IMUNOLOGIJA

Abul K. Abbas, Andrew M. Lichtman,

Radmilo Petrovi

Doc. dr Ana Macura

Obrazovni i profesionalni ciljevi:

Funkcije i poremeaji imunolokog sistema

Imunodeficijentna stanja i autoimune bolesti
Transplantacioni imunitet
Mehanizmi zatite od zaraznih bolesti - Vakcinacija
Intrahospitalne infekcije
 IMUNITET DEFINICIJA

Jedna od najdinaminijih grana bioloke nauke danas jeste

imunologija. Ona se bavi izuavanjem procesa otpornosti
jedne od osnovnih osobina ive materije koja je u toku
evolucije dostigla visoki stepen razvitka. Milionima godina
prenoeni su i usavravani mehanizmi odbrane ive materije
od njenog prvog formiranja DNK do sloenog i visoko
diferenciranog organizma oveka.
Tako nastali mehanizmi zatite vrsta mogu da objasne toliko
razliitih vidova odbrane, ( npr; od uvlaenja pseudopoda
amebe na dodir drugog tela, do inteligentnog prosuivanja u
kori velikog mozga oveka) i uklanjanja tetnog delovanja te
pojave. Upravo radi toga problem imunosti je kompleksan
i komplikovan.
 Imunitet obino definiemo kao otpornost
organizma prema svim noksama, odnosno
kodlivim iniocima. Veoma sloeni organizam oveka
brani se sa najvie razliitih mehanizama odbrane,
zavisno od delovanja tetnog agensa i naina ugroavanja
njegove egzistencije.Te nokse mogu da budu:
- biljnog porekla: kao to su razni toksini, alkaloidi,
sloeni alkoholi, glikozidi,
- ivotinjskog porekla: otrovi zmija, insekata, korpija,
- hemijskog porekla: razna organska i neorganska jedi
- ive nokse : bakterije, virusi, protozoe, rikecije.
 IMUNITET je medicinski pojam, kojim se oznaava
sposobnost organizma da se odupre i odbrani od
infekcija, bolesti ili neke druge bioloke ili hemijske
opasnosti. Imunitet funkcionie poput mehanizma ija je
uloga uspostavljanje barijera protiv patogena:
virusa, bakterija parazita, kancerogenih elija i drugih
otrova.

Sve ukupni mehanizami odbrane organizma

naziva se IMUNI IMUNOLOKI SISTEM.
 Kao posledica tako velikog broja najrazliitijih kodlivih
inilaca, agenasa u ivoj sredini, organizam oveka je
morao da stvori i veliki broj razliitih mehanizama
odbrane, odnosno imuniteta. To su:

Uroeni, konstitucionalni imunitet, koji je stvoren i

fiksiran genetski kroz bezbroj generacija ( genotipski) ili
imunitet vrste,
Steeni, nastao je kao posledica iskustva jedinke u toku
njenog razvitka ( fenotipski).
 Otpornost ljudskog organizma, o kojoj se najvie zna i
koju emo najvie spominjati u narednim poglavljima,
moe biti:

Imunitet prenet od druge jedinke nazvan pasivni ili

dobijen od majke tzv. maternalna antitela.

Imunitet samostalno steen posle kontakta-

iskustva jedinke sa noksama svoje ivotne sredine
nazvan aktivni.
 Oblik otpornosti koji organizam stie posle kontakta
(upoznavanja) sa ivim agensima najvie se prouavao, pa
se teorijski deli na:

- prirodni, spontani aktivniimunitet koji ostaje

posle susreta, upoznavanja sa tetnim agensom, ili kako
uobiajeno kaemo obolevanjem ili prokuivanjem,
- vetaki, izazvani aktivni imunitet, stvoren
vakcinacijom, odnosno imunizacijom.
 Nomenklatura, molekularne strukture i elije ukljuene u
imunoloku reakciju

Imunost je definisana kao otpornost na bolest, naroito infektivnu

bolest. Skup elija, tkiva i molekula koji uastvuju u procesu
otpornosti na infekciju naziva se imunski sistem, a koordinacija
tih elija i molekula na infektivne mikroorganizme je imunski
odgovor.
Imunologija izuava imunski sistem i odgovor imunskog
sistema na invaziju patogena.

Fizioloka funkcija imunskog sistema je da sprei infekcije i

ili da iskoreni ve postojee infekcije. Znaaj imunskog sistema za
zdravlje jasno ilustruju esta zapaanja da su osobe sa oteenim
imunskim odgovorom osjetljive na teke infekcije koje esto
ugroavaju ivot.
 Istorijski podaci nam govore da je pre vie hiljada
godina u Kini poela zatita protiv velikih boginja. To je
injeno udisanjem ili utrljavanjem u kou sasuenih u
prah samljevenih krusta od crnih boginja.
U novije vreme je Edvar Dener uoio da osobe koje
su imale kravlje boginje ne mogu da obole od velikih
boginja.
To su bili temelji na kojima je poela da se razvija
savremena nauka o otpornosti imunitetu.
U najnovije vreme molekularna biologija prua velike
mogunosti putem genetskog bioininjerstva za
usavravanje postojeih i razvoj novih vakcina.
 Stimulacija imunskog odgovora na mikroorganizme
vakcinacija predstavlja najefikasniji i najjeftiniji metod zatite
organizma od infekcija. Primenom redovne vakcinacija uspelo je
potpuno iskorenjivanje velikih boginja u svetu.

Pojava sindroma steene imunodeficijencije AIDS

osamdesetih godina 20 veka posebno istie znaaj imunskog
sistema za odbranu od infekcija.
Imunoloki odgovor moe predstavljati glavnu barijeru za
uspenu transplantaciju organa, koja se sve vie koristi kao
terapijski postupak u sluaju gubitka funkcije organa.

U toku su aktivni i intenzivni pokuaji da se maligni tumori

lee stimulisanjem imunskog odgovora protiv malignih elija.
 Unutar svake imunoloke reakcije uestvuju mnoge
molekularne strukture ( antigeni, antitela, histokompati-
bilni antigeni) i mnogi elijski tipovi ( T limfociti, i
njegove subpopulacije, B limfociti, makrofagi ), koji su u
kompleksnom meusobnom odnosu.
Uloga imunolokog sistema u oragnizmu oveka je
mnogostruka. S obzirom na veliki broj raznovrsnih
mikroorganizama sa kojima u toku ivota ovek dolazi u
kontakt, razumljiva je sloenost imunolokih reakcija sa
kojima se ovek suprostavlja tim stranim agensima.
 Molekularne strukture i elije ukljuene u
imunoloku reakciju

ANTIGENI: antigen je svaka supstanca koja

moe pokrenuti imunoloki odgovor i koja e onda
reagovati sa nastalim elementima tog imunolokog
odgovora, (bilo humoralnim bilo celularnim). Antigeni
mogu biti biljnog, ivotinjskog, hemijskog
porekla, i ivi organizmi(bakterije virusi,
paraziti),to su ive nokse. Postoje supstance koje ne
mogu pokrenuti imunoloki odgovor, jer su male
molekulske mase, npr. hapteni, ali ako se veu za nosa
koji ima veliku molekulsku masu mogu pokrenuti
reakciju.
Antigeni se mogu podeliti na zavisne i nezavisne o
timusu, znai uz prisustvo ili odsustvo T limfocita.
 ANTITELA su produkti imunskog odgovora, veoma su specifini
reagensi za detekciju velikog broja molekula u cirkulaciji, na elijama i u
tkivima. Antitela dizajnirana da blokiraju ili unitavaju potencijalno opasne
molekule i elije, iroko se primenjuje u leenju imunolokih bolesti,
tumora i drugih vrsta poremeaja. To je razlog to polje imunologije
zaokuplja panju lekara kliniara, naunika, ali i ire javnosti.
 HISTOKOMPATIBILNI antigeni

Na porini mnoguh elija nalaze se tzv. histokompatibilni

antigeni HLA. Njih ine glikoproteini elijske povrine i
dele se u dva osnovna tipa: klasa l i klasa ll.
HLA klasa l antigena nalazi se na povrini veine
elija sa jedrom, sa velikom koncentracijom na
limfocitima.
HLA klasa ll antigena uglavnom je ograniena na B -
limfocite, aktivirane T elije, makrofage, vaskularni
endotel i na neke epitelne elije.
Dosta podataka pokazuje da su ti antigeni ukljueni u
proces prepoznavanja antigena od strane veine T -
limfocita.
 IMUNOLOKA REAKCIJA

Limfociti su nosioci specifinih imunolokih reakcija.

Tim elijama zapoinju specifini imunololi odgovori, a
kod njih je pohranjena imunoloka memorija na
predhodni susret sa antigenom. Populacija limfocita vrlo
je heterogana. Prema svojoj funkciji se dele na T i B limf.
B limfociti su glavne efektorske izvrne celije
koje su odgovorne za proizvodnju antitela,
T - limfociti kasne preosetlivosti te takoe
citotoksini T limfociti.
 UROENA imunost: naziva se prirodna ili nativna odnosi se na
injenicu da taj tip odbrane domaina uvek postoji kod zdravih
jedinki, spreman da sprei ulaz mikroorganizama i da ih brzo
eliminie, one koji su dospeli u tkiva domaina. Prvu liniju odbrane
obezbeuju epitelne barijere, specijalizovane elije i prirodni antibiotik
prisutan u epitelu, koji svi zajedno funkcioniu tako to blokiraju
ulazak mikroorganizama.

STEENA imunost: naziva se i specifina ili adaptivna, predstavlja

tip odbrane domaina koji je stimulisan onim mikroorganizmima koji
su prodrli u tkiva i koji se prilagoava u odnosu na tip prisutnog
mikroorganizma. Ona se sastoji od limfocita i njihovih produkata kao
to su antitela.
Tipovi steene imunosti su:

o Humoralna B limfociti
o Celularna T limfociti
 Humoralna ekstracelularna koja je posredovana proteinima ili
antitelima koje stvaraju B-limfociti ili Plazmociti. Antitela se lue u
cirkulaciju i sekrete mukoza , neutraliu i eliminiu mikroorganizme i
njihove toksine koji su prisutni u krvi i u lumenu mukoznih organa, kao to
su gastrointestinalni i respiratorni trakt. Antitela nemaju pristup
mikroorganizmima koji ive i dele se unutar inficiranih elija.
Celularna - intracelularna koja je posredovana sa T- limfocitima. Ovi
limfociti aktiviraju fagocite da unite mikroorganizme koje su fagociti ve
prije uneli u fagocitne vezikule. Drugi T-limfociti ubijaju bilo koji tip elija
domaina u ijoj citoplazmi se nalaze infektivni agensi. Znai T limfociti
prepoznaju samo antigene intracelularnih mikroorganizama.
UROENA IMUNOST rana odbrana od infekcije

Svi vieelijski organizmi, ukljuujui biljke, kimenjake i bezkimenjake,

poseduju sopstvene mehanizme kojima se brane od infekcija izazvanih
mikroorganizmima. Poto su ti mehanizmi odbrane uvek prisutni i
spremni da prepoznaju i eliminiu mikroorganizme za njih se kae da ine
uroenu imunost. Komponente uroene imunosti prepoznaju strukture
koje su zajednike za odreene klase mikroorganizama a nema ih na
elijama domaina. Svaka komponenta uroene imunosti moe da prepozna
mnoge bakterije, viruse ili glivice. One prepoznaju te strukture bakterija
koje su neophodne za preivljavanje i infektivnost mikroorganizama.
Uroeni imunski sistem uvek odgovara na isti nain na ponovne susrete sa
mikroorganizmom. Uroeni imunski sistem ne reaguje protiv
domaina.

Komponente uroene imunosti ine: 1. epitel, koji obezbeuje

(fiziku i hemijsku) barijeru za infekcije ( koa, gastrointestinalni i
respiratorni trakt) 2. elije u cirkulaciji i tkivima, i 3. proteini plazme.
 Nazivom makrofag Menikov je 1893 godine oznaio elije koje su se isticale brzom fagocitozom
estica. Fagocite danas delimo u dve velike grupe:
1. polimorfonuklearne fagocite ( granulociti)
2. mononuklearne fagocite makrofagi, monociti, promonociti i njihovi predhodnici u
kotanoj sri.
 FAGOCITI: neutrofili, monociti to su cirkuliui fagociti, koji
bivaju privueni na mesta infekcije, gde prepoznaju i ingestiraju
mikroorganizme da bi ih eliminisali u procesu intracelularnog
ubijanja. Produkcija neutrofila je stimulisana citokinima faktori
stimulacije kolonija. Njhov broj kod infekcija je jako povean 4 000
do 10 000 po mikrolitru.

