MILONOV KLINIČ KI

MULTIAKSIJALNI INVENTAR
MCMI III

PROF.DR BOJANA DIMITRIJEVIĆ

• Milonov Klinički Multiaksijalni inventor je
sredstvo za psihološku procenu crta ličnosti i
psihopatologije, uključujući specifične
psihijatrijske poremećaje navedene u DSM 3 i DSM
4.
• Stvoren prvi put 1994. kao inventar za procenu
ličnosti, svoju najnoviju reviziju MCMI III doživeo je
2009.godine.
• Namenjen je odraslima starijim od 18 godina, sa
najmanje osmogodišnjom školom, i najmanje
prosećnom inteligencijom, koji aktuelno traž e
psihološko-psihijatrijsku pomoć.
• Razvijen je i standardizovan isključivo na kliničkoj
populaciji i autori su veoma izričiti da nije namenjen
upotrebi u opštoj populaciji ili u radu sa adolescentima.
• Međutim, postoje podaci koji ukazuju da ipak može dati
validne podatke i na ne-kliničkoj populaciji, tako da ga
psiholozi, uz oprez, nekada koriste za ispitivanje opšte
populacije.
• Autori MCMI (Theodore Millon, Seth Grossman i Carrie
Millon) predstavljaju svoj test kao jedinstven u poređenju
sa ostalim testovima ličnosti, po tome što je zasnovan na
evolucionoj teoriji Teodora Milona i organizovan je
prema multiaksijalnom formatu.
• Važi za najčešće korišćeni test za dijagnostiku poremećaja
ličnosti.
• U treće izdanje MCMI-III Set Grossman dodaje Facet skale, niz terapijskih-vodilja. Preko
Facet subskala, na osnovne skale ličnosti ovog instrumenta. Facet skale identifikuju
najvaž nie kliničke domene (npr. interpersonalne, kognitivne) koji karakteriš u pacijenta.
Ove informacije pomaž u da se „personalizuju” i dalje „prilagode“ test rezultati MCMI u
skladu sa onim funkcijijama koje skreću paž nju terapeuta u pravcu tzv.
„personalizovane terapije “.
• Izdvaja se po svojoj
• inovativnosti,
• teorijskoj utemeljenosti,
• multiaksijalnom formatu,
• tripartitnoj konstrukciji i
• validacionoj shemi,
• upotrebi sirovih skorova (base rate scores), i
• dubini interpretacije.
• Svaka generacija MCMI upitnika je nastojala da zadrž i ukupni broj stavki dovoljno
malim da bi ohrabrila upotrebu MCMI u svim vrstama dijagnostičkih i terpijskih
procedura, ali dovoljno velikim da omogući procenu širokog opsega relevantnih
multiaksijalnih ponaš anja.
• Sa svojih 175 stavki, MCMI je mnogo kraći od instrumenata sa kojima se mož e porediti.
Lako se administrira. Pacijenti pruž aju minimalni otpor primeni ovog upitnika.
• Teorijska zasnovanost:
• Dijagnostički instrumenti su mnogo upotrebljiviji kada su
sistemski povezani sa savremenom kliničkom teorijom.
Nažalost, tehnike procene i teorije ličnosti razvijaju se skoro
nezavisno jedne od drugih. MCMI se po tome razlikuje.
• Svaka od njegovih skala Ose II je operacionalna mera
sindroma proisteklog iz Milonove teorije ličnosti. Skale i
profili MCMI na taj način mere ove varijable direktno i
kvantifikabilno.
• Povišenja na skalama i dobijene konfiguracije vrednosti mogu
se upotrebiti da se postavi specifična dijagnoza određenom
pacijentu, prikaže klinička dinamika, kao i proverljiva
pretpostavka o socijalnoj istoriji i sadašnjem ponašanju.
 EVOLUTIVNA TEORIJA POREMEĆAJA LIČNOSTI

• Model Teodora Milona je zasnovan na principima evolucije.

• U suštini, on tež i ka objašnjenju strukture i stilova ličnosti u
odnosu na nedovoljne, neuravnotež ene ili protivrečne vidove
ekološke prilagođenosti i reproduktivne strategije.
• Pretpostavka da razvoj i funkcije personalnih karaktera mogu biti
valjano ispitane kroz lupu evolutivnih principa, ima dugu
tradiciju.
• Herbert Spencer i T. H. Huxley su izneli predloge ove prirode,
otprilike u vreme kada je objavljen Darwin-ov seminar O poreklu
vrsta (1859).
• U skorije vreme, pojavljuje se sociobiologija, interdisciplinarna
nauka, koja istraž uje polje zajedničkog dejstva ljudskog socijalnog
funkcionisanja i evolutivne biologije (Wilson, 1975, 1978).
• Četiri oblasti u kojima su evolutivni principi prikazani, su
postojanje, prilagođavanje, replikacija i apstrakcija.
• Postojanje se odnosi na slučajne promene nasumičnih ili manje
organizovanih stanja, u stanja koja imaju izdvojene strukture veće
organizovanosti.
• Prilagođavanje se odnosi na procese uravnotež avanja koji
predstavljaju podršku opstanku u otvorenim ekosistemima.
• Replikacija se tiče reproduktivnih stilova koji obezbeđuju
maksimalnu raznolikost i selekciju ekološki efekasnih osobina.
• Apstrakcija se odnosi na sposobnost planiranja u skladu sa
predviđanjem i razumno donošenje odluka.
• Polariteti koji su proizašli iz prve tri faze
• zadovoljstvo – bol,
• pasivno –aktivno,
• drugi – ja
• koriste se za konstrukciju teorijski zasnovanog sistema klasifikacije
poremećaja ličnosti
• Prethodnik ovog učenja o polaritetu je psihološka teorija,
čiji su tragovi prisutni još početkom 1900.
• Neki teoretičari od pre I Svetskog rata, među kojima je i
Frojd, predložili su skup od tri polariteta koji su mnogo
puta korišćeni kao sirov materijal za konstrukte o
psihološkim procesima.
• Neke vidove ovih polariteta su „otkrili“ i upotrebili
teoretičari iz Francuske, Nemačke i Rusije kao i iz drugih
evropskih zemalja, kao i iz Sjedinjenih Država.
• S druge strane, sve je veća grupa savremenih naučnika čiji
je rad počeo da rasvetljava vidove ovih dimenzija
polarnosti, među kojima su Buss i Plomin (1975, 1984),
Cloninger (1986, 1987), Eysenck (1957, 1967), Gray
(1964, 1973), Russell (1980) i Tellegen (1985).
• Prva faza, postojanje, odnosi se na održ avanje fenomena celine – bilo
nuklearnog delića, virusa ili ljudskog, uprkos tzv.entropijskoj neisplativosti.
• Evolutivni mehanizmi proistekli iz ove faze povezani su sa procesom
negovanja i očuvanja ž ivota. On se odnosi na usmerenje osoba ka
poboljšanju kvaliteta ž ivota, a fenomen entropijske neisplativosti, na
usmerenje osoba u suprotnom pravcu, koje umanjuje kvalitet ž ivota ili
čak ugrož ava samu egzistenciju. Ova dvostruka polarnost mož e da se
nazove egzistencijalne namere.
• Na najvišem nivou apstrakcije, ovakvi mehanizmi obrazuju,
fenomenološki ili metaforično izraž eno, polaritet zadovoljstvo – bol.
Kod nekih osoba su se izokrenule ili sukobile ove egzistencijalne
namere (npr. sadističke osobe), dok druge mogu oskudevati u oba,
suštinski važ na, polariteta (npr. shizoidne osobe).
• U okviru neuropsiholoških stadijuma rasta, polaritet zadovoljstvo – bol,
saž eto je ponovljen u razvojnoj fazi čulne neizdiferenciranosti, čija je
svrha uglavnom urođena i predstavlja prilično mehaničko razlikovanje
signala bola i prijatnosti.
• Kada nastane celovita struktura, ona mora da održava svoje
postojanje kroz razmenu energije i informacija sa svojim okruženjem.
• Drugi evolutivni stadijum/faza se odnosi na ono što je
nazvano oblici prilagođavanja.
• On je, takođe, omeđen polarnostima: pasivna orijentacija i
tež nja ka prihvatanju ekološke sredine, nasuprot aktivnoj
orijentaciji i težnji ka izmeni i intervenciji u okruž enju.
