Osnovi ekonomske nauke

21. novembar 2013

22:34

Uvod

Ekonomija se može definisati na više načina:

1. Kao nauka koja proučava kako društva upravljaju retkim resursima (Menkju);
2. Kao nauka o tome kako pojedinci, domaćinstva, preduzeća, finansijske institucije i društva
uopšte upravljaju ograničenim resursima sa ciljem zadovoljenja neograničenih ljudskih
potreba (Ognjen);
3. Kao nauka koja se bavi proučavanjem ponašanja ljudi u ekonomskom sistemu - pre svega po
principu ekonomičnost: ljudi su ekonomska bića (homo oeconomicus) koja se ponašaju strogo
prema pravilima maksimizacije korist/materijalnog blagostanja;
4. Kao nauka o racionalnoj upotrebi ograničenih resursa;
5. Kao nauka o nastanku istorijski specifičnog sistema ekonomskih odnosa, njegovog
funkcionisanja i promene (Marks), gde je ekonomija slična sociologiji;

Ekonomija se bavi trima osnovnim pitanjima:

1. Koje robe i usluge će se proizvoditi i u kojim količinama?
2. Kako će se robe i usluge proizvodit - ko će ostvariti proizvodnju, sa kojim resursima i uz
pomoć kojih tehnologija?
3. Za koga će se dobra i usluge proizvoditi - ovo pitanje se odnosi na problem raspodele
društvenog proizvoda - da li će raspodela biti relatvno ujednačena ili će većina dohotka ići
najbogatjim članovima društva?
Proizvođači postavljaju sledeća pitanja:
1. Šta proizvoditi?
2. Kako proizvoditi?
3. Koliko proizvoditi?
4. Za koga proizvoditi?
5. Po kojoj ceni prodati (u uslovima nesavršene konkurencije)?

Potrošači se suočavaju sa sledećim pitanjima:

1. Šta kupiti?
2. Koliko kupiti?
3. Za koje potrebe?
4. Po kojoj ceni?
5. Od koga kupiti?

Kod potrošača su takođe važne i preferencije!

10 principa ekonomije

Principi kojima se rukovode pojedinci

Ljudi se suočavaju sa izborom

Potrebe su neograničene (ako ne u nekom trenutku, onda u smislu egzistencijalnih potreba koje se
stalno obnavljaju) i rastuće, a resursi za njihovo zadovoljenje su retki (oskudni, ograničeni) i
pojedinci, kao i društvo, uvek se suočavaju sa izborom.

Resursi - postoje tri vrste resursa, odnosno faktora proizvodnje (inputa):

 1. Zemlja/prirodni izvori - u to spadaju zemljište koje se koristi za poljoprivredu, stočarstvo,
izgradnju puteva, kao i šume, rudna bogatstva, hidropotencijal, vazduh i klima - troškovi
proizvodnje rastu sa sve većom eksploatacijom (primer: energetski izvori);
2. Rad/humani kapital - sastoji se iz utrošenog radnog vremena ljudi u proizvodnji dobara i
usluga, kao i starosne i kvalifikacione strukture stanovništva (što je ono mlađe i kvalifikovanije,
to su veće proizvodne mogućnosti);
3. Kapital/sredstva za proizvodnju - to sačinjavaju trajna dobra jedne ekonomije proizvedena
radi proizvodnje drugih dobara. Postoji podela na realni (kapital u užem smislu - sredstva za
proizvodnju) i finansijski kapital (novac koji koristi finansijski sektor) - kapital kao indirektni
metod proizvodnje (vs. direktni metod) doprinosi rastu produktvnost (to je količina
proizvodnje dobara i usluga po jedinici vremena).

Upotrebom i kombinovanjem faktora proizvodnje se proizvode dobra i usluge za zadovoljavanje

ljudskih potreba. Postoje slobodna dobra (voda, vazduh, itd) i proizvedena/ekonomska dobra
(oskudna i imaju cenu), kao i potrošna dobra (služe za potrošnju, zadovoljenje neke određene ljudske
potrebe) i proizvodna dobra (njima se proizvode druga dobra - ona se ne prodaju direktno
potrošačima, već proizvođačima). Razlika između roba i usluge - robe su materijalno opipljive, dok
su usluge materijalno neopipljive - takođe, da bi nešto bilo roba, ono mora biti proizvedeno za tržište,
mora imati upotrebnu vrednost (uz razmensku vrednost), tj. mora zadovoljavati neku ljudsku potrebu.

Dve ključne ekonomske ideje:

1. Resursi su oskudni;
2. Pojedinci, domaćinstva, preduzeća i društva moraju efikasno upotrebljavat ove oskudne
resurse:

Princip efikasnost - označava odsustvo rasipništva, odnosno situaciju u kojoj ekonomija ne može da
proizvede više jednog dobra, a da u isto vreme ne smanji proizvodnju nekog drugog. Dokle god je
moguće na bazi postojećih resursa i tehnologija uvećati jedno, bez smanjenja drugog, resursi nisu
optimalno upotrebljeni, ekonomija nije efikasna. Drugi važan princip je pravičnost - to je pravedna
raspodela korist od upotrebljenih resursa na sve članove društva. Često se dešava da se ta dva cilja
sukobljavaju u kreiranju ekonomske politike. Pravičnost se često ispunjava porezima, na primer,
porezom na dohodak.

Trošak nečega jeste ono čega se odričete da biste to dobili

S obzirom da se ljudi suočavaju sa izborom između više alternatvnih mogućnost, to znači da se

suočavaju sa trade-off-om: nešto se gubi da bi se nešto drugo dobilo. To se izražava u pojmu
oportunitetnog troška (troška propuštene prilike): odluka da se nečega ima više, znači da se nečeg
drugog ima manje. Na primer, oportunitetni trošak jednog mosta su četiri škole.

Racionalni ljudi razmišljaju o graničnim slučajevima

Retko kad se dešava da su odluke crno bele - ili sve ili ništa. Pojam graničnih (marginalnih: margina -
granica) promena se koristi da bi se označila stalna sitna prilagođavanja postojećeg plana delovanja.
Racionalni akter donosi odluke poredeći marginalne korist i marginalne troškove - ako su marginalne
koristi veće od marginalnih troškova, on donosi odluku da nešto uradi. U vezi sa tim - opadajuća
marginalna korisnost (na primer, prva čaša vode nam je veoma korisna, a svaka sledeća sve manje).
Primer sa aviokompanijom: iako prosečni trošak jednog putnika predstavlja 500 dolara, marginalni
trošak dodavanja jednog putnika u avion je hrana i piće koje će mu biti posluženo - ako je putnik
spreman da plati 300 dolara, kompanija treba da mu proda kartu - sve dok je on spreman da plati više
nego što iznosi marginalni trošak, aviokompanija treba da se odluči na to.
Ljudi reaguju na podsticaje

Pošto ljudi donose odluke poredeći troškove i koristi, njihove odluke mogu da se promene kada se
promene i oni. Tako kreatori javne politike ne bi trebalo da smetnu sa uma podstcaje, jer oni menjaju
troškove i korist - ako se poveća cena nečega, onda će ljudi to manje i kupovati. Podsticaji mogu biti
pozitvni (nagrade) i negatvni (kazne).

Kako ljudi deluju međusobno jedni na druge

Trgovina može dovesti svakog u bolji položaj

Pojedinci ili zemlje mogu doći u bolji položaj ako trguju sa drugima. Umesto da sve proizvode same,
moguće je da kupe veći broj dobara i usluge po nižoj ceni. U osnovi toga su podela rada i
specijalizacija - što počiva na konceptu apsolutne i komparatvne prednost. Apsolutna prednost -
jednom proizvođaču treba manje vremena ili manje inputa da proizvede neko dobro. Komparatvna
prednost - nju ima proizvođač koji se odriče manje drugih dobara da bi proizveo ono prvo dobro
(manji mu je oportunitetni trošak). Iako neko može imati apsolutnu prednost u proizvodnji svih
dobara, povoljnije je da trguje zato što može da se specijalizuje za proizvodnju onog dobra gde mu je
oportunitetni trošak manji, isto kao i onaj sa kim trguje, i da tako uveća svoju proizvodnju.

Tržišta su dobar način da se organizuju ekonomske aktivnosti

Ekonomski sistem - poseban metod organizacije ekonomske aktvnost pojedinaca koji sačinjavaju
društvo sa ciljem da se odgovori na tri osnovna pitanja ekonomske nauke. On je vrlo složen, sastoji
se od mnoštva učesnika - proizvođači (privatni, državni, domaći, inostrani), potrošači (stari, mladi,
zaposleni, nezaposleni, bogati, siromašni, domaći, inostrani) i država sa državnim organima. Postoje
dva tpa savremenih ekonomskih sistema:
1. Centralnoplanski ili komandni - odluke se donose centralizovano, od strane neke centralne
vlast, koja na bazi vlasništva nad produktivnim resursima donosi većinu najvažnijih odluka koje
su odgovori na tri ekonomska pitanja - ono je veoma teško jer je potrebna ogromna količina
podataka i sposobnost predviđanja ekonomskih kretanja - uzrok raspada socijalizma, iako je u
njemu živela trećina svetskog stanovništva;
2. Tržišni - nema upravljanja od strane centralne vlasti, odluke se donose decentralizovano, od
strane miliona privrednih učesnika - proizvodi se ono što donosi najveće profite, a potrošači
odluka o trošenju svog dohotka određuju tražnju, odnosno to koje će robe biti tražene i
shodno tome koje će se robe proizvoditi - razmena je dobrovoljna, a većina resursa je u
privatnom vlasništvu. Važna odlika takvog sistema je to što svako dobro i usluga imaju cenu
(novčani izraz svoje vrednosti): ona se formira na bazi odnosa ponude i tražnje i vrši ključnu
ulogu signala proizvođačima i potrošačima na osnovu kog oni odlučuju kako da rasporede svoje
oskudna sredstva.

Tržište - grupa prodavaca i kupaca nekog proizvoda, gde se na bazi njihovog međudelovanja
određuju cena i količina onoga što će bit prodato i kupljeno. Na tržištu svi deluju prema svom
ličnom interesu, ali to vodi do opšteg ekonomskog blagostanja. Tu važnu ulogu igra pojam Adama
Smita - pojam ''nevidljive ruke'', koja time rukovodi, dok su cene njen osnovni instrument. Cene
odražavaju i vrednost nekog dobra za društvo, kao i trošak koji društvo snosi da bi se to dobro
proizvelo - pošto su cene glavna odrednica kupovine i prodaje, domaćinstva i preduzeća nesvesno
uzimaju u obzir i troškove i koristi. Tako cene vode pojedinačne aktere do ishoda koji uvećavaju
ekonomsko blagostanje. Kad država sprečava cene da se usklađuju preko ponude i tražnje, ona
sprečava nevidljivu ruku da koordiniše milione tržišnih učesnika. Tako, na primer, porezi negatvno
utču na alokaciju resursa, jer iskrivljuju cene, a time i odluke aktera.
Tržište ima četri funkcije:
1. Informatvnu - putem cena informiše učesnike (cena kao signal);
2. Alokatvnu - raspoređuje oskudne resurse tamo gde cena i profit rastu, a tamo gde padaju,
resursi se premeštaju - generalno raspoređuje resurse;
3. Selektvnu - ko je uspešan, održaće se, a ko nije, propada;
4. Distributvnu - to se odnosi na primarnu distribuciju: ko je uspešan, zarađuje više, a posle
država vrši redistribuciju;

Ne postoji nijedna u potpunosti komandna ili u potpunosti tržišna ekonomija - većina savremenih
ekonomija su mešovite ekonomije, gde postoji mešavina planiranja i tržišne koordinacije (možemo ih
razlikovat po stepenu uloge države, odnosno po dominaciji jednog ili drugog principa).

Vlade su ponekad u stanju da poboljšaju tržišne ishode

Iako su tržišne privrede one u kojima se većina ekonomskih aktivnosti obavlja na tržištu, važna je i
uloga države. Ona ima dve glavne funkcije:
1. Zaštta privatne svojine i insttucije ugovora - državni aparati sprovode ovu zaštitu;
2. Unapređenje efikasnost i pravednost;

Tržišni neuspeh - situacija u kojoj tržište ne uspeva da, prepušteno samo sebi, izvrši efikasnu
alokaciju resursa. Postoje četri potencijalna podbačaja tržišta:
1. Nesavršena konkurencija - podrazumeva tržišnu strukturu u kojoj proizvođač ili grupa
proizvođača (Ili kupac ili grupa kupaca) imaju sposobnost da značajno utču na cene proizvoda
(imaju tržišnu moć). To se dešava u slučaju monopola ili monopsona - u tom slučaju, cene
proizvoda su visoke jer nema konkurencije;
2. Eksternalije - za razliku od tržišnih transakcija koje su dobrovoljne, eksternalije (prelivanja)
podrazumevaju nedobrovoljnu razmenu korist i troškova - drugim rečima, to su efekt
prelivanja učinka procesa proizvodnje na osobe koje direktno ne kupuju, prodaju ili
upotrebljavaju dobro o kome se radi. Postoje negatvne i pozitvne eksternalije - negativne su,
na primer, zagađenje. Država može da reguliše negatvne eksternalije zakonima koji kažnjavaju
zagađivače, visokim porezima, ili smanjenjem poreza u zamenu za smanjenje zagađenja (filteri,
itd);
3. Javna dobra - to su pozitvne eksternalije koje proizvode dobrobit za društvo u celini, ali za
njihovu proizvodnju nije zainteresovan privatni sektor, jer ne može da naplati to svim
korisnicima - javna dobra se finansiraju porezima ili zaduživanjem;
4. Nepravednost u raspodeli - tržište je sistem koji ne funkcioniše po principu pravičnosti, već se
dobra i usluge usmeravaju ka onima koji imaju bogatstvo - država može povećat pravednost:
progresivnim oporezivanjem kako bi se smanjila nejednakost u dohotku, transfernim plaćanjima
ili stvaranjem ''sigurnosne'' mreže i subvencionisanjem potrošnje egzistencijalno ugroženih
delova stanovništva (bonovi, itd).

Takođe, država interveniše i zbog ciklusa - nepravilnih i uglavnom nepredvidljivih fluktuacija

ekonomske aktivnosti izraženih u broju zaposlenih ili u proizvodnji dobara i usluga.

Kako funkcioniše privreda kao celina

Životni standard zemlje zavisi od njene sposobnosti da proizvodi dobra i usluge

Razlike u životnom standardu zemalja proistču iz razlika u produktvnost - količini proizvedenih

dobara i usluga po jedinici vremena. Obim proizvodnje jedne zemlje zavisi od:
1. Prirodnih uslova, tj. prirodnih izvora;
2. Razvijenost sredstava za proizvodnju;
 3. Starosne i kvalifikacione strukture stanovništva;
4. Dužine radnog vremena;
5. Intenziteta rada (stepen trošenja snage po jedinici vremena);
6. Produktvnost rada;

Cene rastu kada država štampa previše novca

Inflacija - opšti porast nivoa cena u ekonomiji. Uzrok visoke ili trajne inflacije je porast količine novca
- kada država emituje velike količine novca, njegova vrednost opada.

Društvo se na kratak rok suočava sa izborom između inflacije i nezaposlenosti

Kada se poveća količina novca u opticaju, jedna od posledica je inflacija - a druga, na kratak rok, jeste
niži nivo nezaposlenosti. Kriva koja ilustruje taj odnos je Filipsova kriva - u kratkom roku, ako je
inflacija visoka, nezaposlenost će bit mala, i obrnuto - ako je inflacija niska, nezaposlenost će bit
veća.
Ekonomija obima - sa porastom količine autputa se dugoročno smanjuje prosečni jedinični trošak -
vs. dezekonomija obima - situacija u kojoj ekonomija obima više ne funkcioniše: umesto da se
smanjuje, prosečni trošak ponovo raste sa povećanjem autputa usled smanjene koordinacije,
udvostručavanja napora (u vezi sa zakonom opadajućih prinosa).

Kriva proizvodnih mogućnosti

KPM je grafikon koji pokazuje različite kombinacije autputa koje je privreda u stanju da proizvede pri
raspoloživim faktorima proizvodnje i raspoloživom tehnologijom.
Svaka tačka na samoj KPM predstavlja efikasan ishod - nije moguće povećati proizvodnju jednog, a
da se ne smanji proizvodnja drugog. Tačke izvan KPM su nedostžne pri postojećim resursima. Bilo
koja tačka unutar KPM predstavlja neefikasan ishod, ta privreda proizvodi manje nego što bi mogla
uz postojeće resurse i tehnologiju (možda zbog velike nezaposlenosti). KPM ilustruje princip da se
ljudi suočavaju sa izborom i da on snosi oportunitetni trošak - za neko povećanje dobra A, u slučaju
efikasnih ishoda, dolazi do smanjenja proizvodnje robe B.
KPM nije prava linija, već je kriva. To je tako zato što OT nije ist u svakoj tački krive - pri proizvodnji
isključivo jednog ili drugog dobra, svi resursi i tehnologije su uposleni u tome - tako su tehnologije
koje su najproduktvnije za robu A uposlene u proizvodnji robe B. Za malo odricanje od robe B,
dobija se veliko povećanje u robi A, jer se ta tehnologija oslobađa za njenu proizvodnju. Na sredini
krive, razlika u OT je znatno manja, jer su resursi i tehnologije već manje ili više pravilo raspoređeni.
Drugim rečima, da je KPM prava, onda bi nagib svuda bio isto i izražavao istu srazmeru u OT - kada je
kriva, onda OT nije svuda isti, nagib je različit.
Postoje dva slučaja u kojima KPM može da se promeni:
1. Kada se pronađu novi resursi, KPM se u celosti pomera udesno i moguće je proizvoditi više i
jednog i drugog;
2. Kada dođe do napretka u tehnologiji proizvodnje jednog dobra, ona se pomera više udesno
za to dobro, ali je zbog manje količine resursa potrebni za proizvodnju dobra A, sada moguće
proizvoditi i više dobra B;

Za zatvorenu, autarhičnu ekonomiju, KPM je u isto vreme i kriva potrošnih mogućnost. Međutim, u
slučaju otvorene ekonomije koja trguje, kriva potrošnih mogućnosti može da bude veća od KPM, tj.
da se u potrošnji dostgne tačka van KPM.

Tržišna privreda
23. novembar 2013
14:19

Uvod

Kao i kod ekonomskog sistema uopšte, tržišna privreda je jedan od načina da se oskudni resursi
upotrebe za zadovoljavanje neograničenih ljudskih potreba. Potrebe su neograničene i nužno je
zadovoljavati ih da bi se čovek reprodukovao. Postoje dve vrste potreba:
1. Prirodne (egzistencijalne) potrebe - hrana, piće, odeća, stanovanje, higijena;
2. Istorijski uslovljene potrebe - obrazovanje, kultura, itd - ove istorijske potrebe se menjaju
vremenom.

Dobra mogu biti prirodna i proizvedena, a druga grupa se deli na potrošna i proizvodna.

Naturalna privreda - oblik proizvodnje u kome postoji skoro pa direktna veza između proizvodnje i
potrošnje - prisutna je u seoskim domaćinstvima i feudalizmu.
Tržišna (robna) privreda - oblik proizvodnje u kome materijalna dobra, da bi otišla u potrošnju,
prolaze kroz razmenu, jer se preko razmene uspostavljaju veze između proizvodnje i potrošnje -
prisutna u industrijskom sistemu, odnosno kapitalizmu.

Nastanak tržišne privrede ima dve determinante:

1. Materijalne - u to spadaju razvoj podele rada (Adam Smit - primer sa čiodama), čime se
povećava produktivnost, tehnička i industrijska revolucija, formiranje manufaktura i fabrika (sa
pratećim pojavama pauperizacije, nastanka radničke klase i građanstva), radikalno širenje tržišta
i akumulacija kapitala i mogućnost proizvodnje viška (što sledi iz veće produktivnosti);
2. Socijalne - uz podelu rada ide i klasno diferenciranje društva - osim toga, nastanak privatne
svojine i tržišnog sistema, odvojenost radnika od sredstava za proizvodnju (uz ekonomsku
prinudu i formalno-pravnu slobodu), pravna država, građansko društvo i politčka demokratja;

Ključ robne privrede je u dve institucije: svojini i ugovoru, a zaštita ta dva je i osnovna funkcija
države.

Osnovni zakon tržišne privrede je konkurencija, ona je unutrašnja snaga tržišta. Postoje dve vrste
konkurencije:
1. Potpuna (savršena) konkurencija - nijedan tržišni subjekat nije ključni, cena je nezavisna
varijabla (niko ne reguliše cene planski), kretanje i elastičnost faktora proizvodnje, a svi su
optmalno informisani;
2. Ograničena (nesavršena) konkurencija - njen teorijski model je razradila Džoan Robinson
(sledbenica Kejnza), i može se razlikovati nekoliko tržišnih stanja: osim savršene konkurencije na
strani i ponude i tražnje, mogu se razviti - monopoli (monopsoni), duopoli (duopsoni), oligopoli
(oligopsoni);

Uzroci poremećaja tržišta su sledeći:

1. Sam fenomen novca pruža neke od razloga;
2. Materijalna struktura BDP-a takođe daje neke razloge;
3. Nedovoljna potrošnja može biti razlog;
4. Koncentracija i centralizacija kapitala - ometa konkurenciju;
5. Džinovska preduzeća i velike serije;
6. Monopoli;

Osim toga, postoje i strateški poremećaji, odnosno krize, koje odlikuju ciklično kretanje (kriza,
depresija, oživljavanje, ekspanzija, kriza) i slabost sthijskog uravnotežavanja (tržište često ne može
da se uravnoteži bez intervencije države). Zato je važna uloga države - bilo u antimonopolističkoj
politici, bilo u razvoju javnih dobara i javnog sektora, bilo u upravljanju negativnim eksternalijama, i
na kraju krajeva, u redistribuciji dohotka.

Bruto domaći proizvod

BDP je tržišna vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom
vremenskom periodu. BDP meri dve stvari odjednom - ukupne dohotke svih u privredi i ukupne
izdatke koje privreda ima u proizvodnji dobara i usluga. Te dve stvari su iste, odgovaraju jedna
drugoj, jer u svakoj transakciji postoje dve strane: kupac i prodavac.

BDP može da se posmatra preko dve strukture:

1. Vrednosne - BDP obuhvata i vrednost sredstava za proizvodnju (sredstva za rad + predmeti
rada) i novostvorenu vrednost, odnosno: postojeća vrednost + novostvorena vrednost
(dohoci);
2. Naturalna - deli se na proizvodna i potrošna dobra;

Ako je BDP tržišna vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom
vremenskom periodu, onda:
1. BDP je tržišna vrednost - mnoge različite vrste proizvode sa sabiraju u jedinstvenu meru
vrednost - to se čini pomoću tržišnih cena, koje predstavljaju odraz vrednosti tih proizvoda;
2. Svih - obuhvataju se svi proizvodi proizvedeni u ekonomiji i prodat na legalnim tržištma -
dva važna izuzetka: ono što se proizvede i potroši kod kuće, van tržišta, ne ulazi u BDP - i
vrednost usluga stanovanja - odnosno, čak i kada se stan ne izdaje za kiriju, vrši se procena
zakupnine i pretpostavlja se kao da vlasnik sam sebi plaća zakupninu, tako njegovi izdaci i
dohoci ulaze u BDP;
3. Finalnih - računa se samo vrednost finalnih dobara, jer su međuproizvodi uračunat u cenu
finalnih dobara - osim u jednom slučaju, kada se međuproizvodi dodaju na zalihe proizvoda
preduzeća - on se smatra finalnim u tom trenutku, a kasnije, kada se koriste ili prodaju, to se
oduzima i BDP je manji;
4. Dobara i usluga - i materijalna dobra i nematerijalne usluge;
5. Proizvedenih - računa se samo ono što se proizvodi u tekućem periodu, a ne one transakcije
koje obuhvataju dobra proizvedena u prošlosti (npr, polovni automobil);
6. U jednoj zemlji - proizvodi se uključuju u BDP ako su proizvedeni u toj zemlji, bez obzira na
nacionalnost proizvođača (strana ili domaća firma i to);
7. U određenom vremenskom periodu - uglavnom se uzima godina ili kvartal - kada se iznosi za
kvartal, onda se to radi ''po godišnjoj stopi'': iznos dohodaka i izdataka u tom kvartalu
pomnožen sa četiri. Osim toga, postoji i sezonska korekcija - u određenom periodu godine,
proizvodnja je veća (npr. Nova godina), pa se onda taj sezonski ciklus izdvaja.

Ostale mere vrednost dohotka:

1. Bruto nacionalni proizvod (BNP) - dohodak koji ostvaruju državljani jedne zemlje -
obuhvaćen je prihod naših državljana u inostranstvu, ali ne i stranaca kod nas;
2. Neto nacionalni proizvod (NNP) - ukupni dohodak državljana umanjen za troškove
amortzacije (habanja mašina);
3. Nacionalni dohodak - ukupan dohodak koji su državljani jedne zemlje ostvarili od
proizvodnje, a od NNP se razlikuje što ne obuhvata indirektne poreze na poslovanje;
4. Lični dohodak - dohodak koji ostvaruju domaćinstva i poslovanje van korporacija (ne
obuhvata zadržani prihod - dobit korporacija koja nije isplaćena vlasnicima);
5. Raspoloživi lični dohodak - lični dohodak minus obaveze prema državi;

Komponentne BDP-a
Postoje četri komponente BDP-a: potrošnja C, investicije I, državni izdaci G, i neto izvoz NX.

Potrošnja - izdaci domaćinstava na dobra i usluge, minus kupovina novog stambenog prostora, koja
se računa u investicije;
Investcije - kupovina dobara koja će se u budućnost koristt za dalju proizvodnju dobara i usluga -
to je zbir svih kupovina proizvodne opreme, zaliha i građevinskih objekata;
Državni izdaci - obuhvataju izdatke na dobra i usluge svih nivoa vlast (plate za javne službenike i
izdaci za javne radove) - od toga se izuzimaju transferi, odnosno socijalna davanja koja, iako utiču na
prihod domaćinstava, nisu razmenjene za neka dobra ili usluga, pa prema tome ne odražavaju
proizvodnju;
Neto izvoz - jednak je razlici između izvoza (kupovine naših dobara od strane stranih državljana) i
uvoza (kupovine stranih dobara od strane državljana. ''Neto'' se odnosi na to da se uvoz oduzima od
izvoza, zato što je uvoz obuhvaćen drugim komponentama BDP-a - ako domaćinstvo kupi auto do 30
hiljada, povećava se potrošnja, ali se smanjuje neto izvoz jer je automobil uvezen - dakle, smanjuje
se neto izvoz, ali se povećavaju druge komponente, tako da to ne utče na BDP.

