Professional Documents
Culture Documents
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Добрица Ћосић
КОРЕНИ
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Добрица Ћосић
КОРЕНИ
Садржај
ГЛАВА ПРВА.................................................................................................................................................................... 6
ГЛАВА ДРУГА ................................................................................................................................................................ 48
ГЛАВА ТРЕЋА .............................................................................................................................................................. 108
ГЛАВА ЧЕТВРТА .......................................................................................................................................................... 154
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
КОРЕНИ
КОРЕНИ 1
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
За мном су гореле шуме и пут. Змија нисам да и реп у земљу увучем. Зуби су ми
се клатили, али сам на курјака личио. Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и
Мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга,
ноге су могле да носе њу и нож.
Пободох се уз последњу реку. Ниједан фењер није ранио ноћ, ниједна лампа.
Ветар је у канијама, па ни он не злочини. Морам напред јер, рекох, за мном и снег
гори. Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда. Спорије
корачам; нисам знао даје брада тако тешка, и нисам знао да се све толико плаши
ножа. Дрхтавица је све гласнија. Мислим, пуцкају кошчице риба, јер се под леденом
кожом, топла као крв, вуче заробљена река. Зажелим да је избушим ножем и огрејем
прсте на њеном топлом шикљању. Застајем и слушам како ледена дрхтавица отиче у
крви под опанцима. На обали у снегу црни се човек. Снажна човечина. Подигао руку,
ћути и не миче се. У нарави ми никад није било да човеку окренем леђа и ја наставих
да газим крцкање сувих рибљих кошчица. И да не стигнем до обале и човека с
подигнутом руком — зове ли тај или прети? — под ледом је топло. Живот ионако
никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно
ми је само што се толики страх чује. На средини сам. Под табанима су леђа матице, ту
је најдубље. Сео бих и размишљао о нечему. Исплатило би се, сада, и баш овде над
њом, разумео бих нешто. А вуче ме себи човечина с подигнутом руком. Не корачам,
суљам се, прикрадам и слушам како страх гусне, расте, па одједном букну у тресак и
ломљаву. Ледене мотике пргаво ми налећу на главу и руке, а она ме за ноге вуче у свој
оковани трбух. Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој
шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима
осташе шуме да горе и конопци као крушке да се њишкају. Па замахнем да бијем,
онако како то ја умем, иако ме зуби у корену боле. Кад се мокар и љут нађох на обали,
десница ми је стражарила над дршком ножа, видех да је непомични човек с
подигнутом руком само стабло врбе с једном једином кратком граном. Нешто отегнуто
остаде у мени.
Јесам слуга, а радим шта хоћу. Сем Аћима, нико ми не заповеда, а његова вола
мој је поводник. Када ме је пре десетак година са залеђеним чакширама ноћу увео у
кућу, нешто је ишапутао Ђорђу, а Симки рекао гласно, да ја чујем: има да ради оно
што он жели а да једе оно што ми газде једемо. Она ми очима измери снагу и виде да
сам крупан и здрав, па јој не беше право. А само после неколико дана закључи жена да
КОРЕНИ 2
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек строго. Људи
мога корена ћутањем морају да се бране. Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим
у своју собу. Кад би неко кроз прозор гледао, могао би само да. види: једна према
другој клате се две браде. И ништа више. И ако ме на десетак дана нестане, увек ноћу,
јер и травке ноћу расту, враћам се опет ноћу, тако и зверке чине, ја, јазавац с брадом, у
подрум на лежај. Изнад њега је нова и највећа кућа у Прерову. Над постељом мојом
Симкина је и Ђорђева соба. Мало десно, соба за Вукашина. Онога што се чека, а не
долази.
Не кријем: селака се клоним и ломим густе веђе на. слуге и надничаре. Кад је
једном, мало припит, Тола Дачић, први надничар у кући, покушао грубо и исмевачки
да се шали са мном, без речи сам тргао ножину из појаса и јурнуо циљајући му пупак.
Човек о коме се у Прерову прича да има песницу као мал, леђима је поломио плот .и
од стида се два дана није појављивао на послу. О томе се дуго с гласном мржњом
причало, а ја се све слабије видим у диму казаница, оџаклија и дугих чекања по
воденицама.
Једни причају да сам био калуђер у Манасији, украо манастирско злато, нешто
проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и
никада се не крстим кад пијем ракију. Деца, по наговору старијих, годинама
преносећи на млађе, терају са мном једну те исту задевку: ,,Никола, чик да се
прекрстиш! Чик!'' па се дуго, док им не досади, крсте, церекају и буље у најдужу браду
коју су икад видели.
Други мноме објашњавају брзо богаћење Ђорђево, јер, кажу, не може се само
трговином за неколико година купити толико имање, изградити читава варош у
авлији и дуговима за гушу држати неколико села. Тврде, бесловесници, да сам мајстор
што прави сребрне динаре неком справом смештеном у подруму, у који нико, сем мене
и газде, не улази. Катићеве комшије куну се у децу да се око поноћи из подрума чује
звецкање и трескање и цика као кад се женска деца голицају.
Аћимови политички душмани верују да сам главни четовођа Тимочке буне, који
је побио неколико среских капетана и официра, побегао са стрељања и склонио се код
радикала, у крај у којем га нико не познаје, и постао ,,бајаги слуга''.
Да сам лудак, верују многи у Прерову, јер запазили су, лопови, да сваког
пролећа, кад месец попасе ноћ, До зоре луњам ливадама и стално се сагињем као да
купим нешто. Ујутру су по ливадама налазили гомилице жутог цвећа. Тола Дачић
лаже по селу да ножем кољем псе Катићима и да их бацам у Мораву, јер њима стално
нестају пси, па и керови које Ђорђе из прека доводи.
КОРЕНИ 3
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
И како да човек, раб божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по
причању злопамтила, три пута празнила и новим народом пунила. Наша су гробља
млада. Тек у овом последњем човечјем конопцу почињемо земљи да враћамо дуг и
кости остављамо њивама чија смо зрна зобали. Ово мало земљице око Морава једва се
напуни народом, па се брзо искрене и распе преко Саве. И опет ноћу са планина
силазе луди и вода. У липовој кори доносе децу. Пси лају по њиховом трагу. И од
глади постадоше курјаци. У Тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се
земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште,
и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли. Ту,
као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани
се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине. И, да знаш, кратко се живело.
Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и
части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве. Око ових наших
лепих речица са скобаљима, да би дуго живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити
иди зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и
ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони
хајдуци броје вашке. А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ' на клепање
сечива! Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро
будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице. А добри
јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно.
У подруму је увек тмина. И тихо чим се мишеви уморе. Само у јесен шапућу каце
пуне шљива. Тада ја. слушам, ћутим и гледам своје небо. И на њему два бела, загрљена
месеца.
КОРЕНИ 4
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
КОРЕНИ 5
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ГЛАВА ПРВА
на жутом концу — „Зашто сам баш ово купио?“ — сусрео га Тола Дачић и
подсмешљиво рекао: „Да подмладиш жену?“ Ниску ђинђува хитро је гурнуо у џеп и
косимице, одоздо, загледао се у шарене очи, снег је промицао, а он је видео сваку
жућкасту искрицу под натуштеним обрвама. Одувек су те шарене очи изазивале
нелагодност у њему. Сад се постидео и зато што га гледа одоздо. Стајао је неколико
тренутака, рабаџије су луњале по дућанима и сви су понешто куповали. „Продајемо
шећер, тамјан и свеће.“ — „Ми за грош јефтиније“, као да кукуричу, викали су шегрти
пред дућанима и кришом се грудвали. Између њих неко прође, преломи поглед, и
Ђорђе више увређено но пркосно рече: „Имам и кога.“ — „А ја купих шећер да те
частим слатком ракијом. За четвртог сина.“ Улица се стесни, кривудава линија
ћерамида под снегом примаче му се до трепавица, и он, по калдрми и балези, с муком
стиже до колоне воловских кола. Рекао је То да ме уједе, помисли Ђорђе, и би му
мрзак човек који га прати на свим путевима, док га у недрима жуљи кеса дуката а
чопори свиња и џелепи говеда протињу се између врзина ка Дунаву. „Да подмладиш
Симку.“ Очи су му се смејале. Сигурно сам поцрвенео.
— Док су мала, и мушка деца носе ђинђуве — рече Ђорђе згрчен иза Толиних
леђа.
— Може.
КОРЕНИ 6
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Уши ће ти појести.
Ђорђе заћута, воловски папци споро и меко топћу по првом снегу одоцнеле
зиме, и напрегнуто се загледа у ноћ ускомешану црвеним кружићима и зеленкастим
искрама што се стално пале и гасе на мокрим рубовима зеница. Над њим, по асури,
шушти зрнасти снег, шкрипе и крцају кола трзана издуженим воловским вратовима,
сударају се рогови у помрчини. Студ боцкаво мили од шака што чврсто држе пушку на
коленима, пење се долактицом и струји ка рамену, гребуцка дуж кичме, а глава је пуна
ситног, потмулог цвокота. Не само од студи и не само од ниске ђинђува и Толиног
смеха. Скоро ће јасичка шума: можда га ноћас у њој чекају разбојници? Види их како
чуче у ниском грабовом грмљу. Ослушкују пут којим он иде. Најпре пламен прободе
мрак. Касније заболи. И опет помрчина. Ђорђе се смањи, згрчи и примаче ближе
Толиним леђима.
Сваки пут кад наплати свиње, кукуруз или ракију, понесе у торби симите,
рачунаљке и шећерлеме. После их чува заједно с новцем у каци пуној пшенице што
мирује у соби до магазе, у коју само он, газда, улази. Кад се симити убуђају, кришом их
баца свињама. Најпре у ситне комаде изломи симит, згрудвану зелену паучину. Симит
се пуши белим, љутим димом. Тада би се сећао белог дима дувана Туркиње у црним
шалварама која у јагодинској механи седи увек у углу лево од врата, испод слике —
Руси прелазе Дунав у осушеним гускама. Такви су им чамци. Преко њене главе
управили кљунове и замахују сабљама, и све као да гори, све као да израња из
дунавске магле, а оно — густ, бео дим њене цигаре. Никад није видео да дуван тако
дими. Туркиња лако седи прекрштених ногу, строго и редом гледа све путнике, нагиње
се да их боле види, као да расте из напухнутих шалвара. Па му је једном махнула
руком и он јој пришао, махнула сигурно, одсечно, као да она заповеда том војском што
из црних и сувих гусака искаче на обалу реке. „Ја знам шта СИ ти.“ Тада се он и оделом
и држањем крио. Није хтео да ико зна колико жутих носи у недрима. Са слугама је и
јео и спавао. Гледао је у Туркињу, уплашен и од њених очију и од исуканих сабљи. „Не
мислим што си трговац само“, рекла је, а дим се искидао у онолико праменчића
колико је речи изговорила. И те речи тихо су гореле у белом диму. Ћутао је, па се
окренуо: да ли су чули И ови што седе по миндерлуцима око широког огњишта, где
мрморе исте приче чађави лонци пуни јагњеће чорбе и где у бакрачу обешеном о
таванску греду изгубљено певуши врела вода? „Ишчупај неколико длака из главе да
остану код мене док се не вратиш. Тада ћу да ти кажем шта треба да радиш.“ Послушао
КОРЕНИ 7
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
је, тако је рекла и тако га гледала да је морао. Више никада није смео да сврати на
конак у ту механу.
Шта ли је имала да му каже? Она је нешто знала, мислио је често док је ломио
зелене симите што су се пушили белим, љутим димом.
Зашто сам ђинђуве купио? Десна рука одложи пушку, из џепа извади ниску
ђинђува и поче да је ваља међу прстима. Не може да је баци у снег. У тмини без обала
трну ватрени свици што скачу из очију, из главе луне све гласнијег цвокота. Женско се
за другога рађа. Ђорђе брзо врати ниску ђинђува у џеп и грчевито стеже кундак
пушке. Кеса с дукатима жуљи ребра, као да је белутак. Гурну руку у недра и помери је с
леве на десну страну. Злато суво зашкрипа и Ту шкрипу крв разнесе по свим жилама.
Стиште кесу да угуши глас жутих наполеона, да их не чује ноћ. Он се још више смањи,
толико да се могао увући у кесу.
— Дотле је мој. Мени је толико доста. Снагу ћуја да му дам, кад постане човек,
кучића се не плаши, а Србија је велика.
— Мој отац има још једног сина — рече за себе Ђорђе, а по лицу и рукама разли
му се трновита врућина. Тупа лупњава у уском кошу ребара, стегнутом гуњем и
кожухом, а кеса с дукатима прљи кожу и жуљи ребра. Крцкање асуре и шкрипа кола
КОРЕНИ 8
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Нико није ни претио твојој глави. Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли
и војску служили. Заједно ратовали.
Пред друмском механом волови нагло стадоше, хукћући у ситно крцкање кола.
Ђорђу се не свраћа: при светлости СВИ ће му видети лице. Рабаџије се гомилају пред
механом, а снег облеће око фењера. Све су механе исте. И фењери, и друмови, и
њихови повраци кући. Предомисли се и, носећи пушку, уђе последњи. Сви се
окренуше на тресак врата, сви погледаше у њега, и он стаде. Механџија, огрнут
дугачким кожухом и гологлав, сањиво му промрмља поздрав. Ђорђе мрзовољно
отпоздрави, нареди да се рабаџијама угреје бакрач ракије, нека се налочу, нека сви
поцркају! Погнут, брзо прође кроз празну и млаку механу заливену жућкастом
светлошћу, задахом ужеглог лоја и загашеног огњишта. Лакну му кад уђе у собу која га
је увек чекала загрејана, боље осветљена, с топлом водом за каву. Споро откопчавајући
гуњ, спусти се на миндерлук с модрим јастуком.
— Не треба, остави ме. Кад рабаџије попију ракију, зови! Што сваки пут да те
опомињем да ставиш чергу на прозор? Чик да избројиш колико сам пута заноћио
овде?
Механџија без речи замрачи прозор и врата за собом затвори опрезно, тихо, као
да газда спава.
КОРЕНИ 9
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ђорђе уздахну „ја знам колико пута“, зари прсте у чекињасту браду и замисли
се. Од своје шеснаесте потуца се он по путевима, далеким варошима, механама, гложи
се око сваког марјаша, душа му на свиње смрди. Крије дукате у недрима, љушти
стеничаве и смрдљиве механске миндерлуке од Паланке до Пеште, и страхује. Да бар
увек има и овакву, топлу собу. Спава по оборима, са свињама и слугама, подмићује
механџије, лопове, скелеџије, ћумурџије, капетане... Замилкује слугама. Живим црње
од манастирског пса! песница одскочи од стола. И тебе грејем на ребрима, извади кесу
из недара, просу неколико дуката на сто и загледа се у њих. Одавно је из њега
ишчилела радост од њиховог жутог светлуцања и танког, чистог звука. Прсти су
престали да их се плаше. И веђе да се размичу. И на вашарима и по механама он,
мали, да је себи највећи, најкрупнији. Није због ђинђува пред дућаном... Некада, било
му је слатко и крв да проспе за овакву гомилицу жутог сјаја. Кад се свршило то некада?
Не зна Му међу. Шта ћете ми? дрхтаво шапће у бркове, немоћан пред њима танким,
лаким, запаљеним. Гледа их: некада, на путу До ове механе, радовао се њиховој
тежини. Слатко су му грејали недра. Ситне и топле детиње песнице. Лаки и меки
детињи прсти. Очи што све виде. Отегнуте песме на месечини кад је пут раван а шуме
из даљине силазе у поља.
А одавде, кад је кућа близу, док се уз каву одмара у овој соби, све је сладуњави
мирис Симкине ланене кошуље, коју она увек чисту облачи чекајући га да се врати с
пута. Чврсте, крупне и топле дојке. Моје, увек би помислио. Сада се ничему више не
радује. Издалека, мучно се пробија и кљуца — ничему, а вилица заигра као пред плач.
Касније се пита: Зашто ми је рука мокра? Рука гужва браду, све мокрија. Мокра
је и брада. Мокри су и дукати. од чега су му уста слава? Отужно му је. Уста су му
отворена и из њих, кроз бркове, као из малог меха, шишти дахтаво са укусом зарђалог
ножа, злата, свињске коже. Велика гашњача утрну. Мрак покупи дукате.
Из Прерова вијуга пут: изгубљен вунени конац што се одмотава поред обале и
једне и друге Мораве, стешњен врзинама, провлачи се кроз пола и шумарице, у јесен
крупна роса, чавке и врапци ките трње и дрвеће, пут се пропиње кроз ретка села и ређе
буљуке дућана и механа, пут недељама траје до Земуна, месецима до Пеште. На
КОРЕНИ 10
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
воловским колима он, ,,ситан младић'', који непознатима ничим није хтео да покаже
да је газда и трговац, увек са слугама спавао и с њима јео слан сир и ужеглу сланину,
плашио се свих жена, а нарочито оних механских, због чувеног оца од свих крио
презиме, хтео да му само дукати проносе глас, да вреди само онолико колико су му
кесе тешке, и пред женом и оцем и светом. Целу ноћ није спавао кад је први пут на
кантар ставио шупље ђуле, и дуго није могао и још увек не може да погледа у очи
селаку коме је први пут криво измерио прасе. Било је то некакво мршаво животињче с
белим пругама, мирно, није роктало, није се бранило кад су га конопцем везали и
закачили за куку кантара; само се кезило на њега. Мрзи он те пругасте, шарене свиње,
и момцима је рекао да такве не купујер се „слабо гоје“. Док је био млад, неколико пута
је сањао ту шарену, искежену главу. После, младић се на путу, уз тешко роктање свиња
и шкрипу кола, претворио у ћутљивог и строгог газду, који је младића добро памтио и
о њему, под месечином, облацима и звездама, по киши и ветру, често и дуго с
подсмешљивом тугом мислио. Само му никада није видео лик. А шта сада? — зањиха
главом. Помрачина обави све путеве и сва путовања у њему. Црне шуме налећу на
њега, у очима трну и опет се пале ретки и болешљиви механски фењери, по њему се
заносе скеле, претоварене и шкрипаве, све обале Мораве и Дунава само су страх, наде
су одавно потонуле у глибавим путевима, наде су се погубиле у безбројним одласцима
и поврацима.
Кад се поново увуче под асуру у лук разапету на колима, док снег засипа пијану
дреку рабаџија, Ђорђе поче да зебе другим страхом. Годинама он ту бригу понесе од
куће, а губи је по путевима, механама, вашарима, у трговачким пословима. Кад се
врати с поклонима, донесе кући у грудима и парче љуте туге, које излижу и испију
женина силовита миловања. Ове јесени и ове зиме... Каква ли ме То несрећа чека?
Године и старост донели су ову ноћ. Старост... Још неколико година и пресахнуће
снага која продужује живот. Кад за петнаест година није, неће ни за ових неколико
преосталих. Није то. Сви ће они мене надживети. Може посао наопако да ми пође.
Изгубићу све што сам до сада стекао. добро је што ова будала Тола ћути. Пијан је, па
дрема. досадило му да ме уједа за срце. Аћим ће ме надживети. Симки, врата су тесна.
Лош им је живот. Опипа недра: дукати му се јавише сипљивим диком. Узе пушку и
стави је на колена.
— деце ми моје, најбоље је кад немаш дуката. Кад немаш, ништа кад немаш!
— Престани ноћас!
Ђорђе одједном оглуве за Толина пијана мумлања, јер пролазе поред брдашца
као у журби изубаданог каменим крстовима неједнаке висине; назире се и песница
дрена под којим Катићима труле кости, дубоко затрпане. Као да замирисаше лишајеви
по камењу, па труле тикве. Седео је он на гомили зрелих тикава, с мајком их разбијао
свињама, а она је, држећи пуне шаке слузавих семенки, рекла: „Мушко си, богат си,
КОРЕНИ 11
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
жен има колико хоћеш и каквих хоћеш. Немој Симку. Узеће себи слугу и живеће као
кнегиња...“ Ђорђе испусти пушку, а рабаџије уплашено запеваше. Он настави да мисли
како је тада ћутао и како је остао да седи на гомили тикава све док нису повраниле од
мрака.
— Стигли смо на броју! — рече Тола кад волови сами стадоше пред вратницама
Катића, и скочи у снег што је нападао до пола цеваница.
Ђорђе сиђе с кола, стаде и загледа се у густ дрворед јасенова заривен у таму. Као
кроз сан чује:
— Јесу ли мушки?
— Оба мушка!
— Еј, ти, трапавко! Сутра пре зоре да си дошао! — мазним гласом довикну
Симка уводећи волове у двориште.
Ђорђе дуже постаја сам на путу, она је увек весела, извади из џепа ниску
ђинђува и с гађењем је баци у снег.
Једва је дочекала да се врати. Три недеље није био код куће, па га се љуто
ужелела. Вечерас, док је, окупана, облачила чисту кошуљу, ухватила је себе у
заборављеном смеху. Некада, док би облачила кошуљу, називала је она њега, само у
мислима, „мој чворак“. Вечерас се сетила тога заборављеног и никад неизговореног
тепања, с уживањем и поносом гледајући у своје крупне дојке које су бежале једна од
друге и надимале кошуљу. Сетила се, засмејала и прошаптала: „Мој брадоња.'' Док су
јој прсти полако клизили по чврстој белој купи и заборављено застајали на вршку,
тамном и шиљатом као зрно дренка, док се жудно осмехивала „чворку“ — „брадоњи“,
запазила је да су јој дојке некад биле мање и чвршће. Па кад јој прсти безуспешно
покушаше да напипају кост у прегибу бедара, осмех се разли у смех, дуг, гласан и
замућен. Тај смех сада разбијено одјекује у њој. Суровим и крупним очима гњечи гуњ,
куштраву косу што прелази преко гајтана, чакшире, кратке и наборане, мокру
гомилицу старе одеће... Како је могла да га пожели?
КОРЕНИ 12
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Још једном, давно, бацио је он кесу с дукатима пред њу. Кеса је меко пала на
кревет, а цијукаву ларму злата брзо је усркала вунена черга. Беше то друге зиме
њиховог брака. Он се вратио с пута и, кад су ушли у собу, кроз танак осмех као некоме
другом а не њој намењен, дуго су му се белели зуби. Обазриво га је посматрала.
Никада није био тако расположен кад се враћао с пута. Чим би се поздравили, почео
би да се жали на умор, стално је понављао да неколико ноћи није спавао. После, у
кревету, док би њене руке нервозно и отуђено тумарале по њему, лежао је на боку
непомичан, с длановима међу ногама, и убрзо почињао сувише гласно да хрче. А она,
одједном уморна, свила би руке под главу и мрак собе испунила дубоким уздасима. У
зору, кад би се Ђорђе преокренуо на последњи сан, она би се из ината и љутње, врела и
опуштена, прострла по њему. И све време док би га грчила на себи, шапутала би:
„Доста си спавао, доста си спавао.“ А тада, тако осмехнут, дуго је без речи стајао уз њу,
па је извадио кесу с дукатима и бацио је на кревет. 3бунила се: до тада никад новац
није показивао. Сео је на кревет и позвао је. Кад је без речи села, просуо је дукате на
чергу.
Она се загледала.
„Као да је кукуруз.“ Напунио је шаку. „Види колико су тешки.“ Узео је њену руку
и њоме благо мешао гомилицу. „И у мраку светле. Моји су. Ја сам их зарадио. Нико их
у Прерову нема оволико.“
„Не знаш ти шта су они. Могу да певају као птице. Да циче као крдо прасића. Да
се смеју као трешња пуна деце. Од њих је кућа већа од неба.“
Дуго је гласно мислио, а она је, збуњена, ћутала и гледала у фуруну зажарену
при дну. А онда се тргао, јурнуо на њене дојке и бедра, брзо и грубо побацао сукње с
ње, ломио као да је туче, као да жели да је сатре. Те скоро две године, он је први пут
био снажан и дрзак, без стида и немоћи, а она му се препустила, не престајући да сузи
на све прошле ноћи кад је она бивала мушко и после уморна од нечега. Слушала је
дику под леђима, и било је страх и од дуката и од њега побеснелог и први пут јаког.
— Не требају ми.
КОРЕНИ 13
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Симка уздахну, ћутке припреми вечеру и тихо га понуди. Ђорђе одмахну руком.
Још збуњенија, постаја нагнута над шиљком шубаре, па се саже да му изује опанке. Он
је осорно одгурну. Петнаест година му она изува опанке. Шта ли му је сада? И раније је
било свађе међу њима; више пута би се псовкама извикао на њу; оћутала би и идућег
дана све би пошло по старом. Да се није спетљао с неком од оних белосветских? Чула
је она да трговци имају по варошима жене које плаћају поклонима и новцем. Стално је
по свету, одвојен од ње и куће. Ако. Она је овде газдарица, а он нека плаћа где заноћи.
Ваљда није то. Где би сада, пред крај века, кад му је више прошло него остало, чинио
срамоту кући и каљао себи образ? Гуњ му је у раменима педаљ широк, крши прсте
узмичући иза његових леђа, у сенку.
То јој он каже? Он, кога толико година... Никад се није вратио с пута, свеједно у
које доба ноћи и по каквом невремену, а да га она није будна дочекала, вратнице му
отворила, испрегла стоку и нахранила, њега топлом вечером понудила, обућу му
изула, и ноге опрала, као дете сместила у чист кревет, и после га заспалог привијала
под мишку. Прође поноћ, уморну је обори сан, она се тргне и јурне напоље, на мраз, на
кишу, и тако, ослоњена уз багрем, стоји сатима на киши и мразу да не би заспала, а сва
је ухо и страх за њега. Свих петнаест година живота с њим само су чекање, стражарење
по мраку и киши, несаница што будно ослушкује лајање преровских паса на одоцнелог
повратника...
Снег, ситан и густ, засипа тишину на средини ноћи. Ђорђе загази неколико
корака у целац, па се нагло врати под стреху куће и наслони на зид. Венци суве
паприке, остављене за семе, обешени о стреху, суво шкргућу изнад његове главе.
Звонко сипкају осушена ситна семца. Неко их лаким прстима пипка. Осушена семца.
Заустави дах: срцу не може ништа; оно брзо каса по сипкавој тами, прободеној
оџацима и јасеновима. Није она крива. Она кућу држи, имањем управља, у трговини
помаже. Она је домаћин, а не Аћим, који на странку и политику растура његову муку.
Па ја сам се поносио њоме. У околини нема чувеније домаћице ни газдарице од ње.
Замисли се: кад је престао да јој се радује враћајући се с пута? Кад је престао да јој
доноси мараме, шалове?... Кратки резови ветра доносе далеку и нејасну опомену.
Оданде одакле полазе ветрови, долазе и казне људима. Дрхти и нејасно осећа: мора
нешто. Сети се Толе: „Мушки“, викнула је. Такав глас има само кад му гризе врат у
оном свом лудилу. „Мушки, мушки“, задавила се.
За њим кроз незатворена врата улете и ветар у кућу. Стаје на корак од ње,
спуштених руку, стиснутих песница. Гледа јој у уста, гледа је у „мушки“, чини му се да
је и сада дави та реч и не може да јој приђе ближе прободен њеним несавитљивим
погледом, не може ни рукама да замахне, а мора нешто да каже, па промуца;
КОРЕНИ 14
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Ракије!
Симка се примаче ватри, зима кула кроз врата, у дебелом, густом, упреденом
курјуку није јој хладно.
Није ни осетио кад је Симка ушла и спустила ибрик с ракијом. Као случајно
напипа ибрик поред ногу и поче жедно да сипа ракију у суво грло. Носак ибрика је
узан: споро, сувише споро и танким млазом увире ракија у ждрело, таваници
окренуто. Жарачем разби носак. Ракија тече низ кудраву браду, кваси чакшире и
прпти по врућем пепелу огњишта. Немарно одгурну ибрик, остатак старе шљивовице
истече у огњиште.
Иза њега, у сенци, наслоњена на наћве, нечујно сузи Симка, тако као да јој се
зноје очи од ватре и шиљате шубаре.
— Увек си ме дочекивао. Ноћас ниси. Остарио си, а? Јеси, јеси. У лов не идеш.
Кућу не чуваш. Хајде, закевћи мало, као некад кад смо јурили лисице. Хоћу сад да те
чујем. Хајде! Што ћутиш?
Ђорђе се спусти на сламу. Пас му леже између ногу, послушно трпећи миловање
по врату и гужвање дугих, клемпавих ушију.
Уђе у киселкасту, љуту топлоту стаје, у густо и гласно дисање говеда. Зашто га
Мијат није вечерас дочекао? Сигурно је одлуњао код неке удовице. Брзо напипа врата
КОРЕНИ 15
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
собице за слуге. На уском кревету нађе му главу и повуче га за косу. И овај се може
преселити у мој кревет!
И његов деда, Лука, био је слуга. Газду му, Василија, убили Турци. Четрдесет
прве вечери Лука се пресели у његову постељу. Ђорђе је добро знао причу која још
траје у Прерову у разговорима најстаријих. Када се Ката вратила с гробља, наредила је
Луки: „Да обучеш чисте гаће и да дођеш у моју постељу. Од вечерас ћеш код мене да
спа— ваш.“ Исте године родила је Аћима. А Лука је умро с перчином. Ђорђе јаче трже
прегршт слугине косе. Мијат се с јауком пробуди.
Неколико пута паде у снег док се довуче до куће. Већ свиће. Симка с Мокрим
лицем још увек стоји ослоњена уз наћве. Ђорђе јој приђе, загледа се у лице, умором
издужено, па у врат и груди.
...Мислиш, неће да дође? Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен,
бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да верује. Мијат облизује снег са
танких бркова; висок и мршав, свија се у лук над угрејаном фуруном и таре длан о
длан: они танко шуште као да су од суве јеловине, Аћиму су сувише весели и
безбрижни, па приђе прозору и поче ноктима да гребе ледено жбуње са стакла, да
боље види вратнице и пут поред јасенова.
КОРЕНИ 16
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Аћим не стиже да пита да ли је Ђорђе донео неку вест. Она, сигурно, нешто зна
чим ћути. Спусти се на миндерлук поред прозора, поче да срче каву, пуши и, наборана
чела, вири кроз прозор.
у белом диму снега и ветра Мијат једна умирује угојене вранце што, њиштећи,
туку копитама у санке, а јутро се наставља мислима последњих несаница.
у ове тренутке јутра одлазио би санкама у Паланку да доведе сина школца. Сви
који би га тога дана срели знали су куда иде. Друкчије су га поздрављали. Друкчије им
и он отпоздрављао, довикивао им да не газе целац и заобилазио их терајући коње ван
пртине. Тамо, у Паланци, озбиљно и ћутке би пружио Вукашину руку да је пољуби,
пажљиво га мерио очима, проверавао и, сваки пут друкчије, у себи закључивао.
Највише се обрадовао оне године, недељу дана пре но што су се срели: две заседе су
пуцале на њега и убиле коња под њим, њему су само окрзнули лист на левој нози,
добро се сећа, Вукашин га је уплашено гледао, и рука му је дрхтала, он је знао због чега
и смешкао се мислећи: „Има јаку браду, на мене.“ Вукашин је мушким гласом рекао:
„Не треба ноћу сам да идеш.“ — „То су моји послови“, одговорио му и намрштио се,
иако је друго осећао.
Те године, кад је запазио браду на њему, први пут је помислио на жене. „Само да
му прва не буде за паре. Онима што динарима подижу женске сукње пород буде
болешљив и жгољав.“ Кад га је после Божића попово водио у Паланку, пре НО ШТО су
се попели у санке, одвео га је под вајат и рекао му строго: „Ако си мушко, женскоме ни
пару не смеш да даш. Ни орах. Женскима је то посао. Плаћају им само они којима су
празни и глава и чакшире. Јеси ли ме разумео? То нема у твојим књигама.“ Вукашин
је само стиснуо усне и климнуо главом.
КОРЕНИ 17
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ни једну реч: „Долазим” , мисли Аћим гледајући кроз ледени вез на стаклу у пут
поред јасенова, сада још више у белом диму вејавице. Откако се вратио из Париза,
трећа је година, није долазио кући.
Аћим ћути и гледа у колена. Нема црвених вунених рукавица, и очима топлих.
Није спреман за пут. Гледа по столу и миндерлуку. Да је Симка ту, грдио би је.
Зашто му бар писмо није послао? А и та писма... Све су краћа. Некада му је цело
вече требало да прочита писмо из Париза. Читао их је гласно. Сам. Ђорђу и Симки
само оно што се на њих лично односило. Никоме и никад није препричавао
Вукашинова писма. После, кад су почела да стижу краћа и све краћа... Само је новац
тражио. Да он То не одлази од мене? Устаде и раскорача се од прозора до кревета.
Онда застаде пред стакленим орманом, пуним новина и књига, постиђен оним
писмом: „Зашто, Вукашине, не тражиш да ти пошаљем нове чакшире и опанке? Морао
си досад да их поцепаш. А ја нећу да си вагабунд тамо и да ме брукаш. Шта ће ти
католици да мисле о нама Србима кад тебе виде са исцепаним коленима?“ Никад му
није тражио опанке и чакшире. Сам о је стигла фотографија — Вукашин у реденготу, с
краватом. Недељу дана је никоме није показао, а сâм је сатима гледао, пошто би
намакао резу на врата, и увече према лампи, кад у кући сви заспе. Онда није могао да
издржи: показао је прво Симки и слугама, што нису престајали да се смеју господском
оделу, које је, тврдили су, наружило Вукашина. „Ти што уче књиге и науке морају
друкчије да се одевају. Попови, рецимо, носе мантију“, говорио им је, сећа се, и још
више се постиде, јер су Тола и Мијат разнели по селу вест о Вукашиновој фотографији,
па су сељаци сваког јутра и вечери нагртали у Аћимово двориште да је виде и пију
стару ракију.
Аћим мрси браду, квари њене ракље и клима главом као да слуша праведну
пресуду.
„Друга је клима тамо. Они мисле да је наше одело турско, а, знате већ, Турке
нико на свету не вољи“, правдао га он. — „А за што ће да изучи тамо?“ — „Правничке
науке“, одговарао је, а у себи мислио: „Да учи за министра унутрашњих дела, да буде
најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје наредбе које се
без поговора слушају. Он ће наследити моје име у странци, биће одмах познат,
поштован, слушаће га, биће са именом, а не неки тазе радикалчић, ћифта, репа без
корена. Он мора бити као ја, прави, стари радикал, адамовац. Кад Вукашин узме
дизгине, посланиковање ће препустити Ђорђу, уз моју помоћ и с мојим лудима морају
га изабрати. Симка ће ми изродити унуке, ја ћу их чувати, презиме им неће бити
Катић, моји унуци презиваће се Аћимовић, читаћу новине и спокојно чекати смрт... А
Мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак...“
КОРЕНИ 18
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Аћиме, веруј само себи, и то кад си сам. Синови треба да те се плаше и помало
да те мрзе док не остариш. Једино они и мајка могу да донесу несрећу човеку. А унуке
воли“, сети се очеве опомене. Шта је могао кад је то почело чим је проходао. И раније.
Одмах се видело да ће бити леп и крупан. Није био жгољав, ни ћутљив, ни баксуз као
Ђорђе. Ђорђе се никад ни с децом није играо. Завуче се у сењак и ћути. И не одазива
се. Вукашину претури вечеру, подмукло га гурне у бару и испрља му ново одело. Њему
сам увек лепше куповао. То је мој грех. Увек сам га издвајао, а сâмо дрво убије ветар.
Мијат усправно стоји у санкама и целу своју тежину и снагу држи дизгинама,
коњи савијају вратове и фркћу, Аћим припаљује цигару, немоћан пред неком слутњом.
Друкчији је њему овај, сваке године исти дан. Могао је бар паре да затражи.
Коњи и санке изјурише на пут и нестадоше у Диму вејавице. Аћим склони главу
са прозора.
Да лије Вукашина више волео што је последње дете? Или што личи на њега? Не
зна. Све сам уложио у њега. И синове који се не родише. И наду у унуке. Кад се јасену
врх осуши, он из пања истера шибљик. А ја? шапуће на миндерлуку и зимогрожљиво
дрхтури. Ђорђе је синоћ дошао, а још га нема да се поздрави и исприча како је посао
обавио. Не поштује ме. Свети ми се, трже се. И Симку је волео више од Ђорђа. Он је њу
нашао и изабрао. Баш онакву какву је и желео снаху да има: крупну, бокату, да може
деду као зечиће да рађа. Није му сметало што је из сиротињске куће, и што јој је отац
бунарџија и надничар, јер видео је још код манастира да је по свему друкчија од
његове Живане, танке, мале и савијене као махуна пасуља у сушној години. Знао је да
се Симка неће прекинути и осушити после другог детета. Запросио је, не питајући
Ђорђа да ли му се допада. Уживао је, гледајући је кроз прозор, кад висока, боката а
витка, лако као усправан вал заплови двориштем, испуни га свег, па су кућа и зграде и
јасенови мали, као играчке; одједном су сва врата затиснута њоме, а руке немирне, као
да расад саде. Слика се утисну у занесене очи и грешна ватрица опали му испупчене
јабучице, пуне плавкастих жилица. Кад се то уселио страх у његову кућу? замисли се.