• Ovi oblici prilagođavanja se razlikuju od prve faze
evolucije u tome što se odnose se na opstanak onoga
što postoji.
• U terminima neuropsiholoških stadijuma rasta, ovi oblici
su sažeto ponovljeni u razvojnoj fazi čulno-motorne
autonomije, tokom koje dete stiče aktivan stav prema
svom fizičkom i socijalnom kontekstu ili nastavlja više
zavisan oblik prenatalne i infantilne egzistencije.
• Iako organizmi mogu da ž ive dobro prilagođeni svojoj okolini, trajanje
bilo kojeg oblika ž ivota je vremenski ograničeno.
• Kako bi zaobišli ovo ograničenje organizmi su razvili strategiju
umnožavanja prema kojoj ostavljaju potomstvo. Ove strategije su u
vezi sa onim š to biolozi nazivaju samo-propagirajuća strategija, i
strategija brige o drugome kao suprotnost.
• Psihološki, prva strategija se odvija u akcijama koje su egoistične,
neosetljive, bezobzirne i nebriž ljive, dok je druga strategija odvija u
akcijama koje su udruž ujuće, bliske, zaštitničke i paž ljive (Gilligan,
1981; Rushton, 1985; Wilson, 1978).
• Slično polaritetu zadovoljstvo–bol, polaritet ja–drugi nije zapravo
jedno-dimenzionalan. Kod nekih poremećaja ličnosti sukobljeni su ovi
polariteti (npr, nasilno i negativističko ili pasivno-agresivno).
• U okviru neuropsiholoških stadijuma rasta, orijentacija osobe prema
sebi i drugima je saž eto ponovljena u pubertetsko-polnoj razvojnoj fazi.
• Apstrakcija je vezana za intrakortikalnim-inicijativne faze
neuropsihološkog razvoja.
• Neke ličnosti pokazuju razumnu ravnotež u u jednom ili drugom paru
polariteta. Ne nalaze se svi u centru.
• Individualne razlike u osobinama ličnosti i sveukupnom stilu
oslikavaju relativnu poziciju i snagu svake od komponenata
polarnosti.
• Ličnostima sa deficitom zadovoljstva nedostaje kapacitet da iskuse
određene vidove ova tri polariteta (npr. shizoidni imaju laž ni osnov i
za zadovoljstvo i za bol).
• Interpersonalno neuravnotežene ličnosti snaž no naginju ka jednom
ili drugom ekstremu polarnosti (npr. zavisna osoba je gotovo jedino
okrenuta ka primanju i brizi od strane drugih).
• Intrapsihički konfliktne ličnosti se bore sa ambivalencijom između
suprotnih krajeva bipolarnosti (npr. negativistična ličnost osoba se
koleba između priklanjanja očekivanjima drugih i činjenja onoga što
ona ž eli da radi).
• Milon ukazuje na to koliko je ovaj konceptualni model u osnovi velikog
dela psihologije uopš te, kao i teorije psihopatologije, klasifikacije,
postignuća i psihološ ke intervenicje.
• Sadrž i 175 stavki na koje se odgovara sa tačno/netačno I za čije je
popunjavanje potrebno 25-30 minuta (noviji MCMI IV sadrž i 195 stavki).
• Test je modelovan na 4 kategorije skala:
• Skale crta ličnosti
• Skale kliničkih sindroma
• Skale validnosti
• Faceti ličnosti
• Preporučuje se da se za korišćenje mora proći posebna edukacija, uz
razumevanje Milonove teorije.
• Dostupna je kompjuterska interpretacija za koju autori upozoravaju da
ove interpretacije treba da se posmatraju kao „konsultacije profesionalca
sa profesionalcem”, i integrisani sa drugim izvorima informacija .
 KLINIČKA UPOTREBA
• Početna namena MCMI inventara je da kliničarima –
psiholozima, psihijatrima, savetnicima, socijalnim
radnicima, lekarima i sestrama, koji moraju da naprave
procenu i odluku o tretmanu, pruž i informacije o
emocionalnim i interpersonalnim teškoćama.
• Zbog jednostavnisti administriranja i dostupnosti brzog
kompjuterskog skorovanja i interpretacije, MCMI se može
koristiti u okviru rutinskog ispitivanja u ambulantnoj
proceni na klinikama, centrima za mentalno zdravlje, u
programima savetovanja na univerzitetima, opštim i
psihijatrijskim bolnicama, kao i kao instrument za
individualne praktičare, i za potrebe suda.
•  
MCMI III IMA 24 SKALE:
14 kliničkih skala 3 skale teške 7 skala Kliničkih
obrazaca ličnosti: psihopatologije: sindroma:

Shizoidni, Shizotipalni, Anksiozni,

Izbegavajući, Borderline i Somatoformni,
Depresivni (Melanholični), Paranoidni; Bipolarni (Manični),
Zavisni, Distimični,
Histrionični, Alkoholna zavisnost,
Narcistični, 3 indeksa modifikacije Zavisnost od droga, I
Antisocijalni, i skala validnosti. PTSP.
Sadistički, 3 skale teških kliničkih
sindroma:

Kompulsivni, Poremećaj mišljenja,

Negativistični Velika depresivna epizoda i
Mazohistični; Sumanuti poremećaj;
• Grosmanove Facet skale daju informaciju o teškim
personološkim/kliničkim domenima kao što je
interpersonalno ponašanje, kognitivni stilovi, ekspresivno
ponašanje i sl.
• Na taj način daju korisnu dijagnostičku informaciju koja
služi kao pomoć kliničarima da bolje razumeju na koje se
aspekte funkcionisanja najviše odražavaju pacijentove
teškoće.
• Takođe pomažu u izboru odgovarajućeg terapijskog
modaliteta koji bi trebalo da omogući maksimalno
pozitivne efekte tretmana.
 STRUKTURNE KARAKTERISTIKE MCMI
• Struktura MCMI je paralelna sa strukturom DSM na mnogo nivoa.
• Prvo, skale MCMI su grupisane u kategorije ličnosti i psihopatologije, kako bi odslikale
DSM razliku između Ose II i Ose I.
• Posebne skale prave razliku između trajnijih personalnih osobina pacijenata
(Osa II) i akutnih kliničkih poremećaja koje ispoljavaju (Osa I), što predstavlja
veliku korist, kako procenjuju konstruktori testova i kliničari (Dahlstrom, 1972).
• Profili zasnovani na sve 24 kliničke skale mogu da se interpretiraju tako da osvetle
međuodnos dugotrajnih karakteroloških obrazaca i izrazitih kliničkih
simptoma koji se trenutno manifestuju.
• Skale unutar osa su dalje grupisane prema stepenu ozbiljnosti psihopatologije.
• Stoga premorbidni karakterološki obrazac, procenjen nezavisno od stepena
patologije. Skale Shizotipalnosti, Graničnosti i Paranoidnosti, naime, predstavljaju
dublje nivoe patologije ličnosti i proizašle su iz 11 osnovnih skala ličnosti.
• Slično tome, umereno ozbiljni sindromi ili klinički sindromi neuroticizma, su
odvojeni i procenjeni nezavisno od ozbiljnih kliničkih sindroma (poremećaj
mišljenja, major depresija i sumanuti poremećaj), koji, pretpostavlja se, imaju
psihotičnu prirodu.
• Drugo, na nivou skale, svaka Osa je sastavljena od dimenzija koje predstavljaju
njene najizraženije sindrome. Tako, skala Ose II uključuje one dimenzije ličnosti koje
su bile deo DSM, još od njegove treće revizije, a skale Ose I odraž avaju one sindrome koji
su najistaknutiji i najvaž niji u kliničkom radu.
• Indeks validnosti (Skala V)
• Prva indikacija koja se procenjuje je indeks validnosti, koji uključuje tri bizarna
ili manje verovatna ajtema (ajtemi 65, 110 i 157). Kada se dva ili više ovakvih
ajtema označe kao tačni, protokol se smatra nevalidnim.
• Skor 0 se smatra validnim, a skor 1 dovodi validnost u pitanje.
• Protokol sa skorom 1 bi trebalo oprezno interpretirati.
• Uprkos njegovoj kratkoći (uključuje samo tri ajtema), indeks validnosti je
veoma osetljiv na konfuznost, nepaž ljivo ili nasumično odgovaranje.