Nominalni i realni BDP

Ako se ukupni izdaci povećaju, jedno od dva se desilo:

1. Proizvodi se veći broj dobara i usluga;
2. Dobra i usluge se prodaju po većim cenama;

Da bi se razdvojila ta dva efekta, koristi se mera realnog BDP-a. On pokazuje promene u proizvodnji
time što tekuću proizvodnju meri po cenama iz prošlost. Nasuprot tome, postoji nominalni BDP, koji
prat vrednost proizvodnje dobara i usluga po tekućim cenama.
Realni BDP se računa tako što se uzme jedna godina kao bazna godina - na osnovu cena iz te godine,
računamo vrednost dobara i usluga u svim godinama (svaku količinu nekog proizvoda množimo sa
njegovim cenama u baznoj godini). Pošto na realni BDP ne utiču promene u ceni, on meri samo
promene proizvedenih količina - pošto se time i meri sposobnost privrede da zadovolji potrebe i želje
ljudi, realni BDP je bolja mera blagostanja nego nominalni BDP.

BDP deflator

BDP deflator odražava cene dobara i usluga, ali ne i proizvedene količine: računa se ovako:
nominalni BDP/realni BDP x 100. BDP deflator za baznu godinu iznosi uvek 100, jer su nom i real GDP
isti za baznu godinu - u svim narednim godinama, on izražava promene u cenama.

Granice BDP-a kao merila blagostanja:

1. Slobodno vreme - ne uzima to u obzir - ako bismo radili sve vreme, BDP bi se povećao, ali bi
kvalitet života opao;
2. Vantržišni rad - ne uračunava se doprinos kućnog ili dobrovoljnog rada;
3. Kvalitet životne sredine - BDP bi mogao da se poveća većom proizvodnjom, ali bi kvalitet
sredine opao;
4. Raspodela - ne govori nam ništa o raspodeli;

Indeks potrošačkih cena

IPC predstavlja merilo ukupnih troškova dobara i usluga koje kupuje tpični potrošač. On se koristi za
praćenje promena u troškovima života tokom vremena - kada se IPC poveća, domaćinstvo mora da
izdvaja više novca da bi se održao isti životni standard. To opšte povećanje nivoa cena se zove
inflacija. Stopa inflacije - promena nivoa cena u odnosu na prethodni period.
IPC se formira u pet koraka:
1. Odredit korpu - time se određuje koje su cene najvažnije za tpičnog potrošača, a to se radi
anketranjem potrošača;
2. Saznat cene - treba pronaći cene za svako dobro i uslugu u korpi;
3. Izračunat troškove korpe - množe se cene sa količinom;
4. Izabrat baznu godinu i izračunat indeks - jedna godina se uzme kao bazna, pa se onda
indeks računa tako što se cena korpe u svakoj godini podeli sa cenom korpe u baznoj godini i
pomnoži sa 100;
5. Izračunat stopu inflacije - ona predstavlja procentualnu promenu indeksa cena u odnosu na
prethodni period - stopa inflacije u godini 2: IPC2 - IPC1/IPC1 x 100.

Osim IPC, postoji još nekoliko drugih indeksa cena - najvažniji od njih je indeks cena proizvođača, koji
pokazuje cenu korpe dobara i usluga koju kupuju preduzeća, a ne potrošači. S obzirom da oni kasnije
prenose svoje troškove na potrošače, smatra da se ovim indeksom može da se predvidi promena IPC.
U vezi sa IPC, postoje tri problema:
1. Pristrasnost supsttucije - kada se cene menjaju u odnosu na prethodnu godinu, ne menjaju
se sve proporcionalno - neke rastu više, neke manje. Na to potrošači reaguju tako što manje
kupuju ona dobra čije su cene više porasle, a više onih dobara čije su cene malo porasle ili
ostale iste. Ako je korpa dobara fiksna, kao što jeste, onda se previđa mogućnost supstitucije
dobara od strane potrošača, pa se precenjuje povećanje troškova života;
2. Pojava novih proizvoda - kada se pojavi novo dobro, potrošači imaju veći izbor - kada imaju
veći izbor, svaki dolar im je vredniji, odnosno potrebno je manje dolara da bi se održao isti
životni standard - pošto je korpa dobara fiksna, ova promena u kupovnoj moći se ne beleži;
3. Neizmerena promena kvaliteta - ako se kvalitet nekog dobra pogorša, vrednost jednog dolara
opada, čak iako cene ostanu iste - i obrnuto, ako kvalitet poraste, raste i vrednost dolara - te
promene kvaliteta ostaju problem, jer je kvalitet teško merljiv;

Tokom proučavanja ovih problema, došlo se do zaključka da IPC precenjuje inflaciju za oko 1 procenat
godišnje, mada su od tada, bar u Americi, unete neke tehničke promene radi preciznosti.

U odnosu na BDP deflator, postoje neke razlike, iako nam oba instrumenta govore isto (promene u
nivou cena):
1. BDP deflator izražava promene u cenama dobara i usluga proizvedenih u zemlji, dok IPC
izražava te promene za dobra i usluge koje potrošači kupuju - dakle, ako poraste cena nečega
što se proizvodi u zemlji ali ga ne kupuje tpični potrošač (npr, vojni avion), to se iskazuje u
BDP deflatoru ali ne u IPC-u - isto tako, uvozna dobra ulaze u IPC, ali ne i u BDP deflator;
2. Grupe dobara koje ulaze u IPC i BDP deflator se razlikuju - IPC uzima u obzir fiksnu korpu
dobara, a BDP sve što se proizvodi u tom vremenskom periodu;

Kružni tok ekonomske aktivnosti

Dijagram kružnog toka se koristi da bi se uprošćeno predstavili odnosi između domaćinstava

(potrošača) i preduzeća (proizvođača). Postoje dva tržišta: tržište dobara i usluga i tržište faktora
proizvodnje. Na prvom (DU), domaćinstva kupuju, a preduzeća prodaju - na drugom (FP) domaćinstva
prodaju, a preduzeća kupuju. Iako preduzeća mogu, i često poseduju faktore proizvodnje, pojedinci su
''rezidualni vlasnici preduzeća'', tako da se pretpostavlja da ih oni i poseduju. Spoljašnji prsten
predstavlja tok novca - od domaćinstava, preko tržiša DU, do preduzeća, pa preko tržišta FP, do
domaćinstava; unutrašnji prsten predstavlja tok realnih resursa (inputa i autputa) - od preduzeća,
preko tržišta DU, do domaćinstava, pa preko tržišta FP, do preduzeća. Tržišna privreda mora da
poseduje i jedan i drugi prsten - u planskim privredama je postojao samo unutrašnji, jer je država
organizovala alokaciju resursa bez posredstva cena, novca i novčanih naknada.
Preko ovog kružnog toka može da se ilustruje i BDP, jer on prikazuje izdatke i dohotke, koji su jedno
te isto, jer je svaka kupovina prodaja i obrnuto. To je ipak pojednostavljeni model - jer u stvarnosti
postoje i drugi akteri, poput države, finansijskih institucija i međunarodne trgovine. Prvo, dohodak
domaćinstava se umanjuje za poreze koje ubira država - zatim, ne ide ceo dohodak domaćim
preduzećima, već deo ide finansijskim institucijama, a deo se troši na uvoz. Drugo, postoji i uloga
štednje i zaduživanja.

Međuzavisnost i dobici od trgovine

24. novembar 2013
22:00

Apsolutna i komparativna prednost

Ovo se bazira na jednom od principa ekonomije - trgovina svakog dovodi u bolji položaj. KPM i kriva
potrošnih mogućnosti. Zemlje mogu da problem zadovoljavanja ljudskih potreba oskudnim
resursima reše na dva načina - ekonomskom samodovoljnošću ili specijalizacijom i trgovinom, što
vodi ekonomskog međuzavisnosti. Ovo drugo je racionalan način rešenja problema oskudnost
resursa. Međuzavisnost je norma zato što su ljudi u boljoj poziciji kada se specijalizuju i trguju jedni sa
drugima. Obrasci u proizvodnji i trgovini su određeni oportunitetnim troškovima.

Pretpostavimo da imamo dva dobra i dva proizvođača - stočara i zemljoradnika, i meso i krompir. Oni
će u svakom slučaju trgovati ako ne znaju ili ne žele da proizvode onaj drugi proizvod, a u drugom
scenariju, mogu da proizvedu i jedno i drugo dobro, ali uz velike troškove (na primer, zemlja nije
dobra za krompir ili ispašu), gde mogu da se specijalizuju i da onda trguju. Međutim, pitanje trgovine
se postavlja tamo gde jedan od njih može da proizvede više oba dobra od onog drugog - da li bi
trebalo da trguju?

Apsolutna prednost - to je komparacija proizvođača na osnovu produktvnost: onaj ko sa manjom

količinom inputa (ili vremena) proizvede neko dobro, kaže se da ima apsolutnu prednost u proizvodnji
tog dobra.
Komparatvna prednost - komparacija na osnovu oportunitetnog troška: onaj ko sa manjim
oportunitetnim troškom proizvodi neko dobro, ima komparativnu prednost u proizvodnji tog dobra.
Ona je baza za trgovinu i specijalizaciju - dok god su između dvoje trgovinskih partnera
oportunitetni troškovi različit za proizvodnju konkretnih dobara, svako od njih će imat korist od
trgovine. Zemlje i pojedinci treba da se specijalizuju za ono u čemu imaju komparativnu prednost.

Ova teorija u stvarnost funkcioniše u dva slučaja:

1. U specijalizaciji u poljoprivredi;
2. U specijalizaciji u industriji - pod uslovima svetskog nivoa konkurencije - ali NE između
poljoprivrede i industrije;

Teorija vrednosti
25. novembar 2013
2:35

Uvod
Vrednost robe - s obzirom da je roba proizvod ljudskog rada, vrednost je ono što je njen unutrašnji
sadržaj i ono što povezuje različite robe. To je apstraktan pojam koji izražava uloženi rad i retkost
robe. Pojam vrednosti se izražava kao opšt ekonomski zakon proizvodnje i raspodele u sistemu
robne privrede.
Osnovne funkcije zakona vrednosti:
1. Formiranje tržišnih vrednost;
2. Formiranje tržišnih cena - cena je izraz vrednost;

Postoje dva pojavna oblika vrednost:

1. Upotrebna vrednost - moć robe da zadovolji neku konkretnu ljudsku potrebu;
2. Prometna vrednost - moć robe da bude razmenjena za neku drugu robu u određenoj količini:

Paradoks upotrebne i prometne vrednost - voda i dijamanti - Aristotel i Smit to rešavali preko
retkost. Teorija vrednosti za cilj ima da objasni vrednost robe, formiranje cena kao izraza vrednosti i
pojavu različitih razmenskih vrednosti, kao i njihovu promenljivost.

Postoje dva osnova pravca:

1. Radna teorija vrednosti;
2. Subjektvna teorija vrednosti - marginalizam;

Radna teorija vrednosti

Osnovni stav radne teorije vrednosti jeste da je vrednost robe njeno objektvno svojstvo - poreklo
vrednost je u proizvodnji, a rad je stvaralac i mera vrednosti.
Prvi koji je govorio o njoj bio je Aristotel - iako je bio uglavnom zagovornik subjektvne teorije, bio je
i na pragu radne teorije vrednosti, iako je nije razvio, mada je priznao da je rad objektvno svojstvo
svake robe i ono što omogućava njihovu razmenu.

Vilijem Pet - izvori vrednosti su rad i zemlja (priroda).

Adam Smit - za Smita je rad bio jedini izvor vrednost samo u primitvnim društvima, gde još ne
postoji kapital - međutim, sa razvojem privatne svojine i kapitala, ne računa se samo uloženi rad, već
i profit i rente. Najamnina - radni dohodak; profit i renta - neradni dohodak. Iako rad kreira
vrednost, njeni sastavni delovi su i profit i renta. Pravio je razliku između prostog i složenog rada -
vrednost se ne može meriti samo preko radnog vremena, jer 3 sata složenog rada vrede više nego 5
ili 6 sat prostog rada (isto tako i uloženo školovanje, prijatnost rada, rizik, itd).

Dejvid Rikardo - iako je pristalica toga da rad stvara vrednost, izdvojio je dva odstupanja:
1. Podela na reproduktvna i nereproduktvna dobra - u slučaju prvih, rad određuje vrednost, a
u slučaju drugih (umetnička dela i slično), nju određuje retkost;
2. Faktor vreme - po Rikardu, veću vrednost imaju dobra koja se duže proizvode, odnosno
dobra za čiju proizvodnju je upotrebljen fiksni kapital, koji predstavlja akumulirani ljudski rad -
ako imamo dvojicu kapitalista, i obojica zaposle po sto radnika - jedan proizvede neko žito za 6
meseci, a drugi proizvede mašinu, pa onda sa tom mašinom i 100 radnika proizvede tekstil za
godinu dana - odnos vrednosti nije 2 prema 1, već nešto više od 2 prema 1. Zašto - zato što
kapitalista koji proizvodi mašinu, odlaže trenutnu potrošnju mogućeg profita od njene
prodaje za dalje (a trenutna potrošnja je vrednija od buduće - izvor kamate), tako da na kraju,
prodavši tekstil, dobija profit koji nije samo profit od prodaje tekstla, već sadrži i onaj
odloženi profit - zato je odnos, recimo, 2,2:1.
Karl Marks - vrednost robe stvara apstraktni ljudski rad (u smislu upotrebe fiziološke snage čoveka,
kao njen utrošak), dok konkretni stvara njenu upotrebnu vrednost. I Marks razlikuje prost i složen
rad, ali složeni rad shvata kao multplikaciju prostog.
Veličina vrednost robe - određuje se društveno potrebnim radnim vremenom - to je ono radno
vreme koje je potrebno da bi se uz postojeće normalne uslove proizvodnje, prosečnu veštinu,
kvalifikovanost i intenzitet rada proizvela neka roba (količina rada za neku robu je društveno
uslovljena). Ako se ti društveni uslovi promene, promeniće se i društveno potrebno radno vreme.

Subjektivna teorija vrednosti

Ona nastoji da vrednost robe objasni kao korisnost koju ona ima za potrošača, na osnovu njegove
subjektvne procene, ali je osim toga važna i retkost robe. Svoje polazište ima kod Hermana Gosena,
nemačkog ekonomiste iz prve polovine XIX veka, koji je poznat po Gosenovim zakonima. Dakle, dok
radna teorija stvaranje vrednosti smešta u proizvodnju, subjektvna teorija je smešta u potrošnju.
Njen razvoj počinje sa radovima Maršala, Mengera i Valrasa, koji su u drugoj polovini veka počeli
nezavisno da razvijaju i utemeljuju osnovne principe subjektivne teorije, na osnovu marginalne
korisnosti i produktivnosti. Razvilo se više škola - Austrijska (Menger, fon Vizer, Bem-Baverk),
Lozanska (Valras, Pareto) i Kembrička (Maršal), a razlikuju se po metodima analize.
Teorija se zasniva na utlitarizmu koji je razvio Džeremi Bentam - on nije verovao u prirodnu
usklađenost interesa (poput Smita i drugih), već je smatrao da ono što je dobro za pojedinca ne mora
da bude dobro i za društvo. Međutim, važniji je njegov utlitaristčki račun - ako je korist za društvo
veća od troškova, treba uraditi to o čemu se odlučuje. Za Bentama, sve što radimo u životu ima jedan
cilj - da se uveća zadovoljstvo (blagostanje), a da se umanji ili izbegne bol (šteta).

U vezi sa samim marginalizmom, ta analiza izgleda ovako:

Treba odvojit vrednost jedinice robe od ukupne vrednost robe. Gosenov zakon o opadanju
marginalne korist: povećanje potrošnje nekog dobra dovešće do smanjenja njegove pojedinačne
korisnost (srazmerno smanjenju marginalne korisnosti), ali se time ujedno menja i ukupna vrednost
robe, koja se povećanjem potrošnje opada. Ukupna vrednost robe - vrednost koju pripisujemo
poslednjoj jedinici nekog dobra koja doprinosi rastu ukupne korisnost X ukupna količina tog dobra.
Marginalna vrednost robe - vrednost koju pripisujemo poslednjoj jedinici dobra koju
upotrebljavamo.
Pored ordinalne analize (Pareto) koja je kasnije usvojena, koristila se i kardinalna (Menger, Maršal,
fon Vizer) - svakom proizvodu se može dodeliti neki broj ''utla'' koji izražavaju korisnost.

Paradoks UV i RV - ne objašnjava se retkošću, već marginalnom korisnošću - posle prve čaše vode, na
primer, koja nam je neophodna za život, spremni smo vrlo malo da platmo za dodatne jer ćemo je
iskoristt za zalivanje bašte ili pranje automobila, ukratko, za bacanje - međutim, za svaku dodatnu
jedinicu dijamanta smo uvek spremni da platimo mnogo.

Oblik vrednost - način izražavanja vrednosti robe: prost oblik (vrednost jedne kroz vrednost druge -
trampa), potpuni oblik (izražava se većim brojem drugih roba), opšt (neka roba je opšti ekvivalent
vrednosti za ostale robe), novčani oblik (novac je ekvivalent vrednosti za sve ostale robe, ima
''monopol'' u izražavaju vrednosti drugih roba).

Teorija firme i korporacije

26. novembar 2013
0:32
Status i oblici

Preduzeća su organizacione i poslovne jedinice u kojima dolazi do proizvodnog spajanja rada i

(realnog) kapitala. Kao posledica toga, proizvode se robe namenjene prodaji na tržištu. Cilj ponašanja
preduzeća je prisvajanje dobit.
Novčana vrednost koja se ostvari prodajom robe na tržištu je prihod: cena X količina robe.
Ma koliko da je veliki prihod, to nije dovoljan da bi preduzeće opstalo na tržištu, jer svaka proizvodnja
ima troškove.

Troškovi proizvodnje su: plate x broj zaposlenih radnika + jedinični trošak kapitala x količina
kapitala.

Jedinični trošak kapitala - kapital je predstavljen kao realni kapital, odnosno sredstva za proizvodnju,
a ona se sastoje iz predmeta rada (sirovine, energija, potrošni materijal) i sredstava za rad (mašine,
oprema, zgrade, itd). Troškovi predmeta rada su materijalni troškovi. Nasuprot tome, sredstva za rad
se ne potroše u jednom proizvodnom procesu, već traju duže - a onoliko koliko se utroše u
proizvodnom procesu, toliko moraju da se amortzuju, tako da i troškovi amortzacije spadaju u cenu
kapitala.
Dakle, osim materijalnih troškova i troškova amortizacije, postoji i još jedan element koji se odnosi na
oportunitetni trošak - umesto što je kupio realni kapital, vlasnik tog novca je mogao da ga stavi u
banku i da na to uzima kamatu, ali on ovde ne dobija kamatu - te se zato kao još jedan trošak
kapitala mora računati i izgubljena dobit od kamate.
Tako se troškovi upotrebe kapitala mogu definisati na dva načina:
1. Troškovi kapitala - materijalni troškovi + troškovi amortizacije - uži koncept troškova kapitala;
2. Puni troškovi kapitala - MT + TA + OT;

Tako dobit može da se predstavi kao: dobit = prihodi - troškovi (kapitala i rada). Ovako definisana,
dobit se odnosi na svu dobit iz poslovanja, nezavisno od oportunitetnih troškova. Zato se uvodi pojam
ekstra dobit: ekstra dobit = prihodi - puni troškovi (kapitala i rada). Pošto preduzeće uvek može da
ostvari kamatni prihod, za njega je interesantna ekstra dobit, jer ona predstavlja višak preko
kamatnog prihoda koji se ostvaruje u procesu proizvodnje - zato ono i ulazi u proizvodnju roba i
usluga.

Da bi ostvarilo što veći profit, preduzeće mora da izabere onaj obim proizvodnje koji mu garantuje
najveću razliku između prihoda i troškova. Zato za dati obim proizvodnje ili mora da smanjuje
troškove, ili da za date troškove povećava obim proizvodnje (!(dez)ekonomija obima!). U tom cilju,
preduzeće mora da donese tri vrste odluka:
1. Odluke o pravnom obliku organizacije - svaki ima prednosti, ali i mane - treba prilagoditi taj
oblik;
2. Odluke o tehnici proizvodnje;
3. Odluke o obimu i vrst proizvoda - asortiman proizvodnje i njegov obim, to utče na visinu
profita;

Imovinska odgovornost - jedan od važnijih aspekata proizvodnje. S obzirom da budžetsko

ograničenje znači da ukupni prihodi moraju bit veći ili jednaki ukupnim rashodima, ako rashodi
budu veći od prihoda, to mora da se pokrije imovinom preduzeća, kako bi se nastavilo poslovanje (na
duži rok, nepoštovanje budžetskog ograničenja vodi bankrotstvu).

Ekonomski profit vs. računovodstveni profit: računovodstveni profit ne uzima u obzir oportunitetni
trošak odluke da se uđe u proizvodnju, odnosno, on prepoznaje eksplicitne troškove, a sve što
preostane je računovodstveni profit. Nasuprot tome, ekonomski profit se odnosi samo na ekstra
dobit, tj. na ono što ostane nakon što se od prihoda oduzmu i oportunitetni trošak i eksplicitni
troškovi. Drugim rečima, ekonomski profit je ono što ostane kad se pokriju puni troškovi.

Oblici preduzeća

Prema prisvajanju prinosa možemo da razlikujemo privatna i kolektvna preduzeća, a prema

upravljanju preduzećem, razlikujemo preduzeća sa zaposlenim vlasnicima i spoljnim vlasnicima. Sa
pravne tačke gledišta, postoje dva osnovna oblika preduzeća: društva lica i društva kapitala.

Društva lica

Prvi i najjednostavniji oblik preduzeća predstavljaju sopstvena preduzeća u kojima postoji jedan
vlasnik (preduzetnik) koji donosi sve poslovne odluke. Ona su najčešći oblik organizovanja preduzeća.
Funkcije upravljanja i prisvajanja su sjedinjene u jednom licu.
Prednost:
1. Jednostavnost forme;
2. Puna vlasnička i imovinska kontrola;
3. Lakoća osnivanja;
Mane:
1. Teško se dolazi do novog kapitala - zajam je osnovni oblik investranja, a pošto zajmodavci
nemaju nikakvu kontrolu nad njegovom upotrebom, traže visoke garancije;
2. Neograničena odgovornost za dugove - vlasnik odgovara za dugove celom svojom
imovinom, tako da je rizik veliki (prepisivanje članovima porodice - paulijanske tužbe);
3. Odsustvo kontnuiteta - penzija ili smrt ukidaju preduzeće;

Ova preduzeća se zato osnivaju uglavnom u određenim delatnostma gde nije potrebna velika
količina kapitala i gde su lične sposobnost presudne.

Ortakluk

Kod ortakluka ili ortačkog preduzeća, imovina više lica (vlasnika) se udružuje, a oni saglasno
upravljaju preduzećem, donose odluke i dele prinose.
Prednosti:
1. Više lica;
2. Formiranje veće mase kapitala - mada i dalje nedovoljne za velike delatnosti;
3. Jednostruko oporezivanje;

Mane:
1. Teško donošenje odluka;
2. Neograničena solidarna odgovornost za dugove - povećani pojedinačni rizik: svaki ortak
svojom imovinom u celini odgovara za dugove preduzeća;
3. Ograničene razmere usled nužnog poverenja;
4. Relativno odsustvo kontnuiteta - smrću članova ortakluk može da prestane da postoji;

Svi odnosi između ortaka se preciziraju u osnivačkom aktu, a nijedan ortak ne može da povuče, otuđi
ili optereti svoj udeo bez saglasnosti drugih ortaka. Najčešća je forma u profesionalnim delatnostma.

Komanditna društva

Ono nastaje ugovorom između najmanje dva pravna ili fizička lica - najmanje jedno lice odgovara
neograničeno (komplementar), a najmanje jedno odgovara ograničeno do visine svog uloga
(komanditor). To nastaje usled specifičnog obostranog interesa - komplementar dolazi do dodatnog
kapitala, ali upravlja društvom, a komanditor je zainteresovan za profit i manji nivo rizika, ali ne i za
upravljanje društvom. Ono predstavlja prelaznu formu od društva lica na društva kapitala.

Društva kapitala

To su akcionarska društva i društva sa ograničenom odgovornošću, i odlikuje ih to što su osnivači

odgovorni za obaveze samo u visini uloga. Društvena i javna preduzeća kod nas imaju status
akcionarskih društava, ali se i razlikuju.

DOO

Svaki od ulagača učestvuje sa određenim ulogom, tako da je osnovni kapital društva zbir vrednosti
uloga članova. Ulozi ne moraju bit jednaki i ne moraju biti novčani. Članovi snose rizik samo do
visine svog uloga - oni mogu obavljati poslove sa samim društvom, ali samo uz saglasnost ostalih
članova. Društvo se osniva ugovorom o osnivanju i ima svoj statut, koji precizno definiše uloge,
odnose, poslovanje, itd. Postoji donja granica novčanog uloga (minimalni iznos udela), ali je broj
članova društva ograničen. Članovi mogu slobodno raspolagati svojim ulogom, a ako žele da ga
prodaju nekome izvan društva, članovi društva imaju pravo preče kupovine.
Organi društva su: skupštna društva i direktor ili upravni odbor. Skupština donosi statut, određuje
poslovnu politiku, vrši raspodelu dobiti i gubitaka i imenuje i razrešava članove odbora. Odluke se
donose kvalifikovanom većinom, a svaki član ima broj glasova jednak visini uloga. Direktor ili
upravni odbor zastupaju preduzeće, pripremaju materijale, itd.
DOO predstavlja društvo kapitala koje je zadržalo neke osobine ortačkog preduzeća, te ima i neke
mane: ograničenog prikupljanje dodatnog kapitala i nemogućnost ulaska na neka tržišta.

