Мегатренд универзитет

Факултет за пословне студије

ПОСЛОВНО ПРАВО/ТРГОВИНСКО
ПРАВО

ЧЕТВРТИ БЛОК
Обнављање градива за 1. колоквијум (есејска
питања)

© Вељко Милутиновић 2019

 ПРВИ БЛОК

Основна начела грађанског права

Физичка и правна лица
 Основна начела грађанског
права
Основна начела грађанског права важе и за
пословно право:
Аутономија воље
Равноправност страна
Преносивост грађанских права
Имовинска санкција
Заштита на приватни захтев
Диспозитивност норми
Не важе увек сва начела и од сваког постоје
изузеци!
 Аутономија воље
Могућност субјеката да по својој вољи уреде
међусобне односе, подразумева још две слободе:
Слобода закључења правног посла: субјекти
слободно бирају да ли ће закључити правни посао
(нпр. уговор) или не и са ким, као и садржину посла
(в. диспозитивност норми)
Слобода вршења права: произилази из аутономије
воље-субјект слободно одлучује о вршењу или
невршењу права, одн. о начину вршења и
располагању правима (нпр. да ли ће тражити
накнаду штете или не)
 Равноправност страна
Сви учесници грађанскоправног односа се
стављају у једнак положај
Не сме бити дискриминације и да једна страна не
сме бити потчињена вољи друге стране
(искоришћавање слабијег економског положаја,
прекомерно оштећење)
Динар једне стране вреди колико и динар друге
стране (у уговору, парници...)
 Преносивост права
Већина грађанских права се могу преносити, одн.
могу бити у промету
Посебно и најчешће у пракси су преносива:
Апсолутна права (нпр. право својине, кроз уговор о
продаји, нпр. стана)
Преносива су и релативна права (нпр. поверилац у
уговору о продаји преноси потраживање на трећег)
Непреносива су углавном лична права (нпр. право
на доживотно издржавање)
 Имовинска санкција
За неиспуњење обавезе у грађанском праву
одговара имовином, а не личношћу
Томе сходно, у грађанском праву субјект може бити
приморан да преда одређени предмет или новац,
али не може ићи у затвор нити бити приморан на
рад
Заштита на приватни захтев
Права из грађанскоправних односа штите се, по
правилу, на захтев носиоца права
У пракси, то је једна од кључних разлика између
јавног и приватног права
Код приватног права, ништа се не дешава пред
судовима и другим органима док субјекат не
реагује, јер је сам одговоран за заштиту својих
интереса
У јавном праву, постоји дужност државе или другог
органа власти да реагује зарад тзв. “јавног
интереса”
Начело диспозитивности норми
Диспозитивност норми значи да се већина
законских норми (и норми из других прописа) може
искључити вољом страна (посебно у уговорима,
статутима предузећа и сл.)
Из саме норме се обично види да ли је
диспозитивна, тј. да ли оставља простор за
самостално уређење
Као општи изузетак (важи и за принцип аутономије
воље), не може се одступати од тзв. принудних
прописа (нпр. царински прописи), нити од правила
јавног поретка (нпр. уговори о убиству)
Главни атрибути физичких лица
Име: име и презиме; уписује се у матичну књигу
рођених; ако има више од три речи: “скраћено име”
Пребивалиште/боравиште:
– Пребивалиште: место где лице стално
станује
– Боравиште: место где лице привремено
станује (хотел или сл.)-релевантно само ако
нема пребивалишта
Држављанство: јавноправни однос са државом;
може се бити држављанин Србије, странац,
апатрид (лице без држављанства иједне државе)
или бипатрид, трипатрид итд. (лице са више
држављанстава)
 Правна лица
Најбоља дефиниција (И. Бабић):
Организација (група) људи коју право сматра као
целину; лице које има права и обавезе које се
разликују од права и обавеза појединаца који га
састављају
Ради се дакле, о људској организацији, коју су
основали једно (нпр. једночлано друштво са
ограниченом одговорношћу) или више физичких
лица и које постаје учесник у правном промету
(створено, а не рођено лице)
Атрибути: као код физичких лица, само име
постаје-назив, пребивалиште-седиште
Организације и правна лица
Иако су сва правна лица организације, нису све
организације правна лица
Човек постаје физичко лице рођењем и престаје то
да буде смрћу
Насупрот томе, да би организација постала правно
лице, потребно је да испуни три критеријума:
– да има имовину
– да није забрањена
– да јој правни систем признаје да може бити
ималац права и обавеза
Критеријуми за правна лица
Имовина не мора увек бити велика: довољан је,
нпр. оснивачки капитал од 100 дин. код друштва са
ограниченом одговорношћу
Забрана: не сме бити забрањена организација
(терористичке, неке врсте фашистичких, тајна
друштва и сл.)
Признање правног система: тражи се у законима-
Закон о привредним друштвима изричито даје
статус правног лица привредним друштвима; исто
тако Закон о јавним агенцијама-агенцијама,
међународни уговори-међународним
