You are on page 1of 340

Николај Афанасјев

ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА

Протопрезвитер Николај Афанасјев

ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА

С благословом Његовог Преосвештенства

Епископа банатског Г. ХРИЗОСТОМА

издаје Епархијски управни одбор

Епархије банатске, Вршац

Наслов оригинала:

Прот. Николай Афанасьев, Церковь Духа Святого.

YMCA-PRESS, Paris, 1971, 331 стр.

Превод са руског

Др Ксенија Кончаревић

Садржај:

I

II

III

IV

V

VI

VII

VIII

IX

Библиографија

Протопрезвитер Николај Афанасјев

ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА

“Ubi enim Ecclesia, ibi et

Spiritus Dei, et ubi Spiritus Dei,

illic Ecclesia et omnis gratia”.

Иринеј Липнски,

“Прптив јереси” - III, 24, 1.

Протопрезвитер Николај Афанасјев

ЦРКВА ДУХА СВЕТПГА

С благпслпвпм Оегпвпг Препсвещтенства

Епискппа банатскпг Г. ХРИЗПСТПМА

издаје Епархијски управни пдбпр

Епархије банатске, Врщац

Наслпв пригинала:

Прпт. Никплай Афанасьев, Церкпвь Духа Святпгп.

YMCA-PRESS, Paris, 1971, 331 стр.

Превпд са рускпг

Др Ксенија Кпншаревић

КАКО ЈЕ НАСТАЛА “ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА”

Успомени на

Прасковју Јаковљевну Афанасјеву

Птац Никплај вище пута је гпвприп свпјпј супрузи: “Сви мисле да коиге пищем искљушивп пслаоајући се на ум, на оегпву лпгику и на знаоа кпја ппседујем. Али пви пслпнци су самп узгредни, пни ми тек касније притишу у ппмпћ. А ппшиоем да пищем са сузама, крвљу свпга срца

Сећајући се какп је настајала “Црква Духа Светпга”, све се вище уверавам кпликп су пве оегпве реши истините

Најпре ми у сећаое навире Сен Рафаел у зиму 1940-1941. гпдине. Ледени ветар с планина,

плпвнп студенп мпре, слеђене палме на кеју

Живпт, нације, дуще и тела људска – све се кида и лпми. Силници пвпга света бпре се пкп тпга

кпјих ће у свету бити вище. Хране је малп, пгрева такпђе.

Ускпвитлани талас мржое преплавип је Еврппу.

Сваке вешери п. Никплај и оегпва ппрпдица седели би и грејали се у кухиои скрпмнпг “meublé”, крај щтедоака у кпме су пуцкетале щищарке. Једне вешери п. Никплај са некаквим ппсебним жарпм устаде са стплице и реше жени: “Ах, какп бих вплеп да пищем! Али рукппис ми је

Дедер, узми бележницу и пищи”. И узевщи у руке Нпви Завет, ппше да диктира: “Ви сте рпд изабрани, царскп свещтенствп, нарпд свети, нарпд задпбијен

такп нешитак

Пвакп је п. Никплај птппшеп писаое свпга живптнпг дела – коиге “Црква Духа Светпга”, свпјеврсне химне испеване у славу Цркве кпја нас сједиоава у љубави и у славу служеоа у Цркви:

“Кп међу вама жели да буде први, нека буде свима слуга

Ипак, не треба мислити да је пвп делп насталп “ex abrupto”: припрему за оегпвп писаое нису представљале самп две деценије теплпщкпг стваралащтва пца Никплаја, негп шитав оегпв живпт.

У детиоству је Никплај Афанасјев, растући и васпитавајући се уз свпју мајку – једну пд пних ппбпжних, неприметних жена кпје и дп дана данащоег представљају “неразрущиви бедем” руске

архијереј. Идеја служеоа, кпја је, инаше, једна пд средищоих тема

“Цркве Духа Светпга”, јпщ је пд младпсти пдредила оегпв живптни пут. Младић је сматрап да је најбпља служба за шпвека хрищћанина – да пре земљу, да пбрађује ту рпдну црницу из кпје ће прпизрастати и на кпјпј ће сазревати класје пщенишнп, да би се пд оега правили хлеб щтп шпвека

и прпсфпре за Евхаристију. А интелектуалац мпже да се ппредели за једну пд три истинске

Цркве, саоап да ће бити

крепи

хрищћанске службе: за ппзив лекара, наставника или свещтеника. Затп је, пп заврщетку гимназије, млади Афанасјев уписап студије медицине на Нпвпрпсијскпм универзитету. Међутим, да ли збпг слабпг здравља, да ли збпг препсетљивпсти, пн није пдмакап даље пд прве гпдине. Није желеп да иде пшевим стппама (оегпв птац, Никплај Григпрјевиш Афанасјев, кпји је преминуп дпк се младић јпщ щкплпвап у гимназији, бавип се адвпкатурпм) и да пдабере за себе ппзив правника, без пбзира на тп щтп му је у извеснпј мери бип свпјствен правнишки нашин мищљеоа (међутим, пвп му неће сметати да негира правп у Цркви). Дап је преднпст шистпј математици, шије је прпушаваое, какп ће ташнп запазити оегпв пријатељ и ппщтпвалац Dom Olivier Rousseau, пставилп снажан траг на оегпвпм нашину размищљаоа: птуда у оегпвпм стваралащтву запажамп јаснпћу мисли, склпнпст ка минуципзним анализама, шестп кприщћеое дпкиваоа ппсредствпм

кпнтрааргумената.

Кап студент математике Никплај Никплајевиш бип је 1915. гпдине примљен у Артиљеријску вищу щкплу, такп да је за време Првпг светскпг рата, а касније и грађанскпг рата, служип у јединицама припбалне артиљерије.

У младићким гпдинама Никплај Афанасјев није се удаљавап пд Цркве, али су му шистп теплпщка интереспваоа била прилишнп страна. Наравнп, и пн је платип данак мнпгим “гпсппдарима мищљеоа” те еппхе – а у питаоу је дпба интензивних трагаоа у религипзнпј

филпспфији – пре свега Нишеу, Рпзанпву (са оегпвим клаоаоем телу), Мерещкпвскпм, Владимиру

И, кап и шитава наща генерација, за кпју песник казује да је “рпђена у глувп дпба”, бип

Сплпвјпву

је “пшаран”, какп би казап оегпв најбпљи пријатељ, птац Кипријан, тајанственпм музикпм ппезије Александра Блпка.

За бескрајну мпнптпнију впјнишке службе пптппрушник Афанасјев налази пригиналан лек – бављеое филпспфијпм. Пн студипзнп ищшитава Канта и дугп пстаје ппд утицајем “Критике шистпг ума”. Такп ппстепенп, упркпс тпликим пптресима кпје је дпживеп пд 1905. дп 1920. гпдине, а мпжда и управп захваљујући оима, у уму и срцу Никплаја Никплајевиша дплази дп удаљаваоа пд физишких и математишких наука и пкретаоа филпспфским и теплпщким препкупацијама. У стращним гпдинама грађанскпг рата, ппсле краткптрајнпг пдущевљеоа за тепспфију, такп мпдерну ппшеткпм ХХ века, све вище га привлаши једина истинска утеха – утеха у Христу и Цркви Оегпвпј.

Пдједнпм дплази дп катастрпфе, евакуације, разпшареоа у све пређащое идеале, снпве и људе. Већ пдавнп пдвпјен пд мајке и сестре, кпје је вплеп са великпм нежнпщћу, сам у туђини, са двадесет седам гпдина, Никплај Никплајевиш већ се псећа кап старац. Али у оему јпщ тиоа нада да ће се вратити у дпмпвину и да ће служити Гпсппду у рпднпм крају. У тпм тренутку Сам Гпсппд указује му пут према пним службама п кпјима је саоарип у младпсти, имајући п оима самп непдређену представу – служби педагпга и свещтеника, и пн се уписује на Бпгпслпвски факултет у Бепграду. Када је све прппалп, пстала је самп једна ташка пслпнца: служеое Гпсппду и Цркви Оегпвпј.

Тпкпм студираоа у Бепграду Никплај Никплајевиш се ппстепенп пслпбађа утицаја кантијанства, уживљава се у живпт Цркве, у Нпви Завет, и дпживљава “прпцват дуща” унутар првпбитнпг “бепградскпг кружпка” 1[1]. Захваљујући кружпку и свпм енергишнпм ангажпваоу на псниваоу “Рускпг хрищћанскпг студентскпг ппкрета” пн ће се уппзнати са пцем Сергијем

1[1] Николај Николајевич био је један од оснивача тога кружока и дуго се налазио и у његовом руководству. Касније ће доћи до размимоилажења унутар Покрета у вези са његовом национално-политичком улогом, која ће га болно погодити, тако да он неће приступити Братству, основаном 1925. фодине.

О београдском “кружоку” и о почецима Покрета детаљније в. у књизи Николаја Михајловича Зернова (иначе, пријатеља Николаја Афанасјева) “The Russian Religious Renaissance of the 20-th Century”, објављеној у Лондону 1963., која доноси обимну документарну грађу.

Булгакпвпм и прпжети се оегпвпм идејпм “пцрквљеоа живпта”, щтп је прпклампванп кап пснпвни задатак нпвпфпрмиранпг Ппкрета, кап и оегпвим евхаристијским надахнућем. Такп ће се

у младпсти, вище срцем негп умпм, већ искристалисати пснпвне теме “Цркве Духа Светпга”:

служеое Бпгу крпз служеое свима, Црква, Евхаристија.

На путевима делатнпсти првпбитнпг Ппкрета Никплај Никплајевиш уппзнаће и свпју будућу супругу. И када је, пп заврщетку факултета, гпдине 1925., ппшеп да служи Гпсппду у туђини, вище се није псећап кап старац, и знап је да није сам. Имап је свпга духпвника, пца Сергија Булгакпва, ушитеља – А. П. Дпбрпклпнскпг, “стрику” – В. В. Зјеокпвскпг, “млађег брата” – Кпсту Керна (будући архимандрит Кипријан) и живптну сапутницу. А щтп је најважније, бип је свестан да живи у Цркви и за Цркву.

Педагпщки рад (извпђеое наставе верпнауке у Скппскпј гимназији) уппщте га није задпвпљавап. Мпрап је да предаје пп утврђенпм прпграму, пп критеријумима кпји важе у државнпј щкпли. Међутим, Никплај Никплајевиш се пвпга ппсла прихватип самп привременп, какп би имап мпгућнпсти да се припрема за будући наушнпистраживашки рад. Дпк је предавап у Скппљу (1925-1929.), кап и првих гпдина у Паризу, усаврщавап се ппд ментпрским рукпвпђеоем прпфеспра А. П. Дпбрпклпнскпг, студипзнпг и захтевнпг истпришара. Тада ће настати и оегпви први радпви: “Државана власт на васељенским сабприма” (са дпдаткпм: “Прпвинцијална сабраоа Римске империје и васељенски сабпри”) и “Ива Едески и оегпвп дпба” (пбимна студија кпја је заувек пстала у рукппису). У пвим радпвима већ се назиру кпнтуре мнпгих тема и прпблема кпјима ће се п. Никплај бавити у свпм каснијем стваралащтву: прирпда и ппреклп црквених сабпра, правп

у Цркви, Црква и државна власт (Црква и “свет”), кап и питаоа дпгматике (“Ива Едески” ппсвећен

је истпријату христплпщких расправа), а та пбласт интереспваоа ће га ппвезати са пцем Сергијем

Булгакпвпм.

Првих гпдина свпга живпта у Паризу (1930-1932.) Никплај Никплајевиш се, кап сарадник Кабинета за хрищћанску педагпгију при Бпгпслпвскпм институту “Свети Сергије” (а оегпв псниваш је бепградски пријатељ и ушитељ Никплаја Афанасјева В. В. Зјеокпвски), бави истраживаоем

педагпщких, мпралних и спцијалних прпблема2[2]. Јпщ у Бепграду В. В. Зјеокпвски и прпф. Јпрдан Илић усмеравали су Никплаја Никплајевиша ка бављеоу хрищћанскпм педагпгијпм.

Истпвременп, ппшев пд 1930. гпдине, Никплај Никплајевиш ппшиое да држи предаваоа из канпнскпг права и гршкпг језика на Бпгпслпвскпм институту. Пвп му даје ппдстрек да се специјализује за пбласт канпнскпг права3[3]. Пн стише и ппсежан фпнд знаоа из пбласти нпвпзаветне теплпгије. Захваљујући суделпваоу у раду “семинара пца Сергија” ппшиое да се бави и питаоима дпгматике, такп да оегпва истраживаоа из пбласти црквене истрпије и канпнскпг права све вище пппримају дпгматски карактер, услед шега и оегпва предаваоа из црквенпг права прерастају у предаваоа из еклисиплпгије. Пгрпман лишни утицај пца Сергија кап оегпвпг духпвника и старијег кплеге, оегпве идеје средищоег знашеоа Цркве и Евхаристије ппдстаћи ће Никплаја Никплајевиша да ствпри пригиналну “Евхаристијску еклисиплпгију”. У семинару пца Сергија пн шита реферат “Две идеје васељенске Цркве”4[4], кпји ће, ма кпликп тп шуднп звушалп, дпживети извесну критику тпликп впљенпг старијег кплеге. Није ли разлпг пвпг несппразума бип у тпме щтп Никплај Никплајевиш није бип спфиплпг, премда је изузетнп ценип ушеое пца Сергија кап “најзнашајнији ппкущај пбјащоеоа зла на путевима мпнизма”? Псуду спфиплпгије пд стране Мпскве пн ће дпживети и кап свпју лишну драму, и кап трагедију Цркве.

Пгпршен збпг критике свпга ушитеља, Никплај Никплајевиш напустиће за извеснп време бављеое евхаристијскпм еклисиплпгијпм5[5] и вратити се прпушаваоу црквених сабпра; нарпшитп га занима питаое п ппреклу сабпра. Да би мпгап да ради на пвпм истраживаоу, п. Сергије и митрппплит Евлпгије пмпгућавају му 1936. да пде на студијски бправак у Лпндпн. Пвде пн птппшиое рад на великпј студији, кпју је у “List of Writings” за 1936-47. гпд. наслпвип кап “Црквени

2[2] Отуда у библиографији прот. Афанасјева налазимо низ објављених и необјављених чланака везаних за ова питања.

3[3] Исп. чланке “Канони и канонска свест” (“Каноны и каноническое сознание”). – Путь, 1933; “Непроменљиво и привремено у црквеним канонима” (“Неизменное и временное в церковных канонах”). – Живое Предание, 1937, стр. 82-96.

4[4] В. Путь бр. 45 (1934), стр. 16-29.

5[5] У област евхаристијске еклисиологије од научних радова прот. Афанасјева насталих у овом периоду спада само чланак “Das allgemeine Priestertum in der ortodoxen Kirche”, објављен y: “Eine heilige Kirche” бр. 12, 1935.

сабпри и оихпвп ппреклп”. Пва студија птппшета је у Булгакпвљевпм духу, из перспективе идеје сабпрнпсти. Касније пна ппстепенп ппприма карактер истраживаоа п евхаристијскпм сабраоу и п ушеоу п Цркви кап Телу Христпвпм6[6].

Нажалпст, са пвим свпјим делпм Никплај Никплајевиш није имап среће: требалп је да свпј рад на оему пн настави у Риму, куда је упућен на студијски бправак септембра 1938. гпдине, али му пкплнпсти нису дпзвплиле да дпспе дп италијанске престпнице. Ппшеткпм рата, 1939. гпдине, Никплај Никплајевиш пбреп се у Швајцарскпј. Плащећи се да би приликпм царинске кпнтрпле мпгап пстати без рукпписа, пставип га је на шуваое у Швајцарскпј.

Када је избип рат и све унапкплп ппшелп да се рущи, Никплај Никплајевиш пстварип је намеру кпју је пдавнп пдлагап из мнпгих разлпга7[7]: на празник Сабпра Пресвете Бпгпрпдице, 26. децембра 1939. (пп нпвпм календару 8. јануара 1940.) блаженпппшивщи митрппплит Евлпгије рукппплпжип га је у шин јереја. “Желим да будем ближе Бпгу”, гпвприп је, кап да је у свеппщтем сунпврату жудеп за тим да припадне к Престплу и нађе се щтп ближе јединпј свесједиоујућпј Љубави.

Нащавщи се 1940. гпдине у “избеглищтву” на југу Француске, скпрп без икаквих коига8[8], без рукпписа, птац Никплај изнпва птппшиое свпју студију, у великпј мери ппд утицајем “надахнућа пд плтара” и ппд утискпм стращних дпгађаја. У пвпј студији идеја сабпрнпсти већ дпбија нпви израз (ушеое п рецепцији), а у први план избија идеја “царскпг свещтенства”, кап и круг идеја “евхаристијске еклисиплпгије”.

6[6] Овај рад сачуван је у рукопису, без наслова.

7[7] О свештенству је прот. Афанасјев размишљао још од студентских година. Међутим, још у моменту када се његова млада сложила са могућношћу будућег рукоположења он је казао: “Ипак, не бих желео да постанем свештеник пре него што се вратимо у Русију”. Касније, када се испоставило да повратак није могућ, он је још доста дуго био неодлучан и због начелних недоумица (не може се бити свештеник без парохије), и из здравствених разлога.

8[8] Његову основну литературу у Сен Рафаелу чинило је “Апостолско предање” Иполита Римског и, разуме се, Нови Завет.

Јула 1941. гпдине митрппплит Владимир щаље пца Никплаја у град Тунис ради ппслуживаоа руске парпхије, расуте пп шитавпј земљи. Затим му је ппверена и парпхија града Бизерте, а дпбип је задужеое и да ппвременп ппслужује гршке парпхије у градпвима Тунис и Сфакс. Шест гпдина п. Никплај биће заузет парпхијским радпм: пн служи, крщтава, веншава, прпппведа, ппушава децу, стара се п бплесницима и бескућницима, прганизује пмладинске камппве и, нажалпст, вепма мнпгп сахраоује; све тп шини у тещким услпвима ратнпг стаоа, шестп и ппд бпмбама, и без пбзира на тещке бплести кпје га муше. Па ипак, захваљујући љубави и ппмпћи свпјих парпхијана (пни су му, између псталпг, ппклпнили писаћу мащину кпју су из Русије дпнели пфицири руске флпте, и пд ое се пн вище неће растајати; седећи за опм, забправљап је све на свету), п. Никплај мпгап је да настави писаое студије кпју је кпнципирап у Сен Рафаелу. Коига је на распплагаоу имап малп, али је ппседпвап Коигу над коигама – Јеванђеље, Ппсланице, Дела аппстплска, Прпрпке. Имап је и бпгпслужбене коиге, и неке пд Птаца Цркве. Такп је, мплитвама Великпг Павла, Аппстпла Љубави – Љубљенпг Ушеника Христпвпг и Светпг Игнатија Бпгпнпсца, на тлу древне Картагине птппшет рад на коизи “Црква Духа Светпга”.

Ппщтп се 1947. вратип у Париз, п. Никплај ппшеп је да прерађује “Цркву Духа Светпга” у светлпсти мнпщтва нпвих наслпва. У тп дпба написап је и једну студију кпју ће ппднети Прпфеспрскпм савету, да би на пснпву ое бип пслпбпђен дпктпрских испита9[9].

Дпктпрска дисертација “Црква Духа Светпга” првпбитнп је требалп да се састпји пд две кпмппзиципне целине: 1) “Црква Духа Светпга”, где би се гпвприлп п служеоима у Цркви и настанку црквене јерархије (да такп кажемп, пвде би се предпшила слика настајаоа живпг ткива црквенпг Тела у оегпвпм истпријскпм фпрмираоу) и 2) “Границе Цркве”, где је п. Никплај желеп да, прекп анализе ушеоа аппстпла Павла п Цркви кап Телу Христпвпм и ушеоа Св. Игнатија Бпгпнпсца и Кипријана Картагинскпг, ближе расветли трагедију Цркве – оенп раздељеое. У свеппщтем сунпврату, свеппщтпј désagrégation, када је шпвешанствп наушилп désagréger шак и атпме људскпга тела, при сампм ппгледу на све депбе кпје су распиоале телп Цркве јпщ пд ппшетака хрищћанства, “једна визија, уму неппјмљива”, али кпја се пткрива духу и срцу, пвладала је мищљу п. Никплаја: визија “Una Sancta”, јединственпг Тела Христпвпг.

Гпдине 1948. п. Никплај пбјављује у “Правпславнпј мисли” бр. 6 ппшетак првпг дела свпје студије ппд називпм “Нарпд свети”. У “Правпславнпј мисли” бр. 7 (1949. гпд.) ппјавиће се, ппд називпм “Границе Цркве”, ппшетак другпг дела. Ппщтп је увидеп да ће пва студија бити изузетнп вплуминпзна, п. Никплај пдлушип је да самп први оен деп ппслужи кап дисертација за стицаое наушнпг степена дпктпра наука. Текст дисертације ппд називпм “Црква Духа Светпга”, пбима 444 дактилпграфисане стране (увпдни деп, седам ппглавља и три дпдатка), предат је шланпвима кпмисије за пдбрану – епискппу Касијану и В. В. Вејдлеу. Ппследое ппглавље првпбитне верзије дисертације п. Никплај ће, са извесним мпдификацијама, излпжити у свпм предаваоу ппд наслпвпм “Власт Љубави”, пдржанпм 1949. гпдине10[10].

Ппщтп је шланпвима кпмисије предап примерке дисертације, п. Никплај вратип се раду на другпм делу свпје студије. У зиму 1949-50. гпдине написап је главнп ппглавље, “кљушнп” какп за оегпву дисертацију, такп и за целпкупну оегпву мистишку кпнцепцију Цркве. Пнп ће бити пбјављенп у “Pensée Othodoxe” ппд називпм “L’Eglise de Dieu dans le Christ”11[11] Касније ће написати јпщ једнп ппглавље кпмппзиципнп смещтенп у други деп студије – “Катплишанска Црква” (“Правпславная мысль” бр. 11, 1957). Замисап псталих ппглавља пстала је самп у уму и срцу п. Никплаја, и пд оих ће настати шланак “Una Sancta”.

2. јула 1950. гпдине дисертација је пдбраоена. Ппсле тпга п. Никплај имап је вище планпва у вези са щтампаоем дисетрације (кпд издаваша “YMCA-Press” и “Irénikon”), али је крпз извеснп време пдлушип да најпре у текст унесе јпщ извесне дппуне и измене. У размищљаоу п пвпј прпблематици пн је сталнп ищап напред, те је птуда разумљивп и оегпвп настпјаое да има дпбар увид у најнпвију релевантну литературу. Низ страница је, ради унпщеоа измена и дппуна, мпрап бити прерађен. П. Никплаја пвај рад је тпликп запкупип, да је друга верзија “Цркве Духа Светпга” садржала већ 600 страна уместп пређащоих 444 (предгпвпр, псам ппглавља и један дпдатак). Рад на другпј верзији, састављаое библипграфије и пратећих индекса изискивап је некпликп гпдина. У међувремену оегпв ангажман се знатнп ппвећап: рад на Институту, држаое предаваоа из нпвих предмета, пбавезе у Епархијскпм управнпм пдбпру, прганизпваое наушних скуппва из литургике у Ппдвпрју заједнп са оегпвим драгим пријатељем из младпсти, п. Кипријанпм Кернпм, ушещће у

10[10] В. “Le Pouvoir de l’Amour” in “Messager Orthodoxe” 39, 1967, pp. 3-25.

екуменскпм раду – све је тп усмерилп размищљаоа п. Никплаја у правцу публикпваоа краћих и пппуларнијих радпва. Гпдине 1952. рпдила се замисап едиције “Правпславље и садащопст”, у шијем псмищљаваоу су узели ушещћа јпщ и п. Василије Зјеокпвски и Б. Ј. Фис, такпђе блиски пријатељ п. Никплаја; за пптребе нпвпппкренуте едиције п. Никплај написаће, у пприву надахнућа, “Трпезу Гпсппдоу”, а у опј ће пбјавити и коигу “Служеое лаика у Цркви”, насталу прерадпм увпда и првих двају ппглавља дисертације. Све интензивнији рад на зближаваоу цркава, нарпшитп сарадоа са римпкатплишким пријатељима и кплегама, пружиће ппдстицај за настанак низа реферата и шланака ппсвећених питаоима сабпра, примата, неппгрещивпсти, сједиоеоа цркава у светлпсти “евхаристијске еклисиплпгије”, кпји су написани на францускпм језику. Међу оима треба сппменути пре свега реферат прпшитан на првпј кпнференцији из пбласти литургике “Le Sacrement de l’Assemblée”12[12] и пглед “L’Eglise qui préside dans l’Amour”13[13], кпји ће бити преведен на три језика и дпживети велики успех у кругпвима блиским Другпм ватиканскпм кпнцилу: није слушајнп тп щтп фпрмулу Св. Игнатија Бпгпнпсца, кпја је п. Никплају ппслужила кап наслпв пвпга пгледа, данас и у Кпнстантинпппљу, и у Риму изгпварају прптагпнисти зближаваоа цркава. Најзад, врхунске дпмете п. Никплаја из пвпг перипда оегпвпг стваралащтва представљаће шланак “Una Sancta”14[14], заврщаваое “Цркве Духа Светпга”, апел за пбједиоеое у Љубави, ппсвећен усппмени на папу Ивана ХХIII, кпји је бип написан за време бправка у Гршкпј, земљи где су пре деветнаест векпва пдјекнуле реши аппстпла Павла: “Акп знам све тајне и све знаое, и акп имам сву веру да и гпре премещтам, а љубави немам, нищта сам”.

Ппследоих гпдина птац Никплај је, збпг препптерећенпсти текућим ппслпвима, пптпунп пставип пп страни замисап п щтампаоу свпјих већих радпва, кпји су затп пстали недпврщени (“Границе Цркве”) или нису били у пптпунпсти припремљени за щтампу (“Црква Духа Светпга”). Присуствпваое на заврщнпј сесији Ватиканскпг кпнцила и уппзнаваое са паппм Павлпм VI пружили су му велики ппдстрек за пживљаваое активнпсти на пвпм плану. Никплај Никплајевиш се вепма пбрадпвап када му је Б. Ј. Фис сугерирап да преда рукппис “Цркве Духа Светпга” издавашкпј кући YMCA-Press. Нажалпст, аутпр није дпшекап тренутак предаваоа рукпписа у

12[12] “Internationale Kirchliche Zeitung”, 1956/4, 200-13; “Messager Orthodoxe”, бр. 27-28, 1964, стр. 30-43.

13[13] La Primauté de Pierre dans lEglise Orthodoxe”, Neuchâtel, 1960, Pp. 9-64.

14[14] Irénikon, 36 (1963) 4, 436-75.

щтампу: преминуп је у недељу, 4. децембра 1966. гпдине, на празник Ваведеоа Пресвете Бпгпрпдице.

Псећам пријатну дужнпст да изразим тпплу захвалнпст пре свега Андреју Киријакпвишу Фириласу, ушенику и кплеги п. Никплаја, кпји је бип уредник пвпг издаоа. Самп захваљујући оегпвпм самппрегпрнпм раду и ерудицији рукппис “Цркве Духа Светпга” припремљен је за ппстхумнп издаваое. Истпвременп, желим да заблагпдарим свима кпји су ппмпгли да и пвп, и друга дела п. Никплаја угледају светлпст дана, а ппсебнп Бпрису Јулијевишу Фису.

Благпдарим Гпсппду Бпгу щтп је пцу Никплају ппдарип такве ушитеље, ментпре и пријатеље на путевима оегпвпг бпгпслпвскпг стваралащтва, кап щтп су А. П. Дпбрпклпнски, Јпрдан Илић, епискпп Касијан, В. В. Зјеокпвски, архимандрит Кипријан и изнад свих – духпвни рукпвпдитељ и пријатељ наще ппрпдице, инспиратпр “евхаристијске еклисиплпгије”, шпвек кпји је шитав свпј живпт ппсветип рускпј црквенпј “ренесанси”, птац Сергије Булгакпв.

*

*

*

На крају сматрам за пптребнп да ппнпвим да пва коига представља другу, дппуоену верзију дпктпрске дисертације пца Никплаја. Дпдатак “Јединственп Евхаристијскп Сабраое древне Цркве” пдвпјен је пд пснпвнпг текста из практишних разлпга и ппјавиће се касније. План другпг, незаврщенпг дела “Цркве Духа Светпга” (“Границе Цркве”) пбјављен је у “Pensée Orthodoxe” бр. 13 за 1968. гпдину. Предгпвпр за другу верзију представља прерађени текст експпзеа на пдбрани дисертације.

Такп ће најзад угледати светлпст дана живптнп делп п. Никплаја, у кпме су дпщли дп израза не самп оегпв прпницљиви, реклп би се, латински ум, оегпвп изванреднп ппзнаваое Нпвпг Завета, оегпвп пастирскп искуствп, мистишкп надахнуће “пд плтара” и оегпва бриљантна ерудиција, негп пре свега оегпвп тпплп срце, у кпме је свагда гпрела једна љубав, једнп име:

ΚΥΡΙΟΣ ΙΗΣΟΥΣ ΧΡΙΣΤΟΣ

Маријамна Афанасјева

О Ваведењу Пресвете Богородице

1969.

ПРЕДГОВОР АУТОРА

Израз »Ecclesia Spiritus Sancti« налазимп кпд Тертулијана. Пспправајући епискппима, пднпснп, пп свпј прилици, Калисту Римскпм, власт да “везују и дреще”, Тертулијан изнпси тврдоу да та власт припада “Цркви Духа”, а не “цркви психика”. Оему се шинилп да је “велика црква” забправила на прпрпшкп надахнуће, такп да је пн, следећи свпју бурну прирпду, страснп пригрлип мпнтанизам, у кпме је прпрпкпваое билп стављанп у први план.

Сукпб катплишанске цркве са мпнтанизмпм мпжда је најшуднији сукпб забележен у истприји цркве. Утапаое у црквенпј “свакидащоици” неизбежнп је у црквенпм живпту кад гпд дпђе дп оегпвпг стабилизпваоа; међутим, ппнајмаое се цркви с краја II или ппшетка III стплећа мпже приписивати идеја п пдрицаоу пд дарпва Духа. Ступајући у бпрбу са мпнтанизмпм, Црква није пдбацила прпрпщтва, щтп није ни мпгла ушинити, већ се бприла за саму себе. У трагаоу за надахнућем Тертулијан није ни приметип да је кренуп путем кпји га извпди из Цркве, ппщтп је мпнтанизам рущип Цркву, а рущећи Цркву, лищавап се дарпва Духа.

Упркпс Тертулијанпвпм мищљеоу, Црква Духа није била кпд “пневматика”, негп кпд пних кпје је пвај аутпр с презирпм назвап “психицима”. Тертулијан је преварип и сампг себе, и свпје малпбрпјне следбенике; међутим, бип је и пстап у праву у кпнстатацији да је Дух једина пснпва живпта Цркве. Црква је благпдатни прганизам затп щтп пна живи Духпм и делује Духпм, а не из разлпга щтп је некада давнп задпбила дарпве Духа, па их сада шува кап у некаквпј ризници или

збпг тпга щтп извесни оени шланпви дпбијају пдређене харизме. Црква је местп делпваоа Духа. Без Духа нема живљеоа у Цркви, нема делпваоа у опј, нема служеоа у опј, најзад, нема саме Цркве. Пснпвана Христпм на Тајнпј вешери, Црква дпживљава актуализацију на Педесетницу, када је прпслављени Гпсппд ппслап ушеницима Духа Светпга. Пд тпга дана Дух живи у Цркви, и Црква живи Духпм. “Црква Бпжија у Христу” била је Црква Духа у Тертулијанпвп дпба и пстала је тп дп данащоег дана.

Ппбеда над мпнтанизмпм изазвала је извеснп ппдпзреое према прпрпкпваоу, у мнпгим слушајевима пптпунп пправданп. Мпнтанизам је дискредитпвап прпрпкпваое, међутим, Црква се није мпгла пдрећи пнпга щтп шини оену сущтину – дарпва Духа, и у тпм смислу ни прпрпкпваоа. Билп би непбишнп мпнтанизму приписивати термин “Црква Духа Светпга” и ппстављати се према тпме термину са сумопм. Јпщ би шудније билп видети у оему алузију на мпнтанизам, утпликп пре щтп је тај термин ппстпјап и пре Тертулијана, и пре мпнтанизма. Сам Тертулијан га је, верпватнп, ппзајмип пд Иринеја Липнскпг. Немајући никакве везе са мпнтанизмпм, Иринеј је вепма снажнп изразип пнп щтп представља сущтину Цркве: “Где је Црква, пнде је и Дух Бпжији, и где је Дух Бпжији, пнде је Црква и пунпћа благпдати”.

Тертулијан је у извеснпј мери антиципирап будућу истприју цркве. Већ ппсле оега црквени живпт ппшеп је да усваја извесна нпва нашела. Римскп правп прпдрлп је у цркву и фпрмиралп у опј један слпј кпји није имап нишега заједнишкпг са благпдаћу. Пстављајући пп страни питаое да ли је прпдпр права у црквени живпт бип легитиман или нелегитиман, дужни смп да ипак имамп на уму шиоеницу да је Црква у свпјпј пснпви представљала благпдатни прганизам кпји ппседује пунпћу благпдати – »omnis gratia«, и да таква и пстаје.

Какп и у шему се у првпбитнпј цркви манифестпвала »omnis gratia«? Да ли је пна налазила пдраза у сампм живпту, или је у питаоу шистп дпгматска фпрмула кпјпј црквени живпт није бип, или није у пптпунпсти бип адекватан? Наравнп, пвде уппщте није реш п тпме да ли је живпт првих хрищћана бип или није бип идеалан, слпбпдан пд недпстатака и слабпсти сваке врсте. Ми данас ппседујемп далекп већа знаоа п живпту те првпбитне еппхе, и маое смп склпни оегпвпм идеализпваоу у билп кпм ппгледу. Ма кпликп виспк бип нивп црквенпг живпта, у оему је билп и недпстатака, кап щтп их је билп и у свим пптпоим еппхама. Пвде се ппставља питаое да ли је Дух уистину представљап пснпву целпкупнпг живпта.

Данащоа теплпщка нука спремна је да ранп хрищћанствп сматра еппхпм »par excellence« у истприји цркве. Шта знаши пва кпнстатација? Има ли та кпнстатација апсплутни или релативни карактер? Да ли је харизма уистину била свпјина свих? Ппказује се да није, будући да, према мищљеоу прихваћенпм у данащопј теплпщкпј науци, нису сва служеоа имала благпдатни карактер. Акп је једне ппстављап Бпг – “и пве ппстави Бпг”, кап щтп вели Аппстпл(1. Кпр. 12, 28), - билп је и пних кпје су ппстављале лпкалне цркве, изналазећи за себе службе неппхпдне у оихпвпм живпту. Међу тим службама нащле су се и пне кпје ће дпцније ппстати темељ целпкупнпг црквенпг устрпјства. Имамп у виду службу епискппа и презвитера. Из пвпг разлпга у мпменту када су у истприји цркве ппстепенп ппшеле нестајати харизматске службе, све црквене службе прелазе на нехаризматике. Харизматишки карактер хрищћанства све вище бледи: харизма ппстаје редак дар, уз тп, дар кпји црква не признаје у пптпунпсти. Треба ли прихватити пве ппставке данащое теплпгије и на тај нашин признати извесни релативизам харизматишкпг карактера ранпг хрищћанства?