Monociti su manje zastupljeni. Prelaskom monocita iz cirkulacije u

tkiva nastaje makrofag, on se nalazi u vezivnom tkivu gde vri
fagocitozu u svojim intracelularnim vezikulama. Osim to ubijaju
fagocitovane mikroorganizme, makrofagi proizvode citokine, koji
privlae i aktiviraju leukocite, lue faktore rasta i enzime koji slue
da poprave oteeno tkivo i zamene ga vezivnim tkivom.
Fagocitoza je proces koji poinje vezivanjem membranskih
receptora za mikroorganizam posle ega sledi izduivanje citoplazme
fagocita oko tog mikroorganizma. Zatim se membrana zatvara i
odvaja od povrine tako da mikroorganizam biva uvuen u vezikulu,
ogranienu membranom fagozom. Fagozomi se spajaju sa lizozimima,
formirajui fagolizozome. Ovaj proces se naziva endocitoza.
 DENDRITSKE elije: to su elije poreklom iz kotane sri, koje se
nalaze u epitelu u veini organa, a morfoloki se karakteriu tankim
membranskim produetcima. Dendritske elije su antigen-
prezentujue elije za T-limfocite i znaajne su za zapoinjanje
steenog imunskog odgovora . One odgovaraju na mikroorganizme,
tako to stvaraju citokine koji privlae leukocite i zapoinju steeni
imunski odgovor. One predstavljaju vanu vezu izmeu uroene i
steene imunosti.
 Dendritske elije su posebna vrsta elija, koje imaju razgranate
citoplazmatske produetke, nastaju iz mijeloblasta, a ree iz
limfoblasta. Nalaze se u svim tkivima izuzev mozga i ronjae.
Formiraju razgranatu mreu u koju se hvataju razliiti antigeni. Kao
uvari, ove elije patroliraju organizmom traei strane estice, bez
obzira da li su to bakterije, virusi ili toksini. Nakon izvrene
opsonizacije transportuju se limfnim putevima do limfnih vorova ili
slezine gde budu uniteni neutralizovani.
Dendritske elije su takoe odgovorne za proces
imunotolerancije, to je proces usporavanja opasnih elija
imunog sistema da napadnu bezopasne materije ili sopstvena tkiva u
organizmu.
Ove elije unose antigene uglavnom pinocitozom preko receptora
za manozu, jer nemaju sposobnost fagocitoze.
SISTEM KOMPLEMENTA
SISTEM KOMPLEMENTA predstavlja skup cirkuliuih i membranskih
proteina koji imaju vanu ulogu u odbrani domaina od mikroorganizama i
oteenih tkiva koja su uzrokovana antitelima. Komplement je glavni
humoralni posrednik u nastanku upale, i u odbrani organizma od
mikrobnih infekcija. Sastoji se od 30 razliitih serumskih proteina koji se u
toku imunoloke reakcije mogu aktivirati. Sistem komplementa radi na
principu vremenski ograniene proteolize. On predstavlja skup
cirkuliuih membranskih proteina koji su vani u odbrani od
mikroorganizama. Mnogi proteini komplementa su proteolitiki enzimi i
aktivacija komplementa podrazumeva odreeni redosled aktivacije enzima,
to se naziva enzimska kaskada, koja se nastavlja sve do aktivacije
terminalne komponente. Reakcija se brzo gasi sama od sebe.
Komponente komplementa klasinog puta obeleavaju se sa velikim
slovima C i brojevima od 1 9. Aktivacija znai razgradnju na manji
fragment i obeleava se sa a ( to znai enzimski aktivan).
Postoje tri glavna puta aktivacije komplementa. Svaki put aktivacije
obuhvata po nekoliko proteina koji meusobno reaguju po vrlo preciznom
redosledu. Centralnu ulogu u sva tri puta aktivacije ima protein C3, koji je
ujedno i najzastupljenija komponenta komplementa u plazmi.
1. Klasini put ( nazvan je tako jer je prvi otkriven), aktivatori klasinog
puta su antitela klase IgM i podklase IgG kada se veu za antigene na
povrini mikroorganizama. Kao rezultat tog vezivanja, dva ili vie Fc
regiona antitela dolaze meusobno u blizak kontakt i ujedno postaju
dostupni proteinima komplementa. U kasnoj fazi aktivacije komplementa
stvara se citolitiki kompleks koji oteuje membranu elija, izazivaju lizu
prskanje elija.
2. Alternativni put, je deo uroene imunosti. Kada se proteini
komplementa ne nalaze na povrini mikroorganizama, nego na elijama
domaina. Aktivatori ovog puta su sami patogeni mikroorganizmi
koji na svojoj povrini stabilizuju fragmente C3b komplementa koji se
stalno stvaraju u cirkulaciji.

3. Lektinski put, ( jer je ga pokree manoza vezujui lektin). Aktivacija

zapoinje bez prisustva antitela, kada se protein plazme nazvan lektin koji
vezuje manozu vee za mikroorganizam. Predstavlja deo uroene
imunosti.
 Centralna komponenta komplementa je protein plazme C-3, kojeg
razlau enzimi koji su nastali u ranoj fazi aktivacije. Tri puta
aktivacije se razikuju po svom poetku aktivacije, ali imaju identine
kasne faze i efektorske funkcije. Uloga komplementa je da
pospeuje 1.opsonizaciju da fagociti lake ingestiraju
mikroorganizme, ima 2. hemotaksinu ulogu, privlai leukocite na
mesto upale, 3.zapaljenska reakcija, u sklopu nje se deava
degranulacija mastocita i bazofila, uklanjanje imunskih kompleksa iz
cirkulacije, naruava polupropustlivost- permeabilitet membrane i
dovodi do osmotske lize i smrti tog mikroorganizma.
Glavna uloga sistema komplementa je da izvri lizu prskanje
elije ili mikroorganizma.
 Bioloke posledice aktivacije sistema komplementa su iste
za sva tri puta aktivacije.To su:

Citoliza ili citotoksinost kasna faza aktivacije komplementa,

stvara se veliki multimolekularni kompleks C5b C9, koji prave
pore u membrani i dovodi do osmotske lize ili smrti elije.
Opsonizacija (antitela oblau mikroorganizme i pospeuju njihovu
ingestiju od strane fagocita. Proces oblaganja estica naziva se
opsonizacija, molekuli koji oblau mikroorganizme su opsonini.
Zapaljenska reakcija degranulacija mastocita i bazofila, hemotaksa
i aktivacija neutrofila, proizvodnja citokina.
Uklanjanje imunskih kompleksa iz cirkulacije C3b
Stimulacija specifinog humoralnog odgovora
PUTEVI AKTIVACIJE KOMPLEMENTA
CITOKINI

CITOKINI uroene imunosti: to su sekretovani solubilni proteini koji

funkcioniu kao medijatori imunskih i zapaljenskih reakcija, koji su
odgovorni za komunikaciju izmeu samih leukocita, i izmeu leukocita i
drugih elija. Veina citokina se nazivaju interleukini, sa ciljem da se
naglasi da su to molekuli koje produkuju leukociti i da deluju na
leukocite. S obzirom na njihove funkcije mogu se podeliti u nekoliko
grupa:

faktori koji reguliu aktivnost drugih limfocita interleukin 2, 3.

faktori koji moduliraju funkciju fagocita
faktori koji uestvuju u upalnoj reakciji i infiltraciji mononukleara
faktori koji unitavaju ciljne elije-limfotaksini LF
 Na osnovu dominantnih biolokih aktivnosti citokini su
svrstani u 3 osnovne grupe:

1. Medijatori i regulatori uroene imunosti

proinflamatorni citokini, interferoni
2. Medijatori i regulatori steene imunosti - interleukin
IL -2 faktor rasta
3. Stimulatori hematopoeze faktori rasta kolonija IL-3
 U uroenoj imunosti, glavni izvori citokina su dendritske elije i
makrofagi aktivirani prepoznavanjem mikroorganizama.
Kod steene imunosti glavni izvori citokina su T limfociti. Citokini se
sekretuju u malim koliinama u odgovoru na spoljanje stimulanse i vezuju
za visokoafinitetne receptore na elijama na koje deluju. Interleukini i
hemokini su glavni citokini ukljueni u privlaenje neutrofila i monocita iz
krvi na mesta infekcije.
Uroeni imunski odgovor na razliite tipove mikroorganizama moe da
varira i ureen je tako da na najbolji nain eliminie razliite
mikroorganizme. Protiv ekstracelularnih bakterija i glivica, uroena
imunost se bori pomou fagocita, sistema komplementa i
proteina akutne faze.
Odbrana protiv intracelularnih bakterija i virusa posredovana je
fagocitima, dendritskim elijama, pri emu citokini obezbeuju
komunikaciju izmeu ovih leukocita.
 Citokini predstavljaju veliku familiju proteinskih molekula, koji
funkcioniu kao medijatori i regulatori elijskih komunikacija, kako u
fiziolokim tako i u patolokim uslovima. To su solubilni produkti
razliitih elija koji su neophodni za ostvarivanje reakcija uroene i
steene imunosti.
NEMA IMUNSKOG ODGOVORA BEZ PRODUKCIJE
CITOKINA
Osnovna i zajednika svojstva citokina: jedna elija moe da proizvodi
vie citokina, razliite elije mogu proizvoditi isti citokin, jedan citokin
moe da deluje na vie razliitih elija, uglavnom deluju lokalno, mogu
se takoe meusobno inhibirati.
Svoju aktivnost ispoljavaju vezujui se za specifine receptore na
povrini ciljnih elija.
 LIMFOCITI
Limfociti nastaju iz pluripotentne matine elije, pod dejstvom
odreenih faktora mikrosredine. Iz pluripotentnih matinih elija
nastaju unipotentne (opredeljene) matine elije za T i B limfocite.
Daljnje diferentovanje ovih elija u oba puta odvija se u dve sukcesivne
faze:

antigen nezavisna faza centralni limfni organi

antigen zavisna faza periferni limfni organi

Antigen nezavisna faza odigrava se u centralnim limfnim ogranima:

timunsu za T - limfocite, u kotanoj sri i u drugom limfnom tkivu.
Antigen zavisna faza diferentovanja odigrava se u perifernim limfnim
organima: limfnim lezdama, slezini, limfnom tkivu creva, tonzilama.
Imuno - kompetentni T-limfociti nastaju u antigen-nezavisnoj fazi
diferentovanja u timusu.
 Cirkulacijom iz timusa ovi T- limfociti dospevaju u periferne limfne organe
gde nakon susreta sa antigenom bivaju aktivisani i otpoinje antigen
zavisna faza diferentovanja, koja ustvari predstavlja imuni odgovor.
Razlikujemo sledee tipove:
T - limfocite kasne preosetlivosti lue citokine
T - citotoksini limfociti imaju ulogu efektora
T - pomaui helper elije
T - inhibiui supresori elije, imaju ulogu regulatora u imunom
odgovoru.

Zreli B- limfociti su imuno -kompetentni, na svojoj membrani imaju

molekule imunoglobulina klase M i klase D. Pod dejstvom antigena u
perifernim limfnim organima otpoinje antigen-zavisna faza diferentovanja
u kojoj se B-limfociti, sa ili bez pomoi T-limfocita, diferentuju se u plazma
elije - plazmocite koje lue antitela, to predstavlja humoralni
imuni odgovor.
Limfocit je najmanja elija vezivnog tkiva koja ima odbrambenu ulogu ,
tako to, u zavisnosti od vrste, proizvodi antitela ili na razliite naine
uestvuju u imunom elijskom odgovoru. Kod odraslih nastaje u kotanoj
sri, a kod dece i u timusu.
 Postoje tri osnovne grupe limfocita koji se morfoloki ne razlikuju, ve su razlike samo
funkcionalne. Njihovo razlikovanje je mogue na osnovu elijskih markera-posebnih
struktura na njihovoj elijskoj membrani koje se otkrivaju razliitim imunolokim metodama.
elijski markeri se dele na antigene i receptore:
B-limfociti poseduju B-antigen, i membranski imunoglobulin IgM, IgD, oni su odgovorni za
humoralni imunitet i zastupljeni su od 12-34%
T-limfociti poseduju karakteristini T-antigen, oni uestvuju u elijskom imunitetu i
zastupljeni su od 66-88%
NK- elije ili nulte elije, elije ubice , o kojima se najmanje zna i smatra se da bi mogle biti
odgovorne za spreavanje razmnoavanja nenormalnih elija, posebno tumorskih.
U morfolokom pogledu, na osnovu odreene zrelosti elija limfocitne loze, mogue je
razlikovati: limfoblast, prolimfocit i limfocit. U razmazima periferne krvi zdravih osoba
nalaze se smo zreli limfociti.
 IMUNOGLOBULINI

ini ih heterogena gupa belanevina, koja mogu delovati kao antitela. Oni su
stoga inioci eferentne faze imuniteta. Svi imunoglobulini imaju osnovnu
strukturnu slinost: sastoje se od dva teka H i dva laka L polipeptidna lanca. Na
osnovu njihove grae , njihovih osobina i njihovih imunohemijskih karakteristika
njihovih H lanaca podeleni su u pet klasa: IgG, IgM, IgA, IgD, IgE, zbog
njihove elektroforezne pokretlivosti u polju gama-globulina.

IgG: po zastupljenosti predstavlja glavni imunoglobulin normalnog humanog

seruma, inei do 75% ukupnih imunoglobulina. Ova klasa je ravnomerno
distribuirana izmeu intravaskularnog i ekstravaskularnog prostora. Predstavlja
najzastupljeniju klasu u sekundarnom imunskom odgovoru i iskljuivo antitela
ove klase neutraliu toksine. Antitela svih podklasa IgG aktivno se prenose tokom
zadnjeg trimestra trudnoe u cirkulaciju ploda i pasivno, inei odbrambeni sistem
novoroeneta. Normalna koncentracija u serumu IgG su od 8-18 g/l.