организацијама (не увек), итд.
Карактеристике правних лица
Правна лица су одвојена од својих оснивача:
Правно лице је, углавном, независно од оснивача у
смислу:
рада
одговорности за обавезе и
престанка (правног лица)
Правни послови органа правног лица производе
дејство према правном лицу, а не према физичким
лицима која су уједно и органи (директор, управни
одбор и сл.)
Постоје изузеци, нпр. одговорност за дугове код
ортачког друштва
Основна обележја правних лица
Уређена су правилима: статут одн. оснивачки акт,
који одређује његов назив, органе, седиште,
делатност и друга релевантна питања
Имају органе управљања: правно лице није живо и
нема свест; оно све радње врши преко физичких
лица-органа (директор, управни одбор и сл.)
Имају дозвољени циљ: циљ дозвољен законом,
прописан у статуту или оснивачком акту
Имају имовину: права својине (стварне или
интелектуалне), потраживања
Имају атрибуте (идентитета): назив, седиште и
држављанство
 ДРУГИ БЛОК
Застарелост и преклузија
Извори облигација
 Застарелост
Проток времена којим право постаје неутуживо; када
протекне рок за застарелост, титулар још увек има право,
али не може више да захтева судску заштиту
Разлика између губитка права и губитка права на утужење:
ако се тужени не позове на застарелост, суд може, на
захтев тужиоца, да заштити право над којим је наступила
застарелост (општи принцип)
Општи рок застарелости (у нашем праву): 10 година-
застарелост наступа ако законом није другачије
прописано
Постоје и посебни рокови, дужи и краћи од општег
Застој и прекид застаревања
Застој застаревања јесте ситуација када застаревање, због
неког прописа и чињенице, не тече (пример: потраживања
између брачних другова док траје брак, где застаревање
облигација насталих у току брака ни не почиње да тече
пре развода);
Прекид застаревања је ситуација у којој се рачунање рока
застаревања прекида и креће изнова услед неке радње
(пример: застаревање се прекида и рок тече изнова када,
док још траје рок, поверилац поднесе тужбу против
дужника)
 Преклузивност, задржај и
одржај
Преклузивни рокови су рокови у оквиру којих се може стећи
одређено право или предузети одређена радња (нпр.
временски ограничено право на жалбу, право пријављивања
на конкурс или тендер)
О преклузивним роковима судови пазе по службеној
дужности: преклузија се поштује чак и ако се странка није
позвала на њу
Преклузивни рокови (у принципу) не познају застој ни
прекид; понекад постоји повраћај у пређашње стање
Постоји и одржај: супротно од застарелости и
преклузивности, право се стиче протоком времена; постоји
само код стварног права (нпр. претварање државине у
имовину)
 Извори облигација
Облигације настају на основу:
Уговора
Проузроковања штете
Једностране изјаве воље
Неоснованог богаћења
На основу закона (ако је негде изричито прописано, под
категоријом “остало”-главне су прве четири категорије)
 Једнострано обавезне
облигације
Класичан пример је неосновано богаћење: (трећи извор
облигација из претходног списка)
Неосновано богаћење тј. “стицање без основа” покрива
ситуацију када је једна страна стекла новац или другу
вредност изразиву у новцу без правног основа
Најчешћи пример је исплата недугованог (када се нпр.
плати порез или такса за коју се испостави да је
незаконита или погрешно установљена)
Битно је да је једна страна осиромашена а друга
обогаћена-тада ова прва постаје поверилац а друга
дужник у једнострано обавезној облигацији
 Уговори уопште
Уговори су двострани (или вишестрани-страна може бити
безброј, битно је да више од једне) правни послови који
настају сагласном изјавом воље страна
Уговори махом заснивају облигације али их могу и мењати
и гасити (нпр. уговор о поравнању)
Уговори морају да садрже тзв. битне елементе за врсту
којој припадају, да би се објективно право предвиђено за
ту врсту уговора применило над уговором
 Једнострана изјава воље
Класичан пример једностране изјаве воље јесте јавно
обећање награде
Обећавалац обећава награду било којој особи која прва
изврши одређену радњу и испуни остале услове из
обећања
Још један пример је издавање хартије од вредности на
доносиоца: ту издавалац издаје хартију од вредности која
може створити облигацију у односу на било коју особу
која је држи (доносиоца)
 Проузроковање штете
Дефиниција: ко другоме начини штету, дужан је да је
надокнади (neminem laedere)
Штета може бити имовинска (штета над имовином) или
неимовинска (штета за углед, претрпљен бол)
Унутар имовинске штете постоје стварна штета, тј. умањење
(већ постојеће) имовине и измакла добит/измакла корист
(губитак будуће имовине)
Штета такођа може бити уговорна или вануговорна
