Anaerobni reaktori

Klasifikacija anaerobnih reaktora:

1. Konvencionalni sistemi:
• digestori mulja
• septički tankovi
• anaerobna jezera

2. Brzi sistemi:
• reaktori sa fiksnim slojem
• reaktori sa rotirajućim slojem
• reaktori sa ekspandovanim ̸
fluidizovanim slojem
• dvostepeni reaktori
• pregrađeni reaktori
• uzlazni reaktori sa slojem anarobnog mulja
• reaktori sa ekspandovanim granulisanim slojem
• reaktori sa unutrašnjom recirkulacijom
Konvencionalni sistemi

• Konvencionalni sistemi – obuhvataju reaktore koji rade pri niskim zapreminskim organskim opterećenjem jer
nemaju mehanizam za zadržavanje veće količine biomase.
• Osnovni parametri koji ih razlikuju od brzih sistema su:

 Odsustvo mehanizma za zadržavanje biomase u sistemu- zadržavanje biomase u brzim sistemima postignuto je
procesom imobilizacije mikroorganizama

 Dugo hidraulično vreme zadržavanja- posledica odsustva mehanizma zadržavanja biomase u sistemu

 Niska zapreminska opterećenja- dizajn reaktora sa dugim hidrauličnim vremenom zadržavanja podrazemeva
upotrebu tankova velike zapremine zbog čega je brojčana vrednost zapreminskog opterećenja niska.
Anaerobni digestori mulja

• Konvencionalni digestori se uglavnom koriste za stabilizaciju primarnog i sekundarnog mulja, nastalih

tokom obrade otpadnih voda, kao i za tretman industrijskih otpadnih voda sa visokom koncentracijom
suspendovanih čestica
• Oblika su valjka ili kruške, izgradjeni od armiranog betona.
• Pošto se uglavnom koriste za stabilizaciju otpada sa visokom koncentracijom suspendovanih čestica,
hidroliza ovih čestica može ograničavajuća faza anaerobnog procesa. Stepen hidrolize zavisi od
nekoliko faktora:
o temperature
o vreme zadržavanja u digestoru
o prirode supstrata
o veličine čestica

Sa ciljem da se optimizuje hidroliza, konvencionalni digestori se mogu zagrevati, a radne temperature se

obično kreću od 25-35 ˚C. Proces hidrolize se odigrava jako sporo kada je radna temperatura digestora
niža od 20 ˚C.

Kako konvencionalni digestori nemaju specifična sredstva za zadržavanje biomase, hidraulično vreme
zadržavanja treba da bude dovoljno dugo da obezbedi efikasnost procesa.
• U suštini, sve organske supstance se mogu anaerobno razgraditi, osim drvenastih materijala jer anaerobni
mikroorganizmi ne mogu da degraduju lignin.

• Biogas koji se formira ima visoku energetsku vrednost i predstavlja obnovljiv izvor energije . Pored ove prednosti,
postoji niz nedostataka anaerobne digestije:

1. Samo delimična razgradnja organskih supstanci

2. Prilično mala brzina procesa razgradnje i visoki troškovi izgradnje digestora
3. Osetljivost procesa na različite inhibitore
4. Proizvedeni supernatant lošeg kvaliteta
5. Prisustvo H2S, vodene pare u biogasu
6. Moguće prisustvo isparljivih siloksana u biogasu koji mogu
izazvati štetu u kotlovima i generatorima zbog formiranja mikrokristalnog silicijum- dioksida.
7. Povećana koncentracija teških metala u rezidualnom mulju zbog značajnog smanjenja organske frakcije

Vrste anaerobnih digestora:

 standardni digestor
 brzi digestor ( digestor velike brzine)
 dvofazni digestor
Standardni digestor

Najjednostavniji tip anaerobnog digestora. Razgradnja biodegradabilnog supstrata traje od 30 do 60 dana.

Sadržaj digestora se , uobičajno, niti zagreva, niti meša. Iako proizvedeni biogas pruža neki oblik mešanja, dolazi do
stratifikacije u četiri zone.

