1.

Srednjookeanski grebeni
Sistem srednjookeanskih grebena predstavlja najdui planinski venac na Zemlji, ali vie od 90% ovog sistema nalazi se u okeanu.Duina srednjookeanskih grebena je vea od 65 000 km, prosena dubina do vrha grebena je 2500m, irina grebena je od vie stotina kilometara do 2 0004 000km. U domenu srednjookeanskih grebena obino se izdvajaju tri zone: (1) aksijalna, koja je predstavljena riftnom dolinom (rovom), (2) zonom grebena i (3) zonom krila ili padine grebena koja se postepeno sputa prema abisalnoj ravnici. Riftna dolina se prua osnim delom srednjookeanskog grebena i podruje je aktivnog apredinga.Duboka je 1-2km, i iroka nekoliko kilometara.Graena je kao sloeni rov sa kaskadno sputenim blokovima u aksijalnom delu rova.Na dnu riftne doline nalaze se tenzione rupture.Tu se nalaze i brojni centri vulkanske aktivnosti markirani esto izdignuima visine 200300 metara. Sa obe strane mladih vulkanskih centara otkrivene su hidroterme.One su vrlo bitne, jer se tu odlau sulfidi i oksidi cinka, bakra, gvoa, obrazujui akumulacije debljine i do desetak metara.Delatnost hidrotermi posledica je uzajamnog dejstva bazaltnih magmi sa morskom vodom. Riftne doline, po pravilu, nisu zapunjene sedimentima.Izuzetak su odroni i klizanje u podnoijima riftnih rovovskih strana.To je uglavnom blokovski materijal izgraen od stena okeanske kore. Riftne doline nisu rasprostranjene u svim okeanima.Umesto njih, u aksijalnom delu spredinga nalaze se horstovi.Zbog njihove velike irine i relativno slabe ralanjenosti ovi prostori se i ne nazivaju srednjookeanskim grebenima, ve izdignuima.Odsustvo riftnih dolina vezano je za velike brzine spredinga. Zona grebena zauzima mesto sa obe strane riftne doline ili aksijalnog dela horstova.irine je prvih 100km.Odlikuje se, po pravilu, jako ralanjenim reljefom i blokovskom graom, to je obeleeno smenom vie ili manje izdignutih struktura linearne orijentacije, koje su ograniene subvertikalnim rasedima.U ovom delu srednjookeanskih grebena pojavljuje se sedimentni pokrov, ali on nije kontinuirano rasporeen. Zona padine srednjookeanskog grebena je veoma iroka, reda veliina vie stotina pa i hiljada kilometara i nalazi se sa obe strane neposredne zone grebena.To je podruje opteg sniavanja reljefa prema abisalnim ravnicama.Sedimentni pokrov ni ovde nije kontinuirano rasprostranjen.Njegova debljina postepeno raste prema abisalnim ravnicama.
1

1.2.Tipovi srednjeookeanskih grebena

Postoje razliiti tipovi srednjookeanskih grebena.Srednjookeanski grebeni imaju razliite oblike, odnosno morfologiju, koja zavisi od brzine spredinga (irenja), od toga koliko su magmatski ili vulkanski aktivni, i od zastupljenosti tektonskog istezanja i rasedanja.Zbog ega kresta srednjookeanskih grebena ima toliko razliitu topografiju? Ovo je vano pitanje koje prouavaju marinski geolozi i geofiziari.Deo istrivanja koje obavljamo jeste da odgovorimo na ovo pitanje.Naunici veruju da je to najverovatnije povezano sa jainom okeanske kore na razliitim mestima i koliko je krt i hladan gornji deo kore. Grebeni sa velikom brzinom irenja kao to su severno i juno Istono-Pacifiko uzvienje (East Pacific Rise) su topliji, to znai da je vea koliina magme prisutna ispod ose grebena i da su uestalije vulkanske erupcije.Poto je ploa ispod kreste grebena toplija, naunici veruju da je odgovor ploe na divergentno irenje vie fluidan.Odnosno, kako se greben iri, izliva se vie rastopa. Na grebenima sa sporom brzinom irenja, kao to je severni Srednje-Atlanski greben, okeansko dno se ponaa kao hladne okoladne tangle, kada se dovoljno razmakne ono puca i slama se.Kako se okeansko dno razmie, okeanska kora na sporoireim grebenima se lomi.

Greben sa velikom brzinom irenja Grebeni sa velikom brzinom irenja kao to su severno i juno Istono-Pacifiko uzvienje (East Pacific Rise), imaju blau topografiju na kresti grebena i vise lie na kupole.Imaju ispupenje od samo nekoliko stotina metara od strana grebena do kreste.Imaju lebove na kresti grebena, koji su uglavnom mali.Nekad su ovi lebovi manje od 100m iroki i samo 10-20m duboki.

