Adam Grant

RAZMISLI JOŠ JEDNOM

Snaga onoga što znamo da ne znamo

Preveo
Saša Novaković
Naslov originala
Think Again
The Power of Knowing What You Don’t Know
Adam Grant

Copyright © 2021 Adam Grant

All rights reserved

Translation copyright © 2022. za srpsko izdanje, LAGUNA

 Kanu, Džeremiju, Bilu,
i našem prijateljstvu – tu neće biti predomišljanja.
Prolog
Nakon truckavog leta, petnaest ljudi izbačeno je s neba Montane. Nisu to
bili akrobate, ni sportski padobranci, već smoukdžamperi: elitna jedinica
vatrogosaca koja se padobranima spuštala u nepristupačan predeo da gasi
požar dan ranije izazvan udarom groma. Za nekoliko minuta, bekstvom će
spasavati živote.
Spustili su se blizu vrha Men Galča u kasno, vrelo, avgustovsko
popodne 1949. Videli su vatru na drugoj strani kanjona i krenuli niz padinu
ka reci Misuri. Plan im je bio da prokopaju pojas oko požara, da ga tako
zaustave i usmere ka delu planine sa manje rastinja.
Nakon nekih šeststo metara spusta, predvodnik Vagner Dodž video je da
je vatra prešla jarugu i da ide pravo ka njima. Plamenovi su se dizali i do
deset metara uvis. Uskoro će biti munjevito brza i preći će dužinu dva
fudbalska terena za manje od minuta.
Do pet i četrdeset pet po podne bilo je jasno da je obuzdavanje, pa čak i
usporavanje požara nemoguće. Shvativši da je došao čas da se pređe u
povlačenje, Dodž je odmah poveo svoju ekipu uzbrdo padinom.
Smoukdžamperi su morali da savladaju izuzetno strm uspon kroz duboku
travu na neravnom terenu. U narednih osam minuta prešli su blizu četiristo
metara, a vrh grebena bio je na manje od dvesta.
Nadomak bezbednosti ali sa vatrom koja je velikom brzinom
napredovala, Dodž je uradio ono što je zbunilo njegove kolege. Umesto da
pokuša da bude brži od vatre, stao je i nagnuo se. Izvadio je šibice i počeo
da pali travu. „Pomislili smo da je poludeo“, kasnije je rekao jedan od
vatrogasaca. „Vatra nam je tik za leđima, zašto, kog vraga, šef pali travu, i
pokreće novi požar ispred nas?“ Pomislio je: Taj skot Dodž hoće da nas
pobije. Nije nikakvo čudo što nisu krenuli za Dodžom kad je zamahao
rukama ka svojoj vatri i povikao: „Ovamo! Gore! Na ovu stranu!“
Smoukdžamperi nisu shvatili da je Dodž našao spasonosnu strategiju:
spremao je požar za bekstvo. Spalivši travu ispred sebe, raščistio je teren i
uskratio požaru gorivo kojim bi se hranio. Onda je vodom iz čuturice
nakvasio maramicu i pokrio usta. Ležao je potrbuške na spaljenom parčetu
zemlje sledećih petnaest minuta. Dok je požar besneo direktno iznad njega,
preživeo je jer je kiseonika bilo blizu tla.
Nažalost, dvanaest njegovih vatrogasaca je stradalo. Džepni sat jednog
od njih kasnije je pronađen sa stopljenim kazaljkama koje su pokazivale pet
i pedeset šest.
Zašto su samo trojica smoukdžampera preživela? Fitnes, fizička snaga i
sprema mogli su da budu važni činioci: druga dvojica preživelih uspeli su
budu brži od vatre i dokopali su se vrha grebena. Ali Dodž je nadjačao
izazov spremnošću svesti.

***

Kada ljudi pokušavaju da odgovore na pitanje šta je to potrebno da bi čovek

bio umno spreman i jak, prvo što im pada na pamet je inteligencija. Što ste
pametniji to složenije probleme možete da rešite – i brže ćete ih rešiti.
Inteligencija se tradicionalno smatra sposobnošću da se misli i uči. A ipak,
u ovom našem turbulentnom svetu, postoji skup još važnijih kognitivnih
veština – sposobnost ponovnog promišljanja, preispitivanja i odbacivanja
onoga što je ranije naučeno.
Zamislite da ste upravo završili test sa pitanjima za koja je ponuđeno
više odgovora, i počeli ste da se predomišljate u vezi sa jednim od
odgovora. Imate vremena – treba li da ostanete pri onome što ste prvo
pomislili ili treba to da promenite?
Otprilike tri četvrtine studenata uvereno je da će revizija odgovora
naštetiti konačnom rezultatu i broju bodova. Kaplan, velika i uticajna firma
specijalizovana za pripremu polaznika za testove, jednom je upozorila
studente da, „iskažu veliku pažnju i oprez ukoliko odluče da promene
odgovore. Iskustva pokazuju da mnogi studenti prepravljaju ono što je
tačno i na kraju daju pogrešan odgovor.“
Uz dužno poštovanje lekciji stečenoj iz iskustva, više volim stroge
činjenice. Kada je trio psihologa sproveo obiman pregled trideset tri
istraživanja, otkrili su da je u svakom od tih istraživanja većina odgovora
prepravljana s pogrešnog na tačan. Taj fenomen poznat je kao greška onoga
što instinkt u prvi mah nalaže (engl. first-instinct fallacy).
U jednom ogledu psiholozi su izbrojali tragove brisanja u testovima više
od 1500 studenata u Ilinoisu. Samo je četvrtina prepravki bila s tačnog na
netačno, dok je polovina bila s netačnog na tačno. Video sam to i kod svojih
studenata: njihovi završni testovi imali su iznenađujuće malo tragova
brisanja, a oni koji su prepravili prvobitni odgovor umesto da ga se
tvrdoglavo drže, poboljšali su ukupan rezultat.
Naravno, moguće je da drugi odgovori nisu bolji sami po sebi; bolji su
jer studenti uglavnom nerado menjaju odgovor i prepravke unose samo kad
su u njih sigurni. Ali skorašnje istraživanja ukazuju na drugačije
objašnjenje: ne poboljšava rezultat toliko samo menjanje odgovora koliko
razmišljanje i razmatranje treba li ga promeniti.
Oklevamo i nerado menjamo i druge stvari. Nerado prihvatamo i samu
ideju o promeni mišljenja. U jednom eksperimentu stotine studenata su
nasumice izabrane da nauče ponešto o grešci onoga što instinkt u prvi mah
nalaže. Predavač im je pokazao koliko dragocena može da bude promena
mišljenja i objasnio im je kad treba da joj pristupe. Na sledeća dva testa, i
dalje su nerado menjali odgovore.
Delom problem leži u kognitivnoj lenjosti. Neki psiholozi ističu da smo
škrti, da cicijašimo kad je reč o intelektualnoj i umnoj potrošnji: više
volimo da se lagodno pridržavamo starih pogleda i stavova nego da se
rvemo sa novim. Ipak postoje i dublji razlozi i jače sile koje stoje iza otpora
prema promeni mišljenja. Kada se preispitujemo, svet postaje
nepredvidiviji. To zahteva od nas da priznamo da se činjenice mogu
promeniti, da ono što je jednom bilo ispravno sada može biti pogrešno.
Ponovno razmatranje onoga u šta duboko verujemo može predstavljati
pretnju za naš identitet, može nas navesti da se osećamo kao da gubimo deo
sebe.
Međutim, u pojedinim aspektima života promene ne predstavljaju
teškoću. Kad je reč o imovini, o onome što posedujemo, to obnavljamo i
ažuriramo sa elanom i zanosom. Menjamo garderobu kad izađe iz mode,
renoviramo kuhinju kad se pojave novi i bolji kućni aparati. Kad je reč o
znanju i mišljenjima, međutim, držimo se naučenog, opiremo se
promenama. Psiholozi to zovu sajzing i frizing (engl. seizing i freezing),
vezivanje i okamenjivanje. Dajemo prednost utehi ubeđenja nad
neprijatnošću sumnje, i dopuštamo da nam uverenja budu neelastična, krta,
mnogo pre no što nam se to desi sa zglobovima i kostima. Smejemo se
ljudima koji još uvek koriste Vindous 95, a i dalje ne odstupamo od stavova
koje smo zauzeli 1995. Prihvatamo pristupe i poglede na svet zbog kojih se
osećamo prijatno, umesto ideja koja nas teraju da se dobro zamislimo.
Verovatno ste već čuli da će žaba kad je ubacite u lonac sa vrelom
vodom odmah iskočiti. Ali ako je spustite u mlaku vodu i polako podižete
temperaturu, žaba će umreti. Nema sposobnost da razmotri situaciju, a kad
postane svesna opasnosti već je prekasno.
Obavio sam na svoju ruku istraživanja u vezi sa tom popularnom
pričom i otkrio sam da nije tačna.
Kad se ubaci u vrelu vodu žaba će se žestoko opeći i možda će uspeti da
pobegne a možda i neće. Žabi je, u stvari, bolje u loncu koju se sporo
zagreva: iskočiće kad voda postane neprijatno topla.
Nije žaba ta koja ne može ponovo da proceni situaciju, već smo to mi.
Jednom kad čujemo priču i prihvatimo je kao tačnu, više se ne trudimo da je
dovedemo u pitanje.

***

Dok je šumski požar išao ka njima, vatrogasci su morali da donesu odluku.

U savršenom svetu, imali bi dovoljno vremena da zastanu, analiziraju
situaciju i da odrede šta im je činiti. Sa vatrom koja je besnela na manje od
sto metara iza njih, nisu bili u prilici da na miru razmisle. „U velikom
požaru nema se vremena, nema drveta u čijoj hladovini će šef i njegova
ekipa sesti da u stilu Platonovih dijaloga porazgovaraju o nevolji“, napisao
je predavač i bivši vatrogasac Norman Maklin u Mladiću i vatri (engl.
Young Men and Fire), svom nagrađenom članku o toj katastrofi. „Da se
Sokrat našao u ulozi vatrogasca na Men Galču, on i njegovi ljudi bili bi
kremirani u razmišljanju o požaru.“
Nije Dodž preživeo zato što je razmišljao sporije. Izvukao je živu glavu
zahvaljujući sposobnosti da promisli, da brže sagleda situaciju iz novog
ugla. Dvanaest smoukdžampera platilo je najvišu cenu jer za njih Dodžovo
ponašanje nije imalo smisla. Nisu stigli da na vreme promene odluku.
Pod akutnim stresom, ljudi se automatski okreću dobro naučenim
odgovorima. To je evoluciono prilagođavanje – ukoliko se nalazite u istom,
nepromenljivom okruženju koje zahteva takvu reakciju. Ako ste vatrogasac
dobro naučen odgovor nalaže da gasite vatru a ne da je palite. Ako bežite da
biste spasli goli život, dobro naučen odgovor je da se udaljite od vatre a ne
da idete ka njoj. U normalnim okolnostima ti instinkti bi vas možda spasili.
Dodž je preživeo Men Galč jer je munjevito precrtao oba ta odgovora.
Niko nije naučio Dodža da se zaštiti vatrom. Nije čak ni čuo da postoji
takva mogućnost; bila je to čista improvizacija. Kasnije, druga dvojica
preživelih svedočili su pod zakletvom da ništa nalik tome nisu učili na
obuci. Mnogi stručnjaci tokom cele karijere proučavali su šumske požare,
ne shvatajući da postoji mogućnost da se čovek spasi tako što će progoreti
rupu u plamenu.
Kad pričam ljudima o Dodžovom podvigu, obično se dive njegovoj
dovitljivosti i snalažljivosti. To je bilo genijalno! Njihovo ushićenje brzo se
pretvara u potištenost pošto dođu do zaključka da je taj eureka momenat
van dosega običnih smrtnika. Pregazio me je domaći zadatak iz matematike
mog deteta iz četvrtog razreda osnovne škole. A ipak većina slučajeva
promene mišljenja, preispitivanja, predomišljanja i ponovnog razmatranja
ne zahteva ni posebne veštine ni genijalnost.
Nekoliko trenutaka ranije na Men Galču, vatrogasci su propustili još
jednu priliku da postupe drugačije od onog što su dobro naučili.
Neposredno pre no što je počeo da baca upaljene šibice u travu, Dodž je
naredio svojim ljudima da se oslobode teške opreme. Poslednjih osam
minuta trčali su uzbrdo sa sekirama, testerama, lopatama i teškim
rančevima.
Ako bekstvom spasavate živu glavu, možda je očigledno da ćete prvo
odbaciti sve što vas može usporiti. Za vatrogasce, međutim, te alatke su
neophodne za obavljanje posla. Staranje o opremi duboko im je usađeno
obukom i iskustvom. Tek kad im je Dodž izdao naređenje, pobacali su
sekire i testere – a čak i tada, jedan od njih držao se svoje lopate dok mu je
jedan kolega nije uzeo iz ruke. Da li bi se spasili da su se ranije oslobodili
teške opreme?
To nikad nećemo zasigurno znati, ali Men Galč ne predstavlja izolovan
slučaj. Samo između 1990. i 1995. dvadeset tri vatrogasca stradala su
pokušavajući da pobegnu od požara uzbrdo sa svom opremom. Hiljadu
devetsto devedeset četvrte godine na planini Storm King u Koloradu, jak
vetar poterao je požar preko kanjona. Bežeći uzbrdo po teškom, stenovitom
terenu, na samo dvesta metara od bezbedne kote, četrnaestoro ljudi koji su
se borili sa požarom – četiri žene i deset muškaraca – izgubilo je život.
Kasnije su istražitelji izračunali da bi se bez alata i rančeva kretali
petnaest do dvadeset posto brže. „Većina bi preživela da su prosto bacili
lopate i rančeve“, zaključak je Američke uprave za staranje o šumama.
„Stigli bi do vrha grebena pre vatre.“
Opravdano je pretpostaviti da su u prvi mah krenuli da beže nesvesni da
nose rančeve i opremu. „Otprilike nakon nekih četiristo metara trčanja
uzbrdo“, svedočio je jedan od preživelih vatrogasaca u Koloradu, „shvatio
sam da mi je i dalje testera na ramenu!“ Čak pošto je doneo mudru odluku
da baci dvanaest kilograma tešku testeru, trošio je dragoceno vreme: „Počeo
sam da gledam naokolo gde da je stavim da je, ako je moguće, sačuvam od
vatre... Sećam se da sam razmišljao: ’Ne mogu da verujem da sam bacio
testeru.’“ Jedan od stradalih pronađen je sve sa rancem na leđima, u
samrtnom stisku držao je testeru. Zašto je vatrogascima teško da se oproste
od alata iako bi im to moglo spasiti život?
Ako ste vatrogasac, odbacivanje alata ne zahteva samo da idete kontra
svojih navika i da zanemarite nagone. Odbacivanje opreme znači da
priznajete neuspeh i da razbijate deo svog identiteta. Morate ponovo da
razmislite o cilju svog posla – i o svojoj ulozi u životu. „Protiv vatre se ne
bori golim rukama, borite se alatima koji su prepoznatljiva obeležja
vatrogasaca“, objašnjava psiholog Karl Vik. „Vatrogasci i postoje da bi se
borili protiv požara. Zato su pre svega na te položaje i raspoređeni...
Odbacivanje alata dovodi do egzistencijalne krize. Ko sam ja bez alata?“
Šumski požari su relativno retki. Većini nas život ne zavisi od odluka
koje treba doneti u deliću sekunde a nalažu da se oslobodimo alata jer
predstavlja opasnost; ne moramo vatrom da nađemo put do bezbednosti.
Ipak izazov ponovnog promišljanja osnovnih pretpostavki je iznenađujuće
uobičajen, i to za sve ljude.
Svi pravimo onu vrstu grešaka koju smo opisali kod vatrogasaca, ali
posledice su manje ozbiljne i prema tome prolaze neprimećeno. Naš način
razmišljanja postaje navika koja može da nas opterećuje, a ne trudimo se da
ga preispitamo. I na kraju bude kasno za promene. Očekujete da će škripave
kočnice raditi sve dok vas konačno ne izdaju na auto-putu. Verujete da će
akcije rasti na berzi čak i nakon što su vas analitičari upozorili da će mehur
naduvavanih vrednosti nekretnina pući. Držite se uverenja da je u vašem
braku sve u redu uprkos sve većem partnerovom emocionalnom
udaljavanju. Mislite da vam je radno mesto osigurano iako su neke kolege
već otpustili.
 Ova knjiga se bavi vrednostima ponovnog promišljanja, usvajanjem
psihološke fleksibilnosti koja je spasila Vagnera Dodža. Takođe nas uči da
budemo uspešni u onome u čemu smo dosad grešili: ohrabruje tu agilnost i
kod drugih.
Možda ne nosite sekiru ili lopatu, ali imate neke kognitivne alate koje
redovno koristite. Možda su to stvari koje znate, uverenja, predubeđenja, ili
stavovi kojih se čvrsto držite. Neki od tih alata nisu samo deo vašeg posla –
deo su onoga kako osećate i doživljavate sebe.

Uzmite za primer grupu studenata koji su napravili ono što se zvalo

prvom onlajn harvardskom društvenom mrežom. Pre no što su došli na
Harvard već su povezali osminu brucoša u „e-grupu“. Ali kad su stigli na
fakultet, napustili su mrežu i ugasili je. Pet godina kasnije Mark Zakerberg
pokrenuo je Fejsbuk na istom univerzitetu.
A studenti koji su stvorili izvornu e-grupu, osetili bi s vremena na
vreme gorki ubod žaoke kajanja. Znam to jer sam ja bio jedan od osnivača
te platforme.
Da budemo načisto: nikad nisam imao viziju onoga što je Fejsbuk
postao. Međutim, kad na to gledam sa ove vremenske distance, jasno je da
smo moji prijatelji i ja propustili niz prilika da promislimo o potencijalima
našeg poduhvata. Prvobitna namera bila nam je da preko e-grupe steknemo
nove prijatelje; nismo pomišljali da bi to moglo da bude zanimljivo
studentima na drugim fakultetima i u životu van škole. Naša dobro naučena
navika bila je da koristimo onlajn alate da bismo se povezali sa ljudima koji
su daleko, koji nam nisu blizu; jednom kad smo se našli u istom kampusu,
mislili smo da nam e-grupa nije više potrebna. Iako je jedan od koosnivača
studirao računarske nauke a drugi je već imao uspeha sa svojom tek
osnovanom kompanijom orijentisanom ka novim tehnologijama, pogrešno
smo pretpostavili da su onlajn društvene mreže prolazan hobi, a ne ogroman
deo budućnosti interneta. Pošto nisam upućen u programiranje, nisam imao
alatke da stvorim nešto sofisticiranije. Pokretanje kompanija ionako nije
bilo deo mog identiteta: sebe sam video kao brucoša a ne kao preduzetnika.
Od tada je ponovno promišljanje postalo središnjica onoga kako
doživljavam sebe. Ja sam psiholog ali nisam Frojdov fan, nemam kauč u
kancelariji, i ne bavim se terapijom. Kao organizacioni psiholog na
Vortonu, proveo sam petnaest godina proučavajući i podučavajući
upravljanje zasnovano na činjenicama. Kao preduzetnika podataka i ideja,
pozivale su me organizacije kakve su Gugl, Piksar, NBA, i Fondacija Bila
Gejtsa da im pomognem da redizajniraju radna mesta, oforme kreativne
timove i da stvore kulturu saradnje. Moj posao je da razmišljam o tome
kako radimo, rukovodimo i živimo – i da osposobim druge da rade to isto.
Ne mogu da zamislim bolji i važniji trenutak za preispitivanje. U
pandemiji virusa korona, lideri mnogih država sporo su menjali mišljenje –
prvo su verovali da virus neće stići do njihovih zemalja, potom da neće biti
smrtonosniji od gripa, i onda da će ga prenositi samo ljudi sa vidljivim
simptomima. Cena u ljudskim životima još se plaća.
Protekle godine svi smo morali da stavimo na ispit svoju psihološku
gipkost i prilagodljivost. Bili smo prisiljeni da preispitamo pretpostavke
koje smo dugo uzimali zdravo za gotovo: da je bezbedno otići u bolnicu,
jesti u restoranu, grliti roditelje, rođake, deke i bake. Da će sportski prenosi
uvek biti na TV-u i da većina nas nikad neće morati da se izoluje i da decu
školuje kod kuće. Da možemo da dobijemo toalet-papir i sredstvo za
dezinfekciju ruku kad god su nam potrebni.
Usred pandemije, mnogobrojni brutalni postupci policije naveli su
mnoge ljude da preispitaju svoje poglede na rasne nepravde i svoju ulogu u
borbi protiv njih. Apsurdne pogibije trojice građana crne rase – Džordža
Flojda, Breona Tejlora i Ahmeda Arberija – milione belaca navele su da
shvate da baš kao što seksizam nije samo ženski problem, tako i rasizam
nije pitanje koje se tiče ljudi samo jedne boje kože. Kako je talas protesta
zapljusnuo naciju duž čitavog političkog spektra, podrška inicijativi Životi
crnaca su važni (Black lives matter) porasla je za dve nedelje više nego u
dve cele prethodne godine. Mnogi od onih koji nisu bili spremni ili nisu bili
u stanju da je prihvate, brzo su se sreli sa surovom realnošću sistemskog
rasizma koji i dalje prožima Ameriku. Mnogi od onih koji su dugo bili
nemi, došli su do zaključka da je njihova građanska dužnost da se bore
protiv rasnih i drugih predrasuda.
I pored tih zajedničkih iskustava, živimo u vreme rastućih podela. Za
neke ljude i samo pominjanje klečanja tokom intoniranje državne himne
dovoljno je za okončanje prijateljstva. Za druge samo zaokruživanje imena
određenog kandidata na predsedničkim izborima dovoljno je za razvod
braka. Okoštale ideologije razdiru, cepaju i kidaju našu kulturu. Čak i naš
sjajni, najviši upravljački akt, ustav SAD, dozvoljava amandmane. Kako bi
bilo da budemo brži u donošenju amandmana na svoj ustav duha?
Moj cilj je da ovom knjigom istražim kako dolazi do preispitivanja,
promene mišljenja, procesa ponovnog promišljanja. Potražio sam
najubedljivije dokaze i neke od najboljih mislilaca na svetu. Prvi deo knjige
posvećen je otvaranju uma, spremnosti pojedinaca na preispitivanja.
Saznaćete zašto se preduzetnik sa naprednim stavovima našao zarobljen u
prošlosti, zašto je kandidatkinja za javnu funkciju videla kao prednost
sindrom prevaranta, kako je naučnik-nobelovac prigrlio radosti grešenja,
kako najbolji svetski prognozer ažurira svoja predviđanja i kako je
Oskarom nagrađeni filmski autor došao do produktivnih sukoba.
Drugi deo knjige istražuje kako možemo ohrabriti druge da još jednom
razmisle. Saznaćete kako šampion debata pobeđuje u raspravama i kako je
crnac muzičar naveo belca suprematistu da se odrekne mržnje. Otkrićete
kako pažljivo slušanje pomaže lekaru da uveri roditelje da prihvate vakcine,
i kako pomaže zakonodavki da navede vođu pobunjeničkih, paravojnih
jedinica iz Ugande da se uključi u mirovne pregovore. A ukoliko ste navijač
Jenkija, videću da li mogu da vas nagovorim da navijate i za Red Sokse.
Kako da stvorimo zajednice ljudi spremnih da stiču znanja celog života?
Time se bavi treći deo knjige. U društvenom životu, laboratorija
specijalizovana za teške razgovore baciće svetlo na to kako da uspešnije
komuniciramo o problemima kao što su abortus i klimatske promene, koji
polarizuju javnost. Saznaćete kako nastavnici uče decu da kritički
razmišljaju o onome što uče tako što učionicu koriste kao galeriju,
pristupaju projektima kao zanatlije i prepravljaju godinama hvaljene
udžbenike. Istražićete kako da na poslu stvorite kulturu učenja sa prvom
Hispano damom u svemiru, koja je preuzela upravljanje u NASA da bi
sprečila nesreće nakon udesa šatla Kolumbija. Knjigu završavamo
razmišljanjima o važnosti preispitivanja i revaluacije najbolje skovanih
planova.
To je nauk koji su vatrogasci stekli na teži način. Vagnerov impuls da u
odsudnom trenutku odbaci tešku opremu i da pronađe zaklon u plamenu
podebljao je tanku liniju koja deli život od smrti. Ali njegova snalažljivost
ne bi bila neophodna da nije bilo dublje, sistemske greške prema
preispitivanju. Najveća tragedija Men Galča je što su dvanaestorica
smoukdžampera stradala u borbi protiv požara koja nije ni bila potrebna.
Još 1880. naučnici su počeli da ističu važnost uloge koju požari imaju u
životnom ciklusu šume. Vatra uklanja mrtvu materiju, šalje hranljive
sastojke u tlo, krči i raščišćava put sunčevoj svetlosti. Kada se svi požari
obuzdavaju i potiskuju, šume postaju previše guste. Nagomilavanje suvog
lišća i iglica postaje gorivo za eksplozivnije, nasilnije požare.
Ipak tek je 1978. Američka uprava za staranje o šumama okončala
praksu da se svaki požar nakon što se uoči mora ugasiti do deset pre podne
sledećeg dana. Šumski požar u Men Galču odvijao se u udaljenoj oblasti u
kojoj život ljudi nije bio ugrožen. Smoukdžamperi su svejedno poslati jer
niko u njihovoj zajednici, njihovoj organizaciji, i u njihovoj profesiji ništa
nije uradio da se preispita stav prema kojem se ne sme dozvoliti da šumski
požari idu svojim tokom.
Ova knjiga je poziv da se oslobodimo znanja, mišljenja i stavova koji
nam više ne služe na korist, i da ukotvimo doživljaj sebe u fleksibilnosti a
ne u doslednosti. Ako ovladate umećem preispitivanja i ponovnog
promišljanja, verujem da ćete biti u boljem položaju za stizanje do uspeha
na poslu i radosti u životu. Preispitivanje vam može pomoći da nađete nova
rešenja za stare probleme i da revalorizacijom, neka od starih rešenja
primenite na novim problemima. To je put ka učenju od ljudi oko vas i ka
životu sa manje kajanja. Obeležje mudrosti je da zna kad je vreme da se
ostave neki od najdragocenijih alata – i neki od najnegovanijih delova
identiteta.
I Deo

Individualno preispitivanje
Ažuriranje stavova
Poglavlje 1

Propovednik, tužilac, političar i naučnik ulaze u

vaš um
Napredak je nemoguć bez promena; a oni koji ne mogu da promene svoje
mišljenje, ne mogu ništa da promene.

– DŽORDŽ BERNARD ŠO

Verovatno vam njegovo ime ništa ne znači, ali Majk Lazaridis definitivno je
uticao na vaš život. Od malih nogu Majk je pokazivao zanimanje za
prirodne nauke. Bilo je jasno da je neka vrsta čarobnjaka za elektroniku. Sa
četiri godine napravio je gramofon od lego kocki i gumenih traka. U
srednjoj školi nastavnici su zvali Majka kad treba da im se popravi
televizor. U slobodno vreme, sastavljao je računar i napravio bolje dugme
za javljanje za školski kviz-tim, što mu je na kraju donelo dovoljno novca
da plati prvu godinu studija. Nekoliko meseci pre no što je diplomirao i
dobio zvanje inženjera elektronike, Majk je uradio ono što bi uradili i
mnogi drugi veliki preduzetnici u njegovoj eri: napustio je fakultet. Došlo je
vreme da taj sin emigranata ostavi svoj trag u svetu.
Majkov prvi uspeh došao je sa patentom za čitanje bar-kodova za
filmove, koji je bio tako koristan u Holivudu da mu je doneo nagradu Emi i
Oskara za tehnička dostignuća. To je predstavljalo sitnicu u poređenju sa
njegovim sledećim pronalaskom, koji je od njegove firme stvorio najbrže
rastuću kompaniju na planeti. Majkov vodeći uređaj brzo je privukao
sledbenike, odane mušterije bili su mu mnogi, od Bila Gejtsa do Kristine
Agilere. „Bukvalno mi je promenio život“, rekla je Opra Vinfri
oduševljeno. „Ne mogu da živim bez njega.“ Kad je stigao u Belu kuću,
predsednik Barak Obama odbio je da ga preda tajnoj službi.
Majk Lazaridis dosanjao je ideju blekberija kao bežičnog uređaja za
komunikaciju i za slanje i primanje elektronske pošte. U leto 2009.
zauzimao je gotovo polovinu američkog tržišta pametnih telefona.
Međutim, 2014. njegov udeo na tržištu pao je na manje od jedan posto.
Kada se kompanija tako sunovrati, ne može se upreti prstom u samo
jedan uzrok pada, pa zato imamo tendenciju da ga antropomorfizujemo:
blekberi nije uspeo da se prilagodi. Ipak, prilagođavanje okruženju koje se
menja nije ono što rade kompanije – to rade ljudi bezbrojnim odlukama
koje svakodnevno donose. Kao koosnivač i predsednik upravnog odbora,
Majk je donosio sve važne odluke u vezi sa blekberijem. Iako su njegova
razmišljanja predstavljala iskru koja je pokrenula revoluciju pametnih
telefona, nesklonost ka preispitivanju i nesposobnost da promeni mišljenje
na kraju su lišili kiseonika kompaniju i doslovno ugasili njegov pronalazak.
Gde je pogrešio?
Većina ljudi ponosi se svojim znanjem i stručnošću, i time što ostaju
dosledni svojim uverenjima i stavovima. To ima smisla u stabilnom,
postojanom svetu u kojem smo nagrađeni što verujemo u svoje ideje.
Problem je što živimo u svetu koji se munjevito brzo menja, u kojem je
potrebno da posvetimo isto onoliko vremena i pažnje preispitivanju i
promeni mišljenja koliko i ustanovljavanju mišljenja.
Preispitivanje je veština, a takođe i pogled na svet. Već imamo mnoge
od psiholoških alatki koje su nam potrebne. Samo moramo da se setimo da
ih izvadimo iz šupe i skinemo rđu.

DRUGO MIŠLJENJE

Sa napretkom u pristupu informacijama i novim tehnologijama, znanje ne

samo da raste već raste rastućim tempom. U 2011. konzumirali smo
otprilike pet puta više informacija dnevno nego pre samo četvrt veka.
Sredinom dvadesetog veka trebalo je pedeset godina da se znanje iz
medicine udvostruči. Od 1980. medicinsko znanje se udvostručivalo svakih
sedam godina, a od 2010. udvostručivalo se duplo brže. Rastući tempo
promena znači da moramo biti mnogo spremniji da preispitujemo svoja
uverenja.
To nije lak zadatak. Kako vreme prolazi naša uverenja imaju tendenciju
da budu ekstremnija i dublje ukorenjena. Još mi nije lako da prihvatim da
Pluton nije planeta. U obrazovanju, nakon novih saznanja o istoriji i
revoluciji u nauci, obično su potrebne godine da bi se kurikulum ažurirao i
da bi se udžbenici prepravili. Istraživači su nedavno otkrili da moramo
ponovo da razmotrimo tako opšteprihvaćene pretpostavke kao što su
Kleopatrino poreklo (otac joj bio Grk, a ne Egipćanin, a identitet majke nije
poznat); pojava dinosaurusa (paleontolozi sada misle da su neki od
tiranosaurusa imali raznobojno perje na leđima); i šta je potrebno za vid
(slabovidi ljudi su se obučili da „vide“ – zvučni talasi mogu da aktiviraju
vizuelni korteks i da stvore predstavu u oku svesti kao što eho-lociranje
pomaže slepim miševima da se orijentišu i lete u mraku.1 Stare ploče,
automobili oldtajmeri, satovi antikviteti mogu biti zanimljivi i vredni
kolekcionarima, ali zastarele činjenice su fosili duha i najbolje bi bilo da ih
se otarasimo.
Brzo umemo da prepoznamo kod drugih kad je vreme da promene
mišljenje. Preispitujemo zaključke stručnjaka kad god tražimo drugo
mišljenje o medicinskoj dijagnozi. Nažalost, kad je reč o našem znanju i
mišljenju, često dajemo prednost tome da nam bude dobro a ne da budemo
u pravu, da imamo osećaj da je nešto tačno a ne da je zaista tačno. U
svakodnevnom životu, sami donosimo dijagnoze u širokom rasponu
slučajeva od toga koga ćemo zaposliti do toga s kim ćemo stupiti u brak.
Moramo da steknemo naviku da se preispitujemo, da od sebe zatražimo,
kao ponekad od lekara, druga mišljenja.
Zamislite da imate porodičnog prijatelja, finansijskog savetnika, koji
vam predlaže da novac investirate u penzioni fond s kojim ne sarađuje vaš
poslodavac. Imate drugog prijatelja s pristojnim znanjem o investicijama
koji vam kaže da je taj fond rizičan. Šta ćete uraditi?
Kad se Stiven Grinspen našao u toj situaciji, odlučio je da odmeri
upozorenje skeptičnog prijatelja raspoloživim podacima. Njegova sestra
investirala je u taj fond nekoliko godina i bila je zadovoljna rezultatima. A
pokazalo se da su zadovoljni i njeni brojni prijatelji; iako prihodi nisu bili
izuzetni, bili su stalno dvocifreni. Finansijski savetnik je dovoljno verovao
u taj fond da je investirao i sopstveni novac. Naoružan tim informacijama,
Grinspen je odlučio da posluša savet porodičnog prijatelja. Veoma hrabro je
investirao gotovo trećinu svoje ušteđevine u taj fond. I nedugo potom,
njegov portfolio porastao je za dvadeset pet procenata.
A onda je izgubio sve preko noći kad je fond propao. Bila je to
Poncijeva šema kojom je upravljao Berni Medof.2
Pre dvadeset godina moj kolega, Fil Tetlok otkrio je nešto zanimljivo.
Dok mislimo i govorimo, često skliznemo u način razmišljanja tri različite
profesije: propovednika, tužioca i političara. U svakoj od tih kategorija
uzimamo zaseban identitet i zaseban niz alata. U manir propovednika
ulazimo kad su naša sveta uverenja ugrožena: propovedamo da bismo
zaštitili i promovisali svoje ideale. Ulazimo u mentalitet tužioca kad
prepoznamo greške u rezonovanju drugih ljudi: iznosimo argumente da
bismo im dokazali da greše i da bismo pobedili u raspravi. Prelazimo u
način ponašanja političara kad želimo da zadobijemo naklonost onih kojima
se obraćamo: ulazimo u kampanju i lobiramo da bismo dobili podršku
glasačkog tela. Propovedaćemo ispravnost, goniti one koji greše, i tražiti
podršku, a nećemo se potruditi da preispitamo stavove, razmišljanja i
poglede na svet.
Kad su Stiven Grinspen i njegova sestra doneli odluku da investiraju
novac u fond Bernija Medofa, nisu to uradili zato što su se oslonili samo na
jedan od tih psiholoških alata. Sva tri modaliteta, odnosno načina
razmišljanja, doprinela su njihovoj zlosrećnoj odluci. Kad mu je sestra rekla
da su ona i njeni prijatelji zaradili novac, propovedala je o vrlinama i
vrednostima tog fonda. Njeno uverenje navelo je Grinspena da optuži za
„neosnovani cinizam“ prijatelja koji ga je upozorio da ne ulazi u tu
investiciju. Grinspen je bio u modu političara kad je dopustio da želje
prevagnu u donošenju odluke – finansijski savetnik bio je porodični prijatelj
i želeo je da ga zadovolji.
Svako od nas mogao je da upadne u tu zamku. Grinspen kaže da je
trebalo da bude pametniji, jer se slučajno desilo da je on stručnjak za
lakovernost. Kad je doneo odluku da investira u sumnjiv fond upravo je
završavao rad na knjizi o tome zašto se dešava da budemo prevareni.
Gledajući sve to sa vremenske distance, voleo bi da je donošenju odluke
pristupio drugim alatima. Proanalizirao bi sistematičnije strategije tog fonda
umesto što je prosto verovao rezultatima. Potražio bi mišljenje iz
kredibilnijih izvora. Uložio bi, probe radi, manji iznos na duži period, pre
no što bi stavio na kocku veliki deo životne ušteđevine.
To bi ga dovelo do načina razmišljanja naučnika.

DRUGAČIJE NAOČARE
Ako ste po zanimanju naučnik, promišljanje, preispitivanje, i ponovno
razmatranje su fundamentalni za vašu profesiju. Plaćeni ste da stalno budete
svesni ograničenja svog poimanja. Očekuje se od vas da sumnjate u ono što
znate, da radoznalo žudite za onim što ne znate, i da ažurirate stavove na
osnovu novih podataka. Samo u prošlom veku primena naučnih načela
dovela je do dramatično velikog napretka. Biolozi su pronašli penicilin.
Balističari, fizičari, tehnolozi, poslali su nas na Mesec. Stručnjaci za
računare stvorili su internet.
Ali bavljenje naukom nije samo profesija. To je stanje duha – način
razmišljanja koji se razlikuje od propovedanja, tužilaštva i bavljenja
politikom. Prelazimo u način razmišljanja naučnika kad tragamo za istinom:
sprovodimo eksperimente da bismo proverili hipoteze i došli do određenih
saznanja. Naučni alati nisu rezervisani samo za ljude u belim mantilima i u
laboratorijama, i da bismo ih koristili nije neophodno da godinama radimo
sa mikroskopima i epruvetama. Hipoteze imaju mesta u našem životu isto
koliko i u laboratoriji. Ogledi mogu biti korisni u donošenju svakodnevnih
odluka. To me navodi da se zapitam: da li je moguće obučiti ljude iz drugih
oblasti da više razmišljaju kao naučnici, i ako je to moguće, da li će ti ljudi
donositi pametnije odluke?
Nedavno je kvartet evropskih istraživača odlučio da to otkrije. Sproveli
su hrabar eksperiment sa više od stotinu osnivača italijanskih startap
kompanija iz različitih oblasti: tehnologije, trgovine, proizvodnje nameštaja,
prehrambene industrije, medicine, turizma. Većina tih poslova tek je trebalo
da počne da donosi zaradu. Predstavljali su idealno okruženje za donošenje
suda o tome kako će primena naučnog razmišljanja uticati na ishod.
Preduzetnici su došli u Milano na obuku. Tokom četvoromesečnog
kursa naučili su da stvaraju poslovne strategije, slušaju glas potrošača,
osmišljavaju proizvode i da prave prototipe. Nisu znali da su nasumice
raspoređeni u „naučničku“ i kontrolnu grupu. Obuka je za obe grupe bila
ista, s tim što su članovi jedne grupe ohrabrivani da sagledaju svoje poslove
kroz naočare naučnika. S tog gledišta, njihova strategija je teorija, razgovori
s potrošačima pomažu da se postave hipoteze, a njihov proizvodi i prototipi
su eksperimenti kojima će se ispitati te hipoteze. Njihov zadatak je da
rigorozno mere rezultate i donose odluke u zavisnosti od toga da li su
hipoteze dobile podršku ili su odbačene.
Tokom te poslovne godine, startap preduzeća iz kontrolne grupe u
proseku su zaradila trista dolara. Kompanije iz naučničke grupe imale su u
proseku zaradu od dvanaest hiljada dolara. Do zarade su dolazili više nego
dvostruko brže – i brže su privlačili mušterije. Zašto? Preduzetnici iz
kontrolne grupe držali su se izvorne strategije i prvobitno odabranih
proizvoda. Bilo je previše lako propovedati vrednosti prošlih odluka,
napadati glasove koji se zalažu za alternative, i favorizovati one koji su bili
naklonjeni starom pravcu razvoja. Preduzetnici koji su bili naučeni da
razmišljaju kao naučnici, menjali su usmerenja dvaput češće. Kad im
hipoteze ne bi dobile podršku, znali su da je vreme da preispitaju poslovni
model.

Ti rezultati predstavljaju iznenađenje kad se uzme u obzir da uglavnom

veličamo sjajne preduzetnike i lidere zbog njihove čvrstine, odlučnosti i
doslednosti. Trebalo bi da budu savršeni primeri nepokolebljivih uverenja:
samouvereni i sigurni u svoje odluke. Ipak, dokazi otkrivaju da su u
poslovnom takmičenju najbolji stratezi spori i nesigurni. Poput naučnika, ne
žure pa imaju dovoljno fleksibilnosti da promene mišljenje. Počinjem da
mislim da je odlučnost precenjena, ali zadržavam pravo da promenim
mišljenje.
I baš kao što ne morate da budete naučnik da biste razmišljali kao
naučnik, to što je neko naučnik ne garantuje automatski da će koristiti alate
svoje profesije. Naučnici se pretvaraju u propovednike kada nam
predstavljaju svoje omiljene teorije kao jevanđelje a promišljenu kritiku
dočekuju kao svetogrđe. Ulaze na teren političara kad dozvoljavaju da na
njihove poglede i stavove utiče popularnost a ne istinitost. Ponašaju se kao
tužioci kada se po svaku cenu trude da diskredituju umesto da otkrivaju.
Nakon što je naglavačke okrenuo fiziku teorijom relativiteta, Ajnštajn se
opirao kvantoj revoluciji: „Da bi me kaznila za nepoštovanje autoriteta,
sudbina je od mene napravila jednog od njih.“ Ponekad čak i veliki naučnici
moraju više da razmišljaju kao naučnici.
Decenijama pre no što je postao pionir razvoja pametnih telefona, Majk
Lazaridis važio je za čudo od deteta. U osnovnoj školi dospeo je u lokalne
novine jer je napravio solarni panel na sajmu nauke i dobio priznanje jer je
pročitao sve naučne knjige u gradskoj biblioteci. Ako otvorite njegov
godišnjak iz osmog razreda naći ćete ilustraciju na kojoj je Majk
predstavljen kao ludi naučnik sa munjama elektriciteta koje mu izbijaju iz
glave.
 Kad je Majk napravio blekberi razmišljao je kao naučnik. Postojeći
uređaji za bežični imejl bili su previše spori a tastature male. Ljudi su
morali nespretno da šalju poslovnu e-poštu u inboks mobilnih uređaja, a
bila je potrebna čitava večnost da se učitaju. Majk je počeo da razvija
hipoteze i da ih šalje svom timu inženjera na proveru. Kako bi bilo da ljudi
mogu da drže uređaj u ruci i da pritiskaju tastere palčevima umesto drugim
prstima? Kako bi bilo da postoji jedno poštansko sanduče sinhronizovano
sa svim uređajima? Kako bi bilo da poruke prvo budu poslate na server a da
se na uređaju pojavljuju tek kad su dekodirane?
Kad bi druga kompanija pošla stopama blekberija, Majk bi uzeo njihov
pametni telefon, rastavio ga i pažljivo proučio. Ništa ga nije istinski
impresioniralo sve do leta 2007. Tada ga je zapanjila računarska snaga
prvog ajfona. „Smestili su Mek u tu spravicu“, rekao je. Ono što je Majk
sledeće uradio bio je početak kraja za blekberi. Ako je za uspon blekberija u
velikoj meri bio zaslužan Majkov inženjerski i naučni način razmišljanja,
sunovrat je došao kao rezultat nesposobnosti da promeni mišljenje s
pozicije predsednika upravnog odbora.
Ajfon je kao raketa uzleteo na tržište, a Majk se i dalje držao vere u
osobine koje su od blekberija ranije napravile senzaciju. Bio je ubeđen da
ljudi žele bežične uređaje za poslovnu prepisku i telefoniranje, i da im ne
treba čitav kompjuter u džepu sa programima za zabavu. Još 1997. jedan od
njegovih najboljih inženjera hteo je da doda internet čitač, ali Majk mu je
rekao da se usredsredi na e-poštu. Deceniju kasnije, Majk je i dalje bio
siguran da bi moćni internet čitač iscedio baterije i suzio propusni opseg
bežičnih mreža. Nije ispitao alternativne hipoteze.
Dve hiljade osme vrednost njegove kompanije premašivala je
sedamdeset milijardi dolara, blekberi je ostao njen jedini proizvod a i dalje
mu je nedostajao pouzdan internet čitač. Dve hiljade desete, nakon što su
mu kolege predložile strategiju koja je uključivala kodirane tekstualne
poruke, Majk je bio sklon da prihvati taj predlog ali izrazio je zabrinutost
što će omogućavanje razmene poruka sa konkurentskim uređajima učiniti
da blekberi postane zastareo. Kako je njegova rezervisanost donela trvenja
u firmi, kompanije je odustala od instant poruka, i propustila priliku koju je
kasnije ugrabio Votsap i zaradio devetnaest milijardi dolara. I ma koliko da
je Majk bio talentovan za osmišljavanje i menjanje dizajna elektronskih
uređaja, nije bio spreman da preispita ulogu svog čeda na tržištu.
Inteligencija nije bila rešenje i lek – možda je više bila kletva.

ŠTO SU PAMETNIJI TO JAČE TRESNU

Konjske snage uma nisu garancija da ćemo imati umnu okretnost i

spretnost. Ma koliko da imate umnih snaga, ako nemate motivaciju da
promenite mišljenje, propustićete mnogo prilika da još jednom razmislite.
Istraživanja otkrivaju da s rastom broja bodova na IQ testu raste i
verovatnoća da ćete podleći stereotipima, jer ste brži u prepoznavanju
obrazaca. A nedavno sprovedeni eksperimenti navode na zaključak da što
ste pametniji više ćete imati muka sa ažuriranjem uverenja.
 Jedno istraživanje htelo je da odgonetne da li su matematičari bolji od
drugih u analiziranju podataka. Odgovor je potvrdan – ako vam je rečeno da
se podaci tiču nečeg nevažnog, recimo uklanjanja bubuljica. Ali šta se
dešava ukoliko se isti podaci odnose na ideološka pitanja koja bude jake
emocije – kao što je zakon o oružju u Sjedinjenim Državama?
Pošto ste čarobnjak za kvantitativne analize, precizniji ste u
interpretaciji rezultata – dokle god predstavljaju podršku vašim uverenjima.
Međutim, ako su empirijski obrasci u suprotnosti sa vašom ideologijom,
matematičke moći nisu više prednost; postaju, u stvari, nepouzdanost. Što
ste bolji u radu sa brojevima, to spektakularnije omašujete u analizi
obrazaca koji su suprotni vašim stavovima. Ako su liberalno orijentisani,
matematički geniji gori su od proseka u oceni dokaza o nedelotvornosti
strožih zakona o oružju. A ukoliko su konzervativni, loše procenjuju dokaze
o uspešnosti zabrana nošenja oružja.
U psihologiji postoje najmanje dve pristrasnosti koje dovode do tog
obrasca. Prva je konfirmaciona pristrasnost: vidimo ono što očekujemo da
vidimo. Druga je pristrasnost poželjnog: vidimo ono što želimo da vidimo.
Te pristrasnosti ne sprečavaju nas samo u primeni inteligencije. Mogu
inteligenciju da pretvore u oruđe protiv istine. Pronalazimo razloge da
propovedamo veru temeljnije, da kao tužioci zastupamo svoj slučaj
strasnije, i da zajašemo plimski talas političke orijentacije. Tragično je što
tada obično nismo svesni grešaka u razmišljanju.
Meni je omiljena „ja nisam pristrasan“ pristrasnost – ljudi veruju da su
objektivniji od drugih. Ispostavilo se da su veće šanse da pametni ljudi
upadnu u tu zamku. Što ste bistriji, teže vam je da vidite svoja ograničenja.
To što ste dobri u razmišljanju može vas učiniti gorim u preispitivanju i
promeni mišljenja.
Kad razmišljamo poput naučnika, ne dopuštamo svojim idejama da
postanu ideologija. Ne započinjemo rad odgovorima i rešenjima; vodimo se
pitanjima i zagonetkama. Ne propovedamo iz intuicije: učimo iz dokaza i
činjenica. Imamo zdrav skepticizam, i to ne samo prema tuđim
argumentima; usuđujemo se i da se ne složimo i sa sopstvenim
obrazloženjima.
Kad razmišljamo kao naučnik to uključuje više od reakcije otvorenog
uma. To podrazumeva da smo aktivno otvorenog uma. Zahteva traganje za
razlozima zbog kojih možda grešimo – a ne za objašnjenjima zašto smo u
pravu – i zahteva reviziju naših pogleda zasnovanih na onome što smo
naučili.
To se retko kad dešava u drugim načinima razmišljanja. U
propovedničkom načinu razmišljanja promena mišljenja je znak moralne
slabosti: u naučnom načinu razmišljanja, znak je intelektualnog integriteta.
U načinu razmišljanja tužioca, ako dopustimo sebi da budemo ubeđeni u
drugačiji stav, to predstavlja priznanje poraza; u naučnom načinu
razmišljanja, predstavlja korak ka istini. U načinu razmišljanja političara,
prilagođavamo odgovor šargarepi i štapu; u naučnom načinu razmišljanja,
menjamo mišljenje u svetlu jačih argumenata i kompletnijih podataka.
Dao sam sve od sebe da napišem ovu knjigu kao naučnik.3 Ja sam
predavač a ne propovednik. Ne podnosim politiku, i nadam se da me je
decenija bavljenja profesorskim pozivom oslobodila iskušenja da udovoljim
publici. Iako sam više nego dovoljno vremena proveo u načinu razmišljanja
tužioca, zaključio sam da bih u sudnici radije bio sudija. Ne očekujem da se
složite sa svakim mojim mišljenjem. Nadam se da ćete biti zaintrigirani
načinom na koji razmišljam – i da će vas istraživanja, priče i ideje
pomenute ovde navesti da se pozabavite preispitivanjem i promišljanjem.
Na kraju krajeva, svrha učenja nije da afirmišemo svoja ubeđenja, već da
unapredimo, razvijemo, poboljšamo stavove i uverenja.
Jedno od mojih uverenja je da ne bi trebalo da budemo otvorenog uma u
svim okolnostima. Ima situacija u kojima ima smisla propovedati, ponašati
se kao tužilac i političar. Mislim da bi većini nas bilo korisno da budemo
otvoreniji, jer je okretnost duha u skladu sa naučnim načinom razmišljanja.
 Kada se psiholog Mihalj Čiksentmihalji bavio proučavanjem
eminentnih naučnika poput Linusa Paulinga i Džonasa Solka, zaključio je
da ih od drugih razlikuje kognitivna fleksibilnost, spremnost „da idu od
jednog ekstrema do drugog“. Isti obrazac važi za velike umetnike, i u
jednom nezavisnom istraživanju, za vrhunske arhitekte.
Možemo da vidimo to čak i u predsedničkom kabinetu. Stručnjaci su
dali ocenu američkih predsednika na osnovu duge liste osobina ličnosti i
uporedili to sa ocenama nezavisnih istoričara i politikologa. Samo jedna
osobina bila je obeležje predsedničke veličine nakon provere faktora kao
što su vreme provedeno na funkciji, ratovi i skandali. I nije se radilo o tome
da li je predsednik ambiciozan ili autoritativan, prijatan, šarmantan ili
makijavelistički vešt; niti da li je zgodan, duhovit, staložen, priseban ili
uglađen.
Ono što je velike predsednike izdvajalo bila je njihova intelektualna
radoznalost i otvorenost. Čitali su mnogo i podjednako su ih zanimala
najnovija otkrića iz biologije, dostignuća filozofije, arhitekture i muzike
koliko i unutrašnji i strani poslovi. Bili su zainteresovani da čuju nova
gledišta i da dopune i promene stara. Mnoge aspekte svoje politike videli su
kao nešto što treba probati, a ne kao rezultat koji treba postići. Iako su bili
političari po profesiji, rešavali su probleme kao naučnici.

NEMOJTE PRESTAJATI DA NE VERUJETE

Dok sam proučavao procese preispitivanja, otkrio sam da se često odvijaju

u ciklusima. Počinju intelektualnom skromnošću – svešću da ne znamo. Svi
bismo mogli da sastavimo dugačak spisak oblasti u kojima smo neznalice.
Na mom se nalaze umetnost, tržište finansija, moda, hemija, ishrana, zašto
britanski akcenat pretvara američki u pesmu i zašto je nemoguće zagolicati
sebe. Svest o nedostacima, otvara vrata sumnji. Dok preispitujemo svoje
aktuelno znanje, postajemo radoznali, zanima nas koje informacije nam
nedostaju. Ta potraga vodi novim otkrićima, koja zauzvrat održavaju našu
skromnost pokazujući nam koliko još moramo da naučimo. Ako je znanje
moć, svest da nešto ne znamo je mudrost.

Naučno razmišljanje daje prednost skromnosti nad ponosom, sumnji

nad uverenošću, radoznalosti nad konačnim sudom. Kada izađemo iz načina
razmišljanja naučnika, ciklus promišljanja i preispitivanja se prekida i
ustupa mesto ciklusu preterane samouverenosti. Ako propovedamo ne
možemo da vidimo rupe u našem znanju: verujemo da smo već pronašli
istinu. Ponos rađa uverenja a ne sumnje, i zbog toga postajemo tužioci:
možemo laserski biti usmereni na menjanje mišljenja drugih, ali naša su
uklesana u kamenu. To nas vodi konfirmacionoj pristrasnosti i pristrasnosti
želje. Postajemo političari, ignorišemo ili odbacujemo sve što ne
obezbeđuje naklonost glasačkog tela – naših roditelja, šefova, drugova iz
razreda koje želimo da impresioniramo. Postajemo prezauzeti pravljenjem
spektakla. Istinu proterujemo u zadnje redove, a odobravanje i potvrda koje
dobijamo mogu nas učiniti arogantnim. Postajemo žrtve sindroma site
mačke, počivamo na lovorikama umesto da preispitujemo svoja uverenja.
U slučaju blekberija, Majk Lazaridis je bio zarobljen u ciklusu preterane
samouverenosti. Ponos uspešnim pronalaskom stvorio je previše ubeđenja.
Najjasnije se to manifestovalo u tome što je davao prednosti tastaturi nad
ekranom osetljivim na dodir. Voleo je da propoveda vrline blekberija – a bio
je brz da osudi mane Epla. Kako je padala vrednost akcija njegove
kompanije, Majk je upao u zamku konfirmacione pristrasnosti i
pristrasnosti želje, i postao žrtva odobravanja fanova. „Taj proizvod je
ikona“, rekao je za blekberi 2011. „Koriste ga poslovni ljudi, državnici,
slavne ličnosti.“ Dve hiljade dvanaeste ajfon je zauzimao četvrtinu
globalnog tržišta pametnih telefona, ali Majk se i dalje opirao ideji pisanja i
pipkanja po staklu. „Ne shvatam ovo“, rekao je na sastanku upravnog
odbora, pokazujući na telefon sa ekranom osetljivim na dodir. „Tastatura je
jedan od razloga što su kupovali blekberije.“ Kao političar koji vodi
kampanju samo među svojim pristalicama, fokusirao se na pitanje kakvu
tastaturu bi voleli milioni postojećih korisnika, zapostavljajući privlačnost
ekrana osetljivog na dodir za milijarde potencijalnih korisnika. Tek da se
zna, i dalje mi nedostaje tastatura, i radujem se što je licencirana za
pokušaj povratka na tržište.
Kad je Majk konačno počeo da redizajnira ekran i softver, neki od
inženjera nisu hteli da napuste rad iz prošlosti. Nesposobnost da se stvari
preispitaju bila je široko rasprostranjena. Dve hiljade jedanaeste anonimni
visokorangirani zaposleni napisao je otvoreno pismo Majku i drugim
članovima upravnog odbora. „Smejali smo im se i govorili da pokušavaju
da strpaju kompjuter u telefon, i da to neće dati dobre rezultate“, stajalo je u
pismu. „A sad za njima kasnimo tri-četiri godine.“
Uverenja mogu od nas stvoriti zatočenike sopstvenih dela. Nije rešenje
da usporimo razmišljanje – već da ubrzamo preispitivanje. To je vaskrslo
Epl, odvelo ga s ruba bankrotstva do najvrednije kompanije na svetu.
Legenda o renesansi Epla vrti se oko usmljenog genija Stiva Džobsa.
Njegova uverenja i jasna vizija, kaže priča, rodili su ajfon. U stvarnosti bio
je najveći protivnik mobilinih telefona. Njegovi zaposleni imali su viziju, i
upravo je njihova sposobnost da mu promene mišljenje stvarno oživela Epl.
Iako je Džobs umeo da „razmišlja drugačije“, njegov tim je doneo veći deo
novog promišljanja.

Dve hiljade četvrte mala grupa inženjera, dizajnera i marketinških

stručnjaka ponudila je Džobsu da njegov hit-proizvod, ajpod, pretvore u
telefon. „Što bismo, j...., to uradili?“, prasnuo je Džobs. „To je najgluplja
stvar koju sam u životu čuo.“ Taj tim je video da mobilni telefoni počinju
da dobijaju funkcionalnost koja im omogućava da se na njima sluša muzika,
ali Džobs se zabrinuo da će to kanibalizovati Eplov trijumfalni posao sa
ajpodom. Mrzeo je kompanije koje su proizvodile mobilne telefone i nije
želeo da dizajnira proizvod sa ograničenjima koja je prenosivost
podrazumevala. Kad bi mu se prekinula veza ili kad bi softver pao, ponekad
bi isfrustrirano razbio telefon u komade. Na privatnim sastancima i na
javnoj sceni, zaklinjao se da nikad neće napraviti telefon.
A ipak pojedini Eplovi inženjeri već su se bavili istraživanjima u toj
oblasti. Zajedno su pokušavali da uvere Džobsa da ne zna ono što ne zna i
molili su ga da posumnja u svoja uverenja. Možda je moguće napraviti
mobilni telefon koji će svi voleti da koriste, govorili su – i možda je
moguće napraviti prenosive uređaje na Eplov način.
 Istraživanja pokazuju da pomaže naglašavanje onoga što će ostati isto
kad se ljudi opiru promenama. Vizija za promene je mnogo privlačnija kad
je u nju uključena i vizija kontinuiteta. Iako će strategije evoluirati, identitet
će ostati isti.
Inženjeri koji su blisko sarađivali sa Džobsom, razumeli su da je to
jedan od najboljih načina da ga navedu da prihvati njihove predloge. Uverili
su ga da ne pokušavaju da pretvore Epl u kompaniju za proizvodnju
mobilnih telefona. Ostaće računarska kompanija – samo će već postojećem
proizvodu dodati telefon. Epl je već stavio dvadeset hiljada pesama u vaš
džep, zašto onda ne bi stavio i sve ostalo? Morali su ponovo da osmisle
svoju tehnologiju, ali sačuvaće njen DNK. Nakon šest meseci diskusija,
Džobs je napokon postao dovoljno radoznao da tom pregnuću da blagoslov,
i dva odvojena tima krenula su da ispitaju treba li dodati nove mogućnosti
ajpodu ili pretvoriti Mek računar u mali tablet koji će biti i telefon. Samo
četiri godine nakon lansiranja na tržište, ajfon je donosio polovinu Eplovog
profita.
Ajfon predstavlja dramatičan skok u preispitivanju i ponovnom
promišljanju mobilnih telefona. Od njegovog začetka, pronalazak pametnog
telefona prošao je kroz niz preobražaja, sa različitim veličinama i oblicima,
boljim kamerama i dužim trajanjem baterija, ali sa svega nekoliko
fundamentalnih promena po pitanju svrhe i korisničkog iskustva. Gledajući
s ove vremenske distance, da je Majk Lazaridis bio otvoreniji za
preispitivanje svog omiljenog proizvoda, da li bi kompanije Blekberi i Epl
navele jedna drugu da donesu nove vizije pametnih telefona i to više puta
dosad?
Prokletstvo znanja je što zatvara um za ono što ne znamo. Dobar sud
zavisi od toga da li imamo veštine – i volje – da budemo otvorenih
shvatanja. Siguran sam da je preispitivanje navika koja postaje sve važnija.
Naravno, možda grešim. I ako je to slučaj, neću oklevati da još jednom
razmislim.
1 Štose mene tiče, pretpostavljao sam da je fraza „izlazi mu dim na
dupe“ došla od ljudi koji su poklanjali cigare onima koje su želeli da
impresioniraju, pa možete zamisliti koliko sam bio zbunjen kad mi je žena
rekla odakle zaista potiče taj opis: u osamnaestom veku bila je uobičajena
praksa da se utopljenici oživljavaju duvanskom enemom, doslovno su im
upumpavali dim u zadnjicu. Tek kasnije se saznalo da je to štetno po
kardiovaskularni sistem. (Prim. aut.)
2 Ponzijeva šema (engl. Ponzi scheme) je vrsta prevare, piramidalne
šeme. Profit se isplaćuje onima koji su u početku uložili novac ulozima onih
koji kasnije pristupaju fondu. Žrtve veruju da profit dolazi od zakonitih
poslovnih aktivnosti i nisu svesne da su drugi investitori izvor finansiranja i
navodne dobiti. (Prim. prev.)
3 Nisam je počeo odgovorima već pitanjima o preispitivanju,
promišljanju, ponovnom razmatranju. Onda sam počeo da tragam za
najčvršćim dokazima iz pojedinačnih eksperimenata i sistemskih
istraživanja. Tamo gde nije bilo raspoloživih dokaza, sproveo samo
sopstvene istraživačke projekte. Tek kada sam došao do uvida zasnovanih
na podacima, potražio sam priče kojima ću ilustrovati istraživanja. U
savršenom svetu, svaki uvid došao bi iz metaanalize – studije istraživanja u
kojima istraživači sakupljaju obrasce na osnovu svih, dotad, prikupljenih
dokaza. Tamo gde to nije bilo moguće, podvukao sam istraživanja za koja
sam zaključio da su stroga, reprezentativna ili provokativna. Ponekad bih
uključio detaljnije objašnjenje metoda – ne samo da biste razumeli kako
istraživači izvode zaključke, već i da bih vam pokazao kako naučnici
razmišljaju. Na mnogim mestima, sažeo sam rezultate ne ulazeći podrobno
u istraživanje iz kojeg su došli, pod pretpostavkom da čitate da biste
razmišljali kritički kao naučnici – a ne da biste postali naučnici. Kad smo
već kod toga, ako ste osetili uzbuđenje na pominjanje metaanaliza, možda
je pravi čas da razmislite o karijeri u društvenim naukama. (Prim. aut.)
Poglavlje 2

Centarfor iz fotelje i prevarant

Pronalaženje slatke tačke samopouzdanja

Neznanje mnogo češće nego znanje donosi samopouzdanje.

– ČARLS DARVIN

Kad je Ursula Merč primljena na kliniku, žalila se na glavobolje, bol u

leđima, i vrtoglavice dovoljno jake da joj onemogućavaju da radi. Tokom
narednih meseci stanje joj se pogoršalo. Nije mogla da nađe čašu vode koju
bi ostavila pored kreveta. Nije mogla da odredi gde su vrata. Zakoračila bi
pravo u dovratak.
Ursula, po zanimanju krojačica, sa svojih pedeset i nešto godina nije
izgubila veštine: mogla je da iseca različite oblike papira makazama. Mogla
je s lakoćom da uperi prst u nos, usta, ruke i noge, i bez ikakvih teškoća
mogla je da opiše svoj dom i kućne ljubimce. Za austrijskog lekara
Gabrijela Antona predstavljala je zanimljiv slučaj. Kad je Anton stavio
crvenu traku i makaze na sto ispred nje, nije mogla da ih imenuje, iako je
„potvrdila, smireno i uverljivo da vidi predstavljene predmete“.
Imala je očigledno problema sa jezičkom produkcijom, što je potvrdila,
i sa prostornom orijentacijom. Ipak nešto drugo nije bilo kako treba: Ursula
nije više mogla da razlikuje svetlo od mraka. Kad bi Anton podigao
predmet i zatražio da ga opiše, ne bi ga ni pogledala već bi posegla rukom
da ga dodirne. Ispitivanja su pokazala da joj je vid jako oslabljen. Začudo,
kad bi je Anton pitao o tom nedostatku, tvrdila je da može da vidi. Na kraju,
kad je potpuno izgubila vid, ispostavilo se da je nesvesna toga. „To je bilo
zapanjujuće“, napisao je Anton, „pacijent nije primećivao jako oštećenje i
kasnije potpun gubitak vida... bila je umno slepa za svoje slepilo.“
To se desilo krajem devetnaestog veka, a Ursula nije predstavljala
izolovan slučaj. Deset godina ranije neuropatolog iz Ciriha izvestio je o
čoveku koji je nakon udesa ostao slep ali nije bio svestan toga iako nije
došlo ni do kakvog „smanjenja umnih i intelektualnih sposobnosti“. Iako ne
bi trepnuo kad bi mu pesnica doletela do lica i nije mogao da vidi hranu na
tanjiru, „mislio je da je u mračnoj, vlažnoj rupi ili podrumu“.
Pola veka kasnije, dvojica doktora izvestila su o šest slučajeva ljudi koji
su oslepeli a tvrdili su da i dalje dobro vide. „Jedna od najupečatljivijih
karakteristika ponašanja tih pacijenata bila je nesposobnost da uče iz novih
iskustava“, napisali su doktori:

Pošto nisu bili svesni svog slepila, sudarali su se sa nameštajem i

zidovima, ali nisu promenili ponašanje. Kad bi im se direktno reklo
da su slepi, poricali bi bilo kakve teškoće s vidom ili bi rekli: „Tako
je mračno ovde; zašto ne upale svetla?“; „Zaboravio sam naočare“,
ili: „Vid mi nije najbolji, ali i dalje dobro vidim.“ Ti pacijenti nisu
prihvatali demonstraciju ili uveravanje koje bi dokazalo njihovo
slepilo.

Taj fenomen prvi je opisao Seneka, rimski filozof. Ostavio je zapis o

slepoj ženi koja se žalila na mrak u sobi. U medicinskoj literaturi to je sad
prihvaćeno kao Antonov sindrom – deficit svesti u kojoj je osoba nesvesna
fizičkih ograničenja a nema umanjenja kognitivnih funkcija. Zna se da je
posledica oštećenja okcipitalnog ili zatiljnog režnja mozga. A ja sam došao
do uverenja da čak i kad nam mozak funkcioniše normalno, svi smo
osetljivi na verziju Antonovog sindroma.
Svi imamo mrtve uglove, slepe tačke u znanju i stavovima. Loša vest je
da nas mogu ostaviti slepim za slepilo, što nam daje lažno samopouzdanje u
suđenje i sprečava nas u preispitivanju. Dobra vest je da sa pravom vrstom
samouverenosti možemo naučiti da vidimo sebe jasnije i možemo ažurirati
svoje poglede i razmišljanja. Na obuci za vožnju naučili smo da odredimo
mrtve uglove i da ih eliminišemo retrovizorima i senzorima. Pošto um nije
opremljen tim alatima, moramo da naučimo da prepoznamo kognitivne
mrtve uglove i da u skladu sa tim revidiramo razmišljanja i stavove.