Supernatant se izvlači i reciklira u postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda , a akumuliran digestiran mulj se
periodično uklanja iz sistema.

Danas se ovi digestori retko koriste.

Digestori velike brzine

Ovaj digestor poseduju mnoge prednosti u odnosu na standardni. Mulj se zagreva i meša. Mešanjem se postiže:
ravnomerna distribucija supstanci unutar digestora, maksimalni kontakt između supstrata i mikroorganizama,
sprečavanje termalne stratifikacije, smanjenje pojave skrame,...

Svi ovi elementi stvaraju homogeno okruženje i kao rezultat toga zapremina rezervoara se može smanjiti, a stabilnost i
efikasnost procesa je znatno poboljšana.
Mešanje se ostvaruje na nekoliko načina:

1. Recirkulacija mulja pomoću spoljašnje pumpe- velika količina digestovanog mulja se iz digestora pumpa kroz
spoljašnji izmenjivač toplote gde se spaja sa svežim, netretiranim muljem i zagreva. Zatim se vraća u rezervoar za
digestiju kroz mlaznice koje se nalaze na dnu ili vrhu digestora. Međutim, brzina protoka tokom recirkulacije mora da
bude veoma velika kako bi se postiglo kompletno mešanje.

2. Unutrašnje mehaničko mešanje- sistemi za mehaničko mešanje sadrže turbine i pogodni su za digestore sa fiksnim
poklopcima.
Mešanje pomoću gasa

1. Difuzori- starija tehnologija, neefikasna.

2. Sistem za mešanje u vidu koplja-ovaj sistem koristi rotirajući ventil koji obezbeđuje naizmenično ubrizgavanje gasa
kroz unutrašnje cevi. Prilikom razvijanja ovog sistema , princip je bio da se uštedi energija naizmeničnim ubrizgavanjem
gasa u različite delove reaktora. Međutim, parcijalno injektovanje ne može da obezbedi efikasno mešanje unutar čitavog
digestora.
3. Bubble Gun sistem – vertikalna cev ,
otvorena sa obe strane je centralna komponenta.

4. Gas Lifter sistem-sastoji se od jedne centralne i podno montirane cevi.

Grejanje i kontrola temperature

Za stabilan i efikasan rad od presudnog je značaja održavanje konstantne temperature.

Temperatura utiče na stopu rasta i metabolizam mikroorganizama, ima značaj uticaj na parcijalni pritisak vodonika time utiče
na kinetiku sintrofičnog metabolizma, nepovoljna reakcija, na primer raspad propionata u acetat, CO 2 i H2 bi postala
energetski povoljna na višoj temperaturi, dok reakcija hidrogenotrofne metanogeneze bi bila manje favorizovana na višim
temperaturama.
Visoka temperatura ima nekoliko prednosti – povećana rastvorljivost organskih jedinjenja i veća brzina biolških reakcija ,
međutim, negativni efekti jesu povećana koncentracija slobodnog amonijaka koji ima inhibitorsku ulogu.
Važno je održavati stabilnu radnu temperaturu pošto velika ili česta promena temperature utiče na bakterije, posebno na
metanogene.

Toplota je neophodna za:

• Zagrevanje dolaznog mulja na temperaturu digestora
• Za nadoknadu izgubljenje toplote

Količina toplote koja je potrebna za zagrevanje mulja predstavljena je jednačinom:

Wf-protok mulja (kg/dan)

Cp-specifični toplotni kapacitet mulja ( J/ kgC)
T2-temperatura digestora (˚ C)
T1 – temperatura mulja(˚C)
• Količina toplote koja je potrebna za kompenzovanje izgbljene toplote:

U-koeficijent prenosa toplote ( W/ m2 ˑ˚C )

A- površina digestora kroz koju je došlo do gubitka toplote (m2 )
T2-temperatura mulja u digestoru
T1-temperatura okoline

• Najčešći način zagrevanja je pomoću izmenjivača toplote, iako se injektiranje pare takođe može primeniti.
Od izmenjivača toplote najčešće su korišćeni cevasti i spiralni, a kao fluid najčeće se koristi topla voda koja se zagreva
sagorevanjem jedne količine biogasa.
• Dvofazni digestor

