IMUNI ODGOVOR

Uloga imunog odgovora je da uništi patogene koji su

prodrli u organizam.
Imuni odgovor može biti humoralni ili ćelijski i za oba
su odgovorni limfociti.

U humoralnom imunom odgovoru B limfociti učestvuju

u stvaranju antitela koja mogu da ‘’markiraju’’
patogene čineći ih metama za delovanje drugih ćelija
koje učestvuju u imunom odgovoru.

U ćelijskom imunom odgovoru aktivirani T limfociti

direktno reaguju sa stranim antigenima koji su im
prethodno prikazani od strane antigen-prezentujućih
ćelija.
 IMUNI ODGOVOR

patogen

humoralni ćelijski
odgovor inficirana ćelija odgovor

B limfocit T limfocit
antitela

smrt inficirane
ćelije
B limfocit sam može da prepozna strani antigen, preko svog
antigenskog receptora (imunoglobulin koji se nalazi na površini B
limfocita vezan za njegovu membranu) i da se za njega veže.

T limfocit ne može sam da prepozna strani antigen, već neka druga

ćelija (koja se naziva antigen-prezentujuća ćelija) mora to za njega
da uradi, tj. da prepozna strani antigen, da ga obradi i da ga na
specifičan način ‘’prikaže’’ T limfocitu. Tek nakon toga T limfocit će
prepoznati strani antigen.
T i B ćelije nastaju u kostnoj srži a dobile su ime prema organima u
kojima sazrevaju. B limfociti sazrevaju u samoj kostnoj srži a T
limfociti u timusu .

Zato kostna srž i timus predstavljaju primarne limfoidne organe. One

ćelije koje završe sazrevanje, migriraće putem krvi do perifernih ili
sekundarnih limfoidnih organa.
 PRIMARNI LIMFNI ORGANI
PERIFERNI
LIMFNI ORGANI

T ćelija

ĆELIJSKI
timus IMUNI
matična
ODGOVOR
ćelija
HUMORALNI
IMUNI
ODGOVOR
B ćelija

kostna srž
T i B ćelije nakon što se aktiviraju antigenima, dele se i diferenciraju u
efektorske ćelije ( ćelije koje će biti uključene u borbu).

Efektorske B ćelije nazazivaju se plazma ćelije i stvaraju antitela.

 Postoje dve osnovne klase T limfocita:

• citotoksične T ćelije - ubijaju ćelije inficirane patogenom i

tako sprečavaju da se taj patogen umnožava i napadne druge ćelije

citotoksični
T limfocit

ubija inficiranu
ćeliju
•T-helper ćelije - pomažu drugim ćelijama (B limfocitima,
makrofagima i citotoksičnim T ćelijama) tako što ih aktiviraju i
omogućavaju im da obave svoju ulogu

helper T
limfocit

aktivira ćeliju
koja je uključena
u imuni odgovor
 ANTIGEN

ANTIGENI su veliki molekuli (skoro svi proteini i

mnogi polisaharidi) koji mogu da izazovu imuni
odgovor protiv sebe.

ANTIGEN znači ‘’ antitelo generišući’’ tj. onaj koji izaziva stvaranje

antitela (imunog odgovora) protiv sebe.
Antigeni se ne nalaze samo na površini patogena, već i
na površini svake naše ćelije.

Imuni sistem svakog organizma prvo mora da nauči da

prepoznaje svoje sopstvene antigene ( i da tako
prepoznaje svoje sopstvene ćelije) da bi mogao da
raspozna šta je njegovo a šta je ‘’strano’’.
 ANTITELA

Antitela su proteinski molekuli koji se stvaraju protiv

stranih antigena.

Antitela su imunoglobulini i sastoje se od 4 polipeptidna

lanca, medjusobno povezana disulfidnim vezama, koja grade
strukturu koja liči na slovo Y.

Antitela se produkuju u ogromnom broju formi od kojih

svaka ima specifično antigen-vezujuće mesto.
 IMUNOGLOBULIN
antigen-vezujuće mesto antigen-vezujuće mesto

laki lanac laki lanac

teški lanac teški lanac

Molekul imunoglobulina se sastoji od 2 identična laka lanca
i 2 identična teška lanca.

