Tradicionalni narodni

muzički instrumenti
na tlu Bosne i Hercegovine

3.
kordofoni

vanredni profesor dr Sanja Radinović

 3.
KORDOFONI
Ova grupa instrumenata dobila je naziv spajanjem latinskih reči chorda što
znači žica i phone što znači zvuk. Izvor zvuka je vibrirajuća žica, razapeta između
dve tačke. Kordofoni instrumenti mogu imati jednu ili više žica.
Prema Hornbostel-Saksovoj klasifikaciji, ovi instrumenti se dele na dva tipa. To
su: 3.1 jednostavni kordofoni instrumenti ili citre, i 3.2 složeni kordofoni
instrumenti koji se dalje dele na laute i harfe

U muzičkofolklornom nasleđu BiH postoje samo složeni kordofoni instrumenti

tipa laute. Njihova podela zasniva se na dva kriterijuma. Jedan je odnos dužine
rezonantnog tela i dužine vrata, na osnovu čega se razlikuju kratkovrate laute (kod
kojih je vrat kraći od rezonantnog tela), dugovrate laute (kod kojih je vrat duži od
rezonantnog tela), i one koje predstavljaju međukategoriju (kod kojih su vrat i
rezonantno telo otprilike jednake dužine). Drugi kriterijum podele je način dobijanja
tona, na osnovu čega se laute dele na one kod kojih se žice dovode u stanje
treperenja trzanjem i na one kod kojih se to postiže prevlačenjem gudalom.
 Kordofoni instrumenti su u BiH veoma zastupljeni, omiljeni i široko
rasprostranjeni. Sistematizovani su na sledeći način:

• laute koje se sviraju gudalom

– gusle (međukategorija)
– lijerica (kratkovrata)

• laute koje se sviraju trzanjem žica (tj. tambure; sve

su po tipu dugovrate)
– tambura sa dve žice
– tambura sa tri žice
– karaduzen
– bugarija
– šargija
– polusaz
– saz
~ Gusle ~
tip i poreklo naziva:
Gusle pripadaju porodici lauta i nalaze se na prelazu između kratkovratih i
dugovratih.
Naziv potiče od staroslovenske reči gosl, što znači žica.

poreklo instrumenta, rasprostranjenost, srodni instrumenti u širem regionu:

Smatra se da su gusle u BiH najdrevniji kordofoni instrument. Najstariji sačuvan
primerak potiče iz 1848. i čuva se u Zemaljskom muzeju u Sarajevu.
Gusle su ujedno i najrasprostranjeniji kordofoni instrument u seoskoj sredini BiH.
Podjednako pripadaju nasleđu i pravoslavnih, i muslimanskih, i katolicki (pre svega u
zapadnoj Hercegovini) naroda. Iako je nekada pažljivo negovana, ova tradicija među
muslimanskim stanovništvom poslednjih je decenija u opadanju. Osim uobičajenih
jednostrunih gusala, na krajnjem severozapadu BiH i u predelu oko Banja Luke
korićene su i dvostrune.
Van teritorije BiH gusle su rasprostranjene u Crnoj Gori, Srbiji, delovima Hrvatske.

najznačajniji istraživači:
O guslama i guslarima postoji obilje pisanih izvora iz XIX i XX veka, ali je u njima
vrlo malo pažnje posvećeno graditeljima i graditeljskoj praksi.
Značajnije podatke o guslama ostavili su, između ostalih, Franjo Kuhač (1877),
Matija Murko, Bela Bartok (1951), Cvjetko Rihtman (1958).
funkcija, repertoar, ansambli:
Svirkom na guslama prati se izvođenje tradicionalnih epskih pesama, kao i
novonastalih o aktuelnim temama, prvenstveno političkim i ratnim. Guslar je ujedno i
pevač.
Gusle su solistički instrument, namenjen vokalno-instrumentalnoj interpretaciji.

osnovne ergološke odlike i štimovanje:

Kutla i vrat gusala izrađuju se od jednog komada drveta (javora, hrasta, oraha...),
dubljenjem. Kutla je prekrivena parčetom kože (jareće, teleće, zečije...) i pričvršćena
za kutlu drvenim klinovima. Na koži je izbušeno nekoliko zvučnih otvora, a 1-2
postoje i na poleđini kutle. Vrat je na poleđini obično ukrašen geometrijskim
ornamentima, a na vrhu stilizovanom glavom neke životinje, mada se sreću i razne
druge predstave, pre svega zoomorfne. Struna se pravi od dlaka iz konjskog repa ili
od ribarskog najlona. Drveno gudalo (od leske, drena, šimšira...) obično je u obliku
luka ili zmije. Na gudalu je takođe struna od konjske dlake.
Na teritoriji BiH razlikuju se 2 tipa gusala, hercegovački i bosanski, i to na osnovu
karakteristika kutle. Kod hercegovačkog tipa ona je kruškolika ili srcolika, sa plitkim
dnom, zaobljenim ili ravno otesanim. Kod bosanskog je ovalnog oblika, izdužena ili u
formi lista, i debljih je zidova.
Stariji tip tonskih nizova je hromatski i podrazmeva netemperovane intervalske
odnose:

U novije vreme zamenjuje ga dijatonski niz, bliži temperovanom sistemu.

držanje instrumenta, tehnika sviranja, osnovne karakteristike melodija:
Gusle se sviraju u sedećem položaju. Svirač ih drži između kolena, blago nagnute
na levu stranu i naslonjene na levu natkolenicu. Stopala mogu biti prekrštena.
Gudalo se drži u desnoj ruci. Svirač ga pomera u oba smera, paralelno sa
kobilicom, a na svaki potez izvodi po nekoliko tonova. Povlačenjem gudala do prve
polovine ostvaruju se jači i izražajniji tonovi, od druge polovine tonovi slabijeg
intenziteta. Srednjim prstima leve ruke (ređe i malim) svirač skraćuje strunu na
instrumentu. Nikada je ne pritiska uz vrat, već je samo ovlaš dodiruje sa strane, u
maniru sviranja flažoleta. Starija tehnika podrazumeva dodirivanje strune sredinom
ispruženih prstiju leve ruke, a novija jagodicama.
Interpretacija guslarskih pesama redovno otpočinje instrumentalnim uvodom.
Vokalno-instrumentalne deonice su mahom nejednake dužine, što zavisi od broja
stihova koje guslar tretira kao jednu zaokruženu smisaonu celinu unutar pesme.
Između tih celina izvodi se instrumentalni intermeco. Faktura između vokalne i
instrumentalne deonice je heterofoni dvoglas. Odstupanje od unisona dešava se
najviše onda kada se glas spušta na ton ispod finalisa, kao i na mestima gde se na
guslama izvode ukrasi (predudari, trileri...).
S obzirom na to da su gusle deo kontinuirane i veoma žive prakse, ne iznenađuje
što je vremenom došlo do primetnih promena u tehnici sviranja, repertoaru,
ukrašavanju instrumenta... Promene se tiču i zastupljenosti gusala (danas praktično
više nema dvostrunih gusala; muslimanska guslarska praksa je u nestajanju...), na
šta su uticale etničke izmene na određenim prostorima tokom ratova iz 1990-ih
godina, kao i zapostavljanje nasleđa usled promene načina života u seoskoj sredini.
izbor linkova za Youtube klipove:
https://www.youtube.com/watch?v=o09-LVBTSTw
https://www.youtube.com/watch?v=KXRuB-EpU0Q Bajro iz Podveleža