Уговорна штета: нпр. раскид уговора без правног основа,
прекорачење рокова код радова и др.
Вануговорна штета: телесне повреде, нпр. у тучи
 Законске облигације
На крају, неке облигације настају силом закона, без уговора
или причињене штете
Класичан пример: обавеза послодавца да исплати
отпремнину бившем раднику којег је отпустио као
технолошки вишак: отпремнина није (али може бити)
предвиђена уговором, а послодавац није проузроковао
вануговорну штету раднику, јер је поступио у оквиру
законских могућности и то без кривице
Облигација исплате отпремнине настаје на основу Закона о
раду, који то право гарантује радницима
Тренутком отказа, (бивши) радник постаје поверилац а
(бивши) послодавац дужник у облигационом односу
 ТРЕЋИ БЛОК
Правна личност и њено пробијање
Заступање
 Правна личност
По правилу које важи за друштва капитала (друштво са
ограниченом одговорношћу и акционарско друштво),
чланови одн. акционари не одговарају за обавезе друштва
својом имовином (одговара само друштво)
То је логичан след концепта правног лица као одвојеног
лица у правном промету, као и концепта ограничене
одговорности
Идеја је да се стимулише бизнис, тако што закон штити
чланове друштва од поверилаца, под такозваним “велом”
правне личности
“Пробијање” правне личности
“Вело” правне личности није апсолутно-оно се може
законски “пробити”, да би се дошло до имовине чланова
друштва односно акционара
Када се “вело” пробије, долази се до неограничене
одговорности чланова одн. акционара, који одговарају за
обавезе друштва свом својом имовином
Ова могућност је изузетна и предвиђена је за сузбијање
малверзација
Код нас, законом је предвиђено да се “вело” пробија ако
чланови, одн. акционари злоупотребе привредно друштво
за незаконите или преварне циљеве или ако располажу
имовином друштва као да је њихова
 Заступање
Наше право познаје две врсте заступања: заступништво и
пуномоћство
Идеја је да је одређено физичко лице овлашћено да, у име
другог лица (физичког или правног) обавља послове у
његово име и за његов рачун, тј. да уместо њега преузима,
гаси или мења субјективна права
Заступник: постоје законски и статутарни заступници
Законски заступник: родитељ над дететом док оно не стекне
пословну способност или директор привредног друштва
(или другог правног лица)-они заступају по закону, дакле
самим тим што су родитељи одн. директори друштва (није
потребан посебан акт да би се то установило)
 Статутарни заступник
Статутарни заступник (нпр. директор сектора) заступа на
основу статута или другог конститутивног акта правног лица-
ови се одређују у таквом акту и региструју се у регистрима
правних лица (они могу али не морају да постоје, за разлику
од законског који увек постоји)
Ако уз директора (законског заступника) постоје и статутарни,
потребно је статутом разграничити која су овлашћења
статутарних
Статутарни заступници могу овлашћења вршити самостално
или заједнички (заједнички значи да све морају да потпишу и
остали статутарни заступници): ако се не прецизира у
конститутивном акту, сматра се да је статутарни заступник
самосталан
 Пуномоћство
Пуномоћство је форма заступања; за разлику од законског
одн. статутарног заступника, пуномоћник заступа лице
(физичко или правно) на основу уговора
Пуномоћја (уговори о пуномоћству):
Опште пуномоћје: пуномоћник може да ради све из
домена властодавца, осим да отуђује ствари из имовинске
масе
Посебно (специјално) пуномоћје: може бити дато баш за
отуђивање ствари, или као ужа верзија општег пуномоћја,
нпр. заступање у одређеном предмету пред државним
органом
 Пуномоћство (2)
Пословно пуномоћје: шире од општег-сви послови који су
уобичајени у вршењу пословне делатности привредног
субјекта одређене врсте (није баш често)
Пуномоћник по запослењу: на основу запослења лице врши
одређене послове у име и за рачун друштва (обично
продавац, конобар у ресторану, итд)
Пуномоћје трговачког путника: слично пуномоћнику по
запослењу, везана за продају робе
Прокура (ознака “пп” уз име): некада најшире могуће
пуномоћје-прокуриста ради све што и директор (који остаје
законски заступник), осим да отуђује непокретности-обим
прокуре је прописан законом-ако се да, не може се
ограничити уговором
 Прокура
Закон о привредним друштвима (2011.) сужава овлашћења
прокуристе, он се сада битно разликује од законског и
статутарног заступника, јер има додатна ограничења, те он:
Не заступа друштво у споровима и поступцима пред
органима
Не може да преузме меничну обавезу
Не може да закључи уговор о зајму
Као и пре, не може да закључи уговор о стицању или
отуђивању непокретности од стране друштва
Сада не може да закључи ни уговор о стицању или
отуђивању акција или удела у другим друштвима