9.04.

2009

KAKO NASTAJU
BOLESTI? (Prvi deo)
Kako je došlo do toga da savremena medicina danas ne leči nijednu
honičnu degenerativnu bolest, pa su milioni ljudi širom sveta upućeni da
do kraja života zavise od lekova? Da li čitava medicina počiva na
pogrešnim biološkim osnovama?

Priredila: Ivona Živković

LUJ PASTER – PLAGIJATOR I PREVARANT

Još 1923. godine objavljena je knjiga „Bešam ili Paster: Izgubljeno poglavlje u
istoriji biologije“ (BÉCHAMP OR PASTEUR? A LOST CHAPTER IN THE
HISTORY OF BIOLOGY), koju je napisala Etel Daglas Hjum, da bi se istom
temom pozabavila knjiga objavljvena 1942. „Paster: plagijator, prevarant
teorija mikroba razneta“ (PASTEUR: PLAGIARIST, IMPOSTOR THE GERM
THEORY EXPLODED).

Obe ove knjige nisu imale medijsku promociju kako bi postale popularne.
Naprotiv, čini se da su od javnosti vešto skrivene. I danas se o njima veoma
malo zna iako je 2006. napravljeno još jedno izdanje u Engleskoj. Obe knjige
razotkrivaju težak sukob koji se sredinom i krajem 19. veka vodio u
medicinskim krugovima u Francuskoj u vezi toga kako nastaju bolesti. Na
jednoj strani je bio ugledni profesor medicinskog fakulteta i biohemičar
Antoan Bešam (1816 - 1908), za čije stvaranje i rad malo lekara danas uopšte
zna, a na drugoj proslavljeni Luj Paster (1822-1885), hemičar koji je
proučavao fermentaciju i koji je ušao u sve školske udžbenike.

Iz ovog naučnog sukoba izašao je kao pobednik Luj Paster, koji je tada bio
društveno uticajniji, mada u medicinskim krugovima nije imao veliki ugled.
Stekao ga je naknadno zahvaljujući medijima i moćnom biznisu koji je razvila
industrija vina i piva i koja koristi proces fermentacije, a što je Paster
istraživao za njihove potrebe.

Iako je sam Paster pred kraj života priznao da je pogrešio u pogledu svoje
teorije o mikrobima, na postulatima njegovih otkrića zasnovana je moderna
biološka teorija na kojoj počiva i čitava savremena medicina.

Tako se danas u svim medicinskim udžbenicima kaže da najveći broj bolesti u

ljudskom organizmu (kao i kod životinja i biljaka) nastaje delovanjem
mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica) koje iz spoljašnje sredine ulaze u
tkivo i zagade ga. To izazove reakciju imunog sistema i upale. Daljim
razmnožavanjem mikrooganizama u tkivima mogu nastati teške
degenerativne promene. Paster je tvrdio da u zavisnosti od vrste mikroba
zavisi koja će se bolest u organizmu razviti.
Robert Koh (1843-1910) je kasnije pokušao da klasifikuje sve ove
mikroorganizme koji izazivaju bolesti i da ih što više razotkrije. Mikrobi su tako
uvek u istom obliku i prenose se sa jednog organizma na drugi, sa životinje
na čoveka.

Pasterovi naučni postulati se i danas primenjuju u medicinskoj dijagnostici i

nauci. To znači:
1. nađe se životinja ili čovek sa određenom bolešću.
2. izoluje se iz tkiva mikroorganizam u određenoj kulturi.
3. on se ubaci u telo zdrave eksperimentalne životinje i kada se i ona razboli -
zaključi se da i ova životinja ima isti patogen kao i originalna.

I to je bio dokaz (i danas je) kako nastaju bolesti. Simptom manje ili simtom
više stavlja se u niz simptoma karakterističnih za taj mikrob. Savremena
medicinska dijagnostika je tako postala prava enigmatika. Mnogo puta isti
simptom označava različite bolesti, a ista bolest može da se ispolji i sa
različitim simptomima - po principu može da bude , ali ne mora da znači.
Studenti medicine se zato pretvaraju u mašine za bubanje: simptom-uzrok-
bolest-terapija, pri čemu mnogi vremenom potpuno izgube smisao da
razmišljaju svojom glavom. Posumnjati da sa blagoslovenom medicinskom
naukom nešto u temelju nije u redu predstavljalo bi pravu jeres.

Tako su Paster i Koh postavili temelje monomorfizma, a savremena

medicinska nauka je napravila čitavu paletu antibiotika za određene patogene
klice.
Zahvaljujući “genijalnoj” praksi jednog nadri lekara koji se vešto putem jednog
falsifikata dočepao članstva u engleskom Kraljevskom lekarskom društvu i
diplome lekara, Edvardu Dženeru, došlo se na ideju da se virusima stane na
put vakcinacijom tj. aktiviranjem imunog sistema pre nego što virus dospe u
organizam.

Farmaceutska industrija je bila oduševjena idejom i napravljene su vakcine

(sa umrtvljenim virusima) za sve poznate bolesti. Do 1950. praktično su svi
poznati virusi stavljeni pod kontrolu, a stotine miliona ljudi je vakcinisano. Sa
jedne strane stvoren je profitabilan biznis sa vakcinama , a sa druge u
“civilizovanom društvu” više nema tuberkuloze, dečije paralize, kolere,
difterije, velikih boginja, bubonske kuge itd.
Današnji lekari veoma samouvereno kažu da je zahvaljujući savremenoj
medicini, antibioticima i posebno vakcinama iskorenjen ogroman broj
infektivnih bolesti. Istovremeno, isti lekari još nisu u stanju da objasne odakle
dolaze novi smrtonosni virusi kao ebola, HIV, legionarska bolest, ptičiji grip,
tuberkuloza otporna na antibiotike i sl.

Da misterija bude veća, poslednjih pedeset godina pojavile su se potpuno

nove bolesti za koje se, takođe, ne zna kako nastaju. A pojavljuju se u tako
velikom broju, upravo u “civilizovanom društvu”, da su poprimile epidemijske
razmere. To su: hipertenzija, razna srčana oboljenja, dijabetes, rak,
Alchajmerova bolest, multipla skleroza, autizam, šizofrenije...
Za mnoge od ovih bolesti sada se otkriva i da su infektivne kao, na primer,
stomačni ulceri ili bolesti srca.
Na osnovu kataloga hroničnih bolesti za koje se sumnja da su uzrokovane
“infekcijom” bakterijama, Dejvid A. Relman sa Stanford Univerziteta u SAD,
sada tu uključuje i različite oblike upale creva, sarkoidozu, Vegenerovu
granulomatozu, primarnu žučnu cirozu, reumatoidni artritis, lupus, dijebetes
melitus, Kavasaki bolest, mnoge oblike srčane arterioskleroze, Alchajmerovu
bolest, mnoge psihijatrijske bolesti, cerebralnu paralizu, policistične bolesti
jajnika i možda i mnoge poremećaje gojaznosti. Ova lista je daleko veća.

Nedavno je otkriveno da je arterioskleroza takođe bakterijski proces, mada

zapravo niko ne tvrdi da su bakterije njen uzročnik. Ali, uzorci iz zakrečenja su
pokazali da se u njima u čak 99 procenata nalazi bakterija klamidija
pneumonije , odnosno bakterija iz bakterijuma koji je uzročnik pneumonije i
bronhitisa. Otkriveni bacil je srodan sa chlamydia trachomitis, koja je uzročnik
trahoma, vodeće bolesti slepila u Trećem svetu.
Multipla skleroza je tako vezana za humani herpes virus 6, agent Roseola
infantum, mada niko ne tvrdi da od toga ona i nastaje.
Ali, kod svih pomenutih bolesti virusi i bakterije su pronađeni. Odakle oni
dolaze? Iz zemlje? Iz atmosfere? Iz svemira? Ili ih možda stvara
sam organizam?

MONOMORFIZAM I PLEOMORFIZAM

Za razliku od Pastera, Antoan Bešam je tvrdio da svi mikroorganizmi dolaze iz

samih živih bića, iz tkiva posebno krvi ( tkiva u tečnom stanju) i da su
pleomorfni što znači da menaju oblik ( pleo = promena, a morphe = oblik) , u
zavisnosti od promene stanja u sredini u kojoj se nalaze ( pH vrednost,
količine kiseonika, toksina, slobodnih radikala itd). Bešam je tako prvi postavio
teoriju pleomorfizma.
Tako po doktoru Bešamu virusi prelaze u bakterije, ove u gljivice i nazad.
Kada se razvijaju u laboratorijskim uslovima pod tačno određenim uslovima,
streptokoke su uvek streptokoke, ali ako se promeni pH vrednost medijuma
gde rastu taj strep bacil će se promeniti u neki drugi mikrob.

U školi se, međutim, uzgajaju bakterija na uvek istoj podlozi. Na primer svi
“strep” organizmi u laboratorijama bolnica uzgajaju se na podlozi od sterilne
humane ili zečije krvi pomešane sa agarom (vrsta algi koja se u ovu svrhu
koristi). Ako su uzgajane na istom krvnom agaru, pri uvek specifičnom pH
(7,6-7,8) i pri određenoj temperaturi svi mikroorganizmi rastu na isti način,
sve streptokokne bakterije su u obliku lopti u nizovima. Ukoliko bi se ovi uslovi
promenili i bacili bi promenili oblik . Pleomorfizam znači da je telo domaćina
aktivan učesnik u infekcijama i infektivnim bolestima, dakle, suprotno od
onoga što su tvrdili Koh i Paster koji su verovali da je organizam sterilan i da
je samo pasivna žrtva delovanja mikroba.

“Za razliku od pleomorfizma, monomorfizam mnogo toga nije u stanju da

objasni. Otpor bakterija prema nekim antibioticima postaje sve veći. Bakterija
ne mutira u formu koja je otporna na antibiotik, ona se zapravo menja, razvija
drugačije, menja oblik. To je velika razlika. Mutacija se događa retko,
pleomorfizam se događa stalno”.

Drugi je problem što zagovornici monomorfizma nisu u stanju da naprave

adekvatnu klasifikaiju mikroorganizama - na adekvatne familije, rodove, vrste i
da naprave vezu među njima.

PROTIT
Da u vodi postoji nešto živo otkrio je još u 17. veku Anton Liuvenhok (tvorac
prvog mikroskopa, zapravo debelih naočara pomoću kojih je posmatrao
sićušne čestice). Posmatrajći tako uzorke kišnice primetio je da u njoj ima
“nečeg živog”. Jednom je tako sakupio svežu kišnicu u stavio je u epruvete
koje je zapečatio. U početku ništa se nije događalo. Ni nakon nekoliko dana
nikakvih promena nije bilo. Ali, četvrtog dana pojavile su se sićušne tačkice
koje su migoljile u vodi. Liuvenhok nije mogao da objasni odakle su došle
osim da su nastale u samoj vodi. Ali, zainteresovanih za proučavanje ovog
fenomena tada nije bilo.

