AKADEMIJA NAUKA I UMJETNOSTI BOSNE I HERCEGOVINE

POSEBNA IZDANJA
KNJIGA LIII
CENTAR ZA BALKANOLOKA ISPITIVANJA Knjiga 9.

IVKO MIKIC

STANJE I PROBLEMI FIZIKE ANTROPOLOGIJE U JUGOSLAVIJI

PRAISTORIJSKI PERIODI U rednik AJJOJZ BENAC, redovmi laai Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine

SARAJEVO 198 1.

ACADEMIE DES SCIENCES ET DES ARTS DE BOSNIE-HERZEGOVINE

PUBLICATIONS SPECIALES
TOM LIII
CENTRE D'ETUDES BALKANIQUES Livre 9.
PREDGOVOR

SADRAJ

........................................................................................... UVOD . . . ........................................................................................... I. PELEOLIT I MEZOLIT ............................................ 1. Teorija o postanku i razvoju oveka ................................. 2. Krat ak pregled rezu lt at a pa leo nt o lo k ih i ar heo lo k ih ist ra iva nja u

5 7

13

IVKO MIKI

Jugo s la vij i i Evro p i (t able I do X )............................................................................................................

17

L' ETAT ET LES PROBLEMES DE L'ANTHROPOLOGIE PHYSIQUE EN YOUGOSLAVIE

LES PERIODES PREHISTORIQUES

II. ERDAPSKA SERIJA . . (antropoloka shema i table XI do XXX) .................................................. 4J III. STARIJI I SREDNJI NEOLIT ................................................................... ,c (table XXXI do XXXIII) .............................................................. 65 IV. MLAI NEOLIT ........................................... V. PRELAZNI PERIOD . (table XXXIV do XXXIX) ......................................................................... 89

..

Rdacteur en chef ALOJZ BENAC, membre de l'Acadmie des sciences et des arts de Bosnie-Herzgovine

VI. BRONZANO DOBA

(table XL do XLVII) ................................................................................... 107 VII. GVOZDENO DOBA ,,, (table XLVIII do LIX) ............................................................................... 121 VIII. ANALOGUE SA SUSEDNIM OBLASTIMA ............................................ 151 IX. ZAKLJUNA RAZMATRANJA . (karte I do V; dendogrami I i II) ................................................... 1W
:

, 1A

ZUSAMMENFASUNG ..........................................................

SARAJEVO 198 1.

PREDGOVOR

Potrebno je, prije svega, naglasiti da je ovdje prezentirano djelo Zivka MIKIA, koje u sintetskom obliku tretira antropooske problme praistorijskih populacija na tlu Jugoslavije, prva publikacija ove vrste u nasoj zemlji. Bilo je, naravno, i ranije radova i studija koje su tretirale antropooske problme pojedinih praistorijskih perioda u Jugoslaviji, ali se tu uglavnom radilo o hronoloki ili teritorijalno ogranienim naunoistraivakim zahvatima. Zbog toga je Centar za balkanoloka ispitivanja Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, u ijoj je viegodinjoj orijentaciji rada ovo djelo i nastalo, zadovoljan to e nauna i ira javnost moi na jednom mjestu da sagleda pomenutu problematiku, da se informie o nivou istraienosti u oblasti jugoslavenske paleoantropologije i da ocijeni potrebu daljih istrazivanja. Ukoliko udovolji ovim zahtjevima, djelo ce sigurno odigrati pozitivnu ulogu u svojoj oblasti, a bie od koristi i svim onim naunim disciplinama kojima su potrebni odgovarajui rezultati antropoloskih istrazivanja. Autor, dr Zivko MIKI, uloio je veliki napor da sakupi antropolosku gradu iz pojedinih dijelova Jugoslavije i da je uklopi u svoje djelo. Pri tome je pretelno operisao originalnim materijalom, ali se koristio i podacima iz literature kada vise nije postojao sam antropoloki materijal. Dobiva se utisak da je prikupljen najvei dio odgovarajue dokumentacije, iako je mozda ostalo jo poneto to se moglo upotrijebiti u ovakvoj jednoj sintezi. Velika je prednost samog djela u tome to je autor u njemu, pored korektno iznesenih antropoloskih podataka, respektovao rezultate arheolokih istraiivanja i na taj nain nastojao da dovede u sklad rezultate istraiivanja obje ove discipline. Na osnovu antropoloskih podataka . Miki je takode redovno traio ire paralele i na taj nain pokusao, u odgovarajuim poglavljima, da doprinese istorijskoj interpretaciji pojava na ovim prostorima u pojedinim praistorijskim
5

veriodima. ini se da je to veoma vazan rezultat i, zapravo najva niii doprinos njegovog djela daljem rasvjetljavanju dogadaja u praitorijskom vremenu ovog dijela Evrope. Uvieren sam da djelo 2. Mikia predstavlja znaajan doprinos iugoslavenskoj antropolokoj nauci i da Ce pored svega ostaloe- biti podsticaj za dalja istrazivanja u ovo] oblasti i za daijirazvo] ove izuzetno vaine grane nauke. U tom smislu autor zasluuje nau punu painju i zahvalnost. ALOJZ BENAC U V O D

Vrlo kompleksna i posebno vana pitanja biogeneze a potom i etnogeneze u jugoistonim predelima Evrope i u tom sklopu Balkanskog poluostrva i Jugoslavije predmet su istraivanja arheologije, etnologije, lingvistike, istorije, antropologije, kao i nekih drugih nauka prirodnjake ili humanistike orijentacije. Meutim, antropoloka istraivanja u ovim oblastima, sticajem odreenih okolnosti, bazirana su iskljuivo na obradi parcijalnih ili pojedinanih nalaza ili, eventualno, obuhvataju pojedine antropoloke serije. injenica je da u Jugoslaviji ne postoji jedna nacionalna antropoloka kola, nasuprot izuzetno vrednim radovima B. kerlja, N. upania, V. Dvornikovia, J. Cvijia; poslednjih nekoliko decenija nije nainjena nijedna obuhvatna studija paleoantropolokog sadraja koja bi obuhvatila raspon od perioda hominizacije do kraja praistorijskog perioda. Kako danas brojnost nalaza iz najranijih epoha ovekove evolucije na teritoriji Jugoslavije, poteklih iskljuivo sa paleontolokih i arheolokih iskopavanja, daje mogunost obuhvatnije antropoloke analize sintetskog karaktera, prilo se izradi jednog ovakvog rada pod naslovom Stanje i problemi pristorijske antropologije u Jugoslaviji. Uz nastojanje da se d odgovor na pojedina arheoloka i antropoloka pitanja, ovaj pregled stanja i problema paleoantropolokih istraivanja u Jugoslaviji predstavlja i pokuaj celovitije interpretacije paleoantropoloke grade, tj. nalaza iz svih perioda praistorije sa teritorije nae zemlje. Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija lei izmeu 4051' i 4653' severne geografske irine i 1323' i 2302' istone geografske duine. Po svom geografskom poloaju Jugoslavija zauzima juni deo severnog urnerenog pojasa i lei neposredno na severu od suptropskog pojasa. Zbog toga to lei u jugoistonom delu Evrope i zauzima sredinji i severozapadni deo Balkanskog poluostrva i juni deo Panonskog basena, Jugoslavija je izloena razliitim geofizikim i klimatskim uticajima koji dolaze sa zapada, severa, istoka i juga. Nejednaka otvorenost Jugoslavije prema tim stranama uslovljava i prodiranje pomenutih uticaja nejednakom jainom. Jugoslavija se uglavnom deli na tri geografske celine: jadransko pri morje na zapadu, panonsko podruje na severoistoku i iroko planinsko podruje izmeu njih. Jadransko primorje obuhvata ostrva i uzan pojas obale, panonsko podruje Panonsku niziju i njen ivini deo, a planinski pojas razliite planinske sisteme koji se meusobno razlikuju svojom graom i tektonikom. 7

Junu oblast krenjakih Alpa od Dinarskog planinskog venca dele Ljubljanska i Tolminska kotlina. Dinarski venac se prua zapadnim delom Balkanskog poluostrva od severozapada prema jugoistoku ili, preciznije, od donje Soe i Furlanske nizije do junog del Balkanskog poluostrva u duini oko 1200 km. Crta koja se prua od Drimskog zaliva preko doline donjeg Drima i Metohijske kotline do Kosova polja deli ga na Dinarsko gorje u uem smislu (Dinaride) i na arsko-pindski planinski sistem (Helenide). Kao nastavak severnog i centralnog del Alpa prua se Karpatski luk, koji se zatim u podruju donjeg Timoka prikljuuje vencu Stare planine, odnosno Balkana. Jugoistoni deo Jugoslavije pokrivaju stare Rodopske planine. Od ukupne povrine Jugoslavije 29,4% lei nie od 200 metara nadmorske visine, od ega najvei deo (25%) otpada na Panonsku niziju. Iznad 200 metara nalazi se 70,6% ukupne geografske povrine Jugoslavije, od ega na brda i breuljke izmeu 200 i 1000 metara nadmorske visine otpada 52,8%, na planinsko podruje (10001500 m) 14%, a na najvie delove planina 3,9%. Ispod 1000 m nalazi se 82,2% povrine Jugoslavije1. Zbog samog karaktera ovoga rada prvenstveno je prihvaena podela na kulturne priode, a ne na kulturne grupe ili regije. Tako je izdvojeno i antropoloki obraeno est velikih perioda praistorije koji su izloeni u sedam poglavlja rada, dok su dva poslednja poglavlja sintetskog karaktera: I P a l e o l i t i m ezolit, II erdapska s e r i j a , koja je posebno izdvojena zbog svoje kulturne i geografske specifinosti (daje podatke na relaciji pozni paleolit mezolit neolit), kao i zbog brojnosti antropolokih nalaza (oko 300 individua sa nalazita na jugoslovenskoj obali Dunava), III S t a r i j i i s r e d n j i n e o l i t , IV M l a i n e o l i t , V Prelazni period, VI Bronza no d o b a, VII G vozdeno doba. Svaki od ovih perioda praistorije ima svoj kratak kulturno-hronoloki pristup, kataloki deo sa interpretacijom antropoloke grade i odgovarajui zakljuak. VIII A n a l o g i j e sa s u s e d n i m o b l a s t i m a obuhvataju hronoloki sinhrone antropoloke nalaze u susednim zemljama, to omoguava sagledavanje i pojedinih paleobalkanskih antropolokih problema u celini. IX Z a klj u n a ra zm at ra nj a d on o se j e dn u ob u h vat ni j u p a leoantropoloku sliku stanja i zbivanja od perioda naseljavanja do kraja praistorijskog doba na teritoriji Jugoslavije.
1

Sama interpretacija antropoloke grade, koja ini okosnicu ovoga rada, bazirana je na tri kategorije nalaza. Prvu ine pojedinani nalazi ili serije nalaza obraene po prvi put od strane autora rada. Drugu kategoriju ine antropoloki nalazi obraeni i publikovani od strane drugih autora, s tim to su, ukoliko su bili deponovani i ouvani, ponovo obraeni metodologijom savremene fizike antropologije. Treu kategoriju predstavljaju nalazi preuzeti samo iz literature, uglavnom starije, za iji ponovni pregled nije bilo mogunosti jer su vremenom, vrlo esto i zbog ratnih dogaaja, nastradali i za antropoloku nauku izgubljeni. Antropoloka problematika ovoga rada, pored interpretacije svih antropolokih nalaza koji potiu iz razliitih perioda praistorije Jugoslavije, obuhvata i sledea pitanja: 1. pitanje poznopaleolitsko-mezolitskog antropolokog supstrata, 2. fenomen neolitizacije sa bioantropolokog aspekta, 3. problem indoevropeizacije autohtonog stanovnitva u antropolokom smislu, 4. karakteristike paleobalkanskog stanovnitva u razliitim praistorijskim periodima i uticaj migracija i drugih faktora na njegov antropoloki profil i 5. kratak osvrt na postanak i razvoj dinarskog antropolokog tipa, jer detaljna istraivanja, ukljuujui i ziv stanovnitvo, tek predstoje, uz isticanje njegovog autohtonog znaaja za dalji tok razvoja balkanskog stanoynitva u istorijskom periodu. Pored ovih antropolokih pitanja, u radu je uinjen napor da se da odgovor i na sledea arheoloka pitanja: 1. identifikacija autohtonog elementa, 2. nastanak kultura, tj. za koje antropoloke tipove mogu da se veu pojedine kulture ili kulturne grupe, 3. rasprostranjenost autohtonih tipova, ili precizniji odgovor na pi tanje da li pojedine kulture imaju svoje specifine nosioce ili su pak to u osnovi isti antropoloki tipovi i 4. pitanje mogunosti paleoistorijske rekonstrukcije za pojedine epohe ili kulture u smislu izraunavanja veliine populacije ili broja stanovnika samog naselja, duine i naina ivota itd. Radi preglednosti i lake sinhronizacije sa graom koritena literatura nije data zbirno na kraju rada, nego odvojeno po poglavljima. Napomene su takode date odvojeno po svom redosledu.

Enciklopedija Jugoslavije, IV, Zagreb 1960, str. 567568. 8 9

I. PALELIOT I MEZOLIT

1. TEORIJA O POSTANKU I RAZVOJU OVEKA

Problem postanka i razvoja oveka, kao i pitanje njegovog poloaja u prirodi, vekovima je zauzimalo centralno mesto u filozofiji, prirodnim naukama i religiji. ovekova potreba'da pojave u prirodi tumai na razliite naine, zavisno od stepena razvitka u vremenu i prostoru, dala je razliite poglede na svet i oveka u njemu, a to je zavisilo, u prvom redu, od drutvene organizacije, religije, filozofije ili ak i od uticaja pojedinih autoriteta. Ovakve drutvene okolnosti doprinele su da se pojedine velike zablude zadre vekovima uz snano opiranje novim i progresivnim idejama. Vrednost nauke i filozofije stare Helade potvrena je u istraivanjima i tumaenjima porekla prirode i oveka preko dva milenijuma docnije. Nos i o ci n a p r ed n i h i d e j a T ' a i e s , A n a ks a g o r a , E m p o d e k l o , D e m o k r i t , K s e n o f a n , H e r a k l i t i drugi, tumaili su da je Zemlja kao plane ta nastala iz vrtloga pramagle, a da se njen reljef i fauna periodino menjaju. Do ovog zakljuka su doli na osnovu nalaza fosilnih ostataka. Zemlju su proglasili zvezdom i odredili joj udaljenost od Sunca, a oveka su smatrali srodnikom ivotinja. Dolaskom sofista mesto oveka se postavlja u sredite sveta, to predstavlja ondanji vid antropocentrizma. Meutim, A r i s t o t e l je verovao u daleko srodstvo oveka i majmuna, a prelaz iz jedne vrste u drugu dozvoljavao je samo u ogranienoj meri. P l a t o n je svako interesovanje za prirodu degradirao, pa su takve promen u filozofiji i nauci onoga doba Ana k s a g o r u dovele pred sud, Empedoklo je umro kao izdajnik, a D e m o k r i t o v i spisi su spaljeni. Sliku o tome kakvu su predstavu imali antiki ljudi o poecima svoje vrste i o prolosti uopte, najbolje ilustruje rimski filozof I veka stare re Tit L u k r e c i j e Kar, uenik i sledbenik epikurejskog stoikog shvatanja sveta i ivota. U svom filozofskom spevu De rerum natura, kao ateista i materijalistiki filozof, on svoje objanjenje ne vezuje za Prometeja i dijalektiku antike mitologije. Njegova logika dedukcija odgovara naunom shvatanju razvoja ljudskog roda: staro pradavno ljudsko obeleje bile su ruke, zubi, kamen i grane drvea; potom je otkrivena snaga gvoa i bakra, ali je bakar upotrebljavan pre gvoa, itd. Podela na kameno, bronzano i gvozdeno doba sauvala je svoj znaaj i aktuelnost, tako da predstavlja most koji povezuje nauku naeg vremena sa naukom antikog doba. ^ Rimski pesnik O v i d i j e j e u svojim Metamorfozama, oslanjajui se, dodue, na Lukrecija, dao viziju sveta od praiskonskih poetaka ivota pa do Avgustovog doba, u kome je iveo. Kao uen pesnik i poznavalac grke, rimske i orijentalne mitologije i antike nauke, Ovidije j e u svojim stihovima
13

dao socioloko objanjenje evolucije kulture, tj. prvi je postavio problem odnosa kulture i civilizacije u literaturi uopte. Posle ovog razdoblja sledi period dogmi i misticizma, koji je trajao vie vekova, a svaka napredna misao ili ideja bila je ve unapred osuena. Srednjovekovno shvatanje sveta svodi se na objekat boje volje, a sva zbivanja na zemlji su opet izraz iste boje volje srdbe ili milosti. ovek je stvoren estog dana stvaranja sveta itd. Fosilni nalazi predstavljaju inspiraciju za bajke o divovima. Arapski uenjak A v i c e n a ak kae da su fosili nastali kao produkt igre prirode, a takvo njegovo tumaenje odralo se oko sedam vekova. U XVII veku interes za fosilne nalaze pravilno se usmerava, pa se tako stvara i kola tzv. diluvijalaca. Njen predstavnik J. J. Scheuchzer je verovao u veliki potop, a fosile je tumaio kao ostatke ivotinja koje su preivele taj potop. U okvirima daljeg istraivanja odnosa oveka, ivotinja i prirode, krajem srednjeg veka dolazi, dodue vrlo polagano, do ponovnog okretanja samom o vek u. R ad o vi M . E . d e Mo nt ai g ne , R . D e s c a r t e s a i P . G a s s e n di j a kreu se izmeu otvorene sumnje do tvrdnje da je ovek najplemenitija i najsavremenija ivotinja. U prvoj polovini XVIII veka J. O. Lamet t r i e je u svojoj knjizi Prirodopis due proglasio da je i ovek maina. Zbog toga je proteran iz Pariza i bei u Holandiju, gde objavljuje knjigu ovek maina, te gubi gostoprimstvo i ove zemlje. Poslednje utoite nalazi na dvoru Fridriha Velikog. Sredinom XVIII veka K. Linn je doprineo okonavanju diskusije 0 pitanju pripadnosti oveka ivotinjskom svetu. U svom sistemu prirode svrstao ga je u sami vrh i nazvao ga Homo sapiens. Meutim, koliko god da je zaduio nauku svojim sistemom prirode i binarnom nomenklaturom, isto toliko je usporio njen dalji progrs po uzoru na Aristotela podravao je tvrdnju o postojanosti vrsta. Pred kraj svog ivota i pod pritiskom sve veeg broja dokaza, Linn je u poslednjem izdanju Sistema prirode precrtao poglavlje o nepromenljivosti vrsta. Na alost, retko ko se osvrnuo na ovu ispravku. Neposredno posle Linea, G. L. B u f f o n objavljuje delo Istorija prirode. Potvrdio je teoriju o razvoju vrsta, naime, stvorio je teoriju razvoja u organskom svetu na Zemlji. Ipak, na pitanje o mogunosti postanka savremenih bia od predaka o kojima nam svedoe fosilni ostaci odgovarao je negativno. Na poetku XIX veka G. C u v i e r nastavlja da podrava tezu o katastrofama koje su unitavale sve da bi posle njih nastajalo sve iznova. Njegova tvrdnja da fosilni ovek uopte nije postojao znatno je uticala na dalji tok istraivanja fosilnog oveka. J. B. L a m a r c k, naunik istog doba, izneo je tvrdnju o polaganom 1 kontinuiranom razvoju vrsta u prirodi, cime je upravo i trasirana teorija evolucije. Pre kraja XIX veka Ch. Darwin u svom epohalnom delu Poreklo vrsta obrazloio je svoju teoriju evolucije kao izraz borbe za opstanak; sve je podredivao prirodnom odabiranju, selekciji, itd. Bez obzira na delimine izmene i dopune, njegova teorija nije nita izgubila od svoje vrednosti, nego nasuprot postala je osnovni bioloki prinip. Krajem XIX veka usledili su brojni nalazi fosilnih ovekovih predaka, dok je ideja o postojanju fosilnog oveka i dalje nailazila na otpor. Vodei 14

autoriteti toga doba, na prvom mestu R. V i r c h o w, potpuno su iskljuili mogunost postojanja fosilnog oveka mada su njihova objanjenja esto bila i vrlo naivna. Tako je, npr., V i r c h o w nalaze iz Neandertala pripisao individui koja je u mladosti prebolovala rahitis, zbog sklonosti tui imala je jake nadone lukove, a pred smrt je obolela od reumatizma, ime su uslovljene morfoloke promen na kostima itd. Poslednjih godina prolog veka veliki broj istraivaa sprovodi iskopavanja i nalazi brojne dokaze o postojanju ovekovog fosilnog pretka, tako da opiranje teoriji evolucije vise nije imalo mesta, a ubrzo je usledo konaan slom nazadnih shvatanja. Afirmacija ovekovog porekla putem evolucije, posle dve hiljade godina dugotrajne borbe rezultirala je pravim naunim trijumfom. Nalazita Spy u Belgiji i Krapina u Jugoslaviji najvie su doprinela konanom slomu prethodnih shvatanja koja su se protivila teoriii o biolokom poreklu oveka2.

Wpnsuchte iizra^u, ovog lstonjskog pregleda koriteni su podaci iz sledee literature: 1961 Ht n ,Idea Adam (Traio sam Adama, prevod D. Perkovi), Zagreb FiinH a ^anie i'^?- E " The Man s
f ' Antiquity Old World Archeology: runoations of Civilization Scientific American, San Francisco 1972; GUnther, Stuttgart 1967 C ^ A ^ stammun ^ slehre ' Die Evolution der Organismen, Bd. I,

15

eno je da su u Evropi pod ledom bile sledee velike oblasti: cela Skandinavija, baltike zemlje, severna NemakjuL zapadni deo Sovjetskog Saveza. Ova velika ledena masa nazvana je Inlandeis. Alpe su takoe bile gotovo sasvim pokrivene ledom, a ledena granica se sputala vrlo nisko i uslvjjavala je razliite promen. Granica snega i leda u odreenim vremenskim razdobljima leala je oko 1000 m ispod svog dananjeg nivoa, a gleerski led je zahvatao velike prostore i dostizao veliku debljinu. Intenzivno zagleeravanje je zahvatilo i sve visoke planine Balkanskog poluostrva. Na Prokletijama i na Durmitoru postojali su najvei lednici; Plavski gleer je dostizao oko 30 km duine. Lednici oko Orjena silazili su do Boke Kotorske. Na ar-planini i Jakupici bili su, takoe, gleeri velikih dimenzija. Van nae zemlje na Balkanskom poluostrvu postojali su veliki gleeri na Olimpu u Grkoj i na planini Rili u Bugarskoj. Po J. Cvijiu, i sve druge planine Balkanskog poluostrva koje su prelazile visinu od 1600 m prekriva je sneg i led. Detaljnim ispitivanjima je utvreno da gleari nisu samo jednom pokrivali sva ova nabrojana prostranstva, ve su se nekoliko puta tokom kvartara sputali sa severa ka jugu zbog otopljavanja, da bi se zatim ponovo formirali u prvobitnim oblastima u periodima novih zahlaenja. Uzrok ovakvim promenama je vrlo veliko klimatsko kolebanje, koje se tumai, izmeu ostalog, i kidanjem magnetnog polariteta. Pod uticajem ovakvih klimatskih promena izdvajaju se faze zaleavanja ledena ili glacijalna doba, i faze otopljavanja i povlaenja leda interglacijalna doba. S obzirom da u Evropi postoje dve velike gleerske oblasti Inlandeis i oblast Alpa, izvrena je njihova sinhronizacija i nomenkiatura (preuzeto od K. P e t k o v i a, 1957):

Unutar etvrte glacijacije alpskog podruja, koja je zahvatila najvei deo Jugoslavije, pored najstarijeg Wrma, izdvojena su jo tri interglacijala (Wiirm I, II i III) i dva interstadijala (Wurm I/II i II/III), posle kojih sledi razdoblje holocena. Za vreme ledenih intervala ivela je tzv. ledena fauna, iji su predstavnici: Mamutus primigenius, Coelodonta antiquitalis, Rangifer tarandus, Alces alces, Ovibos moschaius, Bison priscus, Carpa ibex, Rupicarpa rupicapra, Saiga tatarica, Marmota marmota, Castor fiber, Ochotona pusilla, Lepus timidus, Canis lupus, Court alpinus, Vulpes vulpes, Alopex logopus, Ursus speleus, Mustela Eversmanni, Gulo gulo, Felis lynx, Equus germanicus i dr. U meuledenim intervalima, u periodima klimatskih otopljavanja, vrilo se i veliko seljenje flore i faune. Toplu faunu ili faunu meuledenih doba odlikuju sledei predstavnici: Paleoloxodon antiquus, Hippopotamus amphibius, Dicerorhinus Kirchbergensis, Panthera pardus, Panthera spelea, Ursus arctos priscus,.Crocuta spelea, Lutra lutra, Mles mles, Dama dama, Sus scrofa, Megaloceros giganteus, Cervus elaphus, Capreolus capreolus, Bos primigenius, Lepus europaeus, Hystrix cristata i dr. Jedna od odlika sisarske faune je ta to su neke vrste imale sasvim drugaije geografsko rasprostiranje nego to ga danas imaju. Tako je u evolutivnoj liniji surlaa za donji kvartar akrakteristian rod Elephas meridionalis, za neto vie horizonte Elephas antiquus, a za najvie horizonte karakteristian je kvartarni mamut Elephas primigenius, koji je bio rasprostranjen po celoj Evropi. U evolutivnoj liniji konja u najstarijem kvar taru iveo je rod Equus stenonis, a u mlaem Equus cabalus. Od nosoroga je za kvartar podjednako karakteristian Rhinocros antiquitatis i Rhinocros etrascus. Kod mesodera je dominirao tigar sa sabljastim zubima (Machairodus). upljorogi preivari su bili naroito rasprostranjeni u ovoj epohi (njihovi ostaci su uvek nalaeni u vrlo velikom broju na svakom nalazitu). Najbitnija odlika kvartarnog perioda je ta to se u njoj nalaze nesumnjivi dokazi o ivotu oveka. Mada ima odreenih indicija da je ovek (ili samo hominid) mogao iveti i na kraju tercijera, ipak najstariji pouzdani podaci ukazuju na poetak kvartarnog perioda. Ostaci na osnovu kojih se dolazi do ovakvih podataka dele se na nekoliko grupa: fosilni ostaci skeleta samog oveka, ostaci orua i oruja kojim se taj ovek sluio i tragovi duhovnog i kulturnog ivota crtei, gravire i skulpture paleolitskog oveka. KVARTAR mlaa epoha kenozojske re obuhvata dva razdoblja p l e i s t o c e n (diluvijum) i h o l o c e n (aluvijum ili nae doba). Starije pleistocensko razdoblje u arheologiji ima naziv paleolit (i mezolit), a u antropologiji antropogen. Da bi se postavio u odgovarajue hronoloke okvire potrebno je u najkraim crtama pomenuti granice epoha formiranja slojevitosti Zemlje i ivota na njoj. Katarhejska era je najstarija. Karakteriu je uestale vulkanske i tektonske pojave, uz visoku i vlanu temperaturu. Hrnoloki obuhvata razdoblje od 3,5 do 2,7 milijardi godina od naih dana. Arhajska era joj sledi sa najniim datumom izmeu 2 i 1,9 milijardi godina. To je period nastanka geosinkvinalnih basena.