najpoznatiji svirači:
Koliko istorija do sada pamti, to je na prvom mestu slepi srpski guslar Filip Višnjič
(1767-1834) iz Gornje Trnove (kod Ugljevika u Semberiji), čuven i kao tvorac brojnih
tekstova (među njima se naročito izdvaja 13 pesama o Prvom srpskom ustanku), i
kao guslar koji je mnoge pesme otpevao Vuku Karadžiću. Proputovao je ceo
bosanski pašaluk, pevajući i hrišćanima i muslimanima, jer je dobro poznavao oba
repertoara.
~ Lijerica ~
tip i poreklo naziva:
Lijerica pripada porodici kratkovratih lauta.
Ime joj potiče od grčkog naziva lira.
poreklo instrumenta, rasprostranjenost, srodni instrumenti u širem regionu:
Poreklom je iz istočnog Sredozemlja, a verovatno se krajem XVIII i početkom XIX
veka proširila iz Grčke po južnom Jadranu. Rasprostranjena je u južnoj Dalmaciji, pre
svega u dubrovačkoj regiji, ali je ima i na poluostrvu Pelješcu, na ostrvima Mljet i
Lastovo, kao i u južnoj Hercegovini. U prošlosti je to područje bilo i znatno šire
(ostrva Vis, Korčula, Brač, Hvar, Lošinj, Rab, okolina Splita...). Srodni instrumenti
postojali su davno u nekim drugim evropskim zemljama (npr. Italiji i Francuskoj) i bili
prototip za razvoj potonjih evropskih gudačkih instrumenata. Ipak, tamo su nestali
krajem srednjeg veka, pa takvim oblicima očuvanim do današnjih dana, među koje
spada i lijerica, pripada važan status „žive starine” u ovom istorijskom kontinuitetu.
U BiH je lijerica ranije bila prisutna samo u jugoistočnom delu Neretvljanskog
polja, u Neumu i neumskom zaleđu, da bi se od poslednjih decenija javila i u
zapadnoj Hercegovini. Pripada nasleđu hrvatskog stanovništva.
Instrumenti srodni lijerici su kritska lira, bugarska gadulka i makedonsko ćemene.
Verzija instrumenta srodna bugarskoj, odnosno makedonskoj, registrovana je
sporadično i u jugoistočnim delovima Srbije.
najznačajniji istraživači:
Lijericu su u Hrvatskoj prvi pominjali Franjo Kuhač (1877) i Ludvig Kuba (1897).
Značajan doprinos istraživanju dali su potom Milovan Gavazzi (1930), Branko Marić
(1932), Božidar Širola (1933), Branimir Gušić (1966), Andrija Stojanović (1966),
Joško Ćaleta (2001). U BiH se njome bavila Jasmina Talam (2014).
funkcija, repertoar, ansambli:
Ovaj instrument prati narodne plesove, među kojima su najpoznatiji
Hercegovačka poskočica i Llnđo, igra prihvaćena iz Dubrovačkog primorja,
karakteristična po komandama koje izgovara kolovođa.

osnovne ergološke odlike i štimovanje:

Instrument je kruškolikog oblika, dužine oko 1/2 m. Rezonantno telo, tj. kutla, vrat
i glava izrađuju se od jednog komada drveta. Na donjoj trećini glasnjače nalaze se 2
polukružna zvučna otvora, između kojih je uglavljena kobilica. Kutla se postepeno
sužava u vrat, koji završava glavom sa 3 čivije. Žice su nekada izrađivane od
usukanih životinjskih creva, danas su metalne ili plastične. Štimuju se u odnosu G C
F. Nekadašnji primerci bili su oskudno ornamentirani, dok se noviji ukrašavaju
različitim tehnikama na površini daske i vrata, i potom lakiraju.
Gudalo se pravi od drena, a sastoji se od drške, šipke i struna. Drška je
oblikovana tako da je svirač može obuhvatiti šakom. Strune su izrađene od dlaka
konjskog repa.

štim: tonski niz melodije izveden na prvoj žici (G):

držanje instrumenta, tehnika sviranja, osnovne karakteristike melodija:
Lijerica se svira u sedećem položaju, pri čemu se drži vertikalno oslonjena na levu
nogu iznad kolena.
Žice se skraćuju jagodicama prstiju leve ruke. Zvuk se dobija prevlačenjem
gudala preko dve žice istovremeno, prve i druge. Melodija se svira na prvoj žici (G), a
na drugoj, najdubljoj (C), izvodi se ležeći ton. Treća žica (F) upotrebljava se samo
povremeno, i to za ritmičku podlogu. Svirač sinhronizovano u ritmu melodije udara
punim stopalom desne noge o pod. Da bi svoju svirku obogatio, ponekad udara i
vrhom gudala po dasci.
Melodije su žive i poletne, sačinjene od kratkih motiva koji se više puta ponavljaju
i variraju.

Zlatko Glavinić, lijeričar iz Neuma

izbor linkova za Youtube klipove: najpoznatiji svirači:

https://www.youtube.com/watch?v=l8FI1OettBw –
 Delovi tambura zastupljenih u nasleđu BiH
(uopšteni prikaz)

čivije

jastuk
glava

perdeta
vrat, drška

glasnica

žice
kobilica
glasnjača, daska

rezonantno telo, kutla

zapinjač
terzijan
 Opšte činjenice o tamburama zastupljenim u nasleđu BiH
Arheološki nalazi potvrđuju prisustvo instrumenata iz porodice tambura još u
antici: među Sumerima, Egipćanima, u Anadoloji i Grčkoj..., a prvi nalazi datuju se na
5.000 godina pre n. e. Dakle, u načelu se smatra da su tambure istočnjačkog porekla
i da su vrlo stare. Ipak, po ovom pitanju je nauci još uvek mnogo toga nepoznato.

