšta jednačina za izračunavanje standardne devijacije je:
σ= σ2 (41)
Između standardne devijacije i srednjeg apsolutnog

odstupanja postoji veza koja je data jednačinom:
Θ = 4σ (42)
5
Standardna devijacija karakteriše odstupanje proizvoda od

propisanih standarda. Ako standardna devijacija neke partije
gotovih proizvoda prelazi dozvoljenu granicu, onda se ti proizvodi
izdvajaju kao defektna roba. To znači da se za svaki proizvod pored
utvrđivanja njegovog standarda utvrđuje i dozvoljena standardna
devijacija, to jest, dozvoljeno odstupanje od propisanog standarda.
Ako se varijante x1 x2,.., xm iz jednog reprezentativnog
uzorka date statističke mase nalaze u intervalu (a,b), tada je x
statistička srednja vrednost uzorka (odnosno statističke mase)
predstavljena tačkom tog intervala, a interval ( x - σ, x + σ ) nalazi
se između a i b ( slika 5 ). Ako je σ dovoljno mala onda se većina
1
6
(najmanje 2/3) varijanti nalazi u intervalu (x -σ, x +σ), ali se manji
broj varijanti nalazi van ovog intervala, pa se kaže da je rasipanje
malo.
30
25
20
15
10
0 1 2 3 4 5
Slika 5. Raspodela varijanti određene karakeristike oko srednje

vredosti
- - -
1)
− a, 2) x - σ , 3) x, 4) x + σ , 5) b
1.2.3.5. Koeficijent varijacije ( CV )
Koeficijent varijacije (CV) predstavlja relativno statističko

merilo rasipanja slučajne veličine oko srednje vrednosti. Ova brojna
karakteristika uzorka označava procenat standardnog odstupanja σ
u odnosu na srednju vrednost x a izračunava se iz jednačine:
CV = σ ⋅100 (%) (43)

x
Koeficijent varijacije smanjuje se sa povećanjem dužine

odsečaka koji se ispituju i obrnuto. Ovo je zbog toga što se
pojedinačna odstupanja gube u srednjoj vrednosti. Odnos
koeficijena varijacije i standardne devijacije za neke karakteristike
polučešljanih pređa prikazan je na slici 6.
14 20
SD Tm ( m-1 )
Staisticki pokazatelji poduzne SD Tt ( tex ) 18
12
Statisticki pokazatelji upredenosti predja
mase predja CV(%) CV(%)

1
2 3 4 16
10
14
8
12
6 10
8
4
6
2
4
0 2
Eksperimetalni materijal 0
1
2 3 4
Eksperimetalni materijal
Slika 6. Statistički pokazatelji promene podužne mase i

upredenosti eksperimentalnih materijala
17
1.2.3.6. Tehnološka neravnomernost
Napred je istaknuto da disperzija (σ2), standardna

devijacija (σ), koeficijent varijacije (CV) pravilnije izražavaju
nehomogenost proba odgovarajuće partije (serije) od srednjeg
apsolutnog odstupanja (Θ) i koeficijenta linearne naravnomernosti
( Nt ). Upoređivanje tehnoloških odnosa partija (serija), na primer
kidljivost materijala pri preradi, na osnovu veličina koeficijenta
varijacija pokazuje da veza nije najbolja to jest varijacioni
koeficijent, iako je bolji od koeficijenta neravnomernosti po
Sommeru, ne izražava dovoljno tačno odnos tehnoloških procesa u
pogledu neravnomernosti partija (serija).
Zbog toga je uveden nov pojam za izračunavanje
neravnomernosti-tehnološka neravnomernost (Nt ), koja se
izračunava po formuli:
∑ (∆i )4
Nt = n ⋅100 (%) (44)
x
gde je: ∆i - apsolutno odstupanje varijanata od x ,

n - obim uzorka.
Kod normalne raspodele postoji korelacija između

tehnološke neravnomernosti Nt , koeficijenta varijacije CV i
neravnomernosti po Sommeru Ns:
Nt = 1,32·CV (45)
ili
Nt = 1,65·Ns (46)
1.3. STATISTIČKA SIGURNOST
Svaki statistički zaključak na osnovu uzorka obima ( n )

obično nije sasvim pouzdan, već mu pripada samo određena
verovatnoća ili određena statistička sigurnost ( S ). Statistička
sigurnost izražava se procentima verovatnoće.
Za neku metodu, po kojoj se donosi zaključak na osnovu
uzorka, kaže se da ima sigurnost od 95%, ako u 95% slučajeva
1
8
dovodi do ispravnih zaključaka, a u preostalih 5% slučajeva dolazi
do pogrešnih zaključaka.
U ispitivanjima obeležja date statističke mase na osnovu
uzorka mogu se slučajno pojaviti velika odstupanja od srednje
vrednosti ili matematičkog očekivanja, iako sa vrlo malom
verovatnoćom. Gde će biti granica slučajnih odstupanja, stvar je
ugovora. U praksi su prihvaćena sledeća konvencionalna pravila:
- odstupanja kod statističke pouzdanosti S = 95% su
slučajna;
- odstupanja kod S =99% nisu slučajna, već su statistički
sigurna;
- odstupanja između statističke sigurnosti S = 95% i S =
99% pretpostavlja se da nisu slučajna, ali ovu pretpostavku treba
potvrditi daljim ispitivanjima ( slika 7 ).
Slika 7. Raspodela verovatnoća oko srednje vrednosti

Interval rasipanja varijanata oko srednje vrednosti tačno je
određen za svaku statističku sigurnost ( tabela 2 ).
U praksi ispitivanja tekstila, najpogodnije je upotrebljavati
statističke sigurnosti 95%, 99%, 99,9% ili 95,44% ( ± 2 σ ) i
99,73% ( ± 3σ ). Ove vrednosti za (S) važe samo za Gausovu
normalnu raspodelu ili za raspodelu koja se ne razlikuje mnogo od
normalne raspodele.
Tabela 2. Interval rasipanja i statistička sigurnost
Interval rasipanja Statistička sigurnost
- 2,000 σ do + 2,000 σ S = 95,44%
- 3,000 σ do + 3,000 σ S = 99,73%
- 1,960 σ do + 1,960 σ S = 95,00%
- 2,576 σ do + 2,576 σ S = 99,00%
- 3,291 σ do + 3,291 σ S = 99,90%
19
U tekstilnoj industriji obično se uzima statistička sigurnost
95%, a ako su problemi koji zahtevaju veću korelaciju onda se
uzima sigurnost 99,73%.
Standardna devijacija utiče na širinu Gausove krive, veća
standardna devijacija znači da su tokom ispitivanja greške bile
velike, ili da su odstupanja od srednje vrednosti velika. Ako se
−
pretpostavi da je x = 5 i ako se uzme da su vrednosti za σ: 1, 2 i 3, a
kako je površina ispod krive jednaka jedinici, to krive za različite
vrednosti σ imaju oblik kao što je to prikazano na slici 8.
Slika 8. Efekat standardne devijacije (σ) na izgled Gausove krive
Kada se radi sa velikim brojem ispitivanja ili sa velikim

brojem analitičkih rezultat a koristi se standardna devijacija ( σ )
koja se opisuje Gausovom funkcijom za normalnu raspodelu. Nije
uvek moguće uraditi veliki broj merenja ili skupiti tako veliki broj
proba da bi se sa veoma visokom pouzdanošću dati uzorak
izjednačio sa realnom vrednošću. Razlike bi bile veće ukoliko je
broj proba ili merenja manji. Razlog tome je bila smanjena
reprezentativnost broja merenja a to je imalo za posledicu da su
slučajne greške odstupale od zakonitosti normalne raspodele i u
takvim slučajevima su se pokoravale nekoj drugoj verovatnoći koja
se naziva Studentova ili t raspodela.
Suština t raspodele je ta što se kod malog broja merenja ili
za mali broj ispitivanja uzoraka distribucija greške širila više
lateralno i nagomilavala se na marginama krive raspodele (slika 9a).
Pored toga Studentova raspodela se razlikuje za veoma mali broj
merenja uzoraka i približavala se po svojim karakteristikama
normalnoj raspodeli sa porastom broja merenja, odnosno proba. Na
slikama 9 a do 9 d prikazana je uporedna analiza Studentove ( t ) i
normalne ( n ) raspodele.
20
a b
d
c
Slika 9. Uporedna analiza Studentove ( t ) i normalne ( n ) raspodele
Iskustva su pokazala da se sa brojem iznad trideset merenja

postiže izjednačenost statističkih podataka dobijenih po Studentovoj
i normalnoj raspodeli. Standardna devijacija se prikazuje u
jedinicama u kojima su vršena merenja određene karakteristike.
Izračunava se na sledeći način:
-
(x -x)
k= i (47)
σ
−
gde je: ( xi - x ) - odstupanja za određeni broj merenja,

σ - standardna devijacija pojedinačnog merenja.
Kako su vrednosti za ( x i -x) i za σ u jedinicama u kojima je

vršeno merenje, to je količnik k neimenovan broj.
Ako je potrebno odrediti koji je to interval levo i desno od
srednje vrednosti koji obuhvata 95 % svih merenja onda posle
složene matematičke obrade proizilaze vrednosti za k koje se množe
σ (k x σ), a koje se vide na slikama 9 a-d i koje su prepoznatljive za
normalnu raspodelu jer uvek definišu interval od ± 1,96 σ. To isto
znači da će samo 5 % merenja imati grešku veću od ± 1,96 σ.
Kod Studentove raspodele koeficijent k zavisi od broja

merenja. Za tri merenja u Studentovoj raspodeli interval od ± 3,19 σ
21
nalaze se 95 % svih merenja, za pet merenja 95% interval
pouzdanosti iznosi ± 2,27 σ, a za trideset merenja ± 2,05 σ što se
znatno približilo vrednosti za normalnu raspodelu.
Slika 9 pokazuje da se sa merenjem 5 uzorka dolazi do visokog
stepena verovatnoće i da sva ta merenja imaju velika odstupanja,
odnosno da imaju veliku grešku. Sa porastom broja merenja
verovatnoća pojavljivanja velike greške bitno opada (slika 10),
odnosno raste verovatnoća da se dobijena srednja vrednost značajnije
približi realnoj vrednosti.
Slika 10. Relativna greška u funkciji broja merenja

−
Tačnost aritmetičke sredine x ocenjuje se intervalom
poverenja ili praktičnom granicom greške. To znači da se prava
srednjih vrednosti osnovnog skupa nalazi u intervalu sa određenim
statističkim poverenjem.
Prilikom bilo kog merenja neke od karakteristika tekstilnog
materijala moguće je napraviti grešku. Da bi se ta greška definisala
mora se prepoznati njen trend zatim i veličina te greške.
Greška je mera odstupanja izmerene vrednosti od prave
vrednosti. Ona može biti apsolutna i relativna, a prema tipu
sistematska i slučajna.
Apsolutna greška je brojna vrednost i u isto vreme fizička
veličina koja opisuje razliku između realne i izmerene vrednosti
izražena u adekvatnim jedinicama.
Relativna greška je brojna vrednost koja se prikazuje kao udeo
apsolutne greške u veličini realne vrednosti ili srednje vrednosti posle
više merenja. Relativna greška se ne definiše jedinicama u kojima su
vršena merenja, već je to relativna vrednost izražena u procentima koji
pokazuju koliko je greška velika u odnosu na realnu ili srednju
vrednost merenja. Merenje mase sa dve podele prikazano je na slici 11.
Sistematska greška se ne može svrstati u grupu brojnih
vrednosti koje opisuju veličinu greške, već u specifičan tip greške
koji se može registrovati, a koji sistematski menja vrednost
određenog seta merenja za neku određenu vrednost. Sistematska
2
2
greška ima isti znak i veličinu. Sistematska greška može da bude
vrlo kompleksna, ali ako se prepozna, onda se svaki rezultat može
preračunati i tako dobiti prava vrednost.
Slučajne greške su uvek prisutne pri bilo kakvom merenju
karakteristika tekstilnog materijala. Kod ovih grešaka se ne može
registrovati njihov trend razvoja a i veličina (±) u kome će se
razvijati. Vrednost ovih grešaka se smanjuje povećanim brojem
merenja iste karakteristike.
Nesigurnost pri merenju postoji zavisi od laboranta i
podešenosti instrumenta kojim se meri adekvatna karakteristika.
Sticanjem iskustva laborant postaje sve sigurniji u radu i time utiče na
smanjenje greške. Promenom laboranta nesigurnost postaje ponovo
dominatna. Tehnički razlozi su vezani za osobine uređaja i simulacije
uslova rada u proizvodnim halama.
Slika 11. Merenje mase sa dve podele:

gruba podela ( a ) i fina podela ( b )
U proizvodnim uslovima uređaji su konstruisan da mere brze i

krupne promene. Ovim postukom ne mogu se meriti mala odstupanja.
Razlike u podužnoj masi pređe na nivou grama neprecizno se mere
vagom koja je kalibrisana sa grubom podelom, a precizno se mere
vagom sa finom podelom (slika 12). Nesigurnost merenja u prvom
slučaju daleko je veća nego u drugom slučaju.
Preciznost je mera ukupne slučajne greške ili dokaz o
visokoj preciznosti merenja. Veoma precizno merenje ima malu
slučajnu grešku. Precizna merenja pokazuje da se takva merenja
veoma malo međusobno razlikuju. Sva precizna merenja ne moraju
uvek da budu i tačna. Ako instrument pravi sistematsku grešku onda
su rezultati merenja netačni jer odstupaju od prave vrednosti baš za
onoliko kolika je sistematska greška mernog instrumenta ( slika 12).
2
3
25.20 25.20
25.15 25.15
25.10 25.10
25.05 25.05
) 25.00 25.00
(
t
t
( tex 24.95 24.95
Tt
24.90 24.90
24.85 24.85
24.80 0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 24.80 0 1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
Uzorci ispitivanja Uzorci ispitivanja
Slika 12. Precizni i neprecizni rezultati
Tačnost opisuje koliko je veliko ukupno odstupanje

izmerenih vrednosti od realne vrednosti. Merenja mogu da budu
veoma tačna jer se samo neznatno razlikuju od prave vrednosti, ali
po pitanju preciznosti mogu da budu i precizna i neprecizna. Tačna i
precizna merenja su ona kod koga se sva pojedinačna merenja
neznatno razlikuju od prave vrednosti. Tačna i neprecizna merenja
su ona koja imaju vidna odstupanja od realne srednje vrednosti u
pozitivnom ili negativnom smislu (velika ili mala).
Promašeno merenje pri merenju je poseban vid greške koji
se može prepoznati usled svog značajnog odstrupanja od realne ili
srednje vrednosti. Promašaj je prisutan kod preciznih i nepreciznih
merenja. Takvim greškama treba pridavati posebnu pažnju jer
svojim vrednostima mogu znatno da daju pogrešnu sliku o srednju
vrednost i da prouzrokuju pogrešno zaključivanje ili neke druge
neželjene posledice u tokom prerade tekstilnih materijala.
Greška srednje vrednosti određuje se iz jednačine:
p = ±λ ⋅σ (48)
x
n
gde je: λ - faktor zavisan od statističke sigurnosti S i ima
vrednosti ( tabela 3 ),
σ - standardna devijacija,
n - obim uzorka.
Tabela 3. Vrednosti za λ - faktor zavisan od statističke sigurnosti S
kod S = 68,26% λ=1
kod S = 95 % λ = 1,960
kod S = 99 % λ = 2,576
kod S = 99,99% λ = 3,291
U praksi veličina greške (p) izražava se u procentima, pa je
potrebno prethodnu jednačinu pomnožiti sa 100 da bi se dobio
24
procenat odstupanja nađene srednje vrednosti, tj. relativna greška
srednje vrednosti:
p = praktičra granica greške ⋅100(%) (49)
−
x
Veličina intervala poverenja srednje vrednosti, zavisi od:

- broja merenja (obima uzorka),
2
- disperzije (σ ), odnosno standardne devijacije σ,
- tražene statističke sigurnosti (S).
1.3.1. Ocena mera varijacije
Interval poverenja standardne devijacije σ kod uzorka

obima n ≤ 30, to jest greška σ, određuje se iz jednačine:
pσ = ±λ 2σ
2n (50)
Za uzorke obima n ≥ 30 granica poverenja σ određuje se iz
jednačine:
pσ = ± 2σ
2n (51)
Interval poverenja koeficijenta varijacije CV za uzorke
obima n ≥ 30, određuje se iz jednačine:
pcv = ± 2CV
(52)
2n ,
a za uzorke obima n ≤ 30 iz jednačine:
p = ± 2 CV ⋅ n
cv
2n Cn ⋅ n −1 (53)
gde je: Cn - koeficijent zavisan od broja merenja, koji
ima vrednosti:
n = 10; cn = 0,973,
n = 15; cn = 0,982,
n = 20; cn = 0,987,
n = 30; cn ≈ 1.
25
Jednačina 53 može se upotrebiti umesto jednačine 50.
Napred navedene jednačine za ocenu srednje vrednosti i
mera varijacije odnose se na jednostepene uzorke.
Međutim, u praksi često se upoređuju sređene vrednosti dva
uzorka. Za upoređivanje aritmetičkih sredina uzorka potrebno je
odrediti nove vrednosti faktora (t) prema odgovarajućim
jednačinama. Vrednost (t) je važila za normalne raspodele, a (t 1)
praktično treba da važi za nenormalne raspodele. Upoređivanjem ov
a dva faktora donosi se sud o srednjim vrednostima uzorka n 1 i n2 ,
zavisno od njihovog obima i statističke sigurnosti.
1.3.2. Krive raspodele slučajne veličine
Pojavu slučajne veličine X pri ispitivanju nekog obeležja

date statističke mase na osnovu uzorka, karakterišu njene moguće
vrednosti i odgovarajuće verovatnoće nastupanja tih vrednosti.
Zavisnost između vrednosti slučajne veličine X i odgovarajuće P (x)
naziva se zakon raspodele slučajne veličine. Za diskretne slučajne
veličine, zakon raspodele je podesno pisati u obliku tabele 4, gde
diskretna slučajna veličina ima mnogo vrednosti, a neprekidna
slučajna veličina beskonačan broj vrednosti:
Tabela 4. Vrednosti slučajne veličine X

X x1 x2 ... xm
P (x) p1 p2 ... pm
gde su: x1, x2, ... xm - moguće vrednosti slučajne veličine X,
p1, p2, ... pm - odgovarajuće verovantoće nastupanja

vrednosti veličine X,
pri čemu je:
p1 + p2 + ...+ pm = 1 (54)
Geometrijski zakon raspodele slučajne veličine X

predstavlja se mnoštvom tačaka ( slika 13 ).
26
45
40
35
30
25
P(X)
20
15
10
X-1 X-2 X-3 X-4 n-1 n
Slika 13. Geometrijski raspored slučajne veličine
Linija koju obeležavaju ordinate tačke slučajne veličine X

naziva se kriva raspodele date slučajne veličine.
Raspodela slučajne veličine može biti:
- binomna,
- normalna i normirana Gausova raspodela,
- statistička.
1.3.3. Binomna raspodela slučajne veličine
U teoriji verovatnoće i njenim primenama u tekstilnoj
industriji pri ispitivanju tekstila, binomna raspodela ima važnu
ulogu.
Binomna raspodela slučajne veličine X određuje se iz
Bernulijeve formule:
P = n!
⋅ pk qn−k (55
k ,n
k!(n − k)! )
gde je: p = P (A) a q = P (Ā).

2
Srednja vrednost slučajne veličine X i rasipanje σ datog
statističkog skupa izračunavaju se po binomnoj raspodeli n-toga
reda iz jednačina:
X=p⋅n (56)
2 (57)
σ =n⋅p⋅q
gde je: p - verovatnoća događaja A

q - verovatnoća događaja Ā
n - obim uzorka.
27
1.3.4. Normalna raspodela slučajne veličine
Slučajna promenljiva x se raspoređuje po zakonu normalnog

rasporeda kada može uzimati sve vrednosti od − ∝ do + ∝, a
ponaša se prema funkciji verovatnoće.
Mnogo je slučajnih veličina čiji zakoni raspodele pokazuju
izrazitu sličnost, to jest istog su tipa. Tipovi zakona raspodele koji
se mogu očekivati ili primeniti za vrlo veliki broj primera slučajnih
veličina zovu se normalni zakoni raspodele. Oni se predstavljaju
odgovarajućim normalnim krivim raspodele.
Jednačina normalne krive raspodele slučajne veličine ima
oblik:
2
1 −( x−a)
2
y= e 2σ (58)
σ 2π
gde je: e = 2,718281

σ 2 - disperzija, parametar date slučajne veličine;
a - matematičko očekivanje slučajne vrednosti
Jednačina (58) predstavlja krivu koja se zove Gausova kriva

normalne raspodele ili, kraće, Gausova kriva.
Za određene parove vrednosti parametara (σ ) i (a),
jednačina (59) predstavlja familiju krivih; posebno za σ =1 i
a = 0 dobija se kriva:
y = 1 ⋅ e− x 2 (59)
2
2π
koja se naziva normirana Gausova kriva.
Raspodela slučajne veličine oko srednje vrednosti može biti
simetrična i asimetrična. Jednačina (56) predstavlja funkciju
simetričnu u odnosu na pravu x = a, čija je vrednost uvek veća od
nule, to jest y > 0. Ako x – a po apsolutnoj vrednosti raste, y opada.
Na slici 14 predstavljen je grafik te funkcije za tri vrednosti
2 2 2
disperzije: σ = 1, σ = 3 i σ = 7. Za sve tri krive karakteristično je
da su zvonastog oblika, da imaju jednu najvišu tačku na osi
simetrije x = a i što se levo i desno od ose neprekidno spuštaju ka
osi Ox.
2
8
Očigledno x = a je najverovatnija vrednost slučajne veličine,
a vrednosti koje su podjednako udaljene od ose simetrije imaju
jednake verovatnoće. Ove verovatnoće opadaju istovremeno sa
udaljavanjem x od tačke a.
Površina i spod svake krive raspodele slučajne veličine
prikazane na slici 14 jednaka je jedinici, ali za različite vrednosti
standardne devijacije ta površina je različito raspoređena u
pojedinim intervalima.
b c
Slika 14. Različiti oblici Gausovih kriva
Slika 14a pokazuje da površina nad odsečkom (l 1, l2)

predstavlja veći deo površine koja se nalazi ispod normirane krive
raspodele slučajne veličine. To znači da su mogućne vrednosti x
većinom nagomilane oko matematičkog očekivanja, gde je
verovatnoća mogućih vrednosti x koje pripadaju tom intervalu
velika, kao i da je disperzija van tog intervala mala.
Na slici 14b predstavljena je srednja mogućnost, odnosno
izvesna ravnoteža između verovatnoće na odsečku (l1, l2) i
verovatnoće van ovog odsečka.
Međutim, na slici 14c površina nad odsečkom (l 1, l2)
izrazito je manja od preostalog dela površine koja se nalazi pod
krivom raspodele slučajne veličine, a to znači da je većina mogućih
vrednosti x rasturena van odsečka, tj. datog intervala.
Najpovoljnija je kriva raspodele slučajne veličine prikazana
na slici 14a, jer što su šire granice disperzije, to je ispitivano
obeležje homogenije. Međutim, u velikim nizovima mernih
vrednosti pojavljuje se rasipanje prema krivoj raspodele prikazanoj
na slici 14b, zbog čega se ona naziva kriva normalne ili Gausove
raspodele.
2
9
Ako se vrednosti ispitivanog obeležja date statističke mase
pokoravaju normalnom zakonu raspodele s centrom simetrije a i
standardnom devijacijom σ, onda se vrednosti tog obeležja koje se
nalaze u kritičnoj oblasti x < a - 2σ i x > a + 2σ smatraju
neverovatnim. Međutim, ukoliko postoje takve vrednosti znači da je
narušen normalan zakon raspodele, odnosno uslovi procesa
proizvodnje nekog artikla po datom obeležju.
Na slici 15 prikazana je normalna kriva raspodele slučajne
veličine, ali sada sa kritičnim oblastima za ″dva sigma pravilo″ i ″tri
sigma pravilo″ o kojima je bilo reči.
Poznato je da je površina ispod čitave krive raspodele
jednaka jedinici. Međutim, površina krivolinijskog trapeza između
apscisa a ± 2 σ saglasno dva sigma pravilu, jednaka je 0,954
odnosno 95,4% od celokupne površine ispod krive raspodele.
Površina između a ± 3 σ, saglasno tri sigma pravilu, jednaka je
0,997, to jest 99,7% od površine ispod čitave krive raspodele.
Na osnovu prethodnog proizilazi da je zbir površina levo i
desno od a ± 2 σ jednaka 1 – 0,954 =0,046, odnosno oko 5% od
ukupne površine ispod krive raspodele; a suma površina levo i
desno od a ± 3 σ je: 1 – 0,997 = 0,003, odnosno 0,3% od ukupne
površine ispod normalne krive raspodele slučajne veličine.
Prema slici 15 može se zaključiti da je kritična oblast za
verovatnoću 0,954 površina s leve i desne strane van intervala a ± 2
σ, a za verovatnoću 0,997 oblast van intervala a ± 3 σ. Pri rešavanju
praktičnih problema koji zahtevaju veću tačnost uzima se kritična
oblast vrednosti ispitivanog obeležja van intervala a ± 3 σ; ipak dva
i tri sigma pravilo predstavljaju osnovu kontrole proizvodnje
pomoću kontrolnih karata.
Slika 15. Kriva normalne raspodele slučajne veličine
3
0
Na osnovu zakona normalne raspodele, saglasno dva i tri
sigma pravilu donosi se zaključak o tome da li se obeležje artikla
koji se proizvodi pokorava ili ne pokorava krivi normalne
raspodele, to jest odstupanja koja se pojavljuju od srednje vrednosti
x = a za veličinu manju od 2 σ (3 σ) smatraju se slučajnim.
Međutim, odstupanja veća od 2 σ (3 σ) govore o neravnomernosti
toka tehnološkog procesa i pojavi nepravilnosti u radu mašina toga
procesa.
Suština kontrole procesa proizvodnje sastoji se u tome da se
periodično unose rezultati merenja ispitivanog obeležja na
specijalne dijagrame koji se nazivaju kontrolnim kartama.
Kontrolna karta deli se na nekoliko zona, i to na zonu dejstva
kontrole ili zonu upozorenja i zonu škarta, koje su međusobno
odvojene kontrolnim linijama (granicama).
1.3.5. Statistička raspodela slučajne veličine
Ako se pri ispitvanju slučajne veličine X date statističke

mase, to jest obeležja X , izvrši n nezavisnih merenja dobijaju se
varijante toga obeležja x1………xm sa odgovarajućim
frekvencijama w1 …….wm tada tabela 5 predstavlja statističku
raspodelu obeležja X.
Tabela 5. Varijante x sa odgovarajućim frekvencijama w

Obeležje X x1 x2 ... xm
Relativna frekvencija w w1 w2 ... wm
Geometrijski statističku raspodelu predstavljaju izolovane
tačke (x1, w1)…. (xm, wm) u ravni xy. Izolovane tačke se spajaju
poligonalnom linijom. Slika 16 ilustruje geometrijsko predstavljanje
statističke raspodele
25
20
15
P
10
-2 0 2 4 6 8 10 12 14 16 18 20
X
Slika 16. Geometrijsko predstavljanje statističke raspodele
3
1
1.4. POJAM KORELACIJE
Zavisnost između pojedinih karakteristika je bitan faktor u ulozi

kontrole kvaliteta i proučavanju konvertovanja tekstilnih vlakana u gotove
proizvode. Između karakteristika postavlja se korelacija i koja će pokazati
da li se rezultati pokoravaju normalnom zakonu raspodele ili ne. U slučaju
da se ne pokoravaju ovom zakonu povezanost se mora tražiti preko
regresione analize.
Korelaciona zavisnost između dve karakteristike izražava se
empirijskom formulom. Koristeći ovu formulu dolazi se do saznanja o
kakvoj se zavisnosti radi između ove dve karakteristike. Primenom
dostupnih softwer-a vrednosti karakteristika se upisuju u tabele (slika 17).
Slika 17. Način i postupak upisivanja određenih karakteristika
Na slici 18a prikazana je funkcionalna i korelaciona zavisnost

između karakteristika X i Y.
500
450
500
450
400
400
350
350
Karakteristika ( Y )
300
300 250
250
200 200
150 150
100 100
50 50
100 200 300 400 500 600 700 800 900 1000
100 200 300 400 500 600 700 800 900 1000
Karakteristika ( X )
a b
Slika 18 a . Zavisnosti između karakteristika X i Y
( a - funkcionalna, b – korelaciona )
32
135
Karakteristika ( Y) 130
125
120
115
110
105
100
95
0 200 400 600 800 100
C
Slika 18b . Zavisnosti između karakteristika X i Y
( c- nema zavisnosti )
Naći zavisnost između dve karakteristike X i Y zahteva određenu

liniju oko koje se grupišu pojedine vrednosti. Linija koja približno
odražava zavisnost karakteristika X i Y ne može da prolazi kroz sve tačke,
Ovakvim postupkom dobijeni rezultati nisu apsolutno tačni. Konačan
izbor tipa linije ( prave, parabole, hiperbole, itd.) izvodi se na osnovu
izračunatih karakteristika jednačine date linije, to jest na osnovu
karakteristične osobine linija. Na slici 18b zavisnost između karakteristika
X i Y ne postoji.
Na sledećim graficima date su karakteristične linije i jednačine
zavisnosti karaktekteristika X i Y
1. Prava linija koja prolazl kroz koordinatni početak ima jednačinu
y = ax (60)
gde je: a - parametar.
60
50
40
30
20
10
0
0 5 10 15 20 25 30
Slika 19. Zavisnosnost X-Y koja prolazi kroz koordinatni početak
33
Jednačina 60 izražava direktnu proporcionalnost između karakteristika X i
Y ( slika 19 ).
2. Prava koja ne prolazi kroz koordinatni početak predstavlja
linearnu zavisnost y od x u obliku:
y = ax + b (61)
gde su: a i b - parametri prave prikazanei na slici 20.
60
50
40
30
20
10
0
0 5 10 15 20 25 30
Slika 20. Zavisnosnost karakteristika X-Y koji ne prolaze kroz

koordinatni početak
3. Parabola sa temenom u koordinatnom početku je simetrična u
odnosu na jednu od osa i izražava se jednačinom:
2
Y = A X ili y = ax (62) pri čemu je jedna od veličina (X ili Y)
proporcionalna kvadratu druge. I jedna i druga jednačina sadrži samo jedan
parametar (a). Grafik ove krive prikazan je na slici 21.
800
Karakteristik
a (y) 600
400
200
0
0 5 10 15 20 25 30
Slika 21. Linija parabole u odnosu na pravugli koordinatni sistem X-Y
34
Podaci iz tabela grafički su ilustrovane i prikazane na slikama 22
do 26:
linerna zavisnost:
210
190
Karakteristika 170
150
130
110
90
(y)
0 2 4 6 8 10 12
Slika 22. Linearna zavisnost između dve karakteristike
Y=90+10⋅X (63)
logaritamska zavisnosnt:
y=85.862+79.481*log10(x)+eps
190
170
150
130
110
90
0 2 4 6 8 10 12
VAR1
Slika 23. Logaritamska zavisnost između dve karakteristike

eksponencionalna zavisnost:
y=1010.997*exp( 0.002*x)+eps
1600
1500
1400
1300
1200
VAR2
1100
1000
900
800
0 20 40 60 80 100
VAR1
Slika 24. Logaritamska zavisnost između dve karakteristike

eksponencionalna zavisnost
35
Korelaciona zavisnost između dva parametra u nekom intervalu
izražava se empirijskim formulama.
Ove formule karakterišu zavisnost između dve karakteristike kao i
mogućnost izračunavanja približne vrednosti jednog parametra za
odgovarajuću vrednost parametra drugog obeležja.
U cilju određivanja veze između parametara ispitivanih obeležja
potrebno je dovoljan broj parova vrednosti koji se dobijaju pri merenju.
260
240
Karakteristika ( Y) 220
200
180
160
9 10 11 12 13 14 15 16 17 18
Karakterisika ( X )
Slika 25. Zavisnost karakteristike X-Y u obliku parabole

795
790
785
780 Regression
Karakteristika Y
95% confid.
775
770
765
760
755
20.8 21.2 21.6 22.0 22.4 22.8 23.2

Karakteristika X
Slika 26. Srednje i granične vrednosti karakteristike X-Y
1.4.1. Keoficijent korelacije
Preradom tekstilnih materijala dolazi se do saznanja kakva je

zavisnost između pojedinih karakteristika. Primenom adekvatnih softwer-
a može se ispitati uticaj jedne karkteristike ( dužina, podužna masa,
prekidna sila, itd) na kvalitet druge.
Zavisnost između dve karakteristike izražava se koeficijentom
korelacije rx,y koji se izračunava iz jednačine:
36
− −
R
= ∑ (x i − X) ⋅ (yi − Y)
X, Y
− −
(64)
∑ (x i − X) ∑ ⋅ (yi − Y)
2 2
gde je: xi- moguće vrednosti slučajne veličine,

yi- moguće vrednosti osobine Y,
−
X - srednja vrednost neke karakteristike X,
−
Y - srednja vrednost tražene karakteristike Y.
Koeficijent korelacije predstavlja meru linearne zavisnosti između

dve karakteristike a njihov trend se karakteriše kao:
- koeficijent korelacije po apsolutnoj vrednosti nije veći od
jedinice;
- ako je vrednost koeficijenta korelacije jednaka nuli (rx,y=0), onda
između obeležja X i Y ne može biti linearne zavisnosti;
- ako je rx,y = ± 1 onda zavisnost između obeležja X i Y prelazi u
funkcionalnu ;
- sa porastom rx,y od 0 do 1 linearna zavisnost raste i postaje
jednaka funkcionalnoj (rx y= 1)
Zavisnost između karakteristika X i Y smatra se da je dobra ako je
rx,y ≥ 0.5 a neodgovarajuća ako je rx y ≤ 0,5.
U tabeli 6 preporučuju se sledeće korelacije rxy između dve
karakteristike.
Tabela 6. Korelacija rx y između dve karakteristike

0,00 do 0,20 neznatna povezanost
0,20 do 0,40 slaba povezanost
0,40 do 0,70 stvarna povezanost
0,70 do 0,9999 jaka povezanost između posmatranih
karkteristika.
Na zavisnost između dve karakteristike mogu uticati i drugi

faktori, kao što su: mali broj grupa pri grupisanju merenja, odstranjivanje
pojedinih vrednosti oko sredine ili srednje grupe, raspon. Korelaciona
zavisnost između dve karakteristike izražava se empirijskom formulom.
Koristeći ovu formulu dolazi se do saznanja o kakvoj se zavisnosti radi
između ove dve karakteristike.
37
Za ispitivanje tekstilnog materijala mogu se primeniti i drugi
softwer-i kao na primer:
- Microsoft Excel koji omogućava da se analizira i upravlja
dostavljenim podacima na više načina ( slika 27 ).
Slika 27 . Postupak i primena Microsoft Excel-a

Novom analizom i primenom pomoćnih alata dobiće se adekvatna
linija trenda. Ovakvim pristupom lakša je obrada bitnih podatka i njihovih
odstupanja od srednjih vrednosti.
Podaci mogu da se prezentuju na Internetu zbog istovremenog
upoređivanja rezultata sa kolegama na mreži. Excel daje veću efikasnost i
fleksibilnost kako bi se ostvarli projektovani ciljevi, i pomaže da se
donesu adekvatne odluke.
Analazirajući velike skupove, Excel pruža mogućnosti da se
otkriju jednačine ili trendovi koji mogu da dovedu do adekvatne relacije.
Ovakvim pristupom poboljšava se kvalitet tekstilnog proizvoda. Brzim
infiltriranjem podataka u tabeli i na osnovu histograma mogu da se ukažu
i objasne nelogičnosti u proizvodnji ( slika 28 ).
Slika 28. Postupak unošenja podataka i njihov prikaz u obliku

histograma
38
2. KONTROLA KVALITETA
Pitanje kvaliteta je sve češće zastupljeno u svim sferama društva

pa tako i u savremenoj tekstilnoj tehnologiji. Ovaj milenijum je milenijum
kvaliteta, dizajna, upravljanja kvalitetom i savremenim menadžmentom.
Ovo je recept za uspeh malih i srednjih preduzeća, kompanija i država.
Cilj svake tekstilne fabrike je ostvarivanje većeg obima proizvodnje uz
povoljnu cenu, a da proizvod ima dobar kavlitet. Pri oceni kvaliteta
neophodno je utvrditi da li taj proizvod odgovara za određenu namenu.
Upotrebna vrednost ili kvalitet nekog proizvoda zavisi od većeg broja
pokazatelja. U zavisnosti od namene proizvoda postoje osnovne i
sporedne karakteristike. Na primer za tehničke proizvode, od primarnog
značaja su mehaničke karakteristike.
Za ispitivanje kvaliteta u fabrikama je zadužena posebna služba za
kontrolu kvaliteta. Kontrola kvaliteta započinje još od nabavke sirovina.
Poznato je pravilo: dobar proizvod - dobar kvalitet. Međutim, to nije
dovoljno da se dobije kvalitetan proizvod. Bitnu ulogu ima tehnološki
proces prerade sirovina.
Kontrola kvaliteta različitih tekstilnih materijala prikazana je na
slikama 29 i 30.
a b
Slika 29.Kontrola kvaliteta regularnih ( a ) i recikliranih vlakana ( b )
Slika 30. Kontrola kvaliteta ispredenih i obojenih pređa
Svaki postupak konvertovanja vlakana u finalni tekstilni proizvod

( tkanina, pletenina, netkani tekstil ) zahteva kontrolu.
Pored izrade tekstilnih proizvoda za odevnu industriju, tekstilni
materijali se koriste kao tehnički tekstil pri izradi: puteva, železničkih pruga,
39
avio pista, kosmičkih, medicinskih i antibalističkih odela ( slika 31 ).
Kontrola kvaliteta ovih proizvoda je usaglašena sa SRPS ili ISO standardima.
Slika 31. Kontrola antibalističkih, astronautskih i medicinskih tekstila
Svaki kupac tekstilnog proizvoda očekuje jeftinije i kvalitetnije

rešenje. Na slici 32 prikazani su pokazatelji zadovoljstva kupaca dizajnom
i cenom tekstilnih materijala.
za
lošsrednjedobrosupersuper ekstreno
cena tekstilnog materijala
ocena kvaliteta
0 200 400 600 800 1000 1200
Slika 32. Zadovoljstvo kupaca u pogledu dizajna i cene tekstilnog

materijala
40
Svaki narod ima svoju kulturu i svoje socijalne karakteristike pa se
tako i kontrola kvaliteta razlikuje od kulture do kulture na ovoj planeti.
Sudar i filozofija kvaliteta je uzrokovao da raste kvalitet uz smanjene
troškova proizvodnje. Povećanje konkurencije je učinilo da kompanije za
izradu tekstilnih proizvoda konstantno povećavaju produktivnost i dizajn
uz smanjene troškova proizvodnje i porasta zaštite životne sredine.
Ukoliko u jednoj fazi dođe do greške može se očekivati pad u
kvalitetu poluproizvoda, gotovog proizvoda ili dizajna istog. Mora se
kontrolisati kvalitet u svim fazama proizvodnje uz poslovnu etiku i
stručnost tehnologa, dizajnera i menadžera kompanije.
Mnoge kompanije su shvatile da tradicionalni pristup kvalitetu ne daje
rezultate na svetskom nivou. Tražeći nove načine poboljšanja konkurentskih
pozicija, uspostavljeno je novo gledište upravljanja kvalitetom - Total Quality.
Poređenje između TQC i tradicionalnog pristupa kvalitetu je prikazan u
tabeli 7.
Tabela 7. TQC i tradicionalni pristup kvaliteta
Tradicionalni pristup TQC
Kvalitet je tehničko pitanje Kvalitet je strateško pitanje
Visok kvalitet troši novac Visok kvalitet štedi novac
Odgovornost je u laboratoriji za Odgovornost je na svakome u
ispitivanje kvaliteta organizaciji
Cilj je zadovoljiti zahteve Cilj je neprekidno poboljšanje zahteva
Kvalitet se meri prosečnim Kvalitet se meri sa nula grešaka
nivoom kvaliteta
Kvalitet definiše organizacija Kvalitet definiše kupac
U tabeli 8 prikazan je koncept savremenog pristupa kvalitetu koji ima za
cilj poboljšanje kvaliteta istraživanjem uzora i mesta nastajanja grešaka kao i
njihovog eliminisanja odnosno preventivno delovanje na njihov nastanak.
Tabela 8. Savremeni pristup kvalitetu
Mala i srednja preduzeća ili kompanije
R
u
e
s
r
en
ad
en
M
m
ž
Prod
aja
hte
Za
41
Konvertovanje tekstilnih vlakana u finalne tekstilne proizvode
prikazano je na slikama 33 i 34.
Slika 33. Vlakno Slika 34. Finalni tekstilni proizvod
TQC po svojoj strukturi je multikonceptualna disciplina koja

integriše novi koncept kvaliteta i savremeni menadžment. Elementarni
model TQC sistema je prikazan na slici 35.
Slika 35. Novi koncept kvaliteta i savremeni menadžment
42
TQC predstavlja koncept menadžmenta kvaliteta koji uzima u
obzir zahteve i interese svih zainteresovanih strana organizacije ( kupce,
zaposlene, akcionare, dobavljače, društvo). Koncept upravljanja totalnim
kvalitetom predstavlja posebnu menadžment tehniku i integralni je deo
strategije organizacije. Da bi se ostvario optimalan kvalitet u sistem
upravljanja kvalitetom proizvoda, moraju biti uključene sve tehnologije
koje na bilo koji način učestvuju u stvaranju proizvoda ( slike 36 do 41 ).
Slika 36. Vlakno Slika 37. Pređa
Slika 38. Izrada krojnih slika
Slika 39. Gotova pletenina i tkanina
43
Slika 40. Medicinski tekstil Slika 41. Geotekstil
Na slici 42 prikazan je savremeni koncept pristupa problemu

kvaliteta čiji je cilj dobijanje proizvoda optimalnih karakteristika, pri čemi
će iste zadovoljiti potrebe potrošača.
Slika 42. Savremeni koncept pristupa problemu kvaliteta

Da bi se ostvario optimalan kvalitet moraju se uključiti sve faze
koje na bilo koji način učestvuju u stvaranju proizvoda ( slika 43 ).
Slika 43. Faze koje na bilo koji način učestvuju u stvaranju proizvoda
44
Pored toga, sistem totalnog upravljanja kvalitetom podrazumeva:
- uključenost i zalaganje za kvalitet top menadžmenta i efikasnu
koordinaciju svih aktivnosti u njegovom ostvarenju;
- rušenje “ zidova” kojim se razdvajaju pojedine funkcije i njihovo
povezivanje;
- jasno definisanje odgovornosti za poslove u sistemu kvaliteta
(odgovornost za odstvarivanje i unapređivanje kvaliteta se širi na sve
zaposlene bez obzira na kojoj se oni funkciji ili pogonu nalazili);
- izradu studija sposobnosti procesa u proizvodnji i nabavci u
odnosu na zahtevani kvalitet;
- efikasan informacioni sistem, obrazovanost svih radnika i
motivisanost za kvalitet;
- sistematsko kontrilisanje sistema, procesa i proizvoda.
Profitabilnost preduzeća se može postići samo visokim kvalitetom
proizvoda, odnosno usluga. Stav rukovodstva i njegovog poimanja
povezanosti kvaliteta proizvoda i usluga sa profitabilnosti je elementarna
pretpostavka TQC, TQM i TQS ( slika 44 ) .
Slika 44. Povezanost TQC, TQM i TQS

Na slici 45 prikazana je šema totalnog upravljanja kvalitetom, i
ista ima nekoliko osnovnih principa: Usaglasiti se sa kupčevim
potrebama; Razumeti i poboljšati lanac: podisporučilac, isporučilac i
kupac; Raditi "prave" stvari; Raditi stvari "tačno" od prvog puta; Meriti
poboljšanja i kontinuirano poboljšavati. Rukovoditi, edukovati i
poboljšavati komuniciranje (efektivno komunicirati).
Slika 45. Osnovni principi upravljanja totalnim kvalitetom
45
Prema savremenom stavu o kvalitetu, posebno kada je reč o totalnom
upravljanju kvalitetom stav kupca je presudan za kvalitet. Pristup utemeljen
na upravljanju kvalitetom ima osnovni cilj, a to je proizvodnja bez grešaka.
Znači izrađivati dobre proizvode prvi put i svaki put. Slika 46 prikazuje
pogrešne puteve za dobijanje kvalitetnog tekstilnog proizvoda.
Slika 46. Pogrešni putevi za dobijanje kvalitetnog tekstilnog proizvoda

Otuda je potrebno uvesti sisteme osiguranja kvaliteta (preventivu
za kvalitet) u razvoju, u proizvodnji i u upotrebi. Aktivni – savremeni
pristup kontrole kvaliteta provodi se u svim fazama transformacijskog
procesa, kako bi se sprečilo da greške nastanu.
2.1. PLANIRANJE I KONTROLA KVALITETA
Proces planiranja i kontrole kvaliteta zahteva kontinuiranu
interakciju između kupaca i proizvođača ( specifične potrebe kupca, preko
definisanja karakteristika, njegove proizvodnje pa do isporuke
proizvedene robe kupcu) ( slika 47 ).
Slika 47. Interakcija između kupaca i proizvođača tekstilnih proizvoda
46
Za relizaciju planiranja i kontrolu kvaliteta, potrebno je učiniti
sledeće: definisati karakteristike kvaliteta i način merenja, uspostaviti
standarde kvaliteta, uspostaviti program i nadzor kvaliteta, pronalaziti i
otklanjati uzroke lošeg kvaliteta i sprovoditi poboljšavanje kvaliteta.
Pri planiranju kvaliteta mora se početi sa karakteristikama
proizvoda, određujući one koje su važne za zadovoljenje potrošača i one
koje to nisu. Zatim se mora odrediti koje su metode ispitivanja i merenja
najbolje za pojedine karekteristike proizvoda. Posle toga je potrebno
uspostaviti standarde za svaku pojedinu karakteristiku proizvoda, i
utvrditi dozvoljene tolerancije od standarda, kao i definisati program i
procedure u pogledu kvaliteta. Zatim sledi uspostavljanje odgovarajuće
politike i strategije kvaliteta, i uspostavljanje menadžementa kvaliteta.
2.1.1. Kontrola kvaliteta
Aktivni - savremeni pristup kontrole kvaliteta sprovodi se u svim

fazama transformacijskog procesa, kako bi se sprečilo da greške nastanu.
Kontrolu kvaliteta najbolje je vršiti u što ranijim fazama
transformacijskog procesa:
- kod polaznog materijala ( faza njegove izrade kod dobavljača i u
fazi njegovog ulaska u kompaniji )
- u redovnim intervalima u toku odvijanja procesa, pre početka
svake skuplje operacije, pre početka ireverzibilnih operacija i pre
operacija koje pokrivaju defekte
- kod gotovih proizvoda i pre isporuke robe kupcima.
2.1.1.1. Procena kvaliteta
Procena kvaliteta najčešće u nekom preduzeću obuhvata troškove

kvaliteta, položaj na tržištu, kulturu kvaliteta i funkcionisanje sistema kvaliteta.
Važni su i ostali elementi za procenu kvaliteta: kvalitet organizacije na tržištu u
odnosu na konkurenciju, procena stanja kulturoloških vrednosti, vrednovanje
svih realnih aktivnosti koje se odnose na kvalitet u organizaciji.
Kada je reč o troškovima, bitno je naglasiti da je potrebno putem
kompetentnih analiza troškova kvaliteta ostvariti cilj - proizvodnju
konkurentnog proizvoda ili usluga baziranoj na ravnoteži između svih
faktora troškova i svih faktora kvaliteta. Pri tome ravnoteža funkcioniše
na sledeći način:
- kada kvalitet proizvoda pada, troškovi kvaliteta rastu i obrnuto, kada
kvalitet proizvoda raste troškovi kvaliteta opadaju. Svi troškovi kvaliteta mogu
se podeliti na troškove obezbeđivanja (proveravanja) kvaliteta, koji mogu biti
47
troškovi preventive i troškovi kontrole i troškove koji nastaju zbog
nekvaliteta, a oni mogu biti interni i eksterni;
- preventivnim troškovima smatraju se svi oni izdaci kojima je cilj
sprečavanje nastanka nekvalitenog tekstilnog proizvoda, a troškovima
kontrole oni troškovi koji se odnose na stvarno merenje kvalitativnih
karakteristika i ocenjivanje rezultata tih merenja;
- interni troškovi nekvaliteta su oni troškovi koji nastaju zbog otpada,
popravki i zastoja rada tehnološke opreme zbog nekvalitetnog materijala;
- eksterni troškovi obuhvataju sve gubitke koji su nastali na tržištu
( reklamacije, zamene, servis i sl.).
2.1.2. Kriterijumi za definisanje kvaliteta
Na osnovih svih, do sada izrečenih definicija dolazi se do

zaključka da je kvalitet uglavnom definisan u odnosu na:
- atribute proizvoda,
- zahteve korisnika,
- vrednosti za korisnika,
- tehničke kriterijume,
- subjektivne kriterijume
U zavisnosti od primenjenih kriterijuma, u pojedinim definicijama,
pažnja se fokusira na različite elemente kvaliteta. Međutim, skoro da i
nema suštinskih razlika u pojedinim definicijama kvaliteta. Kriterijumi za
definisanje kvaliteta prikazani su u tabeli 9.
Tabela 9. Kriterijumi za definisanje kvaliteta
Kvalitet predstavlja skup atributa materijalnog i

uslužnog proizvoda, neophodnih da se zadovolje
Atributi zahtevi korisnika. Kvalitet je funkcija proizvoda
proizvoda vrednih pojedinih atributa, a viši nivo kvaliteta imaju
proizvodi čiji atributi u većoj meri zadovoljavaju
korisnika.
Kvalitet se definiše u odnosnu svrsishodnost ili

stepen ispunjenja zahteva za kvalitetom. Ukoliko je
Zahtevi korisnik zadovoljan, kvalitet je na odgovarajućem
korisnika nivou. Zahtevi korisnika i svrha (namena) proizvoda
su presudni za definisanje kvaliteta
Kvalitet je rezultat nivoa zadovoljenja korisnika i cene

proizvoda. Po ovom kriterijumu cilj je u dovoljnoj meri
Vrednost za zadovoljiti zahteve korisnika, a biti jeftiniji od
korisnika konkurencije. Najvišu vrednost za korisnika predstvalja
najpovoljnija kombinacija kvaliteta i cene.
48
Pod kvalitetom se podrazumeva postizanje postavljenih
standarada i normi, odnosno obezbeđivanje
Tehnički usaglašenosti sa specificiranim paramterima kvaliteta.
Ovaj kriterijum se često naziva i inženjerski, a svodi se
kriterjumi
na tendenciju proizvodnje tekstilnog materijala bez
greške.
Kvalitet je sinonim za superiornost ili izvrsnost i
univerzalno je prepoznatljiv. Na ovom kriterijumu
zasniva se ideja građenja imidža i prepoznaljivosti
Subjektivni pojedinih proizvoda i kompanija. Na osnovu ove stavke
kriterijum sam pojam je u potpunosti apstraktan i subjektivan i
nema jasnih smernica za merenje kvaliteta.
Da bi neki tekstilni proizvod imao dobar plasman na tržištu pored

estetskih, funkcionalnih, modnih i upotrebnih vrednosti, mora da je i
dobrog kvaliteta. Dobar kvalitet proizvoda postiže se nizom aktivnosti i
mera koje se moraju preduzeti od pojave ideje za tim proizvodom pa sve
do njegove konačne izrade ( tabela 10 ).
Tabela 10. Aktivnosti za dobijanje kvalitetnog tekstilnog proizvoda

Vizija i Misija
Politika kompanije
Strateški i taktički ciljevi
Tehnologija i dizajn
Prodaja kvalitetnog tekstilnog proizvoda
Prema Doevesu kvalitet zavisi od 4 M faktora ( slika 48 ):

1. Man (čovek);
2. Materials (materijali);
3. Machines (mašine);
4. Method (metod merenja),
Man ( čovek ): Pošto tekstilna industrija predstavlja radno

intenzivnu granu jer zapošljava veliki broj radnika, a za sada u većini
sličajeva proizvodnja nije u potpunosti automatizovana uticaj čoveka na
kvalitet proizvoda dolazi do punog izražaja. Vrlo često kvalitet proizvoda
zavisi od znanja, sposobnosti i spretnosti radnika.
49
Čovek Materijali
Mašina Metode merenja
Slika 48. Uticaj 4M faktora na kvalitet tekstilnih materijala
Materijal: Kvalitet tekstilnog proizvoda zavisi od materijala, jer on

najčešće reguliše način i metodu prerade, a u ukupnim troškovima proizvoda
utiče sa preko 50%. Drugi uslov za kvalitetan tekstilni proizvod su uslovi
radne sredine s obzirom na svojstva tekstilnih sirovina. Kvalitetana sirovina
nije garancija da se dobije kvalitetan proizvod. Treba naglasiti da kod istih
vrsta polaznih sirovina postoje razlike u pogledu osobina kao posledica
njihove proizvodnje i uslova pod kojima se proizvode ili čuvaju. ( Kvalitet
pamuka zavisi od setve, vremenskih uslova, načina obrade, pravilnog
sortiranja. Kvalitet vune zavisi od: vrste ovaca, načina ishrane, uslova života,
načina obrade posle striženja, načina i vrste transporta. Kod hemijskih
vlakana kvalitet zavisi od: vrste vlakana, načina i uslova proizvodnje, dorade
i slično). Obzirom da je kvalitet sirovina promenljiva veličina, prilikom
prijema istih u preduzeću mora se sprovesti potpuna i savremena kontrola
kako bi se na bazi tih ispitivanja izvršila priprema i planiranje procesa
proizvodnje kao i planiranje kvaliteta proizvoda.
Mashine ( Mašina ): Mašinski park takođe bitno utiče na kavlitet
50
gotovih proizvoda. Savremene mašine karakterišu se visokom produktivnošču i
postizanju određenog kvaliteta proizvoda, te je za njihovo održavanje potrebno
obezbediti visokostručne radnike. Nije dovoljno da neko preduzeće ima
savremene mašine a obuka radnika nije izvršena na adekvatan način.
Metod ( Metoda ispitivanja ): Metod ispitivanja zavisi od vrste
tekstilnog materijala i zahteva kupca za određivanje određene
karakteristike.
Na slici 49 prikazana je zavisnost između 4M faktora.
Slika 49. Zavisnost između 4M faktora
Prema novijim shvatanjima kvalitet zavisi od 9 M faktora:

1. Man (čovek);
2. Market (tržište);
3. Maney (novac);
4. Management (upravljanje);
5. Machines (mašine);
6. Materials (materijali);
7. Methods (metode);
8. Measuring (merenje);
9. Motivation (motivacija).
Međusoban uticaj ovih 9 faktora ilustrovan je na slici 50.
Kvalitetan tekstilni proizvod je onaj proizvod koji zadovoljava u
pogledu funkcionalnosti, veka trajanja, dizajna i prikladne cene na tržištu,
a kvalitet se definiše kao "celokupnost karakterističnih svojstava oblika,
spoljašnjeg izgleda i uslova primene koje treba da ima prozvod prema
svojoj nameni". Elementi koji definišu kvalitet su nazvani pokazatelji
kvaliteta, a brojni izraz je vrednost pokazatelja kvaliteta. Ranije se
smatralo da je kvalitet proizvoda zadatak završne kontrole odnosno da se
tekstilni proizvodi sa greškama izdvajaju pri završnoj kontroli.
51
Slika 50. Međusoban uticaj 9 faktora za dobijanje kvalitetnog tekstilnog
proizvoda
Ovakav pogled se nije mogao održati zbog:
- toga što se mora vršiti 100 % - tna kontrola,
- gubitka vremena za takvu kontrolu,
- visoke cene takvog načina kontrolisanja,
- nepotrebnog ulaganja materijala i rada za proizvode koji već
imaju loš kvalitet.
Međutim, ovakvom kontrolom dobija se kvalitetan proizvod ali sa
visokom cenom.
Sledeća faza razvoja kontrole kvaliteta išla je u pravcu sprečavanja
pojave grešaka na svim fazama izrade proizvoda, što nameće potrebu
formiranja kontrole kod svih faza izrade. Ovakav vid kontrole primenjen
je najpre u SAD a zatim i u Japanu.
Novija saznanja o kontroli kvaliteta idu u pravcu organizovanja
"TOTALNE KONTROLE KVALITETA" (TQC) ili CWQC (Company
wide Quality Control). Po ovom konceptu nije dovoljna samo kontrola
proizvodnog procesa, već kontrola obuhvata sve funkcije od istraživanja
tržišta do organizovanja servisa za održavanje proizvoda za vreme
njegove upotrebe. Totalna kontrola je usmerena ka razvoju proizvoda koji
će zadovoljiti potrebe i želje kupaca, a da se proizvede sa minimalnim
troškovima. To zahteva da svaki radnik na svom radnom mestu radi
kvalitetno i da odstrani nekvalitet bilo koje prirode. Primenom savremene
kompjuterske tehnologije radnik na određenoj mašini dobija informaciju o
kvalitetu izrađenog materijala.
Totalna kontrola kvaliteta obuhvata pored tehničke delatnosti i
52
ekonomsko-organlzacioni pristup, a investiranje u kvalitet se isplati za
relativno kratko vreme.
2.1.3. Značaj integralne kontrole kvaliteta i upravljanje kvalitetom
Kavlitet tekstilnih proizvoda je skup karteristika koji u potpunosti

zadovoljavaju potrošača. Kaže se da je jedan proizvod kvalitetniji ako je
stepen zadovoljavanja potrošača viši. Ova definicija se prikazuje
jednačinom:
n
Q= ∑ Wi C i (65)
i=1
gde je: Wi- važnost koju potrošač daje određenoj karkteristici,