PRIČA O DVA SINDROMA

Prvog decembra 2015. Hala Tomasdotir dobila je poziv koji nije očekivala.
Krov Haline kuće upravo je popuštao pod teškim nanosom snega i leda.
Dok je gledala kako voda curi niz zidove, prijatelj s kojim je razgovarala
telefonom, upitao je da li je videla nove objave na Fejsbuku. Neko je
pokrenuo peticiju da se Hala kandiduje za predsednicu Islanda.
Hala je prvo pomislila: Ko sam ja da bih bila predsednica? Pomogla je
pokretanje jednog univerziteta i potom bila koosnivač investitorske firme
2007. Kad je 2008. finansijska kriza potresla svet, Island je bio posebno
pogođen; sve tri najveće privatne banke su propale a državna valuta se našla
u kolapsu. U relativnim brojkama, gledajući prema veličini ekonomije,
zemlja je doživela najgori finansijski krah u ljudskoj istoriji, ali Hala je
pokazala da ima liderske sposobnosti i upravljačke veštine – uspešno je
provela svoju firmu kroz krizu. Čak i uz to dostignuće, nije smatrala da je
dorasla predsedničkoj funkciji. Nije došla iz sveta politike; nikad nije radila
u državnim institucijama niti je ikad bila na nekoj javnoj funkciji.
Nije to bilo prvi put da se Hala osećala kao prevarant. Kad je imala
osam godina učitelj klavira svrstao ju je među napredne učenike i redovno
tražio od nje da učestvuje na koncertima, a ona nije osećala da je dostojna te
časti – i tako bi joj pre svakog koncerta pripala muka. Iako je ulog sada bio
mnogo veći, poznate su joj bile te sumnje. „Imala sam ogromnu rupu u
stomaku, kao na klavirskom recitalu samo mnogo veću“, rekla mi je Hala.
„To je nagori slučaj sindroma prevaranta.“ Mesecima se rvala sa idejom o
kandidaturi. Dok su je prijatelji i porodica ohrabrivali da uvidi da ima za to
potrebna znanja, sposobnosti i umeća, Hala je i dalje bila uverena da joj
nedostaje iskustva i samopouzdanja. Pokušala je da nagovori druge žene da
se kandiduju – jedna od njih je na kraju dospela na drugu visoku funkciju
kao premijerka Islanda.
Međutim, peticija se nije povukla, i Halini prijatelji, porodica i kolege
nisu prestali da je podstiču. Konačno se upitala: Otkud meni pravo da
odbijem da služim svojoj zemlji? Odlučila je da uđe u trku za predsednika,
ali imala je male šanse na uspeh. Kao nepoznati nezavisni kandidat našla se
u nadmetanju sa dvadeset pretendenata, od kojih je jedan bio posebno
moćan – i posebno opasan.
Kad su jednog ekonomskog analitičara zamolili da navede trojicu ljudi
najodgovornijih za bankrot Islanda, triput je ponovio ime Dejvida Odsona.
Kao premijer Islanda od 1991. do 2004. Odson je državne banke doveo u
opasnost, privatizujući ih. Potom je kao guverner Centralne banke Islanda
od 2005. do 2009. dozvolio da bilansi banaka prekorače više od deset puta
bruto društveni proizvod. Kad su se ljudi pobunili, odbio je da podnese
ostavku i parlament je morao da ga smeni. Časopis Tajm kasnije ga je
svrstao među dvadeset pet ljudi koji su u svojim zemljama doprineli
finansijskoj krizi. Bez obzira na to 2016. Odson je najavio da će se
kandidovati za predsednika Islanda: „Moje iskustvo i veliko znanje dobro
će se pokazati u kabinetu.“
U teoriji, samopouzdanost i kompetentnost idu ruku podruku. U praksi,
obično se razilaze. Možete to videti kad pojedinci ocenjuju svoje liderske
sposobnosti i kad o tome sud daju njihove kolege, supervizori i podređeni.
U metaanalizi devedeset pet istraživanja u kojima je učestvovalo preko sto
hiljada ljudi, žene uglavnom potcenjuju svoje liderske sposobnosti dok ih
muškarci precenjuju.
Verovatno ste upoznali nekog fudbalskog navijača koji je ubeđen da je
bolji od trenera svog omiljenog kluba. To je sindrom centarfora iz fotelje.
Samopouzdanje nadmašuje stručnost. Čak i nakon poteza koji su uništili
ekonomiju zemlje, Dejvid Odson je odbijao da prihvati da nije kvalifikovan
da bude trener – a kamoli centarfor. Bio je slep za svoje slabosti.
 „Dozvoli mi da prekinem tvoju ekspertizu
svojom samouverenošću.“

Suprotno sindromu centarfora iz fotelje stoji sindrom prevaranta, u

kojem stručnost nadmašuje samopouzdanje. Setite se ljudi koje poznajete a
koji veruju da nisu zaslužili uspeh do kojeg su stigli. Oni istinski ne znaju
koliko su inteligentni, kreativni ili šarmantni, i bez obzira koliko se vi
trudili, ne možete ih naterati da preispitaju to svoje mišljenje o sebi. Čak i
nakon što je peticija na društvenim mrežama pokazala da tako mnogo ljudi
ima poverenja u nju, Hala Tomasdotir i dalje nije bila uverena da je
kvalifikovana da vodi državu. Bila je slepa za svoje kvalitete.
Iako su im bili suprotni mrtvi uglovi, oba kandidata, na esktremnim
tačkama samopouzdanja, nisu bili spremni da preispitaju svoje planove.
Idealan nivo samouverenosti verovatno leži negde između sindroma
centarfora iz fotelje i prevaranta. Kako da nađemo tu slatku tačku
ravnoteže?

AROGANCIJA NEZNALICA

Jedno od meni omiljenih priznanja je satirična nagrada koja je koliko

zabavna toliko i prosvetljujuća. Zove se Nobelova nagrada za neznalice i
dodeljuju je pravi nobelovci. Jedne jeseni na fakultetu, odjurio sam u
dvoranu u kampusu da gledam ceremoniju sa hiljadu drugih kolega. Među
dobitnicima su bila dvojica fizičara koja su napravila magnetsko polje u
kojem je žaba levitirala, trio hemičara koji su otkrili da biohemija
zaljubljenosti ima nešto zajedničko sa opsesivno-kompulzivnim
poremećajem, i stručnjak za računare koji je izumeo PawSense – softver
koji detektuje mačje šape na tastaturi i proizvodi neprijatan zvuk da bi ih
oterao. Nije bilo jasno da li je delotvoran i kod pasa.
Niz tih nagrada me je zabavio i nasmejao, ali laureati koji su me najviše
naveli na razmišljanje bili su dvojica psihologa, Dejvid Daning i Džastin
Kruger. Objavili su „skroman izveštaj“ o umećima i samopouzdanju koji će
ubrzo postati slavan. Otkrili su da u mnogim situacijama, oni koji ne
umeju... ne znaju da ne umeju. Prema onome što je sad poznato kao
Daning–Krugerov efekat, najverovatnije ćemo pucati od samopouzdanja i
samouverenosti kad nam nedostaje stručnosti.
U izvornoj Daning–Krugerovoj studiji, oni koji su imali najmanji skor
na testu logičkog zaključivanja, gramatike i smisla za humor imali su
najpreuveličanije mišljenje o svojim umećima i sposobnostima. U proseku,
verovali su da su bolji od šezdeset dva posto svojih vršnjaka, a u stvari su
nadmašili samo dvanaest procenata njih. Što manje znanja imamo u
određenom domenu, to više precenjujemo svoje sposobnosti u toj oblasti. U
grupi fudbalskih navijača, onaj koji najmanje zna, najverovatnije će biti
centarfor iz fotelje, napadaće trenera zbog loših poteza i propovedaće bolju
strategiju.
Ta sklonost je važna jer umanjuje samosvest i sapliće nas u svakojakim
situacijama i okolnostima. Pogledajte šta se dešava kad ekonomski
stručnjaci daju ocene postupaka i upravljačkih praksi hiljada kompanija iz
raznih zemalja i industrijskih grana i uporede ih sa ocenama koje su dali
upravljački kadrovi:
 Da se na ovom grafikonu procena rezultata poklapala sa stvarnim
rezultatima, svaka od navedenih zemalja nalazila bi se na isprekidanoj liniji.
Preterano samopouzdanje postoji u svakoj kulturi i bilo je najdrastičnije u
najsiromašnijim zemljama.4
Naravno, teško je objektivno prosuditi svoje upravljačke sposobnosti.
Sa znanjem bi trebalo da to bude lakše – testira se tokom celog školovanja.
U poređenju sa većinom ljudi, šta mislite koliko znate o svakoj od dole
navedenih tema – više, manje, ili ni manje ni više?

Zašto je engleski postao zvanični jezik Sjedinjenih Američkih Država?

Zašto su žene spaljivane na lomači u Salemu?
Kojim poslom se bavio Volt Dizni pre no što je počeo da crta Mikija
Mausa?
Na kom letu u svemir su ljudi prvi put videli Kineski zid?
 Zašto konzumacija slatkiša utiče na ponašanje dece?

Jedna od stvari koja me najviše nervira je simuliranje znanja,

pretvaranje ljudi da znaju ono što, u stvari, ne znaju. Toliko mi to smeta da
upravo pišem knjigu o tome. U nizu istraživanja, ispitanici su ocenjivali
znaju li više ili manje od većine o širokom spektru tema poput onih
gorenavedenih, a potom bi uradili test da bi se odredilo njihovo stvarno
znanje. Superiorniji učesnici smatrali su da to važi i za njihovo znanje, i tim
više su precenjivali sebe – i bili manje zainteresovani da uče i nadopunjuju
znanja. Ako mislite da znate više o istoriji i nauci od većine ljudi, velike su
šanse da znate manje nego što mislite. Kao što je Daning šaljivo rekao:
„Prvo pravilo Daning–Krugerovog kluba je da ne znate da ste njegov
član.“5
Ako verujete da o gorenavedenim pitanjima išta znate, razmislite još
jednom. Amerika nema zvaničan jezik, za žene osuđene za veštičarenje u
Salemu kazna je bila vešanje a ne spaljivanje na lomači, Volt Dizni nije
crtao Mikija Mausa (to je radio animator Ab Ajverks), ne može se videti
Kineski zid iz svemira, i prosečan efekat šećera na ponašanje dece jednak je
nuli.
Daning–Krugerov efekat zabavan je u svakodnevnom životu, ali
Islanđanima nije bilo do smeha. Iako je bio guverner Centralne banke,
Dejvid Odson nije imao obrazovanje ni obuku potrebnu za bavljenje
finansijama i ekonomijom. Pre no što je ušao u politiku, napravio je
komičnu radio-emisiju, pisao komade i kratke priče, išao na prava, i radio
kao novinar. Tokom premijerske vladavine, Odson je bio tako nesklon
stručnjacima da je ugasio Nacionalni ekonomski institut. Da bi ga smenio s
položaja u Centralnoj banci, parlament je morao da donose neobičan zakon:
guverner Narodne banke mora da ima najmanje zvanje magistra ekonomije.
To nije sprečilo Odsona da se nekoliko godina kasnije kandiduje za
predsednika. Čini se da je bio potpuno slep za svoje slepilo: nije znao da ne
zna.
 NASUKAN NA VRHU PLANINE GLUPOSTI

Problem sa sindromom centarfora iz fotelje je što predstavlja prepreku

preispitivanju. Ako smo sigurni da nešto znamo, nema potrebe da tražimo
rupe ili greške u svom znanju – a kamoli da ih popunjavamo ili
popravljamo. U jednom istraživanju, za one koji su imali najmanje bodova
na testu emocionalne inteligencije ne samo da je postojala najveća
verovatnoća da će preceniti svoje sposobnosti, već i da će rezultate testa
odbaciti kao neprecizne i nebitne – i da će najmanje investirati u obuku,
obrazovanje i samonapredak.
Da, ponešto od toga dolazi od našeg krhkog ega. Imamo težnju da
poreknemo slabosti kad želimo da se vidimo u pozitivnom svetlu ili kad
želimo da se drugima predstavimo u jarkim bojama. Klasičan primer je
korumpirani političar koji tvrdi da je u krstaškom pohodu protiv korupcije,
a u stvari je motivisan svojevoljnim slepilom i obmanom društva. Ipak,
motivacija je samo deo priče.6
Postoji manje očigledna sila koja nam zamagljuje vidik i smanjuje
moći: nedostatak metakognitivnih veština, sposobnost da razmišljamo o
razmišljanju. Manjak stručnosti može nas učiniti slepim za nestručnosti.
Ako ste preduzetnik koji se bavi novim tehnologijama a niste informisani o
obrazovnom sistemu, može se desiti da čvrsto verujete da će ga vaš master-
plan popraviti. Ako niste društveni i nedostaju vam znanja o lepim
manirima, možda ćete se šepuriti naokolo, verujući da ste Džejms Bond.
Jedan prijatelj mi je rekao u srednjoj školi da nemam smisao za humor.
Zašto je to pomislio? „Uopšte se ne smeješ mojim šalama.“ Urnebesno su
smešne... rekao je apsolutno neduhovit momak. Ostavljam na vama da
odredite kome je od nas dvojice nedostajao smisao za humor.
Kada nam nedostaje znanja i sposobnosti da budemo odlični, ponekad
nam nedostaje znanja i sposobnosti da ocenimo šta je odlično. Taj uvid
trebalo bi da odmah vašim omiljenim ignoramusima pokaže gde im je
mesto. Pre no što počnemo da im se podsmevamo, vredi upamtiti da smo
svi ponekad nalik njima.
Početnici smo u mnogim stvarima, ali nismo uvek slepi za tu činjenicu.
Imamo sklonost da se precenjujemo u poželjnim veštinama, kao što je
umeće vođenja zanimljivih razgovora. Takođe smo skloni preteranoj
samouverenosti u situacijama u kojima je lako pobrkati iskustvo i stručnost,
kao što su vožnja, pisanje, upravljanje emocijama. Ipak, potcenjujemo se
kad je lako prepoznati da nam nedostaje stručnosti – u slikarstvu, vožnji
trkačkih automobila, i brzom recitovanju abecede unazad. Apsolutni
početnici retko upadaju u Daning–Krugerovu zamku. Ako nemate pojma o
fudbalu, verovatno ne verujete da biste bolje postavili igru i ne hvalite se da
znate više od trenera.
Kad napredujemo od početnika do amatera postajemo preterano
samouvereni. Malo znanja može biti veoma opasno. U mnogim oblastima
ne stižemo do dovoljno stručnosti da bismo preispitali svoja mišljenja i
otkrili ono što ne znamo. Imamo taman dovoljno informacija da se osećamo
samouvereno u iznošenju izjava i sudova, ne shvatajući da se penjemo ka
vrhu planine gluposti ne stižući nikad na njenu drugu stranu.
 Možete videti taj fenomen u jednom Daningovom eksperimentu u
kojem su mesta našli ljudi koji su igrali uloge doktora u simuliranoj zombi
apokalipsi. Na početku, u susretu sa samo šačicom povređenih žrtava,
procenjene i stvarne veštine su se poklapale. Nažalost, sa sticanjem
iskustva, samouverenost im je rasla brže nego stručnost, i od tog trenutka
samopouzdanje je ostajalo veće od stručnosti.
To može biti jedan od razloga što u bolnicama raste stopa smrtnosti u
julu, kad se primaju stažisti. Nije samo njihov nedostatak umeća rizičan;
već i precenjivanje sopstvenih sposobnosti.
 Napredovanje od početnika do amatera može prekinuti ciklus
preispitivanja. Kako stičemo iskustvo, gubimo deo skromnosti. Ponosimo
se brzim napretkom, koji donosi lažan osećaj stručnosti. To pokreće ciklus
preterane samouverenosti, sprečava nas da sumnjamo u ono što znamo, gasi
radoznalost i zanimanje o onome što ne znamo. Ostajemo zarobljeni u
početničkom mehuru pogrešnih pretpostavki u kojem smo nesvesni svog
neznanja.
To se desilo Dejvidu Odsonu na Islandu. Aroganciju su mu ojačali
prijatelji i bliski saradnici a nisu je ograničavali kritičari. Bio je poznat po
tome što je uredno sastavljao spiskove prijatelja i neprijatelja i što se
okružio „bespogovorno odanim ljudima i poslušnicima“, drugovima iz
škole i sa partija bridža. Nekoliko meseci pre katastrofe, Odson je odbio
pomoć Engleske centralne banke. Potom, na vrhuncu krize, drsko je najavio
u javnosti da nema nameru da pokrije dugove islandskih banaka. Dve
godine kasnije, nezavisna skupštinska komisija optužila ga je za nemar.
Odsonov sunovrat, prema rečima novinara koji je pratio kolaps finansijskog
sistema Islanda, došao je zbog „nadmenosti, apsolutne uverenosti da
najbolje zna šta je dobro za Island“.

Nedostajao mu je ključno važan hranljivi sastojak uma: skromnost.

Redovno je moramo uzimati da se ne bismo zaglavili na planini gluposti.
„Nadmenost je neznanje pojačano uverenjima“, objasnio je bloger Tim
Urban. „Dok je skromnost propusni filter koji apsorbuje životna iskustva i
pretvara ih u znanje i mudrost, nadmenost je gumeni oklop od kojeg se
životna iskustva prosto odbijaju.“

ŠTA JE ZLATOKOSA POGREŠNO SHVATILA

Mnogi ljudi zamišljaju samouverenost kao klackalicu. Steknite previše

samopouzdanja – dići ćete se ka nadmenosti. Izgubite samopouzdanje i
postaćete previše tihi i pokorni. To je strah koji nam se javlja u vezi sa
skromnošću: da ćemo na kraju imati loše mišljenje o sebi. Želimo da
klackalica bude u ravnoteži, ulazimo u način razmišljanja Zlatokose i
tražimo odgovarajući nivo samopouzdanja. Nedavno sam, međutim, saznao
da je to pogrešan pristup.
Skromnost se obično pogrešno shvata. Nije tu reč o niskom nivou
samopouzdanja. Jedan od latinskih korena reči skromnost znači „sa
zemlje“. Dakle, radi se o tome da smo ovozemaljski – da nismo nepogrešivi
i savršeni.
Samopouzdanje je mera onoga koliko verujemo u sebe. Dokazi govore
da se to razlikuje od onoga koliko verujemo u svoje metode. Možete biti
uvereni u svoje sposobnosti da ostvarite buduće ciljeve a da zadržite
skromnost i da preispitujete imate li za to odgovarajuće alate u sadašnjosti.
To je slatka tačka samopouzdanja.
Postajemo zaslepljeni nadmenošću kad smo potpuno ubeđeni u svoje
snage i strategije. Sumnja nas parališe kad nedostaje pouzdanosti i u jedno i
u drugo. Može nas zaposesti kompleks manje vrednosti kada smo upoznati
sa pravim metodom ali osećamo nesigurnost po pitanju naše sposobnosti da
ga primenimo. Ono do čega želimo da dođemo je samopouzdana
skromnost: da imamo vere u svoje sposobnosti i da budemo svesni da
možda nemamo odgovarajuća rešenja, pa čak i da možda nismo usmereni
na pravi problem. To budi dovoljno sumnje da preispitamo staro znanje i
ostavlja dovoljno samopouzdanja da potražimo nove uvide.
 Kada je osnivačica Spendeksa Sara Blejkli došla na ideju o
hulahopkama bez stopala, verovala je u svoju sposobnost da tu ideju
ostvari, ali bila je puna sumnji u vezi sa alatima koje je imala na
raspolaganju. Preko dana je radila kao trgovački putnik za prodaju faks-
aparata, i bila je svesna da ne zna ništa o modi, trgovini, prodaji i
proizvodnji. Kada je dizajnirala prototip, nedelju dana provela je vozeći se
od jedne do druge fabrike čarapa, tražeći pomoć. Kad nije mogla sebi da
priušti usluge advokatske firme da bi podnela zahtev za patent, pročitala je
knjigu o toj temi i sama popunila zahtev. Njene sumnje nisu bile
iscrpljujuće – bila je uverena da može savladati prepreke i iskušenja. Njena
samouverenost nije se odnosila na njeno znanje – već na njenu sposobnost
da uči.
Samopouzdana skromnost može se naučiti. U jednom ogledu
studentima je dato da pročitaju kratak članak o prednostima priznavanja
onoga što ne znamo u poređenju sa samopouzdanošću nedovoljnog i
simuliranog znanja. Nakon toga, šanse da potraže pomoć iz oblasti u kojoj
su slabi, povećale su se sa 65 na 85 procenata. Takođe povećala se
verovatnoća da će se upoznati sa suprotnim političkim stavovima da bi
nešto i iz njih naučili.
 Samopouzdana skromnost ne samo da otvara um za preispitivanja –
povećava kvalitet ponovnog promišljanja. Na fakultetima i višim školama,
studenti koji su spremni da preispitaju svoja uverenja dobijaju više ocene od
kolega. U srednjoj školi, učenike koji priznaju kad nešto ne znaju,
nastavnici ocenjuju kao one koji efikasnije uče, a drugovi smatraju da više
doprinose timu. Na kraju akademske godine, imaju značajno bolje ocene iz
matematike nego njihovi mnogo samouvereniji vršnjaci. Umesto da samo
pretpostavljaju da su savladali gradivo, samotestiraju se i ispituju da bi
proverili koliko su toga dobro razumeli.
Kad odrasli imaju dovoljno samopouzdanja da priznaju da nešto ne
znaju, više pažnje posvećuju proveri kvaliteta dokaza i činjenica i više
vremena provode u čitanju štiva koje protivreči njihovim stavovima. U
rigoroznom istraživanju liderske efikasnosti sprovedenog u Americi i Kini,
najproduktivnije i najinovativnije timove nisu vodili oni koji su samo
samopouzdani ili samo skromni. Najefikasniji su bili oni sa istim rezultatom
u samopouzdanosti i skromnosti. Iako su imali vere u svoje snage, bili su
takođe i te kako svesni svojih slabosti. Znali su da moraju da odrede i
prevaziđu svoja ograničenja ukoliko žele da pomere domete postignuća.
Ako nam je stalo do preciznosti i tačnosti, ne možemo priuštiti sebi da
imamo mrtve uglove i slepe tačke. U sticanju jasne predstave o svom
znanju i sposobnostima, može nam pomoći to što ćemo kao naučnici
sagledati sebe. Jedno od mojih novostečenih uverenja je da smo ponekad, u
određenim situacijama i okolnostima, bolji u razumevanju sebe.
 PREDNOSTI SUMNJE

Samo mesec i po dana pre predsedničkih izbora na Islandu, Hala

Tomasdotir je prema anketama imala jedan posto podrške birača. Da bi se
usredsredili na najperspektivnije kandidate, televizija koja je organizovala
sučeljavanje, najavila je da u debatama neće učestvovati oni sa manje od
2,5 procenata glasova. Na dan debate, Hala je jedva prešla zahtevani
minimum. Narednih meseci njena popularnost munjevito je rasla. Svrstala
se među favorite, u kvartet najboljih.
Nekoliko godina kasnije, kad sam je pozvao da govori na mom
predavanju, Hala je pomenula da je psihološko gorivo koje ju je ponelo do
meteorskog uspona, upravo sindrom prevaranta. Uglavnom se smatra da je
loše kad se osećate kao prevarant, uljez ili varalica – hronično osećanje da
niste vredni može roditi potištenost, jad, krah motivacije, i može nas
sprečavati u ostvarenju ambicija.
S vremena na vreme, međutim, manje osakaćujuće osećanje sumnje
upleše u naš um. Neka istraživanja govore da se više od polovine ljudi koje
poznajete osećalo kao da su prevaranti u nekom trenutku u svojoj karijeri.
Smatra se da je to posebno učestala pojava među ženama i
marginalizovanim društvenim grupama. Začudo, izgleda da je to posebno
naglašeno i kod onih koji mnogo postižu na poslu i u životu.
Predavao sam studentima koji su imali svoje patente pre no što im je
zakonski bilo dozvoljeno da piju i one koji su postali šahovski majstori pre
no što su imali pravo da polažu vozački ispit, ali ti isti pojedinci i dalje se
rvu sa nesigurnostima i dovode u pitanje svoje sposobnosti. Standardno
objašnjenje njihovih postignuća je da su uspeli uprkos sumnjama, ali šta
ako je do uspeha došlo delimično i zahvaljujući tim sumnjama?
Da bi na to pitanje dala odgovor, Basima Tefik – tada na doktorskim
studijama na Vortonu, a sada profesor na Institutu za tehnologiju u
Masačusetsu, jednom od najprestižnijih fakulteta u SAD – regrutovala je
grupu studenata medicine koji su se pripremali da započnu praksu na
klinikama. Navela ih je da više od pola sata razgovaraju sa glumcima
kojima su date instrukcije da glume pacijente sa simptomima različitih
oboljenja. Basima je pratila kako se studenti medicine ponašaju prema
tobože pacijentima – i takođe je beležila da li su dali tačnu dijagnozu.
Nedelju dana ranije studenti su odgovarali na pitanja o tome koliko
često im se javljaju misli karakteristične za sindrom prevaranta kao što su:
Nisam onoliko kvalifikovan koliko drugi misle i Ljudi do kojih mi je stalo,
koji su mi važni, misle da sam sposobniji nego što jesam. Oni koji su se
identifikovali kao prevaranti, nisu bili ništa lošiji u dijagnozi, i bili su
znatno bolji kad je reč o ponašanju prema pacijentima – ocenjeni su kao
saosećajniji, profesionalniji, kao oni koji pokazuju više poštovanja, a bili su
i efikasniji u postavljanju odgovarajućih pitanja i prenošenju informacija. U
drugom istraživanju, Basima je otkrila sličan obrazac u grupi ekonomista
koji rade u sektoru investicija: što su se češće osećali kao prevaranti, više su
bile ocene supervizora o njihovom radu mesec dana kasnije.
 To su nove činjenice, a još imamo mnogo da naučimo o tome kada je
sindrom prevaranta koristan a kada je štetan. I dalje se pitam da li smo
pogrešno ocenili sindrom prevaranta, shvatajući ga isključivo kao
poremećaj.
Kada se javi strah da smo prevaranti, obično se savetuje da ga
ignorišemo – da verujemo sebi uprkos sumnjama. Umesto toga, možda bi
bilo bolje da prigrlimo te strahove, jer nam mogu doneti određene koristi.
Prva korist od sindroma prevaranta je da nas može motivisati da
uložimo više truda. Verovatno nam neće pomoći kada treba da odlučimo da
li da učestvujemo u trci, ali jednom kad krenemo sa startne linije, daje nam
volje da izdržimo sve do kraja da bismo pokazali da smo zaslužili da se
nađemo među finalistima.7 U jednom od mojih istraživanja kol-centara,
vojnih i vladinih timova, i neprofitnih organizacija, otkrio sam da
samopouzdanje može dovesti do samozadovoljstva. Ako nikad ne strepimo
da ćemo izneveriti druge, velika je verovatnoća da će se to zaista desiti.
Kada se osećamo kao prevaranti, mislimo da moramo da se dokažemo.
Prevaranti su možda poslednji koji će uskočiti, ali isto tako možda su
poslednji koji će odustati.
Drugo, misli povezane sa sindromom prevaranta mogu nas motivisati da
radimo pametnije. Kada ne verujemo da ćemo pobediti, nemamo šta da
izgubimo preispitivanjem strategije. Ne zaboravite da potpuni početnici ne
postaju žrtve Daning–Krugerovog efekta. Kada se osećamo kao prevaranti
razmišljamo kao početnici, to nas navodi da dovedemo u pitanje
pretpostavke koje drugi uzimaju zdravo za gotovo.
Treće, sindrom prevaranta može nam pomoći da bolje učimo. Sumnje u
znanje i veštine koje smo stekli, skidaju nas sa pijedestala, ohrabruju nas da
zatražimo uvide od drugih. Kao što su napisali psiholog Elizabet Kramrej
Mankuzo i njene kolege: „Neophodna je skromnost da bi čovek shvatio da
ima šta da nauči.“
Neki dokazi o dinamici tih odnosa dolaze iz istraživanja još jednog
bivšeg studenta sa Vortona, Danijela Tasinga – sada profesora na
Univerzitetu u Bafalu. Danijel je sakupio podatke u bolnici u kojoj se uloga
glavne medicinske sestre rotira po smenama, što znači da se sestre nađu na
rukovodećem položaju čak i kad imaju sumnje u svoje sposobnosti.
Bolničarke koje su oklevale u prihvatanju rukovodećeg položaja pokazale
su se kao bolji rukovodioci, delimično i zato što je postojala veća
verovatnoća da će zatražiti i mišljenje kolega. Nisu se uzdizale, smatrale su
da su im koleginice ravnopravne, i znale su da ono što im nedostaje u
iskustvu i stručnosti mogu nadoknaditi uvažavanjem tuđeg mišljenja. Za to
nema boljeg primera od Hale Tomasdotir.

LIGA IZUZETNE SKROMNOSTI

Kada sam seo da porazgovaram sa Halom, rekla mi je da su je ranije sumnje

oslabljivale. Shvatala ih je kao znak nedostatka sposobnosti neophodnih za
uspeh. Sada je dosegla tačku samopouzdane skromnosti i drugačije tumači
sumnje: sada joj govore da mora poboljšati svoje alate.
Mnoštvo dokaza upućuje nas na zaključak da je samopouzdanje
podjednako često rezultat napretka i njegov uzrok. Ne moramo da čekamo
da nam se podigne samopouzdanje da bismo ostvarili ciljeve. Možemo ga
graditi kroz postizanje ciljeva. „Počela sam sa dobrodošlicom da dočekujem
sindrom prevaranta kao gorivo koje mi daje snage da uradim više, da se
više trudim i da postignem više“, kaže Hala. „Naučila sam da ga koristim
kao svoju prednost. Napredovala sam u razvoju koji dolazi iz sumnji u
sebe.“
Dok su se drugi kandidati zadovoljavali uobičajenom medijskim
strategijama, Halina nesigurnost u pogledu njene uloge i njenih alata
naterala ju je da preispita način na koji se vode političke kampanje. Radila
je više i pametnije. Do kasnih sati, lično je odgovarala na poruke na
društvenim mrežama. Održavala je uživo prenose na Fejsbuku u kojima su
birači mogli da joj postave koje god pitanje žele, i naučila je da koristi
Snepčet da bi se približila mlađim generacijama. Zaključivši da nema šta da
izgubi, krenula je putem kojim drugi predsednički kandidati nisu išli:
umesto da napada protivnike, vodila je pozitivnu kampanju. Već je dovoljno
loše i bez mržnje, sukoba i razdora, mislila je. Delom je zato tako snažno
njen glas odjeknuo među biračima: bili su umorni od optužbi, kleveta, i
oduševljeno su pozdravili kandidata koji se prema protivnicima ponašao sa
poštovanjem.
Nesigurnosti nas navode da postavljamo pitanja i da prihvatamo nove
ideje. Štite nas od Daning–Krugerovog efekta. „Sindrom prevaranta drži me
budnom, ojačava želju da napredujem jer nikad ne mislim da sve znam“,
kaže Hala više u stilu naučnika nego političara. „Možda je sindrom
prevaranta neophodan za promene. Prevaranti retko kad kažu: ’Ovde stvari
radimo ovako.’ I nikad ne kažu: ’Ovo je jedini pravi način.’ Toliko sam
želela da učim i da napredujem da sam svuda tražila savete i svakog pitala
kako da stvari radimo drugačije.“ Iako je sumnjala u svoje alate, imala je
samopouzdanja kad je učenje u pitanju. Shvatila je da je znanje najbolje
potražiti od stručnjaka, a kreativnost i mudrost može doći odasvud.
U finale predsedničkih izbora na Islandu ušli su Hala, Dejvid Odson i
dvojica drugih muškaraca. Tri muška kandidata imala su veću medijsku
podršku od Hale tokom kampanje, više naslovnih strana u novinama i
časopisima. Imali su i veće budžete. Ipak na dan izbora, Hala je iznenadila
sve u zemlji – i sebe – osvojivši više od četvrtine glasova.
Nije postala predsednica; bila je druga sa osvojenih 28% glasova.
Pobednik na tim izborima dobio je podršku 39% birača. Ali Hala je potukla
Dejvida Odsona koji je završio na četvrtom mestu sa manje od 14%. Na
osnovu trendova nije bilo nemoguće zamisliti da bi uz nekoliko nedelja
dužu kampanju možda i pobedila.
Veliki mislioci ne gaje sumnje zato što su prevaranti. Zadržavaju ih jer
znaju da smo svi za pojedine stvari slepi a oni su posvećeni poboljšanju
vida. Ne hvale se onim što znaju; ističu koliko toga ne znaju. Svesni su da
svaki odgovor pokreće novo pitanje, i da se potraga za znanjem nikad ne
završava. Obeležje ljudi koji celog života uče je da mogu naučiti ponešto od
svakoga.
Nadmenost nas ostavlja slepim za slabosti. Skromnost je uveličavajuće
staklo: pomaže nam da jasnije vidimo svoje slabosti. Samopouzdana
skromnost je korektivno sočivo: omogućava nam da slabosti prevaziđemo.
5 Moj omiljeni primer dolazi od Nine Strominger koja se jednom
požalila: „Tata me je jutros pozvao da mi javi da postoji Daning–Krugerov
efekat, ne shvatajući da njegova ćerka sa doktoratom iz psihologije sigurno
nešto zna o tome, i time je dao najčistiji primer tog efekta.“ (Prim. aut.)
4 Reklo bi se da je to dobra vest za zemlje poput Amerike gde je
samoprocena blizu realnosti, ali ne stoji tako u drugim oblastima. U
nedavno sprovedenom istraživanju, od tinejdžera sa engleskog govornog
područja zatraženo je da ocene svoje znanje iz šesnaest različitih oblasti
matematike. Tri od navedenih oblasti bile su izmišljene – deklarativni
razlomci, tačni brojevi, i konjuktivno oduzimanje – čime je omogućeno da
se isprati iskazano znanje o fiktivnim temama. U proseku, najgore su prošli
imućni tinejdžeri iz Severne Amerike, muškog pola. (Prim. aut.)
6 Vodi se rasprava o ulozi problema statističkih merenja Daning–
Krugerovog efekta, ali kontroverze se uglavnom vrte oko pitanja koliko je
taj efekat jak i kada se javlja – a ne da li zaista postoji. Zanimljivo, čak i
kad su ljudi motivisani da donesu precizan sud o svom znanju, oni sa
najmanjim znanjem najviše u tome greše. Nakon testa logičkog
rezonovanja, kad im se ponudi sto dolara da precizno (i prema tome, sa
skromnošću) odrede na koliko pitanja su dali tačan odgovor, i dalje
pokazuju previše samopouzdanja. Na testu sa dvadeset pitanja, misle da u
proseku imaju 1,42 više tačnih odgovora nego što je to zaista slučaj – a oni
sa najgorim rezultatom na testu pokazuju najviše samouverenosti. (Prim.
aut.)
 7 Ta vrsta odgovora varira u zavisnosti od pola. U Basiminim
istraživanjima ekonomista iz sektora investicija, misli povezane sa
sindromom prevaranta pomogle su boljem izvršenju zadataka i muškarcima
i ženama, ali veća je verovatnoća bila da će podstaći timski duh među
muškim ispitanicima. Muškarci su bili navedeni da kompenzuju strah da
neće ispuniti očekivanja time što su dodatnu energiju ulagali u saradnju i
timski rad. Žene su više zavisile od samopouzdanja i bila je veća
verovatnoća da će ih sumnje oslabiti. (Prim. aut.)
Poglavlje 3

Radost grešenja
Zadovoljstvo što ne verujete u sve što pomislite

Imam diplomu sa Harvarda. Kad god pogrešim,

svet ima manje smisla.

– DR FREJŽER KREJN, LIK IZ TV-SERIJE

KOJEG JE TUMAČIO KELSI GRAMER

U jesen 1959. istaknuti psiholog poželeo je dobrodošlicu novim učesnicima

etički sumnjivog istraživanja. Lično je odabrao grupu studenata druge
godine Harvarda za niz eksperimenata koji će trajati do njihovog okončanja
studija. Dobrovoljno su pristali da izdvoje nekoliko sati nedeljno da bi dali
doprinos znanju o tome kako se ličnost razvija i kako mogu biti rešeni
određeni psihološki problemi. Nisu, međutim, imali pojma da su dali potpis
za to da im uverenja budu napadnuta.
Istraživač Henri Mari imao je diplome iz medicine i biohemije. Nakon
što je stekao ugled kao istaknuti psiholog‚ primetio je da njegova struka
malo pažnje posvećuje tome kako se ljudi nose sa teškim interakcijama, pa
je odlučio da ih stvori u svojoj laboratoriji. Dao je studentima mesec dana
da napišu ličnu životnu filozofiju, da navedu osnovne vrednosti i vodeća
načela. Kada su došli da predaju svoj rad, upareni su sa drugim studentom
koji je obavio isti zadatak. Imaće dan-dva da pročitaju filozofiju novog
kolege, a onda će se filmskom kamerom snimati njihova rasprava o tome.
To iskustvo biće mnogo intenzivnije nego što su očekivali.
Mari je ranije, tokom Drugog svetskog rata, napravio model za
utvrđivanje psiholoških karakteristika budućih špijuna. Kao potpukovnik
Mari je pozvan da proceni kandidate za službu u Kancelariji za strateške
poslove, prethodnici CIA. Da bi utvrdio kako će se ponašati pod pritiskom,
poslao bi ih u podrum da budu ispitivani pod jakim svetlom koje im je bilo
upereno u oči. Islednik bi čekao na nedoslednost u izlaganju i odgovorima.
Onda bi skočio i povikao: „Lažovčino! Lažeš!“ Pojedini kandidati bi na licu
mesta odustali; drugi bi zaplakali. Oni koji su izdržali napad, dobili su
posao.
Sad je Mari bio spreman za mnogo sistematičnije istraživanje reakcija
na stres. Pažljivo je odabrao studente da bi došao do uzorka koji uključuje
širok opseg ličnosti i profila duševnog zdravlja. Dao im je šifrovana imena
na osnovu karakternih crta: Burgija, Kvarc, Skakavac, Šarka, Zakoniti –
biće više reči o njemu kasnije.
Kad bi ispitanici došli na raspravu, otkrili bi da je njihov sparing partner
student prava. A pritom nisu znali da je u dosluhu sa istraživačkim timom:
njegov zadatak bio je da osamnaest minuta agresivno napada svetonazore
dobrovoljnih učesnika u eksperimentu. Mari je to nazvao „stresna
interpersonalna rasprava“ i upućivao je studente prava da učesnike
iznerviraju i razljute napadom koji je „silovit, žestok i uvredljiv po ličnost“.
Siroti studenti su se znojili i vikali mučeći se da odbrane svoje ideale.
Bol se nije tu završavao. U nedeljama koje su usledile, studenti su bili
pozvani da se vrate u laboratoriju da prodiskutuju o filmskom snimku tih
interakcija. Gledali su sebe kako sa grimasama izgovaraju nepovezane
rečenice. Sve u svemu, proveli bi osam sati ponovo proživljavajući onih
ponižavajućih osamnaest minuta. Četvrt veka kasnije, kad su se učesnici
osvrnuli na to iskustvo, bilo je jasno da ga mnogi smatraju agonijom.
Burgija je rekao da je osećao „besomučni bes“. Skakavac se sećao svoje
zbunjenosti, ljutnje, jada i neprijatnosti. „Prevarili su me, rekavši da će biti
diskusije, a u stvari, to je bio napad“, napisao je. „Kako su mogli to da mi
urade; zašto, u čemu je bio smisao, šta je bila poenta svega toga?“
Drugi učesnici imali su drastično drugačiji odgovor: bilo im je drago što
su bili naterani da preispitaju svoja uverenja. „Nekima je to iskustvo možda
bilo pomalo neprijatno jer su njihove voljene (a u mom slučaju, najblaže
rečeno, brucoške) filozofije agresivno stavljene na ispit“, sećao se jedan od
učesnika. „Ali nije to bilo iskustvo koje bi čoveka osakatilo na nedelju
dana, a kamoli za ceo život.“ Drugi je opisao ceo niz tih događaja kao
„veoma prijatno iskustvo“. Trećina ih je čak nazvala „zabavnim“.
Još otkako sam prvi put pročitao da je bilo učesnika koji su reagovali
entuzijastično, bio sam fasciniran onim što ih pokreće. Kako su uspeli da
uživaju u tome što si im uverenja raskomadana – i kako mi ostali da
naučimo to od njih.
Pošto su podaci o tom istraživanju i dalje zapečaćeni a velika većina
učesnika nije otkrila svoj identitet, ništa mi drugo nije preostalo do da
pronađem ljude nalik njima. Pronašao sam nobelovca i dvojicu vrhunskih
svetskih prognozera. Ne samo da im ne smeta kad nisu u pravu; čini se da
su time oduševljeni. Mislim da nas mogu naučiti kako da sa više
blagonaklonosti prihvatimo trenutke u kojima otkrivamo da naša uverenja
možda nisu tačna. Cilj nije da više grešimo već da budemo svesni da svi
grešimo češće nego što bismo želeli da priznamo, i da što više poričemo
greške to dublju rupu kopamo sebi.
 DIKTATOR KOJI NADGLEDA VAŠE MISLI

Kada je naš sin imao pet godina mnogo se obradovao što će i njegov ujak
dobiti dete. Moja supruga i ja prognozirali smo muško, a to je očekivao i
naš sin. Nekoliko nedelja kasnije, saznali smo da će ujak dobiti ćerkicu.
Kad smo saopštili našem sinu novosti, rasplakao se. „Zašto plačeš?“, upitao
sam. „Da li zato što nam se nisu ispunile nade da ćeš dobiti brata od ujaka?“
„Ne!“, povikao je, udarajući pesnicom po podu. „Nego zato što smo
pogrešili!“
Objasnio sam mu da nije strašno pogrešiti. To ponekad može biti znak
da smo naučili nešto novo – i da otkriće samo po sebi može biti uživanje.
To poimanje nije mi došlo prirodno. Tokom odrastanja, bio sam rešen
da budem u pravu. U drugom razredu, ispravio bih učitelja kad bi pogrešno
izgovorio neku reč. U razmeni sličica bejzbol igrača navodio bih statistike
utakmica kao dokaz da cenovnik ne vrednuje adekvatno igrače. Moje
prijatelje to je nerviralo i počeli su da me zovu Gospodin Činjenica. To je
otišlo toliko daleko da je jednog dana moj najbolji prijatelj objavio da neće
razgovarati sa mnom dok ne priznam da nisam bio u pravu. Tako je počeo
moj put ka prihvatanju izostanka nepogrešivosti.
U svom sad već klasičnom radu, sociolog Mari Dejvis tvrdi da ideje ne
preživljavaju zato što su istinite – već zato što su interesantne. Ideja je
interesantna kad dovodi u pitanje opšteprihvaćene, uvrežene stavove. Da li
ste znali da je Mesec možda nastao od isparenja kiše magme sa Zemlje? Da
je kljova narvala zapravo zub? Kada nam neka ideja ili pretpostavka nisu
važni, obično je sa radošću preispitujemo. Prirodan sled emocija je
iznenađenje („Stvarno?“) praćeno radoznalošću („I šta se onda desilo?“) i
uzbuđenjem („Je!“). Da citiram Isaka Asimova, velika otkrića ne prati:
„Eureka!“, već: „To je zanimljivo...“
Kad se osnovna, suštinska uverenja dovedu u pitanje imamo tendenciju
da se zatvaramo a ne da se otvaramo. Kao da minijaturni diktator živi u
našoj glavi, i kontroliše tok činjenica u našem umu, kao što Kim Džong Un
kontroliše štampu u Severnoj Koreji. Termin koji se za to koristi u
psihologiji je totalitarni ego, a njegov posao je da nas sačuva od informacija
koje nas mogu ugroziti.
Lako je videti kako diktator u nama postaje koristan kad nam neko
napada karakter ili inteligenciju. Te vrste ličnih suočavanja prete da razbiju
aspekte našeg identiteta koji su nam važni i koje je možda teško promeniti.
Totalitarni ego stupa na scenu kao telohranitelj uma, štiti sliku koju imamo
o sebi, hraneći nas utešnim lažima. Samo ti zavide. Ti stvarno fenomenalno
izgledaš. Na korak si od toga da napišeš bestseler. Kao što je fizičar Ričard
Fejnman šaljivo rekao: „Nemojte se zavaravati – vas je najlakše zavarati.“
Diktator u nama voli da uzme stvar u svoje ruke kad su naši duboko
ukorenjeni stavovi ugroženi. U već pomenutom harvardskom istraživanju
Henrija Marija, učesnik sa najjačim negativnim reakcijama imao je
šifrovano ime Zakoniti. Poreklom iz radničke porodice, napredniji od
vršnjaka, na fakultet se upisao sa šesnaest godina i priključio se istraživanju
sa sedamnaest. Postajao bi nasilan kad bi njegovi pogledi na svet bili
dovedeni u pitanje. A prema jednom od njegovih uverenja tehnologija je
štetna po civilizaciju. Zakoniti je postao profesor i kad je zaokružio svoje
najvažnije delo, bilo je jasno da nije promenio mišljenje. Njegova
zabrinutost u vezi sa tehnologijom samo se pojačala:

Industrijska revolucija i njene posledice predstavljaju katastrofu za

ljudski rod. Znatno su se povećala životna očekivanja kod onih od
nas koji žive u „razvijenim“ zemljama, ali destabilizovano je
društvo, život postao neispunjen, ljudska bića su izložena
poniženjima... kao i fizičkim patnjama... i naneta je velika šteta
prirodi.

Ta vrsta uverenja uobičajen je odgovor na pretnje. Neuronaučnici su

otkrili da ugrožavanje naših najdubljih uverenja može biti okidač, ono što
će pokrenuti amigdalu, primitivni „gušterski mozak“ koji proleće pored
hladne racionalnosti i aktivira uzavreli bori se ili beži odgovor. Ljutnja i
strah se nagonski javljaju: osećamo se kao da nas je neko udario u mozak.
Totalitarni ego priskače u pomoć mentalnim oklopom. Postajemo
propovednici ili tužioci koji se trude da preobrate ili da osude one
neprosvetljene. „Kad nam se predstave tuđi argumenti, u stanju smo da
uočimo nedostatke“, napisala je novinarka Elizabet Kolbert, ali, „slepi smo
za svoje slabosti.“
Smatram da je to čudno jer se ne rađamo sa stavovima. Za razliku od
toga koliko ćemo porasti i koliki nam je kapacitet sirove inteligencije,
imamo punu kontrolu nad tim u šta verujemo. Biramo poglede na svet, i
možemo isto tako odlučiti da ih preispitamo kad god želimo. To bi trebalo
da nam bude poznat zadatak, jer postoji čitav životni vek dokaza da
redovno grešimo. Bio sam siguran da ću završiti prvu verziju ovog
poglavlja do petka. Bio sam siguran da su pahuljice sa slikom tukana na
kutiji Fruit Loops, ali tek sam sad primetio da na kutiji piše Froot Loops.
Siguran sam da sam vratio mleko u frižider sinoć, ali nekim čudom jutros
sam ga našao na stolu.
Diktator u nama uspeva da prevlada, aktivirajući ciklus preterane
samouverenosti. Prvo se naša pogrešna mišljenja štite filter mehurovima,
osećamo ponos kad vidimo samo informacije koje podržavaju naša
uverenja. Potom se uverenja zapečaćuju u eho odaje, u kojima čujemo ljude
koji ih ojačavaju i potvrđuju. Iako ta tvrđava izgleda neosvojivo, postoji
rastuća zajednica stručnjaka rešenih da se u nju probiju.

PITANJA VEZIVANJA

Nedavno sam na jednoj konferenciji održao govor o svojim istraživanjima o

davaocima, primaocima i izbalansiranima. Proučavao sam ko je
produktivniji na poslovima prodaje i inženjeringa: velikodušni, sebični ili
oni koji ne pretežu ni na jednu stranu. Jedan od prisutnih bio je Danijel
Kaneman, psiholog, nobelovac koji je veći deo karijere posvetio greškama
intuicije. Rekao mi je kasnije da je bio iznenađem mojim nalazom da
davaoci imaju veću stopu pogreške od primaoca i izbalansiranih – ali
takođe i veću stopu uspešnosti.
Kako reagujete kad pročitate istraživanje koje vas je iznenadilo? Mnogi
ljudi počeće da se brane, tražiće mane u postavkama istraživanja ili u
statističkim analizama. Danijel je uradio suprotno. Oči su mu zasijale, veliki
osmeh pojavio mu se na licu. „To je bilo divno“, rekao je. „Pogrešio sam.“
Kasnije sam ručao sa njim i zamolio sam ga da prokomentariše svoju
reakciju. Meni je izgledalo kao da se raduje što je pogrešio – oči su mu
svetlucale kao da se zabavlja. Rekao mi je da mu za njegovih osamdeset pet
godina niko nije na to ukazao, ali da zaista uživa kad otkrije da nije bio u
pravu, jer to znači da je sad manje „u krivu“ nego što je bio pre.
Znam to osećanje. Na fakultetu me je društvenim naukama privuklo
upoznavanje sa istraživanjima koja su bila u suprotnosti sa mojim
očekivanjima; nisam mogao da dočekam da ispričam cimerima koliko mi se
promenilo mišljenje o određenim temama. U svom prvom nezavisnom
istraživačkom projektu, ispitao sam sopstvene prognoze, i ispostavilo se za
više od desetak mojih hipoteza da su netačne.8 Bila je to velika lekcija iz
intelektualne skromnosti, ali nisam se osećao poraženo ni razočarano.
Osetio sam odmah navalu uzbuđenja. Otkrivši da sam pogrešio, osećao sam
radost jer je to značilo da sam nešto naučio. Kao što mi je Deni rekao:
„Jedino kad pogrešim siguran sam da sam nešto naučio.“
Deni nije zainteresovan za propovedanje i bavljenje politikom. On je
naučnik posvećen istini. Kada sam ga upitao kako uspeva da ostane u tom
načinu razmišljanja, rekao mi je da ne dozvoljava uverenjima da postanu
deo njegovog identiteta. „Menjam mišljenje brzinom koja izluđuje moje
saradnike“, objasnio je. „Vezujem se za ideje samo provizorno. Nema
bezuslovne ljubavi za njih.“
Vezivanje. To nas sprečava da prepoznamo kad su naša mišljenja
promašaji i da ih preispitamo. Da bismo oslobodili radost grešenja, moramo
se odeliti. Naučio sam da su dve vrste odvajanja posebno korisne: odvajanje
sadašnjosti od prošlosti i odvajanje stavova i mišljenja od identiteta.
Počnimo od odvajanja sadašnjosti od prošlosti. Način da se izmeri
sličnosti osobe kakva ste sada i bivšeg sebe jeste da se zapitate: koji par
krugova najbolje opisuje kako vidite sebe?

Trenutak u kojem razdvajate sebe iz prošlosti od sebe u sadašnjosti

može biti uznemirujući. Čak i pozitivne promene mogu dovesti do
negativnih emocija; evoluiranjem, razvojem identiteta mogu se javiti
osećanja da ste izbačeni iz koloseka i da ste isključeni. Vremenom će se,
međutim, pokazati da je preispitivanje onoga što ste, dobro za mentalno
zdravlje – dokle god možete da iznesete koherentnu, logički povezanu i
razumljivu priču o tome kako ste stigli od prošlog do sadašnjeg sebe. U
jednom istraživanju otkriveno je da ljudi postaju manje depresivni tokom
godine kad se osećaju odvojeno od sebe iz prošlosti. Kada osećate da život
menja pravac, a vi ste u procesu promene onoga što ste, lakše je udaljiti se
od budalastih uverenja kojih ste se držali.
Moje prošlo ja bilo je Gospodin Činjenica – bio sam previše
usredsređen na znanja. Sada sam mnogo zainteresovaniji da otkrijem šta ne
znam. Kao što mi je osnivač Bridžvotera Rej Dalio rekao: „Ako se ne
osvrneš na prošlost i ne pomisliš: ’Koliko sam bio glup’, onda nisi mnogo
naučio.“
Druga vrsta odvajanja je razdvajanje mišljenja od identiteta.
Pretpostavljam da ne biste voleli da vas pregleda doktor sa identitetom
profesionalnog lobotoma, niti biste decu poslali učitelju sa identitetom
kaplara za kažnjavanje, niti biste živeli u gradu u kojem je šefu policije
identitet zaustavi ga i pretresi. Jednom davno, sve te prakse smatrane se
razumnim i efikasnim.
Mnogi od nas navikli su da definišu sebe uverenjima, idejama i
ideologijama. To može postati problem kad nas sprečava da promenimo
mišljenje dok se svet menja a znanja razvijaju. Naše mišljenje može postati
sveto u toj meri da postajemo nasilni na samu pomisao da smo pogrešili, a
totalitarni ego nemo uskače sa kontraargumentima, gazi dokaze i zatvara
vrata učenju.
 Ono što ste trebalo bi da bude pitanje onoga što vrednujete, a ne onoga
u šta verujete. Vrednosti su vaša suštinska životna načela – mogu biti
izuzetnost i velikodušnost, slobodoumlje i ravnopravnost, ili bezbednost i
integritet. Zasnivanje identiteta na tim vrstama principa omogućava vam da
ostanete otvoreni za načine na koje ih možete unaprediti. Želite doktora
kojem je identitet zaštita zdravlja, učitelja kojem je identitet pomaganje
učenicima da uče, i šefa policije kojem je identitet promovisanje
bezbednosti i zastupanje pravde. Kada se definišu kao vrednosti a ne kao
stavovi, imaju fleksibilnost da ažuriraju svoje prakse u svetlu novih dokaza.

JODA-EFEKAT: „MORAŠ ZABORAVITI

ONO ŠTO SI DOSAD NAUČIO.“

U potrazi za ljudima koji se obraduju kad otkriju da su pogrešili, cenjeni

kolega rekao mi je da moram upoznati Žan-Pjera Božoma. Bliži se
pedesetoj godini i iskren je prema svojim greškama; govori istinu čak i kad
to boli. Kad mu je sin bio mali, zajedno su gledali naučno-dokumentarni
film o svemiru, Žan-Pjer je usput pomenuo da će Sunce jednog dana postati
crveni džin i da će progutati Zemlju. Njegovom sinu to nije bilo zabavno.
Kroz suze je povikao: „Ali ja volim ovu planetu!“ Žan-Pjer se osećao tako
grozno da je odlučio da se ugrize za jezik i da ne pominje druge katastrofe
koje bi mogle ranije snaći Zemlju.
Devedesetih godina dvadesetog veka Žan-Pjer je iz hobija beležio
predviđanja koja su stručnjaci iznosili u vestima i kasnije ih poredio sa
sopstvenim prognozama. Na kraju je počeo da se takmiči na turnirima
prognozera – međunarodnim takmičenjima u organizaciji Gud Džadžmenta,
na kojima ljudi pokušavaju da predvide budućnost. To je izazovan zadatak;
postoji stara izreka koja kaže da se ni prošlost ne može predvideti, sudeći
po izjavama istoričara. Pomenuti turniri privlačili su hiljade učesnika širom
sveta koji je trebalo da predvide velike političke, ekonomske i tehnološke
događaje. Pitanja su vremenski ograničena, uz izmerljive, konkretne
rezultate. Da li će aktuelni predsednik Irana ostati na funkciji još šest
meseci? Koji fudbalski klub će osvojiti Kup šampiona? Da li će se u
narednoj godini neki pojedinac ili kompanija naći na optuženičkoj klupi
zbog saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovalo vozilo sa autonomnom
samonavigacijom.
Takmičari ne odgovaraju samo sa „da“ i „ne“; moraju da odrede i kolike
su šanse da se prognozirani događaj desi. To je sistematičan način
ispitivanja da li znaju ono što ne znaju. Nekoliko meseci kasnije dobijaju
rezultate prognoza – poeni im se pišu ne samo za tačne odgovore, već i za
iskazan odgovarajući nivo uverenja. Najbolji prognozeri pokazuju veliku
dozu uverenosti u one svoje prognoze koje su se obistinile i veliku dozu
sumnje u one prognoze koje su se kasnije pokazale kao pogrešne.
Osamnaestog novembra dve hiljade petnaeste Žan-Pjer je prijavio
predviđanje koje je zapanjilo njegove kolege. Dan ranije, nova pitanja
pojavila su se na otvorenom turniru prognozera, između ostalog i ko će u
julu 2016. pobediti na stranačkim izborima republikanaca i postati njihov
kandidat za predsednika Sjedinjenih Američkih Država? Među ponuđenim
odgovorima našli su se Džeb Buš, Ben Karson, Ted Kruz, Karli Florina,
Marko Rubio, Donald Tramp ili niko od navedenih. Osam meseci pre
kongresa stranke, Trampa je većina smatrala šalom. Njegove šanse da
postane kandidat republikanaca bile su svega šest posto prema Nejtu
Silveru, slavnom statističaru koji je stajao iza veb-sajta FiveThirtyEight.
Kada je, međutim, Žan-Pjer zavirio u svoju kristalnu kuglu, zaključio je da
Tramp ima 68% šansi da pobedi na tim stranačkim izborima.
Žan-Pjer nije samo izuzetno dobar u predviđanju događaja u Americi.
Prognozirao je da postoji verovatnoća od pedeset posto da će doći do
Bregzita kad su njegovi takmaci verovali da su male šanse da će proći
referendum o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije. Uspešno je
predvideo da će aktuelni predsednik izgubiti izbore u Senegalu, iako su
šanse da će ponovo biti izabran bile izuzetno visoke a drugi prognozeri su
očekivali sigurnu pobedu. On je, u stvari, označio Trampa kao favorita
mnogo pre no što su ga stručnjaci i analitičari uzeli u razmatranje kao
ozbiljnog kandidata. „Neverovatno je“, napisao je Žan-Pjer još 2015. da mu
tako mnogo prognozera, „i dalje daje male šanse za pobedu.“
Na osnovu njegovih dosadašnjih rezultata, Žan-Pjer bi možda mogao
biti najbolji prognozer izbora. U čemu je njegova prednost: on razmišlja
kao naučnik. Strastveno je nestrastven. U različitim periodima života, Žan-
Pjer je menjao politička i religiozna uverenja.9 Nije po profesiji statističar
već vojni istoričar, što znači da nije upućen u način na koji su se stvari uvek
radile u prognozama. Statističari se vezuju za to kako se sprovode ankete,
sakupljaju podaci. Žan-Pjer je više pažnje posvećivao faktorima koje je
teško izmeriti i lako prevideti. Za Trampa to je uključivalo „Majstorstvo u
manipulisanju medijima; ime koje je prepoznatljivo; i glavno pitanje koje
donosi pobedu (to jest, emigranti i zid na granici sa Meksikom).“
Čak i ako vam prognoza nije hobi, mnogo se može naučiti iz načina na
koji prognozeri poput Žan-Pjera formiraju mišljenja. Moj kolega Fil Tetlok
kaže da je za prognozerske veštine mnogo bitnije kako razmišljamo a ne
koliko znamo. Kada su on i njegovi saradnici proučavali faktore koji
doprinose izuzetnosti u prognoziranju, odlučnost, snaga karaktera, i
ambicioznost nisu se našli na vrhu liste. Kao ni inteligencija koja je zauzela
drugo mesto. Jedan činilac gotovo je utrostručavao prognozerske moći uma.
Najvažniji pojedinačni faktor uspeha prognozera je povezan sa tim
koliko često ažurira svoja uverenja. Najbolji prognozeri prolaze kroz više
ciklusa preispitivanja. Imaju samopouzdane skromnosti da sumnjaju u svoj
sud i radoznalosti da otkriju nove informacije što ih vodi do preispitivanja
predviđanja.
 Ključno pitanje je koliko je preispitivanja neophodno. Iako će to uvek
varirati od osobe do osobe i od situacije do situacije, prosek nam može biti
putokaz. Nakon nekoliko godina učestvovanja na turnirima, takmičar će u
proseku ažurirati svoja predviđanja dvaput po određenom pitanju.
Superprognozeri ažuriraju svoja predviđanja više od četiri puta po
određenom pitanju.
Razmislite samo, to je svima dostupno i izvodljivo. Bolje prosuđivanje
ne zahteva po svaku cenu stotine pa čak ni desetine ažuriranja. Samo malo
više truda u preispitivanju može promeniti situaciju. Vredi, međutim, istaći
koliko je neobičan i nesvakidašnji taj nivo preispitivanja. Ko se od nas
uopšte može setiti kad je poslednji put priznao da nije u pravu i da je u
skladu sa tim promenio mišljenje? Kao što je novinarka Ketrin Šulc
primetila: „Iako je mala količina dokaza dovoljna da izvučemo zaključke,
često su nedovoljni da ih preispitamo.“
U tome su dobri najbolji prognozeri: vole da preispituju svoje stavove.
Vide svoja razmišljanja više kao naslućivanje nego kao istinu – kao
mogućnosti da se zabave a ne kao činjenice koje će prigrliti. Preispituju
ideje pre no što ih prihvate, i spremni su da ih preispituju čak i kad ih
usvoje. Stalno traže nove informacije i bolje dokaze – posebno potiruće
dokaze.
U TV-seriji Sajnfeld, Džordž Konstanca kaže: „Nije laž ako verujete u
nju.“ Mogao bih da dodam i da ne postaje istina samo zato što verujete u
nju. Znak mudrosti je što izbegavate da poverujete u svaku misao koja vam
prođe kroz glavu. Obeležje je emocionalne inteligencije da izbegavate
prihvatanje svakog osećanja koje vam se javi u srcu.
 „A u ovom uglu, i dalje neporažena,
Frenkijeva dugogodišnja uverenja!“

Elis Rozen/The New Yorker Collection/The Cartoon Book

Kjirste Morel jedna je od vodećih svetskih prognozerki. Pametna je,

naravno – doktorirala je mašinstvo na MIT-u – ali njeno akademsko i
profesionalno iskustvo nije baš relevantno za veštine predviđanja onoga što
će se dogoditi u svetu. Bavila se mehanikom veštačkih kukova,
dizajniranjem boljih cipela, i pravljenjem robotizovanih invalidskih kolica.
Kad sam upitao Kjirste zašto je tako dobra u prognoziranju, odgovorila mi
je: „Nemam koristi od toga da dugo grešim. Mnogo je bolje da ranije
promenim mišljenje. Osim toga, prijatan je taj osećaj otkrića, to iznenađenje
– mislim da bi se ljudima svidelo to osećanje, uživali bi.“
Kjirste ne samo da je odgonetnula kako da izbriše bol greške.
Preobratila ga je u izvor zadovoljstva. Stigla je do toga jednom vrstom
klasičnog uslovljanja, kao što je Pavlovljev pas naučio da pusti bale na zvuk
zvonceta. Ako nas to što smo pogrešili redovno vodi do ispravnog
odgovora, onda iskustvo pravljenja grešaka samo po sebi može biti radosno.
To ne znači da ćemo uživati u svakom koraku tog puta. Jedan od
najvećih promašaja Kjirste je prognoza američkih predsedničkih izbora
2016. Kladila se da će Hilari Klinton pobediti Donalda Trampa. Pošto nije
bila Trampov pristalica, mogućnost da pogreši bila je bolna – previše važna
za njen identitet. Znala je da postoje šanse da Tramp postane predsednik
SAD-a, ali nije želela to da prihvati, i nije se mogla naterati da to
prognozira.
To je bila česta greška 2016. Bezbrojni eksperti, ankete, i analitičari
potcenili su Trampa – i Bregzit – jer su bili previše emocionalno investirani
u svoje prvobitne prognoze i identitete. Ako želite da budete bolji
prognozer danas, oslobodite se obavezivanja jučerašnjim stavovima i
mišljenjima. Samo ujutru pucnite prstima i čvrsto odlučite da vas je baš
briga. Nije važno ko je predsednik ni šta se dešava u vašoj zemlji. Svet je
nepravedan a stručnost koju ste decenijama sticali, zastarela je! Prosto ko
pasulj, zar ne? Otprilike lako koliko i da naterate sebe da se odljubite.
Nekako je Žan-Pjer Božom uspeo to da izvede.
Kad je Donald Tramp najavio svoju kandidaturu u proleće 2015. Žan-
Pjer mu je davao samo dva posto šanse za pobedu na stranačkim izborima.
Kako je Tramp počeo da se diže u avgustovskim anketama, Žan-Pjer je
preispitao svoje predviđanje. Odvojio je sadašnje ja od sebe iz prošlosti,
priznao da je prva prognoza imala smisla, uzevši u obzir informacije koje je
tada imao na raspolaganju.
Odvajanje mišljenje od identiteta, pokazalo se kao teži zadatak. Žan-
Pjer nije želeo da Tramp pobedi, pa se lako moglo desiti da upadne u zamku
pristrasnosti poželjnog. Savladao ju je usredsredivši se na drugi cilj. „Nisam
bio toliko vezan za svoju izvornu prognozu“, objasnio je, „zbog želje za
pobedom, želje da budem bolji prognozer.“ Još uvek je imao emotivni ulog
u ishodu, ali imao je još veći ulog u tome da ne pogreši. Njegove vrednosti
stavile su istinu ispred svega drugog: „Ako dokazi ukazuju da većina greši
po određenom pitanju, neću se povinovati stavu većine. Sva svoja mišljenja
smatram privremenim. Kada se činjenice promene, ja promenim mišljenje.“
Istraživanje pokazuje da je u zauzdavanju preterane samouverenosti
dovoljno identifikovati i samo jedan jedini razlog koji govori da možda
nismo u pravu. Žan-Pjer je otišao malo dalje; sastavio je spisak argumenata
koji su analitačari iznosili u prilog tezi da Tramp ne može pobediti i počeo
je da traga za dokazima koji govore da oni (i on) greše. Našao je te dokaze
u anketama: za razliku od često ponavljanih tvrdnji da je Tramp kandidat
stranačke frakcije sa uskim krugom sledbenika, Žan-Pjer je video da je
Tramp popularan među ključnim republikanskim demografskim grupama.
Do sredine septembra, Žan-Pjer je bio usamljen u svojim prognozama, koje
su govorile da postoji više od pedeset posto šanse da Tramp pobedi na
stranačkim izborima. „Prihvatite činjenicu da ćete pogrešiti“, savetuje Žan-
Pjer. „Pokušajte da opovrgnete sebe. Nije strašno pogrešiti, ne treba zbog
toga tugovati. Umesto toga, recite: ’Hej, vidi, otkrio sam nešto novo.’“

GREŠKE PRAVI... NAJVEROVATNIJE

MOJA MALENKOST

Ma koliko da je Žan-Pjer verovao svojim predviđanjima, i dalje mu je bilo

teško da ih se drži u sučeljavanju sa svojim osećanjima. U proleće 2016.
zaključio je da su medijska izveštavanja o imejlovima Hilari Klinton znak
za uzbunu, i nastavio je da predviđa Trampovu pobedu još dva meseca. Kad
je došlo leto, međutim, razmišljanja o pretećoj mogućnosti da Tramp
postane predsednik SAD-a, dovela su do nesanica. Promenio je prognozu, i
dao prednost Klintonovoj.
 Sa ove vremenske distance, Žan-Pjer ne pokušava da opravdava niti da
brani svoje odluke. Otvoreno priznaje da je uprkos iskustvu u prognozama,
napravio početničku grešku, dopustivši da mu pristrasnosti poželjnog utiču
na procenu. Usredsredio se na one činjenice koje su omogućavale da se
predvidi pobeda Klintonove jer je očajnički želeo da Tramp izgubi. „To je
samo bio način da se obračunam sa svojom neprijatnom prognozom“, kaže.
Onda je uradio nešto neočekivano: podsmehnuo se sebi.
Kad smo nesigurni, podsmevamo se drugima. Ako umemo da
prihvatimo svoje greške, ne plašimo se da zbijamo šale na svoj račun.
Smejemo se sebi i to nas podseća da iako svoje odluke shvatamo ozbiljno,
ne moramo sebe preozbiljno da shvatamo. Istraživanje pokazuje da što se
više šalimo na svoj račun, to je veća šansa da smo srećni.10 Umesto da se
kažnjavamo zbog grešaka, možemo prošle zablude pretvoriti u izvor
zabave.
Nećete uvek biti radosni kad pogrešite. Put prihvatanja grešaka pun je
bolnih momenata, a s tim bolje izlazimo na kraj kad se setimo da su
neophodne za napredak. Ali ako ne naučimo da pronađemo povremeno
zadovoljstvo u saznanju da smo pogrešili, biće nam strašno teško da išta
uradimo kako treba.
Uočio sam paradoks kod velikih naučnika i superprognozera: oni umeju
da prihvate greške zato što ih se užasavaju. Zagledani su u vremenski
horizont, to ih razlikuje od drugih. Odlučni su da na duže staze budu u
pravu, i znaju da to znači da moraju da budu spremni na posrtanje, vraćanje,
promenu pravca. Više vole surovu istinu ogledala nego naočare koje svet
boje u ružičasto. Strah od toga da će promašiti metu sledeće godine snažan
je motivator da kristalno jasno sagledaju prošlogodišnje greške. „Ljudi koji
manje greše, mnogo slušaju, i često menjaju mišljenje“, kaže Džef Bezos.
„Ako ne menjaš mišljenje redovno, mnogo ćeš grešiti.“
Žan-Pjer Božom ima omiljeni trik kojim hvata sebe u greškama. Kad
dođe do prognoze, sastavi i listu uslova u kojima bi prognoza trebalo da se
pokaže kao tačna – kao i uslova pod kojima će promeniti mišljenje.
Objašnjava da tako ostaje objektivan i da ga to sprečava da se vezuje za
netačna predviđanja i loše prognoze.
Ono što prognozeri rade na turnirima dobro je raditi u životu. Kada
formirate mišljenje, zapitajte se šta bi trebalo da se dogodi da bi se ono
pokazalo kao netačno. Potom pratite šta se dešava da biste mogli da vidite u
kojim slučajevima ste bili u pravu a u kojima niste, pratite kako se vaše
mišljenje menja, kako evoluira. „Počeo sam da se bavim prognoziranjem jer
sam hteo da se dokazujem“, kaže Žan-Pjer. „Sada želim da napredujem, da
budem bolji – da vidim koliko dobar mogu da budem.“
Jedno je priznati sebi da smo pogrešili. Sasvim druga stvar je priznati to
drugim ljudima. Čak i ako uspemo da zbacimo diktatora u nama, izlažemo
se riziku da se suočimo sa podsmehom. U nekim slučajevima plašimo se da
će nam se urušiti reputacija ako drugi saznaju da smo pogrešili. Kako se
ljudi koji prihvataju svoje greške nose sa tim?
Ranih devedesetih godina prošlog veka, britanski fizičar Endru Lajn
objavio je veliko otkriće u najprestižnijem svetskom naučnom časopisu.
Predstavio je prve dokaze da planeta može kružiti oko neutronske zvezde –
zvezde koja je eksplodirala u supernovu. Nekoliko meseci kasnije, dok se
spremao za prezentaciju na kongresu astronoma, primetio je da nije
proračune prilagodio činjenici da se Zemlja kreće eliptičnom a ne kružnom
putanjom. Osramoćujuće i strašno je pogrešio. Planeta koju je otkrio nije
postojala.
Pred stotinama kolega, Endru je izašao na scenu i priznao grešku. Kad
je završio ispovest, dvorana je eksplodirala od ovacija. Jedan astrofizičar
kazao je: „To je najčasnija stvar koju sam u životu video.“
Ono što se desilo Endru Lajnu ne predstavlja izolovan slučaj. Psiholozi
su otkrili da ne izgledamo manje kompetentno kad priznamo grešku.
Dajemo primer poštenja i spremnosti da učimo. Iako naučnici veruju da će
naštetiti njihovoj reputaciji ako priznaju da nisu uspeli da ponove rezultate
istraživanja, tačno je ono sasvim suprotno: mnogo povoljnije će suditi o
njima ako priznaju grešku i iznesu nove podatke umesto da ih poriču. Na
kraju krajeva, nije bitno „ko je kriv što se nešto pokvarilo ako je tvoja
dužnost da to popraviš“, kazao je glumac Vil Smit. „Preuzimanjem
odgovornosti ponovo preuzimate svoje moći.“

Kad otkrijemo da smo pogrešili, standardna odbrana je: „Imam prava na

svoje mišljenje.“ Voleo bih da to malo modifikujem: da, imamo prava da
mislimo šta hoćemo. Ako, međutim, odlučimo da to naglas iskažemo,
smatram da je naša odgovornost da mišljenja zasnujemo na logici i
činjenicama, da podelimo argumente sa drugima, i da promenimo mišljenje
kad se pojave jači dokazi.
Ta filozofija vraća nas na Harvard do studenata kojima su pogledi na
svet onako žestoko napadani u istraživanju Henrija Marija. Ako treba da
pogađam, rekao bih da su studenti koji su uživali u tom iskustvu imali način
razmišljanja sličan velikim naučnicima i superprognozerima. Videli su
iskušavanje svojih stavova kao uzbudljivu priliku za napredak i razvoj.
Studenti kojima je to iskustvo bilo stresno, nisu znali kako da razdvoje
stvari. Njihovo mišljenje predstavljalo je njihov identitet. Napad na njihove
poglede na svet bio je pretnja za njihov doživljaj sebe. Diktator u njima
pojurio je da ih zaštiti.
Pogledajmo primer studenta sa šifrovanim imenom Zakoniti. Osećao je
da je emocionalno oštećen istraživanjem. „Protivnik u debati podvrgao nas
je raznim uvredama“, osvrnuo se na svoje iskustvo Zakoniti deceniju
kasnije. „Bilo je to veoma neprijatno iskustvo.“
Danas Zakoniti ima drugo šifrovano ime, ono koje je poznato većini
Amerikanaca. Poznat je kao Unabomber.
Ted Kačinjski, profesor matematike, postao je anarhista i terorista.
Poštom je poslao bombe koje su ubile troje ljudi i ranile još dvadeset troje.
Osamnaest godina duga istraga FBI-a završila se njegovim hapšenjem.
Nakon što su Njujork tajms i Vašington post objavili manifest Unabombera,
njegov brat prepoznao je Tedov prozni stil. Kačinjski je osuđen na doživotni
zatvor bez mogućnosti puštanja na uslovnu slobodu.
Odlomak koji sam ranije citirao, deo je Tedovog manifesta. Ukoliko
biste pročitali ceo taj dokument, najverovatnije bi vas uznemirili njegov
sadržaj, struktura i nepopustljivost uverenja. Kačinjski ne pokazuje nimalo
uvažavanja za poglede drugačije od njegovog, nema ni nagoveštaja da
možda greši. Pogledajte samo uvod:

Industrijska revolucija i njene posledice predstavljaju katastrofu za

ljudski rod... Destabilizovale su društvo, život učinile
neispunjenim... Kontinuirani razvoj tehnologije pogoršaće situaciju.
Sigurno će podvrgnuti ljude većim poniženjima i naneti veću štetu
prirodi... Ako ovaj sistem ostane, posledice će biti neizbežne. Nema
načina da se sistem promeni ili prilagodi...

