Naslov originala

Thorstein Vehlen
THE THEORY OF THE LEISURE CLASS
London, George Allen and Unwin, Ltd
Ruskin Houze, 40 Museum Street, W. C. 1

Preveo
NIKOLA MIŠIĆ

Predgovor
VLADIMIR MILANOVIĆ
TORSTEN VEBLEN

TEORIJA
DOKOLI
ČARSKE
KLASE
 DELO TORSTENA VEBLENA

„Usamljeni vuk stajao je protiv celog

čopora; njegov jedini saveznik bilo je
vreme."

„Teorija dokoličarske klase" Torstena Veblena

(Thorstein Veblen) predstavlja jedno od onih naučnih
dela koja se čitaju sa istim emocionalnim i
intelektualnim intenzitetom. Čak i onda kada su izvedene
po svim princi
pima naučnog mišljenja, Veblenove naučne kategorije
nose u sebi sarkazam i podsmeh savremenom društvu,
njegovim idolima, idealima, ideologiji, normama i ukusu,
koje je secirao bezobzirnošću anatoma, otkrivajući grubu
primitivnost moderne civilizacije. Istina, posle čitanja
Veblenovih dela čitalac neće uvek posegnuti za rušenjem
postojećeg sveta, kao što će to učiniti posle čitanja
Marksa, ali će sigurno mnoge mitove koje građansko
društvo smatra osnovom i izvorom sopstvene egzistencije
— prezirati. U tom kritičkom životnom i naučnom stavu
nalazimo osnovu za razumevanje i Veblenovog stvaranja i
njegove lične sudbine.
Torsten Veblen rodio se 30. jula 1857. godine u
Viskonsinu, u porodici američkog farmera norveškog
porekla. Od 1874. do 1880. godine školovao se na
Karlton-koledžu; 1880. proveo je godinu dana na
Akademiji Monona u Medisonu u Viskonsinu, a 1881. na
Džon-Hopkins univerzitetu. Iste godine nastavio je
studije na Jelu, gde je doktorirao 1884. godine; 1891.
dobio je stipendiju Mornel-univerziteta ali je već iste
godine izabran za predavača na Univerzitetu u Čikagu,
gde je postao vanredni

5
profesor tek 1900. godine. Od 1906. godine bio je
profesor na Stanford-univerzitetu, ali je posle porodičnih
afera izgubio mesto i vraćen u zvanje predavača na
Univerzitetu
u Misuriju; 1918. godine angažovan je u Upravi za
ishranu u Vašingtonu, ali je iste godine napustio taj
posao i postao jedan od urednika „Dial-a" u [Njujorku.
Od 1919. do 1926. godine bio je profesor na Novoj školi
za socijalna istraživanja, takođe u Njujorku, kada je
konačno izgubio i taj angažman. Do 1929. živeo je u
Kaliforniji na svom malom imanju u mestu Palo Alto, gde
je 3. avgusta 1929. godine umro. Po njegovoj želji
izraženoj u testamentu, telo mu je spaljeno, a pepeo „bez
rituala i ceremonija bilo kakve vrste bačen u more", bez
bilo kakvog nadgrobnog spomenika.
Veblen je rođen u porodici koja nije bila potpuno
naturalizovana, te je njegov maternji jezik bio norveški.
Ceo svoj život proveo je u konfliktu sa postojećim
poretkom, gradeći teoriju koja je išla za rušenjem tog
poretka. Sociolozi psihoanalitičari vide u tome izvor
njegove „neprilagođenosti i neuspeha", a zatim u
neuspelom braku i konfliktima koji su odatle proizlazili.
Činjenica je da je Veblen često dolazio u konflikt sa
standardima ponašanja, te se može opravdano postaviti
pitanje da li je glavni
uzrok tome u njegovoj ličnosti ili u društvenim odnosima.
Veblen je živeo i radio u univerzitetskoj sredini, koja je u
velikoj meri zavisila ne samo od socijalno-političkog
sistema kome je služila kao institucionalna osnova za
indoktrinaciju, nego i direktno od mecenstva krupnih
finansijera. Zato Maks Lerner akcentira konformizam i
intelektualnu sterilnost izvesnih univerzitetskih radnika
kao smetnju Veblenovom stvaranju, tvrdeći da su
„univerzitetske vlasti bile manje zabrinute njegovim
privatnim teškoćama, a više njegovim velikim talentom.
Filistejci su znali da je džin među njima, ali on je bio
pogrešna vrsta džina, te su se plašili njegove snage i bili
su srećni da ga vide kako se pakuje pre no što obori
hram na njihove glave". „Neko u ovo može sumnjati" —
piše Lerner — „ali ono što je njih užasavalo bilo je manje
njegovo ponašanje, a više njegova opasna misao." 1

1 M. Lerner, „The Portable Veblen", Editors Introduction,

New York, The Viking Press 1950, p. 10.

6
 Veblen je u takvoj atmosferi, uprkos razumevanju i
podršci mnogih kolega, po pravilu veoma istaknutih
naučnika, morao skrivati mnoga svoja raspoloženja i
stavove. Sarkazam prema religiji, koji je ponekad
ispoljavao, donosio mu je brojne neprijatnosti i
sumnjičenja, tako da se tek pred smrt usudio da izjavi da
su magija primitivne religije i hrišćanstvo u suštini isti.
Uza sve to, Veblen nije bio tip modernog profesora,
briljantnog ali površnog predavača, koji zabavlja studente
duhovitim ali praznim pseudokritičkim opservacijama.
On je govorio suvo i monotono, smatrajući da se
intelektualni i emocionalni naučni doživljaj postiže samo
kroz težak i uporan rad, da je naučna istina velika, teška
i da moralno obavezuje. On se nije trudio da premosti jaz
između sebe i pasivnog, poluobrazovnog studentskog
auditorijuma. Rascep između Veblena i oficijelnih
krugova na univerzitetu ohrabrio je one studente koji
mondenim ćaskanjem na univerzitetu nisu mogli
apsorbovati njegovu teoriju, te su iznenada počeli nalaziti
da je „njegov predmet suv", „dosadan", „monoton" i
„nerazumljiv", što je bilo povod za uklanjanje profesora
nonkonformiste. Ipak, talentovaniji studenti, pa čak i
mnogi profesori, pratili su njegova predavanja i pisali o
njima sa oduševljenjem. Mnoge kolege — Samner,
Dejvinport, Laflin, Mičel i drugi — do kraja su često išli
uz Veblena (uprkos razlikama i koncepcijama), boreći se
tako ne samo za njega nego i za demokratizam i slobodu
u naučnom stvaranju.
Kakve su bile prilike na američkim univerzitetima?
Ove institucije, mahom osnivane zaveštanjem krupnih
kapitalista, nisu ostavljale nimalo iluzija u pogledu
mogućnosti naučnog i političkog delovanja profesora.
1894. godine, dok je Veblen bio profesor u Ćikagu, došlo
je do štrajka u fabrikama poznate kompanije „Pulman",
koji su ubrzo podržali svi radnici na železnicama. Eli,
profesor političke ekonomije na Univerzitetu u
Viskonsinu, bio je neosnovano optužen da je davao
podršku i savete štrajkačima, te je list „The Chicago
Inter-Ocean" pisao: „Ljudi koji misle da je njihova misija
da uče socijalizmu nemaju posla na našim
univerzitetima." Džordž Ganton je tvrdio da je „Čikaški
univerzitet privatna a ne socijalistička

7
ustanova". „Chicago Journal" išao je dalje: „Dužnost
profesora koji prima novac univerziteta za svoj rad jeste
da poučava utvrđenim istinama, a ne da se angažuje u
traganju za istinom." Zato su otporu intelektualaca, čija
2

je egzistencija zavisila od donatstva, morali ostati

kamuflirani, anonimni i razdvojeni od bilo kakvog
neposredni j eg kontakta s pokretom radnika. Jedan
nepoznat profesor, prilikom skupljanja priloga za
„American Journal of Sociology", napisao je u svom
anonimnom pismu za profesore Ćikaškog univerziteta da
„dave svako istraživanje u sociologiji i ekonomici čim ono
preti da ugrozi interese plutokratije." 3

Veblen je u svojoj studiji o prilikama na američkim

univerzitetima „Higher Learning in America" („Visoko
školstvo u Americi") objasnio razloge kapitalističkog
mecenstva i posledice njihovog uticaja na nauku.
Biznismeni se u samim upravnim telima „beskorisno
petljaju sa akademskom materijom koju ne razumeju", a
jednom pri
likom su se čak poslužili imovinom jednog univerziteta,
procenjenom na oko 30 miliona dolara, ,,u cilju stvaranja
sopstvene novčane dobiti". „Svi su oni bili »časni ljudi«
velikog ugleda u opštini i dobro poznati kao oštroumni i
uspešni u svojim privatnim poslovima", piše Veblen. Ali
njihov uticaj je štetan, jer su „biznismeni u ovoj zemlji
kao klasa sa izuzetno konzervativnim načinom mišljenja",
i „jer su poslovni poduhvati nespojivi s duhom studija", a
duh „poslovnih poduhvata je duh nepomič-
nosti, opreznosti, spokojstva, kompromisa, tajnog
dogovaranja i podmetanja." 4

2 „Public Opinion", Okt. 17, 1895, p. 489.

3 „Quaterly Calendar", May 1895, p. 7.
4 T. Veblen, „Higher Learning in America", pp. 48, 50, 51, 50.

8
 *
* *

U brojnim monografijama posvećenim Veblenovom

delu, analizi uslova i uticaja pod kojima je nastalo, mo
žemo izdvojiti nekoliko različitih metodoloških pristupa.
Najbolji i najpoznatiji je Dorfmanov rad zamišljen kao
5

biografija i Veblena i Amerike njegova doba, napisan

toplo, emocionalno i krajnje pedantno. U brojnim
kritičkim interpretacijama Veblenove misli, čiji je uticaj
uprkos otporu neprekidno rastao, jedni pokušavaju da
je* povezu gotovo sa svim strujanjima u filozofiji i
ekonomiji, počev od antičke (Dobrijanski) , ne bežeći pri
6

tome ni od netačnih interpretacija; drugi u kritičkoj

interpretaciji Veblena traže osnovu za sopstvenu
koncepciju (Rizman, Šnajder) ili objektivno analiziraju
7

Veblenov metod koji se sastojao u „vivisekciji

savremenika bez upotrebe anestetika", tražeći u njemu
8

instrument bezbolnih adaptacija i socijalnih melioracija.

Nijedan od datih puteva nije za nas prihvatljiv već i zbog
ograničenosti prostora i prigodnog karaktera ovog napisa.
Zadržaćemo se samo ukratko na teorijama koje su
direktno prethodile Veblenovom stvaranju, a među
njegovim brojnim savremenicima prikazaćemo samo one
s kojima je Veblen direktno sarađivao i čije delo
predstavlja elemenat intelektualne klime u kojoj je živeo i
stvarao.
Od profesora pod čijim se neposrednim uticajem
formirao Veblen slušajući njihova predavanja treba
svakako pomenuti Džona Betsa Klaka, ekonomistu sa
5 Joseph Dorfman, „Thorstein Veblen and His America", The
Viking Press, New York, 1934.
6 Lev E. Dobrianstky, „Veblenism, a New Critique", Public
Affairs Press, Washington, 1957.
7 Louis Schneider, „The Freudian Psychologe, and Veblen's
Social Theory", King's Crown Press, New York, 1938. Takođe
David Riesman, „Veblen, A Critical Interpretation", Soribner,
New York, 1954.
8 Wesley Mitchell, „What Veblen Thought", New York, 1936.
Vidi takođe J. Gambs „Beyond Suppley and Demands",
Columbia University Press, 1946.

9
Univerziteta u Kerlitonu, zatim filozofa Čarlsa Persa na
Džon-Hopkins univerzitetu, Viljema Grahama Samnera u
Jelu, zatim Albiona Smola i Lestera Vorda, njegove
saradnike za vreme boravka u Čikagu. Snažni su i uticaji
Herberta Spensera, Viljema Džejmsa, Džona Djuija,
socijalnog psihologa Čarlsa Hortona Kulija i socijalista-
utopiste Belamija. Veblen je imao i znatan broj prijatelja
čija su shvatanja u potpunosti protivrečila njegovim, ali
koji su, bez obzira na to, igrali značajnu i pozitivnu ulogu
u njegovom životu i bez čije prijateljske podrške ne bi
mogao stvarati.
Često se čuje prigovor, upućen baš od marksista, da
je Veblenovo shvatanje društva i čoveka u suštini
darvinističko. Sam Veblen smatrao je sebe darvinistom,
nasto
jeći da i ekonomsku nauku zasnuje pod uticajem teorije
evolucije i biogenetike kao „genetičko objašnjenje procesa
ekonomskog života". On je kulturno-ekonomsku istoriju
shvatao kao prevashodno evolutivan, materijalan,
teleološki, tehnološki determinisan proces. Objektivni
razvitak promenom sredine stvara uslove za promenu
ljudskog reagovanja, „kumulativne posledice
navikavanja", „podupirući one crte ljudske prirode
(sklonosti, pogodnosti itd.) čijom snagom se dešava
respondiranje i na osnovu koje se ostvaruje
navikavanje". „Život čoveka u društvu je", piše Veblen,
9

„ kao i život drugih vrsta — bor

ba za opstanak — i zbog toga je to proces odabiranja i
prilagođavanja." 10
Međutim, darvinistička orijentacija
Veblena ne ogleda se samo u ovim opštim pogledima i
njegovom ličnom poštovanju Darvina. Više od toga,
evolucionistički koncept preuzet od Darvina sadržan je u
Veblenovom metodu i njegovoj težnji da potpuno
preispita ekonomiju i zasnuje je kao evolucionističku
nauku, a delimično i u konceptu društva i čoveka o
kojima će biti docnije reči.
Veblen je evolucionista, a to čini sponu između
njega, Darvina i Spensera. U trećem tomu njegovog dela

9 T. B. Veblen, „The Place of Science in Modem Civilisation",

p. 241.
10 T. B. Veblen, „The Theory of Leisure Class", p. 188.

10
„Principi sociologije" (1896), Spenser je upotpunio i
razvio svoje shvatanje „profesionalnih institucija" i
„industrijskih institucija". Zasnivajući svoj zaključak
delimično na etnološkim i antropološkim proučavanjima
primitivnih društava, Spenser u odeljku „Profesionalne
institucije" izlaže evoluciju intelektualnih profesija, počev
od institucije vrača u primitivnom društvu do modernih
profesija koje dominiraju putem znanja, obrazovanja,
razumevanja i veštine. Pri tome je povlašćen položaj već
na njego-
vom najnižem stupnju delovao „kao konstantan stimulus
da se stekne superiorna kultura, mentalna duhovna sna
ga potrebna za aktivnost klase." Tako je, u stvari, već
Spenser, uporedo sa Veblenom, formulisao teoriju
kulture kao dela one klase koja je oslobođena potrebe za
stvaranjem materijalnih uslova sopstvene egzistencije
putem direktnog, proizvodnog rada. Ali razlike između
Veblena i Spensera u sociološkoj interpretaciji
ekonomskog faktora su veoma duboke. Za Spensera,
celokupan ekonomski razvitak vodio je kapitalističkoj
privredi zasnovanoj na slobodnoj individualnoj inicijativi,
ugovoru i konkurenciji, čiji su svi delovi međuzavisan
agregat, odnosno neophodni. Spenser je zato bio
protivnik svakog ne samo radikalnog komunističkog
pokreta ili socijalizma, nego i umerenog reformističkog
britanskog tredjunionizma. On je bio inspirisan
filozofijom Henrija Mejna, prema kome, u socijalizmu,
svaki „čovek teži da se popne na ramena drugog" (!) 10

„Institucije koje su komponente svakog društva obično

pokazuju srodstvo strukture" — piše Spenser. Te
institucije u socijalizmu pokazuju položaj žene kao robe,
kao svojine, a odeća demonstrira žudnju, vlast i
bogatstvo. Naprotiv, iz ratovanja i borbe proizlazi sistem
slobodnih odnosa, kojima se karakteriše kapitalis
tičko društvo. U društveno-ekonomskoj situaciji, kada je
rastuća kapitalistička privreda patila od čestih
poremećaja i depresija iz kojih su rezultirali socijalistički
pokreti, Spenser je svako intervenisanje države smatrao
socijalističkom akcijom, odnosno akcijom porobljavanja,
a sam socijalizam za sinonim tiranije birokratije. 11

Dosledan svojoj ideji evolucije i prirodne selekcije,

Spenser je protiv svakog kolektivnog, posebno državnog

10 Sir Henry Maine, „Populär Government", London, 1885, p.

52.
11 H. Spencer, „The Men Versus the State", London, 1884, p.
69.
intervenisanja u korist socijalno inferiornih. „Ako su oni
dovoljno sposobni da žive, oni će živeti, i isto tako oni
treba da žive. A ako nisu, onda je bolje da nestanu." 12

Odatle proizlazi da kooperiranje u ekonomici i politici

treba da bude dobrovoljno, a ne prinudno posredstvom

12 Hofstadter, „Social darvinism in American Thought", p. 41.

11
države. Socijalna praksa tadanje Amerike predstavljala
je zaista primer Spenserovog „prirodnog razvoja socijalne
evolucije", a, prema recima Rokfelera, „rast velikih
preduzeća predstavljao je samo preživljavanje
najsposobnijih". Iako je i sam, kao antropološki
13

evolucionist, socijalne institucije smatrao rezultatom

evolucije, Veblen ne vidi u konkurenciji odnos među
proizvođačima koji vodi
prilagođavanju, selekciji i preživljavanju samo
najsposobnijih, nego proces pun mahinacija
eksploatatora. „Podmukla praksa i podmetanja su metod
akumulacije bogatstva", piše Veblen. Uz to Spenserov
psihologizam je hedonistički, atomistički i
mehanicistički, a Veblenov se formirao više pod uticajem
Džejmsa, Djuija, Boldvina, Leba i Mek Dugala.
Veblen, čiji je osećaj za potrebe društvenog progresa
bio nesravnjivo viši, morao se razići sa Spenserom. Ipak,
Spenserovo delo ni mnogi filozofi u SAD, formirani pod
dominantnim uticajem teologije, nisu mogli prihvatiti.
Uprkos njegovim antisocijalističkim raspoloženjima, oni
su u teoriji evolucije i evolucionističkom konceptu
prirode i društva s pravom videli opasnost za
tradicionalno shvatanje sveta zasnovano na religiji. Meta-
fizičar Porter, Veblenov profesor na koledžu, pokušao je
da onemogući izučavanje Spensera, upozoravajući
da ,,ideja evolucije postaje aksiom", dominantno
doktrinarno shvatanje sveta u Americi. U tom tvrđenju,
koliko istinitom toliko konzervativnom, izražen je strah
pred kritič
kim preispitivanjem tradicijom ustaljenog teološkog
shvatanja čoveka i društva.

13 Qp. cit., p. 45.

12
 Spenser se u svojoj etičkoj teoriji pozivao na interes,
na princip prilagođavanja, selekcije, evoluciju individue i
društva; na hedonizam, prema kome je: zadovoljstvo
izraz i merilo normalnog, a bol defektnog funkcionisanja
organizma. Zbog toga su zadovoljstvo i bol regulatori
aktivnosti i ponašanja, a „moralno vođenje postaje
prirodno vođenje", „moralne institucije rezultat ličnog
iskustva o korisnosti". Ovaj evolucionizam u svom prvo
bitnom, originalnom vidu bio je antiteološki, ali je ubrzo
sačinjen most između evolucionizma i teologije.
 U Jelu, gde je Veblen postigao stepen doktora, radio
je i Viljem Graham Samner, koji je jedan od osnivača
biopsihološkog evolucionizma u američkoj sociologiji. On
je društvo shvatio kao sistem socijalnih i prirodnih sila
kome je imanentan evolutivni proces. U svom poznatom
delu „Folkways", koje, po njegovim rečima, predstavlja
„studiju sociološkog značenja običaja, postupaka,
manira, navika i morala", Samner je pokušao da ovim
terminom obuhvati opšteprihvaćene postupke, one
aktivnosti i ponašanja koji su nastali i razvijeni sasvim
spontano kao rezultat unutrašnje životne energije.
Izgrađene navike i način narodnog života, kad dostignu
nivo sves-
nog prihvatanja (povezanost sa uverenjem o blagostanju i
pravdi), transformišu se u običaje. Samner pod uticajem
Smola ukazuje na interese koji predstavljaju „povezanost
potreba sa uslovima života". Čovekova delatnost je
motivisana (glad, ljubav, taština i strah), te je
zadovoljavanje interesa praćeno bolom ili zadovoljstvom.
Socijalni procesi su evolutivni, spontani i potpuno
automatski: „Ako mi jadni ljudi — pisao je Samner — sa
svom našom veštinom učinimo nešto menjajući ga (svet
— V. M.), to će biti samo modificiranje nekih tendencija,
tako da posle izvesnog vremena naša akcija može pomalo
i polako izmeniti liniju pokreta i modificirati je. Ovi napori
na kraju mogu biti neznatni i oduzeće nam mnogo
vremena. U međuvremenu spontane sile koje su u
dejstvu i upoređene sa našim naporima su kao čovekovi
pokušaji da obrne reku, te će izmeniti celi problem pre
nego budemo imali vremena da osetimo posledice našeg
mešanja." U tom smislu Samner zaključuje da će sva
14

naša nastojanja predstavljati „samo novu trivijalnu

komponentu, a veliki razvitak obeležen tradicijom
odvijače se nepromenjen našim planovima i našim

14 W. G. Sumner, „War and Other Essays", p. 208.

kaprisima". Tako Samner u osnovu kretanja postavlja
15

mistifikovane univerzalne sile: „Stvari se menjaju, velika

otkrića i pronalasci, nove reakcije unutar socijalnog
organizma i promena na zemlji — samo na račun
kosmičkih promena." 17

15 Ibid.
Ibid.
17

13
 U svom definisanju socijalnih institucija Samner je
anticipirao institucionalističko shvatanje društva, što ga
čini Veblenovim prethodnikom, a u njegovom delu
nalazimo i elemente analitičko-funkcionalističkog
shvatanja. „Institucija se, prema Samneru, sastoji od
koncepta (ideja, pojam, doktrina, interes) i strukture."
„Struktura je okvir, aparat ili samo možda broj
funkcionalnih pravila koja propisuju izvesno držanje.
Struktura podržava koncept i obezbeđuje instrumente za
njegovo unošenje u svet činjenica i akcija na način koji
će najbolje poslužiti interesima ljudi." U tom smislu
16

Samner je državu definisao kao „etičku ličnost", kao

apstrakciju svih nas, odnosno „malu grupu ljudi
izabranih slučajno od strane većine radi služenja svima
nama" u cilju obezbeđenja društvene evolucije.
19

Samner je sve socijalne grupe podelio u dve: mi —

(ili in-group) i sve ostale grupe (ili out-group). Svaka
grupa razvija unutar sebe sopstvene interese, ponos,
superiornost, izgrađuje svoja božanstva i prezir prema
spoljnim grupama. Njenu unutarnju organizaciju mora
da karakteriše rad, pravo i prijateljstvo, a spoljne odnose
neprijateljstvo. „Potreba za ratom spolja" — piše Samner
— „jeste ono što donosi mir unutar grupe ... Lo
jalnost grupi, požrtvovanje, mržnja i prezir spolja, a
bratstvo unutar grupe i ratobornost spolja — sve se sku
pa razvija uopšte proizvodeći iste situacije." Sve to čini
17

da je Samnerova koncepcija socijaldarvinistička u osnovi

ali sa jasnim i snažno izraženim originalnim shvata-
njem, formiranim pod uticajem Lestera Vorda i Albiona
Smola, dobila drugo socijalno značenje. To se ogleda i u

16 W. G. Stunner, „Folkways", p. 54. w

Op. cit., p. 12.

17 Op. cit., p. 12.

14
činjenici da je Samner bio istaknut protivnik rata i
imperijalističke politike svoje sopstvene zemlje u
međunarodnim odnosima.
Samner je kao i Veblen docnije smatrao da su običaji
i navike rezultat socijalnog života a ne hjološkog faktora.
Nasuprot Veblenu, on je naivno verovao da su slobodna
konkurencija i vlasništvo korisni čak i za siro-
mašne delove stanovništva, što ga je dovelo na pozicije
protivnika socijalizma i državne intervencije u
regulisanju socijalno-ekonomskih odnosa. U delu „Šta
socijalne klase duguju jedna drugoj", Samner je prema
recima Lestera Vorda prikazao stvar tako kao ,da
„bogatstvo pokazuje marljivost i vrline posednika", a da
su siromašni i radni slojevi prosto „nezvani gosti i
štetočine na zemlji". Samneru je bio veoma blizak, a
Veblenu prijatelj Lester Frank Vord. Kao i Samner, koji je
uprkos svome odbijanju socijalizma nastojao da od
sociologije načini društveno upotrebljivu i korisnu
nauku, Vord je bio još određeniji, nazivajući svoju teoriju
„filozofijom ljudskog napretka", podrazumevajući pod
socijalnom delatnošću uglavnom meliorativnu
aktivnost...
Vord je u svojim delima „Dinamična sociologija"
(1883), „Psihički faktori civilizacije" (1893), „Cista
sociologija" (1903) i „Primenjena sociologija" (1906)
izrazio ne samo evolucionističku koncepciju društva,
nego svoju ličnu evoluciju koja se kretala od pretežno
biološkog socijaldarvinističkog ka izrazitije psihološkom
konceptu društva.
Po pitanju predmeta sociologije Vord je formulisao
stav da su to „ljudska dostignuća, ne po tome šta ona
znače, nego kako ona deluju. Ne struktura nego
funkcija". „Sociologija se deli na čistu, koja otkriva i
18

formuliše naučne principe i primenjenu, čiji je zadatak

poboljšanje socijalnih odnosa, odnosno ubrzavanje
spontanog prirodnog procesa veštačkim putem." 19

Socijalni principi koji deluju na razvoj društva su

princip mogućnosti koji se izražava kroz ukrštanje
kulturnih uticaja, princip inovacija i istraživanja koji
obuhvata sva društvena nastojanja iz kojih rezultira

18 L. Ward, „Pure Sociology", p. 15.

19 Op. cit., p. 431.

15
socijalni progres. Ti principi su biopsihički faktori
socijalnog progresa. Socijalne sile mogu biti
ontogenetičke (konzervativne), filogenetske
(reproduktivne) i sooiogenetske odnosno spiritualne.
Stadijumu razvitka koji Vord naziva genetičkim odgovara
nesvestan način kontrole evolucije od strane prirode, dok
telezisu odgovara svesna kontrola i

16
usmeravanje razvitka, dakle viši, superiorniji stepen
razvoja koji je određen nivoom razvoja čovekovog
saznanja, naučnog objašnjavanja razvitka prirode i
društva i sistemom vaspitanja i obrazovanja koja ta
saznanja mogu učiniti opštom svojinom društva i
osnovom čovekove aktivnosti. Nesumnjivo da je ovom,
iako veštačkom, natura-
lističkom i istovremeno socijalno-političkom koncepcijom
razvitka Vord pokušao da zasnuje jedinstvenu teoriju
evolucije kosmosa kao celovitog razvoja univerzuma, pa,
prema tome, i čoveka i društva kao njegovog dela, koji
savremena nauka ne može prihvatiti. Ipak Vord je
definisao čovekovu delatnost tako da u kolu evolucije
„okolina menja životinju, dok čovek menja okolinu" i u
skladu s tim sociologija postaje „nauka koja obuhvata
svu istinu prirode", odnosno „nauka svih nauka". 20

U socijalno-političkim shvatanjima Vord zastupa

specifičnu varijantu socijaldarvinizma. Iz socijalne
sinergije proizlaze politički konflikti. Sav društveni
razvitak i sve institucije rezultiraju iz borbe rasa i drugih
socijalnih grupa. 21

Iako je u sistemu Vordovih i Veblenovih shvatanja u

većoj ili manjoj meri prisutan uticaj darvinističkog
koncepta sveta i čoveka, a Vord, kao stariji, predstavljao
ne samo milje u kome se formirao Veblen, nego i
Veblenovog zaštitnika u kritičnim trenucima njegovog
stvaranja, ipak su razlike između njih očigledne. U
docnijoj fazi razvoja Vord je, u okviru svoje sociološke
teorije, orijentisane tako da ne sudi o stvarima nego
samo da ih postavlja i objašnjava, ipak kritikovao
politiku vo
dećih slojeva koji dominiraju društvom. „Pomodno
društvo sastoji se u potpunosti iz obmana, varalice

20 Op. cit., pp. 16 i 91.

21 L. Ward, „Sociology of Political Parties", „American
Journal of Sociology", Jan. 1908, p. 440.

17
vladaju verom a šarlatanizam naučnim telima", pisao je
Vord. Privredom, a naročito reklamiranjem dominira
falsifikatorstvo i prevara, a reklamiranje kao deo
agresivne konkurencije bi trebalo u interesu društva
zabraniti. Početkom XX veka Vord se indirektno složio sa
opštom ocenom dokoličarske klase kao kvazigrabežljive i
pljačkaške, koju je dao Veblen.

18
 Veblen je bio u tesnom kontaktu sa Albionom
Smolom, a Smolovo stvaranje predstavljalo je jednu od
osnovnih komponenata intelektualne atmosfere u kojoj je
Veblen tada živeo. Smol, za razliku od ostalih
socijaldarvinista, naglašava delovanje i ekonomskih
faktora u razvitku društva. Smatrajući interese
centralnom tačkom sociološkog istraživanja, Smol ih je
nejasno definisao kao „nezadovoljenu sposobnost koja
odgovara nerealizovanim uslovima". Interesi se javljaju
kao želje a, u stvari, zasnovani su na čovekovim
potrebama. Svi socijalni procesi su procesi njihovog
prilagođavanja, razvijanja i zadovoljenja. Interese je
klasificirao u šest grupa: prvi, primarni interes je zdravlje
koje se sastoji iz interesa, odnos
no potrebe za hranom, zadovoljenjem seksualnih potreba
i rada, zatim bogatstvo, stabilnost, obrazovanje, lepota i
pravičnost, koji se pojavljuju, razvijaju i prilagođavaju
prema formuli koju je dao Racenhofer ali — kroz grupnu
aktivnost i posredovanje države.
Motivi čovekove delatnosti „imaju svoj koren u
kombinacijama interesa zdravlja sa ostalih pet
interesa". ,,Čo-
vek ima određen interes u kontroli prirodnih izvora, u
procenjivanju odnosa između njega i njegovih drugova,
savladavanju svega što može biti otkriveno, zamišljanju
onoga što mu izgleda lepo i ostvarivanju svega što mu se
čini da je pravedno. Ja nisam mogao da nađem bilo koju
čovekovu aktivnost — zaključuje Smol — koja traži
objašnjavanje motiva da nije mogla biti obuhvaćena ovim
posebnim interesima i njihovim kombinacijama. Ipak svi
ljudi, bili divljaci ili na visokom civilizovanom nivou,
deluju kao što deluju najpre zbog kako fizičkih tako i
socijalnih varijacija u uslovima njihove sredine, a zatim
zbog razlika i menjanja šest elementarnih interesa kod
njih..." „I bez tvrđenja da su konflikti i povezanost
interesa esencijalni u društvenim procesima, možemo
reći da su socijalni procesi neprekidna reakcija ličnosti

19
pokrenute interesom, delimično u konfliktu sa interesima
drugih a delimično u saglasnosti sa njihovim interesom.
Srazmer između konflikta i harmonije je takođe
neodrediva varijabla. Vrste konflikta i harmonije su
slične varijable. Uopšte konflikt je očigledna faza
2 Teorija dokoličarske klase

20
asocijacije u ranoj fazi socijalnih procesa, dok veza
između interesa postaje evidentna u docnijoj fazi." 22

„Ljudsko iskustvo, pisao je Smol, čini jedan

asocijativan proces", u kome „individue stupaju u manje
ili više stalne strukturalne odnose jedna s drugom,
poznate uopšte pod imenom „institucije" i u kojima se
vrši više ili manje permanentno usmeravanje napora koje
može
mo nazvati socijalnom funkcijom". Unoseći u svoj
23

biopsihički koncept društva funkcionalizam, Smol je

uneo u sociologiju stanovište da je „ljudsko iskustvo
evolucija
ciljeva čovečanstva, akcije i reakcije ljudi u traganju za
ciljevima ovih promena unutar uslova koji su određeni
reakcijama između čoveka i fizičkog sveta". I dalje, on
je sociologiji odredio da bude instrument „razvitka
socijalnog zdravlja", ali je ostao politički protivnik
socijalizma koji je, prema njemu, išao ne za prirodnom
nego „veštačkom rekonstrukcijom", što Smola odvaja od
Veblena.
Filozofski pogledi Veblena formirani pod uticajem
Persa, Džejmsa i Djuija predmet su kontradiktornih
interpretacija. Tako je Dobrijanski ocenio Veblena kao
empiristu, koji empirizam spaja sa psihologizmom,
subjektivizmom i moraliziranjem.
Veblen osporava vrednost i upotrebljivost svakog
saznanja ,,sem onoga do koga smo došli putem indukcije
za bilo kakve neposredne praktične ciljeve". U 24

proizvodnoj praksi, u tehnologiji on nalazi kriterijum,

merilo pa i cilj istraživanja, a „ne u granicama ljudske
prirode ili natprirodnih pokretača". Dobrijanski
Veblenovo shvatanje realnosti identifikuje sa „grubim

22 Albion Small, „General Sociology", Chicago, 1905, pp. 197

—8 i 619.
23 Op. cit., p. 2.
24 T. B. Veblen, „Essays in our Changing Order", p. 192.

21
aktivizmom, karakterisanim konzekutivnim,
kumulativnim promenama i mehaničkim
kontinuitetom", a njegove „pojmove nauke nerealnim",
25

„usko empirističkim" i u „osnovi dualističkim".

Nesumnjivo uvaženi profesor katoličkog univerziteta ima
u ponečem i pravo: Veblenova filozofija nije pot-

25 Lev E. Dobriansky, „Veblenism", pp. 105—122, Public

Affers Press, Washington, 1957.

22
puno konzistentna, niti je lišena protivrečnosti. Ali da
Veblen nije ni u svojim najranijim danima stajao na
pozicijama grubog empirizma pokazuje njegov članak
„Kritika suđenja", u kome pokušava da napravi most
između Kantovih dela „Kritike praktičnog uma" i „Kritike
čistoga uma". On tada piše da „saznanje zasnovano samo
na iskustvu nije dovoljno . .. Prosto iskustvo ne može
predvideti budućnost. U najboljem slučaju, ono pokazuje
šta je bilo, ali ne može reći šta će biti. Ono samo daje
podatke . .. Podaci sami po sebi ne govore kakva će biti
posledica aktivnosti sem ako smo mi sposobni da sudimo
na osnovu podataka. Snaga suđenja, zaključivanja i
mišljenja mora posredovati između teorijskog znanja i
moralne akcije". Pišući o Kantovom shvatanju o
neophodnosti suđenja u oblasti morala Veblen zaključuje
da „ono nije manje neophodno u svakoj drugoj oblasti
svakodnevnog života" . . . „da pokušaj bilo koje nauke
koja nije zasnovana na indukciji nije vredan pomena". 26

U Hopkinsu, gde je slušao predavanja Herberta

Bakstera Adamsa o ranoj evropskoj istoriji, Džordža
Morisa o filozofiji antičke Grčke, Ricarda Elija iz političke
ekonomije, Veblen je prisustvovao i predavanjima filozofa
Čarlsa Persa iz osnova logike. Odatle je terminologija u
Persovim i Veblenovim delima ista, mada pod istim
terminima obojica uvek ne misle isto. Pers je empirist
koji je u filozofiji naglašavao metod istraživanja kao
objektivan faktor koji predstavlja antitezu
individualizmu. Polazeći od čulnog, naglašavajući
njegovu saznajnu vrednost, Pers ukazuje na
komuniciranje kao njegov preduslov, na jezičko i
simbolističko označavanje. 2728
Pers je protivrečio
mehanicističkom determinizmu kao apsolutnom slaganju

26 Joseph Dorfman, op. cit. 67, New York, 1934.

27 „The Philosophy of Pierice, Selected Writings", Rouledge
and Kegan, London, 1950, p. 348.
28 Joseph Dorfman, op. cit., p. 143.

23
činjenica sa zakonom. Veblen je takođe, kao i Pers,
shvatao mišljenje kao akciju. Veblenov biograf Jozef
Dorfman tvrdi da su Veblenov koncept institucija kao
izra
za socijalnih, pre svega proizvodnih potreba, i njihove
selekcije u zavisnosti od stepena prilagođenosti takođe
samo sociološka transkripcija „jezika Kanta i Persa". '
3

24
 Možda više kao socijalni kritičar nego kao filozof,
Pers je uticao na Veblena. Pers je bio veliki, ali u svoje
vreme nepriznati filozof; kreirao je u filozofiji kao i Veblen
u sociologiji onu intelektualnu klimu koja je ovo doba
učinila „dobom protesta". Pers je filozofiju političke
ekonomije nazivao „filozofijom pohlepe" koja tvrdi da
„inteligencija u službi pohlepe obezbeđuje najpravednije
cene, najpoštenije ugovore, najracionalnije delovanje u
svim odnosima među ljudima i da vodi ka sveopštem
dobru, dovoljnoj ishrani i savršenom komforu". Ali
„hrana za koga?" — pita se Pers i odmah odgovara: „Za
pohlepne gospodare znanja?" 29

Pers je razdvojio psihološko od logičkog zasnivajući

empirijsku „fenomenologiju kao analizu opšteg iskustva".
Polazeći od filozofskog sistema koji je izgradio Pers,
ViIjem Džejms je izgradio i sopstvene osnove psihologije
kojima je uticao na Veblenov koncept čoveka i društva.
Veblen je kao urednik časopisa „Journal of Political
Economy" angažovao Vornera Fita da napiše kritički
prikaz Patenove knjige „Development of English Thought"
(„Razvoj engleske misli") u kojoj je predložio da
sociologija, umesto klasifikacije grupa prema socijalno-
ekonomskom položaju usvoji klasifikaciju prema
psihičkim karakteristikama. Patenova psihologija u
zadovoljstvu i bolu nalazi impulse individualnog
ponašanja, naglašava dejstvo eksternih stimulansa i
nalazi da pokretačka sila iz
vire iz sredine koja okružuje individuu. Fit ističe da je i
sama „sredina u izvesnom stepenu funkcija organizma',
da je prilagođavanje „neposredna povezanost čulne ideje
proizilaženja iz spoljnjeg objekta i pokretne reakcije same
po sebi... Znanje nije impresija spoljnih izvora nego
selektivna aktivnost upravljanja subjektivnim interesom.
Zato je, prema Fitu, nemoguće razdvojiti saznajnu i
29 Charles S. Pierce, ..Evolutionary Love", „Chance, Love and
Logic", pp. 272—275.

25
voljnu aktivnost pretpostavljajući jednu drugoj", zalažući
se za Džejmsov stav da „saznanje ima svoj uzrok u
delovanju". 30

Džejms je kao i Pers nalazio u ljudskoj aktivnosti

izvor naučnom saznanju. Prema Džejmsu, „ideja
materijal-

30 Dorfman, op. cit., pp. 151—152.

26
nosti, ideja različitih materija o različitim pojedinim
stvarima, ideja materije uopšte nestaje kad zamišljamo ili
kad istražujemo njenu realnost i š č e z a v a j u ć i u
ideji u z r o č nosti ili pojmu (ili činjenici) merljive energije
promenljivih procesa života". , 34

Veblenov pojam „navika mišljenja" i njegova teorija

instinkata su formirane i pod uticajem Viljema Džejmsa i
Mek Dugala. „Navike su" — pisao je Džejms —
„najkonzervativniji agens. Same po sebi one su ono što
nas drži unutar granica zakona i čuva nas ... od
zavidljivog uzdizanja siromašnih." Za Džejmsa instinkti
proizilaze iz „brige o samoočuvanju i odbrani", „životinja
ima instinktivan strah od smrti, ili ljubav prema životu,
ili instinkt samoodržanja, ili instinkt materinstva i
slično". Iako u mnogim definicijama nije bio na nivou
naučne'psihologije, bio je svestan da „će uvek biti
protivrečnosti u tome šta instinkti u sebi uključuju". Uz
to, njegova lista in
stinkata nejasna je i neprecizna, kao i distinkcija prema
motivima, isto kao i kod Veblena. Instinkt radoznalosti
koji u Veblenovoj sociološkoj teoriji ima značajnu funk
ciju navodi već Džejms, ali on smatra da „sa onim što
nazivamo naučnom radoznalošću i metafizičkim ispitiva
njem nisu vezani za stvarne korene instinktivnog".
Veblen je polazio od Džejmsovog stava da je „svaka
percepcija razumevanje", te je posmatranje činjenica uzeo
za osnovu zaključivanja u psihologiji. 31

Mek Dugal, čiji je doprinos zasnivanju socijalne

psihologije ogroman, imao je takođe razvijenu teoriju in
stinkata, koja je bila znatno šira od Veblenove. Mek
Dugal je pretendovao na to da naučno objasni odnos
između „primarnih tendencija ljudske svesti" i socijalnog
života. On je postavio tezu da je čovek često „pokrenut

31 William James, ,.Principles of Psychology", t. I, Holt, New

York, 1890. pp. 121, 383, 440, 430.
različitim impulsima čija je priroda određena evolucionim
razvitkom kroz vekove bez veze sa čovekovim životom u
civilizovanom društvu" i da se „čovečanstvo kreće sas-
32

34 Op. cit., pp. 152—153.

32 Mac Dougal, ..Introduction into Social Psychology", J. W.

Luce and Co, Boston, 1921, p. 10.

21
vim malim delom racionalnim, a mnogo većim delom
putevima koji nisu određeni razumom". Ipak, emocional
ni život je sam po sebi nedovoljan bez kontrole razuma, a
„naši socijalni odnosi zasnovani na emocijama, vođeni
njima i njihovim impulsima bili bi haotični, nepred-
vidivi i nestabilni". Zato „naše prosuđivanje vrednosti i
zasluge ima svoj koren u mišljenju, a naši moralni
principi imaju svoj isti izvor." Mek Dugal je takođe uveo
u svoju klasifikaciju instinkt društvenosti. On je taj
instinkt smatrao preduslovom za razvoj društvenih
zakona i društvenih institucija, ali „čija je funkcija u
visokorazvijenom društvu manje važna" nego u
primitivnom. S obzirom na brojne mogućnosti
komuniciranja danas, taj instinkt može čak da izazove i
suprotne rezultate. Instinkt radoznalosti je takođe
„uveliko pogodan, ako ne i suštinski uslov akumulacije
materijalnog blagostanja potreban za razvoj civilizacije".
33

Odatle Dugal zaključuje da primitivni život naroda u

nerazvijenim područjima pokazuje nedostatak ovog
instinkta što nije daleko od Veblenovog shvatanja
instinkata rada i radoznalosti.
Među uticajima pod kojima se razvijao Veblen treba
svakako pomenuti socijalistu Edvarda Belamija. Veblen
je proučavao Lasala i Marksa, ali je, prema podacima
koje je ostavila njegova supruga, Veblen posle čitanja
Belamijeve knjige („Pogled unazad, uspomene iz godine
2:000-te") neposredno postao socijalist. Sam Belami
delovao je u vrlo burno doba: pokret siromašnih farmera
donosio je brojna uzbuđenja, godinu dana pre
objavljivanja knjige odigrao se poznati štrajk pod
vodstvom Semjuela Gompersa, a organizacija Vitezova
rada uspešno je delovala pod parolom „smanjiti radno

33 Ibid., pp. 164—165, 308, 329.

22
vreme, povećati nadnicu". Uporedo s burnim socijalnim
kretanjima još burnije je rasla koncentracija proizvodnje
i kapitala i stvaranje monopola, tako da se Belamiju
činilo da se samo jedan korak dalje nalazi monopol vlade
Sjedinjenih Država koji će rešiti sva socijalna i
ekonomska pitanja bez klasnih borbi. U literarnom
pogledu delo se nalazi negde oko nivoa „Čiča Tomine
kolibe", politički i naučno to je
desetorazredna literatura. Pa ipak, više nego mnoge
ozbiljnije publikacije ona je privukla mnoge socijalizmu,
a među njima i Veblena.

* *

Kakvo je Veblenovo shvatanje nauke, čoveka i

društva? Veblen je protivnik hedonističkog koncipiranja
čoveka u ekonomiji kao „mehaničkog posrednika u nizu".
Svaka nauka prema Veblenu „koja pretenduje na to da
bude savremena prihvata postulat kontinuiranih
promena. Istraživanje se uvek usredsređuje na neki
procesualni oblik. Taj pojam procesa oko koga se uvek
grupiše istraživanje jeste pojam uzročnosti,
kompleksnosti, pro
mena", a „svaka nova situacija je rezultat onoga što joj je
prethodilo, otelotvorenje faktora koji su je prouzrokovali i
svega na što je bilo uticano pre toga". „Uzrok i posledica"
34

— piše Veblen — „stoje jedan nasuprot drugom tako da

uzrok kontroliše, određuje posledicu, unoseći u nju svoj
sopstveni karakter", „intervenirajući proces je prosto
način funkcionisanja dovoljnog uzroka". Međutim, 35

Veblen ne prihvata mehanički koncept zakona

uzročnosti, jer u modernom mašinskom procesu „stoji ne
jedan faktor kao dovoljan uzrok datom slučaju ... i čija
izrada pretpostavlja kompleks uzroka povezan samo
pomoćnim okolnostima". Veblen je u stvari pod uticajem
36

Darvina shvatio društveni razvitak, ne kao mehanički niz

uzročno-posledičnih, nego kompleksnih kumulativnih
promena, nastojeći da celu ekonomsku nauku zasnuje
na evolucionističkom koncipiranju teorije i prakse.

34 „The Limitations of Marginal Utility", p. 164.

35 „The Theory of Business Enterprise", pp. 365—366.
36 Ibid., p. 368.
31
 U članku „Why is Economics not an Evolutionary
Science" („Zašto ekonomika nije evolucionistička nauka")
Veblen ukazuje na to da razlika izrneđu klasične
političke ekonomije i njegovih shvatanja nije u tome što
jedna priznaje činjenice, a druga ne priznaje, nego u

32
„osnovi na kojoj te činjenice procenjuju" i „interesu kojim
37

ih prihvataju". U klasičnoj ekonomici „krajnji ciljevi i

postulati... predstavljaju predubeđenja o ciljevima prema
kojima sve stvari teže", „imputirajući tako stvarima
tendenciju da ostvare one ciljeve koje javno
mnenje datog vremena prihvata kao cilj koji je jedino
vredan i koji odgovara čovekovim težnjama". Naprotiv,38

zadatak istinske nauke je da na osnovu činjenica prati

genezu objektivnih promena. Zato cela predarvinistička
neevolucionistička ekonomika za Veblena nije naučna.
Ona nije resila osnovni problem i nije osvetlila nastanak
institucija, nije osvetlila njihovu genezu. Nauka „mora
osvetljavati put čoveku, i zato genetičko istraživanje
postaje način čovekovog života, a gde je, kao u ekonomici,
predmet istraživanja ponašanje čoveka u materijalnim
odnosima, nauka je neminovno istraživanje istorije
materijalne civilizacije ... Kao i sva kultura čovečanstva,
materijalna civilizacija je obrazovanje institucija,
institucionalna materija i institucionalni razvitak". 39

Veblen je nastojao da genetičko proučavanje

institucija postavi kao metodološku osnovu ekonomske i
sociološke nauke, ali svoje shvatanje nije zatvorio u
okvire
socijaldarvinizma. Instinkti koji prema Veblenu određuju
čovekovu primarnu prirodu podložni su uticaju
inteligencije i „modificiraju se pod uticajem iskustva". 40

Dakle,
instinktivne sklonosti su „integralne, hereditarne crte
čovečanstva" ali su „sve instinktivne akcije u izvesnoj
41

meri razumne" ... „Instinktivno ponašanje je podvrgnuto

37 „The Place of Science in -Modern World", p. 59.

38 Op. cit., p. 65.
39 „The Limitations of Marginal Utility", p. 162—163, 1909.
40 W. Mitchell, op. cit., p. XXVII.
41 ..The Instinct of Workmanship", p. 28.
razvitku i otud formirano putem navikavanja. Impulsivna
akcija koja nije ni u kom stepenu razumna i nije pod
vrgnuta adaptiranju kroz praksu navikavanja ne bi
trebalo da bude nazvana instinktivnom. U čoveku
instinkti odlučuju o manjem nizu aktivnosti i tako
ostavljaju veće otvoreno područje adaptiranja ponašanja
u zavisnosti od
uslova svakog posebnog slučaja". Time sredina sa iz-
42

42 Ibid., pp. 31 i 38.

24
građenim institucionalizovanim sistemom uticanja
vaspitanjem, obrazovanjem i tradicijom dobija odlučujući
uticaj na ličnost. „Kumulativno, navike stvaraju praksu,
običaje, konvencije, predubeđenja, komponuju principe
ponašanja koji indirektno proizlaze iz urođenih
predispozicija vrste, ali one mogu uticati na bilo koju
stranu nasleda isto kao što su ovi elementi navikavanja
urođene sklonosti. Zajedno s ovom gomilom izvedenih
strandarda i pravila ponašanja vođenih istim redom
navikavanja ide
kumulativno telo znanja, sačinjeno delimično od
činjenica saznanja o pojavama i velikim delom od
konvencionalnog znanja koje oličava izvesna stečena
predubeđenja, pristrasnost opšteusvojenu u društvu". 43

Zato ekonomika prema tome treba da proučava niz

institucionalnih, konzekutivnih promena.
Objašnjavajući konzekvence ovakvog stava Mičel
ukazuje na razlike između Mila, Maršala i Veblena. Mil je
identifikovanje novca i bogatstva smatrao „istom vrstom
grešenja, kao zamenjivanje puta kojim najlakše dolazimo
do naše kuće ili zemlje sa samom kućom ili zemljom". Za 44

hedoniste novac je faktor u računanju zadovoljstva i

bola, uglavnom faktor satisfakcije; kod Veblena postaje
suprotnost ako je — u posedu drugih. Dok je Mil bio
45

zauzet mehanizmom funkcionisanja novca što je vodilo

razvijanju monetarnog sistema od strane ekonomista,
dotle Maršalovo shvatanje bogatstva kao stvarne
pokretačke snage ljudskog delovanja, glavnog
motiva delovanja, predstavlja psihologističku
interpretaciju ekonomskih fenomena; Veblen, nasuprot

43 Ibid., p. 39.
44 J. S. Mill, ..Principles of Political Economy", Preliminary
Remarks, Vol. I, London, 1870.
45 „Place of Science", p. 246.
35
njima, objašnjava sociološku dimenziju novca. Time 46

institucija
novca postaje osnova na kojoj se oblikuje način mišljenja,
a društvo biva obeleženo dolarom i novčanom logikom
poslovnih poduhvata, koja ima kontradiktorno dej-
stvo na privredu vodeći koncentraciji kapitala, ali i
krizama i depresijama. Ali, mada je Veblenova teorija
postala polazna osnova kritike kapitalističkog sistema

46 Louis Schneider, „The Freudian Psychology and Veblen's

Theory" p. 65, King Crown Press, New York 1938.
36
koja je uzbudila Ameriku, sam Veblen nije nikada dao
potpunu klasifikaciju institucija. On je video samo
„kumulativne promene", „svet bez kraja", jer ga je
„evolucionističko shvatanje sprečilo da predvidi
kataklizmu". 47

Za Veblena „ekonomsko istraživanje koje ima za svoj

predmet kretanje konstistentne, elementarne ljudske
prirode pod datim stabilnim institucionalnim uslovima . .
. može dobiti samo statističke rezultate otkako
apstrahuje iz onih elemenata koji i sami predstavljaju
rezultate
statistike". „Ljudsko ponašanje dešava se samo pod
dejstvom stimula koji imaju institucionalizovanog
nosioca". Instinkt rada je primaran agens ljudske
48

delatnosti sa „objektivnim, konkretnim impersonalnim

ciljevima", dakle kroz proces čije je dejstvo na čoveka
upravo suprotno, postajući time deo
institucionalizovanog procesa. On nameće „raspoloženje
za rad, proizvodan rad i neraspoloženje prema
besplodnim naporima". 53
Kako ovim biopsihološkim
konceptom čoveka i tehnološkim evolucionizmom
objasniti ceo razvitak civilizacije? T. V. Adorno smatra da
je Veblenov koncept u stvari napad na kulturu, da je
Veblenov pozitivizam ograničen i obeležen žudnjom za
„izgubljenim rajem", „zlatnim dobom", a da je sam
„zlatni vek pozitivistički azil za neznanje". 49

Prema Veblenu, ceo razvitak je rezultat razvoja

tehnologije, kumulativnih promena u načinu mišljenja,
institucionalnih promena koje povremeno dolaze u
konflikt

47 Mitchell, pp. 45-46.

48 „Place of Science", p. 242.
53 „The Theory of Leisure Class", p. 15.
49 „Studies of Philosophy and Social Science", IX, 1945, p.
405.
sa stabilnim, urođenim instinktom rada. Međutim, 50

Veblen nije nikada preciznije osvetilo kako se taj

kulturni razvitak odvija, kako institucije konkretno
izrastaju. Ali,
jednom nastala socijalna institucija, kao što je institucija
dokoličarske klase, „utiče ne samo na socijalnu
strukturu nego i na karakter svake individue kao člana
društva. Sve dotle dok jedna sklonost ili stanovište biva
opšteprihvaćeno kao autoritativan kriterijum ili životna
norma

50 Wesley C. Mitchell, „Graham Wallas and The Great

Society".
„Quaterly Journal of Economic", XXIX, 1914, p. 25.

26
ona će delovati na karakter članova društva koji je pri-
hvataju kao normu. To će do izvesne mere oblikovati
njihove navike, nadzirati i selekcionirati razvoj čovekovih
sklonosti i naklonosti". „Tako institucija novca ili
51

dokoličarske klase postaje sila koja prinuđava čoveka da

se adaptira izvesnim situacijama " , čineći tako ponašanje
52

konformističkim.
Veblen je smatrao da je njegov koncept kulture
„većim delom izvučen iz psihologije nego iz etnologije". To 53

je, opet, poslužilo psihoanalitičarima da gotovo sve

njegove pojmove koje je uveo u sociologiju — kao:
„pljačkaška kultura", „varvarski stadij", „pljačkaški rat",
„rasipničko takmičenje", „dinastička država", „magnati
novca" itd. — zatvore isključivo u psihološke okvire
ograničavajući se često samo na higijensko-mentalni
aspekt društvene problematike.
Drugu varijantu veblenizma, proizišlu iz
konceptualnih okvira njegove kritike društva čini
institucionalizam u američkoj ekonomskoj teoriji. Mnogo
od onoga što je u američkoj ekonomici urađeno pod
Ruzveltom inspirisao je Veblen, mada je njegov krajnji cilj
— industrijska
republika — ostao samo utopijski san.
Institucionalizam Veblena, označava metodu
ispitivanja fenomena u njihovoj interakciji, u povezanosti
sa multidimenzionalnom strukturom društva u
funkcionalnoj vezi sa različitim procesima,
kontradiktornim akcijama i njihovim posledicama. On je
jasno izražen u Veblenovoj distinkciji između
industrijskih i novčanih poslova. Međutim,
institucionalistieka teorija je integralni
deo Veblenove kritike društva, dok je sam
institucionalizam stariji od Veblenove teorije ali pre njega
51 T. Veblen, „The Leisure Class", p. 156.
52 Ibid., p. 212.
53 Ibid., p. 210.
39
nije imao takvu kritičku orijentaciju. Veblenov
institucionalizam definiše „instituciju kao organizirajuću
silu" koja „stabilizuje naše potrebe i verovatno određuje
naš poseban
način proizvodnje", a „novac kao nukleus oko kojega se
koncentriše i gradi beskonačan kompleks oblika ljudskog
ponašanja". Veblen je razvitak objašnjavao prinudnim
54

54 J. Gambs, pp. 16 i 18.

40
dejstvom sila, iz čega rezultira diversifikacija socijalno-
ekonomskih grupa, suprotstavljenost njihovih interesa i
socijalni konflikti, brutalna eksploatacija i „kriminalno"
dejstvo kapitala. Tako je konačno i u ekonomsku teoriju i
političku praksu prodrlo saznanje da sve akcije
biznismena nisu uvek u interesu proizvodnje i
ekonomike, da postojeći sistem institucija koji deluje u
njihovom interesu treba reformisati. „Institucionalna
teorija shvata" — piše Gembs — „da grupe organizovane
u cilju sticanja novčane dobiti najpre traže da se vlada
meša u ekonomski život u njihovom interesu, zatim da je
ekonomska organizacija društva nesavršena, da stalno
zahteva vladine korake u lečenju nedostataka izazvanih
ekonomskom dezintegracijom i smanjivanje socijalno-
političkih i ekonomskih reperkusija ekonomske
dezorganizacije".
Metodološki, ova empiristička orijentacija Veblena
usmerila je institucionalističku ekonomiju na statističku
interpretaciju, genetički pristup i indukciju, na kritiku
teorijskih osnova klasične političke ekonomije, uključi
vanje psihološkog faktora u naučnu analizu i „isticanje
funkcije radije nego strukture", i naglašavanje
„determinantne uloge kulturnih osnova ili tipova
društvene organizacije". Istini za volju, treba priznati da
je sam Veblen više naginjao hipotetsko-deduktivnom
metodu, primeni
veoma širokih generalizacija u evolucionističkom, nehe-
gelijanskom dijalektičkom konceptu društvenog kretanja
od „sistema cena" ka savršenoj industrijskoj republici.
Veblenov determinizam — prema kome, prilike
uobličavaju društvene institucije „determinizam
profesije", novčanih i industrijskih poslova — ublažen je
tezom o uza
jamnom edukativnom uticaju. To je vodilo
institucionalizam u socijalno-politički reformizam, u veru
da se političkim mehanizmom mogu menjati socijalni
odnosi. Sami veblenisti se dele na one koji sa Veslijem
Mičelom veruju da se čovek menja samo sa izmenom
uslova i, druge, koji veruju u primarnost edukativno-
moralne akcije u menjanju čoveka kao uslova za izmenu
socijalnih institucija. Socijalno-politički, Veblen je
postavljao daleke socijalno-utopijske, pa čak i
revolucionarne ciljeve razvitku društva. Ipak, znatan deo
njegovih sledbenika se ograničio na

28
praktičan rad na reformi postojećih socijalnih institucija,
a u tome i jeste najveći praktični značaj njegovog dela
koje je poljuljalo veru kako u građansku klasičnu
ekonomsku teoriju tako i u sam ekonomski sistem.
Za preveblenijansku ekonomsku teoriju „ekonomski
sistem bio je regulisan sam sobom". Lerner piše da je
prema takvom shvatanju ekonomski „mehanizam bio
pokretan i prilagođavan sam sobom, te je slobodno
ekonomsko odlučivanje biznismena bilo deo ovog
mehaniz
ma". Nasuprot tome, prema Veblenu, „tehnologija stvara
bogatstvo", „biznismeni sabotiraju maksimalnu
proizvodnju", pa „finansijski interes nema korisnu
funkciju". Tako je, prema Lerneru, Veblenova teorija
poslovnih poduhvata postala osnov od koje je sledeći
korak bio politika Nju dila, „koja je pokušala da silu
vlasti suprotstavi sili biznismena, da bi sprečila njihovo
destruktivno delovanje na ekonomiju i zaustavljanje
procesa proizvodnje. Oni su pokušali da izgrade takvu
vladavinu koja će biti gospodar a ne sluga grupe
biznismena. Tako je veblenizam —
u suštini teorija države u ekonomskoj sferi — vodio
planiranju akcija vlasti u oblasti uprave". Veblenizam je
logički išao „sistemu državne kontrole koja će silom
potčiniti privredu i obezbediti funkcionisanje sistema
cena bez privredne sabotaže i privrednih depresija".55

I sociolozi psihoanalitičari, svojom psihijatrijskom

analizom uslova u kojima je Veblen stvarao, pomažu nam
da dublje i potpunije shvatimo delp kao izraz jedne
ličnosti i rezultat tamnih i skrivenih impulsa koji izmiču
očima sociologa. Pa ipak, neke od ovih analiza, na izgled
reformističke, duboko se razlikuju od Lernerove. Tako je
Dejvid Rizman, poznati Veblenov koncept proizvodnje
koja maksimalno koristi tehničke i radne potencijale

55 Max Lerner, op. cit., p. 32—33.

našao inkarniran u aktivnosti Henri Forda. On nalazi da
su njihovi stavovi o „neizmernim produkcionim moguć
nostima američke industrije" identični, „njihove ličnosti
duboko slične", a sam „Ford je živo otelotvorenje
56

Veblenovog ideala inženjera". Nesumnjivo je da je Ford

62

je-

56 David Riesman, „Thorstein Veblen, a Critical

Interpretation", Ch. Schribner's Sons, New York, 1953, pp.
204 i 205. Dorfman, op. cit., p. 241.
62

29
dan od onih biznismena koji su visoko razvili
organizaciju proizvodnje, koji su inspirisali naučno
istraživanje ljudskog faktora u proizvodnji i primenjivali
rezultate nauke u cilju povećanja proizvodnosti.
Međutim, Ford nije nikada bio nosilac socijalne
revolucije, jer nije mogao preći okvire sistema kome je bio
jedan od glavnih oslonaca. Nasuprot reformističkom i
zato ograničenom ali ipak aktivnom, dinamičnom
akceptiranju Veblenove
teorije od strane institucionalista Rizmanova analiza
osta
je u granicama reformizma bez reformi, apstraktnih i
sterilnih komparacija.
*
* *

Na Čikaškom univerzitetu Veblen je držao posebnu

seriju predavanja o socijalizmu. Prema podacima koje je
sakupio Jozef Dorman, koji je intervjuisao niz studenata
i pregledao njihove beleške, Veblen je u vreme kada je
Marks na mnogim univerzitetima bio potpuno ingnorisan
umnogome tačno interpretirao marksizam. On se trudio
da njegovi studenti shvate razliku između različitih struja
socijalizma, da shvate činjenicu da „moderni soci
jalizam pretpostavlja demokratsku društvenu
organizaciju i ne treba da bude brkan sa državom,
crkvom i monarhijskim socijalizmom". Međutim, Veblen
se od Marksa razlikovao kako svojom sociološkom tako i
ekonom
skom, psihološkom i filozofskom teorijom. Zato je veći
deo kursa bio posvećen, ne interpretaciji Marksa, nego
njegovoj kritici sa pozicija socijalizma kako ga je shvatao
i formulisao sam Veblen.
Svoja razmimoilaženja s Marksom Veblen je
najpotpunije izložio u nizu predavanja održanim na
Univerzitetu u Harvardu. Prema Veblenu, Marks „je
57

pripadao romantičnoj školi" čija je „pozicija čisto

personalna, dok je evolucionistička, koju možemo nazvati
darvinističkom,

57 Predavanja su štampana u „The Quaterly Journal of

Economics", tom XX, 1906. Citati u ovom radu su dati
prema
„The Socialist Economics of Karl Marx and His Followers" u
delu „The Place of Science in The Modern World" (The
Viking Press, New York, 1930).

30
impersonalna". Razlika među njima je prvenstveno u
metodu: „Romantizam je intelektualni rezultat
teleološkog karaktera, dok darvinistički način mišljenja
traži
kontinuitet sadržan u samim činjenicama, u kontinuitetu
zakona uzročnosti". „To je šlepa kumulativna uzročnost"
— piše Veblen — „prema kojoj nema trenda, nema
konačnog cilja, nema apsolutne savršenosti."
„Neohegelijanska, marksistička shema razvitka nastala je
u mašti, u intelektualnoj borbi ambicioznih duhova;
darvinistička evolucija je priroda samih mehaničkih
procesa." 58

Marksovu teoriju klasa i klasne borbe kao motorne

snage društvenog razvitka Veblen smatra „sasvim
nesaglasnom s poslednjim istraživanjima u psihološkoj
teoriji", ali samu klasnu borbu i sa stanovišta darvinizma
smatra neizbežnom. Sukob klasa je najvećim delom izvan
kontrole i domena logike. Zato je i moguće radničku
klasu „putem uvežbavanja u poslušnosti njihovim
poslodavcima dovesti do shvatanja datog sistema
kao'pravičnog i
dobrog", do „stvaranja navika lojalnosti" „koje će ih
navesti da s entuzijazmom prihvate dinastičke igre".
Dakle, prihvatanje šovinizma, ili druge suprotnosti —
socijalis
tičke revolucije, jeste „pitanje navika, urođenih sklonosti
i različitih stimula kojima je proletarijat izložen i treba da
bude izložen". Uz to, „ma kakav rezultat bio, on nije
rezultat stvarne logičke konzistencije nego respondiranje
na Sturmiuse". 59

58 „Place of Science", pp. 435, 436 i 437.

59 Op. cit., pp. 418, 441 i 442.

31
 Uprkos ovoj biopsihičkoj shemi socijalnih konflikata,
Veblen je prvi sociolog koji je — ako ne uzmemo u
obzir levu frakciju u Drugoj internacionali sa Rozom
Luksemburg i Lenjinom — dao preciznu i nenadmašnu
ocenu istorijske uloge revizionizma u nemačkoj
socijaldemokratiji. To je najbolja strana njegove kritike
socijalističkog pokreta. Veblen se s Marksom potpuno
slaže da
je socijalizam miroljubiva teorija međunarodnih odnosa,
principijelan protivnik rata i šovinizma. Sa ovog
stanovišta antiimperijalizam nemačke socijaldemokratske
partije se izrodio u svoju suprotnost. „Socijaldemokrati
su danas" — piše Veblen — „isto tako dobri i vatreni
patrioti
kao konzervativni Nemci prethodne generacije." Oni su
„najpre patrioti, pa onda socijaldemokrati", „naviknuti na
politiku rata i vojne discipline". Socijaldemokratizam.
pokazuje sve crte „imperijalističkog načina mišljenja",
odnosno potpunu sterilnost.
Prema Veblenu, marksizam kao teorija i kao socijalni
pokret nije dovoljno uzeo u obzir nastale socijalne
promene, te je „došao u konflikt sa stvarnim zbivanjima".
Zbog toga su socijalisti činili kompromise u praktičnim
pitanjima, koja su faktički značila suštinske izmene i
samog pokreta i njegove teorijske osnove. Tako je
marksizam prihvatao tredjunionizam samo na recima,
gledajući u sindikatima sredstvo političkog uticanja i
ograničenih promena u ekonomskom položaju radničke
klase u cilju postizanja glavnih političkih ciljeva. Nasup
rot tome, tredjunionizam po svojoj prirodi predstavlja
„organizovan pokušaj" nagodbe s kapitalom u cilju da se
život radnika učini podnošljivijim, što je dovelo do
konformizma radničke klase. Revizionistička taktika ide
za postepenim poboljšanjem uslova života, podizanjem
kulturnog nivoa radničke klase izvođenja „socijalističke
revolucije — ne putem anemične radničke klase" koja živi
u uslovima krajnje bede — nego „organizacije
punokrvnih radnika koji su svoju snagu dobili
poboljšanjem uslova života". Zato je svako poboljšanje
60

uslova života radničke klase shvaćeno kao ojačanje

revolucionarnih
snaga, a to predstavlja veblenijansku varijantu
Bernštajnovog principa: „Pokret je sve a krajnji cilj je
ništa." Tredjunionizam za Veblena predstavlja ispravno
darvinističko shvatanje nasuprot neohegelijanstvu i
marksizmu. Revolucionarnu snagu društvenih promena
sačinjavaju industrija i organizatori industrije, dok je
seljaštvo konzervativna socijalna sila. Ipak ta socijalna
grupa nije po svojoj suštini kapitalistička, jer „proizvođač

60 Op. cit., pp. 448 i 450.

normalno dobija proizvode svog sopstvenog rada" . 61

Nasuprot Marksovoj tezi, selo ne mora proći kroz „mlin

kapitalističke konkurencije" ali može biti privučeno na
stranu socijalističke revolucije.

61 Op. cit., pp. 450 i 451.

32
 Veblenova kritika filozofije marksizma i marksističke
političke ekonomije jedva da zaslužuje pažnju, jer nije
naučno argumentirana. „Marksistička dogma o višku
vrednosti" — pisao je Veblen — „služila je sadašnjoj
generaciji „naučnih" socijalista kao fundamentalni
„naučni" princip koji se davao ton njihovoj kritici
postojećih industrijskih odnosa, a njeno otvoreno ili
prikriveno pri-
hvatanje na veru od strane većine socijalista ne malo je
doprinelo pogrešnom planiranju njihovog napada na
postojeći poredak stvari. .. Potreba koja se osećala za
pomirenjem teorije viška vrednosti sa svakodnevnim
činjenicama vezanim za profit proizlazi iz sirove,
nepotreb
ne i pogrešne primene marksističke teorije o višku
vrednosti na stvari s kojima nema nikakve veze. Ova
teorija nema nijednu daleku ni tanku vezu s konkretnim
činjenicama." ,,Ža sve praktične ciljeve celokupna teorija
viška vrednosti predstavlja obične trice." 62

Za razliku od Marksa, Veblen donekle daje primat

psihološkom momentu nad tehnološkim. „Ali dok
evolucija industrije, kao što je poznato, obezbeđuje njenu
brzu
i neizbežnu socijalizaciju, ovi mehanički faktori i
tehnološka zbivanja ne rađaju automatski neposredno i
sami po sebi sve institucije koje u sebi sadrži
socijalistička republika. Institucije zajednice — bilo
socijalističke ili ma koje druge — počivaju na psihološkoj
osnovi. Materijalna osnova, stanje industrije i zanata
mogu usloviti razvoj institucija u saglasnosti s
materijalističkim shvatanjem, ali uslovi sredine i
industrijske organizacije kon-

62 „Journal of Political Economy", March, 1895. (Članak je

nepotpisan, ali je Dorfman mišljenja da „nosi sve znake kao
da ga je pisao Veblen"; Dorfman — Op. cit., p. 116.).
trolišu razvoj institucija i socijalne strukture samo ako
utiču na opšte shvatanje stvari." U poznatom članku
63

„0 nekim potcenjenim stavovima u socijalističkoj teoriji"

Veblen piše: „To je jednoglasno priznato da je ova
pokretna sila jednostavno opšte osećanje srodno zavisti;
njegova osnova je uglavnom individualno poređenje
radnikovog udela sa udelom vlasničkih klasa.
Odlučujuća činjenica je nezadovoljstvo radnikovim
položajem .u poređenju s položajem njegovog poslodavca.
Poboljšanje u

63 „Journal of Political Economy", March, 1897. pp. 270—272.

3 Teorija dokoličarske klase

33
materijalnom položaju, mereno apsolutno, znači vrlo
malo. Vi možete radnika dobro hraniti, pristojno ga
oblačiti, obezbediti mu skroman stan — ukratko, držati
ga dobro kao što dobro držimo domaće životinje — radnik
još
uvek neće biti očaran niti će prevideti fakt da je njegovo
mesto u životu određeno zbivanjem i ustavima koji mu
ne dozvoljavaju da živi kao čovek." Kritikujući Maksa
64

Lorenca, Veblen piše da materijalističko shvatanje istorije

shvata čoveka jedino kao medijum između uslova, kao
sredstvo izražavanja zakonitih promena i da potcenjuje
njegov individualni sopstveni život. 65

Očevidno, kritika marksizma predstavlja najslabiju

stranu Veblena. I pored dubokih razlika između Marksa i
Veblena, teorija Torstena Veblena je u biti socijalistička
iako nije nastala na području dijalektičkog materijalizma,
nego metafizike. Njene dodirne tačke s marksizmom su
akcentiranje tehnološko-ekonomskog faktora u razvitku
društva — mada je različito interpretiranje njihovog de
lovanja — zatim materijalističko i većim delom istovetno
shvatanje primitivnog komunističkog društva, načelno
priznavanje i prihvatanje klasne borbe ali bitno drugačije
njeno sprovođenje, zatim odlučno neprijateljstvo prema
klasnim razlikama nastalim na akumulaciji bogatstva,
nepomirljivo neprijateljstvo prema instituciji privatne
svojine, sarkastična analiza dejstva kapitala na socijalne
relacije i moral, duh i ukus čoveka, principijelno ospo
ravanje opravdanosti kapitalističkog sistema, insistiranje
na transformaciji društva. Međutim, svoju koncepciju

64 „Annais of the American Academy of Political Science",

Novembar 1891, p. 345—362.
65 Donald Drew i Stow Persons, ..Socialism and American
Life", Princeton University Press, p. 449.

34
društvenog razvitka Veblen je deducirao iz metafizičke, a
ne dijalektičke sheme razvitka društva putem prenošenja
prirodno naučnih shvatanja na područje društvenog
razvitka. To ga je dovelo do drugačijeg shvatanja klasnih
konflikata, posebno uloge politike, do koncepcije koja je
pluralistička i u kojoj se čovek javlja samo kao pomagač
u razvitku, do teorije „koja kosmologiju i ontologiju
dijalektičkog materijalizma smatra irelevantnom za
teoriju socijalizma". Bez obzira da li je Veblenova teorija
otkri-
vala objektivne mogućnosti društvenog kretanja ka
socijalizmu ili ne, ona je u Americi bila shvaćena i
prihvaćena kao socijalistička. Socijalisti se nisu uvek
osvrtali na razlike koje su delile Marksa i Veblena, jer za
njih „Veblen nije velik kao Marksov rival, nego kao
nastavljač njegovog dela". 66

Politički, Veblen je bio ne samo socijalista nego je

tokom vremena sve više inklinirao komunizmu. Iako je
njegova teorija predstavljala platformu evolutivnog
socijalizma, on je sve više težio radikalnom raskidu sa
starim društvenim institucijama. Posle neuspeha
radničkog pokreta i laburista u Britaniji, a naročito
generalnog štrajka 1926. godine, njegova vera u mirnu
transformaciju kapitalizma je oslabila. Neposredno pre
smrti on je izjavio da postoji nekoliko mogućih puteva
društvenog razvitka, „ali upravo zasad komunizam nam
nudi najbolji koji možemo da vidimo". Ipak, komunisti
67

su, saglasno tadašnjoj liniji Kominterne, nalazili u svakoj

nekomunističkoj socijalističkoj teoriji samo „buržoasku
ideologiju", pa i u Veblenovoj. Istina, Buharin je rekao da
je „veblenijanska škola interesantan fenomen" i da je
„Vehlen, nasuprot drugim inženjerima i ekonomistima,
smatrao kapitaliste parazitima... da je stvorio originalnu
koncepciju inženjerokratije", mada u suštini utopijsku.

* *

Veblen je svoju naučno-publicističku delatnost počeo

člankom „Kant's Critique of Judgment" („Kantova kritika
68

rasuđivanja"), ali je u stvari istupanje Spensera i grupe

66 „Internacional Socialist Review", June, 1905, p. 726.

(Članak Lo Montea.)
67 Dorfman, op. cit., pp. 496 i 450.
68 „Journal of Speculative Philosophy", July, 1884, pp. 260—
274.
okupljene oko njega koja je štampala spis „Odbrana
slobode: jedan argument protiv socijalizma i socija
lističkog zakonodavstva" skrenulo pažnju na Veblenov
članak „Some neglected Points in the Theory of
Socialism" („O nekim potcenjenim stavovima u teoriji
socija-

35
lizma"). U njemu Veblen ističe da je industrija prevazišla
69

lokalne okvire, a monopoli, koji izrastaju iz „sistema

zasnovanog na instituciji privatne svojine", predstavljaju
samo jednu stranu „nejednakosti i nepravičnosti
postojećeg sistema". U njemu „ličnost, ako hoće da bude
poštovana od svojih prijatelja, mora da bude uspešna", te
se uspeh javlja kao osnova i merilo poštovanja, dok
stvarne vrednosti ličnosti ostaju skrivene. Spoljni znak
uspeha je odelo, te je takmičenje glavni motiv odevanja.
Nejednakost ima za rezultat zlobu, ljubomoru i zavist, a
„posedovanje i uživanje de fakto postaje osnova
samozadovoljstva". Savremena tehnologija, porast
proizvodnje i bogatstvo proizvoda transformisali su
iskonsku borbu čoveka za opstanak u „borbu za
uzdizanje izgleda". Sa „ukidanjem privatne svojine
karakteristike ljudske prirode koje se sada iživljavaju u
ovoj formi nadmetanja treba da se ostvare u drugoj,
možda plemenitoj aktivnosti u službi društva". Postojeći
sistem je zastareo i njega bi mogla reformisati
impersonalna, opšta politička vlast zasnovana na
konstitucionalnoj osnovi.
Nekoliko beleški objavljenih u razdoblju 1892—1894.
godine, a među njima recenzija dela Eugena fon Bern
Baverka „Teorija pozitivnog kapitala" , zatim članci
70

„The Price of Wheat since 1867" („Cene pšenice od

1867") i „The Food Supply and the Price of Wheat"
71

(„Snabdevanje hranom i cena pšenice") ne pokazuju

72

njegovu buduću veličinu, a recenzije dela Kauckog,

Štamhamera, Flinta i Marksa značajne su utoliko što
pokazuju
njegovo interesovanje za socijalizam i odnos prema raz

69 „American Academy of Political Sciences", „Annais", Sept.

1891.
70 „Quaterly Journal of Economics", Jan., pp. 247—252.
71 „Journal of Political Economy", Dec, p. 68—103.
72 Ibidem, June, 1892, pp. 365—379.
ličitim frakcijama socijalizma.
Veblen je prvi put svoje koncepcije — doduše, date
tek u embrionalnom vidu — izložio u članku „The
Economic Theory of Women's Dress" („Ekonomska teorija
o odevanju žene"). Odevanje je izraz socijalnih relacija,
73

73 „Populär Science Monthley", Nov., 1894, pp. 247—252.

36
socijalnog sistema i položaja individue u njemu, jer je
vrednost čoveka određena vrednošću bogatstva koje
poseduje. Zato odevanje i muškarca i žene, a naročito
žene, treba da manifestuje „svesnu neproduktivnu
potrošnju skupocenih dobara". S obzirom da razvoj
tehnologije neprekidno snižava cenu proizvoda, zadatak
mode u odevanju je da čestim promenama izrazi ne samo
sposobnost plaćanja nego i dokoličarski, neradni i
neproduktivni život. To se najbolje ogleda u nekim
pravilima odevanja, koja su — kao ono da se jedna
haljina ne može dvaput
obući u određenim prilikama — upravo besmislena.
Jedini izuzetak od ovih pravila kojih se rasipnički krugovi
uporno pridržavaju jeste upotreba dragocenosti iz
nasledstva koji dokazuju sposobnost rasipanja niza
generacija. Odeća treba da manifestuje odsustvo rada,
naročito korisnog, proizvodnog rada, upravo
nesposobnost njenog nosioca za radne napore. U tom
pogledu čak je i „dete u rukama civilizovane žene samo
dodatni organ svesne potrošnje, kao što je oruđe u
rukama radnika dodatni organ njegove proizvodnosti",
gorko zaključuje Veblen.
Članci „The Instinct of Workmanship and
Irksomeness of Labour" („Instinkt rada i neprijatnost
74

rada") koji zajedno sa „The Beginnings of Ownership" 75

(„Počeci vlasništva") i „The Barbarian Status of Women" 76

(„Položaj žene u varvarstvu") čine jednu celinu. Veblen

polazi od hedonističke pretpostavke u ekonomici: da je
čovekov ideal „neograničena potrošnja dobara bez
sopstvenog rada", dok je sam proizvodni rad 'koji stvara
dobra od kojih zavisi egzistencija čovečanstva zamoran i
74 „American Journal of Sociology", Sept., 1898, pp. 187—201.
75 Ibid., Nov., 1898, pp. 352—365.
76 Ibid., pp. 503—514, Jan., 1898.

37
izaziva revolt. Druga vrsta rada (intelektualne prirode)
vezana za upravljanje nema takav efekat na čoveka, dok
je treća koja obuhvata zabavne aktivnosti čak i prijatna.
Ipak, čovek ne proizvodi samo pod dejstvom eksternih
stimula jer ima unutarnji, urođen instinkt radno-
proizvođačke delatnosti. Sa njegovom aktivnošću čovek
zadovoljava svoje primarne potrebe, obezbeđuje uslove za
egzistenciju i afirmiše sam rad koji postaje osnova za
izgradnju sistema normi, vrednosti i shvatanja koji
radnu eiikasnost čine osnovom samopoštovanja i
poštovanja koje nam ukazuju drugi. Sekundarni
instinkt, „Instinct
of sportmanship", instinkt zabave takmičenja, lova,
razonode inklinira ratu i predstavlja preobražen primarni
instinkt, odnosno „naviku mišljenja" koja je isključivo
svojstvo čoveka. Taj instinkt dominira vodećim delovima
modernog društva, te su čak individualno osećanje časti
i nacionalnog ponosa njegov izraz. Prosečni ljudi su vo
đeni primarnim instinktom i zauzeti proizvodnjom. Kako
„svaki industrijski napredak ima za cilj bolje izvođenje
radnih zadataka", to su instinkt rada i rad velika
pokretna sila progresa, a ne nasilje režima zasnovanog
na pljački. Instinkt rada u modernom društvu
predstavlja biološku osnovu čovekove društvenosti u
kojoj su potisnuti u pozadinu individualni interesi.
Međutim, u ci-
vilizovanom društvu položaj čoveka zavisi od sposobnosti
koje moraju biti vidljivo obeležene i merljive. Zato se
instinkt rada, umesto da bude vođen opštim interesima,
preobraća u „demonstriranje sile". Veblen se tako
približio ideji koju je docnije potpuno razvio u „Teoriji
dokoličarske klase" da proizvodi rada služe kao sredstva
pokazivanja ekonomskog statusa, diskriminacije i
distanciranja od fizičkog, manuelnog proizvodnog rada,
čime je „eksploatacija postala uobičajena osnova za
indiviozno poređenje među individuama". Vodeća klasa,
navikla već na zadavanje bola i na patnju onih kojima je
zadat, prepustila je u primitivnom društvu argatovanje
ženama. Eksploatacija je u civilizovanom društvu izrasla
iz institucije privatne svojine i podelila društvo na klasu
koja
služi i klasu dokoličara. „Držanje svojine je držanje silom
... držanje napaćenih u rukama nadmoćnih", a
„činjenica, opšteg prihvatanja" daje svojini pravo
legitimnosti. Zbog toga je, prema Veblenu, socijalizam
postavio zahtev za punom kompenzacijom rada, odnosno
zahtev da radniku pripada celokupan proizvod njegovog
rada. Međutim, kako radnik nije nikada sam sebi
dovoljan, kako su njegovo tehničko, tehnološko znanje i
proizvođačka veština uvek društveni, to pojam prirodnih
prava

38
shvaćen kao pravo na proizvod individualnog rada čini
apsurdnim.
Teoriju dokoličarske klase Veblen je do kraja razvio
u svom istoimenom delu koje je objavljeno 1899. godine.
Veblen postavlja tezu da i u najprimitivnijem
društvu (u kome se po Marksovim kriterijumima ne
mogu naći klase) nastaje izvesna podela rada, koja se
ogleda
u različitosti zanimanja. Ta razlika praćena je
indivioznim razlikama među članovima, mada ne tako
oštrim i strogim kao u civilizovanom društvu. Uslovi za
pojavu „dokoličarske klase u stalnom obliku", prema
Veblenu, jesu sledeći:
1) Zajednica mora imati pljačkaški način života, što
znači da ljudi koji „sačinjavaju u ovim slučajevima tek
oformljenu dokoličarsku klasu moraju biti naviknuti na
nanošenje povreda putem sile ili ratnog lukavstva".
2) Sredstva života moraju biti pristupačna na dovolj-
no lak način kako bi moglo doći do oslobođenja znatnog
dela zajednice od stalnog vršenja rutinskog rada.
Institucija „dokoličarske klase", dakle, „izrasta iz
diskriminacije" kojoj u tadanjoj podeli rada odgovara
podela na „podvig" i „radinost", odnosno junaštvo, na
jednoj, i „argatovanje" i proizvodnja, na drugoj strani. Ta
podela na ovom niskom nivou ograničena na podelu rada
među polovima bila je i biološki i mentalno olakšana, ali
je razvijena tek sa tehnološkim progresom. Međutim,
uvođenjem institucije privatne svojine motivi takmičenja
se proširuju i menjaju. Privatna svojina na posebnoj
osnovi ističe indiviozne distinkcije, jer sad je „standard
bogatstva... neophodan uslov za sticanje poštovanja".
Ljudi koji ne poseduju
taj uslov „gube ugled u očima bližnjih", a sledstveno
tome, ,,i u sopstvenim očima, pošto je osnova za
samopoštovanje poštovanje koje nam ukazuju susedi".
Sve to dovodi, po mišljenju Veblena, da je u civilizaciji i

63
„najmanji fizički rad nedostojanstven". Konkretna
posledica takvog životnog stava manifestuje se u stavu
da je čak bivša „dokoličarska klasa krajnje uboga, sa
egzistencijom punom neizvesnosti, bede i nemaštine, ali
njeni moralni principi ne dozvoljavaju da se spušta do
toga da zarađuje za život".

64
 Dakle, nerad dokoličarske, u stvari, vladajuće klase
ima svoj izvor u instinktu rada. On dobij a takmičarske
mračne forme utvrđene podelom rada i učvršćen sa
moralnim stavovima koji proizvodan rad potcenjuju, a
neproizvodnost i dokolicu uzdižu na stepen „dokaza
novčane sposobnosti" određene grupe da svoj „život
provodi u dokolici". To formira odgovarajući način života.
Moral, ukus, estetski principi, navike i ceo život društva
određen je „novčanim kanonima ukusa" u kojima
dominira
princip rasipništva. Taj princip se najbolje ogleda u
izboru predmeta kojima se okružuje dokoličarska klasa.
„Jedan politički mudrac koji je još uvek živ" — piše
Veblen — „sveo je ceo ovaj problem na načelo: jevtin
kaput čini čoveka jevtinim, i verovatno nema čoveka koji
nije osetio ubedljivu snagu ovog načela." „Dokoličarska
klasa okružuje se proizvodima koji su tehnički nepodesni,
nezgrapni", a ukoliko je „proizvod lep, mora biti isto tako i
skup."
Analizirajući život vladajuće klase Veblen je razvio
svojevrsno objašnjenje estetskih fenomena i upotrebu
vremena za dokolicu. On smatra da je cela takozvana
humanistička kultura građanske klase, koju naziva
klasicističkom, zasnovana na „ulivanju stalne odvratnosti
pre
ma svemu što je korisno" ... „vodeći takvom izražavanju
intelekta koji normalno neće dovesti do proizvodne ili
društvene koristi", nego „sticanju one kulture koja zahte-
va maksimum neproizvodnih napora i pokazuje
superiornost i pre svega dokoličarstvo klase", koja
„formira ka
rakter studenata u saglasnosti s tradicionalnom shemom
potrošnje, koja je zaokupljena sopstvenom ličnošću".
Odatle je „elegantan način govora", pismenog i usmenog
izražavanja, samo „korisno sredstvo za sticanje ugleda".
Englesku ortografiju, „koja je rogobatna, arhaična i
nekorisna", Veblen smatra proizvodom dokoličarske
klase, jer „sticanje znanja o njoj zahteva rasipanje
vremena i truda i samo izražava stepen „govornikove
oslobođenosti od privređivanja".

Osnovne socijalne kategorije ove teorije jesu „novčano

takmičenje", „svesno lenstvovanje" i „svesna potrošnja".

40
 U ovako postavljenoj koncepciji socijalnih odnosa
biopsihološki motivisano ekonomsko takmičenje, koje u
novčanim odnosima takođe postaje novčano, ima ulogu
pokretačke sile društvenog razvitka. Posledica
individualnog novčanog poređivanja je „svesno
rasipanje". Rasipništvo obuhvata sve izdatke koji ne
služe dobru čovečanstva, ne odgovaraju standardima
razumne ekonomike iako služe „novčanoj shemi života" i
individualnom potrošaču. Ono deformiše estetske i
moralne norme, a ne podstiče tehnološke inovacije.
„Svesno rasipništvo i svesna dokolica su poštovani zato
što su dokaz novčane snage, novčana snaga je poštovana
i časna zato što na kraju analize dokazuje uspeh i
nadmoćnost u snazi." Klasa dokoličara nije, dakle,
integralni deo proizvodnih snaga, nezainteresovana je za
tehnološke inovacije i predstavlja branu društvenom i
ekonomskom progresu. Primitivne forme isticanja ličnosti
putem dekoracija i kićenja našle su svoj punj. nastavak
u novim klanovima gospodara industrije, a bezobzirnost
primitivnog društva, koja se ogleda u surovom zadavanju
bola i povređivanja, preobraćena je u „podmuklo
poslovanje i beskrupulozno upravljanje". Sasvim
prirodno, koliko god su vodeći intelektualci sa
simpatijama primili Veblenovo ironiziranje vladajuće
klase, toliko su apologeti bili preneraženi. Veblenovi
zaključci da je dokoličarska klasa suvišna sa
ekonomskog stanovišta, da je institucija modernog
vlasništva „nespojiva s efikasnošću industrije", koja je
impersonalna, te je potrebno „razlikovati radnika od
kriminalca... i... kapetana industrije", bili su frapantni.
Prve reakcije Kolina Velsa u „The Yale Review", zatim
Džona Kumingsa sa Harvardskog univerziteta bile su
veoma oštre. Oba autora su išla za ličnim potcenjivanjem
Veblena. Oni nisu pobijali sociološku analizu
dokoličarske klase koliko ocenu njene funkcije u procesu
proizvodnje i distribucije bogatstva. U raspodeli bogatstva

67
vlasnik novca je takođe produktivan i, kako piše
Kumings, „stvarno zasluži svojih 25.000 dolara godišnje"
bez obzira što radnik zaslužuje svega dolar dnevno, jer su
oba nagrađena prema „svojoj ekonomskoj efikasnosti". S 77

druge strane, prikaz Le-

77 „The Journal of Political Economy", Sept., 1899.

68
stera Vorda bio je pohvalan uprkos dubokim razlikama
78

između njegovih i Veblenovih koncepcija. Liberalna le-

vica je prihvatila Veblena oduševljeno. Djui je, uprkos
svom smislu za osećanje budućnosti, odbacio Veblenove
ideje, ali je priznao da će termini „svesna potrošnja",
„svesno rasipanje", „namerna dokolica" — upotrebljeni u
ovom delu — postati klasični.
Iako u principu nije polemisao sa svojim kritičarima,
Veblen je u odgovoru Kumingsu branio stanovište o
novčanom vlasništvu i detaljnije objasnio svoj koncept
proizvodnje. Veblen je ponovio tezu da proizvodnja
rezultira iz najdublje prirodne potrebe čovekove, da je rad
izraz primarnog instinkta i da industrija zahteva
društvenu
organizaciju prilagođenu društvenim potrebama i
materijalnim interesima zajednice. On se približio
formulisanju svog poznatog stanovišta o ulozi tehničke
inteligencije u procesu proizvodnje, što će ga, prema
mišljenju mnogih, učiniti teoretičarom tehnokratizma.
Pod tehničkim osobljem u industriji Veblen podrazumeva
sve one „koji rade na stvaranju sredstava za život...
dobara i prilagođavanju izuma, materijala, lica ili
mehaničkoj po
godnosti zaposlenih". Institucije svojine i novca utiču na
industrijski proces putem sile, i „uslovljene su ljudskim
konvencijama, a industrija neizmenjivim zakonima pri
rode".
Kako bismo danas ocenili ovo delo? Teorija
dokoličarske klase teško bi mogla izdržati konzekventnu
antropološku ili istorijsku analizu. Uopštavanje
istorijskih
epoha je vrlo grubo, vršeno je na osnovu površne
sličnosti, a ne unutarnje ekonomske, socijalne i kulturne
struk

78 Op. cit., May, 1900.

ture koja daje specifično obeležje svakom periodu. Klasa
dokoličara nije preciznije određena u zasebnim
istorijskim razdobljima, koja opet sama nisu precizno
definisana. Pokretačke snage društvenog razvitka nisu ni
precizno ni jasno određene, što njegov „ekonomski
determinizam", kako piše P. Bargu, čini „kolebljivim i
beskrvnim". Kontraverzni uticaji Džejmsa-, Sombarta i
79

Vebera su vidljivi, ali nisu jasno razgraničeni. Jednostra-

79 „Monthley Socialist Review", Aug. — Sept., 1957, p. 85.

42
no je interpretiran odnos između industrijske i
finansijske buržoazije u čijoj pojavi Veblen nije bio sklon
da vidi i njenu konstruktivnu stranu. Mada je kritika
klasičnog, od proizvodnog rada izdvojenog, obrazovanja u
velikoj meri opravdana, nauka i kultura su osvetljene
samo kao komponente potrošnje, a ne i konstruktivne
sile u tehnologiji čak i pretkapitalističke ekonomike, što
podseća na primitivni komunizam egalitaraca. Sama
ekonom
ska teorija Veblena, iako predstavlja kritiku kapitalizma,
nije marksistička.
Ipak, „Teorija dokoličarske klase" ne predstavlja
samo sarkazam na položaj vladajuće klase. Ona je prvi
put u okviru jedne sociološke teorije, koju je priznavala
gra
đanska klasa i koja se proučavala na univerzitetima, dala
ne samo oštru nego i sistematsku kritiku kapitalističkog
sistema, novčane privrede, osvetlila njeno dejstvo na
mnogostruke socijalne relacije, socijalnu strukturu,
socijalnu mobilnost i funkcije institucija. Veblen je
inspirisao modernu ekonomsku, socijalnu, psihološku i
psihijatrijsku analizu dejstva ekonomskih i političkih
institucija, strukture i ideologije birokratije, uloge novca,
te „magične, apstraktne, bezlične", pa ipak svemoćne sile
modernog doba u procesu alijenacije ličnosti od njene
prvobitne ljudske prirode. Bez Veblena bi ostala
nerazumljiva čovekova neurotična žudnja za novcem, za
bogatstvom, za „beskrajnim manifestovanjem
superiornosti" koja se rađa na osnovu tržišne orijentacije
80

i socijalno-ekonomske nesigurnosti koju je doneo

savremeni kapitalizam. Njegovi termini „svesna
potrošnja", „rasipnička privreda", „namerno rasipanje",
„individualna konkurencija" i „junačenje pomoću novca"
ostaće kao plastične deskripcije i slika civilizovanog
čoveka i civilizovanog društva.
80 Luis Schneider, „The Freudian Psychology and Veblen's
Social Theory", pp. 201 i 199.

71
 U spisu „Industrial and Pecuniary Employments" 81

(„Industrijska i novčana privreda"), podeljenom na

sastanku američkih ekonomista 1900. godine, Veblen je
dalje razvio ideju o odnosu između „kapetana" savremene

81 ..Publication of American Economic Association", Series 3,

Dec., 1900, pp. 190—235.

72
industrije, vlasnika novca i njihove uloge u procesu
proizvodnje određujući distinkciju između onoga što on
naziva „industrijski kapital" i „novčani kapital."
Bogatstvo i materijalna sredstva koja su angažovana u
procesu proizvodnje čine industrijski kapital. Veblen
osporava novčanom kapitalu i njegovim vlasnicima
pozitivnu, proizvodnu funkciju čak i kada novčani
kapital finansira proizvodnju. „Niti neposredno kroz čisto
novčano saobraćanje niti indirektno, poslovnim
usmeravanjem industrije kroz njegovo novčano
saobraćanje. Poziv preduzimača koji ima posla s
novčanim kapitalom ne može biti smatran kao
proizvodni, niti dobit od kapitala može biti uzeta kao
dokaz ili merilo proizvodnosti u vezi s investicijom." Ka
pitalisti, „kapetani industrije", zainteresovani su samo za
prodajnu, a ne upotrebnu vrednost dobara, te je novčani
kapital agregat tržišnih, robnih vrednosti vezanih za
instituciju privatne svojine koja je opet kao institucija
samo konvencija, opšte prihvaćeno mišljenje. Veblen
uvodi distinkciju između industrijske i novčane privrede i
klasa koje se formiraju u ovim oblastima. Poziv
biznismena uključuje u sebi delatnosti koje se formiraju
na instituciji vlasništva, dok pozivi unutar industrije
obuhvataju „visoko osposobljenje eksperte u tehnologiji i
inženjere, isto kao i visokokvalifikovane mehaničare".
Veblen nalazi da po svom objektivnom položaju ova klasa
teži socijaliz
mu, kao što dokoličarska klasa zajedno sa zaostalim i
neobrazovanim delom društva predstavlja osnovu
konzervativizma. Klasa koja inklinira socijalizmu je
stvarno intelektualni „upper class", njen socijalizam
pretpostavlja „prilagođavanje vlasništva novim,
poboljšanim metodima kontrole — a ne zamišljanje
besciljnog iščezavanja vlasništva". Oni, organizujući
proizvodnju, čine stare vlasnike nepotrebnim, njihov
način mišljenja koji se nalazi izvan materijalističkog

73
principa uzročnosti zastareldm, a instituciju svojine
besperspektivnom.
Veblen je 1904. godine objavio svoje poznato delo
„The Theory of Business Enterprisse" („Teorija poslovnih
poduhvata"), koje se po efektu koje je izazvalo može
uporediti s „Teorijom dokoličarske klase". U njemu je
Veblen, po recima Pola Svizija, dao uznemiravajuću
dijagnozu američke privrede kao „hronične depresije",
kao

74
i svoje detaljnije izloženo shvatanje kapitalističkog
sistema.
Kapitalistički sistem je, prema Veblenu, zasnovan na
„modernom industrijskom sistemu, u kome su poslovni
poduhvati usmeravajuća sila". Sam mašinski proces u
modernoj industriji nije prost agregat, nego jedinstvo
stvari, procesa, ljudskih grupa, znanja i veština.
„Građevinski inženjer" — piše Veblen — „mašinski
inženjer, navigator, ekspert za rudarstvo, industrijski
hemičar, mineralog, električar — rad svih njih spada u
moderni mašinski proces isto kao i rad pronalazača koji
stvara aparate rada i mehaničara koji ova otkrića stavlja
u dejstvo i nadgleda njihov rad." Nasuprot tome,
82

poslovni poduhvati izrastaju iz novčanih operacija,

kontrolišući industriju stvaraju novčanu dobit bez obzira
na poremećaje u industriji koje time izazivaju.
„Ekonomsko blagostanje zajednice najbolje je obezbeđeno
kroz neprekidnu povezanost različitih procesa, procesa
koji sačinjavaju široki industrijski sistem, ali novčani
interesi onih u čijim se rukama nalazi odlučivanje u ovoj
oblasti nisu najbolje obezbeđeni neprekidnim
održavanjem industrijskog bilansa", pošto „dobit može
doći i usled poremećaja u siste
mu." To dovodi do „razdvajanja interesa onih koji
upravljaju od interesa zajednice iako proizvođači, od
kojih za
visi „stanje industrijske veštine proizvođenja", tj. „svi oni
koji čine deo intelektualnog rada", „otvaraju put čoveku
novčanih operacija". Dakle, u sistemu posedovanja i
upravljanja nalaze se uzroci „trajne privredne depresije,
stalnog opadanja profita". Rešenja se traže u „porastu
neproduktivne potrošnje dobara", „koljačkoj konkurenciji

82 „The Theory of Business Enterprisse", p. 5, Charles

Schibner's Sons, New York 1934.

75
koja drži profit ispod razumnog nivoa", rasipništvu i
ratovima. Dakle, „kapetani" industrije ne podstiču pro
ces proizvodnje, nego strategijskim i taktičkim
operacijama teže uvećanju novčane dobiti i po cenu
opadanja proizvodnje. Krize i depresije su rezultat
njihovih mahinacija i činjenica da industrijski proces
zavisi o kapitalu. Odnos među kapitalistima kao ljudima
ilustrovan je činjenicom da je cilj privrednog takmičenja
„preklati kon-

76
kurenta". To opet vodi trustovima, sindikatima,
monopolima i pretvaranju stvarnog vlasnika u
penzionera, a sistem upravljanja u birokratizovanu
hijerarhiju plaćenih upravljača. Vladu koja je u to vreme
pomagala proces
koncentracije Veblen je nazvao „konstitucionalnom
vladavinom biznismena" , čije su osnove „patriotizam" i
83

„svojina" koji izražavaju interese vladajuće klase.

Čovek mora da se prilagođava datom načinu
proizvodnje i u skladu s njim da formira svoj način
individualnog i kolektivnog mišljenja. „Mišljenje koje
zahteva novčana profesija zasnovano je na konvencijama,
dok industrijska profesija potcenjuje konvencionalnost i
traži mehaničku povezanost uzroka i posledice." Taj
način mišljenja je prirodan i zasniva se na darvinističkom
poimanju uzročno-posledične povezanosti, nasuprot
antropomorfnorn mišljenju biznismena koje izvire iz
instftucije privatne svojine i težnje za njenim očuvanjem.
Ono „ne može dugo ići zajedno s modernim mašinskim
procesom" jer je u suprotnosti s kulturnim efektom
mašine „koja podseca njegove institucionalne osnove".
Otuda sveprisutnost, duhovni uticaj mašine na moderni
svet, njen skepticizam prema konvencionalnostima, kao
„jedinstveno obeležje zapadne kulture". Moderni mašinski
proces nije samo potencijalna, nego efektivna,
dominantna sila, „ali
ne oblikuje ljudsko mišljenje tako nezadrživo kao što to
na prvi pogled izgleda". 84

Veblen zaključuje da je klasa biznismena potpuno

nepotrebna i da je suprotnost između njih kao
konzervativne, socijalne sile, na jednoj, i same
ekonomike, njenih potreba, njenog razvoja i vodećih
organizatora i tehničara u proizvodnji kao progresivne
socijalne sile, na drugoj strani, veoma jasna. Srednje
83 Op. cit., pp. 27, 27—36 i 254—255.
84 Op. cit., pp. 285, 318 i 325—353.

77
slojeve (koji objektivno predstavljaju područje
regrutovanja snaga za obe strane u epohi socijalnih
revolucija) Veblen smatra, usled njihove zavisnosti o
instituciji privatne svojine, isključivo konzervativnim i
nazadnim.
Dok je „Teorija dokoličarske klase" povredila osećanja
i ponos vlasnika, obezbedivši Veblenu podršku najis-

78
taknutijih liberala i socijalista, reakcija na „Teoriju
poslovnih poduhvata", uprkos nekim socijalističkim
osnovama, bila je umerenija. Građanski ekonomisti su
pod plastom Veblenovog sarkazma i kritike nalazili ne
samo visprenu analizu nego i novo koncipiranje
ekonomske teorije. Zato čak „Gunton's Magazine"
preporučuje studentima ekonomike i sociologije da ga s
pažnjom pročitaju. Recenzent „The International Socialist
Review", naravno, smatra delo „genijalnom analizom",
odličnim letkom socijalističke propagande za one koji su
se učili ekonomskom mišljenju na američkim
univerzitetima". Već u sledećem broju istog časopisa
Voling piše o veblenizmu kao o specifičnoj varijanti
američkog socijalizma, koja može da bude osnova
nemarksističkog socijalizma, socijalizma lišenog
dijalektike kao svoje filozofske osnove. Ovaj socijalizam
treba da bude evolucionistički nasuprot marksizmu kao
teoriji klasne borbe.
Veblen je detaljnije izložio svoju teoriju kapitala u
člancima „On the Nature of Capital" („0 prirodi85

kapitala"). Za razliku od Marksa koji u radu i kapitalu

nalazi agense proizvodnje, Veblen prvi impuls nalazi u
biološkom faktoru — instinktu urođenom ljudskoj rasi i
u tehnici koju je čovek stvorio. Kapitalna dobra u kojima
je Marks video inkarniran ljudski rad za Veblena su
samo instrumenti preko kojih deluje znanje i veština
proizvođenja koju poseduje industrijska zajednica.
Zajednica i
njeno znanje su eksploatisani od strane posednika novca
putem kreditiranja proizvodnje. Odatle porast kapitala
vidimo kao „porast novčane veličine". Interes novčanih
magnata, posednika novca je suprotan interesu

85 „The Quaterly Journal in Economics", Aug., 1908, pp. 517

—542; Nov., 1908, pp. 104—136.

47
proizvodne industrijske zajednice i njegovo dejstvo na nju
ogleda se u povremenoj nezaposlenosti i krizama.
Kapitalist je
vest u poslovnim, a ne proizvodnim operacijama, i on,
kao vlasnik krupnih kapitalnih dobara koja ne može
posedovati svaki individualni proizvođač, akumulira
„trgu
jući, pogađajući se", a akumulacija rezultira iz „pogodbe
između onih koji poseduju i kontrolišu industrijsko
bogatstvo i onih čiji rad pretvara ovo bogatstvo u dobit u
modernoj industriji".
 Industrijski kapitalisti, koji takođe raspolažu
svojinom, zavise od tržišta. Industrijski kapitalisti služe
kao sredstvo preko koga magnat izvlači dobit ostavljajući
potonjem samo sumu potrebnu za nastavljanje
proizvodnje. Radnici zavise „samo od svoje tehnološke
efikasnosti koja prestaje da bude njihovo vlasništvo" jer
je „stvarno monopolisana putem kapitalističkog
vlasništva".
Sledeći i daleko značajniji rad jeste „The Instinct of
Wormanship and the State of the Industrial Arts"
(„Instinkt rada i stanje i veštine proizvođenja"), objavljen
1914. godine. Tu Veblen objašnjava osnovni termin i
konceptualni okvir svoje sociološko-ekonomske teorije
„instinkt rada". Instinkt rada, ili proizvođenja,
predstavlja „karakterističnu ljudsku predispoziciju",
odnosno „instinktivne sklonosti". To je ljudski instinkt
koji, kao i svaki instinkt, određuje cilj jedne delatnosti.
Roditeljski nagon izražava interes rase, težnju da se
spreči rasipanje ljudskih života, a zatim i dobara. „Čista
radoznalost" kao forma specifičnog ljudskog instinkta
izaziva veće napore i naprezanja pojedinaca, vodeći ih
saznanju i kumulativnom procesu kulturnog stvaranja,
„kulturnih dostignuća ljudske vrste — sistematiziranom
saznanju i kvazisaznanju o stvarima". Veblen među
ovima osnovnim stvaralačkim impulsima, motivima,
instinktima — kako ih je sve nazivao — nije precizno
odredio granice. Instinkt rada je osnovni princip i vodeća
ideja istorije, slično kao kod Ferdinanda Lasala, ali je
Veblen hegelijansku ideju rada pomerio u dublje regione
psihičkog i biološkog. Sami instinkti mogu da se mešaju,
a njihovi uticaji poništavaju i
menjaju pod dejstvom ljudskog mišljenja i navika
stvorenih određenim načinom života. Osnovna Veblenova
intencija bila je da dokaže potrebu usaglašavanja
instituci

81
ja s najdubljom prirodnom potrebom čoveka, potrebom
za duhovnim i fizičkim radom, za stvaranjem pre nego
što ga novčani magnati odvedu u „doba mraka".
„Istorija zna više spektakularnih primera", piše
Veblen, „trijumfa imbecilnih institucija nad životom i
kulturom nego onih u kojima su se ljudi pod pritiskom
instinktivnog saznanja spasli iz beznadno opasnog
institucionalnog stanja."

