6.

Merenje impedanse, kapacitivnosti i

induktivnosti
Reaktivne komponente kao što su kondenzator i kalem karakterišu se diferencijalnim konstitutivnim
relacijama koje opisuju odnos napona i struje na njihovim krajevima

du t 
i t   C (6.1)
dt

di t 
u t   L (6.2)
dt

Faktor proporcionalnosti C u izrazu 6.1 naziva se kapacitivnost i izražava se u faradima (F). Konstanta
L u izrazu 6.2 naziva se induktivnost i izražava se u henrijima (H). U većini slučajeva smatra se da su C
i L konstante koje ne zavise od napona i struje dovedenih na krajeve reaktivnih elemenata, kao ni od
njihove učestanosti. Ovo nije u potpunosti tačno, ali u veoma širokom opsegu, ta zavisnost nije jako
izražena, pa se ti efekti često zanemaruju. Takođe relacije 6.1 i 6.2 zanemaruju sve neidealnosti u ovim
komponentama, poput npr. parazitne otpornosti. Stoga se za kalemove i kondenzatore definisane tim
izrazima kaže da su idealni.

Umesto relacije 6.1 u vremenskom domenu, idealan kondenzator se može karakterisati u kompleksnom
domenu (fiksirana učestanost) preko svoje kompleksne impedanse ZC u omima.

def. UC 1 1
ZC  j j  jX C (6.3)
IC C 2fC

Gde se sa XC obeležava kapacitivna otpornost kondenzatora, izražena u omima, tj. ona predstavlja
imaginarni deo impedanse kondenzatora. Jasno je da kapacitivna otpornost kondenzatora opada sa
učestanošću i da se idealan kondenzator na veoma velikim učestanostima ponaša kao kratak spoj, dok
se u jednosmernom režimu rada (ω = 0 rad/s), ponaša kao otvorena veza.

Slično se dobija i izraz za kompleksnu impedansu idealnog kalema, koja iznosi

def. UL
ZL   jL  j 2fL  jX L (6.4)
IL

Sa XL označena je induktivna otpornost kalema, tj. imaginarni deo njegove impedanse. Iz 6.4 se
zaključuje da je idealan kalem kratak spoj za jednosmernu struju, a otvorena veza za signale na veoma
velikim učestanostima.

Ovde treba primetiti da je kompleksna otpornost kondenzatora negativna, dok je kompleksna

otpornost kalema pozitivna. To jedno od najvažnijih svojstava koje karakteriše (i razlikuje) ova dva
elementa u električnim kolima. Tako će impedansa nekog složenog električnog kola, koje se sastoji iz
više elemenata (otpornici, kalemovi, kondenzatori), biti smatrana „pretežno kapacitivnom“ ako je za
datu kružnu učestanost ω njen imaginarni deo negativan. Obrnuto, za impedansu složenog kola čiji je
imaginarni deo pozitvan reći će se da je „pretežno induktivna“.

6–1
6.1. Merenje impedanse, kapacitivnosti i induktivnosti U/I metodom
Ako kondenzatore i kalemove smatramo idealnim Za merenje kapacitivnosti i induktivnosti idealnih
komponenti, dovoljno je izmeriti količnik efektivnih vrednosti napona i struje na njihovim krajevima,
iz kojih se onda izračunaju odgovarajuće vrednosti kapacitivnosti i indukivnosti:

1 I
C  C (6.5)
X C  U C

XL UL
L  (6.6)
  IL

6.1.1. Merenje kapacitivnosti neidealnih kondenzatora

U praksi se retko sreću elektronske komponente koje su idealne, kao što to podrazumevaju teorijski
izrazi 6.1 i 6.2, odnosno 6.3 i 6.4. Kondenzatori i kalemovi imaju brojne nesavršenosti koje su posledica
načina njihove konstrukcje, a koje se moraju uzeti u obzir prilikom merenja.

Kako nijedan dielektrik od koga se prave kondenzatori nije idealan, tj. ima konačnu otpornost, sledi da
će kroz njega uvek proticati neka mala struja (reda nA ili pA). To „curenje“ kroz dielektrik u
kondenzatoru, najčešći je uzrok njegove neidealnosti i obično se modeluje kao veoma velika otpornost
RC (MΩ ili GΩ) vezana u paralelu sa kapacitivnošću C, kao na slici 6.1.

RC

Slika 6.1. Ekvivalentna šema neidealnog kondenzatora

Umesto izraza 6.1. i 6.3, važiće izrazi 6.7 i 6.8

u t  du t 
it   C (6.7)
R dt

 1  RC C 
2
1 RC RC
Z C  jX C || RC  || RC    j   (6.8)
jC 1  jRC C 1  RC C 2
 C  1  RC C 2

stvarna kapacitivna otpornost

Za jednosmernu struju, izraz 6.5, svodi se na


Z C za   0  lim 
RC

RCC 2  1   R
 0 1  R C 2
 (6.9)
1  RC C  jC 
2 C
 C

Tek na dovoljno velikoj učestanosti, prvi sabirak teži nuli, pa se dobija izraz koji je identičan slučaju
idealnog kondenzatora

6–2
 Z C za veliko    lim 
 RC

RC C 2

1  1
j  jX C (6.10)
1  RC C  1  RC C  jC  C
  0 2 2
RC C 1

Nešto kasnije ćemo pokazati da u još realnijem razmatranju različitih parazitnih efekata, ne sledi da će
neograničenim povećavanjem učestanosti kondenzator neograničeno popravljati svoja kapacitivna
svojstva. Zbog toga ovde namerno nije napisano da ω → ∞.

Za neku proizvoljnu učestanost, sledi da je U/I metoda, objašnjena u prethodnom poglavlju, najdirektnija
metoda za merenje kapacitivnosti i u slučaju neidealnog kondenzatora. S tim da se ona sada mora
sprovesti u dve faze:

Faza 1) merenje parazitne otpornosti RC pri jednosmernoj struji, jer je tada ZC = RC:

U DC
RC  (6.11)
I DC

Faza 2) određivanje modula ukupne impedanse na nekoj kružnoj učestanosti ω:

U AC
ZC  (6.12)
I AC

Kapacitivnost C se tada može izračunati kao razlika fazora kompleksnih otpornosti po Pitagorinoj
teoremi, ili iz izraza 6.8 kao:

1
C (6.13)
 Z C  RC2
2

Na kraju, spomenemo da je u svim prethodnim razmatranjima smatrano da je kapacitivnost C

nepromenljiva i da na nju ne utiču nikakvi spoljašnji faktori. U stvarnosti kapacitivnost C nije
konstantna, već se menja sa promenom učestanosti i napona u kolu: C = f(ω, V). Ova zavisnost se često
zanemaruje, ali ako se kondenzator izloži veoma velikom naponu ili dovoljno velikoj učestanosti,
njegova kapacitivnost se počinje ponašati nelinearno (ne važi Omov zakon u kompleksnom domenu dat
izrazima 6.3, 6.8 i 6.14, odnosno konstitutivnim relacijama 6.1 i 6.7). Tada se kondenzator mora
modelovati nelinearnim elementima u ekvivalentnoj šemi i sistemom nelinearnih jednačina, koje jedine
mogu u potpunosti opisati i predvideti njegovo ponašanje.

