Beogradska gimnazija

Maturski rad na temu

Darvinova teorija

Beograd, 2010. godine

Sadraj

1. Uvod.................................................................................................................2 2. Osnovni pojmovi..............................................................................................2 3. Evolucioni mehanizmi......................................................................................2 3.1. Teorija evolucije.................................................................................3 3.1.1. Pretee evolucije.......................................................3 3.1.2. Lamarkova evolucije..................................................3 3.1.3. Darvinova evolucije...................................................4 teorije teorija teorija

3.1.3.1. arls Darvin............................................................5 4. Selekcija kao faktor evolucije.........................................................................10 4.1. Ravnotena (balansna) selekcija.....................................................13 4.2. Primeri..............................................................................................14 Zakljuak............................................................................................................17 Literatura............................................................................................................18

1. Uvod Danas se teorija evolucije smatra utemeljenom injenicom. Ali nije oduvek bilo tako. Prva knjiga Mojsijeva u Bibliji daje kratak pregled o misteriji porekla naeg sveta. Malo ko je do vek i po uopte sumnjao u tu istinu, sve dok se jedan prirodnjak amater nije odvaio na put otkria i potresao svet jednom jeretikom idejom. Ispitijui uarena korita lave na ostrvu Galapagos, arls Darvin je ostao fasciniran udnim ivotom divljine. Video je gigantske kornjae, izolovane na razliitim ostrvima, razliite veliine i oblika. I tako je on zamislio da tokom velikih vremenskih perioda, ako se kornjae menjaju, one e na kraju da se transformiu u neto sasvim drugo. arls Darvin je iznetom teorijom postao znaajna linost, ije je delo frapantno uticalo na kraj 19. i 20. veka. U ovom maturskom radu dat je pregled osnovnih pojmova vezanih za evoluciju i teorije koje su je pratile u prvom redu teoriju arlsa Darvina. 2. Osnovni pojmovi Pojam "evolucija" nije potekao od Darvina, ve se u biologiji ustalio znatno kasnije. Pod tim pojmom su se tokom proteklih 150 godina podrazumevale razliite stvari, poto je u nekadanjem obilju suprotstavljenih teorija bilo teko pronai pravu definiciju evolucije. U modernim vremenima jedna definicija evolucije postala je ustaljena. Naime, po toj definiciji, evolucija je proces progresivnih promena u genetikom sistemu koje su primarno zasnovane na izmenjenim interakcijama biolokih populacija i sredine. Promene u genetikom sistemu omoguavaju razvoj biolokih vrsta tokom dugih intervala vremena, to dovodi do porasta raznolikosti ivog sveta, ali i do kreacije novih ivotnih formi, koje su esto naprednije od svojih predaka. U osnovi, evolucija je sloen, sveobuhvatan i neprekidan proces u ivom svetu, zasnovan na tri kljuna mehanizma: mutaciji, prirodnoj selekciji i genetikom driftu. Ovi mehanizmi su spori, sluajni procesi i zahtevaju milionske vremenske periode, tako da je brzina evolucije uglavnom mala za evoluciju jedne vrste kimenjaka obino je potrebno bar milion godina. 3. Evolucioni mehanizmi