Bešam je prvi počeo da tvrdi da sve klice u organizmu nastaju od sićušnih

tačkica u krvi koje je on nazvao mikrozime (ili somatidi ili protiti). Protit je
nemačka reč, dok ih Francuzi zovu somatide. Englezi nemaju reč za ovaj
fenomen.

Zdrave i
nezdrave ćelije krvi. Bele tačkice su protiti (mikrozime ili somatide).

Protiti (somatide) se jasno vide na svakom mikroskopu pod uslovom da je

podloga tamna. To su najmanje forme proteina, to su najmanji oblici života.
Dakle, to nije ćelija kako je još pre trista godina utvrdio Vilijam Harvi, a
savremena biologija se i dalje toga pridržava. Razlog zašto mnogi biolozi ni
danas ne vide protite je verovatno taj što im niko u školi nije rekao da to treba
da vide.

Protiti se nalaze u krvi svakog živog bića. Kada se premaz krvi ostavi na
laboratorijskoj ploči dan ili dva , mikroorganizmi se bukvalno vide kako izlaze
iz crvenih krvnih zrnaca, mikroorganizmi koji se menaju i razgrađuju u
patološke forme kako proces truljenja nastavlja da se odvija. Kada je truljenje
završeno, kada ne postoji ništa više što bi bakterije mogle da jedu, one se
ponovo razlože i “nestanu” jer se vrate u formu malih tačkica.
“Kako su somatide uništenih bakterija i dalje žive sledi da su oni živi kraj i
početak svih ćelija , organa, tkiva, bića fizičkog života. Sve žive forme nastaju
od protita njihovim uobličavanjem. One jedu sebe i ponovo se rađaju. I to je
princip uroborosa (ouroborosa) - zmije koja jede svoj rep- drevni simbol
večitog života. Protiti su uvek u organizmu, za razliku od parazita koji ulaze
spolja i sa kojima možemo, najčešće usled nehigijene, doći u kontakt.

Kada se izvrši razlaganje materije na najsitnije delove dolazi se do atoma i

čestica, a kod živog organizma to je protit (somatida).

U francuskim naučnim krugovima odavno se poklanjala pažnja pleomorfizmu.

Čak su neki smatrali da postoji jedinstvena kolekcija mikroorganizama na
čitavoj planeti i da se u njoj nalazi sav genetički materijal - “Genom” koji čini
samoreprodukujući deo ćelije. Iz tog opšteg “Genoma” nastaju svi
mikrorganizmi na planeti.

Drugi su smatrali da “svaki organizam ima pristup ovom “Genomu”

(“genetskom bazenu”) i pozajmljuje forme koje su mu potrebne da bi opstao.
Nemačko gledište je reprezentovao u tom smislu Ginter Enderlajn i nije se
mnogo razlikovalo od Francuza.

Enderlajn je još 1935. tvrdio da svi mikrorganizmi nastaju iz protita, tako da

se on u svojoj kulminirajućoj, ali i najdegenerativnijoj fazi , preobraća u
gljivicu mucor racemosis. Polazeći od originalnog protita do gljivične forme,
manifestuju se sve poznate bakterije ukoliko su uslovi za njihovu manifestaciju
odgovarajući.
Gljivica mucor racemosis je tako kraj početka. Nakon njenog raspadanja sve
organske materije se dezintegrišu natrag u protit odakle su u nastale. I to je
novi početak života.

Protit je neuništaiv i to je BOŽIJA ČESTICA ŽIVOTA. Ona živi večno.

Dilema o tome šta je prvo nastalo- kokoška ili jaje – odavno je prevaziđena.

FERMENTACIJA

Veliki deo radova Antoana Bešama odnosi se na proces fermentacije. Luj

Paster je, kako se iznosi i navedenim knjigama, veliki deo naučnog rada
Bešama plagirao i prikazao kao svoje otkriće, a teoriju o protitima je na sve
moguće načine diskreditovao.

Šta je fermentacija? To je primitivnija forma hranjenja, nakon koje sledi

truljenje.
U živom i zdravom organizmu uloga protita je da budu fiziološki i hemijski
agenti (posrednici) transformacija koje se odigravaju za vreme procesa
ishrane (razmene materija). Kod bolesnog stanja oni postaju agenti
fermentacije, a kod prestanka života organizma oni su agenti truljenja
(potpune razgradnje)Sve ovo su načini ishrane i to je priroda Života. Tako se
protit pretvara po potrebi (kada treba očistiti sredinu od kisline npr.) u viruse,
bakterije ili gljivice, fermentiše šećer i vino ili zgrušava mleko ili truli jaja. (Po
Pasteru to rade mikroorganizmi iz vazduha).

Krečnjak je sastavljen od protita bakterija koje su obeležile neku geološku

epohu i taj materijal će zato u dodiru sa vodom početi da fermentiše (početi da
se hrani).
Mumije u Egiptu takođe su pune protita koji u dodiru sa vodom počinju
fermentaciju. Oni jednostavno tako nastavljaju život nakon nekoliko hiljada
godina.
Nakon što vulkanska lava uništi čitav predeo u okolini vulkana, prvi lišajevi
nastaju nakon što protiti uništene flore i faune dođu u kontakt sa kišom. I tako
se nastavlja život.
“Nakon laganog raskravljivanja protiti izolovani od mamuta koji je uginuo pre
više od 50 000 godina (po procenama naučnika) pokazali su spontano da su
živi i počeli fermentaciju u šećernom rastvoru.
”Ruski istraživači su čak dokazali 1926. da su protiti izlovani iz petroleuma
pokazali kompletnu sposobnost za život i počeli fermentaciju šećera.

Protiti se ne uništavaju čak ni na temperaturi od 1300 stepeni celzijusovih niti

u sumpornoj kiselini.

Postoje čak i tvrdnje da su protiti pronađeni u mrkom uglju u jednom

ekeperimentu u Nemačkoj.

Ukoliko su tačne naučne tvrdnja da kameno ulje nastaje zapravo iz magme (a

ne od fosilnih ostataka), to znači da su protiti i u magmi i da ih praktično ima
svuda oko nas.

Njihova koncentracija u atmosferi, po istraživanjima nekih naučnika (Dr Vilijam

Donald Hamilton ili Berent Kristner), čak dovodi do vremenskih promena , kiše
ili snega. To se događa, navodno, kada protiti “žele” da siđu iz atmosfere na
zemlju. Hamilton i Kristner, doduše, nisu pominjali protite već bakterije za koje
su verovali da postoje u atmosferi, jer je na više lokacija u Francuskoj, Americi
i Antarktiku otkriveno prisustvo proteina u ledu i svežem snegu.

MIKRORGANIZMI SU POSLEDICA, A NE UZROK BOLESTI

Kako nastaju mikroorganizmi?

Po Bešamovoj teoriji protiti (somatide, mikrozime) se u zavisnosti koliko je
organizam toksikovan zbog kiselosti sredine okupljaju zakačinju međusobno i
počinju kao virusi, bakterije ili gljivice da po potrebi čiste okolinu, odnosno
kiseli medijum. Kako razvijaju svoje posebne forme - viruse, bakterije - one
vrše sopstveni metabolizam i počinju tako da stvaraju i produkte metabolizma
- kiseline, koje su štetne za okolinu i lokalne telesne tečnosti. Ovi toksični
otpadni produkti uzrok su zapaljenja i podržavaju dalji rast ovih
mikroorganizama odnosno njihovo razmnožavanje stvarajući za njih
pogodnu sredinu. Tako nije mikroorganizam to što nas čini bolesnim
već produkti njegovog metabolizma. Na određenom stadijumu njihov razvoj
je potpuno patogen (izaziva bolest) i parazitski. Tako su mikrorganizmi
posledica, a ne uzrok bolesti.
Ovo se pominje čak i u jednom savremenom medicinskom udžebniku:
“Ukoliko je koncentracija (misli se na fluide izvan ćelije) promenjena , tako da
sadrži previše ili premalo te supstance (misli se na nutrijenate) ćelije postaju
bolesne i ponašaju se abnormalno da bi na kraju počele da odumiru” (Jacob,
S. & Francone, C. Elements of Anatomy and Physiology.)

“U stvarnosti, nije bakterija ta koja proizvodi bolest, mi verujemo da su to

hemijski sastojci tih mikroorganizama podstaknuti neuravnoteženim ćelijskim
metaboliozmom u čitavom organizmu koji zapravo proizvode bolest” (Godišnji
izveštaj članova Upravnog Odbora Smitsonijan instituta, 1944., u vezi analize
rada Rajfovog mikroskopa i njegovog otkrića.)

Dr J. H. Tilden je još 1926. objavio knjigu “Toxemia” u kojoj između ostalog

navodi:
“Bolesti nastaju kada eliminacija otpadnih produkata metabolizma postane
blokirana. Normalni ćelijski metabolizam stvara otpadne produkte. Ono što
nazivamo bolešču je zapravo jedna kriza toksemije, kada telo pokušava da
ukloni toksine koji su se negde ugradili zbog pogrešnog načina života ili
ishrane.”

Ali, protiti se mogu razviti i u drugačijoj formi i pretvoriti se u ćelije organizma

koje mogu pomoći regeneraciju tkiva. Prema Enderlajnovoj formulaciji, protiti
odnosno bakterije, koje su korišćene kao lek u vreme Bešama, gajene su na
medijumu sastavljenom od asparagusa i agara.
Francuski bakteriolog Gaston Nesen je i opisao čitav ciklus somatida (protita)
uzimajući da su sve bakterije nastale od pojedinačnih somatida (protita). On je
pokazao i opisao svaki stupanj kao i povratni proces kada se bakterija
preoblikuje natrag u somatid i na taj način došao do onoga što je bio cilj - da
se otkrije životni ciklus bakterije.
Ukoliko je Bešamova teorija tačna morala bi se ubuduće izučavati nova
biologija koja bi se zasnivala na sledećim postulatima:
 1. Krv nije sterilna.
2. Ćelija nije najmanja jedinica života.
3. Mikrobi dolaze iz krvi (tkiva u tečnom stanju) ili drugih tkiva kako bi
razgradili to tkivo kada više nisu u stanju da žive u nejmu i održavaju
tako sopstveni metabolizam u sredini u kojoj su se našli.

Lečenje antiobioticima (anti biosis = protiv životni) i vakcinacija (vaca, vaccina

= krava, kravlji) jednostavno nemaju nikakvog smisla. Jedini koji od Pasterove
teorije ima korist je farmaceutski kartel koji je od ljudskog organizma napravio
najprofitabilnije tržište.
21.04.2009.

