Muzika baroka

Pripremio: Nikola Dragić VII5

 Muzika baroka
Barokna muzika označava epohu u istoriji klasične muzike, koja traje od pozne renesanse početkom
17. do sredine 18. veka.
Početak barokne muzike označava stvaralaštvo Klaudija Monteverdija. Jedna od uobičajenih
podpodela ove epohe je:
• Rani barok (od oko 1600. do oko 1650. godine) - pod italijanskom dominacijom
• Vrhunac baroka (od oko 1650. do oko 1710. godine) - kada su dominirali francuski uticaji
• Kasni barok (od oko 1710. do 1750. godine) - tendencija razvoja regionalnih stilova
U opštoj kulturi, za barokom je sledila epoha rokokoa; u muzici od 1730-ih počinje da dominira
takozvani osećajni stil. Često se za kraj epohe barokne muzike uzima
godina smrti Johana Sebastijana Baha, to jest 1750.
1780-ih počinje muzičko-istorijski period bečkih klasičara.
 Period velike raskoši
Barokna arhitektura, arhitektonsko stvaralaštvo krajnje dinamiziranih obeležija nastalo u razdoblju
posle renesanse. Pročelja su uznemirena i bogata stupovima, lukovima, nišama, volutama.
Prepoznatljivi elementi su oval, konkavnost i konveksno, ta opšta razigranost zidnih masa i prostora.
Stilski ova arhitektura sledi nakon renesansne arhitekture i prethodi arhitekturi rokokoa. Barokne
slikarske kompozicije su velikih razmera. Barok se formirao od teme koja nagoni čoveka na
razmišljanje, i one koje je trebalo čoveka da dirnu i da ga nagone na razmišljanje o potrebi vere. Crkva
se svim sredstvima trudila da zadrži svoj položaj koji je imala. Barok je primenjivao sve ono što je bilo
već pronađeno. Razvijao je odnose svetlosti i senke i težio da razvije dramatiku i patetiku koja se
potencirala snažnom gestikulacijom i dinamikom pokreta, za razliku od statične i smirene renesanse.
Najznačajniji barokni slikari su Karavađo, Dijego Velaskez, Rembrant, Đovani Batista Tijepolo, i dr.
Sinonim za baroknu skulpturu Đovani Lorenzo Bernini, koji je u svom delu u kom je obrazlagao svoje
stavove i osećanja i misli svojim značajem takoreći odredio baroknu skulpturu u baroku. Radio je na
dogradnji i dekoracijama crkve Sv. Petra u Rimu.
 Muzika i tonski rodovi (dur i mol)

Do početka i tokom renesanse muzika je pisana na stari način koji se dodavanjem vođice približavao

građi dur i mol lestvice. U baroku se sve više počinju koristiti durski i molski tonaliteti, da bi na kraju u

potpunosti prevladali nad upotrebom renesansnih modusa.

 Muzika i tonski rodovi - Dur
Durska lestvica (ili dur) je osnovna lestvica. Durske lestvice se uvek obeležavaju velikim početnim
slovom. Dur može biti prirodni, harmonski i melodijski. Prirodni dur ima polustepene između trećeg-
četvrtog, i sedmog-osmog stupnja. Harmonski dur (moldur) ima snižen šesti stupanj u odnosu na
prirodni i tako dobijamo polustepene između trećeg-četvrtog, petog-šestog i sedmog-osmog stupnja, i
stepen i po između šestog-sedmog. Melodijski dur ima snižen i šesti i sedmi stupanj u odnosu na
prirodni i tako dobijamo polustepene između trećeg i četvrtog i petog i šestog. Durska lestvica koja se
prva uči je Ce-dur, to je osnovna lestvica jer je jedina lestvica koja nema nijedan predznak (osim
paralelnog a-mola), tj. Ce-dur je jedina durska lestvica koja se na klaviru svira samo belim dirkama.
 Muzika i tonski rodovi - Mol
Molska lestvica (mol) nastaje kada krenemo da nižemo dur od šestog stupnja. Baš kao i dur, mol
može biti prirodni, harmonski i melodijski. Tako da prirodni mol ima polustepene između drugog-
trećeg, i petog-šestog stupnja. Harmonski mol nastaje kad povisimo sedmi stupanj prirodnog mola, a
melodijski kada povisimo i šesti i sedmi. Zbog toga se u harmonskom molu polustepeni nalaze između
drugog-trećeg, petog-šestog i sedmog-osmog stupnja, i nalazi se stepen i po između šestog-sedmog.
U melodijskom molu polustepeni se nalaze između drugog i trećeg i sedmog i osmog. Molske lestvice
se, za razliku od durskih, uvek obeležavaju malim slovom.
Prva molska lestvica koja se uči je često a-mol (paralelan od Ce-dura), ali se ponekad i uči ce-mol, jer
je istoimen sa Ce-durom.
 Opera
Opere su bile popularne u doba baroka. Barokne opere su predstavljale skup uvertira, svita, menueta i
drugih formi. Po sadržaju se dele na šaljive opere i dominantniji žanr: ozbiljne opere (opera seria).
Ozbiljne opere su pripovedale stilizovane priče o herojima u nizovima solo recitativa i arija. Ulogu
heroja obično je imao pevač kastrato glasa, koji je imao puno prilike da iskaže svoju virtuoznost.
Čuveni pevači 18. veka bili su: Farineli, Senesino i sopran Faustina Bordoni. Italijanska opera i njeni
libreti su se nametnuli u celoj Evropi a najznačajniji italijanski barokni kompozitor bio je Antonio
Vivaldi.
 Oratorijum
Oratorijum je ime za narativno-dramsku muzičku formu koju izvodi više solo glasova, praćenih horom i
orkestrom. Oratorijumi obično imaju religijski siže i poruku.
Tipično trajanje oratorijuma je 40-50 minuta, a tekst ima 350-450 stihova. Rani oratorijumi su bili
dvodelni. Najveću popularnost doživeli su u Italiji 17. veka. Kasnije su se pojavili oratorijumi sa
svetovnim temama (Monteverdi, Hendl).
Za razliku od opere, oratorijumi se izvode u koncertnoj, a ne scenskoj formi. Radnja se publici
predstavlja tekstom i muzikom. Druga razlika je u tome što se opera bavi širokim dijapazonom tema,
dok se oratorijumi uglavnom bave duhovnim temama. Oratorijumi se tradicionalno izvode u crkvama i
srodnim zdanjima, što je za operu retkost.
 Pasija
Pasija (muka) predstavlja liturgijsko-muzički prikaz biblijske legende o Hristovom stradanju. U svom
razvoju ona je prošla kroz nekoliko faza.
U doba renesanse pišu se tzv. responzorijalne pasije (Laso), motetske pasije, kakve je pisao Galus, i
oratorijske pasije, koje se po obliku približavaju oratorijumu, s tim što su nešto obimnije. U liturgijski
tekst oratorijske pasije unose se umeci – protestantski korali.
Ovaj oblik dostiže vrhunac kod Baha. Najpoznatije Bahove pasije su Pasija po Jovanu i Pasija po
Mateju.

