Митови и митологија

“
• “Митовима обично називамо свете
религиозне приче у које нико више
не верује.”
 Два приступа миту
• 1) Негативни приступ:
• У зрелим цивилизацијама јасно се разликује шта је мит а
шта историјско мишљење, шта поезија а шта збиља, шта
бајка а шта стварност.
• У цивилизацијама које тек сазревају, ови појмови се
мешају, међусобно прожимају
• Због тога су у млађим цивилизацијама честе
ирационалне ерупције, што омета нормалне
животне токове, ствара непотребне психодраме и
трагичне инциденте, насиље и крвопролића.
• .
• Разум и наука се развијају и напредују на рачун
мита као могућег објашњења настанка света или
било чега другог.
• Тамо где мит опстаје, то је знак неразвијене свести
(спада у Тајлоров појам survivals).
• Наука и мит не могу да опстају симултано и
паралелно, јер кад се једном свест узвиси на ниво
научног и критичног погледа на свет, не може
више ни да замисли неки други облик сазнања.
• 2) Позитивни приступ:
• Митска основа традиционалне заједнице; митови
традицију одржавају актуелном и живом.
• Мит није пука фикција или празноверица
примитивних народа.
• Мит је сажет израз највиших сакралних (светих)
истина и принципа који се, у мери у којој је то
могуће, „преводе“ на конкретан језик земаљске
стварности
• Мит је сакрална истина изречена популарним
језиком.
• Митови веома различитих друштава, која нису
имала никакав међусобни културни контакт,
користе исте архетипове.
• Леви-Строс показује да користе исте мисаоне
структуре које користи и савремена научна свест.
• Митови увек обрађују реална питања која се
постављају унутар заједница којима припадају.
Непосредно су повезани са религиозном и
друштвеном структуром народа
• Различите сфере духа (вид. Мери Даглас, 2
начина мишљења)
• Наука не може да обори мит јер се ради о
различитим сферама духа.
• Аналитички ум је орган припитомљавања и
владања природом путем његове технолошке
примене.
• Научни критеријуми су тако конструисани да из
домена правоснажне науке одбацују све што нема
технолошки применљивих изгледа.
• С друге стране, метафизичка питања и
уверења су технолошки јалова. Као орган
културе она су продужетак његовог митског
стабла. Односе се на сферу која претходи
емпиријском подручју и надилази га.
(Лешек Колаковски, „Савременост
мита“,1989)
• Питања као што су шта је праузрок свега,
односно неусловна реалност с обзиром на
коју тек можемо да разумемо условну
реалност; или одакле долазимо, куда
идемо, како треба да живимо и сл. нису
научна питања, не само зато што наука не
може да одговори на њих, већ пре свега
зато што та питања она не може ни
поставити.
• Ако под митом мислимо на постављање и
настојање да се дају одговори на тзв. крајња
питања, наука не може да истисне митску свест.
• Не може да је истисне и прогласи неважећом,
зато што не може успешно да потисне потребу
која производи одговоре на та крајња питања.
• Потреба да се свет схвати као јединствена
целина, да се открију његове дубоке законитости
испод видљивог слоја постојања, да се утемеље
вредности и пронађе смисао догађајима и
људском животу, јесте трајно жива.
• Сами митови се међусобно разликују по мери
фикције и истинитости интуиција и представа које
садрже.
• Разлике између митова и науке се веома
разликују од једне до друге културе.
– Нпр.: књига америчког физичара (аустријског
порекла) Фритјофа Капре Тао физике (1975),
аргументовано показује изузетну сличност и
сродност између интуиција савремене физике
и мистичких интуиција духовних источњачких
традиција (хиндуизам, таоизам и ведизам).
• Ако је, као што тврди Леви-Строс, ум примитивног
човека, (нпр.) ловца-сакупљача, истоветан уму
савременог човека, (нпр.научника, физичара),
онда се може веровати да је онај први имао неке
слутње, предосећаје, интуитивне увиде
(засноване на физичком и духовном, свесном и
несвесном искуству, имагинацији, расуђивању,
закључивању и сл.) сличне онима које ће много
касније, походити и тзв. напредне умове.