82
 Reakcija na „Instinkt rada" nije bila istovetna s onom
na „Teoriju dokoličarske klase" već i zbog toga što su
Veblenove koncepcije već bile poznate. Njegovo delo
postalo je poznato širom SAD i, u izvesnoj meri, čitanje
njegovih napisa postalo je čak i pomodno. Zato recenzent
u „The Political Science Quaterly" izražava divljenje za
Veblenovu „rafiniranu intelektualnu snagu", a drugi, ne
odbijajući ga sasvim, nalaze više optimizma za postojeći
sistem.
Početkom prvog svetskog rata (1915) Veblen je
objavio svoje delo „Imperial Germany and the Industrial
Revolution" („Imperijalna Nemačka i industrijska
revolucija"), koje je danas svakako manje senzacionalno
ne
go u vreme kada je objavljeno. Ipak, delo je veoma
karakteristično kako za Veblenov metod konstruisanja
teorije tako i po svojim zaključcima od kojih su mnogi
potvrđeni daljim istorijskim zbivanjima. Zajedno s
člankom „The Opportunity of Japan", objavljenim jula
1915. godine u „The Journal of Race Development", i
knjigom „The Nature of Peace", februara 1917, čini
jedinstvenu celinu.
Razmatrajući odnose između Engleske i Nemačke,
što je s obzirom na ratno stanje bilo u centru pažnje
svetske javnosti, Veblen polazi od geografskih faktora te u
ostrvskoj izolaciji Britanije nalazi uzroke njenog
privrednog prosperiteta i neangažovanja u brojnim
ratovima na kontinentu. U prvoj fazi razvoja Engleska,
prema Ve-
blenu, „posuđuje" evropsku tehniku i tehnologiju, a u
drugoj fazi tu tehniku samostalno dalje stvara.
Tehnološki progres dovodi Englesku na vodeće mesto u
proiz
vodnji u svetu, ali i do „kažnjavanja zbog toga što su bili
prvi". Docnije se kapitalistički sistem potpuno razvio, te
je „svesno rasipanje" dobilo veoma izrazite forme. To
ilustruju brojna trkališta, dvorci, proizvodnja beskorisnih
stvari koje isključivo služe rasipanju, zarazan uticaj
dokoličarske klase na produktivno stanovništvo koje tu
kla
su imitira, nezainteresovanost novčanih magnata za
unapređenje i razvoj zastarele tehnike sve dotle dok se iz
nje može izvlačiti novac. Biznismeni imaju isključivo
„novčani interes da u okvirima sistema koji su nasledili
nasta-
4 Teorija dokoličarske klase

49
ve rad i koji, opšte uzeto, nemaju uvid ni u kom pogledu
u tehnološke probleme". 92

Veblen ignoriše ekonomske posledice francusko-

pruskog rata iz 1870. godine u razvitku Nemačke i
jednostra
no objašnjava privredni razvitak prostim transferom
tehnike i tehnologije. Ali, politički sistem i psihologiju koji
su se na datoj i institucionalnoj osnovi razvijali
nenadmašno je objasnio. Nemačka do 1848. godine nije
imala modernih klasnih odnosa, a socijalna struktura
sastojala se od seljaka i aristokrati je, a u gradovima od
zanatlija i njihovih radnika i nešto komercijalno-
bankarske buržoazije. Posle 1870. godine Nemačka
pozajmljuje englesku tehnologiju i prenosi je u sopstvenu
socijalno-ekonomsku i političku strukturu. Razvoj
dokoličarske klase je ovde, prema Veblenu, ograničeniji i
zbog poznate nemačke štedljivosti. Time Veblen dolazi do
krucijalnog pitanja: kakva je uloga političkog sistema i
nemačke države u formiranju ideologije i psihologije
Nemaca, koje
je imalo dalekosežne istorijske posledice. „Šta je država"
— piše Veblen — „to nije lako objasniti na engleskom. To
nije ni oblast, niti stanovništvo, niti telo građana, niti
subjekat, niti ukupno bogatstvo, niti saobraćaj, ni javna
administracija, ni vlada, ni kruna ni suveren — ali u
izvesnom smislu sve ove stvari, ili pre, svi su oni organi
države. U izvesnom, mogućem smislu država je lična
suština s pravima i dužnostima koje su iznad i koji
prethode subjektima bez obzira da li potonje uzimamo
kao njih nekoliko ili sve zajedno, posebno ili kao skup
svih njih.
Jasno, oni kojima se vlada slažu se da vlada nije
država. Suverenitet nije narod, ali je suverenitet u državi.
Naš neuspeh da razumemo ovu komičnu igru reči je
najomraženiji znak neinteligentnosti, koji prlja one

85
narode koji govore engleski u očima nemačkih
intelektualaca." 91

Tehnološki progres Nemačke, brz i eksplozivan kao

nigde dotad, nije, prema Veblenu, imao svoj uzrok u
nemačkoj državi i političkim institucijama, nego je tekao
uprkos njima. Razvitak tehnologije može samo do izvesne
mere ići u granicama toga sistema zasnovanog na
92
T. Veblen, „Imperial Germany", p. 130.
93
Op. cit., p. 160—161.

86
„principu lične podređenosti", „lične vladavine".
„Autoritet vlasništva, gruba ravnodušnost neodgovorne
tiranije" — piše Veblen — „nema nijednu prijatnu crtu
koja bi mogla ublažiti grubi despotizam. Podređivanje
koje je nametnuto — 'subordinacija koja označava ovaj
njegov turobni neentuzijastički karakter — tendira sve
više i više nasilnoj nelojalnosti ukoliko kontrola
biznismena
postaje šira i čvršća."
Nemačka je, prema Veblenu, organizovana „kao
teritorijalna država sa izrazito ništavnom i neodgovornom
autokratijom", država u „kojoj je stanovništvo shvaćeno
kao imovina nekog princa". U „duhu poricanja praćenim
političkom krasnorečivošću govori se o dužnosti, a svako
nepotčin javan je naziva tvrdoglavošću. To je navika
mišljenja stvorena kontinuiranim i doslednim terorom i
predstavlja osnovu servilne političke organizacije kao što
je teritorijalna država". Njeni imperijalistički ciljevi (ovde
86

misli i na Nemačku i Japan) mogu se postići samo ratom

spolja i „drastičnom upotrebom policijske sile" unutar
zemlje.87

„Ratno iskustvo" — piše Veblen o ovoj atmosferi —

„uvodi i ratni način mišljenja, odanost ratu uvodi
odanost vođi i izvršavanje njegovih despotskih
naređenja, duh fanatične podložnosti i bezuslovne
potčinjenosti autoritetu. Što je vojna organizacija u ratu
to je ropska organizacija u miru. Sistem je isti, i opšti
duh je preduslov
za uspešan rad u oba slučaja." Na taj način osećanje
ropske potčinjenosti postaje osećanjem čitavog
stanovništva. „Osećanje autonomnosti, koje je ideal
86 Op. cit., p. 66 i 67.
87 „Essays in Our Changing Order", p. 251.

51
slobode, pretvara se u dozvolu potčinjavanja
naređenjima — to je gotovo isto što i teološka
interpretacija slobode vere kao slobode ispunjavanja
božanskih zapovesti." Veblen ne ostavlja nimalo mesta
sumnji o socijalnoj determinisanosti normativa u takvom
društvu, jer u njemu „dužnost pretpostavlja izvršavanje
naređenja superiornih i podložnost inferiornih".
Dinastička država predstavlja „naslednu državu sa
detaljnom shemom institucija i opštim navikama
mišljenja pogodnim za nasilnu i neodgo-
vornu kontrolu i dominaciju dinastije", odnosno „sred-
njovekovni anahronizam" kome će „moderni mašinski
proces u industriji podriti osnove". 88

„An Inquiry into the Nature of Peace and the Terms

of Its Perpetuation" („Ispitivanje prirode mira i njegovog
ovekovečenja"), objavljeno 1917, predstavlja nastavak
„Imperijalne Nemačke" i razmatranje njene krivice za rat i
mogućnosti uspostavljanja trajnog mira u
međunarodnim odnosima uklanjanjem dubljih uzroka
rata. Ispitujući ratni zanos nemačke nacije izazvan
nadom da će celo stanovništvo uživati u plodovima
pobede i stepen njene odgovornosti Veblen smatra da je
sam „ratni poduhvat imperijalne dinastije doneo velik
deo kazne ćelom stanovništvu". Njegova „glavna krivica i
nesreća jesu u ropskoj navici da poriču čoveku inicijativu
i razum, koji bi trebalo da stvaraju osećaj odgovornosti".
Kažnjavanje stanovništva ne bi ni dotaklo „grehove
učitelja i dinastičke pokvarenosti, nego žrtve tih uslova".
„Da bi služila kao brana prestupništvu, kazna mora da
izaziva razboritost." Drugim rečima, dinastija i
dinastijama ropski potčinjena birokratija ima u ratnim
poduhvatima istu ulogu koju u anglosaksonskim
zemljama i Americi imaju „kapetani industrije" i novčani
magnati, koji su izvor i inspirator delikvencije. I kao što
novčani poduhvati imaju jedini cilj da obezbede
dominaciju i prestiž, tako i u političkim odnosima
patriotizam i lojalnost dinastiji dobijaju oblike
individualnog takmičenja čiji je „glavni zadatak poraz i
poniženje nekog konkurenta". Za Veblena, patriotizam
je ,,u svom ekonomskom, biološkom i kulturnom
aspektu suprotan ljudskoj prirodi". Veblen piše o
zamršenom spletu intriga u koje su pali „prinčevi i
88 „Imperial Germany", pp. 82 i 240.

52
princeze, kapetani rata i grabeža", kako „kapetani
predrasuda rasipaju bogatstvo", o „osramoćenoj, nisko
paloj i ropskoj gomili", o „beskrajnom krugu uzajamnih
prepada, izdaja, ubistava" u društvu. Kroz sve se provlači
osnovna ideja da je mir u međunarodnim odnosima
povezan s unutarnjom socijalnom strukturom, s
tehnološkim i ekonomskim procesima i političkim
institucijama. Kapitalistički sistem je neefikasan,
poslovne operacije
magnata novca destruktivno deluju na privredu, a
aristokrati ja je kao feudalni anahronizam u konfliktu s
modernim načinom proizvodnje i mišljenjem koje se na
njemu zasniva. Na taj način, po svojoj unutarnjoj i
međunarodnoj ulozi, američki i engleski biznismeni kao i
nemački i japanski aristokrati su slični. Njihovo davanje
nasuprot interesima zajednice učiniće „da stanovništvo
izgubi predubeđenja da su neotuđiva svojinska prava
kamen temeljac života". Trajan mir se može obezbediti
samo ako se „građanska prava" vlasnika neutrališu,
eliminiše sistem proizvodnje kome je potrebna ratna
industrija i ratne provokacije. Uklanjanje socijalno-
ekonomskih osnova i izvora rata, eliminisanje zastarelog
institucionalnog sistema, uklanjanje privilegovanih klasa,
konfiskacija ratne industrije, razaranje i uništavanje
ratne opreme, poništavanje javnih dugova, organizacija
neutralne lige koja će obuhvatiti kako SAD tako i
poražene nacije i sve njihove dugove koji proističu iz rata
nepristrasno podeliti — uslov su trajnog mira. Zato je
likvidacija klasa jedini trajan uslov trajnom i stabilnom
miru.
Reakcija na Veblenova dela posvećena ratu i
problemima mira bila je, kao i obično, protivrečna. Jedna
strana je nastojala da i pored kritike britansko-američkog
kapitalizma eksploatiše prvu knjigu za nacionalističku,
antinemačku propagandu, dok su drugi, naročito posle
pojave druge knjige, našli da se Veblenovo shvatanje
uzroka i suštine rata i mira nije slagalo s ciljevima
Antante te su je ocenili kao „apologiju Nemačke" . Oni su
89

izdejstvovali zabranu rasturanja „Imperijalne Nemačke"

putem pošte. Veblenov položaj na univerzitetu postao je
krajnje ugrožen. Udruženje univerzitetskih profesora je
deklarisalo puno pravo univerzitetskih vlasti da eliminišu
svakog profesora „koji svojim mišljenjem deluje nasuprot
89 Eduard Mayer, „Another German Apologist", „Dial", April,
19, 1917, p. 344.
nacionalnim interesima" — čak i u slučajevima kad se
90

ne radi o stvarnoj povredi zakona! Veblen je 13. aprila

1918. godine morao napustiti i skroman po-

90 „Bulletin of American Association of University

Professors", Feb. — Mart, 1918, p. 47.

53
ložaj na Univerzitetu u Misuriju i preći u državnu
administraciju gde se takođe održao vrlo kratko vreme.
Flojd Dila, nazivajući Veblena „umerenim piratom",
pisao je: „Opasnost od čitanja Veblenovih dela za paci
fiste i militariste je u tome što vide da su ranjeni pre nego
što otkriju u čemu je opasnost." 91

Veblen je, nesumnjivo, u svojoj kritici kapitalističkog

sistema išao vrlo duboko. U toku 1917. i 1918. godine
napisao je još „Suggestions Touching the Working
Program of Inquiry into Prospective Terms of Peace"
(„Sugestije za radni program istraživanja o budućem
mirovnom sporazumu"), „An Outline of a Policy for the
92

Control of the Economic Penetration of Backward

Countries and Foreign Investments" i predao ih Volteru
93

Lipmanu za Hauzeov komitet koji je prikupljao mišljenja i

sugestije o budućem mirovnom ugovoru za predsednika
Vilsona. Iz njegovog rada za Statističko odeljenje
proizišao je niz članaka posvećen problemima
snabdevanja u kojima je zastupao ideju vladine
intervencije u privredi. Tu spada i njegovo prvo
angažovanje na strani progonjenih vođa I.W.W.
(Industrial Workers of the World — anarhističko-
sindikalistička organizacija, osnovana 1905)
koje ga je dovelo u konflikt s organima bezbednosti.
Veblen je jednim memorandumom istupio protiv progona
radnika tražeći da se s njima stupi u direktne pregovore.
Na kraju, posle razgovora i objašnjenja, umesto
represalija, šefovi bezbednosti Džon Lord Brajeni Huver
ocenili su ga kao „jednu od najoštroumnijih glava".

91 Dorfman, op. cit., p. 371.

92 Publikovano u „Political Science Quaterly", June, 1932,
pp. 186—189.
93 „Political Science Quaterly", June, 1932, pp. 189—203.

54
Veblen je sa Džonom Djuijem i ostalim intelektualcima
finansijski pomagao odbranu optuženih radnika pred
čikaškim sudom i time zaključio jedno od svojih veoma
retkih istupanja u političkom životu.
Veblenova dela na temu prvog svetskog rata naišla
su na oštar otpor militarista, na nezadovoljstvo pacifista,
ali su dobila podršku levice i liberalne inteligencije,
donevši mu slavu u svetskim razmerama. Ipak, u njima
nećemo naći egzaktnu analizu imperijalizma, stvarne
veze između monopolističkog kapitalizma i borbe za
podelu teritorija i sfera uticaja putem rata kakvu
nalazimo kod Lenjina. Njemu nedostaje analiza
mogućnosti transformacije kapitalizma putem revolucije
proletarijata koja je bila na pragu. Pa ipak, putevima
antropološke analize Veblen je došao do mnogih reljefnih
i preciznih ocena, ocena socijalnih odnosa, političkog
sistema, socijalne psihologije i ideologije koja se javljala
na socijalnoj osnovi koju je rađala simbioza kapitala i
aristokratije. Te ocene su predstavljale konceptualne
okvire docnijih proučavanja nemačkog imperijalizma za
čitavo pola stoleća (mi ćemo se zadržati samo na
najznačajnijim: Parsonsu, Fersteru, Batleru i Froenu).
Nacistička agresija, politika genocida i masovnih
zločina u interesu „više" nemačke rase nametnula je niz
naučnih istraživanja političkih, socijalnih, psiholoških i
ideoloških korena ovog sumračnog stanja u kome se
našlo celo jedno društvo. Prema Talkotu Parsonsu,
nacisti su razvili „nemački duh" do njegovog
karikaturalnog vida. Patriotizam je hipertrofiran, a
mišljenje o Nemcima kao jedinim i stvarnim ljudima bilo
je praćeno kvalifikovanjem svakog pokušaja da se
pravilno rasuđuje kao izdaja. To je, opet, dovelo do
paralizovanja javnog i individualnog mišljenja. Ceo sistem
vladanja definitivno je militarizovan. Međutim, sledeći
Veblena Parsons je otišao dalje zaključujući da je ceo
nacistički sistem vladavine vezan za karakter nemačkog
naroda, jer je „struktura nemačkog karaktera takva da
predisponira narod da sve ljudske odnose zatvori u
granice dominacije, podređivanja i romantičnog revolta". 94

Prva komponenta racionalnog karaktera je „emocionalno

idealistička, aktivno romantička koja može biti
konstruktivna, destruktivna i antisocijalna". Druga je
„sređena, vredna hijerarhijska prezauzetost, podložnost,

94 Talcott Parsons, „The Problem of Controlled Institutional

Change", Psychyatry VIII, 1945, p. 79.
grupisanost kao materijalistička komponenta". Nacisti
su, prema Parsonsu, razvijali prvu „da bi iskoristili i
podredili sve motivima druge komponente". Svemu tome,
95

Parsons dodaje ,,pa-

95 Op. cit., p. 87.

55
 ranoidne karakteristike" nemačkog mentaliteta. Batler
96

takođe piše o nedostatku spontanosti kod Nemaca o

„koncentraciji volje užasnog intenziteta zbog čega
sporadična samoubistva i manije", shvatanje ljudskog
života kao jevtinog, „osećanje beznačajnosti i bezvrednosti
u poređenju sa veličanstvenim impersonalnim idealima". 97

F. V. Fersterova analiza je manje psihijatrijska a više

usmerena na istraživanje veze između istorijske prošlosti
nemačkog naroda i nacizma, teutonskog hrišćansko-
asketskog, krstaškog duha nemačkih viteških redova,
militarizma pruskih junkera, koji su, po njegovoj oceni,
doveli do poznate nemačke metodičnosti, marljivosti,
fanatične podređenosti individue apstraktnim ciljevima
„idealizmu bez ideala", moralne konfuzije. Duh Nemačke
vođene na
cističkom ideologijom, prema Fersteru, jeste pruski duh
doveden do krajnjih konzekvenci. „Prusizam" — piše
Ferster — ,,u najširem smislu reči može biti definisan kao
visokorazvijena moralnost u službi čiste nemoralnosti:
zadivljujući red u službi zapanjujućeg nereda, odnosno
dezintegracije Evrope; organizacija u službi dezorganiza-
cije."106

Mada je psihijatrijska analiza socijalne istorije

ograničena, ona je ukazala da nakazne crte psihologije i
ideologije u Nemačkoj nisu urođene crte nemačkog
naroda nego crte koje su se razvile u kontaktu s
određenim socijalnim odnosima i institucijama koje su ga
propagirale i učvrstile. Neki psihoanalitičari čak uviđaju
da „psihološki uslovi nisu uzrok nacizmu". Luj Šnajder
98

96 Op. cit., p. 93.

97 Rohan Butler, „The Roots of National Socializm", p. 291. 106

E.W. Foerster, „Europe and German Question", p.

491,
Sheed and Ward, 1940.
98 Erich From, „Escape from Freedom", p. 217—218.
smatra da je osihoanaliza te stavove preuzela od Veblena
koji je
osvetlio odnos između etnologije, političkog sistema i
sistema krutih klasnih relacija i oštrih razlika koji je
doveo do saveza „dinastičke države i mašinske tehnologije
... simbolizovanog u nemačkoj armiji", paranoičnog
99

straha

99 Luis Schneider, „The Freudian Psychology and Veblen's

Social Theory", p. 262.

56
i napada na marksizam iza kog su stajale „važne grupe
biznismena". Međutim, ima i zaključaka da je „ne samo
100

nelogično nego i pogrešno govoriti o nacistima umesto o

Nemcima" — što je, svakako, daleko od Veblenovog
101

metoda. Ipak, bez obzira na divergentnost stavova, značaj

i Veblenovog pokušaja i modernih istraživanja jeste u
tome što su ona pokazala neophodnost sintetičkih
istraživanja, činjenicu da „nemački slučaj" može biti
rasvetJjen samo koordiniranom akcijom niza naučnika iz
različitih oblasti.
Delo „The Higher Learning in America" („Visoko
školstvo u Americi") nastalo je kao rezultat Veblenovog
neposrednog iskustva, ali i rezultat analize američkog
visokog školstva u konceptualnim okvirima njegove
sociološke teorije. Delo je objavljeno tek pošto je Veblen
izgubio nadu na povratak na univerzitet i, kao što je
mogao očekivati, izazvalo je eksplozivnu reakciju. <

Veblen polazi od dva osnovna instinkta — instinkta

rada i instinkta čiste radoznalosti kao pokretača koji
vode izgradnji institucija čiji je zadatak da zadovolje
ljudske potrebe za saznanjem i obrazovanjem praćenih
reverzibilnim dejstvom novčanih, poslovnih poduhvata.
„Čovek instinktivno teži saznanju" — piše Veblen — jer ie
„instinkt radoznalosti urođeno svojstvo ljudske rase" 102

„što ne podrazumeva da saznanje koje je postigao ne

dobija i praktičan značaj". U modernom društvu
103

organizacione jedinice koje služe sticanju najviših znanja

kao i razvoju saznanja — jesu univerziteti. Glavni
zadatak univerziteta je da razvijaju nauku baveći se
istraživanjem, a sporedan je da obučavaju nove kadrove.

100 Ibidem.
101 Lord Robert Vasittart, „Lessons of My Life", p. 203, New
York 1953.
102 T. Veblen, „The Higher Learning in America", p. 5,
Sagamore Press, Inc. New York, 1957.
103 Op. cit., p. 4.

99
Univerzitetski radnik je „proučavalac, istraživač, a ne
nastavnik". Nastavnik i naučni radnik na univerzitetu
104

rezultat su modernog doba i podele rada. Oba jednako

vrede za zajednicu, a čak je

104 Op. cit., p. 13.

100
„možda rad učitelja značajniji za zajednicu". Ipak, u
105

radu nastavnika osnovnu delatnost čini vaspitanje, dok

univerzitetski radnik „ne može bez štete po svoj rad kao
naučnika ili istraživača služiti kao sprovodnik
indoktrinacije". Zadatak škola je da pripremaju građane
106

za svakodnevni život, da ga socijaliziraju i profesionalno

osposobljavaju. Zadatak univerziteta je „da osposobi
čoveka za nauku i studije, da, prema tome, sadrže samo
takve discipline koje će razviti njegovu sposobnost
traganja za znanjem, koje će osposobiti studente za dalje
razvijanje saznanja i raznovrsnosti proučavanja". Prema
107

tome, zadatak univerziteta nije osposobljavanje za

profesiju i poziv koji nije naučno fundiran. Prevashodan
zadatak tehničkih škola je profesionalno obrazovanje, ali
i taj rad ,,u velikoj meri zavisi o rezultatima rada
naučnika". Ipak, Veblen je „protiv inkorporiran ja
108

tehnologa i profesionalaca u akademska tela „zbog

njihove jednostranosti i načina mišljenja izazvanog
njihovom profesijom", zbog težnje da se od univerziteta
109

uzme samo socijalni prestiž, a ne naučni metod.

Postavljajući ovako visoke zadatke univerzitetima
Veblen je bio duboko svestan činjenice da su univerziteti
nastali kao institucije za profesionalno, prvenstveno
teološko obrazovanje, kao institucije indoktrinacije, a ne
istraživanja. Duh koji je u to vreme vladao na
univerzitetima je, prema Veblenovom mišljenju, bio
varvarski, s utilitarističkim, pragmatičkim ciljevima. Iako
je kao institucija odgovarao duhu srednjeg veka,
univerzitet je uz tehnologiju bio jedan od oslonaca nauke
i, sa razvojem nauke, sam se transformirao. Međutim,

105 Op. cit,. p. 14.

106 Ibidem.
107 Op. cit., p. 15.
108 Op. cit., p. 20.
109 Op. cit., p. 23.
Veblen nalazi i na savremenom univerzitetu rudimente
varvarstva u činjenici da oni „pripremaju i obrazuju*
buduće službenike vlade i policije" u činjenici da su
„studije u tesnom kon
taktu sa „Kultus Ministerium" ". Američki univerziteti,
110

110 Op. cit., p. 28.

58
prema Veblenu, treba da budu nosioci zapadne
civilizacije na kojim će predavati profesori svih
nacionalnosti, istraživati i razvijati svetsku kulturu
jačajući duh ame
ričke demokrati je.
Najoštrija kritika upućena je metodu upravljanja
američkim univerzitetima, koji je jedinstven sa poslovnim
poduhvatima biznismena. „Tipičan američki biznismen
posmatra industrijski proces iz zasede, gledajući da otme
svaku jedinicu od vrednosti" — piše Veblen. Strategija
biznisa je strategija „budnog iščekivanja", u centru
mreže, vrlo opreznog i veštog, onih ljudi koji su veoma
nesposobni za sve što bi mogli nazvati „industrijskim
poduhvatima". Zato biznismeni preko upravnih tela na
120

univerzitetima unose shvatanje „da studije nisu od koristi

za privredu" i da „ono što nije od vrednosti u poslovnim
poduhvatima nije od vrednosti uopšte". 111
Veblen
zaključuje da „ako je visoko školstvo inkompatibilno sa
poslovnim smicalicama ti isti poslovni poduhvati su po
istom merilu nespojivi s duhom visokog školstva". Zato112

su upravna tela na univerzitetima „prima facie imbecilna

i odvratna". Govoreći o profesionalnom osposobljavanju,
113

Veblen uočava da se od univerziteta zahteva takvo

programiranje nastave koje će najbolje zadovoljiti
novčane interese kapetana rata i kapetana privrede, čime
je stara fraza: „Philosophia theologiae ancilla"
preobraćena u: „Scientia pecuniae ancilla", odnosno u
princip: „učenje prema privrednim propozicijama",
prema kome, studije moraju biti korisne za postizanje
novčane koristi.
Uprkos činjenici da je konceptualni okvir teorije
instinkata bio nedovoljan da razvije potpunu analizu

111 Op. cit., p. 28.

112 Op. cit., p. 53.
113 Op. cit., p. 58.

103
visokoškolskih institucija, mnogostrukosti relacija i
uticaja u socijalnoj strukturi Veblen je ipak utvrdio
izvesnu inkompatibilnost kapitala i razvitka moderne
nauke, odnosno visokog školstva kao njene
institucionalne osnove. Istina, njegova ocena je dosta
jednostrana, jer je ispustio iz vida
120 Op. cit., p. VII.

104
zainteresovanost kapitala ne samo za primenjena nego i
za fundamentalna istraživanja, koja otvaraju čitave nove
oblasti razvitku tehnologije. Veblen je pokazao
inkompatibilnost birokratskog i autokratskog upravljanja
univerzitetima, štetnog rutinerstva koje ograničava
kreativnu akciju naučnika. Otkrivanje zakulisnih
mahinacija i
zloupotrebu univerzitetske imovine izazvalo je tako
žestoku reakciju da je recenzent „Njujork Tajmsa",
umesto da kritikuje Veblenov sistem shvatanja, lično
napao Veblena.
Iz Veblenove saradnje sa časopisom „The Dial"
između 1918. i 1921. godine proizišao je niz eseja. Među
nji
ma pomenućemo „The Vested Interrests and the State
Industrial Arts", „The Modem Point of View and the New
Order" („Moderno stanovište i moderni poredak") zatim 114

„Bolshevism Is a Menace — to Whom?" „The Intellectual

Preminence of Jews in Modern Europe" („Izuzetna 115

intelektualna obdarenost Jevreja u modernoj Evropi") i

niz drugih koji su štampani u zbirci „The Place of Science
in Modern Civilisation and Other Essays" („Mesto nauke
u modernoj civilizaciji i drugi eseji") 1919. U njima je
Veblen detaljnije razvio tezu da je privatna svojina u
modernoj industriji postala impersonalna, da
individualnog preduzimača koji je dotad neposredno
rukovo
dio poslovima sada zamenjuje niz službenika s
određenim domenom delatnosti i određenim pravima da
donose odluke. Od njihove efikasnosti zavisi i dobit
kapitalista kao i od efikasnosti industrije. Ali je njeno
stanje, zbog
114 Objavljeno u „Dialu" 19. okt. 1918. i 25. jan. 1919.
115 ..Political Science Quaterly", Mart, 1919.

60
načina na koji je upravljana, takvo da je — prema
Veblenu — koristila svoje proizvodne kapacitete sa manje
od 50%.
Socijalistički karakter Veblenove teorije jasno se
manifest ovao u njegovom stavu prema oktobarskoj
socijalističkoj revoluciji. U eseju „Boljševizam je pretnja
— kome?" Veblen definiše boljševizam kao industrijsku
demokratsku republiku koja ugrožava osveštana prava
biznisa, svojine i stare politike, ali koja odgovara
interesima običnog čoveka. „Običan čovek " — piše Veblen
— „postavlja pitanje: šta mogu da izgubim? — na što
uvek mo-
ra odgovoriti: ništa." U eseju „Boljševizam predstavlja
pretnju interesima finansijera" Veblen ponavlja da
116

komunizam ugrožava samo interese vlasnika, ali ne i

običnih ljudi, da intervencija Antante i kontrarevolucija u
Rusiji donose glad i smrt mnogim građanima, ali da će
biti
poražene snagom organizovanog naroda. On predlaže
američkim biznismenima da iskoriste ekonomske
mogućnosti koje im pruža rusko tržište umesto da
rasipaju novac na ratne poduhvate. Senzacionalni napis
„The Red Terror at Last It Has Come to America" i „The
Red Terror and the
Vested Interests" („Crveni teror mora konačno doći u
Ameriku" i „Crveni teror i interes vlasnika") izazvali su
117

pravu buru. Neposredan razlog reagovanja bilo je

Veblenovo precizno nabrajanje reakcionarnih organizacija
koje su zahvaćene paničnim strahom od komunizma
stvorile posebnu kolektivnu atmosferu u kojoj „Acute
paranoia persecutoria" postaje „najvišom nacionalnom
vrlinom", odnosno, govoreći političkim jezikom, atmosfera
straha, proganjanja, terora, gonjenja ličnih sloboda i
javnog mišljenja — inkvizicija dvadesetog veka.
Veblenovo delo „The Engineers and the Price System"
(„Inženjeri i sistem cena") proizašlo je iz serije eseja
objavljenih u toku 1919. godine. Veblen konstatuje da je
118

„bankar, investitor, postao dominantna figura u

ekonomskom životu", a „kapetani industrije poručnici u
službi kapetana finansija". Veblen sad uviđa da je razvoj
tehnologije i u uslovima kapitalističke proizvodnje
neprekidan, ali smatra da je u stvari jedini rezultat
porasta produktivnosti porast dobiti finansijera. Uslov
daljeg razvoja proizvodnje jeste odstranjivanje sa

116 „Dial", 5. april, 1919, pp. 360—361.

117 „Dial", 6. sept., 1919.
118 U zasebnoj knjizi pod istim naslovom eseji su objavljeni
tek 1921.

107
komandnih pozicija biznismena „učenih neznalica", kako
ih naziva Veblen, i njihova predaja „generalštabu
proizvodnje — inženjerima, koji nisu vođeni
komercijalnim interesom". Odatle sledi zaključak da su
inženjeri revolucionarna klasa društva. Ali, dok je starija
generacija inženjera prilagođena kapitalističkom sistemu
i služi kapitalistima, dotle mlada

108
generacija uviđa „da je cela problematika kredita i
finansijskih korporacija u stvari pitanje vere". Ceo sistem
„treba ukinuti, tj. ukinuti instituciju koja je tokom
vremena usled nastalih promena postala štetna za opšte
dobro". Veblen je verovao u mirnu transformaciju
društva, ali je priznavao činjenicu da se vode socijalne
borbe praćene fizičkim nasiljem. U tim konfliktima
odlučujuća uloga pripada tehnolozima, inženjerima i
tehničarima koji mogu generalnim štrajkom razoriti opšte
poverenje u postojeći sistem vlasništva i način
proizvodnje. „Generalni štrajk specijalista i tehnologa
može doneti brz kraj starom poretku i vremenom otrcano
tkivo sabotaže finansi
jera zameniti dobrom za sve." Pod uticajem Oktobra,
Veblen shvata da se ta transformacija može postići samo
uz
podršku celokupnog radnog stanovništva, a u prvom
redu industrijskih radnika.
Veblen je izgradio socijalističko-utopijski projekt
tehnokratije u novom društvu. Nova uprava, sovjetska
administracija — u stvari sovjeti tehničara — rešavaće o
lociranju industrije, korišćenju prirodnih izvora i radne
snage, primeni nauke u tehnologiji. Oni, dakle, povezuju
upravljanje i istraživanje s informisanjem javnosti o
svojoj delatnosti smatrajući, kako je već ranije pisao, da
socijalizam bez demokratizma nije socijalizam. Međutim,
danas možemo reći da je njegov koncept socijalističke
demokratije međunarodni socijalistički / pokret odavno
prevazišao. Veblen u novom društvu zamišlja „centralni
direktorat u obliku slobodnog, tripartitnog izvršnog
saveta koji će imati vlast u pitanjima industrije; savet
uključuje tehničare čije nam kvalifikacije daju za pravo
da ga nazovemo organom inženjera". Dakle, kvalifikacioni
uslovi za službenike jesu tehnološko i tehničko o-
brazovanje uz isključenje „svih onih koji su studirali
raniju privredu". Sistem je demokratski samo utoliko što
u opštim okvirima povećanja produktivnosti i pravednije
distribucije odgovara opštem interesu i što pretpostavlja
„široku kampanju istraživanja i publikovanja kako bi
stanovništvo razumelo privredne poslove". Ali, to nije
sistem neposrednog upravljanja proizvođača nego sistem
saradnje ,,i opšteg razumevanja i solidarnosti između
teh-

62
ničara i radne snage" — što nije daleko od socijalističke
varijante apsolutizma tehnokratije. 119

Veblen je u ovom delu preciznije definisao i

„odsustvo vlasništva" koje će poslužiti kao konceptualni
okvir istoimene knjige primenjene na „slučaj Amerike".
„Pod odsustvom vlasništva („absentee ownership") kao
termimon", piše Vehlen, „treba da podrazumevamo
vlasništvo industrijski upotrebljivog artikla od strane bilo
kog lica ili grupe lica koja se ne koriste njima u
svakodnevnoj proizvodnoj delatnosti". To se odnosi i na
120

individualno
i na kolektivno vlasništvo, jer je poslednje „samo
korporativna forma svojine".
Poslednje veliko Veblenovo delo „Absentee of
Ownership and Business Enterprise in Recent Times —
the Case of America" („Odsustvo vlasništva i poslovni
poduhvati u novije vreme — slučaj Amerike") predstavlja
rezime svega što je o američkom društvu dotad rekao.
Tehnološko-evolucionistički koncept društvenog kretanja
definitivno je formulisan: „Svaka suštinska promena
običaja .. . sledi posle materijalnih promena, a svaka šira
promena materijalnih uslova predskazuje promene u
postojećem sistemu međuljudskih odnosa i principa
ponašanja." Tekući procesi „feudalizacije" kapitalizma i
121

„inflacije patriotizma kao najviše građanske vrline" treba

da utvrde sistem vođen — ne humanim — nego
animalnim principima ponašanja, grabežljivim
instinktom vladajuće klase, grube i neodgovorne. Tome
pomaže „propagiranje vere u neizbežnost datog reda
stvari, vere, koja obećava sve ali ne daje ništa".

119 „The Engineers and the Price, System'.', New York 1937,
pp. 108, 143 i 146.
120 Op. cit., p. 150.
121 „Absentee of Ownership and Business Enterprise in
Recent Times, the Case of America", B. W. Huebsch, Inc.
New York 1923, pp. 18—19.

111
 Uobičajeno značenje termina „vested interests" je
stečen, predat, odnosno prenet posed ili posao, ali u
Veblenovom delu dobija dublje značenje jer obuhvata
mnoge promene u kapitalističkoj ekonomici. Pod ovim
terminom Veblen podrazumeva i „autokratsku vlast
moćnih privrednih koncerna" iskorišćenu u cilju
postizanja povolj-

112
nih cena, zatim interese novčanih magnata, a ne „pune
zaposlenosti industrije". Inicijativa vlasnika u tom
domenu znači „poslovne, a ne proizvodne poduhvate"
„pravljenje novca" u ekonomici koja je zasnovana na
modernom mašinskom procesu ali kojom upravljaju
interesi magnata koji hoće da dobiju „nešto za ništa".
Dakle, taj termin obuhvata interes i pravo posednika,
odnosno „nematerijalno bogatstvo, neotuđivu,
nepovredivu svojinu", celinu specifičnih interesa i prava
koji proizlaze iz dominantnog položaja privatnih vlasnika,
posebno finansijera, kroz kolektivni privatni posed u
procesu proizvodnje i
stvaranja materijalnog bogatstva. „Svojinsko pravo je
nematerijalna stvar, pa ipak je suština bogatstva." 122

Polazeći od ovih premisa Veblen je do kraja razvio

kritiku institucija američkog društva, ali je i definitivno
uništio materijalnu osnovu svoje egzistencije kao
naučnika. Knjiga je definitivno podelila njegove prijatelje
na one koji su osećali samo ličnu naklonost prema
njemu i na one koji su bili veblenisti po svojim
uverenjima. Na žalost, ovi poslednji nisu imali dovoljno
novaca ni uticaja. Uskraćena je donacija za njegovu platu
na školi, i on je morao napustiti Njujork. Nekoliko godina
kasnije umro je u Kaliforniji, a njegov pepeo rasejan je po
Pacifiku. Ali čovek fizički poražen i uništen ipak je
nastavljao da živi snagom svojih ideja.
*
* *

Veblenovo delo je nesumnjivo kritičko

revolucionarno delo, koje više intelektualnim nego
političkim instrumentima skida splin samoobmana sa
122 „The Vested Interests and the Cosmon Man", Augustus
M. Kelley, New York, 1964, pp. 113, 97, 92, 100 i 102.

64
visokocivilizovanog, pa ipak animalnog i grabežljivog
društva. Žudeći za emancipacijom čoveka od svih uslova
otuđenja i degradacije njegove ljudske prirode Veblen je,
kao i svi veliki humanisti, morao postati socijalist.
Politički, njegov socijalizam je diskutabilan; njegova
ekonomska teorija mutna i neadekvatna, a predloženi
putevi društvene transformacije jedva da izlaze iz okvira
utopizma. Pa ipak, veblenizam
je kao sociološka, politička i ekonomska teorija razorio
naivna verovanja građanskih ekonomista u
samodovoljnost institucija i regulativa kapitalizma. Tako
je veblenizam indirektno inspirisao političku akciju vlasti
koja se dotad suprotstavljala samo proleterskoj revoluciji
da se suprotstavi i monopolističkom kapitalu, da postane
arbitar u socijalnim konfliktima i regulator ekonomike, da
proširi socijalne palijative razvijanjem njihove
institucionalne osnove i finansijskih sredstava, da otvori
puteve
eksplozivnoj ekspanziji edukativnog sistema i, nada sve,
da pravednije redistribuira nacionalni dohodak. Ako na
Veblenovo delo gledamo kao delo ličnosti koja je patila
pod pritiskom zastarelih institucija i rigldnih klasnih
razlika mnogo više nego zbog svoje sopstvene prirode,
onda moderni procesi u ekonomici i političkom sistemu
znače njenu punu afirmaciju. Ali veblenizam je ipak
suviše buntovna teorija da bi se dao zatvoriti u okvire
ekonomskog institucionalizma, a njegova kritika suviše
duboka i oštra i vizija beskonačnog razvitka čoveka i
čovečanstva suviše sjajna da bi mogla biti zadovoljna
mlakim političkim reformizmom. Ona je socijalistička i
humanistička, a time i revolucionarna u isti mah, jer u
biti veblenizma stoji shvatanje socijalizma kao ostvarenog
humanizma.

Njujork, 15. aprila 1965. Dr. Vladimir MILANOVIĆ

5 Teorija dokoličarske klase

65
 TEORIJA
DOKOLIČARSKE KLASE
 Glava I

UVOD

Institucija dokoličarske klase može se, u svom

najrazvijenijem vidu, naći u višim stadijumima varvarske
kulture — kao, na primer, u feudalnoj Evropi ili
feudalnom Japanu. U takvim zajednicama se vrlo strogo
vodi računa o klasnim razlikama. Najupečatljivija
karakteristika — u tim klasnim razlikama — od
ekonomskog znača
ja jeste distinkcija među poslovima dostojnim pojedinih
klasa. Više klase, su po tradiciji, oslobođene ili isključene
iz proizvodnih poslova; za njih se rezervišu određena
zariimanja kojima se pripisuje izvestan stepen časti.
Ratovanje je najvažnije među časnim zanimanjima u
svim feudalnim zajednicama, a sveštenička služba
obično dolazi odmah posle ratovanja. Ako jedna
varvarska zajednica nije izrazito ratnička, onda
sveštenička služba može uzeti prvenstvo, s tim da
ratnička služba po značaju dolazi odmah posle nje.
Međutim, uvek važi pravilo, s vrlo malim izuzecima, da
su više klase — bilo da su ratničke ili svešteničke —
oslobođene proizvodnih poslova, i to oslobađanje je
ekonomski izraz njihovog superiornog ranga. Izrazit
primer oslobođenja od proizvodnje obeju ovih klasa
pruža bramanska Indija. U zajednicama koje pripadaju
višoj varvarskoj kulturi postoji prilična podela na
potklase unutar one koja bi se mogla zgodno nazvati
dokoličarskom klasom. Isto tako postoji odgovarajuća
podela zanimanja među tim potklasama. Dokoličarska
klasa kao celina sadrži plemićke i svešteničke klase,
za69
jedno s dobrim-delom njihove pratnje. Zanimanja ove
klase razvrstana su na odgovarajući način, ali imaju za
jedničku ekonomsku karakteristiku — neproduktivna su.
Ova neproduktivna zanimanja viših klasa, grubo
svrstana, jesu: vladanje, ratovanje, vršenje verskih
obreda i bavljenje sportovima.
Na jednom ranijem, ali ne najranijem, stupnju
varvarstva, dokoličarska klasa se nalazi u manje
izdiferenciranom obliku. Ni klasne razlike ni razlike u
zanimanjima dokoličarske klase nisu tako potanke i
složene. Stanovnici polinežanskih ostrva uglavnom verno
pokazuju ovaj stepen razvitka, s izuzetkom što usled
nedostatka krupnih zveri, lov ne zauzima uobičajeno
počasno mesto u njihovom načinu života. Islandska
zajednica, iz vremena „Saga" takođe pruža dobar primer,
U takvoj zajednici postoji stroga podvojenost među
klasama i među zanimanjima specifičnim za pojedinu
klasu. Fizički rad, proizvodnja, sve što ima neposredne
veze sa svakodnevnim radom za održavanje života
isključivo je zanimanje niže klase. Ta niža klasa
uključuje robove i druga zavisna lica, a obično i žene.
Ako ima nekoliko stepena aristokratije, žene visokog
ranga su obično oslobođene proizvodnih dužnosti, ili bar
prostijih vrsta fizičkog rada. Muškarci iz viših klasa ne
samo da su oslobođeni nego su običajem izričito
isključeni iz svake proizvođačke delatnosti. Vrste
zanimanja koje su im odobrene strogo su definisane. Kao
i na višem nivou, o kome je već bilo reči, ta zanimanja
su: vladanje, ratovanje, vršenje verskih obreda i bavljenje
sportovima. Ove četiri vrste delatnosti određuju način
života viših klasa, a za najviši rang — kraljeve i poglavice
— to su jedine vrste delatnosti dozvoljene običajem i
zdravim razumom zajednice. U stvari, u razvijenijim
sistemima čak se i sport teško dozvoljava članovima
najvišeg ranga. Nižim stepenima dokoličarske klase su
otvorena i neka druga zanimanja, ali takva zanimanja su
samo kao pomoćna, uz jedno ili drugo zanimanje tipično
za dokoličarsku klasu. Takva zanimanja su, na primer:
proizvodnja i staranje o oružju, ratnoj opremi i ratnim
čamcima, nega i rukovanje konjima, psima i sokolovima,
pripremanje svetih tvari itd. Niže klase su isključene iz
takvih drugostepenih časnih zanimanja, izuzev onih koja
su

70
jasno određenog proizvodnog karaktera i samo su izdale-
ka povezana s tipičnim zanimanjima dokoličarske klase.
Ako od ove uzorne varvarske kulture krenemo korak
nazad u niže stadijume varvarstva, više nećemo naći
dokoličarsku klasu u potpuno razvijenom obliku.
Međutim, ovo niže varvarstvo pokazaće nam običaje,
motive i okolnosti iz kojih se razvila dokoličarska klasa, i
tu ćemo naći prve korake njenog najranijeg razvitka.
Ilustraciju za ove primitivnije faze diferencijacije možemo
naći kod nomadskih lovačkih plemena iz raznih delova
sveta. Bilo koje od. severnoameričkih lovačkih plemena
može se uzeti kao zgodan primer. Za ova plemena teško
da se može reći da imaju jasno određenu dokoličarsku
klasu. Postoji diferencijacija funkcija i razlika među
klasama na osnovu diferencijacije funkcija, ali
oslobođenje viših klasa od rada nije otišlo tako daleko da
bi izraz „dokoličarska kla
sa" bio sasvim primenjiv. Plemena na ovom nivou dovela
su ekonomsku diferencijaciju do stepena na kom se pravi
jasna razlika u zanimanju muškaraca i žena, a ta razlika
je invidioznog karaktera. Gotovo u svim tim plemenima
123

ženama se, po običaju, isključivo daju ona zanimanja iz

kojih se na sledećem stupnju razvijaju prava produktivna
zanimanja. Muškarci su oslobođeni tih prostih zanimanja
i čuvaju se za ratovanje, lov, sportove i verske obrede. U
ovim razlikama se obično vrši vrlo pažljiva i stroga
diskriminacija.
Ova podela rada se poklapa sa razlikom između
radne i dokoličarske klase koja je postojala u višoj
varvarskoj kulturi. S nastavljanjem diversifikacije i
123 Invidiozan (engleski invidious) — zavidljiv, mrzak,
nepravedan. Međutim, pisac ovu reč upotrebljava u jednom
novom njegovom značenju prema definiciji koju je dao na
strani 92. — Prim. prev.

71
specijalizacije zanimanja ovako povučena demarkaciona
linija po
činje da deli produktivna zanimanja od neproduktivnih.
Iz zanimanja muškaraca, kakvo je ono bilo u ranijem
varvarskom stadijumu, ne vodi poreklo nikakav značajniji
deo kasnije proizvodnje. Ono je u kasnijem razvitku
preživelo samo u zanimanjima koja se ne svrstavaju pod
proizvodna: ratovanje, politika, sportovi, nauka i
sveštenička služba. Jedini značajniji izuzeci su delimično
ribo-
lov i izvesna sitna zanimanja, koja teško da se mogu
svrstati pod proizvodna, kao što su: izrada oružja,
igračkih
i sportskih rekvizita. U stvari, čitav niz proizvodnih
zanimanja je izrastao iz onog što se u primitivnoj
varvarskoj zajednici smatralo ženskim poslom.
Rad muškaraca u nižem varvarskom društvu nije bio
manje neophodan u životu grupe od rada koji su
obavljale žene. Čak je možda muški posao doprinosio u
pogledu snabdevanja grupe hranom i drugim potrošnim
dobrima isto toliko koliko i ženin. Taj „produktivni"
karakter muškarčevog rada je u stvari toliko očigledan da
se u uobičajenim ekonomskim spisima lovčev rad uzima
kao vrsta primitivne proizvodnje. Međutim, varvari nisu
stvar tako shvatali. U njihovim očima lovci nisu bili
radnici, i nisu hteli da se u tom pogledu svrstavaju sa
ženama; niti su njihovi napori smeli da se svrstavaju u
istu grupu sa ženskim argatovanjem, kao rad ili
proizvodnja, u takvom smislu da se dozvoli zamenjivanje
jednog drugim. U svim varvarskim zajednicama postojao
je duboko usađeni osećaj za nejednakost muškarčevog i
ženinog rada. Njegov rad može imati za posledicu
održavanje grupe, ali postojao je osećaj da to biva putem
takve veštine i delatnosti koja se ne može bez
ponižavanja porediti s dosadnim dirinčenjem žena.
Pri daljem koraku unazad u skali civilizacije — među
grupama divljaka — diferencijacija zanimanja je još ma
nje razrađena, a invidiozno pravljenje razlike među
klasama i zanimanjima nije tako ustaljeno i strogo. Teško
je naći prave primere primitivne divljačke kulture. Postoji
veoma mali broj tih grupa ili zajednica koje su klasirane
kao „divljačke" a da ne bi pokazivale tragove
nazadovanja s jednog naprednijeg stepena kulture. Ipak,
postoje grupe — od kojih neke, očigledno, nisu rezultat
nazadovanja — koje dosta verno demonstriraju tragove
primitivnog divljaštva. Njihova se kultura razlikuje od
kulture varvarskih zajednica po odsustvu dokoličarske
klase i, u velikoj meri, po odsustvu duha ili psihološkog
stava na kome počiva institucija dokoličarske klase.
Međutim, ove zajednice primitivnih divljaka u kojima ne
postoji hijerarhija ekonomskih klasa čine samo jedan
mali i neupadljiv deo ljudske rase. Najbolji primer ove

72
kulturne faze koji se može naći pružaju plemena
Andamana ili Toda sa Nilgiri planina. Način života ovih
grupa u vreme njihovih najranijih dodira s Evropljanima
izgleda da je bio gotovo tipičan, bar ukoliko se tiče
dokoličarske klase. Kao primer mogu se navesti Ainui sa
ostrva Jezo i, kao malo sumnjiviji primeri, neke grupe
Bušrnana i Eskima. Postoje i neke zajednice Pueblo
Indijanaca, ali se one sa manje sigurnosti mogu uključiti
u istu vrstu. Ako ne sve Ove zajednice, ono većina njih
mogu vrlo lako biti pre slučajevi degeneracije iz jednog
višeg, stepena varvarizma nego što bi mogle biti nosioci
kulture koja se nikad nije izdigla iznad svog sadašnjeg
nivoa. Ako je tako, onda se one za našu svrhu mogu uzeti
samo uz izvesnu rezervu, ali njima se ipak može poslužiti
za dokazivanje baš kao da su stvarno „primitivne".
Ove zajednice bez jasno definisane dokoličarske klase
podsećaju jedna na drugu i u pogledu izvesnih drugih
karakteristika njihove društvene strukture i načina ži
vota. To su sve male grupe vrlo proste (arhaične)
strukture; one su obično miroljubive i sa ustaljenim
mestom
boravka, siromašne su, i privatno vlasništvo nije
dominantna karakteristika njihovog ekonomskog sistema.
Međutim, ne znači da su to najmanje od postojećih
zajednica ili da je njihova društvena struktura u svakom
pogledu najmanje izdiferencirana; niti se u ovu vrstu
mogu uključiti sve primitivne zajednice sa neizraženim
sistemom individualnog vlasništva. Treba ipak primetiti
da ova
vrsta, izgleda, sadrži vrlo miroljubive (možda sve
karakteristično miroljubive) primitivne grupe ljudi. Zaista,
najizrazitija crta koja je zajednička članovima ovakvih
zajednica, jeste izvesna dobrodušna nepreduzimljivost
kada se sukobe s nasiljem ili prevarom.
Dokazi koje pružaju običaji i kulturne crte zajednica
na niskom stepenu razvitka pokazuju da se institucija
dokoličarske klase pojavila postepeno tokom prelaza iz
primitivnog divljaštva u varvarizam, ili, da budemo
precizniji, tokom prelaza iz miroljubivog u stalni ratnički
način života. Očigledno je da su neophodni uslovi za
pojavu dokoličarske klase u stalnom obliku sledeći: 1)
zajednica mora imati pljačkaški način života (ratovanje ili
lov na krupnu divljač, ili oboje),

73-
što znači da ljudi koji sačinjavaju u ovim slučajevima tek
oformljenu dokoličarsku klasu moraju biti naviknuti na
nanošenje povreda putem sile ili ratnog lukavstva; 2)
sredstva za život moraju biti pristupačna na dovoljno lak
način, kako bi moglo doći do oslobođenja
znatnog dela zajednice od stalnog vršenja rutinskog rada.
Institucija dokoličarske klase je izrasla iz jedne rane
diskriminacije među zanimanjima, prema kojoj su neka
zanimanja cenjena, a druga nisu. Po toj drevnoj
distinkciji, cenjena zanimanja su ona koja se mogu
svrstati u podvige; nisu cenjena ona neophodna
svakodnevna za
nimanja koja ne sadrže toliko poštovani elemenat
podviga.
Ova distinkcija ima vrlo malo očiglednog značenja u
savremenoj radnoj zajednici, i zato su joj pisci iz oblasti
ekonomike poklonili veoma malo pažnje. Kada se
posmatra u svetlu onog modernog zdravog razuma koji
diktira ekonomske rasprave, ona izgleda formalna i
nebitna. Međutim, ona sa velikom upornošću egzistira
kao opšta predrasuda čak i u modernom životu, što se,
na primer, vidi iz naše uobičajene averzije prema fizičkim
poslovima. To je distinkcija lične prirode — superiornosti
i inferiornosti. U ranijim stupnjevima kulture, kada je
lična snaga pojedinca mnogo neposrednije i očiglednije
odlučivala o
uticaju na tok događaja, elemenat podviga se u
svakodnevnom načinu života mnogo više cenio. Za tu
činjenicu je vladao mnogo veći interes. Prema tome,
distinkcija do koje je na toj osnovi dolazilo izgledala je
onda imperativnija i određenija nego što je danas slučaj.
Zato je ta distinkcija, kao činjenica u toku razvitka, vrlo
bitna i počiva
na dovoljno vrednim i uverljivim osnovama.
Osnova na kojoj se obično stvara diskriminacija
činjenica menja se uporedo s menjanjem interesa sa
koga se obično činjenice posmatraju. Glavne i bitne su
one karakteristike razmatranih činjenica koje su
osvetljene dominantnim interesom toga vremena. Svaka
data osnova za distinkciju izgledaće nebitna svakome ko
obično posmatra date činjenice sa različitih tačaka
gledišta i ocenjuje ih u različite svrhe. Običaj razlikovanja
i klasifikovanja raznih ciljeva i pravaca delatnosti
preovlađuje nužno uvek i svuda, jer je to neophodno ako
hoćemo da dođemo do radne teorije ili načina života.
Određena tačka

74
gledišta, ili određena karakteristika koja je izabrana kao
definitivna u klasifikaciji životnih činjenica zavisi od
interesa sa koga je vršena diskriminacija činjenica. Zato
se osnovi diskriminacije i norme procedure u
klasifikovanju činjenica progresivno menjaju uporedo sa
porastom kulture; jer, cilj radi koga se životne činjenice
ocenjuju me
nja se, pa se, prema tome, isto tako menja i tačka
gledišta. Dakle, ono što se na jednom stepenu kulture
priznaje kao glavna i odlučujuća karakteristika vrste
aktivnosti ili društvene klase neće ni na jednom sledećem
stepenu zadržati istu relativnu važnost za ciljeve
klasifikacije.
Međutim, promena standarda i stanovišta samo je
postepena i retko dovodi do obaranja ili potpunog
suzbijanja stanovišta koje je jednom usvojeno. Još uvek
se, obično, pravi razlika između produktivnih i
neproduktivnih zanimanja. Ovo moderno pravljenje
razlike nije drugo do izmenjeni oblik varvarske razlike
između podviga i dirinčenja. Zanimanja kao što su:
ratovanje, politika, javni verski obredi, javno zabavljanje
— smatraju se u očima javnosti bitno različitim od rada
koji ostvaruje materijalna sredstva za život.
Demarkaciona linija nije do u tančine ista kao što je bila
u načinu života ranog varvarskog perioda, ali u glavnim
crtama ta distinkcija nije pala u zaborav.
Danas vlada prećutna distinkcija, zasnovana na
zdravom razumu — da se, u krajnjoj liniji, produktivnim
smatra samo napor čiji je krajnji cilj korišćenje svega
onog što nije čovek. Prisilno korišćenje čoveka po čoveku
ne smatra se produktivnom funkcijom; ali svi napori
usmereni na poboljšanje čovekovog života korišćenjem
sredine van čoveka svrstani su kao produktivna
aktivnost. Ekonomisti, koji su u najvećoj meri zadržali i
prilagodili klasičnu tradiciju, usvojili su pretpostavku da
je ćovekova „moć nad prirodom" karakteristična či
njenica industrijske produktivnosti. Smatra se da ova
proizvođačka moć nad prirodom uključuje čovekovu moć
nad životom životinja i nad svim elementarnim snagama.
Na taj način je povučena granica između čovečanstva i
nesvesnog životinjskog sveta.
U ranija vremena, i među ljudima opterećenim
drugom vrstom predrasuda, ova granica nije bila
povučena

75
onako kako je mi danas povlačimo. Prema životnom
obrascu divljaka ili varvarina, ona se povlači na drugom
mestu i ma drugi način. U svim zajednicama varvarske
kulture postoji budna i uvrežena svest o suprotnosti
između dveju širokih grupa pojava; u jednu varvarin
uključuje sebe, a u drugu svoju hranu. On oseća i
suprotnost između ekonomskih i neekonomskih pojava,
ali ta suprotnost nije shvaćena na onakav način kako je
mi danas shvatamo; ona se ne postavlja između čoveka i
nesvesnog životinjskog sveta, nego između živih i mrtvih
stvari.
Možda će danas izgledati kao preterana obazrivost
želja da.se objasni da varvarinova predstava, koju ovde
nameravamo da protumačimo terminom „živ", nije
identična s onom koja bi se protumačila rečju „živeći".
Termin „živ" ne obuhvata sve stvari koje žive, a, s druge
strane, obuhvata mnoge druge. Takve upečatljive prirod
ne pojave kao što su: oluja, bolest, vodopad — smatraju
se „živim", dok se voće i biljke, pa čak i neupadljive
životinje kao što su muve, crvi, miševi, ovce — obično ne
smatraju „živim", osim ako se uzimaiu kolektivno. Termin
„živ", kako je ovde upotrebljen, ne nodrazumeva nužno
nešto što sadrži dušu ili duh. Ovaj termin sadrži takve
stvari koje su po shvatanju animističkog divljaka ili
varvarina strašne na osnovu njihove stvarne ili pripisane
im pokretačke snage. Ova kategorija obuhvata velik broj
prirodnih objekata i pojava. Ovakvo razlikovanje mrtvog
od aktivnog još uvek postoji kao način mišljenja kod
nemeditativnih osoba, i ono još uvek jako utiče na
uobičajene teorije o ljudskom životu i prirodnim
procesima, ali ne prožima naš svakodnevni život u takvoj
meri ili sa tako dalekosežnim praktičnim posledicama
kao što je to bio slučaj u ranijim stupnjevima kulture i
verovanja. Prema shvatanju varvarina, razrađivanje i
upotreba onoga što pruža mrtva priroda jeste delatnost
na sasvim različitom nivou od one koja ima veze sa
„živim" stvarima i snagama. Demarkaciona linija može
biti nejasna i
može se malo pomerati na ovu ili onu stranu, ali
pravljenje ove razlike u glavnim crtama je dovoljno realno
i uverljivo da utiče na varvarinov obrazac života.
Varvarinova mašta vrsti stvari koje on shvata kao „žive"
pripisuje razvijanje aktivnosti usmerene ka izvesnom
cilju-

76
Upravo to svrsishodno razvijanje aktivnosti čini jedan
objekat ili pojavu „živom" činjenicom. Kad god se
bezazleni divljak ili varvarin suoči s aktivnošću koja je u
bilo kojoj meri nametljiva, on je tumači na jedini način,
koji mu je odmah pri ruci — način neposredno dat kroz
njegovu svest o vlastitim postupcima. Tako se aktivnost
poistovećuje s ljudskim delovanjem, a aktivni objekti se
poistovećuju s ljudskim činiocem. Pojavama tog
karaktera — naročito onim čije je ponašanje izrazito
zastrašujuće ili zbunjujuće — treba se suprotstaviti
duhom i
umenjem koje se uosnovi razlikuje od onog što se zahteva
za rukovanje mrtvim stvarima. Izaći na kraj s takvim
pojavama više je stvar podviga nego radinosti. To je
ispoljavanje hrabrosti, a ne marljivosti.
Prema ovoj naivnoj diskriminaciji između mrtvog i
živog, aktivnosti ove primitivne društvene grupacije teže
da potpadnu pod dve kategorije, koje bi se našim
savremenim jezikom zvale: podvig i radinost. Radinost je
napor usmeren ka stvaranju nove stvari, s novom
primenom koju joj daje uobličavajuća ruka stvaraoca, i to
od pasivnog („mrtvog") materijala; dok je podvig, ukoliko
dovede do posledice koja je korisna činiocu,
prilagođavanje sopstvenim ciljevima energije koju je
prethodno jedan drugi činilac upravljavao ka nekoj
drugoj svrsi. Mi još uvek govorimo o „mrtvoj materiji", i u
tom terminu je zadržano nešto od načina kako je varvarin
shvatio njegov dublji značaj.
Pravljenje razlike između podviga i argatovanja
poklapa se sa razlikom između polova. Polovi se razlikuju
ne samo po telesnoj strukturi i snazi mišića, nego možda
mnogo bitnije po temperamentu, i to mora da je vrlo rano
dovelo do odgovarajuće podele rada. Većina aktivnosti ko
je se svrstavaju kao podvizi pripada muškarcima — kao
čvršće građenim, otpornijim, sposobnijim za iznenadne i
velike napore, i više naklonjenim isticanju, aktivnom
takmičenju i agresiji. Razlika u građi, u psihološkom
karakteru i u temperamentu među članovima primitivne
zajednice mogla je biti neznatna; u stvari, izgleda da je
ona relativno neznatna i bez važnosti u nekim od
arhaičnijih grupa koje poznajemo — kao, na primer, kod
plemena Andamana. Ali čim je diferencijacija funkcija

77
uveliko počela na liniji diktiranoj tom fizičkom i
duhovnom razlikom, prvobitna razlika između polova će
se i sama proširiti. Odmah će početi kumulativni proces
se
lektivnog prilagođavanja novoj podeli zanimanja, naročito
ako su postojbina ili postojeća fauna s kojom je grupa u
kontaktu takvi da zahtevaju u priličnoj meri isppljavanje
osobina vezanih za snagu i izdržljivost. Stalna potera
za krupnom divljači više zahteva muške osobine snage,
agilnosti i žestine, i to će, svakako, ubrzati i proširiti di
ferencijaciju funkcija među polovima. Isto tako, čim
grupa dođe u neprijateljski dodir s drugim grupama,
divergencija funkcija će poprimiti već razvijeni oblik
pravljenja razlike između podviga i radinosti.
U takvoj pljačkaškoj grupi lovaca borba i lov spadaju
u dužnost sposobnih muškaraca. Zene vrše ostale
poslove koji treba da budu posvršavani; ostali članovi
grupe, koji su nesposobni za muški posao, u ovu svrhu
se klasiraju zajedno sa ženama. Obe dužnosti muškaraca
— i borba i lov — govoreći uopšte, istog su karaktera.
One su obe pljačkaške prirode; i borac i lovac podjednako
žanju tamo gde nisu sejali. Njihovo agresivno isticanje
snage i oštroumnosti očigledno se razlikuje od ženinog
neumornog i dosadnog oblikovanja materije; ono se ne
može smatrati produktivnim radom, nego pre sticanje
sredstava putem otimanja. Pošto je posao varvarskog
muškarca, u svom najvišem razvitku i najširoj
divergenciji od ženinog posla, takav — sledi da će se svaki
napor koji ne sadrži isticanje hrabrosti i junaštva
smatrati
nedostojnim čoveka. Uporedo sa ustaljivanjem takve
tradicije, zdrav razum zajednice je podiže na stepen
kanona ponašanja. Tako, na tom stepenu kulture,
čoveku koji sebe poštuje moralno je nemoguće da se bavi
poslovima ili stiče sredstva na način koji se ne zasniva na
podvigu, odnosno na snazi ili varci. Kada se, dugom
primenom, pljačkaški način života ustalio kod grupe,
ozakonjena dužnost sposobnog muškarca u društvenoj
ekonomiji postaje: da ubija, uništava takve suparnike u
borbi za opstanak koji bi mu se suprotstavili ili mu
prkosili, da savladava i potčinjava takve tuđe sile koje bi
se u datoj sredini ponašale nepokorno. Ova teoretska
distinkcija između podviga i argatovanja toliko je uporno i
potanko

78
sprovođena, da u mnogim lovačkim plemenima čovek nije
smeo da donese kući lovinu koju je ubio, nego je morao
da pošalje svoju ženu da obavi taj niži posao.

Kao što je već pokazano, pravljenje razlike između

podviga i argatovanja — jeste invidiozno pravljenje razlike
između zanimanja. Ona zanimanja koja se klasiraju kao
podvizi vredna su, časna i plemenita, druga zanimanja,
koja ne sadrže taj elemenat podviga, a naročito ona koja
su vezana za služenje i podređenost, bezvredna su,
ponižavajuća i prosta. Pojam dostojanstva, vrednosti ili
časti, kad se primenjuje na lica ili ponašanje, od
prvorazrednog je značaja u razvitku klasa i klasnih
razlika i zato je potrebno da se nešto kaže o njegovom
poreklu i značenju. Njegova psihološka osnova može se u
glavnim potezima izneti na sledeći način.
Kao predmet selektivne nužde, čovek je činilac
posrednik. On je, po sopstvenom shvatanju, središte
razvi
janja impulzivne delatnosti — „svrsishodne" delatnosti.
On je činilac koji u svakom činu traži postizanje nekog
konkretnog, objektivnog, bezličnog cilja. Baš zbog toga
što je takav činilac, on raspolaže smislom za efektivan
rad, a uzaludan napor ga odbija. On ima razvijen osećaj
za vrednost korisnosti ili efikasnosti i za bezvrednost
jalovosti, rasipništva ili nesposobnosti. Ova sposobnost,
ili sklonost, može se nazvati instinktom radinosti. Gde
god životne okolnosti ili tradicije dovode do stalnog
poređivanja jedne osobe s drugom u pitanju njihove
radne efikasnosti instinkt radinosti vrši takmičarsko ili
invidiozno upoređivanje ličnosti. U kojoj meri će to biti
slučaj — zavisi u priličnoj meri od temperamenta
stanovništva. U svakoj zajednici u kojoj se takvo
invidiozno upoređivanje lica vrši po ustaljenom običaju
vidan uspeh postaje cilj kome se teži kao sredstvu za
postizanje osnove za poštovanje. Isticanjem svoje
efikasnosti postiže se za sebe poštovanje, a izbegava se
kuđenje. Rezultat je da instinkt radinosti dovodi do
takmičarske demonstracije snage.
Tokom te primitivne faze društvenog razvitka kada je
zajednica još uvek po običaju miroljubiva, možda i vezana
za jedno mesto boravka, i bez razvijenog sistema

79
privatnog vlasništva, efikasnost pojedinaca se može
pokazati uglavnom i najpostojanije u nekim poslovima
usmerenim ka unapređivanju života grupe. Ukoliko među
čla
novima grupe postoji neko takmičenje ekonomske vrste,
to će uglavnom biti takmičenje u produktivnoj korisnosti.
Istovremeno, podsticaj za takmičenje nije naročito
snažan, niti je polje takmičenja široko.
Kad zajednica prelazi iz miroljubivog divljaštva u
pljačkašku fazu života, uslovi takmičenja se menjaju.
Prilike i podsticaji za takmičenje veoma se povećavaju u
pogledu obima i potrebe. Delatnost muškaraca sve više
poprima karakter podviga; invidiozno upoređivanje
jednog lovca ili ratnika s drugim postaje sve lakše i
uobiča
jenije. Opipljivi dokazi podviga — trofeji — nalaze mesto u
ljudskim načinima mišljenja kao osnovna karakteri
stika životnih potrepština. Plen, trofeji lova ili prepada
počinju da budu cenjeni kao dokazi posedovanja izuzetne
snage. Agresija postaje priznat oblik akcije, a plen služi
kao prima facie dokaz uspešne agresije. Na ovom
124

kulturnom stupnju borba i takmičenje su prihvaćeni,

priznati i cenjeni oblici samoisticanja; a upotrebljivi-
artikli ili usluge stečene otimanjem ili prinudom služe
kao uobi
čajeni dokazi uspešnog takmičenja. Prema tome, važi i
obrnuto: sticanje dobara drugim putem, a ne zaplenom,
počinje da se smatra nedostojnim čoveka sposobnog za
podvige. Iz istog razloga omraženo je vršenje produktiv
nog rada ili stupanje u službu drugog lica. Tako dolazi do
invidioznog pravljenja razlike između podviga i sticanja
otimanjem, s jedne strane, i proizvođačkog zanimanja, s
druge strane. Rađa se odvratnost prema fizičkom radu
zbog nedostojnosti koja mu se pripisuje.

124 Prima facie — na prvi pogled. — Prim. prev.

80
 Kod primitivnog varvarina, pre nego što je
jednostavni sadržaj pojma bio zamagljen svojim vlastitim
proširivanjima i izrastanjem drugostepenih srodnih ideja,
„časno", izgleda, da ne znači ništa drugo do isticanje
superiorne snage. „Časno" znači „strašno"; „dostojno"
znači „svemoćno". Časno delo u konačnoj analizi teško da
je išta drugo do priznato uspešno delo agresije; a tamo
gde agresija znači sukob s ljudima i životinjama
delatnost, koja počinje da biva naročito i u prvom redu
časna, jeste

81
isticanje snažne ruke. Naivni, arhaični običaj tumačenja
svih manifestacija snage u obliku jake ličnosti ili „snage
volje" umnogome potpomaže ovo uobičajeno uzdizanje
snažne ruke. Počasni epiteti koji su u modi kod
varvarskih plemena isto tako kao i među narodima s
naprednijom kulturom obično nose pečat tog bezazlenog
shvatanja časti. Epiteti i titule koje se upotrebljavaju za
obraćanje poglavicama, kao i za odobrovoljavanje kraljeva
i bogova, gotovo uvek pripisuju licu, koje treba da se
odobrovolji, sklonost ka diktatorskoj žestini i neodoljivoj
rušilačkoj snazi. Ovo, u izvesnoj meri, vredi i za
civilizovanije zajednice našeg vremena. Ovo gledište se
može podržati i sklonošću da se u heraldičkim simbolima
predstavljaju krvoločne životinje i ptice grabljivice.
Po ovom varvarskom ocenjivanju vrednosti časti na
osnovu zdravog razuma, uzimanje života — ubijanje
strašnih protivnika, bilo da su to životinje ili ljudi —
jeste, u najvećoj mogućoj meri, častan podvig. Ovaj visoki
čin ubijanja, kao izraz ubičine svemoći, baca sjaj vrline
na svaki čin ubistva i na sva oruđa i sredstva toga čina.
Oružje je časno, a njegova upotreba, čak i u poteri za
životom najjadnijih bića u prirodi, postaje častan posao.
Istovremeno, poslovi u proizvodnji postaju na
odgovarajući način mrski i, prema shvatanjima zdravog
razuma, rukovanje oruđima i spravama proizvodnje
postaje stvar koja je ispod dostojanstva sposobnih ljudi.
Fizički
rad postaje omražen.

Ovde se pretpostavlja da su tokom kulturne evolucije

primitivne grupe ljudi prešle iz prvobitne miroljubive faze
u narednu fazu, u kojoj je borba priznato i
karakteristično zanimanje grupe. Međutim, ovim se ne
misli da je došlo do iznenadnog prelaska iz nepomućenog
mira i dobre volje u kasniju ili višu fazu života, u kojoj
prvi put dolazi do pojave borbe. Isto tako ne misli se ni to
da je sva miroljubiva proizvodnja nestala pri prelasku u
pljačkašku fazu kulture. Može se slobodno reći da je bilo
izvesnih borbi i u ranom stadijumu društvenog života. Do
borbi je dolazilo, češće ili rede, kroz takmičenje zbog
žena. Do ovog zaključka nas dovode poznati običaji pri-

6 Teorija dokoličarske klase 81

mitivnih grupa, kao i običaji antropoidnih majmuna, a i
vrlo dobro poznate sklonosti ljudske prirode podržavaju
ovakvo gledište.
Zato bi se moglo primetiti da nije uopšte moglo biti
takvog prvobitnog stadijuma miroljubivog života kakav se
ovde pretpostavlja. U kulturnoj evoluciji ne postoji
momenat pre koga nije bilo borbe. Međutim, ne postavlja
se pitanje da li je dolazilo do borbi od slučaja do slučaja
ili sporadično, ili čak po običaju češće ili rede; radi se 0
stvaranju ustaljenog ratničkog načina mišljenja — o
preovlađujućem običaju prosuđivanja činjenica i
događaja sa gledišta borbe. Pljačkaška faza kulture
postignuta je tek kada je pljačkaško gledište postalo
ustaljen i priznat stav članova grupe; kada je borba
postala dominantna nota u važećoj teoriji života; kada je
rasuđivanje na osnovu zdravog razuma o ljudima i
stvarima postalo rasuđivanje u vezi s borbom.
Stoga, bitna razlika između miroljubivog i
pljačkaškog stadijuma kulture jeste duhovna razlika, a
ne mehanička. Promena u duhovnom stavu je rezultat
promene materijalnih činjenica života grupe, i do toga
dolazi postepeno, uporedo s preovlađivanjem materijalnih
činjenica pogodnih za pljačkaški stav. Donja granica
pljačkaške kulture je proizvodna granica. Pljačka ne može
postati uobičajen, konvencionalan izvor sredstava bilo
koje grupe ili klase dok se metodi proizvodnje ne razviju
do takve mere efikasnosti da ostave višak za koji se vredi
boriti, iznad sredstava onih koji su zaposleni na
pribavljanju sredstava za život. Prema tome, prelaz od
mirnog perioda na pljačku zavisi od razvitka tehničkih
znanja 1 upotrebe oruđa. Pljačkaška kultura je, na sličan
način, nepraktična u ranije vreme,.dok oružja nisu
usavršena do te mere da čine čoveka strašnom
životinjom. Rani razvitak oruđa i oružja je, naravno, ista
činjenica viđena iz dva različita ugla.

84
 Život izvesne grupe karakterisao bi se kao miroljubiv
dokle god ustaljeno pribegavanje borbi ne dovede bitku
u prvi plan čovekovih svakodnevnih misli i učini je
dominantnom karakteristikom čovekovog života.
Očigledno, grupa može da stekne takav pljačkaški stav u
manjoj ili većoj meri, tako da će njen obrazac života i
pravila po-

85
našanja biti, u većoj ili manjoj meri, pod uticajem
pljačkaškog duha. Zato se pretpostavlja da je pljačkaška
faza kulture dolazila postepeno, putem kumulativnog
rastenja pljačkaških sklonosti, običaja i tradicije; a taj
porast je bio prouzrokovan promenom okolnosti u životu
grupe, koja je bila takve prirode da se razvijala i čuvala
one crte ljudske prirode i one tradicije i norme ponašanja
koje su bile pogodnije za pljačkaški, nego za miroljubivi
život.
Dokaz za hipotezu da je postojao takav miroljubivi
stadijum primitivne kulture najvećim je delom izvučen iz
psihologije, a manje iz etnologije, i ne može se detaljno
razmotriti na ovom mestu. On će biti delimično iznesen u
jednom kasnijem poglavlju, kad se budu razmatrale
arhaične crte ljudske prirode u savremenoj kulturi.
 Glava II

NOVČANO TAKMIČENJE

U toku kulturne evolucije pojava dokoličarske klase

poklapa se s početkom vlasništva. To je bilo neophodno,
jer ove dve institucije proističu iz istog niza ekonomskih
faktora. U samoj početnoj fazi njihovog razvoja one su
samo različiti aspekti istih opštih činjenica društvene
strukture.
Za našu namenu dokoličarstvo i vlasništvo su
interesantni baš kao elementi društvene strukture,
odnosno kao konvencionalne činjenice. Uobičajeno
zanemarivanje rada ne čini dokoličarsku klasu, kao što
ni mehanička činjenica korištenja i potrošnje ne čini
vlasništvo. Zato se ove rasprave ne tiče početak lenjosti,
niti početak prisvajanja korisnih artikala za privatnu
potrošnju. Pitanje koje se postavlja — jeste poreklo i
priroda jedne uobičajene dokoličarske klase, s jedne
strane, i početka privatnog vlasništva kao uobičajenog
prava ili opravdanog zahteva, s druge strane.
Prvobitna diferencijacija iz koje je poteklo pravljenje
razlike između dokoličarske i radne klase jeste
održavanje podele na čovekov i ženin posao u nižim
stadijumima varvarizma. Isto tako, najraniji oblik
vlasništva je posedovanje žene od strane sposobnih
muškaraca zajednice. Ove činjenice se mogu izraziti na
opštiji način i bliže smislu varvarske teorije života ako
kažemo da je to posedovanje žene od strane muškaraca.
Nema sumnje da je pre no što je došlo do običaja da
se usvaja žena došlo do posvojavanja korisnih predmeta.

87
Običaji postojećih arhaičnih zajednica u kojima ne postoji
posedovanje žene potkrepljuju ovakvo gledište. U svim
zajednicama članovi, kako muškarci tako i žene, imaju
običaj da za svoju ličnu upotrebu usvajaju razne korisne
predmete. Međutim, ti korisni predmeti se ne smatraju
vlasništvom lica koje ih usvaja i koristi. Uobičajeno
usvajanje i korištenje, odnosno potrošnja izvesnih
nevažnih ličnih stvari vrši se bez pokretanja pitanja
vlasništva, to jest pitanja uobičajenog, opravdanog
polaganja prava na luđe stvari.
Vlasništvo nad ženom počinje u nižim stadijumima
varvarske kulture, očigledno hvatanjem ženskih
zarobljenika. Prvobitni razlog za zarobljavanje i usvajanje
žena, izgleda, da je bio taj što su one bile pogodne za
trofeje. Praksa da se žene zarobljavaju od neprijatelja kao
ratni trofeji dovela je do kombinacije vlasništva i braka, a
iz toga je proizašlo domaćinstvo s muškarcem kao glavom
domaćinstva. Ovome je sledilo proširenje ropstva, pored
žena, i na druge zarobljenike i podređena lica, te
proširenje kombinacije vlasništva i braka i na druge žene,
a ne samo na one zarobljene od neprijatelja. Tako je, kao
rezultat takmičenja u uslovima pljačkaškog načina života,
došlo, s jedne strane, do takvog oblika bra
ka koji se zasnivao na sili, a, s druge strane, do običaja
posedovanja. Obe ove institucije se u početnoj fazi svog
razvitka nisu razlikovale međusobno; obe potiču od želje
ljudi od uspeha da dokažu svoju srčanost pokazivanjem
nekog trajnog rezultata svojih podviga. Obe, isto tako,
doprinose sklonosti za gospodarenjem, koja prožima sve
pljačkaške zajednice. Od vlasništva nad ženama
predstava o posedovanju se toliko proširuje da uključuje
produkte njihovog rada, te tako dolazi do vlasništva ne
samo lica nego i stvari.
Na taj način se postepeno učvršćuje trajan sistem
posedovanja robe. Tako, iako je u poslednjim
stadijumima razvitka upotrebljivost robe za potrošnju
postala najnezgodniji elemenat njihove vrednosti, ipak
bogatstvo još uvek nije izgubilo svoju korisnost kao
počasni dokaz vlasnikove moći.

85
 Gde god se pojavljuje institucija privatnog vlasništva,
čak i u najnerazvijenijem obliku, ekonomski proces nosi
karakter borbe među ljudima za vlasništvo nad robom. U
teoriji ekonomije postao je običaj, naročito među
ekonomistima koji se s najmanje skretanja drže
modernizovanih klasičnih doktrina, da se ova borba za
bogatstvo tumači kao, u osnovi, borba za opstanak.
Nema sumnje da je njen karakter dobrim delom takav u
ranijim i manje efikasnim fazama proizvodnje. Njen
karakter je takav, isto tako, i u slučajevima gde je
„škrtost prirode" tolika da zajednici pruža samo oskudna
sredstva za život u zamenu za naporan i neumoran rad u
pribavljanju sredstava za opstanak. Međutim, u svim
naprednim zajednicama danas je učinjen velik napredak
u odnosu na taj rani stepen tehnološkog razvoja.
Proizvodna efektivnost je danas dovedena do tako
visokog stepena da pruža nešto mnogo više od golog
opstanka onima koji su angažovani u proizvodnom
procesu. U teoriji ekonomije se, ne tako retko, govori o
daljoj borbi za bogatstvo na ovoj novoj proizvodnoj osnovi
kao o takmičenju za povećanje životnih udobnosti, u
prvom redu za povećanje fizičkih udobnosti koje
potrošnja robe pruža.
Obično se smatra da je cilj sricanja i nagomilavanja
— potrošnja nagomilane robe — bilo da potrošnju vrši
neposredno vlasnik robe, ili njegovo domaćinstvo, koje se
u teoriji u tu svrhu identifikuje s njim. To se bar smatra
ekonomski zakonitim ciljem sticanja, o kome je teorija
jedino obavezna da vodi računa. Može se, naravno,
shvatiti da takva potrošnja služi potrošačevim fizičkim
potrebama, njegovoj fizičkoj udobnosti, ili njegovim
takozvanim višim potrebama — duhovnim, estetskim,
intelektualnim i nekakvim drugim, s tim što će ova
poslednja vrsta potreba biti zadovoljena posrednom
potrošnjom robe na način koji je poznat svim čitaocima
koji prate ekonomske publikacije.

90
 Međutim, podsticaj koji dovodi do stalne
akumulacije bićemo u stanju da pronađemo samo onda
ako potrošnju robe shvatimo u smislu koji je daleko od
njenog naivnog značenja. Motiv koji počiva u temeljima
vlasništva jeste takmičenje; taj isti motiv takmičenja
nastavlja aktivno da deluje u daljem razvitku institucije
koju je pro-

91
uzrokovao i u razvitku svih onih karakteristika društvene
strukture kojih se ova institucija vlasništva tiče.
Posedovanje bogatstva pruža počast; to je izvesna
invidiozna distinkcija. Ništa što bi bilo toliko uverljivo ne
može se reći za potrošnju robe, kao ni za bilo koji drugi
podsticaj za akumuliranje bogatstva.
Prirodno je da se ne srne prevideti da u zajednici gde
je gotovo sva roba privatno vlasništvo postoji nužda da se
zarade sredstva za život kao snažni i svuda prisutni
podsticaj za siromašnije članove zajednice. Nužda za
opstankom i povećanjem fizičkih udobnosti može izvesno
vreme biti dominantan motiv sticanja za one klase koje se
obično bave fizičkim radom, čiji opstanak je uvek u
neizvesnosti i koje malo poseduju i, po pravilu, malo
akumuliraju. Međutim, u toku rasprave će se pokazati da
čak i u slučaju ovih klasa bez sredstava preovlađivanje
motiva fizičke potrebe nije tako odlučujuće kao što se
ponekad podrazumeva. S druge strane, u pogledu onih
članova i klasa zajednice koji su uglavnom angažovani u
akumulaciji bogatstva, podsticaj za opstankom i fizičkim
udobnostima nikada ne igra značajnu ulogu. Od samog
početka dominantni podsticaj je bila invidiozna
distinkcija koja je pripisivana bogatstvu i, osim
povremeno i izuzetno, ni jedan drugi motiv u bilo kom
ste
penu razvitka nije uspeo da osvoji ovo prvenstvo.
Vlasništvo je počelo time što je bilo plen koji se čuvao
kao trofej uspešno izvršenog prepada. Sve dok gru
pa nije mnogo odstupala od primitivne zajedničke
organizacije i sve dok je bila u bliskom kontaktu s
drugim, neprijateljskim grupama, upotrebljivost
posedovanih lica i stvari je uglavnom ležala u invidioznom
upoređivanju između njihovog vlasnika i neprijatelja od
koga su ta lica
i stvari bili uzeti. Običaj razlikovanja interesa pojedinca
od interesa grupe kojoj je on pripadao jeste, očigledno,
kasnija pojava. Invidiozno poređivanje vlasnika počasnog
plena, koji donosi počast, s njegovim manje uspešnim
susedima unutar grupe je nema sumnje vrlo rano postor
jalo kao elemenat upotrebljivosti posedovanih stvari, ia87
ko to u početku nije bio glavni elemenat njihove vrednosti.
Hrabrost pojedinca je još uvek u prvom redu hrabrost
grupe, a vlasnik plena se još uvek osećao u prvom redu
kao čuvar časti grupe. Ovakvo ocenjivanje podviga sa
zajedničke tačke gledišta takođe se sreće u kasnijim
stadijumima društvenog razvitka, naročito u pogledu
ratnih lovorika.
Međutim, čim je običaj privatnog vlasništva počeo da
se ustaljuje, počeće da se menja stav u pogledu pravljenja
invidioznog poređenja na kome počiva privatno
vlasništvo. U stvari, jedna promena je samo odraz druge.
Početna faza vlasništva, faza sticanja naivnom zapleiiom i
obraćanjem, počinje da prelazi u naredni stadijum
prvobitne organizacije proizvodnje na bazi privatnog
vlasništva (nad robovima); horda se razvija u proizvodnu
zajednicu koja je u većoj ili manjoj meri sama sebi
dovoljna; posedovane stvari počinju da se cene, ne toliko
kao dokaz uspešnog pljačkaškog prepada, koliko kao
dokaz premoći vlasnika te robe nad drugim pojedincima
unutar zajednice. Invidiozno poređenje sada u prvom
redu postaje poređenje vlasnika s drugim članovima
grupe. Vlasništvo je još uvek sačuvalo prirodu trofeja, ali,
uporedo s kulturnim napretkom, ono sve više postaje
trofej uspeha
zadobijenih u igri vlasništva, koja se igra među članovima
grupe po kvazimiroljubivim metodima nomadskog života.
Postepeno, uporedo sa procesom u kome proizvodna
delatnost dalje zamenjuje pljačkašku aktivnost u
svakodnevnom životu zajednice i u načinu mišljenja ljudi,
akumulirani posedi sve više zamenjuju trofeje pljačkaških
podviga kao uobičajeni znaci moći i uspeha. Zato s
porastom ustaljene proizvodnje posedovanje bogatstva do-
bija u relativnoj važnosti i efektivnosti kao uobičajena
osnova za ugled i poštovanje. To ne znači da je ugled
prestao da se stiče na bazi drugih, neposrednijih dokaza
snage; to ne znači da je uspešan pljačkaški prepad ili
ratni
94
podvig prestao da izaziva odobravanje i divljenje gomile, ili
da pobuđuje zavist manje uspešnih suparnika; ali prilika
za isticanje putem neposredne manifestacije superiorne
snage je sve manje na raspoloženju kako u pogledu obima
tako i u pogledu broja. Istovremeno sve je više

95
prilika za proizvodnu agresiju i za akumulaciju imanja
kvazimiroljubivim načinima nomadske proizvodnje kako
u pogledu obima tako i u pogledu broja. Za našu namenu
je još važnije što vlasništvo sada postaje najpristupačniji
dokaz uglednog stepena uspeha za razliku od herojskog
ili značajnog postignuća. Zato ono postaje uobičajena
osnova za sticanje ugleda. Vlasništvo u izvesnoj meri
postaje neophodno da bi se u zajednici stekao neki pošto
vani položaj. Da bi se zadržalo „dobro ime", postaje
neophodno da se akumulira i stiče vlasništvo. Kada je
akumulirana roba jednom na taj način postala priznata
značka za sposobnost, posedovanje bogatstva počinje da
poprima karakter nezavisnog i određenog osnova za
poštovanje. Posedovanje robe, bilo da je ona stečena
agresivno, vlastitim trudom ili prenesena nasleđem sa
drugih lica, postaje uobičajena osnova za sticanje ugleda.
Posedovanje bogatstva, koje je u početku cenjeno prosto
kao dokaz sposobnosti, postaje, po opštem shvatanju,
samo po sebi zaslužan čin. Bogatstvo je sada samo po
sebi suštinski počasno i prenosi počast na svoga vlas
nika. Daljim rafiniranjem, bogatstvo koje je stečeno
pasivno prenosom sa predaka ili drugih prethodnika
postaje sada čak počasnije nego bogatstvo stečeno
trudom samog vlasnika; međutim, ova distinkcija pripada
kasnijem stepenu evolucije novčane kulture i o njoj će
biti reči u svoje vreme.
Srčanost i podvig mogu i dalje ostati osnova za
sticanje najvišeg opšteg poštovanja, iako je posedovanje
bogatstva postalo osnova za uživanje običnog ugleda i
besprekornog društvenog položaja. Pljačkaški instinkt i
odgovarajuće odobravanje pljačkaških sposobnosti su
duboko ukorenjeni u načinima mišljenja onih ljudi koji
su duže živeli pod disciplinom pljačkaške kulture. Prema
po
pularnom mišljenju, još uvek su najviše počasti one koje
se stiču pokazivanjem izuzetne pljačkaške sposobnosti u
ratu, ili kvazipljačkaške sposobnosti u državništvu;
među
tim, u svrhu običnog pristojnog položaja u društvu ova
sredstva za sticanje ugleda zamenjena su ugledom kroz
situacije i akumulaciju robe. Da bi se u očima zajednice
stekao izvestan položaj, neophodno je postići izvestan,
donekle nedefinisan uobičajeni standard bogatstva; baš

89
isto onako kao što je u pljačkaškom stadijumu za
varvarina bilo neophodno da postigne plemenski
standard fizičke izdržljivosti, lukavosti i veštine u
rukovanju oružjem. Izvestan standard bogatstva u
jednom i snage u drugom slučaju neophodni su uslovi za
sticanje osnovnog poštovanja, a sve što premaša ovaj
standard je posebna zasluga.
Oni članovi zajednice kojima nedostaje ovaj donekle
nedefinisani normalni stepen snage ili imovine gube
ugled u očima svojih bližnjih; a, dosledno tome, gube
ugled i u vlastitim očima, pošto je obično osnova za
samopoštovanje ono poštovanje koje nam ukazuju naši
susedi. Samo pojedinci koji poseduju jeretički
temperament mogu za duže vreme zadržati
samopoštovanje uprkos tome što nisu cenjeni od strane
svoje okoline. Prividni izuzeci od ovog pravila sreću se
naročito među ljudima s jakim verskim uverenjima.
Međutim, ti prividni izuzeci retko su stvarni izuzeci,
pošto se takve osobe obično oslanjaju na tobožnje
odobravanje svojih dela od strane nekog natprirodnog
svedoka njihovih dela.
Čim posedovanje imovine postane osnova za
popularan ugled, ono postaje neophodan uslov za onu
samodopadljivost koju mi nazivamo samopoštovanjem. U
svakoj zajednici u kojoj postoji posedovanje robe od
strane pojedinca neophodno je za svakog da, radi
očuvanja svog duševnog mira, poseduje isto tako veliki
deo robe kao oni s kojima je on navikao da se svrstava u
isti red; a izuzetno je ugodno ako se može posedovati i
malo više od ostalih. Međutim, čim jedno lice stekne nova
dobra i navikne se na novostečeni standard bogatstva, taj
novi standard odmah prestaje da pruža ono znatno veće
zadovoljenje koje je pružao raniji standard. U svakom
slučaju, postoji tendencija da se sadašnji novčani
standard učini polaznom tačkom za novo povećanje
bogatstva; ovo, opet, rađa novi standard mogućnosti, i

98
data osoba stvara sebi novu vlastitu novčanu
klasifikaciju u poređenju sa svojim susedima. Cilj
akumulacije je — ostavivši po strani one elemente koji se
ne tiču momentalnog problema — visoka klasifikacija u
pogledu novčane snage u poređenju sa ostalim članovima
zajednice. Sve dok je ovo poređenje očigledno negativno
po njega, normalni,

99
prosečni pojedinac će živeti u hroničnom nezadovoljstvu
svojom sudbinom; a kada postigne ono što se može
nazvati normalnim novčanim standardom zajednice,
odnosno njegove klase unutar te zajednice, to hronično
nezadovoljstvo će ustupiti mesto neumornom nastojanju
da se postavi što veća novčana razlika između sebe i tog
prosečnog standarda. Invidiozno poređivanje ne može
nikada u tolikoj meri postati povoljno za pojedinca da on
ne bi želeo da se postavi još više u odnosu na svoje
suparnike u borbi za novčani ugled.
Po samoj prirodi stvari, želja za bogatstvom teško da
se može zadovoljiti u bilo kom pojedinačnom slučaju, a
očigledno je da je nemogućnost zadovoljenja prosečne ili
uopšte želje za bogatstvom van svake sumnje. Ma koliko
široko ili jednako, ili „fair", bogatstvo bilo raspoređeno,
nikakav opšti porast bogatstva zajednice ne može ni na
koji način zadovoljiti ovu potrebu, koja se temelji na
želji svakoga da prevaziđe svakog drugog u akumulaciji
robe. Kada bi, kao što se ponekad misli, podstrek za aku
mulaciju bila potreba za sredstvima za život ili fizičkim
udobnostima, onda bi bilo razumljivo da se skupne
ekonomske potrebe zajednice mogu zadovoljiti na jednoj
tački u napretku proizvodne efikasnosti; međutim, pošto
je ova borba u osnovi trka za ugledom na temelju
invidioznjog poređenja, nije moguće nikakvo konačno
zadovoljenje.
Ovo što je sada rečeno ne treba shvatiti kao da ne
postoje nikakvi drugi podsticaji za sticanje i akumulaciju
osim želje da se neko istakne novčanim položajem i tako
stekne poštovanje i zavidljivost svojih bližnjih. Želja za
sve većim konforom i za obezbeđenjem od oskudice
postoji kao motiv na svim stupnjevima procesa
akumulacije u savremenoj industrijskoj zajednici; iako
običaj novčanog takmičenja jako utiče sa svoje strane na
mišljenje šta je u tom pogledu neophodno. Ovo
takmičenje u velikoj meri utiče na način i izbor potrošnih
predmeta za ličnu udobnost i pristojan život.
Pored ovoga, motiv za akumulaciju je i moć koju
bogatstvo pruža. Ona sklonost korisnoj delatnosti i
odvrat-

91
nosti prema jalovom naporu, koja čoveku pripada na
osnovu njegovog karaktera činioca, ne napušta ga kad
napušta naivnu komunalnu kulturu, gde je dominantna
nota života neproanalizirana i neizdiferencirana
solidarnost pojedinca s grupom za koju je vezan njegov
život. Kad stupi i pljačkaški stadijum, gde traženje sebe u
užem smislu reči postaje dominantna nota, ta sklonost
ostaje s njim kao uvrežena crta koja oblikuje njegov
obrazac života. Sklonost ka postignuću i odvratnost
prema jalovosti ostaje temeljni ekonomski motiv. Ta
sklonost se menja samo po obliku svog izražavanja i po
neposrednim objektima prema kojima ona usmerava
čovekovu delatnost. Pod režimom privatnog vlasništva,
najpristupačnija sredstva za vidljivo postizanje te svrhe
jesu ona koja pruža sticanje i akumulacija robe; a kako
sebična suprotnost
između čoveka i čoveka dostiže puniju svest, sklonost ka
postignuću — instinkt radinosti — teži sve više da se
oblikuje u nastojanju da se drugi nadmaše u novčanim
pos-, tignućima. Relativni uspeh, meren invidioznim
novčanim
poređenjem s drugim ljudima, postaje uobičajeni cilj
svake akcije. Opšte usvojen i priznat cilj svakog napora
postaje postizanje povoljnog poređenja s drugim ljudima;
a zato se odvratnost prema jalovosti združuje u velikoj
meri sa podsticanjem na takmičenje. Ono deluje u smislu
podvlačenja borbe za novčani ugled snažnijim
osuđivanjem svih nedostataka i svih dokaza postojanja
takvih nedostataka u pogledu novčanog uspeha. Dolazi
do toga da koristan napor znači u prvom redu napor koji
je usmeren ili kojim se postiže što dostojnije pokazivanje
akumuliranog bogatstva. Prema tome, među motivima
koji su ljude naveli na to da akumuliraju bogatstvo,
prvenstvo — i po obimu i po intenzitetu — i dalje pripada
motivu novčanog takmičenja.
 Napominjemo, iako je to možda nepotrebno, da se
upotrebom termina „invidiozan" nije htela ni veličati ni
potceniti, niti pohvaliti ni pokuditi nijedna od pojava koje
se ovom rečju obeležavaju. Termin je upotrebljen u
tehničkom smislu za opisivanje poređenja lica u cilju
njihovog procenjivanja i gradiranja u pogledu relativne

92
valjanosti i vrednosti — u estetskom ili moralnom smislu
— da bi se tako prosudio i definisao relativni stepen
zadovoljstva s kojim oni mogu sami sebe, ili s kojim drugi
mogu legitimno da ih posmatraju. Invidiozno poređenje je
proces procenjivanja lica u pogledu njihove vrednosti.
 Glava III

ISTICANJE DOKOLICE

Kada njeno delovanje ne bi bilo poremećeno drugim

ekonomskim silama ili drugim osobinama procesa
takmičenja, neposredan efekat takve novčane borbe,
kakva je u glavnim crtama malopre opisana, bio bi da
ljudi budu vredni i štedljivi. Do takvog rezultata u
izvesnoj meri stvarno dolazi bar koliko se tiče nižih klasa,
čije uobi
čajeno sredstvo za sticanje robe jeste proizvodni rad. Ovo
je naročito tačno za radne klase zajednica sa ustaljenim
mestom boravka i koje se nalaze u poljoprivrednom
proizvodnom stadijumu, u kojima postoje znatne podele
poseda i čiji zakoni i običaji obezbeđuju ovim klasama
više ili manje određen deo proizvoda njihovog rada. Te
klase ni u kom slučaju ne mogu da izbegnu rad i zato za
njih obaveza na rad nije ponižavajuća, bar ne unutar
njihove klase. Štaviše, pošto je rad njihov prihvaćeni i
priznati oblik života, oni osećaju izvestan takmičarski
ponos' u eventualnom ugledu zbog efikasnosti u radu,
pošto je to često za njih jedini mogući način takmičenja.
Kod onih za koje je sticanje i takmičenje moguće samo u
okviru proizvodne efikasnosti i škrtosti borba za novčani
ugled će u izvesnoj meri dovesti do povećanja zalaganja i
šted
ljivosti. Međutim, pojavljuju se izvesne sekundarne odlike
takmičarskog procesa (o kojima će tek biti govora), koje u
vrlo značajnoj meri ograničavaju i modifikuju tako
usmereno takmičenje kako među nižim tako i među
višim klasama.

94
 Drugačiji je slučaj sa višom novčanom klasom kojom
se mi ovde neposredno bavimo. I kod ove klase takođe
postoji podsticaj na vrednoću i štedljivost; međutim,
njeni postupci su u tolikoj meri uslovljeni sekundarnim
zahtevima novčanog rivalstva da je svaka sklonost ka
tome praktično savladana, i svaki podsticaj na vrednoću
jenjava. Najimperativniji od tih sekundarnih zahteva
rivalstva, a isto tako i najobimniji, jeste zahtev za
uzdržavavanje od produktivnog rada. Ovo se naročito
odnosi na varvarski stadijum kulture. Tokom pljačkaške
kulture rad se po načinu čovekovog mišljenja identifikuje
sa slabošću i podređenošću nekom gospodaru. Zato se
on smatra znakom inferiornosti nedostojnim čoveka u
punoj snazi. Na osnovu te tradicije smatra se da rad
ponižava, i ta tradicija nije nikada odumrla. Naprotiv,
napretkom društvene diferencijacije ona je poprimila
snagu aksioma zahvaljujući starom propisu koji nikada
nije doveden u pitanje.
Da bi se steklo i sačuvalo poštovanje ljudi, nije
dovoljno samo posedovati bogatstvo i snagu. Bogatstvo ili
snaga moraju se i javno dokazati, jer se poštovanje stiče
samo na osnovu dokaza. A dokaz bogatstva ne služi
samo da se drugima pokaže svoja važnost i da se ta
predstava o svojoj važnosti održi uvek živom, već je ona
gotovo isto toliko potrebna za izgrađivanje i čuvanje
vlastitog samodopadan ja. U svim stadijumima kulture,
osim onih najnižih, „pristojna okolina" i oslobođenje od
„sluganskih poslova" podržavaju kod normalnog čoveka
njegov osećaj samopoštovanja. Prisilno napuštanje
njegovog uobičajenog standarda pristojnosti, bilo u
pogledu životnih potreba ili u pogledu vrste i količine
njegove svakodnevnte delatnosti, smatra se povredom
njegovog ljudskog dostojanstva, čak bez obzira na svesno
razmišljanje o eventualnom odobravanju ili
neodobravanju od strane njegove okoline.
Arhaična teoretska distinkcija između prostog i po
časnog u načinu čovekovog života zadržala je i danas
veoma mnogo od svoje stare snage. Utoliko je pre to
slučaj što ima malo ljudi iz boljih klasa koji ne podležu
instinktivnoj odvratnosti prema vulgarnim oblicima rada.
Mi posedujemo utančan osećaj za ceremonijalnu
nečisto95
ću koju u naročitoj meri pripisujemo zanimanjima koja
su u našem načinu mišljenja povezana sa služinskim
radom. Sve osobe prefinjenog ukusa smatraju da se
izvesno duhovno kaljanje ne može odvojiti od nekih
usluga koje se obično traže od slugu. Vulgarna okolina,
prost (što će reći jeftin) način stanovanja i vulgarno
produktivna zanimanja bez oklevanja se osuđuju i
izbegavaju. Oni su nepomirljivi sa životom na
zadovoljavajućem duhovnom nivou — s „uzvišenim
načinom mišljenja". Još od vremena grčkih filozofa pa do
danas, izvestan stepen dokoličarstva i oslobođenja od
svakog dodira sa takvim proizvodnim procesima koji
neposredno služe svrhama svakodnevnog ljudskog života,
priznat je od strane misaonih ljudi kao preduslov za
valjan ili lep, ili čak besprekoran, ljudski život. U očima
svih civilizovanih ljudi dokoličarski
život je kako sam po sebi tako i po svojim posledicama,
lep i oplemenjavajući.
Ova neposredna, subjektivna vrednost dokoličarstva
i ostalih dokaza bogatstva je, bez sumnje, većim delom
sekundarna i izvedena. Ona je delom odraz dokoličarstva
kao sredstva za sticanje poštovanja drugih, a delom re
zultat mentalne zamene. Vršenje rada je prihvaćeno kao
uobičajeni dokaz niže snage; prema tome počinje, putem
mentalnog uprošćavanja, da se i ono smatra suštinski
niskim.
Za vreme pravog pljačkaškog stadijuma, a naročito
za vreme ranijih stadijuma kvazimiroljubivog razvitka
proizvodnje koji je nastao posle pljačkaškog stadijuma,
dokoličarski život je najneposredniji i najbliži dokaz
novčane snage, te, prema tome, i više snage; naravno,
uvek uz uslov da je gospodin dokoličar u stanju da živi
mirno i udobno. U tom stadijumu bogatstvo se uglavnom
sastoji od robova, pa prednosti koje se stiču
posedovanjeni
bogatstava i snage imaju uglavnom oblik ličnog služenja i
neposrednih proizvoda ličnog služenja. Zato markantno
uzdržavanje od rada postaje uobičajen znak višeg nov
čanog uspeha i konvencionalan pokazivač uglednosti; i,
obrnuto, pošto je primena proizvodnog rada znak
siromaštva i podređenosti, ono je nespojivo s uvaženim
polo
žajem u zajednici. Preovlađivanje novčanog rivalstva,
dakle, ne potpomaže jednako običaj zalaganja i štedlji-

96
vosti. Naprotiv, ovakva vrsta rivalstva posredno odvraća
od uzimanja učešća u proizvodnom radu. Rad bi
neizbežno postao nečastan, kao znak siromaštva, čak i da
nije već smatran nepristojnim prema staroj tradiciji
nasleđenoj iz ranijeg kulturnog stadijuma. Prema staroj
tradiciji iz pljačkaške kulture, produktivan napor treba
izbegavati kao nedostojan sposobnog čoveka, a ta
tradicija je pre osnažena nego zanemarena prelaskom iz
pljačkaškog u kvazimiroljubivi način života.
Čak i da nije došlo do dokoličarske klase s prvom
pojavom privatnog vlasništva, usled nečasnosti koja je
pripisivana produktivnim zanimanjima, do nje, kao jedne
od prvih posledica vlasništva, u svakom slučaju bi došlo.
Treba napomenuti da, iako je dokoličarska klasa
teoretski postojala od početka pljačkaške kulture,
prelaskom iz pljačkaškog u sledeći novčani stadijum
kulture ta institucija stiče svoje novo i punije značenje.
Od toga vremena pa nadalje to je „dokoličarska klasa" u
stvarnosti kao i u teoriji. Od tada institucija dokoličarske
klase datira u svojoj savršenoj i krajnjoj formi.
Za vreme pravog pljačkaškog stadijuma pravljenje
razlike između dokoličarske i radne klase u izvesnom
stepenu je samo ceremonijalno. Sposobni ljudi se
ljubomorno čuvaju od svega što je, po njihovom
mišljenju, služinsko dirinčenje; ali, u stvari, njihova
delatnost znatno doprinosi opstanku grupe. Kasniji
stadijum kvazimiroljubive proizvodnje obično je
okarakterisan ustanovljenim ropstvom pokretnina,
čoporima stoke i servilnom klasom stočara i pastira;
proizvodnja je toliko napredovala da zajednica za svoj
opstanak više ne zavisi od lova ili od bilo kakve druge
forme delatnosti koja bi se s pravom mogla smatrati
podvigom. Od tada pa nadalje karakteristična odlika
života dokoličarske klase je isticanje oslobođenja od
svakog korisnog zanimanja.
Normalna i karakteristična zanimanja klase u tom
zrelom dobu njenog života su u velikoj meri ista kao i u
njenim ranijim danima. Ta zanimanja su: vladavina, rat,
sportovi i verski obredi. Osobe koje su preterano odane
teškim teoretskim cepidlačenjima mogu reći da su ta
zanimanja ipak uzgredno i posredno „produktivna";
međutim, treba primetiti, kao odlučujuće u ovoj stvari, da
u
7 Teorija dokoličarske klase

97
svakom slučaju prividni i običan motiv dokoličarske
klase za angažovanje u ovim zanimanjima nije povećanje
bogatstva produktivnim trudom. U tom, kao i u drugim
kulturnim stadijumima, vladavina i rat se bar delimično
vrše i vode radi novčanog sticanja onih koji učestvuju
u njima. Međutim, to sticanje se postiže na častan način
— zaplenom i preobraćanjem. Ta zanimanja su po svojoj
prirodi pljačkaška, a ne produktivna. Nešto slično se
može reći i za lov, ali sa izvesnom razlikom. Prelaskom
za
jednice iz pravog lovačkog stadijuma lov se postepeno
deli u dva različita zanimanja. S jedne strane, to je zanat,
koji se upražnjava uglavnom radi dobitka; prema tome,
elemenat podviga je tu praktično sasvim odsutan, ili, u
svakom slučaju, ne postoji u dovoljnoj meri da bi uklonio
imputaciju da se radi o upražnjavanju korisnog
zanimanja. S druge strane, lov je isto tako sport, prosto
zadovoljavanje jednog pljačkaškog instinkta. Kao takav,
on ne pruža razloge za nekakav značajan novčani
podsticaj, ali sadrži manje ili više očigledan elemenat
podviga. Ovaj poslednji ogranak lova — očišćen od svake
imputacije zanata — jedini je valjan i s pravom pripada
životnom
obrascu razvijene dokoličarske klase.
Uzdržavanje od rada je ne samo častan ili zaslužan
čin, nego sada postaje i stvar pristojnosti. Insistiranje na
vlasništvu kao osnovi za sticanje ugleda vrlo je naivno i
vrlo imperativno u vreme ranih stadijuma akumulacije
bogatstva. Uzdržavanje od rada je uobičajen dokaz bo
gatstva pa zato i uobičajen znak društvenog položaja; a
to insistiranje na valjanosti bogatstva vodi do još većeg
insistiranja na dokoličarstvu. Nota notae est nota rei ip-
sius.
125

125 Primedba primedbe je primedba o samoj stvari. — Prim,

prev.
 Prema dobro poznatim zakonima ljudske prirode,
običaj sada uzima ovaj uobičajeni dokaz bogatstva i
fiksira ga u ljudskim navikama mišljenja kao nešto što je
samo po sebi u osnovi valjano i plemenito, dok
produktivan rad istovremeno i sličnim procesom postaje
u dvostrukom smislu suštinski nedostojan. Na kraju,
običaj
čini da je u očima zajednice rad ne samo sramota nego

98
i moralno nemoguć za plemenitog, slobodnog čoveka i
nespojiv s dostojanstvenim životom.
Ovaj tabu nad radom ima i jednu dalju posledicu u
proizvodnoj diferencijaciji klasa. Uporedo s porastom
gustine stanovništva i izrastanjem pljačkaške grupe u
proizvodnu zajednicu sa stalnim mestom boravka,
proširuju se i ustaljuju i ustanovljene vlasti kao i običaji
kojima se regulišu razna pitanja u vezi s posedovanjem.
Tako onda postaje praktično nemoguće akumulirati
bogatstvo običnim otimanjem, a, po logičnoj postojanosti,
ponositim ljudima bez- sredstava je isto tako nemoguće
da radom stiču bogatstvo. Jedina alternativa koja im je
ostala jeste prosjačenje ili lišavanje. Gde god je kanonu
isticanja dokoličarstva dozvoljeno da neometan vrši svoj
uticaj, pojaviće se kao posledica jedna sekundarna, u iz-
vesnom smislu lažna dokoličarska klasa — krajnje
uboga, s egzistencijom punom neizvesnosti, bede i
nemaštine, ali kojoj moralni principi ne dozvoljavaju da
se spusti do toga da zarađuje za svoj život. Čak i danas
nisu nepoznate pojave propali gospodin i dama koja je
videla i bolje dane. Svi civilizovani narodi poznaju to
uvreženo shvatanje da je i najmanji fizički rad
nedostojanstven, a
poznaju ga i narodi sa zaostalijom novčanom kulturom.
Kod osoba veoma delikatne osetljivosti, koje su dugo
vremena navikavane na lepo ponašanje ,shvatanje o
sramotnosti fizičkog rada može biti toliko duboko da će
ono u jednom kritičnom momentu preo vladati čak i nad
instinktom samoodržanja. Tako smo, na primer, čuli za
iz-
vesne polinežanske poglavice, koji su, da ne bi prekršili
bonton, radije gladovali nego da ustima prinesu hranu
vlastitim rukama. Istina ovo ponašanje je, bar delimice,
bilo prouzrokovano velikom uzvišenošću ili tabuom koji
je pripisivan poglavičinoj ličnosti. Tabu se prenosi
dodirom njegovih ruku, i tako je sve što bi on dodirnuo
postalo nepogodno za ljudsku hranu. Međutim, tabu je
sam po sebi proizvod nedostojnosti ili moralne
nemogućnosti rada; tako da je čak, i u tom smislu
protumačeno, po
našanje polinežanskih poglavica doslednije kanonu
časnog dokoličarstva nego što to na prvi pogled izgleda.
Kao još bolja, ili bar nepogrešnija ilustracija za ovo može
poslužiti primer izvesnog francuskog kralja, koji je — ka-

99
ko kažu — izgubio život preteranom istrajnošću u
poštovanju etikecije. U odsustvu dostojanstvenika čija je
dužnost bila da pomera stolicu svoga gospodara, kralj je,
ne žaleći se, sedeo pred ognjištem i otrpeo je da se
njegova kraljevska ličnost isprži u tolikoj meri, da mu
nije bilo spasa. Međutim, postupajući tako on je spasio
svoje hrišćansko kraljevsko veličanstvo od služinskog
kaljanja. Summum crede nefas animam praefferre
pudori,
Et propter vitam vivendi perdere causas. 126

Već je napomenuto da termin „dokoličarstvo", kako

je ovde upotrebljen, ne sadrži u sebi pojam lenjosti ili
mirovanja. On samo znači neproduktivno trošenje
vremena. Vreme se neproduktivno troši: 1) zbog
shvatanja da je produktivan rad nedostojanstven, 2) kao
dokaz novčane sposobnosti da se sebi dozvoli život u
besposlici. Međutim, ceo život gospodina dokoličara ne
provodi se pred očima posmatrača koji bi trebalo da
budu impresionirani tim spektaklom časne dokolice,
koja prema, idealnom obrascu, treba da sačinjava njegov
život. Silom prilika, jedan deo njegovog života nije
dostupan javnosti, i za taj deo, koji provodi bez svedoka,
gospodin dokoličar treba — u interesu svog dobrog
imena — da bude u stanju da pruži ubedljiv prikaz. On
mora da nađe neka sredstva
da dokaže dokolicu koja nije provedena pred očima
posmatrača. Ovo može da se učini samo indirektno,
izlaga
njem nekog opipljivog, trajnog rezultata tako provedene
dokolice — na način analogan poznatom izlaganju

126 Veruj da je najveće zlo da pretpostaviš duh stidu

I da zbog života izgubiš razlog življenja. — Prim. prev.