IgM: ini oko 10% cirkuliuih imunoglobulina. Sekretovani IgM nije jedinana
molekula, ve pentamer i uglavnom se nalazi u intravaskularnom prostoru,
predstavljajui antitelo koje dominira u primarnom humoralnom imunskom
odgovoru. Koncentracija u serumu iznosi od 0,6-2,8 g/l.
 IgA: ini oko 15-20% cirkuliuih imunoglobulina, ali predstavlja dominantnu klasu
antitela u seromukoznim sekretima kao to su: pljuvaka, kolostrum, mleko, sekreti
traheobronhijalnog, genitourinarnog i gastrointestinalnog trakta. Normalna
serumska koncentracija IgA je 0,9-4,5 g/l.
IgD: predstavlja manje od 1% ukupnih serumskih imunoglobulina, ali je iroko
prisutan na membranama limfocita B odreene zrelosti. Precizna bioloka funkcija
nije poznata, ali IgD ima vanu ulogu u antigenom pokrenutom sazrevanju limfocita
B.
IgE: u serumu zdravih ljudi detektuje se u tragovima, ali se nalazi na membrani
bazofila i mastocita. Ova klasa imunoglobulina ini osnov normalnog humoralnog
imunskog odgovora na infekcije parazitima, ali je i osnov reakcije preosetlivosti
tipa 1jedan , odnosno razliitih alergijskih bolesti.
IMUNOLOKA TOLERANCIJA I AUTOIMUNOST
Razlikovanje sopstvenog od stranog u imunskom sistemu
Jedna od izuzetnih karakteristika normalnog imunskog sistema je njegova
sposobnost da reaguje na ogroman broj raznovrsnih mikroorganizama,
ali ne i na antigene sopstvenog organizma. Odsustvo odgovora na
sopstvene antigene je imunoloka tolerancija. U ovom procesu
uestvuju mnogi mehanizmi, ako oni otkau, imunski sistem e napadati
elije i tkiva svog organizma.Taj fenomen se naziva autoimunost, a
bolesti koje na ovaj nain nastaju su autoimmune bolesti.

IMUNOLOKA tolerancija predstavlja odsustvo specifinog

odgovora na antigene, koje se indukuje izlaganjem limfocita tim
antigenima. Antigeni koji dovode do takvog odgovora nazivaju se
imunogeni. Antigeni koji indukuju toleranciju, nazivaju se tolerogeni. U
nekim situacijama, antigen-specifini limfociti ne reaguju , taj fenomen se
naziva imunoloko ignorisanje, to ukazuje da limfociti jednostavno ne
primeuju prisustvo antigena. Ispituju se znaajnosti indukcije i
tolerancije radi leenja alergijskih i autoimunih bolesti, spreavanja
odbacivanja transplantiranih organa i za transplantaciju matinih elija,
ako je njihov davalac genetski razliit od primaoca.
 Imunoloka tolerancija moe biti:

centralna kada se nezreli limfociti, ili koji sazrevaju sretnu se sa sopstvenim

antigenima u germinativnim centralnim limfnim organima. Glavni mehanizam
T-elija su elijska smrt, i nastanak regulatornih T-elija.
periferna - kada zreli limfociti sretnu sopstvene antigene u perifernim
tkivima. Ona nastaje kada zreli prepozna sopstvene antigene u perifernim
tkivima, to uzrokuje funkcionalnu inaktivaciju (anergiju) ili smrt elije.

Tolerancija B-limfocita : sopstveni polisaharidi, lipidi i nukleinske kiseline su

T-nezavisni antigeni i njih ne prepoznaju T-limfociti. Ovi antigeni moraju da
indukuju toleranciju B-limfocita da bi se spreila produkcija autoantitela.
Predpostavlja se da bolesti koje karakterie produkcija autoantitela, kakav je
sistemski lupus eritematodes, nastaju usled poremeaja tolerancije kako
B-limfocita, tako i pomonikih T-elija.
Kada nezreli B-limfociti reaguju snano sa antigenima u kotanoj sri, oni ili
izmene specifinost svog receptora ili umiru. (centralna tolerancija).
Kada zreli B-limfociti dou u dodir sa visokim koncentracijama sopstvenog
antigena u perifernom limfnom tkivu, oni postaju anergini i ne mogu ponovo
da odgovore na taj antigen.
 AUTOIMUNOST : principi i patogeneza

Autoimunost se definie kao imunoloki odgovor na sopstvene

(autologe) antigene. Ona predstavlja vaan uzrok bolesti od kojih se
procenjuje da boluje oko 20% ljudi sa oiglednim porastom prevalencije.
Osnovni faktori u razvoju autoimunosti su nasleeni geni od
roditelja, (poveana je incidenca kod jednojajanih blizanaca), faktori
spoljanje sredine i infekcija. Infekcija moe da aktivira autoreaktivne
limfocite i da uzrokuje nastanak autoimunih bolesti. Kliniari su odavno
zapazili da infekcije esto predhode manifestacijama autoimunosti.
Autoimunost moe da bude rezultat stvaranja antitela protiv
sopstvenih antigena ili aktivacija T-limfocita specifinih za sopstvene
antigene. Takoe postoje bolesti u kojima se antitela stvorena protiv
proteina mikroorganizma vezuju za sopstvene proteine. To je reumatska
groznica u kojoj antitela specifina za streptokoke ukrteno reaguju sa
antigenima miokarda i uzrokuju oteenje srca.
Autoimunske bolesti nastaju usled prekida autotolerancije.
TIPOVI REAKCIJA PREOSETLIVOSTI

Rana preosetljivost 1 tip preosetljivosti

ll tip preosetljivosti bolesti izazvane antitelima

lll tip preosetlivosti bolesti izazvane imunim -

kompleksima

lV tip preosetlivosti bolesti izazvane T

limfocitima
 Reakcije preosetljivosti obino se klasifikuju na osnovu glavnih
imunolokih mehanizama, odgovornih za oteenje tkiva i bolesti.

Rana preosetljivost ili I tip preosetljivosti: je tip patoloke reakcije

koja je uzrokovana oslobaanjem medijatora iz mastocita. Nju
pokree stvaranje IgE antitela. To je brza reakcija krvnih sudova i glatke
muskulature, esto praena zapaljenskim procesom. Javlja se pri susretu
sa antigenom koji organizmu nije nepoznat. Ova reakcija naziva se
alergija ili atopija. Uobiajeni tipovi su: polenska groznica, alergija na
hranu, bronhijalna astma i anafilaksija. Alergije su najei poremeaji
imunskog sistema i procenjeno je da od njih oboleva 30% stanovnitva i u
stalnom je porastu.

Stvaranje IgE antitela: kada osoba koja je sklona alergiji doe u

kontakt sa pojedinim antigenima, aktiviraju se T-elije i stvaraju se
IgE antitela. Svaki atopiar moe da bude alergian na jedan ili vei broj
antigena. Antigeni koji izazivaju reakciju rane preosetlivosti nazivaju se
alergeni.
 Ova antitela stvorena u odgovoru na alergen vezuju se za Fc receptore,
koji su prisutni na mastocitima. Dakle kod atopiara mastociti su
obloeni IgE antitelima specifinim za antigen na koji je ta osoba
alergina. Proces oblaganja mastocita IgE antitelima naziva se
senzitacija. Mastociti su prisutni u svim vezivnim tkivima u organizmu.
Koji e mastociti biti aktivirani zavisi od mesta ulaska alergena u
organizam. Udahnuti alergeni aktiviraju mastocite u submukozi bronhija,
dok progutani alergeni aktiviraju mastocite koji se nalaze u zidu creva.

Kada se mastociti senzibilisani IgE antitelima izloe alergenu, te elije se

aktiviraju i lue svoje medijatore. Najvaniji su vazoaktivni amini ( amin,
histamin), proteaze koje se oslobaaju iz granula i citokini. Znai
medijatori mastocita su odgovorni za akutnu reakciju krvnih
sudova, glatke muskulature i procesa zapaljenja, koji su glavna
obeleja rane preosetljivosti.
 MASTOCITI : su velike elije, veliine od 20 do 30 mikrona, imaju
okruglo jedro jednolino gustog hromatina. Granule su tamno
ljubiasto-plave boje, sadre heparin i histamin u odnosu 7:1. Nalaze se
u svim vezivnim tkivima, nazivaju ih i tkivni bazofili po svom izgledu, ali
nema dokaza da mastociti nastaju iz bazofila. Na membrani sadre
receptore za Fc-fragment IgE imunoglobulina. Na odgovarajui podraaj
dolazi do degranulacije mastocita, tj. do izbacivanja na povrinu granula.
Oslobaanje medijatora iz mastocita odgovorno je za kliniku
sliku rane preosetlivosti. Veruje se da je uloga bazofila i mastocita
usko povezana sa imunolokom reakcijom i ranog i kasnog tipa.
 Klinike i patoloke karakteristike rane preosetlivosti meusobno se
razlikuju. Neke blage reakcije, kao to su alergijski rinitis, koje su este u
polenskoj kijavici mastociti nazalne sluznice stvaraju histamin, koji opet
izaziva poveanje sekrecije sluzi.

Bronhijalna astma je oblik respiratorne alergije, u kojoj udahnuti alergeni

stimuliu bronhijalne mastocite da oslobaaju medijatore. U hroninoj
astmi dolazi do nagomilavanja eozinofila u sluznici
respiratornog sistema, glatka muskulatura postaje hiperaktivna i
izaziva spazam. Iz tog razloga se radi bris nosa na eozinofile u
dijagnostike svrhe.
 Najtei oblik rane preosetlivosti je anafilaksija, to je sistemska
burna reakcija koju karakteriu: edemi u raznim tkivima ukljuujui i
larinks, praeno padom krvnog pritiska. Ona je izazvana masivnom
degranulacijom mastocita u odgovoru na sistemsko prisustvo
antigena, i ugroava ljudski ivot, zbog naglog pada krvnog pritiska i
opstrukcije dinih puteva.

Terapija rane preosetlivosti usmerena je na inhibiciju mastocita i

njihovu degranulaciju da stvaraju i da lue histamin i heparin, te na
izazivanje antagonizma efekata mastocitnih medijatora.

U terapiji se koriste antihistaminici za leenje polenske groznice,

bronhodilatatori za astmu, za anafilaksiju adrenalin.
Poznato je da su IgE antitela i eozinofili vaan mehanizam odbrane
od infekcije izazvanih helmintima, kojima pomau mastociti.
Desenzibilizacija je postupak ubrizgavanja malih doza alergena,
to mnogim pacientima deluje povoljno.
 II tip preosetljivosti ili bolesti izazvane antitelima
III tip preosetljivosti ili bolesti izazvane imunim kompleksima

Antitela koja nisu klase IgE mogu da izazovu bolest vezujui se za

ciljne antigene na elijama ili tkivima, ili formirajui imunokomplekse
koji se taloe u krvnim sudovima. Reakcije preosetlivosti posredovane
antitelima su bolesti koje su otkrivene pre mnogo godina i zajednike
su mnogim hroninim imunolokim bolestima ljudi.
 Imunikompleksi tee da se taloe u krvnim sudovima na mestima
turbulencije (grananja krvnih sudova) ili visokog pritiska (glomeruli
bubrega i sinovija zglobova). Prema tome, imunokompleksne bolesti
obino su sistemske i esto se manifestuju kao iroko rasprostranjeni
vaskulitis, nefritis i artritis.

Antitela koja izazivaju bolest najee su autoantitela, a ree su

specifina za strane antigene. Stvaranje autoantitela je rezultat
prekida autotolerancije. Autoantitela mogu da se vezuju za
autoantigene u tkivima, ili da stvaraju imunekomplekse sa cirkuliuim
autoantitelima. Dve bolesti koje su najbolje opisane su: rane i kasne
sekvele infekcija izazvanim streptokokama.
 Nakon tih infekcija pojedine osobe stvaraju antistreptokokna antitela,
koja unakrsno reaguju sa antigenima sranog miia. Taloenje tih
antitela u srcu pokree zapaljenjsku bolest reumatska groznica.
Druge osobe mogu da stvaraju antistreptokokna antitela koja se
taloe u glomerulima bubrega, izazivajui poststreptokokni
glomerulonefritis.

