UVOD U SPECIJALNU EDUKACIJU

I REHABILITACIJU
• Istorija defektologije, odnosno specijalne edukacije i
rehabilitacije deli se u 5 velikih perioda ili 5 evolutivnih faza:
• 1. FAZA INTOLERANCIJE (netrpeljivosti) koja se ispoljavala u
prvobitnoj zajednici i u robovlasničkom društvenom
uređenju
• 2. FAZA TOLERANCIJE koja se ispoljavala pri kraju
robovlasničkog i početkom feudalnog društvenog uređenja
• 3. FAZA AZILIRANJA koja obuhvata srednji vek
• 4. FAZA EDUKACIJE koja obuhvata doba renesanse
• 5. FAZA REHABILITACIJE koja je počela početkom XX veka
• ODNOS PREMA HENDIKEPIRANIMA U
PRVOBITNOJ ZAJEDNCI
• U prvobitnoj zajednici kao društvenom uredenju
nije bilo privatnog vlasništva, klasa, a ni države.
• Svi su bili vlasnici sredstava za proizvodnju, a
materijalna dobra su se kolektivno delila. Upravo
taj kolektivni rad i kolektivna podela dobara mogu
se smatrati uzrokom intolerancije prema
hendikepiranim, ali i drugim nemoćnim
kategorijama stanovništva (bolesni, stari i sl.)
• Naime, nesposobnost ili umanjena sposobnost
ovih lica za rad i privređivanje smatrana je
ugrožavajućim faktorom opstanka zajednice i
limitirajućim faktorom njenog napretka i zbog
toga su takva lica često na dosta brutalne
načine eliminisana iz društva.
• ODNOS PREMA HENDIKEPIRANIMA U
ROBOVLASNIČKOM DRUŠTVU
• U SPARTI je cilj vaspitanja bio hrabar i izdržljiv vojnik
koji može da služi državi. Spartanci nisu pridavali
važnost umnom i estetskom vaspitanju, jer ono nije
bilo važno za valadnje nad robovima.
• Cilj vaspitanja je bio da se deca “malo nauče” da čitaju i
pišu, a krajnji cilj bio je bezuslovna poslušnost,
izdržljivost i veština pobeđivanja. Hendikepirana lica
uglavnom nisu mogla da postanu snažni i vešti vojnici,
pa verovatno otuda i intolerancija prema njima i
njihova, često vrlo brutalna,eliminacija iz društva
• U Atini su hendikepirane davali robovima na
čuvanje, što se može povezati sa velikim
poklanjanjem pažnje Atinjana telesnom
izgledu i verovatno netrpeljivošću prema
telesnim estetskim nedostacima.
• To eliminisanje iz društva u najranije doba
ljudskog razvoja, preneće se i na stara i iznemogla
lica,jer je bilo “nemoralno” živeti na teret drugog i
trošiti sredstva koja nisu pribavljena radom.
Dakle, ekonomski aspekt je bio presudan za
njihovu eliminaciju. Kada se sagleda danasnja
problematika hendikepiranih i posle toliko
vremena najveci problem je ostao isti –
nesposobnost za privređivanje. Osnovni cilj
rehabilitacije danas jeste postizanje ekonomske
nezavisnosti hendikepiranih lica.
• DEFINICIJA DEFEKTOLOGIJE (SPECIJALNE
EDUKACIJE I REHABILITACIJE):
• 1. DEFEKTOLOGIJA JE NAUKA O ČOVEKU SA
HENDIKEPOM (najkraća definicija)
• 2. DEFEKTOLOGIJA JE NAUKA KOJA PROUČAVA
UZROKE I FUNKCIONALNE POSLEDICE
ОŠTЕĆЕNJА, INVАLIDNОSTI ILI HENDIKEPA
• 3. DEFEKTOLOGIJA JE NAUKA KOJA PROUČAVA
SREDSTVA, METODE I PRINCIPE REHABILITACIJE
HENDIKEPIRANIH LICA
• PREDMET SPECIJALNE EDUKACIJE I
REHABILITACIJE:
• Rehabilitacija, edukacija i socijalna zaštita
hendikepiranih osoba, što podrazumeva
istraživanje:
• bio-psiho-socijalnih uslova razvoja
hendikepiranih osoba, kao i istraživanje
sadržaja, metoda i principa rehabilitacije,
edukacije i njihove zaštite.
• ZADACI :
• otkrivanje uzroka pojave i posledice oštećenja
• istraživanje uslova nastanka hendikepa
• verifikacija sadržaja, obima, metoda
rehabilitacije
• razrada principa i sredstava rehabilitacije
• Osnovni cilj defektologije u Srbiji jeste
osamostaljivanje i razvijanje ekonomske
nezavisnosti hendikepiranih lica, za razliku od
zapadnih zemalja gde je primarni cilj
defektologije tj. ustanova za hendikepirana
lica, pružanje direktne pomoći kroz različite
vidove nege i usluga.