КОРЕНИ 19
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Чим није јавио, неће ни доћи. Нека испрегне коње — потиштено рече
Милунки, Симкиној мајци. Она стоји с рукама на леђима, повијена и строга. — И ти
ћеш да ме надживиш. Да сам млађи...
— Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога? — немоћно подиже руке.
Зар пред њом ово кажем? Окрену главу ка прозору и ухвати се за дрвене решетке.
КОРЕНИ 20
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— А ти баш оцу Методију — шиљак у нос! За твоју кућу ништа није да купиш
манастиру звоно.
— Зашто нећеш за добро свога сина? — мала, забрађена, срдито му принесе лице
под браду. — Овако ће да се затре... — шапну и, претећи, затресе главом.
— А Ђорђе и Симка?
Симка уђе с наручјем дрва. Он издалека спази њен умор згуснут у подочњацима,
загледа се, ни она више није негдашња, помисли. Она није крива. О томе неће с њом...
После, гледао је у жбунић ватре, док Ђорђе не уђе, сасвим тихо, повијен.
Ђорђе нешто промрмља, приђе фуруни и оду окрену леђа да скрије лице.
КОРЕНИ 21
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— То влада пред изборе плаши такве као што си ти! — потврди главом и сусрете
Ђорђев поглед. А овај мукло рече:
— Реч? Чија реч? Моје су паре и моје су речи. Ја сам живот сатро у раду и по
путевима, сваки дукат крви ме кошта, па ћу сада, због твоје политике... Не дам! —
Ђорђе повиси глас и окрену лице оцу.
— Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине.
... .Само му се очи виде између обода дубоко навученог шешира и подигнутог
астраганског оковратника. Не само због мраза што пред сутон окива пртину. Жели да
га нико од селака не препозна, заустави или нешто упита. Узалудно покушава да
савлада радозналост очију упорним гледањем у кочијашева уска и повијена леђа. Очи
му стално беже по снежном полу и брежуљцима поред Мораве, лако запажају знане
забране, врзине поред путева, тополаке, дрвеће-међаше. Све је исто... Као онда, као
некада, кад је он ту живео, и кад је пошао у Француску. Исто је као и онда кад га је отац
водио за руку, не, он се увек држао за његов штап, и кад је био чобанче, ђак... лицејац,
великошколац... Не, није исто, не, то више није његово, није ни он више онај, није
одавно, годинама, још пре Париза, много раније, сећа се, па толико пута је мислио о
томе, баш тамо код оног забрана на коси, сада, наравно не личи на небеску капију, као
онда, гледан на месечини од Мораве. Шта је читао на том распусту? И рекао је, памти,
не, сваки пејзаж презире, узбуђење за лошег сликара и уседелице, не за оног
несрећног учитеља, за њега не, а овај његов завичај је беда, сажаљење због кога се
кајеш. Глупости, да, сви су ови паланачки, сељачки кочијаши гурави, брбљиви, сви су
пијанице, ракију пију, жене им од батина носе завијена чела, и овај је такав. Није га
брига што је то ливада његовог оца, где је некада лежећи у кукурузу прежао сатима да
види гола колена девојака што су пластиле сено, све је ово радост у комадићима
расејаним по блату. Најглавније је не бити сентименталан, само сентименталан не
бити, не, никако, онда... идејама је крај. Наставља се прошлост. Успомене га обузеле.
КОРЕНИ 22
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда... увек, за сваки Божић, санкама кући. Све
санке на свету исто шкрипе. Као у Гогољевим причама. Зима је, беда, коњи заударају
на балегу и кисео зној. Слуге су добро тимариле, не, још како су заударали и Аћимови
коњи... Па то су све и онај дорат, и зеленко на коме је јурио по ливадама, коњи... Умео
је вешто да влада дизгинама. Неће о томе да мисли. О таквим сентименталним
бесмислицама... кад је некада као ђак и великошколац... Некада. Он не долази кући
као некада. Мајка је умрла. Ено га гробље. Ту је она. Није јој отишао на гроб. Никада
више неће отићи на преровско гробље... Баба Ката. Велика бритва на дугој узици.
Кокошке су јој из крила кљуцале жито. У оној њиви породила се она сељанка. На
мотици поред ње расекло се сунце, и нека крвава гомилица... звала га да нешто
пресече, а он је бежао и викао. Оџаци и дрвеће, и све што не види, а осећа, гомила се у
нелагодну, жалосну језу.
Шкрипа замре на дну бубних опни. Коњи фркћу, тресу главама. Гриве гребу
очи. Језа гусне крв. Неиздржљиво је. Раскопчава горње, последње дугме капута.
— Сад сам сигуран да си син Аћима Катића. Познао бих његову крв у пуку
војника — окрену се кочијаш и осмехну, лижући иње с бркова.
— Пет пута сам ти рекао да нисам. Из Београда сам и добар сам му познаник. Је
ли ти то доста?
и он, таљигаш, зна Аћимову крв. И каква је то Аћимова крв?... Крупне речи, а
сељачки изговор. Политичка хајдучија, да, то су наши политичари. И он. Не, не, и пре
Француске је то знао. Само, као родитеља га волим. Његова политика... заседа и
галама. Зар га није школовао због сујете и амбиције? Он је...
Је ли, пријатељу, по чему би ти познао сина Аћима Катића у пуку војника? Само
брбљаш и не мислиш.
КОРЕНИ 23
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Њега овде неће сахранити. Никад. И ако сасвим пропадне. Умрла... Умреће и он.
Шта би она имала од тога да јој сврати на гроб? Наружи му се лице, зажмури, потмуло
јекну. Шта он то хоће са собом? Зашто лаже себе? То је ова преровска земља што још
стругуће по жилама, ово је последња криза, последње искушење, завичај, гробови,
успомене, оков је све то, с њиме се ништа не може постићи у животу. Неће да умре као
председник паланачког суда! Погледа: све је исто, куће, зима, и оног познаје, и жену
познаје, не, то је беда, сиротиња... Шта се то променило, шта се то догодило за
неколико година откако није долазио у село?
— Лево! Лево!
Пожури кроз двориште Куда ће? Не може одмах да се сретне са оцем. Ваљда још
имају за њега собу у новој кући. Мора да се поздрави...
— Добро вече, Симка... снајка! (Нема смисла, загрцнула се од радости, ништа јој
нисам донео.) Нисам могао да вам јавим, донео сам одлуку на брзину, служба, морам
одмах да се вратим... (Шта могу? Морам је разочарати.) Па јесте, и за Божић. Толико
година нисам био код куће за Божић. Нисам те видео... да, да, седам годила. Париз, па
одмах служба, државни чиновник... (Он! Жао ми, шта моту?) добро вече, Ђорђе.
Стигох сад, са кочијашем из Паланке... (Није ми се обрадовао. Не жели ни да се
пољубимо. Не зна. Откуд би знао? Још кад је био дете...) Нисам хтео да вас мучим на
Бадњи дан, много је посла. Добро ме Возио. (Само с оцем сада да се не сретнем.
Касније. док се средим. Касније. Морам тише да говорим.) Ја сам уморан, идем одмах
у собу. Нека, немој да га зовеш. Поздравићу се с њим касније, кад оставим ствари. (Са
КОРЕНИ 24
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
слугама? И с њима да се гњавим.) Добро сам, Мијате. Нисам остарио. Ако је хладна
соба, Симка... снајка, после наложи, идем. (Брбљам, само брбљам. Вечерас морам све
свршити. Моја соба... Вукашинова соба. И сада је сигурно тако зову.) Не, не! Не треба
лампа. Ја ћу сад да се скинем и мало одморим. Много ти хвала... (Шта ћу с њом
оволико обрадованом?)
У капуту седе на кревет и уздахну. Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и
сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе
на свету, потече свим његовим жилицама као крв. И он одједном, сав опијен нечим
што се не одређује у свести, нечим ШТО је ван ње, изгубљен и расут у трајању дужем
од памћења, дуго остаде тако. Онда се полако врати себи. Скиде рукавице и кресну
шибицу да припали цигарету. Обешена изнад кревета, приђе му фотографија из
Париза, из времена кад је одбранио докторску дисертацију. Где то беше?... Мала
радња у дворишту на Сен Мишелу. И Елен. Где ли је сада она? Очи падоше на кревет.
Ову чегру је мајка ткала. Био је на распусту. Зелене гране. Угаси шибицу. Мора да се
смири и среди. Брзо шета по сумрачју од прозора до кревета. Напољу, на дрвљанику,
праска секира, љутито И дрхтаво. Завршава се нешто што је споро трајало До данас.
Ипак пола живота. Почињем други. Нов? Зашто је нов? Стаде. Никако не попуштати.
Одолети сентименталностима, успоменама, детињству. Ђорђе ће га као звер напасти.
Боље би било да га је обавестио о доласку. Заслужио је да се радује макар до вечере. И
онај стари.
Симка унесе жар и наручје дрва. Ложи пећ и прича: много му се обрадовала, и
лепо је то од њега што је баш за Божић дошао кући, и ових неколико година како не
долази сваки јој је Божић тужан; свако Бадње вече отплаче: он је у туђини, далеко,
никога свог нема. Ти Французи, сигурно немају...
— Није.
Колико су ти српски сељаци јадни, још више су самоуверени. Она је према њему
добра, пажљива, али шта може? Мора да се поздрави са оцем, рече. Симка му
поверљиво шапну да је он у својој соби и да зна даје дошао. Не смем да се збуним,
понавља себи, брзо прелази двориште, улази у стару кућу и искашљава некакав
нелагодан страх. Отвори врата, па дубоко и наглашено строго изговори:
Оче!... Нисам ти више бабо... Стиди се да каже — бабо. А пре сат дошао. Хоћеш
на коленима да ти дођем?
КОРЕНИ 25
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Љут је, прође Вукашину, нађе оцу руку, просу му дуван, и додирну је уснама.
— Види се и у мраку.
— Види се.
Аћим завија нову цигару и љути се на тупе прсте што дрхте и просипају дуван.
— У туђим санкама?
У послу?... За шта Ми служе нове санке и коњи — але? А Мијат дна јутра упрезао
коње.
Вукашин гледа у своје руке, осећа очев поглед и оправдава га: природно је. Син
сам му. И ја бих такав био према свом сину. Не волим га мање него пре неколико
година. Нисам се изменио.
— Ти не мораш.
— Не, поћи ћу и ја... Волим божићне обичаје. (Глупо се понашам. Сасвим глупо.
И збуњено.)
... Нико не устаје. Са свеће, пободене у преломљен колач, капље восак. Слушају
како капље и као да због тога ћуте. Сви се питају: зашто се ћути? Сви гледају мирно
вретено воштане светлости, очекујући нешто што се слути над непоједеном свечаном
вечером.
КОРЕНИ 26
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Можда ови нешто знају? Аћим пређе очима по Симки и Ђорђу. У Симкиним
крупним зеницама пламсају две мале свеће. Слутња му се згусну у страх. Припали и
другу цигару. Никад овако. У овој соби, у којој се само једанпут у години вечера, кад
Вукашин дође. Поглед му се пободе у гутицу између његових размакнутих и густих
обрва. Љут је. Зашто? Могао си да јавиш па да те чекам, чвор је сенка, а лице му
жућкасто, гутица на корену дугог носа ударац је нечије песнице. Зар је време такво да
и Вукашина туку? Дошао да се пожали... Не, неће то. Такви смо ми. Тврђи од бреста. А
леп. Њему би приличило и краљ да буде.
Гласан клокот: Ђорђе надушак испија дубоку и шарену чашу вина. За мене
никад није наредио да се упрегну санке. А да су ми располутили главу на путу? Одоздо,
оштрим млазом хвата очеву браду. Само њене две мало укосо управљене ракље. Он... У
кући тиранин, а преко плота мазан и сладак. Само докле?
Симка срете Аћимов поглед, руке јој пођоше ка софри да нешто узму, па се
полако вратише на крило. Никад није дошао а да јој макар прегршт шећера не донесе.
Ако. Само кад је дошао. Ђорђе неће смети даје мучи као прошле ноћи. Уздахну дубоко,
шиљак светлости се пресави и само што се не прекину.
Вукашин међу прстима окреће цигару и загледа је. Сигурно су чули. Сви се
чудно држе. Како да им објасни? Шта да му каже? Очеве очи осећа на себи. Он то не
може да разуме. Неће. Аја морам... Кида влажан крај цигарете. То мора једном да се
догоди. А после? Подрхтава.
Аћим виде и спусти поглед: то су белези Василија, првог мужа његове мајке. Кад
се враћао из бојева, у софру је ножем урезивао убијене сопственом руком.
и Василија се боји, а опет „оче“. Неће са мном као некада, зато ми није јавио да
долази. Сат је прошао па се поздравио... Оче... Неко зло.
КОРЕНИ 27
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
после вечере и сâм почиње разговор. За овом истом софром, поред овакве свеће, пре
неколико година...
— Зато што је озбиљно. Сва тројица морамо вечерас... — очев поглед пресече му
реч. По Вукашину се просу танка дрхтавица.
— Па човек је државни чиновник. Чува своје парче хлеба — мирно рече Ђорђе.
— Путуј, сине, путуј ноћас. Одмах путуј! — корача сенком. — Онакве коње какви
су тебе довезли, можеш наћи и у Прерову.
КОРЕНИ 28
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Само то? — излете Аћиму, па се још више збуни, и уплаши, и обрадова, и још
више уплаши од радости. Софра се искрену, свећа се издужи до таванице и букну.
Погледа у Ђорђа. Није смео у Вукашина.
— Треба да знате да се женим. Да, прво то... — не сме да ћути, јер отац изгледа
тако као да ће да се туче, хтеде да устане и да каже да није због тога дошао, али га
Аћим претече:
— Одлучио.
— Са толиким школама...
— Тебе ништа нисам питао! — Аћим прекиде Ђорђа. — Кад си способан, коју си
изабрао?
— Није ти лепа?
Ђорђе јекну.
КОРЕНИ 29
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Тошићева ћерка.
— Јесте, његова.
Ђорђе посматра оца и брата. Неће да угаси свећу. Нагледајте се. Ја Ти никад
нисам ваљао. Ето, ето ти га твој Вукашин!
Аћим се наже над свећом, постаја тренутак па дуну. Све потону. И он.
— Добро. Ако ме се одричеш, онда сам ти дужан ово објашњење: нећу ни у какве
странке да улазим. Ја свој живот и своје способности нећу да сатрем у радикалском
политикантству. Чекај, слушај ме прво. Баш то у вези са народним интересима хоћу да
ти кажем. Ништа народ нема од тих ваших странака и ваше селачке слободе.
Уосталом, после одласка Турака народ није тражио слободу. Он је тражио само хлеб. А
Ви, радикали, обманули сте га да је устав — хлеб... Народ, слобода, устав, све су то само
изговори да се дође на власт. Зар је мало у Србији оних који су свршили неке школе,
па су пропали у нашој, вашој политичкој хајдучији? Ко је од тога имао користи? —
застаде. Сети се призора с пута:
КОРЕНИ 30
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
...Човек носи плехану пећ и велики дењак ствари, а за њим иду два малишана са
лонцима у рукама и жена са дететом у наручју. „Куда ћете ви, човече, по оваквом
времену?“ — гледајући како се деца једва батргају по снегу, није могао а да га не
запита. „Ја сам, господине, учитељ. Премештен сам јер сам радикал“, само је то рекао
и продужио да главиња низ пут.
Тражиће имање. Свађа је само изговор. Бездушник. Одавно си ти појео свој део.
Ја сам ово зарадио. Ништа ти не дам! Ђорђе претури бокал са вином. Софра као
заклана; цури црно вино на његов опанак.
— Појео си ти одавно свој део, брате Вукашине. Мало ли нас коштају твоје
школе?
Паде, Аћиме, твој углед у амбис. Растури ти се огњиште, разломи имање и затре
лоза. Моји унуци биће Тошићеви унуци. Аћим чупа браду.
— Израчунај ти!
КОРЕНИ 31
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Закон?... Ја сам закон! Све је моје. Само преко мог гроба можете да се делите.
Аја ћу још да живим!... Обојица сте једнаки! — Аћима оштро заболе што први пут пред
Ђорђем ружно говори о Вукашину. Удари песницом о софру. Посуђе звекну. Подиже
се и заљуља у густој тами: — Чуј ме, Вукашине... ова кућа није више твоја. Видим ли те,
наредићу слугама да те истерају на сокак... У тестаменту, написаћу га одмах после
празника... ти ћеш бити искључен из мог наследства. Забранићу ти да ми на сахрану
дођеш и гроб видиш. Ти си... од вечерас, ти си... мртав за мене. Један за другог ми
више не постојимо!
По муку, једно псето лаје из села. Аћим се стресе. Ја више не постојим. Ја сам
ишчупан, хтеде да викне. По њему звечи сув, изломљен лавеж.
— Ђорђе, дај овоме пет стотина дуката, и да га моје очи више не виде у кући.
Губите се, нећу исти ваздух да удишемо.
За њима врата остадоше отворена. Ветар јурну у собу. Псето лаје љутито и
изгубљено.
И он, сада, дошао да подели имање... Њему ће ионако све да остане. Сада кад је
Ђорђе почео њу да злоставља. Где му је душа да баш данас због тога дође? А чим је
дошао, грожђе, орахе и јабуке однела му у собу. Грожђем му и прозоре окитила.
Колико је пута у уморној тузи, оној пред сан, оној кад је сама, њим тешила себе.
Неколико ситних ватрица силази јој низ лице и капље у крило. Ђорђе дуго стоји уз
врата, не гледа је, па се накашља.
КОРЕНИ 32
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— А зар нас мало кошта његова школа? — кришом брише лице и због Ђорђа
говори о новцу.
— Ти си се мучио...
— И сад треба да отцепи полутку. Није право — гоВори а не мисли, осећа само
неки чудан стид, не зна шта ће са собом.
— Твоје је, Ђорђе, твоје, немој да се љутиш. Мени је тешко... Жена сам ти, увек
смо се лепо договарали.
Њој клону глава: сећање на облачење кошуље и прошло вече поново је заболе.
— Постала си газдарица...
КОРЕНИ 33
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Ниси, ниси... — Нешто лупну под њом. На њу иде шубара, црна, шиљата,
ништа не мисли, не мисли ни да бежи, а види — гуњ се грчи и ломи.
— Јесам! У животу немам ништа сем дуката и муке. Коме ћу дукате? За кога сам
се мучио? У овој кућерини живе мишеви, слуге, дукати, ти, моја несрећа... И ја...
камен, сув, ништа...
Она миче уснама, не, оне то саме чине, она не може ништа да каже од вике, од
мириса вина из нечега разбијеног, шкрбавог.
— Све ћу Вукашину да дам, све! Теби у инат. Нека господа проћердају моју муку.
Вукашин ће појести моје имање. Појешће ме. И гроб. И он... Због тебе! — ударао је
песницом по глави, леђима, свуда, све немилосрдније, јер спази да јој је при светлости
жара из пећи лице лепо, и зато што се не брани, занемела у запрепашћењу од његових
првих удараца, туче је и јауче зато што је први пут туче, што је много воли, и жели да је
убије, јер је лепа, да је не види после овога, после...
А њена помрачена свест може само да се чуди, и бол од удараца тоне на сâмо
дно тог чуђења. Свеједно јој у шта се заривају и од чега одскачу његове ситне песнице.
И тек после, кад се уплашио, уморио или постидео, одједном је умукао и престао да је
туче, па се пијано сручио на кревет, а она, као освешћена изненадним муком и миром,
поче да разумева смисао његових удараца, грдњи, псовки и нечега одавно и од себе
скривеног. Стид јој се разгоре у глави и на лицу. Прошлост, погубљена и заборављена
у пословима, Виси сада сва пред њом, похабана и у ритама, као сиротињско одело.
Никада до овог тренутка није помислила да јој је живот јадан и пуст. Како јој одједном
сада ништа не значи што је газдарица у кући у којој пола. села. надничи и служи. Она
се покрену, први пут откако је устала са столице, мало рашири ноге, да буде сигурнија
на њима, и одсутно се загледа у жеравицу која је испала из фуруне и споро умирала на
дасци, на којој су многе пре ње оставиле за собом црне ранице.
...И синоћ је чекао да легну. Знао је да нису ушли у собу. Ноћ је преседео на свом
лежају, огрнут великим кожухом, јединим и летњим и зимским покривачем. Тако,
ишчекујући шумове њених босих ногу кад прилази кревету, затекла га је зора што се
једва провукла кроз мали решеткаст прозор, видела Николине очи приковане за
таваницу, па се као од стида сакрила у његову густу и дугу браду. Симкино вабљење
живине извукло га из подрума да види њене неиспаване и умором замућене очи, па да
читавог дана ћутањем тугује.
Вечерас је сваку њихову реч разумео и одгонетнуо прошлу ноћ. Кад је почео да
је туче, Никола је скочио, усправио се, главом притискао греду, претио Ђорђу да ће га
заклати, њега, силника и незахвалника што га је удес наградио добрим каквим само
цареве награђује, а мрак је тутњао у кацама, јечао и хуктао у црним гомилама:
— Не плачи, несанко моја. Сутра, на празник, биће ти очи као ољуштене шљиве.
Што плачеш кад си лепа, и млада. Ја ћу да тугујем за тебе. Своје ћу очи подметнути
под његове песнице. Нека их бије, злотвор. Несанко, гурни ми главу у недра. Кад дете
плаче, свеједно му је чије је наручје и чија су недра. Помери браду да ти не гребе лице.
КОРЕНИ 34
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Завуци ми руку у недра. Угреј се Ту, ћути, нисам ти ја отац... Осећаш ли колико сам
млад и јак?... Видиш ли? Види ме...
Њен корак по поду разликује од Ђорђевог; види јој тамне табане, зна како се
свлачи и облачи, види руку на свим местима на телу, чује шум чешља у коси, осећа
како дише, јер Никола годинама слуша Симкин и Ђорђев живот у постељи, чује све
њихове разговоре и љубавне грчеве без тепања и пољубаца. Тада јој он шапуће речи
које човек његова доба жени не говори, тепа стидно, очински и љубавнички, и бира
израз, како то само настрано ћутљив човек уме.
— Не дери се, знам те добро — Мирно рече Милунка. — Где си? Не видим ти
брлог, села бих мало.
— Ти си нешто много горе. Ја све знам, па ћутим. Видиш ли како ова моја пати?
— Ти можеш да је спасеш.
— Ја? — језа стресе старца. — Ја? Како? — подиже се на лактове. Не види је.
КОРЕНИ 35
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Помози јој. Док је жива, палиће ти свећу на гробу. А ти знаш каква је твоја
душа: рибица у крви! Не можеш да умреш с њом. Помисли само...
...Ђорђе у оделу лежи на кревету и, згрчен као гундељ, хрче. Симка стоји
наслоњена на кревет и гледа у њега, слабо осветљеног ватром из пећи; никад јој није
био тако гадан и ружан као ове ноћи. Како то раније није видела и осетила? И како је
могла да се уда за њега и да живи с њим?
И можеш сада да спаваш, тако си ружан и мали, као гиџа. Хрчеш... Мајка и Бог
казнили ме тобом. Зашто си ме тукао? Зато што сам ти слуга у кући, што више радим и
горе живим од свих надничара. Колико сам хлебова намесила и људи нахранила. Очи
и руке изгорела сам на огњишту. А сан ми траје само између других и последњих
петлова. Свиње ти храним, стоку надгледам, помажем у трговини, копам с
надничарима, свађам се са слугама, криво мерим... Изелице! За вас Катиће сам радила
и чувала. У шта су истекле моје младе године? Ти си ми снагу просуо ни у шта, ти што
хрчеш, што спаваш, уморан си, заболеле те песнице од моје главе. Нисам ни годину
дана проживела као жена, ни као Анђа Толина што ни хлеба у кући нема, ни као она
нисам проживела, и она је срећнија од мене. Целог века, ти, псино, скиташ по
вашарима, чаршијама, по белом свету дане и ноћи остављаш. Сигурно си трпео за
мојом снагом и мислио на мене. Док сам се ја у овом гробу по ваздугу ноћ превртала
као црв на жеравици, ти си се ваљао по туђим постељама. За дукате, и ти, тако ситан и
грдан, могао си с лепотицама да спаваш. А ја те чекам... По десетак вечери забадава
сам облачила чисту кошуљу, а тебе нема. За тебе се спремала, а ти дођеш па заудараш
на механчине, оборе и коње. А да си бар тада могао жељу да ми одмалиш. Узимала сам
те у наручје и пела на себе, као што се дете пење на коња. А ти ме, јаду, штипаш,
уједаш као мало куче, само ме наљутиш и оставиш. Од таквих као што си ти не би ни
на ђубрету клијало! Па ме сада бијеш и мучиш, Турчине. А у шта ће мени да прође
ноћ! Спаваш и хрчеш, хрчеш....
Више никад да не чује то одвратно хркање, тешка, наднесе се над њега, мора, а
не може од задаха вина, од бола у очима, од крви што је одједном стала, и руке се с
гађењем тргоше и клонуло падоше низ бедра. Дуго се клати задихана тутњавом у
грудима. И свог корака се боји. Црвено око пећи гасне и плех ситно цвокоће. И мрака
и плеханог цвокота се боји. Колена јој ударају о даске кревета.
А онда више није видела ни Ђорђа ни себе: лепа је и још млада. Над њу се
надноси лик... Шарене очи. Зар он, зар с њим? Зачуди се, не, брани се, а он јој прилази
све ближе и ближе, припија се уз лице, ураста у главу и у мраку истискује свест.
КОРЕНИ 36
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
...Лаке и хитре, сенке налећу једна на другу, измичу и опет налећу гонећи се по
изрибаном дашчаном поду и резбаријама храстове таванице. Нечујно играју по
дрвеним решеткама у прозорима искићеним грожђем. По одсеву тихог, малог пожара
гази Вукашин уморно погурен, док титраји пузе и јуре по њему, пламсају из високе
украшене пећи, купљене у Земуну за собу сина господина оне јесени кад се уписао на
Велику школу. Срушили су механу у којој су тада преноћили. Он није спавао, љут на
оца што је одбио да му купи варошко одело, онакво какво је виђао у Паланци на
великошколцима. „Ти си сељачки син. Срамота је да носиш швапске крпе. Нису оне ни
здраве. И срце и памет се покваре у њима“, рекао је отад убеђено и претећи. А ујутру,
рано, из механе га најпре повео у магазу житарског трговца Васића. Отац је ишао
напред, са штапом преко руке, а он неколико корака за њим. Велики и леп био му је
Београд тада, први пут виђен, и био је збуњен и задивљен што толики људи у Београду
познају његовог оца, па му скидају шешире, шубаре и нагињу фесове. „Гледај пред
ноге и не блени у прозоре!“, строго је прошапутао кад га је ухватио како загледа
девојке што кроз прозор истресају ћилиме, а онда, повучене испруженим рукама, као
да падају за својим очима, озбиљне, а он је желео да му се осмехну и да га запамте.
Постидео се због очевог прекора, опанака и гуња.
Школовао га. Јесте. Даје остао у селу, не би ни умео тако да увреди оца; да није
био у Паризу, не би знао да му каже све што му је вечерас рекао.
КОРЕНИ 37
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Само да једно такво Бадње вече, сада, вечерас, некако доживи, да заборави
свађу са оцем, да она не постоји, дао би све знање, идеје, каријеру, све би дао. Јурну по
соби. Мала му је.
Не, све је ово селачка идила и прошлост. Наш живот треба да буде нешто сасвим
друго. Мој живот није Аћимов живот. Треба одавде засвагда отићи. Све оставити.
Изневерити. да, издати. А потом? Зашто се толико плашим неуспеха? Чему сва та
рачунања? Ја ти више нисам отац... Ти си од вечерас мртав за мене. Један за другог
више не постојимо.
Вукашин дрхти. Одрекао ме се... Зар сам толико увредио њега, суровог и
снажног? Једино у животу што је поуздано било моје, био је он, отац. Нешто што није
имало обала. Отац сигурно сада плаче. Он не може да плаче. Ноћас је све изгубио тај
моћни Аћим Катић.
Вукашин је сав скупљен и згуснут у дрхтај који ће сам себе да искида. Не могу по
твоме! Не могу се одрећи Олге зато што је ћерка твог политичког непријатеља. Не
могу! Нисам крив што си ме неправедно волео више од Ђорђа. Немам чим да ти
надокнадим неправду. Не могу... Знам, боли те, гледаш ме, осећаш како умирем у
теби. Боли и мене. Па ти знаш колико мене боли.
Онда је дуго био без икаквих мисли: глава је набијена празнином. У њеним
шавовима уклештена свест осећа само бол у коренима очију. Касније: не, није истина
све оно што је вечерас изрекао оцу. Јесте: у Србији се и коле и псује, гази по блату и
живи у мраку, и једе хлеб са софри на којима су некад хајдуци урезивали своју жетву,
истим ножем клали Турке и секли хлеб али... његово је то. Аћимов је он син. Његова
крв и страст. Нека отац и живи у заблудама сељачким. А да ли сам сигуран да су то
заблуде? Ако су и заблуде, отац и људи слични њему верују и гину. Свеједно какав је
живот што га они кроје. А на шта је он, син таквог оца, спао данас, после петнаест
година учења и студирања, после Париза и докторске титуле? Јесу ли вредна та његова
нова европска начела — да ли су начела? — једног великог Аћимовог разочарања? Да
ли ће му, кад заувек напусти ову очеву собу у Прерову, кућа коју ће да купи за новац
отет брату донети више радости и среће? Могу ли идеје, успех, каријера, салони,
КОРЕНИ 38
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
друштво конзула, министара и дворских дама да надокнаде губитак оца, брата и снаје,
завичаја? Хоће ли му тај нови живот за који се спрема бити важнији од братовљеве
мржње и очевог презрења? Хоће ли му Олгина лепота више значити од верности оцу и
сопственој младости? Неће се само отац стидети што се жени Тошићевом ћерком. Као
студент борио се против њега, министра. Шта ће рећи моји бивши другови? Бивши?
Вукашин је уклештио главу међу руке што држе дрвене шипке на прозору.
...И та фатална љубав. Није се први пут заљубио. Лепота и понос. Зар је то само
Олгина изузетност? Начитала се руских и француских романа, обожава Тургењева и
Балзаков „Љиљан у долу“. Воли Пешту, бидермајер, Штраусове валцере. Ишла на
дворске балове. Играла са књазом Александром, трапавим... Народ — то је њој нешто
прљаво и лукаво. Прерово — вучја јазбина! С њом, шта ће бити мој живот? Имати кућу
на Врачару, примати угледне госте, имати банку, направити фабрику, постати
дипломата, бити Европејац у балканској чаршији... Јесте банално! Све што се догађа
супротно је ономе што је некада мислио.
Стоји насред собе: шта то он хоће од себе и живота? С чим то он ноћас раскида?
Чему ово позориште на Бадње вече у Прерову? Његова сенка, полегла по патосу,
успела се зидом до прозора и на њему пресекла главу. Дуго стоји.
Ово је последњи ноћ у очевој кући, у којој је доживео неке ситне среће. Под
овим истим кровом проводе ноћ у очајању брат и снаја. Они не спавају. „Вукашин
тражи пола имања.“ Симка га куне и прекорева због пажње и нежности којима га је
толико година обасипала. Ђорђе потврђује самом себи да је он, Вукашин, лопов и
разбојник. Отац не спава и брине како да спасе свој политички углед који му је син
нарушио. Чему цео тај мали пакао који је он створио?... Одлази из Прерова, вређа
брата, унесрећује оца, дели имање да купи кућу и не буде под Тошићевим кровом.
Жели да започне нов живот, хоће Србију да уводи у Европу. Хоће ли му то бити срећа?
Зар је истина да је последњи пут у очевој кући? Није могуће, није истина...
Вукашин се наслони на зид поред пећи. Црне птице бешумно налећу на прозор,
играју по евенкама и зобају увек иста и никад непозобана зрна грожђа. Безглаве
зверке мрака чуче под креветом и у угловима, спремне да скоче на њега. Више
кревета, његова велика фотографија из Париза истопила се у суву, велику мрљу.
Воштана свећа, заборављена на пећи, изгорела: ваздух отужно мирише на смрт. По
Вукашину се одједном стврдла језа. Он се брзо свуче и баци у кревет. Очи се не
затварају: поглед туче по црном лептиру на белој кошуљи. У грудима кипи нешто
горко и врело. Скида фотографију са зида, преко колена ломи рам, отвара пећ, баца је
у ватру, пламен букти, готово је и с тим! кида евенке са прозора, и то је прошлост! баца
КОРЕНИ 39
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
их у мрак и снег, кокошкама, псима, селу... Не, не, то би био типичан аћимовски гест.
Треба спавати, па сутра... Вукашин навуче чергу преко главе.
Онда без колебања скочи, обуче одело и не запертла ципеле. Носећи дрхтавицу
и шкрипу снега од брзих корака, уђе у мрак очеве собе. Аћим га заустави код врата.
— Ја сам се овде родио. Ја сам овде... — мрак уздахну. — Ја ћу опет доћи. Ти ћеш
у моју кућу долазити. Обећај ми.
— Иди.
— Иди.
Под спорим корацима снег опет љуто шкрипи. Кроз слеђену помрчину ниједна
мисао не може да пусти жилицу. Јасенови узалудно чекају ветар. Не виде се гарава
ждрела оџака. Згрушало се небо над Преровом. Топло је само у кутњацима замуклих
паса.
Клечећи поред постеље, Тола, уплашен и занемео, хвата јој руке, сваљује је на
лежај, притиска јој чело, све док се не смири, па се окреће огњишту и чарка слабу,
сиротињску ватру. Зна да од грознице после порођаја жене умиру. Ако она умре,
умреће му и близанци. Обојица су мушки, курјачићи, никад их не може прежалити.
Ђорђева завист урекла му је жену и призвала смрт његовој кући. Данас му није платио
КОРЕНИ 40
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
наднице, без хлеба, божићњара и дрва га оставио. Помрзнуће се деца. Ови мали ће
скапати. И запретио му Ђорђе, да му више никад у кућу не уђе. Код кога ће радити?
Чиме ће децу исхранити до пролећа? Мора да га моли. Бог је њега, Толу, зато
измислио да би неко по овој земљи ишао на коленима и погнуте главе. Где ће он с
Ђорђем Катићем да се парничи око правде? Хлеб му треба. Већ до зоре огњиште ће му
се загасити, јер је ноћ кроз оџак провукла хладан патрљак ноге и гази по ватри.
— Нису, не бој се, ћути, Анђо — устаје, покушава да смири жену, држи је за руке,
а њене бесмислене речи шире страх и немоћ по њему пред нечим вишим, страшним и
невидљивим. Па кад се Анђа, уморена батргањем и виком, смири у отегнутом јечању,
које га је подсећало на неку зверку што се чује само ноћу и коју нико дању није видео,
Тола отворених уста звера по соби, загледа у оџак низ који силази, да згази и њега и
ватру, ледена, длакава шапа.
Опет — снег! Шта да се ради кад дрва не падају као снег? Не би се угрејала ни да
ја легнем у огњиште. Идем да украдем. Изиђе напоље, начупа коље из плота и с
великим нарамком врати се љући но што је изишао, набаца дрва на огњиште, раздува
га и опет повуче ракију.
— Вепар гори, не дај децу, не дај левог, он је први, мој отац ће да дође, ух! Свиња
проклета! — Анђа се придиже, виче, бацака по слепљеној, поцепаној сламарици на
поду и млатара рукама бранећи се од све црњих сенки.
Због тебе, несрећница, пати. Уклео си је. Осушио се, јаловак си. Не рађам ја теби
слуге. Пет синова имам. Еј, пет! Једнога ти не дам за цело имање. Спусти мараму на
КОРЕНИ 41
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
главе близнака и приђе другој постељи на поду, на којој спавају три старија сина.
Покри голе цеванице десетогодишњем првенцу. Видиш ли какву цволенику има? Па
табанчину. Тај ће, Ђорђе, бикове да обара. Две вреће стотињајке носиће под мишком.
Држаће на крстима пуне канате камења. Али неће за тебе, газда-Ђорђе. Зато што ја
нисам заслужио... Газда-Ђорђе, да се погађамо. Шта би ми, рецимо, дао за овог другог
опасника? Да знаш, откако се родио, није сузу пустио. „Велику ливаду и забран“ Нећу
да чујем. „Две њиве и ливаду.“ Нема разговора. „И забран одозго, и виноград одозго!“
Јок. „И краве, кола, плуг, и кућу да ти направим.“ Јок. „Цело имање и све злато у
готовини.“ Мало је то, газда-Ђорђе, за њега. Погледај само какву руку има! Песница
му је као дуња, а шест година има. Видиш ли сада шта сам родио и шта имам?
Тола седе поред огњишта, набаца прошће на разгорелу ватру и суну ракију у
врело грло. Нисам заслужио да ме истераш из куће, да не платиш муку... И још
столицом завитла на мене. Што ме само не удари! До под мишке набио бих те у земљу.
Чекај док сване, сутра ћу ја тебе!
— Дај ми да их подојим...
Дете, повијено у очеву изношену пртену кошуљу, поче ситно да плаче. Анђа га
принесе тамној, набреклој дојци, а дете узе врцаво да цокће мајчину брадавицу.