Antitela specifina za elijske i tkivne antigene mogu da se taloe u

tkivima i da izazovu oteenje indukcijom lokalnog zapaljenja ili
ometanjem normalne funkcije elija. Antitela klase IgG-potklase 1i2,
vezuju se za Fc receptore neutrofilnih granulocita i makrofaga i dovode
do zapaljenja aktivirajui te elije. Ista antitela, ali i klase IgM, aktiviraju
sistem komplementa klasinim putem, zbog ega nastaju razgradni
produkti komplementa koji privlae leukocite i izazivaju zapaljenje, i
pomou lizozoma i njihovih enzima oteuju okolno tkivo. Ovaj proces
se manifestuje u nastajanju bolesti: mijastenija gravis, hipertireoidizmu.
 Serumska bolest: se indukuje sistemskim davanjem antigena koji
izaziva stvaranje antitela i formiranje cirkuliuih imunih kompleksa.
Serumska bolest ljudi moe nastati posle ubrizgavanja humanog ili
ivotinjskog seruma sa specifinim antitelima., to se koristi za
leenje posle zmijskog ujeda ili izlaganja virusu besnila.
Arthusova reakcija se indukuje supkutanim ubrizgavanjem
proteinskog antigena u prethodno imunizovanu ivotinju. To
izaziva formiranje imunskih kompleksa na mestu ubrizgavanja i
lokalnog vaskulitisa.
Terapija tih bolesti prvenstveno je usmerena ka ograniavanju
zapalenja i njegovih tetnih posledica, lekovima kao to su kortiko-
steroidi. U teim sluajevima primenjuje se plazmafereza, da bi se
smanjio nivo cirkuliuih antitela ili imunokompleksa.
IV tip preosetljivosti bolesti izazvane T-limfocitima

Do reakcije preosetlivosti izazvanih T-limfocitima dolazi tokom

autoimunosti ili odgovora na antigene okoline. Autoimunske reakcije
obino su usmerene protiv elijskih antigena koji imaju ogranienu
tkivnu distribuciju. Ograniene su na manji broj organa i nisu sistemske.
Odgovor T-limfocita na mikroorganizme moe biti praen oteenjem
tkiva. Kod tuberkuloze postoji imunoloki odgovor T-elija protiv
Mycobacterium tuberculosis koji postaje hronian, jer je infekciju teko
u potpunosti eliminisati. Kod infekcije virusom hepatitisa, sam virus
ne mora da bude naroito citopatogen, ali odgovor T-lifocita na
inficirane hepatocite moe da izazove oteenje jetre.
Kod ovih bolesti oteenje tkiva nastaje reakcijom kasnog tipa
preosetljivosti. Pojam kasna se upotrebljava jer celularna reakcija
nastaje posle 48-72h, nakon izlaganja antigenu, a reakciju poinju
mononuklearni leukociti a ne sama antitela.
 Rana reakcija nastaje unutar 12h, od kontakta sa antigenom, a nju
pospeuju osloboeni medijatori iz bazofila ili stvorena antitela.
T - limfociti koji su specifini za antigene na autolognim elijama mogu
direktno da ubiju te elije.

Terapija preosetlivosti izazvanih T-limfocitima ima za cilj da smanji

zapaljensku reakciju organa, korienjem kortikosteroida i antagonista
citokina, kao i imunosupresivnim lekovima kao to je ciklosporin.
Antagonisti su se pokazali korisnim kod pacijenata obolelih od
reumatoidnog artritisa, i zapaljenjskih bolesti creva.
 IMUNSKI ODGOVOR NA TUMORE I
TRANSPLANTIRANA TKIVA

Transplantacija organa i leenje malignih tumora predstavljaju dva

klinika stanja u kojima se velika panja poklanja imunolokom sistemu.
Smatra se da je pospeivanje imunosti protiv tumora realan
pristup za uspean tretman za leenje malignih bolesti. Kod
transplantacije organa je suprotno: imunoloki odgovor na presaeno
tkivo je prepreka za uspeno presaivanje, a kako da se sprei takav
imuni odgovor glavni je cilj imunologa transplantacione medicine.
Imunoloki odgovor na tumore

Maligni tumori iskazuju razliite tipove molekula koje imunoloki

sistem moe da prepozna kao strane antigene. Glavni imunoloki
mehanizam za unitavanje tumora je ubijanje tumorskih elija
citotoksinim T-limfocitima CTL.

Veina tumorskih antigena koji izazivaju imunoloki odgovor su

endogeno sintetisani proteini citoplazme. Odgovor citotoksinih T-
limfocita (CTL) protiv tumora esto je indukovan prepoznavanjem
tumorskih antigena na antigen-prezentujuim elijama, koje nose
tumorske elije ili njihove antigene i prikazuju ih T-limfocitima.
 Imunoloki odgovor esto ne uspeva da kontrolie rast tumora, zato
to je neefikasan ili zato to tumori razvijaju sposobnost da izbegnu
napad imunolokog sistema. Da bi bio efikasan protiv malignih tumora,
imunoloki odgovor mora da ubije sve maligne elije tumora, a tumori
rastu brzo. esto rast tumora jednostavno nadmai imunoloki
odgovor, ili je odgovor slab.
U tumorima izazvanim virusima nalaze se dve vrste antigena:
1) novi za tumor specifini antigeni, TSA, koji nisu postojali ni u
virusu, ni u eliji, dok je bila normalna,
2) antigeni specifini za virus. Postoji razlika u stvaranju tumora
izmeu DNK i RNK virusa, i njihovih antigena. DNK virusi izazivaju
pravu virusnu infekciju elije, ulaenjem u genom elije, tako da virus
ne naputa jedro elije. RNK virusi se razmnoavaju na povrini
elije, naputaju je kada sazri i mogu inficirati i druge elije. Moe biti i
vertikalno prenoenje sa majke na bebu. Napadnuti organizam stvara
protiv tumorskih elija, odnosno protiv njihovih antigena, i humoralni i
imunitet vezan za elije. Postoje mnogobrojni testovi koji mogu da
dokau in vitro prisustvo u plazmi citotoksinih antitela, kao i TK-
limfocita protiv tumorskih elija.
 Od pedesetih godina 20. veka smatra se da je fizioloka uloga
steene imunosti u tome da sprei rast elija koje su
transformisane, ili da ih uniti pre nego to postanu opasni tumori.
Taj fenomen se naziva imunoloki nadzor. Tumori mogu nastati
od bilo koje vrste elija sa jedrom u organizmu.

Veina tumorskih antigena koji izazivaju imunski odgovor su

endogeno sintetisani proteini citoplazme sa MCH molekulima
klase l.

U tumorima indukovanim virusima, tumorski antigeni

mogu biti produkti virusa.
Tumorski antigeni mogu biti produkti onkogena ili tumor-supresorskih
gena, mutirani elijski proteini, prekomerno ili nepravilno eksprimirani
molekuli i produkti onkogenih virusa. Nalaze se na elijama tumora, mogu
biti prisutni u krvi i izluevinama. Svi antigeni koji se nalaze u serumu
nazivaju se tumorski markeri. Koriste se za dijagnostiku tumora,
najznaajniji su:

* PSA - povien je kod karcinoma prostate

* CA - 125 kod karcinoma jajnika
* CA 19 -9 kod karcinoma debelog creva
* CA 15 3 kod karcinoma dojke
* CEA karcinoembrionalni Ag
 CEA je karcinoembrionalni antigen, je glikoprotein koji je
izolovan izdebelog creva fetusa, a takoe je prisutan kod
adenokarcinoma creva. Njegova koncentracija raste, isto kao i masa
tumora. Ima osetlivost do 85%. Slui za procenu rairenosti bolesti,
veliinu tumora, a takoe slui i za procenu leenja bolesti.
PSA prostata specifini antigen, lue ga elije prostate, moe se
nai samo kod mukaraca. Jako je specifian jer se njegova
koncentracija poveava kod tumora prostate. Osobe koje pue,
uvek imaju veu koncentraciju ovoga markera. Normalne vrednosti
iznose 4ng/ml. Slui za otkrivanje, procenu bolesti, uspenost leenja
i eventualni povratak bolesti.
CA -125 je glikoprotein kojeg lue elije jajnika. Njegov porast
koncentracije se nalazi kod tumora jajnika. Kod 90% ena sa ovom
boleu ima visoku koncentraciju ovog markea, on je esto prvi
pokazatelj bolesti.
 CA 15-3: je protein kojeg lue elije sekretornog epitela. Moe
se nai i kod obinih upala dojki, ali je karakteristian kod tumora.
Oko 30% ena sa lokalizovanom boleu ima poviene vrednosti
ovog markera, ali ene sa metastazama rairanih po pluima,
kostima u 90% sluajeva imaju visok nivo. Koristi se za procenu
rairenosti metastaza karcinoma dojke, i za procenu uspeha leenja
ove bolesti.
CA 19-9: po svom sastavu je polisaharid, koji je u organizmu
vezan za mucinozni proteinski nosa. Stvara se u unim putevima,
guterai, i debelom crevu. Sa porastom mase tumora raste i
koncentracija ovog markera. Ukoliko veliina tumora dosegne vie
od 3cm, koncentracija se poveava kod 90% pacijenata. Koristi se za
procenu rairenosti bolesti skoro itavog probavnog sistema i
zahvaenih metastaza. Smanjenje koncentracije znai da se bolest
uspeno lei.
Glavni cilj svih strategija za imunoterapiju malignih tumora je:

Da se pacijentima obezbede izvrni mehanizmi anti-tumorskog

odgovora, u vidu antitela i T-elija, da aktivno imunizuju paciente
protiv tumora koje imaju, da stimuliu sopstveni anti-tumorski
imunoloki odgovor pacijenta.
Ranije strategije za imunoterapiju tumora zasnivala se na razliitim
oblicima pasivne imunizacije, i to u obliku monoklonskih antitela, i
toksina. Nove imunoterapije tumora zasnivaju se na stimulaciji
imunolokog odgovora samog domaina protiv tumora.
U skorije vreme, javlja se veliko interesovanje za gajenje dendritskih
elija iz pacijenta, i koritenje ovih elija kao vakcine.
Tumori izazvani onkogenim virusima mogu se spreiti vakcinacijom
protiv tih virusa. Dve vrste vakcine su se pokazale izuzetno efikasnim, i
to protiv virusa hepatitisa B ( uzronika malignih tumora jetre ), i
humanog papiloma virusa ( uzronika malignih tumora grlia
materice).
Imunski odgovor na transplantirana tkiva

Sa poetnim izvoenjem transplantacije tkiva pokazalo se da u

normalnim populacijama jedinki koje nisu visokosrodne, bliski srodnici,
esto se deava da dolazi do neprihvatanja ili odbacivanja
transplantiranog tkiva kalema. To se deava kao posledica zapaljenjske
reakcije, posredovano steenim imunskim odgovorom, jer organizam
ispoljava specifinost i memoriju , a posredovano je limfocitima.

Antigeni kalema koji predstavljaju glavne mete odbacivanja su proteini

kodirani sa genima MCH glavni kompleks tkivne podudarnosti,
(major histocompatibility coplex), APC antigen prezentujua elija.

Humani glavni kompleks tkivne podudarnosti - MCH je kompleks

humanih leukocitnih antigena = HLA. Svaki ovek poseduje est
alela (po jedan alel HLA-A, B, C, od svakog roditelja) koji su neophodni
za tkivnu tipizaciju i podudarnost.
 Povrinske molekuleprodukti glavnog histokompatibilnog
kompleksaMHC mogu biti : klase 1 i klase 11

Mali delii peptida (p),nastalog proteolitikom razgradnjom

veeg antigena unutar elija bivaju donoene na elijske povrine i
ugraene u sklop MHC klase I i klase 11.

Tu ostaju izloene prepoznavanju od strane T elijskih receptora

TRC.

Molekuli klase I (MHC I) NALAZE se na POVRINAMA SVIH

ELIJA KOJE IMAJU JEDRO (upor.sa ABO sistemom).
 MHC I su JEDNOLANANI GLIKOPROTEINI veliine od
oko 45 kDa i na povrinama elija stoje POVEZANI sa
molekulama BETA 2 mikroglobulina, ija je veliina 12 kDa.

Kao produkti t.zv. KODOMINANTNIH GENA za sve tri klase

MHC oni su izloeni na povrinama elija kao antigeni
oznaeni nazivaju se:

HLAA, HLAB i HLAC .

Oni su veoma polimorfni a taj polimorfizam je diktiran od vie

od 100 moguih alela (genskih parova) na svakom lokusu.
 MHC I
Na svakoj elji sa jezgrom postoji ...VIE OD 6 TIPOVA MHC
molekula koji su podeeni tako da INE BRAVU ZA PEPTIDE
duge 89 AK.
To su oni peptidi koji nastaju u elijama
proteolizom veih antigenskih proteina elijskim
proteazomima.

Nakon digestije bivaju transportovani na povrinu elije.

MHC I molekule, mali peptidi i beta 2 mikroglobulini
bivaju iznoeni na membrane elija, i tu ostaju izloene.

Ovaj spoj 3 proteina na povrinama obino se naziva

pMHC I.
 MHC II su alfabeta dimerni dvolanani polipeptidi koji
su rasporedjeni NA POVRINAMA RELATIVNO MALOG
BROJA elija i to:

DENTRITINIH ELIJA,
MAKROFAGA,
B - LIMFOCITA,
TIMUSNIH EPITELNIH ELIJA I
PONEKIH AKTIVIRANIH -T LIMFOCITA.
 Odbacivanje transplantiranog tkiva ili organa moe biti: hiperakutno, javlja
se neposredno nakon presaivanja, akutno javlja se nakon nekoliko dana,
hronino je spora forma javlja se nakon mesec dana ili vie.