• Indeks otkrivenosti/otvorenosti/razotkrivenosti (skala X)
• Skala X je druga indikacija koja mož e ukazati na problematično ponašanje, koje
se zapaž a uvek kada pacijent tež i da bude bilo otvoren i samootkrivajući, bilo
uzdrž ljiv i tajanstven.
• Skala X je jedina skala MCMI-III čiji se niski skorovi mogu klinički
interpretirati.
• Kada je skor ove skale ispod 34 ili više od 178, protokol se može smatrati
nevalidnim.
• Oko 10% protokola sadrž i skor BR 85 ili više, i oko 25% skor BR 75 ili više.
• Indeks poželjnosti (Skala Y)
• Ovaj indeks procenjuje stepen pacijentovih potreba za prikazivanjem u
socijalno pož eljnom svetlu, kao moralno čestit, ili emocionalno stabilan.
• BR skorovi iznad 75 na Skali Y indikatori su tendencije osobe da sebe
prikaž e u povoljnijem svetlu.
• Najviši skorovi se javljaju kada pacijent prikriva neke aspekte svojih
psiholoških ili interpersolanih teškoća.
• Indeks destabilizovanosti/samopotcenjenosti (Skala Z)
• Ovaj indeks generalno reflektuje tendencije suprotne od Skale Y. Međutim,
nekad su oba skora visoka, posebno kod pacijenata koji su neuobičajeno
otvoreni.
• Uopšteno, BR skorovi iznad 75 sugerišu potcenjivanje ili obezvređivanje
sebe, prezentujući veću emocionlnu uznemirenost i lične poteškoće nego
što to one jesu objektivno.
• Posebno visok skor zahteva dodatno ispitivanje, ali ne sa ciljem postizanja
tačne procene nivoa psiholoških problema, nego utvrđivanja da li je u
pitanju pacijent koji je imao iskustvo intenzivnog emocionalnog nemira.
 STIL ODGOVARANJA
• Pored drugih mera, Skale X, Y i Z mogu se interpretirati u skladu sa
uobličenim obrascima.
• Npr., niski BR skor na Indeksu otkrivenosti/otvorenosti i pož eljnosti sa
visokim Indeksom poniž enosti/samopotcenjivanja sugerišu sklonost ka
umerenom naglašavanju aktuelnih emocionalnih problema, koje je moguće
korigovati tako da ne utiču na interpretativnu validnost MCMI-III.
• U slučaju kada je Skala X niska, a Skale Y i Z su nula, pacijent daje opis
opozitnih simptoma i karakteristika, što dovodi u pitanje validnost profila.
Ovaj slučaj se povremeno javlja kod pacijenata sa ozbiljnim depresivnim
poremećajem, agitiranog tipa.
• Ostali profili su takođe važ ni. Ispitanici koji pokušavaju da predstave sebe
u najboljem mogućem svetlu, mogu imati nizak skor na Skali X i visok skor
na Skali Y.
• Istraž ivanja MCMI-i su ukazala na tedenciju da takve osobe postiž u visoke
skorove na nekim personalnim skalama. U zavisnosti da li oni žele da se
prikaž u kooperativnim, samopouzdanim ili samosvesnim, takve individue
mogu imati povišenja na Skalama zavisnosti, narcizma ili kompulsivnosti.
• S druge strane, takvi profili obično nemaju povišenja na bilo kojoj
simptomatskoj skali kao što je skala Ozbiljna personalna patologija ili skala
Kliničkih Sindroma.
• Teškoća u razlikovanju „fake-good" (falš pozitivnog) profila od validnog
profila osobe koja, aktuelno ima diskutabilna obelež ja (npr. zavisnost ili
perfekcionizam) postoji.
• Druga strana medalje je „vapaj za pomoć“, profil osobe čiji stil odgovaranja je
čini da izgleda više psihološki oštećena nego što zapravo jeste. U tim
slučajevima Skale X i Z su povišene isto tako kao i skale Ozbiljne
psihopatologije.
• Iako je namena Skala X, Y, i Z da kompenzuju efekte ova tri stila odgovora, ova
podešavanja ne mogu učiniti nevalidni profil validnim, niti stvarno mogu da
uspešno intervenišu kada je stil odgovaranja vodeći faktor koji stoji iza
individualnih skorova.
• Otkrivanje dominirajućeg stila odgovaranja je klinički značajno jer omogućava
ispitivaču da formira mišljenje o otvorenosti ili realističnosti pacijenta u
pogledu svojih problema.
• Da bi bolje interpretirao dominantni stil odgovaranja, ispitivač mož e sprovesti
ponovno testiranje, mož da posle ohrabrivanja osobe da odgovori na svaku
stavku što iskrenije.
 KLINIČKA I ISTRAŽIVAČKA UPOTREBA
• Kompjuterski formulisani klinički izveštaji, izvedeni su za MCMI-III u
dva nivoa.
• MCMI-III izveštaj o profilu, na osnovu skorova skale je koristan kao
sredstvo za prepoznavanje pacijenata kojima je potrebna ozbiljna
procena ili profesionalna nega.
• Individualizovane „linije preseka" (polož aj skorova na skalama; mesta
gde skor preseca skalu) na skali MCMI-III, mogu da se koriste za
donošenje odluka, s obzirom na primarni poremećaj ponašanja ili na
sindromske dijagnoze.
• Slično, porast skorova na skalama mož e da predstavlja podlogu za
odluke o slabljenju, ozbiljnosti i hronicitetu patologije. Razumljivije
i dinamičnije interpretacije odnosa među simptomatologijama,
kopiranja ponašanja, međusobnog stila i strukture ličnosti, mogu
proizaći iz ispitivanja sklopa prototipova na sve 24 kliničke skale.
• Takođe važ na jeste mogućnost korišćenja MCMI za
istraživačke potrebe.
• MCMI je bio primenjen u više od 400 istraživačkih
studija.
• Povećana podudarnost sa DSM-IV kriterijumima i
upotreba statističke baze klase podataka, mož e biti
naročito vredna pri izboru kriterijuma za
formiranje grupa.
• Pojedinačni rezultati skale i prototipovi profila,
mogu da se koriste za izvođenje i testiranje
mnoštva kliničkih, eksperimentalnih i
demografskih hipoteza.
 OGRANIČENJA I USLOVI
• Prvo, MCMI-III nije generalni instrument za procenu ličnosti koji je
namenjen mentalno zdravoj populaciji, ili upotrebi u neke druge svrhe
osim dijagnostičke ili kliničke procene.
• Normativni podaci i rezultati koji su transformisali MCMI-III,
zasnovani su u potpunosti na kliničkim primerima i primenjivi su
samo na osobe koje pokazuju problematične simptome u
emocionalnoj i interpersonalnoj sferi, ili na one osobe koji su
uključene u profesionalnu psihoterapiju ili psihodijagnostičku
procenu.
• Primeniti MCMI-III na širok spektar problema ili klasa subjekata, kao
što su oni koji se nalaze u biznisu ili industriji, ili upotrebiti ga za
identifikaciju neurološke povrede, ili za procenu opštih crta ličnosti
među kolegama i studentima, značilo bi primeniti instrument u
kontekstu i na primerima za koje nije namenjen, niti im je primeren.
INTERPRETACIJA KVALIFIKOVANIH PROFESIONALACA
• Kliničari koji koriste interpretativni izveštaj, ne bi trebalo da se vremenom
zanesu do stepena nekritičkog prihvatanja; trebalo bi da rutinski porede
izvedene tvrdnje sa nezavisnim kliničkim dokazima.
• U suprotnom, izveštaji testova mogu da navedu čitaoce na zaključak da su ti
izveštaji ispravni, ne zbog toga što to u stvarnosti jesu, već zato što
predstavljaju atribute koji su toliko uopšteni ili česti, da se mogu primeniti
gotovo na svakoga.
• Informacije sadrž ane u svakom izveštaju predstavljaju niz probnih i
verovatnih procena, a ne skup konačnih tvrdnji. Opisni tekst „treba proceniti
u sprezi sa dodatnim kliničkim podacima“ (na primer, trenutnim ž ivotnim
okolnostima, observiranim ponašanjem, biografijom, odgovorima na
intervju i podacima iz drugih testova).