6.1.2. Merenje kapacitivnosti elektrolitskih kondenzatora

Elektrolitski kondenzatori su komponente koje su konstruisane posebnim tehnološkim postupkom radi

obezbeđivanja velike kapacitivnosti. To se postiže tako što se metalna ploča, koja čini anodu, nagrize
kiselinom (elektrolitom) da bi se stvorio izuzetno tanak i savršeno nalegajuć sloj dielektrika. Ostatak
elektrolita u kondenzatoru služi kao druga elektroda – katoda. Elektrolit u kondenzatoru je veoma
osetljiv na promenu polariteta napona i može dovesti do eksplozije ili požara. Zato se obloge ovih
kondenzatora uvek fabrički označavaju vidljivim oznakama „+“ i „–“. To znači da se pri merenju
kapacitivnosti elektrolitskih kondenzatora mora obezbediti jednosmerna pretpolarizacija zajedno sa
naizmeničnim izvorom napajanja1. Na slici 6.2 data je blok šema za merenje kapacitivnosti
elektrolitskog kondenzatora CX. U kolo su redno vezani izvori prostoperiodičnog i konstantnog napona,

1
Postoje i bipolarni elektrolitski kondenzatori, kojima se ovaj problem prevazilazi, pa se njihova kapacitivnost
može meriti istim postupcima koji se primenjuju za bilo koji drugi kondenzator.

6–3
s tim da konstantni napon mora biti veći od amplitude naizmeničnog napona, kao što je pokazano na
slici 6.3. Ampermetar i voltmetar u kolu su takvi da im je skretanje srazmerno efektivnoj vrednosti
signala. Kondenzator CBLOK, je blokirajući kondenzator koji ne dozvoljava proticanje jednosmerne
struje, pa voltmetar meri samo efektivnu vrednost naizmenične komponente napona na elektrolitskom
kondenzatoru. Takođe treba primetiti da, kada se elektrolitski kondenzator napuni na vrednost E,
jednosmerna struja kroz njega prestaje da teče i ampermetar tada, takođe meri samo naizmeničnu
komponentu struje u kolu.

U V +
CX
E CBLOK

Slika 6.2. Šema za merenje kapacitivnosti unipolarnog elektrolitskog kondenzatora

U· 2

Slika 6.3. Napon elektrolitskog kondenzatora u kolu sa slike 6.2 u ustaljenom režimu

Ubacivanjem blokirajućeg kondenzatora, omogućeno je da se kapacitivnost odredi po istoj relaciji, kao

i za bilo koji drugi kondenzator. Ako ga smatramo idealnim, onda po izrazu 6.5, neidealnim po izrazu
6.13 itd. Izvor grešaka krije se u činjenici da ni blokirajući kondenzator nije idealan, pa pri modelovanju
treba uzeti u obzir i njegove nesavršenosti (konačnu otpornost dielektrika, parazitnu induktivnost i
otpornost priključnih nožica.

6.1.3. Merenje induktivnosti neidealnih kalemova sa vazdušnim jezgrom

Namotaji kalema načinjeni su od žice čija je otpornost veoma mala, ali ipak konačna. Ova otpornost, u
oznaci RL, modeluje se kao otpornik vezan na red sa kalemom, kao na slici 6.4.
RL L

Slika 6.4. Ekvivalentna šema neidealnog kalema

Umesto izraza 6.2 i 6.4, sada će konstitutivna relacija i kompleksna impedansa ovakvog elementa biti

di t 
u t   Rit   L (6.14)
dt

Z L  RL  jL (6.15)

Za jednosmernu struju, izraz 6.15, svodi se na

6–4
 Z L za   0  lim RL  jL   RL (6.16)
 0

Na dovoljno velikoj učestanosti, drugi sabirak dominira, pa se dobija izraz koji je identičan slučaju
idealnog kalema.

Z L za veliko    lim RL  jL   jL  jX L (6.17)

 0

Za neku proizvoljnu učestanost ω, sledi da je U/I metodu moguće primeniti za merenje induktivnosti u
slučaju neidealnog kalema, ali se, kao i kod neidealnog kondenzatora, merenje mora sprovesti u dve
faze:

Faza 1) merenje parazitne otpornosti RL pri jednosmernoj struji:

U DC
RL  (6.18)
I DC

Faza 2) određivanje modula ukupne impedanse na nekoj kružnoj učestanosti ω:

U AC
ZL  (6.19)
I AC

Induktivnost L se tada može izračunati iz izraza 6.15, tj. kao razlika kompleksnih fazora:

Z L  RL2
2

L (6.20)


6.1.4. Merenje induktivnosti kalemova sa magnetskim jezgrom

Induktivnost kalema u velikoj meri zavisi od tipa magnetskog kola oko koga je namotana žica. Kada se
u unutrašnjosti kalema nalazi vazduh, tada kalem ima linearna svojstva bez obzira na jačinu i učestanost
struje kroz kalem. Međutim, ako se u unutrašnjosti kalema nalazi jezgro od paramagnetika2 tada se deo
energije električnog kola troši na gubitke termičke gubitke usled vrtložnih struja u jezgru, a ako je
materijal feromagnetik3 onda se ovim gubicima dodaju i gubici usled histerezisa. Ovaj oblik energije
predstavlja aktivne gubitke u kolu i posledica je angažovanja aktivne snage. Kako je idealan kalem čisto
reaktivan element, sledi da se ovi aktivni gubici mogu modelovati kao redna otpornost, baš kao na slici
6.4. Međutim, to je samo ekvivalentna otpornost i ona ne znači da je za njeno određivanje moguće
primeniti U/I metodu u dve faze. To je stoga što pri jednosmernoj pobudi ne postoje gubici histerezisa i
vrtložnih struja. Umesto toga, aktivni gubici moraju se odrediti pomoću vatmetra.

Prividna snaga kalema iznosi

S U I  I ZL
2
(6.21)

Ako usvojimo da struja u kolu ima nultu fazu, onda se gornji izraz može napisati kao

2
Paramagnetski materijal je linearan magnetski materijal sa velikom relativnom magnetskom permeabilnošću μr,
koja se može smatrati konstantom (nema histerzisa na B-H dijagramu). Materijal se lako namagnetiše, a nakon
prestanka delovanja magnetskog polja, materijal se razmagnetiše.
3
Feromagnetik je magnetski materijal sa velikim nelinearnim μr, takvim da je μr funkcija spoljašenjg magnetskog
polja (izražen histerzis na B-H dijagramu). Zahvaljujući tome, materijal ostaje namagnetisan i nakon prestanka
delovanja spoljašenjg magnetskog polja.