Osnova prevencije i tretmana odbacivanja presaenih organa je

imunosupresija, osmiljena preteno da inhibira aktivaciju i funkciju T-
limfocita. Najkorisniji imunosupresivni lek je ciklosporin.

Transplantacija elija krvi, nazvana transfuzija, najstariji je oblik

transplantacije u klinikoj medicini. Glavna prepreka transfuziji je
prisustvo antigena krvnih grupa A B 0, kod razliitih osoba. Taj problem
se izbegava usklaivanjem krvnih grupa davaoca i primaoca, to je
standardna praksa u medicini.
 Transplantacija hematopoeznih matinih elija koristi se sve vie
radi korekcije poremeaja hematopoeze, ili da bi se obnovila
kotana sr oteena zraenjem ili hemoterapijom malignog
tumora. Sve elije kotane sri ili obogaena populacija
hematopoetskih matinih elija poreklom iz periferne krvi davaoca,
unose se u krvotok primaoca, a te elije kasnije naseljavaju
kotanu sr. Pre transplantacije, deo kotane sri mora biti uniteno
( deplecija kotane sri) da bi se stvorilo mesto za nove elije.
Imunski sistem primaoca snano reaguje protiv alogenih-stranih
elija davaoca kotane sri, tako da je neophodno za uspenu
transplantaciju podudaranje HLA primaoca i davaoca. Za
odbacivanje transplantata matinih elija najznaajniji su zreli T-
limfociti.
Klinika reakcija kalem- protiv-domaina je bolest kada
transplantat nije uspeno primljen od organizma bolesnika.
Kada je transplantacija uspena, primalac je ozbiljno
imunodeficijentan sve do rekonstitucije imunskog sistema.
KONGENITALNE I STEENE IMUNODEFICIJENCIJE

Poremeaji u razvoju i funkcionisanju imunskog sistema izazivaju

poveanu osetlivost na banalne infekcije i reaktivaciju latentnih infekcija.
Takve posledice poremeaja imunosti su predvidive, jer je normalna
funkcija imunskog sistema naruena.
Bolesti koje nastaju usled poremeaja imunosti nazivaju se
imunodeficijencije. Bolesti koje nastaju usled genskih poremeaja
nazivaju se kongenitalne primarne. Drugi poremeaji koji nastaju
usled tekih infekcija, podhranjenosti, posle zraenja ili citostatske
terapije malignih bolesti nazivaju se steene sekundarne.
Kongenitalne imunodeficijecije uzrokovane su genskim poremeajima,
koji dovode do prekida u sazrevanju ili funkcionisanju razliitih
komponenti imunskog sistema. Sve imunodeficijencije imaju zajedniku
karakteristiku, a to je infekcija sa komplikacijama. Meutim mogu se i
znaajno razlikovati u svojim klinikim i patolokim manifestacijama.
Neka od ovih oboljenja moe se manifestovati rano po roenju, i
zavriti fatalno ukoliko se imunski poremeaj ne koriguje.
 Druge bolesti mogu dovesti do blagih infekcija, pa se mogu otkriti tek
kod odraslih osoba. Poremeaji dovode do prekida u sazrevanju B
limfocita, T limfocita, ili obe populacije, ovi poremeaji izazivaju teke
kombinovane imunodeficijencije. Takoe moe biti prisutna
agamaglobulinemija (nasleivanje) vezano za X hromozom.
Poremeaji dve komponente imunosti: fagocita i komplementa izaziva
Hroninu granulomatoznu bolest. Imunski sistem pokuava da
kompenzuje poremeaj pri ubijanju mikroorganizama nagomilavanjem
sve vie makrofaga, kao i aktivacijom T limfocita koja stimuliu
mobilizaciju i aktivaciju sve veeg broja fagocita. Oko arita infekcije
nakupljaju se fagociti, koji unitavaju mikroorganizme , ove tvorevine
podseaju na granulome.
Steene sekundarne imunodeficijencije: esto nastaju usled
poremeaja koja nisu posledica genskih poremeaja, ve su steeni
tokom ivota. Najei uzroci su maligni tumori koji zahvataju kotanu
sr, kao i razliite vrste terapije. Zraenje i hemioterapija oteuju elije
koje proliferiu, ukljuujui i zrele limfocite i njihove prekurzore u
kotanoj sri i tako izazivaju imunodeficijenciju.
 Najpoznatije autoimune bolesti:

Reumatoidni artritis - antitela na IgG

Diabetes melitus - antitela na insulinske receptore
Haimotova bolest - antitela na tireoglobulin
Miastenia gravis - antitela na acetilholinske rec.
Adisonova bolest - antitela na elije nadbubrega
Sistemski lupus eritem. - antitela na DNK i RNK
Hepatitis - antitela na hepatocite
 Sindrom steene imunodeficijencije AIDS : pre vie od jedne
decenije mnogi su smatrali da je, zahvaljujui vakcinama i antibioticima,
rat protiv infektivnih bolesti dobijen. U meuvremenu medicina se
suoila sa potpuno novim oboljenjem AIDS sindromom steenog
deficita imuniteta, iji je uzronik virus humane imunodeficijencije HIV.
Bolest je otkrivena 1979, a virus je izolovan iz elija inficiranog
bolesnika 1983 god. Procenjuje se da u svetu ima vie od 42 miliona
ljudi koji su inficirani HIV-om. Tom oboljenju pripisana je smrt vie od
21 miliona, a godinja smrtnost sada dostie oko 3 miliona. Infekcija se i
dalje iri, naroito u Africi i Aziji.
HIV je retro virus koji inficira elije imunskog sistema, naroito
CD4 T limfocite i izaziva progresivno propadanje tih elija. ivotni
ciklus HIV sastoji se od faza koje se niu sledeim redosledom: infekcija
elije, stvaranje virusne DNK i njene integracije u genom domaina,
ekspresije virusnih gena i stvaranje virusnih estica. HIV latentnu
infekciju elija imunskog sistema, a njegovom reaktivacijom zapoinje
stvaranje infektivnih virusnih estica. Umnoavanje virusa izaziva smrt
inficiranih elija, ali i smrt neinficiranih limfocita, iz ega sledi
imunodeficijencija i kliniki manifestan AIDS.
 Kliniki tok HIV infekcije karakterie nekoliko faza. Ubrzo nakon
infekcije HIV-om, kod pacienata se razvija klinika slika blagog akutnog
obolenja sa groznicom i optom slabosti. To oboljenje prolazi u toku
nekoliko dana i bolest ulazi u perijod klinike latencije.

Tokom ovog perijoda postoji neprekidan gubitak CD4 T-elija u limfnim

tkivima, sledi smanjenje CD4 i T- elija i u krvi, a kada taj broj padne na
manje od 200 u mm3, normalno iznosi oko 1.500 elija, pacienti postaju
osetlivi na oportunistike infekcije. Javljaju se tumori, sledi
smanjnje telesne mase a ponekad se javlja i demencija.

Kliniki tok bolesti menja efikasna terapija antiretrovirusnim lekovima.

Uz odgovarajui tretman, bolest sporije napreduje. Leenje HIV
infekcije osmiljeno je tako da utie na ivotni ciklus virusa. Za
globalnu kontrolu HIV-a neophodan je razvoj efikasne vakcine.
 Dijagnostika antigen antitelo, reakcije
aglutinacije:
U meavini estica ( eritrociti,bakterije, glivice, inertne estice ) koje na svojoj
povrini poseduju vei broj antigen vezujuih mesta , u kontaktu sa
odgovarajuim antitelom dolazi do slepljivanja, taloenja aglutinacije. Ona
nastaje kada se jedno antitelo vee za dva antigenska mesta na bakterijama ili
stranim esticama. Ako postoji veliki nesklad izmeu antigena i antitela, uz
uslov da su antitela u suviku, izostaje aglutinacija, to je fenomen prozone i
manifestuje se lano negativnim rezultatom.
Sposobnost aglutinacije zavisi od vrste i klase antitela, dali su IgM, IgG, IgE.
Aglutinacija moe biti:

Direktna - koristi se za odreivanje krvnih grupa, HLA sistema, identiteta

mikroorganizama, pomou specifinih antiseruma.
Indirektna pasivna, na ovaj nain se rade reuma faktori. Reumatska
bolest nastaje kada organizam stvara antitela protiv vlastitih
imunoglobulina. Ovi imuni kompleksi se taloe u zglobovima, aktiviraju
sistem komplementa i dovode do upale zglobova. Reakcija se izvodi sa
ovjim senzibilisanim eritrocitima.
Reakcije ANTIGENANTITIJELO spadaju medju NAJSPECIFINIJE
nekovalentne biohemijske reakcije.
Ova reakcija je REVERZIBILNA : Ag+At = > < AgAt.
PRAVAC INTERAKCIJE, t.j.koliko daleko moe ii reakcija udesno
naziva se AFINITET (t.j.koliko se snano privlae Ag i At da bi se
dobila veza to je SNAGA privlaenja jaa, aglutinacija je jae izraena.
VALENCA je BROJ moguih VEZNIH MJESTA na Ig (210).
AVIDITET jeste KOLEKTIVNI AFINITET svih brojnih veznih
mesta ( KVALITET PRIVLAENJA) na jednoj (vrsti) molekule Ig..
Inhibicija hemaglutinacije koristi se u dijagnostici trudnoe.
Tehnike aglutinacije mogu se vriti: na ploici u epruvetama, gel metodi.
Reakcije precipitacije:
U rastvoru antigena i antitela u roku od nekoliko sekundi dolazi do
njihovog vezivanja i stvaranja nerastvorlivih imunih kompleksa koje
nazivamo precipitati. Ukoliko je odnos antigena i antitela ravnomeran,
taj optimalni odnos se naziva zona ekvivalencije. Imunoprecipitacija se
u dijagnostici oboljenja koristi : u tenom mediju, u gelu, i
kombinacija elektroforeze i imunoprecipitacije. Ovom
metodom se odreuju: imunoglobulini, albumini, delovi komplementa.
 REAKCIJA PRECIPITACIJE oznaava reakciju SOLUBILNOG AT
SA SOLUBILNIM AG uz stvaranje TALOGA.
Razumijevanje ovoga fenomena mogue je kroz posmatranje
KVANTITIVNE precipitacione reakcije.
Zona VIKA ANTIGENA (Ag ++++,At ): AgAt kompleksi su
SUVIE MALI da bi MOGLI BITI PRECIPITIRANI, te su stvoreni
KOMPLEKSI jo uvijek SOLUBILNI. (+++++++ ), nema taloga.
Zona EKVIVALENCIJE = OPTIMALNA PRECIPITACIJA sa
velikim vidnim precipitatima. (+++++) (to je osnova brojnih
imunolokih testova !!)
Zona VIKA At: NEMA DOVOLJNO Ag, pa NEMA NI
PRECIPITATA.
Postoje SAMO SOLUBILNI KOMPLEKSI RASTVOR
JE BISTAR (+,+,+)
 C - reaktivni protein CRP: je vaan imunoloki protein sintetizuje
se u jetri. Poznat je u laboratorijskoj dijagnostici kao najvie ispitivan
protein plazme, koji slui kao upalni marker. CRP moe da inicira
opsonizaciju, fagocitozu i lizu napadnutih elija, kao odgovor na upalnu
reakciju. Ima jako veliku osetlivost, ali malu specifinost.
 U fazi nespecifinog imunog odgovora organizma na neku infekciju,
CRP je vaan imunoloki protein, ima sposobnost da prepozna i
vee autogene supstance, koje se oslobaaju iz oteenih tkiva. Ovaj
protein je prvi reaktant akutne faze. Nalazi se u serumu skoro svih
obolelih osoba. Spada u nespecifine znake upale sa SE i
fibrinogenom. Kod virusnih infekcija njegova koncentracija nije
mnogo poviena, dok kod bakterijske infekcije brzo i jako reaguje,
obino ve nakon 24 sata nivo CRP raste i do 200 puta, u odnosu
na referentnu vrednost.