Postoje tri osnovna mehanizma evolucionih promena: prirodna selekcija, genetiki drift i protok gena. Prirodna selekcija menja uestalosti gena koji poveavaju/smanjuju sposobnost preivljavanja i reprodukcije (ostavljanja potomstva). Pod genetikim driftom se podrazumevaju sluajne promene u uestalosti alela, a pod protokom gena svi transferi gena unutar i izmeu populacije. Znaajnost pojedinanih evolucionih mehanizama zavisi uveliko od jaine prirodne selekcije i efektivne veliine populacije[19]. Prirodna selekcija preovlauje znaajnou u velikim (brojnim) populacijama, dok je efekat genetikog drifta najvei u malim populacijama. 3.1. Teorija evolucije 3.1.1. Pretee teorije evolucije Evolucijske misli javile su se ve u staroj Grkoj (Heraklit, Empedoklo, Aristotel). Sredinom XVIII veka Karl Line, provodei u svojem delu Sastav prirode (Systema naturale, 1735) kategorizaciju svih dotad poznatih biljaka i ivotinja, strogo je zastupao naelo: Vrsta ima onoliko koliko ih je od poetka stvoreno (Tot numeramus species, quot ab initio sunt creatae). Suprotno tom kreacionistikom shvatanju Dord Luis Lekler u delu Istorija prirode (Histoire naturelle, 174988) izraava misao o promeni vrsta. Na temelju prouavanja velikog broja savremenih biljaka i ivotinja, kao i opsenog paleontolokog materijala, on zakljuuje da su sve ivotinje proizile od jednoga pretka, koji se tokom vremena menjao i usavravao te proizveo sve ivotinjske rodove. Zoolog Lakaped, autor poglavlja o ribama u Bufonovoj Istoriji prirode, tumai slinost organizama podrijetlom od zajednikoga pretka i smatra da su te promene u vezi sa promenljivim uticajem okoline, ukrtavanjem itd. On govori i o preivljavanju bolje prilagoenih vrsta i u tome se pribliava biti darvinizma, tj. teoriji o prirodnom odabiru, selekciji. Na prirodoslovce XVIII vek znatno je uticao i Lajbnic "zakon kontinuiteta" ili neprekidnosti, po kojem priroda ne pravi skokove, ve je u njoj sve povezano postupnim prelazima, kako u podruju fizikih, tako i psihikih pojava. 3.1.2. Lamarkova teorija evolucije J. B. Lamark objavio je 1801. "Sistem ivotinja bez kime" (Systme des animaux sans vertbres), u kojem je prvi put izneo ideju o zajednikom poreklu organizama i njihovu postupnom razvoju, koju je 1809. u poznatom delu Filozofija zoologije (Philosophie zoologique) razradio u prvu celovitu evolucionu teoriju. Po Lamarku postoji u prirodi polagan, neprekidan proces preobrazbe vrsta. initelje koji su uslovljavali taj proces Lamark svodi na promene okoline po kojima se menjaju i potrebe ivotinje, pa time ona stie nove navike. U skladu sa novim navikama i potrebama jedni se organi vie upotrebljavaju i jae razvijaju; obratno, neupotrebljavanje organa dovodi do njihovog slabljenja i iezavanja u potomaka. Te su promene po Lamarku uvek adekvatne uslovima sredine, a roditelji ih prenose na potomstvo. Tako su npr. krtici reducirane oi, jer ih pod zemljom ne upotrebljava. Ta prilagoavanja nastaju zbog volje

ivotinje, napregnute elje, tenje da zadovolji svoje potrebe i navike. Lamark je prvi obuhvatio u celini evolucijski problem, ali se zbog manjkavih rezultata tadanje nauke zapleo u teleoloke greke.

3.1.3. Darvinova teorija evolucije Sredinom XIX veka prirodne nauke su ve raspolagale mnogobrojnim injenicama koje su govorile u prilog evoluciji. Postignuti su vani uspesi na podruju poredbene anatomije, kimenjaka, i poredbene embriologije; T. van otkrio je 1839. jedinstvo stanine grae svih ivih bia (celularna teorija) i osnovao nauka o eliji citologiju. Liel u delu Naela geologije (Principles of Geology, 1831) postupne promene Zemlje tumaio je sporim i neprekidnim delovanjem prirodnih pojava: vode, vetra, sunca itd. U poljoprivredi se razvijala tehnika selekcije engleski stoari i ratari uzgajali su nove pasmine domaih ivotinja i nove sorte kulturnog bilja. Za obradu i dokumentaciju svoje evolucione teorije arls Darvin je, kako se vidi, imao znatno povoljniji nauni teren. Uz sve to on je dugo oklevao sa izdavanjem svog glavnog dela O poreklu vrsta posredstvom prirodne selekcije" i objavio ga je tek 1859. kada ga je na to nagovorio Valas. Darvinova teorija evolucije poziva se najpre na prirodni odabir ili selekciju koja unitava jedinke slabije prilagoene uslovima ivota, a podupire one bolje prilagoene. Individualne varijacije koje ulaze u proces selekcije mogu, po Darvinovom miljenju, biti determinisane spoljanjim (okolina) i unutranjim (kasnije nazvani genetikim) faktorima. Darvin je dokazao da evolucija ima adaptivan znaaj i da je org. svrhovitost relativno izraena u prilagoenosti organizma na odreeni istorijsko uslovljeni kompleks spoljanjih uslova. Njegova teorija je u nauci poznata kao darvinizam. esto se i sama nauka o evoluciji poistovjeuje sa pojmom darvinizma. Darvinovo nauavanje dalje su razradili, proirili i produbili Huli, Hekler, imirjazev i dr. Hekel se posebno istakao kao vatreni pristalica Darvinove teorije. On je nauno razradio problem jedinstva ive i neive prirode, postanak ivota hemijskim putem iz neive prirode, monofiletsko poreklo ivih bia itd., i na kraju formulisao >biogenetski zakon (koji u savremenoj evoluciji ima samo istorijsko znaenje). Filogenija je po Hekelu osnovna nauka o promenama oblika kroz koje prolaze organizmi tokom celog svog razvoja. Hekel je tako prvi postavio teoriju descendencije, koju je nazvao transformizmom, spojivi u njoj uz darvinizam i neke lamarkistike misli. Darvinizam je opte prihvaen pojam za Darvinovu teoriju evolucije prema kojoj su se sva iva bia razvila od malog broja jednostavnih oblika ivota putem posebnog i dugotrajnog procesa razvoja i prirodnog odabiranja.