Grebeni sa sporom brzinom irenja Grebeni sa sporom brzinom irenja, kao to je Srednje-Atlantski greben, uglavnom imaju velike, iroke riftne doline, ponekad i do 10-20km iroke, sa veoma neravnim terenom na kresti (aksijalnom delu) grebena , koja moe da ima ispupenje i do 1000m visine. Srednjookeanski grebeni su geoloki vani zbog toga to se javljaju du granica ploa gde se stvara nova okeanska kora, kako se ploe ire.Zbog toga su srednjookeanski grebeni takoe poznati i kao spreding centar ili divergentne granice ploa.Nova magma konstantno izbija na okeansko dno, u koru na i u blizini rascepa (riftova) du osa grebena. Kristalizovana magma gradi novu koru, uslovno reeno od bazalta i gabra.Stene koje ine koru ispod okeanskog dna su najmlae na osi grebena, a starost im raste udaljavanjem od spomenute ose. Nova bazaltna magma izbija na i u blizini ose grebena zbog dekompresijskog topljenja Zemljinog omotaa ispod te ose.Okeanska kora izgraena je od stena koje su mnogo mlae nego sama Zemlja - kora u okeanskim basenima nije starija od 200 miliona godina, zato to je u neprestanom procesu "obnavljanja" na srednjeokeanskim grebenima. Okeanska dubina raste udaljavanjem od srednjeokeanskog grebena, a najvee dubine su u okeanskim jarugama. Kako se okeanska kora udaljava od ose grebena, peridotiti u kori se hlade i postaju sve krui. Kora i relativno kruti peridotiti ispod te kore ine okeansku litosferu. Ploe se razmiu brzinom od 1cm do 20 cm godinje.Kako se okeanske ploe razmiu, stene se tope i izviru sa dubina od nekoliko desetina kilometara.Neke od istopljenih stena se izdignu skroz do okeanskog dna, prouzrokujui ogromne vulkanske erupcije bazalta, na taj nain grade najdui vulkanski lanac na svetu.Istpljeni stenski material koji nije uestvovao u erupciji ostaje na ivicama ploa kako se ploe ire. 1783, deo grebena u vodama Islanda, koji se nalazi iznad nivoa mora, tokom erupcije izbacio je vie od 12km3 lave, dovoljno da se pokrije ceo meudravni autoput SAD do dubine od 10m. Vrela lava, (~1200 C), kao i 50 miliona tona sumpor-dioksida osloboenog u atmosferu, unitili su useve i prouzrokovali smrt 10 000 Islanana, to je bila etvrtina stanovnitva u ono vreme. Kako se veina srednjookeanskih grebena nalazi na vie od 2 000m dubine, veina njihovih erupcija proe neopaeno.Precizne mape srednjookeanskih grebena nisu postojale sve do pre 10 godina, pa ak i sada veina njih nije zabeleena.Ove mape pokazuju da su zone nedavne
3

