BOJE

Filip Bogdanović IV9

Svet koji nas okružuje je svet šarenila i boja. Vekovima su ljudi koristili boje koje nalazili u prirodi. To su bile
mineralne i biljne boje.
Osnove boja koje su koristili i pećinski ljudi su hidroksidi i oksidi gvožđa i mangana, koji se u glinici nalaze kao
primese i to su oker i zemljne umbra boje, a ugljeni ostaci drveta i kostiju koristili su se kao crna boja. Za dobijanje
bele boje koristio se živi kreč (CaO).
Intenzivne boje su bile skupocene, obzirom da su prirodna nalazišta minerala tih boja bila retka.
Prvi veštački obojeni pigment bio je berlinsko plavo i proizveden je početkom XVIII veka.
Početak XIX veka bio je prekretnica u proizvodnji veštačkih boja. Nemački trgovac Leverkus je 1834. godine sagradio
fabriku veštačkog ultramarina u Vupertalu u Nemačkoj.
Otkrićem i proizvodnjom hromnog žutog, proširena je grupa nijansi žutih, a kadmijum žutog, boje sa crvenkastom
nijansom.
Jedno od čuda našeg veka je otkriće pigmenta titanova bela boja, koji se proizvodi u ogromnim količinama
(obeležavanje uličnih prelaza, parkinga, puteva).
Tekstilne prirodne boje , poznate kao cvetne boje ili antocijanske boje, nalaze se u soku borovnice, trešnje, grožđa,
georgine ili dalije, oraha... Ove boje blede na svetlosti i nisu dovoljno postojane na pranje.
Osim iz biljaka, neke boje su dobijane i iz životinja. U njih spadaju skerletna ili karmin crvena boja (iz štitastih vaši),
kao i antički purpur ili grimiz (iz sluznih žlezdi jedne vrste morskog puža).
Do prošlog veka ljudi su u većim količinama raspolagali sa dve tekstilne boje: palvi indigo (biljka sač i istočnoazijske
biljke roda Indigofera); alizarin, crvena boja (broć).
Bojenje je nekada bila teška i komplikovana veština. Najveći problem je bio postojanost boja, pa su se majstori bojenja
snalazili na različite načine, a svoje pronalaske čuvali kao najveće porodične tajne koje su prenosili s kolena na koleno.
POJAM BOJE I POVEZANOST SA HEMIJSKOM
STRUKTUROM

Naše oko predstavlja prijemnik malog dela velike skaleelektromagnetnih talasa i to talasne
dužine od 400 do 800 nm. Ovo područje se naziva vidljivi spektar. Svakoj talasnoj dužini
ovog spekra odgovara određena boja, to je monohromatska svetlost. Najmanjoj talasnoj
dužini (400 nm) odgovara ljubičasta boja, a najvećoj (750 nm) crvena. Smesu svih boja
vidljivog spektra oko vidi kao belu svetlost.
Boja neke supstance potiče od apsorpcije dela svetlosti vidljivog spektra, koja se
manifestuje kao ostatak spektra vidljivog područja bez apsorbovane ili komplementarne
boje. Tako na primer, smesa svih boja bez žute daje daje indigoplavu boju.

Posledica refleksije je bela boja, a crna apsorpcije svih talasnih dužina bele svetlosti. Bela i
crna nisu prave boje (hromatske boje), već su ahromatske boje, nemaju karakteristične
talasne dužine, već zavise od sposobnosti apsorpcije ili refleksije svih talasnih dužina
vidljivog spektra. Prelazi između boja su postepeni. Normalno ljudsko oko može da
razlikuje oko 160 nijansi boja u vidljivom spektru.
Sposobnost molekula ka apsorpciji fotona zavisi od njegove sposobnosti pobuđivanja, tj.
Mogućnosti prelaska elektrona iz molekulskih orbitala niže energije u molekulske orbitale
više energije.
Melekuli koji imaju samo σ–veze imaju samo čvrsto vezane elektrone koji se teže
pobuđuju, pa je njihova apsorpcija fotona pomerena ka ultraljubičastoj oblasti (manje od
150 nm). Takvu osobinu imaju zasićeni ugljovodonici i etri.
Melekuli koji pored σ–veze imaju i π–veze (dvostruke ili trostruke) imaju slabije vezane
elektrone koji se lakše pobuđuju i potrebna je manja količina svetlosne energije za njihovo
pobuđivanje. Apsorpcija je pomerena ka višim talasnim dužinama, tj. prema vidljivom delu
spektra (preko 400 nm). Ako su dvostruke veze konjugovane, ova pojava je više izražena i
ako pored ugljenikovih atoma ima i heteroatoma (N, O, S). U hromoforne grupe (nosioci
boje) spadaju: -NO₂, C=O, -N=N-, -C=C-, -N=O. Takvu osobinu imaju obojena jedinjenja,
a molekuli koji ih sadrže su obojeni i nazivaju se hromogeni.