Akcionarska društva

Ono se često naziva korporacijom ili kompanijom - najbolje je za velike privredne organizacije.
Poreklo vuče od vremena Tjudora u Engleskoj (prvo AD je bila Istočno-indijska kompanija, osnovana
1660), kada se razvijala prekomorska trgovina.
Prednosti:
1. Lako prikupljanje novog kapitala i brza ekspanzija preduzeća;
2. Ograničena imovinska odgovornost - disperzija rizika;
3. Kontinuitet;
4. Menadžersko upravljanje;

Mane:
1. Trostruko oporezivanje - poreza na dobit, pa porez na dividende, pa porez na prihod;
2. Problem odnosa principala i agenata - direktori ne moraju uvek da rade u interesu principala
- veći troškovi nadgledanja i kontrole vlasnika;

AD svoj početni kapital formira prodajom akcija budućim akcionarima, odnosno vlasnicima
preduzeća. Akcionari kupuju akcije i tako obezbeđuju početnu imovinu preduzeću - ako ono
bankrotira, akcionari ne odgovaraju ostalim svojim kapitalom za dugove preduzeća. Dividende - udeo
akcionara u dobit preduzeća, a od te dobiti zavisi i njihova visina i isplata. Iako su vlasnička i
upravljačka funkcija odvojene, vlasnici vrše kontrolu preko tržišta akcija - ako poslovanje nije dobro,
to će se odrazit na cenama akcija i oni će počet da prodaju svoje akcije, čime će dalje obarati cenu,
pa će veliki akcionari, zbog gubitaka, biti prinuđeni da ostvare kontrolu i promene politiku. Akcije -
pravne potvrde (hartije od vrednosti) koje daju pravo na upravljanje, dividendu (prisvajanje dobit) i
stečajnu (likvidacionu) masu.
Korporatvno upravljanje - vlasnici učestvuju u skupštni, ona bira upravni odbor, koji bira direktore -
upravni odbor i direktori su uprava preduzeća - predsednik odbora je i predsednik kompanije (mogu
da postoje još i izvršni i nadzorni odbor).
Direktori mogu biti izvršni (zaposleni u preduzeću, vode poslove), neizvršni (nisu zaposleni, vode
poslove za nadoknadu) i nezavisni (nisu zaposleni, vode poslove za nadoknadu i nemaju vlasnički
udeo).

Postoje tri vrste AD:

1. Zatvorena - ne iznose akcije na javnu prodaju, ne obaveštavaju javnost ni berzanske organe o
poslovanju i akcije izdaju samo osnivačima ako nije drugačije uređeno;
2. Otvorena (javna) - akcije na javnoj prodaji, organi daju saglasnost za emisije akcija, upravni i
nadzorni odbor se obavezno formiraju;
3. Kotrana - vrednost im se utvrđuje preko berze;

Osnivanje AD može biti:

1. Simultano - prvu emisiju otkupljuju osnivači bez javnog poziva za upis i uplatu akcija;
2. Sukcesivno - osnivači prethodno zaključuju ugovor o osnivanju, nakon čega jedan dao akcija
otkupljuju, a za ostatak upućuju javni poziv zainteresovanima - ako se ne prijavi dovoljan broj
zainteresovanih, tako da glavnica kapitala ne može biti uplaćena, a osnivači ne kupe i to, smatra
se da osnivanje nije uspelo - akcije se u prvoj emisiji ne mogu kupovat ispod nominalne
vrednost i uplaćuju se u novcu, a nominalna cena je uglavnom niska da bi što više ljudi moglo
da ih kupi;

Postoje tri vrste akcija (hartije od vrednosti koje se mogu izdavati na ime i na donosioca);
1. Obične (redovne) - daju vlasnicima pravo na upravljanje društvom, prisvajanje dividendi i
pravo na deo likvidacione mase;
2. Preferencijane (povlašćene) - pravo prvenstvene naplate dividendi ili pravo prvenstvene
naplate iz likvidacione mase, ali se obično uskraćuje pravo upravljanja i iznose do 49% kapitala
društva;
3. Kumulatvne preferencijalne - fiksna dividenda sa pravom prve isplate;

Cena akcija: (Nominalna vrednost x dividenda) / kamata. Najvažniji akt AD je statut.

Javno preduzeće

To je državno preduzeće koje proizvodi javna dobra i pruža javne usluge - ali kod nas, tako se definiše
svako preduzeće koje obavlja svoju delatnost u oblast od javnog interesa - i ono može da bude i u
privatnoj i u državnoj ili društvenoj svojini. Zbog tog javnog interesa, država ima veću moć
odlučivanja, kontroliše politiku cena - taj javni interes se uglavnom povezuje sa infrastrukturom, od
čega zavisi cela privreda i celo stanovništvo, tako da ona ima obavezu da vodi računa o svemu tome
upravo zbog stabilnosti sistema.
Prodaje se po cenama nižim od tržišnih - ti gubici nekako moraju da se pokriju, i tu postoje dve
opcije: ili subvencije ili osnivanje državnog preduzeća koje sve prihode šalje u budžet, a i rashode
pokriva iz budžeta.

Bilans stanja i bilans uspeha

Bilans stanja

Bilans stanja - finansijski izveštaj preduzeća koji pokazuje stanje imovine (sredstava) i izvora
sredstava na tačno utvrđeni dan u toku godine, i pokazuje odnos između imovine i obaveza. Deli se
na aktvu i pasivu - aktiva su pozitvni delovi fonda bogatstva kojim preduzeće upravljau nekom
trenutku (imovina), a pasiva je njegov negativni deo (obaveze). Razlika između ukupne imovine i
ukupnih obaveza je neto imovina preduzeća.
Vrednost aktive = vrednost obaveza + neto imovina preduzeća; neto imovina = vrednost aktive -
vrednost pasive. Likvidnost - sposobnost preduzeća da izmiri obaveze o roku dospeća. Solventnost -
sposobnost preduzeća da izmiri sve svoje obaveze iz svoje imovine.

Aktva
Osnovna sredstva (deo realnog kapitala koji se ne potroši odmah)
 Zemlja i zgrade
 Mašine i oprema
 Ulaganja u povezana preduzeća
 Nematerijalna ulaganja
Obrtna sredstva (troše se u proizvodnom procesu i to se mora nadoknaditi iz cene prodatih roba)
 Ukupne zalihe
 Potraživanja prema kupcima
 Tekuće investicije
 Kratkoročni depoziti
 Gotov novac
Vanposlovna aktiva

Pasiva

Neto imovina
 Obične akcije
 Povlašćene akcije
 Rezerve - ovde se prikazuje kada neto imovina premaši zbir nominalnih vrednosti akcija, što
utiče na rast tržišne vrednosti akcija (tad se prodaje i - kapitalna dobit)
 Neraspoređena dobit (može da se koristi za investicije)
Pozajmljeni kapital
 Zajmovi od jedne do 5 godina
 Zajmovi preko 5 godina
Tekuće obaveze
 Krediti do 1 godine
 Dugovanja dobavljačima
 Ostala dugovanja

Bilans uspeha

To je finansijski izveštaj koji pokazuje sve finansijske tokove prihoda i rashoda preduzeća u toku
jedne godine. Sa leve strane se prikazuju prihodi, a sa desne rashodi. Dobit = prihodi - rashodi.

Prihodi

Prihodi od prodaje dobara i usluga

 Od prodaje u zemlji
 Od prodaje u inostranstvu
Prihodi od prodaje industrijske svojine
Dotacije i subvencije
Prihodi od finansija - na osnovu posedovanja hartija od vrednosti ili kredita datih drugima
Vanredni prihodi - od iznenadnih ili neočekivanih okolnosti

Rashodi
Poslovni rashodi
 Materijalni troškovi (obrtna sredstva)
 Amortizacija (osnovna sredstva) - tekući trošak upotrebe osnovnih sredstava, a njihovom
upotrebom se skraćuje rok trajanja i njihova vrednost se smanjuje - postoje dve mogućnosti: 1.
amortizacija se tretira kao deo bruto dobiti, raspodeljuje se vlasnicima, i kada se u potpunosti
amortizuje, oni donose odluku da li da se nastavi sa radom ili ne - ako se nastavi, onda oni opet
ulažu svoj kapital; 2. amortizacija se ne isplaćuje vlasnicima, nego ih drži preduzeće i vodi kao
rast u rezervama, to se investira u kamatonosne papire (čime se imovina ne smanjuje), a kada
vrednost osnovnih sredstava padne na nulu, onda se prodaju ovi papiri i preduzeće dobija
novac da kupi nova sredstva;
 Plate i nadnice
 Porezi i doprinosi
 Zalihe
Rashodi finansiranja
 Plaćene kamate - na pozajmljeni novac za kupovinu novih mašina ili postrojenja
Pokloni i donacije
Kupovina licenci i patenata
Vanredni rashodi

Dobit

Učešće zaposlenih u podeli dobiti

Porez na dobit preduzeća
Dividende po privilegovanim akcijama
Dividende po običnim akcijama
Odobreno rezervama - to se prenosi u odgovarajuću stavku u pasivi - može da se drži u gotovom
novcu ili kamatonosnim papirima

Novac i monetarni sistem

26. novembar 2013
23:57

Novac

S obzirom da se u robnoj privredi, kao posebnom obliku društvene organizacije, robe proizvode ne
radi lične potrošnje vlasnika, već radi razmene, važno je kako će se i ona odvijati.
U primitvnoj razmeni imamo neposrednu razmenu jedne robe za drugu - što se naziva trampom.
Ona je nepraktčna jer mora da postoji obostrana saglasnost u potrebama - da onom drugom treba
baš ono što ovaj prvi ima. Iako usporava promet proizvoda i teško je sameravat vrednost, ona je
dugo trajala istorijski. Da bi se olakšao robni promet, nastaje novac kao sredstvo razmene - sve robe
se razmenjuju za novac i u njemu izražavaju svoju vrednost (RNR oblik). Taj posrednik u razmeni je
prvo bila jedna roba koja je, osim svoje prirodne upotrebne vrednost, dobila i posebnu društvenu
funkciju - funkciju opšteg ekvivalenta. Mnoge robe su služile kao opšti ekvivalent, ali se zlato ustalilo
zbog svojih svojstava (otporno na vremenske prilike, ne propada, može da se deli i da svaki deo ima
jednak deo vrednosti, itd). Zlato je primer robnog novca - ima unutrašnju vrednost i koristi se kao
novac.
Postojalo je više novčanih standarda:
1. Zlatni standard - novčanice su pokrivene zlatnim rezervama, obaveza je centralne banke da ih
razmeni za zlato, a zlato slobodno protiče;
 2. Zlatno-polužni standard - ne može se razmenjivati za unce i delove zlata, već samo za čitave
poluge (radi ograničenja tražnje za zlatom);
3. Zlatno-devizni standard - pored zlata, i devize, tj. funta i dolar koji su imali pokriće u zlatu;
4. Napuštanje zlatnog standarda - posle 1971;

Danas novac predstavljaju novčani znaci (isprave o dugu države ili banaka), a oni su pravnim
sredstvima proglašeni za zakonsko sredstvo plaćanja u jednoj zemlji, tako da svako mora da ih primi,
a sa njim izvršava svoje obaveze. To je novac sa prinudnim tečajem - na novčanicama je istaknuta
vrednost, ali same nemaju unutrašnju vrednost poput robnog novca. Takođe se nazivaju dekretni
(fiat) novac - jer se uvode i važe dekretom države i njenim garantovanjem.

Osnovne vrste novca:

1. Gotov novac u optcaju - novčanice i kovani novac, najšire sredstvo razmene i plaćanja;
2. Depozitni novac (depoziti po viđenju) - različiti bankarski depozit koji se mogu prenosit
čekovima ili unovčit u gotovom novcu;

Novac je društvena konvencija, što ima svoje prednost i mane. Prednosti: ne vezuje se za neku
količinu zlata koja je ograničena (često se pribegavalo bimetalizmu). Mane: neograničeno pravljenje
takvog novca može da obezvredi novac i dovede do brojnih poremećaja.

Funkcije novca

Novac u ekonomiji ima četri funkcije:

1. Sredstvo razmene - zakonsko sredstvo za razmenu dobara i usluga, najčešće u obliku
novčanica i kovanica, kao i depozitnog novca, mada postoje i druge hartje od vrednost -
kvazinovac - koje mogu da se koriste kao sredstvo razmene, ali nisu toliko likvidne (lakoća s
kojom se neka imovina može pretvoriti u sredstvo razmene), i nose rizik likvidnost: mogu da
izgube deo svoje vrednost prilikom pretvaranja u likvidno sredstvo razmene;
2. Platežno sredstvo - ovde se koristi u kreditnim transakcijama, kao mera odloženog plaćanja;
3. Obračunska jedinica - iako ne mora uvek da vrši ovu funkciju (na primer, domaća valuta u
uslovima hiperinflacija), ovde uglavnom služi kao mera na osnovu koje se određuju cene i
beleže dugovi;
4. Čuvar vrednost - ovde on predstavlja jedan oblik likvidne imovine koji održava svoju
vrednost tokom vremena (sredstvo prenošenja kupovne moći iz sadašnjosti u budućnosti), ako
se imovina čuva u novcu za neko buduće vreme - iako nije idealan čuvar vrednost, jer mu
kupovna moć može opast, tako da je bolje vrednost čuvat ili u nekretnini, finansijskim
instrumentma i slično;

Novčani agregati

Postoje tri (plus 1) vrste novčanih agregata:

1. M1 (novčana masa u užem smislu) - potpuno likvidna potraživanja nebankarskih subjekata
prema bankarskom sistemu: to su gotov novac u opticaju i depozitni novac (tekući računi
građana i preduzeća, novčana sredstva na računima lokalne samouprave, drugih finansijskih
institucija i slično);
2. M2 - drugi depozit koji ne služe kao za tekuća plaćanja, ali mogu da se pretvore u novčana
sredstva plaćanja - to je kvazinovac: tako je M2 = M1 + kvazinovac (štedni depozit,
kratkoročni depozit, kratkoročne HoV) - mogu se pretvori u likvidna sredstva, ali uz složeniju
proceduru i gubitak dela vrednosti;
3. M3 - M1 + M2 + obaveze u devizama prema domaćim preduzećima (ukupna likvidna
sredstva);
4. M4 - sva tri + dugoročne obaveze (ukupni depozit);
Svi agregati sačinjavaju NOVČANU MASU.

Kvanttatvna jednačina novca: novac M (količina novca u opticaju) x brzina opticaja V (koliko je puta
jedna novčanica učestvovala u razmeni u toku jedne godine) = cene P x transakcije T (broj razmena
roba i usluga u toku jedne godine). Pošto je tržišne transakcije teško merit, umesto T ide Y (bruto
domaći proizvod).

Primarni novac - gotovi novac koji emituje centralna banka + depozit kod centralne banke =
monetarna osnova.

Monetarni sistem

Novac nije neutralan - on može da utiče na cene, ali i cene mogu da utiču na njega. Kada se promeni
količina novca, menjaju se i relativne cene roba (odnosi razmene između roba) - čime se, na kraju, vrši
i uticaj na obim proizvodnje, tražnju i zaposlenost.

Bankarski sistem

Bankarski sistem može da se podeli na dva dela: poslovne (komercijalne) banke i centralnu banku.
Poslovne banke - finansijski posrednici između onih koji štede ili imaju višak novca i lica koji taj
novac pozajmljuju radi potrošnje ili ulaganja. Centralna banka - banka banaka i banka države koja
kreditra sve ostale banke u krajnjem slučaju (kod nas je to NBS). Posao centralne banke je, osim
toga, da nadgleda bankarski sistem i reguliše količinu novca u opticaju.

Komercijalne banke i kreiranje novca

Posreduju između zajmodavaca i zajmoprimaca - zajmodavci stavljaju višak svog novca na depozitni
račun, čime banke prikupljaju novčana sredstva od mnogih lica i njima privremeno raspolažu. Daju
kredite stanovništvu i preduzećima - za njih primaju kamatu (aktvna kamata), a za depozite štediša
(zajmodavaca) daju kamatu (pasivna kamata). Kamatna margina = aktvna kamata - pasivna kamata.
Poslove kliringa između različitih banaka obavlja posebna institucija koja poravnava njihovo
poslovanje, ili to radi centralna banka.

Banke moraju da imaju neke rezerve, koje im propisuje centralna banka - rezerve su depozit koje je
banka primila, ali ih nije dala za pozajmice. Kada bi se svi depoziti držali kao rezerve, to bi bilo
bankarstvo sa stoprocentnim rezervama - međutim, pošto banke ne daju kredite, nemaju ni kako da
steknu dobit, a ni da kreiraju novac. Zato se uvodi sistem sa delimičnim rezervama - deo depozita
koje banka mora da drži zove se udeo rezervi, a to propisuje centralna banka - to su obavezne
rezerve koje svaka banka mora da ima, a osim toga, postoji i višak rezervi, koje banke mogu da drže i
preko propisane obavezne stope. Kako se kreira novac?

Ako jedna banka dobije depozit u iznosu od sto dolara, a kao obavezne rezerve zadrži 10% koje je
propisala centralna banka, onda ona 90 dolara može da da nekome kao kredit - tako se ponuda novca
uvećala: 100 dolara depozita + 90 dolara kredita = 190 dolara u opticaju (jer ponuda novca zavisi od
gotovog novca i svih depozita).

Novčani multiplikator

Ako banka A dobije depozit od 100 dolara, pa da kredit drugoj banci u iznosu od 90 (jer mora da
zadrži 10% kao obavezne rezerve), ta druga banka, osim što knjiži to kao depozit, odvaja 9 dolara kao
rezerve, a ostalih 81 može da dalje daje kao kredit - ako ona to da trećoj banci, ona tih 81 knjiži kao
depozit, zadržava 8.1 kao obavezne rezerve, i 72.9 može dalje da daje - time se uvećava količina
novca, banke kreiraju novac. Novčani multplikator - količina novca koji bankarski sistem stvara od
jedne novčane jedinice. Multiplikator je recipročan obaveznim rezervama - ako su one 10%, onda je
on 1/0,1 odnosno = 10. Ako su one 20, onda je m = 1/0,2 = 5 Ponuda novca se računa uz pomoć
multiplikatora: M = m x MB (monetarna baza odnosno primarni novac).
Na veličinu multplikatora utču četri stvari:
1. Udeo rezervi - što su veće obavezne rezerve, to je manje depozita, tj. to je manji
multiplikator, i to se manje kreira novac;
2. Odnos gotovine koju žele da drže privredni subjekt - što je više gotovog novca u posedu
stanovništva, to je manji multiplikator, i obrnuto - što je više depozita i poverenja u banke, to je
veći multiplikator - generalno, proces multiplikacije novca traje samo dok se vodi preko
depozita: čim dođe do povlačenja u gotovom novcu, multiplikacija se prekida;
3. Banka može da ne da kredit, već da zadrži to kao višak rezervi;
4. Siva ekonomija;
5. Ako je tražnja za kreditma mala - onda je i multiplikator manji;

Uloga centralne banke

Centralna banka reguliše ponudu novca i vodi računa o generalnom stanju bankarskog sektora. Osim
toga, ona ima na raspolaganju tri mehanizma monetarne politke:
1. Repo operacije (operacije na otvorenom tržištu) - centralna banka prodaje i kupuje svoje
hartje od vrednost i hartje od vrednost države na tržištu HoV - kada ih prodaje, onda se vrši
kontrakcije ponude novca (ona se smanjuje), a kada ih kupuje, onda se vrši ekspanzija, ponuda
novca raste;
2. Obavezne rezerve - propisivanjem obaveznih rezervi reguliše se ponuda novca - što su manje
rezerve, to je veći multplikator i ponuda novca i suprotno;
3. Eskontna stopa - to je stopa po kojoj centralna banka pozajmljuje novac komercijalnim
bankama (te pozajmice utiču na veličinu rezervi, pa samim tim i na potencijal kreditiranja) -
ponuda novca se reguliše visinom eskontne stope - kada je eskontna stopa visoka, to
destimuliše banke da uzimaju kredite, smanjuju se rezerve i ponuda novca - a kada je ta stopa
niska, onda se povećava i ponuda novca;

Potražnja za novcem

Rast dohotka (a samim tim i rast društvenog proizvoda) izaziva porast potražnje za novcem. Ostaje
otvoreno kolika je dohodovna elastčnost potražnje za novcem - odnosno, za koliko procenata raste
potražnja za novcem ako se dohodak poveća za jedan procenat. Do sada se pokazalo da je ta
elastičnost manja od jedinice - za svaki procenat rasta dohotka, potražnja rasta za manje od jedan
procenat. Kamatnom stopom može da se utiče na potražnju za novcem - kada je ona velika, OT
držanja gotovog novca je veliki (jer može da se uzme dobra kamata), pa se novac stavlja u banke - pad
kamatne stope uvećava potražnju za novcem. Porast dohotka utiče na porast potražnje - njena kriva
se pomera udesno (ili ulevo ako dohodak pada). Nominalni dohodak može da raste ili zbog porasta
obima proizvodnje ili zbog rasta cena na istom nivou proizvodnje - ako cene porastu, raste i tražnja
za novcem da bi se podmirile te veće cene - taj porast mase novca u opticaju smanjuje kupovnu moć
novca. Iluzija novca - verovanje da što više novca imamo, da smo to bogatiji (iluzija je jer se kupovna
moć novca menja).
Tako potražnja za novcem zavisi od:
1. Dohotka ili društvenog proizvoda;
2. Kamatne stope;
Ponuda i tražnja
20. decembar 2013
22:32

Tržište i konkurencija

Tržište je mehanizam putem koga se povezuju privredni subjekti u sistemu decentralizovanog

odlučivanja (odluke donose milioni aktera). Postoje tri vrste tržišta: tržište dobara i usluga, tržište
faktora proizvodnje i tržište novca, HoV i drugih finansijskih instrumenata. Svaki kupac sam donosi
odluku šta će, kada i koliko nečega kupiti, a proizvođač šta će, koliko i kada proizvoditi i prodati. Tržište
je grupa kupaca ili prodavaca nekog dobra ili usluge - kupci se nalaze na strani tražnje, a prodavci na
strani ponude.

Ponuda i tražnja su osnovne sile koje omogućavaju tržišnim ekonomijama da funkcionišu, a

njihovim ukrštanjem nastaje tržišna (ravnotežna) cena.
Tržišta funkcionišu na bazi konkurencije - konkurentno tržište je ono gde ima toliko kupaca i
prodavaca da nijedan ne može da utče na cenu i gde su svi proizvodi ist (slični, homogeni). Postoje
dve vrste konkurencije:
1. Savršena konkurencija - niko ne može da utiče na cenu (nema tržišnu moć), jer ima mnogo
prodavaca i kupaca i svi proizvodi su ist (ima bliskih supstituta), tu se cena uzima kao data
(akteri su price-takers), akteri su savršeno informisani, a ulaz i izlaz na i sa tržišta je slobodan,
barijere ulasku su vrlo niske;
2. Nesavršena konkurencija - osim monopola (kad imamo jednog prodavca koji kontroliše cene)
i oligopola (kada imamo nekoliko prodavaca ali nema intenzivne konkurencije), postoji i
monopolistčka konkurencija, kada postoji mnogo prodavaca, ali je svaki proizvod donekle
poseban i zato može da utče na cenu i da je donekle određuje (muzika, restorani, časopisi,
knjige…);

Tražnja

Osnovna determinanta tražnje je cena: cena određuje traženu količinu nekog dobra. Tražena
količina nekog dobra je ona količina koji su kupci spremni i u stanju da kupe. Tražena količina opada
kako cena raste i obrnuto - zato je tražena količina u negatvnoj korelaciji sa cenom. Tako se
formuliše i zakon tražnje: ceteris paribus, kada cena nekog dobra raste, tražena količina se smanjuje.
Šema (raspored) tražnje - koristi se kako bi se prikazala količina dobra koju neko želi i može da kupi po
određenim cenama, a iz nje se izvodi kriva tražnje, koja grafički prikazuje te odnose i koja je
opadajuća (zbog negatvne korelacija cene i tražene količine).