18

19

Paleozojska era, sa trajanjem do 225 miliona godina, ima svoju unutranju podelu: kambrij (600570 do 480 mil. god.), silur (do 405 miliona), devon (do 345 miliona), kabron (do 280 miliona) i perm do 225 miliona godina od naih dana. Karakteristika ove re je sve vee ienje atmosfere od ugljen-dioksida, na ta je uticala izuzetno bujna vegetacija. Mezozojska era traje izmeu 225 i 70 miliona godina. Deli se na trijas, juru i kredu. Kenozojska era, najmlaa i posebno interesantna za ovo poglavlje rada, pored mlae pleistocenske epohe ima i stariju tercijer, koji se deli na sledea razdoblja: paleocen (7066 do 60 mil. god.), eocen (do 40 miliona), oligocen (do oko 3025 miliona), miocen (do 12 miliona) i pliocen (do jedan milion godina od naih dana). Smatra se da od ovog datuma treba ve nazirati prve poetke najstarijeg pleistocena. Meutim, ustaljeno je da se poetak pleistocena rauna oko 600 hiljada godina od naih dana, s tim to mu prethodi jedan vremenski interval od oko 400 hiljada godina, nazvan vilafran (Villafranch). U poslednje vreme sve je ee miljenje da bi trebalo postaviti jo jedan naziv za ovo dugo vremensko razdoblje, u smislu relacije pliocen (?) vilafran pleistocen. Za preciznije odreivanje ovog naziva i reenje samog problema predstoje dugotrajna istraivanja. Prvi rezultati se ve sreu u Van der Flerckovoj teoriji. On tvrdi da je u periodu pre vilafrana bilo nekoliko klimatskih nijansiranja, koje poredi sa kvartarnim glacijalima i interglacijalima. Smatra da su ve time bili predodreeni uslovi za iroko biogenetsko polje u kom je mogao nastati ovek. Kraj epohe pleistocena datuje se na oko 20 hiljada godina pre sadanjeg vremena, ili jo neto nie, posle koga sledi period sa drugim klimatskim karakteristikama. Time je i oznaen kraj najbitnijim, najudaljenijim i najinteresantnijim zbivanjima u nastanku i razvoju dalekih cov kovih predaka.

Periodu vilafrana pripadaju brojni nalazi driopiteka (Dryopithecus) koji je pre milion godina iroko naseljavao Evropu, npr. Dryopithecus germanicus, Dryopithecus bamboli. Zbog toga se na driopiteka gleda kao na jednog od moguih polaznih tipova ka formiranju ovekovog dalekog pretka, ali zato jo uvek nema dovoljno potvrda. Anatomska graa pokazuje izvesne oblike specijalizacije, ali se ne zna kako je razvoj dalje tekao i kakva mu je finalna faza. Posle re driopiteka usdelio je period zahlaenja. Bio je postepen i doneo je otru i hladnu klimu to je prvi glacijal Gnz. Sadri jednu fazu otopljavanja, da bi se posle nje opet vratila otra klima. Iz ovog perioda nema paleoantropolokih nalaza, a u arheolokom smislu to je vreme poetka izrade kamenog orua. Po Milankoviu, glacijal Gnz zahvata vremenski interval izmeu 600 i 540 hiljada godina od naih dana. Interglacijal Gnz-Mindel, po Milankoviu, protee se do 480 hiljada godina od naih dana. Dao je zasada jedini nalaz Pitekantropusa u Evropi,
20

koji je otkriven u severozapadnoj^^Ma^axskii^^VrtesszoJis)1." U arheolokom smislu to je period abevilijenske kulture (naziv je dat po nalazitu Abbeville, koji je otkriven 1830. godine u Francuskoj), uz rani klaktonijen (Clactonien) i preelen (Prchellen). Zajednika odlika ovog prvobitnog kamenog orua je iroka povrina okresivanja, koja je vrlo vidna. Drugo ledeno doba u alpskoj oblasti (Mindel) nalazi se na prelazu ranog u srednji pleistocen, a po Milankovievoj skali traje do 420 hiljada godina od naih dana. Paleoantropolokih nalaza iz ove epoha nema, tj. do sada nisu naeni. Najdui interglacijal Mindel-Riss trajao je do 240 hiljada godina od naih dana. U arheolokom smislu ispunjavaju ga tri kulture: rani levaloazijen (Levvaloisien), mlai klaktonijen i elen (Chellen). U elskoj kulturi kamena orua imaju preteno bademasti oblik, grubo su obraena sa obe strane, a duina im se kree izmeu 5 i 25 cm. G. Mortile (G. de Mortilet) je ovu vrstu orua, 1878. godine, nazvao runi klinovi. Paleoantropologija Evrope iz ovog interglacijala ima dva vrlo znaajna nalaza u Heidelbergu i Steinheimu. Homo heidelbergensis, kome je ime dao atenzah (O. Schatensach), otkopan je 1907. godine. Ceo nalaz predstavlja jedna donja vilica sa zdepastim ramusom, gotovo negativnim mentumom i zubima po obliku arhainijim nego kod australopitekusa. Posle detaljnih analiza utvreno je da ova vilica svojom morfologijom odstupa kako od formi pitekantropa tako i od formi sinantropa i neandertalskog oveka. Po optem zakljuku, hajdelberki ovek je jedna slabo specijalizovana forma preneandertalskog stepena. A. Rust je 1956. godine vrio iskopavanja u blizini mesta nalaza ove donje vilice i naao kamena orua koja je okarakterisao kao elska. enska lobanja iz tajnhajma zauzima posebno mesto u paleoantropologiji. Spada u zasebnu grupu koja istovremeno pokazuje znake pitekan tropa, neandertalskog i savremenog oveka. Otkrio ju je Virtemberg (H. Wirtemberg) 1933. godine prilikom kopanja kvartarne terase reke Mura, pritoke Nekara. I pored oteenja koja su primeena na ovoj lobanji, moe se konstatovati da je mala po obimu, nisko zasvoena, da ima fosu kaninu, okrugao zatiljak i dobro razvijene nadone lukove. Uz nju nije bilo nikakvih arheolokih nalaza. Najverovatnije lei na prelasku elske kulture u aelsku, na poetku treeg ledenog doba (ili kraj drugog meuledenog doba), kao i hajdelberki nalaz. Nastupajue ledeno doba Riss nema pouzdanih paleoantropolokih nalaza. Po Milankoviu, traje do 180 hiljada godina od naih dana. Poslednje meuledeno doba Riss-Wurm predstavlja znaajan period za arheologiju i antropologiju, a po Milankovievom izraunavanju traje do 120 hiljada godina od naih dana. Karakteriu ga kulture aela, ranog musterijena (Moustrien), kasnog klaktonijena i kasnog levaloazijena, kao i mikokijen (Micoquien) i tajasijen (Tayacien). Ehringsdorf, Krapina, Saccopastore,
3 Nalaz je vrlo oskudan. Sastoji se od tri deja zuba i jednog fragmenta oKcipitalne kosti. A. Thoma smatra da je to Pithecanthropus vrlo specijaliozavne rorme sa modanom zapremdnom od 1350 cm3. Nazvao ga je Homo pithecanthropus paleohungaricus. Dalje smatra da nastavak njegovog lana ne treba traiti jer ga je visoka specijalizacija odstranila iz dalje evolucije.

21

Le Moustier, La Ferassie i La Chapelle aux Saints jesu evropski paleoantro- poloki nalazi ovog doba. Wiirm je poslednje ledeno doba alpskog podruja. Ima svoja dva perioda otopljavanja, u okviru kojih se izdvajaju krai periodi zahlaenja. U arheolokom smislu, za stariju polovinu je karakteristian kasni musterijen, koji postepeno prelazi u seletjen (Szeletien) a mlau polovinu orinjasijena (Aurignacien), solitren (Solutren) i magdalenijen (Magdalnien). U orinjasijen stepenu esti su nalazi kotanih iljaka, koji su najverovatnije koriteni u lovu. Javljaju se i prve gravire na kosti. Unutar orinjasijena izdvajaju se gravetijen (Gravettien) sa pravim i nazubljenim seivima i atelperonijen (Chatelperonien) sa kamenim oruima konveksno lunog i izduenog oblika.1 Rasprostranjenost svih ovih formi orua pokriva Evropu i severnu Afriku, Palestinu i dalje na istok. U solitrenskom stepenu tehnika obrade kamenih orua dostigla je vrhunac. Karakteristian je iljak oblika vrbovog ili lovorovog lista. Vrlo su esti i mali otri iljci, ije je mesto bilo, najverovatnije, na vrhovima kopalja. Kotana orua su i dalje u irokoj upotrebi. Nalazi ove kulture sreu se u krugu izmeu Ukrajine, zapadne Evrope i severne Afrike. Magdalenijenski stepen se odlikuje smenom kamenog orua u korist kotanog. Izrauje se harpun od kosti jelena sa gravirama ukraenim bonim stranama. Duborezaka vetima nalazi svoj izraz na tzv. komandnim palicama, ija uloga jo nije razjanjena. Prave se i kotane igle za finije ivenje konih predmeta. Nalazi ove kulture su iroko rasprostranjeni irom Evrope i zapadnog del Azije. Iz poslednjeg ledenog doba potiu sledei paleoantropoloki nalazi u Evropi: La Quina, Spy, Neandertal, Krapina, Gibraltar, zatim Combe Capelle, Cro Magnon, Grimaldi, Predmost, Oberkassel i drugi. Pored klasinih neandertalaca (Spy, Neandertal, Krapina), pojavljuje se i kromanjonski tip Ijudi. Cro Magnon je otkriven 1875. godine. Nalaz ine skeletni ostaci dva mukarca, jedne ene i jednog deteta. Leali su u sloju orinjasijena. Nalaz Combe Capelle takoe je zateen u sloju orinjasijena. U istom sloju naene su 1901. godine i dve lobanje u Grimaldiju za koje je karakteristino da su zadrale neke negroidne crte koje sa dolaskom i ukratanjima u Evropi sve vise nestaju, ali ne potpuno. Sline odlike se sreu i kod nekih nalaza u Sovjetskom Savezu. Nalazi iz Pfedmosta stoje na kulturnom stupnju solitrena. IskopanO je oko 80 skeleta, od ega je jedan deo nekompletan. Na njima su prisutne vrlo razliite antropomorfoloke karakteristike. Tako, npr., lobanja br. III iz serije 1894. godine spada u onu nedefinisanu grupu kojoj pripadaju i nalazi iz tajnhajma jer pokazuje znake pitekantropa, neandertalskog i savremenog oveka. Jedan deo ovih skeleta, zajedno sa nalazima iz Brna, predstavlja brnsko-pedmosku varijantu kromanjonske rase. Njihove lobanje su znatno gracilnije od tipinih kromanjonaca, nisko su zasvoene i imaju slabo razvijene nadone lukove. Mandibule su masivne grade, sa irokim ramusom i slabo izraenim obratkom. Meu njima ima i klasinih kromanjonskih lobanja (br. IV), onih sa odlikama savremenog Evropljanina (br. IX), kao i onih koje imaju slinosti sa negroidnim nalazima iz Grimaldija i Mokre gore (npr., lobanja br. VI). U ovom nizu nalazita u zapadnoj Evropi Oberkassel je hronoloki najmlae. Otkriveno je 1914. godine. Naena su dva skeleta jedan muki
22

i jedan enski. Svojom morfolokom graom okarakterisani su kao oberkaselska varijanta kromanjonskog tipa4. S mezolitom u postiglacijalnom dobu nastupa period predominacije Homo sapiensa diluvijalisa ili.recensa. Smatra se da su rezultirali iz para lelne egzistencije razliitih paleolitskih tipova na uim regijama i uz delovanje najrazliitijih biogenetskih faktora. Procs gracilizacije je ve u toku, a sledi i eliminacija (ili degeneracija) pojedinih antropolokih tipova ili njihovih varijeteta. Nalazita u Evropi i u evropskom delu Sovjetskog Saveza su vrlo brojna i dala su skeletne ostatke oko hiljadu individua. Sreu se i najstarije brahikrane lobanje. Paleomediteranski, paleonordijski, paleolaponski, kao i neki drugi antropoloki tipovi, jasno se razdvajaju unutar kruga praistorijskog stanovnitva i genetsko-rasnih granica.

K ATALO SK IPR EG LED N ALAZA ANDALJA I Prilikom miniranja kamenoloma oko 4 km severoistono od centra grada Pule, 1961. godine otkrivena je jedna vea upljina koja je bila ispunjena kvartarnim sedimentima (M a lez, M., 1972). Godine 1975, posle sprovedenih iskopavanja, iz kotane bree izdvojen je jedan gornji levi sekuti roda Homo. Oteena mu je samo incizalna ivica krune. Ima labijalnu duinu od 22,2 mm i labiolingvalnu irinu krune od 5,9 mm. Poredei ove proporcije sa zubima recentnog oveka, M. Malez (1975) doao je do zakljuka da on pripada nekoj manjoj individui roda Homo. I pored toga to je vrlo teko odrediti tanu specifikaciju ovog izolovanog nalaza, jer do sada u Evropi nisu poznati nalazi fosilnog oveka iz perioda vilafrana, M. Malez
Za Vih \ 21 - izradu OVSslavi kratkog pregleda rezultata paleoantropolokih i arheolohterifr^f -11^, U Jug .Ji i tre u Evropi, koji zapravo predstavlja pristup mxerpretacij! i kategonzaciji antropolokih nalaza sa teritorije Jugoslavije, koristem su podaoi iz sledee literature: Celio iQ7B/?ar'^S:- P.!oka zijalka na Olavi, Izvetaj dravne reaine gimnazije, strvn J R 'A Jnr3ic'd 1891 ; Gavela ka peina, Geoloki anali Balkanskog poluo\ " Prekon B :

^'^^i^:nmv%^^gija-Sarajevo 1957; Thoma' A-: vrtessziis>

dcmiJ*$ D ,. , . . - Nouvelles recherches et dcouvertes dans le Prhkt \ T PaeSeoht ^sies en Yugoslavie, Bull, de la Soc. d'Etudes et de Recherches 196<V n u \ Ey ue 1955 ; 5 <;. o . ' '" Risovaa kod Arandelovca, Starinar, XI, Beograd 1962/fi^ Plen lsk l ?? s bi f ie> Arheoloki vestnik (Brodarjev zbornik), SAZU, Ljubljana 1969 ff . ' ns 1 a c ie s u Paleolitiku Srbije, Starinar, N. S. XIX, Beograd S7i; ctes du K metnod logiques sur le caractre et la signification du phnomne V TTA u"l -s tome VIII Ue -me Congrs international des Sciences Prhistoriques et MosV uS? lez ; M : n Be rad ' g 1973; Gerasimov, M.: Ljudi kamenog veka, skovJl,,--: H* - Kra Stratigrafski, paleofaunski i paleolitski odnosi krapin-vann - n Pr/ Pmski 1 praovjek i evolucija hominida, JAZU, Zagreb 1978; Jo-1892- pi' i , cZA ' z paleontologiju srpskih zemcdja, Starinar IX/I, Beograd Ppt'v ?- V - ~ Brckner, H.: Die Alpen in Eiszeitalter, Wien 19011909;

23

u istom radu iznosi tvrduju da je rod Homo nastanjivao Evropu jo u najstarijem pleistocenu i da ovaj zub pripada nekom predstavniku iz grupe naprednih australopiteka m primitivnom arhantropu vrste Homo erectus. KRAPINA Krapina lei 42 km severozapadno od Zagreba. Godine 1899. iskopavanja zapoinje D. Gorjanovi-Kramberger, da bi ih do 1905. i potpuno zavrio. Otkopao je oko 800 frag^enata ljudskih skeleta i zuba koji potiu iz nekoliko hladnih i toplih ra^oblja od kraja ris-virmskog interglacijala pa do kraja drugog virmskog stadijala. Uz ove paleoantropoloke nalaze, u monografiji objavljenoj 1913. godine Zivot i kultura diluvijalnog oveka iz Krapine u Hrvatskoj D. Gorjanovci-Kramberger je opisao samo oko 150 kamenih artefakata, mada je njihv broj znatno vei, a okarakterisao ih je kao musterijenske. Nedavno je M. Maiez (1970) publikovao revizionu obradu krapinskih kamenih artefakata i ko^tatovao da kulturna stratigrafija ovog bogatog nalazita poinje sa jednoin ranom fazom musterijena sa slabo izraenim uplivom levallois i clacton tehnike. Sloj III po Krambergerovoj podeli, koji je bio najbogatiji paleoanti0pOiokim nalazima, zastupljen je zupastim musterijenom, musterijenom tipa La Ferassie, tipa La Micoque i tipa Combe-Grenal. Sloj IV je takoe sadr^ vao ostatke ljudskih skeleta, a naeni kameni artefakti pripadaju musterij enu tipa La Quina, Castillo i Combe-Grenal, zatim tipu La Ferassie, mustetij enu sa tradicijom aela, kao i jednoj fazi razvije-nog musterijena. Za mlaae slojeve je takoe tipian musterijen, to ukazuje na nekoliko razvojnih f^ a ove kulture na krapinskom nalazitu. Paleoantropoloki Ostaci su naeni razbacani u pomenutim slojevima. Od mnogobrojnih skelet^h fragmenata posebno treba izdvojiti 5 fragmentovanih lobanja (A, B, C, j) i E), 2 parietalne kosti (br. 16 i 17), 2 frontalne kosti (br. 2 i 3), 9 fragn^ntovanih mandibula i jednu celu, 4 ramusa mandibule, kao i nekoliko fragtngntoyanih maksila. Lobanja A, tj. def Orimsana lobanjska kalota, pripada individui uzrasta juvenilis. Njena polna pripadnost ne moe da se odrediti. Od lobanje B ouvan je parietalno-okyp itaini d eo. Uzrast joj odgovara prethodnoj, a pripada mukom polu. Lob anja c je najbolje ouvana lobanja. Utvrena indivi-dualna starost je adult( lS( a poi j e enski. Od lobnje D ouvana je desna polovina frontalne kosti sa nadonim lukom i delovima lobanjskog svoda i okciputa. Odgovara uzr^ stu a dultus i mukog je pola. Lobanja E je enska i uzrasta ranog adultus^ ouvana su joj oba nadona luka sa nosnim povi-nuem i delovima front^ ne> parietalne i okcipitalne kosti. Parital 16 je mnk Og pola i adultne starosti. Na parietalu 17 pol ne moe da se odredi, a in4i vidualna starost je juvenilis. Frontal 2 je adulas uzrasta i enskog pola, a frontal 3 juvenilis uzrasta i bez potrebnih elemen^ ta za odreivanje pohie pripadnosti (navedene polne i starosne determinacij e pre uzete su od Smith, F. H., 1976). Antropomorfolo^i prikaz vilica (mandibula i maksila) usledie neto kasnije.
24

Sa pomenutih lobanjskih sklopova moe da se uzme vrlo mali broj antropolokih mera. To su sledee mre (preuzeto od Smith, F. H., 1976):

Sa lobanjskih fragmenata mogu se jo meriti debljine pojedinih kostiju lobanjskog svoda, tako da se najvea panja mora obratiti na morfoloku grau, kako to i nalae antropoloka metodologija za fosilne nalaze. U lateralnoj projekciji sve krapinske lobanje su niske i duge. Nadoni lukovi su jako razvijeni. elo je vrlo nisko i jako ukoeno, prelazi u kratak i luan lobanjski svod, a okciput je podignut i naglaen. O frontalnoj projekciji se ne moe u potpunosti govoriti. Kosti gornjeg lica sauvane su samo kod lobanje C i sasvim delimino kod lobanje E (nosno povinue). Meutim, oituje se jedno vrlo reljefno i iroko lice, sa etvrtastim i horizontalnim onim dupljama, irokim nosnim otvorom, vrlo naglaenom zigomatinom irinom itd. Frontalna linija lica koso pada prema donjem delu, tako da je to, pored odsustva fose kanine, jo jedan elemenat koji govori o prognatizmu krapinskog neandertalca. Vertikalna projekcija je gotovo u potpunosti izraena kod lobanja C i E. To su izduene forme sa dominantnom regijom nadonih lukova. Kod lobanje C znatno je primetan i koren nosa, koji stri, to, pored prognatizma, moe da bude podatak i o jednoj isturenoj formi lica. O okcipitalnoj projekciji je vrlo teko govoriti zbog loe ouvanosti. Oigledna je mala cerebralna visina lobanja, ali sa dominantnom irinom. Parietalni torusi su izraeni i imaju otar oblik.
25

na njihovu eliminaciju. Shodno tome, ni krapinski neandertalac nije svoju egzistenciju nastavio u periodu holocena. J. J e l i n e k (1969) smatra da je zbog svog irokog morfolokog varijabiliteta krapinac na morfolokom prelazu Homo sapiens neanderthalensis Homo sapiens sapiens. Proizilazi da je krapinski neandertalac jedna prelazna forma (ili itavo polje), to u radu ovog autora nije sasvim jasno interpretirano. Najnovija gledita o ovom problemu otila su jo dalje. Tako M. Malez (1978) i F. H. S m i t h (1978) odvojeno tvrde da je krapinski neandertalac nastavio svoju evoluciju u smeru savremenog oveka. Oba autora negiraju postojanje progresivnije vrste praoveka meu krapinskim neandertalcima. Po njima, povoljni klimatski i ekoloki uslovi, tj. povoljna prirodna ekumena, paleolitskim lovcima, nosiocima musterijenske, seletjenske, orinjake, gravetijenske i mezolitskih kultura, pruili su osnovu za kontinuiran razvoj fosilnih ljudi. Populacije neandertalaca postepeno se transformiu u gornjopaleolitske lovake populacije sa sapientnim obelejima (Malez, M., 1978). Miljenje autora rada o ovom problemu izneseno je na str. 166. i dalje (u okviru Zakljunih razmatranja). VELIKA PEINA Velika peina lei oko 30 km zapadno od Varadina, na istonim padinama Ravne gore. Poznata je od kraja prolog veka, a sistematska iskopavanja u njoj izvrena su tek posle pedesetih godina ovoga veka. U sloju j otkriven je fragment eone kosti sa nadonim lukom, koji po svojim karakteristikama pripada podjednako neandertalskom hominidu i do sada najstarijem neantropu iz gornjeg pleistocena (Malez, M., 1978).

Sa ovog fragmenta ne moe da se uzmc nijedna antropoloka mera po R. Martinovim metodskim pravilima (najvea debljina frontalne kosti inzosi 10,3 mm). Graa je umerenog robusticiteta, sa nejednakom frontalnom debljinom nadonih lukova i vrlo visokim korenom nosa. Proporcije su mu manje od dananjeg oveka prosene veliine. Malez, M. (1978) pripisao ga je prvenstveno razvijenom neandertalcu, a potom mlaem predstavniku iz grupe neantropa, vezujui se za tumaenje J. J e l i n e k a (1969) da su rani gornjopaleolitski lovci istone Evrope iveli otprilike pre 30.000 godina. Meutim, ovakvu geografsku i hronoloku paralelu nemogue je izvesti iz nekoliko razloga. Sa morfolokog stanovita neandertalsku pripadnost ovom nalazu iz Velike peine osporio je i F. H. Smith 5 . M. Malez (1978) u svojoj interpretaciji napominje da bi fragmentarnost ovog nalaza i trag opaljenosti od vatre (3 cm x 8 mm) bio elemenat koji ukazuje na kanibalizara, pogotovu to je ova pojava bila dosta rasprostranjena u gornjem pleistocenu, a ovaj lokalitet je udaljen samo 17 km (vazdune linije) od Krapine VINDIJA Peina Vindija se nalazi oko 20 km zapadno od Varadina, kod sela Donja Voa. Od Velike peine je udaljena manje od 10 km (vazdune linije) u pravcu severoistoka. Prva iskopavanja u ovoj peini zapoeta su pred drugi svetski rat (Vukovi, S., 1935). Od 1974. do 1976. godine sprovedena su sistematska iskopavanja koja su obuhvatila i pretpeinski prostor. Skeletnim ostacima fosilnih ljudi najbogatiji je stratum g, koji je nataloen tokom interstadijala Wiirm 2/3 (Malez, M., 1978). Iskopano je nekoliko fragmentovanih mandibula, zatim maksila, delovi lobanjskih ko stiju, izolovani zubi i delovi nekih dugih kostiju skeleta. Na osnovu uoenih i istaknutih anatomskih karakteristika i proporcija sa neandertalcima iz Krapine, M. Malez (1978) nalaze iz sloja g u Vindiji vezuje za ljude sline neandertalcima (na tabli VI ilustrovan je jedan izbor fragmentovanih nadonih lukova, mandibula i maksila). Dobijeni C14 datum za sloj g iznosi oko 27.000 godina (gornji deo interstadijala Wiirm 2/3). U mlaim slojevima naeni su skeletni ostaci kromanjonskih ljudi, ali o njima nema pouzdanih startigrafskih dokaza (Malez, M., 1978). Morfoloke karakteristike fragmenata nadonih lukova iskopanih u pecini Vindija jesu njihova promenljiva frontalna irina. Mandibule nisu robustne grade, a ugao obratka se pribliava pravom. Naeni fragmenti maksila daju nepouzdane podatke o postojanju prognatizma, odnosno odsustvu fose kanine. Detaljna paleoantropoloka analiza i interpretacija svih ovih nalaza jo nije obavljena. , ..jjf" H. Smith, autor monografije o krapinskim antropolokim nalazima i neKoiiko radova o evropskim neandertalcima, ukljuujui i krapinskog, usmeno i je, novembra 1978. godine u Zagrebu, izneo svoje miljenje o ovom nalazu. Njegov rukopis je u tampi. 29

Geoloka starost stratuma j poklapa se sa interstadijalnom Wiirm 1/2. Radioaktivno merenje ugljenika iz vieg i stratuma dalo je datum od 33.000 godina. U ovim stratumima iskljuivo su zastupljeni kotani iljci, a njihov tip bi mogao da se vee za stariji orinjasijen.
28