Ci - karakteristika tekstilnog proizvoda.
Osobine proizvoda određene su običajima, ukusom, kupovnom

moći potrošača kao i normama i propisima koji regulišu odnos između
proizvođač i kupca. Obično se za jedan proizvod kaže da je kvalitetan ako
zadovoljava sledeće parametre:
n
u
k
Qp= t
∑WiCi (66)
i=1
gde je: k - konstrukcija proizvoda,

u - upotrebljivost,
t - vreme aktuelnosti,
p - cena koštanja.
Program kontrole kvaliteta ima sledeće elemente:
- dobro definisane ciljeve ili zahteve tj. definisanje podobnosti za
upotrebu;
- određivanje klasifikacija ciljeva i specifikacija;
- plan za postizanje ciljeva gde su uključeni čovek, materijal,
mašine i metod;
- upoređivanje izvršenog sa planiranim;
- stepen informacija odnosno stepen povratnih informacija.
Uglavnom se može reći da je kvalitetan onaj proizvod koji
zadovoljava u pogledu funkcije spoljnjeg izgleda i veka trajanja. U
zavisnosti od industrijskog razvoja i standarda potrošača svaka od ovih
osobina imaće drugi prioritet jer sigurno je da će potrošač sa višim
53
standardom akcenat staviti na spoljnji izgled dok će potrošači sa nižim
standardom prioritet dati veku trajanja. Za tehničku robu kvalitet je strogo
definisan funkcijom i vekom trajanja, dok će kod modnih artikala spoljnji
izgled boja biti dominantan. Kvalitet proizvoda mora se posmatrati u
funkciji ekonomije poslovanja jednog preduzeća, jer zavisno da li je
proizvod kvalitetan ili ne i njegova tržišna vrednost izražena cenom imaće
različite vrednosti.
Kontrola kvaliteta se sprovodi kroz niz aktivnosti čiji je hronološki
red dat na slici 51.
Slika 51. Spirala ( kružni tok ) kvaliteta
Da bi se upravljalo kvalitetom u proizvodnji, najpre treba da se

definiše dugoročna politika kvaliteta. Konstruktori su zaduženi za dizajn,
dimenzije, specifikacije potrebnih materijala i tolerancije.
Tehnolozi su zaduženi da se proizvodi izrađuju po unapred
određenim kvalitetima i definisanim parametrima, a kontrolori da ispitaju
merne vrednosti svojstava i krugom koji ima četiri segmenta ili sa dva
koncentrična kruga (slika 52).
54
Slika 52. Upravljanje kvalitetom u kompaniji
1-Upravljanje, 2-Planiranje, 3-Realizacija, 4-Kontrola, 5-Projektovanje, 6-Priprema,
7-Potvrđivanje kvaliteta pri prijemu robe, 8-Koriščenje povratnih informacija sa
tržišta.
Ovi koncentrični krugovi mogu se dodatno proširivati sa još
nekoliko krugova, koji će obuhvatiti konkretne probleme sa kojima će biti
zaduženi ostali subjekti u kompaniji u cilju obezbeđivanja kvaliteta
proizvoda ( slika 53 ).
Slika 53. Prošireni krugovi upravljanja kvalitetom u kompaniji

6 - usvajanje kontrolnih dokumentacija i tehničkog nivoa, 7- planiranje
proizvodnje i prodaje, 12 - samokontrola, 18 - upravljačke aktivnosi na osnovu
I kruga, 22- izbor najsavremenije opreme za kontrolu, 28 - metode za kontrolu
preko proba, 31-upravljanje II i III kruga
Tako na primer, treći krug bi mogao da obuhvati popis problema

koji trebaju biti rešeni u sledećoj etapi upravljanja kao što su: planiranje
mera za upravljanje kvalitetom, usavršavanje tehnoloških procesa, izbor
dobavljača, opremanje sa najnovijom opremom za kontrolu, definisanje
odgovornosti, usavršavanje rukovodioca odgovornih za kvalitet itd.
55
Kontrola u preduzeću obuhvata:
a) kontrolu ulaznih sirovina,
b) kontrolu proizvodnog procesa (međufaznu kontrolu) i
c) kontrolu gotovih proizvoda.
Osnovni uslovi za uspešan rad kontrole su: postojanje dobrog
stručnog kadra, materijalnih sredstava i dobre organizacije rada. Prema
lokaciji u preduzeću kontrola može biti:
a) centralizovana i
b) decentralizovana.
Centralizovana kontrola poseduje posebne prostorije u krugu
preduzeća i ima sledeće prednosti:
- veća je briga za instrumente, aparate i uređaje,
- isključuje se uticaj proizvodnje na kontrolore i druge.
Nedostaci su:
- potrebna su veća finansijska sredstva za posebne prostorije,
- veći su troškovi transporta predmeta kontrole,
- efekti kontrole nisu jasno uočljivi i drugi.
Za decentralizovanu kontrolu prednosti su:
- nisu potrebne posebne prostorije,
- brže i efikasnije se interveniše u momentu pojave grešaka,
- manji su troškovi transporta predmeta kontrole.
Nedostaci ove kontrole su : potreba za visokokvalifikovanim
kontrolorima kao i veća upotreba mernih istrumenata.
Bez obzira o kakvom vidu kontrole se radi one moraju biti
opremljene odgovarajućim uređajima, instrumentima, aparatima i klima
komorama. Mora se voditi računa o ispravnosti i redovnoj kontroli
tačnosti pokazivanja instrumenata. Kontrola mora da ima svoju primarnu i
sekundarnu dokumentaciju, preko koje se registruje kvalitet sirovina,
poluproizvoda, gotovih proizvoda, mašina i drugo.
Primarna dokumentacija sadrži:
- planove proizvodnje, načine izrade i tolerancije,
- operativne planove, koji daju podatke o količinama proizvoda,
- planove za kontrolu sredstava, mesta i vreme kontrole,
- propise za ispitivanje i preuzimanje mera u slučaju pojava
defekata itd.
Sekundamu dokumentaciju sačinjava sama kontrola i ona sadrži
dokumenta za:
- kvalitet po pogonima i proizvodima,
- slab (loš) kvalitet,
- reklamacije od kupaca,
- istrošenost sredstava za proizvodnju i kontrolu,
- izvršene analize.
56
2.1.4. Metode i tehnike u kontroli kvaliteta
Kontrola kavliteta u proizvodnji može se organizovati kao:
samokontrola i tehnička kontrola.
2.1.4.1. Samokontrola
Samokontrola je jedan od oblika organizovanja kontrole kvaliteta

u proizvodnji. Kod ovog načina kontrole odgovornost za kvalitet se
prenosi direktno na neposrednog proizvođača (izvršioca posla). Izvršioc
posla, pored toga što obavlja određenu operaciju rada, je i kontrolor. Pre
nego što počne rad na svojoj operaciji, on prekontroliše kvalitet predmeta
rada koji obrađuje, odnosno kvalitet izrade prethodne operacije. Kad se
uveri da je prethodna operacija kvalitetno obavljena, on izvrši svoju
operaciju i pregleda kvalitet izvršenja iste pa tek onda šalje proizvod na
narednu operaciju. Slika 54 prikazuje različite kvalitete pređa ( a ) i
pletenina ( b ).
b
Slika 54. Različiti kvaliteti pređa ( a ) i pletenina ( b )
Ovakvim načinom kontrole kvaliteta postižu se sledeći ciljevi:

- poboljšava se kvalitet proizvodnje,
- smanjuje se procenat defektnih proizvoda,
- povećava se iskorišćenje kapaciteta proizvodnje i radne snage sa
minimalnim povećanjem troškova,
-podiže se svest o kvalitetu proizvodnje kod neposrednih
proizvođača i odgovornost, što daje mogućnost za pravilnije
57
nagradjivanje ne samo za učinak nego i postignuti kvalitet,
- postiže se afirmacija ličnosti, jer svaki radnik ima potrebu lične
satisfakcije i priznanje od sredine u kojoj radi, čime se menja i njegov
odnos prema radu.
Međutim, uvođenje samokontrole zahteva određene troškove za
projektovanje, pripremu, uvođenje i održavanje takvog sistema kontrole.
Prema tome, realna ušteda koja se može ostvariti uvođenjem sistema
samokontrole je razlika između uštede koja proizilazi od samokontrole i
troškova koji nastaju za njeno sprovođenje:
n n
−
U= ∑zi ∑t j
(67)
i=1 i=1
gde je: U - realna ušteda,

Zi - ušteda po različitim osnovama od samokontrole,
tj - troškovi radi uvodjenja i sprovodjenja samokontrole.
Prema tome, na osnovu rezultata ovakve analize, može se doneti

konačna odluka da 1i će se sprovesti uvođenje samokontrole ili ne.
2.1.4.2. Tehnička kontrola
Tehnička kontrola se ostvaruje preko kontrolora. Kontrolor pravi

kartu kontrole kvaliteta tehnološkog procesa vodeći računa:
- da se provere oni pokazatelji koji su teški za ispitivanje tokom
samokontrole;
- o kontroli kvaliteta ulaznih sirovina i materijala;
- da proučava kvalitet po fazama izrade proizvoda i da efikasno
deluje u slučaju pojave nekvaliteta;
- o upoređivanju projektovanih i realnih parametara i slučaju većih
odstupanja obavestiti nadležna lica u proizvodnji;
- o tačnosti merenja na instrumentima.
Rezultati se upoređuju i ocenjuju metodama matematičke statistike
i otkrivaju se razlozi nastanka grešaka. U praksi se primenjuju sledeće
metode za kontrolu:
- metoda kontrolnog sanduka
- metoda izbornog markiranja
- metoda grafičkog predstavljanja
- metoda pridruženog lista.
Kod metode kontrolnog sanduka, kontrola kvaliteta proizvoda se

ostvaruje tako što se u pogodan kontrolni sanduk stavlja proizvod ili
58
poluproizvod proverenog kvaliteta, odnosno zadovoljavajućeg kvaliteta
pa se kvalitet svih drugih proizvoda koji se kontrolišu upoređuje s njim i
ocenjuje se da li zadovoljavaju ili ne.
Metoda izbornog markiranja podrazumeva da se proizvod koji u
potpunosti zadovoljava po kvalitetu vidno obeleži, na primer, pogodnim
flomasterom, a onda se kvalitet svih ostalih upoređuje s njim. Ova metoda
kontrolisanja pogodna je za masivne predmete - proizvode.
Metoda pridruženog lista sastoji se u tome što zajedno sa
proizvodima odnosno poluproizvodima, koji se najčešće nalaze u korpi ili
svežnju, ide i odgovarajući list u kojem se upisuje broj učinjenih provera
kvaliteta po operacijama i merne vrednosti kontrolisanih parametara.
Kod metode grafičkog predstavljanja, izvršioc posla nanosi u
odgovarajući grafik izmerene vredosti pokazatelja kvaliteta, vreme provere i
mesto (operaciju) sa koje je proizvod uzet. Na taj način on može da oceni da
li nastaje narušavanje procesa ili ne ili kakav je udeo defektnih proizvoda. Za
otkrivanje defektnih proizvoda naročito pogodnim pokazao se Pareto
dijagram, a za ostranjivanje uzroka nastajanja defekata Išikova dijagram.
2.1.5. Pareto-dijagram
Pareto dijagram praktično predstavlja histogram kod koga se na
ordinatnoj osi najčešće nanosi nerešen problem, na primer, broj defekata,
procenat ostvarivanja nečega, intenzitet odstupanja itd., a na apcisi faze ili
operacije tehnološkog procesa gde nastaju defekti ili pak neki drugi
parametri. Na taj način se samo sa jednim pogledom na histogram, dobija
predstava o tome gde nastaju najveći defekti. Svaki stub na histogramu
predstavlja broj ili procenat defekata po operacijama, pa se na osnovu
njegove visine uočava najveći ili najmanji problem koji treba da se reši.
Širina svakog stuba treba da bude ista i oni se graniče jedan sa drugim ili su
podeljeni na ista rastojanja.
Za konstrukciju Pareto dijagrama potrebno je izvršiti sledeće
radnje:
- klasifikacija operacija gde se javljaju nepravilnosti;
- rokovi za njihovo rešavanje treba da budu predstavljeni na
dijagramu gde se definiše kada je otkriven problem i vreme rešavanja;
- svaka operacija za dati period rešenja problema prikazuje
visinu kolone, pa se može uzeti 100% kao osnova za kompletnu
nepravilnost, a zatim izračunati udeo svake operacije za koliko % je
popravljen.
Da bi se postiglo unapređenje u proizvodnji treba postići saradnju
59
sa ostalim učesnicima u procesu proizvodnje, održati korektan odnos
između učesnikai definisati cilj proizvodnje a to je maksimalan kvalitet
proizvoda.
Pareto dijagram je veoma koristan za održavanje saradnje svih
zainteresovanih strana, jer jednim pogledom mogu se primetiti teži ili
lakši propusti tokom izrade tekstilnog proizvoda ( slika 55 ) odnosno ko je
odgovoran za njih.
Slika 55. Oblasti lakših propusta ( a) i težih ( b)

Obično postoje dva ili tri stuba koji prikazuju najteže propuste i
niže stubove za obeležavanje lakših propusta
Svaki stub pokazuje koja se operacija treba prvo analizirati da bi
se odstranile napravilnosti zbog smanjenja defekta. Slika 56 prikazuje broj
prekida osnovinih žica na pojedinim fazama.
Slika 56. Broj prekida osnovinih žica na pojedinim fazama.

1- od osnovinog valjka do osnovinog mosta, 2- od osnovinog mosta do lamele,
3- od lamele do kotalaca, 4- od kotalaca do brdo, 5-od brda do tkanine
60
2.1.6. Dijagram uzroka i posledice
Ovi dijagrami se nazivaju IŠIKAVA ili SE dijagrami. Na bazi

istraživanja i primene pareto dijagrama IŠIKAVA je došao do zaključka
da je lakše smanjiti visok stub na polovinu, nego da se niski stub smanji
na nulu. Ovi dijagrami imaju zadatak da otkriju uzorke koji dovode do
variranja kvaliteta kao posledica sirovina, mašina, opreme i metode rada.
Odnos između uzroka i posledice prikazan je na slici 57.
Slika 57. Išikava dijagram uzroka i posledica
On najpre definiše cilj, a zatim najznačajniju karakteristiku

kvaliteta, koju stavlja na kraju deblje strelice pa zapisuje glavne faktore
koji mogu da deluju na defekt (ulivne strelice). Zatim na svaku od ovih
grana dodatno obeležava detaljne uzroke koji mogu uticati na posmatranu
karakteristiku kvaliteta, tako da kompletira svoj dijagram (slika 58).
Slika 58. Kompletan Išikava dijagram uzroka i posledica
61
2.1.7. Uloga i značaj kontrolnih karata
U procesu proizvodnje pojavljuje se veliki broj faktora koji utiču

na kvalitet proizvoda. Da bi se ti faktori otkrili i na njih blagovremeno
uticalo, potrebno je da se proces stalno prati. U proizvodnom procesu
prisutni su nedostaci koji uzrokuju: popravke, dorade, gubitke, dodatno
vreme izrade i povećane troškove.
Pri upotrebi kontrolnih karata, bilo za merene veličine, bilo za
atributivne ocene, uzimaju se uzorci iz procesa u određenim intervalima, a
u kartu upisuju statističke karakteristike uzoraka. Kontrolne granice, kao
granice slučajnih rasipanja statističkih karakteristika uzoraka iz procesa za
određeni interval poverenja, takođe se ucrtavaju u kontrolnu kartu.
Računanje kontrolnih granica zasniva se na pretpostavci statistički
stabilnih procesa, odnosno procesa na koje deluju samo slučajni uzroci.
Pojava značajnih uzroka u procesu manifestovaće se na kontrolnoj karti
tačkama izvan kontrolnih granica, što će predstavljati pokazatelj potrebe
za preduzimanjem određenih korektivnih zahvata.
Vrlo je malo industrijskih procesa koji su statistički potpuno verno
objašnjeni, naročito za neki duži vremenski proizvod. Međutim, ova
činjenica ne umanjuje važnost kontrolnih karata, s obzirom na njihovu
malu osetljivost na odstupanja od normalnosti pojave koju pratimo.
Brojne stručne rasprave i iskustva iz prakse pokazuju da su kontrolne
karte izuzetno prikladno i vrlo jeftino sredstvo za praćenje i upravljanje
procesima, naročito ako se pravilno primene na pravom mestu u
proizvodnom procesu.
Kontrolne karte predstavljaju grafički prikaz niza utvrđenih
brojnih vrednosti nekog svojstva proizvoda koje se kontroliše. Zadatak
kontrolne karte je da se utvrde varijacije jednog procesa i da se
signaliziraju personalu koji kontroliše mašine, da izvrši određene
intervencije, kako bi se izbegla dalja proizvodnja nekvalitetnih proizvoda.
Primenom kontrolnih karti, kontrolor može, na osnovu nekoliko
izmerenih vrednosti nekog svojstva, da donese zaključak za dalji tok
procesa.
Kontrolne karte omogućavaju upravljanje kvalitetom procesa i
sprečavanje preteranih intervencija, koje mogu negativno da se odraze na
kvalitet proizvoda i ekonomičnost procesa proizvodnje.
One se najčešće primenjuju kod masovne proizvodnje određenih
proizvoda gde ne postoji automatska regulacija procesa. Na ordinatnoj osi
kontrolne karte obično se nanosi merna vrednost svojstva koje se
kontroliše, a na apcisi vreme uzimanja probe - uzorka ( slika 59 ).
62
Centralna linija pokazuje zadanu (nominalnu) vrednost svojstva
koje se prati i predstavlja srednju aritmetičku vrednost. Oblast od
centralne linije do gornje i donje kontrolne linije predstavlja oblast
stabilnog toka tehnološkog procesa. Prema tome, ako se vrednost
ispitivanog svojstva nalazi u ovom intervalu, nema potrebe da se vrši
intervencija u procesu.
Oblasti iznad gornje kontrolne linije i ispod donje kontrolne linije
do gornje odnosno donje granične tolerancije, nazvane su oblastima
predupređivanja. U njima se obeležavaju pojave sistematskih grešaka pa
se mora vršiti intervencija u cilju da se spreče nepoželjne pojave, zbog
kojih proizvodni proces nema stabilan tok. Tada mora da se analizira
kvalitet proizvoda po fazama izrade, zatim rad mašine pa i sam proces.
Granice tolerancije se utvrđuju u zavisnosti od zahteva standarda
za kvalitet praćenog svojstva i tražene statističke sigurnosti. Ako se traži
visok kvalitet i velika statistička sigurnost granice tolerancija su uže,
odnosno bliže gornjoj i donjoj kontrolnoj liniji.
Slika 59. Opšta šema kontrolne karte
Ako se vrednost praćenog pokazatelja kvaliteta nalazi iznad,

odnosno ispod graničnih tolerancija pojavio se nekvalitetan ( defektan )
proizvod, odnosno otpadak, što je znak da se odmah mora zaustaviti
mašina i naći uzrok pojave nekvaliteta. x
Kontrolne karte se mogu praviti za pojedinačne, srednje (x - karta )
ili ekstremne vrednosti nekog svojstva, zatim za medijane, srednje
kvadratno odstupanje itd. Posebno su interesantne kontrolne karte za udeo
grešaka ( p - karte ), koje daju podatke o povećanju udela defektnih
proizvoda, odnosno otpadaka i kontrolne karte za ocenu broja grešaka
63
( np – karte ), gde se u kontrolne karte unosi broj proizvoda sa greškama
( x = np ), a gornja i donja kontrolna linija se izračunavaju po formuli:
(68)
gde je: n - ukupan broj proizvoda,

p - udeo proizvoda sa greškama.
Kad proces nije pod kontrolom dobija se ekstremno variranje

kvaliteta čija je posledica nestabilnost procesa.
Iz opisanih postupka može se zaključiti da je postupak vrlo
jednostavan, i da bi se o njemu lako pripremilo uputstvo i radniku, ali
planiranje kontrole u pogledu određivanja mesta, karakteristika i
učestalosti praćenja, računanja kontrolnih granica i interpretacije
dobijenih rezultata zahteva stručno poznavanje osnova na kojima se
zasnivaju kontrolne karte.
Najpre se treba usmeriti na karte srednjih vrednosti, čija ideja je
veoma jednostavna, i zasniva se na konstrukciji kritične oblasti testa
značajnosti koji se odnosi na hipotezu o matematičkom očekivanju.
Obeležje X koje posmatramo kod svakog proizvoda treba da ima
propisanu određenu vrednost x0, statistički shvaćeno. Usled raznih
slučajnih (dakle, nepredvidivih i nekontrolisanih) fluktuacija u
proizvodnom procesu, obeležje X je slučajna promenljiva za koju, po
centralnoj graničnoj teoremi, možemo smatrati da ima normalnu
raspodelu. Tada je propisana vrednost x0 ostvarena ukoliko je
matematičko očekivanje slučajne promenljive X jednako baš x0.
Da bi se proverio da li se proces odvija u dozvoljenim granicama,
uzima se periodično po n uzoraka, meri se njihovo obeležje X, i iz tako
uzetog uzorka nalazi se srednja vrednost.
Sa usvojenim pragom značajnosti α testiramo hipotezu H 0(x= x0),
tj.proveravamo da li x pripada kritičnoj oblasti. Ukoliko pripada, to je
signal da je proces znatno odstupio od dozvoljenih granica i da je
potrebna intervencija da bi se otklonio uzrok tog odstupanja.
Ova procedura testiranja je maksimalno uprošćena primenom
kontrolnih karata, u kojima se kao ordinate nanose srednje vrednosti x
periodično unetih proba obima n, i na kojima je kritična oblast odvojena
dvema paralelnim horizontalnim pravama, koje označavaju donju i gornju
granicu - interval poverenja ocene srednje vrednosti ( slika 60 ).
64
Slika 60. Prikaz osnovnih elemenata kontrolne karte
Ukoliko su u nizu uzetih uzoraka srednje vrednosti x između

granica DKG i GKG, proces proizvodnje je stabilan; ukoliko x pređe
ispod DKG ili iznad GKG, onda je proces izašao van kontrolisanog stanja
i zahteva regulisanje. Tada se obično kontrolišu svi proizvodi od
prethodne zadovoljavajuće provere. Kako bi se sprečilo odstupanje
proizvoda od zadatih granica, veoma često se definišu i donje i gornje
upozoravajuće granice (DUG i GUG), koje predstavljaju vrednosti koje
signaliziraju da proces ima tendenciju nestabilnosti, odnosno da je
potrebno pratiti rezultate narednih merenja sa povećanom pažnjom.
Pored toga, kontrolne karte pružaju objektivnu informaciju o
stanju kvaliteta rukovodećem osoblju. One imaju i psihološko dejstvo, jer
radnik, podešavač, kontrolor, neposredni rukovodilac i tehnolog dobijaju
vizuelnu predstavu o valjanosti i sposobnosti procesa, pa doživljavaju
ličnu satisfakciju za uspešno obavljene poslove ili osećaju potrebu da
preduzmu ili pokrenu korektivnu aktivnost za otklanjanje uzroka lošeg
kvaliteta.
Veliki je broj karakteristika kontrolnih karata koje potvrđuju ovu
tvrdnju, pa se za kontrolnu kartu može reći:
- da je prikladan način da radnik ili kontrolor upisuju podatke
kontrole;
- da omogućava jasan pregled stanja i kretanja procesa, u odnosu
na pojedinačne i momentalne utiske kojima su ljudi često skloni;
- da je vrlo osetljiva na promene u procesu, pa se može
upotrebljavati i za delimično predviđanje pojava u vreme odvijanja
procesa;
- da pregledno razdvaja slučajne i značajne uzroke promena u
procesima i predstavlja kontinuiran grafički test značajnosti, odnosno
javlja se kao testiranje hipoteze statističke stabilnosti procesa;
65
- da može služiti u sprečavanju prekomernog regulisanja procesa
od strane proizvodnog radnika, kada radnik novim podešavanjem reaguje
na slučajna odstupanja i tako menja dobro podešen proces;
- da daje pouzdanu sliku o procesu, a u slučaju „hroničnih“
problema pregledno i uverljivo pomaže u uveravanju rukovodstva pri
odlučivanju o preduzimanju korekcionih mera, i
- da je kontrolna karta izuzetno pogodan način komuniciranja o
vrlo konkretnim problemima procesa, i to prvenstveno od radnika i
kontrolora u proizvodnji, prema tehnologiji, konstrukciji i ostalim
sektorima u organizaciji.
Kontrolne granice izračunavaju se na tri načina:
- na osnovu snimljenih podataka tehnološkog procesa;
- na osnovu zadate tolerancije karakteristike kvaliteta koja se prati;
- na osnovu poznavanja sposobnosti tehnološkog sistema (σ).
U literaturi o statističkoj kontroli kvaliteta javljaju se različite
kontrolne karte za praćenje kvaliteta pomoću merenih veličina i
atributivnih ocena, ali se za nadgledanje srednjih vrednosti procesa
−
najčešće upotrebljavaju XR kontrolne karte, a za praćenje pojedinačnih
slučajeva X-karta.
Klasične kontrolne karte, u kojima se prati kretanje aritmetičkih
−
sredina x i raspona R uzoraka koji se povremeno uzimaju iz procesa
sastavljene su tako da koriste potpunu prednost ocene na osnovu
matematičke statistike. Takva karta omogućava brze i pouzdane ocene
prikazivanja i praćenja promene tehnološkog procesa. Naročito je
pogodna u procesima u kojima se proizvodi na posmatranoj operaciji
pojedinačno tretiraju, ali se takođe uspešno primenjuje i u procesnoj
industriji. Kontrolnom tehnologijom definiše se veličina uzorka i
učestalost kontrolisanja, a kontrolor vrši obilaske kako je to propisano i
meri karakteristiku kvaliteta čije se variranje posmatra.
Kontrolor u svakom posmatranju evidentira pojedinačne vrednosti
za posmatranu karakteristiku kvaliteta na uzorku koji ispituje. Iz ovih
−
vrednosti se za svako posmatranje izračunava prosek x i raspon R.
Postupak rada je sledeći:
- iz procesa koji pratimo uzimaju se relativno mali uzorci (3–5),
obično u neredovnim vremenskim razmacima, čija učestalost zavisi od
stabilnosti procesa;
- na uzorku se meri praćena karakteristika kvaliteta, pri čemu se
dobija n izmerenih vrednosti;
- za izmerene vrednosti u uzorku izračunaju se aritmetička sredina
i raspon;
66
- izračunate vrednosti aritmetičke sredine i raspona uzorka upisuju
−
se u kontrolnu kartu X R ;
- za aritmetičke sredine i raspone uzoraka računaju se kontrolne
granice i ucrtavaju u kontrolnu kartu.
X-karta je najjednostavniji oblik kontrolne karte, koji ispunjava
osnovne zahteve postavljene kontrolnom kartom, brzi uvid u stanje i
dovoljno detaljan prikaz za zaključivanje. Iz nje se jasno može videti gde
se nalaze izmerene pojedinačne vrednosti u odnosu na tolerantno polje, a
takođe se vidi i raspon pojedinih izmerenih veličina.
Centralna linija i ovde predstavlja prosečnu vrednost karakteristike
kvaliteta kada je proces u stanju statističke kontrole. Kontrolne granice
određuju se tako da, kada je proces pod kontrolom, postoji veoma mala
mogućnost da pojedinačna vrednost promenljive karakteristike procesa
budu van granica kontrolne karte. U praksi se kontrolne granice najčešće
postavljaju na rastojanju od 3 standardne devijacije (3σ) od centralne
linije ( slika 61 ).
Slika 61. Verovatnoće merenja posmatrane karakteristike procesa
Sve dok pojedinačne vrednosti ostaju u okviru kontrolnih granica,

smatramo da je proces pod kontrolom. Ako se jedna ili više vrednosti
nađu van kontrolnih granica, to će značiti da se radi o nekoj retkoj pojavi
ili da je proces van kontrole. U svakom slučaju, to je signal da treba pratiti
proces. Ukoliko se pokaže da je proces van kontrole, potrebno je
preduzeti adekvatne korektivne mere za eliminisanje postojećih posebnih
uzroka varijacije.
Naravno, ovde se za svaku tačku unetu u grafik praktično vrši
dvostrani test hipoteze, pri čemu kontrolne granice funkcionišu kao
kritične vrednosti za test. Kontrolne granice su funkcije prirodne
varijabilnosti procesa. Pod pretpostavkom da se koriste 3σ granice,
položaj kontrolnih granica je funkcija standardne devijacije procesa ( slika
62 ).
67
Slika 62. Prikaz kontrolne X - karte
2.1.8. Primena računara u kontroli kvaliteta
Upotreba računarske tehnike u tekstinoj industriji ima bogatu

tradiciju, počev od njene primene kod mernih instrumenata, ekonomskog
modelovanja, planiranja proizvodnje, kontrole tehnoloških procesa i rada
pojedinačnih oprema, komercijalnih i finasijskih aplikacija itd. pa sve do
CAD- CAM aplikacije. Pojeftinjenjem i dimenzionalnim smanjivanjem
računarske tehnologije, gornje opcije postale su ekonomski prihvatljive i
za manje organizacije, pa je što brža i korektnija primena nove računarske
tehnologije na svim područjima postala lako izvodljiva.
Upotreba računarske i informacione tehnologije na tehničkom-
tehnološkom području je veoma važna i zato je danas efikasno razvijena.
Glavna područja primene su:
- dizajniranje i modelovanje proizvoda,
- konstrukcija i projektovanje proizvoda,
- analiza parametara proizvoda,
- izrada tehničko-tehnološke dokumentacije,
- tehnološka priprema proizvodnje,
- operativna priprema proizvodnje,
- optimizacija proizvodnje i proizvodnih faktora i
- obezbeđenje i održavanje kvaliteta.
Razvoj proizvoda u tekstilnoj industriji, jedan je od ključnih
uslova u celokupnom procesu. Konkurencija na tržištu je svakim danom
sve veća, životni vek proizvoda je sve kraći, segmntacija tržišta je sve
veća, kapital je sve skuplji, pa je odluka šta za koga i koliko proizvoditi
68
postala veoma bitna. Tradicionalne metode razvoja tekstilnog proizvoda,
počev od skupljanja ideja, njihove ocene i klasifikacije, izrade skica,
uzoraka, pretkolekcija i prodajna kolekcija su za nove, izmenjene uslove
postale spore i skuplje. Osim toga, najznačajinim kupcima treba obavezno
nuditi stalno nove modele.
Odgovori na gore navedene probleme tražili su se u dva pravca. Sa
jedne strane išlo se u pravcu da se koncept razvoja proizvoda poveća
većom poslovnom disciplinom-upravljanje dizajn i menadžment, a sa
druge strane radilo se na razvoju kompjuterske opreme, što je rezultiralo
pojavom velikog broja sistema za oblikovanje- CAD sistem ( Computer-
aided Design ) sa adekvatnim pratećim procesnim sistemom CAM
( Computer-aided Manufacture ).
Razvoj i primena prvih CAD-CAM sistema u tekstilnoj industriji
datira još od pre petnaestak godina, kada su se iskustva iz automobilske
industrije uspešno prenela u tekstilnoj industriji. Razvoj računarske
tehnike i personalnih računara, kao i razvoj grafike u boji su, uz
pojeftinjenje računarske tehnike, odigrali presudnu ulogu kod razvoja
sistema za oblikovanje. Danas se ti sistemi veoma efikasno upotrebljavaju
u tekstilnoj industriji.
Novi sistemi za oblikovanje tekstilnog materijala omogućavaju
dizajnerima da svoje ideje razviju i predstave na ekranu. Linije se mogu
brisati, a boje, dužine i širine odeće, rukavi, aplikacije, nabori i dr. mogu
se menjati po volji. Kad dizajner dostigne željeni stil i boju, o tome svoj
sud može dati marketinško osoblje ili trgovac, a što je posebno važno,
njihove primedbe se mogu odmah ispraviti na ekranu. Moguće je
drugačije obojiti pojedine delove odeće, prekriti ih sa različitim uzorcima
tkanina za sledeću sezonu i na taj način veoma brzo oblikovati seriju
različitih modela.
Značajna osobina mikroprocesorskih sistema je ta što
mikriprocesor omogućava da se komunicira sa centralnim sistemom
obrade podataka i upravljanja proizvodnjom Ova komunikacija je
obostrana što znači da ovaj mikroprocesor može davati informacije
sistemima i od njih primati komande za upravljanje. Na slici 63 prikazana
je mašina za ravno pletenje koja je opremljena sistemom koji kontroliše
rad mašine i koji je pogodan za povezivanje u šire sisteme.
69
Slika 63. Ravnopletaća mašina sa mikroprocesorom za praćenje njenog
rada i za registraciju pogonskih podataka
Kao primer ovog povezivanja slika 64 prikazuje povezivanje

većeg broja mašina za pletenje u jedan sistem. Ovaj sistem takođe
predstavlja izolovano povezivanje. To znači da su ovi sistemi opterećeni
sa višestrukim upisivanjem i memorisanjem istih podataka.
PPS - planiranje i upravljanje

CAD - oblikovanje pomoću
računara
CAQ- kvalitet pomoću računara
CAM - proizvodnja upravljana
kompjuterom
CAE - inženjering upravljan
proizvodnjom
CAP - planiranje pomoću
računara
Slika 64. Veći broj međusobno povezanih mašina za pletenje
Slika 65 prikazuje dva najčešća sistema povezivanja mašna za

pletenje i to: zvezdasto ( a ) i prstenasto ( b ). Oba sistema su u stvari
mreže podataka. Tako slika 65-a prikazuje povezivanje mašina za pletenje
u zvezdasto orijentisanu mrežu za planiranje i upravljanje proizvodnje.
Ovakav jedan sistem se upotrebljava za izradu novih kolekcija pletenih
proizvoda, za pletenje istih, njihovo iskrojavanje i konfekciju. Svi ovi
70
postupci imaju zajedničku bazu podataka i upravljanje se odvija sa jednog
komandnog mesta.
b
Slika 65. Zvezdasto ( a ) i prstenasto povezivanje mašina za ravno
pletenje ( b )
Slika 65-b prikzuje prstenasto orijentisanu mrežu povezivanja koja

se koristi kod ravnih i kružnih pletaćih mašina. Prikazana proizvodnja je
potpuno kompjuterizovana. Kompjutersko upravljanje se vrši od kreacije
dezena do skladišta gotovih pletenih proizvoda.
Često postoji potreba za međusobno povezivanje trikotažnih
preduzeća koja se nalze na različitim kontenentima. U tom slučaju lokalne
mreže se priljučuju u sistem mreža velikog kapaciteta WAN ( Wide Area
Netvork ).
71
2.1.8.1. CIM ( Compute Itegrated Mnufacturing ) koncepcija
CIM koncepcija je integracija računskih operacija u cilju

optimizacije korišćenja svih proizvodnih resursa. Osnovni koncept CIM
koncepcije prikazan je na slici na slici 66.
Slika 66. CIM koncept planiranja, vođenja i kontrole

proizvodnje u tekstilnoj industriji
Sa tehničkog aspekta CIM se sastoji od računara i računarske

tehnike, komunikacijske mreže i automatskih procesa. Ti elementi su
međusobno povezani u funkcionalne ćelije u okviru proizvodnih
mogućnosti. Ćelije su postavljene prema toku proizvodnih operacija, a
proizvod se kreće iz jedne ćelije u drugu. Sa funkcionalnog aspekta CIM
koncepciju čine sledeći sistemi ( tabela 11 ).
Tabela 11. Sistem planiranja proizvodnje CIM koncepcijom

PPS - sistem za planiranje MRP-planiranje materijalnih resursa
proizvodnje
CAE-inženjering pomoću CAM-proizvodnja pomoću računara
računara
CAD-razvoj i oblikovanje CAQ-kvalitet pomoću računara
računarom
CAP-razvoj i planiranje
računarom
Pošto su faze prerade materijala povezane to su podaci dobijeni na

jednoj fazi izuzetno korisni za projektovanje sledećih faza. Zato se javlja
potreba za povezivanjem većeg broja računara koji se koriste u različitim
proizvodnim fazama u jedan sistem. Na taj način je povezan sistem
računara koji se koriste u planiranju proizvodnje, pripremi i samoj
proizvodnji.
72
2.1.8.2. CAI - Kompjuterski upravljana preduzeća
Povezivanje izvora informacija koji određuju samu proizvodnju je
ostvareno do te mere da se može govoriti o kompjuterski upravljanoj
proizvodnji CAI. Kod koncepcije proizvodnje pomoću elektronskih
računara CIM rečeno je da se ta koncepcija mora razvijati za svaku
proizvodnju zasebno poštujući specifičnosti pojedinih proizvodnih
pogona. Isto to važi za koncept CAI. Na slici 67 prikazani su tokovi
informacija u tekstilnom preduzeću.
Slika 67. Tokovi informacija u tekstilnom preduzeću

M-marketinško istraživanje, IPP-informacije za planiranje prodaje, PPPK-
planiranje, prodaja i nalozi kupaca, NC CNC- programi, PRNP- plan rada i
nalog za proizvodnju, IGP-izveštaj o gotovom proizvodu, Ok-osiguranje
kvaliteta
Ovaj koncept treba da omogući veću fleksibilnost i kvalitet

proizvoda, kraće vreme njihove izrade i optimalne troškove proizvodnje.
Ovo očekivanje proističe iz činjenice da proizvođači tekstila vrlo često
moraju izrađivati male serije određenih proizvoda. Pri tome pažnja se
usmerava na trenutna kretanja na tržištu ( moda ) što znači da se na tržište
mora izlaziti u što kraćem roku i sa atraktivnim proizvodima.
73
2.1.8.3. Primena računara za izradu 3D tekstilnih materijala
Zahvaljući 3D tehnologiji posmatrači širom sveta će se osećati kao

da sede u prvom redu Londonske modne revije. Prvi red je rezervisan za
imena poput Gwyneth Paltrow, Freide Pinto, Alexe Chung, Mary-Kate
Olsen i Liv Tyler. Ne samo da će bez ometanja moći videti manekenke na
pisti, već će biti vidljivi i najsitniji detalji, poput teksture tekstilnih
materijala.
"Ovaj događaj je bez presedana omogućio ljudima širom sveta da
osete energiju i atmosferu revije. 3D tehnologija je dovela globalnu
publiku na Londonsku pistu i omogućila da vide boje i teksture tekstilnih
materijala, da čuju muziku i budu deo tog trenutka", rekao je sa ponosom
kreativni direktor Burberryja Christopher Bailey predstavljajući ovu
inovaciju u modnom svetu ( slika 68 ).
Ideju da se 3D tehnologija primeni i na modne revije podstakao je
veliki uspeh filma "Avatar", kao i namera televizije SKY da ubuduće u
pabovima širom Velike Britanije prikazuje fudbalske utakmice u 3D
formatu .
Slika 68. Modna revija u 3D prezentaciji
2.1.9. Menadžment totalnog kvaliteta ( TQM ) Totalna kontrola

kvaliteta u tekstilu (TQC)
Sistem menadžmenta kvaliteta se sastoji iz sledećih podsistema

čiji su elementi međusobno povezani direktnim i povratnim vezama
( tabela 12 ). Podsistem menadžmenta transformacije ( izvođenje i
kontrola procesa proizvodnje ) je sa jedne strane povezan sa podsistemom
74
glavnih karakteristika kvaliteta ( dizajn, metode, oprema, materijali,
instrukcije ) i sa direktnim i povratnim vezama koje obezbeđuju
konzistentnost karakteristika, dok je sa druge strane istom vrstom veza
povezan sa kupcima.
Tabela 12. Sistem menadžmenta i povezanost sa podsistemima
Podsistem menadžmenta Podsistem glavnih

↔ karakteristika kvaliteta
transformacije ( izvođenje i
( dizajn, metode, oprema,
kontrola procesa proizvodnje )
materijali, instrukcije itd.)
Podsistem menadžmenta
transformacije ( izvođenje i ↔ Kupac
kontrola procesa proizvodnje )
Pri tome sistem menadžmenta i kontrola kvaliteta u tekstilu mora

osigurati međusobni susret dva glavna zahteva:
- Zahtevi kupaca za sticanje poverenja uz sposobnost kompanije
za adekvatnu isporuku željenog kvalitetnog tekstilnog proizvoda sa
adekvatnim dizajnom proizvoda ( slika 69 ).
b
a
Slika 69. Dizajn tekstilnih materijala ( a ) i model ( ženska haljina b )
- Zadaci kompanije, - interni i eksterni - da sa optimalnim

troškovima obezbede efikasno korišćenje raspoloživih tehnoloških,
materijalnih i ljudskih resursa ( slika 70 ).
75
a b
Slika 70. Mašina za ravno pletenje ( a ) i odevni predmet ( b )
- kada je u pitanju podela odgovornosti i tok informacija, bitno je

da su svi pojedinci i sve službe u organizaciji odgovorni za kvalitet
proizvoda ( slika 71 ).
Slika 71. Tekstilni materijali
Nejasno raspoređene odgovornosti i nedostatak sistema za

osiguranje kvaliteta, osnovni su uzroci visokih troškova kvaliteta, kao i za
neodgovarajući nivo kvaliteta. Savremeni sistem menadžmenta kvaliteta u
tekstilu mora sa svojim kupcima stvoriti “prsten poverenja” koji je
usklađen sa odnosima između zahteva potrošača i zahteva preduzeća.
Izgradnja prstena poverenja počinje sa potrošačem i završava se sa njim.
76
3. PRIMENA INTEGRISANIH POSLOVNIH SISTEMA
( ENTERPRISE RESOURCE PLANING – ERP)
Sistem totalnog upravljanja kvalitetom znači totalnu integraciju

procesa, neprekidnog unapređivanja ukupne radne, odnosno poslovne
aktivnosti, što očigledno uzrokuje radikalne promene u načinu rada i
poslovanja. Nezaobilazan faktor podrške totalnom upravljanju kvalitetom
je primena integriranih poslovnih, sistema. Sistemi za planiranje
poslovnih resursa (Enterprise Resource Planing Sistems) predstavljaju
integrirana softverska rešenja koja pokrivaju sve aspekte poslovanja
preduzeća.
U početku, ova rešenja su obuhvatala samo aspekte upravljanja
proizvodnjom, kasnije je dodata podrška i ostalim poslovnim procesima
(funkcijama). Radi se, ustvari, o praktičnoj implementaciji koncepta
integralnog (integriranog) informacijskog sistema, te je stoga ova
softverska rešenja bolje posmatrati u tom kontekstu.
Prednosti ERP sistema uključuju: eliminisanje prekomernih
podataka, procesa i operacija; moguća kastomizacija prema zahtevima
korisnika; lakši i jednostavniji pristup podacima na nivou firme; pouzdana
fajl struktura; softver je inkorporirao tzv. “best pracices” u obavljanju
poslovnih procesa; povećana efikasnost uz sniženje troškova; sistem je
adaptiran u odnosu na promene u okruženju; funkcionalnost i mogućnost
integracije u odnosu na ostale module ( slika 72 ).
Slika 72. Razboj za izradu tkanine i softver za dizajniranje
U uslovima visoke konkurencije upravljanje kvalitetom je postala

vrlo važna poslovna disciplina, a postizanje totalnog kvaliteta vrhunsko
strateško pitanje. Pored toga, danas su na sceni i izuzetno narasla
77
očekivanja potrošača. Za postizanje totalnog kvaliteta potrebno je izvršiti
mnoge duboke i radikalne promene definsane manadžementom kvaliteta.
Da bi TQC i TQM bili ostvariljivi njihova, realizacija treba da se odvija u
nekoliko faza: priprema, planiranje, implementacija, nadzor. Uvođenje i
primena sistema potpunog upravljanja kvalitetom dugoročan je i trajan
zadatak.
78
4. STANDARDI SISTEMA KVALITETA – ISO
Osamdesetih godina stvoreni su određeni sistemi zahteva u

pogledu kvaliteta nazvani ISO –standardi. Namera ovih standarda je da se
olakša međunarodna razmena dobara i uspostave zajedničke osnove o
pitanjima osiguranja kvaliteta proizvoda i usluga. Oni su istovremeno
osnova da se sistem kvaliteta planira, sprovodi i održava i omogući
proveru sistema od nezavisne ovlašćene institucije za dobijanje sertifikata
sistema kvaliteta. ISO (International Organization for Standardardization).
Međunarodna organizacija za standardizaciju je svetska fondacija
nacionalnih tela za standarde ( tela članica ISO-a). Formirana je 1946
godine sa sedištem u Brissels-u, a pokriva sve oblasti standardizacije,
osim specijaliziranih oblasti vojne industrije.
Internacionalni standardi serije ISO 9000 iz 2000 godine: ISO
9000:2000, ISO 9001:2000 I ISO 9004:2000 pripremljeni su od strane
Tehničkog komiteta ISO/TC 176, "Upravljanje kvalitetom i osiguranje
kvaliteta", Podkomiteta SC u saradnji sa CEN Centrom za menadžment
(CMC). Nakon predviđenih usaglašavanja treće izdanje ovih standarda
usvojeno je 15.12.2000 godine s namerom da zameni izdanja iz 1994
godine.
Standard ISO 9000:2000 (iz 2000.godine), "Sistemi upravljanja
kvalitetom osnove i rečnik " definiše potrebnu terminologiju za sisteme
upravljanja kvalitetom. Nova ISO 9000 serija rađena je tako da bude
kompatibilna sa ISO 14001: 1996, Sistem okolinskog upravljanja i da se
dopunjuju.
Infrastruktura kvaliteta je zasnovana na pet temeljih komponenti:
- standardizacija;
- akreditacija;
- metrologija;
- ocenjivanje usaglašenosti ( ispitivanje, etaloniranje, kontrolisanje
i sertifikacija );
- kvalitet.
Komponente kvaliteta su međusobno povezane i deo su sistema
koje proizvođaču, kupcu ili državnom organu pružaju dokaz da proizvod
ispunjava obavezne zahteve ( slika 73 ). Metrologija, standardi, ispitivanje
i upravljanje kvalitetom su važni za proizvode i tehnološke procese, iako
kupci nisu svesni toga. Kupci često koriste oznake kvaliteta sa
sertifikatima na proizvodima kao smernice kada donese odluku o
kupovini.
79
Kompanije, mala i srednja preduzeća
Standardizacija
)menadžment(
Akreditacija
Metrologija
iIspitivanje
Kvalitet
sertifikacija
ORGANI REPUBLIKE SRBIJE
Slika 73. Preporuke EU i postupci dobijanja kvalitetnog proizvoda
4.1. PRINCIPI STANDARDIZACIJE U SRBIJI
Standardizacija je zasnovana na sledećim principima:

- dobrovoljno učešće svih zainteresovanih strana u postupku
donošenja standarda;
- dobrovoljna primena standarda;
- usaglašavanje stavova zainteresovanih strana u vezi sa tehničkim
sadržajem standarda postiže se konsenzusom;
- javnost i transparentnost postupka donošenja standarda;
- međusobna usklađenost standarda;
- ostvarivanje optimalne koristi za društvo u celini.
Standardi su deo našeg svakodnevnog života a da toga najčešće
nismo svesni. Međutim, svako od nas se našao u situaciji da je uz
poteškoće kupovao odeću jer su oznake za veličine različite, da je čekao
prilikom plaćanja proizvoda jer je bar-kod loše odštampan ili uređaj za
očitavanje ne radi kako treba, da je kupio proizvod lošeg ili
neodgovarajućeg kvaliteta ili uređaj koji nije kompatibilan sa ostatkom
opreme koju imamo itd.
80
Zato standardi imaju zadatak:
- obezbeđuju da proizvodi odgovaraju svojoj nameni;
- povećavaju bezbednost proizvoda i usluga;
- predstavljaju osnovu za poboljšanje kvaliteta proizvoda i usluga;
- predstavljaju tehničku osnovu za donošenje propisa i podršku u
njihovoj implementaciji;
- olakšavaju trgovinu između različitih zemalja i doprinose
uklanjanju tehničkih prepreka trgovini;
- oslikavaju trenutno stanje razvijenosti nauke i tehnike i na taj
način predstavljaju putokaz zemljama u razvoju na njihovom putu ka
svetskom tržištu;
- omogućavaju efikasnije korišćenje resursa u procesu proizvodnje;
- doprinose očuvanju zdravlja i zaštiti životne sredine.
4.1.1. Srpski standardi
Srpski standard - standard koji je doneo Institut za standardizaciju

Srbije (ISS) kao nacionalno telo za standarde i koji je dostupan javnosti.
Pored standarda, Institut uz pomoć svojih stručnih tela samostalno razvija
i objavljuje i druge tipove standardizacijskih dokumenata, tzv. srodna
dokumenta, kao što su tehničke specifikacije, tehnički izveštaji i uputstva.
Institut takođe objavljuje i srodna dokumenta kao što su izveštaji,
predstandardi, specifikacije dostupne javnosti, sporazumi evropske
konferencije, sporazumi međunarodne konferencije, ocene tehnoloških
trendova, industrijski tehnički sporazumi, a koja su rezultat rada
evropskih i međunarodnih organizacija za standardizaciju. Srpski
standardi i srodni dokumenti, označavaju se oznakom koja počinje
skraćenicom SRPS, u skladu sa pravilima Instituta.
Srpski standardi (i srodni dokumenti) mogu biti izvorni ili mogu
nastati na osnovu međunarodnih, evropskih i drugih regionalnih standarda
i srodnih dokumenata, kao i nacionalnih standarda i srodnih dokumenata
drugih zemalja u skladu sa ugovorima potpisanim sa nacionalnim telima
za standardizaciju tih zemalja.
Srpski standardi se izrađuju i objavljuju uz poštovanje principa i
pravila koje su uspostavile međunarodne i evropske organizacije za
standardizaciju. Njih je Institut prihvatio u svojim internim pravilima,
prilagodivši ih, s jedne strane, mogućnostima datim u nacionalnoj
regulativi, a sa druge, iskustvima i dobroj praksi u oblasti nacionalne
standardizacije.
Postupak izrade i objavljivanja srpskih standarda sastoji se iz
81
nekoliko koraka:
1. Faza projekta
2. Faza predloga
3. Faza prednacrta
4. Faza nacrta
5. Faza javne rasprave
6. Faza definitivnog teksta nacrta
7. Faza objavljivanja
Komisije za standarde formiraju se na predlog stručnih saveta, koji

se obrazuju radi usmeravanja stručnog rada u pojedinim oblastima
standardizacije. Zadatak stručnih saveta je priprema stručnih osnova za
godišnji program rada i godišnji plan donošenja srpskih standarda i
srodnih dokumenata, obavljanje poslova komisija za standarde kada ih iz
objektivnih razloga nije moguće obrazovati, kao i drugi zadaci utvrđeni u
odluci o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta za
standardizaciju Srbije.
Poslovanje u skladu sa standardima donosi tehnološke, ekonomske
i društvene koristi. Standardi mogu pomoći u identifikovanju i upravljanju
uticajem poslovanja na životnu sredinu i lokalnu zajednicu, u
razumevanju relevantnih propisa i efikasnijem korišćenju resursa.
Standardi pomažu da se usklade tehničke karakteristike proizvoda
i usluga, čime industriju čine efikasnijom i pomažu u uklanjanju prepreka
međunarodnoj trgovini. Usklađenost sa međunarodnim standardima
pomaže uverenju potrošača (klijenata) da su proizvodi koje kupuju
bezbedni, da se odlikuju odgovarajućim performansama i da ne
ugrožavaju zdravlje i okolinu.
82
5. METODE FORMIRANJA UZORKA
Predmet statistike su masovne pojave koje obuhvataju veliki broj

elemenata sa nekom zajedničkom karakteristikom. Statistika zahteva
prikupljanje i grupisanja podataka, a zatim se razrađuju metode
proučavanja tih podataka s obzirom na postavljeni cilj ispitivanja.
Statističko posmatranje počinje odabiranjem reprezentativnog
uzorka iz osnovnog skupa. Pristupa se merenju ili ispitivanju
reprezentativnog uzorka. Rezultati merenja ispitivanog obeležja daju niz
varijanti tzv. varijacioni niz ili serija: x1, x2, x3, . . . ,xn.
Posmatranje može biti potpuno ili delimično – reprezentativno,
koje ima veliki značaj u statističkom ispitivanju. Reprezentativno
posmatranje se zasniva na izboru uzorka, tj. određenog broja elementa
statističkog skupa ( slika 74 ).
Slika 74. Postupak dobijanja reprezentativnog uzorka

Uzorak se formira biranjem primeraka. Ukoliko se izbor uzorka
izvodi neposredno iz statističke mase i bez razlaganja na podskupove -
delove, tada treba razlikovati:
a) prost uzorak bez ponavljanja;
b) prost uzorak sa ponavljanjem.
Prost uzorak se formira tako što se za opisivanje određene
karakteristike biraju uzorci na isti način. Ako se izabrani uzorak, čija se
vrednost ubaci u tabeli, vrati u skupu i nastupi sledeće izvlačenje, dobija
se tzv. prost uzorak sa ponavljanjem. Ukoliko se uzorak posle izvlačenja
ne vraća u skup dok traje izbor dobija se prost uzorak bez ponavljanja.
Kada se ispituju karakteristike iz velikog statističkog skupa sa
velikim brojem varijanti tada je opisani način formiranja prostog uzorka
8
3
nepodesan za praksu. Za ovakve slučaje koristi se jednoetapni i dvoetapni
slučajni izbor uzorka. U tom slučaju treba razlikovati:
a) tipičan uzorak;
b) mehanički uzorak;
c) serijski uzorak;
d) kombininovani uzorak.
Tipičan uzorak. Ako su primerci uzeti iz svakog tipičnog
sastavnog dela statističke mase, onda se takav uzorak naziva tipičnim
uzorkom. Na primer, ako se tkaju nekoliko artikla pamučne tkanine po
kvalitetu različitih ( gustina, prepletaj i pređa ) na više razboja jednog
proizvođača, tada se izbor primeraka vrši na taj način što se uzimaju
elementi iz produkcije svakog razboja, a ne iz celokupne statističke mase.
Produkcija svakog razboja je jedan tipičan deo te mase.
Mehanički uzorak. Mehaničkom podelom statističke mase na
nekoliko delova koliko je primeraka potrebno u uzorku i ako se od svakog
dela odabere po jedan primerak dobija se takozvani mehanički uzorak.
Serijski uzorak. Uzme li se po jedna serija elemenata iz svih
delova jednakih po obimu iz jedne statističke mase, pa od njih formira se
serijski uzorak. Na primer, ako se neki artikal proizvodi na nekoliko
razboja tipa ''Toyoda'', svi primerci proizvedeni na ovim razbojima u
određeno vreme sačinjavaju serijski uzorak. Ovi uzorci uzimaju se iz
statističke mase obično onda kada su razlike u varijantama obeležja u
raznim serijama zanemarljivo male.
U praksi se uzorak često formira kombinacijom dva ili više
prethodno navedenih načina. Takav uzorak se naziva kombinovan
uzorak. Tabela 13 prikazuje šemu klasifikacije metoda izbora uzoraka
prema A. N, Solovjev-u.
Tabela 13. Podela metoda za izbor reprezentativnog uzorka
Metode izbora uzorka
Jednoetapni - Slučajni
- Mehanički
- Tipičan
Dvoetapni - Mehanički
- Serijski
- Kombinovani
Višeetapni Troetapni,....
5.1. UZIMANJE UZORAKA ZA ISPITIVANJE

KARAKTERISTIKA VLAKANA
Iz statističke mase vlakana uzorci se uzimaju:

- na osnovu broja vlakana;
8
4
- na osnovu karakteristike koju zahteva kupac ( dužina,
podužna masa, prekidna sila i izduženje vlakana i itd ).
Na slici 75 prikazan je položaj nekih vlakana u ambalaži koja se
dostavlja predionici.
Položaj vunenih vlakana u Položaj pamučnih vlakana u

adekvatnoj ambalaži adekvatnoj ambalaži
Položaj TWARON štapelnih Položaj Kevlar štapelnih vlakana u

vlakana u adekvatnoj ambalaži adekvatnoj ambalaži
Slika 75. Položaj vlakana u adekvatnoj ambalaži koja se dostavlja
predionicama
Postupak uzimanja uzoraka vlakana za ispitivanja njihovih

karakteristika iz adekvatnih ambalaža prikazan je na slici 76.
Slika 76. Uzimanje uzoraka vlakana iz adekvatnog pakovanja koja

ekološki ne ugrožavaju okolinu
8
5
Za ispitivanje neke karakteristike vlakana iz adekvatnog
pakovanja koja ekološki ne ugrožavaju okolinu uzima se po 10 g vlakana
', '
na mestima b i b , c i c ( slika 76 ). Ako su navedena mesta u bali
nepristupačna, onda se iz 16 različitih mesta, udaljenih minimalno 1 cm
od površine pakovanja, uzima po 2,5 g. vlakana, tj. ukupno 40 g. Ova
količina se podeli na četiri dela i stavlja u posebne sudove mase 10 g.
vlakana. U ovom slučaju u izveštaju mora se izričito naglasiti da su uzorci
uzeti sa površine bala.
Iz skupa vlakana, uzetih iz bala, formira se reprezentativan uzorak
cele pošiljke na sledeći način: uzme se po jedan snopić vlakana iz svakog
od četiri uzorka prve bale, težine najmanje 100 mg, pa se svaki snopić
podeli na približno jednake četvrtine pri čemu se dobija 16 uzoraka
( težine od 25 mg ) koji se stave u red. Isti postupak primeni se i kod
druge bale, pa se preko 16 snopića iz prve bale stave 16 snopića druge
bale. Ovaj postupak ponavlja se sa svima balama određenih za ispitivanje.
Tako se dobija 16 skupa vlakana pri čemu svaka od njih predstavlja
reprezentativan uzorak cele pošiljke.
Slika 77. Princip formiranja reprezentativnog uzorka za ispitivanje

određene karakteristike vlakana (a) izdvojene polovine uzorka (b)
Konačni reprezentativan uzorak vlakana za ispitivanje dobija se na
sledeći način: spoje se prvi i drugi skup vlakana - dubliranjem jedne na
drugu ( takav je postupak i sa ostalim uzorcima ) a zatim se obe pažljivo
izvlače u pravcu dužine vlakana, zatim se opet spajaju. Ovaj postupak se
ponavlja sve dotle dok se sva vlakna ne isprave i dovedu u paralelan
položaj. Najzad se skup, prema broju vlakana, podeli na približno dva
jednaka dela od kojih se jedan, nasumice izabran odbaci. Na opisani način
postupa se i sa skupovima 3-4, 5-6, itd. do 15-16. Neodbačena polovina
se označava rimskim brojeva I, II, III, IV, V, VI, VII i VIII. Izvlačenjem i
dupliranjem, deobom u dva dela i odbacivanjem jedne polovine dobijaju
se novi skupovi a, b, c, d. Sastavljanjem skupova a, b, c, d dobijaju se
skupovi A i B. Na analogan način od skupova A i B
8
6
formira se reprezentativan uzorak za ispitivanje željene karakteristike
vlakana ( slika 77 ).
Savremeni način uzimanja uzoraka vunenih vlakana iz bal a
prikazan je na slici 78. Sonda probija balu sa desne strane, uzima uzorak i
pakuje vlakna u magacin ispod sonde. Ovaj postupak se ponavlja i sa leve
strane.
Ovim postupkom dobija se uzorak vlakana dobijen sa različitih
mesta na bali. Postupak formiranja reprezentativnog uzorka je isti kao na
slici 78.
b c
d e
Slika 78. Postupak uzimanja uzoraka vunenih vlakana iz bala
uzimanje uzoraka sa desne strane ( a, b ), uzorci vlakana u
magacinu sa desne strane ( c ), uzimanje uzoraka sa leve
strane ( d ), mešanje vlakana u magacinu sa leve i desne
strane ( e )
8
7
Položaj vunenih vlakana u predpređi ilustrovan je na slici 79.
a b
Slika 79. Položaj vunenih vlakana u predpređi
nesređena ( a ) i sređena vlakna ( b )
Uzimanje uzoraka za ispitivanje karakteristike vlakana u traci
( traka posle vlačenja, kardiranja, dubliranja, razvlačenja, češljanja i
predpredenja ) je usklađena sa standardom. Na osnovu karakteristike koju
zahteva kupac ( dužina, podužna masa, prekidna sila i izduženje vlakana )
traka ili predpređa se priprema na način prikazan na slici 80.
a b
Slika 80. Priprema ( a ) i postupak uzimanja uzoraka vlakana iz
predpređe ( b )
Postupak je sledeći: iz štipaljkom stegnute trake u poprečnom

pravcu dužine vlakana odstrane se sva vlakna koja nisu držana. Zatim se
deo trake uhvati drugom stezaljkom sa druge strane i odstrane vlakna koja
nisu držana drugom štipaljkom. Zaostala vlakna u drugoj štipaljki
predstavljaju uzorak za ispitivanje neke karakteristike vlakana u
predpređi. Dobijeni pramenovi vlakana se izmešaju i izvlačenjem
paralelizuju.
Za dobijanje uzorka vlakana iz pramenova, traka ili predpređa
primenjuje se i postupak rezanja koji se sastoji u tome što se pramen ili
traka postavi na plišanu ili somotnu crnu podlogu i pažljivo rukama otvori
(razgrne) tako da se dobije runo jednolične debljine ( slika 81 ).
8
8
Na runo se postavi staklena pločica debljine 4 mm u uzdužnom
smeru dužine vlakana i na udaljenost nižeg (posmatraču bližeg) dela
stakla, od kraja runa ne manjeg od dužine najdužih vlakana u runu. Zatim
se na označenom mestu, 1 mm udaljenom od ivice staklene pločice,
pramen prereže pazeći da se tom prilikom vlakna ne izvlače. Potom se
pogodnom pincetom zahvataju š trčeća vlakna ( najviše po 20 ) i izvlače
iz pramena, i stavljaju na gomilicu ili u posudicu. Na taj način izvuku se
sva vlakna koja štrče, ali ne i vlakna koja su ispod staklene pločice. Zatim
se staklena pločica pomakne unazad za 1 mm, pa se ponovo izvuku sva
štrčeća vlakna i stave u uzorak. Ovaj postupak se ponovi još dva puta.
Staklena pločica se svaki put pomakne za po 5 mm i oprezno izvuku sva
štrčeća vlakna, te se na taj način dobije uzorak za ispitivanje.
a b
Slika 81. Dobijanje uzorka vlakana u predpređi postupkom rezanja
Umesto postupka pomeranja pločice može se primeniti i postupak

obaranja češljeva koji se primenjuje pri određivanju dužine vlakana. Kod
ove metode postupak uklanjanja pojedinih češljeva zamenjuje postupak
pomeranja staklene pločice ( napred-nazad ).
5.2. UZIMANJE UZORAKA ZA

ISPITIVANJE KARAKTERISTIKA PREĐA
Uzimanje uzorka iz pređe po pravilu je isto kao i kod vlakana. Na

slici 82 prikazana je predioničarska cevka sa namotavanjem pređe po
visini. Karakteristične visine su donji konus ( slika 82-c ), srednji ili
cilindični konus ( slika 82-b) i gornji konus ( slika 82-a).
8
9
Slika 82. Predioničarska cevka
gornji konus ( a ), cilindrični deo namotavanja ( b ) i donji konus ( c )
Za određivanje kondicionirane težine ( trgovačke težine ) iz svake

jedinice pakovanja, predviđenih za formiranje uzorka, uzima se najmanje
4% od svih cevki. Slojevi uzetih cevki seku se nožem upravno na osu
namotavanja.
Za ispitivanje ostalih obeležja pređe, sem broja zavoja, sa cevki se
odmotavaju po dve vitice težine 10 g (dužine 500 m). Jedna vitica
odmotava se sa površine, a druga iz unutrašnjosti cevke. Ako je m c > 500
g. posle odmotavanja prve vitice treba odmotati oko 400 g. pređe, pa se
zatim uzima druga vitica. Kod pređe za potku uzima se samo po jedna
vitica i to iz sredine cevke. Ako je na cevki namotano manje od 500 m
pređe, onda cela cevka predstavlja viticu.
Vitice se namotavaju na vitlo obima 100cm.
Za određivanje finoće pređe dužina vitice je 1000 m i očitavaju se
vrednosti na kvadrantnoj vagi.
Uzorci za ispitivanje uporedenosti i jačine pređe uzimaju se
neposredno sa namotaja bilo da je to kalem, cevka, kopsa ili kanura.
Odmotana pređa se namotava na kanurice pomocu vitla, najčešće obima
100 cm, pa se potreban broj namotaja namotanih na njemu, fiksira
lepljivom trakom odredjene širine, koja se pre ispitivanja preseče zajedno
sa namotajima pređe, uz posebnu pažnju da ne dođe do promene broja
uvoja na pređi. Posebnu pažnju pri uzorkovanju zahtevaju elastomerne i
staklene pređe, što je regulisano odgovarajućim standardima.
5.3. POSTUPAK UZIMANJA UZORAKA IZ RAVNIH
POVRŠINSKIH TEKSTILNIH STRUKTURA
Na slici 83 prikazan je izgled tekstilnih materijala različitih

namena.
9
0
a b
c d
e f Slika 83. Ravni tekstilni proizvodi
tkanina ( a ), pletenina ( b ), netkani tekstilni proizvod ( c ),

geotekstil ( d ), tekstilni materijali koji se koriste van zemljine atmosfere (e, f )
Pri uzorkovanju tekstilnih površinskih proizvoda potrebno je

pridržavati se osnovnih propisa o potrebnoj veličini uzorka i slučajnom
izboru. Uzorak površinskog proizvoda mora biti reprezentativan i treba da
predstavlja osnovni skup iz koje je uzet.
Kod ispitivanja pojedinih svojstava i karakteristika površinskih
proizvoda (tkanina, pletenina, netkanog tekstila), koriste se
standardizovane metode, a njima je propisan i način izdvajanja uzoraka,
dimenzije i oblik epruveta. Tako, na primer, uzorak tkanine se uzima u
blizini sredine komada tkanine a na odstojanju najmanje 3m od kraja
dužine komada. On nesme biti oštećen ili naboran jer bi to uticalo na
91
rezultate ispitivanja. Uzimanje epruveta iz uzorka za određivanje prekidne
sile i izduženja tkanine u kondicioniranom i mokrom stanju, može se
izvršiti prema šemi datoj na slici 84.
Uzorak mora biti zadovoljavajuće veličine kako bi se iz istog
mogle formirati dovoljno epruveta (proba) za neposredno ispitivanje
potrebnih parametara kvaliteta. S obzirom na to da se u većini slučajeva
radi o gotovim proizvodima, njihova cena može biti prilično visoka, pa se
mora voditi računa o što racionalnoj veličini uzetog uzorka.
Slika 84. Postupak uzimanja reprezentativnog uzorka iz tekstilnih materijala

epruveta u pravcu osnove ( a ), potke ( b ), pravilno ( c ),
nepravolno uzimanje uzorka ( d )
Epruveta ima kondicionirano stanje ako je dovedena u ravnotežu

sa standardnom atmosferom. Sa slike 84 se vidi da su epruvete u pravcu
potke tako raspoređene da svaka zahvata druge žice potki u uzorku što je
veoma značajno.
Epruvete u pravcu osnovinih žica, uzimaju se na udaljenost
najmanje 100 mm od ivice uzorka tkanine i na različitim mestima po
širini kako bi se zahvatile različite osnovine žice. Da bi se što bolje mogli
uporediti prekidna sila i prekidno izduženje tkanine u kondicioniranom i
mokrom stanju, epruvete u pravcu osnove zahvataju iste žice. Šrafirana
površina na uzorku tkanine može se upotrebiti za druga ispitivanja.
Navedena uputstva za uzimanje uzoraka se odnose na jednoetapni
uzorak. Međutim, uzimanje dvoetapnih uzoraka je nešto složenije, jer se
mora voditi računa o broju grupa koje treba ispitati i broju merenja -
primeraka iz svake grupe. Zavisno od dopuštene relativne greške srednje
vrednosti i statističke sigurnosti rezultata, izrađuje se tablica za broj grupa
(k) i broj merenja (a) u jednoj grupi ( slika 85 ).
92
Slika 85. Odnos broj grupa (k) i broj merenja u jednoj grupi (a)
Minimalan broj grupa za ispitivanje određuje se iz jednačine:
kmin = 1 (69)
2
p
+ 1
t ⋅ CV M
m
gde je: k min - minimalan broj grupa koji se ispituje,

p -relativna greška aritmetičke sredine ( % ),
t - broj koji zavisi od statističke sigurnosti S ( tabela 14 ),
CVm - koeficijent varijacije između aritmetičkih sredina
grupa ( % ),
M - broj grupa isporuke.
Tabela 14. Vrednosti za t broj u funkciji statističke sigurnosti S

S 95% 99% 99,9%
T 2,0 2,6 3,3
Broj merenja u jednoj grupi ''a'' određuje se iz jednačine:

k CVg
min
a= ⋅ (70)
k i − k min CV
m
gde je: ki - grupa koja se ispituje,

CVg - koeficijenat varijacije unutar grupa ( % ).
9
3
9
4
6. VLAGA U VAZDUHU I TEKSTILNOM
MATERIJALU
Količina vodene pare u vazduhu ima veliki uticaj na svojstva
vlakana kao i na postupak dobijanja gotovih tekstilnih proizvoda.
Pod uticajem atmosferske toplote i klimatskih uslova u proizvodnim
pogonima nastaje isparavanje vode sa svih tekstilnih površina sa kojima
je vazduh u dodiru.
Količina vodene pare u jedinici zapremine naziva se vlažnost.
Vlaga u čvrstim telima, posle zasićenja površine, širi se difuzijom koja
nastaje dodirom vlakna sa vodom ili kondenzacijom.
Vlažnost vazduha izražava se kao: apsolutna ( Wa ), specifična ( Ws, ),
zasićena ili maksimalna ( Wz ) i relativna ( Wr ).
6.1. APSOLUTNA VLAŽNOST
Apsolutna vlažnost označava količinu vodene pare izraženu u

gramima po jednom kubnom metru vazduha pod izvesnim pritiskom i
temperaturom. Apsolutna vlažnost predstavlja odnos vodene pare i
zapremine u kojoj se ta para nalazi. Apsolutna vlažnost se često izražava
parcijalnim pritiskom vodene pare u jedinici zapremine ili kao tačka
rosišta. Tačka rosišta predstavlja onu temperaturu na kojoj dolazi do
kondenzacije vodene pare u vodi, tj. momenat kada parcijalni pritisak
vodene pare postaje jednak pritisku zasićene pare.
Apsolutna vlažnost se izračunava na osnovu formule:
W= masa vode ( g/m3 ) (71)

a
zapremina vlažnog vazduha
Na slici 86 prikazan je uticaj promene apsolutne i relativne
vlažnosti na prekidnu silu vunenih vlakana.
6.2. ZASIĆENA ILI MAKSIMALNA VLAŽNOST

Zasićena ili maksimalna vlažnost ( Wz ) predstavlja najveću
količinu vodene pare izraženu u gramima po kubnom metru koju vazduh i
vlakna mogu da prime pod određenim uslovima na datoj temperaturi. Ona
9
5
će biti veća ukoliko je temperatura viša jer topliji vazduh prima veću
količinu vlage. To znači da veza izmedu vlage zasićenja i temperature
vazduha ima direktan odnos ( slika 87 ). Ako se vodom zasićen vazduh
ohladi, onda se iz njega izdvaja neka količina vlage ( kondenzacija ).
800
700
600
Maksimalna vlaznost ( 3g/m )

500
400
300
200
100
-40 -20 0 20 40 60 80 100
Temperatura ( c )
Slika 86. Uticaj relativne i Slika 87. Uticaj temperature na

apsolutne vlažnosti na prekidnu silu maksimalnu vlažnost
vunenih vlakana
6.3. RELATIVNA VLAŽNOST VAZDUHA
U proizvodnim pogonima gde dolazi do promene temperature

koristi se relativna vlažnost vazduha.
Relativna vlažnost vazduha ( Wr ) najčešće se meri higrometrima
koji direktno pokazuju vrednost u procentima.
W = Wa ⋅100(%) (72)
r
Wz
6.4. MERENJE VLAŽNOSTI VAZDUHA
Postoji više načina za određivanje apsolutne i relativne vlažnosti

vazduha. Oni se uglavnom koriste u grani meteorologije koja se naziva
higrometrija. Većinom svi ovi postupci se zasnivaju na sposobnosti nekih
supstanca (higroskopa) da apsorbuju vodenu paru iz vazduha. Relativna
vlažnost se najčešće meri higrometrima (slika 88 ).
9
6
Higrometri su često kombinovani sa termometrima. Postoje više
vrsta higrometara jedan od njih je Lambrechtov ( slika 89 ). Osim
relativne vlažnosti meri i temperaturu vazduha u pogonu.
Lambrecht-ov higrometar radi na principu da se obezmašćeno
ljudsko vlakno ili degumirana svila u zavisnosti od sadržaja vlage u
vazduhu skraćuje pri otpuštanju vlage ili izdužuje pri povećanju vlažnosti.
Promena dužine vlakna se preko mehanizma prenosi na kazaljku
koja pokazuje relativnu vlažnost vazduha.
Slika 88. Higrometar Slika 89. Lambrecht-ov

higrometar
Pored higrometra za merenje vlažnosti koriste se i uređaji poznati
pod nazivom psihrometri.
Psihrometar se sastoji iz suvog i vlažnog termometra. Jedan od
pouzdanijih psihrometra je Assmanov aspiracioni psihrometar sa
konstantnim strujanjem vazduha ( slika 90 ). Na slici 91 prikazan je
Psihrometar firme ″ Paramount ″.
Termometri su smešteni u metalnim glatkim cevima koje se
gornjim delovima sjedinjuju u jednu cev. Na gornjem delu cevi nalazi se
ventilator koji obezbeđuje kretanje vazduha pored termometra u smeru
odozdo naviše. Brzina se kreće oko 2,4 m/sec. Ventilator se pokreće
oprugom koja se navija ili elektromotorom.
Mokri termometar pokazuje nižu temperaturu od suvog, jer se deo
toplote vazduha troši na isparavanje-sušenje čarapice na termometru.
9
7
Razlika u temperaturi zavisi od stepena isušenosti okolnog vazduha.
Stepen isušenosti vazduha u prostoriji i intenzitet isparavanja imaju
direktan odnos tj, suvljem vazduhu odgovara intenzivnije isparenje
čarapice i obrnuto.
Slika 90. Assmanov Slika 91. Psihrometar firme ″ Paramount ″

aspiracioni 1-Destilisovana voda, 2-Svetlosna dioda koja označava
psihrometar mokri termometar, 3-Svetlosna dioda koja označava
1-suvi termometar, trenutnu temperaturu na mokrom termometru, 4-deo
2- vlažni termometar, gde može da se zakači psihometar, 5- Svetlosna dioda
3-ventilator koja označava trenutnu temperaturu na suvom
termometru, 6- Svetlosna dioda koja označava suvi
termometar
Na osnovu termometrijske razlike pročitane na skali psihrometra i
specijalnih tablica vrlo brzo i lako se određuje relativna vlažnost u
prostoriji.
Slika 92. Psihrometrijski dijagrami za odgovarajuće temperaturne intervale
98
Na osnovu pokazivanja suvog i vlažnog termometra može se
preciznije odrediti relativna vlažnost pomoću psihrometrijskih dijagrama
za odgovarajuće temperaturne intervale ( slika 92 ).
Digitalni Assmanov psihrometar se koristi za daljinsku regulaciju
i merenje relativne vlažnosti i temperature u vazduhu ( slika 93 ).
Slika 93. Merna glava i električni digitalni psihrometar po Assmanu

Sastavni deo ovog psihrometra čine merne glave u kojima se
nalaze suvi i mokri termometri za regulisanje parametara za relativnu
vlažnost. Merne glave mogu da se postave na rastojanje i do 200 metara
od digitalnog instrumenta.
Merne granice ovog psihrometra su:
o o o
- temperatura + 10 do + 50 C ( ± 0,5 C ),
- relativna vlažnost 30% do 95% u temperaturnom intervalu + 10
o
do + 40 C sa tačnošću ± 2%.
Termohigrografi se koriste za stalnu registraciju i evidentiranje
temperature i relativne vlažnosti vazduha i da se u datom trenutku proveri
stanje na kojem je uzorak ispitivan.
Postoje razni dostupni instrumenti koji mogu da mere temperaturu
i vlažnost vazduha u laboratoriji u datom trenutku. Laboratorija Thermo
Hygrograph (New Model) proizvodi najtačniju i najpouzdaniju opremu
za ovu namenu. Paramount Lab Thermo Hygrograph (New Model) je
najnaprednija verzija koja kontinuirano registruje temperaturu i vlažnost.
Ovaj uređaj je najpogodniji za testiranje pamuka i higroskopnih prirodnih
vlakana.
Paramount Lab Thermo Hygrograph (New Model) je
ergonomska oprema u kojoj je ugrađeno osetljivo vlakano, senzorska
jedinica i rotirajući bubanj koji je obavijen milimetarskim papirom. Dva
specijalno dizajnirana pisača iscrtavaju svaku promenu na papiru. Sve
promene se registruju preko senzorske jedinice koja se sastoji od
bimetalne trake za temperaturu i odmašćenog životinjskog vlakna
9
9
osetljivog na promenu vlažnosti. Ovaj uređaj ima ekskluzivnu mogućnost
da radi na dnevnom ili nedeljnom režimu ( slika 94 ).
Slika 94. Novi modeli termohigrografa ″ Lab Thermo Hygrograph ″

Postoje razni instrumenti koji mere temperaturu i vlažnost
vazduha u laboratoriji u datom trenutku. Advance Lab Thermo
Hygrometer je uređaj koji može na precizan način direktno da proveri
vlažnost i temperaturu.
Paramount Digital advance lab thermohygrometer ( slika 95 ) je
najnovija oprema, koja prikazuje promenu temperature i vlažnosti
vazduha u digitalnom obliku na LCD displeju. Može da se postavi u
laboratoriji ili u proizvodnim pogonima gde su izrazite promene u
temperaturi ili vlažnosti. Merne granice uređaja su:
o o
- temperatura + 10 do + 50 C ( ± 0,5 C ),
- relativna vlažnost 20% do 99% ( ± 1% )
1.LCD ekran.
2.Taster za ukljičivanje i isključivanje
3.Taster za određivanje maksimalne i
minimalne vrednosti
4.Taster za vremensko podešavanje
5.Podešavanje tastera
6. Režim podešavanja
Slika 95. Digitalni termo- higrometar
10
0
Postoje različite vrste senzora za merenje vlažnosti:
- Kapacitivni senzori
- Rezistivni senzori
- Bezkontaktni senzori
Kapacitivni senzori merenja vlažnosti detektuju promenu
kapacitieta između materijala i elektroda. Ovi senzori se koriste za
merenje vlage u vazduhu kao i za merenje vlage u tekstilnim materijalima
( slika 96 ).
Slika 96. Kapacitivni senzori
Rezistivni senzori, slika 97 se koriste za određivanje vlage u

tekstilnom materijalu na osnovu provodnosti higroskopnog tekstilnog
materijala između dve paralelne žice. U nekim sličajevima koriste se
mrežice između tekstilnog materija.
Slika 97. Rezistivni senzori
Bezkontaktni senzori se najčešće konstruišu kao ručni ( handheld

) ili procesni ( online ). Najčešće se koriste senzori koji emituju zrak
talasne dužine bliske infracrvenoj ( NIR – Near InfraRed).
10
1
Drugi postupak je kada se analizira intenzitet reflektovanog ili
propuštenog zračenja koji je obrnuto proporcionalan vlažnosti tekstilnog
materijala ( slika 98 ).
Slika 98. Bezkontaktni senzori
10
2
7. SORPCIONA SVOJSTVA VLAKANA
Tekstilna vlakna imaju osobinu sorbenata tj. da upijaju gasove i

tečnosti iz sredine koja ih okružuje. Ponašanje vlakana u pogledu sorpcije
vode je od posebnog značaja ne samo za njihovu preradu, već i za
definisanje strukturnih karakteristika tekstilnih materijala. Sorpciona
svojstva vlakana variraju u vrlo širokom intervalu jer zavise od hemijskog
sastava, strukture molekula i nadmolekulske strukture.
U zavisnosti od sorpcionih svojstava, temperature i vlažnosti
vazduha, tekstilna vlakna menjaju sadržaj vlage sve dok ne dođu u
ravnotežu sa sredinom koja ih okružuje. Brzina postizanja ove ravnoteže
zavisi u mnogome od karakteristike vlakana.
Kod tekstilnih vlakana razlikuje se površinsko upijanje molekula
gasova i tečnosti - adsorpcija i njihovo prodiranje u unutrašnjost vlakana
- apsorpcija, a obe pojave se nazivaju jednim imenom sorpcija.
Krive koje izražavaju zavisnost između količine upijene vlage i
veličine pritiska pri konstantnoj temperaturi nazivaju se izotermama
sorpcije. Na osnovu njihovog oblika dobijaju se mnoge veoma važne
informacije o strukturi vlakna.
Sorpciona svojstva tekstilnih vlakana karakterišu se histerezisom, a
to znači da se krive upijanja vlage razlikuju od odgovarajućih krivih
njenog otpuštanja ( desorpcije) ( slika 99 ). Ovo predstavlja složenu
pojavu koja se pripisuje uticaju različitih faktora.
Slika 99 - Kriva histerezisa vlažnosti vlakana
Na uzajamno dejstvo sorbenta i sorbata suštinsku važnost ima

njihova polarnost. Kod tog odnosa postoje četiri osnovna tipa parova
sorbent - sorbat i to:
polimer - sorbent sorbat
polaran nepolaran
nepolaran polaran
polaran polaran
nepolaran nepolaran.
10
3
Prva dva slučaja se odlikuju malom podnošljivošću dok su preostali
molekularno podnošljivi. Kao primer nepodnošljivog para može poslužiti
polietilen - voda, a za podnošljive polivinilalkohol - voda.
Oblast podnošljivosti je uslovljena hemijskom građom sorbata i
polimera, molekularnom masom i temperaturom okoline. Temperatura
ima ograničavajući faktor na sorpciju u oblastima gornje i donje kritične
tačke.
7.1. VEZIVANJE VLAGE ZA TEKSTILNI MATERIJAL
Vodena para fizički vezana za vlakno predstavlja higroskopnu

vlažnost jer se zagrevanjem materijala na 105° C vlažnost odstranjuje.
Ali, vraćanjem vlakna u vlažnu sredinu, vlažnost se ponovo vezuje za
vlakno jer nastaje uspostavljanje ravnoteže primanjem vlage iz vazduha.
Ovo je uslovljeno fibrilarnom strukturom vlakana gde međufibrilarni
prostori predstavulju sistem kapilara.
Vodena para u obliku vode vezana za vlakno ulazi u njegov sastav,
tako da predstavlja konstitucionu vlažnost koja, ako bi bila odstranjena,
prouzrokuje degradaciju vlakana. Konstituciona voda se ne uočava na
prvi pogled, već se javlja posle zagrevanja suvih vlakana na visokoj
temperaturi. Tako na primer u pamučnom vlaknu ima 7,85%
konstitucione vode.
Poznato je da se otklanjanje konstitucione vode iz biljnih vlakana
kao primesa izvodi pri karbonizovanju vune, pri čemu se ona ugljenišu, a
zatim se mehanički odstranjuju.
Osim higroskopne i konstitucione postoji i kristalna i zeolitska
voda. Kristalna voda se javlja u kristalima, na primer, kod plavog
.
kamena: CuSO4 5H2O. U ovom slučaju molekul bakarsulfata privlači 5
molekula vode koji se uklapaju u kristalnu rešetku. Zagrevanjem kristala
o
na 50 C voda isparava, to jest elektrolitičke veze između vode i kristala se
ruše.
Različito od konstitucione vode, to jest one koja ulazi u strukturu
materije ( azbest, talk i dr. ) takozvana zeolitska voda se ponaša kao
sorbovana. Zeoliti imaju rastresitu kristalnu strukturu. Pri pažljivom
zagrevanju zeolita vlaga se postepeno udaljuje, pri čemu ni potpuna
dehidratacija ne dovodi do rušenja osnovne strukture minerala.
7.1.1. Merenje vlage u tekstilnom materijalu
Usled sorpcije vode menja se vlažnost vazduha. Kvalitativna ocena

stanja vlažnosti vlakana može se izvršiti na osnovu različitih pokazatelja
vlažnosti, kao što su vlažnost, sadržaj vlage, normalna vlažnost,
kondicionirana vlažnost. Vlaga u tekstilu se uvek izražava u odnosu na
10
4
apsolutno suvu masu materijala jer je ona stalna - konstantna veličina koja
se predstavlja sa 100%. U praksi se najčešće koriste apsolutna i relativna
vlažnost.
Apsolutna vlažnost pokazuje procentualni odnos količine vode
odstranjene na određenoj temperaturi prema masi apsolutno suvog
materijala, a izračunava se iz jednačine:
m − m
W= v s ×100 (% )
(73)
a ms
gde je: Wa - apsolutna ili stvarna vlažnost,
mv - početna masa ili masa pre sušenja ( g ),
ms - masa apsolutno suvog materijala ( g ).
Relativna vlažnost se izračunava na osnovu jednačine:

m − m
W= v s ×100 (%)
r
(74)
mv
Između apsolutne i relativne vlažnosti postoji zavisnost:
⋅ 100
W= W a
(75)
r
Wa + 100
Slika 100. Šematska podela metoda za određivanje vlažnosti
10
5
Metode određivanja vlažnosti u tekstilnom materijalu mogu biti: fizičke,
električne, radioaktivne i hemijske, a merenja se izvode povremeno i kontinuirano.
Povremena merenja se uglavnom primenjuju za određivanje vlažnosti u tekstilnom
materijalu, a kontinualna regulišu vlagu u materijalu koji je u pokretu. Slika 100
prikazuje detaljnu podelu metoda za odredivanje i regulaciju vlažnosti.
Direktne metode baziraju na postupku odstranjivanja vlage iz tekstilnog

materijala sušenjem do konstantne mase. Ovaj postupak u laboratorijskoj praksi
poznat je pod imenom kondicioniranje. Sadržaj vlage u tekstilnom materijalu
određuje se na sledeći način: formirani uzorak vlakana, pređe, ili gotovih
proizvoda najpre se izmeri pri čemu njegova masa predstavlja veličinu vazdušno
suvog uzorka ( mv ) a zatim se deli na trećine, pri čemu se iste mere
sa tačnošću 0,1% pri čemu se dobija: mv1 ,mv2 ,mv3 .
Prva trećina se prenosi u pretkomoru aparata za sušenje uz precizno
registrovanje mase, a druga se stavlja u komoru aparata u kojoj se nalazi korpa
čije je dno perforirano. Pošto se umiri kazaljka na mernoj skali, pribeleži se
vrednost mase, a zatim se uključi aparat i time započinje sušenje druge trećine.
Zavisno od konstrukcije i brzine sušenja, posle odredenog vremena aparat se
isključi, uravnoteži kazaljka na mernoj skali, zatim se pročita i zabeleži nova
vrednost mase drugog dela uzorka ( mv2' ). Aparat se ponovo uključi, materijal
se suši 15 minuta uz ponavljanje operacija rada kao u prethodnom slučaju ( m v2''
). Ove operacije se ponavljaju sve dotle dok razlika u masi između dva merenja
od po 15 minuta ne bude < 0,05% ( praktično ako kazaljka ne menja položaj
posle umirenja ). Ovim je zadovoljen uslov:
mv′′2 = mv′′′2 = ms2 (g)
Pošto je postignuta apsolutno suva masa drugog dela uzorka izračunava se

sadržaj vlage u procentima. Ovaj postupak se ponavlja sa prvim i trećim
delom uzorka. Na osnovu dobijenih rezultata izračunava se srednja
vrednost sadržaja vlage u ispitivanom uzorku date populacije. Vreme
sušenja ostalih trećina biće kraće. Međutim, da li će biti sušena i treća
trećina, zavisi od dobijenih rezultata sadržaja vlažnosti ( V% ). Tako ako
je razlika u rezultatu između V1 i V2 manja od 1,3% onda se ne ispituje
treća trećina uzorka i obrnuto. Ali ako je ova razlika veća od 1%, onda se
proces sušenja na novoformiranom uzorku ponavlja.
Za sušenje tekstilnog materijala koriste se kondicionir aparati (slika
101) koji su po konstrukciji vrlo slični. Vazduh se zagreva električnim putem,
infracrvenim zracima, ili visokofrekventnim uređajima. Kod svih konstrukcija
važno je da uslovi sušenja uzorka budu zadovoljeni u pogledu brzine
106
3
cirkulacije (0,5 m/s ili 2,5 m /min) i temperature vazduha (105-110°C)
sa dozvoljenim odstupanjem ±2°C.
Za brzo sušenje vune, prema propisima IWTO-standarda, koriste se
specijalni aparati pod pritiskom pomoću kojih se za 10 minuta suši uzorak.
Posle toga se, na već opisani način, postiže apsolutno suva masa ( slika 102 ).
Slika 101. Kondicionir aparat Slika 102. Kondicionir aparat

CSIRO
Indirektne metode koriste se za brzo određivanje - kontrolu sadržaja
vlage u tekstilnom materijalu, pri čemu dobijeni rezultati predstavljaju
njegovu relativnu vlažnost. Određivanje vlažnosti izvodi se najčešće
elektorvlagometrima koji rade na principu provodljivosti električne struje
(omski postupak), ili na principu kapacitivnih metoda ( slika 103 ).
Poznato je da tekstilni materijal ima svojstvo dielektrika, ali sa
povećanjem sadržaja vlage, on predstavlja provodnik električne struje.
12
Potpuno suva vlakna su dobri izolatori, sa otporom od 10 Ω koji naglo
opada u prisustvu i najmanje količine vode u vlaknima. To znači da
električna otpornost tekstilnog materijala opada veoma brzo sa
povećanjem sadržaja vode pa, zahvaljujući tome, pri korišćenju aparata
koji rade na principu merenja električne provodljivosti, sadržaj vlage se
može meriti sa tačnošću + 0,3 do ± 0,5%. Pri tome je donja merna granica
3,5 % za pamuk, 6,5 % za cel-vlakna i 11% za vunu, a gornja merna
granica je oko 25 % za pamuk odnosno 45 % za cel i vunu.
U indirektne metode ubraja se i postupak nuklearne magnetne
rezonance koji ima dobru perspektivu.
107
AQUARIUS PCX520
OS418L RHCN-3
Slika 103. Elektronski aparati za merenje
vlage 7.1.4. Kontinualne metode
Kontinualne metode se koriste za regulaciju malih i velikih

količina vlage u tekstilnom materijalu koji se kreće. Za regulaciju velikih
količina vlage koristi se radarska tehnika upotrebom mikrotalasa koje
voda, ili vodena para apsorbuje. Aparati sa ovakvom konstrukcijom imaju
odašiljače i prijemnike za mikrotalase koji se koso usmeravaju prema
materijalu. Suština ispitivanja je u merenju refleksije mikrotalasa. Ako je
apsorpcija mikrotalasa prilikom prolaza tkanine kroz sušaru obezbeđena,
onda intenzitet zračenja usled refleksije predstavlja merilo sadržaja vlage.
10
8
Radarskom tehnikom vlažnost u tekstilnom materijalu može se
meriti u granicama od 20 do nekoliko stotina g/m2 vode u odnosu na suvi
materijal. Vlažnost se ne može meriti direktno, već se izračunava pomoću
dijagrama,
Osim navedenih metoda za određivanje i kontrolu vlage u
tekstilnom materijalu, može se koristiti i princip merenja statičkog
elektriciteta koji se pojavljuje u procesu prerade vlakana u gotove
proizvode. Stepen naelektrisanja može se smatrati u određenim granicama
kao merilo sadržaja vlažnosti u materijalu. Sposobnost provodljivosti
električne struje i odvođenje statičkog elektriciteta je obrnuto
proporcionalno električnom otporu vlakana. Kako na rezultat merenja
utiču i drugi faktori, to se ova metoda ređe koristi.
7.1.5. Kondicionirana ( uslovna - normirana masa )
Kondicionirana, uslovna, ili normirana ( u praksi poznata i kao

trgovačka ) masa izuzetno je važna u prometu tekstilnog materijala, bilo
da je reč o kupovini, ili prodaji. Zbog promene sadržaja vlažnosti, menja
se masa materijala. Ove promene dovode do čestih nesporazuma u
proizvodno-prometnoj sferi. Da bi se izbegle ove neprijatnosti, još 1875.
godine usvojen je pojam kondicione (uslovne) mase.
Kondicionirana masa predstavlja apsolutno suvu masu materijala
bez primesa sa dozvoljenom vlagom - reprizom.
Ako se pođe od toga da je masa vlažnog tekstilnog materijala
sastavjlena iz dve komponente - apsolutno suvog materijala (ms) i neke
količine vode (mvode) dobija se:
mv = ms + mvode (76)
Ukoliko se druga komponenta normira, onda će masa vlažnog

materijala predstavljati uslovnu masu. Pošto nije uobičajeno da se voda
dodaje u ovom obliku na apsolutno suvu masu materijala, već u vidu
faktora ( f ), potrebno je da se on najpre izračuna:
f = 100 + Wn (%) (77)

100
gde je: Wn - dozvoljena vlažnost (repriza) ( % ).

Ako se apsolutno suvi materijal pomnoži izračunatim faktorom,
dobijeni proizvod predstavlja uslovnu masu tekstilnog materijala izraženu
u kilogramima.
109
U praksi se uslovna masa izračunava na jednostavniji način. Kako
je masa apsolutno suvog materijala (ms)100%, to je masa vlažnog
materijala ( mv ) -(100+ W)%, a masa kondicioniranog materijala ( mk ) -
(100+ Wn)%. Na osnovu proporcije:
mv.........100+W
mk........100+Wn
izračunava se uslovna ili kondicionirana masa:
m = mv (100 + Wn ) (kg) (78)
k
100+ W
Uslovna masa mešavine izračunava se na isti način, s tom
razlikom što se Wn uzima za mešavinu. Shodno procentualnom učešću
pojedinih komponenata zastupljenih u mešavini, uzima se odgovarajući
procenat od dozvoljene vlage te komponente. Repriza mešavine
( Wrepriza ) izračunava se iz jednačine:
∑Wni pi
Wrepriza = (%)
(79)
100
gde je: Wni - dozvoljena vlaga (repriza) ( % )
pi - procentualno učešće komponente u mešavini.
U tabeli 15 prikazne su vrednosti reprize i trgovačkog dodatka nekih
vlakana
Tabela 15. Vrednost reprize i trgovačkog dodatka nekih vlakana
R.b. Vrsta tekstilnog materijala Repriza Wn Trgovački dodatak

(%) (%)
1 Pamuk 8.5 8.5
2 Lan 12.5 12.5
3 Konoplja 12.5 12.5
4 Sisal i manila 12.0 12.0
5 Juta 13.75 12.0
6 Češljana vunena pređa 14.5 18.25
7 Prirodna svila 11.0 11.0
8 Viskozna vlakna 11.0 13.0
9 Triacetatna vlakna 3.5 7.0
10 PA 6 i PA 66, filament 4.5 5.75
11 PES vlakna 0.5 1.0
12 PAN vlakna 1.5 1.5
13 Staklena 0.0 0.0
7.1.6. Uslovi ispitivanja
Sva fizička ispitivanja moraju se izvoditi u standardnoj atmosferi.

Standardna atmosfera je propisana standardima svake zemlje čak i
110
međunarodnim standardima. Prema SRPS EN ISO 139 , kao međunarodno
priznata standardna atmosfera za kondiciona i fizičko-hemijska ispitivanja
tekstilnog materiala, smatra se ona atmosfera koja ima relativnu vlažnost 65
± 2% i temperaturu 20 ± 2°C. Temperatura može biti i alternativna 27°C
± 2°C koja se odnosi na tropske i suptropske zemlje,
Relativna vlažnost vazduha je odnos postojećeg pritiska vodene pare u
atmosferi i pritiska zasićene pare na istoj temperaturi što se izražava u
procentima. SRPS EN ISO 139 odgovara preporuci Međunarodne
organizacije za standardizaciju EN ISO 139 i 2005 CEN/TC 248.
Ukoliko ispitivanja nisu izvedena pod standardnim uslovima, nužno
je navesti pod kojim je to učinjeno, a dobijene rezultate ispitivanog
obeležja treba preračunati na standardne uslove.
Uzorak, ili epruvete nalaze se u standardnom stanju ako su u
ravnoteži sa standardnom atmosferom ispitivanja.
Dovođenje uzorka u standardno stanje postiže se na taj način što se
uzorak suši najmanje jedan sat u sušari sa prinudnim kretanjem vazduha na
temperaturi 50 - 55° C i relativnoj vlažnosti vazduha ne većoj od 10%. Zatim
se uzorci izlažu dejstvu standardne vlažnosti (atmosfere) najmanje 24 časa.
Vreme dejstva standardne atmosfere na guste i teške tkanine mnogo je duže
do 72 časa, u prostoriji za ispitivanje, ili u tzv. higrostatu sa praktično
nepokretnim vazduhom. Kod uzoraka pređe, naročito one sa velikim brojem
zavoja, treba voditi računa da ne dođe do upredanja, pa se ostavlja na vitlu.
7.1.7. Promene dimenzija vlakana ( bubrenje )
Bubrenje makromolekulskih jedinjenja predstavlja karakterističnu

pojavu. Promena dimenzija vlakana najpre je primećena potapanjem
vlakana u vodu, pri čemu molekuli vode prodiru najpre u amorfna
područja. To znači da i bubrenje zavisi od strukture vlakana.
Pojavu bubrenja treba razlikovati od kapilarnog upijanja koje je
karakteristično za čvrsta tela sa velikim brojem kapilara, pri čemu se
dimenzije ne menjaju.
Suština mehanizma bubrenja je u tome:
a) da se pri bubrenju ne menja rentgenogram vlakna, to znači da je
sredstvo za bubrenje, na primer čestice vodene pare, prodrla samo u
amorfna područja;
b) da se rentgenogram menja posle bubrenja, znači da je tečnost
prodrla i u kristalna područja.
Prvi tip bubrenja je nazvan amorfnim, a drugi kristalnim. Oba se
dele na ograničena i neograničena bubrenja.
11
1
Vlakna sa visokim stepenom sređenosti unutrašnje strukture pri
bubrenju teže povećanju prečnika i smanjenju dužine dok vlakna sa
manjim stepenom sređenosti bubre izotropno.
Mnoga tekstilna vlakna pokazuju značajno anizotropno ( različito,
ili nejednako) bubrenja u raznim reaktivima što se odnosi i na bubrenje
pod uticajem vlažnosti. Anizotropno bubrenje ukazuje na različit stepen
orijentisanosti na osnovu razlika bubrenja vlakana u pravcu prečnika i ose
vlakana. Vrednost anizotropnog bubrenja predstavlja merilo
orijentisanosti amorfnih područja u vlaknu. Potapanjem orijentisanog
vlakna u vodu dolazi do infiltriranja molekula vode u vlakno i do
razmicanja lančanih molekula. Kako su makromolekuli orijentisani
paralelno sa osom vlakna, pri navedenom razmicanju dolazi do znatno
većeg bubrenja po debljini nego po dužini vlakna ( slika 104 ).
Slika 104. Nabubrelo vlakno
Sposobnost bubrenja vlakana izračunava se iz jednačina:

d − d
B= 1 o ⋅ 100 (%) i Bl = l1 − lo ⋅ 100 (%) (80)
d do lo
gde je: Bd - bubrenje vlakana po debljini,

d1 - prečnik vlakna posle bubrenja ( µm ),
do - prečnik vlakna pre bubrenja ( µm ),
Bl - bubrenje vlakna po dužini,
l1 i lo - dužina odsečka pre i posle bubrenja ( mm ).
Bubrenje vlakna ima veliki uticaj na ravnomernost strukture i izgled

gotovih proizvoda, naročito najfinijih. Anizotropno bubrenje je faktor o
kome se mora voditi računa u toku celokupne prerade, počev od
manipulacije, pa sve do gotovih proizvoda. Do neravnomernog bubrenja
može doći i na gotovim proizvodima usled upijanja vlage iz vazduha (suvo
bubrenje) što često izaziva neželjene promene u izgledu odevnog predmeta.
11
2
7.1.8. Promena jačine i izduženja pri kidanju
Znatno smanjenje jačine pri kidanju u vodi je nedostatak životinjskih i
hemijskih vlakana na bazi regenerisane celuloze i iz belančevina. Pri
bubrenju vlakana se povećava srednje rastojanje između makromolekula i
njihovih agregata i na taj način se naglo smanjuje međumolekulsko dejstvo.
Stepen promene jačine vlakana u mokrom stanju određuju tri
faktora: karakter funkcionalnih grupa u makromolekulu polimera,
molekulska težina, odnosno stepen polimerizacije i jačina veza između
makromolekula i njihovih agregata.
Karakter funkcionalnih grupa je osnovni faktor promene jačine
vlakana u mokrom stanju. Ukoliko je više flinkcionalnih grupa (OH,
COOH, NH2) u makromolekulu polimera, utoliko je intenzivniji proces
hidratacije, pa vlakna više bubre zbog čega im se smanjuje jačina u
mokrom stanju. Vlakana koja nemaju hidrofilne grupe, ne dolazi do
promena jačine u mokrom stanju što je slučaj kod sintetičkih vlakana.
Ukoliko je veća molekulska težina i orijentacija makromolekula, manji je
uticaj vode na smanjenje jačine. Kod nekih vlakana čak dolazi do povećanja
jačine u mokrom stanju (biljna vlakna). Promenu jačine i izduženja vlakana pri
kidanju, u zavisnosti od količine vlage u vazduhu, prikazuje slika 105.
Slika 105. Promena jačine i izduženja vlakana u zavisnosti od relativne

vlažnosti vazduha
1 – PES, 2 - viskoza, 3 – lan, 4 – pamuk, 5 - vuna
113
11
4
8. OPTIMALNI KLIMATSKI USLOVI U TEKSTILNOJ
INDUSTRIJI
Do danas nisu poznate tačne teoretske osnove za određivanje
optimalnih klimatskih uslova za rad, pa se zbog toga koriste literaturni i
iskustveni podaci. Tabela 16 prikazuje vrednosti vlažnosti vazduha po
fazama u nekim procesima prerade različitih tekstilnih materijala na
temperaturi od 20°C.
Tabela 16. Vrednosti vlažnosti vazduha u procesima prerade različitih
tekstilnih materijala
Faza rada Pamuk Vuna Svila i sintetička
vlakna
Čišćenje 50-60%
Vlačenje 65-79% 65-70%
Češljanje 55-65% 65-79%
Razvlačenje 55-65% 65-79%
Predpredenje 55-60% 60-65%
Prst. predenje 60-65% 55-60%
Premotavanje 65-70%
Končanje 65-70% 60-70%
Snovanje 65-70%
Tkanje 75-85% 55-65% 65-70%
Pri preradi tekstilnih vlakana preporučuju se optimalni uslovi :
temperatura 22 ÷ 24°C i relativna vlažnost 65 ÷ 75%.
Tekstilna vlakna su u manjoj ili većoj meri izolatori. Ona se mogu,
usled međusobnog trenja, ili trenja sa delovima, naelektrisati statičkim
elektricitetom. Vlakna se usled naelektrisanja međusobno privlače ili
odbijaju, hvataju se za različite delove mašina zbog čega je njihova
prerada otežana.
Dielektrična propustljivost je u direktnoj zavisnosti od sadržaja
vlage u materijalu. Ona raste sa povećanjem vlage jer su molekuli vode
polarni. Veličina porasta propustljivosti zavisi od strukture vlakana.
Prerada tekstilnih vlakana skoro je nemoguća bez optimalnih
uslova jer temperatura i relativna vlažnost vazduha podležu stalnim
promenama.
Ako je sadržaj vlažnosti u vazduhu smanjen, vlakna trpe uticaj
statičkog elektriciteta tako da se međusobno odbijaju. Ako ima suviše
vlage u vazduhu, vlakna se lepe što je naročito nepoželjno u razvlačnim
sistemima ( razvlačice, predpredilice i predilice ). Zato je u toku radnog
dana neophodno temperaturu i relativnu vlažnost kontrolisati i podešavati
prema zahtevima pojedinih radnih operacija.
U prostoru u kome je vazduh suv i hladan, površine vlakana
postaju hrapavije, usled čega se teže prerađuju. Zagrevanjem vazduha
115
dolazi do pojave statičkog elektriciteta koji, takođe, ima nepoželjan uticaj
na tehnološki proces.
U cilju smanjenja statičkog naelektrisanja, potrebno je vlažiti
vazduh u radnoj prostoriji iz razloga što je voda dobar provodnik
elektriciteta. Veličina električnog naboja tekstilnih vlakana zavisi od
tehnološkog procesa prerade u gotove proizvode. Statičko naelektrisanje
može da iznosi od 4000 do 6000 V. Kod statičkog naelektrisanja od 6000
V vlakna se ne mogu prerađivati. Statičko naelektrisanje meri se
aparatima konstruisanim za te svrhe.
Na uslove osećanja prijatnosti radnika u radnim prostorijama
utiču: vlažnost vazduha, temperatura, godišnje doba, vrsta rada i kretanje
vazduha u radnoj prostoriji
Ostvarivanje konstantnih i povoljnih uslova za preradu tekstilnih
vlakana i prijatno osećanje radnika u radnim odeljenjima za bilo koju fazu
i vremenski period naziva se klimatizacija.
Klimatizacija ne utiče samo na radnu sposobnost radnika, već
može biti i uzročnik povreda na radu. Zbog toga su njeni zadaci da:
- prečišćava vazduh;
- dovodi dovoljne količine svežeg vazduha;
- ravnomerno raspoređuje klimatizovani vazduh.
Uređaji koji omogućuju da se u zatvorenom prostoru održi klima
vazduha na traženom pritisku, stepenu vlažnosti i temperaturi nazivaju se
klimatizeri.
Oni obezbeđuju ravnomerno rasprostiranje vlage u vazduhu i pri
velikom prisustvu prašine. U najbližoj okolini ne stvaraju se kapljice
vode, te je sprečena pojava korozije metalnih delova mašina, uređaja i
instalacija u radnim prostorijama.
Prostor sa standardnom atmosferom za ispitivanje treba da ima
relativnu vlažnost vazduha 65 ± 2% i temperaturu 20 ± 2°C. Takve
klimatske uslove mogu obezbediti klima uređaji, koji mogu da vlaže,
suše, zagrevaju i hlade vazduh potpuno automatski u toku dužeg
vremenskog peri oda. Takve klima uređaje danas na tržištu nude mnoge
firme iz čitavog sveta. Suština rada klima uređaja je u tome što se u
prostor koji se klimatizira usisava vazduh iz okoline koji se filtrira, po
potrebi hladi prelazom preko cevi sa hladnom vodom ili zagreva
prolazom preko cevi sa vrućom vodom.
Ako vazduh sadrži premalo vlage, ovlaživanje se izvodi nakon
postizanja određene temperature, ubrizgavanjem pare kroz odgovarajuće
mlaznice. Ako je sadržaj vlage prevelik, vazduh se hladi da bi se suvišna
voda kondenzovala, a potom osušen zagreva na potrebnu temperaturu.
Za postizanje standardne atmosfere u industrijskim uslovima kao i
laboratorijama koriste se klima uređaji koji rade na principu regulacije
putem rosišta. Primenom odgovarajuće regulacijske tehnike moguće je
11
6
regulisati relativnu vlažnost vazduha samo preko temperature, jer su
vrednosti rosišta, temperature i vlažnosti vazduha međusobno povezane.
Prostorija koja se klimatizira ne treba da ima prozore prema jugu,
jer bi direktni sunčevi zraci jako remetili standardnu atmosferu. Isto tako
preporučuje se da prozori budu dvostruki i da imaju mrežu za zagrevanje,
kako se ne bi zamagljivali u hladnim danima.
8.1. Dovođenje uzoraka u standardno stanje
Dovodjenje uzoraka i proba (epruveta) u standardno stanje ( u

ravnoteži sa standardnom atmosferom), izvodi se neposredno pre
ispitivanja kvalitetnih karakteristika tekstila. Postupak dovođenja
tekstilnog materijala u ravnotežu sa standardnom atmosferom za
ispitivanje naziva se kondicioniranje.
S obzirom na to da su tekstilni materijali više ili manje
higroskopni, između vlage u okolnom vazduhu i njih postoji stalna
izmena molekula vode. Ako se suvi tekstilni materijali unesu u prostor sa
standardnom atmosferom, u početku će dominirati proces apsorpcije
vlage iz vazduha, koji će se vremenom usporavati dok se ne uspostavi
dinamička ravnoteža kod koje će količina vlage koju materijal upija biti
jednaka količini vlage koju otpušta. Različite vrste tekstilnih materijala
ovu ravnotežu uspostavljaju pri različitoj količini apsorbovane vlage.
Ukoliko se pak u prostor sa standardnom atmosferom unese mokar
tekstilni materijal, u početku će pri izmeni vlage dominirati proces
otpuštanja vlage (desorpcija) sa tekstilnog materijala. Brzina desorpcije
vremenom će se smanjivati sve dok ne nastupi ravnotežno stanje.
Brzine apsorpcije i desorpcije nisu iste. Vreme potrebno da se
uspostavi ravnotežno stanje sa standardnom atmosferom putem desorpcije
je duže nego pri apsorpciji. Osim toga vlažni uzorak, ako sadrži veću
količinu vlage, može doći u situaciju da i nakon dužeg vremena ne
uspostavi pravu dinamičku ravnotežu sa vlagom u okolnom vazduhu.
Pojava histereze vlažnosti se tumači kao posledica malog
gradijenta pritiska vodene pare u materijalu, zbog čega dolazi do
zaostajanja vlage u materijalu pri postupku desorpcije. Sa druge strane
postoje tumačenja za histerezu vlažnosti koja se zasnivaju na činjenici da
početni suvi materijal sadrži niz aktivnih grupa u funkciji poprečnih veza
koje delom ostaju i aktivne i posle apsorpcije, jer se apsorpcija molekula
vode najpre odvija direktnim vezivanjem na te aktivne grupe (primama
apsorpcija), a zatim se molekuli vode adiraju na već apsorbirane molekule
vode (sekundarana apsorpcija).
Zbog ove činjenice većina standarda je prihvatila postupak
kondicioniranja putem apsorpcije.
11
7
Da bi se dobio vazdušno suv uzorak ili proba potrebno je da se
o
suši u sušari na temperaturi od 50 C u trajanju od jednog sata.
Vazduh u sušari treba da pokazuje relativnu vlažnost 10 do 25 %.
Potom se tekstilni materijal unosi u prostor sa standardnom atmosferom i
tamo je potrebno da ostane najmanje 24 sata, a po nekad i više od 72 sata,
zavisno od vlaknastog sastava, gustine pakovanja vlakana, vrste
tekstilnog proizvoda, građe, kompaktnosti, površinske mase, cirkulacije
vazduha u prostoru za kondicioniranje i drugih parametara.
Smatra se da je ravnotežno stanje uspostavljeno, odnosno da je
tekstilni materijal kondicioniran, ako razlika u masi materijala između
dva uzastopna merenja u intervalu od jednog sata nije veća od 0.1%.
Merenje mase uzorka vrši se sa tačnošcu od 0,01 g.
Vreme kondicioniranja ili klimatizacije može se skratiti samo na 5
sati, ukoliko se dovođenje uzoraka u standardno stanje vrši u
termohigrostatu sa ventilatorom za pokretanje vazduha kroz uzorke,
brzinom od najmanje 1 m/s. Termohigrostat ima higrometar i termometar,
koji su spojeni preko releja za grejno telo i za ventil promene kretanja
vazduha. Za otvaranje i zatvaranje ventila, kao i za uključivanje i
isključivanje grejnog tela, postoje elektromagneti. Ukoliko je vazduh suv,
on najpre prolazi kroz vodu gde se vlaži, onda gonjen ventilatorem,
dospeva do komore gde se nalaze uzorci ili probe. Kada se postigne
relativna vlažnost vazduha 65 %, ventil skrene protok vazduha tako da se
isti samo kružno produvava kroz tekstilni materijal. Temperatura u
o
termohigrostatu se održava na 20 C u granicama tolerancije, preko
automatskog regulatora.
Pored ovakvog higrostata postoje i savršeniji koji su namenjeni za
specijalne analize kao što je to, na primer, termohigrostat od firme
o
″ Shirleu ″, koji može da održava temperaturu u područjima od 50 C do
o o o
250 C sa tačnošću od ± 0,75°C ili od 25 C do 110 C sa tačnošću od ±
o
0,25 C .
Klimatizacija uzoraka može se postići i u običnom ormanu sa
hermetičkim zatvaračem, u kome se održava relativna vlažnost vazduha
65 % pomoću 39,5 % rastvora sumpome kiseline. Primenom ove kiseline
temperatura u ormanu se automatski održava na 20°C u dozvoljenim
granicama tolerancije. Ovakav orman može imati i mali ventilator za
blago pokretanje vazduha.
Rastvor sumpome kiseline koji se nalazi u ormanu treba da ima
što veču površinu, da bi lakše isparavao i istom se mora povremeno
kontrolisati koncentracija, pa ako se promenila mora se korigovati.
Umesto rastvora sumpome kiseline u hermetički zatvorenom ormanu istoj
nameni može poslužiti zasićeni rastvor natrijumnitrata.
11
8
9. ISPITIVANJE KARAKTERISTIKA VLAKNASTOG
MATERIJALA
9.1. DUŽINA VLAKANA
Karakteristike vlakana ( dužina, finoća, prekidna sila i izduženje )

bitno utiču na izbor sistema predenja štapelnih vlakana.
Dužina vlakana predstavlja najveće rastojanje između krajeva u
ispravljenom stanju. Dužina štapelnih vlakana izražava se u mm, dok se
dužina svilenih vlakana izražava u kilometrima. Naročito je izražena
velika varijacija dužine kod prirodnih vlakana. Tako na primer, u masi
pamuka srednje dužine postoje vlakna dužine od 6 do 7 mm kao i vlakna
dužine od 48 do 50 mm. Kod hemijskih i sintetičkih štapelnih vlakana,
koja se dobijaju sečenjem filamenta, mnogo su manje varijacije dužine.
Sa aspekta dužine vlakana razlikuju se:
- prirodna dužina (visina) pod kojom se podrazumeva odstojanje
između krajeva vlakana uz zadržavanje prirodnih karakteristika ( slika
106 - a ).
- istegnuta dužina pod kojom se podrazumeva odstojanje između
krajeva pravolinijski ispruženog vlakna ( slika 106 - b );
Slika 106. Vlakna u prirodnom ( a ) i istegnutom obliku (b )