Razlikujemo individualnu i tržišnu tražnju, a tržišna tražnja se formira horizontalnim sabiranjem (tj.
sabiranjem traženih količina po datoj ceni) svih individualnih tražnji za nekim proizvodom.
U pogledu promene tražnje, razlikujemo kretanje duž krive tražnje (menja se cena, a količina raste ili
opada pri novoj ceni - cena je glavna varijabla) i pomeranje krive tražnje (cela kriva se pomera, a
tražena količina se menja po svakoj datoj ceni - cena nije varijabla). Za prvo, kažemo da je došlo do
promene u traženoj količini, a za drugo kažemo da je došlo do promene tražnje, njenog smanjenja ili
povećanja. To se dešava usled pet faktora:
1. Dohodak - ako raste dohodak, raste i tražena količina za nekim dobrom, pod uslovom da je
to dobro normalno dobro - ako raste dohodak, raste i tražnja za njim i suprotno - osim toga,
postoje i inferiorna dobra, gde tražnja raste ako se dohodak smanjuje (na primer, vožnja
kolima i autobusi);
2. Cene povezanih dobara - tu postoje dve vrste dobara: supsttut i komplement. Supsttut -
međusobno zamenljiva dobra koja zadovoljavaju istu potrebu, a komplement su dobra koja
 ''idu zajedno'', tj. često se koriste zajedno. U pogledu tražnje, kod supsttuta rast cene jednog
dobra povećava tražnju za drugim, a kod komplemenata rast cene jednog dovodi do
smanjenja potražnje za drugim - grafički, rast cene jednog (kretanje duž krive tražnje) dovodi
do pomeranja krive tražnje kod drugog, dakle, većoj količini pri svakoj datoj ceni;
3. Ukusi - promena ukusa dovodi do pomeranja krive tražnje, mada se ekonomisti time ne bave,
na primer, neka nova zdravstvena svojstva itd;
4. Očekivanja - očekivanja u pogledu budućnosti mogu da utiču na sadašnju tražnju - ako
očekujemo da će cena nekog dobra pasti u budućnosti, manje ćemo tražiti sada i suprotno;
5. Broj kupaca - s obzirom da je tržišna tražnja zbir individualnih tražnji, ako se poveća broj
individualnih tražnji, raste i tražena količina po svakoj datoj ceni;

Ponuda

Ponuđena količina nekog dobra ili usluge je količina koju su prodavci spremni i u stanju da prodaju.
Kao i kod tražnje, cena je glavna varijabla, samo što ponuda stoji u pozitvnoj korelaciji sa cenom, tj.
kada cena raste, raste i ponuđena količina - kada je cena visoka, proizvodnja je profitabilnija i
proizvođači rade više da bi proizveli i prodali više. To vodi do zakona ponude: ceteris paribus, kada
cena raste, raste i ponuđena količina. Šema ponude - isto kao i šema tražnje, a iz toga se izvodi kriva
ponude koja je rastuća jer količina raste zajedno sa cenom. Kriva ponude ne kreće od tačke u kojoj
je cena nula, ili zato što preniska cena ne pokriva troškove proizvodnje ili ne predstavlja podsticaj na
proizvodnju jer se može i drugačije zaraditi (oportunitetni trošak - kamata). Tržišna ponuda - zbir
individualnih ponuda. Kao i kod tražnje, postoji kretanje duž krive ponude i pomeranje krive
ponude, tj. promena u ponudi (povećanje ponuđene količine po svakoj datoj ceni). To se dešava usled
četri faktora:
1. Cene inputa - ako pri svakoj datoj ceni proizvoda padne cena inputa za proizvodnju, ona
postaje profitabilnija i moguće je proizvodit više po svakoj datoj ceni, kao i suprotno;
2. Tehnologija - ako se desi napredak u proizvodnoj tehnologiji, moguće je proizvoditi više pri
manjim troškovima;
3. Očekivanja - ako se očekuje bolja prodaja u budućnosti, jer će se cene povećati, proizvođač
može da sačuva deo proizvoda za taj trenutak, što u sadašnjosti smanjuje ponuđenu količinu
pri datim cenama;
4. Broj prodavaca - isto kao i kod tražnje, što je veći broj prodavaca, to je veća količina pri datim
cenama;

Ravnoteža

Tačka u kojoj se kriva tražnje i kriva ponude seku je ravnoteža - ona pokazuje ravnotežnu cenu i
ravnotežnu količinu. U ravnoteži su ponuda i tražnja izjednačene, odnosno, pri ravnotežnoj ceni su
ponuđena količina i tražena količina iste, tj. sve što se iznese, to se i kupi, nema viška ili manjka robe
na tržištu. Ravnotežna cena se naziva i ''market clearing price'' jer ''čisti'' tržište. Postupci kupaca i
prodavaca prirodno pomeraju tržište u smeru ravnoteže, i to uglavnom preko promene u cenama.
Ako tržište nije u ravnoteži, postoje dve mogućnost: ili postoji višak dobara (ponuđena količina je
veća od tražene količine - prekomerna ponuda), na šta se reaguje smanjenjem cena od strane
proizvođača, što vodi rastu tražene količine i padu ponuđene količine, sve dok se dostigne ravnoteža,
ili postoji manjak, gde je tražena količina veća od ponuđene (prekomerna tražnja), na šta se reaguje
povećanjem cena, što povećava ponuđenu količinu a smanjuje traženu (jer po toj ceni neki ne mogu
da kupe). Tako se tržište, preko prilagođavanja cena, pomera ka ravnoteži - na većini tržišta su
situacije viška ili manjka privremene. To nas vodi do zakona ponude i tražnje: cena svakog dobra se
prilagođava kako bi ponuđenu i traženu količinu dovela u ravnotežu.
Promena ravnoteže - događa se kada se pomere krive ponude ili tražnje. To činimo u tri koraka: prvo
- koja se kriva pomera, drugo - da li se pomera levo ili desno, treće - grafički to predstavljamo da
vidimo koja je nova ravnoteža (i cena i količina). To se zove komparatvna statka.

Elastičnost
21. decembar 2013
2:11

Uvod

Elastičnost nam omogućava precizniju analizu ponude i tražnje, jer pokazuje u kojoj meri kupci i
prodavci reaguju na promene tržišnih uslova - ona je kvanttatvna mera tih reakcija. Elastčnost -
mera reagovanja traženih ili ponuđenih količina na jednu od determinant.

Elastičnost tražnje

Prema zakonu tražnje, pad cene povećava traženu količinu nekog dobra. Ako tražena količina nekog
dobra znatno reaguje na promenu cene, onda se kaže da je tražnja elastčna - ako vrlo malo reaguje,
onda se kaže da je neelastčna. To je cenovna elastčnost. Ona izražava procentualnu promenu
tražene količine pod utcajem neke procentualne promene cene.
Determinante cenovne elastičnosti tražnje:
1. Raspoloživost bliskih supsttuta - ako postoje bliski supsttut, i ako su raspoloživi, onda je
elastčnost veća (tražena količina više reaguje na promenu cene) jer je izbor veći;
2. Neophodna i luksuzna dobra - neophodna dobra uglavnom imaju neelastčnu tražnju, dok
je tražnja za luksuznim dobrima elastčna - tražena količina vode se neće mnogo smanjiti ako
cena mnogo poraste;
3. Definicija tržišta - usko definisana tržišta imaju elastčniju tražnju od šire definisanih, jer je
lako naći supsttute za usko definisana dobra (primer, sladoled od vanile - ima mnogo
supstituta - hrana - nema mnogo supstituta i zato tražnja za ''hranom'' nije elastična);
4. Vremenski horizont - što je duži rok, to je tražnja elastčnija, iako na kratak rok može biti
neelastična;

Elastčnost se računa tako što se procentualna promena tražene količine podeli sa procentualnom
promenom cene: što je rezultat tog deljenja veći, to je veća elastičnost. E = delta Q/ delta P = Q2 -
Q1/Q1 / P2 - P1/P1 x 100

Tražnja je elastična kada je elastičnost veća od 1, a kada je manja od jedan onda je neelastična. Tako
ima pet krivih tražnje u zavisnost od elastčnost:
1. Savršeno neelastčna tražnja - kriva je vertkalna linija, tražena količina se nimalo ne menja u
zavisnost od cene, elastičnost je 0;
2. Neelastčna tražnja - kriva je strma, ali nije vertikalna, elastčnost je manja od 1;
3. Jedinično elastčna tražnja - elastičnost je jednaka 1, kriva je pod uglom od otprilike 45
stepeni - procentualne promene cene i tražene količine su jednake - za 20%, 20%, itd;
4. Elastčna tražnja - elastičnost je veća od 1, kriva ide ka horizontali, ali nije horizontalna - mala
promena u ceni znači veliku promenu u traženoj količini;
5. Savršeno elastčna tražnja - elastičnost je jednaka beskonačnost, a kriva je sasvim
horizontalna - ako je cena 4, kupci će tražiti bilo koju količinu, ispod cene je tražena količina
beskonačna, a iznad cene je jednaka 0 - to je kriva tražnje za pojedinačno preduzeće na
savršeno konkurentnom tržištu - veoma male promene cene, ogromne promene u traženoj
količini;
Elastčnost i ukupni prihod: to je iznos koji plaćaju kupci, a primaju prodavci, i iznosi P x Q (cena
puta količina). Odgovor na pitanje kako se menja ukupni prihod kada se krećemo duž krive tražnje
zavisi od njene cenovne elastčnost - ako je tražnja neelastčna, onda rast cene vodi rastu ukupnog
prihoda (i suprotno), ako je tražnja jedinično elastčna onda se prihod ne menja, a ako je tražnja
elastčna, onda rast cene vodi padu ukupnog prihoda (i suprotno). To sve zavisi od promene količine
- ako je promena količine velika za mali rast cene, onda prihodi padaju, jer je tražnja elastčna.

Osim cenovne elastičnosti tražnje, postoje još i:

1. Dohodovna elastčnost - meri kako se menja tražena količina pod uticajem promene u
dohotku potrošača: promena količine se deli sa promenom dohotka - u slučaju normalnih
dobara, postoji pozitvna dohodovna elastčnost, jer kad se dohodak povećava, raste i tražena
količina, a u slučaju inferiornih dobara, dohodovna elastčnost je negatvna, jer promena
dohotka znači i smanjenje tražene količine;
2. Unakrsna elastčnost - meri promenu tražene količine jednog dobra pod uticajem promene
cene nekog drugog dobra: promena u traženoj količini jednog dobra se deli sa promenom cene
drugog dobra - da li će ona biti pozitivna ili negativna zavisi od toga da li su ta dobra supstituti ili
komplementi - ako su supsttut, onda je pozitvna, jer rast cene jednog povećava traženu
količinu drugog, a ako su komplement, onda je negatvna, jer rast cene smanjuje traženu
količinu drugog;

Elastičnost ponude

Cenovna elastčnost ponude meri koliko se ponuđena količina menja pod utcajem promene cene -
ako se malo menja, onda je ponuda neelastična, a ako se menja mnogo, onda kažemo da je elastična.
Elastčnost ponude zavisi od fleksibilnost i mogućnost prodavaca da promene količinu onoga što
proizvode - dakle, nisu sva dobra elastčna - zemlja nije, jer je ima koliko je ima i ne može se uvećati,
dok je sa masovnim proizvodima stvar drugačija, jer je moguće povećati njihovu količinu. Drugo,
ponuda je neelastčna na kratki rok, jer preduzeća ne mogu brzo da uvećaju (ili smanje) svoje
kapacitete, ali je na dugi rok elastična, jer je to moguće uraditi posle nekog vremena.

Kao i kod tražnje, ponuda je elastčna ako je veća od 1. Ako je manja, onda je neelastična, a ako je
jednaka 1, onda je jedinično elastična. Tako i ovde dobijamo pet krivih:
1. Savršeno neelastčna ponuda - kriva je vertkalna, elastičnost je jednaka 0;
2. Neelastčna ponuda - kriva je horizontalnija, elastičnost je manja od 1;
3. Jedinično elastčna ponuda - pod uglom od 45 stepeni, elastčnost = 1;
4. Elastčna - prilično je ravna, elastčnost je veća od 1;
5. Savršeno elastčna - kriva je horizontalna, a elastičnost je jednaka beskonačnost;

Na nekim tržištma, elastčnost ponude nije konstanta, nije prava linija, već je kriva - na niskim
nivoima proizvodnje, za malu promenu cene, količina će se znatno povećat (jer ima neiskorišćenih
kapaciteta i resursa), a kako se približavaju punoj iskorišćenost kapaciteta, elastčnost se smanjuje,
tj. na čak i velike promene u ceni, tražena količina će se malo povećati, jer ne može više da se
proširuje proizvodnja.

Teorija izbora potrošača

21. decembar 2013
14:33

Budžetsko ograničenje
Teorija izbora doprinosi boljem razumevanju tražnje, tj. daje odgovor na pitanje koji faktori
određuju tražnju, i proučava ustupke (trade-off) koje ljudi prave kada su potrošači. Potrošnju
ograničava dohodak, tako da proučavanje teorije izbora treba počet sa proučavanjem veze između
dohotka i potrošnje, odnosno između izbora koji moraju da se prave pri ograničenom dohotku.

Budžetsko ograničenje - ono pokazuje potrošačke korpe koje potrošač sebi može da priušt, tj. razne
kombinacije, na primer, dva dobra između kojih potrošač bira. Svaka tačka na liniji budžetskog
ograničenja je moguća i predstavlja neki trade-off, neku kombinaciju.
Nagib linije budžetskog ograničenja predstavlja stopu po kojoj se potrošač odriče jednog dobra da bi
došao do drugog. Nagib se računa tako što se promena vertkalne distance podeli promenom
horizontalne distance (npr, 500 / 100 = 5, dakle, 5 jednog dobra za 1 nekog drugog dobra). Nagib je
jednak relatvnoj ceni dva dobra - ako treba dati 5 flaša pepsija za jednu picu, onda je pica košta 5
puta više nego pepsi (10 dolara, a pepsi je 2). Isto tako, nagib odražava i vrednost jednog dobra u
odnosu na drugo.

Preferencije

Budžetsko ograničenje je samo prvi deo analize, jer izbor ne zavisi samo od toga, već i od
preferencija. Ako potrošaču ponudimo dve ili više različitih korpi, on bira onu koja najviše odgovara
njegovom ukusu, a ako obe odgovaraju njegovom ukusu, onda je on indiferentan između te dve
korpe.
Kriva indiferencije pokazuje potrošačke korpe sa kojima je neki potrošač podjednako zadovoljan.
Tačke na krivi indiferencije predstavljaju različite kombinacije s kojima je potrošač podjednako
zadovoljan - ako se smanji količina jednog dobra, mora se povećat količina drugog da bi potrošač i
dalje bio zadovoljan.
Nagib u svakoj tački krive indiferencije predstavlja marginalnu stopu supsttucije, tj. stopu po kojoj je
potrošač spreman da jedno dobro zameni drugim, ili drugim rečima stopu po kojoj se smanjenje
količine jednog dobra nadoknađuje povećanjem količine drugog. Pošto krive indiferencije nisu prave
linije, MSS nije ista u svakoj tački - MSS zavisi od količine dobara koju potrošač već ima (ako ima
mnogo pica, a malo pepsija, spreman je da se odrekne veće količine pica za malo pepsija).
Dok su sve tačke na jednoj krivi pojednako zadovoljavajuće, potrošač preferira neke krive
indiferencije u odnosu na neke druge - odnosno, pošto preferira veću potrošnju, preferira više krive
u odnosu na one niže. Na osnovu skupa krivih indiferencije možemo da rangiramo sve preferencije
potrošača, odnosno sve kombinacije koje mu se nude.
Krive indiferencije imaju četri svojstva koja odražavaju preferencije:
1. Više krive indiferencije preferiraju se u odnosu na niže - odnosno, preferira se veća količina
nečega u odnosu na manju;
2. Krive indiferencije su opadajuće - ako se smanji količina jednog dobra, mora da se poveća
količina drugog da bi bio zadovoljan;
3. Krive indiferencije se ne seku - ako bi se sekle, došlo bi do situacije da dve tačke podjednako
zadovoljavaju potrošača, iako u jednoj postoji veća količina oba dobra;
4. Krive indiferencije su konveksne (ispupčene ka unutra) - to odražava da se ljudi lakše odriču
dobra kog imaju u izobilju, nego onog kog imaju malo, krive su konveksne, i to odražava razlike u
MSS;

Kada je dva dobra međusobno lako zamenit, onda su krive manje konveksne, a kada ih je teško
zamenit, onda su veoma konveksne. Dva ekstremna primera krivih indiferencije:
1. Savršeni supsttut - MSS je konstantna i krive su prave linije;
2. Savršeni komplement - kriva indiferencije je pravougaona;

Optimizacija
Potrošač želi da izabere onu kombinaciju koja je na najvišoj krivi indiferencije, ali ga u tome
ograničava budžetsko ograničenje, tako da je neophodno naći onu tačku koja ga u isto vreme i
zadovoljava ali se nalazi u okviru budžetskog ograničenja. Na grafikonu, optmum (optimalan izbor)
predstavlja ona tačka gde kriva indiferencije dodiruje budžetsko ograničenje - on bi preferirao višu
krivu, ali ne može da je priušti jer je izvan linije BO, a kriva ispod je dostupna, mada je manje
preferirana jer je niža.
Nagib krive indiferencije (MSS) je u optmumu jednak nagibu budžetskog ograničenja (relativna
cena) - kriva indiferencije je tangentna na budžetsko ograničenje. Potrošač bira onu potrošnju gde je
MSS jednaka relatvnoj ceni, odnosno uzima cene kao date i onda formira svoju optmum tako da se
MSS i RC izjednače. Relatvna cena - stopa po kojoj je tržište spremno da zameni jedno dobro za
drugo, a MSS je stopa po kojoj je potrošač spreman da uradi to isto - pri optmumu, vrednost koju
potrošač pripisuje dobrima (izražena MSS) je jednaka vrednost koju ona imaju na tržištu (relativna
cena). Tako tržišne cene odražavaju vrednost koju potrošači pripisuju dobrima.

Promene dohotka

Kako potrošnja reaguje na promenu dohotka? Ako se dohodak poveća, budžetsko ograničenje se
pomera udesno, a ako se relativna cena dobara nije promenila, nagib ostaje isti. To omogućava
potrošaču da odabere bolju kombinaciju dobara, tj. da se nađe na višoj krivi indiferencije jer se
budžetsko ograničenje proširilo.
Ako potrošač pri povećanju dohotka bira da troši više oba dobra, onda su ta dobra normalna dobra -
ako se pri povećanju dohotka, smanji količina jednog dobra, onda je to dobro inferiorno dobro.
Grafički, kod normalnih dobara, kriva se nalazi na tački gde ima više i jednog i drugog (iznad
prvobitnog optimuma) - kod inferiornih, kriva dodiruje BO na tački gde je povećana količina jednog, a
smanjena količina drugog (negde ispod prvobitnog optimuma, ako se povećava količina dobra na
horizontalnoj osi).

Promene cena

Pad cene nekog od dobara pomera budžetsko ograničenje udesno. Međutim, za razliku od promene
dohotka, ono se ne pomera udesno pri istom nagibu, već se nagib menja u zavisnost od toga čija se
cena promenila - ako se menja cena dobra na vertikalnoj osi, onda se tačka na njoj pomera i pomera
liniju. Ta promena nagiba znači i promenu relatvne cene - sada je cena jedne pice, umesto 5 flaša
pepsija, 10 flaša pepsija, jer je cena pepsija pala sa 2 na 1.
Uticaj promene cene na potrošnju se može podeliti na dve vrste efekata:
1. Dohodni efekat - to je promena potrošnje koja nastaje kada promena cene pomera
potrošača na višu ili nižu krivu indiferencije - ako se dohodak poveća, potrošač ima veću
kupovnu moć i može da kupuje veću količinu oba dobra;
2. Supsttucioni efekat - promena potrošnje koja nastaje kada promena cene pomera potrošača
duž date krive indiferencije do tačke sa novom MSS, odnosno, kada promena cene jednog
dobra podstče potrošnju dobra koje je postalo jeftinije (ako pepsi pojeftini, više će se trošiti
pepsi od pice koja nije pojeftinila);
Ako se kod rasta cene jednog dobra ipak poveća njegova potrošnja, onda je dohodni efekat jači od
supsttucionog (Gifenova dobra).

Izvođenje krive tražnje

Na krivu tražnje individualnog potrošača se može gledati kao na sumu optmalnih izbora koje je
potrošač doneo na bazi svojih krivih indiferencije i budžetskog ograničenja.
Troškovi proizvodnje
21. decembar 2013
18:38

Šta su troškovi?

Troškovi preduzeća predstavljaju ključni faktor odluka o proizvodnji i cenama. Osnovni i glavni cilj
preduzeća je da maksimizira profit.
Ukupni prihod - iznos koji preduzeće stče od prodaje svog autputa, i računa se cena dobra (P) puta
količina tog dobra (Q). Ukupni trošak - tržišna vrednost inputa koje preduzeće koristi u proizvodnji.
Profit = UP - UT.

Kada se govori o troškovima proizvodnje, ekonomisti govore o svim troškovima proizvodnje nekog
autputa - podrazumevaju i eksplicitne troškove i implicitne troškove. Eksplicitni troškovi - troškovi
inputa za koje preduzeće isplaćuje novac, ima neki novčani izdatak. Implicitni troškovi -
oportunitetni troškovi preduzeća koji ne predstavlju novčani izdatak. Na primer, dok neko vodi
preduzeće, mogao je da radi nešto drugo i da na tom poslu zarađuje neki iznos - taj iznos, koga se
preduzetnik odrekao, predstavlja oportunitetni trošak, implicitni trošak.
Odatle potiče razlika između ekonomskog i računovodstvenog profita - ekonomski profit uzima u
obzir obe vrste troškova, a računovodstveni samo eksplicitne, jer im je posao da prate tokove novce
iz i u preduzeće. Ekonomski profit - razlika između ukupnih prihoda i svih oportunitetnih troškova
(eksplicitnih i implicitnih) proizvodnje - računovodstveni profit - razlika između ukupnog prihoda i
samo eksplicitnih troškova.
Važna vrsta oportunitetnog troška je trošak finansijskog kapitala uloženog u preduzeće - neki iznos
koji je uložen u izgradnju fabrike i kupovinu opreme je mogao bit stavljen u banku, pa bi na osnovu
kamate taj novac svom vlasniku donosio prinose. Vlasnik fabrike se tako, ako uloži u proizvodnju,
odriče tog prihoda od kamate. To takođe spada u implicitne troškove.
Da bi neko preduzeće bilo profitabilno sa stanovišta ekonomiste, ukupni prihod bi morao da pokrije
obe vrste troškova.

Proizvodnja i troškovi

Proizvodna funkcija - odnos između količine autputa i količine inputa (radnika). Grafički, u pitanju je
kriva koja raste po opadajućoj stopi - što je više radnika, to je veći autput, ali taj rast autputa se
usporava i kriva je sve ravnija.
Marginalni proizvod - povećanje autputa koje nastaje od jedne dodatne jedinice inputa (u slučaju u
knjizi, povećanje autputa koje donosi dodatni radnik). Pretpostavka ove teze je da su kapacitet
proizvodnje fiksni i da se količina autputa može menjat samo u okviru postojećih kapaciteta, tj.
dodavanjem novih radnika. Ona je tačna u kratkom, ali ne i u dugom roku. Odatle se potom izvodi i
zakon opadajućeg marginalnog proizvoda - marginalni proizvod nekog inputa opada sa povećanjem
količine tog inputa. U skladu sa pretpostavkom o fiksnim kapacitetima, u početku, radnici imaju lak
pristup opremi i marginalni proizvod raste - kasnije, dolazi do zasićenja i problema u organizaciji i
koordinaciji, jer veliki broj radnika koristi fiksnu opremu.
Kriva ukupnog troška - prikazuje odnos između proizvedene količine autputa i ukupnog troška
proizvodnje - ukupni trošak je na vertikalnoj osi, a količina autputa na horizontalnoj. UT je u početku
mali i ne raste velikim tempom, ali kasnije, UT je sve veći u odnosu na povećanje autputa, kriva
postaje sve strmija.

Različite vrste troškova

Iz podataka o ukupnom trošku preduzeća, moguće je izvesti nekoliko međusobno povezanih vrsta
troškova.

Fiksni i varijabli troškovi

Fiksni troškovi - ne menjaju se u zavisnost od količine proizvedenog autputa, jer nastaju i postoje
čak i ako preduzeće ništa ne proizvodi. To se odnosi na plaćanje poslovnog prostora ili nekog
permanentnog osoblja (knjigovođa) i tome slično.
Varijabilni troškovi - menjaju se u zavisnost od količine proizvedenog autputa. U to spada materijal
potreban za proizvodnju (koji raste kada raste i proizvedena količina), plate radnika koji rade (isto
rastu jer ih je sve više).
Tako je ukupni trošak preduzeća zbir fiksnih i varijabilnih troškova.

Prosečni i marginalni trošak

Jedno od najvažnijih pitanja prilikom određivanja proizvodnje jeste promena troškova prilikom
promene nivoa proizvodnje. Tu su važna dva pitanja: 1) koji je prosečni trošak proizvodnje nekog
dobra i 2) koliko košta povećanje proizvodnje za jednu jedinicu?
Prosečni ukupni trošak - predstavlja ukupni trošak / količina autputa (TC/Q). Prosečni ukupni trošak
- zbir prosečnog fiksnog troška (fiksni trošak podeljen sa količinom) i prosečnog varijabilnog troška
(varijabilni troškovi podeljeni sa količinom). Ipak, prosečni ukupni trošak ne pokazuje za koliko će se
promeniti ukupni trošak kada preduzeće menja nivo proizvodnje. To nam pokazuje marginalni trošak
- on pokazuje porast UT koji nastaje sa svakom dodatnom jedinicom proizvodnje.
Prosečni ukupni trošak: ATC = TC / Q
Marginalni trošak: MC = deltaTC / deltaQ
Prosečni ukupni trošak - pokazuje trošak prosečne jedinice autputa ako se ukupni trošak
ravnomerno raspodeli na sve proizvedene jedinice. Marginalni trošak - pokazuje porast ukupnog
troška koji nastaje usled proizvodnje dodatne jedinice autputa, odnosno koliko košta proizvodnja
dodatne jedinice.

Troškovne krive

Troškovne krive su sledeće:

1. Prosečni fiksni trošak - naglo opada na početku, da bi kasnije nastavio da opada, ali kriva
postaje sve ravnija - dakle, smanjuje se sa povećanjem proizvodnje, ali sve manje i manje;
2. Prosečni varijablni trošak - raste po jednakoj stopi, usled opadajućeg marginalnog
proizvoda, ali linija nije toliko strma;
3. Marginalni trošak - rastući je, raste sa proizvodnjom, što odražava zakon opadajućeg
marginalnog proizvoda - zbog sve veće zasićenosti i problema u koordinaciji, marginalni
proizvod postaje sve manji, a marginalni trošak sve veći;
4. Prosečni ukupni trošak - u obliku je slova U, u početku naglo opada, onda je linija ravna,
kasnije ponovo raste - s obzirom da predstavlja zbir prosečnog fiksnog i prosečnog varijablnog
troška, odatle mu i oblik slova U, jer fiksni trošak uvek opada sa povećanjem autputa (pravilno
se razdeljuje na sve jedinice) a u početku je vrlo visok jer se fiksni troškovi razdeljuju na malo
jedinica, dok prosečni varijablni trošak raste zbog opadajućeg marginalnog proizvoda - ATC
odražava oblik i AFC i AVC. Najniža tačka na krivi predstavlja minimalni prosečni ukupni trošak
i to se naziva efikasni obim preduzeća - to je količina autputa pri kojoj je ATC najniži, posle
raste zbog rastućih prosečnih varijabilnih troškova;

Odnos između prosečnog ukupnog troška i marginalnog troška - kad god je marginalni trošak manji
od prosečnog ukupnog troška, ATC pada, a čim je veći, ATC raste, i to važi za sva preduzeća. Kriva
MC seče krivu ATC u tački gde je ona minimalna i to predstavlja važnu stvar u analizi konkurentnih
preduzeća.
Međutim, preduzeća ne ispoljavaju rast MC odmah u početku i to pri svim nivoima autputa - drugi ili
treći radnik može da ima veći marginalni proizvod od prvog (a ne manji kao što je do sada bilo), jer
tm radnika može bolje da podeli zadatke i završi ih od jednog radnika. Zato u početku, u takvim
preduzećima, kriva marginalnog troška prvo opada, pa onda raste, u skladu sa kretanjem
marginalnog proizvoda.

Tri važna svojstva krivih troškova:

1. MC uglavnom na kraju raste sa rastom obima proizvodnje;
2. Kriva ATC ima oblik slova U;
3. Kriva MC preseca krivu ATC u njenoj najnižoj tački, tj. u obimu proizvodnje sa najmanjim ATC
(efikasan obim proizvodnje);

Troškovi na kratak i na dugi rok

Troškovi preduzeća zavise od vremenskog horizonta - u dugom roku, svi troškovi su varijabilni.
Trošak za fabrike predstavlja fiksni trošak na kratki rok, jer ne može da se promeni u tako kratkom
roku, ali na dugi rok, moguće je da se promeni jer je moguće proširit postojeće ili izgradit nove
fabrike. S obzirom da su mnoge odluke fiksne na kratki, ali promenljive na dugi rok, troškovne krive
preduzeća na dugi rok se razlikuju od th krivi na kratki rok.