vulkanske aktivnosti uske, manje od 10km, a esto manje i od 1km irine.Ovu zonu stvaranja nove okeanske kore takoe karakteriu mali do osrednji zemljotresi.Neki od ovih zemljotresa prouzrokovani su vulkanskim erupcijama, dok su drugi posledica slamanja tanke, novostvorene ploe koja se iri sa obe strane grebena. Dva najvie prouena srednjookeanska grebena su Srednje-Atlantski greben i Istono Pacifiko uzvienje (East Pacific Rise). Srednje-Atlantski greben prostire se du centra Atlantskog okeana.iri se brzinom od 2cm do 5cm godinje, i pri ovim relativno sporim brzinama irenja, greben poseduje duboku riftnu dolinu.Riftna dolina je 1km do 3 km duboka, pribline dubine i irine Velikog kanjona Kolorada (Grand Kanjona).Suprotno, Istono-Pacifiko uzvienje se iri brzinom od 6cm do 16cm godinje.Zbog brzog irenja on nema riftnu dolinu, samo blag vulkanski vrh, sa pukotinom du temena koja je mnogo manja od Atlantske riftne doline. Na svakih 50km-500km, srednjookeanski greben pomeren je levo ili desno transformnim rasedom.Greben takoe ima dosta manjih bonih ofseta, koji zajedno sa velikim transformnim rasedima dele srednjookeanski greben na dosta segmenata. Du vrhova vulkana srednjeookeanskih grebena, pukotine doputaju da skoro zamrznuta okeanska voda curi do vrele nove kore.Ova voda postaje superzagrejana do temperatura veih od 400C, prouzrokujui da voda postane toliko ivahna da izbija sa dna okeana veoma velikim brzinama, kao voda koja iklja iz pokvarenog vatrogasnog hidranta.Ova voda, pak, nije ista, ve izgleda kao gust crni dim.Vrela hidrotermalna voda rastvara minerale iz bazaltne kore i reaguje sa hladnom okeanskom vodom u povratku ka okeanskom dnu.Crni izgled je posledica precipitacije siunih estica minerala u mlazu vrele vode koja kulja sa dna okeana.Dimnjaci i breuljci mineralnog taloga veoma variraju oko ovih hidrotermalnih otvora.Glavni minerali su cink, bakar i gvoe-sulfat.Ponekad ima tragova platine, zlata i srebra, ali uglavnom nedovoljno da bi ove naslage bile ekonomine poto su veoma duboko. Toplota vulkana i voda hidrotermalnih otvora obezbeuje energetsku bazu za veoma neobinu zajednicu dubokomorskih ivotinja.Ove ivotinje ive kompletno nezavisne od suneve svetlosti, crpei energiju od dubokomorskih vulkana.Umesto da se oslanjaju na biljnu korist suneve energije kako bi stvorile organski materijal putem fotosinteze, lanac ishrane se oslanja na mikrobe koji su sposobni da oksidiu hidrogen-sulfat i druga jedinjenja iz vode hidrotermalnih otvora i da konvertuju ugljen-dioksid iz okeanske vode u organski materijal tokom procesa koji se naziva hemosinteza.Zajednica se sastoji od hiljade vrsta, ukljuujui mekuce, koljke, krabe, ribe koje ive u blizini otvora, hobotnice, i veoma neobine dinovske crve koji mogu da narastu i do 4m.Uslovi su nepovoljni;pritisak vode dostie do 200-300 atmosfera, mrkli je mrak, i esti su zemljotresi i vulkanske erupcije. Koristei podmornice, ili daljinska vozila kako bi istraili srednjookeanski greben, prikupili smo podatke na manje od 0.1% srednjookeanskog grebena.Veina srednjookeanskih grebena i dalje je misterija, i mi emo nastaviti da ih istraujemo.

2.1.Gravimetrijska merenja na moru Sila gravitacije nije ista svuda na Zemlji.Jedan od razloga je taj to Zemlja nije savrena sfera.Njen prenik je vei na ekvatoru nego na Severnom ili Junom polu.Sila na ekvatoru je malo manja zbog toga to je on udaljeniji od jezgra.Proseno ubrzanje zemljine tee je oko 9.81 m/s2.Na Ekvatoru ono pak iznosi 9.78m/s2 a na Severnom polu 9.83m/s2.Postoje i mnogo manje lokalne promene gravitacije, koje su uzrok injenice da Zemlja nije uniformna, odnosno razliiti tipovi stena utiu na gravitaciono polje Zemlje.Sila gravitacije je naznatno vea iznad podruja gde su stene sa veom gustinom, nego iznad podruja gde je tanak sloj manje gustih sedimenata.Naunici su izumeli veoma osetljive instrumente kako bi merili male promene gravitacije.Informacije, ili podaci sa ovih instrumenata mogu se koristiti za geoloka ili geofizika istraivanja unutranjih struktura Zemljine kore i rasporeda razliitih stena. Instrumenti za merenje gravitacionog ubrzanja na moru, konstruisani su za posebne namene: - gravimetri za merenje na morskom dnu i - gravimetri za merenje na morskoj povri. Merenje gravitacionog ubrzanja na dnu mora vri se specijalno konstruisanim gravimetrima. Operacije na instrumentima se ne vre direktno, ve na daljinu. Instrument je smeten u iroskopski sistem, koji obezbeuje zauzimanje horizontalnog poloaja. Sve je smeteno u veliki skafander, koji se sputa iz broda na dno mora. Masa ureaja, zajedno sa skafanderom, iznosi oko 120 kg. Na palubi broda nalazi se upravljaki pult, spojen specijalnim kablom sa sistemom gravimetra. Gravitaciono brzanje meri se kompenzacionim metodom - sistem se dovodi uvek u isti poloaj. Tanost merenja je (0.1 - 0.15) 10-5m/s2. Merenje gravitacionog ubrzanja na morskoj povri ostvaruje se postavljanjem specijalnih gravimetara na palubu ili u utrobu broda. Na instrument deluju sile uzrokovane ubrzanjem, odnosno nejednakom brzinom kretanja broda, kao i izvoenje iz horizontalnog poloaja pomeranjem broda u svim pravcima usled stalnog kretanja vodene mase (talasi i morske struje). Oitavanja na instrumentu su u takvoj situaciji nemogua, te je neophodno da se oba faktora, koji utiu na rezultat merenja, svedu na najmanju moguu meru. Za umanjenje uticaja ubrzanja broda, primenjuju se sistemi priguenja oscilacija pomou tenosti, magnetnog polja i drugo, to predstavlja mehaniko filtriranje visokih uestanosti. Za regulisanje stabilnog poloaja sistema u horizontalnoj ravni, koriste se iroskopski ureaji. Ovi faktori umanjuju tanost merenja gravitacionog ubrzanja na (1 - 2) 10-5m/s2.