Dužina vlakana direktno utiče na izbor procesa predenja. Kod dužih
vlakana javlja se veći kontakt između njih i raste sila trenja. Ukoliko su sile
trenja veće utoliko je teže raspredati vlakna, a to znači dobija se jača pređa.
Uticaj dužine vunenih vlakana na promenu prekidne sile i
izduženja pređa ilustrovan je na slici 107.
Fp ( cN) 250 12
10
Prekidno izduzenje ( %)
200
8
150
6
100
4
50 2
20 40 60 80
20 40 60 80 00
00
lvl ( mm ) lvl ( mm )
Slika 107. Uticaj dužine vunenih vlakana na prekidnu silu i

izduženje pređa
11
9
U masi štapelnih vlakana prirodnog porekla zastupljena su vlakna
različitih dužina, sa različitim učešćem pojedinih dužina ( slika 108 ).
b
Slika 108. Štapel dijagrami pamučnih ( a ) i vunenih vlakana ( b )
9.1.1. Vrste dužine vlakana
Dužina vlakna jednog statističkog skupa definiše se sledećim

parametrima:
- Srednjom aritmetičkom dužinom l
- Standardnom devijacijom SD
- Koeficijentom varijacije CV
- Krivom raspodele vlakana po dužini (poligon)
- Štapel dijagramom (dijagram vlaknaste brade)
Srednja dužina vlakana diktira izbor procesa konvertovanja u
linearnu tekstilnu strukturu.
Pored srednje dužine značajne su i sledeće dužine:
- medijalna dužina lmed
- modalna dužina lmod
- štapelna dužina ls
- trgovačka dužina lT
12
0
- prelačka dužina l p
- hal-fal dužina lHF
- maksimalna dužina lmax
- minimalna dužina lmin
- velika efektivna dužina lE
- mala efektivna dužina le
- klasifikaciona efektivna dužina lKD .
9.1.1.1. Srednja dužina vlakana
Srednja dužina vlakana predstavlja dužinu svih vlakana u

ispitivanom uzorku. Izražava se kao srednja aritmetička dužina la , srednja
masena dužina lms , i srednja uslovna dužina lu .
Srednja aritmetička dužina la izražava se prema obrascu:

n ⋅l (mm)
∑ i i
(81)
la =
n
∑ i
gde je: ni - broj ispitivanih vlakana u datoj probi i taj broj može
biti izražen preko fR,
li - pojedinačne vrednosti za dužinu vlakana.
Srednja aritmetička dužina la dobija se pri pojedinačnom merenju
dužine vlakana.
Srednja masena dužina lms je oblik dužine koji se dobija pri

klasiranju tj. (sortiranju) vlakana po klasama ili grupama. Ova dužina se
računa kao:
m ⋅l
∑ i i
lms = (mm) (82)
m
∑ i
gde je : li - srednja dužina klase grupe,

mi - masa pojedinih grupa vlakana (mg).
12
1
Srednja uslovna dužina lu primenjuje se samo pri određivanju
dužine bliske srednjoj vrednosti la a izračunava se kao:
m (mm)
l =∑ i (83)
i
u
∑ m
li
gde je: mi - ukupna masa svih vlakana koja se nalaze u datoj klasi
u apsolutnom broju ili % u odnosu na masu svih vlakana.
Ako su vlakna ravnomerna po debljini, onda je la ≈ lu .
9.1.1.2. Medijalna dužina
Medijalna dužina je ona dužina koja se nalazi u sredini štapel

dijagrama tj. iznad 50 % - tnog učešća. Ukoliko je lmed manja utoliko su u
štapelu zastupljena kratka vlakna. Ne treba mešati lmed sa l jer mogu biti
dva štapel dijagrama sa istom l ali sa različitim medijanim dužinama
( slika 109 ) .
56.5
56
Dužina vlakana 55.5

( mm )
55
54.5
54
53.5
medijana srednja
Karakteristike dužine vlakana ( mm )
Slika 109. Različite dužine
vlakana 9.1.1.3. Modalna dužina
Modalna dužina predstavlja srednju dužinu vlakana iz modalne klase

odnosno one dužinske klase koja ima najveću frekvenciju ( slika 110 ). Sa
tehnološkog aspekta modalna dužina je značajna i može se reći da su vlakna
pogodnija za predenje ako sadrže u manjoj meri vlakna sa dužinama koje se
12
2
znatno razlikuju od modalne dužine. Modalna dužina se može odrediti iz
dijagrama, ili računskim putem:
i ⋅ ( fn − fn−i )
lmod = X mod − 0,5 ⋅ i + (84)
( fn − fn−i ) + ( fn − fn+i )
ili
lmod = l0 + i ⋅ f (85)
n+i
f +f
n+i n−i
gde je: X mod - srednja vrednost (dužina) modalne klase,

i - interval,
fn - frekfencija modalne klase,
fn+i - frekvencija prve više klase od modalne (razlika za
jedan interval),
fn−i - frekvencija prve niže klase od
modalne, lo - donja granica modalne klase.
Slika 110. Modalna dužina vlakana
Uslovna modalna dužina primenjuje se samo kod vunenih

vlakana:
l = l 1 ⋅ m1 + l 2 ⋅ m2 + l 3 ⋅ m3 + l 4 ⋅ m4 (86)
m1 + m2 + m3 + m4
u
mod
gde su: m1, m2, m3 , m4 - količine vlakana četiri susedne klase sa

najvećom masom u odnosu na ukupnu masu ispitivanih vlakana.
12
3
9.1.1.4. Štapelna dužina
Štapelna dužina predstavlja srednju masenu dužinu vlakana u masi

čije su dužine veće od modalne dužine. Štapelna dužina pamučnih
vlakana je približno jednaka l š= 1,1·lmod tj. štapelna dužina (lš) ovako
izračunata poznata je kao trgovačka dužina i veća je za 10 % od srednje
dužine svih zastupljenih vlakana određenih po metodi brojanja i
pojedinačnog merenja dužine svakog vlakna.
9.1.1.5. Trgovačka dužina
Trgovačka dužina može se izračunati i po empirijskoj formuli za
interval i = 2,5 ± 3 mm.
lT = lmod + i (87)
Ako se trgovačka dužina l T smanji za 4 mm dobiće se prelačka

dužina: lp = lT − 4 mm , smanjenje lT za 4 mm vrši se zbog sigurnosti i
predostrožnosti, jer se na osnovu prelačke dužine vrši podešavanje
rastojanja na sistemu za razvlačenje kod predilica.
9.1.1.6. Hal-fal dužina
Hal-fal dužina određuje se iz histograma poligona na sledeći

način: u modalnoj klasi tj. 1/2 pravougaonika modalne klase povuče se
prava paralelna X - osi do preseka sa krivom raspodele vlakana po dužini
(poligon) i iz te tačke preseka povuče se prava normalna na X - osu.
Odsečak na apscisi predstavlja Hal-fal dužinu. Ova dužina je veća od
modalne dužine ( slika 111 ).
f
½h
h
½h
lHF l(mm)
Slika 111. Hal - fal dužina vlakana
12
4
Maksimalna dužina ( lmax ) predstavlja najveću dužinu vlakana u
ispitivanom uzorku, ili je to srednja dužina najveće klase.
Minimalna dužina ( lmin ) je najkraća dužina pojedinačnih vlakana
ili srednja dužina klase sa najkraćim vlaknima.
Ravnomernost ( R ) je relativni pokazatelj ravnomernosti po
dužini pamučnih vlakana.
Velika efektivna i mala efektivna dužina su parametri koji se
dobijaju iz štapel dijagrama.
9.2. METODE MERENJA DUŽINE VLAKANA
Sve metode merenja dužine vlakana dele se u dve osnovne grupe:

- Merenje dužine pojedinačnih vlakana (metoda brojanja)
- Merenje mase dužinskih grupa (masena metoda).
9.2.1. Merenje dužine pojedinačnih vlakana
Merenje dužine vlakana podrazumeva ispitivanje velikog broja

vlakana u cilju dobijanja statističkog preciznog odgovora koji će diktirati
proizvodnju tih vlakana.
Najjednostavniji način merenja pojedinačnih vlakana je ručno
merenje. Svaki kraj vlakna se uhvati pincetom i lenjirom izmeri dužina.
Britanski standard BS 6176 opisuje korišćenje staklene ploče sa
milimetarskom skalom. Lenjir se premaže sa malom količinom tečnog
parafina ili vazelina i izdužuju se vlakna duž skale pomoću pincete. Ulje
na staklu pomaže da se kontrolišu vlakna. Alternativno rešenje ovog
postupka je uvećanje na slajdovima 5 ili 10 puta pomoću projektora. Ove
metode su spore i služe uglavnom za istraživanja.
Princip određivanja dužine vlakana pojedinačim merenjem u
iglenom polju skoro je adekvatan merenjem dužine vlakna lenjirom, s tom
razlikom što podelu na lenjiru zamenjuje rastojanje češljeva. To je
rastojanje zavisno od vrste vlakana koja se ispituju, za pamuk 2 do 4 mm
odnosno vunu 4 do 10 mm. Vrstom vlakana određena je i širina iglenog
polja.
9.2.1.1. Poluautomatsko merenje dužine vlakana
Merenje dužine vlakana poluautomatskom metodom predstavlja

modifikovanu metodu merenja dužine pojedinačnih vlakana lenjirom. Ovom
metodom svako vlakno se izvlači i njegova dužina meri pomoću
centimetarske klavijature - tastature. Pri tom se istovremeno registruje broj i
dužina vlakana. Širina jednog tastera je 5 mm, a može ih biti ukupno 40 ili
12
5
80. Njihov broj zavisi od vrste vlakana koja se ispituju, pa opseg merenja može
biti različit 200 ili 400 mm. Aparat kojim se ovom metodom meri dužina
vunenih vlakana poznat je kao štapel - aparat sa kuglicama ( slika 112 ).
Slika 112. Štapel aparat sa kuglicama

Jedan od savremenijih uređaja za poluautomatsko merenje dužine
vlakana je WIRA Electronic Single Fibre Length Machine ( slika 113).
Ovaj uređaj se koristi za merenje dužine velikog broja pojedinačnih
vlakana. Vlakna su pod konstantnom silom zatezanja a širina jednog
tastera je 5 mm. Može da se koristi za merenje dužine vlakana posle bilo
koje faze. Posebno je pogodan za određivanje dužine vlakana u pređi i
tkanini. Maksimalna dužina koja može da se izmeri iznosi 300 mm.
a
b
Slika 113. Uređaj za poluautomatsko merenje dužine vlakana
″ WIRA Electronic Single Fibre Length Machine″ ( a ) i
dobijeni rezultati ( b )
126
9.2.2. Određivanje dužine merenjem mase vlakana
Kod vlakana iste dužine se pored brojanja može meriti i njihova
masa. Ukoliko se dužina vlakana određuje merenjem mase, tada je potrebna
precizna vaga. Određivanje dužine vlakana merenjem mase dužinskih grupa
( Johansen -Cvajglovom metodom ) izvodi se aparatima koji se sastoje iz
iglenih polja ( slika 114 ). Oni mogu biti za kratka (pamuk, hemijska štapelna
vlakna pamučnog tipa, kotonizirana vlakna) i duga vlakna (vuna, hemijska
vlakna vunenog tipa, vlakna od like). Po konstrukciji su slični, s tom
razlikom što finoća, širina iglenog polja, broj češljeva i njihovo rastojanje,
kao i visina i broj iglica na 1 cm, zavise od vrste vlakana.
Slika 114. Dobijanje štapel dijagrama primenom

Johansen - Cvajglove metode
9.2.3. Metoda odsecanja uzoraka određene dužine
Ovom metodom se meri deo dužine vlakana iz trake koja
vertikalno visi. Na donjem delu postavljena je klema B koje drži vlakna
sa određenom silom zatezanja ( slika 115 ). Gornja polovina je stegnuta
klemom A tako da su vlakna pričvršćena između te dve površine. Traka
se tada češlja i uklanjaju se sva vlakna koja nisu zahvaćena. Gornje kleme
imaju sečivo koje odseca štrčeće pramenove. Težina odsečenog pramena
( između površine A i B ) se meri zajedno sa klemama, a srednja dužina
vlakana može se izračunati iz sledeće formule:
.
Srednja dužina vlakana = W ukupna masa trake / mase odsečka trake
Slika 115. Metoda odsecanja uzoraka određene dužine
12
7
9.2.4. Kunova metoda
Kunovom metodom određuje se samo srednja dužina pamučnih i

vunenih vlakana na isti način, ali s tom razlikom što su širine postolja na
kome se režu krajevi vlakana u snopiću različite za pamuk 10 mm, za
vunu 20 mm.
Srednja dužina vlakana određuje se na osnovu mase celog snopića
- dužinske grupe. Za dobijanje tačnijih rezultata potrebno je vlakna
prethodno dobro ispraviti i paralelizovati. Takođe, važan preduslov je da
masa jedinice dužine po čitavoj dužini vlakna bude konstantna vrednost.
Praktično, kod većine vlakana poslednji uslov nije zadovoljen.
Prosečna dužina pamučnih ili vunenih vlakana izračunava se
jednačinom:
L = m L (mm) (88)
sm
m
′
. gde je: Lsm - srednja masena dužina (mm),
m - masa snopića pre rezanja (mg),
m′- masa odsečka sa postolja (mg),
L - širina postolja (mm).
9.2.5. Merenje dužine vlakna elektronskim aparatima
Elektronskim aparatima se za kratko vreme dobijaju parametri

karakteristični za ocenu dužine vlakana - kriva raspodele dužine, prosečna
dužina, koeficijent varijacije, kao i nepravilnosti u ispitivanom uzorku.
Broj uzoraka za ispitivanje zavisi od tačnosti koja se želi postići
pri merenju. Smatra se da je tačnost merenja dobra ako su ispitana tri
uzorka, pri čemu se crtaju pojedinačne krive raspodele dužine (dijagrami
vlaknaste brade), ili svi na jednom papiru, ali međusobno pomereni.
Elektronski aparati za merenje dužine vlakana su WIRA,
ALMETER, FIBROGRAF i drugi.
9.2.5.1. Elektronski aparat ″WIRA″
Za određivanje dužine vunenih vlakana aparatom sistema WIRA

treba prethodno pripremiti uzorak iz trake (mase 11 do 27 g/m) pomoću
dodatnog uređaja. Priprema se sastoji u zatapanju jednog kraja sređenih
vlakana plastičnim trakama (uzimaju se dve, od kojih se jedna posle
pripreme odseca) pomoću termičkog uređaja. Pri tome se dobija uzorak
prema slici 116 - A.
12
8
Slika 116. Uređaj za pripremanje vlakna sa zatopljenim krajevima
Slika 117. Princip rada i postupak iscrtavanja dijagrama na WIRA

elektronskim aparatima
Posle postavljanja aparata na nulu, pripremljeni uzorak se prenosi na

ulaznu platformu ( slika 116 - B ), pokreće dugmetom sve dotle dok plastična
traka ne napusti merne elektrode, a zatim se dijagramski papir ubacuje u sto
za registrovanje, sa oznakama okrenutim nadole i kratkom isprekidanom
linijom s desne strane, uz lagano ručno guranje napred dok ga ne prihvate
valjci. Registrujući lik u obliku (V) postavlja se na oznaku ′max′
registrujućeg papira. Kretanje registrujućeg znaka (∇) , tj. svetlosti,
proporcionalno je promeni kapaciteta koji nastaje kao rezultat pomeranja
vlakana između mernih elektroda. Uzorak koji se ispituje i dijagramski
12
9
papir kreću se zajedno pri čemu se, s vremena na vreme (10 puta), prema
registrujućem liku, olovkom ucrtavaju tačke na dijagram-papiru. Na taj
način, posle spajanja ucrtanih tačaka, dobija se dijagram vlaknaste brade
po dužini. Iz dijagrama se može odmah pročitati srednja dužina, a na
osnovu dobijenih parametara brzo se izračunavaju ostale karakteristike
dužine vlakana. Na dijagramu se čitaju vrednosti sa linija 5%, 15% do
95% ( ukupno 10 vrednosti ) na osnovu kojih se izračunava srednja
dužina. Zbir registrovanih dužina podeljen sa deset predstavlja srednju
dužinu vlakana ispitivanog uzorka.
Princip rada i postupak iscrtavanja dijagrama na najsavremenijim
WIRA elektronskim aparatima prikazan je na slici 117.
9.2.5.2. Elektronski aparat sistema ″ALMETAR″
Almetar je kao i Wira, elektronski aparat za ispitivanje dužine

vlakana koji radi na principu merenja promena kapaciteta prouzrokovanih
kretanjem vlakana između elektroda mernog kondenzatora. Promena
kapaciteta je proporcionalna masi vlakana koja prolaze kroz mernu glavu
aparata. Ovaj uređaj zahteva uzorak vlakana koja su paralelna. U ovom
slučaju uzorak se priprema na potpuno automatskoj mašini Fibroliner koji
ne zavisi od veštine operatera.
Sastavni delovi Almetra su hvatači vlakana, digitalni kompjuter,
registrator i stabilizator napona. Na slici 118 prikazani su Almetri
najnovije generacije.
Almetar 100 Almetar 100 TS
Slika 118. Almetri najnovije generacije
Fibroliner ( slika 119 ) se sastoji iz gornjih i donjih češljeva koji

zahvataju vlaknastu bradu. Postupak je sličan kao dodavanje traka za
češljanje kod češljara. Češljevi su tako raspoređeni da u svakom ciklusu
idu napred jedan po jedan iz kog se pojavljuju vlakna iz prednjeg češlja.
13
0
Slika 119. Fibroliner sa gornjim i donjim češljevima
Ovim postupkom je dobijena vlaknasta brada pripremljena za
određivanje štapel dijagrama ( slika 120 ).
Slika 120. Vlaknasta brada pripremljena za određivanje

štapel dijagrama
Ovako pripremljena vlakna su postavljena na pleksiglasu i klize

prema ulasku u Almetar ( slika 121 )
Slika 121. Vlaknasta brada prekrivena pleksiglasom
Tokom merenja uzorak se pokreće konstantnom brzinom a u

kondenzator prvo ulaze najduža vlakna. Promena kapaciteta prouzrokovana
13
1
prisustvom vlakana je proporcionalna masi vlakana i ukupnom preseku
vlaknaste površine. Ovim merenjem dobija se štapelni dijagram ( Hauteur
dijagram ) sličan onome koji proizvodi Wira. Od numeričkih rezultata
računar može da izračuna dužinu brade ( Barbe ) i procentualno učešće
određene dužine vlakana. Pored toga na dijagramu je dato histigramsko
učešće pojedinih dužina ( slika 122 ).
c
Slika 122. Dijagram dužine vlakana ( a ), štapel dijagram ( b ) i visina
brade u obliku histograma ( c )
13
2
9.2.5.3. Optičko-elektronski metod merenja
Fibrograf je automatizovan metod merenja dužine pamučnih
vlakana. Primenjuje se optičko - elektronski metod merenja gustine duž
jednog pramena paralelizovanih vlakana.
Prvi deo procesa je izrada odgovarajućeg uzorka. To se radi ručno
ili sa Fibrosampler-om. Fibrosampler ima rotirajuće četke koje povlače
pamučna vlakana iz jednog perforiranog bubnja i polažu ih na češljeve.
Na taj način je formirana brada.
Priprema uzorka u obliku pramena prikazana je na slici 123.
Slika 123. Priprema uzorka za ispitivanje dužine vlakana na Fibrografu
a b
c
Slika 124. Postupak određivanja dužine vlakana na fibrografu
13
3
Brada je fotoelektrički skenirana od strane Fibrografa počevši od
baze pa sve do vrha. Intenzitet svetlosti koja prolazi kroz bradu u datom
položaju se koristi za merenje broja vlakana koja se prostiru na određenu
dužinu u češljevima. Svaka tačka za određenu dužinu na fibrogramu
prikazuje 2.5 % izmerene mase vlakana. Postupak dobijanja dužine
vlakana na fibrogramu uz adekvatni softwer prikazan je na slici 124 a, b i
c.
Dužina se grafički ilustruje na svaka 2.5 % izmerene mase.
Primenom adekvatnog softwera odnos raspona dužine na 50 % i 2.5 % daje uniformni
indeks dužine:
Uniformni indeks dužine = raspon dužine na 50% ⋅ 100 (%) (89)
raspon dužine na 2.5%
9.2.5.4. Širlijev (Shirley ) foto-električni merač dužine vlakana Primenjuje

se za brzo merenje štapelnih dužina. Postupak merenja
dužine ovom metodom ilustrovan je na slikama ( 125 a, b ,c ).
a b
c
Slika 125. Postupak merenja dužine vlakana na Širlijevom
foto-električnom meraču
C1 - fotoćelija1, C2 - fotoćelija2, 1- dva otvora za prolaz zraka, 2- pokretna
podloga sa vlaknima, 3-uređaj za prikazivanje promene dužina
13
4
Pramenovi vlakana se pripremaju ručno i pažljivo postavljaju na
crni somot koji se kreće levo desno. Gustina pramena treba da bude takva
da se ne vide tragovi somota. Fotoelektrični uređaj detektuje rastojanje
između dve gustine.
Svetlosni zrak prolazi između dve fotoelektrične ćelije. Tokom
kretanja trake sa vlaknima reflektuju se svetlosni zraci sa fotoelektrčnih
ćelija na vlakna. Vlakna odbijaju zrake i šalju impulse na fotoelektrične
ćelije. Između njih prolazi struja koja je proporcionalna intenzitetu
svetlosti. Varijacije u struji registruje osetljiv galvanometar. Skretanja
kazaljki na galvanometru se konvertuju u impulse koji iscrtavaju štapelnu
dužinu vlakana.
13
5
9.3. DEBLJINA I FINOĆA VLAKANA
Poprečne razmere vlakana su značajni pokazatelji kvaliteta
tekstilnog materijala jer utiču na osobine ( krutost, otpornost na uvijanje,
koheziju u pređi, neravnomernost, jačinu, finoću pređe itd. ).
Pojam debljine podrazumeva prečnik vlakana. Merenje debljine
(prečnika) vlakana mikroskopom bilo bi relativno jednostavno kada bi sva
vlakna bila savršeno okrugla po celoj dužini. Međutim, mnoga vlakna
često imaju nepravilan oblik poprečnog preseka ( slika 126 ), praznine
unutar i vazdušne slojeve između elementarnih vlakana u pređi, pa je
merenje debljine znatno otežano. Zbog toga izražavanje debljine vlakana
prečnikom u mikrometrima (µm) ne daje objektivnu ocenu. Tako, na
primer, dva vlakna mogu imati isti prečnik (d 1 = d2) ali različitu debljinu
izraženu površinom poprečnog preseka (S1 > S2). Kod vlakana uvijenih u
obliku trake, pod pojmom debljine podrazumeva se tanja strana trake.
Debljina vunenih i hemijskih štapelnih vlakana može se izražavati
prečnikom jer imaju dosta pravilan oblik poprečnog preseka.
Slika 126. Različit izgled poprečnog preseka vlakana

Korišćenjem prečnika za karakteristiku debljine vlakana nije
pogodno, pa se zato u praksi pribegava finoći kao indirektnom
pokazatelju debljine.
Finoća vlakana izražava se dužinskim i masenim sistemom
numerisanja. Prvi sistem je zastareo i ne treba se njime koristiti. Maseni
sistem numerisanja se izražava podužnom masom Tt (tex) čije su manje
jedinice mtex, dtex i veća jedinica ktex.
13
6
9.3.1. Metode merenja debljine i finoće
Poprečne dimenzije vlakana mogu se meriti direktnim i

indirektnim metodama.
Direktno merenje debljine vlakana izvodi se odgovarajućim
optičkim instrumentima. Ocena debljine ovom metodom sastoji se u
merenju prečnika nekoliko stotina vlakana uzetih iz jedne isporuke. Ova
merenja su najtačnija, ali su veoma teška i zamorna.
Nasuprot direktnom određivanju debljine vlakana, indirektno
merenje je vrlo jednostavno i brzo, ali rezultati nisu potpuno tačni. No,
ako se ima na umu da se u jednom uzorku odjednom ispituje po nekoliko
desetina hiljada vlakana, svakako da taj broj kompenzira netačnost, tj.
odstupanje ovih metoda.
Indirektne metode za odredivanje debljine vlakana zasnivaju se na
gravimetrijskim merenjima, merenju propustljivosti vazduha kroz sloj
vlakana i merenju finoće ispitivanih vlakana.
9.3.1.1. Gravimetrijska metoda

Gravimetrijska metoda određivanja finoće vlakana svodi se na
merene mase poznate dužine vlakana. Postupak je takav da se fino
paralelizirani i od nečistoća očišćeni snopić kondicioniranih vlakana
pažljivo postavi na donju pločicu 2, a zatim poklopi gornjom pločicom 1 i
blago stegne zavrtnjem 3 ( slika 127 ). Vlakna se zatim uhvate za ivice
krajeva i uz definisanu napetost isprave im se eventualne kovrdže i jače
stegnu zavrtnjem. Zatim se sve to postavi u rezač i vlakna se režu
noževima na određenu dužinu pri čemu štrčeći krajevi vlakana otpadnu.
Dužina odsečka zavisi od dužine ispitivanih vlakana, a mora biti manja od
dužine najkraćih vlakana u snopiću kako bi se dobio odsečak u kojem su
sva vlakna jednakih dužina ( 10, 15 ili 20 mm ).
Slika 127. Pločice za stezanje paralelizovanih vlakana

1- gornja pločica, 2-donja pločica, 3- zavrtanj za stezanje, 4-vlakna
Pristupa se merenju svih odsečaka i vrši obračun finoće vlakana.

Srednja masa vlakana po jedinici dužine jednaka je W / Σhn
gde je: h – dužina odsečka (cm),
13
7
n - broj vlakana u svakom odsečku,
W-ukupna masa svih odsečaka (mg).
Prečnik vlakana u mikrometrima izračunava se na osnovu relacije:
dgrav = (97190 ⋅ W ) (µm) (90)

Σhn
9.3.1.2. Direktno merenje debljine vlakana
Direktno merenje debljine vlakna izvodi se pomoću optičkih

instrumenata: mikroskopom i lanometrom.
U ispitivanju tekstila se koriste monookularni, binokularni,
projekcioni, stereo i specijalni mikroskopi. U poslednje vreme u
proučavanju tekstilnih vlakana sve više se koriste ultra, luminiscentni i
elektronski mikroskopi.
Svi mikroskopi se mogu podeliti na:
- monookularne i
- binokularne.
Binokularni mikroskopi nazivaju se još stereo mikroskopima. U
oba slučaja lik predmeta posmatra se kroz okular, to jest okulare.
Međutim, posmatranje lika može biti na ekranu, a to znači da se lik
posmatranog predmeta iz okulara prenosi na ogledalo koje sliku
projektuje na ekran. Takvi mikroskopi poznati su pod imenom lanometri (
slika 128 ).
Postupak merenja prečnika pripreljenih vlakana ( slika 128 c ) je
sledeći: odredi se koliko podeljaka upravno postavljene skale na mat
staklu poklapa projekciju jednog vlakna, a ovaj broj se množi sa
odgovarajućom konstantom lanometra kl ( slika 128 d ).
Konstanta lanometra se određuje iz jednačine:

kl = 1000 (91)
U
lan
gde je: 1000 - broj mikrona u 1mm,

Ulan - uvećanje lanometra koje može biti 100, 200, 250,
400, 500, 800.
13
8
c d
Slika 128. Lanometri za merenje prečnika vlakana
direktnom ( a ), indirektnom metodom ( b ), uzorak sa pripremljenim
vlaknima ( c ) i postupak merenja prečnika vlakana ( d )
9.3.1.3. Određivanje finoće vlakana projekcijskim mikroskopom
Projekcijsko mikroskopiranje je standardni metod za merenje

prečnika vunenih vlakana. Metoda se primenjuje i za druga vlakna sa
kružnim poprečnim presekom. Metod se sastoji iz pripreme slajdova sa
vlaknima kratkih dužina i projektovanje slika na horizontalnom ekranu sa
mikrometarskom podelom.
13
9
Reprezentativan uzorak se nalazi 24 časa u standardnim uslovima.
Rezanje se vrši pomoću Hardyjevog mikrotoma na odgovarajuću dužinu (
0.4 mm za vlakna ispod 27 µm ), a zatim se odrezana vlakna prenesu na
predmetno staklo. Vlakna se nakvase sa nekoliko kapi posebnog sredstva
( na primer tečni parafin ili kedrovo ulje ) čiji je indeks prelamanja
svetlosti približno jednak staklu kako bi se dobila jasna i oštra
mikroskopska slika. Iznad ovog se pažljivo stavlja pokrivno stakalce
vodeći računa da se ne stvore mehurići vazduha ili ostanu otisci prstiju.
Pripremljeni preparat prenosi se na stočić i postavlja između
držača suporta tako da bude u centru otvora stočića i prethodno
podešenog vidnog polja. Objektiv sa najmanjim uvećanjem ( do 10 puta )
spušta se zavrtnjem za grubo podešavanje tubusa sve dok skoro ne
dodirne preparat što se može pratiti sa strane. Zatim se gleda u mikroskop
i lagano podiže objektiv zavrtnjem za grubo podešavanje dok se ne pojave
konture lika. Posle pojave lika, sledi finalno fokusiranje pomoću zavrtnja
za fino podešavanje. Lik se smatra jasnim kad su ivice vlakna
predstavljene najjasnijim oštrim linijama. Ukoliko je potrebno naknadno
podešavanje osvetljenosti preparata, to se postiže pomoću ogledala,
kondenzora i dijafragme, pod uslovom da oštrina lika bude najbolja, uz
istovremeno pojavljivanje pojedinih karakterističnih detalja. Preparat se
pomera do kraja levo-desno, napred-nazad radi dobijanja opšteg utiska o
objektu koji se ispituje ( slika 129 ).
Slika 129. Pomeranje preparata
Pri ovome se zavrtanj za fino podešavanje konstantno

upotrebljava radi preciznog fokusiranja delova uzoraka koji se
posmatraju. Detalj koji je posebno interesantan dovodi se približno u
centar vidnog polja, a zatim se pomoću revolvera odabere željeni objektiv
sa većim uvećanjem, podiže se tubus na visinu koja omogućava
postavljanje većeg objektiva bez doterivanja preparata. Posle ovoga,
konačno se reguliše osvetljenje preparata, još jednom proveri oštrina slike
i pristupa registrovanju karakterističnog detalja. Tehnika mikroskopiranja
objašnjena je na osnovu slike 130.
14
0
Slika 130. Sastavni delovi mikroskop
1 - izvor svetlosti, 2 - mat sočivo; 3 - kolektor; 4 blenda za svetlost,
5 – ogledalo, 6 - sočivo; 7 - svetlosni filter, 8 - otvor blende,
9 - pankrotični svetlosni sistem; 10 – kondenzor, 11 – objektiv, 12 i 14 -
sočivo za okretanje lika, 13 – prizma, 15 – okular, 16 - zavrtanj za grubo
podešavanje, 17 - zavrtanj za fino podešavanje, 18 - ugaoni tubus 30o,19 -
bionokulami pravi tubus, 20 - nosač objektiva ili revolver
Za kvantitativno merenje prečnika vlakana, pređe, širine kanala u

vlaknu, dimenzija pora tkanina, površine poprečnog preseka vlakana i
pređe, stepena bubrenja i sl koriste se okularni i objektivni mikrometri.
Suština određivanja navedenih parametara svodi se na određivanje
mikrometrijske konstante. Da bi se odredila vrednost mikrometrijske
konstante, tj. vrednost jednog podeljka okularnog mikrometra, potrebno je
raspolagati objektnim mikrometrom ( slika 131 ).
Slika 131. Objektni mikrometar ( 1 podeljak = 0.01 mm = 10µm )
141
Okularni mikrometar predstavlja običan okular koji ima dodatnu
staklenu pločicu sa ugraviranom skalom ( sa 50 ili 100 jednakih
podeljaka). Precizniji okularni mikrometri umesto skale imaju mrežu
kvadrata što omogućava tačnije merenje površine poprečnog preseka.
Vrlo precizni su i okularni mikrometri sa bubnjićem čija skala ima
končanicu.
Konstanta okularnog mikrometra određuje se tako što se objektni
mikrometar stavi na nosač predmeta - stočić mikroskopa vodeći računa da
njegova skala bude u centru vidnog polja. Zatim se traži lik na isti način
kao i kod mikroskopiranja jer je dužina skale 1 mm. Pošto je pronađen lik
skale objektnog mikrometra, okular se okreće da bi se njegova skala
dovela u paralelan položaj sa skalom objektnog mikrometra, a zatim se
počeci skala izjednače. Na kraju se izbroje podeljci i jedne i druge skale
koji se uzajamno poklope i izračunava se konstanta okularnog mikrometra
( kom ) iz jednačine:
kom = nob ⋅ χ (92)

n
ok
gde je : nob – broj podeljaka na objektnom ( µm ),

nok – broj podeljaka na okularnom ( µm ),
γ - vrednost jednog podeljka na objektivnom mikrometru ( 1
mm = 100 podeljaka = 1000 µm, a jedan podeljak 1000/100 = 10 µm )
Određena konstanta okularnog mikrometra ( k om ) odgovara

jednom objektivu. Prema tome, prečnik vlakana se mora meriti onim
objektivom za koji je određena konstanta.
Na opisani način odredi se konstanta okularnog mikrometra kojom
se kasnije množi broj podeljaka koji se poklapaju sa projekcijom vlakna.
Umesto objektnog mikrometra, koji se uklapa posle određivanje
konstante, postavlja se pripremljeni preparat. Skala okularnog mikrometra
postavlja se uspravno na projekciju vlakna, utvrđuje se koliko se
podeljaka poklapa i taj broj se zapisuje. Množenjem toga broja sa
konstantom dobija se prečnik vlakana. Postupak se ponavlja dok se ne
ispita ceo uzorak.
Na slici 132 prikazana je šema određivanja mikrometrijske
konstante. Dobijene merne vrednosti, izražene u mikrometru statistički se
obrađuju i dobija se koeficijent varijacije.
14
2
Slika 132. Određivanje mikrometarske konstante
1 i 7 – objekt za merenje, 2- objektiv, 3- okular, 4 – skala
objektnog mikrometra, 5 – skala okularnog mikrometra, 6 –
vidno polje sa objektnom i skalom okularnog mikrometra,8 –
merenje objekta skalom okularnog
mikrometra ugraviranom na staklenoj ploči 9 sa određenom konstantom kom
9.3.1.4. Metod vibracije
Ova metoda se zasniva na teoriji vibriranja žica i na merenju

rezonantantne frekvencije vlakna određene dužine, napetog određenom
silom i dovedenog u stanje vibriranja ( slika 133 ).
Slika 133. Vibriranje vlakana
Kad bi vlakno bilo idealno elastično telo između navedenih

parametara postojala bi sledeća zavisnost:
143
f = 1⋅ F (93)
2l Tt
vl
Međutim, vlakna ne spadaju u idealno elastična tela jer se

razlikuju po elastičnosti, koja se karakteriše Yungovim modulom, a
određenu ulogu ima i prečnik vlakna. Merni instrumenti koji su zasnovani
na ovom principu ipak koriste prethodnu formulu za izračunavanje finoće
vlakana.
Instrumenti zasnovani na ovom principu nazivaju se vibroskopi
( slika 134 ).
Slika 134. Šematski prikaz B.R.R.A. Vibroskop-a

1- vibrator, 2 - pojačivač, 3 - merno frekvenciono kolo, 4
– skala za pokazivanje debljine vlakana
Predpostavlja se da su vlakna kružnog poprečnog preseka pa je
frekvencija definisana sledećom jednačinom:
2
f = 1 ⋅ F ⋅1 + r ⋅ E (94)
2l T l F
t.vl.
gde je: f – frekvencija,

l – dužina ispitivanog vlakna,
F – sila kojom je vlakno opterećeno,
Tt.vl. – podužna masa vlakna,
r – poluprečnik poprečnog preseka vlakna,
E – Yungov modul elastičnosti.
Vlakno predopterećeno tegom F ( W ) prelazi preko kleme K i
uklemuje se u stegu kod mesta A na vibrator 1 koji ga dovodi u stanju
vibriranja su tačke A i K spojene na izvor napona. Tokom vibriranja
između tačke A i K stvaraju se talasi koji svojim amplitudama indukuju
14
4
napon u prenosniku ( transducer ) koji je udaljen od vlakna 1mm. Ukoliko
se signal koji dolazi odatle podesno pojača u pojačivaču 2 ( Amplifier ),
stvoriće se vibracioni krug koji će u izvesnom trenutku pobuditi vlakno da
vibrira rezonatnom frekvencijom. Tada će se napon pojačati i to će biti
signal za merno frekvenciono kolo 3 kojim će se obeležiti odgovarajuća
frekvencija u konvertoru. Merne vrednosti se očitavaju uz rezonantnu
frekvenciju na skali 4 u adekvatnu jedinicu ( mm ) .
Na tačnost ispitivanja rezultata merenja utiču uslovi ispitivanja, a
posebno predopterećenje vlakna. Preveliko predopterećenje može
istegnuti vlakno pre merenja pa će se očitati pogrešna finoća. Ukoliko je
predopterećenje manje od projektovanog onda neće doći do ispravljanja
kovrdža kod vune i kao rezultat toga imaćemo neadekvatne vrednosti za
podužnu masu.
Postupak rada Vibroskopa ilustrovan je na slikama 135 a i 135 b
.
a
b
Slika 135. Postupak rada Vibroskopa
1- vibrator, 2 - pojačivač, 3 - merno frekvenciono kolo, 4
– skala za pokazivanje debljine vlakana
14
5
9.3.2. Indirektno merenje debljine vlakana
Nasuprot direktnom određivanju debljine vlakana lanometrom,

indirektno merenje je jednostavno i brzo. U najznačajnije indirektne
metode spadaju pneumatske, koje se zasnivaju na principu strujanja
vazduha kroz određenu masu vlakana. Aparati kojima se meri debljina
vlakana na osnovu prolaza vazdušne struje između vlakana, nazivaju se
mikronerima. Mogu biti za pamuk, vunu i za merenje prečnika vlakana
drugih vrsta. Propustljivost vazduha kroz poroznu epruvetu cilindričnog
oblika jedne vrste vlakana u srazmeri je sa ukupnom površinom vlakana u
toj epruveti, a samim tim i sa prečnikom tj. debljinom vlakana.
Ako su drugi faktori konstantni, kao što je na primer: masa,
zapremina, način pakovanja vlakana u epruveti, potisni pritisak vazduha,
vlažnost vazduha, temperatura onda će variranjem debljine vlakana
varirati propustljivost vazduha tj. variraće otpor koji pružaju vlakna
protoku vazdušne struje kroz epruvetu vlakana pri određenom potisnom
pritisku vazduha.
Ukoliko su vlakna finija, propustljivost vazduha će biti manja jer
je otpor protoku veći a to je uslovljeno većom površinom vlakana tj.
većem trenju po površini pri istoj zapremini i masi vlakana. Koji će se
elementi održavati konstantnim zavisi od metode rada, stoga postoje dve
metode i to:
1. Meri se količina vazduha koja prolazi kroz masu vlakana za isto
vreme. Kod ove metode konstantne veličine su: masa epruvete, gustina i
način pakovanja vlakana u epruveti, vlažnost vazduha, sadržaj vlage u
vlaknima i potisni pritisak. Obzirom da se ovom metodom meri vreme
proticanja određene količine vazduha kroz epruvetu, istovremeno će
proticanje vazduha zavisiti od debljine vlakana, pa ukoliko su vlakna
finija, vreme proticanja vazduha biće duže, dok će kod grubljih vlakana,
vreme proticanja vazduha biti kraće.
2. Meri se razlika pritiska vazduha pre i posle prolaza kroz epruvetu.
Određivanje srednjeg prečnika vlakana može se zasnivati na razlici
pritiska vazduha pri ulazu u epruvetu i pritiska vazduha pri izlasku iz
epruvete, pri čemu se održava konstantni pritisak vazduha.
Ovakav način rada je jednostavniji i praktičniji pa su i mikroneri
konstruisani uglavnom na ovom principu. Konstrukcija aparata može biti
takva da se vazduh kroz epruvetu ili produvava ili usisava.
9.3.2.1. Određivanje debljine pamučnih vlakana
Aparati za određivanje debljine pamučnih vlakana (mikroneri)

rade na principu produvavanja vazduha pri određenom konstantnom
protoku vazduha kroz epruvetu vlakana, mase 3,24 ± 0,005 ( g ) svedenu
14
6
na određenu zapreminu, pri čemu se na rotametru, a na osnovu protoka
vazduha meri mikroner index (broj).
Princip protoka vazdušne struje između vlakana različitih finoća
može se objasniti na osnovu veličine i broja otvora na cilindru (slika 136).
a b
Slika 136. Otvori za strujanje vazduha
Oba cilindra imaju iste zapremine i u njima je isti maseni sadržaj,

a različite dimenzije otvora za prolaz vazduha. Cilindar (a) ima 12 dok
cilindar (b) ima 48 užih otvora za strujanje vazduha. Prečnici ulaza
vazduha u oba cilindra su isti. Utisne li se vazduh istog pritiska u oba
cilindra, moglo bi se očekivati da će u izvesnom vremenskom intervalu
proći jednaka količina vazduha kroz oba cilindra, s obzirom na to da
imaju istu zapreminu. Međutim, to se praktično ne ostvaruje. Strujanje
vazduha kroz cilindar (b) je ograničeno, za razliku od strujanja kroz
cilindar (a). Iako su otvori na dnu cilindra (a) veći, njihova ukupna
površina je manja od ukupne površine otvora na dnu cilindra (b) što znači
da cilindar (a) omogućava lakšu cirkulaciju vazduha od cilindra (b).
Prema tome, mikroner pokazuje odnos strujanja vazduha kroz
određene mase vlakana različitih prečnika, a ovaj odnos izražen je na
skali instrumenta kao mikronerska vrednost MB. Ona pokazuje koliko
mikrograma ( µg ) pamučnih vlakana dolazi na jedan inč. Ukoliko više
mikrograma dolazi na jedan inč, znači da su vlakna deblja. I obrnuto ako
je manje mikrograma na jedan inč, znači da su vlakna tanja. Prema tome,
MB predstavlja odnos:
MB = masa (µg) ⋅ 25.4 (95)

dužina (mm)
MB daje sliku osobina pamučnih vlakana i svojstva za predenje.

MB se objašnjava na sledeći način: što je vlakno deblje ono ima veću
masu i obrnuto što je vlakno tanje ono je lakše. To znači da deblje vlakno
ima veći broj. U tabeli 17 prikazana je ocena finoće pamučnih vlakana
prema mikroner index-u.
14
7
Tabela 17. Razvrstavanje pamuka prema mikroner index - u (broju)
Mikroner
Ocena finoće
index
do 3 Najfinija vlakna pamuka
3-3,9 Vrlo fina vlakna pamuka
4-4,9 Srednje fina vlakna pamuka
5-5,9 Manje fina vlakna pamuka
6i>6 Gruba vlakna pamuka
Prosečna vrednost MB izražava se finoćom u odgovarajućim

jedinicama Tt.
Tt = 0.3937 ⋅ MB(dtex) (96)
Na slici 137 prikazani su različiti tipovi mikroner uređaja za

određivanje pamučnih vlakana.
Slika 137. Mikroner uređaji za pamuk
9.3.2.2. Merenje debljine vlakana vune konstatnim protokom

vazdušne struje
Debljina vunenih vlakana određuje se sledećim metodama :
- metoda protoka vazdušne struje ( mikroner metoda),
- AIR-FLOW-metoda ( WIRA aparati ).
Aparati za ova ispitivanja su konstruisani u dve varijante - sa
konstantnim protokom i konstantnim pritiskom vazdušne struje.
14
8
Manometri su napunjeni normalnim propil-alkoholom ili destilovanom
vodom.
9.3.2.3. Aparat sa konstantnim protokom
Uzorak vunenih vlakana mase 1,5 g podeli se na 3 dela od po 0,5 g, stavlja

se u komoru aparata (2) sa perforiranim dnom i sabija perforiranim cilindrom
3
(1), pri čemu se postiže gustina sloja 0,3 g / cm . Kroz masu vlakana uljna
pumpa (3) usisava konstantnu količinu vazduha u pravcu strelica (izbor
odgovarajućeg protoka vrši se kalibrisanjem). Posle uključivanja aparata sačeka
se da se pritisak stabilizuje, a zatim se pročita pad pritiska na skali manometra
(7) ( slika 138 - b ). Na osnovu dobijenih vrednosti i dijagrama ( slika 138 - a ),
traži se prečnik vunenih vlakana ispitivanog uzorka.
a b
Slika 138. Mikroner uređaj za vunu (a) i
aparat sa konstatnim pritiskom (b)
Debljina vunenih vlakana može se izračunati pomoću vrednosti

pada pritiska ( vakuma ) primenom jednačine:
2
d h=const=124000 ⇒ d = 124000 (µm) (97)
h
Kalibrisanjem se podešava protok vazduha tako da pokazivač - plovak

(6) rotametra ( 5 ) bude približno na sredini skale (oko 650 1/h). Kalibrisanje se
izvodi kalibratorom - staklenom cevčicom čiji je unutrašnji prečnik 2,2, mm,
spoljašnji 4,4 mm, a dužine 194,0 mm. Jedan kraj cevčice je provučen kroz
149
specijalni gumeni zapušač prečnika mernog cilindra (2), tako da ona na
tom kraju viri 10 mm. Kalibrator se postavlja u merni cilindar, aparat se
uključi i položaj plovka (6), podešava dugmetom koje se nalazi na gornjoj
ploči aparata sa desne strane ventila (4). U momentu kada alkohol u
manometru dostigne vrednost H - 450 mm, zabeleži se položaj plovka u
rotametru. Na ove parametre utiče vlažnost i temperatura prostorije.
9.3.2.4. Aparat sa konstatnim pritiskom

Delovi aparata sa konstantnim pritiskom tipa AIR-FLOW
prikazani na slici 139 povezani su skoro na identičan način kao i delovi
aparata sa konstantnim protokom. Srednji prečnik se određuje na osnovu
uzorka mase oko 8 g. Masa jednog primerka iznosi 2,5 g. Na svakom
primerku se izvrše po tri očitavanja. Uzorak se prethodno obezmašćuje
pomoću 200 ml petrol-etra sa izuzetkom suvo češljane vunene trake koja
se ne obezmašćuje. Kalibrisanje aparata izvodi se podešavanjem visine
vodenog stuba u cevčici manometra .
Slika 139. Princip rada AIR-FLOW uređaja

1-vazduh, 2- uzorak vlakana, 3- pumpa za usisavanje vazduha, 4-merač
protoka, 5-manometar, 6-vrednosti u mikrometrima, M1 - grublje i M2 - finije
vlakno
150
Slika 140 prikazuje najsavremeniji mikroner aparat firme
″STATEX HVI″.
Slika 140. Mikroner aparat firme ″ STATEX HVI ″
Postupak pripreme uzorka i stavljanje uzorka u cilindru je isti kao

kod klasičnih mikrometra ( slika 141 ), samo što se vrednosti
karakteristike vlakana prikazuju na ekranu.
a b
Slika 141. Stavljanje uzorka u cilindru ( a ) i izgled uzorka u cilindru sa

klipom ( b )
Na slici 142 date su tabelarne vrednosti za mikroner broj u

elektronskom obliku.
15
1
Slika 142. Vrednosti karakteristike vlakana dobijene u
elektronskom obliku
9.3.3. Kovrdžavost tekstilnih vlakana
Neka tekstilna vlakna imaju talasast (kovrdžav) oblik. Kod vlakana

prirodnog porekla (fine vune) kovrdžavost predstavlja značajno svojstvo.
Međutim, kod hemijskih vlakana kovrdžavost se postiže naknadnim
obradama jer se ona povoljno odražava na ponašanje vlakana pri
predenju. I voluminozne niti pokazuju osobinu kovrdžavosti.
Stepen kovrdžavosti određuje se na nekoliko načina: ocenjivanjem
pomoću šablona, crtanjem uveličanih vlakana, ili niti i ispravljanjem
kovrdžavih vlakana dejstvom sile zatezanja.
Prvi postupak ocenjivanja kovrdžavosti pomoću šablona (na primer,
segmentima Hartmanovog merila) bazira na upoređivanju sa
odgovarajućim segmentom koji ima određen broj zubaca na jedinicu
dužine. Na ovaj način je ranije ocenjivana finoća vune jer je ona upravo
proporcionalna broju kovrdža na jedinicu dužine vlakna.
Crtanje uveličanih vlakana na ekranu daje dobre rezultate. Ovaj
postupak se koristi u istraživačke svrhe. Pomoću instrumenta za merenje
krivih linija na crtežu se određuje dužina vlakna u ispravljenom stanju
(prava dužina L), a lenjirom se meri dužina vlakna u neispravljenom
stanju (L1). Kovrdžavost se izražava relacijom:
K = L−L1 ⋅ 100 (%) (98)
L1
Treći način zasniva se na ispravljanju vlakana upotrebom
jednostavnih uređaja sa štipaljkom (jedna je nepokretna, a druga
pokretna). Veličina pomeranja određuje se lenjirom, a za izračunavanje
kovrdžavosti koristi se gornja jednačina.
15
2
9.4. MEHANIČKA SVOJSTVA VLAKANA
Osobine koje određuju ponašanje vlakana pod dejstvom raznih

sila nazivamo mehaničkim svojstvima. Mehanička svojstva, uglavnom,
određuju tehnološke i upotrebne osobine vlakana.
Ispitivanje mehaničkih svojstava vlakana izvodi se u dva pravca:
- određivanje karakteristika jačine,

- ponašanje vlakana pri deformaciji.
Sa gledišta delovanja sile opterećenja, mehaničke karakteristike se
dele na statičke i dinamičke. Zavisno od dejstva sile opterećenja koja
izaziva kidanje vlakana ( jednokratnog ili višekratnog ) javlja se
poluciklična, jednociklična i višeciklična deformacija.
9.4.1. Prekidna sila

Ponašanje vlakana pri zatezanju se karakteriše različitim
veličinama. Osnovne su: prekidna sila izduženje i rad do kidanja.
Prekidna sila predstavlja silu koja se registruje u trenutku prekida.
Izražava se u centinjutnima (cN), njutnima (N), ili dekanjutnima (daN).
Osim prekidne sile (Fp ) često se ponašanje vlakana pri zatezanju
karakteriše čvrstoćom ( specifična prekidna sila ) koja predstavlja odnos
prekidne sile i površine poprečnog preseka vlakna pre kidanja.
U zavisnosti od otpora koji vlakno pruža pri kidanju pod dejstvom

spoljnih sila, razlikuju se: otpornost na istezanje, savijanje, uvijanje,
pritisak itd. Kod tekstilnih vlakana najvažnija je jačina pri zatezanju.
Sva tekstilna vlakna nemaju istu prekidnu silu pri zatezanju jer im
struktura nije ista. Tako sintetička vlakna imaju veću jačinu od prirodnih,
a to zavisi od strukture koja je definisana stepenom kristalnosti i
orijentisanosti makromolekula ( slika 143 ).
a b
Slika 143. Kristalna ( a ) i amorfna područja staklenih vlakana ( b )
15
3
Ova činjenica se odnosi na odstupanje u jačini kod prirodnih i
sintetičkih vlakana ( slika 144 ).
Slika 144. Krive F - ε za pojedine vrste vlakana

1- PES vlakna, 2 - pamuk, 3 - polinozna vlakna, 4 - viskozni rejon,
5 - PAC vlakna, 6 - vuna
Jačina vlakana može se izraziti kao:

- prekidna ili dinamometarska;
- specifična;
- relativna.
Prekidna jačina se direktno očitava na skali dinamometra ili sa
grafika F-ε u momentu kidanja jednog ili svežnja vlakana
( slika 145 ).
Slika 145. Dinamometar i kriva F-ε sa karakterističnim vrednostima

1 - granica elastičnosti, 2 - granica puzanja, 3 – prekid uzorka
15
4
S obzirom na to da ova veličina dosta varira i kod iste vrste
vlakana, potrebno je izvršiti više merenja i na osnovu tih rezultata
izračunati srednju vrednost.
Usled opterećenja dolazi do prekida vlakana zbog:
-prekida hemijskih veza u makromolekulu;
-prek ida veza između makromolekula ili njihovih agregata i
premeštanja ( klizanja ) pojedinih agregata, makromolekula ili kristala
međusobno.
Principijelno posmatrano, moguća su oba mehanizma kidanja
vlakana. Međutim, proučavanja su pokazala da se kod mehaničkih
naprezanja kidanje odigrava najpre po drugom mehanizmu, pa onda po
prvom. Verovatnoća kidanja po jednom, ili drugom mehanizmu određena
je energetskim odnosom jačine hemijskih veza između atoma molekula i
ukupne veličine međumolekulskih sila u polimeru, tj. vlaknu. U nizu
slučajeva kidanje suvog vlakna nastaje kao rezultat premeštanja
makromolekula što je naročito karakteristično kod vlakana sa malim
stepenom polimerizovanja.
Pri deformaciji vlakna, usled dejstva spoljnih sila, paralelno teku
dva procesa:
- izmena oblika makromolekula ( povećanje stepena asimetrije po
nastaloj orijentaciji ) ( slika 146a );
- promena uzajamnog rasporeda makromolekula ili što je
verovatnije, njihovih agregata ( slika 146b ).
b
Slika 146. Izmena rasporeda makromolekula tokom delovanja sile
istezanja
15
5
Pošto je tekstilno vlakno u toku eksploatacije izloženo dejstvu
različitih sila po pravcu i intenzitetu, prekidna sila ne pruža kompleksnu
informaciju o delovanju ovih sila. Realniji pokazatelji o ponašanju
vlakana u toku eksploatacije su: jačina vlakana u mokrom stanju, jačina u
omči i jačina u čvoru jer služe kao dopunski pokazatelji ponašanja
vlakana pri zatezanju, savijanju i sabijanju. Zato je jačina vlakana u omči
i čvoru obično manja od prekidne jačine. Uočeno je da se ispitivane
epruvete vlakana uvek kidaju u čvoru, odnosno u omči.
Jačina vlakana u omči, odnosno u čvoru kad je poznata prekidna

sila, određuje se jednačinom:
F = Fč ⋅ 100 (%) i F = Fo ⋅100 (%) (99)
r.č r.o
F F
p.vl p.vl
gde je: Fr.č - relativna jačina vlakana u čvoru ( %),