100
opipljivih, trajnih proizvoda rada, koji su za gospodina
dokoličara izvršile zanatlije i sluge koje je on najmio.
Trajan dokaz produktivnog rada je njegov materijalni
proizvod, obično neki potrošni artikal. Kada se radi o
podvigu, onda je isto tako moguće i uobičajeno da se
dođe do nekog opipljivog rezultata koji bi se mogao
izložiti kao trofej ili plen. U docnijoj fazi razvitka usvojen
je običaj da neka značka ili insignije časti služe kao
konvencionalno prihvaćen znak podviga, a one
istovremeno pokazuju količinu ili stepen podviga čiji su
simbol. Porastom gustinie stanovništva i razvijanjem
ljudskih odnosa sve
životne pojedinosti potpadaju pod proces elaboracije i
selekcije; u tom procesu elaboracije upotreba trofeja se
razvija u sistem rangova, titula gradiranja i insignija, čiji
su tipični primeri heraldički znakovi, medalje i počasna
odlikovanja.
Sa ekonomske tačke gledišta, dokoličarstvo,
posmatrano kao zanimanje, po vrsti se usko povezuje s
načinom života u kome je podvig jedino zanimanje; a
postignuća koja karakterišu dokoličarski život i koja
ostaju kao njegov dekorativni kriterijum imaju mnogo
zajedničkog s trofejima podviga. Međutim, dokolica u
užem smislu, za razliku od podviga i od svakog drugog
prividno produktivnog ulaganja truda na objekte koji
suštinski nisu korisni, obično ne ostavlja za sobom
nikakav materijalan rezultat. Zato kriterijum za dokolicu
„izvršenu" u prošlosti obično uzima oblik „nematerijalne"
robe. Takvi nematerijalni dokazi dokolice u prošlosti su
kvazinaučni i kvaziumetnička dostignuća, koja idu za tim
da upoznaju takve procese i događaje koji direktno ne
doprinose poboljšanju života ljudi. Tako, na primer, u
naše vreme postoji izučavanje mrtvih jezika i okultnih
nauka, pravilnog pisanja, sintakse i metrike, raznih
oblika domaće muzike i drugih umetnosti vezanih za
domaćinstvo, poslednje
mode u oblačenju, nameštaju i kočijama, igara, sportova
i luksuznih životinja kao što su psi i trkaći konji. U svim
ovim oblastima znanja možda je prvobitni motiv, iz koga
je nastalo njihovo sticanje u početku i kroz koji su ona
prvi put došla u modu, bio nešto sasvim drugo nego
nečija želja da pokaže da svoje vreme nije potrošio na
proizvodna zanimanja. Ali, da se ta postignuća nisu
pokazala kao pogodan dokaz za neproduktivno trošenje
vremena, ona ne bi preživela i sačuvala svoje mesto kao
uobičajena postignuća dokoličarske klase.
Ova postignuća mogu u izvesnom smislu biti
Masirana kao grane nauke. Pored ovih postignuća, i
iznad njih, postoji još niz društvenih činjenica koji
prelaze iz oblasti nauke u oblast fizičkih navika i veština,
kao što su: ono što je poznato kao maniri i vaspitanje,
učtive navike, pristojnost i uopšte formalni i
ceremonijalni ritual. Ova vr
sta činjenica je čak neposrednije i nametljivije uočljiva, i
zato se na njima mnogo šire i imperativnije insistira kao

101
na potrebnim dokazima uglednog stepena dokoličarstva.
Vredno je pomena da se cela ova vrsta ceremonijalnog
rituala, koja je svrstana pod opšti naziv „manira", mnogo
više poštuje u onom stadijumu kulture u kome je najviše
u modi isticanje dokoličarstva kao znaka uglednosti,
nego u docnijim stadijumima kulturnog razvitka. Opšte
je poznato da je varvarin iz kvazimiroljubivog stadijuma
proizvodnje mnogo bolje odgojen gospodin u svim
stvarima koje se tiču pravila dobrog vladanja nego bilo
koji ljudi iz docnijeg doba, sem onih najodabranijih.
Opšte je poznato, ili se bar tako veruje, da su maniri
progresivno zapostavljeni uporedo s udaljavanjem
društva od patrijarhalnog stadijuma. Mnoga gospoda
stare škole bila su
prisiljena da sa žaljenjem zamere, zbog nedovoljno
odgojenih manira i ponašanja, čak i boljim klasama u
savremenim proizvodnim zajednicama; a propadanje
ceremonijalnih pravila lepog ponašanja — ili, kako se to
drugačije zove, vulgarizacija života — među pravim
proizvodnim klasama je, po mišljenju osoba finih
shvatanja, jedan od glavnih poroka današnje civilizacije.
Propadanje kome su izvrgnuta pravila lepog ponašanja
od strane
zaposlenih ljudi svedoči, bez ikakvog osuđivanja, o
činjenici da je etikecija proizvod i eksponent života
dokoličarske klase i da ona uspeva u punoj meri samo
pod režimom statusa.
Poreklo — ili, bolje, izvor — etikecije treba, bez
sumnje tražiti negde drugde a ne u svesnom naporu lepo
vaspitanih da pokažu da je mnogo vremena potrošeno da
bi se lepi maniri stekli. Neposredni cilj novotarenja i
elaboracije bio je veća efektivnost novog smera u pogledu
lepote i izražajnosti. Antropolozi i sociolozi imaju običaj
da pretpostavljaju da ceremonijalni zakoni lepog
ponašanja svoj početak i razvitak dobrim delom duguju
želji da se nekom ugodi ili pokaže dobra volja, i taj
prvobitni motiv je retko — a, možda, nikad — odsutan u
ponašanju
lepo vaspitanih osoba u bilo kom stadijumu docnijeg
razvitka. Kaže se da su maniri delom elaboracija gesta, a
delom simbolični i konvencionalizovani ostaci koji
predstavljaju ranija akta dominacije, činosluženja ili
ličnog kontakta. Velikim delom, oni su izraz odnosa
statusa — simbolična pantomima, gospodarenja, s jedne,
i podređe-

102
nosti i služenja, s druge strane. Gde god danas pljačkaški
način mišljenja, i odgovarajući stav gospodarenja i
potčinjenosti, daje svoje obeležje priznatom životnom
obrascu, tamo se krajnja važnost poklanja cepidlačkim
pojedinostima u ponašanju, a revnost sa kojom se pazi na
ceremonijalni ritual u vezi s rangom i titulom veoma se
približuje idealu koji je postavio varvarin iz
kvazimiroljubive nomadske kulture. Neke od evropskih
zemalja pružaju
lepu ilustraciju ovog duhovnog zaostatka. U tim
zajednicama je na sličan način dostignut arhaični ideal u
pogledu poštovanja koje se ukazuje manirima kao
činjenici od suštinske vrednosti.
Etikecija je počela time što je bila simbol i
pantomima, a imala je samo vrednost pokazivača
činjenica i kvaliteta koje je simbolizovala. Međutim,
uskoro je pretrpela promene koje se u ljudskim odnosima
obično dešavaju simboličnim činjenicama. Po popularnom
shvatanju, maniri su uskoro sami po sebi počeli da
predstavljaju neku vrednost; oni su uskoro poprimili
obredni karakter, u velikoj meri nezavisan od činjenica
koje su u početku označavali. Kršenje zakona lepog
ponašanja postalo je svim ljudima suštinski odvratno, a
dobar odgoj je, po svakodnevnom shvatanju, ne prosto
znak ljudske savršenosti, nego integralan deo plemenitog
ljudskog duha. Malo je stvari koje nas ispunjavaju sa
toliko instinktivne odvratnosti kao prekršaj pristojnog
ponašanja; mi smo u pogledu pripisivanja suštinske
korisnosti ceremonijalnoj etikeciji otišli toliko daleko, da
malo ko od nas može da odvoji neki prekršaj etikecije od
shvatanja o suštastvenoj ništavnosti prekršitelja. Prekršaj
zadate reči se može oprostiti, ali prekršaj etikecije nikako.
„Maniri čine čoveka."
Ipak, iako maniri poseduju ovakvu suštinsku
korisnost kako po shvatanju izvođača tako i posmatrača,
ovo shvatanje o suštinskoj ispravnosti lepog ponašanja je
samo neposredan razlog za popularnost lepog ponašanja i
dobrog odgoja. Dalji, ekonomski, razlog treba tražiti u
časnom karakteru one dokolice ili neproduktivnog
trošenja vremena i truda bez koga se dobri maniri ne
mogu steći. Samo dugom upotrebom mogu se poprimiti
znanja i navike iz oblasti lepog ponašanja. Prefinjeni
ukusi, rna103
niri i životne navike vrlo su koristan dokaz plemenitog
porekla; jer, dobar odgoj zahteva vremena, vežbanja i
troškova, te ga zato ne mogu postići oni koji svoje vreme i
energiju moraju da posvete radu. Poznavanje pravila
pristojnog ponašanja je dokaz prima facie da je onaj deo
života dobro odgojene osobe koji ona ne provodi
neposredno pred očima posmatrača potrošen dostojno u
sti-
canju postignuća koja nemaju nikakvog unosnog efekta.
Prema tome, i obrnuto, pošto je dokolica konvencionalno
sredstvo novčanog ugleda, sticanje izvesne veštine u
pogledu lepog ponašanja je obavezno za sve koji
pretenduju na minimum novčane pristojnosti.
Ona količina časnog dokoličarskog života koja nije
provedena pred očima gledalaca može da posluži za svrhe
uglednosti samo ukoliko ostavi opipljiv, vidljiv rezultat,
koji se može izložiti kao dokaz i meriti i porediti s
proizvodima iste vrste izloženim od strane takmičarskih
aspiranata na uglednost. Izvesni takvi efekti — kao što
su: dokoličarski i nonšalantni maniri i držanje itd. —
slede prosto usled stalnog uzdržavanja od posla čak i
kada subjekat ne misli na to i ne nastoji da kroz učenje
stekne izgled dokoličarskog obilja i gospodstva. Dokoli
čarski život, vođen neprekidno kroz nekoliko generacija,
naročito ostavlja stalan, vidljiv utisak u pogledu izgleda
osobe, a još više u navikama ponašanja i držanja.
Međutim, svi ovi znaci nagomilanog dokoličarskog života
i savršenosti u lepom ponašanju, do kojih se dolazi
pasivnim navikavanjem, mogu se dalje usavršiti brigom i
revnosnim sticanjem znakova počasne dokolice, a onda
sprovođenjem izlaganja tih pomoćnih znakova
oslobođenja od
zaposlenja putem naporne i sistematske discipline.
Prosto rečeno, to je tačka na kojoj marljivo primenjivanje
truda i troškova može materijalno unaprediti postizanje
pristojne veštine u pravilima pristojnosti dokoličarske
klase. Obrnuto, ukoliko je veći stepen usavršenosti i
očigledniji dokaz o visokom stepenu naviknutosti na
ritual koji ne služi nikakvom unosnom niti kakvom
drugom direktno korisnom cilju, utoliko je veća i
potrošnja vremena i sredstava za koje se pretpostavlja da
su potrebni za sticanje ovih kvaliteta, te je veći i dobar
ugled koji iz ovoga proizlazi. Otuda proističe da se u
takmičarskoj

104
borbi za usavršavanje u dobrim manirima mnogo truda
ulaže na negovanje običaja lepog ponašanja; a zbog toga
se i pojedinosti lepog ponašanja razvijaju u razgranatu
disciplinu, kojoj se moraju podvrći svi oni koji žele da ih
u pogledu ugleda smatraju besprekornima. Zbog toga, s
druge strane, ovo isticanje dokoličarstva od kog proističe
etikecija prerasta postepeno u mučnu vežbu ponašanja i
školovanja ukusa i diskriminacije u odnosu na to koji su
potrošni artikli pristojni i koji su pristojni načini nji
hove potrošnje.
U vezi s tim, vredno je pomena da je mogućnost
stvaranja patoloških i drugih mentalnih osobina lica i
načina putem pametnog oponašanja i sistematske vežbe
iskorišćena za promišljeno stvaranje izvesne kulturne
klase, često s vrlo srećnim rezultatom. Na taj način,
procesom, koji je obično poznat kao snobizam, postiže se
sinkopatska evolucija plemenitog roda i odgoja u
slučajevima znatnog broja porodica i porodičnih loza. Ovo
sinkopatsko plemenito poreklo daje rezultate — u
pogledu svoje korisnosti, kao faktor dokoličarske klase u
stanovništvu — koji uopšte nisu suštinski niži u odnosu
na druge koji su
pretrpeli duže ili manje uporno vežbanje u novčanim
pravilima pristojnosti.
Pored toga, postoje i drugi marljivi stepeni
prilagođavanja poslednjim priznatim zakonima
preciznosti u pogledu pristojnih sredstava i način
potrošnje. Razlike između jedne i druge osobe u stepenu
prilagođenosti odgovarajućem idealu mogu se porediti, a
lica se mogu gradirati i svrstavati sa izvesnom tačnošću i
uspehom prema progresivnoj skali manira i odgoja.
Ocena uglednosti u ovom pogledu obično se donosi
slobodno, na osnovu prilagođavanja priznatim kanonima
ukusa i ovim stvarima i bez svesnog poklanjanja pažnje
novčanom položaju ili stepenu dokoličarstva bilo kog od
datih kandidata za sticanje ugleda. Međutim, kanoni
ukusa prema kojima se ocena dodeljuje pod stalnim su
nadzorom zakona isti
canja dokolice i stalno podležu promenama i revizijama,
kako bi se što više prilagodili zahtevima toga zakona.
Tako da, iako neposredna osnova za diskriminaciju može
biti neke druge vrste, ipak je uvrežen princip i
najsigurniji znak dobrog odgoja zahtev za solidno i
očigledno

105
traćenje vremena. Može biti izvesnih znatnih variranja
detalja unutar ovoga principa, ali to su samo odstupanja
u pogledu oblika i izraza, a ne u pogledu suštine.
Mnoge ljubaznosti iz svakodnevnih kontakta su,
naravno, neposredni izrazi poštovanja i dobre volje, te u
većini slučajeva nema potrebe da se taj elemenat
ponašanja prati unatrag do neke osnove na kojoj se ugled
temelji kako bi se objasnila bilo njegova prisutnost, bilo
odobravanje s kojim se na njega gleda. Međutim, to se ne
odnosi i na zakone lepog ponašanja. Ovi poslednji su
izrazi statusa. Naravno da je svakome ko to hoće da vidi
dovoljno jasno da je naše držanje prema slugama i
drugim novčano zavisnim licima — držanje superiornog
učesnika u izvesnom odnosu statusa, iako su ove
manifestacije često jako modifikovane i ublažene u
odnosu na prvobitno izražavanje grube dominacije. Na
sličan način
naše držanje prema pretpostavljenima, a dobrim delom i
prema jednakima, pokazuje više ili manje
konvencionalizovan stav potčinjenosti. Setite se
gospodske pojave ponositog gospodina ili gospođe, koja
toliko svedoči o dominaciji i nezavisnosti nad
ekonomskim okolnostima i koja se istovremeno sa toliko
ubedljive snage obraća našem
shvatanju ispravnog i gracioznog. Među tom najvišom
dokoličarskom klasom, koja nema nikog više iznad sebe i
malo jednakih sebi, pravila lepog ponašanja nalaze svoj
najpuniji i najzreliji izraz; a ta najviša klasa isto tako daje
pravilima lepog ponašanja onu definitivnu formulaciju
koja služi kao kanon pristojnosti za sve ostale niže klase.
U ovom slučaju, isto tako, reč je, sasvim očigledno, i o
zakonima statusa, koji jasno pokazuju da ih nije moguće
uskladiti sa bilo kakvim vulgarnim proizvodnim radom.
Božanska sigurnost i kraljevska ljubaznost, svojstvena
onima koji su navikli da zahtevaju potčinjavanje i da ne
brinu o sutrašnjici, urođeno je pravo i znak gospodina u
njegovom najboljem obliku. A, po popularnom shvatanju,
to je i više od toga, jer se takvo ponašanje prihvata kao
suštinski atribut više vrednosti, pred kojom je običan
čovek niskog porekla srećan da se ponizi i pokori.

106
 Kao što je ukazano u jednoj ranijoj glavi, postoje
razlozi za verovanje da je institucija vlasništva počela
vlasništvom nad licima, u prvom redu nad ženama.
Podsticaji za sticanje takve imovine su očigledno bili
sledeći: 1) sklonost dominaciji i prinudi; 2) korisnost
takvih lica kao dokaza moći njihovog vlasnika; 3)
korisnost njihovih usluga.
Lične usluge zauzimaju posebno mesto u
ekonomskom razvitku. U vreme stadijuma
kvazimiroljubive proizvodnje, a naročito tokom ranijeg
razvitka proizvodnje unutar granica ovog opšteg stepena
razvitka, dominantan motiv za sticanje vlasništva u vidu
lica izgleda da je bila korisnost usluga ovih poslednjih.
Sluge se cene po njiho
vim uslugama. Ali dominacija ovog motiva nije rezultat
opadanja apsolutnog značaja drugih dveju korisnosti
koje su se od slugu imale. Pre će biti da su promenjene
životne okolnosti potencirale korisnost sluga za ovu
poslednju pomenutu svrhu. Žene i drugi robovi visoko se
cene i kao dokaz bogatstva i kao sredstva za akumulaciju
bogatstva. Oni su, zajedno sa stokom ako je pleme
pastirsko, uobičajen oblik investiranja radi profita.
Žensko ropstvo je bilo u tolikoj meri u stanju da da
karakter ekonomskom životu i kvazimiroljubivoj kulturi,
da žena čak počinje da služi kao jedinica vrednosti među
narodima koji žive u doba takve kulture — kao, na
primer, u Homerovo doba. Tamo, gde je takav slučaj,
teško da se može dovesti u pitanje da je osnova
proizvodnog sistema ropstvo pokretnina i da su žene
obično robovi. Osnovni, svuda prisutni ljudski odnos u
takvom sistemu jeste odnos gospodara i sluge. Priznati
dokaz bogatstva je posedovanje mnoštva žena, a uskoro i
drugih robova koji se zapošljavaju služenjem
gospodarevoj ličnosti i proizvodnjom robe za njega.
Uskoro dolazi do podele rada, pa lično služenje i
negovanje gospodara postaje naročita dužnost izvesnog
dela slugu, dok se drugi, koji su potpuno zaposleni
pravim proizvodnim zanimanjima, sve više odvajaju od
svih neposrednih odnosa s ličnošću njihovog vlasnika.
Istovremeno se one sluge čija je dužnost lično služenje
postepeno oslobađaju produktivne radinosti koja se vrši
radi zarade.

107
 Ovaj proces progresivnog oslobođenja od običnih
proizvodnih poslova će obično početi sa oslobođenjem
žene ili glavne žene. Pošto je zajednica napredovala do
ustaljenog načina života, zarobljavanje žena
neprijateljskih plemena kao uobičajen izvor snabdevanja
ženama postaje nemoguće. Tamo gde je taj napredak
postignut, glavna žena je obično plemenite krvi, i ta
činjenica ubrzava njeno oslobođenje od prostih poslova.
Na ovom mestu ne možemo raspravljati o tome na koji je
način došlo do pojma o plemenitoj krvi, niti o ulozi koju
taj pojam igra u razvitku braka. Za našu svrhu je
dovoljno da se kaže da je plemenita krv ona krv koja je
oplemenjena produženim kontaktom s akumuliranim
bogatstvom ili sa stalnom povlasticom. Žena s takvom
prošlošću radije se uzima za brak kako zato što se time
stupa u savezništvo s njenim moćnim rođacima tako i
zbog toga što se smatra da je krvi koja je bila povezana s
mnogo dobara i velikom moći prirođena viša vrednost.
Ona će ipak biti samo pokretna imovina svog muža, kao
što je pre no što je kupljena bila pokretna imovina svoga
oca, ali ona je istovremeno od svoga oca nasledila
plemenitu krv. Usled toga se smatra moralno neumesnim
da se ona bavi ponižavajućim poslovima zajedno sa
ostalim slugama. Ma koliko ona bila potčinjena svome
gospodaru i ma koliko bila inferiorna u odnosu na muške
članove društvene sredine u koju je stavljena svojim
rođenjem,
princip da je plemenitost prenosna učiniće da se ona
postavi iznad običnih robova; a čim ovaj princip poprimi
snagu propisa, on će joj u izvesnoj meri podariti
prerogativ dokoličarstva, koji je osnovni znak plemenitog
porekla. Razvitkom proizvodnje i nagomilavanjem poseda
u relativno mali broj ruku, uobičajeni standard bogatstva
gornje klase se diže. Ista tendencija oslobođenja od
zanata, a kasnije i od služmskih domaćih poslova,
pojaviće se i u pogledu drugih žena, ako ih ima, a isto
tako i u odnosu na ostale sluge koje neposredno dvore
ličnosti svoga gospodara. Što je odnos u kome se sluga
nalazi prema ličnosti gospodara dalji — oslobođenje
dolazi sve sporije.
Ako gospodareva novčana situacija to dozvoljava,
dolazi do stvaranja specijalne klase ličnih slugu, jer se

108
toj ličnoj službi vremenom pripisuje veoma ozbiljan
značaj. Ličnost gospodara, koji je otelovljenje vrednosti i
časti, najvažnija je stvar. Kako radi njegovog ugleda u
zajednici tako i radi njegovog samopoštovanja, na njegov
najmanji mig on mora biti uslužen efikasnim
specijalizovanim slugama, čije dvorenje njegove ličnosti
ne sme biti ometano bilo kakvim sporednim zanimanjima.
Ove specijalizovane sluge više služe za pokazivanje, nego
za službu koju stvarno vrše. Ukoliko se ne drže samo
radi pokazivanja, oni pružaju zadovoljenje svome
gospodaru uglavnom time što pružaju mogućnost
manifestovanja njegove sklonosti za dominacijom. Istina,
briga o stalnom povećanju domaćeg aparata može da
zahteva
ulaganje posebnog truda; ali, pošto se aparat obično
povećava da bi služio kao sredstvo za postizanje ugleda a
ne radi udobnosti, ta činjenica nije od veće važnosti. Sve
ove vrste korisnosti bolje se postižu većim brojem visoko
specijalizovanih slugu. Tako dolazi do stalnog
povećavanja diferencijacije i multiplikacije domaćih i
ličnih slugu, a uporedo s tim i do progresivnog
oslobođenja ovih slugu od produktivnog rada. Pošto oni
služe samo kao dokaz za sposobnost plaćanja, služba
takvih domaćih slugu stalno teži da sadrži sve manje
vrednosti — i, na kraju, njihovo služenje teži da postane
samo nominalno. Ovo se naročito odnosi na one sluge
koje najneposrednije i najočiglednije dvore svog
gospodara. Tako dolazi do toga da se njihova korisnost
sastoji najvećim delom u isticanju njihovog oslobođenja
od produktivnog rada i u dokazu koji to oslobođenje
pruža o bogatstvu i moći njihovog gospodara.
Posle izvesnog napretka ostvarenog u praksi
zapošljavanja specijalnog aparata slugu za isticanje
dokolice na ovaj način, za ovakve usluge — koje treba da
nametljivo izlažu sluge pogledu — radije se uzimaju
muškarci nego žene. Muškarci, naročito krepki, pristali
momci — kakvi treba da budu lakeji i ostale sluge —
očigledno su snažniji i skuplji od žena. Oni su
opremljeniji za ovakav posao jer su u stanju da posluže
kao dokaz većeg traćenja vremena i ljudske energije. Tako
dolazi do toga da u ekonomiji dokoličarske klase
zaposlena domaćica ranijih

109
patrijarhalnih dana, sa svojom pratnjom vrednih kućnih
pomoćnica, sada ustupa mesto dami i lakeju.
U svakom stepenu i u svako doba života, kao i u
svakom stadijumu ekonomskog razvitka, dokoličarstvo
dame i lakeja se razlikuje od dokoličarstva gospodina —
glave domaćinstva — utoliko što njihova zanimanja imaju
prividan izgled radinosti. Ta zanimanja u velikoj meri
uzimaju oblik marljivog dvorenja gospodara ili održavanja
i usavršavanja domaćih stvari; tako da je to dokoličarstvo
samo utoliko što se vrši mali ili nikakav produktivan rad,
a ne dokoličarstvo u smislu da je odsutna svaka
pretenzija na rad. Dužnosti koje gospođa obavlja, ili koje
vrše domaće usluge, često su teške i usmerene ciljevima
koji se smatraju krajnje potrebnim za udobnost celog
domaćinstva. Ukoliko te dužnosti dovode do fizičke
sposobnosti ili udobnosti gospodara, ili ostatka
domaćinstva, one treba da se smatraju produktivnim.
Samo ostatak zanimanja, koji ostaje posle odbijanja ovog
efektivnog rada, može se klasirati kao vršenje
dokoličarstva.
Međutim, mnoge dužnosti koje se u savremenom
svakodnevnom životu smatraju domaćinskim brigama,
kao i mnoge „neophodnosti" potrebne za udobnu
egzistenciju
civilizovanog veka, samo su ceremonijalnog karaktera.
One se zato ispravno klasiraju kao vršenje dokoličarstva
u smislu u kome je taj termin ovde upotrebljavan. One
ipak mogu biti imperativno nužne sa gledišta pristojne
egzistencjig; one čak mogu biti nužne za ličnu udobnost,
pa ipak mogu biti uglavnom ili potpuno ceremonijalnog
karaktera. Međutim, ukoliko su ovakvog karaktera, one
su ipak imperativne i potrebne, pošto smo mi naučeni da
ih tražimo i pošto će, inače, biti povređena ceremonijalna
čistoća ili dostojanstvenost. Bez njih mi se osećamo
neugodno, ali ne zbog toga što njihovo odsustvo
prouzrokuje direktno fizičku neudobnost; ukus koji nije
tako odgojen da pravi diskriminaciju između
konvencionalnog dobra i konvencionalnog zla neće biti
povređen njihovim odsustvom. U onolikoj meri u kolikoj
je sve ovo tačno, rad utrošen na ove usluge treba da se
klasira kao dokolica; a kada ga ne vrši ekonomski
slobodna i samoodlučujuća glava institucije, onda ga
treba klasirati kao za
stupničku dokolicu.

110
 Zastupničko dokoličarstvo koje vrše domaćice i
sluge, a u vidu kućnih poslova, mogu se često razviti u
dirinčenje, naročito u slučajevima kada je takmičenje za
sticanje ugleda naporno i neposredno. To je slučaj u
savremenom životu. Gde se to događa, služba u
domaćinstvu koja sačinjava dužnosti ove služinske klase
može se s pravom označiti kao protraćen napor pre nego
kao zastupnička dokolica. Međutim, ovaj drugi termin
ima prednost u tome što pokazuje liniju razvoja tih
domaćih dužnosti, a isto tako precizno označava bitnu
ekonomsku osnovu njihove korisnosti; jer, ta zanimanja
su uglavnom korisna kao način pripisivanja novčanog
ugleda gospodaru ili celom domaćinstvu na osnovu toga
što je određena količina vremena i napora u tu svrhu
protraćena na vidljiv i istaknut način.
Na taj način se javlja pomoćna ili izvedena
dokoličarska klasa, čija je dužnost vršenje zastupničke
dokolice u interesu ugleda prvenstvene ili zakonite
dokoličarske klase. Ova zastupnička dokoličarska klasa
razlikuje se od prave dokoličarske klase po
karakterističnim osobinama njenog uobičajenog načina
života. Dokolica gospodarske klase je, bar prividno,
uživanje u sklonosti izbe-
gavanju rada, i pretpostavlja se da ona doprinosi
gospodarevoj sreći i smislu života. Međutim, dokolica
služinske klase oslobođene od produktivnog rada je u
izvesnom smislu delanje koje se od njih zahteva i nije
normalno ili prvenstveno usmereno ka njihovoj vlastitoj
udobnosti. Dokolica sluge nije njegova sopstvena
dokolica. Ukoliko je on sluga u punom smislu, a ne
istovremeno i član nižeg reda prve dokoličarske klase,
njegova dokolica se normalno krije pod maskom
specijalizovane dužnosti usmerene unapređenju životnog
smisla njegovog gospodara. Dokaz ovog odnosa
potčinjenosti je vidljivo prisutan u sluginom ponašanju i
načinu života. Često je isti slučaj i sa ženom kroz ceo
produženi ekonomski stadijum, tokom kog je ona još
uvek prvenstveno sluga — to jest tako dugo dok ostaje na
snazi domaćinstvo s muškarcem kao glavom
domaćinstva. U cilju zadovoljavanja zahteva životnog
obrasca dokoličarske klase, sluga ne samo da treba da
pokaže stav podređenosti, nego i rezultate specijalne
obuke i prakse u podređenosti. Sluga ili žena ne

111
samo da treba da vrše izvesne dužnosti i pokažu servilni
temperament, nego se isto tako imperativno postavlja da
oni pokažu i izvesnu stečenu veštinu u taktici
potčinjenosti — uvežbanu usklađenost s kanonima
efektivne i upadljive potčinjenosti. Čak i danas upravo
ta sposobnost i stečena veština u formalnom manifesto
van ju ser
vilnog odnosa sačinjava glavni elemenat korisnosti naših
visokoplaćenih slugu, kao i jedan od glavnih elemenata
dobro odgojene domaćice.
Prva stvar koju dobar sluga treba da poseduje jeste
da zna dobro da istakne svoje mesto i položaj. Nije
dovoljno da zna kako da postigne izvesne željene
mehaničke rezultate; on, pre svega, mora da zna kako će
te rezultate postići u odgovarajućoj formi. Služenje u kući
je, može se reći, više duhovna nego mehanička funkcija.
Postepeno izrasta čitav, detaljno razrađen, sistem
etikecije, koji specifično reguliše način na koji treba da se
vrši ova za
stupnička dokolica služinske klase. Svako udaljavanje od
ovih kanona osuđuje se ne toliko zbog toga što to odaje
nedostatke u mehaničkoj korisnosti, ili čak ni zbog toga
što to pokazuje odsustvo servilnog stava i temperamenta,
nego jer to, u konačnoj analizi, pokazuje odsustvo
specijalne obuke. Specijalna obuka u ličnoj službi
zahteva mnogo vremena i truda, pa tamo gde je ona u
velikom stepenu prisutna — to dokazuje da sluga koji je
poseduje nije, niti je bio, angažovan u uobičajenim
produktivnim poslovima. To je prima facie dokaz
zastupničke dokolice,
koja se prostire daleko u prošlost. Na taj način obučena
posluga pruža korist ne samo u smislu da zadovoljava
gospodarevu želju za dobrim i veštim i njegovu sklonost
ka isticanju dominacije nad onima čiji su životi potčinjeni
njegovom, nego ona koristi i za dokazivanje mnogo veće
potrošnje ljudskih usluga nego što bi to bio slučaj kada bi
postojalo samo isticanje sadašnje dokolice od strane
neobučene osobe. Ozbiljna je sramota ako bi gospodinov
sobar ili lakej vršio dužnost oko stola ili kočija svoga
gospodara na takav način, lišen dobre forme, kao da je
njegovo uobičajeno zanimanje, možda, oranje ili čuvanje
stoke. Takav nespretan rad bi značio nemogućnost
gospodarevu da sebi priušti usluge obučenih slugu; to
jest, to bi značilo nesposobnost da se plati za potrošnju

112
vremena, truda i učenja potrebnih za spremanje
obučenog sluge u specijalne svrhe služenja po striktnim
zakonima dobre forme. Ako slugino delanje pokazuje
nedostatak sredstava od strane njegovog gospodara, onda
ono opovrgava njegov glavni suštinski cilj; jer, glavna
svrha slugu je da pruže dokaz o gospodarevim
mogućnostima plaćanja.
Ovo što smo izneli može se shvatiti kao da se
podrazumeva da se prekršaj držanja nedovoljno obučenih
slugu sastoji u tome što to neposredno označava jevtinoću
i korisnost. To, naravno, nije tačno. Veza je mnogo manje
direktna. Ono što se ovde događa je ono što se događa
uopšte. Svaka stvar koja nam se svidi u početku na
nekim drugim osnovama kasnije počinje da nam se sviđa
kao stvar koja sama po sebi pruža izvesno zadovoljenje;
ona postaje u načinima našeg mišljenja suštinski
ispravna. Međutim, da bi se učvrstio kao pozitivan, svaki
specifični kanon dobrog ponašanja mora i dalje imati
podršku, ili se bar ne sme suprotstavljati onom običaju ili
sklonosti koji predstavljaju normu njegovog razvoja.
Potreba zastupničke dokolice ili isticanja potrošnje usluga
jeste dominantni podsticaj za držanje slugu. Dokle god
ovo stoji, može se bez mnogo raspravljanja reći da bi
svako udaljavanje od prihvaćenih običaja koje bi značilo
skraćivanje učenja u službi bilo nepodnošljivo. Zahtev za
skupom zastupničkom dokolicom deluje posredno,
selektivno, tako što upravlja formiranjem našeg ukusa —
našeg shvatanja šta je ispravno u ovim stvarima — i tako
iskorenjuje nekonformistička skretanja time što ih ne
odo
brava. Uporedo sa porastom standarda bogatstva koji je
prihvaćen na osnovu zajedničke saglasnosti, posedovanje
i eksploatacija slugu kao sredstvo za pokazivanje viška
trpi izvesno rafiniranje. Posedovanje i održavanje robova
zaposlenih u proizvodnji robe dokazuje bogatstvo i snagu,
ali držanje slugu koji ništa ne proizvode dokazuje još veće
bogatstvo i viši položaj. Po tom principu stvara se klasa
slugu — ukoliko brojnija, utoliko bolja — čija je
jedina dužnost da idiotski besciljno dvore ličnost svoga
vlasnika i tako jasno pokazuju njegovu mogućnost da
neproduktivno troši ogromnu količinu usluga. Pojavljuje
se podela rada među slugama ili štićenicima koji provode
8 Teorija dokoličarske klase

113
svoj život u održavanju časti gospodina dokoličara. Tako,
dok jedna grupa proizvodi za njega robu, druga grupa,
obično na čelu sa ženom ili glavnom ženom, troši u
dokolici za njega; time se dokazuje njegova sposobnost
da izdrži veliku novčanu štetu a da se to ne oseti na
obilju koje ima.
Ovaj donekle idealizovani i dijagramski pregled
razvitka i prirode kućne posluge najvernije je izražen na
onom kulturnom stupnju koji je ovde nazvan —
kvazimiroljubivim stupnjem proizvodnje. Na ovom
stupnju se lično služenje prvi put penje do položaja
ekonomske institucije, i na ovom stupnju ono zauzima
najvažnije mesto u obrascu života zajednice. U
kulturnom redosledu kvazimiroljubivi stupanj dolazi iza
pravog varvarskog stupnja, a oba su suksesivne faze
varvarskog života. Njegova karakteristika je formalno
poštovanje mira i reda, a istovremeno u životu na tom
staraju postoji i suviše nasilja i klasnog antagonizma da
bi se mogao nazvati miroljubivim u punom smislu reči.
Za mnoge svrhe i sa neke druge tačke gledišta, a ne
ekonomske, on bi se isto tako mogao nazvati stupnjem
statusa. Metodi ljudskih odnosa na tom kulturnom nivou
su lepo obuhvaćeni ovim terminom. Međutim, termin
„kvazimiroljubiv" je bolji kao opisni termin koji treba da
okarakteriše preovlađujuće metode u proizvodnji i da
pokaže smer proizvodnog razvitka na toj tački
ekonomske evolucije. Što se tiče zajednica zapadne
kulture, ova faza ekonomskog razvitka verovatno pripada
prošlosti; izuzetak čini brojno mala ali veoma izrazita
frakcija zajednice kod koje je način mišljenja,
karakterističan za varvarsku kulturu, pretrpeo relativno
neznatnu promenu.
Lično služenje je još uvek elemenat od velike
ekonomske važnosti, naročito u pogledu raspodele i
potrošnje robe; ali njen relativni značaj je čak i u tom
smislu, bez sumnje, mnogo manji nego što je bio. Vreme
procvata zastupničke dokolice, svakako, pre pripada
prošlosti
nego sadašnjosti, a njegov najverniji izraz se danas može
naći u obrascu života više dokoličarske klase. Ovoj klasi
savremena kultura duguje veoma mnogo za očuvanje
tradicija, običaja i načina mišljenja koji pripadaju sta-

114
rijem kulturnom nivou, bar što se tiče njihovog šireg
prihvatanja i najvišeg razvitka.
Mehanička sredstva za udobnosti svakodnevnog
života veoma su razvijena u savremenim proizvodnim
zajednicama. To je u tolikoj meri slučaj, da niko ne bi
upotrebio lične sluge; ili čak domaće sluge koje bilo vrste,
da nije kanona uglednosti koji su tradicijom preneti iz
ranijeg doba. Jedini izuzeci bi bile sluge zaposlene radi
nege bolesnih i maloumnih. Međutim, takve sluge se pre
mogu smatrati obučenim bolničarima nego domaćim
slugama i zato su oni više prividan nego stvarni izuzetak
pravilu.
Na primer, neposredni razlog za držanje domaćih
slugu u umereno bogatom savremenom domaćinstvu
jeste, tobože, taj što članovi domaćinstva nisu u stanju
da bez povrede vlastite udobnosti vrše rad koji takva
savremena ustanova zahteva. Razlozi zbog kojih oni nisu
u stanju da obavljaju taj posao su: 1) da imaju i suviše
„društvenih dužnosti", 2) da je rad koji treba obaviti i
suviše težak i obiman.
Ova dva razloga se mogu objasniti na ovaj način.
1) Po mandatnom zakoniku pristojnosti, vreme i trud
članova takvog domaćinstva treba da se prividno
provede u vršenju izrazite dokolice u obliku poseta,
vožnji, klubova, šivaćih serklova, sporta, dobrotvornih
organizacija i drugih sličnih društvenih funkcija. Osobe
koje svoje vreme i energiju troše na ovakav način
priznaju privatno da su sva ta bavljenja, kao i povremeno
poklanjanje pažnje odelu i drugim vrstama izrazite
potrošnje, vrlo dosadna, ali da ih je nemoguće sasvim
izbeći.
2) Po zahtevima isticanja potrošnje robe, način živ-
ljenja je postao veoma složen i mučan u pogledu
stanovanja, nameštaja, luksuznih svaštarija, garderobe i
ishrane, tako da potrošači ovih artikala ne mogu u tome
da se snađu bez tuđe pomoći. Lični kontakt s najmljenim
licima čija se pomoć traži radi ispunjavanja rutinske
pristojnosti obično je neugodna članovima domaćinstva,
ali njihova se prisutnost trpi i plaća da bi se na njih
preneo
jedan deo tereta u toj mučnoj potrošnji robe
domaćinstva. Prisutnost domaćih slugu, kao i toliko
velikog broja

115
specijalnih ličnih slugu, jeste ustupanje fizičke udobnosti
moralnoj potrebi za novčanom pristojnošću.
Najšira manifestacija zastupničke dokolice u
savremenom životu sastoji se od takozvanih domaćinskih
dužnosti. Te dužnosti brzo postaju takve vrste dužnosti
koje se vrše, ne toliko radi lične koristi glave
domaćinstva,
koliko radi uglednosti domaćinstva uzetog kao
jedinstveno telo — skupine u kojoj se domaćica kao član
nalazi u položaju tobožnje jednakosti. Uporedo s
udaljavanjem domaćinstva od njegove arhaične osnove
posedničkog
braka, te domaćinske dužnosti teže da se izdvoje iz
kategorije zastupničke dokolice u svom prvobitnom
smislu
(osim u onolikoj meri u kolikoj ih vrše najamne sluge). To
znači da, pošto je zastupnička dokolica moguća samo na
osnovu statusa ili najamne službe, nestanak odnosa
statusa iz ljudskih opštenja u bilo kom momentu dovodi
do nestanka zastupničke dokolice u istoj srazmeri.
Međutim, mora se dodati — kao ograda od te ograde —
da, dokle god postoji domaćinstvo, makar i sa dve
starešine, ova vrsta neproduktivnog rada koji se vrši u
interesu uglednosti domaćinstva mora se još uvek
klasirati kao zastupnička dokolica, iako u nešto
izmenjenom vidu. To je sada dokolica koja se vrši za
kvazilično korporativno domaćinstvo, umesto, kao ranije,
za posedničkog starešinu domaćinstva.
 Glava IV

ISTICANJE POTROŠNJE

Kada je bilo reči o evoluciji zastupničke dokoličarske

klase i o njenom izdvajanju iz opšteg skupa radnih klasa,
spomenuta je i daljnja podela rada — podela rada među
raznim služinskim klasama. Jedan deo služinske klase,
uglavnom sastavljen od onih lica čije je glavno zanimanje
zastupnička dokolica, počinje da prima novi, dodatni niz
dužnosti — zastupničku potrošnju robe. Najočigledniji
vid u kome se ova potrošnja manifestuje jeste nošenje
livreja i zauzimanje prostranih odaja namenjenih
slugama. Drugi, ništa manje napadan i efektivan oblik
zastupničke potrošnje, a koji je mnogo obuhvatniji i
preovlađujući, jeste potrošnja hrane, odela, stambenih
prostorija i nameštaja od strane gospodarice i ostalog
domaćeg osoblja.
Međutim, još mnogo pre pojave gospodarice u
ekonomskoj evoluciji, na jednoj ranijoj tački razvitka,
specijalizovana potrošnja robe kao dokaz novčane moći
počela je da deluje kao manje ili više izgrađen sistem.
Počeci izdvajanja u potrošnji pojavljuju se čak mnogo pre
bilo čega što bi se opravdano moglo nazvati novča
nom moći. Ono se može nazreti još u početnoj fazi
pljačkaške kulture, a postoji čak i nagoveštaj da je u
ovom pogledu postojalo izvesno početno izdvajanje još
pre početka pljačkaškog života. Najprimitivnije izdvajanje
u potrošnji je slično sa onim docnijim izdvajanjem s
kojim smo svi mi tako intimno upoznati utoliko što su
oba uglavnom ceremonijalnog karaktera, ali, za razliku
od

149
poslednjeg, ovo prvobitno izdvajanje ne počiva na razlici
u akumuliranom bogatstvu. Korisnost potrošnje kao
dokaza bogatstva treba smatrati izvedenim proizvodom.
To je prilagođavanje za novu svrhu, putem selektivnog
procesa, distinkcije koja je prethodno postojala i duboko
se usadila u ljudskom načinu mišljenja.
0 ranijim fazama pljačkaške kulture jedino
ekonomsko izdvajanje predstavlja izvesna široka
distinkcija između počasne više klase sastavljene od
sposobnih ljudi, s jedne strane, i niže podređene klase
radnih žena, s druge strane. Prema idealnom obrascu
života koji je bio na snazi u to vreme, dužnost je ljudi da
troše ono što žene proizvode. Ona potrošnja koja otpada
na žene je samo od drugostepenog značaja za njihov rad;
to je sredstvo koje omogućava da one nastave s radom, a
ne potrošnja usmerena ka njihovoj vlastitoj udobnosti i
pot
punosti života. Neproduktivna potrošnja robe je počasna,
prvenstveno kao znak moći i danak ljudskom
dostojanstvu; u drugom redu ona postaje sama po sebi
suštinski počasna, a naročito potrošnja onih stvari koje
su se smatrale specijalno poželjnim. Potrošnja izabranih
artikala hrane, a vrlo često i retkih artikala za
ukrašavanje, postaje tabu za žene i decu; a ako postoji
niža (služinska) klasa ljudi, tabu se proširuje i na njih.
Daljnjim napretkom kulture ovaj tabu se može izmeniti u
običan manje ili više strog običaj; međutim, bez obzira na
to šta predstavlja te
oretsku bazu distinkcije koja se podržava, bilo da je to
tabu ili neka šira konvencija, karakteristike uobičajenog
obrasca potrošnje ne menjaju se tako lako. Kada je
postignut kvazimiroljubivi stupanj proizvodnje, sa svojom
osnovnom institucijom ropstva pokretne imovine, postoji
i dalje opšti princip, koji se primenjuje manje ili više
rigorozno, da niža, proizvodna klasa treba da troši samo
onoliko koliko je neophodno za njeno održavanje. Po
prirodi stvari, luksuzni predmeti i životne udobnosti
pripadaju isključivo dokoličarskoj klasi. Pod pretnjom
tabuom, izvesne namirnice, a naročito ižvesna pića strogo
se rezervišu za upotrebu više klase.
Ceremonijalna diferencijacija namirnica najbolje se
vidi u upotrebi pića i narkotika. Ako su ti artikli
potrošnje skupi, onda se smatra da su plemeniti i
počasni. Zato

118
niže klase, prvenstveno žene, moraju da se uzdržavaju od
tih stimulanata, osim u zemljama gde se do njih može
doći po veoma niskoj ceni. Počev od starina pa sve do
kraja patrijarhalnog doba žene su imale dužnost da
pripremaju i služe te luksuzne stvari, a samo ljudi
plemenitog roda i odgoja su imali privilegiju da ih troše.
Pijanstvo i ostale patološke posledice slobodne upotrebe
ovih stimulanata počinju zato sa svoje strane da popri
maju počasni karakter, pošto su oni posredni znaci višeg
društvenog položaja onih koji su u stanju da dozvole sebi
uživanje u njima. Bolesti prouzrokovane preteranom
upotrebom ovih stimulanata priznaju se među nekim
narodima kao muški atributi. Čak se događalo da je
naziv za neko bolesno stanje tela prouzrokovano
uživanjem stimulanata prešao u svakodnevni govor kao
sinonim za „plemenit" ili „otmen". Još u relativno ranom
stadijumu kulture simptomi skupocenog poroka su
konvencionalno prihvaćeni kao znaci višeg društvenog
položaja i tako su doveli do toga da postanu vrline koje
izazivaju poštovanje zajednice; međutim, uglednost koja
se pripisuje izvesnim skupim porocima dugo zadržava
dobar deo svoje snage tako da u znatnoj meri smanjuje
neodobravanje preteranog uživanja stimulanata kod
bogatih ili plemićkih klasa. Ista invidiozna distinkcija
povećava postojeće neodobravanje bilo kakvog uživanja
ove vrste od strane žena, mlađih i podređenih ljudi. Ta
invidiozna tradicionalna distinkcija nije izgubila u svojoj
snazi čak ni kod naprednijih naroda današnjice. Tamo
gde je primer, koji je dala dokoličarska klasa, zadržao
svoju imperativnu snagu u regulisanju običaja može se
primetiti da se žene u velikoj meri drže istog
tradicionalnog uzdržavanja u odnosu na stimulante.
Ova karakterizacija većeg uzdržavanja u upotrebi
stimulanata od strane žena iz uglednih klasa može
izgledati kao preterano rafiniranje logike na štetu zdravog
razuma. Međutim, postoje činjenice, koje su vrlo
pristupačne za svakog ko se potrudi da do njih dođe, a
152
koje govore o tome da je veća apstinencija žena delimično
rezultat izvesnog imperativneg običaja; a taj običaj je,
uopšte uzev, najjači tamo gde je patrijarhalna tradicija —
tradicija da je žena pokretna imovina — u najvećoj meri

153
zadržala svoju snagu. Prema toj tradiciji, koja je u velikoj
meri ograničena u pogledu svog obima i strogosti ali koja
još uvek nije izgubila svoje značenje, žena treba da troši
samo onoliko koliko je neophodno za njeno održavanje —
osim ukoliko njena potrošnja, veća od tog minimuma,
doprinosi udobnosti i dobrom ugledu njenog gospodara.
Potrošnja luksuznih artikala je u pravom smislu reči
potrošnja usmerena ka udobnostima samog potrošača i
zato
predstavlja znak gospodstva. Druga lica mogu trošiti
takve artikle samo na osnovu tolerancije gospodara. U
zajednicama gde je opšti način mišljenja u osnovi
formiran na temelju patrijarhalne tradicije možemo,
prema tome, očekivati ostatke tabua na luksuzne artikle
bar u tolikoj meri
da se po običaju osuđuje upotreba ovih artikala od strane
neslobodne i zavisne klase. Ovo se naročito odnosi na iz
vesne luksuzne artikle, čija bi upotreba od strane zavisne
klase osetno krnjila udobnosti ili zadovoljstva njihovih
gospodara, ili koji bi na nekim drugim osnovama bili
sumnjive legitimnosti. Po shvatanju velike konzervativne
srednje klase zapadne civilizacije, upotreba ovih
stimulanata je štetna bar iz jednog, ako ne iz oba ova
razloga; postoji i jedna činjenica i suviše značajna da bi
se preko nje smelo preći, a ta je da su baš među tim
buržoaskim klasama germanske kulture, s njihovim
duboko ukorenjenim patrijarhalnim navikama, žene u
najvećoj meri podvrgnute tabuu koji im zabranjuje
upotrebu narkotika i
alkoholnih pića. Uz mnoge ograde — kojih je bilo sve više
ukoliko je patrijarhalna tradicija postepeno slabila —
postoji opšte pravilo, koje se smatra ispravnim i
obaveznim, da žene mogu da troše ovakve artikle samo u
interesu svojih gospodara. Nameće se, svakako,
primedba da je trošenje na ženske haljine i kućne
luksuzne sitnice očigledan izuzetak od ovog pravila;
međutim, u nastavku ćemo videti da je to više prividan
nego suštinski izuzetak.
Za vreme ranijih stupnjeva ekonomskog razvitka
potrošnja robe bez ograničenja, naročito potrošnja boljih
vrsta robe — idealno uzevši, svake potrošnje koja prelazi
maksimum neophodan za opstanak — pripada normalno
dokoličarskoj klasi. Ovo ograničenje počinje da nestaje,
bar formalno, pošto je dostignut docniji miroljubivi
stupanj sa svojim privatnim posedovanjem robe i
proizvod-

120
nim sistemom zasnovanim na plaćenom radu i na sitnoj
kućnoj ekonomiji. Međutim, u vreme ranijeg
kvazimiroIjubivog stupnja, kada su se mnoge od tradicija
preko kojih je dokoličarska klasa uticala na ekonomski
život kasnijeg vremena oblikovale i ustaljivale, ovaj
princip je imao snagu običajnog zakona. On je služio kao
norma kojoj je potrošnja težila da se prilagodi, a svako
značajnije udaljavanje od njega smatrano je jeretičkim
oblikom, koji će, svakako, tokom daljeg razvitka, ranije
ili kasnije, biti eliminisan.
Gospodin dokoličar kvazimiroljubivog perioda, onda,
ne samo da troši sredstva za život iznad minimuma koji
je potreban za opstanak i fizičku sposobnost, nego
njegova potrošnja, uz to, podleže specijalizaciji u pogledu
kvaliteta robe koju on troši. On troši koliko hoće i Ono
što je najbolje u hrani, piću, narkoticima, zgradama,
uslugama, ukrasima, odeći, oružju i opremi, zabavama,
amajlijama i idolima ili božanstvima. U procesu
postepenog poboljšanja artikala za njegovu potrošnju
glavni princip i najneposredniji cilj ovih novina jeste, bez
sumnje, veća korisnost ovih usavršenijih i izrađenijih
proizvoda za ličnu udobnost i zadovoljstvo. Međutim, to
nije
jedini cilj njihove potrošnje. Kanon uglednosti je pri ruci
i on odmah poseže za takvim novotarijama koje su,
prema njegovim standardima, sposobne da prežive. Pošto
je trošenje ovih kvalitetnijih artikala potrošnje dokaz
bogatstva, ona postaje počasna; i obrnuto, neuspevanje
da se ona troši u potrebnim količinama i kvalitetu posta
je znak inferiornosti i nedostatka.
Ovo razvijanje tanane diskriminacije u pogledu
kvalitetnog isticanja u jelu, piću itd., sada počinje da
utiče ne samo na način života, nego isto tako na
školovanje i intelektualne aktivnosti gospodina
dokoličara. On više nije prosto uspešan, agresivan
mužjak, čovek pun snage, sredstava i neustrašivosti. Da
bi izbegao izvrgavanje ruglu, on mora isto tako da neguje
156
svoj ukus, jer je sada obavezan da sa izvesnom
prefinjenošću pravi diskriminaciju između onog što je
fino i onog što je prosto u potrošnoj robi. On postaje
poznavalac dobrih jela prema niihovim različitim
stepenima vrednosti, muških pića i đinđuva, lepih odela i
arhitekture, oružja, igara, igračica

157
i narkotika. Ovo negovanje estetskih sposobnosti zahteva
vreme i obuku, te zahtevi, koji se u ovom pravcu
gospodinu čine, teže da izmene njegov dokoličarski život
u više ili manje naporno učenje kako živeti životom
prividne dokolice na dostojan način. U tesnoj vezi sa
zahtevom da gospodin mora da troši u velikoj meri i od
prave vrste robe stoji zahtev da on mora znati kako da
vrši tu potrošnju na prikladan način. On mora voditi svoj
dokoli
čarski život u odgovarajućoj formi. Odatle nastaju lepi
maniri na način kako je to izneseno u jednoj ranijoj glavi.
Visokorazvijeni maniri i način života služe prilagođavanju
normi isticanja dokolice i isticanja potrošnje.
Isticanje potrošnje skupocene robe predstavlja za
gospodina dokoličara sredstvo za sticanje ugleda.
Nagomilavanjem bogatstva u njegovim rukama, njegov
vlastiti trud, nepotpomognut sa strane, neće biti dovoljan
da se na ovaj način u potrebnoj meri obilje u kome on
živi izloži videlu. Zato se pribegava pomoći prijatelja i
drugih takmičara time što im se daju skupoceni pokloni i
priređuju skupe gozbe i zabave. Pokloni su verovatno
nekog drugog porekla, a ne potiču od potrebe za ovakvim
naivnim razmetanjem, ali oni su vrlo rano počeli da stiču
svoju primenu u ovu svrhu i taj su karakter zadržali sve
do naših dana; tako je ova njihova primena već dugo
vremena ona suštinska osnova na kojoj ti običaji
počivaju. Skupocene zabave kao što su „potlači" ili 127

balovi specijalno su prilagođene da posluže ovoj svrsi.

Suparnik-takmičar s kojim domaćim hoće da napravi
poređenje pretvara se na taj način u sredstvo za taj cilj.
On troši kao

127 Gozba kod severnoameričkih Indijanaca, koju priređuje

aspirant na položaj poglavice. — Prim. prev.

122
zastupnik svog domaćina i istovremeno je svedok
potrošnje onog viška dobrih stvari koje njegov domaćin
ne može säm da utroši, a isto tako se pretvara i u
svedoka domaćinove veštine u etikeciji.
Za priređivanje skupocenih zabava postoje, naravno,
i dragi, veseliji motivi. Običaj prazničnih skupova je
verovatno proistekao iz društvenih i religioznih motiva;
ovi
motivi postoje i u kasnijem razvitku, ali nisu više jedini
motivi. Slavlja i zabave dokoličarske klase iz kasnijih
vremena mogu i dalje u izvesnoj manjoj meri da služe
religioznim potrebama i u izvesnom većem stepenu
potrebama rekreacije i gostoljublja, ali isto tako služe iz-
vesnoj invidioznoj svrsi; a one ovoj svrsi ne služe ništa
manje zbog toga što su obojene ovim neinvidioznim
motivima, koje je mnogo lakše priznati. Međutim,
ekonomski efekat ovih društvenih ljubaznosti nije zbog
toga smanjen ni u pogledu zastupničke potrošnje robe ni
u pogledu izlaganja teških i skupo plaćenih dostignuća u
etikeciji.
Uporedo s nagomilavanjem bogatstva, dokoličarska
klasa se dalje razvija u pogledu funkcije i strukture, a
rađa se i diferencijacija unutar klasa. Postoji više ili ma
nje izgrađen sistem ranga i stupnjeva. Ova diferencijacija
je dalje podsticana i nasleđivanjem bogatstva, kao i
odgovarajućim nasleđivanjem plemenitog porekla. S
nasleđivanjem plemenitog porekla ide i nasleđivanje
obavezne dokolice; a plemenito poreklo, dovoljno jako da
nalaže dokoličarski život, može se naslediti bez
odgovarajućeg
bogatstva potrebnog za održavanje dostojne dokolice.
Plemenita krv se može preneti bez dovoljno robe koja bi
obezbedila slobodnu potrošnju u potpunom miru. O-
datle potiče gospodin dokoličar bez sredstava, koji je već
ranije uzgred spomenut. Ova poluplemenita gospoda
dokoličari potpadaju pod sistem hijerarhijske gradacije.
Oni koji su bliže višim i najvišim stupnjevima bogate
dokoličarske klase bilo po rođenju bilo po bogatstvu, ili i
po jednom i po drugom, nadmašuju po rangu one čije je
poreklo posredno i udaljenije i one koji u pogledu novca
stoje slabije. Ovi niži stupnjevi, naročito oni bez sredstava
ili periferna gospoda dokoličari, vezuju se sistemom
vazalstva ili odanosti za veliku gospodu dokoličare. Oni
na taj način dobijaju, naravno, od svojih patrona, u
pogledu ugleda ili sredstava da vode dokoličarski život;
oni postaju njegovi dvorani ili pratioci, sluge. A pošto ih
njihov patron hrani i štiti, predstavljaju znake njegovog
ranga i zastupničke potrošače viška njegovog
bogatstva. Mnogi od ove usvojene gospode dokoličara
gube od vrednosti u svojim vlastitim očima, tako da se
neki teško mogu uopšte klasirati, a drugi samo
delimično, kao zastupnički potrošači. Međutim, oni od
njih koji sačinjavaju patronovu pratnju i čankolize mogu
se, bez ikakve

123
ograde, nazvati zastupničkim potrošačima. Mnogi od
ovih, opet, kao i mnogi od druge aristokracije manjeg
stepena, pridodali su sebi, sa svoje strane, veću ili manju
grupu zastupničkih potrošača u licima svojih žena i dece,
svojih slugu, pratilaca itd.
Za celu ovu gradiranu shemu zastupničke dokolice i
zastupničke potrošnje važi pravilo da se ove dužnosti
moraju obavljati na takav nekakav način, ili pod takvim
okolnostima ili u takvom znaku, da jasno ukazuju na
gospodara kome ta dokolica, odnosno potrošnja pripada i
kome, prema tome, treba po pravu da se pripiše
rezultirajuće povećanje ugleda. Potrošnja i dokolica koje
ova lica vrše za svoga gospodara ili patrona predstavljaju
izvesno investiranje s njegove strane, sa izgledom da se
poveća njegova slava. Što se tiče gozbi i darova — to je
prilično očigledno, i ugled namenjen domaćinu ili
darodavcu u ovom slučaju se neposredno nameće na
bazi opšte notornosti. U slučaju kada plaćenici i pratioci
vrše zastupničku
potrošnju, rezultirajući ugled u korist patrona se
podrazumeva na osnovu činjenice da oni stanuju u
blizini njegove ličnosti, tako da je svakom čoveku jasno
od kakvog izvora oni žive. Kada se na ovaj način grupa
čiji dobar ugled treba obezbediti za gospodara jako
poveća, traže se očiglednija sredstva da bi se pokazalo
pripisivanje zasluge za izvršenu dokolicu, i stoga dolaze u
modu uni
forme, značke i livreje. Nošenje uniformi ili livreja znači
znatan stepen zavisnosti, a može se čak reći da je to znak
robovanja, pravog ili prividnog. Nosioci uniformi se mogu
grubo podeliti u dve klase — slobodni i ropski, ili
plemeniti i prosti. Naravno, u praksi se tako strogo ne
oazi na ovu distinkciju; vrlo često se u jednom licu
mešaju manje ponižavajuće od prostih funkcija i manje
počasne od plemenitih funkcija. Ipak, zbog toga ne treba
prevideti opštu distinkciju. Postoji još jedna činjenica,
koja može uneti izvesnu zabunu u celu stvar. Naime, ova
osnovna distinkcija između plemenitog i prostog, koja
počiva na prirodi tobožnje usluge koja se vrši, pretvara
se, drugostepenom distinkcijom, u počasnu ili
ponižavajuću, zavisno od ranga osobe za koju se usluga
vrši ili čija se livreja nosi. Tako se one dužnosti, koje su
legitimno prava zanimanja dokoličarske klase, smatraju
plemeni-

124
tim. Takve dužnosti su: vladavina, ratovanje, lov, staranje
o oružju i opremi i slično — ukratko, one dužnosti koje se
mogu klasirati kao prividno pljačkaška zanimanja. S
druge strane, ona zanimanja koja, po pravilu, potpadaju
pod zanimanja proizvodne vrste smatraju se prostim—
kao, na primer, zanati ili drugi proizvodni poslovi,
služinski poslovi i slično. Međutim, izvesna prosta
dužnost koja se vrši za osobu vrlo visokog ranga može
postati počasna služba — kao, na primer, služba počasne
dame ili, kraljičine dvorske dame , kraljevog konjušara,
128

ili njegovog čuvara pasa. Ove dve poslednje funkcije

nagoveštavaju izvestan princip, koji ima opšti značaj.
Kada god, kao u ovim slučajevima, služinska dužnost o
kojoj je reč ima neke neposredne veze s prvobitnim
dokoličarskim zanimanjima ratovanja i lova, ona vrlo lako
poprima odrazni počasni karakter. Na taj način se može
pridati velika čast zanimanju koje po svojoj prirodi
pripada nižoj vrsti.
Tokom kasnijeg razvitka miroljubive proizvodnje
običaj zapošljavanja besposličarske vojske uniformisanih
naoružanih ljudi počinje postepeno da jenjava.
Zastupnička potrošnja od strane vazala koji nose znake
svoga
patrona ili gospodara svodi se na grupu slugu u
livrejama. Zato sada livreja počinje da u još većoj meri
biva znak robovanja — ili, bolje, servilnosti. Livreji
naoružanog pratioca je uvek pripisivano nešto od
počasnog karaktera, ali ovaj počasni karakter sasvim
nestaje kad livreja postaje isključivo znak služinčadi.
Livreja postaje odvratna gotovo svima od kojih se traži da
je nose. Mi smo još uvek toliko malo odmakli od stanja
stvarnog ropstva, da smo jako osetljivi kada nam se, i u
najmanjoj meri,

128 Na engleskom „Maid of Honour i Lady in Waiting to the

Queen", što, doslovno prevedeno, znači: ,"počasna služavka"
i „gospođa koja služi kraljicu". — Prim. prev.
pripisuje servilnost. Ova antipatija dolazi do izražaja čak i
u odnosu na livreje ili uniforme koje neke ustanove
propisuju kao odeću raspoznavanja za svoje nameštenike.
U ovoj zemlji ta averzija ide tako daleko da diskredituje
129

129 Sjedinjene Američke Države. — Prim. prev.

125
— u blagom i neodređenom obliku — i one državne
službenike, vojne i civilne, čija dužnost zahteva nošenje
livreje ili uniforme.
Nestankom robovanja broj zastupničkih potrošača
pridodatih dokoličarskoj gospodi teži da se u celini
smanji. Naravno, sličan slučaj je — i to možda u još većoj
meri — i sa vazalima koji za gospodu dokoličare obavljaju
zastupničku dokolicu. Uopšte uzev, te dve grupe se
podudaraju iako ne potpuno i stalno. Prvi štićenik ili
vazal kome su dodeljene ove dužnosti bila je žena, ili
glavna žena. I, kao što se može očekivati, u docnijem
razvoju ove institucije, kada se broj lica koja obično vrše
ove dužnosti postepeno smanjio, žena je i dalje ostala da
taj posao vrši. U višim krugovima društva traže se u
velikoj meri obe ove vrste službe; i ovde ženu u njenom
radu, naravno, još uvek pomažu više ili manje brojne
sluge. Međutim, ako se spustimo niz društvene lestvice,
naići ćemo na tačku na kojoj se dužnosti zastupničke
dokolice i potrošnje svaljuju samo na ženu. U
zajednicama zapadne kulture ova tačka se danas nalazi
među nižom srednjom klasom.
Ovde dolazi do čudnog obrta. Na osnovu običnog
posmatranja da se zaključiti da kod ove niže srednje
klase glava domaćinstva ne nastoji da ostavi utisak
dokoličarstva. Silom okolnosti, ovakvo pretvaranje je
izašlo iz upotrebe. Međutim, žena kod srednje klase još
uvek vrši posao zastupničke dokolice, u interesu dobrog
imena domaćinstva i njegovog gospodara. Silazeći niz
društvene lestvice u savremenoj proizvodnoj zajednici,
prvobitna činjenica — isticanje dokolice gospodara
domaćinstva — nestaje na relativno visokoj tački. Glava
domaćinstva u srednjoj klasi je ekonomskim okolnostima
primoran da zarađuje za život zanimanjima koja često
dobrim delom imaju proizvodni karakter, kao što je
slučaj s običnim poslovnim čovekom današnjice.
Međutim, izvedena činjenica — ženina zastupnička
dokolica i potrošnja i pomoćno, zastupničko izvođenje
dokolice od strane služinčadi — ostaje u modi kao običaj
koji se ne sme povrediti u interesu zahteva koje nameće
dobar ugled. Nije retka stvar naći čoveka koji se krajnjom
revnošću posvećuje radu kako bi njegova žena bila u
stanju da za njega vrši

126
onu količinu zastupničke dokolice koju zahteva zdrav
razum vremena.
Dokolica koju u ovakvim slučajevima vrši žena nije,
naravno, prosta manifestacija besposličenja ili lenosti.
Ona se gotovo uvek pojavljuje prerušena u neki oblik
rada bilo na domaćim dužnostima ili društvenim
zabavama, za koje se, pri dubljoj analizi, može utvrditi da
služe neznatnom ili nikakvom cilju izuzev što pokazuju
da se žena ne angažuje ni u kakvim poslovima koji
donose neki prihod ili su suštinski korisni. Kao što je već
napomenuto kad smo govorili o manirima, veći deo
rutinskih poslova u domaćinstvu kojima domaćica iz
srednje klase posvećuje svoje vreme i trud jesu poslovi
toga karaktera. To ne znači da rezultati postignuti takvim
njenim radom u stvarima domaćinstva, koje su
dekorativnog i mondenskog karaktera, nisu prijatni za
shvatanje ljudi obučenih u pravilima pristojnosti srednje
klase; ali ukus na koji ti rezultati kućnih ukrašavanja i
urednosti prijatno deluju jeste ukus koji je formiran pod
selektivnim uticajem kanona pristojnosti, koji zahtevaju
upravo te dokaze protraćenog napora. Ti rezultati su nam
prijatni
uglavnom zato što smo mi naučeni da ih smatramo
prijatnim. U te domaće dužnosti spada dobrim delom i
briga o pravilnim kombinacijama oblika i boja, kao i o
postignuću drugih čisto estetskih efekata, u pravom
smislu reči. Prema tome, ovim se ne poriče da se
ponekada postižu efekti koji poseduju izvesnu suštinsku
estetsku vrednost. Grubo uzevši, ono osnovno na čemu
se ovde insistira u pogledu ovih životnih prednosti, jeste
to da su domaćičini napori pod uticajem tradicije koja je
for
mirana na osnovu zakona o isticanju uzaludnog trošenja
vremena i sredstava. Ako se postigne lepota ili udobnost
— a ako do toga dođe, to je manje-više rezultat slučajnih
okolnosti — to mora biti postignuto sredstvima i
metodima koji- ne protivreče velikom ekonomskom
zakonu
uzalud protraćenog truda. Oni ugledniji, „prezentabl"
delovi kućnih stvari srednje klase jesu, s jedne strane,
artikli isticanja potrošnje, a, s druge strane, sredstva za
iznošenje dokaza o zastupničkoj dokolici koju domaćica
vrši.

127
 Zahtevi zastupničke potrošnje koji se postavljaju ženi
nalaze se na snazi čak na nižoj tački novčane skale od
zahteva za vršenje zastupničke dokolice, na tački ispod
koje ima veoma malo, ili nema nikakvih pretenzija da po
kazivanjem protraćenog truda u pogledu ceremonijalne
čistoće i sličnog. A gde, svakako, nema nikakvog svesnog
pokušaja u smislu tobožnje dokolice, pristojnost još uvek
zahteva od žene da na upadljiv način troši izvesnu robu u
interesu uglednosti domaćinstva i njegovog starešine.
Tako se dogodilo da je, kao današnji rezultat ove
evolucije jedne arhaične institucije, žena, koja je u
početku morala da argatuje i bila — i faktički i teoretski
— pokretna imovina i proizvođač robe koju je čovek
trošio, sada postala ceremonijalni potrošač robe koju
čovek proizvodi. Ali, teoretski, ona još uvek ostaje
nepogrešivo
njegova pokretna imovina; jer, običajno vršenje
zastupničke dokolice i potrošnje jeste trajan znak
neslobodnog sluge.
Ova zastupnička potrošnja koja se upražnjava u
domaćinstvima srednjih i nižih klasa ne može se računati
u direktne izraze životnog obrasca dokoličarske klase,
pošto domaćinstva tog novčanog stepena ne spadaju u
dokoličarsku klasu; pre će biti da životni obrazac
dokoličarske klase ovde dolazi do izražaja u drugom
stepenu. U pogledu ugleda, dokoličarska klasa stoji na
čelu društvene strukture; a njen način života i njeni
standardi
vrednosti, prema tome, pružaju normu ugleda celoj
zajednici. Postupati po ovim standardima postaje u
izvesnoj meri obaveza za sve klase koje se nalaze niže na
društvenoj lestvici. U savremenim civilizovanim
zajednicama demarkacione linije između društvenih
klasa su postale neodređene i lako prelazne, i gde god se
to dešava, norme ugleda nametnute od strane više klase
šire svoj prisilni uticaj uz vrlo male prepreke kroz celu
društvenu strukturu sve do najnižih slojeva. Rezultat
toga je da članovi svakog sloja prihvataju, kao svoj ideal,
obrazac života koji je u modi u sledećem višem sloju i
upinju se da žive prema tom idealu. Pod pretnjom da
proigraju svoje dobro ime i izgube samopoštovanje u
slučaju da ne uspeju, oni se moraju, bar naoko,
prilagoditi prihvaćenom
kodu.

128
 U svakoj visokoorganizovanoj zajednici osnova na
kojoj, u krajnjoj liniji, počiva dobar ugled — jeste novčana
moć; a sredstva za pokazivanje novčane moći i
odgovarajuće sticanje ili zadržavanje dobrog imena jesu
— dokolica i isticanje potrošnje robe. Prema tome, oba
ova metoda su u modi sve do toliko niske tačke na lestvici
koliko je to uopšte moguće; a u najnižem sloju, u kome se
ova dva metoda primenjuju, obe ove dužnosti se
dodeljuju ženi i deci domaćinstva. Još niže, tamo gde je
dokolica u bilo kakvom stepenu, čak i prividno, praktično
nemoguća za ženu, isticanje potrošnje robe još uvek
ostaje, i sprovode je žena i deca. Muškarac u
domaćinstvu, isto tako, može nešto da učini u ovom
smislu, i on, stvarno, to obično i čini. Međutim, ako se
spustimo još niže u oblast nemaštine — na same ivice
sirotinjskih četvrti — muškarac, a uskoro i deca, stvarno
prestaju da troše vrednu robu radi okoline, i žena stvarno
ostaje jedini eksponent novčane pristojnosti domaćinstva.
Nijedna društvena klasa, čak ni ona siromašna do
prezrenja, ne lišava se apsolutno isticanja potrošnje.
Poslednji artikli ove kategorije potrošnje napuštaju se tek
u slučaju krajnje nužde. Ljudi podnose mnogo nečistoće i
raznih drugih neudobnosti pre no što se odluče da
odustanu od poslednje đinđuve, ili poslednje pretenzije
na novčanu pristojnost. Ne postoji nijedna klasa niti
ijedna zemlja koje bi se toliko nisko srozale pod pritiskom
fizičke nužde da bi se lišile apsolutno svakog zadovoljenja
ove više, ili duhovne
potrebe.
Iz prethodnog pregleda razvitka isticanja dokolice i
potrošnje vidi se da njihova korisnost u svrhe reputacije
leži, kod obe podjednako, u elementu uzaludnog traćenja,
koji je zajednički za obadve. U jednom slučaju to je
traćenje vremena i truda, a u drugom — traćenje robe.
Obe predstavljaju metode demonstriranja bogatstva koje
se poseduje i obe su po običaju prihvaćene kao jednake
po vrednosti. Izbor između njih dveju je prosto stvar
reklamne korisnosti, osim ako na izbor ne utiču neki
drugi standardi pristojnosti, koji nastaju iz različitih
izvora. Sa gledišta korisnosti, prednost se može dati
jednoj ili drugoj na različitim stadijumima ekonomskog
razvitka. Pitanje je samo koji od ova dva metoda će
najefektivnije do-
9 Teorija dokoličarske klase

129
ći do lica na čije ubeđenje se želi da utiče. Praksa je na
ovo pitanje odgovarala na različite načine, pod različitim
okolnostima.
Dokle god je zajednica, ili društvena grupa, dovoljno
mala i kompaktna da na nju može uticati obična
popularnost — to jest, dokle god je ljudska okolina kojoj
pojedinac treba da se prilagodi u smislu ugleda unutar
njegove sfere ličnih poznanstava i susedskog govorkanja
— dotle je jedan metod isto tako efikasan kao i drugi.
Prema tome, svaki od njih će podjednako dobro služiti za
vreme ranijih stadijuma društvenog razvoja. Međutim,
kad diferencijacija ode dalje i kad bude bilo potrebno da
se priđe široj ljudskoj okolini, potrošnja počinje da stiče
prednost nad dokolicom kao uobičajenim sredstvom
pristojnosti. Ovo se naročito odnosi na kasniji,
miroljubivi ekonomski stadijum. Sredstva saobraćaja i
pokretljivost stanovništva sada izlažu pojedinca
posmatranju mnogo lica, koja nemaju drugog načina da
sude o
njegovom ugledu do preko izlaganja robe (i, možda, lepog
ponašanja), koje je on u stanju da vrši dok je pod
njihovim neposrednim posmatranjem.
Savremena organizacija proizvodnje takođe deluje u
istom pravcu, samo po drugoj liniji. Nuždom savremenog
proizvodnog sistema, pojedinci i domaćinstva su često
stavljeni u uporedni položaj, i između njih ne postoji
gotovo nikakav drugi kontakt u nekom drugom smislu
osim tog uporednog položaja. Vaši susedi često nisu,
mehanički govoreći, društveno vaši susedi, niti čak vaši
poznanici; a ipak njihovo uzgredno lepo mišljenje ima
visok stepen korisnosti. Praktično, jedino sredstvo da
pokažete svoju novčanu sposobnost tim ravnodušnim
posmatračima vašeg svakodnevnog života jeste neumorno
demonstriranje sposobnosti plaćanja. U savremenoj
zajednici je takođe ustaljeno vrlo često prisustvovanje
velikim skupovima ljudi kojima je vaš svakodnevni život
potpuno nepoznat; ta mesta su, na primer: crkve,
pozorišta, hoteli, dvorane za ples, parkovi, trgovine i
slično. Da biste impresionirali ove uzgredne posmatrače i
sačuvali svoje samozadovoljstvo pod njihovim
ravnodušnim pogledima, morate ispisati podatke o vašoj
novčanoj moći takvim slovima koja će svakome bosti oči.
Prema tome, očigledno je da današ-

130
nji smisao razvitka teži povećavanju korisnosti isticanja
potrošnje u poređenju s dokolicom.
Isto tako, može se primetiti da je veća korisnost
potrošnje kao sredstva za sticanje ugleda, kao i
insistiranje na njoj kao elementu pristojnosti, u najvećoj
meri zastupljeno u onim delovima zajednice gde
pojedinac ima najšire kontakte s ljudima i gde je
pokretljivost stanovništva najveća. Izrazita potrošnja
zahteva relativno veći deo prihoda od gradskog nego od
seoskog stanovništva, i taj zahtev je kod gradskog
stanovništva mnogo imperativniji. Rezultat toga je da ovi
prvi — da bi sačuvali pristojnu reputaciju — obično žive
od danas do sutra u mnogo većoj meri, od ovih
poslednjih. Tako se događa da, na primer, američki
farmer i njegova žena i kćerka, što je, uostalom, notorna
činjenica, u mnogo manjoj meri slede modu u odevanju i
mnogo manjoj meri poseduju uglađene manire nego
porodica gradskog zanatlije sa istim prihodima. To ne
znači da je, možda, gradsko stanovništvo po svojoj prirodi
više željno onog naročitog zadovoljstva koje pruža
isticanje potrošnje niti da, možda, seosko stanovništvo
manje ceni novčanu pristojnost. Razlog je u tome što u
gradu vladaju takve okolnosti koje mnogo više izazivaju
na tu liniju dokazivanja novčane moći i što je njihova
uzgredna efektivnost veća. Zato se mnogo više pribegava
ovoj metodi, a u borbi da nadmaše jedni druge gradski
stanovnici izbacuju svoj normalni standard isticanja
potrošnje na još veći nivo, s rezultatom da je potreban
relativno veći utrošak u ovom pravcu kako bi se u gradu
dokazao određen stepen novčane pristojnosti. Zahtev za
prilagođavanjem tom višem uobičajenom standardu
postaje propis. Standard pristojnosti je viši za svaku
klasu, i svako mora da živi prema tom zahtevu za
pristojnim izgledom, inače će biti isključen iz svoje kaste.
Potrošnja postaje mnogo važniji elemenat u životnom
standardu u gradu nego na selu. Kod seoskog
stanovništva ovaj elemenat je u izvesnoj meri zamenjen
posedovanjem gotovine i kućnih udobnosti za koje se u
dovoljnoj meri zna preko susedskih govorkanja i ogovara
nja da bi se zadovoljila opšta svrha novčanog ugleda. Ova
uživanja u kućnim udobno'stima i dokolici — tamo gde
takvo uživanje postoji — treba, naravno, takođe u velikoj

131
meri smatrati stavkama isticanja potrošnje; a u istoj meri
se to može reći i za posedovanje gotovine. To što
zanatlijska klasa ostavlja na stranu mnogo manju
količinu
ušteđene gotovine, bez sumnje, u izvesnoj meri zavisi od
činjenice da u slučaju zanatlije ušteđevina predstavlja
mnogo manje efikasno sredstvo reklame, zavisno od
sredine u kojoj on živi, nego što je to slučaj s
ušteđevinama ljudi koji žive na farmama i u manjim
selima. Kod ovih poslednjih svako zna svačije poslove, a
naročito svačiji novčani položaj. Uzeta sama po sebi, i u
prvom stepenu, ova posebna provokacija kojoj su
zanatlijske i radne gradske klase izložene ne mora veoma
ozbiljno da smanji količinu njihovih ušteđevina; ali, u
svom kumulativnom delovanju, preko podizanja
standarda pristojne potrošnje, njeno negativno delovanje
na tendenciju štednje mora, svakako, biti vrlo veliko.
Kao vrlo srećna ilustracija načina kako ovaj kanon
uglednosti deluje mogu se navesti rezultati do kojih se
dolazi kroz praksu pijuckanja, „čašćavanja" i pušenja na
javnim mestima, što je veoma uobičajeno među
radnicima i zanatlijama gradova, kao i uopšte kod niže
srednje klase gradskog stanovništva. Putujući
štamparski nameštenici mogu se navesti kao klasa kod
koje je taj oblik isticanja potrošnje u velikoj modi, i kod
koje ona nosi sa sobom izvesne jasno obeležene
posledice, koje se često osuđuju. Te posebne navike ove
klase u spomenutom smislu obično se pripisuju izvesnoj
vrsti loše definisanog moralnog nedostatka, za šta se ova
klasa optužuje, ili po moral štetnom uticaju za koji se
pretpostavlja da njihovo
zanimanje vrši na izvestan neodređen način na ljude
zaposlene u toj struci. Slučaj ljudi koji rade u
slovoslagačnicama i štamparijama običnih štamparskih
preduzeća može se kratko izložiti na sledeći način.
Veština koja se stekne u bilo kojoj štampariji ili gradu
može se primeniti isto tako u bilo kom drugom gradu ili

178
drugoj štampariji; to znači da je inercija, do koje može
doći zbog specijalne obuke, neznatna. Isto tako, ovo
zanimanje zahteva više nego prosečnu inteligenciju i
obaveštenost, i ljudi koji se njime bave obično su
spremniji nego mnogi drugi da iskoriste svaku i
najmanju razliku u potražnji njihovog rada kako bi prešli
iz jednog mes-

179
ta u drugo. Prema tome, i inercija koja zavisi od doma
će nostalgije veoma je neznatna. Istovremeno, plate su u
tom poslu dovoljno velike da relativno lako omogućavaju
preseljenje iz jednog mesta u drugo. Kao rezultat toga je
velika pokretljivost radne snage angažovane u tipografiji;
ta je pokretljivost možda veća od bilo koje druge tako
značajne i jasno određene grupe radnika. Ovi ljudi stalno
dolaze u dodir s novim poznanicima, s kojima
uspostavljaju prolazne i površne veze, ali sa čijim
mišljenjem ipak privremeno računaju. Ljudska sklonost
razmetanju, pojačana osećanjima kolegijalnosti, navodi ih
da mnogo troše u onom smislu koji će najbolje udovoljiti
tim njihovim potrebama. I ovde kao i
svugde propis zauzima mesto običaja Čim običaj postane
u dovoljnoj meri u modi, i tako nastaje priznati standard
pristojnosti. Sledeći korak je podizanje ovog standarda
pristojnosti na novi, uvek viši stepen, sve u istom pravcu
— jer nema nikakve zasluge u običnom prilagođavanju,
bez ikakvog duha, izvesnom standardu rasipništva,
prema kome, kao stvari koja se sama po sebi razume, živi
svako u struci.
Veće preovlađivanje rasipništva među tipografima
nego kod prosečnih radnika treba, prema tome,
pripisivati, bar u izvesnoj meri, lakšoj pokretljivosti i
uzgrednijem karakteru poznanstva i ljudskih kontakta u
ovoj struci. Međutim, suštinska baza za ovako velik
zahtev za rasipništvom nije, u krajnjoj analizi, ništa
drugo do ista ona sklonost manifestovanju dominacije i
novčane pristojnosti koja nagoni francuskog seljaka —
vlasnika da bude štedljiv i umeren i koja podstiče
američkog milionara da osniva koledže, bolnice i muzeje.
Kad kanon isticanja potrošnje ne bi bio ublažen u znatnoj
meri drugim karakteristikama ljudske prirode, koji deluju
u suprotnom smeru, svaka štednja bi logički bila
nemoguća za stanovništvo smešterio onako kako su
danas smeštene gradske radničke i zanatlijske klase, bez
obzira na visinu njihovih plata i prihoda.
Međutim, postoje drugi standardi ugleda i drugi,
manje ili više imperativni, kanoni ponašanja osim
bogatstva i njegovih manifestacija; i neki od njih
akcentiraju ili ograničavaju široki, osnovni kanon
isticanja uzaludnog tra-

133
ćenja. Sudeći po prostoj probi efektivnosti u reklamiranju
možemo očekivati da su dokolica i izrazita potrošnja robe
podelili u početku polje novčanog rivalstva na prilično
jednake delove. Onda bi se moglo očekivati da je dokolica
postepeno ustupala teren i težila zastarevanju uporedo s
napredovanjem ekonomskog razvitka i povećavanjem
zajednice; dok je izrazita potrošnja robe trebalo da
postepeno dobija u značaju, kako apsolutno tako i
relativno, dok najzad nije apsorbovala "sve proizvode koji
su stajali na raspoloženju, ne ostavljajući ništa do golih
sredstava za održavanje života. Međutim, stvarni tok
događaja bio je donekle drugačiji od ove idealno
zamišljene sheme. Dokolica je u početku držala prvo
mesto i stekla je po rangu mnogo više mesto od
rasipničke potrošnje robe za vreme kvazimiroljubive
kulture, kako kao direktni pokazivač bogatstva tako i kao
elemenat standarda pristojnosti. Od te tačke pa nadalje
potrošnja je dobijala u terenu, sve dok, danas, nije
nepobitno zauzela prvenstvo iako je još uvek daleko od
toga da apsorbuje celo-
kupan višak proizvodnje minimuma neophodnog za
opstanak.
Najranija nadmoć dokolice kao sredstva za sticanje
ugleda može se naći još u periodu pravljenja razlike
između plemenitih i prostih zanimanja. Dokolica je časna
i postaje imperativ delimice zbog toga što pokazuje
oslobođenje od prostih poslova. Arhaična diferencijacija u
plemenite i proste klase bazira se na invidioznoj
distinkciji između počasnih i ponižavajućih zanimanja; a
ta tradicionalna distinkcija u razdoblju ranog
kvazimirolju-
bivog stadijuma prerasta u imperativni kanon
pristojnosti. Njena nadmoć je pojačana činjenicom što
je.dokolica još uvek u punoj meri efikasan dokaz
bogatstva kao i potrošnja. U stvari, ona je toliko efikasna

182
u relativno maloj stabilnoj i nepokretnoj ljudskoj sredini
kojoj je pojedinac
u tom kulturnom stadijumu izložen da, uz pomoć
arhaične tradicije koja osuđuje svaki produktivan rad,
dovodi do stvaranja velike dokoličarske klase bez
sredstava, i čak teži da ograniči produkciju zajedničine
industrije na minimum neophodan za opstanak. Ovo
krajnje suzbijanje radinosti izbegava se time što je rad
robova, koji rade pod prinudom koja je jača od ugleda,
primoran da proizvede

183
produkte iznad minimuma neophodnog za održavanje
radne klase. Relativno opadanje korišćenja izrazite
dokolice kao osnove za ugled, do kog dolazi kao rezultat
gorenavedenog, delimično je uslovljeno povećanjem
relativne efikasnosti potrošnje kao dokaza bogatstva; ali,
kao delimičan uzročnik postoji i jedna druga snaga, tuđa
i u izvesnoj meri antagonistički nastrojena prema
običajima isticanja rasipništva.
Taj tuđi faktor je instinkt radinosti. Ukoliko druge
okolnosti dozvoljavaju, taj instinkt utiče na to da ljudi sa
simpatijom gledaju na produktivnu efikasnost i na sve
što je korisno za njih. On ih nastrojava u duhu
osuđivanja svakog rasipanja imovine i truda. Kod svih
ljudi postoji usađen instinkt radinosti. Taj instinkt se
pojavljuje
i pod okolnostima koje deluju u sasvim suprotnom
smeru, tako da, ma koliko rasipničko bilo dato trošenje u
stvarnosti, ono mora imati bar naoko verovatno opravda
nje u vidu kakve tobožnje svrhe. U jednoj ranijoj glavi
pokazali smo na koji se način, pod naročitim
okolnostima, ovaj instinkt razvija u sklonost ka podvigu i
u invidioznu diskriminaciju između plemenitih i prostih
klasa. U meri u kojoj on dolazi u konflikt sa zakonom
isticanja rasipništva, instinkt radinosti se ne izražava
toliko u vidu insistiranja na suštinskoj korisnosti koliko
u izvesnom trajnom osećanju odvratnosti i estetske
nemogućnosti onoga što očigledno predstavlja jalov
posao. Njegovo
dejstvovanje se — pošto ima karakter instinktivne
simpatije — tiče uglavnom i neposredno onih prekršaja
njegovih zahteva koji su jasni i očigledni. Na one bitne
prekršaje njegovih zahteva, koji se kao takvi ocenjuju tek
posle izvesnog razmatranja, on dejstvuje mnogo sporije i
sa mnogo manjom snagom obuzdavanja.
Sve dok celokupan rad i dalje obavljaju robovi, bilo
isključivo ili obično, u umovima ljudi je stalno i
zastrašujuće prisutno shvatanje o ponižavajućem
karakteru svakog produktivnog napora u tolikoj meri da
to ne dozvoljava instinktu radinosti da ozbiljno deluje u
smislu proizvodne korisnosti. Međutim, kada
kvazimiroljubivi stadijum (s ropstvom i statusom) pređe u
miroljubivi stadijum proizvodnje (s najamnim radom i
plaćanjem u novcu) ovaj instinkt počinje da igra neku
efikasniju ulo135
gu; on onda počinje agresivno da uobličava način
gledanja ljudi o tome šta je vredno, a šta ne, i pojavljuje
se bar u izvesnoj meri kao pomoćni kanon samozadovolj :

stva. Ako ostavimo sve sporedne obzire po strani, one

(odrasle) osobe koje ne poseduju nikakvu sklonost da
postignu neku svrhu, ili koje se po svojoj sopstvenoj
inicijativi ne osećaju pobuđenima da prilagode za ljudsku
potrebu neki objekat, činjenicu ili odnos, predstavljaju
danas samo manjinu, koja sve više nestaje. Ovu sklonost
mogu u velikoj meri nadvladati neposrednij i,
obuzdavajući podsticaji ka uglednoj dokolici i izbegavanju
korisnosti koja se ne pristoji. Stoga se ova sklonost može
da
manifestuje samo u pretvaranju. Tako, na primer, može
da se manifestuje u vidu „društvenih obaveza" i u vidu
kvaziumctničkih i kvaziučenih postignuća, u brizi oko
kuće i njenom ukrašavanju, u aktivnosti oko šivaćih
tečajeva i reformi odeće, u veštini odevanja, kartanja,
jedrenja, igranja golfa, te u bavljenju raznim drugim
sportovima. Međutim, činjenica da ovaj instinkt pod
uticajem okolnosti može da dovede do budalaština ne
može da porekne njegovo postojanje, kao što postojanje
materinskog instinkta ležanja na jajima ne može da se
opovrgne time što će
mo navesti primer kvočke koja leži na gnezdu punom
porcelanskih jaja.
Ova skorašnja nelagodna traženja izvesnih oblika
svrsishodne aktivnosti, koja istovremeno neće biti nepri
lično produktivna niti će donositi bilo individualno bilo
kolektivno sticanje robe, jasno pokazuje razliku u
gledištima između savremene dokoličarske klase i
dokoličarske klase i kvazimiroljubivog perioda. U ranijem
periodu je, kao što je već ranije rečeno, svuda
dominirajuća institucija ropstva i statusa nezadrživo
dejstvovala u smislu diskreditovanja svakog nastojanja
koje nije bilo usmereno u pravcu ispunjavanja naivnih

186
pljačkaških ciljeva. U to vreme je još uvek bilo moguće
naći neko stalno zanimanje koje se saglašavalo sa
sklonošću delovanja u smislu agresije ili tlačenja uz
primenu sile, a koje je bilo
usmereno protiv neprijateljskih grupa ili podaničkih klasa
unutar grupe. To je služilo kao sigurnosni ventil i od
vraćanje energije dokoličarske klase bez pribegavanja
stvarno korisnim ili čak prividno korisnim zanimanjima.