— Вуци, сине, вуци, нек ти уши пуцају. Нећеш огладнети, не бој се. Има твој
отац ручетине и леђа да исхрани целу чету. Ух, што си неки алапљивко! Тако, тако,
само вуци. Их, каква ћу ја сила бити кад ви порастете. На царевину могу да ударим!
— Колики је! Одакле се извуче, бога ти? Хајде, вуци, шта чекаш. Још неки месец
па ћуја тебе ракијом.
КОРЕНИ 42
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Тола спусти дете у корито, помисли да им је зима, скиде гуњ са себе и покри их.
Ни Бог није свог сина, кад му се родио, увио у свилу и кадифу. Родио се у тору, кажу. да
није било магараца и оваца да га загреју, ако не лажу, дете би скапало, иако је божји
син. А што његови близнаци да не остану? Смешка се. Сад спавајте док сунце не изађе.
у поцепаној кошуљи примаче се огњишту. Окреће ватри час леђа, час лице, служећи се
често ибриком. Обузе га чудно веселе. Узе свиралу из торбе, продува је, поче песму,
мала му је и сувише спора за његову радост, па се разигра и завитла у колу, дугом,
ситном, без краја. Не обзире се на женине молбе, прекоре и клетве да престане. Сав се
увукао, збио у шљивову свиралу, па му је тесно у њој и грца, кликће, извија, преплиће,
све живље и све луђе, а ветар, одједном намамљен свирком, сјури се кроз баџу и ухвати
у коло с пламеном.
Један од близнака заплака и свирала умуче. Тола приђе кориту. Плаче „десни“.
„Леви“ као да не дише. Он му став и прст под грло. Млак...
Због тога ме ти, боже, кажњаваш, бездушниче! Ноћас се и теби родио син, а ти
хоћеш мога... Ниси ти ништа бољи од Ђорђа Катића. Шта ти ја могу? Јаловак си. Сви
сте ви исти, сунце вам, мајку вам, бога вам божјег, све вам...!
Тола клону поред огњишта. Нема више снаге да смирује и покрива жену. Као
зверка ухваћена у кљуса, којој је од батргања и напора да се ишчупа много крви
истекло, уплашено и немоћно зури у ватру. У отвореним очима играју пламенови,
извијају се, заплићу у гужву и горе у празној, огромној глави.
У рану зору Анђу попусти грозница. Дуго се мучила Док је пробудила Толу да јој
дода да подоји децу. Најпре подоји „десног“. „Леви“ је млитав и хладан. Тола га
принесе ватри: главица му плавичаста. Одви му пелене и на модрикасте, хладне груди
прислони уво: не чује срце.
— Анђо, Бог нам узе „левог“ — рече мирно и укочено се загледа у њу, с мртвим
дететом на рукама.
КОРЕНИ 43
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Анђа поче отегнуто и једва чујно, као по дужности и неком морању, да нариче,
мучећи се што не може мртвог именом да ослови: што ни имена нема, још више јој га
жао. Да каже „леви“, никако не може.
Аћим полако изјаха на пут. Ђорђе гледа за њим. Црни се на снегу. Скресано
стабло шљиве.
И због студи у хладној соби са угашеном пећи и згужваном постељом поче брзо
да корача, гледајући у под. Натраг се не може. Неће. Обзири... Најлакше искушење
које га чека у будућем животу. Неће бити ни правдања ни оптужби. Својим бродом сâм
крмани. Дође ли до слома, и кривац и тужител биће он. Нека и пропадне. Свршено је с
преровском идилом. И заблудама.
— Радујем се Божићу.
— Лепо је... Нећу да једем. Молим те, позови ми Ђорђа. Слушај, ја знам... Буди
сигурна...
Вукашин се постиде. Запали цигарету. Она није способна све ово да схвати. Жао
му је ње. Искрено. Али, ко зна да у њеној пажњи према њему није било и рачунице.
КОРЕНИ 44
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Сигурно. Само да он што пре побегне одавде. И другу цигарету попуши док Ђорђе не
стиже с прљавом платненом кесом.
— Изброј!
— Верујем ти.
— Паре су за бројање.
— Узми. Број!
Да више никад не дођем? Вукашин устукну корак, срете Ђорђеве очи. Никад!
Гута врелу пљувачку, а кеса, бачена, паде пред његове ноге. Он је прескочи и остави за
леђима.
— Спремне су. Само ми ти прво потпиши оно што сам ти синоћ рекао.
Вукашин стоји уз прозор, вране гачу на јасеновима, лупају крилима, дрвеће као
да пада кроз маглу, одједном посечено. Он се трже и окрену, па дуго замагљено гледа у
брата.
— Написаћу ти признаницу само на суму коју сам примио — тврдо рече, узе са
стола своју некадашњу ђачку мастионицу и перо, извуче из џепа парче хартије и, не
седајући, поче да пише признаницу.
КОРЕНИ 45
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Колико си ми дао?
— Триста. Еј, триста! Зар ти је мало, брате? Триста... Имање у Прерову можеш да
купиш за триста... За школовање сам ти дао више од пет стотина... Много, Вукашине.
Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако
ће све твоје бити. Твоја ће деца... Ја сам, брате, највећи мученик. Боље је да ме
убијеш...
— Не треба, терај! — рече кад виде Симку у отворе— ним вратима старе куће
како га изгубљено и уплашено гледа. — Терај!
— Полази!
Мијат полако потера коње. Чим изиђоше на пут, коњи пођоше брзим касом.
у очима му остаде ред високих, голих јасенова. Понижавајуће, и сурово. Не, не,
тако се и мора у животу. Једино тако. Од горчине и жалости магли му се страх и осећа
неко болешљиво задовољство собом.
— Стој! — прену се поред гробља, па без објашњења скочи из санки у снег и пође
брзо уз благу узвишицу, газећи целац до колена.
Под снегом, гуре се камени житељи Прерова, равнајући своју висину према
величини њива и ливада што их оставише својим наследницима, и сви одреда јадно су
безначајни, па Вукашин помисли: ипак, неће ме поред ових сахранити. У овој
крчевини смирио се негде и мој деда. Лука Дошљак. У Београду, на гробљу, и ја ћу
бити дошљак. На средини гробља стаде, као уморен тискањем кроз мртве комшије и
земљаке, и окрену се ка селу, узимајући очима његову јутарњу тишину притиснуту
маглуштином. Кроз брестове и дудове, у ниско небо, куће пружају црне кљунове,
димећи модро.
КОРЕНИ 46
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У Вукашиновим очима сељак дуго витла петла укруг, шарена крила машу,
падају на снег, петлова глава лети на кров и одатле кукуриче прскајући крв, у њему као
у дубодолини у поноћ одјекује петлово кукурикање, крв виче вревом петлова и врева
прска крвљу по брестовима и шљивама, по пластовима и оџацима.
— Божић је... Није вам још положајник дошао — одговори Тола без капе на
глави уклештеној између кочева.
— Е, Мој Толе... Брат Вукашин сахрани ме дупке сто аршина под земљом.
Осећао сам ја да ми неко зло долази, али нисам мислио да је од њега...
Ђорђе заћута. Обојица гологлави, гледају се дуго, а и један и други знају шта
овога јутра сахрањују.
— Даћу Ти све што ти треба. Све ћу Ти дати. Пређи. — Уздрхта, осећа да зависи
од њега, да му мора све дати. Не може да му каже нешто што мора да му каже. Да је
сада ноћ, можда би му рекао.
КОРЕНИ 47
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ГЛАВА ДРУГА
T ола Дачић трза конопац црквеног звона, да сељаци суде сељацима, занесен
одозго, по њему се слеже прашина звука, звук се цеди кроз мртве капиларе
сувих храстових брвана. Он удише ситну цику и погубљено пискање бронзе и туча, и
сам сасвим изгубљен. Симка стоји над њим и строго шапуће. Не чује је. Не жели да је
чује.
КОРЕНИ 48
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ибрике с ракијом, клекоше на. колена и, шиштећи, насуше му ракије у уши. Опанчар
не осећа, не чује урликање згомиланих над столом. Глава му оста у бари ракије. Цигла
споро пије.
...Тада, пре но што је први пут после Бадње вечери ушао у очеву собу, двапут је,
прикрадајући се, долазио до врата и с тешким грудима враћао се под вајат. Рука у џепу
није испуштала хартију. Хартија је шуштала под немирним прстима. Може још више
наљутити оца, и он брзо пође у кухињу да се посаветује са Симком. Под њом,
повијеном, у плитком дрвеном шафољу с топлом водом њене руке свађале су се с
посуђем.
„Зна ли он?“
„Зна.“ Постиђенији је изишао напоље, чврстим кораком ушао у очеву собу и сео
на миндерлук, чудећи се откуд му снага и глас да тако љубазно и понизно поздрави
оца.
И зато што очев поглед паде на под, њему порасте сигурност. Отац је Вукашина
волео више и зато што је држао бунтовничке говоре по Београду, а он, Ђорђе, помисли
на њиве и ливаде које је купио од своје зараде и би убеђен више но икад да Морава
неће однети оно што је на кантару стечено. Сама рука извуче хартију из џепа.
КОРЕНИ 49
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Аћим устаде и унесе му се у лице: „Опет га волим. Више њега волим од тебе.“
„И опет да знаш.“
Сударише се очима.
„Тражи још сто дуката. Ако ти кажеш, послаћу“, настављао је да изазива Ђорђе,
да куша судбину.
КОРЕНИ 50
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
јутро лежао је Ђорђе згрчен и затворених очију. Стидео се дана. И морао да помисли:
има право отац. Праведно је да Вукашину и његовој деци остане имање.
Сумануто је обишао све зграде, свуда завирио, мада је ноћ, без светла наточио
ракију, попио неколико великих гутљаја. А сада? Куд ће и шта ће? Пошао је ка Толиној
кући, али га плач преживелог близнака, коме су дали име Алекса, врати натраг. У
КОРЕНИ 51
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Шта да радим?“
„Имаш брата.“
У мраку један другоме нису видели лице. Испод каце, јурећи се, зацијукаше
мишеви. И они слуге на пустош.
КОРЕНИ 52
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Најео сам се тебе за цео живот“, придигао се и загледао јој се у лице. Ћутала је.
Никад му није била тако лепа: лице, очи, стас, груди. Њим је јурнула дрхтавица, па му
одједном дође жеља да је удара по лицу, да јој смрска очи, да је удара, свуда, док је не
унакази, уништи
„И ти си мене.“
„Јеси.“
„А ако ти ја смрскам ту курвинску главу, а?“ Није је гледао. Говорио је врло тихо.
Није веровао својим ушима. Било му је толико жао себе да смалакса у покорном
ћутању, и, одоздо, са даљине од петнаест година, без љутње се загледа у жену која је
тада имала исто овако сурово лице и немилосрдне очи. Гледала га је искоса, као да се
чуди и љути, овако као сада. Рекао је оцу да му се допада због других, због села и
његових вршњака.
„Купићу манастиру звоно... Милунка сутра нек иде Методију да га моли. Све ћу
им дати само да тебе пусте да преноћиш под гробницом.“
Ћутала је.
Ђорђе полако подиже главу са кафанског стола и шапну: „Знала је. И није
веровала.“ Хтеде некако другачије да седне, а снага отказа спорим и мутним жељама.
Таваница се спусти ниже, над само његово чело, и лампа је у њега закуцана, па се
њише и дими, и боле га очи у уморној дреци кафане, којој краја нема. Мокри столови
дремају у жућкастој тмини, остарели од песница, песми и псовки. Такве суве и црне
ноге имају бубашвабе у келнерају на који се често наслања уморни кафеџија,
КОРЕНИ 53
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
задовољан што су и цигле у поду увек пијане, базде на ракију, балегу и мокру кожу,
што се и леандер пијано накривио у разобрученом шафољу. Леандер се нагнуо ка
тамној коцки прозора, и он хоће напоље, и он је отрован врућом ракијом и поцрнео од
вике. Ђорђе дуго буљи у изврнут шешир, бачен на шафољ с леандером, и чини му се да
је неко из њега мотиком ископао главу, као што се кромпири ваде, а ти ископани
кромпири из црног оџака, шешира, час су његова, час Симкина глава.
Згађен, Ђорђе гурну сто на њега, а овај побеже под суседни сто. Кафеџија Ика
притрча, ухвати га за врат и, као мачку, избаци кроз врата његову вриску, дуже постаја
на отвореним вратима, па, уплашен, приђе Ђорђу:
— Још донеси! Дај свима овим окламишима нек пију! — Викну и показа руком
на луде у кафани. — Нек пију док могу! — Мисли: могао би за трице да купи све те
чаршијске ситне дућанџије, бојаџије, опанчаре и терзије без посла, сељаке које је
позив среског капетана и суда довукао у чаршију, пензионере што почињу дан срчући
код „Орача“ прву јутарњу каву. Тежа је његова кеса у левом џепу од свих Тих варошких
голокотра са широким гаћама, и гледа их и презире, и неће да одговара на њихова
питања, он, газда Ђорђе из Прерова. Испи нуну чашу. Нешто се у њему стиди што
пије, узе другу чашу да што пре угаси стид, да у слаткој, врелој ракији подави све те
црвиће што гмижу по глави, ударају у зидове лобање, теку по жилама. Само, ракија
није довољно слатка.
— Ико, хоћу прсти да ми се лепе! Хоћу, као кад зрело грожђе берем. — Сви су му
луди у кафани, и ови што су се начичкали око његовог стола, били само један једини
човек, кога може газити без размишљања и кајања, као што се гусеница гази. Како он
то пре није видео, како то никада раније није осетио? У ребрастој чаши, заробљеној
његовим кратким, затупастим прстима, жутела се ракија као истопљен дукат.
Људи за столом, нагнути над чашама, грде владу, тврде сигурну победу Аћима
на изборима, прете либералу Чакаранцу, верују да пију због избора.
КОРЕНИ 54
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Јеси сељак!
— Дај ми банку!
па се брани од господе,
чиновника, зеленаша,
трговаца, мантијаша...
Гружанка девојка...
КОРЕНИ 55
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Нећу.
Ђорђу глава поново клону на сто, и сто закрцка под тешком гомилом увек истих
ноћи и истог кревета, мучилишта оног ораховог; пред свадбу га је Аћим довукао из
Паланке, за њу и њега. Још тада, кад га је први пут видео, застидео се пред Толом због
урезаних листова и пупољака, дрвених, мрких пупољака, које је и последњих ноћи
пипао и гребао ноктима док се на њега сјуривала Симкина неуморна пожуда. Ту се
истрошила његова вера. Знао је да ни сви чудотворци ни сви манастири на свету не
могу Симки да помогну, а године га притисне уз неку другу даску, тврђу од оне
креветске, под њеним кикотом. Знао је да Аћим неће да напише тестамент и одузме
Вукашину право наслеђа, неће, злотвор, јер се распитује по Паланци и шаље Андру,
учитеља, у Београд да види да ли је лепа та Вукашинова фрајла, па ако је лепа, све му
опрашта. Поквареној души Аћимовој само да је жена лепа, зна га добро док је био
млађи. И ова, његова, мучи га у кревету само зато што је лепа, па се питао: зар је њему
судбина наменила да га упропасти и друга лепа жена? Па је и с Толом о томе
разговарао. Морао је, није имао с ким другим, по јабучару се јуриле две креје, он је
стајао у снегу до колена, наслоњен на јабуково стабло. Јесте, не каје се што је
наговорио Толу да прича о Вукашину и Аћиму по селу.
— Бежи! Баш ме брига за војску! Нека све запали! — раздера се на кафеџију Ику,
не подижући главу.
Још мало ноћи ти остаје да ме мучиш, стално јој је претио у себи, у кревету —
мучилишту, а њој говорио да поштене жене не наваљују на мужеве, да се само варошке
курве понашају као она, и да је исту такву нашао и Вукашин. Ништа није могло да је
смири, шкргутала је голицајући га и штипајући.
„Мило ти што си таква, а?“ придигао се на лактове, није јој видео очи. По лицу
га ударао смех, чудио га и збуњивао, јер, откако је преноћила у манастиру, друга је
жена постала. Чинило му се да се распукла и расушила, а он, слаб и очајан, стајао је у
том процепу, лежао у њему потпуно пригњечен и није могао да скрије мржњу и сумњу.
Можда је она одувек оваква, само се претварала пред њим и обмањивала га? Можда је
она с неким другим овако... Научио је неко. Затрпан пословима, он није видео; није је
КОРЕНИ 56
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
познавао. Пола њиховог живота он је провео у путовању. Могла је. Имала је прилике.
С ким ли је само? Или је сада, баш ових дана, с неким? Млад је онај кер Мијат.
„Гле си била пред вечеру? Више од сата те није било у кући“, говорио јој у сама
уста, а њено дисање осећао је по образима као пригушено, мукло смејање.
„Нећеш да ми подвалиш!“
Он је држао краву за реп, док је Вишња, стрина му, седећи музла. Гледао је кроз
сутон како се два бела млаза заривају у ведрицу, даве у пени, кидају и опет туку.
Најпре су ти бели млазеви звонко певали док је ведрица била празна, не, ведрица је
звонила од њих, па су после жуборили и шуштали. Тада је она устала, спустила
ведрицу крај врата, помислио је: да се одмори, и дале држећи реп што се жилаво грчио
и хтео да се отме. Ништа није рекла, ни док је музла ништа није говорила, узела га је
за руку и привукла јаслама. Сео је на њих, не зна зашто, ништа није питао, она је већ
седела и дисала исто онако гласно као крава. Па му је откопчала чакшире и гурала
руку међу његове бутине, укочене од страха. Да је имао снаге, он би побегао. Узела му
је руку, без речи, само је брже од краве дисала, и чинила његовом руком све оно што је
својом чинила међу његовим ногама. „Оно“ помислио је, а она му је већ бацила сукњу
на главу, сукња је заударала на млеко и била мокра, заударала је на карлицу за млеко,
на неопране судове за сир и кајмак. Тад је хтео да побегне, јер је мокро и тамо где је
његова рука, али баш од те руке није могао да побегне, њему је од тога пошла крв, чуо
је како пишти и мислио да ће умрети, а није смео да викне, јер га је она из све снаге
стезала испод мишки, крв је линула, у мраку су светлеле велике кравље очи, шириле
се, па су постале једно око, и он је цео био у том оку, давио се у њему, па је колена
поломио, не, њему је колена неко ишчупао, зато је ишла крв, црвенела се ишчупана
жила, заклано теле... Пиштао је мрак у њему и, хукћући, горело је огромно око. Њега
су заклали као теле, и он је лежао поред јасала. Не зна колико, ни кад је она однела
ведрицу с млеком. По руци га је лизнула крава, лупила га широком меснатом лопатом,
и сукња није заударала на бачију. Али је све остало у њему било кисело, љуто, мокро.
Он је преклан. Отац га звао да дође на вечеру, он се забио у јасле и покрио сеном. Звао
је и Вукашин. После мајка. Ако дођу, умреће, а није смео да устане, није, јер је веровао
да га ноге неће држати. Крава је са њега јела сено.
Тек кад је сено почело да мирише, успео је да устане. Пао је, па се опет брзо
подигао. Јесте из њега истекла крв, још онда, помисли сад. Хтео је да се придржи за
краву, а она се измакла као да га се гади што је он, дечак, још дете, са стрином. И што
је толико слаб, а његови вршњаци се хвале и причају, само о томе причају по читав дан
у врбаку, код стоке. Сећао се, знао је из прича како то они раде, а шта је ово с њим?
Прислонио се уза зид. Он не може да хода, и није било као што Тола и други причају.
КОРЕНИ 57
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Зато што је он много мањи од њих, и мршав. Ујутру ће доћи отац и видети да је... Може
отац и на слами, на простирци, виде ти његову крв. Узео је виле. Не може да их држи.
Пропипао се и видео даје сув. Онда је некако, по мраку, сву простирку избацио на
ђубриште и донео чисту сламу. Може се и на ђубришту видети. Ујутру, рано ујутру,
узеће виле и набацати ђубре. Сео је на јасле и размишљао како да убије стрину а да се
никад не сазна да је он убио.
— Ђубре чаршијско — мукло јекну Ђорђе, гурну Ику, ритну ногом Цигане и
спусти главу на сто: страшно је ово и гадно, осећа, јер никад овакву ноћ није имао. Ја
нисам крив, нисам, понавља и с муком се присећа, мора да мисли о јучерашњем дану,
не, мора да ће скоро зора, о оном прекјучерашњем, кад је и почело ово гађење и
кидање једњака. А ако је војска стварно отишла у Прерово?
КОРЕНИ 58
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
,„Људи причају.“
„Неће.“
Ђорђе јекну. Отац му се свети... Отац се слади мојом несрећом, шапуће у мокру
даску стола.
„Памтим све. Никад ме ниси узео на крило... Никад се ниси поиграо са мном.
Ни пожелео срећан пут.“
„Шта ти то говориш?“
КОРЕНИ 59
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Гонио си ме да радим више него слуге. И Тола Дачић лепшу је младост имао од
мене. Ни по оделу се нисам разликовао од слугу. Деди Луки лакше је било. Живео сâм,
као воденичко псето. Главу и срце си ми згњечио Вукашином.“
„Престани!“
„Умукни!“
„А Ти си најгори међу њима. Јесте. Кад би паметан човек и поштен отац због
странке и политике овако поступао са сином? Кажи! Срамота те је. Ти ниси никакав
отац.“
Ликовао је над пленом под шапама, тако малим, јадним, копрцавим пленом.
„Ја?“
„Ти што једино на свету волиш себе. Једино себе волиш. А синове волиш као
што се воле брзи коњи... кад су најбржи у селу. Волиш их само ако ти други завиде на
њима. Ако ти цела Србија завиди на њима. С Вукашином си се посвађао само зато што
си се уплашио да не изгубиш на изборима. Ако добијеш, знам те добро, заборавићеш
ти на Бадње вече и његову женидбу. Јесте.“
„А да ти не причам све оно остало што луди не знају о теби“, додао је.
КОРЕНИ 60
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Сада, после ове свађе, он сигурно неће написати тестамент. Бар му је рекао све
што мисли. Није му све рекао. Сутра ће му све рећи.
„Спавај!“
Она спава. Спава? Извукао се испод черге и налактио на јастук, наднесен над
Симком. Ништа не брине, па спава. Раме јој је као пањ. Бели се у мраку. Гадно. Цео
навиљак косе има на глави. Чума. Права чума! Не дише, већ издимује. Прејела се.
Моје муке се најела. Тако је то кад надничарка постане прва газдарица у срезу. Пун
кревет меса. Женског, киселог меса! Жена... стрина Вишња, све су исте. Сигурно се
спрема да ми смрси конце... Као моја баба. Мијата ће довући у кревет. Голошијана.
Гуслара. Јарџију. И Лука је био воденичар. Милунка је наговара да га отрују.
Потплатиће хајдука да га из заседе убије. Удесиће с Николом. Ножем ће ме
искасапити.
КОРЕНИ 61
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
једе, моје пије, под мојим кровом се греје, а оглави ми ради. И Аћим сада хрче. Бог
треба само због њега да постоји. Мокрим конопцем је тукао жену. Моју мајку. Није ни
спавао с њом. Зато што му није родила још неколико Вукашина.
...Истераће Симку. Зар је то нека жена кад ноћас може да слава? Тако је.
Нероткиња нема душу. Баш је брига што ће њему ноћас сва крв истећи у мучењу,
несаници. Шта се кога тиче! Оженићу се, девојком. Нећу. Оженићу се поштеном
удовицом која је рађала децу. Мушку децу. Црква га неће венчати. И не мора. Главно
је да су деца његова. Имање ће на њих пренети. Аћим неће дуго живети. Аћим... Моја
су деца. Свеједно му која их је жена родила.
Није ни лепа. Има лепших жена од ње. Истераће је, истераће је...
Као да му се одвалила чеона кост, И корица мозга зебе и боли; по њој се вуче
четкица сна, длакава, оштра, и не престаје да боли. Устао је пре Симке, па се обукао
брзо, да побегне од бола, да бол изнесе напоље, јутро је сиво, као и мозак без чеоне
кости, ни ледена кора снега што је оковала кровове и земљу није хладнија од његове
коже, јер је и једну и другу ноћас смрешкао ветар, па се и опанак заледио, пешице не
може, штала је топла као жена и кисела као она, коњи су брзи, најбржи коњи, па ржу
као ветар ноћас, мора је истерати, није пијан, само коње да упрегне. Куда ће? И слуге
спавају, и слуге су ноћас мирно спавале! Једва је подигао очи, пријало му је кад се
наслонио на коњске слабине; дуго стоји тако, неиздрживо му је топло и коње изводи,
прснуће му мозак, толико му руке зебу да једва штрањге намиче, једва протиње
дизгине, само да оде одавде, даје не би убио...
КОРЕНИ 62
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Биће ти кућа још више пуста, Ђорђе.“ Само је то рекла сањива Милунка.
Трза дизгине, Мијат трчи да отвори капију, коњи се стресају од зиме, желе у
касу да се загреју, санке зашрипаше.
КОРЕНИ 63
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Човек који се понеки пут не напије није човек. Само да она војска не направи
неку несрећу. У Прерово је отишла.
— Ћути!
... — Док сване, у селу си. И кад прва опали, сокаци су пусти рече задихано Стева
Чађевић, и себи превисок, и седе на миндерлук.
Аћим, у оделу, устаде с кревета и извуче фитиљ на лампи. Опет седе на кревет.
Дуго гледа у грудвице снега отресене са Стевиних опанака, па, не дижући главу, рече:
— Морамо.
— Жене ће забадава поскидати беле мараме. Корист ће имати само поп Величко.
— Додаде тише: — Ђорђе лумпује?
— Хајдемо да зовемо село — устаје, преко кожуха навлачи гуњ, узима штап,
Чађевић излази за њим.
— Стани мало! — каже он пред дебелим багремом што гранама грли стреху
старе куће. — Ти памтиш тоцило?
— Па скинули смо га тек кад је мати умрла — не одговори одмах Аћим, а гласом
не скрива зачуђеност и нелагодност.
КОРЕНИ 64
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Аћиму је мати више пута причала: под овим багремом, Василије, први њен
домаћин, оштрио је ножеве. Био им је старешина, али је свим Преровцима који су
полазили за њим он оштрио сечива за Турке. Скупљали се у заранке. Осовина великог
тоцила једним крајем пободена у багрем, а другим у церов дирек, ракљаст на врху.
Откад памти, тоцило више нико није употребљавао. Танки зелени лишаје ви били су
прекрили његову некад од псећег језика глаткију површину, тоцило је било веће и од
највеће погаче, до земље га изглодала влага и преклала трулеж. Једне вечери, само је
увече, кад не види мати, и смео да се игра тоцилом, окренуо је дрвену ручицу из све
снаге, тоцило је зашкрипало, промукло, љутито, очајно, повраћено из давне смрти:
њему се чинило да је и сам багрем закукао и више га никад није дирнуо. Ни он, нити
ико други. Кад се једног пролећа трули дирек срушио, он је веровао да се пас почешао
и оборио га, мати је рекла, жалосно и строго: „Не дирајте га. Нека га тако док се
багрем не осуши.“ Тако сломљено, стајало је тоцило наслоњено на багрем док мати
кије умрла. Онда су га скинули и одгурали око плота, поред јасенова.
Аћим ћути. Хоће ли се овог јутра Преровци скупити око њега, као што су се
некад у заранке скупљали око Василија под овим багремом? Ваздухом струји љут
мирис црнкасте слузи што од ножа остане на тоцилу, од трења вина и варница, јер му
је мати причала: њен први домаћин Василије, кад оштри ножеве, заврне рукаве и
ногавице, умочи нож у ћуп вина, раскорачи се, „јуници може да му прође испод
ћуприје“, положи нож на тоцило и он цичи у венцу варница. А добар је кад њим може
да брије цеваницу или долактицу. Док он ради, остали ћуте и пију вино. Ћуте и жене и
деца, обешених глава на плоту између јасенова, слушају нож и гледају венац варница.
Јер, Василије, старешина Прерова, кад се оштре ножеви и полази, жене није пуштао у
авлију. Могли су само преко плота да гледају. Ката је седлала његовог ниског и
косматог коња. „Други су ишли пешице“, то је мати увек наглашавала. Полазили су
кад се смркне, полазили ка Морави, а Ката би са отворених вратница викнула за
њима: „Срећан вам лов, мушки!“ И једино је она то смела. Кад би то причала, руке би
раширила, грлећи ноћ и топољаке у које улазе, подизала их увис, к небу и Богу, пре да
му их покаже но да га Моли за њих. Гледала је искоса, замишљено. А друге жене, тихо,
без гласа, на великом одстојању, бауљале би по мраку за мужевима, све До Мораве.
После би седеле по топољацима и слушале како мотка лупа у чамац, како вршти
белутак под трбухом претовареног чамца и брбори вода. Те к кад Лука врати чамац и
викне „одоше да дођу“, жене смеју да приђу обали. Поседају и ћуте. Река иде и односи:
некад звезде, а некад облаке. У зору, једна по једна устане и одлази у село. Лука не
излази из воденице док и последња не утоне у густу шуму топола. „Зато што се
стидео“, објашњавала је мати увек с прекором, њему, Аћиму баш упућеним.
Аћим уздахну: зар га је једном прекорела оцем. А ја? И ја. Лумпује, јаловак.
Исцурило, потрошило се, и сад ракију сипа у главу и мешину. Знао је да ће војска
доћи, па побегао. Док се Прерово не смири, неће га бити. Само, хоће ли Прерово сада
поћи за њим, као некад за Василијем?
КОРЕНИ 65
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Он мени није род. Ништа ми није — каже Аћим, а завиди Василију што су га
луди слушали и што је могао да шамара оне који му се не покоравају, одједном
растужен овим тренутком кад треба њему најкрупније да се догоди.
Ту, под овим багремом, где су оштрили ножеве пред полазак, делили би, кад се
врате, оно што би нашли у турским бисагама. „Лазару ништа“, рекао је Василије, а сви
су погледали у колена. „Није правда“, рекао је Лазар, а јабучица само што му не пукне
од крви. „Кукаваца си!“ рекао је Василије, преко колена му висила марама златом
извезена, Кати је наменио, и лупио је шаком по њој. ,,Ти си лопов. И докле ћеш?“
викнуо је Лазар. Сви погледаше у њега и хукнуше. Василије пребаци мараму преко
рамена, устаде, приђе Лазару: „Дижи се!“ — „Бежи!“ повикаше остали. Само што је
Лазар исправио колена, зачуше се два праска, и сви му видеше чађаве образе.
Василије се врати и седе уз багрем. Лазар се, кажу, клатио, клатио, па се окренуо без
речи и полако изишао на пут.
— Али поштено је било. И јест Василије био лопов. Ову су кућу — махну руком
по мраку — сиротиња и отимачина направиле.
— Нисам његове крви — Аћим задрхта од осећања неке неумитне казне која се
наднела над њим, који се још греје на Василијевом огњишту.
Стари Преровци су причали: трећег дана однекуд се врати Лазар, уђе у авлију и
затече Василија под багремом. „Помаже Бог!“ рекао му је. „Иди прво да се умијеш“,
рекао је Василије јер су му образи још били чађави од његових дланова. А Лазар
потегну кубуру и опали. „Исцепа ми зубун“, рекао је Василије и пошао ка Лазару.
— Али га је село и мртвог осудило да дна дана виси на бресту. Оном код суднице.
Онде где је твој отац, кад је кметовао под кнезом Милошем, ударао сељацима по
двадесет мочуга по голом.
— И зато нас прозваше Чађевићи. А твоји синови данас неће да бране општину.
КОРЕНИ 66
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Не уједај више! Зар не видиш да сам сâм? — Ослушкује мукли страх села што
као ветар шушка у сувим кукурузима. Магла надолази да скрије Прерово. Изгореће
данас. Ако је оно као некад, кад је Василије под овим багремом скупљао сељаке. И
могао да убије. А ако нико не дође пред општину, ако сâм сачека војску? Чађевић неће,
зато што му се свети. Стресе се. Издан и осрамоћен од синова, јаловака и кукавице.
Ослушкује дисање села, мирише га, види у магли оџаке у грању. Иде војска. У његовој
кући нема деде да се плаше. Нек буде сатрта проклета и јалова јазбина Василијева!
Нека из моје буне пепелиште остане, и багрем, и багрем!
Чађевића не затече под багремом, уђе у своју собу, угаси лампу и у оделу леже у
кревет.
...Зора је, Симка без речи прекора свлачи Ђорђа и полаже га на кревет. Он јој
узе руку:
— Нема се куд. Иди, и нека он... Он то може, уме. Не љути се. Иди одмах.
Хтеде још нешто да јој каже, па се сети да је на путу видео војску. Прво су ишли
коњаници. Нешто су викали и псовали га. После и пешаци. Пун пут. Како је прошао?
Она седе на ивицу кревета, крај његових ногу. Иако је лампу угасила, назире се
његова глава. Гледа га нетремице, не строго, без мржње, гледа га безнадежно,
згрченог и изгубљеног у кревету који му је одувек био превелик. Јечи у сну, рањен на
том тихом разбојишту. Гледа га беспомоћно и чини јој се да и он сам, телесно, отиче
кроз те одране, ољуштене јауке, да се растапа у тмуши зимске зоре која је испунила
собу и капље у нешто што се згуснуло испод кревета. Не мисли о војсци која иде, зна
да иде на Прерово, не мисли о томе колико је страховала док га није скинула са санки,
једна, јер је пред његовом клонулошћу и сама клонула. Као да је се не тиче све оно што
ће се догодити чим сване. Њене мисли не могу да се успну до дана који се полако за
маглама вуче. Он иситњено хрче, и тако јечи као да је то последње што још може да
учини. Све остало је погубљено.
у собу улете брза звоњава црквеног звона. Одјекује у њој, испражњеној и великој
као манастир. Није помогло. Чује манастирска звона пред сутон и свитање. Тада се
надала и веровала. Лепо види како се надала. Размишља, правда се пред собом и
његовим јечањем. Ти се сећаш колико сам те молила. Нисам заспала а да те нисам
молила, шапуће слушајући његово бунцање и Толину звоњаву који се сливају у велико
тополово корито у које је сипала врелу воду.
КОРЕНИ 67
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
...Топла пара пељала јој лице. Бућнула је руком у воду да проба њену топлоту, а
таласићи и шљапат длана по води подсетили су је на купање детета. Корито се
смањило, и она, у облачићу паре, на својим рукама виде дете, голо и дебељушкасто, с
белим жиром међу ножицама пресавијеним у коленима, маше ручицама, миче
усташцима као да јој нешто прича, и она га љуби по црној косици што је прекрила
чело, љуби га по грудима, стомачићу и табанима, љуби га свуда, своје дете, сина! А
паром, кроз благи осмех, текле су јој мисли...
Сиромах Ђорђе није крив што је постао такав, што је мучио њу и себе. Није
њему толико зла нарав. Како је сада за све пита и разговара тихо, као некад. Аћим се
ни тренутак није колебао коме ће имање оставити. Не растура више на изборе, не
троши на политику. Ради и чува само за унука, њу пазе као лист капљицу росе. И
Вукашин јој написао писмо, њој лично, много је поздравља, жели здравље братанцу, и
господске играчке му послао да се игра. Жене јој више не пребацују пакосно да је
нероткиња, да је Бог казнио због кривомерства њихових свиња, жита и ракије. А син,
не син, већ синови, рађаће их она као зечица, биће богати и моћни. Толико имање
Катићâ они ће наследити, и још веће, још ће она са Ђорђем зарадити. Авлију ће
проширити, напуниће је новим зградама, биће као варош. Отвориће нове дућане,
магазе, закупиће цело поље до Мораве. Синови ће знати да им је то и мајка зарадила,
заједно са Ђорђем зарадила. Неће никада зажалити што се мучила и радила не пазећи
на благе дане, што је надничаре и слуге терала и што је... Нека све грехе њена душа
испашта.
Села је у корито, вода је пекла, али није хтела да је расхлади, квасила је груди,
лице, косу и леђа, питајући се: како је све то одједном дошло после толико дана
мучења, свађа и брига? И како су све те њене желе и мисли чудне и друкчије него оне
од пре неколико дана? Гледала је у своје снажне, пуне ноге, руменкасте од вреле воде.
Чиста и свежа отићи ће у манастир и преноћити под свечевом каменом гробницом.
КОРЕНИ 68
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
леђа, па се дуго и усрдно крстила, нејасно шапућући речи свих молитава које је чула и
оних које је сада сама измишљала. Онда је легла, опружила се, вода јој дошла до
браде: тешко и гласно је дисала загледана у ниску пепељастих мехурића поређаних на
површини воде уз ивицу корита. Ниска се проређивала, мехурићи су нечујно гинули у
њеном сањарењу.
КОРЕНИ 69
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
његове куће скинуо анатему и немилост свеца. Прекор мужу загубио се у тмуши страха
кад су ушли у ћелију оца Методија. Човечуљак с великом косматом главом, која се за
танак струк црне мантије придржавала дугом брадом, стајао је поред иконе са
запаљеним кандилом. Срела се са очима на икони: оне су је гледале с таквом
равнодушном мржњом да није могла да изусти спремљени молитвени поздрав.