Slučaj Kačinjskog ostavlja otvorena mnoga pitanja o njegovom

duševnom zdravlju. A ipak, ne mogu a da se ne zapitam: Da je naučio da
preispituje svoje stavove, da li bi i dalje bio u stanju da nađe opravdanja za
nasilje kojem se okrenuo? Da je razvio kapacitet da otkrije da je pogrešio,
da li bi svejedno posegao za nečim pogrešnim?
Svaki put kad se sretnemo sa novom informacijom, imamo mogućnost
izbora. Možemo vezati stavove za svoj identitet i zastupati ih tvrdoglavo
propovedajući i opužujući. A možemo postupiti i kao naučnici, i definisati
sebe kao jednog od ljudi posvećenih potrazi za istinom – čak i ako time
dokazujemo da su nam stavovi bili pogrešni.
8 Ispitivao sam faktore koji objašnjavaju zašto su neki od pisaca i
urednika bolji od drugih u firmi koja se bavila izdavanjem turističkih vodiča
za koju sam i ja radio. Učinak im nije bio povezan sa osećanjem
autonomije, stepenom kontrole, samopouzdanja, izazova, veza, saradnje,
konflikata, podrške, ocene sopstvenih vrednosti, stresa, povratnih
informacija, jasnih uloga i uživanja u poslu. Najbolji učinak imali su oni
koji su posao započinjali uverenjem da će njihov rad pozitivno uticati na
druge. To me je navelo da prognoziram da će davaoci biti uspešniji od
primalaca, jer će imati dodatnu energiju koja dolazi otuda što njihovi
postupci pozitivno utiču na život drugih. Krenuo sam da ispitam tu hipotezu
brojnim istraživanjima, ali onda sam naišao na druge studije u kojima se
velikodušnima predviđala manja produktivnost i veći stepen zasićenja
poslom. Umesto da pokušavam da dokazujem da autori tih istraživanja
greše, shvatio sam da sam ja pogrešio – moje shvatanje bilo je nepotpuno.
Dao sam sebi zadatak da istražim kada su davaoci uspešni a kada nisu, i
tako je nastala moja prva knjiga, Give and Take. (Prim. aut.)
9 Moguće je promeniti i duboko ukorenjena uverenja a zadržati sistem
vrednosti. Psiholozi su nedavno uporedili ljude koji su se odrekli svoje vere
sa onima koji nisu trenutno bili religiozni i sa onima koji nikad nisu bili
religiozni. Od Hong Konga, Holandije, preko Novog Zelanda i Sjedinjenih
Američkih Država pronašli su efekte religioznih ostataka: pokazalo se da je,
u poređenju sa onima koji nikad nisu bili religiozni, veća verovatnoća da će
ljudi koji su prestali da se identifikuju sa određenom religijom i dalje
nastaviti da se bave dobrovoljnim radom i davati novac u dobrotvorne
svrhe. (Prim. aut.)
10 Ako odlučite da se naglas našalite na svoj račun, dokazi govore da će
reakcija sagovornika zavisiti od toga kojeg ste pola. Kada muškarci zbijaju
samokritičke šale, vide ih kao sposobnije lidere, ali kad žene to rade,
smatraju ih manje sposobnim. Izgleda da mnogi nisu dobili memorandum u
kojem stoji da to nije odraz nesposobnosti i nepodesnosti već je znak
samopouzdane skromnosti i duhovitosti. (Prim. aut.)
Poglavlje 4

Klub dobre svađe

Psihologija konstruktivnih konflikata

Rasprave su izuzetno vulgarne, jer se svi u

dobrom društvu drže tačno istih stavova.

– OSKAR VAJLD

Kao dva najmlađa dečaka u velikoj porodici, biskupovi sinovi sve su radili
zajedno. Pokrenuli su novine i napravili presu za štampu. Otvorili su
prodavnicu bicikala i potom počeli zajedno da ih proizvode. I nakon godina
mučenja sa naizgled nerešivim problemom, napravili su prvi avion u
istoriji.
Vilbur i Orvil Rajt zarazili su se letenjem kad je njihov otac doneo kući
helikopter igračku. Kad su je slomili, napravili su novu. Kako su
napredovali od zajedničke igre preko zajedničkog rada do realizacije prvog
leta avionom, nije bilo ni traga rivaliteta među njima. Vilbur je čak rekao da
„misle zajedno“. Iako je Vilbur lansirao projekat, braća su jednako delila
zasluge za svoje dostignuće. Kad je došlo vreme da se odluči ko će biti pilot
na istorijskom letu u Kiti Hoku, bacali su novčić.
Novi načini razmišljanja često niču iz starih veza. Bliskost smisla za
humor Tini Fej i Ejmi Foler javila se još kad su imale dvadeset godina, u
improvizacijama na časovima glume. Bitlsima se bliskost muzičkih
interesovanja javila još ranije, dok su bili u srednjoj školi. Svega nekoliko
minuta nakon što ih je zajednički prijatelj upoznao, Pol Makartni učio je
Džona Lenona kako se štimuje gitara. Ben & Džeri Ajskrim izrastao je iz
prijateljstva njegova dva osnivača koje je počelo u sedmom razredu na času
fizičkog. Izgleda da je potrebno da budemo usklađeni i harmonični da bi
došlo do napretka. Ali istina je, kao i sve istine, malo složenija.
 Jedan od vodeći svetskih stručnjaka za konflikte je organizacioni
psiholog iz Australije Karen „Eti“ Džen. Kad pomislite na sukob, verovatno
zamišljate ono što Eti zove konflikt odnosa – lične, emocionalne sukobe
koji su puni ne samo trvenja već i animoziteta. Mrzim te iz dna duše.
Služiću se prostim rečima da bi mogao da me razumeš, majmune. Vadiš
zubima jabuke iz WC-šolje... i uživaš u tome.
Ali Eti je identifikovala još jednu vrstu – konflikt zadatka, sukobe u
vezi sa idejama i stavovima. Do konflikta zadatka dolazi kad raspravljamo
koga ćemo zaposliti, u koji ćemo restoran otići na večeru, i da li detetu da
damo ime Gertruda ili Kvazar. Postavlja se pitanje imaju li ta dva tipa
konflikta različite posledice.
Pre nekoliko godina ispitivao sam konflikte u stotinama novih timova u
Silikonskoj dolini u više navrata tokom prvih šest meseci njihovog
zajedničkog rada. Čak i kad su se timovi stalno svađali i kad se ni u čemu
drugom nisu slagali, složili bi se u vezi toga u kakvoj su vrsti konflikta. Po
završetku njihovih projekata, zatražio sam od njihovih šefova da ocene
efikasnost datih timova.
Timovi koji su se slabo pokazali, počeli bi sa više konflikta odnosa nego
konflikta zadatka. Rano bi počele lične svađe i bili bi toliko zauzeti
nesimpatijama, da im nije bilo prijatno da ulaze u konstruktivna međusobna
preispitivanja. Meseci su bili potrebni mnogim timovima da dođu do pravog
pomaka u odnosima, a kad bi napokon uspeli da raspravljaju o ključnim
odlukama, obično bi bilo prekasno da ih promene.
 A šta se dešavalo u grupama sa velikim učinkom. Kao što možda
očekujete, u početku su imali manje konflikta odnosa i tako je ostalo sve
vreme tokom zajedničkog rada. To ih nije sprečavalo da imaju konflikte
zadatka: nisu oklevali u iznošenju različitih stavova. Kada bi usaglasili neke
razlike u mišljenjima, bili su u stanju da se slože po pitanju toga u kojem će
pravcu ići i da nastave s poslom dok ne dođu do novog problema koji je
potrebno raspraviti.
 Sve u svemu, više od sto istraživanja bavilo se tipovima konflikata u
preko osam hiljada timova. Metaanalize tih istraživanja pokazale su da je,
generalno uzevši, konflikt odnosa loš za učinak, a konflikti zadatka mogu
biti korisni: povezuju se sa većom kreativnošću i pametnijim odlukama. Na
primer, postoje dokazi da umerena količina konflikta zadatka u ranoj fazi
rada generiše više originalnih ideja u tehnološkim kompanijama u Kini, više
inovativnosti u holandskim službama isporuke, i donošenje boljih odluka u
američkim bolnicama. Kao što je jedan istraživački tim zaključio:
„Odsustvo konflikata nije harmonija već apatija.“
Konflikt odnosa je delom destruktivan zato što je prepreka
preispitivanju. Kada sukob postane ličan i emocijama obojen, postajemo
propovednici svoje ispravnosti i svojih stavova, pakosni tužioci i progonioci
suprotne strane, i kratkovidi političari skloni jednoumlju koji odbacuju
opcije koje nisu došle iz njihovih redova. Konflikti zadatka mogu da budu
konstruktivni kad donose raznovrsnost misli, sprečavaju nas da budemo
uhvaćeni u zamku ciklusa preterane samouverenosti. Pomažu nam da
ostanemo skromni, da sumnjamo, i da budemo radoznali za ono što smo
možda prevideli. Navode nas da još promislimo, mogu nas približiti istini,
ne oštećujući odnose.
Iako se produktivna neslaganja mogu svrstati u veoma važne životne
veštine, retko kad ih u potpunosti razvijemo. Problem se rano javlja:
neslaganja roditelja iza zatvorenih vrata, strepnja da će konflikt uznemiriti
decu ili nekako naštetiti njihovoj ličnosti. Ipak istraživanja pokazuju da to
koliko često se roditelji raspravljaju nema nikakvog uticaja na detetov
razvoj po pitanju obrazovanja, društvenosti i emocija. Važno je sa koliko se
poštovanja roditelji raspravljaju a ne koliko često. Deca čiji se roditelji
konstruktivno raspravljaju osećaju se emocionalno bezbednije u osnovnoj
školi i tokom narednih godina iskazuju više saosećanja i spremnosti da
pomognu drugovima iz razreda.
Sposobnost da se pristojno svađamo ne samo da nas čini
civilizovanijim; takođe nam razvija kreativne moći. U jednom klasičnom
istraživanju rezultati su pokazali da je veća verovatnoća da će
visokokreativni arhitekti za razliku od njihovih podjednako tehnički
kompetentnih ali manje originalnih kolega, poticati iz porodica u kojima je
bilo više trvenja. Obično rastu u domaćinstvima koja su „napeta ali
bezbedna“. I kako je psiholog Robert Albert primetio: „Buduća kreativna
osoba dolazi iz porodice koja je sve samo ne harmonična.“ U kojoj roditelji
nisu fizički i verbalno nasilni, ali ne ustručavaju se od konflikta. Umesto da
govore deci da ne žele da ih čuju, ohrabruju ih da brane svoje stavove. Deca
nauče da iznose kritiku – ali i da je prime. Upravo to je bio slučaj sa
Vilburom i Orvilom Rajtom.
Kada su braća Rajt rekla da misle zajedno, ono što su u stvari hteli da
kažu jeste da su se svađali. Raspravljanje je bilo uobičajeno u njihovoj
porodici. Iako im je otac bio biskup, imao je i ateističke knjige u biblioteci
– i ohrabrivao je decu da čitaju i da debatuju. Razvili su smelost da se bore
za svoje ideje i fleksibilnost da izgube raspravu ne gubeći rešenost. Kada bi
rešavali problem, rasprave su im trajale ne samo satima već nedeljama i
mesecima. Nisu imali te maratone svađa zato što su bili ljuti, gnevni i
ogorčeni već zato što su učili iz tog iskustva. „Volim da se prepirem sa
Orvom“, govorio je Vilbur. Kao što ćete videti, upravo je jedna njihova
žestoka i duga rasprava dovela do toga da preispitaju pretpostavke koje su
sprečavale ljude da jezde nebom.
 NEPRILIKE ONIH KOJE VOLE
DA UDOVOLJE LJUDIMA

Otkad znam za sebe, bio sam rešen da sačuvam mir. Možda zato što me je
grupa prijatelja ostavila u osnovnoj školi. Možda je u pitanju genetika. A
možda i to što su mi se roditelji razveli. Šta god da je u pitanju, postoji
naziv u psihologiji za moju aflikaciju – saradljivost – i jedna je od pet
glavnih osobina ličnosti (u koje spadaju otvorenost za iskustva, savesnost,
ekstraverzija, saradljivost, neuroticizam ili emocionalna stabilnost), i to važi
za ljude širom sveta. Saradljivi ljudi imaju tendenciju da budu fini.
Prijateljski nastrojeni. Pristojni. Da budu Kanađani.11
Moj prvi impuls nalaže da izbegavam čak i najtrivijalnije konflikte. Kad
se vozim uberom a klima-uređaj u kolima nepodnošljivo jako radi, ne mogu
da se nateram da zamolim vozača da ga isključi – samo sedim, drhtim u
tišini dok zubi ne počnu da mi cvokoću. Kad me neko nagazi, izvinim se što
mu se moja noga našla na putu. Kada studenti daju pismene ocene
predavanja, najčešće se žale da sam previše „popustljiv prema glupim
komentarima“.
 Nesaradljivi ljudi imaju tendenciju da budu kritičniji, skeptičniji i
provokativniji – i u poređenju sa svojim vršnjacima veća je verovatnoća da
će postati inženjeri i advokati. Ne samo da im konflikti ne smetaju, daju im
dodatnu energiju. Ako ste veoma nesaradljivi, možda će vam više prijati
dobra rasprava nego prijateljski razgovor. Tu osobinu obično prati loša
reputacija: za nesaradljive ljude važi stereotip da su mrzovoljni,
džangrizavi, da prigovaraju svakoj ideji, i da su ludaci koji isisaju radost iz
svakog susreta. Međutim, kada sam sproveo istraživanje u Piksaru, došao
sam do dramatično drugačijeg stava.
Dve hiljadite godine Piksar je bio u punom zamahu. Njegovi timovi su
računarima doneli revoluciju u animaciji u svom prvom blokbasteru, Priči o
igračkama (engl. Toy Story) a upravo su završili i još dva hit-filma. Ipak
osnivači kompanije nisu počivali na lovorikama. Angažovali su režisera
Breda Birda koji nije dotad bio deo njihovog tima da malo prodrma stvari.
Birdov debitantski film, koji je naišao na dobar prijem kod filmskih
kritičara, loše je prošao na blagajnama bioskopa, pa je Bred bio više nego
željan da uradi nešto veliko i hrabro. Kad im je izneo ideju za novi film,
tehničko vođstvo Piksara reklo je da ga je nemoguće realizovati; trebalo bi
im za to deset godina i pola milijarde dolara.
Bred nije bio spreman da odustane. Potražio je one najneprilagođenije u
Piksaru za svoj projekat – nesaradljive, nezadovoljne. Crne ovce, kako su
ih neki zvali. Pirate po rečima drugih. Kad ih je Bred okupio, rekao im je da
niko ne veruje da mogu realizovati taj projekat. Samo četiri godine kasnije,
ne samo da je njegov tim uspeo da pošalje u bioskope Piksarov tehnički
najsloženiji film; nego su uspeli i da znatno smanje produkcijske troškove.
Neviđeni (engl. The Incredibles) su zaradili šeststo trideset jedan milion
dolara i dobili Oskara za najbolji dugometražni animirani film.
Pogledajte šta je Bred uradio. Nije svoj tim napunio saradljivim
ljudima. Oni su sjajni kao mreža podrške: ohrabruju nas i navijaju za nas.
Preispitivanje i promišljanje zasniva se na drugoj vrsti mreže: na izazovima,
na ljudima od kojih očekujemo da upere prstom u mrtve uglove i slepe
tačke, i da nam pomognu da prevaziđemo slabosti. Njihova uloga je da
aktiviraju ciklus preispitivanja, terajući nas da budemo skromni po pitanju
svoje stručnosti, da iskazujemo sumnje u vezi sa svojim znanjem, i da sa
zanimanjem i radoznalošću tražimo nova rešenja.
 Idealni član takve mreže je nesaradljiv jer neustrašivo preispituje način
na koji su se stvari dotad radile i smatra da je naša odgovornost da o tome
još jednom razmislimo. Dokazano je da takvi ljudi češće uzimaju reč –
posebno kad šefovi i vođe timova nisu spremni da razmotre i da prihvate
nove predloge i ideje – i da više ulaze u konflikte zadatka. Oni su kao lekari
iz TV-serije Haus i kao Meril Strip u filmu Đavo nosi pradu (engl. The
Devil Wears Prada). Daju kritička mišljenja koja možda ne želimo ali bi
trebalo da čujemo.
Nije uvek lako upregnuti nesaradljive ljude. Pomaže ako su ispunjeni
određeni uslovi. Istraživanja na bušotinama nafte i u tehnološkim
kompanijama kažu da nezadovoljstvo podstiče kreativnost samo kad su
ljudi posvećeni poslu i kad imaju podršku. A oni društveno neprilagođeni
doneće nove vrednosti kada osećaju dublju i jaču povezanost sa
kolegama.12
I pre Bredovog dolaska, Piksar je imao praksu da ohrabruje talentovane
ljude da pomeraju granice. Ali u prethodnim filmovima tog studija glavne
zvezde bile su igračke, bube i čudovišta, što je podrazumevalo relativno
laku animaciju. Pošto je realizacija filma sa realističnim čovekolikim
superherojima premašivala mogućnosti kompjuterske animacije tog
vremena, tehnički timovi ustuknuli su pred Bredovom vizijom Neviđenih.
Tada je stvorio svoju mrežu nesaradljivih. Angažovao je bandu pirata da
zapodene konflikte zadatka i preispita proces.
Bred je okupio pirate u Piksarovoj bioskopskoj sali i rekao im da za
razliku od gomile birokrata i uštogljenih šefova, on veruje u njih. Nakon što
ih je povezao, sklonio im se s puta da mogu slobodno da razvijaju nove
ideje. „Želeo sam ljude koji su nezadovoljni zato što znaju za bolji način na
koji stvari mogu da se rade a nemaju prilike da to pokažu“, rekao mi je
Bred. „Trkačka kola kojima su se točkovi vrte u mestu u garaži umesto na
pisti. Otvoriš vrata garaže, i čoveče, ti ljudi odvešće te negde.“ Pirati su
ispunili očekivanja, pronašli su ekonomičnije alternative za skupe tehnike i
zaobilazna rešenja za teške probleme. Kad je došlo vreme da se pristupi
animaciji porodice superheroja, nisu se mučili sa delikatnim konturama
isprepletanih mišića. Shvatili su da umesto toga jednostavni ovalni oblici
poređani jedni uz druge mogu postati gradivni blokovi složenih mišića.
 Kada sam upitao Breda kako je prepoznao vrednost pirata, kazao mi je
da je i on jedan od njih. Kad je jednom prilikom otišao kod druga iz škole
na večeru, bio je zapanjen učtivim pitanjima koje su mu prijateljevi roditelji
postavljali u vezi sa školom. Večere porodice Bird više su ličile na borbu za
hranu, tokom koje su se svi raspravljali i otvoreno iznosili svoja mišljenja.
Te svađe su bile zabavne i Bred je taj mentalitet preneo u radnu atmosferu
na svom prvom poslu iz snova u kompaniji Dizni. Od prvog dana Diznijevi
majstori učili su ga da mu kvalitet bude na prvom mestu, i bio je isfrustriran
kad se njihove zamene – oni koji su sada bili šefovi novoj generaciji u
studiju – nisu pridržavale tih standarda. Svega nekoliko meseci nakon što je
započeo svoju animatorsku karijeru u Dizniju, Bred je kritikovao šefove što
se prihvataju dosadnih projekata i što su im rezultati nedovoljno kvalitetni.
Rekli su mu da ćuti i da radi svoj posao. Kad je odbio, otpustili su ga.
Mnogo puta video sam kako se vođe timova ograđuju i štite od
konflikta zadatka. Nakon što steknu moć, isključe one koji talasaju i slušaju
ulizice. Postaju političari, okružuju se onima koji samo potvrdno klimaju
glavom. Podložniji su zavođenju udvorica. Istraživanja otkrivaju da u
kompanijama sa slabim učinkom predsednici upravnih odbora koji se
prepuštaju laskanju i konformizmu, postaju preterano samouvereni. Drže se
postojećih strateških planova umesto da promene kurs – što ih vodi ka
neuspehu.
Više učimo od onih ljudi koji dovode u pitanje naš misaoni proces nego
od onih koji daju potvrde našim zaključcima. Jake vođe angažuju i svoje
kritičare i postaju jači. Slabe vođe ućutkuju kritičare i postaju slabiji. Ta
vrsta reakcije nije ograničena samo na ljude na vlasti. Iako se možda u
načelu slažemo sa tim, u praksi često propuštamo vrednosti koje donose
kritičke mreže.
Kada su učesnike u jednom eksperimentu partneri kritikovali umesto da
ih hvale, postojala je četiri puta veća verovatnoća da će tražiti da im se
partner promeni. Širom čitavog niza različitih vrsta radnih mesta,
zaposlenima koji naiđu na oštru kritiku kolega, odbrambeni odgovor je da
izbegavaju te saradnike ili da ih potpuno isključe iz svoje mreže ili tima – i
učinak bi zbog toga bio manji naredne godine.
Neke organizacije suprotstavljaju se tim tendencijama izgrađivanjem
kritičkog duha u timovima. S vremena na vreme Pentagon i Bela kuća
koriste ono što su prigodno nazvali „smrt sastanci“ da zapodenu konflikte
zadatka, pozivajući komisije da oštrim stavovima obore planove i
kandidate. U Iksu, Guglovoj „fabrici budućnosti“ postoji tim za brzu
reevaluaciju koji je zadužen za procese preispitivanja: članovi izvršavaju
nezavisno zadatke a prolaze samo oni koji su odvažni i izvodljivi. U nauci,
kritički timovi su kamen-temeljac procesa preispitivanja. Članke prilažemo
anonimno, a ocenu daju nezavisni stručnjaci. Nikad neću zaboraviti pismo
kojim me odbijaju i istovremeno ohrabruju da pročitam neki od radova
Adama Granta. Pa, dečkonjo, ja sam Adam Grant.
Kad pišem knjigu, volim da angažujem sopstvenu kritičku mrežu.
Regrutujem grupu najpromišljenijih kritičara i zamolim ih da svako
poglavlje pokidaju i rastave, odnosno da ga do detalja nepristrasno
analiziraju. Naučio sam da je važno, kad je reč o kritičarima, uzeti u obzir
njihov sistem vrednosti zajedno sa ličnošću – tražim nesaradljive ljude koji
su davaoci a ne primaoci. Nesaradljivi davaoci su obično najbolji kritičari:
namera im je da poboljšaju rad, a ne da nahrane ego. Ne kritikuju zato što
su nesigurni: dovode u pitanje zato što im je stalo. Poslužuju iskrenu ljubav
bez ulepšavanja.13
Ernest Hemingvej jednom je rekao: „Najvažniji dar koji dobar pisac ima
je ugrađeni, otporan na udarce, detektor laži i foliranja.“ Moja kritička
mreža je moj detektor laži. Gledam na nju kao na klub za dobru svađu. A
prvo pravilo je: izbegavanje rasprava je nepristojno i spada u ružne manire.
Nemost je nepoštovanje vrednosti vaših stavova i pogleda na svet,
sposobnosti i umeća da se civilizovano ne slažemo.
Bred Bird se drži tog pravila. Vodio je legendarne rasprave sa svojim
dugogodišnjim producentom Džonom Vokerom. Dok je radio na
Neviđenima, raspravljali su o svakom detalju likova – od toga gde treba da
bude linija zalizaka superherojevog oca do toga da li kosa njegove ćerke
tinejdžerke treba da bude duga i da slobodno pada. Na jednom mestu u
filmu Bred je hteo da se beba transformiše u tečnu, lepljivu masu i da
poprimi želatinski oblik, ali je Džon tu povukao crtu. Bilo bi previše teško
to predstaviti animacijom, a dobrano su kasnili sa realizacijom. „Samo
pokušavam da te poteram ka završetku“, rekao je Džon, smejući se. „Da
pređemo već jednom tu liniju cilja.“ Tresnuvši pesnicom, Bred je uzvratio:
„A i ja pre svega želim da pređem liniju, da pomaknemo granice.“
Na kraju je Džon odgovorio Breda, i žele je izbačen. „Volim da radim sa
Džonom, jer će mi loše vesti reći otvoreno, pravo u oči“, kaže Bred. „Dobro
je što se ne slažemo. Dobro je što se svađamo. To naše filmove ojačava.“
Te svađe pomogle su Bredu da dobije dva Oskara – i stekao je
sposobnost da više uči i da bude bolji lider. Što se Džona tiče, nije
bespogovorno odbio da animira žele-bebu. Samo je rekao Bredu da će na to
još malo morati da sačeka. Naravno, kad su spremali za bioskope nastavak
Neviđenih četrnaest godina kasnije, beba se nakon rvanja sa rakunom
pretvorila u žele. Nikad nisam video da su se moja deca toliko smejala.

NEMOJTE SE SLAGATI DA SE NE SLAŽETE

Ućutkivanje drugačijih stavova ima potencijalne mane – rizike kojima se

treba pozabaviti. Na prvom filmu Neviđenih, zvezda u usponu Nikol Grindl
uradila je simulaciju kose, ne ulazeći u Džonove i Bredove rasprave. Kad je
Nikol kao producent zajedno sa Džonom došla da radi na nastavku, bila je
zabrinuta da će rasprave dvojice lidera koji su tako mnogo toga ostvarili,
podaviti glasove onih kojima nije bilo tako lako da izraze svoje mišljenje:
novajlijama, introvertnima, ženama, pripadnicima manjinskih grupa.
Uobičajeno je da ljudi koji nemaju upravljačke moći i status, prelaze u
način razmišljanja političara, potiskuju svoje stavove u korist povlađivanja
mišljenju najbolje plaćenog nadređenog. A ponekad i nemaju izbora ako
žele da opstanu.
Da bi bila sigurna da njihova želja za povlađivanjem neće nadjačati
potrebu da ulaze u konflikte zadatka, Nikol je ohrabrivala novajlije da
drugačija mišljenja, poglede i ideje donesu za sto. Neki su ih izražavali
direktno celoj grupi; drugi su se obraćali njoj za savet i podršku. Iako Nikol
nije bila pirat, pošto se našla u situaciji da zastupa drugačije stavove,
postalo joj je lakše da raspravlja sa Bredom o likovima i dijalozima. „Bred
je i dalje svojeglavi momak kakav je bio i kad je došao u Piksar, zato
morate biti spremni na žestoke debate kad iznesete suprotno gledište.“
Duh žestokih debata sadrži nešto važno u vezi sa tim kako i zašto dolazi
do dobrih svađa. Kad gledate Breda kako se raspravlja sa svojim kolegama
– ili kako se pirati između sebe raspravljaju – brzo shvatite da je napetost
intelektualna a ne emocionalna. Ton je energičan, odvažan, živ, a ne nasilan
i agresivan. Ne izražavaju neslaganje tek tako; raspravljaju se zato što im je
stalo. „Bilo da izražavate neslaganje glasno, ili tiho i uporno neka vam u
prvom planu budu gledišta, stavovi, razmišljanja, a ne emocije“, objašnjava
Nikol, „okupili smo se da podržimo ostvarenje zajedničkog cilja, da
budemo izvanredni – da pravimo sjajne filmove.“
Nakon što sam izbliza video njihove interakcije, konačno sam razumeo
ono što sam dugo osećao kao kontradiktorno u svojoj ličnosti; kako mogu
da budem izuzetno saradljiv a da i dalje negujem načela dobre rasprave. U
saradljivosti je reč o potrazi za društvenim skladom, a ne za kognitivnim
konsenzusom. Moguće je ne slagati se da se ne bude nepodnošljiv i
neprijatan. Iako se užasavam da drugima povredim osećanja, kad je reč o
upućivanju izazova njihovim mišljenjima, neustrašiv sam. U stvari, kad se
raspravljam sa nekim, to nije iskazivanje nepoštovanja – to je znak
poštovanja. To znači da vrednujem njihova gledišta dovoljno da bi im se
posvetio, da bi ih doveo u pitanje i proanalizirao. Da mi do njihovog
mišljenja nije stalo, ne bih se trudio. Znam da imam dobar odnos sa nekim
kad nam je uživanje da jedno drugom pokažemo da grešimo.
Saradljivi ljudi ne sklanjaju se uvek od konflikta. Izuzetno su osetljivi
na ljude oko sebe i često se prilagođavaju normama koje u datim krugovima
važe. Omiljeni primer za to mi je eksperiment Dženifer Čatman i Sigala
Barsajda. Saradljivi ljudi znatno su bili prilagodljiviji od nesaradljivih – dok
god su bili u kooperativnom timu. Kad bi bili dodeljeni kompetitivnom
timu, ponašali su se isto kao i njihove nesaradljive kolege.
Tako je saradnja sa Bredom Birdom uticala i na Džona Vokera.
Džonova prirodna tendencija je da izbegava konflikte. Kad mu u restoranu
konobar donese jelo koje nije naručio, prihvati ga i svejedno pojede. „Ali
kad sam uključen u nešto što je veće od mene“, opaža, „osećam kao da
imam odgovornost da iznesem svoj stav, da kažem šta mislim, da uđem u
raspravu. Borite se na poslu žestoko, ali posle posla zajedno odete na pivo.“
Prilagodljivost se takođe mogla videti u odnosima braće Rajt. U Vilburu
je Orvil imao najboljeg kritičara. Za Vilbura se zna da je bio izuzetno
nesaradljiv: imao je zdravu naviku da skače na svačiju ideju onog trena kad
se iznese. Orvil je bio poznat kao nežan, veseo, i osetljiv na kritiku. A ipak,
izgledalo je da te osobine nestaju u odnosima sa bratom. „On je sjajan za
prepirke“, rekao je Vilbur. Jedne besane noći Orvil je došao na ideju da
napravi kormilo aviona koje će biti pokretno a ne fiksno. Sledećeg jutra za
doručkom, dok se spremao da iznese tu ideju Vilburu, Orvil je namignuo
njihovom kolegi mehaničaru, očekujući da će Vilbur skočiti i svom silinom
napasti tu ideju. Na njegovo iznenađenje, Vilbur je odmah video potencijal
tog rešenja, koje je postalo jedno od njihovih najvećih otkrića.
Nesaradljivi ljudi ne samo da nas teraju da još jednom razmislimo, oni
takođe omogućavaju saradljivima da im ne bude neprijatno da se
raspravljaju. Umesto da se uzdrže od trvenja, naše džangrizave kolege
uključuju se u njih direktno. Jasno pokazujući da mogu podneti raspravu,
stvaraju normu koju mi ostali možemo da sledimo. Međutim, ako nismo
pažljivi ono što je počelo kao prepirka može se pretvoriti u tuču. Kako da
izbegnemo taj klizav teren?
 ŽESTOKI A NE LJUTI

Najveći problem sa konfliktima zadatka je što često prerastaju u konflikt

odnosa. U nekom trenutku se ne slažete koliko začina da stavite na ćurku za
Dan zahvalnosti, a već sledećeg zatičete sebe kako vičete: „Kako možeš da
budeš tako nezahvalan! Skloni mi se s očiju!“
Iako su braća Rajt imala čitav životni vek iskustva u otkrivanju
osetljivih tačaka jedan drugom, to ne znači da su uvek bili u stanju da
zadrže mirnoću i pribranost. Najveće iskušenje pre poletanja predstavljao je
najveći pojedinačni problem: dizajniranje propelera. Znali su da njihov
avion ne može leteti bez njega, ali pravi tip propelera tada još nije postojao.
Mučili su se sa različitim pristupima, raspravljali su se satima, često
podižući glas. Svađe su trajale mesecima dok su na smenu propovedali
prednosti svojih rešenja i napadali stavove onog drugog. Na kraju je njihova
mlađa sestra Ketrin zapretila da će otići od kuće ako ne prestanu da se
svađaju. Svejedno nisu prestajali, sve dok jedne noći to nije kulminiralo u
najsilovitije i najglasnije nadmetanje u dranju.
Začudo, sutradan ujutru su ušli u radionicu i ponašali se kao da se ništa
nije desilo. Nastavili su raspravu o propeleru tačno tamo gde su stali – samo
bez vike i dranja. Ubrzo potom obojica su preispitivali svoje pretpostavke i
došli do onoga što će biti jedan od njihovih najvećih pomaka.
Braća Rajt su bili majstori za intenzivne konflikte zadatka koji nisu
prerastali u konflikte odnosa. Kad bi podigli glas to je odražavalo intenzitet
a ne neprijateljstvo. Kao što je njihov mehaničar začuđeno primetio:
„Mislim da se nikad nisu istinski razljutili, ali svakako bi pali u vatru.“
Eksperimenti pokazuju da jednostavno uokviravanje razmirica kao
rasprave umesto kao neslaganja pokazuje da ste spremni da uzmete u
razmatranje drugačije stavove i da promenite mišljenje, što zauzvrat
motiviše sagovornika da podeli više informacija sa vama. Neslaganje se
doživljava kao lično i potencijalno neprijateljsko; očekujemo da se rasprava
vodi o našim idejama, a ne o našim emocijama. Započinjanje razgovora
pitanjem: „Možemo li o tome da popričamo?“, šalje poruku da želite da
razmišljate kao naučnik, a ne kao propovednik ili tužilac – i ohrabruje
sagovornika da i on na taj način razmišlja.
Braća Rajt imali su tu prednost da su odrastali u porodici u kojoj su se
neslaganja videla kao produktivna, zanimljiva i prijatna. Međutim, kad bi se
raspravljali sa drugima često su morali da preokviruju svoje ponašanje.
„Poštena rasprava je proces u kojem jedan drugome vadimo trun iz oka
kako bismo obojica jasnije videli stvari“, napisao je Vilbur kolegi kojem je
ego bio povređen nakon žestoke rasprave o aeronautici. Vilbur je naglasio
da to i nije bilo lično: raspravu je shvatao kao priliku i mogućnost da ispita i
pročisti stavove. „Vidim da si se vratio svom starom triku. Predaješ se pre
no što si i do pola pobeđen u raspravi. Prilično sam siguran u svoje stavove
ali očekivao sam zadovoljstvo dobre prepirke pre no što stvar rešimo.
Rasprave donose nove poglede i razmišljanja.“
U raspravi u vezi sa propelerom, braća Rajt napravila su uobičajenu
grešku. I jedan i drugi propovedali su zašto su u pravu i zašto drugi greši.
Kada se tako raspravljamo povećava se rizik da postanemo emocionalno
vezani za svoje stavove i neprijemčivi za gledišta sagovornika. Mnogo je
verovatnije da ćemo imati dobru raspravu ako nam središnje pitanje bude
kako, ako se upitamo na koji način nešto da rešimo.
Kada oni koje se bave društvenim naukama upitaju ljude zašto daju
prednost određenoj politici po pitanju poreza, uređenja zdravstvenog
sistema, ili sankcija zbog izgradnje nuklearnih postrojenja, obično
ispitanicima ojačaju uverenja. A kad zatraže da im objasne kako bi se te
politike realizovale – ili kako bi ih objasnili nekom stručnjaku – aktivira se
ciklus preispitivanja. Primećuju rupe u svom znanju, pokazuju sumnju u
svoje zaključke, postaju manje ekstremni i radoznaliji za alternativna
rešenja.
Psiholozi zaključuju da su mnogi od nas ranjivi na iluziju dubine
saznanja. Uzmimo, na primer, predmete koje neki od nas svakodnevno
koriste kao što su bicikl, klavir, slušalice: koliko ih dobro poznajete. Ljudi
su skloni da budu previše samouvereni u svoje znanje: veruju da znaju
znatno više nego što je stvarno slučaj o tome kako ti predmeti rade.
Možemo im pomoći da vide ograničenja svojih shvatanja tako što ćemo ih
zamoliti da date predmete otvore ili rastave. Kako rade brzine na biciklu?
Kako klavirske dirke stvaraju muziku? Kako slušalice prenose zvuk od
vašeg telefona do ušiju? Ljudi se iznenade koliko im je teško da odgovore
na ta pitanja i brzo shvataju koliko malo zaista znaju. To se desilo braći Rajt
nakon nadmetanja u vici i dranju.
Sledećeg jutra braća Rajt prišli su drugačije problemu propelera. Orvil
se prvi pojavio u radionici i rekao njihovom mehaničaru da je pogrešio:
treba da dizajniraju propeler onako kako je Vilbur predložio. Onda je došao
Vilbur i počeo da dovodi u pitanje sopstvenu ideju, sugerišući da je Orvil
možda bio u pravu.
Kad su počeli da razmišljaju kao naučnici, usredsredili su se manje na to
zašto dotad pojedina rešenja nisu dala dobre rezultate, i više na to kako da
nađu bolja. Na kraju su identifikovali probleme u oba pristupa, i shvatili su
da su obojica pogrešili. „Razradili smo sopstvenu teoriju po tom pitanju, i
ubrzo smo otkrili“, zabeležio je Orvil, „da nijedan od dotad napravljenih
propelera nije dobar.“ Istakao je da je njihov novi dizajn, „dobar (dok ne
budemo u prilici da ga testiramo u Kiti Hoku).“
Čak i nakon što su našli ta bolja rešenja, i dalje su bili otvoreni za
preispitivanja. U Kiti Hoku su otkrili da zaista jesu dobra. Braća Rajt su
otkrili da avionu nije potreban propeler. Već da su mu potrebna dva
propelera, koji se vrte u različitim smerovima da bi funkcionisali kao ptičje
pokretno krilo.
To je lepota konflikta zadatka. U sjajnoj raspravi, protivnik nam nije
prepreka, već propeler. Sa duplim propelerima koji se obrću u suprotnim
smerovima, naše razmišljanje ne ostaje zarobljeno na zemlji: uzleće i
počinje da leti.
12 U sastavljanju timova postoje aspekti za koje je uklapanje važno, a
postoje i druge dimenzije u kojima veći doprinos daju neprilagođeni.
Istraživanja govore da su nam potrebni ljudi sa različitim osobinama i
obrazovanjem ali sa sličnim načelima. Raznolikost ličnosti i iskustva donosi
sveže ideje i nove veštine važne za proces preispitivanja i nove pristupe
radu. Iste vrednosti i načela povećavaju posvećenost poslu i saradnju.
(Prim.aut.)
13 Kako prihvatamo kritiku zavisiće i od našeg odnosa sa glasnikom kao
i sa sadržajem poruke. U jednom eksperimentu, ljudi su bili za najmanje
40% prijemčiviji za kritiku nakon što im je rečeno: „Ovaj komentar upućen
ti je zato što imam velika očekivanja i znam da ih možeš ispuniti.“
Iznenađujuće je lako primiti surovu istinu kad dolazi od nekog ko veruje u
naš potencijal i kojem je stalo do našeg uspeha. (Prim. aut.)
11 U jednoj analizi preko četrdeset miliona američkih i kanadskih
poruka na Tviteru, utvrđeno je da postoji veća verovatnoća da će
Amerikanci upotrebiti reči kao što su sranje, kučka, mržnja, prokletstvo,
dok su Kanađani skloniji mnogo prihvatljivijim rečima kao što su, hvala,
sjajno, dobro i naravno. (Prim. aut.)
II Deo

Interpersonalno preispitivanje
Podsticanje otvorenosti za nova i drugačija mišljenja
Poglavlje 5

Ples sa protivnicima
Kako da pobeđujete u raspravama i da utičete na ljude

Umoriti nekog raspravom nije isto što i ubediti ga.

– TIM KREJDER

Do svoje trideset prve godine Hariš Nataradžan pobedio je na tri tuceta

međunarodnih debatnih turnira. Rekli su mu da je to svetski rekord. Ali
njegova današnja protivnica predstavlja jedinstven izazov.
Debra Džo Prektet je čudo iz Haife u Izraelu. Ima samo osam godina, i
mada je prvi nastup na javnoj debati imala prošlog leta, godinama se
pripremala za ovaj trenutak. Debra je pročitala bezbrojne članke kako bi
akumulirala znanje, pažljivo je proučavala pisanje govora da bi izbrusila stil
i da bi u svoja obraćanja unela dozu humora. Sad je spremna da izazove
šampiona lično. Njeni roditelji se nadaju da će ispisati nove stranice istorije.
Hariš je takođe bio čudo od deteta. Sa osam godina već je nadmašivao
roditelje za večerom u raspravama o indijskom kastinskom sistemu. Postao
je evropski šampion u debatama, ušao u finale svetskog prvenstva i bio
trener filipinskog državnog tima na svetskom šampionatu. Sa Harišem me
je upoznao moj bivši student koji se takmičio protiv njega, i izgubio u
„mnogim (verovatno svim)“ njihovim debatama.
Hariš i Debra izašli su na dvoboj u San Francisku u februaru 2019. pred
velikim auditorijumom. Nisu znali šta će biti tema debate. Kada su se
pojavili na bini, moderator je najavio predmet rasprave: treba li država da
subvencioniše predškolske ustanove?
Nakon svega petnaest minuta pripreme, Debra će predstaviti svoje
najjače argumente u korist vladinih subvencija, a Hariš će izneti najbolje
protivargumente. Cilj im je bio da pridobiju publiku, ali njihov uticaj na
mene daleko je to nadmašio: promenili su mi mišljenje o tome šta je
potrebno da bi se pobedilo u raspravi.
Debra je izlaganje započela šalom. Rekla je Harišu da se, iako drži
svetski rekord u broju debatnih pobeda, nikada nije raspravljao sa nekim
poput nje. Potom je navela impresivan broj istraživanja – citirajući izvore –
o obrazovnim, društvenim, i drugim koristima predškolskih programa. U
dodatku tome, citirala je bivšeg premijera koji je rekao da je ulaganje u
predškolske ustanove pametna investicija.
Hariš je potvrdio da su tačne činjenice koje je Debra predstavila, ali je
potom zauzeo stav da subvencionisanje predškolskih ustanova nije
adekvatan lek za društvene bolesti koje donosi siromaštvo. Kazao je da taj
problem treba proceniti po dva osnova: da li predškolskim programima
nedostaje sredstava i da li su im iskorišćeni svi kapaciteti, i da li pomažu
onima kojima je najviše potrebna pomoć. Istakao je da u svetu punom
kompromisa, subvencionisanje predškolskih ustanova nije najbolji način za
trošenje novca poreskih obveznika.
Pre dolaska na debatu, devedeset dva posto prisutnih već je imalo
formirano mišljenje. Ja sam jedan od njih: nije mi trebalo mnogo da
zauzmem stav po pitanju predškolskih subvencija. U Sjedinjem Američkim
Državama, obrazovanje je besplatno od vrtića preko osnovne do srednje
škole. Poznati su mi dokazi koji govore da rani pristup obrazovanju u prvih
nekoliko godina detetovog života može biti važniji i korisniji u procesu
oslobađanju od siromaštva nego ono što nauči kasnije. Verujem da je
obrazovanje osnovno ljudsko pravo, kao pristup vodi, hrani, zdravstvenoj
zaštiti. To me svrstava u Debrin tim. Na početku debate njeni argumenti
pogodili su pravo u centar. Evo nekih istaknutih mesta iz njenog izlaganja:

Debra: Istraživanja jasno pokazuju da dobro predškolsko

obrazovanje pomaže deci da prevaziđu nepovoljne okolnosti
povezane sa siromaštvom.

Podatak za pobedu! Mirno budi srce moje!

Debra: Verovatno će vam moj protivnik u raspravi govoriti o

drugim prioritetima... mogao bi reći da su subvencije potrebne, ali
 ne za predškolske programe. Rado bih upitala gospodina
Nataradžana... zašto ne bismo pažljivo pogledali činjenice i dokaze i
doneli odluku na osnovu njih?

Moj bivši student rekao mi je da je Harišova Ahilova peta što mu, inače
sjajni, argumenti nisu uvek zasnovani na činjenicama.

Hariš: Dozvolite mi da počnem od preispitivanja glavne tvrdnje...

dakle, ukoliko verujemo da je predškolsko obrazovanje dobro u
načelu, onda ga svakako vredi i subvencionisati – mislim da to nije
dovoljno opravdanje za subvencije.

Debra je očigledno dobro uradila domaći zadatak. Nije samo prikucala

Hariša podacima – predvidela je njegov kontraargument.

Debra: Imamo veliki državni budžet, i ima mesta za

subvencionisanje predškolskih programa i investiranje u drugim
oblastima. Prema tome, irelevantna je teza da ima važnijih stvari na
koje treba potrošiti novac, jer se različite subvencije ne isključuju
međusobno.

Pravi način da se obori Harišov argument u vezi sa kompromisima.

Bravo.

Hariš: Možda u budžetu ima novca za sve te dobre stvari. Možda

državni budžet može da nam obezbedi zdravstvenu zaštitu. Možda u
budžetu ima sredstava za davanja socijalne pomoći. Možda nam
može obezbediti i predškolsko obrazovanje. Voleo bih da živim u
tom svetu, ali mislim da to nije svet u kojem živimo. Mislim da
živimo u svetu u kojem postoje stvarna ograničenja u vezi sa tim na
šta vlada može trošiti pare – a čak i ako nisu stvarna, svejedno su
politička.

Uh! Valjan argument. Čak i ako program ima potencijal da se sam

isplati, potrebno je mnogo političkog kapitala da se ostvari – kapitala koji se
može drugde uložiti.

Debra: Pružanje šanse onima koji su imali manje sreće trebalo bi da

bude moralna obaveza svakog čoveka, i ključna je uloga društva i
države. Da budemo jasni, trebalo bi da nađemo sredstva za
predškolske ustanove i ne bi trebalo da se oslanjamo samo na
zakone tržišta. To pitanje je previše važno da bi se ostavilo bez
podrške.

Tako je! Ono je više od političkog i ekonomskog problema. To je

moralno pitanje.

Hariš: Hteo bih da istaknem ono oko čega smo se složili. Složili
smo se da je siromaštvo užasna stvar. Strašno je kad neko od nas
nema tekuću vodu. Strašno je... kad se ljudi muče da prehrane
porodicu. Strašno je kad nemaju zdravstveno osiguranje... Sve to je
strašno, i sve su to stvari kojima se moramo pozabaviti, a nijednoj
od njih nećemo moći da se posvetimo jer ćete novac dati
predškolskim ustanovama. Zašto?

Hm? Može li Debra izneti protivargument?

Debra: Objedinjeno celodnevno predškolsko staranje o deci donosi

značajne uštede sistemu zdravstvene zaštite kao i smanjenju stope
kriminala, zavisnosti od socijalne pomoći i eksploatacije dece.

Hariš: Kvalitetno predškolsko obrazovanje će smanjiti broj

krivičnih dela? Možda, ali to će postići i druge mere koje se odnose
na prevenciju kriminala.

Debra: Kvalitetno predškolsko obrazovanje podiže procenat onih

koji završavaju srednju školu.
 Hariš: Kvalitetno predškolsko obrazovanje može dovesti do velikog
poboljšanja u životu pojedinca. Možda, ali nisam siguran da će sva
ta deca ukoliko im se drastično poveća broj u predškolskim
ustanovama, zaista dobiti kvalitetno predškolsko obrazovanje.

O-o. Hariš je u pravu: postoji opasnost da će deca iz najsiromašnijih

porodica završiti u najgorim vrtićima. Počinjem da preispitujem svoje
stanovište.

Hariš: Čak i kad subvencionišete predškolske ustanove, to ne znači

da će svi u njih ići... Pitanje je, kome pomažete? A svakako ne
pomažete onim najsiromašnijima. Dajete nepravedno i previše
onima iz srednje klase.

Primljeno k znanju. Pošto predškolsko obrazovanje neće biti besplatno, oni

najugroženiji i dalje neće moći da ga sebi priušte. Sad sam razapet između
dva stava.
Videli ste argumente obe strane. Pre no što vam kažem ko je pobedio,
razmislite o svom stanovištu: kakav je bio vaš stav o subvencijama
predškolskih ustanova pre debate, i koliko puta ste promenili mišljenje?
Ako ste nalik meni, promenili ste stavove više puta. Promena mišljenja
ne znači da ste preletač ili hipokrit. Znači da ste bili otvoreni za drugačije
stavove i spremni da nešto novo naučite.
Kad se osvrnem na taj događaj, razočaran sam što sam formirao
mišljenje pre no što je debata uopšte počela. Naravno, pročitao sam neka
istraživanja o ranom razvoju deteta, ali ništa nisam znao o ekonomiji
subvencija i o alternativnim načinima na koji se ta sredstva mogu
investirati. Zabeleška i podsećanje: ne zaboravi da na sledećem izletu na
Planinu gluposti snimiš selfi.
U glasanju publike nakon debate, broj neopredeljenih bio je isti, ali tas
na vagi stavova pomerio se u korist Hariša. Podrška predškolskim
subvencijama pala je sa 79 na 62 posto a procenat onih koji su protiv
subvencija udvostručio se i sa 13 porastao na 30 procenata. Debra ne samo
da je imala više podataka, jače dokaze, i slikovitije izlaganje – imala je i
publiku na svojoj strani pre debate. A ipak Hariš je ubedio mnoge od nas da
preispitamo stavove. Kako je to uradio, i šta možemo da naučimo od njega
o umećima rasprave?
Ovaj deo knjige govori o tome kako da ubedite ljude da promene
mišljenje odnosno da preispitaju svoje stavove. Kada pokušavamo da na
nešto nagovorimo sagovornike, često zauzimamo stav suprotan njihovom.
Umesto da budimo radoznalost, efikasno je gasimo, ućutkujemo ih,
navodimo ih da se zatvore ili da se naljute. Brane se, stavljaju oklop, podižu
štit, napadaju, propovedajući svoje stavove i poglede i optužujući naše, ili
se igraju političara govoreći nam ono što bismo voleli da čujemo, ne
menjajući stvarno svoje mišljenje. Želim da istražim način koji
podrazumeva više saradnje – onaj u kojem pokazujemo više skromnosti i
radoznalosti, i u kojem pozivamo druge da razmišljaju više kao naučnici.

NAUKA DOGOVORA

Pre nekoliko godina moja bivša studentkinja Džejmi zatražila je od mene

savet, zamolila me je da joj preporučim dobru poslovnu školu. Pošto je već
dobrano odmakla u ostvarenju uspešne karijere, rekao sam joj da bi to bilo
traćenje vremena i nepotrebno trošenje novca. Kazao sam joj da nema
dokaza da bi diploma donela opipljivu promenu u njenoj budućnosti, i da
postoji rizik da će na kraju imati previsoke kvalifikacije a nedovoljno
radnog iskustva. Kad je naglasila da njen poslodavac očekuje diplomu
poslovne škole od onih koji bi da dobiju unapređenje, rekao sam da su mi
poznata ta očekivanja i istakao sam da verovatno ionako neće celu karijeru
provesti u toj firmi. Na kraju mi je uzvratila rečima: „Ti si logički
siledžija!“
Šta?
„Logički siledžija“, ponovila je Džejmi. „Preplavio si me racionalnim
argumentima s kojima se ne slažem, a ne mogu da ih osporim niti da im se
suprotstavim.“
U početku sam bio oduševljen tom etiketom. Izgledala je kao dobar opis
jedne od uloga koje imam kao čovek koji se bavi društvenim naukama: da
pobeđujem u raspravama najjačim činjenicama. Džejmi mi je objasnila da
joj moj pristup, u stvari, nije bio mnogo od pomoći. Što sam silovitije
iznosio argumente to se ona više opirala. Iznenada sam shvatio da sam
sličnu vrstu otpora podstakao i mnogo puta ranije.
Karate učitelj govorio je u mojim mladim danima da nikad ne
započinjem tuču ukoliko nisam spreman da budem jedini koji će na kraju
ostati na nogama. Tako sam pristupao raspravama na poslu i sa prijateljima:
mislio sam da je ključno za pobedu da se u bitku uđe naoružan
neprobojnom logikom i rigoroznim činjenicama. Što sam jače napadao, više
su se moji oponenti opirali. Bio sam laserski fokusiran na to da ih ubedim
da prihvate moje poglede, preispitaju svoje, ali ponašao sam se kao
propovednik i tužilac. Iako me takvi pristupi ponekad motivišu da budem
uporan u iznošenju poente, često se dešavalo da otuđim sagovornike. Nisam
pobeđivao.

Dejvid Sajpres/The New Yorker Collestion/The Cartoon Bank, © Conde

 Nast

Vekovima je debatovanje bilo cenjeno kao vrsta umetnosti, a sada se i

ozbiljna nauka bavi poboljšavanjima veština rasprave. U formalnim
raspravama cilj vam je da publici promenite mišljenje. U neformalnim
debatama pokušavate da promenite mišljenje sagovorniku. To je vrsta
pregovora u kojem pokušavate da postignete dogovor u vezi sa istinom. Da
bih uvećao znanje i veštine raspravljanja, proučio sam psihologiju
pregovora i na kraju sam upotrebio ono što sam naučio da bih preneo
veštine cenjkanja poslovnim i političkim rukovodiocima. Otkrio sam da su
moji instinkti – i ono što sam naučio u karateu – potpuno pogrešni.
Dobra rasprava nije rat. Nije čak ni natezanje konopca, u kojem
protivnika možete privući na svoju stranu ako dovoljno jako povučete uže.
Više je ples bez koreografije, koji se odvija sa partnerkom koja na umu ima
drugačije korake. Ako previše jako pokušate da vodite, partnerka će se
opirati. Ako možete da prilagodite korake njenim, i da je navedete da uradi
isto, veća je verovatnoća da ćete na kraju ući u ritam.
Tim istraživača pod vođstvom Nila Rakema zanimalo je šta to stručnjaci
za pregovore rade drugačije. Regrutovali su grupu prosečnih pregovarača i
drugu grupu izuzetno veštih, koji su zabeležili već značajne uspehe i koje su
kolege i suparnici ocenili kao vrlo efikasne. Da bi uporedili njihove tehnike,
istraživači su snimali obe grupe tokom pregovora.
U ratu nam je cilj da osvojimo teritoriju a ne da je izgubimo, zato se
često plašimo da predamo nekoliko bitaka. U pregovorima, slaganje sa
tuđim argumentima je razoružavajuće. Stručnjaci za pregovore znali su da u
plesu ne mogu stajati nepomično i očekivati da će onaj drugi povući sve
poteze. Da bi našli sklad, potrebno je da odstupe s vremena na vreme.
Jedna od razlika između prosečnih i veoma veštih pregovarača bila je
uočljiva i pre no što su seli za pregovarački sto. Pre pregovora istraživački
tim intervjuisao je obe grupe u vezi s njihovim planovima. Prosečni
pregovarači došli su naoružani za borbu, jedva da su imalo posvetili pažnje
oblastima u kojima bi moglo doći do slaganja. Za razliku od toga, stručnjaci
za pregovore mapirali su niz plesnih koraka koje bi mogli da preduzmu sa
suprotnom stranom, posvećujući više od trećine planova nalaženju onoga
što bi im moglo biti zajedničko.
 Kad su pregovarači počeli da diskutuju o opcijama i da iznose ponude,
javila se i druga razlika. Većina ljudi razmišlja o raspravi kao o vagi: što
više argumenata nagomilamo na naš tas, više će jezičak vage prevagnuti u
našu korist. A ipak, stručnjaci su uradili upravo suprotno: izneli su manje
argumenata. Nisu želeli da razvodnjavaju one najbolje. Kako je Rakem
rekao: „Slab argument obično razredi i razblaži one jake.“
Što više argumenata iznesemo, lakše je sagovornicima da odbace one
najklimavije. Kad jednom odbace jedno od naših opravdanja, lako mogu
odbaciti ceo slučaj. To se redovno dešavalo prosečnim pregovaračima:
poneli bi previše različitih oružja u bitku. Gubili bi ne zbog nedovoljne
snage najuverljivijih argumenata, već zbog slabosti onih najmanje
uverljivih.
To je vodilo i trećoj razlici: postajala je veća verovatnoća da će prosečni
pregovarači ući u odbrambeno-napadačku spiralu. Prezrivo su odbijali
ponude protivnika i ušančivali su se na svojim stanovištima, što je
sprečavalo obe strane da budu otvorenije. Vešti pregovarači retko kad bi
prelazili u odbranu ili u napad. Umesto toga, izražavali su zanimanje
pitanjima nalik ovom: „Znači ne vidite nikakve prednosti u ovoj ponudi?“
 Pitanja su predstavljala četvrtu razliku između dve grupe. Od pet
komentara stručnjaka za pregovore barem jedan se završavao znakom
pitanja. Vešti pregovarači manje su pokazivali samouverenost, ali baš kao u
plesu, vodili su, dopuštajući partneru da iskorači.
Nedavno su eksperimenti pokazali da je dovoljno da samo jedan
pregovarač donese naučnički nivo skromnosti i radoznalosti da bi ishod bio
bolji za obe strane, jer će tražiti više informacija i otkriti više načina na koji
obe strane mogu biti zadovoljne. On ne govori protivnicima šta da misle.
Poziva ih na ples. A upravo to je uradio i Hariš Nataradžan u debati sa
Debrom.

PLESANJE U ISTOM RITMU

Pošto je na početku debate publika bila naklonjenija ideji o

subvencionisanju predškolskih ustanova, ostalo je više prostora za promenu
koja je vodila u Harišovom pravcu – ali on je takođe imao i teži zadatak
zastupanja nepopularnog stava. Naveo je ljude u publici da budu otvoreni,
sprovodeći ono što bi moglo biti napisano u udžbeniku za vešto
pregovaranje.
Naglašavao je ono što je njegovoj protivnici i njemu zajedničko. Kad je
izašao na scenu da pobije njene argumente, odmah je usmerio pažnju na
ono u čemu se Debra i on slažu. „Dakle“, počeo je, „mislim da su nam
neslaganja mnogo manja nego što se čini.“ Naveo je da se slažu po pitanju
problema siromaštva – i verodostojnosti jednog od istraživanja – pre no što
je prigovorio subvencionisanju kao rešenju.
Nećemo imati mnogo sreće u menjanju mišljenja drugih ljudi ako
odbijamo da promenimo svoja. Možemo da pokažemo otvorenost, iznoseći
ono u čemu se slažemo sa kritičarima, pa čak i navođenjem onoga što smo
naučili od njih. Onda, kad zatražimo da promene izvesne poglede, nismo
licemeri.
U uveravanju drugih ljudi da još jednom razmisle ne radi se samo o
iznošenju dobrog argumenta – već i o pokazivanju da imamo ispravne
motive da tako nešto uradimo. Kad priznamo da je neko drugi bio u pravu,
pokazujemo da nismo propovednici, tužioci ili političari koji žele da se
okoriste pokretanjem nekog pitanja. Mi smo naučnici koji se trude da dođu
do istine. „Argumenti su često mnogo borbeniji i konfliktniji nego što bi
morali da budu“, rekao mi je Hariš. „Trebalo bi da budete spremni da
saslušate šta neko ima da kaže i da mu za to odate priznanje. Tada stvarate
utisak da ste razuman čovek koji sve uzima u obzir.“
Biti razuman znači da se služimo razumom, da smo otvoreni za
promenu stavova u svetlu novih informacija i logike. Zašto Debra to nije
uradila u debati sa Harišom – zašto je previdela ono što im je zajedničko.
Nije razlog to što Debra ima samo osam godina. Već što nije ljudsko
biće.
Debra Džo Prektet je anagram koji sam smislio. Njeno zvanično ime je
Projekat Debater, i ona je mašina. Konkretnije, veštačka inteligencija koju
je razvio IBM da bude za debate ono što je Votson bio za šah.
Na tu ideju došli su 2011. a počeli su na njoj intenzivno da rade 2014.
Svega nekoliko godina kasnije Projekat Debater razvio je izvanrednu
sposobnost da vodi javne debate, sve sa činjenicama, koherentnim
rečenicama, čak i sa kontraargumentima. Debrin korpus znanja sastoji se od
četiristo miliona članaka, većinom iz kredibilnih izvora, novina i časopisa, a
njen pretraživač je dizajniran tako da pronalazi argumente, identifikuje
ograničenja, i odmerava dokaze. Za bilo koju temu debate može istog trena
početi da traži relevantne podatke, i može ih pretočiti u jasan logički iskaz –
ponekad čak i zabavan – sa ženskim glasom. Njene prve reči na debati o
subvencionisanju predškolskih ustanova bile su: „Pozdrav, Hariše. Čula
sam da držiš svetski rekord u pobedama na debatnim takmičenjima sa
ljudima, ali pretpostavljam da se nikad nisi raspravljao sa mašinom. Dobro
došao u budućnost.“
Naravno, moguće je da je Hariš pobedio zato što je publika imala
predrasude prema računaru i zato što je navijala za čoveka. Vredi istaći,
međutim, da je Harišov pristup debati isti onaj kojim je pobedio bezbrojne
ljude na međunarodnoj sceni. Zapanjuje me što je kompjuter bio u stanju da
ovlada složenim sposobnostima potpuno previđajući onu najvažniju.
Nakon proučavanja deset milijardi rečenica, računar je bio u stanju da
kaže nešto smešno – to je veština za koje se obični misli da je ograničena
samo na živa bića sa visokim nivoom društvene i emocionalne inteligencije.
Računar je naučio da iznosi logičke argumente i čak da predviđa
kontraargumente protivničke strane. A ipak nije naučio da se složi sa
pojedinim stavovima druge strane, očigledno zato što je takvo ponašanje
zanemarljivo malo zastupljeno u četiristo miliona članaka koje je napisao
čovek. Obično su autori bili previše zauzeti propovedanjem svojih
argumenata, napadanjem protivnika, političarenjem, traženjem podrške
publike da bi se odbacio valjan argument druge strane.
Kada sam upitao Hariša kako da budem bolji u nalaženju onoga što nam
je zajedničko, dao mi je iznenađujuće praktičan savet. Većina ljudi u debatu
kreće oštro, napada, traži mane, napada najslabije verzije onoga što zastupa
protivnička strana. On radi upravo obrnuto: uzima u razmatranje ono što je
najjača verzija stavova protivnika. Političari mogu povremeno primeniti tu
taktiku da zavedu ili nagovore, ali Hariš kao dobar naučnik, radi to da bi
nešto naučio. Umesto da krene u opovrgavanje argumenta koji kaže da je
predškolsko obrazovanje dobro za decu, Hariš je prihvatio da je poenta
valjana, što mu je omogućilo da sagleda problem s tačke gledišta protivnika
– i publike. Potom je s njegove strane bilo savršeno pošteno i prikladno da
izrazi zabrinutost i da se zapita da li će subvencije omogućiti deci iz
najugroženijih društvenih slojeva pristup predškolskim ustanovama.
 Usmeravanje pažnje na ono što im je zajedničko i izbegavanje
odbrambeno-napadačke spirale nisu ono jedino po čemu je Hariš sličan
stručnjacima za pregovore. Takođe je pazio da ne bude agresivan.

NEMOJTE IH GAZITI PO NOGAMA

Harišova sledeća prednost iznikla je iz jednog od njegovih nedostataka.

Nikad neće imati pristup onom broju činjenica koje je imao računar. Kada
su posle debate ljudi iz publike upitani od koga su više naučili, većina je
rekla da je naučila više od računara. Ali Hariš je uspeo da im promeni
mišljenje. Zašto?
Kompjuter je vadio istraživanje za istraživanjem da bi podupro dugačak
spisak razloga koji su govorili u korist predškolskih subvencija. Poput
veštog pregovarača, Hariš se usredsredio na samo dva kontraargumenta.
Znao je da bi iznošenjem previše argumenata mogao oslabiti one najbolje.
„Ako imaš previše argumenata, smanjuješ i raspršuješ snagu svakog od
njih“, rekao mi je. „Biće manje dobro predstavljeni, elaborirani i objašnjeni,
a ne zna se da li će ijedan od njih biti dobro primljen – mislim da publika
neće verovati da su dovoljno važni. Većina vrhunskih stručnjaka za rasprave
ne citira mnoštvo informacija.“
Da li je to uvek najbolji pristup debati? Odgovor – kao uglavnom i na
sva druga pitanja u društvenim naukama – zavisi od okolnosti. Idealan broj
argumenata varira od situacije do situacije.

