Мимезис или мимеза један је од централних појмова

европске књижевнотеоријске традиције помоћу којег се

од античког доба све до нових времена објашњавао
начин на који књижевност, као и уметност уопште, гради и
преноси своја значења. Најкраће речено, мимезис – у тој
традицији – означава подражавање стварности у
уметности, или, другим речима, приказивање стварности
средствима уметности. Схватање књижевности као
мимезе претпоставља да књижевно дело не само да
упућује или указује на спољашњи свет, већ и приказује
појаве у њему.

Реализам је «књижевни правац, епоха која је у европској и

америчкој традицији доминирала средином 19. века (од
30-их до краја 80-их), а значајне представнике имала је
безмало у свим националним књижевностима.
Осим као о књижевном правцу, о реализму се често говори
као о вечитој техници или методу, чији је основни циљ да у
уметничком остварењу прикаже стварност онаквом
каква она јесте. Отуда се за реализам најчешће везује
појам подражавања, о коме се говори још у античком
периоду.
Сам термин реализам прво пут је употребио Шанфлери
1857. године у расправи о Курбеовим сликама, када га је
одредио као «верно представљање стварнога света»,
односно као «брижљиво проучавање савременог живота
и нарави; без страсти, безлично, објективно». Осим тога,
реализам је праћен раслојавањем друштва (успон
буржоазије), док је методолошки тесно повезан са
експанзијом материјалистичких и егзактних наука.»
Натурализам представља «стил у уметности
карактеристичан по тежњи да реално одрази
стварност одбацујући сваку стилизацију и све
духовне чиниоце; у европској књижевности
покрет око 1880-1900. Његове основе у историји
развоја људског духа почивају на позитивизму,
који полази од сазнања природних наука и
одбацује сваку метафизику. Човек, који се
налази у свету чулних појава, схвата се као и тај
свет, са становишта природних наука, као
производ три чиниоца: наслеђа (расе), средине
(миље) и историјске ситуације. Дужност је
песништва, према томе, да из природних наука
преузме метод експеримента.
Термин «натурализам» се већ вековима употребљавао да би
сe тек у 19. веку задржала одређена значења: 1)
религијски став према природи, тј. обожавање природе
којем су биле склоне првобитне људске заједнице; 2)
подражавање природе у процесу уметничког стварања;
3) научно бављење природом, тј. експериментални
научни поступак. Писац је, дакле, успешан кад изражава
своје време, кад «држи огледало времена те доприноси
афирмацији идеала свога друштва».
Натурализам као метод представља покушај успостављања
равнотеже између уметничког ангажовања и једне нове
реалности. Од самог појављивања новог књижевног
покрета, натурализам је изазивао оштре полемике и
наилазио на осуде.
Реалистички роман је типично буржоаска књижевна врста
чије основе треба довести у везу са Револуцијом из 1868.
године. Важна година за настанак и развој шпанског
реалистичког романа је 1870. када Бенито Перес Галдос
објављује своје дело La Fontana de oro.
Шпански реалистички роман се углавном бави буржоаских
слојем и урбаним срединама, посебно престоницом и
животима њених становника. Мадрид је углавном
позитивно конотиран у односу на непријтељску руралну и
заосталу средину. Међутим, код неких аутора, рурално је
брана ка модернизацији и уништењу аутентичности. С
друге стране, код идеолошки ангажованих аутора, попут
Бенита Перес Галдоса, Леополда Алас Кларина и
Емилије Пардо Басан, село и рурална средина су
статичан амбијент у којем време стоји и не може се
одвијати ништа значајно у сталној класној борби
модерног шпанског човека. Основна одлика
реалистичког романа јесте пажљиво опонашање
свакодневне стварности и живота, обичаја и верног
представљања света који окружује уметника, уз што
мање одступања од посматраног модела. Тиме се
реалистичка уметност приближава највећем степену
мимезе или опонашања природе, истовремено се
удаљавајући од идеализације, фантастике, уплива маште
и невероватног.
Приповедач реалистичког романа углавном је свезнајући
господар наративног процеса који своју приповест
саопштава у трећем лицу, уз максималну
псеудообјективност коју та позиција носи са собом.
Оваквом приповедачу су познати сви догађаји, одлике
ликова, њихови међуодноси, итд. Приповедач може бити
хроничар и сведок догађаја или лик који учествује у
романескној радњи. Понекад реалистички роман има
аутобиографску форму приповедања или комбинацију
првог и трећег лица. Међутим, најзаступљенији случај у
шпанском реалистичком роману јесте треће лице
једнине са уметнутим дијалозима директног говора.
Детаљни описи заузимају значајно место у структури
реалистичког романа и односи се на амбијент, ликове и
догађаје. Понекад аутори своју умешност доводе до
врхунца па је могуће читаво поглавље романа посветити
опису. Значајан је опис ентеријера у роману епохе,
посебно куће и просторија у којој живи
протагониста/киња.
Реализам у Шпанији