„Пољуби, ћерко, оцу руку... Опрости јој, оче Методије, збунила се, несрећница“,
рекла је Милунка.
„Видим, Бог је благословио вашу кућу и нечастиви је напустио ваш дом... Господ
и свети мученик, чијем дому служимо ми, мали и грешни створови, услишили су ваше
молитве. Молићу се Господу и дале за тебе, дете, јер световна дела твојега свекра
Аћима и мужа ти Ђорђа нису до сада била Богу угодна...“
Терет се свалио с ње кад је, после дуге молитве над њеном главом, отац
Методије отпустио и рекао калуђеру који их је довео к њему да је одведе до гробнице у
цркви. Напоменуо је још да Милунка преноћи у коначишту за световњаке, јер „грешна
молиља треба да буде сама пред Богом и свецем у исповедању својих грехова и
скрушеним молитвама“.
КОРЕНИ 70
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
главу и њене широко отворене очи среле су се с модрикастим оком неба, притиснутим
на узан прозор изнад певнице. Оданде ће се појавити светлост, помислила је,
наслонила чело на камен и упутила се по животу за гресима.
...Откако сам се родила и откад знам за себе, све ћу испричати, Господе, молим
ти се... Тукла је краву палицом по брњици што је обрстила и поломила младу, тек
засађену шљиву. Много је тукла. Из брњице јој текла крв... Трчећи, згазила жуто пиле.
То више пута. Грешком, било ми ј е жао. Пила сам млеко уочи причести. Била сам
дете, опрости ми, Господе. Покојном оцу много пута сам смрт зажелела. Није ме волео.
Копао је бунаре и ја сам много пута зажелела да у неком остане затрпан земљом.
Говорио ми је да личим на мајку и да ћу и ја бити курва као она. Кад год се напио,
тукао ме и псовао како се ни стока не псује. Знам да сам грешна, смилуј ми се,
Богородице. Шта је крала?... Грожђе и неколико пута тикве за свиње. До удаје ништа
више. Још нешто, још...
Чула је како восак са свећа капље у пепео. Чула и своје дисање Било је толико
гласно као да ветрови дувају. Од страха је зауставила дах. Чула је срце, њега није могла
да утиша.
...До удаје нисам више ништа згрешила. Једино што сам кудила моју комшику
код оца њеног момка да је јектичава. Није се удала. То је мој највећи грех. Велики грех,
света славо и цркво. Зашто не плаче? Грешни не могу да плачу. Бог јој неће услишити
молитву.
...Неће јој Бог дати порода. Како сме да помисли? То је највећи грех. Опрости
ми, Господе, грешној. Опрости ми, много сам несрећна.
Очи јој се овлажише. Она је себи мрва меса лудског у овој црвенкастој
полутмини, раскрвављеној позлати крстова и кругова око строгих глава, јер сви држе
мачеве и кантаре више њене главе, а она је поред камене гробнице у којој лежи једна
осушена, црна рука; на слави манастирској двапут је видела ту чађаву руку и била јој
ружнија од козјег чапоњка, није она, ђаво је То у њој помислио. Света руко, згроми ме
сад, мислила је и дуго и страсно притискивала усне на хладан камен гробнице,
уливајући у њих сву своју крв да њима овлажи свету свечеву руку. Онда је из камена
ужасан страх бризнуо у њу. Није све рекла. Најтеже грехе није исповедила.
...После удаје... Шта је све згрешила? Неколико пута наумила је да буде с другим
човеком. Нисам наумила! Помислила сам само данас, док сам се купала. Нисам ни
помислила. Други је неко помислио. Шапнуо ми. Чула сам. Ђорђе ме је тукао, ни
криву ни дужну. Тада, у љутњи Ми се причинило да бих с другим. Нећу с Толом. Раном
смрћу казни ме, Господе и свети великомучениче, у паклу нек се кувам, само ми сина
дај, њега ми, Господе, дај, да живи после мене. дете, једно једино дете. Не тражим
много. Толико их се рађа у свету. Многа, јадна, умиру од глади. Многа се рађају само
да би слуге и мученици били. А моје дете би срећно било, Господе, света славо, Мајко
божја... Ђорђе није крив што ме је тукао. Ја сам грешном телу попустила. Ти, Господе,
КОРЕНИ 71
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
знаш на кога сам помислила. Нисам помислила! Неко ми је шапнуо. Своје тело, и ноге
и груди, жарачем ћу да наружим, спржим...
Опет су јој се очи овлажиле. Радовала се: сад ће сузе линути. Сузе не потекоше
хладним образима. Треба све, и највеће грехе исповедити. Споља се чуо један једини
манастирски петао. Али тако звонко као да из олтара кукуриче. Стресла се: да није
зора? Пожурила је са набрајањем грехова.
Сузâ није било. Тако, до у дубоку ноћ, уморена и скрхана, не осећајући хладан
бол у коленима од клечања ни утрнуле усне од љубљења камена; онда се подвукла под
гробницу и, с лицем притиснутим на камену коцку пода, суво је јецала једне те исте
речи:
Да не би оскрнавио ноћ молитве, сећа се, Ђорђе целог дана није поменуо
манастир. А она је дрхтуљила у радосној јези чекајући вече и кревет. Чим су слуге
вечерале, шапатом је позвала Ђорђа на спавање. Тога дана, први пут откако се удала,
није Аћима сачекала да се врати с пута, помисли. Скинули су се у мраку, стидљивије
него прве њихове вечери. Памти: бацила се на кревет с Тихом песмом малог звона у
ушима и узела Ђорђа у наручје, лако, као танак сноп ражи.
КОРЕНИ 72
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Што си тако мали... ох, што си тако мали?“, шапутала је, распусно и бестидно га
трошила и миловала, с мржњом и нежношћу што су се у налетима смењивале као
велико и мало звоно, да га заувек нестане, да заједно нестану ради сина, да се звона
истопе у тишину...
Стресе се: соба је и сада пуна густе и сулуде звоњаве. Дланови јој побегоше с
лица. Десна рука застаде у Ђорђевој коси. Сув бусен дивљег јечма. Његово дисање
гребе јој надланицу. Први пут је овакав дошао кући. Неће бити ни последњи, зна, а
Милунку је истерао и њој на поласку поручио да га не чека у кући. Куда ће? Све су је
наде изневериле. У њеној празнини нестаде и звоњаве и она се сва згрчи пред плач.
Страх пререза њен бол, и она, понесена звоњавом и још нечим, брзо изиђе из
собе у узбуну свитања зимског јутра. Не сумња да Тола звони. А Ђорђе је рекао да иде
војска. За ову узбуну Толу ће убити. Застаде и чвршће се обави шалом. Ако Толи нешто
буде?... Деца ће му поскапати од глади. Стоји у недоумици и стиду. Кад сâм није
паметан, зашто она да га спасава? Али, Аћим му је наредио да звони. Још један грех
пашће на њену кућу. Симка пожури ка цркви, мислећи на јучерашњи разговор с
АћиМом.
Истину је рекла.
„А што је мој отац умро у воденици, убијен врећом жита? Јесте ли вас двоје на
спруду почели трговину? Хоћете да вам препишем цело имање, па после по чашу
патоке да ми дајеш, и под катанцем да држите амбаре и бачвару? И од слуге да просим
дуван? Кад бих вама оставио имање, ви не бисте дали Вукашиновој деци, мојим
унучићима, ни грозд да поједу. Ни шљиву да откину... А ја нећу умрети без унучића.“
— Будало блесава! Лудаче! — виче. Сваљен међу греде, гледао је одоздо, кротко
као мало теле.
КОРЕНИ 73
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Дође јој да га туче, стиска песнице, сагиње се и види широко отворене очи,
крупније но што је мислила да јесу, гледају је оне друкчије него икад, гледају је не као
Ђорђеве ситне и зле; опусти песнице, спусти руку на шубару као да га милује, зажеле
да седне поред њега, да му се пожали, да му каже нешто и још нешто што јој се заљуља
у глави и дрхтавицом се сјури низ њу, не од зиме, виде да је он одсутно гледа, даје не
види.
... „Да бранимо општину, браћо! Слободу да бранимо! Наша уставна права, ову
кућу да бранимо!“ Лупао је песницом о закатанчена врата и реза је звечала. „Боље,
браћо, Турци да се врате!“ махао је штапом Аћим. Рекао је још: „До гроба ћу се борити
с вама и за вас!“
Груди су му биле набрекле. Сам себи био је као брдо велики. А сељаци, сви су
око њега били као мрави. да је Аћим рекао ,,скочи на нож“, скочио би. За правду, и кад
То Аћим каже. Срески капетан с пандурима, који су пушке држали у приправности,
ускакао је у санке.
Добро је што га нисам опсовао. Уста су му била пуна воска. Фала богу,
послужила ме памет.
„Да разбијемо Левића кафану!“ ја сам викнуо. Што игда могу, викнуо сам. Сви су
чули. Гледали су зачуђено. Зашто сам викнуо? Тола се прислони уз плот.
Ја сам донео наручје сламе да запалим зграду. Шта мије то требало? Нисам само
ја. Сви су Преровци лопови. Кад дође господин капетан, сви ће они на мене да пруже
КОРЕНИ 74
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
прст: „Тај је први донео сламу!“ Јежио се од страха. Иду, рекла је Симка. И оно друго
што је она рекла. Узеће децу и побећи из села. У врбак ће да се склони док војска не
оде. Зар због странке да изгубим главу? Сети се Симке и прикова се уз плот. Аћим није
дао да се зграда запали. Фала му.
„Људи, морате сада кући. И не бојте се док сам ја с вама“, то је рекао, ослањајући
се о штап, а био је жалостан. Никада га таквог није видео.
док сам ја с вама, док сам ја с вама, докле ћу ја, газда-Аћиме, с тобом? Ситно
корача кривудавим сокаком пуним снега до повија накривљених плотова, суља се по
поледици кроз сумагличасто свитање, по гласном немиру села. у стајама се говеда
дижу и лупају роговима о празне јасле, коњи ржу и топћу, овце се разблејале, кокошке
пре времена слећу са седала, пси завијају и реже. Жене закукавањем и босом децом,
која истрчавају на залеђен снег, узалудно покушавају да задрже натуштене и љуте
мушкарце, који хитро, као да Турци улазе у село, ускачу у чакшире и, с огрнутим
гуњевима и незапетљаним каишевима око ногу, довикујући се, журе ка општини. Од
мраза, људима пуцкају ноздрве и они љуто псују војску, владу, крала и сваку власт на
земљи.
„Као у Прерову лају пси. Одавно нисам чуо да оволико лају. Месечина“, рекао је
Вукашин. Лежао је на поду, до појаса покривен чергом, с рукама у старим чакширама
под главом. Он, Аћим, лежао је на његовом кревету. Пун месец затиснуо је прозор.
При месечини син има плавкасто лице, а он га кришом гледа са сламарице на
клупицима.
КОРЕНИ 75
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„И несрећу мајка рађа. Ако сам добро запамтио, тако је деда рекао. О чему сте
разговарали кад ти је то рекао?“
Зашто се баш тога сетио? Испричао сам му: „Кад су бежали од Турака, отац и
мајка оставили су га у врбаку поред Мораве. Жена која га је нашла по расту је
закључила да има четири године. У рупу из које су ишчупали врбу набацали су лишће,
мајка га увила у сукњу, да га земља не жуљи, И ставила на гомилицу лишћа. Ватру коју
су му наложили угасила је киша. Плакао је од зиме. Да није плакао, не би га ни нашла
жена која му је дала име Лука. Тог дана био је Свети Лука, а доцније, кад је стигао
стоку да чува и оре, Преровци су његовом имену додали — Дошљак. То му је презиме
остало до смрти. И мене су све до војске звали Аћим Дошљак. Мати се љутила и дала је
капетану десет талира и ужирену свињу да ме у војни списак запишу — Катић. Све док
нисам постао ово што јесам, мене су сељаци звали ’Дошљак’.“
„Само они најстарији. Они који знају и памте њега. И мене док сам био мали.“
За коју годину и они ће помреТи, ПОМИСЛИО је тада. И не само тада. Сећање лети по
селу, сада док лежи. Мало је оних који смеју да му се ругају „Дошљак“. Кад сване, они
неће бранити општину. Побегли, пси, чим су звона чули.
„Моји унуци по мом имену треба презиме да носе“, рекао је. Сада осети стид и
због речи и због тадашњег узбуђења. Само стид. Без прекида се разговор наставља,
јасан по смислу, по неку реченицу сам додаје и лепо види месец у прозору и
Вукашиново лице, и осећа страх што сутра путује на даљину од неколико година и што
баш ове, последње ноћи такве разговоре воде, кад он ноћас жели само савете да даје
сину, мучећи се да замисли ту варош где се уче највеће науке на свету, па да све
опасности види и упозори сина на њих, сад чује звона преровске цркве на узбуну, на
буну, за битку с Тошићем што му је отео Вукашина.
КОРЕНИ 76
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Твој деда до краја живота остао слуга и воденичар. Да га памте, разлога немају.
Ни ти га не памтиш.“ Од мене почиње живот наше лозе. Ја сам и корен и стабло. Увек
је тако мислио. Није му то рекао. Ни оне ноћи пред полазак. Ни касније. Ни мене више
не памтиш. Али још данас чућеш ко је твој отац. И запамтићеш ме. Идуће ноћи нећеш
моћи да заспиш. Ја ти нећу дати. Од Божића ни ја не спавам.
Месец се расекао на прозору. Пола ђачке собице било је у сенци. Видео је сину
озбиљно и замишљено лице. Стварно, чуо је, пси су у Београду лајали као у Прерову на
лопове.
„Како?“
„Па умро је кад је подизао врећу да сипа жито у кош. Чобани су осетили да из
воденице заудара на паљевину. Дозивали га, он им се није одазвао. Ушли су у
воденицу и нашли га мртвог поред коша. Пао је с врећом, а жито му се просуло у недра
и око главе. Празан камен се окретао и у трењу палио паспаљ и рам од амбара. Да нису
чобани наишли да зауставе ваоне, можда би се и воденица запалила. Дешава се то.“
Звона луде и за тренутак ломе сећања. Ово је моја буна. Биће жешћа од
Тимочке. Лепо, слатко да погине, онако како су гинули стари радикали.
„Како си ти, бабо, поступао према њему?“ Вукашин се подигао и обгрлио колена.
Сав је био у сенци.
КОРЕНИ 77
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Зашто ме је то питао? дуго мисли Аћим. Јечећи, окрену се ка зиду и покри главу
да више не чује звона. Погибију казују. Можда ми се Вукашин свети. Не. Заборавио је.
Све што је било до те вечери, он је заборавио. Заборавио је и ту ноћ и тај разговор пред
одлазак. Поред мајке и села, који никада и ни због чега нису поштовали Луку
Дошљака, како је могао и смео он да га поштује? Каје се сада. Бог га због тога
Вукашином кажњава.
„Па ваљда знаш како син треба да се опходи према оцу“, рекао сам му. „Мој
покојни отац је само са чобанима друговао. Причало се да им је често од свога брашна
и погаче месио. Са мном је разговарао тек кад сам одрастао. И од нас се, деце своје,
стидео. Када је сазнао да својим пословима одлазим из села, разговарао је са мном
једне ноћи у воденици.“
Нисам хтео да му кажем да је сиромах оглувео поред камена и витла. Цео свој
век провео је у воденичкој буци. Тишина му је била само кад лед окује воденицу и
заустави реку. Тад би бежао из воденице и луњао по врбацима. Или би маљем разбијао
лед, само да нешто ради и да се чује лупњава. Добро је што му то никад нисам рекао.
Он је, сигурно, често одлазио у врбак, на место где су га оставили, помисли сада
Аћим. У очима је мрак, дисање га боли, и хладно му је од кише и јесенске студи у
врбаку, поред угашеног огњишта у напуштеном збегу.
„Ево, и сад лепо видим мајку и оца, своју браћу, сестре, а около тушта и тма
народа. Не умем да ти испричам, али вадим“, говорио ми је отац и рукама млатарао по
мраку. „И теле, и прасе, и зец, и врана, и кукавица познају своју мајку. Кад год се
сретну, љубе се. Својим очима сам То гледао.“ Морао је да каже да му верује. „Кад
некад сретнеш луде који су мене оставили на киши, ти ћеш знати да су они. Немој да
им кажеш да си од мене. Ништа. Ни за мене. Чак и ако умрем, па се некад, после,
сретнеш с неким од њих, збива се и то, јер се и воде из свих праваца срећу. Треба то да
запамтиш, па да пазиш да вам се крв не помеша. Од тога се богаљи рађају.“
КОРЕНИ 78
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Знао сам о чему мисли. Касније му је рекао: „Ово што сам причао о Луки
Дошљаку...“
„О мом деди.“
После... о испраћају неће да мисли. Сваке ноћи петлови су у три наврата певали.
Аћим се присећао разговорâ с Вукашином док га није видео у зеленом реденготу, за
столом док једе, како с књигом под мишком одлази на ливаду поред Мораве где је
некада била воденица његовог ода, чуо Вукашинове приговоре Симки што
надничарима кува посна јела, тада је он био радикал, а сада кад се жени министарском
ћерком, сад би ћутао, и пред Тошићем ружно говорио о оцу. О томе најдуже мисли.
„Шта ти каже отац?“ сигурно гаје питао Тошић кад се вратио из Прерова. Опет види
санке што јуре путем за Паланку, али не успева да види Вукашиново лице док слуша
Тошићево питање. Не чује ни одговор. „Сад је свршено с Твојим Аћимом“, каже
Тошић.
„Ни о краљевој женидби није се толико причало. Знам, има очева који се поносе
гресима деце.“
Пребледео сам.
„Све грехе очеви су смислили деци пре него што су их родили.“ Ножеви су биле
Андрине речи: „Није смео да загризе јабуку коју су грешници одавно оглодали.“
„А ако је лепа?“ Како сам могао да кажем, како сам могао да га терам да иде у
Београд да је види?
КОРЕНИ 79
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Ми смо сељаци.
— Кад је тако, онда се ти, Чађевићу Стево, врати кући и обеси бело барјаче на
стреху. Нека се види ко с народом неће.
— Где ти је Ђорђе?
— Је ли дошао?
КОРЕНИ 80
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Боле би било да и твоји синови сад иду с тобом — рече без љутње у гласу.
Аћим застаде, али се не окрену. Пред ошптином, у магли, црни се и као да тоне
гомила сељака.
Аћим нагло пође и убрза корак. Чађевићу магла сакри сељаке пред општином, и
он само види Аћима како изгубљено рони по магли. Стоји, колеба се, па, псујући
живот, брзо стиже Аћима и настави укорак с њим.
— Па требало је да су већ дошли — одговори Аћим, као забринут што још нису
стигли. Рече им да наложе ватру и уђе у општинску судницу.
Аћим, намрштен, са штапом преко леве руке, изиђе из општине, стаде на праг,
испуни врата строгошћу и снагом, извади општински печат из недара, подиже руку
увис да би га сви видели, и викну:
— Видимо!
КОРЕНИ 81
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Аћиме, ако бога знаш, покажи нешто веће, мало крупније даје!
— Чича-Аћиме, оче, ти си ми исто што и отац, газда, да није тебе, ја бих крао, ти
си моја и наша врховна власт... Откако постоји, моја кућа слуша твоју кућу. Мој деда
слушао Василија, отац ми и њега и тебе. А ја тебе и Ђорђа. Разбио сам звона. Нико то у
Прерову сем мене није смео да учини. Кажи, је ли смео? — Тола расплакано и пијано
загрли Аћима.
— Ви, млађи, наставите — рече кад се срце растури у лупњави; уђе у општину, у
којој, погурен и замишљен, сâм седи председник Стева Чађевић.
КОРЕНИ 82
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Нек иду! — ошину га Аћим презриво и сажаљиво у исти мах, па седе поред
здепасте касе коју је прошле године купио у Београду и поклонио општини.
Људи ће памтити његова дела и речи његове преносити с колена на колено. Име
Аћима Катића живеће
док је Прерова и сељачког народа. Неће одступити, па нека и пук војске иде. Ни
пред којом силом неће одступити. Још данас увидеће Тошић да битку с њим није
добио, иако му је сина отео. Нек цела Србија зна. Помињаће га и поштовати више и од
Адама Богосављевића. У очима му се, испод накострешених, кратких обрва, цело село
збило у гомилу око шупљег бреста за који су Турци некада скеле везивали, јер тада је
брест био на обали Мораве, па касније коње, а још касније, Василије је Лазара обесио о
тај исти брест, а његов син под Милошем Обреновићем церовим младарима тукао је
Преровце по крстима и туру, и сада, то село око шупљег бреста пред општином сложно
слуша њега, Аћима, спремно да и у смрт пође за њим. двадесет година за њега народ
гласа, на зборовима виче „живео“, на раменима га носи чаршијом. У инат господи и
Обреновићима, држао је он говоре у Скупштини, да су и бечке новине писале, дрхтала
је влада од његовог штапа, и краљу Милану је у брк скресао све што мисли, али осећа,
сав ишанчан тугом, да никад није имао овакав дан. Па и да погине данас, нека
погинем, синови и народе! смрт би била лепа, толико лепа да би морали и у историју
да је запишу и слику у њој да му одштампају. Слику... он, у селачком оделу, крупан
човек с ракљастом брадом, а штап му виси преко руке. На зубуну, види се сребрн
ланац од сата. Не треба нико да чита име испод слике. Чим виде, одмах ће га познати...
— Јачи смо ми, Стево, и од пука војске — подиже га убрзано срце и он устаде.
— Можда нису ни пошли у Прерово. Скоро ће подне. Нек иду луди кући.
Послова увек има. А ако затреба, лако ћемо их скупити.
— Теби се напуниле гаће, иди кући! — Аћим показа прстом на врата. — Аја ћу
остати с народом.
— Ми ћемо да их отрезнимо.
КОРЕНИ 83
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Дуго се гледају без речи, они са страхом од војске, а он са страхом због њиховог
страха. Онда гологлав старац, Аћимов вршњак, викну:
— Да изнесемо касу! Она је већа од печата. Нека виде шта има Прерово. Хајдете,
младићи — и уђе у општину.
Неколико њих пође за њим и са орукањем изгураше касу на снег, пред општину.
Здепаста као пањ, црни се на снегу. Сељаци је опкољавају, галаме да не би ћутали,
сулудо весели вичу да је каса хиљаду пута већа од печата.
Људи занемеше као да сад први пут чују да војска иде, као да је од свитања не
очекују, унезверено се окрећу и комешају у неразумљивом шапату. Неколицина
замаче за општину хватајући шљиваре.
— Стојте, браћо, не бојте се! Војска није владина и краљева. Војска је сељачка.
Сељак не пуца у сељака! — гуши се Аћим, а његове речи затрпавају псовке упућене
онима што беже. Чини му се да и брест маше гранама.
Из кривине пута изби у касу колона коњаника, на челу са официром који маше
сабљом по ваздуху, као да јуриша. Колона се њише и заноси, а јахачи тромо одскакују у
седлима.
Пред Аћимом, официр нагло заустави коња у касу, колона се ускомеша и испуни
пут, два војника испадоше из седла, једноме оста нога у узенгији; сељак који је
зажалио што је печат мали пође да помогне војнику, да му извуче ногу из узенгије, али
га Тола тољагом заустави и врати.
— Не лај! Наредићу паљбу — официр лако скочи с коња, стаде пред Аћима,
упери пиштољ и јетко упита: — Ти си Аћим Катић?
КОРЕНИ 84
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Ја сам.
— Ви, из места, кас кући! Отварам паљбу! — официр замахну сабљом на сељаке.
Црна го мила с е зањиха, али се нико не откиде. Коњи стресају ознојене вратове,
танко звецкају узенгије, туно лупају празна седла.
— Нећемо кући. Теби је пут слободан, иди чувај границу и не мешај се у народне
послове! — Аћим показа штапом на пут.
КОРЕНИ 85
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Аћиму се отворише уста, стоји са штапом преко леве руке, хоће нешто да викне,
али се трже на други куршум, њему намењен. Тола јурну с тољагом на официра и
тресну га по глави. Пре него што је стигао да исправи своју стрељачку грешку, официр
паде и крикну:
— Пали у месо!
Војници чују Аћимов изнемогао глас, стоје укочени, без покрета, као и сељаци
згомилани под брестом, који је на неколико црних грана набо ниско небо.
...Ви нисте луди, ви сте слепци, овце. Што сте се збили у гомилу? Тако ће вас
лако нанизати, све ће вас избушити, само једно ђуле, црно као шубара, да лупи, као
онда у шуматовачки шанац... Од Мораве, из кукуруза, пукот и врева и клобуци дима
као да је сваки струк кукуруза Турчин што пућка на чибук; срдито фркћући, ђуле
тресну у шиљато коле, трбусима черкеских коња намењено, па као у конопчаревом
дућану расканураше се црева, бела као да су јагњећа, после их испрљаше крв и
прашина жуте земље, више никад и нигде није видео такву земљу, ни раније кад је за
златом рударио, сви су око њега били крвави, док је официр стајао с подигнутом
сабљом, зинувши као да је из његових уста излетело ђуле, стоји и ништа не каже.
Ђуле, само једно треба вама, слепци, па да нађете заклон, да се заријете дубље него тај
брест, црви и ватра појели му утробу, што се сви не збијете у брест, па да барут на вас
не троше и потпале вас. Никаква штета није ни за вас ни за њега кад је моја буна
утрнула и кад Кривовирци и Тимочани побацаше пушке...
...И ви сте јадна војска и јадне старешине! Где вам је трубач да јуриш засвира?
Гаће су вам пуне од ове гомиле јада под осушеним и распореним брестом. А ми смо у
шанцу шуматовачком са свих страна били опкољени, Турци су нас у теме зврцали,
Черкези су арлаукали као да их деру, дозивали Алаха као што пијани дозивају курве
што за другима јуре, трчали на нас скачући лако као млади курјаци, то је била војска,
деца што су, уместо да мајку сисају, пила вино са Кавказа, луди што су хлеб јели и
женама струк ломили на коњима у галопу, ситноглавим и танконогим коњима што се
пружају као срндаћи преко урвине, то је била коњица, а не ви, трапаве пијандуре, а ми
смо били војска, нисмо били Преровци, официр, иако је имао браду, није био
галамџија Аћим Катић, па труба цикну јуриш, ми као зверови поскакасмо...
КОРЕНИ 86
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Расуто грунуше плотуни, један, други, трећи, по сељацима што беже и бауљају
по снегу око касе, општине и шупљег бреста.
Војници јуре, хватају сељаке, псују их и млате кундацима и пуцају у оне које не
могу да стигну.
Неколико војника налеће на пушчане цеви својих другова, пуцају увис, бране
сељаке и рву се с оним најљућима у сурим шињелима.
...И ви сте се оделили на странке, где су вам ред војнички и дисциплина? Лепе
песме певаће вам мајка, а Турци ће опет као пшеницу да газе Србију...
...Алал ти млеко, сестро! Види се, мушко су срце грешком у тебе закуцали, удри
бар ти, жено, кад је Прерово без мужева. Еј, да сам те млађи срео, разбијај пандурске
тикве кад то не чине они чијем је седлу Бог тебе наменио, зар сте ви српска војска кад
од секире и жене бежите!...
Жена секиром удара коње по сапима и трбуху, зину месо и лину крв, коњи
вриште, туку копитима, кидају дизгине и галопом јуре низ пут, где се и плотови
посакриваше у снег; два војника јурнуше на жену, она стаде, чвор на лицу јој се смањи,
гледа их поскок пред трзај, секира јој се измуљи из руку, она се окрену и полако пође
низ пут за коњима.
КОРЕНИ 87
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Не погани оружје! — сикће Никола без покрета и држи колац у снег заривен.
— Удри, синко.
Иза општине Тола оборио војника, опкорачио га, седи му на грудима и обема
рукама га дави. Војник колута очима и више се не брани. Толи је жао војника, пусти га
да удахне, чује пуцањ, опет га стегне. Пусти га, окрене се, види: војници јуре сељаке,
опет га стеже и гура му главу у снег. Онда га опет пусти:
КОРЕНИ 88
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Жива ти деца?
— Жива ми деца.
— Певаш ли ти уз гусле?
— Певам.
Пуцањ. Тола га стеже свом снагом. Војник се грчи, пуцњава престаје. Тола
олабави руке. Види: војници хватају и везују сељаке.
— Нећу.
— Закуни ми се у децу.
— Жива ми деца.
— Имам.
— Хоћу.
Војник устаде, брзо шчепа пушку и упери је у Толу, овај хтеде да бежи, ноге му
отказаше, стоји, клати се и чека пуцањ.
Тек касније, у сутон, поче да се разбистрава Аћимово бунило. Тамо где се сунце
заклало на планини, диже се неколико великих љубичастих клобука. Модрина
прелива снег. Црни се каса и стоји усправно, врâне се мртваци у сукненој одећи,
разбацани по снегу око касе пред општином, чији печат Аћим греје у недрима, мрле
КОРЕНИ 89
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
крви постају смеђе, па врâне и варају очи даје снег окопнео и да земља провирује. У
сутон се и кукњава дале и гласније чује. И расте шупљи брест.
Аћиму лакну кад га у групи сељака, везаних један за другог, вод војника потера у
Паланку. Ћуте везани Преровци, а ћуте и војници идући пешке за њима. Коњи
њушкају војнике по врату и пожурују их да што пре изиђу из села у коме се данас
пуцало бојевом муницијом.
Начујем да Тома Вучић спрема буну. Бесан човек беше. Руке сам му увек више
од памети уважавао. „Књаз и свињар једнаки су!“ говораше он нишчима духом који не
посташе књажеви и војводе. И кренух ја њему с намером да постанем војвода. Вршаји
су ми у срцу били а ноге сам имао на сва гувна да стигнем. У Крагујевцу, без куршума,
поведосмо с нама војску. Не видех нигде толико дивљих крушака као тада око
Лепенице. Што смо даље ишли према Београду, свет се купио око нас као овце на
солило. Ми смо одувек волели да дижемо буне. Мислило се овако: горе него што је
сада не може бити, а ако дође боле, чист је ћар. Ако се главе погубе, никад нису ни
биле наше. Од памтивека у Србијици живе сељаци с туђим главама. Сам ли главу
изгубиш, онда ти бар није криво. Продаш ли је скуп о, могу је и гусле опевати. Тако
ми, не одмарајући ни своје ни коњске ноге, стигосмо до оног брда у Београду на коме
су Турци Саву Немањића спалили. Ту, за Томом Вучићем и њему сподобнима,
извикасмо новог књаза, а ја исто остадох. Кад смо се враћали, свако је ишао својим
правцем.
Прескакали смо торове и крали сељацима овнове. Крали смо и кокошке, јер
ништа се не сврши онако како је почело...
Симкини кораци прођоше његовом таваницом, лако и хитро, као кад птица
пређе преко невиног снега. Никола извуче браду испод кожуха и намести уши да јој
кроз под и дисање чује. Није дошла да спава. Из ковчега нешто узима. Сагла се,
усправља се, излази, мало је застала код врата... Она зна где је он. Треба само да викне.
Ја сам јој ноћас за све. Узбуђен, дуго чека да га позове. Селом успорено лутају женска
КОРЕНИ 90
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
нарицања, лавеж паса и немир који само војска ствара. Све су буне друкчије, само су
ноћи после њих увек исте. Сети се оне ноћи после Тимочке буне, кад су и торови
горели у Кривом Виру и кукале запаљене овце. А ован је бежао с пламеном у руну,
ован предводник, с клепетушом, ватра и лупа, рогови су ударали у плот иза кога се био
скрио; он је бацао снег на запаљено руно, све док ован у плоту и липама није поломио
рогове грчећи се. Побегао је одатле, а читаве ноћи, и не само те ноћи, заударала је
изгорела вуна и месо. Тада је побегао Аћиму, и те ноћи постао је слуга. да убија у
заседама и у глуво доба пали куће. Никад више по својој жели.
Симка отвара врата, излази, шкрипи снег, Никола се придиже... Неће код мене.
Ноћас ја никоме не требам. Загушљиво је од жалости у мраку међу кацама, у подруму.
То дуго траје. Неће и не може непотребан да буде. Ни због Аћима, ни због ње. Како ће
ми погледати у очи? Гори је од Ђорђа. Гори је и од Мијата што је побегао чим је чуо
звона.
Онда се сети кад су један према другом седели у Аћимовој соби и гледали се у б
раде. Колико је времена прошло од те вечери? Без речи су припалили и по другу
цигарету, јер је он био луг што га је Аћим из лепог сна пробудио и што није хтео за
сутра да одложи разговор.
„Плакат је написао. Цео срез, и да је само срез, чита сада о мојој срамоти.“
„Ти си остарио, несрећниче. Ех, и ти си некад био друкчији. Страх је и твоје срце
загадио.“
„Никад ја, Аћиме, нисам ни имао срце. Ја сам имао само снагу, а с њоме су
ђаволи садили бело трње.“ А рекао сам: „Мрзи ме да убијем слабог човека.“
КОРЕНИ 91
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Некад ја с тобом нисам морао много речи да трошим на овакве ствари.“ Устао
је. „Све се сада утулило. Само ти, Аћиме луди, гориш као бреме луча.“ Уплашен, брзо је
корачао по соби.
„Тамо, Аћиме, у том божјем селу, не лају пси. И мртвацима не гризу табане.“
„Јок, руку ми мојих, убићу га само ако видим да ће те победити. На такве — рука
ме не издаје.“
Никола стење и ваља главу по узглављу од сена, нож је испод главе, осећа га,
види, чује му глас, шкрипав у ребрима, крцкав у хрскавицама, а нема снаге да га узме
и палцем опипа оштрицу.
Дрмусали су га. Симка и још неко. Викали су нешто, а он је чуо далеке пуцњеве.
Угурали су га у чакшире и гуњ. Псовао је. Вукли су га. Пао је са стуба. Двапут је пао.
Онда је заспао. Не, мислио је да га бацају у бунар. Даве га. Било му је свеједно што га
даве. У мраку га ништа није болело...
Под њим и око њега је шуштало. Жив. То што шушти пропипа руком: сено.
Сено, шапну и осети плеву у устима. Ко је пуцао? На кога? Ноћ је. Видео је снег и стаЈу
пре него што је пао. Онда је свануло. Опет је мрак.
КОРЕНИ 92
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Државна сила.
— Је ли војска?
— Мртви? Да није...
— Кад су сељаци знали за шта гину? А ти ћути ту док ја не дођем, ако не желиш с
деверима везан да одеш у Паланку. — Никола устаде и поново га затрпа сеном.
Ђорђе гледа у мрак, а сено шушти од његове дрхтавице. Страх га гура све дубље
у сено; а онда, уплашен да га не чују војници што се свађају са Симком, псују је и прете
да ће им све попалити, он се смири, утрну без покрета. Дише брзо у бесу и мржњи
према Аћиму што је лудом главом упропастио село, кућу, себе, све. Да ли је ово та
велика несрећа њихове куће коју је он још од Бадњег дана стално предосећао? Може
ли још нешто црње и горе да га снађе? Могу и на робију да га отерају. Он се никада
није бунио против власти. Зашто да он плаћа очеве грехе? Глава га боли: чини му се да
ће се распрснути у парчад. Цркнуће као пацов овде у сену. Под њим, гладни коњи
топћу и туку коленима о празне јасле.
КОРЕНИ 93
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Жао Ти...
— Где је Мијат?
— Не тиче ме се.
— А Тола?
Ђорђе клону.
— Пијаног те чувам и кријем... Кад сам луда. Лези ту и ћути! — Као да хоће да га
угуши, брзо набаца сено на отвор и сјури се низ стубе.
КОРЕНИ 94
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Твој Аћим пратио сина у чаршију да лумпује, а наше луде отера у гроб!
— Удри је вилама!
— Узми сламу!
— Дај ватру!
Иако клонуо, Ђорђе се брзо, бауљајући, увуче у сено и сам себе затрпа. У њега се
зари још неколико врискова жена, галама се одмаче, па вечерњу тишину исцепаше
отегнута нарицања удовица. А њему се чини да сви кукају над његовом судбином. Он је
најнесрећнији у Прерову. Жали себе тако потпуно да не уме ни да плаче; вечерас мора
да оствари своју одлуку.
Кад се смркло, сиђе с тавана, нигде лампе, само се кукњава чује, уђе у кухињу,
Симка се накашља. Напипа је у мраку и шчепа за мишице, сикћући:
Почело је тако, а све остало се догодило у бунилу. А дуго је трајало док се она,
јечећи, није извукла на пут. Не, он је изгурао на пут, схватио је то онда кад је на коњу
појурио кроз село и стао у пољу, далеко од села, не, сам је коњ одједном застао,
уплашен тишином између звезда и слеђене белине. Зебу му руке и осећа да су мокре и
лепљиве. Зна због чега, па потера коња галопом преко пола покривеног снегом.
КОРЕНИ 95
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Аћим се трже, строго и упитно погледа апсанџију: његово лице и глас ништа не
казују. Онда се окрену ономе што је викнуо: он гризе усне и прети главом. Заплакаће
од једа. Пре погибије под брестом, он не би смео овако да уједе Аћима Катића. Као
разапет и обешен о апсанџијину наредбу, ошамућен, спотичући се о људе што леже,
једва изиђе у узан ходник апсане.