3.1.3.1. arls Darvin

Slika 1. arls Darvin arls Robert Darvin (1809 - 1882) je bio britanski naunik koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi ivotni oblici razvijaju putem prirodne selekcije. Kao model razvoja (evolucije), znatno je uticao na razvoj biolokih, psiholokih i socijalnih nauka, ali i na sporove unutar razliitih religijskih shvatanja i dogmi o nastanku ljudske vrste i razvoju oveka. Darvin je roen u mestu ruzberi, grofovija ropir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojee engleske porodice. Njegov pradeda sa majine strane je bio uspeni trgovac porculanskom i lonarskom robom Dosaja Vedvud, a pradeda s oeve strane bio je poznati psiholog i naunik iz 18. veka Erazmus Darvin. Godine 1825. nakon zavretka kolovanja u elitnoj koli u rodnom ruzberiju, mladi Darvin upisuje medicinu na univerzitetu u Edinburgu. Godine 1827.

izbaen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet Kembrid sa namerom da postane svetenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedvika i naturalistu Dona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu na sticanju samopouzdanja nego je svog uenika poduio kako da bude paljiv i savestan promatra prirodnih fenomena i skuplja primeraka ivog sveta. Nakon zavrenih studija na Kembridu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraivaki brod "Bigl" pridruivi se tako ekipi prirodnjaka na naunom putovanju po svetu. Na ovom dugom i munom putovanju Darvin je sakupio veliku koliinu fosila, biljaka i ivotinja, a istraivanja koja je na Biglu obavio uverila su ga u promenljivost vrsta. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geoloke formacije koje su pronaene na razliitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i organizama. Obiao je Junu Ameriku, Tahiti, Australiju, jug Afrike, a izmeu ostalog i pacifika ostrva Galapagos, gde je video razliite, ali veoma sline vrste kornjaa na raznim ostrvima arhipelaga. Nekada, u davnoj prolosti, sve kornjae sa Galapagosa pripadale su istoj vrsti, ali su se prilagodile razliitim prirodnim uslovima na raznim ostrvima i tako se transformisale u nove, zasebne vrste, to je bila oigledna potvrda Lamarkove teze da do preobraaja vrsta dolazi pod uticajem sredine. Na temelju ovakvih zapaanja, kao i na osnovu mnogih kasnije izvedenih eksperimenata, Darvin je tokom narednih dvadeset godina razvijao svoju teoriju, ali je prikupio i velik broj saznanja iz drugih oblasti nauke. Na primer, ideju na osnovu koje je objasnio kako varijacije dovode do novih vrsta i pomou koje je otkrio mehanizam prirodne selekcije ideju o postepenom preobraaju vrsta bio je preuzeo iz geologije koju je odlino poznavao i napisao ak tri knjige iz ove nauke. Pre svega, ipak, Darvin je svoju teoriju zasnovao na dotadanjim istraivanjima i rezultatima transformista. Moe se, zapravo, rei da je on samo uspeo da rei kljune probleme sa kojima se transformistiki koncept do tada bez uspeha suoavao. Zato su neosnovana mnoga iroko zastupljena stanovita o Darvinu kao rodonaelniku ili dogmatiaru jedne nove nauke, iako nema sumnje da je Darvinov doprinos bio presudan za nastanak teorije evolucije. U nizu biologa koji su, tokom 200 godina razvoja transformistikog koncepta, uestvovali u stvaranju jedne nove bioloke teorije Darvin je bio kljuni, ali i dalje samo jedan od uesnika. U svojim geolokim opservacijama Darvin je bio najvie impresioniran posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu povrinu. U to doba veina geologa zastupala je teoriju kako su pojedine vrste ivotinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prola kreacija unitena iznenadnom katastrofom, kao to je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana s Nojevom barkom koja je izbrisala sve ivotne oblike osim onih koji su se ukrcali u Nojevu barku. Ostali primerci ivotnih oblika postali su fosili. Prema tom

gleditu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom O poreklu vrsta (engl. On the Origin of Species). Nazvana knjigom koja je okirala svet, knjiga je rasprodana ve prvog dana te je naknadno tampano jo est izdanja. Reakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza...