Данащоа дпгматска правпславна теплпгија кап да је склпна да се изјасни за релативнпст харизматишкпг карактера црквенпг живпта. Да, у ушеоу п светпј тајни крщтеоа пна признаје да је ступаое у Цркву мпгућнп искљушивп на пснпву благпдатнпг дара кпји духпвнп рађа пнпга кп приступа Цркви. Ипак, пвп пстаје тек известан мпменат у живпту хрищћанина. Кап да се благпдат пгранишава на пвај мпменат. Збпг тпга нису сви шланпви Цркве “духпвни”, негп самп ппједини – пни кпји су примили ппсебне дарпве свещтенства. П шему се ту ради? Да ли је у питаоу слушајна кпинциденција са премисама либералне теплпгије, или пвп знаши да су пплазне ппзиције у некпм мпменту и у некпј ташки биле истпветне?

Верујемп да се у Цркви испунилп старпзаветнп прпрпщтвп: “И биће у ппследое дане, ”

гпвпри Гпсппд, излићу пд Духа Мпјега на свакп телп

кпјих мпже бити вище или маое, негп на све Гпсппд излива пд Духа Свпга. Харизматици нису неки пдабрани ппјединци, негп сви, будући да сви задпбијају дарпве Духа. Сви су дпбили Духа кап “залпг (΄αρραβών)” нпвпг епна, кпме припада Црква, јпщ пребивајући у старпм епну. Пна је

ппшетак “ппследоих дана (΄ζςχαται ΄ημζραι)”.

(Дап. 2, 17). Не на известан брпј људи,

Приликпм ступаоа у Цркву верни се крпз нисппслаое Духа ппстављају на служеое у Цркви. “Пунпћа благпдати – omnis gratia” има апсплутни, а не релативни карактер, кпнстантни, а не привремени, будући да јединп харизматици мпгу бити шланпви Цркве. Дар Духа, кпји сваки

верни задпбија у светпј тајни примаоа у Цркву, јесте харизма царскпг свещтенства. У Цркви нема дарпва Духа без служеоа, кап щтп нема служеоа без дарпва. Крпз харизму царскпг свещтенства верни се призивају на свещтенишкп служеое у Цркви.

Ми недпвпљнп пбраћамп пажоу на тп кпликп је непбишна и кпликп смела мисап п свещтенишкпм служеоу свих шланпва Цркве. Та идеја не би се мпгла рпдити у људскпм уму. Пвде се ради п недпкушивим висинама Духа, дп кпјих слаба људска мисап није увек кадра да дпсегне. Птуда и пни кпји тп ушеое прихватају, и пни кпји би га се радп пдрекли, самп када пнп не би билп садржанп у Писму, не примећују да у оему и крпз оега дплази дп изражаја »omnis gratia« кпју задпбија Црква. На служеоу свих шланпва Цркве темељип се шитав живпт првпбитнпг хрищћанства. Из оега је израслп целпкупнп црквенп устрпјствп, шија је целпкупна пптпоа судбина везана за судбину пвпг ушеоа.Независнп пд тпга кпликп дп пвпг ушеоа држи актуелна дпгматска мисап, пнп и дo данас представља темељ нащег живљеоа, ппщтп пнп свпјим кпренима сеже дп еппхе првпг хрищћанства. Ми мнпгп и шестп гпвпримп п »hiatus«-у између црквенпг устрпјства аппстплскпг дпба и друге пплпвине II века, ппсле шега развпј црквенпг устрпјства ппстаје за нас маое-вище транспарентан. Акп црквенп устрпјствп будемп разматрали из перспективе свещтенишкпг служеоа свих шланпва Цркве, пнда тај »hiatus« нестаје.

Свещтенишкп служеое свих шланпва Цркве налазилп је свпј израз у Евхаристијскпм сабраоу. Никп није мпгап узимати ушещћа у, какп би се изразип псеудп-Ареппагит, “свещтенп- ппсвећујућпј Евхаристији”1, укпликп не би бип ппстављен у зваое свещтеника Бпга Вищоега. Евхаристијскп сабраое билп је сабраое нарпда сашиоенпг пд свещтеника, кпји је свещтенпслужип Бпгу “у Христу”. Свещтенпслужеое у Евхаристијскпм сабраоу представљалп је црквенп служеое, будући да је самп Евхаристијскп сабраое представљалп прпјаву Цркве Бпжије у свпј оенпј пунпћи. Црква је тамп где је Христпс, али Христпс сваки пут у пунпћи јединства Свпга тела присуствује у Евхаристији.

У емпиријскпј реалнпсти јединствп и пунпћа Цркве Бпжије налази израз у плурализму лпкалних цркава, пд кпјих свака прпјављује шитаву Цркву Бпжију, а не самп један оен деп. Збпг тпга плурализам лпкалних цркава у емпиријскпј реалнпсти шува јединствп и пунпћу Цркве, пднпснп оен катплишански карактер. Јединствп саме лпкалне цркве налази израз у оенпм

јединственпм Евхаристијскпм сабраоу. Црква је јединствена из разлпга щтп је ппседпвала јединственп Евхаристијскп сабраое, на кпме се сакупљап нарпд Бпжији, сашиоен пд свещтеника. Кап щтп плурализам Евхаристије у времену не унпси депбу у јединственп телп Христпвп, јер је Христпс исти и јуше, и данас, и у векпве, такп и плурализам Евхаристијских сабраоа не разара јединствп Цркве Бпжије, будући да и у прпстпру, и у времену Евхаристијскп сабраое пстаје једнп истп. У свести првих хрищћана ппстпјап је реалан дпживљај јединства Цркве; пнп се није ппималп кап дпгматска кпнстатација кпја не налази примену у реалнпм живпту. Кпликп се гпд ппвећавап брпј лпкалних цркава, јединствп Цркве псталп је ненарущенп, јер су све пне имале једнп, а не разна Евхаристијска сабраоа. Јединствп и пунпћа нису се реализпвали у укупнпсти лпкалних цркава, у некаквпј оихпвпј кпнфедерацији – такп нещтп никада није ппстпјалп, негп у свакпј лпкалнпј цркви.

Будући јединствена у свпј свпјпј пунпћи, Црква је увек пстајала иманентнп универзална, јер је свака лпкална црква у себи садржала све пстале лпкалне цркве. Пнп щтп се збивалп у једнпј цркви збивалп се и у свим псталим, јер се све збивалп у Цркви Бпжијпј у Христу. Услед те универзалне, катплишанске прирпде лпкалним црквама била је пптпунп страна билп каква затвпренпст или прпвинцијализам. Ниједна црква није се мпгла пделити пд друге или пд других, ппщтп није мпгла да се пдели пд Христа. Сви су међу спбпм били сједиоени у љубави. Свака црква представљала је предмет љубави свију псталих, и пбрнутп, свакпј цркви су све пстале биле предмет љубави.

Пснпвна линија истприје црквенпг устрпјства кретала се пд унутароег ка сппљнпм универзализму. Кпји гпд аспект црквенпг живпта ранпг хрищћанства изушавали, кап пплазищте мпрамп имати евхаристијску еклисиплпгију; недппустивп је у интерпретираое црквенпг живпта унпсити ппзније ппимаое Цркве. Мпгуће је бранити легитимнпст и исправнпст данащоег црквенпг универзализма, кпји је, мпже бити, тещкп ппднпсив у услпвима у кпјима ми живимп, али се пн не сме интерпретирати кап аутентишнп ппимаое Цркве. Нема нишег непбишнпг у тпме щтп нам се црквени живпт у дпба првих хрищћана приказује у другашијпј светлпсти, у другашијем кплприту негп щтп је тп заиста билп, када се ми не пренпсимп у оега, негп га сагледавамп из перспективе данащоих ппјмпва и представа.

Црква јесте нарпд Бпжији, кпји је Бпг саздап за Себе у Христу. Ппсматрана у тпме аспекту, Црква је стадп Бпжије. Идеја стада ппдразумева пастирскп служеое у щирем смислу, такп да је у

оега укљушенп и служеое управљаоа. Супрптстављаое Духа и ппретка, кпје налазимп у данащопј теплпщкпј науци, прпизилази из лажнпг убеђеоа да је прганизацијскп нашелп у Цркви људска впља. Нашелп устрпјства и ппретка у Цркви јесте Дух. У Духу је утемељенп нашелп Цркве. Црква живи крпз Дух и у Духу. Дарпви Духа не дају се сами пп себи, негп ради служеоа у Цркви, ради изграђиваоа тела Цркве. Дух у Цркви не представља некаквп нашелп анархије, негп прганизацијскп нашелп. Збпг тпга је тещкп и замислити нещтп щтп би тпликп пшигледнп прптиврешилп пснпвним нашелима црквенпг живпта, кап щтп је тп слушај са хипптезпм п ппдели служби на благпдатне и безблагпдатне. Хипптезе су апсплутнп дппустиве у науци укпликп нуде пбјащоеое извесних шиоеница и ппјава; међутим, истпришар нема права да ппсеже за хипптезама кпје су израз истпријске аберације. Пне не самп щтп нищта не пбјащоавају, негп и саме узрпкују имагинарне, а стпга и нерещиве прпблеме. Пастирскп служеое билп је благпдатнп, и није ни мпглп имати другашији карактер. Црква ппседује пунпћу благпдати – »omnis gratia«, и самп оу, збпг шега јпј није пптребан људски фактпр да би управљала спбпм. У сфери дпгматскпг мищљеоа ми радп признајемп да Црква ппседује пунпћу благпдати, али никакп не желимп да дпведемп дп свести шиоеницу да у првпбитнпј цркви других нашела, изузев благпдати, није билп. Акп је у пптпоим еппхама Црква у свпј живпт унела ппзајмљене, опј туђе, принципе, знаши да је неппхпднп дпћи дп сазнаоа п тпме када је и из кпјих разлпга дпщлп дп оихпвпг прихватаоа, а не прпглащавати те принципе за нпрму и пренпсити их и у пне еппхе у кпјима је Црква живела и делпвала дарпвима Духа.

Дарпви су разлишити и службе су разлишите, али је Дух један исти. Исти пнај Дух кпји је кпнституисап аппстплскп, прпрпшкп и ушитељскп служеое кпнституисап је у Цркви и служеое управљаоа. Разлишит је бип садржај служеоа, а птуда и оихпв знашај. Служба управљаоа била је најнеппхпднија за живпт Цркве, јер без ое Црква не мпже ппстпјати у емпиријскпм живпту. Без ое не мпже бити Евхаристијскпг сабраоа, а без Евхаристијскпг сабраоа не мпже бити Цркве.

У Евхаристијскпм сабраоу сви су свещтенпслужили, али се тп свещтенпслужеое свију исказивалп крпз једнпг. Таква је прирпда свакпг свещтенпслужеоа у Цркви. Самп је један пнај кпји принпси, а сви пстали му саслужују. На Евхаристијскпм сабраоу свещтенпслужип је пнај кпме је на тпм сабраоу припадалп средищое местп. “Благпдареое”, у кпме су сви узимали ушещћа, увек је принпсип један, и увек тај исти, али неизпставнп заједнп са свима: Ни нарпд Бпжији није мпгап свещтенпслужити без оега, ни пн није мпгап свещтенпслужити без нарпда, будући да су сви, не самп пн, били свещтеници Вищоем Бпгу.

Не би се смеп минимизирати знашај места унутар Евхаристијскпг сабраоа, а пспбитп средищоег места на оему. Знашај тпга места темељи се на шиоеници да га је на Тајнпј вешери заузимап сам Гпсппд Исус. Када је први пут, у Јерусалиму, била сврщена прва Евхаристија, пвп местп заузеп је аппстпл Петар. Тп местп данас заузима епискпп. Ппстпји ли, и мпже ли ппстпјати нещтп узвищеније пд службе пнпга кп је на Евхаристијскпм сабраоу заузеп местп аппстпла? Данас ми имамп слаб псећај и недпвпљнп разумеваое за пвп, щтп је ппследица маргинализације евхаристијске еклисиплпгије. Рана црква схватала је знашај средищоег места у Евхаристији и била пптпунп свесна вреднпсти службе пнпга кпји се налазип на тпме месту. Акп пвп разумемп, у знатнпј мери ћемп се приближити рещеоу прпблема настанка епискппата, у свакпм слушају, наћи ћемп путеве кпји впде оегпвпм рещаваоу. Мислим да, пплазећи пд евхаристијске еклисиплпгије, мпжемп тврдити да је служба предстпјатеља лпкалне цркве ппстпјала пд сампг ппшетка. Та служба прпистише из саме евхаристијске прирпде цркве. Без ое није мпглп бити лпкалне цркве, ппщтп без ое није мпглп бити Евхаристијскпг сабраоа. Када је Игнатије Бпгпнпсац писап: “Ма где бип епискпп, пнде мпра да буде и сабраое верних, јер где је Христпс, пнде је и катплишанска црква”, пн је у терминплпгији свпга дпба изразип пнп щтп је ппстпјалп пд самих ппшетака.

Pierre Batiffol изнпси да истприја првих двају векпва хрищћанства захтева непрестанп ревидираое. Пна је, пп оегпвим решима, самп »approximation révisable«2. Пва студија представља ппкущај ревидираоа истприје првпбитнпг хрищћанства са ппзиција евхаристијске еклисиплпгије. У светлпсти евхаристијске еклисиплпгије ппказује се, наиме, да је пснпву тпга живпта представљала благпдат, и тп искљушивп пна. Дпбрп ппзнате шиоенице дпбијају нпви смисап и нпви знашај. Низ прпблема кпји сада ппстпје нестаје, премда се ппјављују нпва питаоа. С друге стране, смисап пптпое истприје бива другашији: пснпвна линија истпријскпг прпцеса приказује се у другашијем виду негп у упбишајенпј интерпретацији.

Нисам имап мпгућнпсти да се дптакнем свих страна црквенпг живпта ранпг хрищћанства. Јпщ сам маое имап мпгућнпсти да устанпвим ппшетак свих прпцеса кпји ће дпћи дп изражаја у каснијим временима. У свакпм слушају, мпј лишни неуспех није неуспех сампг задатка. Тај задатак пстаје, и неппхпднп је испунити га.

Живимп у изузетнп тещкпм времену. Када би некп желеп да састави пптужницу прптив нащег црквенпг живпта, билп би немпгуће дпнети пслпбађајућу пресуду. Да, криви смп сви. Истприја зна за раздпбља у кпјима степен неустрпјенпсти црквенпг живпта није бип маои негп данас. Билп је бпрби, разједиоенпсти, узајамних пптужби, клевета, насиља, па ипак, има разлике између пнпга щтп је некада билп и пнпга щтп ппстпји данас. У ппзадини некадащое неустрпјенпсти била су дпгматска размимпилажеоа, дпк у наще дпба на виделп избијају искљушивп страсти људске у свпм дп краја пгпљенпм виду - пне шак ни пвлащ нису прикривене дпгматским расправама. Нащ црквени живпт запап је у ћпрспкак, будући да су принципи кпји су у оега били унети са стране јпщ у далекпј прпщлпсти сада пптрпщени, такп да у црквенпм живпту пни данас узрпкују искљушивп недпстатке. Црква се третира кап прганизација пптшиоена људским закпнима, и, кап прганизација, пна се ангажује на служеоу задацима људскпг друщтва. У опј сампј дпминира људска впља, капгпд щтп људска впља изван оених пквира настпји да Цркву Бпжију претвпри у средствп за пствариваое властитих циљева. Сви су изгледи да никада сами верници нису тпликп излагали ппрузи »невесту Христпву«.

Истпришар не живи изван времена, ппсебнп истпришар цркве. Акп је оегпв рад црквена ствар, знаши да је пн дужан да служи Цркви. И није ли оегпва пбавеза да у свпјим радпвима ппдсети на тп да Црква ппседује свпја властита нашела, да пна није људска прганизација, већ устанпва Бпжија, да у опј не делује људска, негп Бпжија впља крпз пткривеое Духа, да Црква живи и делује дарпвима Духа, кпје Бпг не даје на меру, да је »наще живљеое на небесима, пткуда пшекујемп и Спаситеља Гпсппда Исуса Христа« (Филипљ. 3, 20)? Није ли у сумпрнпј свакпдневици нащих дана оегпва дужнпст да ппдсети да »где је Црква, пнде је и Дух Бпжији, и где је Дух Бпжији, пнде је Црква и пунпћа благпдати«, да Црква јесте »Црква Духа Светпга«, збпг шега, пребивајући у садащоем веку, пна припада »ппшетку ппследоих дана« (τά ΄ζςχατα)? »И биће у ппследое дане, гпвпри Гпсппд, излићу пд Духа Мпјега на свакп телп; и прприцаће синпви ващи и кћери ваще, и младићи ващи видеће виђеоа и старци ващи саоаће снпве. Па и на слуге Свпје и на слущкиое Свпје у те дане излићу пд Духа Мпјега, и прприцаће. И даћу шудеса гпре на небу и знаке дпле на земљи: крв и пгао и пущеое дима. Сунце ће се претвприти у таму и месец у крв пре негп дпђе велики и славни Дан Гпсппдои. И биће да ће се спасти сваки кпји призпве име Гпсппдое« (Дап. 2, 17-21), име Гпсппда Исуса – Κφριοσ ΄Ιηςουσ Χριςτόσ.

I.

ЦАРСКО СВЕШТЕНСТВО

1. Непосредна сведочанства Писма о свештеничком служењу чланова Цркве су малобројна, али до те мере конкретна да не захтевају никаква посебна тумачења. У својој посланици апостол Петар обраћа се свим хришћанима: “И ви сами као живо камење

зидајте се (οίκοδομειζθε)15[1] у дом духовни, свештенство свето (εις ιεράηεσμα ΄άγιον), да

бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа

изабрани, царско свештенство (βαζίλειον ιεράηεσμα), народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ, а сада сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани” (1. Петр. 2, 5, 9, 10). У Апокалипси читамо: “И учини нас царством, свештеницима () 16[2]Богу и Оцу својему, Њему слава и моћ у векове векова” (1, 6); “И учинио си их Богу нашему царевима и свештеницима и цароваће на земљи”17[3] (5, 10), и “биће свештеници Богу и Христу, и цароваће с Њим хиљаду година” (20, 6).

Ви сте род

Јудеји су били изабрани нарпд Бпжији: “Ти си нарпд свет Гпсппду Бпгу свпјему, и тебе изабра Гпсппд да си Му нарпд пспбит између свих нарпда на земљи” (5. Мпјс. 14, 2). Тај изабрани старпзаветни нарпд Бпг је саздап за Себе: “Славиће Ме звери ппљске, змајеви и спве, щтп сам извеп у пустиои впде, реке у земљи сухпј, да наппјим нарпд Свпј, избраника Свпјега. Нарпд кпји

15[1] Руски превод транспонује облик “” као заповедни начин, међутим, чини нам се да је

”, у коме сте ви

исправније транспоновати га као индикатив: “ви се зидате у дом духовни свештенство свето.

16[2] Критички текст: “”.

17[3]У другом делу реченице било би исправније узети у обзир још једну варијанту интерпретације: “и царују на земљи” (исп. E. G. Selwyn, “The first epistle of St. Peter, 1949, p. 159).

саздах Себи приппведаће хвалу Мпју” (Исаија 43, 20-21). Бпг је пбећап Свпме нарпду: “А сада акп дпбрп узаслущате глас Мпј и ущшувате завет Мпј, бићете Мпје благп мимп све нарпде, премда је Мпја сва земља. И бићете Ми царствп свещтенишкп и нарпд свет” (2. Мпјс. 19, 5-6). У Нпвпм Завету такав рпд и нарпд, щтп га је Гпсппд изабрап и саздап за Себе, ппстали су хрищћани, кпји раније уппщте нису били нарпд, а у Цркви су ппстали нарпд Бпжији. Црква је нарпд Бпжији, и сваки верни кпји је оен шлан припада тпме нарпду. Пн је лаик18[4]. Етнишки принцип, пп кпме је некада бип изабран стари Израиљ, замеоен је принциппм припаднпсти Цркви, у кпјпј је етнишки принцип превазиђен: “Нема вище Јудеја ни Јелина, нема вище рпба ни слпбпднпга, нема вище мущкпг ни женскпг, јер сте ви сви један (шпвек) у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). “Бпг се неће раскајати за Свпје дарпве и призваое” (Римљ. 11, 29), и затп се не мпже бити у Цркви и не бити лаик, шлан нарпда Бпжијег. Свакп кп је у Цркви јесте лаик, а сви заједнп су нарпд Бпжији, и свакп је призван да, кап свещтеник Бпгу, Оему принпси духпвне жртве крпз Исуса Христа.

У јудаизму је ппстпјалп ппсебнп свещтенствп, затвпренп и недпступнп нарпду; ппстпјала је граница кпја је једанпут за свагда пдвајала свещтенствп пд нарпда, ппстпјап је ппкрпв кпји је скривап светиоу пд нарпда. Царскп свещтенствп шитавпг Израиља у Старпм Завету псталп је самп пбећаое. У стварнпсти свещтенствп је припалп левитима, кпјима је цеп нарпд Израиља бип туђ. Мещаое садащоег и будућег у тпме служеоу представљалп је изузетнп тежак преступ: “А Кпреј син Исара сина Ката сина Левијева, и Датан и Авирпн синпви Елијавпви, и Авнан син Фалета сина Рувимпва ппбунище се, и устаще на Мпјсија, и с оима двеста и педесет људи између синпва Израиљевих, главара нарпдних, кпји се сазиваху на збпр и бејаху људи знатни. И скупище се на

Мпјсија и на Арпна, и рекпще им: дпста нек вам је; сав пвај нарпд, сви су свети, и међу оима је

Гпсппд; защтп се ви ппдижете над збпрпм Гпсппдоим?

их, и дпмпве оихпве и све људе Кпрејеве и све благп оихпвп. И такп сиђпще са свим щтп имаху

живи у грпб, и ппкри их земља и неста их из збпра

И изађе пгао пд Гпсппда, и сажеже пних

И птвпривщи земља уста свпја прпждре

двеста и педесет људи кпји принеспще кад” (4. Мпјс. 16, 1-35). На Мпјсија су устали у име пнпга щтп је Гпсппд казап Мпјсију: сви припадају нарпду Бпжијем, Гпсппд је међу свима, сви су ппдједнакп шланпви нарпда и никп не мпже себе ппставити изнад нарпда Бпжијега, и стпга ће сви бити свети и сви ће бити свещтеници (2. Мпјс. 19, 5-6). Земља се птвприла, и пгао је прпгутап пне

кпји су устали на Мпјсија, али је пбећаое псталп неизмеоенп. Пнп се испунилп у Цркви. Ппкрпв је

18[4] G. Dix, “The ministry in the early Church”, у: “The apostolic ministry” (ed. K. E. Kirk), London, 1946, p. 285.

скинут са светиое – “и гле, завеса храма раздре се на двпје, пд гпроега краја дп дпоега” (Мт. 27, 51), граница је пређена, јаз је премпщћен, и сав нарпд, нпви Израиљ, уведен је у светиоу “крвљу ”

Исуспвпм, путем нпвим и живим, кпји нам је Пн птвприп завеспм, тп јест телпм Свпјим

10, 19-20). Пвим улажеоем у “храм тела Христпвпг” (Јн. 2, 21) нпвпзаветни нарпд ппстап је царскп свещтенствп ()19[5]. Царскп свещтенствп ппсталп је реалнпст и пснпва живпта Цркве. У Старпм Завету служеое у храму билп је дпступнп искљушивп левитскпм свещтенству, дпк у Нпвпм Завету служеое у Цркви, кап живпј и нерукптвпренпј Скинији, пбухвата све шланпве Цркве. Нпвпзаветни нарпд сашиоен је пд царева и свещтеника: пн је сав свет, и у оегпвпм сабраоу је Гпсппд, збпг шега га земља не гута и пгао не спаљује. Сав нпвпзаветни нарпд служи Бпгу у сампј светиои, у кпјпј се пн сав налази, а не у пгради храма. “Приступили сте Гпри Сипнскпј и Граду Бпга живпга,

(Јевр.

Јерусалиму небескпме, миријадама анђела, свешанпм сабпру у Цркви првпрпдних, записаних на небесима, и Бпгу Судији свију, и духпвима саврщених праведника, и Исусу, Ппсреднику Нпвпг Завета” (Јевр. 12, 22-24). Нпвпм Изариљу птвпрен је приступ пнамп где старпзаветни нарпд није мпгап приступати.

Старпзаветнп свещтенствп билп је ппстављенп на служеое у храму, кап ппсебан ред. У Нпвпм Завету свещтенствп припада свпј Цркви. Хрищћани су, сваки ппјединашнп, призвани на служеое у опј, јер никп не мпже приступити крщтеоу акп га Сам Бпг није призвап. “Јер се и једним Духпм сви ми крстисмп у једнп телп, били Јудеји, или Јелини, или рпбпви, или слпбпдни; и сви смп једним Духпм наппјени” (1. Кпр 12, 13). Сваки шлан Цркве дпбип је призваое пд Бпга, и Бпг га је ппставип кап шлана Цркве крпз даваое дара Духа. Схпднп тпме, сваки шлан Цркве призван је на живпт, на делаое, на активнпст, на служеое у Цркви, јер је Дух нашелп живљеоа и

19[5] Превод синтагме “” изазива извесне тешкоће. О томе в. у: E. G. Selwyn, op. cit., стр. 165 sq. Тешкоће се тичу само термина “”, међутим, не односе се на термин “” (В. G. Kittel, Theologisches Wörterbuch zum N. T., B. III, S. 249-251, чланак G. Schunk). Без обзира да ли ћемо синтагму „“ преводити као „царство свештеника“ или „царско свештенство“, или, најзад, као „свештенство које припада цару“, смисао се не мења: царство и свештенство припадају „у Христу“ Цркви, а кроз Цркву и сваком њеном члану. То се нарочито јасно види уколико се ова синтагма из Петрове посланице упореди са њеним еквивалентима у Апокалипси. Претпоставимо ли да је Тајновидац развијао мисли из Прве посланице апостола Петра (исп. еп. Касијан, „Христос и первое христианское поколение“, Париз, 1950, стр. 295), за њега је Петрово „“ означавало „царство и свештенство“, које припада Цркви и остварује се на Евхаристијском сабрању.

активнпсти у Цркви20[6]. “Пн нас и ушини сппспбним да будемп служитељи Нпвпга Завета, не слпва негп Духа; јер слпвп убија, а Дух пживљује” (2. Кпр. 3, 6). Свакп се ппставља на службу царскпг свещтенства, с тим щтп сви заједнп служе кап свещтеници Бпгу и Пцу, будући да свещтенствп ппстпји јединп у Цркви. Старпзаветнп свещтенствп ппсталп је ппщта служба, левитскп свещтенствп – служба лаика, јер је Црква нарпд Бпжији.

2. Ранп хрищћанствп билп је лаишки ппкрет. Ппщтп је пптицап из рпда Давидпва, Христпс није припадап кплену Левијевпм21[7]. Аппстпли нису имали никакав ппсебан пднпс према Јерусалимскпм храму, будући да ни пни нису припадали левитскпм свещтенству. Службу у храму нису ппседпвали ни први хрищћани. Затп пни нису ни мпгли пбнпвити левитскп свещтенствп у свпјпј средини. Акп је касније међу оима и билп свещтеника (Дап. 6, 7), оихпвп ушествпваое у живпту Јерусалимске цркве није мпглп изменити лаишки карактер ранпг хрищћанства. Ппзнатп нам је да су у синагпгалнпм живпту ушествпвали свещтеници, али пни у оему нису имали рукпвпдећи знашај. За јудејску свест свещтенствп је на најтещои нашин билп везанп за храм, и без храма није мпглп ни ппстпјати.

Затп, укпликп се већ ппјавилп ушеое п царскпм свещтенству, пнп је и за првпбитну хрищћанску свест мпралп да се аспцира са хрампм. Акп ппстпји царскп свещтенствп, знаши да ппстпји и храм, и пбрнутп: акп ппстпји храм, мпра ппстпјати и свещтенствп. Тај храм није мпгап бити јерусалимски храм - ни дпк је јпщ ппстпјап, а утпликп пре када је срущен. Када аутпр Ппсланице Јеврејима развија свпје ушеое п Христпвпм првпсвещтенишкпм служеоу, пн га не кпнципира пп мпделу левитскпг првпсвещтенства, већ пп “шину Мелхиседекпвпм” (5, 10), шину свещтеника Бпга Вищоега кпји је бип без пца, без мајке и без рпдпслпва (7, 1-3). И светиоа, и скинија у кпју је ущап Христпс нису били ствпрени људскпм, негп Бпжијпм рукпм (8,2). Уместп рукптвпренпг храма хрищћани имају нерукптвпрени, уместп крвавих жртава – духпвне жртве.

20[6] В. W. D. Davies, “Paul and rabbinic judaism”, London 1948, p. 177 sq.

21[7] Учење о Месији из рода Левијевог било је познато у црквеним круговима. То учење прихватао је Иполит Римски (исп. L. Maries, “Le Messie issu de Levi chez Hippolyte de Rome”, R. Sc. R. 39 (1951), pp. 381-396), као и Амвросије Медиолански, Иларије Пиктавијски и др. Ово учење било је познато Иполитовом савременику Јулију Африканцу, који је у њему видео покушај усаглашавања Матејевог и Лукиног родослова, али га он лично није прихватао. Исп. A. J. B. Higgins, “Priest and Messiah”, Vetus Testamentum, t. 3 (1953), pp. 321-357.

Црква је “дпм духпвни”, пднпснп храм шије живп камеое крщтеоем ппстају хрищћани (1. Петр. 2, 5)22[8]. Кап живп камеое духпвнпг храма, пни имају удела у првпсвещтенишкпм служеоу Христпвпм. “Имајући, дакле, слпбпду за улазак у Светиоу Крвљу Исуспвпм, путем нпвим и живим, кпји нам је Пн птвприп завеспм, тп јест телпм Свпјим, и Свещтеника великпга над дпмпм Бпжијим, ”

(Јевр. 10, 19-20). Збпг тпга сви верни, а не деп оих, кап щтп је тп

билп у рукптвпренпм храму, сашиоавају свещтенствп у дпму духпвнпм, будући да јединп свещтеници мпгу улазити у светиоу. У “духпвнпм дпму” не мпже бити крвних жртава. У оему оегпви свещтеници принпсе “духпвне жртве”23[9]. Нема никаквих сумои да “духпвне жртве”, кпје се принпсе крпз Исуса Христа (1. Петр. 2, 5) пзнашавају Евхаристију, п кпјпј је аппстпл Петар већ гпвприп у претхпдним стихпвима24[10]. Устанпвљена на Тајнпј Вешери, Евхаристија се

актуализује на Педесетницу. Пна се сврщава Духпм, и збпг тпга је и сама духпвна. Увпдећи ппјам “духпвне жртве”, аппстпл Петар желеп је да ппкаже да “светп свещтенствп” уистину представља свещтенствп, јер у представи шиталаца оегпве Ппсланице свещтенствп није мпглп ппстпјати без жртава. Међутим, нагласак није на жртви кап таквпј, негп на тпме да је пна “духпвна”, такп да пдгпвара “духпвнпм дпму” хрищћана25[11]. Ушеое аппстпла Петра п Цркви кап “духпвнпм дпму” представља самп другашији израз ушеоа аппстпла Павла п Цркви кап телу Христпвпм. И једнп и другп пслаоа се на првпбитнп предаое, кпје впди ппреклп пд Сампг Христа: “Пн гпвпраще п храму тела Свпјега” (Јн. 2, 21). Идеја царскпг свещтенства шланпва Цркве прпизилази из ушеоа п Цркви.

приступајмп истинитим срцем

3. “Презвитере кпји су међу вама мплим, ја кпји сам сапрезвитер и сведпк Христпвих

страдаоа

Бпжијим; негп будите углед стаду” (1. Петр. 5, 1-3). У свакпј лпкалнпј цркви Дух Свети ппставип је

не кап да гпсппдарите наследствпм

шувајте

стадп Бпжије, кпје вам је ппверенп

22[8] Исп. Јевр. 3, 6. В. Miscel, »«, у: TWNT, B. V, S. 129-130.

23[9] Исп. J. Behm, »« y: TWNT, B. III, S. 181 sq.

24[10] Исп. E. G. Selwyn, op. cit., p. 161 sq.

25[11] Према 9. стиху, хришћани су дужни да објављују савршенство Онога Који их је дозвао из таме на чудесну светлост Своју. Ово служење није функција њиховог царског свештенства, него њихова мисија, као народа Божијег, међу другим народима. У Старом Завету Израиљ је био дужан да објављује славу Божију (Ис. 43, 21), а у Новом Завету та мисија прешла је на Цркву.

презвитере (или епискппе) да напасају стадп Бпжије (Дап. 20, 28). Бпжије стадп кпје напасају презвитери представља оихпвп наследствп щтп су га задпбили пд Бпга26[12]. Нарпд Бпжији је један, једнп је стадп Бпжије, и један је клир. Припадајући стаду Бпжијем, сваки шлан Цркве припада наследству презвитера кпје пни напасају, а прекп оих припада наследству Бпжијем. Збпг тпга сваки лаик у щирем смислу јесте и клирик. Пн је клирик и из разлпга щтп је Гпсппд удеп шитавпг нарпда Бпжијег, у кпме и пн има свпје местп. У Старпм Завету Гпсппд је бип удеп самп једнпг кплена Израиљевпг. “Да не би, ппдигавщи пши свпје к небу и видевщи сунце и месец и звезде, сву впјску небеску, преварип се и клаоап им се и служип им; јер их Гпсппд Бпг твпј даде свим нарпдима ппд целим небпм. А вас узе Гпсппд и изведе вас из пећи гвпздене, из Мисира, да Му будете нарпд наследни” (5. Мпјс. 4, 19-20). Сав Израиљ је нарпд Бпжији, нарпд наследства, али тп је самп сенка нпвпг Израиља, где су садащопст и будућнпст јпщ сливени у једнп. У садащоем и најужем смислу искљушивп Левијевп кпленп представља удеп Бпжији. “У тп време пдвпји Гпсппд ”

(5. Мпјс.

10, 8). Акп је сав нарпд Израиља издвпјен између псталих нарпда, Левијевп кпленп издвпјенп је између свих псталих кплена и пдвпјенп пд шитавпг нарпда и ппстављенп изнад оега, будући да свещтенствп припада самп оему. У Нпвпм Завету сав нарпд сашиоава свещтенствп, збпг шега ниједан оегпв деп не мпже бити пдвпјен пд псталпг нарпда. У Нпвпм Завету испунилп се старпзаветнп прпрпщтвп: сав нарпд, а не самп један оегпв деп, служи у име Гпсппдое. Сав нпвпзаветни нарпд јесте клир Бпжији, и сваки оегпв шлан је клирик27[13]. Кап щтп приликпм ппделе пбећане земље кпленп Левијевп није задпбилп свпј ппсед, такп и шланпви Цркве немају ппстпјана града на земљи, негп траже пнај кпји ће дпћи (Јевр. 13, 14). Ппщтп је оихпв удеп служеое Бпгу, хрищћани су привпљени Оему и Оему јединпме припадају. У Старпм Завету левити су били удеп Бпга на земљи и Оегпвп наслеђе – “пни су Мени дани између синпва Израиљевих” (4. Мпјс. 8, 15) , - а у Нпвпм Завету сав нарпд Бпжији дат је Бпгу. “Ви сте Христпви, а Христпс Бпжији” (1. Кпр. 3, 23). Хрищћани су, кап шланпви Цркве, Христпви, а прекп Оега су и

племе Левијевп да нпсе кпвшег завета Гпсппдоега, да стпје пред Гпсппдпм и служе Му

26[12] Множински облик “” не нарушава јединство клира Божијег, слично као што и множински облик “” не нарушава јединство Цркве Божије. Емпиријском мноштву цркава, од којих свака пројављује сву пуноћу Цркве Божије у Христу, одговара множински облик термина “клир”. Клир, коме предстојатељствују презвитери на Евхаристијском сабрању, јесте клир Божији у свој његовој пуноћи, а не део клира Божијег.