Аћим унесе бес у канцеларију, у којој га, седећи, чека срески капетан.
— Моје беше и биће, али твоје неће задуго. Упогани ми се у браду ако млад лук
дочекаш у Паланци.
КОРЕНИ 96
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Смрт оглашује. Четири детета су остала без оца. Још једна жена постала је
удовица. — Говори тако ожалошћено као даје реч о његовој жени и деци. — А
отаџбина... — мотри да ли Аћиму дрхте руке.
Аћим схвати и сети се кад је полеђеном пртином пусте, у лук савијене улице
ишао занесен као месечар, не одговарајући на поздраве опанчара и дућанџија. По
зидовима је видео само плакате о Вукашиновој женидби с министровом кћерком.
Саме га ноге увеле у радикалску кафану „Орач“, на зиду је опет угледао плакат, застао
је на вратима уплашен начичканим столовима, хтео брзо да се врати и затвори врата
да га нико не види, али га. као рибу ухваћену на удицу повукло унутра изазивачко и
снажно:
Неко је устао са столице и Аћим је сео до самих врата. Није веровао очима: са
испруженом руком за поздрав, насмејан, ишао је к њему... Није ваљда он, није, о,
памети! Његов противник на. изборима, трговац и либерал Чакаранац, пружао му је
руку и говорио:
„Здраво, Аћиме!“
Нећеш више.
Кафана је била пуна црних шубара кроз које је он пропадао негде дуго, дуго, па
је грмнуо из тог меког црнила:
„Ти и ја?“
КОРЕНИ 97
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Што си невесео? Син ти се жени нашом девојком. Ико, кувај два бакрача
вруће.“
„Ико, ја частим. Мој се син жени. Девојка је добра и кућа је поштена. Што се
.Ми, стари, политички не слажемо, то је друга ствар.“
Сви су то чули.
„Ја живим само да тај дан дочекам. Здраво, Чакаранче!“ Пружио му је руку, а
овај је, збуњен, неодлучно прихватио. „Ти и ја бићемо од данас пријатељи“, наставио је
Аћим стојећи, чврстим гласом који је само за његово уво подрхтавао. „Можемо бити
пријатељи, иако нисмо у једној странци. На изборима ће народ да. одлучи кога ће у
Скупштину да прати.“ Није смео да заћути, плашио се себе кад престане да говори.
„Доста сам и био. Сад ме старост стигла, ти си млађи, па нека Ти је са срећом.“
„Седи да пијемо за наше измирење! А ви, луди, пијте колико хоћете и шта
хоћете. Ико, на мој рачун!“
КОРЕНИ 98
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— и тиме се против мене служите, Ви, полицајци! — Аћим не верује. Тек после
неколико реченица капетан му збриса сумњу, и он се узалудно трудио да сакрије
радост што човек с којим је попио за измирење код „Орача“ више није жив.
...Једва вуче ноге, ноћ је, враћа се Никола. Неопажен од паса, ушуња се у сењак
и поред стога клону на снег.
Последњи пут је послушао Аћима. Овога ми није жао. Није ни био човек.
Против ножа и овца би се више борила. „Дајем ти сто, дајем ти двеста, узми све што
имам.“ Није могао ни да викне као човек. То ме је наљутило. И још више кад је ставио
руке на очи. „Гледај ме.“ После је све било меко и мокро. И мрак. Никад тако није
било. Никола снегом напуни врела безуба уста да загаси жеђ. Огњиште у грудима.
КОРЕНИ 99
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Усијани оџак душника. Ње више нема у кући да га понуди ракијом. Шта он још чека. у
подруму? Поново напуни уста зрнастим снегом.
Тек касније, кад му се дисање утиша, Никола чу јаукање гусала и Мијатов глас у
стајској собици за слуге.
Никола прстима затиска уши, неће да слуша Мијата који танким гласом
запомаже:
Па насрни на то мртвојеђе.“
О, преваро! Тебе што си гусле измислио требало би сваке ноћи клати. Кукавице
сте и јад сви ви што сте песме о бунама и храбрима певали. Свима би врео катран у
грло требало сипати. Никола дуго режи и слуша.
КОРЕНИ 100
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Можда се она вратила? Старац се брзо диже и пође у собу, Мијату. Отвори врата
и стаде. У соби је мрак, густ одјеке гусала.
— Да ли се Симка вратила?
— Мени само срце пева. Увек пева. Пева и кад се крвца лије и...
— Где си се сакрио кад је запуцало код општине? Где си био два дана, козо
двонога? Ти ниси човек, ти си миш! — кркља у бесу. — Кукавице гуслају, а луди гину.
Прошле ноћи, усред чаршије, у својој магази заклан је човек! Угледан. Газда. Шубаре
и шешири пред њим до колена падају. Кућа му пуна деце. И младу жену има! А ти
певаш, а? — напипа му гусле, шчепа их и баци за врата. Певаш, мишићу погани! —
стеже му врат, тресе га и хоће главу о зид да му слупа. Од страха, Мијат се не брани.
Гудиш у пустој кући. Они чији хлеб ждереш нису ту. Можда се неће ни вратити. Ни
она која ти је месила хлеб, и прала вашљиве гаће, није у својој кући, а ТИ СИ песму
завречао! — гурну га, Мијат удари главом о зид, а Никола клону и застења.
— Бог ме је таквог саздао, Никола. Ако се они не врате, ти знаш да сам ја жив
сахрањен. Служим Ђорђа Катића да би ми дао оно шљиваче накрај села, и скупљам
марјаше кућицу себи да склепам. Кров свој да имам. Па да негде жену нађем. Откако
сам се родио, спавам сам. Право је да и мене неко угреје. Ради тога служим. А што
певам, ја нисам крив.
КОРЕНИ 101
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У густој тмини подрума дубоко јаукну празна каца, јаукну човек с ножем
заривеним у прса, први пут у слабине, осетио је То по брзом и меком улетању ножа,
други пут је зарио у мрак и ребро му искренуло нож, па још једанпут, више удесно,
зашишта мокро, још једанпут... Над његовом главом је тишина, раван је и хладан њен
кревет, по темену му не газе њена боса стопала, из очију врео катран залива срце и
шишти, мокро шишти крв. Рука ишчупа нож из појаса и баци га у мрак. Празна каца
поново звекну и брзо умуче.
— Пишете?
КОРЕНИ 102
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Вукашин на њему види исту кратку браду, тамну, која га је увек подсећала на
купинов лист прикачен да скрије лоптицу подваљка, види и прљав кожух, онај исти
кожух који је професор имао и када га је Аћим довео њему да га упише у први разред.
— Знаш ли ти да је твој деда умро с перчином? — стави руке на леђа и погури се.
— Последњи с перчином у овом крају.
— Хоћу да кажем да је тај неписмени воденичар Лука Дошљак, тај бели човек
што је век на Морави одживео, имао своја морална начела и држао их се до конца
живота. Никаквим казнама и глобама власти нису могле да га нагнају перчин да
одсече. А то је нешто, млади господине докторе! — махну руком са упереним
кажипрстом. — Таквим чином ти и твоји вршњаци, што се из европских кафана ругате
прецима и традицији, не можете да се похвалите.
— Опростите што сам се усудио да вас у ове сате узнемирим. Пишите ваше
обичаје. — Вукашин рукавицама лупка по коленима и не устаје. Хоће само да врати
разговор.
— Ругаш ми се!
— Нисам због тога дошао у вашу кућу. Видим, тестије су вам пуне, а свакако да
имате и неког ко вам носи писанке.
— Моја кућа није друмска механа. Скини тај капут. Сигурно ти га је таст купио.
— Чакаранац је мртав.
КОРЕНИ 103
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— То ме се сада не тиче.
— Требало је да видиш Аћима кад сам му причао да ти жена није вредна издаје
оца и Прерова. Курјак је дрхтао као куче. Он који се пркосом записао у историју... —
свечано говори и замишљено гледа у прозор. — Поштујем. Аћим је моје дело. Доказ да
у Србији велики људи носе гуњеве. И да народ расте.
— Ја бих вас молио да некако још вечерас обавестите оца да сам дошао. даћу
дукат апсанџији.
Један другоме немају више шта да кажу. Андра утрну лампу и леже. Вукашин на
клупи, седећи, проведе ноћ. У џепу му писмо председника владе за среског капетана.
У зору закукаше две жене. Зна за ким. Нарицање га извуче на улицу. И он, као
да је убица што се каје, као да чика свој страх, пође ка кукњави. Застаде код Велике
чесме, за целу човечју висину укопане у земљу. Одатле је вукао по две тестије воде.
Најпре Андри, па после Бошку опанчару, код кога је становао. Сваког јутра и сваке
КОРЕНИ 104
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Кући? Ја?... Не терај шегу. Знаш ли ти, мајковићу, шта си? Седам дугмета...
КОРЕНИ 105
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Аћим се обема рукама ухвати за браду, вукући у страну два њена прамена.
— Јок, капетане! Аћим Катић не излази из апсе и неће на слободу док сви
Преровци не буду пуштени и док се не казне злочинци за убиства и тиранства по мом
селу. Јок, капетане. Нећу милост. То јави свом газди.
— Ако Ти је вола, сам јави. А сад иди кући, пошто си такве среће да за тебе не
постоје ни закон ни власт!
— Ти читај својим пандурима, жени ако хоћеш, а мени немој! Законе и ову
државу ја сам стварао, ти си само слуга. Кад сви моји сељаци буду пуштени на слободу,
онда ја, последњи, излазим.
Кад Аћим залупи врата за собом, капетан, збуњен и неодлучан, истрча у ходник
и викну:
Аћим сâм, погнуте главе, журно пређе преко пијаце. Стиди се и да погледа
ћутљиве и натуштене радозналце.
Преровци поскакаше:
— Шта је било?
— Ништа.
— Је ли опасно за нас?
— За вас?... Није.
Одлучно одби да им ма шта више каже, уморно се спусти поред зида и клону
главом.
КОРЕНИ 106
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
КОРЕНИ 107
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ГЛАВА ТРЕЋА
Надничари долазе и ћутке вуку умор у велику кухињу, а Симки се с лица не брише
осмех, помало суров. Откако јој га је јутрос дан урезао на нешто омршавелом
дугуљастом лицу с косим, густим обрвама изнад крупних и црних очију, тај осмех је
исти и кад је сама у пословима и кад њиме срета Ђорђа и Аћима. Видела га је случајно
и зачудила се, била се нагнула над дрвену кофу с бунарском водом, густом од
бистрине, и читавог дана га памти и осећа. Чини јој се да га туђе очи могу појести и
украсти завист и сумња, па у кухињи не упали лампу све док и последњи надничар не
стиже и не попуни последње место у кругу велике софре. У ћутању, пуном уморног
хукања жена, спушта врео кромпир у земљане чиније и брзо се одмиче у сенку да јој не
виде лице. Онда прислони руке на бедра: слуша гласан сркут надничарских уста, лако
чагртање дрвених кашика и, с оном истом шаром око уста, гази очима по гладним
берачима.
А ова што јој је и цео хлеб мали устима, мисли Симка, што ми кашике краде са
стола за вечером, говорила је: „Има право Ђорђе. Није луд да држи нероткињу.“
КОРЕНИ 108
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Сви сте се ви мојој несрећи радовали. А кад би знали... Кад би знали! Да могу да
јој виде лице, уплашили би се и њеног свирепог осмеха и спустили би кашике. Осећа
сласт од ситних ножева изукрштаних у очима и образима, и што је сада сигурна да ће
до смрти остати газдарица, а некада је и она била надничарка. Тромо и тешко уђе
Никола. Даде му троножац да не би сео уз наћве, у сенку. Сме ли да се радује? пита
очима Николу и не опажа како се од њеног погледа муте старчеве још крупне очи са
избледелим жућкастим искрицама. Ти можеш да знаш, казује му погледом, а сећање
јој брише осмех.
„Кад те Аћим зове, врати се. Умри, али не дај лудима да се радују твојој
сиротињи. Откад је дошао из апсе, није се дигао из постеље. И теби ће бити лакше да с
несрећом разговараш у четири ока“.
Симки букну лице. У стиду изгоре осмех. Како је смео то да јој каже? Пажљиво
га загледа. Можда он нешто зна?
КОРЕНИ 109
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Он зна, помисли Симка, обрве јој се још више искосише на високом челу, опет
се насмеја, али краће но први пут, мање радосно, а можда из ината или што и сама не
верује, па јој се памет мрачи, надничари ћуте и, журећи, настављају вечеру, да после у
гомили уроне у мрак, и тек кад се распу преровским сокацима да почну причу о њеном
смеху, којим неће моћи себи да објасне дане када је Симка поново постала она стара
газдарица са суровом и тврдом руком.
Кад остаде сама, на њу нагрну мека гомила тишине. Лице јој смирено и
замишљено, а смех потмуло одјекује у њој. Нисам смела то да учиним. Још не треба
ништа да знају. Можда и није, застрепе, пође да растребљује софру, па се од нагло
надошлог умора спусти на троножац. Гледа трошке, угриске, разбацане мокре кашике,
прљаве и празне чиније. Они ће причати... Уживљава се у онај тренутак. Само је
грануло из ње. Одломило се. Нема воле да послује, па изиђе напоље.
Симка леже поред њега на кревет не скинувши се. Најпре хтеде да изиђе
напоље. 3бог нечег што личи на страх. А није страх.
...Није могла путем да. пронесе себе. И пољске путање биле су широке и
видљиве за очи Прерова. Да је пчела, па високо, поврх дрвећа да одзуји. С вилама на
рамену ишла је брзо и тешко преко њива, кроз кукурузе. Аћим је у Паланци: касно ће
доћи. Ђорђе је толико пијан заспао да се ни за вечеру неће пробудити. Више је и не
мучи. Осећа да ће бити. Зна. У пићу само себе сатире. Спашће га. Рекла му је да ће
КОРЕНИ 110
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
добити сигуран лек. Досад није. Ни после неће. Свака жена бар једанпут у животу
згреши. Стаде: зар с Толом? Мојим надничарем? По коси су јој милеле бубице зноја.
Тонула је у бунар својих широких и дугих сукања, сећајући се разговора с мајком.
„Тебе ће, ћерко, овај крвник да отера у гроб. Сву ти снагу поједе. Са сузама. ћеш
и вид исплакати.“
„Нећу да знам.“
И роди сина, после годину-две опет сина, и њу ти у кући почеше да чувају као
лист росу.“
„Дете има само мајку. И Бог је туђе посинио“, приближила јој се и шапнула: „Да
сам на твом месту... Што? Немој да дрхтиш, о животу се ради. То, ћерко, није грех.
Пред Богом су нероткиње грешне, а не оне што рађају држави војнике и Богу вернике.
Нероткиње иду у пакао.“
„Бог зна да ту је муж јаловак. Зашто онда да се патиш кад си здрава и лепа?“
Мој отад је мокрим конопцем тукао голу, имао је и право, помислила је, и рекла:
„Ако ми још једаред то поменеш, у мојој кући нећу више да те видим!“
КОРЕНИ 111
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Жели она дете више него Ђорђе. Сећала се дана проведених у кући код браће.
Истерану жену сви презиру. и деца се бацају каменицама за њом. У њеној кући други
да ужива и да јој се смеје што она, Симка, није умела да живи. Пре ће у Мораву, да се
удави, него из своје куће поново да оде, зарицала се наслоњена на багрем пред кућом,
док се месец споро пузао уз јесенове. А како да се спасе? Мајка изроњава из зеленкасте
таме. Па она има човека! Здрав је. У фамилији Катићâ сви су имали деце. Није
кривица до њега. За пород су жене криве. Ни у њеној фамилији нема нероткиња.
Лечила се и код доктора у Београду и код врачара, и у манастир ишла, шта све није
чинила... Мора да роди. Мора. Зар за њу земља нема лека? и Николу је молила. Целу је
Србију обиграо и све видео.
Понудио је да седне и она седе, а сабља месеца пресече јој лице. Говорила је са
сенком:
„Нећу!“
„Што ми не помогнеш?“ стегнула му је руку. „Све сам учинила што жена може.“
КОРЕНИ 112
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Сенка јој сакри лице. У тами, месечина јој запали белу мараму. Касније, кад му
се рука охладила, Никола је мирно рекао:
„Рекао сам: од траве се не рађају деца. Твој Ђорђе се Три месеца по Београду
сатирао са удовицама и девојчурама, па ништа. Он није мушко, он је слама. А ја ћу те
послушати, да ти грех буде лакши. Ноћас ћу отићи.“
Тиквина врежа са жутим цветовима вијугала је поред њених ногу, преко сувих,
жедних грудни. У цветовима је познала стид. Хитро их покрила сукњом као да скрива
своју голотињу. Кукурузи су стидљиво помаљали плодне ресе, кријући их зеленим
шаловима лишћа од врелог сунца, пред заранке. Цветање је голицало у ноздрвама,
згушњавало јој дах, и она је подрхтавала слушајући Толино звиждукање у детелишту
крај њиве.
Он се с њом одувек шали. Само шали. Тако са свим женама. Никада ништа
друго није покушао. Ни други с њом није покушао. Једино поп. Па и њега је мајка
наговорила. Смрачило се зеленило кукуруза. Ко би смео с њом да покуша! И тај Тола!
Будала, боји се Ђорђа. И он је мушко! Звиждуће, ништа не слуги. Гадан, прљав
трапавко. Ништа боље од Анђе и не заслужује. А ја? У срамоту и пропаст сам се
упутила... Ломила је прсте.
КОРЕНИ 113
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
она ће се распрснуТи Од слатког стида, жели га, мора, и кукурузи, и дрвеће, нек све
буде у њој, нека је цело село гледа, њу голу, врелу, широку као њива, као поле, као
цела земља под сунцем...
„Зашто све жене воле кишу?“ ,насмејао се и прошао с навиљком поред ње, не
гледајући је.
„Поцрнеће детелина... Кад ти ниси мушко, кад си слепац, шоња, никакав човек“,
шапутала је у пласт.
И виле су мушко. И виле су он. Сенке су расле и улазиле једна у другу. Бојећи се
да неко не наиђе, зверала је по кукурузима што су опкољавали детелиште, често се
окретала ка западу, сунце се запретало у пожар порушених кула; ни сада, ни вечерас
неће бити ништа, она више не може овако, данас се то мора догодити, а он жури да
упласти сено пре мрака, он, слепац, није мушко, не види. Каква су му само леђа!
Колике су му руке! Плећке су му као мотике. Стајала је поред пласта и пекла га очима.
КОРЕНИ 114
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Нисам уморан!“
Кад је пришао и спустио се крај пласта, села је близу њега, толико близу да су
им се колена додиривала.
„Бриге су ти као вода: дођу и прођу. Човек ти је као река. Кроз њега мора све да
протекне.“
Сунце се склонило иза рушевина кула и планина. Ветар, као да се дотад плашио
сунца, брзнуо се по кукурузима. Две су сенке нестале у закланим и прегорелим
КОРЕНИ 115
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
струковима детелине. Она је стајала осећајући ветар и вече. Ветар је узбуђивао, а вече
плашило. Морам вечерас. Сада. Ако се то сада не догоди, никад и неће. Сада, вечерас.
Мора, па нека је и нож прободе. Не може кући празна и сагорела. Одавде ће право на
обалу Мораве. Ђорђе пијан спава. Засузила је од мржње. Чиме је она заслужила такву
казну од Бога?
„Ти си се уморила, иди кући. Ја ћу сâм ово да завршим“, пришао јој Тола.
„Заједно ћемо“, није га погледала: био јој је туђ и мрзак. Тромо је пошла, узела
навиљак детелине и једна га принела пласту. Дуго је осматрала кукурузе, па се бацила
на сено и промукло викнула:
„Дођи да се одморимо.“
„Ала су ти јаке руке! Као канџе“, рекао је Тола, с муком савлађујући грч на лицу
и јаук.
Одједном се сва снага, с последњим речима, просу из ње. Плакало јој се. да не би
заридала пред њим, брзим кораком пошла је у кукурузе. Једва је стигла да уђе десетак
КОРЕНИ 116
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
корачаја у њиву, загазила у тиквине вреже, сплела се, загушила и, тешка, смрскала
неколико жутих цветова.
Кад се мало отрезнила, погледала је око себе: кукуруз је био вран, чађав од
мрака. Њој се чинило да је малопре изгорео...
Соба је пуна сенки лишћа и месечине. Ђорђу суво пуцкетају ноздрве. Шта ми ј е
било вечерас? питала се Симка, а плач у сутону у њиви слатко је заболе. Дрвени кревет
закрцка и зацвиле за њом. Снажним белим рукама Симка стеже решетке на отвореном
прозору. Месец млечи велику гомилу жутог кукуруза. Ронећи по радосном стиду, дуго
гледа у детелиште међу кукурузима са четири здепаста пласта. Гвоздени шиљци вила
у сумрачју као да су у млеко умочени. Без вила се вратила кући. Сећа се, после је била
задовољна што је могла дрско да гледа Ђорђу у очи. И да не поцрвени на срџбу његове
љубоморе. А Толу још више и гласније да прогони. Боји се. Можда није истина? Јесте.
Никад њој није толико задоцнило. Јесте! Викала би. Јесте. У њој је. Осећа га. Беле
магле над јабучаром увиру у очи и струје жилама. И дамари шапућу: родићеш.
Ујутру, кад је Ђорђе с пуним ибриком ракије излазио из бачваре, она га ухвати
за мишице и мирно, гледајући му у очи, рече:
Ђорђе не мисли куда и зашто иде. Седе под брест у својој њиви. Не мисли да је
то његова њива и да кукурузи стрпљиво чекају смрт. А за брест зна да је сенка. Па се
споро присећа сваке Симкине речи. С муком, јер снове никада не памти. Ипак, у свест
му се урива неочекивано сазнање, стидно, невероватно. Око њега сељаци срповима
кољу кукурузе и они суво шуште. Вара ме, курва. Жена је то. Снашла се. Сенка бреста
се неприметно одмакла од њега. Време промиче с јесењим сунцем његовим жилама.
Ђорђе мисли о данима кад је истерао Симку и верује — да Београд није био граница од
које се дале могло само после дугог бављења по канцеларијама српским и
аустроугарским, он не би силазио из воза, ишао би даље, свеједно куда, тамо где га
нико не познаје. У кафани, у којој раније није одседао, узео је собу „на дуже“ и
страховао да не сретне познаника, некога ко би га упитао за укућане и њихово
КОРЕНИ 117
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
здравље, поменуо ода, жену, брата, запитао шта он ради сада ту, у Београду. Дане је
трошио у ниској кафанској собици с расклиматаним дрвеним креветом и окрњеном
тестијом за воду. Устајао чим се кафански петао огласи, брзо упадао у чакшире и
кожух, стављао шубару на главу, огртао гуњ, из зелене тестије уклештене између
колена, као да гуску коље, сам себе поливао и пљускао водом по лицу.
Чуо је како трчи низа степенице умочене у задах ракије, кашља и галаме, осећао
њена тешка стопала по пршљеновима кичме, и говорио себи: „Ја сам истински
болестан. Јесам болестан. Она треба да зна да сам болестан. Треба да види да сам
болестан. И ако се сазна где сам... болестан сам и лежим. Шта сам је крив што сам
болестан?“ И после мислио: није требало да истера Симку. Лакше би му било да јој је
рекао да то уради с Толом. Само да не буде с Мијатом. Голошијаном. Јарџијом. Као
баба с Луком воденичаром. Истукао је зато што није могао да јој каже. Она ће, сигурно,
с њим, сада, док је он овде. Наћи ће се они негде. Зашто је није убио? Тако би се све
свршило.
Па се свукао и легао у кревет. Смирио се. Боли га... глава. Глава жене боли.
Пробада га с десне стране, не може ништа да једе. Зима је. Шта је лакше него да човек
назебе у путу? Одбио је да руча. Поручивао је само топао липов чај. Жмурио је кад би
КОРЕНИ 118
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Чујем да си болестан.“
„Болестан сам.“
„И не треба да знаш! Осетио је њен осмех и у мраку видео румене десни изнад
ретких, крупних зуба. „Гледај свој посао и не кели се стално као да си кошуљу
умокрила.“
„Па ти си чича.“
„Губи се напоље!“
КОРЕНИ 119
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Нисам.“
„Што да ме најури?“ смејала се. ,,Дао ме у службу. Има нас... један, дна, три...
шест, седам, и... Љуба је осми.
Било му је жао што није сироче. Дуго је гледао и чудио се што му је у почетку
била толико ружна. Као да је Симка лепша од ње!
Сви они знају ко је он. Нека знају! Кад је већ пропао, попови не треба да му
читају опело. Млада је и здрава. Што је Симка боља од ње? И ракију више није
поручивао у литрењацима. Захтевао је да му је доносе у чокањима. Чокањ се одмах
испије. Она мора често да му их доноси. Затражио је литрењак само онда кад је у
новинама прочитао да је Аћим пуштен из апса. Убрзо је затражио и други литрењак.
Био је пијан. Пред њом није крио сузе.
„Их, чича, кад бих ја имала пара као ти. Јао, шта бих ја купила...“
„Ако, ако. Срце ми је веће од Ртња. Гази, благо чичи. Сви газите.“
КОРЕНИ 120
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Симка га је до овог дотерала. Како сад може да верује у оно што је рекла, да ће
родити? Како да не сумња? А он је у Београду морао...
„Дођи код мене“, рекао је изнемогло кад су се зуби забелели и влажне десни
заруменеле на вратима. А она га упитала да ли се отрезнио; тад је скочио из кревета и,
у јези, грчевито и дивљачки, обема шакама шчепао девојку за дојке.
Тога дана она више није ушла у његову собу. Ни ручак ни вечеру му није донела.
Хтео ја да побегне преко Саве, а знао је да не може. До поноћи је узалудно ловио њен
глас, нигде је није било, није се чула, као да се утопила; припијен уз врата, чекао је да
зашкрипе степенице, чекао је да не би излудео, пресвиснуо, и губио свест кад би му
ломљвава од корака поред његових врата затутњала по глави.
Њој се избриса осмех с лица, у чуђењу јој се згрчише уста, па. се уплашено,
клонуло, прислони уза зид и помеша очи с дукатима.
„Ово је твоје ако ми родиш сина! Ово је твоје, и још ћу ти дати. Даћу ти колико
хоћеш, све, колико имам, колико можеш да понесеш.“ Очима јој је гњечио дојке,
уривао се у бедра, у бутине, дрхтећи. „Хајде, нисам чича, спаси ме, роди ми сина, убићу
те, стој! да се ниси макла, нећеш бити слушкиња, отворићу ти кафану, бићеш
газдарица, насмеј се, види што се жуте, смождићу те, могу, нисам чича, биће син,
хајде, лези, лези!... Узми прво! Покупи све, метни у недра...“
Ђорђе хроптаво јаукну, прући се на земљу и зари лице у грудве земље. Сенка се
одмакла од њега. Био је на сунцу. Не чује српове, не осећа у ваздуху последње дахове
сваљених кукуруза.
КОРЕНИ 121
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Зора је пришла, узела дна дуката, загледала се у њих стиснутих усана, па их брзо
испустила као што се жар из руке испушта, хтела да пође, али је полако легла на
кревет и зажмурила од његовог влажног дахтања у лице. Под леђима, слушала је
звецкаво шкргутање дуката и дрхтала.
Ђорђе се смешкао:
Старој подводачици у шалварама код које је за скупе паре изнајмио собицу није
рекао име. Тражио је да му доведе удовицу која рађа мушку децу.
КОРЕНИ 122
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
глог. Руке су саме захватале пуне шаке земље, која се трошила и мрвила међу прстима;
било је време орању. Он никад неће имати децу. Није Симка крива. Он не може. Истог
јутра отпутовао је кући.
Гађење на уста као посекотина, на мокри трбух и велика колена гаси сећања, а
крцкање кревета траје у ушима. Лак ветар се игра искривљеним и иступљеним
јатаганима кукуруза: јесен је, па их младим месецима кољу сељаци, он седи под
брестом у својој њиви, не, седи на сунцу, треба се опет померити, а Симка му је рекла...
устаје.
Брзо пође кући, зато што је Симка оно рекла тако замишљено, равнодушно,
прекорно. Није истина. Није истина, јер се није обрадовала. Није истина јер ми је
отела ибрик, у очима поново блесну оштро сечиво ракије на сунцу. Није истина, јер
ништа није истина, ја нисам истина, а ако је истина, онда ћу је убити! Она, сигурно,
зна да ћу је убити. Зашто му је онда рекла? Сигурно је чула оно што јој је говорио да с
Толом уради, кад се вратио из Београда, оне ноћи кад је бајаги спавала, а у његовој
глави, тежој од буренцета ракије, пливао је крајичак свести. Нека затрудни с Толом.
Он је веран. Чуваће тајну, а добро ћу му и платити. Ја му и овако храним децу. Даћу му
једну њиву да је ради без кирије... Тола је крупан, леп... Све синове рађа. Главно је што
синове рађа. Мени наследник треба... Женско... па зет да ми пролумпује и растури
имање... Мрзим женско. Све што је женско... Мрзим и краву и овцу и кобилу. Не!
Женско за ноге па о дирек! Нека буде с Толом и свршено. Само једанпут. Неколико
пута највише. Убићу је после. После, кад се роди... отроваћу је. Ако она неће? Како
неће? Које женско неће? Ја ћу да је натерам. Мора.
Шта фали Толи? Јак је као бик. Ишчашиће јој кукове... Ја хоћу мушко.
Ишчашиће јој кукове. Ја ћу јој ишчашити кукове.
Те вечери се једва довукао у своју собу и сео на кревет до Симке која је спавала.
„Слушај... Слободно ти живи с Толом. Мораш, чујеш ли? Ја тако хоћу. Наређујем
ти! — шапутао је. — Хоћу да ми родиш сина... Наследника да ми родиш. Што ти је
незгодно? Не дам ништа Вукашину. А Тола је јак и све га жене хоће. Досад је све
мушку деду имао. И ти ћеш родити мушко. Он ће да ћути, мора, не сме ником да зине,
платићу му, убићу га! Кад ја наређујем, мораш. Истераћу те из куће ако нећеш. Учини
ми то. Кад те молим, еј, учини ми. Ја хоћу, ти, ти си поштена... Суђено је тако. Ви сте
јаки живот да продужите, у мојој кући огњиште да се не угаси, да се не затремо...“
КОРЕНИ 123
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Лице је наднео над валогу размакнутих дојки: знано су замирисала њена недра,
мучио се да их не изгризе и не раскрвари.
„Шта је теби, побогу, човече? Јао, шта да радим? Не Могу више, не могу више
овако“...
„Јеси чула шта сам ти говорио? Малопре шта сам казивао. Кажи! Брзо кажи!“
оборио јој је главу на јастук и стезао рамена.
„Не пренемажи се, кажи. Знам ја шта је женско. Све сте курве... Мени не можеш
да подвалиш!“
„Докле ћеш да ме мучиш?... Кажем ти, спавала сам. Знаш да прошле две ноћи
нисам тренула. Ти ми ниси дао.“
„У шта да ти се закунем?“
КОРЕНИ 124
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Спавај... спавај...“
Није тада, курва, спавала, помисли, журећи кући из пола, где су сељаци на
гомилу стрпали мртве кукурузе. Па шта она мисли, шта сам ја? Хоће да ме превари да
је не истерам из куће. Данас, одмах ће је истерати.
У ћутању, њена суза исече се на ножу. Она. му не показује лице, а он види ту кап
на ножу. Значи, није истина. Ситно, љигаво, гадно. А зашто му је јутрос рекла? Ђорђе
седе на столицу. Дуго не сме да пита. Не може од мрака у глави. И ако пита, биће мрак,
ноћ, црвени кромпири. Сада, у кухињи, све ће се свршити. Мора да се сврши.
— Ти ме жалиш?
Ја само себе жалим. Ти и твој отац бисте ме у капи воде попили. Али, знајте,
више ми ништа не можете! — Нож лако и дубоко засече кромпир.
— Сигурно.
Никада није био тако несрећан од среће као сада. Истина је, помисли, гледајући
је како плаче.
КОРЕНИ 125
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Виде да јој дрхте рамена, и у њему све дрхти, не треба му одговор, и он опет пође
у поље, јер не може да стоји, да буде у кући, не може да је гледа од стида, да она њега
гледа после петнаест година, па отац, и то сада, после собарице Зоре и удовица у
Београду; не зна куд ће са собом. Као да сања.
у сутон, Ђорђе понесе на леђима цело радосно умирање поља и оно најтеже,
никад недоживљено. Вукао се кући да види Симку.
...Вече се примиче дугим сенкама док стопе сунца отичу Моравом. Аћим луња
двориштем: рода облеће око оџака на коме су јој растурили гнездо. Бол је дуг као
старачке године. Све је тихо пропадање које се ничим не може зауставити ни
спречити. Бели зидови кућа посивели су у страху од пустоши и рушења. На оџаку се
зелени лишај. Спекле се и згрчиле ћерамиде као стари, бачени опанци. На јасеновима
лишће је црно. Плугови никад нису били овако зарђали. Ђорђе, син, домаћин,
недељама и месецима не ради, ноћу пије, а дању спава. Аћим на прстима пролази
поред бачваре: да ли је и данас пијан? Уздржав а кашаљ. Нека не зна да отац све види.
Аћим се прислони уз ограду тора. Играју се два шарена бикчића. Како су млади
и лепи! помисли завидећи им. Дуго стоји, гледа како се кошкају и скачу, жали што им
се не радује као некада. Мислима брзо протичу дани кад је у његовој кући све прскало
и тутњало од живота, рада и богаћења. Небом се разлеже звук манастирских звона.
Бог. Ослушкује страх у звуцима звона и Тишини земље под собом. Сама рука се
покрену и начини крст на лицу. Туђа крв лута његовом авлијом. Човек је као мушмула.
Најпре изнутра трули. Душа прво. Свеједно што су образи дуго румени и што се труло
дуго не види. И он гњили полако. Аћим се рукама одгурну од ограде тора и пође у
јабучар.
КОРЕНИ 126
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ћуте. Аћим се колеба: како да почне разговор? Није пијан. Зна, а не радује се.
Није његово.
— Ово је велики дан за нашу кућу, ово је празник, сине — пружи му руку да је
пољуби. Тако, требало је да му то каже пре Много година; тада је он био млад и
пољубио би му руку.
Ђорђе седи нем, опуштене главе, збуњен. Можда је моје? Чим он овако...
КОРЕНИ 127
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
КОРЕНИ 128
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
пут, уска путањица кроз њиве спотиче ноге, непоклани кукурузи тару се у глави, она
плива у беличастој измаглици, можда је моје, стаје. Слуша. Хоће да верује. Није ни
осетио да већ иде путем кроз село, не чује да је шуморење пола умукло, а већ је пред
вратима своје собе. Ивица довратка жуљи му чело. дуго не сме да уђе. Себе се боји. И
ње. Она се двапут накашља казујући му да зна да је ту. Изазива ме, улази, застаје, јер
једно друго виде на месечини. Она седа на кревет и посматра га. Осећа да га се Симка
не боји. У тами собе месец провртео блиставу рупу, она је у њој, а испод мараме, као
иње, светлуца јој коса. Ноге га несигурно држе, не мисли због чега, намиче резу на
врата, клонуло прилази кревету и седа до ње. Она се не покреће. Гледа јој лице. Из
великог црног ока поглед јој кроз прозор отиче. У чаши на прозору неколико цветова.
Маслачак! Онда кад се вратио... Отров тече њим, свуда, као крв.
...Стајала је нема, слеђена белином кошуље, збуњеношћу што га први пут боса с
пута дочекује, са широким расцепом на недрима. Спазио је како руком прибира
кошуљу да скрије белу валогу између дојки и запљуснуо га је вал гађења због
гомилица дојки у очима, оних у Београду и њених, дуката просутих по чергици на
кревету, смрдљивом Од зноја жентурача...
— Да те изујем?
Она се саже. Гледа у котур њене косе испод везоглавке, у млеко снажног, дугог
врата и широку лопатицу у спором косом мицању испод ланене кошуље. Чије је?
Повлачећи чарапу, њени прсти додирнуше му листове. Најежи се. Ти прсти су и туђу
ногу и туђи врат миловали. А ипак, иако не би хтео, сасвим јасно осећа да је воли. И То
што је у њој. То што ће да израсте из мрака њеног меса. Трже се. Она подиже главу,
цело лице види се на месечини мирно, унутра, у себе окренуто, а њему се чини да је
Тужно, да су јој очи пуне суза, да јој дрхте лако распукнуте усне. Дамари по њему
разносе дрхтавицу. Кад би му сада рекла истину, кад би му само рекла чије је. Не би се
љутио, не би је мучио, волео би га као своје, јер он мора, јер пусто је и мртво све у
њему. Он се уверио да живот не може из њега да никне. Ђорђе се свали на кревет да
очи и лице склони у сенку. да му суза не падне на гомилу месечине.
Симка приђе прозору и испуни га. Брежуљак жутог кукуруза светлуца под
багремом. Волела би да је тама и да га не види. Лако заборавља Ђорђа иза леђа, на
кревету. Само једно борави у њој: родиће у првој копњи кукуруза. Багрем ће
процветати.
