PSIHOZE I PERVAZIVNI

POREMEĆAJI KOD
DECE
• Na postojanje psihoza kod dece ukazano je početkom
19.veka.
• Načini ispoljavanja su različiti i zavise od vrste, uzroka, toka,
dubine, vremena, početka psihoze, kao i uzrasta deteta. Oni
su takođe promenljivi.
• Mogu se svrstati u nekoliko grupa:
– 1) Osećajni poremećaji
– 2) Poremećaji odnosa prema drugima i prema sebi
– 3) Poremećaj odnosa prema stvarnosti
– 4) Saznajni poremećaji (poremećaji mišljenja, govora,
inteligencije i načina intelektualnog funkcionisanja)
– 5) Poremećaji pokreta/neusklađenost
• Izgled i ponašanje – ponaša se neprimereno okolnostima –
• opire se susretu i razgovoru,
• krije se iza roditelja i predmeta,
• brani se,
• beži,
• ili se ponaša kao da nema nikakve promene pa ne obraća pažnju ni na
roditelje, ni na druge posmatrače.
• Može biti zaplašeno i zakočeno, ili pak preterano ljubazno,
snishodljivo i izveštaleno.
• Izmenjeno ponašanje može odudatati od običnog, pa čak i
prijatnog izraza lica.
• Mimika je kod nekih siromašna, izraz lica je prazan, a kod nekih
je živahna i vidljive su brojne girmase.
• Često su uz psihotične vidljivi i simptomi neurotičnog niza
(anksioznost, fobični, O-K, depresivni i konverzivni i dr).
 Simbiotička psihoza
• Karakteriše je jaka anksioznost na odvajanje od značajnih,
detetu bliskih osoba, najčešće majke.
• Dok je autistično dete, barem na početku, ravnodušno na
prisustvo roditelja i ponaša se kao da ih ne primećuje,
simbiotičko dete ne podnosi ni kratkotrajna odvajanja.
• Naglašena je ambivalencija osećanja prema bliskim osobama.
• Može početi rano, već krajem prve godine života, ali je
najčešća između 3-6 godine, kod dece koja su se do tada
razvijala neupadljivo.
• Neposredno posle odvajanja od bliskih osoba, medicinskih
postupaka i dr, roditelji primećuju nazadovanje i druge
promene u izgledu.
 Razgrađujuća (dezintegrativna)
psihoza
• „Dečija demencija“ opisana je prvi put 1930.godine, kao
regresivna psihoza koja se javlja na uzrastu oko treće i četvrte
godine života.
• Razvoj te dece je pre ovoga normalan.
• Psihoza počinje sa nazadovanjem i razgradnjom već stečenih
sklopova i funkcija: nemirom, razdražljivošću, anksioznošću,
propadanjem govora, gubitkom praktičnih znanja, ubrzanošću,
gubitkom zanimanja za okolinu i stereotipijama.
• Propadanje može biti veoma duboko o srazmerno brzo dovesti
do potpune demencije.
• Prognoza je loša a uzroci nejasni.
• Češće nego druge psihoze se vezuje za organske činioce.
 SHIZOFRENIJA
• Shizofrenija ima obeležja slična autizmu i depresiji.
• Kao i autizam, to je teški pervazivni i psihopatološki
fenomen sa kognitivnim, afektivnim i socijalnim
promenama.
• U svom najtežem obliku je onesposobljavajuća.
• Kao i depresija, shizofrenija počinje u dva vremenska
razdoblja (školska dob i adolescencija).
– Ređa je shizofrenija sa početkom u detinjstvu, koja se nastavlja i
u adolescenciji sve do odrasle dobi.
• Shizofreniji koja počinje u adolescenciji, ne prethodi ni
jedan simptom karakterističan za shizofreniju.
• Shizofrenija u dečjem uzrastu izuzetno je retka pre
6.godine.
