Osnovna definicija memorije kaže da je to sposobnost nekog organizma

da sačuva, zadrži te kasnije pozove informaciju. Ta definicija se može

koristiti i kada govorimo o računarskoj memoriji. Memorija se kod
čovjeka čuva u memorijskim ćelijama mozga koji je sposoban
informaciju pohraniti i kasnije je pozvati. Koliko dugo informacija ostaje
zadržana u našem mozgu zavisi u kojem dijelu memorije mozga je
sačuvana i kako je sačuvana.
Računarska memorija se najviše razlikuje od memorije mozga jer su
informacije ili podaci sačuvani mehaničkim, optičkim, ili drugim
principima u hardveru uređaja, a način čuvanja i vreme trajanja zavisi
od tipa korištene memorije.
 Memorije PC-a

Unutrašnje memorije Spoljne memorije

• Hard disk
• ROM • CD
• RAM • DVD
• CACHE (keš) • Floppy disk
• Flash memorija
Memorija je niz označenih/numerisanih ćelija, od kojih svaka sadrži delić
informacije. Informacija može biti instrukcija kojom se računaru zadaje neki
zadatak. Ćelija može sadržavati i podatak koji je potreban računaru da bi izvršio
neku instrukciju.
ALU vrši osnovne aritmetičke operacije, logičke operacije i upoređivanje, npr. da li
se sadržaj dva bajta podudara. U ovoj jedinici se zapravo "odrađuje glavni posao".
Kontrolna jedinica vodi računa o tome koji bajtovi u memoriji sadrže instrukciju
koju računar trenutno obrađuje, određuje koje operacije će ALU izvršavati, nalazi
informacije u memoriji koje su potrebne za te operacije i prenosi rezultate na
odgovarajuća memorijska mjesta. Kada je to obavljeno, kontrolna jedinica ide na
narednu instrukciju (obično smještenu na slijedećem memorijskom mjestu) ukoliko
instrukcija ne govori računaru da je slijedeća instrukcija smještena negdje drugo.
Kada se poziva na memoriju, data instrukcija može na različite načine odrediti
odgovarajuću memorijsku adresu.
Osnovna blok šema skladištenja podataka
 Unutrašnja memorija
• Služi za čuvanje informacija neposredno potrebnih u procesu obrade
(programi operativnog sistema, programi koji se upravo izvršavaju, i podaci
potrebni tim programima).

• Sastoji se iz niza bitova organizovanih u nizove dužine 8 koji se nazivaju

bajt.

• Bajtovima su dodeljene adrese, a oni se dalje grupišu u nizove fiksne

dužine (2, 4 ili 8 bajtova), koji se nazivaju registar.
• Koriste se i nazivi: operativna memorija, glavna memorija,
centralna memorija, …
• To je memorija elektro-magnetne prirode. Veoma je brza, ali je
sporija od mikroprocesora.
• Razlikujemo RAM (Random Access Memory) i ROM (Read
Only Memory)
Keš-memorija je brža i služi kao posrednik između
mikroprocesora i unutrašnje memorije. Može se nalaziti unutar
samog mikroprocesora ili izvan njega.

Unutra Unutra
MPS šnja MPS Keš šnja
Keš
mem. mem.
 MPS

Unutrašnja
Keš Keš mem.
L1 L2

Kod savremenih računarskih sistema često je ovako

raspoređena keš memorija.
 Cache memorija
na matičnoj ploči

CPU

Slotovi za:
- grafičku karticu
- zvučnu karticu
Cache - modem

Slotovi za Priključak za
Prključak za tastaturu
RAM
el. napajanje
 Pored brzine koja se izražava u MHz, glavna karakteristika memorije je njen
kapacitet. Memorija se sastoji iz niza registara:

…
0 1 2 n-1 n
Jedna lokacija se sastoji iz niza ćelija. Ćelija je fizički objekat koji može da
registruje jedan bit.

Ćelija {0,1} - bit

a1a2a3a4a5a6a7a8 - bajt

Registar dužine 8 ai - binarna cifra

Često se registar dužine 8 naziva bajt

 Registar dužine 16

U registru dužine 16 zapisuje se jedna reč

Registar dužine 32 služi za zapis dvostruke reči

Najmanja adresibilna lokacija u memoriji je jedan bajt. Stoga se kapacitet memorije
najčešće izražava u bajtima.