Све се у њему одједном згужва у грч. Сигурно је чула кад сам јој оне ноћи
причао о Толи. да с Толом... Ђорђе се придиже, седе И Тихо, без срџбе, рече:
— Симка, дођи да те нешто питам. — Она се окрену. — Седи крај мене. — Стави
јој руку на раме и загледа се у њу. — Молио бих те нешто. Пре, ја никога ни за шта
нисам молио. Знаш. Ни тебе нисам молио. Све што ми је требало, плаћао сам. Сада
морам. Кажи ми право, тако ти... Ни у шта нећу да те заклињем. Кажи ми онако,
људски.
КОРЕНИ 129
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Немам шта да кријем. Све могу да ти кажем. — Она се одмаче; са рамена јој
паде његова рука.
— Тешка ти?
— Зашто ме мрзиш?
— Добро. Сећаш ли се оне ноћи, на почетку лета је то било, кад сам те разбудио
из сна и питао: „Јеси ли чула шта сам ти говорио?“ То је одавно било, али сам те баш
то питао. Сигурно знам.
Лицем јој пређе нешто као дрхтај, као сенка, обрве јој се натуштише и
примакоше једна другој, руке стави на размакнута, надошла бедра, размаче боса
стопала.
— За тебе нема ничег рђавог, па би могла да кажеш. Деде, кажи ми сада шта сам
ти говорио оне ноћи. — Примаче јој се да је боле види и чује. У ушима поток. Једва је
види.
— Не знам на коју ноћ мислиш. Нисам само једну злу ноћ с тобом имала.
Нисам, има право, све бих дао кад не би било истина.. Како то не знаш,
слепице?
— Ништа нисам чула. Рекла бих Ти. Сад бар могу све да ти кажем.
— И нећеш да ми кажеш?
КОРЕНИ 130
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Време је да спавамо.
Он је шчепа за руку:
— А што ниси пре десет година,- пре петнаест, а? Толико смо годила мешали
ноге у овом гробу и ништа није никло. Чик сад нешто да кажеш! Да те чујем! — И
рамена му се тресу. Тренутак је, може је сада... Ту, на кревету, крв нек се цеди, женска,
погана, смрдљива, пуна туђег меса.
— Ти ниси био крив. Код мене је била фалинка. — Осећа његову мржњу, глас јој
подрхтава. Ја сам се излечила. Цинцарин ме из Чачка... — Савлађује се да не јурне
напоље. — Он ме излечио.
— Толики доктори нису ти помогли, па сад, баш ове године, неки Цинцарин из
Чачка да те излечи, је ли? — Постаје сигурнији и тврђи.
Она јурну ка вратима, трже браву, намакао резу! Сва снага сјури јој се у стопала,
стаде.
— Немаш куд.
— Ја знам да ти дете није од мене. Ја знам! — хитро јој приђе да јој види очи.
Ђорђе промуца:
КОРЕНИ 131
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Детета ми, никакво зло нећу да учиним... ако није моје. Мијат или Тола? Чије
је?
— Овој кући је судбина одредила да слуге децу праве. Видим, Бога нема па нема.
— Загуши се и мало поћута клатећи се. Она и дале мирно стоји, преполовљена
месечином. — Нека се само здраво роди. Мора да буде моје и ако није моје. Само ми
кажи... Да не мислим више шапуће.
— Убиј ме, злотворе! — врисну она стојећи усправно, без покрета, посађена на
месечини.
— Не можеш да ми подвалиш.
КОРЕНИ 132
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Иако је био сутон, тачно је знао колико је поп Величко остао у кући. За то време
између њих ништа није могло да се догоди. Али зашто је баш у сутон дошао, кад он
иначе ретко долази у њихову кућу? Никола је мотрио на попа и испричао му све што је
видео и чуо. Рекао му је да га је Симка истерала из кухиње. Николи је веровао, јер га је
он сваког дана обавештавао с ким је разговарала, куд је одлазила и колико се
задржала. Старост, а не поштење, била му је јемство. Бринуло га је једино што је
Никола одмах и лако обећао да ће га о Симки за све обавештавати. А бојао се подвале
тога земаљског пробисвета, јер могао је и поп да га поткупи. Можда се и он сам
понудио попу да би се њему светио из зависти сиротињске? Био је и мрак. Никола није
био у соби да све види, а што је рекао да га је Симка брзо истерала, то није никакав
доказ: она је таква да јој не треба дуже но колико петлу да кукурикне. Ако га је
истерала, то је само да боле сакрије себе. Зато је, и после разговора с Николом, питао о
поповој посети. Изашла је из собе, није га ни слушала. После њених бедара очи су му
остале празне. Празно је било и у њему. Данима је носио ту празнину и желео да је
затрпа оним чега се највише бојао. Мртвац је подизао свој тешки камен: она је рекла
да је до мене кривица што немамо деце. Она зна. Ко јој је рекао? Кукавица у туђе
гнездо ставља своје јаје. Неуверљиво се правдала да није с попом. Продана је душа
Никола. Можда се она договорила с њим? Сви су његови непријатељи. Милунка ће га
отровати. Отровати и рећи да је цркао од ракије. Може и сада. А поп је свештено лице.
Богоугодник.
Рука му се трза у крст по помрчини, страх је гомила над њим, а кроз њега,
тишину и маљаво шушкање лишћа вуче се дуг јаук, онај из Симкине собе. Ћорђе
мачјим корацима дође до прозора и прислони се уза зид. Ништа не чује, хучи му у
ушима, притиска уво и образ уза зид да њиме пробије у собу и чује. Ништа. Само се од
ушне шкољке сипкају зрнца сувог креча. Кроз зид у његов мозак пробија се мукло
стењање. Исто тако и крава, па се трже од грешне помисли и брзо закорачи у јабучар; у
КОРЕНИ 133
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
очима му крвав клобук, а грање га удара по лицу. Осећа себе пред Богом, страшним
ноћас, нешто се догађа, а он не зна шта ће се догодити. Бог све може, а он је пред њим
грешан.
Сумњао је у све мушкарце у Прерову. Јесам, боже, јесам, ђаво ми по души играо.
Све знам шта сам згрешио. Полазио је за њом кад би надничарима понела ручак,
скривао се по врзинама и кукурузима, мотрио шта ради и с ким разговара, сачекивао
је при повратку кући. Одлазећи у Паланку, рекао би јој да ће преноћити, а враћао се у
сутон. Остављао коња у ливади и лоповски се шуњао до сењака и читаву ноћ прежао
док се не умори. Никаквих намера није имао за случај да се обистини његова слутња.
Желео је само да му Симка потврди. Ништа више.
— Што ти је; Ђорђе, сунце божја ствар! Осећаш ли: багремово цвеће мирише на
мед — рече Тола и седе поред Ђорђа.
— Милунка каже: ништа се не зна. Чучи на прагу и чека. Знам добро како је То.
Ништа ти се ту не разликује жена од које друге животиње.
Ђорђе у себи чу оно последње мукло стењање и осети немоћ пред тим што ће се
догодити. Ако дете буде наказа? Хтеде то гласно да каже, па се стресе у страху,
КОРЕНИ 134
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
...Аћим седи у мраку своје собе и пуши. Заборављена цигара често му опече усне.
Мајка је донела вечеру његовом оцу воденичару, причала је више пута, хвалила
се како је он, Аћим, кад је пошла преко мостића на обалу, одједном почео да јој ломи
крста као курјак грмље; умало није пала у Мораву. „Викнула сам Луки: заустави
воденицу! Он були у мене и чуди се шта ми је. Опет сам се раздрала, а он ни да се
макне. Па сама дођем до врата и тако сам га гурнула да је лупио главом о кош, и ја сам
се ухватила за кош, и тек тада се, глуваћ, досетио: под мене је подметнуо губерицу и
празне вреће. Лука сасу у кош врећу жита и узе катран да подмазује точак. И пре него
што се врећа жита измлела, Ти, синко, бапну на губерицу и завреча као јаре. Руке ми
се одузеше, осећам како ми снага оде у другог човека, у тебе, жабо једна мушка. Нисам
одмах знала да си мушко, па сам викнула Луки: ’Изнеси га на месечину и види шта је!’
Он приђе с ножем, одвоји те од мене, подиже с врећом, изнесе до ваона, отуд је месец
грејао, и раздра се: ’Мушко, Като!’ А ја рекох: Благо мени, родио ми се домаћин. Нека
буде као Василије’!“
Кад су јој рекли да јој је муж и домаћин погинуо, није веровала. Четрдесет ноћи
до зоре чекала је она Василија на обали Мораве, седећи под тополом за коју су чамце
везивали кад би одлазили. Ту тополу, давно, још је он био мали, однела је река. После,
и њему и његовом брату, показивала је јатаган домаћина који јој се није вратио.
„Кад се врати, сваког Турчина који је од његове руке Мухамеду испраћен уреже
домаћин и у софру за којом седи и у миндерлук, и секиром у праг. Тада само ћути, а ја
га дворим. Било је дубље од бунара, од Мораве, од сињег мора, то његово ћутање. Аја
стојим у њему и благо ми око срца. Понекад запева. Глас му није био богзна какав, али
се видело да мушко пева. Не даде Бог да његово остане за њим.“ Три су јој детета од
њега умрла од болести. Она о њима никада није причала, само им је на задушнице
палила три свећице под дреном који им је отац за спомен засадио.
КОРЕНИ 135
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Василијев фес носио је најпре Аћим, то је мати желела, иако се стидео пред
децом, јер однекуд су сви знали чији фес носи. После је мати дала фес млађем сину, а
он је понео шубару од јагњеће коже. Фес им је био велики, па га она белим концем
прошила да га смањи. Увек га стављао на главу тако да прошивено буде позади.
Чинило му се да сви с којима се мимоиђе путем гледају поруб његовог феса.
Мати је умрла с домаћиновим јатаганом под главом. Првог мужа она је до смрти
звала „мој домаћин“. Једном Му рекла: „Јатаган мојега домаћина има да се чува у овој
кући док год мушка рука пали славску свећу и једе хлеб што његове њиве рађају.“ И
кад се Ђорђе родио, она је јатаган ставила у његову колевку и три је ноћи преспавао на
њему. А једва се родио. Живана се два дана порађала. Без бабице Розе, коју је Ђорђе за
туђе чак из Крагујевца довео да јој сваког дана по динар плаћа, запрети сада главом
Аћим. Док се Ђорђе рађао, боравио је у Паланци и чекао да га Толин отац извести шта
се родило. „Кажи му да одмах кући дође: домаћин му се родио.“ Тако му је поручила
мати. „Нешто је много ситан“, рекао је чим га је видео, а радовао се. „Кад је твоја жена
од танке јапије. Она Ти, синко, неће кућу напунити. Већ на првом па се прекинула. А
мораш да имаш чопор синова. Тројицу унапред одвоји за рат. Нама Српкињама пола
порода одувек бојеви потроште и турски јатагани пожњу. Нешто нам однесу
болештине, па нама или остане један или нам крв угињава“, рекла је она. Отац Лука,
перчин и обрве увек му беху бељи од паспаља, тога јутра донесе пуну торбу рибе.
„Срећно ти мушко, Аћиме! Женско је добро само ако је стока. Мене је женско оставило
под врбовим жилама“, шапутао му је у уво. „Женско има слабу руку да те ухвати за
ногу и бади у реку. То само ми мушки можемо. Женско уме да те остави под врбом да
угинеш на киши. А ноћас су певале рибе. Једаред у години оне певају. Пред зору су им
свадбе биле, а јутрос се бели Морава као да си млеко у њу сипао.“
А кад се Аћиму женско родило, Лука није донео рибу. Није ни долазио из
воденице да види унуку. Три недеље је живела. Живана је плакала док је раседлавала
његовог коња. Враћао се из трговине. „Неко зло у кући?“ улитао је. „Узе нам га Бог.“
Устао је од вечере, отишао у Тор, наслонио главу на вола и није могао да не заплаче. За
даћу је Лука донео торбу рибе. Он се наљутио на оца и бацио свињама беуљице,
ниједна није била дужа од прста.
Куд ли се расуо збег што се у ишчупаној тополи превезао преко реке?... „Босе
жене газе по блату јесенском и грбе се под плачем деце на леђима завезане. Људи, у
црним сукненим доламама, псују свеце и тољагама млате мршаве говечиће што
роговима џарају по врзинама штрпкајући ужутело бусење. Овце се угибају под кишом
што данима и ноћима не престаје да залива замор; димљива огњишта, псовке што су
дозивке и неиспаване очи које само суботу виде.“ Тако нешто читао му је
великошколац Вукашин једне Бадње вечери и Тврдио да се тада родио његов деда
Лука.
Аћим припали цигару и погледа у прозор. Помрчина мирише на кишу. Тамо где
ноћас њему треба да се роди унук, жута је мрља у тами. Кора срца је испуцала и боли.
...Те ноћи пред кишу, овакве густе ноћи, кад су кап и шиљате као овас да би
пробиле помрчину и смрскале се о земљу... Некад у таквим ноћима није спавао.
Требао му је буљук жена да га смири и у сан завеже, а не једна приткаста жена с
КОРЕНИ 136
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
меким, дугуљастим сисама, које је брадом волео да милује и гњечи, очајан што нису
живе лубенице меса, док је она кроз нос јаукала, изломљено, кмекаво. Зато је он
цикнуо од радости кад је видео Симку с набреклим недрима и рекао себи „то је моја
снаја!“ па одмах зажалио што себи није такву нашао и што Ђорђе нема његову снагу, и
помало га се гадио, јер је знао да и оно мало што има растура по сењаку и таванима са
својом стрином, бабом, може му мајка бити. Та шкрбава удовица, Аћимова снаја, што
су јој мужа убили књаз-Милошеви момци јер је књазу узду и оглав украо, те је Ђорђу
старим млеком отровала младићство, узимала му га и после женидбе, покварено јој
месо! Он их је затекао на тавану, завржене као црвене бубе, сећа се, узео је виле и тукао
је, она није смела да заплаче, а Ђорђе је побегао.
Тада, у тим данима, жалио је Симку, свако јутро загледао је да јој види траг
постеље у подочњацима, а видео је само умор од искиданог сна, тугом је испраћао
увече кад би одлазила у своју собу, и желео је... Он, свекар. За човека срамотно... Аћим
се сјежи, устаде и удари у прозор. У његовој авлији, једино у његовој соби ноћас трули
светло у помрчини пред кишу. А миришљав је ветар у тек олисталим јасеновима.
„Можете цело имање да испродајете, растурите све на гајдаше и коње ако вам не
треба, али кућу мога Василија не дирајте. Нек траје док се сама не сруши. Нек ти је,
Аћиме, све проклето ако друкчије учиниш.“ По њеној смрти... Зашто се он уселио у
овај лоповски трап? А некад се поносио овом, Василијевом кућом. С њом је поредио
своју нову и велику, на подруму, коју је трговином стекао. Странцу и гостима је
говорио: „Овде је живео Василије Јовчић, дугогодишњи старешина преровски,
Карађорђев четовођа, а први муж моје покојне мајке Кате. Ето, погледаш ове две куће
И видиш колико је само за један човечји век узнапредовала Србија.“
Хајдучка, проклета. Стеже дрвене шипке на прозору. Као да крцка кров. Њише
се. Воденица.
и Вукашину је причао пред полазак, оне ноћи кад су пси лајали на месец, ноћу
кад ветар спава у топољацима и греје се на месечини, Морава као џелеп омица рже на
спрудовима... Он, Аћим, у воденици, по паспаљу је писао слова. Недељом је у воденицу
долазио монах Гаврил да га учи азбуци и рачунању. Монаха је отац награђивао торбом
рибе за свако слово које би му син научио. Лука није веровао да толико слова има
колико је он торби риба морао да улови Гаврилу. Сумњао је да њих двојица у договору
измишљају шаре, па би по неколико пута нагонио Аћима да му свако слово покаже, а
онда га у рабош рецне и броји. Аћим је свом учитељу плаћао: јављао му кад и на ком
месту на Морави жене испирају конопљу. Неку годину касније разумео је, и њихову
тајну ћутао. Гаврил му је крстио Вукашина. Тада је већ био сед и није ишао у врбаке да
гледа мокре жене. „Овога на школе да даш“, рекао му је кад су изишли из манастира.
„Од њега ништа бити неће. Једва је дошао на свет“, одговорио му је Аћим, а бабе су
говориле да Живана неће преживети порођај. „Те што ће да мисле и свете књиге
КОРЕНИ 137
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
читају, мајке мучно рађају.“ Том надом волео је он њега, другог и последњег, више од
Ђорђа, још док је био у колевци. И зато што није био ситан и плав на мајку као
старији. Вукашин је личио на њега и по снази и по нарави; сви су то запазили чим је
проходао.
Колико пута ја нисам вечерао због њеног прекора, растужен помисли Аћим.
А тада више није било незаузете земље и нераскрчених шума за њиве. Само су
трговци могли да купују земљу. Монах Гаврил научио га писмену и рачунању. Аћим је,
гонећи чопоре свиња полуранки, почео да гази шуме ка Београду и Дунаву,
прогрушане шуме, жуте и рујаве, тихе и с ветром, кад кисну и звони роса. Па онда:
шума, месец и једна птица. Он лежи под буквом, мирише маховину, месец по трави
зажегао бела огњишта, и слуша: толика шума, а све радовање једним птичјим кљуном
казује. Птица пева из њега јер се кроз грање отвара небо, по нека звезда, а висина
бескрајна, као његова нада чиста и поуздана; слуге гоне велика крда свиња и џелепе
говеда, по свим путевима његово путује, свим скелама његово се превози, међу
јасеновима гради се варош, Василијева кућа је срушена, ништа његово није остало...
Сама птица пева, гори месечина у трави, небо не прети паклом, не опомиње злом и
страхом за грехе, само њему обећава и нуди све што жели. И младе жене, меке у гласу
и бедрима. Неке је сретао по механама и чаршијама, неке су у сутону воду носиле са
извора где је он стоку појио. Прве две јесени ишао је пешице, само са Стојаном,
Толиним одем. Стојан је од назеба умро у Градишту оне јесени кад је снег пао на још
зелено лишће, „дубок снег, човеку до раскрижи од чакшира“. Сахранио га је и дуго
жалио за његовим ћутањем што је данима и ноћима трајало у роктању и мљацкању
чопора. После је јахао, а момци, сви галамџије и псовачи, гонили су свиње.
КОРЕНИ 138
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
помиње домаћина Василија, да он не буде Аћим Дошљак, син слуге и воденичара Луке
Дошљака, да буде први газда у селу, па Ђорђе очеВину да наследи, а Вукашин науке и
школе да му сврши и велики човек постане. Цела Србија да га зна по памети и знању.
Па је у јагодинској механи на коначишту срео Адама Богосављевића, сељака што је
читао новине и књиге више од учитеља и лепше о њима говорио од старих калуђера.
Два дана су остали у разговору и постали пријатељи. Идуће јесени он није гонио свиње
по шумама ка дунаву и Пешти. Почео је новине и књиге да чита, држи говоре
сељацима, грди чиновнике, псује министре, виче и тражи правду и слободу за сељаке.
Преровци су га бирали за кмета, па после и за посланика. Грмео је у Скупштини и цела
га селачка Србија чула. Њега, сина Луке Дошљака, воденичара и слуге.
А шта сам сада? Шта ћу ове ноћи постати кад ми се туђе рађа? рече гласно у Вир
тишине. Стоји крај прозора и гледа у жућкасту мрљу светлости из Симкине собе.
Напрегнуто слуша тихо хујање ветра у врховима јасенова. Казна. Његовом вољом
много је деце остало без очева. Стиже га казна. И божја, и Василијева, и Катина, и
Луке Дошљака...
...У бакрачу што Виси на чађавим веригама певуши вода пуна свакојаких трава.
Већ је неколико пута прокључала.
— Мачке једе Роза. Не видела децу ако не једе. Ђорђе јој сваки трећи дан доноси
из Паланке — говори Анђа, Толина жена.
— Лажеш. Зар би бабица што је лично краљицу Наталију порађала јела мачке?
— каже Мијат и милује ибрик у сенци.
— Откуд би, жено, таква госпођа као што је Роза јела мачке кад носи чизме боле
од среског капетана? Да знаш, Роза Швабица једна је у целој Србији. Газда је чак из
Крагујевца довео. И чим се Симка породи, иде у Пешту некој грофици да се нађе.
— Једна као Симка родила је дете с две главе шапуће Анђа. — Ево, скоро ће
поноћ, у бакрач воду опет морам да долијем, а још ништа.
— Роза је бела као сир. И очи су јој беле. Кад се она, Швабица и туђа вера, петла
око Симке, биће нешто горе од женског. А наопако је и радио Ђорђе. Је ли то лепо што
је Толу натерао да ме бије? Недељу дана сам носила повезану главу само што сам
рекла да се Катићима књаз рађа. Прво купио плаво јорганче, па му се није допало, па
онда чак из Пеште црвено наручио.
КОРЕНИ 139
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Кратка ти је рука за мене. Мислиш да ја не знам од кога јој је дете? Бог свуда
стигне.
Он је гадљиво одгурну:
— Чије је?
— Нећу да кажем.
— Ти, гуслар...
Ућуташе. У бакрачу поново прокључа вода. Анђа узе тестију и доли хладну.
— Видиш да је боле што ти нисам дао Алексу. Шта би сад радио с њим?
...Дечаци су под губером чинили један другом последње пакости пред спавање.
Он је сео на троножац изговарајући се пред собом да ради сутрашњих послова чека
Толу. Анђа је дојила преживелог близнака Алексу и жалила се да јој је мала гладница
почупала груди. Шта би Аћим рекао? Узео је дете у наручје и осмехнуо се сумњивој
нади. Здраво је, крупно и лепо, уверавао је себе. Даће му своје презиме. Потплатиће
попа. Симка мора да пристане.
КОРЕНИ 140
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
храбрости да каже: „Ја бих узео Алексу чим се одбије од сисе. Хоћеш да ми га даш?“ —
„Покрашће ти тај свако гнездо, не бој се. — „Озбиљно Мислим. Усвојићу га. Наследиће
ме, биће газда и срећан човек. Ти имаш још тројицу, доста ти је.“ Тола је рекао: „Не
бих ја дао овог малог црквењака за целу Србију.“ Ђорђе је осећао да се љуља на танкој
грани, али се, ипак, грчевито држао за ту грану коју је у мраку случајно дохватио. „Дај
ми га, Толе“, унео му се у лице. „Ту ти је пред кућом. Опет ће он бити више твој него
мој. Кад умрем, наследиће цело моје имање. 3наш ли ти колико вреди моја имовина?“
Ђорђе се одмаче.
...„Кад га не даш, биће слуга и мој надничар. Живот ће му бити гори него што је
твој.“ И то је био грех. Чини му се да га ноћ носи као река ивер. И онда кад му је рука
лако милела по глаткој и истегнутој кожи трбуха испод које се осећала мека тврдина
детиње главе, кад је врховима прстију ловио ситне титраје, као да рибице машу
репићима, сумња је глодала његову несаницу што се није никада уморила. И то је био
грех. Толико пута је Симка одгурнула његову руку. Гадећи се и љутито. И кад је молио
да му допусти да прислони уво на мрку мрљицу њеног пупка не би ли чуо срце — знао
је да није веће од орашка — долазило му је да јаукне, да зубима раздере истегнуту,
потамнелу кожу њеног трбуха и види како изгледа и на кога личи. Зато се она ноћас
толико мучи и зато ће му се наказа родити. Искреће главу и ослушкује. Ветар ситним
зубима грицка Младо лишће јабуке. Бог све зна. Свуда је он. И у ветру. Иако је
последњих месеци сваке недеље по целу службу одстајао у манастиру, не у цркви попа
Величка, и то је светогрђе, и по динар стављао на издужене Христове слабине, ноћас је
почело извршење оне велике казне над њим. А Тола тихо прича о смрти „левог“
близнака. Не, то Тола прича како му се најстарији син рађао. Из њене собе ништа се не
чује.
— Каква Роза! Доктора ми доведи! — викну, јер не може више да подноси своју
немоћ што се није свршило. Он ће се од себе самог распрснути у прашину мрака и неће
дочекати јутро. А ветар, мрклина и Бог казују да се мора сачекати јутро, а да он неће
дочекати ни зору. Каје се, моли, обећава, чини му се, верује да се и крв у жилама мучи
пригњечена његовим поганим месом; све је само мучење које се чује као ветар и види
као ноћ, чека као јаук, и траје као светло у њеној соби.
КОРЕНИ 141
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Ти код твоје Анђе иди, а код Симке... Трчи, упрегни коње! За сат да си довезао
доктора!
Ђорђе не престаје да кида лишће и ломи гранчице. Па кад се Тола опет врати и
рече да му је Роза лично рекла да ће скоро, он се без речи дошуња До Симкиног
прозора и као бршљан се припи уза зид.
...А зар се чуда не догађају? Можда је дете баш Ђорђево? Ех, кад би тако било!
Чује: по калдрми неко брзо хода. Аћим устрепта: Милунка утрчава у његову собу
и виче: „Мушко! Унук!“ Од радости не може да устане. Унук... Мој унук, шапуће и
плаче. Ђорђе, пали лампу, све лампе упали, нека ми светли кућа! Сада нека светли, све
нека светли! Родио ми се унук. Где си, пањуго, да те загрлим? Он грли Мијата, Николу,
Толу. Све их љуби у образ. Трчи, Милунка, и кажи јој да хоћу унука прво у хладној
води да ми окупају. да ми буде крепак, чврст и храбар. Мушко да буде. Нећу од моје
крви да испадне нешто слабачко и жутљикаво. Чекај! И нека му у колевку туре овај
јатаган да га се душмани плаше, а он да има мушку руку па, кад затреба, нек замахне
КОРЕНИ 142
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
њоме. Ти си, Аћиме, најсрећнији човек у Србији. Чујеш ли, Мијате? Свака чивија пева
на кући. Родио ми се наследник. Ђорђе, родио ти се син...
...Зелено млеко ливаде још јаче замириса кад крупна и ретка киша прсну по
трави. Никола дланом покупи капи с лица, помириса небо, плећкама и крстима
промиле зимска студ коју сунце још није попило, а не подиже се. Само се мало
промешкољи на мајској ливади, а зна да човек није ни мрав у ногавици ни буба што
зазврнда у жбуну његове браде па падне на земљу, тешка као жаба.
Изишао је из забрана опијен влагом њеног млека. Долина између два венца,
прорезана мутњикавом жилом Мораве, сва се утисну у раширене очи, а меке јагодице
прстију пређоше по неуштрошеној нежности. Муж је давно подерао и појео земљи
кошуљу, па је сву масну, дебелу и мокру оставио ветровима да је оперу, осуше и
рашчешљају јој рутаве шуме. Земља се нудила удовички разгољена у пожуди, чуо је
како шкргуће, шапће тепање, и како се кикоће полудела од чекања, а муж сунце се
облацима стидео. Николаје презирао цмољу а мрзео бестидницу. Па се облаци
размакоше и он, сунце, зари бело рало у равницу жениног трбуха улеглог у шуме. Очи
се замаглише од силног мушког млаза и немог осмеха земље у загрљају с мужем. И
осети како се кроз невидљиве жилице дрвећа и корења трава протињу семца из
скривених јајника. Земља је заударала на клијање и зјапила пред пуцањем пупољака.
Протнут кроз беле облаке, млаз сунчевог рала, снажног и нежног, дуго је љубио
незаситу земљу, па је одједном побегао иза облака.
КОРЕНИ 143
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Руку ми мојих, јер њих сам навек највише волео, лепо сам видео, при бистром
уму сам био, тада, кад сунце побеже иза облака, земља се наљути и сва постаде мрка.
Веруј ми, није ми у нарави да лажем. Није, белог ми багремовог коца, оног са кога су
кучићи лизали крв оца мојега.
Веруј ми, ти што се рађаш ноћас да казниш моје године и на ђавољем гувну
порастурану снагу, па не могох да заорем једину њиву што сам зажелео моја да буде, те
сам остао ралица рђом изједена и бачена уз плот Аћима Катића, није ми у нарави да
ружим луде. Ако сам досад нешто ружно о лудима рекао, нисам то учинио што ми је за
њих љубав у мањку. Помрчине ми ове најмрачније, да само њу распуклу Видим, сви су
луди реке с много воде измешане и шарени као ливаде. А мене нешто што много личи
на жалост салеће. Чуј ме, казно што си, сигурно, већ завречала под туђим кровом. Што
ја још једем хлеб Аћима Катића и газим му ливаду, то је моја и његова ствар. Заверили
смо се да тајну не одамо. Све у своје време. А шта да радиш кад не дође све у своје
време? Шта да учиниш кад Ти се живот ишчаши онако, на прилику, као кад ти се
ребра погрешно углаве, срце обеси с леве на десну страну, и заборавиш оно због чега
си се упутио да се гребеш по овом трњаку? Кад није све у своје време, онда мора да
буде кад му није време. Догоди ли се тако нешто старцу, сви му се смеју. Е, кад бих
само могао да постигнем, свима што се смеју почупао бих гркљане. Оном што је
унутарње, не смеј се никад. Сломиш ли ногу, руку, углаве ти некако па зарасте. Нема
на овој курви земљи мајстора то унутарње да намести. Тебе што ти ноћас Симка
постаје мати, донео је ветар на стабло Катићâ. Пало си међу рачве и у влази клијало.
Изникао си, порашћеш и као бршљан обгрлићеш стабло и сисати катићевску крв.
Стабло се суши, а ти бујаш и зелениш се. И не знаш да си од отрова порасло и да се од
њега зелениш, јер мртваци су земљу отровали, паје много нас око ових Морава што
нисмо на правом месту посађени, и са свакојаким другим како не вала. Али опет,
КОРЕНИ 144
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
завиде мој, и куче безубо и безрепо, ти ћеш гристи сисе што су годинама сваке ноћи
светлеле над небом моје постеље, а ја им се молих да падну у очи и убију старост.
Теби ће и отац и браћа бити слуге. Не жали их, теби је суђено да будеш Катић.
— Зар ти нисам рекла да ти моја ћерка неће кућу оставити пусту? Јесам ли ти
рекла, мушко! — Маше рукама, прети, чика, па изјури напоље. За њом, шарке
отегнуТо циче. Врата се приклопише лако лупнувши.
Опет сâм, Аћим јекну, зато што је мушко, његово презиме ће да носи, на
његовом имену да живи. Дрхти. Туђин је своју воћку а њему глог поред огњишта
засадио. Жито ће да угине од паламиде. А он се одрекао Вукашина, из наследства га
избацио, ни стопу земље му није оставио, своме Вукашину, сину, не јаловаку, ни име
му неће запамтити унуци, а ово туђе надничаре ће у мојим њивама надгледати, моје
коње јахати, туђа ће рука моју славску свећу да пали. Сешће у чело софре где је он,
Аћим, седео... Ово више није моја кућа. Није ни била моја. Хоће да устане, а не држе га
разглављена колена. Не може више овде... Задавиће га чим му чује глас. Кад заплаче.
И њега и мајку покварену. Једва устаје, излази напоље, куда ће? Мора из овога
раскопанога гроба.
КОРЕНИ 145
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Седлај ми кобилу!
Мијат пође према стаји и, кад одмаче десетак корачаја, поче отегнуто да звижди
као да уз гусле пева.
Аћим виде Ђорђа: леђима наслоњен на зид, седи под прозором Симкине собе,
јалово куче, с главом наваљеном на колена. Чуо је, прође Аћиму, у једној сузи
размрска му се син, несрећник, јадник. А куда ћу ја? И шта ћу ја? Како да га остави
оваквог?
— Ђорђе, дођи овамо! — двапут понови док се Ђорђе довуче до њега гледајући у
калдрму.
Пред Ђорђем није отац: пред њим је страх, а он више нема снаге да га се боји.
Стоји и ћути јер је слаб да седне и јаукне.
Све је то казна над нама, обојицом, мисли Аћим. Зна одавно да је, јадник,
јаловак. Зна то и он што ћути, мали, црн на калдрми.
Ђорђе подиже очи ка оцу, ништа не пита, не тражи, не моли, само их показује,
јер, као чини му се, отад жели да их види.
КОРЕНИ 146
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Свануло је. Иза јасенова доњи руб неба припаљује сунце. Једна танка и нежна
зрака оста на Ђорђевом лицу. Он зажмури и сети се да чека да му отац нешто каже.
Трже главу: као да чује плач. Још више смалакса.
Аћим схвати.
— Видиш, баксузе, шта моја ћерка рађа! Писни сад ако смеш! — уноси му се
Милунка у лице; Ђорђе скрушено ћути. — Било па прошло. А сад, пољуби ми руку! —
пружи му је мокру и смежурану. — Ђорђе је љуби без отпора у себи.
— Још не можеш, док Роза не сврши посао око Симке. Али да знаш: исти је ти!
И уво му је квргаво као твоје. Гледам га и кажем: сем нарави, нека ти Бог да све очево.
— Морам да га видим.
— Срамота је!
— И шта још?
— И чело.
КОРЕНИ 147
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Какво му је?
дете заплака.
— Склони се. Није лепо да те људи виде како седиш на басамацима — каже
Милунка пролазећи поред њега. — А за Симку ништа не питаш. — врти главом. —
Једва је жива остала — додаде и пожури за послом.
...После петнаест година први пут поново долази у манастир. Стоји у сенци
граба, под њим речица тече зелено и звонко. Ливада мајем опколила и стегла стари
камени зид, годинама изрошављен и изглодан, који уморно мили око манастира и
конака. Јато питомих голубова прхну иза зидова увис, прошара небо расечено крстом
и улубљено оловним клобуком кубета, па косо опет паде иза зида.
Нема куд, мора, и Аћим потера кобилу кроз одшкринуту капију, иако зна да се с
коњем не улази тамо. Једино тим може сад да покаже да се према калуђерима и
старешини Методију није променио. Притера кобилу до самих манастирских врата, а
калуђер потрча к њему уплашено машући рукама.
Он сиђе с коња и дизгине пружи згранутом калуђеру, који се, окренут вратима
цркве, крсти, шапућући:
— Привежи га за липу! — презриво рече Аћим и због речи и због сивих рита што
висе на њему. — Где су они што дају водицу? Унук ми се родио.
КОРЕНИ 148
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Како ће кроз село? Сви знају. Може пољем около и само поред неколико кућа да
прође. Нећу. Ради оног несрећника. Сада га не сме оставити. Казна. Данас мора бити с
њим. Полази кући најдужим путем, кроз село. Свима да се покаже и сви да га виде.
Клима главом кобила и лаганим кораком гази по белом путу мирним сенкама
дрвећа. Аћим се клати у седлу, сунце и сенке прелазе по њему. Натуштен је, све га
боли, али кад из авлије чује довикивање сељака „нека ти је живо, чича-Аћиме!“ — он
отвара уста и мисли да се смеје, и мисли како нико не каже „нека ти је срећан унук“.
„Нека ти је живо“, каже се за теле и ждребе, а кад се човек роди, кад се роди унук
Аћиму Катићу, друкчије се честита. Сви знају, бије у њему по такту кобилиног корака.
Ошинуо би је он и појурио да не чује како сви Преровци знају, али ОН неће њима да
покаже шта му је у души, неће због Ђорђа, па опушта дизгине да јахање кроз село
овога јутра што дуже траје, да сви виде како се враћа из манастира са, водицом“, и
сваком кога види довикне: „Унук ми се родио! Са свим укућанима дођи на част!“
— Чуо сам како плаче. Биће говорник на тебе! — смеје се Мијат и отвара
вратнице.
— Шта тражиш? — угледа Ђорђа, како још увек седи на степеницама, и настави
да јаше према њему.
— Твом унуку неће да се позна ако мени дате неколико ари од великог шљивика.
Ту бих кућицу направио, па бих нашао неку жену, да и мени овако заплаче. — Иде
поред кобиле Мијат а главу подигао и гледа у Аћима.
— Сутра о томе. данас нећу о пословима да говорим — види само сина како с
главом међу длановима тупо, изгубљено зури у пачиће. Аћим заустави кобилу, умуче
звонко трескање потковица о калдрму.
Ћорђе ћути.
КОРЕНИ 149
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Има право, док се око Симке посао не сврши. Тако и треба. Ја сам му донео
водицу и име, док га не крстимо. Кума нећу да слушам. Име ће му бити Адам. Први
човек и мој покојни пријатељ тако су се звали. Мијате! — викну. — Пали прангије!
Пали, Мијате, родио ми се унук! А после иди и доведи све свираче које знаш. А ти,
Ђорђе, зови Толу, кољите стоку за веселе. — Неколико суза сакри се у браду; он
младићки скочи из седла. — дижи се, Ђорђе, данас се не седи! — додаде и пожури у
своју собу.
— Знао сам да си ту, газда мој! А мени су преровске лопуже разбиле гусле. Иако
сам ти слуга, имам душу. уз гусле сам опевао зимошњу буну и рођење твога
наследника. И ти си ми разбио гусле. Сад је ред да ми платиш, газда. Ја сам славуј,
иако сам слуга. А кад се ти оно пролетос врати кући, е, памтим... Жалосно је! Газда,
први газда поред Мораве, а као лопов улазиш у своју авлију. И прво код слуге Мијата,
верног. Па ме питаш: „А шта радите ви, Мијате?“ Аја одговарам: „После преровске
буне ништа се величајно није збило. Само је куче Лиско липсало.“
— Еј, кукавац сињи, опет сам те наљутио. А хтео сам да ми сад нешто обећаш.