VETERNICA Peina Veternica se nalazi nedaleko od Zagreba u pravcu severozapada. Godine 1955. u Veternici su izvrena etvrta iskopavanja, koja su zahvatila i pretpeinski prostor. Stratigrafija ovog nalazita zahvata raspon od poznog pleistocena, preko neolita, do perioda bronze. Na kamenom dnu peine, u okviru sloja V, naena je jedna ljudska kalota. Prilikom vaenja je oteena, ali je uspeno rekonstruisana. Njena stratigrafsko-kulturna pripadnost odgovara musterijenskom oveku. Druga lobanja je naena na dnu sloja III. Pripada mlaoj individui, a razlikuje se od savremenog oveka po vrlo niskim i snanim zubima (Malez, M., 1957). U pretpeinskom prostoru (sloj VIII) otkriveni su artefakti musterijenskog tipa. Sloj V pokazuje da se pred ovom peinom dogodilo obruavanje, to je moglo da bude presudno za dalji stalni boravak u Veternici. Meutim, ona nije ostala bez ivotinjskih stanovnika. Svoj boravak u njoj nastavio je peinski medved, a ovek je upravo zbog njega i nadalje samo poseivao ovu peinu. Brojni ostaci peinskog medveda, posebno ostaci njegovog kulta, govore u prilog ovakvoj pretpostavci (Malez, M., 1957). U svoj a dva najnovija rada o paleolitskom oveku u Hrvatskoj, M. Malez (1978) dao je neto izmenjenu interpretaciju antropolokih nalaza iz Veternice u odnosu na prethodnu. Izmeu ostalog, jasno stoji da sloj h predstavlja jednu fazu zavrnog musterijena, a da je lobanja 830/55 sekundarno otkrivena u njemu, tako da ne moe pripadati musterijenskom oveku. Prilikom obrade ove lobanje utvreno je da ona svojim morfolokim karakteristikama ne odgovara poznopaleolitskom lovcu, kako M. Malez eli da je predstavi u svom pQslednjem radu, nego znatno kasnijim periodima praistorije (periodu bronze ili jo kasnije) 6. Ostale lobanje iskopane u Veternici (npr., 810/55, 63/55 i 65/55) takoe pripadaju vrlo poznim periodima praistorije, jer se njihove morfoloke karakteristike ne uklapaju u profil bilo poznopaleolitskih, bilo mezolitskih stanovnika7. 6 Lobanja 830/55 pripada individui koja je prela uzrast zrelog doba (poetni stupanj obliteracije lobanjskih avova je ooigledan). Debljina kostiju lobanjskog svoda se kree izmeu 5 i 6 mm. Glabelarna regija sa nadonim lukovima je slabo razvijena. Ostatak korena nosa ukazuje na njegovo visoko usaenje. elo je relativno nisko i neznatno ukoeno. U frontalnom delu lobanjski svod je dug i otro prelazi u jako ukoeni okciput (verovatno okcipitalna presija). Protuberantia occipitalis externa je slabo izraena i neznatno podignuta. Parietalni torusi su zaobljeni. Kosti lica sa vilicama, kao i baza lobanje, nisu ouvani. Fosilizaoija nije prisutna. Uoen je samo povrinski7trag crvenkasto-tamne zemlje u kojoj je ova lobanja leala. Lobanje 810/55, 63/55 i 65/55 naene su u istom sloju. Zajednika karakteristika im je naglaena una visina, laka graa facijalnih kostiju i ravna linija lica. Lobanja 63/55 je dolihokrana, dok lobanje 65/55 i 810/55 spadaju u srednje duge, ali vrlo visoke lobanje. Glabela i nadoni lukovi su slabo razvijeni. linija cela neznatno vaxira od ravnog do delimino ukoenog. Varijacija lobanjskog svoda ide od ravnog do zaobljenog. Okciput je izraen, delimino torusan (65/55) ili blago zaobljen. Kod lobanje 810/55 je dominantna i okcipitalna visina. Tipoloki su vrlo razliite i ne pripadaju istom antropolokom taksonu. U celini uzevi, ove lobanje su gracilne grade (lobanja 810/55 nema ouvane kosti lica). Odgovaraju adultnom uzrastu. Broj 810/55 i 65/55 su mukog pola, a 63/55 je verovatnije enskog pola. Ostaci postkranijalnog skeleta nisu naeni. Po svom optem morfolokom stanju mogu se svrstati u sam kraj praistorije ili u delimino jo poznije priode.
30

U pomenutim radovima M. Malez sloj d u Veternici pripisuje najstarijem drijasu, navodei da su tri naene lobanje ostatak kulta lobanje. Njegovo poreenje sa Ofnet-nalazima nije ni dokumentovano ni po nekim optim kriterijumima prihvatljivo (staratifragski problemi na prvom mestu), tako da se ovakva tvrdnja mora sasvim iskljuiti. Na tabli VII ilustrovane su etiri lobanje iz Veternice u lateralnoj projekciji, od sedam, koliko ih je ukupno iskopano. GORNJA CEROVAKA PECINA Gornja Cerovaka peina se nalazi kod Graaca, na severoistonoj padini Crnopca u velebitskom masivu. Godine 1955. u sloju sa ostacima peinskog medveda otkrivena je jedna fosilna oveja kost desna tibija. M. Malez (1966) navodi da sloj ovoga nalaza odgovara Wurmu III zajedno sa brojnim nalazima ostataka peinskog medveda, tj. da je ova kost, najverovatnije, pripadala lovcu na peinske medvede. Na osnovu anatomske grade i proporcija odgovara neantropu grupe Homo sapiens fossilis. Isti autor smatra da je Gornja Cerovaka peina bila prolazna lovaka stanica u kojoj je paleolitski lovac, iji je ostatak naen, nastradao, a njegovi delovi su postmortalno razbacani i izmeani sa kostima peinskog medveda i drugih ivotinja. Meutim, karakteristini sloj je datovan iskljuivo pomou nalaza faune uz svega etiri artefakta (3 kotana i 1 kameni), tako da se detaljna hronoloka pripadnost u okviru glacijala Wiirm III ne moe pouzdano izvesti. M. Malez (1978) smatra da ova potkolenica ima odreene podudarnosti sa Grimaldi-nalazima. Ova podudarnost, meutim, nije dokumentovana. ANDALJA II Ovo nalazite je locirano neposredno pored andalje I, na daljoj periferiji grada Pule. Prilikom viegodinjih sistematskih iskopavanja sakupljeno je 29 fragmenata skeleta fosilnog oveka (7 fragmenata lobanje, 4 izolovana zuba, 5 fragmentovanih kimenih prljenova, 2 rebarna del, 6 fragmenata kostiju ruke i 5 fragmenata kostiju noge). Svi ovi nalazi su zateeni u sloju b, koji pripada kraju glacijala Wiirm III. Kotani i kameni artefakti iz ovog sloja po svom tipu odgovaraju razvijenom gravetijenu. Dobijeni C14 datum iznosi 12.320 + 100 godina (Malez, M., 1966, 1972). Pripadnost grupi Homo sapiens fossilis izvedena je na osnovu kulturne i paleofaunske strarigrafije, jer izraena fragmentarnost kotanih nalaza ne dozvoljava nikakva blia morfoloka poreenja. Na ostacima fragmentovanih nadonih lukova vidna je njihova slaba razvijenost i nejednaka frontalna debljina. Na ostacima jedne desne ulne i proksimalnog del jednog femura robusticitet nije izraena karakteristika. Na ostacima kimenih prljenova nema taloenja osteofita, kao ni drugih patolokih promena.
31

U citirana dva rada o nalazima iz andalje II, M. Malez govori o kalizmu i intrahumanom obraunu, na ta ga je navela injenica da su nib^*gakupljeni ljudski delovi bili razbijeni i fragmentovani i bez ikakvog svi razbacani po sloju. Takoe podvlai da je to bila dosta esta pojava red^ opulaC ija u gornjem pleistocenu. koc* v v ^UALDOVA PECINA Romualdova peina se nalazi na zavretku Limskog kanala kod Ro-Otkrivena je 1960. godine. Paleontoloke i paleolitske nalaze sadravao vinJ ' mo g^j-atum C. Naena fauna je karakteristina za glacijal Wiirm III. je ^ broini mikroliti svojim geometrijskim oblikom odgovaraju tipinom gra-M^- enu Jedini paleoantropoloki nalaz je deji zub prvi donji desni mo-vet^iyjji lar na jverovatnije, pripada gornjopaleolitskom lovcu grupe Homo sa - Vis fosilis (Malez, M., 1966). pie* ^.GOTINOVA PEINA U noslednjem radu M. M a 1 e z a (1978) o fosilnom oveku u Jugosla-nalazi se kratak podatak o ovoj peini. Izmeu ostalog, da je sloj d, vij^. pripada zadnjem velikom glacijalu Wurm III, sadravao i fragmentovane ko^lske ostatke, tj. grupe Homo sapiens fossilis. ljt* ^INA POD JERININIM BRDOM Peina Pd Je r i mmm brdom se nalazi kod sela Graca kod Kragujevca. pavania 1951- godine vrena su sa ciljem da se istrae slojevi u peini Is^-J^jjj se dolo do fosilnog materijala i drugih dokumenata o postojanju ka ^olitskih kultura u ovoj oblasti. ^ Uz brojne ostatke pleistocenske faune, meu kojom dominira peinski dved naena su i mnogobrojna kotana i kamena artefakta. Po svom m ^ akteru odgovaraju musterijenskom stepenu sa tehnikim odlikama ko je \di vr ^ u ; u prisustvo levallois i clacton tehnike okresivanja. Jedini paleoanpC o0ios ]ji nalaz je trei maksilarni molar (dexter), koji je H. Vallois posle tr<?^g ene ra diogramske analize okarakterisao kao zub koji svojim dimenzi -\ T^ morfolgiJ om i strukturom ukazuje na pripadnost grupi Homo sapiens a

j \ \ ;

litska nalazista u Jugoslaviji, zrazio je sumnju u tanost ovin podataka. Napominje da u okolini Beograda nema peina, pa samim tim ni pominjane orinjake kulture. Meutim, 1955. godine u nekoliko peinskih otvora i jednom abriju na jugozapadnim padinama Banovog brda otkriveni su brojni ostaci diluvijalnih ivotinja. Ako bi to bila jedna od peina koje pominju navedeni autori, onda bi i sumnja S. Brodara bila neosnovana (G a v e 1 a, B., 1956). U prilog injenica koje potvruju nagoveteno ove kovo prisustvo ilo bi, dodue jo uvek problematino, otkrie jedne fosilne ljudske lobanje u samom Beogradu. N. u p a n i (1928) doao je do zakljuka da ova lobanja svojom formom ukazuje na neandertalsku pripadnost. U prilog njene primitivne morfologije govori i Retziusov indeks, koji iznosi 73,4. Pretpostavku o diluvijalnoj starosti ove lobanje dopunjuje nalaz zuba Elephantis antiqui iz istog sloja. BACKI PETROVAC Baki Petrovac se nalazi u Vojvodini, oko 50 km severno od Novog Sada. Jedini paleoantropoloki nalaz ini jedna fosilna lobanjska kalota. Pedesetih godina M. Grbi 8 je od jednog skupljaa starina dobio nekoliko kamenih predmeta i ostatke jedne lobanje, koji potiu (navodno) iz istog sloja, a izvadeni su iz profila kopa seoske ciglane. Oblik i nain kojim su okresivanjem dobijeni, ovi kameni artefakti odgovaraju paleolitskom dobu. D. i M. G a r a a n i n u Arheolokim nlazistima u Srbiji navode da je M. Grbi otkrio jedno praistorijsko nalazite sa ostacima paleolitskog oveka kod Bakog Petrovca u Vojvodini. Ovaj fosilni nalaz antropoloki je obradio i publikovao S. ivanovi (1966). Utvreno je da je na ovoj kaloti dobro ouvana eona kost (oss frontale), parne parietalne kosti su znatno slabije ouvane, a od etmoidaine kosti ouvan je samo mali deo. Dolihokrana je i ortometopna. Ima znatno izraenije nadone lukove u odnosu na recentnog oveka, sa elom koje je izrazito nisko i ukoeno. Po formi je izduena i relativno je maie zapremine. Morfoloki se zapaaju znatno vee dimenzije eone kosti u odnosu na temene. I pored naglaene razvijenosti eone kosti one duplje su relativno maie. Unutranji sagitalni greben eone kosti jae je izraen nego na recentnim lobanjama. Potpuniji podaci i precizniji zakljuci o tipolokoj pripadnosti ove lobanjske kalote ne mogu se izvesti zbog njene nekompletne ouvanosti. Na tabli VIII ilustrovane su etiri projekcije ove, najverovatnije poznopaleolitske, lobanjske kalote (uz ilustraciju nalaza iz itita). ITITE Na relativno malom rastojanju od prethodnog nalazita, u ititu, naen je samo jedan deo delimino fosilizirane lobanje gotovo cela eona O ovom nalazu M. Grbi je neposredno posle otkria odrao predavanje u Arheolokom institutu SANU.
8

J 2ilis(Gavela, B., 1951).

B^OGRAD

I OKOLINA Podatke o diluvijalnim peinama u okolini Beograda pruili su H. u i l (1923), zatim G. M ac Curdy (1924), H. Oberm ai e r (1926) i B g k u t i l (1950). S. Brodar (1954), u svom radu koji se odnosi na paleo-

33

32

kost. Njen antropomorfoloki opis dao je S. i v a n o v i (1966): Po ostacima nadonih lukova se moe zakljuiti da su bili vrlo razvijeni. Ceone kvrge nisu jako izraene. Sutura frontalis je okotala. Spoljna strana skvame je glatka i ravna, a unutranja je izbrazdana lebovima i grebenima (kao i prethodna). Najvea debljina kosti je 8 mm itd. MEZOLITSKA NALAZITA Poetak mezolitskog perioda obeleavaju velike klimatske promen u smislu otopljenja. Krupna pleistocenska fauna izumire (ili je istrebljena). ovek i dalje ivi u okviru lovakih grupa, ko je su sada usmerene na lov manjih ivotinja. Ili, ukratko, menja se odnos oveka prema prirodi, koji se manifestuje, pre svega, u izmjenjenim ili sasvim novim kulturnim pojavama (pogrebni ritual, nain ivota i privreivanja uopte) i izmenjenoj antropolokoj strukturi stanovnitva, jer dolazi do predominacije novih tipova judi. Hronoloki, to je raspon od drijasa do starijeg atlantikuma (do sredine VI milenijuma stare re). erdapska antropoloka serija, koja najveim delom pripada epipaleolitskom (mezolitskom) periodu, zbog svog kontinuiranog prelaza u neolit bie odvojeno obraena u sledeem poglavlju. Na ovom mestu ce biti dat sasvim kratak osyrt na tri peine u Istri i na nalazite Badanj u Hercegovini, u kojima su naeni minimalni antropoloki ostaci, koji na prvom mestu imaju kartografski karakter. R. B a t t a g l i a (1944) navodi da je u peini Baderni u Istri naena jedna mezolitska lobanja. Vremenom je izgubljena, a u navedenom radu dokumentacija ni je potpuna. M. Malez (1978) daje kratak osvrt na jo dve peine u Istri. U Oporovini, u sloju e sa epipaleolitskim segmentima od kosti naeni su i malobrojni fragmenti ljudskog skeleta. U Kranjevoj peini su takoe naeni malobrojni ostaci ovekovog skeleta, navodno uz mezolitska orua. Mezolitsko prebivalite Badanj lei ispod sela Borojevia kod Stoca, oko 45 m iznad reke Bregave. Tokom iskopavanja 1979. godine iz komada bree isprepariran je jedan ljudski zub 9. Sloj u kom je naen sadri epigravetijenske kamene artefakte. Iskopavanja su jo u toku.

Najstariji ovekov predak naen na teritoriji Jugoslavije i nadalje ostaje krapinski neandertalac. Nalaz levog gornjeg sekutia roda Homo iz andalje I kod Pule ne moe se prihvatiti kao ostatak naprednog australopiteka ili primitivnog arhantropa vrste Homo sapiens, i to iz nekoliko razloga. Dovoljno
9 Na iskopavanju, kojim je rukovodio . Basler, zub je pregledan i deternrinisan kao maksilarni kanin.

je pomenuti oteenje (prelom) kritinog del i nedovren rzvoj, koji je M. M a 1 e z a (1975, 1978) naveo na interpretaciju da se radi o mlaoj individui, uz ouvanu formu koja nije strana ni ivotinjskom svetu izvan najranijih prelaznih formi antropoida. U smislu analogija navedeni autor nije dao nikakve podatke. Drugo, stratigrafski odnosi ovog nalazita (kamenoloma) ne daju sasvim jasnu predstavu unutar izolovane upljine iz koje potie ovaj problematini nalaz. Krapina, po broju individua najbogatije nalazite neandertalskog oveka i predmet istraivanja brojnih antropologa i paleontologa, ostala je i nadalje velika zagonetka u evoluciji hominida, mada je sasvim izvesno da ona nalazi svoje mesto u drugoj velikoj etapi hominizacije 10. O Krapini postoje jo razliita miljenja i interpretacije, to samo ukazuje da ce obrada nalaza, prvenstveno sa multidisciplinarnog stanovita, jo dugo trajati. Na ovom mestu ce biti iznesena neka od njih. Prvo, evo nekoliko podataka koje je objavio D. G. Kramberger. U delu ivot i kultura diluvijlnog praovjeka iz Krapine u Hrvatskoj stoji da je krapinski neandertalac imao brahikranu lobanju. Obradom metodom rekonstrukcije F. H. Smith (1976) ustanovio je da se radi o dolihokranim lobanjama, to se uklapa u optu shemu o morfolokoj grai neandertalaca. Dalje, karijes koji je opisao Gorjanovi, to se provlai i kroz najnoviju literaturu, J. K a l l a y (1969, 1978) detaljnom analizom svih zuba iskopanih u Krapini, nije mogao da potvrdi. Stratigrafske potekoe, i pored velikog doprinosa pojedinih istraivaa, predstavljaju i nadalje jedan od problema u smislu detaljne hronologije i tipoloke determinacije antropolokih nalaza. M. H. W o 1 p o f f (1978) doao je do vanog podatka: da M3 kod krapinskih neandertalaca izrasta u 15. godini ivota. Meutim, u delu rada u kojem vri starosnu analizu na osnovu abrazije zuba ne vidi se koliko su uzete u obzir hipoplastine promen glei (uzajamna veza sa stepenom abrazije). Odgovor na pitanje o postojanju kanibalizma meu krapinskim nendertalcima jo nije sasvim potvren. Najnovija analiza H. U l r i c h a (1978), mada potvruje pretpostavku, izvedena je prilino jednostrano. Tako, npr., udeo mesodera koji su sigurno napadali prebivalite ljudi nije dovoljno uzet u obzir, pogotovu kad se radi o komadanju pokojnika. K. Tomi K a r o v i (1970) s pravom postavlja pitanje da krapinac nije eventualno bio rtva mlaih ljudskih vrsta (koje ga nisu identifikovale kao svog srodnika). Pojave na nalazitima Velika peina i andalja II, konkretno velika fragmentovanost nalaza i minimalni tragovi vatre, ne mogu se direktno ve zati za kanibalizam. Nije iskljuena mogunost da je kanibalizam postojao i bio iroko rasprostranjen u gornjem paleolitu (Malez, M. 1978), ali sadanji nalazi ga ne potvrduju.
10 Prema sadanjem saznanju izgleda da je ovekova ekspanzija prola kroz tri glavne tape: postanak i rani razvoj (ogranien na Afriku i junu Aziju), ija je kulminacija postanak Homo sapiensa, potom sledi ekspanzija Homo sapiensa u srednjem i gornjem paleolitu (lagano osvajanje severne Evroazije) i najzad finalna ekspanzija i visa socijalizacija Homo sapiensa u mezolitu i neolitu, uz pojavu novih centara homindzacije (De Chardin, 1972).

34

35

U ovom kontekstu neophodno je razmotriti morfoloku modeaciju krapinskog neandertalca. Neke interpretacije u tom smislu su ve ranije ukratko iznesene. Prilog ovoga rada je 11 rekonstrukcija medio-sagitalne linije lobanja sa facijalnim delom i mandibulom . Norma lateralis lobanje C i lobanje E (tabla IIII) ukazuje na veliko odstupanje. Obe lobanje su enskog pola i sasvim bliske individualne starosti (C = adultus, E = mlai adultus). U lateralnoj projekciji lobanja D (muki pol, adultus uzrast) znatno je nia od lobanje C enskog pola. U frontalnoj projekciji pomenuta lobanja E je znatno lake grade u odnosu na lobanju C. Nabrojani elementi su dovoljni da ukau na veliko odstupanje u morfolokoj grai meu istim polovima i uzrastu kod krapinskih neandertalaca. Za lobanje C, D i E je utvreno da pripadaju istom stratigrafskom nivou (Malez, M., 1978). Za rekonstrukciju medio-sagitalne linije, pored ovih lobanja, upotrebljena je i cela mandibula I i fragmentovana mandibula H (tabla IV). Po rezultatima M. H. Wolpoffa (1978), prvoj odgovara individualna starost od 20, a drugoj od 23 godine. Nainjene su dve rekonstrukcije medio-sagitalne linije krapinskih neandertalaca (tabla IX i X). Najbolje ouvana lobanja (C) iz Krapine nema donji deo lica, lobanjski svod sa okcipitalnom regijom i deo lobanjske baze. Meutim, po polazitu linije cela od glabele sasvim pouzdano moe da se odredi njegova mala visina i jako zabaen oblik. Po ouvanom okcipitalnom povinuu moe da se rekonstruie najvea duina ove lobanje 190 + 3 mm. Takoe po obliku parietalne kosti moe da se izrauna najverovatnija una visina 120 + 2 mm. S obzirom da je desni mastoidni nastavak sa delom lobanjske baze ouvan, moglo se prii povlaenju medijalne linije cerebralnog del lobanje. Dobijen je kratak i luan (gotovo kruan) lobanjski svod, koji prelazi u visok i naglaen okciput. Poto je na lobanji C gornje lice ouvano do donjih rubova zigomatinih kostiju, njegova projekcija se mogla bez tekoa ucrtati. Mandibula I se sasvim dobro uklapa po karakteristikama svoje grade u profil ove lobanje (condilus sinister direktno ulee u fosu mandibularis). Ugao u kom je postavljena treba da odgovara najverovatnijem robusticitetu odgovarajue maksile. Maksila ipak nije ucrtana, tj. projicirana, zbog za sada nepouzdanog kriterijuma za povlaenje paralela sa jednim ovako specifinim lobanjskim sklopom. Druga rekonstrukcija medio-sagitalne linije krapinskih neandertalaca zasnovana je na morfolokim osobinama lobanja B, C i E, kao i fragmentovane mandibule H. Kao i kod prethodnog sluaja maksila iz istih razloga nije uzeta u obzir prilikom ucrtavanja linije profila.lica.
11 Medio-sagitalna linija (ili OAE-dijagram) lobanje je zapravo vertikalna linija preseka sredine lobanje (ne lateralna projekcija), na koju se zatim projektuju morfoloki elemerati lobanjskog sklopa. Kod potpuno ouvanih lobanja ova linija se ucrtava pomou posebnog instrumenta (dioptograf). Kod nekompletnih i fragmentovanih nalaza praktikuje se iz vie razliitih lobanjskih delova, uz uvaavanje stratigrafskih i individualno-starosnih granica, ime se praiktino dobija jedna prosena linija profila sa tipolokim karakteristikama.

Lobanja E ima sauvan frontalni deo u celini, uz koren nosa koji se nadovezuje na ovaj sklop. U lateralnoj projekciji njegov oblik je bez tekoe ucrtan. Gornji deo lica je ucrtan prema polazitima morfolokih linija frontalne grade, uz deliminu korelaciju sa elementima lobanje C. Medijalna linija lobanjskog svoda direktno je dobijena sa lobanje E. Isto tako, njena morfologija je delimino iskoritena i za liniju okcipitalne regije, kod koje je uzeta u obzir i ublaena forma lobanje B (muki pol juvenilna starost). Rekonstruisana najvea duina ovog lobanjskog sklopa iznosi 195 + 3 mm, a una visina 115 + 2 mm (kao vertikala na OAE-ravan). Od svih fragmentovanih mandibula iz Krapine u ovako rekonstruisanu medio-sagitalnu liniju najbolje se uklapa manibula H. Nema ouvan ramus, ali njegove stranice mogu vrlo precizno da se ucrtaju na osnovu ouvanog del. Dobijeni cerebralni oblik od glabelarne regije zajedno sa nadonim lukovima, kod ove lobanje (tabla X) pokazuje slabiju razvijenost od one forme na tabli IX. Lobanjski svod joj je dug i ravan, tj. nagnut ka frontalnoj strani. Okcipitalna regija je dosta blago zaobljena i neznatno sputena ka lobanjskoj bazi. Poto su iznaene dve razliite medio-sagitalne linije krapinskih neandertalaca koje pripadaju lobanjama istog pola i sasvim pribline individualne starosti12, moe se izvriti njihovo poreenje. Lobanja na tabli IX ima robustnije i arhainije izgraenu celu glabelarnu regiju, a elo joj je znatno ukoenije od lobanje na tabli X. Linija cela kod iste lobanje zatim blago prelazi u gotovo polukruan oblik lobanjskog svoda, koji je kod lobanje na tabli X znatno dui, ravan i ukoen. Okcipitalna regija kod lobanje na tabli IX znatno je naglaenija i ima izvuen oblik u odnosu na lobanju na tabli X, koja pak ima znatno niu lobanjsku bazu sa mastoidnim nastavcima koji se delimino projektuju izvan baze lobanje. Ravan lica lobanje C (tabla IX) znatno je isturenija svojim donjim delom nego to je to sluaj kod lobanje na tabli X. I robusticitet same kotane grade kod lobanje C i mandibule I mnogo je izraeniji nego kod druge rekonstruisane lobanje. Mandibula I u odnosu na mandibulu H ima znatno vei ugao obratka, tako da se i po svom robusticitetu i formi najbolje uklapa u reljefnost lobanje C. Izraunati kranijalni volumen za lobanju iznosi oko 1200 mm3 (Smith, F. H., 1976), a za rekonstruisanu lobanju na tabli X preko 1400 mm3 (izraunao autor ovoga rada). Na osnovu ovako dobijenih razliitih morfolokih lobanjskih celina kod krapinskih neandertalaca, moe se utvrditi da su u Krapini istovremeno ivela dva razliita antropoloka tipa. Dokumentovana razlika ne govori u prilog varijaciji seksualnog dimorfizma, jer su obe rekonstruisane lobanje zenskg pola, nego iznosi tipoloke varijacije. Otuda proizilazi da bi trebalo
12 Raspon individualne starosti zrelih osoba kod krapinskih neandertalaca je vrlo mali izmeu 15 (izrastanje treeg molara) i 27 godina (najstariji ovek po analizi M. H. Wolpoffa).

