Оцењивање

Проф. др Зона Мркаљ,

Филолошки факултет
Универзитета у Београду
Показатељи ваљаног оцењивања
• У школској пракси постоје велике разлике у оцењивању између
појединачних наставника, група наставника који предају
различите предмете и међу школама. Неке разлике су
неопходне јер их условљавају нпр. наставни програми,
расположиво време за рад, доминантни облици и методе рада,
узраст и број ученика у одељењу. Озбиљан проблем за
професионални педагошки рад представљају оне разлике у
оцењивању које су последица непотпуног претходног стручног
образовања и актуелне педагошке некомпетентности једног
дела наставника. Ваљаност, поузданост, објективност и
прецизност су карактеристике оцењивања као метријске
процедуре. Степен изражености сваке од њих се мења у
зависности од поступака или инструмената који се примењују у
оцењивању. С обзиром да је оцењивање део наставног
процеса, оно мора да задовољи неколико основних
организационо-методичких захтева.
 Доступност
• Примарни педагошки квалитет ваљаног оцењивања је његова потпуна
отвореност или доступност за ученике. Ученицима треба да буде
приступачно све што се тиче оцењивања. Ако је оцењивање део наставе, онда
оно треба да буде планирано заједно са свим другим наставним активностима.
Не постоји ниједан ваљан разлог због којег већ од првог разреда ученици не би
имали увид у план рада. Шта ће се радити у току године, то је ствар наставног
програма, али план и календар реализовања програма ствар су организације
рада. У тој организацији мора бити места и за правовремено обавештавање
ученика и њихово суделовање у планирању. У односу на уобичајено стање
напредак је уколико наставник само саопшти ученицима план рада за
одређени временски интервал. Међутим, права педагошка иновација је
уколико нађе начина да ученике укључи у планирање рада. Тако ће ученици
сазнати и када и колико ће бити испитивања, који начини испитивања им се
стављају у изглед и сл. Са становишта ваљане оријентације ученика битно је да
све што се тиче оцењивања знају унапред, у склопу укупног плана и распореда
рада током једног тромесечја, полугодишта или школске године. Битно је да се
отклони сваки извор мистификовања, тајновитости и непредвидивости у
оцењивању. Када је реч о оцењивању „изненађење“ је негативан показатељ и
по својој проблематичности је истог ранга као и сакривање оцена.
 Учесталост
• Да би обезбедили континуитет у информисању ученика о
њиховој ефикасности, оцењивање треба да буде редовна и
учестала активност. Неки наставници тврде да код њих
ученици „увек“ морају бити спремни да одговарају, јер они
„увек“ оцењују. Питање је да ли они заиста тако поступају. Често
се ради о обичној претњи која стално „виси“ изнад ученичких
глава и коју наставник повремено, углавном на непредвидљив
начин, остварује. Такво „планирање“ оцењивања далеко је од
сваке професионалности и педагошке одговорности. Учесталост
оцењивања треба да произлази из плана рада, да у односу на
ток и трајање наставног процеса буде оптимално. Ако наставник
„увек“ оцењује, онда то „увек“ мора бити у плану као позната а
не као непозната околност.
 Благовременост
• Оцењивање као извор информација о оствареном учинку
постиже пун ефекат само уколико се обавља током самог
процеса учења или непосредно по завршетку рада на некој
тематској целини. Другим речима, између саопштавања оцене
и активности на коју се оцена односи временски размак треба
да буде што мањи. Добру илустрацију благовремености
оцењивања можемо наћи у разним варијантама програмског
учења. Наставник који користи програмиране материјале или
који стандардне видове обраде градива организује тако да у
њих уноси елементе програмираног учења (нпр. дефинисање
етапа и њихових циљева, проверавање усвојеног после сваке
завршене етапе) омогућује ученицима да у току рада прате
своју успешност.
 Разноврсност
• Коришћење различитих врста оцењивања
повећава ваљаност, поузданост и
објективност оцена. У текућем оцењивању
ученика требало би да доминира описно или
аналитичко оцењивање или, пак, његова
комбинација са осталим врстама оцењивања.
Комбиновањем различитих врста оцењивања
отклањају се мањкавости које се редовно
јављају ако је поступак оцењивања
једностран. Могу се комбиновати разне
технике оцењивања и самооцењивања.
 Јасноћа
• Чињеница да програмски циљеви и задаци указују
на различите нивое овладавања програмским
садржајима треба да дође до изражаја и у начину
оцењивања ученика. Наставник треба увек да има у
виду питање: да ли је ученицима јасно шта је
предмет испитивања и којим критеријумом се
дефинише шта је успех, а шта неуспех? Наравно,
прво наставник током припреме за наставу мора
доћи до одговора на то питање, а затим током
наставе омогућити ученицима да схвате шта је
предмет учења и шта ће у том учењу бити сматрано
успехом, а шта неуспехом.
•
 Инструктивност
• Оцењивање током школске године у првом
реду има значај информисања ученика о
ефектима уложеног рада и на тим
информацијама утемељених упутстава како да
унапреди свој начин рада и учења. Оцена која
је правилно саопштена подстиче ученика да
анализује чиниоце који су условили такав
резултат и усмерава га да тежиште стави на
оне који су доступни његовој контроли −
залагање, одмеравање нивоа аспирација,
развијање ефикасне стратегије учења и сл.
 Саопштавање
• Оцена губи свој основни смисао уколико се не саопшти ученику;
оцену треба саопштити одмах или у што краћем времену од
испитивања. „Бајате“ оцене, за које ученици сазнају после дужег
времена, имају веома ограничену педагошку вредност. Оцена која се
држи у тајности губи сваки педагошки смисао. Психолошки она може
изазвати веома негативне последице, нарочито ако се ради о
оцењивању у неком за ученика критичном периоду. Скривању оцена
прибегавају наставници који мистификацијом оцењивања
надокнађују неку своју озбиљну стручну или личну мањкавост.
Наставник који држи до сопственог моралног интегритета никада
неће скривати оцене уколико је испитивао за оцену. Он може да не
оцени ученика и да образложи због чега то чини. Ученику може рећи
да од њега очекује бољи одговор (наводећи мањкавости добијеног
одговора) и да му оставља времена да се припреми нпр. за неки од
наредних часова.
•
 Разговор
• Посебно је питање да ли оцене треба увек саопштити пред одељењем
или понекад ученику насамо. Типично је да се оцене саопштавају
јавно, пред одељењем. После сваког испитивања наставник, ако је то
његов уобичајени поступак, треба да саопшти оцену и њено
образложење. Саопштавање оцена у посебном разговору веома је
користан педагошки поступак, било да се ради о успешним или
неуспешним ученицима. Уствари, наставник би требало да има такав
разговор макар једном у току полугодишта са сваким учеником.
Наравно, тежиште тог разговора не би било на саопштавању глобалне
оцене него на описној оцени и анализи начина учења и рада ученика,
на одговору како да учење постане рационалније и ефикасније, како
да се успостави однос сарадње и поверења. Посебан разговор је
неопходан ако се ради о ученику који је неуспешан или који има
тешкоће у учењу. Уколико наставник сматра да те тешкоће долазе од
недовољне мотивације или специфичних емоционалних и других
личних проблема ученика, расправа пред одељењем би била велики
промашај.
 Коментар
• Ако постоји само једна педагошка активност на
основу које можемо одвојити добре
наставнике од оних који су промашили
професију, то је оцењивање ученика.
Оцењивање доводи наставника и као особу и
као стручњака у најнепосреднији контакт са
сваким учеником. Ученици не цене наставника
према томе да ли „благо“ или „строго“
оцењује, већ према томе да ли оцењује ваљано
и објективно, да ли је у свему, а пре свега у
оцењивању, поштен, непристрасан, правичан,
отворен и доследан.
 Аналитичко и глобално оцењивање
У аналитичком оцењивању
• предмет оцењивања рашчлањујемо на делове;
• за сваки део утврђујемо показатеље успеха које
процењујемо;
• описно оцењивање је увек аналитичко.
Глобално оцењивање
често се заснива на општем утиску о раду ученика,
на „слободној“ процени квалитета или висине
успеха који је постигао. Реални садржај такве оцене
често остаје нејасан
 Описно оцењивање