Најбитније шпанске романописце друге половине 19. века

можемо поделити у следеће групе:
- У прву спадају Pedro Antonio de Alarcón (1833-1891), Juan
Valera (1824-1905) и José María de Pereda (1833-1906).
- Другој групи припадају Emilia Pardo Bazán (1851-1920),
Leopoldo Alas Clarín (1852-1901), Armando Palacio
Valdés(1853-1938) и Vicente Blasco Ibáñez (1867-1928).
- У посебну групу спада Benito Pérez Galdós (1843-1920) јер
његови рани радови спадају у генерацију реалиста, док
романи написани осамдесетих година 19. века у
потпуности прате естетику натурализма. Његова касније
дела крећу се ка једној новијој тенденцији, тј.
продубљивању духовности и психолошком роману
карактеристичним за крај 19. и почетак 20. века.
У Шпанији натурализам на француски начин није могао да
се реализује зато што је процес културног развоја био
дугачији од француског, где је политичка и друштвена
еволуција водила у скептицизам и неповерење према
свему што је духовно, ка свему што је подсећало на
идеал и субјективност, док је у Шпанији још увек трајала
борба за остваривање одређених идеала и утврђивање
демократије.
У шпанским интелектуалним круговима тога времена
разлика и разграничење романтичарске и реалистичке
књижевности није била доминантна тема (за разлику од
француске културне средине прве половине 19. века),
већ је „камен спотицања“ представљала појава
натуралистичких тенденција које су крунисале зрелу
фазу развоја реализма. Натурализам у Шпанији, који
настаје крајем седамдесетих година, изазива веома
оштре полемике у којима учествују писци и књижевни
критичари.
 Бенито Перес Галдос (1843-1920)

- Рођен је у Лас Палмасу, Гран Канарије (Канарска

острва). Аутор бројних романа, драма, есеја и новинских
чланака, припадао је средњој класи.
- Аутор је првог реалистичког романа у шпанској
књижевној средини - La Fontana de oro (1870). У тзв.
реалистичкој фази стваралаштва, током 70-их година 19.
века, објавио је романе као што су Doña Perfecta (1876) и
La familia de Leon Roch (1878).
- Пошто је имао прилике да се упозна са француским
натурализмом и романима Емила Золе, 1881. објављује
своје прво натуралистичко дело и први натуралистички
роман у шпанској књижевности – Разбаштињена (La
desheredada). Након тога пише и неке од својих
најзначајнијих романа – El amigo Manso (1882), Fortunata y
Jacinta (1886-87), Miau (1888), итд.
- Перес Галдос је учествовао активно и у политичком
животу Шпаније. Био је посланик у Кортесу од 1886. до
1890. године, као заступник либералне партије. По истеку
мандата прекинуо је своје везе са Либералном партијом
Шпаније. Примљен је у Краљевску академију 1891.
године. Умро је у Мадриду у сиромаштву 1920. године.
- Од 1873. до 1912. године Перес Галдос се упушта у
најамбициознији пројекат у историји шпанске
књижевности, а то је да напише романсирану историју
Шпаније 19. века, од 1807. до периода Рестаурације.
Објављује 46 романа у пет серија од десет романа
свака. Последња је прекинута.
- Кроз његове романе дефилује читава галерија себичних
богаташа, пропалих племића, сиромашних грађана,
шпекуланата, лопова, као и позитивних ликова који би
требало да буду носиоци развоја једне нове, модерне
Шпаније. Из тог периода истиче се Фортуната и Хасинта
(1887), аутентична слика и пресек историје и становника
Мадрида.
Поетика реализма и натурализма