Takoe je jako povien kod malignih oboljenja limfoma, lupusa,

artritias, vaskulitisa, i u toku infarkta miokarda. Odreuje se iz
seruma ili plazme, pomou testa aglutinacije, enzimoimunog eseja
Eliza, ili imunodifuzijom. Normalne vrednosti iznose manje od
10mg/L.
Odreivanje komplementa:

Test na ukupnu aktivnost komplementa meri se testiranjem

seruma ispitivane osobe koji treba da lizira ovje eritrocite, koji su
senzibilisani zejim anti-eritrocitnim antitelima.
Smanjena aktivnost sistema komplementa se nalazi kod: reumatskih
oboljenja, infarkta miokarda, autoimunim bolestima, ulceroznom
kolitisu.
Do smanjene aktivnosti dolazi zbog: poveane potronje, smanjene
sinteze, poveane razgradnje belanevina komplementa, poveane
koliine inhibitora.
Testovi za ispitivanje pojedinanih faza komplementa: ovi
testovi se rade imunoprecipitacijskim metodama. Postoje specifini
antiserumi za svaku do sada poznatu, komponentu komponenta.
Komplement moe biti odreivan i u samom tkivu, pomou
fluorescentnih tehnika.
 SEROLOKA DIJAGNOSTIKA
Seroloka dijagnostika virusnih infekcija zasniva se na
dokazivanju virusnih specifinih antitela u serumu
inficirane osobe. Metode se mogu podeliti u 3 grupe:
1. Metode koje mere sposobnost antitela da u reakciji sa
antigenom menjaju neke virusne funkcije. Tu spadaju RVK,
reverzna pasivna hemaglutinacija, lateks-aglutinacija i imuna
hemaglutinacija. Izvodlive su samo, ako je mogue meriti
vizuelizovati posledicu antigen-antitelo.
2. Metode koje mere sposobnost antitela da blokiraju
odreene specifine virusne funkcije. Tu spadaju NT -
neutralizacioni test i RIH inhibicija hemaglutinacije. Ovi
testovi spadaju u klasinu seroloku dijagnostiku, zasnivaju se
na porastu titra antitela u dva uzorka seruma.
3. Metode koje direktno mere interakciju antigen-
antitelo. U ovu grupu spadaju EIA, RIA S obzirom da
mere jainu reakcije spadaju u specifine testove. Baziraju
sa na dokazivanju specifinih antitela klase IgM, kao
markera svee infekcije, ili antitela klase IgG, kao markera
stare infekcije. Uz pomo monoklonskih antitela postie se
visoka specifinost i osetlivost.
Antitela klase IgM pojavljuju se prvih nekoliko dana
posle poetka simptoma, dostiu najveu koncentraciju 7
do 10 dana, traju nekoliko nedelja, do nekoliko meseci,
tako da predstavljaju pokazatelj svee infekcije.
Karakteristike savremenih dijagnostikih testova:
a) Visoka osetljivost
b) Visoka specifinost
c) Brzo dobijanje rezultata
d) Istovremeno testiranje veeg broja uzoraka ELISA, RIA
e) Dobijanje dijagnoze iz jednog uzorka seruma
f) Mogunost automatizacije ELISA, RIA
Testovi koji se obavljaju sa obeleenim monoklonskim
antitelima su blot tehnike, omoguuju dokazivanje klase
antitela: IgM, IgG, IgA, ve prema odreenim virusima
ili njihovim pojedinim antigenima.
Najee se u virusolokoj dijagnostici upotrebljavaju
antitela obeleena enzimom ELISA. Ovako
pripremljena antitela-konjugati, imaju dui rok trajanja,
manji je postotak nespecifinih reakcija, a njihovom
modifikacijom postie veoma visoka specifinost i
osetlivost.
Najee je to indirektni metod i dvostruki sendvi,
koristi se u komercijalnim standardizovanim setovima.
Posle svake faze u testu se vri ispiranje puferom, tako da
samo specifino vezani Ag-At ostaju u kompleksu vezani
za odreeni nosa. Reakcija se vizuelizuje dodavanjem
hromogena supstrata za enzim, koji u razloenom
obliku menja boju. Oitavanje se vri
spektrofotometrijski, a mogua je kvalitativna i
kvantitativna analiza.
Westren blod ili RIA, takoe se koristi za potvrdu
prisustva antitela, kao provera ili potvrdni test nakon
pozitivnog testa ELISA ili reaktivnosti, odnosno postojanja
antitela protiv virusnih proteina.
Sa ovim testom se odreuje seroloki profil antitela,
antitela na pojedinane virusne antigene. Western blot
je KVALITATIVANO dokazivanje specifinih
antitela, najee se primenjuje kod hepatitisa tipa C i
Hiv infekcije.
Radioimuni test RIA izvodi se po istim principima kao i
ELISA, a postie se ista ili vea osetlivost i specifinost.
Retko se primenjuje u rutinskoj dijagnostici zbog poznatih
opasnosti pri radu sa radioaktivnim materijama, jer je
marker radioaktivni izotop, bazira se na principu
radioaktivnosti. Osetliv jeKVANTITATIVAN test.
NAT tehnologija
Najnoviji visoko osetliv metod, nazvan testiranje pomou
nukleinskih kiselina NAT, mogue je detektovati
direktno infektivni agens u krvi, u vrlo maloj
koncentraciji ak i pre nego se stvore antitela.
Nukleinske kiseline hibridiziraju se na poznatim i
obeleenim fragmentima DNK , ranije radioizotopima
koji je naputen, a sada se koristi obeleavanje
enzimima, jer je izvoenje testa jednostavnije, jeftinije i
bezopasnije.
Ovom tehnikom znatno se skrauje vreme potrebno za
identifikaciju virusa. Primenjuje se za dokazivanje virusa u
klinikom materijalu i za dokazivanje virusa u kulturi tkiva.
PCR Polymerase chain reaction
(Reakcija lananog umnoavanja)

PCR je postupak umnoavanja izabrane

sekvence DNK koja je ograniena
parom odreenih prajmera.
Reakcija lananog umnoavanja PCR
Umnoavanje gena PCR tehnika je najnovija metoda za
direktnu detekciju virusnog genoma u klinikom
materijalu. Zasniva se na in vitro umnoavanju DNK ili
RNK, zahvaljujui sposobnosti enzima polimeraze da
odreeni, poznati segment DNK koristi kao kalup za
sintetisanje komplementarnog segmenta.
Princip testa se odvija u tri ciklusa:
a)Denaturisanje dvolanane DNK temperatura 95-100C
b) Vezivanje prajmera temperatura 45-60C
c) Sinteza komplementarnog lanca, polimeraza mora da
popuni praznine na lancima, poinje od poetnog prajmera
i ide du itave molekule DNK to se naziva elongacija.
Denaturacija dvolanane DNK naee se odvija pomou zagrevanja na 95
do 100C, kako bi se dva lanca koja su predhodno spojena sa vodonikovim
vezama razdvojila. Na ovako disocirani lanac DNK vee se jednolanana
sekvenca nukleotida-prajmer. Svaki prajmer je komplementaran jednom
delu originalnog lanca DNK. Posle vezivanja prajmera sintetiziraju se novi
identini lanci DNK.
Broj lanaca se udvostruuje posle svakog ciklusa,tako da nakon 30 ciklusa
moe nastati milion kopija.
Jedan ciklus traje od nekoliko sekundi do 3-5 min, i obino se ponavlja 20-40
puta.
Umnoene kopije traenog virusnog genoma mogu se dokazati razliitim
metodama.
Ako je DNK umnoena u dovoljnoj koliini moe sa vizuelizovati
elektroforezom u gelu.
Konana identifikacija DNK postie se tehnikom hibridizacije.
Kvantitativna PCR se primenjuje u ciljukvantifikacije virusnih estica usvrhu
procene terapijskog efekta i prognoze ishoda bolesti.
SISTEMSKI LUPUS ERITEMATODES SLE

SLE je prototip imunoloke posredovane multisistemske bolesti.

Uzrok SLE je nepoznat, ali ipak genetski inioci, abnormalni imuni
odgovori, podloga su za nastajanje bolesti. Osnovni mehanizam je
odlaganje-taloenje cirkuliuih imunih kompleksa i stvaranja
antitela.

DNK (jednostruka i dvostruka) je glavna antigena komponenta, ali

mogu biti ukljueni i ostali nuklearni i citoplazmatski antigeni.
Manifestacija bubrene bolesti kreu se od blagih abnormalnosti
sedimenta urina , predominantno hematurija, do masivne
proteinurije, od hroninog glomerulonefritisa do zatajenja bubrega.
Sistemski lupus je autoimuno obolenje u kome imuni sistem postaje i hiperaktivan i
napada normalno vlastito tkivo. To rezultira simptomima kao to su zapaljenje,
otok, oteenje zglobova, koe bubrega, krvi, srca i plua. Postoji nekoliko vrsta
lupusa, ve prema manifestaciji glavnih simptoma i organima koji su zahvaeni.

Laboratorijski testovi koji se koriste u postavljanju dijagnoze su:

SE, CRP su povieni, onipokazuju prisutnu zapaljensku reakciju.

KKS, prisutna je anemija, leukopenija, trombocitopenija.
Elektroforeza proteina, prisutna je hipoalbuminemija, hipergamaglobulinemija.
Poveane vrednosti ureje, kreatinina, poremeeni elektroliti.
Poremeeni su miini enzimi, i testovi vezani za funkciju jetre.
Urin:poveane koliine belanevina, prisustvo krvi, govori da je proces zahvatio
bubrege.
 Imunoloki testovi:

Antinuklearna antitela ( ANA) , antitela na DNK

Anti-Sm antitela (Smit), koja nose ime prve bolesnice u ijoj su krvi
pronadena, i nalaze se iskljuivo kod lupusa i esto pomau da se
postavi dijagnoza.
Antifosfolipidna antitela ( uperena protiv fosfolipida elijske
membrane).
Anti RNK antitela, protiv ribonukleinske kiseline celija.
Testovi za odreivanje sistema komplementa, ukupnog i pojedine
komponente komplementa C3 i C4, koji su u ovoj bolesti snieni.
ZATITA ZDRAVSTVENIH RADNIKA OD
HEMATOGENIH TRANSMISIVNIH BOLESTI

Zdravstveni radnici izloeni su riziku od izlaganja razliitim infekcijama,

koje kod njih mogu izazvati bolest, ili se mogu prenetiod njih na drugo
osoblje ili bolesnike. Prevencija irenja infekcije esto zahteva prekid
lanca infekcije, to znai prekinuti normalni put prenosa infekcije.

Hematogene transmisivne bolesti predstavljaju grupu infektivnih bolesti iji

uzronici se nalaze u krvi i putem nje mogu se preneti na drugu osobu.
Uslovi za mogue prenoenje nekog od infektivnih uzronika krvlju jesu:

prisustvo uzronika u krvi plazmi ili krvnim elijama,

odsustvo klinikih simptoma karakteristinih za odreenu bolest kod
inficirana osobe ili davaoca krvi.
 Dali e do infekcije doi zavisi od koliine i koncentracije
uzronika, a isto tako i od stanja imunog sistema osobe koja
je bila u kontaktu sa inficiranom krvlju. Ovim putem mogu biti
prenesene razliite bolesti uzrokovane mikroorganizmima (
bakterije, paraziti i virusi).
Meutim najea su oboljenja izazvana virusima kao to su
hepatitisi i AIDS, zbog ega treba maksimalno unaprediti sve mjere i
postupke u cilju prevencije ili zatite od moguih infektivnih
komplikacija osoblja zaposlenih u svim zdravstvenim ustanovama.
 HEPATITISI

Od mnogih infektivnih i neinfektivnih agenasa koji mogu da izazovu

inflamaciju jetre, poznatu kao hepatitis, najei su virusi. Do sada je
otkriveno 9 takvih virusa: dva su iz grupe herpes virusa, citomegalovirus,
Epstein-Barov virus, i ostali hematotropni virusi.
Njihov njihovih karakteristika jeste razliita uestalost u razliitim
geografskim podrujima kai i razliita uestalost prelaska oboljenja u
hronine oblike. Godine l947, Callum i saradnici su predloili da se
poznati virusni hepatitisi oznae kao A- infektivni hepatitis i B
serumski hepatitis. Kasnije nastaje druga podela koja deli ova oboljenja
prema epidemiolokom znaaju:
enteralna ili epidemijska vrsta
parenteralna vrsta hepatitisa
 Hepatitis tipa A, infekcija sa HAV-om je relativno iroko
rasprostranjena u svijetu a stepen expozicije prema ovoj virusnoj estici
varira u razliitim dijelovima svijeta, zavisno od socijalno-ekonomskih
uslova ivota, i opte zdravstvene prosveenosti. Perijod inkubacije HAV-
om iznosi oko 28 dana. Prisustvo virusnih estica je dokazano u stolici, krvi
i urinu. HAV se detektuje u stolici neposredno posle infekcije sa svijetlo
obojenom stolicom i tamno obojenom mokraom.

PREVENCIJA: expozicija virusa povienoj temperaturi unitava virus,

izaziva njegovu inaktivaciju. Suprotno tome, rastvarai deterdenti nisu
efikasni za inaktivaciju HAV-a jer on, kao to je ve reeno nema omota,
to je mali RNK virus bez kapsule pripada familiji picorna virusa.