• Digestor visoke brzine je povezan sa drugim rezervoarom, zvanim sekundarni digestor. Sekundarni digestor se koristi za
čuvanje čvrste supstance i dekantovanje supernatanta. Sekundarni digestor se ne zagreva, niti meša.
• Tankovi mogu imati fiksne i plutajuće pokrivače. Ukoliko sekundarni reaktor sadrži plutajući pokrivač, može se koristiti za
skladištenje biogasa.

• Supernatant koji se izvlači iz drugog digestora, može da sadrži visoku koncentraciju suspendovanih čvrstih supstanci kao
posledicu nepotpune razgradnje u primarnom digestoru. Prisustvo ovih čestica, gasnih mehurova i flokova otežava
tretman ove otpadne vode.

• Dvofazni digestor je bio jako popularan u prošlosti, međutim retko se koristi u novim postrojenjima.
Pokrivači digestora

Digestori su pokriveni zbog održavanja radne temperature, anaerobnih uslova i sakupljanje gasa. Pokrivač može biti fiksni
ili plutajući. Fiksni poklopci su izgradjeni od ojačanog betona, čelika ili ojačanih poliestera. Plutajući pokrivači se koriste za
jednofazne digestora ili za sekundarni digestor unutar dvofaznog sistema.

Plutajući poklopac ima ulogu rezervoara gasa u kome se može skladištiti kada brzina proizvodnje gasa prevazilazi brzinu
potrošnje.
Primena anaerobnih digestora u tretmanu mulja

Anaerobnim tretmanom postiže se smanjenje zapremine mulja, uništavanje patogenih bakterija, stabilizacija mulja i
proizvodnja biogasa. Međutim proces anaerobne digestije traje dugo i njeme se postiže niska ukupna efikasnost
degradacije organskog materijala (30-50%).

Ovi ograničavajući faktori su generalno povezani sa fazom hidrolize. Naime , najdominantniji sastojak organske frakcije
mulja jesu ćelije. Ćelije predstavljaju nepovoljan supstrat za mikrobiološku degradaciju. Ćelijski zidovi su izgrađeni od
peptidoglikana koji su uzrok otpora i koji štiti ćelije od osmotskog šoka.

Zbog toga su razne metode dezintegracije ćelija mulja bile proučavane kao predtretman-metode koje dovode do lize
ćelija. Pre-tretman uključuje mehaničku , termalnu , hemijsku i biološku obradu.

Termalni pre-tretman

Toplotna obrada aktivnog mulja se već 1970. godine pokazala kao efikasna metoda. Mulj se uglavnom izlaže temperaturi
od 150- 200˚C , mada su primenljivi tretmani i pri nižim temperaturama. Toplotna energija dovodi do razgradnje
ćelijskog zida. Mnogi autori opisali su upotrebu termičkog pre-tretmana za poboljšanje anaerobne digestije.
Optimalni uslovi i stepen povećanja efikasnosti značajno variraju. Generalno , toplotni pre-tretman može znatno
povećati proizvodnju metana za mezofilnu AD, i u manjoj meri za termofilnu.
Mehanički pre-tretman-koristi mehaničke metode za dezintegraciju ćelije-koloidni mlin, prese visokog pritiska

Hemijski pre-tretman- za poboljšanje efikasnosti AD ovim tretmanom se postiže razgradnja i ćelijskog zida i ćelijske
membrane. Razne hemijske metode su razvijene, zasnovane na različitim principima rada:

• Kisela i bazna ( termalna) hidroliza- prilično ograničena jer dovodi do ekstremne promene pH , pa je mulj potrbno
dodatno neutralisati pre anaerobne obrade.

