bojan savi ostoji

from noon till three, starring: charles bronson

(ceci est une pipe)

iz aleatorija

dec.

2011.

koliko je pertinentna tenja da se, italac, ili ire, uivalac, prepoznam u delu? ali ne da u fikciji prepoznam neto svoje, neko pseudouniverzalno svojstvo koje mogu moram deliti sa drugima, na osnovu kog se mogu klasifikovati kao nekakav ve da shvatim, uvidim, da je ta fikcija upuena tano i samo meni, od strane nikoga drugog do autora, tog neovlaenog autoriteta koji je mene, nesvodivog, promiljao ne pitajui me, i upisao u svoje delo, to delo, stvoreno samo da bi se ispitala moja sposobnost, lucidnost, da se u njemu prepoznam. autor kua moju naivnost; prua mi segmente mog tela: prepoznajem se, fiziki: vidim svoje ruke, svoje oi, gestove; ne mogu, iako uivam u delu koje je svima dato na uivanje, da poreknem prisnost koju oseam sa sobom. imam poriv da odelim to svoje delo (kad kaem svoju sliku, mislim na sliku na kojoj vidim sebe), da mu ukinem deljivost; hou da jedino ja imam ekskluzivnu mogunost da u delu uivam. pogoen sam, i reagujem naivno: to nikako ne mogu biti neiji udovi, neiji pokreti: oni su moji. to je neto vie od projektovanja, od nevinosti primitivnog uivaoca: telo koje nazirem u delu pripisujem nekom biu hors-oeuvre, a ne autorovom pismu. prava hipernevinost: nagoveteno telo, element dela, pripisujem sebi. to to sam prepoznao sebe postaje vanije od dela samog; moja realnost zasenjuje njegovu fikcionalnost. uivanje je prekinuto, distanca od dela vie ne postoji: ono vie nije drugo, ono je ja. ali kao da to nije dovoljno, ja u prenebregnuti i postulat mimetike. tog sebe u delu neu shvatiti kao odraz sebe samog, portret, nain na koji me je autor doiveo to bi bio eufemizam to nee biti opis mene, informacija o meni, od mene nezavisna, ispisana nekim kodom koji ga
2

odvaja od moje tvari. to to u delu prepoznajem jesam JA, celoviti telesno-umni, jedini ja, ovaj isti ja koji posmatram sebe, rekonstruiui sopstvo na tom platnu koje je reirao autor. ja koji posmatram crte samo svog lica, na tom ogledalu koje je delo. ne mogu da izdrim tu distancu sa sobom, koju je uveo autor. sputava me poloaj treeg u kom se nalazim, bezlini poloaj publike, liene intervencije. hou da prekinem apsorbovanje, koje me ini tuim, i da se prepoznam, da se prelijem u tog drugog sebe, u delu, da ga pripojim sebi. ali hou i da drugi priznaju, legitimiu moje samoprepoznavanje. u prvom redu autor: hou da moje ime, pun tekst mog imena, jedini tekst s kojim se, uz bezuslovnu saglasnost drugih, potpuno identifikujem, bude navedeno u credits, u tabula gratulatoria, ali ne samo to: hou da autor prizna da sam mu Ja posluio kao uzor za delo, da to svim uivaocima, ne samo onima koji me znaju, koji me u delu moda prepoznaju, bude jasno. ak i ako to autor nije nameravao, ak i ako je postao svestan mog prisustva tek nakon to sam se u njegovom delu prepoznao. hou da me, i kao uzora i kao uesnika i kao destinatora, autor ozvanii, obznani, da ubudue ubiram adekvatnu tantijemu na svako izdavanje, izlaganje, emitovanje sebe-dela, i da se sva budua tumaenja dela pre svega drugog koncentriu na mene, da se pozabave mojim telom, u vremenu i prostoru izvan dela, oko dela. jer JA sam objanjenje svega onoga to se u stvaranju smatra neobjanjivim to je u stvari samo neobjanjeno. delo je umetniko prvenstveno zato to sam ja u njega umetnut. na svoju artificijelnost apelujem upravo izvan okvira dela, iz stvarnosti koju uostalom nastanjujem, koja je moje prirodno boravite. a odakle me je delo, bez pitanja, posredstvom autora, pozajmilo, prikazavi ga kao neto sutinski razliito od mene. ali to jesam ja; ni