• Древном човеку су недостајали појмовни
апарат којим би изразио своје слутње и
методологија и технологија којима би их
проверио и унапредио, те их је изражавао
сликовитим речником заснованим на
опажајним представама.
• Па шта је онда мит или митска свест?
• Одраз заосталог, примитивног,
ирационалног мишљења и слоја у нама?
• Израз сакралних, метафизичких, разуму
недоступних истина и начела?
• На то питање никада неће постојати
једнозначан одговор.
• Увек ће се сукобљавати две струје
мишљења.
• А одговор би могао да гласи да је и једно и
друго мишљење тачно.
• Наиме, мит је амбивалентан:
• Може да буде израз превазиђених,
окошталих веровања која спутавају и
ограничавају једно друштво, или
• Покушај да се сликовитим језиком досегну
ванискуствене сфере, прошири и надиђе
перспектива ограничена простором и
временом актуелног постојања.
 Митологија
• Термин митологија (грчки: μυθολογία, од μῦθος
mythos и λόγος говор) има два значења:
• 1. Релативно целовит систем митова својствених
једној култури или посебној теми (нпр. богиња
плодности, херој, напуштено краљевско дете...) у
датом историјском периоду
• 2. Проучавање митова
• У XIX веку митологом се називао научник
специјализован за проучавање митова и митологије
(ситема митова својствених једној култури). То су
најчешће били филолози.
• С прогресивним развојем антропологије и њене
улоге у истраживању митова, митолози су данас
најчешће антрополози.
– Етимолошки : митолог (mythologos) је особа која је
приповедала митове. С развојем филозофије у старој
Грчкој, та реч је добила негативну конотацију
приповедача “лажних прича” (у супротности са логосом)
• Данас се прави разлика између:
• Митографа: који прикупља и компилира
митове и
• Митолога: који проучава митове, а не бави
се њиховим сакупљањем и преношењем.
• У оквиру митолошке дисциплине:
– проучавање митова једног народа (нпр., грчка
митологија) и
– упоредна митологија која проучава односе
између митова различитих култура.
 Митови
• Етимолошко значење речи мит:
• Реч мит која потиче од грчке речи mythos: реч,
прича, казивaњe или прeдaње.
• Мит је најстарија и доминантна форма културе
примитивне заједнице.
• „ Мит је исконски језик света“ (Михајло Ђурић).
• Мит је прича која објашњава неке темељне појаве
и аспекте света и заједнице, и заснива одређену
друштвену праксу.
• Преноси се усменим предањем и говори о:
• постанку света (космогонија)
• крају света (есхатологија)
• природним појавама
• положају људског бића, нарочито његовом односу
са боговима, природом и другим појединцима
(другог пола, друге групе) итд.
• настанку једне заједнице или друштва и њених
односа са другим заједницама или друштвима.
• Мит, онако како постоји у примитивној заједници,
није само прича, фикција (као у модерним
романима и филмовима) већ жива реалност.
• Заједница верује да су се догађаји које мит казује
заиста догодили давно (пре или на почетку
времена) и да настављају да утичу на свет и
људску судбину.
• Малиновски се у “Миту у примитивној
психологији” супротставља естетизацији мита (као
поетско-симболичком изразу)
• Митови су за примитивног човека оно што
су за хришћанског верника митови о
постању, првобитном греху, ускрснућу и
спасењу страдањем Христа на крсту.
• Малиновски каже да митови “дивљака”,
баш као и наше свете приче, живе кроз
њихове обреде, веровања, морал и
управљају њиховим понашањем.
• Ограничење проучавања митова на пуко
испитивање текста, било је фатално за правилно
разумевање њихове природе.
• Класични антички митови, индијски древни свети
списи и др. стигли су до нас без њиховог
животног контекста (друштвене организације,
праксе, морала и народних обичаја из којих су
поникли) , без коментара истинских верника, као
и без детаљних и обухватних информација које
антрополошка истраживања на терену могу да
пруже.
• Када се проучава изблиза мит у његовој живој
стварности, више нам не изгледа као некаква
симболичка продукција.