6–5
 S  I 2 Z L  I 2 Rgubitaka  jL   I 2 Rgubitaka  jI 2L  P  jQ (6.22)

Sa druge stane važi da je

S  UI  P 2  Q 2  P 2  I 2L  
2
(6.23)

Iz 6.23 sledi da se induktivnost kalema sa magnetskim jezgrom može odrediti merenjem efektivne
vrednosti napona U, efektivne vrednosti struje I i aktivne snage P u kolu. Šema merenja odgovara metodi
merenja aktivne, reaktivne i prividne snage monofaznog potrošača i prikazana je na slici 6.5.

I
A W

U,ω
V L

Slika 6.5. Šema za merenje induktivnosti kalema sa magnetskim jezgrom

Očitavanjem pokazivanja odgovarajućih instrumenata, na osnovu 6.23, dobija se da je

1
L UI   P2
2
(6.24)
I 2
Ovde treba napomenuti da aktivna snaga P uključuje sve tipove aktivnih gubitaka uključujući i one koji
potiču od parazitne otpornosti samih namotaja kalema RL. Međutim, šema za merenje sa slike 6.5 nije
pogodna za određivanje induktivnosti kalemova koji nemaju magnetsko jezgro, jer bi aktivni gubici tada
uključivali samo termičke gubitke na RL, koji su veoma mali. Vatmetar bi tada imao veoma mali otklon,
pa bi greška merenja bila neprihvatljivo velika.

6.2. Naizmenični merni mostovi

Najtačnije i najpopularnije metode za merenje kapacitivnosti i induktivnosti su mostne metode.
Naizmenični mostovi omogućavaju međusobno poređenje kompleksnih impedansi koje u sebi mogu
sadržati kapacitivne i induktivne elemente, nasuprot čistim otpornostima kod jednosmernih mostova.
Otpornike R u granama mosta zamenjuju kompleksne impedanse Z = R + jX, a jednosmerni izvor
napajanja menja se naizmeničnim. Kao i kod jednosmernih mostova, i ovde je moguće definisati
osetljivost, ali je to sada dualan pojam i deli se na osetljivost faze i osetljivost amplitude napona ili struje
merne dijagonale na promenu nekog parametra. Opšti primer naizmeničnog mosta prikazan je na slici
6.6.

6–6
 Z1 Z2

UN

Z3 Z4

Slika 6.6. Naizmeničan merni most

Uslov ravnoteže naizmeničnog mosta svodi sa na izjednačavanje proizvoda impedansi u naspramnim

granama i dat je izrazom 6.25.
Z1  Z 4  Z 2  Z 3 (6.25)

Iako, na prvi pogled, ovaj uslov izgleda identičan onom datom za jednosmerne mostove, izraz 6.25 u
sebi krije dve jednakosti: jednakost po amplitudi i jednakost po fazi, s obzirom da su Z1, Z2, Z3 i Z4,
kompleksne veličine:
Z1  Z 4  Z 2  Z 3 (6.26)

1   4   2   3 (6.27)

Alternativno, mogu se napisati i jednakosti realnog i imaginarnog dela izraza 6.25.

Re{ Z1  Z 4 } = Re{ Z 2  Z 3 } (6.28)

Im{ Z1  Z 4 } = Im{ Z 2  Z 3 } (6.29)

Ovo ima za posledicu da je u mernoj dijagonali potrebno posedovati tzv. vektorski indikator nule, tj.
instrument koji je u mogućnosti da detektuje i amplitudu i fazu napona. U praksi je dovođenje indikatora
u nulti položaj veoma teško izvesti, jer se most mora istovremeno uravnotežiti po dva nezavisna
(ortogonalna) parametra. To znači da postoji opasnost od upadanja u lokalne minimume prilikom
uravnotežavanja po jednom parametru, kada se indikator samo približi nuli, a da potom dalje
uravnotežavanje po drugom parametru iz te pozicije nije moguće, pa se most mora razdesiti i traženje
ravnoteže nastaviti. Uravnotežavanje naizmeničnih mostova stoga je veoma zahtevan i mukotrpan posao
koji se izvodi u mnogo iteracija. Zato su konstruisani brojni mostovi koji ovaj problem prevazilaze.

Postoji još jedna važna razlika između naizmeničnih i jednosmernih mernih mostova, a to je činjenica
da se naizmenični mostovi, u praksi, nikada ne koriste kao neuravnoteženi.

6.2.1. R/C mostovi

Pasivni naizmenični mostovi koji koriste samo otpornike i kondenzatore u svojim granama, spadaju u
podgrupu naizmeničnih mostova koji se nazivaju R/C mostovi. Princip uravnotežavanja R/C mostova
zasniva se na ideji da će dve impedanse sa fazama istog predznaka, vezane u susedne grane mosta,
međusobno da se kompenzuju i omoguće dovođenje indikatora u nulti položaj. Osnovna mana R/C
mostova jeste činjenica da se unapred mora znati da je nepoznata impedansa Zx, koja se želi odrediti,

6–7
kapacitivna. Međutim, u odnosu na opšti slučaj naizmeničnog mosta, ovi mostovi omogućavaju veoma
efikasno uravnotežavanje. Kao primeri R/C mostova biće razmotreni Vinov i Šeringov most.

1891. godine nemački fizičar Maks Vin (Max Wien) osmislio je prvi R/C most, koje po svom
konstruktoru nazvan Vinov most. To bio je prvi pokušaj da se napravi naizmeničan most sa brzim
uravnotežavanjem. Most je predviđen za određivanje pretežno kapacitivne impedanse Zx i prikazan je
na slici 6.7. U grane mosta su vezana dva promenljiva otpornika R3 i R4, kao i izvor promenljive
učestanosti.

Zx
R2

UN , ω
C3
R4
R3

Slika 6.7. Vinov most

Uslov ravnoteže mosta dat je relacijom

 1 
Z x  R4  R2   R3   (6.30)
 jC3 

Ako se Zx predstavi paralelnom vezom kapacitivnosti i otpornosti, onda je dalje

Rx  1 
 R4  R2   R3   (6.31)
1  j RxCx  jC3 

Sređivanjem izraza 6.31 dobijaju se dve jednakosti, jedna za realan deo izraza

1
Re: 2  (6.32)
Rx R3C x C3

i jedna za imaginaran deo

C x R4 R3
Im:   (6.33)
C3 R2 Rx

Postupak uravnotežavanja mosta se svodi na to da se prvo pomoću otpornika R3 i R4 podesi da imaginarni

deo impedanse bude uravnotežen (izbalansiran), a potom se uravnotežava realan deo impedansi u
kapacitivnim granama promenom učestanosti izvora. Izvori promenljive učestanosti moraju biti
izuzetno kvalitetni i stabilni digitalni generatori prostoperiodičnih signala, kako u toku merenja
učestanost ne bi „spontano odlutala“ od jednom podešene vrednosti. Zato se Vinov most, pogotovo u
vreme svog nastanka, smatrao veoma zahtevnim i iskupim mostom. Osim toga, on daje prilično
komplikovane izrazi za izračunanje Cx i Rx koji mogu povećati sigurne granice greške, odnosno mernu
nesigurnost merenja. Zato je napravljena modifikacija Vinovog mosta, koja uravnotežavanje može

6–8
obezbediti pomoću samo dva pasivna elementa u granama – paralelno vezanim otpornikom i
kondenzatorom. Ovaj most prikazan je na slici 6.8.