Један од кључних текстова Перес Галдоса на тему романа и

друштва је чланак Запажања о савременом шпанском
роману (Observaciones sobre la novela contemporánea en
España), објављен 1870. године у часопису Revista de
España.
Перес Галдос полази са реалистичке тачке гледишта и по
њему роман треба да се заснива на посматрању, а не
на сањарењу. Сматра да су његови савременици велики
идеалисти, и да је много једноставније замишљати него
посматрати. Истиче да је Сервантес један од највећих
«посматрача» у шпанској књижевности, а у Веласкесу
види реалисту који је на најбољи начин представио
природу.
Перес Галдос у поменутом чланку јасно изражава своју
намеру да се бави буржоазијом и њеним проблемима:
«Pero la clase media, la más olvidada por nuestros novelistas, es
el gran modelo, la fuente inagotable. Ella es hoy la base del
orden social; ella asume, por su iniciativa y por su
inteligencia, la soberanía de las naciones, y en ella está el
hombre del siglo XIX con sus virtudes y sus vicios, su noble e
insaciable aspiración, su afán de reformas, su actividad
pasmosa. La novela moderna de costumbres ha de ser
expresión de cuanto bueno y malo existe en el fondo de esa
clase.»
Када је реч о последњој фази теоријске мисли о
реалистичком и натуралистичком роману, треба
споменути и низ занимљивих запажања које Бенито
Перес Галдос износи у свом говору поводом пријема у
Шпанску краљевску академију 1897. године, под називом
Модерно друштво као материја за романескно
представљање (Sociedad presente como materia
novelable). Овако дефинише роман свога времена:
«Imagen de la vida es la novela, y el arte de componerla estriba
en reproducir los caracteres humanos, las pasiones, las
debilidades, lo grande y lo pequeño, las almas y las
fisonomías, todo lo espiritual y lo físico que nos constituye y
nos rodea, y el lenguaje, que es la marca de la raza, y las
viviendas, que son el signo de la familia, y la vestidura, que
diseña los últimos trazos externos de la personalidad: todo
esto sin olvidar que debe existir perfecto fiel de balanza entre
la exactitud y la belleza de la reproducción.»

У Предговору за друго издање романа Регенткиња

(La Regenta) Леополда Алас Кларина (1900)
Перес Галдос објашњава своје виђење
натурализма и истиче да је Кларин роман
написао у доба када је натурализам био
доминантна књижевна тенденција (1884-85).
Будући да је верно приказивање догађаја, људи и природе
тенденција која одавно постоји у шпанској књижевној
традицији, новина је само пропагирање одређеног
канона, одбацивање имагинарних средстава и заноса. У
наставку каже:
«Fuera de esto el llamado naturalismo nos era familiar a los
españoles en el reino de la novela, pues los maestros de este
arte lo practicaron con toda la libertad del mundo, y de ellos
tomaron enseñanza los noveladores ingleses y franceses.»

У француској средини натурализам мења свој првобитни

облик. Галдос истиче да је шпанска верзија натурализма
природнија и веродостојнија, тј. много ближа човеку и
откривању истине његовог постојања од француског
натурализма, и да све бесрамности овога света не чине
се тако страшним кроз перо једног Кеведа.
 Хуан Валера (1824-1905)

- Хуан Валера Алкала-Галијано рођен је у Кордоби 18.

октобра 1824. године. Припадао је аристократској лози
Панијега, будући да му је мајка била маркиза, док му је
отац био официр либералног политичког усмерења.
Валера је завршио студије права у Гранади и Мадриду,
док је 1847. године започео дипломатску каријеру.
- Службовао је у дипломатским представништвима у
Напуљу, Лисабону, Рио де Жанеиру, Дрездену и Русији.
Иако још увек није био афирмисани и плодан писац,
постаје члан Шпанске Краљевске Академије за језик
1867. године. Након успеха бројних романа тзв. прве
фазе стваралаштва (1874-1879), због недостатка новца,
Валера се враћа дипломатији и политичком ангажману.
Одлази у шпанске амбасаде у Лисабону, Вашингтону и
Бриселу. Уследила је и друга фаза романескног
стваралаштва (1895-1899). Преминуо је у Мадриду, 18.
априла 1905. године.
Живот у високим друштвеним круговима створио је од Валере
човека са узузетним и истанчаним естетским укусом. Његов
интелектуални став сажет је у мисли „yo me siento incapaz de ser
dogmático en mis juicios filosóficos”. Његов став према актуелним
филозофским и моралним питањима углавном је био
ироничан и уместо отворене расправе његово оружје био је
заједљив осмех.
Писао је поезију, романе, писма, критике, приповетке. Романе
пише у зрелој животној доби. Могуће је хронолошки издвојити
две групе Валериних романа, раздвојене периодом од
шеснаест година, током којих је писац, заокупљен
дипломатском каријером, писао искључиво критике и неколико
кратких прозних форми. Обе групе започињу маестралним
остварењима: прва група, романом Пепита Хименес (Pepita
Jiménez, 1874), којем су уследили Илузије доктора Фаустина (Las
ilusiones del doctor Faustino, 1875), Комендатор Мендоса (El
comendador Mendoza, 1876), Правити се паметан (Pasarse de
listo, 1877) и Доња Лус (Doña Luz, 1879). У другу групу спадају
романи Хуанита (Juanita la Larga, 1896), Дух и тело (Genio y
figura, 1897), Морсамор (Morsamor, 1899).
Посебно место у романескном стваралаштву Хуана Валере
имају жене. У складу са доминантним поетикама
реализма, радња његових романа је углавном заснована
на женским ликовима, њиховим моралним, друштвеним
или психолошким падовима и поразима. Валера је
настојао да жене представи као самосвесне,
самосталне и способне представнице свог рода, које
могу бити достојне сапутнице мушком полу а често и
доминантне у емотивним односима.