KAKO NASTAJU BOLESTI /DRUGI DEO/

KAKO JE NASTAO ŽIVOT

Priredila: Ivona Živković

Šta je zaista otkrio Luj Paster? Iz onoga što u svojoj knjizi „Bešam ili
Paster? Izgubljeno poglavlje u istoriji biologije" iznosi Etel Daglas Hjum i
kasnije u knjizi "Paster: plagijator, prevarant -teorija mikroba razneta,“
R.B.Pirson - on nije otkrio ništa što do tada nije bilo poznato.
„Đeronimo Frankastorio (1483 - 1553) italijanski pesnik i lekar koji je živeo
u Veroni objavio je 1546. u Veneciji svoj rad nazvan „De Contagionibus et
Contagiosis Morbis et eorum Curatione” u kome je izneo svoju
pretpostavku da je prava priroda zaraznih bolesti i infekcija u postojanju
sićušnih i za oko nevidljivih čestica koje je on nazvao Seminarie
Contagionum.
On je podelio sve poznate bolesti na one koje se prenose kontaktom
direktno ili preko posrednika i na one koje se prenose vazduhom.
Frankastorio nije imao mikroskop i nije mogao da ih vidi, ali ih je opisao
kao lepljive viskozne čestice. Po njegovom opisu one su slične onome što
danas hemičari opisuju kao koloidna stanja supstance.
On je verovao je da one mogu u adekvatnoj sredini da se reprodukuju i
kada se dovoljno umnože postaju patogene za toplokrvna bića.
Tek u 17. veku kada je Liuenhok napravio svoj mikroskop ove tvorevine su
opisane i odgovarale su onome što je kasnije nazvano bakterijama.
Ali, prvu teoriju o mikorganizmima kao uzročnicima infektivnih bolesti
postavio je venecijanski lekar M.A. Plenciz 1762. On je utvrdio da se oni
mogu reprodukovati i izvan organizma domaćina kao i da se mogu
prenositi putem vazduha. Nije poznato da li je Plenciz imao mikroskop.
“Dakle, ukoliko bi teorija o mikroorganizmima imala neku vrednost, onda bi
se ona morala pripisti Plencizu, a ne Pasteru koji ju je “smislio“ sto godina
kasnije. I ona je u tadašnjim medicinskim krugovima bila poznata”, napisala
je Hjum.
Iako je Paster pred smrt priznao da nije bio u pravu i da mikroorganizmi
nisu uzročnici bolesti, već posledica, baš onako kako je tvrdio Antoan
Bešam, savremena medicina prihvatila je “Pasterovu” teoriju.
Ovo je gotovo identičan slučaj kao i sa veštačkim đubrivom, koje je danas
opšte prihvaćeno i u upotrebi, dok se njegov izumitelj Baron Justus fon
Libig toga odrekao. Razlog je saznanje što tako gajene biljke u sebi ne
sadrže sve neophodne minerale. A koliko su minerali značajni u nastanku
svih bolesti videćete u sledećem nastavku teksta.
Razlog za ovo je interes naftno-hemijsko-farmaceutskog kartela.
Vodeće medicinske škole u svetu danas su uglavnom pod kontrolom
upravo ovog kartela. Mnogi lekovi se dobijaju iz derivata nafte. Ovaj biznis
uključuje i proizvodnju vakcinakoje su upravo zbog toga u mnogim
zemljama nametnute kao obavezne, mada su sa medicinskog aspekta,
potpuno besmislene.
Medicinska nauka koja se razvila nezavisno od farmakobiznisa ima već sto
godina potpuno drugačije viđenje nastanka bolesti, pa samim tim i lečenje.
Njihovo gledište je holističko.
Upravo zato moramo najkraće pogledati šta se danas zna o nastanku
života, jer ovaj "sitan detalj" medicinske škole uglavnom ignorišu.
ŽIVOT JE USKLADIŠTENA ENERGIJA
Jedan veoma zanimljiv američki naučnik i istraživač bio je Džord Merkl,
fizičar, koji se pozabavio načinom funkcionisanja same čestice života, koju
je Bešam nazvao mikrozima (protit). Merkla porede sa Nikolom Teslom jer
je iza sebe ostavio preko sto originalnih patenata. I način razmišljanja mu je
bio originalan. Natanak života on je obradio u svojoj knjizi “Genesis II”.

Prema Merklu protiti su “sastavljeni od sićušnih kristala

ATP(adenozintrifosfata), piramidalnog su oblika, i to je hemijsko gorivo koje
pokreće naše telo i ono se stvara u ćelijskim mitohondrimjama odnosno
ćelijskim baterijama. Kada se mišići pokreću oni sagorevaju ATP i to je
energija molekula u telu. To je i ćelijska energija.
“Ovi kristali su ono što je kao ikra izbačeno u okean svih svetova, to su
fizički elementi koji imaju zadatak da transdukuju energiju nazvanu Život od
beskonačnog skalarnog potencijala vakuuma ovde, u troimenzionalan
fizički svet gde se one pojavljuju kao čestice i zauvek kreću u
beskonačnom izvoru novih protita (mikrozima)”.

I tako održavaju život.

Odakle njima energija?
Jednostavno taj “veliki okean” u kome su izbačene je prostor u kome smo
svi potopljeni i to je skalarni potenijal vakuuma.
U njemu se nalazi početna energija Univerzuma i ona se naziva “nulta
tačka energije”. To je neuređen prostor, to je haos.
Kvantna teorija fizike podrazumeva da se u tom vakuumu nalaze sve
čestice u rasponu svih mogućih talasnih dužina. Što je veća talasna dužina
na kojoj čestica osciluju u njoj je veća energija. Računicom na ovaj način
ispada da je ova energija veća, grubo, za 120 redova magnitude nego
energija koja je sadržana u materiji čitavog svemira. Znači sva energija
sadržana u materiji u svemiru odgovara nekom broju na koji se onda
dodaje 120 nula da bi se dobila ukupna energija vakuuma.
Vezivanjem ove energije u harmonične veze nastaje sve ono što nazivamo
materijom i što vidimo oko sebe -galaksije, zvezde, planete, voda, vazduh,
kamen, biljke, životinje, ljudi...
Pojam “nulte tačke energije” je prisutan u mnogim teorijama kvantne
fizike.
Pol Dirak je 1930. izveo svoju teoriju na ideji da je vakuum virtuelno more
fluktativne energije koja se može manifestovati parovima elektrona i
pozitrona. Njujorški fizičar Timoti Bojer je izveo matematičku teoriju kako bi
energija nulte tačke oscilirala i interakciji sa materijom.
Teorija “principa neizvesnosti” Vernere Hajsenberga iz 1927., kaže da je
nemoguće u svakom trenutku odrediti poziciju i masu u kretanju čestice, pa
dozvoljava da “energija nulte tačke” proizvede Braunski pokret (po
škotskom botaničaru Robertu Braunu i tiče se nasumičnog kretanja čestica
u tečnosti ili gasu). I to bi upravo mogao da bude način nasumičnog
kretanja protita (mikrozima).

Danas se za vakuum sve više upotrebljava reč plazma. Čitav svemir je

plasma, To je ogroman prostor napunjen energijom ogromnog potencijala.
To je slobodna energija i ona je beskonačna”
Gustina energije vakuuma ili plazme iznosi 1093 grama po kvadratnom
santimetru, po Džonu Arčibaldu Veleru. Po Ajnaštajnovoj jednačini E = MC
na kvadrat (bolje po jednačini Semjuela Tolvera iz 1875. koju je Ajnštajn
plagirao) to znači da više energije drži materiju nego što je u njoj sadržano.
Dakle, nije bilo bilo Velikog Praska, a elementarne čestice se spontano
pojavljuju iz “ničega” , zapravo iz vakuma ili plazme i ponovo nestaju.
Sve je u stalnom nastajanju i stalno se stvara novi prostor, novo vreme,
nova materija, nova energija, novi život. Sve se stalno pokreće. Sve je živo.
Ništa ne umire, sve se stalno preobraća u nove i drugačije forme.
“Ništa nije izgubljeno, ništa stvoreno... Sve je transformisano. Ništa
nije plen smrti. Sve je plen života”, tvrdio je Antoan Bešam još pre sto
godina.
Bešamove mikrozime (protiti) kao jedinice života žive i hrane se i nakon
smrti organizma jer život je u svom fundamentu neuništiv.
Tako mikrobi u organizmu nastaju upravo zato što su u funkciji samog
nastanka i održavanja života organizma. Sve u prirodi je u stalnom
nastajanju i stvaranju materije odnosno u njenom stalnom povezivanju i
razgradnji, prljanju i čišćenju.
Svet niko nije stvorio, već se on sam stalno stvara. Kreator SVEGA postoji
izgleda samo u glavama ljudi.
Da li ste razočarani?

ENREGIJA POČINJE KAO SVETLOST

Po nekim novijim tvrdnjama svetlost može da uskladišti informacije, kao
hologram i to u okviru jednog fotona i jednog elektrona.

Džordž Merkl je otkrio da unutar molekularnih proteina postoji provodljiva

nadtečnost sa specifičnim geometrijskim poravnjanjima. Merkl je to nazvao
Kristal Života i tvrdio je da se u određenim okolnostima taj nadfluid može
poređati u geometrijski red i tako stvoriti matrix (matricu). U tom matriksu
može da se uskladišti energija. Tako nastaje i protit u koji se uskladišti
energija.
“Hidroksil (joni koji formiraju atom vodonika i atom kiseonika u vodi) grupišu
se i njihovi protoni ispune unutrašnju membranu matrice protita tako da
daju elektrohemijski gradijent koji dozvoljava da se u tu uskladišti energija.
To je kao kap vode koja se formira sa električno nabijenom membranom
oko sebe, jedan kondenzator. Ovo naelektrisanje stvara električno polje sa
mrežnim efektom tako da je membrana kondenzatora od protita
naelektrisana sa isijavajućom energijom”.