1Kb = 1024 bajta

1Mb = 1024Kb 1 bajt ~ 1 slovo ABCD-e
1Gb = 1024Mb ~ 1 znak (karakter) na tastaturi
1Tb = 1024Gb
ROM MEMORIJA (Read only memory)
ROM - podaci se jednom upišu i ne mogu se menjati već se mogu samo očitavati.
Važna osobina ROM-a je da kada se isključi napajanje računara, ona zadržava
podatke upisane u njoj, bez obzira koliko dugo nema napona za napajanje.
Mikroprocesor uvek kreće od memorijske adrese u ROM memoriji na kojoj je
smeštan početak startnog programa. Tu počne njegovo izvršavanje, pa onda već
prema upisanom programu poziva i ostale programe koji omogućavaju testiranje
ispravnosti pojedinih komponenti računara (POST – Power On Self Test), zatim
podešavanje i definisanje tipova priključenih elemenata računara (Setup) i na
kraju poziva but (Boot) instrukcije koje započinju učitavanje operativnog sistema
instaliranog na računaru.
Pored ovih programa u ROM memoriji se nalaze i BIOS programi koji upravljaju
raznim hardverskim komponentama u PC računaru.
ROM - u koje su u fabrici prilikom proizvonje, jednom za uvek upisani podaci.
PROM - Programmable ROM čipovi koji se proizvode prazni, pa se zatim
jednom isprogramiraju i više se ne mogu obrisati.
EPROM - Erasable Programmable ROM čipovi koji su se programirali u
posebnim uređajima (EPROM programatorima), ali čiji se sadržaj mogao obrisati
dužim izlaganjem jakoj ultravioletnoj svetlosti.
EEPROM - Electrically Erasable Programable ROM čipovi kod kojih je
mogućnost promene podataka još više olakšana, pošto se za brisanje ne koristi
ultravioletna svetlost, već posebno definisani električni signali koji se dovode na
čip.Ceo proces brisanja i ponovnog programiranja se obavlja bez vađenja čipa sa
matične ploče. Drugi naziv za EEPROM memoriju je i fleš (flash) memorija.
ROM memorija
RAM MEMORIJA (Random-access memory)
RAM memoriji se svakom njenom bajtu može slobodno pristupiti nezavisno od
prethodne memorijske lokacije, tako da se u nju podaci mogu upisivati i
očitavati.Upisom podatka u neku lokaciju, njen prethodni sadržaj se automatski
gubi.
Druga osobina RAM memorije je da ona podatke koji se u njoj nalaze zadržava
(čuva) samo dok postoji napajanja na njoj. Zbog ovakvih osobina RAM je veoma
pogodna za izvršavanje programa i obradu podataka.
Prema načinu izrade RAM memorija se deli na dve osnovne vrste:
- statički RAM (SRAM), Memorijski elementi kod statičkog RAM-a su napravljeni
korišćenjem flip-flopova, pa zahvaljujući tome, kada se neki podatak upiše u
njih, on ostaje nepromenjen sve do sledećeg upisa u istu lokaciju ili do
isključenja napona napajanja.
-dinamički RAM (DRAM), Za razliku od SRAM-a, memorijski elementi kod
dinamičkog RAM-a su napravljeni od minijaturnih kondenzatora, koji
vremenom gube svoje naelektrisanje, pa je neophodno povremeno obnavljanje
upisanih podatka. To obnavljanje se obavlja svakih nekoliko milisekundi, a taj
proces se naziva osvežavanjem.
ISTORIJAT:
SIMM moduli (Single In-line Memory Module) – 30 ili 72 pina (FPM, EDO)
DIMM moduli (Dual In-line Memory Module) – SDRAM (Syncronous Dynamic RAM),
DDR SDRAM (Double Data Rate Synchrounus DRAM),
 Radna memorija - RAM
 RAM memorija čuva program sa kojim korisnik trenutno radi.
Tvrdi disk
Tvrdi disk (ili hard disk) je uređaj koji piše i čita podatke. Svaki računar danas
ima barem jedan tvrdi disk, na njemu se drže svi podaci, i oni neophodni za
pokretanje računara, npr. operativni sistem, te on ustvari omogućava da se
zapamte podatci i poslije gašenja istog. Sam hard disk je izumljen oko 1950-tih
godina, kapaciteta od samo nekoliko megabajta, a danas su došli do mnogo
većih brojki, stotine gigabajta, čak na nekim i u terabajtima.

Tvrdi disk se sastoji od 5 glavnih dijelova, a to su:

• Magnetna ploča
• Glava za čitanje/pisanje
• Pobuđivačka kazaljka (aktuatorska ruka)
• Pobuđivač (aktuator)
• Osovina
Eelektronički dio kontroliše čitanje i pisanje podataka, dok motor okreće ploče.
Magnetna ploča je skoro najbitniji dio, i taj dio se okreće, danas najčešće brzine
su 5400, 7200 i više rpm dok se kazaljka (ili ruka aktuatora) kreće po ploči koja
je izuzetno precizna i lagana, a uz to i brza.
Budući da je po osnovnoj konstrukciji tvrdi disk "očigledno" analogni uređaj, to bi
se i možda (pogrešno) moglo zaključiti. Međutim, suština pojma tvrdog diska i
njegovog rada je u tome da je to DIGITALNI uređaj.
Ostali memorijsku uređaji
Flopi disk (engl. floppy Disk Drive, FDD) je uređaj za skladištenje podataka koji
predstalja prenosivi medij. Podaci se mogu upisivati čitati i po potrebi brisati.
Zbog malog kapaciteta se sve više izbacuje iz upotrebe.
CD je skraćenica za Compact Disc ili kompaktni disk koji koristi optički zapis za
snimanje podataka. CD je prenosivi medij na koji se podaci obično mogu samo
upisivati, ali postoji i CD-RV verzija koja omogućuje prepisivanje, odnosno daje
mogućnost brisanja sačuvanih podataka.
DVD je skraćenica od Digital Versatile Disc. Poput CD-a koristi tehnologiju
optičkog zapisa ali posjeduje puno veći kapacitet.
Blu-ray Disc je pored HD-DVDa nasljednik DVDa. Posjeduje veliki kapacitet,
koji se može mjeriti sa manjim Hard diskovima. Disk promera 12 cm obuhvata sa
jednim slojem do 27 GB (25,1 GB), a s dva sloja do 54 GB (50 GB) podataka.
Alternativni izvori spominju kao bruto kapacitet 23,3 GB (21,7 GB). TDK je
predstavio i četveroslojnu verziju Blu-ray Disca koja bi na jednoj strani trebala
moći skladištiti oko 100 GB.
USB flash stick ili jednostavno flash stick je memorijski uređaj koji u sebi ima
flash memoriju. USB flash stick koristi USB 2.0 interfejs za komunikaciju sa
računarom koji je veoma praktičan jer ne zahtijeva nikakve dodatne drajvere za
rad (za WindowsXP i novije). Trenutno se komercijalno dostupnih uređaja
kapaciteti memorije kreću oko 64 gigabajta. USB flash uređaj je jedino aktivan
kada je uključen u USB port koji joj i obezbjeđuje napajanje strujom.
Kako funkcioniše sve to?
KAKO RADI RAM MEMORIJA?
-Čipset podržava procesor i poseduje nekoliko kontrolera za kontrolu protoka informacija
između procesora i ostalih komponenti.
-Memorijski kontroler je deo čipseta i omogučava protok informacija memorija-procesor.
-Magistrala (Bus) je linija kojom putuju podaci. Sastoji se od paralelnih žica povezujući
procesor, memoriju i dr uređaje. Arhitektura magistrale određuje brzinu i količinu podataka
koja može da se prenese kroz matičnu ploču. Memorijska magistrala ide od memorijskog
kontrolera do soketa kompjuterske memorije. Noviji sistemi imaju FSB (Front Side Bus) od
procesora do memorije i BSB (Back Side Bus) od memorijskog kontrolera do L2 keša (L2
cache-memorija 2. nivoa).
Da bi PC primio informaciju procesor šalje zahtev memorijskom kontroleru u memoriji i i
dobija odgovor kada će informacija biti dostupna. Vreme ovog ciklusa može da varira u
zavisnosti od brzine memorije, magistrale... Sistemski takt iz matične ploče šalje signal svim
komponentama. Svaki klik takta predstavlja ciklus takta. Takt koji radi na 100 MHz predsavlja
100 miliona ciklusa takta u sekundi.