Поетски реализам Хуана Валере

Валера, попут Емилије Пардо Басан и Леополда Алас

Кларина, представља аутора тзв. «Генерације 1868», који
је велику пажњу посвећивао теоријским и естетичким
проблемима романа, иако његова теорија романа
често није примењена у сопственим књижевним делима.
Концепција књижевне уметности о којој говори Хуан Валера
заснива се на класичним узорима, како грчко-римским
тако и из шпанског Златног века, а посебно на
Сервантесовом опусу, којем је посветио многобројне
године преданог изучавања.

Први значајан теоријски текст Хуана Валере је чланак под

називом О природи и карактеру романа (De la naturaleza
y carácter de la novela) у часопису Crónica de ambos
mundos 1860. године. Валера је од почетка изражавао
неповерење према реализму и роман посматра из
потпуно другог угла у односу на владајући образац
класичног реализма и каже:

«Llamo a la novela poesía, aunque las novelas por lo general se

escriben en prosa, porque ni son historia, ni ciencia, ni
filosofía, y aunque no estén en verso no dejan de ser parto
de la imaginación poética.»
Роман је, каже Валера,
«un género tan comprensivo у libre que todo cabe en ella; con
tal que sea historia fingida. Sin embargo, como toda buena
novela tiene algo de poesía, siempre intervienen y siempre
procuran los novelistas que intervengan en sus obras lo
extraordinario, lo ideal, lo raro y lo peregrino. Por eso se llama
novelesco lo que no sucede comúnmente.»

Многи романописци замерају Валери претерани

идеализам и лош одабир тема. Сматрају да не треба
представљати ликове који немају упориште у реалности и
приповедати догађаје који нису веродостојни, док Валера
истиче да није битан одабир теме, већ начин њене
обраде. Оваквим ставом Валера се сврстава у ред
аутора који су представљали алтернативне токове у
оквирима европског реализма, при чему посебно
мислимо на Гистава Флобера.
Међутим, као део шпанског културног миљеа крајем 19.
века, дипломата, политичар и колумниста, Валерина
перспектива је ипак другачија од доминантног,
очекиваног и логичног: права уметност увек је повезана
са моралом, будући да су уметност и морал „две гране
истог стабла“. Као истакнути ларпурлартиста, Валера
сматра да поезија у својој основи за главни циљ има
представљање лепоте, те заступа став да

«poesía, y por consiguiente la novela, se rebajan cuando se

ponen por completo a servir a la ciencia; cuando se
transforman en argumento para demostrar una tesis.»

Уметност није подражавање природе, већ њено

улепшавање путем уметничког дела, у којем уметник
избацује све што је ружно. Уметност је, по Валери,
производ духа, а не природе.
Полемика са натуралистима