“I BI SVETLOST... ”
Protiti se tako mogu videti pod mikroskopom samo na tamnoj podlozi.
Protiti (somatide) su koloidna jedinica života – “božija čestica života”.
Ova energija se može koristiti na nekoliko načina, tvrdio je Merkl.
Ona se prvo nagomila kao jedan ATP rezervoar energije u hlorofilu biljke i
onda u mitohondrijama životinja (ćelijskoj bateriji). Tu može biti iskorišćena
za reprodukciju i upotrebljena da razdvoji genetski materijal od bilo čega
što može da ga razori i to je početak imunog sistema.
“Ovi protiti proizvodnjom enzima proždiru bakterije, viruse ili bilo koju
hemikaliju koja može ugroziti genetski proces sisara, oni se tako
diferenciraju u ćelije, limfocite itd.- koji rade taj posao”.
Ta energija se dalje konvertuje tako da izgrađuje naše telo i stvara organe
koji će ga činiti, delujući iznutra.
Oni se prvo pretvaraju u hlorofil (ATP energetski izvor za biljke) i onda u
mitohondrije (ATP energetski izvor za sisare) i onda u ćelije i tako dalje, po
Džordžu Merkelu.
Oni se mogu sintetisati u dva smera.
„U jednom smeru oni sintetišu sve žive organe. Ovi originalni protiti su
uskladišteni u repovima spermatozoida (koji su posebna forma života od
glave) i od njih svi stari oblici organa našeg tela“.
“Naš embrionalni razvoj (ontogenija) putuje kroz predačke forme
(fenotipove) recimo milione godina našeg nasleđa je razvijeno u slanoj
vodi.
U materici fetus rekapituliše sve stare forme koje je ikada imao”, tvrdio
Merkl tako podržavajući staru teoriju nemačkog biologa Ernsta Hekela iz
1866, koju danas mnogi biolozi odbacuju.
 Kako izgleda razvoj
ljudskog bića? Jajna ćelija liči na jednoćelijsku protozou. Kada se izdeli
stvara se dvoslojna struktura sa šupljinom u sredini i liči na nekog dupljara.
Stvara se mezoderm, treći klicin sloj i tada ljudski embrion liči na pljosnatu
glistu. Razvija se nervna cev, pa horda (kičma primitivnih ljuskara, a što je i
prethodnica ljudske kičme), prorezi nalik škrgama, srce sa dve komore i
tada zametak podseća na ribu. Pojavom udova zametak počinje da liči na
sisara.
“Ontogenija rekapituliše filogeniju”, dugo se smatrao biogeničkim zakonom
genetike.
Ali, obrnutom sintezom, verovao je Merkl mogu tako biti uzgojene sve
stare forme života, do zelenih algi, bakterija i protita.
“Na taj način možemo ponovo kreirati ili se setiti našeg starog imunog
sistema, koji će biti rekostruisan i početi iznova, a koji smo izgubili
razvijanjem u ovom zagađenom svetu u kome živimo. Stari organi, naši
embrionički organi mogu biti regenerisani iz prvobitnih protita”, zapisao je
Merkl svoja fantastična zapažanja.
On je tako zamislio i jedan fantastičan način lečenja.
Ljudski organizam, koji medicina prepoznaje kao mrtav, nastavlja i dalje da
“živi” tako što se energija razgrađuje i ono što više ne može da funkcioniše
kao do tada i sve se vraća u formu protita, obrnutom sintezom. Tako svaki
leš ima svoj “život”. Ovu razgradnju vrše protiti koji se formiraju u bakterije i
crviće. Čim postoji nešto što jede to znači da postoji forma života. I kada
više nema hrane - oni nestanu.
Ali, ono što biolozi nazivaju našim precima, i danas postoji, kao na primer,
alge i pljosnate gliste, ribe i to kao naši savremenici, a ne preci... Iz onoga
što u embrionu liči na škrge ipak se ne razvijaju škrge. Život se očito razvija
preko prostih ka složenim formama, ali one su samo nalik jedna drugoj. Da
li evoluicija podrazumeva milione godina ili se sve događa mnogo brže?
Nešto se očito nikada ne razvije u složeniju formu iz razloga što ima
zadatak da baš u toj formi postoji i ima svoju ulogu. Tako svaki virus, svaka
bakterija, svaka gljivica ima svoju ulogu.

Ako je čovek najsloženija forma, onda svakako treba pomenuti da su

postojali i drugačiji ljudi na Zemlji i da su izumrli, ali da se to iz nekog
razloga prikriva. Oni nisu hodali zemljom pre nekoliko miliona godina već
samo pre nekoliko hiljada godina. Pogledajte malo likove na kamenu sa
vinčanskih nalazišta. Ili iz drevnog Sumera? Da li vam liče na današnja
lica? Ali razloga za “izumiranje” životnih formi ima više.
Promene u elektromagnetnom polju Zemlje su svakako od najvećeg
značaja. I one se u određenim periodima događaju. Neke vrste tada
izumiru, druge se stvaraju.
To svakako može dovesti do promena u sintezi prvobitnih kristala.
Merkl je pronašao način da električnom magnetnom indukcijom uspori, pa
čak i zaustavi spin elektrona i protona u molekulu što onda drastično menja
fizičke karakteristike materije. Kanadski istraživač i eksperimentator Džon
Hačinson već godinama vrlo efektno demonstrira kako se promenama u
elektromagnetnom polju tope i seku metali na sobnoj temperaturi i podižu
veliki tereti.

DREVNI SUMERCI ZNALI ZA KRISTAL ŽIVOTA?

Zanimljivo je da su neke informacije o geometriji “kristala života” ostavili
drevni Sumerci koji su živeli pre 7000 godina. Tu poruku nastojao je da
dešifruje na pravi način tek Džordž Merkl.
Po Merklu ispostavlja se da su Sumerci znali tajnu života i neke fizičke
zakone koje mi tek danas otkrivamo. Merkl je tako prepoznao i sumersku
“bio mašinu”, zapravo skicu principa nastanka života. Njihovu poruku zato
može da pročita samo onaj ko zna geometrijsku postavku subatomskih
čestica.
Jin i jang tako nisu suprotnosti, ako se ovako gleda, već
komplementarnosti. Ne postoje u životu suprotnosti, već samo dopune.
Život i smrt se tako samo međusobno dopunjavaju.
Kakva forma života će se razviti zavisi samo od uslova u sredini.

Ali, kako je sve celina u celini i ljudski organizam je jedan složeni eko-
sistem u kome se stalno stvara život. Od stanja u organizmu kao medijumu
zavisi i kako će protiti u njemu delovati, kako će se organizovati i koje će
forme života stvoriti – koje bakterije, koje gljivice ili viruse. I , naravno, kako
će se sve to manifestovati na naše zdravlje.
SVAKA BOLEST OBUHVATA ČITAV ORGANIZAM
Nažalost, naučnici su danas, posebno, kada je medicina u pitanju,
razvojem specijalizacija izgubili pravu predstavu o životu, baš kao što se
neki fizičari posebno bave samo atomima, ili samo česticama, i stalno
otkrivaju nešto novo i time su okpirani, umesto da sagledaju celinu.
Sve je u svemu, celina je u celini i ništa se ne može odvojiti, stav je koji
zagovaraju današnji holističari.
Tako je u medicinu poslednjih 100 godina uvedena loša praksa da se za
svaku pojedinu bolest traži adekvatan lek. Dakle, jedna bolest traži lek i
farmakobiznis ga stvara i prodaje. Tako je zatvoren krug, a razne bolesti se
sa svojim “specifičnim” simptomima sve više šire. Odakle dolaze? Ko ih
izmišlja?
Ogovor je – dolaze iz samog organizma i ne mogu se nikakvim lekovima
isterati i izlečiti dok se ne otkloni stanje koje ih je izazvalo. Antibios ništa ne
leči jer je život neuništiv. A ljudski organizam je jedan eko-sistem koji stalno
stvara život. Savremena medicina, na žalost uopšte ne obraća pažnju na
stanje čitavog organizma, već samo na vidljive simptome.
Početkom 20. veka doktor Oliver W. Holmes je bio lekar koji je bio veoma
uticajan i ugledan u svojoj profesiji. Bio je i široko obrazovan čovek. Da li je
slučano još tada izrekao rečenicu: “Čvrsto verujem da ukoliko bi se čitava
medicinska materija mogla potopiti na dno mora, čovečanstvi bi bilo mnogo
bolje, a ribama mnogo lošije”.

Čak 17 godina pre nego što je Paster sa svojom teorijom o mikrobima iz

vazduha izašao kao svojom, poznata engleska medicinska sestra Florans
Najtingel protivila se ovakvim shvatanjima. On je smatrala da infekcije
predstvljaju simptom promenjenog stanja u samom organizmu, koje je ona
nazivala čistim i nečistim stanjem. Za velike boginje je zapisla da je svojim
očima videla kako ta bolest nastaje u neadakvatnim bolničkim smeštajima
od prljavštine, prenatrpanosti i slabog provetravanja prostora gde su ležali
bolesnici. Čistoća je po njoj bila najvažniji lek preko potreban pacijentima.
To je zapisala 1860.
Možemo samo zamisliti kako su tada izgledale bolnice. Šta bi vakcinacija tu
promenila?
03.05.2009.

KAKO NASTAJU BOLESTI (Treći deo)

Za razliku od promene u elektromagnetnom polju Zemlje koje

mogu dovesti do velikih klimatskih promena, kataklizmi i izumiranja
mnogih vrsta (jedan takav proces je upravo u toku), elektro-
biohemijski debalans u ljudskom organizmu takođe se odražava na
aktivnost protita (mikrozima) koji su po prirodi u svakom trenutku
spremni da stvore neku novu formu života. Pitanje je samo kako će se
nove životne forme stvorene u promenjenim uslovima unutar
organizma odraziti na naše zdravlje

Priredila : Ivona Živković

Promene u ljudskom organizmu mogu nastati usled energetskog

disbalansa (kada organizam u dugom periodu troši više energije nego što
unosi), usled kiselo-alkalnog disbalansa (kada čitav organizam postane
kiseliji) i usled toksikacije uključujući tu i sve vrste radijacija.
Dakle, mikroorganizmi koji se stvore u promenjenim uslovima u
našem telu su posledica bolesti tkiva, a ne uzrok bolesti. To znači da
svaka bolest zapravo obuhvata čitav organizam, a samo se manifestuje na
nekom delu.
Po zagovornicima teorije pleomorfizma, svi mikrobi koji se stvaraju u
živom organizmu (ili mrtvom) imaju za cilj da svojim aktivnostima očiste
zakiseljenu, odnosno zaprljanu sredinu.
Kao što postoje životinje koje su po prirodi zadužene da jedu lešine,
mnogi mikrobi jedu toksine koji su se kao produkti metabolizma našli u
organizmu.
I ovo je deo univerzalnog principa koji mnogi ljudi uopšte ne
primećuju zbog izopačenog odnosa prema prirodi. Pogledajmo na trenutak
širu sliku.

SVE ŠTO DONOSI PROFIT POSTALO JE EKOLOŠKI

PRIHVATLJIVO

Domaći pas najradije se hrani otpacima sa ljudske trpeze uskraćujući

tako obroke pacovima i na taj način se prirodno drži pod kontrolom
pacovska populacija kao i drugi glodari. Za mačke je idealan obrok dnevno
jedan miš. Očito je da su obe životinje prirodno ušle u ljudsku zajednicu čim
je čovek počeo da jede meso. Psi i mačke na ulicama gradova su tako naši
prirodni čistači (đubre od derivata nafte se ne može očistiti). Škola nas,
međutim, uči kako su ljudi pripitomili pse i mačke, zbog lova i zabave. To je
potpuna besmislica.