Kriva prosečnog ukupnog troška na dugi rok ima oblik mnogo ravnijeg slova U od ATC krive na kratki
rok, jer je preduzeće fleksibilnije na dugi rok. Sve kratkoročne krive leže na ili iznad dugoročne krive
ATC. Ako neka firma želi da poveća proizvodnju, na kratki rok nema drugog izbora osim da zaposli
više radnika, što vodi rastu ATC na kratki rok, ali na duži rok može da proširi svoje kapacitete i ATC se
vraća na stari nivo. Kako se preduzeće pomera duž krive na dugi rok, tako ono prilagođava veličinu
fabrike obimu proizvodnje.

Ekonomija i dezekonomija obima - kada prosečni ukupni trošak na dugi rok opada sa porastom
autputa, postoji ekonomija obima, a kada raste, onda postoji dezekonomija obima. Ekonomija obima
nastaje jer veći nivoi proizvodnje omogućavaju specijalizaciju radnika, podelu posla i bolje
obavljanje tog posla. Dezekonomija obima nastaje zbog problema u koordinaciji koji se dešavaju u
velikim preduzećima, a koristi od specijalizacije su već ostvarene. Između ta dva se nalaze konstantni
prinosi - nema ni pada, ni rasta ATC, dok količina autputa raste.

Optimizacija troškova u dugom roku

U dugom roku su svi faktori proizvodnje varijabilni, kao što je već i rečeno, i ne deluje zakon
opadajućeg marginalnog proizvoda. Do optmizacije troškova dolazimo pomoću izokvante - kao što
je kriva indiferencije pokazuje potrošačev optimum, tako izokvanta pokazuje optmizaciju troškova.
Na vertkali i horizontali su input (zemlja i rad, na primer), a na izokvant jednake količine autputa.
Faktori su savršeni supsttut, a ista količina autputa se može proizvesti na dva različita načina -
radnointenzivni (više rada) i radnoštedni (manje rada). Za svaki nivo proizvodnje postoji različita
kombinacija faktora proizvodnje - svaki nivo proizvodnje se može dostići različitm troškovima.

Drugo, isto kao što kod potrošača postoji budžetsko ograničenje, kod proizvođača postoji kriva
jednakih (zadath) troškova. Izokvanta pokazuje različite kombinacije faktora proizvodnje koji daju isti
nivo proizvodnje, dok kriva jednakih troškova pokazuje sve kombinacije faktora proizvodnje koje
mogu da se plate iz zadatog budžeta. Optmalna tačka se nalazi tamo gde je izokvanta tangentna
krivi jednakih troškova, gde je ist nagib - tu se količina autputa proizvodi uz minimalne troškove.
Nagib krive jednakih troškova je: Pr/Pz (kad su rad i zemlja faktori proizvodnje), a nagib izokvante je
jednak odnosu supsttucije dva faktora proizvodnje MPr/MPz (kao GSS kod potrošača). Dakle, za
optmum važi: MPr/MPz = Pr/Pz, odnosno, MPr/Pr = MPz/Pz.

Preduzeća na konkurentnim tržištima

22. decembar 2013
20:57

Prihod

Ovde je osnovni nivo analize konkurentno tržište, koje se odlikuje mnoštvom kupaca i prodavaca,
identičnošću njihovih proizvoda i slobodnim ulaskom ili izlaskom sa tržišta. Treća osobina nije
posebno važna za analizu konkurentnih preduzeća, ali može da oblikuje dugoročne ishode na
konkurentnim tržištima.

Prihod je jednak: P x Q, cena puta količina. S obzirom da se cena na konkurentnim tržištma uzima
kao data, to znači da cena ne zavisi od količine autputa. Kao i u slučaju troškova, i u slučaju prihoda
su nam važni prosečni prihod i marginalni prihod. Prosečni prihod (TR/Q) nam pokazuje koliki prihod
preduzeće dobija od prosečne prodate jedinice - ili, prosečni prihod je P x Q / Q, odnosno (što važi za
sva preduzeća) - prosečni prihod je jednak ceni prodate jedinice. Marginalni prihod
(deltaTR/deltaQ) predstavlja promenu ukupnog prihoda od prodaje svake dodatne jedinice, a u
slučaju isključivo konkurentnih preduzeća, marginalni prihod je jednak ceni dobra, jer je P fiksno za
konkurentna preduzeća (uzimaju cenu kao datu), tako da se za promenu Q u iznosu od jednog dobra
ukupni prihod povećava za P.

Maksimizacija profita i kriva ponude konkurentnog preduzeća

Da bi neko preduzeće maksimiziralo svoj profit, ono bira količinu koja profit čini što je moguće
većim. Ili, odluka o maksimizirajućoj količini može da se donese upoređivanjem marginalnih troškova
i marginalnog prihoda - sve dok je marginalni prihod veći od marginalnog troška, povećanje autputa
vodi i povećanju profita. Ako je marginalni prihod veći od marginalnih troškova, onda treba povećat
proizvodnju, a ako je manji, onda je treba smanjit - a ako su jednaki, onda ne treba ništa menjat.
To je nivo autputa koji maksimizira profit, i to je opšte pravilo maksimizacija profita - marginalni
trošak i marginalni prihod su jednaki za autput koji maksimizira profit.
Pri porastu cene, preduzeće povećava proizvodnju, jer je marginalni prihod sada veći od
marginalnog troška i ima prostora za maksimizaciju profita - nova količina je ona pri kojoj su
marginalni prihod i marginalni troškovi jednaki, tj. MT su jednaki novoj ceni. Pošto kriva MT određuje
količinu autputa, ona predstavlja krivu ponude konkurentnog preduzeća.

U nekim situacijama, preduzeće može da odluči da obustavi proizvodnju. Tu treba razlikovati dva
slučaja: privremeno obustavljanje proizvodnje (shutdown) i trajni izlazak sa tržišta (exit). Ova
kratkoročna i dugoročna odluka se razlikuju jer fiksni troškovi ne mogu da se izbegnu na kratki rok,
ali mogu na dugi rok. Kada se donosi odluka o privremenom obustavljanju proizvodnje, fiksni trošak
je nepovratan, ali na dugi rok, nije nepovratan. Na isti taj kratki tok, fiksni troškovi se ignorišu jer ne
mogu da se vrate (sunk costs). Ako odlučujemo o privremenom obustavljanju proizvodnje, to zavisi
od odnosa varijabilnih troškova i ukupnog prihoda - ukupni prihod se gubi, ali se pravi ušteda na
varijabilnim troškovima (fiksni ostaju - nepovratni). Preduzeće obustavlja proizvodnju ako je ukupni
prihod manji od varijabilnih troškova - ili, drugim rečima, ako je cena dobra manja od prosečnog
varijabilnog troška, jer odluka o proizvodnji zavisi i od toga da li cena koja se dobija može da pokrije
AVC proizvodnje te jedinice. Ako ne pokriva, ono obustavlja proizvodnju, i kasnije može da je
pokrene ako se uslovi promene i cena bude veća od AVC.
Ako smo rekli da kriva marginalnog troška predstavlja krivu ponude, onda je kriva ponude na kratki
rok onaj deo krive MT koji se nalazi iznad krive AVC.

U slučaju dugoročne odluke izlaska sa tržišta, preduzeće opet gubi ukupni prihod, ali može da
napravi uštedu i na fiksnim i na varijabilnim troškovima - odnosno, preduzeće izlazi sa tržišta ako je
ukupni prihod manji od ukupnih troškova. Drugim rečima, izlazi ukoliko je P manje od ATC, odnosno
kada je cena dobra manja od prosečnog ukupnog troška, a na tržište ulazi kada je cena veća od ATC.
Ako je cena jednaka ATC, onda imamo ravnotežu. Dugoročna kriva ponude preduzeća je onaj deo
krive MT koji se nalazi iznad krive ATC. Profit tako može da se računa kao: (P-ATC) x Q, što nam je od
koristi prilikom grafičkog prikazivanja. Kada je cena, pri datoj količini autputa, iznad ATC, onda je taj
deo između P i ATC, ta razlika, profit. Ako je cena ispod ATC, onda je u pitanju gubitak.

Kriva ponude na konkurentnim tržištima

Tržišna ponuda je zbir individualnih ponuda - u ovom slučaju, to je zbir ponuda svih firmi koje
učestvuju na tržištu. Postoje dve situacije, kratkoročna i dugoročna: tržišna ponuda sa fiksnim
brojem firmi (u kratkom roku je firmama teško da uđu ili izađu sa tržišta) i tržišna ponuda sa ulaskom
i izlaskom (jer na dugi rok nove firme mogu da uđu, a stare da izađu, tj. broj preduzeća može da se
prilagodi promenljivim uslovima na tržištu).

Kratkoročna ponuda: po bilo kojoj zadatoj ceni, svako preduzeće nudi onu količinu proizvoda pri kojoj
je marginalni trošak jednak ceni tog dobra. Već je rečeno da kriva MT iznad krive AVC predstavlja
ponudu preduzeća na kratak rok. Zato kratkoročna kriva ponude odslikava individualne krive
marginalnih troškova preduzeća koje su na tržištu.

Dugoročna ponuda: pretpostavka je prvo da sve firme imaju pristup istoj proizvodnoj tehnologiji i
istm tržištma faktora proizvodnje, zbog čega sva preduzeća i sva potencijalna preduzeća imaju iste
troškovne krive. Odluka o ulasku zavisi od podsticaja preduzetnika - ako su preduzeća na nekom
tržištu već profitabilna, oni će ulazit na to tržište, čime će se količina povećat, a cene i profit
smanjit. I suprotno - ako preduzeća koja su na tržištu ostvaruju gubitke, neka od njih će sa njega
izaći, čime će se smanjit količina i povećat cene i profit. Na kraju tog procesa ulaska i izlaska, ostaju
samo preduzeća koja ostvaruju nult ekonomski profit. Drugim rečima, proces ulaska i izlaska se
okončava tek kada se izjednače cena i ATC (pošto, kada je cena iznad ATC, postoji višak i nova
preduzeća ulaze, a ako je ispod, onda izlaze), čime se dolazi do ravnoteže. Međutim, ako je P = ATC, a
konkurentna preduzeća proizvode kada je P = MT, onda su u ovom slučaju MT = ATC. To je efikasni
obim preduzeća, jer se pri njemu krive MT i ATC seku - odnosno, tačka minimalnog prosečnog
ukupnog troška. Ovo znači da dugoročna ravnoteža na konkurentnim tržištma znači da preduzeća
posluju na efikasnom obimu. Pri nultom ekonomskom profitu, gde je P = MT = ATC, kriva ponude je
horizontalna linija, jer se pri datoj ceni količina ne menja. Ako se cena promeni, ulaze nova
preduzeća i ona se opet, preko povećanja količine, vraća u horizontalu pri novoj ceni.
Međutim, zašto bi preduzeća uopšte poslovala ako je profit nula? Zato što je u pitanju ekonomski
profit, koji nadoknađuje oportunitetne troškove vremena i novca koje bi vlasnici stekli da rade nešto
drugo - ekonomski profit je nula, ali je računovodstveni pozitvan.

Zašto je dugoročna kriva ponude rastuća? Iz dva razloga:

1. Neki resursi koji se koriste u proizvodnji mogu bit ograničeni - recimo, zemlja: kada se
poveća tražnja za poljoprivrednim proizvodima, ponuda može da se poveća samo uz rast
troškova, a to znači povećanje cena, što rezultira u rastućoj dugoročnoj krivi ponude;
2. Preduzeća mogu imat različite troškove - u tom slučaju, neke firme mogu imat pozitvan
ekonomski profit, pri čemu cena odražava ATC graničnog preduzeća - onog koje bi izašlo sa
tržišta da se cena imalo smanji - ekonomski profit tog preduzeća je jednak nuli, dok firme sa
nižim ATC imaju pozitvan profit;
Jedan osnovni zaključak: pošto preduzeća na dugi rok mogu lakše da uđu ili izađu sa tržišta, kriva
dugoročne ponude je elastčnija od krive kratkoročne ponude (tj. promena ponuđene količine više
reaguje na promenu cene), što uostalom proizilazi i iz njenog oblika (horizontala - savršena
elastičnost ponude).

Modeli nesavršene konkurencije

23. decembar 2013
1:13

Monopol

Na konkurentnom tržištu, preduzeće je price-taker - uzima cenu kao datu, dok monopolista ima
tržišnu moć da određuje cenu i zato je price-maker. Takva tržišna moć menja odnos između cene i
troškova proizvodnje. Dok preduzeće na konkurentnom tržištu uzima cenu kao datu i određuje svoju
proizvodnju tako da se ona izjednači sa marginalnim troškom, monopol uvek naplaćuje cenu koja je
iznad njegovog marginalnog troška (on može biti nekoliko dolara, a cena nekoliko stotina). Ipak,
uprkos tome, monopol nije u stanju da naplat kakvu god cenu želi, jer bi ljudi ipak prestali da
kupuju neki proizvod u slučaju astronomskih cena.

Firma je monopolista ako je jedini prodavac nekog proizvoda i ako taj proizvod nema bliske
supsttute. Međutim, fundamentalni razlog monopola su visoke barijere ulasku na tržište - on ostaje
jedini prodavac je druga preduzeća ne mogu da uđu na tržište i budu konkurencija. Te barijere imaju
tri glavna uzroka:
1. Vlasništvo nad ključnim resursom - ako samo jedan prodavac ima nešto što svima treba ili
što predstavlja neophodno dobro, on može da određuje cene po svom nahođenju (primer De
Bersa i dijamanata, kontrolišu oko 80% svetske proizvodnje dijamanata, ulažu mnogo u reklame
kako bi svoj proizvod izdvojili kao jedinstven i time uvećali svoju tržišnu moć), ali su u stvarnosti
primeri ovakvih monopola retki jer su tržišta internacionalna;
2. Država jednom preduzeću ili pojedincu daje ekskluzivno pravo da proizvodi neko dobro ili
uslugu - to može biti i politčka odluka (kraljevi daju prava na poslovanje) ili u javnom interesu
(kada je u javnom interesu da nešto bude centralizovano i proizvođeno na jednom mestu), u
nekim slučajevima - zakoni o patentma i zakoni o zaštt autorskih prava predstavljaju dva
primera ovakve politike - zakon o patentima, recimo, garantuje farmaceutskom preduzeću da
samo ono ima u narednih 20 godina prava na proizvodnju, čime se podstče ulaganje u
istraživanje i u budućnost, dok zaštta autorskih prava garantuje autoru neke knjige, recimo,
da niko osim njega ne može da prodaje i umnožava tu knjigu, čime ga podstče da i u
budućnost stvara takva dela, pri čemu je on monopolista - međutim, loša strana toga je što su
onda cene veće nego što bi inače bile;
3. Prirodni monopoli - neka grana je prirodni monopol kada je u stanju da celo tržište samo
snabde nekim dobrom uz niže troškove nego što bi to uradilo dva ili više preduzeća, i to
nastaje kada u značajnom delu autputa postoji ekonomija obima - primer za to je vodovod, jer
preduzeće mora da izgradi vodovodnu mrežu, što predstavlja fiksni trošak, i taj trošak se
raspodeljuje na celu populaciju, što ga znatno umanjuje. Kada bi dva ili tri preduzeća svaka
gradila svoju mrežu, onda bi fiksni troškovi bili veći, što zbog izgradnje tri mreže, što zbog
podele fiksnih troškova sa manjim brojem korisnika (imali bi manji deo tržišta). Prirodni
monopoli čine ulazak na takvo tržište neprivlačnim, jer druga preduzeća znaju da ne mogu da
imaju iste niske troškove kao i monopolista, jer bi imali manji deo tržišta - ipak, ako se tržište
širi, može doći do razvoja konkurencije;
Kriva tražnje monopoliste - ista je kao kriva tražnje na savršeno konkurentnom tržištu, iz prostog
razloga što monopol predstavlja celo tržište. Ipak, upravo opadajući karakter krive tražnje
predstavlja i prepreku podizanju cena u beskonačnost, jer tražene količine padaju sa rastom cene.
Suprotno tome, konkurentno preduzeće ima horizontalnu krivu tražnje, jer uzima cenu kao datu i
pri njoj proizvodi neku količinu, a ponuda mu raste sa rastom cene, dok monopol spušta cenu da bi
povećao prodaju.

Oligopol

Oligopol je jedan model nesavršene konkurencije (dok monopol ne spada u nesavršenu konkurenciju
jer nema nikakve konkurencije), dok je monopolistička konkurencija drugi.
Na oligopolskom tržištu postoji samo nekoliko prodavaca koji prodaju sličan ili identčan proizvod - s
obzirom da ih je tako malo, postupci svakog mogu da utču na profit drugog, pa su zato oligopolska
preduzeća međusobno zavisna. Drugim rečima, postoji tenzija između saradnje i sopstvenih
interesa. Oligopolisti su u najboljem položaju kada sarađuju i ponašaju se kao monopolista - nude
malu količinu autputa (koja je ispod količine na konkurentnom tržištu i prema tome društveno
neefikasna) i naplaćuju cenu koja je veća od marginalnog troška. Ipak, s obzirom da se oni pre svega
brinu o sopstvenom profitu, postoje određeni faktori koji sprečavaju monopolski ishod.

Duopol je najjednostavniji oblik oligopola, postoje samo dva prodavca. Oni mogu da se udruže, što
znači da mogu da se dogovore oko količine koju proizvode i cene po kojoj je prodaju, a ako
nastupaju kao grupa i složno, onda se to zove kartel (najbolji primer je OPEC). Kada se formira kartel,
to je kao da na tržištu postoji monopol. Ipak, to nije tako lako iz dva razloga: 1. anttrustovski zakoni
koji zabranjuju međusobno dogovaranje; 2. kartel je teško održavat, jer se u njemu stalno vodi borba
za podelu profita. Ako oligopolist slede lični interes, povećaće količinu koju prodaju iznad
monopolske količine, pa će prodavati ispod monopolske cene i tako sebi smanjit profit na duže
staze, iako se on kratkoročno može povećati. S obzirom da su oni svesni tog smanjenja profita koje
nastaje od povećanja količine, oligopoli u nekom trenutku mogu prestat da povećavaju količinu jer
imaju takav podsticaj - profit bi im se smanjio. Ravnoteža u kojoj ekonomski akteri koji deluju jedni na
druge biraju strategije u skladu sa strategijama koje su drugi izabrali se zove Nešov ekvilibrijum. U toj
situaciji, niko nema podstcaj da menja ponuđenu količinu jer znaju koliko drugi nude kao i to da i
drugi mogu povećat svoju količinu, pa prema tome ostaju pri istom nivou proizvodnje - to dobro
ilustruje tenziju između saradnje i konkurencije.
Posledice oligopola ukoliko nema dogovora (a dogovor je sve teži što je oligopol veći, a i težak je
zbog ličnog interesa):
1. Ukupne ponuđene količine su iznad monopolistčke, ali ispod onih na tržištu savršene
konkurencije;
2. Cene su ispod monopolistčkih, ali iznad onih na tržištu savršene konkurencije;
3. Ukupni profit su manji od monopolistčkih;

Monopolistička konkurencija

Monopolistička konkurencija je onaj model koji ima i osobine konkurencije i osobine monopola. S
jedne strane, postoji mnogo prodavaca i kupaca na tržištu i ulaz i izlaz sa tržišta su slobodni. Ipak, sa
druge strane, svaki prodavac nudi proizvod koji se bar malo razlikuje od drugih i samim tim ne
uzimaju cene kao date, već mogu da vrše utcaj na cene upravo zbog te posebnost svog proizvoda i
može da prodaje iznad MT. Dakle:
1. Mnogo prodavaca;
2. Diferencijacija proizvoda;
3. Slobodan ulaz;
Raspodela i oblici kapitala
11. januar 2014
20:18
Prvo: raspodela i oblici kapitala (beleške + tržište rada labus)
Drugo: država u ekonomiji + javna dobra i eksternalije (menkju)
Treće: fin. tržišta
Četiri: modaliteti ekonomske politike (prezentacije + inflacija + semjuelson (devizna tržišta)
Profit, kamata i dividenda

Da bi se proizvodnja obavljala, neophodno je da faktori proizvodnje - kapital, rad, zemlja - budu na

raspolaganju. Osim toga, važne su, kao osobine dominantnog ekonomskog modela, i insttucija
privatne svojine, pravna država i građansko društvo, kao ono što vrši specifičnu kombinaciju faktora
proizvodnje. Oni se kombinuju u procesu proizvodnje i rezultat se potvrđuje na tržištu - tržište daje
konačni sud o proizvodnji, jer se tamo formiraju cene. Poenta ekonomskog sistema je tako da: 1.
preusmeri višak iz oblasti gde on postoji u oblast u kome ga nema, pa se može reći da je ekonomija
nauka o višku; 2. da omogući mobilnost proizvodnje.
Kako bi se došlo do faktora proizvodnje, potreban je novac - novac postaje kapital tek kada se
pretvori u nešto - u faktore proizvodnje. Svi faktori se mogu kupiti za novac, a taj novac može biti ili
sopstveni, ili, što je češći slučaj, njegov najveći deo jeste predujmljen (pozajmljen) za proizvodnju.
Kapital može biti domaći ili strani, kao i krupni i usitnjeni, raštrkani (među stanovništvom).
Razlikujemo četri vrste kapitala i njemu srodne vrste profita:
1. Industrijski kapital i profit;
2. Trgovački kapital i profit;
3. Zajmovni kapital i kamata;
4. Akcijski kapital i dividenda;

Industrijski kapital i profit

Novac koji se pretvara u kapital mora biti na određenom nužnom nivou za početak proizvodnje, a taj
nivo se istorijski povećava, iako ponekad pretpostavljamo da postoji slobodan ulaz na tržište. Pre
početka proizvodnje, treba izabrat odgovarajuću pravnu formu za preduzeće. Tako, proces
proizvodnje izgleda ovako: N (sopstveni ili predujmljeni kapital)---> R (radna snaga Rs + postojani
kapital Sp) ----> P (proces proizvodnje) ----> R1 (autput, finalni proizvodi) ----> N (ili N1, prihod od
prodaje proizvoda, mora biti veći od početnog, kako bi se obezbedio profit i akumulacija, iako
kratkoročno može biti jednak). S obzirom da je osnovni motv proizvodnje prisvajanje profita, treba
obratiti pažnju na sledeće:
1. Raspodelu i konkurenciju (market share) u istoj grani privrede ;
2. Raspodelu među granama - tu se čist tržište, u odnosu na to gde se ostvaruje dobitak a gde
manjak;
3. Seljenje kapitala - može se seliti iz grane u granu, ili među regionima ili među zemljama;

Profit se može, u prvom planu, podeliti na fond akumulacije i na fond za ličnu potrošnju. Fond za
akumulaciju bi, po pravilu, trebalo da bude veći od ovog drugog. U slučaju industrijskog kapitala,
profit je prihod od angažovanog kapitala i pokazuje stepen oplodnje ukupnog kapitala. Deli se na
preduzetničku dobit i kamatu (koja mora da se plati na predujmljeni deo kapitala - osim toga, može i
da se računa kao oportunitetni trošak (ekonomski vs. računovodstveni profit)). Osim toga, imamo i
profitnu stopu = dobit/kapital.

Trgovački kapital i profit

Trgovina ne stvara profit, ali učestvuje u njemu, te tako i postoji raspodela profita između industrije i
trgovine. Opštu profitnu stopu tako možemo da posmatramo kao = dobit / industrijski kapital +
trgovački kapital.
Troškovi prometa se dele na:
1. Proizvodne troškove - troškove rezerve i skladišta i transportne troškove;
2. Čiste troškove prometa - marže, reklame i rad u trgovini;

Zajmovni kapital i kamata

Uzrok nastanka zajmovnog kapitala se nalazi u pojavi slobodnog novčanog kapitala. Postoje dva
oblika kretanja: opšt (N-R-N') i zajmovni (N-N'). Kamatna stopa je stopa prinosa onoga ko je
zajmodavac - koliko on zarađuje od pozajmljivanja neke količine novca. Ona zavisi od: 1. profitne
stope; 2. ponude i tražnje. Profitna stopa mora biti veća od kamatne, jer u suprotnom nema
podstcaja za proizvodnju - što se tiče ponude i tražnje, ako je tražnja velika, onda može biti veća od
profitne, a ako je mala, onda može biti manja.
Postoji uzajamna veza između kamate i investcija, a na grafikonu je kriva opadajuća (slična Filipsovoj
krivi). Ako su kamate visoke, nivo investicija je mali, a ako su niske, onda je veliki. Kada je kamatna
stopa visoka, onda i profitna stopa mora bit izuzetno visoka da bi je pokrila i investcioni prag je
veliki. Eskontna stopa je osnova za sve kamate, donja granica, te primarna cena novca.

Akcijski kapital i dividenda

Jedna od pretpostavki postojanja akcijskog kapitala jeste i koncentracija i centralizacija kapitala -

drugim rečima, on postoji samo u velikim preduzećima. Akcija je pravna potvrda (hartija od
vrednosti) o kapitalu uloženom u preduzeće koja donosi prava na:
1. Upravljanje preduzećem - direktno ili indirektno;
2. Dividendu - kao prihod od ulaganja u kapital;
3. Stečajnu masu - naknadu u slučaju propast (stečaja) preduzeća, ali postoji prioritet - prvo se
isplaćuju kreditori, pa tek onda akcionari;

Vrste akcija:
1. Obične - standardna forma, nosi sva tri prava;
2. Preferencijalne - unapred određena dividenda, nema prava na upravljanje - samim tim njen
vlasnik snosni manji rizik;
3. Kumulatvne - unapred određena dividenda, ali sa pravom prve isplate;

Akcije imaju nominalnu vrednost - to je njihova početna cena, pri prvoj prodaji (emisiji), a uglavnom
je niska, da bi se što veća količina prodala (mada ne sme da bude preniska, jer postoji rizik da se ne
skupi dovoljno kapitala). Posle prodaje po nominalnoj vrednosti, na tržištu (i to sekundarnom) se
formira cena akcije, koja se računa ovako: Nv x dividenda/kamata. Ako je dividenda veća od kamate,
cena raste, a ako je manja, onda pada. Akcija se posle emisije može prodati trećem licu - kupili smo
po nominalnoj vrednosti X, ali je prodajemo po ceni P, koja zavisi od poslovanja preduzeća, i tako se
može steći dobit.
Preduzeće odlučuje kako raspodeljuje profit, pa kapital delimo na:
1. Osnivački kapital (equity);
2. Objavljene rezerve;
3. Neobjavljene rezerve - samo uprava zna za njih;
4. Neraspoređeni dobitak - posle može da služi za investicije;

Ako su rezerve i neraspoređeni dobitak veliki, cene akcija rastu, s obzirom da se očekuje da će
preduzeće uspešno poslovat, da mu dobro ide. Ako su rezerve i dobitak dovoljno veliki, to može da
se pretvori u osnivački kapital i da se tako zadrži u preduzeću, jer bi inače otišlo van kada bi se
pretvorili u akcije.

