Култура пијења турске

кафе

Рајковић Милун
ТР 14/759
•Све почиње након освајања Истанбула средином 16. века, кафи је
било потребно свега неколико деценија да доспе до најзабаченијих
провинција Анадолије

•Постала je популарана међу свим друштвеним класама, у

приватном и јавном животу, док је њена размена била широко
распрострањена и уносна
•У другој половини 17. века посуде за
кафу су се могле наћи у свакој кући

•Уочи Божића 1579. године кафа је

доспела до трговца званог
Бехрам ин Пест

•Хроничар Ибрахим Пецеви посетио је

прву кафану у Сарајеву 1591./92. године
где је описује као: “необавезну иновацију
и као место пуно искушења”.
•Други хроничар, бележи 1598. године да су османску војску, која је била
улогорена у пољима у близини Панчева, на два дана посетили трговци из
градских дућана и кафана

•У домену српског језика, за

зрно и напитак се
употребљавају изрази:

кафа, кава, кахва, као и кáфе

•Скраћеница турске сложенице

kahve-hane је порекло речи
кафана или кавана која се
користи и дан данас
 Кафане

„кафане се појављују у свакој уличици“

-Катиб Челебија 1592.

•У другој половини 18. века у
Београду је постојало барем
20 кафана. Половином 18.
века извесни Димо држао је
кафану, како је то означено у
документу, која је имала 8
соба и 7 кухиња
•Најзанимљивији податак
говори да су старе кафане
Београда током 19. и у првој
половини 20. века биле су
незаобилазни део живота. У
кафанама се одвијао културни
живот града; приређивали су
се балови, концерти, еснафска
окупљања, песници су
рецитовали тек написане
песме
У Дубровнику прва кафана није
отворена све до краја 17. века
Дуж венецијанског приморја и у
Дубровнику кафане су била места
окупљања племића и грађанштва.
Такође су постојале одређене границе
којим је приступ био дозвољен. У
једној кафани у Дубровнику крајем
18. века „нижој класи“ каквом су
били сматрани глумци и Јевреји
приступ није био дозвољен.

Само преко границе царства, у

Сплиту, прва bottega del caffe
(кафана) отворена је прилично
касно, 1772. године
•У историографији влада распрострањено мишљење да су кафане
пореметиле установљена правила понашања омогућавајући
дотадашње незамисливо мешање различитих социјалних,
економских и културолошких група на једном месту.
•Иста ситуација је била и у Енглеској, у 17. веку све док
буржоазија, тада у економском налету, није трансформисала
велики број кафана у приватне клубове, недоступне обичним
посетиоцима
За и против

Pro et Kontra
•Време брзог ширења кафе неопходно
укључује периоде некада јако дуге и и
строге забране употребе овог стимуланса,
као и забране кафана у европском и
блискоисточњачком свету. Да је то била
очајничка борба за контролом јавног
простора, било је очигледно чак и
савременицима. Испоставило се да чак ни
најстриктније забране немају трајни
ефекат. Постоје наговештаји да су, чак и у
време забране, нове кафане ницале брже
него што су старе затваране.

•Какав је био однос православне елите према

новом стимулансу? Нема назнака да су
припадници врха црквене службе икада званично
осудили употребу кафе. Напротив, извори указују
да је хришћанска елита брзо прихватила нови
напитак, по узору на османску елиту. Радници у
палатама српских митрополита и епископа јасно
показују да се кафа служила на дневној бази, и то
не у малим количинама.
Касније, у делимично аутономној
Србији, када је кнез Милош
путовао из Крагујевца у Београд
1830их, први службени јахачи
одмах иза његове кочије били су
чибукчија и кафеџија, а затим
сви остали (берберин, итд). Кафа,
понекад чоколада и чај, били су
честа храна, готово обавезна
ставка на менију београдских
митрополита Мосија Петровића
и Вићентија Јовановића у време
хабзбуршке владавине у Београду.
Начини уживања
•Методе конзумирања кафе, посуђе и терминологију,
хришћанско становништво преузело је од османског
културног модела, повремено са благим променама у
изгледу. Само конзумирање кафе одиграло је улогу у
реорганизовању унутрашњих простора приватних кућа,
додуше само оних најбогаријих, и то у мушком делу-
селамлук, где је издвојена посебна соба- кафе-оџак.
Ентеријер резиденције кнеза Јефрема Обреновића у
Шапцу, Јоаким Вујић је 1828. оценио да је више сређена у
турском но у европском стилу.