Drevni Sumerci su pre 7000 godina

u kamenu ovekovečili svoje pse , čuvare i čistače. A danas...

Zlokobni naftno-hemijsko-farmaceutski kartel, logično, više voli da

prodaje preparate za deratizaciju i dezinsekciju (koji imaju dvostruko
"koristan" učinak jer toksikuju i ljude i životinje i stvaraju nove pacijente)
nego da dozvoli postojanje ovih prirodnih uništitelja u ljudskom okruženju.
Ali, profit donosi i prodaja konzervirane hrane za pse i mačke, buvljih
orglica, vakcina protiv besnila, mašnica, ogrlica, torbica, ali i hemikalija za
pseću eutanaziju i sl.

Zato se savremena satanistička civilizacija bavi njihovim genetskim

uobličavanjem po estetskim merilima koja su prirodi potpuno strana i
zato vrlo podložna bolestima. Tako je ova bolešljiva kućna igračka otvorila
novo tržište za veterinarske medikamente.

Psima
nije mesto u stanovima, već upravo na ulicama gradova.
 Sa druge strane ulični psi, prirodni čistači, masovno se ubijaju i sterilišu,
što stručno rade pseći "lekari" i to se naziva "čišćenjem ulica" i prevencijom
zbog navodne "pojave besnila". Tako se s vremena na vreme preko medija
plasira dramatična kampanja kojom se građani plaše psima lutalicama,
nakon što je neki ulični pas nekog ujeo. Istina je, međutim, da ljudi
svakodnevno besomučno napadaju, šikaniraju i ubijaju pse, dok izmišljeno
besnilo (latentni oblik koji je prirodan) ima za cilj prodaju vakcina protiv
besnila i tetanusa i konstantno održavanje straha. Ove slike necete naći
nikada na naslovnim stranama medija.

Veterinarski biznis počiva na istim principima kao i humani - lažna

edukacija, lažni lekovi, lažno lečenje. Jedino je profit pravi. O tome kako su
se u ovaj biznis uklopili neki navodni "zaštitnici životinja" , takozvane
"ekološke službe" i korumpirani "stručnjaci" za račun farmakobiznisa,
možete više pročitati ovde.

Kako je beogradska vlada jedan "ekološki problem" 2005. rešila bojnim

otrovom strihninom u sred stambenog naselja, možete pročitati ovde.
 Nemački lekar Matijas Rat, koji je otvoreno ustao preko svoje "Rath
Foundation" u borbu protiv naftno-farmaceutskog kartela, kaže: " Kroz čitav
20. vek se u celom svetu išlo sa sistematskim zamenjivanjem prirodnih
terapija, koje se nisu mogle patentirati, sa terapijama koje su mogle biti
patentirane, pa su tako nastali sintetički profitabilni lekovi".
(U srpskom jeziku, na žalost, za ovakve hemikalije koristi se
neadekvatna reč - lek. Mnogo je prikladniji naziv droga, farmaceutik ili
medikament. Medikament nije lek već sredstvo za ublažavanje simptoma.
Svi medikamenti su u osnovi sintetički alkaloidi, često napravljeni iz
derivata nafte).
"Oni su odgovorni za smrt stotina miliona ljudi koji i dalje umiru od
kardiovaskularnih bolesti, raka i drugih bolesti koje bi mogle biti sprečene i
odavno iskorenjene".
"Ova prevremena smrt miliona ljudi nije rezultat slučajnosti niti nehata.
To je sistematski organizovano voljom zbog interesa farmaceutske
industrije i njenih investitora sa jedinim ciljem da što više prošire tržište za
svoje medikamente, tržište koje vredi trilione dolara", poručuje doktor Rat.
Upravo ovaj kartel stoji iza formiranja EU, velikog tržišta kojim oni
dominiraju i u kome postavljaju vlade i ministre u mnogim zemljama.
Učinjeno je to i u Srbiji. Dr Rat posebno ističe Nikolasa Sarkozija i Angelu
Merkel, kao njihove pione.

UKLANJANJE SIMPTOMA UMESTO LEČENJA

Ali, ono što u organizmu, kao eko-sistemu u kome se stalno stvara

život, predstavlja opasnost nije prisustvo mikroba već nagomilavanje
otpadnih produkata njihovog metabolizma. To su toksične materije koje
ulaze u krv i cirkulišu po čitavom telu. Lekari danas lako izlaze na kraj sa
mikrobima, lokalizuju ih i na njih se deluje antibioticima. Simptomi se tako
ublaže, ali toksini njihovog metabolizma ostaju u krvi i ostalim tkivima.
"Rešio sam da ili napustim profesiju ili da nađem uzrok bolestima"
zapisao je još početkom dvadesetog veka američki lekar Džon Tilden
(1851- 1940), autor dve veoma zanimljive knjige "Toksemija" i
"Konstipacija".
 Baš kao i Florans Najtingejl doktor Tilden je na osnovu svoje
dugogodišnje lekarske prakse tvrdio da su mnoge zarazne bolesti
jednostavno posledica nezdravih uslova života.
"Velike boginje se smatraju jednom od najzlokobnijih zaraznih bolesti i
opšte je uverenje da se osoba izložena ovom virusu uvek razboli ukoliko
nije zaštićena vakcinom. Ovo je jedno od najglupljih preterivanja koje
se nalazi u medicinskoj literaturi. Moje iskustvo je da veoma malo
ljudi zaradi velike boginje kada se njima izloži", zapisao je Džon Tilden.
Identično je i iskustvo američkog doktora A.R. Kembela (1865 -1931)
koji je radio kao lekar u Teksasu u vreme kada su tamo harale velike
boginje. On je otkrio da se velike boginje prenose ujedom insekta
nazvanog sobna stenica tj. Cimex Lectularius. Kembel je i dokazao da
velike boginje nisu zarazna bolest koja se prenosi preko vazduha, već da
se stenice legu u močvarnim područjima oko ljudskih naseobina i
konstruisao je na tim mestima specijalna staništa za njihove prirodne
neprijatelje - slepe miševe. I bolest je iskorenjena bez vakcinacije. Iako
je tada bio nominovan za Nobelovu nagradu, Kembel je nikada nije dobio.
Znate ko kontroliše Nobelovu nagradu? Naravno, naftno-farmaceutski
kartel. I braća Nobel su bila među prvim naftašima.
 Dr Kembel i
njegova veštačka staništa za slepe miševe u Teksasu.

Farmakobiznis koji proizvodi i prodaje vakcine protiv velikih boginja

ostao bi bez velike zarade kada ne bi postojao paničan strah od velikih
boginja i ostalih "teških zaraznih bolesti". Zato je uterivanje straha od ove
opake bolesti deo marketinške strategije. Preko 20 miliona vakcinisanih
Jugoslovena 1971. samo je bio dobar biznis, kada je otkriven slučaj jednog
Šiptara sa Kosova zaraženog velikim boginjama koji se upravo vratio sa
hadžiluka u Meki. Iako je putovao preko Iraka, zanimljivo je da se Iračani
nisu vakcinisali. Jugoslavija je izabrana jer je Josip Broz Tito imao
autoritarnu vlast i za samo 48 sati izvršena je mobilizacija svih zdravstvenih
službi i izvršena vakcinacija. A Kosovo je i danas rasadnik mnogih bolesti
upravo zbog nehigijene stanovništva.
 I taj biznis je još 1930. godine predvideo Džon Tilden:
"Nema dileme da je adekvatna sanitacija gotovo uništila ovu
bolest (velike boginje) i pre ili kasnije će je iskoreniti potpuno.
Naravno, kada dođe vreme da se to utvrdi, reći će se da je to zbog
vakcinacije".

Mnogi lekari danas su u ovo ubeđeni. Da nisu, bar ne bi vakcinisali

sopstvenu decu.

Širenje straha od
zaraznih bolesti je deo marketinga proizvođača vakcina.

HRONIČNA ENERVACIJA

Sa nestankom simptoma, smatra se danas da je i bolest izlečena. Ali,

stanje u kome ostaje organizam u dugom periodu Tilden je nazvao
toksemijom. Ona traje i hronično iscrpljuje organizam. Kada dođe do neke
akutne upale ili procesa Tilden je to opisao kao - kriza toksemije. Umesto
da se tada leči čitav organizam, pogrešno edukovani lekari ponovo posežu
za otklanjanjem akutnih simptoma.
"Bolest nastaja kada je eliminacija otpadnih produkata iz nekog razloga
blokirana. Normalni ćelijski metabolizam stvara te otpadne produkte. Ono
što zovemo bolešću je zapravo kriza toksemije kada telo čini dodatne
napore da ukloni nataložene toksine koji su posledica pogrešnog načina
života", zapisao je Tilden.
Za to organizam troši dodatnu energiju koju ne može da nadoknadi, i to
vodi do hroničnog energetskog iscrpljivanja organizma, odnosno
enervacije.
 "Uopšte hronično preterano korišćenje nervne energije dovodi do
iscrpljivanja. Mnogo ljudi traći nervnu energiju, dok se umesto hrane kao
energetskog izvora koriste stimulatori. Prejedanje čak predstavlja više od
podsticaja i ono je potpuno kontraprioduktivno".
"Strah i druge emocije, zajedno sa preteranim ponašanjem može se
računati kao stimulišuća navika".
"Bolesti se leče kada se otkloni uzrok. Uzroci bolesti su navike
korišćenja stimulatora kao kafe, čokolade, alkohola, šećera i druge hrana
koju koristimo da se stimulišemo i uzbudimo".
Stimulatori organizmu ne daju energiju već kao droga vrše nervni
podsticaj pa kao efekat imaju energetsko delovanje koje nam trenutno
koristi, dok dugoročno ono predstavlja energetski odliv. Ne zaboravimo da
hranu uzimamo da bi smo se snabdeli energijom, jer bez energije nema
života. Proteini su, takođe stimulatori koji učestvuju i u izgradnji mase, ali
su slab izvor energije. Videćemo kasnije zašto.
Ovome treba dodati i preterane fizičke aktivnosti, previše rada, emocija,
ali i neproduktivan seks (pogađate li u čijem su vlasništvu mediji koji
promovišu seks kao veoma zdravu aktivnost?) - ima za posledicu
iznurivanje.
Da li je onda bodi bilding ili redovan sportsko rekreativan život nakon
napornog rada stvarno zdrav ili je i tu prste umešao isti kartel preko svojih
medija, zaključite sami.

Jednostavno, kada je utrošak energije veći od unosa, čitav organizam

mora da se tome prilagodi i počinje unutrašnja redukcija u potrošnji. Efekat
svega ovoga je da organizam troši više nervne energije nego šo je dobija i
što hronično dovodi do iscrpljenosti i slabljenja imunog sistema.