- Забелешке о новој вештини писања романа (Apuntes

sobre el nuevo arte de escribir novelas). Реч је о десет
чланака који су објављени од 1886-1887. године у
часопису Revista de España, а као интегрална књига 1887.
године. Будући да је боравио у својим дипломатским
мисијама, Валера није био присутан током најжешћих
полемика око натурализма у Шпанији (1881-1885). Његови
чланци су настали сувише касно и нису имали већег
одјека; написани су без јасног плана и само мали део
односи се на тему из наслова, а остатак су дигресије и
ауторова размишљања.
- Једна од битних идеја јесте да је натурализам
„дегенерисана форма романтизма“, а да је класични
реализам представљао само међуфазу еволутивног
процеса. Валера не осуђује све аспекте ове тенденције;
међутим, не слаже се са њиховим обрасцем, који
пориче Бога, истиче песимизам и детерминизам.
«Yo quiero que la observación de las acciones y pasiones
humanas, de la Naturaleza en general, de la sociedad tal
como está organizada, de todo lo real, en suma, sea el
fundamento de mis ficciones; yo quiero que todas las
criaturas de mi fantasía sean verosímiles, que todos mis
personajes vivos, y que el medio ambiente en que los pongo,
y la tierra sobre la que los sostengo, sean aire y tierra de
verdad o parezcan tales, pues es claro que yo no puedo, ni
puede nadie, crear tierra y aire nuevos».
- Валери је највише сметао Золин покушај да уметности
наметне правила, да «дисциплинује» роман.
Протагониста више није херој изузетних способности и
квалитета, већ обичан човек каквог сусрећемо у
свакодневном животу. Живот било којег човека постаје
материја од које може настати роман. Валера је овакво
стање у шпанској романескној естетици тога времена
тешко прихватао, проглашавајући своје колеге
„плагијаторима“, „записничарима“ и „хроничарима“.
Посебно место у Валериној теорији романа заузима
историјски роман, будући да историјско подстиче машту
и доприноси развоју романа као прозне врсте забавног
карактера, савезника човекове разоноде. Историјски
роман је свевременски, увек актуелан и свеж, те не
може бити формално превазиђен.

Валери су биле одбојне социолошке интерпретације

уметности и књижевности којима је био склон Иполит Тен.

У Валериним теоријским текстовима можемо издвојити

следеће елементе поетике романа: концепт романа као
поетске композиције чији је основни циљ субјективна
представа ауторовог света, појам преобликовања
природе у уметничком делу, посебно у роману,
одбојност према класичној концепцији реализма,
концепција уметника-романописца чији је задатак да
природу учини лепшом, одбацујући све одбојно, ружно и
гротескно у њој.
КЛАРИНОВЕ НОВЕЛЕ

Леополдо Гарсија-Алас Урења рођен је 25. априла 1852.