• Češće se javlja kod dečaka, do puberteta, posle čega
nema razlike po polu.
• Osnovni simptomi su:
– halucinacije (kod oko 80% dece),
– sumanutosti (kod oko 58%),
– poremećaji mišljenja – (kod 40-100% obolele dece)
• Disocirano mišljenje – nepredvidivo menjanje teme koje se povezuje sa
odsutnošću, a uočava se na sniženju nekih subtestova na VISC-u
• Nelogično mišljenje – u vezi je sa kratkotrajnim održavanjem pažnje, koje se
meri sposobnošću prepoznavanja slova T ili F umetnutih između slogova koji se
detetu izlažu nakratko, i
– zaravnjen ili neodgovarajući afekat.
• Ovi simptomi su prisutni i relativno stabilni između 8. i
13.godine života.
• Shizofrenija nema iznenadni početak u školskom uzrastu.
• Njoj prethodi niz smetnji različitih psihološkoh funkcija, kao i nizak
nivo premorbidnog prilagođavanja.
• Razvojni sled je sledeći:
– Kašnjenje u razvoju jezika i govora
– Kašnjenje motoričkog razvoja
– Bizarne reakcije
– Nedovoljno socijalno reagovanje u periodu odojčeta
– Izuzetno izražena labilnost raspoloženja
– Reakcije neobjašnjivog besa
– Hiperaktivnost tokom ranog dečijeg perioda
– Poremećaji mišljenja
– Zaravnjen i neodgovarajući afekat na uzrastu od 6 godina i
kasnije
– Halucinacije i sumanutosti posle 9.godine života.
 Shizofrenija u adolescenciji
• Stopa prevalencije shizofrenije u adolescentnom
periodu je 0,33%. Ne postoji razlika u polu.
• Dominantni simptomi su
– poremećaji mišljenja i
– socijalna izolacija.
• Pored toga postoji i poremećaj motoričkog ponašanja:
grimase, neobični položaji i pokreti,dugotrajna razdoblja
nepokretnosti, bizarne ponovljene aktivnosti (neprestano
trljanje čela ili grebanje po koži do otvorenih povreda).
• Pozitivni i negativni simptomi.
 Shizofrenija u odnosu na
autizam
• Budući da su i shizofrenija i autizam duboke smetnje,
postavlja se pitanje da li su to dve manifestacije istog
procesa.
• Imamo ipak dokaze da se shizofrenija razlikuje od autizma
na dečijem uzrastu.
• Klinička slika ova dva poremećaja razlikuje se od školske
dobi nadalje.
• Kod autizma nedostaju sumanutosti i halucinacije,
labavljenje asocijacija i smetnje raspoloženja, koje su
obeležja šizofrenije. Veći broj autistične dece je intelektualno
subnormalan.
• Autistično dete je izuzetno ritualizovano, neobično i
usamljeno; ponašanja shizofrene dece su upadljiva,
prenaglašena i bizarna.
• Tokom razvojnog toka, shizofrenija je obeležena napretkom i
nazadovanjem, dok je autizam izrazito stabilan.
• Roditelji autistične dece obično su prosečne ili nadptosečne
inteligencije, ne dolaze ni iz jedne posebne socio-ekonomske
grupe.
• Roditelji shizofrene dece su obično ispodprosečne
inteligencije i dolaze iz nižih socio-ekonomskih slojeva.
• Shizofrenija kod roditelja autistične dece nije češća nego u
opštoj populaciji, dok je njena stopa viša kod roditelja
shizofrene dece.
PERVAZIVNI RAZVOJNI
POREMEĆAJI
F 84
• Ovu grupu poremećaja karakteriše
– kvalitativno oštećenje recipročnih socijalnih interakcija,
– verbalne i neverbalne komunikacije, kao i
– oskudan, stereotipan, repetitivni repertoar interesovanja i
aktivnosti.