Da bi neka supstanca mogla da se koristi kao boja, nije dovoljno da ona sama bude
obojena, tj. da sadrži samo hromoforne grupe, već mora da ima i sposobnos što trajnijeg
vezivanja za tekstilno vlakno. Nosioci ovih osobina su grupe: -O=H, -NH ₂, -SO ₃H, -OR, -
N(CH₃)₂ i to su auksohromne grupe. One pojačavaju dejstvo hromofornih grupa, tj.
karakter boje i pomažu da se boja čvrsto veže za vlakno koje se boji.
Hromoforne grupe su primaoci, a auksohromne grupe su davaoci elektrona. Kada su ove
grupe spojene preko konjugovanog sistema, deluju na ceo molekul i pomeraju apsorpciju
ka višim talasnim dužinama. Intenzitet boje se pojačava kada se na ovim grupama javi
pozitivno i negativno naelektrisanje. Primer molekula koji ima osobinu boje:

Dejstvo većine indikatora se zasniva na osobini promene boje pri različitim pH

vrednostima rastvora. Pri tome jedan molekul prelazi iz jedne izomerne forme u drugu,
menja se struktura molekula. Ova pojava naziva se tautometrija. Jedna tautomerna forma
može da postoji samo u kiseloj, a druga u baznoj sredini.
SINTETSKE ORGANSKE BOJE
Prve sintetske organske boje proizvedene su sredinom XIX veka iz katrana kamenog uglja, po čemu su i dobile naziv katranske boje.
Obzirom da je u početku najviše korišćen anilin za sintezu ovih boja (osim boja dobijenih iz katrana kamenog uglja), one su nazvane
anilinske boje i ovaj naziv se zadržao i do danas.
Kako je klasa ovih boja najbrojnija, javio se problem njihove klasifikacije. Boje se mogu podeliti prema:
A. materijalu koji se njima boji
1. tekstilne boje
2. boje za kožu
3. boje za papir
4. boje za plastične mase i dr.
B. osobinama bojenja
1. direktne (supstantivne) boje, mogu se direktno vezati za vlakno i rastvorene u void
2. indirektne (adjektivne) boje, rastvorene u void, ali se za vlakno vezuju pomoću močila, tj. supstance koja se lako vezuje za vlakno s jedne
strane i za boju s druge strane građenjem nerastvornih kompleksa
3. azoične (ledene) boje, nerastvorne boje, stvaraju se direktno na vlaknu
4. redukcione boje, nerastvorne u void, redukcijom boje u alkalnoj sredini do rastvornog oblika u koji se potapa vlakno vrši se bojenje,
nerastvorna boja se gradi na vlaknu oksidacijom
5. disperzione boje, slabo su rastvorne, grade koloidne rastvore, apsorpcijom male količine rastvorene boje na vlaknu (čime se povećava
rastvorljivost boje) vrši se bojenje
6. boje rastvorene u ulju i alkoholu, koriste se kao štamparske boje.
C. hemijskoj strukturi
1. nitro i nitrozo boje (naftol žuto S, zeleno B)
2. azo-boje (metiloranž, oranž II, sudan I)
3. trifenilmetanske boje (fenolftalein, malahitno zeleno)
4. indigoidne boje (indigo, antički purpur)
5. antrahinonske boje (alizarin i dr.)
AZO-BOJE