Slika 2. Brod Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841 Katastrofinu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser arls Lajel u svojoj knjizi u dva sveska Principi geologije (engl. Principles of Geology) (1830 - 1833). Lajel je utvrdio kako Zemljina povrina prolazi kroz stalne promene to je rezultat delovanja prirodnih sila kroz dui vremenski period.

Dok je boravio na "Biglu" Darvin je zakljuio kako mnoga Lajelova zapaanja odgovaraju onome to je sam uoio. Takoe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoji jedinstvena vrsta kornjaa, amerikog drozda i zeba koje su, uprkos tome to su bliski povezane, razliite u strukturi i prehrambenim navikama od ostrva do ostrva. Ta opaanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je mogue da postoje veze izmeu razliitih ali i slinih vrsta. Nakon to se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenjivosti vrsta objavio je u delu Beleke o transmutaciji vrsta (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovitu o razvijanju organizama jo vie uvrstio nakon to je proitao Esej o principima stanovnitva (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objanjava kako broj stanovnika Zemlje raste bre nego to raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetikom). ovek nije u stanju da uravnotei navedene pojave, pa to, umesto njega, ine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na ivotinje i biljke i 1838. godine nainio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije. Darvin je sledeih dvadeset godina doraivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budui da je bio prilino bogat, nikada nije imao potrebu za dodatnom zaradom. Godine 1839. oenio se sa svojom roakinjom Emom Vedvud, a neto kasnije preselio se malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u novinama, istovremeno kada je to uinio i Alfred Rasel Volas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina doao do istog zakljuka. Darvinova teorija je u celosti objavljenja 1859. godine pod naslovom O poreklu vrsta (engl. On the Origin of Species). Nazvana knjigom koja je okirala svet, knjiga je rasprodana ve prvog dana te je naknadno tampano jo est izdanja. Reakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu kako ne moe dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju razliitih vrsta iz jedne. Meutim, nisu naunici bili najei kritiari Darvinove teorije ve je to bila Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu otro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji porie uticaj Boga na stvaranje oveka i stavlja oveka na isti nivo sa ivotinjama.

Slika 3. Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu Hornet Ostatak ivota Darvin je proveo doraujui teoriju tako da je kasnije objavio jo nekoliko knjiga u kojima je objanjavao sporne delove teorije: "Menjanje ivotinja i biljaka u domaim uslovima" (1868; The Variation of Animals and Plants Under Domestication), "Poreklo oveka" (1871; The Descent of Man ), "Ispoljavanje emocija kod ivotinja i oveka" (1872; The Expression of the Emotions in Animals and Man) i "Poreklo oveka i selekcija u vezi sa polom (1872; The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Vanost Darvinova rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin izbaran u Kraljevsko drutvo (Royal Society) 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odana mu je poast i mestom pokopa u vestminsterskoj opatiji, nakon to je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, grofovija Kent. 4. Selekcija kao faktor evolucije