Evo kako ga je Tilden opisao nastanak kancera pre 70 godina:

"To je udaljen kraj zapaljenskog procesa čiji približni početak može biti
bilo koja iritacija. Na primer: ukoliko se održava loša ishrana, kisela
fermentacija prvo iritira mukus membrane stomaka; iritacija postaje upala,
potom ulceracija, potom zadebljanje i naslage, što na kraju uzrokuje
kancer".
"Kraj je degenaracija od nedostatka kiseonika i sa hranom u
raspadanju, septički materijal ulazi u cirkulaciju postavljajući hroničnu
septičko trovanje nazvano kancer kaheksija. Bolest je uobičajeno
manifestovanje univerzalnog iznurivanja".
 Dr Tilden je još tada kritikovao parcijalan način lečenja mnogih bolesti:
"Organ koji pati od mnogih kriza toksemije je otkriven - to može biti
ulcer stomaka, i onda se ulcer leči. To može biti žučni kamenac, onda se
on izvadi, može biti fibroidni tumor u materici i on se odstrani. Isto se može
reći za druge efekte - medicinsko oružje je osloboditi se efekta izlečiti
simptom. Ovo je prihvaćeno u javnosti kao efikasan tretman bolesti. Ali to
nije najgora greška. Hirurzi jednostavno nemaju ni najmanju ideju o tome
šta je uzročnik efekta (simptoma) koji vešto uklanjaju".

Hirurgija u onkologiji danas je najdrastučniji primer takvog "lečenja".

Odsecanjem tumora, za onkologe je posao završen. Remisija se smatra
izlečenjem. Pojava novog tumora ili metastaze, nakon nekoliko godina je
"božija volja".
"Kijanje, kašljanje, iritacija, groznica itd, predstavljaju pokušaje tela da
se očisti od toksičnih elemenata, i ponovo povrati ravnotežu. I to su obično
dobre stvari i treba ih podsticati, a ne potiskivati". Dr Tilden je za sve
bolesti sugerisao vruće kupke, post, klistir i odmor.

KAKO POSTAJEMO KISELI

Za protite (Bešamove mikrozime) ljudski organizam je medijum u kome

će se oni grupisati i oblikovati u određene životne forme i u zavisnosti od
kiselosti sredine.

"Ako bih ponovo živeo, posvetio bih se dokazivanju da

mikrobi traže svoje prirodno stanište, obolelo tkivo - pre nego da su
oni uzročnici obolevanja tkiva" zapisao je nemački lekar dr Rudolf
Virchau.
Tako, ukoliko se neadekvatnom ishranom stvore uslovi za razvoj
patogenih mikroba, oni će se sasvim komotno razvijati. Sve što je živo jede,
a produkti njihovog metabolizma naći će se u našem telu. Nije li i rimski
onkolog Simoncini otkrio da skori svi oboleli od kancera godinama nose u
sebi gljivicu kandidu?
Posebno dobar ambijent za razvoj mikroba je kisela sredina. A ona se
stvara upravo preteranim unošenjem proteina u organizam. Prehrambena
industrija je zbog svog profita učinila da danas unosimo ogromne količine
proteina.
Stanje u organizmu koje tako nastaje biolog i nutricionista doktor
Robert O. Jang (koga moćni lekarski krugovi u SAD ne priznaju kao
stručnjaka, već smatraju šarlatanom) naziva latentnom "acidozom". Ona je
preduslov za nastanak skoro svih degenerativnih bolesti.

Evo kako ovaj "šarlatan" vidi uzrok nastanka mnogih bolesti.

Normalan pH krvi je uvek 7.40 i to je neutralna vrednost. Kada je krv u
pitanju ovo je konstanta. Samo malo odstupanje može dovesti do kome.
Ali, pljuvačka i urin pokazuju promenjive vrednosti u zavisnosti od
metabolizma. Za urin idealna neutralna vrednost je 6.8 a za pljuvačku 6.4.
Sve ove promene imaju za cilj da održe konstantnu pH vrednost krvi (tkiva
u tečnom stanju kako je definisao Antoan Bešam), pH (potencijal
Hidrogena) meri se na skali od 1 do 14. Najnižu vrednost imaju jake
kiseline koje nagrizaju metal i kosti.
Upravo ove jake kiseline se u organizmu stvaraju razlaganjem proteina.
Slabe kiseline su one koje se nalaze u sirćetu ili limunu.
Kada se nađu u solociji, slabe kiseline se ne razlažu u potpunosti (ne
jonizuju se) kao što je slučaj sa jakim kiselinama. Sirće zato ne pravi rupe
na odeći i ne nagriza kosti i metal. Razlog je taj što se one ne razlože u
potpunosti na kiselinu i delimično bazu, već ostaju delom soli koje nastaju
kada se kombinuje jedan jedan molekul kiseline i molekul baze. One tako
neutrališu jedna drugu, pa sirćetna i limunska kiselina, vinska kiselina i sve
druge kiseline u voću ne ostaju kao kiseline u telu. Slabi kiseli deo iz voća
se kombinuje sa vodom i pretvara se u ugljeničnu kiselinu, koja se onda
razlaže na ugljen dioksid i vodu. U tom obliku se izlučuju iz organizma.
Ugljen dioksid izdišemo, a vodu izbacujemo preko bubrega. Pošto voće
sadrži u sebi minerale koji su bazni oni ostaju u organizmu da popune
prazninu koja je ostala iza minerala koji su potrošeni u procesu
neutralizacije ovih kiselina. Limun tako iako veoma kiseo, deluje na
organizam alkalno.
Suprotno se događa sa izbacivanjem jakih kiselina iz proteina. Kada se
protein razloži u našem telu, razloži se na tri jake kiseline: sumpornu,
azotnu i fosfrornu.
Ove tri kiseline su toliko jake da ne mogu da prođu kroz bubrege jer bi
ih sagorele, a ne mogu da se razlože na ugljen dioksid i vodu. One zato
moraju prethodno da se alkalizuju tako što za sebe vežu neki molekul
baznog minerala iz organizma kako bi se konvertovale u neutralne soli i
kao takve bezbedno prošle kroz bubrege.
Tako se sumporna kiselina uglavnom izlučuje kao so natrijuma,
kalijuma, magnezijuma ili kalcijuma jer su to osnovni bazni minerali u telu i
njih ima u izobilju. Sumpor u sumpornoj kiselini može da se kombinuje sa
kalcijumom iz kostiju i izlučuje se kao kalcijum sulfat.
Ova so ne oštećuje bubrege kada prolazi koz njih, ali zato njeno
formiranje kosti lišava kalcijuma. Proces razgradnje jakih kiselina tako
neminovno lišava organizam minerala, pa sam organizam vremenom
postaje kiseliji. Tako se termin latentna "acidoza" odnosi na ovaj fenomen
ukupne mineralne deficitarnosti i pojačane kiselosti čitavog organizma.
Latentna "acidoza" nije ono što se u medicini naziva acidozom, jer se u
ovom slučaju pH krvi ne menja.
"Biti deficitaran sa mineralima je isto kao i biti zakiseljen", kaže dr Jang.
Dakle, osteoporoza nije posledica starosti već demineralizacije
organizma. Gubitak minerala vidimo kao starenje. Glavni razlog gubitka
minerala iz organizma je prekomerno unošenje proteina koji se ne nalaze
samo u mesu nego i u mleku. Organizmu jesu potrebni proteini, ali samo
do 40 grama dnevno. Prosečni Amerikanac danas dnevno unosi preko brze
hrane (burgera, hot dogova) i do 200 grama. Jedna jaka srpska
pljeskavica ima i preko 50 grama proteina.

Robert.O. Jang
 OPASNO MLEKO

Fenomen hiperproteinizacije nastaje i zbog svakodnevnog

konzumiranja kravljeg mleka. Ovo mleko ima tri puta više proteina nego
humano majčino mleko, naglašava dr Jang.
Velike količine proteina iz mleka se konvertuju u kiseline i ove kiseline
raskvase više kalcijuma u kostima nego što ih organizam unese sa
mlekom.
Lako je izmeriti količinu kalcijuma koja se na ovaj način unese u
organizam i količinu koja se "iznese" kroz urin i digestivni sistem, kaže
Jang.
Tako je kravlje mleko, po Jangu, glavni uzročnik osteoporoze.
Po njemu, apsolutna je laž da mleko gradi jake kosti. Ovome treba
dodati i činjenicu da se 50 odsto kalcijuma iz pasterizovanog mleka ne
absorbuje jer su u njemu prethodno ubijeni svi enzimi. Da apsurd bude
veći, pasterizacija ne ubija baš sve bakterije, jer se prenosi salmonela.
Svaki seljak zna ukoliko se tele hrani pasterizovanim mlekom da će ono za
nekoliko meseci uginuti. Ogroman procenat ljudi je i alergičan na mleko, ali
industrija mleka je profitabilna i ona će učiniti sve da preko korumpiranih
"uglednih" lekara i medija koje kontroliše promoviše pijenje mleka kao
zdravo za decu i odrasle, posebno stare ljude koji pate krtih kostiju.

Dodajmo još i to da se minerali mogu uneti u organizam samo kada su

u koloidnom obliku. Kupovni minerali neorganskog porekla se u organizmu
ne absorbuju.

PREVARA NAZVANA "POVIŠENI HOLESTEROL"

Ove činjenice nisu bile nepoznate, pa je još 1977. američki senator

Džordž Mek Govern predstavio listu korisne hrane za Amerikance. Na vrhu
liste se nalazila preporuka da se smanji konzumacija proteina. Godinu
dana kasnije ovo je uklonjeno iz kongresnih beleški i industrija mleka i
mesa zamenila je to strahom od previše holesterola. I ovde je skovana
nova prevara. Iako je holesterol prirodan sastojak krvi neophodan za rad
nekih hormona i izgradnju ćelijske opne, izmišljena je priča da pojačan nivo
holesterola izaziva taloženje masnih kiselina na unutrašnjim zidovima
krvnih sudova. Da , masti se talože, ali ne zbog viška holesterola u krvi, već
da zakrpe pukotine u ćelijskom endodermu krvnih sudova koje nastaju
usled nedostatka vitamina C (što je utvrdio proslavljeni Lajnus Pauling).
Ovaj vitamin se ne proizvodi u ljudskom organizmu, a neophodan je u
procesu ćelijskog metabolizma. A da bi se vitamini transportovali moraju
imati dovoljno minerala. Kako je sve povezano!

Tako se pukotine koje nastaju

u endotelu krvnih sudova i popunjavaju onim čega ima u krvi, a to su
lipidi. Kada su ove pukotine suviše velike i kada probiju krvne sudove
nastaje poznata bolest od koje su patili mornari - skorbut.