Fč - prekidna sila vlakana u čvoru ( cN ),
Fp.vl - prekidna sila vlakna ( cN),
Fr . o - relativna jačina vlakna u omči ( %),
Fo – prekidna jačina vlakana u omči ( cN ).
Na primer, pamučno vlakno ima jačinu u čvoru 91% od poznate
prekidne sile, a u omči 60%, vunen o u čvoru 85%, u omči 60-65%;
prirodna svila u čvoru ima 88%, a u omči 60%, od poznate prekidne sile.
Specifična prekidna sila je značajan pokazatelj ponašanja vlakana

pri dejstvu sile kidanja po jedinici površine poprečnog preseka vlakna pre
kidanja. Ova vrednost je računska veličina, a određuje se iz jednačine:
F = F =F = 4F cN (100)
p( cN ) p p( cN )
s
vl . S πd 2 d2vl (µm ) π µm2
2
( µm )
4
Relativna prekidna sila izražava odnos prekidne sile i finoće vlakna, a

izračunava se iz jednačine:
Fr = Fp cN (101)
Tt dtex
15
6
9.4.2. Izduženje vlakana pri kidanju
Izduženje pri kidanju je druga osnovna karakteristika koja se

koristi kao prekidna ili relativna mera promene dimenzija uzorka u
procesu zatezanja. Prekidno izduženje (l p) predstavlja priraštaj dužine
vlakna u momentu kidanja, a izražava se u mm. Dakle, l p =lk-lo gde je lo -
početna dužina vlakna, a lk - njegova konačna duži na posle kidanja.
Relativno izduženje ( l r ) izračunava se iz jednačine:
lr = lk − lo 100 (%) (102)

lo
Izduženje vlakana pri kidanju izraženo u procentima je važan
pokazatelj mehaničkih svojstava jer određuje uslove prerade i
eksploatacionu vrednost gotovog proizvoda. Pod uticajem istezanja
vlakna se izdužuju u pravcu ose. Veličina istezanja zavisi od vrste i
strukture vlakana. Kod sintetičkih vlakana najveće izduženje postiže se
kod PA vlakana što zavisi od stepena istezanja primenjenog u procesu
dorade ovog vlakna.
Pri zatezanju vlakno se deformiše. Potpuna deformacija sastoji se
iz sledećih komponenata: elastične, viskoelastične (često se naziva
relaksaciona) i plastične:
l = le + lve + l p (103)
9.4.2.1. Elastična deformacija
Elastična deformacija tekstilnih vlakana (polimera) nastaje usled

povećanja srednjeg rastojanja između makromolekula, kao i između
susednih segmenata i atoma u molekulu zbog dejstva spoljnih sila, pri
čemu se uglovi valenci neznatno menjaju, a međumolekulske i
međuatomske veze se ne raskidaju. U vlaknu nastaje nagomilavanje
elastične energije, a pri prestanku dejstva sile nestaje i elastična
deformacija brzinom kojom se i prostirala (brzina zvuka) . Ova
komponenta deformacije predstavlja najvažniju komponentu za ocenu
kvaliteta tekstilnih vlakana.
9.4.2.2. Viskoelastična deformacija
Viskoelastična deformacija je vezana za izmenu konfiguracije i

pregrupisavanje makromolekula polimera (vlakna). To je povratna
deformacija koja zavisi od temperature i stepena bubrenja, a to znači od
uslova obrade i strukture polimera. Po prestanku dejstva spoljašnje sile,
narušena međumolekulska ravnoteža i struktura na malim
15
7
delovima polimera ponovo se, istog trenutka, uspostavlja. Proces vraćanja
vlakna u prvobitni položaj naziva se relaksacioni proces,a vreme potrebno
da se vlakno vrati u prvobitno stanje naziva se vreme relaksacije . Vreme
vraćanja vlakna u stanje ravnoteže zavisi od vrste i intenziteta sile
delovanja.
9.4.2.3. Plastična deformacija
Plastična deformacija je nepovratna, a po prestanku dejstva sile ne

isčezava jer je došlo do trajnih pomeranja i rastojanja između segmenta
pojedinih makromolekula ( slika 147 ).
Slika 147. Plastična deformacija u vlaknu nastala

tokom višecikličnog ispitivanja
9.4.3. Modul elastičnosti vlakana i rad kidanja

Karakteristike elastičnosti vlakana izražavaju se stepenom i
modulom elastičnosti. Početni modul elastičnosti predstavlja opterećenje
potrebno da se vlakno istegne za 1% od prvobitne dužine. Modul
elastičnosti karakteriše sposobnost deformacije tekstilnih vlakana pod
dejstvom odgovarajućeg opterećenja. Ukoliko je modul elastičnosti veći,
utoliko je teže deformisati vlakno pri opterećenju, pa gotovi proizvodi
manje menjaju svoj oblik pri eksploataciji. Veličina modula elastičnosti
zavisi od hemijske prirode polimera i od intenzivnosti međumolekulskog
dejstva.
Krive deformacije vlakana pri istezanju su različite što zavisi od
vrste vlakana. Površina koju zahvata kriva deformacije vlakana pri
istezanju predstavlja rad koji nastaje pri ovom procesu. Slika 148
prikazuje dijagram rada pri kidanju vlakana. U tački ( F ) dolazi do
kidanja čije su koordinate prekidna sila (Fp) i izduženje ( ε ) . Proizvod
ovih veličina predstavlja uslovni rad (Au) koji odgovara stvarnom stanju
ako je u procesu istezanja delovala sila jednaka sili prekida ( slika 148 ).
15
8
Slika 148. Grafik dijagrama F-ε na osnovu kojeg se dobija intezitet
rada do kidanja
9.4.4. Otpornost vlakana prema ostalim vidovima deformacije
Otpornost vlakana prema mnogostrukim deformacijama

karakteriše se brojem pregiba (tzv. dvojnih pregiba) do momenta prekida.
Broj pregiba do prekida vlakana zavisi od:
- prirode polimera;
- stepena polimerizacije;
- molekulske i nadmolekulske strukture;
- orijentacije kristala u odnosu na uzdužnu osu;
- debljine i finoće vlakana.
Tanja i elastičnija vlakna postojanija su prema mnogostrukim
deformacijama od debljih vlakana. Prema deformaciji dvojnih pregiba
najpostojanija su PA vlakna - najlon koji ima 7-8 puta veće pokazatelje
od pamučnih vlakana, a 60 -80 puta od viskoznih vlakana. Vunena
vlakna, i pored toga što su elastična, imaju manju otpomost prema
mnogostrukim deformacijama od PA vlakana.
Osim zatezanja, vlakna su izložena i drugim deformacijama, kao
što su: sabijanje, uvijanje i savijanje. Sabijanje se javlja pri presovanju
vlakana u bale iz transportnih razloga, pritiskivanjem raznim organima
mašina u toku prerade i uzajamnim pritiskivanjem osnove i potke u
tkanini itd. Uvijanje se pojavljuje u procesu stvaranja pređe, dok se
savijanje manifestuje pri manipulaciji, preradi i upotrebi. Vlakna su
najčešće izložena ovim deformacijama policiklične jednociklične i
višeciklične.
9.4.5. Postupci merenja prekidnih karakteristika vlakana
Za merenje prekidnih karakteristika vlakana koriste se različiti

postupci:
- primena dinamometra;
- primena klatna;
- metoda kosog stola,
- balistička metoda.
159
Jedan od najsavremenijih i univerzalnih dinamometra je prikazan
na slici 149. Primenom adekvatnog softvera dobija se kriva F-ε na osnovu
koje se može odrediti prekidna sila i prekidno izduženje. Prvim, drugim i
trećim izvodom ove krive dobija se sila na granici elastičnosti i puzanja
vlakana uz adekvatna izduženja.
Slika 149. Univerzalni dinamometar kompanije ″ Tinius Olsen″

Slika 150 ilustruje metodu merenja prekidnih karakteristika
primenom klatna, a na slici 151 prikazan je postupak merenja metodom
kosog stola.
b
a
c
Slika 150. Metoda merenja prekidnih karakteristika primenom klatna
160
Slika 151. Metoda merenja prekidnih karakteristika kosim stolom
Na slici 152 prikazana su antibalistička vlakna dok je na slici 153
prikazana metoda ispitivanja ovih vlakana.
Slika 152. Antibalistička vlakna ( Kevlar, Twaron )
161
a b
c d
Slika 153. Primena antibalističkih metoda ili udara za ispitivanje
prekidnih karakteristika vlakana
9. 5. STEPEN ČISTOĆE VLAKANA

Stepen čistoće ili randman vlakana predstavlja neto-masu vlakana bez
stranih primesa sa dozvoljenom vlagom. Sve strane primese koje se
nalaze u masi vlakana nazivaju se nečistoćom ili u međunarodnom
prometu "mrtvom masom" ( slika 154 ).
Slika 154. Čist pamučni materijal i strane primese
162
Randman vlakana izračunava se primenom jednačine:
r = mk ⋅ 100 (%) (104)
mo
gde je: r - randman vlakana ( % ),
mk - masa čistog materijala sa dozvoljenom vlažnošću
(kg), mo - masa materijala sa nečistoćama (kg).
U zavisnosti od vrste i prirode vlakana nečistoće, prateće materije

dospevaju u masu vlakana na različit način, s toga je njihovo određivanje
i odstranjivanje različito.
Prirodna celulozna vlakna ne javljaju se u čistom obliku, već su
vezana sa drugim materijama koje nisu celulozne prirode a to su:
belančevine, voštane materije, mineralne i pigmentne materije, pektin,
lignin i hemiceluloza. One se određuju i odstranjuju iz mase vlakana
razlaganjem, rastvaranjem, taloženjem, ili ekstrakcijom.
U vlaknima vunenog porekla nečistoća se javlja kao vunski vosak
koji luče lojne žlezde, a mešavinu kalijumovih soli organskih i mineralnih
kiselina luče znojne žlezde. Ove materije se jednim imenom nazivaju
sjera. Međutim, na vuni se mogu naći znatne količine nečistoća druge
prirode, kao sto su: prljavština, pigmenti, biljne nečistoće i drugo.
Nečistoće iz mase vunenih vlakana odstranjuju se pranjem i ekstrakcijom
u Soksletovom aparatu primenom odgovarajućeg rastvarača.
Prateće materije kod prirodne svile predstavljaju niti slepljene

fibroinskim lepkom - sericinom koje se odstranjuju degumiranjem i
odbacivanjem slepljenih niti.
I kod sintetičkih vlakana pojavljuju se prateće materije koje se
svrstavaju u dve grupe. Prva grupa obuhvata supstance koje se dodaju
vlaknima u toku procesa proizvodnje radi olakšanja naknadnih obrada, ili
da bi vlakna dobila željenu osobinu (sredstva za prepariranje i matiranje).
Drugu grupu pratećih materija fine supstance koje zaostaju iz procesa
polimerizovanja - neproreagovani monomeri. Utvrđivanje sadržaja
pratećih materija iz navedenih grupa predstavlja važnu osnovu kontrole
kvaliteta sintetičkih vlakana.
9.6. HVI SISTEMI ZA ISPITIVANJE KARAKTERISTIKA

VLAKANA
Uvodjenjem mikroprocesora potpuno se promenila tehnika
kontrole tekstila. Nova generacija mernih uređaja omogućuje ne samo
veliku tačnost i pouzdanost nego i brzo testiranje i obradu statističkih
16
3
podataka. Oni su nazvani HVI ( High volume instruments ) sistemi
odnosno instrumenti.
Tipičan primer univerzalnog HVI uređaja prikazan je na slici 155.
Slika 155. USTER HVI 1000 M700

1- printer ( štampač ), 2- micronaire, maturity, color/trash ( uređaj za
određivanje mikroner broja, zrelost, boje i nečistoće vlakna ), 3-monitor
( ekran ), 4- prekidna sila, izduženje i vlaga vlakna
Na HVI 1000 M700 mogu se odrediti sledeće karakteristike

vlakna ( slika 156 ):
-mikroner broj MB;
- ideks zrelosti;
- srednja dužina vlakna koja se nalaze iznad izmerene srednje
štapelne dužine;
- indeks uniformnosti;
- procenat kraktkih vlakana koja ometaju dalji tok proizvodnje;
- relativnu prekidnu silu ( cN/tex );
- prekidno izduženje ( % ) ;
- sadržaj vlage;
- obojenost vlakana;
- procenat nečistoća;
- ispredivost vlakana SCI (Spinning Consistency Index);
- otpornost na UV i Fluoroscentne zrake;
16
4
Slika 156. Komora i senzor koji šalje podatke centralnom kompjuteru
Sve ove karakteristike su bitne tokom istipivanja vlakana u cilju

poboljšanja proizvodnih procesa.
HVI 1000 M700 sistem daje pouzdane i precizne rezultate. Sva
ispitivanja se kontrolišu adekvatnim mikroprocesorima koji obezbeđuju
veliku fleksibilnost u testiranju karakteristika.
16
5
16
6
10. ISPITIVANJE POLUPROIZVODA OD PREĐE DO
GOTOVIH PROIZVODA
Pojam poluproizvoda od pređe do gotovog proizvoda nije u
potpunosti definisan jer on može biti i gotov proizvod. Međutim, ovde
polazimo od toga da je u pitanju celina, pa ćemo ispitivanja zategnutosti
pređe u toku prerade, uticaj šlihtovanja na osobine osnove i otpornost
osnove na trenje u procesu tkanja smatrati kao ispitivanje poluproizvoda.
U ovim ispitivanjima za pokazatelje se uzima, uglavnom, broj prekida
usled naprezanja, a princip merenja zasniva se na registrovanju promena
na tekstilnom materijalu u toku određene faze rada.
10.1. MERENJE SILA ZATEZANJA PREĐE
Uređaji za merenje sile zatezanja tokom prerade tekstilnih
materijala mogu biti ručni i automatski. Ručni uređaji se nazivaju i
pasivni, jer daju informaciju o promeni sile zatezanja pređe. Na slici 157
prikazan je ručni tenziometar tipa DTFX200.
Slika 157. Šmitov ručni tenzometar DTFX2

Zategnutost pređe merena elektronskim tenzometrom tipa DTFX-
200 daje srednju, maksimalnu i minimalnu zategnutost. Osim toga daje i
statističke pokazatelje sile zatezanja ( tabela 18 ).
Tabela 18. Registrovane sile zatezanja tokom končanja pređa Ttk = 23 × 2 tex
Končana pređa 1 2 3 4 5 6
Jednožična pređa T-62 T-63
Fzj (cN) 20 20 20 50 50 50
-1
Tk (m ) 560.2 555.3 552.3 548.4 542.3 538.2
F zk (cN) 42.3 43.2 43.9 40.0 42.2 45.8
Fz.k max 47.0 48.3 48.6 44.7 52.3 55.8
Fz.k min 36.6 37.9 38.2 33.8 35.7 38.3
Fz .kpic 49.4 52.8 53.0 52.9 56.8 58.7
SD 2.3 2.2 2.5 2.6 3.3 3.2
Fzj-sila zatezanja tokom premotavanja, Fzk-sila zatezanja tokom
končanja, Tk-upredenost končanih pređa
16
7
10.1.1. Merenje sile zatezanja tokom predenja
Silu zatezanja u procesu predenja treba najpre regulisati u
razvlačnom polju. Firma Cognetex je projektovala novu predilicu koja
omogućava da se menja razvlačenje i broj zavoja primenom aktivnog
pogonskog elektronskog mehanizma ( E-Drive ).
Primenom najsavremenijih kompjutera kontrolišu se ulazne i
izlazne brzine u razvlačnom polju. Ovim postupkom se reguliše
razvlačenje i sila zatezanja. Najnoviji softver IDEA-E kontroliše i menja
brzinu između ulaznog i izlaznog cilindra ( slika 158 ).
Slika 158. Idea- E sistem za kontrolu brzina svih cilindara u

razvlačnom polju na predilici IDEA
Kod proučavanja sile zatezanja tokom predenja i namotavanja na
cevki u odnosu na prečnik namotavanja, polazi se od pretpostavke da je
broj obrtaja vretena konstantan. Minimalna zategnutost pređe je tokom
formiranja srednjeg dela konusa cevke. Maksimalna sila se registruje
tokom formiranja donjeg dela konusa, a i balon ima maksimalnu visinu.
Ugradnjom uređaja za merenje sile zatezanja ispred stabilnog
vodiča ( slika 159 ) dobija se adekvatan spektogram koji signalizira
tehnologu promene tokom predenja ( slika 160 ).
Slika 159. Merni uređaj ispred stabilnog vodiča pređe

1 – tenzometar, 2 - kompjuter
16
8
Slika 160. Zategnutost pređe tokom namotavanja na cevku
Ugradnjom aktivnih tenziometra diktira se rad predilice. Jedan od
takvih uređaja ugrađen je na DREF predilici ( slika 161 ).
Slika 161. Kontrola sile zatezanja na DREFF predilici

1- DREFF pređa, 2-Cilindar za namotavanje, 3- Vodiči, 4- Capacitivne
elektrode, 5-Tenzometar, 6,7 Delovi za konvertovanje signala, 8-Kompjuter,
9,10 i 11 sastavni delovi DREFF predilice
U procesu premotavanja pređe na kalemove, končanja, snovanja,

namotavanja potke vrlo je važno kakva je i kolika zategnutost jer od nje
zavisi ne samo učestalost prekida i koeficijent iskorišćenja mašine, već i
kvalitet gotovog proizvoda, pa i ekonomičnost proizvodnje.
Zategnutost pređe izražava se njenim mehaničkim opterećenjem
prema sili zatezanja - vučenja, a meri se centinjutnima (cN).
Mehanički tenzometar ( ručni ) daje samo vrednost sile zatezanja.
Tako naprimer kod premotavanja kombinacijom mesta odvajanja pređe sa
cevke i brzine premotavanja dobija se veliki broj varijanti zategnutosti
pređe koje znač ajno utiču na strukturne i prekidne karakteristike jednoži
čnih pređa i njihovo ponašanje u sledećim fazama prerade ( slike 162 do
165 ).
16
9
650
625
600
T ( -1 )
575
m
550 Tt.j=21tex
Tt.j=23tex
525 Tt.j=25tex
10 20 30 40 50 60 70 80 90
Fz.j (cN)
Slika 162. Uticaj promene Slika 163. Uticaj promene intenziteta

visine balona i brzine sile zatezanja tokom premotavanja
premotavanja na intenzitet sile na promenu uredenosti pređa
zatezanja tokom premotavanja
26 350 21tex
25 21tex)
325 23tex
24 23tex
300 25tex
23 25tex
275
22 250
T (tex)
F (cN)
21 225
20 200
Tt.j=21tex
175
19 Tt.j=23tex
18 150
Tt.j=25tex
10 20 30 40 50 60 70 80 90
10 20 30 40 50 60 70 80 90
Fz.j(cN)
Fz.j (cN)
Slika 164. Uticaj promene Slika 165. Uticaj promene intenziteta

intenziteta sile zatezanja tokom sile zatezanja na prekidnu silu
premotavanja na promenu podužne premotanih pređa.
mase pređa
Aktivni tenzometri uz podršku računara automatski regulišu silu
zatezanja i brzinu premotavanja ( slika 166 ). Na osnovu dobijene
informacije senzor šalje kompjuteru kojom brzinom treba da se premota
adekvatna pređa.
Slika 166. Automatsko regulisanje sile zatezanja tokom premotavanja

pređe
170
10.1.2. Merenje zategnutosti osnovinih žica tokom skrobljenja
Da bi se proces skrobljenja nesmetano odvijao neophodno je da

sve osnovine žice ulaze u korito za skrobljenje sa jednakom zategnutošću.
Ovde se naročito javlja problem kod odmotavanja osnove sa snovaćih
valjaka, koji je izraženiji ukoliko je njihov broj veći. Raspored valjaka na
stalku i primenjeni sistem kočenja su takođe faktori koji imaju značajan
uticaj na zategnutost osnovinih žica.
Za vreme skrobljenja osnovine žice se istovremeno odmotavaju sa
svih snovaćih valjaka, koji čine jednu partiju osnove. Pri tome se svaki
valjak koči kako bi se ostvarila potrebna zategnutost žica. Zategnutost
osnovinih žica pri skrobljenju treba da osigura nesmetano odvijanje
procesa. Pri tome se koriste relativno male zategnutosti, ali je važno da
sve osnovine žice budu jednako zategnute sa eventualnim minimalnim
odstupanjem od potrebne vrednosti. Mala zategnutost žica nema značajan
uticaj na promenu osobina pređe koja ulazi u proces skrobljenja što je
jedna od garancija ravnomernog nanošenja skrobne mase. Kod veće
zategnutosti osnovinih žica sposobnost primanja skrobne mase se
smanjuje. Problem ostvarivanja ravnomerne zategnutosti svih osnovinih
žica je izraženiji kod odmotavanja osnove sa većeg broja snovaćih
valjaka.
Kod puštanja i zaustavljanja mašine dolazi do izražaja inertnost
snovaćih valjaka, koja je uzrok izrazitih promena zategnutosti žica. Pored
toga, svaka promena brzine kretanja osnove u toku rada ima uticaj na
zategnutost.
Odmotavanje osnovinih žica sa snovaćih valjaka obavlja se
sopstvenom zategnutošću žica. Pri tome uređaj za povlačenje osnove, koji
se nalazi neposredno ispred korita za skrobljenje, vrši odmotavanje
osnove sa valjaka i dodavanje koritu za skrobljenje. Snovaći valjci su
smešteni u odgovarajućem rasporedu, na stalku u svojim ležištima koja
omogućavaju lako okretanje.
Pri određivanju zategnutosti žica u toku skrobljenja mora se voditi
računa da se ne naruši njihov kvalitet, tj. da se ne prouzrokuje pojava
plastičnih deformacija koje se negativno odražavaju na konačni kvalitet
proizvoda. Maksimalna zategnutost osnovinih žica u odgovarajućoj zoni
mašine za skrobljenje može se odrediti primenom jednačine:
Fa −e = Fu ⋅ ki (N ) (105)
100
17
1
gde je: Fa-e - zategnutost u odgovarajućoj zoni ( N ),
Fu - ukupna prekidna sila date osnove ( N ),
ki - faktor zategnutosti (%) čije su vrednosti prikazane u
tabeli 19.
Sila pritiska prese na osnovin valjak određuje se zavisno od mase
dužnog metra osnove, primenom jednačine:
F
p. prese
=
f ⋅ mo (N ) (106)
′
gde je: Fp. prese - sila pritiska prese ( N ),
f - odgovarajući faktor ( tabela 19 )
-1
m'o - masa dužnog metra osnove ( g⋅m )
Tabela 19. Faktori zategnutost osnove po zonama
-1
m'o (gm ) Faktor zategnutosti ki
zona Co i PES/Co
ka 2,5-5,0
kb 1,5-3,0
kc 2,0-3,5
30-100 kd 8,0-11,0
100-150 6,5-8,5
150-300 6,0-8,0
30-100 ke 10,0-14,0
100-150 9,0-12,0
150-300 8,0-10,0
do 100 20-25
do 150 f 15-20
do 300 10-15
Zbog delovanja sila zatezanja različitih intenziteta, koje se inače

postepeno povećavaju u pravcu kretanja osnove nastaje proporcionalno
povećanje istezanja osnovinih žica, koje je u skladu sa intenzitetom ovih
sila. Pri tome se javlja određena razlika u brzini kretanja pojedinih delova
osnovinih žica koja je proporcionalna istezanju žica na datim delovima
puta njihovog kretanja. Istezanje osnovinih žica u momentu odmotavanja
sa snovaćih valjaka je relativno malo, pa bi se moglo i zanemariti kada ne
bi postojala razlika u istezanju žica sa pojedinih valjaka jedne partije
osnove. Kakav će pri tome taj odnos biti zavisi od načina postavljanja
snovaćih valjaka kao i vođenja žica. Najveće istezanje se javlja kod onih
osnovinih žica koje se odmotavaju sa valjaka najudaljenijih od korita za
skrobljenje.
Različita zategnutost, pa samim tim i istezanje osnovinih žica koje
se odmotavaju sa pojednih snovaćih valjaka, dovode do stvaranja razlike
17
2
u sposobnostima primanja skrobne mase u koritu. Zbog toga je
neophodno ostvariti konstantnu zategnutost svih osnovinih žica.
10.1.3. Merenje zategnutosti osnovinih i potkinih žica tokom tkanja
Preplitanjem osnovinih i potkinih žica nastaje tkanina. Postoje

različiti načini unošenja potke u zev.
U procesu tkanja osnovine i potkine žice izložene su određenom
silom zatezanja. Na slici 167 prikazan je razboj firme SULZER kao i
mesta za merenje sile zatezanja, dok je na slici 168 dat prikaz merne
glave - senzora koji je instaliran na razboju.
Slika 167. Razboj firme ″ SULZER ″ i pristupačna mesta za merenje

sile zatezanja
1 – senzori za merenje sila zatezanja pređa na osnovinom vratilu, 2 – senzori
za merenje sile zatezanja otkane tkanine, 3 i 4 impulsi koji koriguju rad
razboja da bi se dobila ujednačena sila zatezanja tokom tkanja
Slika 168. Prikaz merne glave senzora LMGZ

1- mesto merenja, 2-valjak,3-valjak koji se okreće i 4- nepokretan valjak,
5- konektor
17
3
Na slici 169 prikazana je merna oprema kao i princip merenja sile
zatezanja na navedenom razboju.
Slika 169. Princip merenja sile zatezanja na razboju

1 - kontrolor sile zatezanja, 2 - senzor, 3 - kontrola, 4 - pojačivač
Merenje sile zatezanja osnovinih i potkinih žica na

različitim razbojima prikazano je u obliku dijagrama, slike 170 i 171.
Slika 170. Sile zatezanja osnovinih žica na različitim razbojima

L1 – leva strana razboja, R1-desna strana razboja
Slika 171. Promena impulsa sile zatezanja potkinih žica tokom prolaska
kroz zev na različitim razbojima
17
4
10.1.4. Merna oprema i metode merenja sile zatezanja tokom pletenja
Merenje sile zatezanja pređe tokom procesa pletenja je veoma
bitno sa aspekta dobijanja revnomerne strukture pletiva. Smatralo se da
konstantna dubina kuliranja na svim pletaćim sistemima predstavlja
osnovu za dobijanje ravnomernog pletiva. Međutim i pod takvim
uslovima možemo imati neravnomerno pletivo ako su sile zatezanja pređe
na ulazu u pojedine pletaće sisteme različite. Zbog toga je bitno održavati
konstantno zatezanje na svim pletaćim sistemima.
Kod kružno pletaćih mašina vrednosti ulaznog zatezanja pređe
kreću se u intervalu od 2 do 5 cN.
Merenje sile zatezanja pređe vrši se metodom pretvaranja
mehaničke veličine – sile u električnu. U procesu pletenja pored različitih
tipova ručnih tenziometra koriste se i merne glave – senzori koji se
fiksiraju u zoni pletenja. U pogonskim uslovima koristi se princip merenja
skretanjem pređe u tri tačke kao što je prikazano na slici 172.
α0
a c
β0 β0
Slika 172. Šema merenja sile zatezanja pređe
Pređa se kreće između vodiča a, b i c (slika 172). Vodiči pređe a

i c su fiksirani, dok je vodič b pokretan. Na ovaj vodič deluje normalna
sila zatezanja pređe i on se pomera u zavisnosti od veličine te sile. Vodič
b postavljen je na pokretnom cilindričnom štapu koji je deo davača sile.
Pomeranje vodiča b pretvara se u odgovarajući električni signal, čija
veličina zavisi od veličine normalne sile zatezanja pređe F koja deluje na
vodič b. Sva tri vodiča pri prolasku pređe preko njih bila su pokretna i
okretala su se oko svojih osovina. Na taj način trenje između vodiča i
pređe svedeno je na najmanju meru.
Električni signal davača sile vodi se do mikroprocesnog pojačivača HBM
17
5
DMC 9012 A, koji zapisuje mernu veličinu u sopstvenoj memoriji
kapaciteta 24000 mernih vrednosti. Dobijeni električni signal je
pojačavan u jedinici DMP 55. Merni računar Apple Macintosh 520 C ima
komunikaciju sa mikroprocesorskim mernim pojačivačem DMC 9012 A
preko serijskog interfejsa RS232 - C. Signali su obrađeni u programskom
paketu Soffware BEEM 3.1. Za čišćenje signala od šumova koji dolaze sa
mašine u ovom programskom paketu korišćen je eksponencijalni filter,
koji ima znatne prednosti nad pojasnim filterom. Koristeći ovaj
programski paket, računar ima mogučnosti da čisti signal od šumova koji
su posledica delovanja vibracije mašine na davač sile kojim je merena
zategnutost pređe.
Na slici 173 prikazana je šema merne opreme.
P RAČUNAR
O (registracioni
J uređaj)
ADAPTER A
Č
A
DAVAČ V
A
Č Štampač
Slika 173. Šema merne opreme
Legenda :
MV - merna veličina, ED - električna veličina, DEV - ojačana
električna veličina, FOEV - filtrirana električna veličina, R - rezultat
merenja merne veličine.
Na slici 174 prikazan je postupak merenja sile zatezanja pređe
na kružno pletaćoj mašini TEROT RH 116 primenom merne glave –
senzora tipa Q11/100 ″ Hottinger Baldwin Messetechnik ″.
17
6
IDS
Slika 174. Induktivni davač sile (IDS)
Rezultati merenja prikazuju se u obliku dijagrama Fz - t, slika 175.
Slika 175. Dijagram sile zatezanja pređe
Na bazi dijagrama možemo locirati greške u procesu pletenja,

nastale usled izražene neravnomernosti pređe, defekta pletaće igle ili
platine. Takođe možemo odarediti vreme trajanja periode odnosno ciklusa
17
7
stvaranja jedne petlje, kao i menimalne i maksimalne vrednosti sila
zatezanja pređe u pojedinim fazama procesa stvaranja petlji. To znači da
dujagram ulazne zategnutosti pređe daje kompletnu informaciju o
kvalitetu procesa pletenja.
10.1.5. Ispitivanje tvrdoće namotaja
Tvrdoća namotavanja pređe na cevke ili kalemove je veoma

značajan faktor njenog pravilnog odmotavanja da ne bi dolazilo do
kidanja. Ovaj faktor još je važniji za namotavanje pređe na kalemove pri
njenom premotavanju bilo da su u pitanju prirodna ili hemijska vlakna.
Uređaji za merenje tvrdoće namotavanja neophodni su
predionicama, končaonicama, pletionama kao i odeljenjima bojačnice i
apreture radi ispitivanja prolaza rastvora banje za bojenje kroz namotaje
kalemova. Ovaj aparat poznat je pod imenom densimetar ( slika 176 ).
Slika 176. Densimetar
Densimetrom, osim merenja tvrdoće namotavanja, može se

određivati i gustina namotavanja pređe na cevkama, kalemovima, pa čak i
gustine namotavanja gotovih proizvoda na komade.
10.1.6. Ispitivanje osnove na trenje
Osnovne niti u procesu tkanja izložene su stalnom međusobnom

trenju usled čega dolazi do gubitka mase, a time i do smanjenja jačine. Da
bi se smanjilo trenje između osnovnih niti, potrebno je održavati
17
8
odgovarajuću relativnu vlažnost vazduha u tkačnicama. Održavanjem
relativne vlažnosti vazduha smanjuje se i statički elektricitet koji takođe
ometa normalan proces tkanja.
Otpornost osnove na trenje može se proceniti aparatom na osnovu
broja prolaza uređaja za trenje do prekida opterećenih niti. Procenjivanje
otpornosti može se izvršiti i na osnovu promene jačine ispitivanih
epruveta u funkciji od vremena trenja.
Broj prekida osnovinih niti je posledica neotpornosti pređe prema
mnogostrukim deformacijama i silama trenja ( slika 177 ).
Slika 177. Trenje uzmeđu osnovinih žica tokom snovanja
17
9
18
0
11. STRUKTURNE KARAKTERISTIKE PREĐE
Karakteristike ispredenih pređa zavise od prirode i načina

ispredanja vlakana, broja vlakana u poprečnom preseku i dužnom metru
pređe i smerom upredanja vlakana u pređi. U praksi se najviše pažnje
poklanja proizvodnji jednožične pređe jer od njenog kvaliteta zavise i
druge vrste pređa koje se dobijaju naknadnim upredanjem dve ili više
jednožičnih pređa. Na tržištu se pojavljuju kao:
- jednožične;
- višežične ili končane;
- efektne;
- filamentne pređe koje mogu biti:
- monofilamenti (teksturirani ili ne;
- multifilamenti ili filamenti ( teksturirani ili ne );
- mikrofilamenti (teksturirani ili ne).
Hipotetička idealna pređa se definiše kao cilindrični snop

paralelnih vlakana jednake dužine i debljine, ravnomerno raspoređenih
uzduž i po poprečnom preseku pređe, zategnutih i uvijenih oko ose pređe.
Zbog velikog variranja osobina vlakana u pogledu njihove dužine,
debljine, mehaničkih osobina, zrelosti, kao i zbog njihove neadekvatne
raspodele unutar pređe, realna pređa uvek odstupa od idealnog modela.
Cilj tehnologa je da podesi tehnološki postupak prerade vlakana u pređu
tako da se pređa po svojim karakteristikama što je moguće više približi
idealnoj pređi. Standardizovanim metodama ispituju se i ocenjuju
osnovne karakteristike pređa:
- Finoća-prečnik pređe;
- Upredenost pređe;
- Mehaničke osobine pređe;
- Ravnomernost pređe.
Zavisnost između finoće i prečnika pređe zavisi od konstante C:
d p = C ⋅ Tt (mm) (107)
gde je: dp - prečnik pređe ( mm ),

C - konstanta čije su vrednosti date u tabeli 20,
Tt - finoća pređe ( tex).
18
1
Tabela 20. Vrednost konstante C u zavisnosti od vrste pređa
Vrsta pređe C Vrsta pređe C
Pamučna pređa 0.0392-0.0398 Acetatna nit 0.0468
Pređa od lana i konoplja Acetatna svila 0.0386
-mokro predena 0.0351 Kapronova nit 0.0474
-suvo predena 0.0379 Poliamidna pređa 0.0490
-ostale vrste 0.0354-0.0357 Poliamidna svila 0.0443
Vunena češljana pređa 0.0402 Viskozna i bakarna pređa 0.0389
Vunena češljana-crosbred 0.0417 Viskozna i bakrova svila 0.0348
Vunena vlačena pređa 0.0430 Poliakrilonitrilna pređa 0.0468
Cel pređa 0.0389 Poliakrilonitrilna svila 0.0379
Pređa od viskoze za 0.0379 Prirodna svila 0.0379
osnovu
Viskozna pređa 0.0348 Pređa od otpadaka svile 0.0411
Za merenje prečnika pređe koristi se savremeni uređaj Uster-
Tester 5 - S800 ( slika 178 ).
Slika 178. Princip rada Uster-Tester 5-S800
Pređa prolazi kroz optičko polje koje se sastoji od dve svetlosne

ploče kroz koje prolazi svetlost sa obe strane. Prijemnici registruju
promenu jačine svetlosti i na osnovu razlike u jačini iscrta se spektogram
varijacije prečnika pređe na dužini od 1000 metara. Pored toga na ekranu
se dobija i srednja vrednost prečnika pređe.
Porastom srednje vrednosti prečnika pređe dobija se grublja
podužna masa i obrnuto ( slika 179 ).
182
Podužna masa pređe u Tt i Ne
Slika 179. Uticaj prečnika pređe na podužnu masu
Finoća jednožične pređe može se definisati kao deklarisana,

stvarna i kondicionirana.
Deklarisana finoća pređe predstavlja standardne brojčane
vrednosti.
Stvarna finoća dobija se na osnovu izmerene mase određene
dužinske jedinice, a izražava se u odgovarajućim jedinicama Tt.
Kondicionirana finoća je ona finoća pređe koja je određena pri
dozvoljenoj vlažnosti, a izračunava se iz jednačine:
Tt = 10 ms (100 + Vn ) (tex) (108)
kon
L ⋅ nk
gde je :ms - apsolutno suva masa uzorka ( g)

Vn - dozvoljena vlažnost - repriza (%),
L - dužina kanure (m),
nk - broj kanura u uzorku.
Jedinice za finoću pređe su: tex - težinski sistem mera i Nm -

metrički sistem mera. Preračunavanje jednih jedinica u druge vrši se iz
odnosa:
Tt = 1000 tex = g Nm = 1000 Nm = m
Nm km Tt g
Jedinice iz težinskog sistema koje se koriste u proizvodnju su:

-3
- militeks mtex = 10 tex = 1mg/km koristi se za označavanje
finoće mikrovlakana i vlakana
-1
- deciteks dtex = 10 tex = 1dg/km koristi se za označavanje
finoće vlakana
3
- kiloteks ktex = 10 tex = 1kg/km = g/m koristi se za označavanje
traka i predpređa
U tabeli 21 date su jedinice za finoću pređe i njihov uzamni
odnos.
183
Tabela 21. Uzajamni odnos jedinica za finoću pređe
decitex(dtex)
Jedinice
denier(den)
(Ne)
(Nm)
No.
tex
Tex 10 x tex 9 x tex 1000 / 591 / tex
tex
decitex(dtex) dtex / 10 0.9 x dtex 10000 / 5910 /
dtex dtex
denier(den) den / 9 den x 9000 / 5314 /
1.11 den den
(Nm) 1000 / 10000 / 9000 / 0.59 x
Nm Nm Nm Nm
No. (Ne) 591 / Ne 5910 / Ne 5314 / Ne Ne x
1.69
11.1. KOREKCIJA MASE ZBOG ODSTUPANJA OD

UGOVORENE FINOĆE PREĐE
Ukoliko se laboratorijskom analizom utvrdi da srednja vrednost finoće

isporučene pređe prelazi dozvoljene granice odstupanja za odgovarajuću vrstu i
finoću pređe, onda kupac ima pravo na naknadu u masi pređe. Visina naknade
jednaka je razlici između propisane i analizom utvrđene tolerancije isporučene
pređe. Na primer, za vunenu češljanu pređu finoće Tt =
31,3 tex dozvoljeno odstupanje iznosi ± 3%, a analizom je utvrđeno da
odstupanje od ugovorene fi noće iznosi 5%. U ovom slučaju razliku
između 5% i 3% (2%) prodavac je dužan da nadoknadi kupcu prilikom
fakturisanja odgovarajuće količine pređe. Korekcija mase, tj. količina za
fakturisanje (mf) izračunava se primenom jednačine:
mf = Ttd ⋅ ms (kg) (109)

Ttf (1- O )
100
gde je: Ttd - deklarisana, ili ugovorena finoća pređe ( tex ),
Ttf - faktička (stvarna) finoća pređe ( tex ),
ms - stvarna masa pređe ( kg ),
O - razlika u % između dozvoljenog i analizom utvrđenog
odstupanja stvarne finoće od deklarisane.
184
11.2. ODREĐIVANJE FINOĆE PREĐE
Za određivanje finoće pređe koriste se metode:
- direktne,
- indirektne

Direktnom metodom finoća pređe se određuje na sledeći način: sa
cevki, vitlom obima 1 m, pređa se namotava konstantnim zatezanjem
(masa 500 ± 100 m ispitivane pređe) na kanurice, po mogućstvu u
jednom sloju, željene dužine (SRPS F.A0.101, ovaj standard je
ekvivalentan: ISO 1144:1973 ISO/TC 38/SC 23 ) sa tačnošću ± 0,5%.
Dužina kanure se može vrlo precizno izmeriti uređajem prikazanim na
slici 180.
Slika 180.Vitlo za odmeravanje dužine pređe i kvadrantna vaga za

ispitivanje finoće pređe
Kanure dovedene u standardno stanje redom se vešaju na kukicu

kraka kvadrantne vage. Srednji krak se izvodi iz nultog položaja, a posle
smirivanja kazaljke na odgovarajućoj skali (1) direktno se čita finoća
pređe. Zatim sledi obrada rezultata željenom statističkom metodom. Na
sličnom principu rade i HVI sistemi ( slika 181 ).
18
5
Slika 181. Uster - Autosorter 5
Indirektno merenje finoće pređe izvodi se na osnovu masa odsečaka

- epruveta jednakih dužina. Masa epruveta meri se torzionom vagom a finoća
se izračunava odgovarajućom jednačinom za finoću pređe.
Na osnovu dobijenih rezultata finoće pređe i Uster analiza svaki
proizvođač pređe može naći položaj svoje pređe u svetu ( slika 182 ).
Slika 182. Uster statistika koeficijenta varijacije podužne mase za

pamučnu pređu
186
11.3. UPREDENOST PREĐE
Upredenost je broj uvoja pređe oko svoje ose na dužini od jednog
metra. Postoje dva pravca uvijanja pređe oko svoje ose a obeležavaju se
velikim slovima S ili Z. Pređa ima S odnosno Z zavoje ako se u
vertikalnom položaju pređe pravac uvijanja podudara sa srednjom linijom
slova S odnosno Z. Jednožične pređe imaju uglavnom Z pravac uvijanja (
slika 183 ).
Slika 183. Smer Slika 184. Osnova i potka sa razlučitom

upredanja pređe upredenošću
Ako potka i osnova imaju isti pravac upredanja (a), tada se uvoji u
prepletaju jasnije vide, a ako je pravac upredanja razli čit (b), tada uvoji
dobijaju izgled istog pravca pa se žice lakše paraju, odnosno izvlače
( slika 184 ).
Broj uvoja Tm predstavlja meru intenzivnosti upredanja pređe
odgovarajuće finoće i specifične gustine, a koeficijent upredanja (α)
predstavlja intenzitet upredanja pređe različitih finoća, ali približno
jednakih specifičnih gustina. Obrazac za izračunavanje broja uvoja koji
daje vezu između koeficijenta upredanja i podužne mase pređe dat je
Kehlinovom jednačinom:
T = α -1
(m ) (110)
m tex
m
Tt
gde je: Tm - broj zavoja na 1m pređe,

αmtex - koeficijent upredanja,
Tt - finoća pređe ( tex ).
Još uvek se Kehlinova jednačina koristi i u metričkom

sistemu i to u obliku:
Tm = αm ⋅ Nm (111)
αm - koeficijent upredanja u metričkom sistemu:
α = α 1000 = 31,62 ⋅αm (112)
mtex m
18
7
Povećanjem broja zavoja raste jačina pređe zbog intenzivnijeg trenja
između vlakana i u jednom trenutku postiže se maksimalna jačina, posle čega
dolazi do opadanja jačine. Daljim povećanjem upredanja dolazi do kidanja
perifernih vlakana u pređi. Upredenost pri kojoj pređa ima najveću jačinu
naziva se kritična upredenost. Odgovarajući koeficijent upredanja pri kome
pređa ima najveću jačinu naziva se kritični koeficijent upredanja
(αk). Kod dužih vlakana, vlakana sa manjom sposobnošću za izduženjem
i glatkih vlakana se brže postiže kritični koeficijent upredanja. Slika 185
prikazuje uticaj porasta broja zavoja na promenu prekidne sile.
a b
Slika 185. Uticaj porasta broja zavoja na promenu prekidne sile pređa
izrađenih od štapelnih vlakana ( a ) i filamentnih pređa ( b )
Uobičajeno je da se pređa upreda sa koeficijentom manjim od
kritičnog koeficijenta upredanja ( tabela 22 ). Izuzetno, u slučajevima
kada se želi postići specijalni efekt, pređa se upreda koeficijentom većim
od kritičnog, bez obzira na smanjenje jačine pri zatezanju.
Tabela 22. Koeficijent upredanja αm za određene vrste pređa
Vrsta pređe αm β
Pamučna pređa 80-140 17-28
Lanena pređa 75-115 15-29
Vunena pređa 45-150 11-32
Svilena-mekana 30-85 7-19
Viskozna od štapelnih vlakana 95-120 20-25
Češljana vunena-osnova 60-170
Češljana vunena-potka 60-70
Vlačena vunena-osnova 100-120
Vlačena vunena-potka 60-100
Pamučna-triko 70-80
Pamučna-osnova 112-122
Pamučna-jako upredena 122-136
Pamučna-veoma jako upredena 197-242
Pamučna-potka 90-100
αm -Koeficijent upredanja, β- ugao upredanja
188
11.3.1. Metode i uređaji za određivanje upredenosti pređe
Upredenost, tj. broj zavoja (uvoja) pređe shodno SRPS F.B2. 025
određuje se metodama: raspredanja, diferencijalnom, naponskom, ili
mikroskopskom.
Na kraju sledi obrada rezultata željenom statističkom metodom,
izračunavanje koeficijenata upredenosti i donošenje zaključka da li pređa,
u pogledu broja zavoja, odgovara SRPS-u F.B2.025.
Dozvoljeno odstupanje broja zavoja pređe od ugovorene srednje
vrednosti iznosi:
- za pamučnu pređu: jednožičnu ± 6%, dvožičnu ± 4%,
- za vunenu vlačenu i češljanu ± 7,5%,
- za cel-pređu: jednožičnu ± 5 %,
- višežičnu ± 4%.
11.3.2. Određivanje pravca i broja uvoja
Postupak određivanja pravca i broja uvoja je sledeći:

- treba najpre odrediti finoću ispitivane pređe radi izbora prednapona
a zatim, zavisno od vrste pređe, izabrati dužinu epruvete za ispitivanje i
fiksirati položaj stege sa linearnim pomeranjem. Postupak rada zavisi od
metode ispitivanja, tipa torziometra i vrste pređe ( slika 186 ).
Slika 186. Uster -ZWEIGLE TWIST TESTER 5
11.3.2.1. Metoda raspredanja
Posle dovođenja epruveta u standardno stanje pristupa se

određivanju pravca, broja uvoja i koeficijenta upredanja. Ovi parametri
kod jednožične pređe određuju se torziometrom ( slika 187b ), primenom
stege (2) i diferencijalne stege (3). Upredenost višežične pređe određuje
se primenom obrtne stege (2) i stege (6) koja se linearno pomera.
Epruveta se stavlja u stege sa prednaponom koji se određuje na osnovu
mase 500±100 m ispitivane pređe ( osim kod pređa čije je istezanje pod
ovim predopterećenjem veće od 0.5% u t om slučaju se bira takvo
opterećenje koje će prouzrokovati istezanje manje od 0,5% ) i to na
sledeći način: - najpre se od cevke (5) odmota nekoliko metara pređe ( 5
m), levi kraj epruvete se ubacuje u stegu (3), odnosno (6) a desni se
18
9
uvuče kroz obrtnu stegu (2) sve dotle dok se ne postigne određeni
prednapon. Prednapon se postiže postavljanjem tega na odgovarajuće
rastojanje kraka stege 3, odnosno 6. To je momenat kada kazaljka stege
(3), odnosno (6) pokazuje 0 na skali (4), odnosno (7). U tom momentu se
desni kraj epruvete zateže stegom (2).
Okretanjem dugmeta (11) u S, odnosno Z položaj, počinje
raspredanje epruvete sve dotle dok igla provučena rukom ne prolazi
nesmetano između vlakana. Raspredanje epruvete, koja se ispituje,
posmatra se kroz lupu (9) čija je obrtna tačka (8). Broj obrtaja stege (2)
registruje brojač (10). Brzina obrtne stege se reguliše dugmetom (11),
sistemom poluga i točkića na osovini stege (2) koji dobija frikcioni pogon
od elektromotora (12) preko remenice. Broj zavoja na 1 m određuje se iz
relacije:
Tm= n′· k′ (113)
gde je: n ' - broj obrtaja stege 2 na jedinicu dužine ispitivanja (l),
k' - količnik broja 100 i dužine epruvete (l) .
b c
Slika 187. Uređaj za određivanje upredenosti pređe
Shodno SRPS-u, uobičajene dužine epruvete koje se ispituju su

za: pređu pamučnog tipa 10 ili 25 mm, pređu od tvrdih vlakana 100 ili
19
0
250 mm, češljanu vunenu pređu 25 ili 50 mm, pređu od beskonačnih niti
250 ili 500 mm, vlačenu vunenu pređu 25 ili 50 mm, višežične i
kablovane 250 ili 500 mm.
Broj epruveta, tj. obim uzorka zavisi od dužine epruveta: n =
100 ( za epruvete dužine 25 mm ), n = 50 (za l > 25 mm).
11.3.2.2. Diferencijalna ili Maršik-Razuvajeva metoda
Ovom metodom, poznatom i pod imenom mehanička metoda,

prema slici 187c, upredenost pređe određuje se na sledeći način. Epruveta
se postavlja u stege na opisani način, upreda se do prekida i u tom
momentu očitava se vrednost (n1 ). Isti postupak se ponavlja 10 do 20
puta u suprotnom pravcu do prekida i očitava se veličina ( n2). Za obe
vrednosti izračunava se aritmetička sredina. Broj uvoja na jedinicu dužine
ispitivanja ( l ) iznosi ( x ) zavoja, a na dužni metar izračunava se iz
jednačine:
T = xk' = n2 − n1 k' (114)

m
2
11.3.2.3. Naponska metoda
Ova metoda bazira na principu da se epruveta ispitivane pređe kod

konstantnog naprezanja pri raspredanju izdužuje onoliko koliko se pri
upredanju skratila. Upredenost određena ovom metodom ( slika 187a ) je
nešto manja od stvarnog broja zavoja, ali se ta razlika u praksi
zanemaruje u slučajevima kada se ispituje veći broj epruveta. Međutim,
ispitivanjem se može doći do korektivnih koeficijenata za preračunavanje
dobijenih rezultata na stvarni broj zavoja. Određivanje broja zavoja
naponskom metodom izvodi se na sledeći način: epruveta se postavlja u
obe stege, do kraja se raspreda, a zatim se nastavlja sa upredanjem sve
dok kazaljka stege (3), odnosno (6), ne pokaže ponovo 0. Broj obrtaja
stege (2) registrovanih na brojaču (10) deli se na 2:
T = n k' (115)
m
2
11.3.2.4. Mikroskopska metoda
U slučajevima kada se raspolaže vrlo kratkim epruvetama pređe,

ili kod vrlo finih - tankih pređa koristi se mikroskopska metoda. Pređa se
pritisne između dva predmetna stakla, posmatra mikroskopom sa malim
19
1
uvećanjem a okularnim mikrometrom se određuje prečnik i nagibni ugao
( β ) vlakana prema osi pređe. Broj zavoja na jedan metar određuje se
formulom:
T =tgβ1000k = 1000k (m-1) (116)

m
dπ dπ ctgβ
gde je: d - prečnik pređe ( mm ),

k - korekturni koeficijent ustanovljen empirijskim putem
( k = 1,144 ).
Registrovane merne vrednosti sređuju se jednom od metoda

matematičke statistike, izračunavaju se brojčane karakteristike uzorka,
prvenstveno koeficijent varijacije. Primenom Köechlinove jednačine
izračunava se koeficijent upredanja i njegovo procentualno odstupanje od
ugovorom utvrđene vrednosti. Na kraju se utvrđuje da li pređa odgovara
SRPS-u u pogledu broja zavoja.
11.4. KONČANA PREĐA
Pod končanom pređom podrazumeva se pređa sastavljena od dve

ili više jednožičnih međusobno upredenih pređa. Ako nisu upredene, već
samo paralelno namotane, onda se takva pređa naziva - stručena pređa.
Različita konstruktivna rešenja pređa prikazana su na slici 188. Finoća
končane pređe (Ttk), zavisno od toga koliko je jednožičnih pređa
upredeno, određuje se jednačinom:
T = (T ⋅ z) ⋅ 100 (tex) (117)
tk tp
100−S
gde je: Tt - finoća jednožične pređe ( tex ),
z - broj koji označava koliko je jednožičinih pređa
jednakih finoća ustručeno,
S - skraćenje pri končanju ( % ).
Međutim, čest je slučaj da se končaju jednožične pređe koje

nemaju istu finoću. Tako se formira efektna pređa, a finoća se izračunava
primenom jednačine:
Tt ef = (Tt + Tt 2 + ⋅ ⋅ ⋅ + Tt n ) ⋅
1
100 (tex) (118)
100−S
19
2
Pri upredanju jednožičnih pređa dolazi do skraćenja koje se
izračunava primenom jednačine:
S = Lp − Lk ⋅100 (%) (119)
Lp
pri čemu koeficijent skraćenja (konč anja) pokazuje karakteristiku

promene dužine jednožičnih pređa koji se izračunava iz odnosa:
Ks = L p (120)
Lk
gde je: Lk - dužina končane pređe ( mm ),

Lp - dužina jednožične pređe
( mm ), Ks - koeficijent skraćenja.
Slika 188. 1 - jednožična pređa , 2 - dvožična pređa,

3 - trožična i četvorožična pređa, 4 – kord pređa
11.5. EFEKTNA PREĐA
Bojenjem i štampanjem ne mogu se uvek postići željeni efekti koji

dolaze do naročitog izražaja u tkanini. Zbog toga se za izradu modnih
tkanina sve više upotrebljavaju efektne pređe.
Izrada efektne pređe predstavlja specijalno područje tehnologije
končanja kao deo tehnologije tkanja (pripremni radovi za tkanje), a izvodi
se na specijalnim mašinama. Stvaranje efektne pređe uslovljeno je:
- kombinacijom dveju ili više bojenih pređa istih, ili različitih
vrsta vlakana (pamuk-pamuk, vuna-vuna, svila-svila, ili pamuk-vuna,
pamuk-svila, vuna-svila itd.);
19
3
- kombinovanjem dveju ili više jednožičnih pređa različitih
finoća;
- različitim intenzitetom upredanja, smerovima uvijanja, debljina,
ili različitim brzinama dodavanja istih, ili kombinovanih, obojenih,
neobojenih, ili i jedno i drugo, jednožičnih pređa.
Efektna pređa se može dobiti:
- končanjem predpređe (pamuka i češljane vune) i
- končanjem jednožičnih pređa.
11.6. TEKSTURIRANI FILMENT
Teksturirani filament, ili “kudravka” je kovrdžava pređa izrađena

od sintetičkih filamentnih niti. Proces teksturiranja, prvi put izveden
1936. godine, imao je za cilj da se filamentima od hemijskih vlakana da
svojstvo pređe prirodnih vlakana. Gotovi proizvodi izrađeni od sintetičkih
teksturiziranih filamenata upoređuju se sa sličnim proizvodima od
prirodnih vlakana. Danas se teksturirani filamenti izrađuju po postupku
lažnog uvijanja ili tzv.”helanca” postupku.
Da bi se ocenio kvalitet filamentnih niti, ispituju se njihove
karakteristične osobine: finoća (obično u den), smer i broj lažnih zavoja,
elastično izduženje, rastegljivost kovrdža i njihov broj, ravnomernost
kovrdžavosti i obojenja, kao i izgled niti.
19
4
11.7. RAVNOMERNOST PREĐE
Jedan od najbitnijih parametara strukture pređe je njena

ravnomernost. Od stepena ravnomernosti pređe u velikoj meri zavisi
ravnomernost strukture i spoljašnji izgled tekstilnih materijala.
Kod pređa najčešće se određuje ravnomernost: prečnika, podužne
mase, upredenosti, prekidne sile i izduženja.
Poznavanjem ovih karakteristika mogu da se definišu uslovi
konvertovanja pređe u ravne tekstilne proizvode. Odrediti ravnomernost
neke od karakteristika pređe znači utvrditi prirodu oscilovanja mernih
vrednosti ispitivane karakteristike oko srednje vrednosti.
Veliki doprinos razvoju teorije ravnomernosti finoće pređe dao je
engleski fizičar Martindal. On je postavio prvu naučno - objektivnu
metodu za određivanje ravnomernosti pređe primenom statistike. To je
metoda merenja odsečaka pređe, jednakih po dužini kao i izračunavanja
koeficijenta varijacije. Martindal je utvrdio da promene u masi pređe
(gustina i zapremina) zavise od sledećih faktora:
- broja vlakana u poprečnom preseku pređe;
- promene finoće vlakana i pređe;
- upredenosti pređa;
- podužne mase vlakana i prekidne sile pređa;
- podužne mase vlakana i prekidnog izduženja pređa;
- koeficijenta varijacije debljine i finoće vlakana .
Matematički izraz ovih faktora predstavlja Martindalovu teoremu
ravnomernosti pređe. Odnos između koefilcijenta varijacije praktične i
idealne ravnomernosti pređe naziva se Martidanlov indeks ravnomernosti,
a izračunava se primenom jednačine:
Mir = CVp (%) (121)