• Ove kvalitativne abnormalnosti su karakteristike

funkcionisanja ličnosti u svim situacijama.
• Ukoliko se ukaže potreba, dodatnom šifrom se može označiti
neko udruženo medicinsko stanje ili mentalna retardacija.

• „Pervazivni“ se odnosi na prožimajuću, sveobuhvatnu prirodu

poremećaja- psihopatološka ispoljavanja obuhvataju sve
sfere funkcionisanja deteta.
• Pervazivne razvojne poremećaje karakterišu kvalitativna
oštećenja u razvoju:
– recipročnih socijalnh interakcija dece
– verbalnih i neverbalnih sposobnosti komuniciranja i
– imaginativnih sposobnosti.
• Kod svih pervazivnih poremećaja, najbolje je proučen
AUTIZAM.

• Sve pervazivne poremećaje karakteriše veoma rani početak,

tj. u detinjstvu, sa retkim izuzecima kod kojih je postojao
prekid normalnog ili skoro normalnog razvoja. Kompletna
klinička slika se razvija tokom prvih 5 godina života.

• Dijagnostičke smernice se daju pre svega na osnovu

ponašanja koje odstupa od mentalnog uzrasta deteta, bez
obzira da li je dete retardirano ili ne.

• Uobičajeno je, ali ne i obavezno, da postoji izvesno opšte

kognitivno oštećenje, ali se poremećaji definišu u terminima
ponašanja koje je izmenjeno u odnosu na mentalni uzrast
osobe.

• Ukoliko uz pervazivni poremećaj postoji i mentalna

retardacija, neophodno je da se doda i posebna šifra.
 F 84.0 Dečji autizam
• To je pervazivni poremećaj koji karakteriše postojanje abnormalnog
ili izmenjenog razvoja pre treće godine života (obično ne postoji
period normalnog ili skoro normalnog razvoja, ali i kada postoji,
abnormalnosti postaju uočljive pre uzrasta od 3 godine), a odnosi
se na izmenjeno funkcionisanje u oblastima:
• recipročnih socijalnih interakcija –
– autistična deca nisu u stanju da prepoznaju osećanja drugih i da
na njih odgovore u skladu sa socijalnim kontekstom, kako to
čine ostala deca; nisu u stanju da moduliraju svoje ponašanje u
skladu sa porukama koje im drugi šalju;
– postoji nedostatak saosećanja i razumevanja osećanja i
emocionalnih reakcija drugih osoba; ne vole da ih drugi ljube i
dodiruju;
– izbegavaju pogled (nema kontakta očima) a i ako gledaju u ljude
to ne čine na adekvatan način (npr. kada se nešto pitaju).
• komunikacije, verbalne i neverbalne –
– ne samo da nisu u stanju da razviju normalan ili bilo kakav
govor, već nisu u stanju da komuniciraju gestovima, pokretima
tela ili mimikom.
– Čak i kada razviju govor, oni ga ne upotrebljavaju u funkciji
socijalne komunikacije.
– Često su prisutne eholalije, nepravilna upotreba zamenica (o
sebi govore u trećem licu) i
– stereotipna i repetitivna upotreba govora, i

• ponašanja (oskudni, repetitivni i stereotipni obrasci ponašanja i

interesovanja) –
– stereotipni pokreti telom (lepršanje rukama, uvrtanje ruku,
griženje ruku, udaranje glavom, složeni pokreti čitavim telom u
vidu ljuljanja napred-nazad, tzv „rocking“;
– neprestana preokupacija delovima predmeta (njuškanje,
mirisanje, opipavanje);
– izražena uznemirenost pri beznačajnim promenama u
okruženju;
– veoma ograničena oblast interesovanja, itd.
• Uz ove specifične simptome, često postoji i niz nespecifičnih,
kao što su fobije, poremećaji ishrane i spavanja, napadi besa,
autoagresivnost.
• Dijagnostikuje se i kao:
– autistični poremećaj
– infantilna psihoza
– infantilni autizan
– Kanner-ov sy.

• Prvi opis dao je Leo Kanner 1943.godine i nazvao ga „rani

infantilni autizam“.
• Tokom dužeg vremenskog perioda, taj poremećaj shvatan je
na različite načine, a pre svega kao:
– psihotični poremećaj sa početkom u ranom detinjstvu i
– kao oblik dečije shizofrenije.

