традиција представља такође златну спону у ланцу који сачињава континуитет, виталност и

сталност Цркве. Апостолско прејемство хиротонисаних полагањем руку и идентификованих са

ношењем путира и наслеђем светих, хиротонисаних кроз жртву и поистовећених кроз ношење
крста, јесу два велика знака по којима се препознаје Света традиција једне Цркве.

Канонизовањем светих Румуна и проширењем култа неких светих са локалним чествовањем

(преподобна Параскева у Јашу - 14. октобар, мученица Филотеја Арђешка - 7. децембра, свети
Григорије Декаполит Бистрички (Вилча) - 20. новембар, преподбни Никодим Тисмански - 26.
децембар, свети Јован Влашки - 12. мај), Румунска Црква излази из своје локалне орбите и улази у
васељенску орбиту православне агиографије. Узајамно признавање светих било је свагда знак
саборности и пуноће. Црква има свест о својој пуноћи особито у заједници светих, у укупности
посредничких молитава оних који стоје на њеним животним саставима. Заједница светих јесте
израз и доказ васељенског карактера Цркве, али и основа за осуду свих раздора у историјској
Цркви, за све набоје који постоје међу хришћанима и помесним Црквама. Јединство помесне и
Васељенске Цркве проистиче из заједнице светих, из њихових непрестаних посредовања и
мољења "да сви једно буду".

Агиографска румунска традиција обухвата и зрачи многоврсна значења:

а) Биографије светих одувек су играле одлучујућу улогу у духовном руковођењу верних (Јон
Настасе, "Морални профил светих Румуна", Ортодоксија, 1974, бр. 2, стр. 352-362). "Истражуј
свакога дана ликове светитеља да би нашао одмор у њиховим речима", саветује Учење
Дванаесторице Аиостола (IV, 2). Биографије не упућују само на моралне вредности него имају и
теолошки значај. Јер, теологија има много заједничкога са начином живота светих, аскезом
"невидљиве борбе", духовношћу обожења. У житију светих, биографије су неодвојиве од телогије,
пошто су оне сама историја њиховога живота по Богу. Богословствовати значи говорити о процесу
којим из дана у дан доживљавамо наш разговор са Богом, о одбрани и свећењу Његовог имена у
борби са грехом и неправдом овога света.

б) Свети подсећају Цркву на један од јеванђелских принципа њене егзистенције, односно показују
да је њена моћ у крсту, у патњи, опроштају и жртви, да њена снага лежи у њеној слабости зато што
она непрестано опрашта и љуби до краја. Свети је најрањивији и најслабији члан Цркве, јер "све
сноси, свему верује, свему се нада, све трпи" (1. Кор. 13,7). Али, баш због тога што носи у себи
слабости свих, он је најмоћнији. Свети нису морализатори или етички узори. Њихово право име
јесте "Богоносци" (Θεοφοποι), или Христоносци (χριστοφοροι) - (Свети Игњатије, Ефесцима, IX, 2),
јер носе ране Христове на своме телу (Гал. 6,17). На својим светима и мученицима Црква може
препознати "ране од клинова" које Исус Христос носи на Свом васкрслом телу (Јн. 20,25-28). За
прве хришћане, мученик је "очигледна провера парусије Господње" (Посланица Диогнету, VII, 8 9).
Мошти мученика увек су биле поштоване као знакови обожења људске природе, као доказ нове
твари, васкрсења и Царства Божијег ("Агиографска православна аналогија", Orthodox Saints том 2,
1976 и 1978, изд. George Poulos , Holy Cross Orthodox Press, Brookline, Massachusetts).

г) Свети су творци заједнице, зрачитељи јединства и мира онамо где егоизам и индивидуализам
подижу међе усред људи и изопачују њихове односе. Живећи непосредно од прве заједнице која
јесте Бог - Света Тројица, заједница светих сачињава привлачну силу хришћанске заједнице. Тако
су хришћани послати да живе заједно не због тога што сједињење ствара моћ, него зато што је сам
Бог заједница ипостаси, зато што грех јесте деградирање солидарности са ближњима, као и ради
тога што нико не може изговорити име Божије без других.

Са својим светима и исповедницима Румунска Православна Црква поседује истинску одбрану у

тешким историјским догађајима и тренуцима. Два православна јерарха, Илија Јорест и Сава
Бранковић, одупиру се одлучно страном калвинском прозелитизму у Трансилванији, половином
XVII века. Један век доцније, два монаха, Висарион Сарај и Софроније из Ћоаре, и један лаик,
Опреа Миклеуш, плаћају својим животима противљење католичком унијатству у томе крају. У
овом периоду агресивно калвинизирање, наметнуто од туђинске мађарске власти у Ердељу, као и
католички напад ради проширења јурисдикције римскога епископа над православним Румунима у
Трансилванији, нису били само просте акције конфесионалног прозелитизма, него и праве
антинационалне политичке мисије. Оне су угрожавале не само православну веру и Литургију, које
су у овим крајевима имале апостолски легитимитет, него и етнички идентитет, језик и културу
румунске нације, које су имале вишевековно трајање. Страдајући за Православље, мученици
Цркве у Трансилванији такође су пострадали за румунску културу и језик. (Еп. Антоније
Пламадеала, "Важан додатак из борбе за румунски језик", Ортодоксија, XXX, 1978, бр. 3).
Православна Румунска Црква посвећује ове личности из националног јуначког календара не са
антиекуменском намером, него за то да би поштовала оне који су кроз своју жртву створили њену
свету историју, као и да би охрабрила оне који су данас засновали екуменску климу у којој су
ишчезле конфесионалне и етничке напетости.

На крају, сабор светих сачињава неразрушиву срж историјске Цркве. Идеја "изданка", остатка
верних, јесте толико библијска и православна колико и она "народа Божијег". У најтежим
тренуцима свога битисања, Црква, у име те прегршти светих, притиче милости Божијој, својим
скривеним ризницама и последњим залихама, познатим једино Богу.
ЗАКОН (гр. νομος, лат. lex, закон, правило, упутство, пресуда, одлука): у Старом Завету, Закон
(Тора) јесте заповест дата човеку од Бога, као норма добра и слободе (Изл. 20). У Новом Завету,
вршећи своју учитељско-пророчку службу и не укидајући тај Стари закон (Мт. 3,15), Исус Христос
поставља Нови закон који се сажима у "новој заповести": "Заповијест нову дајем вам: да љубите
једни друге, као што ја вас љубим, да и ви љубите једни друге" (Јн. 13,34). Старозаветни закон,
нарочито онакав каквим је био представљен у религији и законском моралу фарисеја и
књижевника, ипак није критеријум ни улазна врата у хришћанство. Ако се закон дао преко
пророка, благодат и Истина су постали кроз Исуса Христа (Јн. 1,17). Исус говори о људском терету
и претешком јарму закона, како је био тумачен у Његово време: "Ходите к мени сви који сте
уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер
сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама својим" (Мт. 11,28-30). Уосталом, и Свети
Јован Крститељ признаје моралну немогућност да се испуни старозаветни закон по своме слову.
Зато једини етички став који се