Ima trenutaka u kojima nam metode propovednika i tužioca mogu

uvećati uverljivost. Istraživanja govore da efikasnost tih pristupa počiva na
tri ključna faktora: koliko je ljudima stalo do datog problema, koliko su
otvoreni za naše pojedine argumente, i koliko su generalno jake volje. Ako
su investirani u problem ili ako su spremni da ga sagledaju s naše tačke
gledišta, veći broj argumenata biće od pomoći: ljudi su skloni tome da
kvantitet vide kao znak kvaliteta. Što im je tema važnija, to je i kvalitet
argumenata važniji. Kad je publika skeptična prema našim stavovima, kada
je angažovana u vezi sa problemom, i tvrdoglava, onda će nagomilavanje
opravdanja i obrazlaganja najverovatnije biti kontraproduktivno. Ako se
opiru preispitivanju, više argumenata prosto će im dati više municije da
obore naše stavove.
Nije u pitanju samo broj argumenata. Važno je i kako se uklapaju.
Rukovodstvo univerziteta jednom me je zamolilo da probam da dobijem
donaciju od njihovog bivšeg studenta koji im nikada nije dao ni pare.
Kolege i ja sproveli smo eksperiment da bismo testirali dve različite poruke
koje je trebalo da ubede hiljade otpornih bivših studenata da budu
darežljivi. Jedna poruka naglašavala je šansu da se učini dobro delo:
donacija će koristiti studentima, fakultetu, nastavnom kadru. Druga je
naglašavala priliku da im bude prijatno: donatori će uživati u toplini
darivanja.
Poruke su bile jednako efikasne: u oba slučaja 6,5 procenata škrtih
bivših studenata na kraju je dalo donaciju. Potom smo poruke spojili, jer
dva razloga su bolja od jednog.
Osim što nisu. Kada smo spojili dva argumenta, stopa darivanja pala je
ispod tri procenta. Svaki od razloga je sam za sebe bio dvostruko efikasniji
od njihovog zbira.
Publika je već bila skeptična. Kada smo im ponudili različite razloge za
donaciju, bili smo okidač svesnosti o tome da neko pokušava da ih na nešto
nagovori – i zatvorili su se. Plasiranje samo jednog argumenta doživelo se
kao ćaskanje ili razgovor; iznošenje većeg broja argumenata može ostaviti
utisak da je reč o jurišu. Publika isključuje propovednika i angažuje svog
najboljeg advokata odbrane da pobije tužioca.
Pored kvantiteta i kvaliteta argumenata, važni su i njihovi izvori. A
najuverljiviji su oni koji su najbliži publici.
Rejčel Briuhaus, moja studentkinja primetila je na jednom predavanju
da iako vrhunski košarkaški timovi na fakultetima imaju vatrene navijače,
često ima praznih mesta u arenama. Da bismo istražili strategije za
privlačenje većeg broja gledalaca, pokrenuli smo eksperiment nedelju dana
pred utakmicu, usmerivši ga ka stotinama vlasnika sezonskih karata. I bez
kampanje, kad bi bili prepušteni sami sebi, 77 procenata tih navodno
tvrdokornih fanova došlo bi na utakmicu. Zaključili smo da bi
najubedljivija poruka došla od samog tima. Zato smo poslali navijačima
imejl sa navodima igrača i trenera o tome koliku prednost ima domaći teren
i koliku energiju crpe iz pune arene vernih navijača. To nije imalo nikakvog
efekta: u toj grupu 76 posto njih došlo je na utakmicu.
Ono što je pomerilo tas na vagi bio je imejl sa drugačijim pristupom.
Jednostavno smo postavili navijačima pitanje: planirate li da dođete na
utakmicu? Poseta je skočila na 85 procenata. Pitanje je davalo navijačima
slobode da sami nađu razlog za dolazak na utakmicu.
Psiholozi su odavno otkrili da ste upravo vi ona osoba koju ćete
najverovatnije navesti da promeni mišljenje. Možete da izaberete razloge
koji su vam najuverljiviji, a na kraju imaćete i osećaj da su vam ti razlozi
istinski bliski.
Tu je Hariš konačno stekao prednost. U svakoj rundi postavio je više
pitanja i naveo publiku na razmišljanje. Računar se obraćao iskaznim
rečenicama, postavio je samo jedno pitanje i to na samom uvodu – i uputio
ga je Harišu a ne publici. U svom uvodnom izlaganju Hariš je postavio
publici šest različitih pitanja. U prvoj minuti, izneo je tvrdnju da to što su
predškolske ustanove generalno dobre ne znači da bi država trebalo da ih
finansira, i potom je upitao: „Zašto je tako?“ Nastavio je da se pita da li
predškolske ustanove imaju nedovoljno sredstava, da li pomažu onima
najugroženijima – i zašto to ne rade, zašto je predškolsko obrazovanje tako
skupo, i kome predškolske ustanove zaista pomažu.
Upotrebljene zajedno, te tehnike povećavaju šanse da će tokom
neslaganja, sagovornici napustiti ciklus preterane samouverenosti i uključiti
se u ciklus preispitivanja. Kada istaknemo da postoje stvari u kojima se
slažemo i kada priznamo da i oni imaju valjane argumente, dajemo primer
samopouzdane skromnosti i ohrabrujemo ih da ga slede. Kada ono što
zastupamo podržimo manjim brojem koherentnih, uverljivih argumenata,
ohrabrujemo ih da posumnjaju u svoje stavove. A kada postavljamo istinska
pitanja, budimo im radoznalost da saznaju više. Ne moramo da ih
ubeđujemo da smo u pravu – potrebno je samo da im pomognemo da budu
otvoreni za mogućnost da nisu u pravu. Prirodna radoznalost mogla bi da
uradi ostalo.
Kad smo već kod toga, ti koraci nisu uvek dovoljni. Ma koliko ih mi
lepo zamolili, drugi ljudi nisu uvek raspoloženi za ples. Ponekad su tako
vezani za svoja uverenja da se i puki nagoveštaj predloga za usklađivanjem
doživljava kao zaseda. Šta tada da radimo?
 DOKTOR DŽEKIL I MISTER NEPRIJATELJSKI

Pre nekoliko godina, firma s Volstrita pozvala me je da ih posavetujem kako

da privuku i da zadrže mlade analitičare i saradnike. Nakon dva meseca
istraživanja predao sam im izveštaj sa dvadeset šest preporuka zasnovanih
na podacima. Usred moje prezentacije rukovodećem timu, jedan od
prisutnih prekinuo me je i upitao: „Zašto im jednostavno ne bismo ponudili
veću platu?“
Rekao sam mu da verovatno novac sam po sebi ne bi doneo prevagu.
Mnoga istraživanja pokazuju da jednom kad ljudi zarađuju dovoljno da
zadovolje osnovne potrebe, veća plata ih ne sprečava da promene posao i
napuste lošeg šefa. Rukovodilac je počeo da se raspravlja sa mnom:
„Dosadašnje iskustvo govori mi nešto drugo.“ Uzvratio sam u mentalitetu
tužioca: „Da, zato sam doneo nasumično izabrane eksperimente obavljene u
kontrolisanim uslovima sa presekom podataka: da bismo zaključke izvukli
iz iskustva mnogih ljudi, a ne samo iz vašeg.“
Rukovodilac nije popustio, istakavši da je njegova kompanija drugačija,
pa sam zazveckao nekim osnovnim statistikama njegovih zaposlenih. U
anketama i razgovorima, nula njih je pomenulo novčane naknade. Već su
bili dobro plaćeni (to jest, preplaćeni) i da je novcem mogao da se reši
problem, već bi bio rešen.14 Ali rukovodilac je i dalje odbijao da promeni
mišljenje. Na kraju sam postao toliko razdražen da sam uradio nešto
suprotno svom karakteru. Prasnuo sam: „Nikad nisam video da se pametni
ljudi ponašaju tako glupo.“
U hijerarhijskoj strukturi neslaganja koju je sastavio informacioni
naučnik Pol Grejam, najviši oblik rasprave je pobijanje suštine, a najniži je
vređanje. Za svega nekoliko sekundi prešao sam put od logičkog siledžije
do običnog siledžije.
 Kada bih mogao da vratim vreme, počeo bih prezentaciju sa opštim
mestima i sa manje podataka. Umesto da napadam njihova uverenja svojim
istraživanjem, upitao bih šta bi to moglo da ih učini otvorenijim za moje
podatke.
Nekoliko godina kasnije, imao sam priliku da testiram taj pristup.
Tokom govora o kreativnosti na jednoj konferenciji, citirao sam činjenicu
da Betoven i Mocart nisu imali veći postotak hitova od nekih od njihovih
savremenika; imali su veći obim dela, što im je dalo više prilike za
izvanredna dostignuća. Čovek iz publike me je prekinuo. „Gluposti!“,
povikao je. „Pokazuješ nepoštovanje prema dvojici najvećih muzičkih
genija. Totalna si neznalica – nemaš pojma o onome o čemu pričaš.“
Umesto da odmah odreagujem, sačekao sam nekoliko minuta do
predviđene pauze i onda sam prišao oponentu.

Ja: Slobodno možete da izrazite neslaganje sa podacima koje sam

izneo, ali mislim da to nije bio pristojan način iznošenja mišljenja.
Nisu me učili da se tako vodi intelektualna rasprava. A vas?
 Muzikolog: Pa, ne... samo mislim da ste pogrešili.

Ja: Nije to moje mišljenje – to je nezavisan nalaz dvojice različitih

naučnika. Koji dokaz bi vas naveo da promenite mišljenje?

Muzikolog: Ne verujem u kvantifikaciju muzičke genijalnosti, ali

voleo bih da vidim ta istraživanja.

Nakon što sam mu poslao istraživanja, odgovorio mi je izvinjenjem. Ne

znam da li sam uspeo da mu promenim mišljenje, ali dobar posao sam
uradio time što sam učinio da bude otvoren za tu mogućnost.
Kad sagovornik postane agresivan, neprijateljski raspoložen, a vi
odgovorite tako što ćete raspravu videti kao rat, možete ili napasti ili se
možete povući. Ako raspravu shvatite kao ples, imate drugu opciju –
možete se izmaći. Razgovorom o razgovoru pažnju sa suštine neslaganja
preusmeravate ka procesu dijaloga. Što više gneva i neprijateljstva pokazuje
sagovornik, više radoznalosti i zanimanja vi pokazujte. Kada sagovornik
gubi kontrolu, vaš mir je znak snage. Oduzima nalet vetra emocionalnim
jedrima. Prilično se retko dešava da neko odgovara vikanjem: „VIKANJE
JE MOJ OMILJENI NAČIN KOMUNIKACIJE.“
To je peti potez za kojim vrhunski pregovarači posežu češće od onih
prosečnih. Veća je verovatnoća da će prokomentarisati šta misle o procesu
dijaloga i ispitati da li dobro razumeju osećanja i stavove sagovornika:
Razočaran sam načinom na koji se ova rasprava odvija – da li i tebi to
smeta? Nadao sam se da ćeš ovu ponudu smatrati poštenom – da li sam
dobro razumeo da ne nalaziš nikakve vrednosti u ovom pristupu? Iskreno
govoreći, malo sam zbunjen tvojom reakcijom na podatke koje sam izneo –
ako ne ceniš ono što radim, zašto si me angažovao?
Uvek možete prekinuti na trenutak uzavrelu raspravu i upitati: „Koji bi
ti to dokazi i činjenice promenili mišljenje?“ Ako je odgovor: „Ništa mi ne
može promeniti mišljenje“; onda nema smisla nastavljati raspravu. Možete
odvesti konja do vode, ali ne možete ga navesti na razmišljanje.
 SNAGA SLABIH STAVOVA

Kada se nađemo pred zidom u raspravi, ne moramo prestajati sa

razgovorom. „Hajde da se složimo da se ne slažemo“, ne bi trebalo da bude
kraj diskusije. Trebalo bi da bude početak novog razgovora sa fokusom na
razumevanje i učenje a ne na svađu i ubeđivanje. To radimo kad
razmišljamo kao naučnici: dobro se zagledamo i upitamo kako da budemo
efikasniji u debati. To će nas dovesti u bolju poziciju, lakše će nam biti da
iznesemo isti stav drugoj osobi – ili da drugačiji stav iznesemo istoj osobi
nekog drugog dana.
Kad sam od jednog od rukovodilaca sa Volstrita zatražio da me
posavetuje kako da drugačije pristupim raspravama, predložio mi je da
manje iznosim uverenja. Mogao sam u onoj volstritskoj razmeni oštrih
mišljenja odgovoriti da nisam bio siguran koja od mojih dvadeset šest
preporuka bi bila relevantna. Takođe sam mogao priznati da, iako novac
obično ne rešava problem, nikad nisam video da neko preispituje učinak
bonusa od milion dolara na odluku zaposlenih o promeni posla. Bilo bi
zabavno provesti takav eksperiment, zar ne?
Pre nekoliko godina, u svojoj knjizi Originalni15 izneo sam tvrdnju da u
suprotstavljanju stavovima grupe, pomaže da imamo „jake stavove,
najmanje jednom nedeljno“. Promenio sam mišljenje – sada verujem da je
to greška. Ako zauzimamo jedan stav nedeljno, može biti
kontraproduktivno ako ga čvrsto zastupamo. Izražavajući ga sa dozom
sumnje i nesigurnosti, pokazujemo samopouzdanu skromnost, budimo
radoznalost, a to vodi iznijansiranoj diskusiji. Istraživanja pokazuju da su
na suđenjima stručni svedoci i porotnici uverljiviji kada izražavaju umereno
samopouzdanje, a ne visok ili nizak nivo samouverenosti.16 I ta načela nisu
ograničena samo na rasprave – primenljiva su u širokom spektru situacija u
kojima zastupamo svoja uverenja, pa čak i sebe.
Dve hiljade četrnaeste godine mlada žena po imenu Mišel Hansen naišla
je na oglas za posao u kojem jedna investiciona kompanija traži menadžera
proizvoda. Obradovala se toj prilici, ali nije bila kvalifikovana za to radno
mesto: nije dolazila iz sveta finansija i nedostajalo joj je višegodišnje radno
iskustvo koje se zahtevalo. Da ste bili na njenom mestu i da ste odlučili da
se prijavite, šta biste napisali u prijavi za posao?
ISKREN RAZGOVOR ZA POSAO

ANKETAR KANDIDAT

Na vašem radnom mestu kako postavljam

Gde sebe vidite za pet godina?
bolja pitanja na razgovoru za posao.

Opišite se jednom rečenicom. Sažet.

Koje su vam najveće slabosti? Definitivno moji tricepsi.

Zašto želite da napustite svoj Ja i ne želim da ostavim svoj sadašnji

dosadašnji posao? posao; oni to traže od mene.

Šta smatrate svojim najvećim Držim rekord u kancelariji po najdužem

profesionalnim dostignućem? neodgovaranju na imejl.

Zašto želite da dobijete ovaj Da zaradim pare za hranu kako ne bih

posao? umro od gladi.

Jednakom razmerom gnevnih ispada i

Kako se nosite sa pritiskom?
potpunog isključivanja.

Da zaradim pare za hranu kako ne bih

Koji su vam ciljevi?
umro od gladi.

Bićemo u kontaktu! Mislim da mi se nikad više nećete javiti.

Bilo bi prirodno da prvo istaknete svoje jače strane i umanjite slabosti.

Kao što je Majkl Skot mrtav ozbiljan rekao u TV-seriji U kancelariji (engl.
The Office): „Vredno radim, previše mi je stalo, i ponekad se previše dajem
na poslu.“ Ali Mišel Hansen je uradila suprotno, sledeći primer Džordža
Konstance iz Sajnfelda: „Ja sam Džordž. Nezaposlen sam i živim sa
roditeljima.“ Umesto da pokuša da sakrije nedostatke, Mišel je bila iskrena.
„Verovatno nisam kandidat kojeg ste priželjkivali“, tim rečima počinjala je
njena prijava. „Nemam deset godina iskustva menadžera proizvoda niti sam
kvalifikovani finansijski planer.“ Nakon što je iznela mane svog slučaja,
naglasila je nekoliko razloga zbog kojih bi svejedno trebalo da je zaposle:

Ali imam veštine i sposobnosti koje se ne mogu naučiti. Prihvatam

se projekata koji su daleko iznad mog platnog razreda i zadatog
obima odgovornosti. Ne čekam da mi se kaže šta treba da uradim,
sama tražim ono što treba obaviti. Dajem sve od sebe na poslu,
investiram se u projekte. Tako pristupam svemu što radim.
Preduzimljiva sam, završim započeto, obavim ono što naumim, a
znam da bih bila odlična desna ruka koosnivaču koji vodi ovaj
projekat. Volim da otkrivam nove stvari i da usvajam nova znanja.
(I svaki od mojih prethodnih šefova moći će to da vam potvrdi.)

Nedelju dana kasnije kontaktirali su je iz kadrovske službe radi

telefonskog razgovora za posao, i kasnije za još jedan telefonski razgovor
sa celim timom. U tim razgovorima, raspitivala se o eksperimentima koje su
nedavno sproveli i o iznenađujućim rezultatima koje su dobili. To pitanje je
samo po sebi iznenadilo tim – i na kraju su joj ispričali kako su u početku
bili sigurni da su u pravu, ali se kasnije pokazalo da su pogrešili. Mišel je
dobila posao, dobro se pokazala, napredovala je i unapređena je u
rukovodioca razvoja proizvoda. Taj njen uspeh ne predstavlja izolovan
slučaj: postoje dokazi da će poslodavci pre zaposliti one koji priznaju
slabosti nego one koji se razmeću i koji su lažno skromni.
Čak i nakon što je shvatila da ulazi u tešku i neizvesnu bitku sa malo
šansi na uspeh, Mišel se nije okrenula ni napadačkoj ni odbrambenoj taktici.
Nije propovedala svoje kvalifikacije niti je napadala probleme koji su se
javili u opisu posla. Prihvativši argument koji joj nije išao naruku,
predupredila je automatsko odbijanje. Pokazala je da je dovoljno svesna da
uoči svoje nedostatke i dovoljno sigurna u sebe da ih prizna.
Dobro obaveštena publika ionako će primetiti rupe u vašem izlaganju.
Barem možemo preuzeti zasluge za to što smo imali dovoljno skromnosti
da ih sami potražimo, dalekovidosti da ih uočimo, i integriteta da ih
priznamo. Isticanjem manjeg broja vrlina, Mišel je izbegla slabljenje svojih
argumenata, i usmerila je pažnju na svoje jače strane. A pokazavši
radoznalost za situaciju u kojoj su članovi tima pogrešili, motivisala ih je da
preispitaju svoje kriterijume. Shvatili su da ne traže skup veština i
akreditiva – trebao im je čovek sa motivacijom i sposobnošću da uči. Mišel
je znala šta ne zna i imala je dovoljno samopouzdanja da to prizna, što je
poslalo jasan signal da može naučiti ono što je potrebno da zna.
Postavljanjem pitanja umesto iznošenjem mišljenja, pozivamo one
kojima se obraćamo da nam se pridruže kao ravnopravni partneri i da sami
razmisle. Ako raspravi pristupimo kao ratu, biće pobednika i poraženih.
Ako je vidimo kao ples, možemo unapred da počnemo da smišljamo
koreografiju. Uzimajući u razmatranje najjače tačke gledišta sagovornika i
ograničavajući svoje odgovore na najbolje korake, imamo veću šansu da
pronađemo ritam.
14 Plata nije šargarepa kojom moramo mahati zaposlenima da bismo ih
motivisali – simbol je onoga koliko ih cenimo. Rukovodioci mogu
motivisati saradnike kreiranjem radnih mesta koja im daju veću slobodu,
stručnost, osećanje pripadanja i uticaj. Mogu im pokazati zahvalnost dobrim
platama.
15 Originalni, Adam Grant, Laguna.
16 U metaanalizi raznih pokušaja nagovaranja, višestrane poruke, one
koje sadrže osnovne stavove suprotstavljenih strana, bile su mnogo
uverljivije od onih jednostranih – dok god su ljudi pobijali glavnu poentu
druge strane. Ako su samo predstavljali obe strane ne zauzimajući stav, bili
su manje uverljivi nego kad su propovedali samo u korist svoje strane.
(Prim. aut.)
Poglavlje 6

Zla krv na dijamantu

Umanjivanje predrasuda destabilisanjem stereotipa

Mrzela sam Jenkije iz dna duše, do te mere da sam priznala na svetoj

ispovesti da želim drugima zlo – konkretno da želim raznim igračima
Njujork Jenkija da slome, ruku, nogu...

– DORIS KERNS GUDVIN

Jednog popodneva u Merilendu 1983. Deril Dejvis ušao je u salu i seo za

klavir na nastupu kantri-benda. Nije mu to bilo prvi put da bude jedini crnac
među okupljenima. Ali, pre no što se veče završilo, po prvi put se našao u
prilici da popriča sa belcem suprematistom.
Nakon koncerta, stariji muškarac, belac prišao je Derilu i rekao mu da je
zapanjen što vidi crnca koji svira kao Džeri Li Luis. Deril mu je rekao da su
on i Luis bili prijatelji i da je Džeri i sam priznao da su na njegov svirački
stil uticali crnci muzičari. Iako je nepoznati muškarac izrazio sumnju u tu
tvrdnju, pozvao je Derila da popiju piće.
Ubrzo je priznao da nikad pre nije popio piće sa crncem. A objasnio je
Derilu i zašto. Bio je član Kju-kluks-klana (KKK), belačke suprematističke
grupe koja je ubijala Afroamerikance više od jednog veka. Po njegovim
rečima linčovali su čoveka pre samo dve godine.
Ako se nađete u situaciji da sedite za stolom sa čovekom koji mrzi vas i
sve one koji imaju boju kože poput vaše, instinkti vam nalažu da se borite
ili da pobegnete – i to s pravom. Deril je imao drugačiju reakciju: prsnuo je
u smeh. Kad je muškarac izvadio člansku kartu KKK-a da pokaže da se nije
šalio, Deril se vratio pitanju koje mu se vrtelo po glavi još otkad je imao
deset godina. Kasnih šezdesetih, na paradi Kab Skauta jedan belac iz
publike gađao ga je konzervama, kamenjem i flašama. Tada se prvi put sreo
sa otvorenom rasnom netrpeljivošću, i mada je imao svako pravo da se
naljuti, bio je veoma zbunjen: „Kako može da me mrzi kad me i ne
poznaje?“
Na kraju razgovora čovek iz klana dao je Derilu svoj broj telefona, i
zamolio ga da mu javi kad bude svirao u okolini. Deril mu je udovoljio, i
mesec dana kasnije čovek se pojavio sa gomilom svojih prijatelja na
Derilovom nastupu.
Vremenom je prijateljstvo raslo, i na kraju je čovek napustio KKK. To
je predstavljalo prekretnicu i u Derilovom životu. I nije mnogo prošlo, a
Deril je sedeo sa Carskim Čarobnjakom i Velikim Zmajem – najvišim
oficirima Klana – i postavljao pitanja. Otada je Deril nagovorio mnoge
belce suprematiste da napuste KKK i ostave se mržnje.
Želeo sam da saznam kako dolazi do takve promene – kako se prekida
ciklus preterane samouverenosti koji je natopljen stereotipima,
predrasudama i zabludama o čitavim grupama ljudi. Začudo, moje
putovanje započelo je na utakmici bejzbola.

MRZI ME KAD SE ZAVRŠI UTAKMICA

„Jenkiji vezare! Jenkiji vezare!“ Letnje veče na Fenvej Parku, prvi i jedini
put da sam bio na bejzbol meču Red Soksa iz Bostona. U sedmom iningu,
bez ikakve najave, 37.000 ljudi ušlo je u erupciju navijanja. Ceo stadion
omalovažavao je Jenkije u savršenom skladu.
Znao sam da dva tima imaju rivalstvo dugo čitav vek, opšteprihvaćeno
kao najljuće u američkom sportu. Uzeo sam zdravo za gotovo da će navijači
Bostona navijati protiv Jenkija, samo nisam očekivao da će se to desiti tog
dana, jer Jenkiji uopšte nisu bili tu.
Red Soksi su igrali protiv Ouklanda. Bostonski fanovi zviždali su timu
koji je bio stotinama kilometara daleko. Bilo je to kao da su se ljubitelji
Burger Kinga našli prsa u prsa sa Vendijevim u nadmetanju ukusa i
zapevali: „Big Mek je sranje!“
Zapitao sam se da li navijači Red Soksa više mrze Jenkije nego što vole
svoj tim. Znalo se da roditelji u Bostonu uče decu da pokazuju srednji prst
Jenkijima i da preziru sve što je u prugama, a Jenkiji Su Sranje, jedna je od
najpopularnijih majica u bostonskoj istoriji. Kada su ih upitali koliko bi
koštalo da vređaju svoj tim, fanovi Red Soksa u proseku su tražili 503
dolara. A da bi navijali za Jenkije tražili su više: 560 dolara. Ta osećanja su
tako duboka da neuronaučnici mogu da vide kako aktiviraju određene
oblasti mozga: kada navijač Red Soksa čuje za neuspeh Jenkija, odmah mu
se aktiviraju regioni mozga povezani sa nagradom i zadovoljstvom. Ta
osećanja šire se daleko van Bostona: u analizi poruka na Tviteru 2019.
godine, Jenkiji su bili najomraženiji bejzbol tim u dvadeset osam od pedeset
saveznih američkih država, čime se objašnjava popularnost one majice.

Nedavno sam pozvao prijatelja koji je okoreli navijač Red Soksa i

postavio sam mu jednostavno pitanje: šta bi trebalo da se desi da bi počeo
da navija za Jenkije? Bez oklevanja je rekao: „Ako bi igrali protiv Al-
Kaide... možda.“
Jedno je voleti svoj tim. A nešto sasvim drugo mrzeti rivale toliko da
biste navijali i za to da ih teroristi razvale.Ako vam je odvratan neki
sportski tim – i njegovi navijači – gajite veoma oštro mišljenje o grupi ljudi.
Ta uverenja su stereotipi, i obično prelaze u predrasude. Što su vam jači ti
stavovi, manja je verovatnoća da ćete ih preispitati.
Rivalstva nisu ograničena samo na sport. Postoje gde god gajimo
poseban animozitet za grupu ljudi koja se nadmeće sa nama za resurse ili
predstavlja pretnju našem identitetu. U poslovnom svetu rivalstvo Pume i
Adidasa bilo je tako jako da su se generacijama porodice samoodređivale na
osnovu vernosti brendu – išle su u različite pekare, pabove, prodavnice, pa
čak su i odbijale da izlaze na romantične sastanke sa ljudima koji rade za
rivalsku firmu. Kad je reč o politici, sigurno poznajete neke simpatizere
Demokratske stranke koji smatraju da su republikanci pohlepni, neznalice,
bezdušni kreteni, a znate i neke članove Republikanske stranke koji misle
da su demokrate lenje, nepoštene, preosetljive pahuljice. I kako se stereotipi
zadržavaju a predrasude produbljuju, ne samo da se identifikujemo sa
svojom grupom; dezidentifikujemo se sa protivnicima, dolazimo do toga da
definišemo ko smo po onome što nismo. Ne samo da propovedamo vrline
naših pulena; pronalazimo sopstvene vrednosti u isticanju mana rivala.
Kada ljudi imaju predrasude prema rivalskoj grupi, obično su spremni
da urade sve da bi pomogli svojoj grupi i potkopali protivnike – čak i ako to
znači da će ih povrediti ili da će im nauditi. Redovno vidimo kako ljudi
prelaze sve granice pristojnosti u sportskim rivalstvima.17 Agresija izlazi iz
okvira sportskog terena: od Barselone do Brazila dolazi do tučnjava
navijača. Nema kraja skandalima sa prevarama, a nisu ograničene samo na
sportiste i trenere. Kada su studenti sa Državnog univerziteta Ohaja plaćeni
da učestvuju u jednom eksperimentu, saznali su da će im ukoliko su
spremni da lažu studenta sa drugog fakulteta, naknada biti udvostručena a
da će onom koga budu slagali biti upola smanjena. Verovatnoća da će lagati
učetvorostručila se ako je student koga je trebalo lagati dolazio sa
Univerziteta Mičigen – najvećeg rivala Ohaju.
Zašto ljudi grade stereotipe o rivalskim grupama, i šta je potrebno da ih
preispitaju.

UKLAPANJE I IZDVAJANJE

Decenijama su psiholozi potvrđivali da ljudi mogu osećati animozitet prema

drugim grupama čak i kad su razlike među njima trivijalne. Pogledajmo
naizgled nevino pitanje: da li je hot-dog sendvič? Kada studenti odgovore
na to pitanje, većina to oseća dovoljno jako da su spremni da daju dolar
onima koji se slažu sa njima da bi bili sigurni da će oni koji se s njima ne
slažu dobiti manje.
 U svakom društvu ljudi su motivisani da traže pripadanje i status.
Identifikovanjem sa grupom postiže se i jedno i drugo: postajemo deo
tabora i ponosimo se pobedama svog plemena. U jednom istraživanju na
kampusima koledža psiholozi su otkrili da je nakon pobede fudbalskog tima
veća verovatnoća da će studenti šetati naokolo u bojama škole. Od
Univerziteta Arizona preko Notr Dama do Univerziteta Južne Kalifornije,
studenti su uživali u odsjaju slave subotnjih pobeda i nosili dresove, kape i
jakne svojih timova u nedelju. Ako bi njihov tim izgubio, klonili bi se
školskih obeležja, i distancirali se, govoreći „izgubili su“ umesto „izgubili
smo“. Neki ekonomisti i stručnjaci za finansije otkrili su da cene akacija na
berzi skaču ako fudbalska reprezentacija te zemlje pobedi u meču na
svetskom prvenstvu i da padaju ako izgubi.18
Rivalstva će se najverovatnije razviti između timova koji su geografski
blizu, koji se redovno takmiče i približno su jednake snage. Jenkiji i Red
Soksi uklapaju se u taj obrazac: oba kluba su sa Istočne obale, sreću se na
terenu osmnaest ili devetnaest puta u sezoni, imaju podjednak istorijat
uspeha, a do 2019. nadmetali su se više od 2000 puta – pritom svaki tim
ima više od 1000 pobeda. Osim toga, svaki od ta dva tima ima više navijača
nego bilo koji drugi bejzbol-klub.
Odlučio sam da istražim šta je potrebno da bi navijači preispitali
uverenja o ogorčenom protivniku. U saradnji sa Timom Kundrom koji je
bio na doktorskim studijama, proveo sam niz eksperimenata sa strasnim
simpatizerima Jenkija i Red Soksa. Da bismo stekli uvid u njihove
stereotipe, zamolili smo hiljade navijača Jenkija i Red Soksa da navedu tri
negativne stvari o svojim rivalima. Uglavnom su koristili iste reči da opišu
protivnika, žaleći se na njihov akcenat, brade, i da „smrde na užegli čips“.

Kad jednom razvijemo stereotipe, i zbog psiholoških i zbog društvenih

razloga teško nam je da ih se oslobodimo. Psiholog Džordž Keli primetio je
da su naša uverenja poput naočara. Koristimo ih da vidimo svet i da se
krećemo u svom okruženju. Ono što je opasno po naše stavove lomi stakla
naočara, i ostavlja nas zamagljenog vidika. Sasvim je prirodno što se
branimo u odgovoru na to – a Keli je zapazio da postajemo posebno
neprijateljski raspoloženi kada branimo mišljenja za koja znamo, duboko u
sebi, da su pogrešna. Umesto da uzmemo druge naočare, postajemo ljudi od
gume, uvrćemo se i izvrćemo dok ne nađemo tačku gledišta s koje ne
moramo da menjamo poglede na svet.
Postoji još jedan razlog, pre svega s društvenog aspekta, zbog kojeg su
stereotipi tako lepljivi. Imamo tendenciju da stupamo u kontakte sa ljudima
koji ih dele, i tako postaju još ekstremniji. Taj fenomen zove se grupna
polarizacija, pokazan je i potvrđen u stotinama eksperimenata. Porote sa
autoritarnim uverenjima traže strože kazne nakon zajedničkog većanja.
Veća je verovatnoća da će upravni odbori korporacija podržati predlog
bizarno malih plata u svojim kompanijama nakon zajedničke rasprave.
Članovi društvene zajednice‚ koji u početku veruju u pozitivne društvene
akcije i gej brakove razvijaju radikalnije poglede po tim pitanjima nakon
razgovora sa onima koji dele njihovo gledište. Propovedaju i progone u
pravcu svoje politike. Polarizacija je pojačana konformizmom: periferni
članovi dolaze do statusa prateći vođstvo najprototipskijeg člana grupe, koji
obično ima najjače stavove.
Ako odrastate u familiji navijača Red Soksa sigurno ćete čuti neprijatne
stvari o Jenkijima i njihovim fanovima. Počinjete redovno da odlazite na
stadion krcat ljudima koji dele vaše gnušanje, i samo je pitanje vremena
kada će vaš prezir ojačati i kad će se zacementirati. Jednom kada se to desi,
motivisani ste da vidite ono najbolje u svom klubu i ono najgore kod
protivnika. Dokazi pokazuju da se timovima obiju o glavu pokušaji da
relativizuju ili da umanje rivalstvo, podsećajući svoje simpatizere da je reč
samo o igri. Navijači smatraju da im je identitet devalviran i postaju
agresivniji. Moja prva ideja za rušenje i razbijanje tog obrasca došla je iz
svemira.

HIPOTEZA 1: NISU LIGA ZA SEBE

Ako ikad napustite planetu Zemlju, verovatno ćete preispitati neka svoja
razmišljanja o ljudskim bićima. Tim psihologa proučavao je promene kod
više od sto astronauta i kosmonauta na osnovu razgovora, anketa i analiza
autobiografija. Po povratku iz svemira, astronauti su manje fokusirani na
individualna postignuća, i više brige pokazuju za opšte dobro. „Odmah se
razvije globalna svest... jako nezadovoljstvo stanjem sveta i potreba da se
po tom pitanju nešto preduzme“, rekao je Edgar Mičel, atronaut s leta
Apola 14. „Odande, s Meseca, međunarodna politika izgleda trivijalno.
Dođe ti da uhvatiš političara ko mačku za vrat, da ga odvučeš dvesta
pedeset hiljada kilometara u svemir i da mu kažeš: ’Sad mi reci šta misliš, ti
kučkin sine.’“
Ta reakcija je poznata kao efekat šire slike. Astronaut koji je to najbolje
opisao je komandir šatla Džef Ešbi. Kaže da ga je pogled na Zemlju iz
svemira zauvek promenio:

Na Zemlji, astronauti gledaju ka zvezdama – većinom smo fanatici

za zvezde – ali iz svemira zvezde izgledaju isto kao i kad ih gledate
 sa Zemlje. Ono što je toliko drugačije je planeta. Prvi put sam bacio
pogled na Zemlju iz svemira posle petnaest minuta svog prvog leta.
Digao sam pogled sa liste onoga što treba uraditi a iznenada smo se
našli, prozorima okrenutim nadole, iznad osvetljenog dela Zemlje.
Ispod mene je bila Afrika i kretala se brzinom kojom bi se grad
kretao gledano iz aviona. Obilaskom cele planete za devedeset
minuta, vidite plavi luk atmosfere. Vidite koliko je krhak taj tanki
sloj u kojem čitavo čovečanstvo postoji. Iz svemira lako možete
videti vezu nekoga s jedne strane planete sa onima na drugoj strani –
a linija granica nema. Tako da izgleda da svi postojimo samo u tom
jednom, malom, zajedničkom sloju.

Kad vam se pruži prilika da vidite Zemlju iz svemira, shvatite da delite

zajednički identitet sa svim ljudskim bićima. Hteo sam da stvorim verziju
tog efekta za bejzbol navijače.
Postoje dokazi da zajednički identitet može podići mostove između
rivala. U jednom eksperimentu, psiholozi su nasumično izabrali navijače
Mančester Junajteda i dali im da napišu kratak sastav. Potom su inscenirali
situaciju u kojoj se čovek u prolazu oklizne, padne, i zajauče od bola, držeći
se za članak. Nosi dres njihovog najvećeg rivala, i pitanje je da li će
ispitanici stati da mu pomognu. Ako su fudbalski navijači neposredno pre
toga pisali o tome zašto vole svoj tim, samo trideset posto njih bilo je
spremno da pomogne nesrećnom čoveku. Ako su pisali o tome šta im je
zajedničko sa drugim navijačima, sedamdeset posto njih bilo je spremno da
pomogne.
Kad smo Tim i ja pokušali da navedemo navijače Red Soksa i Jenkija da
se osvrnu na svoj zajednički identitet jer su i jedni i drugi bejzbol navijači,
to nije dalo rezultata. Nisu imali više pozitivnih stavova jedni o drugima niti
veću spremnost da pomognu van vanrednih situacija. Zajednički identitet ne
opstaje u svim okolnostima. Ako je navijač protivničkog kluba upravo
doživeo nesreću, razmišljanje o zajedničkom identitetu može nas motivisati
da mu pomognemo. Ako nije u neposrednoj opasnosti ili u prekoj potrebi,
međutim, lako ga je diskvalifikovati kao još jednog kretena – i kao ono što
nije naša odgovornost. „I jedni i drugi volimo bejzbol“, rekao je jedan
navijač Red Soksa. „Fanovi Jenkija prosto vole pogrešan klub.“ Drugi je
izjavio da zajednička ljubav prema bejzbolu nema nikakvog uticaja na
njegovo mišljenje. „Jenkiji su najgori, a njihovi navijači me nerviraju.“

HIPOTEZA 2: SAOSEĆANJE ZA NEPRIJATELJA

Potom sam se okrenuo psihologiji mira. Pre mnogo godina jedan od pionira
psihologije, čovek koji je preživeo holokaust Herb Kelman hteo je da ispita
neke od stereotipa koji stoje iza izraelsko–palestinskog konflikta, učeći dve
strane da razumeju i saosećaju jedna s drugom. Osmislio je interaktivne
radionice za rešavanje problema u kojima su uticajni izraelski i palestinski
lideri govorili nezvanično o putevima ka miru. Godinama su se sastajali i
razmenjivali iskustva i poglede na svet, iznosili jedni drugima potrebe i
strahove, i tražili nova rešenja za stare sukobe. Ne samo da su s vremenom
te radionice srušile stereotipe – nego su neki od učesnika postali doživotni
prijatelji.
Očovečivanje protivnika trebalo bi da bude mnogo lakše u sportu, jer su
ulozi manji a teren zajednički. Počeo sam od još jednog od najvećih
rivaliteta u sportu: Državnog Univerziteta Severne Karoline (UNC) i
Univerziteta Djuk. Upitao sam Šejna Batijea koji je vodio Djuk do
osvajanja koledž košarkaškog šampionata 2001. šta bi trebalo da se desi da
bi navijao za UNC. Kao iz topa je odgovorio: „Navijao bih za njih samo
kad bi igrali protiv Talibana.“ Nisam imao imao pojma da tako mnogo ljudi
fantazira o tome da razvaljuju teroriste u svom omiljenom sportu. Upitao
sam se da li bi humanizacija studenata Djuka promenila stereotipe koje gaje
studenti UNC-a.
U eksperimentu sa koleginicama Alison Fredžajl i Karen Nolton,
zamolili smo studente UNC-a da nam pomognu da poboljšamo prijave za
posao njihovih vršnjaka. Ako bismo pomenuli da je onaj kojem je potrebna
pomoć, iako pohađa Djuk, u teškoj finansijskoj situaciji, ispitanik bi proveo
više vremena pomažući mu. Javilo bi se saosećanje, videli bi ga kao
pojedinca koji zaslužuje pomoć i više bi im se sviđao. Međutim, kad smo
merili njihove stavove prema studentima Djuka generalno, studenti UNC-a
videli su ih kao rivale. Kad bi neko kritikovao Djuk, doživljavali bi to kao
kompliment lično njima upućen. A kao uvredu kad bi neko hvalio Djuk.
Uspeli smo da promenimo ponašanje prema pojedincu, ali nismo uspeli da
razbijemo stereotipe prema grupi.
 Nešto slično desilo se kad smo Tim i ja pokušali da humanizujemo
navijača Jenkija. Dali smo navijačima Red Soksa da pročitaju priču
zaluđenika za bejzbol koji je igru naučio u detinjstvu od dede i imao lepe
porodične bejzbol uspomene. Na samom kraju priče pisac nam kaže da će
uvek biti odan Jenkijima. „Mislim da je osoba koja je ovo napisala veoma
autentična. Retki su takvi navijači Jenkija“, prokomentarisao je jedan od
simpatizera Red Soksa. „Razume igru, shvata u čemu je stvar, i nije tipičan
navijač Jenkija“, primetio je drugi. „Uh, priča mi se stvarno sviđala sve dok
nije rekao da navija za Jenkije“, treći se požalio, ali, „mislim da bi sa njim
konkretno imao više zajedničkog nego sa tipičnim navijačem Jenkija. Ovaj
momak je okej.“
Herb Kelman naišao je na isti problem sa Izraelcima i Palestincima. U
njegovim radionicama za rešavanje problema, uspostavilo se poverenje sa
osobom sa druge strane stola, ali i dalje su se držali stereotipa u vezi sa
grupom.
U savršenom svetu, upoznavanje sa pojedinim članovima humanizovalo
bi celu grupu, ali često se tim upoznavanjem samo utvrđuje da je data osoba
drugačija od tipičnog predstavnika grupe. Kada sretnemo člana grupe koji
odskače od stereotipa, prvi nagon nam nije da ga vidimo kao primer i da
preispitamo stereotip. Vidimo ga kao izuzetak, držimo se i dalje svojih
uverenja. Tako je i taj pokušaj propao.

HIPOTEZA 3: STVAR NAVIKE

Moja omiljena reklama počinje krupnim planom muškarca i žene koji se

ljube. Kako se kamera udaljava, vidimo da on nosi dres Ohajo Bakija a da
ona nosi majicu Mičigen Vulverinsa. I sledi natpis preko ekrana: „Da nema
sporta, ovo ne bi bilo odvratno.“
Kao doživotno odan Vulverinsima, vaspitavan sam da se rugam
Bakijevim navijačima. Moj ujak napunio je podrum rekvizitima Mičigena.
Ustajao je u tri ujutru u nedelju da bi se spremio za utakmicu i vozio je
kombi sa Mičigenovim logotipom. Kad sam se vratio kući u Mičigen na
postdiplomske studije jedan od mojih cimera s fakulteta krenuo je na
postdiplomske studije medicine na Univerzitetu Ohajo. Bilo je sasvim
prirodno da mu preko telefona propovedam superiornost svoje škole i da u
pismima kao tužilac napadam njegovu inteligenciju.
Pre nekoliko godina upoznao sam neobično dragu i milu ženu od
sedamdeset godina koja je radila sa preživelima holokausta. Prošlog leta,
kad je pomenula da je studirala na Univerzitetu Ohajo, moja prva reakcija
bila je „fuj“. A odmah zatim zgadio sam se sebi. Koga je briga gde je išla
na fakultet pre pola veka? Kako su me tako programirali? Iznenada
izgledalo mi je čudno da bilo ko može da mrzi neki klub ili tim.
U antičkoj Grčkoj, Plutarh je pisao o brodu kojim je Tezej plovio od
Krita do Atine. Da bi sačuvali brod kojem su daske počele da trule, Atinjani
su ih zamenili novim drvetom. Na kraju su svi delovi broda zamenjeni.
Brod je izgledao isto, ali nijedan njegov deo nije bio onaj nekadašnji. Da li
je to i dalje isti brod? Kasnije su filozofi dodali još jedno pitanje: ako
skupite sve one zamenjene, prvobitne delove i sastavite brod, da li bi to bio
isti brod?
Taj Tezejev brod ima mnogo toga zajedničkog sa sportskim franšizama.
Ako navijate za Boston, možda mrzite Jenkije iz 1920. koji su uzeli Bejb
Ruta, ili Jenkije iz 1978. koji su te godine izbrisali nade Red Soksa za
osvajanjem šampionata. Iako aktuelni tim nosi isto ime, njegovi sastavni
delovi su drugačiji. Onih igrača odavno nema. A nema ni nekadašnjih
rukovodilaca i trenera. Čak taj tim ne igra na istom stadionu. „U stvari
navijate za delove odeće“, našalio se Džeri Sajnfeld. „Navijači silno vole
nekog igrača, ali ako promeni klub, zvižde mu. Pa, to je isti čovek samo u
drugoj majici; sad ga mrze. Uaa! Druga majica! Uaa!“
Mislim da je to ritual. Zabavan ali kapriciozan ritual – ceremonija koju
održavamo iz navike. Uvedeni smo u nju kad smo bili mladi i kad se na nas
lako moglo uticati, ili kad smo bili novi u gradu i kad nam je bio potreban
duh zajedništva. Naravno, postoje trenuci u kojima je odanost timu važna u
životu: omogućava nam da na sportski način pozdravljamo poznanike u
baru i da se grlimo sa neznancima na pobedničkim paradama. Daje nam
osećaj solidarnosti. Ako malo bolje razmislite, shvatićete da vam je mržnja
prema drugom timu data rođenjem. Da ste rođeni u Njujorku a ne u
Bostonu, da li biste zaista mrzeli Jenkije?
Za naš treći pristup Tim i ja smo regrutovali navijače Red Soksa i
Jenkija. Da dokažu vernost, morali su da tačno navedu ime jednog od
igrača sa fotografije – i kada je njihov tim poslednji put osvojio prvenstvo.
Onda smo preduzeli neke korake da postanu otvoreniji. Prvo, da bismo im
pomogli da razumeju složenost svojih uverenja, zamolili smo ih da navedu
tri pozitivne i tri negativne stvari kod navijača protivničkog tima. Ono
negativno što su naveli mogli ste da vidite na prethodnim ilustracijama, no
bili su u stanju da nađu i neke pozitivne strane rivala.
Onda smo nasumično izabrali polovinu njih za dodatni korak u kojem je
trebalo da se osvrnu na arbitrarnost i proizvoljnost njihovog animoziteta:

Navedite i opišite razloge zbog kojih se navijači Jenkija i Red Soksa

ne vole a koji su sasvim proizvoljni. Na primer, da potičete iz
porodice navijača protivničkog tima, verovatno biste danas voleli taj
tim.

Da bismo izmerili animozitet prema protivniku, dali smo im šansu da

odluče koliko bi trebalo da bude ljut sos koji se uz hot-dog prodaje na
stadionu rivala. Rekli smo im da tobože tim za istraživanje tržišta planira da
sprovede testiranje sosova na bejzbol stadionima. Ljudi koji su nasumice
odabrani da se osvrnu na proizvoljnost svojih stereotipa, odabrali su manje
ljut sos za stadion rivala. Dali smo im priliku i da sabotiraju suparničkog
navijača na vremenski ograničenom, plaćenom testu iz matematike tako što
će mu dodeliti teže zadatke, a oni koji su imali da razmisle i da pišu o
proizvoljnosti svojih stereotipa, izabrali su lakša pitanja za navijača
rivalskog tima.
Ljudi ne samo da su bili saosećajniji prema tom izdvojenom navijaču –
promenili su gledišta prema rivalskom timu kao celini. Manja je bila
verovatnoća da će neuspeh rivala doživeti kao svoj trijumf, uspeh rivala kao
ličnu uvredu, a kritiku protivničkog tima kao kompliment. I bila je veća
verovatnoća da će podržati protivnički tim na način koji bi inače bio
nezamisliv: nosili bi dresove rivala, sedeli na klupi za rezervne igrače na
utakmicama, glasali za učešće rivalskih igrača na Ol-star utakmici, pa čak i
podržavali protivnički tim na društvenim mrežama. Za neke od navijača to
je bilo poput kršenja božijih zapovesti, ali iz njihovih komentara jasno se
videlo da su preispitali svoje stavove:

Mislim da je glupo mrzeti nekoga samo zbog toga što navija za

drugi klub. Kad bolje razmislim dođe mi da preispitam šta osećam
prema pojedinim navijačima tima koji ne volim.

Ako bi me neko mrzeo zbog kluba koji volim, to bi bilo nepravedno.

Gotovo kao neka vrsta predrasude jer me prosuđuju na osnovu samo
jedne stvari koju znaju o meni. Možda promenim ponašanje prema
navijačima Red Soksa.

Klub za koji navijaju nije neizostavno pokazatelj toga kakvi su. Iako
su definitivno pogrešili u izboru kluba za koji će navijati.

Konačno smo se makli s mrtve tačke. Naš sledeći korak bio je da

odredimo ključne sastojke koji su doprineli promeni mišljenja kod navijača.
Otkrili smo da su razmišljanja o proizvoljnosti animoziteta – a ne kvalitetu
rivala – donela prevagu. Bez obzira da li su našli ili nisu našli razloge zbog
kojih bi im se sviđao rival, navijači su pokazivali manje neprijateljstva kada
su morali da se osvrnu na to koliko su budalasta ta rivalstva. Znali su kako
se čovek oseća kad ga ne vole iz besmislenih razloga i to im je pomoglo da
vide da taj konflikt ima stvarnog uticaja, da mržnja prema protivničkom
navijaču nije samo zabava i igra.
 ULAZAK U PARALELNI UNIVERZUM

Van laboratorije razbijanje stereotipa i brisanje predrasuda retko kad se

dešava preko noći. Čak i kad ljudi nisu dignutog garda na početku, brzo ga
dižu kad se njihovo ponašanje dovede u pitanje. Da bismo se probili do njih
potrebno je mnogo više nego samo da im se kaže da su njihovi stavovi
proizvoljni. Ključno je navesti ih na hipotetičko razmišljanje: pomoći im da
razmisle o tome u šta bi verovali da žive u drugačijoj stvarnosti.
 U psihologiji, hipotetičko, kontračinjenično razmišljanje uključuje
maštu i zamišljanje kako bi se okolnosti našeg života mogle drugačije
odvijati. Kada shvatimo koliko lako se moglo desiti da imamo drugačije
stereotipe, možda ćemo biti spremniji da preispitamo stavove i poglede na
svet.19 Da biste aktivirali hipotetičko, kontračinjenično razmišljanje
sagovornika možete, recimo, upitati: „Kakvi bi bili tvoji stereotipi da si
crnac, Hispano-Amerikanac, Azijat ili Indijanac? Kakvi bi ti bili stavovi da
si odrastao na selu a ne u gradu, ili u nekoj kulturi na drugoj strani sveta?
Kojih bi se uverenja držao da si živeo u osamnaestom veku?“
Već ste saznali od šampiona u raspravama i od stručnjaka za pregovore
da pitanja mogu da motivišu ljude da preispitaju svoje zaključke. Kod
kontračinjeničnih pitanja drugačije je to što pozivaju ljude da istraže izvore
svojih uverenja – i da preispitaju stavove prema drugim grupama.
Ljudi postaju skromni kada razmišljaju o tome kako bi ih drugačije
okolnosti dovele do drugačijih uverenja. Mogli bi da zaključe da su neka od
njihovih ranijih ubeđenja bila previše pojednostavljena i mogli bi da dovedu
u pitanje neke od svojih negativnih stavova. Ta sumnja mogla bi ih navesti
da budu radoznaliji, da požele više da saznaju o grupama koje su posmatrali
kroz stereotipe, i mogli bi na kraju otkriti da imaju neke neočekivane
zajedničke osobine.
Nedavno mi se ukazala prilika da ohrabrim kontračinjenično
razmišljanje. Osnivačica startap kompanije zamolila me je da se pridružim
sastanku svih zaposlenih i da podelim uvide o tome kako da bolje razumeju
druge i sebe. Tokom našeg virtuelnog ćaskanja uz kamin, pomenula je da
veruje u astrologiju i da to važi i za mnoge zaposlene u njenoj kompaniji.
Zapitao sam se mogu li navesti neke od njih da uvide da se drže netačnih
strereotipa zasnovanih na datumu rođenja. Evo odlomka onoga što se
dogodilo:

Ja: Znaš da nema dokaza da horoskop na bilo koji način određuje ili
utiče na ličnost?

Osnivačica: Tipično Jarčevski stav.

 Ja: Mislim da sam Lav u horoskopu. Zanima me koji bi te to dokazi
naveli da promeniš mišljenje?

Osnivačica: To je moj momak pokušavao da uradi otkako smo

počeli da se zabavljamo. Odustao je. Ništa me ne može navesti da
promenim mišljenje.

Ja: Onda ne razmišljaš kao naučnik. To je onda tvoja religija.

Osnivačica: Da, pa, možda i jeste pomalo.

Ja: A šta bi bilo da si rođena u Kini a ne u Americi? Recimo da su

se pojavili dokazi da su Device u Kini diskriminisane kad je u
pitanju zapošljavanje a takođe se smatraju i nepovoljnim ljubavnim
partnerom? Za te sirote Device važi stereotip da su teške i
svojeglave.20

Osnivačica: A na Zapadu se ta diskriminacija odnosi na Škorpije.

Iako je na početku pokazala otpor prema mojim argumentima, nakon što

je razmislila o drugačijim stereotipima koji bi se mogli javiti da živi u Kini,
prepoznala je obrazac. Videla je da se prema čitavoj grupi ljudi nepravedno
ponašaju zbog položaja Sunca i Meseca na dan njihovog dolaska na svet.
Shvativši koliko nepravedna može da bude diskriminacija zasnovana na
horoskopu, na kraju mi je priskočila u pomoć u iznošenju argumenata.
Kako smo privodili razgovor kraju, ponudio sam da održimo i debatu o
nauci i ličnosti. Više od četvrtine zaposlenih prijavilo se da učestvuje.
Nakon te debate jedan od učesnika napisao je: „Da ne bismo bili neznalice,
moramo zaboraviti ponešto od onoga čemu su nas učili.“ Shvativši koliko
su im proizvoljni stereotipi, bili su otvoreniji za preispitivanje stavova i
razmišljanja.
Psiholozi su otkrili da su mnoga od naših uverenja kulturne banalnosti:
koje se naširoko dele a retko preispituju. Ako ih bolje pogledamo,
otkrivamo da počivaju na klimavim osnovama. Stereotipi nemaju
strukturalni integritet pažljivo izgrađenog broda. Više su kao kula u igri
Dženga – klate se na slabim temeljima i sa nedovoljno potpore. Da bismo ih
srušili ponekad je dovoljno samo da ih kvrcnemo prstom. Gajimo nade da
će ljudi dorasti situaciji i izgraditi nova uverenja na jačim osnovama.
Može li se taj pristup primeniti na veće podele koje postoje među
ljudima? Ni na sekund ne bih poverovao da će rešiti izraelsko–palestinski
sukob niti da će zaustaviti rasizam. Međutim, mislim da predstavlja korak
ka nečemu fundamentalnijem od prostog preispitivanja stereotipa. Mogli
bismo dovesti u pitanje uverenje po kojem ima smisla donositi sud o
grupama ljudi.
Ako navedete ljude da razmisle, možda dođu do zaključka da je
apsurdna i sama pomisao da se grupni stereotipi mogu odnositi na
pojedince. Istraživanja govore da među grupama ima više sličnosti nego što
mislimo. I ima mnogo više raznolikosti u okviru grupa nego između njih.
Ponekad oslobađanje od stereotipa predstavlja shvatanje da mnogi
članovi omražene grupe nisu tako grozni i užasni. A veća je verovatnoća da
će se to desiti kad se sretnemo s njima oči u oči. Preko pola veka naučnici
su istraživali efekte kontakata među grupama. U metaanalizi preko petsto
istraživanja sa preko 250.000 učesnika, interakcije sa članovima drugih
grupa smanjilo je predrasude u 94% slučajeva. Iako međugrupna
komunikacija ne predstavlja univerzalni lek, to je ipak zapanjujući podatak.
Najdelotvorniji način da pomognete ljudima da se reše nestabilnih temelja
stereotipa jeste da porazgovarate s njima. Upravo to je uradio Deril Dejvis.

KAKO SE MUZIČAR CRNAC SUPROTSTAVIO BELCIMA

SUPREMATISTIMA

Jednog dana Deril se vozio svojim kolima sa glavnokomandujućim KKK

ogranka, kojem je zvanična titula bila Uzvišeni Kiklop. I ubrzo je Kiklop
počeo da mu plasira stereotipe o crncima. Oni su inferiorna rasa – imaju
manji mozak, i zbog toga su neinteligentni i genetski predisponirani za
nasilje. Kad je Deril istakao da je i on crnac a da ni na koga nije pucao niti
je ikad ukrao kola, Kiklop mu je rekao da je kod njega kriminogeni gen
verovatno latentan. Još se nije ispoljio.
 Deril je odlučio da pobedi Kiklopa njegovim argumentima. Tražio je da
mu navede trojicu serijskih ubica koji su bili crnci. Kad Kiklop nije mogao
da navede nijednog, Deril je izdiktirao dugačak spisak belaca serijskih
ubica i još rekao Kiklopu da je verovatno i on jedan od njih. Kad se Kiklop
pobunio i kazao da nikoga nije ubio, Deril je kazao da mu je verovatno gen
serijskog ubice latentan.
„E, pa, to je glupo“, odgovorio je uvređeni Kiklop. „Pa, da“, složio se
Deril. „U pravu si. Ono što sam rekao bilo je glupo, ali ništa gluplje od
onoga što si ti rekao o meni.“ Kiklop se utišao i promenio temu. Nekoliko
meseci kasnije, rekao je Derilu da još razmišlja o njihovom razgovoru.
Deril je posadio seme sumnje i naveo ga da preispita uverenja. Kiklop je na
kraju napustio KKK i predao je svoju kapuljaču i odoru Derilu.
Deril je očigledno izvanredan čovek – ne samo zbog svoje sposobnosti
da vodi rat protiv predrasuda već i zbog želje da to uradi. Kao opšte pravilo
važi da oni koji imaju više moći, moraju više da se preispituju, jer je veća
verovatnoća da će privilegovati svoju tačku gledišta i jer je veća
verovatnoća da njihova tačka gledišta neće biti dovedena u pitanje. U većini
slučajeva, oni koji trpe represiju, potlačeni i marginalizovani već su morali
mnogo da se prilagođavaju da bi se uklopili.
Pošto je bio meta rasizma od detinjstva, Deril je imao čitav životni vek
opravdanih razloga da gaji animozitet prema belcima. Ipak i dalje je bio
spreman da priđe belcima suprematistima otvoreno i da im pruži priliku da
preispitaju svoje stavove. Ali nije trebalo da na Derilu bude odgovornost da
ulazi u rasprave sa suprematistima i da se izlaže opasnosti. U idealnom
svetu, Kiklop bi preuzeo na sebe zadatak da obrazuje svoje sugrađane.
Jedan drugi bivši član KKK-a istupio je i samostalno i sa Derilom zastupao
je ugrožene i reformisao strukture koje su dovodile do represije.
Dok radimo na sistemskim promenama, Deril nas poziva da ne
previdimo moć razgovora. Kada odlučimo da nemamo posla s ljudima zbog
njihovih stereotipa i predrasuda, odustajemo, dižemo ruke, ne želimo da im
pomognemo da budu otvoreniji. „Živimo u dobu prvih putovanja u svemir,
a ipak mnogi od nas zadržali su mentalitet kamenog doba“, kaže Deril.
„Ideologija mora da stigne tehnologiju.“ Procenjuje da je pomogao da više
od dvesta suprematista preispita svoja uverenja i da napuste KKK i druge
neonacističke grupe. Mnogi od njih nove stavove i razmišljanja preneli su
članovima porodica i prijateljima. Deril spremno ističe da nije direktno
ubedio te ljude da promene mišljenje. „Nikoga nisam preobratio“, kaže.
„Dao sam im razlog da razmisle o smeru u kojem im ide život, i razmislili
su i pomislili: ’Potreban mi je bolji put, i ovako se stiže do njega.’“
Deril to ne radi propovedajući i optužujući. Kad započne dijalog sa
suprematistima, mnogi od njih su iznenađeni njegovom promišljenošću. I
kako počinju da na njega gledaju kao na čoveka i da više vremena provode
sa njim, obično nabasaju na zajednički identitet u interesovanjima u
različitim oblastima, a posebno u muzici. Vremenom, pomogne im da vide
da su se priključili grupama mržnje iz razloga koji nisu njihovi – u pitanju
je mogla da bude porodična tradicija nekoliko generacija, ili to što im je
neko rekao da im radna mesta uzimaju crnci. Kad bi shvatili koliko malo
znaju o drugim grupama, i koliko su stereotipi plitki, počeli bi sa
preispitivanjem.
Nakon što je upoznao Derila, jedan Carski Čarobnjak nije se zadovoljio
samo time što je napustio KKK. Ugasio je svoj ogranak. Nekoliko godina
kasnije, zamolio je Derila da bude kum njegovoj ćerki.
19 Time ne kažemo da stereotipi nikad nisu utemeljeni na stvarnosti.
Kad poredimo grupe, mnogi stereotipi odgovaraju proseku grupe, ali to ne
znači da su korisni za razumevanje pojedinih članova grupe. Pre nekoliko
hiljada godina kad su interakcije različitih grupa ljudi bile retkost, uverenja
o tendencijama u ponašanju drugih plemena možda je pomoglo našim
precima da zaštite svoje pleme. No, danas, kada su te interakcije tako
uobičajene, pretpostavke o nekoj grupi nemaju više istu upotrebljivost:
mnogo je korisnije da naučimo nešto o pojedincima. Psiholozi su pokazali
da se stereotipi javljaju redovno i sve više su netačni kad smo u sukobu sa
drugom grupom – i kada sudimo o ideologiji grupa koje su drugačije od
naše. Kada se stereotip prelije u predrasudu, to je znak da je došao čas da
još jednom razmislimo.
20 Psiholozi su zaista to nedavno istražili i otkrili su da proizvoljno data
imena zodijačkim znakovima mogu pokrenuti stereotipe i diskriminaciju.
Devica je u kineskom prevodu „nevina žena“, i povezuje se sa
predrasudama koje postoje prema starijim ženama koje se nisu udavale –
usedelicama. Smatra se da su sklone zanovetanju, sitničave, izbirljive i da
su germofobi. (Prim. aut.)
17 Kad je Monika Seleš ubodena nožem na teniskom turniru 1993. to je
proslavio najmanje jedan navijač Štefi Graf (lično sam ga poznavao). U
NBA finalu 2019. povredio se Kevin Djurent, a neki od navijača Toronto
Reptorsa to su to pozdravili ovacijama, dokazujući da čak i Kanađani
umeju da budu okrutni. Voditelj jednog radio-programa rekao je: „Ne
postoji navijač u profesionalnom sportu koji nije srećan kada se važan
protivnički igrač povredi, što bi teorijski moglo olakšati put do uspeha tima
za koji navija.“ Uz dužno poštovanje, ako vam je više stalo do pobede
vašeg tima nego do toga da li se neki čovek povredio, možda ste sociopata.
(Prim. aut.)
18 Uticaj fudbalskog poraza na berzu predmet je širokih rasprava: iako
su brojna istraživanja dokazala da izvestan efekat postoji, druga nisu uspela
da nađu dokaze koji bi to potvrdili. Nagađam da je veća verovatnoća da će
se taj efekat pokazati u zemljama u kojima je fudbal popularan, nakon
veoma važnog meča u kojem je poraz za dlaku izbegnut a očekivalo se da
će njihova reprezentacija pobediti. Bez obzira na to kako sport utiče na
berzu, znamo da i te kako utiče na raspoloženje. Jedno istraživanje
sprovedeno među rukovodećim kadrom u Evropi pokazalo je da posle
poraza omiljenog fudbalskog kluba, s manje elana pristupaju poslu – i kao
posledica toga učinak je manji. (Prim. aut.)
Poglavlje 7

Zagovornici vakcina i lepo vaspitani ispitivači

Kako prava vrsta slušanja motiviše ljude da se promene

Retki su oni koji su spremni da čuju

ono što ne žele da čuju.

– DIK KAVET

Mari-Elen Etjen-Ruso je zaplakala kad je počela da se porađa. Bio je

septembar 2018. a beba je trebalo da dođe na svet tek u decembru. Neki
minut pre ponoći Tobi se rodio, imao je svega kilogram. Telo mu je bilo
tako majušno da je glava mogla da mu stane u mamin dlan, i Mari-Elen je
užasnuto pomislila da neće preživeti. Tobi je u njenom naručju proveo
svega nekoliko trenutaka pre no što su ga brzo odneli na intenzivnu negu.
Bila mu je potrebna maska za disanje i ubrzo je operisan zbog unutrašnjeg
krvarenja. Proći će meseci pre no što će mu biti dopušteno da ode kući.
Tobi je bio u bolnici a Mari-Elen je kupovala pelene kad je videla
naslov u novinama o pojavi malih boginja u Kvebeku. Nije vakcinisala
Tobija. Na to se nije ni pomislilo – bio je tako krhak. Nije vakcinisala ni
svoje troje druge dece; vakcinacija u njenoj sredini nije bila uobičajena.
Prijatelji i komšije zdravo za gotovo su prihvatili da su vakcine opasne i
širili su horor-priče o neželjenim posledicama vakcinacije. Ipak, ostala je
činjenica: Kvebek je već imao dve ozbiljne epidemije boginja te decenije.
Danas je u razvijenom svetu broj obolelih od malih boginja u porastu po
prvi put u poslednjih pola veka, a stopa smrtnosti je otprilike jedan na
hiljadu. U zemljama u razvoju, blizu je stope od jedan na sto. Procene
govore da je između 2016. i 2018. smrtnost od malih boginja skočila za
58% uz više od sto hiljada preminulih. To se moglo sprečiti vakcinama,
koje su spasle dvadeset miliona života u poslednjih dvadeset godina. Iako
epidemiolozi preporučuju dve doze vakcine protiv malih boginja i stopu
imunizacije od minimalno 95%, samo 85% ljudi dobija prvu dozu i samo
67% drugu. Mnogi od onih koji izbegavaju vakcinaciju, jednostavno ne
veruju u nauku.
Vlasti su pokušavale da oštrim merama reše taj problem, upozoravale su
da nevakcinisane čekaju kazne do hiljadu dolara i šest meseci zatvora.
Mnoge škole zatvorile su vrata za nevakcinisanu decu, a u jednom okrugu
zabranjen im je ulazak u zatvorene javne prostore. Kada ni te mere nisu
dale rezultat, javni zvaničnici okrenuli su se propovedanju. Pošto ljudi gaje
neosnovani strah u vezi sa vakcinama, došao je čas da ih edukuju dozom
istine.
Rezultati su bili razočaravajući. U nekoliko eksperimenata u Nemačkoj,
upoznavanje ljudi sa istraživanjima o bezbednosti vakcina dalo je neželjeni
efekat: vakcine su nakon toga smatrali još opasnijim. Slično tome,
Amerikanci su čitali izveštaje o opasnosti malih boginja, gledali slike
bolesne dece, i saznali za bebu koja umalo nije umrla od te bolesti, a
njihovo zanimanje za vakcinaciju uopšte nije poraslo. A kada su obavešteni
da nema nikakvog dokaza da vakcina protiv malih boginja izaziva autizam,
oni koji su već iskazali neki pozitivan stav, postali su manje zainteresovani
za vakcinaciju. Izgledalo je kao da nijedan razuman argument ili na
podacima zasnovano objašnjenje ne može poljuljati uverenje da je
vakcinacija nebezbedna.
To je uobičajen problem u ubeđivanju i nagovaranju: ono što nas ne
pokoleba ojačaće naša uverenja. Baš kao što vakcina aktivira imunološki
sistem protiv virusa, čin otpora utvrđuje i ojačava psihološki imunitet.
Pobijanje tačke gledišta stvara antitela protiv budućih pokušaja da se na
njega utiče. Postajemo sigurni u svoje stavove i manje zainteresovani za
drugačije poglede. Kontraargumenti nas više ne iznenađuju i ne zbunjuju –
imamo spremna pobijanja.
Mari-Elen Etjen-Ruso prošla je taj put. Posete lekaru sa starijom decom
pratio je poznati scenario. Doktor bi izložio koristi vakcine, upozorio je na
rizike ukoliko vakcinu odbije, izneo opštu poruku umesto da se posveti
direktno njenom slučaju. To iskustvo bazdilo je na snishodljivost, Mari-
Elen se osećala kao da je napadaju, „kao da me optužuje da želim da mi se
deca razbole, kao da sam loša majka“.
Kad je maleni Tobi konačno posle pet meseci trebalo da bude pušten iz
bolnice, i dalje je bio izuzetno osetljiv na spoljašnji svet. Medicinske sestre
znale su da im je to poslednja šansa da ga vakcinišu, zato su pozvale jednog
zagovornika vakcina – lokalnog lekara sa radikalnim pristupom koji je
pomogao mnogim mladim roditeljima da preispitaju otpor imunizaciji. Nije
propovedao majkama i očevima niti se ponašao kao tužilac. Nije političario.
Stavio bi svoju naučničku kapu i razgovarao sa njima.