• Rezultati istraživanja pokazuju da je infantilni autizam

različiti entitet od shizofrenije i da ne postoji kontinuitet
između autizma i shizofrenije.
• Takođe se postavlja pitanje da li se autizam može smatrati psihozom.
Prihvatljivije je da se shvati kao ozbiljan razvojni poremećaj različitih
psiholoških funkcija, sa početkom u najranijem detinjstvu.

• Psihoze se karakterišu gubitkom kontakta sa realitetom kod osoba koje su

prethodno imale uspostavljene odnose sa svojom okolinom – što za decu u
potpunosti ne važi.
• Izdvajanje autizma u grupu pervazivnih poremećaja značajan je korak
napred u njegovom razumevanju i klasifikovanju.
• Mada autistična deca imaju izmenjen odnos sa realitetom, to je sekundarna
pojava i nastaje kao posledica oštećenja razvojnog procesa, koji ne može
da ide svojim uobičajenom tokom.

• PREVALENCIJA autizma je, prema većini istraživanja, 4-5 na 10.000 dece

uzrasta do 15 godina. Najnovija istraživanja ukazuju na znatno veću
prevalenciju. Poremećaj se znatno češće javlja kod dečaka nego kod
devojčica i to u odnosu 4-5 : 1.
• Pretpostavlja se da u nastanku autizma igraju ulogu razni faktori, pre svega
– genetski,
– rana oštećenja mozga,
– biohemijski,
– imunološki, kao i
– uticaji sredine.
Najnovija neuroanatomska istraživanja ukazuju da je
disfunkcija CNS-a odgovorna za simptome koji se javljaju u
okviru ovog poremećaja.
Ipak, studije nisu sa sigurnošću pokazale koji su neuronski
sistemi zahvaćeni (većina otkrivenih abnormalnosti je u
oblastima amigdaloidnih jedara, hipokampusa i
cerebeluma).

Kod trećine autistične dece se javljaju različite vrste

epileptičnih napada (rizik za nastajanje epilepsije na
različitim uzrastima od 3-22% veći je u odnosu na
normalnu populaciju tog uzrasta).

Najveći rizik za pojavu epilepsije je tokom adolescencije.

Epilepsija se češće javlja ukoliko je IQ niži (najčešće niži
od IQ 50).

Autizam ima hronični tok.

• Za dugoročnu prognozu potrebno je imati u
vidu dostignuti IQ i dostignuti nivo razvijenosti
govora – što je niži IQ i lošije razvijen govor,
prognoza je lošija.

• Najbolju prognozu imaju oni kod kojih postoji

razvijen govor na uzrastu od 2 godine, ali i
slučajevi kod kojih se govor razvio na uzrastu
od 5-7 godine.

• U slučajevima kada je mentalna retardacija

dublja (IQ ispod 50) uz nerazvijen govor, ostaje
trajna hendikepiranost.

• Najozbiljnija komplikacija je epilepsija.

 F 84.1 Atipični autizam
Ovaj pervazivni razvojni poremećaj se razlikuje od
autizma ili po uzrastu kada počinje ili neispunjavanjem
svih dijagnostičkih kriterijuma.
Izmenjenost razvoja postaje upadljiva posle treće godine
života, uz nedostatak dovoljno upadljivih abnormalnosti u
jednoj ili dve od tri oblasti psihopatoloških ispoljavanja
neophodnih za dijagnostikovanje autizma.

Najčešće se razvija kod duboko retardiranih osoba i

osoba sa teškim specifičnim razvojnim poremećajem
receptivnog govora. Dijagnostikuje se i kao:
◦ atipična dečja psihoza
◦ mentalna retardacija sa autističnim elementima.
 F 84.2 Rett-ov sy
• Prvi opis poremećaja dao je bečki lekar Andreas Rett, 1966.godine.
• Rett-ov sy je stanje, do sada, otkriveno samo kod devojčica, kod kojih
je normalan ili skoro normalan rani razvoj praćen delimičnim ili
potpunim gubitkom stečenih veština šaka, govora, lokomotornih
sposobnosti, usporenim rastom glave.
• Početak je između 7. i 24.meseca života, ali svakako pre treće godine
života. Smatra se da da se radi o genetskoj malformaciji koja je za
muški pol smrtonosna in utero.
• Prenošenje na ženski pol se ne može objasniti zakonima
nasleđivanja.
• Karakteriše ga prvo zastoj, a zatom nazadovanje u svim sferama
razvoja deteta, njegovo propadanje uz razvoj neurološke
simptomatologije i na kraju, stabilizacija stanja na nivou teške
mentalne retardacije sa teškom invalidnošću. Socijalni razvoj i razvoj
igre prestaju, ali se socijalni interes održava.
Početak bolesti karakterišu:

◦ delimičan ili potpun gubitak svrsishodnih pokreta šaka,

uz postepeni razvoj stereotipnih pokreta u vidu kršenja
šaka (tj. „pranja šaka“), veoma specifičnih za ovaj
poremećaj, ili pak trpanje ruku u usta.

◦ pokreti štipanja vrata

◦ krize hiperventilacije

◦ smanjen rast glave i posledična mikrocefalija

◦ mala, hipotrofična stopala

◦ otežano gutanje hrane

◦ kontrola sfinktera koja se ne uspostavlja ili se gubi

◦ „socijalni osmeh“ koji deca zadržavaju izvesno vreme, pri
čemu „gledaju kroz ljude“, što nije praćeno socijalnom
interakcijom

◦ gubitak govora ili izgovaranja glasova

◦ hod koji postaje nestabilan i na široj osnovi, uz

hipotrofičnu muskulaturu

◦ loše koordinisani pokreti trupa

◦ postepeno razvijanje skolioze i kifoze

◦ ozbiljna motorna oštećenja (obično u adolescenciji i

odraslom životnom dobu kod 50% slučajeva), spasticitet
obično izraženiji na donjim ekstremitetima

◦ epileptični napadi su u većini slučajeva, sa početkom

obično pre treće godine života; grand mal nisu
karakteristični napadi.
 F 84.3 DRUGI DEČJI DEZINTEGRATIVNI
POREMEĆAJ (Heller-ov sy)
• Ovo je pervazivni razvojni poremećaj koji karakteriše postojanje perioda
normalnog razvoja pre početka poremećaja, koji je praćen definitivnim
gubitkom prethodno stečenih sposobnosti u nekoliko oblasti razvoja, tokom
nekoliko meseci.
• Dolazi do opšteg gubitka interesovanja za okolinu, uz pojavu stereotipnih,
repetitivnih motornih manirizama i abnormalnosti u socijalnim interakcijama
i komunikaciji – slično kao kod autizma.

• U nekim slučajevima, može se pokazati da je poremećaj prouzrokovan

nekom udruženom encefalopatijom, ali dijagnozu bi trebalo postavljati na
osnovu karakteristika ponašanja.

• Dijagnostikuje se i kao:
– Dementia infantilis
– Dezintegrazivna psihoza
– Heller-ov sindrom
– Simbiotska psihoza

• Poremećaj nosi naziv i Heller-ov sy prema autoru koji je 1908.godine

opisao slučajeve psihoza na dečijem uzrastu.
• ETIOLOGIJA poremećaja je raznorodna. U izvesnom broju slučajeva,
dezintegrativne psihoze nastaju kao posledica progresivnog neurološkog
oboljenja. Takođe se mogu javiti posle infektivnih bolesti u detinjstvu,
naročito posle morbiloznog encefalita. Međutim, za izvestan broj
slučajeva, etiologija ostaje nepoznata, ali se naglašava značaj psihičkog
traumatizma u ranom detinjstvu.

• TOK bolesti odlikuje postojanje dve jasne faze:

– faza normalnog ili skoro normalnog razvoja
– faza gubitka prethodno stečenih funkcija, pri čemu je zahvaćeno više
razvojnih oblasti; istovremeno se javljaju abnormalnosti u socijalnom
funkcionisanju i komunikaciji.