• Sjedinjavanje izabranih osobina iz izveštaja u odluku vezanu za vođenje
tretmana, sasvim je prihvatljivo, ali direktna razmena njegovog sadrž aja sa
pacijentima ili njihovim srodnicima, ni u kom slučaju se ne preporučuje.
 OGRANIČENJA SAMO-IZVEŠTAVANJA
• Kao što je poznato, samo-izveštavajući tip inventara je ograničene
vrednosti; ni u kom slučaju nije idealan izvor podataka. Psihometrijski
limiti, tež nja pacijenata da različito tumače pitanja i njihova sklonost
ka izvesnim laž nim prikazivanjem, su faktori koji suž avaju granice
potencijalne ispravnosti ovog metoda.
• Uz razvoj koji je MCMI prošao, nalazimo da su rezultati odgovarajući,
za otprilike 55-65% pacijenata. Ovaj instrument je koristan i
generalno ispravan, mada uz delimične pogrešne procene u otprilike
25-30% slučajeva, i uz promašaje (tj. prilično pogrešne procene) u
otprilike 10-15% slučajeva. Ove cifre su u kvantitativnom rangu 5-6
puta veće od slučajnosti.
• Iako nivoi ispravnosti variraju od konteksta do konteksta, ove razlike
uveliko oslikavaju teškoće u otkrivanju prisustva poremećaja, u vreme
kada se on procenjuje (na primer, prepoznavanje histrioničnog
poremećaja ličnosti u vreme pacijentove depresije).
• MCMI-III dijagnostičke skale i interpretacije profila su
orijentisane na većinu pacijenata, to jest, na one koji
pokazuju psihološke poremećaje u umerenom rasponu
ozbiljnosti poremećaja, pre nego na one čije su teškoće, ili bliske
normalnim (npr. radnici čija je kompenzacija sporna, pacijenti na
bračnoj terapiji), ili imaju klinički ozbiljnu manifestaciju (npr.
akutne psihoze, hronične šizofrenije).
• Da bi dijagnostička i interpretativna ispravnost bile optimalne,
prikazi se pišu fokusirano na umerene nivoe patologije, što
rezultuje u umanjenom stepenu dijagnostičke ispravnosti, i to za
pacijente u najnižem i najvišem rangu ozbiljnosti psiholoških
poremećaja.
• Opisna analiza pacijenata koji doživljavaju obične životne
teškoće ili minorne poremećaje u prilagođavanju, ima tendenciju
da ukazuje na veći problem nego što on stvarno jeste i u skladu
sa tim, oni pacijenti sa najozbiljnijom patologijom, će često biti
prikazani kao manje ozbiljno oštećeni nego što stvarno jesu.
 DIJAGNOSTIČKA OGRANIČENJA
• Ne postoji oštra razlika između fenomena Ose I i Ose II. Skale
svakog personalnog inventara, bilo da su orijentisane prvenstveno ka
ličnosti ili psihopatologiji, oslikavaju u različitim stepenima, kako
dugotrajne (npr. crte) tako i prolazne karakteristike (npr. stanja).
• Ova činjenica ima važ an uticaj na konstrukciju i interpretaciju
psiholoških inventara. Važ no je uočiti delimično izmešane efekte
tekućih depresivnih ili uznemirujućih stanja na specifične skale
poremećaja ličnosti.
• Iskustvo sa ranijim verzijama MCMI, ukazuje da prisustvo distimije i
anksioznih stanja, potencira skorove na personalnim skalama,
dok prilično umanjuje one skorove, koji su dobijeni na drugim
skalama.
• Dakle, kliničari bi trebalo da imaju na umu moguću opasnost od
pogrešnog prikaza poremećaja ličnosti, onda kada skorovi na
skalama anksioznosti i distimije izgledaju neobično i neočekivano
visoki ili niski.
 OBRASCI OZBILJNIJIH POREMEĆAJA LIČNOSTI
• Lični stilovi reflektuju duboko ukorenjene i prož imajuće/pervazivne
karakteristike funkcionisanja, koje otež avaju i produž avaju svakodnevne
teškoće.
• Oni su toliko utisnuti i automatski, da osobe obično nemaju svest o njihovoj
prirodi i samouništavajućim posledicama. U uslovima dugotrajne patnje,
takvi maladaptivni stilovi mogu dovesti do dekompenzacije, stičući
karakteristike umerene ili izraž ene ozbiljnosti poremećaja.
• Tri dodatna obrasca patologije ličnosti – shizotipalna, granična i
paranoidna – formulisana su u teoriji, kao predstavnici uznapredovale faze
patologije ličnosti.
• Reflektujući podmuklo i sporo pogoršanje strukture ličnosti, ova faza se
razlikuje od osnovnih poremećaja ličnosti, naročito zbog deficita u
socijalnoj kompentenciji i čestim (obično povratnim) psihotičnim
epizodama.
• Manje integrisane organizacije ličnosti i manje efikasni u coping
strategijama od drugih poremećaja ličnosti, oni su naročito vulnerabilni u
svakodnevnim ž ivotnim izazovima.
Slika 2.3 Evolutivni model i njegovi derivati poremećaja ličnosti

Egzistencijalna Strategija umnožavanja

namera
Naglašava Očuvanje Reproduktivno Reproduktiv-na
-nje života propagiranje briga
života
Manjak, Zadovoljstvo - Bol Ja - Drugi
Neuravnotežen Zadovoljst Zadovoljst Ja Ja Ja – Drugi
ost, vo (nisko) vo – Bol (nisko) (visoko) povratno
Sukob Bol povratno Drugi Drugi
(nizak ili (visoko) (nisko)
visok)
Oblik Poremećaji ličnosti
prilagođavanja
Pasivan: Shizoidan Mazohistič Zavisan Narcistički Nasilan
Prilagođavanje (nisko ki
zadovoljst
vo, nizak
bol)
Aktivan: Izbegavaju Sadistički Histrionični Antisocijal Negati-
Izmena ći an vistički
Strukturalna Shizotipala Graničan, Graničan Paranoida Graničan,
patologija n paranoida n paranoidan
n
• Shiziodni (Skala 1)
• Shizoidne osobe se prepoznaju po nedostatku ž elja, kao i po nedostatku
kapaciteta za dublje dož ivljavanje zadovoljstva ili bola.
• Sklone su apatiji, neopredeljene su, distancirane i asocijalne.
• Njihova osećanja i potrebe za naklonošću su minimalne, i one funkcionišu kao
pasivni posmatrači nezavisni od nagrada i naklonosti – kao i od uključenosti u
odnose sa ljudima.
• Izbegavajući (Skala 2A)
• Izbegavajuće ličnosti dož ivljavaju malo pozitivnih podsticaja od sebe samih i od
drugih.
• Oni su budni i uvek oprezni, spremni da se udalje od uznemirujućih predviđanja
bolnih ili negativno procenjenih ž ivotnih iskustava.
• Njihova strategija prilagođavanja reflektuje strah i nepoverenje prema drugima.
• Oni održ avaju konstantnu budnost, kako bi sprečili da njihovi impulsi i čež nja za
naklonošću, rezultiraju ponavljanjem bola i patnje koju su dož iveli sa drugima.
• Jedino aktivnim povlačenjem oni mogu sebe da zaštite. Uprkos ž elji za
kontaktom, oni su naučili da je najbolje poricati ovakva osećanja i održ avati
interpersonalnu distancu.
• Depresivni (Skala 2B)
• Postoje zajedničke osobine za prva tri Klinička obrasca ličnosti, to su
turobnost, pesimizam, nedostatak radosti, nemogućnost doživljavanja
zadovoljstva i, naizgled, motorna retardacija.
• Za DSM Osa II shizoidni poremećaj ličnosti, postoji nesposobnost dož ivljaja
radosti, jednako kao i tuge. Za izbegavajući obrazac, tu je preterana opreznost,
kako bi se predvideo bol, koju sledi smanjen kapacitet za dož ivljavanje radosti.
Za depresivni poremećaj, to je događaj značajnog gubitka, osećanje
prepuštanja, i gubitak nade da se radost mož e povratiti.
• Nijedan od ovih tipova ličnosti ne doživljava zadovoljstvo, samo iz različith
razloga.