187
Praksa lova je isto tako u izvesnom stepenu služila ovoj
svrsi. Kada se zajednica razvila u miroljubivu proizvodnu
organizaciju i kada je potpunije zauzimanje zemljišta
svelo priliku za lov na neznatan ostatak, pritisak energije
koja je tražila neko korisno zanimanje ostavljen je da
traži izlaz u nekom drugom pravcu. Time što je nestalo
prinudnog rada sramotnost koja je pripisivana korisnom
trudu takođe je ušla u izvesnu manje akutnu fazu; tada
je instinkt radinosti počeo da se pojavljuje sa mnogo
većom upornošću i stalnošću.
Linija najmanjeg otpora se u izvesnoj meri
promenila, i energija koja je ranije nalazila izlaz u
pljačkaškoj aktivnosti sada se delimično usmerava u
pravcu izvesnog, tobože, korisnog cilja. Očigledno
besciljna dokolica počinje da se osuđuje, naročito od
strane onog većeg dela dokoličarske klase čije plebejsko
poreklo deluje u smislu njihovog suprotstavljanja tradiciji
otium cum dignitate. Međutim, onaj kanon ugleda koji
130

diskredituje svako zanimanje koje ima karakter

produktivnog napora još je uvek pri ruci, i on neće
dozvoliti nijednom zanimanju koje je u suštini korisno ili
produktivno da postane nešto više od najprolaznije mode.
Kao posledica toga došlo
je do promene u isticanju dokolice koju dokoličarska
klasa upražnjava — ne toliko u pogledu njene bitnosti
koliko u pogledu oblika. Pomirenje između ova dva
zahteva, koji se sukobljavaju, postignuto je
pribegavanjem
pretvaranju. Razvijaju se mnogi i složeni propisi učtivosti
i društvene obaveze ceremonijalne prirode; osnivaju se
mnoge organizacije koje svojim nazivom i zvaničnim
stilom otelovljuju izvesnu krupnu svrhu unapređenja i
poboljšanja; ima mnogo dolazaka i odlazaka, dosta

130 Dostojanstvena ili časna dokolica. — Prim. prev.

137
pričanja, sve u cilju da diskutanti nemaju priliku da
razmisle o tome kakvu efektivnu ekonomsku vrednost
ima ceo o-
vaj njihov saobraćaj. A uporedo s pretvaranjem da postoji
svrsishodno zanimanje i nerazmrsivo utkano u njega,
obično, iako ne uvek, postoji manje ili više značajan
elemenat korisnog truda usmerenog ka izvesnom
ozbiljnom cilju.
U užoj sferi zastupničke dokolice takođe je došlo do
slične promene. Umesto da prosto provodi svoje vreme
u vidljivoj besposlici, kao u najboljim danima patrijar
halnog režima, domaćica docnijeg miroljubivog perioda se
marljivo predaje raznim brigama u vezi s domaćinst
vom. Glavne karakteristike ovog razvitka domaće službe
su već ranije iznesene.
Za celu evoluciju isticanja potrošnje — bilo da se
radi o robi, uslugama ili ljudskom životu — važi
očigledna pretpostavka da je za efektivno doprinošenje
potrošačevom lepom ugledu potrebno da ta potrošnja
bude potrošnja viškova. Da bi bila ugledna, ona mora biti
rasipnička. Nije nikakva zasluga trošiti potrepštine
neophodne za održavanje golog života — izuzev ako se
vrši poređenje s onima koji su krajnje ubogi, kojima
nedostaju čak i osnovne životne potrebe. Prema tome,
takvim poređenjem se ne može steći nikakav standard
potrošnje, osim najprozaičnijeg i najneprivlačnijeg nivoa
pristojnosti. Još uvek je moguć životni standard koji bi
priznavao invidiozno poređenje u drugim pogledima, van
poređenja u
obilju — kao, na primer, komparacija u različitim
pravcima u pogledu manifestovanja moralne, fizičke,
intelektualne ili estetske snage. Ovakve komparacije su
danas u modi, a poređenje u ovakvim vidovima je obično
tako nerazmrsivo povezano s novčanim poređenjem da se
od ovoga teško može razlikovati. To se naročito odnosi na
savremeno gradiranje izraza intelektualne i estetske
snage ili veštine. Tako kao estetsku ili intelektualnu
često tumačimo izvesnu razliku koja je u suštini samo
novčana. Upotreba reči „rasipništvo" ovde je u izvesnom
pogledu nesrećno uzeta. Onako kako se ona upotrebljava
u svakodnevnom govoru ta reč nosi sa sobom izvestan
prizvuk osude. Ona je ovde u nedostatku boljeg termina
koji bi na odgovarajući način opisao sličan niz motiva i
pojava i ne treba je uzeti u njenom mrskom značenju,
koji podrazumeva nezakonito trošenje čovekovih
proizvoda i ljudskog života. Sa gledišta ekonomske

190
teorije, potrošnja o kojoj je reč nije ništa manje niti išta
više opravdana od bilo koje druge potrošnje. Ona se ovde
naziva „rasipništvom", jer takva potrošnja ne služi
ljudskom životu ili čovekovom blagostanju u celini, a ne
zato što se rasipništvo, ili upućivanje truda ili potrošnje u
pogrešnom pravcu, posmatra sa gledišta pojedinačnog
potrošača koji je iza-

191
bira. Ako je on izabira, to onda rešava pitanje njene
relativne vrednosti za njega u poređenju s drugim
oblicima potrošnje, koji ne bi bili osuđivani kao
rasipnički. Koji bilo oblik potrošnje potrošač izabrao ili
kakav bilo cilj on tražio u vršenju svog izbora to je za
njega korisno već zbog njegovog izbora. Onako kako ga
gleda individualni potrošač, pitanje rasipništva se ne
pojavljuje u okviru prave ekonomske teorije. Upotreba
reči „rasipništvo" kao tehničkog termina ne podrazumeva,
prema tome, nikakvu osudu motiva ili ciljeva koje
potrošač traži prema kanonu isticanja rasipništva.
Međutim, iz drugih razloga je vredno pomenuti da
termin „rasipništvo" u svakodnevnom životu implicira
osudu onoga što je okarakterisano kao rasipničko. Ova
implikacija na osnovu zdravog razuma sama je po sebi
rezultat instinkta radinosti. Opšti prekor koji se upućuje
rasipništvu znači da običan čovek, da bi se pomirio sa
samim sobom, mora da bude u stanju da vidi u svakom i
svim ljudskim naporima i ljudskim radostima izvesno
poboljšanje života blagostanja u celini. Svaka ekonomska
činjenica, da bi bila bezušlovno odobrena, mora da se
potvrdi stavljanjem na probu njene bezlične korisnosti —
korisnosti viđene sa gledišta opšteljudskog. Relativna ili
rivalska prednost jednog pojedinca u poređenju s drugim
ne zadovoljava ekonomsku savest, i zato rivalska
potrošnja nema odobrenje te savesti.
Striktno govoreći, u isticanje rasipništva se ne bi
moglo uključiti ništa osim takve potrošnje koja se izlaže
na osnovu invidioznog poređenja. Međutim, da bi se bilo
koji artikal ili elemenat uključio u isticanje rasipništva,
nije neophodno da ga lice koje se izvrgava trošku smatra
rasipništvom u takvom smislu. Često se dešava da
izvestan elemenat životnog standarda, koji je u početku
bio prvenstveno rasipničkog karaktera, na kraju postaje,
po shvatanju potrošača, životna neophodnost; i on, na taj
način, može postati isto tako potreban kao bilo koji drugi
artikal potrošačeve uobičajene potrošnje. Kao artikli koji
ponekad potpadaju pod ovu kategoriju i mogu, sto
ga, poslužiti kao ilustracije načina na koji ovaj princip
deluje mogu se navesti: ćilimi i tapiserije, srebrni pribor
za jelo, kelnerske usluge, svileni šeširi, štrikano rublje i

139
mnogi draguljarski i odevni artikli. Međutim,
neophodnost ovih stvari, posle formiranja određenih
navika i običaja, ima malu ulogu u klasifikaciji potrošnje
kao rasipničke ili nerasipničke, u tehničkom smislu reči.
Da bismo pokušali da resimo ovu stvar, moramo svaku
potrošnju podvrći probnom pitanju: da li ona neposredno
služi po
boljšanju ljudskog života u celini — da li ona unapređuje
životni proces uzet bezlično. Ovo zato jer je to osnova na
kojoj instinkt radinosti donosi presudu, a taj instinkt je
krajnji arbitar za svako pitanje ekonomske istine, ili
adekvatnosti. To je pitanje presude koju je doneo
nepristrasni zdravi razum. Zato stvar nije u tome da li,
pod postojećim okolnostima navike pojedinca i
društvenog običaja, data potrošnja doprinosi posebnom
potrošačevom zadovoljenju ili duhovnom miru, nego da li
je — bez obzira na usvojene ukuse i kanone i praksu
konvencionalne pristojnosti — njen rezultat neto dobitak
u pogledu udobnosti i potpunosti života. Običajna
potrošnja se mora uvrstiti u rasipništvo ukoliko se može
ustanoviti da običaj na kom ona počiva potiče od navike
da se pravi invidi-
ozno novčano poređenje — ukoliko se shvati da nije
mogla postati običajna i propisana bez podrške od strane
ovog principa novčanog ugleda ili relativnog ekonomskog
uspeha.
Očigledno je da nije neophodno da dati objekat
potrošnje bude isključivo rasipnički da bi potpao pod
kategoriju isticanja rasipništva. Izvestan artikal može biti
istovremeno i koristan i rasipnički, a njegova korisnost
za potrošača može se sastojati od koristi i rasipništva, u
najrazličitijim srazmerama. Potrošna roba, pa čak i
produktivna roba, uglavnom imaju oba elementa
zajedno, kao
sastavne delove svoje upotrebljivosti; iako, uopšte uzev,
elemenat rasipništva teži da dominira u potrošnim
artiklima, dok je obrnut slučaj kad je reč o artiklima
namenjenim produktivnoj upotrebi. Čak i kod artikala,
za koje, na prvi pogled, izgleda da služe samo za čisto
razmetanje, uvek je moguće ustanoviti prisutnost
izvesnog, bar prividnog, korisnog cilja. S druge strane,
čak i kad je reč o specijalnim mašinama i alatkama
namenjenim posebnim proizvodnim procesima, kao i o
najprostijim spravama ljudske proizvodnje mogu se, pri
pažljivijem posmatranju,

140
uočiti tragovi isticanja rasipništva, ili bar običaj
razmetanja. Bilo bi veoma rizično tvrditi da je svaka
korisna svrha sasvim odsutna u upotrebi bilo kog artikla
ili bilo kakvih usluga, ma koliko bilo očigledno da je
njena pri
marna svrha i glavni elemenat isticanje rasipništva; a
samo nešto manje rizično bi bilo tvrditi, kad je reč o bilo
kakvom, u prvom redu korisnom proizvodu, da elemenat
rasipništva nije ni u kakvoj vezi zastupljen u njegovoj
vrednosti, bilo neposredno bilo posredno.
 Glava V

NOVČANI ŽIVOTNI STANDARD

U svakoj savremenoj zajednici — za većinu ljudi —

prosečna osnova potrošnje iznad onoga što se traži za
fizičku udobnost ne sastoji se toliko u nastojanju
isticanja skupocenosti njihove vidljive potrošnje koliko od
želje da se u pogledu količine i vrste potrošne robe živi
prema uobičajenom standardu pristojnosti. Ova želja nije
vođena strogo nepromenljivim standardom, prema kome
treba živeti bez podsticaja da se on nadmaši. Taj
standard je elastičan; on se može protegnuti do
neodređenih granica naročito onda ako postoji dovoljno
vremena za navikavanje na bilo kakvo povećanje novčane
sposobnosti i za sticanje veštine u novoj i široj skali
potrošnje, ko
ja logično sledi posle jednog takvog povećanja (novčane
sposobnosti). Mnogo je teže odustajati od jednom
usvojene skale potrošnje nego proširiti uobičajenu skalu
u saglasnosti s novim sticanjem bogatstva. Pri detaljnijoj
analizi utvrdićemo da su mnogi artikli potrošnje na koju
smo navikli gotovo apsolutno rasipničkog karaktera i,
prema tome, samo počasnog karaktera. Ali pošto su oni
jednom uključeni u skalu pristojne potrošnje i tako
postali integralni deo nečijeg životnog obrasca, od njih je,
isto tako, teško odustati kao i od mnogih artikala koji
neposredno doprinose nečijoj fizičkoj udobnosti, ili koji
su čak možda neophodni za život i zdravlje. To znači da
izrazita rasipnička počasna potrošnja koja pruža
duhovno blagostanje može postati neophodnija nego
dobar deo one potrošnje koja služi „nižim" potrebama
fizičkog bla-

142
gostanja, Bi samo opstanka. Dobro je poznato da je, isto
tako, teško odustajati od „visokog" životnog standarda,
kao što je teško snižavati standard koji je već relativno
nizak; iako je u prvom slučaju teškoća samo moralna, u
onom drugom slučaju ona može da znači i bitno
smanjenje fizičkih životnih udobnosti.
Međutim, dok je vraćanje nazad teško, novi
napredak u pravcu isticanja potrošnje je relativno lak; u
stvari, do njega se dolazi kao do stvari koja se sama po
sebi razu
me. U slučajevima kada se to dogodi, propuštanje da se
poveća nečija vidljiva potrošnja kada su sredstva za
takvo povećanje pri ruci zahteva, po opštem mišljenju,
izvesno objašnjenje, i onima koji u ovom pogledu
podbace pripisuju se onda nedostojni motivi škrtosti.
Neposredan odgovor na ovakav podsticaj se, s druge
strane, prihvata kao normalan rezultat. Ovo nam
nagoveštava da standard potrošnje koji obično rukovodi
našim nastojanjima nije ona prosečna, obična potrošnja
koja je već postignuta; to je izvesna idealna potrošnja
koja se nalazi tek nešto iznad našeg dohvata, ili na
dohvatu koji od nas zahteva izvestan napor. Motiv za ovo
je takmičenje — podsticaj za invidioznim poređenjem koji
nas navodi da nadma
šimo one s kojima smo navikli da se svrstavamo.
Suštinski slična tvrdnja se izražava i u opštepoznatoj
primedbi da svaka klasa zavidi i takmiči se s klasom koja
se na društvenoj lestvici nalazi neposredno iznad nje,
dok se veoma retko poredi s onima ispod sebe, ili s
onima koje su odmakle znatno iznad nje. Drugim recima,
to znači da je naš standard pristojnosti u potrošnji, kao i
u drugim oblastima takmičenja, postavljen prema onima
koji se nalaze neposredno iznad nas u pogledu
uglednosti. Na taj način se, naročito u svakoj zajednici
gde su klasne distinkcije malo neodređenije, svi kanoni
ugleda i pristojnosti i svi standardi potrošnje mogu
pratiti unatrag,
uz neosetne gradacije, do običaja i navika, mišljenja,
najviše društvene i novčane klase — bogate dokoličarske
klase.
Od ove klase zavisi da odluči, u glavnim crtama,
kakav će životni obrazac zajednica prihvatiti kao
pristojan
ili počasni; njihova je dužnost da propisom i primerom
istaknu taj obrazac društvenog spasenja u svojoj
najvišoj,

143
idealnoj formi. Međutim, viša dokoličarska klasa može
vršiti ovu kvazisvešteničku dužnost samo uz izvesne
materijalne granice. Ova klasa nije u stanju da po svojoj
volji vrši iznenadne revolucije ili preinačenja opštih
načina mišljenja u pogledu bilo kog od ovih
ceremonijalnih zahteva. Potrebno je dosta vremena da
neka promena prožme masu i izmeni uobičajen stav
ljudi, a naročito je mnogo vremena potrebno da se
izmene navike onih klasa koje su društveno udaljenije od
izvora promena. Ovaj proces je sporiji tamo gde je manja
pokretljivost stanovništva ili gde su razlike među
pojedinim klasama veće i naglije. Međutim, ako ima
dovoljno vremena, onda su mogućnosti odlučivanja
dokoličarske klase u pogledu stvari koje se tiču formi i
detalja u životnom obrascu zajednice vrlo velike. S druge
strane, u pogledu suštinskih principa uglednosti,
promene do kojih ona može dovesti leže unutar uskih
granica trpeljivosti. Njeni primeri i propisi imaju za klase
koje se nalaze niže na društvenoj lestvici snagu običaja;
međutim, u izradi propisa koji se predaju naniže kao
rukovodeći oblik i metod za sticanje ugleda — u
oblikovanju običaja i duhovnog stava nižih klasa — ovaj
autoritativni propis deluje stalno pod selektivnim
rukovodstvom kanona isticanja rasipništva, koji je u
različitim stepenima ublažen instinktom radinosti. Ovim
normama treba dodati još jedan široki princip ljudske
prirode — pljačkaški duh — koji u pogledu opšteg i
psihološkog sadržaja leži između ova dva upravo
pomenuta principa. Uticaj ovog poslednjeg na formiranje
prihvaćenog životnog obrasca razmotrićemo kasnije.
Prema tome, kanon ugleda, mora da se prilagodi
ekonomskim okolnostima, tradicijama i stepenu duhovne
zrelosti određene klase, čiji životni obrazac on treba da
reguliše. Naročito je značajno da, bez obzira koliko visok
autoritet imalo i bez obzira koliko odgovaralo osnovnim
zahtevima ugleda u svom početnom stadijumu,
specifično poštovanje formi ne može ni pod kojim
okolnostima da se održi na snazi ukoliko se posle
izvesnog vremena, ili u svom prenošenju na novčano niže
klase, ustanovi da se ono suprotstavlja konačnoj osnovi
pristojnosti među

144
civilizovanim narodima, to jest korisnost u svrhu
invidioznog poređenja u pogledu novčanog uspeha. v

Očigledno je da ovi kanoni potrošnje imaju veliku

ulogu u određivanju životnog standarda za svaku
zajednicu i svaku klasu. Isto je tako očigledno da će, sa
svoje strane, životni standard koji preovladava u svako
vreme ili na svakoj datoj društvenoj geografskoj širini
imati veliku ulogu u odlučivanju u pogledu oblika
počasne potrošnje, kao i u pogledu stepena u kome će
ova „viša" potreba dominirati ljudskom potrošnjom. U
tom pogledu kontrola koju vrši prihvaćeni životni
standard uglavnom je negativnog karaktera; ona deluje
gotovo isključivo u smislu sprečavanja odstupanja od
skale istaknute potrošnje koja je jednom uobičajena.
Životni standard ima prirodu običaja; on je
uobičajena skala i metod odgovaranja na date podsticaje.
Teškoća u pogledu uzmicanja od izvesnog uobičajenog
standarda sastoji se u tome što je teško prekinuti s
običajem koji je jednom formiran. Činjenica da je
relativno lako činiti napredak u pogledu standarda znači
da životni proces nije drugo do proces razvijanja
aktivnosti, i da će se on uvek spremno razviti u novom
pravcu kad god i
gde god se smanji otpor prema samoizražaju. Međutim,
Kada se običaj izražaja prema tako datoj liniji slabijeg
otpora jednom ustali, pražnjenje će tražiti uobičajeni
odušak čak i kad su izvršene izvesne promene u pogledu
okolnosti koje su prouzrokovale znatan porast
spoljašnjeg otpora. Ova povećana lakoća izražaja u da
tom pravcu, koja se naziva običajem, može pokrenuti
znatno povećanje otpora koji spoljašnje okolnosti pružaju
razvijanju života u datom pravcu. Između različitih
običaja ili uobičajenih načina i pravaca izražaja, koji
sačinjavaju životni standard izvesnog pojedinca, postoji
znatna razlika u
pogledu postojanosti pod uticajem protivrečnih okolnosti
i u pogledu stepena imperativnosti s kojom pražnjenje
traži dati pravac.
To, na jeziku postojeće ekonomske teorije, znači da,
iako ljudi teško smanjuju izdatke na potrošnju u svakom
pravcu, oni težeg srca smanjuju svoje izdatke u izvesnim
pravcima nego u drugima. Tako, na primer, dok se svaka
potrošnja teško napušta, postoje izvesne linije potrošnje
10 Teorija dokoličarske klase

145
koje se napuštaju samo uz relativno krajnje ustezanje.
Artikli ili oblici potrošnje kojih se potrošač najupornije
drži obično su takozvane nužne životne potrebe, ili
minimum neophodan za opstanak. Minimum neophodan
za opstanak nije, naravno, strogo određena količina robe,
određena i nepromenljiva u pogledu vrste i količine.
Međutim, za našu svrhu možemo uzeti da ona sadrži
izvesnu, manje ili više određenu količinu potrošnje, koja
se traži za održavanje života. Možemo, dalje, pretpostaviti
da se ovaj minimum obično napušta samo u slučaju
progresivnog smanjenja izdataka na potrošnju. To znači,
ako govorimo uopšteno, da su najstariji i najurođeniji
običaji koji rukovode životom pojedinca — običaji koji se
tiču njegovog opstanka kao organizma — ujedno i
najpostojaniji i najimperativniji. Iznad njih dolaze više
potrebe — kasnije formirani običaji pojedinca ili čitave
rase — svrstani po donekle nepravilnoj i svakako
promenljivoj gradaciji. Neke od tih viših potreba — kao
što su, na primer, uobičajena upotreba izvesnih
stimulanata, potreba za spasenjem (u zagrobnom smislu)
ili želja za posedovanjem dobrog ugleda — mogu u
izvesnim slučajevima da steknu prednost nad nižim ili
elementarnij im potrebama. Po pravilu, izvestan običaj će
se sigurnije učvrstiti ukoliko je prethodilo duže
navikavanje na njega, ukoliko navika nije prekidana i
ukoliko se on približnije poklapa s ranijim uobičajenim
oblicima životnog procesa. Običaj će biti jači ako su
posebne osobine ljudske prirode, koje njegovo
upražnjavanje zahteva, ili posebne sklonosti, koje u
njemu dolaze do izražaja, one osobine i sklonosti koje se
već u velikoj meri i duboko ukorenjene nalaze u životnom
procesu ili su intimno povezane sa istorijom života date
rase.
Različiti stepeni lakoće kojom različite osobe
formiraju svoje različite navike, kao i različiti stepeni
ustezanja s kojima se razne navike napuštaju govore da
formiranje specifičnih običaja nije prosto stvar dužine
navikavanja. U odlučivanju o tome koji će niz običaja
dominirati u životnom obrascu izvesnog pojedinca
nasleđene sklonosti i osobine temperamenta znače isto
tako mnogo kao i to koliko dugo traje navikavanje. A
preovlađujući tip prenesenih sklonosti, ili, drugim
rečima, tip temperamen-

146
ta koji poseduje dominantni etnički elemenat svake
zajednice veoma će mnogo odlučivati o obimu i obliku
izražaja uobičajenog procesa zajednice. Koliko mnogo
mogu da znače prenesene osobine sposobnosti u pogledu
brzog i definitivnog formiranja navika kod pojedinaca vidi
se po tome što se ponekad veoma lako formira
dominirajuća navika na alkoholizam, ili kako se isto tako
lako, i takođe neizbežno, formiraju navike u pogledu
verskih obreda kod osoba koje su obdarene specijalnom
sposobnošću u tom smislu. U velikoj meri se isto može
reći i kad je reč o onoj posebnoj lakoći navikavanja na
specifičnu ljudsku sredinu, što se naziva romantičnom
ljubavlju.
Ljudi se razlikuju u pogledu prenesenih sposobnosti
ili po tome što relativno lako razvijaju svoju životnu
aktivnost u izvesnim pravcima; a običaji koji se
poklapaju s relativno jakom specifičnom sposobnošću ili
relativno velikom specifičnom lakoćom izražaja, ili se,
pak, na njima nastavljaju, postaju od velikog značaja za
ljudsku sreću. Uloga koju igra ovaj elemenat sposobnosti
u odlučivanju o relativnoj postojanosti onih nekoliko
običaja koji sačinjavaju životni standard može da objasni
krajnje ustručavanje ljudi da odustaju od uobičajenih
troškova koji se odnose na isticanje potrošnje.
Sposobnosti i sklonosti na kojima se osniva običaj ovakve
vrste jesu one sposobnosti čije se vršenje sastoji u
takmičenju ili rivalstvu; a sklonost takmičenju —
invidioznom poređenju — starog je porekla i spada u
osnovne osobine ljudske prirode. Njena živa aktivnost
može se izazvati u svakoj formi i u stanju je da se
stabilizuje i učvrsti u svakoj formi u kojoj je jednom
našla svoj uobičajeni izraz. Kada pojedinac jednom
formira naviku traženja izraza u datoj liniji časne
potrošnje — kada se na dati niz podsticaja počne po
običaju da odgovara u obliku aktivnosti određene vrste i
smera pod vodstvom tih živih i dalekosežnih sklonosti
takmičenja — onda se od takve jedne uobičajene
potrošnje odustaje samo uz krajnje ustručavanje. S
druge strane — kad god novo sticanje novčane moći
omogući pojedincu da svoj životni proces razvije u većem
obimu i uz širi doseg — stare rasne sklonosti će doći do
izražaja u pogledu odlučivanja u kom pravcu će se novo
razvijanje života obaviti. A one sklonosti koje već

147
aktivno deluju u obliku nekog srodnog izraza, koje su
potpomognute već ukazanim nagoveštajima koje pruža
prihvaćeni životni obrazac i za čije vršenje stoje na
raspoloženju materijalna sredstva i prilike — te sklonosti
će imati naročito veliku reč u oblikovanju forme i smera
u kojima će se manifestovati pojedinčeve novostečene i
nagomilane snage. To znači, konkretno rečeno, da u
svakoj zajednici gde je isticanje potrošnje elemenat
životnog obrasca, svako povećanje pojedinčeve platne
sposobnosti najverovatnije uzima oblik potrošnje u svrhu
osveštane linije isticanja potrošnje.
Izuzevši instinkt samoodržanja, sklonost takmičenju
verovatno je najjači, najživlji i najstalniji od svih pravih
ekonomskih motiva. U proizvodnoj zajednici ova sklonost
takmičenju izražava se kroz novčano takmičenje; a to,
bar koliko se tiče savremenih zapadnih civilizovanih
zajednica, znači praktično isto kao kad bismo rekli da se
ona izražava u izvesnom vidu isticanja rasipništva.
Prema tome, potreba za isticanjem rasipništva stoji
spremna da apsorbuje svako povećanje u proizvodnoj
efikasnosti zajednice ili u proizvodnji robe, pošto su
zadovoljene najelementarnije fizičke potrebe. Tamo gde
se, pod savremenim uslovima, takav rezultat ne
pojavljuje razlog za ovaj izuzetak treba tražiti obično u
tome što je brzina porasta bogatstva pojedinca bila toliko
nagla da navika potrošnje nije mogla da ide ukorak s
njom; ili je možda razlog u tome što dati pojedinac odlaže
isticanje potrošnje stečenog viška za kasnije — obično sa
izgledom da poveća spektakularni efekat zamišljenog
trošenja odjednom tako sakupljene količine viška. Pošto
povećana proizvodna efikasnost omogućava obezbeđenje
sredstava za život uz manji rad, energija proizvodnih
članova zajednice je usmerena više na postizanje većih
rezultata u isticanju potrošnje nego na njeno smanjenje
na jedan umereniji i udobniji tempo. S povećanjem
proizvodne efikasnosti napor se ne olakšava, iako to ovo
povećanje omogućava, nego se porast proizvodnje
upotrebljava da se udovolji ovoj potrebi, kojoj nema
granica, na način koji se u ekonomskoj teoriji obično
pripisuje višim ili duhovnim potrebama. Uglavnom
zahvaljujući prisutnosti ovog elementa u životnom
standardu, bio je Dž. S. Mil (J. S.

148
Mill) u stanju da kaže da je „dosad ostalo veliko pitanje da
li su svi dosadašnji tehnički izumi olakšali svakodnevni
rad bilo kog ljudskog bića".
Prihvaćeni standard potrošnje u zajednici ili klasi
kojoj pripada izvesno lice uglavnom odlučuje kakav će
biti njegov standard života. Ovaj standard to čini direkt
no — time što se zdravom razumu datog lica preporučuje
kao dobar i ispravan i time što lice o njemu duboko
razmišlja i usvaja životni obrazac kome on pripada.
Međutim, on to čini i indirektno putem opšteg insistiranja
na prilagođavanju prihvaćenoj skali potrošnje kao stvari
pristojnosti, pod pretnjom izvrgavanja nepoštovanju i
ostrakizmu. Prihvatanje i upražnjavanje životnog
standarda koji je u modi je i prijatno i preporučljivo,
obično do te mere da je to neophodno za ličnu udobnost i
za uspeli u životu. Životni standard svake klase, u meri u
kojoj se on tiče isticanja rasipništva, obično je onoliko
visok koliko to dozvoljava sposobnost zarađivanja te klase
— sa stalnom tendencijom da još više raste. Iz ovoga sledi
takav efekat na ozbiljne ljudske delatnosti koji ih
usmerava ka gotovo isključivom cilju sticanja što većeg
bogatstva, uz istovremeno neodobravanje poslova koji ne
donose nikakvu novčanu zaradu. U isto vreme uticaj na
potrošnju deluje u smislu njenog koncentrisanja na liniji
koja je najočiglednija za posmatrače čije se povoljno
mišljenje traži; s druge strane, sklonosti i navike čije
upražnjavanje ne podrazumeva časnu potrošnju vremena
i sredstava teže da kroz neupotrebu padnu u
zaborav.
Posredstvom ove diskriminacije u korist vidljive
potrošnje došlo je do toga da je domaći život većina klasa
relativno neugledan u poređenju sa sjajem onog javnog
dela njihovog života koji one provode pred očima
posmatrača. Kao drugu posleđicu ove diskriminacije
imamo po
javu da ljudi obično skrivaju od očiju posmatrača svoj
privatni život. Ukoliko se to tiče onog dela njihove
potrošnje koji se može bez prekora voditi u tajnosti, oni se
povlače od svakog kontakta sa svojim susedima. Otuda
potiče ekskluzivnost ljudi u pogledu njihovog domaćeg
života u većini proizvodno razvijenih zajednica; a otuda
potiče i običaj (istina, udaljenijeg porekla) rezervisanosti

149
i povučenosti u sebe, koji predstavlja tako značajnu
karakteristiku zakona pristojnosti boljih klasa u svim za
jednicama. Nizak priraštaj dece kod klasa na koje padaju
veliki zahtevi u pogledu potrošnje radi ugleda isto tako se
može objasniti nuždom izazvanom standardom života
koji se zasniva na isticanju rasipništva. Isticanje
potrošnje i odgovarajuće povećanje izdataka koje se traži
za ugledno izdržavanje deteta veoma je značajno i snažno
deluje u smislu kontrole. To je verovatno najefektivnije
od maltuzijanskih sredstava kontrole rađanja.
Uticaj ovog faktora životnog standarda — kako u
smislu uzdržavanja u pogledu nedovoljno vidljivih
elemenata potrošnje koji su važni samo za fizičku
udobnost i održanje tako i u pogledu malog broja ili
odsustva dece — moguće je videti u svojoj možda
najboljoj formi među klasama koje se odaju učenim
zanimanjima. Zbog — kako se to pretpostavlja — svoje
superiornosti i retkih nadarenosti i postignuća koji
karakterišu njihov život, ove klase se obično ubrajaju u
viši društveni stepen no što to obezbeđuje njihov novčani
položaj. Skala pristojne potrošnje je u njihovom slučaju
podignuta do odgovarajućeg visokog stepena, i, prema
tome, za druge životne svrhe njima je ostavljen izuzetno
uzak okvir u kome mogu da se kreću. Silom okolnosti,
njihov vlastiti uobičajeni osećaj za ono što je dobro i
ispravno u tim.stvarima, kao i očekivanja zajednice u
pogledu novčane pristojnosti među učenima, preterano
su visoki — mereni prosečnim stepenom luksuza i
sposobnosti zarađivanja te klase u odnosu na
neškolovane klase s kojima su oni nominalno jednaki. U
svakoj modernoj zajednici gde ne postoji sveštenički
monopol na ova zanimanja ljudi učenih zanimanja se
neumitno stavljaju u kontakt s klasama koje su novčano
superiorne u odnosu na njih. Visoki standard novčane
pristojnosti, koji je na snazi kod tih viših klasa, prenosi
se na učene klase sa veoma malim ublažavanjem svoje
rigoroznosti; kao posledicu toga imamo činjenicu da
nijedna klasa zajednice ne troši veći deo svojih sredstava
na isticanje rasipništva od ovih učenih klasa.

150
 Glava VI

NOVČANI KANONI UKUSA

Već više puta smo ponovili upozorenje da, iako je

zahtev za isticanje rasipništva velikim delom regulaciona
norma potrošnje, ne sme se shvatiti kao da je taj princip
u svojoj goloj, bezazlenoj formi onaj motiv po kom
potrošač deluje u svakom datom slučaju. Obično njegov
motiv je želja da se prilagodi utvrđenoj praksi, da izbegne
nepovoljne primedbe i komentare, da živi prema
priznatim kanonima pristojnosti u pogledu vrste, količine
i stepena utrošene robe, kao i u pogledu pristojnog
korišćenja svoga vremena i truda. U većini slučajeva ovaj
osećaj za propisanu praksu postoji u motivima potrošača
i deluje kao direktna prisilna snaga, naročito u odnosu
na potrošnju koja se vrši pred očima posmatrača.
Međutim, u potrošnji se može zapaziti i značajan
elemenat propi
sane skupocenosti, koji ni u kakvom značajnijem stepenu
nije poznat spoljašnjim posmatračima — kao što su, na
primer, artikli donjeg rublja, artikli hrane, kuhinjske
sprave i druge kućne potrepštine i stvari koje su više
namenjene usluzi nego tome da služe kao dokaz. Kod
takvih korisnih artikala, pri bližem razmatranju, otkriće
se izvesne karakteristike, koje povećavaju cenu i
poboljšavaju trgovačku vrednost robe koja je u pitanju,
ali koje ne povećavaju srazmerno svrsishodnosti tih
artikala u stvarne ciljeve, za koje su oni, tobože, jedino
namenjeni. Pod selektivnom kontrolom zakona o isticanju
rasipništva rađa se zakonik priznatih kanona potrošnje,
čiji je cilj da tera potrošača na izvestan standard
skupoće151
nosti i rasipništva u pogledu njegove potrošnje robe i
njegovog trošenja vremena i truda. Ovo rađanje propisane
prakse ima izvestan neposredan efekat na ekonomski
život, ali ono isto tako ima izvestan indirektan i udaljeniji
efekat i na ponašanje u drugim pitanjima. Navike
mišljenja u pogledu životnog izraza u svakom datom
pravcu neumitno će uticati na uobičajeno gledište o tome
šta je dobro i ispravno u životu i u drugim pravcima. U
organskom kompleksu navika mišljenja, koji sačinjavaju
suštinu pojedinčevog svesnog života, ekonomski interesi
ne stoje izolovano i ne mogu se izdvojiti od svih ostalih
interesa. Nešto je, na primer, već bilo rečeno u
ovoj knjizi o povezanosti ekonomskih interesa s kanonima
uglednosti.
Princip isticanja rasipništva rukovodi formiranjem
navika mišljenja u pogledu toga šta je pošteno i cenjeno u
životu i u robi. Na taj način, ovaj princip će pobijati druge
norme ponašanja, koje u prvom redu nemaju ništa s
kodom novčane časti, ali koje imaju, neposredno ili
uzgredno, izvestan veći ekonomski značaj. Tako kanon
počasnog rasipništva može, neposredno ili posredno, da
utiče na osećaj dužnosti, osećaj lepote, osećaj korisnosti,
osećaj religiozne ili ritualne ispravnosti i osećaj naučne
istine.
Teško da je potrebno ovde se upuštati u razmatranja
0 posebnim tačkama ili o posebnom načinu na koji
kanon počasne potrošnje obično pobija kanone moralnog
ponašanja. Toj stvari su veliku pažnju poklonili i dobar
primer za nju dali oni čija je dužnost da motre i opominju
kad god dođe do nekog udaljavanja od opšteprihvaćenih
moralnih zakona. U savremenim zajednicama, gde je
dominirajuća ekonomska i zakonska karakteristika života
zajednice ustanova privatnog vlasništva, jedna od glavnih
karakteristika moralnih zakona je svetost svojine. Niko
neće osporiti, i nije potrebno posebno dokazivati i
ilustrovati činjenicu da se običaj držanja nepovredive
privatne svojine pobija drugim običajem težnje ka
bogatstvu u interesu dobrog ugleda koji će se steći putem
isticanja potrošnje ovog bogatstva. Većina prekršaja
uperenih protiv svojine, naročito ako je reč o krupnim
prekršajima, spada u ovu vrstu. Postoji opštepoznata
činje-

152
nica, koja prelazi u poslovičnost, da prekršaji koji za
rezultat imaju sticanje velike svojine od strane
prekršitelja obično na njega ne navlače veliku kaznu ili
veliku sramotu kao što bi to trebalo da bude sudeći samo
na osnovu naivnih moralnih zakona. Lopov ili varalica
koji je kroz svoj prestup stekao veliko bogatstvo ima veću
šansu da izbegne oštru kaznu zakona nego što je to
slučaj s malim lopovom; osim toga, on stiče izvestan
ugled time što je povećao bogatstvo i što svoje nezakonito
stečene posede troši na dostojan način. Potrošnja
njegovog plena na način dostojan dobro odgojenog
gospodina uticaće s naročitim efektom na one osobe koje
imaju negpvan
osećaj za pristojnost, i to će umnogome ublažiti osećaj
moralne izopačenosti kojim će oni posmatrati njegov
prestup. Isto tako se može primetiti — a to se
neposrednije odnosi na stvar koju razmatramo da smo
mi svi skloni da oprostimo prekršaj učinjen protiv svojine
u slučaju čoveka čiji je motiv bio opravdan jer je želeo da
pruži sredstva za „pristojan" način života svojoj ženi i
deci. Ako se tome može dodati da je žena bila „odgajana
u obilju i luksuzu", onda se to prihvata kao još jedna
olakšavajuća okolnost. Ovo znači da smo mi skloni da
oprostimo takav prestup gde je njegov časni cilj bilo
omogućavanje prestupnikovoj ženi da za njega vrši toliku
količinu zastupničke potrošnje koja se zahteva prema
standardima novčane pristojnosti. U slučaju kao ovaj,
običaj odobravanja naviknutog stepena isticanja
rasipništva nadvladava običaj osuđivanja svakog nasilja
nad tuđom svojinom u tolikoj meri da ponekad čak nije
izvesno da li ovakav prestup treba posmatrati sa osudom
ili ga pohvaliti. Ovo važi naročito u slučaju ako
prestup u sebi sadrži izvestan značajniji pljačkaški ili
piratski elemenat.
Ovu temu nije potrebno dalje tretirati na ovom
mestu; ali možda će umesna biti primedba da je sav taj
znatan niz moralnih zakona koji se gomila oko
217
koncepcije o nepovredivosti svojine i sam psihološki
precipitat tradicionalne zaslužnosti bogatstva. Tome
treba dodati da se ovo bogatstvo smatra svetim u prvom
redu zbog dobrog ugleda koji se može steći putem
isticanja njegove potrošnje.

218
 Uticaj novčane pristojnosti na naučni duh ili težnju
za znanjem biće detaljnije razmotren u posebnoj glavi.
Isto tako, nema potrebe da se na ovom mestu više govori
o shvatanju verskih ili ritualnih vrednosti i sličnog. To
pitanje će se takođe uzgredno razmotriti u jednoj od
budućih glava. Ipak, ovaj običaj časne potrošnje igra
značajnu ulogu u formiranju opštih ukusa u pogledu
toga šta je ispravno i vredno u svetim stvarima, te se zato
može ukazati na uticaj koji princip isticanja rasipništva
ima na neke od uobičajenih verskih obreda i predstava.
Očigledno je da je kanon isticanja rasipništva
odgovoran za velik deo onoga što se može nazvati
obrednom
potrošnjom — kao što je, na primer, potrošnja (odnosno
upotreba) svetih zgrada, odeće i druge robe iste vrste.
Čak i kod onih savremenih kultova čijim božanstvima se
pripisuje sklonost hramovima koji nisu sagrađeni
rukama, svete zgrade i drugi posedi ovih kultova su
konstruisani i dekorisani uz poklanjanje izvesne pažnje
časnom stepenu rasipničke potrošnje. A potrebno je
veoma malo posmatranja ili samoispitivanja pa da se
uverimo da skupoceni raskoš hrama proizvodi značajan
izvršavajući i raznežavajući efekat na vernikovo
raspoloženje. Do novih zaključaka u prilog ovoj činjenici
doći ćemo ako razmislimo o osećanju stida koji će osetiti
svako ko zapazi neki dokaz nemaštine ili prljavštine na
svetom mestu. Sredstva kojima se vrši neki verski obred
moraju
biti novčano iznad svakog prigovora. Ovaj zahtev je
imperativan bez obzira na širinu koja se može dozvoliti u
odnosu na ova sredstva u pogledu njihove estetske ili
neke druge svrsishodnosti.
Možda će takođe biti na mestu da se primeti da je u
svim zajednicama, a naročito u mestima gde standard
novčane pristojnosti za mesta stanovanja nije visok,
mesno svetilište ukrašenije i izrazitije rasipničko po

219
svojoj arhitekturi i dekoracijama nego kuće za stanovanje
koje pripadaju pastvi. Ovo se odnosi gotovo na sve vere i
kultove, i hrišćanske i paganske, ali se naročito odnosi
na starije i zrelije kultove. Istovremeno, svetilište obično
doprinosi veoma malo, ili čak ništa, fizičkoj udobnosti
članova kongregacije. U stvari, sveta zgrada ne samo da
gotovo nikako ne služi fizičkom blagostanju članova u

220
poređenju s njihovim skromnijim kućama za stanovanje,
nego svi ljudi smatraju da ispravno i prosvećeno
shvatanje onoga što je istinito, lepo i dobro zahteva da u
svakoj potrošnji u svetilištu mora biti izrazito odsutno sve
što bi moglo služiti udobnosti vernika. Ako se nekom ele
mentu udobnosti dozvoli pristup u svetilište, on mora bar
da bude pažljivo skriven i maskiran u obliku prividne
strogosti. U najuglednijim hramovima, koji se u poslednje
vreme podižu i kojom prilikom se nemilice troši, princip
strogosti se sprovodi do te mere da se nameštaj i oprema
pretvara u sredstvo mučenja puti, naročito po svom
spoljnjem izgledu. Malo je osoba sa finim ukusom za
pitanja verske potrošnje kojima se ova strogo rasipnička
neudobnost ne bi činila kao suštinski ispravna i dobra.
Verska potrošnja je po svojoj prirodi zastupnička
potrošnja. Ovaj kanon verske strogosti zasniva se na
novčanoj uglednosti izrazito rasipničke potrošnje, a
podržan je princip da zastupnička potrošnja ne treba
izrazito da doprinosi udobnosti zastupničkog potrošača.
Svetilište i njegova oprema imaju nešto od ove
strogosti u svim kultovima gde se ne veruje da je svetac ili
božanstvo kome je svetilište posvećeno prisutan i da lično
upotrebljava sve te predmete radi zadovoljavanja svojih
luksuznih ukusa koji mu se pripisuju. Karakter ovih
svetih stvari unekoliko je drugačiji u ovom pogledu kod
onih kultova gde običaji života koji se pripisuju božanstvu
više liče na navike zemaljskog patrijarhalnog vla
dara, odnosno dostojanstvenika — to jest kada se veruje
da on sam upotrebljava ovu potrošnu robu. U ovom
poslednjem slučaju svetilište i njegova oprema poprimaju
više oblik koji se daje robi namenjenoj isticanju potrošnje
zemaljskog gospodara ili vlasnika. S druge strane, onde
gde se svete stvari upotrebljavaju samo za služenje
božanstvu, to jest gde se one troše zastupnički za njegov
račun od strane njegovih slugu, tamo one poprimaju

221
karakter koji odgovara robi koja je namenjena samo za
zastupničku potrošnju.
U ovom poslednjem slučaju svetilište i svete stvari su
tako zamišljeni da ne povećavaju udobnost ili životnu
sreću zastupničkog potrošača, ili bar da ne odaju utisak
da je cilj njihove potrošnje potrošačeva udobnost- Ovo

222
zbog toga jer cilj zastupničke potrošnje nije da doprinese
životnoj sreći potrošača, već da poboljša novčani ugled
gospodara u čiju korist se vrši potrošnja. Zato je
sveštenička odežda — kao što je svakom poznato —
skupa, ukrašena i nepraktična; a kod kultova gde se ne
podrazumeva da sveštenički sluga božanstva treba da
služi u svojstvu pratioca, ona je strogog i neudobnog
oblika. Smatra se da ona treba da bude takva.
Princip rasipništva ne osvaja oblast kanona ritualne
svrsishodnosti samo u pogledu ustanovljavanja verskog
standarda pristojne skupocenosti. On utiče i na načine
kao i na sredstva, i tiče se zastupničke dokolice kao i
zastupničke potrošnje. Svešteničko ponašanje je
rezervisano, dokoličarsko, površno i neokaljano
nagoveštajima senzualnog zadovoljstva. Ovo važi —
naravno, u različitim stepenima — za različite kultove i
veroispovesti; međutim, u životu sveštenika svih
antropomorfnih kultova po
stoje vidljivi znaci zastupničke potrošnje vremena.
Isti dominantni kanon zastupničke dokolice je
takođe vidljivo prisutan u spoljašnjim detaljima verskih
obreda, i treba samo na njega ukazati da bi postao
očigledan za sve posmatrače. Svi rituali imaju uočljivu
tendenciju da se svode na formu. Ovaj razvitak forme je
najvidljiviji kod zrelijih kultova, koji istovremeno imaju
stroži dekorativniji i stroži sveštenički život i odeždu; ali
on se može primetiti i u oblicima i načinima bogosluženja
novijih i svežijih sekti, čiji ukusi u pogledu sveštenika,
odežde i svetilišta nisu tako precizni. Vršenje službe
božje (termin „služba" sadrži u sebi nagoveštaj koji je
značajan za stvar koju razmatramo) postaje po-
vršnije ukoliko kult dobija u starosti i postojanosti, i ova
površnost vršenja službe je veoma prijatna za ispravan
verski ukus, — i to s dobrim razlogom, pošto činjenica da
je ona površna govori jasno da je gospodar za koga se
služba vrši visoko iznad vulgarne potrebe za stvarno
iskrenom službom od strane njegovih slugu. Reč je o

223
nekorisnim slugama, i postoji izvesna časna implikacija
u interesu njihovog gospodara da oni ostanu nekorisni.
Nije potrebno u ovom momentu ukazivati na blisku
analogiju između svešteničke dužnosti i dužnosti lakeja.
Našem shvatanju prikladnosti u ovim stvarima je u oba

224
ova slučaja prijatno da po očiglednoj površnosti službe
konstatujemo da je to samo vršenje službe pro forma. Ne
sme biti nikakvog pokazivanja agilnosti ni veste
manipulacije u vršenju svešteničke dužnosti, odnosno
takvog vršenja službe koje bi moglo nagovestiti
sposobnost da se ovaj posao odbaci.
U svemu ovome imaju, naravno, izvestan očigledan
uticaj i temperament, ukusi, sklonosti i životne navike
koje božanstvu pripisuju vernici koji žive pod uticajem
tradicije tih novčanih kanona uglednosti. Uvrežavanjem
mišljenja u ljudske navike princip isticanja rasipništva je
obojio vemička shvatanja božanstva i odnos u kom
ljudski subjekat stoji prema njemu. Naravno, u naivnijim
kultovi
ma ovo izbijanje novčane lepote je najvidljivije, ali ono je
vidljivo i kod svih drugih kultova. Svi ljudi, na bilo kom
stadijumu kulture ili stepenu prosvećenosti se oni
nalazili, rado dopunjuju postojeće jako oskudne
autentične informacije o ličnosti ili okolini svojih
božanstava. Prizivajući tako u pomoć maštu kako bi
obogatili i dopunili svoju sliku o liku božanstva i
njegovom načinu života, oni mu obično pripisuju takve
crte koje za njih predstavljaju ideal ispravnog čoveka. A u
traženju opštenja sa božanstvom putevi i sredstva
prilaženja se prilagođavaju što je moguće više božanskom
idealu koji u umovima ljudi vlada u datom momentu.
Smatra se da se božanstvo može najbolje udostojiti i
umilostiviti ako mu se priđe po izvesnim opštepriznatim
metodima i uz pomoć izvesnih materijalnih okolnosti,
koje su, po opštem shvatanju, u naročitoj saglasnosti s
božanskom prirodom. Ovaj opšteprihvaćeni ideal
ponašanja i upotrebe određenih stvari koji odgovaraju
ovakvim prigodama opštenja je, naravno, u velikoj meri
formiran pod uticajem opšteg shvatanja o tome šta je
suštinski vredno i lepo u ljudskom ponašanju i
okolnostima u svim prilikama dostojanstvenog opštenja.

225
Zbog toga bi bilo pogrešno pokušati analizu verskog
vladanja time što bi se svi dokazi postojanja novčanog
standarda uglednosti pripisivali isključivo i direktno
osnovnoj normi novčanog takmičenja. Isto tako, bilo bi
pogrešno pripisivati božanstvu, kao što se to obično čini,
skrupuloznu brigu o svom novčanom položaju i običaj da
izbegava i osuđuje bedne situacije i okolnosti naprosto
zato

226
što one pripadaju jako niskom stepenu novčanog
poštovanja.
Pa ipak, pošto su učinjene sve moguće ograde,
izgleda da kanoni novčane uglednosti, bilo posredno ili
neposredno, stvarno materijalno utiču na naša poimanja
0 atributima božanstva, kao i naša shvatanja o tome koji
su pravi i odgovarajući načini i okolnosti božanskog
opštenja. Smatra se da božanstvo mora da ima naročito
vedre i dokoličarske životne navike. I kad god se u
poetskoj imaginaciji slika mesto boravljenja božanstva,
bilo radi jačanja vere ili radi obraćanja verničkoj mašti,
pobožni pesnik će uvek, kao stvar koja se sama po sebi
razume, izneti pred maštu auditorijuma presto s
mnoštvom znakova obilja i moći, a taj presto će biti
okružen velikim brojem slugu. Kod većine takvih
predstava nebeskih dvorova dužnost ove vojske slugu je
da vrše zastupničku dokolicu, pošto se njihovo vreme i
trud u velikoj meri troše na neproduktivno isticanje
zaslužnih osobina i podviga božanstva, dok je pozadina
predstave ispunjena sjajem skupocenih metala i skupljih
vrsta dra
gog kamenja. Ovakvo ekstremno prodiranje novčanih
kanona u oblast pobožnih ideala sreće se samo u
grubljim izražajima pobožne mašte. Jedan takav
ekstreman slučaj se može sresti kod verske imaginacije
crnačkog stanovništva američkog Juga. Njihovi pesnici
nisu u stanju da se spuste do ičega jevtinijeg od zlata,
tako da u
ovom slučaju insistiranje na novčanoj lepoti pruža
iznenađujući efekat u žutom — efekat koji bi za neki
trezveniji ukus bio nepodnošljiv. Ipak, verovatno ne
postoji kult u kome novčane zasluge ne dopunjuju ideale
ceremonijalnog podudaranja koji rukovode ljudskim
predstavama o tome šta je ispravno u stvarima svetih
oruđa.
Isto tako se smatra — a po tom ubeđenju se i
postupa — da svešteničke sluge božanstva ne treba da se

227
angažuju u proizvodnom radu; da nikakav rad — nikakav
posao opipljivo koristan ljudima — ne srne da se obavlja
u prisutnosti božanstva ili u odajama svetilišta; da svako
ko dolazi u svetilište mora da bude očišćen od svakog
traga profane proizvodnje kako u pogledu svog odela tako
i u pogledu svoje ličnosti i da mora da dođe odeven u
odeću mnogo skupoceniju od svakodnevne odeće; da na

228
praznike koji su rezervisani za odavanje počasti ili za
opštenje s božanstvom niko ne sme vršiti nikakav posao
koji je namenjen na korist ljudima. Čak i oni dalji, laički
vazali treba da pruže izvesnu zastupničku dokolicu bar
jednom u sedam dana.
U svim ovim izrazima ljudskog nenaučenog
shvatanja toga šta je ispravno i prilično u oblasti verskog
rituala i u odnosima s božanstvom stvarna prisutnost
kanona novčane uglednosti je dovoljno očigledna, bez
obzira da li ti kanoni imaju uticaja na pobožna
rasuđivanja u ovom pogledu neposredno, ili iz druge
ruke.
Ovi kanoni uglednosti imali su sličan ali
dalekosežniji i specifičnije određujući efekat na
opšteljudsko shvatanje lepog i korisnog u oblasti
potrošne robe. Zahtevi
novčane pristojnosti uticali su u veoma značajnoj meri
na shvatanje lepog i korisnog u pogledu artikala koji važe
kao korisni i lepi. Izvesni artikli se u izvesnoj meri
pretpostavljaju drugima na temelju toga što su izrazito
rasipnički; oni se donekle smatraju svrsishodnim
srazmerno stepenu svog rasipničkog karaktera i rđave
prilagođenosti svojoj prividnoj nameni.
Korisnost artikala koji se cene zbog svoje lepote jako
zavisi od njihove skupocenosti. Jedna svima bliska
ilustracija će lepo pokazati tu zavisnost. Srebrna kašika
ručne izrade, koja ima komercijalnu vrednost od nekih
deset do dvadeset dolara, obično nije ništa svrsishodnija
— u prvobitnom shvatanju reči — od serijski rađene
kašike od istog materijala. Ona čak možda neće biti ništa
svrsishodnija od serijski izrađene kašike od nekog „nižeg"
metala, kao što je, na primer, aluminijum, a vrednost ove
poslednje neće biti veća od nekih deset do dvadeset centi.
U stvari, prva od ove dve utenzilije obično je manje
korisna sprava za svoju prividnu namenu nego što je to
slučaj s ovom poslednjom. Odmah se, naravno, nameće
primedba da, ako se stvar posmatra sa takve tačke
229
gledišta, jedna od glavnih namena, ako ne i glavna, ove
skuplje
kašike se zapostavlja; rukom izrađena kašika ugađa
našem ukusu, našem shvatanju lepog, dok kašika
izrađena mašinom od bezvrednog materijala nema
nikakve druge upotrebe osim najprostije korisnosti.
Nema sumnje da su činjenice onakve kako se iznose u
ovoj primedbi, ali,

230
posle podrobnijeg razmatranja, biće očigledno da je
primedba, na kraju krajeva, više prividno tačna nego
konkluzivna. Videće se: 1) dok su različiti materijali od
kojih su kašike napravljene podjednako lepi i korisni za
namenu u koju se upotrebljavaju, materijal rukom
rađene kašike je oko sto puta vredniji od onog drugog
bezvrednog materijala, a istovremeno mnogo ne
nadmašuje ovaj poslednji u pogledu lepote građe i boje i
nije ni u kakvoj značajnoj meri superioran u odnosu na
mehaničku korisnost; 2) kada bi detaljno ispitivanje
pokazalo da je tobožnja kašika ručne izrade u stvari
samo vešta imitacija robe ručne izrade — ali tako vešto
izrađena imitacija da ostavlja utisak potpune identičnosti
u pogledu oblika i površine, i samo izvežbano oko, posle
detaljnog ispitivanja, može uočiti razliku — korisnost
artikla, uključujući i zadovoljenje koje korisnik stiče
posmatranjem artikla kao predmeta od izvesne lepote,
odmah bi opala za nekih osamdeset do devedeset
procenata, a možda i vi
še; 3) ako bi za svakog pažljivog posmatrača obe kašike
bile toliko blizu identičnosti po izgledu da samo manja
težina može da pokaže koja je kašika lažna, ova
identičnost
oblika i boje teško da bi išta dodala vrednosti kašike
serijski rađene, niti bi u značajnijoj meri doprinela
zadovoljenju korisnikovog „osećanja lepote" dok bi je on
posmatrao, ukoliko jevtinija kašika ne bi predstavljala
novinu i ukoliko bi se mogla nabaviti po nominalnoj ceni.
Slučaj s kašikama je tipičan. Veće zadovoljenje koje
se stiče upotrebom i posmatranjem skupocenih i, tobože,
lepih proizvoda obično je u velikoj meri zadovoljenje
našeg osećaja za skupocenost, koji je maskiran pod
imenom lepote. To što mi više cenimo viši artikal znači da
cenimo njegov viši počasni karakter, i to je mnogo češći
slučaj od naivnog cenienja njegove lepote. Zahtev
isticanja rasipništva nije obično svesno prisutan u našim

231
kanonima ukusa, ali je on ipak prisutan kao prisilna
norma koja selektivno oblikuje i kontroliše naše osećanje
za lepo i rukovodi našim diskriminisanjem u pogledu
toga šta se može opravdano odobriti kao lepo, a šta ne
može.
Na ovoj tački, gde se lepo i časno sreću i stapaju,
najteže je za svaki pojedinačni slučaj vršiti diskriminaciju
između svrsishodnosti i rasipništva. Često se događa da

232
je izvestan artikal koji služi počasnoj svrsi isticanja
rasipništva istovremeno i lep predmet; a ista ta primena
rada kojoj on duguje svoju korisnost za onu prvu svrhu
može da da, a često i daje, lepotu oblika i boje tom
artiklu. Ovo pitanje je dalje komplikovano činjenicom da
mnogi predmeti — kao što su, na primer, drago kamenje,
metali i neki drugi materijali koji se upotrebljavaju za
ukrašavanje i kićenje — duguju svoju korisnost artikala
za isticanje rasipništva izvesnoj prethodnoj korisnosti
koju su imali kao lepi predmeti. Zlato, na primer, ima
visok stepen senzualne lepote; ogroman, ako ne najveći
deo visoko cenjenih umetničkih dela stvarno je suštinski
lep iako često uz bitne ograde; nešto slično vredi i za
materijale koji se upotrebljavaju za odevanje, zatim za
pejzaže i, u manjem stepenu, za mnoge druge stvari. Da
nije te suštinske lepote koju oni poseduju, za ovim
predmetima teško da bi se žudelo zbog njihovih drugih
kvaliteta, i teško da bi oni postali monopolizovani
predmeti ponosa za njihove vlasnike i korisnike.
Međutim, korisnost ovih stvari za korisnika ili vlasnika
obično ne potiče toliko od njihove suštinske lepote koliko
od časti koju
njihovo posedovanje ili trošenje pruža, odnosno od toga
što oni pružaju garanciju protiv svake zamerke.
Pored svoje korisnosti u drugim pogledima, ovi
predmeti su lepi i korisni sami po sebi; oni, kao takvi,
imaju
svoju vrednost ukoliko mogu biti prisvojeni ili
monopolisani; zato se za njima žudi kao za vrednosnom
svojinom, a isključivo uživanje ovih predmeta zadovoljava
posednikov osećaj novčane superiornosti isto tako kao
što posmatraču tih predmeta zadovoljava njegov osećaj
lepote. Međutim, njihova lepota, u naivnom smislu reči,
pre je prilika nego osnova za njihovu monopolizaciju ih
njihovu komercijalnu vrednost. „Velika je senzualna
lepota dragog kamenja, njihova retkost i cena dodaju im

233
izvestan izraz distinkcije, koju nikada ne bi posedovali da
su jevtini." Stvarno, postoji relativno malo podsticaja —
pod normalnim okolnostima — za isključivo posedovanje
ovih lepih stvari, osim na osnovu njihovog počasnog
karaktera koji imaju kao artikli za isticanje rasipništva.
Većina predmeta koji pripadaju ovoj opštoj klasi, uz
delimično izuzimanje artikala za lično ukrašavanje,
služila
11 Teorija dokoličarske klase

234
bi isto tako dobro svim drugim namenama osim počasne,
bez obzira da li pripada licu koje je posmatra ili ne; pa
čak i u odnosu na lične ukrase treba dodati da je njihova
glavna svrha u tome da ličnost onoga koji ih nosi (ili
vlasnika) istaknu sjajem u poređenju s drugim osobama,
koje se moraju zadovoljiti da budu bez njih. Estetska
korisnost lepih predmeta nije mnogo, niti je uopšte
uvećana posedovanjem.
Na osnovu svega dosad rečenog može se izvući
pravilo — da svaki vrednosan predmet, da bi mogao da
utiče na naš osećaj lepote, mora da se prilagodi
zahtevima kako lepote tako i skupocenosti. Ali to nije sve.
Povrh svega toga, kanon skupocenosti takođe utiče na
naše ukuse u smislu nerazmrsivog sažimanja, u našoj
percepciji, znakova skupocenosti sa lepim
karakteristikama predmeta, i dobijeni rezultat klasira
isključivo kao osećanje lepote. Znaci skupocenosti
počinju da se prihvataju kao lepe karakteristike
skupocenih artikala. Oni gode jer su znaci
počasne skupocenosti, a zadovoljstvo koje oni na tom
planu pružaju stapa se s onim koje pružaju lepi oblici i
boje predmeta; tako mi često izjavljujemo za neki deo
odeće, na primer, da je „savršeno zgodan", kada bi, u
stvari, sve što bi se pri izvesnoj analizi estetske vrednosti
tog artikla opravdano moglo reći bila izjava da je novčano
častan.
Ovo stapanje i zamenjivanje elemenata skupocenosti
i lepote nalazi možda svoj, najbolji primer u artiklima
odeće i kućnog nameštaja. Zakoni uglednosti u stvarima
odeće odlučuju kakvi će se oblici, boje, materijali i opšti
efekti u ljudskoj odeći u datom vremenu priznavati
prigodnim; a udaljavanja od ovih zakona vređaju naš
ukus, jer pretpostavljamo da su to udaljavanja od
estetske istine. Odobravanje s kojim gledamo na modernu
odeću ne sme se nikako pripisati čistom pretvaranju. Mi
spremno i, u većini slučajeva, s krajnjom iskrenošću

235
nalazimo da one stvari koje su u modi gode našem
ukusu. Čupavi
materijali za odeću i naglašeni koloristički efekti, na
primer, vređaju u vreme kada je u modi roba fine, glatke
izrade i neutralnih boja. Fantastičan šešir po modelu od
ove godine danas će bezuslovno uticati na naš senzibilitet
mnogo jače nego isto tako fantastičan šešir rađen po mo-

236
delu od prošle godine; iako bi, ako stvar posmatramo iz
perspektive od četvrt veka, bilo veoma teško,
pretpostavljaju, dodeliti nagradu za suštinsku lepotu pre
jednoj nego drugoj od ovih dveju tvorevina. Isto tako se
može primetiti da, posmatrani prosto u svom fizičkom
odnosu s ljudskim oblikom, izglačanost gospodskog
cilindra ili lakirane cipele ne sadrže više suštinske lepote
nego ista takva izglačanost iznošenih rukava; pa ipak ne
dolazi uopšle u pitanje da svi lepo vaspitani ljudi (u
zapadnim civilizovanim zajednicama) instinktivno i ne
pretvarajući se teže ka jednom kao znaku velike lepote, a
zaziru od ovog drugog kao od pojave koja vređa svačije
osećaje. Za veliku je sumnju da bi ikoga bilo moguće
nagovoriti da nosi takvu tvorevinu kao što je cilindar
civilizovanog društva, osim zbog nekog jakog razloga koji
se bazira na nečem drugom a ne na estetskim osnovama.
Daljim navikavanjem na procenjujuće shvatanje
znakova skupocenosti u robi i navikom da se lepota
identifikuje s ugledom dolazi do toga da se lepa stvar koja
nije istovremeno i skupa ne smatra lepom. Na taj način
se događa, na primer, da se neke lepe vrste cveća
konvencionalno smatraju ružnim korovom; druge vrste,
koje je lelativno lako moguće negovati, prihvata i divi im
se niža srednja klasa, koja ne može da dozvoli sebi
skuplje luksuzne stvari ove vrste; međutim, oni ljudi koji
imaju veće mogućnosti u pogledu plaćanja za skupo
cveće i koji su obrazovani prema višem obrascu novčane
lepote u pogledu cvećarskih proizvoda odbacuju i ove
vrste cveća kao vulgarne; ljubitelji cveća čiji ukus je
sazreo pod kritičkim rukovodstvom pristojne sredine
odgajaju uz velike izdatke i dive se takvim vrstama cveća
koje suštinski ni po čemu drugom nisu ništa lepše od već
pomenutih vrsta. Isto variranje u stvarima ukusa iz jedne
društvene klase u drugu vidljivo je takođe u pogledu
mnogih drugih vrsta potrošne robe, kao što je, na primer,
slučaj s nameštajem, kućama, parkovima i vrtovima. Ova
različitost stanovišta u pogledu toga šta je lepo u ovim
raznim
klasama robe nije različitost norme prema kojoj dejstvuje
naivno shvatanje lepote. To nije konstitucionalna razlika
u nadarenosti u estetskom pogledu, nego pre razlika u
zakonima uglednosti koji određuju koje stvari ispravno

163
spadaju u oblast časne potrošnje za klasu kojoj pripada
lice koje se odlučuje. To je razlika u tradicijama
pristojnosti u pogledu vrsta stvari koje se mogu, a da se
potrošač ne osramoti, trošiti kao artikli ukusa i
umetnosti. Uz izvesne izuzetke za neke vrste ovih stvari
koje se troše iz drugih razloga, ove tradicije su uslovljene,
više ili manje određeno, novčanim nivoom života date
klase.
Svakodnevni život pruža mnoge čudne primere za
način na koji zakoni novčane lepote u potrošnim
artiklima variraju u različitim klasama, kao i za način na
koji uobičajeno shvatanje lepote odstupa u svojim
manifestacijama od shvatanja koje nije određeno
zahtevima nov
čanog ugleda. Takva jedna činjenica je i travnjak,
odnosno kratko podsečena trava u vrtu ili parku, koji
toliko spontano zadovoljavaju ukus zapadnih naroda.
Travnjak naročito odgovara ukusu imućnih klasa u onim
zajednicama u kojima u znatnoj meri preovladava
nordijski elemenat. Travnjak svakako sadrži izvestan
elemenat senzualne lepote, prosto kao predmet
posmatranja i kao takav on, bez sumnje, godi sasvim
neposredno očima gotovo svih rasa i klasa; međutim, on
je, možda, daleko lepši oku nordijca nego većine drugih
vrsta ljudi. Ovo
više razmnevanje za parče tratine kod ovog etničkog
elementa nego kod drugih elemenata stanovništva slaže
se s nekim drugim karakteristikama ovog nordijskog
tem
peramenta koje sve pokazuju da je on nekada bio za duže
vreme pastirski narod koji je naseljavao izvesnu oblast s
vlažnom klimom. Kratko podsečen travnjak je lep za oči
naroda koji je po svom nasleđu sklon da lako nađe
zadovoljstvo u posmatranju lepo očuvanog pašnjaka ili
ispaše. Iz estetskih razloga travnjak je pašnjak za kravu;
a u nekim slučajevima danas — gde skupoća pratećih

239
okolnosti otklanja svaki nagoveštaj škrtosti — idila
nordijca je ponovo uspostavljena uvođenjem krave u
'travnjak ili privatno imanje. U takvim slučajevima krava
obično potiče od neke skupe pasmine. Vulgarni
nagoveštaj škrtosti, koji se gotovo ne može odvojiti od
krave,
prepreka je za dekorativnu upotrebu ove životinje. Stoga
se u svim slučajevima, izuzev tamo gde luksuzna okolina
pobija takav nagoveštaj, mora izbeći upotreba krave kao
ukusnog predmeta. Tamo gde je naklonost prema nekoj

240
životinji koja pase i suviše velika da bi se mogla suzbiti
kravino mesto se daje često nekoj manje ili više
neadekvatnoj zameni, kao što je sma, antilopa ili neka
druga egzotična životinja. Ove se zamene, iako su one za
pastirsko oko zapadnog čoveka manje lepe od krave, u
ovakvim slučajevima radije uzimaju zbog njihove veće
skupocenosti ili nekorisnosti i, prema tome, veće
uglednosti. One nisu vulgarno unosne bilo činjenički bilo
sugestivno.
Javni parkovi, naravno, spadaju u istu kategoriju sa
travnjakom; oni su takođe, u svom najboljem vidu,
imitacija pašnjaka. Takav park se, naravno, najbolje
održava stalnom pašom — i goveda na travi sama po sebi
nisu beznačajan dodatak lepoti cele stvari," a to ne treba
naročito dokazivati nikome ko je jednom video lepo
održavan pašnjak. Međutim, vredno je pomenuti, kao
manifestaciju novčanog elementa kod popularnog ukusa,
da se takvom metodu održavanja javnih terena veoma
retko pribegava. Ono najbolje što mogu da urade vesti
radnici pod nadzorom obučenog čuvara jeste manje ili
više verna imitacija pašnjaka, ali rezultat je uvek nešto
slabiji od umetničkog efekta koji se postiže pašom.
Međutim, za
prosečno popularno shvatanje krdo goveda tako izrazito
sugerira škrtost i korisnost da bi prisutnost takvog krda
na javnim terenima namenjenim razonodi bila
nedopustivo jevtina stvar. Ovakav metod održavanja
terena nije komparativno skup, i on se zato ne pristoji.
Sličan opšti značaj ima jedna druga karakteristika
javnih terena. Postoji sračunato pokazivanje
skupocenosti udruženo s falsifikovanom jednostavnošću i
grubom svrsishodnošću. Privatna imanja takođe
pokazuju tu istu fizionomiju svuda gde njima upravljaju
ili ih poseduju osobe čiji je ukus formiran pod uticajem
životnih navika srednje klase ili pod uticajem tradicija
viših klasa iz vremena koje nije starije od detinjstva
generacije koja sada odlazi. Imanja koja odgovaraju
školovanom ukusu skorašnje više klase ne pokazuju ove
karakteristike u tako izrazitom stepenu. Razlog za ovu
razliku u ukusu između stare i nove generacije lepo
odgojenih leži u promenjenoj ekonomskoj situaciji. Slična
razlika se može primetiti i u drugim stvarima kao i u
prihvaćenim idealima u vezi s terenima za razonodu. U
ovoj zemlji, kao i u većini dru165
gih zemalja do druge polovine ovog veka, vrlo mali deo
stanovništva je posedovao takvo bogatstvo koje bi ga
oslobađalo od štednje. Zbog slabih sredstava saobraćaja
ova mala frakcija je bila raštrkana i bez efektivnog
međusobnog dodira. Zato nije postojala osnova za
razvijanje ukusa koji bi zanemarivao skupocenost. Revolt
lepo odgojenog ukusa protiv vulgarne štedljivosti nije bio
kontroiisan. Gde god se sporadično moglo pokazati
naivno shvatanje lepog u smislu odobravanja elemenata
koji nisu skupoceni ili koji su štedljivi njemu bi
nedostajala „društvena potvrda", koju ne može dati niko
osim značajnog skupa ljudi koji jednako misle. Zato nije
postojalo efektivno
mišljenje više klase koje bi nadgledalo dokaze
eventualnog odsustva skupocenosti u upravljanju
imanjima; prema tome. nije postojala ni značajna
divergencija između ideala dokoličarske klase i niže
srednje klase u pogledu fizionomije terena za razonodu.
Obadve klase su u istoj meri stvorile svoje ideale, imajući
stalno u vidu strah od gubitka novčanog ugleda.
Danas divergencija u idealima počinje da biva
vidljiva. Deo dokoličarske klase koji je bio stalno
oslobođen od rada i od novčanih briga za čitavu
generaciju ili više sada je dovoljno velik da bi mogao da
formira i održava
mišljenje u stvarima ukusa. Povećana pokretljivost
članova je takođe nešto dodala u pogledu lakoće s kojom
se „društvena potvrda" može steći unutar klase. Unutar
ove izabrane klase oslobođenje od štedljivosti postalo je
tako obična stvar da je izgubilo mnogo od svoje korisnosti
kao osnova za novčanu pristojnost. Zato u poslednje
vreme kanoni ukusa više klase ne insistiraju toliko
neumorno na neprestanom demonstriranju raskoši i na
striktnom isključivanju znakova štednje. Tako se
naklonost rustikalnom i „prirodnom" u parkovima i na
terenima za razonodu jasno manifestuje kada je reč o tim
višim društvenim i intelektualnim nivoima. Ova

243
naklonost je u velikoj meri proizvod instinkta radinosti; a
ona postiže svoje rezultate s različitim stepenima
ustaljenosti. Ona je retko sasvim nenameštena, a s
vremena na vreme ona prerasta
u nešto što se mnogo ne razlikuje od tobožnje
rustikalnosti o kojoj je ranije bilo reči.

244
 Slabost prema grubim svrsishodnim sredstvima koja
izrazito sugeriraju neposrednu i nerasipničku upotrebu
postoji čak i kod ukusa srednje klase; međutim, ona se
tamo drži pod čvrstom kontrolom i nesalomljivom do
minacijom zakona ugledne jalovosti. Prema tome, ona se
manifestuje u različitim načinima i sredstvima za
izbegavanje svrsishodnosti — u takvim napravama kao
što su rustikalne ograde, mostovi, senice, paviljoni i
slične dekorativne karakteristike. Manifestaciju ove
afektacije korisnosti, u vidu koji možda predstavlja
najveću divergen
ciju od prvih podsticaja ka osećanju ekonomske lepote,
pružaju rustikalne ograde i rešetke za lozu od kovanog
gvožđa ili staze sa zavijucima na potpuno ravnom terenu.
Izabrana dokoličarska klasa je prerasla upotrebu
ovih pseudokorisnih varijanti novčane lepote, bar što se
tiče izvesnih tačaka. Međutim, ukus skorašnjih
pridošlica u pravoj dokoličarskoj klasi i ukus srednje i
nižih klasa još uvek zahteva zamenu estetske novčanom
lepotom, čak i kada su u pitanju oni predmeti kojima se
prvenstveno
divimo zbog lepote koja im pripada kao proizvodima
prirode.
Popularni ukus u ovim stvarima najbolje se vidi u
preovlađivanju visoke cene koju uživaju geometrijsko
obrezivanje zelenila i uobičajene cvetne gredice na javnim
terenima. Možda najlepši primer za ovu dominaciju nov
čane lepote nad estetskom pruža rekonstrukcija terena
na kojima se donedavno nalazila Kolumbijska izložba.
Ovaj primer pokazuje da je zahtev za uglednom raskoši
prisutna u velikoj meri čak i tamo gde bi trebalo da se
izbegne svako vidljivo pokazivanje rasipništva. Umetnički
efekti koji su stvarno postignuti ovom rekonstrukcijom u
velikoj se meri razlikuju od efekta koji bi isto ovo
zemljište pružilo u rukama nekoga ko ne bi bio
rukovođen novčanim zakonima ukusa. Čak i bolje klase
gradskog stanovništva posmatraju napredovanje radova
uz odobravanje bez ikakve rezerve, što sugeriše da u
ovom slučaju ima veoma malo ili gotovo nikakve
nesaglasnosti između ukusa više i niže ili srednje klase
grada. Osećanje lepote kod stanovništva ovog
reprezentativnog grada napredne novčane kulture veoma
je oprezno prema svakom

167
odstupanju od njegovog velikog kulturnog principa
isticanja rasipništva.
Ljubav prema prirodi, koja je možda i sama
pozajmljena od zakona ukusa više klase, ponekada se
manifestuje pod rukovodstvom ovog kanona novčane
lepote na veoma neočekivan način i dovodi do rezultata
koji površnom posmatraču mogu izgledati nepristali.
Lepo usvojena praksa sađenja drveća u golim oblastima
zemlje prenesena je, na primer, u jako šumovite oblasti
kao stvar počasne potrošnje; tako da više uopšte nije
neubičajeno da neko selo, ili seljak, u šumovitoj oblasti
raskrči i očisti
zemlju od domaćeg drveća i odmah je ponovo zasadi
mladicama izvesnih uvezenih vrsta oko dvorišta farme ili
duž ulica. Na taj način se šumsko drveće — hrast, brest,
bukva, severnoamerički uljeviti orah, živolina, lipa i breza
— raskrči kako bi dalo mesta mladicama mekog javora,
pamučnog drveta i krhke vrbe. Smatra se da bi činjenica
što ništa ne košta ako se ostavi da šumsko drveće stoji
unižavala dostojanstvo koje treba da pruži ovaj artikal
namenjen da služi dekorativnom i počasnom ciiju.
Na sličan način se može ustanoviti kako novčani
ugled određuje uobičajene standarde lepote kod životinja.
Već smo govorili o tome kakvu ulogu ovaj kanon ukusa
ima u dodeljivanju mesta u opštoj estetskoj skali.
Donekle isto važi i za druge domaće životinje ukoliko su
one u znatnoj meri proizvodno korisne za zajednicu; to je
slučaj, na primer, s kokoškom, svinjom, govečetom, ov
com, kozom i konjem za vuču. Ove životinje su po prirodi
proizvodna roba i služe za korisne, često vrlo unosne
ciljeve, i zato im se ne pripisuje tako lako lepota.
Drugačiji je slučaj s onim domaćim životinjama koje
obično ne služe nikakvoj proizvodnoj svrsi, kao što su, na
primer: golubovi, papagaji i druge ptice koje žive u
krletkama, zatim mačke, psi i trkaći konji; ove životinje
su obično artikli za isticanje potrošnje, i zato su one, po
svojoj prirodi, počasne, te se mogu opravdano smatrati
lepim. Ovoj vrsti životinja obično se dive više klase, dok
novčano niže klase — i ona izabrana manjina
dokoličarske klase kod koje je strogi kanon koji
zabranjuje šted
ljivost u izvesnoj meri zastareo — nalaze lepotu podjed-

168
nako i u jednoj i u drugoj vrsti životinja, ne povlačeći
strogu liniju novčane demarkacije između lepog i ružnoga
Kad je reč o onim domaćim životinjama koje su
počasne i imaju reputaciju lepih, postoji još jedna
dodatna osnova za njihovu vrednost, o kojoj treba takođe
govoriti. Pored ptica koje pripadaju počasnoj klasi
domaćih
životinja — a u toj klasi se nalaze isključivo zahvaljujući
svom neunosnom karakteru — životinje koje zaslužuju
specijalnu pažnju jesu mačke, psi i trkaći konji. Mačka
ima manje ugledan karakter nego psi i trkaći konji jer je
manje rasipnička; ona čak može da služi i izvesnom
korisnom cilju. Istovremeno, mačkin temperament nije
pogodan za počasnu svrhu. Ona živi pod uslovima
jednakosti s čovekom i ne zna ništa o onom odnosu
statusa koji predstavlja prastaru osnovu za sve
distinkcije u pogledu vrednosti, časti i ugleda, te ne
predstavlja zgodan objekat za invidiozno poređenje svog
vlasnika s njegovim susedima. Izuzetak od ovog
poslednjeg pravila čine angorske mačke, koje imaju
izvesnu malu počasnu vrednost na osnovu svoje
skupocenosti i zato poseduju izvesno posebno pravo na
lepotu na novčanoj osnovi.
Pas ima prednost u pogledu beskorisnosti, kao i zbog
specijalnih osobina temperamenta. 0 njemu se često
govori — u izvesnom smislu odlikovanja — kao o
prijatelju čoveka, a njegova inteligencija i vernost se
posebno hvale. To, u stvari, znači da je pas čovekov
sluga, i da ima dar da se bez pogovora potčinjava i
sposobnost da kao rob brzo pogađa želje i raspoloženja
svoga gospodara. Zajedno s tim crtama koje ga čine
pogodnim za odnos statusa — i koje se, za našu
momentalnu svrhu, moraju kategorisati kao svrsishodne
crte — pas ima i izvesne oso
bine sumnjivije estetske vrednosti. On je najprljaviji od
domaćih životinja i ima najružnije navike; međutim, on to
nadoknađuje svojim servilnim, poltronskirn stavom
prema gospodaru i spremnošću da nanese štetu i
nezgode svakom drugom. Prema tome, pas se
preporučuje našim simpatijama time što nam omogućuje
da razvijamo i uži
vamo u svojim sklonostima za gospodarenjem — a pošto
predstavlja i skupocen artikal i obično ne služi nikakvoj
proizvodnoj svrsi, on u čovekovim simpatijama uživa
sigurno mesto kao stvar koja pruža lep ugled. Isto tako.

169
mi psa u našoj mašti povezujemo s lovom — veoma
cenjenim zanimanjem i manifestacijom časnog
pljačkaškog im
pulsa.
S obzirom na ovaj privilegovani položaj, sva njegova
eventualna lepota oblika i pokreta i sve njegove
eventualne pohvalne mentalne crte se, po običaju,
priznaju i uvećavaju. Mnogi čak iskreno smatraju lepim
čak i one pasmine koje su odgajivači pasa odgajili do
groteskne deformisanosti. Ove vrste pasa — a nešto
slično važi i za druge odgajivane životinje — cene se i
gradiraju u pogledu estetske vrednosti u izvesnoj meri
srazmerno sa ste-
penjom grotesknosti i neprilagođenosti određene mode,
koje se deformisanost drži u datom slučaju. Za našu
svrhu, ova različita korisnost na osnovu grotesknosti i
neprilagođenosti građe može se svesti na veću retkost, pa
prema tome i veće troškove. Komercijalna vrednost
psećih monstruma — u kakvom stilu su uglavnom
odgajeni svi pseći ljubimci kako za upotrebu muškaraca
tako i žena — počiva na njihovoj visokoj ceni proizvodnje,
a njihova vrednost za svoje gospodare sastoji se
uglavnom u njihovoj korisnosti kao stvari za isticanje
potrošnje. Indirektno, putem razmatranja njihove
počasne skupocenosti, njima se pripisuje izvesna
društvena vrednost; na taj način, izvesnom lakom
zamenom reči i ideja, oni počinju da postaju predmet
divljenja i smatraju se lepim. Pošto je svaka pažnja koja
se poklanja ovim životinjama lišena traženja koristi ili
zarade u bilo kom smislu, ona je ugledna;
a pošto se, prema tome, običaj poklanjanja pažnje ovim
životinjama ne osuđuje, on može izrasti u osećaj duboke
privrženosti najdobrodušnijeg karaktera. Tako je u
simpatijama koje se ispoljavaju prema životinjama-
ljubim-
cima. u bližoj ili daljoj vezi prisan kanon skupocenosti
kao norma koja rukovodi i oblikuje ova osećanja i izbor
objekta za ova osećanja. Slična situacija je, kao što ćemo
uskoro pokazati, i u pogledu simpatija za druge osobe;
međutim, način na koji ova norma u ovom slučaju deluje
nešto je drugačiji.
Slučaj s trkaćim konjima umnogome je sličan
slučaju sa psom. On je, u celini uzev, skup, odnosno
rasipnički i beskoristan — za proizvodne svrhe. Jedina
produktivna korist koju on može da poseduje u smislu
poboljša-

170
uja blagostanja zajednice ili u smislu olakšanja života
ljudima jeste egzibicija snage i lakoće kretanja, koji gode
popularnom estetskom osećanju. Ovo je, naravno,
suštinska korisnost. Konj nije nadaren duhovnom
sposobnošću za servilnu zavisnost u onolikoj meri u
kolikoj je to slu
čaj kod psa; međutim, on veoma efikasno služi impulsu
svoga gospodara da menja „žive" snage svoje okoline u
smislu svoje vlastite upotrebe i tendencija i tako izrazi
kroz njih svoju dominantnu individualnost. Trkaći konj
je bar potencijalno konj za takmičenje višeg ili nižeg
stepena; a kao takav on je u naročitoj meri koristan za
svog gospodara. Korisnost brzog konja počiva uglavnom
u njegovoj efikasnosti kao sredstva za takmičenje,
odnosno rivalstvo; vlasnikovom osećanju agresije i
dominacije jako godi da njegov vlastiti konj nadmaši
konja njegovog suseda. Pošto ova upotreba nije unosna,
nego, u celini uzev, u priličnoj meri stalno rasipnička, a
takođe vrlo nametljivo -rasipnička, ona je počasna i zato
pruža brzom konju jak verovatan položaj uglednosti.
Pored toga, pravi trkaći konj ima sličnu neproduktivnu
ali počasnu koris
nost kao instrumenat za klađenje i kocku.
Trkaći konj, prema tome, ima estetsku sreću da
kanon dobrog novčanog ugleda ozakonjuje lako priznanje
svake lepote i korisnosti koju eventualno poseduje.
Njegove pretenzije uživaju zaštitu principa isticanja
rasipništva, a potpomognute su pljačkaškom sklonošću
dominaciji i takmičenju. Pored svega toga, konj je stvarno
lepa životinja, iako trkaći konj nije ništa lepši od običnog
za neškolovan ukus onih koji ne pripadaju ni klasi
odgajivača i ljubitelja trkaćih konja ni klasi onih čije
osećanje lepote stoji u zavisnosti od moralnog
savlađivanja ocene ljubitelja konja. Takvom
neškolovanom ukusu najlepši konj izgleda onaj čiji je
oblik pretrpeo manje radikalne promene nego što je to
slučaj s trkaćim konjem,
koji se razvija po selektivnom metodu odgajivača. Pa
ipak, kad pisac ili govornik — a to se naročito odnosi na
one čija je elokvencija uobičajena i prosečna — želi da,
radi retoričkog efekta, navede ilustraciju za životinjsku
graciju i korisnost, on obično pribegava konju; a pre no
što završi on će jasno staviti do znanja da misli na
trkaćeg konja.

171
 Treba primetiti da u različitim ocenjivanjima raznih
vrsta konja i pasa, kakva se sreću čak i kod ljudi s
najskromnije kultivisanim ukusom u tim stvarima, može
isto tako, da se primeti i jedna i druga direktnija linija
uticaja kanona uglednosti dokoličarske klase. U ovoj
zem
lji su, na primer, ukusi dokoličarske klase u izvesnoj
meri formirani prema običajima i navikama koji
preovlađuju kod dokoličarske klase Velike Britanije. To
se u manjoj meri odnosi na pse nego na konje. U pogledu
konja, a još više u pogledu jahaćih konja — koji u svom
najboljem vidu služe samo za svrhu izlaganja rasipništva
— smatraće se u uopštenom smislu da je konj lepši po
svo
jim proporcijama ukoliko je više engleski; ovo stoga jer je
engleska dokoličarska klasa u pogledu uglednih običaja
visoka dokoličarska klasa ove zemlje i, na taj, način uzor
za niže stupnjeve dokoličarske klase. Ova mimikrija u
metodima shvatanja lepote i u formiranju sudova ukusa
ne mora da dovede do lažnih, ili bar ne mora da dovede
do hipokritskih ili pretvornih pristrasnosti. Ova
pristrasnost je isto tako ozbiljna i suštinska ocena kad
počiva na ovoj osnovi kao i kad počiva na bilo kojoj
drugoj osnovi; razlika je u tome što je ovo ukus za
ispravno u pogledu ugleda, a ne ukus za estetski istinito.
Potrebno je reći da se ova mimikrija ne odnosi samo
na osećanje lepote konjskog mesa, nego ide dalje od toga.
Ona uključuje, isto tako, i konjsku opremu i jaha
ću veštinu; tako da se ispravno ili ugledno lepo sedenje ili
stav takođe određuje engleskim običajem kao i jahačkim
držanjem. Da bismo pokazali kako ponekad slučajne
okolnosti mogu odlučiti šta priliči i šta ne po novčanom
kanonu lepote, primetićemo da su engleski način sedenja
na konju i onaj toliko mučan konjski hod koji je
prouzrokovao taj nezgodan način sedenja — samo
preživeli ostaci vremena kada su engleski putovi bili
toliko loši zbog blata i gliba da konju nije bilo moguće da
se po njima kreće nekim udobnijim hodom. Tako se
desilo da danas osoba koja ima pristojan ukus u pogledu
jahačke veštine jaše tovarnog konja sa kusim repom u
neudob
nom položaju i jednim mučnim hodom samo zato što su
engleski putovi dobrim delom prošlog veka bili neprolazni
za konja koji bi se kretao hodom koji bi mu više od-

172
govarao, odnosno hodom pogodnijim za životinju građenu
za lako kretanje preko čvrstog i slobodnog tla, što je sve
konju urođeno.
Kanoni ukusa nisu obojeni kanonima novčane
uglednosti samo u pogledu potrošne robe — uključujući
domaće životinje. Nešto slično se može reći i za lepotu
kod ljudi. Da bismo izbegli sve što može izazvati bilo
kakvu kontraverziju, nećemo u vezi s ovim pominjati
takve popularne naklonosti kao što je naklonost prema
dostojanstvenom (ležernom) držanju i krupnim pojavama
što se, po vulgarnoj tradiciji, kod zrelih ljudi asocira —
povezuje — s obiljem. Ove crte su u izvesnoj meri
prihvaćene kao elementi lične lepote. Međutim, postoje
izvesni elementi ženske lepote, koji, s druge strane,
spadaju u ovu vrstu i koji su tako konkretnog i
specifičnog karaktera da dozvoljavaju podrobno
razmatranje. Postoji više ili manje izričito pravilo da je u
zajednicama koje se nalaze na stepenu ekonomskog
razvitka, u kome ih više klase cene zbog njihovih usluga,
ideal ženske lepote — robusna žena velikih udova.
Osnovna stvar ocene je fizička građa tela, dok je izgled
lica od drugorazrednog značaja. Dobro poznat primer
ovog ideala iz rane pljačkaške kulture jesu devojke iz
Homerovih pesama.
Ovaj ideal trpi izvesne promene u kasnijem razvitku,
kada, po uobičajenoj shemi, dužnost žene iz visokog
društva postaje samo zastupnička dokolica. Ideal, onda,
sadrži karakteristike za koje se pretpostavlja da proističu,
ili spadaju, u dokoličarski život koji se stalno forsira. U
tim okolnostima prihvaćeni ideal se može nazreti iz opisa
lepih žena koje su dali pesnici i pisci riterskog doba. Po
uobičajenom obrascu iz tog vremena, dame iz visokog
društva su shvatane kao lica u stalnom maloletstvu,
brižljivo oslobođena svakog korisnog rada. Iz toga je
proistekao riterski ili romantički ideal lepote, koji
uglavnom uzima u obzir lice i bavi se njegovom finoćom,
te finoćom ruku i stopala, vitkom figurom, a naročito
tankim strukom. U slikanim predstavama žena tog
vremena, kao i kod modernih romantičkih imitatora
riterske misli i o-
sećanja, struk je stanjen do te mere da sugeriše potpunu
nemoć. Ovaj ideal je još uvek zaostao kod znatnog dela
stanovništva savremenih proizvodnih zajednica.
Međutim,

173
 potrebno je istaći da se on najupornije zadržao u onim
savremenim zajednicama koje su najmanje napredovale
u pogledu ekonomskog i građanskog razvitka, i kod njih
se u najvećoj meri manifestuju zaostaci statusa i pljač
kaških ustanova. To znači da se riterski ideal najbolje
održao u onim postojećim zajednicama koje su suštinski
najmanje savremene. Ostaci ovog malokrvnog ili
romantičkog ideala u velikoj meri su zastupljeni kod
imućnih klasa evropskih zemalja.
U modernim zemljama, koje su dostigle viši stepen
proizvodnog razvitka, viša dokoličarska klasa je
nagomilala toliku masu bogatstva da se njene žene nalaze
iznad svakog nagoveštaja vulgarno produktivnog rada.
Ovde status žena kao zastupničkih potrošača počinje da
gubi svoje simpatije kod velikog broja ljudi. Kao posledica
toga je da se ideal ženske lepote opet menja — od deli
katnog, gotovo prozirnog, opasno vitkog — ka ženi
arhaičnog tipa, koja se ne stidi svojih ruku i stopala, a ni
ostalih pozamašnih delova svoga tela. Tokom ekonomskog
razvitka ideal lepote među narodima zapadne kulture
pomerao se od žene snažne fizičke pojave ka dami, a sada
opet počinje da se pomera natrag ka ženi; a sve
ovo u saglasnosti s menjanjem uslova novčanog
takmičenja. Nužda takmičenja je nekada zahtevala čile
robove; kasnije je ona tražila isticanje vršenja zastupničke
dokolice i, prema tome, očiglednu nesposobnost.
Međutim, sada situacija počinje da prerasta ovaj poslednji
zahtev,
pošto je, u uslovima više efikasnosti savremene
proizvodnje, dokoličarstvo kod žena omogućeno na toliko
niskom stepenu skale uglednosti da ono više ne služi kao
definitivan znak najvišeg novčanog stepena.
Odvojeno od ovog opšteg uticaja koji norma isticanja
rasipništva vrši nad idealom ženske lepote, postoje jedno-
dva detalja koji zaslužuju posebno pažnju kao primeri za
dokaz u kolikoj ekstremnoj meri ovaj uticaj može da
u pojedinostima određuje čovekovo shvatanje ženske
lepote. Već je napomenuto kako na stepenima
ekonomske evolucije, na kojima se isticanje dokolice u
velikoj meri smatra sredstvom dobrog ugleda, ideal
zahteva delikatne i sićušne ruke i stopala i vitak struk.
Ove karakteristike,
zajedno s drugim greškama u strukturi koje su u vezi s

174
ovim prvima i koje obično idu uz njih, imaju za cilj da
pokažu da je žena — tako unesrećena — nesposobna za
koristan rad i da zato njen vlasnik mora da je izdržava u
potpunom neradu. Ona je nekorisna i skupa i prema
tome, vredna kao dokaz novčane moći. Kao rezultat toga
je da na tom kulturnom stepenu žene razmišljaju kako da
izmene svoju pojavu, da bi je što više uskladile sa
zahtevima veštačkog ukusa vremena; a ljudi, rukovođeni
kanonom novčane pristojnosti, nalaze da su patološke
promene koje se na ovaj način veštački izazivaju —
privlačne. Takav je slučaj, na primer, sa stegnutim
strukom koji je u zajednicama zapadne kulture bio u
tolikoj rasprostranjenoj i stalnoj modi, kao i sa
deformisanim stopalom kod Kineza. Oba ova običaja
predstavljaju za nenaviknutog čoveka unakazivanje koje
će kod njega neosporno izazvati odvratnost. Ipak, ovi
običaji će isto tako neosporno biti privlačni za ljude u čiji
životni obrazac se oni uklapaju kao počasne pojave
sankcionisane zahtevima novčanog ugleda. To su
sastavni delovi novčane i kulturne lepote, koji su postali
elementi ideala ženstvenosti.
Veza između estetske vrednosti i invidiozne novčane
vrednosti stvari na koju smo ovde ukazali ne postoji,
naravno, u svesti ocenjivača. Ukoliko neka osoba, u
formiranju suda o ukusu, počne da razmišlja i donese
zaključak da je lep predmet o kome razmišlja rasipnički i
donosi ugled, te se prema tome može opravdano smatrati
lepim, onda taj sud nije bona fide , sud o ukusu i ne
131

može se uzeti u razmatranje za našu svrhu. Veza između

uglednosti i uočene lepote stvari (na ovoj vezi se ovde
insistira) leži u efektu koji činjenica uglednosti vrši na
ocenjivačeve navike mišljenja. On ima naviku da formira

131 Bona fide — iskreno, u punoj veri, bez zle namere — Prim,
prev.

175
sudove o vrednosti raznih vrsta — ekonomskoj, moralnoj,
estetskoj ili slavodobitnoj — koja se tiče predmeta s
krdima se on sreće, a njegov stav pohvale prema
izvesnom datom predmetu na bilo kakvoj drugoj osnovi
uticaće na stepen u kome će on ceniti neki predmet kad
počne da ga ocenjuje sa estetske strane. Ovo je naročito
tačno kada je reč o ocenjivanju na osnovama koje su
usko povezane sa estetskom osnovom, kao što je to slučaj
s ocenjivanjem na osnovu uglednosti. Ocenjivanje sa
estetske i slavodobitne strane ne odvaja se tako jasno kao
što bi to moglo biti. Zbrka između ove dve vrste
ocenjivanja može naročito lako da nastane stoga što se
vrednost predmeta po njihovoj uglednosti obično u
govoru ne razlikuje upotrebom specijalnog opisnog
termina. Tako se dešava da se termini koji su obično u
upotrebi da bi se odredile kategorije ili elementi lepote
primenjuju da bi se
označio ovaj neimenovani elemenat novčane vrednosti, i
tako posle toga vrlo lako dolazi do odgovarajuće zbrke
ideja. Zahtevi u pogledu uglednosti stapaju se na taj
način u popularnim predstavama sa zahtevima osećanja
lepote, i lepota koja nije praćena usvojenim znacima
dobrog ugleda ne prihvata se. Međutim, zahtevi novčane
uglednosti i zahtevi lepote u naivnom smislu ne
poklapaju se- ni u kojoj meri. Eliminacija novčano
nesposobnih iz naše sredine, prema tome, dovodi do
manje ili više teme
ljite eliminacije onog priličnog niza elemenata lepote koji
se slučajno ne slažu s novčanim zahtevima.
Osnovne norme ukusa su veoma starog porekla, one
daleko prethode pojavi novčanih ustanova o kojima se
ovde govori. Prema tome, snagom selektivnog
prilagođavanja ljudskih navika mišljenja u prošlosti,
dolazi do toga da su zahtevi lepote, prosto uzevši,
uglavnom najbolje zadovoljeni jevtinim pronalascima i
strukturama koje na neposredan način sugeriraju kako
svrhu kojoj su name-
njeni tako i način na koji treba da se primene.
Možda bi bilo umesno da se ovde podsetimo na
savremeni psihološki stav. Lepota oblika izgleda da se
sastoji u pitanju lakoće opažanja. Pretpostavka možda
mo
že čak i više da se proširi nego ovoliko. Ako je apstrakcija
načinjena od asocijacije, nagoveštaja i „izraza" koji su
klasirani kao elementi lepote, onda lepota u svakom
opaženom predmetu znači da um s lakoćom razvija svoju
aktivnost opažanja u pravcima koje predmet u pitanju
omogućava. Međutim, pravci u kojima se aktivnost rado
razvija ili izražava — jesu pravci ka kojima je dugo, trajno
i usko navikavanje učinilo um sklonim. Ukoliko su u
pitanju osnovni elementi lepote, ovo navikavanje je toliko
usko i dugotrajno da je dovelo ne samo do sklonosti
đatom opaženom obliku, nego isto tako i do prilagođava-

176
nja psihološke strukture i funkcije. Ukoliko ekonomski
interes spada u konstituciju lepote, on tamo ulazi kao
na-, goveštaj ili izraz adekvatnosti za izvesnu svrhu, kao
jasan i lako izvediv elemenat koji služi životnom procesu.
Ovaj izraz ekonomske pogodnosti ili ekonomske
svrsishodnosti kod nekog predmeta — što se može nazvati
ekonomskom lepotom nekog objekta — najbolje se postiže
preciznom i nedvoličnom sugestijom njegove uloge i
njegove efikasnosti u pogledu materijalnih ciljeva života.
Na toj osnovi, estetski najbolji među predmetima za
upotrebu bili bi prosti i neukrašeni artikli. Međutim,
pošto novčani kanon uglednosti odbacuje svaki elemenat
jevtinoće u artiklima namenjenim individualnoj potrošnji,
zadovoljavanje naše težnje za lepim stvarima mora se
tražiti putem kompromisa. Kanoni lepote se moraju
zaobići smišljanjem nečega što će pružiti dokaz ugledno
rasipničkih troškova, a u isto vreme i izaći u susret
zahtevima našeg kritičkog osećanja za korisno i lepo, ili
bar izaći u susret zahtevu nekog običaja koji je preuzeo
dužnost toga osećanja. Takav jedan pomoćni osećaj za
ukus je osećaj za novo; a ovaj poslednji je potpomognut u
svom zastupništvu radoznalošću s kojom ljudi
posmatraju duhovite i iznenađujuće pronalaske. Zbog
toga dolazi do pojave da većina predmeta koji su,
navodno, lepi i koji vrše ulogu takvih pokazuju priličnu
duhovitost zamisli i sračunati su na to da zbune
posmatrača — da ga zapanje irelevantnim sugestijama i
nagoveštajima neverovatnog — a da istovremeno pruže
dokaz o potrošnji rada većoj no što bi bilo dovoljno da se
postigne potpuna efikasnost u tobožnje ekonomske ciljeve
kojima su namenjeni.
Ovo se može lepo pokazati primerom koji je uzet van
dometa naših svakodnevnih navika i svakodnevnih
kontakta, te prema tome i van dometa naših predrasuda.
To su neobični perjani ogrtači sa Havaja ili poznate
rezbarene drške ceremonijalnih adzesa 132
sa nekih
polinežanskih ostrva. Oni su, nesumnjivo, lepi kako u
smislu prijatne kompozicije oblika, linija i boje, tako i u
smislu velike veštine i duhovitosti u zamisli i konstrukciji.
Istovreme-

132 široki noževi. — Prim. prev.

12 Teorija dokoličarske klase

177
no, ovi artikli su, očigledno, veoma nepogodni za služenje
bilo kakvoj drugoj ekonomskoj svrsi. Međutim, ne deša
va se uvek da evolucija duhovitih i zbunjujućih
pronalazaka pod rukovodstvom kanona rasipničkog
truda dovodi do tako srećnog rezultata. Rezultat je, isto
tako, vrlo
često praktično suzbijanje svakog elementa koji bi
podneo strog sud u pogledu izraza lepote ili korisnosti, i
zamenjivanje dokaza o pogrešno utrošenoj originalnosti i
radu, uz izrazitu neprimenjivost; tako da su mnogi
predmeti kojima se okružujemo u svom svakodnevnom
životu, pa čak i mnogi artikli našeg svakodnevnog
odevanja i ukrašavanja takvi da se ne bi mogli trpeti da
nije moćnog uticaja propisivačke tradicije. Primeri za
takvo zamenjivanje dovitljivosti i troškova na mesto
lepote i korisnosti mogu se videti, na primer, u domaćoj
arhitekturi, domaćoj umetnosti ili vezu, u raznim
artiklima odeće, a
naročito ženskih haljina i svešteničke odore.
Kanon lepote zahteva izraz od opšteg značaja. Težnja
„novom", koia je prouzrokovana zahtevima isticanja
rasipništva, dobij a ovaj kanon lepote, te na taj način
dola
zi do toga da fizionomija predmeta po našem ukusu
postane gomila specifičnih izraza; a ti specifični izrazi su,
pored toga, podvrgnuti selektivnom nadzoru kanona
skupocenosti.
Ovaj proces selektivnog prilagođavanja zamisli
ciljevima isticanja rasipništva i zamene novčane lepote za
estetsku lepotu bio je naročito snažan u razvitku
ahritekture. Bilo bi krajnje teško naći bilo kakvu
savremenu civilizovanu stambenu kuću ili javnu zgradu
koja se može
pohvaliti nečim više do relativnog nevređanja ukusa
svakog onog ko bi bio u stanju da odvoji elemente lepote
od elemenata rasipništva u cilju sticanja časti.
Mnogobrojne vrste fasada koje se vide na boljim kućama
za
stanovanje i iznajmljivanje po našim gradovima
predstavljaju beskrajne vrste arhitektonskih nevolja i
sugeriranja skupocenih neudobnosti. Sa estetske tačke
gledišta, slepi zidovi sa strane i zadnji zidovi ovih
građevina, nedirnuti rukama umetnika, obično
predstavljaju najlepši deo građevine.
Ono što je ovde bilo rečeno o uticaju zakona isticanja
rasipništva na kanone ukusa može se primeniti, uz ne-

178
znatnu izmenu termina, i na njegov uticaj na naše
predstave o korisnosti robe za druge svrhe osim
estetskih. Roba se proizvodi i troši kao sredstvo
potpunijeg razvijanja ljudskog života, a njena korisnost
se sastoji, u prvom redu, u njenoj efikasnosti kao
sredstva za postizanje toga cilja. Taj cilj je u prvom redu,
i govoreći u apsolutnom smislu, potpunost života
pojedinca. Međutim, ljudska
sklonost takmičenju i rivalstvu prigrabila je potrošnju
robe kao sredstvo za invidiozno poređenje i time je
dodelila potrošnoj robi jednu sekundarnu upotrebu — u
svrhu dokazivanja relativne sposobnosti plaćanja. Ova
sekundarna ili indirektna upotreba potrošne robe dala je
počasni karakter potrošnji, a sledstveno tome, isto tako i
robi koja može najbolje da posluži ovom takmičarskom
cilju potrošnje. Potrošnja skupocene robe je
slavodobitna, a roba koja sadrži u priličnoj meri elemenat
koštanja iznad onoga što joj obezbeđuje korisnost za
njenu prividnu
mehaničku svrhu obezbeđuje počast korisniku. Znači,
suvišne skupocenosti robe se, prema tome, veoma cene
— te su znaci visoke efikasnosti za indirektni, invidiozni
cilj koji se postiže potrošnjom te robe; i obrnuto, roba je
po
nižavajuća i, prema tome, neprivlačna ako pokazuje
suviše štedljivu prilagođenost cilju koji se od nje traži i
ako ne sadrži izvestan višak skupocenosti na koji se
može osloniti samodopadljivo invidiozno poređenje. Ova
indirektna upotreba daje dobar deo njene vrednosti
takozvanim „boljim" vrstama robe. Da bi izvestan artikal
mogao da za
dovolji kultivisano osećanje korisnosti, on mora sadržati
izvestan minimum ove indirektne korisnosti.
Počevši time što nisu odobravali jevtin način života
zato što on ukazuje na nesposobnost da se dosta potroši,
pa prema tome i na nedostatak novčanog uspeha, ljudi
su završili time što su poprimili naviku da ne odobravaju
jevtine stvari kao suštinski nečasne ili nevredne samo
zato što su jevtine. Kako je vreme prolazilo, svaka
naredna generacija je primala od prethodne generacije
ovu tradiciju potrošnje radi časti i slave i, sa svoje strane,
dalje razrađivala i utvrđivala tradicionalni kanon novčane
uglednosti u robi za potrošnju; najzad smo dostigli takav
stepen ubeđenosti u pogledu nevrednosti svih stvari koje
nisu skupe da smo u stanju da bez trunke sumnje ili
bo179
 jazni formulišemo maksimu „jevtino i loše". Ovaj običaj
da se s odobravanjem gleda na skupe, a s
neodobravanjem na jevtine stvari toliko je usađen u naš
način mišljenja da mi instinktivno insistiramo na bar u
izvesnoj meri rasipničkoj skupocenosti kod celokupne
naše potrošnje, čak i u slučajevima kada se roba troši bez
ikakvih svedoka i bez najmanje pomisli na prikazivanje.
Mi svi osećamo, iskreno i bez trunke sumnje, da smo u
uzvišenijem duševnom raspoloženju, zato što smo, makar
to bilo i u najstrožoj privatnosti našeg vlastitog stana, jeli
naš svakodnevni obed pomoću srebrnog pribora za jelo
ručne izrade, i slobodnom rukom bojenog porculana
(često vrlo sumnjive umetničke vrednosti), na
postavljenom stolnjaku koji je skupo plaćen. Svako
lišavanje izvesnih komponenata životnog standarda koje
smo navikli da smatramo vrednim u tom pogledu
osetićemo kao bolno nasilje nad našim ljudskim
dostojanstvom. Tako se, na primer, za poslednjih desetak
godina svece smatraju prijatnijim izvorom osvetljenja za
vreme večere nego bilo koji drugi izvor. Danas se smatra
da je svetlost sveca mekša i da manje smeta dobro
odgojenim očima nego uljano, gasno ili električno
osvetljenje. Ovo isto nije važilo pre trideset godina, kada
su svece bile najjevtinije raspoloživo osvetljenje za
domaću upotrebu. Ni danas se ne smatra da svece daju
neko svetio koje bi se smatralo prihvatljivim ili efektivnim
za neko drugo osvetljavanje izuzev ceremonijalnog.
Jedan politički mudrac, koji još uvek živi, sveo je ceo
ovaj problem u načelo: „odelo čini čoveka" , i, vero-
133

- vatno, ne postoji čovek koji ne oseća ubedljivu snagu

ovog načela.
Običaj da se traže znaci nepotrebne skupocenosti
robe i da se zahteva da sva roba obezbeđuje izvesnu
primenjivost u indirektne ili invidiozne svrhe dovodi do
promene u standardima kojima se meri upotrebljivost
133 Doslovno — jevtin kaput čini čoveka jevtinim. — Prim,
prev.
271
robe. Počasni elemenat i elemenat grube efikasnosti nisu
odvojeni u potrošačevom shvatanju robe, nego oba ova
elementa zajedno sačinjavaju neanaliziranu zajedničku
svr-
sishodnost robe. Prema standardu svrsishodnosti, koji
na

272
taj način nastaje, nijedan artikal ne može da izdrži probu
samo na osnovu gole materijalne dovoljnosti. Da bi
zadovoljio potpuno i bio sasvim prihvaćen od potrošača,
on mora takođe da sadrži izvestan elemenat koji donosi
čast. Kao rezultat toga je — da proizvođači artikla za
potrošnju usmeravaju svoje napore na proizvodnju takve
robe koja će izaći u susret zahtevu za ovim počasnim
elementom. Oni ovo rade utoliko revnosnije i efektivnije
što su i sami pod dominacijom istog standarda vrednosti
robe, i bili bi iskreno ožalošćeni kad njihova roba ne bi
pretrpela počasno završno doterivanje. Na osnovu svega
izlazi da danas nijedna trgovina tie prodaje robu koja ne
sadrži u manjem ili većem stepenu i počasni elemenat.
Kada bi neki potrošač pokušao da, kao Diogen, insistira
na isključenju svakog počasnog ili rasipničkog elementa
iz svoje potrošnje, on ne bi bio u stanju da na
savremenom tržištu zadovolji ni najtrivijalnije svoje
potrebe. Čak i kad bi pribegao zadovoljavanju svojih
potreba vlastitim trudom, teško bi mu bilo, ako ne i
nemoguće, da se otrese uobičajenih navika mišljenja u
ovom pogledu — tako da bi on teško mogao da se snabde
životnim potrepštinama za potrošnju od ciglo jednog
dana a da instinktivno i omaškom ne uključi u svoje,
vlastitim rukama proizvedene produkte nešto od ovog
počasnog kvazidekorativnog elementa uzalud protraćenog
rada.
Dobro je poznato da su kupci u svom izboru pogodne
robe na tržištu na malo rukovođeni više kvalitetom i
načinom izrade robe nego bilo kakvim znakom suštinske
korisnosti. Da bi se roba mogla prodati, treba da
poseduje priličnu količinu rada koji je utrošen na to da
joj se obezbede znaci pristojne skupocenosti pored onog
posla
koji je potreban da bi joj se dala efikasnost za
materijalnu upotrebu kojoj je namenjena. Ovaj običaj da
se očigledna skupocenost robe čini jednim od kanona
korisnosti deluje, naravno, u smislu povećavanja ukupne
cene potrošnih artikala. On nas upozorava na opasnost
od jevti-
noće time što poistovećuje u izvesnoj meri zaslužnost i
vrednost sa cenom koštanja. Obično postoji stalno
nastojanje potrošača da nabavi robu željene korisnosti po
što povoljnijoj ceni; međutim, uobičajen zahtev očigledne
skupocenosti, kao jamstvo i sastavni deo korisnosti robe,

181
navodi ga na to da odbije kao nedostojnu robu koja ne
sadrži u dovoljnoj meri elemenat isticanja rasipništva.
Ovde treba dodati da se velik deo onih karakteristika
potrošne robe, koje po popularnom shvatanju važe za
znake korisnosti i koje su ovde tretirane kao elementi
isticanja rasipništva, preporučuje potrošaču takođe i na
drugim osnovama, a ne samo na osnovu skupocenosti.
One obično pružaju dokaze veštine i efektivnog načina
izrade, čak i kada ne doprinose suštinskoj korisnosti
robe; a nema sumnje da izvestan poseban znak počasne
korisnosti uglavnom na nekoj takvoj osnovi dolazi u
modu i kasnije učvršćuje svoj položaj kao normalni
sastavni elemenat vrednosti izvesnog artikla. Pokazivanje
efikasnog načina izrade zadovoljava prosto kao takvo čak
i tamo gde
je njegova dalja posledica, koja privremeno nije uzimana
u obzir, ništavna. Posmatranje vešto izvedenog rada
pruža izvesno zadovoljavanje umetničkog osećanja.
Međutim, treba takođe napomenuti da ne postoji takav
dokaz veštog načina izrade ili duhovitog i efektivnog
prilagođavanja sredstava takvom cilju, koji u krajnjoj
liniji uživa odobravanje modernog, civilizovanog
potrošača, a da ga istovremeno nije sankcionisao kanon
isticanja rasipništva.
Za potkrepljivan je našeg stava imamo sretan primer
u položaju koji se u ekonomiji potrošnje dodeljuje
mašinskim proizvodima. Materijalna razlika između robe
pro
izvedene na mašinama i robe ručne izrade, u slučaju kad
one služe istoj svrsi, obično se sastoji u tome što prva
adekvatnije služi njihovoj zajedničkoj prvobitnoj svrsi.
Ova prva roba se sastoji od savršenijih proizvoda, koji
pokazuju savršeniju prilagođenost sredstava svrsi. Ovo
ih ne spašava od potcenjivanja i nepoštovanja, jer su
zatajili po liniji počasnog rasipništva. Ručni rad je
rasipničkiji metod proizvodnje. Otuda je roba proizvedena

275
tim metodom pogodnija za svrhu novčane uglednosti;
otuda, dalje, znaci ručnog rada postaju počasni, a roba
koja nosi te znake stiče takav rang kao da je boljeg
kvaliteta od od
govarajućeg mašinskog proizvoda. Obično, ako ne i uvek,
počasni znaci ručnog rada su izvesne nesavršenosti i
nepravilnosti u linijama rukom rađenog artikla, koje
pokazuju gde je radnik zatajio u sprovođenju zamisli u
delo. Prema tome, osnovu za superiornost robe ručne
izrade

276
predstavlja izvestan stepen grubosti u izradi. Ovaj stepen
grubosti izrade ne srne nikad biti tako velik da ukazuje
na nespretan način izrade, pošto bi to bio dokaz niske
cene, niti sme biti toliko malen da sugerira onu idealnu
preciznost koja se može postići samo mašinom, pošto bi i
to bio dokaz niske cene.
Ocena ovih dokaza počasne grubosti izrade, kojoj
roba ručne izrade duguje svoju višu vrednost i draž u
očima dobro odgojenih ljudi, stvar je utančane
diskriminacije. Ona, opet, zahteva školovanje i formiranje
ispravnih navika mišljenja u pogledu onoga što bi se
moglo nazvati fizionomijom robe. Roba mašinske izrade
za svakodnevnu upotrebu vrlo često izaziva divljenje, i
upravo zbog svoje veće savršenosti radije se upotrebljava
od strane vulgarnih i nedovoljno odgojenih, koji dovoljno
ne razmišljaju o tananostima elegantne potrošnje.
Ceremonijalna inferiornost mašinskih proizvoda pokazuje
da savršenost i veština izrade, otelovljenje u nekom
skupocenom novatorstvu u pogledu doterivanja robe,
nisu same po sebi dovoljne da im obezbede prihvatanje i
stalne simpatije. Ta novatorstva moraju imati podršku
kanona izrazitog rasipništva. Svaka osobina u fizionomiji
robe, bez obzira na to što je sama po sebi dopadljiva i bez
obzira koliko se preporučivala našem ukusu zbog svoje
svrsis-
hodnosti, neće biti tolerisana ako se pokaže da nije u
skladu s normom novčane uglednosti.
Mnogi ljudi veoma ozbiljno uzimaju ceremonijalnu
inferiornost ili nečistoću potrošne robe zbog njene
„prostote", ili, drugim rečima, zbog njene male proizvodne
cene. Prigovori koji se čine mašinskim proizvodima često
su formulisani kao prigovori prostoti takve robe. Ono što
je prosto obično je i pristupačno (novčano) mnogim
ljudima. Potrošnja takve robe nije zbog toga počasna,
pošto takva potrošnja ne služi povoljnoj invidioznoj
komparaciji s drugim potrošačima. Otuda potrošnja, pa
čak i sama prisutnost takve robe, neizbežno izaziva
neprijatan nagoveštaj nižih nivoa ljudskog života, a posle
dužeg posmatranja takve robe čovek je prožet osećanjem
bede, koji je krajnje gnusan i oneraspoložavajući za svaku
osetljivu osobu. Kod osoba kojima dominiraju njihovi
ukusi i koje nemaju dara navike ili podstreka da prave
diskri-

183
minaciju između osnova za njihove različite sudove u vezi
s ukusom, manifestacije shvatanja počasnog stapaju se s
manifestacijama shvatanja lepote i shvatanja korisnosti
— na način kako smo to već opisali; rezultirajuća složena
ocena služi kao sud o lepoti nekog predmeta ili njegovoj
korisnosti, zavisno od toga da li njegove predrasude ili
interesi čine ocenjivača sklonim da posmatra predmet s
jednog ili s drugog od ovih aspekata. Ne dešava se tako
retko da se znaci jevtinoće ili prostote prihvataju kao
definitivni znaci umetnički neprikladnog, a zbornici
estetski ispravnih elemenata, s jedne strane, i estetskih
neprikladnosti, s druge strane, stvaraju se u stvarima
ukusa prema tim osnovama za rukovođenje.
Kao što je već ukazano, jevtini i, prema tome,
nepogodni artikli za svakodnevnu potrošnju obično su u
sa-
vremenim industrijskim zajednicama mašinski proizvodi;
a opšta karakteristika fizionomije mašinski izrađene robe
u poređenju s artiklom ručne izrade jeste njena veća
savršenost u načinu izrade i veća tačnost u detaljnom
ispunjenju zamisli. Otuda proizlazi da se vidljive
nesavršenosti rukom rađene robe, pošto su počasne,
smatraju znacima superiornosti u pogledu lepote ili
korisnosti, ili
u pogledu obe ove stvari. Odatle je poteklo i ono veličanje
defektnog, koje su u svoje vreme Džon Raskin (John
Ruskin) i Viliam Moris (William Morris) tako vatreno
zastupali; na toj osnovi je i njihovo propagiranje grube
izrade i protraćenog truda prihvaćeno i sprovođeno od
njihovog vremena dosad. Otuda potiče i propagiranje po
vratka zanatstvu i domaćoj proizvodnji. Toliko mnogo
rada i spekulacije koliko je ova grupa ljudi uložila i koji
osnovano potpadaju pod karakterizaciju koja je ovde data
ne bi bili mogući u nekom periodu u kome vidljivo sa
vršenija roba ne bi bila jevtinija.