Proteini su pored svega navedenog i negativan izvor energije, jer su

zapravo jaki energetski stimulatori. Mada protein može doneti četiri
kilokalorije na gram telesne mase, njegov efekat je u suštini stimulativan.
Pored lekova, farmaceutskih ili drugih, protein je najstimulativnija stvar koju
konzumiramo, naglašava dr Jang. Kafa , na primer, učiniće da budete u
energetskom podsticaju oko jedan sat, biftek podstiče organizam za pet
sati aktivnosti. Ali, ukupno gledano za razlaganje proteina i eliminaciju
produkata proteina potroši se više energije nego što se u telo na taj način
unese, pa je dugoročno energetski bilans negativan. Ovakav način ishrane
u dugom periodu dovodi do enervacije.
Na osnovu ovoga sastavljena je poznata "visokoproteinska redukciona
dijeta". Tako možete izgubiti na težini ishranom sa puno proteina, ali vam
niko neće reći kakve su dugoročne posledice ovakve dijete.
 Očito, sve je dobar biznis. " Lečenje" ljudi - najbolji.

Uobličavanje sveta i svega u njemu ,

živog i neživog u skladu sa profitom, to je današnja globalna politika.
Ona počiva na satanističkoj filozofiji koja tvrdi da je svet nesavršen i
da ČOVEK ima pravo "bogom dano" (Annuit coeptis) da ga prekroji
po svojim potrebama. Da ta tvorevina ne funkcioniše najbolje pokazuju
nove bolesti koje se stalno pojavljuju. Pitanje je samo trenutka kada će
satanističko "najprofitabilnije tržište" - ljudski organizam, izgubiti
sposobnost funkcionalnog saomorganizovanja i preći u trajno degenerisanu
formu kojoj će odmah po rođenju biti neophodne skupe hirurške korekcije.
20.05.2009.
KAKO NASTAJU BOLESTI (Četvrti deo)

POSLEDICE NAGOMILAVANJA KISELINA I

IMPREGNACIJA TKIVA TOKSINIMA
Priredila: Ivona Živković

SKLADIŠTENJE KISELINA U ORGANIZMU

Denis Mejer i Robert Miler u svojoj knjizi "The New Biology" tvrde da
prekomeran unos proteina predstavlja za organizam veliki problem, ne
samo zbog velike potrošnje baznih minerala kojima mora da neutrališe jake
kisline na koje se ovi proteini prilikom varenja razlažu, već i zbog
nemogućnosti da se velike količine ovih kiselina uopšte neutrališu. Naime,
organizam ne može sam sebe da razgradi koliko mu je potrebno baznih
minerala, pa on pokušava da problem viška jakih kiselina reši tako što će ih
negde u organizmu uskladištiti.

Tako krv pokupi kiseline koje nisu u mogućnosti da se neutrališu i izluče iz

organizma i transportuje ih najpre do vezivnog tkiva, koga u telu ima
najviše, i one se tu skladište. Pri tome se pH krvi ne menja. Vezivno tkivo,
zapravo, funkcioniše kao organ i to je najveći organ u telu. Sastavljen je od
ligamenata, tetiva i veoma finih vlakana. Kako se ova vlakna sve više
usitnjavaju bukvalno drže sve ćelije u organizmu na svom mestu kao fina
“građevinska skela” koja svaku ćeliju okružuje.

Ovaj organ naziva se još “koloidno vezivno tkivo” ili “schade”, a moderna
anatomija ga još naziva predbubrežni organ upravo zato što se u njemu
skladište kiseline pre nego što će se neutralisne isporučiti bubrezima.
Deo ovog organa su i svi mišići u telu.
Ukoliko se previše kiselina deponuje u mišićnim vlaknima dolazi do bolova
i upala.
“Fibromialgia je svakako bolest kiseline”, naglašava i Robert. O. Jang.
I MEĐUĆELIJSKI PROSTOR JE ORGAN
Prostor ograđen ovim finim vlaknima nazvan je “Pišingerov prostor”, po
nemačkom naučniku koji ga je opisao.
Tu je i međućelijski prostor u kome se nalaze tečnosti koje hrane, kupaju i
čiste svaku ćeliju i tako odnose otpadne produkte koje su ćelije izbacile
metabolizmom. Jang tvrdi da se u SAD ovaj organ u medicinskim knjigama
uopšte ne pominje, već se samo opisuje međućelijski prostor, ali ne kao
organ.

KISELO ALKALNO

Da li je život na Zemlji kakav danas poznajemo nastao u morskoj vodi kada

se natrijum hlorid pocepao na hlorovodoničnu kiselinu i natrijum
bikarbonat? Naime, na ovom kiselo-alkalnom balansu počiva zdravo
funkcionisanje ljudskog organizma sa svim životnim formama koje su u
njemu. Svako odstupanje, kao što ćemo videti, stvara nove životne forme.

Zagovornici nove biologije zasnovane na pleomorfizmu (u koje spadaju i R.

Jang, D. Majers i R. Miler ) , na osnovu ovog disbalansa izvode svoju
teoriju nastanka svih bolesti. Dr Jang, koga pristalice Pasterove teorije
ignorišu i osporavaju mu stručni kredibilitet, smatra da je glavni uzrok svih
bolesti nedovoljno snabdevanje organizma bazama. A ovo snabdevanje se
vrši unosom koloidnih baznih minerala putem voća i povrća. Neorganske
minerale organizam ne prima, pa zato da ih uzimaju iz zemljišta, jedu i
sitne, postoje biljke.

BAZNA PLIMA I BAZNA OSEKA

Kiseline i baze imaju svoje mene, kao plima i oseka. Naučnik Fridrih
Sander ih je nazvao “bazna plima” i “bazna oseka”.

Tako je pomenuti Pišingerov prostor najalkalniji oko dva sata popodne

(nakon doručka i ručka) i to je bazna plima, kada se bikarbonati stvaraju u
želudcu.

Kiseline dostižu svoju maksimalnu koncentraciju u međućelijskim

tečnostima , kao i u urinu, oko dva sata noću i Sander je to nazvao
“baznom osekom”. Ove kiseline, koje su privremeno deponovane u
vezivnom tkivu, noću se dok spavamo pokreću i do jutra treba da budu
izbačene iz organizma sve kisline nakupljene tokom prethodnog dana. Ovo
izbacivanje se vrši tako što baze zapljusnu međućelisjki prostor i neutrališu
kiseline. Samo tako one mogu da prođu kroz bubrege i izluče se kao urin.

KOLIKO KISELINE TOLIKO BAZE

U normalnim uslovima, ćelije u spoljnjem zidu želudca proizvode sokove za
varenje i to hlorovodoničnu kiselinu i natrijum bikarbonat. Koliko se
proizvede molekula kiseline, toliko se stvori molekula bikarbonata (baze).
Hlorovodonična kiselina ostaje u želudcu, a natrijum bikarbonat ide preko
krvotoka do pljuvačnih žlezda i kasnije do žučne kese, žlezda u pilorusu
(deo creva za koje je vezan želudac) i pankreasa. Ovo su alkalne žlezde
tela i u njihovim sokovima mora biti natrijum bikarbonata. Preko krvotoka
bikarbonat cirkuliše i do međućelijskog prostora gde vrši pomenuto
“zapljuskivanje” i neutralizaciju privremeno uskladištenih kiselina.
Ono što preostane od bikarbonata pokupe jetra, pankreas,
dvanaestopalačno crevo.
Ukoliko organizam ne unese dovoljno alkalne hrane i unosi previše
proteina (koji se razlažu na jake kiseline) , natrijum bikarbonat se potroši za
neutralisanje kiselina odloženih u vezivnom tkivu i nema ga za alkalne
žlezde (jetru, pankreas, dvanaestopalačno crvo...) pa one ne luče
adekvatne sokove i enzime.

Varenje se ne može odvijati bez dovoljno ovih alkalnih sokova, pa želudac

tada mora da proizvede više kiseline kako bi istovremeno stvorio više baze.
U tom slučaju u želudcu nastaju mučnina i ulceri.

Tako Majers, Miler i Jang izvlače zaključak da ulcer nije posledica stvaranja
previše kiseline već primarno posledica deficita baznih elemenata.
Ova pojačana aktivnost želudca troši više energije čitavog organizma, pa
hronično dolazi i do iscrpljivanja organizma.

Dešava se da baze nema dovoljno ni da se počiste deponovane kiseline iz

vezivnog tkiva, pa tako ona ostaje tu uskladištena u dugom vremenskom
periodu, što vodi ka degenerativnim promenama. Ovo stanje smo opisali u
prošlom broju kao latentnu “acidozu”.
ACIDIFIKACIJA CREVA I DISBIOZA
Ova poremećena funkcija lučenja sokova za varenje, vremenom dovodi do
acidifikacije creva jer kiseline iz želudca ne uspevaju da se neutrališu i
prelaze u creva pa nastaje njihova upala.

Podsetimo, život je, po doktoru Antoanu Bešamu, proces koji je

nezaustavljiv i on u zavisnosti od uslova za razvoj samo menja oblike.
Poremećen pH u crevima pokreće razvoj bakterija i gljivica kojima
odgovara baš takav sredina i nastaje rast mikroba kojima tu nije mesto što
se naziva disbioza.

Razvijaju se gljivice (npr. kandida) i

bakterije i, pošto se hrane (kao sve što je živo), stvaraju i otpadne produkte
koje ispuštaju u creva i još više ih acidifikuju (kisele), dok se u čitavom
organizmu održava stanje latentne “acidoze”.

Dakle, umesto da se hrana u želudcu razlaže pomoću hlorovodonične

kiseline, zbog njenog manjka, ona počinje da fermentira.

Bakterije se hrane primitivnim procesom fermentacija čiji je produkt alkohol.

Tako može nastati ciroza jetre kod ljudi koji u životu nisu popili ni jedno
alkoholno piće.

Kao kada se pravi vino, proces fermenatacije može početi da se odvija loše
i pređe u truljenje. Sirće i druge truleži se tada stvaraju u stomaku i ta
sirćetna kiselina može prouzrokovati gorušicu, kao i gasove i nadimanje.

Krv tako pokupi sa hranjivim sastojcima i ovu trulež iz creva i toksini počinju
da cirkulišu po čitavom organizmu.
I ovde, za živ organizam (koji je sposoban da se sam organizuje i održava
u životu), nastaje novi zadatak: kako se ovih toksina osloboditi?

Organizam se po prirodi sam brani od toksina i nastoji da ih izbaci ili, ako to

ne uspe, on pokušava da ih negde deponuje i drži pod kontrolom.