• То није неко невешто, наивно филозофско-
научно објашњење које треба да задовољи
радознали ум (мада има наравно и
објашњавалачку функцију), већ је превасходно
поновно проживљавање, кроз нарацију,
нечег стварног.
• Митови нису произвољни, нису резултати
необуздане уобразиље
• Митови увек обрађују реална питања која
се постављају унутар заједница којима
припадају.
• Непосредно су повезани са религиозном и
друштвеном структуром народа.
• Упркос појавним разликама, митови веома
различитих друштава, која нису имала никакав
међусобни културни контакт, користе исте
архетипове.
• Творац појма «архетип» је Јунг.
• Архетип значи модел, праузор, прототип или
пратип и ознчава вишегенерацијско
колективно наслеђе, које се преноси делом
генетски, а делом културолошком
трансмисијом и учењем.
• Архетип није само оквир, структура која обликује
искуство, он је динамичан, садржи енергију која
делује на понашање индивидуе и колектива.
• Архетипови се могу проучавати преко својих
манифестација на:
• 1. колективном плану (у митским сликама и
симболима, религијским догмама, песничким
сликама, ритуалима, бајкама, легендама итд.) и
• 2. индивидуалном плану (у сновима, визијама,
симптомима и парапсихолошким доживљајима)
• Најуниверзалнији архетип свих времена јесте
архетип спаситеља и спасења који се у
најразличитијим облицима и садржајима
стално јавља у људској историји.
• Затим, архетип бесмртности, кроз симболично
овладавање смрћу, поновно рођење,
двојника, духове предака итд.
• Према Рене Жирару најуниверзалнији је
архетип жртвеног јарца.
• Жирар у феномену жртвеног јарца открива генезу
архаичне религиозности
• Трећа књига Мојсијева ( XVI, 21-22) говори о
“жртвеном јарцу”, дубоко симболичном чину
актуелном у свим временима и код свих народа.
• Религиозни израз „жртвени јарац“ означава у
свакодневном говору особу коју је група означила
као ону која треба да преузме на себе друштвено
понашање које група жели да елиминише. Та
особа је онда прогнана из групе, у буквалном или
преносном смислу, осуђена, кажњена или
елиминисана.
• Изабрана особа не мора бити она која је
учествовала у непожељном понашању, може да
постане испаштајућа и искупљујућа жртва из
сасвим других разлога које група перципира као
угрожавање њеног функционисања и склада.
• Кад се жртва елиминише, разрешава се
друштвена криза, смирује се агресивни набој, али
наступа осећање кривице.
• Жртва зато постаје света, тј., носилац чудесне
моћи да изазове кризу као и да поврати мир.
• Посебно питање у вези са архетиповима је:
има ли човечанство заједничке архетипове, и
да ли постоје посебни, специфични
архетипови карактеристични за одређене
народе, скупине народа, групе, породице и
тд? .
• Леви-Строс говори о несвесним мисаоним
структурама које леже у основи митова (али и
језика, и целокупне културе), али се ту не ради
о психоаналитичком појму несвесног.
• Митови веома различитих друштава, која нису
имала никакав међусобни културни контакт,
користе исте обрасце и теме.
• Леви-Строс показује да су сви митови
засновани на истим мисаоним структурама
• Леви-Строс је оснивач структуралистичког правца
у антропологији.
• Главна теза структурализма је да је структура
људског духа урођена универзална и
невременска, тј. да се не мења током историје:
иста је код првобитног и код савременог човека,
само се “пуни” другачијим садржајем.
• Структуралистички антрополог открива, иза
различитих садржаја, исте форме- универзалну
граматику културе.
• Структурална антропологија је наука о
“универзалној граматици културе”.
• Она проучава скривену логику функционисања
култура.
• Та логика, те структуре и правила нису
видљиви - ниво стварности који егзиситра иза
видљивих односа.
• Научник може да открије структуре на којима
се заснива свака култура, јер се структура
стварности изводи из структуре ума.
• Мит има све елементе литургије.
– Грч λειτουργία / leiturgía, од λαός / laоs, « народ »
и корена ἐργο / ergo, « урадити, остварити ».
