ANTROPOLOŠKE

TEORIJE O KULTURI
Prof. dr Predrag Cvetičanin
01. 11. 2021.
 ANTROPOLOGIJA
• Antropologija (grč. άνθρωπος - antropos = čovek +
λoγοs - logos = nauka, znanje, učenje)
• Antropologija je naučna disciplina koja proučava
ljudski život i kulturu, te sličnosti i razlike među
ljudima: kako ljudi žive, šta rade, šta misle i kako se
odnose prema okolini.
• Osim toga, antropologija proučava kako se razvijala
ljudska rasa, te kako su nastajala i nestajala
ljudska društva, ali je okrenuta i sadašnjosti i
budućnosti ljudskog roda. 
 ANTROPOLOGIJA
• Svi ljudi današnjice i njihovi neposredni preci pripadaju
jednoj i jedinstvenoj biološkoj vrsti – Homo sapiens
(lat. homo = čovek, sapiens = razumni, umni, onaj koji
zna), koja je proizvod prirode i njen nerazdvojni deo.
• Međutim, čovekov položaj u prirodi, pored čisto
bioloških, ima i posebne – društvene i kulturne
odrednice.
• Na toj osnovi antropologija se deli na biološku
(bioantropologija) i društvenu, tj. kulturnu (kulturna
antropologija, socijalna antropologija)
 DVE GLAVNE ORIJENTACIJE
• Prema Sretenu Petroviću, antropološke
teorije o kulturi se mogu podeliti u dve
glavne orijentacije.
• Na jednoj strani se nalaze racionalističke
teorije teorije kulture koje proklamuju
razum kao objektivno i univerzalno
načelo, kvalitativno isti za sve ljude
sveta, što dovodi do shvatanja o
jedinstvenoj, univerzalnoj ljudskoj kulturi
i progresivističkom kretanju svih kultura
koje je čine.
 DVE GLAVNE ORIJENTACIJE
• Druga orijentacija u poimanju kulture i civilizacije
ima svoje korene u nemačkoj teorijskoj tradiciji.
• Ovde se kultura, pre svega, shvata kao celina
duhovnih tvorevina, koju tvori “kolektivna volja” ili
“predstava”, “duša” jednog naroda, shodno čemu,
ima onoliko “kultura”, koliko ima osobenih naroda,
etnosa.
• Iz te tradicije proizašao je drugi osnovni pravac u
kulturnoj antropologiji, prema kome je svaka
kultura autonomna i shvatljiva iz njenog
iracionalnog jezgra.
RACIONALISTIČKE TEORIJE O
KULTURI I CIVILIZACIJI