CVi (%)
gde je: Mir - Martindalov indeks ravnomernosti,

CVp - koeficijent varijacije praktične ravnomernosti pređe,
CVi - koeficijent varijacije idealne ili teorijske ravnomernosti.
Na slici 189 prikazan je uticaj broja vlakana u poprečnom preseku

na ravnomernost podužne mase vunenih pređa. Promena podužne mase
vunenih pređa u funkciji podužne mase vlakana prikazana je na slici 190.
19
5
36
70
34
)
65
32
N
upoprecno presek predj (
60
30
e
55 28
u 50 26
24
40
m
20
45
22
35
18
Br vlakana
16
oj
0
30 2 4 6 8 10 12 14 16 18 20 22 24 26 14
0 2 4 6 8 10 12 14 16 18 20 22 24
Uzorci ispitivanih predja Uzorci predja
Slika 189. Uticaj broja vlakana u Slika 190. Promena podužnih

poprečnom preseku na masa vunenih pređa u finkciji
ravnomernost vunenih pređa podužne mase vlakana
Jedan od glavnih faktora koji utiču na oscilaciju podužne mase je

dužina vlakana. Raspored vlakana u pređi zavisi od kvaliteta otvaranja -
rasčupavanja u fazi pripreme za predenje.
c
Slika 191. Dijagram raspodele podužne mase pređa sa vlaknima
ravnomernim po dužini
posle predenja (a), premotavanja (b) i končanja (c)
196
Duža vlakna uspostavljaju bolju vezu sa susednim vlaknima.
Velike razlike u dužinama vlakna zahtevaju specijalnu podešenost i
konstrukciju organa za otvaranje i razvlačenje u procesu predenja.
Ekstremno duga ili kratka vlakna daju na pređi varijacije sa kratkim
periodama, dok varijacije sa dužim periodama su posledica nedostatka u
pojedinim fazama procesa predenja ( slike 191 i 192 ).
c
Slika 192. Dijagram raspodele podužne mase pređa sa vlaknima
neravnomernim po dužini
posle predenja (a), premotavanja (b) i končanja (c)
Sve metode za određivanje ravnomernosti finoće i debljine pređe

dele se na direktne i indirektne.
11.7.1. Direktna metoda za određivanje ravnomernosti
Tipičan primer direktne metode je vizuelna metoda. Uređaj kojim

se procenjuje ravnomernost pređe naziva se planiskop ( slika 193 ). To je
kosa crna ( ili kontrasno obojena) ploča, ili bubanj na koji se namotava
pređa određenom gustinom. Na konstantnoj površini se lako uočavaju
zadebljana mesta na pređi, pa i moare efekat, na osnovu kojih se ona
19
7
razvrstava u određenu klasu prema etalonu. Ovim uređajem se može
unapred programirati šara karo tkanine.
Slika 193. Planiskop
11.7.2. Indirektne metode za određivanje ravnomernosti

Indirektne metode za određivanje ravnomernosti pređe zasnivaju se
na analiziranju karaktera neravnomernosti primenom grafoanalitičkih
metoda, ili na osnovu korelograma. Na osnovu krivih koje se dobijaju pri
ispitivanju određuje se karakter neravnomernosti pređe.
11.7.2.1. Metoda za ispitivanje pomoću radio - izotopa
Radio - izotopima se može određivati ravnomernost trake, pretpređe

i pređe. Princip merenja ravnomernosti sastoji se u tome što ispitivana
traka, pretpređa ili pređa prolazi kroz tačno profilisani levak u čijoj se
blizini nalazi izvor radio - izotopa gde β-zraci prolaze kroz ispitivani
objekt. Pri tome se meri intenzitet zraka koje propušta ispitivani materijal.
Intenzitet propuštanja radio-izotopa meri jonizaciona (radna) komora i on
zavisi od propusne moći ispitivanog materijala, a ova od gustine vlakana
u materijalu. Drugim rečima, intenzitet propuštanja radio-izotopa
proporcionalan je masi jedinice dužine ispitivanog materijala.
11.7.2.2. Fotoelektrična metoda

U grupi indirektnih metoda značajno mesto ima fotoelektrična
metoda. Princip određivanja ravnomernosti je isti kao ispitivanje pomoću
radioizotopa samo što se koristi prodor svetlosti kroz ispitivani uzorak
pređe. Svetlosni zraci se preko objektiva B šalju fotoelektričnoj ćeliji koja
indikatoru šalje podatke. Indikator E transformiše informacije u obliku
dijagrama F ( slika 194 ).
19
8
Slika 194. Fotoelektrična metoda za određivanje ravomernosti pređe
A – izvor svetlosti, B – objektiv, C – prorez za kretanje pređe, D –
fotoelektrična ćelija, E – indikator, F – pretvaranje signala iz indikatora u
obliku dijagrama
11.7.2.3. Optička metoda
Optička metoda koristi prolazak IC zraka kroz ispitivani uzorak
pređe. Upoređivanjem referentne ( I1 ) i dobijene ( I2 ) vrednosti posle
prolaska pređe na dijagramu se iscrtava oscilatorna kriva oko referentne
vrednosti ( slika 195 ).
Slika 195. Optička metoda za određivanje ravomernosti pređe

1 – upoređivanje referentne ( I1 ) i dobijene ( I2 ) vrednosti
11.7.2.4. Kapacitivna metoda

Određivanje neravnomernosti trake, pretpređe, pređe i konca
kapacitivnim principom predstavlja racionalnu i savremenu metodu
laboratorijskog ispitivanja tekstilnih proizvoda. Iz ove grupe najpoznatiji
su aparati firme Zellweger-Uster ( slika 196 ) .
19
9
Slika 196. USTER TESTER 5
Princip rada ispitivača ravnomernosti sastoji se u merenju
promena kapaciteta prouzrokovanih prolazom ispitivanog materijala kroz
mernu g1avu.
Mernu glavu čini kondenzator sastavljen od dve paralelne
elektrode, postavljene na određenom rastojanju ( slika 197 ). Merna glava
je sastavni deo oscilatornog kola visokofrekventne struje. U međuprostoru
elektroda stvara se električno polje. Pri prolazu ispitivanog tekstilnog
materijala - dielektrika - kroz merno polje, menja se kapacitet mernog
kondenzatora što dovodi do promene ravnoteže mernog sistema, tj.
uslovne srednje efektivne vrednosti koja se regustruje na ekranu u obliku
dijagrama.
Slika 197. Kapacitivni merni senzor
Promene kapaciteta kondenzatora proporcionalne su masi vlakana

u jedinici dužine ispitivanog materijala pod određenim uslovima,
nezavisno od položaja mase vlakana u polju kondenzatora. Rastojanje
između elektroda merne glave zavisi od vrste i oblika materijala koji se
ispituje, pri čemu se mora voditi računa da ne dođe do sabijanja ili usled
velikog trenja, do razvlačenja trake, pretpređe ili pređe.
Ispitivač ravnomernosti ( slika 197 ) ima dva visokofrekventna
oscilatora. Jedan od njih nezavisno od ispiti vanja, oscilira na određenoj
konstantnoj frekvenciji dok se frekvencija drugog menja zavisno od
20
0
promene preseka ispitivanog materijala koji prolazi između elektroda
merne glave. Ako u mernoj glavi nema materijala, onda oba oscilatora
osciliraju istom frekvencijom, pri čemu je razlika jednaka nuli.
Promene kapaciteta merne glave koje su proporcionalne variranju
mase u jedinici dužine ispitivanog materijala se registruju u procesoru.
Dobijene signale procesor transformiše na ekranu u obliku spektograma
ili histograma ( slika 198 ). Na taj način mogu se dobiti vrednosti nopa,
zadebljanih i tankih mesta.
Slika 198. Registrovane promene ravnomernosti pređe
11.7.2.5. Dodatni delovi aparata za ispitivanje ravnomernosti

Varimetar je dodatni aparat ispitivača ravnomernosti koji
omogućava određivanje neravnomernosti baterovog namota u pogledu
mase jedinice dužine. On omogućava kontrolu rada batera, kao i
utvrđivanje nastalih grešaka i mera za njihovo otklanjanje. Varimetar se
sastoji iz kondenzatorskog polja, adaptera i varisignala.
Kondenzatorsko polje se pruža iznad cele širine batera i utvrđuje u
svakom momentu promenu mase namota u jedinici dužine koja se nalazi
između mernih elektroda. Adapter registruje promene kapaciteta usled
variranja mase namota u polju kondenzatora. On pojačava signale i
predaje ih ispitivaču ravnomernosti koji ih prenosi integratoru i na osnovu
njih registrator crta dijagram ravnomernosti.
Varisignal prikazuje odstupanja u debljini namota na jednom ili
na grupi batera.
Novi uređaj za regulisanje dužine, finoće i kvaliteta trake sa karde
je USTER CARD CONTROL L i S.
Uređaj Uster EDC vrši kontrolu finoće sintetičkih niti. Postoje
dva tipa ovog uređaja: za kontrolu u procesu proizvodnje i za
laboratorijska ispitivanja.
20
1
Uster-autosorter sa kalkulatorom predstavlja elektronsku vagu,
slika 199, koja meri masu epruveta postavljenih na tas, a obračunavanje
se automatski izvodi pomoću računara. Obrač unate vrednosti: srednja
vrednost finoće, koeficijent varijacije i područje pouzdanosti štampaju se
na papirnoj traci.
Slika 199. Elektronska vaga na Uster-autosorteru

Uster OE - inspektor meri presek pređe i prekida jedinice predenja
čim nastupe veća zadebljanja, periodična kolebanja ili posebne
nejednakomernosti.
Uster sensotex M radi nezavisno od finoće pređe, zatezanja
pređe, brzine i vrste materijala pošto rotaciono stanje trkača služi kao
merni kriterijum.
Uster tex - alarm meri neravnomemost trake na razvlačici,
isključuje mašinu ako su odstupanja veća od dozvoljenih granica
tolerancije i ujedno registruje promene na dijagramskom papiru (u
granicama ± 10%). U ovom poglavlju je razrađena metodologija
lokalizacije uzroka koji prouzrokuju greške na traci što tehnologu
omogućuje održavanje nivoa kvaliteta i brzo odstranjivanja uzroka.
Metoda se zasniva na analizi dijagrama i spektograma kolebanja podužne
mase trake dobivenih sa USTER TESTER 3 aparata za ispitivanje
neravnomernosti poluproizvoda i proizvoda u predionici.
11.7.2.6. Određivanje i odstranjivanje grešaka pređe
Greške u pređi, koje se moraju odstraniti pri čišćenju u procesu

premotavanja, određuju se klasimatom. U ovu svrhu koriste se tzv.
uporedne tablice. Gradacija grešaka se izvodi na osnovu dužine i
poprečnog preseka zadebljanih mesta.
Klasiranje grešaka u pređi izvodi se pomoću gradatora na sledeći
način. Partija pređe koja se analizira premotava se klasičnom mašinom za
premotavanje koja je snabdevena uređajem za čišćenje pređe. Doslednim
čišćenjem prede Uster – auto - matikom sve greške od uticaja na kvalitet
pređe se odstranjuju, a njihov broj se unosi u gradator.
20
2
Na slici 200 a prikazan je Uster klasimat, a na slici 200 b Uster
quantum 2 .
a b
Slika 200. Uster clasimat ( a ) i Uster quantum 2 ( b )
Zavisno od željene statističke sigurnosti ( S = 90 ili 98 % ),
ispituje se najmanje 100000 m pređe. Međutim, ukoliko je pređa
ravnomernija, treba ispitati više od 100000 m, a najviše 300000 m radi
dobijanja sigurnijih rezultata. Vreme ispitivanja za jednu probu je 30 do
45 minuta sa brzinom premotavanja 800 m / min za 6 mernih jedinica.
Odstranjene greške klasiraju se prema sledećoj šemi:
horizontalno: vertikalno:
dužina klase A kraća od 1 cm, poprečni presek 1 + 100 do +150%,
dužina klase B 1-2 cm, poprečni presek 2 + 150 do +250%,
dužina klase C 2-4 cm, poprečni presek 3 + 250 do +400%,
dužina klase D 4 i više cm, poprečni presek 4 + 400% i više.
Broj grešaka unosi se u listu grafičkog prikaza, a zatim u protokol

ispitivanja. Za razliku od gradatora, protokol ima dodatna polja za
unošenje rezultata o vrsti i broju grešaka pređe. Za svako ispitivanje
koristi se poseban list protokola koji se cepa iz bloka od 100 listova. U
protokol se unosi broj grešaka na 100000 m ispitivane pređe radi
dobijanja jedinstvenih rezultata. Međutim, u protokol se unosi i ukupan
broj grešaka (total) za čitavu količinu ispitivane pređe (na primer, za
170000, 300000, 303000 m).
20
3
Na kraju sledi utvrđivanje kvaliteta na osnovu standarda. Ovako
ocenjena pređa nosi zaštitni znak usterizirana pređa. Standardi su različiti,
tj. zavise od vrste pređe koja se ispituje.
11.7.2.7. Statistička šema kontrole kvaliteta pređe
Statistička šema kontrole daje detaljan pregled kvaliteta

proizvedene pređe u odnosu na prosečni svetski kvalitet. Ako se rezultati
ispitivanja, utvrđeni Usterovim uređajem za klasiranje vrste i broja
grešaka pređe uporede, za određenu pređu, sa odgovarajućom
statističkom šemom, onda će ove vrednosti biti ispod ili iznad
parametarijske linije - medijane (50% - prosečna vrednost kvaliteta pređe
svetske proizvodnje). To znači: ako su vrsta i broj grešaka pročitanih iz
protokola za 100000 m iznad parametarske linije, ispitana pređa ima više
od dozvoljenog broja grešaka prosečne svetske proizvodnje, pa je po
kvalitetu ispod nivoa prosečnog svetskog kvaliteta. Obrnuto, ako je broj
grešaka ispod prosečne parameterske linije, znači da je pređa iznad
prosečnog nivoa svetskog kvaliteta ( slika 201 ).
Slika 201. Izgled uster - klasimata za češljanu vunenu pređu
20
4
11.8. MALJAVOST PREĐE
Prisustvo krajeva vlakana koji slobodno vire po obimu pređe naziva
se ma1javost. U zavisnosti od načina predenja, stepena paralelizovanja
vlakana, upredanja, vrste vlakana, njihovih svojstava, maljavost može biti
mala ili velika ( slika 202 )
Slika 202. Maljavost pređe u zavisnosti od principa

konvertovanja vlakana u pređi
Posmatrajući sliku 202 primećuje se da kompakntne pređe imaju
najmanju maljavost.
Današnje konstrukcije prstenastaih predilica imaju mogućnost
izrade prstenastih i kompaktnih pređa. Na slici 203 prikazan je odnos
maljavosti između prstenastih i kompaktnih pređa. Slika 204 daje
uporedne vrednosti malja na dužnom metru kod: OE, prstenastih i pređa
dobijenih vazdušnim mlazom.
Cotton Incorporated je sproveo opsežno istraživanje u vezi
uporednih karakteristika MVS, prstenastog i rotorskog predenja kao
pletenina i tkanina dobijenih od njih. Ukupne neujednačenosti ( tanka
mesta, debela mesta i nope) su generalno manje nego kod prstenaste i
rotorske pređe, posebno kod finijih pređa.
Slika 203. Maljavost prstenastih Slika 204. Uporedne karakteristike

i kompaktnih pređa proizvedenih maljavosti pređa dobijenih
na predilicama Suessen i Zinser različitim postupcima
205
Uster maljavost ( H ) kompaktnih pređa je značajno niža u
poređenju sa maljavošću prstenastih pređa. Morfologija pređa, definisana
kao broj štrčećih vlakanca različite dužine na 100 metara, pokazuje
znatno nižu primarnu maljavost ( 1 do 3 mm ) i sekundarnu maljavost ( 4
do 12 mm ) kompaktnih pređa. Bolji rezultati i značajna poboljšanja su
postignuta na Suessen predilicama, a razlog je u konstrukciji razvlačnog
sistema. Uster maljavost (H) kompaktne pređe je značajno niža u
poređenju sa maljavošću konvencionalnih prstenastih pređa ( slika 204 ).
Maljavost je nepoželjna za pređe koje su namenjene kvalitetnim
proizvodima u beloj boji ili vrlo svetlih nijansi, a pogotovu kada je u
pitanju štampanje zbog toga što malje utiču na kvalitet štampanja ( slika
205 ).
Slika 205. Svetle nijanse tkanina i dres pripreljen za štampanje
U cilju odstranjivanja štrčećih vlakana, tkanine i pletenine se izlažu

postupku smuđenja. Ovaj nedostatak se može odkloniti i
mercerizovanjem pamuka, pri čemu se štrčeća vlakna slepe, pa pređa,
tkanina ili pletenina dobija bolji sjaj. Slični nedostaci se uočavaju i kod
sintetičkih pređa koja su ukopmonovana u mešavini sa prirodnim
vlaknima. Međutim, u izvesnim slučajevima, maljavost pređe može imati
pozitivno svojstvo naročito kada se želi da proizvod ( pletenina ) postigne
željeni modni efekat ( slika 206 ).
Slika 206. Izgled pletenine sa efektima štrčećih vlakana
20
6
11.8.1. Metode i uređaji za ispitivanje maljavosti pređa
Maljavost se određuje projektovanjem pređe na odgovarajući ekran

pri čemu se može izračunati i broj vlakana koja grade malje na jedinicu
dužine pređe (1 mm).
1.8.1.1. Širli metod za ispitivanje maljavosti pređe

Za ispitivanje maljavosti pređe koriste se više metoda. Jedna od
najzastupljenijih je Širli metod koji je prikazan na slici 207. Instrument
poseduje dva vodiča pri čemu donji set vodi pređe preko pokretnog
vodiča na fiksnoj udaljenosti od 3 mm od receptora. Gornji set vodi pređe
preko pokretnog vodiča koji može biti postavljen na udaljenosti izmedju 1
i 10 mm od receptora. Svaki prekid svetlosnog zraka se registruje kao broj
dlaka određene dužine.
b
Slika 207. Širli metod za ispitivanje maljavosti pređe
pre ulaska pređe u mernu glavu ( a ) posle izlaska pređe iz merne glave ( b )
20
7
11.8.1.2. Zweigle - ov metod za ispitivanje maljavosti pređe
Pored Širli metode za ispitivanje broja malja koristi se i Zweigle-

ov metod ( slika 208 ). Ovaj aparat prebrojava vlakna dužine 1 do 25 mm
od krajnje ivice pređe. Na dužini od 1, 2, 3, 4, 6, 8, 10, 12, 15, 18, 21 i 25
mm od pređe raspoređene su fotoćelije. Pređa je osvetljena i tokom
prolaska kroz mernu stanicu vrh dlake dodirne fotoćeliju koja se isključi i
izazove električni imipls. Na osnovu broja impulsa izračuna se broj dlaka
za svaku dužinu.
b
Slika 208. Postupak ispitivanja maljvosti pređe na uređaju Zweigle
pre ulaska ( a ) i posle izlaska iz merne glave ( b )
20
8
11.8.1.3. ″ Uster Tester G 565″
Za određivanje maljavosti pređe u savremenoj praksi jedan od
najzastupljenijih aparata je Uster Tester G 565 prikazan na slici 209.
Paralelni snop IC svetlosti osvetljava pređu koja prolazi kroz
mernu glavu. Direktna IC svetlost ne može da dopre do detektora. Jedino
snop koji raspršuju štrčeća vlakna sa pređe dostiže do detektora. Vrednost
rasute svetlosti je mera maljavosti i ona se pretvara u električni signal od
strane aparata. Instrumentom se tako prati samo ukupna maljavost, ali
koristeći Uster podatke može da se prate promene maljavosti duž prediva
putem dijagrama, spektrograma i CV maljavost.
b
Slika 209 – Uster Tester G 565
ulaz pređe u merni instrument ( a ), prolaz svetlosnog zraka kroz pređu i
regustrovanje broja malja na dužnom metru pređa ( b )
20
9
11.9. MEHANIČKA SVOJSTVA PREĐE
Za prikazivanje mehaničkih karakteristika pređa razvijen je čitav
niz od oko 50 različitih deformacionih karakteristika, koje se dobijaju
statičkim ili dinamičkim ispitivanjima ili se izračunavaju na osnovu
rezultata tih ispitivanja. Metode ispitivanja se razlikuju prema načinu
delovanja sile opterećenja te mogu biti:
-različite po pravcima delovanja sila, tako da izazivaju različite
deformacije ( istezanje, sabijanje i savijanje );
-razli čite po intenzitetu delovanja sile, pa tako i po
deformacijama koje pri tom prouzrokuju;
-različite po vremenskim intervalima delovanja;
-različite po načinu izvođenja opterećenja (poluciklične,
jednociklične i višeciklične sa promenljivim intenzitetom delovanja sile i
relaksacijama unutar ciklusa opterećenje - rasterećenje).
S obzirom na prirodu opterećenja tokom procesa prerade od
posebnog značaja su prekidne mehaničke karakteristike kod kojih je
pređa izložena istezanju. U zavisnosti od načina delovanja opterećenja
razlikuje se čitav niz mehaničkih karakteristika koje se inače mogu
svrstati u tri grupe i to poluciklične, jednociklične i višeciklične.
U tabeli 23 data je klasifikacija mehaničkih karakteristika pređa.
Tabela 23. Klasifikacija mehaničkih karakteristika pređa
gde je: α- koficijent upredenosti, Tk- broj uvoja na dužnom metru,

β1- nagibni ugao jednožične pređ e prema osi končane pređe, β2- nagibni ugao
vlakana u jednožičnoj pređi prema osi končane pređe, γ- nagibni ugao vlakana prema
osi jednožične pređ e u končanoj pređi,F p.k- prekidna sila končane pre đe, εpk-
prekidno izduženje končane pređe, Ap- rad do prekida, Fe- sila na granici elastičnosti,
εe-izduženje na granici elastičnosti, A e- rad do granice elastičnosti, F pz.- sila na
granici puzanja,εpz- izduženje na granici puzanja, A pz- rad do granice puzanja, εu-
ukupna komponenta deformacije, εe- elastična komponenta deformacije,
εve- viskoelastična komponenta deformacije, εpz- plastična komponeta deformacije,
εzaost.- zaostale deformacije, Fo- otpor pređe na istezanje i ∆A- mehanički gubici.
21
0
11.9.1. Poluciklične mehaničke karakteristike
Iz ove grupe mehaničkih karakteristika najviše se koriste one koje se

dobijaju pri kidanju, odnosno destrukciji pređa, jer se njima definišu
granične mogućnosti, odnosno karakteristike materijala. Na slikama 210 do
212 prikazani su različiti tipovi dinamometra kao grafici F-ε (prekidna
sila - izduženje ).
c
Slika 210. Dinamometar ″ Instron 4501″ ( a ), krive F-ε ( b ) i tipične
krive vunenih pređa različitih podužnih masa ( c )
211
b
a c
Slika 211. Dinamometar USTER TENSORAPID 4 ( a ) krive F-ε ( b )
i tipična kriva vunenih končanih pređa različitih podužnih masa ( c )
a
c
Slika 212. Dinamometar Zwik ( a ) krive F-ε ( b ) i odstupanje tipične
krive od srednje vrednosti za pamučnu pređu ( c )
212
Kidanjem pređa na dinamometru registruju se sledeće mehaničke
karakteristike:
- prekidna sila (tzv. apsolutna jačina), odnosno sila koja dovodi do
destrukcije uzorka;
- prekidno izduženje izraženo u procentima u odnosu na dužinu
epruvete.
Prekidna sila ( Fpp. ) predstavlja najveće opterećenje koje pređa
može da izdrži u momentu kidanja. Drugi podatak koje se očitava sa
dijagrama F - ε je prekidno izduženje. Prekidno izduženje može da se
izrazi u apsolutnim jedinicama:
Δlp = lp – lk (mm) ( 122)
ili
- relativnim jedinicama (%) u odnosu na početnu dimenziju:
ε = ∆lk ⋅100(%)= lk − lp ⋅100(%) (123)
l
lp p
gde je: lp - početna dužina (mm),

lk - duzina pređe u momentu kidanja (mm).
Na osnovu F - ε dijagrama može da se izračuna čitav niz
mehaničkih karakteristika od kojih su najbitnije :
- relativna prekidna sila;
- prekidni napon ili specifična prekidna sila;
- sila na granici elastičnosti;
- izduženje do granice elastičnosti;
- sila na granici puzanja;
- izduženje do granice puzanja;
- rad kidanja koji predstavlja količinu energije utrošenu za kidanje
epruvete.
Relativna prekidna sila predstavlja odnos prekidne sile Fp i finoće
Tt i ima jedinice: za vlakna ( cN/dtex ), pređu ( cN/tex ), tkaninu
(daN/tex). Određuje se na bazi izraza:
Frp = Fpp (124)
Ttp
Specifična jačina (Fs) predstavlja odnos prekidne jačine i površine
poprečnog preseka:
Fs = Fpp = Fpp = 4Fpp ( MPa ) (125)
Sp πd 2 πd 2
4
Elementarni rad istezanja određen je sa: dA = F · dl dok je ukupni
rad :
21
3
(126)
Na slici 213 prikazan je dijagram istezanja uzorka, pri čemu rad

kidanja predstavlja površinu koju definiše kriva OABC sa apscisom
Slika 213. Dijagram (F-ε ) istezanje uzoraka
a b
c d
Slika 214. Prekidna sila ( a ), relativna prekidna sila ( b ), prekidno
izduženje ( c ) i rad do prekida ( d ) 100% pamučnih pređa
Koordinate tačke C na grafiku predstavljaju prekidnu silu i
prekidno izduženje a njihov izvod uslovni rad kidanja:
Au = Fpp· lpp (127)
214
Odnos rada kidanja i uslovnog rada daje tzv. koeficijent
ispunjenosti dijagrama:
(128)
Za proizvođače pamučnih pređa ili pređa od mešavine pamuka sa

hemijskim ili sintetičkim vlaknima može se odrediti njihov kvalitet kao i
pozicija u odnosu na druge proizvođače istih pređa primenom USTER
STATISTICS 2012, slike 214 i 215.
a b
c
Slika 215. Prekidna sila ( a ), relativna prekidna sila ( b
) i prekidno izduženje ( c ) air-jet peđa sirovinskog
sastava 50% / pamuk/50% Pes vlakna
Za određivanje pozicije sa aspekta kvaliteta na svetskom tržištu,

proizvođača vunenih pređa ili u mešavini 55 % PES/ 45 % WO koriste se
dijagrami prikazani na slikama 216 i 217.
21
5
a b
c d
izduženje ( c ) i rad do prekida 100 % vunenih pređa ( d )
a b
c d
izduženje ( c ) i rad do prekida kod pređa u mešavini 55% PES / 45
%WO ( d )
Kod pređa je vrlo važno odrediti stepen iskorišćenja jačine
vlakana u njoj. Stepen iskorišćenja (ηρ) izračunava se iz jednačine:
216
ηρ = Fp ⋅100 (129)
predje
Fp ⋅N
vlakana f
gde je: Fp - prekidna jačina vlakna, odnosno pređe

( cN ), Nf - broj vlakana u poprečnom preseku
pređe.
11.10. DEFORMACIONE KARAKTERISTIKE PREĐA

Određivanje granične vrednosti opterećenja pređe u procesima
njene prerade je preduslov za pravilno podešavanje tih procesa, ali i za
očuvanje kvaliteta pređa. Zbog toga se ovom pitanju poklanja posebna
pažnja kako u tekstilnoj mašinogradnji tako i u istraživačkim institutima
koji se bave problematikom proizvodnje u tekstilu.
Na osnovu očitanih podataka sa većeg broja grafika F - ε može
da se iscrta tipična kriva F - ε.
a b
Slika 218. Podaci sa očitanih srednjih vredosti krive F - ε ( a ), tipična i
fitovana kriva ( b )
Tekstilni materijali ne poseduju čistu Hukovu elastičnost jer i mala

opterećenja prouzrokuju zaostale ( plastične ) deformacije. Polazeći od toga,
granice elastičnosti tekstilnih materijala su veoma niske pa Wegener
21
7
pod granicom elastičnosti podrazumeva napon koji nakon rasterećenja i
mirovanja (relaksacije) od jednog minuta ne prouzrokuje deformaciju
veću od 0.1 %. Prema tome prvi deo krive F - ε uslovno se naziva
elastično područje jer iskazuje približnu linearnu zavisnost sile i
odgovarajuće deformacije. Međutim, mora se imati u vidu da deformacije
iz ovog područja sadrže pored elastične i ostale komponente.
Na osnovu krive modula određuju se vrednosti sila i relativnih
izduženja na granici elastičnosti (Fe) (druga prevojna tačka krive F′(ε ),
tj.: F′′(ε ) = 0 . Isto tako može se odrediti vrednost sila i relativnih
izduženja na granici puzanja (Fpz) pri kojoj nastaje prva trajna
deformacija, koja nastupa posle granice elastičnosti a numerički se
određuje u tački gde je F ′′′(ε ) = 0 ( slika 219 ).
a
Slika 219. Prvi F (ε ), drugi F′′(ε ) ( a )i treći izvod F′′′(ε ) krive ( b )
b
′
Stvarni rad sile kidanja (Ap) određuju se ( adekvatnim softverom)

na osnovu krive zavisnosti sila - izduženje, dok su na osnovu stvarnog i
uslovnog rada kidanja izračunati koeficijenti ispunjenosti dijagrama (ξ).
Takođe se može odrediti rad do granice elastičnosti (Aε) i rad do puzanja
(Apz) analiziranih pređa.
11.10.1. Jednociklične karakteristike
Poslednjih godina pri proučavanju istezanja vlakana i pređa sve se

više koriste jednociklične karakteristike, koje u dobroj meri opisuju realne
deformacije tekstilnih materijala. Tekstilna vlakna, kao tipični polimerni
materijali, pored elastičnosti pokazuju i tzv. zadržanu elastičnost
(viskoelastičnost) i zbog te osobine su duga relaksaciona vremena, kako kod
21
8
opterećenja, tako i kod rasterećenja. Zato se jednociklične karakteristike
nazivaju i relaksacione.
Određivanje jednocikličnih karakteristika, koje se izvodi bez
prekida uzorka, interesantno je zbog toga što se tekstilni materijali u
proizvodnji retko opterećuju do prekida. Kod različitih proizvodnih
procesa (premotavanje, končanje, tkanje) pređe su retko izložene silama
većim od 30 - 35 % i izduženjima 40 - 45 % od prekidnih.
Puna deformacija tekstilnih materijala sastoji se iz sledećih
komponenata: povratne (elastične i viskoelastične) i nepovratne
(plastične). Određuje se izrazom:
l u = le + lv + lp (130)
Elastična deformacija razlikuje se po tome što pod dejstvom

spoljašnjih sila nastaje najmanja promena srednjih rastojanja između
čestica polimera, koji čine tekstilna vlakna i između susednih lanaca i
atoma u makromolekulima. Pri tome su očuvane međumolekularne i
međuatomske veze, a valentni uglovi se neznatno povećavaju. Ove
promene dovode do toga da elastična deformacija izaziva povećanje
obima tela koje se deformiše.
Viskoelastična deformacija nastaje zbog toga što pod dejstvom
spoljašnjih sila nastaje promena konfiguracije makromolekula polimera,
iz kojih su sastavljena vlakna, tj. njihove "konformacije", kao i usled
njihovih pregrupisavanja. Za takvo pregrupisavanje potrebno je znatno
vreme, pa se zato to ostvaruje kao relaksacioni proces koji tokom
vremena uspostavlja ravnotežno stanje.
Plastična deformacija nastaje kada kod delovanja spoljašnjih sila
nastupi povratno pomeranje lanaca makromolekula. Ova deformacija
karakeriše međusobno udaljavanje pojedinih segmenata, pa i celih
molekula, na rastojanjima gde se ne stvaraju međumolekularna dejstva.
Takva deformacija je nepovratna, jer posle prestanka dejstva spoljašnjih
sila ostaje u takvom obliku.
Publikovan je veliki broj radova o uticaju sile zatezanja na
relaksacione karakteristike vlakana i pređa. Grupa autora sa tekstilnog
instituta iz Osla, kao maksimalnu vrednost intenziteta opterećenja pređe
tokom ispitivanja relaksacionih karakteristika, preporučuju intenzitet koji
odgovara vrednosti sile na granici puzanja. Profesor Kukin je primenjivao
opterećenje 10% i 25% od prekidne sile (slika 220 a). Čepmen i Hearle su
dali najjednostavniji model ponašanja pređe vunenog tipa tokom jednog
ciklusa opterećenje - odmor - rasterećenje (slika 220 b).
21
9
a b
Slika 220. Kukinov (a) , Čepmenov i Hearlov model pređe vunenog tipa
na osnovu histereze iscrtane tokom jednog ciklusa opterećenje - odmor
- rasterećenje ( b )
11.10.2. Višeciklične karakteristike
Prilikom ispitivanja tekstilnih materijala radi ocene njihovih

mehaničkih rakteristika, sve više se koristi metoda - višecikličnog
istezanja. Ova metoda dobro izražava promenu strukture tekstilnih
materijala, naročito vlakana i pređa. Time se ispunjuju mehaničke
karakteristike pređe i omogućava predviđanje njihovog ponašanja tokom
daljeg procesa prerade i upotrebe, kada su izložene stalnom i
ponavljajućem dejstvovu sila. Pri višecikličnom istezanju u vlaknima i
pređama nastaje promena sukture a samim tim i promena mehaničkih
svojstava, pri čemu je rezultat tih promena različit karakter pri različitim
istezanjima.
Po mišljenju G. N. Kukin-a struktura većine vlakana i pređa, pod
dejstvom višecikličnih istezanja, menja se u tri faze:
1. Kod prvih ciklusa elementi se pomeraju i orijentišu u smeru
napona pri čemu se struktura stabilizira jer rastu međumolekularna
dejstva i sile trenja. Tada dolazi do smanjenja izduženja, dok se
istovremeno jačina pređe povećava.
2. U drugoj fazi su oba procesa uravnotežena, posebno u
slučajevima kada su amplituda i frekvencija ciklusa takvi da je brzina
deformacije usaglašena sa brzinom prostiranja elastičnog dela
deformacije, pa se uglavnom javljaju povratne deformacije.
3. U trećoj fazi se posle većeg broja ciklusa akumuliraju
nepovratne deformacije, struktura pređe slabi i na kraju dolazi do prekida.
Ovakvo ponašanje pokazuje pređa 1 na slici 221. Pređa sa
neodgovarajućom strukturom ( označena brojem 2 ) ponaša se tako zbog
toga što su elementi strukture slabo povezani, druga faza nije prisutna pa
treća faza - istezanje nastupa odmah.
22
0
Slika 221. Rast zaostalih deformacija u pređama sa dobrom ( 1 ) i
lošom strukturom ( 2 )
Postojanost tekstilnog materijala prema ovoj vrsti deformacija

odražava stabilnost njegove strukture prema silama koje slabe
međumolekulsku interakciju, izazivaju promene u strukturi i dovode do
zamora i loma vlakana. Pri višecikličnom dejstvu opterećenja najveća
deformacija i najveći histerezni i mehanički gubici nastaju u prvom
ciklusu a zatim se postepeno smanjuju. Zbog toga što deformisana
struktura ne uspeva da se oporavi za vreme rasterećenja. Pri tome utrošeni
rad izaziva zagrevanje materijala koji se u takvom stanju lakše deformiše.
U praksi se najčešće određuje izdržljivost vlakana i pređa prema
višecikličnom istezanju, kod zadate uč estanosti i amplitude napona ili
deformisanja. Često se karakteristike izdržljivosti vlakana i pređa
izražavaju promenom prekidne jačine posle izlaganja uzoraka zadatom
broju ciklusa deformisanja ili određenom vremenu deformisanja.
22
1
22
2
12. ISPITIVANJE RAVNIH POVRŠINSKIH PROIZVODA
Kod površinskih proizvoda ispituje se niz svojstava koje se

klasifikuju kao: strukturna, geometrijska, mehanička, otpor na trenje i
habanje, vodoodbojnost i vodopropustljivost, jačina na probijanje,
ispitivanje pilinga, otpornost prema gužvanju, skupljanju i druga svojstva.
U ravne tekstilstne površine spadaju: tkanine, pletenine i netkani
proizvodi.
Tkanina nastaje preplitanjem osnove i potke zavisno od vrste
prepletaja a u skladu sa namenom, strukturom i određenim osobinama
( slika 222 ) .
a b
Slika 222. Preplitanje osnove ( a ) i potke ( b ) Konstrukcija
tkanina uslovljena je vrstom prepletaja. Prepletaji
tkanina mogu biti: osnovni, izvedeni, složeni i žakarovi. Korišćenjem
osnovnih i izvedenih prepletaja dobijaju se jednostruke tkanine jer imaju
jedan sistem osnove i jedan sistem potke
Složeni prepletaji imaju više sistema osnove i potke. Kod nekih
vrsta prepletaja koristi se samo jedan sistem osnove a više sistema potke,
kao sto su na primer tkanine sa efektnim žicama po potki, potkin dubl,
potkin pliš i drugo. Takođe se kod izvesnih prepletaja koristi jedan sistem
potke a više sistema osnove (osnovin dubl, osnovin pliš, čupave tkanine,
tkanine sa efektnim žicama po osnovi itd.) Kada se koristi istovremeno
više sistema osnove i potke, tada se dobijaju dvostruke i višestruke
tkanine. U ovu grupu ubrajaju se: šuplje, dvostruke i višestruke tkanine.
Većina žakarovih prepletaja ( slika 223 ) koriste dva i više sistema
osnovinih, odnosno potkinih žica što omogućava stvaranja raznovrsnih
efekata.
Slika 223. Žakardne tkanine
22
3
Kod pletenina je osnovni strukturni elemenat petlja čija veličina,
oblik i raspored predodređuju strukturu određene vrste pletenina. Takođe
i kod pletenina postoje različiti prepletaji koji stvaraju različite pletenine.
Petlje kod kojih stranice zamki prekrivaju iglene i platinske glave petlji
zovu se desne petlje i one čine lice, tj. desnu stranu pletenine (slika 224
a). Petlje kod kojih iglene i platinske glave prekrivaju stranice zamki
poznate su kao leve petlje i one čine naličje, tj. levu stranu pletenine
(slika 224 b).
a b
Slika 224. Vrste petlji u pletenini: desne petlje ( a ), leve petlje ( b )
Sve pletenine se mogu podeliti u dve velike grupe i to: kulirne

( poprečne) i lančane (osnovine ) ( slika 225 ).
a b
Slika 225. Vrste pletenina: kulirne( a ), lančane ( b )
Kulirna i lančana pletenina se međusobno razlikuju po načinu
povezivanja petlji. Kod kulirnih pletenina redovi petlji su izrađeni od istih
horizontalnih beskrajnih pređa. Karakteristika kulirnih pletenina je
njihova sklonost ka paranju redova petlji u smeru suprotnom od smera
pletenja.
Kod lančane pletenine petlje jednog reda izrađene su od različitih
pređa (osnova), pri čemu se jedna ista pređa naizmenično nalazi u
različitim nizovima petlji, čime se ostvaruje povezivanje pojedinačnih
nizova petlji u celinu. Lančane pletenine su ispletene vertikalnim
sistemom niti. Karakteristika lančanih pletenina je da se praktično ne
mogu parati.
22
4
Netkani tekstil predstavlja vrstu ravnih tekstilnih materijala
izrađenih od vlakana odnosno niti koje se sastoje od jednog ili više
slojeva plastica po strukturi različito usmerenih vlakana, od plastica
dobijenih sistemom petlji beskrajnih niti, odnosno od strukture pređe koje
nisu učvršćene konvencionalnim procesima, već su učvršćena vezivnim
sredstvima. Proizvodni proces sastoji iz tri faza:
- izrada osnovnog sloja ( pelca );
- učvrćščivanje osnovnog sloja;
- naknadna obrada.
Jedan od postupaka u proizvodnji netkanog tekstila je iglanje, gde
se postupak učvršćivanja vlakana u pelcu izvodi pomoću igala, pri čemu
se vrši preplitanje vlakana i njihovo učvršćivanje, usled sile trenja između
vlakana ( slika 226 ).
Slika 226. Postupak iglanja i predmeti dobijeni ovim postupkom

Savremena industrijska proizvodnja stambenih, prodajnih i
poslovnih postorija danas se uglavnom bazira na primeni tafting
proizvoda kao jedno od najboljih rešenja za izradu podnih obloga.
Mogućnost širokog izbora i dezena pomaže nam u lakom
kreiranju prijatnih enterijera u svim vrstama objekata. Tafting netkani
tekstil sastoji se iz osnovnog materijala ( tkanine ili pletenine ) koji se
prošiva flor pređom, pri čemu se obrazuju zamke koje mogu biti
nerasečene ili rasečene tako da se dobija plišasta struktura na površini.
Filc - proizvodi najčešće se koriste kao tehnički tekstil i nastaju
valjanjem vlakana prirodnog porekla. Kod ovih proizvoda interesantan je
njihov otpor na protok vazduha i tečnih materija ( slika 227 ).
Slika 227. Izgled filca i proizvodi od filca
22
5
Geotekstili u građevinarstvu pokazali su se kao rešenja koja štede
novac i znatno poboljšavaju osobine građevine u odnosu na klasične
tehnike izgradnje pojedinih vrsta objekata ( slika 228 ).
Slika 228. Položaj vlakana u geotekstilu i njihovih primena

Medicinski tekstil predstavlja značajnu vrstu tehničkog tekstila i
odlikuje se veoma velikom raznovrsnošću počev od jednostavnih
proizvoda za čišćenje pa sve do visoko sofisticiranih membrana.
Jedno od veoma važnih svojstava tekstilnih materijala koji se
primenjuju u medicini je biorazgradivost. Materijali koji se apsorbujuju u
telu dva do tri meseca ( ili duže ) posle implantacije se smatraju kao
biorazgradiva. Tu spadaju neki poliuretani, kolagen i alginat. Mada su
pamuk i regenerisana celulozna vlakna biorazgradiva ne koriste se kao
implantibilni materijali. Poliester, polipropilen, politetrafluoretilen i
ugljenična vlakna se ne apsorbuju u telu i ona se ne smatraju
biorazgradivim vlaknima.
Značaj biorazgradivih materijala se ogleda i u tome da bi u
budućnosti mogli biti upotrebljeni za izradu elektroniskih uređaja koji bi
se implantirali u organizam, a zatim bi pomoću radio signala po potrebi
otpuštali antibiotike ili bi mogli pomoći u praćenju procesa zarastanja i
oporavka rana, tkiva ili organa unutar tela, nakon čega bi se materijal
rastvarao u telu ( slika 229 ).
Slika 229. Biorazgradivi medicinski materijali
22
6
12.1. STRUKTURNA SVOJSTVA TEKSTILNIH MATERIJALA
12.1.1.Strukturna svojstva tkanina
Pri ispitivanju strukturnih svojstava tkanina najčešće se određuju

sledeći parametri: gustina po osnovi i potci, udeo osnove i potke, utkanje
osnove i potke, maseni udeo osnove i potke, ispunjenost tkanine, podužna
2
masa osnove i potke, poroznost i površinka masa 1 m .
Pod gustinom se podrazumeva broj žica osnove, odnosno potke u
jedinici dužine na 1 cm. Gustina se određuje lupom, kao i specijalnim
stereo - mikroskopom.
Zavisno od gustine tkanine, osnovine žice se mogu brojati na 100,
50 i 20 mm, a zatim se preračunavaju na 1cm, sa tačnošću brojanja ½ žice
posebno u jednom, posebno u drugom pravcu tkanine. Brojanje se vrši na
udaljenosti najmanje 5cm od ivica, na različitim mestima po površini
tkanine.
Na osnovu gustine, preračunava se udeo osnove i potke u tkanini.
Izračunati udeo se koristi radi određivanja relativne jačine nosećih niti u
tkanini. Za izračunavanje udela potrebna je epruveta tkanine minimalnih
dimenzija 100 x 100 mm. Onda se posebno meri masa rasparanih niti
osnove, odnosno potke ( tačnost merenja ± 1% od mase pojedinih sistema
žica ) ( tabela 24 ).
Tabela 24. Podaci sa uzorka tkanine
R. broj Osnova Potka
lo (mm) lio (mm) lp (mm) lip (mm)
1
2
3÷10
∑
Masa mlio (mg) mlip (mg)
lo - dužina osnove, lio – dužina ispravljene osnove, lp - dužina potke, lip – dužina
ispravljene potke, mlio- masa izdužene osnove, mlip- masa izdužene potke
Na bazi dobijenih podataka ( tabela 24 ) određuje se podužna
masa osnove i potke:
m ⋅103 mlip ⋅103

Tto = ( tex ) ili Ttp = ( tex ) (131)
lio
Σ Σ
lio lip
Utkanje osnove i potke se izračunava jednačinama:

Uo = lio − lo ⋅100(%) (132)
l
io
227
bip − bp
Up= b (%) (133)
ip
Gustina po osnovi i potci se izračunava na sledeći način:

R ⋅ n
go = ob ro (cm−1)
(134)
nro
R ⋅ n
gp = p rp (cm−1) (135)
b
nrp
gde su:
Ro –raport osnove, Rp-raport potke
nro-broj raporta osnove, nrp- broj raporta potke
bnro - širina broja raporta bnrp - širina broja raporta
osnove potke
Udeo odgovarajućeg sistema žica određuje se jednačinama :
m = mо ⋅100 ⋅100 (%) ili m osnove = gо ⋅100 ⋅100 (%)

(136)
osnove
mo + mp go + g p
m = mp ⋅100 ⋅100(%) ili mpotke = g p ⋅100 ⋅100 (%)
potke
(137)
mo + mp go + g p
gde su: mo - maseni udeo osnovnih niti ( % ),
mp - maseni udeo potke u tkanini ( % ),
mo - masa rasparanih niti osnove ( g ),
mp - masa rasparanih niti potke ( g ),
go-gustina osnove na 1cm, gp-gustina
potke na 1cm.
Na slici 230 prikazan je mikroskop ″Video Analyser 2000 code
-1
250D″ za određivanje vrste prepletaja i broja žica na cm .
Slika 230. ″ Video Analyser 2000 code 250D ″

22
8
Izgled tkanine skenirane mikroskopom prikazana je na slici 231.
Slika 231. Tkanina skenirana mikroskopom
Procena gustine u tkanini u pravcu osnove ili potke ili u celini, sa

različitim finoćama pređe, često se izražava stepenom ili procentom
ispunjenja .
Linearna ispunjenost tkanine predstavlja odnos površine
projekcija niti osnove, ili potke prema ukupnoj površini tkanine.
Ispunjenost po osnovi (io), odnosno u pravcu potke (ip), određuje se
jednačinama:
i = AGID = AG = (138)
d g o
o o ABCD AB 10
i = DCHE = HC (139)
d g p
= p p ABCD BC 10
gde je: do - prečnik osnovinih pređa, dp - prečnik potkinih pređa,

-1 -1
go - gustina osnove (cm ), gp - gustina potke (cm ).
Stepen ispunjenja tkanine (it) predstavlja odnos projekcija
površina oba sistema niti osnove i potke prema ukupnoj površini tkanine,
i predstavlja površinsku ispunjenost:
it = io + ip - io · ip ili it = it · 100 (%) (140)

Osim ispunjenosti tkanine, postoji i koeficijenat ispunjenosti (Ki)
koji se izračunava primenom jednačine:
K i = g Tt (141)
31.62
gde je: g - gustina osnove odnosno potke,
Tt - finoća pređe ( tex ).
22
9
Zapreminska ispunjenost tkanine ( Iv ) predstavlja stepen
ispunjenja ukupne zapremine tkanine i izračunava se jednačinom:
I = δ v ⋅ 100(%)
v
(142)
δρ
3
gde je: δt - zapreminska gustina tkanine ( g/cm ),
3
δp – zapreminska gustina pređe ( g/cm )
Masena ispunjenost ( Im ) predstavlja procentni iznos udela one
mase koju bi imala tkanina pod uslovom potpune ispunjenosti njene
zapremine odgovarajućim materijalom - vlaknima ili pređom. Izračunava
se jednačinom:
Im = δt ⋅ 100 (%) (143)
ρ
3
gde je: ρ - zapreminska masa primenjenih vlakana ( g/cm )
Poroznost tkanine ( Pt ) određuje se procentnim sadržajem
zapremine vazduha u jedinici materijala (vlakana):
P = ρ − δt ⋅100 (%) (144)
t ρ
2
Pri određivanju površinske mase 1m tkanine razlikujemo
računsku i stvarnu masu. Rezultati ovih dveju veličina često razlikuju. Na
stvarnu masu utiču: vrsta vlakana, odstupanje od finoće pređe (±),
procenat skupljanja ili istezanja, gubitak ili povećanje mase u doradi itd.
Pri projektovanju tkanina određuje se računska masa na osnovu
deklarisanih finoća pređa za osnovu i potku kao i gustina po osnovi i
potci:
( go · Tto) + ( gp · Ttp)
2
mr = ──────────── (g/m ) (145)
10
Stvarna masa tkanine određuje se merenjem mase određene
površine ( 10 x 10 cm ) ili metodom kruga prečnika 10 cm. Na bazi
2
površine odsečka i njegove mase određuje se površinska masa 1 m .
12.1.2. Strukturna svojstva pletenina
Osnovni parametri koji definišu strukturu pletiva su: dužina pređe

2
u petlji, gustuna po horizontali i vertikali, površinska masa 1m , uplitanje
pređe u pletivu, dužinski, površinski i zapreminski modul, pokrivni
faktor.
23
0
Broj petlji u jednom redu na određenoj jedinici dužine definiše se
kao horizontalna gustina Gh, dok se broj petlji u jednom nizu po jedinici
dužine naziva vertikalna gustina Gv.
Za jedinicu dužine koja se označava u milimetrima, uzete su
različite vrednosti. To su dužine od 10, 50 ili 100 mm.
Ako se gustina izrazi na jedinici dužine od 50 mm, onda je
horizontalna gustina:
G = 50 (p 5cm) (146)
h
A
vertikalna gustina:
G = 50 (p 5cm) (147)
v
B
gde je: A- korak petlje i predstavlja rastojanje između srednjih

linija dveju susednih petlji po petljinom redu ( mm ),
B- visina petljinog reda i označava rastojanje petljinih lukova
dveju susednih petlji po petljinom nizu ( mm ).
Ukupan broj petlji na jedinici površine izražava se proizvodom
vertikalne i horizontalne gustine i naziva se ukupna gustina pletiva:
-2 (148)
Gu = G h ⋅ Gv ( cm )
Količnikom vrednosti B i A data je veličina koeficijenata

međusobnog odnosa gustina Cg, koja karakteriše oblik petlje :
Cg = B (149)
A
Dužina petlje predstavlja jedan od najbitnijih tehnoloških

parametara tokom analize strukture pletiva. Zavisi od vrednosti: koraka
petlje, visine petlje i prečnika pređe. Dužina petlji na jednom istom delu
trikotažnog prepletaja ispletenom pod jednakim usloma, nije konstantna
veličina. Oblik petlji zavisi od fiziko - mehaničkih osobina pređe.
Vrednosti dužine pređe u petlji su različite za određene vrste prepletaja
( tabela 25 ).
23
1
Tabela 25. Dužina pređe u petlji za određene vrste prepletaja
Prepletaj Potrebna dužina pređe za
jednu petlju (mm)
Desno levi l = 1,57A + 2B + πd
Desno - desni l = 78,5 + 100 + πd
G G
hu v
Poluzahvatni l = 40 + 64 + 4d
Gh Gv
Zahvatni l = 40 + 75 + 3.6d
Gh Gv
Interlok za pamučnu pređu l = 90 +100 + 3,6d
G G
h v
Triko l = 4,71d + 3 (0,5⋅ A)2 + B2
Gustina pletiva bez uzimanja u obzir podužne mase pređe, ne

može precizno da karakteriše punoću istih. Ovaj parametar se preciznije
određuje prema dužinskom modulu petlji koji pokazuje koliko se puta
teoretska debljina pređe uklapa u dužinu petlje :
m= l (150)
l
d
Površinski modul petlji karakteriše punoću i poroznost pletiva.