Буквално означава служење народа.
• “ У литургији ништа није симболички
представљено, све се стварно догађа”.
• Литургија је понављање светих догађаја, али не
у смислу пуке комеморације, већ учествовања у
њима, поновног суштинског доживљавањатих
догађаја.
• Изван литургијског (обредног и саборног)
учествовања свети текст или света прича се не
може разумети: то није теоријски, научни,
дискурзивни текст који се разумом схвата.
• Литургија (као обред) изражава осећање да
су људска суштина и живот драма, а не
хладан појам, дефиниција.
• Мит није “сувопарно”, “беживотно” и “хладно”
казивање којим се излаже неко апстрактно
сазнање (као нпр. говор о гравитацији) већ
казивање и сазнање које слушаоци дубоко
изнутра проживљавају уз помоћ ритуала као
начина учествовања у космичком и божанском
животу, било свечаним причањем мита, било тако
што сваког слушаоца за време казивања и
колективног извођења обреда обузима света,
заносна снага догађаја којих се готово у трансу
присећају и поновно оживљавају.(Мирча Елијаде)
• Мит се не рецитује било када, већ
приликом обреда рођења, венчања,
иницијације, сахране, преласка годишњих
доба, и различитих других церемонија
којима се обележавају и објашњавају неки
почетак, преображај или крај
• Традиционална митологија испуњава следеће
функције:
• метафизичку или мистичку - спознаја и
сједињење са светим (мистичка
партиципација)
• космолошку - обликовање слике света
• социолошку - вредновање и очување
друштвеног поретка и
• психолошку - усклађивање индивидуалних
хтења са идеалима друштва, лек против
апатије, малодушности, нихилизма.
• У старој Грчкој митологија је имала следеће
вредности и функције:
• религијску : говорила је о боговима и о
култовима које им треба посветити;
• филозофску: давала је одговоре на филозофска
питања (стварање света, настанак људи, смрт
итд.);
• историјску: давала је одговоре на историјска
питања (веровали су да су Тезеј и Хераклес
постојали баш као и Солон или Перикле);
• објашњавала је настанак науке, заната и
технике (приписиване херојима, одређеним
боговима или херојима);
• инспирисала је уметност;
• педагошка вредност и функција: користила се и
у образовању и школству (митолошке теме су
задаване за реторичке вежбе): политичари и
говорниси су користили митске примере у
својим говорима да би убедили, мотивисали,
надахњивали слушаоце.
• Најобухватније одређење мита налазимо код
највећег познаваоца митологија, Мирче Елијадеа.
• Уз помоћ мита поништава се профано, историјско
време и овладава се светим временом, Вечношћу.
• Тако се преко мита, посебно космогонијског,
доспева на почетак Времена и на тај начин
присуствује узвишеним догађајима стварања.
• У нешто згуснутијој форми, све назначене
димензије мита које је Елијаде истакао, налазимо
прегнантно развијене код другог аутора
(Франкфорта)
• Мит је облик поезије који превазилази поезију
утолико што објављује једну истину;
• Мит је облик размишљања који превазилази
размишљање, утолико што хоће да доведе до
учествовања у истини, или сједињења с истином
коју објављује у поетском облику (сродност
поезије и мита, исто порекло, јер и поезија говори
у сликама и не може се разумети рационалним
мишљењем);
• мит је облик акције, (извршење обреда)
• Ритуалистичко схватање мита
• Прво долази обред, па онда мит.
• Мит је транскрипција архаичног обреда.
• Прелазак са обреда на мит се одвија у неколико
етапа. У почетку се изводи магијски обред да би се
постигао непосредан резултат. Обред се
усложњава и после извесног времена заборавља
се његов првобитни смисао.
• Тада настаје мит, који се креира да би се
њиме објаснио обред, да би се обреду дао
смисао или оживео њего првобитни
смисао.
• Временом и мит губи смисао те зато трпи
прилагођавања, реконструкције и
трансформације.
• Свако казивање мита у прошлости имало је
култно значење, веза између мита и култа
постоји кроз читаву митску историју.
• Не постоји мит без култа, као што не постоји
култ без мита.