279
 Sve što se ovde namerava ili može reći odnosi se,
naravno, samo na. ekonomsku vrednost ove škole
estetskog xicenja. Ono što ovde kažemo ne treba shvatiti
u smislu osuđivanja i potcenjivanja, nego uglavnom kao
karakterizaciju tendencije ovog učenja u njenom uticaju
na potrošnju i na proizvodnju robe za potrošnju.
Način na koji se predrasude ukusa ovog porekla
manifestuju u proizvodnji može se možda najuverljivije vi-

280
deti kroz primer koji nam pruža ručna izrada knjiga,
čime se Moris bavio poslednjih godina svoga života.
Međutim, ono što u velikoj meri važi za Kelmskotsku
štampariju (Kelmscott Press) taono je, samo u nešto
smanjenom stepenu, kada se primeni uopšteno, i na
umetničko pravljenje knjiga koje je u poslednje vreme
ušlo u modu — u pogledu slova, hartije, ilustracije,
materijala za uvezi
vanje i knjigovezačkog rada. Pozivanje na savršenost na
koje se oslanjaju ovi poslednji proizvodi industrije
pravljenja knjiga počiva u izvesnoj meri na stepenu
njihovih približavanja gruboj izradi, iz vremena kada je
posao pravljenja knjiga bio neizvesna borba sa teško
obradivim materijalom, koja je vršena uz pomoć
nedovoljno savršenih naprava. Ovi su proizvodi i skuplji,
pošto zahtevaju ručni rad. Oni su takođe nepogodniji za
upotrebu nego knjige koje se proizvode s jednim ciljem —
da budu isključivo svrsishodne; oni, zato, dokazuju
potrošačevu sposobnost da troši bez ograničenja, kao i
sposobnost da se traći vreme i trud. Na osnovu toga,
danas štampari pri-
begavaju ponovo „starom stilu" i drugim manje ili više
zastarelim stilovima slova, koja su nečitkija i daju
stranici u knjizi grublji izgled od „modernog". Čak i
naučni časopisi, koji, tobože, nemaju nikakvu drugu
svrhu nego da što efikasnije predstave problem kojim se
data nauka
bavi, odstupaju toliko od zahteva novčane lepote da
objavljuju svoje naučne diskusije štampane starinskim
slovima, na hrapavom papiru i nesečenih ivica. Međutim,
knjige koje se ni prividno ne bave isključivim
prikazivanjem svoie sadržine, naravno, idu još dalje u
ovom pravcu. U ovakvim slučajevima srećemo slova još
nešto grublje izrade, štampana na rukom pravljenoj
hartiji s neravnim ivicama, s vanredno širokim
marginama i nesečenim listovima i povezom, koji je
brižljivo napravljen veoma grubo i savršeno nepodesno.
Kelmskotska štamparija je stvar dovela do apsurda —
ako stvar posmatramo samo sa gledišta grube
svrsishodnosti — time što je izdavala
knjige za savremenu upotrebu pisane zastarelim jezikom,
štampanje crnim slovima i povezane u meki pergament
učvršćen remenjem. Kao dalja karakteristična crta koja
određuje ekonomsko mesto umetničkog pravljenja knjiga
stoji činjenica da se ove elegantnije knjige, u svom

185
najboljem vidu, štampaju u ograničenom broju
primeraka. Ovaj ograničeni broj primeraka je u stvari
garancija — istina, donekle gruba — da je to retka knjiga
i da je zato skupa i sposobna da svom potrošaču
obezbedi novčanu distinkciju.
Naravno, posebna atraktivnost ovih knjižarskih
produkata za kupca knjiga kultivisanog ukusa ne
sastoji se u svesnom, naivnom shvatanju njihove
skupoće i superiorne nepodesnosti. I ovde, kao i u
sličnom slučaju superiornosti artikala ručne izrade nad
mašinskim proizvodima, svesnu bazu za prevagu
simpatije čini suštinska savršenost koja se pripisuje
skupljem i nezgrapnijem artiklu. Veća savršenost koja se
pripisuje knjizi koja cponaša starinske proizvode i
zastarele procese proizvodnje shvata se uglavnom kao
veća korisnost u estetskom pogledu. Međutim, nije
retkost naići na dobro odgojenog ljubitelja knjiga koji će
insistirati na tome da je nezgrapniji proizvod isto tako
svrsishodniji i kao sredstvo štampane reči. Što se tiče
veće estetske vrednosti dekadentne knjige, može se još i
priznati da tvrđenja ljubitelja
knjiga imaju izvesne osnove. Takva knjiga je zamišljena
isključivo sa estetske strane, i kao rezultat ćemo obično
imati u izvesnoj meri uspešno ispunjenje ove zamisli
izvođača rada. Međutim, ono na čemu se ovde insistira
jeste to da je kanon ukusa pod čijim uticajem izvođač
radi formiran pod uticajem zakona isticanja rasipništva i
da taj zakon deluje selektivno u smislu eliminisanja
svakog kanona ukusa koji se ne slaže s njegovim
zahtevima. To znači da — iako dekadentna knjiga može
biti lepa — granice u kojima izvođač radi utvrđene su
zahtevima neestetske vrste. Proizvod, ukoliko je lep,
mora, isto tako, biti skup i rđavo prilagođen svojoj
tobožnjoj svrsi. Ovaj mandatorski kanon ukusa u slučaju
pravljenja knjige, međutim, nije oblikovan potpuno od
strane zakona rasipništva u njegovoj prvoj formi; ovaj
kanon je u iz
vesnoj meri formiran u saglasnosti s onim sekundarnim
izrazom pljačkaškog temperamenta, poštovanjem i
divljenjem prema arhaičnom ili zastarelom, koji se u
jednom
od njegovih posebnih vidova naziva — klasicizam.

186
 U estetskoj teoriji bilo bi krajnje teško, a možda
praktično i nemoguće, povući liniju između kanona
klasicizma, odnosno poštovanja arhaičnog — i kanona
lepote. Za estetske svrhe takvu distinkciju teško da bi
bilo potrebno praviti i, ona u stvari, i ne mora da postoji.
Za teoriju ukusa izraz izvesnog prihvaćenog ideala
arhaičnosti, bez obzira na kojoj je bazi on prihvaćen,
možda je najbolje okategorisan kao elemenat lepote;
pitanje
njegovog ozakonjavanja ne mora se uopšte postavljati.
Međutim, za našu svrhu (za svrhu određivanja kakve
ekonomske osnove postoje u prihvaćenim kanonima
ukusa i kakav je njihov značaj za raspodelu i potrošnju
robe)
distinkcija nije takođe bez važnosti.
Mesto mašinskih proizvoda u civilizovanom obrascu
potrošnje služi da istakne prirodu odnosa koji postoje
između kanona isticanja rasipništva i zakona pristojnog u
potrošnji. Ni u stvarima umetnosti ni pravog ukusa, a ni
u pogledu vladajućeg shvatanja utilitarnosti robe,
ovaj kanon ne deluje kao princip novatorstva ni
inicijative. On ne spada u budućnost kao stvaralački
princip koji
dovodi do novatorstva i dodaje nove stavke potrošnji i
nove elemente ceni. Ovaj princip koji razmatramo u
izvesnom smislu je pre negativan nego pozitivan zakon.
To je pre regulativni nego stvaralački princip. On vrlo
retko direktno podstiče ili pokreće neku naviku ili običaj.
On dejstvuje samo selektivno. Isticanje rasipništva ne
pruža neposredno osnovu za variranje i razvijanje, nego je
prilagođavanje njegovim zahtevima uslov za preživljavanje
takvih novatorstva do kojih je moglo doći na ne
kim drugim osnovama. Na bilo koji način da su navike,
običaji i metodi trošenja proizašli — svi su predmeti
selektivnog delovanja ove norme uglednosti, a stepen u
kome se oni prilagođavaju njenim zahtevima predstavlja
probni kamen njihove sposobnosti da prežive u takmi
čarskoj borbi sa ostalim sličnim navikama i običajima. Po
ovome zakonu, ako su u drugim stvarima jednaki, onda
ona navika ili metod koji je očiglednije rasipnički ima
veću priliku da preživi. Zakon isticanja rasipništva ne
vođi računa o poreklu vrsta nego samo o istrajnosti i
iz187
držljivosti takvih oblika koji su sposobni da prežive pod
njegovom dominacijom. Ovaj zakon deluje u smislu
sačuvavanja sposobnog, a ne u smislu pokretanja
prihvatljivog. Njegova je dužnost da oproba sve stvari i da
održi one koje odgovaraju njegovoj svrsi.
 Glava VII

ODEĆA KAO IZRAZ NOVČANE KULTURE

Bilo bi, smatramo, na svom mestu kada bismo,

putem ilustracije pokazali detaljno kako se ekonomski
principi, koje smo dosad izneli, primenjuju na
svakodnevne činjenice u jednom od pravaca životnog
procesa. Za ovu
svrhu nijedna linija potrošnje ne pruža pogodniju
ilustraciju od troškova na odeću. Pravilo isticanja
rasipničkog trošenja robe nalazi svoj izraz naročito u odeći
iako se i za druge, srodne principe novčane uglednosti
mogu takođe naći lepi primeri na istom ovom planu
(odevanja). Ima drugih metoda da se efektno izloži svoj
novčani položaj, i ti drugi metodi su u modi uvek i svuda.
Međutim, troškovi na odeću imaju tu prednost nad većinom
drugih metoda što je naše odelo uvek na videlu i pruža
dokaz našeg novčanog položaja svim posmatračima već na
prvi pogled. Isto tako je tačno da je dozvoljeno trošenje radi
izlaganja na očigledniji način prisutno i da se, možda, u
celini više upražnjava u stvarima odeće nego u bilo kom
drugom smeru potrošnje. Svako će se složiti sa opšte-
poznatom činjenicom da najveći deo troškova koji sve
klase čine za odelo pre otpada na troškove radi pristojnog
izgleda nego na zaštitu svoje ličnosti. A verovatno je da ni
u kom drugom pogledu ne postoji tako jak osećaj
otrcanosti kao kad zatajimo u pogledu standarda koji je
društvenim običajem postavljen u pogledu odeće. U
pogledu odeće je čak u mnogo većoj meri tačno nego u
pogledu većine drugih artikala potrošnje — da će ljudi
trpeti u priličnom stepenu lišavanja u pogledu udobnosti

189
ili životnih neophodnosti, kako bi bili u stanju da pribave
ono što se smatra pristojnom količinom rasipničke
potrošnje; tako da nije nimalo neobično da ljudi u
krajevima sa oštrom klimom idu nedovoljno utopljeni
kako bi izgledali lepo odeveni. Isto tako, komercijalna
vrednost
robe koja se u svim savremenim zajednicama
upotrebljava za odevanje sastoji se u mnogo većoj meri od
modnih izdataka, odnosno od uglednosti robe, nego od
mehaničke usluge koju oni treba da obezbede odevanjem
ličnosti nosioca odela. Potreba odevanja je, prema tome,
izrazito „viša" ili duhovna potreba.
Ova duhovna potreba odevanja nije potpuno, čak ni
uglavnom naivna sklonost izlaganju trošenja. Zakon
isticanja rasipništva rukovodi potrošnjom u odeći kao i u
drugim stvarima, uglavnom drugostepeno, oblikovanjem
kanona ukusa i pristojnosti. U većini slučajeva svesni
motiv nosioca ili kupca izrazito rasipničkog odela je
potreba prilagođavanja ustanovljenom običaju i potreba
življenja
prema priznatom i prihvaćenom standardu ukusa i
ugleda, Čovek je ne samo primoran da se rukovodi
zakonima pristojnosti u pogledu odela, kako bi izbegao
poniženje koje nastaje putem upućenih mu nepovoljnih
primedbi i komentara, iako i taj motiv sam po sebi mnogo
znači. Međutim, pored toga, zahtev za skupocenošću je
toliko ugrađen u naše navike mišljenja u stvarima odeće
da nam je svaka odeća koja ne bi bila dovoljno skupa
instinktivno mrska. Mi osećamo, i bez nekakvih dubljih
razmišljanja i analiza, da je nedostojno ono što je jevtino.
„Odelo čini čoveka", „jevtino i loše" — priznato je kao
tačna maksima u pogledu odela, čak s manje
ublažavanja nego što je to slučaj kod drugih linija
potrošnje. Kako na osnovu ukusa tako i na osnovu
korisnosti, jevtin odevni artikal se smatra nižim, prema
maksimi „jevtino i loše". Mi smatramo stvari lepima kao i
korisnima u izvesnoj meri srazmerno s njihovom cenom.
Pored samo nekoliko, i to nebitnih izuzetaka, mi svi više
volimo skupoceni, rukom rađeni odevni artikal kao lepši i
korisniji, nego
njegovu jevtiniju imitaciju, bez obzira kako vesto lažni
artikal imitirao skupoceni original. A ono što vređa naša
čula kod lažnog artikla nisu njegovi nedostaci u pogledu
oblika i boje niti u stvari bilo kakvi nedostaci u pogledu

190
njegovog vizuelnog efekta. Lažni predmet može biti tako
verna imitacija da je samo pri najbrižljivijem pregledu
moguće otkriti da nije original. Pa ipak, čim se otkrije da
je falsifikat, njegova estetska, a isto tako i komerci
jalna vrednost naglo će pasti. I ne samo to, nego se s
velikom sigurnošću može utvrditi da estetska vrednost
falsifikovanog odevnog predmeta opada donekle u istoj
srazmeri u kojoj je falsifikat jevtiniji od originala. On gubi
svoju estetsku kastu pošto je pao na niži novčani
stupanj.
Međutim, funkcija odela kao dokaza platne
sposobnosti ne svršava se time što prosto pokazuje da
nosilac troši vrednosnu robu u većoj meri nego što je to
potreb
no za fizičku udobnost. Prosto isticanje rasipanja robe je
korisno i zadovoljava u onolikoj meri dokle doseže; ono je
dobar — prima facie — dokaz novčanog uspeha, a, prema
tome, i prima facie dokaz društvene vrednosti. Međutim,
odelo ima i finije i dalekosežnije mogućnosti od toga da
na ovaj grub, neposredan način dokazuje samo
rasipničku potrošnju. Ako je moguće da se pored
demonstriranja da nosilac može sebi da dozvoli da troši
bez granica i neekonomično, pokaže istim udarcem da
njemu ili njoj takođe nije nužno da zarađuju za život,
onda je dokaz društvene vrednosti povećan u veoma
znatnoj meri. Prema tome, naše odelo, da bi što korisnije
služilo svojoj svrsi, ne samo što treba da bude
skupoceno, nego i da jasno stavi do znanja svim
posmatračima da nosilac odela nije angažovan ni u
kakvoj vrsti produktivnog rada. U evolucionom procesu
kojim je naš sistem odevanja razrađen do svoje sadašnje,
zadivljujući savršene prilagođenosti svojoj nameni, ova
sporedna linija dokazivanja je uživala dostojnu pažnju.
Detaljno ispitivanje onoga što se prema popularnom
shvatanju smatra elegantnim odelom pokazaće da je ono
tako zamišljeno da u svakom pogledu ostavi utisak da se
njegov nosilac obično ne izlaže nikakvom korisnom
trudu. Naravno da se samo po sebi razume da se nijedno
odelo ne može smatrati elegantnim, pa čak ni pristojnim,
ukoliko pokazuje tragove fizičkog rada nosioca odela, u
pogledu mrlja ili iznošenosti. Prijatni utisak koji ostavlja
uredno i besprekorno odelo potiče uglavnom, ako ne
isključivo, od toga što ono sugeriše

191
dokolicu — oslobođenje od svakog ličnog kontakta sa bilo
kakvom vrstom proizvodnog procesa. Draž koju pruža
lakovana cipela, snežnobelo rublje, sjajni, cilindrični
šešir i štap za šetnju — što sve u tolikoj meri povećava
urođenu dostojanstvenost pravog gospodina — potiče
otuda što sve to jasno stavlja do znanja da nosilac, kada
je ovako obučen, ne može da se angažuje u bilo kakvom
poslu koji bi odmah i neposredno koristio ljudima.
Elegantna odeća služi svojoj nameni elegancije ne samo
zato što je skupocena nego i zbog toga što predstavlja
znak dokoličarstva: ona ne samo da pokazuje da je
nosilac
u stanju da troši relativno velike vrednosti, nego
istovremeno pokazuje da on troši a da ne proizvodi.
Odeća žena ide čak i dalje od odeće muškaraca u
pogledu demonstriranja nosiočevog uzdržavanja od
svakog produktivnog rada. Nije potrebno tražiti nikakve
naročite argumente da bi se doneo uopšteni zaključak da
elegantniji stilovi ženskih šešira idu čak korak dalje u
onemogućavanju svakog rada nego što je to slučaj s
muškim cilindrom. Ženska cipela ima još takozvanu
francusku potpeticu kao dokaz prisilne dokolice, pored
dokaza koji u tom smislu postoji u vidu cipelinog sjaja,
ova visoka potpetica očigledno čini svaki, čak i najprostiji
i
najneophodniji fizički rad krajnje teškim. Slično važi, čak
i u većem stepenu, i za suknju i ostale draperije koje
karakterišu žensku odeću. Bitni razlog zbog kog se toliko
uporno držimo suknje je u tome što je ona skupa, što
smeta nosiocu pri svakom pokretu i onemogućava mu
svaki koristan napor. Nešto slično važi i za ženski običaj
nošenja krajnje dugačke kose.
Međutim, ženska odeća ne samo što ide mnogo dalje
od odeće savremenog čoveka u pogledu stepena u kome
se njome dokazuje oslobođenje od rada, već, pored toga,
ima i izvesnu posebnu i veoma karakterističnu osobinu,
koja se po svojoj vrsti razlikuje od svega što ljudi
uobičajeno čine. Ova osobina se može okarakterisati
onom vrstom naprave za čijeg tipičnog predstavnika
možemo uzeti steznik. Prema ekonomskoj teoriji, steznik
je u osnovi, sakaćenje kome se neka osoba podvrgava da
bi se snizila njena vitalnost, i da bi je učinila stalno i
očigledno nesposobnom za rad. Istina, steznik umanjuje
lič-

192
nu privlačnost svog nosioca, ali na taj način pretrpljeni
gubitak se nadoknađuje dobitkom u uglednosti koja se
stiče time što je nosilac, očigledno, dobio u skupocenosti
i nejakosti. U glavnim crtama, može se reći da se
ženstvenost ženske odeće sastoji, u pogledu suštine, u
efektivnijem sprečavanju korisnih napora koje
obezbeđuju odevni predmeti koji su svojstveni ženama.
Ova razlika između muškog i ženskog odela ovde je
prosto iznesena kao karakteristična činjenica. Sada ćemo
razmotriti zašto je to tako.
Dosada, dakle, imamo veliku i dominantnu normu
odeće, široki princip isticanja rasipništva. Kao pomoćni
ovom principu, i zaključak izveden iz ovog prvog principa,
imamo kao drugu normu — princip isticanja dokolice. U
konstruisanju odeće ova norma deluje u formi raznih
sredstava, s ciljem da se pokaže da se nosilac odeće ne
angažuje i, koliko se to može na zgodan način pokazati,
ne može da se angažuje na produktivnom poslu. Pored
ova dva principa postoji i treći, gotovo iste prinudne
snage, koga će se setiti svako ko imalo razmisli o ovom
predmetu. Odelo ne samo da mora biti izrazito
skupoceno i nezgodno; ono mora istovremeno biti i
prema modi. Dosad nikome nije uspelo da da
zadovoljavajuće objašnjenje za pojavu menjanja mode.
Imperativni zahtev oblačenja prema poslednjem
prihvaćenom načinu kao i činjenica da se ta prihvaćena
moda stalno- menja iz sezone u sezonu dovoljno su
poznati svakome, ali dosad nije izrađena teorija o tom
neprestanom kretanju i promeni. Može se, naravno, reći,
potpuno opravdano i tačno, da je ovaj princip novoga još
jedan logičan zaključak zakona isticanja rasipništva.
Očigledno je da, ako se svakom paru odela dozvoli da
nam služi samo jedno kratko vreme i ako se nijedno
odelo od prošle sezone ne prenese i koristi tokom
sadašnje sezone, rasipnički troškovi na odelo će biti jako
uvećani. Ovo je donekle u redu, ali je to samo negativno.
Sve što možemo na osnovu ovakvog razmatranja
opravdano reći jeste da norma isticanja rasipništva vrši
kontrolu u svim stvarima odeće, tako da se svaka
promena u modi mora saobraziti zahtevu rasipništva;
međutim, ovim nismo odgovorili na pitanje motiva za
pravljenje i prihvatanje promena u vladajućim stilovima,
a
13 Teorija dokoličarske klase

193
isto tako nije objašnjeno ni zašto je tako imperativno
potrebno, kao što mi znamo da jeste, da se
prilagođavamo datom stilu u dato vreme.
U potrazi za stvaralačkim principom, sposobnim da
posluži kao motiv za izmišljanje i novatorstvo u modi,
moraćemo da se vratimo natrag primitivnom,
neekonomskom motivu iz koga je odeća nastala —
motivu ukraša
vanja. Bez ulaženja u široka razmatranja o tome kako i
zašto se ovaj motiv ustaljuje pod rukovodstvom zakona
skupocenosti, može se u glavnim potezima konstatovati
da je svako suksesivno novatorstvo u modi izvestan
napor da se dostigne neki oblik prikazivanja koji će biti
prihvatljiviji za naše shvatanje oblika i boje ili efektivnosti
od onoga koji on zamenjuje. Menjanje stilova je izraz
našeg nestalnog traganja za nečim što će se pre
poručivati našem estetskom shvatanju; međutim, kako je
svako novatorstvo podložno selektivnom delovanju norme
isticanja rasipništva, to je obim unutar koga može doći
do novatorstva donekle ograničen. Novatorstvo mora ne
samo biti lepše ili, što je češće slučaj, manje neprijatno
od onoga što zamenjuje, nego mora takođe odgovarati
pri
hvaćenom standardu skupocenosti.
Na prvi pogled izgledalo bi da bi rezultat takve
uporne borbe za postizanje lepote u pogledu odevanja
trebalo da bude postepeno približavanje umetničkom
savršenstvu. Prirodno bismo mogli očekivati da moda već
pokazuje jasno određenu tendenciju u pravcu jednog ili
više tipova odeće koji bi savršeno pristajali ljudskim
oblicima; i mi
bismo mogli čak da smatramo da imamo opravdanog
osnova da se danas nadamo, posle tolikih godina
trošenja duha i truda na razvijanje odeće, da je moda
najzad postigla relativno savršenstvo i relativnu
stabilnost, koji su se sasvim približili umetničkom idealu
koji je moguće stalno održavati. Međutim, to nikako nije
slučaj. Bilo bi
veoma rizično tvrditi da današnji stilovi suštinski više
pristaju ljudima nego stilovi od pre deset godina, ili od
pre dvadeset ili pedeset, ili od pre sto godina. S druge
strane, može se s pouzdanošću tvrditi da su stilovi koii
su bili u modi pre dve hiljade godina mnogo pristaliji
nego naše današnje najbrižljivije i najrazrađenije kreacije.

194
 Prema tome, znači da objašnjenje mode koje je gore
izneseno ne može potpuno da zadovolji, pa ćemo morati
dalje da tražimo. Dobro je poznato da su izvesni relativno
stabilni stilovi i vrste nošnje izrađeni u različitim
delovima sveta; to su, na primer, nošnje Japanaca,
Kineza i drugih orijentalnih naroda; isto tako nošnje
Grka, Rimljana i drugih istočnih naroda antičkog doba;
zatim, u novije vreme, nošnje seljaka gotovo svih zemalja
u Evropi. Ove narodne ili popularne nošnje su u većini
slučajeva ocenjene od strane kompetentnih kritičara kao
pristalije i umetničkije od raznih stilova moderne,
civilizovane odeće koja je sada u upotrebi. Istovremeno,
ove nošnje su takođe, bar u većini slučajeva, manje
rasipničke, to jest u njihovom kroju se mogu lakše
ustanoviti ostali elementi izuzev elemenata egzibicije.
Ove relativno stabilne nošnje obično su prilično
striktno i usko lokalizovane, i variraju u neznatnim i
sistematskim gradacijama od mesta do mesta. Ove
nošnje su u svakom slučaju izradili narodi ili klase koji
su siromašniji od nas i one su naročito česte kod zemalja
i lokaliteta i u razdobljima u kojima je stanovništvo, ili
bar klasa kojoj data nošnja pripada, relativno homogeno,
stabilno i nepokretno. To znači da se nošnje koje su u
stanju da izdrže probu vremena i perspektive izrađene
pod okolnostima u kojima se norma isticanja rasipništva
manifestovala manje imperativno nego što je slučaj u
velikim, modernim, civilizovanim gradovima, čije
relativno pokretno, bogato stanovništvo danas određuje
pravac mode. Zemlje i klase koje su na ovoj način izradile
stabilne i umetničke nošnje bile su tako postavljene da je
novčano takmičenje među njima uzelo više pravac
takmičenja u isticanju dokolice nego isticanja potrošnje
robe. Na taj način se može uopšteno reći da je moda
najnestabilnija i najnepristalija u onim zajednicama gde
se
princip isticanja traćenja robe najimperativni je
manifestuje, kao što je to slučaj kod nas. Sve ovo ukazuje
na izvestan antagonizam između skupocenosti i
umetničke odeće. Praktično govoreći, norma isticanja
rasipništva je nepomirljiva sa zahtevom da odeća bude
lepa ili pristala. Ovaj antagonizam takođe pruža izvesno
objašnjenje one

195
nemirne promene, koja se ne može objasniti isključivo ni
kanonom skupocenosti ni kanonom lepote.
Standard uglednosti zahteva da odeća pokazuje
rasipničko trošenje; međutim, svako rasipništvo vređa
urođeni ukus. Već je ukazano na psihološki zakon da svi
ljudi — a žene možda u još većem stepenu od ljudi — ne
podnose jalovost, bila to jalovost truda ili trošenja — isto
tako kao što se tvrdi da nekada priroda nije trpela prazan
prostor. Međutim, princip isticanja rasipništva zahteva,
očigledno, jalovo trošenje; a zato je isticanje skupocenosti
odeće, koje je rezultat toga, suštinski ružno. Zato ćemo
primetiti, da u svim novatorstvima u pogledu odeće svaki
dodani ili izmenjeni detalj teži da izbegne momentalnu
osudu time što sebi pripisuje izvesnu tobožnju svrhu, a
zahtev za isticanjem rasipništva istovremeno sprečava da
svrsishodnost ovih novotarija postane nešto više od
prilič
no providnog pretvaranja. Čak i u svojim najslobodnijim
uzletima moda retko uspeva da izbegne samo
stimuliranje izvesne tobožnje svrhe. Tobožnja korisnost
modnih detalja odeće je, međutim, toliko providna
samoobmana i njihova suštinska jalovost uskoro toliko
negativno de
luje na našu pažnju, da nam postaje nepodnošljiva, i mi
onda tražimo spas u novom stilu. Međutim, novi stil
mora da se prilagodi zahtevu uglednog rasipništva i
jalovosti. Jalovost ovog stila nam uskoro postaje isto tako
mrska kao i jalovost onog prethodnog stila; jedini lek koji
nam zakon rasipništva dozvoljava da uzmemo jeste da
potražimo utehu u nekoj novoj kreaciji, koja će biti
jednako jalova i isto tako neodrživa. Otuda osnovna
ružnoća i neprestana promena mondene odeće.
Pošto smo na ovaj način objasnili pojavu menjanja
mode, ostaje nam da ovo objašnjenje sravnimo sa
svakodnevnim činjenicama. Među ovim svakodnevnim
činjenicama nalazi se i poznata simpatija koju svi ljudi
osećaj u za stilove koji su u modi u bilo koje dato vreme.
Novi stil dolazi u modu i ostaje u milosti za jednu sezonu,
i bar za vreme dok on predstavlja novost gotovo svi ljudi
će smatrati da je novi stil privlačan. Moda koja
preovlađuje smatra se lepom. Ovo je slučaj delimično
zbog toga što ona predstavlja izvesno olakšanje u odnosu
na ono što je bilo u modi pre ovoga, a delimično zbog toga
što nova

196
moda obezbeđuje ugled. Kao što je pokazano u prošloj
glavi, kanon uglednosti u izvesnoj meri oblikuje naše
ukuse tako da će pod njegovim rukovodstvom svaka
stvar biti prihvaćena kao prikladna dok ne prestane da
bude novost, ili dok se garancija uglednosti ne prenese
na neku novu i novotarsku kreaciju, koja služi istoj
opštoj svrsi. Da je navodna lepota, odnosno „ljupkost"
stilova u modi u bilo koje dato vreme samo prolazna i
lažna — može se dokazati činjenicom da nijedna od
mnogih prolaznih moda ne može da izdrži probu
vremena. Kada ih posmatramo iz perspektive od pet-šest
ili više godina, i najlepše od
naših moda izgledaju nam groteskne, ako ne i direktno
ružne. Naša prolazna privrženost onome što slučajno
predstavlja poslednje ostvarenje počiva na neestetskim
osnovama i traje samo dotle dok naš trajan estetski
osećaj ne nađe vremena da dođe do izražaja i odbaci ovu
poslednju nesvarljivu tvorevinu.
Proces razvijanja estetskog gađenja zahteva manje ili
više vremena; dužina potrebnog vremena za svaki
poseban slučaj u obrnutoj je srazmeri sa stepenom
suštinske odvratnosti datog stila. Ovaj vremenski odnos
iz
među odvratnosti i nestabilnosti u modi pruža osnove za
izvođenje zaključka da, ukoliko stilovi brže nasleđuju i
zamenjuju jedan drugog, utoliko više, znači, oni vređaju
zdrav ukus. Prema tome, nameće se pretpostavka da,
ukoliko se više zajednica, a naročito bogate klase
zajednice razvijaju u pogledu bogatstva i u obimu svojih
ljudskih kontakata, utoliko će se imperativnije zakon
istica
nja rasipništva manifestovati u stvarima odeće, utoliko
će više osećaj za lepotu težiti da padne u zasenak ili da
bude nadvladan kanonom novčane uglednosti, utoliko će
se brže pomerati i menjati moda i sve će groteskniji
i nepodnošljiviji biti različti stilovi koji će suksesivno
dolaziti u modu.
Ostaje bar još jedna tačka u ovoj teoriji odeće koju
treba razmotriti. Većina onoga što je rečeno odnosi se na
odelo muškaraca kao i na odeću žena; iako se u da
našnje vreme to sa više snage odnosi na žene gotovo na
svim tačkama. Međutim, u jednoj stvari se odeća žene
bitno razlikuje od muške odeće. Kod ženske odeće postoji
izvesno očigledno veće insistiranje na takvim osobinama

197
koje svedoče o nosiočevom oslobođenju ili nesposobnosti
za svako vulgarno produktivno zaposlenje. Ova
karakteristika ženske odeće je od interesa kako za
upotpunjavanje teorije odeće tako isto zbog potvrđivanja
onoga što je već bilo rečeno o ekonomskom položaju žena
kako u prošlosti tako i u sadašnjosti.
Kao što smo već videli iz razmatranja položaja žene u
glavama o zastupničkoj dokolici i zastupničkoj potrošnji,
tokom ekonomskog razvitka žena je dobila dužnost da
zastupnički troši za starešinu domaćinstva; a ta činjenica
se imala u vidu kada se zamišljala njena odeća. Postalo
je uobičajeno da je očigledno produktivan rad smatran u
posebnom stepenu ponižavajući za ženu, i zato se
naročita briga pri pravljenju ženske odeće poklanjala
tome da se posmatraču nametne utisak (koji je u stvari
često bio fiktivan) da se nosilac odeće obično ne bavi i ne
može da bavi korisnim poslom. Pristojnost zahteva od
uglednih žena da se doslednije uzdržavaju od korisnog
truda i da u većoj meri demonstriraju dokolicu nego
muškarci iz iste društvene klase. Za naše nerveje
nepodnošljivo da dozvolimo mogućnost da neka dobro
odgojena žena mora da zarađuje za život korisnim radom.
To nije „ženski posao". Njen posao je onaj unutar kuće,
koju ona treba da „ulepša" i čiji „glavni ukras" ona treba
da bude. Muški starešina domaćinstva se obično ne
spominje kao ukras domaćinstva. Ova osobina, uzeta u
vezi s onom drugom činjenicom da pristojnost zahteva
poklanjanje
veće pažnje skupocenoj egzibiciji u pogledu odeće i
drugih stvari koje okružuju ženu, iđe ka tome da podrži
gledište koje se može viđeti iz onoga što je ranije rečeno.
Zahvaljujući svom poreklu iz jedne patrijarhalne
prošlosti, naš društveni sistem dodeljuje ženi u
naročitom stepenu ulogu da demonstrira platežnu moć
svoga domaćinstva. Prema savremenom, civilizovanom
životnom obrascu, naročitu brigu žene treba da
predstavlja dobro ime domaćinstva kome ona pripada; a
sistem počasne potrošnje i isticanja dokolice, čime se ovo
dobro ime uglavnom održava, jeste, prema tome, ženski
posao. Prema idealnom obrascu, onako kako taj obrazac
teži da se ostvari u životu viših novčanih klasa, ovo
poklanjanje

198
pažnje isticanju rasipanja sredstava i truda treba
normalno da bude jedina ekonomska funkcija žene.
Na stepenu ekonomskog razvitka na kom su žene još
uvek bile u punom smislu vlasništvo čoveka vršenje
isticanja dokolice i potrošnje je postalo deo usluga koje
su od žena tražene. Pošto žene nisu bile svoji vlastiti
gospodari, očigledno trošenje i dokolica s njihove strane
doprinosili su u krajnjoj liniji ugledu njihovih gospodara,
a ne njihovom vlastitom ugledu; prema tome, ukoliko su
skupocenije i očiglednije neproduktivne žene
domaćinstva bile, utoliko su njihovi životi bili zaslužniji i
korisniji za ciljeve ugleda domaćinstva, odnosno
starešine do
maćinstva. Ovo je u tolikoj meri bio slučaj da se od žena
zahtevalo ne samo da pruže dokaze o dokoličarskom
životu nego čak i da se onesposobe za svaku korisnu
aktivnost.
Na ovoj tački odeća čoveka zaostaje za odećom žene i
to iz sasvim jakih razloga. Isticanje rasipništva i isticanje
dokolice donose ugled jer predstavljaju dokaze novčane
snage; novčana snaga donosi ugled i čast, jer u svojoj
krajnjoj liniji dokazuje uspeh i višu moć; zato dokaz
rasipništva i dokolice koji pojedinac hoće da pruži u
svom vlastitom interesu ne može konstantno da uzme
takav oblik ili da se dovede do takvog vrhunca da
dokazuje nesposobnost ili izrazitu neudobnost toga
pojedinca; ovo stoga jer ova egzibicija u tom slučaju ne bi
pokazivala
višu moć, nego inferiornost, te bi se na taj način
suprotstavljala svojoj sopstvenoj svrsi. Prema tome, gde
god se rasipničko trošenje i pokazivanje uzdržavanja od
sva
kog napora normalno ili prosečno dovodi do stepena da
demonstrira očiglednu neudobnost ili dobrovoljno
nanesenu fizičku nesposobnost, tamo se nameće
neposredan zaključak da dati pojedinac ne vrši ovo
rasipničko trošenje niti podnosi ovu nesposobnost u
svom ličnom interesu na planu novčanog ugleda, nego u
korist nekog drugog lica prema kome ovaj pojedinac stoji
u odnosu eko
nomske zavisnosti — to jest u odnosu koji u krajnjoj liniji
mora, prema ekonomskoj teoriji, da se svede na odnos
služenja.
Da primenimo ove opšte postavke na žensku odeću i
postavimo stvar na konkretan način; visoka potpetica,

199
 suknja, nepraktični šešir, steznik i uopšte sve to
neobraćanje pažnje na nosiočevu udobnost, što
predstavlja oči
glednu karakteristiku odeće svih civilizovanih žena, sve
su to sastavni delovi dokaza da je u savremenom
civilizova-
nom životnom obrascu žena još uvek prema ekonomskoj
teoriji, ekonomski zavisna od čoveka i da je, možda u
visoko idealizovanom smislu, ona još uvek čovekova
pokretna imovina. Popularno objašnjenje za sve to istica
nje dokolice i odeće od strane žena leži u činjenici da su
one sluge kojima je, kroz diferencijaciju ekonomskih
funkcija, dodeljena dužnost da demonstriraju platnu moć
svojih gospodara.
U ovom pogledu postoji izrazita sličnost između
odeće žena i odeće domaćih slugu, naročito livrejisanih
slugu. U oba slučaja postoji vrlo razrađeno prikazivanje
nepotrebne skupocenosti, a isto tako u oba slučaja se u
znatnoj meri ne poklanja pažnja fizičkoj udobnosti
nosioca odeće. Međutim, odeća gospođe ide dalje u
pogledu razrađenog insistiranja na dokonosti, ako ne i na
fizičkoj nejakosti nosioca odela, nego što je slučaj kod
odeće kućnog sluge. Tako, uostalom, i treba da bude; jer
teoretski, prema idealnom obrascu novčane kulture,
domaćica kuće je glavno slušče domaćinstva.
Pored slugu koji su opštepriznati kao takvi, postoji
bar još jedna klasa lica čija odeća čini da se i oni
asimiliraju u klasu slugu i čija odeća pokazuje mnoge
osobine koje inače sačinjavaju ženstvenosti ženske odeće.
To je sveštenička klasa. Sveštenička odežda pokazuje u
naglašenom obliku sve osobine za koje je pokazano da
predstavljaju dokaz servilnog položaja i zastupničkog
života. Čak u mnogo većoj meri nego što je to slučaj. sa
svakodnevnim odelom sveštenika, njegova odežda je sva
ukrašena, groteskna, nezgodna i, bar prividno, neudobna
do očajanja. Od sveštenika se isto tako očekuje da se
uzdržava od svakog korisnog rada i da ima, kada je pred
očima javnosti, beživotan, žalostan izgled, baš onakav
kakav se traži i od dobro obučenog kućnog sluge. Glatko
izbri
jano sveštenikovo lice je još jedna činjenica više u prilog
ovom tvrđenju. Ova asimilacija svešteničke klase u klasu
ličnih slugu, kako u pogledu ponašanja tako i u pogledu
odevanja, vodi poreklo od sličnosti dveju klasa u pogle-

200
du njihovih ekonomskih funkcija. Prema ekonomskoj
teoriji, sveštenik je lični sluga, koji konstruktivno služi
ličnost božanstva čiju livreju nosi. Njegova livreja je
veoma skupocenog karaktera, kako i treba da bude da bi
se na dostojan način ukazalo na dostojanstvenost
njegovog uzvišenog gospodara; međutim, ona je tako
zamišljena da se jasno stavlja do znanja da njeno
nošenje doprinosi veoma malo, ili nikako, fizičkoj
udobnosti nosioca, pošto je ona samo stavka zastupničke
potrošnje, a ugled koji proizlazi iz njene upotrebe treba
pripisati odsutnom gospodaru, a ne slugi koji je nosi.
Granična linija između odeće žena, sveštenika i
slugu, s jedne strane, i ljudi, s druge strane, ne poštuje
se uvek dosledno u praksi, ali se ne može poreći da ona
uvek postoji, na manje ili više određen način, u opštim
navikama mišljenja. Postoje, naravno, i slobodni ljudi, i
njihov broj nije tako mali, koji u svom šlepom traženju
besprekorno ugledne odeće, gaze teoretsku liniju između
muške i ženske odeće, i to u tolikoj meri da se obla
če i šepure u odelima koja su, očigledno, zamišljena radi
mučenja jadnog tela. Međutim, svako će se odmah bez
oklevanja složiti s time da takva odela primenjena na
liude predstavljaju odstupanje od normalnog. Mi imamo
običaj da kažemo da je takvo odelo „feminističko", a
ponekad se čuje i primedba da je izvesni izvanredno
odeveni gospodin obučen lepo kao lakej.
Izvesna očigledna odstupanja od ove teorije odevanja
zaslužuju podrobnije ispitivanje, naročito zbog toga
što ona označavaju manje ili više očigledne tendencije u
poslednjem i zrelijem razvitku odeće. Moda steznika
pruža izvestan očigledan izuzetak od pravila za koje je on
na ovom mestu upotrebljen kao primer. Međutim,
podrobnije razmatranje će pokazati da je ovaj prividni
izuzetak u stvari potvrda pravila da modernost nekog
datog elementa ili osobine odeće počiva na njegovoj
upotrebljivosti kao dokaza novčanog položaja. Dobro je
poznato da se u nekim proizvodno razvijenijim
zajednicama steznik upotrebljava samo unutar izvesnih
prilično jasno definisanih društvenih slojeva. Žene iz
siromašnih klasa, a naro
čito među seoskim stanovništvom, obično ga ne
upotrebljavaju, osim kao praznički luksuz. Žene tih klasa
moraju

201
mnogo da rade i njima se ne isplati da radi glumljenja
dokolice na taj način muče svoje telo u svakodnevnom
životu. Praznična upotreba ovih sredstava rezultat je
imitiranja kanona pristojnosti viših klasa. Za sve klase
iznad tog niskog stepena siromaštva i manuelnog rada
steznik je sve do poslednje generacije, ili dve generacije
bio neophodan za društveno besprekoran položaj žena,
uključujući tu i najbogatije i najuglednije. Ovo je važilo
sve dotle dok još uvek nije bilo velike klase ljudi koji su
bili dovoljno bogati da im nije bilo moguće pripisati bilo
kakvu nuždu da se bave manuelnim radom, a kojih je
istovremeno bilo u tolikom broju da su mogli da
formiraju samo sebi dovoljno, izolovano društveno telo,
čiji broj je mogao da pruži osnove za specijalna pravila
ponašanja unutar klase, koja su bila uslovljena na
isključivo vladajućim mišljenjem same klase. Sada je
stvorena dovoljno velika dokoličarska klasa, koja je
posedovala toliko bogatstvo, da bi svako pominjanje
prisilnog manuelnog zaposlenja u vezi s ovom klasom
predstavljalo uzaludnu i bezuspešnu klevetu. Zato je
unutar te klase steznik uglavnom pao u zaborav.
Izuzeci od ovog pravila oslobođenja od steznika više
su prividni nego stvarni. To su slučajevi bogatih klasa
zemalja niže proizvodne strukture — bliže arhaičnom,
kvaziproizvodnom tipu — zajedno sa skorojevićima u
bogatim klasama naprednijih proizvodnih zajednica. Ovi
poslednji nisu još uvek imali vremena da se oslobode
svojih plebejskih kanona ukusa i ugleda koje su sobom
doneli iz svog ranijeg, nižeg novčanog stepena. Takvi
ostaci steznika, na primer, nisu tako retka pojava među
onim višim društvenim klasama američkih gradova koji
su se tek u najskorije vreme naglo podigli u pogledu
prosperiteta. Ako se dopusti da reč upotrebimo kao
tehnički ter
min, bez ikakve negativne implikacije, onda se može reći
da se steznik održao u velikoj meri u periodu snobizma
— u neizvesnom i prelaznom intervalu od nižih ka višim
nivoima novčane kulture. To znači da je steznik u svim
zemljama koje su ga nasledile nastavio da se
upotrebljava gde god i ukoliko god služi svojoj svrsi kao
dokaz počasne dokolice pokazujući fizičku nesposobnost
nosioca. Ovo isto pravilo, naravno, važi i za sva druga
unakazivanja i naprave za smanjenje vidljive korisnosti
pojedinaca.

202
 Nešto slično važilo bi i u pogledu drugih stavki
isticanja potrošnje i nešto slično stvarno važi u
neznatnijem stepenu za različite osobine odeće, naročito
ako ove oso
bine dovode do izrazite neudobnosti ili ostavljaju utisak
neudobnosti nosioca odeće. Tokom poslednjih sto godina
vidljiva je tendencija, naročito u pogledu razvitka odela
muškaraca, da se prestane s metodima trošenja i
upotrebe simbola dokolice koji, mora, da su već postali
neprijatni i koji su u svoje vreme veoma dobro poslužili
svojoj nameni, ali bi danas njihova dalja upotreba među
višim klasama predstavljala suvišan trud; tu bi, na
primer, spadala upotreba puderisanih perika i zlatnih
čipki, kao i praksa stalnog brijanja lica. U nekoliko
poslednjih godina došlo je do izvesne blaže ponovne
epidemije brijanja lica u finom društvu, ali ovo je,
verovatno, prolazna i neodgovorna mimikrija mode koja
se nameće ličnim slugama i može se s pravom očekivati
da će ova epidemija doživeti istu sudbinu kao i
puderisana perika naših dedova.
Svi ovi znaci, kao i drugi koji su im slični po smelosti
kojom ukazuju svim posmatračima na uobičajenu bes
korisnost onih osoba koje ih primenjuju, zamenjeni s
drugim, delikatnijim metodima izražavanja iste činjenice;
ovi metodi nisu manje očigledni za uvežbano oko onog
manjeg, izabranog kruga čije se lepo mišljenje uglavnom
traži. Ovi raniji grubi metodi reklamiranja održali su se
toliko dugo dok se publika kojoj se izlagač morao da
obraća sastojala od velikog dela zajednice koji nije bio
izvežban da primeti delikatne varijacije u dokazima
bogatstva i dokolice. Način reklamiranja je pretrpeo
izvesno rafiniranje kada se razvila dovoljno velika bogata
klasa, koja je imala dovoljno dokolice na raspoloženju da
bi mogla steći veštinu za interpretiranje tananijih
znakova potrošnje. „Napadna" odeća počinje da vređa
ljude od ukusa, kao dokaz nedostojne želje da nađe
pristup neodgojenim čulima vulgarnih i da se na njih
utiče. Za dobro
odgojenog pojedinca jedinu stvar od nekakve materijalne
važnosti predstavlja počasno poštovanje koje potekne od
kultivisanog ukusa članova njegove vlastite visoke klase.
Pošto se bogata dokoljčarska klasa toliko proširila,
odnosno pošto su kontakti pojedinca iz te dokoličarske

203
klase s drugim članovima ove klase postali toliko široki
da sačinjavaju ljudsku sredinu dovoljnu za počasne
svrhe, javlja se tendencija da se isključe niži elementi
stanovništva iz cele sheme, čak i kao posmatrači čiji
aplauz ili neodobravanje treba tražiti. Kao rezultat svega
ovoga imamo rafiniranje metoda, pribegavanje finijim
sredstvima i produhovljavanje simbolističke sheme u
odevanju. A pošto ova viša dokoličarska klasa daje ton u
svim stvarima pristojnosti, i za ostatak društva se kao
rezultat javlja postepeno poboljšanje obrasca odevanja.
Uporedo s napretkom zajednice u pogledu bogatstva i
kulture, platna moć se demonstrira sredstvima koja od
posmatrača
zahtevaju progresivno tananiju diskriminaciju. Ova finija
diskriminacija između raznih reklamnih sredstava u
stvari je vrlo značajan elemenat više novčane kulture.
 Glava VIII

OSLOBOĐENJE OD PROIZVODNJE I
KONZERVATIZMA

Život čoveka u društvu, upravo kao i život drugih

vrsta, jeste borba za opstanak i zato predstavlja proces
selektivne adaptacije. Evolucija društvene strukture uvek
je bila proces prirodne selekcije institucija. Napredak koji
je u prošlosti učinjen i koji se još uvek vrši u pogledu
ljudskih institucija i ljudskog karaktera može se
uglavnom svesti na prirodno odabiranje najprilagođenijih
navika mišljenja i na proces prisilnog prilagođavanja
pojedinaca na sredinu koja se progresivno menjala
uporedo s menjanjem institucija po kojima ljudi žive.
Institucije nisu samo rezultat selektivnog i adaptivnog
procesa koii formira preovlađujuće ili dominantne tipove
duhovnih stavova i sklonosti; one i same istovremeno
predstavljaju specijalne metode života i ljudskih odnosa i
prema tome i one sa svoje strane postaju efikasni faktori
selek
cije. Tako menjanje institucija sa svoje strane doprinosi
daljem odabiranju pojedinaca obdarenih najprilagođeni-
jirn temperamentom, a dalje prilagođavanje pojedinačnih
temperamenata i navika dovodi do menjanja sredine
putem formiranja novih institucija.
Snage koje su oblikovale razvitak ljudskog života i
društvene strukture mogu se, bez sumnje, konačno
svesti na termine žive materije i materijalne sredine.
Međutim, približno, za našu momentalnu namenu, ove
snage se mogu najbolje označiti terminima sredine,
delom ljudske, a delom neljudske, te ljudskog elementa
sa manje ili više

205
određenom fizičkom i intelektualnom konstitucijom.
Uzimajući uopšteno i skupno ili prosečno, ovaj ljudski
elemenat je manje ili više promenljiv, uglavnom, bez
sumnje, prema pravilu selektivnog očuvanja pogodnih
promena. Odabiranje pogodnih promena možda je u
najvećoj meri selektivno očuvanje etničkih tipova. U
istoriji života svake zajednice čije je stanovništvo
sastavljeno od mešavine različitih etničkih elemenata, u
svakom datom momentu dominira jedan ili više stalnih i
relativno stabilnih tipova fizičke konstitucije i
temperamenta. Određena situacija, uključujući
institucije koje su u to vreme na snazi, pogo-
dovaće preživljavanju i dominaciji jednog tipa karaktera
nad drugim;, a tip čoveka koji će na ovakav način biti
izabran da nastavi i da dalje razradi institucije koje su
mu predate iz prošlosti oblikovaće u izvesnoj značajnoj
meri te institucije prema svom vlastitom liku. Međutim,
nezavisno od odabiranja između relativno stabilnih tipova
karaktera i navika mišljenja, nema sumnje da postoji i
simultani proces selektivne adaptacije navika mišljenja u
granicama opšteg obima sklonosti, koji je karakterističan
za dominantan etnički tip, odnosno tipove. Promene u
osnovnom karakteru svakog stanovništva mogu nastati
odabiranjem između relativno stabilnih tipova. Međutim,
postoje isto tako promene koje su nastale usled
prilagođavanja u detalju unutar granica jednog tipa, a
isto tako i promene nastale usled odabiranja između
specifičnih uobičajenih stavova u vezi sa svakim datim
društvenim odnosom ili grupom odnosa.
Za našu sadašnju namenu, međutim, pitanje prirode
procesa prilagođavanja — da li je to uglavnom selekcija
između stabilnih temperamenata i karaktera, ili
uglavnom prilagođavanje ljudskih navika mišljenja u
skladu s menjanjem okolnosti — od manjeg značaja je od
činjenice da se, bilo na jedan ili drugi način, radi o
promeni i razvitku institucija. Institucije moraju da se
menjaju uporedo s menjanjem okolnosti, pošto one po
svojoj prirodi predstavljaju uobičajen način reagovanja
na podsticaje koje to menjanje okolnosti stvara. Razvitak
ovih institucija je razvitak društva. Ove institucije su, u
suštini, preovlađujuće navike mišljenja u odnosu na
specifične odnose i specifične funkcije pojedinaca i
zajednice; a ži-

206
votni obrazac, koji se sastoji od skupa institucija koje su
u dato vreme i na datoj tački razvitka svakog društva na
snazi, mogu, sa psihološke strane, da se, široko uzevši,
okarakterišu kao preovlađujući duhovni stav ili
preovlađujuća teorija života. U pogledu svojih osobina od
opšteg značaja, ovaj duhovni stav ili teorija života može
se u krajnjoj analizi svesti na termin preovlađujućeg tipa
karaktera.
Današnja situacija formira institucije koje će biti na
snazi sutra, putem selektivnog, prisilnog procesa,
delujući na ljudski uobičajeni stav prema stvarima i, na
taj način, menjajući, odnosno jačajući gledište, odnosno
mentalni stav koji je nasleđen iz prošlosti. Institucije —
drugim rečima, navike mišljenja — prema kojima ljudi
žive
primaju se na taj način iz jednog ranijeg vremena, ranijeg
manje ili više, ali u svakom slučaju one su razrađene i
primljene iz prošlosti. Institucije su proizvod procesa iz
prošlosti, one su prilagođene okolnostima iz prošlosti i
zato one nisu nikada u punoj saglasnosti sa zahtevima
sadašnjice. Po prirodi stvari, ovaj proces selektivnog
prilagođavanja ne može nikada da dostigne progresivno
menjanje situacije u kojoj se zajednica nalazi u svakom
datom vremenu; jer, sredina, situacija, dejstvujuće
životne okolnosti koje dovode do prilagođavanja i vrše
odabiranje — menjaju se iz dana u dan; a svaka
suksesivna situacija zajednice teži, sa svoje strane,
zastarevanju čim je uspostavljena. Kad je u razvitku
učinjen jedan korak, on sam po sebi dovodi do promene
situacije koja zahteva novo prilagođavanje; on postaje
odskočna daska za novi korak u utvrđivanju — i tako
dalje, bez kraja i konca.
Prema tome, može se slobodno reći, iako će to možda
predstavljati dosadno isticanje otrcanih i osveštanih
istina, da današnje institucije — današnji prihvaćeni
životni obrazac — ne odgovara potpuno današnjoj
situaciji. Istovremeno današnje navike mišljenja ljudi
teže da opstanu na neodređeno vreme, osim ukoliko
okolnosti prisilno dovedu do promena. Ove institucije
koje su na takav način prenesene iz prošlosti, te navike
mišljenja, gledišta, mentalne osobine i sklonosti itd. itd.
— jesu, prema to207
me, sami po sebi konzervativni faktor. To je faktor
društvene inercije, psihološke inercije, konzervatizma.
Društvena struktura se menja, razvija, prilagođava u
skladu sa izmenjenom situacijom, samo putem promene
u navikama mišljenja kod više klase zajednice, ali, u
krajnjoj liniji, putem promene navika mišljenja
pojedinaca koji sačinjavaju zajednicu. Evolucija društva
je suštinski proces mentalnog prilagođavanja od strane
pojedinaca pod pritiskom okolnosti koje više ne mogu da
tolerišu navike mišljenja koje su formirane pod sasvim
drugačijim nizom okolnosti u prošlosti i koje su u
saglasnosti s takvim nizom okolnosti. Za neposrednu
svrhu koja se nalazi pred nama nije od ozbiljnije važnosti
da li je taj proces prilagođavanja proces odabiranja i
preživljavanja stalnih etničkih tipova ili procesa
individualne adaptacije i nasleđivanja stečenih osobina.
Društveni napredak, naročito sa gledišta ekonomske
teorije, sastoji se od stalnog progresivnog prilaženja
pr bližno tačnom „prilagođavanju unutarnjih spoljnim
:

odnosima". Međutim, to prilagođavanje se nikada

definitivno ne postiže, pošto su „spoljni odnosi" podložni
stalnim promenama, koje su posledica progresivne
promene koja se dešava kod „unutrašnjih odnosa".
Međutim, stepen približnosti može biti veći ili manji,
zavisno od lakoće s kojom dolazi do prilagođavanja.
Ponovno prilagođavanje ljudskih navika mišljenja, kako
bi se one saglasile s nuždom izvesne promenjene
situacije, vrši se u svakom slučaju sa zakašnjenjem i
nerado i samo pod pritiskom si
tuacije koja je učinila postojeća opšteprihvaćena gledišta
neodrživim. Ponovno prilagođavanje institucija i
uobičajenih stavova izvesnoj izmenjenoj sredini vrši se
kao odgovor na pritisak spolja; ono ima karakter
odgovaranja na podsticaj. Sloboda i lakoća ponovnog
prilagođavanja, to jest sposobnost za razvijanje
društvene strukture, zavisi zbog toga u velikoj meri od
stepena slobode kojom situacija u kome bilo datom
vremenu deluje na individualne članove zajednice — od
stepena izlaganja individualnih članova prinudnim
silama sredine. Ako je izvestan deo ili klasa društva
zaštićena od delovanja sredine u bilo kakvoj bitnoj tački,
taj deo zajednice, odnosno ta klasa će prilagođavati svoje
stavove i svoj životni obrazac u

208
skladu sa izmenjenom opštom situacijom s većim
zakašnjenjem; ona će utoliko težiti da zadrži proces
društvene transformacije. Bogata dokoličarska klasa se
nalazi u takvom zaštićenom položaju u odnosu na
ekonomske snage koje deluju u smislu promene i
ponovnog prilagođavanja. Isto tako se može reći da su
snage koje deluju u smislu ponovnog prilagođavanja
institucija — naročito kad je reč o suvremenoj
industrijskoj zajednici — u krajnjoj liniji gotovo isključivo
ekonomske prirode.
Svaka zajednica se može posmatrati kao industrijski
ili ekonomski mehanizam čija struktura se sastoji od o-
noga što se naziva ekonomskim institucijama. Ove
institucije predstavljaju uobičajene metode »provođenja
životnog procesa zajednice u kontaktu sa materijalnom
sredinom u kojoj ona živi. Kada se na taj način razrade
date
metode razvijanja ljudske aktivnosti u toj određenoj
sredini, život zajednice će se sa izvesnom lakoćom
manifestovati u tim uobičajenim pravcima. Zajednica će
koristiti sile sredine u svrhu svog življenja prema
metodima koji su naučeni u prošlosti i koji su otelovljeni
u tim institucijama. Međutim, uporedo s povećavanjem
stanovništva i uporedo s proširivanjem čovekovog znanja
i veštine u upravljanju snagama prirode, uobičajeni
metodi odnosa između članova grupe i uobičajeni metod
sprovođenja životnog procesa grupe kao celine neće više
davati iste rezultate kao ranije, niti će rezultirajući uslovi
života biti podeljeni i odmereni na isti način ili sa istim
efektom među različitim članovima kao što je to ranije
bio slučaj. Ako je obrazac prema kome se životni proces
grupe odvijao pod ranijim uslovima približno najveći
rezultat koji je bilo moguće postići — pod postojećim
okolnostima — u pogledu efikasnosti i lakoće životnog
procesa grupe, onda isti ovaj nepromenjeni životni
obrazac neće biti
u stanju da obezbedi najveći rezultat koji je u tom
pogledu moguće postići pod izmenjenim okolnostima. Pod
izmenjenim uslovima stanovništva, veštine i znanja, život
onakav kako se odvija prema tradicionalnoj shemi, ne
mora biti lakši nego pod ranijim okolnostima. Međutim,
postoji uvek mogućnost da je on lakši nego što bi moglo
biti kad bi shema bila izmenjena tako da odgovara
promenjenim uslovima.
14 Teorija dokoličarske klase

209
 Grupa se sastoji od pojedinaca, a život grupe je život
pojedinaca vođen bar prividno individualno. Prihvaćeni
životni obrazac grupe predstavlja saglasnost gledišta koja
svi ti pojedinci zajednički imaju u pogledu toga što je
ispravno, dobro, korisno i lepo u odnosu na ljudski život.
Prilikom ponovne podele životnih uslova do koje dolazi
posle izmenjivanja metoda postupka sa sredinom, kao
rezultat imamo nejednaku promenu životnih sredstava
unutar cele grupe. Izmenjeni uslovi mogu povećati
životna sredstva grupe kao celine, ali će ponovna podela
obično dovesti do toga da se nekim članovima grupe
smanje sredstva za život ili za potpunost života.
Napredak u pogledu tehničkih metoda, stanovništva ili
industrijske organizacije zahtevaće bar od nekih članova
zajednice da izmene svoje životne navike ako žele da s
lakoćom i
uspehom prihvate izmenjene industrijske metode; a
čineći tako, oni neće biti u stanju da žive prema svojim
primljenim predstavama u pogledu toga šta su ispravne i
lepe životne navike.
Svako od koga se zahteva da izmeni svoje životne
navike i svoje uobičajene odnose s bližnjima osetiće
oprečnost između načina života koji od njega zahtevaju
novonastale dejstvujuće sile i tradicionalnog životnog
obrasca na koji je on navikao. Ti pojedinci stavljeni u
ovakav položaj primaju najjači podsticaj da rekonstruišu
primljeni životni obrazac i oni se najlakše ubeđuju da
prihvate nove standarde; potreba za sredstvima za život
stavlja ljude u takav položaj. Pritisak koji sredina vrši na
grupu i koji utiče na ponovno prilagođavanje životnog
obrasca grupe napada članove grupe u obliku novčane
nužde;
i zahvaljujući toj činjenici — da se spoljnje snage u
velikoj meri pretvaraju u oblik novčane ili ekonomske
nužde — zahvaljujući toj činjenici, možemo reći da su
snage koje igraju ulogu u smislu ponovnog
prilagođavanja institucija u svakoj modernoj
industrijskoj zajednici uglavnom ekonomske snage; ili, da
budemo konkretniji, te snage uzimaju oblik novčanog
pritiska. Takvo ponovno pri
lagođavanje, kakvo ovde razmatramo, suštinski je
promena gledišta ljudi u pogledu toga šta je ispravno i
dobro, a sredstvo kojima se u shvatanju ljudi dovodi do
menja-

210
nja pojmova dobrog i ispravnog velikim je delom novčana
nužda.
Svaka promena u ljudskim gledištima u pogledu toga
šta je ispravno i dobro u ljudskom životu probija sebi put
u najboljem slučaju samo uz zakašnjenja. Ovo se naročito
odnosi na promene u pravcu onoga što se naziva
progresom; to znači, u pravcu odvajanja od arhaičnog
položaja, od položaja koji se može smatrati odskočnom
daskom na svakom koraku društvene evolucije zajednice.
Lakše je vršiti retrogresiju, ponovno vraćanje na
stanovište na koje je rasa bila u prošlosti dugo
navikavana. Ovo je naročito tačno u slučaju kad razvitak
koji se udaljuje od ovog stava nije uglavnom rezultat
smenjivanja etničkog tipa čiji je temperament tuđ ranijem
stanovištu.
Kulturni stadijum koji neposredno prethodi
sadašnjem u istoriji života zapadne civilizacije nazivali
smo ovde kvazimiroljubivi period. U tom
kvazimiroljubivom stadijumu zakon statusa je
dominantna crta životnog obrasca. Nema potrebe da se
naročito podvlači u kolikoj meri su ljudi današnjice
spremni da se vrate na duhovni stav gospodarenja i lične
potčinjenosti koji karakterišu taj raniji period. Tačnije bi
bilo reći da današnja ekonomska nužda drži te navike u
vrsti neizvesnosti nego da su one definitivno zamenjene
načinom mišljenja koji je u potpunoj saglasnosti s ovom
nuždom, koja se docnije razvila. Izgleda da su pljačkaški i
kvazimiroljubivi period ekonomske evolucije trajali veoma
dugo u istoriji života svih glavnih etničkih elemenata koji
sačinjavaju stanov
ništvo oblasti zapadne kulture. Temperamenat i sklonosti
koje odgovaraju tim kulturnim stepenima stekle su zato
takvu stalnost da dovode do neizbežnog i brzog vraćanja
na široke osobine odgovarajuće psihološke konstitucije u.
slučaju da se bilo koja klasa ili zajednica skloni od
dejstvovanja onih snaga koje čine da se održavaju kasnije
razvijene navike mišljenja.
Opšte je poznata stvar da, kada se pojedinci, ili čak
značajne grupe ljudi odvoje iz više proizvodne kulture i
izlože uticaju niže kulturne sredine ili ekonomskoj
situaciji primitivnijeg karaktera, oni brzo pokazuju znake
vraćanja, odnosno nazadovanja ka duhovnim crtama koje
karakterišu pljačkaški tip; izgleda verovatno da je nor211
dijski tip evropskog čoveka podložniji tome da sa većom
lakoćom pada u takva vraćanja varvarizmu nego ostali
etnički elementi s kojima ovaj tip opšti u oblastima
zapadne kulture. Primera ovakvog nazadovanja u malom
obimu ima mnogo u nedavnoj istoriji seoba i kolonizacija.
Da nema straha od toga da se uvredi onaj šovinistički
patriotizam koji predstavlja tako karakterističnu osobinu
pljačkaške kulture i koji se često pojavljuje kao
najupečatljiviji znak ovog vraćanja kod savremenih
zajednica, mogao bi se navesti slučaj američkih kolonija
kao primer takvog vraćanja u neuobičajeno velikom
obimu, iako to nije bilo vraćanje, odnosno nazadovanje
naročito velikog obima.

Dokoličarska klasa je u velikoj meri zaštićena od

uticaja ove ekonomske nužde koja preovladava u svakoj
savremenoj, visoko organizovanoj industrijskoj zajednici.
Nužda borbe za životna sredstva nije toliko izričita za ovu
klasu kao za bilo koju drugu; a kao posledicu ovakvog
privilegovanog položaja možemo očekivati da ova klasa,
od svih klasa društva, u najmanjoj meri odgovara na
zahteve situacije u smislu daljeg razvitka institucija i
ponovnog prilagođavanja izmenjenoj proizvodnoj
situaciji. Dokoličarska klasa je konzervativna klasa.
Nužda opšte ekonomske situacije zajednice ne napada
slobodno i direktno članove ove klase. Od njih se ne traži
pod pretnjom globe da izmene svoje životne navike i svoje
teoretske poglede na spoljni svet kako bi ti pogledi
odgovarali izmenjenoj industrijskoj tehnici, pošto oni u
punom smislu reči ne sačinjavaju organski deo
industrijske zajednice. Zato dejstvujuće snage ne
proizvode kod članova ove klase onaj stepen nelagodnosti
u odnosu na postojeći poredak, koje osećanje je jedino u
stanju da navede neku grupu ljudi na to đa odustane od
životnih pogleda i načina života na koje su navikli.
Zadatak dokoličarske klase u društvenoj evoluciji jeste
331
da uspori kretanje i sačuva ono što je zastarelo. Ovo
tvrđenje ni u kom slučaju nije neka novost; ono već dugo
vremena predstavlja jednu od najbanalnijih istina javnog
mnenja.

332
 Opšte preovlađujuće ubeđenje da je bogata klasa po
svojoj prirodi konzervativna prihvaćeno je bez ikakve
teorijske podrške u pogledu određivanja mesta i odnosa
te klase unutar kulturnog razvitka. Kada se daje neko
objašnjenje ovog klasnog konzervatizma, obično se kaže
da je to invidiozni konzervatizam i da se bogata klasa
suprotstavlja svemu novom zato što ima sebične
nedostojne interese da održi postojeće uslove.
Objašnjenje koje ćemo ovde izneti ne sadrži nikakav
nedostojan motiv. Suprotstavljanje ove klase promenama
u pogledu sheme kulture je instinktivno i ne počiva
prvenstveno na
zainteresovanoj kalkulaciji materijalnih prednosti. To je
instinktivna odvratnost prema svakom udaljavanju od
prihvaćenih načina postupka prema stvarima i gledanja
na stvari — odvratnost koja je zajednička svim ljudima i
koja se može prevazići samo silom okolnosti. Sve
promene u životnim navikama i navikama mišljenja su
neprijatne. Razlika koja u ovom pogledu postoji između
bogate klase i običnih članova ljudske zajednice ne leži
toliko u motivu koji nagoni na konzervatizam koliko u
stepenu izlaganja ekonomskim snagama koje teraju na
promenu. Članovi bogate klase ne podležu tako lako kao
drugi zahtevu za novošću, pošto oni na to nisu prinuđeni.
Ovaj konzervatizam bogate klase postao je njena tako
očevidna karakteristika da je čak počeo da se smatra
znakom ugleda. Pošto je konzervatizam karakteristika
bogatog, prema tome uglednijeg dela zajednice, on je
stekao izvesnlu počasnu ili ukrasnu vrednost. On je
postao propis u tolikoj meri da je pripadnost
konzervatizmu kao stvar koja se sama po sebi razume
sadržan u našim predstavama o uglednosti; on je
imperativno obavezan za sve one koji žele da vode
besprekoran život u pogledu društvenog ugleda.
Konzervatizam je, kao karakteristika više klase, pristojan;
i obrnuto, novatorstvo, kao pojava vezana za nižu klasu,
smatra se vulgarnim. Prvi i najspontaniji elemenat u onoj
instinktivnoj odvratnosti i prekoru s kojim okrećemo
glavu od svih društvenih novatora je taj osećaj osnovne
vulgarnosti te stvari. Tako čak i u slučajevima kad čovek
priznaje izvesne suštinske dobre strane stvari koju
novator zastupa — što se može lako desiti ako su zla koja
on hoće da ukloni do-

213
voljno udaljena u pogledu vremena, prostora ili logičnog
dodira — ipak čovek ne može a da ne bude svestan
činjenice da je novator osoba s kojom bar nije u redu da
se čovek druži, pa da se treba kloniti svakog društvenog
kontakta s njim. Novatorstvo je nevaspitan gest.
Činjenica da navike, postupci i pogledi bogate klase
poprimaju karakter propisnog kanona ponašanja za
ostatak društva daje još nešto težine domašaju
konzervativ
nog uticaja te klase. To obavezuje sve ugledne ljude da
slede postupku ove klase. Na taj način, zbog svog visokog
položaja arbitra za pristojno vladanje, bogatija klasa vrši
izvestan usporavajući uticaj na društveni razvitak u
mnogo većoj meri nego što bi to trebalo da bude slučaj s
obzirom na njenu brojnu snagu. Njen propisni primer
deluje u smislu očvršćavanja otpora svih ostalih klasa
protiv svakog novatorstva i u smislu učvršćivanja
simpatija ljudi prema dobrim starim institucijama koje
su nam ranije generacije predale.
Postoji i drugi način na koji uticaj dokoličarske klase
deluje u istom pravcu, to jest u pravcu sprečavanja
prilagođavanja uobičajenog životnog obrasca u skladu s
dejstvujućim silama vremena. Ovaj drugi način na koji
viša klasa deluje kao arbitar ne može se striktno i
dosledno uvrstiti u istu kategoriju sa instinktivnim
konzervatizmom i averzijom prema novim oblicima misli
o kojima smo maločas govorili; ali o ovom načinu se ipak
može govoriti na ovom mestu pošto on ima bar toliko
zajedničkog s konzervativnim navikama mišljenja da
deluje u smislu kočenja novih pojava i razvitka društvene
strukture. Zakoni pristojnosti, konvencionalnosti i
navika koji su u modi u dato vreme i u datoj ljudskoj
sredini imaju manje ili više karakter organske celine,
tako da svaka značajna promena u jednoj tački opšte
sheme do

335
vodi u izvesnoj meri do promene ili ponovnog
prilagođavanja i u drugim tačkama, ako ne do
reorganizacije u celoj strukturi. Kada se desi promena
koja se tiče samo jedne male i ne tako značajne tačke u
shemi, poremećaj strukture konvencionalnosti koji će
doći kao posledica može biti neizrazit; ali, čak i u takvom
slučaju, može se slobodno reći da će posle toga doći do
poremećaja u opštoj shemi, a taj poremećaj će biti manje
ili više dalekose-

336
žan. S druge strane, kada se prave pokušaji u pravcu
izvesne reforme koja bi se ticala suzbijanja ili temeljitog
preinačenja neke institucije koja je od prvorazrednog
značaja za uobičajenu opštu shemu, odmah će se osetiti
da bi to
dovelo do ozbiljnog poremećaja celokupne sheme. Smatra
se da bi ponovno prilagođavanje cele strukture novom
obliku koji je poprimio jedan od njenih glavnih elemenata
predstavljalo bolan i mukotrpan, ako ne i neizvestan
proces.
Da bi se shvatilo koliku teškoću bi predstavljala
takva radikalna promena u nekoj osnovnoj karakteristici
izvesne uobičajene sheme života, dovoljno je pokušati da
se zamisli suzbijanje monogamske porodice, ili sistema
određivanja krvne srodnosti po muškoj liniji, privatnog
vlasništva ili teističke vere u bilo kojoj zemlji zapadne
civilizacije; ili da pretpostavimo, na primer, suzbijanje
obožavanja predaka u Kini, ili kastinskog sistema u
Indiji, ropstva u Africi ili uspostavljanje jednakosti žena i
muškaraca u muhamedanskim zemljama. Nije potrebno
nikakvih naročitih dokaza da bismo se ubedili da bi
poremećaj opšte strukture običaja u svakom od ovih
slučajeva bio veoma značajan. Da bismo sproveli takvu
jednu novinu, moralo bi doći do veoma dalekosežnih
izmena ljudskih navika mišljenja i u drugim tačkama
sheme osim one koje se izmene neposredno tiče. Averzija
koju bi takva jedna novina izazvala bila bi ravna
odbijanju ko
je bi prouzrokovala jedna temeljito tuđa shema života.
Negativna reakcija koju dobri ljudi manifestuju pri
predlaganju ma kakvog odstupanja od prihvaćenih
načina života dobro je poznata činjenica iz svakodnevnog
života. Nije retkost čuti one osobe koje zajednici dele
spasonosne savete i opomene kako se žestoko izražavaju
o dalekosežnim štetnim posledicama koje bi zajednica
pretrpela zbog tako relativno malih promena kao što su,
na primer, odvajanje anglikanske crkve od države,
olakšavanje mogućnosti razvoda, usvajanje
ravnopravnosti žena, zabrana proizvodnje i preprodaje
alkoholnih pića, ukidanje ili ograničenje nasleđa itd.
Ovakvi ljudi nam kažu da bi bilo koja od ovih novina
„potresla temelje društvene strukture', „dovela društvo do
haosa", „podrila temelje morala", „učinila život
nesnosnim", „poremetila prirodan

215
 tok stvari" itd. Svi ovi različiti izrazi su, bez sumnje, u
suštini hiperbolični; međutim, oni isto tako kao i sva
preterivanja dokazuju vrlo snažno shvatanje ozbiljnosti
posledica koje treba da opišu. Smatra se da su posledice
koje bi ovakve i slične novine imale u smislu poremećaja
prihvaćene sheme života bile mnogo ozbiljnije nego prosta
izmena neke izolovane stavke u nizu sredstava
namenjenih da olakšavaju položaj čoveka u društvu. Ovo
što važi u tako značajnoj meri za novine prvorazrednog
značaja važi u manjem stepenu i za izmene manjeg
neposrednog značaja. Averzija prema promeni je averzija
prema svom onom trudu oko vršenja ponovnog
prilagođavanja koje će svaka data promena učiniti
neophodnim; a ova solidarnost sistema institucija koje
bilo date kulture ili kog bilo datog naroda pojačaće onaj
instinktivni otpor koji se pruža svakoj izmeni u ljudskim
navikama, mišljenja, čak i u pogledu stvari koje su, uzete
same po sebi, od sporedne važnosti.
Jedna od posledica tog povećanog ustezanja, zbog
solidarnosti ljudskih institucija, jeste i to da svaka novina
zahteva veće trošenje energije nerava da se izvrši
potrebno ponovno prilagođavanje nego što bi to inače bio
slučaj. Nije reč samo o tome da je menjanje ustanovljenih
navika mišljenja neugodno. Proces ponovnog
prilagođavanja već prihvaćene životne teorije zahteva
izvestan stepen mentalnog napora — jedan više ili manje
dug i težak napor da se čovek snađe i nađe svoj put u
izmenjenim okolnostima. Ovaj proces traži izvesno
trošenje energije i
zato pretpostavlja — za svoje uspešno završen je —
izvestan višak energije povrh one koja je apsorbovana
svakodnevnom borbom za opstanak. Iz ovoga sledi da je
pro
gres otežan i pothranjenošću i preteranim fizičkim
teškoćama, ništa manje nego takvim luksuznim životom
koji isključuje nezadovoljstvo time što ne dozvoljava da za

339
njega iskrsne prilika. Krajnje siromašni kao i sve one
osobe čije su energije potpuno apsorbovane stalnom
borbom za svakodnevno održavanje života, konzervativni
su zato jer ne mogu da sebi priušte napor da misle dalje
od sutrašnjice; isto tako kao što su oni koji žive u velikom
obilju konzervativni zato što imaju malo prilike da budu
nezadovoljni situacijom kakva je danas.

340
 Iz ovog tvrđenja sledi da institucija dokoličarske
klase deluje u smislu toga da niže klase učini
konzervativ
nim time što im uskraćuje što je moguće više sredstava
za održavanje i time smanjuje njihovu potrošnju, a prema
tome i raspoloživu energiju u tolikoj meri da ih
onesposobi za napor koji je potreban za učenje i
prihvatanje novih navika mišljenja. Akumulacija
bogatstva na gornjoj tački novčane skale uslovljava
nemaštinu na donjoj tački skale. Opšte je poznata
činjenica da, gde god se pojavila nemaština u značajnom
stepenu u nekoj grupi ljudi, ona je predstavljala ozbiljnu
prepreku za uvođenje svake novine.
Ovaj direktni sprečavajući efekat nejednake
raspodele bogatstva praćen je jednim indirektnim
efektom koji teži istom rezultatu. Kao što smo već videli,
imperativan
primer koji viša klasa pruža u pogledu učvršćivanja
kanona uglednosti potpomaže praksu isticanja potrošnje.
Preovlađivanje isticanja potrošnje, kao jednog od glavnih
elemenata standarda pristojnosti među svim klasama, ne
može se, naravno, potpuno pripisati primeru koji pruža
bogata dokoličarska klasa, ali nema sumnje da primer
dokoličarske klase potpomaže ovakvu praksu i
insistiranje na njoj. Zahtevi pristojnosti u ovoj stvari
veoma su brojni i veoma imperativni. Tako se dešava da
se čak i kod klasa čiji je novčani položaj dovoljno jak da
dozvoli
potrošnju robe u znatnoj meri iznad minimuma
neophodnog za opstanak raspoloživi višak koji je ostao
pošto su imperativnije fizičke potrebe zadovoljene vrlo
često radije odvaja za svrhe isticanja pristojnosti nego za
zadovoljenje veće fizičke udobnosti i za potpunost života.
Povrh toga, višak energije kojim se raspolaže takođe se
radije troši na sticanje robe za isticanje potrošnje ili za
isticanje zgrtanja. Kao rezultat imamo da zahtevi novčane
uglednosti teže: 1) da za troškove koji nemaju veze sa
isticanjem potrošnje ostave samo oskudan raspoloživi
minimum za održavanje života i 2) da apsorbuju svaki
višak energije koji bi ostao na raspoloženju pošto se
obezbede gole fizičke potrebe za održavanje života.
Proizvod svega ovoga je jačanje opšteg konzervativnog
stava zajednice. Institucija dokoličarske klase otežava
kulturni razvitak neposredno: 1) inercijom koja je
svojstvena sa217
moj klasi, 2) svojim propusnim primerom isticanja
rasipništva i 3) indirektno putem sistema nejednake
raspodele bogatstva i sredstava za opstanak na čemu i
sama institucija počiva.
Ovome treba dodati da dokoličarska klasa ima
materijalni interes da stvari ostanu onako kako jesu. Pod
okolnostima koje preovlađuju u bilo kom datom vremenu
ova klasa se nalazi u povlašćenom položaju i svako
odstupanje od postojećeg poretka može se očekivati da će
delovati pre na štetu klase nego obrnuto. Stav ove klase,
uzevši ga prosto s gledišta klasnog interesa, biće prema
tome da se ne dira u prilično dobro postojeće stanje. Ovaj
zainteresovani motiv dalje dopunjava već postojeće jake,
instinktivne predrasude klase i tako čini klasu čak još
upornije konzervativnom nego što bi to ona inače bila.
Svim ovim, naravno, ne misli se da se kaže išta u
smislu veličanja ili kuđenja zadatka dokoličarske klase
kao eksponenta i sredstva konzervatizma ili nazadovanja
u društvenoj strukturi. Obustavljajuća i sprečavajuća
uloga koju ona vrši može biti spasonosna, ili obrnuto. Da
li je ta uloga ovakva ili onakva u svakom datom slučaju
više je stvar sofistike nego opšte teorije. Može biti istine u
gle
dištu (što već spada u oblast politike) koje tako često
izražavaju zastupnici konzervativnog elementa — da bez
takvog jednog suštinskog i upornog otpora novinama
kakav pružaju konzervativne imućne klase te društvene
novine i eksperimenti bi u žurbi doveli zajednicu do
neodrživih i nepodnošljivih situacija; jedini mogući
rezultat toga bilo bi nezadovoljstvo i strašna reakcija.
Međutim, sve ovo se ne tiče naše sadašnje rasprave.
Međutim, bez ikakvog osuđivanja i bez obzira na
pitanje neophodnosti izvesne kontrole naglog uvođenja
novina kakva se gore spominje, dokoličarska klasa, po
prirodi stvari, stalno deluje u smislu kočenja onog
podešavanja sredine koje se naziva društvenim
napretkom ili razvitkom. Karakteristično gledište ove
klase može se svesti na maksimu „što god postoji, dobro
je", dok, s
druge strane, zakon prirodnog odabiranja, primenjen na
ljudske institucije, daje maksimu „što god postoji, nije
dobro". To ne znači da su današnje institucije sasvim
pogrešne za ciljeve današnjeg života, ali su one uvek, po

218
prirodi stvari, do izvesne mere pogrešne. One su rezultat
više ili manje neadekvatnog prilagođavanja načina života
situaciji koja je preovlađivala na izvesnoj tački razvitka u
prošlosti; zato su one pogrešno nešto više od intervala
koji razdvaja sadašnju situaciju od one u prošlosti. Izrazi
„ispravno" i „pogrešno" ovde su, naravno, upotrebljeni
bez ikakvog značenja koje bi sadržalo bilo kakvo
razmatranje u pogledu toga šta treba i šta ne treba da
bude. Oni su upotrebljeni prosto sa (moralno neobojenog)
evolutivnog gledišta i namera im je da označe skladnost,
odnosno neskladnost s postojećim evolutivnim procesom.
Institucija dokoličarske klase, silom klasnog interesa i
instinkta, a putem propisa i propisujućeg primera, deluje
u smislu nastavljanja postojeće rđave prilagođenosti
institucija i čak favorizuje nazadovanje ka, u izvesnoj
meri,
arhaičnijem životnom obrascu — obrascu koji bi se još
više udaljio od prilagođenosti dejstvujućim silama života
u uslovima postojeće situacije, čak dalje do prihvaćenog,
zastarelog obrasca koji je nasleđen iz neposrednije
prošlosti.
Međutim, pošto smo sve ovo rekli o čuvanju dobrih
starih običaja, ostaje činjenica da se institucije menjaju i
razvijaju. Postoji kumulativni razvitak običaja i navika
mišljenja, izvesno selektivno prilagođavanje
konvencionalnosti i načinu života. Treba nešto reći o
zadatku dokoličarske klase u pogledu rukovođenja ovim
razvitkom kao i o njegovom kočenju. Međutim, ovde se
malo može reći o njenom odnosu prema razvitku
institucija, osim onoliko koliko se to tiče institucija koje
su u prvom redu i neposredno ekonomskog karaktera.
Ove institucije — ekonomska struktura — mogu se grubo
podeliti u dve klase ili kategorije, prema tome da li služe
jednoj ili drugoj od ovih dveju grana, odnosno ciljeva
ekonomskog
života.
 Ako prihvatimo klasičnu terminologiju, to su
institucije sticanja ili proizvodnje; ili, ako se vratimo na
termine koje smo već upotrebili u različitim kontekstima
u ranijim glavama, to su novčane ili prirodne institucije;
ili, opet upotrebivši druge termine, to su institucije koje
služe bilo invidioznom ili neinvidioznom ekonomskom
interesu. Ova prva kategorija ima veze sa „biznisom",
druga

219
s proizvodnjom, uzimajući reč „proizvodnja" u
mehaničkom smislu. One koje pripadaju ovoj drugoj
klasi često se ne priznaju za institucije, dobrim delom
zato što se neposredno ne tiču vladajuće klase i što su,
zato, predmet legislacije ili namerne konvencije. Kada im
se ipak pokloni pažnja, obično im se prilazi s novčane ili
poslovne strane; budući da je to strana, odnosno faza
ekonomskog
života koja uglavnom angažuje razmišljanja ljudi u naše
vreme, naročito razmišljanja viših klasa. Ove klase imaju
malo drugih, osim poslovnih, interesa za ekonomske
stvari, a istovremeno su uglavnom obavezne da
razmišljaju o poslovima zajednice.
Odnos dokoličarske (što će reći: posedničke i
neproizvodne) klase prema ekonomskom procesu je
novčani odnos — odnos sticanja, a ne proizvodnje;
eksploatacije, a ne korisnosti i upotrebljivosti. Njihova
uloga može, naravno, biti indirektno od najvećeg značaja
za ekonomski životni proces; mi nikako ovde ne mislimo
da kudimo ekonomsku funkciju posedničke klase ili
„šefova industri
je". Naša svrha je prosto da ukažemo na prirodu odnosa
ovih klasa prema industrijskom procesu i ekonomskim
institucijama. Njihova uloga je parazitskog karaktera, a
njihov interes se sastoji u tome da odvoje što god mogu
od sredstava za život za svoju vlastitu upotrebu i da
zadrže sve ono što imaju u rukama. Običaji poslovnog
sveta su se razvili pod selektivnim nadzorom principa
pljačke ili parazitizma. To su običaji posedništva, manje
ili više udaljeni rezultati i proizvodi stare pljačkaške
kulture. Međutim, te novčane institucije ne odgovaraju
potpuno današnjoj situaciji pošto su izrasle u jednoj
situaciji u prošlosti koja se donekle razlikuje od
sadašnje. Zato one nisu pogodne kao što bi trebalo čak ni
u pogledu novčane
efektivnosti. Izmenjen proizvodni život zahteva menjanje
načina sticanja, a novčane klase imaju izvestan interes
da novčane institucije tako prilagode kako bi im ove
pružile što bolji efekat u pogledu sticanja privatne koristi
koja je saglasna s nastavljanjem industrijskog procesa iz
koga ova korist proističe. Otuda postoji manje ili više
stalna težnja u pogledu načina na koji dokoličarska klasa
rukovodi razvitkom institucija, u saglasnosti s novčanim

220
ciljevima koje formiraju ekonomski život dokoličarske
klase.
Uticaj novčanog interesa i novčanog načina mišljenja
na razvitak institucija može se videti u donošenju onih
zakona i običaja koji deluju u smislu obezbeđenja
imovine, prisile u pogledu pridržavanja ugovora,
olakšanja novčanih transakcija, prenošenja interesa.
Manifestacije takvog uticaj a su promene koje se tiču
bankrotstva i stečaja, ograničenog dugovanja,
bankrotstva i valute, koalicija radnika ili poslodavaca,
trustova i udruženja. Ustrojstvo institucije' zajednice ove
vrste tiče se neposredno samo posedničkih klasa i to
srazmerno sa stepenom posedništva; a to znači
srazmerno is njihovim rangom u odnosu na dokoličarsku
klasu. Međutim, ovi običaji poslovnog života su
indirektno od najozbiljnijeg značaja za industrijski proces
i za život zajednice. Zato novčane klase u pogledu
rukovođenja razvitkom institucija u ovom smislu služe
svrsi koja je od najozbiljnijeg značaja za
zajednicu, ne samo u pogledu očuvanja prihvaćene
društvene sheme nego isto tako i u pogledu formiranja
is
pravnog proizvodnog procesa.
Neposredni cilj ove novčane strukture institucija kao
i njenog poboljšanja je olakšavanje mirne i redovne
eksploatacije. Međutim, njen dalji uticaj može daleko
nadmašiti ovaj neposredni zadatak. Lakše obavljanje
poslova ne samo da dozvoljava industriji i
vanindustrijskom životu da se odvija s manje
perturbacija, nego rezultirajuća
eliminacija potresa i komplikacija koje zahtevaju vršenje
lukave diskriminacije u svakodnevnim poslovima deluje
u smislu toga da novčana klasa sama po sebi postane
suvišna. Čim se novčane transakcije svedu na rutinski
posao, moći će se i bez šefa industrije. Samo se po sebi
razume da se ova apsolutna savršenost može očekivati
tek u neodređenoj budućnosti. Poboljšanja koja se čine
radi favorizovanja novčanog interesa kod savremenih
institucija teže, na drugom planu, da zamene „beskrvne"
zajedničke korporacije šefovima, te na taj način takođe
doprinose zamenjivosti velike posedničke funkcije
dokoličarske klase. Prema tome, indirektno uzevši,
pravac koji se daje razvitku ekonomskih institucija
uticajem dokoličarske klase veoma je značajan za
industriju.

221
 Glava IX

OČUVANJE ARHAIČNIH OSOBINA

Institucija dokoličarske klase ima uticaja ne samo

na društvenu strukturu nego i na individualan karakter
svakog pojedinog člana društva. Čim izvesna data
sklonost ili data tačka gledišta budu prihvaćene kao
autoritativni standard ili životna norma, one će delovati
na karakter članova društva koje ih je prihvatilo kao
normu. One će u izvesnoj meri formirati njihove navike
mišljenja i vršiće selektivan nadzor nad razvitkom
ljudskih sposobnosti i sklonosti. Ovaj uticaj se delom
vrši putem prisilnog, vaspitnog prilagođavanja navika
svih pojedinaca, a delom selektivnom eliminacijom
nepogodnih pojedinaca i porodičnih loza. Onaj ljudski
materijal koji se ne prikloni načinima života koje nameće
prihvaćeni životni obrazac trpi u manjem ili većem
stepenu eliminaciju kao i suzbijanje i tlačenje. Principi
novčanog rivalstva i oslobođenja od proizvodnje uzdigli
su se na taj način do životnih propisa i postali važni
prisilni faktori u situaciji na koju su se ljudi morali
prilagoditi.
Ova dva široka principa isticanja rasipništva i
oslobođenja od proizvodnje izvršili su na taj način uticaj
na kulturni razvitak kako rukovođenjem ljudskim
navikama mišljenja, i na taj način kontrolisanjem
razvitka institucija, tako i selektivnim očuvanjem
izvesnih crta ljudske prirode koje imaju za posledicu
olakšanje života po obrascu dokoličarske klase i tako
kontrolisanjem postojećeg temperamenta zajednice.
Neposredna tendencija in-

222
stitucije dokoličarske klase u oblikovanju ljudskog
karaktera kreće se u pravcu duhovnih zaostataka i
nazadovanja. Njen uticaj na narav zajednice ima prirodu
izves
nog zaustavljenog duhovnog razvitka. Naročito u docnijoj
kulturi, institucija ima, u celini uzev, konzervativne
tendencije. Ovo tvrđenje je u svojoj osnovi prilično
poznato, ali ono mnogima može izgledati novo u ovakvoj
svojoj primenli. Zato možda ne bi bilo suvišno izvršiti
sumaran pregled njenih logičnih osnova, čak i po cenu
izvesnih dosadnih ponavljanja i formulacija opšte
poznatih postavki.
Društvena evolucija je proces selektivne adaptacije
temperamenta i navika mišljenja pod pritiskom okolnosti
društvenog života. Prilagođavanje navika mišljenja
predstavljaju u stvari razvijanje institucija. Međutim,
uporedo s razvijanjem institucija išla je i promena mnogo
hitnijeg karaktera. Ne samo da su se navike ljudi menjale
uporedo
s menjanjem dejstvujućih sila situacije, nego je ovo
menjanje dejstvujućih sila dovelo isto tako do
odgovarajuće promene u ljudskoj prirodi. U poslednje
vreme etno
lozi smatraju da je ovo menjanje ljudske prirode bilo
proces odabiranja između nekoliko relativno stabilnih i
stalnih etničkih tipova ili etničkih elemenata. Ljudi teže
da se vrate u staro stanje, ili da se manje ili više saobra-
ze prema jednom ili drugom od izvesnih tipova ljudske
prirode, koji su u svojim glavnim karakteristikama
fiksirani prema približnoj prilagođenosti nekoj situaciji u
prošlosti, koja se razlikuje od sadašnje situacije. Postoji
nekoliko takvih relativno stabilnih etničkih tipova
čovečanstva koji sačinjavaju stanovništvo zapadne
kulture. Ovi etnički tipovi su preživeli u današnjem
rasnom nasleđu, ali ne kao strogi i nepromenjivi oblici,
svaki prema jednom preciznom i specifičnom obrascu,
nego u obliku većeg ili manjeg broja varijanti. Do nekih
menjanja etničkih tipova došlo je pod uticajem dugog
selektivnog procesa kome je nekoliko tipova i njihovih
hibrida bilo podvrgnuto tokom preistorijskog i istorijskog
razvitka kulture.
Ovo neophodno menjanje samih tipova, do koga dolazi
usled selektivnog procesa priličnog trajanja i u usta223
ljenom pravcu, nisu u dovoljnoj meri zapazili pisci koji su
razmatrali etničke zaostatke iz prošlosti. Nas ovde
interesuju dve glavne divergentne varijante ljudske
prirode koje su proistekle iz ovog relativno kasnog,
selektivnog prilagođavanja etničkih tipova koji
sačinjavaju zapadnu kulturu; a posebno nas interesuje
verovatan uticaj današnje situacije na nastavljanje
menjanja prema jednoj ili drugoj od tih dveju
divergentnih linija.
Etnološki položaj se može kratko sumirati; a kako bi
se izbegli svi detalji osim onih najneophodnijih, lista ti
pova i varijanti i shema vraćanja u prošlost i ostataka
prošlosti koji se tiču njih predstavljena je ovde
dijagramskom jednostavnošću i oskudnošću, što bi bilo
nedopustivo za svaku drugu svrhu. Čovek iz naših
proizvodnih
zajednica teži da se saobrazi s jednim od tri glavna
etnička tipa: dolihocefalnim — plavokosim, brahicefalnim
— smeđokosim i mediteranskim, ako zanemarimo manje
značajne i periferne elemente naše kulture. Međutim,
unutar svakog od ovih glavnih etničkih tipova postoje
revertivne težnje ka jednom ili drugom od bar dva glavna
pravca promene; to su: miroljubiva, ili predpljačkaška
varijanta, i pljačkaška varijanta. Prva od ove dve
karakteristične varijante je bliža svojevrsnom tipu u
svakom slučaju, pošto je ona revertivni predstavnik
svoga tipa kakav je on bio na najranijem stupnju
društvenog života, o čemu nam stoje na raspoloženju
dokazi kako arheološki tako i psihološki. Uzima se da ova
varijanta predstavlja pretka postojećeg civilizovanog
čoveka u miroljubivoj, divljačkoj fazi života koja je
prethodila pljačkaškoj kulturi, režimu statusa i razvoju
novčanog takmičenja. Druga
ili pljačkaška varijanta tipova smatra se ostatkom
skorašnje modifikacije glavnih etničkih tipova i njihovih
hibrida koji su modifikovani uglavnom selektivnim
prilagođavanjem, pod disciplinom pljačkaške kulture i
docnije takmičarske kulture kvazimiroljubivog perioda,
odnosno prave novčane kulture.
Prema priznatom zakonu nasleđa, ostaci mogu biti iz
udaljenije ili bliže faze prošlosti. U običnom, prosečnom
ili normalnom slučaju, ako se tip menjao, crte tog tipa su
prenesene približno onako kakve su bile u nedavnoj
prošlosti, koje se može nazvati naslednom sadašnjoš-

224
ću. U našem slučaju ova nasledna sadašnjost je
predstavljena doenijom pljačkaškom i kvazimiroljubivom
kulturom.
U najvećem broju slučajeva savremeni civilizovani
čovek teži da se saobrazi s tom varijantom ljudske
prirode, koja je karakteristična za ovu skorašnju —
nasledno još postojeću — pljačkašku ili kvazimiroljubivu
kulturu. Ovo tvrđenje zahteva izvesna ograničenja
ukoliko se tiče potomaka servilnih ili potisnutih klasa
varvarskih vremena, ali ovo neophodno ograničenje nije
toliko značajno koliko to može da izgleda na prvi pogled.
Uzevši
stanovništvo u celini, ova pljačkaška, takmičarska
varijanta, izgleda, nije dostigla visok stepen stalnosti ili
stabilnosti. To znači da ljudska priroda koju je nasledio
zapadni čovek nije ni približno jedinstvena u pogledu
obima ili relativne snage različitih sposobnosti i sklonosti
od kojih se ona sastoji. Čovek nasledne sadašnjosti je
neznatno
arhaičan kada o tome sudimo sa stanovišta ciljeva
dejstvujućih sila društvenog života, koje su na snazi u
poslednje vreme. A tip kome savremeni čovek uglavnom
teži da se vrati prema zakonu promene nešto je
arhaičnija ljudska priroda. S druge strane, sudeći po
revertivnim crtama koje se manifestuju u pojedincima
koji odstupaju od preovlađujućeg pljačkaškog stila
temperamenta, izgleda da predpljačkaška varijanta
poseduje veću stabilnost i simetriju u distribuciji ili
relativnoj snazi elemenata svog temperamenta.
Ovu divergenciju nasleđene ljudske prirode, između
ranije i docnije varijante etničkog tipa kome pojedinac
teži da se saobrazi, pobija i pomračuje slična divergencija
između dva ili tri glavna etnička tipa koji sačinjavaju
zapadno stanovništvo. Smatra se da su pojedinci u ovim
zajednicama, praktično u svakom slučaju, hibridi
preovlađujućih etničkih elemenata kombinovanih u
najrazličitijim srazmerama — s rezultatom da oni teže da
se vrate ka jednom ili drugom od komponentnih etničkih
tipova. Ovi etnički tipovi se razlikuju po temperamentu
na način koji je donekle nalik na razliku između
pljačkaške i predpljačkaške varijante tipova, s tim što
doliho-plavokosi tip
pokazuje više karakteristika pljačkaškog temperamenta
— ili bar u većoj meri one agresivne karakteristike —
15 Teorija dokoličarske klase

225
nego što je to slučaj s brahicefalnim-smeđokosim, a
naročito više od mediteranskog tipa. Zato, kad razvitak
institucija ili efektivno raspoloženje date zajednice počinje
da
pokazuje divergenciju od pljačkaške ljudske prirode,
nemoguće je sa sigurnošću reći da takva divergencija
ukazuje na vraćanje ka predpljačkaškoj varijanti. To
može biti slučaj zbog izvesnog povećanja dominacije
jednog ili drugog od onih „nižih" etničkih elemenata kod
stanovništva. Ipak, iako dokaz nije tako izričit kao što bi
se to
želelo, postoje indikacije da promene u postojećem tem
peramentu savremenih zajednica ne nastaju listom zbog
odabiranja između stabilnih etničkih tipova. Izgleda da se
ovde u prilično značajnoj meri radi o odabiranju iz
među pljačkaških' i miroljubivih varijanti nekolicine
tipova.
Ovo shvatanje savremene ljudske evolucije nije
neophodno za našu raspravu. Opšti zaključci do kojih se
došlo korišćenjem ovih pojmova selektivnog
prilagođavanja ostali bi u suštini isto tako istiniti i da
smo umesto njih upotrebili ranije termine darvinske i
spenserijanske koncepcije. Pod datim okolnostima, može
se dozvoliti izvesna širina u upotrebi termina. Reč „tip" je
upotrebljavana slobodno da bi se označile varijacije
temperamenta koje bi etnolozi pre priznali samo kao
trivijalne varijante tipa nego kao određene etničke tipove.
Gde god radi dokazivanja bude bilo potrebno pobliže
razlikovanje, iz konteksta će se videti napor da se načini
takvo pobliže raz
likovanje.
Današnji etnički tipovi su, prema tome, varijante
primitivnih rasnih tipova. Oni su pretrpeli izvesne izmene
i postigli izvestan stepen stabilnosti u svom izmenje-
nom obliku, pod disciplinom varvarske kulture. Čovek
nasledne sadašnjosti je varvarska varijanta, bilo servilna
ili aristokratska, etničkog elementa koji ga sačinjava. Me
đutim, ova varvarska varijanta nije postigla najviši stepen
homogenosti ili stabilnosti. Varvarska kultura —
pljačkaški i kvazimiroljubivi period — iako su, apsolutno
uzevši, dugo trajali, niti su bili dovoljno dugi ni dovoljno
nepromenljivi po svom karakteru da bi bili u stanju da
dovedu do ekstremne fiksiranosti tipa. Promene
koje odstupaju od varvarske ljudske prirode događaju se

226
prilično učestalo, i ti slučajevi promena postaju danas
primetljiviji pošto uslovi modernog života više ne deluju
tako uporno u smislu suzbijanja odstupanja od varvarske
normale. Pljačkaški temperament se ne posvećuje
ciljevima savremenog života, a naročito savremenoj
proizvodnji.
Odstupanja od ljudske prirode nasledne sadašnjosti
najčešće imaju karakter vraćanja ranijim varijantama
tipa. Ova ranija varijanta je predstavljena
temperamentom koji karakteriše primitivnu fazu
miroljubivog divljaštva. Životne okolnosti i stremljenja
koja su preovlađivala pre početka varvarske kulture
formirala su ljudsku prirodu i fiksirala je u pogledu nekih
osnovnih crta. Upravo tim starim, opštim
karakteristikama su savremeni ljudi skloni da se vraćaju
u slučaju variranja od ljudske prirode nasledne
sadašnjosti. Uslovi pod kojima su ljudi
živeli u najprimitivnijim stadijumima društvenog života,
koji se s pravom mogu nazvati ljudskim, izgleda da su bili
miroljubivog karaktera; a karakter — temperamenat i
duhovni stav — ljudi pod tim ranim uslovima sredine i
institucija izgleda da je bio miroljubive i neagresivne, da
ne kažemo indolentne prirode. Za našu momentalnu
svrhu možemo uzeti da je ovaj miroljubivi kulturni
stadijum označavao početnu fazu društvenog razvitka.
Ukoliko se to tiče onoga što ovde hoćemo da dokažemo,
iz
gleda da je dominantna duhovna osobina ove, navodno,
početne faze kulture bio izvestan nepromišljen,
neformulisan osećaj solidarnosti s grupom, koji se
uglavnom izražavao putem dobroćudne, ali nikako
revnosne simpatije prema svim pogodnostima ljudskog
života, te putem osećanja odvratnosti prema svakoj
mogućnosti zabrane ili jalovosti života. Kroz svoju stalnu
prisutnost u navikama mišljenja predpljačkaškog
divljaka, ovaj sveprožimajući ali ne suviše revnostan
osećaj opštekorisnog izgleda da je izvršio ulogu značajne
prinudne snage u odnosu na njegov život i na njegov
uobičajeni način dodira s drugim članovima grupe.
Tragovi ove početne, neizdiferencirane miroljubive
faze kulture izgledaju slabi i sumnjivi ako posmatramo
samo takve kategorije dokaza njenog postojanja kakve
pružaju navike i gledišta koji su u modi u vreme istorij-

227
ske sadašnjosti, bez obzira da li je reč o civilizovanim ili
primitivnim zajednicama. Međutim, mnogo uverljiviji
dokazi njenog postojanja mogu se pronaći u psihološkim
ostacima u obliku stalnih i rasprostranjenih osobina
ljudskog karaktera. Ove osobine možda u najvećem
stepenu preživljavaju kod onih etničkih elemenata koji su
tokom pljačkaške kulture gurani u pozadinu. Tada su
crte koje su bile prilagođene ranijim životnim navikama
postale relativno beskorisne u individualnoj borbi za
opstanak. Oni elementi stanovništva, ili one etničke
grupe koje su po svom temperamentu bile manje
prilagođene za pljačkaški život bile su suzbijane i
potisnute u pozadinu.
Pri prelasku u pljačkašku kulturu karakter borbe za
opstanak se promenio u izvesnom stepenu utoliko što je
umesto borbe grupe protiv vanljudske sredine došlo do
borbe protiv ljudske sredine. Ova promena je popraćena
povećanjem antagonizma i svesti o antagonizmu između
pojedinih članova grupe. Uslovi uspeha unutar grupe,
kao i uslovi opstanka grupe, promenili su se u izvesnoj
meri, a dominantni duhovni stav grupe se postepeno
izmenio
i doveo različit niz sposobnosti i sklonosti u položaj
legitimne dominacije u prihvaćenoj životnoj shemi. Među
te arhaične crte koje treba smatrati ostacima iz
miroljubive kulturne faze spada onaj instinkt rasne
solidarnosti koji mi nazivamo savešću, uključujući i
osećaj za istinoljubivost i pravičnost, kao i instinkt
radinosti u svom naiv
nom, neinvidioznom vidu.
Na osnovu postignuća savremene biološke i
psihološke nauke potrebno je preispitati dosadašnje
stavove o ljudskoj prirodi ukoliko se oni odnose na
ljudske navike; a prilikom tog preispitivanja izgleda da bi
u glavnim crtama sledeće moglo da bude jedino moguće
mesto i osnova ovih osobina. Ove životne navike imaju i
suviše ras
prostranjen karakter da bi bilo moguće pripisati ih
uticaju izvesne docnije ili kraće discipline. Lakoća s
kojom ih privremeno potiskuju potrebe skorašnjeg i
savremenog života dokazuje da su ove navike ostaci
izvesne discipline vrlo starog datuma, čijeg učenja su
ljudi često bili primorani da se u pojedinostima odriču
usled izmenjenih okolnosti nastalih u docnije vreme. A
činjenica da se oni manifestuju na izvestan svuda
prisutan način kad

228
god popusti pritisak naročitih potreba dokazuje da mora
biti da je proces kroz koji su ove osobine ustaljene i
otelovljene u duhovnom sklopu tipa trajale relativno vrlo
dugo, i bez ozbiljnih prekida. Za celu stvar nije ni od
kakvog većeg značaja da li je to bio proces navikavanja u
staromodnom smislu reči ili proces selektivnog
prilagođavanja rase.
Karakter i potrebe života pod onim režimom statusa i
individualne i klasne antiteze koja pokriva celo razdoblje
od početka pljačkaške kulture do danas dokazuju da su
osobine temperamenta o kojima ovde govorimo teško
mogle da se pojave i steknu stabilnost tokom tog
razdoblja. Vrlo je verovatno da su te osobine poreklom iz
ranijeg načina života i da je pre moguće da su one
preživele tokom vremenskog perioda pljačkaške i
kvazimiroljubive kulture u uslovima početnog ili bar
predstojećeg neupotrebljavanja, nego da ih je ova
poslednja kultura ispoljila
i stabilizovala. One se pojavljuju kao nasledne
karakteristike rase i izgleda da su opstale uprkos
izmenjenim zahtevima u pogledu uspeha u vreme
pljačkaškog i docnijih novčanih stupnjeva kulture.
Izgleda da su one opstale snagom postojanosti
prenošenja, koju poseduje izvesna
nasledna osobina prisutna u izvesnoj meri u svakom
članu vrsta i koja, prema tome, počiva na širokoj osnovi
v

rasnog kontinuiteta.
Takvu opštu i srodnu karakteristiku nije lako
eliminisati čak ni uz pomoć procesa odabiranja tako
oštrog i dugotrajnog kao što je bio onaj kome su osobine
o kojima ovde raspravljamo bile podvrgnute tokom
pljačkaš
kog i kvazimiroljubivog stadijuma. Ove miroljubive
osobine su dobrim delom tuđe načinima i duhu
varvarskog života. Istaknuta karakteristika varvarske
kulture je bespoštedno (nepomirljivo) rivalstvo i
antagonizam između klasa i između pojedinaca. Ova
takmičarska disciplina je
favorizovala one pojedince i porodične loze koje su u
relativno neznatnom stepenu posedovale miroljubive
osobine divljaka. Ona, prema tome, teži da eliminiše ove
crte, i očigledno ih je u priličnoj meri oslabila kod
stanovništva koje je podvrgnuto ovoj disciplini. Čak i
tamo gde se ne plaća teška kazna za nonkonformizam u
odnosu na varvarski tip temperamenta, dolazi bar
donekle do više