Renta

Renta je iznos koji zakupac plaća vlasniku zemlje (ili bilo koje druge fiksne imovine) , i u tom smislu
predstavlja kapitalizaciju ulaganja u tu imovinu. Razlikujemo tri vrste rente:
1. Apsolutna renta - cena ograničenog, retkog resursa (mada je svaka zemlja retka);
2. Diferencijalna renta I - posledica ekstraprofita koji donose korišćenje parcele na bazi veće
plodnost i veće blizine tržištu, prisvaja je vlasnik zemlje - uopšte, ono po čemu se neka
imovina razlikuje od druge (stan u centru, zemlja pored puta, itd);
3. Diferencijalna renta II - nastaje usled dodatnog ulaganja u imovinu, a u slučaju zemlje, to se
odnosi na intenzifikaciju poljoprivredne proizvodnje (navodnjavanje i tome slično), a u slučaju
imovine poput stanova, može biti ulaganje u opremanje stana - taj ekstraprofit nije unapred
poznat, a vlasnik ga može prisvojiti samo u novom ugovoru, ukoliko su ulaganja obavljena za
vreme trajanja starog;

Najamnina i tržište rada

Najamnina je cena rada, novčani iznos koji predstavlja prihod od rada. Visina najamnine zavisi od:
troškova života, ponude i tražnje rada i kolektvnih ugovora. Dele se na: najamnine od vremena
(broj sati x nadnica) i najamnine od komada. Takođe, najamnina može biti:
1. Nominalna - novčani iznos, plata;
2. Realna - pokazuje kupovnu moć najamnine, može da pada čak i kada nominalna raste, gleda
se u odnosu na potrošačku korpu i računa preko IPC;
3. Relatvna - pokazuje odnos najamnine i viška vrednost, ili odnos između radnih i neradnih
dohodaka;

Tržište radne snage

Tržište radne snage ne funkcioniše na ist način kao i druga robna tržišta - tu su u pitanju odnosi
razmene koji su pod brojnim insttucionalnim utcajima koji tržištu rada daju poseban karakter.
Radna snaga je subjektvan faktor proizvodnje, koja pruža svoje usluge u obliku rada za određeni
vremenski period. U strogom smislu reči, tu nema kupovine i prodaje, već se radi o iznajmljivanju
rada na određeni vremenski period. Tržište rada može biti segmentrano - u tom slučaju, ono je
podeljeno na posebne delove između kojih postoje teške prepreke slobodnoj selidbi radne snage -
pokretljivost rada je mala.

U pogledu cene rada i njenog određivanja, postoje dva pristupa:

1. Ideja produktvnost i oskudnost - ideja produktvnost na strani tražnje za radnom snagom,
ideja oskudnost na strani ponude radne snage;
2. Minimalni životni standard radnika - za to se zalažu sindikat, te da se kolektvnim
ugovorima moraju predvideti minimalne plate za odgovarajuće kategorije rada;

U prvom slučaju, rad se tretira kao i svaka druga roba - njegovu cenu određuju ponuda i tražnja, pa
tako, ako nadnica pada, raste i tražnja za njom, tj. zaposlenost, kao i obrnuto - što je veća nadnica, to
je manja tražnja za radom. Pri nižoj nadnici, poslodavcima se isplat da dodatno zapošljavaju, a kada
je visoka, onda neće da proširuju proizvodnju. U idealnom stanju tržišne ravnoteže, ponuda i tražnja
za radnom snagom bi bile izjednačene i ne bi bilo nezaposlenost. Međutim, pošto stvari nisu
idealne, uvek postoji neka stopa nezaposlenost - nezaposlenost definišemo kao razliku između
ponude rada i tražnje za radom - to je višak ponude. Ipak, to se u stvarnosti ne događa - plate su
rigidne nadole (ne mogu tek tako da se spuštaju) jer su zaposleni navikli na neki postgnut standard
života i suprostavljaju se padu plata. Drugo, rast stanovništva i migracije povećavaju ponudu radne
snage nezavisno od cene rada.
U drugom slučaju, minimalna plata treba da služi kao najniža cena rada ispod koje tržišne plate ne
mogu da padnu. Minimalne plate se određuju opštm ili posebnim kolektvnim ugovorima, koji
predviđaju način kako se ona određuje: vezuje se za troškove života četvoročlane radničke porodice
koji se prate preko potrošačke korpe. U slučaju promene cene roba, promenila bi se i minimalna
plata. Međutim, postoje dva slučaja, od kojih jedan može da ima ozbiljne ekonomske posledice.
U slučaju preniskih minimalnih plata, kada su one ispod njihove tržišne cene, fiksiranje takve
minimalne plate ne utče na formiranje tržišnih cena niti na zaposlenost radnika - nema ekonomskih
efekata na tržištu rada.
U slučaju previsokih minimalnih plata, jasno je da su troškovi života viši od tržišno određenih plata.
Pošto minimalac mora da se isplaćuje, to povećava troškove preduzeća, i reakcija na to može da
bude dvostruka: 1. ono može da zadrži postojeći obim zaposlenosti i da posluje sa gubicima, što će
pokrivati iz profita, što u tržišnim uslovima nije održivo a ni verovatno; 2. otpustće određen broj
radnika kako bi se ti povećani troškovi uskladili sa tržišnom cenom roba.
Drugi slučaj je veoma realan, te su sindikati zato uvek suočeni sa tom dilemom kada se bore za veće
minimalne plate - njeno povećanje može dovesti do smanjenja zaposlenosti - da li je to vredno?

Na tržištu radne snage se, kao što je već rečeno, prodaja i kupovina radne snage regulišu, između
ostalog, i kolektivnim ugovorima. Kolektvni ugovor je opšt pravni okvir kojim se uređuju sva pitanja
u vezi sa radnim odnosima. Njim se uređuju uslovi i način zapoljšavanja i otpuštanja, radno vreme i
odmor, plata i ostali dodaci, obaveze i prava u štrajku, zaštita na radu i slično. Njih zaključuju
poslodavci i sindikat, a postoje tri vrste kolektivnih ugovora:
1. Opšt - uređuje prava i obaveze svih radnika na teritoriji jedne zemlje, a zaključuju ga
reprezentativno udruženje poslodavaca i reprezentativni sindikat;
2. Posebni - odnosi se na poslodavce i radnike samo u određenoj delatnosti i zaključuju ga
reprezentativni predstavnici obe strane u toj delatnosti;
3. Kod poslodavca - zaključuju ga poslodavaca i reprezentativni sindikat u njegovom preduzeću;

Ako niko ne ispunjava uslove reprezentativnosti, mogu da se zaključe sporazumi o udruživanju kako bi
se došlo do zaključivanja kolektivnog ugovora. Pre donošenja kolektivnog ugovora, vode se kolektvni
pregovori između države, poslodavaca i radnika. Njihovi interesi su sukobljeni i zbog toga pregovori
mogu da se oduže, ali i da se ne završe nekim pozitivnim ishodom - u tom slučaju, postoji nekoliko
opcija:
1. Posredovanje - mada to kod nas ne postoji, jer država direktno učestvuje u pregovorima;
2. Arbitraža - zahtev za rešenjem spornih pitanja se podnosi arbitražnom sudu ili nekoj drugoj
instituciji (ad hoc arbitraža);
3. Štrajk - to je krajne sredstvo, ako se ne dođe do dogovora, ali je tekovina radničke klase i
ugrađena je u modernu demokratsku državu;

Radnička partcipacija - može da se odnosi na partcipaciju u upravljanju ili u vidu vlasništva nad
nekim delom akcija (radničko akcionarstvo - jedan od oblika je i ESOP: employee stock ownership
plan). Takođe, radnici mogu i da učestvuju u delu dobit preduzeća, što se određuje odlukom
skupštine akcionara, i poslodavci su u nekoj meri spremni na to ako će to povećat radnu motvaciju.
Međutim, to se nije pokazalo isuviše korisnim, jer imaju i platu i profit, pa ne znaju šta je važnije - ako
plate rastu, padaju profiti i obrnuto. U pogledu dometa partcipacije, možemo da imamo dva krajnja
slučaja:
1. Integracija radnika u sistem - sistem se usavršava i radnici postaju njegov deo;
2. Promena sistema u celini;

U drugim zemljama, iskustva su različita, od SAD, gde je u pitanju liberalna država sa slabim
sindikatma, pa do Evrope, gde je socijalna država (pod uticajem socijal-demokratije) sa jakim
sindikatma koji utiču na vlast. U tom smislu, partcipacija može da služi kao sredstvo za izmirenje ili
ublažavanje suprotnih interesa između države, radnika i poslodavaca.

Finansijska tržišta i instrumenti

18. januar 2014
0:09

Pojam finansijskih tržišta i vrste finansijskih tržišta

Iako ljudi novac koriste od davnina, poreklo finansijskih tržišta se nalazi u XV veku, kada dolazi do
pojave prvih berzi (od imena belgijske porodice van der Burse, u čijoj su se kući trgovci sastajali radi
zaključivanja raznih poslova). One se ubrzo šire po Evropi, a otkriće Novog sveta je posebno pomoglo
njihov razvoj, jer je avanturistma i trgovcima bio potreban početni kapital za finansiranje poduhvata
ili trgovine. Na tim osnovama nastaju, krajem XVI veka, prvi oblici dužničkih i vlasničkih hartja od
vrednosti. Dužničke hartje su bile korišćene za finansiranje država, često za ratove, a vlasničke za
finansiranje važnih trgovačkih i investcionih poduhvata (Istočnoindijska kompanija u Engleskoj i
Ujedinjena Istočnoindijska kompanija u Holandiji).
U pogledu regulacije, ona nisu bila ozbiljnije regulisana sve do Velike depresije 1929, mada je FED
osnovan 1913, ali je SEC (Securities and Exchange Commission) osnovana 1934, i ona se bavi
regulacijom finansijskih tržišta.

Finansijski sistem je danas jedan od najvažnijih podsistema ekonomskog sistema i se sastoji iz tri
osnovna podsistema:
1. Finansijskih tržišta;
2. Finansijskih instrumenata;
3. Finansijskih učesnika i posrednika;

Njegova uloga je da na ekonomičan i produktvan način dovede u sklad dve vrlo važne
makroekonomske varijable: štednju i investcije. Ako tržišta podelimo prema aktivi (aktiva je posed
koji ima svoju vrednost u procesu razmene ili vlasništvo koje sadrži vrednost), onda imamo tri vrste
tržišta:
1. Tržište dobara i usluga;
2. Tržište faktora proizvodnje;
3. Finansijsko tržište;

Na prva dva tržišta se trguje opipljivom ili vidljivom aktvom, dok finansijska aktva, ili ''neopipljiva'',
svoju vrednost zasniva na legalnom polaganju prava na buduće prihode ili vlasništvo, tako da u tom
smislu ona uvek vuče korene iz opipljive aktve - vlasništvo nad opipljivom aktivom je obično
finansirano emitovanjem neopipljivog instrumenta - dužničkog ili vlasničkog. Finansijski instrument
se mogu javiti u obliku kredita, obveznica, akcija, itd. Ono što je obema vrstama aktve zajedničko
jeste što se očekuje da generišu određenu količinu prihoda u budućnost.

Finansijska tržišta

Ukoliko smo rekli da imaju ulogu da dovedu u sklad štednju i investcije, možemo je preciznije
definisati ovako: njihova uloga je da kanališu finansijska sredstva od onih koji imaju višak
(investtori) ka onima (potražioci) kojima nedostaju sredstva (jer žele da potroše više nego što
zarađuju), a koji su u stanju ili da ih produktvno investraju ili da pomoću njih dođu do realne aktve
(krediti za kuće, stanove, automobile, itd).
Finansijska tržišta imaju šest funkcija (četiri standardne tržišne funkcije i dve specifčne):
 1. Informatvna - na njima dolazi do susretanja ponude i tražnje za različitim finansijskim
instrumentima, čime dolazi do formiranja njihove cene, koja predstavlja primarnu informaciju
na bazi koje tržišni učesnici donose svoje odluke u vezi kupovine i prodaje instrumenata - osim
cena, tu se formira i kamatna stopa - cena zajmovnog kapitala - koja je važna
makroekonomska varijabla na osnovu koje se donose važne poslovne odluke;
2. Alokatvna - to se odnosi na kanalisanje sredstava onih koji su u finansijskom suficitu
(investitori - najveći su domaćinstva, pa preduzeća iz nefinansijskog sektora, vlada i ino-sektor)
ka onima koji su u finansijskom deficitu (potražioci - najznačajniji su preduzeća, pa vlada,
domaćinstva i ino-sektor) - ta sredstva se između njih mogu kretat na dva načina: direktni
indirektni - direktno finansiranje znači da investtor svoja sredstva nudi direktno kod
poverioca na finansijskom tržištu, a indirektno znači da se finansijska transakcija obavlja uz
pomoć finansijskog posrednika (banke, penzioni fondovi, investicioni fondovi, itd)) - ova
funkcija je bitna zbog efikasnost, jer onaj koji ima višak sredstava obično nije onaj ko će
produktivno investirati, čime se obezbeđuje stalna uposlenost kapitala, a i može da se finansira
dodatna potrošnja;
3. Selektvna - vrši se selekcija privrednih subjekata, uspešni su nagrađeni, a neuspešni
kažnjeni, tako da se, na primer, time konstantno preispituju performanse preduzeća koje ima
svoje akcije na tržištu akcija: ako ono ne posluje dobro po mišljenju investitora, oni će početi da
prodaju te akcije, njihova cena će pasti, a ako padne dovoljno, to preduzeće će bit na met
konkurenata, jer će sada moći mnogo jeftinije da kupe kontrolni paket akcija, tako da
opasnost od preuzimanja stalno tera menadžment da radi u interesu vlasnika, čime se
pospešuje efikasnost;
4. Distributvna - nadovezuje se na prethodnu, gde uspešniji u raspodeli dohotka uzimaju veći
njegov deo;
5. Smanjenje transakcionih troškova - odnosi se na uštede u vremenu i resursima koje bi bilo
potrebno utrošiti dok se ne povežu investtor i potražioc sa istm preferencijama - osim toga,
lakše se prevazilaze problemi asimetričnih informacija i smanjuju se troškovi trgovine;
6. Likvidonosna - omogućava vlasnicima finansijskih sredstava da kupe ili prodaju svoja prava
na buduće prihode ili vlasništvo pre roka dospeća, čime se omogućava investtorima da svoja
sredstva drže u prinosnim oblicima ne ugrožavajući svoju likvidnost;

U pogledu podele finansijskih tržišta, mogu se izdvojiti tri:

1. U zavisnosti od momenta izvršenja transakcije - promptna finansijska tržišta (transakcija se
obavlja momentalno - akcije, obveznice, itd) i terminska (transakcija se obavlja u budućem
periodu - to su tržišta finansijskih derivatva: trguje se forvordima, fjučersima, opcijama i
svopovima - tu se radi o dogovoru dve strane da obave transakciju unapred dogovorene
aktve, pri čemu će se isporuka i plaćanje izvršit tačnog preciziranog dana u budućnost ili u
nekom roku;
2. Na osnovu roka dospeća finansijskih instrumenata - imamo tržište novca (sa rokom dospeća
do jedne godine) i tržište kapitala (rok dospeća iznad jedne godine);
3. U zavisnosti od toga da li su HoV prvi put u prometu (kada učestvuje emitent predmeta
transakcije) ili ne - imamo primarna i sekundarna finansijska tržišta;

Tržište novca

Na tržištima novca se trguje finansijskim instrumentma koji dospevaju u roku od jedne godine, a u
pitanju su instrument koji su visoko likvidni (ovo tržište ima izuzetno duboko sekundarno tržište -
kontinuirano je, velike su ponuda i tražnja, troškovi transakcija su približno jednaki, cene su uglavnom
stabilne), tj. mogu se brzo i efikasno pretvorit u gotov novac (kratkoročne HoV su najbliži supsttut
novcu). To je velikoprodajno tržište, transakcije prelaze vrednost od milion dolara, trgovina se
obavlja elektronski ili putem telefona. Investitorima na tržištu novca cilj nije da profitraju, već da
tim kratkoročnim plasiranjem novčanih sredstava održavaju realnu vrednost novca i kupovnu moć -
zbog niskog rizika, kamate su dosta niske, i tek na nešto višem nivou od stope inflacije, tako da
postoji pozitvna realna kamatna stopa.
Najznačajniji učesnici na tržištu novca u SAD su: Federalna blagajna SAD (Treasury), FED,
komercijalne banke, korporatvni sektor, dilersko-brokerske kuće, investcione kompanije, finansijske
kompanije, penzioni fondovi, osiguravajuće kompanije i individualni investitori.

Najznačajnije hartje od vrednost na tržištu novca u SAD su:

1. Kratkoročne državne obveznice (treasury bills) - kratkoročne dužničke HoV kojima se reguliše
količina novca u optcaju, visoko su likvidne, imaju duboko sekundarno tržište, rizik je mali, pa
je mala i kamatna stopa;
2. Blagajnički zapisi (bills) - HoV koja se emituje radi prikupljanja slobodnih novčanih
sredstava, najćešće ih emituju poslovne banke i druge finansijske organizacije, ali ih može
emitovat i Centralna banka radi regulisanja količine novca u opticaju;
3. Federalni fondovi (federal funds) - kratkoročni fondovi (krediti) koji se transferišu između
banaka, odobravaju se obično na jedan dan, a banke ovu pozajmicu traže, radi trenutne
infuzije sredstava, kako bi ispunile zahtev likvidnost koji im postavlja centralna banka (moraju
da drže neki iznos sredstava na računima centralne banke) - banke svakodnevno analiziraju
svoju likvidnost, pa se nalaze ili na strani ponude ili na strani tražnje - deficitarna banka će od
druge banke koja nudi najpovoljnije uslove uzet taj kredit - kamatna stopa je niska jer je rizik
mali, a s obzirom da je ovo tržište vrlo konkurentno, kamatne stope na federalne fondove su
dobar pokazatelj kratkoročnih kretanja na finansijskim tržištima;
4. Ugovori o rekupovini (repos) - slični su federalnim fondovima, s tim da su u transakcije
uključeni i nebankarski subjekt - banka ili dilersko-brokerska kuća radi prevazilaženja
kratkoročne nelikvidnost prodaje HoV, uz obavezu njihove rekupovine (uglavnom posle
jednog dana) po nešto višoj ceni - i oni nose mali rizik, pa je kamatna stopa mala;
5. Depozitni sertfikat (negotiable certificates of deposit) - dokumentuju da su sredstva
deponovana kod banke, nose kamatnu stopu određenu pregovorima između banke i
deponenta, kao i datum dospeća - kamata je niska zbog malog rizika, mada je nešto veća od
državnih obveznica jer je rizik malo veći;
6. Komercijalni zapisi (commercial papers) - to su neosigurane HoV koje emituju velike
korporacije čiji je kredibilitet jedini garant ispunjenja obaveza (ponekad se garantuje i
kreditnom linijom koju je odobrila banka - ako ne može da izmiri potraživanja, banka mu
pozajmljuje sredstva, a to im znači jer se umanjuju kamatne stope), a obično ih emituju
korporacije kako bi finansirale potrošačke kredite za kupovinu njihovih proizvoda;
7. Menica (bill of exchange) - nalog da se isplat određena suma novca - može biti trasirana
(kada izdavalac - trasant - daje nalog drugom licu - trasatu - da u vreme dospeća menica trećem
licu - korisniku - isplati iznos označen na menici) i sopstvena (izdavalac isplaćuje korisniku
označenu sumu kad menica dođe na dospeće) - postoji i blanko menica (izostavlja se naznačena
suma, a trasant može naknadno da upiše iznos, uz saglasnost trasata);
8. Bankarski akcept (banker's acceptances) - nalog da se specifikovana novčana suma isplat
njenom donosiocu, uloga im je da olakšaju međunarodnu trgovinu, a zbog niskog rizika nose i
malu kamatnu stopu;

Tržište kapitala

Dok je investitorima na tržištu novca cilj da održe realnu vrednost svojih sredstava, čekajući da se
ukaže prilika za investicije, investtori na tržištu kapitala investraju dugoročno u cilju maksimiziranja
profita. Zbog većeg rizika, kamatne stope su veće od onih na tržištu novca. Najkrupniji investtori na
tržištu kapitala su domaćinstva koja svoj novac poveravaju velikim insttucionalnim investtorima
(fondovima), a na strani tražnje su državni, regionalni i lokalni organi vlast, državne agencije i velike
korporacije.
Berze - na njima se trguje akcijama, a insttucija koja kod nas garantuje za transakcije je Centralni
registar, depo i kliring HoV - vodi različite evidencije i obavlja poslove kliringa (vrši prenos vlasništva
nad HoV istovremeno sa plaćanjem). Najpoznatije i najveće berze su Njujorška berza (NYSE),
Londonska (LSE), Franfurtska (FWB), Tokijska (TSE), itd. One mogu biti u privatnom (onda su
samoregulatvne, a monitoring obavljaju državni organi), javnom i kvazijavnom vlasništvu
(ekonomske vlasti države imaju većinski udeo u vlasništvu što im daje moć da kontrolišu operacije i
aktivnosti na berzi). Performanse berze se mere statističkim instrumentom koji se zove berzanski
indeks, i on meri prosečno dnevno kretanje akcija koje se kotiraju na berzi - najpoznatiji su Dow
Jones (meri prosek akcija 30 najpoznatijih industrijskih preduzeća), Standard&Poor's 500 (400
industrijskih, 40 finansijskih, 40 javnih i 20 transportnih kompanija). Na Londskoj je to FTSE 100,
Frankfurtsoj DAX, a na Tokijskoj TSPI. Osim na berzama, akcijama je moguće trgovat i na
vanberzanskom ili OTC (over the counter - preko šaltera) tržištu, gde ono nije fizičko mesto trgovine,
već se trgovina odvija elektronski. Najveće i najpoznatije takvo tržište je NASDAQ, a indeks koji prate
njegovo kretanje je NASDAQ Composite Index.
Ovde je potrebno napraviti razliku između obveznica i akcija: obveznice su dužnički instrument i
njima se uglavnom trguje na tržištu novca, kao što smo videli - akcije su vlasnički instrument,
uvećavaju i stabilizuju kapital (preko leverage-a, odnosno debt-to-equtiy odnosa). Najznačajniji
instrument na tržištu kapitala su:
1. Vlasničke HoV (akcije - stocks, shares) - to je dokument o ulaganju na osnovu kog akcionar
polaže pravo na vlasništvo (deo aktive preduzeća) i na deo neto dohotka preduzeća (prihod po
odbitku troškova i poreza) - iz toga proizilaze tri prava: na upravljanje, dividendu i stečajnu
masu - vlasnicima akcija se periodično isplaćuju novčana sredstva u vidu dividendi, a oni
njihovim posedovanjem stiču trajni ulog u aktivi preduzeća - emitovanjem akcija, preduzeće
dolazi do sredstava neophodnih za finansiranje svojih poslovnih aktvnost, pri čemu su akcije
dugoročni finansijski instrument jer nemaju rok dospeća; postoje dve vrste: obične i
preferencijalne - u slučaju običnih, vlasnik ima pravo na upravljanje firmom, ali se oni isplaćuju
tek posle isplate svojih dugovanja (isto i u slučaju bankrota - prvo se isplaćuju kreditori, a tek
onda akcionari imaju pravo na stečajnu masu), što znači da akcionari snose rizik poslovanja, jer
se može desiti na nema dovoljno sredstava da se oni isplate posle isplate potraživanja - osim
toga, preduzeća nisu zakonski obavezna da isplaćuju dividende, što je za preduzeće velika
prednost, jer u slučaju teških okolnost može da obustavi isplate akcionarima - u slučaju
preferencijalnih (koje su hibrid između akcija i obveznica), vlasnik ima fiksnu dividendu i pravo
prve isplate (samo u odnosu na vlasnike običnih akcija), i ne nose pravo glasa u upravljanju
preduzećem;
2. Hipotekarni kredit (mortgages) - odobravaju se domaćinstvima ili preduzećima radi
kupovine kuće, stana ili neke druge vrste nepokretnost, pri čemu je ta imovina zalog, a
najaktvniji zajmodavci su komercijalne banke i finansijske kompanije;
3. Korporatvne obveznice (corporate bonds) - obveznice definišemo kao finansijski instrument
kojim se emitent obavezuje da će donosiocu obveznice izvršiti isplate na način određen u
obveznici - dužničke Hov i krediti su osnovni instrumenti kreditnog tržišta, ali su obveznice
prenosive i mogu se prodat pre roka dospeća - finansiranje putem obveznica je generalno
jeftiniji način prikupljanja novčanih sredstava za preduzeća u odnosu na akcijski kapital, jer se
plaćanje kamata na obveznice tretra kao trošak, pa se oduzima od ukupnog prihoda pre
oporezivanja, ali je i rizičan jer nosi opasnost od dolaska u situaciju previsokog finansijskog
leveridža (odnos duga prema vlasničkom kapitalu - visok je kada je taj odnos preko 30%), što je
signal da emitent neće moći da isplati svoje dugove - ove obveznice emituju preduzeća sa
različitm kreditnim rejtngom: pošto većina investtora ne poseduje dovoljno znanja i
stručnost da se uspešno nosi sa rizicima poslovanja, oni unajmljuju usluge priznath
brokersko-dilerskih kuća koje kvalitativno rangiraju dužničke HoV, pri čemu su tri najpoznatje
Moody's, S&P Corporaton i Fitch - informacije na osnovu kojih se vrši to rangiranje su poslovni
izveštaji, poverljive informacije, perspektive razvoja, itd, a taj rejtng je vremenski promenljiva
kategorija;
 4. Potrošački i komercijalni bankarski kredit - odobravaju se preduzećima za finansiranje u
realni kapital i potrošačima za kupovinu trajnih potrošačkih dobara;
5. Srednjoročne i dugoročne državne obveznice - njima se finansira nacionalni dug,
srednjoročne dospevaju od 1 do 10 godina, dugoročne od 10 do 30 godina - ne postoji rizik
neizvršenja obaveza od strane države, ali to ne znači da nema rizika, jer povećanje kamatnih
stopa može da prouzrokuje gubitke, pa su zato kamate na ove obveznice više u odnosu na
državne kratkoročne (jer na duže staze je moguće da dođe do promene kamatnih stopa);
6. Agencijske obveznice - HoV emitovane od strane agencija koje sponzoriše država: ona ne
garantuje eksplicitno za njih, mada ne bi dopustila da te agencije propadnu - zbog većeg rizika i
manje likvidnost, imaju veće kamatne stope od državnih obveznica, a agencije ih emituju da bi
došle do novca za projekte koji su od nacionalnog značaja;
7. Obveznice lokalnih državnih organa (municipal bonds) - njihovom prodajom se finansiraju
projekt od javnog interesa (škole, putevi, komunalije, itd) - kod ovih obveznica, kamate su
izuzete od poreza, što smanjuje troškove pozajmljivanja, i pošto nisu bez rizika, kamatne stope
su opet veće od državnih obveznica;

Primarna i sekundarna finansijska tržišta

Na primarnim tržištma se trguje tek emitovanim vlasničkim i dužničkim HoV, a ono ima veliki
značaj za emitenta jer on na njemu sakuplja novčana srestva neophodna za obavljanje poslovne
aktivnosti. Tu je od ključne važnost da emitent uz pomoć investcione banke dobro proceni buduću
tražnju za HoV, na osnovu čega se određuje nominalna vrednost akcija ili u slučaju obveznica, uslovi
pod kojima će se emitent zadužiti. Važno je odredit pravilno nominalnu vrednost, jer od toga zavisi
koliko će kapitala bit prikupljeno - ako je cena preniska, biće skupljeno nedovoljno sredstava, a ako
je previsoka, neće biti dovoljno tražnje (slično važi za obveznice - ako je kamatna stopa preniska,
neće biti tražnje, a ako je previsoka, zadužiće se pod lošim uslovima). Sa aspekta investtora, koji je
uglavnom portfolio menadžer velikih institucionalnih investitora, upravo se na primarnom tržištu
otvara mogućnost zarade ekstra dobit - oni traže emitovane HoV koje su tržišno potcenjene, pa to
kupuju jeftinije na primarnom tržištu, a prodaju skuplje na sekundarnom.