• NAUČNA PODRUČJA U DEFEKTOLOGIJI
• ISTORIJA DEFEKTOLOGIJE – se bavi
proučavanjem odnosa društva prema
hendikepiranima kroz istoriju. Ona proučava
razvoj defektologije prateći razvoj
čovečanstva, kao i istorijski razvoj specifičnih
naučnih defektoloških disciplina.
• OPŠTA DEFEKTOLOGIJA – se bavi
proučavanjem zakonitosti u defektologiji,
defektološke treminologije, naučnim
metodama i principima koji se koriste u
tretmanu hendikepiranih osoba, kao i
modelima istraživanja u defektologiji.
• EDUKATIVNO – REHABILITACIONE GRANE SU:
• OLIGOFRENOLOGIJA (Oligofrenopedagogija) se bavi populacijom sa
mentalnom retardacijom i mentalnim oboljenjima.
• SURDOLOGIJA (Surdopedagogija) se bavi populacijom oštećenog
sluha.
• TIFLOLOGIJA (Tiflopedagogija) se bavi populacijom oštećenog vida
• LOGOPEDIJA – obuhvata populaiju sa poremećajima svih oblika
komunikacije
• SOMATOPEDIJA – se bavi populacijom telesno invalidnih lica
• ETOPEDIJA I SOCIOPEDIJA – se bave populacijom dece i odraslih sa
poremećajima u ponašanju.
• VIŠESTRUKA OMETENOST – MULTIPLA OŠTEĆENJA – podrazumeva
populaciju sa dva i više oštećenja.
• Za lica koja se na neki način razlikuju od
uslovno rečeno “normalnih” ljudi koristili su se
različiti termini.
• U srednjevekovnim spisima nalazimo vrlo
ružne i pogrdne nazive za hendikepirane, kao
što su ubogi, ništi, kljasti, bedni, nemoćni ....
To su sve nedefinisani sinonimi za pojam
defektnost koji u ovom slučaju imaju veoma
difuzno značenje.
• DEFEKT → lat. Defecutus = kvar, mana,
nedostatak, greška
• U defektologiji defekt znači:
• Primarno anatomo-fiziološko oštećenje ili
nedostatak organa, dela tela ili tkiva
• To je psihički ili fizički nedostatak koji izaziva
poremećaj normalnog razvoja ličnosti
• Humaniji nazivi su sledeće sintagme:
• Lica sa smetnjama u razvoju
• Lica ometena u razvoju
• Lica sa psihofizičkim poremećajima
• Lica sa psihofizičkim nedostacima
• U novijoj literaturi hendikepirani se definišu
kao:
• Lica sa posebnim potrebama
• Lica sa teškoćama u razvoju
• Lica sa teškoćama socijalne integracije
• Lica sa hendikepom
• SVETSKA ZDRAVSTVENA ORGANIZACIJA WHO,
1980.
• Hendikep je nepogodnost koja je proizašla iz
oboljenja ili invalidnosti i koja ograničava ili
sprečava čoveka u ispunjavanju njegove
društvene uloge. Znači, hendikep je socijalni
fenomen, jer hendikepirana osoba koja je
uspešno rehabilitovana i socijalno integrisana
može postići bolji društveni status od osobe koja
to nije.
• INVALIDNOST
• Izvorno termin invalidnost potiče od latinske
reči invaliditas, odnosno invalidus, što znači
nesposoban, nevredan, nevaljan i odnosi se na
nesposobnost, nepostojanje vrednosti i
izgubljene kvalitete
• INVALIDNOST je stanje organizma koje je
nastalo usled bolesti, ozlede ili urođene mane
koje imaju za posledicu trajno, delimično ili
potpuno smanjenje sposobnosti čoveka za
normalan socijalni život, rad i privređivanje.
Invalidnost, zapravo, uvek označava smanjenu
socijalnu sigurnost
• INVALIDNOST – BOLEST
• Pojam invalidnosti bitno se razlikuje od pojma
bolesti. Kod bolesti oštećenje organizma je
delimično i ima svoj razvojni tok. Kada se
govori o invalidnosti reč je o stacionarnom
stanju, koje predstavlja stabilizovanu posledicu
preležane bolesti (povrede, mane...)
• Po našim važećim propisima i zakonu o
invalidskom penzionom osiguranju, član 36,
• INVALIDNOST se definiše kao stanje koje kada
nastane kod osiguranika izaziva trajno smanjenje
ili gubitak sposobnosti za rad na svom poslu i to
zbog promena u zdravstvenom stanju koje su
prouzrokovane povredom na radu,
profesionalnom bolešću, povredom van rada ili
bolešću koje se ne mogu otkloniti lečenjem ili
medicinskom rehabilitacijom.
• KLASIFIKACIJA INVALIDNOSTI
• Klasifikacije su brojne i zavise od kriterijuma i
svrhe za koje se koriste. U somatopedijskoj
praksi se koriste sledeće klasifikacije:
• ETIOLOŠKA KLASIFIKACIJA INVALIDNOSTI
• NASLEDNA OŠTEĆENJA
• STEČENA OŠTEĆENJA
• FUNKCIONALNA KLASIFIKACIJA INVALIDNOSTI
• FIZIČKA INVALIDNOST
• PSIHIČKA INVALIDNOST
• KLASIFIKACIJA INVALIDA
• - vojni, ratni, mirnodopski
• - invalidi rada
• - lica ometena u psihofizičkom razvoju
• OŠTEĆENjE (eng. impairment)
• SZO – MEĐUNARODNA KLASIFIKACIJA
OŠTEĆENjA, INVALIDITETA I HENDIKEPA,
(1980.)