Dobijaju se iz azo-benzena zamenom vodonikovog atoma amino-grupama ili hidroksilnim

grupama, koje igraju ulogu auksohromnig grupa. Azo-boje mogu da da sadrže i sulfonsku
grupu, karboksilnu grupu i dr. Ove boje 70% od ukupnog broja boja i koriste se za bojenje
vune, svile, pamuka, lana, hartije…
Iz ove grupe najpoznatija boja je helijantin (metiloranž) koja se dobija reakcijom
kopulacije diazo-benzensulfonske kiseline sa dimetilanilinom. Jako je osetljiva na kiseline,
pa se retko upotrebljava kao boja., ali služi kao indikator pod nazivom metiloranž. U
alkalnom rastvoru je obojen žuto, a u kiselom crveno.
TRIFENILMETANSKE BOJE

U sintezi ovih boja važnu ulogu odigrala je velika reaktivnost trifenilmetana. Postoje tri
faze kroz koje prolaze jedinjenja dok se ne dobije željena boja.
Dobijanje malahitnog zelenog: zagrevanjem benzaldehida i dimetilanilina u prisustvu cink-
hlorida (ZnCl₂) nastaje leukobaza ili leukomalahitno zelena. Oksidacijom nastalog
jedinjenja nastaje karbinolna baza, tj. derivat trifenilkarbinola. Pri zagrevanju sa kiselinama
ova baza otpušta vodu i gradi boju malahitno zeleno. Hromoforna grupa u velikom broju
boja je hinoidna grupa.
Fenolftalein je još jedan predstavnik ove grupe boja i koristi se kao indicator.
INDIGOIDNE BOJE

Indigo spade u najstarije boje i relativno je postojan na svetlu. Bojenje indigom predstavlja
veoma složen posao. Smatra se da su Egipćanji pre 4000 godina savladali ovu veštinu.
Proces dobijanja boje iz biljke ima nekoliko faza. On se biljkama nalazi u obliku
bezbojnog jedinjenja u obliku glukozida, indikana.
Delovanjem enzima indikan se razlaže na glukozu i indoksil, koji oksidacijom na vazduhu
gradi indigo. Da bi se indigo upotrebio kao boja mora se najpre prevesti u rastvoran oblik i
to redukcijom plavog indigo u beli pomoću natrijum-hiposulfata (Na ₂S₂O₄). Beli indigo je
rastvoran u ražblaženim alkalijama. Prilikom bojenja prvo se potopi tkanina koja se boji u
alkalni rastvor belog indiga, boja se veže za vlakno pomoću vodoničnih veza, a zatim se
tkanina izloži dejstvu kiseonika, pri čemu na tkanini nastaje plavi indigo koji je nerastvoran
i čvrsto vezan za tekstilno vlakno.
ANTRAHINONSKE BOJE
Ove boje su derivati antrahinona. Najpoznatija boja iz ove grupe je alizarin, koji je
odavnina bio poznat kao crvena boja. Dobijao se iz biljke broć, u kojoj se nalazi u obliku
glukozida pod nazivom ruberitrinska kiselina. Danas se proizvodi isključivo sintetičkim
putem. Sinteza alizarina iz katrana kamenog uglja 1869. godine bila je prva sinteza jedne
organske boje. Upotreba ove boje zasniva se na osobini da alizarin gradi sa nekim
metalnim oksidima nerastvorna jedinjenja koja imaju lepu boju. Zbog ove osobine,
antrahionske boje svrstane su u močilske boje.

Strukture ovih kompleksnih jedinjenja nisu u potpunosti razjašnjene, zna se da su atomi

metala vezani glavnim vezama za hidroksilne, a sporednim za karbonilne grupe. Takva
jedinjenja poznata su pod nazivom broćni lakovi. Tkanina koja se boji, najpre se potopi u
rastvor nekog oksida, a zatim u slabo alkalni rastvor alizarina. Najpoznatija boja je tursko
crveno, koja nastaje najpre potapanjem tkanine u aluminijum-acetat, a zatim kuvanjem sa
alizarinom.