Površinski modul petlji određuje se preko prečnika pređe u slobodnom
stanju :
ms = A ⋅ B (151)
l⋅d
Uplitanje predstavlja odnos dužine pređe u petlji i njenog koraka :

U= l (152)
A
Površinska zapunjenost pletenine određuje se primenom

jednačine:
Es = 100(dr ⋅ l - 4dr2 ) ( % ) (153)
A⋅ B
23
2
Zapreminska zapunjenost pletenine određuje se jednačinom:
E = δ ⋅100 (%) (154)

v δ
p
gde je: δ - srednja masa pletiva koja se izračunava po formuli

-1 3
δ = Q M ( g/m ),
2
Q – površinska masa ( g/m ),
M – debljina pletiva ( mm ),
3
δp - srednja masa pređe ( g /m ).
Površinska masa pletiva je u funkciji: dužine pređe u petlji,

gustine po horizontali i vertikali i podužne mase pređe.Radi izbegavanja
većih grešaka, računska masa se upoređuje sa stvarnom masom.
Eksperimentalno, srvarna masa pletenine određuje se na isti način kao
kod tkanina. Računska masa pletiva je različita za određene vrste
prepletaja. Kod desno - levih kulirnih prepletaja određuje se izrazom:
Q = Gh ⋅ G v ⋅ lp ⋅ Tt 2 (155)
( g/m )
100
gde je: Gh i Gv – gustine po horizontali i vetikali određene na 10

mm
U slučaju kada je gustina po horizontali i vertikali određena na 50 mm,

površinska masa se određuje:
Q = 4⋅10 h
⋅ G v ⋅ l p ⋅T (g/m2) (156)
−4 G
t
12.1.3. Strukturna svojstva netkanih tekstilnih materijala
Projektovanje strukture netkanog tekstila izvodi se korišćenjem

parametara:
- Podužna masa:
T = mn (kg) (ktex) (157)
tn
n (km)
- Površinska masa:
T (ktex)
mpn = tn (g/m2) (158)
bn (m)
23
3
- Zapreminska masa:
ρn = m pn (g / m2 ) 3
(g/cm ) (159)
d n(cm) ⋅104 (cm2 / m2 )
- Iskorišćenje jačine vlakana u netkanom tekstilu:

-
Fa (N ) ⋅102 (cN/N)
ki = n ⋅ 100 (%) k ≤ 20% (160)
Fa (cN ) ⋅ Z
v v / pres.
- Broj vlakana u preseku:

m (g / m2 ) ⋅ be(m) ⋅104
Zv / presp = pn
(161)
Ttv (dtex)
2
- Broj vlakana u m preseka netkanog tekstila:
Z = mpn (g / m2 ) ⋅106
2
v / m pres (162)
Tt (dtex) ⋅lvl (mm)
v
12.2. GEOMETRIJSKA SVOJSTVA
Širina tkanine je uglavnom ustaljena - tipizirana što ne znači da se

ne može menjati prema potrebi i nameni (za odevanje, tehničke svrhe,
itd.). Razlikuju se širina sirove i gotove tkanine i izražava se u cm. Kod
pletenina širina uglavnom zavisi od radne širine mašine odnosno prečnika
iglenice. Kao i kod tkanina, širina pletenine se može regulisati u
zavisnosti od modela i namene artikla.
Dužina tkanina i pletenina može biti tačno definisana na osnovu
zahteva kupca ili na osnovu kapaciteta određenih mašina u prosesu
dorade. U zavisnosti od debljine tkanine i prečnika robnog valjka u
tkačnicama se izradjuju komadi dužine 20 do 2000 metara. Dužina
tkanine meri se običnim metrom, ili specijalnim aparatom na robnom
valjku.
Debljina gotovih proizvoda uslovljena je prečnikom primenjene
pređe, vrstom prepletaja, finoćom mašine, namenom tj. svojstvima
vezanim za eksploataciju proizvoda. Debljina se određuje aparatom pod
nazivom - debljinometar. Aparat se sastoji iz dve metalne paralelne ploče,
između kojih se postavlja materijal. Pritisak gornje ploče na ispitivani
23
4
proizvod zavisi od vrste tkanine, pletenine i netkanog tekstilnog
materijala.
Ukoliko nije propisano standardom, onda se za sve tekstilne
2
materijale primenjuje pritisak od 50 cN/cm . Debljina tkanine se može
odrediti računskim putem :
dt ≈ ( do + dp ) · f (mm) (163)
gde je: dt - debljina tkanine ( mm ),

do - debljina osnovinih žica ( mm ),
dp - debljina potke ( mm ),
f - faktor deformacije pređe usled preplitanja čije su približne
vrednosti za glatke pamučne tkanine 0,70 do 0,80; vunene 0,80 do 0, 90
čupavljene tkanine: pamučne 0,95 do 1,00; vunene 1,10 do 1,20.
Računska debljina pletenine zavisi od vrste i strukture pletiva.
Uglavnom se određuje iz relacije:
dpl ≈ 2dpređe (mm) (164)
12.3. MEHANIČKA SVOJSTVA

Mehanička svojstva tekstilnih materijala zavise od svojstava
vlakana i fizičko-mehaničkih karakteristika pređa. U procesu dorade
menjaju se mehanička svojstva materijala u odnosu na sirovo stanje
( tkanine, pletenine i netkani materijali skinuti sa mašina ).
Mehanička svojstva određujemo dejstvom statičkih i dinamičkih
sila. Eksperimentalnim putem, dejstvom statičkih sila određuju se
vrednosti prekidne sile i prekidnog izduženja. Ove vrednosti mogu da se
dobiju u zavisnosti od pravca ispitivanja: kod tkanina u pravcu osnove i
potke, a kod pletenina u pravcu nizova odnosno redova petlji. Na bazi
eksperimentalnih rezultata, računskim putem određuje se relativna i
specifična prekidna sila tekstilnih proizvoda.
Prekidna sila i prekidno izduženje određuju se eksperimentalnim
putem, korišćenjem univerzalnih dinamometara prikazanih na slikama
217 do 219. Vrednosti za prekidnu silu i izduženje očitavaju se na
dinamometru u momentu kidanja epruvete. Pored direktnog očitavanja
navedenih karakteristika, dinamometri imaju mogućnost prikazivanja
krive F-ε u elektronskom obliku. Na slici 232 prikazane su krive F-ε u
pravcu osnove i potke pri ispitivanju tkanine izrađene u platnenom
prepletaju mešavine 45 % Wo i 55 % PES. Kod tkanina veličina epruvete
za ispitivanje određuje se shodno SRPS-u F.S2.017.
23
5
Slika 232. Eksperimentalne krive F - ε u pravcu osnove i potke
Specifična prekidna sila predstavlja odnos između prekidne sile i
površine poprečnog preseka ispitivane epruvete:
= F (daN / mm2 ) (165)
pt
F
st d ⋅b
t
t
gde je: Fst - specifična prekidna sila,

Fpt - prekidna sila ( daN ),
dt - debljina tkanine, odnosno pletenine ( mm ), bt
- širina obrađene epruvete koja iznosi 50 mm.
Relativna prekidna sila tkanine izračunava se na osnovu relacije:
= Fp + Fp (166)
F o p
rt m
sm
gde je: Frt - relativna prekidna sila tkanine,

Fpo - prekidna sila tkanine po osnovi ,
Fp p - prekidna sila tkanine po potki,
msm - stvarna masa kvadratnog metra tkanine.
Kod pletenina uzima se sumarna jačina po horizontali i vertikali
(Fpv + Fph ) . U cilju upoređivanja jačina tkanina izrađenih od pređa istih
karakteristika, ali sa različitim gustinama, prepletajima ili drugim
promenama u strukturi tkanine i dužina kidanja nosećih niti preračunava
se na jednu nit. Izražava se relativnom jačinom:
F = 200 ⋅ Fp (cN/nit ) (167)
r
n g
gde je: Frn - relativna prekidna sila po jednoj niti ( cN )
Fp - prekidna sila tkanine u odgovarajućem pravcu ( daN ),
g – gustina tkanine u odgovarajućem pravcu po osnovi go
-1
odnosno po potci gp ( cm ).
23
6
Međutim, kod pletenina relativna prekidna sila može se odrediti i
na osnovu dužine kidanja, ali po jednom redu ili nizu petalja. Umesto
dužine kidanja može se uzeti prekidna sila:
F =F ⋅ 1000 ( cN/redu ) (168)
p redu ph
G
h
F = Fpv ⋅ 1000 ( cN/nizu ) (169)

p nizu
Gv
gde je: Fph i Fpv – prekidne sile pletiva po horizontali i vertikali

(daN),
Gh i Gv – horizontalna i vertikalna gustina pletiva na 50 mm
Upoređivanje jačine pređe sa jačinom tkanine može se vršiti
odnosom dužina kidanja nosećih niti u tkanini i primenjene pređe za
osnovu, odnosno potku. Takođe, predstavlja odnos između relativne
prekidne sile niti i relativne prekidne sile pređe. Ovaj odnos predstavlja
jačinski broj tkanine, koji se često naziva i kvalitetom prerade, a određuje
se iz formule:
τ= F (170)
rn
F
rp
gde je: τ - jačinski broj tkanine po osnovi ili po potci,
Frn – relativna prekidna sila nosećih niti, Frp
– relativna prekidna sila pređe.
Vrednosti jačinskog broja (τ) mogu biti manje ili veće od jedinice
što zavisi od strukture pređe primenjene za osnovu, odnosno potku, kao i
od trenja između vlakana u pređi usled upredanja. Ako pređa ima znatno
manji broj uvoja od kritič nog, onda njena jačina raste zbog trenja usled
preplitanja osnove i potke. Zatezanjem ispitivane epruvete na
dinamometru dolazi do porasta trenja u vezivnim tačkama, a time i do
povećanja relativne ja čine nosećih niti u tkanini što uslovljava da
vrednost (τ ) postaje veća od jedinice. Kod pređa sa većim brojem uvoja
čije su vrednosti bliske kritičnom upredanju, obično se dobijaju vrednosti
(τ) manje od jedinice.
Često je potrebno ustanoviti iskorišćenje jačine vlakana u tkanini
( randman jačine vlakana u tkanini ) radi uočavanja proizvodnih grešaka.
U većini slučajeva je moguće, preduzimanjem odgovarajućih
23
7
mera u procesu proizvodnje, da se poboljša iskorišćenje jačine vlakana u
tkanini. Radman jačine izračunava se iz formule:
ηt = η p ⋅τ (%) (171)
gde je: ηt - iskorišćenje jačine vlakana u tkanini ( % ),
ηp - iskorišćenje jačine vlakana u pređi ( % ),
τ - jačinski broj tkanine.
12.3.1. Jačina na probijanje
Ispitivanje jačine gotovih proizvoda labavije konstrukcije sa
većom sposobnošću za istezanjem ne bi dalo tačne rezultate na
univerzalnim dinamometrima. Pri ispitivanju bi se uvek dobijali manji
rezultati zbog kontrakcije na pojedinim mestima, pa dolazi do naponskih
odstupanja. Pod jačinom na prskanje podrazumeva se ukupan otpor koji
pruža finalni proizvod ( tkanine, pletenine i netkani tekstilni materijali )
dejstvu sila upravnim na oba pravca.
Dinamometri za ispitivanje jačine na prskanje mogu biti:
pneumatski ili hidraulični ( uređaji sa dijafragmom ) i mehanički ( uređaji
sa kuglom ) .
12.3.1.1. Ispitivanje jačine na probijanje uređajem sa dijafragmom.
Pre početka ispitivanja pripremi se uzorak dimenzija (30 x 130
mm ). Prvi deo testa je bez uzorka. Klipom se povećava pritisak na
membranu brzinom 20 ± 3 sec ( P1). Posle izvesnog vremena izmeri se
proširenje dijafragme.
Drugi deo testa je sa uzorkom gde tečnost ili vazduh vrše pritisak
na tekstilni proizvod do prskanja ( P2 ). Razlika između pritisaka (P2 - P1)
2
predstavlja silu prskanja izraženu u kN/m ( slika 233 ).
Slika 233. Ispitivanje jačine na probijanje na uređaju sa

dijafragmom
1 – kleme, 2 – dijafragma, 3 – klip, 4 – tečnost ili vazduh, 5 - merač
23
8
Ova metoda ne daje tačne rezultate prilikom ispitivanja pletenina
sa manjom gustinom po horizontali i vertikali kao i kod elastičnih
tkanina.
12.3.1.2. Ispitivanje jačine na probijanje na dinamometru sa kuglom
Za ispitivanje tekstilnih materijala naročito tkanina, koriste se
savremene konstrukcije dinamometra sa kuglom prečnika 25 mm. Princip
ispitivanja na ovom dinamometru prikazan je na slici 234. Ispitivanje
jačine na probijanje vrši se prema uputstvima datim u standardu ASTM D
3787 i BS 3424.
Slika 234. Ispitivanje jačine na probijanje na dinamometru sa kuglom
Za specijalne namene danas se izrađuju antibalističke tkanine koje

se odlikuju visokim stepenom jačine na probijanje zbog svoje namene.
Na slici 235 prikazan je izgled tkanine za zaštitne pancir prsluke.
Slika 235. Antibalistička tkanina tipa CT 704
23
9
12.4. OTPORNOST NA TRENJE I HABANJE
Na kvalitet finalnih proizvoda u znatnoj meri utiče međusobno

trenje pojedinih delova odevnih predmeta kao i trenje između delova
odevnih predmeta i organa tela u toku procesa eksploatacije. Otpornost na
habanje predstavlja sposobnost finalnog proizvoda da se suprostavi
gubitku svije mase usled dejstva spoljnih sila trenja.
Ispitivanje otpornosti na trenje predstavlja ocenjivanje nastalih
promena usled trenja na površini, u strukturnim elementima, mehaničkim
karakteristikama ili nekih drugih fizičkih osobina tekstilnih materijala.
Usled dejstva spoljnih sila trenja, to jest eksploatacije u nekom
vremenskom periodu, dolazi do promene osobina ili gubitka mase
vlakana u proizvodu pa se kaže da je gotov proizvod ″istrošen-iznošen″.
Iznošenost je proces postepenog opadanja svojstava finalnog
proizvoda i može se odrediti na osnovu:
- promene to jest opadanja jačine usled eksploatacije;
- promene broja dvojnih pregiba;
- smanjenje mase kvadratnog metra;
- promene jačine na prskanje;
- izgleda prekida ili oblika oštećenja površine gotovog proizvoda (
broj i veličina otvora prouzrokovanih habanjem ).
Gubitak mase vlakana u tkanini je upravo proporcionalan sili habanja.
Veća sila habanja prouzrokuje veći gibitak mase na jedinici ispitivane
površine u jedinici vremena. Na slici 236 prikazan je aparat za ispitivanje
habanja tekstilnih materijala tipa Marttindale 909.
priprema uzorka proces habanja
Slika 236. Aparat za habanje tipa Marttindale 909
24
0
12.5. FIZIČKE OSOBINE
Na fizičke osobine finalnih proizvoda veliki utcaj ima sama

priroda vlakana, struktura makromolekula i njhovih agregata, struktura
pređe kao i elementi strukture tkanine i pletenine.
Fizičke osobine finalnih proizvoda su:
- otpornost prema gužvanju;
- pojava piling efekta;
- toplotne osobine;
- poroznost;
- kapilarnost;
- vodoodbojnost i vodonepropustljivost;
- skupljanje;
- postojanost obojenja.
12.5.1. Otpornost prema gužvanju
Finalni proizvodi su skolni gužvanju, a naročito oni koji su

izrađeni od celuloznih vlakana. Ovaj nedostatak je rezultat hemijske i
molekularne građe vlakana. Pod uticajem dejstva sile pritiska menja se
struktura vlakana, pa usled toga na tkanini se obrazuju nabori i bore usled
pojave plastičnih deformacija. Ova pojava se naziva gužvanjem.
Otpornost na gužvanje može se povećati obradom sintetičkim smolama.
Cilj ispitivanja otpornosti na gužvanje je određivanje sposobnosti
ispravljanja nabora i bora, po prestanku dejstva sile deformacije, to jest
sposobnost vraćanja iste u prvobitni izgled i položaj.
Suština ispitivanja otpornosti na gužvanje sastoji se u tome što se
pipremljene epruvete na jednom kraju presavijaju za 180°, opterete silom
od 1 daN, pa se posle jednog časa delovanja opterećenja teg sklanja. Po
prestanku dejstva opterećenja, tj. sile gužvanja, u određenim vremenskim
razmacima meri se ugao ispravljanja presavijenog dela epruvete.
Najkarakterističniji je ugao odmah po prestanku sile gužvanja, tzv. ugao
skoka koji pokazuje trenutnu sposobnost vraćanja epruvete u prvobitni
položaj - elastična deformacija. Zatim je važan ugao ispravljanja posle 60
minuta, na osnovu koga se procenjuje otpornost gotovog proizvoda prema
gužvanju u oba pravca.
Kao mera otpornosti tkanine ili pletenine prema gužvanju je
kvalitetni broj koji karakteriše sposobnost ispitivane epruvete da se vrati
u prvobitni položaj po prestanku sile gužvanja. Ovaj broj se izražava u
procentima u odnosu na teoretsku sposobnost vraćanja u prvobitni
poiožaj, tj. u odnosu na stoprocentno ispravljanje tkanine, odnosno
pletenine. Načini merenja uglova ispitivanih epruveta prikazani su na slici
237.
24
1
Slika 237. Različiti uglovi gužvanja ispitivanih epruveta
Koeficijent otpornosti na gužvanje poznat je pod imenom

kvalitetni broj ( K ), a izračunava se jednačinom:
K = α ⋅100 = 0.555 ⋅α60 (172)
60
180
gde je: α60 - ugao ispravljanja posle 60 minuta u stepenima,

180 - ugao savijanja epruvete u stepenima.
U savremenoj praksi za određivanje otpornosti prema gužvanju

koristi se Cantilever princip (Shirley Stiffness Tester) ( slika 238 ).
Slika 238. Širli test za ispitivanje otpornosti prema gužvanju i savijanju

Cantilever princip (Shirley Stiffness Tester)
242
Prilikom ispitivanja ugla gužvanja, jedan deo tkanine se podstavlja
između horizontalnih ploča, a ostatak materijala visi usled sopstvene
mase. Određivanje ugla gužvanja određuje se u trenutku kada se
ispitivana epruveta ( tkanina ) savije pod uglom od 7.1° usled sopstvene
mase. Odnos između dužine tkanine u ispravljenom i slobodnom stanju
predstavlja ugao gužvanja, što je je Peirce prikazao formulom:
1/ 3
1 1
cos 2 θ cos 2 θ
G = ML3 C=L (173)
8tanθ 8tanθ
gde je: M - masa tkanine po jedinici površine,

θ - ugao savijanja ( º ),
L - početna dužina uzorka (mm),
C – dužina tkanine nakon gužvanja ( mm ).
12.5.2. Piling efekat
Kod finalnih proizvoda izrađenih od vlakana sa glatkom

površinom pojavljuje se sklonost za formiranjem čvorića na pš vrršini
koja se tare, to jest pojavljuje se ″piling″ efekat. Formiranje piling efekta
naročito je izraženo kod tkanina i pletenina izrađenih od PA vlakana ili
mešavina PA i drugih vlakana. Ovaj nedostatak je naročito izražen pri
eksploataciji odeće usled trenja a takođe se manifestvuje i kod čarapa.
Ovaj nedostatak PA vlakana se može otkloniti profilisanjem
poprečnog preseka vlakana u obliku zvezde. Za određivanje pojave piling
efekta koriste se različite metode:
- ICI piling box;

- Random tuble piling Tester
Kod metode ICI piling test za ispitivanje se koristi uzorak tkanine

dimenzija 125 x 125 mm. Uzorak se ispituje na licu i naličju u pravcu
osnove i potke. Ispitivanje tkanina na piling izvodi se na taj način što se
uzorak tkanine postavi na kalemu od poliuretana koji je obmotan
polivinilhloridom ( slika 239 ).
24
3
Slika 239. ICI pilling test
1 – uzorak, 2 – PVC obloga, 3 – PU kalem
Uzorci se višeciklično tretiraju ( rotaciono i translatorno ) pri

čemu se određuju vrednosti piling testa na bazi skale:
5 – nema pilinga
4 – mali piling
3 – umereni piling
2 – izražen piling
1 – veoma izražen piling
12.5.2.1. Random tumble pilling test
Druga metoda za ispitivanje piling efekta je Random tumble
pilling tester ( slika 241 ). U cilindričnoj komori postavljen je materijal
dimenzija ( 105 x 105 mm ) sa blago abrazivnim sredstvom.
o
Svaki uzorak se seče pod uglom od 45 . Posle određenog
vremenskog tretiranja, u zavisnosti od sirovinskog sastava, ispituje se
broj nopa na tkanini. Vreme i brzina rotacije tekstilnog proizvoda zavisi
od sirovinskog sastava.
Slika 240. Uređaj za ispitivanje pilinga na tekstilnom materijalu

Random tumble pilling test
244
12.6. TOPLOTNA SVOJSTVA
Termoizolacione osobine finalnih proizvoda zavise od strukture

vlakana, pređe, tkanina ili pletenina, načina dorade i bojenja.
Toplotna svojstva gotovih proizvoda karakterišu se sposobnošću
za provođenjem toplote i toploodbojnošću tj. da upijaju ili odbijaju
infracrvene zrake.
Termoizolaciona svojstva tkanina zavise od broja vazduhom
ispunjenih pora tj. slobodnih međuprostora makromolekula i njihovih
agregata.
Sposobnost provođenja toplote ispituje se metodom diska, stalne
temperature i metodom rashlađivanja. Kada se ispitivana epruveta stavi
između dve metalne različito zagrejane ploče i meri vreme izjednač
avanja njihovih toplota onda je to metoda diska. Ovom metodom se meri
brzina strujanja toplote kroz tkaninu, pa ako je brzina strujanja veća,
znači da je tkanina toploprovodljiva.
Sud sa vodom zagrejanom na 40° C prekrije se tkaninom koja se
ispituje, a pri tome se temperatura vode održava na istom nivou. Ovaj
način ispitivanja predstavlja metodu stalne temperature. Količina toplotne
energije utrošena na održavanje stalne temperature vode predstavlja meru
toploprovodljivosti tkanine ili pletenine. Utrošak veće količine toplote,
znači da je tkanina dobar provodnik toplote i obrnuto. Međutim, ako bi se
voda u posudi, zagrejana do neke temperature, prekrila tkaninom koja se
ispituje i registrovala brzina hlađenja vode, onda bi to bila metoda
rashlađivanja.
Za laboratorijsko ispitivanje toploprovodljivosti koriste se aparati
koji rade na principu metode stalne temperature, pri čemu se koristi
električna energija za održavanje stalne temperature na 36,5° C. U praksi
se najčešće koristi zbog svoje jednostavnosti metoda rashlađivanja.
Toploodbojnost se meri sposobnošću gotovog proizvoda da upija
ili odbija infracrvene zrake. Za merenje sposobnosti tkanina da upijaju
odnosno odbijaju infracrvene zrake koristi se intenzitet crnjenja
fotografske ploče koji je proporcionalan količini odbijenih infracrvenih
zrakova.
Ova procena ne daje brojčane pokazatelje, pa se zato pribegava
drugoj metodi - neposrednom merenju intenziteta odbijenih zrakova
pomoću električne ćelije. U zavisnosti od količine odbijenih zrakova
infracrvene svetlosti, intenzitet električnog signala se menja, tako da se na
osnovu njegove jačine procenjuje toploodbojnost tkanina, odnosno
pletenina.
24
5
12.7. POROZNOST
Poroznost, to jest propustljivost vazduha i gasova od strane

tkanina namenjenih konfekcioniranju je vrlo važna osobina jer od nje
zavisi dobar osećaj organizma pri upotrebi odeće.
Kod impregniranih tkanina poroznost se određuje u suvom i
mokrom stanju. Težnja je da impregnirana tkanina iz higijenskih razloga,
bude propustljiva za vazduh i gasove.
Na osnovu količine vazduha propuštene kroz tkaninu može se
2
izračunati koliko vazduha prolazi na 1 cm u jedinici vremena čime se
procenjuje poroznost. Propustljivost vazduha određuje se jednačinom:
P = Vv (m3 / cm2 ⋅ min) (174)
v
q⋅t
gde je: Pv - propustljivost vazduha i gasova kroz tkaninu,

3
Vv - količina propuštenog vazduha kroz tkaninu (m ),
2
q - površina kroz koju prolazi vazduh (10, 20, 50 i 100 cm )
t - vreme ispitivanja ( min ).
Uređaj za ispitivanje poroznosti ( M021A. 2.0 ) prikazan je na

slici 241.
Slika 241. Uređaj za ispitivanje poroznosti ravnih tekstilnih struktura

M021A. 2.0
Uzorak koji se ispituje postavlja se u stezaljke iznad otvora dela za

ispitivanje pritiskom na steznu ruku, čime se automatski pokreće vekum
pumpa. Pritisak u mernoj glavi se kreće u intervalu između 10 ÷ 250 Pa.
Veličina pritiska se određuje na bazi debljine materijala i njegove
246
gustine. Odabrani pritisak se konstantno održava i nakon nekoliko
sekundi na displeju uređaja se prikazuje propustljivost vazduha
ispitivanog uzorka.
12.8. KAPILARNOST
Sposobnost kretanja vode kroz tekstilne materijale naziva se

kapilarnost. Kapilarnost se izražava visinom podizanja vode u ispitivanoj
epruveti, koja jednim svojim krajem dodiruje nivo vode. Higroskopne
osobine vlakana, struktura pređe kao i struktura finalnih proizvoda u
velikoj meri određuju kapilarnost.
12.9. VODOODBOJNOST I VODONEPROPUSTLJIVOST
Vodoodbojnost je karakteristika tkanine da se suprotstavlja

prodiranju vode. Visoku vodoodbojnost treba da imaju tkanine
namenjene izradi zimskih kaputa, mantila, raznih ogrtača i postava za
odeću, kao i razne tehničke tkanine (za cirade, šatore itd.), a posebno za
predmete namenjene vojnim potrebama.
Prodiranje vode kroz tkaninu zavisi od njene zapunjenosti
vlaknima. Kod tkanina izrađenih od vlakana sa velikim brojem pora koje
se ne ispunjuju ni pri bubrenju u toku kvašenja tkanine, stepen
vodoodbojnosti znatno opada. Naprotiv, intenzivnim valjanjem tkanina i
presovanjem površinskih vlakana vodoodbojnost se znatno povećava.
Da bi se povećao stepen vodoodbojnosti, tkanine se često
obrađuju raznim vodoodbojnim sredstvima. Ali, u nekim slučajevima, na
primer kada su u pitanju tkanine za filtere, onda se od njih traži dobra
propustljivost vode. Za ocenu ove karakteristike tkanina koristi se
pokazatelj vodopropustljivost. Nasuprot vodopropustljivosti, kod nekih
tkanina se traži apsolutna vodonepropostljivost (tkanine za vojne potrebe,
cirade i šatore).
Za dobijanje pouzdanijih pokazatelja o vodopropustljivosti
celishodnije je uporedo sa vodoodbojnošću, određivati količinu upijene
vode kod tkanina, pri čemu dolazi do bubrenja usled natapanja, a time i
do povećanja stepena vodoodbojnosti.
Vodopropustljivost tkanina, tj. količina vode u (ml) koja prolazi
2
kroz 1 cm gotovog proizvoda za 1 min pri određenom pritisku (u
paskalima ), određuje se jednačinom:
247
Vp = V (ml / cm2 min) (175)
S⋅t
gde je: Vp - vodopropustljivost,

V - količina vode u ml koja prođe kroz tkaninu u jedinici vremena
2
(t) na jedinici površine S (cm ).
U industriji se primenjuju različite metode i aparati za određivanje
vodoodbojnosti i vodonepropustlivosti. Metode se dele u dve velike
grupe:
- metode za određivanje stepena kvašenja, tj.vodoodbojnosti;
- metode za određivanje hidrostatičkog pritiska u momentu
prolaska tri kapi tečnosti sa druge strane tkanine koja se ispituje.
Prva grupa metoda obuhvata: postupak uronjavanja, fitiljne probe,

postupak kapanja, postupak veštačke kiše. Sve ove metode su zasnovane
na principu određivanja stepena kvašenja ispitivane tkanine koji se
procenjuje na osnovu promene mase epruveta pre i posle uronjavanja,
upijanja, kapanja, ili padanja veštačke kiše na epruvetu određene
površine.
Vodonepropustljivost tkanina ispituje se pomoću hidrostatičkog
pritiska do pojave prve tri kapi tečnosti. I u jednom i drugom slučaju
suština postupka je ista. Podešenim pritiskom meri se količina propuštene
3 2
vode u cm kroz 100 cm ispitivane epruvete, u vremenu od jednog
minuta.
Rasprostranjena metoda, koja na jednostavan način određuje
vodoodbojnost i vodonepropustljivost tekstilnih materijala je AATCC
spray tester ( slika 242 ) .
a
b
Slika 242. Uređaj za ispitivanje vodoodbojnosti i vodonepropustljivosti

AATCC spray tester ( a ) i merna glava uređaja ( b)
24
8
12.10. SKUPLJANJE
Skupljanje finalnih proizvoda predstavlja promenu dimenzija

epruvete, odnosno njene površine, pod uticajem dejstva vlage, toplote i
sredstva za pranje ili hemijsko čišćenje.
Skupljanje tkanina ili pletenina određuje se u oba praca, po širini i
dužini iz jednačine:
S = (a − b) ⋅100 (%) (176)

a
gde je: S – skupljanje tkanina ili pletenina ( % ),
a – dimenzije epruvete pre tretmana (mm ),
b – dimenzija epruvete posle ispitivanja (mm ).
Prema SRPS-u F.S2.020. za određivanje skupljanja tkanina ili

pletenina koriste se sledeće metode:
- skupljanje pri peglanju;
- skupljanje pri pranju sa kuvanjem;
- skupljanje finalnih proizvoda od vune, prirodne svile i hemijskih
vlakana pri lakom pranju;
- skupljanje finalnih proizvoda pri kvašenju u hladnoj vodi;
- skupljanje finalnih proizvoda pri hemijskom čišćenju.
Uslovi ispitivanja i tretiranja epruveta zavise od vrste materijala iz

kojih su izrađeni finalni proizvodi.
Upoređujući tekstilne materijale sa aspekta rategljivosti možemo
zaključiti da pletenine spadaju u grupi materijala koje imaju najveću
rastegljivost. Ovo svojstvo je više izraženo u pravcu redova nego li
nizova petlji. Skupljane pletenina je najviše izraženo nakon skidanja sa
mašine, mada su praktična ispitivanja pokazala da proces relaksacije traje
do dvadeset i prvog dana. Faktori koji najviše utiču na procenat
skupljanja pletenina su: finoća mašine, sirovinski sastav pređe i struktura
pletiva.
12.11. POSTOJANOST OBOJENJA
U procesu eksploatacije finalni proizvodi izloženi su različitim

uticajima usled čega dolazi do promene njihovog obojenja. Promene se
ogledaju u smanjenju inteziteta obojenja, tona, izgleda ili u kombinaciji
ovih parametara.
249
Prema SRPS-u F.S3.010., pod postojanošću obojenja tekstilnog
materijala podrazumeva se optpornost obojenja vlakana, poluproizvoda i
finalnih proizvoda na razne uticaje kojima su izloženi u toku
eksploatacije. Ocenjivanje postojanosti obojenja vrši se na osnovu:
- promene boje ispitivanih epruveta vizuelnim upoređivanjem dve
obojene površine tekstilnog materijala, od kojih je jedna ispitivana a
druga je etalon;
- prelaza boje sa obojene na neobojenu belu tkaninu ili pleteninu.
Prvi način ocene postojanosti obojenja je na osnovu takozvane

″sive skale″ i ista se ne primenjuje za ocenu obojenja prema svetlosti. Za
ocenu obojenja prema svetlosti koristi se posebna skala od osam plavo
obojenih etalona vunene tkanine, koji služi kao baza za upoređivanje. U
ovom slučaju ocenjivanje postojanosti obojenja prema svetlosti vrši se
brojevima od jedan do osam.
U svim ostalim ispitivanjima postojanosti obojenja premenjuje se
petobrojni sistem ocenjivanja, počev od 5 – bez promene, pa do 1- velika
promena.
12.11.1. Ocena promene obojenja
Promena obojenja kod tekstilnih materijala može nastati usled:

pranja, znoja, dejstva vode, svetlosti, trenja, dejstva kiselina ili alkalija,
svrdstava za beljenje, merceriziranje, karboniziranje raznih rastvarača i
drugo. Procesi valjanja, iskuvavanja i peglanja takođe utiču na promenu
obojenja .
12.11.2. Postojanost obojenja prema pranju
Usled eksploatacije finalni proizvodi su izloženi stalnom prljanju

pa je zbog toga poterbno češće pranje. Rezultat toga je skupljanje i
gubitak mase kao promena nijanse obojenja gotovih proizvoda. Ocena
postojanosti obojenja pri pranju izvodi se na taj način što se epruvete iz
formiranog uzorka pričvrste na belu tkaninu, koja služi za ocenjivanja
prelaza boje, to jest uzorak određenih dimenzija se pere u rastvoru
sredtava za pranje. Posle pranja kombinovanog uzorka, najmanje 30
0
minuta na temperaturi 40 ± 2 C uz stalno pokretanje a zatim sledi
ispiranje u hladnoj vodi, ceđenje i sušenje. Procenat postojanosti obojenja
određuje se na osnovu prolaza boje na belu tkaninu i sivom skalom.
25
0
12.11.3 Postojanost obojenja prema trenju
Tokom nošenja odevnih predmeta usled trenja dolazi do otiranja

boje sa njihove površine. Zbog toga je veoma bitno da se u zavisnosti od
vrste proizvoda izabere odgovarajuća boja koja će imati veću postojanost
prema trenju.
Ocena postojanosti obojenja prema trenju može se odrediti
aparatima ili ručnim putem tako što se belom tkaninom trlja po površini
obojene tkanine. Bela tkanina i u jednom i u drugom načinu ispitivanja
može biti suva ili mokra, koja se provlači više puta preko obojene tkanine
sa izvesnim opterećenjem. Ocena prelaza boje na beloj tkanini određuje
se nakon sušenja.
12.11.4. Postojanost obojenja prema svetlu i atmosferskim uticajima
Ispitivanje postojanosti obojenja prema svetlu određuje se prema

dnevnoj i veštačkoj svetlosti.
Pri ispitivanju postojanosti obojenja prema dnevnoj i prirodnoj
svetlosti pripremljena epruveta se stavlja pored etalona, a zatim se
prekrije jedna trećina po sredini kartonom svih epriveta, posle čega se one
izlažu dejstvu sunčevih zraka. Sada se prate promene na izloženim
epruvetama i čim dođe do bilo kakve promene u obojenju beleži se broj
etalona sa sličnom promenom. Zatim se postupak ponavlja sa drugom
trećinom epruveta, sve dotle dok razlika između izloženog i neizloženog
dela ne dostigne stepen 3 sive skale. Ako broj 7 standarda izgubi boju
koja odgovara stepenu 4 sive skale, pre epruvete koja se ispituje, onda se
proces posmatranja može obustaviti. Ocena postojanosti obojenja izvodi
se na osnovu triju površina epruveta, jedna koja nije bila izložena dejstvu
svetlosti i dve koje su bile izložene sunčevim zracima.
12.12. ZAPALJIVOST I GORENJE TEKSTILNIH MATERIJALA
Zahtevi potrošača sve više nameću potrebu proizvodnje

kvalitetnih tekstilnih materijala različitih specifičnosti. Izuzetna pažnja se
poklanja proizvodnji teško zapaljive odeće a pogotovo tekstilnih
materijala za specijalne namene. Spovode se veoma skupa ispitivanja na
polju proizvodnje nezapaljivih tekstilnih vlakana pogotovo sa aspekta
zaštite celokupne društvene imovine.
Pod normalnim atmosferskim uslovima većina predmeta iz
organskih polimera je stabilna. Međutim praktična ispitivanja su pokazala
da dolazi do blage oksidacije (formiraju se peroksidne grupe -O-OH).
25
1
Prisustvo peroksidnih grupa izaziva depolimerizaciju polimernih lanaca,
odnosno starenje polimera. Ovaj proces mogu da spreče tzv. prenosioci, a
to su obično amini, fenoli, ili halogenirani organski molekuli koji se
nazivaju stabilizatori. Na normalnim temperaturama koncentracija perok-
sidnih grupa je vrlo slaba, pa je zaštita polimera od depolimerizacije u
izvesnom vremenskom intervalu moguća malim količinama stabilizatora.
Zagrevanjem polimera na 100°C nastaje povećanje peroksidnih
grupa (vrlo je teško sprečiti taj porast) jer je prisutan kiseonik iz vazduha.
Ubrzana depolimerizacija se može uspešno sprečiti dodavanjem dovoljne
količine stabilizatora. Ukoliko se temperatura poveća na 150-180°C, još
uvek se može stabilizatorima postići zadovoljavajuće stabilno stanje
polimera. Međutim, ako se temperatura poveća do 250° C, dolazi do
ubrzane lančane reakcije i stvaranja velike količine slobodnih radikala
koji izazivaju depolimerizaciju polimera. Stabilizatori nisu više u
mogućnosti da zaustave ovaj proces. Posledice ovog procesa su:
- lančana egzotermna reakcija u prisustvu kiseonika koja dovodi
do daljeg povećanja temperature;
- u procesu hemijskog raspadanja polimera dolazi do nastajanja lako
isparljivih produkata koji su zapaljivi;
- mnogi polimeri u ovom temperaturnom području omekšavaju i
počinju da se deformišu i tope a u većini slučajeva površina se povećava
što još više pogoduje reakciji nastajanja peroksida.
Promene u polimeru u temperaturnom intervalu 180-250 °C mogu
se sprečiti dodatkom smesa koje se na ovoj temperaturi raspadaju gradeći
nezapaljive gasove, kao H2O, CO2, ili NH3 koji sprečavaju lančanu
reakciju. Oni istovremeno smanjuju koncentraciju zapaljivih raspadnih
produkata. Za ove svrhe se koriste i neorganska punila (čađ, SiO 2, Al2O3,
CaCO3, BaCO3, SbCO3 i druga), koja povećavaju tačku omekšavanja i
usporavaju proces deformisanja i topljenja. Povećanje toploprovodljivosti
i sprečavanje odkapavanja i širenja otopljenog polimera postiže se
dodavanjem borata (NH4)BO2 i fosfata (NH4)3PO4 koji formiraju stakleni
zaštitni sloj oko polimera. Tako se ograničava pristup kiseoniku i
usporava pojava zapaljivih raspadnih produkata.
Ako su tekstilni proizvodi izloženi temperaturi na kojoj oni nisu
postojani, termički se razgrađuju, to jest dolazi do pirolize. Laganim
porastom temperature razgradnja je spora pri čemu se stvara mala
količina raspadnih zapaljivih produkata. Porastom temperature ubrzava se
raspadanje i povećanje koncentracije raspadnih zapaljivih produkata koji
usled plamena ili iskre, prouzrokuju paljenje ili samozapaljenje kada se
postigne kritična temperatura pirolize.
Gorenje tekstilnih materijala predstavlja kompleksnu pojavu na
koju utiče niz faktora:
- zapaljivost, vreme potrebno za zapaljenje, temperatura paljenja;
25
2
- brzina gorenja;
- toplota koja se razvija u toku gorenja;
- granični indeks kiseonika;
- količina i vrsta dima, odnosno gasa koji se razvija;
- termičko - izolaciona svojstva;
- skupljanje na povišenoj temperaturi;
- sposobnost tinjanja;
- struktura tekstilnog vlakna i gotovog proizvoda.
Današnji tekstilni proizvodi su još uvek pretežno lako zapaljivi, pa

se poklanja velika pažnja dobijanju tekstilnih vlakana sa manjim
stepenom zapaljivosti. Poznato je da proizvodi od celuloznih vlakana brže
sagorevaju od proizvoda izrađenih od vunenih vlakana. Zato je
bezopasnije imati na sebi vunenu odeću nego celuloznu.
Fazu sagorevanja karakterišu dva parametra:

- brzina širenja plamena;
- brzina sagorevanja;
Zapaljivost tekstilnih vlakana kreće se od najbrže ka najsporijim

ovim redom: celulozna vlakna, celulozni acetat, poliakrilonitril, poliamid,
poliester, vunena vlakna. Na brzinu širenja plamena i sagorevanja veliki
uticaj ima masa tekstilnog materijala, struktura vlakana i gotovog
proizvoda i prostorni položaj površine materijala u toku sagorevanja,
Zapaljivost tekstilnih vlakana je vrlo važna karakteristika ne samo u
procesu njihove prerade u gotove proizvode, već i u procesu eksploatacije
gotovih proizvoda odnosno odeće koju nosimo.
Opasnost od požara vreba na svakom koraku, zato pažnja ne sme
izostati ni za trenutak jer ako se nastali plamen na našoj odeći ne ukloni
za 3-10 sekundi, može doći do prave katastrofe. Ova opasnost bi bila
znatno smanjena kad bismo nosili teško zapaljivu ili nezapaljivu odeću.
Svakako da će vremenom preovladati mišljenje da je proizvodnja i šira
primena teško zapaljivih, odnosno nezapaljivih tekstilnih vlakana biti
opšte društvena potreba.
25
3
25
4
13. HEMIJSKO ISPITIVANJE TEKSTILNIH MATERIJALA
U slučajevima kada se fizičkim metodama ispitivanja ne može

doći do rezultata za neki pokazatelj kvaliteta tekstilnog materijala, ili se
želi potvrda dobijenih merenja, pristupa se hemijskom ispitivanju.
Hemijska ispitivanja zasnivaju se na reakcijama rastvaranja,
posebnim analizama, ili kolorističkim promenama tekstilnog materijala.
Ne samo u ispitivanju, već i u procesu prerade vlakana u gotove
proizvode hemijska svojstva vlakana su veoma važna jer odražavaju
uticaj kiselina, alkalija, rastvarača i drugih hemijskih agenasa na njihovu
strukturu, osobine i izgled.
Primena hemijskih metoda ispitivanja zahteva poznavanje
laboratorijskih operacija: volumetrije, destilacije i ekstrakcije, rastvaranje,
taloženje, filtriranje i dekantovanje, žarenje, merenje mase, temperature,
gustine, specifične mase čvrstih i tečnih tela.
13.1. UTICAJ HEMIJSKIH AGENASA NA TEKSTILNE

MATERIJALE RAZLIČITOG POREKLA
Uticaj hemijskih agenasa u procesu prerade vlakana u finalne

proizvode je od izuzetnog značaja za sam proizvodni proces. Takođe u
procesu kvalitativne analize veoma bitnu ulogu imaju hemijski agensi.
13.1.1. Uticaj kiseline na tekstilne materijale celuloznog porekla
Uticaj kiseline na celulozna vlakna zavisi od sledećih parametara:

prirode kiseline, koncentracije, vremena i temperature na kojoj se vlakna
tretiraju. Tretiranjem celuloze mineralnim kiselinama nastaje raskidanje
glukozidnih veza, razgrađuju se lančani molekuli, a celuloza dobija
redukujuće osobine. Zbog toga se smanjuje jačina i viskozitet vlakana.
Dobijeni produkt hidrolitičkog razlaganja celuloze sa mineralnim
kiselinama (HCl, H2SO4) predstavlja rezultat niza reakcija. Hidroliza
celuloze je termohemijska reakcija koja se u početku manifestuje na
površini vlakna raskidanjem jednog broja molekula, a zatim reakcija
napreduje prema unutrašnjosti uz istovremenu dalju razgradnju prvog
sloja. Napredovanjem hidrolize dobija se vrlo složena smeša produkata,
pri čemu će frakcija celuloze koja se nalazi na površini biti hidrolizovana
do najvećeg stepena. Produkt dobijen pod uticejem kiseline naziva se
hidroceluloza. Hidroceluloza nije hemijsko jedinjenje. Ona predstavlja
smešu produkata različitih stepena polimerizacije sa odgovarajućim
osobinama na osnovu kojih se identifikuje.
25
5
Osnovna karakteristika hidrolize celuloze je prisustvo aldehidne
grupe. Broj aldehidnih grupa zavisi od stepena hidrolize. Stepen hidrolize
izražava se bakrovim brojem čija je brojčana vrednost zavisna od
vremena i temperature delovanja kiseline na celulozu.
13.1.2. Uticaj alkalija na celulozna vlakna
Celulozna vlakna su otporna na dejstvo alkalija i na toj osobini

bazira proces mercerizovanja. Ako se na celulozu dejstvuje razblaženim
rastvorom NaOH, na primer koncentracije 2%, ona bubri nešto više nego
u vodi, pa nastaje međusobno razmicenje celuloznih lanaca. Intenzitet
bubrenja zavisi od koncentracije NaOH, a dostiže maksimum pri
koncentraciji od 23%. Ako se pamučno vlakno obrađuje 18%-nim
rastvorom NaOH pod mikroskopom se na njemu uočava niz fizičkih
promena: nastaju uvoji, skraćuje se vlakno, povećavaju se poprečne
dimenzije.
Vlakna celuloze apsorbuju NaOH iz rastvora, pa dolazi do izmena
nekih parametara elementarnih ćelija što je uočio još 1844. godine Džon
Mercer (eng. hemičar). U toku mercerizovanja postižu se sledeći efekti:
skupljanje, povećenje jačine, adsorpcije boje i vode, povećanje fizičke
kompaktnosti pređe u tkanini.
13.1.3. Uticaj oksidacionih sredstava na celulozna vlakna
Delovanjem oksidacionih sredstava na celulozu nastaje
oksiceluloza koja predstavlja heterogenu kompleksnu smešu
makromolekula oksidisanih u različitom stepenu, a najviše na površini
vlakna. Osetljivost alkoholnih grupa na oksidaciona sredstva pri beljenju
dovodi do oksidovanaj jedne ili svih OH-grupa.
U međustadijumu oksidacije celuloza ima aldehidne i karboksilne
grupe, a u završnom samo karboksilne ili aldehidne, pri čemu
oksiceluloza dobija izražene redukcione osobine. Oksiceluloza
karboksilnog tipa izražava se brojem metilenskog plavog ( broj milimola
metilenskog plavog koji reaguje sa 100 g celuloze). Međutim, celuloza
redukujućeg tipa odlikuje se velikim bakrovim brojem.
Oksiceluloza pokazuje različite reakcije što zavisi od uslova pod
kojima je došlo do njih. U procesu ovih reakcija dolazi do skraćenja
lančanih molekula što se dokazuje na osnovu smanjenja viskoziteta
rastvora oksiceluloze u bakrooksid-amonijaku. Prisustvo aldehidnih grupa
dokazuje se testom sa Felingovim rastvorom, ili drugim karakterističnim
reakcijama za ove grupe. Međutim, prisustvo kiselih grupa dokazuje se
25
6
probom sa Turnbul-plavim, adsorpcijom metilenskog plavog, alkalnošću
pepela, rastvorljivošću u alkalijama.
Količina karboksilnih grupa u oksicelulozi predstavlja meru
stepena oštećenja, a određuje se direktno titracijom sa 0,01 N-rastvorom
NaOH uz fenolftalein, ili drugim postupcima.
Slično hidrocelulozi, oksiceluloza je osetljiva na dejstvo toplote
( neoštećeni pamuk menja boju na oko 170°C, hidroceluloza na oko
110°C, oksiceluloza na 140°C ).
13.2. UTICAJ HEMIJSKIH AGENASA NA PROTEINSKA

VLAKNA
Uticaj hemijskih agenasa na svojstva vune i dlaka životinjskog

porekla je veoma izražen i u jednom delu može da modifikuje njihovu
strukturu. Pri preradi proteinskih vlakan u finalne proizvode od posebnog
značaja su agensi koji se koriste kao sredstva za fiksiranje, obradu protiv
skupljanja i filcanja.
13.2.1.Uticaj kiselina
Vunena vlakna nisu osetljiva prema dejstvu razblaženih kiselina.,

pa se zbog toga u procesu njihove prerade u gotove proizvode, vrlo često
koriste kiseline ( bojenje u kiseloj sredini, karboniziranje). Međutim,
koncentrovane mineralne kiseline različito deluju, zavisno od njihove
prirode i od toga da li je tretiranje na hladno, toplo, ili u vrelom stanju.
Potpuna dezintegracija vlakana pod dejstvom vruće mineralne kiseline
nastaje zbog razgradnje makromolekula. Specifične reakcije vune koje se
manifestuju različitim obojenjima, uslovljene su prisustvom specifičnih
amino-kiselina.Organske kiseline deluju na vunu slično kao razblažene
mineralne kiseline.
13.2.2. Uticaj alkalija
Poznato je da stepen oštećenja vunenih vlakan alkalijama zavisi

od koncentracije, vrste i temperature na kojoj se vrši tretiranje. Pod
uticajem 5%-nog NaOH vunena vlakna gube jačinu i elastičnost ( obrada
na hladno ), ključali 5%-ni NaOH vrlo brzo rastvara vunu. Uticaj
karbonata ja mali ukoliko se postupa pažljivo, a amonijak ne oštećuje
vunu čak ni na temperaturi ključanja.
25
7
Jake alkalije deluju na vunu na sledeći način: najpre hidrolizuju
polipepditne nizove, raskidaju sone veze a zatim hidrolizuju disulfidne
veze. Na temperaturi ključanja u rastvoru NaOH peptidne veze se
potpuno razgrađuju. Cistinske (disulfitne) veze se raspadaju pod uticajem
alkalija uz znatno gubljenje sumpora čiji se jedan deo prevodi u
rastvorljivo stanje, a drugi je stabilan. Prema tome, promena količine
sumpora u vuni može se koristiti kao mera oštećenja vlakana.
13.2.3. Uticaj redukcionih sredstava
Redukciona sredstva SO2 neznatno utiču na vunu jer se u

određenim slučajevima koriste za beljenje vune, naprotiv njima se ona
beli. Međutim, za beljenje je pogodniji vodonik peroksid (H 2O2) od SO2
jer belina koje se postiže sumpor-dioksidom nije stabilna, pa se zbog toga
koristi tzv. kombinovano – oksido-redukciono beljenje. Za obradu vune
koriste se i druga redukciona sredstva (sulfidi, bisulfit, hiposulfit, i
hidroslufit).
Reakcija između vune i tioglikolne kiseline je značajna jer se
koristi za određivanje promena vunenih vlakana u toku obrade. To znači
da ova reakcija predstavlja kriterijum za vrstu i stepen oštećenja vune, tj.
stepen modifikovanja vune. Za ovu svrhu koristi se rastvorljivost vune u
0,1M (molarnom) sveže pripremljenom glikolatu (vreme delovanja 1 sat,
na temperaturi 65°C). Ako je vlakno više oštećeno, onda u tioglikolatu
dolazi do promene rastvorljivosti koja zavisi i od vrste oštećenja.
Povećanje rastvorljivosti u tioglikolatu dolazi usled razaranja
vodonikovih veza. Ako su na vunena vlakna delovali slabi rastvori
alkalija, rastvorljivost se znatno smanjuje dok je rastvorljivost vune u
glikolatu umerena pri obradi u alkalnim rastvorima. Takođe, obrada vune
kiselinom uslovljava povećanu rastvorljivost u tioglikolatu jer je
posledica kidanja i pregrupisavanja sonih i vodonikovih veza kao i
ojačavanja cistinskih veza.
13.2.4. Uticaj oksidacionih sredstava
Pod uticajem oksidacionih sredstava nastaje razaranje dislufidnih

veza vunenih vlakana što uslovljava smanjenje ukupnog sadržaja sumpora
i povećanje sadržaja slobodnog sumpora usled čega raste rastvorljivost
vlakana u alkalijama. Na osnovu analitičkih sadržaja pojedinih amino-
kiselina u vuni može se proceniti stepen oštećenja vlakana pod uticajem
nekog oksidacionog agensa pri čemu se povećava sadržaj kiselih
funkcionalnih grupa u međufibrilarnim prostorima keratina.
25
8
13.3. UTICAJ HEMIJSKIH AGENASA NA
SINTETIČKA VLAKNA
Sintetička kao i druga tekstilna vlakna, pokazuju različitu

otpornost prema dejstvu baza, kiselina i vode. Neki sintetički polimeri
pokazuju veliku inertnost (polietilen i polipropilen) dok su druga
nepostojana u hidrolitičkom pogledu.
Terilen i PES-vlakna su postojana pri potapanju u rastvore HCL i
H2SO4. Poliamidna vlakna su relativno otporna prema hidrolitičkim
agensima u toku njihovog korišćenja. Tretiranjem poliakrilonitrilnih
vlakana rastvorima alkalnih hidroksida izdvaja se amonijak i obezbeđuje
se rastvorna so poliakrilne kiseline. U tabeli 26 prikazana je postojanost
pojedinih vrsta prirodnih i sintetičkih vlakana tokom tretiranja kiselinama
i alkalijama
Tabela 26. Postojanost vlakana tokom tretiranja keselinama i alkalijama
Vrste Postojanost prema Postojanost prema
vlakana kiselinama alkalijama
Ocena Primedba Primedba Ocena
PP vrlo osim prema HNO3 vrlo dobra samo konc.
dobra tople alkalije ih
oštećuju
PAN dobra Rastvara ih HCL dobra samo konc.
alkalije ih
oštećuju,
posebno 10%
NaoH
PES dobra konc.ih oštećuju dobra koncentrovane
posebno.H2SO4 ih razgrađuju
PA zadovolj konc. ih oštećuju i dobra posebno

avajuća razgrađuju 10%NaOH
Vuna dobra slabe ih filcaju, vrlo slaba slabe ih filcaju a
konc. tople ih konc. razaraju
ratazraju
Svila dobra postojanost nešto slaba postojanost
manja od vune bolja od vune
Lan slaba postojaniji zadovolja- manje postojan

od pamuka vajuća od pamuka
Pamuk Vrlo razaraju ih dobra u 10% NaOH

slaba bubri i
mercerizuje se
259
13.4. METODE INDENTIFIKACIJE VLAKANA
Raspoznavanje mnogobrojnih prirodnih i hemijskih vlakana

predstavlja veoma težak i složen zadatak. Pogotovo je teško izvršiti
identifikaciju vlakana iz iste klase kao što je slučaj kod poliamidnih
vlakana.
Pri identifikaciji vlakana koriste se različiti postupci:
- proba sagorevanja;
- suva destilacija vlakana;
- rastvorljivost vlakana u mineralnim i organskim rastvaračima;
- luminescencija u ultraljubičastom svetlu;
- metoda svetlosne mikroskopije;
- mikrohemijske reakcije;
- obojivost vlakana i dr.
Ponašanje vlakana pri visokoj temperaturi i gorenju može dati
veoma brzu i pouzdanu informaciju o vrsti vlakana. Ispitivanja su
pokazala da se svaka vrsta vlakana karakteristično ponaša pri
sagorevanju. Pri tome se obično prati karakter gorenja, mirisi koji se
razvijaju tokom gorenja vlakana i ostatak posle gorenja. Na slici 243
prikazan je postupak identifikacije pamučnih i vunenih vlakana metodom
sagorevanja.
a b
c d
Slika 243. Postupak identifikacije pamučnih ( a,b ) i vunenih (c, d)
vlakana metodom sagorevanja
Za raspoznavanje pojedinih vrsta vlakana koriste se različite vrste
reaktiva i boja, koje u reakciji sa pojedinim funkcionalnim grupama
vlakna daju karakteristično obojenje ili bubrenje. Od mikrohemijskih
reakcija najčešće se koriste: bubrenje i rastvaranje celuloznih vlakana u
Švajcerovom reagensu, ksantoproteinska i Alvordenova reakcija za vunu,
obojenje proteinskih vlakana u Milonovom reagensu i dr.
26
0
Izgled opreme sa svetlonsnim mikroskopom Video Analyser 2000
code 250D koji se koristi za određivanje strukture, površine, podužnog
izgleda i poprečnog preseka vlakana prikazan je na slici 244.
Slika 244. Izgled opreme sa svetlosnim mikroskopom Video Analyser

2000 code 250D
Na slici 245 prikazan je podužni izgled pamučnog i vunenog
vlakna korišćenjem ovog mikroskopa.
a b
Slika 245. Podužni izgled pamučnog ( a ) i vunenog vlakna ( b )
Na slici 246 prikazan je podužni izgled i poprečni presek
viskoznog vlakna, dok je na slici 247 prikazan podužni izgled i poprečni
presek staklenog vlakna.
a b
Slika 246. Podužni izgled ( a ) i poprečni presek ( b ) viskoznog vlakna
26
1
a b
Slika 247. Podužni izgled ( a ) i poprečni presek ( b ) staklenog vlakna
Razdvajanje jedne vrste od druge vrste vlakana moguće je izvesti
postupcima selektivne rastvorljivosti. U tabeli 27 dati su najznačajniji
pokazatelji za identifikaciju vlakana.
Tabela 27. Najznačajniji pokazatelji za identifikaciju vlakana
Mikromorfološke
Vlakno karakteristike Proba gorenja
Podužni Poprečni
izgled presek
Pamuk Uvijena traka Bubrežast, Gori plavičastim plamenom, miriše na
pasuljast zapaljen papir; beli vazdušast pepeo
Vuna Karakteristične Okrugao ili Gori treperavim plamenom bez čađi,
krljušti blago miriše na zapaljenu kosu; ostatak crna
ovalan trošna masa
Svila Glatka Trouglast sa Gori slabim plamenom, gasi se pri
površina zaobljenim udaljavanju, miriše na zapaljenu kosu;
uglovima ostatak crna trošna masa
Lan i Prugavost i Poligonalan Lako se pali, brzo gori, miriše na
konoplja kolenca, kod petougaoni zapaljen papir; sivi pepeo lako se
lana svilast sjaj ili raspada
šestougaoni
Viskoza Prugavost Okrugao Pali se lako, gori bez čađi, miriše na
blago zapaljen papir; ostatak tvrd, staklast,
nazubljen tamno sive boje
PA 6 Glatka Okrugao, Gori slabo, topi se, izvan plamena se
površina ovalan gasi, neprijatan miris na pridin; ostatak
čvrst, tamno smeđe boje
PES Glatka Okrugao Topi se i gori uz crn dim, miriše
površina slatkasto; ostatak čvrst, sjajan, tamne
boje
Elastanska Glatka Nepravilno Gori kao guma, miris zapaljene gume;
površina okrugao ostatak taman
PAN Manje-više Pasuljast Lako se pali, gori brzo čađavim
izražena plamenom bez topljenja, oštar miris;
prugavost ostatak tamni trošni
PP i PE Glatka Okrugao Lako se pali, gori brzo bez čađi; ostatak
površina čvrst, taman
PVC Blaga Nepravilno Na pali se, ne gori, topi se u plamenu,
prugavost izdužen i miris gareži; tamni ostatak
nazubljen
262
Suva Rastvorljivost Mikrohemijske reakcije i
destilacija karakteristično bojenje
Produkti kiseli, Bakaroksidamonijačni Smeđe obojenje u KJ, crveno-
plavi lakmus se rastvatvor, nabubri u obliku ljubičasto u Cl-Zn-J
oboji u crveno biserne ogrlice i rastvara se
Produkti bazni, U vrelom 5% NaOH i NaOCl2 Ksantoproteinsks reakcija sa HNO3,
crveni lakmus smeđa boja; Milonov reagens-
se oboji u plavo narandžasto obojenje
Produkti bazni, ZnCl2, 90 % mravlja kiselina, Ksantoproteinsks reakcija sa HNO3,
crveni lakmus 5% vreli NaoH smeđa boja; Milonov reagens-
se oboji u plavo narandžasto obojenje
Produkti kiseli, Bubri i rastvara se u Cl-Zn-J: mrkoljubičasta
plavi lakmus se bakaroksidamonijačnom Floroglucinol-svetlo ružičasto
oboji u crveno rastvoru obojenje
Produkti kiseli, Bubri i rastvara se u U KJ crno obojenje, u Cl-Zn-J
plavi lakmus se bakaroksidamonijačnom modrocrveno ljubišasto
oboji u crveno rastvoru
Produkti bazni, U vreloj sirćetnoj i mravljoj U KJ crno obojenje, u Cl-Zn-J žuto
crveni lakmus kiselini, u vrelom obojenje
se oboji u plavo diformamidu
Produkti kiseli, U vrelom fenolu u -
plavi lakmus se nitrobenzolu
oboji u crveno
Produkti bazni, -
crveni lakmus Cl-Zn-J
se oboji u plavo
Produkti bazni, 70% Ca (SCN )2, vrelom U Cl-Zn-J žuto obojenje
crveni lakmus dimetilformamidu i hladnoj
se oboji u plavo HNO3
Neutralno U vrelom ksilolu -
Produkti kiseli, -
plavi lakmus se U hloroformu, acetonu, fenolu
oboji u crveno
263
26
4
14. KVANTITATIVNA ANALIZA MEŠAVINE TEKSTILNIH
VLAKANA
Cilj kvantitativne analize je utvrđivanje procentualnog učešća

pojedinih vrsta vlakana u mešavini. Zbog sve šire izrade tekstilnih
proizvoda od mešavina raznih prirodnih, veštačkih i sintetičkih vlakana,
kvantitativna analiza ima veliki značaj u tekstilnoj praksi. Ona daje iscpne
podatke ne samo koloristi pri donošenju odluke o postupku bojenja ili
apreteru pri donošenju odluke o postupcima oplemenjivanja tekstilnih
materijala, već i tehnolozima u predionicama, tkačnicama i pletionama o
utvrđivanju sastava mešavine radi provere pojedinih partija kako ne bi
došlo do zamene istih.
Izračunavanje trgovačke mase mešavine vlakana različitih vrsta
nije moguće bez kvantitativne analize, jer se u najviše slučajeva prema
procentualnom učešću pojedinih komponenata, određuje trgovački sadržaj
vlage ( repriza ), trgovački dodatak ili normalni sadržaj vlage.
U kvatitativnoj analizi mešavine vlakana razlikuju se dva postupka:
- hemijski postupak,
- fizički postupak.
Hemijski postupak koristi različite metode, od kojih je svaka
pogodna samo za odgovarajuću mešavinu vlakana, dok se kod fizičkog
postupka razlikuju nekoliko metoda:
- metoda mehaničkog sortiranja ( izdvajanja ) vlakana pojedinih
komponenata,
- metoda sedimentacionog kvantitativnog izdvajanja vlakana
pojedinih komponenata,
- metoda mikroskopskog kvantitativnog analiziranja vlakana
pojedinih komponenata,
- metoda flotacionog kvantitativnog izdvajanja vlakana pojedinih
komponenata.
Hemijski postupak se najviše primenjuje, dok se pojedine metode
fizičkog postupka primenjuju u slučajevima kada se analizira tkanina kod
koje je osnova od jedne, a potka od druge vrste vlakana, ili pri analizi
konca kod koga je svaka nit izrađena od druge vrste vlakana.
14.1. HEMIJSKI POSTUPAK KVANTITATIVNOG