Ако ми не даш, убићу се. Лепо ћу да се обесим о дирек пред шталом. Спремио сам
конопац... Дај ми само неколико ари од великог шљивика, да кућицу направим. Па да
се и мени нешто роди. Хоћу и ја да имам нешто живо. Еј, знаш ли ти, газда-Ђорђе, шта
је то живо? Живо а твоје. То ја хоћу. И ја за то живим. А треба ми само неколико ари,
кућу да направим. Да имам кућицу, па ћу опет да будем твој слуга. И моја жена и моја
деца, сви ће бити верне слуге твојега сина. Обећај ми... — плаче.
КОРЕНИ 150
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ђорђе чује само тиху свирку, чини му се да је свирач на оџаку његове куће, а зна
да то Тола сам у мраку свира.
од посла није могао да види петог. Мућак личи на Ђорђа! Како може да личи на
Ђорђа? Милунка лаже. Мора даје на мене. Тебе сам, пети, у газдалук посадио. Нема
шта, примио си се одмах.
...Симкином раном мили вијавица из мрака у јабучару. Тече њоме лако, као крв
из ње. Свирка бриди њеним костима, одваљеним, расутим по влажној и тврдој
постели, костима што се само влакнима и жилама бола држе за њу, њу која је само
умор немоћан да се наднесе над колевку, иако једино то жели. А не може да не мисли
на свирку из јабучара и оно вече кад се удавила у мраку и босим ногама себе заковала
за квргаво суво дно. Усправна, као слап воде. Поред ње што је отицала у ледину, јабука
је гранама била обешена о лук неба, са кога ретко падају црвљиве јабуке. Из бачваре
кркља Ђорђе: „Курво, дођи да те закољем!“ Она стоји и мисли колико ли ће трајати ова
ноћ. Није осећала страх. Кораци су крцкали у шушкању лишћа и сувих гранчица,
право на њу. Знала је чији су: он корача увек тако као да ће после сваког корака да
стане. Застрепела је тек кад је он дуже постајао, ослоњен на њу брзим дисањем, па је
шчепао за обе мишице и привукао на груди да малакше у његовој снази. Отимала се,
бојала се што је јачи, све топлије дисање је сипило као сув песак и шкрипало на
вратницама уским ветру, желела је да виче, а није могла од „тупим ножем, курво“, које
је заударало на ракију. Снага коју је за тренутак Ђорђе пресекао поново је шикнула, и
он је већ држао у наручју жилавијем од брестовине, па је сломио на земљу. Врисак је
замукао негде у корену дојки. Једном руком сусретао је кратке замахе њене срџбе што
је јачи, а другом јурио по топлој и косој удолини њених бутина.
КОРЕНИ 151
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Обоје су шкргутали:
„Нећу.“
„Мораш.“
„Нећу.“
„Мораш.“
„Истераћу те из куће!“
„Истерај.“
„Хоћу да ме молиш!“
Он је није чуо, пијан од сласти пред меким размицањем, гола колена уривао је у
суву земљу, па се залетао у дуго падање.
„Сад си моја!“
„Јесам, јесам...“
Под њом се земља обурвавала, она се придизала и опет падала на плећке што су
гњечиле жедну и угажену ледину. Сви су се гласови подавили у њој. Дуго је потрајало
док је, као из њене главе, поново забрундао Ђорђе „секиром ћу главу да ти смрскам“,
За тренутак се згрчила, па се страсније понудила томе што је ломи И сатире, и све му је
мало, и све хоће више, и још више, све више, а она је свесно бивала све несвеснија, не
бој се, шапуће му, и себи, да што дуже траје, она жели да Ђорђе дође са секиром, нека
их сада исече, само нека што дуже траје то што тече њеним ногама, крстима, жилама,
кичмом и распрскава се у утроби. Мрак.
Он почиње да осећа њену голотињу која се полако хлади. Ако Ђорђе сазна,
изјуриће ме. Код кога ћу да надничим?
КОРЕНИ 152
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Њој је на трбуху и грудима све брже расла тежина, све више је гњечила, срцем
га жустро песничала, а пријатно јој што је толико тежак, јер никад на себи није имала
толику снагу, па му се мека и устрептала подметнула да што дуже остане на њој. Не
види му лице и задовољна је. Једно је мушко. И за њу нема лица, па се не стиди. Сад
јој је свеједно што Ђорђе псује и лупа по бачвари. У мраку њене утробе замире
дрхтавица.
Њему се учини да чује Ђорђеве кораке, па напрегну сву снагу и ишчупа се.
— Затвори прозор!
дуго гледа румену детињу главицу, па клону у осмеху: не личи на њега, одлази
њеним дамарима у мутљаг сна.
КОРЕНИ 153
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ГЛАВА ЧЕТВРТА
A ндра схвати шта се догодило, јер Ђорђе уђе полако, неодлучно. Уђе као
Аћим седи опружених ногу, наслоњен на зид поред самих врата, цигара гори у
бусену његове главе, крцкање траје, жишка се миче и подсећа на горење суве траве.
Коса му је дим што нечујно пузи по каменом зиду апсане. Од стида, осећа Андра, па је
и њега стид због туђег стида. Хоће нечим и себе и Аћима да утеши, а цигара у бусену и
дим споро и нечујно расту навише.
Аћим зна, мисли Андра, зато се и усправио и, задављен тугом, стоји без речи,
расплињава се, шири, расте, испуњава собу од нетесаног камена, а не миче се, он кога
сви напуштају. Ђорђе је све мањи и лакши, од једне речи, чини се Андри, смуљиле би
се те крпе на гомилицу као поред кревета бачена кошуља у суботње вече. А Аћим
постаје све страшнији у својој занемелости, страшнији него онда кад су га по ребрима
кундачили „зато што сте хтели краља да убијете“; подигли га од стола, са вечере, и
везаног са Ђорђем угурали у препуну апсану. Једва је могао стопала да пободе између
глава и ногу, а викнуо је:
„Добро вече, браћо!“ Ветар је јурио по ћерамиди као да јарци трче. Нико му није
одговорио. „Бежи с тим фењером“, раздрао се на апсанџију, постиђен пред њим, а и
зато што није хтео да види ко су ТИ ШТО њему не одговарају.
„Преки суд је заведен“, касније је рекао Андра. Међу његове листове била се
урила једна Аћимова нога. „Седи некако.“ Осећао је да се Аћим лула и бојао се да му на
главу не падне та човечина чија му је храброст увек била и непријатна.
КОРЕНИ 154
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Рука му се осушила што није боље гађао“, опет је викнуо, али разочарано.
Зашто ли ћуте? трже главом Рака. апсанџија, три пута коракну, пободе врхове
опанака уза зид и начуљи уши. Ако о политичним стварима шапућу, траже му пет
дуката. Гризе усне, јер у багремовима пиште и квркоре чавке.
КОРЕНИ 155
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Мислиш: „Невин сам.“ Мислиш: „Нека он остане сам.“ Сасвим сам. Аћиму се
шире очи, види празну ћелију, испражњену апсану, себе самог у њој, и последњег.
Нема више људи ни апс да заслуже. Кад је то исцурело противљење код људи? Ко им
то ишчупа мушке жиле? Тако нешто мисли и не верује, и чуди се себи: зашто не
верује? Зашто не верује кад то сваког дана бива? Још оне вечери је почело кад су
пандури рекли да је неко пуцао на краља. Тада га није болело што га први пут
батинају, и што он, везаних руку, не може да им узврати. Удрите, удрите, поломите ми
и ребра, само када су на краља Милана пуцали, кад је краљ мртав! И Ђорђа су тукли,
била је месечина, вран кукуруз до појаса, лескало се поле од кукурузовог здравља,
видео је сину нешто крви на уснама. Ђорђе је био гологлав као сада и није био сед као
сада. Аћим види да му је син сед, иако се мрачи у апсани. „Невин сам, људи!“
узвикивао је Ђорђе путем до Паланке, а ноћ је врила од крекета жаба. Крекет се расуо
земљом и небом, чинило се да и звезде крекећу звонко и отегнуто, а пандури су му
одговарали: „Ниси невин чим си Аћимов син.“ — „Тако је“, потврђивао им је он, Аћим,
у себи, пун језе и радости што и пандури мисле даје син исти као отац, иако он то није.
Није, одувек је то знао. Није ни сада, а било би му мило да није тако, јер Вукашин
више није његов син. „Ниједан Катић није невин“, рекао је. Пандури су стално
спомињали вешала, а Ђорђе од Пророва довде, до апсане, само да је невин. И кад је
ушао, смуљио се иза врата, и опет причао да је невин. Аћим је мислио о вешалима, све
му је било нестварно као у сну, и то што је везан, и што га туку, и што су пуцали на
крала, а он о томе ни сањао није; па зашто онда да га обесе? Сигурно ће га обесити.
Била је најлепша у животу та ноћ с лескавим кукурузима, мрклим дрвећем, мрачним
топољацима и белим, таласавим путем, а чула се Морава. Сетила га на воденицу и на
оца Луку, увек га месечина и врштање реке на спрудовима подсете на оца, чуло се
безнадежно, успављиво лајање преровских паса, све дале и тише, и сетило га на кућу
која остаје на Адаму, ижџикљалом, мршавом дечачићу што не личи ни на једног
Катића.
Али, иако је Адам плакао „не дам те, деда“, и гризао пандурима чакшире, јер
ништа друго није могао да им учини, он се стресао што, можда, последњи пут иде у
Паланку. Пандури кажу, зато што се пуцало на крала све ће радикале повешати, а туђе
је то и срамота је његова што он остаје међу јасеновима да постане домаћин и
наследник Аћима Катића. Он неће, иако га, кажу, воде на вешање, неће да туђе семе
његово буде, да његову кућу и њиве наследи, и накоти децу што ће сва да се презивају
Катићи, па и треће Адамово колено да се хвали пред људима да му је прадеда био
Аћим Катић, онај кога су обесили кад је краљ Милан убијен. Од беса хоће да ишчупа
руке из конопаца, јер он није његов унук, јер неће да умре и славу те смрти туђа крв да
КОРЕНИ 156
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
наследи. Зариче се да ће пазити како му замку конопца намичу око врата. Слушао је
причу како су попа Милоја вешали после Тимочке буне, и браду су му конопцем били
обухватили, поп је мртав висио као да га нису обесили, већ као да су му браду
ишчупали и њоме га задавили. Он ће тражити да му одвежу руке, браду ће лепо
извући преко омче и рећи гласно, викнуће да народ чује, мора бити народа кад вешају
Аћима Катића, викнуће: „Адам није мој унук! Није моја крв. Не признајем га за своје,
народе. Чујте, после мене ништа живо моје не Говори он дуго, пандури га пожурују и
прете, види мрку мрљу на Ђорђевим уснама и осећа да ће му срце препукнути од
жалости што није видео Вукашинову децу. Знао је да има ћерку и сина. Желео је он да
их види и тражио их кад год је одлазио у Београд, у Скупштину.
Шуњао се улицама око Вукашинове куће, велике куће с баштом коју је у мираз
добио. Она је крађом државне касе направљена, сиротињски је она зној и зато
проклета, па ипак је страховао за Вукашинову судбину, још више за судбину његове
деце, јер проклетство народа стигне сваког да казни. Жалио је само децу што ће очеве
грехе да испаштају. Она су невина као и пилићи, и нису крива што су прозори од
шареног стакла и што су на. зелене лествице пободене црвене и плаве кугле поред
путањица с варошким цвећем које не мирише, и што не знају шта је ливада. Туга му је
била још и гушћа што њихове босе ножице никада неће загазити у дедину велику
ливаду с меком травом која мирише и кад се покоси. Они, јадни, не знају ни шта је то
сено, ни шта је крава, ни овца и прасе, и нису криви што се играју под тим јаловим
господским дрвећем с рујним лишћем, и лишћем репе. То дрвеће које је Тошић
засадио никада не рађа. Ех, када би они знали какав јабучар њихов деда има!...
Поштапао се, лупкала је калдрма, а он је са сузама у очима извиривао иза углова као
да је лопов, а не посланик што се надалеко чује, и вођа сељачки, па жив није да
Вукашина не сретне, да га не види како се као бостанско псето шуња око његове
господске куће, у заранке. Тада се обично варошка деца играју под липама. Прилазио
им је он и загледао их, али ни у једном детеТу није успевао да препозна Вукашина.
Можда су се на мајку и Тошића изметнула, заболело га је јаче. Тада би се смрачио и,
гладећи левом руком дугу браду, пошто би још једном осмотрио улицу, строго упитао:
„Чији си ти, мали?“ Понекад му дете не би ни одговарало, занесено игром. „Чија си ти,
мала?“ настављао је, стидећи се. „Татина.“ — „А, како ти се зове тата?“ — „Шта се тебе
тиче?“ Никад сељачко дете није тако безобразно као ова господска напужа, мислио је
брзо одлазећи, а штап је по турској калдрми лупкао болно, као да по његовој глави
неко туче.
и због тога је још љуће мрзео Вукашина, и никако није могао да побегне од
његове издаје, није могао да се не храни њеним отровом, па се идућег дана опет враћао
у кратку улицу с великом баштом и једином кућом с прозорима од шареног стакла у
горњем луку, и друкчије питао децу: „Је ли, мали, као ти се деда зове?“ Питао је тако
јер се био сетио да ће деца пре рећи дедино име него очево, зато што деца радије
говоре о деди. Питао је и зато што се, кријући наду од себе самог, наду са дна свести,
тренутак-два, ипак, понадао да ће неко дете изговорити његово име. Да је разложио
такву помисао, дошао би до овог оправдања: Вукашин ипак ваљда није такав нечовек
да не каже деци како им се деда зове. И кад би дете изговорило име које није ни
његово ни Тошићево, он би мукло јекнуо од олакшања што није чуо да је некоме
Тошић деда, да неко зове дедом његовог злотвора који му је сина отео и живот у
корену сасекао.
КОРЕНИ 157
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Кад му је девојчица која је била најгласнија у игри на његово питање: „Мала, где
ти је кућа?“ одговорила преко рамена и презриво: „Шта си ти, брадоња?“ — он је
постиђен до нокта на малом прсту, задављен лупњавом срца, готово потрчао низ
улицу, јер јој је у искошеним и крупним очима видео грудвице мржње и у њима
препознао Вукашина. То је његово, зна он те очи још из колевке, сумануто је корачао и
журио да познатог не сретне, журио да те очи од којих бежи што дуже остану у њему,
да не престане да гори та Вукашинова мржња, јер је, сигурно, његова, јер само
Тошићева крв може да каже „брадоња“. Чим се смркло, поново су га оне грудвице
мржње у очима витке девојчице довукле у кратку улицу са старим липама и кућом са
шареним прозорима. Аћим се приковао уз липу и сенку, ветар је разапињао фењерско
светло по калдрми; у башти се јалово дрвеће с рујним лишћем раскрвавило од
светлости шареног стакла, иза кога је плакало дете и чула се лупњава што је подсећала
на свирку. То је она са оним очима, закључио је у себи слушајући како детињи прсти
обесно јуре по клавиру. Само она са онаквим очима може толику галаму да диже док
јој брат плаче; знао је да је оно што плаче и млађе и мушко, па му је тепао кунући му
оца, и укивао себе у црно липово стабло. И кад је, обесвешћен од жалости и заноса што
чује да плаче то мушко у коме мора да тече његова крв, хтео да јурне, поломи гвоздену
капију, поразбија црвене и плаве кугле поред поплочане стазе која води до високих
степеница велике куће, да упадне унутра, узме њега у наручје и каже „сине, ја сам ти
деда“, чуо је коње у касу и трескање фијакера. Он! рикнуло је у њему и пресекло му
дах. Био је стара, накривљена липа. Фијакер је пред гвозденом капијом, на десетак
корачаја од њега, стао. „Лаку ноћ“, рекао је Вукашин и као да осећа очево присуство,
утрчао у башту и треснуо капијом да је Аћиму дуго звечало у глави. Онда је кућу
освојила тишина. Неколико дана касније, сећајући се те тишине, Аћим је закључио да
се Вукашин у кући строго и домаћински понаша. Није се томе ни обрадовао. Те ноћи
није легао, иако је по Вукашиновом доласку, носећи штап да не би лупао, брзо ишао
сенкама, бежећи од раскрвављеног дрвета у башти, у којој није видео ниједну крушку,
ниједну јабуку. Сутрадан је поново морао да потражи ону девојчицу с трњем у очима.
Није је нашао. Никад је више није видео.
Месец је јео сенке и журио да се успне тамо одакле се све види. Аћим је,
клецајући, газио по грудима сенке, док се глава вукла по белој прашини тамо где ће
конопац срчику да јој прекине. Ђорђе је речима „невин сам“ додавао и „шта сам ја
држави згрешио?“ И „никад се политиком нисам бавио“. Не подижући главу, знао је
да су близу Паланке. Колена су јаче заклецала, руке су трнуле од кајања: зашто није
ушао у кућу што се кити неродним дрвећем и рекао „дајте ми да видим децу: моји су то
унучићи“? Да их погледа, помилује и изиђе. Она би га запамтила. И сад би му корак
био дужи и колена чвршћа. Могао би више да се радује краљевој погибији коју
годинама гласно жели и чека, могао би мање да тугује што се више не чује лавеж у
Прерову и што је на Адаму остало да у његовој кући огњиште ложи и славску свећу
пали.
Рака апсанџија прислони главу уза зид ближе одшкринутим вратима, љут што
не чује о чему Катићи шапућу. Како то они шапућу кад их он на два корака не чује?
Јесу опасници. Не би оволико остали под његовом руком да нису. Сад је сигурнији да
је тај што је пуцао на краља био у договору са Аћимом. Хоће да се накашље, нека не
кажу после да се нису договарали, али кашаљ остаје у грлу. Апса је као небо,
размишља Рака, а он као Бог. Кад умру, људи немају чинова. Сви су једнаки: и
КОРЕНИ 158
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
поткивач, и министар, и газда што на парама спава, и безгаћи шегрт. Бог не пита на
небу: Шта си ти на земљи био, колико дуката, кућа и земље си имао, каква си звања и
чинове носио? Причај ти мени, човече, шта си згрешио на земљи. Само то хоћу да
знам, и на питање кратко одговарај. Ма знаш, Господе, ја сам ти срески капетан, ја сам
ти посланик, ја сам ти први трговац у Паланци био. То ти, човече, овде код мене не
важи ни за длаку. Бог се смеје. Тако је. И не треба да важи. Тако ти је и код мене у
апси. Кад им реза тресне за туром, звање, паре, чин, наздравље ти, брацо! Овде сам ја
бог, и сви сте за мене једнаки. Андра професор... Деца поцепаше капе од
поздрављања... У чаршији и уважени људи њему скидају капе. А овде, код мене, ја
станем на басамак и викнем: „Андро, метлу у шаке и лепо да покупиш ваше ђубре. Ја
волим чистоћу.“ И Андра ти као млад шегрт сагиње главу и вуче брезовачу. Ћорђе
Катић... Сељаци му љубе колена, на дукатима спава, дна вранца му вуку фијакер, слуге
као керови обигравају око њега. А кад је дошао под мој кров, само руку што ми не
љуби кад му кажем: „Жена ти је донела хлеба и с хлеба.“ Сам ми се нудио да ми свако
јутро постељу истресе и намести. Рибао ми је лонче загорело од пасуља. И свако јутро
ме запиткивао да ли су ми деца здрава. Само: Аћим је бог... Посланик откад памтим,
вођа радикалски, новине све пишу што он каже, и газда, може за буњиште да ме купи.
А ја овде кажем: „Ти си, Аћиме, за мене само оптужено лице.“ Апсеник и кривац. Ако
ми је воља да ти дам воде кад ожедниш, ја дам. Ако ми није вола, ја не дам. Можеш ти
да цркнеш од жеђи, ја не одговарам. Ништа си. Рогачи се ти на мене колико ти вола.
Настави ти да вичеш и псујеш, ја ћу да те смирим. Одавде нећеш док не постанеш
бубица и док према мени не почнеш уљудно да се понашаш. Како доликује правом
апсенику и окривљеном лицу. Овде се само моја реч слуша. Ја сад могу да одем код
капетана и да му кажем: Чуо сам како су се договарали да подмите сведока који зна да
је Аћим дао сто дуката оном пробисвету што је пуцао на краља. Па да видим, иако
ниси ни реч признао.
Неко коракну. Рака апсанџија отвори уста. Лице му се издужило као пуна
зобница. Погури се и необично кратке руке забаци на широка леђа.
Ђорђе подиже главу и усправи се: доста сам се намучио због тебе. Гледа оца. Он
никада није био радикал. Њему је свеједно који краљ влада Србијом. Дрско гледа
рашчупану и нараслу очеву главу. Исплатио сам ти имање и тестамент. Више ти ништа
не дугујем. И мајци сам млеко исплатио, каже у себи, а мисли да је рекао гласно. Не би
ни смео да каже. Оне зоре кад су побијали вешала на пијаци, ту поред самога зида, кад
су сви сем Андре и Аћима гласно плакали слушајући трескање секира и маљева, тада
се нешто догодило у њему. Помрчина је била знојава и врела а једњак сув и чађав од
жеђи.
КОРЕНИ 159
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
нека доцније, ништа не значи. Па поручујте шта има ко да поручи, јер ја после не могу
да се одбраним од ваших жена.“
„Остаће му имање и кућа. Чујеш ли: тај дирек што за отишао.“ тебе сада
укопавају, њему не треба. Неће ни знати како си
Аћим је ћутао.
КОРЕНИ 160
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
А Аћим је, стојећи више њега, говорио мирно и тако Тихо даје у кукњави и
уздасима једва разабрао по неку реч:
„Чујте, хоћу ово да вам кажем: не мокрите више! Срамота је да тако дрљави и
попишаних брада висите на пијаци. Смејаће вам се чаршија. Само луди умиру на
вешалима. Ниједан други живи створ. Ни жене не вешају!“
Отац му је био страшан у својој смирености. Боји се тог нељудског у Аћиму. Тек
у затвору га је упознао. Имао је времена да се чуди: како то да он раније није знао
какав је човек Аћим? Знао је, иако о томе њих двојица никада нису разговарали, да је
Аћим туђом руком убијао своје непријатеље и палио им куће. Имао је снаге да једноме
таквом оде у кућу и свећу му запали. Све до хапшења, од свега што је знао о оцу,
најстрашније му је било сећање на оно пролећно вече кад се вратио из шуме са
чопором свиња; био је тада дечак, и још с вратница је чуо танко мајчино цвиљење.
Није то био женски плач и кукњава какве је до тог дана чуо. Тако је могла да цвили
само нека зверчица што је тек дошла на свет. Јурнуо је у кућу и приковао се уз
довратак: мајка је гола стајала уза зид, танка, сува, а Аћим је, ћутећи, тукао мокрим
конопцем. Ни он ни она нису видели њега на вратима. Ђорђе је вриснуо, али се његов
глас није чуо. Притиснуо је очи длановима, да не гледа њене шиљате кукове, и прућио
се на камени степеник уз праг. Желео је да умре од стида што му је мати толико
мршава и ружна, и само је то осећао, и као да је није жалио у тим тренуцима док се,
као усправљена и ољуштена змија, грчила уз чађав зид поред разапете телеће коже,
искрзане на крајевима, са стиснутим песницама налик на телеће папке. Не зна колико
је то мучење трајало, али се јасно сећа да је опуштен конопац промилео преко његове
главе и да гаје отац крупним, тешким кораком прескочио, не примећујући га, нем. Тад
се он суљнуо низа степенице и до угла куће четвороношке, брзо вукао уза зид,
разбијајући колена о ситну калдрму, док му се у очима грчила издужена и истањена
мати. Онда се усправио и јурнуо у сењак, попео се на стог и поред самог стожера
укопао се у сено преко главе и, дрхтећи, без суза и сна дочекао јутро гадљиво се
стидећи мајке, јер је тада први пут видео голу жену. Неколико дана касније чуо је кад
се мајка, с рукама обешеним преко плота, жалила Толиној мајци да је Аћим туче што
више не може децу да му рађа.
А Аћима луди слушају, гласају за њега и иду за њим и у буну само зато, верује
сада, што га се плаше. И он га се боји; гроза и страва пузе му уз сваку длачицу и он не
може да се сагне да узме гуњ. Само гуњ. Нека њему остану губерица и торба у којој им
је Симка донела храну пре неколико дана. Док се није разболела, сваког другог дана
им је доносила. Често је и Адама доводила. Нису му дозволили да га види. Због Аћима
који их изазива да га обесе, који једино и жели да га обесе. Зато он Адама није видео и
зато он није пуштен кад су сви пуштени и помиловани. А то што Симке и Адама није
било неколико дана, веровао је да су га прежалили и оставили да цркне у овом
смрдљаку. Баш их брига за њега. Они ће да уживају његово богатство и муку. Хтео је
зид, корак широк, зубима да изгризе и само једну ноћ да остане у Прерову. Где ће му
душа што је тако нешто могао да помисли? Ни он није човек. Јошје гори од Аћима, не
престаје да уједа себе од оног тренугка кад му је Рака апсанџија цвокоћући рекао:
„Морам и своју рођену децу да ухапсим и под катанцем да држим. Помор завладао по
народу. Чујеш ли звона? Само ћете ви, завереници, да останете живи. Да сте ви Катићи
луди од реда, ви бисте свим манастирима по Србији по сто дуката дали да калуђери
КОРЕНИ 161
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
недељу дана читају молитве за живот И краљу и влади. Тада му је постало јасно што
му Симка и Адам више не доносе храну. То и Аћим зна, а ипак га тако гледа, јер он
нема срца и никога сем себе не воли. Али, он што има Адама, јесте, воли га одувек, а
помор влада, он не може да се сагне и узме гуњ, прободен Аћимовим очима. А треба да
побегне, да стигне тамо док није доцкан, да га спасе, мора, само он може да га спасе. А
ако...
Мрак је толико густ да не може да падне. Само још једанпут да те видим. Нећу те
више никад ноћу откривати. Нећу ти више куповати мања одела. Нећу више никад
погану реч да помислим. Нећу...
Андри се чини да Ђорђе плаче. Ипак је човек, мисли. Зна шта је властима морао
да каже да би могао да узме гуњ и изиђе одавде. Каје се и све је мањи, и све је више —
само два бела пртена рукава у сутону. Види: Аћим о браду веша десну руку. Хтеде да му
каже: „Реци сину: време ти је да идеш кући.“ Љут због Аћимовог презира према свима
који хоће да живе и оду одавде, Андра правда у себи оне које је до данас сматрао
издајницима. Имали су право.
КОРЕНИ 162
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Могу да ме не обесе.“
Од тада је и према Андри постао друкчији. И кад год неко спрема ствари да
изиђе, поздрављајући се и обећавајући осталима да ће се на слободи заузети за њих,
Аћим се усправи уза зид, стреља га очима и ћути. Овако као сада Ђорђа.
У оваква времена што су насрнула да сатру човеку душу, мисли Андра, не треба
имати ни оца ни сина. Треба одживети само један, свој живот, и избећи обе судбине: и
судбину оца и судбину сина.
КОРЕНИ 163
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— А ја сам имао два сина и обојица су умрла. Сироти... Била су то добра деца.
— Аја нисам знао да је смрт тако скупа. Видиш ли ти, Андро, да је дошло
некакво погано време и ништа теже него да човек умре. — Очи не скида са Ђорђа.
Аћим ћути и гледа поред њега. Ћелија се размиче. Празнина расте. Њему је сада
цео свет једна испражњена ћелија. Она је некада била пуна луди. Сада је он сам у њој, а
мрак плази зидовима и пустоши њене међе.
Ђорђе бацака ноге као дете кад почиње да хода, жури да што пре изиђе у мрак
пола, а Рака апсанџија га хвата за лево раме и шапуће му, иза леђа, у уво:
Све сам чуо. Ако ми до суботе не пошаљеш пет дуката како смо се договорили...
Добро — одвраћа тихо, а ноге му се чудно ломе и савијају. Мукло нариче фењер
и кукају лампе пригњечене мраком. Покушава да трчи.
Рака апсанџија свикло увлачи кључ у катанац, задовољан што му руке и у мраку
виде. Сад је мањи од врапца, држим га у шаци. Најпре се очерупају крилца, па се с
трбуха покупи маховина, мисли. Отвара полако и шапуће поверљиво:
КОРЕНИ 164
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Андра протестује.
— Ти бар знаш закон. Тамо лепо пише да окривљено лице нема право државном
службенику да заповеда. Али ја сам човек и нећу да се наљутим. И капетан пита
Ђорђа: „Шта си хтео?“
Аћим се трже, брзо се одвуче у други угао, опет ће га чути, и, не знајући шта да
чини, прстима затисну уши.
КОРЕНИ 165
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Хтео сам само да кажем да није човечански да човек седе главе каже:
,,Одричем се свог
— За твоје добро. И храни дете, и мучи се за њега, и сад немој да спаваш кад је
овај помор навалио у народ. А ја видим да се човеку не исплати доброта, али опет,
велим, Аћим Катић је човек, иако је краљу о глави радио.
— Теби ћу ја, лопове, бубрег под гушу да преместим! — прети и лако, свикло
корача ходником по мраку. Онда се на прстима поново дошуња до врата Аћимове
ћелије и ослушну. Чује само два гласна дисања.
...Звезда хитро, у луку, као рањен тетреб пада небом на Прерово; Ђорђе нагло
стаде: за умрлим дететом пада звезда. Скида шубару. Не може више да је носи. Над
главом, небески чокот отежао гроздовима звезда и од њега је тама над селом
модрикаста. Из последње куће нариче лампа. Нарицање је исцеђена сува комина. Ни
капи жалости нема у њему. У мраку, кроз грање, жути се распрсла рана лампе. Тамо
дале, у селу, нема ни паса ни петлова. Не може напред, стоји. Меко крцкају колена.
Тишина наваљује путем, из дрвећа, с неба, и гаси нарицање. Помор. Не мисли. То чује.
Врзина запуца под њим, и он пође пољем преко необраних кукуруза и непокошених
отава.
Бежи од тишине у селу. Бежи да не сазна да је Адам умро. Умро је јер је звезда
падала над Преровом, над његовим јасеновима, баш кад је био код првих кућа. И
пиштала је та звезда што пада кад дете умре. То је детиња душа. Бог ме кажњава.
Ђорђе дахће, у лугом зноју истопиће му се очи, мртво лишће кукуруза сече га по лицу
и рукама, скида и гуњ, млатара рукама и тешко гази, да не би чуо тишину у селу у коме
помор сатире децу. О суве тиквине вреже саплићу му се ноге, често падне, устане и
пожури. Он иде својом ливадом. Оном коју је купио кад је Адам проходао.
Ако је Богу згрешио, испаштаће грех. Нека се и у паклу кува, нека га ђаволи
пеку и набадају ужареним рогљама, нека се мучи као што се ниједан жив човек није
мучио, само нека Адамова буде..
КОРЕНИ 166
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Данас сам ти, сине, купио још једну ливаду. Двадесет и шест ари је велика.
Спојио сам је с нашом старом куповином и сад нам је та ливада два и по хектара
велика.
Шта кажеш, Адаме, на то? Два пута се коси, а отава није слабија од прве траве.
Нема, сине, такве ливаде у целом моравском пољу. Ни за семе не можеш коров да
нађеш. Намеран сам да купим још две парцеле поред ње и детелину да посејем. Једну,
биће око седамдесет ари, узећу још до јесени, јер ми Милетићи дугују двадесет и три
дуката. Са интересом, биће око двадесет и осам. Двадесет и осам! Они су, далеко било
од наше куће, у овој години имали два смртна случаја, па, несрећници, не могу паре да
ми врате. Нећу да их тужим и глобим судским трошковима. Лепо ћу се с њима
договорити. Сви ће они, Адаме, бити твоји надничари. Твоји, твоји, сине! Бог је тако
одредио. Баћићева ливада је до наше њиве. И њу ћемо да узмемо. И они твом тати
дугују. Притегнуће их нешто, па ће морати да ми је уступе. Платићу им колико је
право. Па ћеш ти, сине, на коњу, на бесном пастуву, вранцу, да обилазиш косаче и
надгледаш како раде. Купићу ти чизме и корбач од змијске коже. Видео сам, то носе
газде у Мађарској. Само ми ти брзо расти. Деде, потрчи! Чик да стигнеш гусана!...
Држи га! Не дај да ти побегне!“
„Доста сам пара, сине, раздао данас на зајам. Дао сам Тројици Страгараца по пет
дуката на три месеца. Које интерес, које продужење, накотиће се најмање двадесетак.
Двадесетак, сине, двадесетак жутих! А сутра ћу од једног Бачинца морати судским
путем да наплатим дуг. То, Адаме, никако не волим. Много је то жалосно. Кад год се
пописују ствари, жена и деца ударе у писак. Мени је деце жао. Нису већи од тебе а
плачу као пилићи. Они, сирочићи, нису криви. Тежак си. Па ти си права момчина, не
могу више да те носим. Мораш мало да ходаш. Ту, на тој лицитацији, купићу ти једно
лепо ждребе. Није црно, није. Шта ће ти, Адаме, шарено ждребе? Какво магаре?
Цигани јашу магарце.
„Е, што сам данас купио у Левчу тридесетак свиња... Зато сам се толико задржао.
Све сама полуранка. Кад њих ухранимо и продамо, тата ће ти из Београда донети
нешто. Нећу сад да ти кажем. Па нећу, кад ти купим, онда ћеш да знаш. Швапске паре
су ми најслађе. Чим завршиш четири разреда, ти ћеш с татом у трговину. Још си мали
за школу. Не можеш. Не умеш ни да се прекрстиш. Видиш да не умеш! Хајде: во имја
Оца, сад на пупак, и Сина, и Светога духа, на десну, на десну страну, тако, тако, и сад
на леву, амин! Хајде сад с м понови! Видиш да не умеш! Кад тебе Алекса туче, удри и
ти њега. Нико тебе не сме да удари. Алекса и сва деца што се с тобом играју биће твоје
слуге и надничари. Тако је Бог рекао. Они, сине, све што зараде — поједу. А Аја сам
чувао сваки грош, штедео и мучио се. Све ово што видиш, ја сам зарадио. Деда је, сине,
само држао говоре. Деда није радио. Ни нана. Нана меси хлеб и кува ручак. То што она
уради, то се поједе. Кућа од тога нема вајде. Е, колико ће тек наше имање бити кад ти
порастеш!“...
КОРЕНИ 167
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
да мучи Адама? Колена му се ломе, и он се, згрчен, свали на траву. Претура по себи, по
данима у којима је остао цео тај живот, тај грех, кида га, хоће да га избаци из себе, из
памћења и крви, и добро зна да је све почело од, као, ситнице:
„Је ли, Симка, што је ово наше дете овако кракато? Види само колике су му
цеванице! По стопалу, требало је да већ изиђе из школе.“
„Расте дете. У његовим годинама свој деци расту кости, па су некако ружна. Сви
су ти мушкарчићи такви“, рекла је мирно и убедљиво.
А Никола, који се најмање бавио Адамом, никад се није играо с њим, никад га
није помиловао, Ђорђе је то запазио, и мрзео га због тога, Никола је, не без злобе,
рекао:
„Расте ти син као трска из воде. Ти си у бојном строју стајао последњи, а овај ће
бити челник. Није на тебе растом. Није на вас, Катиће. Бацио се на неку другу сорту.“
На кога ли ће, боже, ово дете да буде високо? Мој Алекса је годину дана старији,
јесте да је близнак, али је Адам за капу виши“, рекла му је Анђа као забринуто.
Уздрхтао је, а немир се засвагда уселио у њега, јер је Анђа о томе причала по
селу, а њене приче су преко Мијата стизале до Ђорђа.
КОРЕНИ 168
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Па, ако ћемо право, и ред је да Адам личи на мене и моју лозу. Ти, човече, и сам
знаш да је моја крв јача од твоје.“ Он се није бранио, али од тада сви високи људи у
Прерову, сви високи људи које је знао, били су му Адамови очеви.
Она хтеде нешто да каже. Ђорђе је удари по лицу. Јаукала је, плакала,
раскрвављених уста.
„Мој! Мој!“
Ноћ летња, топла, излазио је месец. Наслоњен уза зид, у дугој белој кошуљи,
стајао је Никола, а из своје собе, пробуђен Ђорђевом виком, појавио се Аћим, у
кошуљи и гаћама.
Сада лежи на трави којој је септембарско сунце испило зеленило. Чује сваку
отровну реч, давно изговорену. Жедан је. Ако је Адам умро, само му је по мучењима
остао отац. Ја сам злотвор. Најгрешнији човек који је газио земљу. Нема пакла за
мене. Нема божје казне. Зрикавци тестерицама косе ливаду, травку по травку. Не чује
их. Не осећа јесење умирање кукуруза и трава, који ситном циком узалудно дозивају
сунце.