Zx
R2

C3 UN
R4
R3

Slika 6.8. Vinov paralelni most

Kada je most u ravnoteži, realan i imaginaran deo izraza za ravnotežu mosta su jednaki nuli, pa se iz tog
uslova dobijaju parametri nepoznate kapacitivne impedanse:

R2
Re: Rx  R3 (6.34)
R4

R4
Im: C x  C3 (6.35)
R2

Uz fiksne otpornike R2 i R4, promenom R3 direktno se određuje Rx, a promenom C3, određuje se Cx.
Frekvencijska stabilnost izvora ne igra ulogu u uravnotežavanju mosta, ali je zato potrebno koristiti
promenljivi kondenzator, umesto jednog od otpornika sa slike 6.7. Interesantno je primetiti da R3 ne
figuriše u izrazu 6.35, kao i da C3 ne figuriše u izrazu 6.34, pa se uvedenom modifikacijom obezbedilo
potpuno nezavisno uravnotežavanje realnog i imaginarnog dela. Samim tim je dovođenje nul-indikatora
u nulti položaj veoma brzo i direktno, bez opasnosti od upadanje u lokalne ravnotežne minimume. Može
se dakle zaključiti, da što impedansa u susednoj grani mosta „više liči“ na merenu imepdansu, to je
ravnotežu mosta lakše postići.

6.2.4. R/L mostovi

Slično R/C mostovima, naizmenični mostovi kod kojih se koriste samo kalemovi i otpronici, spadaju u
grupu tzv. R/L mostova. I princip rada je identičan, odnosno nepoznata impedansa Zx, za koju se unapred
mora znati da je pretežno induktivna, uravnotežava se takođe induktivnom impedansom vezanom u
susednoj grani mosta.

Jedan od najpoznatijih primera R/L mosta je most koji je osmislio engleski fizičar Džejms Klark
Maksvel (James Clerk Maxwell) i koji po njemu nosi ime. Dve verzije Maksvelovog mosta za
određivanje parametara nepoznate induktivne impedanse Zx = Rx + jωLx prikazane su na slici 6.9.

Za most sa slike 6.9.a), uslov ravnoteže je dat izrazima

R2
Re: Rx  R3 (6.36)
R4

6–9
 R2
Im: Lx  L3 (6.37)
R4

a) b)

ZX ZX
R2 R2

UN UN , ω
L3 R3
R4 R4
R3 L3

Slika 6.9. Maksvelovi mostovi za određivanje nepoznate induktivne impedanse:

a) originalna verzija mosta i b) paralelna verzija mosta
Dok su za paralelni most sa slike 6.9.b) uslovi ravnoteže nešto složeniji, i moraju se obezbediti
promenom učestanosti izvora:

Rx R3
Re: 2  (6.38)
Lx L3

Lx R2 Rx
Im:   (6.39)
L3 R4 R3

Posmatrajući izraze 6.38 do 6.39 jasno je da važe isti opšti zaključci kao i za Vinove mostove. Ovde se
jedino javlja problem moguće magnetske sprege između kalemova u susednim granama, što bi uslovilo
grešku merenja. Osim toga, ako se koriste kalemovi sa otvorenim magnetskim kolima (linije sila
magnetskog polja se zatvaraju u beskonačnosti), tada je Maksvelov most podložan elektromagnetskim
smetnjama (radio talasi, mobilna telefonija, bežični internet itd.).

6.2.3. L/C mostovi

L/C mostovi su pasivni naizmenični mostovi kod kojih postoje i induktivne i kapacitivne impedanse u
istom mostu. Princip rada L/C mostova zasniva se na činjenici da se most može uravnotežiti ako se u
naspramne grane mosta vežu impedanse sa fazama suprotnih predznaka. Tako se npr. pozitivna faza
induktivne impedanse može kompenzovati negativnom fazom kapacitivnosti stavljene u naspramnu
granu, ili se negativna faza kapacitivne impedanse može kompenzovati naspramno postavljenom
induktivnošću sa pozitivnom fazom . U okolini ravnoteže, most se nalazi u rezonanciji i ponaša se kao
čisto otporno kolo. Ovaj princip je posebno značajan kada je potrebno meriti nepoznate induktivnosti sa
otvorenim magnetskim kolom, koje su podložne elektromagnetskim uticajima.

Najčešći primer L/C mosta je tzv. Maksvel-Vinov most, čija je šema prikazana na slici 6.10.

6 – 10
 Rx
R2
Lx

UN
C4
R3
R4

Slika 6.10. Maksvel-Vinov most

Uslov ravnoteže mosta je
 
Rx  jLx   R4
  R2  R3 (6.40)
 1  j R 4 4 
C

Odnosno
Rx R4  jR4 Lx  R2 R3  jR2 R3 R4 C 4 (6.41)

Jednakost će biti zadovoljena ako su jednaki realan i imaginaran deo izraza sa obe stane jednačine, što
se svodi na dvostruki uslov
R2 R3
Re: Rx  (6.42)
R4

Im: Lx  R2 R3C 4 (6.43)

Ponovo je omogućeno nezavisno uravnotežavanje mosta po amplitudi i fazi, ako su podesive

komponente u mostu C4 i R4. Kada je induktivna impedansa dominantno imaginarna (ωLx >> Rx), tada
je most bolje uravnotežavati otpornikom R4 i jednim od otpornika R2 ili R3.

Identičan most kao na slici 6.10 koristio bi se za merenje nepoznate kapacitivne impedanse, tako što bi
se nepoznata kapacitivna impedansa vezala na mesto C4 i R4, a Lx i Rx bi postali poznati, podesivi
elementi za uravnotežavanje mosta. Rešavanjem izraza 6.42 i 6.43 po R4 i C4, dobilo bi se da su parametri
nepoznate impedanse
R2 R3
R4  (6.44)
Rx

Lx
C4  (6.45)
R2 R3

Maksvel-Vinov most je dobar u slučajevima kada se može lako ostvariti rezonancija u kolu sa dobrim
Q faktorom. Kada je nepoznata impedansa loša (nekvalitetan kondenzator ili kalem sa izraženom
parazitnom otpornošću) i ima značajne gubitke (mali Q faktor), tada Maksvel-Vinov most ima značajnu
grešku određivanja tačne faze nepoznate impedanse.

6 – 11
6.2.5. Aktivni i samouravnotežavajući mostovi

Ako se umesto pasivnih impedansi u grane mosta stave naizmenični izvori dobijaju se aktivni mostovi4.
U slučaju prisustva više izvora potrebno je imati dobru kontrolu faznog pomeraja između njihovih
signala. Primer jednog aktivnog naizmeničnog mosta dat je šemom sa slike 6.11.