• OŠTEĆENjE definiše kao svaki gubitak ili
nepravilnost psihološke, fiziološke ili
anatomske strukture ili funkcije.
• Ostećenje može biti privremeno ili trajno.
Uvek ispoljava patološko stanje i odražava
poremećaj na nivou organa.
• Oštećenja skoro uvek dovode do smanjenja ili
slabljenja funkcija ili sposobnosti bio-
psihosocijalnih struktura jedne ličnosti.
• Organsko oštećenje je nedostatak ili nepravilnost
strukture nekog organa ili dela tela. Uzroci organskih
oštećenja mogu biti: a) bolesti, b) razvojne mane ili
anomalije i c) povrede ili traume.
• Funkcionalno oštećenje je poremećaj funkcije organa ili
poremećaj organizma pri čemu tkivo nekog organa ili
organizma nije bitno oštećeno. Npr. na porođaju beba
ne zaplače odmah, pa neki deo mozga ostane bez
kiseonika i nastane oštećenje. U ovom slučaju postoje
svi organi i tkiva, ali ne funkcionišu dobro.
• SMETNJE spadaju u grupu lakših oštećenja i nastaju
dejstvom određenih uzroka na samu ličnost.
• Smatra se da ličnost sa smetnjama samo izuzetno ili u
manjem broju treba podvrgnuti procesu rehabilitacije,
a ako se i primeni rehabilitacija onda je otklanjanje
smetnje kratkotrajnije i jednostavnije. Ova oštećenja
imaju dvosmeran tok. Spontano ili uz kratkotrajnu
rehabilitaciju mogu ići prema urednom razvoju do
nestanka (kratkotrajne i prolazne smetnje), ali postoje i
smetnje koje imaju progresivan karakter. One ulaze u
stanje pogoršanja bez obzira na rehabilitaciju i mogu da
uđu u kategoriju ometenosti.
• OMETENOST nastaje kao posledica organskih
oštećenja. Ometenost se ne može otkloniti već se
rehabilitacijom može ublažiti i korigovati, a
sposobnost ometene osobe se poboljšati, tj.
povećati.
• Ometenost nema dvosmeran karakter i nikada ne
može da uđe u kategoriju smetnje, već može
samo da se menja u okviru sopstvene postojeće
kategorije. Dakle, ne može se otkloniti, već samo
ublažiti
• Po ovim kriterijumima su: NAGLUVOST ILI
SLABOVIDOST – SMETNJE,
• GLUVOĆA ILI SLEPILO – OMETENOST
• Prema ICD klasifikaciji oštećenja se dele na:
• 1. Laka
• 2. Umerena
• 3. Teška
• 4. Duboka (eng. profound)
• STEPEN TEŽINE OŠTEĆENjA PREMA KVEBEŠKOJ
KLASIFIKACIJI
• Minimalno oštećenje - sistem organa je blago
(lako) izmenjen
• Umereno oštećenje – sistem organa je
umereno izmenjen
• Znatno oštećenje – sistem organa je znatno
izmenjen
• DEFINICIJA ZDRAVLjA
• ZDRAVLJE je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i
socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo
bolesti i nesposobnosti (1948, WHO).
• Ovde se nameće pitanje- Šta je za koga
blagostanje? Defektologija zastupa sledeći stav:
• ZDRAVLJE nije samo ne biti bolestan, već je to
SPOSOBNOST individue da funkcioniše na način
koji je prihvatljiv u grupi ljudi kojoj ta jedinka
pripada
• DEFINICIJA BOLESTI
• BOLEST je poremećaj normalnih zbivanja u
organizmu ili oštećenje pojedinih organa i
funkcija,manje ili više prolaznog karaktera.
• Bolest ima svoju dinamiku i razvojni tok:
početak, vrhunac, prolazak – izlečenje ili
ostavljanje određenih posledica, odnosno
prelazak u hronično stanje, a u najgorem
slučaju smrtni ishod.
• Defektologiju ne interesuje bolest kao bolest,
već kao nešto što ostavlja posledice, tj.
interesuju je stanja do kojih dolazi zbog
bolesti. Dok je u medicini akcenat na
prolaznosti u defektologiji je na trajnim,
nepromenljivim, stacioniranim stanjima.
• Kvalitet života se često povezuje sa zdravljem.
• Kvalitet života predstavlja optimalni nivo
mentalnog, fizičkog i socijalnog funkcionisanja
u ispunjavanju različitih uloga (radnih, i dr.)
• Kvalitet života je individualni doživljaj. Zdravlje
se ne determiniše odsustvom bolesti, već
sposobnošću individue da funkcioniše na
način koji je prihvatljiv za nju samu, ali i za
grupu kojoj pripada.