Устаде и пође брже необраним њивама, по којима и дању и ноћу луњају пресита
говеда, вуку жвале, бљују жуте кукурузове зубе, газе и ломе свенула кукурузова стабла,
а нерасти скачу на клипове и, као да се паре с кукурузом, стежу га предњим ногама;
свиње крше жуте тикве и мљацкају само семенке. Не види их и не чује. Не зна да се
овце шуњају по виноградима, да гњурају главе у гиџе, балаве и гњече крупне гроздове,
па су пијане од презрелог грожђа. И пси једу грожђе и, не лајући, уједају овце, које
фркћу на њих. Цело преровско поље је пуно страве и сатирања плодова, шушкања,
немира, стењања, као да су чудовишта из прича освојила земљу кад је помор ушао у
села. Ђорђе не зна да такве бербе није било откад је Прерова.
Улази у гробље. Оно да му каже да ли је Адам жив. Осети мирис тамјана и воска.
И влажне земље напојене костима у распадању. У мраку, на неколико места догоревају
свеће. Жбунићи ситног и мирног пламења. Каменови и сенке се мешају, померају,
комешају под гроздовима звезда на високом небу. Ђорђе цвокоће. Према небу се
КОРЕНИ 169
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
назире спљоштена глава дрена. Крај њега се Катићи сахрањују. Спотиче се о каменове,
заобилази гомилице влажне земље, где се по ваздуги дан истоварују преровски
житељи у неизрендисаним и необојеним сандуцима од тополових дасака. Тишина није
тишина. Чини му се да чује свађу будака и камења, која сваког свитања започиње. И
као да чује отегнуту јеку жена. Зна да ће овде остати ако је под дреном гомилица
влажне земље. Једва проноси главу и пригушен хропац. Не од жалости. Од страха.
Нема куд. Нешто га вуче уз неравну узбрдицу ка дрену. А побегао би. Не може. Мора
да се довуче До дрена. Паде па скочи као да је у гроб упао. Јурну. Онда се стварно
стровали у ископан гроб. Падање је кратко трајало и трњење од удара остаде у њему.
Не може да устане, песнице се зариле у гњецаву смоницу.
— Шта чекаш? Нисам се знојио за тебе. Сам себи јаму копај — и опсова.
Дуго ћуте. Он зна, мисли Ђорђе. Срце је кртица што хоће да се урије у земљу. Не
сме да пита. Мучи се, прибира снагу, па рече:
— Јошје жив. Али му није добро. А мени пре три дана дете, а вечерас жена.
— Није само мени. Свима. Поп је промукао од читања малог опела јер за велико
нема времена. Мртви не могу да дођу на ред да последњи пут уђу у цркву. Ми, још
живи, не можемо да стигнемо раке да ископамо и четири даске за сандук да им
склепамо. Звоно се излизало па треска као да је плехано... Црквењаку се неколико
пута конопац кидао. Док и њега редња не обори. Ако ти неко умре, мораш сам смрт да
му огласиш...
КОРЕНИ 170
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Такво је време дошло, Ђорђе. А тебе пустише. И време је. Доста си се намучио.
Боље да ниси излазио.
Ђорђе брзо иде. Гласови се не чују, а смрт послује по кућама и пуни село
немиром, тумарањем и Тихом лупњавом. Ноћ и село личе на вир пун ракова. Немир
струји око чкиљавих лампи, честе су у кућама поред којих пролази, и лампе су смрт.
Само понека закука, више као од немоћи него од жалости. Од тих лампи букнуће ноћ и
село и изгореће све, и ваздух заудара на изгорело месо, и ваздух је пун пепела од косе,
понегде неко псето зарежи под вајатом, па му после упразно шкљоцну вилице; он
једва дише, кроз лесу јасенова види, два прозора светле, он и она, он, она, он, корак је
краћи, Ђорђе иде споро као да и не иде. Застаје код вратница, одмара се, у очима му
два мутно осветљена прозора, а у глави тутњи кашаљ, мукао, сув. Боже, зар ниси могао
мене да мимоиђеш? Све, значи. Ја све да платим. Пас по калдрми вуче трупац. Опет
кашаљ. То је она. Ђорђе јекну кроз нос и полако пође у кућу. Тако мора да буде. Нема
куд, мора. Као да му није жао. Немоћан пред тим вишим, јачим, покорава се лампи,
ноћи, Богу.
Застаје у ходнику између двоја врата. Лево кашље Симка. Ипак, он би ушао
најпре код ње да виђење с Адамом бар за неколико минута одложи, да још не види оно
што слути да ће видети, али чује Толу:
И он, без љутње, без чуђења што је Тола Ту, И не вређајући се што он Адаму
каже „сине“, отвара врата, нем прилази кревету, руком гура Милунку, која држи лампу
док Тола дечаку без свести голе груди облаже топлим ракијским облозима. Ђорђе се
наднесе над плавкасто лице дечака са склопљеним очима и отвореним устима, тесним
густом и ситном дахтању.
— Дошао ти отац...
Тола без речи, као да се ништа није догодило, нежно подвлачи дечаку пешкир
под леђа. Ђорђе само види плаво лице, не верује очима, не може да пита јер се боји да
ће се нешто догодити чим реч изговори.
— Боље му је него прошле ноћи — рече Тола, покри Адама и уздрхтале руке брзо
склони у сенку.
КОРЕНИ 171
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ђорђе седе на кревет и узе Адамову руку. Влажна и топла, сувише му је мала за
његову нежност. Никад, никад више, шапуће дамарима, клонуло, без трунчице снаге.
— Сад му је боље. Јуче су му усне биле као чивит плав е — рече Тола да се не био
чуо Милункин плач.
Ђорђе зури у Адама: чивит је смрт. Она је ту: Хоће боље даје види, да се увери у
њу.
— Ја ћу. Идите. — Рука му дрхти, сенке лепљиво гамижу по зиду, дрхте и оне, а
дим се завезује и пузи по таваници, сада је сам, приноси лампу Адамовом лицу, и онда
је тако с лампом загледао, зврји цилиндер на лампи, модре су му усне, и образи, мрки,
сенке су исте. Ђорђе зажмури да не гледа те сенке, исте као некада када је...
...Чим би Симка заспала, он је устајао, палио лампу и загледао га. Како само
наопако спава! Никад му глава није на јастуку. Увек у кревету попреко лежи. Сећао се,
покојна мати увек се хвалила женама: „Мој Ђорђе спава мирно, као јагње. Не окрене
се ноћу. Онако како га увече оставим, тако га ујутру затекнем.“ И Вукашин је мирно
спавао. Сви су они мирно спавали, а шта је њему? Од кога је наследио овакву нарав? И
Симка мирно спава. Спава, баш је брига, грехове ће његовим парама да откупи. Овај,
неко наопако дете. Као даје туђа крв у њему. Гаси лампу. Идуће ноћи, опет с лампом
над заспалим дететом, краде доказе својој сумњи.
Ноге, колике су му ,ноге, бога му! И већ је малав. Приближи лампу Адамовој
нози. Јесте, маљав је. Како дете са шест година може да буде овако маљаво? Мени ни
сада листови нису тако малави. Подиже своју ногавицу и принесе лампу. Опет се
надноси над кревет, дим петролеја утиње му се у браду, иза њега, на зиду, згурена
сенка. Непо
мична. Споро се креће само патрљак сенке са сенком лампе. Има цеваницу као
да је у петнаестој. Па стопало... Стопало је... Мени је мало стопало. И Вукашину је мало
стопало. А Вукашин је виши од њега. Ни Аћим није ногат. Шта је ово, какво ово чудо
расте? Угаси лампу и седе на кревет. Мрак је као вода текао њиме.
КОРЕНИ 172
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
И опет је ноћ и опет је с лампом. Адам је спавао с десном руком међу бутинама а
леву је одбацио у страну. Ни руке му нису на оца. Много су дуге. Ђорђе испружи руку.
На зиду, из гомилице сенке, издвоји се тамна ракља. Дужа него рука. Адаму је већ сада
рука дужа од моје. И лоповске, нерадничке прсте има. Моји су кратки, затупасти.
Ракља сенке на зиду разви се у пет кратких рачви. Он се замисли: какву ли је руку
имао његов деда Лука? Питаће сутра Аћима. А деде Луке Добро се сећа. Средњег раста
је био а рука обична, као у сваког човека његове висине. Само да не заборавим. Главно
је да му руке нису на Катиће. Уши и чело јесу моји. Е, зар један човек на земљи има
квргаво уво и ниско чело? Не мора то од оца да наследи. Јесте: сва деца имају или
квргаве или клемпаве уши. Од лежања се млада хрскавица криви. Касније, с годинама,
расте и исправља се. И чело им порасте. Коса се измиче ка темену, чело се продужи.
Све је сумњиво. Од дрхтања руке млаз дима се упредао и завезивао. Па и нос. Није
моја крв. Да се убијем, није моја крв. Голуждраво дете се мешкољило од ноћне студи.
Ђорђе га гледао: смрзни се, умри, да те не гледам више...
Желео сам да умре, ја, загуши га врело и дуго руцање и он испусти лампу. Сенке
цикнуше задављене мраком.
— Нећу више ноћу да те откривам. Никад више, сине. Ти си мој син. Јеси. Адаме,
дошао сам ти. Због деде нисам могао раније. Упропастио нам кућу. Нећу више, ти си
мој.
— Лампу!
Мрак заудара на петролеј. Чује Симкин глас. И Адамов. Уплашен, стоји поред
кревета, не зна шта ће, прсте не може да стегне у песницу и њоме да се удара по челу
зато што је злотвор, најгрешнији отац на земљи, јер он јесте његов син, види сада, а
толико га мучио и уједао сумњама. Смрт је зато дошла да му га узме. Не дам те, лупи о
зид, и једва напипа врата.
КОРЕНИ 173
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
снагу. Много радости је било у њему док се с њом у наручју пењао уза степенице нове
куће. На лицу му је било неколико резова што личе на осмех, на победу, као да је носи
у собу да се с њом љуби Три срасле ноћи, да у четвртој зори кроз прозор побаца њене
сукње и ланену кошуљу и истера је голу напоље, и кроз прозор гледа како се хитро
облачи, мрзећи га помало. Још у младости је смислио ту жену коју, сит, голу и ситу,
тера од себе да би осетила стид. Откако је спустио на кревет, малаксалу и без свести,
ноћи проводи уз њен кревет. Болесна и немоћна, без мужа и свекра у кући, она је први
пут припала њему: може поред њених ногу да седи докле жели и да је гледа колико
хоће; може, кад јој ставља облоге, прстима да купи росу с њеног чела; може да јој
прича оно што пре болести никад није смео да јој каже. Сме да се љути и да је кори
што се Толи дала. Све може и сме, јер она ретко долази свести.
— Изиђи напоље!
Како сам могао? усправи се. Како?... Да ти купујем одело и обућу мање него што
теби треба...
А ти си се, сироти мој, увек радовао новом оделу. Надао си се да ће ово сад
купљено бити таман твојој снази и расту који ти је Бог одредио.
КОРЕНИ 174
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
„Не могу, тата. Не могу, богами. Мале су, видиш?“ плакао је.
„Мораш.“
Ђорђе завуче руку под чергу, милује му ногу, открива је. И она је модра! Има ли
те где, боже?
„Како не можеш? За две нумере су веће него што треба да буду за твоје године.
О, луди, чуда, наказе!“
Хвата се за главу, тежак, расут, јер је Адама видео тада толико високог и ружног
да луди прстом показују на њега.
„Изјешћеш га злобама.“
„Изјешћу твоје дете, твоје, није моје. Чудо је. Како да није! Видиш ли како
џикља? Цело се село чуди. Од срамоте не могу да живим.“
„Никад?“
КОРЕНИ 175
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Није истина, заволео сам те још кад си се родио, јесам, свако сам јутро гледао
кад те Симка купа, љутио се што је корито храпаво, бојао се да ти се кожа не озледи.
По неколико пута сам пробао воду, досипао топлу, досипао хладну, нисам спавао кад
су ти зубићи избијали, довозио сам доктора неколико пута, а кад си ти прво изговорио
тата, а не нана, земља ме није држала од радости. Јесте, Адаме.
Надноси се над постељу: треба да плачеш, док целог себе не исплачеш, јер си
звер, а не човек и отац био, јер си узимао огледало, стезао га коленима, прибијао главу
уз његову, Адам је плакао и дрхтао. Аја сам дуго гледао и упоређивао, и био сигуран да
не личиш на мене, да ниси мој...
Сећања налећу једно за другим, он се брани, јер он јесте његов син. Јесте, и ако
није. Сав се скупља и обавија око те мисли. Јесте. Грчи се уз кревет, узима му знојаву и
млитаву главу, узима врело дахтање. Нећу више да сумњам.
Сине! Чујеш ли ме? Био сам луд кад сам те мучио. То нисам био ја. Није био твој
отац, говори гласно.
Онда клекну на под, стакло разбијене лампе крцну под коленима. Немо се моли
Богу и заклиње... На столици дими лампа и шара таваницу. Димом обешен о таваницу,
њише се велики лист сенке. Ђорђе клечи уз постељу. Камен у старом гробљу. Изврнута
шубара у барици петролеја, који се црни као крв у сенци. Мало дале, љескају се
парчићи разбијеног цилиндра. У полутами — жутњикав левак светлости. Чују се само
лампа и Адамово дисање.
Тола уђе у собу с пешкирима умоченим у ракију. Пешкири капљу као да плачу.
Он, отупео, без страха и узбуђења, стоји и ћути. Само се помало стиди због Ђорђа што
га види како клечи. Кад је квасио пешкире, пио је ракију и опет му се пије. Не може да
изиђе: чуће га Ђорђе. Накашља се. Поново. Ђорђе не чује.
КОРЕНИ 176
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Толине речи га охрабрише. У бунилу дете јечи. Само да издржи док не сване,
мисли и верује да му га смрт дању не може отети. Смирује се: прилази му умор.
Пријатан му је. Сујеверно гони из свести све што је пријатност и нада. Бог њега никад
није волео. И то је грех. Опет му се помоли у себи. Чује се закивање дасака.
— Тога што му праве кућу. Сад се више не зна ко је жив, а ко мртав. Све се
помешало.
— Ћути!
— Морам ли?
Ђорђе постоја пред вратима, па их отвори. Са јастука га гледају њена два мутна,
закрвављена ока.
КОРЕНИ 177
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Бојиш ме се?
Он приђе кревету, упињући сву снагу да гледа модре усне и закрвављене очи. То
је смрт, понавља у себи.
— Је ли Адаму боље?
— А ја? Шта мислиш... Биће ти лакше кад ме не буде. Клатиш се. Седи. Немој на
кревет.
— Било је онако... зато што сам те ја наговарао. Кад сам био пијан. Оне ноћи. Па
сам после уобразио. Ја сам крив — замуче, јер она склопи очи. Сад јој цело лице има
исту, модрикасту боју.
— Само зато што сам ја уобразио оне ноћи кад сам те пробудио и питао да ли си
чула. И после због тога. А сада знам колико сам грешан... Нисам одувек био рђав
према теби. Памтиш ли, никад се с пута нисам вратио а да ти нешто нисам донео. Ти
си у кући била газдарица. Све. си имала. Имаш шалове које још ниси понела.
— Имам само Адама. Пре њега сам била слушкиња. — Погледа га и склопи очи.
— Причај.
— Могла си цело имање да потрошиш, све си могла да потрошиш. Волео сам те,
поштовао, никад ни с једном женом нисам био откако сам ону кесу дуката просуо на
кревет поред тебе. Памтиш ли ту ноћ? Кажи, памтиш ли?
— Памтим.
— Нисам живео ни с једном... Нисам... Побегао сам у Београд зато што сам се
плашио Аћима због оне несреће код општине. Оздравићеш сигурно. Адам ће да нам
порасте. Биће леп на тебе. Кад га будемо женили, ти ћеш девојку да му бираш.
КОРЕНИ 178
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Још ти мене не знаш — душник му се завеза у чвор. Неко га тупим коље. Зна
да ће она умрети. Пред смрт се истина говори. Он ће још више волети Адама. И њу.
Биће Ти лакше пред Богом. Опростиће ти грехе. Иди поштена, приближава се кревету.
— Знам — промуца.
— Што ме тако гледаш? Не бој се. Ово неће дуго. дај ми само сузу воде. Да
оквасим језик, умрећу.
— Не смеш воду.
Не може да је одбије. Она надушак испи чашу. Свануло је. Изнад њеног кревета
по зидовима висе венчићи сувог смиља, жутог као восак.
— Закуни ми се.
КОРЕНИ 179
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
...Аћим седи поред врата, глава му таваници окренута, а поглед занесен и сав
утиснут у рупу на каменом зиду кроз који излази и улази ноћ, на којој се појављује и
нестаје багремово лишће. Никад небо. Он верује да су багремове због тога и посадили
поред апсане. Оне прве буднс дочекане зоре, багремово лишће је било зелено. Сада
као да је потопљено у зејтин. То је добро: мање се жедни и ваздух више не заудара на
зној и људски измет. Ваздух је ојесенио. По зглобовима осећа, и у крви, јер дланове од
поноћи држи укљештене између колена. Шушти лишће. У ове дане ветар у лишћу
ноћива и њим мирише. Из лишћа севну чавка, она је шушкала, закључи, а чавка слете
на прозорче, у његове очи. Још две и био би мрак. Чавка се стреса, биште се кљуном по
трбуху, зева, тихо писне па ућути. Аћим не приклања главу. Чека сунце. Ништа не
мисли. 3на како оно њима долази. Најпре по модрикастим рубовима камена миле
бубице сенки, па су бубице бели лептирићи што стално дрхтуре. Онда се упали камен и
очи му се угасе. Само закратко. Муве излећу из углова, зазује гласно, па се уплету у
паучину што виси са таванице, отежала од прашине; муве се батргају, зуцкају,
малаксавају, и опет зуцкају док се не уморе. Јесен, помисли Аћим.
— Ко?
— Могли су пси или неке зверке да га поједу. Па мог оца Луку — повиси глас. —
И Турчин је случајно убио Василија Јовчића, првог мужа моје матере. Случајно сам се
тако и ја родио. Могао сам да се не родим. Требало је да сви ми с Луком угинемо на
киши, у врбаку. Због тога су га мати и отац оставили. И сада ми, Катићи, случајно
живимо. Морао сам раније то да знам. Бог ме је Ђорђем опоменуо. И Вукашином. И
тек ноћас да то увидим — задрхта му глас, завуче руку у браду и преломи је на лице.
КОРЕНИ 180
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
И он је готов, мисли Андра, а једна нада и радост због ње израњају на усне, дуге
и танке, и затежу их у осмех. Овако клонулог само га је једанпут видео иако се двадесет
година познају. Онда кад га је молио да иде у Београд и види да ли је лепа Вукашинова
заручница. Ноћас му је ишчилела она бесмислена, инаџијска храброст којом је мучио
луде, сина и себе. И мене. Јер он је дошао у Србију не да би умро у апсу или на
вешалима, невино, осумњичен да је учествовао у припремању завере против династије
Обреновића, он је напустио Карловце и Невенку, најлепшу жену у Срему, растужи се,
да у ослобођеном народу знање и науку сеје. Ако је требало и храброст да покаже,
показао је. Издржао је више од свих, колико и Аћим Катић. Апс је био пун. Сада су
само још њих двојица остала. Време је да и они изиђу. Он ће сваком погледати у очи:
преварен сам. Људи се морају постидети. Отићи ће у разред да одржи последњи час.
Деци ће испричати цео свој живот. Да га запамте. Рећи ће им: „Ваши очеви и дедови
нису Србији освојили слободу. Ви наставите да ратујете за њу. Учећи вас томе, ја сам
остарио. Време мије да одем.“ Види децу како плачу. Сунђер је наквашен и креда
неначета. Андри се овлажише очи. Зар је и он, као Аћим, овде у апсу открио да је у
заблуди двадесет година лудовао?
— Ја сам, Аћиме, пре тебе много шта морао да знам — рече растужено. Срете
Аћимов поглед: он му ништа не казује. — Србија није оно што људи преко Саве и
Дрине мисле о њој. Све је ово јаничарска крв.
— Не балави!
Андра занеме. Седе на чергицу. Зар овај још увек исто мисли?
— Матори сте људи, не свађајте се. Биће вам после досадно. Лакше је човеку кад
лепо разговара.
...Грчеви јој брзо промилеше лицем и уронише у мир још једрих а модрикастих
образа. Као изубијаних. Двапут се загрцну. А зуби осташе да се беле. Под прозором
запева петао, весело, из све снаге.
Никола трже браду с кревета и погледа по соби пуној шареног јесењег јутра. Сам
је. Седе на кревет и нагну лице ка њој. Не чује да дише. Не верује. Малопре је плакала,
а он је рекао: „Кад умру, сви су људи млади. Бићу ја млад, и Ти, стићи ћу те.“ Као да се
КОРЕНИ 181
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
радовао и томе, и што плаче, рекао је још, не да би је тешио: „Жена никад не умире.“
Одавно верује у то. И пред смрт се не плаче. Зар је једном видео човека кад умире? Ухо
јој примиче уз лице и не чује је. Још једном погледа да ли су у соби само њих двоје, па
јој завуче руку у недра да ослушне срце. Недра су влажна и топла. Њим суну
дрхтавица, слатка и језива. Никад таква. Трже руку од врелине, од сласти, од греха,
од... Први пут после толико година, први пут у женским недрима; сва друга нису
постојала, недра су само њена, топла и влажна, а њему је зима, брада му подрхтава,
тупо и гњецаво сударају се вилице, први пут он хвата дна бледа месеца што никад нису
престала да се грле, и јурну руком у дојке, да згрне у себе сву топлоту и нежност коже
коју никад сунце није видело, па да гази земљу топао и млад, не, он то само хоће срце
да јој провери. Што се оне не бране? Што му се тако без противљења дају, што се не
боре? Он воли њу која се брани и бори, не, није истина да је мртва, није отишла, није.
Отворена уста као да му се смеју. Чикају га тишином. Свете му се. Модрикасте усне.
Отишла? Шаком поклапа леву дојку и благо је притиска да чује...
Соба је шарена од сунца, венчићи сувог смиља упалили се и диме, под прозором
занесено запева петао.
Прсти су му хладни; дојка је топла, мека је, само му средину длана голица
чворић, као да хоће да се укуца у длан, и он улази у њега, путује жилама, расте,
испуњава га свега, гура срце под грло, више ништа не чује од лупњаве, а зна да је под
дланом тишина. Напреже се да чује. Не може од својих дамара, од шума и неке ларме
у ушима, јер ово је његов последњи злочин, јесте злочинац већи од свих што су газили
земљу, а не сме, не може и неће да пусти њу после осамдесет година први пут,
последњи пут, једини пут, па је то једно и једино цео живот, и једна једина дојка, која
је сада хладна. Као да је и њу његова рука заклала... И очи га боле од модрог лица,
боли га што је побегло оно што хоће да чује, глас, најлепши, и смех као мало
манастирско звоно. Рука смалаксава.
Он не плаче. Устаје, вуче руку за собом. Пред собом гура браду. Отвара прозор и
протура је напоље.
Ђорђе гледа за дечаком који једва носи белу тополову даску. Он му је дао за
мртвачки сандук некоме његовом.
КОРЕНИ 182
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Ништа. Сам си. А била је пуна као кошница. — Очима обухвата целу ћелију. —
Не вала да је човек сам. Само на зло мисли.
— Причам јер те поштујем и жао ми те. Излудећеш овде сам. Нисам на живом
човеку никад видео тако белу браду.
— Није, деце ми. Не бих ти се клео да није истина, јер сада. умире све одреда. А
он је државни службеник. Сутра може да му дође наређење за премештај. Мени вала
овде да проживим век. Братски и у слози. На мене не можеш да се пожалиш. Ја сам
теби и газда-Ђорђу толико добра учинио. Увек сам вас издвајао од осталих. Добро
треба добрим да се врати, чича-Аћиме.
Кад остаде сам, Аћим као да тера некоме инат, узе да једе бајат хлеб и сув,
посивео сир. Па се згади: у празној и великој ћелији чује се само његово мљацкање.
Споро и не отварајући уста мрви храну и, од нелагодног страха што само себе чује,
несажвакану је гута. Стегну вилице, као да се буди негде где није заспао. Сам. У
празној ћелији. Ћелија је у њему сада, углављена између ребара, налегла на стомак и
притиснута брадом. У средини те густе празнине гуше се откуцаји нечег малог,
невидљивог. Сам. Подиже се и затреска песницама о врата.
КОРЕНИ 183
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
— Хоћеш ли ракије?
Апсанџија не затвара врата, он остаје у њима, од њега одлази пуст ходник, само
неколико брезових метли и две велике зелене тестије, а тамо у дну — комад дана.
Меког, јесенског дана, и неког разговора жена. Не мислећи, он учини неколико
корачаја, па стаде: Рака носи тестију воде и смешка се. Аћим се постиде.
Хода, пуши и сам себи говори. Нећу одавде. Све што почиње од апсанских
зидова осећа као своју смрт, ужасно срамотну смрт, гору него да су га убили затекавши
га у крађи. Сам. Окреће се, звера. Прозорче је исцурило око. Зидови су самртнички
замишљени. Долази му да замоли да га преместе у другу ћелију. Можда би му лакше
било. Неће они дочекати да их он за било шта моли. Жели ту да умре. То је једино што
му је још остало. У мраку дуго слуша своје дисање и једну једину мисао. Био је јачи од
других. десна рука у бради а лева међу коленима. Мрак и дисање згрчени у углу
празне ћелије.
— И нећу.
Аћим жмури и седи наслоњен на зид. Ако сам помилован? бије по њему нешто
што само личи на стид.
КОРЕНИ 184
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
неколико редова и опет зури у празно. Имао је право. Не боли га. Па не верује. Новине
лажу. Лажне новине њему су подметнули да би и он... Опет чита. Јесте. Имао сам
право. Ако, боли га. Пашић је издао своје другове и понизно моли крала за опроштај.
Заклиње му се на верност и поданичку службу. Вођа странке — издајник! Па То сам
знао! Као да му је и мило што је знао. Гледа по празној ћелији. Баци новине и пљуну
на њих. Зашто су његови Преровци гинули? Зашто су Тимочани гинули? Зашто је
умро Адам Богосављевић? Зашто се он борио? Зашто? Двадесет и пет година, тридесет
година, зашто све? Клону насред ћелије. То је сада само једна необично светла брада и
исто тако бела коса у нереду.
Ковач брзо и снажно треска по наковњу. Ужарену мотику умаче у воду и опет
удара чекићем. Гвожђе танко јауче.
У мрак, мрачнија сенка Аћимова изиђе. Рака апсанџија му без речи отвори
капију и он први пут пође пешице у Прерово, да га не виде луди и више никад ова
чаршија. Сузе теку у браду. Сада је и она црна.
На кревету поред Адама, који спава, седи Ђорђе, главу наслонио на даску
кревета и дрема. Аћим приђе. У сенци се види дечаково лице, омршавело и измучено.
Дуго стоји, па прислони лице уз Адамов врат. Чује како мало срце куца. Удише мирис
младе коже и плаче. Нису хтели да ме убију. Нико ме се више не плаши. Али ти ћеш да
порастеш. Још једино тебе имам, иако ниси мој. Ниси моја крв, али презиме имаш
моје. То је мало. То је много. Научићу те да их мрзиш.
Ђорђе послушно, уплашено изиђе из собе. Никад пре није видео Аћима да грли
његовог сина.
Морам идуће ноћи да прегазим Мораву, јер одозго ништа ни да шушне. Отишла
је. Мир и мрак. Ја сам ти сада река што је пресушила. Сувих, рундавих обала, а на дну
КОРЕНИ 185
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
се црне облуци. Ала си ти, боже, бездушник. Требало би те сто и једну годину
затворити у Гургусовачку тамницу. Нити сам ти сина на крст разапео, нити сам ти
манастире рушио, нити сам стоци изворе мутио. Може бити само да ми на бради
завидиш. Човек није ни мрав ни птица. Човек хоће бар онолико колико си бубама дао:
да се множи толико да никад не може да угине. А Србијица је ливада коју река плави
кад год зацвета. Ми се више семењем не множимо. Из корења неког ничемо. А земљу
силе нису још тако дубоко заорале, ни нас сасвим ишчупале. Да бисмо живели, ми се
жилама калемимо. Ја не стигох ни то. Суђаје пресудише да не оставим ни име, ни
унуке да ме жале.
Теби, Адаме, остављам ову поуку јер си ти, колико било, и крв матере своје
покојне. Истину да зборим, није То ради поуке и твојега владања. Живео сам колико је
потребно да памећу стекнем: ниједна поука не важи за оне који долазе после нас.
Причам да не бих баш сасвим умро. Хоћу да чикам луде. Гроба нема, а још збори. Не
могу да се науживам милине кад чујем како људи, и кад теби буду моје године, слушају
шта зборим. Нема ни гроба, а тако леп глас има. Руку ми мојих што их посветих
недрима њеним мртвим, глас ми је гороломнички. Такав ми је живот био да сам
једино ћутањем и ножем могао луде да кажњавам. Ја и причам да ми и глас не би
појели мрави и жутоглави црвићи. А тебе, Адаме, именујем наследником. Све због
мајке ти.
Била је за све. Гледна као ретко која у Србијици. У младој шуми све су букве
лепе, али увек има једна на коју птице слећу. Није била смерна ни богобојажљива као
оне на иконама манастирским, нити је личила на оне што се за цареве удају. Била је
хајдук. Умела је да подвикне као четовођа и мазно да се улукави као калуђер
побегунац. Знала је криво да измери, смела да закине надницу. Хтела је својски да
помогне кад си у муци.
Аја црну воду пијем откад памтим себе. После неке буне, Турци ми ухватише
оца и натакоше га на багремов колац. Одсекли млад багрем, није био дебљи од руке,
кору му ољуштили и лепо га зашиљили. Цео багремар морали су да посеку, јер је
таквих, као што је мој отац, било доста. Била би несрећа ако у твоје време не би било
луди које би на багремово коле набијали. Не секу ли ради тога шуме око наших река, и
оне ће пресушити. И искитише тако Турци бело коле љутим и главатим мужевима.
Залише они коље, и чудо је божје како не олиста. Имало је и времена да се прими.
Недељу дана га пазише крџалије. Ја верујем да се није примило зато што су га кучићи
ноћу дрмусали. Само их је моја мати растеривала. По ваздуги дан седела је она под
старим дудом, једва је имао неколико живих грана, и гледала мужа, лицем њој
окренутог. А он кроз раскрвављене зубе протнуо језик и руга јој се. Није ни јела ни
воду пила. Нико је није видео ни да спава. Сажалише се жене, па су јој свако вече
дотурале по парче хлеба и каленицу воде. Ноћу је свог човека бранила од кучића.
Изгризоше јој руке, давила их је њима, па је сва била нагрђена крвљу. Кучићи су јој и
хлеб јели и воду локали. Кад крџалије побацаше коле с људима негде да нико није
знао где, она је два дана луњала за гробом, па, како га није нашла, вратила се и села
крај рупе што остаде од очевог коца. Зурила је у рупу без речи и суза. Дођем до ње,
зовем је и молим да ми хлеба умеси, никога у кући нисмо имали, а она ме не чује.
Мислио сам да неће из ината, па сам је грудвама гађао и тукао је по глави. Ништа није
помогло. Мене узе поп да му прасиће чувам. Научи ме и да пишем. Баш је добро што је
КОРЕНИ 186
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Док сам млађи био, често сам их сањао, а два пута исто, што, ето, нисам
заборавио ни сад, пред полазак. Отац у великој шубари, плази језик и сав је искићен
јатаганима. Није отац, већ багрем, расцветао се, а само неколико листића на њему.
Багрем има шубару, изубадан је јатаганима, а хода. И две раскрвављене руке, без тела
и главе, беру са њега беле гроздове. Знао сам да је багрем отац, а руке што су кучићи
изуједали мати ми је.
Србијицу је нашу тада тресло златно лудило. Ћакну и мене, и ја ти се, Адаме,
дадох у трагање за златом. Двадесет година сам рударио по нашим планинама и
шумама. Узгред сам стизао да учествујем у смењивању књажева, ни бољих ни горих од
оних пре и после њих. Газде се развичу да не вала, а ми слегнемо раменима: Дај и
овога да пробамо. Од Мораве до Дунава нема брда које ја нисам чепркнуо. Где год
чујем да се ноћу виде златне жишке, или ми кажу где су се Турци подавили, ја удри у
копање. Богами, није злобан наш сељачки свет. Чим чују да сам стигао у село, а ја сам
био чувен у свим нахијама, нагрну и причају где има блага. Биће овде, биће онде, ноћу
ми сан растерује жута тмина, па се крадом изгубим дале. У те дане и сањах расцветани
багрем што хода и оне две руке што кучићи изуједаше. Зато сам и таманио лајаву
поганију што насрће и на мртвог и на живог човека.
Тако сам ти ја био први рудар Србијице, али благо не нађох. Манух се луда
посла и потражих друго занимање. Младост мину. Остадох сиромах. Од бруке се више
никад у село не вратих. Моја рачуница овако је казивала: ломио сам се по бунама —
војвода не постах, рударих за благом богат нисам. И наставих ти ја, Адаме, да газим по
овој нашој каљогажи између три реке.
КОРЕНИ 187
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
књажевог коњушара догурао, али даље ни макац. А тада наступише и рђаве године за
чиновнике. Народ кука на њих и странке дођоше. Народ јурну у странке. Сељаци
нањушили мрс, јер од свих каса, државна је најдубља. дођеш ли на власт, дижи! Биће
нешто и за сељачки свет. Брже од књажева, поче власт да се мења. Људи ни овамо, ни
онамо. А негде се мора. Сад си горе, па си доле, данас јеси, а сутра те нико не пита.
Чиновништво наше ти Србијице окрену нову лозинку: Дај шта даш!
Распричао сам се, а жалост ме салеће. И жури ми се, скоро ће ноћ. Време ми је
да прегазим Мораву. Чуј ме, наследниче! Кајем се што ти ово причам јер ћеш
помислити да сам грдан лажов и црни развратник.
Хоћу, не из зле намере, и тебе да поставим на своје место. Причао сам ти да могу
ребра фалично да се ужлебе и срце с леве да се обеси на десну страну. С тобом је нешто
много горе. Е, много је нас на овој земљици који нисмо на свом месту и с разним
другим како не ваља.
Ти ћеш бити велики газда. Поред Мораве неће ти бити равног. Можеш бити и
посланик, јер ће Аћим поверење сељачко да ти остави. Сви ће те слушати и покоравати
се. И ти с њима мислићеш да си најпаметнији. Бићеш сила и све ћеш моћи. Ако
пропаднеш, останеш голаћ, нико и ништа, а то се, по неком природном инату, и
великим газдама дешава, онда, Адаме, никад не опрости живомученику Николи што
се мртав руга твоме јаду. Али, све се уздам да нећеш, па ти зато и причам ово.
Као што рекох, ти ћеш бити богат, уз то ћеш се и богатом девојком оженити, јер
се дукати, као оне црвене бубице у пролеће, хватају један за други. Твоја деца ће бити
Катићи, унуци надалеко чувеног радикалског вође Аћима и сина му трговца Ђорђа.
Тако ће да их запишу у црквене књиге. Е, То је грешка! Ситан мањак: презиме. Само
презиме. Али све је оно, Адаме.
Ја, који сам се за живота најмање бавио тражењем правде између Морава, хоћу
само да исправим грешку у твом презимену. Истине ради, и да свако буде на свом
месту. И зато што у твом богатству стоји забоден и мој нож. Одмах ћу да ти кажем.
Твоје презиме, наследниче Адаме, јесте Дачић. Јесте, руку ми мојих, баш Дачић! Све
знам. Дачићи ће бити твоји надничари и слуге. А разлика је између вас само у
презимену. Истину зборим. Тола ће да умре у твојим оборима, крај неког корита,
растерујући свињама што се гоје вране и врапце. Као што видиш, Тола је твој отац, а
његови синови су твоја браћа по оду. Псуј и мрзи ме колико ти је на срцу тешко, али
тако је, Адаме. А ти сâм мисли што човек мора о овоме да мисли.
КОРЕНИ 188
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Морам да пођем. Али нешто никако да разберем: неко целог живота тражи
благо, као на прилику ја, па га не нађе; а некога, као на прилику тебе, Адаме, донесе
ветар у златне рачве, семце зарије жилице у њих, па се златом храни. Зашто ли је тако?
Ђорђе нема рашта на мене да се љути. Он је одувек имао оно што ја никад нисам
имао. Чим се вратио с гробља, где заувек остави Симку, он постаде оно што јесте:
човек који од невоља и несрећа сељачких живи и расте. До подне продаје даске за
мртвачке сандуке, а од подне јури дужнике, интерес уписује у главницу, купује
необран кукуруз и мршаве свиње што дању и ноћу лутају по пољу. Помор ће му
надокнадити изгубљено у апси. Ова јесен највише ће њему родити. А све за твоје
добро, Адаме.
По мом предсказању, Аћим неће дуго, и нек не брине, нашу тајну нећу одати. То
што је између мене и њега остало, нико неће сазнати. Много је страшно и крваво било.
Ја што гребах овај летопис јесам Никола, први рудар Србијице, старац с
гороломничким гласом и житељ без гроба. Презиме своје једино ја знам. Рођен сам 9.
јануара 1811. године. Нећу да кажем где.
КОРЕНИ 189