U1 + ZC

U2 + Zx

Slika 6.11 Aktivan naizmenični most

ZC je opšti izraz impedanse za kondenzator, mada u ovoj grani može stajati bilo koja impedansa, dok se
dva izvora kompleksno predstavljaju izrazima 6.46 i 6.47.

U 1  U1 (6.46)

U 2  U 2 e j 2 (6.47)

U1 i U2 su efektivne vrednosti (kompleksne amplitude) naponskih izvora, a  2 je ugao za koji je faza

drugog izvora pomerena u odnosu na prvi. Uslov ravnoteže ovog mosta je isti, tj. da nema struje kroz
nul-indikator, kao ni napona na njegovim krajevima (Um = 0 V). Ovaj uslov se svodi na 6.48.

U2
Z x  Z C (6.48)
U1

Poznavajući moduo impedanse ZC, nepoznatu impedansu lako određujemo iz uslova ravnoteže mosta,
koja se postiže isključivo podešavanjem odnosa amplituda i faza dva izvora.

 
1 U 2 j  2  2 
Zx   e (6.49)
 C U1

U mnogim savremenim aktivnim mernim mostovima, naponi U1 i U2 se sintetišu digitalno, a kako je i

instrument u dijagonali najčešće digitalni voltmetar, veoma jednostavno je uvesti povratnu spregu u
regulaciju napona digitalnim logičkim kolima ili mikroprocesorom. Automatskom kontrolom dobija se
samouravnotežavajuć most.

Odavde sledi da indikator nule mora imati kvalitetan detektor faze kako bi prosledio dovoljno tačnu
informaciju uređaju za regulaciju i povratnoj sprezi ka izvorima.

4
Ovde će se podrazumevati da su aktivni mostovi samo oni kod kojih su izvori namenski postavljeni u grane mosta
za potrebe merenja. Mostovi kod kojih postoji parazitna indukovana ili galvanska EMS u nekoj od grana ili lutajuća
struja iz nekog „skrivenog dela kola“, ovde neće biti razmatrani.

6 – 12
Ovde je korisno napomenuti da se ovakvim mostom mogu odrediti proizvoljne impedanse i da nije bitno
unapred znati da li je Zx pretežno induktivno ili kapacitivno, jer će izvor to kompenzovati aktivnim
pomeranjem faze.

Da bi most bio samouravnotežavajuć, nije neophodno da bude i aktivan. Postoje brojni primeri pasivnih,
pa čak i jednosmernih mostova koji imaju mehanizme za samouravnotežavanje. Kod ovih mostova
obično se koristi se D/A konvertor u mernoj dijagonali. Dok je napon na D/A konvertoru različit od
nule, podešavaju se mehanizmi za upravljanje nekim od elemenata u mostu. Po pravilu, mehanički
samouravotežavajući mostovi su veoma spori, pa je ponekad, kada njime rukuje iskusan operater, most
brže uravnotežiti ručno. Osim toga, servo motori imaju značajnu potrošnju, a generišu i smetnje u
napajanju, zbog čega se, na tržištu, mnogo češće susreću aktivni samouravnotežavajući mostovi.

6.3. Merenje kapacitivnosti i induktivnosti merenjem vremena

6.3.1. Korišćenje impulsnog odziva RC kola

Za određivanje nepoznate kapacitivnosti može se koristiti RC metoda opisana u poglavlju o merenju

otpornosti. Na redno kolo poznatog otpornika i kondenzatora nepoznate kapacitivnosti dovodi se
odskočna pobuda i meri se vremenski odziv kondenzatora, kao na slici 6.12.

u0(t) R
U0 uC(t)
Stop
0V
C=? Vref = 0,632·U0

Slika 6.12. Šema za određivanje nepoznate kapacitivnosti na osnovu impulsnog odziva RC kola

Jedina razlika je u tome što se sada otpornost smatra poznatim, a kapacitivnost nepoznatim parametrom.
Nakon proticanja t = τ = RC vremena, napon na kondenzatoru će dostići 63,2 % svoje asimptotske
vrednosti U0. Merenjem ovog vremena moguće je odrediti nepoznatu kapacitivnost C:


C (6.50)
R

Na taj način je obezbeđeno da se nepoznata kapacitivnost određuje preko poznatog otpornika R,

merenjem vremena τ. Vreme je moguće odrediti posmatranjem signala na osciloskopu, ili upotrebom
digitalnih tajmera, koji će biti objašnjeni u narednom poglavlju. Problem preciznog određivanja trenutka
kada napon na kondenzatoru prelazi 63,2 % vrednosti U0, može se prevazići tako što se napon uC(t)
dovede na „+“ ulaz komparatora sa operacionim pojačavačem na čiji je „–“ ulaz doveden napon
0,632·U0.

Da bi se vreme merilo što tačnije poželjno je da τ bude što veće. To znači da je poželjno birati velik
otpornik R, što takođe povoljno utiče na sigurne granice apsolutne greške merenja:

G GR
GC   2 (6.51)
R R

6 – 13
6.3.2. Koriščenje impulsnog odziva LR kola

I nepoznate induktivnosti mogu se određivati pomoću impulsnog odziva kola u koje je vezan poznat
otpornik. Šema za merenje prikazana je na slici 6.13. Princip merenja je potpuno identičan, kao i u
prethodnom slučaju.

u0(t) L=?
U0 uR(t)
Stop
0V
R Vref = 0,632·U0

Slika 6.13. Šema za određivanje nepoznate induktivnosti na osnovu impulsnog odziva LR kola

Vremenska konstanta LR kola je

L
 (6.52)
R

Pa se dobija da je nepoznata induktivnost

L  R (6.53)

Sigurne granice apsolutne greške merenja su

GL  G  R    GR (6.54)

Iz izraza 6.52 i 6.54 jasno je da u ovoj metodi poželjno birati otpornik što manje otpornosti R.

6.4. Punjenje i pražnjenje kondenzatora konstantom strujom

U impulsnom RC kolu struja kroz kondenzator opada kako se on puni (ili prazni), što usporava proces
merenja, a trenutak očitavanja čini teškim za odlučivanje, jer naponska kriva ima sve manji prvi izvod.
U slučaju i najmanjeg šuma ovaj trenutak će biti veoma neprecizno određen. Kada je kritično da prolazak
napona na kondenzatoru kroz bilo koji referentnu vrednost napona bude dovoljno strma, tada se kroz
kondenzator može propustiti poznata konstantna struja I0. Iz 6.1 sledi da je tada napon na njemu

uC t   U 0  it dt  U 0  0 t

1 I
C  C
(6.55)

Dakle, napon će biti linearno rastući. Ukoliko je na početku merenja kondenzator bio prazan
(U(0) = 0 V), tada se nepoznata kapacitivnost može odrediti merenjem napona koji se dostigne nakon
nekog određenog vremena. Alternativno, mogao bi se fiksirati naponski nivo koji se želi dostići, kao
kod RC kola, pa da se meri vreme, ali to ovde nije praktično, kao što će uskoro biti pokazano.