ODREĐIVANJA KOMPONENATA VLAKANA U MEŠAVINI
Hemijski postupak kvantitativnog određivanja komponenata

vlakana u mešavini, zasniva se na različitoj hemijskoj građi i različitom
hemijskom ponašanju vlakana pojedinih komponenata, odnosno na
26
5
rastvaranju vlakana pojedinih komponenata u odgovarajućem rastvaraču,
ili na razaranju istih sa odgovarajućim reagensom.
Rezultati kvantitativne analize daju se kao aritmetička sredina
procentualnih sadržaja pojedinih vrsta vlakana u mešavini, izračunatih u
odnosu na ukupnu masu vlakana u pojedinim probama a na osnovu
učešća masa pojedinih vrsta ( komponenata ) vlakana u probama koje su
analizirane.
Procentualni sadržaj vlakana pojedinih komponenata može se
izračunati na različitim osnovama masa pojedinih komponenata i to:
- na osnovu mase čistih i apsolutno suvih vlakana;
- na osnovu mase čistih vlakana sa trgovačkim sadržajem vlage
( reprizom );
- na osnovu mase čistih vlakana sa normalnim sadržajem vlage;
- na osnovu mase čistih vlakana sa sadržajem trgovačkog dodatka.
U svim ovim slučajevima izračunavanja, polazi se sa masama
apsolutno čistih i suvih proba.
14.1.1.Postupci izračunavanja rezultata
Radi boljeg sagledavanja postupka dobijanja rezultata, kao i

odabiranja postupka praktičnog analiziranja koriste se sledeće varijante za
određivanje mase odnosno procentualnog učešća komponenata u
mešavini.
Prva varijanta
Slika 248. Postupak određivanja udela mase pojedinih komponenata u

mešavini
Radi se uporedo sa dve epruvete u dva različita reagensa ili

rastvarača.
- masa prve komponente (a) predstavlja razliku mase epruvete i
mase ostatka iz prvog rastvarača:
ma = ms − mos1 (176)
- masa druge komponente (b) prestavlja razliku mase epruvete i

mase ostatka iz drugog rastvarača.
266
m = m − m (177)
b s os2
- masa treće komponente (c) utvrđuje se iz razlike mase epruveta i

zbira masa prve (ma) i druge (mb) komponente.
mc = (ms + ms )− (ma + mb ) (178)

2
Druga varijanta
Takođe se radi uporedo sa dve epruvete u dva različita reagensa ili

rastvarača.
Slika 249. Postupak određivanja udela mase pojedinih komponenata

u mešavini
- masa prve komponente (a) predstavlja razliku mase epruvete i

mase ostatka iz prvog rastvarača.
ma = ms − mos1 (179)
- masa treće komponente (c) je masa ostatka posle drugog

rastvarača.
m = m (180)
c os3
- masa druge komponente (b) utrđuje se iz razlike mase epruveta i

zbira mase prve i treće komponente.
mb = (ms + ms )− (ma + mc ) (181)
2
Treća varijanta.
Takođe se radi uporedo sa dve epruvete u dva različita reagensa ili
rastvarača.
26
7
Slika 250. Postupak određivanja udela mase pojedinih komponenata
u mešavini
- masa prve komponente (a) je masa ostatka posle drugog

rastvarača.
m = m (182)
a os
1
- masa treće komponente (c) je masa ostatka posle prvog

rastvarača.
m = m (183)
c os3
- masa druge komponente (b) utrđuje se iz razlike mase epruveta i

zbira mase prve i treće komponente.
mb = (ms + ms )− (ma + mc ) (184)

2
Četvrta varijanta
Radi se sa jednom epruvetom u dva različita reagensa ili
rastvarača.
Slika 251. Postupak određivanja udela mase komponenata u mešavini

sa jednom epruvetom i dva rastvarača
26
8
- masa prve komponente (a) predstavlja razlika masa epruvete i
mase ostatka posle prvog rastvaraca.
ma = ms − mos (185)
1
- masa druge komponente (b) predstavlja razliku mase ostatka

posle prve obrade i posle druge obrade,odnosno posle tretiranja u prvom
rastvaraču i posle tretiranja u drugom rastvaraču.
mb = mos − mos (186)

1
2
- masu treće komponente (c) predstavlja masa ostatka posle

drugog rastvarača.
m = m (187)
c os 2
14.1.2. Fizički postupak kvantitativnog određivanja komponenata

vlakana u mešavini
Fizički postupak kvantitativnog određivanja komponenata vlakana

u mešavini raspolaže sa nekoliko metoda koje se obično koriste kada zbog
sastava mešavine nije moguće primeniti metode hemijskog postupka.
14.1.2.1. Metoda mehaničkog kvantitativnog izdvajanja vlakana pojedinih

komponenata
Metoda mehaničkog kvantitativnog izdvajanja sastoji se u tome da

se vlakna pojedinih komponenata izdvajaju pomoću pincete uz
posmatranje preko lupe. Ako postoji mogućnpst da se vlakna pojedinih
komponenata predhodno kontrasno oboje, analiza je olakšana jer lakše
uočavaju pojedine vrste vlakana pri samom izdvajanju.
Prednost ove metode je što se sve komponente bez hemijskih
obrada izdvajaju i što im se učešće utvrđuje samo preciznim vaganjem.
Nedostatak iste je što u većini slučajeva zahteva dugo vremena i što se
analiziraju sasvim male probe pa zbog neravnomernosti istih mogu nastati
greške i znatno odstupanje rezultata od realne vrednosti.
26
9
U cilju ublažavanja navedenih nedostataka, praktične analize rade
se uporedo na 5 do 6 malih proba, najmanje pojedinačne mase 1 g
odnosno kod vrlo fine pređe pojedinačne dužine 30 m.
Metoda mehaničkog kvantitativnog sortiranja je naročito pogodna
za utvrđivanje učešća pojedinih vrsta vlakana u tkanini i to kada je osnova
od jedne a potka od druge vrste vlakana. U tom slučaju analiza se sastoji u
tome da se uzorak za ispitivanje ( tkanina ) razčlani na osnovu i potku,
dovede u standardno stanje to jest suše do konstantne mase uz vaganje na
preciznoj vagi. Masa osnove i masa potke, kao i njihov zbir koji
predstavlja masu polazne probe, predstavlaju osnovu za izračunavanje
procentualnog učešća pojedinih komponenata.
Konac koji je se sastoji od dve ili više upredenih niti, od kojih je
svaka izrađena od druge vrste vlakana može se veoma brzo i lako
analizirati pomoću ove metode.
Kada je pređa izrađena od mešavine različitih vrsta vlakana, onda
je metoda kvantitativnog mehaničkog sortiranja teža i vremenski duga, jer
se pojedine vrste vlakana moraju izdvajati pomoću pincete uz
posmatranje preko lupe. U ovakvim slučajevima najpre se vrši kontrasno
obojavanje pojedinih vrsta vlakana ( crno – beli ) pri čemu se vlakna
jedne komponente obojavaju u crno, dok vlakna druge komponete ostaju
neobojena.
Ukoliko je tekstilni materijal, iz koga je uzet uzorak, bio ranije
bojen i pri tome su vlakna svih komponenata obojena istim tonom i istom
nijansom, mora se pristupiti najpre razbojadisavanju istog, pa onda
izvršiti obojavanje određenom bojom radi postizanja kontrasnog obojenja
vlakana pojedinih komponenata. Na slici 252 prikazan je postupak
mehaničkog kvantitativnog određvanja udela mase za dve komponente u
mešavini.
epruveta
I komponenta II komponenta
m1 m2
Slika 252. Postupak mehaničkog određivanja učešća mase dve

komponente u mešavini
27
0
14.1.2.2. Postupci izračunavanja rezultata
Ako mešavina sadrži dve komponente procentualno učešće

računamo kao:
P1 = m1 ⋅100 ( % ) P2 = 100 − P1 (%)(188)

m1 + m2
gde je: P1 - procentualno učešće prve komponente ( % ),

P2 - procentualno učešće druge komponente ( % ),
m1 - apsolutno suva masa prve komponente ( g ),
m2 - apsolutno suva masa druge komponente ( g ).
Ako mešavina sadrži tri komponente onda je procentualno učešće:
P1 = m1 ⋅100(%) = 100 (%) (189)

(m + m + m )
1 2 3
m+m
2 3
1+
m1
P2 = m2 ⋅100(%) = 100 (%) (190)
(m + m + m )
1 2 3
m +m
1 3
1+
m2
a učešće treće komponente je:
P3 =100−(P1+P2) (%) (191)
gde su: m1, m2, m3 - apsolutno suve mase pojedinih komponenata ( g ).
27
1
27
2
15. UPUTSTVA NA ETIKETAMA ZA ODRŽAVANJE ODEVNIH
PREDMETA
Široki asortiman tekstilnih proizvoda u pogledu njihove namene,

sirovinskog sastava kao i uslova eksploatacije u cilju održavanja njihovog
kvaliteta uvedena je zakonska obaveza ušivanja etiketa na finalnim
proizvodima. Etikete moraju da označavaju sirovinski sastav, veličinu i
simbole za postupak nege i održavanja tekstilnih materijala.
Simboli moraju biti jednostavni i lako razumljivi. Oni su
međunarodno priznati i moraju se pravilno primenjivati. Nepoštovanjem
simbola dolazi do oštećenja gotovog proizvoda tokom održavanja. U
tabeli 28 prikazani su simboli, uputstva i njihovo značenje na etiketama
za proces pranja odevnih predmeta.
Tabela 28. Simboli, uputstva i značenje na etiketama za proces pranja
Kratko
Simbol Značenje
uputstvo
Mašina za veš, Odevni predmet ne podleže
Normalno nikakvom posebnom tretmanu.
Mašina za veš,
Temperatura ne sme biti viša od 30°C.
Hladno
Mašina za veš,
Toplo
Mašina za veš,
Vruće
Mašina za veš,
Vruće
Mašina za veš,
Vruće
Mašina za veš,
Vruće
273
Odevni predmet može se prati u
mašini za veš samo na programu koji
Mašina za veš, koristi hlađenje ili hladno ispiranje pre
Perm Pres smanjenja broja obrtaja. Obično uz
simbol za pranje na 30°C, 40°C ili
60°C. Smanjiti količinu veša.
Odevni predmet može se prati u mašini
za veš samo na opciji koja omogućava
Mašina za laganu centrifugu i/ili skraćeno vreme
veš, Lagano ili pranja za osetljivije odevne predmete.
Osetljivo Obično uz simbol za pranje na 30°C i
40°C. Znatno
smanjiti količinu veša.
Prati ručno na 30°C – 40°C. Potopiti
Ručno pranje odeću u rastvor malo deterdženta i vode
i ostaviti da odstoji. Dobro isprati i
istisnuti višak vode.
Bez pranja Odevni predmet ne sme se prati.
U tabeli 29 preporučuju se etikete sa simbolima, uputstvima i

značenjem za proces beljenja tekstilnih materijala.
Tabela 29. Etikete za beljenje

Simbol Kratko
Značenje
uputstvo
Izbeljivanje po Bilo koji izbeljivač se može koristiti
potrebi prilikom pranja.
Izbeljivač bez
hlora. Samo izbeljivač bez hlora odnosno, samo
Izbeljivanje po izbeljivač na bazi kiseonika, koji čuva
potrebi. boju, se može upotrebljavati.
Ne izbeljivati
Ne sme se koristiti nijedan izbeljivač.
Sa aspekta sušenja i peglanja gotovih odevnih predmeta

preporučuju se etikete sa navedenim oznakama ( tabela 30 ).
27
4
Tabela 30. Preporuke korisniku za sušenje i peglanje odevnih predmeta
Simbol Kratko uputstvo Značenje
Mašina za sušenje, Mašina za sušenje može se koristiti
Normalno na najvećoj mogućoj temperaturi.
Normalno, Niska regularno na programu niske
temperatura temperature.
Normalno, Srednja regularno na maksimalnoj vrednosti
temperatura programa srednje temperature.
Normalno, Visoka regularno na programu visoke
temperatura temperature.
Mašina za sušenje može se koristiti
Mašina za sušenje,
regularno samo na programu “Bez
Normalno, Bez toplote” ili “Sušenje pomoću
toplote vazduha”.
Mašina za sušenje,
Mašina za sušenje može se
regularno koristiti na programu
Permanent Press
Permanent Press.
Mašina za sušenje može se koristiti
Mašina za
sušenje, Osetljivo regularno samo na programu
“Osetljivo”.
Ne sušiti u mašini
Ne sme se sušiti u mašini za sušenje.
za sušenje
Ne sme se uopšte sušiti u mašini za
Ne sušiti
sušenje.
Okačiti vlažnu odeću da se suši na
Sušenje na žici
žici unutra ili napolju.
Sušenje Okačiti vlažnu odeću da se iscedi
kapljanjem kapljanjem, bez dodatnog cedjenja.
Horizontalno Položiti horizontalno i ostaviti da se
sušenje suši.
Sušiti što dalje od direktne sunčeve
Sušiti u hladu
svetlosti
Odeća se nikako ne sme cediti
Ne uvrtati
uvrtanjem.
27
5
Pegla, Bilo koja Potrebno je peglanje i može se
temperatura, Sa ili izvoditi na bilo kojoj temperaturi i sa
bez pare ili bez upotrebe pare.
Pegla, Niska Regularno peglanje, sa parom ili bez,
temperatura može se izvoditi, ali samo na najnižoj
opciji (110°C)
Regularno peglanje, sa parom ili bez,
Pegla, Srednja
temperatura može se izvoditi, ali samo na srednjoj
opciji (150°C)
Regularno peglanje, sa parom ili bez,
Pegla, Visoka
može se izvoditi, ali samo na najvišoj
temperatura
opciji (200°C)
Peglanje sa parom može oštetiti
Ne peglati sa parom odevni predmet, ali je bezbedno
peglanje bez pare.
Odevni predmet ne sme biti peglan
Ne peglati
ili ispravljan peglom.
U određenim slučajevima potrebno je izvršiti hemijsko čišćenje
odevnih predmeta u cilju zadržavanja kvalitativnih osobina. Svaki
proizvođač na odevnom predmetu treba na etiketi da stavi simbol koji
označava vrstu postupka koja će se koristiti tokom procesa hemijskog
čišćenja ( tabela 31 ).
Tabela 31. Oznake na etiketama za preporuku hemijskog čišćenja
tekstilnih materijala
Dozvoljeno je bilo kakvo hemijsko
Hemijsko čišćenje
čišćenje.
Hemijsko
Može se koristiti bilo koja vrsta
čišćenje, bilo koja rastvarača prilikom hemijskog čišćenja.
vrsta rastvarača
Hemijsko
Prilikom hemkijskog čišćenja može se
čišćenje, Samo
koristiti samo naftni rastvarač.
naftni rastvarač.
Hemijsko čišćenje,
Bilo koji rastvarač osim
bilo koji rastvarač
trihloridetilenskog se može
osim
upotrebljavati.
trihloridetilenskog
27
6
Hemijsko
Može se koristiti sa A, P ili F zabrana
čišćenje, Kratak
rastvarača
ciklus
Hemijsko
Može se koristiti sa A, P ili F
čišćenje,
zabranama rastvarača.
Smanjena vlaga
Hemijsko
Može se koristiti sa A, P ili F
čišćenje, Niska zabranama rastvarača.
temperatura
Hemijsko Može se koristiti sa A, P ili F
čišćenje, Bez pare zabranama rastvarača.
Ne može se Odevni predmet ne sme se nositi na
hemijski čistiti hemijsko čišćenje
U slučaju kombinovanih simbola ( slika 253 ), vodimo računa o

sledećem:
- tačkice označavaju temperaturu,
- linije označavaju ciklus ili upotrebu centrifuge (broj obrtaja),
- ostali simboli imaju isto značenje: ruka - ručno pranje; precrtane
linije ispod pegle - bez pare.
Slika 253. Kombinovani simboli na etiketama
Pri industrijskom pranju odevnih predmeta različitih namena

velika pažnja se mora posvetiti sortiranju istih pogotovo sa aspekta
sirovinskog sastava i boja. U tom cilju veliku pomoć nam pružaju etikete
na odevnim predmetima ( slika 254 ).
27
7
b
a
Slika 254. Industrijsko pranje i sortiranje odevnih predmeta ( a ) na
osnovu etikete na tekstilnom materijalu ( b )
278
NOMENKLATURA
Naziv Jedinica
Oznaka
Og Gornje odstupanje od srednje vrednosti %
−
Srednja vrednost karakteristike
(x)
− Vrednosti karakteristike iznad srednje
xg
vrednosti
Od Donje odstupanje od srednje vrednosti %
−
Vrednosti karakteristike ispod srednje
xd
vrednosti
Ns Neravnomernost po Sommeru %
Rs Ravnomernost po Sommeru %
x Geometrijska srednja vrednost
ge
xh Harmonijska srednja vrednost

x Srednja kvadratna vrednost
kv
x Srednja kubna vrednost
ku
xmod Modalna vrednost

xmed Vrednost medijane
∆xi Srednje apsolutno odstupanje
Θ Aritmetička sredina apsolutnih vrednosti
odstupanja svih varijanata
σ2 Disperzija
σ Standardna devijacija
CV Koeficijent varijacije %
Nt Tehnološka neravnomernost %
k Adekvatni koeficijent
px Greška srednje vrednosti
λ Faktor zavisan od statističke sigurnosti S
pσ Ocena mera varijacije
Cn Koeficijent zavisan od broja merenja
Normalna kriva raspodele slučajne
y
veličine
rx,y Koeficijent Korelacije
279
Kg, d Gornja i donja granica zadovoljstva
potrošača
CVm,a Koeficijent varijacije između aritmetičkih %
sredina grupa;
Wa Apsolutna vlažnsot vazduha 3
g/m
Wr Relativna vlažnsot vazduha %
Wni Dozvoljena vlaga %
Wrepriza Repriza vlage u mešavini %
B Bubrenje vlakana %
d1 Prečnik vlakna posle bubrenja u µm
mikrometrima
d2 Prečnik vlakna posle bubrenja u µm
mikrometrima
l1 i lo Dužina odsečka posle i pre bubrenja mm
la Srednja aritmetička dužina vlakana mm
l
ms
Srednja masena dužina vlakana mm
lu Srednja uslovna dužina vlakana mm

l Medijalna dužina vlakana mm
med
l Modalna dužina vlakana mm
mod
l Uslovna modalna dužina vlakana mm
umod
lš Štapelna dužina vlakana mm

lT Trgovačka dužina vlakana mm
Tt.vl. Podužna masa vlakana dtex
MB Mikroner broj
Fr.č Relativna jačina vlakana u čvoru %
Fč Prekidna sila vlakana u čvoru cN
Fp.vl Prekidna sila vlakana cN
Fr.o. Relativna jačina vlakana u omči %
Fo Prekidna sila vlakana u omči cN
2
Fs.vl. Specifična prekidna sila vlakana cN/µm
Fr.vl. Relativna prekidna sila vlakana cN/dtex
lo Početna dužina vlakna mm
lk Konačna dužina posle kidanja mm
lr Relativno izduženje vlakana %
Fz Sila zatezanja cN
Fp.prese Sila zatezanja prese N
dp Prečnik pređe mm
Ttp Podužna masa pređe tex
280
ml Dužinski modul petlji
ms Površinski modul petlji
Nm Numera pređe
Tm Broj zavoja na 1 m pređe m-1
αtex Koeficijent upredanja pređe
αm Koeficijet upredanja pređe u
metričkom sistemu
Ttkon Podužna masa končane pređe tex
Ttef Podužna masa efektne pređe tex
Mir Martindalov indeks ravnomernosti
CVp Koeficijent varijacije praktične
ravnomernosti pređe
H Uster maljavosti
Fpp Prekidna sila pređe cN
lp Prekidno izduženje pređa mm
lo.p Početno izduženje pređa mm
εp Relativno prekidno izduženje pređa %
Frp Relativna prekidna sila pređa cN/tex
Fpp Prekidna sila pređa cN
Fsp Specifična prekidna sila pređa
A Rad do prekida
ξ Koeficijent ispunjenosti dijagrama %
Fe Sila na granici elastičnosi cN
εe Izduženje do granice elatičnosti %
Fpz Sila na granici puzanja cN
εpz Izduženje do granice puzanja %
Tto Podužna masa osnove tex
Ttp Podužna masa potkte tex
Uo Utkanje osnove %
Up Utkanje potke %
-1
go Gustina osnovinih žica cm
-1
gp Gustina potkih žica cm
Iv Zapreminska ispunjenost tkanina %
Im Masena ispunjenost tkanina %
Pz Poroznost tkanina %
Gh Horizontalna gistina 50 mm
Gv Vertikalna gustina 50 mm
A Korak petlje mm
B Visina petljinog reda mm
2
Gu Ukupan broj petlji na jedinici površine cm
Cg Koeficijent međusobnog odnosa
gustina
28
1
l Dužina pređe u petlji mm
U Uplitanje pletiva
Es Površinska zapunjenost %
Ev Zapreminska zapunjenost %
2
Q Površinska masa g/m
Ttn Podužna masa netkanog ktex
tekstilnog naterijala
mpn Površinska masa netkanog 2
g/m
ρn Zapreminska masa netkanog 3
g/m
ki Iskorišćenje jačine vlakana u %
netkanom tekstilu
Zvl. / presek Broj vlakana u preseku netkanog
tekstila
Zvl/m2presek Broj vlakana u m2 preseka
netkanog tekstila
dt Debljina tkanine mm
do Debljina osnovinih žica mm
dp Debljina potkinih žica mm
dpl Debljina pletenine mm
2
Fst Specifična prekidna sila daN/mm
Fpt Prekidna sila daN
dt Debljina tkanine, odnosno pletenine mm
bt Širina epruvete ( obrađene ) 50 mm
Frt Relativna prekidna sila tkanine
Fpo Prekidna sila u pravcu osnove daN
Fpp Prekidna sila u pravcu potke daN
Prekidne sile pletiva po horizontali daN
Fph i Fpv i vertikali
τ Jačinski broj tkanine po osnovi ili
po potci
ηt Iskorišćenje jačine vlakana u %
ηp tkanini Iskorišćenje jačine vlakana %
α60 u pređi Ugao ispravljanja posle 60 o
Pv minuta Propustljivost vazduha m3 / cm2 ⋅ min
Vp Vodopropustljivost ml / cm2 min
S Skupljanje tkanina %
28
2
LITERATURA
1. V. Simonović, Ispitivanje tekstila, Leskovac 1982.

2. M. Žišić, V. Mitić, Ispitivanje tekstila, Leskovac 1981.
3. S. Spasić, Numeričke deskriptivne mere, Beograd 2012
4. I. Gržetić, Hemija Životne sredine II, Beograd.
5. ASTM Standard, D2905:2002, Standard Practice for Statements on
Number of Specimens for Textiles.
6. ASTM Standard, D2906:2002, Standard Practice for Statements on
Precision and Bias for Textiles.
7. ASTM Standard, D4853:2002, Standard Guide for Reducing Test
Variability.
8. ASTM Standard, D4854-95 (reapproved 2001), Standard Guide for
Estimating the Magnitude of Variability from Expected Sources in
Sampling Plans.
9. ASTM Standard, E456:2006, Standard Terminology Relating
to Quality and Statistics.
10. ASTM Standard, E691:2005, Standard Practice for Conducting an
Interlaboratory Study to Determine the Precision of a Test Method.
11. Bicking CA, ‘Precision in the routine performance standard tests’,
ASTM Standardization News, 1979, 7(1), 12–14.
12. BSI Standards, BS EN12751:1999, Textiles – Sampling of Fibres,
Yarns and Fabrics for Testing.
13. BSI Standards, PD6461-3:2004, General Metrology, part 3: Guide to
Expression of Uncertainty in Measurement (GUM).
14. BSI Standards, PD6461-4:2004, General Metrology, part 4: Practical
Guide toMeasurement Uncertainty.
15. Bucher JL, The Metrology Handbook, ASQ Quality Press,
Milwaukee, WI, 2004.
16. Freund JE, Mathematical Statistics, 5th edition, Prentice-Hall,
Englewood Chiffs, NJ, 1992.
17. ISO/IEC 17025:1999, General Requirements for the Competence of
Testing and Calibration Laboratories.
18. Lind DA, Marchal WG, Mason RD, Statistical Techniques in
Business and Economics, 11th edition, McGraw-Hill, New York, 2002.
28
3
19. Mandel J, Lashof TW, ‘The nature of repeatability and
reproducibility’, Journal of Quality Technology, 1987, 19(1), 29–36.
20. Rabinovich SG, Measurement Errors and Uncertainties: Theory and
Practice, Springer, New York, 2005.
21. Regtien PPL, van der Heijden F, Korsten MJ, Olthuis W,
Measurement Science for Engineers, Kogan Page Science, London, 2004.
22. Saville BP, Physical Testing of Textiles, Woodhead Publishing,
Cambridge, UK, 1999.
23. Thompson SK, Sampling, 2nd edition, Wiley Series in Probability
and Statistics, John Wiley & Sons, New York, 2002.
24. C. Trajković, Ispitivanje i kontrola kvaliteta tekstila,Tehnološki
fakultet, Leskovac 2005.
25. M. Heleta, Upravljanje kvalitetom, Singidunum, Beograd 2008.
26. Ž. Živković, P. Đorđević, Upravljanje kvalitetom, Bor 2013.
27. Ž. Kljajić, TQM - Potpuno upraljanje kvalitetm i uloga zaposlenih u
postizanju potpunog kvaliteta, Banja Luka 2009.
28. Tsuyoshi Negishi, Upravljanje proizvodnjom i kontrola kvaliteta,
Nacionalna agencija za regionalni razvoj, Trg Oslobodjenja bb, Zaječar,
Srbija izdanje 2009.
29. E.R. Prack, An introduction to process visualization capabilities and
considerations in the environmental scanning electron microscope
(ESEM), Journal of Microscopy Research and Technique, 1993, 25(5–6),
487–492.
30. P. Messier, T. Vitale, Cracking in albumen photographs: an ESEM
investigation, Journal of Microscopy Research and Technique, 1993,
25(5–6), 374–383.
31. Q.F. Wei, R.R. Mather, A.F. Fotheringham, R.D. Yang, Observation
of wetting microscope, Journal of Aerosol Science, 2002, 33(11), 1589–
1593.
32. Q.F. Wei, X.Q. Wang, R.R. Mather, A.F. Fotheringham, New
approaches to characterisation of textile materials using environmental
scanning electron microscope, Fibres and Textiles in Eastern Europe,
2004, 12(2), 79–83.
33. R. Combes, M. Robin, G. Blavier, M. Aïdan and F. Degrève,
Visualization of imbibition in porous media by environmental scanning
electron microscopy:application to reservoir rocks, Journal of Petroleum
Science and Engineering, 1998, 20(3–4), 133–139
34. Q.F. Wei, R.R. Mather, A.F. Fotheringham, R.D. Yang, Dynamic
wetting of fibres observed in an environmental scanning electron
microscope, Textile Research Journal, 2003, 73(6), 557–561.
284
35. Q.F. Wei, R.R. Mather, A.F. Fotheringham, R. Yang, J. Buckman,
ESEM Study of oil wetting behaviour of polypropylene fibres, Oil and
Gas Science and Technology – Rev. IFP, 2003, 58(5), 593–597.
36. R. Rizzieri, F.S. Baker, A.M. Donald, A study of the large strain
deformation and failure behaviour of mixed biopolymer gels via in
situ ESEM, Polymer,2003, 44(19), 5927–5935.
37. H.M. Heise, R. Kuckuk, A. Bereck, D. Riegel, Mid-infrared diffuse
reflectance spectroscopy of textiles containing finishing auxiliaries,
Vibrational Spectroscopy 2004, 35(12), 213–218. The 2nd International
Conference on Advanced Vibrational Spectroscopy (ICAVS-2).
38. T. Yotsuda, T. Yamamoto, H. Ishizawa, T. Nishimatsu, E. Toba, Near
infrared spectral imaging for water absorbency of woven fabrics,
Instrumentation and Measurement Technology Conference, 2004, IMTC
04, Vol. 3, 2258–2261.
39. Wang Ying, Zhang Guo-Bao, Zhao Gen-Suo, Studies on the analysis
methods of fibre by micro IR spectroscopy, Henan Science, 2000, 18(2),
170–172.
40. L.L. Cho, J.A. Reffner, B.M. Gatewood, D.L. Wetzel, Single fibre
analysis by internal reflection infrared microspectroscopy, Journal of
Forensic Sciences, 2001, 46(6), 5.
41. Xiaoyan Liu, Weidong Yu, Evaluating the thermal stability of high
performance fibres by TGA, Journal of Applied Polymer Science, 2006,
99(3), 937–944.
42. Li Zhi-hong, Ren Yu, Properties of the six new textile fibres and
their identification, Shanghai Textile Science and Technology, 2006,
34(4), 55–58.
43. BS 2545 Methods of fibre sampling for testing.
44. IWTO-26-74 Glossary of terms relating to sampling.
45. BS 4784 Determination of commercial mass of consignments of
textiles Part 2 Methods of obtaining laboratory samples.
46. ASTM D 2258 Sampling yarn for testing.
47. Linney HWM, 'The pressure coring of wool bales', Wool Sd Rev,
1978 55 2.
48. ASTM D 1060 Core sampling of raw wool in packages for
determination of percentage of clean wool fiber present.
49. Anon, 'The measurement of wool fibre length', Wool Sd Rev, 1952 9
15.
50. BS 2010 Method for determination of the linear density of yarns from
packages.
51. ASTME, Handbook of Industrial Metrology, Prentice Hall, New
Jersey, 1967.
28
5
52. Leaf, GAV, Practical Statistics for the Textile Industry: Part 1, Textile
Institute, Manchester, 1984.
53. Leaf, GAV, Practical statistics for the textile industry: Part 2, Textile
Institute, Manchester, 1987.
54. Murphy T, Norris K P and Tippett LHC, Statistical Methods for
TextileTechnologists, Textile Institute, Manchester, 1960.
55. Ly N G and Denby E F, A CSIRO Inter-laboratory trial of the KES-F
for measuring fabric properties, J. Text Inst, 1988 79 198.
56. Clulow E E, 'Comparison of methods of measuring wettability of
fabrics and inter-laboratory trials on the method chosen', / Text Inst, 1969
60 14-28.
57. Lord J, 'Draft method for determination of dimensional changes
during washing: interlaboratory trials', Tex Ins Ind, 1972 10 82.
58. Smith P J, 'Proposed new ISO domestic washing and drying
procedures for textiles a background paper', Tex Ins Ind, 1977 15 329.
59. BS 5532 Part 1 Glossary of terms relating to probability and general
terms relating to statistics.
60. Morton W E and Hearle JWS, 'Physical Properties of Textile Fibres",
3rd edn, Textile Institute, Manchester, 1993.
61. Preston J M and Nimkar M V, 'Measuring the swelling of fibres
in water', J Text Inst, 1949 40 P674.
62. Hearle JWS, 'The electrical resistance of textile materials: I The
influence of moisture content', J. Text Inst, 1953 44 Tl 17.
63. Cusick G E and Hearle JWS, 'The electrical resistance of synthetic
and cellulose acetate fibres', / Text Inst, 1955 46 T699.
64. BS EN 20139 Textiles. Standard atmospheres for conditioning and
testing.
65. Urquhart A R and Eckersall N, 'The absorption of water by rayon', J
Text.Inst, 1932, 23 T163.
66. Urquhart A R and Eckersall N, 'The moisture relations of cotton VII a
study of hysteresis', J Text Inst, 1930 21T499.
67. Speakman J B and Cooper C A, 'The adsorption of water by wool
I Adsorption hysteresis', J Text Inst, 1936 27 T183.
68. Hutton E A and Gartside J, 'The moisture regain of silk I Adsorption
and desorption of water by silk at 25 0C', J Text Inst, 1949 40 T161.
69. Hutton E A and Gartside J, 'The adsorption and desorption of water
by nylon at 25 0C', / Text Inst, 1949 40 T170.
70. BS 2010 Method for determination of the linear density of yarns from
packages.
71. BS 4784 Determination of commercial mass of consignments of
textiles Part 1 Mass determination and calculations.
286
72. ASTM D 1909 Table of commercial moisture regains for textile
fibres.
73. The WIRA Textile Data Book,WlRA, Leeds, 1973.
74. BS 2043 Method for the determination of wool fibre fineness by the
use of a projection microscope.
75. BS 3183 Method for the determination of wool fibre diameter by the
airflow method.
76. IWTO-28-89 Determination by the airflow method of the mean
fibre diameter of core samples of raw wool.
77. BS 3181 Part 1 Determination of micronaire value by the single
compression airflow method.
78. ASTM D 1448 Micronaire reading of cotton fibers.
79. Lord E, The origin and assessment of cotton fibre maturity, Shirley
Developments Ltd, Manchester, 1975.
80. Baxter B P, Brims M A and Taylor T B, 'Description and performance of
the optical fibre diameter analyser (OFDA)', J Text Inst, 1992 83 507.
81. Lynch L J and Michie N A, 'An instrument for the rapid automatic
measurement of fibre fineness distribution', Text Res J, 1976 46 653-660.
82. Irvine P A and Lunney HWM, 'Calibration of the CSIRO fibre
fineness distribution analyser', Text Res J., 1979 49 97-101.
83. ASTM D 1577 Linear density of textile fibres.
84. BS 6176 Method for determination of length and length distribution
of staple fibres by measurement of single fibres.
85. BS 4044 Methods for determination of fibre length by comb sorter
diagram.
86. ASTM D 1440 Length and length distribution of cotton fibres (array
method).
87. Anon, 'The measurement of wool fibre length', Wool Sd Rev,
88. ASTM D 1447 Length and length uniformity of cotton fibres by
Fibrograph measurement.
89. BS 5182 Measurement of the length of wool fibres processed on the
worsted system, using a fibre diagram machine.
90. Grignet J, 'Fibre length', Wool Sd Rev, 1980 56 81.
91. BS 2863 Method for determination of crimp of yarn in fabric.
92. Sust A and Barella A, 'Twist, diameter, and unevenness of yarns a
new approach', J Text Inst, 1964 55 Tl.
93. BS 2085 Method of test for determination of twist in yarns, direct
counting method.
94. ASTM D 1423 Test method for twist in yarns by the direct counting
method.
95. Booth J E, Principles of Textile Testing, 3rd Edn, Butterworth,
London, 1968.
287
96. ASTM D 1422 Test method for twist in single spun yarns by
the untwist-retwist method.
97. Slater K, 'Yarn evenness', Text Progress, 1986 14.
98. Furter R, Evenness Testing in Yarn Production, Parts 1 and 2, Textile
Institute and Zellweger Uster AG, Manchester, 1982.
99. ASTM D 1425 Test method for unevenness of textile strands using
Zellweger Uster capacitance testing equipment.
100. Zeidman M I, Suh M W and Batra S K, A new perspective on yarn
unevenness: components and determinants of general unevenness', Text
Resj J, 1990 60 1.
101. Barella A and Manich A M, 'The hair length distribution of yarns
measured by means of the Zweigle G 565 hairiness meter', J Text Inst,
1993 84 326.
102. Mangold G and Topf W, 'Hairiness and hairiness index, a new
measuring method', Melliand Textilber, 1985 66 245-247.
103. Rubenstein C, 'The friction of a yarn lapping a cylinder', J. Text Inst,
1958 49
104. Textile Terms and Definitions, 10th edn. Mclntyre J E and Daniels P
N, eds Textile Institute, Manchester, 1995.
105. Morton W E and Hearle JWS, Physical Properties of Textile Fibres,
3rd edn. Textile Institute, Manchester, 1993.
106. Vangheluwe L, 'Relaxation and inverse relaxation of yarns after
dynamic loading', Textile Res J, 1993 63 552.
107. Farrow B, 'Extensometric and elastic properties of textile fibres', J
Text Inst, 195647T58.
108. Guthrie J C and Norman S, 'Measurement of the elastic recovery of
viscose rayon filaments', / Text Inst, 1961 52 T503.
109. Guthrie J C and Wibberley J, 'The effect of time on the elastic
recovery of fibres', J Text Inst, 1965 56 T97.
110. Furter R, Strength and Elongation Testing of Single and Ply Yarns:
Experience with Uster Tensile Testing Installations, Textile Institute and
Zellweger Uster AG, Manchester, 1985.
111. Balasubramanian P and Salhotra K R, 'Effect of strain rate on yarn
tenacity',Text Res J, 1985 55 74.
112. Vangheluwe L, 'Influence of strain rate and yarn number on tensile
test results', Text Res J, 1992 62 586.
113. DeLuca L B and Thibodeaux D P, 'Comparison of yarn tenacity data
obtained using the Uster Tensorapid, Dynamat II, and Scott skein testers',
Text Res J, 1992 62 175.
114. ASTM D 3822 Test method for tensile properties of single textile
fibres.
288
115. BS 3411 Method for the determination of the tensile properties of
individual textile fibres.
116. Taylor R A, 'Cotton tenacity measurements with high speed
instruments', Text Res J, 1986 56 92.
117. BS 1932 Testing the strength of yarns and threads from packages.
118. ASTM D 2256 Test method for breaking load (strength) and
elongation of yarn by the single strand method.
119. BS 6372 Method for determination of breaking strength of yarn from
packages: skein method.
120. ASTM D 1578 Test method for breaking load (strength) of yarn by
the skein method.
121. BS 2576 Method for determination of breaking strength and
elongation (strip method) of woven fabrics.
122. ASTM D 1682 Test methods for breaking load and elongation of
textile fabrics.
123. ASTM D 2261 Test method for tearing strength of woven fabrics by
the tongue (single rip) method (constant rate of extension tensile testing
machine).
124. Harrison P W, 'The tearing strength of fabrics I. A review of the
literature', J Text Inst, I960 5IT91.
125. BS 4303 Method for the determination of the resistance to tearing of
woven fabrics by the wing rip technique.
126. ASTM D 1424 Test method for tear resistance of woven fabrics by
falling pendulum (Elmendorf) apparatus.
127. Scelzo W A, Backer S and Boyce M C, 'Mechanistic role of yarn
and fabric structure in determining tear resistance of woven cloth Part 1
Understanding tongue tear', Text Res J, 1994 64 291.
128. BS 4768 Method for the determination of the bursting strength and
bursting distension of fabrics.
129. ASTM D 3786 Test method for hydraulic bursting strength of
knitted goods and non woven fabrics - diaphragm bursting strength tester
method.
130. ASTM D 3787 Test method for bursting strength of knitted goods –
constant rate of traverse (CRT), ball burst test.
131. BS 3424 Testing coated fabrics Part 6 Methods 8A and 8B. Methods
for determination of bursting strength
132. BS 4952 Method of test for elastic fabrics.
133. ASTM D 3107 Test method for stretch properties of fabrics woven
from stretch yarns.
134. ASTM D 2594 Test methods for stretch properties of knitted fabrics
having low power.
289
135. BS 3320 1988 Method for determination of slippage resistance of
yarns in woven fabrics: seam method.
136. ASTM D434 Test method for resistance to slippage of yarns in
woven fabrics using a standard seam.
137. ASTM D 4034 Test method for resistance to yarn slippage at the
sewn seam in woven upholstery fabrics: plain, tufted, or flocked.
138. BS 2543 Specification for woven and knitted fabrics for upholstery
Appendix A.
139. ASTM D 4159 Test method for resistance to yarn slippage in woven
upholstery fabrics plain, tufted or flocked using a simulated seam.
140. Ulster News, Bulletin No. 31 (Statistics 82), Zellweger Uster,
Switzerland, Dec 1982.
141. 50 B. Antić, J.Stepanović, Tehnologija tkanja, Leskovac 2001.
142. Anon, 'Consistent objectives required', Text Horizons, 1989 9 47
143. Anon, 'Hygral expansion in wool fabrics', Wool Sd Rev, 1967 3112.
144. Cookson P G, 'Relationships between hygral expansion, relaxation
shrinkage, and extensibility in woven wool fabrics', Text Res J, 1992 62
44.
145. Abbott N J, Khoury F and Barish L, 'The mechanism of fabric
shrinkage: the role of fibre swelling', J Text Inst, 1964 55 T111-T127.
146. Anon, Geometry and dimensional properties of all wool weft knitted
structures', Wool Sd Rev, 1971 40 14.
147. BS 4931 Preparation, marking and measuring of textile fabrics,
garments and fabric assemblies in tests for assessing dimensional change.
148. BS 4323 Method for determination of dimensional change of fabrics
induced by free steam.
149. ISO 7771 Determination of dimensional changes of fabrics induced
by coldwater immersion.
150. ASTM D 1284 Test method for relaxation and consolidation
dimensional changes of stabilised knit wool fabrics.
151. BS 4923 Individual domestic washing and drying for use in textile
testing.
152. BS 1955 Method for determination of dimensional changes of
woolcontaining fabrics during washing.
153. Anon, 'The measurement of washing shrinkage in wool goods', Wool
Sd Rev, 1970 38 35.
154. BS 4961 Determination of dimensional stability of textiles to dry
cleaning in tetrachloroethylene.
155. ISO 9866 Effect of dry heat on fabrics under low pressure.
156. BS 3838 Specification for blazer cloths Appendix A.
157. Gintis D and Mead E J, 'The mechanism of pilling', Text Res /, 1959
29 578-585.
290
158. Anon. 'Methods and finishes for reducing pilling Part 1', Wool Sd
Rev, 1972,4232.
159. BS 5811 Method of test for determination of the resistance to pilling
of woven fabrics (pill box method).
160. ASTM D3512 Pilling resistance and other related surface changes of
textile fabrics: random tumble pilling tester method.
161. SN 198 525 Testing of textiles; testing of pilling-resistance.
162. Galbraith R L, 'Abrasion of textile surfaces' in Surface
Characteristics of Fibres and Textiles, part 1, Schick M J ed. Dekker Inc.,
New York, 1975.
163. Bird S L, A Review of the Prediction of Textile Wear Performance
with Specific Reference to Abrasion, SAWTRI Special Publication, Port
Elizabeth, 1984
164. Committee of Directors of Textile Research Associations, 'Final
report on inter-laboratory abrasion tests',/ Text Inst, 1964 55 Pl.
165. BS 5690 Method of test for determination of the abrasion resistance
of textiles.
166. AATCC 93 Abrasion resistance of fabrics: accelerator method.
167. ASTM D3884 Abrasion resistance of textile fabrics (rotary platform,
doublehead method).
168. ASTM D3181 Standard practice for conducting wear testing on
textile garments.
169. Morris J V, 'Performance standards for active wear', Text Ins Ind.
1980 18 243-245.
170. Farnworth B, 'Mechanisms of heat flow through clothing insulation'.
Text Res J, 1983 53 717-725.
171. Fourt L and Hollies NRS, Clothing Comfort and Function, Marcel
Dekker, New York, 1970.
172. Davies S and Owen P, 'Staying dry and keeping your cool', Textile
Month, 1989 Aug 37.
173. Cooper C, 'Textiles as protection against extreme wintry weather',
Textiles, 1979 8 72.
174. BS 5636 Method of test for the determination of the permeability of
fabrics to air.
175. BS 4745 Method for the determination of thermal resistance of
textiles.
176. ASTM D 1518 Thermal transmittance of textile materials.
177. BS 7209 Specification for water vapour permeable apparel fabrics.
178. ASTM E 96-80 Standard test methods for water vapor transmission
of materials.
291
179. Gibson P W, 'Factors influencing steady-state heat and water vapour
transfer measurements for clothing materials', Text Res J, 1993 63 749-
764.
180. Umbach K H, 'Moisture transport and wear comfort in microfibre
fabrics', Melliand Textilber, 1993 74 174-178.
181. Harnett P R and Mehta P N, A survey and comparison of laboratory
test methods for measuring wicking', Text Res J, 1984 54 471.
182. Smith J, 'Comfort in casuals', Text Horizons, 1985 5(8) 35.
183. Matsudaira M, Watt J D and Carnaby G A, 'Measurement of the
surface prickle of fabrics Part 1: The evaluation of potential objective
methods', J Text Inst, 1990 81 288-299.
184. BS 3449 Testing the resistance of fabrics to water absorption (static
immersion test).
185. BS 4554 Method of test for wettability of textile fabrics.
186. BS EN 24920 Textiles. Determination of resistance to surface
wetting (spray test) of fabrics.
187. BS 5066 Method of test for the resistance of fabrics to an artificial
shower. Method of test for textiles, BS Handbook 11,1974.
188. BS EN 20811 Textiles. Determination of resistance to water
penetration. Hydrostatic pressure test.
189. BS 3424 Testing coated fabrics Part 26 Methods 29A, 29B, 29C and
29D.Methods for determination of resistance to water penetration and
surface wetting.
190. BS EN 20105 Textiles. Tests for colour fastness.
191. Hindson W R and Southwell G, 'The mercury-tungsten fluorescent
lamp for the fading assessment of textiles', Tex Inst Ind, 1974 12 42-45.
1. Peirce F T, 'The handle of cloth as a measurable quantity', / Text Inst,
1930 21 T377.
192. BS 3356 Method for determination of bending length and flexural
rigidity of fabrics.
193. BS 5058 Method for the assessment of drape of fabrics.
194. BS EN 22313 Textile fabrics. Determination of the recovery from
creasing of a horizontally folded specimen by measuring the angle of
recovery.
195. HiIyard N C, Elder H M and Hari P K, 'Time effects and the
measurement of crease recovery', / Text Inst, 1972 63 627.
196. Matsudaira M and Qin H, 'Features and mechanical parameters of a
fabric's compressional property',/ Text Inst, 1995 86 476.
197. Hearle JWS, 'Shear and drape of fabrics,' in Hearle JWS, Grosberg P
and Backer S, 'Structural mechanics of fibres, yarns, and fabrics', VoI 1,
Wiley, Chichester, 1969.
292
198. Treloar LRG, 'The effect of test-piece dimensions on the behaviour
of fabrics in shear', / Text Inst, 1965 56 T533.
199. Cusick G E, 'The resistance of fabrics to shearing forces', / Text Inst,
1961 52 T395.
200. Kothari V K and Tandon S K, 'Shear behaviour of woven fabrics',
Text Res J, 1989 59 142.
201. Kilby W F, 'Planar stress-strain relationships in woven fabrics', /
Text Inst, 1963 54 T9.
202. Leaf GAV and Sheta M F, 'The initial shear modulus of plain-woven
fabric', J. Text Inst, 1984 75 157.
203. Spivak S M and Treloar LRG, 'The behavior of fabrics in shear',
Text Res J, 1968 38 963.
204. Lindberg J, Waesterberg L and Svenson R, 'Wool fabrics as garment
construction materials', J Text Inst, 1960 51T1475.
205. Carr W W, Posey J E and Tincher W C, 'Frictional characteristics of
apparel fabrics', Text Res J, 1988 58 129-136.
206. Kawabata S, The Standardisation and Analysis of Hand Evaluation,
2nd edn., The Textile Machinery Society of Japan, Osaka, Japan, 1980.
207. Kawabata S and Masako N, 'Fabric performance in clothing and
clothing manufacture', / Text Inst, 1989 80 19
208. Kawabata S and Masako N, 'Objective measurement of fabric
mechanical property and quality: its application to textile and clothing
manufacturing', Int J Clothing Sd Tech, 1991 3 7.
209. Behery H M, 'Comparison of fabric hand assessment in the United
States and Japan', Text Res J, 1986 56 227-240.
210. Ly N G, Tester D H, Buckenham P, Roczniok A F, Adriaansen A
L, Scaysbrook F and De Jong S, 'Simple instruments for quality control
by finishers and tailors', Text Res J, 1991 61 402.
211.www.Nptel.ac.in/11612029/126.www.iss.rsstandard/index.php?natio
nal_committee_id=164&item_from = 120
212. www.google.rs/?gws_rd=cr,ssl&ei=QnnMVcjIM6KpyQOgioygBA
# q = microsoft + excel.
213. https://hr.wikipedia.org/wiki/Kevlar
214. https://www.google.rs/search?q=izrada+krojnih+slika
215. https://www.google.rs/search?q=Geotextile
216. https://www.google.rs/search?q=3D+modna+revija
217. http://www.textilinspekt.co.rs/pgs/onama.html
218. http://www.vunil.co.rs/
219. http://nptel.ac.in/courses/116102029/7
220. http://www.teijinaramid.com/wp-content/uploads/ 2012 /02
/1090308_Twaron
293
221. http://www.dupont.com/products-and-services/fabrics-
fibers-nonwovens/fibers/articles/kevlar-properties
222. http://www.nakedwhiz.com/gasketsafety/nomextechnicalguide.pdf
223.http://www.asminternational.org/documents/10192/1849770/06781G
.pdf
224. http://web.ornl.gov/~webworks/cpr/v823/rpt/106099
229. https://www.google.rs/search?q=statistica
230. http://sestar.irb.hr/instrumenti_show.php?ID=17
231. http://www.dgt.uns.ac.rs/download/pot4tl.pdf
232.https://www.google.rs/search?q=psihrometar&biw=1093&bih=482&
tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=X&ved=0CCIQsARqFQoTCMvbu5
Gjp8cCFQO4FAod9zsPAw#imgrc=1ObxHnn1lqbLqM%3A
233.https://www.google.rs/search?q=thermo+hygrograph&biw=1093&bi
h=482&tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=X&ved=0CBsQsARqFQoT
CLmrwOykp8cCFczpFAodDWQDPQ#imgrc=t-LtkrnOOgXYuM%3A
234.https://www.google.rs/search?q=thermo+hygrometer&biw=1093&bi
h=482&tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=X&ved=0CCgQ7AlqFQoT
CJr1-K6mp8cCFcmfcgodCGcAcQ
CJr1K6mp8cCFcmfcgodCGcAcQ#tbm=isch&q=Kapacitivni+senzori+za
+merenje+vlage&imgrc=TzohMV8ErFWcWM%3A
CJr1K6mp8cCFcmfcgodCGcAcQ#tbm=isch&q=Bezkontaktni+senzori+z
a+ispitivanje+vlage+u+vazduhu
238. http://176.32.230.29/wira.com/wp-content/uploads/2013/08/Wira-
Single-Fibre-Length.pdf
241. www.tiniusolsen.com
242. www.sdlatlas.com
243. http://www.james-heal.co.uk/en/martindale
244.http://176.32.230.29/wira.com/wp-content/uploads/2013/08/Wira-
Precision-Microtome.pdf
245. http://www.mesdan.it
29
4
246. http://www.elsevier.com/books/knitting-technology/unknown/978-
1-85573-333-6
247.http://app.knovel.com/web/toc.v/cid:kpKTACHPG1/viewerType:toc/
root_slug:knitting-technology-comprehensive/url_slug:knitting-
technology-comprehensive/
248.http://www.scribd.com/doc/88909178/Tehnology-of-Knitting-
With-the-Theoretical#scribd
249.https://textlnfo.files.wordpress.com/2011/10/nonwoven-fabrics1.pdf
http://memberfiles.freewebs.com/77/60/71586077/documents/Nonwoven
%20Technology.pdf
29
5

1 - Ispitivanje Tekstila - Knjiga

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

1 - Ispitivanje Tekstila - Knjiga

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

VISOKA STRUKOVNA ŠKOLA ZA TEKSTIL U LESKOVCU

Odlukom Nastavnog veća Visoke strukovne škole za tekstil 04 broj

CIP- Katalogizacija u publikaciji

Koncepcijski i sadržajno ova knjiga je pisana prema programu predmeta

Kao osnova za pripremu materijala korišćeno je više knjiga, časopisa,

Želja da se predmet Ispitivanje tekstila što više veže za tok tehnološkog

Celokupni materijal podeljen je u petnest poglavlja:Statističke metode za

Autori su nastojali da na jasan i koncizan način predstave obrađivanu

Ako ovaj udžbenik pobudi istinsko interesovanje budućih tekstilnih

Leskovac, 7.12.2015. Autori

CILJ I ZADATAK ISPITIVANJA TEKSTILNIH

2.1.1.1. Procena kvaliteta

9.1.1.6. Half-Fal dužina

9.2. Metode merenja dužine vlakana................125

9.2.5.4. Shirley ( Širlijev ) foto-električni

9.3.2. Indirektno merenje

11.2.2. Indirektne metode

11.3. Upredenost pređe...........................................187

11.4. Končana pređa.................................................192

15. UPUTSTVA NA ETIKETAMA ZA ODRŽAVANJE

Ispitivanje tekstila, kao disciplina unutar tekstilnog inženjerstva,

Ispitivanje tekstilnog materijala ima za cilj da utvrdi prirodu,

1.1. LINEARNA ILI USTER SOMMEROVA METODA

Uster-Sommerova metoda se najviše primenjivala u

O = x g − x ⋅100 (%) (1)

O = 760 − 748 ⋅100 = 1,6% (5)

Redni broj uzoraka

b) uključivanjem vrednosti merenja koje su jednake

1.2. METODA MATEMATIČKE STATISTIKE

Glavni zadatak matematičke statistike je da niz statističkih

1.2.1. Izračunate srednje vrednosti

Izračunate srednje vrednosti, koje se najčešće primenjuju u

1.2.1.1. Aritmetička sredina

Aritmetička sredina se najčešće upotrebljava u statističkim

odgovarajuće relativne frekvencije vrednosti x1 x2,...xm, srednja

x = w1x1 + w2 x2 + ... + (13)

Kada je obim uzorka ( n ) vrlo veliki, tada je svaka relativna

p1x1 + p2x2 + ...+ pmxm (15)

koji se zove matematičko očekivanje slučajne veličine X, i

M(X) = x1p1 + x2p2 + ... + xmpm ⇒ M (X ) = ∑ xk p k (16)

Matematičko očekivanje diskretne slučajne veličine naziva

1.2.1.2. Geometrijska srednja vrednost

Geometrijska srednja vrednost dva broja jednaka je drugom

Međutim, ako je obim uzorka n > 3, izračunavanje xg nije

1.2.1.3. Harmonijska srednja vrednost

Harmonijska sredina ( xh ) je recipročna aritmetičkoj

Ponderisana harmonijska sredina primenjuje se kada imamo

Harmonijska srednja vrednost ima veliku primenu u

1.2.1.4. Srednja kvadratna vrednost

Srednja kvadratna vrednost predstavlja drugi koren

Jednačina (23 ) odnosi se na negrupisane, a jednačina ( 24 )

1.2.2. Pozicione ( položajne ) srednje vrednosti

Položajne srednje vrednosti se određuju prema položaju koji

Slika 2. Modalna vrednost ispitivanog uzorka

Slika 3. Aritmetička sredina, medijana i modus

gde je: l - vrednost svojstva (dužina) koja je najviše

Po važnosti mera centralne tendencije, medijana zauzima

aritmeticka sredina medijana modus

Pozitivna i negativna asimetrija krive raspodele slučajne

X <X < Χ ili Χ > X > X (28)

a kod pamučnih vlakana negativna asimetrija ( slika 4 - b ), gde je:

Χ <X <X ili X >X > X (29)

1.2.2.3. Varijacija izmerenih rezultata