• Oksidativni pre-tretman- prvobitna metoda oksidacije mulja bila je metoda vlažne oksidacije (USA, 1954. godine).Proces
se izvodi uz prisustvo kiseonika ili vazduha na temperaturi od 260 ˚C i pritisku od 10 Mpa. Međutim, problemi sa velikom
potrošnjom energije, mirisom i korozijom ograničaju praktičnu primenu ove metode.
Najčešće oksidativne metode su ozonizacija i peroksidacija. Veliki nedostatak Fentonove metode ( vodonik-peroksid i soli
Fe2˖ ) jeste visoka pH vrednost neophodna za reakciju ( generisanje hidroksi radikala).
Novije metode koriste peroksidanse kao što su peroksimonosulfat i dimetildioksiran koji ne zahtevaju ekstremne reakcione
uslove i koji značajno povećavaju proizvodnju biogasa tokom anaerobnog tretmana.
Ultrazvuk

Sonifikacija je najefikasniji način za razaranje ćelija. Može se postići dezintegracija ćelija i to do 100 % .

Princip se zasniva na izazivanju procesa kavitacije. Kroz naknadnu kompresiju i ekspanziju tečnostipodc uticajem ultrazvučnih
talasa, generišu se implozije koje dovode do lokalnih ekstremnih uslova-temperatura od nekoliko hiljada stepeni i pritisak od
500 bar-a.
• Biološki pre-tretman- nedavno su izvršeni eksperimenti o dodavanju specifičnih sojeva bakterija mulju koje će ga
anaerobno degradovati. Početak ovih istraživanja započeo je primenom Geobacillus sp. pri čemu je izmereno povećanje
od čak 210 % proizvedenog biogasa kao posledica proteazne aktivnosti ovog soja.

Obogaćivanje, kompresija i skladištenje biogasa

Biogas sadrži oko 55-65 % CH4. Ostali sastojci su 30-40 % CO2 ,vodena para i tragovi H2S i H2. Bez daljeg tretmana može se
koristiti samo na mestu proizvodnje. Postoji velika potreba za povećanjem energetskog sadržaja biogasa, čineći ga tako
prenosnim na veća rastojanja, iz ekonomski i energetskih razloga.

U biogasu se mogu naći siloksani, isparljiva organosilicijumova jedinjenja, i njihova količina mora biti svedena na minimum.
Visoka koncentracija amonijaka predstavja problem za gasne motore i prihvatljiva koncentracija je 100mg/m 3
Sva postrojenja za proizvodnju biogasa moraju biti premljena nekom vrstom filtera kako bi se smanjila količina sitnih,
suspendovanih čestica i kapljica vode u biogasu.

• Uklanjanje CO2-postoje različite metode uklanjanja-apsorpcija ili adsorpcija, membarnsko odvajanje ,kriogeno
razdvajanje je moguće, ali skupo.
• Siloksani se koriste u različitim industrijskim procesima –kao zamena za organske rastvarače i često se dodaju
potrošačkim proizvodima-detergentima, proizvodima za ličnu higijenu, vlažne maramice, pelene za jednokratnu
upotrebu. Značajna količina siloksana je adsorbovana na aktivnom mulju, a tokom AD mulja oslobađaju se iz mulja.
Koncentracije siloksana su oko 30-50 mg/m3.
Tokom sagorevanja biogasa, siloksani su pretvoreni u tvrd i abrazivni mikrokristalni silicijum koji prekriva opremu.
Prevlaka dovodi do pregrevanja osetljivih delova motora. Kristalni pesak se akumulira i u uljima za mazanje i
premazima.

Najčešće korišćena metoda za uklanjanje siloksana je adsorpcija na aktivnom uglju. Ostali mogući adsorbenti su
zeoliti .
Reaktor sa fiksinim slojem

Reaktor sa visokim vremenom zadržavanja biomase i sa kratkim hidrauličnim vremenom zadržavanja.

Biomasa je imobilizovana na čvrstom nosaču. Materijali od kojih su izgrađeni nosači mogu biti prirodni i sintetički:
PVC, polietilen, polipropilen, najlonska vlakna, pesak, antracit, poliuretanska pena, sinterovano staklo,...