Nakon vremenskog intervala T, koji je unapred određen, napon na kondenzatoru iznosiće:

uC T  
I0
T (6.56)
C
6 – 14
Merenjem ovog napona, dobija se da je
I0
C T (6.57)
uC T 

00Stalna struja, može se obezbediti pomoću odgovarajućeg strujnog ogledala, led ili Cener diode, kao i
različitih kola sa operacionim pojačivačima sa ili bez negativne povratne sprege. Opšta šema za
sprovođenje merenja, prikazana je na slici 6.14. Dioda i prekidač služe da isprazne kondenzator na
početku merenja.

I0

C=? V uC(t)

Slika 6.14. Punjenje kondenzatora konstantnom strujom

Određivanje kapacitivnosti punjenjem i pražnjenjem kondenzatora konstantnom strujom ima dve veoma
važne prednosti u odnosu na većinu do sada opisanih metoda:

1) struja u kolu ne zavisi od parazitne otpornosti kondenzatora, pa se na ovaj način može odrediti
stvarno C kondenzatora, bez obzira na njegov faktor kvaliteta;
2) trajanje merenja je uvek isto i unapred poznato, bez obzira na vrednost kapacitivnosti koja se
meri.

Mnogi digitalni multimetri (DMM) imaju opciju merenja kapacitivnosti. Najzastupljeniji metod merenja
u multimetrima je upravo punjenje (ili pražnjenje kondenzatora) poznatom strujom. Kao izvor struje
koristi se isti strujni izvor kojim se zadaje struja za merenje nepoznate otpornosti. Ovom metodom
digitalni multimetri mogu meriti kapacitivnosti od nekoliko nanofarada do nekoliko stotina mikrofarada.

Umesto strujnog izvora, za propuštanje stalne struje kroz kondenzator može se koristiti invertujući
integrator sa operacionim pojačavačem prikazan na slici 6.15.

C=?

R
um
I O
U0

Slika 6.15. Šema invertujućeg integratora za merene nepoznate kapacitivnosti

Struja kroz kondenzator zavisi samo od konstantnog referentnog napona U0 i otpornika R. Ako napon
izvora nije konstantan već se koristi periodična povorka pravouganih impulsa periode T, tada će napon
na izlazu biti trougaonog oblika. Amplituda dobijenog trougaonog napona biće obrnuto srazmerna
kapacitivnosti. U pozitivnoj poluperiodi se dobija:

6 – 15
 um t   
1 U U
C  Idt  VC 0   0  t  VC 0  VC 0  0  t
RC RC
(6.58)

A u negativnoj:
um t   
1  U 0   t  V  U 0  t  V
C  Idt  VC 0  
RC
C0
RC
C0 (6.59)

Amplituda trugaonog napona dostiže se u trenucima t = T/2, t = 3T/2,… i iznosi

T  U T
VC 0  um    0   VC 0 (6.60)
 2  RC 2

Odavde sledi da je
U0 T
VC 0   (6.61)
RC 4

A nepoznata kapacitivnost
U0 T
C  (6.62)
RVC 0 4

Za merenja amplitude trougaonog napona mogu se koristiti detektori vršnih vrednosti, osciloskopi, kao
i voltmetri za merenje efektivne vrednosti uz korišćenje odgovarajućeg koeficijenta talasnog oblika.

um
+U0

2VC0 t

−U0

Slika 6.16. Odziv invertujućeg integratora na povorku pravouganih impulsa

Nedostaci ove metode ogledaju se u problemu izbora prave vrednosti otpornosti R. Ako je R preveliko
amplituda VC0 će biti mala (izraz 6.61), pa će amplitudski šum uticati na grešku merenja. Ako je R
premalo, tada se može desiti da napon na kondnezatoru prebrzo raste, a kako ne može premašiti vrednost
napona napajanja operacionog pojačavača, ući će u zasićenje, kao na slici 6.17 i merenje neće biti
moguće.

6 – 16
 um
Vcc
+U0

−U0
–Vcc

Slika 6.17. Ulaženje napona kondenzatora u zasićenje zbog izbora premale vrednosti
otpornosti integratorskog kola

Upotreba osciloskopa u AC režimu rada posebno je povoljna kod ove metode jer eliminiše eventualan
ofset operacionog pojačavača, a istovremeno daje i uvid u eventualna izobličenja izlaznog napona usled
nepovoljnog izbora otpornosti R.

6.5. Merenje kapacitivnosti i induktivnosti merenjem rezonantne

učestanosti LC kola
Nepoznate kapacitivnosti i induktivnosti moguće je odrediti pomoću tzv. rezonantnog kola, u kome dok
kondenzator i kalem razmenjuju reaktivnu energiju, struja dostiže maksimum ili minimum na određenoj
kružnoj učestanosti ωrez. U zavisnosti od konfiguracije kola i načina vezivanja kalema i kondenzatora,
dobijaju se različiti uslovi za rezonanciju. Tom prilikom jedan od elemenata (L ili C) mora biti poznat,
dok se na osnovu njegove vrednosti i ωrez, određuje vrednost onog drugog elementa.

Najjednostavnije kolo za merenje nepoznate induktivnosti ili kapacitivnosti prikazano je na slici 6.18.
Sastoji se iz redne veze kalema i kondenzatora priključenih na izvor naizmeničnog napona podesive
učestanosti. Ampermetrom se određuje jačina struje u kolu, dok otpornik R ima zaštitnu ulogu, jer
ograničava vrednost struje prilikom rezonancije.

R I
A

L
U, ω
C

Slika 6.18. Šema za merenje kapacitivnosti i induktivnosti rednim rezonantnim kolom

Promenom učestanosti izvora, u jednom trenutku se dolazi do vrednosti ω za koju će vrednosti

impedansi kalema i kondenzatora biti iste po amplitudi, ali suprotnih faza, pa će njihova ekvivalentna
impedansa biti jednaka nuli. Vrednost kružne učestanosti za koju se to postiže iznosi:

1
 rez  (6.63)
LC

Kada se impedansa kalema i kondenzatora ponište, struja u kolu će biti najveća i iznosiće U/R. Zavisnost
struje od ω prikazana je na slici 6.19.