• Depresivna ličnost dož ivljava bol kao neprekidnu. Zadovoljstvo se više čak i ne
smatra mogućim. Kakvo iskustvo ili hemija, bi moglo da se uračuna u tako
perzistentnu, karakterološku tugu? Jasno, postoje biološke dispozicije koje
treba uzeti u obzir. Dokazi u korist konstitucionalne predispozicije su jaki, pri
čemu su mnogi od njih u korist genetskih faktora.
• Prag uključen u dozvolu za zadovoljstvo ili nečiju senzitivnost u pravcu
tuge, primetno varira. Neke osobe su naklonjene pesimizmu i depresivnom
spoljnom izgledu. Neispunjavajuća porodica, jalovo okruž enje i beznadež na
perspektiva, sve ovo mož e da oblikuje depresivan stil karaktera.
• Zavisni (Skala 3)
• Zavisne osobe ne samo da se okreću drugima za negu i sigurnost, nego i pasivno čekaju
tuđe vođstvo i staranje o njihovoj bezbednosti.
• Karakteriše ih traženje odnosa u kojima mogu da se oslone na druge kako bi obezbedili
pažnju, sigurnost i usmeravanje.
• Nedostatak inicijative i autonomije je često posledica roditeljskog prezaštićavanja. U
funkciji ovih iskustava, oni su jednostavno naučeni na udobnost pasivne uloge u
interpersonalnim relacijama, prihvatanju ljubaznosti i podrške, i voljnom podređivanju
ž eljama drugih, kako bi zadrž ali njihovu naklonost.
• Histrionični (Skala 4)
• Iako se histrionične osobe okreću drugima kao i zavisne, one, na prvi pogled, izgledaju
drugačije od njihovih pasivnih parnjaka.
• Ova razlika u otvorenosti stila, nastaje usled lakoće kojom manipulišu događajima, čime
privlače paž nju i uvećavaju naklonost i, istovremeno, izbegavaju nezainteresovanost i
neodobravanje drugih.
• Ove osobe često ispoljavaju neutoljivu potrebu i potragu za podsticajem i naklonošću.
• Njihovo mudro i vešto, društveno ponašanje stvara utisak unutrašnje sigurnosti i
nezavisnog samo-potvrđivanja; ispod ove maske, međutim, leži strah od istinske
samostalnosti i potreba za ponovljenim znacima prihvatanja i odobravanja.
• Priznanje i naklonost se moraju stalno dopunjavati i traže se u svakom interpersonalnom
izvoru i svakom društvenom kontekstu.
• Narcistički poremećaj (Skala 5)
• Narcističke osobe se prepoznaju po egoističkoj samozaokupljenosti, dož ivljavanju prevashodno
zadovoljstva, i to tako što su pasivno fokusirane na sebe same.
• Rana iskustva su ih naučila da precenjuju svoju vrednost.
• Ova sigurnost i superiornost, mogu biti zasnovane na pogrešnim premisama; to jest, mogu biti
neodrž ive u odnosu na realna ili zrela postignuća.
• Bezbriž no pretpostavljaju da će drugi prepoznati njihovu izuzetnost. Održ avaju atmosferu ohole
samouverenosti i, bez mnogo razmišljanja ili svesne namere, dobroćudno iskorišćavaju druge.
Mada su priznanja drugih dobrodošla, u atmosferi snobovske i pretenciozne superiornosti koju
šire oko sebe, oni ne zahtevaju previše potvrda u istinskim postignućima ili društvenom
odobravanju.
• Njihovo uzvišeno uverenje da će stvari ispasti dobro, ne pruž a im mnogo podstreka da se upuste
u primanje i davanje kao deo društvenog ž ivota.
• Antisocijalni (Skala 6)
• Antisocijalne osobe se suočavaju sa očekivanim bolom i pustošenjem koje im nanose drugi, jer se
upuštaju u dvolično ili ilegalno ponašanje, osmišljeno tako da iskoristi okolinu za lični dobitak.
• Njihova grandiozna orijentacija reflektuje skepticizam u pogledu motiva drugih, te ž nju ka
samostalnosti, i ž elju za osvetom i nadoknadom, za ono što smatraju nepravdama iz prošlosti.
• Oni su neodgovorni i impulsivni, i to su kvaliteti koje procenjuju kao opravdane, jer veruju da
drugi nisu odani i da se na njih ne mož e osloniti.
• Neosetljivost i okrutnost su njihova jedina sredstva za izbegavanje situacija u kojima bi mogli biti
zloupotrebljeni ili ž rtve.
• Sadistički (agresivni) (Skala 6B)
• Ovaj stil prepoznaje osobe koje nisu procenjene kao antisocijalne, a koje mogu da dož ive lično
zadovoljstvo i satisfakciju poniž avajući druge i povređujući njihova prava i osećanja.
• Zavisno od socijalne klase i drugih vodećih faktora, takve osobe mogu da se uporede sa kliničkim
osobinama onoga što je u literaturi poznato kao sadistički karakter, ili mogu da ispoljavaju stil
karaktera srodan tipu A ličnosti, koji tež i nadmetanju.
• Nazvani agresivne ličnosti u autorovoj teoriji, oni su generalno hostilni i pervazivno ratoborni, i
deluju nezainteresovano ili čak zadovoljno destruktivnim posledicama njihovog svadljivog,
uvredljivog i brutalnog ponašanja.
• Iako mnogi prikrivaju svoje zloćudne i ka moći orijentisane tendencije, kada su u druš tveno
prihvaćenim ulogama ili pozivima, izdaju ih dominirajuće, antagonističke i često progoniteljske
akcije.
• Nasilni poremećaj (Skala 7)
• Ova ambivalentna orijentacija se poklapa sa DSM-IV opsesivno-kompulsivnim poremećajem ličnosti.
• Nasilne osobe su bile zastrašene i primorane da prihvate zahteve i rasuđivanje koje su im drugi
nametnuli. Njihov obazriv, kontrolisan i perfekcionistički način, potiče od sukoba između
neprijateljstva prema drugima i straha od društvenog neodobravanja.
• Oni reš avaju ovu ambivalentnost tako š to potiskuju ozlojeđenost, preterano se povinujući, i
postavljajući visoke zahteve sebi i drugima.
• Njihovo disciplinovano samouzdrž avanje služ i da kontroliše snaž na, mada skrivena, suprotna
osećanja, što rezultira u otvorenoj pasivnosti i naizgled javnom povinovanju. Iza ovog paravana
prikladnosti i uzdrž avanja, međutim, nalaze se snaž na ljutnja i oprečna osećanja, koja se povremeno
probiju kroz njihovu kontrolu.
• Negativistički poremećaj (pasivno-agresivni) (Skala 8A)
• Ova ambivalentna orijentacija odgovara DSM-III-R pasivno-agresivnom poremećaju
ličnosti i DSM-IV pasivno-agresivnom (negativističkom) konstruktu.
• Negativističke osobe su rastrzane između nagrada koje drugi nude i onih koje one žele.
Borba reprezentuje nesposobnost da se reši problem, slično opsesivno-kompulzivnom;
međutim, sukobi kod negativističkih osoba su bliski svesti i upliću se u svakodnevni život.
• Ove osobe prož ivljavaju beskonačne prepirke i razočarenja, dok se kolebaju između
priklanjanja i prkosa, poslušnosti i agresivnog suprotstavljanja. Njihovo ponašanje je
okarakterisano nastranim obrascem eksplozivnog besa ili tvrdoglavosti prepletene sa
periodima osećaja krivice i stida.
• Mazohistički poremećaj (samo-poražavajući) (Skala 8B)
• Iako je bila izbrisana iz DSM-IV, ova neskladna/diskordinirana orijentacija odgovara DSM-
III-R samo-poraž avajućem (mazohističkom) poremećaju ličnosti, tipu karaktera dobro
opisanom u literaturi.
• U odnosu sa drugima, u ulizičkom i samo-žrtvujućem maniru, mazohističke osobe
dozvoljavaju i možda ohrabruju druge da ih iskoriste.
• Fokusirajući se na svoje najgore osobine, mnogi od njih tvrde da zaslužuju da budu
osramoćeni i poniž eni. Da bi uveličali svoj bol i patnju, koju, međutim, mogu da dož ive kao
uteš nu, oni se ponovo prisećaju prošlih nesreća i očekuju problematične ishode iz, inače,
povoljnih okolnosti.