HOMOTOKSIKOLOGIJA

Još 1955. nemački lekar, homeopata, dr Hans Hajnrih Rekeveg (1905 -

1985) pokušao je da razne simptome bolesti sintetiše i objedini ih u jedan
jedinstveni funkcionalni sistem. Tako je postavio osnove homotoksikoligije -
procesa koji se odvija u organizmu u nekoliko faza u njegovom nastojanju
da se oslobodi nagomilanih toksina. Tu borbu koju organizam vodi mi
vidimo po simptomima koji su danas prihvaćeni od strane konvencionalne
medicine kao autohtone bolesti. Njegovu shemu možete videti ovde.
Međutim, sa gledišta onih koji podržavaju novu biologiju i holistički pristup u
lečenju, bolesti su upravo posledica nastojanja organizma da se izbori sa
toksinima i disbiozom.

Po doktoru Rekevegu ova borba organizma sa

toksinima se odvija u šest faza:

Prva je faza eksekrecije (izlučivanja), kada organizam pokušava da izbaci

višak toksina preko svih telesnih otvora (putem stolice, znoja, urina...) To
može biti u obliku proliva ili pojačanog lučenja mukusa gde god se on
pojavljuje što uključuje i bronhitis i alergije itd.

U drugoj fazi nastaje reakcija – kada organizam pristupa uklanjanju

toksina podizanjem temperature, raznim upalama, gorušicom,
mobilizacijom belih krvnih zrnaca ne bi li ona napala mikrobe i toksine i
progutala ih. Ovde se mogu javiti polipi na sluzavim membranama,
konstipacija itd.

Ukoliko su ove dve faze bile neuspešne, nastaje treća faza –

deponovanja toksina. Oni se tada skladište negde u telu i to najpre
periferno tamo gde neće remetiti osnovne životne biohemijske procese. Ali,
ako se toksini vremenom nagomilavaju, organizam ih odlaže sve dublje i
dublje u sistem, tako da ovi depoi počinju da se formiraju i u samim vitalnim
organima – krvnim sudovima , srcu, kao i u organima gde je odbrana
imunog sistema najslabija- “locus minoris resistentie”.

Sve navedene tri faze su reverzibilne, i organizam se od ovakvih dejstava

potpuno oporavi. Ali, ukoliko su ove tri faze bile neuspešne, nastaju dalji
procesi čišćenja koji ostavljaju trajne posledice. Organizam tada pokušava
da razaranjem pojedinih lokacija popravi već pretrpljenu štetu i održi vitalne
životne procese.

Tako se u četvrtoj fazi vrši impregnacija toksina u neko tkivo (kao kod
tetovaže na koži kada se boja koja je toksin, trajno impregnira u kožu).
Impregnacija toksina se često manifestuje bolešću nekog najmanje
otpornog organa.
Ukoliko se hlorovodonična kiselina npr. ili toksin impregnira u želudcu,
stvara se ulcer.
Ukoliko se u kožu kod tetovaže ubaci previše boje takođe se stvara ulcer.

Peta faza je degeneracija i tada dolazi do nepovratnog oštećenja nekog

organa, čime se menjaju ćelijski enzimi ili organska struktura u organu.
Tuberkuloza creva je faza degenerecije i tu ulcerozne ćelije umiru i
pojavljuje se bakterija “helicobacter pylori”. Ona se tako pojavljuje da
pojede mrtve ćelije toksikovanog tkiva u želudcu. Mrtve ćelije koje su
postale pune toksina “helicobacter pylori” izjeda upravo zato jer ne postoji
drugi način da ih se organizam otarasi. Tako organizam izjede sopstveni
deo, kako bi se sprečio širenje toksina i načinila još veća šteta. Podsetimo
još jednom, život je fenomen koji, ne samo da se sam stvara, već se sam i
održava.

Tako, “helicobacter pylori” nije uzročnik ulcera već posledica ulcera, tvrdi
Jang. Po njemu, uzrok ulcera je latentna “acidoza”.

“Helicobacter pylori se danas nalazi u

želudcu jedne trećine odraslih Amerkanaca ” navodi se u časopisu “The
Atlantic Monthly”, A New Germ Theory, 1999..

Šesta faza predstavlja nastanak neoplazme (rast tkiva bez fiziološke

fukcije) i to je nastanak kancera kada je oštećen ćelijski materijal.
[Homotoxicology, The Core of a Probiotic and Holistic Approach to
Medicine, Claus-F. Claussen, M., Aurelia-Verlag, 1990]

I kancer želudca i debelog creva predstavlja neoplazmičku fazu, poslednji

odbrambeni šanac za “re-generisanje”. Toksini su tada postali toliko
impregnirani i ćelije su tako degenerisane da im je i sam DNK ugrožen.
Intoksifikovane ćelije počinju da se umnožavaju bez kontrole samo da bi se
održale u životu. Toksični trulež u središtu tumora je združen sa
mikroorganizmima.

Ovi mikrorganizmi su nazivani različitim imenima, ali se u poslednje vreme

nazivaju Siphonospora polymorpha (što im je dala proslavljena Virdžinija
Livingston) ili Fasciolopsis buskii kako ih naziva Hulda Klark u knjizi “Lek za
sve bolesti”.
Tanko crevo u koje jetra izbacuje svoju alkalnu žuč, a paknreas svoje
alkalne sokove i enzime za varenje, teško, zapravo nikada ne postaju
mesto razvoja kancera jer su ovi organi sve vreme alkalni. Oni nikada ne
postaju kiseli.

Kancer je najkiselija od svih bolesti.

MEDIKAMENTI

Jang posebno ističe da jače kiseline od proteina oslobadjaju medikamenti

(“lekovi”). Većina njih su alkaloidi koji sadrže nitrogen. Ti medikamenti
moraju da se konvertuju prvo u njihove adekvatne jake kisline, azotnu
kiselinu u ovom slučaju, i onda u mineralne soli, natrijum, kalijum ili
kalcijum nitrat pre nego se izluče iz tela.
Aspirin kao i svi antiinflamatori za artritis, u dugom periodu koišćenja
zapravo pojačavaju artritis. Razlog je što se svi oni u organizmu prilikom
razlaganja konvertuju u jake kiseline koje se onda neutrališu bazama pre
izbacivanja. Kada telo ne može da se izbori sa previše kiseline koju
unesemo, jedno od mesta gde se ove kisline odlažu su zglobovi.
Deponovanje jakih kiselina ne pomaže zglobovima. Na protiv, još više ih
nagriza i to pokazuje uzorak tečnosti koji se uzima iz otečenih zglobova koji
je uvek kiseo.

Da ponovimo, svi farmaceutski “lekovi” su u suštini sintetički alkaloidi

napravljeni iz derivata nafte. Nafti nije mesto u ljudskom organizmu.

Sve ovo je medicinskoj nauci odavno poznato, ali savremena medicinska

praksa koja se kao i nauka i edukacija usmeravaju od svetskih medicinskih
centara i organizacija koje su prihvaćene kao zdravstveni autoriteti (kao na
primer Svetska Zdravstvena Organizacija), pod potpunom su kontrolom
naftno-farmaceutskog kartela.

Tako je savremena medicina postala najobičnija prevara, način da se od

uspaničenih i zastrašenih ljudi uzme novac.

Umesto toksina uništavaju se mikroorganizmi (dodatnom toksikacijom),

simptomi bolesti se ublažavaju, dok se uzroci maskiraju, a energetski
iscrpljeni oragnizam se veštački stimuliše hemikalijama. “Kvar” pojedinih
tkiva ili organa se hirurški popravlja ili se jednostavno organ, bez koga se
može, odstrani ili zameni veštačkim. Kao kod mašine. Čak i vitalni organi
postali su predmet zamene veštačkim napravama. Kardiohirurgija je
svakako najmonstruoznija doktorska veština. Odmah do nje je onkologija
gde su najveće žrtve žene.

Tako je poražavajuća istina da moderna medicina poslednjih pedeset

godina uopšte i ne leči.

Kada je nekoliko američkih lekara objavilo knjigu “Smrt od savremene

medicine” (Death by modern medecine” javnost je bila šokirana podatkom
da je od lečenja 2006. godine samo u SAD umrlo 783,936 pacijenata. “2,2
miliona ljudi je završilo u bolnici zbog reakcije na prepisani lek, 20 miliona
ljudi je nepotrebno pilo antibiotike koji su im prepisni zbog prehlade, a
izvršeno je 7,5 miliona nepotrebnih hirurških intervencija i čak 8,9 miliona
je nepotrebno hospitalizovano”.
Sve ovo plaćeno je stotinama miliona dolara - nepotrebno.

Srbija je, na žalost, nakon politčkih promena 2000. godine dobila vladu i
(nezamenjivog )ministra zdravlja koje je postavio upravo ovaj kartel. Stalno
medijsko zastrašivanje građana porastom malignih oboljenja i navodna
borba u prevenciji kancera ima za cilj samo kupovinu skupih dijagnostičkih
aparata, dok se na pravoj prevenciji i otklanjanju uzroka raka u stvarnosti
ne radi ništa. Jer glavni uzročnik malignih oboljenja u Srbiji danas je životna
okolina toksikovana radioaktivnim otpadom, kao i loša i beskorisna hrana,
uglavnom uvezena. Srpska poljoprivreda sve više potpada pod kontrolu
stranog faktora , semenska roba se uvozi, dok se čitava teritorija pretvara u
 veliku deponiju za potrebe Evropske Unije. Farmakokartel je i ovde stavio
jednog, po svojoj meri edukovanog lekara, Olivera Dulića.

Sva sreća da bar neke privatne klinike u Srbiji ipak počinju da shvataju da
se bolesti moraju tretirati holistčki, prirodnim metodama.

BIZNIS SA PROTEINIMA
Prekomerno, ali profitabilno, industrijsko uzgajanje životinja za ishranu predstavlja
takođe teško zagađivanje životne okoline.
Sama proizvodnja proteina ima efekte i na životnu sredinu uopšte. Ekskretivni
produkti pilića, prasića i drugih domaćih životinja koje se veštački uzgajaju iznose 16,6
milijardi tona godišnje, a to je 60 puta više nego što proizvede čitava ljudska populacija
za koju se tvrdi da je prekobrojna . Ne zaboravite da se sve ove životinje hrane
uglavnom koncentratima koje takođe proizvodi - pogađate ko.
Za ove životinje (pojenje i održavanje higijene) koristi se 240 triliona galona vode
godišnje, odnosno 7.5 galona u sekundi, što je dovoljno da se svaki čovek na planeti
tušira 8 puta dnevno. To je više vode nego što se koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi
zajedno. Po podacima UN oko 990 litara vode je potrebno da se proizvede jedan litar
mleka.
Od ovih životinja se emituje 7,8 milijardi tona ugljen dioksida godišnje, što je 40%
više nego što emituju automobili, tvrdi se u istom izveštaju UN.
Ogromne površine zemljišta se koriste za uzgoj stočne hrane, nepotrebno se krčme
šume, erodira zemljište itd. Proizvodnja hrane je odavno postala biznis koji je u
potpunom raskoraku sa ljudskim stvarnim potrebama.