37

36

obnovit i tvrdnju B. k e r l j a (1958) 13 o postojanju jedne naprednije vrste meu krapinskim neandertalcima, a upotpunit i interpretaciju J. J e l i n e k a (1969) u smislu preciziranja da krapinac ne ini morfoloki prelaz Homo sapiens neanderthalensis Homo sapiens sapiens, nego da su u Krapini paralelno egzist irala dva razlicit t ipa ljudi. Dalja razgranienja, npr. da H su oba ova t ipa neandertalska, zat im koji je od njih genet ski mlai a koji stariji, gde im treba traiti polazne razvojne osnove itd., predmet su daljih istraivanja mult idisciplinarnog sadraja. Potrebno je jo pomenut i da je jedan opt i pokuaj rekonstrukcije krapinskog neandertalca nainio U. S c h a f e r (1958), ali ne sa ciljem da ukae na postojanje dva razliita antropoloka tipa fosilnih ljudi iz Krapine, nego radi odreivanja hronolokog poloaja u poslednjoj kvartarnoj interglacijaciji (Riss-Wiirm) i wiirmskoj glacijaciji. Predmet daljih istraivanja takoe ostaje usaglaavanje nomenklature, jer se i u ovom pregledu stanja i problema paleontropolokih istraivanja u Jugoslaviji ispoljila zastarelost stare sheme, koja je oveka poznog paleolita oznaila sa Homo sapiens fossilis ( ili Homo sapiens sapiens), a u osnovi su svi stariji nalazi vise i fosilizirali. U ovom smislu dobro je prihvaena sistematizacija hominida koja ih deli u tri velike grupe: 1. arhantropine, 2. paleoantropine, i 3. neantropine 1 4 . Ove t ri grupe od srednjeg pleistocena imaju svoje odvojeno grananje. U najstarijem pleistocenu i vilafranu imale su, najverovatnije, jedinstveno genetsko polazite i paralelnu egzistenciju sa linijom australopiteka i pongida. Unutar ovakve podele, mesto krapinskih neandertalaca zbog datovanja u vrlo irok vremenski raspon od Riss-Wiirm interglacijala do poetka Wiir m II stadijala, ne moe se pouzdano pripisati bilo grupi klasinih neandertalaca ili grupi preneandertalaca. Ovde iznesena dokumentacija o paralelnoj egzis tenciji dva antropoloka tipa u Krapini ne moe se vezati za ove dve neandertalske grupacije (ili samo za jednu) sve dok se ne obave celovita morfo loka i hronoloka poreenja, to e, svakako, bit i jedan od ciljeva antro poloke nauke u doglednom vremenu. Uz nabrojane paleoant ropoloke problme mora se izdvojit i jo jedan biogenetski procs evolucije hominida u interstadijalu Wiirm 1/2. Nalazi sa t eritorije Jugoslavije ili su st ariji (npr. Krapina) ili su mlai od ovog perioda (npr. Vindija). S obzirom na karakterist ian poloaj Jugoslavije, jedno otkrie ostataka fosilnih hominida upravo iz ovog perioda toplije klime unutar virmskog zahlaenja sigurno bi dalo novo svetlo na tok evolucije ho minida uopte. Kad se radi o periodima pre egzistencije neandertalskog oveka, dosadanji nalazi, zbog minimalnih antropolokih ostataka, imaju prvenstveno kartografski karakter. Ako se pridodaju i nalazit a sa nepouzdanim datovaPoznat je pokuaj (Smith, F. H., 1978; Malez, M., 1978) da se ospori tvrdnja B. kerlja, zasnoyan na uoptenoj interpretaciji E. V l e k a (1970) da se morfoloke osobine pojavljuju sa strau i rastom, s tim to nije precizirano da se manifestacija ovih promena sasvim razliito odvija kod savremenih i fosil nih ljudi. 1 4 Pored ove podele koju je interpretirao W. G i e s e l e r (19671972), postoji i nekoliko drugih, koje u osnovi sadre iste kriterijume.
38
1 3

njem, onda se problematika viestruko otvara. Tipian sluaj ove vrste ie nalaz iz Bakog Petrovca u Vojvodini. U svojoj publikaciji o lobanjskoj kaloti iz Bakog Petrovca, S. i vano v i e (19731974) iznosi da na osnovu uporeenja antropolokih karakteristika ovog fragmenta sa osnovnim karakteristikama padinske variiante protodinarske rasne grupe, moe da se zakljui da ovaj fragment pripada padinskoj vanjanti iako poseduje izvesne primitivnije karakteristike kao to su nii svod i visok unutranji eoni greben.

SI. 2. Uporedni OAE-dijagram lobanjske kalote iz Bakog Petrovca (bp) i lobanje br. 6 sa Padine (p) izjednaen u glabeli (gl) fotn.r F-" 006 ^ U ls P ol J enu OAE-dijagramom (si. 2), i pored detaljnih lo ograja u navedenoj publikaciji sasvim razlicit profilacija lobanjske koi v f g retr,VCa (uga ela' duina lobanjskog svoda, nedostatak kostiju hea); pored takoe razliitog stepena fosilizacije, odnosno na osnovu morfoloske shenosti koja se ne moe smatrati potvrdenom, ova lobanjska Kalota ne moze se vezivati za padinsku protodinarsku rasnu grupu O ovoj rasnoj grupi bice jo rei u narednom poglavlju, u okviru erdapske antro-poloske senje.

BIBLIOGRAFIJA
BaSl Ba t

H974?' (i i7 t): , PaleoliLsk .Prebivalite Badanj kod Stoca. GZM n. s. XXIX (iy/4) Arheologija, Sarajevo. \v, g /^ a -' R f WM)- Cranio umano prehistorico scoperto presso Mompaderna m Istna. Le Grotte d'Itaha, Ser. 2, Vol. 5, PostumiaTries te. 39

Breuil, H. (1923): Notes de viyages palolithiques en Europe centrale. L'Anthropologie, XXX, Paris. Brodar, S. (1954): Historian in kritian pregled domnevnih paleolitskih najdita na jugu Jugoslavije. Razred za prirodoslovne vede SAZU, Ljubljana. De Chardin, P. T. (1972): Shvatanja o fosilnom oveku. Antropologija danas. Vuk Karadi, Beograd. Garas an in, D. i M. (1951): Arheoloska nalazita u Srbiji. Prosveta, Beograd. Gavela, B. (1951): Iskopavanja na paleolitskom lokalitetu Peina pod Jerininim brdom u Gracu kod Kragujevca. Glasnik SAN, III/2, Beograd. Gavela, B. (1956): Ekonomske osnove najstarijih naselja u Beogra du i njegovoj okolini. Godinjak muzeja grada Beograda, III, Beograd. Gieseler, W. (19671972): Abstammungskunde des Menschheit Die Fosilgeschichte des Menschen. In: G. Heberer: Die Fosilevolution der Organismen, Stuttgart. Gorjanovi-Kramberger, D. (1913): ivot i kultura diluvijalnog ovjeka iz Krapine u Hrvatskoj. Djela JAZU, 23, Zagreb. Howell, C. F. (1951): Neandertal Man and Homo sapiens. Am. Jour, of Phis. Anthrop., IX. Hrdlika, A. (1930): The Skeletal Remains of Erly Man. Smit hsonian Miscellaneous Collections, 83. Jelinek, J. (1969): Neandertal Man and Homo sapiens in Central and Eaestern Europe. Current Anthropology, 10, Chicago. Kallay, J. (1969): Iz paleontologije krapinskih neandertalaca. Plivin vjesnik, Zagreb. Kallay, J. (1978): Neke znaajnosti zubi i njihova upotreba u krapinskog nean dertalca. Krapinski praovjek i evolucija hominida, Zagreb. Mac-Curdy, G. (1924): The human origins. I. London New York. Malez, M. (1957): Paleolitsko istraiivanje peine Veternice u 1955. godini. Ljetopis JAZU, 62, Zagreb. Malez, M. (1966): Rasprostranjenost paleolitika i mezolitika u sirem pojasu nase jadranske obale. Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, LXVIII, Split. Malez, M. (1970): Novi pogledi na staratigrafiju krapinskog nalazista. Krapina Malez, M. (1972): Ostaci fosilnog ovjeka iz gornjeg pleistocena andalje kod Pule (Istra). Paleontologia Jugoslavica, 12, Zagreb. Malez, M. (1975): O znaaju otkria roda Homo u naslagama vilafranka anda-Ije I kod Pule. Radovi JAZU, Knj. 371/17., Zagreb. Malez, M. (1978): Stratigrafski, paleofaunski i paleolitski odnosi krapinskog nalazista. Krapinski praovjek i evolucija hominida, Zagreb. Malez, M. (1978): Populacije neandertalaca i neandertalcima slinih Ijudi u Hrvatskoj. Krapinski praovjek i evolucija hominida, Zagreb. Malez, M. (1979): Fosilni ovjek. Praistorija jugoslavenskih zemalja Paleolit i mezolit, Sarajevo. Obermaier, H. (1926): Jugoslawien. Palolitikum Eberst Realleksikon der Vorgeschichte. Schf er, U. (1958): Die Stellung der Skelette aus Krapina im Rahmen der Neandertaler des Riss-Wurm-Interglazials und des Wrm-Glazials. Berciht ber die 6. Tagung der Deutsche Geselschaft fur Anthropologie in Kiel (als Supplment zu Homo), BerlinFrankfiirt. Smith, F. H. (1976): The Neandertal Remains from Krapina: A Descriptive and Comparative Study. University of Tennessee Department of Anthropology Report of Investigions Number 15. Smith, F. H. (1978): Some conclusions regerding the morfology and significance of the Krapina Neandertal remains. Krapinski praovjek i evolucija hominida, Zagreb.
40
i

Skutil, J. (1950): Balkanske Paleolitikum. Obzor prehistoricky, XIV, Praha. S k e r l j , B, (1958): Were Neanderthalers the only inhabitants of Krapina? Bulletin Scientifique (Yugoslavia), 4, 2, Zagreb. Tomi-Karovi, K. (1970): Krapinski neandertqlac i kanibalizam. Krapina 18991969, Zagreb. Trinkaus, E. (1978): Functional implications of the Krapina Neandertal lower limb remains. Krapinski praovjek i evolucija hominida, Zagreb. Ulrich, H. (1978): Kannibalismus und Leichenzerstckelung beim Neandertaler von Krapina. Krapinski praovjek i evolucija hominida, Zagreb. Wolpof f, M. H. (1978): The dental remains from Krapina. Krapinski praovjek i evolucija hominida, Zagreb. Vukovi, S. (1935): Istrazivanja prethistorijskog nalazita u spilji Vindiji kod Voe. Spomenica varadinskog muzeja, Varadin. Vlek, E. (1970): tude comparative onto-phylogntique le L'Enfant de Pech-del'Az par rapport a d'andre Enfants Nandertaliens. Archives de L'Institute de Palontologie Humaine, 33, Paris. ivanovi, S. (1966): Prethodno saoptenje o nalazu dva ostatka lobanje praistorijskog oveka iz Vojvodine. Starinar n. s. XVXVI / 19641965, Beograd. ivanovi, S. (19731974): Lobanja iz Bakog Petrovca. Starinar n. s. XXIV XXV, Beograd. upani, N. (1928): Paleolitsko Ijudstvo na tlu Juznih Slovena. Narodna enciklopedija, III/3., Zagreb.

18991969, Zagreb.

41

Tabla I

KRAFINA-lotanja C

Tabla III

Tabla IV

Tabla V

Tabla VI

Tabla VII

Tabla VIII

Tabla IX

Tabla X

II. ERDAPSKA SERIJA

Sa etiri jugoslovenska nalazita iz klisure erdap (Vlasac, Lepenski vir, Padina i Hajduka vodenica) potiu skeletni ostaci preko tri stotine indvidua protoneolitske i neolitske pripadnosti. Kultura ribarsko-lovakih zajednica, ispitana na desetak nalazita u erdapu i njegovoj blioj okolini, ima svoje temelje na tradicijama lokalne kulture finalnog paleolita. U svojoj najstarijoj fazi ima jo izrazito epipaleolitski karakter. Primarne tekovine tzv. neolitske revolucije dugo vremena nisu uticale na promenu ekonomske i drutvene strukture, tako da bi se to razdoblje moglo definisati kao proto neolit. Po imenu najveeg i najcelovitije ispitanog nalazita Lepenski vir dobila je i istoimeni eponimni naziv kultura Lepenskog vira (S r e j ovi, D., 1979). Poeci starijeg neolita u erdapu (Lepenski vir III/A) okarakterisani su pojavama koje se sreu i na najstarijim neolitskim naseljima Vojvodine, Transilvanije i Oletnije. To navodi na pretpostavku da je ovo kulturno jedin stvo ostvareno ve u predneolitu, to bi znailo da se kultura Lepenskog vira proirila do donjeg i srednjeg Podunavlja ( S r e j o v i , D., 1979). Veliki broj antropolokih nalaza otkrivenih u samim naseljima prua mogunost da se ova protoneolitska kultura i njena transformacija do tipinog neolita proui sa vise aspekata. U erdapu su otkrivena nalazita koja hronoloki prethode ili se hronoloki nadovezuju na kulturu Lepenskog vira, tako da se uslovljene morfoloke promen odgovarajueg stanovnitva mogu posmatrati u razdoblju dugom oko tri milenijuma do sredine V milenijuma stare re (S r e j o v i , D., 1969). U katalokom pregledu nalaza lokaliteti e biti prikazani hronolokim redom na prvom mestu Vlasac, kao najstarije nalazite, a za njim Lepenski vir, Padina i Hajduka vodenica.

KATALOKI PREGLED NALAZA VLASAC Vlasac je otkriven meu poslednjim nalazitima u erdapu 1970. godine, prilikom geolokih istraivanja blie okoline Lepenskog vira. Nalazite je sasvim blizu izlaza iz Gornje klisure erdapa, nepunih 5 km nizvodno od Lepenskog vira (S r e j o v i , D., L e t i c a, Z., 1971). 45

Kulturna stratigrafija Vlasca sadri tri sloja: Vlasac I (A, B), II i III (ija pozna D faza ini prelaz u ranu starevaku fazu). Po konvencionalnim C14 datumima Vlasac I zahvata raspon izmeu 6300 i 5900 godina, Vlasac II 5900 5700 godina, a Vlasac III 5700 5400 godina. Sa dendrohronolokom korekturom Vlasac I zahvata razdoblje izmeu 6800 i 6000 godina, a Vlasac IIIII izmeu 6000 i 5500 godina15. J. Nemeskri i L. Szatmry su obradili antropoloke nalaze sa Vlasca16. Serija je posmatrana kao subpopulacija u okviru erdapske populacije. Autori smatraju da je tokom 10001600 godina ivota na Vlascu izumrlo minimalno 4050, a maksimalno 6070 generacija. U 84 istraena groba bilo je sahranjeno 117 individua. Meutim, ovi autori iznose da je samo oko 10% individua sahranjeno u naselju, uglavnom starije osobe i vrlo mala de, dok su ostali itelji sahranjeni na nekom drugom mestu. Po kriterijumu da jedna bioloka generacija ivi u proseku oko 25 godina, izraunato je da je u proseku (u jednom trenutku) na Vlascu ivelo oko 10 individua svih uzrasta. U pojedinim trenucima maksimalni broj stanovnika mogao se kretati izmeu 60 i 115. Prosena duina ivota u periodu Vlasac I iznosila je 27,5 godina, u periodu Vlasac II 31,2 godine, dok za Vlasac III nije bilo elemenata za ovakva izraunavanja. Dalje je utvreno da su ene najvie umirale u uzrastu izmeu 30 i 34 godine, dok su mukarci najee iveli do 5559 godina. Prosean muki rast se kretao izmeu 170 i 176 cm, a proseni enski izmeu 158 i 163 cm. Stanovnici Vlasca bolovali su od sledeih bolesti: ostheoporosis, skorbut, ostheomalacia, periostitis, najrazliitije forme artritisa, rahitisa, cervikalne spondiloze, uz razne vrste lomova kostiju (redovno je zateen status post fracturam). Vrlo heterogenu antropoloku shemu J. Nemeskri i L. Szatmry su povezali sa dva gornjopaleolitska taksonomska tipa (A i B), od kojih svaki ima po dve varijante (A-l, A-2; B-l, B-2), uz jedan meoviti takson oznaen AB. Lobanjske mre 44 individue oba pola, uz ilustraciju svih ovih antropolokih tipova (table XI do XXII), date su u prilogu o ovom nalazitu 17. Gornjopaleolitska varija'nta A-l odlikuje se sledeim karakteristikama: izraenim robusticitetom lobanje sa mandibulom i celog postkranijalnog skeleta, sa jako izraenim hvatitima miia. Rast je visok. Neurokranijum je na liniji doliho i mezokranog. U lateralnoj projekciji lobanje su elipsoidne Navedene podatke mi je usmeno dao prof. D. Srejovi, istraiva Vlasca i Lepenskog vira, na emu mu dzraavam zahvalnost. 1 6 J. Nemeskri L. Szatmry: Vlasac mezolitsko naselje u Derdapu, II/IV Antropologija. Posebno izdanje SANU, DXII/5, Beograd 1978. 1 7 U pomenutoj publikaoiji maarskih autora svaki skelet je izdvojeno prikazan sa svdm metrikim, morfolokim i patolokim elementima. Priloena tabela sa individualnim lobanjskim merama formirana je od strane autora ovoga rada, a grafieke ilustracije su nainjene prema fotografijama iz publikacije.
46
1 5

i niske, kurvookcipitalne. Facijalni deo lobanje je lepto :mezoprozopan, dok je donji deo lica mesen-lepten. Orbite su pravougaone i mezohipsikonhne. Nosni otvor je mezo-kamerin. Na postkranijalnom skeletu klavikula je ekstremno robustna. Humrus je takoe robustan. Fmur je mone grade. Tibija je ravna. Najtipiniji predstavnici ovog varijeteta su muka lobanja No 78/a i enska lobanja No 55. Varijetetu Vlasac A-l najblia je Brno-Pfedmost rasa starog evropskog stanovnitva. Gornjopaleolitska varijanta A-2 razlikuje se od prethodnog varijeteta u facijalnoj ravni, po irem lieu i orbitama koje vise naginju ka zaobljenoj formi. Protuberantia mentalis na mandibuli je vrlo izraena. Najtipiniji predstavnici ovog varijeteta su sledee lobanje: No 6 (3), 17 (?), 29 (<3), 36 (9), 38 (S), 40 (9), 47 (<), 79 (?) i 82 (). Antropomorfoloke karakteristike varijeteta Vlasac A-2 najblie su kromanjonskoj rasi. Taksonomski tip B subpopulacije Vlasac ima dve bitne karakteristike. Prva je prisustvo meovitih osobina A-l i A-2 varijeteta, a druga karakteristika je signifikantna tendencija gracilizacije nagovetaj mikroevolutivnog procesa. Varijetetu B-l pripadaju lobanje broj 32 (9), 34 (<), 74 (<), 2 (9), i 4/a (<). Odgovaraju kromanjonskom tipu ali sa naglaenom tendencijom ka gracilizaciji, vie nego to je to sluaj kod kromanjonskog varijeteta na Lepenskom viru. Varijetetu Vlasac B-2 pripadaju sledee lobanje: No 14 (), 27 (), 9 (<), 69 (), 46 (S), 37 (9), 77 (9) i 80/a (9). Ove lobanje su mezodolihokrane, hipsikrane, akrokrane, aristenkefalne. Lice je leptomezoprozopno, a u celini je visoko i usko. Orbita je prilino ovalna. Nosna duplja je uskog oblika. Mandibula je jo uvek snana, iroka i robustna. Ili, saeto, ovaj varijetet je zapravo forma A-2 sa izraenim gracilnim manifestacijama. Meoviti tip AB je prelazna forma A i B tipova u raznim kombinacijama. Odgovaraju mu lobanje No 31 (<?), 43 (<) i 83 (9). Karakterie ga-gracilni dimorfizam. Identifikacija ove grupe skeleta kao gracilnog protomediteranskog tipa nije sasvim pouzdana. Arhaina i robustna gornjopaleolitska varijanta A-l, tj. preiveli paleolitski tip, karakteristina je za najstariji period ivota na Vlascu, dok je z drugi period dominantan kromanjonski tip. Iz njihovog proimanja rezultirala je trea varijanta, koja povremeno ima odlike preivelog paleolitskog tipa ili kromanjonskog tipa. Varijanta A-l nije nadena na Lepenskom viru. Za najstariju fazu (Proto Lepenski vir i Lepenski vir I) vezuje se iskljuivo kromanjonski tip sa starijom i mlaom varijantom (Nemeskri J., 1969). Na Padini je kromanjonski tip takoe dominantan ( i v a n o v i , S., 1975). U smislu taksonomske rekonstrukcije, J. Nemeskri i L. Szatmry smatraju da je arhaini varijetet A-l migracijom doao u prvi kontakt sa iteljima Vlasca. Formacija A-2 bi onda bila rezultat intenziviranja tog etnikog kontakta u okviru erdapske populacije. U tom kontaktu sponu ini spoljni izgled kromanjonskog tipa etnike grupe sa Vlasca. Kao posledica odreenog stadijuma etnikog kontakta taksonomskog tipa B rezultirala je gracilizacija.
47

I da zakljuimo, erdapska populacija reprezentuje sponu prem Ukrajini i Bliskom istoku. Evidentno je da je subpopulacija Vlasca dala kariku u procesu determinacije taksonomske strukture mezolitskog stanov nitva od Bliskog istoka do sevefne Afrike, ukljuujui evropsku i afriku obalu Sredozemnog mora18. O analognim vezama ovakvoj interpretaciji J. Nemeskrija i L. Szatmryja bie rei kasnije, u VIII poglavlju ovoga rada.

LEPENSKI VIR Lepenski vir je otkriven 1965. godine, a arheoloka iskopavanja su vrena sukcesivno do 1970. godine. Lepenski vir je, zapravo, ime velikog vrtloga u sreditu erdapa, a arheoloko nalazite je smeeno u jednoj maloj potkoviastoj uvali ispod strmih litica Koro brda. Kulturna stratigrafija Lepenskog vira ima tri sloja. Kulturi Lepenskog vira pripada stratum Proto-Lepenski vir, Lepenski vir I (a-e) i II, a neolitskoj starevakoj kulturi odgovara stratum Lepenski vir III (a-b). Kultura Lepenskog vira poinje oko 5800 (ili 6000) godine i traje do 4850. godine, kada je smenjuje neolitska starevaka kultura sa trajanjem do sredine V milenijuma (S r e j o v i , D., 1969)19. Sa Lepenskog vira potiu skeletni ostaci 160170 individua iz nekoliko praistorijskih epoha. Preliminarnu antropoloku studiju je dao J. Nemeskri (1969), u trenutku kada je bilo iskopano 85 skeletnih celina (na Lepenskom viru je pored tipine inhumacije upranjavano i parcijalno i sekundarno sahranjivanje). Od pomenutih 85 pojedinaca 14 su mala de (inf. I, II), 3 su u mladom dobu, a 68 su U zrelim godinama ivota. U smislu podele po polovima 32 su mukarci, 29 su ene, uz 7 neidentifikovanog pola. Meutim, samo 29 celina bilo je mogue obuhvatiti celovitom antropolokom obradom. Na osnovu arheolokih i stratigrafskih elemenata izdvojene su dve grupe. U grupu A ukljueni su najstariji antropoloki nalazi (No 7/1, 7/II, 45/b i 69). U B grupu ukljueni su nalazi iz ranog neolitskog sloja (Lepenski vir III starevaka kultura). Karakteristike mukaraca grupe A su duga ili vrlo duga lobanja, sa srednje irokom ili irokom maksimalnom irinom. Visina lobanje je vrlo izraena. elo yarira izmeu srednje irokog i irokog. Lobanjska graa je izuzetno masivna. U norma vertikalis lobanje su- sferoidnog, elipsoidnog ili irokog ovoidnog oblika. U norma lateralis profil je visok i razuen. U okcipitalnom profilu je dominantan torus okcipitalis, a oblici su iroka kua ili bomba. Lice je vrlo iroko ili srednje iroko, paralelopipedno. Mandibula je velika, visoka i iroka. Ramus je irok sa jako naboranim angulusima.
1 8 Celovita interpretacija o paleoantropolokoj rekonstrukciji subpopulacije Vlasca preuzeta je iz navedene publikacije maarskih autora. 1 9 Datumi su obraunati sa vremenom poluraspada od 5570 godina.

50

Postkranijalni skelet se odlikuje vrstinom, sa naroito izraenim hvatitima miia i ligamenata na femurima i humerusima. Robusticitet klavikule i re bara je takoe izraen. Telesni rast se kree izmeu 175 i 178 cm. ensku lobanju iz ove grupe karakterie (odnosi se samo na lobanju 7/1) srednja duina i srednja irina sa izraenom visinom. Robusticitet glabelarne regije je znatno umereniji nego kod mukaraca ove grupe. Terne lobanje je u obliku visokog luka. U norma lateralis oblik je bombast, sa razuenom okcipitalnom povrinom. Telo i ramus mandibule nisu jaki. Robusticitet postkranijalnog skeleta prelazi uobiajene seksualne razlike za enski pol, to je znatno oteavalo odreivanje samog pola. Kod ove ene je izraunat telesni rast od 163 cm. Kranijalni volumen kod mukaraca se kree izmeu 1400 i 1500 mm 3 (za enske lobanje ove grupe izmeu 1285 i 1358 mm3). J. Nemeskri grupu A opredeljuje u kromanjonski tip, koji je zastupljen robustnom varijantom (45/b) i gracilnom varijantom (69). Smatra da je tokom 100120 generacija robustna varijanta usled mikroevolutivnih promena postala gracilna ili da je metizacija zbog priliva novog stanovnitva dovela do pojave gracilne varijante. Izneo je pretpostavku da problem ge neze najstarijih itelja Lepenskog vira treba traiti u grupi starih Evropljana koja se razvila iz arhetipa mlaeg paleolita ka oberkaselskoj varijanti kromanjonskog tipa, tj. da stanovnitvo Lepenskog vira predstavlja robustnu oberkaselsku varijantu kromonjonskog tipa iz mlaeg paleolita. Na tabeli II su date antropoloke mre lobanja 7/1, 7/II, 45/b i 69. Starosna grupa B je sasvim ukratko obraena. J. Nemeskri ukazuje na razliku u optem izgledu prema grupi A, uz podatak o gracilnosti grade, koja je ponekad vrlo izraena. Mada antropoloke mre i indeksi grupe B nisu izneseni, antropoloki nalazi su pripisani mediteranskom tipu sa robustnom i gracilnom varijantom. Kako desetak godina posle zavretka iskopavanja na Lepenskom viru nije objavljena celovita antropoloka publikacija, pristupilo se obradi antropolokih nalaza prvenstveno iz starevakog sloja i delimino iz sloja II, koji je na prelazu lepenske i neolitske starevake kulture20. Za nalaze iz sloja I (a-e) moe se prihvatiti preliminarna antropoloka interpetacija J. N e m e s k r i j a (1969), uz podatak koji su izneseni u publikaciji o Vlascu. Takoe su dati i podaci koje iznosi autor ovog rada (1975) o pojedinim skeletima u radu o lateralnoj osteomorfolokoj rekonstrukciji praistorijskih lobanja sa nalazita Lepenski vir21. Iz slojeva II i III Lepenskog vira uzeti su svi ouvani skeleti koji su davali podatke o svojoj tipolokoj pripadnosti. Zbog fragmentovane ouvanosti nisu uzeti u obzir skeleti koji su davali prvenstveno demografske po 20 Na pruenoj mogunosti da antropoloki obradim ovu grupu skeleta zanvalan sam prof. D. Srejoviu. 2 1 Radom je obuhvaeno ukupno 8 lobanja. Nadovezujui se na interpretaciju J. Nemeskrija o kromanjonskom tipu (lobanje 7/1, 7/II, 45/a i 45/b), obraene su jo etiri lobanje mediteranskog tipa. Lobanje 26 i 54/e pripadaju gracil nom varijetetu (tabla XXIII), a lobanje 45 i 54/d robustnom varijetetu (tabla XXIV). Naknadno je utvreno da lobanja 26 i lobanja 47 pripadaju sloju Lepenski vir I, tj. ne pripadaju neolitskom starevakom stanovnitvu (prim. autora).

51

datke (pol, starost). Tako je izdvojeno 13 skeletnih celina, oznaenih brojevima 8, 18, 20, 32/a, 48, 50, 54/d, 54/e, 64, 68, 73, 83/a i 88. Vei broj ovih skeleta nije imao tano odreenu kulturnu stratigrafiju u okviru nalazita (npr., broj 18, 20, 50, 54/d, 54/e, 64 i 68), tako da je na osnovu njihove morfoloke grade trebalo napraviti i jedan pokuaj u odreivanju nove hronoloke nivel zasnovan prvenstveno na kriterijumu antropologije u sklopu procesa neolitizacije, tj. promen i razvoja novih antropo lokih tipova. Na tabeli III dati su broj, pol, individualna starost, hronoloka pripadnost u okviru starigrafije Lepenskog vira i antropoloki tip navedenih skeleta, dok je na tabeli IV dat izbor najkarakteristinijih mera lobanja i postkranijalnog skeleta.