• Tipično delujući na nepreduzimljiv i samo-poričući način, oni često naglašavaju svoje
manjke, i predstavljaju se u inferiornom svetlu ili zauzimaju poziciju vrednu prezira.
• Shizotipalni poremećaj (Skala S)
• DSM-IV shizotipalni poremećaj ličnosti predstavlja kao
kognitivno disfunkcionalnu, i interpersonalno izdvojenu
orijentaciju. Shizotipalne osobe više vole/preferiraju
društvenu izolaciju sa minimalnim ličnim vezanostima i
obavezama.
• Skloni su tome da budu ili autistični ili kognitivno konfuzni,
njihovo mišljenje je tangencijalno i često deluju samo-
obuzeto i i ruminativno.
• Ekscentričnosti u ponašanju su primetne, i ove osobe drugi
obično uoče kao neobične ili drugačije. Zavisno od toga da li
je njihov osnovni obrazac aktivan ili pasivan, oni ispoljavaju,
ili anksioznu zabrinutost i hipersenzitivnost, ili emocionalnu
zaravnjenost i afektivni deficit.
• Granični (Skala C)
• U pozadini manje ozbiljnih poremećaja ličnosti obično se nalazi
granična ličnost.
• Svaka granična varijanta ima strukturalna defekte i prož ivljava
intenzivna, endogena raspolož enja sa rekurentnim periodima
utučenosti/potištenosti i apatije, koja su često prošarana prolaznim
napadima besa, uznemirenosti ili euforije.
• Ono što ih najjasnije razdvaja od druga dva ozbiljna obrasca –
shizotipalnog i paranoidnog – jeste neujednačenost afekta, koja se
jasno zapaž a u nestabilnosti i labilnosti njihovog raspolož enja.
• Pored toga, mnogi imaju povratne/rekurentne misli, o samo-
sakaćenju i samoubistvu, deluju preokupirani obezbeđivanjem
naklonosti, imaju teškoće u održ avanju jasnog osećaja identiteta i
ispoljavaju kognitivno-afektivnu ambivalenciju koja je evidentna u
konfliktnim osećanjima besa, ljubavi i krivice prema drugima.
• Paranoidni poremećaj (Skala P)
• DSM-IV paranoidna ličnost ispoljava budno nepoverenje
prema drugima i anksioznu odbranu od predviđene
kritike i prevare.
• Prisutna je konstantna iritabilnost i težnja ka
prenagljenom ogorčenju i besu prema drugima.
• Paranoidne osobe često izraž avaju strah od gubljenja
nezavisnosti, koji ih vodi do snažnog otpora prema
spoljašnjim uticajima i kontroli, dok se druga dva ozbiljna
obrasca prepoznaju, bilo po nestabilnosti njihovih
emocija (granični), ili po konfuznosti njihove kognicije
(shizotipalni).
• Paranoidne osobe se razlikuju po nepromenjivosti
osećanja i nefleksibilnosti misli.
 OSA II PROTOTIP LIČNOSTI
STRUKTURALNO-FUNKCIONALNI DOMEN
• Nekoliko kriterijuma je korišćeno za izbor i razvoj kliničkih domena:
• da nisu ograničeni samo na ponašanje ili kogniciju, nego da obuhvataju ceo niz
klinički relevantnih karakteristika,
• da odgovaraju mnogim tekućim profesionalnim terapeutskim modalitetima i
• da nisu usklađene samo sa oficijelnom DSM shemom prototipova poremećaja
ličnosti, već, takođe, da je svaki poremećaj okarakterisan
izdvojenim/posebnim osobinama unutar svakog kliničkog domena.
• Kao što je prikazano u Tabeli 2.1, ove dijagnostičke osobine se razlikuju, prema
nivoima podataka koje predstavljaju – bihejvioralnim, fenomenološkim,
intrapsihičkim i biofizičkim. Ovo razdvajanje reflektuje četiri istorijska
pristupa koji karakterišu studiju psihopatologije.
• Domeni mogu biti sistematski organizovani, slično načinu na koji su
razlike/distinkcije izvedene u području biologije, to jest, podelom prema
strukturalnim i funkcionalnim osobinama.
 Funkcionalni Strukturalni
Domeni domeni
Bihejvioralni nivo
Manifestno ponašanje
Interpersonalno ponašanje
Fenomenološki nivo
Kognitivni stil
Slika sebe
Predstavljanje objekata
Intrafizički nivo
Regulativni mehanizmi
Morfološke organizacije
Biopsihički nivo
Raspoloženje / Temperament
• Osobe se razlikuju u pogledu domena u kojima najčešće deluju.
• Stvarni pacijenti se razlikuju ne samo u stepenu u kome su približ ni
svakom prototipu ličnosti, već, takođe, u odnosu u kome
prinuda/pritisak u svakoj formi domena, oblikuje njihovo ukupno
ponašanje.
• Konceptualizujući ličnost kao sistem, mož emo reći da je
prinuda/pritisak na ona stanja koja sistem mož e da preuzme, prisutna
u različitim delovima sistema kod različitih osoba, čak i kada te osobe
imaju zajedničku dijagnozu.
• Samo oni vidovi sistema koji su dovoljno kristalizovani imaju trajan i
prož imajući/pervazivan karakter koji povezujemo sa ličnošću.
• U ovom smislu, cilj procene je da se osvetle prinude/pritisci koje
pokreću sistemsko usko i kruto funkcionisanje i, u skladu sa tim,
neprilagođenost.
• Ovako utvrđena svrha terapije bi trebalo da bude slabljenje
prinude/pritiska, omogućujući sistemu da zauzima veću raznolikost
stanja ili prilagođenih ponašanja kroz situacije.
 FUNKCIONALNI DOMEN
• Funkcionalne karakteristike predstavljaju dinamički proces koji dolazi do izraž aja
unutar intrapsihičkog sveta i između individualne i psihosocijalne sredine.
• Funkcionalni domeni predstavljaju načine ispoljavanja regulativnih akcija, to jest,
ponašanja u druš tvu, kognitivnih procesa, i nesvesnih mehanizama koji upravljaju,
podešavaju, menjaju, usklađuju, uravnotež uju, odbacuju i kontrolišu davanje i
primanje u sklopu unutrašnjeg i spoljnjog ž ivota.
• Č etiri funkcionalna domena relevantna za poremećaje ličnosti, biće ukratko opisana.
• Manifestno ponašanje
• Ovi atributi su povezani sa opaž anjem na bihejvioralnom nivou podataka i obično
se belež e praćenjem pacijentovih aktivnosti.
• Uočavanje otvorenog/prikrivenog ponašanja, omogućuje nam da zaključimo da
pacijent nesvesno otkriva o sebi, ono što ž eli da drugi o njemu misle.
• Raspon i karakter manifestnog delanja je širok i raznolik i on pruž a karakteristične i
vredne informacije, od izraž avanja osećanja lične nedovoljnosti do ispoljavanja
opšteg odbrambenog stava, demonstriranja disciplinovane samokontrole i tako dalje.
• Ovaj domen kliničkih podataka će biti naročito produktivan u razlikovanju
pacijenata u pasivno-aktivnom polaritetu Millon-ovog (1990) terijskog modela.
• Interpersonalno ponašanje
• Pacijentov stil u odnosu sa drugima se, takođe, u osnovi, zapaž a na
bihejvioralnom nivou podataka i mož e da se uoči na mnogo načina, kao što je
• naklonost pacijenta prema drugima, namerna ili ne;
• stavovi koji su u pozadini i koji izazivaju i oblikuju delovanje;
• metodi kojima on obavezuje druge da odgovore na njegove potrebe; i njegov
način savladavanja napetosti i sukoba u društvu.
• Iz ovih zapaž anja, stručnjaci mogu da oblikuju sliku o tome kako pacijent
funkcioniše u odnosu sa drugima: neprijateljski, sa poštovanjem, tajnovito i tako
dalje.
• Kognitivni stil
• Kako pacijent fokusira i usmerava paž nju, tumači i obrađuje informacije,
organizuje misli, pripisuje i razmenjuje reakcije i ideje sa drugima, reprezentuje
podatke na fenomenološkom nivou.
• Ove karakteristike predstavljaju neke od najkorisnijih indikacija pacijentovog
posebnog načina funkcionisanja.