Korišćenje kontrolera memorije

Mnogi ljudi misle da je brzina procesora brzina računara, ali u osnovi jača
memorija + više memorije = brži rad računara. Ako ne postoji dovoljno mesta u
RAM-u za sve aktivnosti procesora, računar mora postaviti tzv. virtuelnu
memoriju. Tada procesor rezerviše određenu količinu memorije sa hard diska
da se ponaša kao RAM memorija. Ovaj proces značajno usporava rad
računara. Procesor pristupa RAM-u za 200 ns, a hard disku za 12,000,000 ns.
Sa tehničkog aspekta RAM nema uticaja na brzinu rada procesora, ali ...!!!
Procesor traži instrukcije koje su sačuvane u RAM-u. Ukoliko ih tamo nema
moreće biti prenešeni u RAM sa HD, CD ... (dobro poznato LOADING...).
Znači veća količina RAM memorije omogućava mnogo više instrukcija u RAM-
u što znači da veći programi mogu biti učitani "u komadu". Ako npr. imamo 512
MB Ram-a, a programi koji rade u pozadini koriste 700 MB, računar će
postaviti virtuelnu memoriju, usporiti sistem... Problem je rešen sa 1 GB RAM
memorije.
KAKO RADI HD MEMORIJA?
Pod geometrijom HD podrazumeva se fizička organizacija prostora koji služi za smeštanje
podataka. Geometrija HD se određuje u fabrici, procesom poznatijim kao formatiranje niskog
nivoa (low level format, LLF). Svaka ploča na kojoj se smeštaju podaci deli se na staze
(track). Po obliku, jedna staza je kružnica i predstavlja deo ploče koji glava može pročitati
bez pomeranja. Svaka staza je izdeljena na sektore. U sektorima se čuvaju podaci. Veličina
sektora se izražava u bajtovima i u tom pogledu su svi sektori jednaki. Podacima se može
pristupiti tako što se zadaju redni broj staze i redni broj sektora u kojima se nalaze. Treba
pomenuti da je sektor ujedno i najmanja količina podataka koju HD može zasebno da pročita
odnosno upiše.
Pošto prosečan HD ima najmanje jednu ploču sa dve strane koje se koriste za smeštanje
podataka, za određivanje pozicije se koristi tzv. CHS adresa. CHS (Cylinder, Head, Sector)
adresa se sastoji od rednog broja cilindra, rednog broja glave i rednog broja sektora kojem
treba pristupiti. Cilindar predstavlja skup staza koje su podjednako udaljene od centra ploče.
Kako bi se znalo o kojoj površini se radi, koristi se i redni broj glave.
Adresiranje na HD
Kako bi HD znao gde treba da piše odnosno odakle treba da čita, od računara mora dobiti
adresu sektora. Današnji kontroleri, bez obzira na to da li su izrađeni po IDE/ATA ili SCSI
standardu, koriste način adresiranja poznatiji kao LBA (Logical Block Addressing) koji
potpuno ignoriše geometriju HD. Naime, svaki sektor ima svoj redni broj i podacima se
pristupa zadavanjem rednog broja sektora u koji podatak treba da se upiše odnosno iz
kojeg treba da se pročita. SCSI (Small Computer System Interface) kontroleri odavno
koriste ovaj metod, ali je kod IDE/ATA (Integrated Device Electronics/AT Attachment)
kontrolera adresiranje svojevremeno bilo veliki problem.
Sve je bilo u redu dok su hard diskovi koristili jednostavnu geometriju. U BIOS računara se
upisivao broj cilindara, glava i sektora po stazi i adresa je imala oblik koji se zove CHS
(Cylinder, Head, Sector). Cilindar je skup staza na svim pločama koje se nalaze na istom
odstojanju od osovine hard diska, dok je broj glava zavisio od broja ploča, tačnije od broja
površina na pločama koje su se koristile za smeštanje. Kada je zonska geometrija ušla u
primenu, bilo je nezgodno zadavati i broj zone kao deo adrese. Zbog ovoga su BIOS-u
računara podmetani lažni podaci o broju cilindara, glava i sektora po stazi. Na ovaj način je
prevaziđen problem adresiranja u zonskoj geometriji jer je proizvod lažnih vrednosti
odgovarao realnom broju sektora, dok je HD određivao stvarnu adresu. Primenom LBA
adresiranja u IDE/ATA kontrolerima ovo komplikovano prevođenje adresa je prevaziđeno.
Takođe, LBA adresiranje je omogućilo lakše povećanje dozvoljenog kapaciteta diska, što je
u više navrata bio problem s IDE/ATA kontrolerima.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=3owqvmMf6No
Virtuelna memorija
U računarstvu, virtuelna memorija je tehnika upravljanja memorijom koja se
implementira koristeći i hardver i softver. Ona mapira memorijske adrese koje
koristi program, nazivaju se virtuelne adrese, u fizičke adrese u memoriji
računara. Procesi ili taskovi glavnu memoriju vide kako neprekidni adresni prostor
ili kako kolekciju neprekidnih segmenata. Operativni sistem upravlja virtuelnim
adresnim prostorima i dodeljuje stvarnu memoriju virtuelnoj memoriji. Adresa za
prevođenje hardvera u CPU, obično se pominje kao jedinica za upravljanje
memorijom ili MMU, automatski prevodi virtuelne adrese u fizičke adrese.

Virtuelna memorija kombinuje

aktivni RAM i neaktivnu
memoriju na DASD-u za
formiranje velikog opsega
neprekidnih adresa.

Organizacija virtuelne memorije

Translacija adrese

Translacija adrese kod virtuelne memorije

Korišćenje asocijativno - mapiranog TLB
Brzina, veličina i cena

Idealna memorija treba da bude brza, Procesor

velika i jeftina.
Iz prethodnih razmatranja je jasno da
se veoma brza memorija može
implementirati pomoću SRAM
čipova. Ali, zbog cene je
nepraktično da se velika
memorija gradi korišćenjem
SRAM čipova.
Alternativa je korišćenje dinamičkih
DRAM čipova, sa jednostavnijim
osnovnim ćelijama, sa manjom
cenom i manjom brzinom.
Veoma veliki diskovi su dostupni po
povoljnoj ceni, i ovi se u veoma
velikoj meri koriste u računarima.
Međutim, oni su mnogo sporiji od
poluprovodničkih memorija.