10

Darvinova teorija evolucije ponudila je obrazloenje mehanizma evolucije: bila je to selekcija. esto se govori o evoluciji na bazi prirodne selekcije. Za razliku od svakodnevne upotrebe rei selekcija, gde se uvek javlja ovek kao selektor, u prirodnoj selekciji toga nema. U biologiji tu funkciju vri prirodna selekcija. Termin koji je bio u vezi sa znaenjem pojma prirodne selekcije jo od Darvina i Alfreda Rasela Volasa, kao to je preivljavanje najpodobnijeg survival of the fittest, termin je preuzet je od Herberta Spensera i to je termin koji je dosta nesreno odabran, jer je bio neshvaen kod nebiologa. Prirodna selekcija je proces koji opisuje opstajanje tokom generacija naslednih osobina koje se mogu okarakterisati kao korisne" za reprodukiju ili samo preivljavanje, a gubitak onih osobina koje se mogu okarakterisati kao tetne". Ova promena u uestalosti gena se deava jer organizmi nosioci korisnih" osobina prenose vie kopija ovih osobina u sledeu generaciju. Vrsta je grupa organizama koji mogu stupati u reproduktivne odnose. Meutim, ako je vrsta podeljena u populacije izmeu kojih postoji reproduktivna izolacija, mutacije i genetiki drift, zajedno sa razliitim sredinskim selekcionim pritiscima, rezultuju u akumuliranju razlika u ovim populacijama. Tokom niza generacija, ovo poveavanje razlika dovodi do stvaranja novih vrsta - specijacije. Prirodnu selekciju predstavljaju faktori koji eliminiu odreene genotipove i na taj nain remete genetiku ravnoteu populacije. Genetiki ona oznaava smanjenje ili poveanje frekvencije gena ili genotipova u populaciji. Genotip je genska konstitucija nekog organizma koja moe da se odnosi na: jedan par alela (ui smisao genotipa) celovitu naslednu osnovu (sve gene koje taj organizam poseduje), to predstavlja iri smisao genotipa. Pojam genotipa uveo je Johannsen 1909.g. Genotip zigota, nastalog spajanjem polnih elija, sadri proporcionalno jednak broj majinih i oevih gena, samo to su se ti geni drugaije iskombinovali u genotipu potomka. Kakav e biti efekat genotipa na fenotip zavisi ne samo od genetske osnove ve i od dejstva faktora sredine u kojoj se novi organizam razvija. Kod diploidnih organizama genski aleli se u jedru telesnih elija uvek nalaze u paru: jedan se nalazi na hromozomu koji vodi poreklo od majke drugi se nalazi na hromozomu od oca. Selekcija podrazumeva odabiranje jedinki (potomaka) koji e initi sledeu generaciju. Izdvajanjem odreenih fenotipova, odnosno genotipova, oni se favorizuju (potpomau) pri emu se menja genetika struktura populacije.

11

Fenotip je skup svih osobina jednog organizma koje su nastale zajednikim delovanjem genotipa i uslova sredine u kojima se dati organizam razvija. Pojam fenotipa uveo je Johannsen, 1909. g. Fenotip se osim u irem smislu moe posmatrati, slino kao i genotip, i u uem smislu, kao jedna osobina koju odreuje neki genotip. Fenotipske osobine se najgrublje mogu podeliti na: kvalitativne i kvantitativne. Genetika ravnotea populacije odnosi se na zakonitost da se uestalost alela u populaciji iz generacije u generaciju ne menja ako se zadovolje odreeni uslovi: - da je populacija dovoljno velika (model podrazumeva beskonano veliku populaciju); o ukrtanje jedinki te populacije je sluajno; o da se generacije izmeu jedinki ne poklapaju; o da odsustvuju faktori koji remete genetiku ravnoteu populacije: mutacije, igracije, prirodna selekcija, genetiki drift Populacija ima genetiku strukturu iskazanu kroz frekvenciju (uestalost) alela i odgovarajuih genotipova. Osnovni zakon populacione genetike je Hardi Vajnbergov zakon. Ova dva naunika, nezavisno jedan od drugog, su matematikim putem dokazali da procesi nasleivanja ne menjaju uestalost alela i genotipova u uzastopnim generacijama, ime je populacija u ravnotei. To je zakon idealne populacije, koja je jako retka u prirodnim uslovima poto su populacije u prirodi stalno izloene uticajima faktora koji tu ravnoteu remete. Zbog toga je ona u dinamikoj ravnotei - mutacije i migracije unose nove alele (gene) koje prirodna selekcija odbacuje ili prihvata u zavisnosti od spoljanje sredine. U populaciji koja je u ravnotei mogue je, na osnovu uestalosti alela odrediti uestalost odgovarajuih genotipova (ili fenotipova) i obratno, o emu i govori Hardi-Vajnbergov zakon. Genetika struktura populacije odrava se iz generacije u generaciju (u ravnotei je), tj. uestalost gena i genotipova ostaju nepromenjene ako su zadovoljeni gore navedeni uslovi. Ovaj zakon najlake se ilustruje na genu koji ima dva alela : dominantan alel (A) i recesivan alel (a).

12

U roditeljskoj generaciji (roditelji su heterozigoti) ovi aleli su prisutni u gametima sa frekvencijama p (za dominantan alel A) i q (za alel a) : P: Aa x Aa F1: AA, Aa, Aa, aa (vidi tabelu) enke () mujaci (q) () (2) (q)

(q) (q) (q2) Tabela 1. Kombinacije Potomaka generacija F1 poseduje tri razliita genotipa: AA - ija je uestalost p2 Aa sa uestalou 2rq aa , sa uestalou q2. Poto je populacija u ravnotei iste frekvencije se pojavljuju generacijama, te vae za celu populaciju (100% ili 1) pa je njihov zbir jedak 100% ili 1 : 2 () + 2q (2) + q2 () = 100% ( 1 ) Hardi-Vajnbergova formula