• Готово је немогуће наћи митске мотиве који
немају ослонца у култу, а тако исто
ритуалне обреде без митског уплитања
• Постоји, ипак, једна важна разлика између
мита и култа.
• Мит, као усмено казивање, временом и
преносом се стално допуњавао и мењао,
док је култни обред непроменљив.
• Етичка, социјална, психолошка и филозофска
функција мита:
– У митологији нема необјашњивих догађаја,
нерешивих проблема (зато мит даје наду и има
хармонизујуће, смирујуће дејство). Саопштава мање
разумљиво помоћу разумљивог, непојмљиве ствари
помоћу појмљивих, тешко решиво помоћу оног што
се лако може решити.
– Функција митологије у примитивној заједници је да
обави хармонизацију и доведе до већег степена
реда у заједници и тиме предупреди стање хаоса,
несистематичности, сумњу и апатију, песимизам,
нихилизам.
• Претварање хаоса у космос чини основни смисао
мита.
• Уз то, космос од самог почетка укључује
аксиолошко*, етичко становиште.
• Митом се објашњава и проналази значење и
смисао постојећег друштвеног и космичког
поретка.
– *Аксиологија: грч. axia (« вредност »); говор
или наука о вредностима
 Типологија митова
• Космогонија: мит о стварању света
• Теогонија: стварање, генеалогија богова (нпр. богиња
Атина која излази из Зевсовог чела). Уводи на неки
начин космогонију.
• Антропогонија: стварање човека.
– нпр: грчки мит о Прометеју. Према Хезиодовој Теогонији,
Прометеј је створио људе од грумена глине, а Атина је удахнула
живот тим телима. Упркос изричитом противљењу Зевса,
Прометеј је људима дао божанску ватру, научио их је
металургији и другим занатима.
• Мит о катаклизми: велики Потоп (мит о Атлантиди,
која је нестала у једном дану) присутан у
митологијама многих народа); увек садржи моралну
поруку.
– Народи америчког континента, много пре открића
Америке; Аустралија, Индија, Полинезија, Тибет, Кашмир,
Литванија итд . и даље гаје успомену на планетарни
потоп. Само у Африци је тај мит редак.
• Мит обнове (регенерације): поновно стварање света
након катаклизме. Свет би се распао да се не обнавља
периодично , циклично.
• Мит о стварању биљке, чија се корисност
манифестује приликом обнове света и слављења те
обнове.
• Мит о настанку неке животиње која игра улогу у
церемонији, било као обредна жртва, било као
подлога теофанији.
– Теофанија (грч: théo-, « бог », и phan-,
« појављивање »); манифестација једног бога или
Бога током које се људима открива божанска
поруку или упозорење; церемонија током које су
се у Грчкој на јавним местима излагали кипови
свих богова (нарочито у Делфима).
• Мит о одвајању божанског и света или божанства
и човека, често праћен митом о настанку смрти:
човек је постао смртан јер су се богови удаљили
од њега или се он удаљио од њих (смрт као казна
или последица: човек не учествује више у
божанском поретку)
• Мит о установљењу заједнице или града
(близанци Ромулус и Ремус и мит о настанку
Рима).
• Есхатолошки мит о крају универзума: грч. есхатос
(еschatos - последњи )
• Есхатолошке доктрине се односе на крајњу сврху и
исход постојања (космоса и човека).
• Есхатолошки митови су сродни космогонијским,
али на супротном крају, јер не описују почетак већ
крај или смрт света.
• Повезани су са космогонијским, јер обично исто
божанство које је створило свет је и оно које га
уништава. Уништење света иде уз суђење људима
и на основу тог суда једни ће ићи у вечни рај а
други у вечни пакао.
• Есхатолошки митови су присутни у зороастризму,
јудаизму, хришћанству, исламу итд.
• Германске гране индо-европске митологије описују
универзалну ватру и велику коначну битку између
богова.
• У астечкој митологији, богови стварају и уништавају
неколико светова пре стварања људског света.
Смрт продире у свет несрећним случајем или услед
нечијег немара (неко је заборавио поруку богова,
направио обредну грешку и сл.).