Kalvin & Hobs © Waterson.

Motivacija razgovorom

Na početku 1980-ih kliničkog psihologa Bila Milera mučio je pristup koji

kolege iz njegove oblasti imaju prema zavisnicima. Bilo je uobičajeno za
terapeute i savetnike da optužuju one kojima treba da pomognu da su
patološki lažovi što žive u poricanju. To se nije poklapalo sa onim što je
Miler svakodnevno sretao u lečenju alkoholičara. Propovedanje i napadanje
uglavnom se lekarima obijalo o glavu. „Ljudi koji piju previše, obično su
toga svesni“, rekao mi je Miler. „Ako pokušate da ih uverite da piju previše
ili da bi trebalo da se promene, budite otpor, i manja je verovatnoća da će se
promeniti.“
Umesto da optužuje i ponižava svoje klijente, Miler je počeo da
razgovara sa njima, da im postavlja pitanja i da pažljivo sluša njihove
odgovore. Nedugo potom objavio je članak o svojoj filozofiji, koji je
dospeo u ruke Stivena Rolnika, zaduženog za obuku medicinskih sestara u
lečenju bolesti zavisnosti. Nekoliko godina kasnije njih dvojica su se sreli u
Australiji i shvatili da je ono što su istraživali mnogo veće od običnog
pristupa lečenju. Bio je to potpuno drugačiji način da se pomogne ljudima
da se promene.
Zajedno su razvili osnovna načela prakse koja se zove motivaciono
intervjuisanje. Centralna premisa glasi da retko kad možemo drugoga
motivisati da se promeni. Bolje je da mu pomognemo da sam nađe
motivaciju za promene.
Zamislite, recimo, da ste učenika Hogvortsa, i zabrinuti ste jer vam je
stric simpatizer Voldermora. Motivacioni intervju mogao bi teći ovako:

Vi: Voleo bih da bolje shvatim šta misliš o Onome Koji Se Ne Sme
Imenovati.

Stric: Pa, on je najmoćniji živi čarobnjak. Osim toga, njegovi

sledbenici obećali su mi zvučnu titulu.

Vi: Zanimljivo, ima li nečega što ti se kod njega ne sviđa?

Stric: Pa, nisam baš lud od sreće zbog svih tih ubistava.

Vi: Niko nije savršen.

Stric: Da, ali ubistva nikako nisu dobra.

Vi: Čini mi se da gajiš neke rezerve prema Voldermoru. Šta te

sprečava da ga ostaviš?

Stric: Plašim se da će mi natovariti ubice na vrat.

Vi: To je osnovan strah. Delim tvoje mišljenje. Zanima me ima li

nekih načela koja su ti toliko važna da bi bio spreman da se zbog
 njih izložiš opasnosti?

Motivacioni intervju započinje stavom koji je odraz skromnosti i

radoznalosti. Ne znamo šta nekoga može motivisati na promenu, ali iskreno
nam je stalo da to saznamo. Cilj nije da kažemo ljudima šta da rade; već da
im pomognemo da prekinu ciklus preterane samouverenosti i da vide nove
mogućnosti. Naš zadatak je da držimo ogledalo tako da mogu sebe jasnije
da vide, i da ih ohrabrimo da ispitaju svoja uverenja i postupke. To može
pokrenuti ciklus preispitivanja, u kojem svojim stavovima prilaze više
kritički i naučno. Budi se veća skromnost, sumnja u uverenja, i zanimanje
za alternativne tačke gledišta.
Proces motivacionog intervjuisanja sastoji se od tri ključne tehnike:

Postavljanja pitanja
Uključivanja u slušanje i promišljanje
Afirmacije sposobnosti i želje za promenom date osobe

Kad se Mari-Elen spremala da povede Tobija kući, medicinske sestre

pozvale su neonatologa Arnoa Ganjea. Njegova specijalnost bila je primena
tehnika motivacionog intervjua u raspravama o vakcinaciji. Kad je Arno seo
da porazgovara sa Mari-Elen, nije osuđivao što nije vakcinisala decu, niti je
tražio da se promeni. Pristupio je kao naučnik, „manje strogi Sokrat“, kako
ga je novinar Erik Budman opisao u članku o njihovom susretu.
Arno je rekao Mari-Elen da se plaši onoga što bi se moglo desiti ako
Tobi dobije male boginje, ali prihvatio je njenu odluku i želeo je da je bolje
razume. Čitav sat postavljao joj je pitanja o tome kako je došla do odluke da
izostavi vakcinaciju. Slušao je pažljivo njene odgovore, priznao da je svet
pun zbunjujućih informacija o bezbednosti vakcina. Na kraju razgovora,
Arno je podsetio Mari-Elen da slobodno može da bira hoće li imunizovati
decu, i još joj jer rekao da ima poverenja u njene sposobnosti i namere.
Pre no što je Mari-Elen otišla iz bolnice, vakcinisala je Tobija. Prelomni
trenutak, priseća se, desio se kad joj je Arno rekao da poštuje njenu odluku
kakva god bila jer zna da želi najbolje za svoju decu. „Ta rečenica –
vrednija je za mene od sveg zlata na svetu.“
Mari-Elen ne samo da je dozvolila da se Tobi vakciniše – nego je
vakcinisala i njegovu stariju braću. Čak je zamolila Arnoa da porazgovara
sa njenom snajom da bi i ona vakcinisala svoju decu. Kazala je da je njena
odluka bila toliko neobična u njenoj antivakcinalnoj sredini da je
„odjeknula kao bomba“.
Mari-Elen Etjen-Ruso jedna je od mnogih majki koja je prošla kroz tu
vrstu promene. Zagovornici vakcina ne samo da pomažu ljudima da
promene uverenja, pomažu im da promene i ponašanje. U Arnoovom
prvom istraživanju u koje su bile uključene majke u porodilištu, 72% reklo
je da planira da vakciniše decu, a nakon motivacionog intervjua sa
savetnikom za vakcinaciju, 87% se s tim složilo. U Arnoovom sledećem
eksperimentu, ukoliko bi majka bila na sesiji motivacionog intervjuisanja,
za 9% bila je veća verovatnoća da će dete biti vakcinisano dve godine
kasnije. Ako vam to izgleda kao zanemarljivo mali broj, setite se da je to
rezultat jednog jedinog razgovora u porodilištu – a bio je dovoljan da
promeni ponašanje dvadeset četiri meseca kasnije. Ubrzo nakon toga
ministarstvo zdravlja počelo je da investira milione dolara u Arnoov
program motivacionog intervjuisanja, sa planom da pošalje zagovornike
vakcina u svako porodilište u Kvebeku.
Danas motivaciono intervjuisanje koriste širom sveta desetine hiljada
savetnika i terapeuta – postoje registrovani stručnjaci za obuku širom
Amerike i u mnogim delovima Evrope, a kursevi za savladavanje
neophodnih veština nude se u Argentini, Maleziji i Južnoj Africi.
Motivaciono intervjuisanje postalo je tema više od hiljadu kontrolisanih
ispitivanja; lista u kojoj su ispitivanja nabrojana ima šezdeset sedam strana.
Motivaciono intervjuisanje koriste efikasno zdravstveni radnici da pomognu
ljudima da ostave pušenje, droge, alkohol, da se oslobode kocke i
nebezbednog seksa, da poboljšaju dijete, steknu zdrave navike, savladaju
poremećaje u ishrani i da se oslobode viška kilograma. Profesionalno ga
primenjuju treneri da očvrsnu karakter fudbalerima, profesori da podstaknu
studente da ne uče kampanjski samo pred ispite i da se naspavaju, savetnici
da pripreme timove za organizacione promene, zdravstveni radnici da
motivišu ljude da dezinfikuju vodu u Zambiji, i aktivisti očuvanja životne
sredine da pomognu ljudima da nešto preduzmu povodom klimatskih
promena. Slične tehnike učinile su otvorenijim glasače sa predrasudama, a
kad medijatori konflikta žele da pomognu roditeljima da premoste razlike u
vezi sa vaspitanjem dece, motivaciono intervjuisanje ima dvostruko veće
šanse da dovede do dogovora od standardnog posredovanja.
 Sve u svemu, motivaciono intervjuisanje ima statistički i klinički
značajan efekat na promene ponašanja u tri četvrtine istraživanja, a
psiholozi i lekari koji ga koriste imaju stopu uspešnosti od osamdeset posto.
Nema mnogo praktičnih teorija u bihevioralnoj nauci sa tako robusnim
dokazima uspešnosti.
Motivaciono intervjuisanje nije ograničeno samo na profesionalno
okruženje – relevantno je u svakodnevnom donošenju odluka i
interakcijama. Jednom me je prijateljica zamolila da je posavetujem da li da
se pomiri sa bivšom momkom. Bio sam za to, ali nije na meni bilo da joj
kažem šta da radi. Umesto da joj iznesem svoje mišljenje, rekao sam joj da
pročešlja argumente za i protiv toga i da rezultate uporedi sa onim što
očekuje od partnera. Nagovorila je sebe da obnovi vezu. Kao da je reč o
čaroliji, takav utisak sam imao o tom razgovoru. Nisam je nagovarao, ni
ubeđivao niti sam joj davao savete.21
Kad ljudi ignorišu savet, to ne rade uvek zato što se ne slažu sa njim.
Ponekad se opiru pritisku i osećanju da drugi upravlja njihovim odlukama.
Da bismo im sačuvali slobodu, umesto izdavanja naređenja i davanja
preporuka, motivaciono intervjuisanje moglo bi reći negde između redova:
„Evo nekoliko stvari koje su meni pomogle – misliš li da bi neka od njih
bila delotvorna i u tvom slučaju?“

LOŠA MOTIVACIJA

TOMBOLA

Saopštavanje da Pokušaji da to
Taktike
Neiskazivanje ljubavi je to za moje izgleda kao da je
zastrašivanja
dobro moja ideja

Izostanak
Vikanje Unižavanje Popovanje
podrške

Manipulacija Neobraćanje pažnje na Odbacivanje Odbacivanje mojih

ono što imam da mojih osećanja ideja
 kažem

Pasivno-
Umanjivanje Neiskazivanje Pasivno-agresivno
agresivno
moje ličnosti poštovanja ponašanje
ponašanje

Vidite kako postavljanje pitanja može pomoći u samouveravanju i

autonagovaranju. Motivaciono intervjuisanje ide korak dalje, vodi
sagovornika do samootkrića. Videli ste nagoveštaj toga kada je Deril upitao
članove KKK-a kako mogu da ga mrze kad ga uopšte ne poznaju, a sad
želim da otpakujem te relevantne tehnike u potpunosti. Kada pokušavamo
da nagovorimo ljude da još jednom razmisle, instinkt nam nalaže da
počnemo da pričamo. Ipak najefikasniji način da pomognemo drugima da
budu otvoreniji jeste da ih slušamo.

PREKO GRANICA KLINIČKOG

Pre nekoliko godina biotehnološka startap kompanija zatražila je da im

pomognem. Džef, predsednik upravnog odbora, naučnik sa visokim
obrazovanjem, voleo je da ima sve neophodne podatke pre donošenja
odluka. Nakon više od godinu i po dana na rukovodećem položaju, i dalje
nije uspeo da razvije poslovnu viziju za kompaniju i bio je na korak od
propasti. Tri savetnika su pokušavala da ga ubede da ponudi neki pravac
razvoja, i svu trojicu je otpustio. Pre no što se i šef kadrovske službe
predao, pomolio se i pozvao profesora sa fakulteta. Bio je to savršen
trenutak za motivaciono intervjuisanje: Džef se opirao promenama, a ja
nisam imao pojma zašto. Kad smo se sreli, odlučio sam da vidim mogu li da
mu pomognem da nađe motivaciju za promene. Evo ključnih momenata
našeg razgovora:

Ja: Stvarno mi je zadovoljstvo što ste mene angažovali kao

savetnika nakon što ste trojicu konsultanata otpustili. Baš me
zanima šta su to zeznuli.
 Džef: Prvi mi je davao odgovore umesto da postavlja pitanja. To je
bilo arogantno: kako može da reši problem a da pre toga nije
odvojio nimalo vremena da ga razume? Sledeća dvojica su bili bolji
i ponešto su saznali, ali i dalje su pokušavali da mi govore kako da
vodim svoj posao.

Ja: Pa zašto ste onda doveli još jednog savetnika?

Džef: Tražim nove ideje u vezi sa upravljanjem i vođenjem

kompanije.

Ja: Nije na meni da vam kažem kako da vodite kompaniju. Šta za

vas upravljanje znači?

Džef: Donošenje sistemskih odluka, dobro promišljene strategije.

Ja: Ima li nekih ličnosti koje poštujete i kojima se divite po tom

pitanju?

Džef: Abraham Linkoln, Martin Luter King, Stiv Džobs.

To je bila prekretnica. U motivacionom intervjuisanju postoji razlika

između govora podrške i govora promene. Govor podrške su komentari u
korist održavanja postojećeg stanja, statusa quo. Govor promene odnosi se
na želje, sposobnosti, potrebe, ili posvećenost prilagođavanju. Kada
razmišljaju o promenama, mnogi ljudi imaju ambivalentan stav – imaju
razloge da razmotre mogućnost promene a istovremeno i razloge da ostanu
na istom kursu. Miler i Rolnik predlažu da se postavljaju pitanja i da se
sluša govor promene, i da se potom postave pitanja o tome zašto i kako
može doći do promene.
Recimo, imate prijateljicu koja vam kaže da bi rado prestala da puši.
Mogli biste joj odgovoriti tako što biste je upitali zašto razmišlja o
ostavljanju cigareta. Ako kaže da joj je lekar to savetovao, mogli biste
nastaviti da se interesujete da vidite koji su njeni motivi: šta ona misli o toj
ideji. Ako iznese razloge zbog kojih je čvrsto odlučila da prestane s
pušenjem, mogli biste je upitati koji će joj biti prvi koraci u tom pravcu.
„Govor promene je zlatna žila“, kaže klinički psiholog Tereza Mojers.
„Morate da uhvatite tu žilu i da je izvučete.“ Tako sam i ja uradio sa
Džefom.

Ja: Šta najviše cenite kod tih ličnosti koje ste pomenuli?

Džef: Imali su žive vizije. Nadahnuli su ljude da postignu

izvanredne stvari.

Ja: Zanimljivo. Šta bi Stiv Džobs uradio da je na vašem mestu?

Džef: Verovatno bi zagrejao svoj tim rukovodilaca za odvažnu ideju

i stvorio atmosferu u kojoj bi ostvarenje toga bilo moguće. Možda bi
to trebalo da uradim.

Nekoliko nedelja kasnije, Džef je na sastanku rukovodilaca ustao i

održao svoj prvi vizionarski govor. Kad sam čuo za to, procvetao sam od
ponosa: ukrotio sam svog logičkog siledžiju i pomogao sam Džefu da nađe
motivaciju.
Nažalost, upravni odbor je na kraju svejedno ugasio kompaniju.
Džefov govor nije bio dobar. Saplitao se o beleške i nije probudio
entuzijazam za budući pravac razvoja kompanije. Prevideo sam ključni
korak – nisam mu pomogao da osmisli kako da efikasno izvrši promenu.
Postoji četvrta tehnika motivacionog intervjuisanja, koja se obično
preporučuje za kraj razgovora i za prelazne tačke: a to je sumiranje. Ideja je
da objasnite kako razumete razloge za promenu sagovornika, da proverite
da li ste nešto propustili ili pogrešno predstavili, i da se raspitate o
planovima sagovornika i eventualnim budućim koracima.
Nije cilj da se bude vođa ili sledbenik, već vodič. Miler i Rolnik
uporedili su to sa iznajmljivanjem turističkog vodiča u stranoj zemlji: ne
želimo da nam naređuje niti da nas prati naokolo. Bio sam toliko uzbuđen
što je Džef odlučio da iznese svoje vizije da ga uopšte nisam upitao kakve
su – i kako će ih predstaviti. Radio sam sa njim na tome da preispita da li će
i kada će održati govor, ne posvetivši pažnje onome o čemu će govoriti.
Kad bih mogao da vratim vreme, upitao bih Džefa kako namerava da
prenese svoju poruku i šta misli kako će je rukovodeći tim primiti. Dobar
vodič ne zaustavlja se samo na tome što je pomogao ljudima da promene
uverenja ili ponašanje. Naš posao nije gotov dok im ne pomognemo da
ostvare svoje ciljeve.
Deo lepote motivacionog intervjuisanja je u tome što generiše više
otvorenosti u oba smera. Slušanje može ohrabriti sagovornika da preispita
stav prema nama, ali takođe daje informacije koje nas mogu navesti da
preispitamo svoje stavove o sagovorniku. Ako ozbiljno shvatimo praksu
motivacionog intervjuisanja, mogli bismo postati jedni od onih koji redovno
o važnim stvarima još jednom razmisle.
Nije teško shvatiti kako motivaciono intervjuisanje može biti korisno i
delotvorno za konsultante, lekare, terapeute, nastavnike i trenere. Kada ljudi
potraže našu pomoć – ili kad prihvate da je naš posao da im pomognemo –
u poziciji smo da steknemo njihovo poverenje. Ipak svi se suočavamo sa
situacijama u kojima smo u iskušenju da usmerimo ljude u pravcu koji
preferiramo. Roditelji i mentori često veruju da znaju šta je najbolje za
njihovu decu i štićenike.
 Pioniri motivacionog intervjuisanja Miler i Rolnik odavno su
upozoravali da te tehnike ne bi trebalo koristiti u svrhu manipulacija.
Psiholozi su došli do saznanja da se ljudima javlja sofisticiran odbrambeni
mehanizam kad otkriju pokušaj da se utiče na njih. Onog momenta kad
sagovornik oseti da pokušavamo da ga nagovorimo, ubedimo ili u nešto
uverimo, naše ponašanje dobija drugačije značenje. Direktna pitanja vide se
kao politikantska taktika, izjave promišljenog slušanja doživljavaju se kao
manevrisanje tužioca, afirmacija i pohvale sagovornikovoj sposobnosti za
promene zvuče kao pokušaji preobraćanja.
Motivaciono intervjuisanje zahteva iskrenu želju da se pomogne
ljudima da ostvare ciljeve. I Džef i ja želeli smo da njegova kompanija
ostvari uspeh. Mari-Elen i Arno su oboje želeli da Tobi bude zdrav. Kako
ćete pomoći ljudima da promene mišljenje ako vam ciljevi nisu usklađeni?

UMETNOST UTICAJNOG SLUŠANJA

Beti Bigombe već je prešla dvanaest kilometara kroz džunglu a i dalje nije
bilo nikakvog traga života. Nisu joj bile strane te duge šetnje; odrasla je na
severu Ugande, svakog dana pešačila bi kilometrima do škole. Opstajala je
na jednom obroku dnevno u zajedničkom domaćinstvu u kojem je njen ujak
imao osam žena. A sad je bila jedna od malobrojnih predstavnica ženskog
roda u parlamentu Ugande, i prihvatila je izazov za koji niko od njenih
kolega nije imao hrabrosti: da privoli na mir zagovornika građanskog rata.
Džozef Koni bio je vođa Vojske otpora Gospoda našeg. On i njegova
grupa pobunjenika biće odgovorni za ubistvo preko hiljadu ljudi, otmicu tri
hiljade dece i izgnanstvo preko dva miliona žitelja Ugande. Početkom
1990-ih Beti je ubedila predsednika Ugande da je pošalje u mirovnu misiju,
da pokuša da zaustavi nasilje.
Kad je Beti konačno stupila u kontakt sa pobunjenicima nakon nekoliko
meseci uzaludnih pokušaja, uvredilo ih je što je na pregovore poslata žena.
Ipak Beti je uspela da ih nagovori da joj dopuste da se sastane sa Konijem
lično. Uskoro su joj se svi obraćali sa Mama, a Koni je čak pristao da izađe
iz džungle i da započne mirovne pregovore. Iako ti pokušaji uspostavljanja
mira nisu dali rezultata, već i samo to što je uspela da privoli Konija na
razgovor predstavljalo je značajno postignuće.22 Za zasluge u okončanju
nasilja, Beti je proglašena ženom godine u Ugandi. Kada sam nedavno
razgovarao sa njom, upitao sam je kako je uspela da odobrovolji Konija i
njegove ljude. Ključno je bilo, objašnjava, što nije pokušavala da ih ubeđuje
pa čak ni da ih nagovara. Samo ih je slušala.
Umeće slušanja je više od prostog uzdržavanja od blagoglagoljanja i
držanja govora. To je niz veština u postavljanju pitanja i reakcija na
odgovore. Počinje pokazivanjem zanimanja za sagovornikova interesovanja
umesto pokušaja osude njihovog statusa da bi se dala potvrda našem. Svi
možemo postati bolji u postavljanju „istinski autentičnih pitanja koja
nemaju skrivene namere učvršćivanja, čuvanja, savetovanja, uveravanja ili
ispravljanja“, napisala je novinarka Kejt Marfi, i to nam pomažu da
„olakšamo sagovornikovo jasno iznošenje misli.“23
Pokušaji da navedemo ljude da se promene, mogu predstavljati težak
zadatak. Čak i kad imamo najbolje namere, lako možemo skliznuti u način
razmišljanja propovednika, tužioca koji iznosi završnu reč, ili političara koji
drži govor. Svi smo osetljivi na „refleks ispravljanja“ kako su ga Miler i
Rolnik nazvali – želje da rešimo problem i ponudimo odgovore. Vešt
motivacioni sagovornik odoleva refleksu ispravljanja – iako ljudi žele da im
stručno lice namesti slomljenu kost, kad je reč o problemima u glavi,
obično traže saosećanje a ne rešenja.
To je Beti Bigombe ponudila Ugandi. Krenula je na put po ruralnim
oblastima u posetu kampovima za interno raseljena lica. Zaključila je da bi
ljudi u tim kampovima mogli imati rođake u pobunjeničkoj vojsci i da bi
mogli znati gde se nalazi Džozef Koni. Iako nije obučavana za motivaciono
intervjuisanje, intuitivno je razumela tu filozofiju. Rekla bi ljudima da nije
došla da im pridikuje već da ih sluša.
Njena zainteresovanost i samouverena skromnost iznenadila je
Uganđane. Drugi mirotvorci dolazili su da im narede da prestanu sa
borbom. Propovedali su o planovima za razrešenje sukoba i optuživali
pređašnje neuspešne napore. A sada im Beti, političarka po profesiji, nije
govorila šta da rade. Samo je strpljivo satima sedela sa njima pored
logorske vatre, zapisivala i s vremena na vreme postavljala pitanja. „Ako
želite da mi prišivate kojekakve etikete, ako imate potrebu da me častite
pogrdnim imenima, samo izvolite,“, rekla je. „Ako želite da odem, otići
ću.“
Da bi pokazala posvećenost miru, Beti je ostajala u kampovima iako
nije bilo dovoljno hrane i sanitarija. Pozivala je ljude da iznesu pritužbe i da
predlože mere koje treba preduzeti. Rekli su joj da je prava retkost što im je
neko spolja dao priliku da iznesu svoje stavove. Ohrabrivala ih je da nađu
rešenja. Na kraju su počeli da je zovu Megu, što u prevodu doslovno znači
„majka“ a takođe je i naziv od milja za starije. Taj počasni naziv bio je
posebno značajan jer je Beti predstavljala vladu – koja se u mnogim
kampovima smatrala ugnjetavačem, silom odgovornom za represiju. I ubrzo
su ljudi počeli da joj nude da se upozna sa koordinatorima i komandantima
gerilske vojske Džozefa Konija. Kao što Beti nadahnuto kaže: „Čak i đavo
ceni kad ga saslušate.“
U nizu eksperimenata, interakcija sa saosećajnim, neosuđujućim,
pažljivim slušaocem ljude čini manje nervoznim i povučenim. Manje su
pod pritiskom da izbegavaju kontradiktornosti u svom razmišljanju, što ih
ohrabruje da dublje istraže stavove, prepoznaju nijanse, i da ih podele sa
više otvorenosti. Koristi pažljivog slušanja nisu ograničene na interakcije u
četiri oka – mogu da se jave i u kontaktima grupa. U eksperimentima
sprovedenim u vladinim organizacijama, tehnološkim kompanijama i
školama, ponašanje ljudi bilo bi manje složeno i manje ekstremno nakon što
bi zauzeli mesta u slušalačkom krugu, u kojem jedna po jedna osoba
preuzima govorničku palicu a svi ostali pažljivo slušaju. Psiholozi
preporučuju praktikovanje te veštine sa ljudima s kojima ponekad imamo
problema u razumevanju. Ideja je da im kažemo da radimo na tome da
postanemo bolji slušaoci, da bismo voleli da čujemo šta misle, i da ćemo ih
saslušati pre no što im odgovorimo.
Mnogi komunikatori trude se da ostave utisak da su pametni. Dobri
slušaoci su zainteresovaniji za to da se publika oseća pametno. Pomažu
ljudima da svojim stavovima pristupe sa više skromnosti, sumnje i
radoznalosti. Kada ljudi imaju priliku da se izraze naglas, obično otkriju
nove misli. Kao što je pisac E. M. Forster rekao: „Kako da znam šta mislim
dok ne vidim šta ću reći?“ To shvatanje navelo je Forstera da bude neobično
predan slušalac. Prema rečima njegovog biografa: „Razgovor s njim bilo je
zavođenje inverznom harizmom, osećanjem da vas sluša sa takvim
intenzitetom da ste morali dati ono najiskrenije, najbistrije i najbolje od
sebe.“
Inverzna harizma. Divna fraza kojom se oslikava magnetičnost dobrih
slušalaca. Setite se samo koliko se retko sreće ta vrsta pažnje. Među
rukovodiocima koje su njihovi zaposleni ocenili kao najgore slušaoce na
svetu, 94% njih ocenilo je sebe kao dobre i vrlo dobre slušaoce. Daning i
Kruger možda bi imali ponešto da kažu o tome. U jednoj anketi, trećina
žena rekla je da ih kućni ljubimci pažljivije slušaju od partnera. Možda nisu
moji klinci bili jedini koji su želeli mačku. Uobičajeno je da lekari prekinu
pacijenta u roku od 11 sekundi, iako je pacijentima potrebno samo 29
sekundi da opišu svoje simptome. U Kvebeku je, međutim, Mari-Elen
doživela nešto drugo.
Kad je Mari-Elen objasnila da se plaši autizma i posledica primene više
vakcina istovremeno, Arno nije počeo da je zasipa baražnom paljbom
naučnih činjenica. Pitao je odakle je to saznala. Kao i mnogi drugi roditelji,
rekla je da je čitala o vakcinama na internetu ali nije mogla da se seti o
kojem je konkretno sajtu reč. Složila se da je teško iz mora suprotstavljenih
tvrdnji izvući jasan zaključak o bezbednosti imunizacije.
Na kraju, pošto je bolje razumeo uverenja Mari-Elen, Arno je upitao
može li joj preneti informacije o vakcinama zasnovane na stručnosti.
„Započeo sam dijalog“, rekao mi je. „Cilj je da se izgradi poverenje. Ako
predstavite informacije bez dozvole, neće vas slušati.“ Arno je bio u stanju
da se obrati njenim strahovima i pogrešnim stavovima, objasnivši da
vakcina protiv malih boginja nosi oslabljeni virus, tako da simptomi budu
minimalni, i da nema dokaza da izaziva autizam ili druge sindrome. Nije joj
držao predavanje; razgovarao je sa njom. Pitanja Mari-Elen vodila su
dokazi koje je izneo, i zajedno su rekonstruisali njeno znanje. Arno je na
svakom koraku tog puta izbegavao da je opterećuje, nagovara i pritiska.
Čak i nakon što je govorio kroz nauku, završio je razgovor rekavši joj da
ima vremena i da može da razmisli, afirmišući njenu slobodu odlučivanja.
Po najvećoj snežnoj vejavici 2020. jedan bračni par vozio se sat i po da
bi posetio Arnoa. Nisu pre toga vakcinisali nijedno od svoje dece, ali nakon
četrdeset pet minuta razgovora sa njim, odlučili su da vakcine prime sve
četvoro njihove dece. Živeli su na selu, bili su takoreći prve komšije Mari-
Elen, i videvši da se druga deca vakcinišu, majka je potražila više
informacija.
Snaga slušanja ne leži samo u davanju prostora ljudima da izraze svoja
mišljenja i poglede. To je znak poštovanja i brige. Arno je odvojio vreme da
bi shvatio zašto je Mari-Elen zabrinuta kad je u pitanju vakcinacija i
pokazao je iskreno zanimanje za nju i njenog sina. Beti Bigombe ostala je
sa raseljenim Uganđanima u njihovim kampovima, zamolila ih je da joj
iznesu ono što ih muči i pokazala je da joj je važno ono što imaju da kažu.
Slušanje je način da ponudimo sagovornicima najsvetiji, najdragoceniji dar:
pažnju. Jednom, kad pokažemo da nam je stalo do njih i njihovih ciljeva,
spremniji su i da nas saslušaju.
Ako možemo da ubedimo majku da vakciniše dete – ili da pobunjenika,
zagovornika rata, navedemo da razmisli o mirovnim pregovorima – lako je
zaključiti da cilj opravdava svako sredstvo. Ali vredi se setiti da su ta
sredstva mera našeg karaktera. Kada uspemo nekom da promenimo
mišljenje, ne bi trebalo samo da se pitamo da li smo ponosni onim što smo
postigli. Trebalo bi da se pitamo da li smo ponosni i načinom na koji smo to
postigli.
23 Kvekerska utočišta imaju „odbore jasnoće“ koji služe upravo u te
svrhe; postavljaju pitanja da bi pomogli ljudima da iskristališu svoje
stavove, razmišljanja i da bi razrešili dileme.
21 Izgleda
da ljudi već hiljadama godina znaju za čaroliju
samouveravanja ili autonagovaranja. Nedavno sam saznao da reč
abrakadabra dolazi od hebrejske fraze sa značenjem „stvaram dok
govorim“.
22 Mirovni pregovori su prekinuti nakon što je predsednik Ugande odbio
Betin zahtev da se utvrde osnova načela dijaloga i umesto toga je javno
zapretio Koniju, koji je odgovorio masakrom nekoliko stotina ljudi u
Atijaku. Poražena, Beti je napustila Ugandu i počela da radi za Svetsku
banku. Deceniju kasnije inicirala je novu rundu pregovora sa
pobunjenicima. Vratila se u Ugandu kao glavni posrednik, i umesto da
prihvati finansiranje iz državnih fondova, uložila je svoj novac da bi mogla
da zadrži nezavisnu poziciju. Bili su nadomak dogovora kad se Koni
povukao u poslednjem trenutku. Danas se njegova pobunjenička vojska
svela na delić nekadašnje i više se ne smatra velikom pretnjom.
III Deo

Kolektivno preispitivanje
Stvaranje zajednica ljudi koji su celog života okrenuti učenju i sticanju
znanja
Poglavlje 8

Razgovori s nabojem
Depolarizovanje podela u raspravama

Kada je konflikt kliše, složenost je najnovija vest.

– AMANDA RIPLI

Da li jedva čekate da povedete ljutitu, emotivnu raspravu o abortusu? A o

emigrantima, smrtnoj kazni, klimatskim promenama? Ako mislite da
možete da se nosite sa tim, dođite na drugi sprat zgrade od cigala na
Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. To je dom Laboratorije za teške
razgovore.
Ako ste dovoljno hrabri da je posetite, na megdan će vam izaći
sagovornik, neznanac koji se nimalo ne slaže sa vašim stavovima u tim
kontroverznim pitanjima. Imaćete dvadeset minuta da raspravite problem, a
onda ćete obojica morati da odredite da li ste uskladili mišljenja dovoljno
da biste sastavili i potpisali zajedničku izjavu o stavovima u vezi sa
zakonom o abortusu. Ako ste u stanju to da uradite – nije to mala stvar –
vaša izjava biće postavljena na javni forum.
Dve decenije, psiholog koji vodi laboratoriju, Piter T. Kolman, dovodio
je ljude da razgovaraju o temama koje izazivaju velike podele. Uzeo je sebi
u zadatak da analizira uspešne razgovore i da eksperimentiše sa receptima
da bi ih bilo više.
Da bi vas doveo u odgovarajuće stanje svesti pre no što počnete
razgovor o abortusu, Piter će vama i vašem sagovorniku dati da pročitate
novinski članak o drugoj temi koja izaziva podele: zakonu o oružju. Ono što
ne znate je da postoje različite verzije tog članka, i od onog koje budete
čitali zavisiće u velikoj meri da li ćete naći zajednički jezik.
Ako članak o zakonu o oružju podjednako zastupa obe strane tog
problema, iznoseći izbalansirani stav i za one koji su za veće slobode u
držanju i nošenju oružja i one koji su protiv toga, vi i vaš protivnik imate
pristojne šanse da postignete konsenzus o abortusu. U jednom od Piterovih
eksperimenata, nakon čitanja objektivnog, nepristrasnog, izbalansiranog
članka 44% sagovornika uspelo je da dođe do dovoljno usklađenog
mišljenja da bi sastavili i potpisali zajedničku izjavu o abortusu. To je
izuzetan rezultat.
Ali Piter je potom uradio nešto još impresivnije. Nasumično je odabrao
parove sagovornika da pročitaju drugu verziju članka, što je dovelo do toga
da 100% njih uskladi mišljenja, sastavi i potpiše izjavu o zakonu o
abortusu.
Ta verzija članka sadržala je iste informacije samo drugačije
predstavljene. Umesto da opisuje pitanje zakona o oružju kao neslaganje
dva ekstrema, dve suprotstavljene strane, članak je predstavio debatu kao
složeni problem sa mnogo nijansi i brojnim različitim gledištima.
Na kraju prošlog veka, gajile su se velike nade da će nam internet
omogućiti pristup različitim pogledima na svet. Ali kako je svetska
računarska mreža poželela dobrodošlicu milijardi novih glasova i gledišta,
postala je oruđe dezinformacija. Pred predsedničke izbore u Americi 2016.
kad je problem političke polarizacije postao još uočljiviji i ekstremniji,
rešenje je, po meni, bilo očigledno. Moramo da probušimo filter-mehur
vesti i da srušimo salu odjeka u medijima i na društvenim mrežama. Kad
bismo samo mogli da pokažemo ljudima drugu stranu problema, to bi im
pomoglo da budu otvoreniji i postali bi bolje informisani. Piterovo
istraživanje dovodi u pitanje tu pretpostavku.
Kad je reč o složenim problemima, sada znamo da upoznavanje sa
stavovima druge strane nije dovoljno. Platforme društvenih medija izložile
su nas njima, ali nismo promenili mišljenje. Saznanje da druga strana
postoji nije dovoljno da bi se propovednici zapitali da li su na pravoj strani
morala, da bi tužioci preispitali da li zastupaju pravednu stranu slučaja, a
političari da li su na pravoj strani istorije. Upoznavanje sa suprotnim
stavom ne motiviše nas da neizostavno preispitamo svoje gledište; olakšava
nam da se držimo svog stava. Predstavljanje dva ekstrema nije rešenje; deo
je polarizacije problema.
Psiholozi imaju naziv za taj fenomen: to je binarna pristrasnost.
Osnovna je ljudska tendencija da se traži jasnoća i izvođenje zaključka
pojednostavljivanjem složenih kontinuuma u dve kategorije. Da
parafraziramo humoristu Roberta Benčlija, postoje dve vrste ljudi: oni koji
svet dele na dve vrste ljudi i oni koji to ne rade.
Protivotrov za tu sklonost je usložnjavanje: izlaganje širokog raspona
stavova i gledišta o datoj temi. Možda verujemo da je napredak to što o
nekoj važnoj temi raspravljamo uzimajući u obzir obe strane medalje, ali
ljudi su, u stvari, skloniji da preispitaju svoje mišljenje ako im temu
predstavimo kroz mnoga sočiva prizme. Da pozajmim reči Volta Vitmana,
potrebno je mnogo gledišta da bi se pomoglo ljudima da shvate da su
mnogostrani.
Doza složenosti može poremetiti ciklus preterane samouverenosti i
pokrenuti ciklus preispitivanja. Tada sa više skromnosti sudimo o svom
znanju, više sumnjamo u svoje stavove i možemo se zainteresovati dovoljno
da otkrijemo one informacije koje nam nedostaju. U Piterovom
eksperimentu, bilo je potrebno samo da se zakon o oružju ne predstavi kao
problem u kojem postoje samo dva ekstremna stava već pre kao onaj koji
izaziva mnoge isprepletane dileme. Novinarka Amanda Ripli ovako je to
opisala: „Članak o zakonu o oružju ne čita se kao uvodna reč advokata već
kao beleške s terena antropologa.“ Te terenske beleške bile su dovoljne da
pomognu suprotstavljenim stranama da usklade mišljenja o abortusu za
samo dvadeset minuta.
Nakon što su pročitali taj članak, ljudi ne samo da su preispitali stavove
o abortusu već su bili spremni i da razmotre svoja stanovišta o drugim
problemima koji izazivaju podele kao što su ravnopravniji društveni položaj
žena i ukidanje smrtne kazne.24 Oni koji bi pročitali binarnu verziju članka,
branili su svoje poglede mnogo češće nego što su pokazivali zanimanje za
mišljenje oponenata. Oni koji bi pročitali složeniju verziju, iznosili su
otprilike dvostruko više komentara o onome što im zajedničko sa
sagovornikom od onoga što je samo njihov stav. Iznosili su manje tvrdnji i
postavljali više pitanja. Na kraju razgovora, generisali su sofisticiraniju,
kvalitetniju zajedničku izjavu – i obe strane su nakon razgovora bile
zadovoljne.
Dugo sam sa mučio s pitanjem kakav stav da zauzmem prema politici u
ovoj knjizi. Nemam čarobno rešenje za podele i probleme. Čak i ne verujem
u političke partije. Kao organizacioni psiholog želim kritički da ispitam
kandidatove sposobnosti pre no što se zainteresujem za njegova politička
stanovišta. Kao građanin, verujem da je moja odgovornost da formiram
nezavisno mišljenje o svakom pitanju i problemu. Na kraju sam zaključio da
je najbolje da istražim momente koje na sve nas utiču kao na pojedince: da
se pozabavim razgovorima s nabojem koje vodimo u četiri oka i na
internetu.

Non Sequitur © 2016 Wiley Ink, Inc.

Odolevanje impulsu pojednostavljivanja je korak ka tome da postanemo

pismeniji u tumačenju i iznošenju argumenata. To bi moglo imati dubok
uticaj na to kako pristupamo problemima koji izazivaju podele. Pomoglo bi
novinarima u tradicionalnim medijima da budu spremniji da čitaoce učine
otvorenijim za neprijatne činjenice. Na društvenim mrežama, pomoglo bi
svima nama da imamo produktivnije Tviter čarke i Fejsbuk svađe. Na
porodičnim okupljanjima, možda nećete biti na istoj strani sa
najneomiljenijim ujakom, ali možete sprečiti da se naizgled nevin razgovor
pretvori u emocionalni pakao. A u raspravama o političkim pitanjima koja
svima nama utiču na život, moglo bi nam brže doneti bolja, praktična
rešenja. Time se bavi ovaj deo knjige: primenom preispitivanja na različite
aspekte života, kako bismo nastavili da učimo u svakoj njegovog etapi.
 NEKE NEPRIJATNE ISTINE

Dve hiljade šeste godine Al Gor je bio zvezda dokumentarnog blokbaster

filma o klimatskim promenama. Osvojio je Oskara za najbolji dugometražni
dokumentarni film i pokrenuo talas aktivizma koji je trebalo da motiviše
razne grane industrije da budu ekološki prihvatljive, a vladu da donese
uredbe i da potpiše sporazume o zaštiti planete. Istorija nas uči da je
ponekad potrebna kombinacija propovedanja i političarenja da bi se dalo
energije tako dramatičnom zamahu.
A ipak 2018. samo je 59% Amerikanaca videlo klimatske promene kao
veliku pretnju – a 16% verovalo je da uopšte ne predstavljaju pretnju. Širom
mnogih zemalja zapadne Evrope i jugoistočne Azije, veći postotak
populacije postao je otvoreniji za dokaze koji govore da su klimatske
promene ozbiljan problem. U protekloj deceniji u Americi uverenja o
klimatskim promenama jedva da su se makla s mesta.
Taj raspolućujući problem prirodno je polazište u traženju odgovora na
pitanje kako da unesemo više složenosti u razgovore. U osnovi, to uključuje
privlačenje pažnje na nijanse koje se često previđaju. Počinje potragom i
osvetljavanjem mnogih nijansi sive.
Osnovni nauk pristrasnosti želje je da se naša uverenja oblikuju u skladu
sa motivacijama. U šta ćemo verovati zavisi od onoga u šta želimo da
verujemo. Može biti emocionalno obespokojavajuće bilo kome da prizna da
je sav poznati život u opasnosti, ali Amerikanci imaju neke dodatne razloge
da budu podozrivi kad je reč o klimatskim promenama. S aspekta politike,
klimatske promene su u Americi brendirane kao liberalno pitanje; u
pojedinim konzervativnim krugovima, samo priznavanje činjenice da
postoje dovode ljude na brzi kolosek izgona. Ima dokaza da viši nivo
obrazovanja donosi i povećanu zabrinutost za klimatske promene među
demokratama a smanjuje zabrinutost među republikancima. S ekonomske
tačke gledišta, ostajemo uvereni da će Amerika biti mnogo izdržljivija u
odgovoru na klimatske promene od ostatka sveta, i oklevamo da žrtvujemo
aktuelne pristupe putu ka prosperitetu. Ta duboko ukorenjena uverenja
teško je promeniti.
Kao psiholog želim da istaknem još jedan faktor. Onaj kojim svi
upravljamo: načinom na koji govorimo o klimatskim promenama. Mnogi
ljudi veruju da je strasno propovedanje neophodno za nagovaranje. Jasan
primer je Al Gor. Kad je za dlaku izgubio predsedničke izbore 2000. jedna
od njegovih mana bila je energičnost – odnosno nedostatak iste. Ljudi su
govorili da je suvoparan. Dosadan. Robot. Premotajmo snimak unapred
nekoliko godina: njegov film bio je izvanredan, neodoljiv a njegove
govorničke sposobnosti dramatično su se poboljšale. Kad sam 2016. gledao
Gorov govor u TED-u, jezik mu je bio živopisan, glas mu je pulsirao od
emocija, a strastvenost je doslovno lipitila s njega zajedno sa znojem. Ako
mu je nekada robot i upravljao umom, došlo je do kurcšlusa i sad je čovek
vodio glavnu reč. „Neki i dalje sumnjaju da imamo volje da nešto
preduzmemo“, grmeo je, „ali ja kažem volja za delanjem je sama po sebi
obnovljiv resurs.“ Publika je skočila na noge u erupciji oduševljenja, a
nakon toga prozvali su ga Elvisom TED-a. Ako nije njegov stil
komunikacije kriv što nije u predizbornoj kampanji dopro do više ljudi, šta
je onda u pitanju?
Na TED-u Gor je propovedao horu; publika je bila veoma napredna. Za
publiku sa raznovrsnijim uverenjima, njegov jezik nije bio rezonantan. U
filmu Neprijatna istina (engl. An Incovenient Truth) Gor je kontrast „istini“
izneo kroz tvrdnje „takozvanih skeptika“. U članku iz 2010. opoziciju
naučnicima našao u je „u onima koji poriču klimatske promene“.
To je binarna pristrasnost na delu. Predstavlja nam svet podeljen na dve
strane: vernike i nevernike. Samo jedna od te dve strane može biti u pravu,
jer postoji smo jedna istina. Ne zameram Goru što je nastupio s te pozicije:
predstavljao je stroge činjenice i iznosio konsenzus naučne zajednice. Pošto
je bio bivši političar, sagledavanje dve strane problema mora da mu je bilo
urođeno. Ali kad su jedine opcije na raspolaganju crna i bela, prirodno je
skliznuti u mentalitet mi protiv njih i usredsrediti se na podele a ne na
nauku. Kada su oni neodlučni prisiljeni da izaberu stranu, emocionalni,
politički i ekonomski pritisci navode ih da se isključe ili da odbace problem.
Dobra početna tačka u prevazilaženju binarne pristrasnosti je da
postanemo svesni raznovrsnih stanovišta u okviru datog spektra. Ankete
pokazuju da u vezi sa klimatskim promenama postoji najmanje šest
rezervoara mišljenja. Oni koji veruju u klimatske promene predstavljaju
više od polovine Amerikanaca, ali neki su zabrinuti dok su drugi uzbunjeni.
Takozvani nevernici kreću se od opreznih preko nezainteresovanih i
sumnjičavih do onih koji ih u potpunosti odbacuju.
Posebno je važno razlikovati skeptike od onih koji negiraju postojanje
klimatskih promena. Skeptici imaju zdrav, naučni stav: ne veruju svemu što
vide, čuju i pročitaju. Postavljaju kritička pitanja i ažuriraju razmišljanja
kad se pojave nove informacije. Oni koji opovrgavaju su u taboru onih koji
odbacuju pretpostavke o postajanju klimatskih promena, zacementirani u
načinu razmišljanja propovednika, tužioca ili političara. Ne veruju ničemu
što dolazi s druge strane. Ignorišu ili izvrću činjenice da bi podržali svoje
unapred donesene zaključke. Kao što je Komisija za istraživanje
skepticizma navela u apelu medijima, skepticizam je „temeljna vrednost
naučnih metoda“, dok je poricanje „apriori odbacivanje ideja bez
objektivnog razmatranja.“25

Složenost tog spektra uverenja često izostaje iz informisanja o

klimatskim promenama. Iako ne više od 10% Amerikanaca u potpunosti
odbacuje postojanje klimatskih promena, upravo ti malobrojni opovrgaoci
dobijaju najviše prostora u štampi. U jednoj analizi nekih sto hiljada
medijskih napisa o klimatskim promenama između 2000. i 2016. istaknuti
protivnici teze o klimatskim promenama disproporcionalno su imali više
prostora u medijima: bili su za 49% zastupljeniji od stručnjaka i naučnika.
Kao rezultat toga, ljudi precenjuju broj onih koji u potpunosti odbacuju
postojanje klimatskih promena – i zbog toga više oklevaju da zastupaju
politiku zaštite životne sredine. Kad je srednji deo spektra nevidljiv, volja
većine da nešto preduzme nestaje sa njim. Ako drugi ništa neće da
preduzmu povodom toga, neću ni ja. Zašto džabe da se trudim. Kada znaju
koliko je ljudi zabrinuto zbog klimatskih promena, spremniji su da nešto
urade.

Kao korisnici informacija, imamo odgovarajuću ulogu u prihvatanju

iznijansiranijih tački gledišta. Kada čitamo, slušamo ili gledamo, možemo
naučiti da prepoznamo složenosti kao znak kredibiliteta. Možemo
preferirati sadržaj i izvore koji predstavljaju mnoge strane nekog problema
a ne samo jednu ili dve. Kada naiđemo na pojednostavljene naslove,
možemo se odupreti porivu da prihvatimo binarno, pitajući se koja još
gledišta nedostaju između ekstrema.
To se može primeniti i kad mi stvaramo i prenosimo informacije. Nova
istraživanja govore da se ne potkopava poverenje čitalaca kada novinari
priznaju nesigurnosti u vezi sa činjenicama nekog složenog problema kao
što su klimatske promene i pitanje migracija. A više eksperimenata je
pokazalo da stručnjaci postaju još uverljiviji kada izraze sumnje. Nakon što
neko stručan i obrazovan prizna nesigurnosti i dileme, to iznenadi ljude i
zato posvete više pažnje raspravi i argumentima.
Naravno, potencijalna mana nijansi je što neće postati viralne. Kratak je
raspon pažnje: imamo svega nekoliko sekundi da zaustavimo očne jabučice
zvučnim naslovom. Istina je da složenost ne donosi uvek dobre isečke,
odlomke i inserte, ali seme je dobrih razgovora. A neki novinari pronašli su
pametne načine da ih sažmu u nekoliko reči.
 Pre nekoliko godina mediji su izvestili o istraživanju posledica
konzumiranja kafe na kognitivne sposobnosti. Iako su naslove donosili na
osnovu istih podataka, pojedine novine hvalile su koristi kafe, dok su druge
upozoravale na rizike:

Evo još dokaza da je kafa dobra Istraživanje: povećani unos kafe

za mozak štetan za mozak

Zrna kafe protiv blagih kognitivnih Evo zašto je dodatna šolja kafe
oštećenja, navodi istraživanje štetna za mozak

Istraživanje o kojem je reč, pokazalo je da stariji odrasli koji dnevno

piju šoljicu-dve kafe imaju manji rizik od blagih kognitivnih oštećenja u
poređenju sa apstinentima, onima koji je povremeno konzumiraju i onima
koji je mnogo konzumiraju. Ako bi povećali unos za šoljicu-dve dnevno,
povećao bi se rizik u odnosu na one koji su ostali na jednoj ili manje od
jedne kafe dnevno. Svaki od jednostranih naslova uzeo je sedam do devet
reči da bi naveo čitaoca na pogrešan zaključak o posledicama konzumiranja
kafe. Za precizniji naslov koji bi privukao pažnju čitalaca ne umanjujući
složenost potrebno je samo petnaest reči:

Prošla naučna saznanja o kafi: dobra je za mozak.

A nova: ne žurite sa zaključcima...

Zamislite da se čak i ovako minimalna potvrda složenosti pojavi u

člancima o klimatskim promenama. Naučnici se slažu da su izazvane
aktivnošću ljudi, ali čak i oni imaju različite stavove kad je reč o efektima i
posledicama – i eventualnim rešenjima. Sasvim je prihvatljivo da budemo
uzbunjeni tom situacijom a da istovremeno priznajemo različite pristupe za
njeno popravljanje.26
Psiholozi su otkrili da će ljudi ignorisati, pa čak i poricati postojanje
problema ako im se rešenje ne sviđa. Oni liberalni su više odbacivali
problem nasilja kad bi se upoznali sa argumentom prema kojem bi stroži
zakoni o oružju mogli otežati odbranu doma od nasilnika. Oni
konzervativni bili su prijemčiviji za naučni stav prema klimatskim
promenama nakon što bi pročitali predloge uređenja oblasti zelenih
tehnologija nego nakon čitanja predloga o ograničenju emisije štetnih
čestica.
Iznošenje nijansi sive u raspravama o rešenjima može pomoći da se
pažnja preusmeri s toga zašto su klimatske promene problem na to kako da
preduzmemo nešto povodom toga. Kao što smo videli ranije, kada
postavimo pitanje „kako“ umanjujemo polarizacije, otvaramo prostor za
konstruktivnije razgovore o budućim koracima. Evo nekih primera
novinskih naslova kojima su autori nagovestili složenost rešenja:

ANGAŽOVAN SAM U POKRETU ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE.

BAŠ ME BRIGA DA LI RECIKLIRATE
MOŽE LI SADNJA TRILIONA STABALA DA ZAUSTAVI
KLIMATSKE PROMENE?
NAUČNICI KAŽU DA JE STVAR MNOGO SLOŽENIJA

NEKE NAPOMENE I IZUZECI

Ako želite da budete bolji u prenošenju složenosti, vredi pobliže pogledati

kako naučnici komuniciraju. Jedan od ključnih koraka je da se uključe
napomene o okvirima ili ograničenjima. Retko se dešava da neko
istraživanje, pa čak i da serija istraživanja donese konačne zaključke.
Istraživači obično unose brojne paragrafe o ograničenjima istraživanja u
svojim naučnim člancima. Gledamo na to manje kao na rupe u radu a više
kao na okno koje vodi do budućih otkrića. Kad delimo nalaze sa
nenaučnom zajednicom, međutim, ponekad prelazimo preko tih napomena
o ograničenjima.
To je greška, sudeći prema nedavnom istraživanju. U seriji
eksperimenata, psiholozi su pokazali da novinski izveštaji o naučnim
rezultatima koji uključuju i napomene o ograničenjima ispitivanja, privlače
pažnju i bude zanimanje čitalaca i navode ih da budu otvoreniji. Uzmimo za
primer istraživanje koje sugeriše da loša ishrana ubrzava starenje. Čitaoci su
s podjednakom pažnjom uronili u priču – ali bili su fleksibilniji u
uverenjima – kad im je pomenuto da naučnici oklevaju da izvuku stroge
zaključke uzevši u obzir brojne faktore koji mogu uticati na starenje. Čak je
od pomoći bila i napomena da naučnici veruju da treba uložiti još rada u toj
oblasti.
Možemo da prenesemo složenost isticanjem izuzetaka, netipičnih i
nepredviđenih slučajeva. Svaki empirijski nalaz pokreće pitanja o tome
kada i gde će ti rezultati biti ponovljeni, osporeni, ili revidirani. Izuzeci su
sva ona mesta i populacije u kojima može doći do promena efekata.
Razmislimo o diverzitetu: iako se u naslovima često kaže „Raznolikost
je dobra“, dokazi su puni izuzetaka. Iako raznolikost obrazovanja i
mišljenja pojedinaca mogu pomoći grupi da ima širi vidik i da informacije
procesuira temeljnije, taj potencijal prepoznat je u nekim situacijama ali ne
i u svim. Sada istraživanje otkriva da je veća verovatnoća da će ljudi
promovisati raznolikost i inkluziju kada je poruka iznijansiranija (i
preciznija): „Raznolikost je dobra, ali nije laka.“27 Priznavanje složenosti
ne umanjuje uverljivost govornika ili autora: daje mu veći kredibilitet. Ne
odvraća gledaoce i čitaoce; zadržava njihovu uključenost i budi im
zainteresovanost.
Umesto da biramo informacije koje će se uskladiti sa našim narativima,
u društvenim naukama smo obučeni da se upitamo treba li da preispitamo i
da revidiramo te narative. Kada otkrijemo dokaze koji se ne uklapaju u naš
sistem uverenja, očekuje se da ih svejedno objavimo.28 Žao mi je što u
nekim od prošlih radova nisam dovoljno istakao oblasti u kojima su dokazi
bili nekompletni ili protivrečni. Ponekad se uzdržavam od diskusije
neujednačenih rezultata jer ne želim da zbunim čitaoce. Istraživanje govori
da mnogi autori upadaju u tu zamku u pokušaju da „zadrže konzistentan
narativ umesto preciznog zbira podataka“.
Kad smo već kod toga, fascinantan primer je podeljenost po pitanju
emocionalne inteligencije. Jednu krajnost zastupa Danijel Goleman koji je
popularizovao taj koncept. Propoveda da je emocionalna inteligencija
važnija za učinak nego kognitivne sposobnosti (IQ) i pripisuje joj „blizu
90%“ uspeha u rukovodećim poslovima. Drugu krajnost počeo je da
zastupa Džordan Piterson, napisavši ono „Emocionalna inteligencija ne
postoji“ i proganjajući emocionalnu inteligenciju kao „prevarantski
koncept, hir, pomodarstvo zgodno za manipulacije, korporativnu
marketinšku šemu“.
 Obojica imaju doktorate iz psihologije, ali nijedan od njih dvojice nije
posebno zainteresovan da iznese precizne podatke. Da se Piterson postarao
da pročita obimnu metaanalizu istraživanja sprovedenih na više od dvesta
različitih radnih mesta i poslova, otkrio bi da – suprotno njegovim
tvrdnjama – emocionalna inteligencija postoji i da je važna. Da Goleman
nije ignorisao te iste podatke, shvatio bi da ukoliko želite da predvidite
učinak na različitim radnim mestima, IQ je više nego dvostruko važniji od
emocionalne inteligencije (kojoj se pripisuje 3 do 8% učinka).
Mislim da su obojica promašili suštinu. Umesto da raspravljamo da li
emocionalna inteligencija ima smisla, trebalo bi da se usredsredimo na
izuzetke koji objašnjavaju kada je više ili manje posledična. Ispostavilo se
da je emocionalna inteligencija korisna na radnim mestima na kojima
imamo posla sa emocijama, a manje je relevantna – a možda čak i štetna – u
poslovima u kojima su emocije manje u središtu. Ako ste agent za
nekretnine, savetnik, predstavnik službe za rad sa potrošačima, to što ste
vešti u opažanju, imate razumevanja i dobro upravljate emocijama, može
vam pomoći da date podršku klijentima i da se pozabavite njihovim
problemima. Ako ste mehaničar ili knjigovođa, to što ste emocionalni
genije manje će vam biti korisno i moglo bi da postane smetnja. Ako mi
popravljate kola ili obračunavate porez, radije bih da ne obraćate mnogo
pažnje na moje emocije.
U pokušaju da iznesem punu istinu, napisao sam kratak članak u kojem
iznosim stav da je emocionalna inteligencija precenjena. Dao sam sve od
sebe da pratim svoje smernice, preporuke i uputstva za složenost:

Nijansa: Time ne želimo da kažemo da je emocionalna inteligencija

beskorisna.

Napomene: Pošto su nam sada dostupni bolji testovi emocionalne

inteligencije, naša saznanja će se možda promeniti.

Ograničenja: Za sada, dokazi koje imamo na raspolaganju govore da

emocionalna inteligencija nije lek za sve. Ono je što je: skup veština
koje nam mogu biti od koristi u situacijama u kojima su
emocionalne informacije obilne ili vitalne.
 Slilo se preko hiljadu komentara, i bio sam prijatno iznenađen da su
mnogi sa entuzijazmom odreagovali na složeniju poruku. Neki su pomenuli
da ništa nije isključivo ovakvo ili onakvo, i da nam podaci mogu pomoći da
preispitamo i ona uverenja kojih se najčvršće držimo. Drugi su bili otvoreno
neprijateljski. Zažmurili su na dokaze i insistirali na stavu da je
emocionalna inteligencija neophodan uslov uspeha. Kao da su deo nekog
kulta emocionalne inteligencije.
S vremena na vreme naletim na kult neke ideje – na grupe koje pokrenu
talas intelektualne limunade i regrutuju sledbenike da joj služe.
Propovedaju vrednosti svog omiljenog koncepta i progone sve koji traže
nijanse ili složenost. U oblasti zdravlja, kultovi ideja brane detoks-dijete i
čišćenja i dugo nakon što su raskrinkane kao nadrilekarstva. U obrazovanju
ima kultova ideja u vezi sa načinima učenja – mišljenja da bi instrukcije
trebalo da budu skrojene prema sklonostima učenika i mogućnostima kroz
audio, video i kinetičke modele. Neki pedagozi su spremni da prilagode
instrukcije tome iako se već decenijama dokazuje da, mada učenici mogu
uživati u slušanju, čitanju i praktičnom radu, u stvari, ne uče bolje na taj
način. Nehotice sam uvredio pripadnike kulta ideje u psihologiji kada sam
predstavio dokaze koji govore da meditacija nije jedini način da se spreči
stres i promoviše određeno stanje svesti: da se, po pitanju pouzdanosti i
validnosti, Mejers-Brigzova alatka ličnosti može svrstati negde između
horoskopa i srčanog monitora; i da nas to što smo autentični ponekad može
učiniti manje uspešnim. Ako ste uhvatili sebe kako kažete, ovo ili ono je
uvek dobro, ovo ili ono nikad nije loše, možda ste pripadnik kulta neke
ideje. Uvažavanje složenosti podseća nas da nema ponašanja koje je uvek
efikasno i da svi lekovi imaju neka neželjena dejstva i posledice.
 U moralnoj filozofiji Džona Rolsa, veo neznanja traži da prosuđujemo
pravednost društva po tome hoćemo li mu se pridružiti, ne znajući koje će
biti naše mesto u njemu. Mislim da je naučni veo neznanja da se upitamo da
li ćemo prihvatiti rezultate istraživanja zasnovane na određenim metodama,
bez znanja o tome kakvi će zaključci biti.

POMEŠANA OSEĆANJA

U raspravama o pitanjima koje dovode do velikih podela, obično se

savetuje da sagledamo stvari s tuđe tačke gledišta. To bi trebalo da nam
omogući, teorijski, da se uskladimo sa njima. U praksi, međutim, to nije
tako jednostavno.
U nekoliko eksperimenata, nasumično odabiranje ljudi da se osvrnu na
namere i koristi njihovih političkih oponenata, navelo ih je da budu manje
prijemčivi za preispitivanja stavova prema zdravstvenoj zaštiti i socijalnim
davanjima. U dvadeset pet eksperimenata, sagledavanje stvari iz tuđe
perspektive nije dovelo do preciznijih uvida – a u pojedinim slučajevima
učinilo je da učesnici budu još samouvereniji u pogledu svojih pogrešnih
sudova. Sagledavanje stvari s tuđe tačke gledišta konzistentno ne daje
rezultata jer smo veoma loši u čitanju misli. Samo nagađamo.
 Ako nekoga ne razumemo, ne možemo doći do momenta otkrića
zamišljajući njegovu tačku gledišta. Ankete pokazuju da su demokrate
potcenile koliki broj republikanaca je svestan rasprostranjenost rasizma i
seksizma – a republikanci potcenjuju koliki broj demokrata se ponose time
što su Amerikanci i koliko njih se protivi politici otvorenih granica. Što je
veća distanca između nas i protivnika, to je veća verovatnoća da ćemo
previše uprostiti njihove motive i izmisliti objašnjenja koja su daleko od
stvarnosti. Ono što je delotvorno nije sagledavanje stvari iz tuđe perspektive
već traženje druge tačke gledišta: razgovor s ljudima kako bi stekli uvide u
nijanse svojih stavova. To rade dobri naučnici: umesto da izvlače zaključke
o ljudima na osnovu minimalnog broja podataka, testiraju hipoteze
započinjući razgovore.
Dugo sam verovao da je najbolje ostaviti emocije po strani da bi ti
razgovori bili manje polarizovani. Kad bismo samo mogli da emocije
sklonimo s puta, svi bismo bili spremniji na preispitivanja. A onda sam
pročitao dokaze koji su zakomplikovali moja razmišljanja.
Ispostavilo se da sagovorniku verujemo više kada otkrijemo da mu je
duboko stalo do rešenja problema o kojem raspravljamo čak i ako se ne
slažemo s njim. Može i dalje da nam se ne sviđa, ali strasno zastupanje
načela vidimo kao znak integriteta. Odbacujemo uverenja ali počinjemo da
poštujemo osobu koja stoji iza njih.
Može biti od pomoći da eksplicitno pokažemo to poštovanje na početku
razgovora. U jednom eksperimentu, ukoliko bi ideološki protivnik rekao:
„Imam puno poštovanja prema ljudima poput tebe koji stoje iza svojih
principa“, ljudi bi bili manje skloni da ga vide kao protivnika – i pokazivali
bi više velikodušnosti.
Piter Kolman je sagovornicima nakon rasprave u njegovoj Laboratoriji
za teške razgovore, puštao snimak razgovora. Hteo je da sazna kako se
osećaju i šta misle dok slušaju sebe. Nakon što je proučio više od petsto
takvih razgovora, otkrio je da su oni neproduktivni imali ograničeniji skup i
pozitivnih i negativnih emocija, kao što je pokazano dole na slici levo.
Ljudi bi bili uhvaćeni u zamku emocionalnog pojednostavljivanja, sa
jednim ili dva dominantna osećanja.
Kao što možete videti na slici desno, produktivni razgovori pokrivaju
mnogo raznolikiji spektar emocija. Nisu manje emotivni – nego su
emocionalno složeniji. U jednom trenutku, ljudi bi se mogli razljutiti zbog
sagovornikovog stava, ali već u sledećem radoznali su, zainteresovani da
saznaju više. Ubrzo bi mogli iskazati uznemirenost a onda uzbuđenje u vezi
sa sagledavanjem novih mogućnosti. Ponekad čak i nabasaju na
zadovoljstvo što greše.

U produktivnom razgovoru, ljudi svoja osećanja doživljavaju kao grubu

skicu. Kao u umetnosti, emocije su rad u nastanku, rad koji nepreduje.
Retko kad nam je od koristi da uramimo prvu skicu. Kako bolje
sagledavamo stvari, revidiramo ono što osećamo. Ponekad čak počinjemo
sve opet iz početka.
 Nije izražavanje emocija prepreka preispitivanju već ograničen raspon
emocija. Pa, kako da razgovore s nabojem natopimo većom emocionalnom
raznolikošću – i prema tome većim potencijalom za obostrano razumevanje
i preispitivanje.
Nije loše da se setimo da možemo postati žrtve binarne pristrasnosti i sa
emocijama a ne samo sa problemima. Baš kao što je spektar uverenja o
uzavrelim temama složeniji od dva ekstrema, emocije su često mnogo
isprepletanije nego što mislimo.29 Ako naiđete na dokaz da možda grešite u
vezi sa najboljim putem do bezbednosti kad je oružje u pitanju, možete se
istovremeno osećati uznemireno i intrigirano onim što ćete naučiti. Ako
osećate da vam je neko naneo nepravdu drugačijim skupom uverenja,
možete istovremeno biti ljuti zbog prošlih interakcija i puni nade u vezi sa
budućim odnosom. Ako neko kaže da vaši postupci nisu u skladu sa vašom
antirasističkom retorikom, možete osećati potrebu da se branite (Ja sam
dobar čovek) i kajanje (Mogao sam da uradim mnogo više).
 U proleće 2020. Kristijan Kuper, Afroamerikanac, posmatrao je ptice u
Central parku kad je pored njega prošla belkinja sa psom. Učtivo ju je
zamolio da stavi psu povodac, na šta je obližnji znak pozivao. Kad je
odbila, ostao je smiren i snimio ju je telefonom. Odgovorila mu je tako što
ga je obavestila da će pozvati policiju i reći: „Afroamerikanac preti da će
me ubiti.“ I upravo to je uradila.
Kad je video tog susreta postao popularan na internetu, kontinuum
emocionalnih reakcija na društvene medije s pravom se proširio od
moralnog zgražavanja do čistog besa. Incident je prizivao u sećanje bolan
istorijat lažnih optužbi belkinja protiv crnaca, koje su se često završavale
poražavajućim posledicama. Bilo je šokantno što žena nije vezala psa – a
šokantne su bile i njene predrasude.
„Nisam rasista. Nisam htela da tom čoveku ni na koji način naudim“,
navela je žena u javnom izvinjenju. „Mislim da sam samo bila uplašena.“
Njeno jednostavno objašnjenje previđalo je složene emocije koje su
pokrenule njene postupke. Mogla je da zastane na tren i da se upita zašto je
uplašena – kakvi su je to stavovi o crncima naveli da se oseća ugroženo u
učtivoj razmeni reči? Mogla je da razmisli o tome zašto je pomislila da sme
da laže policiju – koja to dinamika moći ju je navela da pomisli da je to
prihvatljivo?
Njeno jednostavno poricanje previđa složenu realnost u kojoj rasizam
funkcioniše na osnovu naših postupaka, a ne samo na osnovu naših namera.
Kao što je istoričar Ibram Eks Kenedi napisao: „Rasisti i antirasisti nisu
fiksirani identiteti. Možemo da budemo rasisti u nekom trenutku a
antirasisti u sledećem.“ Ljudi, baš kao i polarizujuća pitanja, retko kad
dolaze u binarnoj formi.
Kad sam ga upitao da li je prihvatio njeno izvinjenje, Kristijan Kuper
odbio je da iznese prost sud, ponudivši iznijansiran stav:

Mislim da je njeno izvinjenje iskreno. Nisam siguran da li tim

izvinjenjem shvata da je, iako možda nije rasista ili možda sebe ne
smatra rasistom, taj njen postupak definitivno bio rasistički...

Priznajem, bila je to stresna situacija, iznenadna situacija, možda

trenutak lošeg prosuđivanja, ali ona je krenula na tu stranu...
 Da li je rasista? Ne mogu ja da odgovorim na to pitanje – samo ona
može da odgovori na to... da vidi kako se ponaša i kako gleda na tu
situaciju.