52

Tabela III LEPENSKI VIR BROJ, POL, INDIVIDUALNA STAROST, HRONOLOSKA PRIPADNOST (ARHEOLOKA I ANTROPOLOSKA) I ANTROPOLOSKI TIP

53

Tabela IV LEPENSKI VIR LOBANJSKE I SKELETNE MERE

U obraenoj grupi predneolitskih i neolitskih skeleta, pored mediteranca u optem morfolokom smislu, izdvojen je dugoglavi gracilni mediteranac, robustni uskoglavi mediteranac (paleomediteranac), lepenska vari janta mediteranskog tipa i jedan prominentni arhaini (poznopaleolitski) tip zahvaen gracilizacijom. Robustni mediteranac (tabla XXV) odlikuje se srednje dugom ili dugom lobanjom, osrednje visine i osrednje irine. Okciput je relativno podignut, sa naglaenom protuberancijom. Lobanjska baza je podignuta i uko ena. Mastoindni nastavci su kratki i iroki. Glabela i nadoni lukovi su raz54

vijeni. elo je nisko i ravno i naglo prelazi u lobanjski svod, koji je rela tivno dug. Mandibula je jake grade, sa irokim ramusom. U facijalnoj projekciji posmatrano, lice je usko ili srednje iroko, sa gotovo redovno uskim elom. One duplje su etvrtaste i otrih ivica, najee horizontalno postavljene. Nosna duplja je irokog oblika i nisko je postavljena. Zigomatina irina varira od srednje do jako iroke. U vertikalnoj projekciji oblici lobanjskih kalota se kreu izmeu romboid-ovoida, tipinog ovoida i birsoida. Temporalna irina je vrlo mala, tako da povinua nadonih lukova posebno dolaze do izraaja. U okcipitalnoj projekciji oblici se kreu od visokog potkoviastog do niskog kuastog, sa naglaenim parietalnim torusima. Graa postkranijalnog skeleta se kree izmeu umerenog i naglaenog robusticiteta. Ovaj antropoloki tip sa Lepenskog vira, na prvom mestu zbog vrlo uske temporalne irine, etvrtastih i horizontalno postavljenih orbita, jakih i visoko podignutih mastoideusa i robusticiteta dugih kostiju, mogao bi delimino da se pripie i paleomediteranskom tipu. Meutim, mali broj nalaza unekoliko osporava ovakvu interpretaciju. Lobanje broj 47, 54/d, 68 i 73 pripadaju ovom robustnom uskoglavom mediteranskom (ili paleomediteranskom) antropolokom tipu. Mediteranac u optem morfolokom smislu se odlikuje osrednje dugom lobanjom, na kojoj su nadoni lukovi slabo razvijeni. elo je nisko i ravno i blago prelazi u dugaak i ravan lobanjski svod. Okciput je neznatno izraen i delimino ukoen. Mastoideusi su mali i kratki. Mandibula je osrednje jaine, sa kratkim i ukoenim ramusom. Facijalna struktura je lake grade, sa uskim elom (drugih elemenata nema zbog fragmentovane ouvanosti). Romboid je tipian oblik lobanjske kalote. U okcipitalnoj ravni lobanja ima potkoviast oblik, na kom su samo neznatno primetni mastoidni nastavci. Graa postkranijalnog skeleta je na samom prelazu izmeu gracilne i robustne. Ovom antropomorfolokom tipu najvie odgovara lobanja br. 83/a. Dugoglavi gracilni mediteranac Lepenskog vira (tabla XXVI) odlikuje se prvenstveno dugom lobanjom i u celini gracilnom graom. Kod pojedinih pripadnika ovoga tipa zapaa se da gracilizacija nije obuhvatila ceo skelet (npr., na lobanji 32/a, tabla XXVII, a struktura donjeg del lica se odlikuje robusticitetom). U okviru ove grupe gracilnih mediteranaca izdvaja se jedna podgrupa sa vrlo visokim i brahikranim lobanjama (br. 64, 50, 18). Po svojim osnovnim lobanjskim dijametrima koji pokazuju brahikrani indeks, mogu se smatrati najstarijim brahikranim lobanjama na Lepenskom viru. Upravo zbog toga su i nazvane lepenskom varijantom mediteranskog tipa. Najstarija lobanja iz ove grupe mediteranaca je lobanja br. 26 iz sloja Lepenski vir I, tako da se od nje, pa nadalje kroz slojeve II, Ill/a i Ill/b moe posmatrati grananje unutra ove grupe. Ali, prethodno iznosimo antropomorfoloke karakteristike varijeteta. Kod gracilnog dugoglavog mediteranca lobanje su redovno duge, niske ili srednje visoke (ree). elo je nisko i vise ili manje ukoeno. Lobanjski svod je dug i najee ravan. Glabela i nadoni lukovi su slabo razvijeni.
55

Mastoideusi su vrlo mali i tanki. Mandibula je relativno jake grade u odnosu. na strukturu lica. Ramus mandibule je obino kratak i irok, a poloaj mu varira od gotovo uspravnog do ukoenog. Maksila je ouvana samo kod lobanje 32/a visoka je i delomino prognata. U facijalnoj ravni posmatrano, lice ima oblik trapeza, sa irom stranom na nadonim lukovima. One duplje su velike i ovalne. Nosna duplja lei visoko u odnosu na maksilu. Mandibula se istie u strukturi reljefa lica. Oblik lobanjskih kalota varira izmeu romboida i ovoida. Za okcipitalnu projekciju je karakteristian irok kuast oblik, sa manje ili vie naglaenim parietalnim torusima. Kod postkranijalnog skeleta je karakteristina izrazito gracilna graa svih kostiju. Skeleti iz grobova br. 54/e, 48, 8, 32/a i 88 su najtipiniji predstavnici ove varijante mediteranskog tipa. Druga varijanta ovog gracilnog mediteranskog tipa uslovno je nazvana lepenskom -varijantom zbog izrazite brahikranosti lobanja, to znai da je procs brahikrahizacije na Lepenskom viru ve zapoeo. Njeni najizrazitiji predstavnici su lobanje br. 64 (tabla XXVIII), 50 i 18. Antropomorfdloke karakteristike su srednje duga, vrlo visoka i iroka lobanja, sa visokim i neznatno ukoenim elom. Lobanjski svod je kratak i gotovo krunog oblika, sve do okciupta; ee je vrlo reljefan. Na lobanji br. 50 linija zatiljka je gotovo vertikalna. Mastoideusi su niski ali vrlo iroki. Mandibula je srednje jaine, ali sa naglaenim naborima na angulusima. U facijalnoj projekciji posmatramo, lice jeugornjoj zoni moralo biti iroko zbog irokog cela (donji delovi nisu ouvani). Nadoni lukovi su ravno postavljeni, a kod lobanje br. 64 su najjae razvijeni. irina mandibule je dominantna. Oblik lobanjskih kalota varira izmeu birsoida i romboida irokog cela. Za sve lobanje je karakteristina potkoviasta forma u okcipitalnoj projekciji. Graa postkranijalnog skeleta nije ujednaena. Kree se od gracilne do grade naglaenog robusticiteta (npr., br. 64). Ako bi se izrila podela unutar ove varijante mediteranskog stanovnitva Lepenskog vira, onda bi se mogla izdvojiti jedna visa robustna grupa. Njoj bi po postkranijalnom skeletu i nekim elementima na lobanji najvie odgovarala individua oznaena brojem 64. Meutim, kako je ona najstarija u celoj ovoj grupi (pripada sloju II), moe se smatrati da je upravo zbog toga manje zahvaena procesom gracilizacije, te da zbog toga nije ist robustni predstavnik. Pored ove etiri opisane grupe mediteransokg predneolitskog i neolitskog stanovnitva i kromanjonskog tipa koji je J. Nemeskri vezao za najstarije itelje Lepenskog vira (Proto Lepenski vir i Lepenski vir I), izdvaja se i esti antropomorfoloki tip prominentni arhaini tip zahvaen gracilizacijom (skelet br. 20 tabla XXIX), koji je, najverovatnije, poslednji izdanak za sada nepoznatog poznopaleolitskog varijeteta sa Lepenskog vira. Na osnovu arheoloke stratigrafije mesto ovog skeleta u sloju III nije sasvim pouzdano. Posle izvrene antropoloke obrade i determinacije verovatnija je njegova pripadnost sloju II, ili ak najmlaim horizontima sloja I. Ova karakteristina lobanja iz groba br. 20 ima naglaenu duinu i nisko je modelovana (sa niskim licem i niskim okciputom). Lobanjski svod je dug i luan, a na zadnjem delu zabaen prema okcipitalnoj regiji, koja ima izraen reljef. One duplje su etvrtaste, otrih ivica i horizontalno su 56

postavljene. Lice u celini je vrlo reljefno i nisko. Maksila je niske visine, ali naglaene irine. Mandibula je osrednje jake grade sa dugim, irokim i blago ukoenim ramusom. Obradak je izboen. Mastoideusi su srednje jaki i dugi. U facijalnoj projekciji elo ima usku temporalnu irinu, sa niskim polazitem. Glabelarna regija je umereno naglaena. Zbog svoje irine mandibula daje lieu pravougaoni oblik. Lobanjskoj kaloti je najblii oblik izduenog ovoida. U okcipitalnoj projekciji ova lobanja ima oblik visoke bombe sa dominant nim mastoideusima u liniji osnove. U celini, ova lobanja je gracilne grade i tankih preseka kostiju, ali celom svojom profilacijom ima arhaini izgled. Postkranijalni skelet je vise gracilan nego robustan. Dopuna arheoloki nepouzdane stratigrafije pomou antropolokih kriterija odnosi se na veinu obuhvaenih skeleta ove grupe predneolitskog i neolitskog stanovnitva Lepenskog vira. Rezultat te dopune je dat na tabeli IIP2. PADINA Padina je locirana kod ulaza u Gornju klisuru erdapa. Arheoloka ispitivanja su voena od 1968. do 1970. godine. Kulturna stratigrafija praistorijskog doba se deli na etiri perioda A, B, C i D. Period A pripada poznom mezolitu, period B ranom neolitu sa Starcevo -Cri keramikom, period C pripada poznoj nenolitskoj fazi sa sporadinim nalazima keramike grupe Kostolac i Cotofeni, a period D je paralelan ranom gvozdenom dobu Basarabi, Gomolava i Bosut-tipa (Jovanovi, V., 1968, 1969). Sa Padine potiu skeletni ostaci 37 individua, koje je antropoloki obradio i publikovao S. i v a n o v i (1975). Izbor karakteristinih mera i indeksa lobanja i postkranijalnog skeleta dat je na tabeli V i VI, a grafike ilustracije su priloene na tabeli XXX. U celini posmatrano, ova antropoloka serija je okarakterisana dolihokranijom i hiperdolihokranijom. Lice je iroko ili lepten tipa, kamekranih orbita, irokog ili leptorinig nosa i leptoprozopne forme gornjeg del lica. Supraorbitalni lukovi su jake grade, ree osrednje. Glabela ima srednju veliinu. Frontalni tuberi su mali. Okcipitalni torus je osrednje razvijen. Protuberantia occipitalis externa se ne odvaja od torusa. Mastoidni nastavei temporalnih kostiju su simetrini i osrednje razvijeni. Zigomatine kosti su srednje veliine sa malim nastaveima. Znakova prognatizma nema. Mandibula je srednje jaine, vrlo iroka, sa esto uspravnim ramusom. Mentalna protuberancija je uvek prominentna. Na svim lobanjama se zapaa primitivna struktura. Gracilizacija se najvie manifestuje u grai postkranijalnog skeleta, s tim to je kod enskih skeleta mnoga izraenija nego kod mukih. Zapaa Kriterijum dopune je zasnovan prvenstveno na pojedinanom celokupnom antropolokom izgledu skeleta u korelacdji sa najslinijim nalazom za koji postoji pouzdana pripadnost qdredenom sloju, ali isto tako i uz uvaavanje najverovatnijih razvojnih formi nastalih mikroevolutivnim promenama.
22

57

se mnogo vea individualna varijabilnost gornjih ekstremiteta oba pola nego to je to sluaj sa donjim ekstremitetima.

Po Pearsonovoj formuli izraunato, skelet No 1 ima najnii muki rast 163 cm, a najvii muki rast je izraunat kod skeleta No 2 185 cm. Samo kod jednog enskog skeleta izraunati telesni rast inzosi 152 cm. Od patolokih tragova konstatovane su hronine ciste na mandibulama, exostosis, taloenje osteofita na kimenim prljenovima i rahitis. Zakljuno, po S. ivanoviu, lobanje sa Padine su primitivne forme sa veim brojem kromanjonskih karakteristika, dok dinarske crte preovladavaju
58

u strukturi lica. Iznosi niiljetnje J. Nem e s k r i j a23 da lobanje sa Lepenskog vira najverovatnije pripadaju oberkaselskom tipu dinarske rase, s tim to bi nalaze sa Padine zbog svojih karakteristika trebalo pripisati proto dinarskom tipu, tj. protodinarskoj grupi koja se najverovatnije razvila iz kromanjonskog stabla podunavskih oblasti.

HAJDUCKA VODENICA Nalazite Hajduke vodenice, kao i prethodna tri nalazita sa jugoslovenske strane, locirano je uz samu obalu Dunava, izmeu Malog i Velikog kazana erdapa. Iskopavanja antropolokog materijala obavljena su izmeu 1976. i 1969. godine. U smislu hronoloke interpretacije arheolokih nalaza postojalo je nekoliko miljenja (Jovanovi, B., 1971, 1972). Za antropoloke nalaze je utvreno da pripadaju epohi starijeg gvozdenog doba i kulturi Lepenskog vira (ivanovi, S., 1976). Antropoloke nalaze je 1974. godine obradio i hronoloki razdvoio S. i v a n o v i (1976). Iz oba pomenuta perioda potiu 34 slabo ouvana skeleta. Za skelete br. 7, 8, 13, 19, 20 i 20/a je utvrdio da nesumnjivo odgovaraju padinskoj podgrupi proto-dinarske rasne grupe, koja je na vise mesta naena na podruju erdapa. Za ostale nalaze (iz starijeg gvozdenog doba) isti autor je, oslanjajui se na zastarelu interpretaciju A. Wei sb acha 24 , utvrdio da su veoma slini sa pojedinim ilirskim lobanjama iz Bosne i Hercegovine. I dalje, podaci kojima raspolaemo su naalost toliko oskudni da se tana rasna pripadnost ne moe utvrditi, ali se najverovatnije radi o jednoj praistorijskoj populaciji mlaeg datuma, najverovatnije ilirskog porekla 25. O ovoj interpretaciji e biti jo govora u poglavlju VII Gvozedno doba. est skeleta sa Hajduke vodenice, koji su pripisani erdapskoj antropolokoj seriji, izvadeni su u vrlo fragmentovanom stanju, tako da nije mogla biti izmerena nijedna od vanijih antropolokih mera, izuzimajui obime i prenike pojedinih dugih kostiju. Zajednike karakteristike ovih skeleta su izraena hvatita miia i u celini masivna graa postkranijalnog skeleta. Na
23 Detaljnom obradom navedenog rada J. Nemeskrija: The Inhabitans of Lepenski Vir, u: Srejovi, D., Lepenski Vir, Thames and Hudson, London 1972, 190204), autor ovoga rada je utvrdio da se dinarska rasa niti pominje niti uopte vezuje za populaciju sa Lepenskog vira, tako da se ovakva interprta j a S. ivanovia ne moe prihvatiti. 24 A. Weisbach j e u dva maha pisao o glasinakim, tj. ilirskim lobanjama: Prehistorijske lubanje sa Glasinca, GZM VII, 1895, i sa L. G1 ii c k, Crania Bosniaca, GZM XIII, 1901. Antropoloka graa u ovim radovima netano je i tendenciozno interpretirana, to je dokazano nedavno obavljenom arheolokom i antropolokom revizijom nalaza sa Glasinca (ovi, B. M i k i , ., Praistorijske lobanje iz grobova glasinakog podruja, Godinjak XI/9 Centra za balkanoloka ispitivanja ANUBiH, Sarajevo 1973; Schwidetzky, I. Miki, ., Die Illyrer des Glasinac, HOMO, 26. Band, 3 Hefit). 25 S obzirom da je izdvojeno centralno ilirsko podruje (ovi, B., O izvorima za istoriju Autarijata, Godinjak V/3 Centra za balkanoloka ispitivanja ANUBiH, Sarajevo 1967), malo je verovatno da bi na osnovu antropoloke slinosti nalazi gvozdenog doba erdapa mogli po svom poreklu da se veu za ilirsko podruje Bosne i Hercegovine (prim. autora).

59

lobanjama su uoeni jaki i simetrino postavljeni mastoidni nastavci. Mandibule su robustne, sa izraenim bradnim ispupeenjem itd. Pored stepena mineralizacije kostiju, to je bio jedan kriterijum za hronoloko razdvajanje skeleta unutar serije sa Hajduke vodenice, drugi kriterijum je zasnovan na abraziji griznih povrina karakteristinih za padinsku rasnu grupu. Potrebno je jo dopuniti da su .skeleti pripisani erdapskoj seriji bili visoki izmeu 161 cm i 174 cm (po Pearsonovoj empirijskoj formuli). etiri individue su bile mukog pola, jedna enskog, a kod jedne nije bilo dovoljno ouvanih elemenata za odreivanje pola. Predneolitski (ili neolitski) stanovnici Hajduke vodenice (naeno je ukupno 6 skeleta) iveli su najvie do uzrasta maturus. Na njihovim kostima su prisutne reumatine promen (egzostoze na kimenim prljenovima). Grizne povrine zuba su jako abradirane. Naeni su znaci paradontopatije, ali bez prisustva zubnog karijesa.

U okviru erdapske serije poznomezolitsko-protoneolitskog perioda sreu se najstariji grobovi na teritoriji Jugoslavije. Svi stariji antropoloki nalazi pouzdanog datuma naeni su unutar kulturnih slojeva, tako da ne predstavljaju ostatke tipinog sahranjivanja. Ali, ova injenica je najverovatnije rezultat stanja istraivanja, jer je pokopavanje pokojnika upranjavano ve u mlaem paleolitu. U protoneolitskim slojevima erdapskih nalazita, redovno u okviru naselja, sree se nekoliko naina sahranjivanja. Inhumacija je praktikovana u najveem broju sluajeva. Parcijalno ili sekundarno sahranjivanje je takoe prisutno, s tim to su se u ranijim fazama sahranjivale samo lobanje ili mandibule, a u kasnijim i pojedini delovi postkranijalnog skeleta. Na Vlascu je spiljivanje pokojnika poznato o.d najranijeg perioda (Vlasac I). Praktikovano je i posiapnje pokojnika okerom, koje je konstatovano na Ikoani, Kladovskoj skeli i Vlascu. Na Vlascu je od 116 individua 15 posuto okerom u predelu glave i grudi. Pored nabrojanih sluajeva, dodue vrlo retko, praktikovano je i posipanje pokojnika ribljim zubima ( S r e j o v i , D., 1979). S obzirom da je erdapska antropoloka serija obraena od nalazita do nalazita razliitim metodolokim principima, potrebno je ukratko osvrnuti se i na te metodoloke principe i interpretacije. Tako obradu antropolokih ostataka sa Padine i Hajduke vodenice (S. ivanovi) karakterie morfoloki princip. Zbog toga nisu dobijeni rezultati o stratigrafskom razdva janju skeletnih celina i antropolokih tipova, konkretno na Padini (arheolo ka stratigrafija ima etiri praistorijska sloja). Sama interpretacija ove grupe nalaza kao protodinarske rasne grupe koja se najverovatnije razvila iz kromanjonskog stabla podunavskih oblasti izvan je svih kriterijuma i saznanja savremene paleo i fizike antropologije, tako da je dalje nije potrebno navoditi. 60

Mali broj antropolokih mera i ilustracija o nalazima sa Padine nije dovoljan da osvetli celovit antropoloki profil ove grupe praistorijskih itelja erdapa. Lobanja br. 26 svojim antropomorfolokim karakteristikama ne uklapa se u kromanjonski tip, kako ga je imenovao S. i v a n o v i (1975). To je naroito vidno u lateralnoj projekciji zatiljak je izvuen i visoko podignut, sa dugoni i ukoenom lobanjskom bazom i, takoe, dugim i blago lunim lobanjskim svodom podignutim prema okciputu. Linija cela je niska i blago ukoena. Lice je nisko modelovano i reljefno, sa jakom mandibulom itd. (Ova lobanja je grafiki ilustrovana na tabli XXX, uz lobanju br. 6, koja pripada drugom tipu.) Njeno najverovatnije opredeljenje treba traiti u grupi starog evropskog stanovnitva, ili moda potvruje postojanje jo jednog poznopaleolitskog tipa ljudi (pored kromanjonskog) na Padini. Nalazi sa Hajduke vodenice, koje je takoe obradio S. ivanovi, zbog loe ouvanosti mogu se samo okvirno posmatrati. Pregledno su prikazani u katalokom delu rada. Tipoloka interpretacija J. Nemeskrija i L. Szatmrija o antropolokim nalazima sa Vlasca moe se prihvatiti u osnovi. Meutim, ostaje nedovoljno jasno na osnovu ega je zasnovana tvrdnja o migraciji arhainog A-l varijeteta, s tim da je varijetet A-2 rezultat intenziviranja tog etnikog kontakta. Obavljene i prikazane paleoseroloke analize 26 ne mogu se prihvatiti kao jedini dokaz ovakvoj interpretaciji. Protoneolitske skelete sa Lepenskog vira preliminarno je publikovao J. Nemeskri (1969, 1972). Svrstao ih je u grupu A, a neolitske skelete je svrstao u starosnu grupu B. Skelete neolitske pripadnosti iz slojeva Ill/a i III/b, uz one sa nesigurnim datovanjem, obradio je . Miki 27 . Potekoa u antropolokoj rekonstrukciji na Lepenskom viru, kao i na drugim nalazitima u erdapu, sastoji se u injenici da su samo pojedine linosti, a ne svi itelji, sahranjene u sklopu samog naselja. Nekropola ostalih stanovnika nije naena ni uz jedno naselje. Ostaje mogunost da je veina stanovnika sahranjena na nekom drugom mestu ili da uopte nije sahranjena u klasinom smislu. Meutim, nalazite Lepenski vir, kako brojem grobova iz svih stratuma tako i duinom trajanja pojedinih faza ivljenja u njemu, dalo je najpotpunije antropoloke podatke o mikroevolutivnim promenama na relaciji mezolit neolit, koje bi trebalo posmatrati u sklopu mikroevolutivnih promena (najverovatnije uslovljene mutacije). Potrebno je osvrnuti se na tekovine neolitske revolucije koje su u osnovi izmenile ivot ljudi. Kako saoptava D. S r e j o v i (1979), stanovnici erdapskog protoneolitskog perioda iveli su u mikroekolokim naseljima. U krugu od svega desetak kilometara, od obale reke do planinskih povri, na relativno maloj povrini ekonomske eksploatacije ljudi iz naselja obezbeivali su sve to im je potrebno za ivot. U tom sklopu je, najverovatnije, dolo i do drutvene podele zasnovane na specijalizaciji u privreivanju. Poslovima selekcionisanja ili kultivacije nisu se bavili svi lanovi zajednice, ali je zato cela zajednica od toga imala koristi. Nije jo poznato koje su
Jedno poglavlje u antropolokoj monografiji o Vlascu obuhvata paleoseroloke analize. Autor je I. Lengyel (Laboratory examination of the Vlasac human bone finds Laboratorijska ispitivanja ljudskih kostiju sa Vlasca, str. 261284). 27 Rezultati obrade su prikazani u katalokom delu o Lepenskom viru. 61
26

se vrste itarica odgajivale u mlaoj etapi kulture Lepenskog vira i u kojoj meri. Prvi uspesi na planu pripitomljavanja ivotinja i kultivacije cerealija svakako su jedno vreme ostali u ritualnom kontekstu ili su bili pod strogom kontrolom zajednice. injenica je da su pripitomljavanje i selekcionisanje rezultirali na ekonomskom planu kada umetnost i religija dostiu svoj najvii uspon. S druge strane, znai, u osnovi se menja odnos oveka prema prirodi, koji je morao usloviti i odreene bioantropoloke promen stanovnitva. U sklopu cel antropoloke serije erdapa nisu naeni tragovi hipoplastinih promena na zubima, to se povezuje sa injenicom da nije bilo izgladnjivanja i poremeaja u metabolizmu Ijudi zbog neredovne i nepravilne ishrane, to je pak bio sluaj u starijim periodima iskljuivo lovakog naina ivota. Sa antropolokog stanovita posmatrano, stratum Lepenski vir II je od najveeg znaaja, mada je njegovo trajanje dugo oko stotinjak godina izmeu 4950. i 4850. godine po C 14 datumima. Kromanjonski tip sa oba varijeteta ne nastavlja svoju egzistenciju posle ovog sloja. Isti je sluaj sa poznopaleolitskim varijetetom zahvaenim gracilizacijom. Zbog malog broja nalaza nije sasvim jasno da li je robustni uskoglavi mediteranac sa pojedinim paleomediteranskim karakteristikama pouzdano egzistirao u slojevima starijim od Lepenskog vira II. U slojevima mladim od ovoga, ukljuujui i Lepenski vir II, poinje jedno antropotipoloko grananje koje po savremenoj antropolokoj nomenklaturi odgovara mediteranskoj osnovi. Naime, od sloja Lepenski vir II poinje egzistencija novih antropolokih tipova koji nisu bili prisutni u protoneolitskoj kulturi Lepenskog vira. Tako, pored mediteranaca u optem morfolokom smislu i pomenutog robustnog uskoglavog mediteranca, gracilni mediteranac se grana u dva pravca. Jedan je obeleen dugoglavim tipom, a drugi kratkim i visokim lobanjama nazvan lepenskom varijantom mediteranskog tipa (videti shemu procesa neolitizacije na Lepenskom viru). On je nosilac procesa brahikranizacije, dok je procs gracilizacije do kumentovan starijim nalazima (npr. skeletima br. 20 i 26). Sasvim je verovatno da u ovom grananju mediteranskih tipova u ranoneolitskim slojevima zbog raznih mogunosti ukrtanja treba raunati sa jo veim brojem varijeteta. Mikroevolutivni mutacioni procs koji je na Lepenskom viru mogao zapoeti ve krajem mlaeg del klasine faze (Lepenski vir I), jer se odnos oveka prema sredini u kojoj je iveo poeo ve tada menjati, zavren je u potpunosti poetkom ranoneolitskog sloja (Ill/a). Sasvim je izvesno da su novonastali tipovi, za razliku od onih koji nisu vise bili stimulisani za dalju egzistenciju (ili su to samo delimino bili), postali nosioci kulture iji su oni direktan proizvod u bioantropolokom smislu, ali ne i njen uzrok nastanka. Podatak o Derdapu kao jednom od centara neolitizacije u optem smislu, daje nov pokazatelj da fenomen neolitizacije treba posmatrati u uim okvirima, u odgovarajuim regijama, a ne da ga treba vezivati za centre od kojih je zavisio dalji tok neolitizacije na velikim okolnim prostranstvima. Proizilazi da je neolitizacija rezultat kontinuiranog razvoja, a hronoloke razlike u pojedinim regijama su rezultat raznorodne uslovljenosti. Sigurno je da ce nova istraivanja obelodaniti i druge centre neolitizacije, tj. uslovljene mutacije, pored Bliskog istoka i erdapa.
62

I zakljuno, iz ukupne grade i svih izloenih interpretacija o erdapskoj antropolokoj seriji jasno se vidi da njeno genetsko polazite treba traiti u trouglu poznopaleolitskog stanovnitva izmeu Palestine, srednje Evrope (Brno-Predmost) i Ukrajine i Krima28.