Na sekundarnim tržištma se HoV mogu prodat pre roka dospeća - tu dolazi do promene vlasništva
nad HoV nezavisno od volje emitenta. Sa njegovog aspekta, sekundarno tržište je mesto na kome se
mogu dobit informacije o tražnji za njegovim HoV. Na osnovu tržišnih cena, on je takođe u
mogućnosti da preciznije odredi cenu svojih HoV u nekoj od budućih emisija. Sa aspekta investtora,
sekundarno tržište obezbeđuje likvidnost kupljenih HoV, jer mogu da ih prodaju ili zamene kad
požele. Tu se takođe smanjuju i transakcioni troškovi, jer ne moraju da se nalaze dve strane sa istim
preferencijama. Tržišni učesnici koji omogućuju ovom tržištu da funkcioniše kontnuirano, efikasno i
po niskim troškovima, i koji uparuju ponudu i tražnju, jesu brokeri i dileri, i to:
1. Brokeri - posrednici koji posluju u ime investtora, odnosno svojih klijenata, a uloga im je da
izvršavaju njihove naloge, kao i da na OTC tržištma pregovaraju o cenama, ali osim toga mogu
imati i savetodavnu funkciju, u pogledu ispitvanja finansijskog tržišta - za sve to, brokeri
naplaćuju proviziju koja je sastavni deo transakcionih troškova;
2. Dileri - posrednici koji posluju u svoje ime, a mogu se javiti i na strani ponude i na strani
tražnje - zarađuju na osnovu razlike između kupovne i prodajne cene, imaju svoj inventar
akcija - njihova uloga je od velikog značaja: s obzirom da je finansijsko tržište podložno
manjim, kratkoročnim potresima, ali su dileri ti koji neprestano prate kretanja i izlaze u susret
svakoj ponudi i tražnji, a osim toga obezbeđuju i pouzdane cenovne informacije;

Finansijski posrednici

Osnovna uloga finansijskih posrednika je da na brz, efikasan i ekonomičan način alociraju viškove od
onih koji ih imaju ka onima koji ih nemaju. Mogu poslovat za svoj račun, gde ostvaruju prihod na
osnovu razlike u kamatnim stopama ili stope prinosa koju nose HoV, ili za račun svojih komitenata,
gde ostvaruju prihod u vidu provizije, za širok raspon usluga.
Na osnovu načina finansiranja svog poslovanja i strategija plasiranja prikupljenih sredstava, mogu se
podelit u tri grupe:
1. Depozitne instutcije;
2. Ugovorno-štedne institucije;
3. Investcioni posrednici;

Depozitne insttucije su posrednici koji na bazi depozita fizičkih i pravnih lica vrše poslove
kreditranja - u to spadaju komercijalne banke i štedne insttucije. U okviru štednih insttucija, pravi
se razlika između štedno-kreditnih udruženja, štedionica i kreditnih udruženja. Depozitne institucije
usmeravaju pozajmljena finansijska sredstva (u vidu depozita) od suficitarnih ka deficitarnim
finansijskim učesnicima. Većina sredstava se plasira u vidu kredita, ali često posluju i sa finansijskom
aktvom. Prihod ostvaruju od razlike u kamatama, stope prinosa na HoV i provizije na pružene usluge.
Ugovorno štedne insttucije prikupljaju sredstva periodično na bazi ugovora, a pošto sa većom
sigurnošću mogu da predvide isplatu sredstava, aktva im je manje likvidna u odnosu na aktivu
depozitnih institucija. U njih spadaju:
1. Osiguravajuća društva - nude polise osiguranja, koje finansiraju osiguranici periodičnim
uplatama u vidu premija - društvo je nosilac rizika, jer se obavezuje da će osiguraniku isplatt
ugovorenu sumu novca u slučaju nekog događaja, a za tu uslugu prenosa rizika, osiguranik
plaća premiju, koje društvo investra u HoV radi oplodnje uplaćenih sredstava, a prihodi ovih
društava su premije (koje su relativno stabilni prihodi) i prihodi od investcija (koji su podložni
svakakvim vrstama rizika) - vrsta događaja koji je predmet polise osiguranja određuje tp
osiguravajućeg društva: za osiguranje života, zdravstveno osiguranje, imovine, za invalidsko
osiguranje;
2. Penzioni fondovi - spadaju u najveće insttucionalne investtore: finansiraju se doprinosima
članova i sponzora, a s obzirom da su te isplate vrlo predvidive, to im omogućava investranje
u dugoročne HoV koje potencijalno nose visoke prinose i umereni rizik;
U najznačajnije investcione posrednike spadaju:
1. Investcione kompanije (fondovi) - koncentrišu sredstva velikog broja sitnih investtora -
prikupljena sredstva tih sitnih investitora se koncentrišu i onda se, uz prednost ekonomije
obima, ona investraju kroz visoko diverzifikovani portfolio, što individualnim investtorima
značajno umanjuje rizik, a osim toga, dobijaju uz niske troškove pristup diverzifikovanom
portfoliu - drugim rečima, dok su troškovi traženja neophodnih informacija i transakcija veoma
visoki za individualnog investtora, za investicionu kompaniju su, usled ekonomije obima, vrlo
niski;
2. Finansijske kompanije - finansiraju se emitovanjem obveznica, akcija, komercijalnih papira
ili uzimanjem kredita od banaka - obično investraju u HoV i potrošačke i komercijalne kredite,
a za razliku od banaka koje primaju male depozite a odobravaju velike kredite, finansijske
kompanije pozajmljuju na veliko, a investraju na malo;

Država u ekonomiji
18. januar 2014
22:43

Državna intervencija i uloga države

Ideja o slobodnom tržištu, bez bilo kakve državne intervencije, bila je dominantna u ekonomskoj
teoriji, a i praksi, sve do Velike depresije, kada se pokazalo da takav sistem ne može sam po sebi da
obezbedi stabilan privredni razvoj. Nakon tih iskustava, pokazalo se da makroekonomska stabilnost
zavisi od agregatne tražnje, odnosno od stanja ukupne potrošnje u društvu. Privatna potrošnja nije
bila dovoljna da obezbedi puno korišćenje postojećih proizvodnih kapaciteta, pa se javna potrošnja
države pokazala kao korektv tržišne potrošnje. U isto vreme, ideja o široj zaštt socijalno ugroženog
stanovništva na različite načine dobija na popularnosti, i time se, uz neke političke procese, formira
država blagostanja. Država blagostanja je, osim klasičnih funkcija države (zaštite svojine i ugovora,
poreske politike i javnih službi, regulisanja novca u opticaju i regulisanja carinske politike) preuzela i
sledeće funkcije:
1. Privrednog subjekta koji kupuje i prodaje robe i usluge;
2. Zašttnika socijalno ugroženih slojeva;
3. Makroekonomskog regulatora;
4. Alokatora oskudnih resursa;

Teorijska osnova ovakvog pristupa nalazila se u Kejnzovim radovima (i u nekoj meri u radovima
Mihaela Kaleckog u Poljskoj i Gunara Mirdala u Švedskoj). Agregatna tražnja - bila je nedovoljna u
Velikoj Depresiji, jer opšt pad cena nije podstakao veću tražnju, jer su ljudi masovno gubili posao, a
opšta kupovna moć je padala. To je oborilo Sejov zakon, a Kejnz je dao novu dijagnozu sa te
probleme. Kada privatna tražnja nije dovoljna, država treba da formira javnu tražnju iz budžetskih
izvora.

Postoje mnogi oblici državne intervencije u privredu, ali se svi mogu grupisati u pet osnovnih
kategorija:
1. Država stvara pravni sistem i reguliše ekonomsku aktvnost - propisi o svojini, ugovorima,
naknadi štete, krivični propisi o zaštiti svojine, o stečaju, kao i radno zakonodavstvo i carinska
politika - pravna država: odnosi se na funkcionisanje stabilnog i predvidljivog pravnog sistema u
kome su svi privredni subjekti primorani da poštuju načela imovinske odgovornost;
2. Kupuje i prodaje robe i usluge - s jedne strane kupuje, a sa druge prodaje, i to preko državnih
preduzeća, i u tom smislu mora da odluči šta će, kako, i za koga proizvoditi;
3. Vrši transferna plaćanja - to je preraspodela dohotka u cilju zaštte, poput socijalne pomoći
- priroda transfernih plaćanja je u tome što ona ne podrazumevaju nikakvu uzajamnost davanja
- zato država mora da dođe do prihoda, preko poreza, a kada porezi nisu dovoljni, dešava se
deficit javne potrošnje (država troši više nego što može), što se rešava zaduživanjem, čime se
stvara javni dug;
4. Vodi stabilizacionu makroekonomsku politku - svako tržište prolazi kroz privredne cikluse, u
kraćim ili dužim intervalima - suštna makroekonomske politke se svodi na dve stvari:
povećanje zaposlenost i društvenog proizvoda i održavanje stabilnih cena, gde joj na
raspolaganju stoje: fiskalna politika, monetarna politika, kreditna politika, devizna politika,
carinska politika i politika plata i cena;
5. Porezima i subvencijama usmerava alokaciju oskudnih resursa ka poželjnim upotrebama -
porezi kao pokušaj odvraćanja resursa iz nekih oblast i subvencije kao pokušaj podstcanja
ekonomske aktvnost u nekoj oblasti, što su oblici indirektnog uticaja države na alokaciju
resursa;

Uzroci državne intervencije

Razlozi za državnu intervenciju su brojni:

1. Regulisanje monopola - i prirodnih i veštačkih;
2. Pružanje javnih dobara;
3. Saniranje eksternih efekata - pozitivnih i negativnih eksternalija;
4. Asimetričnost informacija - s jedne strane, kupci nisu obavešteni o svim cenama na tržištu ili
o kvalitetu, a prodavci mogu da ne znaju tačnu kupovnu moć kupaca - asimetričnost postoji
kada dve strane nisu jednako obaveštene - država to može da rešava različitim propisima kojima
obavezuje proizvođače da obaveste kupce;
 5. Regulacija odnosa između rada i kapitala (posredovanje, kolektivni pregovori);
6. Konjukturni i strateški poremećaji - regulisanje privrednih ciklusa;

Privredni ciklusi su manje ili više regularna fluktuacija društvenog proizvoda (kao pokazatelja
privredne aktivnosti). Država pokušava da produži trajanje ciklusa i da smanji njegove amplitude
(depresija - oporavak - bum - recesija - depresija. . .). Uzroci mogu biti razni: nedovoljna potrošnja,
težnja ka monopolima i zatvorenom sistemu, loša makroekonomska politika… Tako su ciljevi državne
intervencije: stabilnost cena, puna zaposlenost, uravnoteženost budžeta i platnog bilansa, očuvanje
životne sredine, razvoj javnih dobara i racionalno korišćenje nacionalnih resursa.

Državni budžet

Na strani prihoda, imamo direktne i indirektne poreze. Putem direktnih poreza, oporezuju se različit
oblici dohotka (plate, profiti, kamate, rente), a indirektni porezi su porezi na potrošnju (porez na
promet, akcize, carine).
Na strani rashoda, imamo robnu javnu potrošnju i transferna plaćanja, pri čemu robna javna
potrošnja utče na BDP i stvara novu vrednost.

Prihodi

Porez na dohodak građana

Porez na dohodak korporacija
Porez na promet
Carine i takse
Porez na nasleđe i poklone
Državni zajmovi - obveznice

Rashodi

Rashodi administracije
Rashodi vojske
Socijalni transferi
Zdravstvo i obrazovanje
Državne subvencije i investicije

U pogledu poreske politike, važna je Leferova kriva (iz ekonomike ponude), koja pokazuje da će sa
povećanjem poreske stope rast poreski prihodi (stopa je na horizontali, prihodi na vertikali), ali
samo do određene tačke, posle koje prihodi padaju usled prevelike stope.

Javna dobra i eksternalije

Jedan od neuspeha tržišta jesu eksternalije - nastaju kada se neko bavi nekom aktivnošću koja utče
na dobrobit nekoga sa strane, a taj neko nit plaća, nit dobija neku kompenzaciju zbog tog efekta.
Ako su efekti negativni, onda govorimo o negativnim eksternalijama, a ako su mu od koristi, onda
govorimo o pozitivnim eksternalijama. U prisustvu eksternalija, tržišna ravnoteža, u kojoj kupci i
prodavci imaju maksimalnu korist, nije efikasna, jer ne maksimizira ukupnu korist društva u celini.

Negativne eksternalije

Pretpostavimo da neka fabrika emituje štetne gasove koji predstavljaju rizik po zdravlje onih koji udišu
taj vazduh - kako to utiče na efikasnost tržišnog ishoda? Trošak proizvodnje onoga što ta fabrika pravi
koji snosi društvo u celini je veći od troška koji snosi ta fabrika, proizvođač - društveni trošak
uključuje individualne troškove, plus troškove onih na koje zagađenje utče negatvno. Kriva
društvenog troška se nalazi iznad krive ponude, jer uzima u obzir eksterne troškove, a razlika
između te dve krive predstavlja trošak zagađenja. Pitanje je - koliko bi onda trebalo proizvodit? On
bira onu tačku u kojoj kriva društvenog troška seče krivu tražnje - ta količina je manja u odnosu na
tržišnu, ali je optmalna količina sa stanovišta društva - drugim rečima, smanjenjem proizvodnje i
potrošnje aluminijuma ispod tržišne ravnoteže, povećava se ukupno ekonomsko blagostanje. Kako
doći do ovog optimalnog ishoda? Jedna mogućnost je oporezivanje, što bi krivu ponude pomerilo
naviše za iznos poreza koji se plaća i tako je dovelo na nivo društvenog troška. Korišćenje takvog
poreza se zove internalizovanje eksternalija, jer podstče kupce i prodavce da vode računa o
eksternim efektma, vode računa o troškovima koji mogu da nastanu.

Pozitivne eksternalije

U slučaju pozitivnih eksternalija, kriva tražnje ne pokazuje vrednost koju dobru pripisuje društvo -
pošto je korist tog dobra veća od one koju mu pripisuju pojedinci, kriva društvene vrednost je iznad
krive tražnje. Tako je društveno optmalna količina veća od količine koju određuje tržište. I u ovom
slučaju se učesnici mogu navesti da internalizuju - ali se to radi preko subvencija, koje smanjuju cenu,
jer je jeftinije proizvoditi, pa raste tražnja.

Individualna rešenja za eksternalije

Nije uvek neophodno da država rešava problem eksternalija, jer ljudi mogu i sami da reše te
probleme. Ponekad se to radi posredstvom etčkih kodeksa ili društvenih sankcija (ne bacamo đubre
na ulicu). Ponekad se to radi preko dobrotvornih udruženja. Invidualna rešenja se oslanjaju na lične
interese.
U kojoj je meri privatno tržište u stanju da reši problem eksternalija ponekad pokušava da se objasni
preko Kouzove teoreme - prema njoj, ako su dve strane u stanju da bez troškova pregovaraju o
alokaciji resursa, onda će tržište uvek rešit problem eksternalija i efikasno alocirat resurse. Moguć
je dogovor prema kome bi troškovi bili kompenzovani, mada je bitna prvobitna raspodela prava (čije
je pravo ''starije'' određuje i to ko će platiti). Međutim, jedan od osnovnih problema sa Kouzovom
teoremom su transakcioni troškovi - ona funkcioniše kada je dogovor lako postći, ali troškovi
pregovaranja mogu bit veliki, naročito kada je strana mnogo.

Javna politika prema eksternalijama

Kada se dogodi neefikasna tržišna alokacija resursa, država može da reaguje na dva načina -
komandno-kontrolnim merama (direktno se utiče na ponašanje) i tržišnim merama (nude se
podsticaji da bi ljudi samostalno rešili problem). U prvom slučaju, neke stvari mogu da se zabrane -
neke vrste zagađenja ili neke vrste proizvodnje - mada to nije baš jednostavno, a ni pametno, jer
mnogo toga proizvodi zagađenje kao nus-produkt.
Porezi su primer druge mere - podsticaja - a porezi kojima se koriguju efekt negatvnih eksternalija
se zovu Piguovi porezi, po Arturu Piguu. Porezi su podjednako efikasni kao i regulacija, jer što se više
povećava porez, to se više smanjuje proizvodnja, i u jednom smislu on jeste cena prava na zagađenje.
Drugo, on je bolji po životnu sredinu, jer u slučaju regulacije, nema motiva da se dalje smanjuje
zagađenje kad se dostigne propisani nivo, a u slučaju poreza, ono će se smanjivat i dalje, u pokušaju
da se plaćanje što više umanji.

Javna dobra i zajednički resursi

Kada neko dobro nema cenu, onda privatna tržišta ne mogu da obezbede odgovarajuću količinu tog
dobra, ali država može svojim merama da koriguje taj neuspeh tržišta i poveća ukupnu ekonomsku
dobrobit. Kada razmišljamo o vrsti dobara o ekonomiji, korisno je da se razmišlja u kontekstu dve
osobine: isključivost i rivaliteta. Isključivost je svojstvo dobra po kojem upotreba od strane jedne
osobe sprečava drugu osobu da ga korist, a rivalitet znači da kada ga jedan korist, smanjuje
korišćenje od strane drugog. Tako je moguće razlikovati četri vrste dobara:
1. Privatna dobra - i jedno i drugo;
2. Prirodni monopoli - isključivi, ali rivalni;
3. Javna dobra - ni jedno ni drugo;
4. Zajednički resursi - nisu isključivi, ali su rivalni;

Javna dobra

Prvo, možemo da imamo problem besplatne vožnje - neko nije platio za nešto, a ipak može da ima
koristi od njega, i zato tržišta često neće da ulaze u javna dobra jer ne mogu svima da naplate. Neka
od javnih dobara su: državna odbrana, fundamentalna istraživanja (u smislu opšteg znanja, ne
konkretnog znanja), borba protv siromaštva, ali i čitav niz manjih fenomena. Kada država odlučuje
da li i koliko nečega treba da obezbedi, mora da izvrši cost-benefit analizu, što nije nimalo
jednostavno.

Zajednički resursi

Zajednički resursi, kao i javna dobra, nisu isključivi, ali imaju svojstvo rivaliteta, što izaziva novi
problem, jer treba da se vodi računa u kojoj se meri korist. To je najbolje sumirano u onome što se
zove tragedija zajedničkog poseda (na primer, pašnjak koji svi koriste sve više i više dok se potpuno
ne uništi i cela aktivnost odumire). To može da se reši smanjenjem korišćenja putem uvođenja
propisa ili poreza ili pretvaranjem u privatno dobro. Neki od važnih zajedničkih resursa su: čist
vazduh i voda (pri čemu njihova degradacija predstavlja savremenu verziju tragedije zajedničkog
poseda), javni putevi, divlje životnje i tome slično.

Modaliteti ekonomske politike

19. januar 2014
2:04

Uvod

Problemi koji se rešavaju ekonomskom politikom su:

1. Ciklično kretanje privrede;
2. Inflacija;
3. Recesija;
4. Deficit platnog bilansa;
5. Nezaposlenost;
6. Određeni strukturni problemi;

Pri tom treba biti svestan da ekonomska politka može da ima efekta samo ako je čitav sistem dobro
postavljen, jer ako nije, može biti kontraproduktvna, uprkos ciljevima. Za to je važna i struktura
društvenog proizvoda. U teorijskim osnovima različitih modaliteta ekonomske politike se nalaze
skoro sve ekonomske škole u istoriji - od merkantilizma pa do ekonomije ponude. Jedna od velikih
tački sporenja je i to da li treba utcat pre na tražnju, nego na ponudu i obrnuto. Osnovni cilj svake
ekonomske politike je dugoročna stabilnost i privredni rast, što se ostvaruje uticajem na efektivnu
tražnju i ponudu, i to preko:
1. Politike javnih rashoda i državnog budžeta;
2. Privatne tražnje;
 3. Stmulisanja ponude;

Nosioci tih politika su centralna banka i vlada. Modeli ekonomske politike, odnosno to koji će se
model izabrat, zavise od dominantnog sistema vrednost u jednom društvu (jer ekonomska politika
nije neutralna, možemo se opredeliti za više efikasnosti ili više pravednosti, ili težiti nekoj
uravnoteženoj kombinaciji), kao i od strukture interesa različitih društvena grupa. Više od svega, to
zavisi od ekonomske konjunkture u kojoj se društvo nalazi: da li je u pitanju recesija ili ekspanzija.
Neki modaliteti više reaguju na kratkoročne neravnoteže, a neki na dugoročne.

Ekonomska politika

Ekonomska politika kreira direktne i indirektne podstcaje koji utiču na dinamiku rasta društvenog
proizvoda i na odnose u raspodeli, kao i na odnose između potrošnje, štednje i investcija.
Kao početna tačka analize uzimaju se potrošnja i štednja i njihov međusobni odnos, kao i odnos
prema dohotku. Svaki dohodak možemo da podelimo na dva dela: deo koji odlazi u potrošnju i deo
koji odlazi u štednju. Prema tome: D = P + Š, odnosno: P = D - Š, odnosno: Š = D - P. Tu uvodimo
pojam sklonost potrošnji/sklonost štednji, odnosno relativni odnos između potrošnje i štednje i
dohotka - drugim rečima, koliko dohotka odlazi na potrošnju, a koliko na štednju. Najveća sklonost
potrošnji postoji kada ceo dohodak odlazi u potrošnju. Međutim, ti delovi ne rastu ujednačeno sa
rastom dohotka: marginalna sklonost potrošnji (deo dodatne jedinica dohotka koji ide na potrošnju)
opada sa rastom dohotka, dok marginalna sklonost štednji raste sa rastom dohotka - što nam je veći
dohodak, to više štedimo, jer potrošnja dostiže maksimum na nekom nivou i sve preko toga ide u
štednju.
Osim toga, veoma je važan i odnos između štednje i investcija, jer jedan deo štednje odlazi u
investcije koje odlaze u proizvodnju. Zato su štednja i investicija važne varijable kada se analizira
makroekonomska situacija, jer se nivo realnog nacionalnog dohotka određuje u tački preseka krive
štednje i investcija. U tom pogledu, možemo da imamo dva odstupanja od ravnoteže između
štednje i investicija:
1. Depresioni gep - tu situaciju imamo kada je nivo štednje veći od nivoa investcija, i kada se
dve krive seku levo od hipotetčke krive pune zaposlenost - u toj situaciji, postoji neoptmalna
iskorišćenost resursa, a depresioni gep, pri kome postoji i nezaposlenost, jednak je razlici
između nivoa štednje i nivoa investcija pri punoj zaposlenosti - na planu potrošnje, depresioni
gap je ona razlika između aktuelnog nivoa potrošnje i ujednačenog nivoa potrošnje (kriva od
45 stepeni) pri punoj zaposlenosti;
2. Inflacioni gep - nastaje u situaciji kada je nivo investcija veći od nivoa štednje, pri čemu se
krive seku desno od hipotetičke krive pune zaposlenosti - u toj situaciji, radi se o ''pregrevanju''
ekonomije, imamo inflaciju, jer već imamo punu zaposlenost, a ovo se odnosi na rast cena i
rast nominalnog društvenog proizvoda, pri čemu je inflacioni gep razlika između nivoa
investcija i nivoa štednje pri punoj zaposlenost - na planu potrošnje, to je veća potrošnja od
ujednačenog nivoa (45 stepeni);

Važno je imati na umu da se na nivo investcija utče monetarnom politkom, a na nivo potrošnje
fiskalnom politkom.