• Povezivanje ovih znakova i simptoma, mož e omogućiti da se identifikuju
pokazatelji osiromašenog stila, konfuznog mišljenja, bekstva od spoznaje,
prisilnih misli itd.
• Regulatorni mehanizmi
• Iako se mehanizmi samozaštite, potrebe za nagradom i razrešenja problema
ponekad svesno prepoznaju, oni predstavljaju podatke prvenstveno na
intrapsihičkom nivou.
• Zato što su mehanizmi odbrane unutrašnji procesi, njih je tež e raspoznati i
opisati, od onih koji su bliž e svetu koji se opaž a.
• Kao takvi, oni nisu direktno podložni proceni putem samo-reflektivne procene,
u svom čistom obliku, već samo kao izvodi iz, potencijalno mnogo ogoljenijih,
konflikta i njihove dinamičke regulacije.
• Po definiciji, ovi dinamički mehanizmi regulacije preuzimaju i menjaju, kako
unutrašnju, tako i spoljašnju stvarnost, uz male šanse da uđu u svest u svom
snažnom, neizmenjenom obliku.
• Kada se hronično odigravaju, oni često pokreću niz događaja koji intenziviraju
probleme koje je, zapravo, trebalo da zaobiđu.
• Zadatak prepoznavanja mehanizma koji je izabran (npr. racionalizacija,
izmeštanje, oblik reakcije) i razmera u kojoj je korišćen je izuzetno koristan
podatak za razumljivu procenu ličnosti.
 STRUKTURNI DOMEN
• Nasuprot funkcionalnim karakteristikama, strukturalni atributi predstavljaju duboko usađene i
relativno trajne šablone utisnutog sećanja, stavova, potreba, strahova, sukoba, itd., koji
upravljaju iskustvom i menjaju prirodu tekućih ž ivotnih događaja.
• Psihička struktura ima orijentišuće dejstvo sa pravom prvenstva, jer menja karakter delovanja i
uticaja događaja koji slede prema prethodno formiranim naklonostima i očekivanjama.
• Selektivno smanjujući pragove delovanja kako bi se uskladila sa konstitucionalnim skonostima
ili ranim učenjem, osoba često dož ivljava sadašnje događaje kao varijacije prošlih.
• Naravno, zaostaci iz prošlosti daju više od pasivnog doprinosa sadašnjosti. Kao privremena
prethodnica, ako ništa drugo, oni vode, oblikuju ili menjaju karakter tekućih događaja i
objektivne stvarnosti.
• Strukturni domen se mož e shvatiti kao suštinska i aktivna dispozicija.
• Ove strukture sadrž e ostatke proš losti u obliku sećanja i naklonosti koje su intrapsihički
povezane sa poimanjem sebe i drugoga. Strukture služ e tome da približ e organizmu nove
interpretacije sveta i ograniče mogućnosti izražavanja onih, koje su već postale predominantne.
• Njihovo pravo prvenstva i kanališući karakter igra važnu ulogu u pokretanju maladaptivnog
ponašanja i kruga personalne patologije.
• Četiri strukturalna domena koja se odnose na ličnost, biće ukratko opisana.
•  
• Self - imidž
• Identitet potiče uglavnom iz pojmova oblikovanih na ovom fenomenološkom
nivou analize. Naročito je važ an u tome što služi kao vodič, i daje kontinuitet
promenljivom iskustvu.
• Većina osoba ima implicitan osećaj o tome ko su, samo što se umnogome
razlikuju u jasnoći, tačnosti i slož enosti svojih introspekcija. (Millon, 1986b).
• Samo nekolicina mož e da artikuliše psihičke elemente koji grade ovu sliku (na
primer, da su prvenstveno otuđeni, nevični, samozadovoljni, savesni i tako
dalje).
• Objekt reprezentacije
• Analogno različitim organskim sistemima u telu, i karakter i suština ovih
internalizovanih reprezentacija značajne figure i odnosa iz prošlosti, mož e da
se izdvoji/diferencira i analizira u kliničke svrhe.
• Varijacije u prirodi i sadrž aj ovog unutrašnjeg sveta, mogu biti povezani sa
jednom ili drugom ličnošću i navesti nas da upotrebimo deskriptivne pojmove
da ih predstavimo, kao plitke, dosadne, nediferencirane, skrivene i
nepomirljive.
•  
• Morfološka organizacija
• Koncept morfološke organizacije se odnosi na snagu strukture, unutrašnju
doslednost i efikasnost funkcionisanja sistema ličnosti.
• Organizacija uma je koncept koji je gotovo ekskluzivno izveden iz
zaključaka na intrapsihičkom nivou analiza, i upotrebljen je u sprezi sa
tekućim psihoanalitičkim pojmovima, kao što su granični i psihotični nivoi.
• Međutim, ova upotreba je ograničena, jer je suštinski povezana sa
kvantitativnim stepenima integrativne patologije, a ne sa kvalitativnim
varijacijama, bilo u integrativnoj strukturi ili konfiguraciji.
• Raspoloženje / Temperament
• Ekspresivne osobine raspolož enja opisane terminima kao što su poremećen,
labilan, promenljiv ili hostilan/neprijateljski, i zapaž ene kroz samo-
izveštavanje.
• Takođe su indirektno otkrivene, na nivou aktivnosti pacijenta, kvaliteta
govora i fizičke pojave.
• Najkorisniji aspekt raspolož enja/temperamenta, po pitanju njegovog
odnosa sa teorijom, je njegova korisnost u izdvajanju onih osobina koje su
povezane sa polaritetima zadovoljstvo-bol i aktivno-pasivno.
 KLINIČKI ATRIBUTI UNUTAR SVAKOG
DOMENA LIČNOSTI
• Klinički sindromi: Osa I
• Osa I klinički sindromi se najbolje razumeju kao poremećaji ugrađeni unutar konteksta
stilova Ose II.
• Oni se često shvataju u aktuelnim kliničkim slučajevima, kao proširenje ili lažno
predstavljanje pacijentovog osnovnog prototipa ličnosti.
• Ovi sindromi imaju tendenciju da budu relativno izdvojena ili prolazna pojava, koja s
vremenom jača i slabi, u zavisnosti od uticaja stresnih situacija.
• U vreme stresa, sindromi naglašavaju ili karikiraju bazične personalne stilove.
• Bez obzira na to koliko su naizgled izraž eni, oni dobijaju značenje i smisao samo u
kontekstu pacijentove ličnosti, i trebalo bi da budu procenjeni u odnosu na taj obrazac.
• Uprkos opažanju da se određeni poremećaji pojavljuju u sprezi sa posebnim
personalnim stilom, svako od ovih simptomatskih stanja će se pojaviti u nekoliko
obrazaca.
• Na primer, neurotska depresija ili distimija se pojavljuje najčešće među
izbegavajućim, zavisnim i samo-poražavajućim ličnostima; zavisnost od alkohola se
najčešće nalazi među lakrdijaškim i antisocijalnim obrascima.
• Zato što su kovarijacije moguće između sindroma Ose I i Ose II
personalnih stilova, konstruisanje modela u kome ovi međuodnosi
mogu biti specifikovani je ključno.
• Većina opisanih kliničkih sindroma opisanih su reaktivne vrste, i stoga
suštinski kraće traju od poremećaja ličnosti.
• Oni obično predstavljaju stanja u kojima se aktivni patološki proces
jasno manifestuje, često ubrzan spoljašnjim događajima.
• Tipično je da se sindromi javljaju u donekle udarnom i dramatičnom
obliku, često naglašavajuči i pojačavajući/intenzivirajući prozaične
osobine osnovnog personalnog stila.
• Tokom perioda aktivne patologije, nije retko da nekoliko simptoma
kovarira i vremenom se menja u stepenu istaknutosti. MCMI-III skale
kliničkih sindroma – A, H, N, D, B, T i R – predstavljaju poremećaje
umerene ozbiljnosti.
• Skale ozbiljnijih kliničkih sindroma – SS, CC i PP – prikazuju
poremećaje izraž ene ozbiljnosti. Svaki od ovih poremećaja je nadalje
opisan.