Izražavanjem pomešanih osećanja i nesigurnosti u vezi sa tim kako sudi

o toj ženi, Kristijan je pokazao spremnost da preispita situaciju i ohrabrio je
druge da preispitaju svoje reakcije. A možda se i vama javljaju neka složena
osećanja dok čitate ovo.
Ne bi trebalo da bude zadatak žrtve da ubrizgava složenost u težak
razgovor. Preispitivanje treba da krene od napadača. Da je ta žena preuzela
odgovornost za revalorizaciju svojih uverenja, mogla je postati primer
ostalima koji su prepoznali deo sebe u njenim reakcijama. Iako nije mogla
da promeni ono što je uradila, priznanjem složene dinamike moći koja seje i
održava rasizam, mogla je pokrenuti dublju raspravu o budućim koracima
ka pravednijem društvu.
Razgovori s nabojem vape za nijansama. Kada propovedamo, kada
razmišljamo kao tužioci ili političari, složenost stvarnosti može nam
izgledati kao neprikladna istina. U naučnom načinu razmišljanja, može
predstavljati osnažujuću istinu – koja govori da postoje nove šanse za
razumevanje i za napredak.
24 Kada naslovi u medijima proklamuju da je Amerika podeljena po
pitanju zakona o oružju, izostavljaju mnogo toga. Da, postoji jaz između
republikanaca i demokrata od 47 prema 50% podrške zabrani držanja
automatskog oružja. Ipak, ankete pokazuju konsenzus po pitanju
neophodnosti provere budućih vlasnika oružja (što je podržalo 83%
republikanaca i 96% demokrata) i zdravstvenih pregleda (za šta je bilo 81%
republikanaca i 94% demokrata). (Prim. aut.)
25 Klimatolozi idu korak dalje i ističu da u okviru onih koji poriču
postojanje klimatskih promena ima najmanje šest različitih kategorija
podeljenih prema sledećim tvrdnjama: 1. Da nivo ugljendioksida ne raste;
2. Da čak i ako raste, ne dolazi do zagrevanja; 3. Čak i ako dolazi do
zagrevanja, ono je posledica prirodnih uzroka; 4. Čak i ako ljudska
delatnost dovodi do globalnog zagrevanja, uticaj je minimalan; 5. Čak i ako
ljudski faktor nije trivijalan; koristan je za čovečanstvo; 6. Pre no što
situacija postane stvarno ozbiljna, prilagodićemo se ili ćemo naći rešenje.
Eksperimenti govore da davanje prostora u medijima i generalno u javnosti
onima koji negiraju naučne činjenice, može biti kontraproduktivno jer se
tako šire pogrešna uverenja, ali pobijanje njihovih argumenata i tehnika
može biti od pomoći.
26 I novinarima i aktivistima u raspravama o posledicama klimatskih
promena, takođe, često nedostaje složenost. Tmurna i zlokobna poruka
može stvoriti uzavrelu platformu za one koji strahuju od zagrejane planete.
Ali istraživanja sprovedena u dvadeset četiri zemlje kažu da su ljudi
motivisaniji da nešto preduzmu kada u tome vide zajedničku korist – kao
što je napredak u ekonomiji i nauci, izgradnja moralnijeg i solidarnijeg
društva. Ljudi s čitavog spektra klimatskog skepticizma, od uzbunjenih do
sumnjičavih, imaju više odlučnosti da preuzmu inicijativu kada veruju da će
dovesti do prepoznatljivih koristi. I umesto da samo apeluju na stereotipe
liberalnih vrednosti kao što su saosećanje i pravda, istraživanja govore da
novinari mogu pokrenuti više akcije isticanjem vrednosti kao što je zaštita
sloboda kao i konzervativnih vrednosti kao što je očuvanje čistote prirode
ili zaštita planete kao čin patriotizma.
27 Čak i kad se trudimo da prenesemo nijanse, ponekad se poruka izgubi
u prevodu. Nedavno smo moje kolege i ja objavili članak pod naslovom
„Raznoliki efekti internet programa o prihvatanju diverziteta“. Mislio sam
da smo time savršeno jasno rekli koliko je složeno pitanje kurseva i
programa diverziteta, ali ubrzo su razni komentatori navodili članak kao
dokaz kojim se potvrđuje vrednost programa diverziteta – a jednak broj njih
iznosio ga je kao dokaz da su programi i kursevi diverziteta gubljenje
vremena. Konfirmaciona pristrasnost i pristrasnost poželjnog žive su i
zdrave i dobro im ide. (Prim. aut.)
28 Pojedini eksperimenti pokazuju da se generiše više kreativnih ideja i
rešenja kad ljudi prihvate paradokse i kontradiktornosti umesto da ih
izbegavaju. Ali drugi eksperimenti pokazuju da je veća verovatnoća da će
se ljudi nakon što prihvate paradokse i kontradiktornosti, upornije držati
pogrešnih uverenja i postupaka. Ostavimo paradokse da se neko vreme
mariniraju. (Prim. aut)
29 Ispostavilo se da je veća verovatnoća da će mladi Angloamerikanci u
poređenju sa starijim Angloamerikancima i sa svojim vršnjacima
Amerikancima azijskog porekla odbaciti pomešane i isprepletane emocije,
kakve su recimo istovremena osećanja sreće i tuge. Razlika izgleda dolazi
od spremnosti na prihvatanje dualizama i paradoksa. Mislim da može
pomoći ako imamo bogat jezik koji će opisati ambivalentne emocije. Na
primer, Japanci nam daju koi no yokan, osećanje da se nismo zaljubili na
prvi pogled ali da bi se ljubav mogla razviti vremenom. Inuitski ima
ikttsuarpok, mešavinu iščekivanja i uznemirenosti kada čekamo da stigne
gost u našu kuću. Gruzijski ima shemomedjamo, osećanje da smo potpuno
siti ali jedemo i dalje jer je jelo jako dobro. Moja omiljena reč za emociju
dolazi iz nemačkog: kummerspeck, kilaža koju dobijamo kad preterujemo
sa jelom jer smo tužni. Doslovan prevod je: „slanina tuge“. Već vidim da će
dobro doći u uzavrelim razgovorima: Nisam hteo da te uvredim. Samo
upravo prolazim kroz slaninu tuge.
Poglavlje 9

Prepravljanje udžbenika
Podučavanje učenika da preispituju znanje

Školovanju nije dozvoljeno da se meša u moje obrazovanje.

– GRANT ALEN

Da ste pre deset godina rekli Erin Makarti da će postati nastavnica,

nasmejala bi se. Kada je završila fakultet poslednje što je želela bilo je da
predaje. Bila je fascinirana istorijom ali su joj predavanja bila dosadna.
Tražeći način da udahne život u zanemarene predmete i zaboravljene
događaje, Erin je karijeru započela radom u muzejima. Nije mnogo prošlo,
a krenula je da piše priručnike za nastavnike, da vodi učenike u obilaske i
da ih uključuje u interaktivne programe. Shvatila je da entuzijam koji je
videla na mnogim obrazovnim izletima nedostaje učionicama, i odlučila je
da uradi nešto povodom toga.
Poslednjih osam godina, Erin drži nastavu iz društvenih nauka u
Milvokiju. Misija joj je da neguje zanimanje za prošlost i da motiviše
učenike da ažuriraju svoja znanja. Dve hiljade dvadesete proglašena je
nastavnikom godine u Viskonsinu.
Jednog dana učenik prvog razreda srednje škole požalio se da tekst u
udžbeniku iz istorije nije tačan. Ta vrsta kritike može da bude noćna mora
za nastavnike. Korišćenje zastarelog udžbenika bio bi znak da ne poznajete
gradivo, i bilo bi veoma nezgodno da učenici primete grešku pre vas.
Ali Erin je namerno zadala svojim učenicima da pročitaju upravo taj
tekst. Sakuplja stare knjige iz istorije jer uživa da prati kako se priče
menjaju vremenom, i odlučila je da svojim učenicima predstavi deo
udžbenika iz 1940. Neki od njih su prosto prihvatili date informacije.
Nakon godina školovanja uzimali su zdravo za gotovo da udžbenici govore
istinu. Drugi su bili šokirani greškama i propustima. Bilo im je usađeno u
svest da je ono što uče ispunjeno nepromenjivim činjenicama. Ta lekcija ih
je navela da razmišljaju kao naučnici i da dovode u pitanje ono što uče: čije
priče su uključene u učenje, koje su isključene i izostavljene, šta nedostaje i
šta propuštaju ako su iznesene samo jedna ili dve tačke gledišta?
Nakon što je učenicima otvorila oči za činjenicu da znanje može da
evoluira, Erinin sledeći korak bio je da im pokaže da se znanje stalno
razvija. Potom je napravila svoj udžbenik u kojem je opisala kako je to biti
učenik srednje škole danas. Svi protagonisti bili su žene i devojke, i sve
lične zamenice bile su ženskog roda. Prve godine kad je predstavila to
gradivo, jedan učenik digao je ruku i istakao da nema muškaraca. „Ali
pominje se jedan momak“, odgovorila je Erin. „Momci su bili tu. Samo nisu
radili ništa značajno.“ Bio je to trenutak otkrića za tog učenika: iznenada je
shvatio kako je to kad se marginalizuje čitava društvena grupa stotinama
godina.
Meni je omiljen poslednji Erinin poduhvat. Kao strastveni zagovornik
učenja zasnovanog na istraživanju, poslala je svoje učenike prvog razreda
na istraživanje u kojem je trebalo da sami pregledaju, ispituju i tumače.
Njihovo aktivno učenje kulminiralo je zajedničkim projektom: odabrali su
poglavlje udžbenika, izabrali period koji ih zanima i temu iz istorije za koju
smatraju da nije dovoljno dobro obrađena. A onda im je zadatak bio da
preprave udžbenik.
Jedna grupa uzela je poglavlje o ljudskim pravima da bi pisala o maršu
na Vašington, koji je otkazan u poslednji čas ranih 1940-ih ali je inspirisao
istorijski marš Martina Lutera Kinga dve decenije kasnije. Druge grupe
revidirale su poglavlje o Drugom svetskom ratu da bi uključile pešadijske
pukove Hispano-Amerikanaca i drugu generaciju Amerikanaca japanskog
porekla koji su se borili u jednicama američke vojske. „Bio je to silovit
trenutak otkrića“, rekla mi je Erin.
 Čak i ako niste nastavnik po profesiji ili profesor po vokaciji, verovatno
se s vremena na vreme nađete u ulozi pedagoga – bilo kao roditelj, mentor,
prijatelj ili kolega. U stvari, svaki put kad pokušavamo da pomognemo
nekom da još jednom razmisli, mi učestvujemo u nekoj vrsti edukacije. Bez
obzira da li instrukcije prenosimo u učionici ili sali za sastanke, kancelariji
ili za kuhinjskim stolom, postoje načini da preispitivanje bude središnje i
centralno za ono šta – i kako – podučavamo.
Pošto se tako mnogo akcentuje prenošenje znanja i građenje
samopouzdanja, mnogi nastavnici ne rade dovoljno u ohrabrivanju učenika
da preispitaju sebe i druge. Da bih odgonetnuo šta je potrebno da im se
promeni mentalitet, pratio sam neke izuzetne pedagoge koji podstiču ciklus
preispitivanja instaliranjem intelektualne skromnosti, sejanjem sumnji i
dilema i negovanjem radoznalosti. Testirao sam i nekoliko svojih ideja
pretvarajući salu za predavanja u neku vrstu žive laboratorije.

UČENJE, PREKINUTO

Gledajući s vremenske distance svoje rano obrazovanje, jedno od mojih

najvećih razočarenja je što nikad nisam bio u prilici da u potpunosti
doživim veliku naučnu spoznaju. Mnogo pre no što mi je palo na pamet da
budem zainteresovan za svemir, vaspitači su ga demistifikovali u vrtiću.
Često sam se pitao kako bih se osećao da sam kao tinejdžer saznao da ne
živimo na nepomičnoj, ravnoj ploči, već na kugli koja se obrće oko svoje
ose i kreće svemirom.
Nadam se da bih bio zapanjen i da bi neverica brzo ustupila mesto
radoznalosti i na kraju zadivljenosti otkrićem i radosti greške. Takođe
pretpostavljam da bi to bio nauk iz samopouzdane skromnosti koji bi mi
promenio život. Ako mogu toliko da pogrešim u vezi sa onim što mi je pod
nogama, koliko drugih takozvanih istina su, u stvari, znaci pitanja?
Naravno, znao sam da su mnoge generacije ljudi pogrešno to shvatale, ali
ogromna je razlika između učenja o tuđim pogrešnim uverenjima i saznanja
da sami treba da naučimo da ne verujemo u sve.
Shvatio sam da je taj misaoni eksperiment veoma nepraktičan. Teško je
decu držati i u neznanju o Deda Mrazu i Zubić Vili. Čak i kad bi nam pošlo
za rukom da izvedemo takvo odlaganje, postoji opasnost da će se neki
učenici držati onoga što su u ranom dobu naučili. Mogli bi ostati zarobljeni
u ciklusu preterane samouverenosti u kojem ponos pogrešnim znanjem
hrani uverenja, a konfirmaciona pristrasnost i pristrasnost poželjnog vode
do potvrđivanja odnosno validacije. I pre no što toga postanemo svesni,
mogli bismo imati ceo narod ravnozemljaša.
 Dokazi pokazuju da ukoliko nije posvećena pažnja pogrešnim naučnim
uverenjima u osnovnoj školi, kasnije ih je teže promeniti. „Učenje
kontraintuitivnih naučnih ideja jednako je teško kao i učenje drugog
jezika“, piše psiholog Debora Kelemen. „To je zadatak koji postaje sve teži
sa odlaganjem, i koji se gotovo nikad ne postiže rascepkanim instrukcijama
i neredovnom praksom.“ A deci su stvarno potrebni redovna praksa i
odučavanje, posebno kad je reč o načinu na koji deluje mehanizam uzroka i
posledica.
U oblasti obrazovanja iz istorije, postoji rastući pokret koji traži da se
postave pitanja na koja nema samo jednog tačnog odgovora. U kurikulumu
razvijenom na Stenfordu, učenici srednjih škola ohrabreni su da kritički
ispitaju šta je stvarno izazvalo Špansko-Američki rat, da li se Nju dil,
američki nacionalni program predsednika Frenkina Ruzvelta, stvarno može
smatrati uspehom, i zašto je bojkot javnog prevoza u Mongomeriju bio
prelomni trenutak u borbi za ljudska prava Afroamerikanaca. Neki
nastavnici čak su slali učenike da razgovaraju sa ljudima sa kojima se ne
slažu. Fokus je manje na tome da se bude u pravu a više na podizanju
veštine da se razmotri drugačije stanovište i produktivno raspravlja na datu
temu.
To ne znači da su sve interpretacije prihvaćene kao validne. Kad je sin
preživelog iz nemačkih nacističkih logora došao na njen čas, Erin Makarti
je rekla svojim učenicima da neki ljudi negiraju postojanje holokausta i
naučila ih je da ispituju dokaze i da odbacuju lažne tvrdnje. To je deo šireg
pokreta da se deca nauče da razmišljaju na osnovu činjenica: a smernice su
uključivale: 1) „ispitivanje informacija a ne njihovo puko konzumiranje“, 2)
„odbacivanje ranga i popularnosti kao opunomoćenika pouzdanosti“; i 3)
„shvatanja da pošiljalac informacije često nije njen izvor“.
Ta načela važe i van učionice. Za večerom u mojoj porodici ponekad
razgovorima rušimo mitove. Moja žena i ja ispričali smo kako smo u školi
učili da je Pluton planeta (što više nije tačno) i da je Kolumbo otkrio
Ameriku (što nikad nije bilo tačno). Deca su nas naučila da King Tut
odnosno Tutankamon nije poginuo u nesreći dvokolica i radosno su
objasnili da kad lenjivci izvedu svoju verziju prdeža, gasovi ne dolazi iz
njihove zadnjice već iz usta.
Preispitivanje mora da postane redovna aktivnost, navika. Nažalost,
tradicionalne metode obrazovanja ne dozvoljavaju uvek učenicima da
steknu tu naviku.

EFEKAT ZADIVLJENOSTI

Dvanaesta je nedelja kursa iz fizike i prošli ste već nekoliko lekcija sa

novim, visokoocenjenim profesorom o statičkom ekvilibrijumu i fizici
fluida. Prvi čas posvećen je statici; reč je o tipičnom predavanju. Drugi čas
bavi se fluidima u obliku sesije aktivnog učenja. Jedan od vaših cimera ima
drugog, jednako popularnog profesora koji radi suprotno – koristi aktivno
učenje da prenese znanje o statici i drži predavanje o fluidima.
U oba slučaja sadržaj i priručnici su isti; jedino se razlikuje metod
prenošenja znanja. Tokom predavanja profesor pokazuje slajdove, daje
objašnjenja i rešava primere problema, vi vodite beleške. Na sesiji aktivnog
učenja, umesto da vam sam daje probleme, profesor šalje razred da ih sam
nađe, da učenici u malim grupama postavljaju pitanja, traže savete i rešenja
pre no što se vrate u učionicu. Na kraju se vaše znanje testira.
U tom eksperimentu tema nije bitna: metod učenja je ono što oblikuje
vaše iskustvo. Očekivao sam da će aktivno učenje biti omiljenije, ali podaci
govore da ćete i vi i vaš cimer više uživati u predmetu učenja kad vam se
prenese predavanjem. Takođe ćete oceniti profesora koji drži predavanje
kao efikasnijeg – i veća je verovatnoća da ćete reći da želite da se svi vaši
kursevi iz fizike tako predaju.
Ne bi trebalo da nas čudi privlačnost predavanja. Generacijama su se
ljudi divili retoričkoj elokvenciji pesnika i pesnikinja kakva je Maja
Andželou, političara poput Džona Kenedija i Ronalda Regana,
propovednika poput Martina Lutera Kinga i pedagoga poput Ričarda
Fajnmana. Danas živimo u zlatnom dobu očaravajućih govora, u kojima
nam se veliki oratori obraćaju sa platformi koje imaju doseg bez presedana.
Kreativci su nekada delili svoje metode malim zajednicama; sada mogu da
akumuliraju dovoljno Jutjub i Instagram pratilaca da nasele omanju državu.
Sveštenici su držali službu za stotinak vernika u crkvi; sada dopiru do
stotina hiljada preko interneta i megacrkava. Profesori su predavali malim
grupama studenata tako da su mogli individualno da se posvete svakom
ponaosob; sada se predavanja mogu prenositi milionima preko onlajn
kurseva.
Jasno je da su ta predavanja i zabavna i informišuća. Pitanje je da li
predstavljaju idealan metod prenošenja znanja. U eksperimentu sa fizikom,
trebalo je da studenti na testu pokažu koliko su naučili o statici i fluidima.
Uprkos tome što su više uživali na predavanju, u stvari su stekli više znanja
i veština iz sesije aktivnog učenja. Zahtevala je više mentalnog truda, što je
bilo manje zabavno ali vodilo je do dubljeg razumevanja.
Dugo sam verovao da više učimo kad nam je zabavno. Istraživanje me
je uverilo da sam pogrešio. Takođe me je podsetilo na omiljenog nastavnika
fizike, koji je dobijao zvezdane ocene učenika zato što nas je puštao da
igramo ping-pong u učionici, ali nije mnogo uradio da zapamtimo
koeficijent trenja.
Aktivno učenje ima uticaja i van okvira nastave fizike. Mataanaliza je
poredila efekte tradicionalnih predavanja i aktivnog učenja na ovladavanje
gradivom u 225 istraživanja sa preko 46.000 učesnika, studenata prirodnih
nauka, mašinstva, elektrotehnike i matematike. Metode aktivnog učenja
uključivale su grupno rešavanje problema, uz korišćenje priručnika. U
proseku, studenti su imali za pola ocene slabiji rezultat nakon
tradicionalnog predavanja u poređenju sa aktivnim učenjem – i postojala je
1,55 puta veća verovatnoća da će pasti na ispitu nakon tradicionalnih
predavanja. Istraživači procenjuju da bi se uštedelo 3,5 miliona dolara u
školarinama da su studenti koji su pali na ispitu nakon tradicionalnih
predavanja, učestvovali u aktivnom učenju.
Nije teško uvideti zašto su se dosadna predavanja pokazala kao
neuspešna, ali čak i ona zanimljiva mogu dati slabije rezultate iz manje
očiglednih razloga koji izazivaju veću zabrinutost. Predavanja nisu
dizajnirana da udovolje dijalogu ili neslaganju, pretvaraju učenike u pasivne
primaoce informacija a ne u aktivne mislioce. U gorenavedenoj metaanalizi,
predavanja su bila posebno neefikasna u razotkrivanju poznatih zabluda – u
navođenju učenika na preispitivanje. A eksperimenti su pokazali da
auditorijum manje pažljivo analizira ono što je izrečeno i da zaboravlja više
sadržaja kada govornik iznosi nadahnutu poruku – čak i kad publika tvrdi
da je upamtila više.
Naučnici su tom fenomenu dali naziv efekat zadivljenosti, ali mislim da
bi ga bilo bolje opisati kao efekat zaglupljenosti. Tradicionalna predavanja
često propovedaju nova mišljenja, ali retko kad nas uče kako da mislimo
svojom glavom. Pažljivi predavači mogli bi da napadnu i ospore netačne
argumente i da nam kažu šta da mislimo umesto toga, ali ne pokazuju nam
neizostavno kako da se preispitujemo i da napredujemo. Harizmatični
govornici mogu da nas omađijaju, da na nas bace političke čini, pod kojima
ih pratimo da bismo stekli njihovu naklonost, dobili njihovo odobravanje,
da bismo bili primljeni u njihovo pleme. Trebalo bi da nas uveri suština
argumenta a ne šareno pakovanje u koje je umotano.
Da budemo načisto, ne predlažem da sasvim eliminišemo tradicionalna
predavanja. Volim da gledam TED govore a čak sam naučio i da sa
zadovoljstvom stanem za govornicu. Upravo je jedno briljantno predavanje
probudilo moje zanimanje za profesorsku profesiju, a i ja držim predavanja
svojim studentima. Samo mislim da je problem što predavanja ostaju
dominantan metod prenošenja znanja u srednjem i visokom obrazovanju.
Očekujte uskoro predavanje na tu temu.
Na univerzitetima u Severnoj Americi više od polovine profesora
prirodnih nauka i matematike provelo je najmanje 80% vremena držeći
predavanja, samo nešto malo više od četvrtine uključilo je delove
interaktivnosti, a manje od petine koristilo je istinski na učenike orijentisane
metode koji podrazumevaju aktivno učenje. U srednjim školama čini se da
polovina nastavnika većinu vremena drži predavanja.30 Predavanja nisu
uvek najbolji metod prenošenja znanja, i nisu dovoljna da od učenika
naprave ljude koji će celog života biti posvećeni učenju. Ako provedete sve
godine školovanja u skladištenju informacija a nikad ne dobijete priliku da
ih preispitate, nećete razviti misaone alatke koje su vam potrebne u životu.

„Sada ćemo dati priliku onima koji žele da održe kraći govor u formi
pitanja.“

Steve Macone/ The New Yorker Collection/ The Cartoon Bank; © Condé
Nast
 Nepodnošljiva lakoća ponavljanja

Samo mi je za jedan kurs žao što sam ga propustio na koledžu. Držao ga je

filozof Robert Nozik. Jedna od njegovih ideja postala je poznata
zahvaljujući filmu Matriks. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Nozik je
predstavio misaoni eksperiment sa sledećim pitanjem: da li bi ljudi po cenu
da budu uklonjeni iz stvarnog života, odabrali da uđu u „mašinu iskustva“
koja može da im obezbedi beskonačno zadovoljstvo.31 U učionici je Nozik
stvarao jednu verziju mašine iskustva: insistirao je da svake godine predaje
novo gradivo. „Razmišljam kroz kurseve koje držim“, rekao je.
Nozik je držao jedan kurs o istini; drugi o filozofiji i neuronauci; treći o
Sokratu, Budi i Hristu; četvrti o razmišljanju o razmišljanju; i peti o
Oktobarskoj revoluciji i postrevolucionarnom ruskom društvu. Za četiri
decenije profesure samo jedan kurs držao je dvaput: onaj o dobrom životu.
„Predstavljanje potpuno ispoliranog i razrađenog pogleda ne daje
studentima da dožive autentičan rad u filozofiji, ne pruža im priliku da vide
kako se događa, rađa, nastaje, odvija i razvija, uskraćuje im mogućnost da
ih privuče i zainteresuje da mu se posvete“, objasnio je. Nažalost, pre no što
sam stigao da se prijavim na jedan od njegovih kurseva umro je od raka.
Inspirativno u Nozikovom pristupu je što se nije zadovoljavao time da
studenti uče od njega. Želeo je da uče sa njim. Svaki put kad bi pokrenuo
novu temu, imao bi priliku da preispita postojeće stavove. Bio je izuzetan
uzor za menjanje poznatih metoda prenošenja znanja – i učenja. Kada sam
počeo da predajem, hteo sam da usvojim neka njegova načela. Nisam bio
spreman da prenesem studentima čitav semestar nedovršenih ideja, pa sam
ustanovio pravilo: svake godine izbaciću dvadeset posto svojih predavanja i
zameniću ih novim gradivom. Ako se svake godine posvetim novim
razmišljanjima, možemo početi zajedno da se preispitujemo.
Sa ostalih osamdeset posto gradiva, međutim, otkrio sam da
promašujem, da sam neuspešan. Držao sam semestar dug kurs o
organizacionom ponašanju za studente treće i četvrte godine. Kad bih
iznosio dokaze, nisam im ostavljao mesta za preispitivanje. Nakon nekoliko
godina rvanja sa tim problemom, sinulo mi je da bih mogao stvoriti novi
zadatak, osmisliti seminarski rad koji bi mi pomogao da predajem
preispitivanje. Podelio sam studente u manje grupe i zadao im da snime
svoj mini-podkast ili svoje mini-TED govore. Njihov zadatak bio je da
preispitaju popularne prakse, da ovladaju idejama koje su suprotne
konvencionalnim stavovima, i da ispitaju načela iznesena na predavanjima.
Kad su počeli da rade na tom projektu, primetio sam iznenađujući
obrazac. Najviše su se mučili studenti sa najboljim ocenama –
perfekcionisti. Ispostavilo se da iako je veća verovatnoća da će
perfekcionisti briljirati u školi, nisu se pokazali bolje od svojih kolega u
radu. To je u skladu sa dokazima koji govore da u širokom spektru radnih
mesta u različitim industrijama, ocene nisu jak osnov za predviđanje
budućeg učinka na poslu.
Odličan uspeh u školi obično zahteva ovladavanje starim načinima
mišljenja. A građenje uspešne i uticajne karijere zahteva nove načine
razmišljanja. U klasičnom istraživanju koje se bavilo veoma ostvarenim
arhitektama, najkreativniji su u proseku diplomirali sa manjim ocenama.
Njihovi vršnjaci sa odličnim ocenama često nisu uspevali da preuzmu rizike
preispitivanja onog ortodoksnog. Sličan obrazac javio se u istraživanju
studenata koji su diplomirali kao najbolji u klasi. „Mala je verovatnoća da
će oni sa najboljim ocenama biti budući vizionari“, objašnjava stručnjak za
istraživanje obrazovanja Karen Arnold. „Oni se ugnezde u sistem umesto da
ga prodrmaju.“
To sam video kod svojih studenata sa svim desetkama: plašili su se da
će pogrešiti. Da ih podstaknem da preuzmu rizik, najavio sam da će rad na
projektu vredeti 20% konačne ocene. Promenio sam pravila: sada su bili
nagrađeni za preispitivanje umesto za ponavljanje naučenog. Nisam bio
siguran da će taj podsticaj dati željeni rezultat dok nisam pogledao rad troje
studenata sa svim desetkama. Mini-TED govor posvetili su problemima
TED govora, ističući opasnosti od ukorenjivanja kratkog raspona pažnje i
privilegovanja površnih, izglancanih zaključaka umesto dubokih uvida.
Njihova prezentacija bila je tako promišljena, zanimljiva i zabavna da sam
snimak pustio celoj klasi. „Ako imate hrabrosti da se suprotstavite trendu
površnosti, besprekornim odgovorima“, mrtvi ozbiljni su izlagali, mameći
nam osmehe, „onda odmah prestanite da gledate ovaj video i pozabavite se
nekim pravim istraživanjem kao što smo mi uradili.“
Nakon toga, rad na projektima postao je armatura mojih kurseva.
Sledeće godine želeo sam da odem dalje u preispitivanju sadržaja i formata
predavanja. U tipičnom jednočasovnom predavanju, proveo bih ne više od
dvadeset do trideset minuta predajući. Ostalo vreme posvećeno je aktivnom
učenju – studenti donose odluke u simulacijama i pregovaraju u izabranim
ulogama, a potom ispitujemo, diskutujemo, raspravljamo i iznosimo rešenja
problema. Moja greška je bila što sam tretirao nastavni plan kao da je
zvanični ugovor: jednom kad smo ga završili u septembru, bio je
zacementiran. Zaključio sam da je vreme da se to promeni i da pozovem
studente da sami preispitaju strukturu predavanja.
U narednom nastavnom planu, namerno sam ostavio jedan dan potpuno
prazan. Na pola semestra, pozvao sam studente da rade u malim grupama
da razviju i ponude ideju za to kako bi trebalo da ga provedemo. Potom su
glasali.
Jedna od najpopularnijih ideja došla je od Lorin Maken, koja je
predložila kreativan korak u pomaganju studentima da prepoznaju da je
preispitivanje korisna veština –koja je već u upotrebi na koledžu. Pozvala je
kolege da napišu pismo sebi iz brucoških dana i da kažu šta bi voleli da su
ono vreme znali. Studenti su ohrabrili mlađe verzije sebe da budu otvoreni
za različite glavne predmete, umesto da se opredele za prvi koji im izbriše
nesigurnosti. Da budu manje opsednuti ocenama, i više fokusirani na
odnose. Da istraže različite mogućnosti karijere, a ne da se prerano obavežu
za onu koja obećava najveću platu ili najviše prestiža.
Lorin je sakupila pisma na desetine studenata da bi pokrenula veb-sajt
pod nazivom Dragi brucoši. Za samo dvadeset četiri sata taj sajt je imao
više od deset hiljada poseta, a pola tuceta škola započelo je sopstvene
verzije da bi pomoglo studentima da preispitaju obrazovne, društvene i
profesionalne odluke i izbore.
Ta praksa može da se proširi van učionica. Kad se bližimo bilo kojoj
životnoj promeni ili prekretnici – bilo da je u pitanju prvi posao, drugi brak,
ili treće dete – možemo da upitamo ljude šta bi voleli da su znali pre no što
su prošli kroz to iskustvo. Jednom kad se nađemo na drugoj strani, kada
prođemo kroz to iskustvo, možemo da podelimo s drugima ono što je
trebalo da preispitamo.
Pokazano je mnogo puta da je prenošenje znanja jedan od najboljih
načina učenja. Tek kada sam dozvolio svojim studentima da sami osmisle
dan predavanja, istinski sam shvatio koliko toga imaju da nauče jedni druge
– i mene. Preispitivali su ne samo ono što su učili, već i od koga bi mogli da
uče.
 Sledeće godine, omiljena ideja klase odvela je preispitivanje korak
dalje: studenti su bili domaćini dana „strastvenih govora“ u kojem je svako
mogao da poduči kolege nečemu što voli. Naučili smo da repujemo, da
projektujemo zgrade koje se uklapaju u prirodno okruženje i svet čine
bezbednijim od alergija. Od tog trenutka, ta praksa postala je sastavni deo
učestvovanja na časovima. Svi studenti održali bi strastan govor kao način
svog predstavljanja. Godinu za godinom govore mi da to ubrizgava
povišeni nivo radoznalosti i zanimanja u predavanja, i budi im želju da
upiju uvide od svakog od svojih kolega.

„Pisanje je komunikacija prosvetljenje otkrivanje prepravljanje.“

www.CartoonCollections.com

KRALJ GRUBIH SKICA, MAJSTOR ZANATA

Kada sam zatražio od grupe pionira obrazovanja da navedu najboljeg
učitelja preispitivanja, ponavljali su jedno ime: Ron Berger. On spada u onu
vrstu ljudi koji vas upita imate li alat pri ruci kad primeti, kod vas na večeri,
da vam je jedna stolica slomljena. I na licu mesta je popravi.
Veći deo karijere Ron je proveo kao nastavnik u državnim osnovnim
školama u ruralnim delovima Masačusetsa. Njegova lekarka, vodoinstalater,
i lokalni vatrogasac, svi su njegovi bivši učenici. Preko leta i vikendima
radi kao stolar. Ron je život posvetio tome da prenosi učenicima etiku
izvanrednosti. Da bismo postali majstori zanata, moramo, prema njegovom
iskustvu, neprestano da ažuriramo i revidiramo razmišljanja. Praktične
zanatske veštine su temelj njegove pedagoške filozofije.
Ron je želeo da njegovi učenici dožive radost otkrića, zato nije počeo
tako što ih je učio već utvrđenom, okamenjenom znanju, odavno
ustanovljenim pogledima i stavovima. Školsku godinu počeo bi
predstavljajući im „glavolomke“ – probleme na kojima treba raditi u
fazama. Njegov pristup podrazumeva razmišljanje-sparivanje-deljenje: deca
se prvo individualno posvećuju problemu, ažuriraju svoje ideje u malim
grupama, i potom predstavljaju svoja razmišljanja ostatku razreda tako da
zajedno stižu do rešenja. Umesto da ih, na primer, upozna sa postojećom
taksonomijom faune, Ron im je dao da prvo sami razviju svoje kategorije.
Neki učenici klasifikovali su životinje prema tome da li hodaju, plivaju ili
lete; drugi su ih rasporedili prema boji, veličini, načinu ishrane. Nauk je da
naučnici uvek imaju mnoge opcije, i da je njihov okvir koristan u
određenim situacijama a arbitraran u drugim.
Kada se učenici suoče sa složenim problemima, često se osećaju
zbunjeno. Prirodni impuls nastavnika je da ih spase što je brže moguće da
se ne bi osećali izgubljeno ili nekompetentno i nesposobno. Ipak psiholozi
su otkrili da je jedno od obeležja otvorenog uma odgovaranje zanimanjem i
radoznalošću na zbunjenost. Jedan učenik je to elokventno izrazio sledećim
rečima: „Treba mi vremena za zbunjenost.“ Zbunjenost može biti znak da
postoji nova teritorija koju treba istražiti ili zagonetka koju treba rešiti.
Ron se nije zadovoljavao samo time da isporučuje lekcije koje brišu
zbunjenost. Želeo je da učenici zavole i prigrle to stanje. Hteo je da postanu
vodiči svog učenja, kao što su bili u „uradi sam“ zanatskim projektima.
Počeo je da ohrabruje učenike da razmišljaju kao mladi naučnici:
identifikovali bi problem, razvili hipoteze, i osmislili sopstvene
eksperimente da hipoteze provere. Njegovi šestaci išli su po kućama u
potrazi za radioaktivnim gasom radonom. Učenici trećeg razreda napravili
su mapu staništa amfibija. Đaci prvog razreda imali su puževe o kojima su
se starali, i isprobali koje od 140 vrsta ponuđene hrane vole – i da li vole
vruću ili hladnu hranu, tamnu ili svetlu, i suvo ili vlažno okruženje.
Za časove arhitekture i mašinstva, Ron je dao svojim učenicima da
naprave nacrte kuće. Kad je zatražio da urade najmanje četiri različite
verzije, drugi učitelji su ga upozorili da će to obeshrabriti mlađe učenike.
Ron se nije složio s tim – već je isprobao taj koncept sa decom iz vrtića i
đacima prvog razreda na časovima likovnog. Umesto da prosto zatraži da
nacrtaju kuću, objavio je: „Radićemo četiri različite verzije crteža kuće.“
Neki učenici nisu se tu zaustavili; mnogi su odlučili da urade osam pa i
deset verzija. Imali su podršku drugova iz razreda koji su navijali za njih i
bodrili ih da izdrže u svojim naporima. „Kvalitet podrazumeva
preispitivanje, prepravljanje, poliranje“, kaže Ron. „Moraju da osete da će
biti pohvaljeni a ne ismevani zato što se vraćaju za tablu za crtanje... Ubrzo
su počeli da se žale kad im ne bih dozvolio da urade više od jedne verzije.“
Ron je hteo da nauči svoje učenike da revidiraju razmišljanja na osnovu
informacija koje su stizale od drugih, pa je pretvorio učionicu u mrežu
izazova. Svake nedelje – a ponekad i svakog dana – ceo razred učestvovao
bi u kritičkoj raspravi. Jedan od formata bila je galerijska kritika: Ron bi
izložio po jedan rad svakog od njih, poslao učenike da radove pogledaju, a
onda započeo raspravu o tome koji su radovi po njihovom mišljenju odlični
i zašto. Ta metoda korišćena je ne samo u likovnim i naučnim projektima
već i u slobodnim sastavima, kod kojih bi vrednovali neku rečenicu ili
pasus. Drugi format predstavljao je dubinsku kritiku: razred bi se ceo čas
fokusirao na rad jednog od učenika ili jedne grupe. Autori bi objasnili svoje
ciljeve i gde im je bila potrebna pomoć, a Ron bi vodio razred kroz
diskusiju vrlina i delova koje je trebalo bolje razviti. Ohrabrivao je učenike
da budu konkretni i ljubazni: da kritikuju rad a ne autora. Učio ih je da
izbegavaju propovedanje i optuživanje: pošto su iznosili svoja subjektivna
mišljenja, a ne objektivne ocene, trebalo je da kažu: „Ja mislim“, a ne: „To
nije dobro“. Pozvao ih je da pokažu skromnost i radoznalost, da uobliče
svoje predloge kao pitanja. Recimo: „Voleo bih da čujem zašto...“; i: „Da li
si pomislio ili uzeo u razmatranje...“
Razred nije samo kritikovao projekte. Svakog dana razgovaralo se o
tome kako izgleda ono što je izvanredno. Sa svakim novim projektom
ažurirali su svoje kriterijume. A sa preispitivanjem svojih radova, učili su
da neprekidno preispituju svoje standarde. Da bi im pomogao da dalje
razvijaju te standarde, Ron je redovno dovodio stručnjake sa strane.
Lokalne arhitekte i naučnici došli bi da iznesu svoja kritička zapažanja, a
razred bi inkorporirao njihova načela i vokabular u buduće rasprave. Nije
bilo neobično da bivši učenici i nakon što bi prešli u srednje škole i na
fakultete, dođu u posetu Ronovom razredu da zatraže kritiku svog rada.

Čim sam stupio u kontakt sa Ronom Bergerom bilo mi je krivo što

nisam jedan od njegovih učenika. Ne zato što mi je manjkalo izuzetnih
nastavnika, već zato što nikad nisam imao tu privilegiju da budem u razredu
kakav je njegov, punom učenika posvećenih preispitivanju sebe i drugih.
Ron sada dane provodi u pisanju, prenošenju svojih znanja. Drži na
Harvardu kurseve za nastavnike, i radi kao savetnik za škole. On je šef El
Edukaciona, organizacije posvećene preosmišljavanju odvijanja i uloge
prenošenja znanja i učenja u školama. Ron i njegove kolege rade direktno
sa 150 škola i razvijaju kurikulum koji je dospeo do milion učenika.
U jednoj od njihovih škola u Ajdahu, jedan od učenika, Ostin, dobio je
zadatak da nacrta naučnički precizan crtež leptira. Ovo je njegova prva
skica:

Ostinovi drugovi iz razreda napravili su grupu za kritičku podršku.

Izneli su mu dva kruga sugestija za promenu oblika krila, i došao je do
svoje druge i treće verzije. Grupa je istakla da su krila nejednaka i da su
opet postala zaobljena. Ostin nije bio obeshrabren. U sledećoj verziji, grupa
ga je ohrabrila da popuni krila šarama.

Za finalnu verziju, Ostin je bio spreman da ubaci boje. Kada je Ron

pokazao završen crtež učionici punoj osnovaca u Mejnu, uzdahnuli su od
divljenja prema njegovom napretku i finalnom proizvodu.
 I ja sam uzdahnuo jer je Ostin napravio te crteže kad je bio u prvom
razredu osnovne škole.
Videvši šestogodišnjaka da prolazi kroz tu vrstu metamorfoze, zapitao
sam se u kom uzrastu deci postaju udobna preispitivanja i revidiranja.
Otada sam počeo da ohrabrujem našu decu da prave više verzija svojih
crteža. I ma koliko da su bili oduševljeni što njihova prva skica visi na zidu,
bili bi utoliko ponosniji svojom četvrtom verzijom.
Malo nas imaće sreće da uči da crta leptire sa Ronom Bergerom ili da
prepravlja udžbenike sa Erin Makarti. Ipak svi imamo priliku da učimo više
kao oni. Koga god da edukujemo, možemo da iskažemo više skromnosti, da
probudimo više radoznalosti, i da decu upoznamo sa zaraznim
zadovoljstvom otkrića.
Verujem da dobri učitelji unose nove misli, a oni sjajni donose nov
način razmišljanja. Sakupljanje učiteljevog znanja može nam pomoći da
rešimo problem tog dana, ali razumevanje onoga kako učitelj razmišlja
može nam pomoći da uspešno prolazimo kroz životne izazove. Na kraju
krajeva, obrazovanje je više od informacija koje akumuliramo. Ono je
navika koju razvijamo dok nastavljamo da revidiramo skice i veštine koje
stičemo da bismo nastavili da učimo.
30 Ima dokaza da srednjoškolci dolaze do boljih rezultata na testovima
matematike i prirodnih nauka kada nastavnik više vremena posvećuje
predavanju a ne aktivnom učenju. Ostaje da se vidi da li su predavanja
efikasnija kod mlađih učenika ili je taj jaz posledica neefikasne primene
metoda aktivnog učenja.
31 Nozikje pretpostavio da će većina nas odbaciti mašinu zato što
vrednujemo delanje i postojanje – a ne samo doživljavanje – i zato što ne
bismo želeli da ograničavamo svoja iskustva na ono što ljudi mogu zamisliti
i simulirati. Filozofi posle njega doveli su u pitanje pretpostavku da bismo
odbacili mašinu, možda ne iz onih razloga koje je on naveo, već zbog
pristrasnosti satusa quo: morali bismo da se odmaknemo od realnosti koju
poznajemo. Da bi istražili tu mogućnost, promenili su premisu i sproveli
eksperiment. Zamislite da se jednog dana probudite i saznate da je čitav vaš
život bio iskustvo mašine koju ste ranije izabrali, i sad treba da odaberete da
li ćete je isključiti ili ponovo uključiti. U tom scenariju, 46% ljudi reklo je
da želi ponovo da je uključi. Ako bi im bilo rečeno da bi ih isključivanje
mašine vratilo „stvarnom životu“ multimilionera, umetnika, koji živi u
Monaku, 50% ljudi i dalje je želelo da je uključi. Izgleda da mnogi ljudi
radije ne bi napustili poznatu virtuelnu stvarnost zarad nepoznate istinske
stvarnosti – ili možda neki ne vole umetnost, bogatstvo i kneževine.
Poglavlje 10

To nikad nismo tako radili

Podizanje kulture učenja u radu

Da nije ljudi...
Zemlja bi bila inženjerski raj.

– KURT VONEGAT

Kao strastveni ronilac Luka Parmitano bio je svestan opasnosti sporta kojim
se bavio. Ukoliko dođe do otkazivanja opreme može i da se udavi. Samo
nije znao da to može da se desi i u svemiru. Luka je postao najmlađi
astronaut koji će krenuti na dug put do Međunarodne svemirske stanice. U
julu 2013. tridesetšestogodišnji italijanski astronaut obavio je svoj prvi
izlazak u svemir, proveo je šest sati sprovodeći eksperimente, premeštajući
opremu, i postavljajući informacione kablove i kablove za napajanje. Sada,
nedelju dana kasnije, Luka i drugi astronaut Kris Kesidi krenuli su na drugi
izlazak da nastave rad na održavanju stanice. Dok su se spremali da napuste
vazdušnu komoru, videli su Zemlju četiristo kilometra ispod sebe.
Nakon četrdeset minuta u svemiru, Luka je osetio nešto čudno: teme mu
je bilo mokro. Nije bio siguran odakle dolazi voda. Nije to bila tek manja
smetnja: mogla je da prekine komunikaciju, da isključi mikrofon ili
slušalice. Javio je kontroli misije u Hjustonu da ima problem, a Kris ga je
upitao da li se znoji. „Znojim se“, rekao je Luka, „ali imam osećaj kao da je
reč o mnogo vode. I nikuda ne otiče, samo je u mojoj komunikacionoj
kapi.“ Nakon tog kratkog razgovora, vratio se poslu.
Oficir zadužen za praćenje izlazaka u svemir Karina Eversli znala je da
nešto nije u redu. To nije normalno, pomislila je i brzo sazvala sastanak
tima stručnjaka. Postavili su niz pitanja Luki. Da li raste zapremina
tečnosti? Luka nije znao da kaže. Da li je siguran da je reč o vodi? Kad je
isplazio jezik da uhvati nekoliko kapi koje su lebdele u skafanderu, ukus je
bio metalan.
Kontrola misije javila im je da se vrate na stanicu. Luka i Kris morali su
da se razdvoje i da prate svaki svoj privez. Da bi zaobišao antenu, Luka se
okrenuo naopačke. Iznenada nije mogao jasno da vidi niti da diše na nos –
kugle vode pokrivale su mu oči i punile mu nozdrve. Voda je nastavila da se
akumulira, i ako mu stigne do usta mogao bi se udaviti. Jedina nada bila mu
je da brzo stigne do vazdušne komore. Pošto je sunce zalazilo, Luka je bio
okružen tamom, samo sa malim svetlom da ga vodi. Onda su otkazale
slušalice i mikrofon – nije mogao da čuje sebe niti bilo koga drugoga.
Luka je uspeo da nađe put do spoljne brave vazdušne komore, po
sećanju i po zategnutosti priveza. I dalje je bio u velikoj opasnosti. Pre no
što bude u prilici da skine skafander, moraće da sačeka Krisa da zatvori
komoru i izjednači pritisak. U tih nekoliko očajničkih minuta tišine, nije se
znalo da li će preživeti. Kad je konačno bilo bezbedno da skine skafander,
četvrt litra vode bilo je u njoj, ali Luka je bio živ. Nekoliko meseci kasnije,
za taj incident je rečeno da je „najstravičniji kvar svemirskog odela u istoriji
NASA“.
Ubrzo su usledila tehnička objašnjenja. Inženjeri svemirskog odela
otkrili su da je procureo separator pumpe i ventilatora, koji su potom svuda
zamenili. Dodali su i cev za disanje koja radi kao disaljka za plitko ronjenje
i uložak koji može da apsorbuje vodu u kacigi. Ipak najveća greška nije bila
tehnička – već ljudska.
Kad se Luka vratio s prvog izlaska u svemir, primetio je kapljice vode u
skafanderu. On i Kris pretpostavili su da su došle iz kontejnera sa vodom za
piće iz odela i ekipa iz Hjustona se složila s tom ocenom. Za svaku
sigurnost, zamenili su kontejner za vodu, i to je bio kraj rasprave.
Glavni inženjer svemirske stanice Kris Hansen poveo je, nakon toga,
kraću istragu o tome šta nije bio u redu sa Lukinim odelom. „Pojava manjih
količina vode u skafanderu je normalizovana“, rekao mi je Kris. Među
astronautima na svemirskoj stanici vladalo je „uverenje da kontejneri za
vodu umeju da procure, i to je prihvaćeno kao najverovatnije objašnjenje
bez daljeg i detaljnijeg ispitivanja“.
Lukin stravični incident ne predstavlja prvi slučaj nepreispitivanja u
agenciji NASA koje se pokazalo katastrofalnim. Spejs-šatl Čelendžer
eksplodirao je nakon pogubno plitke analize rizika otkazivanja kružnih
zaptivki, zvanih O-prsten. Iako je to identifikovano kao prepreka za
bezbedno lansiranje, NASA je već ranije na prethodnim misijama prešla
preko toga a da nije došlo ni do kakvih problema. Po neuobičajeno hladnom
danu, O-prsten koji drži zglobove raketnih potiskivača je naprsnuo,
omogućivši da vreli gas stigne do rezervoara za gorivo šatla i da ubije svih
sedam astronauta Čelendžera.
Dve hiljade treće godine spejs-šatl Kolumbija raspao se pod sličnim
okolnostima. Nakon poletanja, tim na zemlji primetio je da je nešto pene
palo s broda, ali većina njih pretpostavila je da to nije ništa važno jer se
desilo i na prethodnim misijama bez ikakvih posledica. Nisu uspeli da
preispitaju tu pretpostavku i umesto toga počeli su da razmatraju koje
popravke bi trebalo obaviti da bi se smanjilo čekanje na naredni let. Gubitak
pene, bio je, u stvari, kritično važan: oštećenje na prednjem delu krila
dopustilo je vrelom gasu da procuri nakon ulaska šatla u atmosferu. I još
jednom je svih sedam astronauta izgubilo život.
Preispitivanje nije samo individualna veština. To je kolektivna
sposobnost i veoma je zavisna od kulture date organizacije. NASA je dugo
bila najbolji primer kulture učinka: izvanrednost u sprovođenju planova bila
im je vrhunska vrednost. Iako je NASA postigla izuzetne stvari, ubrzo je
postala žrtva ciklusa preterane samouverenosti. Kad se ljudi ponose svojim
standardnim operativnim procedurama, kad steknu sigurnost u pogledu
svojih rutinskih postupaka, i vide da su njihove odluke dobile potvrdu u
rezultatima, propuštaju prilike za preispitivanje.
Veća je verovatnoća da će do preispitivanja doći u kulturama koje uče,
gde je napredak osnovna vrednost a ciklus preispitivanja rutina. U
kulturama koje uče, norma je da ljudi znaju da nešto ne znaju, da sumnjaju
u svoje prakse i da ostaju radoznali, da se zanimaju za nove pristupe i
metode koje bi mogli da isprobaju. Dokazi pokazuju da u kulturama koje
uče, organizacije unose više inovacija i prave manje grešaka. Nakon
proučavanja stanja u NASA i Gejtsovoj fondaciji, savetovanja i davanje
preporuka inicijativama promena, naučio sam da kulture koje uče,
napreduju u kombinaciji psihološke bezbednosti, odgovornosti i
pouzdanosti.

GREŠIM, DAKLE UČIM

Pre nekoliko godina jedna inženjerka koja je postala profesorka upravljanja
po imenu Ejmi Edmondson zainteresovala se za sprečavanje grešaka u
medicini. Otišla je u bolnicu i anketirala osoblje u vezi sa stepenom
psihološke bezbednosti koju doživljavaju u svojim timovima – mogu li da
preuzimaju određene rizike bez straha da će biti kažnjeni. Onda je prikupila
podatke o medicinskim greškama koje je svaki od timova napravio, što je
moglo dovesti do ozbiljnih posledica, kakva bi, recimo, bila fatalna doza
pogrešnog leka. Iznenadilo ju je otkriće da je sa povećanjem psihološke
bezbednosti rasla i stopa grešaka.
Ispostavilo se da psihološka bezbednost može biti rasadnik
samozadovoljstva. Kad u timu vlada duboko poverenje, ljudi ne osećaju
potrebu da preispituju kolege niti da proveravaju njihov rad.
Ali Edmondsova je ubrzo prepoznala glavno ograničenje podataka: sve
greške prijavili su oni koji su ih napravili. Da bi dobila nepristrasnu meru
grešaka, poslala je tajnog posmatrača u jedinicu. Kad je analizirala
novodobijene podatke, rezultati su se preokrenuli: psihološki bezbedni
timovi prijavili su više grešaka, a u stvari, napravili su ih manje. Slobodno
priznajući svoje greške, bili su u stanju da shvate šta ih je izazvalo i da
uzroke eliminišu u daljem radu. U psihološki nebezbednim timovima, ljudi
su skrivali greške da bi izbegli kazne, što je svima otežalo
dijagnostikovanje uzroka i sprečavanje budućih problema. Ponavljali su iste
greške.
Otada su istraživanja psihološke bezbednosti procvetala. Kad sam bio
uključen u istraživanje u Guglu koje je trebalo da identifikuje faktore koji
izdvajaju timove sa visokim učinkom, najvažniji diferencijator nije bio ko
je u kom timu, pa čak ni to koliko je njihov posao značajan. Najvažnija je
bila psihološka bezbednost.
Proteklih nekoliko godina, psihološka bezbednost postala je omiljena
reč na mnogim radnim mestima. Iako rukovodioci možda razumeju njenu
važnost, često ne shvataju šta je ona tačno i kako da je stvore.
Edmondsonova ističe da psihološka bezbednost nije pitanje popuštanja
standarda, obezbeđivanja uslova da se ljudi osećaju udobno, ljubaznosti i
saradljivosti niti bezuslovnih pohvala. Psihološka bezbednost podrazumeva
obezbeđivanje klime poštovanja, poverenja i otvorenosti u kojoj ljudi mogu
da izraze zabrinutosti i da iznesu predloge bez straha od represalija. Ona je
temelj kulture učenja.
 U kulturama učinka, naglasak na rezultatima često podriva psihološku
bezbednost. Kada vidimo da se ljudi kažnjavaju zbog grešaka, postajemo
zabrinuti u dokazivanju svoje kompetentnosti i štitimo karijeru. Učimo da
uronimo u samoograničavajuće ponašanje, umemo da se ugrizemo za jezik
umesto da postavljamo pitanja i da izražavamo zabrinutosti. Ponekad je
uzrok tome udaljenost centra moći: plašimo se, i ne želimo da uznemirimo
velikog šefa na vrhu hijerarhije. Pritisak da se povinujemo autoritetu je
stvaran, a oni koji se usude da odstupe rizikuju da im se to obije o glavu. U
kulturama učinka cenzurišemo se u prisustvu stručnjaka koji kao da imaju
sve odgovore – posebno ako nam nedostaje samopouzdanja i vere u
sopstvenu stručnost.
Nedostatak psihološke bezbednosti bio je stalan problem u NASA. Pre
lansiranja Čelendžera, pojedini inženjeri digli su glas ali su ih utišali
rukovodioci; drugi su bili ignorisani i sami su se utišali. Nakon lansiranja
Kolumbije, jedan inženjer tražio je jasnije fotografije da bi ispitao oštećenja
na krilu, ali rukovodioci ih nisu dostavili. Na kritički važnom sastanku na
kojem je trebalo proceniti stanje šatla nakon poletanja, inženjeri nisu
uzimali reč.
 Otprilike mesec dana pre lansiranja Kolumbije, Elen Očoa postala je
zamenik direktora za letačke operacije. Hiljadu devetsto devedeset treće
Elen je ušla u istoriju kao prva žena iz Latinske Amerike koja je putovala u
svemir. A sada se prvi let kojim je rukovodila sa zemlje tragično završio.
Nakon što su javili svemirskoj stanici šta se desilo i poslali izraze saučešća
porodicama poginulih astronauta, čvrsto je odlučila da odredi kako ona
lično može da pomogne da nikad više ne dođe do slične katastrofe.
Elen je shvatila da je u NASA kulturi učinka došlo do erozije
psihološke bezbednosti. „Ljudi se ponose svojom inženjerskom stručnošću i
izvanrednošću“, rekla mi je. „Plaše se da će njihova stručnost biti dovedena
u pitanje na način koji bi ih mogao degradirati ili osramotiti. Strepe da će
ispasti budale, da će se njihova pitanja nadmeno odbaciti, ili da će im biti
rečeno da ne znaju o čemu pričaju.“ Da bi se izborila sa tim problemom i da
bi pokrenula kulturu učenja, počela je da nosi u džepu karticu 3x5 cm sa
pitanjima koja treba postaviti u vezi sa svakim lansiranjem i važnim
operativnim odlukama. Na tom spisku našla su se sledeća pitanja:

Šta te je navelo na tu pretpostavku? Šta misliš da je ispravno? Šta bi se

moglo desiti ako grešiš?
Koje su nepouzdanosti tvoje analize?
Shvatam prednosti tvojih preporuka. Koje su im mane?

Deceniju kasnije ista lekcija o preispitivanju morala se naučiti kad je reč

o svemirskim odelima. Nakon što je kontrola leta saznala za kapljice vode u
skafanderu Luke Parmitanija, došli su do dve pogrešne pretpostavke: uzrok
problema je kontejner za vodu, a posledice su zanemarive. Tek nakon
drugog izlaska u svemir, kada se Luka našao u ozbiljnoj opasnosti, počeli su
da se pitaju da li su te pretpostavke tačne.
Kada je inženjer Kris Hansen preuzeo upravljanje kancelarijom za
svemirske aktivnosti, inaugurisao je normu postavljanja pitanja sličnim
Eleninim: „Morali su da upitaju: ’Otkud znaš da je procureo kontejner za
vodu?’ Odgovor bi bio: ’Jer nam je neko to rekao.’ Taj odgovor bio bi znak
za uzbunu. Trebalo bi im samo deset minuta da to provere, ali niko nije
postavio to pitanje. Isto je bilo sa Kolumbijom. Došli su iz Boinga i rekli:
’Mislimo da znamo šta radi ta pena.’ Da ih je neko upitao kako to znaju,
niko ne bi mogao da odgovori na to pitanje.“
Kako znaš? To je pitanje koje treba često da postavljamo i sebi i
drugima. Snaga leži u njegovoj iskrenosti. Nije osuđujuće – direktan je
izraz sumnje i radoznalosti koji ne tera ljude da se brane. Elen Očoa se ne
plaši da postavi to pitanje, ali ona je astronaut sa inženjerskim doktoratom i
ulogom starijeg rukovodioca. Za previše ljudi na previše radnih mesta to
pitanje je nedostižno, predstavlja prekoračenje utvrđenih nepisanih pravila.
Za stvaranje psihološke bezbednosti važi ona izreka lakše reći nego uraditi,
pa sam zato odlučio da saznam kako rukovodioci mogu da je uvedu.

BEZBEDNI U GEJTSOVOM DOMU

Kad sam došao u Gejtsovu fondaciju, šaputalo se o godišnjoj oceni

aktuelnih strategija. Tada se programski timovi fondacije sastaju sa
kopredsednicima – Bilom i Melindom Gejts – i članovima upravnog odbora
da iznesu izveštaje o napretku i dobiju povratne informacije. Iako se
zaposleni u fondaciji svrstavaju među najbolje svetske stručnjake u
različitim oblastima, od iskorenjivanja bolesti do promocije jednakog
pristupa obrazovanju, ti stručnjaci su često ograničeni Bilovom bazom
znanja koja je čini se nemoguće široka i duboka. Šta ako primeti fatalne
greške u mom radu? Da li će to označiti kraj moje karijere ovde?
Pre nekoliko godina rukovodioci Gejtsove fondacije pozvali su me da
im pomognem da izgrade psihološku bezbednost. Strepeli su da će pritisak
potrebe za besprekornim analizama obeshrabriti ljude da preuzimaju rizike.
Obično se radije zadovolje isprobanim strategijama koje će doneti postepen,
mali napredak nego da se prihvate hrabrih eksperimenata koji bi možda
doneli veći pomak u rešavanju nekih od najvećih svetskih problema.
Već postojeći dokazi o stvaranju psihološke bezbednosti bili su nam
početne tačke. Znao sam da je promena kulture čitave jedne organizacije
obeshrabrujuće težak izazov, dok je promena kulture tima mnogo
izvodljivija. Počinje od oblikovanja vrednosti koje želimo da promovišemo,
identifikacije i pohvale onih koji ih predstavljaju, i izgradnje koalicije
kolega koji su posvećeni uvođenju promena.
Stvorite atmosferu otvorenosti i uključenosti. Tako glasi standardni
savet rukovodiocima u građenju psihološke bezbednosti. Tražite da vam
kažu kako možete da poboljšate stvari i ljudi će se osećati dovoljno
bezbedno da preuzimaju rizike. Da bih ispitao da li je ta preporuka
delotvorna, pokrenuo sam eksperiment sa doktorandom Konstantinosom
Kutifarisom. U brojnim kompanijama, nasumično smo odabrali
rukovodioce i zamolili ih da od svojih timova zatraže konstruktivnu kritiku.
Tokom nedelje koja je usledila, njihovi timovi pokazali su veću psihološku
bezbednost, koja, kao što smo očekivali, nije potrajala. Nekim od
rukovodilaca nije se dopalo ono što su čuli i zauzeli su odbrambeni stav.
Drugi su ili zaključili da je kritika beskorisna ili nisu mogli ništa da
preduzmu povodom konstruktivne kritike, što je njih obeshrabrilo u
traženju povratnih informacija a njihove timove u iznošenju konstruktivnih
predloga.
Druga grupa menadžera imala je drugačiji pristup, koji nije odmah, u
prvoj nedelji, doneo rezultate ali vodio je održivijem razvoju psihološke
bezbednosti čitavu godinu kasnije. Umesto da im preporučimo do od
zaposlenih zatraže povratne informacije, nasumično smo pojedinim
rukovodiocima naložili da podele sa njima prošla iskustva u primanju
povratnih informacija i da ih upoznaju sa planovima budućih razvojnih
ciljeva. Savetovali smo im da prenesu svojim timovima iskustva u kojima
su imali koristi od konstruktivne kritike i da identifikuju oblasti na čijem
poboljšanju sada rade.
Priznajući svoje nesavršenosti, rukovodioci su pokazali da ih mogu
prihvatiti – i javno su se obavezali da će ostati otvoreni za povratne
informacije. Normalizovali su ranjivost, omogućili svojim timovima da
budu otvoreniji, da slobodno kažu šta ih muči i sa čime imaju problema.
Njihovi zaposleni davali su više korisnih informacija jer su znali u kojim
oblastima rukovodioci žele unapređenja i poboljšanja. To je motivisalo
rukovodioce da zadrže praksu otvorenih vrata: ustanovili su običaj
„slobodno me pitaj bilo šta“ ćaskanja uz kafu, otvarali sastanke u četiri oka
traženjem konstruktivne kritike, i održavali jednom mesečno timske
sastanke na kojima su svi iznosili mišljenja o razvojnim ciljeve i podatke o
napretku.
Stvaranje psihološke bezbednosti ne može biti izolovana epizoda ili ono
što ćete prosto štiklirati na listi zadataka. Kada se diskutuje o slabostima,
mnogi menadžeri u našem eksperimentu osećali su se neprijatno i
uznemireno u početku. Mnogi članovi njihovih timova bili su iznenađeni
tom ranjivošću i nisu znali kako da reaguju. Neki su bili skeptični: mislili su
da njihovi rukovodioci traže komplimente ili komentare koji će im goditi.
Tek s vremenom – pošto su rukovodioci redovno pokazivali skromnost i
zanimanje – dinamika tih odnosa se promenila.
Hteo sam da u Gejtsovoj fondaciji odem korak dalje. Umesto da samo
navedem rukovodioce da budu otvoreniji sa svojim timovima, zapitao sam
se šta bi se desilo ako bi stariji rukovodioci podelili svoja iskustva i primere
kritika sa celom organizacijom. Sinulo mi je da imam način da to izvedem.
Nekoliko godina ranije, naši studenti poslovnog upravljanja na Vortonu
odlučili su da naprave video za godišnji komični šou. Inspirisali su ih „Zli
tvitovi“ (engl. Mean Tweets) segment šoua Džimi Kimel uživo! (engl. Jimmy
Kimmel Live!) u kojem poznate ličnosti čitaju naglas zle komentare o sebi
na Tviteru. Naša verzija zvala se Zle ocene u kojoj nastavno osoblje
fakulteta čita oštre komentare iz studentskih evaluacija profesora. „To je
verovatno najgori niz predavanja u mom životu“, morao je da pročita jedan
od uvaženih profesora. Izgledao je poraženo kad je rekao: „Pošteno, nema
šta.“ Jedna koleginica je pročitala: „Ova profesorka je kučka. Ali fina
kučka.“ Ojađeno je dodala: „Baš slatko.“ Jedna od mojih glasila je:
„Podsećaš me na Mapet šou.“ Najbolja je bila namenjena starijem kolegi:
„Profa je protiv svega što dolazi iz pop-kulture, a potajno misli da je
Arijana Grande font Majkrosoft vorda.“
Stekao sam naviku da pokazujem taj video svake jeseni novoj klasi
studenata i posle toga kapije bi se otvorile. Studenti su otvorenije iznosili
kritike i predloge za poboljšanja nakon što bi videli da, iako svoj rad
shvatam ozbiljno, sebe ne shvatam preozbiljno.
Poslao sam taj video Melindi Gejts, i upitao je da li bi nešto tome slično
moglo da pomogne u stvaranju psihološke bezbednosti u njenoj
organizaciji. Ne samo da je dala potvrdan odgovor; zatražila je od celog
tima izvršnih rukovodilaca da učestvuje i dobrovoljno se javila da bude
prva na vrućoj stolici. Njen tim poslao je anketare da sakupe kritike. One
najzanimljivije odštampali su na kartice i snimili njene reakcije dok ih je
čitala u realnom vremenu ispred kamere. Na jednoj je pisalo da liči na:
„Meri, jebote, Popins.“ Prvi put su čuli Melindu da opsuje. Potom je
objasnila da radi na tome da njene nesavršenosti budu vidljivije.
Da bismo ispitali efekte njene prezentacije, nasumično smo odabrali
jednu grupu zaposlenih koji će gledati kako Melinda čita oštre komentare,
drugu koja će gledati video na kojoj govori u opštijim pojmovima o kulturi
koju želi da stvori, i treću koja će biti čisto kontrolna grupa. Prva grupa
izašla je sa jačom orijentacijom prema učenju – bili su inspirisani da
prepoznaju svoje nedostatke i da rade na njihovom prevazilaženju. Nešto od
distance moći je isparilo – postojala je veća verovatnoća da će se obratiti
Melindi i drugim starijim rukovodiocima i sa kritikama i sa
komplimentima. Jedan zaposleni je to ovako prokomentarisao:

Na tom video-snimku Melinda je uradila ono što dosad nisam video

u fondaciji: skinula je glazuru. Za mene je bilo najvažnije kad je
rekla: „Na mnogim sastancima raspravlja se o stvarima o kojima
ništa ne znam.“ Morao sam to da zapišem jer sam bio i šokiran
njenom iskrenošću i veoma zahvalan. Kasnije, kad se nasmejala,
mislim stvarno, onako od srca, i potom odgovorila na neprijatan
komentar, video sam da nije ništa manje Melinda Gejts nego što je
bila pre, u stvari, video sam da je mnogo više od Melinde Gejts.