године у Самори, где је његов отац био у државној
служби.
Већ 1869. године Кларин уписује студије права, а 1871.
одлази у Мадрид да би докторирао право и завршио
студије књижевности. Управо ће у мадридским
интелектуалним круговима доћи у контакт за идеологијом
краусизма, немачком филозофском струјом чији је
родоначелник Карл Кристијан Фридрих Краус (1781-1832).
У Мадриду сарађује са многобројним дневним листовима а
посебно је значајна сарадња са листом El solfeo, у којем
и настаје псеудоним Кларин (почев од 1875. године), који
је користио до краја живота. Докторирао је 1878. године
са тезом Право и моралност, а тада почиње и његова
универзитетска каријера.
Нема сумње да је 1885. година кључна за Алас Кларина и
његову књижевничку каријеру, будући да је тада у
Барселони објављен роман Регенткиња, по многима,
ремек-дело шпанске књижевности XIX века које је, иако
смештено у имагинарни град Ветусту, због многобројних
подударности са Овиједом, изазвало огроман скандал у
локалној културној средини. Кларин је у позној фази
живота био продуктиван и цењен књижевни критичар,
оштрог пера и незадрживог сатиричног погледа на свет.
Умро је од туберкулозе 13. јуна 1901. године.
Леополдо Алас (1852-1901), широј јавности и историчарима
књижевности познат под псеудонимом Кларин,
несумњиво је један од најгенијалнијих књижевних умова
шпанског реализма. Аутор је два завршена романа:
Регенткиња (La Regenta, 1884-1885) и Син јединац (Su
único hijo, 1890); три новеле: Доња Берта (Doña Berta),
Гавран (Cuervo) и Обмана (Superchería) (1892); као и око
шездесет приповедака груписаних у пет збирки
различитог обима.
Приповетку, по Кларину, не треба сматрати
инфериорнијом од романа, зато што писац
који није у стању да напише ваљану приповетку,
неће моћи ни да буде велики и поштовани
романописац. Већина Кларинових прича
објављена је у дневној штампи, у виду додатка
читаоцима у периоду од 1876-1899. Нешто
касније су приповетке сакупљене у збиркама:
Пипа (Pipá, 1886), Господин и остале приповетке
(El señor y lo demás son cuentos, 1893), Моралне
приче (Cuentos morales, 1896), Сократов певац
(El gallo de Sócrates, 1901) и Доктор Сутилис (El
doctor Sutilis, 1916), последње две објављене
постхумно.
Леополдо Алас је био човек истанчаног укуса и развијених
чула, пажљиви посматрач и сведок догађаја шпанске
свакодневице друге половине XIX века, али и страсни
бранилац идеала правде и истине. Кларин је посебно
био осетљив према друштвеној неправди и социјалним
проблемима, а немогућност да утиче на животе обичних
људи и сазнање да власт и доминантне владајуће класе
увек своје интересе стављају у први план, довели су до
честих фрустрација и депресивних стања. Као критичар
и сведок историје, Алас не пропушта прилику да
слободно говори о актуелним а често и непопуларним
питањима, посебно о степену корупције, друштвеног
раслојавања, идеолошке издаје бружоазије, обамрлости
и летаргије одређених друштвених група, експлоатацији
радничке класе, елиминацији маргинализованих,
пирамидалном систему моћи и велепоседништва,
комичном изборном систему, и наравно,
представницима цркве.
Новела Пипа (1879) једна је од првих Кларинових кратких
прозних форми, иако ју је критика оценила као
уметнички најуспелију Аласову новелу. Пипа садржи
одређене елементе који ће карактерисати
позитивистичку визију света, али су овде ти елементи
присутни и изражени на тзв. пре-натуралистички начин,
још увек скромно, у траговима и у зачетку. У структури
новеле могуће је издвојити два нивоа: први ниво односи
се на апстрактно представљање идеолошких и
политичких подела у Шпанији средином XIX века и на
критику тадашњег друштвеног система. Други ниво
обухвата принципе уметничког стварања и преокупације
Леополда Алас Кларина.
Критика је једногласна у оцени да ова новела представља
изузетан пример синтезе два Кларинова стила:
бескрупулозног сатиричног израза пред којим је
немогуће сакрити се и умереног, саосећајног приступа
ликовима, који нису гротескно представљени, већ уз дозу
хумора, самилости и моралне ангажoваности.
Кларинове новеле имају снажан лирски карактер, а
најбољи пример за илустрацију „поетске новеле“ којој је
аутор био склон, јесте дело Доња Берта (1892), читано и
тумачено као обнова концепта „узорне новеле“, толико
значајне у стваралаштву Мигела де Сервантеса.