 KLINIČKI SINDROMI UMERENOG STEPENA
PATOLOGIJE (SKALE OD A DO R)
• Anksioznost (Skala A)
• Uznemireni pacijent često iskazuje osećanja nejasne zebnje ili specifične fobije, napet je, neodlučan, nema
mira, i sklon je ž albama na različite vrste fizičke neugodnosti, kao š to je teskobnost, preterano znojenje,
neodređeni bol u miš ićima, i muka.
• Pregled odgovora pacijenta sa ajtema Skale anksioznosti, pomo ći će u određivanju toga da li je, on primarno
fobičan, i još određenije, da li je fobija simplifikovanog ili socijalnog tipa.
• Najuznemireniji pacijenti pokazuju opš te stanje napetosti, manifestovano nemogućnoš ću da se opuste,
uznemirenim pokretima i spremnoš ću na reakciju.
• Somatska neugodnost – na primer, mokri dlanovi ili uznemiren stomak – su takođe karakteristi čni.
• Isto tako, primetna je zabrinutost i osećaj zebnje da su problemi u blizini, preveliki oprez prema
okruž enju, nemogućnost opuš tanja i opš ta preosetljivost.
• Somatoformni (Skala H)
• Pacijenti sa poviš enim skorovima na Skali somatoformnosti, ispoljavaju svoje psiholo š ke teš koće kroz
somatske kanale kao što su, dugotrajni periodi umora i slabosti, preokupacija navodno lo š im zdravljem i
raznovrsni dramatični i nespecifični bolovi u različitim i nepovezanim delovima tela.
• Neki pacijenti pokazuju primarni somatski poremećaj koji karakteriš u povratne, viš estruke somatske tegobe,
često predstavljene na dramatičan, nejasan ili preuveličavajući način. Drugi imaju ličnuhipohondrijsku
istoriju; oni interpretiraju minorne psihičke nelagodet ili senzacije kao znak ozbiljnog oboljenja.
• Ukoliko su bolesti zaista prisutne, oni pokazuju tendenciju da reinterpretiraju njihov zna čaj, uprkos
medicinskom uverenju/nalazu.
• Tipično, somatske tegobe se koriste da bi se zadobila paž nja.
• Bipolarni: Manični (Skala N)
• Kod bipolarnih pacijenata se evidentiraju periodi ushićenja, uveličanog samo-poštovanja,
neumorne i preterane aktivnosti i rastrojenosti, napetog govora, impulsivnosti i iritiranosti.
• Takođe je očigledan neselektivan entuzijazam, ekscesivno planiranje nerealisti čnih ciljeva,
nametljiv, ako ne zapovednički i zahtevan interpersonalni odnos, smanjena potreba za
snom, bekstvo ideja, i brza i nestabilna promena raspolož enja.
• Vrlo visoki rezultati mogu da označavaju psihotične procese, uključujući sumanutosti i
halucinacije.
• Distimija (Skala D)
• Pacijenti sa visokim rezultatima na Skali distimije, ostaju uključeni u svakodnevni ž ivot, ali
su godinama preokupirani osećanjima krivice, nedostatkom inicijative, bihejvioralnom
apatijom, niskim samopoš tovanjem, i često iskazanom uzaludnošću i samo-osuđujućim
komentarima.
• Kada dož ive odbacivanje, mogu biti plačljivi, suicidalne ideacije, pesimistični u odnosu na
budućnost, povučeni iz druš tva, slabog ili preteranog apetita, hronično umorni, slabe
koncentracije, naglašenog gubitka interesovanja za prijatne aktivnosti, i smanjene
efikasnosti u obavljanju rutinskih ž ivotnih zadataka.
• Ukoliko Skala CC (Major depresija) nije primetno povišena, mala je verovatnoća da će se
dokazati psihotične depresivne karakteristike.
• Bliž e ispitivanje specifičnih ajtema sa odgovorima koji doprinose pacijentovom visokom
rezultatu na Skali D, trebalo bi da omogući kliničaru da razlikuje pojedinačne osobine od
distimičnih raspolož enja (na primer, nisko samopoš tovanje ili beznadež nost).
• Zavisnost od alkohola (Skala B)
• Pacijent sa visokim rezultatom na Skali zavisnosti od alkohola, verovatno ima dugu istoriju
alkoholizma.Pri pokušaju da prevaziđe problem uspeh je minimalan, i, posledično, doživljava prilične
neprijatnosti u porodici i na poslu.
• Ono što je vredno u ovoj i sledećoj skali (Zavisnost od droge), je mogućnost razmatranja problema u
kontekstu ukupnog personalnog stila funkcionisanja.
• Zavisnost od droge (Skala T)
• Povišeni rezultati na Skali zavisnosti od droge ukazuju da pacijent verovatno ima skorašnju ili
rekurentnu istoriju zloupotrebe droge, da mu je teško da obuzda impulse, ili da ih zadrži unutar
konvencionalnih društvenih ograničenja, i nije sposoban da upravlja posledicama svog ponašanja.
• Ova skala može biti korisna u identifikaciji osoba koje nisu spremne da priznaju svoje probleme sa
drogom.
• Post-traumatski stres poremećaj (Skala R)
• Pacijenti sa povišenim rezultatima na Skali PTSP-a, doživeli su traumu koja je predstavljala pretnju
njihovom životu i na nju su reagovali sa velikim strahom ili osećanjima bespomoćnosti. Slike i
osećanja povezane sa traumom, uporno rezultiraju u stresnim sećanjima i noćnim morama koje
ponovo aktiviraju osećanja nastala u originalnom događaju.
• Simptomi anksiozne uzbune (npr. preuveličan odgovor na iznenađenje, hiperopreznost/hipervigilnost)
istrajavaju, i napori se usmeravaju ka izbegavanju situacija povezanih sa traumom.
•  
 OZBILJNIJI KLINIČKI POREMEĆAJI (SKALE SS, CC I PP)
• Poremećaj mišljenja (Skala SS)
• U zavisnosti od duž ine i razvojnog toka problema, pacijenti sa
povišenim skorovima na ovoj skali, obično se klasifikuju kao
„shizofreniformni“ ili kao osobe koje imaju „kratke reaktivne
psihoze“.
• Oni periodično mogu da pokazuju neprikladno, neorganizovano
ili regresivno ponašanje, često izgledaju konfuzno i
dezorijentisano, i povremeno ispoljavaju neprimerene afekte,
halucinacije i nesistematizovane sumanutosti.
• Mišljenje mož e biti fragmentisano ili bizarno. Moguća je
emocionalna zaravnjenost, kao i prož imajući/pervazivni osećaj
izolovanosti i nerazumevanja od strane drugih.
• Povučeno i izolovano ili tajnovito ponašanje mož e biti uočljivo.
• Major depresija (Skala CC)
• Pacijenti sa visokim skorovima na ovoj skali, obično su
nesposobni da funkcionišu u normalnoj sredini, duboko/ozbiljno
su depresivni, suicidalne ideacije, izraž avaju už asavanje od
budućnosti i dož ivljaj beznadež nog pomirenja sa sudbinom.
• Neki pokazuju naglašenu motornu retardaciju, dok su drugi
agitirani u smislu neprekidnog šetkanja i oplakivanja svog jadnog
stanja.
• Nekoliko somatskih stanja se često javlja tokom ovih perioda –
primetno smanjen apetit, umor, gubitak ili dobitak na tež ini,
nesanica i rano buđenje.
• Problemi koncentracije su česti kao i osećanja bezvrednosti ili
krivice. Često se zapaž aju repetitivna strašljivost i premišljanje.
• Zavisno od personalnog stila koji je u pozadini, mož e postojati
stidljivi, introvertni i povučeni obrazac, karakterističan po
tromoj nepokretljivosti ili iritirajućem, ž albenom i gunđajućem
tonu.
• Sumanuti poremećaj (Skala PP)
• Pacijenti sa sumanutim poremećajem se često smatraju akutno paranoidnim i
mogu da, povremeno, postanu ratoborni, izraž avajući iracionalne ali
međusobno povezane sumanutosti ljubomore, progoniteljske ili grandiozne
prirode. Zavisno od rasporeda drugih sudelujućih sindroma, mogu postojati
jasni i znaci poremećenog mišljenja i ideja. Raspolož enje su obično
neprijateljsko/hostilno, i izraž ena su osećanja da se neko na njih okomio i da se
prema njima loše poneo. Napeti tok sumnjičavosti, opreznosti i spremnosti na
moguću izdaju u tekućim događajima, je tipičan.