Nosači mogu biti različitog oblika

Rašigovi prstenovi

Šuplji blokovi

Cilintrični prstenovi
Glavni faktori koji utiču na efikasnost vezivanja su: hrapavost, poroznost, specifična površina, površinsko naelektrisanje,
hidrofobnost materijala.

Primarna adhezija bakterijskih ćelija na površinu materijala ostvaruje se vodoničnim vezama, van der Waals- ovim silama
i / ili elektrostatičkim interakcijama. Ovaj reverzibilan oblik adhezije postaje ireverzibilan usled produkcije egzopolimernih
supstanci.

Početna faza formiranja biofilma može se poboljšati dodatkom katjonskih polimera, dodatkom kalcijuma (Jordening –
1997. god.)

Sanchez (1996) je pronašao fakultativno anaerobne bakterije kao primarne kolonizatore, Sreekrishnan (1991) je primetio
da je formiranje biofilma započeto metanogenim bakterijama.

Dve osnovne konstrukcije – reaktor sa uzlaznim i silaznim protokom

Anaerobni filteri

Prva istraživanja koja se odnose na primenu anaerobnih filtera u tretmanu otpadnih voda datiraju iz šezdesetih
godina prošlog veka.

Biomasa u reaktoru može biti u obliku:

• tankog sloja biofilma vezanog za površinu materijala
• dispergovana i zadržana u međuprostoru materijala
• granula ili flokula zadržanih u donjem delu ispod pakovanof sloja
• Rastvorljiva organska jedinjenja dolaze u kontakt sa biomasom, difunduju kroz površinu biofilma ili granula mulja
i dospevši u unutrašnjost bakterijskih ćelija, nastavljaju svoj put ka krajnjim metaboličkim produktima.

Syntrophomonas wolfei

Primarne metaboličke reakcije-crne boje

Ćelijski zid -sive
Vodonik-dehidrogenaza i format- dehidrogenaza –plave boje
ATP- sintetaza –tamno plave boje
Na slici su prikazani shematski crteži filtera sa uzlaznim protokom ( levo) i silaznim (desno).

Iako se anaerobni filteri mogu koristiti kao centralno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, njihova najčešća
primena je u poslednjoj fazi tretmana čime se postiže funkcionalna stabilnost i sigurnost procesa.

Efluent se karakteriše niskom koncentracijom organskih supstanci i visokom koncentracijom mineralnih soli. Može se
koristiti za navodnjavanje zemljišta , pod uslovom da ne sadrži patogene mikroorganizme . Veliki broj patgenih
mikroorganizama je prisutan u efluentu nakon tretmana komunalnih otpadnih voda, te se u tom slučaju ne sme direktno
koristiti.
Glavna ograničenja anaerobnih filtera su opasnost od obstrukcije,tj. zapušavanja sloja i relativno velika zapremina
reaktora.

Bogu biti cilindričnog i pravougaonog oblika. Prečnici (ili širina rezervoara) krećuse od 6- 26 m , a njihova visina od 3 do
približno 13 m. Zapremine reaktora je u opsegu od 100 do 10000 m 3

Anaerobni filter cilindričnog oblika Anaerobni filter pravouganog oblika

Različiti plastični materijali se mogu koristiti.
Iako su neki efikasniji od drugih u pogledu zadržavanja biomase , krajnji izbor zavisi od operativnih i ekonomskih faktora.

Najveći broj postrojenja filtera za uzlaznim protokom sadrži zonu bez ambalažnog materijala, koja se nalazi na donjem
delu reaktora i koja omogućava akumulaciju granulisanog mulja. Young ( 1991. godine) preporučuje da pakovani sloj
treba postaviti u gornje dve trećine visine reaktora i ovaj sloj ne bi trebalo da bude manji od 2 m. ( pakovani sloj manji
visine se može koristiti u pilot testovima).