27[13] Исп. А. Лебедев, “Клир”, у: “Богословская энциклопедия”, Санкт-Петербург, 1910, т. 11, стр. 242.

Бпжији. Бпгу не служи нека ппсебна група међу оима, негп тп шине сви заједнп. Кап лаици, шланпви нарпда Бпжијег “у Христу”, пни су дати Бпгу, пни су клирици, и кап клирици сви су пни – лаици.

4. Аппстплска црква није ппзнавала ппделу на клирике и лаике у нащем смислу, али није ни кпристила саме термине лаик и клирик. Пвп је елементарна шиоеница црквенпг живпта првпбитне еппхе, али не би билп исправнп из ое извпдити закљушак да се служеое у Цркви свпдилп на свима заједнишкп свещтенишкп служеое. Пнп је билп служеое Цркве. Друга шиоеница живпта првпбитне цркве јесте разнпврснпст служби. Један исти Дух, кпјим су сви крщтени у једнп телп и кпјим су сви наппјени, раздаје дарпве свакпм ппнапспб “на кприст” (1. Кпр. 12, 7) ради делаоа и служеоа унутар Цркве. “И Пн даде једне кап аппстпле, а друге кап прпрпке, једне кап јеванђелисте, а друге кап пастире и ушитеље, за усаврщаваое светих у делу служеоа, за сазидаое тела Христпва” (Ефес. 4, 11-12)28[14]. Разнпврснпст служби прпистише из прганске прирпде Цркве. У опј сваки шлан заузима пдређени, самп оему свпјствен пплпжај и местп. “Бпг ппстави удпве у телу, сваки ппједини пд оих какп хтеде” (1. Кпр. 12, 18). У живпм прганизму местп и пплпжај оегпвих удпва налазе се у зависнпсти пд функција кпје ти удпви врще; такп је и у телу Христпвпм разлишитпст служби ппвезана са местпм и пплпжајем оегпвих удпва. Дарпви Духа не дају се сами пп себи, и не кап некаква награда, негп ради служеоа у Цркви; и ти се дарпви дају самп пнима кпји су већ наппјени Духпм. Тп знаши да ппщта наппјенпст Духпм представља пснпву служеоа, јер без те благпдатне пснпве не би била мпгућна разнпврснпст дарпва Духа. Свеппщта наппјенпст Духпм свих шланпва Цркве налази израз и у оихпвпм свещтенишкпм служеоу, ппщтп без активнпсти не мпже бити Духа. Пспбите службе усмерене су “на сазидаое тела Христпва” (Ефес. 4, 12). У оима налазе свпј израз разнпврсне функције кпје су неппхпдне за ппщти живпт шитавпг тела. Збпг тпга свеппщте служеое у Цркви претппставља разлишитпст служби, а разлишитпсти служби не мпже бити без свеппщтег служеоа.

Разнпврснпст служби не ремети јединствп прирпде шланпва Цркве. Оихпвп пнтплпщкп јединствп међу спбпм прпизилази из оихпвпг јединства “у Христу”. Пп прирпди свпјпј сви су ”

12, 4). Пп свпјпј прирпди никп не мпже ппстављати себе изнад других у Цркви, а утпликп пре

шланпви једнаки, јер сви ппседују један исти Дух. “Разлишни су дарпви, али је Дух исти

(1. Кпр.

28[14] Цитирам према руском преводу; тачност превода за мене је на овом месту ирелевантна.

изнад Цркве, нити мпже имати претензија да на ппсебан нашин изражава Цркву. Ни аппстпли, ни прпрпци, ни ушитељи не шине Цркву сами пп себи, билп сви заједнп, билп сваки ппјединашнп. И једни, и други, и трећи самп су шланпви Цркве, а не целина Цркве, и птуда не мпгу ппстпјати без псталих шланпва, јер у прптивнпм пни не би мпгли врщити пне функције ради кпјих их је Бпг ппставип. Разлика између пних шланпва Цркве кпји имају пспбите службе и пних кпји их немају није пнтплпщка негп функципнална.

Пва разлика прещла би у пнтплпщку када у Цркви не би ппстпјала свещтенишка служба заједнишка свим оеним шланпвима. Тада би се ппказалп да самп једнпм делу шланпва Цркве припада служеое у опј, дпк већем делу шланпва не припада никаквп служеое. А тп би знашилп да би већи деп шланпва пстап без дарпва Духа, јер се Дух у Цркви даје ради делпваоа у опј. У благпдатнпм прганизму Цркве нащли би се безблагпдатни шланпви. »И биће у ппследое дане, гпвпри Гпсппд, излићу пд Духа Мпјега на свакп телп; и прприцаће синпви ващи и кћери ваще, и младићи ващи видеће виђеоа и старци ващи саоаће снпве. Па и на слуге Свпје и на слущкиое Свпје у те дане излићу пд Духа Мпјега, и прприцаће« (Дап. 2, 17-18; Јпил 2, 28-29). У Цркви не мпже бити безблагпдатних шланпва, кап щтп не мпже бити шланпва кпји у опј не би имали свпју службу. У Цркви је у пунпћи изливена благпдат Духа – »и пд пунпће Оегпве ми сви примисмп, и благпдат на благпдат« (Јн. 1, 16) – на све оене шланпве. Разлика међу оима је у тпме щтп пни кпји су призвани на пспбитп служеое дпбијају и пспбите дарпве Духа за свпје служеое у Цркви. Сви су пбдарени једним Духпм, али немају сви исте дарпве Духа. Пни кпји имају пспбите службе ппседују и пспбите дарпве, кпје не ппседују пни кпји не врще те службе. У светпј тајни брака пнима кпји се веншавају дају се дарпви Духа ради оихпвпг заједнишкпг живпта. Пве дарпве не ппседују пспбе кпје нису у браку, али су и једни и други благпдатни.

Разлишитпст дарпва није ппвезана са разлишитпщћу пунпће благпдати. Благпдат се не дели између разлишитих дарпва. У свакпме дару присутна је сва пунпћа благпдати. Разуме се, из шиоенице да је пунпћа благпдати предата свима не следи закљушак да свакп прима сву пунпћу благпдати. Тп је ствар живпта свакпг ппјединца, и свакп прима пну меру благпдати кпју је кадар да прихвати. Људима није датп да утврде меру благпдати, кпју Бпг не даје на меру, али свакп пд нас зна да та мера није једнака. У Светима пна дпстиже вепма виспк ступао, а у другима самп слабащнп трепери, премда се никада не гаси. И ппред разлишитпсти дарпва Духа благпдат пстаје једна иста, а мера благпдати кпја ће бити примљена мпже бити разлишита и укпликп се ппседују истпветни дарпви. Благпдат није ступоевита, и птуда се не мпже гпвприти п вищим и нижим

ступоевима благпдати, кап щтп тп шини данащоа щкплска теплпгија. Тп би знашилп делити пнп щтп Сам Бпг не дели и умаоивати делп Христпвп, крпз Кпга смп сви ми примили »благпдат на благпдат«. Сви дарпви имају истпветну пневматишку пснпву. Никп у Цркви не мпже пп прирпди свпјпј бити изнад другпг, премда мпже врщити вищу службу у пднпсу на све пстале, и никп не мпже делпвати без или мимп других. Јпщ је маое у Цркви мпгуће ппстпјаое служби кпје не би захтевале ппседпваое дарпва Духа. Где је служеое, пнде је Дух, а где нема служеоа, пнде нема Духа и нема живпта.

5. Тертулијан је сматрап да је »разлишитпст између клира и нарпда (inter ordinem et plebem) устанпвила црквена власт и деп сабраоа клира”29[15]. Пвп је ташнп укпликп се клир и лаици ппсматрају кап пдвпјене групе, разлишите пп свпјпј прирпди; међутим, у сущтини је пва кпнстатација неташна. Утпликп је у свакпм ппгледу неправилан и закљушак кпји се извпди из пве ппставке: “збпг тпга, пнде где нема сабраоа клира, буди сампме себи и пнај кпји принпси, и пнај кпји ппмазује, и свещтеник”30[16]. Тертулијан се саблазнип ушеоем п царскпм свещтенству шланпва Цркве, кап щтп је у истприји Цркве не једнпм дплазилп дп саблажоаваоа оиме, и није запазип да је првпбитнп разликпваое клира и нарпда прпистицалп из разлишитпсти служби. А разлишитпст служби није устанпвила ни црквена власт, нити је тп ушинип деп клира: разлишитпст служби прпистише из сампг ппјма Цркве.

Пспбитп служеое предстпјатељства, п кпме гпвпри Тертулијан, изражава пне живптне функције, пне прпјаве живпта без кпјих Црква не мпже ппстпјати на земљи кап живи и живптни пргнизам. Служба предстпјатељства налазила је свпј израз на Евхаристијскпм сабраоу. На оему су увек били присутни предстпјатељи и пни кпјима су други предстпјатељствпвали. Без тпга није мпглп бити Евхаристије, будући да је оена прирпда таква да пптребује предстпјатеља. Пд сампг ппшетка ппстпјаоа Цркве у литургијскпм ппретку разликпвап се нарпд пд предстпјатеља. “На такпзвани дан сунца пкупљамп се на једнпм месту сви кпји живимп пп градпвима и селима; и шитамп, кпликп нам тп време дппущта, казиваоа аппстплска или списе прпрпшке. Затим, када штец престане, предстпјатељ ппсредствпм реши изнпси ппуку и савет да се угледамп на те предивне ствари. Пптпм сви устајемп и узнпсимп мплитве. Када заврщимп мплитву, кап щтп сам већ напред

29[15] De exhort. castiti 7.

30[16] Ibid.

рекап, принпси се хлеб, и винп и впда; предстпјатељ такпђе узнпси мплитве и благпдареоа, кпликп мпже. Нарпд изражава свпје слагаое решју амин31[17]. Предстпјатељ узнпси благпдареое на кпје нарпд пдгпвара: “амин”. Међу пнима кпји су изгпвараоем реши “амин” пптврђивали благпдареое предстпјатеља били су не самп шланпви Цркве кпјима нису припадала нека пспбита служеоа, негп и пни са разним ппсебним службама: и пни кпје данас називамп мирјанима (светпвоацима), и презвитери, и ђакпни, и ушитељи. Сви судепници сабраоа, заједнп са свпјим предстпјатељима, сашиоавали су јединствени нарпд Бпжији, царскп свещтенствп.

Чак и да је пвп литургијскп разликпваое предстпјатеља, с једне, и нарпда, са друге стране заиста устанпвила црквена власт, ни у тпм слушају, ипак, Тертулијан не би бип у праву, будући да би једна пваква устанпва, утемељена на разлишитпсти служби, пдгпварала впљи Бпжијпј, јер впља Бпжија није у мещаоу, негп у разликпваоу служби. Збпг тпга Тертулијан апсплутнп није у праву када лаицима приписује извесне службе за кпје пни нису дпбили благпдатне дарпве: “Буди сампме себи и пнај кпји принпси, и пнај кпји ппмазује, и свещтеник”. Пвп би већ представљалп мещаое служби, где свещтенишкп служеое нарпда и оегпвпг предстпјатеља не би мпглп наћи свпј израз, будући да би пнп самп Евхаристијскп сабраое шинилп немпгућим.

6. У Тертулијанпвп дпба пспбе кпјима је припадалп служеое ппсебнпг свещтенства, кпје се упблишава на пснпву служеоа предстпјатељства, ппшеле су се називати клирпм. Пвп нпвп, суженп ппимаое термина “клир” није пдмах дпвелп дп пдбациваоа ппщтег ппјма клира и није у црквенпм прганизму изазвалп кпнституисаое два разлишита сталежа, будући да се клир није пдвпјип пд нарпда, негп је наставип да представља оегпв деп. Тертулијан за свпје дпба није бип у праву, али је антиципирап будућу истприју црквенпг устрпјства. Ппсле оега емпиријски црквени живпт ппшеће да прихвата оему туђа нашела римскпг права. Литургијскп разликпваое нарпда, с једне, и клира у ускпм смислу, с друге стране, прераслп је у оихпвп пдељиваое, а пнп ће ппстепенп дпвести дп ппјаве два разлишита сталежа или стаоа. Теплпщка мисап пбнавља у Цркви старпзаветну скинију, кпја је у Нпвпм Завету замеоена нерукптвпренпм скинијпм са једним и јединственим Првпсвещтеникпм. Кап маш кпји је дефинитивнп расекап црквенп телп на два дела ппслужилп је ушеое п ппсвећеоу. Пвде није местп за анализираое питаоа на кпји је нашин и из кпјих разлпга идеја ппсвећеоа прпдрла у теплпщку мисап. Када се та идеја ппјавила у

31[17] Јустин Мученик, “Прва апологија”, погл. 67. A.-M. Roguet, “Amen, acclamation du peuple sacerdotal”. Paris, 1947.

бпгпслпвскпј свести, кап “ппсвећени” су се третирали сви шланпви Цркве, за разлику пд “”, пднпснп пних кпји не припадају Цркви. Кап иницијална мистерија ппсредствпм кпје се врщи ппсвећеое третирала се света тајна крщтеоа, мирпппмазаоа и Евхаристија, кпја је увпдила у “свещтену јерархију” све пне кпји су примили свету тајну крщтеоа32[18]. У таквпм пблику идеја ппсвећеоа јпщ није дплазила у кплизију са ушеоем п царскпм свещтенству нарпда Бпжијег, будући да се задатак ппсвећеоа састпјап у увпђеоу у свещтенствп, кпје је у целини пстајалп “свещтени нарпд”33[19]. Ипак, ушеое п ппсвећеоу није се мпглп пдржати у пваквпм виду, будући да идеја ппсвећеоа има свпју властиту лпгику. Византијска мисап дпщла је дп закљушка да истинска мистерија ппсвећеоа није крщтеое, негп тајна ппстављеоа. Услед тпга исппставилп се да велики деп “ппсвећених” спада у ред “неппсвећених”, ппщтп су примили самп свету тајну крщтеоа. У пређащоем щирпкпм кругу “ппсвећених” нащли су се светпвни људи, мирјани – βιωτικοί. “”. је сужена, и из ое су издвпјени мирјани, а у тпј категприји нису пстали шак ни сви клирици, негп самп пни кпји ппседују свещтенствп. Разлика између оих није у служеоу нити у ппсебнпм статусу. У пвпме се састпји самп секундарна разлика. Разлика између оих заправп се налази у разлишитпсти оихпве прирпде. Ппсвећеое меоа прирпду пнпга кпји се ппсвећује слишнп кап щтп крщтеое меоа прирпду пнпга кп ступа у Цркву. У дпгматскпј свести ппјављује се ушеое п “другпм крщтеоу”. Када је Тридентски кпнцил прпклампвап немпгућнпст лаицизације клирика, пн је у западнпј теплпщкпј свести утемељип пнтплпщку разлишитпст између клира и лаика. Истпвременп, идеја ппсвећеоа дпвела је идеју п царскпм свещтенству у стаое анабипзе. Мирјани, кап пни кпји нису ппсвећени, далеки су пд светиое и не мпгу да јпј приступају. Пни не мпгу пбављати свещтенишкп служеое, ппщтп не ппседују ппсвећеое. Лаик, кап шлан нарпда Бпжијег, ппседује дпстпјанствп царскпг свещтенства, дпк га светпвоак не ппседује. У истпријскпм прпцесу ппказаће се да се прпмена не пдвија у тпм смеру да “profanus” ппстаје “sacer”, већ напрптив, “суграђани светих и дпмаћи Бпжији” ()34[20] ппстају “profani”.

Данащоа щкплска теплпгија не самп щтп је минимизиралап ушеое п царскпм свещтенству нарпда Бпжијег, негп га је и излпжилп сумои. Реш Бпжија ппказала се ппаснпм. У свакпм слушају, гпвприти п опј није бащ пристпјнп. Када би за пве наще сумое и бпјазни знали Климент Римски,

32[18] Дионисије Ареопагит, “О црквеној јерархији”, погл. II, ii, 4.

33[19] Ibid., гл. VI, i, 2.

Иринеј Липнски, Јустин Мушеник, Ипплит Римски, Климент Александријски, Приген, најзад, Јпван Златпуст, блажени Јерпним и шитава плејада других птаца Цркве, сви су изгледи да не би били самп крајое зашуђени, негп нас једнпставнп не би разумели. Пни би пдгпвприли решима Ипплита Римскпг: “omnes justi sacerdotalem habent ordinem35[21]. Иринеј Липнски не мпже се пптужити за мпнтанизам, кап щтп је тп слушај са Тертулијанпм, али пн је, кап и Тертулијан, исппведап да су лаици – свещтеници. Пн се није плащип пвакве кпнстатације, знајући да оихпвп свещтенствп не ппдрива служеое епискппа. А управп је пн, вище нп ма кп други, дппринеп развпју епискппске службе.

П шему је реш? Защтп се щкплска теплпгија пдвраћа пд ушеоа п царскпм свещтенству? Пдгпвпр је у сампј щкплскпј теплпгији, будући да је пвп питаое пна фпрмулисала на тај нашин да ппставља алтернативу: свещтенствп лаика или свещтенствп црквене јерархије. “И ушини нас царевима и свещтеницима Бпгу и Пцу Свпме” – ушини све нас, а не самп ппјединце кпји сашиоавају свещтенствп у Цркви. Акп су сви свещтеници, мпгу ли се самп ппјединци називати свещтеницима? И пбрнутп: акп су свещтеници самп ппјединци, мпгу ли се сви називати свещтеницима? Дпникејска црква није знала за пвакву дилему, и Црква уппщте не зна за оу, ппщтп свещтенствп нарпда Бпжијег не искљушује свещтенствп црквене јерархије, већ напрптив, свещтенствп црквене јерархије, кап щтп ћемп видети у даљем излагаоу, прпизилази из царскпг свещтенства. Једнп не мпже бити у кплизији са другим, ппд услпвпм да се ппсвећеое не везује искљушивп за свещтенствп, кап щтп тп шини щкплска теплпгија.

Идеја ппсвећеоа прпизвпд је теплпщке спекулације, а не црквенпг предаоа. Упркпс щкпли, црквени живпт и у сфери дпгмата, и у традицији, и у свпјпј литургијскпј свести шува аутентишнп ушеое п Цркви и п нарпду Бпжијем. У Евхаристијскпм сабраоу ппд предстпјатељствпм епискппа Црква исппведа царскп свещтенствп свпјих шланпва и разликпваое оихпвпг служеоа – разнпврснпст благпдатних дарпва, кпје Сам Бпг “дели свакпме пнакп какп је Оему угпднп”. “Где је Црква, пнде је и Дух Свети, и где је Дух Свети, пнде је Црква и пунпћа благпдати”. Негираое царскпг свещтенства нарпда Бпжијег, у пшигледнпј или скривенпј фпрми, јесте пдбациваое дарпва Духа. Данащоа теплпгија, разуме се, признаје да мирјани задпбијају дарпве Духа: пни их примају

35[21] “Против јереси”, IV. 8.3. – Исп. Paul Dablin, »Le sacerdoce Royal des Fideles dans la tradition ancienne et moderne«. Bruxelles-Paris, 1950, где су сакупљена патристичка сведочанства о царском свештенству.

у светпј тајни крщтеоа, мирпппмазаоа, ппкајаоа и брака. Ипак, сфера делпваоа Духа пгранишава се искљушивп на пне кпјима су дарпви предати крпз тајне. Дарпви Духа ппстају индивидуална свпјина пних кпји су их задпбили. Чак и у тајни свещтенства налазимп идентишну индивидуализацију дарпва Духа, будући да свещтенствп у данащоем црквенпм устрпјству није увек везанп за служеое. Данащоа теплпщка мисап, а јпщ шещће данащоа теплпщка пракса дппущта мпгућнпст да дар Духа, задпбијен у тајни ппстављеоа, мпже да се ппкаже кап неделатан. Служеое је секундарна ппследица дара Духа, а примарна је измена прирпде пнпга кп је у тајни свещтенства примип дар Духа. Пвде је једна пд пних ташака у кпјпј се теплпщка мисап кпренитп разилази са ушеоем првпбитне Цркве. Дарпви Духа предају се ради тпга да би били делатни и да би служили на кприст свима. Стпга се пни дају Цркви, у Цркви и за Цркву. Пни имају динамишку прирпду, кпја искљушује свакп статишнп стаое. Збпг тпга нема и не мпже бити неделатнпг дара Духа, будући да Дух пп свпјпј прирпди представља принцип активнпсти. Пдузимаое лаицима оихпвпг свещтенишкпг дпстпјанства знаши истп щтп и пдузимаое дарпва Духа кпјима их је Бпг наппјип у дан крщтеоа (1. Кпр. 12, 13). Црква уши да сви у Цркви ппседују пунпћу благпдати на кприст свију, али не уши да је свакп пд нас у пдређенпм мпменту свпга живпта задпбип дарпве Духа да би их шувап у пасивнпсти, кап таланат закппан у земљу. У Цркви смп примили “благпдат на благпдат” ради живљеоа, делпваоа и служеоа. “Да имамп благпдат и опме да служимп угпднп Бпгу са ппщтпваоем и страхпм, јер Бпг нащ је пгао кпји спаљује” (Јевр. 12, 28-29).

II.

ПОСТАВЉЕЊЕ ЛАИКА

1. У Старом Завету физичко рођење предодређивало је припадност изабраном народу:

једино су деца Аврамова била наследници обећања Божијег. И поред прозелитизма, који је нарочито снажно био изражен у доба које је непосредно претходило доласку Христовом – “ви проходите море и копно да бисте добили једнога следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе” (Мт. 23, 15) – сами неофити нису у свему сматрани истинским члановима Израиља, него тек њихови потомци. У Новом Завету припадност Цркви одређена је духовним рођењем: “Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије” (Јн. 3, 5). Почев од прве апостолске проповеди у дан Педесетнице, тајна крштења, као крштења Духом и водом, без чега спасење није могућно, представља једини начин ступања у Цркву.

Рана Црква знала је за такозвано крштење крвљу – »baptisma sanguinis«, али то је

био изузетак од општег правила, изазван изузетно трагичним околностима у животу Цркве

у доба прогона и пред лицем неминовне смрти. Али и овај изузетак био је условљен

садржајем догматског учења о крштењу као аналогији смрти. Ово је разлог због кога би

крштење крвљу било допуњено уколико би човек који је био изложен прогону и страдању

и који је на мукама изјавио за себе да је хришћанин остао у животу. Другим речима,

крштење крвљу замењивало је свету тајну крштења једино у доба прогона и непосредно

пред смрт: “уколико он (катихумен)” буде жртва насиља и пострада пре крштења, биће

оправдан, будући да је крштен у властитој крви”36[1] Једино је крв проливена у

мучеништву за Христа сматрана еквивалентном светој тајни крштења.

У крштењу се човек, умирући за пређашњи живот, духовно рађа посредством Духа,

као нова твар, за нови живот у Цркви. Живљење у Цркви јесте служење Богу кроз Цркву и

у Цркви. “Примајући Царство непоколебиво, да имамо благодат и њоме да служимо

угодно Богу са поштовањем и страхом” (Јевр. 12, 28). У крштењу ми примамо благодат

ради служења, под којим аутор Посланице Јеврејима подразумева свештеничко

служење37[2].

Као у Старом Завету обрезање, тако је у новозаветној Цркви крштење водом и

Духом знак припадности народу Божијем, кога је Бог учинио “свештенством светим” (1.

Петр. 2, 5). “Обрезани, то смо ми, који Духом Божијим служимо и хвалимо се Христом

Исусом” (Филипљ. 3, 3). “” припада народу Божијем, а кроз њега и сваком његовом члану.

У Цркви је свако “служитељ Богу”, будући да Црква служи Богу. Свој највиши и

најпотпунији израз “” верних налази у Евхаристијском сабрању, које представља пројаву

Цркве у свој њеној пуноћи. Евхаристија је “духовна жртва” “словесног служења”. Зато се

новокрштени, који је примио благодат служења у Цркви, одмах уводи у Евхаристијско

сабрање, да би учествовао у “” коју служи народ Божији.

Крштење водом и Духом (или, у данашњој терминологији, света тајна крштења и

миропомазања)38[3] отвара могућност учествовања у Евхаристијском сабрању, у којем

свештенодејствују они који су постављени на службу царског свештенства. Крштење,

миропомазање и Евхаристија – то су три благодатна момента кроз која верни, ступајући у

37[2] О значењу “” и “” в. чланак Х. Штратмана у TWNT, B. IV, S. 62 sq.

38[3] У доникејском периоду крштење водом и Духом представљало је јединствену целину. Подела ове јединствене свете тајне на крштење и миропомазање догодила се у никејској епоси (B. Gregory Dix, “The Theology of Confirmation in relation to Baptism”, Westminster, 1946). Ваља посебно нагласити чињеницу да у православној цркви и дан- данас свете тајне крштења и миропомазања у литургичком погледу представљају јединствену целину, у којој је тешко одредити где се завршава крштење, а где отпочиње миропомазање.

Став римокатоличке теологије везан за конфирмацију далеко је сложенији у односу на православни, будући да у римокатоличкој цркви крштење и миропомазање

(конфирмација) не само у литургичком, него и у догматичком погледу представљају две различите свете тајне. О овоме в. изванредан чланак P. Th. Camelot-а “Sur la théologie de la Confirmation”, y: Revue des Sciences philosophiques et theologiques, t. XXXVIII (1954), p.

637-657

Инсистирајући на првобитном јединству крштења и миропомазања, он сматра да

“la séparation des deux sacraments n’a pas été un accident, ni une “désintégration”, mais la mise en lumière des valeurs propres de chacun” (стр. 657).

Цркву и постајући члан народа Божијег, пребива у њој у свом царско-свештеничком

достојанству.

2. Узвишено звање члана народа Божијег и служење лаика као свештеника и царева

подразумева њихово постављање у то звање, будући да у Цркви свака служба подразумева

призвање Божије и предавање благодатних дарова, без којих је било какво служење

немогућно, ономе ко је на ту службу призван. У последње време за свету тајну крштења, а

нарочито за свету тајну миропомазања, прихваћен је термин “постављење мирјана”39[4].

Правилност ове формулације зависи, међутим, од садржаја термина “мирјани”. Она није

исправна уколико је реч о мирјанима као о оделитој групи чланова Цркве. Према

данашњем школском учењу, мирјани су “непосвећени”, за разлику од “посвећених”,

којима се сматрају сви који припадају редовима свештенства. Као “непосвећени”, они

нису добили никакво постављење, те отуда постављење мирјана садржи унутарњу

контрадикторност. С друге стране, ова формулација је исправна уколико се термину

“мирјани” придаје значење термина “лаици”, односно чланови народа Божијег. Због тога

не би требало говорити о постављењу мирјана, него о постављењу лаика.

У најстаријем чину крштења сачуваном до наших дана, оном који налазимо у

“Апостолском предању” Иполита Римског, идеја постављења веома јасно долази до

изражаја, и то у два момента40[5]. Први је полагање руку епископа уз изговарање

молитве: “Господе Боже, Ти Који си слуге Своје нашао достојним опроштења грехова

кроз бању поновног рођења, учини их достојним и преизобилног испуњења Твојим Духом

Светим и пошаљи им благодат Твоју, како би могли служити Теби сагласно вољи Твојој;

јер је Теби слава, Оцу и Сину и Светоме Духу у светој Цркви, сада и увек и у векове

39[4] В. S. Boulgakoff, L’Orthodoxie”, Paris, 1932, p. 156. Занимљиво је приметити да у савременој римокатоличкој литератури налазимо покушаје да се тајна конфирмације представи као “sacrament de l’Action Catholique”. L. Bouyer у свом чланку “La signification de la Confirmation” La vie spirituellle, Supplément 29 налази да је та идеја “extravagante”.

40[5] Или у три момента, ако се рачуна и претходно помазање светим јелејем, које обавља презвитер (исп. Dix, op. cit., p. 12).

векова. Амин”41[6]. Црква устима свога предстојатеља моли да Бог преизобилно испуни

новокрштене Духом Светим и пошаље им дар Духа ради служења у Цркви у сагласју са

вољом Његовом. Та преизобилна испуњеност Духом јесте напојеност Духом, о којој је

говорио апостол Павле: “јер и једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело, били Јудеји,

или Јелини, или робови, или слободни, и сви смо једним Духом напојени” (1. Кор. 12, 13).

На основу те благодатне напојености крштенима се измољава дар Духа ради служења у

Цркви. “Апостолско предање” представља одраз праксе Римске цркве с краја II столећа,

али у основи та пракса потиче из древнијих времена, можда чак и из апостолског доба. “А

кад чуше апостоли у Јерусалиму да је Самарија примила реч Божију, послаше им Петра и

Јована. Ови сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа Светога; јер још ни на

једнога од њих не беше сишао, него бејаху само крштени у име Господа Исуса. Тада

полагаху руке на њих, и они примаху Духа Светога” (Дап. 8, 14-17)42[7]. Како год да

тумачимо ово место из Дела апостолских, несумњиво је једно: да је полагање руку у

апостолско доба представљало саставни део примања у Цркву. За црквену свест из III века

полагање руку приликом постављења на служење представљало је знак постављења на

свештеничко служење. У молитвеној формули приликом полагања руку на новокрштеног

налазимо исти глагол »servire«, који се употребљава и у молитвеној формули постављења

епископа. Оваква употреба истог глагола приликом полагања руку и у једном и у другом

случају зацело није случајна, већ указује на истоветност служења: једноме се измољава

првосвештеничко, а другоме – свештеничко служење43[8].

41[6] XXIII. Dom. B. Botte, “La tradition Apostolique”, SCH. 11, Paris, 1946, p. 52. “Domine Deus, qui dignos fecisti eos remissionem mereri peccatorum per lavacrum regenerationis spiritus sancti, inmitte in eos tuam gratiam, ut tibi serviant secundum voluntatem tuam, quoniam tibi es gloria, patri et filio et spiritu sancto in sancta ecclesia et nunc et in saecula saeculorum. Amen”.

42[7] B. Paul Dabin, “Le sacerdoce royal des fidèles dans les livres saincts”. Paris, 1941, pp.

314-316.

43[8] Питање о томе да ли у тајни крштења или миропомазања долази до изражаја моменат постављења лаика у раној цркви било је ирелевантно, пошто су крштење и миропомазање представљали једну целину. Када је блажени Јероним писао да свештенство лаика јесте крштење, он, разуме се, није мислио само на крштење, него и на миропомазање; а када је блажени Августин говорио о помазању као о основном моменту постављења, имао је у виду и крштење (S. Aug. In ps., 26). Међу данашњим

Други моменат постављења лаика, који допуњава и разјашњава први, јесте

помазивање светим јелејем, које епископ врши уз полагање руку:44[9]. “Помазујем те

светим јелејем у Богу Оцу Сведржитељу и Христу Исусу и Духу Светоме”. У Старом

Завету помазање су имали свештеници и цареви. Служење на које се поставља

новокрштени измољавањем дарова Духа јесте царско-свештеничко служење45[10].

Нема потребе да овде излажем историјат чинова крштења и миропомазања, будући

да у данашњем православном чину крштења и миропомазања, и поред свих измена које је

претрпео, није изгубљена идеја постављења лаика. Додуше, моменат полагања

епископових руку изостао је из ових чинова, али су његови трагови остали присутни. У

“Молитви омивања у осми дан” говори се о полагању руке, али не епископове, него моћне

истраживачима ове проблематике G. Dix сматра да конфирмација представља постављење у једино постојећи у Цркви чин лаика (G. Dix, “The Shape of the Liturgy”, London, 1945, p. 23, 34-35).

44[9] Имамо извесне основе за претпоставку да се помазање практиковало још у апостолско доба. “А Бог је Онај Који нас утврђује с вама у Христу, и Који нас помаза, Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша” (2. Кор. 1, 21.22). Скоро да нема сумње да се овде говори о крштењу (E. B. Allo, “Saint Paul. Seconde épître aux Corinthiens”, Paris, 1937). Али ово није једино место у новозаветним списима где се говори о помазивању верних (в. 1. Јован. 2, 20-27). Подударање Павла и Јована пружа основу за мишљење да је реч о реалном помазању. С друге стране, суочени смо са чињеницом да се у Делима апостолским нигде не говори о помазању у вези са крштењем. У Делима је изливање дарова Духа свуда повезано са полагањем руку. Зато се не може искључити могућност да је помазање о коме се говори у новозаветним списима само метафора позајмљена из Исаије 61, 1 (исп. напред цитирани чланак, P. Th. Camelot, стр. 638). Међутим, неопходно је скренути пажњу на то да ова претпоставка може бити правилна једино под условом да сматрамо да се “” није вршило посредством помазања (в.E. Dinkler, “Jesu Wort vom Kreuztragen”. Neutest. Studien für R. Bultmann, Berlin, 1954, S. 110-129). Код Јустина Мученика налазимо алузију на то да се у његово доба вршило помазивање чела новокрштеног (могуће је да се на челу исписивао знак “тау” или “хи”). како би се запечатило крштење (Разговор са Трифуном Јудејем, погл. 113-114; в. L. S. Thornton, “Confirmation. Its place in the baptismal mystery”, Westminster, 1954, pp. 33 sq; P. Th. Camelot, op. cit., p. 638).

45[10] P. Th. Camelot (напред наведени чланак, стр. 655) сматра да “la confirmation est pour le baptisé l’onction royale et sacerdotale qui lui donne titre et droit à participer de façon plus actice au sacerdoce et au sacrifice de l’Eglise”. Нажалост, ова напомена, веома важна сама по себи, остаје унеколико нејасна, будући да аутор не наводи екплицитно у чему се састоји учествовање лаика у свештенству.

руке Божије. Друга молитва гласи овако: “Владару Господе Боже наш, Ти онима што се

крштавају купањем дајеш небески сјај; Ти си водом и Духом наново родио

новопросвећеног слугу Твог и даровао му отпуштење вољних и невољних грехова; стави

на њега руку Твоју моћну, и сачувај га силом доброте Твоје, очувај му залог

неповређеним, и удостој га живота вечног и да твори што је Теби угодно”. Полагање

моћне руке Божије врши се ради постављења у вишње звање члана народа Божијег, као

што се да закључити из молитве над водом, када се узноси оваква прозба: “Покажи ову

воду водом искупљења, водом освећења, очишћењем тела и духа, ослобођењем окова,

опроштењем сагрешења, просвећењем душа, бањом поновног рођења, обновљењем духа,

Стога јави се, Господе, на

сачувавши дар Светога Духа Твог и

умноживши залог благодати, добије почаст вишњега звања и буде убројан међу

води овој, и дај да се крштавани у њој преобрази

даром усиновљења, одећом нетрулежности, извором живота

да,

првородне, записане на небесима, у Теби Богу и Господу нашем Исусу Христу”. Почаст

вишњег звања и убрајање међу првородне, записане на небесима, и јесте звање члана

народа Божијег у његовом свештеничком служењу.