6 – 17
 I (A)
U
R

U
R + RL + RC

0A
ωrez ω (rad/s)

Slika 6.19. Zavisnost struje rednog rezonantnog kola od kružne učestanosti

Ako je u kolu poznata induktivnost L, onda se šemom sa slike 6.19 i na osnovu izraza 6.63 može odrediti
nepoznata kapacitivnost C u kolu tako što se odredi ω = ωrez za koje struja ima maksimum:

1
C (6.64)
 L
2
rez

Obrnuto, ako je poznata kapacitivnost C, a kolom sa slike 6.23 se želi odrediti nepoznata induktivnost
L, onda je, na osnovu 6.63:

1
L (6.65)
 C
2
rez

Velika prednost rezonantnog kola u odnosu na antirezonantno kolo sastoji se u tome što se uslov
rezonancije dat izrazom 6.63 ne menja čak i ako su kondenzator i kalem izrazito neidealni, pa čak ni ako
ampermetar ima veliku unutrašnju otpornost. Naime, redna parazitna otpornost kalema i kondenzatora,
ako i unutrašnja otpornost ampermetra samo će se dodati na već postojeću otpornost R i promeniti
vrednost maksimalne struje, ali ne i učestansoti za koju se ona dostiže. Ovo je ilustrovano isprekidanom
linijom na slici 6.19. S obzirom da će izrazi po kojima se računaju nepoznate kapacitivnosti ili
induktivnosti važiti bez obzira na kvalitet upotrebljenih komponenti, redno rezonantno kolo se veoma
često koristi kod različitih senzora i drugih mernih pretvarača, kod kojih se ne može garantovati dobar
Q faktor impedanse.

Ipak, o jednoj stvari se mora strogo voditi računa. Izraz 6.63 je potreban, ali ne i dovoljan uslov za
postizanje rezonantnih oscilacija u kolu. Da bi razmena energije između kalema i kondenzatora
prouzrokovala merljivo povećanje struje, neophodno je da te energije budu približno iste. Maksimalna
elektrostatička energija uskladištena u kondenzatoru iznosi:

1
EC  U 2C (6.66)
2

Maksimalna magnetska energija uskladištena u kalemu je

1 2
EL  I L (6.67)
2

Energija koju će kalem i kondenzator zaista razmenjivati odgovara minimumu između ove dve vrednosti

6 – 18
 1 1 
E  min  I 2 L, U 2C  (6.68)
2 2 

Kada su ove energije približno jednake, oscilacije u kolu, kao i zavisnost impedanse od učestansoti su
veoma izražene. Ali kada kalem i kondenzator nisu pažljivo upareni, može se desiti da je razmena
energije veoma mala, što je veoma nepovoljno sa stanovišta merenja. To je slično situaciji prikazanoj
na slici 6.20 u kojoj je potrebno naizmenično presipati vodu iz jedne posude u drugu. Kada su posude
sličnih zapremina (slika 6.20.a) doprinos presipanja ukupnoj „vodenoj struji“ je značajan. Kada se
koriste posude drastično različitih zapremina (slika 6.20.b), tada je količina vode koja se može presipati
na jednu i drugu stranu mala, pa je i „vodena struja“ koja će teći između njih mala. Gubici na parazitnim
otpornostima u kolu mogu se uporediti sa prosipanjem nekoliko kapi prilikom prelivanja iz jedne posude
u drugu. Kada je jedna od posuda mala, čak i nekoliko prosutih kapi značajno će uticati na to da manja
posuda bude skoro uvek prazna, a količina tečnosti koja se razmenjuje biće teško merljiva. U
rezonantom kolu ta situacija je analogna brzom prigušenju oscilacija, zbog čega bi se struja menjala u
veoma malom opsegu, i bilo bi teško odrediti za koju učestanost se postiže njen maksimum (potreban
neverovatno osetljiv ampermetar ili bi greška merena bila neprihvatljivo velika).

a) ΔE b)
ΔE

L C L

Slika 6.20. Analogija presipanja vode između posuda različitih zapremina sa razmenom energije u
rezonantnom kolu u slučajevima kada su posude:
a) istih ili sličnih zapremina i b) drastično različitih zapremina

Dakle, formalan uslov za pojavu rezonancije u kolu dat je sa dva uslova:

   rez i E L ~ EC (6.69)

Umesto rednog rezonantnog kola može se koristiti i paralelno antirezonantno kolo prikazano na slici
6.21. Na učestanosti na kojoj su impedanse kalema i kondenzatora iste (antirezonantna učestanost data
je takođe izrazom 6.63), struje kroz njih su iste po amplitudi, ali suprotnih predznaka i poništavaju se.
Zbog toga se na antirezonantoj učestanosti dobija minimum struje u kolu, koji se može odrediti
ampermetrom.

R I
A

U, ω L C

Slika 6.21. Paralelno antirezonantno kolo

6 – 19
Na slici 6.22 prikazana je zavisnost struje od učestanosti u paralelnom antirezonantom kolu.

I (A)

U U
R R
U U
R + RL R + RC

Imin

ω'rez ωrez ω (rad/s)

Slika 6.22. Zavisnost struje paralelnog rezonantnog kola od kružne učestanosti

U idealnom slučaju ekvivalentna impedansa kola sa slike 6.21, na antirezonanntoj učestanosti je

beskonačna, pa je tada struja u kolu jednaka nuli i dobija se kriva prikazana punom linijom na slici 6.22.
Međutim, za kalemove i kondenzatore sa slabim Q faktorom, parazitne otpornosti mogu uticati na
položaj minimuma na I(ω) karakteristici, ne samo tako što će ga izdići na vrednost različitu od nule, već
i tako što će ga pomeriti na neku drugu kružnu učestanost, kao što je pokazano isprekidanom linijom na
slici 6.22. Sa parazitnim otpornostima, kolo će dostići rezonanciju na

1
 'rez  (6.70)
R  RC
LC
R  RL

Prilikom određivanja nepoznate kapacitivnosti ovakvim kolom, merilo bi se

1 1 R  RC
C'   C (6.71)
' L
2
rez
1
L R  RL
R  RC
LC
R  RL

Prilikom određivanje nepoznate induktivnosti ovakvim kolom, merilo bi se

1 1 R  RC
L'   L (6.72)
' C
2
rez
1
C R  RL
R  RC
LC
R  RL

U oba slučaja dobija se ista relativna sistematska greška koja iznosi

C 'C L' L R  RC R  RL
sist    1  C (6.73)
C L R  RL R  RL

Interesantno je primetiti da sistematske greške merenja neće biti, odnosno da će ω’rez biti jednako sa ωrez
ako je RC = RL ili će se greška moći zanemariti ako je R >> max{RC, RL}.

6 – 20
Obe rezonantne metode mogu se izvesti i pomoću voltmetra priključenog paralelno sa rezonantnim LC
kolom, ali su rezultati uporedivi sa pokazanim metodama samo ako su L i C idealni. Osim toga, smisao
rezonancije i antirezonancije se menja, pa bi u slučaju upotrebe voltmetra umesto ampermetra kolo sa
slike 6.18 bilo antirezonantno, a ono sa slike 6.21 rezonantno. U savremenim merenjima, često se
insistira na upotrebi digitalnih uređaja, pa je voltmetar sa A/D konvertorom prirodan izbor mernog
instrumenta. Tada se možemo poslužiti sledećim trikom. Umesto vezivanja digitalnog voltmetra
paralelno sa LC kolom, on se može vezati paralelno sa otpornikom R. Na taj način će se zapravo meriti
struja u kolu, pa će sve relacije i zaključci izneti u ovom poglavlju i dalje važiti.