Johann Sebastian Bach

 Kantata
Kantata (lat. cantare, pevati) muzički je oblik koji obuhvata melodije za ljudski glas praćene
instrumentalnom pratnjom. Oblik kantate nastaje u 18. veku.
Kantata može imati svetovnu ili duhovnu sadržinu. Obično je skromnih dimenzija: uglavnom je čini od
tri do sedam numera, ali ima i vrlo opsežmih dela i sa po dvadesetak numera koje se po obimu
približavaju oratorijumu.
Kantata je pretežno lirskog karaktera koji je zasnovan na poetskom tekstu, dok solista nastupa kao
muzički kontrast orkestru i horu.
Sastoje se iz recitativa, arija, horskih pasaža, korala i instrumentalnih uvertira i intermeca. Vrhunac
popularnosti kantate su doživele u prvoj polovini 18. veka, paralelno sa operom i oratorijumom.
 Fuga
Fuga je kompozicioni princip u muzici, koji se ostvaruje nizanjem muzičkih imitacija. Fuga može biti
jedini kompozicioni princip u muzičkom delu, ali strukture rađene po ovom principu se mogu nalaziti i u
drugim muzičkim formama, poput kantata, misi, koncerata ili uvertira.
Termin fuga se koristio još u 14. veku da označi muzički kanon, a kasnije i imitacije. Svoje današnje
značenje ovaj izraz je dobio u toku 17. veka. U doba visokog baroka, fuga je postala zaseban muzički
oblik.
Karakteristika fuge je kompleksna razrada muzičkog motiva. Ona počinje ekspozicijom u prvom glasu,
koji drugi glas ponavlja za kvintu više ili kvartu niže. Ostali glasovi se uvode po sličnom principu.
Najčešće ih ima 3 ili 4. Najveći majstor komponovanja fuga bio je Johan Sebastijan Bah.
U vreme posle baroka, fuga je smatrana zastarelim muzičkim oblikom. Neki od kompozitora novijeg
doba koji su komponovali fuge su: Feliks Mendelson Bartoldi, Žorž Bize, Dmitri Šostakovič.
 Svita
Svita je žanr instrumentalne muzike, koji se sastoji od nekoliko samostalnih stavova (4-5 i više),
najčešće plesnog karaktera, poređanih u celinu po principu kontrasta. 
Tokom 17. i 18. veka, u vreme svog baroknog vrhunca, svita se sastojala uglavnom od igara. Igre su
bili različitog tipa, tempa i mere, ali im je zajednički tonalitet. Igre u ovom muzičkom obliku su
alemanda (nemačka igra), sarabanda (španska igra), kuranta (francuska igra) i žiga (engleska igra).
Barokna svita je pisana za jedan instrument dok je novija pisana na ansambl i cesto ima stavove
umesto igara
U 19. i 20. veku taj termin se počeo koristiti puno šire i uopštenije, za razne skupove instrumentalnih
muzičkih formi, najčešće manjih od sonata, priređenih za koncert ili neke druge scenske predstave.
Primeri za to su: Mendelsonova muzika za Šekspirov San letnje noći (komponovana 1843.), Bizeova
svita Arlesien (komponovana 1872.) i muzika za balete, kao što je svita iz Ščelkunčika Petra Iljiča
Čajkovskog iz 1892. i svite Igora Stravinskog za Žar-pticu 1911., 1919., 1945.)
Hvala na pažnji