Marinski gravimetar Bell BGM5 Amerika mornarica poseduje vozilo Alvin za dravnu okeanografsku zajednicu.Sagraena je 1964. kao jedna od prvih svetskih dubokookeanskh podmornica.Alvin je zaronio vie od 4 400 puta.Moe da obuhvati vie od 63% svetskog okeanskog dna.

Alvin

Naunici su koristili gravimetar, osetljivi instrument koji detektuje silu gravitacije, montiran na Alvinu, kako bi merio veoma male promene Zemljine gravitacije na srednjookeanskom grebenu na kresti Istono-Pacifikog uzvienja (East Pacific Rise) u blizini 9 37N.Koristei podatke prikupljene instrumentima na Alvinu, moemo odrediti ablon gravitacionih anomalija ili promena gravitacije, koja je u vezi sa razliitim tipovima stena na kresti Istono-Pacifikog uzvienja.Dva glavna tipa stena u ovom podruju su lave i dajkovi.Naunici smatraju da postoji znatna koliina okeanske kore koja nije u vrstom stanju, ve je pre sainjavaju lavini tuneli, ili nekakve pojave ispunjene morskom vodom.Hipoteza koju testiramo jeste; da li e male promene i razliiti abloni gravitacionih anomalija, koje je izmerio Alvin, ukazati na to gde se nalaze hranitelji dajkova, koji sadre gue stene i smeteni su ispod ose grebena, u brzoireim centrima.Ako ovo otkrijemo, to bi pomoglo naunicima da bolje razumeju kako se okeanska kora formira vulkanskim erupcijama. Jo jedna grupa metoda u istrivanjima srednjookeanskih grebena, koja nam moe dati korisne podatke o njihovom nastankju i razvoju, jesu:

3.Seizmike metode istraivanja

Seizmike metode istraivanja razvijene su iz matine nauke-seizmologije koja prouava prostiranje i dejstvo talasa nastalih usled prirodnih uzroka, odnosno oslobaanjem akumulirane energije deformacija na odreenim lokalnostima u Zemlji.Za razliku od seizmologije, seizmika prouava vetaki izazvane talase koji se kao i u seizmologiji mogu instrumentalno registrovati na povrini Zemlje.Energetski izvori ovih vetaki izazvanih talasa su kontrolisani i pokretni, a rastojanja izmeu izvora i taaka registrovanja signal su relativno mala.Osnovni zadatak istraivanja primenom seizmikih metoda sastoji se u odreivanju dubine i forme granica sredina razliitih fizikih svojstava, posrednom odreivanju tih fizikih svojstava, a na osnovu njih i litoloke pripadnosti zastupljenih sredina. Seizmika istraivanja zasnivaju se na postojanju razlike u elastinim svojstvima stena koje izgrauju gornji deo Zemljine kore. Pobueni talas se prostire kroz zemlju brzinom koja zavise od vrste stena ili materijala kroz koje prolazi.Na granici dveju sredina ije se brzine seizmikih talasa ili gustine razlikuju, seizmiki talasi se difraktuju, prelamaju ili odbijaju. Dakle, osnovni princip po kojem se seizmika istraivanja izvode, sastoji se od generisanja seizmikih talasa i merenja vremena potrebnog da talasi preu put od izvora do prijemnika.Prijemnici nailazaka seizmikih talasa, odnosno elastinih oscilovanja tla prilagoeni za postavljanje na tlo nazivaju se geofoni, a ako su prilagoeni za postavljanje u vodu, nazivaju se hidrofoni.Dijagrami na kojima su vremena nailazaka elastinih talasa prikazana u funkciji udaljenja geofona od take paljenja nazivaju se hodohrone.
7