6.5.1. Oscilatorna senzorska kola sa beskontaktnim napajanjem

Ponekad je potrebno postaviti induktivne ili kapacitivne senzore u sredinu koja nije lako dostupna, pa
postoji problem kontinualnog napajanja iz stalnog izvora ili zamene baterija. Primer je, recimo,
induktivni senzor koji se postavlja u unutrašnjost automobilskih guma radi merenja pritiska i kontrolu
kočenja (engl. Anti-lock Breaking System - ABS). U nekim drugim situacijama senzori se postavljaju
na veoma udaljene ili nepristupačne lokacije na kojima nema ljudi ili računara koji bi kontinualno
prihvatali i obrađivali merne informacije, pa se očitavanja obavljaju samo po potrebi (jednom dnevno,
nedeljno ili samo jednom mesečno). Stalno priključenje senzora na napajanje dovelo bi do nepotrebnog
trošenja baterija, koje bi se onda morale često menjati, a informacija o merenoj veličini sa senzora, u
većini slučajeva, ne bi bila dostupna. Primeri obuhvataju senzore na stubovima mostova ili senzore
postavljene na udaljene i nepristupačne lokacije u okviru bežičnih senzorskih mreža.

U svim ovim situacijama primenjuju se LC oscilatorna kola bez napajanja. S obzirom da su LC kola
takođe primopredajne antene, ona se mogu pobuđivati i očitavati samo po potrebi, kada se osoba, robot
ili dron zaduženi za njihovo očitavanje nađu u neposrednoj blizini senzora. Dakle, pobuda se obezbeđuje
od strane spoljašnjeg kola, koje pobuđuje oscilacije u senzoru elektromagnetskim talasom ili
magnetskom indukcijom, a nakon uspostavljanja ustaljenog režima, oscilatorno kolo i samo emituje
elektromagnetsko zračenje koje se može očitati pomoću spoljašnjeg detektora.

Primer senzora koji ima beskontaktno napajanje, ali se često očitava, prikazan je na slici 6.23. U pitanju
je induktivni senzor nanesen na membranu spoljašnje automobilske gume koja ne zahteva unutrašnju
gumu (engl. tubeless).

stalan magnet
detektor
kao pobuda

senzor
smer
obrtanja

Slika 6.23. Merenje pritiska u gumama pobuđivanjem i očitavanjem induktivnog senzora postavljenog
u oscilatorno kolo sa spoljašnjom pobudom

Ovo je veoma čest princip rada ABS sistema koji se primenjuje i u bolidima Formule 1. Zadatak ABS
sistema je da spreči proklizavanje točkova prilikom kočenja, koje bi moglo dovesti do nekontrolisanog

6 – 21
kretanja vozila. Jedan od osnovnih parametara za kontrolu kočenja predstavlja izduvanost gume, što se
lako nadzire merenjem unutrašnjeg pritiska.

Induktivni senzor nanet je na površinu automobilske gume sa unutrašnje strane i stoga je osetljiv na
promene pritiska. Kako se naduvanost gume menja, menjaju se dimenzije senzora, a samim tim i njegova
induktivnost, odnosno rezonantna učestanost oscilatornog kola. Ponekad se kolo realizuje tako da se i
kalem i kondenzator učine podjednako osetljivim na promene pritiska, kako bi se celo kolo
odgovarajućom elektronskom štampom izvelo na gumi. Prilikom svakog obrtaja, senzor prolazi pored
stalnog magneta kao kola za pobudu. Usled promene fluksa kroz konturu senzora generiše se
kratkotrajan impuls elektromotorne sile. U ovom impulsu sadržan je velik broj učestanosti, kao što je
prikazano na slici 6.24. Što je impuls kraći, to je spektar signala širi. Senzor će apsorbovati energiju na
učestanostima bliskim frez i emitovaće elektromagnetski impuls koji će imati maksimum baš na toj
učestanosti. Detektor na koji „nailazi“ senzor sa malim, ali namernim i dobro proračunatim
zakašnjenjem, izmeriće primljeni impuls, odrediti učestanost maksimuma, kao na slici 6.19, i odrediti
nepoznato L, a samim tim i nepoznat pritisak u unutrašnjosti gume.

u0 (t) u0 (f)

Trenutak kada je t f
senzor najbliži pobudi

Slika 6.24. Impulsna pobuda (Gausovski impuls) i njen spektar

Na primeru monitoringa parametara životne sredine pokazaćemo princip očitavanja senzora koje se
obavlja po potrebi (u nepravilnim intervalima) i to veoma retko. Za praćenje klimatskih parametara, koji
su od značaja za poljoprivredu, zaštitu od požara ili očuvanje životne sredine koristi se velik broj
beskontaktnih senzora sa radio odašiljačima, koji tako formiraju bežičnu senzorsku mrežu na nekom
području. Ovi senzori raspoređuju se nepravilno po terenu, a pristup do njih je veoma otežan ili čak
nemoguć. U poljoprivredi, npr. ulazak vozila u njivu u vreme vegetacije bi uništio useve, a tada je baš
najvažnije imati očitavanja nekih kritičnih parametar kao što su vlažnost i temperatura. U slučaju
izbijanja požara, slanje osoblja u blizinu senzora je neprihvatljiv bezbednosti rizik, a u slučaju zaštite
životne sredine, česti odlasci na udaljene i nepristupačne lokacije radi očitavanja senzora, uzrokovali bi
znatne transportne troškove, nepotrebno zagađenje prirode i narušavanje prirodne ravnoteže koja postoji
u sredini bez prisustva čoveka.

U tim situacijama se očitavanja najčešće rade pomoću bespilotnih letelica (dronova) opremljenih
odgovarajućim pobuđivačima i detektorima signala sa senzorskih mreža, ali i GPS navigacijom, kako
bi se dobila povratna informacija o lokaciji svakog senzora. Prilikom prolaska letelice iznad nadziranog
područja, dron emituje uzane impulse širokopojasnog elektromagnetskog zračenja, kao na slici 6.25.
Senzori na tlu se pobuđuju, ulaze u rezonanciju i emituju odzive (svaki na svojoj rezonantnoj
učestanosti) nazad ka detektoru na letelici

6 – 22
 GPS pozicija

pravac kretanja drona

očitavanje
vrednosti
pobuđivanje
senzora

senzorska
mreža

Slika 6.25. Pobuđivanje i očitavanje senzorske mreže na udaljenoj lokaciji pomoću bespilotne letelice

Na ovaj način dobija se geoprostorna raspodela različitih parametara životne sredine (temperatura,
vlažnost vazduha, vazdušni pritisak, količina padavina, pravac vetra itd.), kao što je prikazano na slici
6.26.

Slika 6.26. Preračunavanje GPS pozicije i odziva svakog od senzora u mapu prostorne raspodele
temperature, pritiska, vlažnosti ili nekog drugog parametra

6 – 23