u emu nisam izvitoperen autorovim radom, ni u emu udaljen od sebe. ceci est, doit tre, une pipe. koliko e autor biti spreman da mi izae u susret? neu mu dozvoliti da se dugo premilja: na meni je da autorizujem njega da me pozajmi u cilju stvaranja dela: odraavanja mene. ukoliko odbije moju autorizaciju, ja u imati pravo, pred kojim god organom to poelim, da dokaem da: a) on nije izmislio delo koje potpisuje sam, ve ga je, gotovo, preuzeo od mene, bez pitanja; b) da je moje prisustvo u delu toliko nepobitno i esencijalno da delo mora da ponese moje krteno ime; c) da se moje telo koristi bez dozvole, da je oteena moja privatnost, i da na kontu toga imam apsolutno pravo, ako se ne ispune moji uslovi, da pretendujem na uklanjanje svih elemenata sebe iz dela i na odgovarajua obeteenja od strane odgovornog lica, autora. [naivnost stvaraoca: zatvorenik pod pseudonimom arls bronson, kome je omogueno da slika, ali koji razmazuje boje sebi po telu] ali: ma koliko prepoznat, pa ak i imenom interpeliran, citiran u potpisu, potvren fotografijom-dokazom koliko god svojih svojstava uoio, to u delu ne mogu biti ja, jer to drugi nee da priznaju. uzalud drugima dokazujem istinu. oni saoseajniji, complaisants, [koji je mesec lipanj? odgovara, posle dueg konsultovanja: esti, znai maj?] i uloe trud da razmotre neosporne dokaze mog prisustva u delu: zajedno sa mnom pokuavaju da zapaze moje prepoznatljive crte. ali ubrzo uviam da to rade samo iz saoseanja, da ne dele moju ubeenost, da me ne vide tamo gde im se, na sto mesta, na sto naina, otkrivam. [krenuli su mi trudovi, kae, prislukujui priitkujui
4

me dok piem] oni drugi, koji nemaju nikakvog obzira zato to me ne poznaju lino, bez oklevanja e mi odgovoriti:
ti pretenduje da si izvor dela, ali kako to da za delo znaju svi, a za tebe niko? i kako e mi dokazati da si ti, takav kakav si, navodno opisan u delu, postojao i pre dela? moda si ba ti nastao po uzoru na delo, to je loginije. naposletku, zna li koliko vas pretenduje upravo na to mesto koje ti pripisuje sebi? delo je, bilo kako bilo, merodavno; svi vi, navodni koautori, protagonisti, oteeni statisti, vi pred-dela, samo ste puki primeri, odrazi dela: da dela nema, ne biste ni vi postojali.

uzalud, izvan dela, traim da se prizna da sam ja u delu. iako vidim sebe u onom kadru. iako me je fotoaparat uhvatio dok sam prelazio ulicu. iako to ja urliem na masterizovanom snimku ovog koncerta. iako me je autor do tanina opisao u autobiografiji nadenuvi mi (knjievni) pseudonim uzalud ubeujem druge u svoje sudelovanje. ostaje mi samo da konstatujem da to sam autor od mene eli: da insistiram na svojoj fikcionalnosti, da mi on posuuje glas koji se buni zbog svoje nezastupljenosti u odjavnoj pici; da je moja pobuna protiv njega nastala njegovom, a ne mojom voljom, da je fiktivna, da sam fiktivan, pretvoren u stil. jedino tako, opredelivi se za onog sebe u dlu nautrb onog sebe iz stvarnosti, izolovan u azil dela u kom sam bez svake sumnje prepoznao sebe, azil u kom sam zatoen zbog tog prepoznavanja, lien drugih, mogu tiho da trijumfujem;
ali ta e mi tihi, moralni trijumf? ja hou pare: povlaim tubu.

p. s. ali ipak u, zapisavi fragment nadahnut tobom, izabrati da ti ga pokaem, proitam, uputim, da te usmerim na vitiaste zagrade gde

sam izdvojio tvoje replike, da complaisamment ukaem koliko mesto zauzima u zapisu, apostrofirajui te posvetom, fusnotom, izai u ti, autor, u susret, i sad e u tekstu uivati (spustio sam se na tvoj nivo) samo zato to sam ti sugerisao da bi u njemu trebalo da se prepozna. sebe sam ti poturio kao ogledalo.