Prostiranje seizmikih talasa vri se po zakonima geometrijske optike.Dva osnovna zakona na osnovu kojih je izvrena podela seizmikih metoda istraivanja na refrakcione i reflektivne, su: zakon prelamanja i zakon odbijanja talasa.Tako se u refraktivnoj seizmici izuava prostiranje prelomljenih seizmikih talasa, a u reflektivnoj prostiranje seizmikih talasa koji se odbijaju od razliitih elastinih granica. Kada su u pitanju seizmika merenja na moru, sva oprema se nalazi na brodu.Tokom snimanja, smer kretanja broda, du zadanih profila odreuje se putem navigacijskih ureaja u kojima se ujedno registruju koordinate svake take paljenja.Obino se koristi satelitska navigacija, uz podrku nekog drugog navigacijskog sistema.Brod sa sobom vue izvor talasa (obini je to zrani top ili tzv.air gun) i posebno konstruisan kabl sa hidrofonima (streamer), a celokupnim snimanjem koordinira operater.Snimljeni podaci mogu se delimino obraditi ve na brodu, to smanjuje vreme potrebno za obino velikog broja podataka.

Sizmika merenja na moru

4.Geomagnetizam
8

Geomagnetizam je oblast geofizike, iji je predmet prouavanje geomagnetskog polja i fenomena koji su u uzronoj vezi sa njim. Obuhvata prouavanje procesa magnetizacije stena pod dejstvom geomagnetskog polja, kao i stabilnost takvih vrsta magnetizacije. Osnovu savremenom prouavanju geomagnetskih fenomena postavio je Fridrih Gaus, koji je i dokazao da se geomagnetsko polje moe prikazati polinomom, iji lanovi predstavljaju polja fiktivnih dipola ili multipolova. Aparatura koja se koristi pri geomagnetnim istrivanjima koja se obavljaju na moru neznatno se razlikuje od one koja se koristi na kopnu.Postoje dva tipa marinskih magnetometara:oni koje se koriste na povrini i na dnu mora.Oboje su vueni na dovoljnoj razdaljini (oko dve duine broda) od broda kako bi im bilo omogueno da prikupe podatke koji nisu ugroni magnetnim svojstvima broda. Najei tip magnetometara koji se koristi u marinskim istraivanjima je fluksni magnetometar. Fluksni magnetometri sastoje se od dva paralelno postavljena jezgra izraena od feromagnetinog materijala ija je magnetska permeabilnost veoma visoka.Promena gustine magnetnog fluksa u ovakvim visoko permeabilnim feromagnetinim jezgrima, moe biti uzrokovana i relativno slabim magnetskim poljima, te se koristi za merenje intenziteta geomagnetskog polja. Drugi tip magnetometara koji se esto koristi jeste protonski magnetometar.Protonski magnetometar sadri senzor koji se sastoji od posude napunjene tenou bogatom protonima, obino vodom ili kerozinom, oko koje je namotan kalem, povezan sa mernom aparaturom.Moderni protonski magnetometri imaju mogunost direktnog itanja jaine polja u nanoteslama, a podaci se automatski pohranjuju u magnetske memorije za dalju raunarsku obradu.

G-882 cezijumski magnetometer

5.Radiometerija
Radiomerijske metode se veoma esto koriste za odreivanje starosti nekih tipova stena ili organskih uzoraka.Ova metoda se zasniva na injenici da neki materijali koji se prouavaju sadre nestabilne (radioaktivne) izotope. Neki izotopi su nestabilni (radioaktivni), to znai da se raspadaju pre ili posle, formirajui druge izotope. Mogue je izmeriti vezu izmeu erke i roditelja izotopa.Ova veza nam omoguava da izvedemo zakljuak o radiometrijskoj starosti uzorka na bazi polu vremena raspadanja roditelja izotopa. tavie, tokom ovih procesa raspadanja, radijacija moe da dovede do vidljive radijacijske tete (radijacijski oreoli/ trake fisije) koja se takoe moe interpretirati po starosti.