Ova jednaina je razvijeni oblik izraza ( +q )2 = 1, to znai da je i + q = 1, odakle je = 1 q ili q = 1 - . To pokazuje meuzavisnost alela i genotipova koje ti aleli obrazuju. Ako se uestalosti alela ne promene, uestalosti genotipova u sledeoj generaciji ostae iste i obrnuto, to znai da je populacija u genetikoj ravnotei. Ako je poznata uestalost recesivnog fenotipa (osobine) u odreenoj populaciji, mogue je na osnovu toga izraunati frekvencu alela i genotipova. Npr. ako znamo da je uestalost albino osoba 25%, onda moemo da izraunamo kolika je uestalost alela i genotipova u toj populaciji: prvo raunamo uestalost recesivnog alela a, poto se albinizam nasleuje autozomno-recesivno: q2()= 0,25 pa je onda q = 0,5 (50%) kada je poznato q, onda se iz jednaine + q = 1 izraunava = 0,5 prema uestalosti alela jednostavno je izraunati uestalost genotipova: dominantan homozigot () 2 = 0,25 ili 25% heterozigot (2) 2q =2 ,5 ,5 = 0,50 ili 50% recesivan homozigot () q2 = 0,25 ili 25%. Genetika struktura populacije predstavlja uestalost gena (jedinki koje ih sadre) u toj populaciji. Da bi se utvrdila uestalost gena (njihovih alela) ili njihovih kombinacija (genotipova) prate se fenotipske osobine jedinki koje ine neku populaciju.

13

Osobine koje se prate i slue za utvrivanje genetike strukture neke populacije mogu da budu: morfoloko-anatomske: oblik, veliina, boja nekog telesnog dela; fizioloko-biohemijske. razliite forme nekog proteina, enzima; osobine u ponaanju jedinki. U odreivanju genetike strukture humanih populacija neophodno je da se zadovonje odreeni kriterijumi: - koriste se osobine odreene jednim genom ili malim brojem gena, kvalitativne osobine, kao to su: boja oiju boja kose nasledne bolesti krvne grupe ABO, Rh, MN sistema i dr. uzorak koji se ispituje mora da bude dovoljno velik i da nije odabran. Populacija je u ravnotei ako se njena genetika struktura odrava nepromenjenom iz generacije u generaciju. Genetiku strukturu populacije odreuju: faktori koji odravaju njenu genetiku ravnoteu faktori koji tu ravnoteu remete. Meusobno dejstvo ovih faktora odreuje stabilnost populacije koja nije statina ve dinamina: kada se u populaciji uestalost gena ne bi nikada menjala, tj. ne bi remetila njena ravnotea, ne bi dolazilo ni do evolucije. Faktori koji remete genetiku ravnoteu populacije su istovremeno i faktori evolucije i pripadaju im: mutacije migracije prirodna selekcija genetiki drift. 4.1. Ravnotena (balansna) selekcija Jedan od najpoznatijih primera delovanja prirodne selekcije na uestalost pojedinanih genskih alela u ljudskim populacijama odnosi se bolest srpastu anemiju, bolest esta kod afrikih uroenika. Ovu anemiju (malokrvnost) odreuje dominantan alel (S) koji dovodi do stvaranja nenormalnog hemoglobina (HbS). Taj hemoglobin je smanjene rastvorljivosti usled ega se ne rasporeuje normalno po eritrocitima pa oni dobijaju srpast oblik. Izmenjeni hemoglobin ima i smanjenu sposobnost vezivanja O2 to dovodi do anemije i niza drugih poremeaja. U homozigotnom stanju (SS) gen je letalan zbog tekog oblika anemije. Osobe koje su recesivni homozigoti (ss) nisu anemine, ali zato lako oboljevaju od malarije, bolesti koja je esta u Africi. Heterozigoti