Hepatitis tipa B, izaziva HBV virus koji pripada familiji

hepadnaviridae. Blumberg je ovaj antigen identifikovao t.j oznaio kao
povrinski antigen HbsAg. Glavni protein viriona oznaen je kao
povrinski antigen, koji stvaraju elije inficirana virusom. On sadri lipidnu
komponentu i tri polipeptida, ali ne i DNK, to znai da je to neinfektivna
komponenta HBV-a.Plazmatska koncentracija ove komponente je obino
znatno vea od koncentracije kompletne estice HBV-a. S obzirom na
to da je HbsAg dobar imunogen, a nije infektivan, upotrebljen je pri izradi
vakcine protiv hepatitisa tipa B.
 Ispitivanje prisustva HbsAg u serumu osoba se izvodi EIA testovima, a
pored toga moe se dokazati u citoplazmi hepatocita pomou
imunoelektronskog mikroskopiranja.
Period inkubacije za hepatitis izazvan HBV-om traje oko 50-l80 dana.
Tokomovog perioda nema manifestnih, odnosno tipinoh simptoma
bolesti, ali virus moe biti prisutan u krvi bolesnika, ili
potencijalnih davalaca krvi. Poetni simptomi infekcije HBV-om su
nespecifini: muka, gaenje, povraanje, anoreksija i artralgija, dok neke
osobe navode gubitak elje za kafom i cigaretama.
Simptomi i znaci oboljenja, kao to su groznica, osip i utica javljaju se
vetokom akutne faze infekcije, ali njihova teina i trajanje je vrlo
razliito.
Jako je izraena utica, tamna mokraa, opta slabost i bolovi u trbuhu.
Izgleda da oteenje jetre nije funkcija samo virulencije infektivnog
agensa, ve zavisi i od stanja imunog sistema bolesnika. Kod manjeg
broja inficiranih osoba infekcija moe da proe asimptomatski, t.j, bez
izraenih simptoma.
 Laboratorijska dijagnoza: otkrivanje infekcije HBV-a
podrazumjeva izvoenje specifinih serolokih testova kojima se
dokazuje prisustvo razliitih markera infekcije. Akutna infekcija se
karakterie pojavom HbsAg-a, HbeAg-a, i specifine DNK HBV-a,
odnosno polimeraze DNK. Nakon toga u cirkulaciji inficiranih osoba
pojavljuje se antitijelo anti-HBc.

Virusni hepatitis tipa B je jedno od najrasprostranjenijih oboljenja i

predstavlja socijalno-zdravstveni problem skoro svih zemalja svijeta. U
Aziji i Sjevernoj Africi bolest uglavnom prenose majke nosioci HBV-a u
perinatalnom periodu na novoroenad koja e se sa velikom
verovatnoom razviti u cirozu jetre. U zapadnim zemljama bolest
prvenstveno zahvata omladinu, a najei putevi prenosa su:
parenteralni intravenski narkomani, zdravstveni radnici, multi-
transfundovane osobe, hemofiliari
seksualni put hetero i homoseksualni put.
 Preventivne mere koje mogu spreiti ili svesti na najmanji stepen
transmisije HBV na zdravstvene radnike i bolesnike koji se lee sa krvlju
ili derivatima krvi su sledee:

organizacione mjere formiranje komisija za transfuzijske

transmisivne bolesti u okviru koje su odreena lica odgovorna za
kontlolu i prevenciju hepatitisa tipa B i organizovana edukacija osoblja;
medicinske mjere skriningovanje i selekcija davalaca krvi
specifinim i to osjetlivijim testovima na prisustvo HbsAg i terapijska
primjena samo HbsAg negativnih produkata.
opte higijenske mjere adekvatna lina higijena, poboljavanje
higijenskih navika, upotreba zatitne odee, obue i rukavica:
mjere specifine zatite primjena vakcina i preparata
standardnih i hiperimunih imunoglobulina;
 Vakcine koje su danas u upotrebi, pripremaju se tehnikom
rekombinantne DNK. Ona se aplikuje u tri doze, t.j. dok nivo
antitjela ne iznosi najmanje 100 jedinica. Sve dotle se smatra da je
zatita nekompletna i potrebne su dodatne vakcinacije.

Opisanim nainom vakcinacije kod 86% osoba postie se

protektivni nivo antitela anti-HBs, a primenom i dodatne etvrte
doze vakcine kod 93% osoba postoji zatitni nivo antitjela. Imajui
u vidu teinu klinike slike hepatitisa B , ali i mogunosti njegove
evolucije u hronicitet u oko 4 -5 % bolesnika, uvijek kada je to
potrebno, treba primjeniti hiperimuni imunoglobulin anti HBV.

S tim u vezi, neophodno je da svaka akcidentalna inokulacija, rizina

ekspozicija i transfuzija HbsAg pozitivne krvi bude odmah
prijavljena komisiji ili licu zaduenom za kontrolu ili prevenciju
hepatitisa tipa B
 Hepatitis tipa C dokazan je indirektnim putem 1989 godine u
serumu obolelih od hroninog hepatitisa. Ovde je bila prisutna
antigenska determinanta oznaena kao klon 5-1-1 koja je reagovala sa
specifinim antitjelima nazvanim anti-HCV.

Zahvaljujui postignutim rezultatima na polju molekularne biologije,

tokom narednih godina bilo je mogue izdvojiti i analizirati
odgovarajue sekvence genoma ovog virusa.

Danas je poznato da HCV virus prpada RNK virusima, familiji

Flaviviridae. Njegov genom se sastoji od oko 94oo nukleotida koji
kodiraju sintezu polipeptidnog lanca sainjenog od oko 3000
aminokiselina. Inae , genom HCV se sastoji od od jednog strukturnog
i pet nestrukturnih regiona.
 Do sada virus nije izolovan u kulturi tkiva. HCV vjerovatno cirkulie u
serumu u koncentraciji izmeu 10 i 5xlo-7 partikla. Prva generacija
testova uvedena je 1990 godine i pokazala je izvesne nedostatke. 1992
godine uvedena je druga generacija testova kod koje su inkorporirana
dva rekombinantna proteina, to je povealo osjetlivost i specifinost
testova.

Trea generacija testova , odobrena od strane Ureda za lijekove 1996

godine je u cijeloj Evropi, primijenila je epitope iz NS-5 regiona.
Prednost se ogleda u tome to se antitijela protiv ovog regiona javljaju
u akutnoj fazi bolesti a ponekad su prva prisutna u toku serokonverzije,
anjihovo prisustvo u akutnoj fazi ukazuje na prelazak u hronini tok
bolesti.
Prisustvo HCV u serumu predstavlja:
prolaznu viremiju udruenu sa akutnim oporavkom od hepatitisa
perzistentnu viremiju sa prelaskom u hroninu fazu bolesti
intermitentnu viremiju karakteristinu za poetni gubitak
HCV-a, ali sa ponovnim javljanjem nakon nekoliko meseci.
 Srednji inkubacioni perijod iznosi 5-12 nedelja, mada se sa veim
inokulumom perijod inkubacije skrauje na 4 nedelje.
Vakcina za zatitu protiv infekcije HCV-om do sada nije mogua, i
zahtjeva izvesno vreme da bi se proizvela. Pasivna zatita, odnosno
primena specifinih imunoglobulina sa visokim titrom je, takoe u
sadanje vreme nemogua.
Zbog toga, prenoenje infekcije se moe postii samo
SPREAVANJEM IZLOENOSTI VIRUSU. To moe biti
postignuto primjenom optih higijenskih mjera: adekvatna lina higijena
obavezna upotreba zatitne odjee i RUKAVICA.
Hepatitis tipa C se prenosi parenteralno; krv i krvni derivati,
kontaminirane igle i brizgalice, posebno one koje razmenjuju
narkomani, vertikalnom transmisijom i seksualnim putem.
Najpouzdanija prevencija hepatitisa je korienje materijala za
jednokratnu upotrebu.
 VIRUS HUMANE IMUNODEFICIJENCIJE
Prije vie od jedne decenije, mnogi su smatrali da je zahvaljujui vakcini i
antibioticima, rat protiv infektivnih bolesti dobijen. Zaista, neke infektivne
bolesti ubice , na primer velike boginje, u potpunosti su savladane.
U meuvremenu se medicina suoila sa potpuno novim infektivnim
oboljenjima, kao to je AIDS, SIDA ili sindrom imunodeficijencije, iji je
uzronik virus humane imunodeficijencije HIV. Bolest je otkrivena 1979
godine , a HIV je izolovan iz elije inficiranog bolesnika tek 1983 godine. HIV
pripada grupi humanih retrovirusa a porodici lentivirusa.
Evolucija bolesti je duga, ponekad je potrebno desetak godina da proe od
vremena infekcije do manifestacije bolesti. Vie inilaca utie da li e se i kada
bolest ispoljiti:

a) priroda virusa, potencijal i varjabilnost virusa

b) koliina unetog virusa
c) imunoloki status organizma
d) kao i verovatno drugi nepoznati inioci.
Postoje osobe koje ostaju zdrave bez promena u imunolokom pogledu 10 i
vie godina od primarne infekcije HIV-om.
 Primarna infekcija manifestuje se: glavoboljom, u vidu eritematoznog
raa, dijareje, guobolje i generalizovane limfadeno-patije. Laboratorijski
nalazi pokazuju: leukopeniju, anemiju, trombocitopeniju, atipine
limfocite, povienu aktivnost enzima jetre i hipergamaglobulinemiju.
Tokom ranog perijoda infekcije detektuje se viremija u plazmi i
prisustvo anti-HIV specifinih antitijela. Viremija se otkriva
detektovanjem HIV RNK u plazmi.

Dijagnostikovanje bolesti je ostvareno 1981 godine. Prva epidemija

AIDS-a izbila je 1979 u SAD. Do sada prisutna saoptenja pokazuju da
je ova bolest prisutna u cijelom svijetu i da postoji stalni exponencijalni
skok obolelih. Prva saoptenja su govorila da je bolest prisutna
posebno u grupi homoseksualaca, bolesnika obolelih od hemofilije i
starosedioca Haitija. Do juna 1995 godine bilo je prijavljeno WHO 1,17
miliona sluajeva AIDS-a, a smatra se da je stvaran broj oko 4,5 miliona
ljudi. Procenjuje se da jo oko 18,5 miliona ljudi inficirano HIV-om.
 Putevi prenoenja HIV infekcije su dobro poznati. Definisana su
tri osnovna puta:
a) seksualni kontakt sa inficiranom osobom, bilo da je mukarac ili ena
b) primjena kontaminiranih igala, priceva ( intravenski uivaoci droga i
viekratna upotreba instrumenata ili skalpela) kao i ritualna skarifikacija
koe ili tetovaa,
c) sa inficirane majke na dijete ( in utero, tokom poroaja i laktacijom)
d) transfuzijom krvi i /ili produkata od krvi.
Zdravstveni radnici mogu biti u poveanom riziku, ukoliko se ne
pridravaju osnovnih i specijalnih mera zatite i prevencije.

Dobro poznavanje epidemiologije i puteva prenoenja HIV-a odreuje mere

prevencije . U prevenciji ove bolesti znaajne mere suspreavanje
prenoenja krvlju i tkivnim tekuinama. Korienjem zatitnih rukavica
razliitih vrsta gde god postoji kontakt sa krvlju i potencijalno inficiranim
tkivnim tekuinama, i prilikom odlaganja potronog materijala i otrih
predmeta.
 Temeljno pranje ruku sapunom i vodom, posebno
posle kontakta sa ranama ili krvnim
tenostima.Koritenje zatitne odee kod procesa
gde moe doi do rasprskavanja krvi ( zatitne
maske za stomatologe i prozirni titnici).

Anti-Hiv pozitivne osobe i osobe bolesne

od side ne podleu posebnim merama
izolacije, ali je obavezna prijava jednih i
drugih.

Iako se ulau veliki napori u iznalaenju vakcine

protiv AIDS-a, do danas je zbog kompleknosti
virusa, sve ostalo na nivou eksperimenta.
 SIFILIS
Sifilis je venerino oboljenje koje prouzrokuje Treponema palidum. U
odreenim stadijumima bolesti, treponema se nalazi u krvi, pa se transmisivno
moe preneti na zdrave osobe. Osnovni put prenoenja je venerini, seksualni.

Treponema pallidum ima fleksibilan, gram-negativan tip elijskog zida, sastavljen

od peptidoglicinskog omotaa i citoplazmatske membrane. Spoljni omota
sadri antigenske proteine bakterija. Posle infekcije treponemom, ispoljavanje
bolesti prolazi kroz tri faze:

a) primarni sifilis, nakon prvog kontakta, spiroheta dospeva u limfni sistem,

ostavljajui leziju ulaska punu treponema
b) sekundarni sifilis, primarna lezija zarasta, a javljaju se sekundarne promene
po celoj koi i mukoznim membranama, gde postoji visok stepen infektivnosti
poto je mesto puno bakterija. U ovoj fazi je mogue nevenerino irenje
infekcije,
c) tercijalni sifilis moe da se javi 5-40 godina posle poetne infekcije. Lezija
se javlja u centralnom nervnom sistemu (CNS) ili u kardiovaskularnom
sistemu gde izaziva izrazita oteenja.
 Sifilis se moe preneti i kongenitalno. Treponema prolazi kroz placentu i inficira
fetus, to dovodi do smrti ploda ili se novoroene raa sa kongenitalnim
sifilisom. Serologija predstavlja osnovni laboratorijski metod u dijagnostici
sifilisa. Koriste se dve vrste testova: nespecifini i specifini .
Specifini testovi TPHA treponema pallidum hemaglutinacioni test, zatim
fluorescentni test na prisustvo antitela protiv treponeme i enzimoimuni test-
EIA koji koriste kao antigen treponemu, ime se detektuju specifina antitela.
Skladitenje krvi na 4-6 C uglavnom eliminie mogunost transmisije sifilisa
transfuzijom.