• У књизи Постања, смрт улази у свет са човековим
првородним грехом.
 Мит и сродне категорије
• Мит и фолклор (од енгл. folk) “народно знање” или
заједничко наслеђе једне заједнице. Фолклор је шири
појам од митологије.
• Мит има наративну (прича, заплети, ликови,појаве,
места...) и сакралну (свету) димензију, док фоклор
обухвата и друге обреде, вештине, занате, песме, игре
и остале елементе нематеријалне традиционалне
културе одређеног народа.
• Мит и фолклор нису неповезани те проучавање једног
помаже разумевању другог.
• Мит и легенда : мит се разликује од легенде која полази
од неких познатих историјских чињеница и личности.
• Изворно су митови настали и преносили се усменим
путем.
• Легенда (од лат: legenda, од глагола legere, читати,
дакле : « прича која треба се чита ») је прича написана
да би била читана. Легенде су биле намењене јавном
читању: у манастирима, за време обеда; у црквама, за
васпитавање верника, на дан свеца итд.
• У тој врсти литературе, историјска прецизност је у
другом плану у односу на духовну или моралну поуку.
• Филозоф Шелинг је уочио једну суштински битну
ствар: да су најстарија казивања народа, његови
митови, “кћери уха и приповедања”
– Са видним знацима сете, Шелинг указује на
чињеницу да од часа када се традиција, према томе
и она митска, почела преносити уз помоћ писаног
језика, а не више усменим предањима, нешто се
битно променило. Док је “усмена филозофија
ватрена, богата и жива”, дотле “употреба писма
навикава људе на хладније, постојаније”,
дисциплинованије, рефлектовање о свету.
• Мит и усмена предаја иду у сусрет фантазији и
тиме изазивају пријатност, представљајући
свечаност за наша чула.
• За разлику од њих, писмено казивање убеђује,
доказује, оно је поучно, усмерава се ка разуму, а
не ка фантазији. Једном написано остане
фиксирано, а мит се сваким казивањем обогаћује
детаљима (оно што бисмо звали
импровизацијом)
• Док је усмени мит “срачунат на уобразиљу, писмо
је за разум”.
• Други критеријум разликовања митова од
легенди:
• митови и митологије су приче или системи
прича који нуде објашњења за “велика”
филозофска питања које човечанство
поставља себи и које се тичу настанка,
функционисања, поретка света, појаве људи,
смисла и сврхе постојања итд.
• Легенде постављају мање фундаментална
питања
• Легенда је фиктивна прича која садржи пуно
елемената чудесног. Али за разлику од бајке,
средишњи елемент је неко реално место, предмет,
личност, период историје итд.
• Временом се дешава да једна легенда постане мит
за будућа друштва, губећи на историјској
прецизности, а добијајући на увеличању и
маштовитости.
• Често се ти појмови у данашњем језику бркају, тј
постали су синоними, јер и мит и легенда се схватају
као нарације о нечему чије постојање није доказано
и није логично, вероватно (чудесно).
• Легенде се деле на црне и златне легенде
• Израз црна легенда се односи на негативну
перцепцију једне историјске личности или
догађаја.
• Златне легенде описују позитивне ликове и
догађаје.
– Израз златна легенда долази од тако назване књиге на
латинском (Legenda aurea), коју је у XIII веку написао
доминикански калуђер, архиепископ Ђенове, Жак де
Воражине, у којој описује живот 180 хришћанских
светаца, светица и мученика као и неке епизоде из
Христовог и Богородичиног живота, следећи
литургијски календар
• Једна од најфасцинантнијих легенди која и
данас има многе поклонике је легенда о
Темпларима.
• Брутални крај Темпларског реда (1307-
1314) подстакао је многобројне легенде о
витезовима Темпларима, нарочито у XVIII
веку, у масонским круговима, који у
Темпларима виде наследнике митских
градитеља Соломоновог храма.
• Фактори који су подстакли настанак
легенде о Темпларима
• Одређене историјске чињенице и догађаји
у историји Реда Темплара су подстакли
настанак легенде о њима.
– моћ, богатство и утицај тог реда.