229
ili manje stalnog potiskivanja nonkonformističkih
pojedinaca i porodičnih loza. Tamo gde se život uglavnom
sastoji od borbe između pojedinaca unutar grupe
posedovanje starinskih miroljubivih crta u značajnom
stepenu
će, svakako, smetati pojedincu u njegovoj životnoj borbi.
U svakoj poznatoj fazi kulture, izuzevši onu
verovatnu početnu fazu o kojoj smo ovde govorili, talenti
kao što su dobrodušnost, pravičnost i simpatije za
svakoga bez razlike ne unapređuju u značajnoj meri život
pojedinaca. Posedovanje ovih talenata može služiti tome
da zaštiti pojedinca od rđavog postupka sa strane većine
koja insistira na minimumu ovih osobina u svom idealu
normalnog čoveka; međutim, nezavisno od njihovog
indirektnog i negativnog učinka u ovom smislu, pojedinac
pod režimom takmičenja utoliko bolje prolazi ukoliko je
srazmerno manje obdaren ovim osobinama. Može se
slobodno reći da oslobođenost od skrupula, saučešća,
poštenja i poštovanja tuđeg života, u vrlo širokim
granica
ma, unapređuje uspeh pojedinca u novčanoj kulturi.
Ljudi koji su postizali velike uspehe u svim poznatim
vremenskim razdobljima pripadali su obično ovom tipu
izuzevši one koji nisu postizali uspehe ni u oblasti
bogatstva ni u oblasti moći. Samo u izvesnim uskim
granicama, i to u
pikvikijanskom smislu, može se reći da je poštenje
najbolja politika.
Sa gledišta života pod savremenim civilizovanim
uslovima u prosvećenoj zajednici zapadne kulture,
primitivni, predpljačkaški divljak, čiji smo karakter u
glavnim crtama pokušali da opišemo u prethodnim
redovima, ne predstavlja velik uspeh. Čak i za ciljeve one
hipotetične
kulture kojoj ovaj tip ljudske prirode duguje onoliko
stabilnosti koliko je on poseduje — to jest čak i za ciljeve
miroljubive grupe divljaka — ovaj primitivni čovek ima
isto toliko izrazitih ekonomskih nedostataka koliko ima i
ekonomskih vrlina — što treba da bude jasno svakome
čije shvatanje celog ovog slučaja nije prejudicirano
blagošću koje potiče iz osećaj a solidarnosti s našim
bližnjima. U najboljem slučaju on je „pametan momak
koji nije nizašta". Nedostaci ovog tipa karaktera koji se
podrazumeva kao primitivan jesu slabost, neefikasnost,
nedostatak inicijative i dovitljivosti, kao i popustljiva i

230
indolentna dobroćudnost, zajedno sa živahnim ali
nedoslednim animističkim osećajem. Uz ove osobine idu i
izvesne druge, koje imaju neku vrednost za proces
kolektivnog života u smislu da idu u prilog olakšavanja
grup
nog života. Ove osobine su: istinoljubivost, miroljubivost,
dobra volja i verivalski, neinvidiozni interes za ljude i
stvari.
Početkom pljačkaškog stadijuma života dolazi do
promena u pogledu zahteva u odnosu na uspešan ljudski
karakter. Od čovekovih životnih navika traži se da se one
prilagode novim potrebama prema novoj shemi ljudskih
odnosa. Isto ono razvijanje energije, koje je ranije nalazilo
svoj izraz u crtama života divljaka kao što je napred
izloženo, sada, prema novim zahtevima vremena, treba da
nađe svoj izraz prema jednoj novoj liniji akcije, u jednoj
novoj grupi uobičajenih reakcija na izmenjene podsticaje.
Metodi koji su, posmatrani sa gledišta olakšavanja života,
u priličnoj meri odgovarali pod ranijim uslovima nisu pod
novim okolnostima više adekvatni. Ranija situacija je
bila karakteristična po relativnom odsustvu antagonizma
ili diferencijacije interesa, docnija, naprotiv, po rivalstvu
koje se stalno povećavalo po intenzitetu i sužavalo po
obimu. Osobine koje karakterišu pljačkaški i kasnije
stadjjurne kulture i koje određuju tipove ljudi koji su naj
bolje prilagođeni da prežive pod režimom statusa jesu (u
svom prvobitnom izrazu): okrutnost, sebičnost, plemenska
privrženost i podmuklost — lako pribegavanje sili i
prevari.
Pod strogom i dugotrajnom disciplinom takmičarskog
režima, odabiranje etničkih tipova je delovalo u smislu
pridavanja u priličnoj meri naglašene dominacije
ovim karakternim osobinama, na taj način što je
favorizovala preživljavanje onih etničkih elemenata koji su
bili u najvećoj meri nadareni u ovim pogledima.
Istovremeno, ranije usvojeni, prvobitniji običaji rase nisu
nikada prestali da budu od izvesne koristi za svrhe
kolektivnog života i nikad nisu sasvim izbačeni iz
upotrebe.
Možda je vredno pomena da izgleda da nordijski tip
evropskog čoveka za svoj dominantan uticaj i svoj
gospodarski položaj u novijoj kulturi umnogome duguje
činjenici što je u izuzetno velikom stepenu posedovao
karak231
teristike pljačkaškog čoveka. Ove duhovne crte zajedno s
velikom nadarenošću fizičkom energijom — koja je i
sama, verovatno, rezultat selekcije između grupa i
porodičnih loza — uglavnom odlučuje za svaki etnički
elemenat da li će biti stavljen u položaj dokoličarske ili
gospodarske klase, naročito tokom ranijih faza razvitka
institucije dokoličarske klase. To ne znači da će potpuno
isti komplet sklonosti kod svakog pojedinca ovome
obezbediti neki značajan lični uspeh. Pod režimom
takmičenja uslovi uspeha za pojedinca nisu neophodno
isti kao uslovi uspeha za klasu. Uspeh klase ili skupine
pretpostavlja snažan elemenat privrženosti plemenu, ili
lojalnosti prema poglavaru, ili pridržavanje načela. S
druge strane, pojedinac koji se takmiči može najbolje
postići svoj cilj ako kombinuje varvarsku energiju,
inicijativu, sebičnost i podmuklost sa divljačkim
odsustvom lojalnosti ili privrženosti plemenu. Uzgred se
može primetiti da su ljudi koji su postigli briljantne
(napoleonovske) uspehe na osnovu nepristrasne
sebičnosti i odsustva svake skrupuloznosti ne tako retko
ispoljavali više fizičkih karakteristika brahicefalnog
smeđokosog nego dolihocefalnog nordijskog tipa.
Međutim, veći deo skromnije uspešnih pojedinaca, u
egoističnom smislu, izgleda da po fizičkom iz
gledu pripadaju ovom poslednjem etničkom tipu.
Temperamenat prouzrokovan pljačkaškim načinom
života služi opstanku i životnoj sreći pojedinaca pod
režimom takmičenja; istovremeno, on služi opstanku i
uspehu skupine ako je život skupine kao kolektiva
dominantno život neprijateljskog rivalstva s drugim
skupinama. Međutim, evolucija ekonomskog života u
proizvodno zrelijim zajednicama sada počinje da uzima
takav tok da se
interesi zajednice više ne poklapaju s rivalskim
interesima pojedinaca. Ove napredne privredne zajednice,
u svom celovitom svojstvu, prestaju da budu takmičari za
životna sredstva i za pravo na život — osim u onoj meri u
kojoj
pljačkaške sklonosti njihovih vladajućih klasa podržavaju
tradiciju rata i pljačke. Ove zajednice više nisu
neprijateljske jedna prema drugoj silom okolnosti, izuzev
okolnosti tradicije i temperamenta. Njihovi materijalni
interesi — izuzev, možda, interese zajedničkog dobrog
imena — ne samo da nisu više nepomirljivi, nego uspeh

232
bilo koje zajednice bezuslovno povećava životnu sreću
svih ostalih zajednica unutar skupine — kako za
sadašnje vreme tako i za sva buduća vremena, koja se ne
mogu ni izračunati. Nijedna od zajednica nema više
nikakvog materijalnog interesa da se istakne ispred neke
druge zajednice. Ovo ne važi u istom stepenu za
pojedince i za njihove međusobne odnose.
Kolektivni interesi svake savremene zajednice se
usredsređuju na proizvodnu efikasnost. Pojedinac služi
ciljevima zajednice donekle srazmerno svojoj korisnosti u
produktivnim zanimanjima, kako se ona vulgarno
nazivaju. Ovom kolektivnom interesu najbolje služe:
poštenje, marljivost, miroljubivost, dobra volja, odsustvo
egoističnosti i uobičajeno priznavanje i shvatanje
uzročnog toka stvari, bez primese animističkih verovanja
i bez shvatanja zavisnosti od bilo kakve natprirodne
intervencije u toku događaja. O lepoti, moralnim
odlikama ili opštoj vred
nosti i uglednosti takve prozaične ljudske prirode kakva
se pod ovim osobinama podrazumeva ne može se ništa
naročito reći; a nema ni razloga za oduševljavanje
povodom načina kolektivnog života koji bi nastađ usled
preovlađivanja ovih osobina u većoj, ničim ublaženoj
meri: Međutim, to je van diskusije. Uspešno razvijanje
savremene proizvodnje zajednice najbolje je obezbeđeno
tamo gde se sve ove osobine slože, a to se postiže u onom
stepenu
u kome je ljudski materijal okarakterisan posedovanjem
ovih osobina. Njihovo se prisustvo u izvesnoj meri traži
radi neophodne prilagođenosti okolnostima moderne
proizvodne situacije. Složeni, široki, u osnovi miroljubivi i
visokoorganizovani mehanizam moderne proizvodne
zajednice najbolje deluje onda kad su ove osobine, ili bar
većina ovih osobina, prisutne u najvećem praktično
mogućem stepenu. Ove osobine se kod čoveka
pljačkaškog tipa nalaze u mnogo manjoj meri nego što je
to potrebno i korisno za svrhe savremenog kolektivnog
života.
S druge strane, lukava i neskrupulozna politika
najbolje služi neposrednim interesima pojedinca u
uslovima režima rivalstva. Karakteristike koje smo ovde
nabrojali i za koje smo rekli da služe interesima zajednice
pre će biti od štete nego od koristi kad je reč o pojedincu.
Prisutnost ovih sklonosti u konstituciji pojedinca
skrenuće

233
njegovu energiju u drugim pravcima, suprotnim
novčanom sticanju; a i u njegovim težnjama ka sticanju
navešće ga na posredne i neefikasne kanale sticanja
putem radinosti, a ne putem slobodne i sigurne karijere
beskompromisne prakse. Sklonost radinosti gotovo je
uvek prepreka za napredak pojedinca. Pod okolnostima
režima nadmetanja, članovi moderne industrijske
zajednice su rivali, od kojih će svaki najbolje postići
individualnu i neposrednu prednost ako je, zaslugom
svog izuzetnog prenebregavanja skrupula, u stanju da
bez ikakve grize savesti spokojno nadmudri i ošteti svoje
kolege kad mu se za to pruži prilika.
Već je napomenuto da savremene ekonomske
institucije potpadaju pod dve grubo izdvojene kategorije
— novčanu i proizvodnu. Nešto slično važi i za vrste zani
manja. Pod novčana spadaju zanimanja koja imaju veze s
posedovanjem ili sticanjem, a pod proizvodna — koja se
tiču radne sposobnosti i proizvodnje. Ono što je
zaključeno kad smo govorili o razvitku institucija važi i u
pogledu zanimanja. Ekonomski interesi dokoličarske
klase leže u novčanim zanimanjima; ekonomski interesi
radnih klasa leže u obe vrste zanimanja, ali uglavnom u
proizvodnim. Pristup dokoličarskoj klasi moguć je putem
novčanih zanimanja.
Ove dve vrste zanimanja materijalno se razlikuju u
pogledu sklonosti koje se za pojedine od njih traže; a
obrazovanja koje one pružaju na "sličan način slede dve
divergentne linije. Disciplina novčanih zanimanja deluje
u pravcu očuvanja i negodovanja pljačkaških sklonosti i
pljačkaškog duha; ona deluje u tom smislu kako
vaspitavanjem onih pojedinaca i klasa koji se bave tim
zani
manjima tako i selektivnim suzbijanjem i eliminisanjem
onih pojedinaca i porodičnih grana koje su u ovom
smislu neprilagođene i nesposobne. Ukoliko su čovekove
navike mišljenja oblikovane rivalskim procesom sticanja
i držanja poseda, ukoliko su njegove ekonomske funkcije
sadržane unutar granica posedovanja bogatstva
shvaćenog kao vrednost za razmenu, a upravljanje njime
i finansijske operacije njime kao permutacija vrednosti —
utoliko njegova iskustva u oblasti ekonomskog života
favorizuju proživljavanje i akcentiranje pljačkaškog tem-

234
peramenta i navika mišljenja. Naravno, u uslovima
savremenog, mirnodopskog sistema život sticanja
podstiče uglavnom mirnodopsku oblast pljačkaških
navika i sklonosti. To znači da novčana zanimanja
usavršavaju čoveka više u smislu opšte linije takve
prakse, koja se može označiti kao prevara, nego u smislu
takve prakse koja bi pripadala arhaičnijim metodama
sticanja poseda silom.
Ova novčana zanimanja, koja imaju tendenciju da
očuvaju pljačkaški temperament, jesu zanimanja koja
imaju veze s posedovanjem — neposrednom funkcijom
prave dokoličarske klase — is pomoćnim funkcijama koje
se tiču sticanja i akumulacije. Ova zanimanja obuhvataju
onu vrstu lica i One okvire dužnosti u ekonomskom
procesu koji imaju veze s posedovanjem preduzeća
angažovanih u takmičarskoj radinosti, a naročito onih
osnovnih linija upravljanja ekonomikom koje se
klasifikuju kao finansijske operacije. Ovima se može
dodati najveći deo merkantilnih zanimanja. U svojoj
najidealnijoj i najjasnijoj manifestaciji ove dužnosti, uzete
zajedno, sačinjavaju ekonomsku funkciju „šefova
industrije", šef industrije je pre lukav nego oštrouman
čovek, a njegovo šefovstvo je pre novčano nego
industrijsko šefovstvo. Ono upravljanje industrijom koje
on vrši obično spada u permisivnu vrstu upravljanja.
Mehanički korisne pojedinosti proizvodnje i organizacije
industrije dodeljuju se na nadležnost podređenima, koji
poseduju manje „praktične sklonosti" i sposobnosti —
ljudima koji pre poseduju dar za radinost nego što imaju
administrativne sposobnosti. Ukoliko se tiče njihove
tendencije u oblikovanju ljudske prirode obrazovanjem i
selekcijom, uobičajena neekonomska zanimanja treba
svrstati zajedno s novčanim zanimanjima. Među takva
zanimanja spadaju bavljenje politikom, sveštenim i
vojnim stvarima.
 Novčana zanimanja takođe uživaju sankciju
uglednosti u mnogo većem stepenu nego što je to slučaj s
proizvodnim zanimanjima. Na taj način dokoličarsko-
klasni standardi dobrog ugleda podržavaju prestiž onih
sklonosti koje služe invidioznoj svrsi; a obrazac
dokoličarske klase za pristojan način života, iz istog
razloga, takođe podstiče i unapređuje očuvanje i
negovanje pljačkaških crta. Zanimanja potpadaju pod
hijerarhijsko stepenova235
nje po svojoj uglednosti. Ona zanimanja koja se
neposredno tiču posedovanja u velikom obimu su
najuglednija među pravim ekonomskim zanimanjima.
Sledeća po redu u
pogledu dobrog ugleda koji uživaju dolaze ona zanimanja
koja neposredno služe posedovanju i finansiranju — kao
što su, na primer, bankarstvo i pravo. Bankarska
zanimanja isto tako nose sa sobom izvestan nago
veštaj velikog posedovanja, i toj činjenici se, bez sumnje,
može pripisati jedan deo prestiža koji ide uz ovaj posao.
Bavljenje pravnim poslovima ne podrazumeva veliko
posedovanje, ali pošto pravnikov zanat ne asocira
nikakvu ljagu korisnosti osim u svrhu takmičenja, on je
postavljen veoma visoko na konvencionalnoj lestvici.
Pravnik se isključivo bavi pojedinostima pljačkaške
obmane, bilo da treba da se postigne ili spreči prevara,
pa se uspeh postignut u ovoj profesiji stoga prima kao
znak velike nadarenosti u odnosu na ono varvarsko
lukavstvo koje je uvek ljudima ulivalo poštovanje i strah.
Merkantilne preokupacije su samo polovično ugledne,
ukoliko ne podrazum'evaju veliki elemenat posedovanja i
mali elemenat korisnosti. One se gradiraju visoko ili
nisko, unekoliko u srazmeri s tim da li služe višim ili
nižim potrebama. Tako posao prodavanja vulgarnih
potreba za život pada na nivo zanata i fabričkog rada.
Manuelni rad, ili čak posao upravljanja mehaničkim
procesima, naravno, ima sumnjiv položaj u pogledu svoje
pristojnosti.
Jedno ograničenje je neophodno u pogledu discipline
koju propisuju novčana zaposlenja. Ukoliko se
proizvodno prt-duzeće nalazi više na lestvici, novčano
upravljanje počinje da poprima u manjoj meri karakter
prevare i lukavog takmičenja u detalju. To znači, da se za
jedan stalno rastući deo lica koji su u dodiru s ovom
fazom ekonomskog života posao svodi na rutinu u kojoj
postoji manje direktan nagoveštaj nadmudrivanja ili
eksploatisanja svog rivala. Prema tome, oslobođenje od
pljačkaških navika prostire se uglavnom na podređene
zaposlene
u tom poslu. Dužnosti posedovanja i administracije
ostaju u stvari nedirnute ovim ograničenjem.
Drugačiji je slučaj s onim pojedincima ili klasama
koji se neposredno bave tehničkim i manuelnim
operacijama proizvodnje. Njihov svakodnevni život nije u
istom

236
stepenu navikavan ja na takmičarske i invidiozne motive
i manevre novčane strane proizvodnje. Oni su neprekidno
primorani na shvatanje i koordiniranje mehaničkih
činjenica i tokova i na njihovo ocenjivanje i primenjivanje
za ciljeve ljudskog života. Ukoliko se tiče ovog dela
stanovništva, vaspitno i selektivno delovanje proizvodnog
procesa s kojim su oni u neposrednom kontaktu deluje u
smislu prilagođavanja njihovih načina mišljenja za
neinvidiozne ciljeve kolektivnog života. Prema tome, za
njih
proizvodni proces ubrzava zastarevanje izrazitih
pljačkaških sposobnosti i naklonosti donesenih nasleđem
i tradicijom iz varvarske prošlosti rase.
Vaspitno delovanje ekonomskog života zajednice,
prema tome, nije jedinstvene vrste u svim svojim
manifestacijama. Onaj deo ekonomskih aktivnosti koji se
neposredno tiče novčanog takmičenja ima tendenciju
očuvanja izvesnih pljačkaških osobina, dok ona
proizvodna zanimanja koja imaju direktne veze uglavnom
s proizvodnjom robe imaju suprotnu tendenciju.
Međutim, u pogledu ove poslednje klase zanimanja treba,
radi ograđiva
nja, primetiti da su gotovo sva lica angažovana u njima u
izvesnoj meri tangirana stvarima novčanog takmičenja
(kao, na primer, takmičarskim određivanjem plata i
nadnica, kupovanjem robe za potrošnju itd.). Zato
distinkcija koja je ovde učinjena između vrsta zanimanja
ni u kom slučaju ne znači oštro i jasno pravljenje razlike
između vrsta lica.
Zanimanja dokoličarske klase u savremenoj
proizvodnji takva su da omogućavaju održavanje u životu
nekih od pljačkaških navika i sklonosti. Ukoliko članovi
ovih klasa i uzimaju učešća u industrijskom procesu,
njihov
način vaspitanja i školovanja teži da sačuva u njima
varvarski temperament. Međutim, ima nešto što treba
reći i za drugu stranu. Pojedinci koji su stavljeni u takav
po
ložaj da su oslobođeni svakog napora mogu preživeti i
preneti svoje karakteristike čak i ako se one jako i
svestrano razlikuju od prošeka koji važi za vrstu kako po
fizičkoj tako i u duhovnoj građi. Izgledi za preživljavanje
i prenošenje atavističkih osobina najveći su kod onih
klasa koje su u najvećoj meri zaštićene od pritiska koji na
njih vrše spoljne okolnosti. Dokoličarska klasa je u iz237
vesnom stepenu zaštićena od pritiska proizvodne
situacije i zato bi trebalo da omogućuje, u izuzetno
velikoj srazmeri, vraćanje ka miroljubivom ili
temperamentu divljaka. Ovakvim jeretičkim ili
atavističkim pojedincima trebalo bi da bude moguće da
razvijaju svoju životnu aktivnost na predpljačkaškoj liniji
bez trpljenja tako tačne i brze represije ili eliminacije kao
što je to slučaj kod nižih društvenih klasa.
Izgleda, stvarno, da se nešto slično i događa. Postoji,
na primer, značajan broj viših klasa koje imaju takve
sklonosti da ih one dovode do filantropskog rada, a ove
klase, isto tako, poseduju u velikoj meri i raspoloženje i
osećaje koji ih navode da daju podršku naporima
upućenim na reforme i poboljšanja. A dobar deo ovog
filantrop
skog i reformatorskog napora, pored toga, nosi znake one
simpatične „dovitljivosti" i nedoslednosti koja je tako
karakteristična za primitivnog divljaka. Međutim, još
uvek može biti neizvesno da li su ove činjenice dokaz
vraćanja ka starom u većoj meri kod viših nego kod nižih
slojeva. Čak i kada bi te iste sklonosti postojale kod klasa
bez novčanih sredstava, one tamo ne bi mogle tako lako
da dođu do izražaja, jer tim klasama nedostaju sredstva,
vreme i energija da daju maha svojim sklonostima u
ovom pogledu. Snaga ovih činjenica, koje se vide na prvi
pogled, teško da se može zanemariti.
U daljim ograđivanjima treba primetiti da se
današnja dokoličarska klasa regrutuje iz redova onih koji
su u novčanom pogledu imali uspeha i koji su stoga,
verovatno, nadareni sa više nego prosečnim zbirom
pljačkaških osobina. Pristup dokoličarskoj klasi moguć je
samo putem novčanih zanimanja, a ova zanimanja,
putem odabiranja i prilagođavanja, deluju. u smislu
puštanja u više krugove samo onih porodičnih grana koje
su novčano sposobne da izdrže pljačkašku probu. Isto
tako, čim se u ovim višim krugovima pokaže znak
vraćanja ka nepljačkaškoj ljudskoj prirodi, takva
vraćanja se obično pleve i bacaju natrag u novčano niže
krugove. Da bi zadržala svoje mesto unutar klase, loza
mora da poseduje novčani temperament; u obrnutom
slučaju ona bi protraćila svo
je bogatstvo i, sledstveno tome, izgubila bi svoju kastu.
Za ovo postoji dovoljno velik broj primera.

238
 Izabrani broj pripadnika dokoličarske klase održava
se stalnim selektivnim procesom, na taj način što se
poje
dinci ili porodične loze, u eminentnoj meri sposobni za
agresivno novčano takmičenje, izvlače iz redova nižih
klasa. Da bi dostigao više krugove, aspirant mora da
poseduje ne samo solidan zbir novčanih sklonosti, nego
isto tako mora da ima ove talente u tako eminentnoj meri
da je u stanju da savlada vrlo jake poteškoće koje stoje
na putu njegovog uspona. Ako izuzmemo retke
slučajnosti, skorojevići su u stvari veoma probrani ljudi.
Ovaj proces selektivnog prijema je, naravno, stalno
bio u toku; to traje otkad je nastala moda novčanog
takmičenja — što je sasvim isto kao kada se kaže da taj
proces traje otkad je prvi put ustanovljena institucija
dokoličarske klase. Međutim, osnova za odabiranje nije
uvek bila potpuno ista niti je, prema tome, proces
odabiranja uvek davao iste rezultate. U vreme rane
varvarske ere, ili u vreme prave pljačkaške ere, kao
probni kamen sposobnosti služilo je junaštvo, u naivnom
smislu reči. Da bi stekao pravo na prijem u klasu,
kandidat mora biti obdaren snažnim osećanjem
pripadnosti plemenu, mora biti snaž
ne građe, okrutan, beskrupulozan, i mora biti uporan u
težnji svojim ciljevima. To su bili kvaliteti koji su
doprinosili da se obezbedi nagomilavanje bogatstva, kao i
stalno očuvanje tih bogatstava. Ekonomska osnova
dokoličarske klase bila je onda kao i kasnije —
posedovanje bogatstva. Međutim, metodi za
nagomilavanje bogatstva kao i talenti koji su se tražili za
održavanje tih bogatstava izmenili su se u izvesnom
stepenu u odnosu na vreme rane pljačkaške kulture. Kao
posledica selektivnog procesa, dominantne crte rane
varvarske dokoličarske klase bile su neustrašiva
agresivnost, veoma živ i razvijen osećaj društvenog
položaja i olako pribegavanje prevari. Članovi klase su
držali svoje mesto zbog posedovanja junaštva. U kasnijoj
varvarskoj kulturi društvo je došlo do utvrđenih metoda
sticanja i posedovanja pod kvazimiroljubivim režimom
društvenog položaja. Jednostavna agresivnost i
neobuzdano nasilje su u velikoj meri ustupili svoje mesto
prevejanoj praksi i varanju kao najbolje prihvaćenim i
proverenim metodima nagomilavanja bogatstava. U to
vreme se unutar dokoličarske klase sačuvao niz
drugači239
jih sposobnosti i sklonosti. Majstorska agresivnost i
srodna joj snažna građa, zajedno s nemilosrdnim, svuda
prisutnim osećajem za društveni položaj, još uvek su se
ubrajali među najodličnije karakteristike klase. Ove
karakteristike su u našim tradicijama ostale kao tipično
„aristokratske vrline". Međutim, sa ovim osobinama je
udružen sve veći zbir manje nametljivih novčanih vrlina,
kao što su: providnost, obazrivost i prevara. Uporedo s
odmicanjem vremena i dolaženjem moderne miroljubive
ere novčane kulture, ovaj niz sposobnosti i navika koji je
maločas pomenut počeo je da dobija u relativnoj
efikasnosti u odnosu na novčane ciljeve, pa su se te
sposobnosti i navike više cenile u selektivnom procesu po
kome se sticalo pravo pristupa i čuvalo već osvojeno
mesto u dokoličarskoj klasi.
Osnova za odabiranje menjala se sve dotle dok
sposobnosti koje sada nekog kvalifikuju za prijem u klasu
nisu postale samo novčane sposobnosti. Jedino što je
ostalo od pljačkaških varvarskih karakteristika jeste
upornost u postizanju svoga cilja, odnosno stalnost težnje
određenom cilju, što je odlikovalo i uspešnog pljačkaškog
varvarina u odnosu na miroljubivog divljaka kojeg je ovaj
prvi zamenio. Međutim, ne može se reći da ova osobina
tipično odlikuje novčano uspešnog čoveka iz više klase u
odnosu na obične ljude iz radnih klasa. Obuka i
odabiranje, kojima su ovi poslednji izloženi u modernom
radnom životu, daju ovoj karakteristici sličan odlučujući
značaj. Može se reći da upornost u postizanju cilja
odlikuje obe ove klase od onih drugih dveju: onih koji
uvek ostaju ,,niko i ništa" — i prestupnika iz nižih klasa.
U pogledu prirodne obdarenosti novčani čovek se može
porediti s prestupnikom u velikoj meri na isti način kao
što se
radni čovek može porediti s prostodušnim čovekom koji je
uvek zavisan od svojih gazda. Idealan novčani čovek je
kao idealan prestupnik u svom beskrupuloznom
potčinjavanju stvari i lica svojim vlastitim ciljevima, kao i
u okorelom neobraćanju pažnje osećanjima i željama
drugih, a isto tako i daljim posledicama svojih postupaka.
Međutim, on je drugačiji od ovog poslednjeg utoliko što
poseduje življi i razvijeniji osećaj za društveni položaj i što
deluje postojanije i dalekoviđnije u interesu jednog uda-

240
ljenijeg cilja. Srodstvo ovih dvaju tipova temperamenta
vidi se, dalje, u njihovoj sklonosti „sportu" i kockanju,
kao i u uživanju u besciljnom takmičenju. Idealan
novčani čovek isto tako pokazuje čudno srodstvo s
prestupnikom u jednoj od popratnih varijacija pljačkaške
ljudske prirode. Prestupnik ima veoma često sujeveran
način mišljenja; on veoma mnogo veruje u sreću, urok,
proricanja i sudbinu, a isto tako ü slutnje i šamanističku
ceremoniju. U slučajevima kad za to postoje pogodne
okolnosti, ova naklonost može da se izrazi u vidu izvesne
servilne pobožne revnosti i cepidlačkog pridržavanja
religioznih obreda; ovu sklonost je, možda, moguće bolje
okarakterisati kao pobožnost nego kao verovanje. U ovom
pogledu temperament prestupnika ima više zajedničkog s
novčanim i dokoličarskim klasama nego s radnim
čovekom ili s klasom bespomoćnika koji uvek zavise od
gazda.
Život u savremenoj radnoj zajednici, ili, drugim
recima, život u uslovima novčane kulture deluje kroz
proces odabiranja ka razvijanju i očuvanju izvesnog niza
sposobnosti i sklonosti. Sadašnja tendencija ovog
procesa odabiranja ne predstavlja prosto vraćanje datom,
nepro-
menljivom etničkom tipu. Ona pre teži modifikaciji
ljudske prirode, koja će se u nekim pogledima razlikovati
od svih tipova ili varijanti koje su prenete iz prošlosti.
Objektivni cilj evolucije nije samo jedan jedini.
Temperamenat koji evolucija svojim delovanjem teži da
uspostavi kao normalan razlikuje se od svake arhaične
varijante
ljudske prirode po svojoj većoj stabilnosti cilja — po većoj
doslednosti svom cilju i većoj upornosti. U onoj meri u
kojoj se to tiče ekonomske teorije, objektivan cilj procesa
odabiranja je, u celini uzevši, i u ovom smislu samo
jedan jedini — iako postoje manje, prilično značajne
tendencije, koje se granaju van ovakve linije razvitka.
Međutim, odvojeno od ovakvog opšteg toka, linija
razvitka nije jedna jedina. Ukoliko se to tiče ekonomske
teorije, razvitak se u drugim pogledima kreće u dva
granaj uća smera. Što se tiče selektivnog očuvanja
sposobnosti ili obdarenosti pojedinaca, ova dva smera se
mogu nazvati novčanim i proizvodnim smerom. Što se
tiče očuvanja sklonosti, duhovnog stava ili duha, ovi
smerovi se mogu na-
16 Teorija dokoličarske klase

241
zvati invidioznim, ili sebičnim, i neinvidioznim, ili
ekonomskim. Što se tiče intelektualne, odnosno
spoznajne sklonosti ovih dvaju pravaca razvitka, prvi se
može okarakterisati kao lični stav, konacije, kvalitativnog
odnosa, statusa- ili vrednosti; drugi kao bezlični stav,
posledič-
nosti, kvantitativnog odnosa, mehaničke efikasnosti ili
korisnosti.
Novčana zanimanja uglavnom zahtevaju onaj prvi od
ova dva niza sposobnosti i sklonosti, i ona deluju
selektivno, da bi ih očuvala kod stanovništva. Proizvodna
za
nimanja, s druge strane, uglavnom upražnjavaju onaj
poslednji niz, i deluju u smislu očuvanja sposobnosti i
sklo
nosti iz tog niza. Iscrpna psihološka analiza pokazala bi
da je svaki od ova dva niza sposobnosti i sklonosti samo
mnogostrani izraz datog naginjanja jednog
temperamenta. Snagom jedinstvenosti ili doslednosti
pojedinca, sposobnosti, duh i interesi sadržani u nizu
koji je prvi spo
menut spadaju u jednu celinu kao izraz date varijante
ljudske prirode. Isto to važi i za onaj drugi niz. Ova dva
niza mogu biti shvaćena kao alternativni pravci ljudskog
života na taj način što dati pojedinac naginje više ili
manje postojano jednom ili drugom pravcu. Tendencija
novčanog života je, uopšte uzev, da očuva varvarski
temperament, ali s tim što će prevara ili opreznost, ili
administrativna sposobnost, zameniti onu sklonost
nanošenju fizičke štete, koje karakteriše ranog varvarina.
Do ove zamene razaranja varanjem dolazi samo u jednom
neizvesnom stepenu. Unutar novčanih zanimanja
selektivno delovanje se prilično postojano kreće u tom
pravcu, ali disciplina novčanog života, van takmičenja
oko zarade, ne deluje postojano u smislu postizanja ovog
efekta. Disciplina savremenog života u pogledu potrošnje
vremena i robe ne deluje jasno u smislu eliminisanja
aristokratskih vrlina ili u smislu ustaljivanja i
utvrđivanja buržoaskih vrlina. Uobičajeni obrazac
pristojnog življenja zahteva značajno upražnjavanje
ranovarvarskih karakteristika. Neki od detalja ovog
tradicionalnog obrasca života, koji se odnose
na ovaj momenat, spomenuti su u ranijim glavama pod
imenom dokolice, a dalji detalji će biti prikazani u
sledećim glavama.

242
 Prema onome što je dosad kazano, proizlazi da život i
životni obrazac dokoličarske klase treba da potpomažu
očuvanje varvarskog temperamenta; uglavnom onaj
kvazimiroljubive varijante ili varijante srednje klase, ali u
izvesnoj meri i pljačkaške varijante Prema tome, kada se
izuzmu činioci koji izazivaju zabunu, treba da bude
moguće da se jasno prati razlika u temperamentu između
društvenih klasa. Aristokratske vrline srednje klase — to
jest destruktivne i novčane karakteristike — treba da se
nalaze uglavnom među višim klasama, a radne vrline —
to jest miroljubive karakteristike — uglavnom među
klasama koje se bave mehaničkom proizvodnjom.
Ovo važi samo uopšte i neisključivo, ali probu nije
tako lako izvršiti, i ona ne daje tako sigurne rezultate kao
što bi se moglo poželeti. Delimičan neuspeh ovakve jedne
probe može se pripisati nekolicini razloga. Sve klase su u
izvesnoj meri angažovane u novčanoj borbi i u svim
klasama posedovanje novčanih karakteristika doprinosi
uspehu i preživljavanju pojedinca. Gde god preovlađuje
novčana kultura selektivni proces, putem koga se
formiraju načini mišljenja ljudi i putem koga se odlučuje
preživljavanje rivalskih porodičnih loza, u svim tim
slučajevima vrši se obično na bazi sposobnosti za
sticanje. Prema tome, kada ne bi bilo činjenice da je
novčana efikasnost, u celini uzev, nepomirljiva s
proizvodnom efikasnošću, selektivno delovanje svih
zanimanja težilo bi krajnjoj dominaciji novčanog
temperamenta; rezultat bi bio ustanovljavanje onoga što
se podrazumevalo pod „eko
nomskim čovekom", kao normalnim i definitivnim tipom
ljudske prirode. Međutim, „ekonomski čovek", čiji bi
jedini interes bio staranje o samom sebi i čija bi jedina
ljudska osobina bila obazrivost, bio bi beskoristan za
ciljeve savremene proizvodnje.
Savremena proizvodnja zahteva bezličan,
neinvidiozan interes za posao koji se ima u rukama. Bez
toga bi tanano razrađeni procesi proizvodnje bili
nemogući, i ne bi u stvari nikada bili ni zamišljeni.
Interes za posao čini razliku između radnika i
kriminalaca, s jedne strane, kao i radnika i šefa
industrije, s druge. Kako se rad mora izvršiti da bi
zajednica mogla da nastavi sa življenjem, iz toga proizlazi
kvalifikovana selekcija koja favorizuje du243
hovnu sposobnost za rad kod izvesnog niza zanimanja.
Međutim, mora se dopustiti bar toliko da je čak i kod
industrijskih zanimanja selektivna eliminacija novčanih
tragova prilično nesiguran proces, i da, stoga, postoji
značajno održavanje varvarskog temperamenta čak i kod
tih zanimanja. Zbog ovog razloga zasad ne postoji široko
pravljenje razlike u ovom pogledu između karaktera
dokoličarske klase i karaktera prosečnog, običnog
stanov
ništva.
Celo pitanje klasne distinkcije u pogledu duhovne
građe otežano je takođe prisutnošću, kod svih društvenih
klasa, stečenih životnih navika, koje verno oponašaju*
nasleđene osobine i istovremeno deluju u smislu
razvijanja osobina koje one oponašaju, kod celokupnog
stanovništva. Ove stečene navike, odnosno poprimljene
karakterne osobine, najčešće su aristokratske naravi.
Propisujući položaj dokoličarske klase kao egzemplara za
uglednost nametnuo je nižim klasama mnoge
karakteristike koje pripadaju životnoj teoriji dokoličarske
klase; a rezultat toga je da se u celokupnom životu uvek
uz veću ili manju postojanost neguju ove aristokratske
osobine. Na toj osnovi, isto tako, ove osobine imaju bolju
priliku da se održe kod naroda nego što bi to bio slučaj
kad ne bi bilo recepta ni primera dokoličarske klase. Kao
jedan kanal, i to veoma važan, kroz koji se vrši
transfuzija aristokratskih životnih pogleda i, sledstveno
tome, više ili manje arhaičnih karakternih osobina, može
se pomenuti klasa kućnih slugu. Ovi imaju svoje
predstave o tome šta je dobro i lepo, a te predstave su
formirane kroz kontakt s gospodarskom klasom, i oni
onda ove stečene predrasude prenose natrag među svoje
sapatnike niskog roda i na taj način šire visoke ideale
kroz celu zajednicu bez velikog gubitka vremena, koje bi
inače ovakvo jedno svestrano širenje zahtevalo. Poslovica
„kakav gazda — takav i sluga" ima mnogo veći značaj
nego što se to obično misli za brzo prihvatanje od strane
naroda mnogih elemenata kulture viših klasa.
Postoji takođe još niz činjenica koje doprinose
smanjenju klasnih razlika u pogledu održanja novčanih
vrlina. Novčana borba stvara neishranjenu klasu, koja je
veoma brojna. Ova pothranjenost sastoji se od ne-

244
dostataka životnih neophodnosti ili neophodnosti za
pristojnu potrošnju. U oba slučaja kao rezultat imamo
snažan podsticaj za borbu za sredstva koja treba da
pomognu da se zadovolje svakodnevne potrebe, bez
obzira da li je reč o fizičkim ili o višim potrebama.
Napetost tra
ženja svojih prava uprkos nejednakosti kojoj je izložen
uzima od pojedinca celokupnu njegovu energiju; on
usmerava svoje napore na postizanje samo svojih
sopstvenih invidioznih ciljeva, i stalno postaje sve
sebičniji. Radne osobine, na taj način, teže zastarevanju,
kroz sve manju upotrebu. Stoga, indirektno, nametanjem
obrasca novčane pristojnosti i izvlačenjem što je moguće
više sredstava za život od nižih klasa, institucija
dokoličarske klase deluje u smislu očuvanja novčanih
osobina kod glavnine stanovništva. Rezultat toga je
asimilacija nižih klasa ka tipu ljudske naravi koji u
prvom redu pripada samo višim klasama.
Zato dolazi do toga da nema velikih razlika u
temperamentu između viših i nižih klasa; ali, zato, isto
tako dolazi i do toga da odsustvo takve razlike dobrim
delom proističe iz propisujućeg primera dokoličarske
klase i iz opšteg prihvatanja onih širokih principa
isticanja rasipništva i novčanog takmičenja na kojima
počiva institucija dokoličarske klase. Ova institucija
deluje u smislu smanjenja radne efikasnosti zajednice i u
smislu odlaganja prilagođavanja ljudske prirode
nužnostima savremenog proizvodnog života. Ona utiče
na preovlađujuću, odnosno postojeću ljudsku prirodu u
konzervativnom smeru — prvo, direktnim prenošenjem
arhaičnih osobina, putem nasleđivanja unutar klase i
gde god se krv dokoličarske klase pretače van klase;
drugo, očuvanjem i utvrđivanjem tradicija arhaičnog
režima, stvarajući tako veće mogućnosti za održanje
varvarskih osobina i van dometa pretakanja krvi
dokoličarske klase.
 Međutim, veoma malo je učinjeno, ukoliko je uopšte
nešto rađeno, u pravcu skupljanja ili obrađivanja
podataka koji su od naročitog značaja za pitanje održanja
ili eliminisanja osobina kod savremenog stanovništva.
Zato je moguće pružiti veoma malo opipljivih argumenata
koji bi potkrepili gledište koje je ovde zauzeto osim na
dohvat sklopljenog pregleda takvih svakodnevnih
činjenica koje

245
su bile pri ruci. Takvo izlaganje teško može izbeći da
bude puno opštepoznatih istina i dosadno, pa ipak, i po
red svega toga, ono je izgledalo neophodno da bi naš
argumenat bio potpun, makar u okviru ovako slabih
opštih linija kako je to na ovom mestu pokušano. Zato
moramo zamoliti čitaoca za blagonaklonost i prema
sledećim glavama, koje sadrže fragmentarna izlaganja
ovakve vrste.
 Glava X

SAVREMENI OSTACI JUNAŠTVA

Dokoličarska klasa pre živi od proizvodne zajednice

nego u njoj. Njeni odnosi s proizvodnjom su pre novčane
nego proizvodne vrste. Pravo na pristup klasi se stiče pre
pokazivanjem novčanih sposobnosti — sposobnosti za
sticanje — nego sposobnosti koje su korisne. Zato postoji
stalno selektivno pomeranje ljudskog materijala koje
stvara dokoličarsku klasu, a ta selekcija se vrši na osnovu
prikladnosti za bavljenje novčanim stvarima. Međutim,
životni obrazac ove klase je svojim velikim delom
nasleđe iz prošlosti i otelpvljuje u velikoj meri navike i
ideale ranijeg varvarskog perioda. Ovaj arhaični, varvarski
životni obrazac se nameće i nižim društvenim krugovima,
uz manja ili veća ublaženja. Sa svoje strane, shema
života, običaja, deluje selekcijom i vaspitanjem u smislu
formiranja ljudskog materijala, i to delovanje ide
uglavnom u pravcu očuvanja osobina, navika i ideala koji
pripadaju ranom varvarskom dobu — dobu junaštva i
pljačkaškog života.

Najneposredniji i najjasniji izraz one arhaične

ljudske prirode koja karakteriše čoveka iz pljačkaške ere
jeste svojstvena sklonost borbi. U slučajevima kad je ta
pljačkaška aktivnost kolektivna, ta sklonost se često
naziva ratničkim duhom, ili, kasnije, patriotizmom. Ne
mora se mnogo insistirati da se prihvati tvrđenje da je u
zem-

247
 ljama civilizovane Evrope nasledna dokoličarska klasa
obdarena ovim ratničkim duhom u mnogo većem stepenu
nego što je to slučaj sa srednjim klasama. U stvari,
dokoličarska klasa zahteva za sebe gorenavedenu
distinkciju, smatrajući to pitanjem časti — i, bez sumnje,
takav stav ima nekih osnova. Rat je častan i ratničko
junaštvo je izvanredno počasna stvar u očima većine
ljudi; a ovo divljenje za ratničko junaštvo samo je po sebi
najbolja garancija pljačkaškog temperamenta kod
obožavalaca rata. Oduševljenje za rat i pljačkaški
temperamenat, za koji je ovo oduševljenje najbolji
pokazatelj, preovlađuju u najvećoj meri među višim
klasama, naročito u redovima nasledne dokoličarske
klase. Pored toga, tobožnje ozbiljno zanimanje više klase
jeste bavljenje upravljanjem drža
vom, koje je, u pogledu porekla i razvojnog sadržaja, isto
tako pljačkaško zanimanje.
Jedina klasa kojoj je uopšte moguće da se s
naslednom dokoličarskom klasom prepire oko toga kome
treba sa više prava da pripadne počast uobičajenog
ratničkog načina mišljenja i raspoloženja jeste niža klasa
prestupnika. U normalna vremena ogromna većina radnih
klasa je relativno apatična u pogledu ratničkih interesa.
Kada nije u naročito uzbuđenom i uznemirenom stanju,
ova glavnina običnog sveta, koja sačinjava efektivnu
snagu
proizvodne zajednice, oseća priličnu averziju prema svakoj
bici osim one odbrambene; u stvari, ona odgovara sa
izvesnim zakašnjenjem i oklevanjem i na izazivanja koja
bi trebalo da dovedu do odbrambenog stava. U civilizo-
vanijim zajednicama, ili, bolje, u zajednicama koje su
dostigle napredan industrijski razvitak, može se reći da
je duh ratničke agresije zastareo među običnim svetom.
To ne treba shvatiti tako kao da ne postoji značajan broj
pojedinaca među radnim klasama kod kojih se ratnički
duh manifestuje veoma nametljivo; niti to znači da glav
nina naroda ne može da se zapali ratničkim plamenom za
izvesno vreme ako je stimulirana nekim naročitim
izazovom, takvim kakav se danas može videti na delu u
mnogim zemljama Evrope, a momentalno i u Americi.
-Međutim, ako se izuzmu takvi periodi privremene
egzaltacije i kada se izuzmu takvi pojedinci koji su
obdareni arhaičnim temperamentom pljačkaškog tipa,
zajedno sa

248
slično obdarenim delom pojedinaca među višim i nižim
klasama, inertnost mase u svakoj civilizovanoj zajednici
je u tom pogledu verovatno tako velika da bi to trebalo da
praktično učini svaki rat nemogućim izuzev u slučaju
stvarne invazije. Običaji i sposobnosti prosečnih ljudi
čine da se njihove aktivnosti odvijaju u drugim, manje
slikovitim pravcima nego što je to rat.
Ova klasna razlika u temperamentu možda
delimično nastaje zbog razlike u nasleđu stečenih
osobina kod raznih klasa, ali u izvesnoj meri isto tako
izgleda da ona ima veze s razlikom u etničkom poreklu.
Klasna razlika u ovom pogledu je vidljivo manja u onim
zemljama čije stanovništvo je relativno homogeno etnički
nego u zemljama gde postoji šira divergencija između
etničkih elemenata koji sačinjavaju različite klase
zajednice. U vezi sa istom ovom stvari može se primetiti
da oni koji su docnije pristupili dokoličarskoj klasi u
ovim poslednjim zemljama, uopšte uzev, pokazuju u
manjem stepenu ratnički duh nego što je to slučaj sa
savremenim predstavnicima aristokratije starog porekla.
Ovi skorojevići su ne tako davno izbili iz redova prosečne
većine stanovništva, i svoje probijanje u redove
dokoličarske klase duguju ispoljavanju osobina i
sklonosti koje se ne mogu smatrati kao junaštvo u
„starom" smislu reči.
Pored prave ratničke aktivnosti, institucija dvoboja
je takođe izraz iste superiorne spremnosti za bitku; a
dvoboj je, kao što znamo, institucija dokoličarske klase.
Dvoboj je po svojoj suštini manje ili više svojevoljno
pribegavanje borbi kako bi se konačno sredila razlika u
mišljenju. U civilizovanim zajednicama on preovlađuje
kao normalna pojava samo tamo gde postoji nasledna
dokoličarska klasa i gotovo isključivo među tom klasom.
Izuzetke predstavljaju: 1) vojni i pomorski oficiri, koji su
obično pripadnici dokoličarske klase i koji su
istovremeno naročito obučavani i vaspitani u duhu
pljačkaških navika mišljenja; 2) prestupnici iz nižih
klasa, koji su nasledstvom ili vaspitanjem, odnosno i
jednim i drugim stekli slične pljačkaške sklonosti i
navike. Samo visoko-
vaspitani gospodin i lupež će normalno pribeoi udarcima
kao univerzalnom sredstvu za rešavanje razlike u
mišljenju. Običan čovek će se najčešće boriti samo kada
kraj249
nje snažno momentalno uzbuđenje ili alkoholična
egzaltacija deluje u vidu sprečavanja finijih i složenijih
navika
odgovaranja na podsticaje koji su nastali iz određenog
izazova. U tom slučaju on je gurnut natrag ka prostijim,
manje izdiferenciranim oblicima instinkta za traženje
svojih prava; to znači, on se privremeno vraća bez
razmišljanja jednoj arhaičnoj navici mišljenja.
Ova institucija dvoboja kao načina da se konačno
urede sporovi i ozbiljna pitanja prednosti postepeno
prelazi u obaveznu, neizazvanu privatnu borbu, kao
društvenu obavezu koju čovek mora da ispuni radi svog
dobrog ugleda. Kao običaj dokoličarske klase te vrste
imamo, kao naročito interesantan primer, onaj bizarni
ostatak ratničkog viteštva, nemački studentski dvoboj. U
nižoj
ili lažnoj dokoličarskoj klasi prestupnika postoji u svim
zemljama slična, iako manje formalna, društvena obaveza
koja tera lupeža da dokaže svoju muškost u neizazvanoj
borbi sa svojim kolegama. Isto tako na svim društvenim
lestvicama preovlađuje sličan običaj među dečacima
svake zajednice. Svaki dečak obično u tančine zna, iz
dana
xi dan, kako se on i njegovi drugovi stepenuju u pogledu
relativne borbene sposobnosti; a u zajednici dečaka
obično ne postoji sigurna osnova uglednosti za svakoga
onoga ko, izuzetno, ne bi hteo ili ne bi mogao da se na
poziv bori.
Sve ovo se naročito može primeniti na dečake iznad
izvesne, donekle nesigurno ocrtane, granice zrelosti. De
te tov temperament obično ne odgovara gornjem opisu
tokom ranog detinjstva i u godinama najranijeg
maloletstva, kada dete još uvek po navici traži kontakt sa
svojom majkom pri svakom događaju svoga
svakodnevnog
života. Tokom tog ranijeg perioda ima malo agresivnosti i
malo sklonosti antagonizmu. Prelazak iz tog miroljubi
vog raspoloženja u pljačkašku, a u ekstremnim
slučajevima u pakosnu, zločestost dečaka je postepen, i
taj prelazak se vrši potpunije, pokriva širi dornen
pojedinčevih sposobnosti u jednom slučaju nego što se to
dešava u
nekom drugom slučaju. U ranijim stupnjevima svoga
razvitka dete, bez obzira da li je dečak ili devojčica,
pokazuje manje inicijative i agresivnog samoisticanja i
manje sklonosti izolovanju sebe i svojih interesa od
domaće

250
grupe u kojoj ono živi, i osetljivije je na grdnju, stidljivije
je i bojažljivije, i oseća veću potrebu za prijateljskim
ljudskim kontaktom. U najvećem broju slučajeva ovaj
rani temperament prelazi, putem postepenog ali donekle
brzog zastarevainja infantilnih karakteristika, u
temperamenat pravog dečaka; iako postoje i slučajevi
kada se pljačkaške karakteristike dečakovog života
uopšte ne pojavljuju ili se u najboljem slučaju
manifestuju u slabom i nejasnom stepenu.
Kod devojčica se prelazak u pljačkaško doba retko
izvršava u istom stepenu potpunosti kao kod dečaka; a u
relativno velikom broju slučajeva to se uopšte i ne
dešava. U takvim slučajevima je prelazak iz detinjstva u
odraslost i zrelost postepen i neprekinut proces
pomeranja interesa od infantilnih ciljeva i sklonosti ka
ciljevima funkcijama i odnosima života odraslih. Kod
devojčica je u mnogo manjoj meri opšta pojava
preovlađivanja pljačkaškog intervala u razvitku; a u
slučajevima kada do njega dođe, pljačkaški i izolovani
stav tokom intervala obično je manje naglašen.
Kod muškog deteta pljačkaški interval je obično
prilično jasno označen i traje izvesno vreme, ali se obično
završava (ukoliko se uopšte završi) dostizanjem zrelosti.
Ovom poslednjem tvrđenju treba staviti veoma bitna
ograničenja. Ni u kom slučaju nije retkost da do prelaska
iz dečačkog temperamenta u temperamenat odraslog
čoveka uopšte ne dođe, ili dođe samo delimično —
podrazumevajući pod temperamentom „odraslog čoveka"
prosečan temperamenat onih odraslih pojedinaca u
savremenom proizvodnom životu koji poseduju izvesnu
svrsishodnost za ciljeve kolektivnog životnog procesa i za.
koje se, prema tome, može reći da sačinjavaju efektivni
prošek proizvodne zajednice.
Etnički sastav evropskog stanovništva veoma varira.
U nekim slučajevima se čak.i niže klase u velikoj meri
sastoje od ratobornih nordijaca; dok se kod drugih taj
etnički elemenat nalazi uglavnom kod nasledne
dokoličarske klase. Običaj tučnjave, izgleda, u manjoj
meri preovlađuje među dečacima iz radničke klase u ovoj
poslednjoj vrsti stanovništva nego među dečacima iz viših
klasa ili među onima iz prvospomenutih stanovništava.

251
 Kada bi se ovo uopštavanje u pogledu temperamenta
dečaka iz redova radničkih klasa pokazalo kao tačno i pri
potpunijem i pobližem ispitivanju ovog terena, to bi dalo
novu snagu gledištu da je ratoborni temperamenat u
izvesnom veoma značajnom stepenu rasna
karakteristika; izgleda da ratoborni temperamenat
mnogo više spada u građu dominantnog, etničkog tipa iz
više klase — nordijca — evropskih zemalja nego u građu
podređenog, etničkog tipa iz niže klase, za kojeg se
smatra da sačinjava
glavninu stanovništva ovih zajednica.
Može se nekome činiti da slučaj dečaka ne utiče
ozbiljno na pitanje relativne obdarenosti junaštvom s ko
jim su različite klase društva različito nadarene.
Međutim, on je bar od izvesne vrednosti pošto doprinosi
da
se pokaže da taj borbeni impuls pripada arhaičnijem
temperamentu nego što je onaj koga poseduje prosečan
odrastao čovek radnih klasa. Ü ovome kao i u mnogim
drugim karakteristikama detetovog života dete
reprodukuje privremeno i u minijaturi neke od ranijih
faza razvitka odraslog čoveka. Prema ovakvoj
interpretaciji, dečakovu naklonost za avanturu i izolaciju
svojih sopstvenih interesa treba shvatiti kao prolazno
vraćanje ljudskoj prirodi, koja je normalna za ranu
varvarsku kulturu — pravu pljačkašku kulturu. U tom
pogledu, kao i u mnogim drugim, karakter dokoličarske
klase i klase prestupnika pokazuje produženje u život
odraslog čoveka osobina koje su normalne ili uobičajene
za detinjstvo i mladost, te koje su isto tako normalne ili
uobičajene za ranije stupnjeve kulture. Ukoliko se ova
razlika ne može u
potpunosti pratiti i ustanoviti kao osnovna razlika
između postojanih etničkih tipova, onda su osobine koje
izdvajaju kočopernog prestupnika i doslednog gospodina
dokoličara od obične gomile u izvesnoj meri znaci
zaustavljenog duhovnog razvitka. One označavaju
nezrelu fazu u poređenju sa stupnjem razvitka koji su
dostigli prosečni odrasli ljudi u savremenoj industrijskoj
zajednici. Uskoro ćemo videti da se dečačka duhovna
građa ovih predstavnika viših i nižih društvenih slojeva
manifestuje takođe i prisutnošću drugih arhaičnih
osobina pored ovog naginjanja ka okrutnim avanturama i
izolaciji.

252
 Baš kao da bi se otklonila svaka sumnja o osnovnoj
nezrelosti borbenog temperamenta, imamo, kao most
preko intervala koji se nalazi između legitimnog dečaštva
i odrasle muškosti, besciljne i nestašne, ali manje ili više
sistematske i smišljene izgrede protiv mira, koji su u
modi kod školske dece nešto višeg uzrasta. U većini slu
čajeva ti izgredi su ograničeni na period mladalaštva. Oni
se ponavljaju sve ređe i u sve blažoj formi ukoliko mladić
zalazi u život odraslog čoveka i oni tako u životu
pojedinaca reprodukuju, na uopšten način, postupnost
kojom je grupa prešla iz pljačkaških do ustaljenijih ži
votnih navika. Kod značajnog broja slučajeva duhovni
rast pojedinca završava se pre nego što on izađe iz ove
dečačke faze; u tim slučajevima borbeni temperamenat
uporno ostaje tokom celog života. Prema tome, oni
pojedinci koji u svom duhovnom razvitku u izvesnom
momentu dostignu stadijum odraslog čoveka obično
prolaze kroz privremenu arhaičnu fazu koja odgovara
stalnom duhovnom nivou borbenog i sportskog čoveka.
Naravno da će različiti pojedinci postizati duhovnu zrelost
i trezvenost u tom pogledu u različitim stepenima; a oni
koji odudaraju od preseka ostaju kao nerastvoreni talog
ljudske sirovine u savremenoj proizvodnoj zajednici i
služe kao primer onog što ne valja u selektivnom procesu
prilagođavanja, koji doprinosi povećanju proizvodne ko
risnosti i životnoj sreći celog kolektiva.
Ovaj zaustavljeni duhovni razvitak može doći do
izražaja ne samo kroz direktno učešće odraslih u
okrutnim mladićkim avanturama, nego isto tako i
indirektno po
maganjem i podsticanjem izgreda ove vrste kod mladih
osoba. Ovakvo indirektno učešće odraslih na taj način
pomaže formiranje okrutnih navika koje mogu ustrajati i
u docnijem životu generacije koja raste i razvija se, te
tako kočiti svaki pokret u pravcu formiranja mirnijeg i
efektivnijeg temperamenta kod cele zajednice. Kada je
osoba tako nadarena sklonošću za podvige u položaju da
rukovodi razvitkom navika kod mladih pripadnika za
jednice, uticaj koji ona vrši u pravcu očuvanja i vraćanja
junaštvu može biti veoma značajan. U ovome je, na pri
mer, značaj očinske brige koju u poslednje vreme mnogi
sveštenici i drugi stubovi društva poklanjaju „brigadama

253
dečaka" i sličnim pseudomilitarističkim organizacijama.
Isto to važi i za ohrabrenja koja se daju razvitku
„koledžskog duha", atletici u koledžima i sličnog, u višim
vaspitnim ustanovama.
Sve ove manifestacije pljačkaškog temperamenta
treba svrstati pod termin „podvig". One su delimično
prosti i spontani izrazi stava takmičarske okrutnosti, a
delimično aktivnosti kojima se pristupa sa smišljenom
namerom da bi se stekao dobar ugled u oblasti junaštva.
Sportovi svih vrsta imaju opšti karakter, uključujući tu i
boksovanje, borbe s bikovima, atletiku, streljaštvo,
pecanje, jedrenje i sve igre za pokazivanje veština, čak i
tamo gde elemenat rušilačke efikasnosti nije izrazita
karakteristika datog sporta. Sportovi polako prelaze od
neprijateljske borbe kao baze, preko veštine, u lukavost i
varanje, na taj način da je nemoguće na bilo kojoj tački
povući jasnu granicu. Osnova za odavanje pojedinca
sportovima jeste arhaična duhovna građa — posedovanje
pljačkaške takmičarske sklonosti i relativno visokom
stepenu. Snažno naginjanje pustolovnom podvigu i
nanošenju štete drugima naročito je naglašeno kod onih
profesija koje se u žargonu specifično nazivaju
sportskim. 134

U pogledu sportova je možda istinitije, ili bar

očiglednije nego u pogledu ostalih izraza pljačkaškog
takmičenja o kojima smo već govorili, da je
temperamenat koji navodi ljude da se njima bave u
osnovi dečački temperamenat. Odavanje sportu, prema
tome, u naročitom stepenu pokazuje zaustavljen razvitak
čovekove moralne prirode. Ovo specifično dečaštvo
temperamenta kod sportista odmah postaje očevidno

134 Tako se u Americi u žargonu nazivaju lov, ribolov i slične

razonode. — Prim. prev.

254
kada se obrati pažnja na snažan elemenat pretvaranja i
mašte koji postoji kod svih sportskih aktivnosti. Sportovi
imaju ovaj karakter pretvaranja i samoobmanjivanja u
istoj meri kao i igre i podvizi kojima se obično odaju
deca, a naročito dečaci. Pretvaranje nije prisutno u istoj
srazmeri u svim sportovima, ali ono se može naći u
veoma značajnoj meri u svima njima. Ono je očigledno
prisutno u većoj meri u
pravim sportovima i atletskim takmičenjima nego kod
niza igara, koje takođe zahtevaju veštinu, ali su više
vezane za sedenje ili nepokretnosti; iako je istina da se
ovo pravilo ni po koju cenu ne može primeniti svuda i u
svakom slučaju. Može se lako primetiti, na primer, da čak
i ljudi veoma blagih manira i trezveni, kada idu u lov,
pokazuju sklonost da nose i nepotrebno oružje i opremu
kako bi sami sebe impresionirali ozbiljnošću poduhvata.
Ovakvi lovci su isto tako skloni glumačkom i neiskrenom,
šepurećem hodu i prostudiranom preterivanju u
pokretima, bilo da su to pokreti šunjanja ili napada, što
sve predstavlja deo njihovih podviga. Na sličan način u
atletskim sportovima gotovo po pravilu postoji dobar deo
hvalisave bučnosti i kočopernosti, kao i tobožnje
mistifikacije — dakle, karakteristika koja jasno pokazuje
neiskrenu prirodu ovih zanimanja. Naravno, sve ovo nas
dovoljno ubedljivo podseća na dečačko pretvaranje i
maštanje. Uzgred rečeno, specifičan način govora atleta
sastoji se velikim
svojim delom od krajnje krvoločnih izraza pozajmljenih iz
ratničke terminologije. Osim u slučajevima kada se
upotrebljavaju kao neophodno sredstvo tajnog opštenja,
upotreba posebnog načina govora može se, verovatno,
prihvatiti kao dokaz da je zanimanje o kome je reč po
svojoj suštini pretvaranje i samoobmanjivanje.
Dalja karakteristika po kojoj se sportovi razlikuju od
dvoboja i sličnih izgreda protiv mira jeste čudna pojava da
oni dozvoljavaju da im se pripišu drugi motivi pored
impulsa podviga i okrutnosti. Verovatno je da postoji
veoma malo drugih motiva, ako ih uopšte i ima, u bilo
kom datom slučaju, ali činjenica da se često daju drugi
razlozi za uživanje u sportovima pokazuje da ponekad
postoje i druge osnove, ali samo kao pomoćne. Sportisti
— lovci i ribari — manje ili više imaju običaj da kažu da
su podsticaji za njihovu omiljenu zabavu, ljubav prema
prirodi, potreba za rekreacijom ili slično. Ovi motivi, bez
sumnje veoma često postoje i sačinjavaju deo privlačnosti
sportskog života; ali to ne mogu biti glavni podsticaji. Ove
tobožnje potrebe bi se mogle zgodnije i potpunije
zadovoljiti a da se pri tom ne pribegava sistematskom
trudu da se oduzme život onim stvorenjima koje

255
čine osnovnu karakteristiku te „prirode" koju sportista
toliko voli. U stvari, najočiglednija posledica aktivnosti
takvog sportiste jeste da održava prirodu u stanju
hronične opustošenosti na taj način što ubija sve žive
stvorove kojih može da se domogne.
Ipak, postoji izvesna osnova za tvrđenje sportiste da
pod postojećim društvenim običajima njegova potreba za
rekreacijom i kontakt s prirodom može najbolje da se
zadovolji na način koji on primenjuje. Pljačkaška do
količarska klasa u prošlosti nametnula je svojim propi-
sujućim primerom izvesne kanone dobrog ponašanja i ti
kanoni su u neku ruku mučno i savesno očuvani
stalnom upotrebom docnijih predstavnika ove klase; a ti
kanoni ne dozvoljavaju sportisti, izuzev po cenu da se
izloži opštoj osudi, da traži kontakt s prirodom pod
nekim drugim uslovima. Sportovi, koji su jednom bili
počasno za
nimanje preneseno iz pljačkaške kulture kao najviša
forma svakodnevnog dokoličarstva, postali su jedini oblik
aktivnosti van kuće, koja je potpuno sankcionisana kao
pristojna. Potreba za rekreacijom i životom van kuće
može se, dakle, smatrati najbližim podsticanjem za lov ili
pecanje. Udaljeniji razlog koji nameće neophodnost da se
ovi ciljevi traže pod izlikom sistematskog ubijanja je
propis koji se ne može prekršiti ako se ne želi rizikovati
izlaganje zlom glasu i odgovarajuća povreda sopstvenog
samopoštovanja.
Slučaj drugih vrsta sporta je donekle sličan. Najbolji
primer među tim drugim sportovima predstavljaju
atletske igre. I ovde je, naravno, prisutan propisujući o-
bičaj u pogledu toga kakvi oblici aktivnosti, vežbanja i
rekreacije su dozvoljeni prema zakonima uglednog
življenja. Oni koji se odaju atletskim sportovima ili koji
im se dive tvrde da ovi sportovi pružaju najbolja sredstva
rekreacije i „fizičke kulture". Propisujući običaj odobrava
ovakvo tvrđenje. Kanoni uglednog življenja isključuju iz
životnog obrasca dokoličarske klase svaku aktivnost koja
se ne može svrstati kao isticanje dokoličarstva. Prema
tome, ovi kanoni teže da putem propisivanja takvu
aktivnost isključe i iz društvenog obrasca cele zajednice.
Istovremeno svaki fizički napor bez svrhe dosadan je i
mrzak preko svake trpeljivosti. Kao što je već ranije po-

256
menuto u vezi s. nečim drugim, u takvom slučaju se
pribegava nekoj formi aktivnosti koja će omogućiti bar
ubedljivu pretenziju na neku svrhu, čak i ako je objekat
koji je određen za cilj čist proizvod mašte. Sportovi
zadovoljavaju ove zahteve suštinske jalovosti zajedno s
ubedljivom pretenzijom na neku svrhu. Pored toga, oni
pružaju široko polje rada za takmičenje, pa su privlačni i
sa te strane. Da bi bilo pristojno, svako zanimanje mora
da se saobrazi kanonu dokoličarske klase, koji propisuje
rasipništvo radi ugleda; istovremeno svaka aktivnost,
kako bi opstala kao uobičajen — čak iako samo delimičan
.— izraz života, mora da se prilagodi opšteljudskom
kanonu upotrebljivosti za neki svrsishodan objektivan
cilj. Kanon dokoličarske klase zahteva, s jedne strane,
striktnu i opsežnu jalovost, a, s druge strane, instinkt
radinosti zahteva svrsishodnu akciju. Kanon dokoličarske
klase
za pristojnost dejstvuje polako i prodirući putem
selektivnog eliminisanja svih suštinski korisnih ili
svrsishodnih vrsta akcije iz priznatog životnog obrasca;
instinkt radinosti deluje impulzivno i može se privremeno
zadovoljiti i približnim ciljem. Samo kada nepoželjna
krajnja jalovost date linije delovanja prožme misaoni
kompleks svesti kao elemenat u osnovi tuđ normalnoj
svrsishodnoj tendenciji životnog procesa, samo onda će se
uznemiravajući i zastrašujući efekat takve akcije vršiti na
svest uzročnika.
Pojedinčeve navike mišljenja sačinjavaju organski
kompleks koji nužno pokazuje tendenciju kretanja u
pravcu korisnosti životnom procesu. Pri pokušaju da se
ovakvo sistematsko rasipništvo i jalovost, kao životni cilj,
asimilira u jedan organski kompleks odmah će doći do
protivrečnosti. Međutim, ova protivrečnost organizma
može se izbeći ako se pažnja ograniči na neposredni,
spontani cilj takmičarskog napora ili napora radi
pokazivanja neke veštine. Sportovi — lov, ribolov, atletske
igre i slično — pružaju vežbanje u veštini i takmičarskoj
okrutnosti i lukavstva karakterističnim za pljačkaški
život. Ukoliko je pojedinac manje obdaren sposobnošću i
moći razmišljanja ili osećajem za dalji razvitak i tok svojih
momentalnih akcija — ukoliko je njegov život u suštini
život naivnog impulzivnog delovanja — utoliko će nepo-
17 Teorija dokoličarske klase

257
sredna i spontana svrsishodnost sportova, kao načina
izražavanja dominacije, u odgovarajućoj meri
zadovoljavati njegov instinkt radinosti. Ovo će utoliko pre
biti slučaj ukoliko njegovi dominirajući impulsi
predstavljaju spontane takmičarske sklonosti pljačkaškog
temperamenta. Istovremeno, kanoni pristojnosti će našem
pojedincu preporučivati sportove kao izraze novčano
besprekornog života. Upravo izlaženjem u susret ovim
dvama zahtevima
može neko dato zanimanje da zadrži svoje mesto
tradicionalnog i uobičajenog načina pristojne rekreacije.
Prema tome, sportovi su najbolja raspoloživa sredstva za
rekreaciju pod postojećim uslovima, u smislu da druge
forme. rekreacije i vežbanja nisu moralno moguće za osobe
s
dobrim vaspitanjem i delikatnim ukusom.
Međutim, oni članovi poštovanog društva koji
zastupaju interese atletskih igara obično pred sobom i
svojim susedima opravdavaju svoj stav o ovome pitanju
na osnovu tvrđenja da ove igre služe kao nezamenjivo
sredstvo razvitka. Ove igre ne samo da poboljšavaju
takmičarevo fizičko stanje nego, kako se obično dodaje,
one isto tako razvijaju i unapređuju muški duh kako kod
učesnika tako i kod gledalaca. Bezbol je igra koja će
verovatno najpre pasti na pamet svakom pripadniku naše
zajednice kada se pokrene pitanje korisnosti atletskih
igara, pošto je taj oblik atletskog takmičenja momentalno
prevashodno na umu onima koji plediraju za ili prctih
igara kao sredstva za fizičko ili moralno spasenje. Zbog
toga ovaj tipičan atletski sport može poslužiti kao
ilustracija uticaj a atletike na razvitak takmičarevog ka
raktera i fizičkog izgleda. Rečeno je, ne bez razloga, da je
odnos bezbola prema fizičkoj kulturi isto kao odnos borbe
s bikovima prema agrikulturi. Za ove nakazne in
stitucije neophodno je uporno vežbanje ili odgajanje.
Materijal koji se upotrebljava, bez obzira da li je reč o ži
votinjama ili ljudima, podvrgava se pažljivom odabiranju i
disciplini, kako bi se obezbedile i podvukle izvesne spo
sobnosti i sklonosti koje su karakteristične za divlje
stanje, a koje se sposobnosti i sklonosti obično gube
prilikom pripitomljavanja. Ovo ne znači da kao rezultat u
svakom slučaju imamo opštu i postojanu rehabilitaciju
divljih,
odnosno varvarskih navika uma i tela. Kao rezultat ima-

258
mo jednostran povratak varvarstvu, odnosno ka ferae
natura rehabilitaciji i podvlačenju onih divljih osobina
135

koje teže nanošenju štete i pustošenju, bez odgovarajućeg

razvitka osobina koje bi služile samoodržanju pojedinca i
njegovoj životnoj sreći u divljoj okolini. Kultura koja se
razvija u bezbolu daje kao proizvod neobičnu okrutnost i
lukavstvo. To predstavlja rehabilitaciju ranog varvarskog
temperamenta zajedno sa suzbijanjem onih pojedinosti
toga temperamenta, koje sa gledišta društvene i
ekonomske nužde, predstavljaju iskupljujuće
karakteristike karaktera divljaka.
Fizička snaga koja se stiče kroz vežbanje za atletske
igre — ukoliko se uopšte može reći da to vežbanje ima za
posledicu sticanje snage — pruža izvesne prednosti kako
pojedincu tako i kolektivu utoliko što, pod uslovom da su
ostale stvari jednake, dovodi do ekonomske korisnosti.
Duhovne osobine vezane za upražnjavanje atletskih
sportova predstavljaju isto tako ekonomsku prednost za
pojedinca u onoj meri u kojoj se interesi pojedinca
suprotstavljaju interesima kolektiva. Ovo važi za svaku
zajednicu u kojoj su kod stanovništva te osobine prisutne
u izvesnom stepenu. Savremeno takmičenje je dobrim
svojim delom proces samoisticanja na bazi ovih osobina
pljačkaške ljudske prirode. U izopačenoj formi u kojoj
one pripadaju savremenom, miroljubivom takmičenju,
posedovanje ovih osobina je u izvesnoj meri gotovo
neophodno za život civilizovanog čoveka. Međutim, dok
su one neophodne za pojedinca koji se takmiči, one nisu
neposredno korisne za zajednicu. Što se tiče korisnosti
pojedinca za svrhe kolektivnog života, takmičarska
efikasnost je od koristi samo indirektno, ako je uopšte od
neke koristi. Okrutnost i lukavstvo ne koriste zajednici
izuzev u njenim eventualnim neprijateljskim odnosima s
135 Divlja priroda. — Prim. prev.

259
drugim zajednicama; a ove osobine su korisne za
pojedinca samo zato što postoji tako velika količina ovih
istih osobina u ljudskoj sredini čijem delovanju je dati
pojedinac izložen. Svaki pojedinac koji bi stupio u
takmičarsku borbu bez odgovarajućeg posedovanja ovih
osobina bio bi u nepovoljnom položaju, od prilike isto
tako kao
što bi se bik bez rogova našao u nepovoljnom položaju u
krdu goveda s rogovima.
Posedovanje i negovanje pljačkaških karakternih
osobina može, naravno, biti poželjno iz drugih razloga,
koji nisu ekonomske prirode. Postoji opšta estetska ili
etička sklonost ka varvarskim sposobnostima, a
pomenute osobine tako efikasno služe ovoj sklonosti da
njihova korisnost u estetskom ili etičkom pogledu
verovatno nadoknađuje činjenicu da nisu ekonomski
upotrebljive. Međutim, ovo ćemo zasad zanemariti kao
stvar koja nije od interesa za naše momentalne ciljeve.
Zato se ovde ništa ne govori o tome da li su sportovi, u
celini uzev, poželjni i da li
treba sa veto vati njihovo upražnjavanje, niti se
raspravlja 0 njihovoj vrednosti u nekom drugom pogledu
osim u ekonomskom.
Prema opštem shvatanju postoji mnogo toga što je
za divljenje kod tipa muškosti koji se razvija kod ljudi
putem sportskog života. Dolazi do snalažljivosti i
drugarskog duha, kako se to kaže u prilično
neodređenom profesionalnom govoru sportiste. Kada bi
na stvar gledali s drugog stanovišta, ovi kvaliteti koji se
obično nazivaju gorepomenutim imenima, mogli bi se isto
tako opisati kao divljaštvo i koterijaštvo. Razlog za opšte
odobravanje i divljenje ovim muškim kvalitetima, kao i
razlog što se oni nazivaju muškim isti je kao i razlog za
njihovu korisnost pojedincu. Pripadnici zajednice, a
naročito pripadnici one klase u zajednici koja uspostavlja
vrednost kanonima ukusa, nadareni su ovim nizom
sklonosti u dovoljnoj meri da bi se odsustvo ovih
kvaliteta kod drugih smatrala nedostatkom, a
posedovanje ovih kvaliteta u izvanredno velikom stepenu
cenilo kao atribut više vrednosti. Osobine pljačkaškog
čoveka nikako nisu izgubljene i zastarele kod prosečnog
savremenog stanovništva. One su stalno prisutne i mogu
se lako dozvati na videlo dana u svako vreme i putem
svakog obraćanja na osećanja u kojima se manifestuju —
ukoliko se ovo obraćanje ne sukobljava sa specifičnim
aktivnostima koje sačinjavaju naša uobičajena
zanimanja i opšti domet naših svakodnevnih interesa.
Prosečno stanovništvo svake proizvodne
zajednice se emancipovalo od ovih, ekonomski
posmatrano, nepriličnih sklonosti samo u smislu da su
one, putem

260
delimične i privremene neupotrebe, pale u pozadinu
podsvesnih motiva. Sa različitim stepenima snage kod
različitih pojedinaca, one ostaju na raspoloženju da bi
agresivno oblikovale ljudske akcije ili osećanja kad god
iskrsne podsticaj nesvakodnevnog intenziteta i izazove ih
na delovanje. One se nasilno pojavljuju u svakom slučaju
gde
profesija, tuđa pljačkaškoj kulturi, nije silom prisvojila
pojedinčev svakodnevni domet interesa i osećanja. Ovo je
slučaj kod dokoličarske klase i kod izvesnih delova
stanov
ništva koji su podređeni toj klasi. Otuda lakoća s kojom
sve nove pridošlice u dokoličarsku klasu prihvataju
sportove, a otuda i brz porast sportova i sportskih
osećanja
u svim proizvodnim zajednicama gde se bogatstvo
akumuliralo u dovoljnoj meri da bi se znatan deo
stanovništ
va mogao osloboditi rada.
Poslužićemo se bliskom i svima poznatom činjenicom
da pokažemo kako pljačkaški impuls ne preovlađuje u
istom stepenu kod svih klasa. Običaj nošenja štapa za
hodanje može u najboljem slučaju izgledati trivijalna
pojedinost ako se uzme prosto kao jedna od
karakteristika savremenog života. Međutim, ovaj običaj
ima izvesnog
značaja i za pitanje koje nas interesuje i koje
razmatramo. Klase među kojima ovaj običaj najviše vlada
— klase s kojima se, po opštem shvatanju, nošenje štapa
za
hodanje nužno povezuje — jesu ljudi iz prave
dokoličarske klase, ljudi od sporta i prestupnici iz niže
klase. Ovi
ma se možda mogu pridružiti ljudi koji su angažovani
novčanim zanimanjima. Sve ono ne važi za prosečne
ljude angažovane u proizvodnji; a uzgred se može
primetiti da žene nikada ne nose štap za hodanje izuzev
u slučaju slabosti i bolesti, kada štap služi za sasvim
drugu svrhu. Ova praksa je, naravno, velikim delom
stvar običaja pristojnosti; ali, s druge strane, opet,
osnovu za običaj pristojnosti predstavljaju sklonosti
klase koja određuje standarde u običajima pristojnosti.
Štap za hodanje služi svrsi reklamiranja da su vlasnikove
ruke zaposlene na sve druge načine osim u korisnom
trudu i zato se on primenjuje kao očigledan dokaz
dokolice. Međutim, on isto tako predstavlja i oružje i tako
izlazi u susret jednoj potrebi koju varvarski čovek oseća
na tom planu. Rukovanje tako opipljivim i primitivnim
sredstvom nanošenja

261
povreda je vrlo ugodno za svakoga ko je obdaren
okrutnošću čak i u najskromnijem obimu.
Zbog ograničenosti jezika nemoguće je izbeći
očiglednu implikaciju neodobravanja sposobnosti,
sklonosti i izražavanja života o kome se ovde raspravlja.
Međutim, ne postoji nikakva namera da se implicira bilo
šta u smislu osuđivanja ili hvaljenja bilo koje od ovih faza
ljudskog karaktera ili životnog procesa. Različiti elementi
preovlađujuće ljudske prirode razmatraju se s tačke
gledišta ekonomske teorije, a osobine o kojima se
raspravlja prosuđuju se i gradiraju s obzirom na njihov
neposredni ekonomski uticaj na olakšavanju kolektivnog
životnog procesa. To znači da se ove pojave ovde shvataju
s ekonomske tačke gledišta i da se njihova vrednost
ocenjuje s obzirom na njihovo neposredno delovanje na
unapređenje, odnosno sprečavanje ili otežavanje
savršenijer prilagođavanja ljudskog kolektiva sredini i
ustanovama, koji zahteva ekonomska situacija kolektiva
s obzirom na sadašnjost i na neposrednu budućnost.
Osobine koje su prenesene iz pljačkaške kulture manje
su korisne za ove ciljeve nego što bi to mogao biti slučaj.
Ipak, čak i u vezi sa ovim, ne treba prenebregnuti
činjenicu da energična agresivnost i tvrdoglavost
pljačkaškog čoveka predstavlja
nasledstvo od ne male vrednosti. Ekonomsku vrednost —
a donekle isto tako i društvenu vrednost u užem smislu
reči —ovih sklonosti i sposobnosti pokušaćemo da ovde
zanemarimo i da o njihovoj vrednosti ne diskutujemo kao
što ćemo diskutovati o njihovoj vrednosti viđenoj s druge
tačke gledišta. Kada se uporede s prozaičnom
osrednjošću kasnijeg proizvodnog životnog obrasca, te
kada se o njima sudi po opštepriznatim standardima
moralnosti, a naročito po standardima estetike i poezije,
ovi
zaostaci iz vremena primitivnijeg tipa muškosti mogu
imati sasvim drugačiju vrednost od one koja im je ovde
dodeljena. Međutim, pošto je sve to tuđe cilju koji smo
sebi postavili, ne bi bilo na mestu da se ovom prilikom
izražava mišljenje povodom gore izloženih činjenica. Sve
što je dozvoljeno jeste da treba skrenuti pažnju da ovi
standardi savršenstva, koji su tuđi našoj momentalnoj
svrsi, ne bi smeli da utiču na našu ekonomsku ocenu
ovih osobina ljudskog karaktera ili delovanja koja uslov-

262
ljavaju njihov razvitak. Ovo se odnosi kako na one osobe
koje aktivno učestvuju u sportovima tako i na one čije se
sportsko iskustvo sastoji samo u razmišljanju o njima.
Ono što je ovde rečeno o sklonostima sportovima isto
tako važi i za druga razmatranja koja će u vezi s Ovim
biti
uskoro vršena o onome što je obično poznato pod
imenom religioznog života.
U prethodnom pasusu je uzgred dodirnuta činjenica
da je teško primeniti svakodnevni govor prilikom
razmatranja ove vrste sposobnosti i aktivnosti, a da se ne
implicira osuđivanje ili opravdavanje. Ova činjenica je
značajna pošto pokazuje uobičajen stav neutralnog
običnog čoveka prema sklonostima koje dolaze do
izražaja u sportovima i uopšte u podvigu. Možda i ovo
može biti mesto da se razmotri onaj podtekst osude koji
se provlači kroz sve tako česte i opširne razgovore
namenjene odbrani ili pohvali atletskih sportova, kao i
drugih aktivnosti koje su dominantno pljačkaškog
karaktera. Isto takvo opravdavajuće raspoloženje, ako
ništa drugo, počinje da se primećuje i kod zastupnika
većine drugih institucija, koje su prenesene iz varvarske
faze života. Među ovim arhaičnim institucijama, za koje
se smatra da im je potrebno opravdanje, nalaze se, pored
ostalih: celokupan postojeći sistem raspodele bogatstva
zajedno s klasnom distinkci
jom društvenog položaja koja iz toga proizlazi, sve, ili'bar
gotovo sve forme potrošnje koje spadaju pod isticanje
rasipništva, društveni položaj žena u uslovima
patrijarhalnog sistema, zatim mnoge karakteristike
tradicionalnih verovanja i verskih rituala, naročito javnih
izražavanja vere i naivnog shvatanja nasleđenih verskih
obreda. Prema tome, sve ono što se u vezi s ovim može
reći o opravdavajućem stavu koji se zauzima u hvaljenju
sportova i sportskog karaktera odnosiće se, uz
odgovarajuću promenu frazeologije, i na opravdavanja

430
koja se čine u korist tih drugih, srodnih elemenata našeg
društvenog nasleđa.
Postoji shvatanje — obično nejasno i koje sam
zastupnik sportova ne priznaje recima, ali koje je obično
vidljivo kroz način njegovog govora — da ovi sportovi, kao
i većina pljačkaških impulsa i navika mišljenja koji leže u
osnovi sportskog karaktera, ne preporučuju potpuno

431
sami sebe čoveku sa zdravim razumom. Sa gledišta
moralista, aforizam: „što se tiče većine ubica, oni imaju
veoma neispravne karaktere" — pruža ocenu pljačkaškog
temperamenta i disciplinskih efekata njegovog javnog
izraza i upražnjavanja. Kao takav, on indicira izraz
trezvenog rezonovanja zrelih ljudi o stepenu
upotrebljivosti pljačkaških navika mišljenja za ciljeve
kolektivnog života. Može se primetiti da zaključak govori
protiv svake aktivnosti koja sadrži navikavanje na
pljačkaški stav i
da teret dokazivanja leži na onima koji zastupaju
rehabilitaciju pljačkaškog temperamenta i praksu koja
ga o-
jačava. Postoji veoma značajno popularno shvatanje u
korist odstupanja od ovoga i u korist poduhvata o kojima
raspravljamo; ali, isto tako, kod zajednice vlada ubeđenje
da osnove za ovakvo gledanje na stvari treba tek da budu
ozakonjene. Ovaj zahtev za ozakonjenjem obično hoće da
se zadovolji pokazivanjem da, iako sportovi u suštini
imaju pljačkaški, društveno dezintegrirajući efekat; iako
kao njihov najneposredniji rezultat imamo vraćanje
sklonostima koje nisu proizvodno korisne — ipak
neposredno i na izvesnoj udaljenosti — putem nekog, ne
tako brzo shvatljivog procesa polarne indukcije
ili možda protivreakcije — sportovi, kako se smatra,
treba da podrže navike mišljenja koje su od koristi za
društvene, odnosno proizvodne ciljeve. To znači da, iako
sportovi imaju u osnovi prirodu invidioznog poduhvata,
treba zaključiti da će oni posredstvom nekog udaljenog i
nejasnog efekta rezultirati porastom temperamenta koji
će dovesti do neinvidioznog rada. Obično se pokušava da
se ovo pokaže empirijski; ili, još pre, podrazumeva se da
je to empirijsko uopštavanje koje mora biti očigledno za
svakog ko god hoće da ga sagleda. U dokazivanju ove
teze
izbegava se nesigurni teren izvođenja od razloga do
posledice, osim utoliko što se pokazuje da sportovi
pojačavaju „muške vrline", o kojima smo govorili ranije.
Međutim, pošto upravo zakonitost tih muških vrlina
treba da se ekonomski dokaže, lanac dokaza se prekida
tamo gde bi trebalo da počne. Govoreći najopštijim
ekonomskim jezikom, ova opravdanja predstavljaju trud
da se pokaže da, uprkos logičnom stanju stvari, sportovi
u stvari unapređuju ono što bi se najšire moglo nazvati
radi-

264
nošću. Sve dotle dok ne uspe da ubedi sebe ili druge da
je to stvarno rezultat koji se postiže sportovima, misaoni
zastupnik sportova neće biti zadovoljan; i, obično, mora
se priznati, on nikada i nije zadovoljan. Njegovo nezado
voljstvo svojim vlastitim opravdavanjima prakse o kojoj
raspravljamo obično se manifestuje kroz njegov ratoborni
ton i kroz revnost s kojom on nagomilava uveravanja u
prilog svog stava.
Ali zašto su potrebna opravdanja? Ako preovlađuje
popularno shvatanje u prilog sportova, zašto ta činjenica
ne predstavlja dovoljno ozakonjenje? Stalna disciplina
junaštva kojoj je naša rasa bila podvrgnuta u vreme
pljačkaške i kvazimiroljubive kulture prenela je na
savremene ljude temperamenat, koji nalazi zadovoljenje u
ovim izrazima okrutnosti i lukavstva. Zašto se, prema
tome, ne bi ovi sportovi prihvatili kao izrazi normalne
i zdrave ljudske prirode? Kakve druge norme postoje
prema kojima treba da se živi osim onih datih u
zajedničkom nizu sklonosti koje nalaze svoj izraz u
osećajima ove generacije, uključujući nasledno
opterećenje junaštvom? Krajnja norma kojoj se pribegava
jeste instinkt radinosti, koji je osnovniji, stariji po svom
prepisivačkom delovanju od sklonosti za pljačkaškim
takmičenjem. Ovaj
poslednji je samo poseban ogranak instinkta radinosti,
njegova varijanta, relativno kasna i kratkovečna, uprkos
svojoj velikoj apsolutnoj starosti. Takmičarski pljačkaški
impuls — odnosno sportski instinkt, kako bi se s pravom
mogao nazvati — u osnovi je nestalan u poređenju s
prvobitnim instinktom radinosti iz koga se ovaj sportski
instinkt i razvio i izdiferencirao. Meren i oprobavan ovom
krajnjom životnom normom, pljačkaško takmičenje — a
prema tome, i sportski život — ostaje nepotpun. Naravno
da je nemoguće zbijeno izneti na koji način i u kojoj meri
institucija dokoličarske klase dovodi do očuvanja

434
sportova i invidioznog podviga. Iz dokaza koji su već
navedeni vidi se da je dokoličarska klasa, po svo
jim osećanjima i naklonostima, pogodnija za ratoboran
stav i duh nego što je to slučaj kod industrijskih klasa.
Nešto slično važi i za sportove. Međutim, institucija
dokoličarske klase uglavnom po svojim indirektnim
uticajima, putem kanona za pristojan način života, vrši
svoj

435
uticaj na vladajuća shvatanja u pogledu sportskog života.
Ovaj indirektni uticaj se gotovo nesumnjivo kreće u
pravcu što boljeg održanja pljačkaškog temperamenta i
navika; a to čak važi i za one grane sportskog života koje
pravila pristojnosti više dokoličarske klase proskribuju —
kao, na primer: boksovanje, borbe petlova i drugi slični
vulgarni izrazi sportskog raspoloženja. Bez obzira na to
šta kaže poslednja autentična lista pristojnosti u
pojedinostima, priznati kanoni pristojnosti,
sankcionisani od strane institucije (dokoličarska klasa),
kažu nedvosmisleno da su takmičenje i rasipništvo dobri,
a sve što je suprotno ovim kategorijama da je sramotno.
U sumračnom svetlu donjih društvenih prostora detalji
ovih zakona se ne shvataju sa onom lakoćom kako bi se
to želelo, te se zato ti široki osnovni kanoni pristojnosti
tamo pri-
menjuju donekle nepromišljeno, ne ispituje se dovoljno
obim njihove kompetencije, kao ni izuzeci koji su u
pojedinostima sankcionisani.
Odavanje atletskim sportovima — ne samo putem
direktnog učešća, nego i putem gajenja osećanja prema
njima i putem moralne podrške — predstavlja manje ili
više naglašenu karakteristiku dokoličarske klase; a to je
osobina koju ova klasa deli s prestupnicima iz niže klase
i sa onim atavističkim elementima kojih ima u svim
slojevima zajednice, a koji su nadareni dominantnim
pljačkaškim težnjama. Malo je pojedinaca među
stanovništvom zapadnih civilizovanih zemalja koji su u
tolikoj meri lišeni pljačkaškog instinkta da ne nalaze
nikakve zabave u kontemplaciji atletskih sportova i igara,
ali kod prosečnih pojedinaca među industrijskim
klasama ta sklonost sportovima ne manifestuje se do
takvih granica da počinje da znači nešto što bi se
opravdano moglo na
zvati sportskim duhovnim sastavom. Kod tih klasa su
sportovi pre povremena zabava nego ozbiljna karakteri
stika života. Za ove obične ljude se zato ne može reći da
neguju sportsku naklonost. Iako sklonost sportovima
kod prosečnih pripadnika proizvodnih klasa nije
zastarela ni izumrla, niti je to uopšte slučaj kod
značajnog broja pri
padnika ovih klasa, ipak kod njih ova sklonost ima pre
prirodu reminiscencije, koja je više ili manje zabavna kao
povremen interes, nego što predstavlja neki vitalni

266
i stalni interes koji bi se mogao smatrati dominantnim
faktorom u formiranju organskog kompleksa navika
mišljenja u koje i ona spada.
Onako kako se ona manifestuje u sportskom životu
danas, ova sklonost može i da ne izgleda kao neka eko
nomska činjenica od veoma ozbiljnog značaja. Uzeta pro
sto sama po sebi, ona se ne može smatrati veoma važnom
po svom direktnom uticaju na radnu efikasnost ili na
potrošnju bilo kog datog pojedinca; ali preovlađivanje i
porast tipa ljudske prirode, kod koga je ova sklonost
karakteristična osobina, jeste stvar od izvesne važnosti.
To već negativno utiče na ekonomski život kolektiva kako
u pogledu razmera ekonomskog razvitka tako i u pogledu
karaktera rezultata postignutih tim razvitkom. Na dobro
ili na zlo, ali činjenica da ovaj tip karaktera u bilo kojoj
meri dominira opštim navikama mišljenja mora veoma
mnogo da utiče na obim, pravac, standarde i ideale
kolektivnog ekonomskog života, a isto tako i na stepen
prilagođenosti kolektivnog života svojoj okolini.
Nešto slično se može reći i za druge osobine koje
sačinjavaju varvarski karakter. Ove dalje varvarske
osobine, za svrhe ekonomske teorije, mogu se shvatiti
kao preteče varijacije onog pljačkaškog raspoloženja čiji
jedan izraz predstavlja junaštvo. Oni u velikom stepenu
ne poseduju primarno ekonomski karakter niti vrše neki
veći neposredni ekonomski uticaj, već služe da pokažu
stadijum ekonomske evolucije kome je prilagođen
pojedinac koji ih poseduje. Zbog toga su one od značaja
kao spoljašnji testovi u pogledu stepena prilagođenosti
karaktera u kome se one nalaze savremenim
ekonomskim silama. Međutim, one su takođe do izvesnih
granica važne pošto predstavljaju sposobnosti koje same
po sebi dopri
nose povećanju ili smanjenju ekonomske korisnosti po
jedinca.

438
 Onako kako se ono manifestuje u životu varvarina,
junaštvo dolazi do izražaja u dva glavna pravca — sile i
prevare. Ova dva oblika izražavanja u manjem ili većem
stepenu nalaze se i u savremenom ratovanju, kod
novčanih zanimanja i kod sportova i igara. Obe ove linije
sposobnosti neguju se i ojačavaju sportskim životom, kao
i putem ozbiljnijih oblika takmičarskog života. Varka i lu-

439
kavstvo su elementi koji se obavezno nalaze prisutni u
igrama, a takođe u ratničkim pothvatima i lovu. Kod svih
ovih zanimanja strategija teži da se razvije u lukavost i
varku. Varanje, pretvaranje i zastrašivanje obezbedili su
sebi sigurno mesto kao način postupka u svim atletskim
takmičenjima i uopšte u igrama. Uobičajeno angažovanje
sportskog sudije i upotreba detaljnih tehničkih pravila
koja regulišu granice i pojedinosti dozvoljenog varanja i
strategijskih prednosti dovoljno dokazuju činjenicu da
prevarantska praksa i pokušaji da se obmane protivnik
nikako ne predstavljaju sporedne karakteristike sportske
igre. Po prirodi stvari, navikavanje na sportove trebalo bi
da dovodi do potpunijeg razvitka sposobnosti za prevaru;
a preovlađivanje tog pljačkaškog temperamenta u
zajednicama, koji navodi ljude da se interesuju za
sportove, označava preovlađivanje prakse prevejanosti i
nehajne bezobzirnosti za interese drugih, individualno i
kolektivno. Pribegavanje prevari pod bilo kakvom
maskom i skrivanjem iza opravdanosti bilo kakvog
zakona ili običaja predstavlja izraz usko sebičnog
načina mišljenja. Nije potrebno da se dalje opširnije
zadržavamo na ekonomskoj vrednosti ove karakteristike
sportskog karaktera.
U vezi s ovim treba napomenuti da je krajnja
lukavost najočiglednija karakteristika fizionomije koju u
sebi formiraju ljudi od atletike i sporta. Teško se može
reći da su sposobnosti i podvizi Odiseja manji od onih
Ahilovih — bilo po tome šta su doprineli razvitku
sportske igre ili po slavi koju obezbeđuju lukavom
sportisti među njegovim drugovima. Pantomima lukavosti
obično je prvi korak do prilagođavanja liku
profesionalnog sportiste, koju će neki mladić pretrpeti
posle upisa u bilo koju školu od ugleda, bilo da je reč o
srednjoj ili višoj naobrazbi. Isto tako fizionomija
lukavosti, kao ukrasno svojstvo, nikada ne prestaje da
bude predmet smišljene pažnje ljudi čiji se ozbiljni interes
vezuje za atletske igre, trke ili druga takmičenja slične

440
takmičarske prirode. Kao na dalju indikaciju njihovog
duhovnog srodstva možemo ukazati na činjenicu da
pripadnici niže prestupničke klase obično u naročito
vidljivom stepenu pokazuju ovu fizionomiju lukavosti, te
da vrlo često pokazuju isto

441
glumačko preterivanje ove osobine, koja se često viđa i
kod mladin kandidata za atletske počasti. To je, uzgred
rečeno, i najčitljiviji znak onoga što se podrazumeva pod
vulgarnim nazivom „žilavost" kod mladih aspiranata na
rđavo ime.
Može se napomenuti da lukav čovek nema
ekonomske vrednosti za zajednicu — ukoliko se ne radi o
ciljevima upražnjavanja prevare u poslovima sa drugim
zajednicama. On ne dejstvuje u pravcu unapređenja
životnog procesa koji bi bio značajan za ceo rod. U
najboljem slučaju, po svom direktnom ekonomskom
uticaju, to je
pretvaranje supstance kolektiva u izraslinu tuđu
kolektivnom životnom procesu — u velikoj meri analogno
o-
nome što se u medicini naziva benignim tumorom, sa
izvesnom tendencijom da pređe neizvesnu liniju koja deli
benigne od malignih izraslina.
Ove dve varvarske osobine — okrutnost i lukavost —
sačinjavaju pljačkaško raspoloženje, ili duhovni stav. One
su izrazi usko sebičnog načina mišljenja. Obe su veoma
korisne za individualnu prednost u životu koji teži invi-
dioznom uspehu. Obe, isto tako, poseduju visoku
estetsku vrednost. Obe su u svom razvitku podsticane
novčanom
kulturom. Međutim, obe su na isti način potpuno
nekorisne za ciljeve kolektivnog života.
 Glava XI

VEROVANJE U SREĆU

Sklonost kockanju je druga uzgredna osobina

varvarskog temperamenta. To je prateća varijanta
karaktera, koja gotovo univerzalno preovlađuje kod ljudi
od sporta
i ljudi koji se odaju ratničkim i uopšte takmičarskim
aktivnostima. Ova osobina ima i neposrednu ekonomsku
vrednost. Poznato je da ona predstavlja prepreku za
najvišu proizvodnu korisnost celine u svakoj zajednici u
kojoj u znatnoj meri preovlađuje.
Teško bi bilo svrstati sklonost kockanju kao
karakteristiku koja isključivo pripada pljačkaškom tipu
ljudske prirode. Glavni faktor kod navike kockanja je
verovanje u sreću; a ovaj faktor se može pronaći, bar u
elementarnom stanju, još na onom stupnju ljudske
evolucije koji prethodi pljačkaškoj kulturi. Lako je
moguće da se verovanje u sreću razvilo u oblik u kome
sada postoji, kao glavni elemenat sklonosti kockanju, u
sportskom temperamentu još u vreme pljačkaške
kulture. Verovatno je da ono svoj specifični oblik pod
kojim se pojavljuje u savremenoj kulturi duguje još
pljačkaškoj disciplini. Ono je oblik animističkog
shvatanja stvari. Izgleda da ovo verovanje predstavlja
osobinu koja je donesena iz jedne ranije faze u varvarsku
kulturu, pa je onda pretvorena i prenesena kroz tu
kulturu u docniji stadijum ljudskog razvitka pod
specifičnim vidom koji je nametnula pljačkaška
disciplina. Međutim, u svakom slučaju, nju treba shvatiti
kao arhaičnu osobinu, nasleđenu iz ranije ili doc-

443
nije prošlosti, manje ili više saglasnu sa zahtevima
savremenog proizvodnog procesa, osobinu koja
predstavlja u manjoj ili većoj meri prepreku za
najpotpuniju korisnost kolektivnog ekonomskog života
današnjice.
Iako verovanje u sreću predstavlja osnovu za
kockarske navike, ono nije jedini elemenat koji spada u
naviku klađenja. Klađenje na ishod takmičenja u snazi i
veštini
proizlazi iz jednog drugog motiva, bez koga bi se
verovanje u sreću teško moglo pojaviti kao jedna od
istaknutih karakteristika sportskog života. Ovaj drugi
motiv je želja naslućenog pobednika, odnosno pristalice
naslućene pobedničke strane, da poveća nadmoć svoje
strane na štetu onoga koji gubi. Nije reč samo o tome što
će jača strana postići očigledniju pobedu, a strana koja
gubi
pretrpeti bolniji i u većoj meri ponižavajući poraz, u
skladu s veličinom dobitka ili gubitka u opkladi — iako i
sama ta činjenica predstavlja stvar od znatne materijalne
težine. Međutim, opklada se obično sklapa i s ciljem koji
se ne priznaje rečima niti se čak može primetiti in petto
136

u postavljenim uslovima, da se poboljšaju izgledi za

uspeh onog takmičara na koga se stavlja opklada.
Smatra se da materijalna sredstva i briga koji se ulažu u
ovaj cilj ne mogu da budu uzaludni u pogledu ishoda.
Ovde je reč o posebnoj manifestaciji instinkta radinosti,
koji je podržan još vidljivijim mišljenjem da animistička
podudarnost stvari mora odlučiti u smislu pobedničkog
ishoda za stranu u čijem interesu je sklonost svojstvena
događajima umilostivljavana i bodrena tolikom količinom
konativnog i kinetičkog upornog zahtevanja. Ovaj
podsticaj za sklapanje opklade slobodno se izražava u
obliku podržavanja svog favorita prilikom svakog
takmičenja, i on, svakako, predstavlja pljačkašku

136 In petto = skriveno. — Prim. prev.

444
osobinu. U prilog pravom pljačkaškom impulsu govori i
činjenica da se verovanje u sreću izražava u sklapanju
opklade. Prema tome, može se kazati da, ukoliko
verovanje u sreću dolazi do izražaja u obliku sklapanja
opklade, njemu se može pripisati da predstavlja
integralni elemenat pljačkaškog tipa karaktera. Ovo
verovanje je, u svom elementarnom obliku, arhaičan
običaj koji u suštini pripada ranoj, ne-

445
izdiferenciranoj ljudskoj naravi. Međutim, kada je ovo
verovanje potpomognuto pljačkaškim takmičarskim
impulsom i tako izdiferencirano u specifičnu formu
kockarske navike, ono treba, u ovom razvijenijem i
specifičnijem obliku, da bude svrstano kao osobina
varvarskog karaktera.
Verovanje u sreću je osećaj za slučajnu nuždu u
nizu pojava. U svojim različitim mutacijama i izrazima,
ono je od veoma velike važnosti za ekonomsku efikasnost
svake zajednice u kojoj preovlađuje u nekoj značajnijoj
meri. Ovo je u tolikoj meri tačno da opravdava detaljnije
razmatranje njegovog porekla i sadržaja, kao i uticaj
njegovih različitih ogranaka na ekonomsku strukturu i
funkciju, a isto tako i razmatranje odnosa dokoličarske
klase prema njegovom razvitku, diferencijaciji i posto
janosti. U svom razvijenom, celovitom obliku, u kome se
najčešće zapaža kod varvarina iz vremena pljačkaške
kulture, odnosno kod sportskog čoveka savremenih
zajednica, ovo verovanje sadrži bar dva jasno primetljiva
elementa — koje treba shvatiti kao dve različite faze istog
osnovnog načina mišljenja, odnosno kao isti psihološki
činilac u dve suksesivne faze njegove evolucije. Činjenica
da su ova dva elementa suksesivne faze iste opšte linije
razvitka verovanja ne sprečava njihovo zajedničko
postojanje u navikama mišljenja bilo kog datog
pojedinca. Primitivniji oblik (ili arhaičniju fazu)
predstavlja početno animističko verovanje, odnosno
animistički osećaj za
odnose i stvari koji pripisuje kvazilični karakter
činjenicama. Za arhaičnog čoveka svi nametljivi i
očigledno proizlazeći predmeti i činjenice u njegovoj
sredini imaju kvaziličnu individualnost. On ih shvata kao
da poseduju volju, ili pre sklonosti koje spadaju u
kompleks uzroka i koje na jedan nedokučiv način utiču
na događaje. Shvatanje koje sportski čovek ima o sreći i
šansi, odnosno o slučajnoj nuždi, jeste neizražen ili jedva

446
započet animizam. Ono se primenjuje na predmete i
situacije, često u veoma nejasnom obliku. Međutim, ono
je obično toliko definisano da podrazumeva mogućnost
umilostivljenja, ili varanja i laskanja, ili nekog drugog
sprečavanja normalnog razvijanja sklonosti koje su
prisutne u predmetu, koje sačinjavaju sprave, sredstva i
sve ono što ide uz neku

447
igru veštine ili šanse. Malo je ljudi iz sporta koji nemaju
običaj da nose neku čaroliju ili talisman za koje u manjoj
ili većoj meri veruju da su korisni. A nije manji broj ni
onih koji se plaše „urokljivosti" takmičara ili opreme, koja
se upotrebljava u nekom takmičenju na koje se oni klade;
ili onih koji smatraju da činjenica da pružaju podršku
datom takmičaru ili datoj strani u nekoj igri hoće i treba
da ojača tu stranu; ili onih kojima „maskota" koju neguju
znači nešto više od obične šale.
U svom prostom obliku verovanje u sreću jeste ovaj
instinktivni osećaj nedokučive teleološke sklonosti kod
predmeta ili situacije. Predmeti ili događaji poseduju
sklonost da budu konačna posledica datog cilja, bez ob
zira da li se shvata da se taj cilj ili objektivni predmet
toka stvari slučajno stiče ili namerno traži. Od toga
prostog animizma ovo verovanje prelazi putem neosetnih
gradacija u drugu, izvedenu formu ili fazu koja je gore
pomenuta i koja predstavlja manje ili više izraženo
verovanje u nedokučivu natprirodnu silu. Natprirodna
sila deluje kroz vidljive predmete s kojima se dovodi u
vezu, ali se ne identifikuje s ovim predmetima u pogledu
individualnosti. Upotreba izraza „natprirodna sila" ne
povlači ovde za sobom nikakve dalje implikacije u
pogledu prirodne sile, o kojoj se ovde govori kao o
natprirodnoj. Ovo je samo dalji razvitak animističkog
verovanja. Natprirodnu silu ne treba neophodno shvatiti
kao ličnog vršioca
u punom značenju reči, nego je to sila koja uživa atribute
ličnosti do granica na kojima ona donekle presudno utiče
na ishod svakog poduzeća, a naročito svakog takmičenja.
Preovlađujuće verovanje u h a m i n g i j u ili
g r i p t u (gaefa, au na) — koja daje toliko mnogo kolorita
islandskim sagama posebno, a ranim germanskim
narodnim legendama uopšte — predstavlja ilustraciju
toga osećaj a za vanfizičke sklonosti u odnosu na tok
događaja.