Kada je konkretno reč o tamburama na Balkanu, po nekim viđenjima one su sa

Arapskiog poluostrva prenete u Tursku, a potom su se raširile na ovim prostorima,
posredstvom Turaka u vreme ekspanzije Osmanskog carstva, i tu dobile neke
specifične razvojne forme. S tim u vezi, kao moguća preteča balkanskih
instrumenata iz ove porodice često se navodi instrument kopuz, koji su Turci na
Balkanu koristili sve do XVII veka. Sa druge strane, istorijski spisi i likovna
svedočanstva na freskama svedoče da su srodni instrumenti na balkanskim
prostorima bili poznati i znatno pre dolaska Turaka, što se upravo odnosi i na kopuz.
 U muzičkofolklornom nasleđu BiH prisutno je 7 vrsta tambura – tambura sa dve
žice, tambura sa tri žice, karaduzen, bugarija, šargija, polusaz i saz – i sve su po
tipu dugovrate laute. Među sobom se razlikuju po veličini, konstrukciji, broju žica,
štimovanju i načinu sviranja. Pa ipak, među njima postoje i brojne sličnosti. Sledi
pregled najbitnijeg u domenu jednog i drugog:
– Kutla se uvek izrađuje dubljenjem od neke tvrđe vrste drveta (javor, trešnja,
orah...). Kod manjih su kutla i vrat sačinjeni izjedna, od jednog komada drveta, dok
se kod većih tambura vrat pravi zasebno (od šljive, javora, divlje trešnje...) i
naknadno spaja sa kutlom. Kutla se zatvara tankom daskom (glasnjačom),
napravljenom obično od neke crnogorične vrste (jela, smreka, omorika...).
– Za gradnju polusaza i saza, najkompleksnijih i najsofisticiranijih ne samo u
porodici kordofonih, nego i uopšte u narodnom instrumentarijumu BiH, potrebno je
veliko znanje i iskustvo. Oni se zato prave u specijalizovanim majstorskim
radionicama, dok se ostali izrađuju i na selu, od strane priučenih graditelja.
– Šargija, polusaz i saz su najveće tambure u BiH, koje podrazumevaju i
najsloženiju tehniku sviranja.
– Svi instrumenti iz porodice tambura mahom se sviraju terzijanom, napravljenim
od goveđeg roga ili žilavog dela trešnjeve kore. Terzijan se drži u desnoj ruci, a žice
se skraćuju levom.
– Preovlađujući štim je G C F, pri čemu se na G žici, najudaljenijoj od svirača,
izvodi melodija, a na ostalima, koje se obično sviraju kao prazne, ritmizovani bordun.
To prvenstveno važi za C žicu, postavljenu u sredini. Na F žici, najbližoj sviraču,
ponekad se izvode još i tonovi g1 i as1 (ili a1), skraćivanjem žice palcem leve ruke.

– S obzirom na to da navedeni štim podrazumeva samo 3 intonacije, a žica ima

obično 4 i više, pribegava se udvajanju susednih žica, pre svega onih melodijskih
koje se štimuju na G.
 ~ Tambura sa dve žice ~

Mašo Čajić iz Cazina,

Mehmed Kolak – Kolaković (1830-1897) jedan od poslednjih baštinika ovog nasleđa,
fotografisan između dva svetska rata
(unuk Ćerima Čajića, najpoznatijeg pevača
uz ovu tamburu iz prve polovine XIX veka)
tip i poreklo naziva:
U BiH je tambura sa dve žice (tambura, tamburica, pivačka tambura)
najjednostavniji instrument tipa dugovrate laute. Dužina joj varira od oko 60 cm pa do
oko 1 m.

poreklo instrumenta, rasprostranjenost, srodni instrumenti u širem regionu:

Rasprostranjena je među muslimanima u severozapadnom delu Bosanske
Krajine, najviše u pograničnim delovima. Jedan usamljeni podatak svedoči o njenom
prisustvu i u okolini Tuzle. U XVIII i s početka XIX veka korišćena je u urbanim
sredinama, a potom se proširila i na selu. Postoje podaci da je tamburu sa dve žice
sviralo i pravoslavno stanovništvo iz okoline Ključa. U drugoj polovini XX veka ovaj
instrument postepeno iščezava i danas je deo muzičke prošlosti BiH.

najznačajniji istraživači:
Tamburu sa dve žice pominju izvori već iz druge polovine XIX veka, tj. Luka
Marjanović (1898), a potom Hamdija Kreševljaković (1934), Matija Murko (1951),
Vlado Milošević (1955), Cvjetko Rihtman (1953, 1982), Jasmina Talam (2013;
http://www.gracanickiglasnik.ba/wp-content/uploads/2013/01/Pages-from-gg29-5.pdf,
2014).

funkcija, repertoar, ansambli:

Uz tamburu sa dve žice muslimani sa prostora uže Krajine pevali su svoje epske
pesme krajišnice. U vezi sa rasprostranjenošću, funkcijom i repertoarom ovog
instrumenta kod Srba mnogo toga je ostalo nepoznato, jer temeljna istraživanja u
prošlosti nisu sprovedena.
osnovne ergološke odlike i štimovanje:
Kutla je kod tambure sa dve žice mala i plitka, i pojavljuje se u različitim oblicima.
Kod starijih primeraka otesana je na brid ili zaobljena. Povremeno se sreću
instrumenti i sa 1-2 glasnice na kutli, obično na strani koja je okrenuta sviraču.
Glasnice na glasnjači od primerka do primerka variraju svojim brojem (obično ih je 4-
8), prečnikom i rasporedom, što je slučaj i sa dužinom vrata i dužinom instrumenta u
celini. Vrat je rađen izjedna sa kutlom, u odnosu 2:1. Na njemu su raspoređena 3
perdeta, a glava može biti različito oblikovana (ravno, pužoliko...).
Obe žice ovog instrumenta štimuju se na istu visinu. Melodija se svira na donjoj
žici, a ritmizovani bordun na gornjoj (samo izuzetno i ona se povremeno skraćuje
palcem leve ruke). Melodijskoj žici svojstven je sledeći tonski niz:

Istraživanjima je ustanovljeno da veličine ovih intervala dosta odstupaju od

temperovanih (neutralna sekunda i dosta niska mala terca).
držanje instrumenta, tehnika sviranja, osnovne karakteristike melodija:
Instrumet se svira u sedećem položaju, a drži se vodoravno u odnosu na položaj
tela.
Kucanje je jedina zabeležena tehnika sviranja, sprovođena u jednom ili oba
smera. Početni potez je uvek naniže.
S obzirom na male tonske mogućnosti instrumenta, melodije su veoma
jednostavne i u njima je više izražena ritmička komponenta. Kontrasti se postižu
promenama tempa i uvođenjem različitih ritmičkih motiva. Vokalna deonica je tonski
razvijenija od instrumentalne (obično se kreće u okviru pentakorda), a u pojedinim
delovima može da protiče i bez pratnje tambure. Pesme su izvođene sa prekidima
između tekstualnih celina; nova celina posle pauze uvek bi otpočinjala
instrumentalnim uvodom. Ono što izrazito dominira u ovom vokalno-instrumentalnom
izrazu je sam narativni sadržaj epskih pesama, koje mogu imati i po nekoliko stotina
stihova i koje su često sastavljali sami pevači.