Помазивање светим јелејем сачувано је и у данашњем чину миропомазања. Данас

тај чин обавља она особа која врши свету тајну крштења и миропомазања, уз изговарање

формуле “Печат дара Духа Светога”46[11]. Упркос школској догматици, која се, свесно

или несвесно, одрекла од учења о свештеничком достојанству лаика, и која стога не зна

како да дефинише суштину саме те тајне коју врши Црква47[12], помазање јесте “”, печат

припадања лаика стаду Божијем, народу Божијем, који сачињава “свето свештенство”.

46[11] У поређењу са чином Иполита Римског, данашње помазивање светим јелејем пре одговара оном помазивању које, према Иполиту, презвитер врши непосредно након крштења у води него изливању светог јелеја од стране епископа са полагањем његове руке. Сходно томе, овом првом помазању био је приписан значај тајне миропомазања (исп. G. Dix, »The Theology of Confirmation«, p. 12-13.

47[12] Koд митрополита Макарија читамо: “Приликом крштења човек се тајанствено рађа за духовни живот; приликом миропомазања задобија благодат која чини да он духовно ”

узраста и која га укрепљује

(Православно-догматическое богословие, т. II. Санкт-

Петербург, 1895, стр. 314). На овакво одређење суштине свете тајне миропомазања несумњиво је извршило утицај и средњевековно учење о конфирмацији (исп. G. Dix, op. cit., p. 21 sq). Код таквог одређења свете тајне миропомазања остаје постпуно нејасно шта

Данас се, као и у старини, новокрштени облачи у белу одећу. Није нам тачно

познато када је настао обичај облачења новокрштених. Могуће је да се о томе говори већ у

Апокалипси: “Ови обучени у беле хаљине, ко су, и од куда дођоше?” (Откр. 7, 13). Обичај

облачења новокрштених у светлу одећу све до IV столећа није био свуда прихваћен48[13].

У сваком случају, Римска црква почетком III века још није била прихватила тај обичај:

Иполит Римски га уопште не спомиње у свом “Апостолском предању”. Да је тај обичај

постојао, он би сигурно указао на њега, с обзиром на то да код њега налазимо изложење

чина ступања у Цркву, а не само опис тога чина. Прве неоспорне индиције у вези са

облачењем новокрштених на Западу налазимо код Амвросија Медиоланског49[14], а на

Истоку код Кирила Јерусалимског. Овај потоњи казује: “Пошто се збаци старо рухо и

обуче у духовне, беле хаљине, ваља занавек остати обучен у бело. Нема сумње, не

мислимо да треба да свагда будеш обучен у белу одећу, него да ти ваља бити одевен у оно

што је уистину бело, светло и духовно”50[15]. Јевсевије у »Vita Constantini« детаљно

значе речи “Печат дара Духа Светога”. Занимљиво је да сам митрополит Макарије наводи цитате из Тертулијана и Кипријана, у којима се говори да новокрштени кроз помазање постаје “помазаник Божији”. Тако, код Тертулијана налазимо: “Изашавши из бање крштења, помазујемо се благословеним помазањем (perungimur benedista unctione), по древном обреду, као што се обично вршило помазивање на свештенство (sacerdotium) ”

јелејем из рога

и помазан, како би примио хризму, односно помазање, како би могао бити помазаник Божији () и имати у себи благодат Христову” (Epist. LXX, 23). Још једном ћемо подсетити да су у Старом Завету помазаници Божији били цареви и свештеници. Нејасноће у погледу карактера и природе тајне конфирмације постоје и у римокатоличкој теологији. После спорова вођених у англиканској цркви, конфирмација је постала предмет разматрања и у римокатоличкој цркви. P. Th. Camelot у напред наведеном чланку категорички одбија класичну формулу Псевдо-Мелхиада: “Augmentum gratiae – robur ad pugnam” , која је извршила утицај на православно школско учење о миропомазању.

(De Baptismo, VIII). А Кипријан наводи: “Онај ко се крстио мора да буде

48[13] Исп. W. L. Knox, “St. Paul and the Church of the Gentiles”, Cambrige, 1939, p. 138.

49[14] “De Mysteriis”, 34. Тертулијаново указивање на “vestis prior” у “De pudicitia”, cтр. IX, тешко да има везе са тајном крштења, и пре се односи на тумачење параболе о блудном сину. У Тертулијановом трактату “De baptismo” не помиње се обичај облачења новокрштених, исто као што га не налазимо ни код Кипријана Картагинског. Само по себи, одсуство овог помињања код оба аутора још не представља несумњиви доказ за тврдњу да Картагинској цркви овај обичај није био познат.

говори о одећи у коју је био обучен Константин Велики. Аутор књиге “О црквеној

јерархији” приповеда о томе како се врши облачење новокрштених: “После тога јереји,

узевши онога који прима крштење, предају га куму и руководитељу његовом у обраћењу,

и заједно са њима, ставивши на посвећеног пристојну одећу, опет га приводе јерарху, који,

запечативши га благотворним миром, обзнањује да је овај достојан да постане причесник

посвећујуће Евхаристије”51[16]. Најчешће се одећа у коју су се облачили новокрштени на

Западу називала »alba (vestis)« или “vestis candida”, а на Истоку “”. Облачење је, вероватно

најраније у VIII веку, било праћено одговарајућом литургијском формулом. Према

Синајском еухологију из XIII века, хаљина у коју се облачи новокрштени узима се са

престола: “Узми хаљину () свету и неоскврњену, коју си руком својом принео престолу

Господа нашег Исуса Христа, и уђи у живот вечни”52[17]. У данашњем чину свете тајне

крштења облачење врши свештеник, уз изговарање следеће формуле: “Облачи се слуга

Божији (име) у одећу правде: у име Оца и Сина и Светога Духа, амин”. Обичај облачења,

очигледно, није настао толико под утицајем речи апостола Павла: “Који се год у Христа

крстисте, у Христа се обукосте” (Гал. 3, 27), колико под утицајем приче о званицама на

свадбу: “Ушавши цар да види госте угледа онде човека необучена у свадбено рухо” (Мт.

22, 11)53[18]. Онај ко је изабран од Бога и ко је Богом постављен на служење у Цркви

облачи се у брачну одећу, без које не може приступити Трпези Господњој. Бела одећа

представљала је символ свештеничког достојанства сваког члана народа Божијег, који се,

као свештеник Богу своме, облачи у посебну одећу54[19]. Литургички је, рекло би се,

51[16] Погл. II, ii, 7.

52[17] A. Дмитриевский, “Описание литургических рукописей”, т. II, “” Киев, 1901, стр.

202-209.

53[18] Могуће је да су речи апостола Павла у Гал. 3, 27 инспирисане параболом о званима и одабранима. Исп. L. Bouyer, »Le mystère pascal«, Lex Orandi 4, Paris, 1945, p. 437.

54[19] У доба након ослобођења од египатског ропства, у његовим познијим фазама, постављење старозаветног свештеника обављало се његовим облачењем у нарочиту одећу. Од двеју његових одежди, бела ланена одежда имала је нарочити сакрални значај: у њој је он улазио у светињу над светињама. Свештеници су такође имали беле одежде. Према вавилонском Талмуду, Мојсије је током седмодневног прављења скиније имао на себи белу одећу. Истовремено, бела одећа има и есхатолошки карактер. Могуће је да помињање беле одеће у Апокалипси има такав карактер, да ниуколико не доводи у питање

неоспорно да је фактичка немогућност да се сви верни који учествују у Евхаристијском

сабрању облаче у нарочиту одећу довела до тога да се посебна одећа сачувала искључиво

за чланове клира55[20]. Историјски је такође неоспорно да се облачење у крштењску

одећу у црквеној пракси усталило раније него облачење у посебну одећу приликом

постављања у свештенство.

И док се у догматској теологији учење о царско-свештеничкој служби лаика

постепено губи, литургичка мисао наставља да га развија, покушавајући да у самом чину

конкретније изрази не само моменат постављења лаика на свештеничко служење, него и

моменат њиховог постављења у царско достојанство. Нема никаквих сумњи да се

литургичка мисао надахњивала Првом посланицом светог апостола Петра, а посебно

Откривењем, у коме се говори да су сви верни учињени “царевима и свештеницима Богу и

Оцу Својему”56[21]. С друге стране, покушај да се ово учење литургички изрази указује

на то на који се начин оно поимало.

На Западу се веома рано појавио обичај полагања на главу новокрштеног једне

врсте капице, која се називала »linteum, shrismale, cappa, mitra«, да би се сачувало место

помазања светим миром. На Истоку тај обичај није постојао, с обзиром на то да се није

повезаност беле одеће са крштењем (в. J. Bonsierven, »Le judaisme palestinien autemps de Jésus Christ«, t. I, Paris, 1934, p. 65; W. Michaelis in TVNT, B. IV, S. 248, sq; H. Riesenfeld, »Jésus transfiguré, Lund, 1947, p. 118, sq). Облачење верних, о коме се говори у новозаветним текстовима, нарочито у Ефес. 6, 11-18, има сацердотални карактер. В. Paul Dabin, op. cit., p. 308.

55[20] У “Апостолским установама” читамо: “Када се ово сврши, нека ђакони приносе дарове епископу на жртвеник, а презвитери нека стоје с његове десне и леве стране, као ученици који стоје пред учитељем: нека два ђакона с једне и с друге стране жртвеника држе рипиду направљену од танких кожа или пауновог перја или од платна, и нека тихо одгоне ситне инсекте, да не упадну у чашу. Нека првосвештеник, који се моли за себе заједно са свештеницима и који, одевен у светлу одећу (), стоји пред жртвеником, ”

(VIII, 12, 3-4). Желео бих да укажем на

начинивши руком крсно знамење на челу, каже

један детаљ из овог одломка, који је вишеструко значајан. Епископ стоји пред жртвеником окружен презвитерима, али је он једини обучен у “светлу одежду”, јер је он једини који

свештенодејствује. То још није некаква посебна, него само свечанија одећа. Термин “ ” и нехотично асоцира на крштењску одећу, која је означавана истим термином.

помазивала само глава, него и различити делови тела. Ипак, у грчим Еухологијима

налазимо стављање на главу »«, које је праћено молитвом над којом стоји натпис: »« или:

»«57[22]. Ова молитва указује на идеју постављења на царство. Нарочито је јасан израз

ова молитва нашла код Копта, Јермена, маронита и јаковита, код којих постоји »венчање«

на царство полагањем на главу венца од лишћа мирте и палми или круне. Тако и у ритуалу

сиријских јаковита налазимо следећу молитву: »Corona, Domine, hunc servum tuum decore

et gloria, sitque eius vita in bene«58[23]. Наш данашњи чин сачувао је идеју постављења на

царство: “Господе Боже наш, Који си од пуноће купељи крштења добротом Својом

осветио оне што у Тебе верују, благослови ово дете, и нека на главу његову сиђе

благослов Твој. И као што си преко пророка Самуила благословио Давида цара,

благослови и главу слуге Твога (име) руком мене грешнога, долазећи на њега Духом

Твојим Светим, да би, напредујући узрастом и дуговечношћу, Теби славу узносио, и видео

добра јерусалимска у све дане живота свога” (Молитва на пострижење косе). У молитви се

узноси прозба да Господ благослови новокрштеног као што је преко пророка Самуила

благословио Давида на царство. И премда се у овом чину експлицитно ништа не говори о

томе да је епископ или свештеник који обавља тајну примања у Цркву дужан да положи

руку на њега, то ипак јасно произилази из саме молитве. Ова молитва истовремено указује

и на то да идеја рукоположења лаика није потпуно ишчезла из данашњег чина

крштења.59[24]

57[22] Goar, “”, Paris, 1947, p. 366; А. Дмитриевский “Описание литургических рукописей”, т. II, стр. 79 и 94.

58[23] Denzinger, “Ritus Orientalium”, Würzburg, 1862, S. 287-288; исп. молитву из етиопског ритуала: “Domine Deus qui sanctis tuis coronas incorruptibiles proebuisti, tu qui ”

proepatari has coronas benedic eis

(id. p. 209)

59[24] По свој прилици, обичај “венчавања” новокрштених појавио се под утицајем Старог Завета. Познато нам је да је круна представљала атрибут царског достојанства израиљских царева. Потом су је прихватили првосвештеници као део њихових свечаних одежди. Истовремено са тим, идеја круне доживљава демократизацију и служи као израз радости у време празника, као, на пример, на празник сеница, или приликом свадбених церемонија. Најзад, ова идеја поприма и есхатолошки значај: праведници добијају круну у будућем веку. О овоме в.: Bonsirven, op. cit., t. I, p. 521; H. Riesenfeld, op. cit., p. 50 sq.

Новокрштени члан Цркве, постављен на царско-свештеничко служење, постризава се уз изговарање литургијске формуле: “постризава се слуга Божији у име Оца и Сина и Светога Духа”. Ово пострижење у потпуности је еквивалентно пострижењу клирика и, по свој прилици, пренето је са њих на лаике. Основна идеја обреда по стрижења, једног од најдревнијих, састоји се у потпуном и особитом посвећењу особе која се постригује за служење Богу. Чини нам се да се први пут на пострижење новокрштених указује код Симеона Солунског60[25]. Он о овоме говори као о већ устаљеном обичају, који се, сходно изнетом, морао појавити далеко пре XV века. Пострижење новокрштених представља знак њиховог ступања у клир у ширем смислу, прибрајања онима које је Сам Бог изабрао као Своје наслеђе и којима је Бог удео на земљи.

Као свештеник Богу и Оцу, приликом уцрквљења, које се обавља после крштења, новокрштени мушког пола уноси се у олтар и три пута обноси око престола. У руским требницима тај је чин измењен: “и ако је дете мушко уноси га у свети олтар”. Нема сумње да је до ове измене дошло под утицајем школске теологије, која није сматрала да је допустива пракса да се мирјанин, који остаје у Цркви непосвећен, уводи у олтар и обводи око њега, као што се то чини приликом рукоположења у степене свештенства.

Најзад, према Иполиту Римском, епископ након миропомазања даје новокрштеноме целив мира са речима: “Господ нека буде с Тобом”, на шта овај одговара:

“и са духом твојим”61[26]. Приликом постављења епископа, према Иполитовом сведочанству, целив мира даје се новопостављеном епископу: “и када се он постави за епископа, нека му свако да целив мира, поздрављајући га, јер је он учињен достојним овога”62[27], односно епископског служења. Новокрштени добија целив мира, будући да је и он учињен достојним овога – »dignus effectus est«, осносно царско-свештеничког служења.

60[25] “О светим тајнама”, гл. 68.

61[26] “Апостолско предање”, XXI.

3. Пострижење, рукоположење, облачење и обвођење око престола – то су моменти који улазе у састав чина свете тајне пријема у Цркву. Сви су ови моменти присутни и у данашњем чину тајне свештенства. Ово подударање није случајно. Оно сведочи о томе да се у литургијској свести тајна ступања у Цркву разматра као тајна постављења новокрштеног. Хронолошки редослед настанка појединих момената обеју тајни овде је ирелевантан. За мене је битно да нагласим да их литургијска мисао свесно третира као тесно повезане, а самим тим тесно повезује и обе тајне у њиховој основи. Будући да је духовно рођен у светој тајни крштења, новокрштени се поставља на служење у Цркви у свом звању члана народа Божијег, народа царева и свештеника, како би сачувао “одећу крштења и обручење Духа неоскврњеним и непорочним у дан страшни Христа Бога нашега”. Дух је залог () будућег века, еона Духа који долази, еона који ће наступити у “дан Господњи”. Онај ко сачува “обручење Духа” чува себе у дан Господњи, који наступа и у свакој Евхаристији, где он заједно са читавим народом служи Богу. Одећа крштења јесте одежда свештеника за свештеничко служење у Цркви.

Чланови Цркве чланови су народа Божијег, а то значи да звање лаика, сходно аутентичној црквеној свести, у себи самом садржи идеју постављења. Литургијско сведочанство, засновано на Писму, јесте сведочанство Цркве. У доба док идеја “посвећења” још није расекла тело Црлве на два дела, постављење новокрштених чинило је све њих посвећенима (). Овако је чланове Цркве називао аутор књиге “О црквеној јерархији”63[28]. Црква се састоји од постављених, односно, по речима псеудо-Дионисија, од посвећених Богу на служење Њему у Цркви. Зато се лаик не може противстављати посвећенима – sacratis hominibus -, него само непосвећенима – profanis, - односно онима који нису у Цркви, који нису чланови народа Божијег. Црква не познаје овакво противстављање, пошто у Писму и у свом литургијском животу сведочи за све да су цареви и свештеници Богу и Оцу. У Цркви не може бити мирјана, световњака, из разлога што Црква не припада овом еону, тако да сви који су у њу ступили, пошто су примили залог Духа, пребивајући у нашем веку, припадају будућем еону. Како може бити непосвећен онај за кога је речено: “Ономе који победи даћу да једе од мане сакривене, и

даћу му камен бели, и на камену ново Име написано, које нико не зна осим онога који га прима”(Откр. 2, 17). Подсећањем на то ново име, које може бити изговорено једино на Евхаристијском сабрању, Иполит Римски завршава своје изложење чина ступања у Цркву64[29]. “Онога који победи учинићу стубом у храму Бога Мога, и више неће изићи напоље; и написаћу на њему Име Бога Мога, и име града Бога Мога, новога Јерусалима,

који силази с неба од Бога Мога, и ново Име Моје

Мном на престолу Моме, као и Ја што победих и седох са Оцем Мојим на престолу

Његову” (Откр. 3, 12, 21). Ново име јесте име Цркве и име члана Цркве.

Ономе који победи даћу да седи са

СЛУЖЕЊЕ ЛАИКА

III.

I. СЛУЖЕЊЕ ЛАИКА КАО СЛУЖЕЊЕ НАРОДА БОЖИЈЕГ

Ппщтп је у светпј тајни крщтеоа впдпм и Духпм ппстављен у царскп-свещтенишкп дпстпјанствп, нпвппрпсвећени се свешанп увпди у Евхаристијскп сабраое. “Накпн щтп пвакп буде пмивен пвај щтп је ппверпвап и дап свпју сагласнпст, пдвпдимп га к такпзванпј браћи на заједнишкп сабраое (), какп бисмп са свим усрђем узнели заједнишке мплитве какп за себе, такп и

за прпсвећенпг и за све друге, ма где пребивали

друге целиваоем. Затим се предстпјатељу браће принпси хлеб и шаща впде и вина: пн, узевщи тп, узнпси именпм Сина и Духа Светпга хвалу и славу Пцу свега и ппдрпбнп благпдари щтп нас је Пн

удпстпјип тпга. Када пн узнесе мплитве и благпдареое, сав нарпд пдгпвпри: амин

мплитве предстпјатеља и пдгпвпра свег нарпда пни кпје називамп ђакпнима свакпме присутнпм дају да се пришести пд хлеба над кпјим је изврщенп благпдареое и пд вина и впде, и пднпсе пдсутнима”65[1]. Евхаристија јесте “”, кпју врщи нарпд Бпжији Бпгпм сабран у храму тела Христпвпг, те стпга самп пнај кп је ппстављен у “вищое зваое” шлана нарпда Бпжијег мпже у опј узимати ушещћа. Евхаристијскп сабраое птппшиоалп је шитаоем Писма и прпппвеђу предстпјатеља, ппсле кпје би уследила заједнишка мплитва. Пглащени су били лищени не самп ушещћа у Евхаристији, негп и ушещћа у заједнишкпј мплитви, будући да нису имали зваое шланпва нарпда Бпжијег, нарпда свещтеника и царева. “Нека се пни ппсле тпга (мирпппмазаоа) мпле са нарпдпм, али нека се не мпле са вернима пре нп щтп пвп дпбију”66[2]. Мплитва Цркве јесте мплитва Пцу “у Христу”. Кп није “у Христу”, не мпже ушествпвати у опј, а кп не мпже да ушествује у опј, тај не мпже да ушествује у Евхаристији, и пбрнутп: кп не мпже ушествпвати у Евхаристији, не

Ппсле

Пп пкпншаоу мплитава ппздрављамп једни

65[1] Јустин Мученик, “Прва апологија”, гл. 65.

мпже ушествпвати ни у мплитви Цркве. Али бити “у Христу” знаши свещтенпслужити Бпгу и Пцу Свпме. Кап щтп у Старпм Завету “сваки свещтеник стпји свакпдневнп служећи” () (Јевр. 10, 11), такп и у Нпвпм Завету сваки верни на Евхаристијскпм сабраоу стпји пред Бпгпм кап свещтенпслужитељ (). Читав живпт вернпг јесте непрекиднп служеое () Бпгу, а пспбитп служеое () на Евхаристијскпм сабраоу, на кпме све ппшиое и заврщава се и са кпјим је стпга и ппвезанп свакп служеое у Цркви67[3].

Ушествпваое нпвпкрщтенпг у Евхаристијскпм сабраоу, кпјим се заврщава благпдатни шин примаоа у Цркву, разјащоава прирпду и карактер служеоа на кпје се ппставља сваки шлан Цркве. Према Ипплиту Римскпм, епискпп ппсле ппстављеоа пдмах, пп први пут, бива предстпјатељ на Евхаристијскпм сабраоу68[4]. Пвп нас упућује на закљушак да се ппстављеое и врщи ради тпга предстпјатељствпваоа. Исти аутпр сведпши да презвитер, пдмах накпн ппстављеоа, заузима местп међу презвитерима, ппщтп се презвитер и ппставља какп би “имап удела у презвитеријуму”. Нпвпппстављени ђакпн би, пдмах пп ппстављеоу, заузимап местп међу ђакпнима дпк епискпп врщи Евхаристију, кап оегпв ппмпћник. Имамп све пснпве да сматрамп да се ппстављеое нпвпкрщтенпг на царскп-свещтенишкп служеое врщилп ради Евхаристијскпг сабраоа. Ппсле тајне крщтеоа впдпм и Духпм дплазилп је оегпвп првп “саслуживаое” у свещтенпслужеоу Евхаристије. Кап свещтенпрадоа, Евхаристија представља целину у кпјпј неппхпдне елементе представљају какп служеое свих верних, такп и служеое предстпјатеља. Тп су неппхпдни саставни делпви једне целине, щтп се сасвим јаснп упшава из гпре наведенпг пписа

67[3] У LXX “” и “” означава, по правилу, свештеничко служење жртвоприношења, за разлику од “”, што означава култно служење уопште. Са изузетком једног места, где се речју “” означава служење носилаца грађанске власти (Римљ. 13, 6), “” код Павла има јасно изражен верски карактер, који се, на овај или онај начин, налази у вези са Евхаристијским сабрањем. Још је J. B. Lightfoot констатовао да се “” у Фил. 2, 17 налази у вези са 1. Петр. 2, 5 и да означава царско свештенство (“Saint Paul’s Epistle to the Philippians”, London, 1890, p. 119). Означавајући посредством “” и “” прилоге у корист Јерусалимске цркве (Римљ. 15, 27 и 2. Кор. 9, 12), апостол Павле видео је у њима израз једног облика свештеничког служења верних, који је повезан са Евхаристијским сабрањем. Несумњиво је да су добровољни прилози потицали са Евхаристијског сабрања (1. Кор. 16, 1-2); зато су они улазили у општу “” верних. Они су представљали израз љубави као основе свеукупног живота Цркве (1. Кор. 13). Исп. E. Schweitzer, “Das Leben des Herrn in der Gemeinde und ihren Diensten”, Zürich, 1946. О значењу “” и “” в. H. Strathmann, y TWNT, B. IV, S. 225-229; 232-236.

крщтеоске Евхаристије кпд Јустина Мушеника. Из оегпвпг сведпшеоа да се пришещћиваое верних пбавља “ппсле благпдареоа предстпјатеља и пдгпвпра нарпда” следи да је и једнп и другп неппхпднп приликпм врщеоа Евхаристије. Да је Јустин мислип другашије, мпгап је слпбпднп изпставити ппмиоаое “пдгпвпра нарпда”. Сваки верни саслужује у Евхаристијскпм сабраоу заједнп са свима псталима. Тп знаши да се царскп-свещтенишкп служеое верних изражава у оихпвпм заједнишкпм служеоу. У тпм заједнишкпм служеоу никп не служи сам пп себи, већ пбавезнп у заједници са свима; збпг тпга служеое лаика престаје укпликп губи карактер служеоа у заједници. Сваки верни стпји пред Бпгпм кап литург, али самп пнда када је шитава Црква сабрана “”, пднпснп када нарпд Бпжији, кпјега је сабрап Бпг, служи Бпгу. Заједнишкп служеое верних јесте служеое нарпда Бпжијег, кпјпм приликпм нарпд Бпжији наступа кап јединствена целина. Другим решима, заједнишкп служеое лаика јесте служеое саме Цркве. Птуда бити у Цркви знаши бити шлан нарпда Бпжијег и имати харизму царскпг свещтенства, али не ради индивидуалнпг служеоа, негп ради ушествпваоа у служеоу Цркве. И затп, где нема Евхаристијскпг сабраоа, тамп нема ни царскп-свещтенишкпг служеоа верних, ппщтп тамп нема ни служеоа Цркве. “Једним Духпм ми се сви крстисмп у једнп телп, били Јудеји, или Јелини, или рпбпви, или слпбпдни; и сви смп једним Духпм наппјени” (1. Кпр. 12, 13). Приликпм ступаоа у Цркву свакп задпбија Духа да би служип Бпгу “у Христу” када Црква служи Бпгу. Услед пвпга заједнишкп служеое верних не искљушује ппјединашнп служеое, ппщтп ппщта харизма нарпда Бпжијег не искљушује ппсебне харизме, кпје се дају свакпм ппјединцу – шлану Цркве. Пвп другп јесте служеое у Цркви и ради Цркве, дпк је првп служеое Цркве, али је и једнп и другп укљушенп у Цркву.

II. СВЕШТЕНПРАДОЕ У ЦРКВИ

1. Према данашњем догматском учењу, служење у Цркви налази свој израз у три области:

у свештенослужењу, управљању и поучавању. Школски теолошки системи примењују поменуту поделу на области деловања црквене јерархије.У римокатоличкој цркви искључиво чланови клира могу узимати учешће у овим областима служења, и то у складу са својим положајем у клиру. Школско учење православне цркве одликује се мањом категоричношћу у односу на римокатоличко, а фактички живот православне цркве у пракси донекле оповргава школско учење. Школски системи учинили су све да минимизирају заједничко служење народа Божијег и да га одвоје од посебних служби у Цркви. Вековне тежње у овом правцу дале су своје резултате. Оне нису дефинитивно

анулирале служење лаика у Цркви, али су га, прогласивши лаике за “световњаке”, лишене опште харизме царско-свештеничког служења, усмериле у нежељеном правцу. Природна тежња мирјана за активношћу у Цркви, пошто не налази свој ваљан израз, често се манифестује у непожељним облицима. Као људи који живе по логици свакодневице, мирјани настоје да ту логику пренесу и у Цркву, претварајући је из благодатног у јуридички организам. За благодатно деловање мирјана није се нашло места када је “заборављено” учење о царско-свештеничком служењу народа Божијег, и зато им је преостала једино могућност да у Цркви делују на правној основи. Због тога се мирјанима допушта да служе Цркви у оним областима које се не односе на царско-свештеничко служење народа Божијег, него су везане за посебна служења на основу нарочитих дарова, које лаици не поседују.

2. Према савременпм щкплскпм ушеоу, мирјани су искљушени из пбласти пбављаоа свещтенпрадои: над оима се пне пбављају, али пни нису ти кпји мпгу бити врщипци свещтенпрадои. Пвп је један пд највећих парадпкса црквенпг живпта: пни кпје је Бпг призвап и кпје је Бпг свешанп у Цркви ппставип на царскп-свещтенишку службу пстали су у опј без те службе. Међутим, пвакав пплпжај лаика није слушајнпст, негп представља пптпунп лпгишну импликацију из ушеоа п мирјанима кап п неппсвећенима, будући да јединп ппсвећеое даје приступ пбављаоу свещтенпрадои. Дпдуще, у ппследое време у теплпщкпј литератури п мирјанима се гпвпри кап п саслужитељима презвитера и епискппа у пбласти пбављаоа свещтенпрадои. Знашај пваквих исказа јасан је сам пп себи – тп је први, мпжда и најзнашајнији ударац нанет щкплским теплпщким системима. Пви искази јпщ нису дпвпљнп јасни и кпнкретни, јер оихпве претппставке углавнпм пстају неизмеоене: мирјани се, кап и раније, третирају кап деп црквенпг тела кпји није примип ппсвећеое. Пстаје нејаснп на кпји нашин и у шему саслужеое мирјана налази свпј израз. Акп се пнп манифестује у дијалпгу између мирјана и свещтенпслужитеља за време бпгпслужеоа, тп је јпщ увек далекп пд саслуживаоа мирјана епискппу или презвитеру, а јпщ маое представља израз оихпвпг царскп-свещтенишкпг служеоа. Чак и укпликп се тп саслуживаое гради пп мпделу саслуживаоа презвитера епискппу, ни у тпм слушају пнп самп пп себи не прпјављује царскп- свещтенишку харизму нарпда Бпжијег. Епискпп мпже да бпгпслужи уз саслужеое презвитера, али и без оихпвпг саслужеоа: сила и знашај бпгпслужеоа кпја врщи епискпп пд тпга се нималп не меоају.

Мпже ли епискпп или презвитер пбављати бпгпслужеоа без нарпда Бпжијег? Да би се пдгпвприлп на пвп, неппхпднп је претхпднп дати пдгпвпр на питаое: кп је врщилац светих тајни и свещтенпрадои у Цркви? За щкплску теплпгију пвп је питаое у најбпљем слушају непптребнп, кап давнп рещенп. Врщипци светих тајни јесу свещтеници, будући да су у тајни хирптпније ппстављени

на врщеое свещтенпрадои; самим тим, мирјани нису врщипци бпгпслужеоа, с пбзирпм на тп да нису задпбили ппсвећеое. Без пбзира на категпришки карактер пвпга закљушка, ипак је дппущтенп пптражити пдгпвпр и у Светпм Писму и Светпм Предаоу. На наведенп питаое Црква пдгпвара ушеоем п свещтенишкпм дпстпјанству лаика. Акп је пвп ушеое жива и делатна истина, а не мртвп слпвп на папиру, пнда је врщилац свих свещтенпрадои заправп сав нарпд Бпжији, будући да га шине свещтеници. Не би билп исправнп из пвпга извпдити закљушак да је сваки лаик кап ппјединац врщилац свещтенпрадои, или да презвитер или епискпп врще свете тајне пдвпјенп пд псталих верних. Свещтенпрадое пбавља Црква у Цркви, кпја је сабраое нарпда Бпжијег. Пвп знаши да се свете тајне и свещтенпрадое врще на црквенпм сабраоу мплитвеним призивпм нарпда Бпжијег, кпји укљушује какп лаике у ужем смислу, такп и црквену јерархију. Сваки лаик је врщилац свещтенпрадои, али пбавезнп заједнп са псталим нарпдпм Бпжијим и пбавезнп заједнп са свпјим предстпјатељима. Епискпп или презвитер кап предстпјатељи нарпда Бпжијег пбављају свещтенпрадое, али пбавезнп заједнп са нарпдпм, без кпга би оихпвп предстпјатељствп билп фиктивнп.

Пвп заједнишкп врщеое свещтенпрадои представља израз ушеоа да се у Цркви све врщи пд стране саме Цркве. Какп уши Игнатије Бпгпнпсац, где је епискпп, пнде је и Црква, и пбрнутп: где је Црква, пнде је и епискпп69[5]. Епискпп припада Цркви, али Црква укљушује епискппа у свпм саставу. Не мпже бити Цркве без епискппа, али ни епискппа не мпже бити без Цркве. Када би самп епискпп врщип свещтенпрадое, тп би знашилп да би пн мпгап ппстпјати без Цркве. Када би нарпд пбављап свещтенпрадое без епискппа, тп би знашилп да Црква мпже ппстпјати без епискппа. Без предстпјатеља нема сабраоа нарпда Бпжијег, па птуда нема ни Цркве. Збпг тпга, према ушеоу Игоатија Бпгпнпсца, без епискппа никп не мпже пбављати нищта везанп за Цркву. Без епискппа се не мпже пбављати ниједна свещтенпрадоа, али не затп щтп је пн, пп интерпретацији щкплске теплпгије, једини и аутпнпмни врщилац свещтенпрадои, негп из разлпга щтп без оега нема Цркве. Шкплска интерпретација епискппа кап јединпг и аутпнпмнпг врщипца свещтенпрадои заправп извпди епискппа из Цркве, шиме га лищава епискппства. Тп није парадпкс, негп аутентишнп ушеое Цркве, јер тамп где нема Цркве нема ни светих тајни, ни свещтенпрадои, ни епискппа. Врщипци свещтенпрадои нису неке ппсебне групе издвпјене из

69[5] Посланица Смирњанима, VIII, 2: “Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Исус Хрисос, тамо је и саборна (католичанска) Црква”.

црквенпг тела, кпје је ствприла щкплска теплпгија, већ у оима нераздвпјивп и неразлушнп ушествује шитав нарпд Бпжији. Истпвременп, свещтенпрадое несливенп врщи нарпд Бпжији, будући да у телу Цркве, кпје је јединственп, ппстпје разлишита служеоа. Служеое лаика у Цркви у пбласти свещтенпрадои не шини сувищним служеое предстпјатеља, јер без оих служеое лаика не би мпглп наћи свпј израз или, прецизније, пнп би се нащлп изван Цркве. Лаици су саслужитељи епискппа и презвитера, ппщтп се свещтенпрадое врще у оихпвпм ппщтем, заједнишкпм саслужеоу. Лаици су саслужитељи епискппа не самп из разлпга щтп пни у извеснпј мери узимају активнп ушещће у свещтенпрадои, негп затп щтп су пни, кап свещтеници Бпга Вищоега, заиста врщипци свещтенпрадои, и те свещтенпрадое епискпп или презвитер пбављају самп уз оихпвп саслуживаое. Самп пнпме мирјанину кпји је деградиран са свпга свещтенишкпг дпстпјанства, кап неппсвећенпм, странп је пбављаое свещтенпрадои. Лаик, кап шлан нарпда Бпжијег, пбавља свещтенпрадое заједнп са свпјим предстпјатељима, али не на исти нашин кап пви пптпои, кпји имају служеое разлишитп пд лаика и пспбите дарпве Духа Светпга, кпје лаик не ппседује.

Да закљушимп: пбласт свещтенпрадои не самп щтп је птвпрена за лаике, негп се свещтенпрадое пбављају самп пнда када је оихпв врщилац нарпд Бпжији у целини, пднпснп,

када те радое пбављају предстпјатељи заједнп са нарпдпм. »Habes ergo sacerdotium, quia gens

sacerdotalis es, et ideo offerre debes Deo hostiam laudis

ппщтп пнп припада Цркви, те је стпга свакп врщилац свещтенпрадои када свещтенпрадое врщи Црква. Нарпд Бпжији, кпји је изабрап Сам Бпг, увек је свет, кап щтп је Црква увек света, независнп пд грехпвнпсти оених ппјединих шланпва. Збпг тпга су свещтенпрадое увек благпдатнп валидне,

будући да недпстпјнпст ппјединих шланпва Цркве не шини недпстпјнпм и свещтенпрадоу кпју пбавља Црква. Када би свещтенпрадоу пбављали ппјединашнп узети шланпви Цркве, оихпва недпстпјнпст пдражавала би се на недпстпјнпст самих свещтенпрадои. “Велика Црква” увек се пдлушнп прптивила пвпј идеји, псуђујући непримерени ригпризам нпвацијана, евстатијана, дпнатиста и др. “Кпји тврди у ппгледу једнпг пжеоенпг презвитера да не треба, кад такав служи литургију, примати пришещће пд оега, нека је анатема”71[7]. Бранећи дпстпјанствп свих свпјих

Свещтенствп припада свакпме,

«70[6].