Pakovani sloj

Materijal od koga je izgrađen pakovani sloj mora da ispuni nekoliko zahteva:

• strukturno otporan
• biološki i hemijski inertan
• veliku poroznost
• veliku specifičnu površinu
• omogući ubrzanu kolonizaciju mikroorganizama

•  da proces bude izvodljiv, ne samo tehnički, već i ekonomski

Najčešće korišćeni materijali – kvarc, keramika, krečnjak, granit, PVC, polietilenske kuglice, bambus,...
 Glavni parametri za dizajn anaerobnih filtera su

t – hidraulično vreme zadržavanja (h)

• Hidraulično vreme zadržavanja V – zapremina anaerobnog filtera (m3
Q- protok (m3 / h)

Korišćenjem anaerobnih filtera za tretman efluenta iz septičkih tankova i UASB

reaktora- hidraulično vreme sadržavanja kreće se u opsegu od 4 do 10 sati.

• Temperatura- efikasnost procesa u opsegu 25-38˚C

• Visina pakovanog sloja- od 0,8 – 3 m

• Hidraulično opterećenje – predstavlja zapreminu otpadne vode kojom se dnevno opterećuje
jedincna površina pakovanog sloja
HLR

• Zapreminsko organsko
Lv
opterećenje
So- koncentracija organske supstance
u influentu
 Važan parametar za dizajn odnosi se i na sisteme za ulaz i izlaz otpadne vode .

Kod filtera sa uzlaznim protokom, po jedna cev kojom se dovodi otpadna voda postavlja se na svakih 2 – 4 m 2
dna reaktora.

Cevi na dnu kojima se Sakupljanje

vodi uvodi u sistem efluenta na vrhu

Uzorkovanje i uklanjanje mulja

Ovi uređaji su namenjeni za praćenje rasta i kvaliteta biomase u reaktoru . Dizajn anaerobnog filtera treba da omogući što
jednostavnije uzorkovanje i periodično uklanjanje mulja.

Efikasnost anaerobnih filtera Van Haandel i Lettinga (1994) su predložili-

O,87- koeficijent sistema
. 0,50-koeficijent koji se odnosi na pakovani sloj
UASB- uzlazni reaktor sa slojem anaerobog mulja

U UASB reaktorima biomasa se nalazi u obliku agregata (granula ) formiranih prirodnom samoimobilizacijom
bakterija. Tačnije, za ovakav proces imobilizacije nije potrebno prisustvo materijala kao što su Rašigovi prstenovi ili
gline.

Za uspešan rad neophodno je formiranje i stabilnost granula. Unutar reaktora mogu se razlikovati četiri zone:
Sloj anaerobnog mulja, fluidizovana zona, separator gasa . Otpadna voda se pomoću pumpe uvodi u dno reaktora,
prolazi kroz sloj granulisanog mulja.
Iznad granulisanog sloja , formira se fluidizovana zona zbog produkcije biogasa i u njoj se takođe može odvijati
biološka degradacija.

Biogas se odvaja od tečnosti pomoću separatora. Granule se vraćaju kroz fluidizovan sloj u sloj anaerobnog mulja,
dok se dispergovane bakterije i flokule ispiraju iz sistema zajedno sa otpadnim materijama..
Prečnik granula varira od 0,14mm do 5 mm.

Proces granulacije i formiranja biofilma može se podeliti u četiri faze:

1. Transport ćelije na površinu inertnog materijala ili druge ćelije ( u daljem tekstu označena kao
supstrat)
2. Inicijalna reverzibilna adsorpcija na supstrat
3. Nepovratna adhezija ćelije na supstrat posredstvom bakterijskih produkata i/ ili polimera
4. Razmnožavanje ćelija i formiranje granula

Ćelija se može transportovati do supstrata bilo kojom ili kombinacijom sledećih mehanizama:

Difuzijom
Konvektivni transport kroz fluid
Flotacijom –pomoću gasa
Aktivni transport- flagele
Prvobitna adsorpcija se može postići kroz sudar ćelije i površinskih makromolekula.

Supstrat ( na predhodnoj slici) može biti bakterijski agregat prisutan u mulju, ali takođe to mogu biti inertne
organske ili neorganske supstance koje dobijaju ulogu jezgra agregacije.