Monetarno-kreditna politika

Monetarna politika je skup indirektnih podstcaja, i nju sprovodi centralna banka. Njena intervencija
je nužna u uslovima recesije i visoke inflacije. Ciljevi monetarne politike su:
1. Rast u uslovima monetarne stabilnost;
2. Ekspanziona (antidepresivna) politika za cilj ima da poveća obim novca (i tako zatvori
depresioni gep) u ekonomiji, što sprovodi kupovinom ranije emitovanih HoV, smanjenjem
kamatnih stopa i smanjenjem obaveznih rezervi;
 3. Restriktvna (antiinflaciona) politika za cilj ima da smanji obim novca (i tako zatvori inflacioni
gep) u ekonomiji, što sprovodi prodajom državnih HoV, povećanjem kamatne stope i
povećanjem obaveznih rezervi;

Ideal je da se štednje i investcije poklapaju na nivou pune zaposlenost, odnosno da se krive seku u
tački pune zaposlenost. Promena nivoa štednje je dugoročna stvar, ali je promena nivoa investicija
kratkoročna (preko kamatne stope, rezervi i prodajom HoV). Pri niskim kamatnim stopama, kredit su
jeftiniji i povoljniji, na šta potencijalni investitori reaguju i investicije rastu. Sličan efekat se postiže i
smanjenjem stope obaveznih rezervi, čime više novca postaje dostupno u cirkulaciji. To su potezi u
slučaju depresionog gepa - u slučaju inflacionog, obrnutim merama se smanjuje količina novca, pa
samim tim i investicija. Manipuliše se investcijama upravo zato što su one kratkoročna stvar.

Fiskalna politika

Nosilac fiskalne politike je država, odnosno vlada. Za razliku od monetarne politike, gde imamo
indirektne mere, ovde se radi o direktnim podstcajima i direktnom mešanju u ekonomiju. Fiskalna
politika obuhvata politku oporezivanja i politku javnih rashoda. Ciljevi fiskalne politike su
makroekonomska stabilnost, ravnoteža budžeta i privredni rast. Njom se utiče na privatnu
potrošnju, putem poreske stope, ali i na javnu potrošnju, putem državnih rashoda. Preveliki budžetski
suficit nije dobar ishod, jer je javlja problem realizacije društvenog proizvoda, ali ni budžetski deficit
nije dobar, već se teži ravnoteži. Kao i platni bilans, i budžet treba da bude uravnotežen kako bi se
postigli ciljevi fiskalne politike.
Ona može da ima dva pravca:
1. Antdepresivni (ekspanzivni) - smanjuju se porezi (kako bi se povećala privatna potrošnja) i
povećavaju se javni rashodi (kako bi se povećala javna potrošnja), a sve u to u cilju zatvaranja
depresionog gepa na planu potrošnje;
2. Antinflaciona (kontrakciona) - povećavaju se porezi i smanjuje se javna potrošnja, kako bi se
zatvorio inflacioni gep i smanjila potrošnja;

U fiskalnoj politci postoje tzv. ugrađeni stabilizatori - elementi ekonomskog sistema koji sami po sebi
ublažavaju ekonomske fluktuacije, nije potrebna neka posebna intervencija države i deluju spontano
i manje-više bez prevelikog odlaganja. U to spadaju:
1. Stabilnost plata - u recesiji, plate su rigidne nadole i ne mogu da padaju zauvek, samo do
nekog nivoa, što garantuje određeni minimum potrošnje;
2. Automatzam poreskih obaveza - u recesiji, manji je dohodak, pa su manji i porezi (više ostaje
za potrošnju), a u ekspanziji, porezi su veći (što ograničava privatnu potrošnju i gura ka
smanjenju inflacionog gepa);
3. Kompenzacije za nezaposlene - zato što u recesiji raste izdatak za ovo, čime se povećava
potrošnja neophodna da bi se zatvorio depresioni gep, a u ekspanziji pada i time utiče na da
inflacija bude manja;
4. Pomoć poljoprivrednicima - logika je ista kao i kod pomoći za nezaposlene;

Politika dohodaka i inflacija

Nosilac ove vrste politike je vlada, ali u dogovoru sa sindikatma i udruženjima poslodavaca.
Inflaciju definišemo kao porast opšteg nivoa cena (računa se pomoću indeksa potrošačkih cena), ali
možemo da imamo i stagflaciju - rast cena i opadanje proizvodnje, što je dosta dugo bilo nezamislivo.
Postoje tri vrste inflacije po veličini:
1. Niska ili umerena inflacija - cene rastu sporo i predvidivo, u pitanju je jednocifreni broj (u
slučaju niske) ili dvocifreni broj do 20% (u slučaju umerene);
2. Galopirajuća inflacija - do 200%, nije tolika retkost, naročito u zemljama koje imaju slabe
vlade ili prolaze kroz turbulentne periode - u tom slučaju, često se prelazi na stranu valutu
 poput dolara, novac gubi vrednost i ljudi drže minimalne količine novce kod sebe, a finansijska
tržišta odumiru jer kapital beži iz zemlje;
3. Hiperinflacija - iznad 200% - zanimljive su za proučavanje jer se tu pojavljuju katastrofalni
učinci inflacije (najpoznatiji primeri su Nemačka tokom 20-ih, Mađarska posle Drugog svetskog
rata, i Jugoslavija početkom 90-ih) - postoje dve zajedničke osobine: 1. realna novčana masa
drastično pada; 2. relativne cene postaju vrlo nestabilne;

Postoji nekoliko vrsta inflacije, pri čemu su uvek moguće kombinacije:

1. Inflacija tražnje - postoji mnogo novca u opticaju, a malo robe;
2. Inflacija troškova - raste jer rastu troškovi proizvodnje, na primer, zbog stare opreme,
promene cene sirovina, rasta uvoza, itd;
3. Uvozna inflacija - ona je egzogeni faktor, dolazi spolja - na primer, rast cene nafte na svetskom
tržištu, kod nas raste cena benzina što se beleži u IPC, pa je i inflacija veća;
4. Sistemska inflacija - nastaje usled dominacije monopola, i njihovog nametanja viših cena, što
se pokazuje u većoj stopi inflacije;
5. Strukturna inflacija - usled duboke privredne neravnoteže ili usled same specifične privredne
strukture;

Inflacija se u jednom smislu može posmatrati kao ''nevidljivi'' porez koji ne može da se izbegne -
stvara ga država (iako može da bude i egzogenog porekla) štampanjem novca - kada ovako prikuplja
prihode, onda se to zove inflacioni porez, što je porez suptlnije vrste, jer ga plaćaju svi koji prosto
imaju novac kod sebe, jer taj novac manje vredi.
Drugi važan aspekt inflacije jeste njen odnos sa kamatnom stopom. Postoji nominalna i realna
kamatna stopa - nominalna stopa je ona koja se ''zvanično'' određuje, a realna pokazuje odnos
između nje i inflacije. Tako: Rs = Ns - inf, ili: Ns = Rs + (anticipirana) inflacija. Realna kamatna stopa
govori o rastu kupovne moći, dok nominalna govori o novčanom iznosu koji može da raste. Kako rast
ponude novca utiče na kamatne stope? Nominalna kamatna stopa mora da prati stopu inflacije (tada
je u pitanju varijabilna kamatna stopa) i da joj se prilagođava, kako bi realna kamatna stopa ostala
ista i ne bi bila ''pojedena'' inflacijom - što se zove Fišerov efekat.
Inflaciona greška - pogrešno uverenje da inflacija direktno smanjuje standard - međutim, sa
inflacijom cena se događa i inflacija dohodaka. Ipak, postoji nekoliko troškova inflacije (negativnih
ekonomskih efekata):
1. Troškovi ''kože za cipele'' - s obzirom da kod sebe držimo manju količinu novca nego pre,
češće moramo da odlazimo u banku ili radimo nešto slično - u tom smislu, vreme i udobnost
koje posvećujemo tome predstavljaju trošak;
2. ''Meni'' troškovi - troškovi promene cena nastale usled inflacije;
3. Ugrožavanje alokatvne funkcije - ako je cena signal za alokaciju oskudnih resursa, onda
inflacija, distorzijom cene, remet tu funkciju, jer se ne zna da li je cena porasla zbog
profitabilnost (što bi izazvalo seljenje kapitala) ili zbog inflacije;
4. Poreske distorzije - inflacija preuveličava dobit, što može da poveća poresku opterećenje, i
da mu tako oduzme više realne vrednost ili može da uveća nominalnu kamatu (koja prati
inflaciju) i da tako poveća poresko opterećenje;
5. Arbitrarna preraspodela bogatstva - ako se neko zaduži, i dogodi se visoka inflacija, on će
vratiti mnogo manje nego što je trebalo, a ako nastane deflacija, vratiće više - tako
hiperinflacija može da izvrši velike preraspodele;

Filipsova kriva - pokazuje trade-off između inflacije i nezaposlenost - ili velika inflacija i mala
nezaposlenost, ili mala inflacija i velika nezaposlenost. Međutim, ovo je samo kratkoročno tačno -
dugoročno je kriva vertkalna, i moguća je samo visoka inflacija pri fiksnom nivou zaposlenost. To je
zato što se na tržištu upada u tzv. ''novčanu iluziju'' (money illusion): cene rastu, realna nadnica pada,
pa su troškovi manji a profit veći - proizvođač odlučuje da proširi proizvodnju (nezaposlenost opada -
a inflacija je porasla), za šta mu je potrebno više inputa. Pošto su porasle i cene inputa, on shvata da
je rast bio samo nominalan i da je u novčanoj iluziji, a u isto vreme i radnici zahtevaju veće plate,
kako bi nadoknadili pad realne kupovne moći. U tom trenutku, njegovi profit se vraćaju na stari
nivo, on otpušta nove radnike i vraća proizvodnju na pređašnji nivo - što znači da promene u
zaposlenost nema, ima je samo u stopi inflacije.

Politika dohotka

Politkom dohotka se država direktno meša u raspodelu dohotka u privredi. Osim toga, ona je jedno
od oruđa u pokušaju da se obuzda inflacija bez rasta nezaposlenosti - stavljaju se direktne zakonske
granice na rast dohodaka, može da određuje raspon između plata, da odredi da rast plata prat rast
profita, da određuje plate po socijalnim grupama, kao i da reguliše minimalnu nadnicu, ili putem ove
politike da vrši preraspodelu.

Politika cena

Ciljevi politike cena su stabilnost i rast. Oblici kontrole cena su:

1. Direktna kontrola;
2. Fiksiranje relatvnog nivoa cena;
3. Plafoniranje cena - određuje se maksimum iznad kog ne mogu da rastu;
4. Subvencije proizvođačima i potrošačima - ali ne svima, već samo onima koji ne mogu da
isprate cene;

Platno-bilansna politika

Platni bilans jedne zemlje je izveštaj o svim ekonomskim transakcijama između te zemlje i ostatka
sveta. U tim transakcijama učestvuju pojedinci, pravna lica i države. Njegovi glavni delovi su: tekući
račun i račun kapitala (ili finansijski račun). Platni bilans uvek mora bit nula, on je identtet: TR + RK
= 0. Svaka transakcija se, kao i kod ostalih računa, beleži sa plus ili minus. Ako transakcija zaradi
stranu valutu za neku zemlju, to se zove potraživanje i beleži se kao plus - ako transakcija uključuje
trošenje strane valute, to se zove dugovanje i beleži se kao minus.
Tekući račun sadrži sve stavke prihoda i rashoda, a sličan je neto dohotku zemlje. Sastoji se od:
1. Roba (ova stavka se zove još i trgovinski saldo - merkantilisti) - u to spada uvoz i izvoz raznih
roba - minus na ovom računu nije nužno štetan (mada su ga merkantilisti izbegavali), jer to
može da znači da je domaći kapital profitabilan i da se isplati pozajmljivati u inostranstvu;
2. Usluge;
3. Dohodak od ulaganja - zarade od stranih ulaganja;
4. Jednostrani transferi;

Ako imamo negatvan tekući račun, to znači da se više uvozi nego što se izvozi - pošto je u pitanju
minus, a platni bilans mora da bude 0, to znači da će na računu kapitala bili neki plus, odnosno da se
ta zemlja zadužuje kako bi pokrila nivo domaće potrošnje zbog kog se više uvozi (na primer, prodaje
svoje državne obveznice, čime zarađuje stranu valutu - dakle, plus u računu kapitala - ali to posle
mora da vrati). Zemlje sa pozitivnim tekućim računom su neto kreditori, a one sa negativnim su neto
zajmoprimci.

Račun kapitala se tiče transakcije u vezi sa imovinom između zemlje i ostatka sveta. Kada zemlja
prodaje svoju imovinu (na primer, HoV), onda se to beleži kao potraživanje, kao plus, jer strana valuta
ulazi u zemlju, a kada kupuje imovinu drugih zemalja (na primer, američke obveznice) onda se to
beleži kao dugovanje, kao minus, jer strana valuta izlazi iz zemlje.

Uzroci neravnoteže na platnom bilansu:

 1. Ciklični - u vezi sa privrednim ciklusima i fluktuacijama, zavisi da li je u ekspanziji ili recesiji, od
čega zavise uvoz i izvoz;
2. Inflatorni;
3. Strukturni - to je slučaj sa Srbijom, na primer, u pitanju je struktura cele privrede;

Devizni kurs

Međunarodna trgovina uključuje upotrebu različith nacionalnih valuta. Devizni kurs predstavlja
cenu strane valute izraženu u domaćoj valut, a određuje se na deviznom tržištu. Devizni kurs za
neku valutu se određuje u preseku ponude te valute i tražnje za njom (u slučaju slobodnog
fluktuiranja). Na primer, ponuda dolara na deviznom tržištu dolazi od Amerikanaca koji žele da kupe
evropske proizvode - tražnja za dolarima dolazi od Evropljana koji žele da kupe američke proizvode.
Isto tako, ponuda evra dolazi od Evropljana koji žele da kupe američke proizvode, a tražnja za evrima
dolazi od Amerikanaca koji žele da kupe evropske proizvode. Dakle, jedna strana nudi svoju valutu, i
traži drugu - i obrnuto za drugu stranu. Tako se, susretanjem ponude i tražnje, formira ravnotežni
devizni kurs, gde je količina kupljenih dolara jednaka količini prodath dolara.
Na deviznom tržištu može da dođe do devalvacije i revalvacije - što nije isto što i depresijacija i
apresijacija: devalvacija se događa kada država fiksira devizni kurs, pa ako ga spust - tada ona
devalvira - a ako ga podigne, onda revalvira. Depresijacija se odnosi na pad cene valute, ali usled
tržišnih sila, i to u odnosu na cenu druge valute.
Na primer, zamislimo sledeću situaciju: usled nekog trećeg faktora, Amerikanci žele da kupuju
japanska dobra, a ne evropska kao ranije. To, s jedne strane, smanjuje ponudu dolara na tržištu, a sa
druge, smanjuje tražnju za evrima. To znači da evro depresira. Ako želi da spreči depresijaciju evra,
centralna banka kupuje evre (čime stvara tražnju za njima), i vraća kurs na prethodni nivo. Pošto je
kupila evre, može da dođe do smanjivanja novčane mase: ako želi to da izbegne, može da izvrši
sterilizaciju: kupiće prethodno emitovane državne obveznice i izbaciće nove evre na tržište, čime se
neće smanjiti novčana masa.

Kratkoročno, devizni kursevi su podložni kolebanjima usred monetarne politke, političkih događaja
ili promene očekivanja, ali su u dugom roku određeni pre svega relatvnom cenom dobara u
različitim zemljama. Tu je važna teorija pariteta kupovne moći (PPP) deviznih kurseva - prema njoj,
devizni kurs će se u dugom roku izjednačit tako da dve valute imaju jednaku kupovnu moć u
razmenljivim dobrima, što se gleda preko potrošačkih korpi. Iako možemo u jednom trenutku imati
situaciju da potrošačka korpa u drugoj zemlji može da se nabavi po mnogo jeftinijim cenama,
potražnja za stranom valutom (koja nam je potrebno ako bismo želeli tamo da kupujemo) bi izazvala
njenu apresijaciju, što bi na kraju ujednačilo relativne cene te dve potrošačke korpe.

Postoje tri sistema deviznog kursa: fiksni kurs, fluktuirajući i upravljani.

Fiksni devizni kurs - država određuje tačan kurs po kome se jedna valuta može razmenit za drugu.
Istorijski gledano, zlatni standard je bio sistem fiksnog deviznog kursa, gde je svaka zemlja
određivala vrednost svoje valute u fiksnom iznosu zlata, čime su se određivali i kursevi među
zemljama sa zlatnim standardom. Engleska je prva prešla na zlatni standard 1816, a posle toga i
Nemačka, Italija, Francuska i Rusija. To se dogodilo nakon ukidanja bimetalizma, sistema u kome su i
srebro i zlato služile kao sredstva plaćanja. Svrha je bila da se uspostavi uporedivost valuta, da se
olakša međunarodna trgovina, kao i finansije, i da se omogući prilagođavanje šokovima. To se dešava
preko mehanizma prilagođavanja, koji je prvi uočio Hjum - upravo je odliv zlata (tj. promena
monetarne baze) bio mehanizam koji je omogućavao da se održi međunarodna ravnoteža. To
objašnjenje jednim delom počiva na kvanttatvnoj teoriji cena, prema kojoj ukupni nivo cena zavisi
od ukupne ponude novca (zlato je velikim delom ta ponuda) - ako pretpostavimo da jedna zemlja
ima trgovinski deficit i njeno zlato počinje da se odliva iz zemlje: gubitak zlata smanjuje ponudu
novca, cene padaju (deflacija), a kao rezultat toga - ona smanjuje uvoz, jer je postao skuplji, a izvoz
raste, jer su njena dobra postala jeftinija u relativnom smislu - u drugoj zemlji, raste ponuda novca, pa
rastu i cene (inflacija), izvoz se smanjuje, a raste uvoz onih proizvoda iz prve zemlje sa niskom cenom.
U nekom savremenom sistemu, umesto zlata, prilagođavaju se proizvodnja i zaposlenost kako bi se
uskladile relatvne cene. Ako država ima fiksni devizni kurs, ona mora da ga brani intervencijama na
tržištu, i to pre svega kupovinom i prodajom deviza.
Ovaj sistem je trajao do I svetskog rata, nakon čega se uvodi zlatno-polužni standard (valuta ne može
da se razmeni za bilo koju količinu, već samo za poluge) i zlatno-devizni standard (valute mogu da se
razmene ne za zlato, nego za devize koje u matčnim zemljama mogu da se razmene za zlato).
Nakon Drugog svetskog rata, uspostavlja se Bretonvudski sistem (1947) i osnivaju se MMF i Svetska
banka, a u njegovoj izradi učestvuju Eugen Vajt, sa strane SAD, i Kejnz, sa strane Britanije. Uvodi se
zlatno-dolarski sistem, gde je samo dolar razmenljiv za zlato. Uloga MMF-a bila je da se ponovo
uspostave poverenje, međunarodna trgovina i devizni kursevi (koji su mogli da se menjaju samo uz
saglasnost MMF-a), a druga važna uloga je bilo i rešavanje problema sa platnim bilansom - ako je
zemlja u problemu, daju joj se sredstva bez uslova, ako je i dalje u problemu, daju se opet, ali pod
uslovom prilagođavanja, jer treba vratt dugove. Uloga Svetske banke jeste da daje dugoročne
pozajmice sa niskim kamatnim stopama radi ostvarivanja projekata od velikog privrednog značaja
koji ne mogu da se isfinansiraju iz privatnog sektora. Ovaj sistem se raspada 1971 - SAD je imao veliki
rast 60-ih i 70-ih, bila je velika inflacija, počele su da se tope rezerve jer je krenula razmena dolara za
zlato, i izlaskom SAD se sistem raspao. Od tada je na snazi fluktuirajući devizni kurs.
Fluktuirajući devizni kurs - devizni kurs se formira na tržištu, pod uticajem ponude i tražnje, a država
ga nit određuje, nit preduzima nešto kako bi ga nametnula.
Upravljani devizni kurs - to je mešavina fiksnog i fluktuirajućeg - devizni kurs se u suštni određuje
na tržištu, ali države intervenišu kupovinom i prodajom deviza kako bi uticale na kurs.

Carina

Carina je javna dažbina koju naplaćuje država u domaćoj valut prilikom prelaska robe preko
državne granice. Postoji nekoliko vrsta carine:
1. Uvozne - carina koju plaća uvoznik;
2. Izvozne - carina koju plaća izvoznik - može da se koristi da bi se smanjio ili sprečio izvoz
sirovina i nekih drugih važnih resursa, mada se retko korist jer dobra te zemlje postaju skuplja
zbog uključivanja carine u cenu;
3. Tranzitne - naplaćuje se kada se preko teritorije jedne zemlje prevozi roba - ukratko, carina za
prevoz robe;
4. Fiskalne - uvode se samo radi povećanja javnih prihoda ili je to glavni razlog njenog
uvođenja (na primer, na luksuzna dobra);
5. Zašttne - uvode se radi zaštte domaće proizvodnje određenih proizvoda ili domaće
proizvodnje uopšte - cilj je da uvozna dobra budu skuplja i da se tako podstakne potrošnja
domaćih dobara;
6. Ad valorem - visina carine zavisi od vrednost robe;
7. Specifične - zavisi od količine robe (na primer, 10 eura po kilogramu);

Carinska tarifa: propis o tretmanu robe prilikom prelaska.

Industrijska politika

Industrijska politika je skup mera kojima se pokušavaju postći neki ciljevi u vezi sa razvojem
industrije. Ciljevi mogu biti:
1. Unapređenje efikasnost i tehnoloških inovacija;
2. Racionalizacija proizvodnje i investicija;
3. Strukturno prilagođavanje industrijskog sektora;
4. Mehanizam usklađivanja malih, srednjih i velikih preduzeća;
5. Ciljevi u vezi sa regionalnom i ekološkom komponentom;
Vrste industrijske politike:
1. Opšta - usmerena na čitavu industriju u zemlji;
2. Selektvna - usmerena na pojedine industrije;
3. Sektorska - usmerena na određene grane industrije;
4. Regionalna - usmerena na industriju u određenom regionu;

Takođe, može biti i:

1. Antcipatvna (razvojna) - neka potreba se više ne može zadovoljavati na stari način, pa se
podstče razvoj novih tehnologija za napredovanje;
2. Politka lečenja - u slučaju da se desi ili dešava nešto nepredvidivo;
3. Adaptvna - tiče se energetske, tehnološke, itd. oblasti, permanentna je;

Vremenski, može biti:

1. Kratkoročna;
2. Dugoročna - na primer, u pogledu energetske efikasnost, kada se odvijaju dugoročne
pripreme, decenijama unapred;
3. Trajna;

Instrument industrijske politike su:

1. Indikatvni - u to spadaju planovi, koji se moraju poštovati, i rezolucije o industrijskom
razvoju ili nečemu sličnom;
2. Specifične mere - u to spadaju cene (da li su slobodne ili subvencionisane), porezi, kredit,
kamate;
3. Direktno investranje - putem specifično određenih fondova ili preko državnih zajmova;
4. Protekcionizam - u to spadaju kvote (na primer, nešto se može uvoziti samo do neke mere, a
preko toga mora da se izgradi fabrika), tarife (kako bi se zaštitila domaća proizvodnja) i olakšice
(za određene oblasti ili grane);
5. Ostalo - standardizacija (i racionalizacija) i obrazovanje (koja treba uskladiti sa time);

Poljoprivredna politika

Nosilac ove politke je država, a nužno je da interveniše radi stabilnost snabdevanja hranom, mada
je tu važno i pitanje komparatvne prednost između zemalja. Oblici poljoprivredne politike:
1. Oporezivanje - stimuliše se poljoprivredna proizvodnja time što su porezi za poljoprivredu
mnogo manji nego u drugim delatnostma (ili, alternativno, ko poseduje zemlju a ne obrađuje
je plaća porez);
2. Subvencija dohotka - tako je u Engleskoj, ona nema neke specifične geografske prednosti za
poljoprivredu, industrijska je zemlja (ili je bar bila), pa poljoprivrednicima daje veće dohotke
kako bi nastavili da se bave tme i kako bi se održao neki nivo, a sve ostalo može da se
nadoknadi uvozom;
3. Garantovane cene (robne rezerve) - to je američki model, jer je SAD ogromna zemlja, ima i
veliki izvoz hrane, jer je velikim delom i agrarna - pošto je poljoprivreda izložena raznim
fluktuacijama (usled vremena i tome slično), uvedena je mera da se pre svake žetve garantuju
cene, pa ako je nemoguć izvoz svih viškova, država garantuje da će te viškove otkupit, što vodi
porastu efikasnost sistema;
4. Kapitalna ulaganja - to sve države primenjuju, imaju agrarni budžet, i onda investraju u
agrarnu infrastrukturu;

Ekološka politika
Kontekst ekološke politke, i potreba za njom, jesu industrijalizacija i sve veći problem zaštte
životne sredine i prirode. To se pre svega tiče eksternih efekata - negatvnih (prljave industrije,
zagađenje - što se reguliše standardima i porezima)i pozitvnih. Ti standardi će sve više biti uključeni
u međunarodnu trgovinu i industrije koje ne budu ispunjavale te standarde neće moći da učestvuju u
međunarodnoj trgovini. Društveni troškovi: tehnologija i rast i rast ekoloških troškova. Oblici
kontrole:
1. Direktni - propisi o zaštiti;
2. Indirektni - porezi (Piguovi porezi);
3. Ekološka renta;

Osim toga, možemo da imamo i trgovanje dozvolama za zagađenje, ako država to dopusti, pri čemu
bi se stvorilo tržište tog resursa (dozvola) koje bi onda moglo, preko mehanizama ponude i tražnje, da
alocira zagađenje tamo gde je to ''efikasno''.

Antiinflacioni programi

Postoje dva programa, dva pristupa borbi protiv inflacije: ortodoksni i heterodoksni.
Ortodoksni pristup kombinuje dve politke:
1. Restriktvnu monetarnu politku - smanjuje se ponuda novca, povećavaju se eskontne stope i
prodaju se hartije od vrednosti;
2. Restriktvnu fiskalnu politku - rastu poreske stope i smanjuju se rashodi (kako bi se smanjila
tražnja i potrošnja);

Ovaj model koristi neutralne mere za obaranje inflacije, nisu direktni metodi, jer se polazi od toga da
je inflacija monetarni fenomen.
Heterodoksni pristup, pored kreditno-monetarne politike i fiskalne politike, koristi se i:
1. Aktvnom politkom dohodaka - reguliše visinu dohodaka, određuje maksimalni rast ili
granicu;
2. Kontrolom cena - plafoniranjem cena i tome slično;
3. Nominalnim sidrima - neka nominalna varijabla se fiksira za nešto drugo, a ono služi kao
reper - tu imamo nominalni kurs (devizni kurs se fiksira za neku drugu valutu - dolar, evro - kako
bi se održala stabilnost), a mogu da se fiksiraju i nivo cena i nivo zarada;