BIBLIOGRAFIJA

Jovanovi, B. (1968): Elments of the Early Neolithic Arhitecture in the Iran Gte Gorge and their Functions. Archeologia Jugoslavica, IX, Beograd. Jovanovi, B. (1969): Chronological Frames of the Iron Gte Group of the Early Neolithic Period. Archeologia Jugoslavica, X, Beograd. Jovanovi, B. (1972): The Autochtonous and the Migrational Components of ihe Early Neolithic in the Iron Gates. Balcanica, 3, Beograd. Miki, . (1975): Lateralna osteomorfoloka rekonstrukcija praistorijskih lobanja sa nalazita Lepenski vir. Godinjak XIV/12 Centra za balkanoloka ispitivanja ANUBiH, Sarajevo. Nemeskri, J. (1969): Stanovnitvo Lepenskog vira, u: Srejovi, D.: Lepenski vir. Srpska knjievna zadruga, Beograd. Nemeskri, J. (1972): The Inhabitants of Lepenski vir, u: Srejovi, D.: Lepenski vir, Thames and Hudson, London. Nemeskri, J. Szat mri, L. (1978): Vlasac mezolitsko naselje u erdapu. II/IV Antropologija, Posebno izdanje SANU, DXII/5, Beograd. S r e j o v i , D. (1969): Lepenski vir Nova praistorijska kultura u Podunavlju. Srpska knjievna zadruga, Beograd. Srejovi, D. L e t i c a , Z. (1971): Epipaleolitska naselja na Vlascu. Starinar, N. S. XXII, Beograd. Srejovi, D. (1979): Protoneolit Kultura Lepenskog vira. Praistorija jugoslavenskih zemalja, Knj. II neolitsko doba, Sarajevo. i v a n o v i , S. (1975): A note on the anthropological characterstics of the Padina population. Zeitschrift fur Morph. Anthropologie, 66 2, Stuttgart. ivanovi, S. (1976): Ostaci Ijudskih skeleta iz praistorijskog nalazita na Hajdukoj vodenici. Starinar, N. S. XXVI (1975), Beograd.

28 Posle revizije navednih analogija J. Nemeskrija o nalazima sa Vlasca i Lepenskog vira, doao sam do podataka da se iroka oblast poevi od severne Afrike, moe suziti u navedeni trougao, o emu e detaljnije biti rei u VIII poglavlju o analogijama sa susednim oblastima.

63

Tabla XI V L A S A C

Tabla XII V L AS A C

Tabla XIII V L A S A C

Tabla XIV V LA SA C

Tabla XV

V L A S A C

TABLA XVI

V LA S AC

Tabla XVII

VLA SA C

Tabla XVIII VLA SA C

Tabla XIX V Lh S h C

Tabla XX V L A S A C

Tabla XXI V L A S A C

Tabla XXII VLA S AC

T a bla X XI I I L E P E N S K I V I E

Tabla XXIV L E P E K S K I V I B

Tabla XXV L E P B N S K I V I R

T ab la X XVI L E P E N S K I V I R

Tabla XXVII L E P E N S K I V I R

Tabla XXVIII L E P E N S K I V IR

Tabla XXIX L E P E N S K I V IR

Tabla XXX

III. STARIJI I SREDNJI NEOLIT

U Praistoriji jugoslavenskih zemalja29 neolitsko doba je podeljeno na pet

kulturno-geografskih celina: centralnobalkansku zonu, Kors -grupu, se-ver nu zo nu, pr elaznu zo nu i jadr ansku zo nu. S vaka od o vih pet celina ima i svo ju unut r anju hro no lo ku podelu na st ar iji, sr ednji i mla i neo lit . U junom delu centralno balkanskog kompleksa u periodu st arijeg i srednjeg neolita izdvojene su dve kulturne grupe: Anzabegovo -Vrnik i porodinska grupa. Za severni deo ovog kompleksa u periodu starijeg i srednjeg neo lit a karakt erist ina je st arevaka kult ura (prema M. Garaaninu). Krs-grupa, rasprostranjena u vojvoanskoj ravnici, u mlaem neolitu nije nastavila svoju egzist enciju smenila ju je dominacija potiske grupe (prema B. Brukneru). Za rani neolit u centralnoj i zapadnoj zoni severne Jugoslavije karak terist ina je iroko rasprostranjena starevaka kultura (prema S. Dimit rijeviu). Neolit prelazne zone obuhvata tri geografske regije: centralnu Bosnu, junu Metohiju i Ohridsko jezero sa jundm Pelagonijom. Stariji neolit centralne Bosne karakterie starevako -impresso kulturna grupa, a srednji neo lit kakanjska kulturna grupa (prema A. Bencu). Jadranska zona obuhvata priobalni pojas sa odgovarajuim zaleem i jadranska ostrva. Stariji neolit karakterie inpresso -kultura, a srednji neolit kultura tipa Danilo-Smili (prema . Batoviu). Nalazit a sa ouvanim i ant ropoloki obraenim skelet nim ost acima ljudi bie data katalokim redosledom prema nabrojanim kult urno -geografskim celina ma r anog i srednjeg neo lit a na t erit or iji Jugoslavije.

KAT ALOKI PREGLED NALAZA ANZABEGOVO Neolitsko nalazite Anzabegovo lei u Ovem polju u centralnoj Makedoniji. Arheolokim iskopavanjima vrenim 1969. i 1970. godine otkriveni su ostaci 34 individue iz svih neolitskih slojeva zajedno (N e m e s k r i, J. Lengyel, I., 1976). Nast arijem neo lit u sa egejsko m t radicijo m dat irano m izmeu 6100. i 5900. godine stare re (Anza I), pripadaju ostaci 24 individue.
29 Podela je prihvaena prema koncepoiji i sadraju Praistorije jugoslavenskih zemalja, Sarajevo 1979. Detaljne geografske i hronoloke granice se mogu videti u navedenom izdanju (Sveska II Neolitsko doba).

67

Starevakom sloju (Anza IIIII, izmeu 5800. i 5300. godine stare ere) pripadaju ostaci 9 individua, a ranoj vinanskoj kulturi (Anza IV, izmeu 5200. i 5000. godine stare ere)30 pripada antropoloki nalaz samo jedne individue (skelet br. 12). Proizlazi da starijem i srednjem neolitu pripadaju ostaci 33 individue. Njihov redni broj, stratigrafski poloaj, pol i uzrast su sledei: 1. Anza IIIII, deji skelet star izmeu 14 i 16 godina; 2. Anza III, deji skelet star izmeu 6 i 8 godina; 3. Anza IIIII, fragmentovan muki skelet star izmeu 59 i 68 god.; 4. Anza IIIII, deji skelet star izmeu 4 i 6 godina; 5. Anza I, dojene u uzrastu oko 4 meseca; 6. Anza I, fragmentovan enski skelet star izmeu 20 i 24 god. (grafiki prikaz na sl. 3, merni podaci na tabeli VII); 7. Anza I, fragmentovan enski skelet star izmeu 36 i 40 god. (grafiki prikaz na tabli XXXI, merni podaci na tabeli VII); 8. Anza I, fragmentovan enski skelet star izmeu 21 i 22 god.; 9. Anza I, dojene u uzrastu oko 4 meseca; 10. Anza Ib, deji skelet star izmeu 7 i 14 godina; 11. Anza Ib, deji skelet star izmeu 11 i 14 godina; 12. Anza III, sasvim fragmentovani ostaci odrasle individue; 13. Anza III, fragmentovan enski skelet star izmedu 23 i 39 god.; 14. Anza IIIII, fragmentovan enski skelet star izmeu 15 i 22 god.; 15. Anza IIIII, fragmentovan enski skelet star izmeu 23 i 39 god.; 16. Anza I, delovi postkranijalnog skeleta odrasle individue; 17. Anza I, fragmentovan enski skelet star izmeu 26 i 30 godina; 18. Anza I, deji skelet star izmeu 6 i 7 godina; 19. Anza I, deji skelet star izmeu 4 i 5 godina; 20. Anza I, deji skelet star izmeu 7 i 8 godina; 21. Anza I, fragmenti postkranijalnog skeleta odrasle individue; 22. Anza I, fragmentovan enski skelet star izmeu 23 i 49 god.; 23. Anza I, deji skelet star izmeu 6 i 8 godina; 24. Anza I, deji skelet star izmeu 5 i 7 godina; 25. Anza I, deji skelet star oko 1 i po godine; 26. Anza I, deji skelet star izmeu 2 i 5 godina; 27. Anza I, dojene u uzrastu oko pola godine; 28. Anza I, fragmentovan enski skelet star izmeu 23 i 49 god.; 29. Anza I, fragmentovan enski skelet star izmeu 30 i 59 god.; 30. Anza la, deji skelet star oko pola godine; 31. Anza II, fragmentovan enski skelet star izmeu 20 i 24 god.; 32. Anza I, deji skelet star izmeu 4 i 6 godina; 33. Anza I, fragmentovan enski skelet star izmeu 21 i 25 god. Hronoloki podaci su preuzeti iz publikacije: Neolithic Macedonia, Los Angeles 1976, str. 411417.
30

68

Pored vrlo slabe i fragmentovane ouvanosti skeletnih ostataka i velikog broja dejih skeleta u ranom ivotnom dobu, antropoloka analiza je svedena na minimum. Samo dve lobanje, br. 6 i br. 7, dale su pojedine antropoloke mre, a samo kod postkranijalnog skeleta br. 7 izmerene su pojedine duge kosti, na osnovu kojih je izraunata telesna visina (izmeu 149 i

156 cm). Svojim antropolokim karakteristikama, po analizi J. Nemeskrija, ove dve lobanje odgovaraju gracilnom mediteranskom tipu. U okviru cel ove antropoloke serije konstatovane su patoloke promen izazvane sledeim oboljenjima: periostitis, gingivitis, zubne ciste, polyartritis, artritis def. i spondylosis. STAREVO Prilikom arheolokih iskopavanja eponimnog nalazita kod Stareva u junom Banatu 1932. godine, naena su tri neolitska skeleta u zgrenom poloaju i bez arheolokih priloga. Dva skeleta su leala unutar sloja jama, a trei je naen u kulturnom sloju (Fewkes, V. J. i saradnici, 1935). Ovi nalazi nisu sauvani za antropoloku obradu. TEICKRAGUJEVAC U Teiu kod Rekovca (Kragujevac) 1965. godine naena su dva skeleta u zgrenom stavu oko 0,40 cm udaljeni jedan od drugog. Prvi skelet je leao na dubini 0,52 cm, a drugi na 0,92 cm. Imali su istu orijentaciju (jugoistok-severozapad). Oba skeleta su datovana u fazu starevo Ilb (Galovi, R., 1968). Skeleti nisu sauvani za antropoloku obradu.
69

70

DIVOSTIM U neolitskom naselju kod sela Divostina kod Kragujevca, koje pripada starevakoj i ranoj vinanskoj kulturnoj grupi, tokom sistematskih iskopavanja 1969. i 1970. godine otkriven je jedan skelet31. Obradila ga je Zs. K i s s Z o f f m a n n 3 2 i okarakterisala kao kromanjonskim taksonom sa izve-snim mediteranskim elementima. Autor rada je pregledao ovu lobanju i utvrdio da se kromanjonske karakteristike oslikavaju samo u modelaciji onih duplji i njihovoj lokaciji u sklopu facijalne celine. Zbog toga se i postavlja pitanje: da li ovaj skelet pripada prvenstveno kromanjonskom ili prvenstveno mediteranskom tipu sa pojedinirn kromanjonskim elementima? Dalje, utvreno je da je ova lobanja vrlo robustne grade. Prisutna je desna okcipitopetalija, koja se delimino odraava i na desnu parietopetaliju. Prognatizam je karakteristian samo za maksilu itd. VINCA Eponimni lokalitet mlaeg neolita, koji sadri i ranoneolitsk^ slojeve, nalazi se oko 15 km jugoistono od Beograda. Prvi ljudski skeleij u Vinci otkriven je 1911. godine na dubini 8,75 m, na koji su se u starijoj literaturi osvrnuli N. u p a n i (1919) i V. L e b z e l t e r (1929). Kasnije iskopanih deset skeleta, koje je u starevakom sloju zemunica otkrio M. V a s i (1932), obradila je I. Schwidetzky 1937. godine. Meutim, ovi antropoloki nalazi su stradali prilikom bombardovanja Beograda, tako da je 1956. godine usledila jo jedna antropoloka analiza I. S c h w i d e t z k y (19711972). Prilikom ove revizione analize utvrdeno je da su sve lobanje bombardovanjem jako oteene, a njihovi ostaci su identifikovani zahvaljujuci ouvanim prvobitnim oznakama. Oznaene su brojevima od I do X, a preostala individua, koja ima delimino ouvanu kalotu sa zatiljanim delom, ostala je bez numeracije. Od delova postkranijalnih skeleta 1937. godine izmereno je pet tibija, pet humerusa i etiri femura adultnih individua. Ove mre nisu sauvane, a prilikom revizione obrade 1956. godine konstatovani su samo manji fragmenti dugih kostiju. Sauvan je podatak da je prosena telesna visina, izraunata po Pearsonovoj formuli, iznosila 161 cm. Na tabeli VIII date su ouvane lobanjske mre sa indeksima, a na tabelama XXXII i XXXIII grafiki su ilustrovane pojedine lobanje 33 . Devet od nabrojanih deset individua naeno je u tzv. Kammergrabu, a jedna u prilaznom hodniku. J. Koroec (1950) uzrok smrti ovih stanovnika ranoneolitske Vine objanjava poarom u krovnom delu zemunice.
3 1 Skelet je zateen u poluispruenom poloaju na stomaku, sa glavom povijenom na desnu stranu i telom oslonjenim na ruke.
32 Antropoloki prilog Zs. Kiss-Zoffmann Physical anthropological study of Divostin Burial No 1 pripremljen je za tampu. Uvid u rukopis i obradu lobanje omoguio mi je prof. D. Srejovi, rukovodilac iskopavanja u Divostinu. 33 Ilustracije su nainjene prema fotografijama u publikaciji M. Vasia Praistorijska Vina 4, Beograd 1932.

71

Pojedinano stanje skeleta, odnosno lobanja, prema prvoj antropolokoj analizi je sledee: Skelet br. I pripada enskoj individui adultus-maturus uzrasta. Lobanja ovog skeleta je uska i dugaka, sa niskim cerebralnim delom. Zatiljana regija je slabo razvijena. Ivice onih duplji su otre. Mandibula je niska i lake je grade. Ova lobanja ne moe da se meri. Skelet br. II pripada mukarcu starom oko 50 godina. Kalota lobanje ovog skeleta ima osrednje debele kosti i oblik ovoida sa uskom irinom cela. elo je umereno nagnuto sa osrednje razvijenom glabelom. Cerebralni deo lobanje je dug i zaobljen. Mastoindni nastavci su srednje visoki i iroki. U okcipitalnoj projekciji prisutan je kuast oblik. Skelet br. III je muki u uzrastu maturus-senilis. Kalota lobanje je jako zadebljalih zidova. Celo sa celom glabelarnom regijom, kao i zatiljak, robustno su razvijeni. Meutim, mastoidni nastavci i donja vilica su lake grade. Kalota je dugakog elipsoidnog oblika. U okcipitalnoj projekciji opet je prisutna kuasta forma sa jako naglaenim uglovima. Skelet br. IV je mukog pola adultus uzrasta. Kalota njegove lobanje je debelih zidova, a oblik joj odgovara pentagonoidu. Glabelarna regija je osrednje razvijena. Zatiljak je zaobljen. U okcipitalnoj projekciji je prisutan oblik bombe sa jako konveksnim zidovima. Skelet br. V je verovatno mukog pola i verovatno maturus uzrastk. Ima teku lobanjsku kalotu debelih zidova i oblika izmeu irokog ovoida i pentagonoida. Glabelarni reljef je slab. Zatiljak je kuaste forme. Mastoidni nastavci su visoki i jaki. U bonoj projekciji ova lobanja je srednje visoka, sputenog zatiljka i ravnog svoda. Mandibula je teka i gruba, sa gotovo pravim uglom ramusa i snanim obratkom. Skelet br. VI je verovatno mukog pola, adultne starosti na granici juvenilisa. Kalota je vrlo duga i ima ovoidni oblik. Glabelarna regija je slabo razvijena. elo je nisko i neznatno ukoeno. Zatiljak je kuglaste forme. U celini, lobanja je vrlo duga, sa neznatno isturenim donjim delom lica. Mandibula je snane grade, a isto tako i maksila. Skelet br. VII je star oko 18 godina (M3 je jo u proboju). Kalota mu je ovoidnog oblika. elo je visoko i ukoeno, sa slabo razvijenom glabelarnom regijom. Zatiljak je podignut i naglaen. U bonoj projekciji ova lobanja je vrlo visoka. Lice je srednje visoko sa neznatno povuenom zigijalnom regijom. Nosni otvor je uzak i srednje visok. Ortognatija je prisutna. Mandibula je osrednje jaine, gotovo uspravnog ramusa i pravog obratka. Skelet br. VIII je mukog pola i maturus uzrasta. Kalota je opet ovoidnog oblika. elo je jako naglaeno. Glabela je jako razvijena. Zatiljak je kuglaste forme i jakog reljefa. Mastoidni nastavci su osrednje razvijeni. U okcipitalnoj projekciji ova lobanja ima nizak kuast oblik. Lice je srednje visine i ortognato. Nosni otvor je srednje irine. Orbite lee vrlo nisko. U celini, lobanja je srednje duga i niska. Skelet br. IX je mukog pola adultus uzrasta. Kalota mu je vrlo velika i teke je krae. Oblik odgovara dugom ovoidu. U bonoj projekciji lobanja je vrlo duga sa niskom visinom. Glabelarna regija je neto jae naglaena, sa lako povijenim elom. Mastoidni nastavci su srednje jaine.
73

Reljef zatiljka je neznatno razvijen. Koren nosa je prominentan. Ortognatija je prisutna. Lice je visoko, sa visokim nosnim otvorom i srednje visokim onim dupljama. Mandibula je iroka, sa gotovo pravougaonim ramusom i lako naglaenim obratkom. Skelet br. X je mukog pola i uzrasta oko 50 godina. Lobanjska kalota je prilino debelih zidova i birsoidnog oblika. elo je blago povijeno, sa naglaenom glabelarnom regijom. Zatiljak je irok, kuglastog oblika. U okcipitalnoj projekciji je dominantan nizak kuast oblik. Lice je iroko, sa irokim zigijama, sa uskim nosnim otvorom i sa pravougaonim i nisko po stavljenim onim dupljama. Ortognatija je prisutna. Fosa kanina je duboka. U velini posmatrano, ova lobanja je srednje duga i srednje visoka. Patoloke promen na kostima i zubima nisu konstatovane, izuzimajui gubitak jednog zuba intra vitam (lobanja br. III). Svi ovi nalazi su uvrteni u mediteranski antropoloki tip ranoneolitskog stanovnitva. Unutar serije je prisutan veliki varijabilitet antropolokih pokazatelja, kako izmeu robustnih i gracilnih formi, tako i izmeu dolihokranije i brahikranije. Ova serija zapravo predstavlja jedan kompleks praistorijskog stanovnitva kod koga je procs gracilizacije relativno rano zapoet (Schwidetzky, L, 19711972). OBRE-BATINE Lokalitet Batine lei kod sela Obrea u Sremu, na obali reke Save. Prilikom zatitnih iskopavanja 1958. godine, u nasipu izmeu dveju starevakih jama na dubini od 1,00 m naen je jedan deji skelet u zgrenom stavu, bez arheolokih priloga. Po podacima B. Bruknera (1960), poetak ovog neolitskog naselja pripada fazi Starevo Ilb. Kako saoptava . Gavrilovi 34, od ovog dejeg skeleta ouvani su sitni fragmenti lobanje, delovi go rnjih i donjih vilica, oba femura, tibije, kao i jedan humrus (najvea duina 183 mm). Na kostima i zubima nisu konstatovane patoloke promen. ' Izraunat je samo indeks 8:1, i ima vrednost 75,0 (180x135). Na osnovu nalaza mlenih zuba utvreno je da se radi o detetu, meutim, nije izvrena detaljna starosna analiza.

OBRE I Nalazite Obre I je locirano u srednjoj Bosni, uz put KakanjKraljeva Sutjeska. Sondana iskopavanja na ovom nalazitu su vrena 1967. godine, a sistematska iskopavanja 1968. i 1970. godine. U prvoj kampanji otkrivena su etiri deja skeleta u zgrenom poloaju, sa razliitom orijentacijom.
34

lokaliteta Batine kod sela Obrea, Rad vojvoanskih muzeja 9, Novi Sad 1960.

Saoptenje navodi B. Brukner u svom radu Rezultati zatitnog iskopavanja

74

Naeni su na dnu kulturnog sloja. U drugoj kampanji arheolokih iskopavanja naena su jo etiri deja skeleta u zgrenom stavu, koji takoe pripadaju II fazi starevako-impresso kulture na Raskru (Benac, A. 1973). Starost ovih dejih skeleta naenih u okviru naselja kree se izmeu najmlaeg uzrasta (novoroenad i dojenad) i uzrasta najvie do deset godina ivota. Protokakanjski sloj u Obrama I dao je fragmente jedne deje lobanje. SMILCI U Smiliu kod Zadra antropoloki nalazi su otkriveni u sloju starijeg neolita i u IIIV stupnju srednjeg neolita (Batovi, ., 1966). Iz starijeneolitskog sloja potiu fragmentovani ostaci skeleta deteta od oko 8 godina, takoe vrlo fragmentovani ostaci neto starije individue (oko 15 godina) i verovatno mukog pola, kao i tri fragmentovane lobanje odraslih, verovatno mukih individua. Nalazi iz srednjeg neolita, dva skeleta odraslih individua i sedam lo banja takode odraslih individua, u vrlo su loem i fragmentovanom stanju, tako da su za obuhvatniju antropoloku analizu nedovoljni. Antropoloke nalaze iz Smilia obradila je Z. D o 1 i n a r35. Zakljuuje da naeni antropoloki ostaci predstavljaju jednu gracilnu populaciju i verovatno mediteranski tip sa brahikranim lobanjskim indeksom.

DANILO U Danilu kod Sibenika, prema saoptenju J. Korca (1958), u sloju srednjeg neolita naeni su ostaci tri deja skeleta i jedan lobanjski deo odrasle individue. Meutim, ovi nalazi nisu sauvani za antropoloku obradu. OPOROVINA Peina Oporovina je locirana na istonoj istarskoj obali. B. de Lengyel je sproveo prva ispitivanja poetkom naeg stolea. U njoj je ne tako davno iskopavao i M. Malez (1974), kojom prilikom su otkriveni kotani ostaci oveka iz grupe Homo sapiens subfosilis (?) i uz njih ukrasni privesci izraeni od jelenjeg roga. Nalaz pripada poznom mezolitu ili ranom neolitu. Pokaza telj je kultnog sahranjivanja, tj. okrugle ploice (privesci) vezuju se za solarne kultove, a na primeru Oporovine vidimo njihovu pravu dimenziju, koja se protee i u funebralnom obliku (Ptrie, N., 19761977). Antropoloki materijal nije dovoljan za obuhvatniju obradu. Antropoloki izvetaj navodi . Batovi u svom radu Stariji neolit u Dalmaciji, Arheoloko drutvo Jugoslavije, serija Disertationes II/II, Zadar 1966.
35

75

Antropoloki ostaci iz doba starijeg i srednjeg neolita sa teritorije Jugoslavije su malobrojni. Do danas je otkopano, iskljuujui erdapsku seriju, oko 60 uglavnom loe ouvanih i fragmentovanih skeleta, a od ovog i ovako malog broja oko 30 pripada deci u najranijem ivotnom dobu. Jedina starijeneolitska antropoloka serija koja daje celishodne antropoloke podatke je serija od 10 skeleta iz starevakih slojeva Vine. Srednje vrednosti vinanskih lobanja, s napomenom da se radi iskljuivo o mukarcima, statistiki su uporeene sa raspoloivim serijama stanovnitva june i jugoistone Evrope od perioda mezolita do bronze (S c h w idetzky, I., 1967). Multivarijabilnom metodom Penroseove distance izraeno, dobijen je sledei rezultat (signifikantna slinost je kod koeficijenta 0,30): Vasilevka I + III ....................................................................... 0,58 Voloskoje......................................................................................... 1,55 Dnjepar-donski neolit ................................................................ 0,93 Kamm-keramika kultura ................................................................ 0,81 Tripoljska kultura ............................................................................ 0,45 Bugarski neolit ................................................................................. 0,21 Hamangia-kultura .................................................................... 0,20 Grki neolit ...................................................................................... 0,30 Boian-kultura (Rumunija)................................................................ 0,31 Boian-kultura (Bugarska) ................................................................ 0,24 Alsonmedi ............................................................................. 0,27 Monteoru-kultura (Sarata Monteoru) ............................................. 0,27 Stara jamna kultura (juni delovi SSSR) .................................... 0,21 Katakombna kultura (juni delovi SSSR) .................................... 0,25 Srednje heladsko doba Grke ........................................................ 0,28 Kultura oker-grobova (Rumunija) ................................................... 0,31 Na osnovu kriterijuma signifikantne slinosti jasno proizilazi da lobanje iz Vine sutinski ne izlaze iz kruga juno- i istocnoevropskog praistorijskog mediteranskog stanovnitva. Najblie su im lobanje iz neolita Bugarske (koeficijent 0,20), dok su lobanje iz neolita Grke na samoj signifikantnoj granici slinosti (koeficijent 0,30). Nema podataka o prisustvu drugih antropolokih tipova, pored mediteranskog, u starijem i srednjem neolitu Jugoslavije. Oigledno je, kako bi se moglo i zakljuiti, da je gracilni mediteranski tip zahvatao, tj. nastanjivao veliko prostranstvo unutar potvrenog etvorougla Anzabegovo na jugu, Smili na jadranskoj obali, a Vina i nalazita u erdapu na severnom rubu Balkanskog poluostrva. Znai, u centralnim i zapadnim delovima Balkanskog poluostrva ive ljudi mediteranskog tipa gracilne grade. Meutim, u celini posmatrano, ovu antropotipoloku homogenost mediteranskog tipa prati 76

jedan drugi fenomen materijalne kulture, tj. kulturna heterogenost. Otuda proizilazi i zakljuak da u starijem neolitu raznolikost u arheolokom smislu nije uslovljena antropolokom osnovom.