6.Reverzije polja
Na osnovu istraivanja bazalta irom sveta otkriveno je da se deava reverzija magnetskog polja Zemlje u intervalima od nekoliko hiljada do nekoliko miliona godina, sa prosenim intervalom od oko 250 hiljada godina. Poslednja reverzija, koja se naziva reverzija Bruns-Macujama, najverovatnije se dogodila pre oko 780 hiljada godina. Ne postoji jasna teorija o tome zato se deavaju reverzije magnetskog polja Zemlje. Neki naunici izradili su model Zemljinog jezgra, unutar koga je magnetsko polje kvazi-stabilno, a polovi mogu spontano da menjaju poloaj od jedne orijentacije na drugu tokom nekoliko stotina ili nekoliko hiljada godina. Drugi naunici smatraju da se geodinamo okree, ili spontano, ili tokom nekih ekstremnih uslova, kakav je, na primer, udar komete. Nakon toga se geodinamo ponovo pokree. Ovakvi ekstremni dogaaji uglavnom ne izazivaju reverziju magnetskog polja, jer ne postoji korelacija izmeu vremena postanka kratera i reverzije. Nakon reverzije, magnetski severni pol se ponovo javlja, ali na suprotnoj strani Zemlje, dok linije sila magnetskog polja dobijaju suprotan smer. Koristei magnetski detektor (varijantu kompasa), naunici su izmerili istorijski smer magnetskog polja, prouavanjem delova tokova lave koji su relativno bogati gvoem. Ovi slojevi su zabeleili smer magnetskog polja Zemlje prilikom hlaenja. Na osnovu toga je otkriveno da su magnetski polovi menjali poloaj nekoliko puta u toku geoloke istorije. Doslednost deavanja reverzija magnetskog polja Zemlje otkrivena je merenjima na okeanskim grebenima.Poetkom 20og veka paleomagnetiari, su otkrili da stene pripadaju u dve grupe prema magnetnim svojstvima.Jedna grupa ima takozvanu normalnu polarnost, koju karakterie to da magnetini minerali u stenama imaju imaju istu polarnost kao i sadanje magnetno polje Zemlje.Severni kraj stenske kompasne igle je uperen u pravcu magnetnog severa. Druga grupa, pak ima reversnu polarnost, polarnost koja je suprotna sadanjem Zemljinom magnetnom
10

polju.U ovom sluaju, severni kraj kopasne igle stena bio bi uperen ka jugu.Zrna magnetita se ponaaju kao mali magneti, reaju se sa orijentacijom Zemljinog magnetnog polja.Kada se magma ohladi, poreana zrna magnetita se zakljuavaju, na taj nain belee Zemljinu magnetnu orijentaciju ili polarnost u vreme hlaenja. Poetkom 1950ih godina, naunici su koristei magnetometre poeli da uoavaju neobine magnetne varijacije du okeanskog dna. Ispostavilo se da magnetne varijacije nisu sluajne i izolovane, ve u vidu prepoznatljivog ablona.Kada je ovaj ablon uoen tokom irokog regiona, okeansko dno je pokazalo zebrasti ablon.Naizmenine trake magnetno razliitih stena leale su u redovima sa obe strane srednjookeanskog grebena-jedna traka sa normalnim polaritetom i susedna sa obrnutim.Celokupni uzorak, definisan naizmeninim smenjivanjem stena sa normalnom i obrnutom polarnou postao je poznat kao magnetna ispruganost.

Teoretski model formiranja magnetskih traka.Nova okeanska kora formira se na osi okeanskog grebena, hladi se i postaje sve starija kako se odmie od ose grebena sa irenjem okeanskog dna. a) srednjeokeanski greben pre 5 miliona godina b) pre 2 do 3 miliona godina c) sadanji izgled srednjookeanskog grebena

11

Okeansko dno severozapadnog Pacifika.Tanke crne linije predstavljaju transformne rasede koji pomeraju ispruganost. U priblino isto vreme kada se dolo do uzbudljivih otkria okeanskog dna, brzo su se razvile nove tehnike za otkrie geoloke starosti stena. Tim amerikih naunika rekonstruisali su istoriju magnetnih promena za prethodnih 4 miliona godina koristei tehniku datiranja baziranu na izotopima hemijskih elemenata kalijuma i argona.Kalijum-argonska tehnika, kao i drugi izotopni satovi, funkcionie tako to odreeni elementi kao to je kalijum, sadre nestabilan, roditelj radioaktivni izotop koji se postepeno raspada tokom geolokog vremena, proizvodei erku izotop.Brzina raspada se izraava u terminima vreme polu raspada (eng.half-life) elementa.To je vreme za koje se raspadne polovina poetnog broja jezgara.Raspad radioaktivnog izotopa kalijuma (kalijum-40) proizvodi stabilni erka izotop (argon-40), koji se dalje ne raspada.Starost stena se odreuje merenjem ukupne koliine kalijuma u steni, koliine preostalog radioaktivnog kalijuma-40 koji se nije raspao, i koliine argona-40.Kako izotop kalijum-40 ima vreme polu raspada od 1 310 miliona godina, moe se koristiti za datiranje stena starih milionima godina. Drugi esto korieni izotopni satovi, bazirani su na radioaktivnom raspadu odreenih izotopa elemenata urana, torijuma, stroncijuma, i rubidijuma.Ipak, metoda kalijum-argon datiranja je bila
12

ta koja je odgonetnula zagonetku magnetne ispruganosti okeanskog dna i obezbedila je ubedljive dokaze za hipotezu irenja okeanskog dna.