izbor linkova za Youtube klipove:

–

najpoznatiji svirači:
Ćerim Čajić iz Cazina smatra se najboljim u prvoj polovini XIX veka; nasledili su
ga sin Mahmut i unuk Mašo, koji je bio jedan od poslednjih nosilaca ovog nasleđa
između dva svetska rata. Izuzetnim se smatra i Mehmed Kolak – Kolaković (1830-
1897) iz Orašca kod Bihaća.
~ Tambura sa tri žice ~
tip i poreklo naziva:
Tambura sa tri žice (tamburica, tambura trožica) takođe spada u jednostavnije
instrumente tipa dugovrate laute.

poreklo instrumenta, rasprostranjenost, srodni instrumenti u širem regionu:

Instrument pripada tradiciji srpskog življa iz centralnog dela Bosanske Krajine, tj.
vezan je za oblast Zmijanja (planinski predeo u Republici Srpskoj oko planine
Manjače – između Banja Luke, Mrkonjić Grada, Ključa i Sanskog Mosta), ali ga ima i
severoistočno (Prnjavor) i severozapadno od naznačenog područja (Prijedor,
Bosanski Novi, Bosanska Dubica). Naglo se gubi iz prakse i uskoro će verovatno
sasvim nestati.

najznačajniji istraživači:
Značajniju pažnju do sada su ovoj tamburi posvetile samo Vlado Milošević
(sredina XX veka), Dunja Rihtman-Šotrić (1990) i Jasmina Talam (2014).

funkcija, repertoar, ansambli:

Koristi se isključivo kao solistički instrument.
Služi kao pratnja jednoglasnih pesama ljubavnog ili šaljivog sadržaja (svira se
melodija pesme ili prateća deonica). Često je melodija tipizirana, tj. vezana je za više
različitih tekstova. Izvode se i melodije narodnih igara, sa ili bez pevanja.
osnovne ergološke odlike i štimovanje:
Kutla i vrat izrađuju se izjedna. Kutla je znatno drugačije forme nego kod ostalih
tambura iz BiH – obično je nalik plitkoj kutiji, koja je uža u zatvorenom delu.
Glasnjača sadrži 6-8 različito raspoređenih glasnica malog promera, otvorenih
progorevanjem. Glasnica postoji i na bočnoj strani kutle. Vrat je 2-3 puta duži od
kutle i na njemu je obično raspoređeno 5 perdeta, ali ih može biti do 8. Sa donje
strane vrat je blago zaobljen i završen različito ukrašenom glavom (npr. u formi koja
podseća na stilizovanu glavu životinje), mada može biti i bez ukrasa. Retki primerci
oskudno su ukrašeni nagorevanjem. Po završetku obrade instrument se lakira
bezbojnim lakom.
Žice su štimovane u intervalu sekunde, F G ili FIS G, i to tako da je donja
štimovana na F ili FIS, a dve gornje na G:

Tonski niz je mahom pentakordalni. Za F, odnosno FIS žicu zabeležene su

sledeće mogućnosti:

U slučaju G žica, moguće je izvesti sledeće tonove:

držanje instrumenta, tehnika sviranja, osnovne karakteristike melodija:
Tambura sa tri žice svira se u sedećem ili stojećem položaju, a drži se
horizontalno u odnosu na telo svirača.
Najjednostavniji način sviranja podrazumeva skraćivanje donje žice i okidanje dve
gornje kao prazne. Samo povremeno gornja žica dodiruje se palcem leve ruke.
Jedina teknika sviranja je kucanje, u jednom ili oba smera (što se obično
kombinuje). Ova druga mogućnost služi za izvođenje šesnaestinskih vrednosti, a
primenjuje se tako što se potezom naniže kače sve žice, a zatim potezom naviše
samo donja.

izbor linkova za Youtube klipove:

https://www.youtube.com/watch?v=KkDpgPLSX_Q Radovan Jorgić – Čile u „Šljiviku”

najpoznatiji svirači:
S obzirom na jednostavnost instrumenta, tehnike sviranja i repertoara, ne pamte
se neki izuzetni izvođači. Ipak, nedavno je medijsku popularnost stekao Radovan
Jorgić iz Piskavice, zahvaljujući nastupu u nedavno aktuelnom takmičarskom serijalu
RTS-a „Šljivik”.
~ Karaduzen ~
tip i poreklo naziva:
U BiH je karaduzen najmanji instrument tipa dugovrate laute, dužine oko 40 cm.
Neki istraživači ga smatraju vrstom šargije.
Naziv je turskog porekla, od reči kara što znači crn i duzen što znači naštimovati.

poreklo instrumenta, rasprostranjenost, srodni instrumenti u širem regionu:

Čini se da ga najviše ima u južnim i severnim delovima zemlje. Ranije je bio
rasprostranjen na širem prostoru BiH, ali ga danas na mnogim mestima više nema.
Van teritorije BiH postoji još jedino u južnoj i zapadnoj Makedoniji i na Kosovu.
Tamo ga izrađuju Turci i Albanci.

najznačajniji istraživači:
Prve pomene o karaduzenu ostavio je Augustin Kristić (1936), a od potonjih
istraživača njime su se bavili Cvjetko Rihtman (1982), Vinko Krajtmajer (1982) i
Jasmina Talam (2014).

funkcija, repertoar, ansambli:

Karaduzen je tambura-samica. Postoje podaci da se mahom svirao noću.
Služi za solističke improvizacije.
osnovne ergološke odlike i štimovanje:
Kutla i drška karaduzena koja se postepeno sužava prema glavi instrumenta
stapaju se u karakterističan trouglasti oblik. Kutla je sa donje strane otesana na brid.
Na glasnjači su izbušene male glasnice. Na dršci je raspoređeno 5 perdeta. Kutla i
drška se izrađuju izjedna. Glasnice se na glasnjači otvaraju progorevanjem
užarenom metalnom šipkom. Ukrašavanje instrumenta vrši se tehnikom
nagorevanja, tako što se užarenim nožem ili nekim drugim oštrim metalnim
predmetom željeni motiv ocrtava crnim tragom. Po završetku izrade instrument se
lakira bezbojnim lakom.
Karaduzen ima 4 žice, koje su naštimovane, kao i kod većina tambura u BiH, na
G C F, i to tako da su za ton G upotrebljene dve donje žice. Osnovni tonski niz koji je
moguće proizvesti na G žici je sledeću:

držanje instrumenta, tehnika sviranja, osnovne karakteristike melodija:

Kucanje se odvija u oba smera, i to je jedina tehnika sviranja.
Na karaduzenu se mahom izvode improvizovane jednostavne melodije.

izbor linkova za Youtube klipove:

–
najpoznatiji svirači:
–
~ Bugarija ~
tip i poreklo naziva:
Bugarija (bulgarija, tambura) pripada tipu manjih dugovratih lauta. Nešto je veća
od karaduzena.
Poreklo i značenje naziva nisu do kraja objašnjeni. On je verovatno potekao od
glagola bugariti, što po nekim tumačenjma znači oplakivati.

poreklo instrumenta, rasprostranjenost, srodni instrumenti u širem regionu:

Postoje pretpostavke da bugarija nije doneta sa strane posredstvom Osmanlija,
već da se razvila na domaćem terenu.
Od druge polovine XIX veka pa do kraja Drugog svetskog rata bila je
rasprostranjena u celoj Bosni i koristili su je svi narodi, nezavisno od verske ili
nacionalne pripadnosti. Potom ubrzano gubi popularnost. U priličnoj meri nestala je
zbog omiljenosti šargije, koja ima veće tehničke mogućnosti. Do rata iz 1990-ih još je
kako-tako opstajala u selima središnje i severoistočne Bosne. Danas je ima na svega
nekoliko punktova i verovatno će uskoro sasvim iščeznuti.

najznačajniji istraživači:
O bugariji je prvo pisao Ludvig Kuba, a potom Vejsil Ćurčić (1935), Cvjetko
Rihtman (1953), Augustin Kristić (1955), Vlado Milošević (1956), Vinko Krajtmajer
(1982).
funkcija, repertoar, ansambli:
Bez bugarije su nekada bila nezamisliva seoska okupljanja i svetkovine.
Koristi se za pratnju pesama, kao i za izvođenje igračkih melodija. Svirač može i
da peva, sam ili sa još jednim pevačem.
Instrument se ponekad udružuje sa šargijom.

osnovne ergološke odlike i štimovanje:

U veličini i detaljima forme postoje mnoge razlike od kraja do kraja. Vrat može biti
napravljen izjedna sa kutlom, a može biti i od druge vrste drveta, pričvršćen za kutlu.
Kutla je spolja najčešće otesana na brid. Na glasnjači se nalaze glasnice manjeg
promera, otvorene progorevanjem pomoću nekog užarenog metalnog predmeta. Broj
glasnica varira od instrumenta do instrumenta, ali ih je najčešće od 4 do 8. Sa gornje
strane kutle (koja je okrenuta sviraču) nalazi se još jedna. Na vratu je raspoređeno 8-
9 perdeta (mada ih može biti i više). Ukrašavanje glasnjače vrši se na razne načine,
obično tehnikom nagorevanja, i to floralnim ili geometrijskim motivima (detelina,
prepleti crtica, i sl). Retko se ukrašava kutla na svojim stranama, još ređe vrat. Po
završenoj obradi instrument se lakira.
Bugarija ima 4 žice, štimovane uobičajeno za tradiciju BiH, tj. G C F, sa
udvajanjem melodijske G žice. Postoje i podaci o štimovanju na samo dve visine, G
C, i tada svakoj pripadaju po dve žice.
Od broja i međusobnog rastojanja perdeta zavisi tonski niz. Najčešće se sreće
sledeći:
držanje instrumenta, tehnika sviranja, osnovne karakteristike melodija:
Kucanje se ostvaruje u jednom smeru, odozgo na dole, ili pak u oba, gore-dole.
Vešti svirači razdvajaju G žice (npr. tako da jednu od njih sviraju kao praznu).
Ponekad se primenjuje i tehnika prikucavanja, koja podrazumeca da se istovremeno
sa trzanjem lupka o dasku zglobom drugog ili trećeg prsta desne ruke, potcrtavajući
metričke jedinice (u zapisu se to beleži na zasebnoj liniji ispod notnog sistema). Retki
su i slučajevi povremenog skraćivanja F žice palcem leve ruke. (Inače, ove i još neke
druge tehnike dolaze do punog izražaja na šargiji, instrumentu koji je „sledeća klasa”
po veličini i složenosti konstrukcije.)
Melodije često sadrže netemperovane intervale, što se pre svega odnosi na prvi i
drugi ton iznad finalisa (g1), koji su niska velika sekunda (a1) i niska mala terca (b1).
(Jasmina Talam podvlači da ovi odnosi nisu specifični samo za svirku na bugariji, već
predstavljaju opštu odliku i vokalnog i instrumentalnog izraza u skoro celoj Bosni.)

izbor linkova za Youtube klipove:

–

najpoznatiji svirači:
–
~ Šargija ~
tip i poreklo naziva:
Šargija (šarkija, tambura) je dugovrata lauta različitih dimenzija, duga od 70 cm do
110 cm, koja dosta varira i svojim oblikom.
Naziv je turskog porekla, od reči šark koja znači istok.

poreklo instrumenta, rasprostranjenost, srodni instrumenti u širem regionu:

I sam instrument je turskog porekla, prenet posredstvom Turaka u razvojnoj fazi u
kojoj se i danas nalaz u turskoj seoskoj sredini. Istraživači većinom smatraju da je u
seoskoj praksi u BiH prisutna od polovine XIX veka.
Izuzetno je popularna i rasprostranjena, pre svega na selu, podjednako među
muslimanskim, katoličkim i pravoslavnim stanovništvom, i pri tom je reč o vrlo srodnim
muzičkim stilovima. O njenoj popularnosti svedoči i obilje članaka koji su joj
posvećeni.
Šargije sporadično ima i van teritorije BiH, u pograničnim zonama Srbije i Hrvatske
(Podrinje, Posavina). Srodni instrumenti postoje u muzičkoj praksi Albanaca na
Kosovu, kao i u Turskoj, ali iako su im nazivi slični, oni se dosta razlikuju od šargije iz
BiH.