BIBLIOGRAFIJA

Batovi, . (1966): Stariji neolit u Dalmaciji. Arheoloko drutvo Jugoslavije, Serija Disertationes II/II, Zadar. Benac, A. (1973): Obre I neolitsko naselje starevako-impresso i kakanjske kulture na Raskru. GZM XXVII/XXVIII arheologija, Sarajevo. Brukner, B. (1960): Rezultati zatitnog iskopavanja lokaliteta Batine kod sela Obrefa. Rad vojvoanskih muzeja 9, Novi Sad. Fewkes, V. J. Go ldman, H. Ehr ich, R. (1935) : Exkavations at St arevo, Yugoslavia. Galovi, R. (1968): Sahranjivanje u starevakoj kulturi Prilog prouavanju kultnih obiaja u neolitu Podunavlja. Starinar XVIII, Beograd; takode u Zbornik Narodnog muzeja III: Neolitsko naselje u Teiu kod Kragujevca. Koroec, J. (1950): Grobovi iz Vine. Arheoloki vestnik 1, Ljubljana. Koroec, J. (1958): Neolitsko naselje u Danilu Bitinju. Zagreb. Lebzelter, V. (1929): Rasse und Volk in Sudosteuropa. Eine paloethnologische Studie. Mitt. Anthrop. Ges. in Wien, Wien. Nemeskri, J. Lengyel, I. (1976): Neolithic skeletal finds. Part. VI, Neolithic Macedonia, Monumenta Archaologica 1, The Institute of Archaology, The University of California, Los Angeles. P t r i e , N. (19761977): Ljudski skeleti iz neolita u peinama istonog Jadrana. Speleolog XXIVXXV, Zagreb. P r a i s t o r i j a j u g o s l a v e n s k i h zemalja, Sveska II Neolitsko doba, Sarajevo 1979. Schwidetzky, I. (1967): Ergebnisse der Penrose-Analyse: Ost- Siidost- und OstMitteleuropa. HOMO, 18. Schwidetzky, I. (19711972): Menschliche Skelettreste von Vina. Glasnik antropolokog drutva Jugoslavije, 89, Beograd. Vasi, M. (1932): Praistorijska Vina 14, Beograd. upani, N. (1919): Les premiers habitants des pays yougoslaves. Ethnologie paleolitique et nolitique de Illyrioum. Rev. Anthropologie 29, Paris.

77

Tabla XXXI

Tabla XXXII V INA

Tabla XXXIII V INA

IV. MLAI NEOLIT

Mlai neolit, po kulturno -geografskoj podeli koja je izloena u Praistoriji jugoslavenskih zemalja, sastoji se od et iri celine: centralno -balkanske zone, severne zone, prelazne zone i jdranske zone 36 . U centralnobalkanskoj zoni, u kojo j je st arevaka kult ura bila dominant na u per iodu st ar ijeg i srednjeg neo lit a (najveim delo m), u periodu mlaeg neolit a egzist ira na celo m prostoru, sa vr lo malim geografskim izmenama, vinanska kult ura (prema M. Garaaninu). U severnoj zoni, tj. za srednji i kasni neolit u istonoj Slavoniji, zapadnom Sremu i Baranji, karakterist ina je sopotska kultura, odnosno kasna vinanska kultura hrvatskog Podunavlja. Za srednji i kasni neolit u zapadnoj zoni severne Jugoslavije slede jedna za drugom korenovska k ultura, brezovljanski t ip sopotske kulture, klasina sopotska kultura u severozapadnoj Hrvat skoj, i alpsko lenelska kult ura (prema S. Dimit r ijeviu). U centralnoj Bosni u periodu mlaeg neolit a egzist ira but mirska kulturna grupa (prema A. Bencu). Jadranska zona se u per iodu mlaeg neo lit a odlikuje kult urno m gru pom Hvar-Lisiii (prema . Batoviu). Nalazit a sa ouvanim i ant ropoloki obr aenim skelet nim ost acima ljudi bie data katalokim redosledom prema nabrojanim kult urno -geografskim celinama mlaeg, delimino i srednjeg neolit a, na teritoriji Jugoslavije.

K A T A L O KI P R E G L E D N A L A Z A

ANZABEGOVO Ranoj vinanskoj kulturi oznaenoj stratumom Anza IV pripada samo jedan grob broj 12. U njemu je zateen vrlo fragmentovan decji skelet u uzrastu izmeu 2 i 3 godine ivota (N e m e s k r i, J. L e n g y e 1, L, 1976).

GOMOLAVA Gomo lova lei na obali reke Save kod sela Hrt kovaca u Sremu. Pr ili kom arheolokih iskopavanja 1973. godine pronaena su dva skeleta u zgre36 Preuzeto iz Praistorije jugoslavenskih zemalja, Sveska II Neolitsko doba, Sarajevo 1979.

81

nom stavu, koji su po grobnim prilozima datovani u ploniku fazu vinanske kulture (Brukner.B, 1975).

Skelet br. 1 je osrednje ouvan. Ima celu lobanju bez mandibule, a kod skeleta br. '2 je bolje ouvan postkranijalni dco. Oba skeleta je antropoloki obradila Zs. Kiss-Zoffmann (19721973). Lobanjske i skeletne mre su date na tabeli IX, a lobanja skeleta br. 1 je grafiki ilustrovana na si. 4. Kiss-Zoffmann je skelet br. 1 okarakterisala kao leptodolihomorf niskog rasta (160,5 163,5 cm), mukog pola i uzrasta izmeu 32 i 40 godina ivota. Ravan i nizak lobanjski svod sa niskim orbitama odgovara gracilnom mediteransokm tipu. Skelet br. 2 je opet mukog pola, star izmeu 31 i 35 godina, sa telesnom visinom izmeu 157,6 i 162,3 cm. Po irokom lieu sa

82

niskim orbitama i dolihokranom (ili mezokranom) lobanjom odlikuje se poz natom disharmonijom kromanjonskog tipa37. Za oba skeleta je karakteristina vrlo gracilna graa, kako lobanje tako i postkranijalnog del.

OBRE II Obre II su udaljene nekoliko stotina metara od Obra I, s tim to je nalazite na Raskru nazvano Obre I, a nalazite u Gornjem polju Obre II. Sistematska iskopavanja su vrena 1967. i 1968. godine. Na Obrama II u slojevima mlaeneolitske butmirske kulturne grupe naeno je ukupno 11 deijih skeleta. Naime, 8 skeleta pripada 1. stambenom horizontu, a 3 skeleta 2. stambenom horizontu. U slojevima mlaim od ovih nije bilo antropolokih nalaza, a svi skeleti su naeni u okviru na.selja (Benac, A., 1971). Kako vidimo u navedenoj publikaciji, re je o kultnom ukopu veoma maie dece. Nigde nisu pronadeni zubi, osim jednog u grobu br. 9, tako da se moe tvrditi da se radi o tek rodenoj deci ili o deci koja su imala svega nekol iko meseci. A. Benac smatra da su naeni deji skeleti trag rtvenog ritusa djece u prvoj fazi naseljavanja, te da su vezani za jedan iri mediteranski obiaj u kultu mrtvih u svrhu zatite naselja i izazivanja plodnosti. Kod ovog skeleta se opet postavlja pitanje celovite pripadnosti kromanjonskom tipu. Proizilazi da maarska antropoloka kola prilikom odreivanja tipa (taksona) na prvom mestu akceptira facijalne karakteristike. Meutim, isto tako je primetno da geografski vardjabilitet tipa, u konkretnom sluaju kromanjonskog, nije uzet u razmatranje.
_____________
83
37

ZELENA PEINA Zelena peina se nalazi u blizini Mostara. Nije koritena kao stalno kasno neo lit sko st anit e, nego kao po vr eme no. Ar heo lo ki je iskopavana 1956. godine. Po saoptenju A. Benca, u sondi C naeni su kotani ostaci (kosti lobanje i prstiju) jedne mlade individue, za koje je V. B r o d a r 38 utvrdila da pripadaju detetu starom oko 5 godina. GRAPEVA SPILJA U Grapevoj spilji na Hvaru, kako navodi G. N o v a k (1955), naeni su kotani ostaci nekoliko individua, od kojih je za jcdnu utvreno da odgovara deje m uzrast u. Nalazi nisu sauvani za ant ropoloku o bradu.

POKRIVENIK Na ovom pcinskom nalazit u poznog neolit a na ost rvu Hvaru naeni su ost aci dve individue jednog det et a i jedne od rasle osobe 3 9 . Kot ani ostaci odrasle osobe su naeni samo u tragovima, dok je deja lobanja bolje ouvana i vezana je u anatomsku celinu (ilust racija na si. 5). Po st epenu erupcije mlenih zuba odgovara jo j individualna st arost od oko 18 meseci. Na ocuvaiiim delovima nisu uoene patoloke promen. S obzirom na uzrast, druge antropoloke karakterist ike nisu izvodljive.

Rezultat antropoloke analize navodi A. B e n a c u svom radu Zelena peina, GZM XII arheologija, Sarajevo 1957. 39 Ovi nalazi su deponovani u Studijskom kabinetu za arheologiju JAZU, gde su mu bili ustupljeni za antropoloku obradu. 84

38

LISIII Neolitsko naselje Lisiii se nalazi kod Konjica (pored reke Neretve). Arheolbka iskopavanja su vrena izmeu 1952. i 1954. godine (Benac, A., 1958). Jedini antropoloki nalaz ini jedna fragmentovana mandibula. V. Brodar 40 je utvrdila da pripada mukoj individui, ne jako staroj. Karijes je konstatovan samo na levom M2. DANEVA PECINA Daneva peina se nalazi u blizini Porea. Poznata je od kraja prolog veka, kada je C. Marchesetti u neolitskim slojevima pronaao jednu lobanju. Lobanju je antropoloki obradio R. B a t t a g l i a (1944, 1959) i zakljuio da pripada mediteranskom tipu koji je na Jadranu dominirao u neoeneolitu, itd. AJDOVSKA JAMA U Ajdovskoj jami, u alpskom podruju, naeni su skeletni ostaci etiri individue. Po saoptenju S. Brodara i J. Koroca (1953), jedna od ovih individua je bila dete. Meutim, svi ovi antropoloki nalazi zbog svoje fragmentovanosti nisu dovoljni za obuhvatniju analizu.

Antropoloki nalazi iz doba mlaeg neolita sa teritorije Jugoslavije takoe su malobrojni. Potiu od oko 30 individua, a jedna polovina ovog broja otpada na deje skelete. Svega nekoliko skeleta odraslih individua (Gomolava, Divostin, Daneva peina) mogue je antropoloki izmeriti, tako da su antropoloki podaci svedeni na minimum. Moe se samo konstatovati da je nalazom jedne lobanje mediteranskog tipa u Danevoj peini kod Porea potvrena i proirena rasprostranjenost mediteranskih ljudi, nadovezujui se na stariji neolit, i na istarsko poluostrvo. Sada bi se moglo zakljuiti da su mediteranci nastanjivali iroki pojas od Istre du jadranske obale, preko centralne Makedonije, kontinentalnih delova Jugoslavije, sve do Save i Dunava, a verovatno i dalje u pravcu severa. Meutim, broj neolitskih nalazita sa nesigurnim datovanjem koja su dala antropoloke nalaze vei je od ukupnog broja nalazita starijeg sred40 Rezultate antropoloke analize navodi A. Benac u radu Neolitsko naselje u Lisiiima kod Konjica, Djela X/9 Naunog drutva NRBiH, Sarajevo 1958.

85

njeg i mlaeg neolit kataloki obraenih u ovom radu. Popis broji preko 20 lokacija. To su najveim delom nalazita otkrivena ili krajem prolog veka ili izmeu velikih ratova, tako da antropolokim nalazima ni je posveena dovoljna panja. Obraujui sahranjivanje u balkansko-anadolskom kompleksu mlaeg neolita M. G a r a a n i n (1956) navodi sledea neolitska nalazita sa nesigurnim datovanjem: Ada ciglana Kolmo, po B. Jankulovu, naena 3 neolitska groba; B a j a Duboka pustara, I. Banner pominje neolitske grobove; B a j a pustara Rogatica, B. Jankulov pominje neolitske grobove; Monotor Opaljenik, po I. Kutzian, naeni neolitski grobovi; S u b o t i c a Istona ciglana, naen, navodno, 1 neolitski grob; Boto naen 21 grob uz 5 neodreenih skeletnih grobova; Vrac sud sa kalcinisanim kostima (Vina-Tordo period); St. Beenova naeno nekoliko grobova zasutih okerom; a n a d naen 1 grob sa okerom; I o takoe 1 grob zasut okerom; o k a poznati skeleti periferne potiske grupe; Beregza naen 1, navodno neolitski, skelet; Potparad F. Milleker pominje Begrbnisssttte; V i e s a v a Bajina Bata, dve lobanje sahranjene odvojeno od tela. Po M. Zotoviu, pripadaju mlaoj starevakoj fazi datovanje sa kojim se ne slae M. Garaanin (1973) zbog priloga (vinanski period). Obraujui istorijat istraivanja starijeg neolita u Dalmaciji, . B a t ov i (1966) navodi jedan niz nalazita sa nepouzdanim, navodno neolitskim, datovanjem koja su dala antropoloke ostatke oveka. Radi se o sledeim nalazitima u jadranskoj zoni: Grapeva s p i l j a na Hvaru po podacima koje navodi G. Bui, naeni su antropoloki ostaci oveka koji potiu od nekoliko individua; T r a d a n j kod ibenika krajem prolog veka nadene Ijudske kosti; P a l a g r u a prilikom gradnje svetionika naene Ijudske kosti; V o d i c e naeni malobrojni ostaci ljudskih kostiju; Podumci malobrojni ostaci ljudskih kostiju; V i s po podacima Abramia naene su Ijudske kosti; r n o v o na Koruli malobrojni ostaci ljudskih kostiju; O b r o v a c kod Sinja navodno, potiu neolitski ostaci oveka. U svim prilogu o ljudskim ostacima iz neolita u peinama istonog Jadrana N. P t r i e (19761977) proiruje navedeni spisak sledeim nalazitima: Markova s p i l j a krajem prolog veka G. Bui je utvrdio nalaze ljudskih ostataka, a naeni su i prilikom novijih iskopavanja G. Novaka, s tim to nisu precizno notirani; 86

P a r d e j e v i c a (Brusje-Hvar) naene su dve ljudske mandibule prilikom probnih iskopavanja pedesetih godina ovog veka, a sistematska isko pavanja ove peine jo nisu sprovedena. Uz konstataciju o nepotpunoj antropolokoj istraenosti celog neolitskog doba, neophodno je ukratko se zadrati na injenici o nepostojanju nekropola u ovom periodu, na ta je ranije ukazao A. Benac (1962). Naime, komparacijom podataka iz rada M. G a r a a n i n a (1956) jasno se vidi da je iz literature poznata samo jedna nekropola mlaeg neolita locirana u Panonskoj niziji ona u Botou (Grbi, M., 1933/34). Nova arheoloka iskopavanja u Anzabegovu, Divostinu, Teiu, Obreu, na Obrama I i II, Smiliu, Danilu, Lisiiima, Zelenoj peini, na Gomolavi, kao i na ostrvima (HvarGrapeva spilja, Pokrivenik, Pardejevica) i u alpskoj zoni (Ajdovska jama) ukazuju da su svi antropoloki nalazi naeni u okviru naselja. Uzrok ovoj injenici ne treba traiti u defektnom sistemu istraivanja, jer bi se on vremenom ve ispoljio, nego u specifinim aspektima duhovnog ivota neolitskog stanovnitva. A. Benac (1962) objanjava ovu injenicu postojanjem kulta lobanje koji je bio vezan za domae ognjite, a deje skelete vezuje za izazivanje plodnosti (zemlje i stoke) rtvovanjem dece u najranijem ivotnom dobu. Sasvim je izvesno da ce upravo zbog navedenih interperetacija, tj. zakljuaka o neolitskom dobu i duhovnom ivotu u njemu uopte, ono ostati antropoloki najslabije ispitan period ovekove praistorije u Jugoslaviji. Moe se smatrati da je nalaz izdvojenih neolitskih nekropola, s obzirom na gustinu dosadanjih antropolokih nalaza, najverovatnije sasvim iskljuen.

BIBLIOGRAFIJA

Batovi, . (1966): Stariji neolit u Dalmaciji. Arheoloko drutvo Jugoslavije, Serija Disertationes II/II, Zadar. B a t a g l i a , R. (1944): Cranio umano prehistorico scoperto in una caverna presso Mompaderno in Italia. Contributo alla craniometria dlia popolazioni miolitiche e neo-eneolitiche. Le Grotte d'Italia V, Trieste. B a t a g l i a , R. (1959): Preistoria del Veneto e dlia Venezia Giulia. Bullettino di Paleontologia Italiana, 6768, Volume fuori srie, Roma. Benac, A. (1957): Zelena peina. GZM XII arheologija, Sarajevo. Benac, A. (1958): Neolitsko naselje u Lisiiima kod Konjica. Djela X/9 Naunog drutva NRBiH, Sarajevo. Benac, A. (1962): Tragovi kultnog sahranjivanja u neolitu jadranske oblasti. Diadora 2 (19601961), Zadar. Benac, A. (1971): Obre II Neolitsko naselje butmirske kulturne grupe na Gornjem polju. GZM XXVI arheologija, Sarajevo. Brukner, B. (1975): Two Vina-group burials from Gomolava near Hrtkovci in Srem. Arch. Yug. (u tampi). Brodar, S. Koroec, J. (1953): Ajdovska jama. Rasprave Slov. akad. zn. i umjet. III, Ljubljana. Garaanin, M. (1956): Sahranjivanje u balkanskoanadolskom kompleksu mlaeg neolita. GZM XI arheologija, Sarajevo. Garaanin, M. (1973): Praistorija Srbije. SKZ Beograd.
87

V. PRELAZNI PERIOD

Hronoloku granicu izmeu neolitskog i razvijenog metalnog doba vrlo je teko postaviti. U tom sklopu eneolit ili bakarno doba (termin koji se sve ree sree u savremenoj literaturi) ni je granino, limitrofno razdoblje izmeu neolita i razvijenog brozanog doba, nego izmeu neolita i poetaka sistematske eksploatacije metala. Samimi tim, to je poetak novog razdoblja, a ne samo prelaz ka tom dobu. Uz termin prelazni period potrebno je naglasiti da se radi o navedenom razdoblju izmeu poznog neolita i najranije eksploatacije metala, poto prelazna doba postoje izmeu svih velikih epoha praistorije. Specifian geografski poloaj Jugoslavije uslovljava vrlo heterogen razvoj u ovom periodu. U severnim delovima zemlje taj razvoj je povezan sa odredenim strujanjima iz karpatskih predela, a na jugu ue je povezan za june i jugoistone kulture. U planinskim predelima Srbije i Bosne razvoj je uslovljen starijim (neolitskim) osnovama. Ovakva iroka uslovljenost ukazuje i na izdvojenost istonih i zapadnih delova Jugoslavije u ovom dobu. Dalje, ustanovljeno je da su u pojedinim etapama kulturne grupe prodirale jae ili slabije u predele koji su imali u prethodnim periodima specifian kulturni i istorijski razvoj. Tako se, npr. badenska grupa u Jugoslaviji razvila u jednom regionu koji u uem smislu pripada panonskoj ravnici. Kostolaka grupa, koja joj hronoloki sledi, prodire dublje u centralne delove Jugoslavije, dok vuedolska grupa u jednoj od svojih varijanti silazi i do obala Jadrana i nalazi se ak i na ostrvima. S druge strane, grupe poetne faze prelaznog perioda u istonim delovima Jugoslavije su ue vezane za jednu veoma jaku autohtonu bazu za potisku grupu, a juno od Save i Dunava za jaku neolitsku osnovu vinanske grupe ( D i m i t r i j e v i , S. Tasi, N., 1971). Na osnovu ukratko izloenih specifinosti razvoja izmeu poznog neolita i poetka eksploatacije metala, izdvojene su sledee kulturne grupe, odn. kulture ovog razdoblja praistorije na teritoriji Jugoslavije: Tiszapolgr i Bodrogkeresztr kultura, Bubanj-Saluta-Krivodol kompleks, Coofeni kultura, . 91

 Vajska-Hunyadihalom grupa, lasinjska kultura, badenska kultura, kostolaka kultura, vuedolska kultura i vuedolski kulturni kompleks i Retz-Gajary kultura. Prema sadraju i koncepciji Praistorije jugoslavenskih zetnalja, pored nabrojnih kultura i kulturnih grupa, moe se jo izdvojiti kulturni problem prelaznog perioda na istonoj jadranskoj obali, kao i uticaj stepske kulture'na razvoj prelaznog perioda u Jugoslaviji. Pored znatnog broja nalazita sa kojih antropoloki materijal nije ni sauvan a ni obraen, jasne antropoloke podatke iz prelaznog perioda u irem smislu pruaju nalazi iz Vuedola i iz Vajske i Nose u bakoj ravnici. Pojedinani nalazi grob Saluta kulture sa Lepenskog vira i grob iz Se mizovca kod Sarajeva imaju, prvenstveno zbog loe ouvanosti, kartografski karakter. Prikljuuje im se i skelet iz groba-jame iz Vojlovice kod Paneva.

K A TA LO K I PRE G LED N A L A ZA

NOSA

Nosa se nalazi u neposrednoj blizini grada Subotice. Sedam grobova koji pripadaju Bodrogkeresztr-kulturi antropoloki je obradio Gy. Farkas (1973). Merni podaci svih sedam lobanja, zajedno sa odgovarajuim indeksima, dati su na tabeli X, a pojedine lobanje su grafiki prikazane na tabli XXXIV. Od sedam skeleta pet odgovara mukom (<), a dva enskom (*) polu. Individualna starost se kree izmeu 20 i 70 godina ivota. Antropoloki posmatrano, zastupljeni su mediteranci (graci lni i atlantomediteranci), kao i jedan mediteransko-kromanjonski varijetet, uz nordijske tipove (protonor dijci i mediterano-nordijci). Tabelarno izraeno, dobija se sledei pregled: 92

93

Gy. Farkas zakljuuje da nalazite Nosa reprezentuje jednu etniku grupu koja je uestvovala u nastanku antropolokog sadraja Peceler-kulture u Maarskoj.

VAJSKA Lakalitet Vajska se nalazi u jugozapadnoj Bakoj, izmedu reka Dunava i Mostonge, oko 1,5 km severnozapadno ad istaimenog sela. Arheoloka iskopavanja su sprovedena 1966. i 1967. godine. Naeno je 6 grobova oznani h r oj evi m a od 1 do 6. G ro bovi 1, 2 i 3 su i m al i ori j ent aci j u istok-izapad, grob br. 5 severoistok-jugozapad, a grobovi br. 4 i br. 6 su bili disloeirani. Svi skeleti su zateeni u zgrenom poloaju. Na osnovu arheolokih priloga ovi grobovi (skeleti) datovani su u Vajska -Hunyadihalom grupu, na sam kraj etvrtog milenija stare re (Brukner, B., 1970). Tokom 1971. godine Gy. Farkas (19721973) izvrio je obradu ovih antropolokih nalaiza. Konstatovao je sledee: Skelet br. 1 ini jako oteena lobamjska kalota, fragmetovana mandibula i oteene duge kosti. Individualna starost je iznad 60 godina, a pol je neisumnjivo muki. U celini, lobanja je uslka i dugaoka hiperdolihokrana. Po optim karaibteristikama nosilac je nordijskih antropolokih odlika. Skelet br. 2 ine jako fragmentovani kotani ostaci. Pripadaju enakom polu u zrelim godinama ivota. Zbog oteenosti ne mogu se dati nikakve druge informacije. Skelet br. 3 ima relativno dobro ouvanu lobanju i kosti postkranijalnog skeleta. Pripada hiiperfemininoj eni staroj oko 33 godine. Sa tipolokog gledita (dolihokran, ontokran, akrokran, eurimetop, mezokonh i me zorin) ovaj skelet pokazuje meavinu izmeu gracilnog mediteranca i atlantomediteranca. Skelet br. 4 cime fragmentovana lobanja i delovi postikranijalnog ske leta. Pol je enski u uzrastu oko 33 godine. Dolihokrana lobanja, izrazita telena visina, kao i laka grada lica svrstavaju ovaj skelet u mediteranski antropoloki tip. Skelet br. 5 se sastoji od jaiko oteene lobanje i osrednje ouvanog postkranijalnog skeleta. Polne karakteristike odgovaraju eni staroj oko 24 godine. Lobanja je duga i uska, sa uzanim elom (dolihokran, metriometop, mezokonh) i gracilnom graom. Mandibula je takoe gracilna. Antropotipoloki posmatrano, ovaj sikelet sadri osobine gracilnog mediteranca i atlantomediteranca. Mediutim, zbog izrazite telesne vislne treba ga svrstati prven stveno u mediteramiski tip. Skelat br. 6 ine veoma fragmentovana kalota i fragmentovane kosti postkranijalnog skeleta. Odgovara eniskom polu u individualnoj starosti oko 33 godine. S obzirom da moe da se uzme samo jedna lobanjiska mera (najvea irina = 142 mm), ovaj skelet se ne moe antropotipoloki determinisati. Lobanjske mre i indeksi dati su na tabeli XI, a skeletne mre i indeksi na tabeli XII. Pojedine lobanje su grafiki ilustrovane na tablama XXXV i XXXVI. 94

Tokom antropoloke obrade Gy. Fankas je, koristei se i arheolokim zapaanjima, zapazio da su muki skeleti bili poloeni na desnu, a enski na levu stranu. Skeleti br. 4 i br. 6, poto su bili disloeirani, nisu pruili podatke u ovom smislu, mada je utvrdeno da oba pripadaju enskom polu.

95

U celini, svi skeleti su imali dolihokrane ili hiperdolihokrane lobanje. Telesni rast im je najee visok. Od 4 antropoloki obraena skeleta, 3 su bila izrazito gracilne grade i vezani su za mediteranski i atlantomediteran ski tip. Stkelef br. 1 potvrduje prisustvo nordijskog antropolokog tipa. Meutim, kako je vei deo nekropole Vajaka unitem, sa 6 fragmentovano puvanih skeleta ne moe se dobitl celovit antropoloki profil populacije koja se koristila ovom nekrapolorn prelaznog perioda.