Potrebna je samopouzdana skromnost da se prizna da nismo savršeni, da

se razvijamo, da smo delo u nastanku. Time pokazujemo da nam je više
stalo do toga da napredujemo, da budemo bolji nego do toga da se
dokazujemo.32 Ako se taj mentalitet raširi dovoljno u okviru organizacije,
može ljudima dati slobodu i ohrabrenje da uzmu reč, da se čuje njihov glas.
Ali stanje svesti nije dovoljno da bi se transformisala kultura, iako
psihološka bezbednost briše strah od suočavanja sa autoritetom, ne motiviše
nas neizostavno da pre svega preispitamo autoritet. Da bi se izgradila
kultura učenja, potrebno je takođe da stvorimo specifičnu vrstu
odgovornosti i pouzdanosti – one koje navode ljude da razmišljaju o
najboljim praksama na svojim radnim mestima.
 NAJGORA STVAR NAJBOLJIH PRAKSI

U kulturama učinka ljudi postaju vezani za najbolje prakse. Kad jednom

neku praksu proglasimo najboljom, postoji opasnost da ćemo je
zacementirati. Propovedamo njene vrednosti i prestajemo da preispitujemo
njene mane, više se ne zanimamo za ono što je kod nje nesavršeno kako
bismo mogli da je unapredimo. Organizaciono učenje trebalo bi da bude
tekuća aktivnost, a najbolje prakse podrazumevaju da su stigle do svoje
krajnje tačke. Možda bi nam bilo bolje da potražimo bolje prakse.
Iako su NASA timovi redovno ispitivani nakon obuke, simulacija i
važnih operativnih događaja, kultura učinka, koja je ljude smatrala
odgovornim za ishode, ponekad je bila prepreka potrazi za boljim
praksama. Svaki put kad bi odložili zakazano lansiranje, suočili bi se s
brojnim javnim kritikama i pretnjama po buduće finansiranje. Svaki put kad
bi proslavili neki let u orbitu, ohrabrivali su inženjere da se fokusiraju na
činjenicu da je lansiranje rezultiralo uspehom umesto da se posvete
neispravnim procesima koji bi mogli ugroziti buduća lansiranja. Tako je
NASA nagrađivala srećan splet okolnosti i ponavljala problematične
prakse, ne uspevajući da preispita ono što je okvalifikovano kao prihvatljiv
rizik. Nije do toga došlo zbog manjka sposobnosti. Na kraju krajeva, reč je
o raketnim naučnicima. Kao što je Elen Očoa primetila: „Kada je u pitanju
ljudski život, oslanjate se na praćenje procedura koje već imate. To bi
mogao da bude najbolji pristup u situacijama u kojima je vreme od kritične
važnosti, ali problematično je ako sprečava temeljnu procenu nakon
završetka zadatka.“
Usredsređivanje na rezultate možda je dobro za kratkoročan učinak, ali
može biti prepreka dugoročnom učenju. I naravno, poslenici društvenih
nauka otkrili su da je veća verovatnoća će ljudi nastaviti sa pogrešnim
kursom akcija ako su odgovorni samo za to da li se ishod može
okarakterisati kao uspeh ili kao neuspeh. Preterano propovedanje i
nagrađivanje rezultata je opasno jer neguje preteranu samouverenost u loše
strategije, podstiče ljude da stvari rade onako kako su ih uvek radili. Tek
kad veoma važne odluke u vezi sa visokim ulogom krenu užasno pogrešno,
ljudi stanu da preispitaju svoje prakse.
Ne bi trebalo da čekamo da spejs-šatl eksplodira niti da se neki
astronaut udavi da bismo odredili da li je odluka bila uspešna. Zajedno sa
ishodom odgovornosti, možemo stvoriti proces odgovornosti
procenjivanjem koliko su pažljivo različite opcije uzete u razmatranje pri
donošenju odluka. Loš proces donošenja odluka zasnovan je na plitkom
razmišljanju. Dobar proces utemeljen je na dubokom razmišljanju i
preispitivanju, što omogućava ljudima da formiraju i iznesu nezavisna
mišljenja. Istraživanje pokazuje da razmišljamo više kritički i da
obrađujemo mogućnosti pažljivije, kada moramo da u realnom vremenu
objasnimo procedure koje stoje iza naših odluka.
Moglo bi se pomisliti da je proces odgovornosti suprotan psihološkoj
bezbednosti, ali u stvari su nezavisni. Ejmi Edmondson otkrila je da su ljudi
skloni da ostanu u svojoj zoni komfora kad psihološka bezbednost postoji
bez odgovornosti. A kad ima odgovornosti bez psihološke bezbednosti,
ljudi ostaju nemi u svojoj zoni nemira. Kada kombinujemo to dvoje,
stvaramo zonu učenja. Ljudi osećaju slobodu da eksperimentišu – i da traže
nedostatke i mane u eksperimentima jedni drugima da bi bili bolji. Postaju
kritička mreža i mreža izazova.
Jedan od najefikasnijih koraka ka procesu odgovornosti video sam u
Amazonu, gde se važne odluke ne donose na osnovu jednostavnih
PowerPoint prezentacija. Članovi rukovodećih timova informišu se
memorandumom na šest strana koji izlaže problem, daje različite pristupe
koji nisu ranije razmatrani, i pokazuje kako bi predloženo rešenje služilo
potrošačima i kupcima. Na početku sastanka, da bi se izbeglo grupno
razmišljanje, svako čita memorandum za sebe u tišini. To nije baš praktično
u svakoj situaciji, ali je najbolji pristup kada odluke nose sa sobom ozbiljne
posledice i kad se ne mogu povući i promeniti. Mnogo pre no što su
rezultati odluke poznati, kvalitet procesa može se oceniti na osnovu
strogosti činjenica, kreativnosti autorovog razmišljanja u memorandumu i
prema temeljnosti odluke koja se donosi na sastanku.
U kulturama učenja ljudi ne staju da bi svodili rezultate. Proširuju listu
rezultata da bi uneli procese i ishode.

Čak i kad je ishod odluke pozitivan, ne kvalifikuje se neizostavno kao

uspešan. Ako je proces plitak, imali ste sreće. Ako je proces donošenja
odluka bio dubok, možete računati da predstavlja poboljšanje i napredak:
pronašli ste bolju praksu. Ako je ishod negativan, neuspešan je samo zato
što je proces donošenja odluke bio plitak. Ako je rezultat negativan ali ste
odluku procenili temeljno, sproveli ste pametan eksperiment.
Kada se donose odluke koje se mogu povući i čije posledice će biti
relativno male, tada je idealan trenutak za sprovođenje eksperimenata. U
prevelikom broju organizacija, rukovodioci traže garancije da će rezultati
biti dobri pre isprobavanja nečeg novog ili investiranja u nešto novo. To je
kao kada biste rekli Gunetbergu da ćete finansirati njegovu štamparsku
presu kada bude imao spisak zadovoljnih korisnika – ili kao kada biste
objavili grupi istraživača HIV-a da ćete im obezbediti sredstva za klinička
ispitivanja nakon što se pokaže da je njihova metoda lečenja delotvorna.
Zahtevanje dokaza je neprijatelj napretka. Zato kompanije kao što je
Amazon koriste načelo neslaganja i posvećivanja. Kao što je Džef Bezos
objasnio u svom godišnjem pismu akcionarima, umesto da se zahtevaju
uverljivi rezultati, eksperiment počinje sa pozivom ljudima da se klade.
„Gledajte, znam da se ne slažemo, ali hoćete li se kockati sa mnom po tom
pitanju?“ U kulturi učenja cilj je da se dobrodošlicom dočekaju takvi
eksperimenti, da preispitivanje bude toliko blisko da postane redovno.
Proces odgovornosti nije samo pitanje nagrade i kazne. Takođe je važno
i ko ima ovlašćenja da donosi odluke. U istraživanju u kalifornijskim
bankama, rukovodioci su odobravali dodatne zajmove klijentima koji nisu
ispunili prethodne obaveze. Pošto su odobrili prethodne pozajmice, bili su
motivisani da opravdaju te svoje ranije odluke. Zanimljivo, bila je veća
verovatnoća da će banke identifikovati i otpisati problematične zajmove
kada su imale visoku stopu zamene rukovodioca. Ako niste osoba koja je
dala zeleno svetlo prvom zajmu, imate jak podsticaj da preispitate
prethodnu procenu o datom klijentu. Ako nisu ispunili obaveze u prethodnih
devetnaest zajmova, verovatno je pravi trenutak da u skladu sa tim
postupite. Veća je verovatnoća da će doći do preispitivanja kada razdvojimo
prvobitnog donosioca odluke od onog koji će je kasnije oceniti.
 © Hayley Lewis, Sketchnote summary of A Spectrum of Reasons for
Failure.

Ilustracija nastala u maju 2020 u Londonu, Velika Britanija. Copyright ©

2020 by HALO Psychology Limited.

Godinama NASA nije uspevala da to razdvoji, Elen Očoa priseća se da

su redovno, već po tradiciji, „isti rukovodioci, odgovorni za troškove i
sastavljanje rasporeda bili oni koji su takođe imali ovlašćenja da se odreknu
određenih tehničkih procedura i zahteva. Lako je nagovoriti sebe na dan
lansiranja da složene procedure nisu potrebne.“
Katastrofa Kolumbije ojačala je potrebu da se u NASA razvije snažnija
kultura učenja. Na sledećem letu spejs-šatla, problem se javio sa senzorima
spoljašnjeg rezervoara za gorivo. To se desilo još nekoliko puta tokom
sledećih godinu i po dana, ali nije dovelo ni do kakvog vidljivog problema.
Dve hiljade šeste, na dan odbrojavanja u Hjustonu, rukovodeći tim misije
održao je glasanje. Preovladalo je mišljenje da sa lansiranjem treba
nastaviti. Samo jedan od članova tima nije dao pristanak: Elen Očoa.
U staroj kulturi učinka, Elen možda ne bi imala hrabrosti da glasa protiv
lansiranja. U kulturi učenja koja je nicala: „Ne samo da smo bili ohrabreni
da se čuje naš glas, već je to bila naša odgovornost“, objasnila je.
„Uključivanje ne samo da je bio način da se poveća inovativnost i da se
angažuju zaposleni: direktno je uticalo na bezbednost, pošto je neophodno
da ljudi osećaju da ih cene i poštuju da bi im bilo udobno da uzmu reč i da
slobodno iznesu svoje mišljenje.“ Ranije bi bilo na njoj da dokaže da nije
bezbedno obaviti lansiranje. Sada je odgovornost bila na timu, morao je
dokazati da je bezbedno obaviti lansiranje. To je značilo da svojoj stručnosti
moraju da pristupe sa više skromnosti, odlukama sa više sumnje, a
analizama sa više zanimanja za uzroke i eventualne posledice problema.
Nakon glasanja Elen je pozvao administrator NASA iz Floride, koji je
iskazao iznenađujuće interesovanje za preispitivanje odluke većine u
prostoriji. „Voleo bih da bolje shvatim tvoj stav“, rekao joj je. Onda su
odložili lansiranje. „Neki ljudi nisu bili srećni što nismo obavili lansiranje
tog dana“, seća se Elen. „Ali nisu dolazili da me ukore ni da mi nametnu
osećanje krivice. Nisu se iskaljivali na meni.“ Sutradan su svi senzori radili
kako treba, ali NASA je odložila lansiranja još tri puta u narednih nekoliko
meseci zbog kvara na senzorima. U tom trenutku, rukovodioci programa
šatla pozvali su tim da odstupi dok ne utvrde uzrok problema. Na kraju su
došli do zaključka da su senzori radili kako treba; u pitanju je bilo
kriogensko okruženje koje je dovodilo do neispravne veze između senzora i
kompjutera.
Elen je postala zamenik direktora i potom direktor Svemirskog centra
Džonson, a NASA je izvela devetnaest uzastopnih, uspešnih misija šatla pre
no što je program okončan. Dve hiljade osamnaeste, kada se Elen povukla
iz NASA, jedan stariji rukovodilac prišao je da joj kaže kako je na njega
uticala njena ondašnja odluka da glasa protiv lansiranja 2006. godine.
„Ništa ti nisam rekao pre dvanaest godina“, kazao je, „ali, navela si me da
preispitam kako pristupam lansiranjima i da li postupam ispravno.“
Ne možemo da sprovodimo eksperimente u prošlosti; možemo samo da
zamišljamo šta se drugačije moglo desiti. Možemo da se zapitamo da li bi
bila sprečena pogibija četrnaestoro astronauta da je NASA preispitala
opasnosti otkazivanja O-prstena i gubitka pene pre no što je bilo prekasno.
Možemo da se zapitamo zašto ti događaji nisu naveli inženjere da budu
pažljiviji u proceni problema sa svemirskim odelom. U kulturama učenja,
nismo opterećeni sa tako mnogo tih pitanja – što znači da možemo da
živimo sa manje žaljenja i kajanja.
32 Iznošenje naših nesavršenosti može biti rizično ako nismo utemeljili
svoju stručnost. U istraživanju u kojem su učestvovali advokati i nastavnici
u potrazi za poslom, autentična iskazivanja povećavala su šansu da dobiju
posao ako bi bili visoko ocenjeni u stručnosti, ali obijala bi im se o glavu
ako su bili manje stručni. Advokati na ili ispod pedeset procenata
procenjene stručnosti – i nastavnici na ili ispod dvadeset pet – u stvari bi
prolazili gore kad bi bili iskreni. Eksperimenti pokazuju da se ljudi koji još
nisu dokazali svoju stručnost, manje poštuju ukoliko priznaju svoje slabosti.
Ne samo da su nekompetentni; već i izgledaju kao da su nesigurni.
IV Deo

Zaključak
Poglavlje 11

Spas od tunelskog pogleda na stvari

Preispitivanje naših najpažljivije skovanih
planova za život i karijeru

Slabost se javila nekoliko sati po mom dolasku. Mislio sam da će mi

pomoći ako se prihvatim nekog posla. Ispostavilo se da imam mnogo
rođaka u paklu, i preko veze sam postao asistent demonu koji je ljudima
vadio zube. Nije to bio baš pravi posao, više stažiranje. Ali bio sam željan
učenja i rada. I u početku mi je bilo interesantno. Nakon nekog vremena,
međutim, počeo sam da se pitam: da li sam zato došao u pakao, da dodajem
razna klešta demonu?

– DŽEK HENDI

Šta ćeš da budeš kad porasteš? To mi je bilo najneomiljenije pitanje u

detinjstvu. Strepeo sam od razgovora sa odraslima jer bi me uvek to pitali –
i ma kako odgovorio, nikad im se nije sviđao moj odgovor. Kad bih rekao
da želim da budem superheroj, smejali bi se. Sledeći cilj mi je bio da budem
u prvoj petorci nekog NBA tima, ali uprkos bezbrojnim satima provedenim
pod košem ispred kuće, nisu me primili u školski košarkaški tim tri godine
zaredom. Očigledno sam ciljao previsoko.
U srednjoj školi sam postao opsednut skokovima u vodu, i odlučio sam
da postanem trener te discipline. Odrasli su se narugali tom planu: rekli su
mi da ciljam prenisko. Na prvom semestru koledža, izabrao sam za glavni
predmet psihologiju, ali ni to mi nije otvorilo neka vrata – samo sam morao
neka da zatvorim. Znao sam da ne želim da budem terapeut (nisam
dovoljno strpljiv) ni psihijatar (previše sam gadljiv za medicinu). I dalje
sam živeo besciljno i zavideo sam ljudima koji su imali jasan plan karijere.
Još otkako je pošao u vrtić moj brat od strica Rajan tačno je znao šta
želi da bude kad poraste. Lekarska profesija u njegovom slučaju nije bila
samo američki san – bila je san cele porodice. Naš pradeda emigrirao je iz
Rusije i jedva sastavljao kraj s krajem. Naša baka bila je sekretarica, a deda
je radio u fabrici, ali to nije bilo dovoljno za prehranjivanje petoro dece, pa
je imao i drugi posao, raznosio je mleko. Pre no što su njegova deca ušla u
pubertet, naučio ih je da voze kamion s mlekom da bi mogli da završe
isporuku u četiri ujutru pre škole. Kad nijedno od njihove dece nije otišlo na
studije medicine (niti se trajno opredelilo za biznis s mlekom), baba i deda
su sve svoje nade preusmerili na sledeću generaciju koja će doneti prestižno
lekarsko zvanje u porodicu.
Prvih sedmoro unučadi nisu postali doktori. Ja sam bio osmo unuče, i
radio sam više poslova da bih platio koledž i da bih imao na raspolaganju
više opcija. Bili su ponosni kad sam odbranio doktorat iz psihologije, ali i
dalje su se nadali pravom doktoru. Za deveto unuče, Rajana, koji je došao
četiri godine posle mene, zvanje doktora medicine bilo je praktično
predodređeno.
Rajan je imao sve osobine koje su se zahtevale: pored toga što je bio
napredno dete, imao je besprekornu radnu etiku. Planirao je da postane
neurohirurg. Strastveno je želeo da pomaže ljudima i bio je spreman da
savlada sve prepreke koje bi mu se našle na putu.
Kad je Rajan razmišljao koji koledž da upiše došao je kod mene. Počeli
smo da pričamo o eventualnim glavnim predmetima, izrazio je malčice
sumnje u studije medicine i upitao se da li bi možda trebalo da studira
ekonomiju. Postoji termin u psihologiji koji opisuje Rajanovu ličnost:
brzopletost i lakomislenost. Da, to su, između ostalog, zaista i stručni
pojmovi. U susretu sa ljudima „brzopleti“ su brzi i entuzijastični. Obično
imaju visoke rezultate u ekstrovertnosti i impulsivnosti – i niske na
stidljivosti i neuroticizmu. Rajan je mogao sebe da natera da uči satima, ali
to ga je iscrpljivalo. Privlačilo ga je ono što je bilo aktivnije i društvenije,
poigravao se sa idejom da ugura ekonomiju među glavne predmete zajedno
sa medicinom, ali napustio je tu ideju kad je otišao na koledž. Mora se
ostati na pravom putu.
Rajan je projezdio kroz pripremnu nastavu medicine i postao asistent za
svoje vršnjake. Kad bi se pojavio na probnim sesijama pre ispita i kad bi
video pod kakvim su stresom njegove kolege studenti, odbio bi da pređe na
planirano gradivo dok ne ustanu i ne zaigraju. Kad je primljen na medicinu
na jednom od prestižnih američkih fakulteta, upitao me je da li da se
istovremeno prihvati i studija poslovnog upravljanja. Nije izgubio
zanimanje za ekonomiju i biznis, ali plašio se da bi to raspolućivanje fokusa
i usredsređenosti bilo štetno. Mora se ostati na pravom putu.
Na poslednjoj godini medicine, Rajan se savesno prijavio za
specijalizaciju neurohirurgije. To je zahtevalo usmeren, usredsređen um koji
će zaseći u mozak drugog čoveka. Nije bio siguran da li je stvoren za to – i
da li će mu pored karijere ostati mesta i za život. Pitao se da li bi trebalo
umesto toga da osnuje kompaniju koja bi se bavila plasmanom medicinske
opreme, ali kad je primljen na Jejl, odlučio se za specijalizaciju. Mora se
ostati na pravom putu.
Na pola specijalizacije, iscrpljujući sati, mukotrpan rad i intenzivna
usredsređenost počeli su da uzimaju svoj danak, i Rajan je sagoreo. Osećao
je da niko iz sistema ne bi mario da im umre pred očima. Patio je kad bi
izgubili nekog pacijenta, glava ga je bolela od bahatih hirurga, a svemu
tome nije se videlo kraja. Iako mu je to bio san iz detinjstva i san cele
porodice, posao mu je ostavljao premalo vremena za bilo šta drugo. Čista
iscrpljenost dovela je do toga da se zapita treba li da odustane.
Rajan je zaključio da ne može da odustane. Otišao je predaleko da bi
promenio kurs, pa je završio sedmogodišnju neurohiruršku specijalizaciju.
Kad je podneo molbu da mu se odobre akreditivi, bolnica je odbila njegov
zahtev zato što je stavio datum na svoj rezime s desne strane umesto sa leve
strane. Bio je toliko sit svega i sistema da je iz principa odbio da premesti
datum. Nakon što je dobio tu malu bitku protiv birokratije, dodao je još
jedno pero na svoju kapu, odradivši stipendiju na složenoj, minimalno
invazivnoj spinalnoj hirurgiji.
Danas je Rajan neurohirurg u jednom od najvećih medicinskih centara.
Sa svojih trideset i nešto godina i dalje je u dugovima zbog studentskih
zajmova i više od deset godina nakon što je diplomirao. Iako uživa u tome
što pomaže ljudima i brine o pacijentima, dugo radno vreme na zahtevnom
poslu i stroge mere kojih mora da se pridržava potkopavaju njegov
entuzijazam. Kaže mi da bi krenuo drugim putem kad bi mogao da se vrati
na početak. Često se zapitam šta bi ga navelo da preispita izbor profesije – i
šta zaista želi od svoje karijere.
 Svi imamo predstave onoga što želimo da budemo i nade u ono kako
ćemo živeti. Nisu ograničene samo na karijeru: od najranijeg uzrasta,
razvijamo ideje o tome gde ćemo živeti, u koju ćemo školu ići, za koga
ćemo se udati i koliko dece ćemo imati. Te slike mogu da nas nadahnu da
postavimo smele ciljeve i da nas povedu putem kojim ćemo ih postići.
Opasnost tih planova je što nas uvode u usko gledanje na stvari, u tunel,
koji zamračuje alternativne mogućnosti. Ne znamo kako će vreme i
okolnosti promeniti ono što želimo, pa čak i ono što želimo da budemo, a
usmeravanje GPS-a života na samo jednu metu može nam dati ispravne
putokaze za pogrešno odredište.

ULAZAK U ZAKLJUČAVANJE

Kada se posvetimo nekom planu, a realizacija ne ide onako kako smo se

nadali, prvi impuls nam nije da ga preispitamo. Umesto toga, skloni smo da
udvostručujemo napore i da ulažemo još resursa u ostvarenje plana. Taj
obrazac poznat je pod nazivom eskalacija posvećenosti. Dokazi pokazuju
da se preduzetnici drže loših strategija kad bi trebalo da ih promene,
generalni menadžeri NBA timova i treneri investiraju u nove ugovore sa
pogrešnim igračima, političari nastavljaju da šalju vojnike u ratove koji nisu
ni morali da se vode. Nepovratni troškovi su jedan od činilaca koji motiviše
takve odluke, ali najvažniji uzroci te vrste pogrešnog zaključivanja su
izgleda psihološki a ne ekonomski. Do eskalacija posvećenosti dolazi zato
što smo racionalna stvorenja. Neprestano tražimo samoopravdanje za
prethodna uverenja kao način na koji ćemo utešiti ego, zaštititi predstave o
ličnosti i opravdati ranije odluke.
Eskalacija posvećenosti je najvažniji činilac grešaka koje su se mogle
sprečiti. A nekom ironijom sudbine, napaja se i hrani jednom od najviše
slavljenih turbina uspeha: snagom karaktera. Ona je kombinacija
energičnosti i izdržljivosti, a istraživanje pokazuje da može igrati važnu
ulogu u motivacijama za ostvarenje dugoročnih ciljeva. Kada je reč o
preispitivanju, međutim, snaga karaktera može imati tamnu stranu.
Eksperimenti pokazuju da postoji veća verovatnoća da će ljudi sa čvrstim
karakterom preterivati sa ulozima na ruletu i da će biti spremniji da ostanu
na kursu zadatka na kojem doživljavaju neuspehe a uspeh je nemoguć.
Istraživači su čak zaključili da postoje veće šanse da planinari sa jakim
karakterom stradaju na ekspediciji, jer su odlučni da urade šta god je
potrebno da bi stigli do vrha. Tanka je linija između herojske izdržljivosti i
glupave tvrdoglavosti. Ponekad je najbolja ona čvrstina karaktera kojom
zaškrgućemo zubima i odstupimo.
Rajana je eskalacija posvećenosti navela da se drži medicinskog
školovanja šesnaest godina. Da je bio manje istrajan možda bi ranije
promenio pravac kojim je išao. U ranom dobu postao je žrtva onoga što u
psihologiji zovemo zaplena, zaključavanje ili fiksiranje identiteta – što se
dešava kada ga prerano formiramo. Prerano se zadovoljimo određenim
doživljajem sebe i bez dovoljno pažljivog rada na sebi zatvorimo um za
alternativne verzije svoga ja.
U izboru karijere, zaplena identiteta obično počinje kada odrasli pitaju
decu: šta ćeš da budeš kad porasteš? Razmišljanje o tom pitanju može kod
deteta podstaći fiksiran mentalitet u vezi sa poslom i identitetom. „Mislim
da je to jedno od najbeskorisnijih pitanja koje odrasli mogu postaviti
detetu“, napisala je Mišel Obama. „Šta ćeš da budeš kad porasteš? Kao da
je rast konačan. Kao da u nekom trenutku postanemo nešto i to je kraj.“33
 Neka deca nemaju velike snove. Odlučuju se da prate put kojim je išla
njihova porodica i nikad stvarno ne uzmu u razmatranje alternative.
Verovatno znate ljude koji su se suočili su suprotnim problemom. Imali su
prevelike snove, vezali su se za uzvišene vizije koje nisu realistične.
Ponekad nam manjka talenta da bismo se profesionalno bavili onim što smo
poželeli, pa odustajemo; u drugim slučajevima malo je nade da će ono što
strasno volimo plaćati račune. „Možeš da budeš šta god želiš?!“, kaže
komičar Kris Rok. „Recite deci istinu... Možeš da budeš ono u čemu si
dobar... ako ima slobodnih radnih mesta.“
 Čak i ako se deca oduševljavaju karijerama koje jesu ostvarive, za ono
za šta su mislila da je posao iz snova može se ispostaviti da je košmar. Deci
bi možda bilo bolje da o karijeri uče kao o koracima koje treba preduzeti
umesto kao o identitetu koji treba proglasiti svojim. Kada posao vide kao
ono što rade a ne kao ono što su, postaju otvoreniji za istraživanje drugih
mogućnosti.
Iako su deca obično fascinirana naukom od malih nogu, tokom osnovne
škole gube interesovanje i samopouzdanje, gube veru u svoje potencijale i
mogućnost da će postati naučnici. Nedavno sprovedeno istraživanje
pokazuje da je moguće održati taj početni entuzijazam drugačijim
predstavljanjem nauke. Kada đaci drugog i trećeg razreda uče o „bavljenju
naukom“ umesto da uče o tome „da budu naučnici“, više su zainteresovani
da se posvete nauci. Možda im se čini da je van njihovog domašaja da
postanu naučnici, ali u činu eksperimentisanja svi možemo da se okušamo.
Čak i deca u vrtićima pokazuju više zanimanja za nauku kad im se predstavi
kao nešto što radimo a ne kao nešto što smo.
Nedavno za večerom, naša deca odlučila su da svakog za stolom upitaju
šta će biti kad poraste. Rekao sam im da ne moraju da izaberu samo jednu
profesiju, u proseku ljudi tokom života obavljaju tuce različitih poslova. Ne
moraju da budu samo jedno; mogu da budu mnogo toga. Počeli su da
razmišljaju o svim stvarima koje bi voleli da rade. Njihov spisak na kraju je
uključivao dizajniranje Lego kocki, proučavanje kosmosa, kreativno
pisanje, arhitekturu, dizajn enterijera, bavljenje trenerskim zanatom u
gimnastici, fotografiju, fudbal i fitnes.
Odabiranje karijere nije nalik pronalaženju srodne duše. Moguće je da
vaš idealan posao još nije izmišljen. Stare industrije se menjaju, a nove se
javljaju brže nego ikad pre: ne tako davno Gugl, Uber i Instagram nisu
postojali. Vaše buduće ja ne postoji u ovom trenutku sadašnjosti, a vaša
interesovanja mogla bi se promeniti vremenom.

VREME ZA PROVERU

Odlučujemo se za svakakve životne planove. Kada se jednom od njih

posvetite, postaje deo vašeg identiteta, otežava deeskalaciju. Deklarišete se
kao čovek kojem je maternji jezik glavni predmet zato što volite da čitate,
samo da biste otkrili da ne uživate u procesu pisanja. Odlučujete da
započnete školovanje na fakultetu tokom pandemije, samo da biste kasnije
zaključili da je trebalo da pauzirate jednu godinu. Mora se ostati na pravom
putu. Okončavate romantičnu vezu jer ne želite decu, samo da biste
nekoliko godina kasnije shvatili da ste se predomislili i da biste mogli
imati decu.
Fiksiranje identiteta može nam zaustaviti razvoj. U istraživanju u kojem
su učestvovali muzičari amateri, postojala je veća verovatnoća da će oni
koji su se odlučili da im muzika bude profesionalan poziv, ignorisati savete
osobe od poverenja u vezi sa karijerom tokom narednih sedam godina.
Slušali bi svoje srce i isključili mentore. Na neki način, zaključavanje
identiteta je suprotno krizi identiteta: umesto prihvatanja neizvesnosti o
tome ko želimo da postanemo, razvijamo kompenzujuća uverenja i
zaranjamo u put karijere. Primetio sam da studenti koji u dvadesetoj
pokazuju najviše sigurnosti u pogledu planova za svoju karijeru, često
kasnije u tridesetoj iskazuju najviše kajanja. Nisu se dovoljno
preispitivali.34
Ponekad previše razmišljaju kao političari, željni odobravanja roditelja i
vršnjaka. Zavedeni statusom, ne uspevaju da vide da bez obzira koliko naša
postignuća impresioniraju druge, i dalje predstavljaju loš izbor ako nas čine
potištenim. U drugim slučajevima uzrok tome je što su zaglavljeni u načinu
razmišljanja propovednika, i posao vide kao svetinju. A povremeno biraju
karijeru sa aspekta razmišljanja tužioca, optužuju drugove iz razreda da su
prodali dušu kapitalizmu i bacaju se u neprofitne delatnosti u nadi da će
spasiti svet.
Nažalost, često premalo znaju o poslu – i premalo o sebi – da bi se
nečemu posvetili za ceo život. Upadaju u zamku ciklusa preterane
samouverenosti, ponose se što identitet traže u karijeri i okružuju se ljudima
koji podržavaju njihova uverenja. I kad jednom otkriju da im ne odgovara
ono što su izabrali, misle da je prekasno da to preispitaju. Čini im se da je
ulog previsok da bi odustali; prevelika je žrtva da se odreknu plate, statusa,
stečenih veština i uloženog vremena. Tek da se zna, mislim da je bolje
izgubiti dve godine koje smo uložili u napredak, nego budućih dvadeset. Sa
vremenske distance fiksiranje identiteta je poput flastera: pokriva krizu
identiteta ali ne uspeva da je zaleči.
Moj savet studentima je da postupaju kao kad je reč o zdravlju. Kao što
odlaze na redovan pregled kod lekara i zubara čak i kad je sve u redu,
trebalo bi da redovno proveravaju i stanje svoje karijere. Ohrabrujem ih da
obeleže datume u kalendaru i da postavljaju sebi ključna pitanja dvaput
godišnje. Kada ti se javila želja da se baviš onim što si odabrao, i koliko si
se promenio otada? Jesi li dosegao zaravan učenja u svojoj ulozi ili na svom
radnom mestu, i da li je vreme da razmisliš o promeni? Odgovaranje na ta
pitanja u vezi sa karijerom je način da se periodično aktivira ciklus
preispitivanja. To pomaže studentima da zadrže skromnost u vezi sa
sposobnostima predviđanja budućnosti, da razmisle o sumnjama u svoje
planove, i da ostanu zainteresovani dovoljno da otkriju nove mogućnosti ili
da preispitaju one koje su ranije odbacili.

Jedna moja studentkinja, Marisa Šandel, dobila je priželjkivani posao u

prestižnoj konsultantskoj firmi i planirala je da se polako uspinje
korporativnom lestvicom. Rano je počela da dobija unapređenja ali radila je
non-stop. Umesto da bezglavo nastavi da grize i da istrajava, ona i njen muž
svakih šest meseci bi diskutovali o stanju karijere. Popričali bi ne samo o
trajektoriji rasta svojih kompanija već i o trajektoriji rasta svojih poslova.
Nakon što je unapređena u pridruženog partnera mnogo ranije nego što je
bilo očekivano, Marisa je shvatila da je stigla do zaravni učenja (zaravni
životnog stila) i odlučila je da se posveti doktoratu iz menadžmenta.35
Obično je lakše napustiti dotadašnji put karijere nego identifikovati
novi. Moj omiljeni okvir za navigaciju tog izazova dolazi od profesorke
menadžmenta Herminije Ibara. Otkrila je da nam pomaže kad razmišljanju
o izboru karijere i promenama pristupamo kao naučnici. Prvi korak u
razmatranju mogućih rešenja je: identifikujte ljude kojim se divite i koje
poštujete bilo u okviru ili van oblasti kojima se bavite, i pratite šta tačno
rade na poslu iz dana u dan. Drugi korak je da razvijete hipoteze o tome
kako bi ti putevi karijere mogli da se usklade sa vašim interesovanjima,
veštinama i vrednostima. Treći korak je da testirate različite identitete
sprovođenjem eksperimenata: obavite informativne razgovore, stažirajte,
napravite probne projekte da steknete uvid u posao. Cilj vam nije da nađete
potvrdu određenom planu već da proširite repertoar mogućih rešenja – što
vas ostavlja otvorenim za preispitivanja.
Provere nisu ograničene samo na karijeru – relevantne su i za planove
koje pravimo u svakom domenu života. Pre nekoliko godina moj bivši
student tražio je od mene ljubavni savet. Napomena: Nisam ta vrsta
psihologa. Izlazio je sa jednom devojkom nešto više od godinu dana, i
mada je to bio odnos koji ga je ispunjavao kao nijedan do tada, i dalje se
pitao da li su dobar spoj. Uvek je zamišljao da će se oženiti devojkom koja
je ambiciozna u pogledu karijere i koja strasno žudi da doprinese tome da
svet bude bolji, a njegova izabranica je izgleda bila opuštenija u pristupu
životu.
Bio je to idealan trenutak za proveru. Upitao sam ga koliko je godina
imao kada mu se javila ta vizija o životnoj partnerki i koliko se promenio
otada. Rekao mi je da se toga drži od puberteta i da to nikad nije preispitao.
Dok smo razgovarali, počeo je da shvata da mu priželjkivana partnerkina
ambicioznost možda nije toliko važna kad su već on i njegova devojka
srećni. Shvatio je da je bio inspirisan ženom koja je bila veoma motivisana
da uspe u karijeri i da služi na dobro celom svetu, zato što je on, u stvari,
želeo da bude takav.
Dve i po godine kasnije, javio mi se sa novostima. Odlučio je da se
oslobodi svoje ranije stvorene slike idealne partnerke:
 Odlučio sam da otvoreno porazgovaram sa svojom devojkom o
tome koliko se razlikuje od osobe s kojom sam zamišljao da ću biti.
Za divno čudo, ona je meni rekla to isto! Nisam onaj s kim je
zamišljala da će biti – očekivala je da će biti sa momkom koje je
kreativniji, s nekim ko je druželjubiviji i društveniji. Prihvatili smo
to i nastavili sa vezom. Oduševljen sam što sam se oslobodio starih
predstava i napravio mesta za nju u potpunosti i za sve ono što naš
odnos može da donese.

Neposredno pre pandemije zaprosio ju je i sada su vereni.

Uspešna veza zahteva redovno preispitivanje. Ponekad biti obziran
znači preispitati nešto tako prosto kao što su navike. Naučiti da se po
pravilu ne kasni ne sve. Osloboditi se majica sa glupavim sloganima sa
kojekakvih konferencija, napraviti mesta u ormanu. Okrenuti se da biste
hrkali u drugom pravcu. U drugim prilikama, pružati podršku znači biti
otvoren za veće životne promene – preseljenje u drugu državu, drugu
zajednicu, ili prelazak na drugo radno mesto da biste podržali partnerove
prioritete. U slučaju mog studenta to je značilo preispitivanje zamišljene
slike o budućoj verenici, ali takođe i otvorenost za sve ono što bi ona mogla
da bude i šta bi mogla da postane. Ona je na kraju promenila posao i sa više
žara pristupila i svom radu i borbi za jednaka prava na obrazovanje. Kada
smo spremni da ažuriramo ideje o tome ko nam je partner, to mu može dati
slobodu da se razvija, a našoj vezi može dati više prostora za rast.
 Bilo da te provere radimo sa partnerom, roditeljima ili mentorima,
vredno je jednom ili dvaput godišnje osvrnuti se na to koliko su se naše
aspiracije promenile. Dok identifikujemo prošle predstave o svom životu
koje nisu više relevantne za našu budućnost, možemo početi da
preispitujemo planove. To nas može povesti ka sreći – pod uslovom da
nismo previše opsednuti potrebom da je nađemo.

KAD ZBOG POTERE ZA SREĆOM,

SREĆA POBEGNE

Kad razmišljamo o tome kako da isplaniramo život, postoji i nekoliko stvari

koje imaju prednost nad srećom. Kraljevina Butan ima bruto indeks sreće.
U Sjedinjenim Državama potera za srećom se toliko poštuje i ceni da je
jedno od tri neotuđiva prava u Deklaraciji nezavisnosti. Međutim, ako ne
pazimo, potraga za srećom može postati recept za jad.
Psiholozi su otkrili da što više ljudi vrednuju sreću to su manje srećni u
životu. To važi i za ljude kojima je prirodno stalo do sreće i za ljude koji su
nasumično odabrani da kažu zašto je sreća važna. Postoje čak dokazi da
pridavanje velike važnosti sreći predstavlja faktor rizika za depresiju.
Zašto?
Kada tragamo za srećom postajemo previše zauzeti procenjivanjem
života i ne stižemo da ga istinski doživimo. To je jedno od mogućih
objašnjenja. Umesto da uživamo u trenucima radosti, mi se pitamo zašto
nam život nije radosniji. Drugi najverovatniji razlog je što previše težimo
vrhuncima sreće, i tako previđamo činjenicu da sreća više zavisi od
učestalosti pozitivnih emocija nego od njihovog intenziteta. Treći
potencijalni činilac je da previše naglašavamo zadovoljstvo nauštrb svrhe
kada lovimo sreću. Ta teorija je u skladu sa podacima koji govore da je
smisao zdraviji od sreće, i da su ljudi koji traže svrhu u svom radu uspešniji
u ostvarivanju svojih strasti – i manja je verovatnoća da će dati otkaz –
nego oni koji traže zadovoljstvo. I dok uživamo u punjenju i pražnjenju,
smisao ima sklonost da traje. Četvrto objašnjenje je da nas zapadnjačka
koncepcija sreće kao individualnog stanja ostavlja s osećanjem
usamljenosti. U mnogo više zajedništvu okrenutim istočnim kulturama, taj
obrazac je obrnut: potraga za srećom predviđa više dobrostanje jer je na listi
prioriteta društveno angažovanje ispred nezavisnih aktivnosti.
Prošle jeseni jedna studentkinja je došla na moje predavanje po savet.
Kad je izabrala Vorton, previše je bila usredsređena na to da bude primljena
u najbolju školu a premalo na onu koja će joj najviše odgovarati. Volela bi
da je odabrala koledž sa opuštenijom atmosferom, bezbrižnijim ambijentom
i snažnijim osećanjem zajedništva. Sad, pošto joj je bilo jasno do kojih
vrednosti joj je stalo, razmišljala je o prebacivanju na fakultet na kojem će
biti srećnija.
Nekoliko nedelja kasnije rekla mi je da joj je poseta mom predavanju
pomogla da preispita svoj plan. I nije stvar bila u potrazi za srećom o kojoj
smo diskutovali, analizi vrednosti, niti u postupku donošenja odluka, već u
komičnom skeču iz TV-serije Subotom uveče uživo (engl. Saturday Night
Live).
Zvezda scene je Adam Sendler, u ulozi turističkog vodiča. U tobožnjoj
reklami koja obaveštava gledaoce o aranžmanima njegove agencije,
pominje da ponekad korisnici izražavaju nezadovoljstvo njihovim
uslugama. Koristi priliku da podseti mušterije na ono što aranžman može da
obezbedi i na ono što ne može:
 Mnogo toga aranžman sa nama može da vam ponudi: može da vam
pomogne da se odmorite, da vidite drugačije veverice, ali ne može
da reši dublje probleme, recimo kako se ponašate u okviru grupe.

Možemo da vas povedemo na izlet. Ali ne možemo da vas

pretvorimo u osobu koja voli planinarenje.

Ne zaboravite, vi ćete i dalje biti vi na odmoru. Ako ste tužni, ako

ste nezadovoljni sobom, i otputujete avionom u Italiju, vi u Italiji
bićete isti vi od pre, samo na drugom mestu.

© Saturday Night Live/ NBC

Potragu za srećom često otpočinjemo promenom okruženja. Očekujemo

da nađemo savršenu sreću u toplijoj klimi ili u studentskom domu sa
atmosferom koja je više prijateljska, ali svako zadovoljstvo koje taj izbor
donese je privremeno. U seriji istraživanja, studenti koji su promenili
okruženje tako što su se preselili ili izabrali drugačiji raspored predavanja,
ubrzo su se vratili na polazne nivoe sreće. Kao što je napisao Ernest
Hemingvej: „Ne možeš pobeći od sebe selidbom s jednog mesta na drugo.“
U međuvremenu, studenti koji su promenili navike učlanjivanjem u novi
klub, menjanjem pristupa učenju, ili započinjanjem novog projekta, doživeli
su trajnije dosege sreće. Sreća obično zavisi više od toga šta radimo a ne od
toga gde smo. Naša dela, postupci – a ne naše okruženje – donosi nam
smisao i osećanje pripadanja.
Moja studentkinja odlučila je da ostane na Vortonu. Umesto da
preispituje na koji fakultet da ode, preispitivaće kako provodi vreme.
Možda neće moći da promeni kulturu cele institucije, ali mogla bi da stvori
nove subkulture. Započela je praksu ćaskanja uz kafu sa kolegama jednom
nedeljno i pozvala one koji dele njena interesovanja i vrednosti na čaj.
Nekoliko meseci kasnije javila mi je da je stekla nekoliko novih prijatelja i
da je oduševljena što je odlučila da ostane. I nije se tu završilo: njena čajna
okupljanja postala su tradicija na kojoj su dobrodošlicom dočekivani
studenti koji bi se osećali otuđeno ili neprilagođeno. Umesto da se sele u
novu zajednicu, stvorili su svoje mikrodruštvo. Nisu bili usredsređeni na
potragu za srećom – tražili su da se povežu i da daju svoj doprinos.

ŽIVOT, SLOBODA I POTRAGA ZA SMISLOM

Da budemo načisto, nikog ne ohrabrujem da ostane u ulozi, odnosu ili na

mestu koje mrzi osim ukoliko nema drugih opcija. Ipak, kad je reč o
karijeri, umesto da tražimo posao na kojem ćemo biti najsrećniji, možda bi
nam bilo bolje da potražimo posao na kojem očekujemo da ćemo učiti i u
najvećoj mogućoj meri doprinositi.
Psiholozi su otkrili da se strasti obično razvijaju a ne otkrivaju. U
istraživanju u kojem su učestvovali preduzetnici, što više truda bi uložili u
svoje startap kompanije, to bi im više svake nedelje rastao entuzijazam
prema poslu. Strast im je rasla kako su sticali znanja i veštine. Zanimanje ne
vodi uvek ka trudu i veštinama; ponekad ih prati. Investirajući u učenje i u
rešavanje problema možemo da razvijemo svoje strasti – i da steknemo
veštine neophodne za obavljanje posla i za vođenje života vrednog truda.
Kako postajemo stariji, više se usredsređujemo na potragu za svrhom – i
najverovatnije ćemo je naći u postupcima i delima koji idu na dobro i u
korist drugih. Moj omiljeni test posla koji ima smisla je da upitam: da ovog
posla nema, koliko bi ljudima bilo gore? Negde u srednjim godinama to
pitanje počinje da biva važno. Otprilike u tom životnom dobu, i u radu i u
životu, osećamo da imamo više da damo (i manje da izgubimo) i posebno
smo spremni da podelimo svoje znanje i veštine sa sledećom generacijom.
Kad moji studenti govore o razvoju samopoštovanja u karijeri,
progresija se odvija otprilike ovako:

Faza 1: Nisam važan

Faza 2: Važan sam
Faza 3: Želim da doprinesem nečemu važnom

Primetio sam da što pre stignu do faze 3, više uticaja imaju i više sreće
doživljavaju. I zbog toga mislim o sreći manje kao o cilju a više kao o
nusproizvodu majstorstva i svrhe. „Samo oni su srećni“, napisao je Džon
Stjuart Mil, „koji su um usmerili na sreću drugih, na napredak čovečanstva,
čak i na umetnost ili potragu, shvaćenu ne kao sredstvo, već kao samoj sebi
idealan kraj. Oni pronalaze sreću usput.“
Karijera, odnosi, zajednica primeri su onoga što naučnici nazivaju
otvorenim sistemima – konstantno su u prilivu jer nisu zatvoreni za svoje
okruženje. Znamo da otvorene sisteme vode najmanje dva ključna načela:
uvek ima mnogih puteva koji vode do istog kraja (ekvivalentnost), i ista
polazna tačka može biti put do mnogih različitih krajeva (multifinitet).
Trrebalo bi da pazimo da ne postanemo previše vezani za određeni put ili
određenu destinaciju. Ne postoji jedna konačna definicija uspeha niti jedan
put ka sreći.
Moj brat od strica Rajan konačno je preispitao karijeru. Nakon pet
godina bavljenja neurohirurgijom, sproveo je svoju verziju provere stanja
karijere i odlučio da se počeše tamo gde mu se javio preduzetnički svrab.
Osnovao je brzorastuću startap kompaniju Nomad Health koja pronalazi
tržišta i povezuje kliničare sa medicinskim ustanovama. Takođe radi kao
konsultant nizu startap kompanija koje se bave poslovima sa medicinskom
opremom, patentira medicinske aparate, i pomaže brojnim startap
kompanijama da bi unapredio zdravstveni sistem. Sa ove vremenske
distance i dalje se kaje što je tako rano zaključao svoj identitet odlukom da
postane neurohirurg i što je dozvolio da dođe do eskalacije posvećenosti
profesiji.
U radu i u životu ono najbolje što možemo da uradimo jeste da
isplaniramo šta želimo da naučimo i čime želimo da doprinesemo narednih
godinu-dve, i da ostanemo otvoreni za ono što bi sledeće moglo doći. Da
prilagodim analogiju E.L. Doktorova, sastavljanje životnog plana „je kao
vožnja noću po magli. Vidite samo ono što je u dometu farova, ali svejedno
ceo put možete tako da pređete.“

***

Ne moramo sve da prevrnemo naopačke da bismo preispitali planove. Neki

ljudi su savršeno zadovoljni oblašću kojom se bave ali su nezadovoljni
svojom tekućom ulogom. Drugi su možda previše neskloni riziku da bi se
geografski preselili radi posla ili partnera. A mnogi nemaju taj luksuz da
mogu nešto da promene: ekonomska zavisnost od posla, ili emotivna
vezanost za proširenu porodicu može ograničiti opcije koje su nam na
raspolaganju. Bilo da imamo ili da nemamo šansu ili apetit za velike
promene u životu, i dalje je moguće da izvršimo manja prilagođavanja koja
udahnjuju nov smisao našim danima.
Moje koleginice Ejmi Vženjevski i Džejn Daton otkrile su da u svim
zanimanjima postoje ljudi koji postaju aktivni graditelji svog posla.
Preispituju svoju ulogu prilagođavanjem rada – menjaju dnevne aktivnosti
da bi bolje odgovarale njihovim vrednostima, interesovanjima i veštinama.
Jedno od mesta na kojem su Ejmi i Džejn proučavale taj fenomen deo je
sistema zdravstvene zaštite Univerziteta Mičigen.
Ako odete na određeni sprat bolnice, ubrzo će vam oboleli od raka reći
koliko su zahvalni što je tu Kendis Voker. Njena misija nije samo zaštita
krhkog imunog sistema – već i staranje o krhkim emocijama. Centru za
hemoterapiju dala je naziv Kuća nade.
Kendis obično prva uteši porodice onih koji dođu na lečenje; pojavi se,
priđe im sa kafom i kiflama. Vrati osmeh na lice pacijentima pričama o
mačkama koje su joj popile mleko ili im pokaže kako je nehotice obukla
jednu braon a drugu plavu čarapu. Jednog dana videla je pacijentkinju na
podu lifta kako se previja od bolova, a medicinska sestra koja je stajala
pored nije znala šta da uradi. Kendis je odmah uzela stvar u svoje ruke,
smestila ženu u kolica i odvezla je liftom na hitnu intervenciju.
Pacijentkinja ju je posla zvala „moja spasiteljka“.
Kendis Voker nije ni lekar ni medicinska sestra. Nije ni socijalni radnik.
Ona je čistačica. Njeno zaduženje je da centar bude čist.
Kendis i njene kolege i koleginice, čistači i čistačice, svi rade isti posao,
ali neki od njih su preispitali svoje uloge. Jedna čistačica na intenzivnoj
nezi uzela je na sebe da redovno rearanžira slike na zidovima, u nadi da će
promena okoline udahnuti iskricu svesti pacijentima u komi. Kad su je
zamolili da to objasni, rekla je: „Ne, to nije deo mog posla, ali je deo
mene.“
Naš identitet je otvoren sistem, a takav je i život. Ne moramo da
ostanemo vezani za stare predstave pravca u kojem želimo da idemo ili
onoga što želimo da budemo. Najjednostavniji način da počnemo sa
preispitivanjem opcija jeste da se upitamo šta radimo svakodnevno.
Potrebna je skromnost da bismo preispitali ono čemu smo ranije bili
posvećeni, da bismo izrazili sumnje u sadašnje odluke i da bismo imali
radoznalosti da promenimo vizije budućih planova. Ono što ćemo otkriti na
tom putu može nas osloboditi okova poznatog okruženja i bivših sebe.
Preispitivanje nas oslobađa i ohrabruje da uradimo nešto više od prostog
ažuriranja znanja i stavova – predstavlja alatku koja nam pomaže da
vodimo ispunjeniji život.
34 Postoje dokazi da su veće šanse da će diplomci sa univerziteta u
Engleskoj i Velsu promeniti izbor karijere nego oni koji studiraju u
Škotskoj. Nije to posledica drugačije kulture – već tajminga. U Engleskoj i
Velsu studenti moraju i da počnu sa specijalizacijom u srednjoj školi, što im
ograničava opcije za istraživanje alternativa tokom fakulteta. U Škotskoj,
studentima specijalizacija nije dozvoljena pre treće godine studija, što im
daje više mogućnosti da preispitaju planove i da razviju nova interesovanja.
Na kraju, postoji veća verovatnoća da će diplomirati na glavnom predmetu
koji nije bio obuhvaćen srednjoškolskim obrazovanjem – i veća je
verovatnoća bila da će naći ono što im odgovara.
35 U početku sam savetovao provere stanja karijere studentima da bi
izbegli tunelski pogled na stvari, ali sam shvatio da bi ti saveti mogli biti
korisni i studentima na suprotnom kraju spektra preispitivanja: onima koji
previše razmišljaju i analiziraju. Često bi mi kasnije rekli da im je svest o
tome da se bliži datum za preispitivanje karijere pomogla da odole
iskušenjima pomisli o odustajanju kad su bili nezadovoljni poslom.
33 Imam još jednu primedbu tom pitanju: ono ohrabruje decu da od rada
naprave glavni događaj svog identiteta. Kada vas pitaju šta ćete raditi, jedini
društveno prihvatljiv odgovor je posao. Odrasli čekaju da deca odaberu
nešto poetično i veličanstveno kao što je recimo profesija astronauta, nešto
herojsko kao recimo profesija vatrogasca, ili nadahnuto kao recimo karijera
filmskog stvaraoca. Nema mesta za to da kažete da prosto želite siguran
posao, a kamoli da se nadate da ćete biti dobar otac ili sjajna majka – ili
brižna i radoznala osoba. Iako živim od proučavanja rada, ne mislim da rad
treba da nas definiše.
Epilog
„Ono u šta verujem“ je više proces nego konačnost.

– EMA GOLDMAN

Omiljeni deo u romanima mi je kraj. Otkad znam za sebe bilo da je reč

naučnoj fantastici poput Enderove igre ili romanu misterije poput Igre
plovidbe preokret na kraju nije predstavljao samo vrhunac priče, već bi je
celu transformisao, terajući me da preispitam sve što sam pročitao.
Iako pišem o idejama, ne volim zaključke. Zar ne može poslednje
poglavlje da posluži kao kraj? Ovo je knjiga, a ne prikaz knjige. Da sam
imao još nešto važno da kažem već bih to rekao. (Mislim da je apsurdnost
toga najbolje opisao humorista Ričard Brotigen: „Izražavajući ljudske
potrebe, uvek sam želeo da napišem knjigu koja bi se završavala rečju
’majonez’.“ Napisao je to u pretposlednjem poglavlju, predivno nastavio da
piše dalje i završio je knjigu tom rečju – ali namerno ju je pogrešno napisao
(„manojez“) da bi uskratio čitaocima završetak. Ljudske potrebe,
neispunjene.)
Ono što mi najviše smeta kod zaključaka je konačnost. Ako je tema
toliko važna da zaslužuje celu knjigu, ne treba je okončati. Treba da ima
otvoren kraj.
To je izazov koji se odnosi i na moju knjigu. Ne želim da zaključak
bude završetak. Želim da moje razmišljanje nastavi da se razvija. I tako sam
odlučio da, kao simbol otvorenosti, epilog bude prazna, neispisana stranica.
Doslovno.
Moji saradnici, moja kritička mreža, jednoglasno su odbacili taj
koncept. Dvoje od mojih najpronicljivijih studenata ubedili su me da iako bi
to možda moglo meni kao piscu predstavljati krajnju tačku, ona je početna
tačka za vas kao čitaoce – odskočna daska do novih razmišljanja i most ka
novim razgovorima. Onda su mi predložili način na koji bih mogao odati
počast duhu knjige: mogao bih slediti primer Rona Bergera i pokazati
raznim verzijama kako sam preispitivao zaključak.
Svidela mi se ta ideja. (Već sam razmišljao o tome da na pojedinim
mestima u knjizi pokažem kako je tekao proces njenog uređivanja, ali
nisam hteo da vam time zagorčavam čitanje. Ukoliko bih dopustio da se
mučite sa napola promišljenim idejama i pogrešnim hipotezama iskazao bih
nepoštovanje prema vama i vremenu koje ste mi posvetili. Čak i ako ste
veliki obožavalac Hamiltona, verovatno vam se ne bi svidela prva, radna
verzija – mnogo je uzbudljivije uroniti u proizvod preispitivanja nego u
njegov proces.) Za knjigu o preispitivanju, izgledalo je to kao divna meta.
Kao knjiga za stočić o stočićima u Sajnfeldu – ili kao što je Rajan Gosling
nosio majicu sa odštampanom slikom Makoli Kalkina, a Makoli Kalkin ga
je nadmašio noseći majicu na kojoj je odštampana slika Rajana Gosliga sa
majicom na kojoj je Makoli Kalkin. (Previše kapriciozno. Prvi čitaoci tražili
su više ozbiljnosti i dostojanstva – nekoliko njih javilo mi je da sada
drugačije rešavaju neslaganja. Kada se suprotstave informaciji koja
iskušava njihovo mišljenje, umesto da je odbace ili da se nevoljno i
ogorčeno pozabave njome, sada je shvataju kao priliku da nauče nešto
novo: „Možda bi to trebalo da preispitam!“)
Zaključak je čini se savršena prilika da se pokaže nekoliko ključnih
momenata preispitivanja, ali i dalje nisam znao o čemu da pišem. Obratio
sam se svojim saradnicima. Predložili su mi još jedan način na koji bih
mogao da sintetizujem ključne teme i da obezbedim ažuriran prikaz onoga
što upravo preispitujem.
Prvo što mi je palo na pamet odnosilo se na onaj trenutak u procesu
provere činjenica kada sam saznao da su naučnici revidirali svoj stav o
tome da su navodno dinosaurusi iz porodice tiranosaurusa imali perje. Ako
ste zamišljali pernatog tiranosaurus reksa u poglavlju 1, i ja sam, ali
aktuelni konsenzus glasi da je tipični predstavnik te vrste bio većinom
pokriven krljuštima. Ako ste poraženi tim novim saznanjem molim vas
pogledajte treće poglavlje Radosti grešenja. U stvari, imam dobre vesti,
postojao je još jedan tiranosaurus, iutiranus, a naučnici veruju da je bio
pokriven živopisnim perjem kako bi bio kul.(Saradnici mi kažu da je
ažuriranje „zabavnih činjenica“ iz knjige trivijalno.)
U poslednje vreme ponovo sam razmišljao o tome kako dolazi do
preispitivanja. Hiljadama godina veći deo preispitivanja odvijao se
nevidljivo. Pre pronalaska štamparske prese, veći deo znanja prenosio se
usmenim putem. Istorija je bila duga igra pokvarenih telefona, u kojoj bi
svaki pošiljalac zapamtio i preneo informaciju drugačije, a svaki primalac
nikako nije mogao da zna da se priča promenila. Do trenutka kad bi
proputovala celom zemljom, mogla je da bude potpuno izmenjena a da niko
toga ne bude svestan. Kako se sve više informacija beležilo u knjigama i
novinama, počeli smo da pratimo različite načine na koja su se znanja i
uverenja razvijala. Danas, iako možemo da vidimo svaku izmenu u
Vikipediji, individualno unošenje promena završava se ratom urednika,
odbijanjem da se prihvati da su drugi bili u pravu ili da su pogrešili.
Sistematizovanje znanja moglo bi da nam pomogne da to pratimo, ali ne
navodi nas neizostavno da budemo otvoreni.
Mnogi veliki mislioci tvrdili su da je preispitivanje zadatak za svaku
novu generaciju a ne za pojedinca – čak i kad je reč o nauci. Kao što je
čuveni fizičar Maks Plank rekao: „Nova naučna istina ne trijumfuje
prosvetljujući i preobraćujući protivnike, već tako što protivnici na kraju
umru.“ S te tačke gledišta, generacije se smenjuju brže nego što ljudi
menjaju stavove.
Više ne verujem da to mora biti tako. Svi imamo kapacitet da još
jednom razmislimo – samo ga ne koristimo često jer ne razmišljamo kao
naučnici.
Naučne metode mogu se pratiti nekoliko milenijuma, barem od
Aristotela i antičke Grčke. Iznenadio sam se kad sam saznao da je reč
naučnik relativno novijeg porekla: skovana je tek 1833. Vekovima nije bilo
pojma za ljude čija je profesija bila da otkrivaju znanje razvijanjem
hipoteza, dizajniranjem eksperimenata i sakupljanjem podataka. Nadam se
da nećemo toliko čekati da shvatimo da je taj način razmišljanja primenljiv
na sve aspekte života.
Čak i dok ova knjiga odlazi u štampu, i dalje je preispitujem. Nešto me
muči u iznošenju naučničkog načina razmišljanja. Pitam se da nisam kojim
slučajem premalo pažnje posvetio situacijama u kojima su propovedanje i
političarenje produktivni. Kad je reč o preispitivanju stavova, težina dokaza
ide u prilog naučničkom načinu razmišljanja, daje nam najviše šanse da ne
pogrešimo. (Kada bi preispitivanje trebalo da se završi – gde treba da
povučemo liniju? To je važno pitanje na koje nije odgovoreno. Mislim da
odgovor varira od čoveka do čoveka i od situacije do situacije, ali osećam
da većina nas operiše daleko ulevo od krive. Najrelevantniji podaci koje
sam video nalaze se u trećem poglavlju i odnose se na superprognozere:
ažuriraju svoja predviđanja u proseku četiri puta po pitanju. To nam govori
da nije potrebno mnogo preispitivanja da bismo od njega imali koristi, a
negativne strane su minimalne. Preispitivanje ne mora uvek da dovede do
promene mišljenja. Kao što učenici preispituju svoje odgovore na testu, čak
i ukoliko odlučimo da ne promenimo uverenje ili odluku, i dalje iz tog
procesa izlazimo svesni da smo temeljnije razmislili.) Ali idealni način
razmišljanja je manje jasno ograničen kad je reč o navođenju drugih ljudi
da budu otvoreni. Pokušao sam da uhvatim nijanse u vrednostima raznih
pristupa, istražujući kako propovedanje može da bude efikasno u debatama
sa ljudima kojima je bliska naša tačka gledišta ili onima koji nisu
investirani u dati problem; način razmišljanja tužioca može dopreti do
publike koja nije čvrsto opredeljena; a jednostavnost može predstavljati
najbolje rešenje koje ćemo ponuditi sopstvenom političkom taboru. Ali čak
i nakon što sam još jednom pogledao te podatke, i dalje nisam siguran da
sam dovoljno uradio da valjano argumentujem svoj stav.
Onda je došlo do pandemije virusa korona i zanimalo me je kako
politički lideri komuniciraju s javnošću tokom krize. Kako ljudima pružaju
osećanje bezbednosti u aktuelnom trenutku i kako im ulivaju nadu u
budućnost? Propovedanje kvaliteta planova i napad na alternativne predloge
može smanjiti nesigurnosti. Političkim pristupom baza se može ujediniti u
stremljenju zajedničkom cilju.
Po mom mišljenju najpoučniji primer došao je od guvernera savezne
države Njujork. U jednom od ranih govora, dok su se SAD i narod
suočavali sa krizom bez presedana, rekao je: „Zdrav razum nalaže da metod
isprobamo. Ako ne donese rezultat, otvoreno ću to priznati i isprobaću
drugi. Ali najvažnije od svega je da probamo nešto da uradimo.“
Njujork tajms se brzo ustremio na guvernerov govor, ističući da „nešto
neodređeno nije nimalo bolje od ničega“. Dok su drugi lideri bili „precizni,
konkretni, pozitivni“, guverner je bio „neodređen, apstraktan, neodlučan“.
Nisu samo mediji napali njegov govor – jedan od guvernerovih savetnika
opisao ga je kao akt političke gluposti.
Lako je uvideti privlačnost samopouzdanog vođe koji nudi jasnu viziju,
čvrst plan i konkretnu prognozu budućnosti. Ali u vremenima krize kao i u
vremenima prosperiteta potrebniji su nam lideri koji prihvataju
nesigurnosti, priznaju greške, uče od drugih, i preispituju planove. To je
guverner ponudio, a prvi kritičari su pogrešili u proceni odvijanja
predloženog pristupa.
 To se nije desilo tokom pandemije virusa korona, a guverner nije bio
Endrju Kuomo. Desilo se to kada je poslednji put u Americi stopa
nezaposlenost bila nemerljivo visoka: tokom Velike depresije. Bilo je to
1932. a guverner Savezne države Njujork bio je Frenklin Delano Ruzvelt.
Dok se zemlja teturala nakon ekonomskog kraha, izneo je tu „pokušajmo
nešto“ poruku na početku govora na malom univerzitetu u Džordžiji. U
nezaboravnoj rečenici iz tog govora Ruzvelt tvrdi da „zemlja zahteva
hrabro, istrajno eksperimentisanje“. To načelo postalo je merilo njegovog
liderstva. Iako ekonomisti i dalje raspravljaju o tome koja od reformi je
podigla zemlju iz istorijske depresije, Ruzveltov metod pokušaja i grešaka
bio je dovoljno popularan da ga Amerikanci izaberu za predsednika
četiri puta.
U svom govoru Ruzvelt nije propovedao, nije se ponašao kao tužilac,
nije upućivao apele kao političar. Govorio je sa istom onom
samopouzdanom skromnošću koju očekujete od naučnika. Ne znamo
mnogo o tome kako da prenesemo samopouzdanu skromnost. Kad ljudima
manjka znanja o složenim temama – kao što su zaustavljanje pandemije i
oživljavanje ekonomije – možda bi im bilo udobnije sa vođama koje
priznaju ono što ne znaju i koji izražavaju sumnje u ranije izjave. Kad ljudi
imaju osećaj da su bolje informisani i da je problem jednostavniji, mogli bi
odbaciti vođe koji priznaju nesigurnosti i menjaju mišljenja kao papuče za
plažu.
I dalje me zanima u kojim situacijama su pojedini načini razmišljanja
efikasniji kad je reč o ubeđivanju, ali generalno, voleo bih da vidim da se
više ljudi naglas preispituje kao što je to uradio Frenklin Ruzvelt. Iako je
preispitivanje dragoceno, ne pristupamo mu dovoljno često – bilo da se
rvemo sa ključnim odlukama u životu ili sa velikim nedoumicama svog
vremena. Složeni problemi kao što su pandemije, klimatske promene i
duboke političke podeljenosti zahtevaju da ostanemo fleksibilni duhom. U
suočavanju se brojnim nepoznatim i rastućim pretnjama, skromnost, sumnja
i radoznalost su vitalno važne za otkrića. Hrabro istrajno eksperimentisanje
moglo bi biti najbolja alatka preispitivanja.
Svi možemo postati bolji u preispitivanju. Kakav god bio zaključak do
kojeg ćemo doći, mislim da će svet biti bolji ako češće budemo stavljali
naučničke naočare. Zanima me; da li se slažete s tim? A ukoliko se ne
slažete, koji bi vas to dokaz naveo da promenite mišljenje?
Postupci koji će imati jak uticaj
Ako ste zainteresovani da radite na svojim veštinama preispitivanja, evo
mojih trideset najboljih praktičnih saveta za poneti.

I. INDIVIDUALNO PREISPITIVANJE

A. Steknite naviku da razmislite još jednom

1. Razmišljate kao naučnik. Kada počnete da formirate neki stav,

oduprite se iskušenju da propovedate, da razmišljate kao tužilac ili kao
političar. Ponašajte se prema mišljenju koje vam se javlja kao o
nagoveštaju, slutnji ili hipotezi i proverite ga podacima. Kao preduzetnici
koji su naučili da pristupaju poslovnim strategijama kao eksperimentu,
zadržaćete agilnost, okretnost i sposbnost da promenite mišljenje i stav.
2. Definišite svoj identitet prema vrednostima a ne prema stavovima.
Lakše je izbeći zaglavljivanje u ranije stečenim uverenjima ako se ne vežete
za njih kao za deo sadašnjeg koncepta svog identiteta. Sagledajte sebe kao
nekoga ko poštuje i ceni radoznalost, učenje, intelektualnu fleksibilnost i
potragu za znanjem. Dok zauzimate stav sastavljajte spisak činilaca ili
faktora zbog kojih biste mogli promeniti mišljenje.
3. Tragajte za informacijama koje protivreče vašim stavovima. Možete
se boriti protiv konfirmacione pristrasnosti, možete probušiti mehur
filtriranja znanja i informacija i izbeći odaju odjeka aktivno se posvećujući
idejama koje predstavljaju izazov za vaše pretpostavke. Za početak najlakše
je da saslušate ljude koji vas navode na razmišljanje – čak i ako se obično
ne slažete sa onim što misle.

B. Kalibrirajte samopouzdanje
 4. Pazite da ne ostanete zarobljeni na vrhu planine gluposti. Nemojte
pobrkati samouverenost i stručnost. Daning–Krugerov efekat nas lepo
podseća da što bolje mišljenje imamo o sebi to su veće šanse da se
precenjujemo – i veće su šanse da ćemo prestati da napredujemo. Da biste
sprečili preteranu samouverenosti i nadmenost u pogledu svog znanja,
razmislite o tome koliko dobro možete objasniti određeni problem ili datu
temu.
5. Požanjite koristi sumnje. Kada zateknete sebe kako sumnjate u svoje
sposobnosti, preformulišite situaciju i shvatite je kao priliku za napredak.
Možete imati vere u svoje sposobnosti učenja dok preispitujete aktuelna
rešenja problema. Kad znate da nešto ne znate, to je obično prvi korak ka
razvoju stručnosti.
6. Prigrlite radosti greški. Kad otkrijete da ste pogrešili, prihvatite to
kao znak da ste otkrili nešto novo. Ne ustručavajte se, ne plašite se da se
nasmejete sebi. To će vam pomoći da budete manje usredsređeni na potrebu
da se dokazujete – a više na to da napredujete.

C. Ohrabrite druge da preispituju vaše stavove

7. Naučite ponešto pri svakom susretu, od svakog čoveka kojeg

upoznate. Gotovo da nema oblasti u kojoj nema čoveka koji zna nešto više
od vas. Upitajte ljude o čemu su razmišljali u poslednje vreme, šta su to
preispitali, ili započnite razgovor o stvarima o kojima ste promenili
mišljenje protekle godine.
8. Gradite i kritičke mreže a ne samo mreže podrške. Od pomoći je kad
imate navijače koji vas ohrabruju, ali potrebni su vam i kritičari koji će
dovesti u pitanje vaše stavove. Ko su vaši najpromišljeniji kritičari? Kada ih
identifikujete, ohrabrite ih da iznesu kritike vašeg razmišljanja. Da biste bili
sigurni da znaju da ste otvoreni za drugačije stavove, objasnite im zašto
cenite njihovo neslaganje – i čemu time najviše doprinose.
9. Nemojte se ustručavati da stupite u konstruktivne sukobe.
Neslaganja ne moraju da budu neprihvatljiva. Iako su sukobi odnosa obično
kontraproduktivni, sukobi zadatka mogu vam pomoći da još jednom
razmislite. Pokušajte da formulišete neslaganje kao debatu: veća je
verovatnoća da će joj sagovornici pristupiti intelektualno i manje je
verovatno da će neslaganja shvatiti kao prekor upućen njima lično.