najznačajniji istraživači:
Priloge su dali mnogi autori: Vejsil Ćurčić (1935), Augustin Kristić (1955), Cvjetko
Rihtman (1963), Vlado Milošević, Mustafa Mulalić, Vinko Krajtmajer (1982), Mumin
Trumić (1987), Dragica Panić (1986), Dimitrije Golemović (1987), Jasmina Talam
(2014).
funkcija, repertoar, ansambli:
Šargija je u BiH najpopularniji kordofoni instrument, pa je i repertoar veom bogat.
Na njoj se izvode melodije narodnih igara (s pevanjem ili bez njega), a služi i za
pratnju pesmama (stara dvoglasna tradicija). Svirač može da prati i sopstveno
pevanje. Muslimani sa prostora Krajine uz šargiju su, umesto uz gusle, izvodili epske
pesme.
Uz šargiju vrlo često svira violina, a ponegde bugarija, tambura dvožica, ili još
jedna ili dve šargije. U novije vreme šargija je deo raznih instrumentalnih sastava
komercijalnog tipa, u kojima su još harmonika, gitara, bubanj...
osnovne ergološke odlike i štimovanje:
Veličina, oblik i materijal od kojeg se rade šargije, te broj, veličina i raspored
glasnica – sve to dosta varira od primerka do primerka, što je inače česta pojava kod
instrumenata seoske izrade. Ipak, kutla je najčešće otesana na brid. Drška je sa
donje strane zaobljena. Na levoj strani kutle (okrenutoj prema sviraču) nalazi se otvor
koji ima ulogu svojevrsne glasnice. Na dršci i vrhu kutle raspoređeno je do 13
perdeta. Svi potrebni otvori izrađuju se progorevanjem. Ukrašavanje je najčešće
izvedeno tehnikom nagorevanja, i to na dasci pre svega, a ponekad i na kutli,
floralnim (cveće, lišče) ili geometrijskim motivima (prepleti linija...). Neki primerci
ukrašeni su i na dršci, inkrustracijama od druge vrste drveta, sedefa ili poludragog
kamena (malahita), upravo na poljima između perdeta gde se žice pritiskaju prstima
leve ruke. Po završetku izrade, šargija se premazuje bezbojnim lakom. U poslednje
vreme sreću se i tzv. „dvorepe” šargije, sa 2 drške (slične inovacije postoje i kod
saza), što je verovatno turski uticaj.
 Šargija može imati 4 žice, ili pak 5-6, od kojih je poslednja upola kraća (zukaljka,
cikalica...) i zategnuta čivijom koja je postavljena na samom početku drške. Od svega
pomenutog zavise i štimovi.
– Kod šargije sa 4 žice štimovanje je ili na 3 visine (udvaja se G žica) ili, ređe, na 2
(obe žice su udvojene). Pored uobičajenog štima G C F, u nekim istočnim krajevima
BiH zabeleženi su i drugi:
štimovi šargija sa 4 žice:

– Kod šargija sa 5-6 žica jedini štim je G C F, sa udvajanjem ili utrajanjem G žice i
mogućim udvajanjem F žice. U ovom poslednjem slučaju, kod instrumenata sa
zukaljkom, ta šesta F žica dvostruko je kraća od svog parnjaka i viša za oktavu:
štim šargija sa 5-6 žica:

Iako šargija ima i do 13 perdeta, sve melodije mogu da se izvedu u okviru prvih 8
polja. Zabeleženo je da je niz na prvih 10 polja hromatski od g1 do g2, sa izostankom
tona e2. Ipak, pošto su tradicionalne melodije dijatonske, sa polustepenom iznad
finalisa (as1), i pošto počivaju na manjem broju tonova, u okviru jednog primera nikada
se i ne koriste sva polja, tj. svi tonovi koje je na šargiji moguće proizvesti.
držanje instrumenta, tehnika sviranja, osnovne karakteristike melodija:
Šargija se svira sedeći ili stojeći.
Budući da je izrazito popularna, na njoj se razvio i veći broj tehnika sviranja, koje se
često kombinuju. Najrasprostranjenija i osnovna je kucanje, tj. trzanje u jednom ili oba
smera. Dvosmerno kucanje ima jednu noviju varijaciju koja se primenjuje kod pratnje
pesama, a podrazumeva da se donje (melodijske) žice okidaju potezom naniže, a
potom gornje (bordunske) potezom naviše. Prikucavanje primenjuju veštiji svirači, tako
što istovremeno sa trzanjem lupkaju o dasku šargije zglobom drugog ili trećeg prsta
desne ruke, potcrtavajući metričke jedinice (u zapisu se to beleži na zasebnoj liniji
ispod notnog sistema). Klizanje zahteva veću spretnost i nije česta tehnika. Sprovodi
se prevlačenjem prsta leve ruke po žici od jednog do drugog polja, bližeg ili
udaljenijeg. Prigušivanje podrazumeva pokrivanje žica, a koristi se samo povremeno,
da bi se izbegla monotonija na mestima gde se isti ton ponavlja nekoliko puta. Kucanje
preko perde je tehnika prigušivanja zukaljke. Ostvaruje se prekrivanjem 3. i 4. žice
palcem leve ruke, i to samo radi osobenih efekata.
Iako na šargiji uobičajeno zvuči melodija izvedena na G žicama i ritmizovani kvartni
bordun c1 f1 proizveden na ostalim praznim žicama, svirači povremeno primenjuju
skraćivanje F žice na tonove g1 i as1, kao što i jednu od udvojenih G žica povremeno
sviraju kao praznu. Rezultat toga je pojava drugačijih sazvuka u pratnji, dvoglasnih i
troglasnih, umesto uobičajene kvarte:
 Svirka na šargiji je ritmički vrlo usitnjena i retko sadrži uobičajene instrumentalne
ukrase (razne vrste predudara i postudara). Umesto toga veoma je čest tremolo.

izbor linkova za Youtube klipove:

https://www.youtube.com/watch?v=WlSO2c5xCLw Niko Markotić, šargija sa dobojske pijace
https://www.youtube.com/watch?v=R74vLiAbBgE&list=PL_EO3wdXTsZ3JrVFa8KmMpKl93JpdlMCm&index=43 prikucavanje,
Fahro...
https://www.youtube.com/watch?v=HBsd5GzMw0s Milenko Stevanović i prijatelj – 2 šargije, jedna sa zukaljkom
https://www.youtube.com/watch?v=jHxFuDLnhfA&list=PL_EO3wdXTsZ3JrVFa8KmMpKl93JpdlMCm&index=85 šargija,
violina,
2 pevača – Hrvati
https://www.youtube.com/watch?v=ALh5ylFI3BQ&index=11&list=PL_EO3wdXTsZ3JrVFa8KmMpKl93JpdlMCm „dvorepa” „dvorepa”
https://www.youtube.com/watch?v=YiJiT-sQMG4&index=4&list=PL_EO3wdXTsZ3JrVFa8KmMpKl93JpdlMCm šargija, violina,
sintisajzer – scena
https://www.youtube.com/watch?v=jNjYJvUao4M&list=PL_EO3wdXTsZ3JrVFa8KmMpKl93JpdlMCm&index=47 graditelj iz
Slavonskog Broda
najpoznatiji svirači:
~ Polusaz ~
tip i poreklo naziva:
Polusaz (velika šargija, saz, tuzlanka) spada u veće instrumente tipa dugovrate
laute u BiH. Po svojim ergološkim odlikama vrlo je sličan sazu, a određene sličnosti
postoje i sa šargijom. Ipak, polusaz se od saza razlikuje pre svega po rasporedu
perdeta, a to je u isto vreme ono što ga povezuje sa pojedinim primercima šargije, na
koje je taj raspored prenet. Ovaj međupoložaj polusaza uticao je na to da su ga neki
istraživači svrstavali u saz, a drugi u šargiju, pa se kao polusaz ređe pominje u
literaturi.
poreklo instrumenta, rasprostranjenost, srodni instrumenti u širem regionu:
Pouzdano se zna da je polusaz prisutan u muzičkom nasleđu BiH više od jednog
veka.
najznačajniji istraživači:
Augustin Kristić (1955), Vinko Krajtmajer (1982), Jasmina Talam (2014).
funkcija, repertoar, ansambli:
Polusaz je svoju primenu našao u prigradskim sredinama, u kojima ni saz ni
šargija nisu uspeli da udovolje svim muzičkim potrebama stanovništva.
I po repertoaru polusaz predstavlja sponu između saza i šargije, jer se na njemu
podjednako izvodi instrumentalna pratnja jednoglasnih pesma (kako jednostavnijih
seoskih, tako i složenijih gradskih) i melodije narodnih orskih igara (sa ili bez
pevanja). Kod pratnje pesama može se izvoditi pevačka deonica ili prateća.
Kombinovanje tehnika, kačenje jedne ili više žica, dinamičko nijansiranje i dr. – sve je
to srodno svirci na sazu, zbog većih tehničkih mogućnosti ovog instrumenta od onih
koje ima šargija, i dolazi do izražaja pri interpretiranju gradskih pesama. Sa druge
strane, izvođenje melodija orskih igara je ono što polusaz povezuje sa šargijom.
Ovaj instrument je isključivo solistički.
osnovne ergološke odlike i štimovanje:
Po skoro svim ergološkim karakteristikama, polusaz je identičan sazu (videti
dalje). Sadrži 6-8 žica, i u zavisnosti od tog broja sprovodi se odgovarajuće udvajanje
i utrajanje pri štimovanju:
6 žica – G 3, C 1, F 2
7 žica – G 3, C 1, F 3
8 žica – G 3, C 2, F 3
Tonski niz koji je moguće izvesti na polusazu zavisi od broja perdeta. Evo jednog
slučaja, u kome se javlja skoro potpun hromatski niz. Važno imati u vidu da ovi
odnosi uvek manje ili više odstupaju od temperovanih:

Upotrebni niz, zavisan od konkretnih melodija, ipak je znatno uži. On je dijatonski,

sa polustepenom na prvom ili drugom mestu iznad završnog tona.

držanje instrumenta, tehnika sviranja, osnovne karakteristike melodija:

Polusaz se najčešće svira u sedećem položaju, pri čemu se drži u krilu.
Tehnike sviranja koje se mogu primeniti srodne su onima na šargiji, pa i nešto
složenije, i često se kombinuju.

izbor linkova za Youtube klipove:

–

najpoznatiji svirači:
–
~ Saz ~
tip i poreklo naziva:
Saz je žičani instrument iz porodice dugovratih lauta. To je najsloženiji,
najzahtevniji i najveći kordofoni instrument u BiH, dug preko 1 m.
Njegov naziv je persijskog porekla, a na Bliskom Istoku obično označava celu
porodicu dugovratih lauta.

poreklo instrumenta, rasprostranjenost, srodni instrumenti u širem regionu:

Arheološki nalazi potvrđuju prisustvo srodnih instrumenata u antici među
Sumerima, Egipćanima, u Anadoloji i Grčkoj. Na prostore Balkana saz je prispeo sa
dolaskom Turaka, verovatno još u XV veku.
U BiH je rasprostranjen među islamskim življem, prvenstveno na teritoriji Bosne, a
sporadično se sreće i kod muslimana u Srbiji (Sandžak). Vezan je za višu i srednju
klasu gradskog stanovništva.
Varijante ovog instrumenta postoje na istočnom Mediteranu, Bliskom Istoku i u
centralnoj Aziji – kod Turaka (koji ga zovu i baglama), Azerbejdžanaca, Jermena,
Kurda, delom Sirijaca i Iračana. Ipak, one se po mnogo čemu razlikuju od saza iz
BiH.
najznačajniji istraživači:
Najznačajnije napise o sazu ostavili su Vejsil Ćurčić (1935), Augustin Kristić
(1936, 1955), Vlado Milošević (1962), Tatjana Pandurević (1986), Jasmina Talam
(2014). Šukrija Trako, poznati savremeni sazlija, napisao je knjigu o sazu: Saz u
Bosni (Visoko, Institut sevdaha – Fondacija Omera Pobrića, 2003). Saz u Turskoj
istraživao je Lorens Piken [Laurence Picken] (1975).
funkcija, repertoar, ansambli:
Saz je solistički instrument i služi kao pratnja sevdalinkama. Svirač saza, sazlija,
svirkom najčešće prati sopstveno pevanje, ali uloge pevača i svirača mogu biti i
razdvojene. Saz je tradicionalno bio vezan za kućni prostor, a danas ga, posle dužeg
perioda zamiranja ove prakse, sve više sviraju mlađi svirači, i to mahom na
koncertnom podijumu. U prošlosti je praktikovano i grupno sviranje tzv. takuma
sazlija, sastava sačinjenih od 4 do 10 svirača, koji su izvodili istu melodiju unisono.
Ne zna se mnogo o njihovom repertoaru, a na osnovu sećanja starijih kazivača
zaključuje se da je odgovarao tzv. ravnoj melodici i predstavljao jedan autentičan
tradicionalni muzički izraz. Danas ima pokušaja revitalizacije te prakse.
osnovne ergološke odlike i štimovanje:
Kutla je kod saza kruškolika, duboka i blago zaobljena. Sa gornje strane (prema
sviraču) sadrži manji zvučni otvor. Na glasnjači, izrađenoj od jednog ili više delova,
takođe postoji nekoliko manjih ili jedan veći zvučni otvor. Na mestu gde se žice
okidaju, glasnjača je obično ojačana tankim furnirom, koji ima i dekorativnu funkciju.
Između kutle i glasnjače ponekad su umetnuti nosači ili prečnice, radi povećavanja
otpora daske pri sviranju. Takođe, ponekad se spoj glasnjače sa kutlom dodatno
ojačava drvenim klinovima. Na instrumentu se obično nalazi 6-8 tankih i blisko
postavljenih žica (mada ih može biti do 12). Glava može biti prava ili blago povijena
unazad, i ponekad osim otvora za čivije sadrži na vrhu i otvor za kićanku ili za vrpcu
kojom se saz kači na zid. Na polucilindričnom vratu postavljeno je više pragova ili
perdeta, između kojih su polja za pritiskanje žica. Poslednja perdeta nalaze se na
gornjem delu glasnjače. Razmaci između pragova su tačno utvrđeni tradicionalnom
muzičkom, tj. graditeljskom praksom pojedinih krajeva.
Za razliku od drugih instrumenata tipa dugovrate laute, saz je veoma pažljivo
ukrašavan, i to različitim tehnikama – nagorevanjem, rezbarenjem, inkrustracijom.
Nagorevanje (spiralni cvetovi, cik-cak linije...) ili rezbarenje (cvetni motivi, listovi lana,
arabeske...) primenjuju se na površini kutle i/ili daske. Inkrustracija, tj. utiskivanje
sedefa ili nekog poludragog kamena, vrši se na vratu. Sedefne pločice (deltoidne,
okrugle ili trouglaste) ubacuju se između pragova. Upravo zbog njih saz je u narodu
nazivan i „sedefli tamburom”). Često su načini ukrašavanja iskombinovani. U ukrase
spadaju i kićanka ili dr. predmeti obešeni na vrhu glave instrumenta, zatim različite
boje drveta upotrebljenog za izradu višedelnih glasnjača, pa i samo lakiranje saza
(koje, dakle, nema isključivo ulogu zaštite instrumenta).
Štim se sastoji iz uobičajene 3 visine, G C F, a svakoj pripada po nekoliko
susednih žica. Melodija se izvodi na jednoj ili dve G žice, dok sve ostale služe kao
bordunska pratnja i sviraju se kao prazne. Na F žicama se povremeno izvodi još
poneki ton, ali samo na određenim poljima. Tonski obim saza varira od primerka do
primerka i kreće se od undecime pa do dve okitave. Moguće je izvesti pun hromatski
niz, mada se on nikada ne primenjuje u praksi. Upotrebni niz u načelu uslovljavaju
raspored pragova na svakom konkretnom instrumentu i sama melodija pesme. On je
dijatonski, sa polustepenom na prvom ili drugom stupnju (računajući od finalisa).
Neki intervali upotrebnog niza bliski su temperovanom sistemu, a neki ne.
držanje instrumenta, tehnika sviranja, osnovne karakteristike melodija:
Instrument se uvek svira u sedećem položaju.
Sviranje saza redovno se imenuje kao kucanje. Žice se mogu okidati prstima ili
terzijanom. Sama tehnika sviranja je dosta zahtevna. Skraćuju se jedna ili dve donje
(melodijske) žice, za šta se koriste prvi, drugi i treći prst leve ruke, dok se palcem
povremeno skraćuje i gornja žica. Desna ruka pokreće se uvek samo iz zgloba, u
jednom ili oba smera. Često se primenjuje i tehnika prikucavanja, tako što se
zglobom drugog ili trećeg prsta desne ruke povremeno udara u glasnjaču. Uopšte
uzev, tehnika sviranja je dosta srodna onoj na šargiji.
Sa druge strane, melodije koje se sviraju na sazu prilično su drugačije nego na
šargiji – po pravilu su interpretirane rubato, melizmatične su, bogate ukrasima,
izdržanim tonovima, dinamičkim nijansama, izraženim akcentima, što sve
omogućava emocionalno naglašenu interpretaciju koja je svojstvena sevdalinkama.
Pomenuti izdržani tonovi su svojevrsna izmenljiva melodijska uporišta. Sazlija obično
improvizuje i na razne načine obogaćuje osnovnu melodijsku liniju. Numere su često
dužeg trajanja, sa naglašenim instrumentalnim uvodom i intermecima. U
instrumentalnim delovima, svirka i zvučne mogućnosti instrumenta eksponiraju se u
punoj meri, dok su tokom trajanja pevanja diskretnije i znatno svedenije u svakom
smislu, tj. dominacija je prepuštena glasu (koji često ima nazalnu boju).
 U radionici
graditelja sazova
Enesa Imamovića iz Tuzle
izbor linkova za Youtube klipove:
https://www.youtube.com/watch?v=bwfvkEJlv50 (Selim Salihovič)
https://www.youtube.com/watch?v=MGVsKfWHNj4 (Selim Salihovič)
https://www.youtube.com/watch?v=QjepqM1HUyw (Selim Salihovič prati Eminu Zečaj)

https://www.youtube.com/watch?v=yP7GNaXRhlE (Emina Zečaj uz saz, sa pominjanjem sedefli tambure, kucanja!)

https://www.youtube.com/watch?v=VQGwKfehzFk (Muhamed Mešanović-Hamić)
https://www.youtube.com/watch?v=JM5SFkEIFrA (dr Hašim Muharemović)
https://www.youtube.com/watch?v=suu0mL55Ac0 (Safet Bećirović Sajo)
https://www.youtube.com/watch?v=Eh4na5Pc-tA (Rajko Simeunović)
https://www.youtube.com/watch?v=89kWFQkjIOI (Muhamed Borogovac)
https://www.youtube.com/watch?v=yB7oEhpHoKA (Safet Bećirović Sajo – inovacija, 3 vrata!)
https://www.youtube.com/watch?v=0BlUDrQpdbE (Sarajevo
(Sarajevo u sevdalinci – 1/3)
https://www.youtube.com/watch?v=lGhcsWFyMW4 ( Sarajevo u sevdalinci – 2/3)
https://www.youtube.com/watch?v=SUwW2-oeXFA ( Sarajevo u sevdalinci – 3/3)
https://www.youtube.com/watch?v=QKAWg3pOwIM (izrada saza – Sifet Avdić)
https://www.youtube.com/watch?v=6q2cjHe3UIc (izrada turske baglame 1. deo)
https://www.youtube.com/watch?v=Cli3BGWXtck (izrada turske baglame 2. deo)
http://behar.hr/sevdalinka-i-saz-u-kontekstu-world-musica/ (tekst Vanje Muhoviča)

pesme sa sazlijom Selimom Salihovićem koje je snimio Himzo Polovina:

https://www.youtube.com/watch?v=-1kbWgrNNkA Dunjaluče, golem ti si
https://www.youtube.com/watch?v=31Pf-a88jlU Od mora eto svatova
https://www.youtube.com/watch?v=WD0qP7379FU Širi mjesec po Igmanu zrake

najpoznatiji svirači:
Među najčuvenije izvođače ubrajaju se Selim Salihović (1910-1988), Kadir
Kurtagić, Muhamed Mešanović-Hamić, dr Hašim Muharemović, Salko Imamović,
Muhamed Borogovac... Ćamil Metiljević je graditelj iz Sarajeva i ujedno sazlija...
Kantoni u Federaciji BiH