• Stanje se razvija postepeno, ali često neprimetno, tokom dužeg

vremenskog perioda (od nekoliko nedelja do nekoliko meseci). Roditelji
najčešće daju podatak o pojavi nejasnih nespecifičnih smetnji u vidu
pojačanog motornog nemira, razdražljivosti, pojačane anksioznosti,
napetosti, teškoća u ishrani i spavanju.

• Takođe počinje da ih zabrinjava poremećaj govora koji je veoma

karakterističan za ovu nozološku kategoriju – prvo dolazi do osiromašenja
već stečenog fonda reči i bizarnosti u načinu govora, a zatim do
postepenog gubitka govora.
• Regresija zahvata i ostale sfere funkcionisanja - igra osiromašuje,
najpre postajući bizarnija, zatim stereotipnija, i na kraju se gubi i
nestaje.
• Dete postepeno gubi interesovanje za okolinu, prekida
emocionalne kontakte sa porodicom, tako da njegovo ponašanje
dobija autistični kvalitet.
• Takođe se gubi i adaptivno ponašanje, kao i sposobnost čuvanja
od opasnosti. Kontrola sfinktera, i dnevna i noćna, prvo slabi a
zatim se u potpunosti gubi.

• Kao prateći element javljaju se stereotipije, fascinacije i rituali.

Intelektualno propadanje prati razvoj kliničke slike.

• PROGNOZA je veoma loša. Izvestan broj slučajeva se, u

zavisnosti od uzroka, može završiti smrću deteta.
• Veliki broj dece ostaje na nivou teške mentalne retardacije, tako
da je takvoj deci neophodna stalna tuđa nega i briga, ona nisu
sposobna za samostalan život.
• Kod izvesnog broja slučajeva, može doći do izvesnog poboljšanja
kroz sazrevanje ili uključivanje u specijalne programe lečenja.
 F 84.4. HIPERKINETIČKI SINDROM UDRUŽEN
SA MENTALNOM RETARDACIJOM I
STEREOTIPNIM POKRETIMA
• Izvesna deca sa teškom mentalnom retardacijom (IQ ispod 50)
imaju izražene probleme hiperaktivnosti, pažnje, kao i stereotipno
ponašanje.
• Takva deca nemaju koristi od upotrebe stereotipnih lekova (za
razliku od dece sa normalnim IQ-om) i mogu da ispolje ozbiljne
disforičke reakcije (nekada sa psihomotornom retardacijom) kada
im se daju.
• U adolescenciji, hiperaktivnost ima tendenciju da bude
zamenjena sniženom aktivnošću (obrazac koji nije uobičajen za
hiperkinetičku decu normalne inteligencije).
• Sindrom je često udružen sa brojnim razvojnim zastojima, bilo
specifičnim ili globalnim.
• Da bi se postavila ova dijagnoza, neophodno je da postoji
kombinacija razvojno neprimerene teške hiperaktivnosti,
motornih stereotipija i teške mentalne retardacije.
 84.5 Asperger-ov sy
• Ovaj poremećaj ima značajne sličnosti, ali i razlike, u odnosu na
autizam.
• Sično autizmu postoji:
– Kvalitativno oštećenje recipročnih socijalnih interakcija
– Skučeni, stereotipni, repetitivni obrasci ponašanja, interesovanja i
aktivnosti.
• Različito od autizma:
– Ne postoji značajno kašnjenje govora ili kognitivnog razvoja.
– Poremečaj je često udružen sa izraženom nespretnošću.
• Abnormalnosti uglavnom perzistiraju tokom adolescencije i odraslog
životnog doba. Tokom ranog odraslog doba, javljaju se i psihotične
epizode. Dijagnostikuje se i kao:
– Autistična psihopatija
– Shizoidni poremećaj u detnjistvu.
• Sindrom nosi naziv po Hansu Aspergeru koji je 1944.godine opisao
poremećaj i nazvao da „autistična psihopatija detinjstva“. To je učinio
bez prethodnog saznanja o Kannerovom opisu dečjeg autizma, godinu
dana ranije.
• Osnovni simptomi Aspergerovog sindroma su sledeći:
– oštećenje socijalnih interakcija, uz prisustvo stereotipnih, repetitivnih
aktivnosti i interesovanja, pri čemu je ovaj sindrom blizak autizmu.
– nepostojanje zastoja u razvoju govora ili kognitivnih sposobnosti.
– postojanje normalnih intelektualnih sposobnosti, uz prisustvo izražene
nespretnosti.
• Poremećaj se uglavnom javlja kod dečaka. Odnos polova je 8:1.