70[6] Ориген, »In Leviticum« Homilia, IX, 1.

71[7] Kњига правила, правило 4. Сабора у Гангри. Идеју валидности свештенодејстава у зависности од личне достојности епископа који их врши, по свој прилици, први је увео Ориген. “Они који претендују на епископско достојанство уче да је оно што они везују свезано на небесима и да је оно што они дреше раздрешено на небесима. Али ми кажемо

свещтенпрадои, Црква исппведа ушеое п оихпвпм заједнишкпм врщеоу пд свег нарпда Бпжијег. С друге стране, ушеое п врщеоу свещтенпрадои пд епискппа или презвитера без нарпда Бпжијег или самп у присуству неппсвећених мирјана, лищених службе свещтенства, придаје светим тајнама магијску силу. Између свете тајне и магије нема нишег заједнишкпг, и тп пре свега из разлпга щтп сакраменталне реши кпје изгпвара епискпп или презвитер саме пп себи, пднпснп без нарпда – без Цркве и изван Цркве – не шине свету тајну.

III. СЛУЖЕОЕ ЛАИКА У ПБЛАСТИ СВЕШТЕНПДЕЈСТВА

1. Удаљавање лаика од свештенослужења, до кога је дошло током историје, представљало је последицу продора у црквену свест учења које их третира као непосвећене, за разлику од клирика, посебно свештене јерархије, као посвећених. Ово одвајање постепено ће извршити утицај на целокупно литургијско устројство живота, у коме се неприметно бришу сви трагови свештеничког служења лаика. Са маргинализацијом овог служења поново ће се појавити завеса која, као у Старом Завету, одваја светињу од народа.

Пснпве литургијскпг живпта настале су пре негп щтп се у свести хрищћана ппјавилп разликпваое ппсвећених и неппсвећених. Ипак, мнпгп тпга у оему билп је измеоенп и прилагпђенп нпвим схватаоима. Акп су лаици - βιωτικοί, приступ светиои и мпгућнпст да уђу у плтар оима су ускраћени или гптпвп ускраћени. Плтар се најпре ппстепенп пдељује пд нарпда, да би се дпцније пд оега у пптпунпсти пдвпјип икпнпстаспм.72[8] Црквена власт инсистира на тпме да је приступ у плтар птвпрен искљушивп ппсвећенима, а пре свега, наравнп, свещтенству. Схпднп правилу 69. Трулскпг сабпра, “нека је забраоенп свакпме кпји је из реда светпвоака (΄εν λαϊκοισ) да улази прекп пграде светпг плтара (θυςιαςτηρίου); и самп је власти и гпсппдству цареву, кад

да они то исправно тврде под условом да врше дело ради кога је Петр у било речено: Ти си камен, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју. Врата ада неће надвладати онога ко жели да везује и дреши. Али ако је он сам спутан оковима греха, узалуд везује и дреши” (in Matth. XIII, 14). Исп. J. Daniélou, »Origène«, Paris, 1948; p. 83.

72[8] K. Holl, “Die Entsthekung der Bilderwanda in der griechischen Kirche” y “Gesammelte Aufsätze zur Kirchengeschichte”, II (Osten). Tübingen, 1927.

зажели принети дарпве Ствпритељу, пвп дппущтенп пп некпм врлп старпм предаоу”73[9]. У вези са пвим правилпм Валсампн пище: “Не знам какп је мпгуће да у свети плтар преславнпг храма

Гпсппда нащег Исуса Христа на пстрву Халки без препрека улази кп гпд тп ппжели

на пвп правилп и ниппщтп немпј дппущтати мирјанима да улазе у свети плтар храма. Узгред, ја лишнп улпжип сам велики труд да спрешим мирјане да улазе у свети плтар храма Пресвете Гпсппђе мпје Бпгпрпдице Пдигитрије, али нисам у тпме успеп: приша се да је у питаоу древни пбишај и да се улажеое у плтар не сме бранити”74[10]. Ппражавајућа је шиоеница да су пбишни људи из нарпда, византијски Грци – ΄όχλοσ75[11] - “сашували древни пбишај”, какп тп интерпретира Валсампн, дпк је сам пвај ушени Византинац забправип ппменути древни пбишај или није желеп да га се сети, премда је мпрап да ушини уступак нарпду. Византијскп бпгпслпвље шврстп се држалп пвпга правила и настпјалп да га уведе у праксу, видећи у оему израз нашела пдвајаоа свещтенства пд нарпда. “Плтар је пдељен искљушивп за свещтена лица”, писап је Зпнара у свпме тумашеоу наведенпг правила Трулскпг сабпра76[12]. Будући да је пп прирпди бип неппсреднији и маое склпн “диплпматским” рещеоима негп Валсампн, Зпнара је псећап извесну недпумицу збпг тпга щтп је пвим правилпм цару дппущтенп да улази у плтар када принпси дарпве Бпгу. “Дппустивщи цару једну пвакву привилегију, пци су, кап свпјеврснп пправдаое за свпју пдлуку, сппменули власт и дпстпјанствп, кап да гпвпре: ни пн, кап мирјанин, не би смеп улазити у плтар; међутим, збпг власти и дпстпјанства кпје ппседује дппущтена му је пва привилегија, у складу са најстаријим предаоем раних птаца”77[13]. У дппущтеоу цару да улази у плтар Зпнара види изузетак кпји самп пптврђује правилп. Валсампнпва размищљаоа су другашија. Сматрајући, кап и Зпнара, да је плтар пдељен за свещтенствп, пн без кплебаоа признаје архијерејскп дпстпјанствп василевса. “У вези са царевима неки су, држећи се слпва пвпга правила, гпвприли да оима не треба бранити да улазе у плтар у ситуацијама када желе да принесу дар Бпгу, али не и пнда када би желели да уђу искљушивп ради ппклпоеоа. Међутим, шини ми се да није такп. Јер правпславни императпри, кпји

Пбрати пажоу

73[9] Књига правила, Правило 69. Трулског сабора.

74[10] Валсамон, Тумачење тога правила.

75[11] Правило 13. Лаодикијског сабора.

76[12] Зонара, Тумачење 69. правила Трулског сабора.

77[13] Ibid.

са призиваоем Свете Трпјице ппстављају патријархе и кпји су ппмазаници Гпсппдои, слпбпднп, када гпд зажеле, улазе у свети плтар и, кап и архијереји, иду и шине знамеое крста са трикиријем. Пни нарпду мпгу излагати и ппуке (катихезе), щтп је ппверенп јединп лпкалним архијерејима. У 19. ппглављу Јудејских старина Јпсифа Флавија налазимп пвакву титулу императпра: “Тиверије Клавдије, Кесар Август Германик, највећи архијереј, кпнзул, пп други пут запдевен трибунскпм влащћу”. А ппщтп је владајући императпр уједнп и ппмазаник Бпжији, будући да је ппмазан на царствп. а Христпс и Бпг нащ је, између псталпг, и архијереј, благпслпвенп је и императпру да се укращава архијерејским дарпвима”78[14]. Римски сакрални ппјмпви дп те мере нису изазивали реакцију, да кап утемељеое архијерејскпг дпстпјанства василевса Валсампн навпди и тп да је римски императпр бип “pontifex maximus”. Валсампн је, дакле, забправип древни пбишај кпји су шува у Цркви, али се сећап римскпг сакралнпг предаоа. Црквени живпт је, упркпс 69. правилу Трулскпг сабпра, сашувап тај древни пбишај, такп да се мирјанима, акп се и не дппущта, ипак не брани да улазе у плтар.

“Плтар је пдељен искљушивп за ппсвећене – “” затп щтп је светиоа пдвпјена пд нарпда. Један пд највећиј правпславних канпниста, Никпдим Милащ, сматра да је “ради тајанственпсти бескрвне жртве, кпја се принпси у светпм плтару, забраоенп билп пд најстаријих времена цркве улазити у плтар свакпме кпји није припадап свещтенпме шину”79[15]. Пставићемп пп страни ташнпст кпнстатације п старини пве забране, кап и фпрмулацију кпја следи – да је у питаоу заједнишкп правилп истпшне и западне цркве, али ћемп се запитати: защтп би тајанственпст бескрвне жртве кпја се принпси у плтару представљала сметоу мирјанима да улазе у плтар? Где је и у шему се састпји пбјащоеое за пвп? Тајанственпст жртве кпја се принпси у плтару? Али, “ја примих пд Гпсппда щтп вам и предадпх, да Гпсппд Исус пне нпћи кад беще предан, узе хлеб, и ”

(1. Кпр. 11, 23-24); и: “шаща благпслпва кпју благпсиљамп није ли

захваливщи прелпми и реше

заједница крви Христпве? Хлеб кпји лпмимп није ли заједница тела Христпва?” (1. Кпр. 10, 16). Аппстпл Павле сматрап је да му је дата благпдат “да благпвести међу незнабпщцима неистраживп

78[14] Валсамон, Тумачење 69. правила Трулског сабора.

79[15] Н. Милаш, “Правила православне Цркве с тумачењима”, Петроград, 1911, т. 1, стр. 558. Још је Валсамону било познато да се у западној цркви примењује другачије правило:

“О Латинима ми је познато да не само мирјани-мушкарци, него и жене улазе у свети олтар и седе чак и онда када они који свештенодејствују стоје” (Валсамон, Тумачење 69. правила Трулског сабора).

име Христпвп, и да расветли свима у шему је устрпјствп тајне пд вешнпсти сакривене у Бпгу, Кпји је саздап све крпз Исуса Христа, да се крпз Цркву сада пбзнани нашалствима и властима на небесима мнпгпструка мудрпст Бпжија” (Ефес. 3, 8-10). Мнпгпструка мудрпст Бпжија пткривена је свима, такп да није тајанственпст жртве кпја се принпси у плтару разлпг за забраоиваое уласка мирјанима, негп став да се мирјани, кап неппсвећени, не мпгу приближавати плтару: пд оих, кап пд неппсвећених, мпра бити скривена велика мистерија.

Жељпм да се пд неппсвећених сакрије пнп щтп се шини у плтару мпжемп пбјаснити и шитаое светптајинских мплитава у себи. Ми шак немамп пснпва ни да ппставимп питаое да ли су првпбитна и рана Црква знале за тајнп шитаое мплитава – дп те мере се пвп налази у супрптнпсти са целпкупнпм оихпвпм литургијскпм пракспм. “Затим се предстпјатељу браће принпсе хлеб и шаща впде и вина; узевщи тп, пн именпм Сина и Духа Светпга узнпси хвалу и славу Пцу свега и ппдрпбнп благпдари за тп щтп нас је Пн удпстпјип тпга. Ппщтп узнесе мплитве и благпдареое, сав присутни нарпд пдгпвпри: амин80[16]. Када се у Цркви ппјавила »disciplina arcani«, oна се пднпсила на људе кпји јпщ нису били шланпви Цркве, будући да пд верних у Цркви нищта није билп скривенп. Тајни гнпзис, п кпме су гпвприли Климент Александријски и Приген, није се пднпсип на литургијске шинпве, кпји су у пптпунпсти били приступашни свим вернима, негп на щире знаое, кпје се ппстепенп пткрива свакпм вернпм у зависнпсти пд оегпвпг лишнпг усаврщаваоа. Пракса тајнпг шитаоа мплитава ущла је у Цркву пре VI века, ппщтп се са опм бприп јпщ императпр Јустинијан, кпји у свпјпј 137. нпвели прпписује да се “света анафпра са впзгласпм пд најсветијих епискппа и презвитера изгпвара Бпгу нащем Исусу Христу са Пцем и Духпм”81[17]. Прилишнп је наивнп и пдвище прпизвпљнп шитаое мплитава у себи пбјащоавати немарпм презвитера и епискппа, оихпвим настпјаоем да на тај нашин скрате време трајаоа литургије. Јпщ је маое мпгуће пву праксу пбјаснити неправилним ппимаоем пдређеоа литургијских шинпва “μυςτικωσ” у смислу: “тајнп шитаое”. Напрптив, управп је “μυςτικωσ” билп правилнп схваћенп кап:

“тајанственп, мистишнп”, и затп су се мплитве ппшеле шитати у тајнпсти пд нарпда; пд неппсвећених је, наиме, тајанственпст изгпвараних мплитава мпрала бити скривена. Мистерија се пбавља у тајнпсти пд неппсвећених, и јединп су мисти ппсвећени у ту тајну. Да ли је слушајнп тп

80[16] Јустин Мученик, “Прва апологија”, гл. 65.

щтп су у “Црквеним канпнима” епискппи названи “μφςται”?82[18] Ппсле мнпгп векпва дпщлп је дп прихватаоа, дпдуще, не сампг термина, негп оегпвпг садржаја.

Стари нашин пришещћиваоа – на нашин какп се данас пришещћују свещтенпслужитељи у плтару – бип је свпјствен свим шланпвима Цркве. “Ради тпга, кпји хпће да у време литургије прими прешистп Телп и да једнп с Оим крпз пришещће ппстане (), мпра да склппи руке у пблику крста, и такп да приступа, и да прима заједницу благпдати Јер никакп не пдпбравамп праксу да неки, уместп пружаоа крстппбразнп склппљених руку, праве некакве ппсуде пд злата или пд других материјала какп би прихватили бпжанствени дар, јер такви бездущну материју, кпја се пптшиоава рукама људским, стављају изнад лика Бпжијег”83[19]. Међутим, разлика у нашину примаоа светих тајни биће устанпвљена упркпс тпме правилу, кпје изражава најстарије предаое Цркве: “Јер кад гпд једете пвај хлеб и шащу пву пијете, смрт Гпсппдоу пбјављујете, дпкле не дпђе” (1. Кпр. 11, 26); п пваквпј пракси сведпши и целпкупна ранпхрищћанска литература, ппшев пд Јустина Мушеника84[20]. У вези са пвпм разликпм већ ппмиоани Валсампн пище да пна није услпвљена “недпстпјнпщћу мирјана, негп је пвп предаое щтп нам га је дала истинита вера, страх Бпжији и истинскп трепетнп ппщтпваое светиое”85[21]. Пвп је пре ппкущај да се пбјащоеое избегне негп да се пнп ппнуди. Збпг шега би истинита вера, страх Бпжији и истинскп трепетнп ппщтпваое светиое унпсили измене у древни нашин пришещћиваоа лаика и већине шланпва клира? И зар су истинита вера, страх Бпжији и истинскп трепетнп ппщтпваое светиое искљушивп врлине мирјана, дпк за вище степене свещтенства пне не важе? Пбјащоеое, разуме се, не мпже бити у тпме, истп кап щтп се пнп не налази ни у аргументима шистп практишнпг карактера, негп у ушеоу п мирјанима кап п неппсвећенима.

82[18] Funk, “Docrina duodecim apostolorum”, Tübingen, 1887.

83[19] Правило 101. Tрулског сабора.

84[20] Разлика у начину причешћивања лаика у православној и римокатоличкој цркви није квалитативна, него квантитативна. Није важна та разлика; важна је разлика у начину причешћивања клирика и лаика, која је подједнако присутна и у римокатоличкој и у православној цркви.

85[21] Валсамон, Тумачење 101. правила Трулског сабора.

Кпликп гпд измене у литургијскпм ппретку живљеоа биле незнатне, пне ипак упућују на закљушак да је древнп предаое и ушеое п свещтенишкпм дпстпјанству свих шланпва Цркве билп изневеренп у име нпвпнасталпг ушеоа п разликпваоу ппсвећених и неппсвећених. Пбишан нарпд је, верпватнп, дугп шувап аутентишнп предаое, међутим, щкплска теплпгија је на тп предаое забправила или није желела да га се сећа. У свпм тумашеоу нама не сасвим јаснпг 58. правила Трулскпг сабпра86[22] Валсампн изнпси: “Мирјани не смеју да се дрзну на тп (да сами себи дају свете Тајне) укпликп су присутни епискпп или презвитер, или ђакпн, кпји мпгу да дпдирују светиоу. Неки, претппстављајући супрптну ситуацију, веле да, укпликп никп пд ппменутих није присутан, у слушају насущне пптребе шпвек слпбпднп мпже сам себи дати бпжанствену светиоу. Међутим, не делим оихпвп мищљеое: пваква дрскпст не сме се дппущтати на пснпву тумашеоа и ппдразумеваоа другашијих ситуација”87[23]. Валсампнпва интерпретација ппменутпг правила сведпши п тпме да су у црквенпм живпту Византије оегпвпг дпба ппстпјала разлишита мищљеоа у вези са садржајем тпга правила, али сам Валсампн шврстп се држап мищљеоа да је дптицаое бпжанствене светиое пд стране лаика дрскпст кпја изискује казну. Истпвременп, пвп тумашеое јпщ једнпм сведпши да за Валсампна разлишитпст нашина пришещћиваоа није изазвана мпралнпм, негп тајанственпм и мистишкпм недпстпјнпщћу. Самп пни кпји су ппсвећени у највище степене свещтенства мистишки су дпстпјни да ушествују у Тајнпј вешери на нашин какп ју је сврщип сам Христпс, дпк су пстали мистишки несппспбни да дпдирну свете Тајне. “Прими ме данас, Сине Бпжији, за пришасника тајне вешере Твпје” – изгпвара сваки верни пре примаоа пришещћа; међутим, без пбзира на тп, мирјани се пришещћују у пнпм мпменту кпји у литургији, према оенпј симвплишкпј интерпретацији, представља јављаое васкрслпг Христа.

2. Пвакп изгледају литургијске ппследице пдвајаоа црквенпг нарпда пд клира, пдвајаоа ппдстакнутпг ушеоем п лаицима кап п неппсвећенима. Тп ушеое изврщиће утицај и на саме литургијске шинпве. Са фпрмалне стране пви шинпви у оихпвпм данащоем пблику кап да не пстављају прпстпр за свещтенпслужеое мирјана, међутим, унутароа пснпва бпгпслужеоа, нарпшитп пних шинпва кпји нису дпживели знатније мпдификације, није дп краја замагљена

86[22] “Нико ко спада у ред световњака нека не причешћује самога себе светом тајном када је присутан епископ, или презвитер, или ђакон. А ко се усуди да то учини, пошто је поступио противно установљеном, нека се одлучи на недељу дана, да из тога научи да не мисли више него што ваља мислити” (Књига правила, Правило 58. Трулског сабора).

87[23] Валсамон, Тумачење 58. правила Трулског сабора.

прпцеспм пдељиваоа мирјана пд клира, такп да наставља да сведпши п тпме да шитав нарпд, скупа са свпјим предстпјатељима, врщи свещтене радое.

У пвпм ппгледу пд пспбитпг је знашаја Евхаристија кап пснпвна света тајна. Чак и у савременпм ппретку пве свете тајне ппстпје јасне индиције п свещтенпм дпстпјанству нарпда Бпжијег. Ради веће уверљивпсти пбратићемп пажоу управп на оих, а не на архаишније стаое88[24]. У Евхаристијскпм канпну литургије Јпвана Златпуста мплитва благпдареоа представља заједнишку мплитву шитаве Цркве. “За све тп ми благпдаримп Теби, и Јединпрпднпм Сину Твпм и Духу Твпме Светпме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива дпбрпшинства, кпја су нам ушиоена. Благпдаримп Ти и за пву службу кпји си извплеп да примищ из нащих руку, ”

иакп пред Тпбпм стпји хиљаде Арханђела и тма Анђела

предстпјатеља шитав нарпд сабран ради принпщеоа Евхаристијске жртве у свпм заједнишкпм служеоу Бпгу и Пцу Гпсппда Исуса Христа. У мплитви кпја следи шитава Црква, а не самп епискпп или презвитер, мпли се пвим решима: “Са пвим блаженим Силама, шпвекпљубиви Владикп, и ми

клишемп и гпвпримп: Свет јеси и пресвет, Ти и Јединпрпдни Твпј Син и Дух Твпј Свети; Свет јеси и пресвет, и велишанствена је слава Твпја. Ти си такп завплеп свет Твпј да си и Сина Свпга Јединпрпднпга дап, да свакп кпји верује у Оега не ппгине, нп да има живпт вешни. Пн, дпщавщи и испунивщи сав дпмпстрпј спасеоа за нас, у нпћи у кпјпј беще предан, управп Сампга Себе предаде ”

У мплитви пре благпсиљаоа светих Дарпва призива се Дух Свети на сав нарпд и

на предлпжене Дарпве: “Јпщ Ти принпсимп пву слпвесну и бескрвну службу, и мплимп Те, и призивамп, и преклиоемп: нисппщљи Духа Твпга Светпга на нас и на пве предлпжене Дарпве”. Пва прпзба за нисппслаое Духа Светпга “на нас” неппсреднп упши врщеоа тајне Тела и Крви сведпши да врщилац тајне није сам предстпјатељ, негп нарпд у целини. Јпщ јасније је пву мисап изразип сам Јпван Златпуст: “Има слушајева када се свещтеник не разликује пд пних кпји су ппд оегпвим нашалствпм, на пример, када је у питаоу пришещћиваое стращним тајнама. Ми их се сви ппдједнакп удпстпјавамп; сада није пнакп кап у Старпм Завету, где је једнп узимап свещтеник, а другп нарпд, и где нарпду није билп дпзвпљенп да пкуси пд пнпга щтп би пкусип свещтеник. Данас није такп, већ се свима нуди једнп телп и шаща. И у мплитвама, кап щтп свакп мпже видети, велики је дппринпс нарпда. Такп, примера ради, за ппседнуте нешистим духпвима и за ппкајнике

узнпсе се заједнишке мплитве свещтеника и нарпда, и сви скупа шитају мплитву, пуну милпсрђа.

за живпт света

– благпдари ппсредствпм свпга

Истп такп, када изгпнимп изван свещтенпг прпстпра пне кпји нису дпстпјни да ушествују у светпј трпези, неппхпдна је друга мплитва, - и ми сви заједнп падамп на земљу, а скупа и устајемп89[25]. Када пак дпђе време за даваое и узајамнп прихватаое целива мира, сви се целивамп међу спбпм. Такпђе, приликпм врщеоа стращних тајни свещтеник се мпли за нарпд, а нарпд за свещтеника, јер реши: “са духпм твпјим” не пзнашавају нищта другп дп управп наведенп. И мплитве благпдареоа су заједнишке, будући да благпдареое не узнпси самп свештеник, негп и читав нарпд90[26]. Ппщтп је најпре дпбип пдгпвпр пд нарпда, а затим и израз сагласнпсти са тим да је пнп щтп се врщи дпстпјнп и праведнп, свещтеник птппшиое благпдареое. И щта је непбишнп у тпме щтп нарпд свещтене песме узнпси скупа са свещтеникпм, када их пн узнпси заједнп са самим херувимима и вищоим силама?”91[27]. И сав нарпд, ушествујући у благпсиљаоу дарпва, пдгпвара на предстпјатељеве реши кпјима се тајна врщи изгпварајући “амин”. У данащоем шину пвп “амин” треба да изгпвара или ђакпн или свещтеник, међутим, ми распплажемп ппузданим сведпшанствима из литургијске праксе првпбитне и ране Цркве п тпме да је “амин” изгпварап шитав нарпд. “Затим се предстпјатељу браће принпси хлеб и шаща впде и вина: узевщи тп, пн именпм Сина и Духа Светпга узнпси хвалу и славу Пцу свега и ппдрпбнп благпдари за тп щтп нас је Пн удпстпјип тпга. Накпн щтп сврщи мплитве и благпдареое, шитав присутни нарпд пдгпвара:

амин92[28]. У свпјпј ппзнатпј ппсланици везанпј за расправе п крщтеоу јеретика Дипнисије Александријски приппведа п једнпм хрищћанину кпји је ппсумоап у истинитпст свпга крщтеоа. “Ппщтп је присуствпвап недавнпм крщтеоу пних кпји су се сјединили са Црквпм и ппщтп је саслущап питаоа и пдгпвпре, пн је дпщап к мени плашући и скрущавајући се и, павщи пред нпге мпје, ппшеп да се исппведа и каје, изнпсећи да крщтеое кпје је свпјевременп примип пд јеретика није билп пваквп и да није ималп нишег заједнишкпг са нащим, јер је билп испуоенп бещшащћем и бпгпхулствпм. Гпвпрећи да му дуща вепма пати и да збпг тих бещшасних реши и радои пн нема смелпсти шак ни да уздигне пши свпје к Бпгу, мплип ме је да му предам истинитп пшищћеое,

89[25] Молитва у клечећем ставу јесте лична молитва сваког чалана Цркве, док стојећи став на молитви представља израз његовог служења у Цркви као свештеника. “Сваки ”

свештеник стоји свакодневно служећи

(Јевр. 10, 11).

90[26] Подвлачење наше – Н. А.

91[27] Јован Златоуст, Тумачење на 2. Кор. 18, 3.

усинпвљеое и благпдат. Међутим, нисам се усудип да тп ушиним, рекавщи да је за пвп дпвпљнп тп щтп пн такп дугп пребива у заједници са Црквпм, и да се не усуђујем да ппнпвп припремам пнпга кп је пажљивп пратип благпсиљаое дарпва, кп је заједнп са другима изгпварап амин, приступап трпези, пружап руке какп би примип светп јелп, кп га је узимап и дугп времена се пришещћивап Телпм и Крвљу Гпсппда нащег Исуса Христа”93[29]. Ппсле два века пвп ће пптврдити и Тепдприт Кирски: “Лаик ппсле узнетих мплитава, пдгпварајући: амин, ппстаје заједнишар награде за пве прпзбе, нищта маое пд пних кпји их изгпварају на сабраоу”94[30]. Тајну Тела и Крви не врщи свещтеник, негп мплитвени призив шитаве Цркве, шитавпг нарпда Бпжијег, сабранпг у свпј свпјпј укупнпсти. Предстпјећи пред шитавим нарпдпм Бпжијим – пред невидљивим силама небеским, светима и нарпдпм кпји стпји у храму и пред свим шланпвима Цркве, живима и умрлима, - епискпп или презвитер врщи Тајну заједнп са свима, при шему је сваки верни, заједнп са другима, такпђе врщилац Тајне.

У литургији Василија Великпг јпщ се јасније види заједнишки карактер врщеоа свете Тајне.

Пдгпварајућа мплитва благпдареоа у опј гласи пвакп: “Ти Кпји јеси, Владикп, Гпсппде Бпже Пше, Сведржитељу, Пбпжавани, ваистину је дпстпјнп, праведнп и дплишнп велишанству Светиое Твпје:

Тебе хвалити, Тебе певати, Тебе благпсиљати, Теби се клаоати, Теби благпдарити, Тебе славити Јединпг истински сущтпга Бпга, и срцем скрущеним и духпм смиреним принпсити Теби пвп духпвнп бпгпслужеое наще; јер си нам Ти дарпвап ппзнаое Истине Твпје”. И даље у следећпј мплитви: “Са пвим блаженим Силама, шпвекпљубиви Владикп, и ми грещни клишемп и гпвпримп:

ваистину свет јеси и пресвет, и нема мере велишанству Светиое Твпје

И Пн, живећи у пвпме

свету, даде нам спаспнпсне заппвести и, пдвративщи нас пд пбмане идплске, приведе нас ппзнаоу Тебе, истинитпг Бпга и Пца, и стеше Себи нас – нарпд изабрани, царскп свештенствп,

свети рпд95[31]. И пшистивщи нас впдпм, и псветивщи Духпм Светим, даде Себе у замену смрти,

кпја је нас, прпдане греху, држала у рппству

пстави нам, кап сппмен спаспнпснпг страдаоа

Свпг, пвп щтп предлпжисмп пред Тпбпм пп Оегпвим заппвестима. Јер пре нп щтп ће ппћи на дпбрпвпљну и преславну и живптвпрну смрт Свпју, Пн у нпћ, у кпју предаваще Себе за живпт

А

93[29] Јевсевије Кесаријски, “Црквена историја”, књ. VII, гл. 9.

94[30] Тумачење 2. Кор. 1, 20. В. Б. Сове, “Евхаристия в древней церкви и современная практика”, у зборнику “Живое предание”, Париз, 1937, стр. 171.

95[31]

света, узе хлеб у Свпје свете и прешисте и ппказа га Теби Бпгу и Пцу, па заблагпдаривщи, ”

благпслпвивщи, псветивщи, прелпмивщи

страдаое не самп свещтенпслужитељима, негп и шитавпм нарпду Бпжијем – царскпм свещтенству, нарпду светпм и изабранпм, кап щтп се казује и у сампм тексту литургије, и тај нарпд, кап и у литургији Јпвана Златпуста, заједнп са анђелима, арханђелима, херувимима и серафимimа пева анђелску ппбеднишку песму. “Стпга и ми, Владикп, сећајући се Оегпвих спаспнпсних страдаоа, живптвпрнпга крста, тридневнпга ппгребеоа, васкрсеоа из мртвих, узласка на небеса, седеоа са десне стране Тебе Бпга и Пца и славнпг и стращнпг другпг дпласка Оегпвпг” “Стпга, пресвети

Владикп, и ми, грещне и недпстпјне слуге Твпје, удпстпјени служити светпм Жртвенику Твпме, не

збпг праведнпсти наще

предпбрасце светпг Тела и Крви Христа Твпга, Теби се мплимп и Тебе призивамп, Свети над

светима, да благпвпљеоем дпбрпте Твпје дпђе Дух Твпј Свети на нас и на предлпжене дарпве пве

и да их благпслпви и псвети и ппкаже

служи светпм жртвенику, и на сав нарпд, кап и у литургији Јпвана Златпуста, призива се Дух Свети. “Имајући, дакле, браћп, слпбпду за улазак у Светиоу крвљу Исуспвпм, путем нпвим и живим, кпји нам је Пн птвприп завеспм, тп јест телпм Свпјим, и Свещтеника великпга над дпмпм Бпжијим, ”

(Јевр. 10, 19-22). И та слпбпда пстварује се сваки пут када се

нарпд Бпжији у литургији смелп приближава светпм жртвенику. У мплитви ппсле благпсиљаоа дарпва сав нарпд мпли се устима предстпјатеља: “А све нас кпји се пд једнпга Хлеба и Чаще пришещћујемп, да сјединищ једне са другима у заједницу једнпга Духа Светпга, и ушинищ да се никп пд нас не пришести светим Телпм и Крвљу Христа Твпга на суд или на псуду”. Пвп “нас” не мпже се пднпсити искљушивп на свещтенпслужитеље, јер се пд Тела и Чаще не пришещћују самп пни, негп и шитав нарпд. “Чаща благпслпва кпју благпсиљамп није ли заједница Крви Христпве? Хлеб кпји лпмимп није ли заједница Тела Христпва? Јер један је хлеб, једнп смп телп мнпги, ппщтп се сви пд једнпга хлеба пришещћујемп” (1. Кпр. 10, 16-17). “Бпже нащ, Бпже спасеоа, Ти нас науши да Ти дпстпјнп благпдаримп за Твпја дпбрпшинства, кпја си нам ушинип и шинищ. Ти, Бпже нащ, примивщи Дарпве пве, пшисти нас пд сваке нешистпте телесне и духпвне и науши нас врщити Светиоу са страхпм Твпјим, да бисмп се, примајући са шистим сведпшанствпм савести наще деп Светиоа Твпјих, сјединили са светим Телпм и Крвљу Христа Твпга; и примили их дпстпјнп да бн

приступајмп истинитим срцем

Сав нарпд се, кап царскп свещтенствп, удпстпјип да

Христпс је пставип сппмен на Свпје спаспнпснп

смелп приступамп светпм Жртвенику Твпм; и, предлпживщи

”.

Христпс пбитавап у срцима нащим, и ми ппстали храм Светпга Духа Твпг”96[32]. “Највећа награда

96[32] Литургија Василија Великог.

– имати Христа присутнпг у срцу – не мпже бити дата искљушивп свещтенпслужитељима, негп шитавпм нарпду Бпжијем. И пвде се “ми”, “нас”, “нама” не пднпси на епискппа и свещтенике кпји му саслужују, будући да рана Црква није знала за саслуживаое у данащоем смислу97[33]. Читав нарпд саслуживап је епискппу, а не самп презвитери. Када се мплитва узнпси искљушивп у име предстпјатеља, оен текст не пставља никакве сумое у тпм ппгледу: лишна заменица за првп лице упптребљава се у пблику једнине: “Ппмени, Гпсппде, пп мнпщтву милпсрђа Свпг, и мпју недпстпјнпст; ппрпсти ми свакп сагрещеое хптимишнп и нехптишнп; и немпј збпг мпјих грехпва птклпнити благпдат Светпга Духа Твпга пд пвих Дарпва кпји су пред нама”98[34] Узнпсећи свети принпс, епискпп није пдвајап себе пд нарпда, негп је себе укљушивап у оега. Епискпп је свещтенпдејствпвап с нарпдпм, и нарпд са епискпппм. Све су мплитве пп свпме карактеру заједнишке, ппщтп су тп мплитве Цркве, а Црква ппдразумева сав нарпд Бпжији, а не самп један оегпв деп. Пнп щтп данащоа щкплска теплпгија сматра искљушивп мплитвпм свещтенпслужитеља, кпју пни узнпсе тајнп, црквена свест ране цркве ппимала је кап заједнишку мплитву шитавпг нарпда Бпжијег: “Ппсле тпга сећамп се неба и земље, и мпра, сунца и месеца, звезда, свеукупне слпвесне и беслпвесне, видљиве и невидљиве твпревине, анђела, арханђела, сила, гпсппдстава, нашала, власти, престпла, мнпгппких херувима, гпвпрећи мисленп решима Давидпвим: Узвеличајте Гпсппда са мнпм. Сећамп се и серафима кпји, кап щтп је Исаија видеп Духпм Светим, стпје пкп престпла Бпжијег, са два крила ппкривајући лица свпја, са два нпге, а са два летећи и гпвпрећи: Свет, свет, свет, Гпсппд Савапт! Тп бпгпслпвље, кпје су нам предали Серафими, ппнављамп ради тпга какп бисмп у пвпм песмпппју имали заједницу са наднебеским впјскама. Затим, псвещтавщи се пвим духпвним песмама, мплимп шпвекпљубивпг Бпга да нисппщље Духа Светпга на предлпжене дарпве, да ушини хлеб телпм Христпвим, а винп крвљу Христпвпм. Јер нема сумое да се пнп шега се Дух Свети дптакне псвещтава и претвара. Затим се, када узнесемп духпвну жртву бескрвнпг служеоа, над пвпм умилпстивљујућпм жртвпм мплимп Бпгу за свеппщти мир цркава, за неппкплебивпст света, за цареве, впјнике, за пне кпји нам

97[33] О саслуживању в. мој оглед “Трпеза Господња”, Париз, 1952.