N(amino)-krajevi po jednog lakog i teškog lanca zajedno

formiraju antigen-vezujuće mesto.

Jedan molekul ima dva identična antigen-vezujuća mesta.

I laki i teški lanci imaju varijabilne regione na N (amino)-krajevima (sa
različitim aminokiselinskim sastavom na svakom od imunoglobulinskih
molekula) i konstantne regione na C (karboksilnim)-krajevima (sa
stalnim aminokiselinskim sastavom).

Varijabilni regioni lakog i teškog lanca zajedno formiraju

antigen-vezujuće mesto, tj. sposobnost imunoglobulina da
se specifično veže samo za jedan odredjeni antigen.
 antigen-vezujuće mesto antigen-vezujuće mesto
N N
N N

C C

C C

varijabilni region

konstantni region
Konstantni regioni teških lanaca odredjuju tipične
fiziološke karakteristike imunoglobulina tj. klasu
antitela.

Kod sisara postoji 5 osnovnih klasa antitela :

IgM, IgD, IgG, IgA i IgE

 KLONSKA SELEKCIJA

Teorija klonske selekcije objašnjava kako naš imuni sistem ume da

napravi baš odgovarajuće antitelo, sa odgovarajućim antigen-vezujućim
mestom koje može da se specifično veže baš za strani antigen koji je u
tom trenutku napao naš organizam.
• Kada strani antigen udje u organizam, od mnoštva postojećih B
limfocita (od kojih svaki na svojoj površini nosi drugačiji
imunoglobulin kao antigenski receptor) selektuju se samo oni koji
imaju odgovarajuće antigen-vezujuće mesto na svom antigenskom
receptoru (koje može da se veže sa tim antigenom).
•Ti selektovani B limfociti moraju da se aktiviraju da bi proizveli
imuni odgovor protiv tog konkretnog antigena.
•Za aktivaciju B limfocita neophodna je pomoć od strane T-
helpera.
•Aktivacija podrazumeva prvo deobu selektovanog B limfocita tako
da se formira klon njegovih ćerki ćelija koje su sve u stanju da
prave isti imunoglobulin kao i ćelija od koje su nastali.
•Zatim sledi diferencijacija svih ćelija iz nastalog klona u
efektorske plazma ćelije koje će početi da produkuju iste te
imunoglobuline ali oni više neće biti vezani za membranu, već će
biti slobodna antitela.
 prekursor

različite neaktivirane
B ćelije B1 B2 B3 B4

vezivanje antigena za B limfocit sa

antigen odgovarajućim antigenskim receptorom

B3
AKTIVACIJA B LIMFOCITA

DEOBA

klon B ćelije
B3 B3 B3 B3

DIFERENCIJACIJA

efektorske B3 B3 B3 B3
plazma ćelije

antitela
Naš organizam može da stvori preko 1012 različitih antitela , što je dovoljno
da može da obezbedi antigen-vezujuće mesto za svaki potencijalni strani
antigen.

Postavlja se pitanje kako organizam može da napravi toliki broj različitih

antitela (kada znamo da u genomu čoveka ima svega oko 30.000 gena) ?

Kod sisara postoji jedinstveni genetički mehanizam koji obezbedjuje

stvaranje skoro neograničenog broja lakih i teških lanaca i to na vrlo
ekonomičan način, kombinovanjem i spajanjem odvojenih genskih segmenata
pre same transkripcije.
Teški i laki lanci imunoglobulina kodirani su od strane posebne grupe genskih
segmenata. Grupa genskih segmenata koja kodira teške lance nalazi se na
hromozomu 14 a grupe za lake lance su na hromozomima 2 i 22.

Tokom sazrevanja B limfocita konačna kodirajuća sekvenca za svaki od lanaca

dobija se specifičnom somatskom rekombinacijom (kombinovanjem) tih genskih
segmenata.
Pojedinačni C- genski segmenti na DNK kodiraju C regione teških i lakih
lanaca, medjutim dva ili tri tipa genskih segmenata moraju da se spoje da bi
zajedno kodirali V regione imunoglobulinskih polipeptida.