Заснована на истинитом догађају (смрти старице коју је
прегазио трамвај на мадридским улицама), ова новела
је оцењена као једна од најзначајнијих и најактуелнијих
кратких прозних форми написаних током XIX века.
Највећи значај овог дела је у елегантном прозном изразу,
богатом снажним и успелим метафорама, али и у
чињеници да представља Кларинов успешан покушај
идентификације са осетљивом и крхком женском
душом, која ће бити жртва сопствене доколице,
сањарења и посвећености читању књижевних дела. Ова
новела представља мало ремек-дело психолошког
карактера; уједно се може сматрати и приповешћу о
декаденцији једне породице, друштвеног слоја, начина
живота или читаве епохе.
Сви ови аспекти присутни су и у карактеризацији доња
Берте, остареле оглувеле уседелице. Описи и
карактеристике протагонисткиње имају двоструко
значење: реално и симболично, психолошко и
друштвено. Доња Берта представља неку врсту
друштвеног симбола али и оличење индивидуализма, у
чијем лику Кларин успева да сједини одлике психолошког
и друштвеног романа с почетка XX века. У новели је
представљен контраст између нетакнуте, природне
лепоте изолованог имања породице Рондалијего на
северу Шпаније и, с друге стране, застрашујуће слике
опасних улица Мадрида. Овај основни контраст доводи
до читавог низа дихотомних појмова у новели: прошлост и
садашњост, стагнација и прогрес, ред и хаос, који
указују на неизоставну промену али и на деструктивне
силе које сачињавају модерну урбану цивилизацију.
У новели Доња Берта доминира смрт као лајтмотив праћен
мотивом декаденције и материјалног и духовног
пропадања. На почетку се кроз лик протагонисткиње
појављују оба мотива, да би се касније кроз непрестани
ризик у којем се нашла доња Берта у контакту са
великим и непознатим градом, појавио и мотив апсурда
и бесмисла њене егзистенције. Дакле, када
протагонисткиња стиже у Мадрид, овај град за њу постаје
нека врста кобног и смртоносног лавиринта из којег
никад више неће изаћи.
Кларинов уметнички таленат превазилази границе локалног
костумбризма, чак и када описује руралне крајеве и
сеоски амбијент. Радња једне од најзначајнијих група
новела и приповедака смештена је у руралне пределе
Астуријаса, те је присутна снажна носталгија за
једноставним и невиним начином живота, којем је
претило нестајање пред изазовима цивилизације.
Оригиналан је у техници стварања лика, те можемо
говорити о потреби да се његове новеле и приповетке
посматрају критички, најчешће из две перспективе.
Приповедач и приповедачки глас у Калриновим романима
али и краћим прозним формама, углавном је у складу
са поетиком реализма: свезнајући приповедач,
апсолутни господар процеса приповедања и носилац
наративног ауторитета. Међутим, управо у одређеним
сегметнима поетике шпанског реализма наилазимо на
став да индивидуа или књижевни лик нису монолитни, те
их је могуће сагледавати истовремено из неколико
перспектива.
Леополдо Алас је својим књижевним опусом доказао пре
више од једног века оно што говоре модерни књижевни
теоретичари и критичари: да је неопходно направити
ревизију појмова који се везују за реализам у уметности и
прихватити неке нове закључке који се сами намећу
будући да су очигледни. Један од њих јесте и чињеница
да књижевност не репродукује, већ представља и
преобликује стварност која нас окружује, док је
одређивање границе те стварности у књижевним делима
императив сваког писца.
 Током XIX века традиционално, ригидно, хијерархизовано
шпанско друштво у први план је постављало
аристократију и клер, симболе конзервативног
устројства, заснованог на неједнакостима и
неправедним привилегијама. Овоме треба додати и
јасну поделу друштвених и родних улога, засновану на
наводној интелектуалној инфериорности и моралној
рањивости жене.
 Емилија Пардо Басан, списатељица шпанског
натурализма, припадница галисијске аристократије и
претеча феминизма у Шпанији, у својим романима
пажњу је посветила детаљној студији Шпаније друге
половине XIX века.
 Њен богат друштвени живот, урођена радозналост и
љубав ка новом и неистраженом, као и минуциозни
истраживачки дух, лако се могу препознати у описима
друштвеног живота, како урбаног тако и руралног. Такође,
један од заједничких именитеља већине њених романа
јесте феминизам, или прецизније, борба против
инфериорне позиције коју жена епохе има у тадашњем
шпанском друштву.