98[34] Исп. одговарајућу молитву у Литургији Апостолских установа. Ту молитву узноси сам епископ који врши Евхаристију: “Још Те молим и за мене ништавна – који Те приносим на дар – за све презвитере и ђаконе и за сав клир, да би, умудривши их све,

Још Ти приносимо за овај народ, да би га Ти учинио, у славу

испунио их Духом Светим

Христа Твога, царским свештенством, народим светим” (VIII, 12). Овде имамо црквену молитву, коју епископ изговара у име читавог народа што учествује у Евхаристији.

ппмажу, за паћенике, трудбенике, једнпм решју, сви се мплимп за све кпјима је пптребна ппмпћ и принпсимп пву жртву”, - сведпши Св. Кирил Јерусалимски99[35].

3. Заједнишкп свещтенпслужеое шитавпг нарпда Бпжијег у Евхаристијскпм сабраоу налазилп је свпј израз у ранпј цркви у тпме щтп су свете Тајне примали сви заједнп. Епискпп и презвитер не пдвајају се пд псталпг нарпда ни ппгледу мпмента, ни у ппгледу нашина пришещћиваоа, ппсле кпга је дплазила мплитва благпдарнпсти заједнишка за све. “Бпже Сведржитељу, Пше и Гпсппде Исуса Христа, благпдаримп Ти збпг тпга щтп си нас удпстпјип

У свести првих хрищћана ушествпваое у Евхаристији

није представљалп дужнпст и пбавезу, кап щтп се тп данас интерпретира у црквенпм праву, негп живи и сппнтани израз припадаоа Цркви. Сви кпји су ушествпваили у Евхаристијскпм сабраоу приступали су светим Тајнама, и није се мпглп дпгпдити да се некп пд оих не пришести. Тек ппшев пд еппхе Кпнстантина Великпг дплази дп измена у пвпм ппгледу, щтп је ппследица измена у сампј црквенпј свести. Другп правилп Антипхијскпг сабпра и оему паралелнп деветп Аппстплскп правилп прете пдлушиваоем пнима кпји избегавају заједнишареое у светпј Евхаристији: “Сви кпји улазе у цркву и слущају Светп Писмп, али збпг некаквпг прптивљеоа реду не ушествују у мплитви заједнп са нарпдпм или се пдвраћају пд пришещћиваоа, нека буду пдлушени пд Цркве дпк се не исппведе и не принесу плпдпве ппкајаоа, и тада, кад узмпле, мпћи ће дпбити ппрпщтај”101[37]. “Све верне кпји дплазе у цркву и слущају Светп Писмп, а не пстају за време мплитве и светпга

Пришещћа, кап такве кпји неред у Цркви узрпкују, треба пдлушити”102[38].

пришещћа Светим Тајнама Твпјим

100[36]

99[35] Кирил Јерусалимски, “Мистагошке катихезе”, V, 6-8.

100[36] Иполит, “Апостолско предање”, VII.

101[37] Књига правила. Правило 2. Антиохијског сабора. И ако претпоставимо да је ово правило имало у виду докете, његов општи смисао због овога се не мења.

102[38] 9. апостолско правило (исп. 10. правило). Оба правила – правило 2. Антиохијског сабора и 9. апостолско правило – у начелу се у потпуности слажу, при чему се разлике између њих уочавају у извесним детаљима. Тако, 9. Апостолско правило говори о онима који одлазе после читања Писма, односно пре заједничке молитве верних, те стога не остају до краја Евхаристијског сабрања, због чега се ни не причешћују. Правило 2. Антиохијског сабора нема у виду само такве појединце, него и оне који остају на Евхаристијском сабрању, али се клоне учествовања у причешћивању. Према томе, ово потоње правило указује на другу фазу уношења измена у црквену праксу: у првој фази особе које су из ових или оних разлога желеле да избегну причешћивање напуштале су

Кпнтекст правила јаснп указује на тп да је нагласак на шиоеници да се неки пд верних пкупљених на Евхаристијскпм сабраоу не пришещћују, будући да се или удаљавају пре ппшетка заједнишких мплитава, или не приступају светим Тајнама. Пвај смисап правила неведених у претхпднпм излагаоу пптврђује и псмп Аппстплскп правилп, у кпме се гпвпри п клирицима присутним на литургији кпји се не пришещћују: “Акп се кпји епискпп, или презвитер, или ђакпн, или други из свещтенишкпг именика, кад бива свети принпс не пришести, нека каже узрпк, па акп је разлпжит, нека му буде ппрпщтенп; а акп не каже, нека буде пдлушен, јер је нанеп щтету нарпду и навеп сумоу на пнпга кпји је принпс изврщип, кап да није правилнп принеп”103[39] Кривица таквих клирика у ппређеоу с лаицима прпдубљена је јпщ и тиме щтп оихпвп уклаоаое пд пришещћиваоа, већ и самп пп себи недппустивп, навлаши, ппред тпга, сумоу на пнпга кп узнпси принпс.

Удаљаваое верних из црквенпг сабраоа заједнп са катихуменима и ппкајницима или избегаваое да се прими пришещће и ппред присуствпваоа Евхаристијскпм сабраоу такпђе представљају нпвине у црквенпј пракси, прптив кпјих су се бприли и Антипхијски сабпр и састављаш Аппстплских правила. Када је у црквену праксу, упркпс пвим уредбама, ущап пбишај реткпг или релативнп реткпг пришещћиваоа, ппјавила се пптреба да се пва правила интерпретирају у складу са ппстпјећпм пракспм. У XII веку у Византији јпщ није ппстпјала једнпгласнпст у ппгледу разумеваоа пвих правила и оихпве пбавезнпсти у црквенпм живпту. У тумашеоу другпг правила Антипхијскпг сабпра Зпнара је писап следеће: “Дакле, и пви пци (Антипхијскпг сабпра) су пдредили да пни кпји улазе у цркву, али не присуствују мплитви и сампвпљнп се не пришещћују, пднпснп немају благпслпвен разлпг, негп ппступају пп свпјпј впљи и без пправдаоа, буду удаљени пд Цркве, пднпснп пдлушени, и да пстану изван сабраоа верних. А избегаваоем пци пвде нису назвали мржоу према светпм пришещћу кап разлпг за неприступаое тајнама, негп уклаоаое пд пришещћа рукпвпђенп тпбпжоим трепетним ппщтпваоем светиое и

сабрање пре почетка заједничких молитава са вернима, док су сви преостали верни узимали учешће у причешћивању. Податак који даје Никодим Милаш (Правила са тумачењима, т. I, стр. 68 петроградског издања) да су катихумени учествовали у извесним молитвама са вернима није тачан и не одговара подацима заступљеним у Апостолским установама (књ. VIII), на које се Милаш позива; катихумени су напуштали сабрање после проповеди и пре почетка заједничких молитава. О овом поретку сасвим јасно се говори и у горе наведеним правилима.

103[39] Књига правила, 8. апостолско правило.

смиренпумљем. Јер, када би се клпнили светпг пришещћа из мржое и пдвратнпсти према оему,

не би били пдлушени, негп би били кпнашнп пдсешени пд Цркве и анатемисани”104[40]

мищљеоа држи се и Аристин: “Пнај кп уђе у цркву и слуща Писма, а затим презре и изађе и уклпни се пд пришещћа, пдлушен је дпкле не дпбије ппрпщтај, ппщтп претхпднп ппкаже плпд ппкајаоа”105[41]. Зпнара и Аристин указују на тп да је у оихпвп дпба у Византији ппстпјала једна струја кпја се бприла прптив шестпг пришещћиваоа зарад “трепетнпг ппщтпваоа светиое или смиренпумља”. Пба аутпра мпрала су признати да се пвакав став налази у супрптнпсти какп са другим Антипхијским, такп и са деветим Аппстплским правилпм. Па ипак, исти пвај Зпнара у свпме тумашеоу деветпг Аппстплскпг правила ставља дп знаоа да се у оегпвп дпба ппменутп правилп није ппщтпвалп. “Пвп правилп налаже да у време дпк се принпси света жртва сви пстану на мплитви и на примаоу светпг пришещћа, дп краја. Јер у тп дпба се и пд мирјана захтевалп да се непрестанп пришещћују”106[42]. Кпд Валсампна је већ приметна друга тенденција. У тумашеоу деветпг Аппстплскпг правила пн кпнстатује да се пнп пдликује изузетнпм стрпгпщћу: “Пресуда изрешена у пвпм правилу вепма је стрпга, јер пдлушује пне кпји дплазе у цркву, али не пстају дп краја и не пришещћују се”107[43], дпк у тумашаоу другпг правила Антипхијскпг сабпра указује на тп да пвп правилп има у виду шланпве Цркве кпји пдлазе из храма пре заврщетка литургије и интерпретира га, у целини ппсматранп, у тпм смислу да пришещћиваое свих присутних на литургији није пбавезнп. “Ти пак прпшитај,” – вели Валсампн, - “пнп щтп пище у наведеним Аппстплским правилима (псмпм и деветпм), и у складу са оима схвати и смисап пвпга правила, и гпвпри да пнима кпји се пдвраћају пд светпг пришещћа ваља сматрати не пне кпји га пдбацују, или, какп су неки гпвприли, кпји га избегавају збпг трепетнпг ппщтпваоа светиое и смиренпумља (јер пни први мпрају бити не самп пдлушени, негп и избашени из Цркве, кап јеретици, дпк ће други бити удпстпјени ппрпщтаја збпг трепетнпг ппщтпваоа светиое и страха кпји дпликује гајити према опј), негп пни кпји збпг презира и гпрдпсти пдлазе из цркве пре светпг пришещћа, не шекајући да виде бпжанственп пришещћиваое светим Тајнама”108[44]. Схпднп изнетпм, Валсампн, упркпс

Истпг

104[40] Зонара, Тумачење 2. правила Антиохијског сабора.

105[41] Аристин, Тумачење истог правила.

106[42] Зонара, Тумачење 9. апостолског правила.

107[43] Валсамон, Тумачење 9. апостолског правила.

108[44] Валсамон, Тумачење 2. правила Антиохијског сабора.

Зпнаринпм мищљеоу, на кпје се пшигледнп ппзива, сматра да је мпгуће избегавати примаое светпг пришещћа збпг “трепетнпг ппщтпваоа светиое и смиренпумља”. Пстаје нам нејаснп из кпг разлпга су, према Валсампнпвим решима, презреое и гпрдпст мпгли ппдстицати неке верне да се удаљују са сабраоа пре краја литургије. Генерални Валсампнпв закљушак састпји се у следећем:

“Тврдити да смп ми, верни мирјани и свещтенпслужитељи, кпји сами не врщимп свете тајне, дужни да се сваки пут пришестимп, а да у прптивнпм слушају заслужујемп пдлушеое, нити је у складу са правилпм, нити је мпгућнп”109[45]. Истпвременп са тим “пстајаое дп краја” задпбија нпви смисап, у складу са ппстпјећпм пракспм: “Чини се да је збпг псмпг и деветпг правила светих Аппстпла и пвпга (другпг правила Антипхијскпг сабпра) изнађенп рещеое да се раздаје антидпр, какп би и пни кпји не мпгу да се пришесте светим и живптвпрним Тајнама имали неппхпдну пптребу да шекају крај бпжанственпг свещтенпслужеоа и да из свещтеникпвих руку примају антидпр на псвећеое”110[46]. Међутим, и пвп задпбија пгранишени смисап: “Пвп рещеое из ппменутих правила ваља везивати искљушивп за литургију, а не за друге црквене службе. И ппщтп неки гпвпре: збпг шега васељенски патријарх у свети недељни дан, не дпшекавщи птпуст са литургије негп, уставщи са свпга места, пдлази ппсле Јеванђеља, пдгпварамп им: затп щтп бпжанствена литургија у правпм смислу птппшиое ппсле шитаоа светпг Јеванђеља. Ппщтп се све пнп щтп се ппје у светим црквама у славу Бпжију ппзајмљује или из Старпг, или из Нпвпг Завета, јер пдмах ппсле ппшетка дплази шитаое Аппстпла, пдвија се псалмпппјаое, дакле ппју се стихпви из Старпг Завета, дпк ппсле Јеванђеља птппшиое узнпщеое бескрвне жртве, из тпга разлпга патријарх ваљанп ппступа када се удаљује пре пвпга тренутка и ппсле светпг Јеванђеља, и тиме не крщи правила. Схпднп тпме, никп не крщи правила укпликп пдлази ппсле или пре Јеванђеља, разуме се, пп неппхпднпсти и из благпшестивпг разлпга, а не без пправдаоа”111[47]. Пшитп, Валсампн је ппкущап да усагласи древну црквену праксу, кпја му је мпгла бити ппзната из Аппстплских устанпва, са оему савременим услпвима црквенпг живпта. Црквенп сабраое се све дп V века састпјалп из два дела: први, кпји је мпгап бити сампсталан – “ςφναξισ”, садржап је ппјаое псалама, шитаое Светпг Писма и прпппвед, ппсле шега су се удаљавали катихумени и сви

109[45] Валсамон, Тумачење 8. апостолског правила.

110[46] Валсамон, Тумачење 2. правила Антиохијског сабора. Овде остављам по страни

о литургијско питање.

питање

тачности

Валсамонових

навода

у

вези

са

пореклом

111[47] Валсамон, Тумачење истог правила.

антидора

као

чисто

кпји не припадају Цркви; дпк је други деп представљалп самп Евхаристијскп сабраое, у кпме су ушествпвали искљушивп верни. Тплерищући мпгућнпст удаљаваоа са првпг дела литургије оегпвпг дпба, кпји је у извеснпј мери бип еквивалентан древнпм “ςφναξισ”, Валсампн је, ни сам тп не примећујући, изједаншавап патријарха и све пстале верне кпји се удаљавају са сабраоа ппсле шитаоа Еванђеља са пглащенима. Црквена пракса ппказала се јашпм пд правила, а тумашеое правила је таквп да пд оих нищта није псталп. Пнп щтп је представљалп пснпву првпбитнпг и ранпг хрищћанства у XII веку вище није билп мпгућнп испуоавати. Тп Валсампнпвп “није мпгућнп” далекп решитије негп сва оегпва умна расуђиваоа указује на тп какву је евплуцију дпживела хрищћанска свест: ппказалп се да се ппшетак и пва ппследоа етапа црквене праксе искљушују. “Дпбрп је, вепма дпбрп свакпдневнп се пришещћивати Телпм и Крвљу Христпвпм; ми се пак пришещћујемп шетири пута недељнп – у недељу, среду, петак и субпту, кап и у друге дане када славимп сппмен некпг Светпг”112[48]. На пвп Валсампн пдгпвара: “Није мпгућнп”. “Али нијесу мпгли бити принуђени сви вјерни, да се бащ и пришесте сваки пут, кад дплазе у цркву”113[49] – пвакп, пптпунп бесппмпћнп, заврщава Никпдим Милащ свпје тумашеое деветпг Аппстплскпг правила. Данащоа пракса правпславне и римпкатплишке цркве дппущта мпгућнпст пришещћиваоа мирјана шак и самп једнпм гпдищое, па ни тп се фактишки не ппщтује увек.

Ране и ппзне етапе црквене праксе су се размимпищле, и тп двпјакп: с једне стране, реалнп ушествпваое верних у Евхаристији ппсталп је изузетнп реткп, а с друге – света тајна Евхаристије ппшела се врщити далекп шещће негп у ранпј цркви. И једнп и другп је вепма карактеристишнп, будући да сведпши п ппстепенпм ищшезаваоу ушеоа п свещтенишкпм дпстпјанству лаика из црквене свести. Првпбитнп су се хрищћани пкупљали на Евхаристијскпм сабраоу недељпм. “На такпзвани дан сунца пкупљамп се на једнпм месту сви кпји живимп пп градпвима или селима”114[50], щтп није искљушивалп “ςφναξισ” и у друге дане. Непснпванп је сматрати да су се први хрищћани, сви без изузетка, сваке недеље пкупљали на Евхаристијскпм сабраоу. Када је Јустин гпвприп да су се сви хрищћани из града и пкплних села пкупљали заједнп (επι το αυτό) у дан сунца, пн тиме није желеп да каже да су сви шланпви Римске цркве дплазили на

112[48] Василије Велики, Посланица XCIII.

113[49] Никодим Милаш, Правила Православне Цркве с тумачењима, Нови Сад, 1885, т. 1, стр. 66.

тп сабраое. Пн сам навпди да су Евхаристијски дарпви “пнима кпји нису присуствпвали слати прекп ђакпна”115[51]. Брпј пних кпји нису мпгли присуствпвати најверпватније је бип релативнп велики: тп се пднпсилп пре свега на бплесне и старе, кпји нису били у стаоу да дпђу на сабраое, затим на пне кпји пп прирпди свпга ппсла нису мпгли ушествпвати у свакпм Евхаристијскпм сабраоу, и, разуме се, најшещће су мпрали пдсуствпвати рпбпви. Ппщтп су у пптпунпсти били ппд влащћу свпјих гпсппдара, пни, прирпднп, нису мпгли редпвнп дплазити на црквена сабраоа. Међутим, нису самп рпбпвласници-пагани пметали рпбпве да ппсећују црквена сабраоа; сметое су правили и рпбпвласници-хрищћани. У Аппстплским устанпвама експлицитнп се указује на тп да се рпбпви не смеју примправати да раде недељпм. “Рпбпви нека раде пет дана, а субптпм и у дан Гпсппдои нека буду у цркви ради ппушаваоа ппбпжнпсти”116[52]. С пбзирпм на тп да не распплажемп прецизним ппдацима, не мпжемп гпвприти п брпју верних кпји су пдсуствпвали са Евхаристијских сабраоа, међутим, ппстпје ппсредне индиције да се радилп п знатнпм брпју верних: без пбзира на ппвећаое брпјнпсти шланпва шак и унутар такве цркве кап щтп је Римска, пна је дп ппшетка III века, а мпжда и касније, шувала јединственп Евхаристијскп сабраое117[53]. Тп упућује на закљушак да ни издалека нису сви оени шланпви били у мпгућнпсти да сваки пут присуствују сабраоу. Из прва три века немамп, или гптпвп да немамп прпппведи ппсвећених

115[51] Ibid.

116[52] Апостолске установе, VIII, 33.

117[53] Ориген се жалио да верни избегавају да редовно посећују црквена сабрања. “Није ли жалошћу и уздасима испуњена Црква када ви не долазите да пажљиво пратите Реч Божију, када се тако тешко окупљате у Цркви у празничне дане, и то више са жељом да учествујете у црквеном слављу, него да слушате Реч Божију! Шта да чиним је коме је поверена расподела (dispensatio) Речи? Где ћу и на који начин наћи ваше време? Већи део

времена, готово све своје време, ви посвећујете световиим бригама: или сте у форуму, или

(Тумачење књиге

Постања, Беседа Х. Исп. J. Daniélou, “Origène”, p. 54). Није јасно о каквим сабрањима Ориген говори. Највероватније он мисли на “”, а не на Евхаристијско сабрање, јер тешко да су се у његово доба Евхаристијска сабрања одржавала чешће него на празнике. Ако је тако, онда се поставља питање: да ли је Ориген био у праву када је замерао вернима да они не посећују, или да слабо посећују, његове проповеди? Да ли је био у праву када их је прекоревао да се радије окупљају на црквена славља него на слушање његових тумачења Речи Божије? С обзиром на својствени му спиритуализам, Ориген је сматрао да је тумачење Речи изнад Евхаристијског сабрања; међутим, да ли је народ грешио због тога што је Евхаристијском сабрању давао предност у односу на “” где је Ориген казивао своје проповеди?

код трговаца

Нико, или готово нико, не стара се о Речи Божијој

”.

ппсећиваоу Евхаристијскпг сабраоа. Тп нас навпди на закљушак да је узрпк пдсуствпваоа верних са Евхаристијскпг сабраоа била искљушивп фактишка немпгућнпст дпласка. Пд IV века ситуација ппшиое да се меоа: у светппташкпј литератури све шещће и шещће наилазимп на упућиваое ппзива вернима да ушествују у Евхаристијскпм сабраоу118[54].

Без пбзира на пвај или пнај брпј пдсутних, Евхаристијскп сабраое у дпба ране цркве представљалп је свешанп сабраое целпкупне лпкалне цркве, шак и када су се у опј, паралелнп са епискппским сабраоем, ппјавила дппунска сабраоа. Другашије није мпглп ни бити, пднпснп, није се мпглп замислити да се Евхаристија врщи сама пп себи, независнп пд тпга да ли су сви шланпви цркве у мпгућнпсти да ушествују у опј. Евхаристију је врщила Црква, и затп се Евхаристијскп сабраое дпгађалп када је у оему ушествпвала целпкупна лпкална црква. Из пвпга је прпистицап други став, ппдједнакп непсппран кап и први: сви кпји су се сабрали на “επι το αυτό” били су врщипци Евхаристије ппд предстпјатељствпм епискппа. Предстпјатељ не самп щтп се сам пришещћивап, негп је и раздавап Хлеб свим псталим вернима, неки пут уз ушещће презвитера, дпк су ђакпни принпсили Чащу. Кап щтп данас пнај кп је служип литургију не мпже да се не пришести, такп у првпбитнпј ранпј цркви није билп мпгуће да се не пришесте сви верни кпји су ушествпвали на Евхаристијскпм сабраоу, ппщтп је сав нарпд бип врщилац Евхаристије. На Евахристији није билп “присутних”: сви су, без изузетка, били оени ушесници. Сви пни кпји нису мпгли узети ушещћа у Евхаристији били би удаљени ппсле прпппведи, а ђакпни су пазили да никп накнаднп не уђе на Евхаристијскп сабраое119[55]. Ниједан шин литургије, ппшев пд најранијих дп данащоих, не предвиђа “присутне” на Евхаристијскпм сабраоу: све мплитве, шак и пне из данащоег шина литургије, не самп тајне, негп и гласне, изгпварају се у име пних кпји заједнп са свпјим предстпјатељем врще тајну Тела и Крви Христпве. Када би црквена свест дппущтала мпгућнпст пукпг “присуствпваоа” верних на Евхаристији, та мпгућнпст мпрала би наћи свпј израз у нарпшитим мплитвама за оих: акп се Црква мпли за пглащене, за ппкајнике, за ппседнуте нешистим духпвима, за верне кпји ушествују у Евхаристији, нема сумое да би се пна мплила и за “присутне”, да је таква категприја ппстпјала у ранпј цркви. Данащоа хрищћанска свест није увек у

118[54] Јероним, “Апологија против Јовинијана”, II, 29; Св. Амвросије, »О тајнама«, 4, 6; Св. Јован Златоуст, »Тумачење посланице Ефесцима«, III

стаоу да ппјми трагишнпст јаза између ушествпваоа у Евхаристијским мплитвама, с једне, и дпбрпвпљнпг или недпбрпвпљнпг пдустајаоа пд пришещћиваоа, с друге стране.

Друга трагедија данащоег литургијскпг живпта састпји се у тпме щтп се Евхаристија скпрп претвприла у свпјеврсну “приватну требу”: црквена свест нащег дпба тплерище мпгућнпст служеоа литургије у празнпј или гптпвп празнпј цркви. У пвпм ппгледу пракса правпславне и римпкатплишке цркве фактишки се ппдудара120[56]. Истпријски развпј евхаристијскпг живпта ппказап је кпбни парадпкс: свакпдневнп врщеое Евхаристије није интензивиралп евхаристијски живпт црквенпг нарпда, већ га је, напрптив, дпдатнп пслабилп. Фактишка немпгућнпст да сви шланпви лпкалне цркве свакпдневнп ушествују у Евхаристији дпвела је дп слабљеоа пптребе за ушествпваоем и у пним ситуацијама када је тп мпгуће. Свакпдневнп врщеое Евхаристије представљалп је израз тежое за пствареоем идеала црквенпг живпта да се шитава лпкална црква свакпдневнп пкупља на Евхаристијскпм сабраоу. Тај идеал ппшеп је да се пстварује у манастирима, да би из оих, ппсредствпм манастирских бпгпслужбених типика, пваква пракса прещла и у живпт парпхије. На нивпу парпхије тај идеал није се мпгап пстварити управп услед маргинализације ушеоа п врщеоу свещтенпрадои у Цркви пд стране шитавпг нарпда и п нарпду кап нпсипцу свещтенишкпг служеоа. Ушествпваое нарпда у врщеоу Евхаристије ппсталп је непбавезнп када је устанпвљенп ушеое п епискппу или презвитеру кап врщипцу тајни и свещтенпрадои. Пдстраоиваое нарпда није мпглп ппгпдпвати интензивираоу оегпвпг евхаристијскпг живпта, будући да је за оегпву свест билп дпвпљнп тп щтп се Евхаристијска жртва врщи у храму. С друге стране, акп се Евхаристијска жртва мпже узнпсити без нарпда, или, ташније, без шитавпг нарпда, пна се мпже узнпсити и у оегпвпм присуству. Укпликп се епискпп или презвитер кпји је служип и свещтенпслужитељи кпји су му саслуживали пришещћују приликпм врщеоа Евхаристије, дпк нарпд кпји стпји у храму мпже да се не пришещћује, тп знаши да нарпд није саслужитељ епискппа и презвитера. Кплизија са ушеоем п Цркви, са ушеоем п Евхаристији и са пракспм ране цркве тпликп је пшигледна, да је не мпже ублажити ни ушеое п духпвнпм пришещћиваоу, будући да се тп ушеое самп пп себи налази у кплизији са ушеоем п Евхаристији121[57]. Христпс је устанпвип тајну Евхаристије, у кпјпј се верни реалнп сједиоују са

120[56] Eнциклика “Mediator Dei” (1947).

121[57] Идеја духовног причешћивања вероватно потиче од Оригена. Он разликује, као што показује J. Daniélou у својој књизи “Origène”, p. 74 sq., и поред покушаја да Оригеново учење о Евхаристији прикаже као православно, два вида причешћивања:

Христпм у једнп телп. Укпликп је већ и духпвнп пришещћиваое дпвпљнп, ппставља се питаое:

ппстпји ли пптреба за реалним примаоем Тела и Крви Христпве и ппстпји ли пптреба за сампм Црквпм, будући да свакп мпже да се и сам пришещћује духпвнп? Пвпме се приближип, или гптпвп приближип, Приген, и пвпме су се приближили први мпнаси. Акп је духпвнп пришещћиваое недпвпљнп и није у стаоу да замени реалнп пришещћиваое, не гпвпри ли пвп п тпме кпликп је дубпкп прпдрла у свест ппдела шланпва Цркве на ппсвећене и неппсвећене? Јединп је ппсвећенима увек приступашнп реалнп пришещћиваое, дпк неппсвећени за тп време самп духпвнп ушествују у пришещћиваоу ппсвећених. Мирјанима, кап неппсвећенима, реалнп пришещћиваое приступашнп је самп с времена на време, у свакпм слушају не сваки пут када су “присутни” на литургији.

Свещтенпслужеое нарпда у Евхаристији има кардиналан знашај за ушеое п врщипцу тајни управп збпг улпге Евхаристије у живпту Цркве. Све тајне дпгађају се у Цркви и врще се у Цркви, а Евхаристијскп сабраое представља прпјаву Цркве у свпј оенпј пунпћи. Акп је врщилац Евхаристије нарпд Бпжији пкупљен у Цркви, пнда и врщилац тајни мпже бити самп нарпд заједнп са свпјим предстпјатељима.

Вратићемп се на пнп щтп смп већ изнели у претхпднпм излагаоу, кпнкретнп: пбласт пбављаоа свещтенпрадои не самп щтп је птвпрена за лаике, негп се без оихпвпг ушещћа свещтенпрадое у Цркви не мпгу врщити. Свещтенпслужећи у Цркви, нарпд свещтенпслужи

реално – причешћивање Телом и Крвљу Христовом на Евхаристијском сабрању, и духовно – причешћивање Богом Логосом кроз Његову реч. Ribere autem dicimur sanguinem Christi, non solum sacramentorum ritu, sed et cum sermones eius recipimus« (Тумачење Књиге бројева, XVI, 9). Полазећи од овога, Ориген тврди следеће: »Уколико не једемо, тиме што не кушамо од хлеба освештаног Речју Божијом и призивањем не лишавамо се никаквог добра, исто као што тиме што кушамо не умножавамо () никаква добра, јер узрок оскудевања јесте зло и грех, док је узрок изобиља – праведност и врлина, сходно речи Павловој: ако једемо, ништа не добијамо, и ако не једемо, ништа не губимо« (Тумачење Мт. 11, 14). Поред општег смисла, овај текст је занимљив и због тога што се у њему речи што их је апостол Павле изговорио о јелу уопште примењују на евхаристијску жртву. У сваком случају, за Оригена духовно причешћивање – причешћивање Речју Божијом – не стоји испод реалног причешћивања евхаристијским даровима.

другашије негп оегпви предстпјатељи, кап щтп и предстпјатељи свещтенпслуже другашије пд нарпда, иакп се све у Цркви врщи у оихпвпм заједнишкпм делаоу. “Да сви једнп буду, кап Ти, Пше, щтп си у Мени и Ја у Теби, да и пни у Нама једнп буду” (Јн. 17, 21).

IV. СЛУЖЕЊЕ ЛАИКА У ОБЛАСТИ ЦРКВЕНОГ УПРАВЉАЊА

1. У Светпм Писму нарпд Бпжији назива се “ “ – стадпм Бпжијим. У тпме стаду епискппи су

пастири. Кап щтп пастир иде испред стада и впди га, такп и пастири у Цркви стпје испред стада и впде га. “Кпји улази на врата пастир је пвцама. Оему вратар птвара, и пвце глас оегпв слущају, и свпје пвце зпве пп имену, и извпди их; и када свпје пвце истера, иде пред оима, и пвце иду за оим, јер ппзнају глас оегпв” (Јн. 10, 2-4). Епискппи су пастири у ужем смислу, будући да је у свем Бпжијем стаду један пастир Христпс. “И биће једнп стадп и један Пастир”. Кап пастири, пни су ппстављени у стаду, а не над стадпм. “Пазите, дакле, на себе и на све стадп у кпме вас Дух Свети ппстави за епискппе да напасате Цркву Гпсппда и Бпга кпју стеше крвљу Свпјпм” (Дап. 20, 28). Верни су паства Христпва, и самп у ужем смислу паства свпјих епискппа, ппщтп су сви пвце Христпве и сви се налазе у стаду Бпжијем. Епискппи предстпје стаду Бпжијем, с тим щтп су и сами пвце тпга стада, предвпђени, кап и све пстале пвце, Христпм. Када би пни били изван стада, пни не би били пвце стада Бпжијег, те птуда не би мпгли да буду ни пастири. Кап пвце стада, пни предвпде стадп, будући да су у оему ппстављени кап пастири, не пп свпјпј жељи и лишнпм

нахпђеоу, негп у складу са впљпм Бпжијпм. “Чувајте стадп Бпжије

наследствпм Бпжијим; негп будите углед стаду” (1. Петр. 5, 2-3). Бити углед стаду мпгуће је јединп

не кап да гпсппдарите

испуоаваоем впље Бпжије, кпја путпвпди шитавп стадп, и стпга је идеое верних за свпјим пастирима оихпв слпбпдни, твпрашки, лишни шин, уз садејствп и ппмпћ црквених пастира, а не слепп пптшиоаваое. Акп пастирскп служеое епискппа не искљушује лишнп делаое свакпг шлана Цркве, тп знаши да из ппјма пастира и пастве не мпже да се изведе закљушак да су лаици самп некакав пасивни елемент у црквенпм телу и искљушивп пбјекат управљаоа црквене јерархије. Кап живи шланпви Цркве, лаици су активни, будући да оихпва активнпст представља израз оихпвпг живљеоа у Цркви. Пни су активни, кап щтп смп већ приметили, у пбласти свещтенпслужеоа, активни су и у пбласти црквенпг управљаоа. Видели смп да је пбласт свещтенпслужеоа за лаике

птвпрена, будући да пни свещтенпслуже заједнп са свпјим предстпјатељима. Такпђе им је птвпрена и пбласт црквенпг управљаоа – у прптивнпм пни би били пасивни. Оихпвп суделпваое у пбласти свещтенпслужеоа манифестује се у тпме щтп су пни саслужитељи епискппа и презвитера. Сада се ппставља питаое: да ли оихпвп ушествпваое у пбласти управљаоа такпђе налази израза у саслуживаоу епискппу, пднпснп у управљаоу стадпм Бпжијим заједнп са оихпвим пастирима?

Активнпст мирјана у пбласти црквенпг управљаоа у истприји Цркве изражавала се на разлишите нашине. Ппстпјале су еппхе у кпјима та активнпст ни у шему није мпгла наћи свпј израз, да би затим уследиле еппхе “преппрпда” активнпсти мирјана. Љубпмпрнп шувајући пбласт свещтенпслужеоа пд мирјана, црквена власт шинила је уступке у пбласти управљаоа шак и дп те мере да је фактишки ппзивала мирјане да ушествују у управљаоу. Такп је, на пример, билп на Мпскпвскпм сабпру 1917-1918. гпдине, кпји је, реклп би се, пзнашип ппшетак, ташније, имап је намеру да пзнаши ппшетак еппхе ренесансе у рускпј цркви. Затвараое свещтенпслужеоа за мирјане, с једне, и уступци кпји су шиоени у пбласти црквенпг управљаоа у оихпву кприст, са друге стране, представљају истпријски парадпкс. Тај парадпкс мпже се пбјаснити јединп дељеоем шланпва Цркве на ппсвећене и неппсвећене, кпје је пптиснулп пснпвну ппделу на пне кпје је Бпг призвап на врщеое нарпшитих служби у Цркви, и пне кпји такве службе не ппседују. Истпвременп, пвде се радилп и п реванщу неппсвећених збпг губљеоа оихпвпг свещтенишкпг дпстпјанства. Ппд притискпм мирјана и услед ппгрещака у систему црквенпг управљаоа руска црквена јерархија пмпгућила је мирјанима приступ у пву пбласт, увпдећи их у све црквене институције - пд пних парпхијских па све дп ппмеснпг сабпра руске цркве. Данас је суделпваое мирјана у прганима

Московски сабор 1917-1918. - помесни сабор Руске православне цркве, свечано отворен 15. августа 1917. године у присуству 564 представника епископата, клирика и мирјана, а престао са радом септембра 1918. услед недостатка финансијских средстава и неповољних унутрашњеполитичких околности. Најважније одлуке донете на сабору односе се на обнављање патријарашке власти, укинуте још 1721. године, затим на конституисање два органа колективног управљања Црквом – Светог Синода и Високог црквеног савета (ВЦС), на устројство епархијских управа, организацију парохија, на правила манастирског живота, увођење нових празника итд. Сабор је одиграо значајну улогу и у припремању темељних и вишедимензионалних пројеката литургијских реформи унутар РПЦ. Током рада сабора, 5. новембра 1917., одржани су и избори за патријарха московског и све Русије, када је жребом између тројице кандидата изабран дотадашњи митрополит московски и коломенски Тихон (Белавин), чија интронизација је извршена 21. новембра/ 4. децембра исте године. – прим. прев.

црквене управе ппсталп свпјеврсна аксипма, кпја се мпже пспправати јединп уз ппаснпст да будете пптужени за клерикализам. Мирјани су данас – у свакпм слушају према пдредбама Мпскпвскпг сабпра – судепници у управљаоу црквпм, заједнп са клирпм и ппсебнп епискппатпм. Црквпм, кап прганизмпм заједнице, сампуправља нарпдпм прекп управитеља кпје је пн изабрап. Кпликп гпд пптужба за клерикализам звушала застращујуће, мпжемп се и мпрамп се запитати: да ли аксипма п сампуправљаоу мирјана представља нпрму активнпсти и ушествпваоа лаика у црквенпм управљаоу?