Svaki V region lakih lanaca kodiran je DNK sekvencom koja nastaje spajanjem
dva tipa genskih segmenata: V segmenta i J segmenta.
Svaki V region teških lanaca kodiran je DNK sekvencom koja nastaje
spajanjem tri tipa genskih segmenata: V, D i J segmenta.

Kombinovanje prilikom spajanja ovih segmenata ( a to kombinovanje je u

svakom B limfocitu drugačije) jako povećava raznovrsnost imunoglobulinskih
lanaca.
 genski lokus za teške lance imunoglobulina

V1 V2 V3 V200 D1 D2 D27 J1 J7 C C C C C

nerekombinovana DNK na hromozomu 14

Na hromozomu 14, gde se nalaze genski segmenti koji kodiraju teške

lance imunoglobulina postoji oko 200 različitih V segmenata, zatim 30-
tak D segmenata i 10-tak J segmenata. Po jedan od svakog od njih (V-
D-J) će se kombinovati tako da zajedno kodiraju specifičan varijabilni
region teškog lanca.
Konstantni region teškog lanca je kodiran jednim C-genskim segmentom
(kojih ukupno ima 5 , koliko ima i klasa imunoglobulina).
 genski lokus za  lake lance imunoglobulina

V1 V2 V3 V70 J1 J10 C

nerekombinovana DNK na hromozomu 2

Na hromozomu 2 ili 22, gde se nalaze genski segmenti koji kodiraju

lake lance imunoglobulina postoji oko 70-tak različitih V segmenata, i
10-tak J segmenata. Po jedan od svakog od njih (V-J) će se
kombinovati tako da zajedno kodiraju specifičan varijabilni region
lakog lanca.
Konstantni region lakog lanca je kodiran jednim C-genskim segmentom
(koji može biti  ili ).
Prilikom sazrevanja svakog od B limfocita prvo se izvrši somatska rekombinacija
na hromozomu 14, gde su genski segmenti za teške lance.
Jedan od postojećih D segmenata se približi jednom od postojećih J segmenata
(npr. D21 i J5). DNK izmedju ova dva slučajno odabrana segmenta prvo napravi
petlju a zatim biva isečena, što dovodi do spajanja tih D i J segmenata.
Zatim se taj DJ spojeni segment približi nekom od postojećih V segmenata
(npr. V 196) i po istom principu prvo se napravi petlja od DNK koja se nalazi
izmedju njih, zatim se petlja iseče i tako dolazi do nastanka jednog specifičnog
V-D-J spoja na molekulu DNK (npr. V196-D21-J5).
Tada RNK polimeraza prepiše taj V-D-J spoj i sve što je iza njega uključujući i
ceo C segment i napravi primarni prepis iRNK. Zatim, prilikom obrade, deo
izmedju specifičnog V-D-J spoja i C biva isečen kao intron pa nastaje zrela
iRNK (npr. V196-D21-J5-C).
Na toj zreloj iRNK deo koji predstavljaju zajedno V-D-J ( npr. V196-D21-J5)
kodira varijabilni region teškog lanca a deo koji predstavlja C kodira
konstantni region teškog lanca.
Po istom principu se vrši i somatska rekombinacija genskih segmenata koji
kodiraju lake lance imunoglobulina.
 genski lokus za teške lance imunoglobulina

V1 V2 V3 V200 D1 D2 D27 J1 J7 C C C C C

nerekombinovana DNK na hromozomu 14
Somatska rekombinacija DNK tokom B
D27
J1 ćelijskog sazrevanja

D22 J4

V1 V200 D1 D21 J5 J7 C C C C C

V199 V200
D1
V198
V197
D20

V1
V194 V195 V196 D21 J5 J7 C C C C C

V1 V194 V195 V196 D21 J5 J7 C C C C C

transkripcija

V196 D21 J5 J7 C pre-mRNK

obrada

V196 D21 J5 C mRNK

K r a j