Sa magnetometrom postavljenim na Alvinu moemo da merimo male razlike u magnetizaciji stena direktno ispod Alvina.Ovde je prikazano kako Alvinov magnetometar detektuje slabo magnetine dajkove pored visokomagnetinih lava ispod okeanskog dna. Kada se vrela lava izlije na okeansko dno, ona ne samo da kristalie, ve postaje i magnetina.Ovo je zbog toga to magma koja curi iz mantla ima dosta gvoa u sebi.Magnetini kristali u ohlaenoj lavi postaju mali magneti, koji pokazuju pravac magnetnog polja Zemlje.to je vise ovih malih magnetinih kristala u steni, to je jai magnetni signal stene. Lava koja se izliva na okeansko dno je najmagnetinija zbog toga to ima najmanje kristale.Kristali nemaju vremena da narastu vie, zbog toga to hladna voda na okeanskom dnu hladi lavu veoma brzo.Dajkovi, koji predstavljaju zamrznute odvodne kanale, ili puteve koji dovode magmu na okeansko dno, manje su magnetini zbog toga to se ne hlade toliko brzo kao lava.Najmanje magnetine stene u okeanskoj kori su gabrovi.Gabrovi se nalaze u donjoj polovini okeanske kore zbog toga to se sporo hlade i dozvoljavaju da narastu veliki kristali. Sa magnetometrom na Alvinu moemo da merimo male promene Zemljinog magnetnog polja koje su uzrokovane promenama u magnetizaciji stena direktno ispod Alvina.Na ovaj nain moemo da otkrijemo da li su stene ispod okeanskog dna na kresti srednjookeanskog grebena magnetine ili ne toliko magnetine.Na primer, ako merenja pokau da stene nisu toliko magnetine, onda se moda dajkovi nalaze ispod okeanskog dna.
13

Ako su magnetne istrane linije dovoljno dugake, takoe moemo dobiti informaciju o tome kada se magnetno polje Zemlje obrnulo i koliko se promenila jaina magnetnog polja.Ovo se dogodilo mnogo puta u isporiji Zemlje zbog razloga koje geofiziari i danas pokuavaju da otkriju.

7.Elektromagnetne metode
Od svih geofizikih metoda istraivanja, elektromagnetske metode imaju verovatno najraznovrsnije i najbrojnije sisteme instrumenata, a u skladu sa tim i vrlo raznovrsnu i iroku primenu.Razlog tome je sloenost polja koja se ovim metodama prouava.Naime elektromagnetsko polje Zemlje predstavlja prirodno fiziko polje, globalnog karaktera, koje je promenljivo u vremenu i kompleksne je strukture.Sastavljeno je od magnetskog i elektrinog dela koji su povezani procesom elektromagnetske indukcije.Ovo polje sainjavaju:
a) Promenljivi deo magnetskog polja izazvan spoljanjim uzrocima (jonosferskim strujama),

koji se naziva indukujuim poljem, spoljnim delom varijacija, pa i primarnim poljem; b) Promenljivo geoelektrino polje (telursko polje) indukovano pomenutim delom geomagnetskog polja u provodljivim delovima Zemlje; c) Promenljivo magnetsko polje, polje telurskih struja koje se superponuje na pomenuto polje jonosferskih struja; ovaj superponovani deo se naziva indukovanim poljem, unutranjim delom varijacija geomagnetskog polja, ili sekundarnim poljem. U praksi se primena elektromagnetskih metoda zasniva na praenju odziva ispitivanog poluprostora na prostiranje pobuujuih promenljivih elektromagnetnih talasa, u ravni upravnoj na pravac prostiranja talasa. Elektromagnetsko polje moe se generisati proputanjem naizmenine elektrine struje kroz mali kalem sa mnogo ianih navoja ili kroz veliku ianu petlju.Frekventni opseg elektromagnetskog zraenja varira u veoma irokom rasponu, od atmosferskih mikropulsacija sa frekvencijama manjim od 10Hz, preko radarskih opsega frekvencija (108 do 1011 Hz) do X-zraka i gama-zraka sa frekvencijama veim od 1016 Hz. Frekvencije promenljivog primarnog polja koje se koriste pri geofizikim istraivanjima su obino manje od nekoliko hiljada herca.Talasna duina primarnog talasa je reda veliine 10100km, dok je tipino rastojanje izvora i prijemnika, mnogo manje. Elektromagnetska istraivanja sa kontrolisanim izvorom (CSEM)su mona geofizika metoda za kartiranje elektrine otpornosti geolokih struktura ispod okeanskog dna.Metoda se bazira na prelasku nisko frekventnim elektromagnetnim odailjaem blizu morskog dna i merenju rezultujueg signala na nizu nezavisnih prijemnika koji se nalaze na okeanskom dnu.Kako se
14

signal prenosi okeanskim dnom njegova amplituda i faza se modifikuju u zavisnosti od otpornosti stena kroz koje prolazi.Merenjem ovih karakteristika signala na mnogobrojnim prijemnicima, i za mnogobrojne pozicije odailjaa, mogue je konstruisati 2D ili 3D sliku elektrine otpornosti struktura ispod kore.Dubinski zahvat moe da bude i do 5km ispod okeanskog dna, a sistem instrumenata moe da radi i pri dubinama vode od 6 000m.