Između ćelije i supstrata moguće su interakcije: slaba reverzibilna privlačnost

kada se nalaze na odgovarajućem rastojanju, odbojne sile kada dominiraju
elektrostatičke interakcije i jakoireverzibilno povezivanje kada su van der
Wals- ove sile dominantne.

Nepovratna adhezija se uspostavlja snažnom vezom između supstrata i

mikrobiološke ćelije preko polimera, bakterijske fimbrije.

. Nije poznato da li se bakterije prvo reverzibilno

udružuju , a zatim produkuju ekstracelularne
polimere ili u početku produkuju ekstracelularne
polimere, tj. nije poznato da li se prvo odigrava
ekspresija gena za fimbrije ili ECP.
Prednosti UASB reaktora:

• Kompaktan sistem, postrojenje zauzima mali prostor

• Niski troškovi izgradnje i rada
• Niska potreba za energijom
• Zadovoljavajuća efikasnost uklanjanja HPK i BPK- od 65-75%

Ograničenja:

• Mali kapacitet u tolerisanju toksičnih opterećenja

• Dug vremenski period potreban za pokretanje sistema
• Efluent zahteva dodatni tretman

Reaktor se najpre napuni sa dovoljnom količinom anaerobnog mulja. Ubrzo nakon toga, reaktor radi pri „usporenom
režimu " – pri niskom organskom opterećenju. Ovaj period se naziva „start-up „-početni period i predstavlja najvažniju
fazu u radu reaktora.

Zatim se količina organske supstance postepeno povećava , u zavisnosti od reakcije sistema. Posle nekoliko meseci, skoro
koncentrovani mulj se razvija u blizini dna reaktora.
Mulj je veoma gust i izvanrednih karakteristika.

U području iznad sloja mulja nalaze se suspendovane bakterije i ovaj sloj se naziva –muljni prekrivač.

Mešanje se postiže izdvojenim molekulima gasa i protokom tečnog supstrata.

U fazi pokretanja sistema, kada je proizvodnja biogasa mala, potreban je dodatni način mešanja- recirkulacijom gasa ili
efluenta.
Gasni mehurovi se vezuju za mulj i tako ga transportuju ka vrhu. Separator u gornjem delu reaktora je
neophodan kako bi omogućio zadržavanje mulja i njegovo vraćanje.

Postoji asimetrična komora oko i iznad separatora gde se najgušći mulj uklanja iz tečnosti i vraća u digestivni
sklop ,dok najlakše čestice napuštaju reaktor, zajedno sa efluentom.

Dve glavne konstrukcije su:

cilindrični
rekangularni
Reaktor sa ekspandovanim slojem

Razvoj anaerobnih reaktora sa ekspandovanim i fluidizovanim slojem umanjio je probleme ograničene difuzije supstrata.

Proces je razvijen 1981. godine od strane Jevell-a. Reaktori su cilindričnog oblika, ispunjeni inertnim česticama na oko 10 %
zapremine reaktora. Nekoliko vrsta materijala koristi se kao materijal za nosače- pesak, šljunak, ugalj, PVC ,smole,...

Ove čestice nosača su prečnika od 0,3 do 3,0 mm, malo su veće od onih koji se koriste kod reaktora sa fluidizovanim slojem.

Bakterije rastu vezane za čestice. Čestice se ekspanduju uzlaznim protokom otpadne vode.

Ovaj sistem se smatra prvim anaerobnim procesom koji je sposoban za tretman razblaženih kanalizacionih otpadnih voda.
Sistem je veoma efikasan za tretman otpadnih voda sa niskim organskim opterećenjem ( 150-600 mg COD/l ) i to pri
hidrauličnom vremenu zadržavanja od 30-60 min.
Reaktor sa fluidizovanim slojem

Princip rada reaktora sa fluidizovanim slojem u osnovi su isti kao i kod reaktora sa ekspandovanim slojem, izuzev
veličine čestica nosača i brzina ekspandiranja. U ovom slučaju brzina protoka je puno veća.

Ekspanzija veoma malih čestica (0,5- 0,7 mm ) garantuje veliku površinu za uniforman rast bakterija oko svake čestice.