– његов изненадан и трагичан крај
– оптужбе за јерес, идолатрију и содомију за
време судског процеса “потврђене”
признањима изнуђеним тортуром.
• Легенде помињу обично тајно преживљавање
реда Темплара и некакво мистериозно, скривено
благо које је извор њиховог богатства и моћи, а то
благо се увек везује за свети Грал.
• Веома су раширене у езотеричној литератури и
обновиле су се са успехом књига као што је Да
Винчијев код, или филмова као што је Благо
Темплара .
– У Фукоовом клатну, Умберто Еко примећује да
су “Темплари увек у нешто умешани.»
• Интерес за витезове Темплара који не јењава
вековима и који је сад поново обновљен може
да се објасни симболиком Грала.
• Грал је мистериозан, скривени предмет: нико га
није видео, а када буде пронађен преобразиће
свет.
• То је свети предмет који носи велику моћ: зато ће
га само чисто створење пронаћи и узети.
• Парадоксално, иако је речено да ће само ономе
ко га не тражи бити дато да га пронађе, сви
витезови га траже, јер свет неће доживети мир
све док Грал не буде пронађен.
• Постоји неколико тумачења потраге за Гралом:
• У XIII веку, Грал се поистовећује са пехаром у који
јe капала и сакупила се крв Исуса Христа док је
умирао на Крсту
• Према Библији, на последњој вечери у Исусовом
животу, пре његовог разапињања, Исус је са својих
12 апостола јео хлеб и пио вино и тада је рекао да
ће га неко од апостола издати. Вино су пили из
пехара у којем ће се следећег дан наћи Исусова
крв. Тај пехар се, према Библији, зове Свети Грал
(средњ.лат.cratella, « пехар»)
• Грал је митски предмет за којим трагају витезови
округлог стола. Легенде о краљу Артуру и
витезовима округлог стола написане су током XII и
XIII века и описују догађаје који су се наводно
одвили током V и VI века.
• По тим легендама, Темплари су пронашли свети
Грал у јерусалимском храму. Након прогона и
уништења реда Темплари су га однели у Шкотску
(легенда каже да је је још увек закопан у Rosslyn
Chapel и да га чувају витезови Темплари).
• Духовно значење потраге за Гралом
• Енергија и напори које улажу витезови, као и сва
искушења на која наилазе у потрази за светим Гралом,
oткривају њихове квалитете и врлине и омогућавају
њихов духовни развој
• Ради се о духовној потрази и иницијацији, о
самооткривању, самоостварењу.
• Потрага за светим предметом као циљ живота, чак и по
цену тог живота, открива да је сврха постојања важнија
од пуког постојања; означава и хришћанску визију
земаљског живота као пролаза ка бољем животу.
• Поука: духовни, религиозни живот је важнији од
световног.
• Савремено значење: потрага за Гралом
има модерно конкретно значење: односи
се на тешко остварив циљ који ће свету
донети нова, револуционарна знања,
побољшања и преображај.
– У физици, нпр,теорија велике унификације
(теорија целине) сматра се Гралом физичара;
разумевање механизма којим гени обликују
органе, био би “Грал генетичара”.
• Епопеје, саге и други књижевни родови:
митологију не треба поистовећивати са
различитим књижевним родовима који се
заснивају на митолошким темама, ликовима,
местима, предметима итд. или који се инспиришу
митологијом.
– нпр. Илијада и Одисеја или Софоклова трагедија
Едип цар, не представљају “званичну верзију”
митова које садрже. Стварање тих уметничких
дела је под утицајем епохе у којој су настала,
политичких или религиозних интереса, личности
аутора итд.
• Митови нису уметничке фикције, иако су често
уметнички уобличени.
• Митове не стварају појединци. Митови су
колективни говор или израз Светог, повезани са
искуством, историјом, погледом на свет, техником и
другим аспектима живота друштава у којима су
настали.
– Границе између митологије, уметности, науке, политике и
идеологије су порозне. То се објашњава тиме што у давној
прошлости нису постојале разлике које ми данас правимо
између религије, историје и наука, или су те разлике биле
другачије.