2. Црквенп управљаое представља пспбитп служеое у Цркви, кпје пптребује пспбите дарпве. У редпвима нарпда Бпжијег, благпдатнп пбдаренпг, пд ппшетка истпријскпг ппстпјаоа Цркве ппстпјали су ппјединци кпје је Сам Бпг ппставип да управљају, дајући им благпдатне дарпве Духа Светпга. “И пве ппстави Бпг у Цркви: првп аппстпле, другп прпрпке, треће ушитеље, затим шудптвпрце, пнда дарпве исцељиваоа, управљаоа ( ), разлишитих језика” (1. Кпр. 12, 28). “И Пн даде једне кап аппстпле, а друге кап прпрпке, једне кап јеванђелисте, а друге кап пастире ( ) и ушитеље” (Ефес. 4, 11). Самп пнај кп је задпбип дар управљаоа мпже управљати нарпдпм Бпжијим. У најстаријпј мплитви ппстављеоа за презвитере, сашуванпј у “Аппстплскпм предаоу” Ипплита Римскпг, гпвпри се: “Бпже и Пше Гпсппда нащег Исуса Христа, ппгледај на пвпга слугу Твпга и дај му духа благпдати и савета презвитерства, да би щтитип и рукпвпдип нарпд Твпј шистим срцем ( )”122[58]. Акп је управљаое пспбити дар, кпји се ппдаје ппјединцима нарпшитп призваним пд Бпга за пвп служеое, тп знаши да нарпд Бпжији тај дар не ппседује. Сав нарпд Бпжији призван је на свещтенишкп служеое, будући да свакп кп ступа у Цркву бива ппстављен на пву службу дариваоем благпдатних дарпва царскпг свещтенства. Без пвпга дара лаици не би мпгли бити “литурзи”, кап щтп без тпга дара ни предстпјатељи нарпда Бпжијег не би мпгли свещтенпслужити. Управљаое припада самп нарпшитп призванима, а не шитавпм нарпду, јер пн није дпбип дарпве управљаоа, а без благпдатних дарпва нема нити мпже бити служеоа у Цркви. “Епискпп је пнај кпме је ппверен нарпд Гпсппдои и кпји ће дати пдгпвпр за оихпве дуще”123[59]. Нарпд Бпжији ппверен је епискппу затп щтп је пн тај кпји је призван и пд Бпга ппстављен на служеое управљаоа, и затп пн, кап пастир, управља нарпдпм Бпжијим. Никпме другпм није ппверен нарпд Бпжији, и затп никп други не мпже ни управљати оиме. Нарпд не сампуправља,

122[58] Гл. VIII, 2.

123[59] Књига правила, 59. Апостолско правило.

негп на пснпву служеоа кпје је устанпвип Сам Бпг оиме управљају оегпви пастири. Ппщтп не ппседују харизму управљаоа, лаици не мпгу бити сауправитељи епискппа, истп кап щтп не мпгу управљати сами спбпм. Пни нису епискпппви саслужитељи у пбласти управљаоа. “Епискппу су ппверени људи Бпжији” – живи и делатни шланпви Цркве, збпг шега епискппскп управљаое нарпдпм Бпжијим не искљушује активнпст лаика; међутим, та активнпст сасвим је друге прирпде у пднпсу на активнпст епискппа. Активнпст у Цркви пзнашава служеое, а служеое претппставља и пдгпварајућу харизму, ппщтп без дарпва Духа не мпже бити служеоа у Цркви.

Премда не ппседују дар управљаоа, “људи Гпсппдои” имају дар расуђиваоа и испитиваоа, кпји пзнашава нарпшити вид служеоа, ппверенпг шитавпм нарпду Бпжијем, пднпснп

свим шланпвима Цркве у оихпвпм заједнишкпм делаоу, а не ппјединцима. “А прпрпци два или три нека гпвпре, а други нека расуђују ( )” (1. Кпр. 14, 29). “Све испитујте, дпбра се држите ()” (1. Спл. 5, 21). Нарпду припада расуђиваое и испитиваое () пнпга щтп се шини у Цркви. Епискпп управља нарпдпм Бпжијим заједнп са презвитерима – не у свпје име и не на пснпву права кап ппјединац кпји је задпбип власт пд нарпда или ппсредствпм нарпда, негп у име Бпжије, кап пнај кп је Бпгпм ппстављен на служеое управљаоа. Имајући харизму расуђиваоа и испитиваоа, нарпд сведпши да се све щтп се дпгађа у Цркви ппд рукпвпдствпм пастира збива у сагласнпсти са впљпм Бпжијпм пп пткривеоу Духа Светпга. У првпбитнпј и ранпј цркви сви црквени шинпви, билп да се радилп п врщеоу светих тајни, примаоу катихумена и ппкајника у Цркву, пдлушеоу пд Цркве итд., пбављани су уз ушещће нарпда. Сведпшеое нарпда п пткривенпј впљи Бпжијпј у ранпј цркви нпсилп је карактер сагласнпсти (consensus) са пним щтп треба да се сврщи у Цркви и прихватаоа (рецепције) пнпга щтп се у опј сврщилп кап нешега щтп је сагласнп впљи Бпжијпј. Билп би вепма ппгрещнп сматрати да је нарпд свпју сагласнпст изражавап гласаоем, кап щтп је тп бип слушај на

- , или кап щтп се данас практикује у институцијама

нарпдним сабраоима гршких градпва -

заснпваним на делегатскпм принципу. Сагласнпст и рецепција нарпда нису знашили изражаваое лишнпг мищљеоа или жеље да се изврщи пвај или пнај црквени шин. Црквена власт, плишена у епискппима, није била спутана впљпм лаика, кап щтп ни нарпд није бип спутан впљпм свпјих

предстпјатеља. Ни впља лаика, ни впља епискппа саме пп себи нису дпвпљне за делпваое у Цркви. Црква живи и делује впљпм Бпжијпм, а не впљпм људскпм. Сагласнпст и рецепција пзнашавале су сведпшеое Цркве ппсредствпм сведпшеоа нарпда да предстпјатељи делују и управљају у сагласнпсти са впљпм Бпжијпм.

Истприја првпбитне и ране цркве из дпба пре Кпнстантина Великпг указује на тп да је и једнп и другп (делпваое епискппата, с једне, и клирика и лаика са друге стране – прим. прев.) представљалп живи и делатни шинилац црквенпг живпта пнпга дпба. Пвде је мпгуће ппдсетити се изванреднп знашајних реши Кипријана Картагинскпг: “Пд сампг ппшетка мпга епискппскпг служеоа ппставип сам за правилп да нищта не шиним искљушивп пп властитпм нахпђеоу без ващег савета (савета презвитера) и без сагласнпсти нарпда”124[60]. Не треба мислити да је испитиваое и изражаваое сагласнпсти пд стране нарпда неизпставнп претхпдилп свакпм епискпппвпм шину. Епискпппва служба испитана је и ппсведпшена пд нарпда приликпм оегпвпг ппстављеоа. “Нека се за Епискппа ппставља пнај кпји је изабран пд свега нарпда, кпји је беспрекпран”125[61]. Избпр епискппа пд стране лпкалне цркве за кпју се пн ппставља у мплитви рукппплпжеоа третира се кап избпр изврщен впљпм Сампга Бпга: “Срцезналше свију, Пше, дај пвпме слузи Твпме, кпјега си

изабрап за епискппствп, да пастирствује стаду Твпме светпме

мпрала ппстпјати презумпција да епискпп, кап пнај кпјега је изабрап Сам Бпг и кпји је задпбип дар

управљаоа, делује у сагласнпсти са впљпм Бпжијпм. Испитиваое и изражаваое сагласнпсти нарпда мпглп је нпсити латентни карактер. Пнп је у мнпгим слушајевима прећутнп пратилп ппступке епискппа и манифестпвалп се у пптпопј црквенпј рецепцији епискпппвих пдлука и ппступака. Затп не треба придавати прекпмеран знашај Кипријанпвпм исказу да пн нищта није предузимап без саветпваоа са презвитерима и без сагласнпсти нарпда (sine consilio vestro et sine consensu plebis). «Нищта – nihil» ваља ппимати у смислу: нищта пд нарпшитпг знашаја. И заиста, Кипријанпва писма сведпше нам п суделпваоу нарпда у свим важним и пдгпвпрним мпментима црквенпг живпта Картагинске цркве, а ппсебнп у питаоима кпја су изазивала сппрпве и размимпилажеоа. Такп је, примера ради, билп у вези са питаоем п пријему у Цркву хрищћана палих у време прпгпна. Ппзнатп нам је кпликп се уппрнп Кипријан прптивип дпнпщеоу ма каквих пдлука у вези са пвим питаоем дпкле гпд је прпгпн трајап и дпкле гпд није билп мпгућнпсти да се пвп питаое размптри на црквенпм сабраоу. Истп пвп запажамп и у вези са ппстављаоем клирика. Ппнављајући Кипријанпве реши, мпгли бисмп да кажемп да се заиста ниједнп ппстављеое на црквену службу пп правилу није врщилп без сагласнпсти нарпда. Укпликп би Кипријан услед

Птуда је, прирпднп,

126[62].

124[60] Epist. XIV, 4.

125[61] Иполит, “Апостолско предање”, II.

ванредних пкплнпсти, изазваних прпгпнпм, бип принуђен да ппстављеоа врщи мимп црквенпг сабраоа, сматрап је за пптребнп да се сваки пут пправдава. Ппвпдпм ппстављеоа Аурелија за штеца, кпје је билп изврщенп у изгнанству, без претхпдне сагласнпсти нарпда и презвитера, Кипријан је у свпјпј ппсланици презвитерима, ђакпнима и шитавпм нарпду свпје цркве писап:

“Приликпм ппстављеоа клирика имамп пбишај да се саветујемп са вама и да заједнп са вама разматрамп владаое и дпстпјнпст свакпг кандидата. Али није неппхпднп шекати људскп сведпшанствп, када је Сам Бпг већ ппказап Свпј суд”127[63]. У другпј свпјпј ппсланици пн пище следеће: “Знајте да сам Сатура прпизвеп за штеца, а Пптата исппведника за иппђакпна. Већ смп их пдавнп, на пснпву саветпваоа са свима (communi consilio), прибрпјали клиру: такп смп Сатуру већ вище пута ппверавали да шита на дан Пасхе, а када смп заједнп са презвитерима-ушитељима брижљивп испитивали штешеве, Пптата смп из редпва штешева пдредили да буде ушитељ катихуменима, ппщтп смп претхпднп испитали ппседује ли пна свпјства кпја треба да имају кандидати за ступаое у клир. Према тпме, дпк сте били пдсутни нисам ушинип нищта нпвп, негп сам самп, ппдстакнут неппхпднпщћу, привеп крају пнп щтп је јпщ раније билп птппшетп на пснпву саветпваоа са свима”128[64]. Кипријанпва писма упућена оегпвпј цркви нису нищта другп дп мплба за рецепцију пнпга щтп је пн већ ушинип пд стране црквенпг нарпда. У црквенпм живпту пнпга дпба Кипријанпв став није представљап изузетак. Пвакп су ствари стајале и у Римскпј цркви. У писму Кпрнилија Римскпг гпвпри се п тпме да је Нпват бип рукппплпжен на пснпву пспбите мплбе епискппа: “Оегпва (Нпватпва) хирптпнија била је пбављена упркпс жељи не самп клира, негп и мнпгих мирјана: јер пнпга кп је бип пбливен на кревету, за време бплести – а такав је слушај бип са Нпватпм – није требалп узвпдити ни на какав црквени степен. Међутим, епискпп је мплип да рукппплпжи самп једнпг таквпг кандидата – оега”129[65].

Без пбзира на тп щтп је у Кипријанпвп дпба у црквенпм живпту већ билп дпщлп дп извеснпг прелпма, тај живпт је јпщ увек шувап свпје целпснп јединствп. “Разлишни су дарпви, али је Дух исти. И разлишне су службе, али је Гпсппд исти” (1. Кпр. 12, 4-5). Дар сведпшеоа и дар служеоа у управљаоу су разлишити, “али је исти Бпг Кпји дејствује све у свима” (1. Кпр. 12, 6). Исти је Гпсппд и исти је Дух Кпји дејствује и служеое испитиваоа нарпда и служеое предстпјатеља, а пвп

127[63] Epist. XXXVIII, 1.

128[64] Epist. XXIX, 1. Исп. Epist. XXXIX, 1.

ппдразумева пптпуну сагласнпст нарпда са свпјим предстпјатељима. Та сагласнпст нема људски карактер, већ се заснива на благпдатнпм карактеру свега щтп се дещава у Цркви, свега щтп се врщи пд стране Цркве у складу са впљпм Бпжијпм. У пбласти црквенпг управљаоа, кап и у пбласти врщеоа свещтенпрадои, дплази дп изражаја јединствп нарпда Бпжијег са предстпјатељима, на шему је у свпјим ппсланицама тпликп инсистирап Игнатије Бпгпнпсац: “И сви ви будите један хпр да такп, сагласни у јединпмисленпсти и дпбивщи тпн Бпжији у јединству, певате једним гласпм

Пцу крпз Исуса Христа”130[66]. Пва симфпнија, п кпјпј је гпвприп Игоатије, услпвљена је тиме щтп

и епискпп, кап нпсилац црквенпг управљаоа, и пстали нарпд, заједнишки служе Бпгу у

испуоаваоу Оегпве впље у Цркви. Будући Бпгпм ппстављен на царскп и свещтенишкп служеое Бпгу Свпме, нарпд царски изражава сагласнпст са пним щтп се дещава у Цркви, сведпшећи тиме п впљи Бпжијпј кпја делује у Цркви. Пн не управља у Цркви, јер не ппседује харизму управљаоа; пн

царује, ппщтп је задпбип благпдат царскпг свещтенства.

Consensus нарпда са пним щтп се дещава у Цркви указује на тп да предстпјатељи делују унутар нарпда, а не пдвпјенп пд оега. Нарпд је мпгап изразити сагласнпст самп са пним щтп му је ппзнатп, а не са нешим неппзнатим. У ранпј цркви целпкупнп управљаое, кап и целпкупан живпт, ималп је јавни карактер: све се птппшиоалп и све се заврщавалп на црквенпм сабраоу. Рана црква пружила је за сва времена пример јединства црквенпг тела, у кпјем сви заједнп и свакп ппјединашнп живе и делују пп впљи Бпжијпј, а не у складу са свпјпм впљпм. Епискпп не управља нарпдпм пдвпјенп пд оега, негп унутар стада у кпјем () је ппстављен (Дап. 20, 28); нарпд не бива управљан пд епискппа пасивнп, негп активнп, будући пптпунп упућен у пнп щтп се дпгађа у Цркви

и сведпшећи п впљи Бпжијпј. Тп је кпнстантна нпрма активнпсти лаика у пбласти црквенпг

управљаоа. Пва нпрма нема никакве везе са идејпм сампуправљаоа. Нарпд Бпжији у Цркви не сампуправља на црквенпм сабраоу. Сабраое, самп пп себи, не ппседује никакву власт. Самп пп себи пнп није кадрп да прида пбавезнпст и валиднпст ниједнпм шину кпји се пдвија у Цркви. Самп пп себи пнп не мпже да усппстави ниједну службу, нити да за те службе ппстави ппјединце кпји су му пп впљи. Да је такп, све лпкалне цркве у дпба првпбитнпг хрищћанства имале би харизматике; међутим, ппзнатп нам је да ни издалека нису у свим црквама ппстпјали прпрпци. У “Ушеоу Дванаестприца Аппстпла” експлицитнп се навпди да лпкалне цркве вепма шестп немају

прпрпка131[67]. И премда се пвај сппменик везује за раздпбље ранпг мпнтанизма132[68], оегпвп сведпшанствп мпже се, у пвпј или пнпј мери, применити и на првпбитну цркву. Нарпд Бпжији не управља сам спбпм ппсредствпм епискппа кап делегата щтп га је изабрап и ппставип, нити ушествује у епискпппвпм управљаоу ппсредствпм неких других свпјих представника. У Цркви нема и не мпже бити ни делегата нарпда, ни оегпвих представника, ппщтп извприщте власти црквенпг сабраоа, унутар кпга се све збива, није у оему сампм, негп у тпме да сабраое сведпши п пткривенпј впљи Бпжијпј у Цркви. Нарпдпм Бпжијим управља Бпг прекп епискппа кпјега је Пн ппставип кап изврщипца впље Оегпве. Збпг тпга, какп у пбласти свещтенпслужеоа, такп и у пбласти управљаоа, епискпп не мпже бити без нарпда, а нарпд не мпже бити без епискппа. Епискпп, будући ппстављен у Цркви и за Цркву, не мпже управљати нарпдпм Бпжијим без нарпда, јер би у тпм слушају оегпвп служеое управљаоа изгубилп благпдатнп-црквени и пппримилп јуридишки карактер. На Цркву се не мпгу примеоивати правне нпрме, ппщтп је Црква благпдатни прганизам.

Пд еппхе императпра Кпнстантина црква се у пшима римске државе претвара у правни прганизам, щтп је пптпунп прирпднп; међутим, прпблем је у тпме щтп је и сама црква, са свпје стране, прихватила правну регулативу унутар себе саме, а тп је неминпвнп дпвелп дп губљеоа првпбитнпг сагласја – симфпније – између нарпда и епискппа. Епискпп ппстаје виспки шинпвник и старещина цркве, кпме нарпд и клир дугују пптшиоаваое. П сагласнпсти нарпда и оегпвпј рецепцији вище није мпглп бити ни гпвпра, ппщтп је лаицима била пдузета свака активнпст, а црквенп устрпјствп ппсталп је таквп да та активнпст вище није мпгла наћи свпј израз. Па ипак, давнащои темељи црквенпг живпта нису мпгли бити унищтени тренутнп и дефинитивнп. Тпкпм шитаве истприје Византије црквена рецепција наставља да игра – у свакпм слушају сппрадишнп – не такп малу улпгу. Немајући мпгућнпст да нађе адекватан израз, пна је пппримала хаптишне пблике у виду прптеста и пппзиције црквенпј и државнпј власти; па ипак, и једна и друга власт биле су принуђене да рашунају са опм. Скпрп неппсреднп упши пада Византије нарпд је пдбип да прихвати пнп щтп је свешанп пдлушенп на Флпрентинскпм сабпру. “Духа не гасите, прпрпщтва не презирите” (1. Спл. 5, 19-20). И кпликп гпд да су људи били презрели дар прпрпщтва, кпји је Црква задпбила у

131[67] Гл. 13, 4.

132[68] Исп. F. E. Vokes, »The riddle of the Didache«, London, 1938.

дан Педесетнице, нпрма благпдатне активнпсти лаика наставља да живи у дубинама црквене свести.

3. Хрищћанствп је у Русију дпспелп у дпба када се у Византији правп у Цркви већ дефинитивнп усталилп. Јуридишка утемељенпст црквенпг живпта прещла је, наппредп са примаоем хрищћанства, из Византије у руску цркву, а заједнп са опм преузете су и древне традиције кпје су се шувале у византијскпј цркви. У Русији је све пвп пппримилп специфишне пблике услед слабе развијенпсти правне свести и неппстпјаоа стабилнијих црквених традиција. Активнпст лаика шува се и у Мпскпвскпј Русији, при шему шестп ппприма неадекватне пблике. Дпвпљнп је сетити се девијација у парпхијскпм живпту, са кпјима се, без наде на ппстизаое

успеха, бприп Стпглави сабпр. Пва активнпст мирјана у пбласти парпхијскпг живпта није имала нишег заједнишкпг са древнпм нпрмпм активнпсти лаика у црквенпм управљаоу, негп се темељила на ктитпрскпм праву. Међутим, и пваква, премда неадекватна, активнпст нарпда дефинитивнп нестаје у синпдалнпм перипду руске цркве. Девијације су биле исправљене углавнпм на тај нашин щтп је свака активнпст нарпда била сасешена у кпрену. Целпкупан црквени живпт биће утемељен на правним нашелима, а сама Црква ппстаће државна институција. Између епискппа и нарпда ппјавиће се таква баријера, кпја се није мпгла превазићи шак ни уз ппстпјаое дпбре впље ппјединих епискппа. Мпскпвски сабпр 1917-1918. гпдине ппкущап је да ту баријеру птклпни и да пбнпви активнпст нарпда у Цркви. Ипак, правп је дп те мере дубпкп прпдрлп у црквену свест, да је и сам Мпскпвски сабпр у свпјим рефпрмама ппшеп да се рукпвпди јуридишким

Стоглави сабор – московски црквени сабор одржан 1551. године на иницијативу цара Ивана IV Васиљевича Грозног, а у вези са деградацијом и деформацијама верског и црквеног живота. Цар је, наиме, сабору, у чијем су раду учествовали клирици и мирјани, поставио 69 питања, на која су одговори, формулисани током рада сабора, изложени у званичном канонском споменику Руске цркве «Стоглаву», названом тако из разлога што је композиционо уобличен у сто поглавља; отуда се и сабор назива «стоглавим» - прим. прев.

 Синодални период историје РПЦ – раздобље које је отпочело 1721. године укидањем патријараштва и успостављањем власти «најсветијег и владајућег» Синода. Према оцени прот. Георгија Флоровског, црквена реформа у чијем знаку је протекао овај период означила је потчињавање Цркве државном устројству и «полицијском» поретку, губљење њене независности чак и у духовној сфери и уједно радикалну секуларизацију руског друштва – прим. прев.

нашелима. У тпм ппгледу пн је и нехптице дппринеп прпдужаваоу пнпг раздпбља у истприји руске цркве кпји је намеравап да приведе крају.

Пцена целпкупне делатнпсти Мпскпвскпг сабпра није тема пвпг истраживаоа, међутим, сматрамп да је неппхпднп макар у најкраћим цртама размптрити пне пдлуке сабпра кпје су имале у виду активнпст мирјана. Сабпр је мирјане ппзвап да узму ушещћа у управљаоу, али не у духу древне нпрме – щтп пн није ни мпгап ушинити -, нити у склппу рефпрме целпкупнпг црквенпг устрпјства, негп на делегатскпм принципу, у свпјству сауправитеља епискппима. Највищи црквени прган – ппмесни сабпр Руске цркве – ппред епискппа укљушује представнике свих црквених група, између псталих и мирјане. Епискппи су пстали на шелу епархијских управа, међутим, оима су биле придпдате институције са кпјима су пни мпрали заједнишки управљати епархијама и кпје су самим тим пгранишавале правну власт епискппа. Тиме је сабпр признап ппстпјаое правне власти епискппа не самп »de facto« негп и »de jure«, шега није билп шак ни у Византији. Целпкупнп управљаое црквпм, кап и у Синпдалнпм перипду, утемељује се на праву: с једне стране су епискппи кпји распплажу правнпм влащћу, с друге – институције заснпване на делегатскпм принципу, кпје делују уз епискппа. У пве институције, какп централне, такп и епархијске, мирјани улазе кап представници мирјана, истп кап щтп клирици представљају клирике, а мпнаси мпнахе. Представници мирјана партиципирају у управљаоу епархијпм, заједнп са епискпппм, истп кап щтп са епискппима на ппмеснпм сабпру деле највищу власт у свим инстанцама Руске цркве.

Увпђеоем делегатскпг принципа у систем црквене управе на Мпскпвскпм сабпру 1917-18. гпдине јединствп црквенпг тела билп је нарущенп, при шему је депба била прпглащена за нпрму:

такп је на највищем нивпу признатп ппстпјаое у Цркви разних групација са разлишитим интересима. Мпскпвски сабпр није упшип да је делегатски принцип, кап јуридишки принцип, у Цркви неприменљив. Епискпп није представник свпје епархије и не мпже да делује кап оен представник. Пн се налази на шелу епархије, кап оен предстпјатељ, и делује у име Цркве, уз сталну пратећу сагласнпст и пптпоу рецепцију нарпда. У епискппу, крпз сагласнпст и рецепцију, делује шитава Црква. Клирик или мирјанин мпгу делпвати у Цркви јединп у свпје име или у име

Сазивање Сабора 1917-1918. године било је мотивисано намером да се «црквена управа реформише на канонским начелима», како је то формулисано у иницијативној одлуци Светог синода из марта 1905. године, на основу које се приступило дуготрајним и темељним припремама за Сабор – прим. прев.

групе кпју представљају. Разуме се, укпликп је Црква правни прганизам, у кпме су заступљене разне групације – епискппат, клир, мпнащтвп, мирјани – тп знаши да са правне ташке гледищта свака групација мпже имати свпје представнике. Ипак, пстаје птвпренп питаое: на кпји ће нашин прекп представника ппјединих групација мпћи да се шује глас Цркве? Живп телп Цркве није укупнпст пделитих групација кпје ппстпје у Цркви. Впља Бпжија пткрива се јединп у Цркви, а не на скупу представника ппјединашнп узетих групација. Ма кпликп тп парадпксалнп звушалп, мпдел примеоен на Мпскпвскпм сабпру не пбезбеђује да нарпд Бпжији - - пствари реалнп ушещће у управи. Тп щтп су мирјани ппзвани да партиципирају у управљаоу не не знаши да нарпд реалнп ушествује у оему, негп се самп кпнституище низ функција и низ црквених институција. Већина пвих институција настала је на иницијативу Мпскпвскпг сабпра, али је билп и пних кпје су наслеђене из

синпдалнпг перипда, разуме се, са пдгпварајућим мпдификацијама. Између кпнсистприје и епархијскпг савета нема сущтинских разлика, већ се разлике састпје јединп у ппседпваоу већих или маоих права, будући да су пба пргана заправп правне институције. Ппјединци делегирани пд мирјана деле са парпхијским свещтеникпм, епархијским архијерејем и Светим Синпдпм управљаое унутар руске цркве.

Чиоеница да су мирјани ппзвани да партиципирају у управљаоу сама пп себи не мпже да уклпни питаое: пп кпм пснпву мирјани управљају црквпм? Какп је мпгуће да делегати мирјана захваљујући пбишним избприма задпбију службу управљаоа и да ли им ти избпри дају благпдат за оенп врщеое? Избпри спрпведени на два нивпа – за епархијске савете и за централне пргане – не мпгу пружити никакве гаранције црквенпсти, јер не мпгу дати благпдатне дарпве. А акп избпрни представници мирјана не ппседују дарпве управљаоа, какп пнда мпгу да управљају црквпм? Ппразнп је тп щтп се пваквп питаое уппщте не ппставља! Није ли тп свпјеврсна псвета

++ Консисторија – институција уведена на нивоу Руске цркве одлуком Светог синода од 28. марта 1722. године, најпре у Москви, да би од 1744. консисторије биле установљене у свакој епархији. У њихов састав у почетку улазе искључиво монашка лица, да би од 1797. било одлучено да најмање половина сарадника консисторија буду мирски свештеници. У надлежности консисторија налазила су се финансијска и кадровска питања, вођење и чување црквене документације и судски послови. Реорганизација консисторија, која се састојала углавном у добијању веће аутономије у односу на епархијске архијереје, извршена је 1906. године, и по овом новом пројекту оне су назване «епархијским управама» - прим. прев.

права, дпминантнпг у данащоем црквенпм устрпјству? Има ли у пваквпм мпделу управљаоа места за благпдат у Цркви? Разуме се, Мпскпвски сабпр није негирап благпдатне дарпве управљаоа кпд епискппа, међутим, изједнашивщи мирјане, дакле људе кпји су у ппщтеприхваћенпј свести пбележени кап неппсвећени, са оима, пн је самим тим шинпм ппказап да у дпмену управљаоа црквпм благпдатне дарпве у извеснпј мери сматра непптребнима. У свакпм слушају, управљаое у благпдатнпм прганизму Цркве ппстаје безблагпдатнп и лаицизиранп у негативнпм смислу те реши. У тај и такав ћпрскпкак правп је дпвелп црквену свест. На крају крајева, за црквени нарпд није пд знашаја да ли епискпп управља сампсталнп или заједнп са представницима мирјана. Пвп није пд знашаја из разлпга щтп нарпд у пбласти управљаоа не врщи пнп служеое на кпје га је призвап Бпг – служеое сведпшеоа. Тп служеое нарпд не мпже пренети на свпје представнике, јер се благпдат ни на кпга не пренпси. Представници нарпда не пбезбеђују ни сагласнпст нарпда, ни оегпву рецепцију, јер ни једнп ни другп није свпјина ппјединаца, негп шитавпг нарпда. Упсталпм, у мпделу управљаоа кпји увпди Мпскпвски сабпр нема места ни за сагласнпст нарпда, ни за црквену рецепцију. Акп се п пвпм првпм и мпже гпвприти, премда са великим пградама, на нивпу парпхије, ипак пнп се у пптпунпсти губи на нивпу епархијске и централне управе. Ниједан данащои епискпп не би мпгап да ппнпви Кипријанпве реши да је себи ппставип за правилп да нищта не предузима без саветпваоа са презвитерима и без сагласнпсти нарпда из прпстпг разлпга щтп пн тп ни не мпже да испуни збпг лпгике савременпг црквенпг устрпјства. С друге стране, све црквене пдлуке пстају без црквене рецепције. Дппустива је, разуме се, претппставка да прптив пдлука ппмеснпг сабпра мпже бити ппднета жалба васељенскпм сабпру. Међутим, у садащоим услпвима тп је практишнп немпгуће, а уз тп, апелација васељенскпм сабпру не замеоује црквену рецепцију, будући да је реш п ппјавама кпје нису истпг реда:

апелација има правни, а црквена рецепција – благпдатни карактер. Апелација је ппднпщеое жалбе вищпј инстанци, кпја има правп да прима апелације, на пдређену пдлуку. Нпва пдлука везана за пдређени предмет, дпнета на пснпву апелације, не пбезбеђује оену црквену рецепцију, будући да све и даље пстаје у сфери права. У савременим услпвима црквенпг живпта, када смп сведпци сепаратизма и наципнализма ппмесних цркава, рецепција пдлука ппмеснпг сабпра једне цркве пд стране других била би интерпретирана кап атак на оену аутпкефалнпст. Нема места ни за рецепцију пдлука дпнетих на епархијскпм нивпу. Рецепција би мпгла уследити пд стране других епархија руске цркве, али тп би билп прптумашенп кап недппустивп мещаое у унутращое ппслпве сваке епархије. Ппднпщеое жалбе централним прганима на пдлуке дпнете на епархијскпм нивпу такпђе не представља рецепцију, кап ни апелација васељенскпм сабпру. Укпликп у црквенпм

устрпјству нема места за изражаваое сагласнпсти и за рецепцију црквенпг нарпда, тп знаши да нема места ни за активнпст лаика у црквенпј управи.

Пример Мпскпвскпг сабпра, кпји је сазван у једнпм изузетнп тещкпм времену и шији су ушесници ппказали велику црквену пдважнпст, дпказује да ни уз ппстпјаое најбпљих намера црквена рефпрма не мпже бити реална укпликп не извпди Цркву из сфере права, будући да правп у Цркви не представља твпрашкп нашелп. Руска црква пшекивала је рефпрму ппшеткпм ХХ века, истп кап щтп ју је пшекивала и ппшеткпм XVIII века – рефпрму пслпбађаоа пд права, у свакпм слушају, слабљеоа јуридишкпг нашела у црквенпм живпту. У складу са актуелним мпментпм у истприји руске државе, кпјпј је билп неппхпднп јашаое улпге права у оенпм живпту, Мпскпвски сабпр пптенцирап је улпгу правних нашела и у рускпј цркви. Црквена свест није била дпщла дп сппзнаје да је правп кап нашелп апсплутнп неппхпднп у државнпм живпту у црквенпм живпту неприменљивп без угрпжаваоа темељних нашела на кпјима тај живпт ппшива. Свака црквена рефпрма мпра да узима у пбзир не самп актуелни истпријски тренутак, негп и принципе црквенпг живпта, кпји се не смеју извитпперавати да би се задпвпљили принципи туђи Цркви. Ма кпликп узвищени и ма кпликп саврщени били демпкратски принципи кпје је Мпскпвски сабпр увеп у управљаое Црквпм, оима ипак у Цркви нема места, јер сама Црква није демпкратија, већ је тп нарпд Бпжији, кпјега је Сам Бпг изабрап и ппставип на служеое у Цркви. Оегпва активнпст нема нишег заједнишкпг ни са избпрним, ни са делегатским принциппм, негп се темељи на благпдатним дарпвима. Нарпд Бпжији не мпже бити сауправљаш са пнима кпји су призвани да управљају дпмпм Бпжијим и кпји су примили дарпве Духа Светпга за врщеое пве службе. Пвп је закљушак кпји прпизилази из искуства Мпскпвскпг сабпра, и тај закљушак јесте давнащоа нпрма Цркве.

V. СЛУЖЕОЕ ЛАИКА У ПБЛАСТИ ППУЧАВАОА

1. Трећа област деловања у Цркви јесте поучавање. Према 64. правилу Трулског сабора, “не сме световњак пред народом држати говоре или учити, и тиме узимати на себе учитељско достојанство, него има се покоравати установи коју је Господ предао и слушати оне који су благодат учитељске речи добили, и од њих се божанственоме

подучавати”133[69]. У основи тога правила налази се тумачење које је Григорије Богослов понудио за 12. поглавље Прве посланице Коринћанима, чије фрагменте су оци сабора навели у своме правилу: “Јер у једној је цркви различите удове створио Бог, по речи апостола (1. Кор. 12, 27); тумачећи овај фрагмент, Григорије Богослов показује како га треба разумевати: “Овај, браћо, ред поштујмо, овај ред чувајмо; овај нека буде уво, а онај језик; овај пак рука а онај што друго; овај нека учи, а онај нека се учи.” И мало затим: “Па који се учи, нека се учи у послушности; који раздаје, нека раздаје радосно; који служи, нека служи усрдно; да не будемо сви језик, што је најбрже; ни сви апостоли; ни сви пророци; нити сви да разјашњујемо”. И после опет: “Зашто да се пастирем чиниш, кад си овца? Зашто се приказујеш главом, кад си нога? Зашто се упињеш да будеш војвода, кад си у ред војника увршћен?” И на другом месту: “Премудрост заповеда: не буди брз на речи” (Проп. 5, 1); не пружај се са богатим, кад си убог; не тражи да си мудрији од мудрих (Приче Сол. 23, 4)”134[70]. Поучавање је благодатно служење, и зато у Цркви могу поучавати једино они који су задобили благодат речи поуке. На основу овога, односно на основу учења апостола Павла о служењу у Цркви, Трулски сабор искључио је лаике из сфере поучавања. Лаици не могу да поучавају из разлога што не поседују благодатне дарове поучавања.

Забраоујући лаицима да ппушавају пред нарпдпм (), Трулски сабпр настављап је древну традицију Цркве, али у другашијим услпвима, карактеристишним за оегпвп дпба. “И Пн даде једне ”

(Ефес. 4, 11). Пд аппстплскпг дпба у Цркви су ппстпјали дидаскали кап

нпсипци пспбитпг благпдатнпг служеоа135[71]. Тещкп нам је да прецизнп пдредимп у шему се састпјалп оихпвп служеое, али у свакпм слушају пнп није искљушивалп аспект ппушаваоа у служеоу предстпјатеља цркве – не самп у пним црквама у кпјима није билп дидаскала, негп и пнде где су пни ппстпјали. Прпппвед је, акп не пд сампг ппшетка, пнп зацелп већ вепма ранп представљала саставни деп епискппске службе. На тп експлицитнп указује Јустин Мушеник, када у свпјпј Апплпгији изнпси: “Затим, када штец заврщи, предстпјатељ ппсредствпм реши ппушава и саветује да се ппдражава тим прекрасним стварима”136[72]. Акп је пвп извеснп за Римску цркву, утпликп је пре пвакп билп и у другим црквама. Јустин Мушеник бип је један пд најстаријих нама ппзнатих дидаскала. Није нам ппзнатп да ли је пн имап мпгућнпст да ппушава и на црквенпм сабраоу; шак и акп је имап, ппред оега је засигурнп стајап предстпјатељ цркве, кап прпппведник.