• Karakteristična je
– emocionalna hladnoća,
– nedostatak empatije za osećanja drugih,
– povremena sumnjičavist,
– teškoće prilagođavanja socijalnim zahtevima,
– govor u metaforama koji nije u skladu sa uzrastom,
– neobičan izraz lica nekada sa izbegavanjem pogleda,
– čudno držanje tela i
– maniriran glas.

• Studije praćenja dece sa dijagnozom Aspergerovog sindroma su utvrdile da

se radi o poremećaju koji je stabilan tokom vremena i čije se glavne odlike
prepoznate u dečjem dobu održavaju i u odraslom životnom dobu.
 PERVAZIVNI RAZVOJNI POREMEĆAJ F 84 –
UPUTSTVA ZA POSTUPAK
Pervazivni poremećaji počinju veoma rano u detinjstvu,
praktično od samog rođenja, sa retkim izuzecima kod
kojih je postojao period normalnog ili skoro normalnog
razvoja (dezintegrativni poremećaj, Retov sy).
Kompletna klinička slika se razvija tokom prvih 5 godina
života.
Uzrok ovih poremećaja za sada nije dovoljno poznat, ali
se sve više u prvi plan stavljaju organski faktori.
Poremećaju se mnogo češće javljaju kod dečaka nego
kod devojčica.
Osnovna smernica u prepoznavanju poremećaja je
ponašanje koje odstupa od mentalnog uzrasta dece.
• Važno je pri sumnji na ove poremećaje napraviti razgraničenje od:
– čiste mentalne retardacije
– gluvoće
– specifičnih razvojnih poremećaja govora i jezika
– dečjih psihoza
• U velikom broju slučajeva, postoji oštećenje i kognitivnog funkcionisanja
(osim kod Aspergerovog sy).
• Kod dece koja su na nivou lake mentalne retardacije i koja imaju razvijen
govor, moguće je uključivanje u specijalnu školu.
• Deca sa Aspergerovim sindromom (uz normalan IQ) se uključuju u
redovnu školu, uz poseban pristup i prilagođavanje nastavnog programa.
• Najveći broj dece je teško hendikepiran, nesposoban za samostalan
život, što se produžava i u odraslo životno doba.
• Dobar prognostički znak je govor, koji je ostao očuvan ili koji se
dovoljno razvio do pete godine života.
• IQ viši od 50 je dobar prognostički znak.
• Kao komplikacija se najčešće pojavljuje epilepsija, sa početkom napada
najčešće u ranoj adolescenciji.

• PROGNOZA poremećaja je u celosti dosta loša, bez mogućih izlečenja

(izuzetke predstavljaju deca sa varijetetim autizma – npr. Aspergerov sy).
 SAVETOVANJE PORODICE
 Potrebno je roditelje detaljno informisati o karakteristikama
poremećaja.
 Važno je da roditelji razumeju problem svog deteta i njegove
mogućnosti, te da svoje zahteve prilagode tome.
 Porodica često teško prihvati hendikep deteta. Roditelji su skloni ili
da dete prezaštićuju ili da ga povremeno odbacuju. Često je
osećanje griže savesti koje roditelji osećaju.
 Pomoći porodici da živi sa problemom hendikepiranog deteta.
 Pripremati porodicu na dugotrajan tretman sa neizvesnim ishodom
uz beskrajno strpljenje.
 Naučiti porodicu da bude zadovoljna svakim, makar i malim
napretkom deteta.
 Savetovati što ranije uključivanje u tretman i deteta i porodice.
 Rani, stimulativni i opšti reedukativni tretman omogućavaju da se
dete organizuje na najvišem nivou njegovih sposobnosti.