14

(Ss) se odlikuju najveom ivotnom sposobnou jer imaju blag oblik anemije i istovremeno imaju i manju ansu da obole od malarije. Ovo je primer za delovanje balansne (ravnotene) selekcije, koja favorizuje heterozigote, a odstranjuje homozigote i tako se u populaciji odravaju dva alela (S i s). Sposobnost opstanka jednog genotipa u prirodi najbolje se meri brojem potomaka koje on ostavlja sledeoj generaciji (reproduktivni uspeh). Adaptivna vrednost (fitnes) je broj broj reproduktivno zrelih potomaka jednog genotipa u odnosu na neki drugi genotip u istoj populaciji. Na pr. ako genotip AA daje za 20%, a genotip aa za 10% manje potomaka od genotipa Aa, onda e njihove adaptivne vrednosti (W) iznositi za genotip AA 0,8, a za genotip aa 0,9. Skup faktora koji smanjuje njihovu adaptivnu vrednost ini selekcioni koeficijent (S). Adaptivna vrednost i selekcioni koeficijent dopunjuju se do 1, ili 100% - W + S = 1. 4.2. Primeri Postoji druga grupa biologa koja smatra da je prirodna selekcija realan fenomen. Medjutim, danas je bilogija uspela da pribavi samo jedan primer koji nedvosmisleno pokazuje da postoji prirodna selekcija. Koji je to primer? To je primer sa leptirom Biston betularia. Taj leptir zivi u Engleskoj, i pre industrijske revolucije, od njegove dve forme: svetle i tamne, preko 90% je 1850. godine bilo svetlih formi. A onda dolazi do industrijske revolucije, sa svim produktima koje je donela. I doslo je do promena, tako da 1950. godine imamo obrnutu situaciju, da je sada preko 90% tamnih jedinki. O cemu se radi? Pre industrijske revolucije drvece u Engleskoj je bilo obraslo lisajevima. Lisajevi su simbiotska (simbioza - zajednicko zivljenje) kombinacija gljiva i algi. I svaka komponenta moze da se razdvoji i da se nezavisno kultivise, ali kad rastu zajedno oni stvaraju lisaj. To je jedna velika grupa organizama koja se sad svrstava kao posebna vrsta. Znaci, u Engleskoj su pre industrijske revolucije bili beli lisajevi, tako da su bele jedinke leptirica bile tesko primetljive, u odnosu na njihove predatore, zivotinje koje ih jedu. I onda su ptice, naravno, predominantno lovile tamne leptirice. Kad tamni padne na belu podlogu, on se vidi. Ali, ono sto je vazno, postojala je i tamna i svetla forma istovremeno. A sa industrijskom revolucijom, lisajevi odumiru i stabla postaju tamna, ogoljena, jer nema lisajeva. Tako da se sada desava suprotno: tamne jedinke se ne primecuju, dok svetle jedinke su vrlo primetne. I onda predatori love, jasno, svetle jedinke.

15

Slika 4. Primer prirodne selekcije Ovo je jedan jedini primer do sad opisan, ali sigurno dovoljan, koji pokazuje da je prirodna selekcija realan fenomen. Da li je onda prirodna selekcija stvaralac evolutivnih novina? Najpre treba zapamtiti da prirodna selekcija ne znaci evolucija. Neki misle ako dokazu da postoji prirodna selekcija, da su dokazali evoluciju. Niko ovde, u ovom primeru, nije evoluirao, niko nije uznapredovao. Mi smo imali dve pocetne forme leptira, tamne i svetle. Sa cim ste poceli sa tim ste i zavrsili. Jedino se menja ucestalost pojedinih varijanti vrste koja vec postoji, a ne prelazna varijanta koja je kandidat za novu vrstu. Dakle, prirodna selekcija nam samo objasnjava zasto odredjeni fenotip ili klasa fenotipova srecnije prezivljava sa promenom sredine, odnosno zasto su odredjeni preziveli, a ne kako su nastali. Dakle, prirodna selekcija objasnjava zasto najprilagodjeniji prezivljavaju, a ne zasto su oni takvi. To sto najprilagodjeniji prezivljavaju, ni po cemu ne objasnjava "kako su oni nastali". Selekcija pre odgovara na pitanje prilagodjenosti, nego nastanka. Prirodna selekcija, sama po sebi, nije generator ili stvaralac evolutivnih novina, nego ona samo eksponira pojedine varijante, kao u ovom slucaju sa leptirom. Varijante ne nastaju pod indukcijom sredine, vec nasumicno, slucajno, kombinacijom genetickog materijala, necega sto vec postoji u genetickom fondu jedne vrste. Populacije i vrste se ne prilagoavaju samo na promene u abiotikoj sredini, ve koevoluiraju zajedno sa nekim drugim vrstama u meusobnoj