448
 Ü ovom izrazu ili obliku verovanja ta sklonost je
retko personifikovana iako joj se pripisuje izvesna
individualnost u različitim stupnjevima; a ponekada se
shvata da ova individualizirana sklonost podleže
okolnostima, obično okolnostima duhovnog ili
natprirodnog karaktera. Dobro poznat i interesantan
primer za ovo verovanje —
18 Teorija dokoličarske klase

449
na prilično poodmaklom stepenu diferencijacije i
obuhvatajući izvesnu antropomorfnu personifikaciju
natriprodne sile na koju se obraća — pruža sklapanje
opklade povodom bitke. U ovom slučaju se shvata da
natprirodna sila deluje na zahtev kao arbitar i da
oblikuje ishod takmičenja u saglasnosti s nekom
ugovorenom osnovom za odlučivanje, takvom kao što je
pravičnost ili zakonitost traženja svakog pojedinog
takmičara. Sličan osećaj za nedokučivu ali duhovno
neophodnu tendenciju u događajima moguće je još uvek
pronaći kao nejasan elemenat u postojećem narodnom
verovanju, kao što se vidi, na primer, iz opštepriznate
maksime: „pobediće onaj na čijoj strani je pravda" —
maksime koja je zadržala dosta od svog značaja za
prosečnog čoveka, koji se ne upušta u duboka
razmišljanja, čak i ü današnjim civilizovanim
zajednicama. Savremena reminiscencija verovanja u h
am i n g i j u, odnosno u to da neka nevidljiva ruka
rukovodi zbivanjima, koja se može zapaziti po
prihvatanju ove maksime, slaba je i možda nesigurna; a
u svakom slučaju izgleda da se ona stopila s drugim
psihološkim momentima koji nisu potpuno i sigurno
animističkog karaktera.
Za naše neposredne ciljeve nije neophodno razmotriti
pobliže psihološki proces ili etnološko poreklo, putem
koga je drugo od ova dva animistička shvatanja sklonosti
proisteklo iz onog prethodnog. Ovo pitanje može biti od
neobično velikog značaja za ispitivanje psihologije naroda
ili za teoriju evolucije verovanja i kultova. Isto to važi i za
još osnovnije pitanje: da li su ova dva shvatanja uopšte
srodna kao suksesivne faze u toku razvitka. Postojanje
ovih pitanja spominje se na ovom mestu samo da bi se
primetilo da interes naših sadašnjih razmatranja ne leži
u tom pravcu. Ukoliko se to tiče ekonomske teorije, ova
dva elementa ili faze verovanja u sreću, odnosno u
vanuzročnu tendenciju ili sklonost kod stvari, suštinski

450
su istog karaktera. Oni imaju ekonomski značaj kao
navike mišljenja koje utiču na pojedinčevo uobičajeno
gledanje na činjenice i tokove događaja, s kojima dati
pojedinac dolazi u dodir i koji, prema tome, utiču na-
njegovu
korisnost za proizvodne svrhe. Prema tome, bez obzira na
sva pitanja lepote, vrednosti i dobrotvornosti svakog
animističkog verovanja, ima mesta razmatranju njihovog

451
ekonomskog uticaja na korisnost pojedinca kao
ekonomskog faktora, a naročito kao proizvodnog
sredstva.
Još ranije je u vezi s nečim drugim spomenuto da —
kako bi se postigla najviša korisnost u složenim
proizvodnim procesima sadašnjice — pojedinac mora biti
obdaren sposobnošću i navikom da brzo shvata i dovodi
u vezu činjenice jezikom uzročnog toka. Kako u celini
tako i u pojedinostima, proizvodni proces je proces
kvantitativne uzročnosti. „Inteligencija" koja se zahteva
od radnika, isto tako kao i ona koja se očekuje od
upravljača proizvodnim procesom, predstavlja jedva
nešto više od izvesnog stepena lakoće u shvatanju i
prilagođavanju kvantitativno određenom uzročnom toku.
Ova lakoća shvatanja i prilagođavanja je ono što
nedostaje glupim radnicima, i razvijanje ove lakoće je cilj
kome se teži njihovim vaspitavanjem i školovanjem —
ukoliko je njihovo vaspitanje i školovanje usmereno na
poboljšanje njihove proizvodne korisnosti.
Ukoliko kod nekog pojedinca zbog njegovih
nasleđenih sposobnosti ili zbog njegovog školovanja i
vaspitanja postoji sklonost da činjenice i tokove stvari
sagledava u drugim odnosima, a ne u odnosima
uzročnosti i činjeničnog stanja, to će sniziti njegovu
produktivnu efikasnost, odnosno industrijsku korisnost.
Ovo snižavanje efikasnosti zbog naklonosti animističkim
metodama shvatanja činjenica je naročito vidljiva kada se
gleda masovno — kada se dato stanovništvo, koje je
animistički raspolože
no, gleda kao celina. Ekonomske smetnje koje
prouzroku
je animizam mnogo su očitije, a njegove posledice su
mnogo dalekosežnije u uslovima savremenog sistema
krupne industrije nego što je slučaj u uslovima bilo kog
drugog sistema. U savremenim proizvodnim zajednicama
industrija se sve više organizuje u ogroman sistem

452
organa i funkcija koji svi uzajamno uslovljavaju jedno
drugo; i zato sloboda od svake predrasude u pogledu
uzročnog shvatanja pojava postaje sve više neophodna
ako se želi što veća korisnost ljudi koji se bave
proizvodnjom. U uslovima sistema zanatstva, prednost u
pogledu veštine, marljivosti, fizičke snage ili izdržljivosti
može u velikoj meri pokrenuti takve predrasude u
navikama mišljenja kod radnika.

453
 Sličan slučaj je i s poljoprivrednom radinošću
tradicionalne vrste, koja vrlo mnogo liči na zanat u
pogledu prirode zahteva koji se postavljaju radniku. U
oba slu
čaja sam radnik je prvi pokretač, od koga uglavnom sve
zavisi, a prirodne sile koje se angažuju uglavnom se
shvataju kao neobjašnjive i slučajne snage, čije se
delovanje nalazi van domašaja radnikove kontrole i volje.
Prema opštem shvatanju, u ovim oblicima radinosti
postoji re
lativno malo od proizvodnog procesa koji je prepušten
sudbonosnom mahu sveobuhvatnog mehaničkog toka
koji treba shvatiti jezikom uzročnosti i kome se moraju
prilagoditi proizvodne operacije i aktivnost radnika.
Uporedo sa razvitkom proizvodnih metoda, vrline
zanatlije se sve manje cene kao naknada za siromašnu
inteligenciju i nerado prihvatanje nizanja uzroka i
posledice. Organizacija proizvodnje sve više poprima
karakter mehanizma u kome je čovekova dužnost da vrši
diskriminaciju i odabiranje prirodnih snaga koje će u
njegovoj službi proizvoditi određene efekte. Radnikova
uloga u industriji meri ja se od uloge prvog pokretača u
ulogu onoga koji vrši
diskriminaciju i ocenjivanje kvantitativnih tokova i
mehaničkih činjenica. Sposobnost brzog shvatanja i
nepristrasnog ocenjivanja uzroka u njegovoj sredini raste
u pogledu relativne ekonomske važnosti, a svaki
elemenat u kompleksu njegovih navika mišljenja, koji se
ogrešuje o
predrasude koje su u suprotnosti s ovim brzim
shvatanjem činjeničnog niza, dobija srazmerno u
važnosti kao uznemiravajući elemenat koji deluje u
smislu snižavanja njegove proizvodne korisnosti. Putem
svog kumulativnog delovanja na uobičajene stavove
stanovništva, čak i neznatne ili neizrazite predrasude u
smislu objašnjavanja svakodnevnih činjenica

454
pribegavanjem drugim razlozima, a ne razlozima
kvantitativne uzročnosti, mogu dovesti do znatnog
snižavanja kolektivne proizvodne korisnosti zajednice.
Do animističke navike mišljenja može doći u ranom,
neizdiferenciranom obliku tek započetog animističkog
verovanja ili u kasnijoj integriranijoj fazi, u kojoj postoji
antropomorfistička personifikacija sklonosti koja se
pripisuje činjenicama. Proizvodna vrednost takvog živog
animističkog osećaja ili takvog pribegavanja natprirodnoj

455
sili, odnosno uticaju neke nevidljive ruke je, naravno, u
svakom od ovih slučajeva uveliko ista. Što se tiče
proizvodne korisnosti pojedinca, efekat je isti u svakom
od ovih slučajeva. Međutim, obim u kome ova navika
mišljenja dominira ili formira kompleks navika mišljenja
varira uporedo sa stepenom neposrednosti, neophodnosti
ili isključivosti, uz koju pojedinac obično primenjuje
antropomorfističku ili animističku formulu u tretiranju
činjenica iz svoje sredine. Animistička navika u svakom
slučaju deluje u smislu zamućivanja pravog ocenjivanja
uzročnog toka. Međutim, ranije animističko shvatanje
sklonosti, koje je manje definisano i o kome se manje
razmišljalo, može, prema očekivanjima, uticati na
intelektualne procese pojedinca mnogo sveobuhvatni je
nego što je slučaj kod viših formi antropomorfizma. Tamo
gde postoje animističke navike u naivnom obliku njihov
delokrug i obim primenjivanja nisu definisani niti
ograničeni. Zato će one opipljivo uticati na mišljenje
nekog lica u svakom momentu njegovog života — kad god
se on bude sretao s materijalnim sredstvima života. U
docnijem, zrelijem razvitku animizma, pošto je bilo
definisano kroz proces antropomorfističke obrade, kada
se njegovo primenjivanje bgraničilo u donekle
postojanom vidu na udaljeno i nevidljivo, dolazi do toga
da se sve veći niz svakodnevnih činjenica privremeno
objašnjava bez pribe
gavanja natprirodnoj sili u kojoj se kultivisani animizam
izražava. Visoko integrirana, personifikovana natprirodna
sila nije pogodno sredstvo za tretiranje trivijalnih
događaja u životu, pa se zato lako podleže navici da se
mnoge trivijalne ili vulgarne pojave objašnjavaju jezikom
posledičnosti. Dozvoljava se da privremeno objašnjenje
do koga se na ovaj način došlo zbog zanemarivanja
ostane
kao definitivno, za trivijalne svrhe, sve dok neki naročiti
izazov ili zamršenost i neprilika ne pozove pojedinca na

456
doslednost. Međutim, kada se pojavi posebna nužda, to
jest kada postoji naročita potreba za punim i slobodnim
pribegavanjem zakonu uzroka i posledice, onda se
pojedinac najobičnije obraća natprirodnoj sili kao
univerzalnom rešenju, ukoliko njime vlada
antropomorfističko verovanje.

457
 Vanuzročna sklonost ili posrednik ima veoma visoku
upotrebljivost kao pribežište u slučaju neprilike.
Međutim, ova upotrebljivost je potpuno neekonomske
vrste. Ona naročito predstavlja utočište i sredstvo
udobnosti u slučajevima gde je postigla stepen
postojanosti i specijalizacije koja pripada
antropomorfnam božanstvu. Ona se preporučuje čak i iz
drugih razloga, pored onoga što pojedincu u neprilici
pruža sredstva da izbegne poteškoću objašnjavanja
jezikom pojava uzročnog toka. Ovo nije mesto da se
zadržavamo na očiglednim i opšteprihvaćenim
vrednostima i prednostima antropomorfnog božan
stva posmatrano sa gledišta estetskog, moralnog ili
duhovnog interesa, ili čak posmatrano sa bližeg nam
političkog, vojnog ili društvenog gledišta. Nas ovde
interesuje manje slikovita i manje urgentna ekonomska
vrednost verovanja u takvu natprirodnu silu, koja je
shvaćena kao navika mišljenja koja utiče na proizvodnu
korisnost vernika. Pa čak i unutar ovog uskog,
ekonomskog okvira, naše ispitivanje je silom svedeno na
neposredan uricaj ove navike mišljenja u odnosu na
radnikovu korisnost, a nije tako prošireno da uključi
njene dalje ekonomske posledice. Ove udaljenije
ekonomske posledice veoma je teško pratiti. Njihovo
ispitivanje je toliko opterećeno
vladajućim predrasudama do stepena na kome se život
čini intenzivnijim kroz duhovni kontakt s takvim
božanstvom — da zasad svaki pokušaj da se ispita
njihova
ekonomska vrednost mora biti besplodan.
Neposredan uticaj animističkih navika mišljenja na
opšti način mišljenja vernika kreće se u pravcu
smanjivanja njegove korisne inteligencije u onom smislu
u kome se inteligencija posebno tiče savremene
proizvodnje. Do ove posledice dolazi u različitim
stepenima s obzirom na
to da li natprirodna sila ili sklonost u koju se veruje
pripada višoj ili nižoj vrsti. Ovo važi za osećaj za sreću i
sklo nost varvarina i sportskog čoveka, a isto tako i za
donekle više razvijeno verovanje u antropomorfno
božanstvo, u kakvo obično veruju pripadnici ove iste
vrste ljudi. Isto tako se mora uzeti da ovo važi — iako nije
tako lako reći u kakvom relativnom stepenu očiglednosti
— i za adekvatnije razvijene antropomorfističke kultove
kakve po
božni civilizovani čovek prihvata. Radna nesposobnost

278
koja nastaje kao posledica opšte pripadnosti jednom od
viših antropomorfističkih kultova može biti relativno
neznatna, ali se ne sme prenebreći. Pa čak i ti
visokoklasni kultovi zapadne kulture ne predstavljaju
poslednju fazu nestajanja ovog ljudskog osećaja za
vanuzroČnu sklonost. Povrh ovih, manifestuju se i takvi
razvodnjeni oblici antropomorfizma kao što je poziv na
red u prirodi i na prirodna prava u osamnaestom veku, a
kod njihovih savremenih predstavnika, tobožnje
postdarvinska koncepcija tendencije ka poboljšanju u
procesu evolucije. Ovo animističko objašnjenje pojava
jeste oblik pogrešnog zaključka,
koji su logičari poznavali pod imenom ignava ratio. Sa
137

gledišta proizvodnje ili nauke ovo se smatra grubom

greškom u shvatanju i oceni činjenica.
Van svojih neposrednih proizvodnih posledica
animističke navike imaju izvestan značaj za ekonomsku
teoriju iz drugih razloga. Prvo, one su prilično pouzdan
znak prisutnosti, a do izvesnih granica čak i stepena
snage nekih drugih arhaičnih osobina koje ih prate i koje
su od
suštinske ekonomske važnosti. Drugo, materijalne
posledice onih zakona u pogledu verskog ponašanja do
kojih dovode animističke navike tokom razvitka
animističkog kulta od značaja su: a) zato što utiču na
potrošnju robe i preovlađujuće kanone ukusa unutar
takve zajednice (kao što je to već nagovešteno u jednoj od
ranijih glava); b) zato što podstiču i čuvaju izvesno
uobičajeno priznavanje odnosa prema višima od sebe, te
na taj način čine striktnijim i kraćim postojeći osećaj
društvenog položaja i' podaničke privrženosti.
Što se tiče poslednje tačke, taj deo navika mišljenja
koji sačinjava karakter svakog pojedinca predstavlja u
izvesnom smislu organsku celinu. Izrazito variranje u
datom pravcu na bilo kojoj tački nosi sa sobom, kao svog
137 Ignava ratio = lenji razum. — Prim. prev.

460
srodnika, prateće variranje u uobičajenim životnim
izrazima ka drugim pravcima ili drugim grupama
aktivnosti. Ove različite navike mišljenja, odnosno
uobičajeni životni izraz, predstavljaju sve faze jednog
jedinog životnog toka pojedinca; zato će navika formirana
kao odgovor na dati podstrek neophodno uticati na
karakter odgovora na neki drugi podstrek. Modifikacija
ljudske prirode na bilo

461
kojoj tački predstavlja modifikaciju ljudske prirode u
celini. Iz ovih razloga, a možda u još većoj meri i iz drugih
nejasnijih razloga koje nije moguće razmotriti ovde,
postoje ove prateće varijacije kakve se nalaze među
različitim osobinama ljudske prirode. Tako su, na primer,
varvarski narodi sa dobro razvijenim pljačkaškim
životnim obrascem obično obuzeti jako dominantnim
animističkim navikama, jasno formiranim
antropomorfističkim kultom i živim osećaj em za
društveni položaj. S druge strane, antropomorfizam i
svestan osećaj animističke sklonosti kod materijalnih
stvari manje su nametljivo prisutni u životu naroda koji
se nalazi na kulturnim sta-
dijumima koji prethode ili slede varvarskoj kulturi. Isto
tako, u celini uzev, osećaj društvenog položaja je slabiji
kod miroljubivih zajednica. Treba napomenuti i da se
živo, ali nešto specijalizovano, animističko verovanje može
naći kod većine, ako ne kod svih naroda koji su živeli u
pretpliačkaškom, divljačkom stadijumu kulture.
Primitivni divljak shvata svoj animizam mnogo manje
ozbiljno nego što je slučaj s varvarinom ili degenerisanim
divljakom; kod njega se animizam manifestuje u obliku
fantastičnog stvaranja mitova, a ne u obliku prisilnog
suje-
verja. Varvarska kultura manifestuie sportski duh,
društveni položaj i antropomorfizam. Obično se slične
prateće varijacije mogu u istom smislu primetiti i kod
individualnih mentaliteta ljudi savremenih civilizovanih
zajednica. Ti moderni predstavnici pljačkaškog
varvarskog raspoloženja koji sačinjavaju sportski
elemenat obično veruju u sreću; ili bar, u krajnjem
slučaju, oni poseduju snažan osećaj za animističku
sklonost kod stvari, pa se, gonjeni snagom ovog osećaja,
odaju kocki. Isti je slučaj i u
pogledu antropomorfizma kod ove klase. Oni od njih koji
odustaju od svog pripadništva nekoj veri obično
pristupaju nekoj od naivno i postojano
antropomorfističkih
vera; relativno je malo ljudi od sporta koji će tražiti du
hovnu utehu u manje antropomorfističkim kultovima,
takvima kao što su unitarci ili univerzalisti.
U tesnoj vezi s ovom srodnošću antropomorfizma i
junaštva jeste činjenica da antropomorfistički kultovi
deluju u smislu očuvanja, ako ne i pokretanja navika
mišljenja koje su pogodne za režim društvenog položaja.
U po-

280
gledu ovog momenta, sasvim je nemoguće reći gde se
završava disciplinski efekat kulta, a gde počinje dokaz
jedinstva varijacija kod nasleđenih osobina. U svom
najfinijem razvitku, pljačkaški temperamenat, osećaj
društvenog položaja i antropomorfistički kult — svi
zajedno pripadaju varvarskoj kulturi, a postoji nešto kao
uzajamni uzročni odnos između ove tri pojave kako se
one manifestuju u zajednicama na tom kulturnom nivou.
Način na koji se one ponavljaju u međusobnom odnosu u
navikama i sposobnostima pojedinaca i klasa u današnje
vreme takav je da podrazumeva sličan uzročni ili
organski odnos između istih psiholoških pojava
posmatranih kao osobine ili navike pojedinca. Na jednom
mestu dosadašnjeg našeg razmatranja videlo se da odnos
društvenog položaja, kao karakteristika društvene
strukture, predstavlja posledicu pljačkaške navike života.
U pogledu svoga porekla on je suštinski razrađeni izraz
pljačkaškog stava. S druge strane, antropomorfistički
kult je kod detaljiziranih odnosa društvenog položaja
nametnut koncepciji natprirodne, neobjašnjive sklonosti
materijalnih stvari. Pre
ma tome, u pogledu spoljnih činjenica njegovog izvođenja,
kult se može shvatiti kao izdanak ukorenjenog animistič
kog osećaja kod arhaičnog čoveka, koji je osećaj definisan
i u izvesnom stepenu transformiran pljačkaškim
navikama života, a kao rezultat toga imamo
personifikovanu natprirodnu silu, kojoj se pripisuje
obdarenost punim zbirom navika mišljenja koje
karakterišu čoveka pljačkaške kulture.
Prema tome, krupnije psihološke karakteristike u
ovom slučaju koje imaju neposredan uticaj na
ekonomsku teoriju i koje, prema tome, treba imati u vidu,
jesu:
a) Kao što se vidi iz jedne od ranijih glava, pljač
kaške, takmičarske navike mišljenja koje se ovde
nazivaju junaštvom predstavljaju samo jednu varijantu

464
opšteljudskog instinkta radinosti, koji je pao u tu
specifičnu formu vođen navikom invidioznog poređivanja
lica.
b) Odnos društvenog položaja je formalni izraz tak-
vog invidioznog poređivanja koje je na dužan način iz-
mereno i gradirano prema sankcionisanom obrascu.
c) Antropomorfistički kult, bar u danima svoje po-
četne snage, jeste institucija čiji je karakterističan ele-

465
menat odnos statusa između ljudskog bića kao nižeg i
personifikovano natprirodne sile kao više.
Imajući ovo u vidu, ne treba da predstavlja teškoću
ustanovljavanje intimnog odnosa koji postoji između ove
tri pojave ljudske prirode i ljudskog života; ovaj odnos se
uzdiže do identičnosti u nekim od njegovih suštinskih
elemenata. S jedne strane, sistem statusa i pljačkaških
navika života predstavljaju izraz instinkta radinosti u
obliku u kome se on formira u uslovima običaja
invidioznog
poređenja. S druge strane, antropomorfistički kult i
običaj verskih obreda izraz su čovekovog animističkog
osećaja za sklonost kod materijalnih stvari, razrađenog
pod rukovodstvom suštinski istog opšteg običaja
invidioznog
poređenja. Ove dve kategorije — takmičarske životne
navike i običaj verskih obreda — treba zato shvatiti kao
komplementarne elemente varvarskog tipa ljudske
prirode i njegovih savremenih varvarskih varijanti. Ove
kategorije su izrazi uveliko istog okvira sposobnosti, koje
su se formirale kao odgovor na različite nizove podsticaja.
 Glava XII

VERSKIOBREDI
Ako nadohvat pogledamo neke momente savremenog
života, odmah ćemo zapaziti organsku vezu
antropomorfističkih kultova s varvarskom kulturom i
temperamentom. To može, isto tako, poslužiti da vidimo u
kakvom su odnosu ostaci i efikasnost kultova i njihovi
pre-
ovlađujući verski obredi prema instituciji dokoličarske
klase i prema pokretačkim snagama koje stoje iza te
institucije. Bez ikakve namere da se preporučuju ili
omalovažavaju radnje i običaji o kojima će se govoriti pod
poj
mom verskih obreda, ili duhovne i intelektualne osobine
čiji izraz ovi obredi predstavljaju — svakodnevne pojave
postojećih antropomorfističkih kultova mogu se
razmatrati sa gledišta interesa koji one imaju za
ekonomsku teoriju. Ono o čemu se na ovom mestu može
s pravom govoriti jesu spoljnje, opipljive karakteristike
verskih obreda. Moral, kao i verska vrednost pobožnog
života leže
van dometa našeg razmatranja. Naravno, ovde se ne
tretiraju ni pitanja koja se tiču istinitosti ili lepote religija
na temelju kojih baziraju kultovi. Pa čak i njihovo
udaljenije ekonomsko ponašanje ne može se ovde
razmatrati; taj predmet je i suviše skriven i ima i suviše
ozbiljan smisao i značenje da bi se tretirao u ovako
površnom i kratkom prikazu.
U jednoj ranijoj glavi već je nešto rečeno o uticaju
koji novčani standardi vrednosti vrše na procese
evaluacije, koji se vrši na drugim osnovama, koje nemaju
veze s novčanim interesom. Ovaj odnos nije u potpunosti
je-

467
dnostran. Na ekonomske standarde ili kanone evaluacije,
opet, s druge strane, utiču vanekonomski standardi
vrednosti. Naši sudovi o ekonomskom ponašanju
činjenica formiraju se u izvesnom stepenu pod uticajem
dominantne prisutnosti ovih važnijih interesa. Postoji
zaista gledište prema kome je ekonomski interes od
važnosti jedino ukoliko je podređen ovim višim,
neekonomskim in
teresima. Prema tome, radi ciljeva ovoga prikaza,
potrebno je da se izoluje ekonomski interes ili ekonomsko
pona
šanje ovih pojava antropomorfističkih kultova. Potreban
je izvestan napor da bi se čovek lišio ozbiljnijeg gledišta i
da se postigne ekonomsko ocenjivanje ovih činjenica sa
što je moguće manje predrasuda koje potiču od viših
interesa, stranih ekonomskoj teoriji.

Iz razmatranja sportskog temperamenta videli smo

da upravo shvatanje o animističkoj sklonosti kod
materijalnih stvari i događaja pruža duhovnu bazu za
kockarske navike kod sportskog čoveka. Sa gledišta
ekonomije ovo shvatanje sklonosti je u suštini isti onaj
psihološki
elemenat koji se javlja u različitim oblicima kod
animističkih verovanja i antropomorfističkih religija. U
onoj
meri u kojoj se odnosi na te opipljive psihološke
karakteristike kojima treba da se bavi ekonomska teorija,
kockarski duh koji prožima sportski elemenat gubi se
neosetno i postepeno u pravcu takvog mentaliteta koji
nalazi zadovoljenje u verskim obredima. Gledan sa
stanovišta ekonomske teorije, sportski karakter se gubi i
prelazi u karakter pobožnog vernika. Gde god se desilo da
bar donekle postojana tradicija pomaže razvijanje
animističkog shvatanja kod čoveka, ovo shvatanje se
razvilo u manje ili više izraženo verovanje u natprirodnu
ili hiperfizičku silu, s nekom vrstom antropomorfističkog
sadržaja. A tamo gde je to slučaj obično postoji vidljiva
naklonost tome da se učini pogodba s natprirodnom
silom putem oprobanog načina pristupa i pomirenja.
Ovaj elemenat umilostivljavanja i laskanja ima mnogo
toga zajedničkog s grubljim oblicima poštovanja
božanstva — ako ne po istorijskom poreklu, a ono bar po
stvarnom psihološkom sadržaju. On se očigledno gubi i
prelazi uz neprekinut

284
kontinuitet u ono što je priznato za sujeverne običaje i
verovanje, te na taj način opravdava svoje polaganje
prava na srodstvo s grubljim antropomorfističkim
kultovima.
Kockarski ili sportski temperament, prema tome,
sadrži neke od bitnih psiholoških elemenata koji
sačinjava
ju vernika koji se pridržava pravila pobožnosti, s tim što
je glavna tačka podudarnosti verovanje u jednu
nedokučivu sklonost ili natprirodno posredovanje u toku
događa
ja. Sa gledišta kockarske prakse, verovanje u
natprirodnu silu može biti, i obično jeste, bliže
formulisano, naročito u pogledu navika mišljenja i
životnog obrasca koji se pri
pisuje natprirodnom posredniku; ili, drugim recima, u
pogledu njegovog moralnog karaktera i cilja zbog koga se
on meša u događaje. U pogledu individualnosti ili ličnosti
sile čiju prisutnost kao sreću, šansu, urok ili maskotu
itd. sportski čovek oseća i ponekad je se plaši i nastoji da
je izbegne, njegova gledišta su isto tako manje specifična,
manje integrirana i izdiferencirana. Osnovu za njegovu
kockarsku aktivnost velikim delom predstavlja prosto
izvestan instinktivni osećaj prisustva uvrežene vanfizičke
i presudne snage ili sklonosti kod stvari ili situacija, koja
se teško može prepoznati kao lični posrednik. Čovek koji
voli da se kladi je ne tako retko i čovek koji veruje u
sreću, u ovom naivnom smislu, a istovremeno i prilično
nepokolebiv pripadnik nekog oblika prihvaćene religije.
On je naročito sklon da tu religiju prihvati u onoj meri u
kojoj se ona tiče nedokučive snage i samovoljnih navika
božanstva kome je on poklonio svoje poverenje. U tak
vom slučaju njime ovladavaju dve, a nekada i više od dve
različite faze animizma. U stvari, potpune serije
suksesivnih faza animističkog verovanja mogu se naći u
duhovnoj strukturi svake zajednice, koja se bavi
sportom. Takav lanac animističkih koncepcija će
sačinjavati najelementarniji oblik instinktivnog osećanja
za sreću i šansu i slučajnu nuždu na jednom kraju
serija, zajedno sa sa
vršeno razvijenim antropomorfističkim božanstvom na
drugom kraju, sa svim međustadijumima integracije.
Zajedno s ovim verovanjima u natprirodnu silu ide
instink
tivno oblikovanje ponašanja, kako bi se ono uskladilo sa
naslućenim zahtevima srećne šanse, s jedne strane, i više

285
ili manje pobožno pokoravanje-nedokučivim odlukama
božanstva, s druge strane.
U ovom pogledu postoji srodnost između sportskog
temperamenta i temperamenta prestupničkih klasa; a
oba ova temperamenta su, opet, u srodstvu s
temperamentom koji naginje nekom antropomorfističkom
kultu. I prestupnik i čovek koji se bavi sportom u
prošeku su više
skloni da budu pripadnici neke priznate religije, a isto
tako su u priličnoj meri pre spremni da se odaju verskim
obredima nego što je to slučaj s opštim prošekom
zajednice. Isto tako se može zapaziti da oni članovi ovih
klasa koji ne veruju pokazuju više naklonosti da postanu
obraćenici neke priznate veroispovesti nego što je to
slučaj s prosečnim nevernicima. Ovu zapaženu činjenicu
priznaju i pobornici sportova, naročito kada hoće da se
opravda
ju za naivnije pljačkaške, atletske sportove. Zaista,
prilično se insistira na tvrđenju da se kao pohvalna
karakteristika sportskog života može navesti činjenica da
su stalni učesnici u atletskim igrama u izvesnom stepenu
posebno odani pobožnim manifestacijama. Takođe se
može primetiti da kult kome ljudi od sporta i pljačkaške
prestupničke klase pripadaju ili za koje se obraćenici iz
tih klasa najobičnije vezuju, obično nije jedan od onih
takozvanih viših religija, nego kult kod koga je reč o
potpuno antropomorfističkom božanstvu. Arhaična,
pljačkaška ljudska priroda nije zadovoljna nerazumljivim
predstavama razdvojene ličnosti koja se pretvara u
predstavu kvantitativnog, uzročnog toka stvari, takvog
kakav spekulativne, eg-
zoterične religije hrišćanstva pripisuju Prvom uzroku,
Univerzalnom umu, Duši sveta ili Duhovnom aspektu.
Kao primer kulta s karakterom koji odgovara navikama
mišljenja jednog atlete ili prestupnika može se navesti
ona grana borbene crkve koja je poznata kao Vojska
spasa. Članovi Vojske spasa se u izvesnoj meri regrutuju
iz redova prestupnika iz nižih klasa, a, izgleda, da nju
takođe sačinjava, naročito u pogledu oficira, veći broj
ljudi sa sportskom prošlošću nego što bi to trebalo da
bude s obzirom na srazmeran broj takvih ljudi među
celokupnim stanovništvom zajednice.
Atletika na koledžima takođe pruža dobar primer u
prilog ovde iznetog mišljenja. Zastupnici pobožnog ele-

286
menta u životu na koledžima upinju se da dokažu — a
izgleda da ne postoje osnovani razlozi da se ovo njihovo
tvrđenje opovrgne — da je željeni atletski materijal koji
pruža svaki studentski kolektiv u ovoj zemlji istovremeno
pretežno religiozan; ili bar da se taj elemenat odaje
verskim obredima u većoj meri nego što je to slučaj s
prosekom onih studenata koji imaju manje interesa za
atletiku i druge sportove koji se neguju u koledžima. To
je tačno ono što se i može očekivati na bazi našeg
teoretskog izlaganja. Ovde se može napraviti uzgredna
primedba da se s jedne tačke gledišta smatra da ovo baca
povoljno svetio na sportski život u koledžima, na atletske
igre i na ona lica koja se bave ovim stvarima. Događa se
ne tako retko da se na koledžima ljudi od sporta
posvećuju religioznoj propagandi ili kao stalnom pozivu
ili kao uzgrednom zanimanju. Lako je zapaziti da oni u
tom slučaju najpre postaju propagatori nekog od
antropomorfističkih kultova. Oni su u svom učenju jako
naklonjeni to
me da uglavnom insistiraju na ličnom odnosu statusa
koji postoje između antropomorfističkog božanstva i
ljudskog podanika.
Ovaj intimni odnos između atletike i verskih obreda
među ljudima sa koledža jeste činjenica koja je dovoljno
notorna; međutim, taj odnos ima posebnu
karakteristiku, na koju nije skretana pažnja iako je ona
sasvim
očigledna. Religiozni zanos koji u velikoj meri prožima
sportski elemenat na koledžima naročito je sklon da dođe
do izražaja u vidu pobožnosti bez pogovora i naivnog i
dobrovoljnog potčinjavanja proviđenju. Zato taj elemenat
najradije traži učlanjenje u neku od onih laičkih
religioznih organizacija koje se bave širenjem svakome
razumljivih oblika vere — kao što su, na primer:
Hrišćanska zajednica mladih ljudi ili Društvo mladih
ljudi za hrišćanska dela. Ove laičke organizacije su
organizovane da bi unapređivale „praktičnu" religiju; a
baš kao u nameri da podupru naša tvrđenja i da čvrsto
ustanove blizak odnos koji postoji između sportskog
temperamenta i arhaične pobožnosti, ova laička verska
tela obično posvećuju znatan deo svojih napora
unapređenju atletskih takmičenja i sličnih igara šanse i
veštine. Čak se može reći da se sportovi ove vrste
shvataju tako kao da imaju izvestan zna287
čaj, kao sredstvo, za sticanje božje milosti. Oni su
očigledno korisni kao sredstvo za obraćanje i kao
sredstvo za držanje jednom obraćenih u pobožnom
stanju. To znači da igre koje razvijaju i vežbaju
animistička shvatanja i takmičarsku sklonost pomažu da
se formiraju i očuvaju
one navike mišljenja kojima su po ćudi kultovi
pristupačniji za šire slojeve. Otuda u rukama laičkih
organizacija ove sportske aktivnosti vrše ulogu
novicijata,138
ili sredstva za uvođenje u ono puno
razvijanje života duhovnog statusa, koje je privilegija
samo potpuno posvećenog.
Da je vežbanje i razvijanje takmičarskih i nižih
animističkih sklonosti u suštini korisno za postizanje
pobožnosti izgleda da je van svake sumnje, jer
sveštenstvo mnogih veroispovesti u ovom pogledu sleduje
primeru laičkih organizacija. Naročito su one crkvene
organizacije koje stoje najbliže laičkim organizacijama po
svom insistiranju na praktičnoj religiji učinile izvestan
put u pravcu
prihvaćanja ovakve ili analogne prakse u vezi s
tradicionalnim verskim obredima. Tako postoje „brigade
dečaka" i druge organizacije, sve pod klerikalnom
sankcijom, koje deluju u smislu razvijanja takmičarske
sklonosti i osećaja za status kod mladih članova pastve.
Ove pseudomilitarističke organizacije teže da razrade i
naglase sklonost takmičenju i invidioznom poređenju,
kako bi pojačale urođenu sposobnost za uočavanje i
odobravanje odnosa ličnog gospodarenja i podređenosti.
A vernik je savršena osoba za pokornost i za prihvatanje
kazne uz dobru volju.

138 Novicijat — rok iskušeništva onih koji se spremaju za

sveštenika. — Prim. prev.

288
 Međutim, navike mišljenja koje se unapređuju i
čuvaju ovakvom praksom čine samo polovinu suštine
antropomorfističkih kultova. Drugi, komplementarni deo
pobožnog života — animistička mentalna orijentacija —
angažuje se i čuva drugom vrstom prakse, koja se
organizuje pod klerikalnom sankcijom. To je vrsta
kockarske prakse, za koju se kao tipičan primer mogu
uzeti crkvene dobrotvorne zabave ili lutrije. Kao znak
stepena zakonitosti ovakve prakse u vezi s pravim
verskim obredima,
treba primetiti da ovakve lutrije, kao i slične trivijalne
prilike za kockanje, izgleda da sa više efekta nailaze na
prijem kod glavnine članova religioznih organizacija nego
što je to slučaj sa osobama čiji je način mišljenja manje
orijentisan na pobožnost.
Izgleda da sve ovo dokazuje da, s jedne strane, isti
onaj temperamenat koji čini ljude sklonima sportovima
isto tako ih čini sklonima antropomorfističkim kultovima,
a, s druge strane, da navikavanje na sportove, naročito
možda na atletske sportove, deluje u smislu razvijanja
sklonosti koje nalaze zadovoljenje u verskim obredima.
Obrnuto, isto tako izgleda da navikavanje na ove obrede
pospešuje porast sklonosti atletskim i svim drugim
igrama koje dozvoljavaju da dođe do izražaja običaj
invidioznog poređenja i obraćanja na sreću. Suštinski
uzev, pot
puno isti niz sklonosti dolazi do izražaja u oba ova pravca
duhovnog života. Takva varvarska ljudska priroda — u
kojoj nadvladavaju pljačkaški instinkt i animistički način
mišljenja — normalno je sklona oboma. Za pljačkaški
način mišljenja vezan je naglašen osećaj za lično
dostojanstvo i za relativan položaj pojedinaca. Socijalna
struktura u kojoj su pljačkaške navike bile dominirajući
faktor u formiranju institucija jeste, svakako, struktura
zasnovana na statusu. Preovlađujuća norma u životnom
obrascu pljačkaške zajednice jeste odnos višeg i nižeg,
plemenitog i prostog po poreklu, dominirajućih i
podređenih lica i klasa, gospodara i roba.
Antropomorfistički kultovi potiču iz toga stadijuma
proizvodnog razvitka i njih su oblikovali isti obrasci
ekonomske diferencijacije — diferencijacije u potrošača i
proizvođača — tako da su i oni prožeti istim dominantnim
principom gospodarenja i podređenosti. Ovi kultovi
pripisuju svom božanstvu način mišljenja koji odgovara
stadijumu ekonomske diferencijacije na kome su se ti
kultovi formirali. Shvata se da je antropomorfističko
božanstvo cepidlački nastrojeno u svim pitanjima
starešinstva i da je sklono gospodarskim manifestacijama
i samovoljnom ispoljavanju moći — uobičajenom
pribegavanju sili kao konačnom arbitru.
U docnijem i zrelijem formulisanju
antropomorfističkih veroispovesti taj običaj dominacije
koji je pripisi
van božanstvu, koje je, po pravilu, bilo strašno po izgledu
i posedovalo zagonetnu moć, prekršten je u pojam „boga
19 Teorija dokoličarske klase

289
oca". Duhovni stav i sklonosti koje se pripisuju
natprirodnom posredniku još su uvek onakve kakve
treba da budu pod režimom statusa, ali one sada
poprimaju patrijarhalnu boju kvazimiroljubivog
stadijuma kulture. Ipak treba primetiti da čak i u ovoj
poodmakloj fazi razvitka kulta obredi u kojima pobožnost
nalazi svoj izraz i dalje te
že umilostivljavanju božanstva veličanjem njegove snage i
slave i izražavanjem podređenosti i privrženosti. Čin u-
milostivljavanja, odnosno bogosluženja tako je smišljen
da se obraća na osećaj statusa koji se pripisuje
nedokučivoj sili kojoj se obraćamo. Formule
umilostivljavanja koje su još uvek u modi takve su da
nose i impliciraju invidiozno poređenje. Lojalna
privrženost ličnosti jednog antropomorfističkog božanstva
obdarenog takvom arhaičnom ljudskom prirodom
podrazumeva iste arhaične sklonosti kod vernika. Sa
gledišta ekonomske teorije, odnos privrženosti, bez obzira
bilo to prema fizičkoj ili nematerijalnoj ličnosti, treba
shvatiti kao jednu varijantu one lične podređenosti koja
sačinjava tako značajan deo pljačkaškog i
kvazimiroljubivog obrasca života.
Varvarska koncepcija o božanstvu kao o ratničkom
poglavici sklonom bahatom načinu vladavine umnogome
je ublažena zahvaljujući blažim manirima i trezvenijim
životnim navikama, koje karakterišu one kulturne faze
koje leže između ranog pljačkaškog stadijuma i današ
njice. Međutim, čak i posle ovog pročišćavanja verničke
mašte i posle odgovarajućeg ublažavanja grubljih osobina
i vladanja i karaktera koji se stalno pripisivao božanstvu
još uvek se u narodnom shvatanju božanske prirode i
temperamenta zadržao vrlo bitan ostatak varvarske
koncepcije. Tako, na primer, dolazi do toga da su u
karakterizaciji božanstva i njegovih odnosa prema
procesu ljudskog života govornici i pisci još uvek u stanju
da efektivno upotrebe sinonime pozajmljene iz rečnika
rata i pljačkaškog načina života, kao i izraze koji sadrže
invidiozno poređenje. Govorne figure ovakvog smisla
efektno se upotrebljavaju čak i u obraćanju manje
ratničke nastrojenoj savremenoj publici, koja se sastoji
od pripadnika bližih varijanti verovanja. Ovakva
efektivna upotreba varvarskih epiteta i izraza za
poređenje od strane javnih govornika dokazuje da je
savremena generacija zadržala

290
živo poštovanje za dostojanstvenost i vrednost
varvarskih vrlina. A to takođe dokazuje da postoji
izvestan stepen podudarnosti između pobožnog
stanovništva i pljačkaškog načina mišljenja. Tek kada
dublje razmisle, ukoliko uopšte do toga dođe, pobožna
mašta savremenih vernika će se revoltirati na
pripisivanje divljačkih i osvetničkih emocija i radnji
predmetu njihovog obožavanja. Stvar je opšteg zapažanja
da prema popularnom shvatanju krvoločni epiteti,
primenjeni na božanstvo, imaju visoku estetsku i
počasnu vrednost. To znači da su sugestije koje ti epiteti
nose veoma prihvatljive za naša spontana
shvatanja.

Moje oči su videle slavu dolaska Gospodovog;

On gazi berbu krcatu grozdovima besa;
On je pustio kobnu munju svog strašnog britkog
mača; Njegova istina korača napred.

Način mišljenja koji rukovodi vernikom nalazi se na

nivou arhaičnog životnog obrasca koji je očuvao ogroman
deo svoje korisnosti za ekonomske uslove kolektivnog
života danas. U onoj meri u kojoj se ekonomska or
ganizacija slaže sa uslovima kolektivnog života danas,
ona je nadživela režim statusa i u sebi nema korisne
uloge ni mcsta za odnos lične podređenosti. Što se tiče
ekonomske efikasnosti zajednice, osećanje lične
podaničke privrženosti i opšti način mišljenja čiji je izraz
ovaj osećaj predstavljaju preživele ostatke koji opterećuju
teren i isprečavaju se na putu odgovarajućeg
prilagođavanja ljudskih institucija postojećoj situaciji.
Način mišljenja koji najbolje odgovara ciljevima
miroljubive, proizvodne zajednice jeste onaj
temperamenat koji poštuje činjenično stanje i koji
priznaje vrednost materijalnih činjenica, prosto tako kao
da su one nesagledive stvari u mehaničkom toku stvari.
To je tako orijentisan um koji ne pripi
suje instinktivno animističku sklonost stvarima niti
pribegava natprirodnoj intervenciji kao objašnjenju za
neku zbunjujuću pojavu, niti pak zavisi od neke
nevidljive ruke da bi oblikovao tok događaja kako bi on
odgovarao ljudskim potrebama. U interesu potreba
najviše ekonom291
ske efikasnosti u modernim uslovima, svetski proces se
mora po navici shvatiti jezikom kvantitativne, neutralne
sile i toka stvari.
Posmatrano sa gledišta kasnijih ekonomskih sila, na
pobožnost treba, možda u svim slučajevima, gledati kao
na preživeli zaostatak iz jedne ranije faze društvenog
života — kao na znak zaustavljenog duhovnog razvitka.
Naravno, isto tako je tačno da u zajednici gde je
ekonomska struktura još uvek u suštini sistem statusa,
gde se stav prosečnih ljudi zajednice, prema tome,
oblikuje i prilagođava odnosu lične dominacije i lične
podređenosti, ili gde je iz bilo kojih drugih razloga —
tradicije ili nasleđe-
nih sposobnosti, — stanovništvo u celini naklonjeno
verskim obredima. Tamo, naravno, pobožni način
mišljenja svakog pojedinca, ukoliko ne prelazi granice
prosečnog u toj zajednici, mora da se shvati prosto kao
jedan
detalj preovlađujućeg načina života. U tom svetlu,
pobožan pojedinac u pobožnoj zajednici ne' može se
nazvati slučajem nazadnosti, pošto on stoji uporedo sa
prošekom zajednice. Međutim, ako stvar posmatramo sa
stanovišta savremene proizvodne situacije, onda svaka
izuzetna pobožnost — pobožna revnost koja znatno
premašuje prosečan nivo pobožnosti unutar zajednice —
može slobodno da se okarakteriše kao atavistička
osobina u svakom slučaju.
Naravno da je isto tako dozvoljeno razmatranje ovih
pojava s druge tačke gledišta. One se mogu oceniti u
neku drugu svrhu, i karakterizacije koje se ovde daju
mogu se preokrenuti. Govoreći sa gledišta verskog
interesa ili interesa pobožnosti, može se sa istom
uverljivošću reći da duhovni stav koji se odgaja u ljudima
u uslovima savremenog proizvodnog života nije pogodan
za slobodan razvitak verskog života. Razvitku
proizvodnog procesa može se u poslednje vreme s pravom

484
prebaciti da njegova disciplina teži „materijalizmu",
eliminaciji sinovlje ljubavi i poštovanja. I sa estetske
tačke gledišta, opet,
može se reći nešto slično. Međutim, koliko god bila
priznata i vredna ova i ovakva razmatranja sa tih tačaka i
gledišta, ona ne bi bila na mestu u ovoj našoj raspravi,
koja se isključivo tiče ocenjivanja ovih pojava sa
ekonomske tačke gledišta.

485
 Ozbiljan ekonomski značaj antropomorfističkog
načina mišljenja i odavanja verskim obredima mora da
posluži kao izvinjenje što i dalje govorimo o predmetu
koji ne može da, svakako, ne bude neprikladan i
neukusan za razmatranje, posmatran kao ekonomska
pojava u zajednici koja je toliko pobožna kao što je to
slučaj s našom. Verski obredi su od ekonomskog značaja
kao pokazatelj prateće varijante temperamenta, koja ide
uz pljačkaški način mišljenja i koja tako pokazuje
prisustvo osobina
koje nisu od koristi za proizvodnju. Verski obredi
pokazuju prisustvo mentalnog stava koji ima izvesnu
vlastitu ekonomsku vrednost zahvaljujući svom uticaju
na proizvodnu korisnost pojedinca. Međutim, oni su isto
tako od značaja, i to neposrednijeg, u modifikovanju
ekonomskih aktivnosti zajednice, naročito u pogledu
raspodele i potrošnje robe.
Naj očiglednije ekonomsko ponašanje ovih obreda
može se posmatrati u verskoj potrošnji robe i usluga.
Potrošnja ceremonijalnih stvari koju zahteva svaki kult u
vidu oltara, hramova, crkava, odežde, žrtvovanja,
sakramenata, prazničnog odela itd. ne služi nikakvom
neposrednom materijalnom cilju. Prema tome, sve te
materijalne stvari se mogu, a da se ne podrazumeva
nikakvo osuđivanje, široko okarakterisati kao primerci za
isticanje rasipništva. Nešto slično važi u uopštenom
smislu i za lične usluge koje se troše pod ovim vidom —
kao, na primer: obrazovanje sveštenika, sveštenička
služba, hodočašća, postovi, praznici, kućne molitve i
slično. Istovremeno ovi obredi, čije izvršenje dovodi do
ove potrošnje, služe za proširivanje i produžavanje mode
ovakvih načina mišljenja, na kojima počivaju
antropomorfistički kultovi. Znači da oni podstiču načine
mišljenja koji su karakteristični za režim društvenog
statusa. Oni utoliko predstavljaju prepreku za
najefektivniju organizaciju
proizvodnje u savremenim okolnostima, i zato su, u
prvom redu, antagonistički u odnosu na razvitak
ekonomskih institucija u pravcima koje zahteva današnja
situacija. Sa naše tačke gledišta, indirektne kao i
direktne posledice ove potrošnje imaju karakter
ograničenja ekonomske efikasnosti zajednice. Prema
tome, prema ekonomskoj teoriji i posmatrana po svojim
najbližim posle-

293
dicama, potrošnja robe i rada u službi nekog
antropomorfističkog božanstva znači snižavanje
vitalnosti zajednice. Koje su udaljenije, indirektne i
moralne posledice ove vrste potrošnje — ne može se
kratko i jezgrovito reći, i to predstavlja pitanje koje se na
ovom mestu ne može razmatrati.
Međutim, biće na mestu da se razmotri opšti
ekonomski karakter verske potrošnje u poređenju s
potrošnjom u druge svrhe. Ukazivanje na granice u
kojima se kreću motivi i ciljevi iz kojih proizlazi verska
potrošnja robe pomoći će u ocenjivanju vrednosti kako
same ove potrošnje tako i opšteg načina mišljenja kojem
je ova potrošnja srodna. Postoji veoma upečatljiv
paralelizam, ili, još pre, bitna identičnost motiva, između
potrošnje namenjene služenju antropomorfističkom
božanstvu i one koja je namenjena služenju gospodina
dokoličara — poglavice ili patrijarha — u višoj klasi
društva tokom varvarske kulture. Kako u slučaju
poglavice tako i u slučaju božanstva, u korist ličnosti
kojoj se služi izdvajaju se i stavljaju joj se na
raspoloženje skupe zgrade. Ove zgrade, kao i svi
predmeti koji ih dopunjavaju u služenju, ne smeju biti
prosti po vrsti ni po stepenu; oni uvek pokazuju velik
elemenat isticanja rasipništva. Isto tako se može
primetiti da su verske zgrade, po svojoj građi i opremi po
pravilu, arhaične. Takođe i sluge, bilo da služe poglavicu
ili
božanstvo, moraju da se prikazuju pred gospodarem
odeveni u odeću naročitog, iskićenog karaktera.
Karakteristična ekonomska osobina ove odeće je više
nego obično naglašeno isticanje rasipništva, zajedno sa
sekundarnom osobinom — naglašenijom kada je reč o
svešteničkim slugama nego u slučaju slugu ili dvorana
varvarskog vladara — da ovo dvorsko odelo mora uvek u
izvesnom stepenu pripadati arhaičnoj modi. Isto tako i
odelo koje nose laički članovi zajednice kada pristupaju

488
božanstvu ili vladaru treba da bude skupocenije nego što
je njihovo svakodnevno odelo. I u ovom slučaju, opet,
jasno je naznačen paralelizam između običaja koji
vladaju u poglavičinoj prostoriji za prijem i onih koji
vladaju u svetilištu. U ovom pogledu se zahteva izvesna
ceremonijalna „čistoća" odeće, čija je osnovna
karakteristika u ekonomskom smislu da odeća koja se
nosi u ovim prilikama tre-

489
ba da što je moguće manje sugeriše bilo kakvo
proizvodno zanimanje ili bilo kakvo uobičajeno odavanje
takvim zanimanjima koja su od materijalne koristi.
Ovaj uslov isticanja rasipništva i ceremonijalne
čistoće od svakog traga radinosti proširuje se takođe na
odeću, a u manjem stepenu i na hranu, koji se
upotrebljavaju na dane praznika, to jest u dane koji su
odvojeni — kao tabu — za božanstvo ili za nekog člana iz
nižih redova natprirodne dokoličarske klase. Prema
ekonomskoj teoriji, posvećeni praznici se, očigledno,
tumače kao doba zastupničke dokolice koja se vrši za
božanstvo ili sveca u čije ime je tabu nametnut i za čije
dobro ime se shvata da vredi uzdržavanje od svakog
korisnog napora u te dane. Karakteristična osobina svih
takvih sezona pobožne zastupničke dokolice jeste manje
ili više strog i rigorozan tabu na svaku aktivnost koja
može biti od koristi ljudima. U slučaju posta, isticanje
uzdržavanja od unosnih zanimanja i od svih nastojanja
koja (materijalno) unapređuju ljudski život je dalje
naglašena obaveznim uzdržavanjem od takve potrošnje
koja bi doprinela ose-
ćaju udobnosti ili potpunost potrošačevog života.
U zagradama možemo primetiti da su i svetovni
praznici istog porekla, samo što je iznalaženje tog porekla
malo komplikovanije. Oni su postepeno nastali od pravih
svetih dana, putem prelazne vrste polusvetih rođendana
kraljeva i velikih ljudi koji su u izvesnoj meri bili
kanoniziram, do namerno izmišljenih praznika koji su
izdvojeni
kako bi doprineli ugledu nekog značajnog događaja ili
nekog jako važnog događaja, kojima takvi dani treba da
čine čast ili za čiju slavu se veruje da tu čast treba
obnoviti. Ovo dalje prefinjavanje u upotrebi zastupničke
dokolice kao sredstva za uvećavanje ugleda neke pojave
ili datuma vidi se u svom najboljem obliku u njegovoj
najskorašnjijoj primeni. U nekim zajednicama je jedan

490
dan zastupničke dokolice odvojen kao Dan rada. Ovaj
obred je zamišljen da uveća prestiž pojma rada
arhaičnim,
pljačkaškim metodom obaveznog uzdržavanja od svakog
korisnog rad. Ovom datumu rada kao opšteg pojma
pripisuje se ugled čiji atribut je novčana snaga, koja je
istaknuta i dokazana uzdržavanjem od rada.

491
 Sveti praznici, kao i praznici uopšte, imaju prirodu
danka koji je nametnut narodu kao celini. Danak se
plaća u vidu zastupničke dokolice, a počasna posledica
koja iz toga proizlazi pripisuje se ličnosti ili činjenici u
čiju čast je praznik i ustanovljen. Takav namet
zastupničke dokolice po pravu pripada svim članovima
natprirodne dokoličarske klase i neophodan je za njihovo
dobro ime. „Un saint qu'on ne chome pas" — zaista je 139

svetac koji je pao na niske grane.

Pored ovog danka zastupničke dokolice koji se
nameće laicima, postoje takođe naročite klase lica —
različiti stepeni sveštenika i redovnika — čije celokupno
vreme se izdvaja za sličnu službu. Sveštenička klasa ne
samo da je obavezna da se uzdržava od vulgarnog rada,
naročito ukoliko je on unosan ili se shvata da doprinosi
privremenom blagostanju čovečanstva. Tabu u slučaju
svešteničke klase ide još dalje i dodaje se jedna finesa u
obliku zabrane da se traži bilo kakva svetovna zarada čak
i u onim slučajevima kada se do nje može doći bez
ponižavajuće primene radinosti. Smatra se da nije
dostojno sluge božanstva, ili, bolje, da nije dostojno
ugleda božanstva čiji je on sluga da traži materijalnu
zaradu ili se bavi mislima o svetovnim ovozemaljskim
stvarima. „Od svih stvari za preziranje, čovek koji se pravi
da služi boga, a služi svojim vlastitim udobnostima i
ambicijama, najviše je za preziranje."
Postoji jedna diskriminaciona granica, koju
odnegovan ukus u stvarima verskih obreda može s
lakoćom da povuče između takvih radnji i ponašanja koja
dovode do potpunosti ljudskog života i takvih koja
doprinose samo slavi antropomorfističkog božanstva; a
aktivnost svešteničke klase prema idealnom varvarskom
obrascu nalazi

139 Svetac u čiji dan se radi. — Prim. prev.

492
se potpuno na ovoj drugoj strani te granice. Ono što
spada u domet ekonomije nalazi se ispod pravog nivoa
brige i interesa sveštenstva u njegovom najboljem vidu.
Tak
vi očigledni izuzeci od ovog pravila — kakvi se mogu naći,
na primer, kod nekih srednjovekovnih redova kaluđera
(čiji su članovi stvarno radili sa nekom korisnom svrhom)
— teško da mogu da pobiju pravilo. Ti periferijski

493
redovi svešteničke klase nisu sveštenički elemenat u
punom značenju reči. Isto tako se može zapaziti da su ovi
sumnjivi sveštenički redovi, koji su odobravali svojim
članovima da zarađuju za život, postali nepoštovani time
što su vređali smisao za prigodnost zajednica u kojima
su postojali.
Sveštenik ne treba da zapošljava svoje ruke
mehaničkim produktivnim radom; ali on treba da troši u
velikoj meri. Međutim, čak i u pogledu njegove potrošnje,
treba primetiti da ona sme da uzme samo takve oblike
koji neće očigledno doprinositi njegovoj vlastitoj
udobnosti i potpunosti života; ona treba da se saglasi s
pravilima koja regulišu pitanje zastupničke potrošnje,
kako je to objašnjeno u jednoj ranijoj glavi koja se ticala
ovog pitanja. Obično se ne smatra pristojnim u redovima
svešteničke klase izgledati uhranjeno ili u veselom
raspoloženju. U stvari, u mnogim striktnijim kultovima
zabrana protiv svake druge osim zastupničke potrošnje
ide tako daleko da uključuje i mučenje tela. Pa čak i u
onim savremenim veroispovestima koje su organizovane
prema poslednjim formulacijama verovanja, u
savremenoj proizvodnoj zajednici, smatra se da su svaka
neozbiljnost i
očigledno uživanje u lepim stvarima tuđi istinitom
klerikalnom pristojnom ponašanju. Sve što sugerira da
ove sluge nevidljivog gospodara žive životom, ne odanosti
slavi i dobrom imenu svog gospodara, nego ga posvećuju
svojim vlastitim ciljevima, neugodno vređa našu
osetljivost kao nešto što je u osnovi i apsolutno loše. Oni
pripadaju klasi slugu iako se, pošto su sluge veoma
uzvišenog gospodara, kotiraju veoma visoko na
društvenoj lestvici zahvaljujući ovoj pozajmljenoj
važnosti. Njihova potrošnja je zastupnička potrošnja. A
pošto, u razvijenim kultovima, njihov gospodar nema
potrebe za materijal

494
nom zaradom, njihovo zanimanje je zastupnička dokolica
u punom smislu reči: „Zato, ako jedeš, ili piješ ili radiš
bilo šta drugo— čini sve to u slavu boga."
Možemo dodati da, ukoliko se svetovnjaci uvrštavaju
u sveštenstvo utoliko što se shvata da su i oni sluge
božanstva, onda se ovaj zastupnički karakter, koji se
pripisuje potrošnji, dodaje takođe i svetovnjakovom
životu. Granice primenjivanja ovakvog izvedenog
zaključivanja

495
su nešto široke. To se naročito odnosi na takve pokrete
za
reformu ili rehabilitaciju religioznog života koji pripadaju
strogoj, pijetetskoj i asketskoj vrsti — gde se smatra da je
duhovni suveren poklonio život ljudskom biću i zadržao
ga u direktnoj servilnoj potčinjenosti. To znači da tamo
gde prestaje institucija sveštenstva ili tamo gde postoji
izuzetno živ osećaj da je božanstvo neposredno i kao
gospodar prisutno u svim poslovima života, tamo se
smatra da svetovnjak stoji u neposrednom servilnom
odnosu prema božanstvu i da je njegov život namenjen
vršenju zastupničke dokolice radi uvećanja ugleda
njegovog gospodara. U takvim slučajevima nazadovanja
postoji vraćanje neposrednom odnosu podređenosti, kao
dominantnoj činjenici pobožnog stava. Naglasak je time
bačen na strogu i neudobnu zastupničku dokolicu, a
zanemaruje se isticanje potrošnje kao sredstvo za
sticanje milosti božje.
Može se pojaviti sumnja u pogledu opravdanosti
ovakve karakterizacije svešteničkog životnog obrasca, na
osnovu toga što znatan deo savremenog sveštenstva u
mnogim detaljima odstupa od ovog obrasca. Obrazac ne
važi za sveštenstvo u onim sektama koje su u izvesnoj
meri odstupile od starih utvrđenih pravila verovanja i
vršenja obreda. Ove sekte misle, bar prividno i dopustivo,
o ovozemaljskom blagostanju svetovnjaka, kao i o svom
vlastitom. Njihov način života, ne samo u njihovom
intimnom životu u njihovim sopstvenim domaćinstvima,
nego čak vrlo često i u javnosti, ne razlikuje se u nekom
velikom stepenu od života svetovno nastrojenih lica ni u
pogledu njegove tobožnje strogosti ni u pogledu
arhaičnosti životnih sredstava. Na ovu primedbu treba
reći da se u ovom slučaju ne radi o protivrečju u teoriji o
svešteničkom životu, nego o nesavršenom prilagođavanju
obrascu kod ovog sveštenstva. Oni su samo delimično i
ne

496
potpuno predstavnici sveštenstva, i ne sme se shvatiti da
prikazuju život sveštenika u autentičnom i
kompetentnom obliku. Sveštenstvo ovih sekti može se
okarakterisati samo kao sveštenstvo upola, ili kao
sveštenstvo u procesu nastajanja ili obnavljanja. Može se
očekivati da će takvo sveštenstvo manifestovati
karakteristike svešteničkog poziva samo u stanju
izmešanosti i pomućenosti

497
tuđim motivima i tradicijama, koji su rezultat
uznemiravajuće prisutnosti drugih faktora, a ne faktora
animizma i statusa, u ciljevima organizacija kojima
pripada ova nekonformistička frakcija sveštenstva.
Možemo se pozvati neposredno na ukus bilo koga ko
poseduje diskriminacioni i kultivisani osećaj za ono šta
priliči sveštenicima ili preovlađujućem osećanju za to šta
sačinjava pristojno klerikalno ponašanje u svakoj
zajednici koja je makar u najmanjoj meri naviknuta da
misli ili da kritikuje to šta sveštenik može ili ne može da
učini a da se ne izvrgne osudi. Čak i u najsvetovnijim
sektama postoji izvestan osećaj za distinkciju koja mora
da se vrši između svešteničkog i laičkog životnog obrasca.
Svako ko ima razuma shvatiće da tamo gde članovi ovih
sektinskih sveštenstava odstupaju od tradicionalnih
običaja u pravcu manje strogog ili manje arhaičnog
ponašanja i odevanja, oni odstupaju od onoga što
predstavlja idealno svešteničko pristojno vladanje.
Verovatno ne postoji nijedna zajednica niti ijedna sekta
unutar zapadne kulture u kojoj granice dozvoljenih
uživanja nisu povučene znatno tešnje za vršioca
svešteničkih dužnosti nego za
običnog svetovnjaka. Ako sveštenikov vlastiti osećaj za
ono što priliči sveštenom licu ne postavi granicu, rašireni
osećaj za ono šta se takvom licu priliči kod zajednice
obično će se tako nametljivo manifestovati da će dovesti
do sveštenikovih konformisanja, ili će morati da napusti
svoju dužnost.
Retko će koji član svešteničkog poziva, a možda
nijedan — dodaćemo ovom prilikom — otvoreno tražiti
povećanje plate radi zarade; a kada bi neki sveštenik
otvoreno priznao ovakvu tendenciju, to bi za osećaj
pristojnosti kod njegove pastve bilo krajnje pogubno. U
vezi s ovim, može se primetiti da se svako, izuzev
podrugljivaca i veoma tupoglavih, instinktivno u sebi
vređa na šalu koja se izrekne s predikaonice — i da ne

498
postoji niko čije poštovanje za njegovog pastora neće
trpeti zbog bilo kakvog znaka neozbiljnosti sa pastorove
strane u bilo kak
voj životnoj prilici, ukoliko to ne bi bila odglumljena
neozbiljnost — usiljeno i namerno popuštanje
dostojanstvenosti. Dikcija koja odgovara svetilištu i
sveštenom pozivu treba, isto tako, da veoma malo, ili
nikako, suge-

499
riše postojeći, svakodnevni život, i ne sme se oslanjati na
rečnik savremene trgovine i proizvodnje. Na sličan način
će svačiji osećaj pristojnosti biti vrlo brzo pogođen u
slučaju da se sveštenstvo bavi suviše detaljno i intimno
proizvodnim i ostalim čisto ljudskim pitanjima. Postoji
izvestan nivo uopštenosti ispod koga kultivisan osećaj za
prigodno neće dozvoliti dobro odgojenom svešteniku da
se u svom govoru spusti na ovozemaljske interese.
Ovakve stvari, koje imaju prosto ljudski i ovozemaljski
značaj, moraju se na odgovarajući način tretirati s
takvim stepenom uopštenosti i nesudelovanja kako bi se
impliciralo da govornik predstavlja gospodara čiji interesi
za
svetovne poslove idu samo toliko daleko da na njih gleda
s trpeljivošću.
Dalje, treba primetiti da se nekonformističke sekte i
varijante o čijem sveštenstvu ovde govorimo razlikuju
međusobno po stepenu svoje prilagođenosti u odnosu na
idealan obrazac sveštenog života. Uopšteno govoreći,
može se ustanoviti da je odstupanje u ovom pogledu
najveće u slučajevima relativno mladih sekti, a naročito u
slučajevima takvih novijih sekti koje se uglavnom sastoje
od niže srednje klase. Ove sekte obično pokazuju veliku
primesu humanitarnih, filantropskih ili drugih motiva
koji se ne mogu smatrati izrazima pobožnog stava'— kao,
na
primer, želja za učenjem ili društvenošću i zabavom, koje
uveliko spadaju u efektivne interese koji se manifestuju
kod članova ovih organizacija. Nekonformistički ili
sektinski pokreti su obično proizašli iz mešavine motiva,
od kojih su neki u sukobu s onim osećajem za status na
kome počiva sveštenički poziv. Ponekad se, zaista, motiv
dobrim delom sastojao od odvratnosti prema sistemu
statusa. Tamo gde je to slučaj institucija sveštenstva je
prilikom prelaska nestala, ili je bar nestala delimično.
Zastupnik ovakve organizacije u početku je pre sluga i
predstavnik organizacije nego član naročite svešteničke
klase i zastupnik božanskog gospodara. A tek kasnije,
samo kroz proces postepene specijalizacije u docnijim
generacijama, ovaj zastupnik ponovo stiče položaj
sveštenika s punom investiturom svešteničke vlasti i sa
strogim, ar
haičnim, zastupničkim načinom života, koji ovakav po
ložaj prati. Isto to važi i za prestanak i potpunu obnovu

300
verskog rituala posle takvog jednog talasa pobune.
Sveštenički poziv, obrazac svešteničkog života i pravila
vršenja verskih obreda rehabilituju se samo postepeno,
neosetno, varirajući manje ili više u pojedinostima,
uporedo s tim kako postojani ljudski osećaj za prigodno u
oblasti pobožnosti ponovo uspostavlja svoje prvenstvo u
pitanji
ma koja se tiču interesa za natprirodno — i, može se
dodati, uporedo s tim i organizacija stiče bogatstvo i
gledišta i način mišljenja dokoličarske klase.
Iznad svešteničke klase, poredani po hijerarhiji koja
ide naniže obično dolazi nadljudska zastupnička
dokoličarska klasa svetaca, anđela itd. — ili njihovih
ekvivalenata u etničkim kultovima. Oni se stupnjevito
uzdižu, jedan iznad drugog, prema jednom razrađenom
sistemu statusa. Princip statusa se provlači kroz
celokupni hijerarhijski sistem, kako vidljivi tako i
nevidljivi. Za slavu tih nekoliko redova njatprirodne
hijerarhije isto je tako obično potreban izvestan danak u
vidu zastupničke potrošnje i zastupničke dokolice. U
mnogim slučajevima
oni su prema tome odredili sebi na službu podredove
pratilaca ili službenika koji za njih vrše zastupničku
dokolicu, umnogome na isti način kao što je bio slučaj sa
zavisnom dokoličarskom klasom pod patrijarhalnim
sistemom, a što smo već izneli u jednoj ranijoj glavi.

Možda bez podrobnijeg razmatranja ne bi bilo jasno

kako ovi verski obredi i posebnosti temperamenta koje
oni podrazumevaju, ili potrošnja robe i usluga koje kult
sadrži, stoje u odnosu na dokoličarsku klasu savremene
zajednice, ili u odnosu na ekonomske motive koje ova
klasa predstavlja u savremenom životnom obrascu. Zato
će biti korisno dati sumaran pregled izvesnih činjenica
koje se tiču ovog odnosa.
 Iz jednog ranijeg pasusa ovog prikaza vidi se da za
ciljeve kolektivnog života današnjice naročito ukoliko se
to tiče proizvodne efikasnosti savremene zajednice,
karakteristične osobine pobožnog temperamenta pre
predstavljaju prepreku nego pomoć. Prema tome, trebalo
bi ustanoviti da savremeni proizvodni život teži selektivnoj
eliminaciji tih osobina ljudske prirode iz duhovne građe

301
klasa koje su neposredno angažovane u proizvodnom
procesu. Trebalo bi da je tačno, bar približno, da
pobožnost opada ili teži zastarevanju među članovima
onoga što bi se moglo nazvati korisnom proizvodnom
zajednicom. Istovremeno, trebalo bi da proizlazi da ova
sposobnost ili običaj preživljava sa znatno većom snagom
među onim
klasama koje ne učestvuju neposredno ili primarno u
životnom procesu zajednice kao proizvodni faktor.
Već je ukazano na to da se ove poslednje klase, koje
žive od proizvodnog procesa, ili, još bolje, u proizvodnom
procesu, grubo uzevši, sastoje iz dve kategorije: 1) prava
dokoličarska klasa, koja je štićena od neugodnih uticaja i
posledica ekonomske situacije; 2) siromašna klasa,
uključujući prestupnike iz nižih klasa, koja je preterano
izložena ovom neugodnom uticaju i posledicama. U
slučaju ove prve klase održava se arhaičan način
mišljenja pošto ne postoji efektivan ekonomski pritisak
koji bi
ovu klasu primorao na prilagođavanje svog načina
mišljenja promeni situacije; dok kod ove poslednje razlog
zbog koga ona ne uspeva da prilagodi svoj način mišljenja
u skladu sa izmenjenim zahtevima proizvodne efikasnosti
leži u neprehranjenosti, odsustvu takvog viška energije
koji bi bio potreban da se prilagođavanje izvrši s lakoćom,
zajedno s neukazivanjem prilike da se usvoji i navikne na
savremena gledišta. U oba slučaja tendencija
selektivnog procesa se kreće u prilično sličnom pravcu.
Sa gledišta koie nam usađuje savremeni proizvodni
život, pojave se obično svrstavaju u kvantitativan odnos
mehaničkog toka stvari. Siromašne klase ne samo da
nisu u stanju da sebi priušte minimum dokolice koji je
neophodan da bi se usvojila i asimilirala najnovija opšta
dostignuća nauke koja sadrže ovakvo gledište, nego
obično

504
stoje u takvom odnosu lične zavisnosti ili podređenosti
prema svojim novčanim gospodarima da to u stvari
zaustavlja njihovu emancipaciju od načina mišljenja koji
odgovara i prikladan je režimu statusa. Kao rezultat toga
imamo da ove klase u izvesnoj meri zadržavaju onaj opšti
način mišljenja čiji je najvažniji izraz — snažan osećaj za
lični status, a glavna osobina ovoga jeste — pobožnost. U
starijim zajednicama evropske kulture nasledna
dokoličarska klasa, zajedno sa masom siromašnog
stanov-

505
ništva, odaje se verskim obredima u znatno većem
stepenu nego što je to slučaj sa prosečnim čovekom it
proizvodne srednje klase, gde god ova klasa postoji u
značaj
nom broju. Me
đutim, u nekim od ovih zemalja ove dve kategorije
konzervativnog čovečanstva koje smo gore imenovali
sačinjavaju praktično celokupno stanovništvo. Tamo,
opet, gde ove dve klase jako preovlađuju, njihovo
raspoloženje daje ton opštem u takvoj meri da
nadvladava svaku eventualnu tendenciju u drugom
smeru, koja bi
mogla poteći od neznatne srednje klase, te se tako
pobožnost nameće celoj zajednici. Ovo se, naravno, ne
srne tako protumačiti kao da takve zajednice ili takve
klase koje su izuzetno sklone verskim obredima teže
prilagođavaju u bilo kakvom izuzetnom stepenu prema
specifičnostima bilo kakvih pravila morala, kakve smo
navikli da asoci
ramo s ovom ili onom veroispovešću. Najveći deo pobožne
mentalne orijentacije ne mora nužno da povlači za sobom
striktno poštovanje zabrana koje nameću deset zapovesti
božjih, ili običan zakon. U stvari, postaje sve više
opštepoznata činjenica, koju dobro znaju oni koji
posmatraju kriminal u evropskim zajednicama, da su
kriminalne i raskalašne klase, ako išta, ono pre pobožnije
i u mnogo naivnijem vidu pobožne nego što je slučaj s
prosečnim stanovništvom. Relativno oslobođenje od
pobožnosti može se naći upravo kod onih koji sačinjavaju
novčanu srednju klasu i najveći deo građana koji poštuju
zakone. Oni koji jako cene vrednost viših verovanja i
verskih obreda suprotstaviće se svemu ovom i reći da je
pobožnost prestupnika iz nižih klasa lažna, ili, u
najboljem slučaju, da je to sujeverna pobožnost; a to je
lepo zapaženo i direktno i uverljivo pogađa cilj koji smo
hteli da postignemo. Međutim, svrha ove naše rasprave
zahteva da se ove vanekonomske, vanpsihološke
distinkcije silom prenebregnu, bez obzira na to koliko
vredne i odlučujuće one bile za svrhu zbog koje postoje.
Šta se stvarno dogodilo u pogledu emancipacije
klasa od navika pridržavanja verskih obreda vidi se iz
najnovijih žalbi sveštenstva — da crkve gube simpatije
zanatskih klasa i da gube svoj uticaj nad njima. Isto tako
preovlađuje opšte uverenje da srednja klasa, kako je
obično nazivamo, isto tako popušta u pogledu srdačne
303
podrške crkvi, naročito ukoliko se to tiče odraslih
muških članova ove klase. Ovo su sve opšte priznate
pojave i može izgledati da će prosto skretanje pažnje na
ove činjenice dovoljno potkrepiti opšte stanje koje je
izneseno. Takvo obraćanje na opštu pojavu narodnog
pohađanja crkve i pripadništva crkvi može biti dovoljno
ubedljivo za tvrđenje koje smo izneli. Međutim, našoj
svrsi će doprineti i ako pratimo izvesne detalje toka
događaja i pojedinih snaga koje su dovele do ove
promene u duhovnom stavu naprednijih proizvodnih
zajednica današnjice. To će po
služiti ilustraciji načina na koji ekonomski uzroci deluju
u smislu posvetovljavanja ljudskog načina mišljenja. U
ovom pogledu američka zajednica treba da pruži izuzetno
ubedljivu ilustraciju, pošto je ova zajednica bila najmanje
sputavana spoljnjim okolnostima od svih isto tako važnih
proizvodnih celina.
Ne uzimajući u obzir izuzetke i povremena
udaljavanja od normalnog, situacija se ovde zasad može
sumirati sasvim kratko. Kao opšte pravilo, može se reći
da su klase koje stoje nisko u pogledu ekonomske
efikasnosti ili inteligencije, ili i jednog i drugog, pobožne
u naročitom stepenu — kao što je, na primer, slučaj s
crnačkim stanovništvom na Jugu, dobrim delom stranog
stanovništva koje pripada nižim klasama, velikim delom
seoskog stanovništva, naročito u onim delovima gde je
obrazovanje na niskom stupnju, gde je zaostao- stepen
razvitka njihove industrije, ili u delovima zaostalim u
pogledu njihovih proizvodnih dodira sa ostalim delom
zajednice. Isti je slučaj i sa onim delovima — kakve mi
imamo — specijaIizovanih ili nasledno siromašnih klasa,
ili segregiranih kriminalnih i raskalašnih klasa; iako
među ovim posled-
njima način mišljenja pokazuje sklonost da uzme oblik
naivnog animističkog verovanja u sreću i u efikasnost
šamanističkih radnji možda mnogo češće nego što uzima
oblik formalnog pripadništva nekoj priznatoj veri. S
508
druge strane, zanatske klase, kao što je opšte poznato,
na
puštaju priznate antropomorfističke vere i sve verske
obrede. Ova klasa je u naročitoj meri izložena
karakterističnom intelektualnom i duhovnom pritisku
savremeno organizovane proizvodnje, koja zahteva stalno
priznavanje neprikrivene pojave bezličnog, činjeničnog
toka stvari

509
i nerezervisano prilagođavanje zakonu uzroka i posledice.
Ova klasa istovremeno nije neprehranjena niti premorena
radom u tolikoj meri da ne nalazi višak energije za rad na
prilagođavanju,
Slučaj niže ili sumnjive dokoličarske klase u Americi
— koja se obično naziva srednjom klasom — donekle je
poseban. Ona se razlikuje u pogledu svOg verskog života
od odgovarajuće klase u Evropi, ali ona se pre raz
likuje po stepenu i načinu nego u suštini. Crkve još uvek
poseduju novčanu podršku ove klase, mada su vere
kojima ova klasa najradije pripada relativno siromašne po
antropomorfističkom sadržaju. Istovremeno, efektivna
pastva srednje (klase u mnogim slučajevima — negde
možda u bližoj ili daljoj budućnosti — postaje pastva žena
i mlađarije. Postoji značajan nedostatak ver-
ničke revnosti među odraslim muškarcima srednje klase
iako kod njih još uvek u značajnoj meri postoji izvesno
samozadovoljstvo, odobravanje (ali samo radi ugleda koji
to odobravanje donosi) glavnih crta priznate vere u ko
joj su se oni rodili. Njihov svakodnevni život teče u više-
manje tesnom kontaktu s proizvodnim procesom.
Ova čudna polna diferencijacija, koja teži da prenese
na žene i njihovu decu dužnost vršenja verskih obreda,
potiče, bar delimično, od činjenice da žene iz srednje
klase u velikoj meri predstavljaju (zastupničku) dokoli
čarsku klasu. Isto ovo važi, u manjem stepenu, i za žene
nižih, zanatskih klasa. One žive pod režimom statusa koji
im je prenesen iz jednog ranijeg stupnja proizvodnog
razvitka i na taj način su očuvale mentalne sklonosti i
način mišljenja, usled čega naginju arhaičnom
posmatranju stvari, uopšte uzev. Istovremeno one ne
stoje ni u kakvoj
direktnoj organskoj vezi s proizvodnim procesom u celini,
koji bi snažno težio da ukloni ovakve načine mišljenja koji
su za savremene proizvodne ciljeve zastareli. To zna
či da čudna pobožnost žena predstavlja posebni izraz
onog konzervatizma koji žene civilizovanih zajednica
duguju u velikoj meri svom ekonomskom položaju. Za
savremenog čoveka patrijarhalni odnos statusa nije ni u
kom slučaju dominantna karakteristika života. Međutim,
za žene, a naročito za one iz redova više srednje klase, s
obzirom na njihovu ograničenost na „domaćinsku sferu"
20 Teorija dokoličarske klase

305
koja je rezultat propisa i ekonomskih okolnosti, ovaj
odnos je najrealniji i najformativniji životni faktor. Otuda
takva mentalna orijentacija koja favorizuje vršenje
verskih obreda i uobičajeno tumačenje životnih činjenica
jezikom ličnog statusa. Logika i logični procesi njenog
svakodnevnog domaćinskog života preneti su u carstvo
natprirodnog i žena se najbolje snalazi i zadovoljna je
horizontom ideja koje su čoveku velikim delom strane i
izgledaju imbecilne.
Ipak, ni ljudi iz ove klase nisu sasvim lišeni
pobožnosti iako to obično nije pobožnost agresivne ili
entuzijastičke vrste. Ljudi iz redova više srednje klase
obično zauzimaju pomirljiviji stav prema verskim
obredima nego što je islučaj s ljudima iz zanatske klase.
Ovo se možda, delimično, može objasniti time što ono što
važi za žene iz ove klase važi isto tako, samo u manjem
stepenu, i za ljude. Oni su u veoma znatnoj meri
zaštićena klasa; i patrijarhalni odnos, koji se još uvek
zadržao u njihovom bračnom životu i u njihovom
uobičajenom tretiranju slugu, može takođe da deluje u
smislu očuvanja arhaičnog načina mišljenja i može da
izvrši uticaj u smislu kočenja procesa posvetovljenja koji
trpe njihovi načini mišljenja. Međutim, odnosi američkog
pripadnika srednje klase prema ekonomskoj zajednici
obično su prilično tesni i nepopustljivi; iako se može
napomenuti — uzgred i kao izvesno ograđivanje — da
njihova ekonomska aktivnost
veoma često ima u izvesnom stepenu nešto od
patrijarhalnog ili kvazipljačkaškog karaktera. Zanimanja
koja uživaju dobar ugled u redovima ove klase i koja
igraju najveću ulogu u formiranju načina mišljenja klase,
jesu novčana zanimanja o kojima smo govorili u vezi sa
nečim sličnim u jednoj od ranijih glava. Postoji dobar deo
od

512
nosa samovoljnog naređivanja i potčinjavanja, a isto tako
dosta lukavih radnji, koje su u nešto daljem srodstvu sa
pljačkaškom prevarom. Sve ovo pripada nivou života
pljačkaškog varvarina, za koga je stav pobožnosti
uobičajen. Pored toga, verski obredi se ovoj klasi
preporučuju
i na osnovu uglednosti koju poseduju. Međutim, ovaj
poslednji podstrek na pobožnost zaslužuje poseban
tretman, i o njemu ćemo uskoro govoriti.

513
 U američkoj zajednici ne postoji nikakva značajnija
nasledna dokoličarska klasa osim na Jugu. Ova
južnjačka dokoličarska klasa donekle se odaje vršenju
verskih obreda, i to mnogo više od bilo koje druge klase s
odgovarajućim novčanim položajem u drugim delovima
zemlje. Isto tako je vrlo dobro poznato da su veroispovesti
na Jugu mnogo staromodni je negoi odgovarajuće
veroispovesti na Severu. Tom arhaičnijem verskom životu
na Jugu odgovara niži proizvodni razvitak toga kraja.
Organizacija proizvodnje na Jugu je danas — a to je
naročito bio slučaj donedavno — mnogo primitivnijeg
karaktera nego što je to slučaj s američkom zajednicom u
celini. Ona je bliže zanatstvu po maloj količini i
primitivnosti mehaničkih sprava, a isto tako postoji u
većoj meri elemenat gospodarenja i podređenosti. Može
se takođe za
paziti da, usled posebne ekonomske situacije ovog kraja,
veća pobožnost stanovnika Juga, kako belih tako i crnih,
stoji u vezi sa obrascem života koji po mnogo čemu
podseća na varvarske stadijume proizvodnog razvitka.
Među ovim stanovništvom takođe relativno više
preovlađuju
prestupi arhaičnog karaktera, koji nailaze na manju
osudu nego što je to slučaj drugde; u takve prestupe se
ubrajaju na primer: dvoboji, tuče, plemenske zavade,
pijanstvo, konjske trke, borbe petlova, kockanje, muška
seksualna razuzdanost (što se vidi iz znatnog broja mu-
lata). Takođe postoji življi osećaj za čast, osećaj koji
predstavlja izraz sportskog duha i proizvod pljačkaškog
života.
Što se tiče bogatije klase Severa — američke
dokoličarske klase u najboljem smislu reči — tu teško da
je, pre svega, moguće govoriti o nasleđenom pobožnom
stavu. Ova klasa je tako skoro nastala, da nema mesta
govoru o nekom sasvim formiranom prenošenom običaju
u ovom pitanju, niti čak o nekoj posebnoj domaćoj
tradiciji. Ipak, može se uzgred pomenuti da kod ove klase
postoji vidljiva tendencija da se oda bar nominalnoj i
naizgled donekle stvarnoj pripadnosti nekom od
priznatih verovanja. Isto tako, venčanja, pogrebi i slični
počasni događaji u redovima ove klase — gotovo se, po
pravilu, nastoje učiniti svečanijim uz pomoć velikih
religioznih ceremonija. Nije moguće reći u kojoj meri je
ovo pripad-

307
ništvo veri bona fide vraćanje pobožnom načinu mišljenja
i u kojoj meri se ono može smatrati slučajem zaštitne
mimikrije kojoj se pribegava u cilju spoljašnjeg
prilagođavanja kanonima uglednosti, koji su uzajmljeni
od stranih ideala. Nešto od suštinske sklonosti
pobožnosti izgleda da postoji, sudeći naročito po donekle
čudnom stepenu poštovanja rituala koji je u procesu
razvitka u kultovima više klase. Postoji tendencija koja se
može zapaziti među vernicima iz redova više klase — da
se povezuju s kultovima koji polažu relativno veliku
pažnju na ceremonijalne i spektakularne elemente
verovanja; a u crkvama, u kojima preovlađuje članstvo iz
više klase, postoji istovremeno tendencija da se podvuku
i naglase ritualističke karakteristike, na štetu
intelektualnih karakteristika, u službi božjoj i u stvarima
za vršenje verskih obreda. Ovo važi čak i u slučajevima
kada crkva o kojoj je reč pripada veroispovesti s relativno
slabom opštom razvijenošću rituala i crkvenog nakita.
Ovaj čudan razvitak ritualnog elementa, bez sumnje,
potiče delimično od naklonosti isticanju rasipničkih
spektakla, ali to takođe, verovatno, pokazuje nešto od
verskog stava sledbenika. Ukoliko važi ovo poslednje, ono
pokazuje relativno arhaičan oblik verskih običaja.
Preovladavanje spektakularnih efekata u verskim
obredima zapaža se u svim pobož
nim zajednicama na relativno primitivnom stupnju
kulture i na relativno niskom stupnju intelektualnog
razvitka. To je naročito karakteristično za varvarsku
kulturu; ovde, u verskim obredima, gotovo po pravilu
direktno obraćanje emocijama putem svih puteva
razuma. A tendencija za povratak na ovaj naivni, čulni
način obraćanja jasna je u današnjim crkvama više
klase. Ona je vidljiva u manjem stepenu kod kultova
kojima su privržene niža dokoličarska klasa i srednje
klase. Postoji vraća
nje na svetla u boji i briljantne spektakle, slobodniju
upotrebu simbola, orkestarske muzike i tamjana, a u

516
„ophodnim himnama", „himnama na kraju službe božje" i
u bogato izdiferenciranim poklonima i priklanjanjima
mogu se otkriti početna vraćanja na tako stare vidove
bogoslu-
ženja kao što je sveti ples.
Ovo vraćanje na spektakularne obrede nije
ograničeno samo na kultove više klase, iako ono nalazi
svoje

517
najbolje primere i najjače je naglašeno u visokim
novčanim i društvenim geografskim širinama. Kultovi
pobožnog dela zajednice iz niže klase — kao što su, na
primer, crnci sa Juga i zaostali strani elementi
stanovništva — naravno, isto tako pokazuju jako
naginjanje ritualu, simbolizmu i spektakularnim
efektima; kao što se, uostalom, i može očekivati s obzirom
na pređašnji život i kulturni nivo tih klasa. Kod tih klasa
preovlađivanje rituala i antropomorfizma nije toliko
mnogo stvar vraćanja na staro koliko nastavljenog
razvitka iz prošlosti. Međutim,
upotreba rituala i srodnih karakteristika pobožnosti isto
tako se širi i u drugim pravcima. U ranim danima
američke zajednice preovlađujuće veroispovesti su počele
sa ritualnom i crkvenom opremom i nakitom koji su bili
strogo jednostavni. Međutim, svako je upoznat s
činjenicom da su tokom vremena te veroispovesti, u
različitim stepenima, prihvatile mnogo od spektakularnih
elemenata od kojih su se jednom odricale. Uopšte uzev,
taj razvitak je išao ruku pod ruku sa porastom bogatstva i
lakoćom života vernika i došao je do svog najpunijeg
izraza u redovima onih klasa koje spadaju među najviše
po bogatstvu i ugledu.
Razlozi koji su doveli do ovakvog novčanog
raslojavanja pobožnosti već su na jedan uopšten način
pokazani kada se govorilo o klasnim razlikama u
načinima mišljenja. Klasne razlike u pogledu pobožnosti
su, međutim, naročiti izraz generičke činjenice. Slabljenje
privrženosti niže srednje klase, odnosno ono što bi se
široko moglo nazvati nedostatkom sinovijeg poštovanja
među tom klasom, uglavnom se može zapaziti u redovima
gradskog stanovništva koje je angažovano u mehaničkim
proizvodnjama. Govoreći uopšteno, čovek danas ne
očekuje da nađe besprekorno sinovlje poštovanje među
klasama čija su zanimanja približna zanimanjima
inženjera ili
mehaničara. Ova mehanička zanimanja su u izvesnom
stepenu savremena činjenica. Manufakturni zanatlija
ranijeg vremena, koji je služio proizvodnom cilju
karaktera sličnog ovom kome sada služi mehaničar, nije
bio na sličan način nepodatan uticaju verske discipline.
Uobičajena aktivnost ljudi koji su angažovani u ovim
granama proizvodnje veoma se izmenila u pogledu njene
intelek-

309
tualne discipline otkad su savremeni proizvodni procesi
došli u modu; a disciplina kojoj je mehaničar izložen u
svom svakodnevnom poslu isto tako utiče i na metode i
standarde njegovog mišljenja o stvarima koje su van
njegovog svakodnevnog rada. Upoznavanje
visokoorganizovanih i visokobezličnih proizvodnih
procesa današnjice deluje u smislu poremećenja
animističkih načina mišljenja. Radnikova dužnost sve
više postaje da isključivo rasuđuje i nadgleda u procesu
mehaničkih nepristrasnih tokova stvari. Sve dotle dok je
pojedinac glavni i tipični prvi pokretač u procesu; sve
dotle dok veština i snaga pojedinog manifakturnog
zanatlije predstavljaju izrazitu karakteristiku proizvodnog
procesa; sve dotle običaj interpretacije pojava jezikom
ličnih motiva i sklonosti neće pretrpeti tako značajna i
stalna poremećenja kroz činjenice da bi to dovelo do
njegove eliminacije. Međutim, u uslovima docnije
razvijenih proizvodnih procesa, kada su prvi pokretači i
sredstva kroz koja oni deluju stekli bezličan,
neindividualan karakter, osnove za uopštavanje koje
obično postoje u radnikovom umu i tački gledišta s koje
on obično shvata pojave postaju jedno prisilno saznanje
činjeničnog toka stvari. Kao rezultat imamo, bar što se
tiče radnikovog verskog života, sklonost bezvernom
skepticizmu.

Tako proizlazi da pobožni način mišljenja postiže

svoj najveći razvitak u uslovima relativno arhaične
kulture, s tim što je izraz „pobožan" ovde, naravno,
upotrebljen prosto u svom antropološkom smislu, a ne
podrazumeva ništa u odnosu na duhovni stav koji se
tako karakteriše, izuzev fakta odavanja verskim
obredima. Ta
kođe proizlazi da ovaj pobožni stav označava tip ljudske
prirode koji je saglasniji s pljačkaškim načinom života
nego sa docnije razvijenim, postojanijim i organski
proizvodnim životnim procesom zajednice. On je velikim
delom izraz arhaičnog uobičajenog osećaj a za lični
status — odnos gospodarenja i podređenosti — i zato
pristaje proizvodnom obrascu pljačkaške i
kvazimiroljubive kulture, ali ne pristaje proizvodnom
obrascu sadašnjice. Isto
tako proizlazi da se ovaj običaj najpostojanije održava

310
među onim klasama u savremenim zajednicama čiji je
svakodnevni život daleko od mehaničkih procesa
proizvodnje i koje su i u drugim pogledima
najkonzervativnije; dok se kod onih klasa koje su obično
u neposrednom konktaktu sa savremenim proizvodnim
procesima i čiji su načini mišljenja, stoga, izloženi
prisilnoj snazi tehnoloških neophodnosti, ta animistička
interpretacija pojava i taj respekt za Jica kroz koja se
verski obredi nastavljaju, nalaze se u procesu
zastarevanja. A isto tako — što se posebno tiče našeg
razmatranja — proizlazi da pobožne navike u izvesnoj
meri progresivno dobijaju u obimu i razrađenosti među
onim klasama savremenih zajednica koje u
najizraženijem stupnju stiču i raspolažu bogatstvom i
dokolicom. U vezi s ovim kao i sa ostalim, institucija
dokoličarske klase deluje u smislu očuvanja, pa čak i
rehabilitacije onog arhaičnog tipa ljudske prirode i onih
elemenata arhaične kulture koje proizvodna evolucija
društva u svojim docnijim stadijumima teži da eliminiše.
 Glava XIII

OSTACI NEINVIDIOZNOG INTERESA

Tokom vremena antropomorfistički kult, sa svojim

zakonima verskih obreda, sve više i više progresivno trpi
od dezintegracije usled pritiska ekonomske nužde i ras
padanja sistema statusa. Uporedo s odvijanjem ove
dezintegracije dolazi do toga da se sa pobožnim stavom
udru
žuju i stapaju izvesni drugi motivi i impulsi koji uvek ne
potiču od antropomorfizma niti su posledica običaja lične
potčinjenosti. Ovi dodatni impulsi koji se stapaju s
običajem pobožnosti u docnijem verskom životu nisu svi
u potpunom skladu sa pobožnim stavom ili s
antropomorfističkim shvatanjem toka stvari. Pošto
njihovo poreklo nije isto, ni njihovo delovanje na obrazac
verskog
života isto tako ne leži u istom pravcu. Oni na mnogo
načina pobijaju osnovnu normu potčinjenosti ili
zastupničkog života, koja predstavlja suštinsku osnovu
za zakone verskih obreda i eklesijastičke i svešteničke
ustanove. Prisutnošću ovih i tuđih motiva društveni i
proizvodni režim statusa se postepeno raspada, a kanon
lične potčinjenosti gubi podršku koju je crpeo iz
neprekidane tradicije. Nebitne navike i sklonosti počinju
da prisvajaju polje delovanja koje je dotada pripadalo
ovom kanonu i
uskoro dolazi do toga da se eklesijastičke i svešteničke
strukture delimično prilagođavaju drugim svrhama, koje
su u izvesnoj meri strane svrhama obrasca za pobožni
život kakav je on bio u danima najsnažnijeg i
najkarakterističnijeg razvitka sveštenstva.