• описна оцена је структурирана аналитичка

слика успеха ученика
• може бити изражена и нумерички, али не
једним, већ низом бројева чије је значење
познато
• у формативном оцењивању оцене су увек
описне
 Функције оцењивања

• информативна
• евалуативна
• инструктивна
• развојна
• социјалне, формалне и неформалне
 Принципи оцењивања
• објективност – оцена је имуна на „личне формуле“ наставника (импресија,
симпатија, тренутно расположење...)
• јасноћа – оцењивање се заснива на прецизно дефинисаним и релевантним
критеријумима
• информативност
• јавност – ученици би требало да знају када, како и на основу којих
критеријума ће бити оцењивани, као и коју су оцену добили за своје
постигнуће
• благовременост – оцена се саопштава довољно на време тако да ученик може
да коригује своје постигнуће
• редовност
• инструктивност – оцена и критеријуми на којима она почива ученицима
сугеришу ефикасне стратегије учења
• разноврсност типова оцењивања
• аналитичност – оценом се тумаче сви релевантни аспекти (делови)
учениковог постигнућа
 Типичне замке у оцењивању
• прва импресија
• хало ефекат
• строгост/ благост
• централна тенденција
• дисциплиновање
• скраћивање скале
• недоследни критеријуми
 Шта све оцењује наставник српског
језика
• Напредовање ученика у говорној култури и писмености
(говорне вежбе; организација усмених одговора на часу;
изражајно читање и рецитовање; учествовање у дебатама;
диктат; самодиктат; правопис у домаћим и писменим
задацима).
• Писмени задатак и исправка писменог (по потреби); уредност у
доношењу домаћих задатака; квалитет писмених састава;
• Активност на часу.
• Контролне вежбе различитог садржаја.
• Стваралачке активности везане за редовну наставу (израда
паноа, табела, илустрација и других наставних средстава;
систематизације; рад у одељењским новинама; уређење
кабинета српског језика; изложбе; представљање књига ван
школског програма; сарадња с библиотеком...)
 Чувајмо се замки! (1)
• Бог зна за пет, ја за четири, а ви највише за три.
• Ћути, седи један!
• Добро си се спремио, али ма колико се трудио никад нећеш
бити као твоја сестра!

• Смирите се или ћу да вам поделим јединице!

• Видео сам још првог дана какав си и да се никад
нећеш променити!

• - Зашто сам добио један? - Боље да ти не објашњавам, биће

још горе!
• Видим да си ти то научио, али без разумевања.
 Чувајмо се замки (2)
• Ако си добра бар упола као твој брат, нећеш имати
проблема код мене.
• Шта ја вама имам да објашњавам зашто сте добили
неку оцену!
• Због ове глупости залепићу ти кеца за полугодиште!
• Кад ти се толико прича, `ајде сад мало да причаш пред
таблом.
• Данас делим само јединице!
• Одлично, три!
• Није важно коју сте оцену добили на контролном; не
учите за оцену него за знање.
• Тако лепа девојчица, а не зна.
КРАЈ