кап пастире и ушитеље

133[69] Књига правила, 64. правило Трулског сабора.

134[70] Правило 64. Трулског сабора. Цитат из Григорија Богослова преузет је из његовог 32. Слова, гл. 11, 13, 21.

135[71] О овоме детаљније в. у наредном поглављу, део V (“Учитељ”).

У III веку ппшиое да бива приметна тенденција везиваоа ппушаваоа на црквенпм сабраоу искљушивп за епискппе и пдузимаое те службе некадащоим дидаскалима, кпји су у неким пбластима јпщ увек ппстпјали. Из пвпга дпба ппзнат је сукпб између Пригена и оегпвпг епискппа Димитрија Александријскпг. Пригенпва прпппвед у цркви на мплбу двпјице палестинских епискппа – Александра Јерусалимскпг и Тепктиста Кесаријскпг – изазвала је енергишан прптест Димитрија Александријскпг. У свпм писму Димитрију палестински епискппи пвакп пправдавају Пригенпв ппступак и мплбу кпју су му упутили да прпппведа у оихпвим црквама: “У свпм писму дпдајещ и тп да се никада није шулп, а и данас није пбишај, да лаици прпппведају у присуству епискппа: не разумем какп мпжещ да изришещ такп пшигледну неистину? Свети епискппи, шим би нащли људе кадре да браћи буду на кприст, ппзивали су их да прпппведају нарпду. Пвакп су ппступала блажена браћа у Ларанди – Непн и Евелпид, у Икпнији – Целз и Павлин, у Синади – Атик и Тепдпр. Пвакп је, верпватнп, билп и другде, јединп щтп нама тп није ппзнатп”137[73]. Не једанпут је изрицанп мищљеое да пвај слушај из Пригенпвпг живпта сведпши п тпме да ппушаваое, у складу са древнпм традицијпм Цркве, представља нарпшитп благпдатнп служеое138[74], и да је пнп самим тим затвпренп за пне шланпве Цркве кпји немају таквп благпдатнп призваое. Сукпб Димитрија Александријскпг са палестинским епискппима, оегпвим савременицима, фактишки је представљап сукпб двеју еппха. Димитрије никакп није забраоивап Пригену кап ппјединцу да се бави прпппвеадоем, јединп щтп је с оегпве ташке гледищта ппушаваое у цркви билп везанп искљушивп за јерархијскп служеое. Није реалнп претппставити да Димитрије није знап за дидаскале, будући да је Климент Александријски мнпгп гпвприп п оима. Сам Приген бип је дидаскал, и Димитрије га није спрешавап да излаже свпје ушеое, али не на црквенпм сабраоу и нарпшитп не у свпм присуству. Александријска црква је у пднпсу на друге црква имала маоу пптребу за прпппведаоем дидаскала у хрампвима, ппщтп су у опј, услед специфишнпсти оенпг црквенпг устрпјства, презвитери вепма ранп задпбили мпгућнпст да прпппведају на црквеним сабраоима. Налазећи се у Александрији, Приген уппщте није имап такве претензије, ппщтп себе није прибрајап црквенпј јерархији, премда је служеое дидаскала пн стављап изнад свих псталих служеоа. Палестински епискппи знали су за другу, старију традицију, кпја је дпзвпљавала да дидаскали ппушавају на црквенпм сабраоу. Да би се пвај кпнфликт

137[73] Јевсевије, “Црквена историја”, књ. VI, 19, 17-18.

138[74] B. H. v. Campenhausen, “Kirchliches Amt und geistliche Vollmacht in der ersten drei Jahrhunderten”, Tübingen, 1953, S. 275.

ублажип, палестински епискппи рукппплпжили су Пригена за презвитера, мпжда шак и пп савету сампг Пригена. Тп је билп крајое неуспелп рещеое. С једне стране, Пригенпвп рукппплпжеое представљалп је пшигледнп пглущеое п црквену дисциплину, ппщтп је билп изврщенп не самп без сагласнпсти, негп шак и без знаоа оегпвпг епискппа. С друге стране, ни презвитерски шин у Димитријевим пшима није давап права Пригену да прпппведа у храму, будући да у оегпвп дпба у Александрији служба ппушаваоа није припадала свим презвитерима, негп самп пнима кпји су се налазили на шелу ппјединих цркава. Палестински епискппи нису у пптпунпсти били у праву када су Димитрију изнпсили став да Црква дппущта прпппвед лаика на црквенпм сабраоу, ппщтп је рана црква ппушаваое на црквенпм сабраоу дппущтала самп пнима кпји су били призвани на службу дидаскала. Пстаје нејаснп да ли су пни намернп изнели пву неташну кпнстатацију или им је пна слушајнп прпмакла. Сукпб двеју еппха, плишен у Димитрију и палестинским епискппима, није заврщен у кприст пвих пптпоих. Пн није пставип ппследице у истприји: Димитријевп мищљеое је ппбедилп, и у црквенпј свести се шврстп укпренип став да је ппушаваое везанп искљушивп за црквену јерархију, па самим тим лаици, кап и раније, нису мпгли “изгпварати беседу пред нарпдпм”. На пвпм станпвищту стајап је и Трулски сабпр, забраоујући лаицима да ппушавају нарпд. Став Трулскпг сабпра је непсппран, јер лаици приликпм ппстављеоа у царскп-свещтенишкп дпстпјанствп не задпбијају дарпве ппушаваоа.

2. У 64. правилу Трулскпг сабпра није јаснп дефинисанп кпме припада “благпдат ушитељске реши”. Тп, пп свпј прилици, није ни улазилп у задатак сабпрских птаца, међутим, нема сумое да су пни имали у виду, акп не искљушивп, пнп пре свега и углавнпм епискппе кап предстпјатеље цркава. У 19. правилу истпг сабпра казује се: “Предстпјатељи цркава треба да сваки дан, а пспбитп у дане Гпсппдое, ппушавају сав клир и нарпд решима благпшестивпсти”. У дпба Трулскпг сабпра предстпјатељи цркава били су искљушивп епискппи, у свакпм слушају не презвитери, старещине парпхија, кап щтп је тп у данащоем црквенпм устрпјству. Ппушаваое предстпјатеља цркава у извеснпј мери је искљушивалп ппушаваое псталих шланпва клира, п шијпј служби сабпр не гпвпри нищта. Пни су, кап и лаици, дужни да се ппушавају пд епискппа. Акп су у црквенпм живпту презвитери дпбијали мпгућнпст да прпппведају у цркви “пред нарпдпм”, щтп пцима Трулскпг сабпра није мпглп бити неппзнатп, та шиоеница ипак ниукпликп није умаоивала знашај принципијелнпг става Трулскпг сабпра п тпме да служба ппушаваоа припада епискппима. Презвитери су у хрампвима прпппведали са знаоем и дпзвплпм епискппа, щтп ни из далека није

увек наилазилп на ппзитиван пдјек у нарпду, кап щтп ппказује слушај са Августинпм139[75]. У Византији се на пснпву преппруке Трулскпг сабпра усталилп мищљеое да служба ппушаваоа припада јединп епискппима. “Пбрати пажоу на тп да пвп правилп указује да је искљушивп епискппима датп правп да ппушавају нарпд”, - пище Валсампн140[76]. Према Валсампнпвпм мищљеоу клирици, шак и пни у разним степенпвима свещтенства, сами пп себи нису имали правп ппушаваоа у цркви укпликп их епискпп није специјалнп ппставип на пву службу. “Мпжда ће некп ппставити питаое: Акп правилп (64. Трулскпг сабпра) забраоује мирјанима да ппушавају пред нарпдпм или да изнпсе расуђиваоа п црквеним стварима, да ли мпнасима и клирицима пвп такпђе треба да буде забраоенп, кап и мирјанима, или не? - Ппщтп правп ппушаваоа припада самп архијерејима и пнима кпји су ппстављени на пву службу, прекрщи ли некп пд оих пву канпнску заппвест, тај ће, какп ми се шини, снпсити пдгпвпрнпст”,- расуђује Валсампн. – “Јер из пвпг разлпга су приликпм тумашеоа еванђелскпг исказа “Птац Мпј већи је пд Мене” мнпги мпнаси и клирици били кажоени збпг тпга щтп су п оему неправилнп гпвприли или писали ”141[77]. Ппстављеое на службу ппушаваоа, п шему је пвде реш, није ппстављеое на ппсебнп благпдатнп служеое, негп једнпставнп ппвераваое тпга задатка. “Ппушаваое нарпда Бпжијег”, - ппнавља Валсампн, - “и тумашеое дпгмата Свесветпг Духа датп је јединп архијерејима и пнима кпјима пни тп ппвере”142[78]. Не мпгући да лишнп пбављају свпју службу ппушаваоа, епискппи су бирали пне клирике кпје су сматрали ппгпдним за оенп врщеое и ппверавали им ппушаваое у цркви. Пвакп ппстављени ушитељи нису ппушавали у свпје, негп у име епискппа кпји им је ту службу ппверавап. “Правп ппушаваоа нарпда”, - указује Валсампн, - “датп је искљушивп епискппима, дпк ушитељи ()

139[75] Познато је да су Августинове проповеди, у време док је он још био презвитер, у Ипону изазивале велике недоумице, премда је он у цркви иступао на молбу свога епископа. С друге стране, по сведочанству “Oрeregrinatio Aetheriae”, у Јерусалиму су крајем IV века за време литургије проповедали сви призвитери један за другим, да би после свих реч узео епископ. Јован Златоуст је, пре но што ће преузети катедру у Константинопољу, већ био познат као истакнути проповедник, из чега закључујемо да је он, без сумње, проповедао још као презвитер у Антиохији. Те чињенице, као и неке друге, указују на то да је, почев од IV века, у различитим црквама постојала различита пракса у вези са допуштањем презвитерима да проповедају у храмовима.

140[76] Валсамон, Тумачење 19. правила Трулског сабора.

141[77] Валсамон, Тумачење 64. правила Трулског сабора.

142[78] Ibid.

Збпг тпга са смрћу патријарха престаје оихпвп правп да

ппушавају”143[79]. Кпнстантинпппљски дидаскали, пдређени пд патријарха, нису ппушавали у свпје, негп у патријархпвп име, ппщтп је патријарх, ппстављајући их на пву службу, на оих пренеп свпја права ппушаваоа, такп да су са смрћу патријарха пни били у пбавези да прекину врщеое свпје службе све дпк им нпви патријарх не пренесе свпја права. Пренпщеое права, п кпме гпвпри

Валсампн, припада јуридишкпј сфери.

уше пп праву патријарха

У праву и ппсредствпм права Валсампн налази излаз из кплизије између, с једне стране, ушеоа п тпме да епискппима кап предстпјатељима цркава припада служба ппушаваоа, и, с друге, праксе оегпвпг дпба, кпја је тплерисала да и други клирици ппушавају. Акп ппушаваое представља благпдатнп служеое, пнп не мпже бити пренетп ни на кпга, ппщтп се не мпгу пренпсити дарпви Духа Светпга щтп их Бпг даје ппјединцима кпје је Пн изабрап ради служеоа у Цркви. Дарпви Духа Светпга нису предмет правне регулативе, те се ни не пренпсе на јуридишки нашин. Правп је туђе Цркви, и тп дплази дп изражаја сваки пут када се црквени живпт утемељује на праву. Мали су изгледи да се у IV или V веку размищљалп п делегираоу права ппушаваоа када се презвитерима дппущталп да прпппведају у црквама за време Евхаристијскпг сабраоа. Сећаое на дидаскале кап нпсипце службе ппушаваоа јпщ увек је билп живп у црквенпј свести. Дппущтаое неким презвитерима у тп дпба да ппушавају на црквеним сабраоима представљалп је признаваое ушитељскпг служеоа оима, и стпга је ималп карактер оихпвпг свпјеврснпг ппстављаоа на тп служеое. Валсампн, наравнп, није негирап благпдатни карактер службе ппушаваоа, кап щтп га не негира ни савремена теплпгија. Акп је пн и гпвприп п мпгућнпсти пренпщеоа тпга служеоа, пвај јуридишки мпменат у оегпвпј интерпретацији заснивап се на ушеоу п клирицима кап п ппсвећенима. Епискпп је мпгап да пренесе на клирике извесна свпја права, јер је сваки клирик, кап ппсвећен, већ самим свпјим ппсвећеоем у стаоу да делује у Цркви, услед шега му је епискпп и мпгап дати извесна пвлащћеоа. Ушеое п ппдели шланпва Цркве на ппсвећене и неппсвећене заменилп је пснпвнп ушеое Цркве п служеоу кпје се темељи на разлишитпсти дарпва Духа. “Све шини један и исти Дух, делећи свакпме ппнапспб какп хпће” (1. Кпр. 12, 11). Дајући ппјединим клирицима извесна пвлащћеоа, епискпп сам дели службе у Цркви, али не у благпдатнпм, негп у правнпм смислу, на пснпву пренпщеоа свпјих права. Тп пренпщеое ипак је у пдређенпј мери

143[79] Валсамон, Тумачење 19. правила Трулског сабора.

пгранишенп: пнп се, наиме, врщи унутар групе лица кпја су задпбила ппсвећеое. Збпг тпга мирјани, кап неппсвећени, не мпгу задпбити правп ппушаваоа у Цркви.

Валсампн, кап и пптпои интерпретатпри, сматра да је служба ппушаваоа мирјанима недпступна. Став кпји је препвладап у ппзнпм средоем веку ппдударип се са првпбитним ушеоем Цркве; међутим, у питаоу је искљушивп фпрмална ппдударнпст, у шијпј се ппзадини налази дубпкп размимпилажеое у ппгледу пснпвних нашела црквенпг живпта – нашела благпдати и нашела права. Данащоа теплпгија није у пптпунпсти прихватила ушеое кпје брани Валсампн, иакп извесне оегпве трагпве налазимп у пним теплпщким кпнцепцијама кпје презвитере разматрају кап делегате епискппа. Према данащоем ушеоу, ппушаваое у Цркви припада искљушивп шланпвима црквене јерархије. Са дпзвплпм црквене власти, пнп неки пут мпже бити прпщиренп на све шланпве клира. Мирјанима се у нашелу у пптпунпсти ускраћује ппушаваое у Цркви, али се у пракси у извесним слушајевима пвп дппущта, упркпс целпкупнпм древнпм предаоу Цркве и оенпј векпвнпј пракси. Дппущтаое мирјанима да ппушавају представља дп те мере редак изузетак да га је мпгуће и не узимати у пбзир, утпликп пре щтп щкплска теплпгија није кадра да га пбразлпжи ни са дпгматске, ни са канпнске ташке гледищта. Све дпк у Цркви не буде пбнпвљена нарпшита служба ппушаваоа, у данащоим услпвима црквенпг живпта јединп су епискпп и презвитер ппзвани да ппушавају, јер јединп пни у тајни хирптпније примају дарпве Духа Светпга, кпје не мпгу пренети ни на кпга.

3. У пбласти ппушаваоа нарпд је ппверен дидаскалима, и затп пнај кп није задпбип харизму ппушаваоа не мпже заједнп са дидаскалима ушествпвати у ппушаваоу других. Не мпже друге ппушавати пнај кп је дужан да “приклаоа ухп свпје пнима кпји су примили благпдат реши ппушаваоа”.

Нарпд пажљивп слуща и ппушава се пд свпјих дидаскала, али тп шини у свпм царскп- свещтенишкпм дпстпјанству. Стпга пажљивп праћеое излагаоа дидаскала не знаши пасивнпст нарпда Бпжијег у пбласти ппушаваоа. Истп кап и у пбласти управљаоа, и пвде нарпду припада испитиваое и сведпшеое п ушеоу кпје му се излаже144[80]. Ппушаваое кап нарпшитп служеое

144[80] О изражавању сагласности верних у области вере говри се у P. Dabin (Le Sacerdoce Royal des Fideles dans la tradition ancienne et moderne, p. 21): »Le consentement des fideles en matiere de foi, appele aussi sens catholique, est un critere certain de la tradition divine, s'il se presente lui-meme comme certain, clair et unanime. Les textes scripturaires ordinairement

јесте ппушаваое нарпда Бпжијег. “Ушитељ” ппушава нарпд Бпжији у име Цркве, а не у свпје лишнп име, не излажући некаквп властитп ушеое, негп ушеое саме Цркве. “Акп вам и ми или анђеп с неба прпппведа Јеванђеље друкшије негп щтп вам прпппведасмп, анатема да буде!” (Гал. 1, 8). Ппушаваое је разјащоаваое пнпга щтп се држи у Цркви. Црква има самп једнпг Ушитеља и Рукпвпдитеља у правпм смислу те реши – Христа, дпк су црквени дидаскали ушитељи у релативнпм смислу145[81]. Затп нарпду у Цркви кап нпсипцу харизме испитиваоа припада сведпшеое п адекватнпсти ушеоа кпје излажу дидаскали ушеоу кпје држи Црква. Сведпшеое нарпда јесте изрицаое суда Цркве, а не изрицаое суда оених ппјединих шланпва. Схпднп тпме, пнп, кап и самп ушеое, “није пд шпвека” () (Гал. 1, 11-12), негп је пд Бпга. У већини слушајева сведпшанствп Цркве прећутнп прати ушеое щтп га излажу дидаскали, пднпснп, сам дидаскал је претхпднп испитан нарпдпм Бпжијим. У сппрним слушајевима сведпшеое једне лпкалне цркве п ушеоу кпје излажу оени дидаскали ппдлеже рецепцији других цркава. Истприја Цркве пуна је примера да је рецепција нарпда представљала пдлушујући шинилац у ппбеди правпславља над јересима. Дпвпљнп је сетити се да без ппдрщке нарпда и без оегпве рецепције Атанасије Велики не би ппсле тещких искущеоа пднеп ппбеду у сппрпвима са присталицама Аријеве јереси.

У данащоим услпвима црквенпг живпта црквена рецепција не налази свпј израз, збпг шега нема места ни за испитиваое ушеоа кпје се изнпси нарпду пд стране тпг истпг нарпда. Испитиваое ушитеља и изрицаое суда п ушеоу кпје пни излажу прещлп је у дпмен црквене јерархије, а у важнијим слушајевима у надлежнпст синпда или сабпра. Питаое п тпме на шему се заснива аутпритет сабпра једнп је пд најслпженијих питаоа теплпгије. На пвпм месту оиме се нећемп ппдрпбније бавити, ппщтп пнп изискује ппсебнп истраживаое. Међутим, ма какав бип нащ приступ рещаваоу тпга питаоа, увек ће непсппрна пстати једна ппставка: сабпрске пдлуке

alegues en faveur de ce consentement sont: Jn. XVII, 20, 21; Rom. I, 5; I Cor. III, 22; Eph. IV, 16; I Jn. II, 20, 21, 27. L'unite dans le foi veritable est une propriete essentielle de l'Eglise. Elle serait defaillante si elle ne se recontrait que du cote de l'Eglise enseignante. Les Peres et les theologiens les plus illustres ont souligne l'importance dogmatique du consentement des fideles. Saint Hilaire a rendu hommage a la surete de leur sens catholique. Certains eveques favorisant l'arianisme, tandis que le peuple demeurait attache a la foi niceenne, il ecrit: »Les oreilles des fideles sont plus saintes que le coeur des eveques«. Ова мисао код њега се одмах минимизира:

“L’objet du consentement des fideles ne s’etend manifestement pas aux plus subtiles d’etre les verites: “En ces sortes de matieres, dit justement Melchior Cano (римокатолички аутор из XVI века), demander l’opinion du vulgaire, c’est interroger un aveugle sur les couleurs”.

пбавезујуће су пнда када изражавају пдлуку Цркве. Пваква пдлука не мпже бити дпнета без Цркве или изван Цркве, те стпга не мпже бити дпнета без нарпда Бпжијег, пднпснп без оегпвпг сведпшеоа п пткривеоу впље Бпжије у тпј пдлуци. Без рецепције Цркве пдлуке сабпра пстају теплпгуменске. Кап глас Цркве пдлуке сабпра мпгу се прпгласити за дефинитивне тек накпн оихпве рецепције пд стране Цркве. Пва ппставка је сама пп себи дп те мере непсппрна, да јпј дпкази нису ни пптребни. Пдбацимп ли ту ппставку, изгубићемп једини критеријум кпји црквенпј свести пмпгућава да разликује истините пд лажних сабпрских пдлука. Истприја Цркве пуна је примера пдбациваоа фпрмалнп правилних сабпра пд стране Цркве. Данас синпди или сабпри ппмесних цркава скпрп да се ни не баве разматраоем ушеоа, али када - пп изузетку - дпђе дп оихпвпг разматраоа, пдлуке тих сабпра кап пргана кпји у ппмесним црквама ппседују највищу правну власт имају искљушивп правну тежину. Пне мпгу бити пбавезујуће пп критеријуму црквене дисциплине, али не мпгу да претендују на црквену истинитпст суђеоа, јер нису прппраћене рецепцијпм Цркве. Тп није кривица ппјединаца, негп шитавпг система кпји је кпнституисан на нашелу права, а правп, прпдирући пнамп где оему не би требалп да буде местп, благпдатнп суђеое неминпвнп претвара у правнп. Затп је правни систем црквенпг устрпјства и управљаоа пре спреман да мирјанима призна ппушаваое у цркви, негп да им призна пну харизму кпју ппседује нарпд Бпжији – испитиваое и сведпшеое п впљи Бпжијпј.

4. Ппушаваое не припада лаицима: оима не припада ппушаваое на црквенпм сабраоу и ушеое нарпда Бпжијег. Међутим, немаое дарпва ппушаваоа не искљушује мпгућнпст да лаици, кап шланпви нарпда Бпжијег, имају свпје властите ппгледе и да исказују свпје судпве кап ппјединци. Чак ни Валсампн и Зпнара нису ускраћивали мирјанима ту мпгућнпст, ппзивајући се на пдлуку Трулскпг сабпра, кпји је мирјанима забранип јединп да ппушавају пред нарпдпм (). “Дпбрп је дпдатп: пред нарпдпм, јер, укпликп неки разумни мирјанин буде упитан за мищљеое п некпј ствари из пбласти дпгматике или п билп шему дущекприснпм, пн не ппдлеже казни укпликп даде пдгпвпр пп свпме нахпђеоу”146[82]. “А кп буде упитан кап ппјединац, оему не треба да буде забраоенп да пдгпвара и уши пнпга кп му је питаое ппставип”147[83]. У наще дпба ппушаваое пд стране ппјединаца задпбија карактер прпблема наушне делатнпсти и пспбитп слпбпде теплпщкпг истраживаоа. Наушна теплпщка делатнпст не представља у неппсреднпм смислу служеое

146[82] Валсамон, Тумачење 64. правила Трулског сабора.

147[83] Зонара, Тумачење истог правила.

ппушаваоа у Цркви, и затп и не представља ппсебнп служеое. Та делатнпст птвпрена је за све лаике. Из тпга, међутим, не следи закљушак да је наушнп бављеое теплпгијпм безблагпдатнп: у Цркви кап благпдатнпм прганизму све се врщи пп благпдати. Дпкле гпд бављеое теплпгијпм пстаје у пквирима Цркве – а пстаје дпк је пнај кп се бави теплпгијпм у зваоу лаика – пнп представља благпдатнп служеое. Кап и свака делатнпст у Цркви, наушнп бављеое теплпгијпм представља пдгпвпрну делатнпст: у Цркви се, наиме, све шини пред лицем Христпвим. Сваки лаик пдгпвпран је за свпј живпт и за свпју делатнпст у Цркви: “Акп некп разара храм Бпжији, разприће оега Бпг; јер је храм Бпжији свет, а тп сте ви” (1. Кпр. 3, 17). Та највища мпгућа пдгпвпрнпст – да се не разара храм Бпжији – ниједнпг лаика не лищава оегпве слпбпде мищљеоа кап дара Бпжијег. “Где је Дух Гпсппдои пнде је слпбпда” (2. Кпр. 3, 17). У Цркви је Дух Гпсппдои, у Цркви је и слпбпда, али не слпбпда рпбпва – “ниси вище рпб, негп син” (Гал. 4, 7), - не правна или пплитишка, негп слпбпда синпва Бпжијих, слпбпда у љубави, или слпбпда кап дар саврщене љубави. “У љубави нема страха, негп саврщена љубав изгпни страх наппље” (1. Јпван. 4, 18). У Цркви пребива слпбпда, ппщтп у Цркви пребива саврщена љубав. “И ппзнаћете истину, и истина ће вас пслпбпдити” (Јн. 8, 32). Тп знаши да садржај слпбпде кап ппзитивнпг ппјма јесте истина. У Цркви су љубав, слпбпда и истина идентишни ппјмпви: слпбпда је ппследица љубави, и истина је садржај слпбпде. Крщеое слпбпде знашилп би псирпмащеое љубави и страх пд истине. У љубави према истини синпви Цркве не знају за страх збпг исказиваоа свпјих мищљеоа, макар тп исказиваое представљалп ппвпд за расправе. “Јер треба и ппдвајаоа () да буду међу вама, да се ппкажу кпји су ппстпјани међу вама” (1. Кпр. 11, 19). Слпбпда је залпг стваралащтва у Цркви, кпје у опј никада не мпже пресахнути, дпкле гпд у опј пребива Дух Гпсппдои. У Цркви прпрпщтвп не престаје: не у смислу “нпвпг прприцаоа”, у духу мпнтанизма, негп у смислу духа прпрпкпваоа кпји је Црква задпбила у дан Педесетнице. Пглущаваое п слпбпду теплпщкпг истраживаоа представљалп би израз неппвереоа према духу прпрпкпваоа или свеснп гащеое тпга духа. Црква шува слпбпду теплпщкпг истраживаоа, јер оегпв садржај јесте истина. “Акп у вама пстане тп щтп пд ппшетка шусте, и ви ћете пстати у Сину и у Пцу” (1. Јпван. 2, 24). Чувати у Цркви оенп драгпценп предаое знаши шувати истину. Задатак теплпщкпг истраживаоа јесте пткриваое и ппзнаое искпнскпг предаоа, кпје се у Цркви, премда пстаје неизмеоенп, шестп прекрива неким привременим и прплазним нанпсима. Размимпилажеоа кпја мпгу бити ппдстакнута теплпщким истраживаоима представљају пбележје неисцрпнпг стваралашкпг духа нарпда Бпжијег, у кпме дплази дп израза харизма испитиваоа. Кап благпдатнп делаое, теплпщкп истраживаое врщи шпвек, те стпга, кап људскп делаое, пнп мпже бити ппдлпжнп грещкама: истина, кпја представља циљ рада у пбласти

теплпгије, мпже пстати недпстигнута. Размимпилажеое у мищљеоима, кпје мпже бити ппдстакнутп теплпщким истраживаоима, представља прпцес испитиваоа истине пд стране нарпда Бпжијег. У размимпилажеоима се мпра ппказати истина, и затп испитиваое није “цензура (censura)”. “Акп злп рекпх, дпкажи да је злп; акп ли дпбрп, защтп Ме бијещ?” (Јн. 18, 23). Пве реши Христпве треба да занавек пстану темељ на кпме ће се градити пднпс Цркве према теплпщкпм истраживаоу. Изрицаое суда Цркве наступа тек накпн прпцеса испитиваоа, кпји мпже бити вепма дугптрајан, и пбишнп и јесте такав. Кап црквени шин, тп изрицаое суда ппдлеже црквенпј рецепцији. Кап и у ппгледу ппушаваоа, изрицаое суда Цркве п теплпщкпм истраживаоу не мпже имати правни карактер. У оегпвпј пснпви, кап и у пснпви свега щтп Црква шини, налази се пткривеое впље Бпжије, и затп пнп није ствар људскпг “фпрума”, негп ствар суда Бпжијег. Црквена рецепција треба да ппсведпши истинитпст пвпг пткривеоа. Према тпме, изрицаое суда Цркве п теплпщкпм истраживаоу јесте изрицаое суда п тпме да ли је дпсегнута истина, кпја представља једини циљ теплпщкпг истраживаоа. Акп истина није дпсегнута, тп знаши да је самп теплпщкп истраживаое псталп изван пкриља Цркве, ппщтп је ппстављенп на другпм темељу “псим ппстпјећег, кпји је Исус Христпс” (1. Кпр. 3, 11).

Чланпви нарпда Бпжијег, кап живи шланпви Цркве, живе у Цркви. Оихпв живпт јесте оихпва делатнпст, оихпвп непрестанп служеое у Цркви, кпје птппшиое оихпвим ступаоем у Цркву и оихпвим ппстављаоем у царскп и свещтенишкп дпстпјанствп. Живпт у Цркви знаши живпт са Црквпм, и птуда, у шему се прпјављује живпт у Цркви, у тпме и ушествује нарпд Бпжији. Када би ппстпјала некаква пбласт кпје би била затвпрена за нарпд Бпжији, тп би знашилп ппстпјаое пдређене ванцрквене сфере у Цркви, јер Црква јесте нарпд Бпжији, Бпгпм сабран у Христу. Или би тп знашилп да је нарпд Бпжији престап да буде нарпд Бпжији.

Служеое лаика кап шланпва Цркве не прпјављује се истпветнп у разним дпменима. Најактивније је служеое лаика у дпмену врщеоа свещтенпрадои. У пвпј пбласти лаици, ппсматрани у оихпвпј укупнпсти, јесу саслужитељи свпјих предстпјатеља. У Цркви свещтенпслужи сав нарпд Бпжији, будући да у Цркви свещтенпслужи сама Црква, шија је Глава Христпс. “Ми имамп таквпга Првпсвещтеника, кпји седе с десне стране престпла Велишанства на небесима,

свещтенпслужитељ Светиое и истинске Скиније, кпју ппстави Гпсппд, а не шпвек” (Јевр. 8, 1-2). Тп знаши да у Цркви свещтенпслужи сама Црква плишена у свпме Првпсвещтенику.

У пбласти управљаоа и ппушаваоа нарпд Бпжији бива управљан и ппушаван пд пних кпји су ппстављени на пве службе. У пвим пбластима лаици не мпгу бити ни са-управљаши нити са- ушитељи пних кпји оима управљају или их ппушавају. Нарпду у тим пбластима припада испитиваое, кпје налази свпј израз у кпнсензусу и у црквенпј рецепцији. Испитиваое јесте сведпшеое нарпда Бпжијег п тпме да управитељи и ушитељи ппстављени пд Бпга управљају и уше у сагласнпсти са впљпм Бпжијпм и да дарпви Духа Светпга щтп су их задпбили пребивају у оима. Пастири и ушитељи не управљају и не ппушавају у свпје или у име нарпда кпји их је пвластип, већ прекп оих управља и ппушава Сам Христпс, кап једини Пастир једнпг и јединственпг стада. У све три главне пбласти делпваоа у Цркви Христпс свещтенпслужи, управља и ппушава ппсредствпм дарпва Духа Светпга кпје Бпг излива на служитеље Цркве.

У данащопј дпгматскпј теплпгији и црквенпм праву ушещће нарпда у живпту Цркве темељи се на супрптним нашелима: свещтенпслужеое се приписује самп црквенпј јерархији, уз пптпунп удаљаваое мирјана; нарпду се дпзвпљава да партиципира у црквенпм управљаоу у свпјству са-управљаша епискппа, дпк се ппушаваое ппверава ппјединцима кпји не ппседују дар ппушаваоа. За данащоу щкплску теплпгију губи знашај шиоеница да је разлишитпст служби услпвљена разлишитпщћу дарпва Духа Светпга и да јединп пни кпји су задпбили дарпве Духа Светпга мпгу врщити службе адекватне тим дарпвима. Шкплска теплпгија, а нарпшитп црквенп правп, пплази пд ппставке да црквенпј јерархији припада пунпћа права, пд кпјих нека пна задржава искљушивп за себе, а нека пренпси или прпщирује на друге шланпве Цркве. Правп је у Цркви, прирпднп, мпралп ствприти свпј ппредак и устрпјствп, а тај ппредак и устрпјствп – тп ваља птвпренп признати – у већини слушајева није адекватан пнпме на шему се држи Црква. Ппшетне и ппследое етапе истприје Цркве нащле су се у раскпраку; самп, дпба у кпме ми живимп није крај времена.

IV.

ДЕЛП СЛУЖЕОА

I. ППСЕБНЕ СЛУЖБЕ

1. Живпт у Цркви, на кпји је призван сваки верни, јесте непрестанп служеое крпз Цркву Бпгу и сампј Цркви. “Кпји хпће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Чпвешији није дпщап да Му служе () негп да служи (), и да даде живпт Свпј у пткуп за мнпге” (Мк. 10, 44-45). Пвп је билп једнп нпвп нашелп, неппзнатп људскпм друщтву, кпје је Христпс ппставип у саме темеље живпта Цркве148[1]. Живљеое и служеое у Цркви су идентишни, ппщтп Дух, крпз кпји и у кпјем живи Црква, представља у опј нашелп активнпсти. Где је Дух, пнде је живпт, пнде је и делаое и служеое. Целпкупнп ушеое аппстпла Павла п “делу служеоа” заснива се на пвпј Христпвпј заппвести. На делп служеоа призван је сав нарпд Бпжији, кпји “у Христу” служи Бпгу у свпм царскп-свещтенишкпм дпстпјанству. “Да служимп угпднп Бпгу са ппщтпваоем и страхпм. Јер Бпг нащ је пгао кпји спаљује” (Јевр. 12, 28-29). Збпг тпга никп кп је лаик, шлан Бпгпм изабранпг нарпда, не мпже а да не буде служитељ Гпсппдои. Сваки лаик, будући да је ппстављен у вищое зваое, задпбија дар Духа, какп би ушестпвап у служеоу Цркви. Дар Духа даје се свакпме ппнапспб149[2], али не ради ппјединашнпг, негп ради заједнишкпг служеоа кпје пбавља Црква. Ппщте служеое свију представља заједнишкп служеое свих шланпва Цркве, кпји шувају “јединствп Духа свезпм мира” (Ефес. 4, 3). Пнп прпјављује заједнишки живпт Цркве, а крпз оега се прпјављује живпт свих оених шланпва. Без тпг служеоа нема живпта у Цркви, будући да без оега не мпже бити Евхаристијскпг сабраоа, у кпме је сваки верни литург, када сви на шелу са предстпјатељем служе Бпгу.

148[1] Исп. изреку софиста: «Како човек може бити срећан ако мора да служи другоме?» (Платон, Горгија, 491 стр.). Цитирам према чланку W. Beyer, «», y: TWNT, B. II, S. 81.

149[2] Овде имамо супротно мишљење од онога што га заступа R. N. Flew y «Jesus and His Church», London 1943, p. 183, који сматра да се сви дарови подају Цркви као целини. Исп. такође E. Scweitzer, «Das Leben des Herrn in der Gemeinde und ihren Diensten», Zürich 1946.