 Смрт једне легенде (La muerte de una leyenda):

“жена у Шпанији има могућности да се образује на
Институтима и на Универзитетима; а ипак уколико то
ради, изазива чуђење и наилази на прећутну или отворену
осуду; породице се не усуђују да одступе од општег
критеријума, по којем жене припаднице нижих слојева
могу да буду служавке, да просе или да се проституишу.
Милиони жена у Шпанији не знају да читају и пишу.
 – Говорила сам о друштвеној непроменљивости, или
боље речено, о друштвеном раслојавању које многим
Шпанцима представља идеал у измаглици; кад је о жени
реч, наглашава се следећа појава: сваки облик женске
еволуције за друге представља скадалозну појаву. За
Шпанце, жена је непокретна оса планете. Занимљиви су
резултати анализе поставки најнапреднијих шпанских
мислилаца спрам жене; занимљиво је уочити степен
комике и апсурда који изражавају кад треба жени
признати одређена права. Само је за кућу, сложно кличу,
жена рођена. Велика грешка би била замислити да је
могуће превазићи злонамерне подсмехе уколико би
жена била на таквом радном месту. Али кад жена не
ради, стане све; дом престане да се развија, а како није
могуће баш у потпуности обуставити све активности, у
најмању руку ће наступити застој у тим пословима.”
 Кад је реч о месту жена у друштву, у то доба је
доминантно било становиште чије је упориште било
читање религиозне литературе и приручника за
„примерено понашање“, по којима је жени намењена
искључиво улога „анђела дома и огњишта“, спремне да
се нађе при руци свим члановима породице, посебно
супругу, родитељима и деци. Једини прихватљив архетип
била је симпатична и пожртвована жена, без сопствених
жеља и гледишта, увек спремна да задовољи потребе и
прохтеве других чланова породице. Међутим, оваква
жена је била суштински лишена свих основних права,
изолована од друштвеног и јавног живота и искључена из
процеса доношења колективних одлука.
 „Слушај, кћери, ми мушкарци смо егоисти, и ако ти
понекад неко каже да постоје ствари које мушкарци
могу да ураде а жене не, реци да је то гнусна лаж, јер не
могу постојати различити аршини и врсте морала за два
пола“.
 Године 1886. објављен је један од значајнијих
списатељичиних романа, Имање Уљоиних. Критика је ово
дело оценила као сјајан роман у којем је описана
мрачна прича олигархије која је изгубила своју
доминантну друштвену улогу али задржала све негативне
одлике – гордост, насилништво и неодговорност. Рурални
предели Галисије, области на северозападу Шпаније,
утичу на људе тога краја и чине их злим, сировима,
духовно сиромашним. Феудална аристократија која је
имала светлу прошлост али је у стању деградације,
идалзи, свештеници и локални моћници, изборна
превирања, све то ствара карикатуралан амбијент у
којем се одвија радња романа.
 Два најзначајнија женска лика у роману, Нућа и Сабел,
представљају симболе друштвеног ропства, свака на свој
начин и у складу са личним животним путем и
судбинским контекстом. Сабел је отелотворење модела
жене скромног образовања али значајног еротског
потенцијала, ослобођеног али недовољно задовољеног.
 Сабел није револуционарни књижевни лик, нити симбол
који је списатељица желела да искористи да би
експлицитно изнела своју феминистичку идеологију.
Користи јој управо да би показала степен деградирајућег
положаја жене у руралном ембијенту шпанске
провинције, којој су одузета сва лична и друштвена права,
која зависи од воље других и поштује утврђену хијерахију у
међуљудским односима, посебно између жена и
мушкараца. Стога ће сваки покушај негације,
одбацивања или непослушности жене (Сабел) бити
сурово кажњен од стране мушкарца (Педро или
Примитиво).
 С друге стране, Нућа, Хулијанова сродна душа и духовна
сестра, може се означити и као протагонисткиња
романа, будући да пролази по трновитом путу заједно са
својим пријатељем исповедником. Централна тема
романа је уништење и пораз жене који се догађају у
патријархалном шпанском друштву.
 Брак између мушкарца са села и жене из града предмет
је многобројних романа, попут Мајке природе (1887), али
се у Имању Уљоиних ради о мушкарцу којим управља
брутални природни закон и жени која је симбол
цивилизације и напретка, доводећи тако учестале
премисе у стање ревалоризације и преиспитивања.
 У складу с тим, у роману говоримо о концепцији „мајке
природе“, као елементу имплицитно присутном у
разматрању женског питања. Жена се овде појављује као
симбол „земље“ коју мушкарац треба да „обрађује“,
како у руралним тако и у градским срединама. Тиме
жена потврђује традиционалну пасивну улогу у оквирима
друштвене организације. Пардо Басан овакву појаву не
прказује као природан поредак ствари, уобичајен
идеолошки систем, већ као културну конструкцију, као
цивилизацијску тј. антицивилизацијску надградњу којој су
допринели мушкарци. Списатељичин идеолошки
хоризонт препознајемо и у коментару да је потребно да
онај који „обрађује“ и сам буде цивилизован, што већина
мушких ликова овог романа није.
 Феминистички идеаријум Емилије Пардо Басан има и
политичку димензију: брак Нуће и Педра подудара се са
Револуцијом из 1868. године током и након које се
промовише нова буржоаско-либерална визија брака као
друштвеног уговора по којем супруга своју слободу
подређује мушкарцу. Педрова доминација над Нућом и
Сабел представља значајан елемент коегзистенције
традиционалног, с једне, и либералног и отвореног
друштва, с друге стране. Ова чињеница је од велике
важности у Шпанији која полако започиње процес
модернизације, али је и даље претежно рурална,
неразвијана земља, центар пред-модерног система
подређивања жена „по природним законима“ и због
идеологије жене, у складу са којом је реч о бићу које је
по природи неразвијено, нејако, неспособно и
квалитативно другачије од мушкарца.
 Предмет маргинализације и диксриминације у роману
су два женска лика: Нућа и Сабел, жртве наметнутог
ауторитета оца и супруга/љубавника/газде.
 У том непријатељском и исквареном свету, уколико
постоји неко ко може помоћи жени, то је феминизирани
свештеник или дете, тј. у овом случају особе које нису
блиске ни женском свету али ни патријархалном
менталитету. Тиме списатељица релативизује улоге
мушкарца и жене, мушког и женског принципа,
имплицитно саопштавајући да ни не треба да постоје
супротстављена гледишта и позиције, нити строго
подељене улоге у друштвеним и међуљудским
односима. Овај роман има велики феминистички
идеолошки потенцијал и представља један од првих
корака у процесу указивања на проблем жене и њене
субмисивне позиције у шпанском буржоаском друштву.
Свој потпуни замах феминистички идеаријум Емилије
Пардо Басан добиће у роману Успомене једног нежење
(1896).