VUCEDOL Vuedol je prirodno uzvienje na desnoj obali Dunava nedaleko od Vuikovara. Arheoloka iskopavanja su vrena 1938. godine (S c h m i d t, R. R., 1945). U okviru naselja naeno je ukuipno 11 grobova. Grobovi 1 i 2 su obeleeni kao dvojni grob ena, a grobovi 3 i 4 kao dvojni grob braonog para. Grob 5 je pojedinaean i u njemu je sahranjen mlai mukarac, a u grobu 6, takoe pojedinanom, sahranjena je mlada ens-ka osoba. Deji skeleti oznaeni brojevima od 7 do 11 zateeni su u jednom elipsoidnom nasipu duine oko 3 m. U grobovima 8, 9 i 10 sahramjena su novoroenad, u grobu 11 jedno polugodinje dete, a u grobu 7 sahranjeno je jedno etvorogodinje dete. Svi nabrojani skeleti su sahranjeni u zgrenom poloaju. 96

Antropoloka ohrada koju je izvrio sam R. R. Schmidt (1945) obuhvata 5 lobanja sa sledeom numeracijom (termini i simboli obeleavanja su preuzeti iz navedene publikacije): lobanja br. 1 bedenska ena (Ba s 1), iz groba 1; lobanja br. 2 vuedolski mukarac (Vu 3), iz groba 3; lobanja br. 3 vuedolska ena (Vu s 4), iz groba 4; lobanja br. 4 vuedolska devojica (Vu * 6), iz groba 6; lobanja br. 5 vuedolsko dete (Vu 7N), iz groba 7. Hronoloko opredeljenje grobova, odnosno skeleta, koje je dao R. R. Schmidt (br. 1 badenski, ostali vuedolski) nije prihvaeno. Tako, npr., M. G a r a a n i n (1973) smatra da svi nabrojani skeleti pripadaju badenskoj kulturnoj grupi. Ovi znaajni antropoloki nalazi nisu ouvaini. Postoji verovatnoa da su, ukoliko vremenom nisu sasvim izgubljeni, ostali u Maarskoj, gde je

97

i obavljena antropoloka obrada. Reviziona obrada nalaza iz Vueedola zasnovana je na obimnoj mnografiji i propratnoj dDkumeiitaciji (antropoloke mre, fotografije, grafike ilustracije i lobanjski dijagrami) R. R. Schmidta. Antropoloka interpretacija rasne pripadnosti nalaza sa Vuedola posmatrana je s obzirom na aproblem indagermanizacije, tako da je treba smatrati prevazienom i ne treba se vise na nju osvrtati. Antropoloka merenja su vrena prema specijalnim metodama antropolokog merenja T. Mollisona, pa ce dobijeni rezultati tako biti i navedeni na tabelama XIII i XIV. Na tablama XXXVII i XXXVIII grafiki su ilustrovane lobanje iz grobova 1, 3, 4, 6 i 7 prema fotografijama iz publikacije R. R. Schmidta41.

Prilikom izrade ovog del antropoloke dokumentacije za revizionu obradu, utvreno je da se kod R. R. Schmidta razlikuju dijagrami i fotografije istih lobanja, tako da su priloene grafike ilustracije nainjene prema fotografijama kao merodavnijem kriterijumu.
41

98

Lobanja 1 iz groba 1, u lateralnoj projekciji posmatrano, duga je i srednje visoka. Glabelarna regija sa nadonim lukoviima je slabo razvijena. Profil cela je nizak i vertikalan. Lobanjski svod je dug i u'koen, da bi preao u naglaen (izviuen) okciput. Lobainjska baza je ukoena i dugaka. Mastoideusi su jake grade. Lice je ravno, sa povuenim zigijama. Mandibula je masivna, sa pravougaonim uglom ramusa i naglaenom irinom samog ramusa. U facijalnoj projekciji lobanja je srednje visoka, srednje iroka, sa osrednje visokim licem. Maksilarna irina i irina zigija su prisutne u reljefu lica. One duplje su etvrtaste i ukoene. Nosna duplja je iroka i visoko postavljena u odnosu na ma'ksilu. Forma lobanjske kalote u ver tikalnoj projekciji je izmeu pentagonoida i ovoida sa naglaenom duinskom osom. Starost ove individue je izmeu 22 i 33 godine. Postkranijalni skeleti nisu nali mesta u publikaciji R. R. Schmidta, izuzimajui nekoliko podataka o telesnom rastu, ali za koje se ne vidi sasvim jasno kako su dobijeni. Druga lobanja iz enskog dvojnog groba nije ilustrativno prdkazana kod R. R. Schmidta. Delimian razlog je i slaba ouvanost. Pominje se samo da je ens'kog pola i neto rnlaa od prve lobanje. Van tabela dato je nekoliko sledeih antropolokih mera: najvea duina lobanje 180 mm; duina glabela-inion 161 mm; visina basion-ibregma 124 mm; visina kalote 104 mm; najmanja irina cela 91; najvea irina cela 123; najvea irina lobanje 139; visina kalote preso glabele i iniona 101; horizontalni obim lobanje 496; irina zigija 125; visina gornjeg lica 59; irina gornjeg lica 103; irina one duplje 39; visina one duplje 36, visina nosne duplje 46; irina nosne duplje 22 mm. Duinsko-irinski indeks lobanje iznosi 77,0 duinsko-visinski 68,6 irinsko-visinski 82,0 i indeks visine lobanjske kalote 64,0. Lobanja oznaena brojem 2 iz groba br. 3 pripada mukarcu starom izmeu 33 i 40 godina. Duga je i srednje visoka. Nema razvijenu glabelu i nadone lukove. Profil cela je vertikalan i naglo prelazi u dug i uikoen lobanjski svod, koji se kosiinom sputa prema jako isturenoj okcipitalnoj regiji. Lobanjska baza je kosa i duga. Mastoideusi su jaki i iroki. Mandibula je masivne grade sa oteenim ramusom. Ravan lica je vertikalna, na donjem delu neznatno povuena. U facijalnoj projekciji ova lobanja je visoka i uska, sa uskim elom. One duplje su etvrtaste i koso postavljene. Nosna duplja je oteena, ali jednom svojom polovinom ukazuje na uzak i visok oblik. Zigomatina i maksilarna irina u sklopu reljefa lica su urnereno naglaene. Oblik lobanjske kalote je na prelazu elipsoida i pentagonoida izraenih podunih osa. Lobanja 3 iz groba 4 odgovara eni staroj izmeu 17 i 25 godina. Nema ouvane kosti lica sa vilicama i zubima. Bono posmatrano, duga je i srednje visoka, sa kratkim i uspravnim elom i dugim nagnutim lobanjskim svodom i izvuenim okcipitalniim delom. Mastoideusi nisu naglaeni. Lobanjs'ka baza je duga i podignuta prema okciputu. Uska irina cela u facijalnoj projekciji uikazuje na usku formu lica. Oblik kalote je na prelazu romboida i ovoida naglaenih duina. Lobanja 4 je iz groba 6 i pripada devojici staroj izmeu 13 i 15 godina. Mada se moe smatrati da telesni razvoj u ovom uzrastu jo nije 99

zavren, to umanjaije antropotipoloku deterirrmaciju, vidna je izrazen duina ove lobanje, sa izraenim okciputom, vertikalnim profilom ela, zatim jaka mandibula irokog ramusa itd. Lobanja 5 iz groba 7 pripada det etu starom izm eu 5 i 8 godi na. S obzirom na uzrast, ova lobanja se ne bi mogla tipoloki opredeliti. Mo e se samo podvui da svojim profilom ponavlja prethodne oblike: druga je, srednje visoka, uska, sa verti'kalnim elom i ravnom linijom lica. Ostali deji skeleti nisu antropoloki obraani i dokumentovani u publikaciji R. R. Schinidta, tako da ne mogu ui u okvir ove revMon e obrade. Iz opisanih indiividualnih lobanjskih karakteristika odraslih osoba i dece u najstarijem uzrastu, vidno je da dominira jedan zajedniki pokaza telj: lobanje su duge i srednje visoke, sa dugim i nagnutim lobanjskim svodottn i naglaenim (izvuenim) okciputom; elo je vertikalno, a po irini usko; glabela i nadoi lukovi su kod oba pola nerazvijeni; lobanjska baza je duga i podignuta; mastoidni nastavci su jaki i iroki; lice je usko ili srednje iroko sa etvrtastim i koso postavljenim onim duplj ama; nosna duplja je najee visoka i uska; mandibula je masivna sa gotovo ravniin ili sasvim ravnim irokim ramusom i sa slabo razvijenirn obratkom; oblik lobanjske kalote se kree izmeu pentagonoida, ovoida, romboida i elipso ida, sa uvek naglaenom podunom osom. Na osnovu navedenih zajednikih pokazatelja, na prvom mestu ne razvijene glabele i nadonih lukova i specifinog profila cela i lobanjskog svoda i zatiljka, kao i forme mandibule, lobanje iz Vuedola ne mogu se svristati u mediiteranski krug sitarosedelakog stanovnitva, niti pak pripisati nordijskom tif>u, kako je to hteo R. R. Schmidt. Zato, s obzirom na hronoloku pripadost badenske kulture, njihovo antropogenetsko polazite treba traiti u predeldma juno od Kavkaza. Po saopatenju V. Alekseeva (1962), u oblasti Kavkaza pre bronzanog doba mogu se razlikovati dva tipa evropskog stanovnitva: masivni tip irokog lica i brahikranih lobanja i dolihokrani tip uskog lica koji pripada junoj grani velike evropske rase. Ovaj drugi tip bi odgovarao nalaziana iz Vuedola. Ovakva interpretacija vuedolskih lobanja vise otvara problematiku nego to je reava. Oigledna je sahrana u okviru naselja po neolitskim tradicijama koja se vezuju za starosedelako mediteransko stanovnitvo. Za tiim, postavlja se pitanje da li je to prva generacija doseljenika i da li je ona ivela u genetskoj izolovanosti itd., to samo upuuje na obavezu da je potrebno ovom problemu vratiti se ponovo u jednom posebnom radu.

VOJLOVICA Humka prenika oko 35 m u Vojlovici kod Paneva iskopavana je 1965. i 1969. godine. U centralnom delu ove humke iskopan je jedan skelet sa hranjen na leima i sa nogama savijenim u kolenima, zasut akerom. Hum ka pripada kulturi grobova-jama i datovana je u mlau polovinu III mileni-ja stare re (J ova no vi, B., 1974). 100

Skeletni ostaci su deponovani u Muzeju grada Panceva, a obreeni su 1976. godine. Antropoloki zakljuci su svedend na minimum zbog fragmentovane ouvanosti. Utvren je izraen robusticitet, kako lobanjskih fragmenata tako i delova dugih kostiju. Zglobne povrine imaju jak reljef. Vidno je nisko i uspravno elo koje naglo prelazi u dug lobanjski svod, to ukazuje na dolihoikranu lobanju. Mali mastoidni nastavci i irok iijadini otvor na karlinoj kosti odreuju ovoj individui enski pol. Svi lobanjski avovi su otvoreni (nema ni poetoih znakova obliteracije) tako da individualna starost ne bi prelazila 30 godina ivota. Rekonstrukcijom je izmeren jedan humrus (320 mm) i jedan fmur (445 mm), iz kojih je po Bachovoj empirijskoj foranuli izraunata telesna visina, koja iznosi izmeu 165 i 166 cm. LEPENSKI VIR Pored veeg broja grobova koji stratigrafski pripadaju protoneolitskim i neolitskim stratumima, na Lepensikom viru je, 1967. godine, na dubini 0,80 m, otkriven jedan grob Salcuta^kulture. Zateen je u leeem stavu na stomaku, sa nogama delimino savijenim i prekrivenim ornamentisanom zdelom velikog prenika (ostali prilozi naeni su neposredno uz desnu stranu kime). Zbog veoma loe ouvanosti skeletnih ostataka antropoloka zapaanja su veoma uska: skelet pripada enskoj individui staroj izmeu 40 i 60 godina, visokoj izmeu 154 i 156 cm (Le t i c a, Z., 1970). SEMIZOVAC U Semizovcu kod Sarajeva 1956. godine prilikom graevinskih radova nailo se na grob od kamenih ploa (120 x 90 cm) u kom je bio skelet u zgrenom stavu. Od skeleta je ouvan samo jedan veoi fraigment lobanje i fragment mandibule, dok su ostali delovi uniteni. B. o v i (1957) smatra da je ovaj grob neolitski i da pripada butmirskoj ili slavonskoj kulturi. Protiv ovakve hronoloke interpretacije izjasnio se M. G a r a a n i n (1956), na prvom mestu zbog grobne konstrukcije, koji opredeljuje ovaj grob u prelazni period. Obradu antropolokih nalaza fragmenta lobanje i fragmenta mandibule, izvrila je V. B r o d a r (1957). Zakljuuje da polni znaci odgovaraju mu'karcu, a po stepenu obrazije zuba i sraenosti lobanjskih avova individualna starost se kree izmeu 30 i 40 godina. U celini, lobanja je srednje duga i srednje visoka, verovatno dolihokrana ili lei na granici mezokranije. Dalje, zakljuuje da se takvd i slini lobanjski oblici nalaze u neolitskim grobovima srednje Evrope i u Ljubljanskom barju. Sama injenica da je ovaj grob, odnosno skelet, razliito datovan i antropoloki analogno vrlo iroko povezan, navela je autora ovog rada da se detaljnije njime pozabavi. Naime, poto su dobijeni fotosi ova dva fragmenta u prirodnoj veliini i frontalnoj projekciji, nainjena je facijalna rekonstrukcija (tabla XXXIX). 101

Fragment lobanje ima oouvanu levu polovinu eone kosti sa nosnim povinuem, gotovo celu levu oenu duplju, zigo>matinu kost, kao i deo sfenoidalne i t emporalne kost i sa mastoidnim nast avkom. Fragment mandibule ima ouvanu front alnu regiju sa ment umom, sa malim delo m ramusa i sa zubima incizivima, kaninom i premolarima na levoj polovini, dok je prvi molar ekstrahiran intra vit am. Koristei se, na prvom mestu, element ima simetrije i proporcije, do bijena je facijalna projekcija lobanje, koju odlikuje osrednja visina, irina cerebralnog del i iroko lice. Glabela i nadoni lukovi su razvijeni. elo je srednje viso ko sa slabo razvijenim front alnim t orusima. One duplje su blagog et vrt ast og oblika i nisko su post avljene. Nosna duplja je t akoe nisko post avljena u odnosu na maksilu, a ir ina jo j je najmanje pot vre n deo u sklopu o ve rekonst rukcije. Zigo mat ina r egija nije robust ne gr ade, ali je iroka i uslovila je isto tako iroku maksilu, to je potvreno i ouvanim delom mandibule. Sama mandibula nije jake grade ali ima naglaena hvat ita miia. Telo mandibule nije jafko, a visina je niska. Ramus mandi bule je nizak i srednje irok, verovatno delimino i nagnut. Patoloikih promena na ouvanim kost ima i zubima nema. E le menat a za det aljnu ant ropot ipo lo ku det er minaciju o ve lo banje jo uvek nema. Facijalno m rekonstrukcijom je upotpunjena samo jedna lobaiijska projekcija, dok os taie i nadalje ostaju nepoznate.

GOMOLAVA Na Gomolavi je tokom 1977. godine otkrivena manja grupa skeleta sahr anjenih u zgr eno m po lo aju, o d ko jih jeda n i ma bakar nu nar ukvicu na desno j ruci. Po usmeno m saopt enju B. Bruiknera, ovi skelet i se dat uju u IV milenijum st are re. Pot puni ar heo lo ki podaci jo nisu publiko vani, a antropoloka obrada je ustupljena S. ivanoviu i Zs. Kiss-Zoffmann 4 2 .

OSTALA NALAZITA Sabranjivanje u prelazno m per iodu, to se t ie samog mest a, vri se na nekropolama i u okvirima naselja. U aut ini, postoje dva naina sahranjivanja: inhumacija i kremacija u ravnim grobovima, kao i sahranjivanje pod humkama. Pr ema o vo j podeli mogu se pod elit i i nalazit a. Tako je skelet no sahranjivanje primenjeno, pored navedenih kat aloki obraenih nalazita, i na sledeim lokacijama: Crna Bara, Batka-Senta (Tiszapolgar-Bodrogkeresztr grupa), Dobanovci, Skorenovac,. Bogojevo, Gomolava (2 gro ba) badenska grupa, Go mo lava kost o laki gro b it d. ( G a r a a- n i n, M1., 1973).
42 Autor rada je tokom iskopavanja 1977. godine obiao nalazite Gomolava i video grupu navedenih skeleta in situ.

102

Spaljivanje pokojinika je konstatovno na vise mest a. U Dvorovima u severnoj Bosni spaljeni pokojnik je pokriven kostolakom zdelom. U Vojki i Batajnici u Sremu (vuedolska grupa) takoe je ustanovljeno spaljivanje pokojnika. Grob Nagyrev grupe iz Belegia, udaljen od svoje matine oblasti u Maarskoj, sadri ostatk spaljenog pokojnika. U okviru poznije grupe Beloti Bla Crkva, utvreno je da u Belotiu preovladava kremacija, a u Beloj Crkvi skeletno sahranjivanje (G ara S a n in, M., 1973). Humke u jugoistonom Banatu (kod Uljme, Vatina i na Strai kod Vlajkovca) ispitivao je prvih godina ovog stolea F. M i l l e k e r (1906). Pored ovih humki u novije vreme su iskopavane humke u Batajnici, Vojki i Srpskom Krsturu, zatim humke kod Mokrina (Lalina humika i Araanska humka), oko Kragujevca jedna u Rogojevcu i dve u Barama (S r e j o v i , D., 1976), kao i na nekim drugim mestima, s tim to antropoloki nalazi sa svih ovih nalazita nisu saeuvani, niti pak prethodno antropoloki obraeni. U literaturi se nailaizi na podatke o broju grobova i nainu sahrane. Moe se samo konstatovati da se u humkama, pored inhumacije i krema cije u ravnim grobovima i pored skeletnog sahranjivanja pokojnika, takoe primjenjuje i kremacija (npr., Araanska humka kod Mokrina). Meutim, razgraniavanje ovih pojava (geografski i hronoloki) interesantno je prvenstveno sa stanovita arheologije, to bi zapravo i prelazilo okvire ovog antropolokog pregleda.

Broj antropolokih nalaza prelaznog perioda sa teritorije Jugoslavijje nije velik, ali je dovoljan da ukae na etnike promen, odnosno na migracije iz nekoliko pravaca. Meutim, ova velika etnika pomeranja tokom III milenija stare re vise su do sada obraena sa aspekta arheologije nego sa aspekta antropologije. Postoji vie miljenja i interpretacija ovog problema. Taiko G. Childe (1950) smatra da su badenska grupa u centralnoj Evropi i Rinaldone^grupa u Italiji najevidentniji predstavnici ve like indoevropske ekspanzije. J. M e l l a a r t (1960) navodi da je pustoenje krajem bronzanog doba bilo znatno vee od ovog indoevropskog, da je uniteno ak blizu 400 velikih naselja, ali da je Balkan tada definitivno izaao iz sfere anadolskih kulturnih uticaja. Pojava gajtanaste keramike je posledica ovog drugog prodora u unutranjost Balkana, tako da ona nije mogla doi sa severa (G ara S a n in, M., 1958). C. Schaeff e r (1948) izneo je interpretaciju da se na prelazu 5. u 4. vek III milenija stare re u podrucju Prednjeg istoka, Maie Azije i oko Kavkaza dogodila jedna opta katastrofa koja je prouzrokovala unitenje itavog niza naselja. Neto kasnije, na prelazu iz III u II mileniju>m stare re usledila je jo jedna katastrofa prouzrokovana snanim zemljotresom, a ogromne mase stanovnitva su dospeile do Podunavlja i Balkana, unitavajui starosedelako neolitsko stanovnitvo ovih krajeva. Trager-Smith (1950) ima slino miljenje kao i G. Childe Indoevropljeni proprie dicti bi bila ona indoevropsko-anadolska grupa koja 103

se izdvojila sredinom III milenijuma stare re i pola prema zapadu iz svojih matinih oblasti. M. Gimbutas (1963) nadovezuje se na teze C. Schaeffera. Izdvaja dva talasa naseljavanja, oko 2300. i 2000. godine stare re. Iadoirance identifikuje kao stepSku migracionu grupu; kurganski narod smatra zajedni kim precima Indoevroipljana u Evropi, koji su kasnije form irani. M. G a r a a n i n (1971) smatra da se u okviru indoevropeizacije mora raunati sa veoim brojem uzastopnih talasa stepskih stoara, koji se manifestuju u retkim tumiilima stepskog tipa, a ee u sknbiozi pridolih stepskih elemenata sa autohtonim s-tanovnitvom, to je i dovelo do formiranja raznih kulturnih grupa eneolitskog doba u panonsko-karpatskom podruju i delom na Balkan&kom poiuostrvu. U velikim etnikim pomeranjima u Podunavlju su, osim Bodrogkeresztr-grupe, unitene sve ostale civilizacije (Bosch G imper a, P., 1960). Na zapadnom Balkanu siu za to vreme ivele kasne neolitske civilizacije, ime je neolitski vek u ovim oblastima produen za oko tri stolea. Drugim talasom seoba stigle su nove etnike grupe, koje su stari neolitski poredak konano sruile. Kako je podvukao A. B e n a c (1961), tu kulturnu promenu za sada najbolje iktstruju, izmeu ostalog, sledei elementi: pojava badeniske i kostolake kulture, pojava vrpaste keramike, pojava diugih kremenih noeva u ostavama i grobovima, pojava kamenih bojnih sekira, pojava vuedolske kulture u Bosni, Hercegovini i Dalmaciji, pojava grobova pod tumulima, kao i pojava depoa bakarnog orua. Po miljenju A. B e n c a (1977), sada bi se i arheolokim putem mogle izdvojiti dve osnovne ilirske oblasti jedna ua (izmeu reka Vojue i Mati) i jedna ira (uadu Jadranskog mora i u njegovoj pozadini). Glavnu ulogu u stvaranju predilirskog supstrata u uoj oblasti odigrali su elementi neolitske i eneolitske kulture tipa Maliq, elementi badenske i kostolake grupe, kao i neki enementi epirskcHmakedonsko-egejske oblasti, uz uee nosilaca vuedolske kulture i vrpaste keramike. Medu predilirskim supstratnim elementima u iroj ilirskoj oblasti isti autor razlikuje, prvenstveno, jednu jako retardiranu hvarsko-lisiioku komiponentu i jednu komponentu kasne vuedolske kulturne grupe. Kako vuedolska komponenta sadri neke elemente kulture zvonastih pehara, na ovom prostoru su prisutni i zapadnomediteranski elementi (namesto egejsikih u uoj ilirskoj oblasti). I dalje, prava indoevropeizacija na ovom irem ilirskom podruju se osea u prisustvu vrpaste keramike, a moda i u nekim elementima prave Kurgan IV kulture sa Istoka itd. Antropoloki rezultati dobijeni ovim radom odnose se na Bodrogkeresztr-grupu, Vajska-Hunyadihalom grupu i na baidemsku kulturu. Za ostale kulturne grupe i kulture prelaznog perioda nema irih antropolokih podataka, to ne znai da ih arheoloka iskopavanja u skoroj budunosti nee obelodaniti. 104

Za Bodrogkeresztr- grupu, za koju je ve reeno da nije unitena tokom etnikih pameranja u Podunavlju, po rezultatima sa nalazita Nosa kod Subotice, moe se konstatovati rajen vrlo heterogen sastav. Zastupljeni su protonor,dijski i nondijski antropoloski tip, mediterano-ikromanjonski, atlantomediteranski i mediteransko-nordijski tip. Verovatno nije sluajnost, i na sadanjem stapenu istraenosti posmatrano, to je isikljueno prisustvo antropolokih tipova iz oblasti oko Kavkaza. Vajska-Hunyadihalom grupa, po antropolokim rezultatima sa nalazita Vajska u jugozapadnoj Bakoj, kao i Bodrogkeresztr- grupa, zastupljena je iskljuivo srednjoevropskim antropolokim tipovima: nordijskim, atlantomediteranskim i mediteranskim. Grobovi badenske kulture iz Vuedola su izuzetak u antropolokom smislu. S obzirom da je njihovo antropogenetsko polazite vezano za oblasti oko Kavkaza, govore u prilog ranije postavljenoj tezi A. Benca (1961) da su badenska i kostolaka grupa, izgleda, dole u zapadni Balkan u svom iistom obliku ne kuilturnom difuzijom nego dokumentovanoni migracijom. Meutim, ostaje da se u buduim istraivanjima sagledaju tokovi kulturne i antropoloike asimilacije, koji, zbog jakog autohtonog supstrata, svakaiko, nisu mogli biti jednaki. I zaikljuno, poredei rezultate dosadainjih antropolokili, arheolokih i drugih istraivanja, potvruje se ranije iznesena injenica da Balkan i Podunavlje igraju veoma znaajnu ulo gu u f ormi ranj u Indoe vroplj a na ( Gave la, B., 1962; Gara ani n, M., 1971).

BIBLIOGRAFIJA Alekseev, V. (1962): A study of the Paleoanthropology of the Caucasus. VI International Congress of Prehistoric and Protohistoric Sciences, Moscow. Benac, A. (1961): Studien zur Stein und Kupferzeit im nordwestlichen Balkan. Bericht R. G. K. 42, Mainz. Benac, A. (1977): Prediliri, Protoiliri, Prailiri neki novi aspekti. Balcanica, VIII, Beograd. Bosch G imper a, P. (1960): El problema indoeuropeo. Mexico. Brodar, V. (1957): Antropoloka obrada neolitske lobanje iz Semizovca. GZM XII Arheologija, Sarajevo. Brukner, B. (1970): Die Nekropole in Vajska. Arheologia Iugoslavica XI, Beograd. Childe, G. (1950): Prehistoric Migrations in Europe. Oslo. ovi, B. (1957): Neolitski grob iz Semizovca. GZM XII Arheologija, Sarajevo. D i m i t r i j e v i , S. T a s i , N. 1971): Eneolitique. Epoque prhistorique et protohistorique en Yugoslavie. Socit archologique de Yugoslavie, Beograd. Farkas, Gy. (19721973): Kasno-eneolitski antropoloki nalazi iz lokaliteta VajskaBabaSivac. Rad vojvoanskih muzeja 2122, Novi Sad. Farkas, Gy. (1973): Rzkori (Bodrogkeresztri) antropologiai leletek Nosza Gyongypart (Jugoslavia) belhelyrl. Anithrop. Kzl. 17, 12, Budapest. Garaanin, M. (1956): O sahranjivanju u balkansko-anadolskom kompleksu mladeg neolita. GZM XI Arheologija, Sarajevo. 105

Garaanin, M. (1958): Neolithikum und Bronzezeit in Serbien und Mazedonien. Bericht R. G. K. 39, Mainz. Garaanin, M. (1971): Nomades des steppes et autochtones dans le Sud-Est Europen l'poque de transition du nolithique l'ge du Bronze. Studia Balcanica V. L'ethnogense des peuples balkaniques. Garaanin, M. (1973): Praistorija Srbije. SKZ Beogrrd. G a vla, B. (1962): O problemu porekla i jedinstva Indoevropljana. Zbornik Filozofskog faikulteta u Beogradu VI/2, Beograd. Gimbutas, M. (1963): Notes on the Chronology and Expansion of the Pit-Grave Culture. L'Europe la fin de l'ge de la pierre. Jovanovi, B. (1974): Indoevropljani i stepska kultura grobova-jama u ranom bronzanom dobu Podunavlja. Novi Sad. Letica, Z. (1970): Grob Salcuta kulture sa Lepenskog vira. Starinar, n. s. XXI, Beograd. Mellaart, J. (1960): Anatolia and the Balkans. Antiquity XXXIV. Milleker, F. (1906): Dlmagyarorszag rgisgleletei III, Budapest. Schaeffer, C. (1948): Statigraphie Compare de l'Asie Occidentale. London. Schmidt, R. R. (1945): Die Burg Vucedol. Ausgabe des Kroatischen Archologischen Staiatsmuseums in Zagreb, Zagreb. Srejovi, D. (1976): Humke stepskih odlika na teritoriji Srbije. Godinjak XIII/11 Centra za balkanoloka ispitivanja ANUBiH, Sarajevo. T ragerSmith, J. (1950): The Chronology of North-Indoeuropeans a rejoinder
. American Anthropologists, Menasha.

106

Tabla XXXIV

T ab la X XXV VA JSKA

Tabla XXXVI

VAJSKA

Tabla XXXVII TUEDOI

Tabla XXXVIII V U 5 E D 0 L

Tabla XXXIX