16

kompeticiji. Od ovoga je poao biolog Van Valen kad je razmatrao podatke koje je dobio od razmatranja nekih fosilnih ostataka. Po njemu, s obzirom na to da vrste evoluiraju, ako nema promena u abiotikoj sredini ona bi trebalo da evolucijom stalno smanjuje mogunost svog izumiranja, ali se to nije dogodilo. I Van Valen je pretpostavio da je to zbog toga to neprestano koevoluiraju vrste koje ive na istom prostoru i koje imaju odreeni meuodnos, te da i pored odsustva promena u abiotikoj sredini ta vrsta mora stalno evoluirati da bi odrala korak sa drugim vrstama sa kojima je u kompeticiji ili u nekom drugom odnosu. Bila je to hipoteza koju je on nazvao "Hipoteza Crvene kraljice" po liku iz knjige Alisa iza, delo arlsa Ludvida Dodsona. U toj knjizi postoji lik Crvene kraljice, koja je u jednom trenutku potrala sa Alisom i kada je Alisa pitala gde su stigli, ona joj je odgovorila: "Nigde. Ovde mora trati najbre to moe da bi ostala u mestu, a da bi nedge stigao mora trati bar dvaputa bre". Tako je i Van Valen smatrao da vrste moraju evoluirati samo da bi preivele i da bi izdrale kompeticiju sa drugim vrstama, da bi se izborile sa predatorima i parazitima. Upotrebio je lik iz knjievnosti da bi pribliio tumaenje tog svog koncepta.

17

Zakljuak Prvobitna, Darvinova teorija evolucije dovela je uz potonja nauna saznanja do novih, savremenijih evolutivnih teorija, kao to je Darvin svoje delo zasnovao na ranije nastalim, transformistikim teorijama o nastanku ivih stvorenja. Taj proces naunog saznanja nije zavren, niti moe biti, poto i dalje postoji potreba za novim objanjenjima mehanizama bioloke evolucije. Meutim sam proces evolucije je injenica. Postepeni preobraaj svih ivih vrsta u vremenu je neosporan, potkrepljen neoborivim naunim dokazima. Priroda, u tom smislu, zaista ne pravi skokove, niti e ih praviti. Ali, ni nauka, takoe. Evoluciona biologija predstavlja onu biologiju koja integrie sve ostale njene delove i daje im smisao. Mnogi biolozi smatraju da pre pojave Darvinove teorije biologija nije bila teorijski zasnovana nauka, ve neka vrsta prirodopisa. Genetske analize i prodori na polju molekularne biologije omoguili su nam da napravimo planove genetskog razvitka i da ih uporedimo sa planovima fosilnog razvitka. Mnogi prelazni fosili koji povezuju stablo ivota u jednu celinu, naeni su i izueni. Delovi teorije koji su bili misterija i samom Darvinu danas su objanjeni i analizirani. U Darvinovo doba, nauka nije znala skoro nita o tome kako deca nasleuju osobine od roditelja (mada je bilo jasno da se to dogaa), kako se te osobine menjaju vremenom, i koji su osnovni mehanizmi po kojima se sve to dogaa. Darvin se u velikoj meri muio da objasni mehanizme kako nastaje promenljivost. Danas se to za tili as objasni. Mi smo to objanjavali kod "ljudskih rasa". Darvin se muio da objasni kako nastaje varijabilnost u populaciji, jer tad se nije znala genetika. I onda se on prilino muio, dao je teoriju po kojoj je pokuao da objasni nastanak individualnih razlika, ali je genetika posle pokazala da takav koncept nije taan.

18

Literatura 1. Dumanovi, J, Marinkovi, D, Deni, M: Genetiki renik, Beograd, 1985. 2. Kosanovi, M, Dikli, V: Odabrana poglavlja iz humane genetike, Beograd, 1986. 3. Marinkovi, D, Tuci, N, Keki, V: Genetika, Nauna knjiga, Beograd 4. Mati, Gordana: Osnovi molekularne biologije, Zavet, Beograd, 1997. 5. Ridli, M: Genom - autobiografija vrste u 23 poglavlja, Plato, Beograd, 2001. 6. Tuci, N, Mati, Gordana: O genima i ljudima, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2002. 7. vob, T. i sradnici: Osnovi ope i humane genetike, kolska knjiga, Zagreb, 1990. 8. Marinkovi, D, Tuci, N, Keki, V: Genetika, Nauna knjiga, Beograd 9. Tati, S, Kosti, G, Tati, B: Humani genom, ZUNS, Beograd, 2002. 10. Mati, Gordana: Osnovi molekularne biologije, Zavet, Beograd, 1997. 11. Ridli, M: Genom - autobiografija vrste u 23 poglavlja, Plato, Beograd, 2001. 12. Prentis S: Biotehnologija, kolska knjiga, Zagreb, 1991. 13. Dumanovi, J, marinkovi, D, Deni, M: Genetiki renik, Beograd, 1985. 14. Kosanovi, M, Dikli, V: Odabrana poglavlja iz humane genetike, Beograd, 1986.

19