Pri organskom opterećenju od 20 do 30 kgCOD / m, efikasnost uklanjanja kreće se od 70 – 90 %.

Anaerobni tretman otpadne vode vinarija primenom reaktora sa fiksnim slojem

Sezonska proizvodnja vina i velike količine otpadnih voda koje se generišu, veoma otežavaju proces prečišćavanja ovih
voda.
Osnovne karakteristike ove otpadne vode su velika koncentracija organskih supstanci i nizak sadržaj azota i fosfora.

Tri anaerobna reaktora sa fiksnim slojem istih dimenzija ( visina 1m , prečnik 12,5 cm) korišćeni su za ispitivanje. Reaktori
su napravljeni od pleksigla sa efektivnom zapreminom od 10 L. Temperatura reaktora bila je 35˚C ( mezofilni opseg).
Otpadna voda uvodi se na dno reaktora pomoću peristaltičke pumpe.
Recirkulacija tečnosti sa vrha reaktora na dno vrši se pomoću
pumpe.

T i pH mereni su pomoću sonde postavljene na vrh reaktora.

Svaki reaktor je bio ispunjen nasumično raspoređenim nosačima
do 80 % zapremine reaktora.
Karakteristike nosača

Tri različita dizajna malih polietilenskih plutajućih nosača su korišćeni za imobilizaciju biomase. Cilindričnog su oblika .
Polietilen je pogodan termoplastični materijal jer je jeftin , netoksičan i nereaktivan u većini bioloških aplikacija.

Za simuliranje otpadne vode vinarije , korišćen je razblažen rastvor vina sa HPK od 20 g/l. Ovom rastvoru dodate su
hranljive materije kako bi se postigao odnos HPK/ N / P = 400 / 7/1. Glavne karakteristike supstrata prikazane su u
tabeli.

Jedan litar koncentrovanog mulja sa koncentracijom ukupne organske suspendovane supstance od 40 g/l korišćen
je za inkolaciju u svakom reaktoru obezbeđujući tako početnu koncentraciju organske suspendovane supstance od
4 g/ l.
U uzorcima otpadnih voda određivana je alkalnost , ukupne suspendovane supstance (TSS) , ukupne organske
suspendovane supstance (VSS) .

Koncentracija isparljivih masnih kiselina (VFA) merena je koristeći gasni hromatograf uz plameno jonizujućim
detektorom ( standardni rastvor- sirćetna, propionska, buterna, izobuterna, valerinska i izovalerinska kiselina).

Kvantifikacija vezanih čvrstih materija

Na kraju eksperimenta, reaktori su ispražnjeni kako bi se kvantifikovala količina suspendovanih čvrstih čestica
unutar reaktora. Nosači su postavljeni na aluminijumske folije i sušeni 24 časa u pećnici. Tokom sušenja čvrste
supstance se oslobađaju iz nosača i na temperaturi od 550 ˚C tokom 2 sata bivaju spaljene.

Eksperimentalni protokol je dizajniran da ispita efekat povećanja organskog opterećenja na efikasnost uklanjanja
organske supstance u tri anaerobna reaktora. Organsko opterećenje se postepeno povećavalo smanjenjem
vremena hidrauličnog zadržavanja.
Ista operativna strategija je korišćena za sva tri reaktora. Na slici je primer reaqktora ispunjenog sa S9. U početku je
radio na niskom organskom opterećenju (oko 0,4g l dan). Tokom prve dve nedelje rada , HPK je ostao prilično visok ,
zatim se postepeno smanjuje sa 2,7 do 0,3-0,4 g/l, što odgovara efikasnosti uklanjanja od 98 %. Ovaj period od dve
nedelje koji se smatra fazom aklimatizacije.

Organsko opterećenje je postepeno povećavano za 10-20 % jednom nedeljno pod uslovom da je efikasnost razgradnje
ostala iznad 80 %. U slučaju kada je HPK ostao visok nakon povećanja organskog opterećanja, organsko opterećanje je
privremeno smanjeno.