Slika gore-ematski dijagram elektromagnetnog istraivanja, ispod-ema israivanja, pozicije prijemnika i kolone emitera. Otpornost stena je posebno korisna fizika osobina koju moemo iskoristiti u odreivanju podruja gde se nalaze fluidi.To je zbog toga to je otpornost kore primarno uslovljena prirodom i distribucijom pornih fluida. Sistem srednjookeanskih grebena primer je geolokog okruenja bogatog fluidima u kojem provodni fluidi imaju glavnu ulogu.Ovde je otpornost kore preteno uslovljena akumulacijom

15

provodnog otopljenog materijala u magmatskim ognjitima, ili njegovom distribucijom u podruijima deliminog otapanja. Elektrina otpornost, suvih, vrstih bazalta je vea od otpornosti istopljenog bazalta ili morske vode , pa na taj nain, prodiranje morske vode u pukotine, prisustvo hidrotermalnih sistema ili prisustvo istopljenih stena smanjuje otpornost kore.Metode elektrine otpornosti, koje su osetljive na ove promene otpornosti, obezbeuju nam informacije o koliini, rasporedu i temperaturi prisutnog fluida, odnosno svih vanih parametara koji nam pomau da razumemo procese koji se odvijaju u srednjookeanskim grebenima. Nekoliko elektromagnetskih istraivanja sa kontrolisanim izvorom (CSEM) je korieno tokom prouavanja strukture okeanske kore.Prvi eksperiment je izveden iznad ose srednjookeanskog grebena koji se nalazi 13N na brzoireem Istono-Pacifikom uzvienju.Nisu uoene razlike u podacima koji su prikupljeni na osi grebena, gde je novostvorena okeanska kora, i onim koji su prikupljeni na padini grebena, gde je kora stara preko 100 000 godina.Nedostatak dokaza pristva anomalije male otprnosti doveo je do zakljuka da se bilo koje prisustvo rastopa nalazi u vidu malih izolovanih depova, to ukazuje na to da se 13N Istono-Pacifiko uzvienje nalazi u stanju magmatskog mirovanja za razliku od drugih delova grebena. Obavljeni su eksperimenti kao deo RAMESSES (Reykjanes Axial Melt Experiment: Structural Synthesis from Electromagnetics and Seismics) istraivanja na vulkanskom delu Rejkjana grebena 5745' N. Rejkjana greben predstavlja severni deo sporoireeg Srednje- Atlantskog grebena.Brzina irenja je 20mm/god.Eksperiment je dizajniran tako da proui proces ienja kore na sporoireem srednjookeanskom grebenu, a posebno pitanje odlaganja istopljenog materijala du kore.Izvedena je kobinacija CSEM sondiranja, MT (megnetotelurskog) sondiranja i seizmikog profiliranja. Elektromagnetsko istraivanje sa kontrolisanim izvorom (CSEM) istraivanje bilo je kljuan deo ekperimenta zbog svoje osetljivosti na vodu i rastop unutar kore, i bilo je smeteno na osnom vulkanskom delu grebena. Niskofrekventna (0.35 Hz-11 Hz) elektromagnetna energija emitovana je kroz koru do niza risivera na okeanskom dnu, smetenih na 15km od izvora.100m dug elektrini dipol je postavljen na visinu 50m-80m od okeanskog dna. Na osi grebena elektrina otpornost iznosila je 1 m.Uoeno je postepeno poveanje otpornosti u prvih nekoliko stotina metara kore, sa otpornosti koja je dostigla oko 10 m na dubini od 500m.Kako bi objasnili nisku otpornost gornjeg dela kore, on bi trebao da je dosta ispucan i zasien vodom.Otpornost se poveava sa udaljenjem od ose kako se smanjuje poroznost sa poveanjem starosti kore.

16

8.Literatura
Geofizika i zatita ivotne sredine-Prof. dr Branislav Sretenovi Geotektonika-Milun Marovi, Beograd, 2005. Internet izvori: http://mahi.ucsd.edu/ http://pubs.usgs.gov/ http://sr.wikipedia.org/ http://www.geometrics.com/ http://www.divediscover.whoi.edu/ http://www.noc.soton.ac.uk/ http://www.whoi.edu http://www.0095.info/

17