Prema navedenim putevima prenosa transmisivnih hematogenih bolesti

najugroeniji su zdravstveni radnici koji profesionalno esto dolaze u kontakt sa
krvlju bolesnika ili tkivnim tekuinama bolesnika i to naroito na odeljenjima za
hroninu hemodijalizu, onkologija, hematoloke laboratorije, slube za
transfuziju krvi, osoblje i tienici ustanova za mentalno retardirane.
Uspena aktivna prevencija u sklopu ovih bolesti postoji samo imunizacija
protiv hepatitisa B i obavezna je za sva lica koja su profesionalno izloena
infekciji virusom hepatitisa.
 Prema preporukama SZO, to su sladee grupe zdravstvenih
radnika:

a) koji rade u centrima za hemodijalizu, hemofiliju

b) koji su direktno angaovani na njezi bolesnika sa pozitivnim
nosiocima infekcije hepatitisa B
c) laboratorijski radnici izloeni poveanom riziku od inficiranog
materijala
d) stomatolozi i njihovo pomono osoblje
e) ostali zdravstveni radnici koji su esto u kontaktu s krvlju i iglama
f) medicinski i ostali personal u ustanovama za mentalno zaostala lica
g) osoblje na odravanju istoe i odvoza smea.
Za imunizaciju zdravih lica daju se najmanje tri doze vakcine, za
osobe izloene visokom riziku infekcije. Vakcina se aplikuje
intramuskularno u deltoidni mii. Revakcinacija posle dvanaest
meseci obezbeuje zatitu za vie od pet godina.
Prevencija od ostalih hematogenih bolesti vri se na uobiajen nain:

1. korienje zatitnih rukavica razliitih vrsta

2. temeljno pranje ruku sapunom i tekuom vodom
3. korienje zatitne odee, maske, tita- naoara
4. obavezna sterilizacija svih instrumenata kojima se izvode krvavi
zahvati
5. sigurno odlaganje upotrebljenog materijala
6. odgovarajue ienje i dezinfekcija medicinskih instrumenata
7. obavezna upotreba sterilnih prica i igala
8. aktivno pronalaenje moguih izvora zaraze
9. najpouzdanija prevencija je korienje materijala za jednokratnu
upotrebu,
10. lo) prije odstranjivanja, sav upotrebljeni materijal treba sakupljati u
posebne plastine kese spaljivati ili autoklavirati.
 IMUNIZACIJA-VAKCINACIJA

Pravilnik o imunizaciji i nainu zatite lekovima Sl. Glasnik RS 11/2006

Za imunizaciju i zatitu lekovima hemioprofilaksu protiv odreenih zaraznih

bolesti upotrebljavaju se imunobioloki preperati vakcine i specifini
imunoglobulini.
Oblik imuniteta koji organizam stie posle kontakta sa ivim agensima teorijski
se deli:
Prirodni, spontani, aktivni imunitet, koji ostaje posle susreta, upoznavanja sa
agensom, ili nakon preleane bolesti.
Vetaki izazvani, aktivni imunitet, stvoren vakcinacijom, imunizacijom.
Vakcinacija je postupak kojim se odreeni antigenski materijal unosi u organizam.
Unoenje se vri putem vakcine.
Cilj vakcinacije je stvaranje imuniteta na odreenu bolest, stvaranjem
antitela.
Vakcinacije se smatraju najefikasnijom i najjeftinijom metodom spreavanja
pojave i irenja infektivnih bolesti. Vakcine su bioloki preperati napravljeni od
mrtvih ( inaktivisanih ), i ili ivih ali oslabljenih uzronika zaraznih bolesti ( bakterija i
virusa) ili bakterijskih toksina. Virusi ili bakterije se u laboratorijama predhodno
ubiju ili oslabe, da bi ih nae odbrambene elije lako pobedile i stvorile otpornost na
tu vrstu virusa ili bakterija.Boginje su bile prva bolest, koju su ljudi pokuali spreiti
vakcinacijom. Tvrdi se da je vakcinacija protiv velikih boginja vrena u Kini i Indiji u
drugom veku pre nove ere.
 Edvard Jenner i Louis Pasteur su tvorci vakcine protiv velikih boginja i to sa
oslabljenim virusom kravljih boginja. Rad na vakcinaciji je neretko bio praen
kontroverzama i otporom iz razloga etnike, politike, verske i druge prirode.

Od zaraznih bolesti najvie su ugroena mala deca i to je najvaniji razlog to

vakcinaciju zapoinjemo to je mogue ranije. Tako da bebe dobijaju vakcine
ve u toku prvih dana posle roenja. S obzirom da majka preko postelice
daje bebi osim hrane i svoja zatitna antitela protiv bolesti, koje je i sama
preleala ili ih je stvorila jer je vakcinisana, beba je prvih est meseci zatiena
od pojedinih zaraznih bolesti. Ova pasivna zatita traje kratko, jer majina
antitela imaju ogranien vek trajanja.

Zato beba treba to pre da stvori sopstvena zatitna antitela ( aktivna

otpornost) koja mu obezbeuje mnogo duu zatitu. Navedeni period od est
meseci, u kojem je beba relativno zatiena antitelima od majke, mora se
iskoristiti da beba primi najvei broj vakcina koje treba da dobije i koje mu uz
dodatnu revakcinaciju obezbeuju dugotrajnu zatitu. Sa navrenih 12 meseci , a
najkasnije sa 15 meseci ivota, beba bi trebala da je kompletno vakcinisana
planiranim vakcinama iz Programa obaveznih vakcinacija
 Bolesti koje moete spreiti obaveznom vakcinacijom :

BCG - vakcina protiv tuberkuloze

DTP - vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kalja
DT - vakcina protiv difterije i tetanusa
TT - vakcina protiv tetanusa
OVP vakcina protiv deje paralize oralnom poliovirusnom
vakcinom
MMR vakcina protiv morbila ,mumsa i rubeole
Hep B vakcina protiv hepatitisa B
HiB - vakcina protiv haemophilusa influence tipa B

Svetska zdravstvena organizacija SZO i zdravstveni radnici koriste ove

skraenice i termine, prilikom evidencije i administracije. Obavezna
vakcinacija podrazumeva vakcinaciju i revakcinaciju, slui za osveavanje,
jaanje i produavanje trajanja imuniteta nastalog vakcinacijom.
 Preventivna imunizacija vakcinacija stanovnitva u naoj zemlji je obavezna
protiv zaraznih bolesti. Posle zavrene vakcinacije protiv jedne zarazne bolesti,
vakcinacija protiv druge zarazne bolesti moe poeti posle etiri nedelje.
Izuzetak je jedino vakcina protiv tuberkuloze gde iznosi 42 dana. Razmak
izmeu pojedinih ivih virusnih vakcina mora biti najmanje 4 nedelje. Razmaci
izmeu davanja razliite vrste mrtve vakcine nisu potrebni. Razmaci izmeu
davanja dve doze iste vakcine ne smeju biti krai od preporuenih minimalnih
intervala izmeu doza. Da bi osoba primila vakcinu, mora biti zdrava, to
potvruje lekarski pregled. Aktivna imunizacija protiv zaraznih bolesti sprovodi
se tokom cele godine. Pasivna imunizacija sprovodi se po indikacijama.

Nain unoenja vakcine: oralno na usta ( kao oslabljene klice polia, kako
bi se upravo u crevima razvio potreban imunitet na ovu bolest), inekcijom u
mii, u kou, pod kou, punkcijom kroz kou, jer se one retko dovoljno
dobro absorbiraju u crijevima.

Cilj redovne vakcinacije i revakcinacije je iskoreniti deju

paralizu, podii i odrati vakcinaciju protiv zaraznih bolesti iz programa SZO
vie od 90% vakcinisane populacije.
 INTRAHOSPITALNE BOLNIKE INFEKCIJE

Meunarodni savez za kontrolu infekcija - IFIC

Pod bolnikom infekcijom podrazumevamo svaku

prepoznatu infektivnu bolest koja se javi kod bolesnika i
porodilja kao posledica njihovog prijema u bolnicu ili
podvrgavanja leenju, odnosno koja se javlja kod bolnikog
osoblja, kao posledica rada u bolnici, bez obzira na to da li
se simptomi bolesti dak je inficirana osoba u bolnici, ili
nakon njenog izlaska.
Osim to se javljaju u stacionarnim bolnikim
ustanovama, bolnike infekcije mogu nastati i u
polikliniko-konzilijarnoj i ambulantnoj delatnosti.

Ponekad se infekcije uopte ne manifestuju, a bolesnici i

medicinsko osoblje postaju raznosai bolnikih sojeva
u svoju iru okolinu.
 Uzronici bolnikih infekcija mogu se svrstati:
1. konvencionalni bakterijski uzronici se nalaze u sastavu normalne
mikrobioloke florae bolesnika i osoblja, to omoguava lako i brzo
irenje meu bolesnicima, kao i izmeu osoblja i bolesnika. Najee
su: gram negativni bacili, anaerobi, neke vrste streptokoka i
stafilokoka.
2. oportunistiki uzronici su odgovorni za nastanak intrahospitalnih
infekcija, naroito kod bolesnika sa kompromitovanim imunim
sistemom.
Izvor rezervoar zaraze su bolesnici i njihovi pratioci, bolniko
osoblje, posetioci, uenici i studenti na praktinoj nastavi. Putevi
prenoenja mogu biti direktan kontakt( preko kontaminiranih ruku),
kaplina infekcija, vazduh, hrana, i zajedniki predmeti. Najee se
javljaju u porodilitima, kod nedonoadi, na dejim odeljenjima,
odelenjima za intenzivnu negu, hemodijalizi, onkologiji i neurologiji.
Vrste bolnikih infekcija: gnojno upalna oboljenja, dijarealna oboljenja,
druga akutna zarazna obolenja ( influenca, rubeola, variele).
 Bolnike infekcije se kliniki ispoljavaju kao:
A. gnojno upalna oboljenja, odravaju se stalno,
javljaju se endemoepidemijski, za razliku od dijarealnih i
drugih akutnih zaraznih oboljenja koja se javljaju
perijodino. Kod ovih oboljenja najzastupljenije su
1.Infekcije mokranih puteva, infekcije
operativnog mesta (hiruke rane), pneumonije i
sepsa. One ine oko 40% svih bolnikih infekcija. Stope
su sline kod odraslih i kod dece, i skoro sve infekcije su
udruene sa invazivnim procedurama. Najee nastaju
kao posledica kateterizacije 70 80%, cistoskopije
i drugih urolokih procedura. Izazivai su gram negativne
bakterije i enterokoke.
 2. Infekcije operativnog mesta hiruke rane
odgovorne su sa 24%. Ove infekcije mogu biti steeni
endogeno (iz sopstvene flore pacijenta) ili egzogeno to
moe biti posledica kontakta sa personalom, ili
spoljnjom sredinom. Uzronici su Staphylococus aureus
i koagulaza negativni stafilokoki, kao i infekcije glivicama
kod imunodeficitarnih bolesnika.
3. Bakterijemije i septikemije su posledica upotrebe
intravenskih kanila, infekcije kostiju i zglobova, infekcije
CNS, sistemske infekcije, infekcija respiratornog te
digestivnog sistema.
 Mere za spreavanje i suzbijanje bolnikih infekcija

Opte mere: preduzimaju se u svim zdravstvenim ustanovama pregled,

trijaa, sanitarna obrada i eventualna izolacija pacijenata pri prijemu u
bolnicu. Provoenje propisanih postupaka, reim rada, oblaenje, aseptiki
postupak pri upotrebi instrumenata, pribora i aparata. Obezbeivanje
higjenski ispravne vode, vazduha i hrane. Rano otkrivanje, mikrobioloko
ispitivanje, obavezni zdravstveni pregledi zaposlenih na poslovima pregleda,
njege i leenja pacienata. Obuka i usavravanje osoblja iz oblasti bolnikih
infekcija.

Mere po klinikim i epidemiolokim indikacijama: podrazumeva se

preduzimanje mera po specijalnim klinikim indikacijama, za odreene grupe
pacienata, ili u pojedinim organizacionim jedinicama, ili za pojedine
kategorije zaposlenih. Za smetaj novoroene dece najee se preporuuje
sistem potpune izolacije, gde se roene bebe u istom intervalu od 24 48
sati smetaju u jednu prostoriju. Nikada se ne meaju sa starijim bebama.
Hemioprofilaksa, profilaktika primena antibiotika, imunizacija pacienata i
osoblja. Dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija po indikacijama.
Mere ugraene u postupke dijagnostike, njege i leenja: one obuhvataju
obavezne procedure koje su propisane u tehnologiji hiruke intervencije,
kateterizacije, parenteralno i intravensko davanje terapije.
Svo osoblje zaposleno u zdravstvenim ustanovama, prati i striktno se
pridrava svih propisanih procedura.
 Meunarodni savez za kontrolu
infekcija IFIC, osnovan je 1987 godine,
to je savez drutava za prevenciju i
kontrolu bolnikih infekcija, iz vie od 35
zemalja sveta. Glavni zadatak i svrha je
kontrola infekcije, smanjiti rizik za
bolesnike i osoblje od infekcija povezanih
sa zdravstvenom zatitom.