312
 Među tim tuđim motivima koji utiču na obrazac
pobožnosti u njegovom docnijem razvoju mogu se
spomenuti motivi milosrđa i drugarstva ili društvenosti;
ili, govoreći uopštenije, različiti izrazi osećaja ljudske
solidarnosti i saučešća. Može se dodati da ove nebitne
upo
trebe eklesijastičke strukture materijalno doprinose
njenom preživljavanju i očuvanju u pogledu imena i
oblika čak i kod ljudi koji bi možda bili spremni da
odustanu od njene suštine. Još karakterističnu i i čvršći
tuđ elemenat u motivima koji su formalno doprineli
podržavanju obrasca za pobožni život jeste onaj
nepoštujući osećaj estetskog slaganja sa sredinom, koji
je zatečen kao ostatak akta bogoštovanja iz ranijih dana
posle eliminacije njegovog antropomorfističkog sadržaja.
Ovo je učinilo
veliku uslugu održanju svešteničke institucije putem
stapanja s motivom potčinjenosti. Ovaj osećaj ili impuls
estetskog saglašavanja nema prvenstveno ekonomski
karakter, nego, naprotiv, ima značajan indirektan efekat
na formiranje načina mišljenja pojedinca u skladu s
ekonomskim svrhama u docnijim stadijumima
proizvodnog razvitka; njegov najprimetljiviji efekat u tom
pogledu kreće se u pravcu ublažavanja donekle
naglašenih sebičnih predrasuda koje su tradicijom
prenesene iz ranijih, kompetentnijih faza režima statusa.
Ekonomsko ponašanje ovog impulsa, prema tome —
kako se vidi — pobija ponašanja pobožnog stava; onaj
prvi teži ograničavanju, ako ne i eliminaciji sebičnih
predrasuda putem sublimacije antiteze ili antagonizma
između „svog ja" i „svog ne-ja", dok ovaj poslednji,
budući da je izraz osećaja lične potčinjenosti i
gospodarenja, teži ka naglašavanju ove antiteze i
insistiranju na divergenciji između sebičnih interesa i
interesa opšteljudskog životnog procesa.
 Ovaj neinvidiozni ostatak religioznog života — osećaj
zajednice sa sredinom ili sa opšteljudskim životnim
procesom — kao i impuls milosrđa ili društvenosti,
deluje na prožimajući način u smislu oblikovanja načina
mišljenja ljudi u interesu ekonomskog cilja. Međutim,
delovanja cele ove grupe sklonosti su donekle
neodređene i teško je detaljno pratiti sve njihove
posledice. Ipak, toliko izgleda očigledno da dejstvo svih
ovih motiva ili sklo313
nosti teži pravcu koji je suprotan temeljnim principima
institucije dokoličarske klase kako je ona ranije
formulisana. Osnovu za ovu instituciju, kao i za
antropomorfi-
stičke kultove koji su za nju bili vezani tokom kulturnog
razvitka, čini običaj invidioznog upoređivanjem; a ovaj
običaj nije u saglasnosti s demonstracijom sposobnosti o
kojima govorimo. Suštinski kanoni dokoličarskog
obrasca života jesu isticanje traćenja vremena i
materijalnih sredstava i neučestvovanja u proizvodnom
procesu; dok se
pojedine sposobnosti o kojima ovde govorimo
manifestuju, na ekonomskoj strani, osuđivanjem
rasipništva i jalovog načina života i putem impulsa ka
učestvovanju ili identifikovanjem sa životnim procesom,
bilo na ekonomskoj strani ili sa bilo kojim drugim
njegovim aspektom ili fazom.
Jasno je da ove prirodne sklonosti i životne navike
koje one pokreću tamo gde okolnosti favorizuju njihovo
izražavanje ili tamo gde se one manifestuju na
dominantan način, idu protiv životnog obrasca
dokoličarske klase; ali nije jasno da život po obrascu
dokoličarske klase, ka
kav se sreće u docnijim stadijumima njegovog razvitka,
stalno teži suzbijanju ovih prirodnih sklonosti ili
oslobođenju od načina mišljenja u kojima ove prirodne
sklonosti dolaze do izražaja. Pozitivna disciplina životnog
obrasca dokoličarske klase u priličnoj meri ide u sasvim
suprotnom pravcu. U svojoj pozitivnoj disciplini, putem
propisivanja i selektivne eliminacije, obrazac
dokoličarske klase favorizuje sveobuhvatno prvenstveno
kanona rasipništva i sebičnog upoređenja u svim
životnim situacijama. Međutim, po svojim negativnim
posledicama, tendencija discipline dokoličarske klase nije
tako nesumnjivo verna osnovnim kanonima obrasca. U
svom regulisanju ljudske aktivnosti kanon dokoličarske
klase u cilju novčane pristojnosti insistira na
uzdržavanju od učestvovanja u proizvodnom procesu. To
znači da ovaj kanon zabranjuje svaku aktivnost u onim
pravcima u kojima siromašni članovi zajednice obično
usmeruju svoje na
pore. U pogledu žena, a posebno žena iz više klase i više
srednje klase u naprednim proizvodnim zajednicama, ova
zabrana ide tako daleko da se insistira čak i na povla-

314
čenju iz takmičarskog procesa akumulacije putem
kvazipljačkaških metoda novčanih zanimanja.
Novčana kultura ili kultura dokoličarske klase, koja
je počela kao takmičarska varijanta impulsa radinosti,
počela je u najkasnijoj fazi svog razvitka da neutralise
svoju vlastitu bazu putem eliminisanja običaja
invidioznog upoređivanja u pogledu novčanog položaja. S
druge strune, činjenica da su članovi dokoličarske klase,
kako muškarci tako i žene, u izvesnoj meri oslobođeni
potrebe da nalaze sredstva za život u takmičarskoj borbi
sa svojim bližnjima, omogućuje članovima ove klase ne
samo da prežive nego čak, u izvesnim granicama, da
slede svo
jim sopstvenim sklonostima u slučaju da nisu nadareni
sposobnostima koje dovode do uspeha u takmičarskoj
borbi. To znači da, pri punom i krajnjem razvitku ove
institucije, sredstva za život članova ove klase ne zavise
od neumorne primene onih prirodnih obdarenosti koje
karakterišu uspešnog pljačkaškog čoveka. Mogućnosti za
preživljavanje pojedinaca koji nisu obdareni ovim
prirodnim sposobnostima veće su zbog ovoga na višim
nivoima dokoličarske klase nego što je slučaj kod opšteg
prošeka stanovništva koje živi u uslovima takmičarskog
sistema.
U jednoj ranijoj glavi, razmatrajući uslove
preživljavanja i očuvanja arhaičnih osobina, videli smo da
specijalan položaj dokoličarske klase pruža izuzetno
pogodne prilike za očuvanje i preživljavanje onih osobina
koje karakterišu tipove ljudske prirode koji odgovaraju
jednom ranijem i zastarelom kulturnom stadijumu. Ova
klasa je zaštićena od pritiska ekonomske nužde i u tom
smislu uklonjena od grubog dodira sa snagama koje
doprinose prilagođavanju ekonomskoj situaciji.
Preživljavanje i očuvanje u dokoličarskoj klasi i u
uslovima životnog obrasca dokoličarske klase, osobina i
tipovi koji podsećaju na pljačkašku kulturu već je
razmotreno. Ove prirodne sklonosti i navike imaju
izuzetno pogodnu priliku da prežive u uslovima režima
dokoličarske klase. Ne samo da zaštićen novčani položaj
dokoličarske klase obezbeđuje situaciju pogodnu za
preživljavanje takvih pojedinaca koji nisu obdareni
neophodnom količinom prirođenih sklonosti koje zahteva
korisnost u savremenom pro315
izvođnom procesu, nego kanoni uglednosti dokoličarske
klase istovremeno nalažu i isticanje manifestovanja
izvcsnih pljačkaških prirodnih sklonosti. Zanimanja u
ko
jima pljačkaške prirodne sklonosti nalaze izražaj služe
kao dokaz bogatstva, porekla i oslobođenja od učešća u
proizvodnom procesu. Preživljavanje pljačkaških osobina
u uslovima kulture dokoličarske klase forsira se kako
negativno, putem oslobođenja klase od privređivanja,
tako i pozitivno, putem sankcionisanja kanona
pristojnosti kojima se dokoličarska klasa rukovodi.
Što se tiče preživljavanja osobina koje su
karakteristične za pretpljačkašku divljačku kulturu
slučaj je u izvesnom stepenu drugačiji. Zaštićeni položaj
dokoličarske klase favorizuje takođe i ove osobine.
Međutim, manifesto van je prirodnih sklonosti ka miru i
dobroj volji ne uživa potvrdnu sankciju zakona
pristojnosti. Pojedinci
obdareni temperamentom koji podseća na pretpljačkašku
kulturu stavljeni su u izvesnu prednost unutar
dokoličarske klase, u poređenju sa slično obdarenim
pojedin
cima van ove klase, utoliko što ovi prvi nisu u novčanoj
nuždi da suzbiju te prirodne sklonosti koje navode na
život bez takmičenja; međutim, takvi pojedinci su ipak
izloženi izvesnoj vrsti moralne prisile koja ih nagoni na
zanemarivanje ovih naklonosti, utoliko što im zakoni
pristojnosti nalažu da žive po životnim navikama
zasnovanim na pljačkaškim sklonostima. Dokle god
sistem statusa ostaje nedirnut i dokle god dokoličarska
klasa ima na raspoloženju druge linije neprivredne
aktivnosti kojima se može odavati a da izbegne očigledno
ubijanje vremena u rasipničkom i besciljnom zamaranju,
dotle se ne može očekivati znatnije odstupanje od
obrasca dokoličarske klase za ugledan život. Pojava
nepljačkaškog temperamenta unutar klase na ovom
stadijumu razvitka treba da se posmatra kao slučaj
osamljenog vraćanja na staro. Međutim, sve manje će biti
nepredviđenih odušaka za ljudsku sklonost delovanju
time što je nestalo krupne divljači, manjim brojem
ratova, zastarevanjem vladavine krupnih vlasnika, kao i
odumiranjem svešteničke dužnosti. Kada se to desi,
situacija će početi da se menja. Ljudski život mora da
traži svoj izraz u jednom pravcu ako

316
mu to nije moguće u nekom drugom; a, ako pljačkaški
odušak podbaci, olakšanje će se tražiti na drugoj strani.
Kao što se iz gornjeg vidi, oslobođenje od novčanog
pritiska je otišlo dalje u slučaju žena dokoličarske klase
u naprednim proizvodnim zajednicama nego u slučaju
koje bilo druge značajne grupe lica. Zato se može
očekivati da će žene pokazati izraženije vraćanje na
neinvidiozni temperamenat nego što je to slučaj kod
muškaraca. Međutim, i među ljudima dokoličarske klase
primećuje se povećanje u pogledu obima i dometa
aktivnosti koje proizlaze iz prirodnih sklonosti koje ne
treba svrstati u sebične i čiji cilj nije invidiozna
distinkcija. Tako, na primer, veći broj ljudi koji imaju
posla s proizvodnjom u vidu novčanog rukovođenja
preduzećima oseća izvestan interes i ponos u tome da
vidi da je posao dobro napravljen i da je proizvodno
koristan, a to može čak biti slučaj bez obzira na profit
koji može doći kao rezultat takvog nekog poboljšanja.
Napori trgovačkih klubova i organizacija proizvođača u
ovom pravcu neinvidioznog unapređenja proizvodne
korisnosti isto tako su dobro poznati.
Tendencija ka nekoj drugoj, a ne invidioznoj, svrsi u
životu došla je do izražaja u mnogobrojnim organizam
cijama čiji cilj je bio neki milosrdni posao ili posao oko
unapređenja društva. Ove organizacije često imaju
kvazireligiozni ili pseudoreligiozni karakter, i u njima
učestvuju i muškarci i žene. Ako malo razmislimo,
setićemo se velikog broja primera, ali, da bismo pokazali
obim sklonosti o kojima govorimo i da bismo ove
sklonosti okarakterisali, možemo navesti samo nekoliko
najočiglednijih konkretnih slučajeva. Takvi slučajevi su,
na primer, borba za trezvenost i umerenost i slične
društvene reforme, za reforme zatvorskog sistema, za
širenje obrazo
vanja, za suzbijanje poroka, kao i za izbegavanje ratova
time što će se sporovi rešavati sudskim putem, putem
razoružanja ili drugim sredstvima; takvi slučajevi su, u
izvesnoj meri, i univerzitetska naselja, dobrosusedska
udruženja, različite organizacije kao „Hrišćansko delo",
kružoci za šivenje, društveni klubovi, umetnički klubovi,
pa čak i trgovački klubovi; takve su, u izvesnoj manjoj
meri, novčane fundacije i polujavne ustanove za
milosrđe,

317
obrazovanje ili razonodu, bez obzira da li su one
opremljene od strane bogatih pojedinaca ili doprinosima
koje su između sebe sakupili ljudi s manjim sredstvima
— ali samo ukoliko ove ustanove nemaju religiozni
karakter.
Naravno, nije namera da se kaže da ovi napori
proizlaze potpuno iz drugih motiva, a ne iz motiva
sopstve-
nog interesa. Jedino što se može tvrditi jeste da u većini
slučajeva postoje i drugi motivi i da vidljivo veći napori
ove vrste koji se čine u uslovima savremenog
industrijskog života nego što je slučaj u uslovima
neprekidnog
režima principa statusa, pokazuju prisustvo u
savremenom životu izvesnog korisnog skepticizma u
pogledu pune zakonitosti takmičarskog životnog obrasca.
Već je u dovoljnoj meri opštepoznata činjenica i stvar s
kojom se toliko zbijaju šale da kao podsticaj za ovakvu
vrstu
posla obično postoje drugi nebitni i spoljašnji motivi, —
motivi sebične vrste, a naročito motivi invidiozne
distinkcije. Ovo je u tolikoj meri tačno da su mnogi
poslovi pokrenuti u tobože dezinteresovanom javnom
duhu, bez sumnje, započeti i vršeni s prvenstvenim ciljem
da se poboljša ugled ili da se čak dođe do novčane zarade
sve u korist pokretača i dobrotvora. U slučaju nekih
značajnih grupa organizacija i ustanova ove vrste
invidiozni motiv je očigledno dominatni motiv kako kod
pokretača takvog rada tako i kod onih koji su ih podržali.
Ova poslednja primedba naročito vredi za takve radove
koji pružaju dobrotvoru distinkciju zahvaljujući
ogromnim i upadljivim troškovima; kao što su, na primer,
osnivanja univerziteta ili javnih biblioteka ili muzeja.
Međutim, to isto tako, a možda i na potpuno jednak
način, važi i za običniji posao učestvovanja u takvim
organizacijama i pokretima

534
koji su istaknute organizacije gornjeg društvenog sloja.
Ovakve organizacije služe da se utvrdi verodostojnost
novčanog ugleda njihovih članova, a isto tako da ih sa
zahvalnošću podsećaju na njihov viši položaj, ukazujući
na kontrast koji postoji između njih i onog dela
čovečanstva koje stoji niže od njih, a u čijim redovima
treba vršiti posao poboljšanja — kao što je, na primer,
slučaj s univerzitetskim naseljima koja su sada u izvesnoj
modi. Međutim, i pošto učini sve ustupke i ograničenja,
ostalo je i nešto motiva koji nisu takmičarski. Sama
činjenica

535
da se na ovaj način traži distinkcija ili dobro ime i ugled
predstavlja dokaz preovlađujućeg osećaja opravdanosti i
eventualne efektivne prisutnosti netakmičarskog,
neinvidioznog interesa, kao sastavnog faktora u načinu
mišljenja u savremenim zajednicama.
U celokupnom ovom u poslednje vreme modernom
pravcu aktivnosti dokoličarske klase koja se odvija na'
bazi neinvidioznog i nereligioznog interesa treba napraviti
napomenu da žene učestvuju aktivnije i postojanije nego
muškarci — osim u onim slučajevima, naravno, kada
takvi poslovi zahtevaju veliki utrošak sredstava. Zavisan
novčani položaj žena onemogućava im rad koji zahteva
velike troškove. Što se tiče opšteg obima rada na
poboljšanjima članovi sveštenstva iz manje naivnih
verskih
sekti, ili posvetovljenih veroispovesti, povezani su s ovom
vrstom žena. To je tačno onako kako prema teoriji i treba
da bude. U drugim ekonomskim odnosima, isto tako,
sveštenstvo je u donekle sumnjivom položaju između
klase žena i klase ljudi angažovanih u ekonomskim
poslovima. Na osnovu tradicije i preovlađujućeg
shvatanja o tome šta se pristoji, kako sveštenstvo tako i
žene bogatih klasa stoje u istom položaju zastupničke
dokoličarske klase; kod obe ove klase karakterističan
odnos koji utiče na formiranje načina mišljenja klase
jeste odnos potčinjenosti — što znači ekonomski odnos
zamišljen u razmerama ličnog; sledstveno tome, u obe
klase se može primetiti posebna sklonost da se pojave
tumači pre jezikom ličnog odnosa nego uzročnog toka
stvari; obe ove klase ne smeju zbog kanona pristojnosti
da imaju veze s ceremonijalno nečistim procesima
unosnih ili produktivnih zanimanja, tako da je za njih
moralno nemoguće da učestvuju u procesu proizvodnog
života današnjice. Kao rezultat ove ceremonijalne
isključenosti iz produktivnih napora vulgarne vrste
imamo da je relativno velik deo energije savremenih
ženskih i svešteničkih klasa stavljen u službu drugih
interesa, a ne sebičnih. Zakoni ponašanja nisu ostavili
nikakav alternativni smer u kome bi impuls za
svrsishodno delovanje mogao da dođe do izražaja.
Posledica stalne zabrane na privredno korisnu aktivnost
u slučaju žena iz redova dokoličarske klase manifestu je

319
se u vidu nemirnog zadovoljenja impulsa radinosti u
drugim pravcima van poslovne aktivnosti.
Kao što je već primećeno, svakodnevni život bogatih
žena i sveštenstva sadrži veći elemenat statusa nego što
je to slučaj s prosečnim muškarcem, naročito u
poređenju s muškarcima angažovanim u pravim
savremenim proiz
vodnim zanimanjima. Otuda pobožan stav preživljava u
boljem stanju očuvanosti među tim klasama nego što je
slučaj s običnim ljudima savremenih zajednica. Otuda se
i može očekivati da značajan deo energije koja traži izraza
u neunosnim zanimanjima među ovim članovima
zastupničke dokoličarske klase dovede do vršenja verskih
obreda i do pobožnih dela. Otuda delimično potiče i onaj
višak sklonosti ka pobožnosti koji postoji kod žena, a o
kome smo govorili u prethodnoj glavi. Međutim, našoj
svrsi više odgovara da zapazimo uticaj ove sklonosti na
formiranje akcije i obojenosti ciljeva neunosnih pokreta i
organizacija o kojima ovde raspravljamo. Tamo gde
postoji, ova pobožna obojenost snižava neposrednu
korisnost organizacije za bilo kakav ekonomski cilj u
kome se inače mogu usmeriti njihovi napori. Mnoge
organizacije, i milosrdne i ameliorativne, dele svoju
pažnju između verskog i svetovnog blagostanja sveta čije
interese oni hoće da pomognu. Van svake je sumnje da,
kada bi oni jednako poklonili svu svoju nepodeljenu
pažnju i napore svetovnom interesu ovih ljudi,
neposredna ekonomska vrednost njihovog rada bi bila
znatno veća nego što je ovako. Naravno da je isto tako
moguće reći, kada bi ovo bilo mesto na kome to treba
kazati, da bi neposredna korisnost ovih poslova na
amelioraciji za verske ciljeve bila daleko veća kada ne bi
bila ometana svetov-
nim motivima i ciljevima koji obično postoje.
Iz ekonomske vrednosti ove vrste neinvidioznih
poduhvata mogu se izvući neki zaključci u vezi sa
mešanjem verskih interesa. Međutim, isto tako postoje

538
mogućnosti za izvođenje zaključaka na osnovu
prisutnosti drugih tuđih motiva koji manje ili više široko
suzbijaju ekonomski smer ovih netakmičarskih izraza
instinkta radinosti. Ovo bi se pri pažljivijem razmatranju
pokazalo kao tačno u tolikoj meri da, kada se sve zajedno
sabere, može čak izgledati da je cela ova opšta vrsta
poduhvata potpuno

539
sumnjive ekonomske vrednosti — merena sa stanovišta
potpunosti ili lakoće života pojedinaca ili klasa čijem
poboljšanju života je ceo poduhvat usmeren. Tako, na
primer, mnogi napori koji sada uživaju popularnost kao
sredstvo za sticanje ugleda, a namenjeni su poboljšanju
života ubogog stanovništva velikih gradova, predstavljaju
po svojoj prirodi velikim delom kulturne misije. Na taj
način se pokušava da se ubrza tempo kojim se dati
elementi kulture gornjih slojeva društva prihvataju od
strane nižih klasa u njihovom obrascu svakodnevnog
života. Briga za „periferiju", na primer, jeste delimično
stvarno usmerena poboljšanju privredne korisnosti
siromašnih i njihovom učenju da adekvatnije upotrebe
stvari koje i-
maju na raspoloženju; ali ona, isto tako, nije ništa manje
postojano usmerena poučavanju, propisom i primerom, u
pogledu izvesnih detalja o tome šta je, prema merilima
dokoličarske klase, pristojno u oblasti manira i običaja.
Ekonomska suština ovih pristojnosti predstavlja, kako će
se to pri detaljnijem razmatranju ustanoviti, isticanje
traćenja vremena i robe. Ti dobri ljudi koji odlaze da
humaniziraju sirotinju obično su, a to je i preporučljivo,
krajnje skrupulozni i uporni u pogledu stvari lepog
ponašanja i pristojnosti u životu. To su obično osobe koje
vode uzoran život i koje su obdarene nepopustljivom
upornošću u pogledu ceremonijalne čistoće u odnosu na
različite primerke svoje svakodnevne potrošnje. Kulturna
i civilizatorska korisnost ovog poučavanja u pogledu
ispravnih načina mišljenja u odnosu na potrošnju
vremena i robe teško da se može preceniti; isto tako nije
neznatna ni ekonomska vrednost koju ove pouke imaju
za pojedinca koji prihvati te više i uglednije ideale, kojima
ga uče. U uslovima postojeće novčane kulture ugled i,
prema tome, i uspeh pojedinca u velikoj meri zavisi od
njegove veštine u odnosu na ponašanje i metode
potrošnje koji treba da dokažu uobičajeno trošenje
vremena i robe. Međutim, što se tiče daljeg ekonomskog
značaja ovakve vežbe u vrednijim načinima života, mora
se reći da efekat koji se postiže predstavlja velikim delom
zamenjivanje skupocenijih ili manje korisnih metoda za
postizanje istih materijalnih rezultata, u takvim
odnosima u kojima je materijalan rezultat činjenica od
bitne ekonomske
21 Teorija dokoličarske klase

321
vrednosti. Propagiranje kulture je velikim delom
poučavanje u novim ukusima, ili, bolje, novoj listi
pristojnosti, koja je prilagođena obrascu života visoke
klase pod rukovodstvom dokoličarsko-klasne formulacije
principa statusa i novčane pristojnosti. Ova nova lista
pristojnosti nameće se obrascu života niže klase iz
zakona, razrađenih od strane jednog elementa
stanovništva čiji život leži van privrednog procesa. Ali
teško da se može očekivati da će ta nametnuta lista
propisa odgovarati potrebama života ovih nižih klasa
adekvatnije nego propisi koji su kod njih već u modi, a
naročito ne adekvatnije od propisa koje su oni sami za
sebe izradili pod pritiskom savremenog industrijskog
života.
Sve ovo, naravno, ne dovodi u pitanje činjenicu da su
zamenjeni propisi o pristojnosti finiji od onih koje su oni
zamenili. Sumnja koja se pojavljuje samo je sumnja u
pogledu ekonomske pogodnosti ovog regenerativnog posla
— što znači ekonomske pogodnosti u onom neposrednom
i materijalnom značaju u kome posledice promene mogu
da se ustanove sa izvesnom pouzdanošću, a gledane sa
stanovišta, ne individualnog, već sa stanovišta povoljnosti
života kolektiva. Prema tome, u pogledu ocenjiva-
nja ekonomske pogodnosti ovih pothvata amelioracije,
teško da se njihov rad može uzimati po svojoj spoljnoj
vrednosti, čak i u onim slučajevima kada je pothvat
prvenstveno ekonomskog karaktera i kada interes na
osnovu koga je on poduzet nije ni u kom smislu sebičan
ili invidiozan. Ekonomska reforma koja se postiže ima
velikim svojim delom prirodu menjanja u metodima
isticanja rasipništva.
Međutim, nešto više treba reći o karakteru
nezainteresovanih motiva i kanona procedure u svakom
poslu ove vrste koji je pod uticajem načina mišljenja
karakterističnih za novčanu kulturu; a ova dalja
razmatranja mogu dovesti do daljih ograđivanja ü

542
pogledu zaključaka do kojih se već došlo. Kao što se
videlo iz jedne od ra
nijih glava, kanoni uglednosti ili pristojnosti u uslovima
novčane kulture insistiraju na uobičajenoj jalovosti truda
kao na znaku novčano besprekornog života. Iz toga
proizlazi ne samo običaj nepoštovanja korisnih
zanimanja, nego iz toga isto tako rezultira i nešto što je
kao posle-

543
dica od mnogo odlučnijeg značaja za rukovođenje
akcijama svake organizovane skupine ljudi koja za sebe
traži dobar društveni ugled. Postoji tradicija koja zahteva
da čovek ne sme biti na vulgaran način upoznat sa bilo
kakvim procesima ili detaljima koji imaju veze s
materijalnim neophodnostima života. Čovek može
meritorno da pokaže kvantitativan interes za blagostanje
prostih ljudi, putem dobrovoljnog priloga ili kroz rad u
odborima za rukovođenje i slično. Čovek može, možda sa
još većim stepenom meritornosti, da pokaže brigu uopšte
i u pojedinostima za kulturno blagostanje prostih ljudi
putem truda da se uzdignu njihovi ukusi i time što im se
pruža prilika za poboljšanje njihovog duhovnog života.
Međutim, čovek ne srne da pokaže intimno poznavanje
materijalnih okolnosti prostog života ih načina mišljenja
prostih klasa, poznavanje koje bi stvarno usmerilo
napore ovih organizacija ka materijalno korisnim
ciljevima. Ovo izbegavanje da se prizna nepoželjno
intimno poznavanje uslova života niže klase u detaljima,
naravno, preovlađuje u različitim stupnjevima kod
različitih pojedinaca. Međutim, takvo mišljenje kolektivno
postoji obično u toliko
velikoj količini u svakoj od organizacija ove vrste da može
bitno da utiče na pravac njihovog delovanja. Svojim
kumulativnim delovanjem na formiranje običaja i
presedana i svakom ovakvom telu, ovo bežanje od svakog
pripisivanja neprilične upoznatosti sa prostim načinom
života teži postepeno ka odbacivanju prvobitnih motiva
celog pothvata u korist izvesnih rukovodećih principa
dobrog ugleda, koji se u krajnjoj liniji može svesti na
pojam novčane vrednosti. Tako u svakoj takvoj
organizaciji, koja ima duži vek trajanja, prvobitni motiv
poboljšanja života ovih klasa postaje postepeno samo
prividan ili tobožnji motiv, a vulgarno koristan rad
organizacije teži da se izgubi.
 Ono što važi za efikasnost organizacije u odnosu na
neinvidiozan rad u ovom pogledu isto tako važi i za rad
pojedinaca kad on proizlazi iz istih motiva; iako to možda
za pojedince važi uz više ograničenja nego što je to slučaj
kod organizovanih pothvata. Običaj ocenjivanja vrednosti
po kanonima dokoličarske klase koji važe za rasipničku
potrošnju i nepoznavanje prostih vidova života, bilo u

323
pogledu proizvodnje ili potrošnje, neophodno je jak kod
pojedinaca koji pretenduju da preduzmu neki javni rad
od opšte koristi. A u slučaju da pojedinac zaboravi svoj
položaj, i svoje napore usmeri ka vulgarnoj korisnosti,
zdrav razum zajednice — osećaj za novčanu pristojnost
— brzo će odbaciti njegov rad a njega postaviti na
njegovo mesto. Primer za ovo se može naći u ostavljanju
zadužbina što ljudi sa smislom za javno dobro čine s
jedinim ciljem (bar prividno) da se poboljša ljudski život
u jednom određenom vidu.'Objekti kojima se zadužbine
ove vrste ostavljaju najčešće su u poslednje vreme škole,
biblioteke, bolnice i skloništa za slabe i nesrećne.
Priznata svrha darovaoca u ovim slučajevima jeste
poboljšavanje ljudskog života u posebnom pravcu kako je
to u poklonu navedeno. Međutim, videćemo da
predstavlja neizbežno pravilo da se prilikom izvršenja
ovog rada pojavljuje ne tako malo drugih motiva često
nepomirljivih s prvobitnim, i da oni odlučuju o konačnoj
raspodeli dobrog dela sredstava koja su zapisom o
poklonu odvojena. Možda su, na primer, odvojena neka
novčana sredstva za osnivanje sirotišta ili utočišta za
invalide. Odvajanje sredstava i njihovo trošenje na
počasno rasipništvo vrlo je često toliko da izaziva
čuđenje, ili čak nagoni na smeh. Tako se značajan deo
novčanih sredstava troši na podizanje zgrade obložene
nekim estetski veoma sumnjivim ali zato skupocenim
kamenom, prekrivene grotesknim i neskladnim detaljima
i tako projektovane, sa svojim utvrđenim zidovima i
kulama i svojim masivnim portalima i strategijskim
prilazima, sugerira nekakve var-
varske metode ratovanja. Unutrašnjost ovakve građevine
pokazuje istu dominantnu rukovođenost kanonima isti
canja rasipništva i pljačkaškog pothvata. Prozori su, na
primer — da ne idemo dalje u detalje — postavljeni s
ciljem da na slučajnog posmatrača deluju pre svojim
novčanim savršenstvom nego što su namenjeni tome da
budu korisni svojoj tobožnjoj svrsi, to jest udobnosti i
pogodnosti onih kojima je zadužbina tobože namenjena i
koji žive u zgradi; a od detalja unutrašnjeg uređenja se
traži da se što bolje prilagode ovom tuđem ali
imperativnom zahtevu novčane lepote.

324
 Pri svemu ovome, naravno ne treba misliti da bi
darodavac stavljao neke primedbe i pronalazio greške ili
da bi on učinio drugačije kada bi sam nadgledao radove;
poznato je da i u onim slučajevima kada do takvog ličnog
upravljanja dođe — kada se pothvat vodi neposrednim
utroškom sredstava i nadgledanjem umesto putem
zaveštanja — cijevi i metodi postupka nisu u ovom
pogledu nipošto drugačiji. Ni uživaoci zadužbine, a ni
spoljašnji posmatrači čiji mir ili sujeta nisu neposredno
dirnuti ne bi bili zadovoljni drugačijom raspodelom
novčanih sredstava. Nikome ne bi odgovaralo kada bi se
pothvat vodio
s obraćanjem pažnje neposredno najekonomičnijoj i
najkorisnijoj upotrebi sredstava pri ruci za prvobitne,
materijalne ciljeve fondacije. Svi kojih se to tiče, bez
obzira da li je njihov interes neposredan i sebičan ili
samo kontemplativan, složiće se da znatan deo troškova
treba da ode na više ili duhovne potrebe koje potiču od
običaja invidioznog upoređivanja i pljačkaškom pothvatu
i novčanom rasipništvu. Međutim, ovo samo znači da su
kanoni takmičarske i novčane uglednosti toliko proželi
zdrav razum zajednice da ne dozvoljavaju da ih se
izbegne ili zaobiđe čak ni u slučaju pothvata koji tobože
proizlazi potpuno iz neinvidioznog interesa.
Možda čak ovakav pothvat duguje svoju počasnu
vrlinu, kao sredstvu za podizanje darodavčevog dobrog
ugleda, pripisanoj prisutnosti neinvidioznog motiva.
Međutim, to ne sprečava invidiozni interes da on
rukovodi troškovima. Stvarna prisutnost motiva, koji
imaju takmičarske ili invidiozno poreklo, u
netakmičarskim poslovima ove vrste može se naširoko i u
pojedinostima pokazati u svakoj od vrsta pothvata o
kojima se napred govorilo. Tamo gde se ovi počasni
detalji pojave, u ovakvim slučajevima, oni se obično
maskiraju u vidu namena koje pripadaju planu
estetskog, etičkog ili ekonomskog interesa. Ovi posebni
motivi, koji potiču od standarda i kanona novčane
kulture, treba kradimice da skrenu napore neinvidiozne
vrste od korisnog služenja, bez uznemirenja
vršiočevog Osećanja da deluje u dobroj nameri i bez
nametanja njegovoj svesti osećanja o suštinskoj jalovosti
njegovog rada. Efekat ovih motiva može se pratiti kroz
ceo krug neinvidioznih, ameliorativnih pothvata koji
pred325
stavljaju tako istaknutu osobinu i karakteristiku u
javnom obrascu života bogatih. Međutim, ovo teoretsko
izlaganje je možda dovoljno jasno i možda nisu potrebne
dalje ilustracije; naročito pošto ćemo nešto kasnije
pokloniti detaljnu pažnju od ovih linija pothvata —
ustanovama za više obrazovanje.
U okolnostima zaštićenog položaja u koji je
dokoličarska klasa stavljena, izgleda da, zbog toga,
postoji neka vrsta vraćanja na niz neinvidioznih impulsa
koji karakte
rišu -pretpljačkašku kulturu divljaka. Ovo vraćanje
sadrži kako osećaj za radinost tako i sklonost indolenciji
i dru-
garstvu. Međutim, u savremenom obrascu života kanoni
ponašanja zasnovani na novčanoj i invidioznoj zasluzi
stoje na putu slobodnom manifestovanju ovih impulsa; a
dominirajuće prisustvo ovih kanona ponašanja deluje u
smislu skretanja takvih napora koji se čine na bazi
neinvidioznog interesa ka služenju onom invidioznom
interesu na kome počiva novčana kultura. Kanoni nov
čane pristojnosti mogu se, za sadašnju našu svrhu,
svesti na principe rasipništva, jalovosti i okrutnosti. Oni
su imperativno prisutni u meliorativnim pothvatima kao i
drugim linijama ponašanja i vrše selektivnu kontrolu
detalja ponašanja i upravljanja u svakom pothvatu.
Rukovodeći se ovim metodom i primenjujući ga u
pojedinostima, ovi kanoni pristojnosti idu dotle da čine
uzaludnim i bespomoćnim svaku neinvidioznu aspiraciju
ili napor. Prodirući, bezlični, nehajni princip jalovosti se
iz dana u dan nalazi pri ruci i deluje opstruktivno u
smislu kočenja stvarnog izražavanja ono malo preživelih
pretpljačkaških prirodnih sklonosti, koje se mogu nazvati
instinktom radinosti. Međutim, prisustvo ovog principa
ne sprečava prenošenje ovih prirodnih sklonosti niti
stalne ponovne pokušaje ovog impulsa da za njih nađe
odgovarajući izraz.
 U docnijem i daljem razvitku novčane kulture zahtev
za povlačenjem iz proizvodnog procesa kako bi se izbegla
društvena nepopularnost ide tako daleko da sadrži apsti
nenciju od takmičarskih zanimanja. U tom poodmaklom
stadijumu novčana kultura negativno favorizuje
manifestovanje neinvidioznih sklonosti popuštanjem
naglaska koji je bačen na valjanost takmičarskih,
pljačkaških ili nov-

326
čariih zanimanja u poređenju sa zanimanjima
industrijske ili produktivne vrste. Kao što je ranije
napomenuto, zahtev
za takvim povlačenjem od svakog zanimanja koje je
ljudima od koristi, rigoroznije se primenjuje na žene iz
gornjih društvenih slojeva nego na bilo koju drugu klasu,
ukoliko se kao izuzetak, više prividan nego stvaran, ne
navede sveštenstvo pojedinih kultova. Razlog za ekstrem
nije insistiranje na jalovom životu za ovu vrstu žena nego
što to važi za ljude istog novčanog i društvenog stepena
leži u tome što su one ne samo „dokoličarska klasa
visokog stepena nego istovremeno i zastupnička
dokoličarska klasa. U njihovom slučaju postoji dvostruka
osnova za stalno povlačenje od svakog korisnog truda.
Često je s pravom ponavljano od strane popularnih
pisaca i govornika, koji odražavaju zdrav razum
inteligentnih ljudi u pitanjima društvene strukture i
funkcije, da položaj žene u svakoj zajednici predstavlja
najsnažniji znak kulturnog nivoa koji je ta zajednica
postigla i — može se dodati — koji je postigla bilo koja
klasa te zajednice. Ova primedba možda više važi za
stepen ekonomskog razvitka nego za razvitak u bilo kom
drugom pogledu. Istovremeno položaj koji se dodeljuje
ženi prema prihvaćenom obrascu života, u svakoj
zajednici i u uslovima svake kulture, jeste velikim delom
izraz tradicija koje su formirane okolnostima jedne ranije
faze razvitka i koje su samo delimično prilagođene
postojećim ekonomskim okolnostima ili postojećim
potrebama temperamenta i načina mišljenja koje deluju
na žene koje
žive u uslovima savremene ekonomske situacije.
Tokom razmatranja razvitka ekonomskih ustanova
uopšte, a posebno kada se govorilo o raznim vrstama
dokolice i odeće, uzgred je već pominjana činjenica da je
položaj žene prema savremenoj ekonomskoj shemi šire i
postojanije u sukobu s podsticanjima instinkta radinosti
nego što je to slučaj s položajem ljudi iz istih klasa. Isto
lako je očigledna činjenica da ženski temperamenat u
većoj meri poseduje ovaj instinkt koji gleda s
odobravanjem na mir, s neodobravanjem na jalovost.
Zato nije slučajna okolnost da žene koje žive u
savremenim proizvodnim zajednicama pokazuju življi
osećaj za protivreč327
nost između prihvaćenog životnog obrasca i nužde koju
nameće ekonomska situacija.
Nekoliko faza „ženskog pitanja" je manifestovalo na
jedan lako čitljiv način meru do koje se život žene u
savremenom društvu reguliše zdravim razumom, koji je
formulisan u uslovima ekonomskih okolnosti jedne ranije
faze razvitka. Još uvek se smatra da je ženin život po
svom ekonomskom, građanskom i društvenom značaju u
osnovi i normalno samo zastupnički život, čija valjanost
ili nevaljanost, po prirodi stvari, treba da se pripiše
nekom drugom pojedincu, koji se nalazi u nekom odnosu
posedovanja ili starateljstva nad ženom. Tako se, na
primer, smatra da se svaki prekršaj zahteva prihvaćenog
niza pristojnosti neposredno odražava na čast čoveka
kome žena pripada. Može, naravno, postojati osećaj neke
nesaglasnosti u pameti svakoga ko donosi mišljenje
takve vrste o ženinoj slabosti ili grešnosti; međutim,
zdravo-razumski sud zajednice u ovakvim stvarima,
pored svega toga, donosi se bez mnogo oklevanja, i malo
je ljudi koji će uopšte dovoditi u pitanje legitimnost svog
osećaja povređenog starateljstva u svakom takvom
slučaju koji bi izbio. S druge strane, relativno veoma
malo će jedna žena biti diskreditovana rđavim
postupcima čoveka s kojim je svojim životom povezana.
Prema tome, dobar i lep obrazac života — što znači
obrazac na koji smo navikli — dodeljuje ženi „sferu" koja
je podređena aktivnosti čoveka; a smatra se da je
neženstveno svako odstupanje od tradicija njoj
dodeljenog kruga dužnosti. Ako se pitanje tiče
građanskih prava ili prava glasa, naš zdrav razum u toj
stvari — što znači logično izražavanje našeg opšteg
obrasca o životu u pitanju koje se postavlja — kaže nam
da žena u političkom telu i pred zakonom treba da bude
predstavljena, ne neposredno svojom sopstvenom
ličnošću, već putem posredovanja glave domaćinstva
kome ona pripada. Nije ženstveno kod nje da pretenduje
na život kojim bi sama upravljala i koji bi bio usmeren ka
njenoj ličnosti; a naš zdrav razum nam kaže da njeno
neposredno učešće u poslovima zajednice, bili oni
građanski.ili privređivački, predstavlja pretnju onom
društvenom uređenju koje izražava naše načine mišljenja
onako kako su oni bili for-

328
mirani pod rukovodstvom tradicija novčane kulture. „Sve
te trice i kučine oko emancipacije žene od ropstva
čoveku" i tako dalje, predstavlja — da upotrebimo za
suprotni cilj kreposni i karakterističan jezik Elizabete
Kejdi Stenton (Elizabeth Cady Stanton) — „potpunu
besmislicu". Društvene odnose polova odredila je priroda.
Naša celokupna civilizacija — što znači sve ono što je
dobro — zasniva se na domu. „Dom" je domaćinstvo na
čelu s muškarcem. Ovo gledište, samo izraženo još
kreposnije, predstavlja preovlađujuće gledište o ženinom
položaju, ne samo među običnim ljudima iz civilizovanih
zajednica nego, isto tako, i među ženama. Žene poseduju
veoma živ osećaj za ono što zahteva obrazac ponašanja i,
mada je istina da se mnoge osećaju nelagodno zbog
nekih detalja koje ovi zakoni nameću, malo ih je koje ne
priznaju da postojeći moralni red, po nužnosti i na
osnovu božanskog prava propisivanja, stavlja ženu u
položaj podređen muškarcu. U krajnjoj liniji, prema
njenom vlastitom šhvatanju o tome šta je dobro i lepo,
ženin život jeste — i po teoriji mora da bude — izraz
čovekovog života „iz druge ruke".
Međutim, uprkos uvreženog osećaja iza to šta je
dobro i prirodno mesto za ženu, može se isto tako
razaznati početni razvitak osećanja u smislu toga da ceo
ovaj aranžman starateljstva i zastupničkog života
propisivanja valjanosti i nevaljanosti nekako predstavlja
pogrešku, ili bar da, iako to može biti prirodni proizvod i
dobro uređenje na svom mestu i u svoje vreme i uprkos
svojoj
očiglednoj estetskoj vrednosti, ipak ono ne služi
adekvatno onim svakodnevnijim ciljevima života u
savremenoj proizvodnoj zajednici. Čak i onaj ogroman i
bitan deo dobro odgojenih žena iz redova više i srednje
klase čijem se nepristrasnom, matronskom osećaju za
tradicionalno ponašanje ovaj odnos statusa preporučuje
kao bitno i večito ispravan — čak ovaj deo, koji zauzima
konzervativan stav, pronalazi obično izvesnu malu
nesaglasnost u pojedinostima između stvari kakve jesu i
kakve bi one trebalo da budu u ovom pogledu. Međutim,
onaj nesavitljiviji deo savremenih žena, onih koje su
snagom svoje mladosti, obrazovanja ili temperamenta u
izvesnom stepenu van domašaja tradicija statusa
primljenog iz var329
varske kulture, i kod kojih možda postoji izvesno po
jačano vraćanje na impuls samoizražavanja i radinosti —
taj deo žena je pod uticajem osećanja povređenosti, koji
je i suviše živ i snažan da bi ih ostavio na miru.
U ovom pokretu „Nove žene" — kako se nazivaju ti
slepi i nesuvisli napori da se rehabilituje ženin preglaci-
jalni položaj — razaznaju se bar dva elementa, i obadva
imaju ekonomski karakter. Ova dva elementa, ili motiva,
izražena su dvostrukom parolom „emancipacije" i „rada".
Može se lako videti da svaka od ovih reči znači nešto u
smislu široko rasprostranjenog osećaj a povređenosti.
Prodiranje ovakog osećanja priznaju čak i oni ljudi koji
ne vide da postoji stvaran razlog za postojanje osećanja
povređenosti u situaciji kakva je ona danas. Ovo
osećačanje povređenosti, koje treba izlečiti, najživlje je i
nalazi najčešće svoj izraz upravo kod žena iz bogatih
klasa, u zajednicama koje su najviše napredovale u
pogledu industrijskog razvitka. To, drugim recima, znači
da postoji
zahtev, manje ili više ozbiljan, za emancipacijom od
svakog odnosa statusa tutorstva ili zastupničkog života;
a
ta pobuna naročito dolazi do izražaja među onom vrstom
žena kojima obrazac života, koji je prenesen iz režima
statusa, nameće zastupnički život uz najmanje ublažava
nje, kao i u onim zajednicama čiji se ekonomski razvitak
najviše udaljio od okolnosti kojima je ovaj tradicionalni
obrazac prilagođen. Ovaj zahtev dolazi od onog dela
ženskog sveta koji je kanonima za sticanje dobrog ugleda
isključen od svakog korisnog rada i koji je strogo
rezervisan za život dokolice i isticanja potrošnje.
Mnogi kritičari ovog pokreta „Nove žene" su pogrešno
shvatili njegove motive. Slučaj američke „Nove žene"
nedavno je jedan dobro poznati posmatrač društvenih
pojava sumirao sa izvesnom toplinom na sledeći način:
„Nju tetoši muž, najodaniji i najvredniji muž na svetu ...
Ona je superiornija od svoga muža po vaspitanju i gotovo
u svakom drugom pogledu. Ona je okružena
mnogobrojnim najfinijim primerima pažnje. Ipak, ona
nije zado
voljna ... Anglosaksonska „Nova žena" je najčudniji
proizvod modernog vremena i njoj je predodređena uloga
najgroznijeg promašaja našeg veka." Osim preklinjuće
molbe — koja je, možda, na svom mestu — a koju ovaj

330
prikaz sadrži, on ne doprinosi ništa ženskom pitanju
izuzev što ga obavija nejasnbšću. Povređenost nove žene
sastoji se upravo od onih koje ova tipična karakterizacija
pokreta navodi kao razloge zbog kojih ona treba da bude
zadovoljna. Ona se taloži i dozvoljava joj se, čak se od nje
traži, da troši u velikim količinama i da to ističe —
zastupnički, za svog muža ili nekog drugog prirodnog
tutora. Ona je oslobođena, ili, njoj je zabranjen svaki
vulgarno koristan rad — kako bi zastupnički vršila
dokolicu u interesu dobrog ugleda njenog prirodnog
(novčanog) tutora. Ove dužnosti predstavljaju
konvencionalne znake neslobodnog lica, a istovremeno
su nepomirljive s ljudskim impulsom ka korisnoj
aktivnosti. Međutim, žena je obdarena svojim delom — za
koji postoje razlozi da se veruje da je čak više nego ravan
delu koji poseduje muškarac — instinkta radinosti, kome
je mrska svaka jalovost života ili potrošnje. Ona je
primorana da razvija svoju životnu aktivnost kao svoj
odgovor na direktne, najbliže stimuluse ekonomske
sredine s kojom se ona nalazi u dodiru. Žena poseduje,
možda, jači impuls od čoveka da živi svojim vlastitim
životom na način koji ona izabere i da u proizvodnim
procesima zajednice učestvuje neposrednije nego što je
slučaj kada učestvuje tek „iz druge ruke".
Dokle god žena drži mesto onoga koji neprestano
treba da argatuje, ona će u najvećem broju slučajeva biti
prilično zadovoljna svojom sudbinom; ona ne samo da
tada ima nešto opipljivo i korisno da radi, nego tada
nema vremena ni povoda da misli o pobunjeničkoj
manifestaciji takvih ljudskih sklonosti ka upravljanju sa
mom sobom, koje je nasledila. A pošto prođe stadijum
univerzalnog ženskog argatovanja i zastupnička dokolica
bez ikakvog ulaganja napora postane usvojeno zanimanje
žena iz bogatijih klasa, propisujuća snaga kanona
novčane pristojnosti, koji od žena traži poštovanje
ceremonijalne jalovosti, dugo će očuvati žene plemenitih
načela od svakog sentimentalnog naginjanja upravljanja
560
samom sobom i „sferi korisnosti". To naročito važi za ono
vreme tokom ranijih faza novčane kulture kada se
dokolica
dokoličarske klase velikim svojim delom sastoji od
pljačkaške aktivnosti, kada ona predstavlja aktivnu
manifesta-

561
čiju gospodarenja u kome se može naći dovoljno
opipljivog cilja invidiozne vrste, da bi se ono shvatilo
ozbiljno kao zanimanje kome se čovek može bez ikakvog
stida
odavati. Ovakvo stanje stvari je u nekim zajednicama
potrajalo čak do naših dana. Ono i dalje važi u različitim
stepenima za razne pojedince, zavisno od životnosti ose-
ćaja statusa i slabosti impulsa za radinošću kojima je
neki pojedinac obdaren. Međutim, tamo gde je
ekonomska struktura zajednice nadrasla u tolikoj meri
obrazac života zasnovan na statusu da se više ne smatra
da je odnos lične podređenosti još uvek jedini „prirodan"
ljudski odnos; tamo će drevni običaj korisne aktivnosti
početi da se javlja kod pojedinaca koji su manje
konformistički nastrojeni, nasuprot skorašnjim, relativno
površnim, relativno efemernim navikama i gledištima,
koje su pljačkaška i novčana kultura dale kao svoj
doprinos našem životnom obrascu. Ove navike i gledišta
počinju da gube svoju prisilnu snagu za zajednicu ili
klasu koja je u pitanju, čim navike mišljenja i gledanje
na život koji su rezultat pljačkaške i kvazimiroljubive
discipline prestanu da budu u prilično tesnoj saglasnosti
sa docnije nastalom ekonomskom situacijom. Ovo je
očigledno na primeru radnih klasa u savremenim
zajednicama; za njih životni obrazac dokoličarske klase
kasnije gubi mnogo od svoje propisivačke snage, naročito
u pogledu elementa statusa. Međutim, ovo se isto tako
vidljivo potvrđuje i na primeru viših klasa, iako ne na isti
način.
Običaji koji potiču iz pljačkaške i kvazimiroljubive
kulture predstavljaju relativno efemerne varijante
izvesnih osnovnih sklonosti i mentalnih karakteristika
rase;
što ona duguje produženoj disciplini ranijeg, proto-
antropoidnog kulturnog stadijuma miroljubivog, relativno
neizdiferenciranog ekonomskog života, koji je vođen u
dodiru sa relativno jednostavnom i nepromenjivom
materijalnom sadržinom. Kada običaji, koje je pridodao
takmičarski način života, prestanu da uživaju sankciju
postojećih ekonomskih potreba, proces disintegracije
počinje — čime načini mišljenja, koji su skorije nastali i
koji imaju manje generički karakter, ustupaju pred drev-
nijim i ustaljenijim duhovnim karakteristikama rase.

332
 Prema tome, pokret za novu ženu u izvesnom smislu
označava vraćanje ka jednom generičkijem tipu ljudskog
karaktera, ili ka manje izdiferenciranom izrazu ljudske
prirode. To je tip ljudske prirode koji se može
okarakterisati kao proto-antropoidan, a u pogledu
suštine, ako ne i oblika dominiraj ućih osobina, on
pripada kulturnom
stadijumu koji se može klasirati kao verovatno
podljudski. Ovaj naš posebni pokret ili evolucionalna
karakteristika o kojoj govorimo, naravno, deli ovu
karakterizaciju sa ostatkom docnijeg društvenog razvitka
utoliko što ovaj društveni razvitak pokazuje znake
vraćanja duhovnom stavu koji karakteriše raniji,
neizdiferencirani stadijum ekonomske evolucije. Ovakav
znak opšte tendencije ka vraćanju unazad do dominacije
invidioznog interesa nije
potpuno neubedljiv, iako on isto tako nije zadovoljavajući
niti isključuje izvesnu sumnju. Opšte opadanje osećaj a
za status u savremenim proizvodnim zajednicama
predstavlja u izvesnom smislu neki dokaz u ovom
pravcu; a vidljivo vraćanje na neodobravanje jalovosti u
ljudskom životu, kao i neodobravanje takvih aktivnosti
koje služe samo zaradi jednog pojedinca na štetu
kolektiva ili na štetu drugih društvenih grupa, isto tako
možda predstavlja dokaz za istu tu pojavu. Postoji i
vidljiva tendencija da se osuđuje nanošenje bola
drugima, kao i diskreditovanju svih maroderskih
poduhvata, čak i u slu
čajevima kada ovi izrazi invidioznog interesa ne deluju
opipljivo u smislu materijalnog oštećenja zajednice ili
pojedinca koji o njima donosi svoj sud. Čak se može reći
da u savremenim proizvodnim zajednicama prosečno,
nepristrasno shvatanje ljudi pretpostavlja kao idealan
ljudski karakter, takav karakter, koji teži miru, dobroj
volji i ekonomskoj korisnosti, karakteru koji teži životu
usmerenom samo ka svojoj ličnosti, snazi, prevari i
gospodarenju.
564
 Uticaj dokoličarske klase ne deluje neprestano u
smislu forsiranja ili suzbijanja rehabilitacije ove proto-
antropoidne ljudske prirode. Što se tiče prilike koja se
pruža pojedincima sa izuzetno velikim delom primitivnih
osobina da prežive i očuvaju se, zaštićeni položaj klase
neposredno favorizuje svoje članove time što ih povlači iz
novčane borbe; međutim, indirektno, kroz kanone dokoli-

565
carske klase za isticanje rasipništva robe i rada,
institucija dokoličarske klase smanjuje priliku za
preživljavanje i očuvanje takvih pojedinaca kod
celokupnog stanovništva. Zahtevi za pristojnim
rasipništvom apsorbuju višak energije stanovništva u
invidioznoj borbi i ne ostavlja nikakvu rezervu za
neinvidiozne manifestacije života. One udaljenije, manje
opipljive, duhovne posledice discipline pristojnosti deluju
u istom pravcu i njihovo dejstvovanje je, možda, efektnije
za ovu istu svrhu. Kanoni pristojnog života predstavljaju
razradu principa invidiozne komparacije i oni, prema
tome, neprestano deluju na to da zabrane svaki
neinvidiozni napor i da svima uliju u glavu stav staranja
samo o sebi.
 Glava XIV

VIŠE OBRAZOVANJE KAO IZRAZ

NOVČANE KULTURE
U cilju da bi se pogodni načini mišljenja o nekim
stvarima sačuvali i u mlađim, nastupajućim
generacijama — zdrav razum zajednice je sankcionisao
skolastičku disciplinu i uvrstio je u prihvaćeni obrazac
života. Načini mišljenja koji su se na ovaj način formirali
zaslugom učitelja i skolastičkih tradicija poseduju
izvesnu ekonomsku vrednost — vrednost u onoj meri u
kojoj oni utiču na korisnost pojedinca — koja nije ništa
manje realna od slične ekonomske vrednosti načina
mišljenja koji su formirani bez ovakvog uticaja i pod
disciplinom svakodnevnog života. Bez obzira na to koje se
sve karakteristi
ke prihvaćenog skolastičkog obrasca i discipline pripisale
predrasudama dokoličarske klase, odnosno uticaju
kanona novčane valjanosti — njih sve treba pripisati ovoj
instituciji; i bez obzira na ekonomsku vrednost koju ove
karakteristike nastavnog obrasca poseduju, one sve
predstavljaju pojedinačne izraze vrednosti ove institucije.
Zato će biti umesno ukazati na koje bilo posebne
karakteristike nastavnog sistema koje potiču od životnog
obrasca dokoličarske klase, kako u pogledu cilja i metoda
discipline tako i u pogledu obima i karaktera celokupnog
znanja koje se predaje. U pravom obrazovanju, a
naročito, i još više, u višem obrazovanju, uticaj ideala
dokoličarske klase je najočigledniji; a pošto naš cilj nije
da se izvrši iscrpno poređenje podataka koji pokazuju
uticaj novčane kulture na obrazovanje, nego pre da se
ilustruje

567
me tod i tendencija uticaj a dokoličarske klase u
obrazovanju, mi ćemo pokušati da damo samo pregled
izvesnih
bitnih karakteristika višeg obrazovanja, i to takvih
karakteristika koje mogu poslužiti našoj nameni.
U pogledu porekla i njegovog ranog razvitka,
obrazovanje je na neki način u bliskom srodstvu sa
verskom funkcijom zajednice, naročito u onom delu
verskih obre
da u kom se manifestuje služba natprirodnoj
dokoličarskoj klasi. Služba kojom se u primitivnim
kultovima teži umilostivljavanju natprirodnih sila ne
predstavlja neko proizvodno korisno angažovanje
vremena i truda zajednice. Zato nju treba, velikim delom,
smatrati zastupničkom dokolicom koja se vrši za
natprirodne sile s kojima se pregovara i od kojih će se,
smatra se, steći naklonost i dobra volja putem ove službe
i izražavanja podređenosti. Obrazovanje se u ranijim
razdobljima velikim delom sastojalo od sticanja znanja i
veštine u služenju natprirodnoj sili. Zato je ono po
karakteru bilo sasvim analogno obuci koja se tražila za
domaću službu ovozemaljskom gospodaru. Znanje
stečeno od sveštenih učitelja iz primi
tivnih zajednica u velikoj meri se sastojalo od poznavanja
rituala i ceremonijala -— znači: poznavanja najispravni-
jeg, naj efektivnu eg ili najprihvatljivijeg pristupanja i
služenja natprirodnim silama. Ono što se učilo bilo je:
kako učiniti sebe neophodnim tim silama i tako staviti
sebe u položaj da se moli ili čak zahteva njihovo
posredovanje u toku događaja ili njihovo uzdržavanje od
mešanja u nekom datom pothvatu. Cilj je bio
umilostivljavanje i taj cilj se dobrim delom tražio
sticanjem veštine u podređenosti. Drugi elementi izuzev
elemenata korisnog
služenja gospodaru tek postepeno su našli svoj put u
arsenal svešteničkog ili šamanističkog učenja.
 Sveštenički službenik tih nedokučivih sila koje se
kreću u spoljnjem svetu došao je u položaj posrednika
između tih sila i običnog neupućenog čovečanstva; jer, on
je posedovao znanje natprirodne etikecije koja mu je
omogućavala pristup silama. I, kao što se obično dešava
s posrednicima između prostih ljudi i njihovih gospodara,
bez obzira da li su gospodari prirodni ili natprirodni,
sveštenički službenik je smatrao da će biti zgodno ako
bude imao pri ruci neka sredstva kojima bi opipljivo

336
prostim ljudima nametnuo činjenicu da bi ove
nedokučive sile učinile ono što bi on, možda, molio od
njih. Otuda uskoro dolazi do poznavanja izvesnih
prirodnih procesa na koje je bilo moguće osloniti se radi
spektakularnog efekta, zajedno sa izvesnom spretnošću
ruku, i to sve postaju integralni delovi svešteničke
nauke. Znanje ovakve vrste važi za poznavanje
„nesaznajnog", i ono svoju korisnost za sveštene svrhe
duguje svom zagonetnom karakteru. Proizlazi da se
obrazovanje, kao institucija, uzdiglo iz tog izvora, a
njegovo odvajanje od ovog svog roditeljskog arsenala
magičnog rituala i šamanističke prevare bilo je sporo i
tegobno i teško da je još uvek potpuno završeno čak i u
najnaprednijim višim školama za obrazovanje.
Zagonetni elemenat u učenosti još uvek je, kao što je
to bilo i u svim ranijim vekovima, vrlo privlačan i
efektan elemenat za ciljeve impresioniranja ili čak
nametanja neukima; a položaj koji učen čovek ima u
očima potpuno neukog jeste velikim delom položaj nekog
ko je u najbližem kontaktu sa okultnim silama. Kao
tipičan primer za ovo možemo navesti činjenicu da su
norveški seljaci (a to se događa sasvim nedavno —
sredinom ovog
veka) —jezikom crne magije — instinktivno formulisali
140

svoje shvatanje visoke erudicije takvih doktora teologije

kao što su Luter, Melanhton, Peder Das (Luther,
Melanchton. Peder Dass), pa čak i tako nedavnog
teološkog naučnika kao što je Grundtvig. Ovi, kao i vrlo
obiman broj drugih manje slavnih ljudi, kako živih tako i
mrtvih, imali su ugled majstora u svim magijskim
veštinama; a visok položaj u svešteničkim redovima je
kod ovih dobrih ljudi sa sobom nosio, kao stvar koja se
podrazumeva, najdublje poznavanje magičkih obreda i

140 Reč je o XIX veku. — Prim. prev.

22 Teorija dokoličarske klase 337

okultnih nauka. Postoji još jedna paralelna činjenica,
koja je još bliže našoj svrsi, a koja će na sličan način
pokazati najtešnje srodstvo koje u svesti naroda postoji
između erudicije i nesaznajnog; ona će istovremeno
poslužiti da ilustruje, u donekle grubim potezima, ton
koji život dokoličarske
klase daje interesovanju za saznanjem. Mada samo
verovanje nije ograničeno isključivo na dokoličarsku
klasu,
ta klasa danas sačinjava nesrazmerno velik deo onih koji
veruju u okultne nauke svih vrsta i boja. Oni čiji načini
mišljenja nisu formirani kroz dodir sa savremenom
proizvodnjom smatraju da poznavanje nesaznajnog
predstavlja krajnje, ako ne i jedino istinsko znanje.
Učenost je, prema tome, počela time što je u
izvesnom smislu predstavljala nusproizvod svešteničke
zastupničke dokoličarske klase — i, bar donedavno, viša
učenost je još odonda u izvesnom smislu ostala
nusproizvod, ili uzgredno zanimanje svešteničkih klasa.
Kako se celina sistematizovanih znanja uvećavala, uskoro
je nastala distinkcija, koja se može pratiti daleko unatrag
u istoriju obrazovanja, između ezoteričnog i egzoteričnog
znanja; ovo prvo — ukoliko uopšte postoji neka suštinska
razlika između ove dve vrste znanja — sadrži takva
znanja koja u prvom redu nemaju ekonomski ili
proizvodni značaj, a poslednje sadrži uglavnom
poznavanje proizvodnih procesa i prirodnih pojava kojima
se po običaju pripisuje
uticaj na materijalne životne ciljeve. Ovakva
demarkaciona linija je vremenom postala, bar prema
opštem shvatanju, normalna granica između višeg i nižeg
obrazovanja. Vrlo je značajno — ne samo kao dokaz
njenog najbližeg srodstva sa svešteničkim zanatom nego i
kao znak
da njena aktivnost u velikoj meri potpada pod onu
kategoriju isticanja dokolice koja je poznata kao dobar
odgoj i maniri — da klasa obrazovanih u svim
primitivnim zajednicama mnogo polaže na formu,
presedane, gradacije u pogledu čina i ranga, na rituale,
ceremonijalnu odeću i uopšte na opremu učenih. Ovo,
naravno, i treba očekivati i može se opravdano reći da je
više obrazovanje u svojoj početnoj fazi zanimanje
dokoličarske klase — još specifičnije, zanimanje
zastupničke dokoličarske klase koja se nalazi u službi
natprirodne dokoličarske klase. Međutim, ova sklonost
učenim spravama isto tako pokazuje jednu dalju dodirnu
tačku ili kontinuitet između svešteničke dužnosti i
dužnosti učenog čoveka. U pogledu porekla obrazovanja i
sveštenička dužnost velikim delom predstavlja izdanak
hipnotičke magije; i taj magijski aparat forme i rituala
sasvim normalno nalazi svoje mesto kod klase učenih u
primitivnoj zajednici. Ritual i ritualna oprema imaju
izvesnu okultnu korisnost u magijske svr-

338
he; pa tako njihovo prisustvo kao integralnog faktora u
ranijim fazama razvitka magije i nauke predstavlja stvar
pogodnosti isto onoliko koliko i jednostavnog poštovanja
za simbolizam.
Ovaj osećaj za korisnost simboličkog rituala i
hipnotičkog efekta koji se postiže veštim rukovanjem
tradicionalnim pomoćnim sredstvima čina ili cilja koji
treba
postići je, naravno, očigledniji i u većoj meri prisutan u
magijskim obredima nego u disciplinama nauka, pa čak i
okultnih nauka. Međutim, ima, ja mislim, malo osoba sa
odnegovanim osećajem za važnost skolastike kojima
ritualistička pomoćna sredstva nauke predstavljaju
sasvim bezvrednu stvar. Velika žilavost kojom se te
ritualističke stvari održavaju tokom docnijeg toka
razvitka pred
stavljaće očigledan znak za svakoga ko hoće da razmisli o
tome kakva je bila istorija obrazovanja u našoj civilizaciji.
Čak i danas postoje u upotrebi obrazbenih zajednica
takve stvari kao što su (profesorska) kapa i ogrtač,
matrikulacija, iniciranje, diplomske ceremonije,
dodeljivanje skolastičkih stepena, dostojanstava i
prerogativa — sve to u obliku koji nagoveštava izvesnu
vrstu učenog apostolskog nasleđivanja. Običaji
svešteničkih redova jesu, bez sumnje, najneposredniji
izvor ovih karakteristika
školskog rituala, odeće, sakramentskog iniciranja,
prenošenja posebnih dostojanstava i vrlina
rukopoloženjem i tome slično. Međutim, njihovo poreklo
se može pratiti i dalje od ove tačke, ka izvoru iz koga ih je
specijalizovana prava sveštenička klasa primila tokom
diferencijacije kojom je sveštenik počeo da se razlikuje od
vrača, s jedne strane, i od fizičkog sluge svetovnog
gospodara, s druge strane. Što se tiče kako njihovog
porekla tako i psihološkog sadržaja, ovi običaji i
koncepcije na kojima oni počivaju pripadaju onjom
stadijumu kulturnog razvitka koji ham nije ništa bliže od
vremena angekoka , pa naniže. Njihovo mesto u
141

docnijim fazama verskih obreda, kao i u višem sistemu

obrazovanja, jeste mesto ostataka iz vrlo rane
animističke faze razvitka ljudske prirode.
Ove ritualističke karakteristike školskog sistema
sadašnjice, kao i nedavne prošlosti, može se slobodno
reći,

141 Angekok = vrač ili šaman kod Eskima. — Prim. prev.

339
imaju svoje mesto prvenstveno u višim, liberalnim i
klasičnim ustanovama i stepenima obrazovanja nego u
nižim, tehnološkim ili praktičnim stepenima i granama
ovog sistema. Ukoliko ih i poseduju, niže i manje ugledne
grane školske sheme očevidno su ove stvari pozajmile od
viših stepena; a njihovo stalno održanje u praktičnim
školama, bez sankcije stalnog primera viših i klasičnih
stepena bilo bi, u najmanju ruku, sasvim neverovatno.
Kod nižih i praktičnih škola i učenika prihvatanje i
negovanje ovih običaja predstavlja slučaj mimikrije —
koja potiče od želje da se prilagodi, koliko god je to
moguće, standardima skolastičkog ugleda koji održavaju
visoki stepen i klase, a koji su do tih pomoćnih
karakteristika došli legitimno, pravom linearnog
prelaženja.
Ova analiza može se sa sigurnošću preneti i korak
dalje. Ritualistički ostaci i vraćanje unazad pojavljuju se
s najvećom snagom i najslobodnijom spontanošću u
onim
školskim ustanovama koje se prvenstveno bave
obrazovanjem svešteničkih i dokoličarskih klasa. Prema
tome, trebalo bi da proizlazi — a to se i događa u prilično
jasnom vidu pri razmatranju skorašnjeg razvitka života
u koledžima i univerzitetima — da, kad god škole koje su
prvobitno bile namenjene obučavanju nižih klasa u
neposredno korisnim granama znanja prerastu u
ustanove višeg obrazovanja, porast ritualističkog
ceremonijala i opreme za detaljne skolastičke „funkcije"
ide naporedo s prelaskom dotičnih škola sa polja
pristupačne praktičnosti na plan viših, klasičnih sfera.
Prvobitna svrha ovih škola, kao i posao kojim su se
uglavnom bavili u prvom od ova dva stadijuma njihove
evolucije, bilo je opremanje mladih ljudi iz radnih klasa
za njihov budući rad. Na višem, klasičnom planu
obrazovanja, kome one obično teže, njihov dominantni
cilj postaje pripremanje mladih ljudi iz svešteničkih i
dokoličarskih klasa — ili iz početne dokoličarske klase —
za potrošnju robe, materijalne i nematerijalne, prema
konvencionalno prihvaćenom, uglednom obimu i metodu.
Ovakav srećan obrt obično je sudbina škola koje su
osnivane od strane prijatelja prostog naroda u svrhu
pomaganja borbe mladih ljudi, a tamo gde se ovaj
prelazak izvrši u dobroj formi javlja se obič-

340
no, ako ne i uvek, istovremena promena ka
ritualističkijem životu u školama.
U današnjem školskom životu učeni ritual se, uopšte
uzev, najbolje oseća u školama čiji je glavni cilj.
negovanje „humanitarnih nauka". Ova uzajamna veza se
vidi, možda najbolje nego igde drugde, u istoriji života
američkih koledža i univerziteta koji su skorašnjeg
porekla. Može biti mnogo izuzetaka od ovoga pravila,
naročito kod onih škola koje su osnovale tipično ugledne
i ritualističke crkve i koje su, prema tome, odmah počele
sa radom na izvesnom konzervativnom i klasičnom nivou
ili su pre
čim putem dostigle klasičan položaj. Međutim, u pogledu
koledža osnovanih u novijim američkim zajednicama
tokom našeg veka, važi opšte pravilo da — ukoliko je
zajednica ostajala siromašna i ukoliko je stanovništvo iz
koga su koledži dobijali svoje učenike bilo pod
dominacijom običaja radinosti i štednje -— utoliko su
reminiscencije vrača oskudno i neizvesno prihvatane u
obrascu života koledža. Ali, čim se u zajednici u znatnoj
meri počelo go
milati bogatstvo i čim data škola počinje da se oslanja na
dokoličarsku klasu u pogledu sticanja učenika, dolazi i
do vidljivog povećanja insistiranja na skolastičkom
ritualu i na konformitetu u odnosu na drevne forme koje
se tiču odeće i društvenih i skolastičkih svečanosti. Tako
je, na primer, postojala vrlo bliska koincidencija između
porasta bogatstva kod stanovništva koje podupire bilo
koji dati koledž Srednjeg zapada i datum prihvatanja —
prvo tolerancijom, a zatim imperativnom modom —
večernjeg odela za muškarce i večernje haljine za žene
kao jedine ispravne školske odeće u prilikama školskih
svečanosti ili prilikom društvenih zabava unutar kruga
koledža. Kada se izuzme čisto mehanička poteškoća
izvršenja tako obimnog zadatka, teško bi bilo pratiti
svuda ovu uzajamnu povezanost. Sličan je slučaj i sa
modom školske kape i ogrtača.
 Kapa i ogrtač su usvojeni kao znak učenosti i
pripadnosti školi od strane mnogih koledža u ovoj zemlji
za poslednjih nekoliko godina; i može se slobodno reći da
bi se ovo teško dogodilo u ranije vreme ili dok se nije
formiralo izvesno raspoloženje dokoličarske klase unutar
zajednice u takvom obimu da je moglo da podrži snažan

341
pokret vraćanja unazad ka izvesnom arhaičnom načinu
gledanja na cilj obrazovanja. Ova posebna stavka škol-'
skog rituala, možemo slobodno reći, ne bi se preporučila
shvatanjima dokoličarske klase u 'pogledu ispravnosti
stvari samo zbog toga što odgovara arhaičnoj sklonosti za
spektakularan efekat i za antički simbolizam. Međutim,
ona se istovremeno uklapa u obrazac života dokoličarske
klase pošto sadrži značajan elemenat izrazitog rasipništva.
Precizno vreme u koje je došlo do vraćanja kapi i ogrtaču,
kao i činjenica da je to pogodilo tako velik broj škola i od
prilike isto vreme, izgleda da je u izvesnoj meri rezultat
talasa atavističkog shvatanja konformiteta i u-
glednosti koji je u tom periodu prešao preko zajednice.
Možda neće biti zgorega primetiti da se u pogledu
vremena ovo čudno vraćanje unazad, izgleda, poklapa s
kulminacijom izvesne mode atavističkog shvatanja i
tradicije i u drugim pravcima. Čini se da je talas vraćanja
unazad primio svoj početni impuls u psihološki disinte-
grirajućim posledicama građanskog rata. Navikavanje na
rat dovodi do iiiza pljačkaških načina mišljenja, i na taj
način plemenitaštvo u izvesnoj meri zamenjuje osećaj-
solidarnosti, a osećaj invidiozne distinkcije zamenjuje
impuls
mirne, pravedne i nepristrasne svakodnevne korisnosti.
Kao rezultat zbirne akcije ovih činilaca imamo kod
generacija koje dolaze posle perioda rata sklonost za
rehabilitaciju elementa statusa, kako u njihovom
društvenom životu tako i u njihovim obrascima verskih
obreda i u drugim simboličnim i ceremonijalnim
formama. Tokom osamdesetih godina — a to se u nešto
manje vidljivom obliku može zapaziti i tokom
sedamdesetih godina — bio je vidljiv postepeno nadirući
talas raspoloženja koje je favorizovalo kvazipljačkaške
navike u poslovima, insistiranje na statusu,
antropomorfizam i uopšte konzervatizam. Oni direktniji
od ovih izraza varvarskog temperamenta, kao što su, na
primer, ponovo pojavljivanje razbojništva i spektakularne
kvazipljačkaške prevarantske karijere koje su
demonstrirali izvesni „šefovi industrije", manifestovali su
se ranije, i krajem sedamdesetih godina već su bili u
znatnom opadanju. Izgleda da je ponovno pojavljivanje
antropomorfističkog raspoloženja takođe prošlo svoj
najakutniji stadijum pre kraja osamdesetih

342
godina. Međutim, učeni ritual i njegova pomoćna
sredstva, o čemu ovde govorimo, predstavljaju još
udaljeniji i skriveniji izraz varvarskog animističkog
shvatanja, i za
to su dolazili u modu i bili razrađivani sporije, pa su svoj
najefektivniji razvitak postigli još docnije. Postoje razlozi
za verovanje da je njihova kulminacija sada već prošla.
Izuzev novog nagona, koji je dalo novo
ratno iskustvo, i podrške koju porast bogate klase pruža
svakom ritualu, a naročito svakom onom ceremonijalu
koji je rasipnički i koji izrazito nagoveštava gradaciju
statusa — verovatno je da će poslednja usavršavanja i
povećavanja skolastičkih znakova i ceremonijala
postepeno opadati. Međutim, iako je tačno da su kapa i
ogrtač — kao i složenija i napornija poštovanja
skolastičkih propisa pristojnosti koja su došla s njima —
doplovili na ovom
posleratnom talasu plime koji je doneo vraćanje
varvarstvu isto tako je, bez sumnje, tačno da takvo
ritualističko vraćanje ne bi uticalo na obrazac života u
koledžima dok nagomilavanje bogatstva u rukama
vlasničke klase nije otišlo tako daleko da je obezbedilo
neophodnu novčanu osnovu za pokret koji treba da
uzdigne koledže u zemlji do zahteva dokoličarske klase u
pogledu višeg obrazovanja. Usvajanje kape i ogrtača
predstavlja jednu od izrazitih atavističkih karakteristika
savremenog života u koledžima, a to istovremeno
podvlači činjenicu da su ovi koledži definitivno postali
ustanove dokoličarske klase bilo po svojim stvarnim
postignućima ili po svojim aspiracijama.
Kao dalji dokaz tesnog odnosa između školskog
sistema i kulturnih standarda zajednice, može se
primetiti da u tadanje vreme postoji izvesna tendencija
da se kao poglavari ustanova za visoko obrazovanje
sveštenici zamehe šefovima industrija. Ovo zamenjivanje
ni u kom slučaju nije potpuno ni apsolutno. Za poglavare
ovih institucija najbolje su primljeni oni ljudi kod kojih
postoji kombinacija svešteničke dužnosti sa visokim
stepenom novčane efikasnosti. Postoji slična ali manje
naglašena tendencija da se nastavnički rad u
ustanovama višeg obrazovanja poveri ljudima koji imaju
izvesne novčane kvalifikacije. Administrativna
sposobnost i veština u propagiranju neke stvari računa
se više nego što je to ranije

343
bilo kao kvalifikacija za nastavnički rad. Ovo se naročito
odnosi na one nauke koje imaju najviše veze s
činjenicama svakodnevnog života, a to posebno važi za
škole u ekonomski jednodušnim zajednicama. Ova
delimična zamena novčane za sveštenu efikasnost jeste
prateća pojava savremenog prelaska od isticanja dokolice
na isticanje potrošnje kao glavno sredstvo za sticanje
ugleda. Uzajamna veza ovih dveju činjenica je, verovatno,
jasna bez daljeg razrađivanja.
Stav škola i klase učenih prema obrazovanju žena
može poslužiti da se pokaže u kojoj meri je obrazovanje
odstupilo od svog drevnog položaja pregorativa
svešteničke i dokoličarske klase, a on isto tako pokazuje i
kakav stav su stvarno učeni ljudi zauzeli prema
savremenoj, eko
nomskoj ili proizvodnoj, činjeničkoj tački gledišta/ Više
škole i učene profesije su donedavno bile tabu za žene.
Ove ustanove su od početka bile, a u velikoj meri i dalje
nastavljaju da budu, posvećene obrazovanju svešteničkih
i dokoličarskih klasa.
Kao što je pokazano na jednom drugom mestu, žene
su u početku bile podređena klasa i u izvesnoj meri,
naročito u pogledu svog nominalnog ili ceremonijalnog
položaja, one su u tom položaju ostale sve do danas.
Preovlađivao je snažan osećaj da bi prepuštanje žena
privilegijama višeg obrazovanja (kao eleuzinskim
misterijama) bilo ponižavajuće za veštinu učenosti. Tako
je tek nedavno, i to samo u proizvodno najnaprednijim
zemljama, došlo do toga da se viši stepeni školovanja
slobodno otvore i za žene. Pa čak i u" uslovima nužnih
okolnosti koje vladaju u savremenim proizvodnim
zajednicama najviši i najugledniji univerziteti pokazuju
krajnje oklevanje da učine ovaj korak. Osećaj klasne
vrednosti, to jest status, počasne diferencijacije polova
prema distinkciji između višeg i nižeg intelektualnog
dostojanstva zadržao se u snažnom obliku u tim
korporacijama učene aristokratije. Smatra se da žene
treba da, a da to bude sasvim u redu i pristojno, stiču
samo ona znanja koja se mogu svrstati u ove dve
kategorije: prvo, takva znanja koja neposredno doprinose
boljem obavljanju domaćinskih dužnosti — sfera
domaćinstva; drugo, takva postignuća i takve veštine
kvaziškolske i kvaziumetničke, koje jasno i nesumnjivo
spada-

344
 ju u kategoriju vršenja zastupničke dokolice. Smatra se
da je neženstveno ono znanje koje izražava razvijanje u-
čenikovog vlastitog života; znanja čije sticanje proističe iz
učenikovog vlastitog saznaj nog interesa, bez podsticaja
od strane kanona pristojnog ponašanja i bez ponovnog
obraćanja na gospodara čije udobnosti ili dobar ugled
treba da se poboljšaju upotrebom ili pokazivanjem tog
znanja. Nikako nije ženstveno ni takvo znanje koje može
da posluži kao dokaz dokolice koja nije zastupnička.
Za ocenjivanje odnosa koji ove ustanove višeg
obrazovanja imaju prema ekonomskom životu zajednice,
pojave koje su ovde razmotrene imaju važnost pre kao
znaci opšteg stava nego po tome što bi same po sebi
predstavljale činjenice od prvorazrednog ekonomskog
značaja. One su tu da pokažu kakvi su instinktivan stav
i raspoloženje klase učenih prema životnom procesu
izvesne proizvodne zajednice. One služe kao pokazivač
stadijuma razvitka, za proizvodne svrhe, koji je postignut
višim obrazovanjem i od strane klase učenih, te tako
pružaju indikaciju onoga šta se s pravom može očekivati
od ove klase na tačkama na kojima učenost i život klase
imaju
neposredniji uticaj na ekonomski život i efikasnost
zajednice, i na prilagođavanje njenog životnog obrasca
zahtevima vremena. Ono što ovi ritualistički ostaci
pokazuju jeste preovlađivanje konzervatizma, ako ne i
reakcionarnog raspoloženja, naročito u višim školama u
kojima se
neguje konvencionalno obrazovanje.
Ovim indikacijama konzervativnog stava treba dodati
jednu drugu karakteristiku, koja pruža dokaz u istom
smeru, ali koja predstavlja simptom od većeg značaja
nego što je ova nestašna sklonost ka trivijalnostima
forme i rituala. Daleko najveći broj američkih koledža
i univerziteta su, na primer, pod brigom neke religije i
odaju se u priličnoj meri verskim obredima. Čovek je
sklon pretpostavci da bi njihova tobožnja verziranost u
naučnim metodima i u naučnoj tački gledišta trebalo da
oslobodi fakultete tih škola od animističkog načina
mišljenja; međutim, postoji još značajan deo onih koji
izražavaju privrženost antropomorfističkim verovanjima i
obredima iz jedne ranije kulture. Ovo izražavanje verske
revnosti je, bez sumnje, dobrim delom površno i
konfor345
mističko, kako sa strane škola u njihovoj korporativnoj
ulozi tako i sa strane pojedinačnih članova nastavničkog
tela. Međutim, ne može se sumnjati da pored svega
postoji veoma značajan elemenat antropomorfističkog
raspoloženja u višim školama. U meri u kojoj je to slučaj,
to se mora smatrati izrazom arhaičnog, animističke
orijentacije duha. Ovakva orijentacija duha mora se
neophodno manifestovati u izvesnoj meri u predavanjima
koja se drže, i njen uticaj u formiranju načina mišljenja
studenata doprinosiće u toj meri stvaranju
konzervatizma i vraćanja unazad; ona sprečava razvitak
studenata u smislu poznavanja činjenica, koje najbolje
služi ciljevima proizvodnje.
Sportovi u koledžima, koji su danas toliko moderni u
uglednim ustanovama za obrazovanje teže u istom
pravcu; i, stvarno, sportovi imaju mnogo zajedničkog sa
verskim stavom u koledžima, kako u pogledu svoje
psihološke baze tako i u pogledu svog disciplinskog
efekta. Međutim, ovaj izraz varvarskog temperamenta
treba prvenstveno pripisati studentima, a.ne
raspoloženju škola kao takvih, osim ukoliko koledži ili
funkcioneri kole
dža — što se ponekada dešava — aktivno potpomažu i
podržavaju razvitak sportova. Što važi za sportove važi,
samo sa izvesnom razlikom, i za bratstvo u koledžima.
Sportovi su uglavnom izraz prostog pljačkaškog impulsa,
dok su bratstva specifičniji izraz onog nasleđa
plemenitaštva koje predstavlja tako. krupnu
karakteristiku temperamenta pljačkaškog varvarina.
Takođe se može primetiti da postoji tesan odnos između
bratstva i sportske aktivnosti u školama. Posle onoga što
je već rečeno u jednoj ranijoj glavi o običajima bavljenja
sportom i kockanjem nije nužno dalje razmatrati
ekonomsku vrednost ovakvog obučavanja u sportovima i
stranačkim organizacijama i aktivnostima.
 Međutim, sve ove karakteristike životnog obrasca
klase učenih i ustanova koje su posvećene očuvanju
višeg obrazovanja u velikoj su meri samo slučajne. Teško
da se njima može pripisati da predstavljaju organske ele
mente profesionalnog rada na istraživanju i podučavanju
tobožnjoj svrsi zbog koje škole postoje. Međutim, ove
simptomatične indikacije doprinose da se napravi pretpo-

346
stavka u pogledu karaktera rada koji se vrši — onako
kako se ta stvar posmatra s ekonomske tačke gledišta —
i u pogledu orijentacije koju ozbiljni rad, vođen u
njihovom znaku, daje omladini koja odlazi u škole.
Pretpostavka koja se nameće na osnovu razmatranja koja
smo već izneli jeste da više škole u svom radu, isto tako
kao i u svom ceremonijalu, zauzimaju, kako se može
očekivati, konzervativan stav. Međutim, ova pretpostavka
se mora proveriti upoređivanjem ekonomskog karaktera
posla koji se stvarno vrši i nekom vrstom pregleda
obrazovanja čije je očuvanje povereno višim školama.
Dobro je poznato, da su u pogledu ovog pitanja priznate
ustanove za obrazovanje imale sve donedavno veoma
konzervativan stav. One su zauzele stav osuđivanja
prema uvo
đenju svake novine. Po opštem pravilu, novo gledište, ili
nova formulacija znanja priznavana je i uvođena u škole
tek pošto su te nove stvari probile sebi put van škola.
Kao izuzeci od ovog pravila mogu se uglavnom pomenuti
novine koje nisu tako izrazite i takva odstupanja koja ni
na kakav opipljiv način ne utiču na konvencionalna
gledišta ili na konvencionalni životni obrazac — kao, na
primer, pojedine činjenice u matematičko-fizičkim
naukama i nova tumačenja i interpretacije klasika,
naročito takva koja imaju samo filološki ili literarni
značaj. Osim unutar domena „humanitarnih nauka" u
užem smislu reči i izuzev u onoj meri u kojoj novatori
nisu dirali tradicionalnu tačku gledišta humanitarnih
nauka — važi, kao opšte pravilo, da su priznata klasa
učenih i ustanove
višeg obrazovanja gledali popreko na sve novine. Novi
pogledi, nova odstupanja u naučnoj teoriji, naročito nova
odstupanja koja se tiču teorije ljudskih odnosa na bilo
kojoj tački nalazila su mesta u shemi univerziteta sa
zakašnjavanjem i uz oklevajuću toleranciju pre no što su
bila pozdravljena srdačnom dobrodošlicom; a ljudi koji
su se bavili takvim naporima da bi proširili domet
ljudskog znanja obično nisu bili dobro primljeni od
strane svojih učenih savremenika. Više škole obično nisu
davale svoju potporu ozbiljnom napretku u metodima ili
sadržini znanja dok novine ne bi-preživele svoju mladost
i dobar deo svoje korisnosti — pošto su postale Već
otrcana intelektualna svojina novih generacija, koje su
izrasle u

347
uslovima, i sa načinima mišljenja formiranim pod utica
jem tih novih, neskolastičkih znanja i novih gledišta. To
važi za nedavnu prošlost. Koliko ovo može biti tačno i za
neposrednu sadašnjicu bilo bi veoma rizično reći, pošto je
nemoguće videti sadašnje činjenice u takvoj perspektivi
koja bi omogućila pravilnu predstavu o njihovim
relativnim srazmerama.
Dosad ništa nije bilo rečeno o mecenskim funkcijama
bogatih, na kojima se obično prilično zadržavaju pisci i
govornici koji tretiraju razvitak kulture i društvene
strukture. Ova funkcija dokoličarske klase nije bez
izvesnog važnog uticaja na više obrazovanje i na širenje
kulture i znanja. Način i stepen u kome ova klasa pruža
podršku obrazovanju patronažom ovakve vrste dovoljno
su poznati. To je često iznošeno toplim i efektnim jezikom
od strane govornika, čije je poznavanje predmeta bila
garancija da će slušaocima preneti dubok značaj ovog
kulturnog faktora. Ovi govornici su, međutim, pre stvar
iznosili sa gledišta kulturnog interesa ili interesa
uglednosti nego sa gledišta ekonomskog interesa.
Gledana s ekonomskog stanovišta i ocenjivana s gledišta
proizvodne korisnosti, ova funkcija imućnih, kao i
intelektualni stav imućne klase, zaslužuje izvesnu
pažnju, i to će biti ilustrovano.
Da bismo okarakterisali odnos mecene, treba
primetiti da je on, posmatran spolja, prosto kao
ekonomski ili proizvodni odnos, u stvari odnos statusa.
Student koji je
pod patronažom vrši dužnost učenog života zastupnički
za svoga patrona, koji na taj način stiče izvestan -ugled
na isti način na koji se dobar ugled pripisuje gospodaru
za koga se vrši u bilo kakvom vidu zastupnička dokolica.
Isto tako treba primetiti, kao istorijsku činjenicu, da je
unapređivanje učenosti ili održavanje školske aktivnosti
putem mecenskog odnosa najčešće predstavljalo
unapređivanje savršenosti u klasičnoj nauci ili u
humanitarnim naukama. Ovakvo znanje pre teži
smanjenju nego povi
šenju proizvodne efikasnosti zajednice.
Da pređemo dalje na neposredno učestvovanje
članova dokoličarske klase u unapređivanju znanja.
Kanoni uglednog života deluju u smislu prebacivanja
takvih intelektualnih interesa koji teže da dođu do
izražaja unutar

348
klase na stranu klasične i formalne erudicije pre nego na
stranu nauka koje stoje u izvesnom pozitivnom odnosu s
proizvodnim životom zajednice. Najčešće izlete u predele
vanklasičnog znanja članovi dokoličarske klase vrše u
discipline pravnih i političkih, a naročito
administrativnih nauka. Te takozvane nauke u suštini
predstavljaju skupove priručnih maksima za rukovodstvo
u vla-
davinskoj ulozi dokoličarske klase, onako kako se ona
vrši na vlasnikovoj bazi. Interes s kojim se prilazi ovoj
disciplini nije zato samo intelektualni ili saznajni interes.
To je velikim delom praktičan interes nastao iz nužnosti
onog odnosa gospodarenja u koji su članovi ove klase
stavljeni. Po svom poreklu, dužnost vladanja je pljač
kaška funkcija, koja po svojoj suštini pripada arhaičnom
životnom obrascu dokoličarske klase. To je vršenje
kontrole i prinude nad stanovništvom iz koga klasa
izvlači sredstva za svoj opstanak. Ova disciplina, zajedno
s događajima iz prakse koji joj daju sadržinu, ima stoga
izvesnu privlačnost za klasu, bez obzira na sva pitanja
saznanja. Sve ovo važi sve dotle dok vladavinska dužnost
nastavlja, po formi ili suštini, da predstavlja posedničku
dužnost; a ona važi i iznad te granice, utoliko što je
tradicija arhaičnije faze vladavinske evolucije nastavljena
i u docnijem životu savremenih zajednica, kod kojih
počinje da nestaje posednička vladavina koju vrši
dokoličarska klasa.
Nešto je drugačiji slučaj s onim poljem učenosti na
kome dominira saznajni ili intelektualni interes — kod
nauka koje se tako s pravom nazivaju — i to ne samo u
pogledu stava dokoličarske klase, nego i pogledu
celokupnog kretanja novčane kulture. Znanje radi
znanja, vršenju sposobnosti shvatanja bez krajnjeg cilja,
trebalo bi — moglo bi se očekivati — da se obraćaju ljudi
koje nužan materijalni interes ne može da odvrati od
takve težnje. Zaštićen ekonomski položaj dokoličarske
klase trebalo bi da pusti na volju saznajnom interesu kod
članova ove klase, i, prema tome, trebalo bi da imamo,
kao što mnogi pisci s pouzdanošću tvrde da imamo, velik
deo učenih ljudi, naučnika, poznavalaca nauke koji
potiču iz ove klase i koji su svoj podsticaj za naučna
istraživanja i spekulacije stekli kroz disciplinu
dokoličarskog života.

349
Trebalo bi očekivati neke takve rezultate da nema
karakteristika životnog obrasca dokoličarske klase, na
kojima smo se već dovoljno zadržavali a koji deluju u
smislu odvraćanja intelektualnog interesa ove klase ka
drugim predmetima van onog uzročnog toka pojava koji
sačinjava sadržinu nauka. Načini mišljenja koji
karakterišu život
klase oslanjaju se na lični odnos dominacije i na izvedene
invidiozne predstave o časti, vrednosti, zaslužnositi,
karakteru i slično. Uzročni tok stvari koji sačinjava
predmet nauke ne može se sagledati sa ovakvog
stanovišta. Isto tako, dobar ugled ne pripada poznavanju
činjenica koje su vulgarno upotrebljive. Otuda izlazi kao
verovatno da interes invidioznog upoređivanja u pogledu
novčane ili počasne vrednosti treba da oduzima svu
pažnju dokoličarske klase uz neophodno zanemarivanje
interesa za saznanjem. Tamo gde se ovaj poslednji
interes pojavi, on
će obično biti pre odvraćen na polje spekulacija i
istraživanja koja su ugledna i jalova nego što će biti
upućen na traženje naučnih znanja. Takva je u stvari i
bila istorija učenosti svešteničke i dokoličarske klase sve
dok se nikakav znatniji deo sistematizovanog znanja nije
probio u skolastičku disciplinu iz jednog vanskolastičkog
izvora. Međutim, otkad je odnos gospodarenja i
podređenosti prestao da bude dominantan i formativni
faktor u životnom procesu zajednice, druge karakteristike
životnog procesa i druga gledišta su počela da se nameću
učenim
ljudima.
Ispravno vaspitan gospodin dokoličar treba, i on to i
čini, da vidi svet sa stanovišta ličnog odnosa; a interes za
saznanjem, ukoliko se kod njega javlja, treba da teži
sistematizovanju pojava na toj osnovi. Takav je stvarno
slučaj s gospodinom iz stare škole kod koga ideali
dokoličarske klase nisu pretrpeli nikakvu disintegraciju;
a takav je stav i njegovog naslednika iz docnijih dana
ukoliko je on u punoj meri nasledio vrline više klase.
Međutim, putevi nasleđa su krivudavi, i nije svaki sin
nekog gospodina rođen za gospodske jasle. Prenošenje
načina mišljenja koji karakterišu pljačkaškog gospodara
naročito je u neku ruku nesigurno u slučaju porodične
loze kod koje su samo jedna ili dve poslednje grane bile
podvrgnute disciplini dokoličarske klase. Izgledi za
pojavljivanje

350
snažne urođene ili usvojene težnje ispoljavanju sklonosti
ka saznanju dolaze očigledno najviše do izražaja kod onih
članova dokoličarske klase koji potiču od predaka,
pripadnika niže ili srednje klase — to jest kod onih koji
su nasledili skup sklonosti, koji pripadaju radnim
klasama i koji duguju svoje mesto unutar dokoličarske
klase posedovanju takvih kvaliteta koji se danas više
cene nego što su se cenili u ona vremena kada se
formirao obrazac života dokoličarske klase. Međutim, čak
i van redova tih docnijih pridošlica u krug dokoličarske
klase, postoji značajan broj pojedinaca kod kojih
invidiozan interes nije dovoljno dominantan da ibi
formirao njihove teoretske poglede i kod kojih je sklonost
ka teoretisanju dovoljno jaka da bi ih navela na naučne
preokupacije.
Više obrazovanje duguje za prodiranje nauka
delimično ovim prestupničkim izdancima dokoličarske
klase, koji su pali pod dominirajući uticaj skorašnje
tradicije bezličnog odnosa i koji su nasledili skup
ljudskih prirodnih sklonosti, koje su po izvesnim svojim
istaknutim karakteristikama različite od temperamenta
koji je karakterističan za režim statusa. Međutim, ono za
prisutnost ovog
tuđeg skupa naučnih znanja duguje delom, i u višem
stepenu, i članovima radnih klasa koji su bili u dovoljno
la
kim okolnostima tako da su mogli da skrenu svoju
pažnju prema drugim interesima van onih usmerenih na
pronalaženje svakodnevnih sredstava za život, a čije su
nasleđene prirodne sklonosti suprotne režimu statusa u
tom smislu što invidiozna i antropomorfistička gledišta
ne dominiraju njihovim intelektualnim procesima. Od
ove dve grupe, koje približno čine efektivnu snagu
naučnog progresa, ova poslednja je najviše doprinela — a
za obe, izgleda, važi da nisu toliko izvor koliko posrednik,
ili najviše instrumenat zamenjivanja, kojim se navike
mišljenja, nametnute zajednici putem dodira sa sredinom
pod uslovima nužde savremenog društvenog života i
mehanič
kih industrija, okreću da odgovore teoretskom znanju.
Nauka u smislu nedvosmislenog priznavanja
uzročnog toka pojava, bile one fizičke ili društvene,
postala
je karakteristika zapadne kulture tek otkad je proizvodni
proces u zapadnim zajednicama postao suštinski proces
mehaničkih naprava među kojima čovek ima dužnost

351
diskriminacije i ocenjivanja vrednosti materijalnih sna
ga. Nauka je procvetala donekle u istom stepenu u kom
se proizvodni život zajednice prilagođavao ovom obrascu i
donekle u istom stepenu u kom su proizvodni interesi
dominirali životom zajednice. A nauka i naučna teorija,
posebno, napravile su nagao napredak u nekoliko grana
ljudskog života i znanja, srazmerno s tim kako je svaka
od tih nekoliko grana suksesivno dolazila u tešnji
kontakt s proizvodnim procesom i ekonomskim
interesom; ili bi možda bilo tačnije reći: srazmerno s tim
kako je svaka od njih suksesivno izbegavala dominaciju
koncepcija ličnog odnosa ili statusa i iz toga izvedenih
kanona antropomorfističke podesnosti i počasne
vrednosti.
Tek kada su potrebe savremenog proizvodnog života
prisilno dovele do priznanja uzročnog toka stvari u
praktičnom dodiru čovečanstva s njegovom sredinom,
ljudi su počeli da sistematizuju pojave ove sredine i
činjenice njihovog vlastitog dodira sa njom, jezikom
uzročnog toka stvari. Tako, dok je više obrazovanje u
svom najboljem razvitku, kao savršeni cvet skolasticizma
i klasicizma, bilo uzgredni proizvod svešteničke dužnosti
i života u dokolici — za savremenu nauku se može reći
da predstavlja uzgredni proizvod industrijskog procesa.
Prema tome, preko ovih grupa ljudi — istraživača, učenih
ljudi, naučnika, pronalazača, spekulativnih ljudi — od
kojih je većina najviše uradila van škola, načini mišljenja
koje je
naturio savremeni proizvodni život našli su prikladan
izraz i elaboraciju kao skup teoretske nauke koji je
povezan sa uzročnim tokom pojava. A iz te
vanskolastičke oblasti naučne spekulacije, promene
metoda i cilja probijale su se s vremena na vreme u
skolastičku disciplinu.
U vezi s ovim treba napomenuti da postoji veoma
vidljiva razlika u pogledu suštine i ciljeva između nastave
koja se vrši u osnovnim i srednjim školama, s jedne
strane, i one koja se sluša u ustanovama za više
obrazovanje, s druge strane. Razlika koja postoji u
pogledu neposredne praktičnosti informacija koje se
predaju i završenosti znanja koje se postiže može biti od
izvesnog zna
čaja i može da zaslužuje pažnju koja joj je s vremena na
vreme poklanjana. Međutim, postoji suštinskija razlika u

352
pogledu mentalne i duhovne tendencije, koju jedna ili
druga disciplina favorizuje. Ova divergentna tendencija u
disciplini između višeg i nižeg obrazovanja naročito se
može zapaziti u odnosu na osnovno obrazovanje u svom
najnovijem razvitku kod naprednih proizvodnih
zajednica. Ovde je nastava upućena uglavnom na
usavršavanje ili veštinu, intelektualnu ili manuelnu, u
shvatanju i pri-
meni bezličnih činjenica, pre po njihovom uzročnom nego
počasnom uticaju. Istina, pod uticajem tradicije iz ranijih
dana, kada je osnovna nastava takođe bila uglavnom
privilegija dokoličarske klase, još uvek se naširoko
koristilo takmičenje kao podstrek za marljivost u većini
osnovnih škola; međutim, čak i ova upotreba takmičenja
kao sredstva za podsticaj vidljivo je opala u osnovnim
stepenima nastave kod zajednica gde niža nastava nije u
rukama sveštenika ili vojne tradicije. Sve se ovo naročito
odnosi, a u još većem stepenu što se duhovne strane tiče,
na one delove nastavnog sistema koji su bili pod
direktnim uticajem i dela i metoda kindergartena.
Poseban neinvidiozni smer discipline kindergartena,
kao i sličan karakter uticaj a kindergartena na osnovnu
nastavu iznad granica pravog kindergartena, treba uzeti
u vezi s onim što je već rečeno o posebnom duhovnom
stavu žena iz dokoličarske klase u uslovima savremene
eko
nomske situacije. Disciplina kindergartena je u najboljoj
formi — odnosno na stupnju najudaljenijem od drevnih
patrijarhalnih i pedagoških ideala — u naprednim
proizvodnim zajednicama, gde postoji značajan skup
inteligentnih i besposlenih žena i gde je sistem statusa
donekle
popustio u strogosti pod raspadnim uticajem proizvodnog
života i u odsustvu postojane celine vojnih i svešteničkih
tradicija. Ona svoju moralnu podršku dobija baš od tih
žena koje žive pod okolnostima lakog života. Ciljevi i
metode kindergartena naročito se efektno preporu
čuju ovoj vrsti žena koje se ne osećaju ugodno u uslovima
novčanih zakona za ugledan život. Prema tome,
kindergarten i sve ono što se smatra duhom
kindergartena u savremenoj nastavi treba pripisati,
zajedno sa „pokretom nove žene", onoj pobuni protiv
jalovosti i invidioznog upoređivanja koju kod žena, koje
su najneposrednije izložene njegovoj disciplini, izaziva
život dokoličarske kla-
23 Teorija dokoličarske klase

353
se u savremenim okolnostima. Na taj način proizlazi da
ustanova dokoličarske klase i ovde ponovo, na indirektan
način, favorizuje porast i razvitak neinvidioznog stava
koji može, u krajnjoj liniji, da se pokaže kao pretnja
stabilnosti same ove ustanove, pa čak i ustanove
privatnog vlasništva na kojoj ova prva počiva.
Tokom nedavne prošlosti odigrale su se neke
opipljive promene u oblasti nastave na koledžima i
univerzitetima. Te promene su se uglavnom sastojale od
delimičnog
zamenjivanja humanitarnih nauka — onih grana
učenosti za koje se smatra da doprinose tradicionalnoj
„kulturi", karakteru, ukusima i idealima — onim
granama koje
se više bave činjeničnim stanjem i koje doprinose
građanskoj i proizvodnoj korisnosti. Da istu stvar kažemo
na drugi način, one grane znanja koje doprinose
korisnosti (u krajnjoj liniji — produktivnoj korisnosti)
postepeno su osvajale teren onih grana koje doprinose
povišenju potrošnje ili snižavanju proizvodne korisnosti i
dovode do takvog tipa kraktera koji odgovara režimu
statusa. U ovom prilagođavanju nastavne sheme više
škole su se obično nalazile na konzervativnoj strani;
svaki korak koji su one napravile u pogledu napretka bio
je po svojoj prirodi do izvesne mere ustupak. Nauke su
prodirale u školsku disciplinu spol ja, da ne kažemo
odozdo. Lako je zapaziti da su humanitarne nauke, koje
su uz toliko oklevanje ustupile pred „korisnim" naukama,
prilično jedinstveno prilagođene da formiraju karakter
studenta u saglasnosti s tradicionalnom shemom potro
šnje, koja je zaokupljena sopstvenom ličnošću; shemom
kontemplacije i uživanja u istinitom, lepom i dobrom
prema konvencionalnom standardu pristojnosti i
savršenosti, čija izrazita karakteristika jeste dokolica —
otium cum dignitate . Jezikom koji je nejasan zbog
142

142 Dokolica s dostojanstvom. — Prim. prev.

njihove sopstvene naviknutosti na arhaičnu prefinjenost i
pristojno gledištem pobornici humanitarnih nauka su
insistirali na idealu koji je otelovljen u maksimi: fruges
consumere
nati . Ovakvo stanovište ne treba da izaziva iznenađenje
143

kada je reč o školama koje su formirane i počivaju na

kulturi dokoličarske klase.

143 Rođeni da troše plodove. — Prim. prev.

354
 Za arhaičan temperamenat i teoriju života
dokoličarske klase isto tako su karakteristične osnove
koje se obično navode kao razlog zbog koga se teži tome
da se, koliko god je to moguće, održe nedirnuti nasleđeni
standardi i metode kulture. Uživanja i sklonosti koje se
stiču stalnom kontemplacijom života, ideala, spekulacija i
metoda trošenja vremena i robe, — a što je sve veoma u
modi kod dokoličarske klase koja poseduje klasičnu
starinu
— smatra se, na primer, da je „uzvišenije", „plemenitije",
„vrednije" od rezultata koji se u tom pogledu postižu
zahvaljujući sličnoj upućenosti u svakodnevni život i
sličnom poznavanju i aspiracijama običnih ljudi u
savremenoj zajednici. To znanje čiji sadržaj predstavlja
dobro poznavanje skorašnjih ljudi u stvari je u poređenju
s onim prvim „niže", „prostije", „neplemenito" — čak se
čuje i epitet „niželjudsko", primenjen na poznavanje ljudi
i svakodnevnog života koje se zasniva na činjeničnom
stanju.
Ovo mišljenje zastupnika dokoličarske klase o
humanitarnim naukama izgleda kao da je suštinski
ispravno. Smatra se, na osnovu bitnih činjenica, da su
zadovoljenje i kultura, ili duhovni stav ili način mišljenja,
koji se stiče kontemplacijom antropomorfizma,
plemenitaštva i dokoličarskog samozadovoljstva
gospodina iz ranih dana, ili upućenošću u animistička
sujeverja i prekomerna divljaštva homerovskih junaka,
na primer, estetski legitimniji od odgovarajućih rezultata
koji se stiču činjeničnim poznavanjem stvari i
kontemplacijom skorašnjih
korisnosti, građanske ili radne. Teško da se može
postaviti pitanje da li ovi prvi običaji imaju prednost u
pogledu estetske ili počasne vrednosti, pa prema tome i u
pogledu „valjanosti" koja je uzeta kao baza za odluku u
ovakvom upoređivanju. Sadržina kanona ukusa, a još
više kanona časti jeste po prirodi stvari rezultat prošlog
života i okolnosti rase, što je sve preneseno na docnije
generacije putem nasledstva ili tradicije; a činjenica da je
produžena dominacija pljačkaškog obrasca života
dokoličarske klase formirala način mišljenja i stanovišta
rase u prošlosti predstavlja dovoljnu osnovu za estetski
legi-

355
timnu dominaciju takvog životnog obrasca u velikom
delu onoga što se tiče stvari ukusa u naše vreme. U
interesu cilja koji smo sebi postavili, može se reći da su
kanoni ukusa rasni običaji, stečeni putem više ili manje
produženog navikavanja na odobravanja ili
neodobravanje vrste stvari o kojima se donosi povoljan ili
nepovoljan sud ukusa. Ukoliko je, pod jednakim
uslovima, duže i neprekidnije navikavanje — utoliko će
legitimniji biti
kanon ukusa koji razmatramo. Izgleda da sve ovo još više
važi za sudove u pogledu vrednosti ili časti nego što
je slučaj sa sudovima o ukusu uopšte.
Međutim, koliko god bio ponižavajući sud koji o
novom obrazovanju donose pobornici humanitarnih
nauka i koliko god bila bitna valjanost mišljenja da je
klasična nauka vrednija i da doprinosi razvitku istinitije
ljudske kulture i karaktera — to se ne tiče našeg
problema. Naš problem je u tome u kolikoj meri ove
grane obrazovanja i stanovište za koje se one zalažu u
nastavnom sistemu pomažu ili otežavaju koristan
kolektivni život u savremenim proizvodnim uslovima — u
kolikoj me
ri one potpomažu lakšu adaptaciju današnjoj
ekonomskoj situaciji. Problem je ekonomskog, a ne
estetskog karaktera; a standardi učenosti dokoličarske
klase nalaze svoj izraz u osuđujućem stavu viših škola
prema činjeničnom znanju treba da se, za cilj koji imamo
pred sobom, ocenjuju samo sa ove tačke gledišta. U tu
svrhu upotreba epiteta kao što su: „plemenit", „prost",
„viši", „niži" itd. — značajni su samo po tome što
pokazuju duh i gledište učesnika u disputu; to jest — da
li oni brane valjanost novog ili starog. Svi ovi termini
asociraju ukazivanje časti ili ponižavanje; znači da su to
termini invidipzne komparacije, koji u krajnjoj liniji
potpadaju pod kategoriju uglednih i neuglednih; to jest
— oni pripadaju oblasti ideja koje karakterišu životni
obrazac režima statusa; znači — oni su u suštini izraz
sportskog duha, pljačkaškog ili animističkog načina
mišljenja; to jest — oni ukazuju
na arhaično gledište u životnu teoriju, koji mogu da
odgovaraju pljačkaškom stadijumu kulture i ekonomske
or-

356
ganizacije iz kakvih su proizašli, ali koji sa stanovišta
ekonomske korisnosti, u širem smislu reči, predstavljaju
nekoristan anahronizam.
Klasici i njihov položaj povlašćenih u nastavnom
obrascu, koga se više ustanove za obrazovanje
pridržavaju sa tolikom zaljubljenom naklonošću, služe
tome da formiraju intelektualni stav i snize ekonomsku
korisnost nove učene generacije. Oni to čine ne samo
uzdizanjem arhaičnog ideala čovečnosti, nego i
diskriminacijom koju ulivaju u glave studentima u
pogledu onoga što jeste ili nije častodobitno u oblasti
znanja. Ovakav rezultat se postiže na dva načina: prvo,
ulivanjem stalne odvratnosti prema svemu što je samo
korisno, nasuprot onome što je samo častodobitno kod
učenosti, te formiranjem na taj način početnikovih ukusa
tako da on dolazi s dubokim uverenjem da treba da traži
zadovoljenje ukusa isključivo, ili gotovo isključivo, u
takvom izražavanju intelekta koji normalno neće dovesti
do proizvodne ili društvene koristi; drugo, trošenjem
učenikovog vremena i truda za sticanje znanja koje nije ni
od kakve koristi, osim utoliko što se takvo znanje po
običaju smatra sastavnim delom one učenosti koja se od
učenog čoveka očekuje, te što se time uticalo na
terminologiju i način izražavanja, koji se upotrebljavaju u
korisnim granama znanja. Osim ove terminološke
poteškoće — koja sama po sebi predstavlja posledicu
mode, u kojoj su klasici bili u prošlosti — poznavanje
starih jezika, na primer, ne bi imalo nikakvog praktičnog
uticaja na bilo kog naučnika ili učenog čoveka koji ne bi
bio angažovan nekim prvenstveno lingvističkim radom.
Naravno, sve ovo nije namenjeno donošenju suda o
kulturnoj vrednosti klasika, niti postoji ikakva namera da
se potceni disciplina klasika ili sklonost koju njihovo
proučavanje pruža studentu. Izgleda da je ta sklonost
nekorisna, ali ta činjenica — koja je stvarno notorna —
ne treba da uznemirava nikoga ko ima novaca da nađe
utehu i snagu u nauci o klasicima. Činjenica da klasična
učenost deluje u smislu slabljenja učenikovih radnih
sposobnosti neće ostaviti neki utisak

357
na shvatanje onih koji smatraju da je radinost od malog
značaja u poređenju s negovanjem ideala lepog
ponašanja:
lam fides et pax honos purdorque Priscus
et neglecta redire virtus
Audet. 144

Zahvaljujući činjenici da je ovo znanje postalo deo

osnovnih zahteva u našem sistemu nastave, sposobnost
da se upotrebe i razumeju neki od mrtvih jezika južne
Evrope ne samo da zadovoljava osobu koja nađe priliku
da paradira svojom veštinom u ovom pogledu — nego
dokaz ovakvog znanja služi istovremeno da preporuči
nekog učenog čoveka njegovoj publici, bila ona laička ili
učena. Svako očekuje da izvestan broj godina treba
provesti u sticanju ovih, u suštini nepotrebnih znanja; a
odsutnost ovakvih znanja stvara utisak užurbanog i
nesigurnog učenja, a isto tako i vulgarne praktičnosti
koja je takođe krajnje mrska za konvencionalne
standarde ispravnog načina školovanja i intelektualne
moći.
Ovaj slučaj je analogan s onim što se događa kad
neki kupac, koji nije dobar poznavalac materijala ili
izrade, hoće da kupi neki potrošni artikal. On će
procenjivati vrednost artikla uglavnom na osnovu vidljive,
spoljašnje skupocenosti izrade onih ukrasnih delova i
karakteristika koji nemaju nikakav neposredni uticaj na
suštinsku korisnost artikla; kupac ovo čini pod
pretpostavkom da postoji izvesna vrsta nedovoljno

144 Već vera i čast i pređašnji stid

i prezrena vrlina pokušava da se
vrati. — Prim. prev.

358
određenog sklada između suštinske vrednosti artikla i
troškova za ukrašavanje, koji su naknadno učinjeni da bi
se artikal prodao. Pretpostavka da obično ne može biti
reči o dobroj školovanosti tamo gde nema poznavanja
klasika i humanitarnih nauka dovodi do toga da svi
studenti rasipnički traće vreme i
trud da bi stekli takva znanja. Konvencionalno
insistiranje na minimumu isticanja rasipništva kao
okolnosti prisutnoj kod svakog uglednog školovanja,
uticalo je na naše kanone ukusa i svrsishodnosti u
stvarima školovanja
umnogome na isti način kao što je isti princip uticao na
naše rasuđivanje o korisnosti proizvedene robe.
Istina, ukoliko isticanje potrošnje dobij a sve više
prednosti nad isticanjem dokolice kao sredstvom za
sticanje ugleda, poznavanje jezika ne predstavlja više
tako imperativan zahtev kao što je nekad bilo slučaj, a
njegova talismanska vrednost dokaza školovanosti
takođe je na odgovarajući način opala. Međutim, iako je
to tačno, istina je i to da su klasici jedva izgubili nešto od
svoje apsolutne vrednosti kao znak skolastičke
uglednosti, pošto je za tu svrhu dovoljno da je učeno lice
u stanju da pruži dokaz o izvesnom obrazovanju koje se
konvencionalno priznaje kao dokaz protraćenog vremena;
a klasici su za ovo najpogodniji. Zaista je teško
posumnjati u to da je činjenica što se oni mogu
upotrebiti kao dokaz za protraćeno vreme i napor, a
otuda i dokaz novčane moći neophodne da bi sebi mogao
dozvoliti takvo traćenje, klasicima obezbedila onaj položaj
preimućstva u obrascu višeg obrazovanja i dovela do toga
da se oni poštuju kao najčastodobitnija od svih vrsta
učenosti. Oni bolje služe dekorativnim ciljevima
dokoličarsko-klasičnog obrazovanja nego ijedna druga
vrsta znanja i otuda predstavlja
ju efikasno sredstvo za sticanje ugleda.
U tom pogledu klasici donedavno teško da su uopšte
mogli imati takmaca. Oni na evropskom kontinentu još
nemaju opasnog takmaca, ali odnedavno, otkad je
atletika u koledžima osvojila položaj priznatog školskog
dostignuća, ova poslednja grana obrazovanja — ukoliko
se atletika može s pravom nazvati obrazovanjem —
postala je takmac klasicima za prvenstvo u dokoličarsko-
klasnom obrazovanju u američkim i engleskim školama.
Atletika
ima očiglednu prednost nad klasicima za svrhu
dokoličarsko-klasnog obrazovanja, pošto neko, da bi
postigao uspeh kao atleta, mora da traci ne samo vreme
nego i novac, a mora da poseduje i izvesne visoko
neproizvodne, arhaične osobine karaktera i
temperamenta. Na nemačkim univerzitetima su mesta
atletike i klubova za grčki jezik i književnost, kao
dokoličarsko-klasnog školskog zanimanja, zauzeli, u
izvesnoj meri, veština u različitim vrstama pijančenja i
bezrazložni dvoboji.
Dokoličarska klasa i njeni standardi vrline — arhaič359
nost i rasipništvo — teško da su umešani u uvođenje
klasika u obrazac višeg obrazovanja, ali to što više škole
uporno zadržavaju klasike, kao i visok stepen ugleda koji
im se pripisuje, bez sumnje, rezultat je toga što klasici
tako mnogo odgovaraju zahtevima arhaičnosti i
rasipništva.
. Pod „klasičnim" se uvek podrazumeva rasipnički ili
arhaični, bez obzira da li se ovaj izraz upotrebljava da
odredi mrtve jezike ili zastarele, odnosno zastarevajuće
oblike mišljenja i načina izražavanja u živim jezicima, ili
da odrede druge primerke školske aktivnosti ili aparata
kojima ovaj izraz manje odgovara. Tako se, na primer, 0
arhaičnom engleskom jeziku govori kao o „klasičnom"
engleskom. Upotreba ovakvog jezika strogo se zahteva za
govor i pisanje o ozbiljnim predmetima — a ako se tačno
upotrebi, to će dati izvesno dostojanstvo i najobičnijem 1
najpravilnijem predmetu razgovora. Najnoviji oblik
engleskog načina izražavanja se, naravno, nikada ne
piše; osećaj dokoličarsko-klasne pristojnosti, koji zahteva
arhaičnost u govoru, postoji i kod najnepismenijih ili
najsenzacionalnijih pisaca u tolikoj meri da onemogućava
takav propust. S druge strane, najuzvišeniji i
najkonvencionalniji stil arhaičnog načina izražavanja
upotrebljava se sa ispravnošću — što je vrlo
karakteristično — samo u opštenjima između
antropomorfističkog božanstva i njegovih podanika. Na
sredini puta između ove dve krajnosti leži svakodnevni
govor dokoličarsko-klasne konverzacije i literature.
Elegantan način izražavanja — bilo u pisanju ili
govoru — veoma je korisno sredstvo za sticanje ugleda.
Presudno je znati sa izvesnom preciznošću koji stepen
arhaičnosti se konvencionalno traži u razgovoru o ne
kom datom predmetu. Običaji koji u ovom pogledu
vladaju znatno se razlikuju ako se pođe od predikaonice
pa do tržnice čak i kad je reč o velikim probiračima; u
ovom
poslednjem slučaju, kao što se i može očekivati, dozvoliće
se upotreba relativno novih i efektnih reči i obrtanja
izraza. Razborito izbegavanje neologizama donosi izvestan
ugled, ne samo zbog toga što to dokazuje da je
protraćeno vreme da bi se stekla navika zastarelog
izražava
nja, nego i zatp što to pokazuje da se govornik još od

360
detinjstva stalno družio sa osobama koje su bile
upoznate sa zastarelim načinom izražavanja. Time se
pokazuje da
govornik ima pretke koji su pripadali dokoličarskoj klasi.
Podrazumeva se da velika čistoća izražavanja pred
stavlja dokaz da je nekoliko ljudskih vekova sukcesivno
provedeno u zanimanjima koja nisu bila vulgarno korisna
— iako ovaj dokaz ne može biti potpuno odlučujući u
ovom pogledu.
Najsrećniji primer jalovog klasicizma koji je moguće
naći van granica Dalekog istoka jeste pravopis uobičajeni
u engleskom jeziku. Prekršaj u onom što se smatra
pristojnim u oblasti pravopisa u krajnjoj meri smeta i
diskreditovaće svakog pisca u očima svih onih koji
raspolažu razvijenim osećajem za ono što je ispravno i
lepo. Engleska ortografija zadovoljava sve zahteve kanona
uglednosti prema zakonu o isticanju rasipništva. Ona je
arhaična, rogobatna i nekorisna; sticanje znanja o njoj
zahteva rasipanje mnogo vremena i truda; njeno
nedovoljno poznavanje se može lako uočiti. Zato ona
predstavlja probni kamen u pogledu učenosti, a
prilagođava
nje njenom ritualu jeste neophodan uslov za besprekoran
učen život.
U ovom pitanju čistoće govora, kao i u vezi s drugim
pitanjima gde konvencionalni običaji počivaju na kano
nima arhaičnosti i rasipništva, pobornici ovih običaja
instinktivno zauzimaju stav izvinjavanja. Njihova odbra
na se u suštini svodi na to da,cepidlačka upotreba starih,
priznatih izraza služi tome da se misao prenese
adekvatnije i preciznije nego što bi bio slučaj kada bi se
ispravno i neposredno upotrebio najnoviji oblik govornog
engleskog; dok je, međutim, notorna činjenica da se ideje
današnjice najefikasnije izražavaju uličnim govorom
današnjice. Klasični govor poseduje častodobitnu vrlinu
dostojanstvenosti; on uliva poštovanje i pažnju pošto
predstavlja priznat način opštenja prema dokoličarsko-
klas-
nom obrascu života i pošto nosi u sebi jasan nagoveštaj
govornikove oslobođenosti od privređivanja. Prednost
priznatog načina izražavanja leži u ugledu koji on pruža;
on obezbeđuje ugled jer je težak, nepraktičan i zastareo,
te zato svojim prisustvom dokazuje protraćeno vreme i
oslobođenje od upotrebe i nužde da se upotrebi
neposredan i razumljiv govor.
361
 SADRŽAJ

str.
PREDGOVOR DR VLADIMIRA MILANOVIĆA ——— 5
Glava I — UVOD ————- 69
Glava II — NOVČANO TAKMIČENJE 84
Glava III — ISTICANJE DOKOLICE 94
Glava IV — ISTICANJE POTROŠNJE _ _ _ _ _ 117
Glava V — NOVČANI ŽIVOTNI STANDARD — — — — 142
Glava VI — NOVČANI KANONI UKUSA — — — — — 151
Glava VII — ODEĆA KAO IZRAZ NOVČANE KULTURE — 189 Glava
VIII — OSLOBOĐENJE OD PROIZVODNJE I KON-
ZERVATIZMA — _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 205
ZERVATIZMA — — — — — — — — — — 205
Glava IX — OČUVANJE ARHAIČNIH OSOBINA — — — 222
Glava X — SAVREMENI OSTACI JUNAŠTVA — — — 247 Glava XI —
VEROVANJE U SREĆU _ _ _ _ _ _ 270
Glava XII — VERSKI OBREDI .— __ — — _ — 283
Glava XIII — OSTACI NEINVIDIOZNOG INTERESA — 312
Glava XIV — VIŠE OBRAZOVANJE KAO IZRAZ NOVČANE
KULTURE — — — — — — — — — — — 335