II. INTERPERSONALNO PREISPITIVANJE

A. Postavljajte bolja pitanja

10. Vežbajte veštinu pažljivog slušanja. Kada pokušavamo da

navedemo sagovornike da budu otvoreni za drugačija mišljenja, često ćemo
više postići time što ćemo slušati nego time što ćemo pričati. Kako možete
da pokažete zanimanje za to da ljudi iskristališu svoje poglede i da sami
otkriju razloge za promenu? Dobar način da se s tim započne jeste da
povećate broj pitanja a da smanjite broj tvrdnji i izjava.
11. Pitajte „kako“ a ne „zašto“. Kada sagovornici opisuju zašto se drže
ekstremnih stavova, intenziviraju posvećenost. Kada pokušavaju da objasne
kako će ostvariti ono što zastupaju, često se desi da shvate ograničenja
svojih stavova i počinju da ih ublažavaju.
12. Upitajte: „Koji bi vas dokaz naveo da promenite mišljenje?“ Ne
možete nekog silom naterati da se složi sa vama. Mnogo je efikasnije da
upitate sagovornika šta bi ga navelo da bude otvoreniji prema drugačijem
mišljenju.
13. Upitajte sagovornika kako je formirao dato mišljenje. Mnoga naša
mišljenja su, kao i stereotipi, arbitrarna, proizvoljna; razvijamo ih bez
strogih činjenica i pažljivog razmišljanja. Da bismo pomogli sagovornicima
da ih reevaluiraju, podstaknite ih da razmisle o tome koliko bi im drugačija
bila uverenja da su rođeni u neko drugo vreme ili u nekoj drugoj zemlji.

B. Pristupajte neslaganju kao plesu a ne kao bici

14. Prihvatite i priznajte da postoji ono što vam je zajedničko. Debata

je nalik plesu. Priznavanje da ima zajedničkih tačaka ne čini vas slabijim –
pokazuje da ste spremni da pregovarate da biste došli do istine i motivišete
sagovornika da razmisli o svojoj tački gledišta.
15. Ne zaboravite da je manje često više. Ako nagomilate previše
različitih argumenata kojim ćete podržati svoj slučaj, navešćete publiku da
počne da se brani, da bude zatvorenija – i odbaciće ukupnu argumentaciju
na osnovu najklimavijih tačaka. Umesto da rasipate i razvodnjavate jake
argumente slabim, iznesite samo najjače argumente.
16. Podržite i ojačajte slobodu izbora. Ponekad sagovornici pokazuju
otpor ne zato što odbacuju argumente već zato što odbacuju osećanje da se
upravlja njihovim ponašanjem. Od pomoći je da pokažete poštovanje prema
njihovoj autonomiji, podsećajući ih da je na njima da izaberu u šta će
verovati.
17. Povedite razgovor o razgovoru. Ako emocije uzavru, pokušajte da
preusmerite diskusiju na sam proces rasprave. Kao kod stručnjaka za
pregovore koji su spremni da otvoreno kažu šta osećaju i koji ispituju da li
su dobro razumeli sagovornikova osećanja, ponekad će doći do napretka
iskazivanjem razočaranja ili frustracije i postavljenjem pitanja sagovorniku
da li se i on oseća isto.

III. KOLEKTIVNO PREISPITIVANJE

A. Vodite iznijansiranije razgovore

18. Ne pojednostavljujte sporna pitanja, istaknite njihovu složenost.

Uvek ima više od dve strane iste priče. Umesto da se prema polarizujućim
problemima ponašamo kao da je reč o dve strane novčića, gledajte na njih
kroz mnoga sočiva. Kada vidimo razne nijanse sive, to nas može učiniti
otvorenijim za drugačija mišljenja.
19. Ne ustručavajte se da upotrebite napomene i da navedete izuzetke.
Priznavanjem konkurentskih tvrdnji i rezultata koji su suprotni od vaših, ne
dovodite u pitanje kredibilitet. To je efikasan način da uključite publiku i da
je ohrabrite da ostane radoznala.
20. Proširite svoj opseg emocija. Ne morate da eliminišete frustraciju
pa čak ni ogorčenje i revolt da biste vodili produktivan razgovor. Samo je
potrebno da unesete širi niz emocija uz te ranije pomenute – možete
pokazati radoznalost, zanimanje, čak možete priznati da ste zbunjeni ili da
imate pomešana osećanja i ambivalentan stav.
 B. Učite decu da preispituju

21. Jednom nedeljno uz večeru održite sesiju razbijanja mitova. Lakše

je raskrinkati pogrešna uverenja u ranom uzrastu, i to je sjajan način da
naviknete decu na preispitivanja. Izaberite jednom nedeljno neku temu –
jednom bi to mogli da budu dinosaurusi, drugi put svemir – rotirajte
zaduženje za donošenje teme po članovima porodice.
22. Ohrabrite decu da prave mnoge radne verzije i tražite povratne
informacije od kolega i saradnika. Pravljenjem različitih probnih verzija
crteža ili priče možete ohrabriti decu da nauče vrednosti preispitivanja
ideja. Povratne informacije i kritike mogu im pomoći da nastave da
unapređuju svoje standarde. Mogli bi naučiti da prigrle zbunjenost – i da
prestanu da očekuju savršen rezultat iz prvog pokušaja.
23. Prestanite da zapitkujete decu šta će biti kad porastu. Ne moraju da
definišu sebe pojmovima karijere. Fiksiranje identiteta može im zatvoriti
vrata drugim mogućnostima i alternativama. Umesto da im sužavate
stavove, pomozite im da prošire mogućnosti. Ne moraju da budu samo
jedno – mogu da rade mnoge stvari.

C. Napravite organizacije koje uče

24. Napustite najbolje prakse. Najbolje prakse sugerišu da se idealne

procedure, postupci i pristupi već primenjuju. Ukoliko želimo da ljudi
preispituju metode svog rada, možda bi nam bilo bolje da usvojimo proces
odgovornosti i da neprestano težimo boljim praksama.
25. Uspostavite psihološku bezbednost. U kulturama koje uče, ljudi
imaju samopouzdanja da dovode u pitanje status quo i da zbog toga ne budu
kažnjeni. Psihološka bezbednost obično počinje tako što rukovodioci daju
primer skromnosti.
26. Redovno preispitujte rezultate. Nemojte odluke ocenjivati samo na
osnovu rezultata; pratite koliko su pažljivo uzete u razmatranje različite
opcije u procesu odlučivanja. Loš proces sa dobrim ishodom je čista sreća.
Dobar proces sa lošim ishodom mogao bi da se shvati kao pametan
eksperiment.
 D. Ostanite otvoreni za preispitivanje budućnosti

27. Odbacite desetogodišnje planove. Ono što vas je zanimalo prošle

godine moglo bi vam biti dosadno ove – a ono što vas je juče zbunjivalo
može postati uzbudljiva sutrašnjica. Strasna interesovanja se razvijaju, a ne
prosto otkrivaju. Planiranje samo bliske budućnosti može vas ostaviti
otvorenim za preispitivanja.
28. Preispitujte svoja dela i postupke a ne svoje okruženje. Zbog potere
za srećom, sreća može pobeći. Menjanje jednog spleta okolnosti za drugi,
nije uvek dovoljno za sreću. Zadovoljstvo može doći i proći, a smisao ima
veće šanse da traje. Izgradnja osećanja svrhe često započinje preuzimanjem
akcija kojima će se unaprediti učenje ili doprinos drugima.
29. Odredite datume provere aktuelnog životnog stanja. Lako je upasti
u zamku eskalacije posvećenosti neispunjavajućem putu. Kao što
zakazujete sistematski pregled kod lekara, jednom ili dvaput godišnje
proverite u kakvom vam je stanju život. To je način da ocenite koliko ste
naučili, koliko su se i na koji način vaša uverenja i ciljevi razvili, i treba li
da preispitate sledeće korake.
30. Nađite vremena da još jednom razmislite. Kad sam pogledao svoj
kalendar i raspored obaveza, primetio sam da sam stalno nešto radio. Zato
sam postavio sebi za cilj da provedem sat vremena dnevno u razmišljanju i
učenju. Sad sam odlučio da odem korak dalje: jednom nedeljno odvajam
vreme za preispitivanje i odučavanje. Zatražio sam od saradnika, članova
moje kritičke mreže, da mi kažu koje ideje i stavove bi po njihovom
mišljenju trebalo da preispitam. Nedavno mi je Alison, moja žena, rekla da
bi trebalo da preispitam kako izgovaram reč manojez.
Izjave zahvalnosti
Izražavanju zahvalnosti verovatno je potrebno manje preispitivanja a više
posvećivanja. Želeo bih da počnem od pohvale izuzetnom književnom
agentu Ričardu Pajnu što me je inspirisao da preispitam stavove o svojoj
publici, da nastavim da širim sočiva van okvira posla. Hvala i izvanrednom
uredniku Riku Kotu što je verovao i što je pomogao u razvoju ove ideje.
Kao i uvek, rad sa njima dvojicom bio je kao iz snova. Dali su mi idealan
koktel izazova i podrške.
Preciznost ove knjige povećala su dvojica pedantnih, minucioznih,
profesionalnih proverilaca činjenica. Pol Darbin oštrim okom proverio je
svaku rečenicu, neverovatnom temeljitošću i entuzijazmom. Endi Jang
pažljivo je pregledao svaku stranu i ključne izvore.
Sadržaju i tonu knjige nemerljivo su doprineli prvi čitaoci, članovi moje
kritičke mreže. Marisa Šandel i Karen Nolton u svojoj velikoj dobroti
pročitale su više probnih verzija raznih poglavlja nego što bi prosečan
čovek smeo da izdrži i nepogrešivo briljantno su ih popravile. Ne mogu
dovoljno da im zahvalim što su obogatile svaki deo knjige uvidima o
likovima, dobrim predlozima o pripovedačkom toku i rafiniranijem jeziku.
Marisa je u dodatak tome pomogla da se udahne život pojedinim
konceptima i da se sintetizuju praktični saveti. Karen je mnogo uradila na
akcentovanju složenosti i raznovrsnosti mišljenja.
Rob Rebele, kojem nema ravnog kad je reč o ukusu za ideje i prozu,
doneo je beskompromisnu ljubav ranim verzijama poglavlja i obogatio ih
začinima koji su nedostajali raspletima. Kraljica putokaza Grejs Rubinstajn
dala je mudra uputstva na osnovu kojih smo omogućili čitaocima da vide i
šumu i stabla i da shvate da je preispitavanje navika važna i bezvremena.
Den O’Donel pomogao mi je da savladam eskalaciju posvećenosti nizu
ćorsokaka i sastavio je muziku reči kojom je animirao niz ključnih
istraživanja i priča.
Lindsi Miler – otelotvorenje korpus kalosuma (koji povezuje levu i
desnu hemisferu mozga) – predvodila je navijanje za još fragmenata
razgovora i bogatijih ilustracija o tome kako načini razmišljanja
propovednika, tužioca, političara i naučnika umeju da uplešu u našu psihu.
Nikol Grenet proširila je moja razmišljanja o ulozi preispitivanja u raznim
oblastima života. Šeril Sendberg ojačala je strukturu ubedivši me da
predstavim suštinu ideje pre formiranja njenog okvira. Konstantinos
Kutifaris ukazao mi je da je potrebno istražiti kada je od pomoći da se u
ubeđivanju poslužimo načinom razmišljanja propovednika, tužioca i
političara. Natalija Vilarman, Nil Stjuart i Vil Filds podelili su sa mnom
svoja stručna mišljenja o antirasizmu. Majkl Ču me je motivisao da se
vratim prepravljanju pojedinih poglavlja. Džastin Berg pozajmila nam je
svoje prognozerske veštine u selekciji najnovijih i najkorisnijih uvida, i
takođe me je upoznala sa radostima obrnutih aliteracija (u kojima je rečima
u nizu zajedničko poslednje slovo ili slog). Suzan Grant, uvek prilježna
učiteljica engleskog, ispravljala je gramatiku, pronalazila slovne greške i
rvala se sa mnom oko zareza.
Impakt Lab me je podsetio još jednom koliko učitelji mogu naučiti od
učenika. Vanesa Vanjande navela me je da razmislim o tome kako
neravnoteža moći utiče na raspodelu odgovornosti preispitivanja i borbe
protiv predrasuda. Akaš Puluru neustrašivo se obrušavao na slabe
argumente i raspravljao o principima dobre rasprave. Grelin Mandel tražio
je više informacija o tome kada i zašto zadaci konflikta dovode do konflikta
odnosa, a Zak Svini se strasno zauzeo za proširivanje uloge ciklusa
preispitivanja. Džordan Lei naterao me je da se dublje pozabavim greškama
onoga što instinkt u prvi mah nalaže a Šejn Goldstin odgovorila me je od
epiloga belih stranica bez teksta i pokazala mi verziju sa lektorskim
ispravkama na marginama. Nikolas Stroh tražio je da se više kaže o tome
kako treba postavljati dobra pitanja, a Madlen Fagen predložila je da budem
jasniji u isticanju razlika uverenja i vrednosti. Vendi Li me je posavetovala
da unesem više detalja o iskazivanju samopouzdane skromnosti, Keni
Hoang predložio je da pokažem primere načela interpersonalnog
preispitivanja u svom pisanju, a Lizi Jušeji tražila je više analiza o tome
kada su i zašto ljudi otvoreniji i spremniji da priznaju greške. Meg Srinivas
ukazala je na neke nerelevantne podatke, Aron Kahani pojasnio je
zbunjujuće argumente, a Šahel Mitra predložila je da se citira Edgar Mičel.
Imao sam sreće da dobijem podršku vrhunskih timova u Inkvelu
(pozdrav Aleksis Harli, Natanijelu Džeksu i Elizi Rotstajn) i Vikingu (grupi
ljudi čija mi radoznalost i zanimanje nedostaju svake nedelje kad ne pišem i
ne promovišem knjigu). Posebno hvala Kerolin Koleburn, Vitni Piling,
Lindsi Privet i Bel Banta za hrabar pristup promovisanju knjige; Kejt Stark,
Lidiji Hirt i Meri Stoun za kreativni marketing; Triši Konli, Tes Esipnoza,
Brusu Gifordsu i Fabijani van Arsdel za uredničku stručnost; Džejsonu
Ramirezu za grafički dizajn; Kamil Leblank za prepirke; i Brajanu Tartu,
Andrei Šulc, Medlin Makintoš, Alison Dobson i Markusu Dolu, demonu
brzine, za tekuću podršku. Takođe, bilo je uživanje sarađivati sa Metom
Širlijem na grafikonima. Pored toga što mi je pozajmio svoju bistrinu i
humor, pokazao je zavidno strpljenje u usklađivanju grafikona sa sadržajem
i tonom knjige.
Brojne kolege doprinele su knjizi korisnim razgovorima. Kao i uvek,
Den Pink je dao odlične savete za formulisanje ideja i preporučio relevantna
istraživanja. Moje kolege sa Vortona – posebno Rejčel Arnet, Sigal Barsajd,
Dru Karton, Stefani Kriri, Andžela Dakvort, Kajd Mesi, Samir
Nurmuhamed i Nensi Rotbard – uoblikovali su mnoga od načela knjige i
naveli me da još jednom razmislim o mnogim zaključcima. Takođe sam
zahvalan Filu Teloku za uokvirivanje načina razmišljanja propovednika,
tužioca i političara i što me je uputio na Kjirste Morel i na Žan-Pjera
Božoma; Evi Čen, Teriju Mariju i Filu Reskoberu za analizu Žan-Pjerovih
prognoza; Bobu Sutonu što mi je skrenuo pažnju na Breda Birda i za
izvanrednu analizu njegovog rada, kao i Džejmi Vulf i Krisu Vigamu što su
mi otvorili vrata Piksara; Karlu Veku što me je upoznao sa onim što se
desilo na Men Galču: Šenon Sedžvik Dejvis i Laren Puli koje su mi
omogućile da stupim u kontakt sa Beti Bigombe i koje se me upoznale sa
pozadinom njene priče; Džefu Ešbiju i Majku Blumfildu što su me uputili
na Krisa Hansena i Elen Očou, Juhan Šihi što me je povezala sa Harišom
Nataradžanom; i Daglasu Arčibaldu što mi je preporučio Rona Bergera. U
ranoj fazi rada, Erik Best mi je pokazao kako preispitivanje može pomoći
ljudima da podignu kriterijume, a Brajan Litl, Džejn Daton, Ričard
Hekmanu i Su Ešford naučili su me da na preispitivanje gledam kao na
jedno od velikih zadovoljstava organizacione psihologije.
Svakog dana uloga roditelja pokazuje mi da svi imamo urođen kapacitet
za preispitivanje i promenu mišljenja. Dok završavam ovu knjigu tokom
pandemije, Henri se zapitao da li će biti ugroženo snabdevanje vodom i
jedva čekao da preispita odakle ćemo dobiti tekuću vodu (Imamo li cev koja
povezuje našu kuću sa morem? Mogli bismo da nabavimo hobotnicu!). Kad
sam upitao Elen kako me je ubedila da preispitam neke stvari, otvorila mi je
oči za tehniku ubeđivanja koju sam potpuno prevideo (Molećiv pogled!
Svaki put upali!) Kad smo razmišljali o različitim optičkim varkama za
omot knjige, počeo sam da preispitujem odakle to dolaze kreativne ideje:
ako naša dvanaestogodišnja ćerka može da nađe savršeno likovno rešenje
za omot knjige, šta još deca mogu da urade? Sviđa mi se kako radosno i bez
napora naša deca preispituju stvari – i kako me navode da i ja to radim
češće.
Duboku zahvalnost upućujem Alison Grant, za njenu ljubav, savete i
smisao za humor koji je pokazivala duž celog puta. Kao i uvek pomogla mi
je da preispitam mnoge pretpostavke i izdržala bezbrojna trivijalna pitanja i
nepotrebne rasprave. I dalje majonez izgovaram kao manojez ali iznela je
neoborivu činjenicu da niko to tako ne govori. Neka uđe u zapisnik, ja čak i
ne volim manojez.
IZJAVE ZAHVALNOSTI AUTORIMA SLIKA
Grafikoni na stranama: 17, 32, 34, 39, 41, 43, 54, 61, 63, 65, 79, 80, 88,
89, 92, 97-98, 101, 111, 127, 131, 133, 141, 149, 161, 177, 182, 202, 213,
221, 236, 245, 255, 270 i 274 – Matt Shirley.
Strana 50: Jason Adam Katzenstein/The New Yorker Collection/The
Cartoon Bank; © Condé Nast.
Strana 52: Nicholas Bloom, Renata Lemos, Raffaella Sadun, Daniela
Scur, and John Van Reenen. “JEEA-FBBVA Lecture 2013: The New
Empirical Economics of Management, ” Journal of the European Economic
Association 12, no. 4 (August 1, 2014): 835–76. https:
//doi.org/10.1111/jeea.12094.
Strana 57: Zach Weinersmith/www.smbc-comics.com.
Strana 58: C. Sanchez and D. Dunning. “Overconfidence Among
Beginners: Is a Little Learning a Dangerous Thing?” Journal of Personality
and Social Psychology 114, no. 1 (2018), 10–28. https:
//doi.org/10.1037/pspa0000102.
Strane 59, 73, 104: © Doug Savage, www.savagechickens.com.
Strana 85: Ellis Rosen/The New Yorker Collection/The Cartoon Bank;
© Condé Nast.
Strana 125: David Sipress/The New Yorker Collection/The Cartoon
Bank; © Condé Nast.
Strana 137: CreateDebate user Loudacris/CC BY 3.0.
https://creativecommons. org/licenses /by/3.0.
Strana 147: Map by casinoinsider.com.
Strane 151 i 159: wordle.net.
Strana 172: Calvin & Hobbes © 1993 Watterson. Reprinted with
permission of ANDREWS MCMEEL SYNDICATION. All rights reserved.
Strana 197: Non Sequitur © 2016 Wiley Ink, Inc. Dist. by ANDREWS
MCMEEL SYNDICATION. Reprinted with permission. All rights
reserved.
Strana 201: A. Leiserowitz, E. Maibach, S. Rosenthal, J. Kotcher, P.
Bergquist, M. Ballew, M. Goldberg, and A. Gustafson. “Climate Change in
the American Mind: November 2019.” Yale University and George Mason
University. New Haven, CT: Yale Program on Climate Change
Communication, 2019.
Strana 210: xkcd.com.
Strana 212: Katharina Kugler.
Strana 219: © JimBenton.com.
Strana 227: Steve Macone/The New Yorker Collection/The Cartoon
Bank; © Condé Nast.
Strana 232: www.CartoonCollections.com.
Strane 237 i 238: © 2020 EL Education.
Strana 252: © Chris Madden.
Strana 257: Hayley Lewis, Sketchnote summary of A Spectrum of
Reasons for Failure. © 2020 HALO Psychology Limited. Illustration drawn
May 2020. London, United Kingdom. / Edmondson,
A. C. (2011, April). From “Strategies for Learning from Failure, ”
Harvard Business Review. https: //hbr.org/2011/04/strategies-for-learning-
from-failure. This illustration is protected by UK and International
copyright laws. Reproduction and distribution of the illustration without
prior written permission of the artist is prohibited.
Strana 267: Cartoon © by Guy Downes. For more information:
www.officeguycartoons.com.
Strana 277: Photo by Arthur Gebuys Photography/Shutterstock.
Strana 280: Saturday Night Live/NBC.
 Adam Grant
RAZMISLI JOŠ JEDNOM

Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Srđan Krstić

Lektura i korektura
Vladimir Stokić
Dragoslav Basta

E-pub prelom
Nenad Ristić

Beograd, 2022.

Izdavač
Laguna, Beograd, Resavska 33

www.laguna.rs
email: info@laguna.rs
 1 Što se mene tiče, pretpostavljao sam da je fraza „izlazi mu dim na
dupe“ došla od ljudi koji su poklanjali cigare onima koje su želeli da
impresioniraju, pa možete zamisliti koliko sam bio zbunjen kad mi je žena
rekla odakle zaista potiče taj opis: u osamnaestom veku bila je uobičajena
praksa da se utopljenici oživljavaju duvanskom enemom, doslovno su im
upumpavali dim u zadnjicu. Tek kasnije se saznalo da je to štetno po
kardiovaskularni sistem. (Prim. aut.)
2 Ponzijeva šema (engl. Ponzi scheme) je vrsta prevare, piramidalne
šeme. Profit se isplaćuje onima koji su u početku uložili novac ulozima onih
koji kasnije pristupaju fondu. Žrtve veruju da profit dolazi od zakonitih
poslovnih aktivnosti i nisu svesne da su drugi investitori izvor finansiranja i
navodne dobiti. (Prim. prev.)
3 Nisam je počeo odgovorima već pitanjima o preispitivanju,
promišljanju, ponovnom razmatranju. Onda sam počeo da tragam za
najčvršćim dokazima iz pojedinačnih eksperimenata i sistemskih
istraživanja. Tamo gde nije bilo raspoloživih dokaza, sproveo samo
sopstvene istraživačke projekte. Tek kada sam došao do uvida zasnovanih
na podacima, potražio sam priče kojima ću ilustrovati istraživanja. U
savršenom svetu, svaki uvid došao bi iz metaanalize – studije istraživanja u
kojima istraživači sakupljaju obrasce na osnovu svih, dotad, prikupljenih
dokaza. Tamo gde to nije bilo moguće, podvukao sam istraživanja za koja
sam zaključio da su stroga, reprezentativna ili provokativna. Ponekad bih
uključio detaljnije objašnjenje metoda – ne samo da biste razumeli kako
istraživači izvode zaključke, već i da bih vam pokazao kako naučnici
razmišljaju. Na mnogim mestima, sažeo sam rezultate ne ulazeći podrobno
u istraživanje iz kojeg su došli, pod pretpostavkom da čitate da biste
razmišljali kritički kao naučnici – a ne da biste postali naučnici. Kad smo
već kod toga, ako ste osetili uzbuđenje na pominjanje metaanaliza, možda
je pravi čas da razmislite o karijeri u društvenim naukama. (Prim. aut.)
4 Reklo bi se da je to dobra vest za zemlje poput Amerike gde je
samoprocena blizu realnosti, ali ne stoji tako u drugim oblastima. U
nedavno sprovedenom istraživanju, od tinejdžera sa engleskog govornog
područja zatraženo je da ocene svoje znanje iz šesnaest različitih oblasti
matematike. Tri od navedenih oblasti bile su izmišljene – deklarativni
razlomci, tačni brojevi, i konjuktivno oduzimanje – čime je omogućeno da
se isprati iskazano znanje o fiktivnim temama. U proseku, najgore su prošli
imućni tinejdžeri iz Severne Amerike, muškog pola. (Prim. aut.)
5 Moj omiljeni primer dolazi od Nine Strominger koja se jednom
požalila: „Tata me je jutros pozvao da mi javi da postoji Daning–Krugerov
efekat, ne shvatajući da njegova ćerka sa doktoratom iz psihologije sigurno
nešto zna o tome, i time je dao najčistiji primer tog efekta.“ (Prim. aut.)
6 Vodi se rasprava o ulozi problema statističkih merenja Daning–
Krugerovog efekta, ali kontroverze se uglavnom vrte oko pitanja koliko je
taj efekat jak i kada se javlja – a ne da li zaista postoji. Zanimljivo, čak i
kad su ljudi motivisani da donesu precizan sud o svom znanju, oni sa
najmanjim znanjem najviše u tome greše. Nakon testa logičkog
rezonovanja, kad im se ponudi sto dolara da precizno (i prema tome, sa
skromnošću) odrede na koliko pitanja su dali tačan odgovor, i dalje
pokazuju previše samopouzdanja. Na testu sa dvadeset pitanja, misle da u
proseku imaju 1,42 više tačnih odgovora nego što je to zaista slučaj – a oni
sa najgorim rezultatom na testu pokazuju najviše samouverenosti. (Prim.
aut.)
7 Ta vrsta odgovora varira u zavisnosti od pola. U Basiminim
istraživanjima ekonomista iz sektora investicija, misli povezane sa
sindromom prevaranta pomogle su boljem izvršenju zadataka i muškarcima
i ženama, ali veća je verovatnoća bila da će podstaći timski duh među
muškim ispitanicima. Muškarci su bili navedeni da kompenzuju strah da
neće ispuniti očekivanja time što su dodatnu energiju ulagali u saradnju i
timski rad. Žene su više zavisile od samopouzdanja i bila je veća
verovatnoća da će ih sumnje oslabiti. (Prim. aut.)
8 Ispitivao sam faktore koji objašnjavaju zašto su neki od pisaca i
urednika bolji od drugih u firmi koja se bavila izdavanjem turističkih vodiča
za koju sam i ja radio. Učinak im nije bio povezan sa osećanjem
autonomije, stepenom kontrole, samopouzdanja, izazova, veza, saradnje,
konflikata, podrške, ocene sopstvenih vrednosti, stresa, povratnih
informacija, jasnih uloga i uživanja u poslu. Najbolji učinak imali su oni
koji su posao započinjali uverenjem da će njihov rad pozitivno uticati na
druge. To me je navelo da prognoziram da će davaoci biti uspešniji od
primalaca, jer će imati dodatnu energiju koja dolazi otuda što njihovi
postupci pozitivno utiču na život drugih. Krenuo sam da ispitam tu hipotezu
brojnim istraživanjima, ali onda sam naišao na druge studije u kojima se
velikodušnima predviđala manja produktivnost i veći stepen zasićenja
poslom. Umesto da pokušavam da dokazujem da autori tih istraživanja
greše, shvatio sam da sam ja pogrešio – moje shvatanje bilo je nepotpuno.
Dao sam sebi zadatak da istražim kada su davaoci uspešni a kada nisu, i
tako je nastala moja prva knjiga, Give and Take. (Prim. aut.)
9 Moguće je promeniti i duboko ukorenjena uverenja a zadržati sistem
vrednosti. Psiholozi su nedavno uporedili ljude koji su se odrekli svoje vere
sa onima koji nisu trenutno bili religiozni i sa onima koji nikad nisu bili
religiozni. Od Hong Konga, Holandije, preko Novog Zelanda i Sjedinjenih
Američkih Država pronašli su efekte religioznih ostataka: pokazalo se da je,
u poređenju sa onima koji nikad nisu bili religiozni, veća verovatnoća da će
ljudi koji su prestali da se identifikuju sa određenom religijom i dalje
nastaviti da se bave dobrovoljnim radom i davati novac u dobrotvorne
svrhe. (Prim. aut.)
10 Ako odlučite da se naglas našalite na svoj račun, dokazi govore da će
reakcija sagovornika zavisiti od toga kojeg ste pola. Kada muškarci zbijaju
samokritičke šale, vide ih kao sposobnije lidere, ali kad žene to rade,
smatraju ih manje sposobnim. Izgleda da mnogi nisu dobili memorandum u
kojem stoji da to nije odraz nesposobnosti i nepodesnosti već je znak
samopouzdane skromnosti i duhovitosti. (Prim. aut.)
11 U jednoj analizi preko četrdeset miliona američkih i kanadskih
poruka na Tviteru, utvrđeno je da postoji veća verovatnoća da će
Amerikanci upotrebiti reči kao što su sranje, kučka, mržnja, prokletstvo,
dok su Kanađani skloniji mnogo prihvatljivijim rečima kao što su, hvala,
sjajno, dobro i naravno. (Prim. aut.)
12 U sastavljanju timova postoje aspekti za koje je uklapanje važno, a
postoje i druge dimenzije u kojima veći doprinos daju neprilagođeni.
Istraživanja govore da su nam potrebni ljudi sa različitim osobinama i
obrazovanjem ali sa sličnim načelima. Raznolikost ličnosti i iskustva donosi
sveže ideje i nove veštine važne za proces preispitivanja i nove pristupe
radu. Iste vrednosti i načela povećavaju posvećenost poslu i saradnju.
(Prim.aut.)
13 Kako prihvatamo kritiku zavisiće i od našeg odnosa sa glasnikom kao
i sa sadržajem poruke. U jednom eksperimentu, ljudi su bili za najmanje
40% prijemčiviji za kritiku nakon što im je rečeno: „Ovaj komentar upućen
ti je zato što imam velika očekivanja i znam da ih možeš ispuniti.“
Iznenađujuće je lako primiti surovu istinu kad dolazi od nekog ko veruje u
naš potencijal i kojem je stalo do našeg uspeha. (Prim. aut.)
14 Plata nije šargarepa kojom moramo mahati zaposlenima da bismo ih
motivisali – simbol je onoga koliko ih cenimo. Rukovodioci mogu
motivisati saradnike kreiranjem radnih mesta koja im daju veću slobodu,
stručnost, osećanje pripadanja i uticaj. Mogu im pokazati zahvalnost dobrim
platama.
15 Originalni, Adam Grant, Laguna.
16 U metaanalizi raznih pokušaja nagovaranja, višestrane poruke, one
koje sadrže osnovne stavove suprotstavljenih strana, bile su mnogo
uverljivije od onih jednostranih – dok god su ljudi pobijali glavnu poentu
druge strane. Ako su samo predstavljali obe strane ne zauzimajući stav, bili
su manje uverljivi nego kad su propovedali samo u korist svoje strane.
(Prim. aut.)
17 Kad je Monika Seleš ubodena nožem na teniskom turniru 1993. to je
proslavio najmanje jedan navijač Štefi Graf (lično sam ga poznavao). U
NBA finalu 2019. povredio se Kevin Djurent, a neki od navijača Toronto
Reptorsa to su to pozdravili ovacijama, dokazujući da čak i Kanađani
umeju da budu okrutni. Voditelj jednog radio-programa rekao je: „Ne
postoji navijač u profesionalnom sportu koji nije srećan kada se važan
protivnički igrač povredi, što bi teorijski moglo olakšati put do uspeha tima
za koji navija.“ Uz dužno poštovanje, ako vam je više stalo do pobede
vašeg tima nego do toga da li se neki čovek povredio, možda ste sociopata.
(Prim. aut.)
18 Uticaj fudbalskog poraza na berzu predmet je širokih rasprava: iako
su brojna istraživanja dokazala da izvestan efekat postoji, druga nisu uspela
da nađu dokaze koji bi to potvrdili. Nagađam da je veća verovatnoća da će
se taj efekat pokazati u zemljama u kojima je fudbal popularan, nakon
veoma važnog meča u kojem je poraz za dlaku izbegnut a očekivalo se da
će njihova reprezentacija pobediti. Bez obzira na to kako sport utiče na
berzu, znamo da i te kako utiče na raspoloženje. Jedno istraživanje
sprovedeno među rukovodećim kadrom u Evropi pokazalo je da posle
poraza omiljenog fudbalskog kluba, s manje elana pristupaju poslu – i kao
posledica toga učinak je manji. (Prim. aut.)
 19 Time ne kažemo da stereotipi nikad nisu utemeljeni na stvarnosti.
Kad poredimo grupe, mnogi stereotipi odgovaraju proseku grupe, ali to ne
znači da su korisni za razumevanje pojedinih članova grupe. Pre nekoliko
hiljada godina kad su interakcije različitih grupa ljudi bile retkost, uverenja
o tendencijama u ponašanju drugih plemena možda je pomoglo našim
precima da zaštite svoje pleme. No, danas, kada su te interakcije tako
uobičajene, pretpostavke o nekoj grupi nemaju više istu upotrebljivost:
mnogo je korisnije da naučimo nešto o pojedincima. Psiholozi su pokazali
da se stereotipi javljaju redovno i sve više su netačni kad smo u sukobu sa
drugom grupom – i kada sudimo o ideologiji grupa koje su drugačije od
naše. Kada se stereotip prelije u predrasudu, to je znak da je došao čas da
još jednom razmislimo.
20 Psiholozi su zaista to nedavno istražili i otkrili su da proizvoljno data
imena zodijačkim znakovima mogu pokrenuti stereotipe i diskriminaciju.
Devica je u kineskom prevodu „nevina žena“, i povezuje se sa
predrasudama koje postoje prema starijim ženama koje se nisu udavale –
usedelicama. Smatra se da su sklone zanovetanju, sitničave, izbirljive i da
su germofobi. (Prim. aut.)
21 Izgleda
da ljudi već hiljadama godina znaju za čaroliju
samouveravanja ili autonagovaranja. Nedavno sam saznao da reč
abrakadabra dolazi od hebrejske fraze sa značenjem „stvaram dok
govorim“.
22 Mirovni pregovori su prekinuti nakon što je predsednik Ugande odbio
Betin zahtev da se utvrde osnova načela dijaloga i umesto toga je javno
zapretio Koniju, koji je odgovorio masakrom nekoliko stotina ljudi u
Atijaku. Poražena, Beti je napustila Ugandu i počela da radi za Svetsku
banku. Deceniju kasnije inicirala je novu rundu pregovora sa
pobunjenicima. Vratila se u Ugandu kao glavni posrednik, i umesto da
prihvati finansiranje iz državnih fondova, uložila je svoj novac da bi mogla
da zadrži nezavisnu poziciju. Bili su nadomak dogovora kad se Koni
povukao u poslednjem trenutku. Danas se njegova pobunjenička vojska
svela na delić nekadašnje i više se ne smatra velikom pretnjom.
23 Kvekerska utočišta imaju „odbore jasnoće“ koji služe upravo u te
svrhe; postavljaju pitanja da bi pomogli ljudima da iskristališu svoje
stavove, razmišljanja i da bi razrešili dileme.
 24 Kada naslovi u medijima proklamuju da je Amerika podeljena po
pitanju zakona o oružju, izostavljaju mnogo toga. Da, postoji jaz između
republikanaca i demokrata od 47 prema 50% podrške zabrani držanja
automatskog oružja. Ipak, ankete pokazuju konsenzus po pitanju
neophodnosti provere budućih vlasnika oružja (što je podržalo 83%
republikanaca i 96% demokrata) i zdravstvenih pregleda (za šta je bilo 81%
republikanaca i 94% demokrata). (Prim. aut.)
25 Klimatolozi idu korak dalje i ističu da u okviru onih koji poriču
postojanje klimatskih promena ima najmanje šest različitih kategorija
podeljenih prema sledećim tvrdnjama: 1. Da nivo ugljendioksida ne raste;
2. Da čak i ako raste, ne dolazi do zagrevanja; 3. Čak i ako dolazi do
zagrevanja, ono je posledica prirodnih uzroka; 4. Čak i ako ljudska
delatnost dovodi do globalnog zagrevanja, uticaj je minimalan; 5. Čak i ako
ljudski faktor nije trivijalan; koristan je za čovečanstvo; 6. Pre no što
situacija postane stvarno ozbiljna, prilagodićemo se ili ćemo naći rešenje.
Eksperimenti govore da davanje prostora u medijima i generalno u javnosti
onima koji negiraju naučne činjenice, može biti kontraproduktivno jer se
tako šire pogrešna uverenja, ali pobijanje njihovih argumenata i tehnika
može biti od pomoći.
26 I novinarima i aktivistima u raspravama o posledicama klimatskih
promena, takođe, često nedostaje složenost. Tmurna i zlokobna poruka
može stvoriti uzavrelu platformu za one koji strahuju od zagrejane planete.
Ali istraživanja sprovedena u dvadeset četiri zemlje kažu da su ljudi
motivisaniji da nešto preduzmu kada u tome vide zajedničku korist – kao
što je napredak u ekonomiji i nauci, izgradnja moralnijeg i solidarnijeg
društva. Ljudi s čitavog spektra klimatskog skepticizma, od uzbunjenih do
sumnjičavih, imaju više odlučnosti da preuzmu inicijativu kada veruju da će
dovesti do prepoznatljivih koristi. I umesto da samo apeluju na stereotipe
liberalnih vrednosti kao što su saosećanje i pravda, istraživanja govore da
novinari mogu pokrenuti više akcije isticanjem vrednosti kao što je zaštita
sloboda kao i konzervativnih vrednosti kao što je očuvanje čistote prirode
ili zaštita planete kao čin patriotizma.
27 Čak i kad se trudimo da prenesemo nijanse, ponekad se poruka izgubi
u prevodu. Nedavno smo moje kolege i ja objavili članak pod naslovom
„Raznoliki efekti internet programa o prihvatanju diverziteta“. Mislio sam
da smo time savršeno jasno rekli koliko je složeno pitanje kurseva i
programa diverziteta, ali ubrzo su razni komentatori navodili članak kao
dokaz kojim se potvrđuje vrednost programa diverziteta – a jednak broj njih
iznosio ga je kao dokaz da su programi i kursevi diverziteta gubljenje
vremena. Konfirmaciona pristrasnost i pristrasnost poželjnog žive su i
zdrave i dobro im ide. (Prim. aut.)
28 Pojedini eksperimenti pokazuju da se generiše više kreativnih ideja i
rešenja kad ljudi prihvate paradokse i kontradiktornosti umesto da ih
izbegavaju. Ali drugi eksperimenti pokazuju da je veća verovatnoća da će
se ljudi nakon što prihvate paradokse i kontradiktornosti, upornije držati
pogrešnih uverenja i postupaka. Ostavimo paradokse da se neko vreme
mariniraju. (Prim. aut)
29 Ispostavilo se da je veća verovatnoća da će mladi Angloamerikanci u
poređenju sa starijim Angloamerikancima i sa svojim vršnjacima
Amerikancima azijskog porekla odbaciti pomešane i isprepletane emocije,
kakve su recimo istovremena osećanja sreće i tuge. Razlika izgleda dolazi
od spremnosti na prihvatanje dualizama i paradoksa. Mislim da može
pomoći ako imamo bogat jezik koji će opisati ambivalentne emocije. Na
primer, Japanci nam daju koi no yokan, osećanje da se nismo zaljubili na
prvi pogled ali da bi se ljubav mogla razviti vremenom. Inuitski ima
ikttsuarpok, mešavinu iščekivanja i uznemirenosti kada čekamo da stigne
gost u našu kuću. Gruzijski ima shemomedjamo, osećanje da smo potpuno
siti ali jedemo i dalje jer je jelo jako dobro. Moja omiljena reč za emociju
dolazi iz nemačkog: kummerspeck, kilaža koju dobijamo kad preterujemo
sa jelom jer smo tužni. Doslovan prevod je: „slanina tuge“. Već vidim da će
dobro doći u uzavrelim razgovorima: Nisam hteo da te uvredim. Samo
upravo prolazim kroz slaninu tuge.
30 Ima dokaza da srednjoškolci dolaze do boljih rezultata na testovima
matematike i prirodnih nauka kada nastavnik više vremena posvećuje
predavanju a ne aktivnom učenju. Ostaje da se vidi da li su predavanja
efikasnija kod mlađih učenika ili je taj jaz posledica neefikasne primene
metoda aktivnog učenja.
31 Nozik je pretpostavio da će većina nas odbaciti mašinu zato što
vrednujemo delanje i postojanje – a ne samo doživljavanje – i zato što ne
bismo želeli da ograničavamo svoja iskustva na ono što ljudi mogu zamisliti
i simulirati. Filozofi posle njega doveli su u pitanje pretpostavku da bismo
odbacili mašinu, možda ne iz onih razloga koje je on naveo, već zbog
pristrasnosti satusa quo: morali bismo da se odmaknemo od realnosti koju
poznajemo. Da bi istražili tu mogućnost, promenili su premisu i sproveli
eksperiment. Zamislite da se jednog dana probudite i saznate da je čitav vaš
život bio iskustvo mašine koju ste ranije izabrali, i sad treba da odaberete da
li ćete je isključiti ili ponovo uključiti. U tom scenariju, 46% ljudi reklo je
da želi ponovo da je uključi. Ako bi im bilo rečeno da bi ih isključivanje
mašine vratilo „stvarnom životu“ multimilionera, umetnika, koji živi u
Monaku, 50% ljudi i dalje je želelo da je uključi. Izgleda da mnogi ljudi
radije ne bi napustili poznatu virtuelnu stvarnost zarad nepoznate istinske
stvarnosti – ili možda neki ne vole umetnost, bogatstvo i kneževine.
32 Iznošenje naših nesavršenosti može biti rizično ako nismo utemeljili
svoju stručnost. U istraživanju u kojem su učestvovali advokati i nastavnici
u potrazi za poslom, autentična iskazivanja povećavala su šansu da dobiju
posao ako bi bili visoko ocenjeni u stručnosti, ali obijala bi im se o glavu
ako su bili manje stručni. Advokati na ili ispod pedeset procenata
procenjene stručnosti – i nastavnici na ili ispod dvadeset pet – u stvari bi
prolazili gore kad bi bili iskreni. Eksperimenti pokazuju da se ljudi koji još
nisu dokazali svoju stručnost, manje poštuju ukoliko priznaju svoje slabosti.
Ne samo da su nekompetentni; već i izgledaju kao da su nesigurni.
33 Imam još jednu primedbu tom pitanju: ono ohrabruje decu da od rada
naprave glavni događaj svog identiteta. Kada vas pitaju šta ćete raditi, jedini
društveno prihvatljiv odgovor je posao. Odrasli čekaju da deca odaberu
nešto poetično i veličanstveno kao što je recimo profesija astronauta, nešto
herojsko kao recimo profesija vatrogasca, ili nadahnuto kao recimo karijera
filmskog stvaraoca. Nema mesta za to da kažete da prosto želite siguran
posao, a kamoli da se nadate da ćete biti dobar otac ili sjajna majka – ili
brižna i radoznala osoba. Iako živim od proučavanja rada, ne mislim da rad
treba da nas definiše.
34 Postoje dokazi da su veće šanse da će diplomci sa univerziteta u
Engleskoj i Velsu promeniti izbor karijere nego oni koji studiraju u
Škotskoj. Nije to posledica drugačije kulture – već tajminga. U Engleskoj i
Velsu studenti moraju i da počnu sa specijalizacijom u srednjoj školi, što im
ograničava opcije za istraživanje alternativa tokom fakulteta. U Škotskoj,
studentima specijalizacija nije dozvoljena pre treće godine studija, što im
daje više mogućnosti da preispitaju planove i da razviju nova interesovanja.
Na kraju, postoji veća verovatnoća da će diplomirati na glavnom predmetu
koji nije bio obuhvaćen srednjoškolskim obrazovanjem – i veća je
verovatnoća bila da će naći ono što im odgovara.
35 U početku sam savetovao provere stanja karijere studentima da bi
izbegli tunelski pogled na stvari, ali sam shvatio da bi ti saveti mogli biti
korisni i studentima na suprotnom kraju spektra preispitivanja: onima koji
previše razmišljaju i analiziraju. Često bi mi kasnije rekli da im je svest o
tome da se bliži datum za preispitivanje karijere pomogla da odole
iskušenjima pomisli o odustajanju kad su bili nezadovoljni poslom.
Fiksiranje identiteta može nam zaustaviti razvoj. U istraživanju u kojem
su učestvovali muzičari amateri, postojala je veća verovatnoća da će oni
koji su se odlučili da im muzika bude profesionalan poziv, ignorisati savete
osobe od poverenja u vezi sa karijerom tokom narednih sedam godina.
Slušali bi svoje srce i isključili mentore. Na neki način, zaključavanje
identiteta je suprotno krizi identiteta: umesto prihvatanja neizvesnosti o
tome ko želimo da postanemo, razvijamo kompenzujuća uverenja i
zaranjamo u put karijere. Primetio sam da studenti koji u dvadesetoj
pokazuju najviše sigurnosti u pogledu planova za svoju karijeru, često
kasnije u tridesetoj iskazuju najviše kajanja. Nisu se dovoljno preispitivali.
U svakom društvu ljudi su motivisani da traže pripadanje i status.
Identifikovanjem sa grupom postiže se i jedno i drugo: postajemo deo
tabora i ponosimo se pobedama svog plemena. U jednom istraživanju na
kampusima koledža psiholozi su otkrili da je nakon pobede fudbalskog tima
veća verovatnoća da će studenti šetati naokolo u bojama škole. Od
Univerziteta Arizona preko Notr Dama do Univerziteta Južne Kalifornije,
studenti su uživali u odsjaju slave subotnjih pobeda i nosili dresove, kape i
jakne svojih timova u nedelju. Ako bi njihov tim izgubio, klonili bi se
školskih obeležja, i distancirali se, govoreći „izgubili su“ umesto „izgubili
smo“. Neki ekonomisti i stručnjaci za finansije otkrili su da cene akacija na
berzi skaču ako fudbalska reprezentacija te zemlje pobedi u meču na
svetskom prvenstvu i da padaju ako izgubi.
Pre nekoliko godina, u svojoj knjizi Originalni izneo sam tvrdnju da u
suprotstavljanju stavovima grupe, pomaže da imamo „jake stavove,
najmanje jednom nedeljno“. Promenio sam mišljenje – sada verujem da je
to greška. Ako zauzimamo jedan stav nedeljno, može biti
kontraproduktivno ako ga čvrsto zastupamo. Izražavajući ga sa dozom
sumnje i nesigurnosti, pokazujemo samopouzdanu skromnost, budimo
radoznalost, a to vodi iznijansiranoj diskusiji. Istraživanja pokazuju da su
na suđenjima stručni svedoci i porotnici uverljiviji kada izražavaju umereno
samopouzdanje, a ne visok ili nizak nivo samouverenosti. I ta načela nisu
ograničena samo na rasprave – primenljiva su u širokom spektru situacija u
kojima zastupamo svoja uverenja, pa čak i sebe.

Samo mi je za jedan kurs žao što sam ga propustio na koledžu. Držao ga je

filozof Robert Nozik. Jedna od njegovih ideja postala je poznata
zahvaljujući filmu Matriks. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Nozik je
predstavio misaoni eksperiment sa sledećim pitanjem: da li bi ljudi po cenu
da budu uklonjeni iz stvarnog života, odabrali da uđu u „mašinu iskustva“
koja može da im obezbedi beskonačno zadovoljstvo. U učionici je Nozik
stvarao jednu verziju mašine iskustva: insistirao je da svake godine predaje
novo gradivo. „Razmišljam kroz kurseve koje držim“, rekao je.
Jedna od stvari koja me najviše nervira je simuliranje znanja,
pretvaranje ljudi da znaju ono što, u stvari, ne znaju. Toliko mi to smeta da
upravo pišem knjigu o tome. U nizu istraživanja, ispitanici su ocenjivali
znaju li više ili manje od većine o širokom spektru tema poput onih
gorenavedenih, a potom bi uradili test da bi se odredilo njihovo stvarno
znanje. Superiorniji učesnici smatrali su da to važi i za njihovo znanje, i tim
više su precenjivali sebe – i bili manje zainteresovani da uče i nadopunjuju
znanja. Ako mislite da znate više o istoriji i nauci od većine ljudi, velike su
šanse da znate manje nego što mislite. Kao što je Daning šaljivo rekao:
„Prvo pravilo Daning–Krugerovog kluba je da ne znate da ste njegov član.“
Razmislimo o diverzitetu: iako se u naslovima često kaže „Raznolikost
je dobra“, dokazi su puni izuzetaka. Iako raznolikost obrazovanja i
mišljenja pojedinaca mogu pomoći grupi da ima širi vidik i da informacije
procesuira temeljnije, taj potencijal prepoznat je u nekim situacijama ali ne
i u svim. Sada istraživanje otkriva da je veća verovatnoća da će ljudi
promovisati raznolikost i inkluziju kada je poruka iznijansiranija (i
preciznija): „Raznolikost je dobra, ali nije laka.“ Priznavanje složenosti ne
umanjuje uverljivost govornika ili autora: daje mu veći kredibilitet. Ne
odvraća gledaoce i čitaoce; zadržava njihovu uključenost i budi im
zainteresovanost.
Kad smo nesigurni, podsmevamo se drugima. Ako umemo da
prihvatimo svoje greške, ne plašimo se da zbijamo šale na svoj račun.
Smejemo se sebi i to nas podseća da iako svoje odluke shvatamo ozbiljno,
ne moramo sebe preozbiljno da shvatamo. Istraživanje pokazuje da što se
više šalimo na svoj račun, to je veća šansa da smo srećni. Umesto da se
kažnjavamo zbog grešaka, možemo prošle zablude pretvoriti u izvor
zabave.
Nije uvek lako upregnuti nesaradljive ljude. Pomaže ako su ispunjeni
određeni uslovi. Istraživanja na bušotinama nafte i u tehnološkim
kompanijama kažu da nezadovoljstvo podstiče kreativnost samo kad su
ljudi posvećeni poslu i kad imaju podršku. A oni društveno neprilagođeni
doneće nove vrednosti kada osećaju dublju i jaču povezanost sa kolegama.
Kad je Beti konačno stupila u kontakt sa pobunjenicima nakon nekoliko
meseci uzaludnih pokušaja, uvredilo ih je što je na pregovore poslata žena.
Ipak Beti je uspela da ih nagovori da joj dopuste da se sastane sa Konijem
lično. Uskoro su joj se svi obraćali sa Mama, a Koni je čak pristao da izađe
iz džungle i da započne mirovne pregovore. Iako ti pokušaji uspostavljanja
mira nisu dali rezultata, već i samo to što je uspela da privoli Konija na
razgovor predstavljalo je značajno postignuće. Za zasluge u okončanju
nasilja, Beti je proglašena ženom godine u Ugandi. Kada sam nedavno
razgovarao sa njom, upitao sam je kako je uspela da odobrovolji Konija i
njegove ljude. Ključno je bilo, objašnjava, što nije pokušavala da ih ubeđuje
pa čak ni da ih nagovara. Samo ih je slušala.
Dao sam sve od sebe da napišem ovu knjigu kao naučnik. Ja sam
predavač a ne propovednik. Ne podnosim politiku, i nadam se da me je
decenija bavljenja profesorskim pozivom oslobodila iskušenja da udovoljim
publici. Iako sam više nego dovoljno vremena proveo u načinu razmišljanja
tužioca, zaključio sam da bih u sudnici radije bio sudija. Ne očekujem da se
složite sa svakim mojim mišljenjem. Nadam se da ćete biti zaintrigirani
načinom na koji razmišljam – i da će vas istraživanja, priče i ideje
pomenute ovde navesti da se pozabavite preispitivanjem i promišljanjem.
Na kraju krajeva, svrha učenja nije da afirmišemo svoja ubeđenja, već da
unapredimo, razvijemo, poboljšamo stavove i uverenja.
Kada ljudi imaju predrasude prema rivalskoj grupi, obično su spremni
da urade sve da bi pomogli svojoj grupi i potkopali protivnike – čak i ako to
znači da će ih povrediti ili da će im nauditi. Redovno vidimo kako ljudi
prelaze sve granice pristojnosti u sportskim rivalstvima. Agresija izlazi iz
okvira sportskog terena: od Barselone do Brazila dolazi do tučnjava
navijača. Nema kraja skandalima sa prevarama, a nisu ograničene samo na
sportiste i trenere. Kada su studenti sa Državnog univerziteta Ohaja plaćeni
da učestvuju u jednom eksperimentu, saznali su da će im ukoliko su
spremni da lažu studenta sa drugog fakulteta, naknada biti udvostručena a
da će onom koga budu slagali biti upola smanjena. Verovatnoća da će lagati
učetvorostručila se ako je student koga je trebalo lagati dolazio sa
Univerziteta Mičigen – najvećeg rivala Ohaju.
Znam to osećanje. Na fakultetu me je društvenim naukama privuklo
upoznavanje sa istraživanjima koja su bila u suprotnosti sa mojim
očekivanjima; nisam mogao da dočekam da ispričam cimerima koliko mi se
promenilo mišljenje o određenim temama. U svom prvom nezavisnom
istraživačkom projektu, ispitao sam sopstvene prognoze, i ispostavilo se za
više od desetak mojih hipoteza da su netačne. Bila je to velika lekcija iz
intelektualne skromnosti, ali nisam se osećao poraženo ni razočarano.
Osetio sam odmah navalu uzbuđenja. Otkrivši da sam pogrešio, osećao sam
radost jer je to značilo da sam nešto naučio. Kao što mi je Deni rekao:
„Jedino kad pogrešim siguran sam da sam nešto naučio.“
Nije loše da se setimo da možemo postati žrtve binarne pristrasnosti i sa
emocijama a ne samo sa problemima. Baš kao što je spektar uverenja o
uzavrelim temama složeniji od dva ekstrema, emocije su često mnogo
isprepletanije nego što mislimo. Ako naiđete na dokaz da možda grešite u
vezi sa najboljim putem do bezbednosti kad je oružje u pitanju, možete se
istovremeno osećati uznemireno i intrigirano onim što ćete naučiti. Ako
osećate da vam je neko naneo nepravdu drugačijim skupom uverenja,
možete istovremeno biti ljuti zbog prošlih interakcija i puni nade u vezi sa
budućim odnosom. Ako neko kaže da vaši postupci nisu u skladu sa vašom
antirasističkom retorikom, možete osećati potrebu da se branite (Ja sam
dobar čovek) i kajanje (Mogao sam da uradim mnogo više).
Da, ponešto od toga dolazi od našeg krhkog ega. Imamo težnju da
poreknemo slabosti kad želimo da se vidimo u pozitivnom svetlu ili kad
želimo da se drugima predstavimo u jarkim bojama. Klasičan primer je
korumpirani političar koji tvrdi da je u krstaškom pohodu protiv korupcije,
a u stvari je motivisan svojevoljnim slepilom i obmanom društva. Ipak,
motivacija je samo deo priče.
Umeće slušanja je više od prostog uzdržavanja od blagoglagoljanja i
držanja govora. To je niz veština u postavljanju pitanja i reakcija na
odgovore. Počinje pokazivanjem zanimanja za sagovornikova interesovanja
umesto pokušaja osude njihovog statusa da bi se dala potvrda našem. Svi
možemo postati bolji u postavljanju „istinski autentičnih pitanja koja
nemaju skrivene namere učvršćivanja, čuvanja, savetovanja, uveravanja ili
ispravljanja“, napisala je novinarka Kejt Marfi, i to nam pomažu da
„olakšamo sagovornikovo jasno iznošenje misli.“

Otkad znam za sebe, bio sam rešen da sačuvam mir. Možda zato što me je
grupa prijatelja ostavila u osnovnoj školi. Možda je u pitanju genetika. A
možda i to što su mi se roditelji razveli. Šta god da je u pitanju, postoji
naziv u psihologiji za moju aflikaciju – saradljivost – i jedna je od pet
glavnih osobina ličnosti (u koje spadaju otvorenost za iskustva, savesnost,
ekstraverzija, saradljivost, neuroticizam ili emocionalna stabilnost), i to važi
za ljude širom sveta. Saradljivi ljudi imaju tendenciju da budu fini.
Prijateljski nastrojeni. Pristojni. Da budu Kanađani.
Na univerzitetima u Severnoj Americi više od polovine profesora
prirodnih nauka i matematike provelo je najmanje 80% vremena držeći
predavanja, samo nešto malo više od četvrtine uključilo je delove
interaktivnosti, a manje od petine koristilo je istinski na učenike orijentisane
metode koji podrazumevaju aktivno učenje. U srednjim školama čini se da
polovina nastavnika većinu vremena drži predavanja. Predavanja nisu uvek
najbolji metod prenošenja znanja, i nisu dovoljna da od učenika naprave
ljude koji će celog života biti posvećeni učenju. Ako provedete sve godine
školovanja u skladištenju informacija a nikad ne dobijete priliku da ih
preispitate, nećete razviti misaone alatke koje su vam potrebne u životu.
Potrebna je samopouzdana skromnost da se prizna da nismo savršeni, da
se razvijamo, da smo delo u nastanku. Time pokazujemo da nam je više
stalo do toga da napredujemo, da budemo bolji nego do toga da se
dokazujemo. Ako se taj mentalitet raširi dovoljno u okviru organizacije,
može ljudima dati slobodu i ohrabrenje da uzmu reč, da se čuje njihov glas.
Umesto da biramo informacije koje će se uskladiti sa našim narativima,
u društvenim naukama smo obučeni da se upitamo treba li da preispitamo i
da revidiramo te narative. Kada otkrijemo dokaze koji se ne uklapaju u naš
sistem uverenja, očekuje se da ih svejedno objavimo. Žao mi je što u nekim
od prošlih radova nisam dovoljno istakao oblasti u kojima su dokazi bili
nekompletni ili protivrečni. Ponekad se uzdržavam od diskusije
neujednačenih rezultata jer ne želim da zbunim čitaoce. Istraživanje govori
da mnogi autori upadaju u tu zamku u pokušaju da „zadrže konzistentan
narativ umesto preciznog zbira podataka“.
Posebno je važno razlikovati skeptike od onih koji negiraju postojanje
klimatskih promena. Skeptici imaju zdrav, naučni stav: ne veruju svemu što
vide, čuju i pročitaju. Postavljaju kritička pitanja i ažuriraju razmišljanja
kad se pojave nove informacije. Oni koji opovrgavaju su u taboru onih koji
odbacuju pretpostavke o postajanju klimatskih promena, zacementirani u
načinu razmišljanja propovednika, tužioca ili političara. Ne veruju ničemu
što dolazi s druge strane. Ignorišu ili izvrću činjenice da bi podržali svoje
unapred donesene zaključke. Kao što je Komisija za istraživanje
skepticizma navela u apelu medijima, skepticizam je „temeljna vrednost
naučnih metoda“, dok je poricanje „apriori odbacivanje ideja bez
objektivnog razmatranja.“
Prva korist od sindroma prevaranta je da nas može motivisati da
uložimo više truda. Verovatno nam neće pomoći kada treba da odlučimo da
li da učestvujemo u trci, ali jednom kad krenemo sa startne linije, daje nam
volje da izdržimo sve do kraja da bismo pokazali da smo zaslužili da se
nađemo među finalistima. U jednom od mojih istraživanja kol-centara,
vojnih i vladinih timova, i neprofitnih organizacija, otkrio sam da
samopouzdanje može dovesti do samozadovoljstva. Ako nikad ne strepimo
da ćemo izneveriti druge, velika je verovatnoća da će se to zaista desiti.
Kada se osećamo kao prevaranti, mislimo da moramo da se dokažemo.
Prevaranti su možda poslednji koji će uskočiti, ali isto tako možda su
poslednji koji će odustati.
Na osnovu njegovih dosadašnjih rezultata, Žan-Pjer bi možda mogao
biti najbolji prognozer izbora. U čemu je njegova prednost: on razmišlja
kao naučnik. Strastveno je nestrastven. U različitim periodima života, Žan-
Pjer je menjao politička i religiozna uverenja. Nije po profesiji statističar
već vojni istoričar, što znači da nije upućen u način na koji su se stvari uvek
radile u prognozama. Statističari se vezuju za to kako se sprovode ankete,
sakupljaju podaci. Žan-Pjer je više pažnje posvećivao faktorima koje je
teško izmeriti i lako prevideti. Za Trampa to je uključivalo „Majstorstvo u
manipulisanju medijima; ime koje je prepoznatljivo; i glavno pitanje koje
donosi pobedu (to jest, emigranti i zid na granici sa Meksikom).“
A onda je izgubio sve preko noći kad je fond propao. Bila je to
Poncijeva šema kojom je upravljao Berni Medof.
Da se na ovom grafikonu procena rezultata poklapala sa stvarnim
rezultatima, svaka od navedenih zemalja nalazila bi se na isprekidanoj liniji.
Preterano samopouzdanje postoji u svakoj kulturi i bilo je najdrastičnije u
najsiromašnijim zemljama.
Rukovodilac nije popustio, istakavši da je njegova kompanija drugačija,
pa sam zazveckao nekim osnovnim statistikama njegovih zaposlenih. U
anketama i razgovorima, nula njih je pomenulo novčane naknade. Već su
bili dobro plaćeni (to jest, preplaćeni) i da je novcem mogao da se reši
problem, već bi bio rešen. Ali rukovodilac je i dalje odbijao da promeni
mišljenje. Na kraju sam postao toliko razdražen da sam uradio nešto
suprotno svom karakteru. Prasnuo sam: „Nikad nisam video da se pametni
ljudi ponašaju tako glupo.“
Jedna moja studentkinja, Marisa Šandel, dobila je priželjkivani posao u
prestižnoj konsultantskoj firmi i planirala je da se polako uspinje
korporativnom lestvicom. Rano je počela da dobija unapređenja ali radila je
non-stop. Umesto da bezglavo nastavi da grize i da istrajava, ona i njen muž
svakih šest meseci bi diskutovali o stanju karijere. Popričali bi ne samo o
trajektoriji rasta svojih kompanija već i o trajektoriji rasta svojih poslova.
Nakon što je unapređena u pridruženog partnera mnogo ranije nego što je
bilo očekivano, Marisa je shvatila da je stigla do zaravni učenja (zaravni
životnog stila) i odlučila je da se posveti doktoratu iz menadžmenta.
Ja: A šta bi bilo da si rođena u Kini a ne u Americi? Recimo da su
se pojavili dokazi da su Device u Kini diskriminisane kad je u
pitanju zapošljavanje a takođe se smatraju i nepovoljnim ljubavnim
partnerom? Za te sirote Device važi stereotip da su teške i
svojeglave.
Kad pišem knjigu, volim da angažujem sopstvenu kritičku mrežu.
Regrutujem grupu najpromišljenijih kritičara i zamolim ih da svako
poglavlje pokidaju i rastave, odnosno da ga do detalja nepristrasno
analiziraju. Naučio sam da je važno, kad je reč o kritičarima, uzeti u obzir
njihov sistem vrednosti zajedno sa ličnošću – tražim nesaradljive ljude koji
su davaoci a ne primaoci. Nesaradljivi davaoci su obično najbolji kritičari:
namera im je da poboljšaju rad, a ne da nahrane ego. Ne kritikuju zato što
su nesigurni: dovode u pitanje zato što im je stalo. Poslužuju iskrenu ljubav
bez ulepšavanja.
Pre nekoliko godina, u svojoj knjizi Originalni izneo sam tvrdnju da u
suprotstavljanju stavovima grupe, pomaže da imamo „jake stavove,
najmanje jednom nedeljno“. Promenio sam mišljenje – sada verujem da je
to greška. Ako zauzimamo jedan stav nedeljno, može biti
kontraproduktivno ako ga čvrsto zastupamo. Izražavajući ga sa dozom
sumnje i nesigurnosti, pokazujemo samopouzdanu skromnost, budimo
radoznalost, a to vodi iznijansiranoj diskusiji. Istraživanja pokazuju da su
na suđenjima stručni svedoci i porotnici uverljiviji kada izražavaju umereno
samopouzdanje, a ne visok ili nizak nivo samouverenosti. I ta načela nisu
ograničena samo na rasprave – primenljiva su u širokom spektru situacija u
kojima zastupamo svoja uverenja, pa čak i sebe.
U izboru karijere, zaplena identiteta obično počinje kada odrasli pitaju
decu: šta ćeš da budeš kad porasteš? Razmišljanje o tom pitanju može kod
deteta podstaći fiksiran mentalitet u vezi sa poslom i identitetom. „Mislim
da je to jedno od najbeskorisnijih pitanja koje odrasli mogu postaviti
detetu“, napisala je Mišel Obama. „Šta ćeš da budeš kad porasteš? Kao da
je rast konačan. Kao da u nekom trenutku postanemo nešto i to je kraj.“
Zamislite da se čak i ovako minimalna potvrda složenosti pojavi u
člancima o klimatskim promenama. Naučnici se slažu da su izazvane
aktivnošću ljudi, ali čak i oni imaju različite stavove kad je reč o efektima i
posledicama – i eventualnim rešenjima. Sasvim je prihvatljivo da budemo
uzbunjeni tom situacijom a da istovremeno priznajemo različite pristupe za
njeno popravljanje.
Nakon što su pročitali taj članak, ljudi ne samo da su preispitali stavove
o abortusu već su bili spremni i da razmotre svoja stanovišta o drugim
problemima koji izazivaju podele kao što su ravnopravniji društveni položaj
žena i ukidanje smrtne kazne. Oni koji bi pročitali binarnu verziju članka,
branili su svoje poglede mnogo češće nego što su pokazivali zanimanje za
mišljenje oponenata. Oni koji bi pročitali složeniju verziju, iznosili su
otprilike dvostruko više komentara o onome što im zajedničko sa
sagovornikom od onoga što je samo njihov stav. Iznosili su manje tvrdnji i
postavljali više pitanja. Na kraju razgovora, generisali su sofisticiraniju,
kvalitetniju zajedničku izjavu – i obe strane su nakon razgovora bile
zadovoljne.
 To nije lak zadatak. Kako vreme prolazi naša uverenja imaju tendenciju
da budu ekstremnija i dublje ukorenjena. Još mi nije lako da prihvatim da
Pluton nije planeta. U obrazovanju, nakon novih saznanja o istoriji i
revoluciji u nauci, obično su potrebne godine da bi se kurikulum ažurirao i
da bi se udžbenici prepravili. Istraživači su nedavno otkrili da moramo
ponovo da razmotrimo tako opšteprihvaćene pretpostavke kao što su
Kleopatrino poreklo (otac joj bio Grk, a ne Egipćanin, a identitet majke nije
poznat); pojava dinosaurusa (paleontolozi sada misle da su neki od
tiranosaurusa imali raznobojno perje na leđima); i šta je potrebno za vid
(slabovidi ljudi su se obučili da „vide“ – zvučni talasi mogu da aktiviraju
vizuelni korteks i da stvore predstavu u oku svesti kao što eho-lociranje
pomaže slepim miševima da se orijentišu i lete u mraku. Stare ploče,
automobili oldtajmeri, satovi antikviteti mogu biti zanimljivi i vredni
kolekcionarima, ali zastarele činjenice su fosili duha i najbolje bi bilo da ih
se otarasimo.
U psihologiji, hipotetičko, kontračinjenično razmišljanje uključuje
maštu i zamišljanje kako bi se okolnosti našeg života mogle drugačije
odvijati. Kada shvatimo koliko lako se moglo desiti da imamo drugačije
stereotipe, možda ćemo biti spremniji da preispitamo stavove i poglede na
svet. Da biste aktivirali hipotetičko, kontračinjenično razmišljanje
sagovornika možete, recimo, upitati: „Kakvi bi bili tvoji stereotipi da si
crnac, Hispano-Amerikanac, Azijat ili Indijanac? Kakvi bi ti bili stavovi da
si odrastao na selu a ne u gradu, ili u nekoj kulturi na drugoj strani sveta?
Kojih bi se uverenja držao da si živeo u osamnaestom veku?“
Motivaciono intervjuisanje nije ograničeno samo na profesionalno
okruženje – relevantno je u svakodnevnom donošenju odluka i
interakcijama. Jednom me je prijateljica zamolila da je posavetujem da li da
se pomiri sa bivšom momkom. Bio sam za to, ali nije na meni bilo da joj
kažem šta da radi. Umesto da joj iznesem svoje mišljenje, rekao sam joj da
pročešlja argumente za i protiv toga i da rezultate uporedi sa onim što
očekuje od partnera. Nagovorila je sebe da obnovi vezu. Kao da je reč o
čaroliji, takav utisak sam imao o tom razgovoru. Nisam je nagovarao, ni
ubeđivao niti sam joj davao savete.