Prof. dr Predrag Cvetičanin

01. 11. 2021.
EDVARD B.TEJLOR
 RACIONALISTIČKE TEORIJE
KULTURE - EVOLUCIONIZAM
• Evolucionizam je teorija koja je nastala u okvirima
biologije (Čarls Darvin).
• Autori ovog pravca u kulturnoj antropologiji (Edvard
B. Tejlor, Luis Morgan, Herbert Spenser, Adolf
Bastijan) smatrali su da su razlike među kulturama
samo kvantitativne, samo razlike u stepenu, te da
pojedinačne kulture treba shvatiti kao razvojne
stupnjeve jedinstvenog i univerzalnog razvojnog
procesa (univerzalne ljudske kulture). Ovim
shvatanjem se ukida autonomija posebnih ili
nacionalnih kulturnih razvoja.
• U osnovi svakog evolucionizma je borba protiv
tradicionalizma i kulturnog partikularizma.
 EVOLUCIONIZAM
• Evolucionizam je nastao u sporu koji se šezdesetih
godina XIX veka vodio u antropologiji: sporu između
degeneracionista i progresista.
• Engleski antropolog Edvard B. Tejlor je najpoznatiji
predstavnik progresističkog stava i evolucionističke
škole i, po njemu, sva društva i ustanove prolaze
kroz postupan – i prirodan – proces razvoja, a razni
narodi sveta predstavljaju različite stupnjeve
dostignuća duž te linije evolucijskog napredovanja.
• Po njemu, civilizacija se razvija na bazi razuma i
naučnog saznanja, a taj razvoj sputava tradicija – pa
je Tejlor, otud, radikalni protivnik tradicionalizma.
 EVOLUCIONIZAM
• Dva načela su bitna za razumevanje Tejlorovog
antropološkog učenja:
• 1. Intelektualističko shvatanje ljudskog ponašanja
(ljudi se ponašaju u skladu sa racionalnim načelima, a
i društvene ustanove jesu racionalne tvorevine – a
one koje nisu, rezultat su neznanja ili greške)
• Zadatak društvenih nauka, po Tejloru, jeste da
utvrdi koje su ustanove utemeljene na razumu, a
koje nisu i da rade na iskorenjivanju onih koje to
nisu, kao neukih delova tradicije.
 EVOLUCIONIZAM
• 2. Pozitivističko shvatanje nauke – uverenje da
svet (uključujući i društveni svet) funkcioniše u
skladu sa prirodnim zakonima i da i društvenim
pojavama treba pristupiti na isti način kao i
prirodnim – objašnjavati ih empirijski
utvrđenim zakonitostima.
• Po Tejloru, prirodni zakoni koji objašnjavaju
kulturu jesu prirodni procesi ljudskog
rasuđivanja.
 EVOLUCIONIZAM
• Tejlor je ljudske ustanove poimao s obzirom na
međudejstvo dveju oprečnih sila – konzervativnih okova
tradicije s jedne, i progresivnog, racionalnog mišljenja s
druge strane.
• Shodno tome, njegovo tumačenje nekog fenomena
uzimalo je jednu od dveju formi, zavisno od toga da li je
taj fenomen smatrao prvenstveno izrazom jedne ili druge
od tih dveju sila.
• Tejlor je konzervativizam smatrao za bolesno stanje.
Neki sociolozi, poput Dirkema, smatrali su tradiciju
korisnom, jer sila tradicije doprinosi koheziji i postojanosti
društva.
 EVOLUCIONIZAM
• Po Tejloru, model za evoluciju kulture pruža
evolucija nauke, koja napreduje savlađujući
postupno pogrešna shvatanja.
• Tejlor priznaje postupni, ali siguran napredak
u razvoju. Do kulturne evolucije dolazi tako
što na kraju razum prevlada nad pogrešnim
stanovištem, čak i kada je ono deo kulturne
tradicije.
 EVOLUCIONIZAM
• U ocrtavanju toka evolucije Tejlor se služio dvama
osnovnim metodama:
• 1) Metodom poređenja – ljudske ustanove i
fenomeni širom sveta liče jedni na druge (kroz
poređenja se mogu videti obrasci napredovanja ili
evolucijskog razvoja)
• 2) Analizom preživelih elemenata (survivala) –
tehnika ispitivanja razvojnih tokova kroz ostatke
prošlih fenomena i ustanova, koji su prisutni i kod
sadašnjih naroda (luk i strela, praćka)
BRONISLAV MALINOVSKI
 FUNKCIONIZAM
• Najznačajnija ličnost ove orijentacije u antropologiji
jeste Bronislav Malinovski. Po njemu, istinska teorija
kulture mora uvideti da ljudsko društvo ima za
podlogu biološku činjenicu, “da su ljudska bića
jedna životinjska vrsta”.
• Čovek mora najpre biološki da preživi i opstane, kao
svaka vrsta u prirodi, da bi potom stvorio jednu
sekundarnu sredinu – kulturu.
• Međutim, ta sekundarna sredina “sama kultura”,
mora se stalno “reprodukovati, održavati i
usmeravati” i ona produkuje svoj “kulturni standard
života” na kome se iznova javljaju nove potrebe .
 FUNKCIONALIZAM
• Po Malinovskom u temelju kulture se nalaze ljudske
potrebe. Funkcija kulture jeste zadovoljenje ljudskih
potreba.
• Po Malinovskom, funkcija se može definisati kao
“zadovoljavanje neke potrebe aktivnošću u kojoj
ljudska bića saradjuju, upotrebljavaju rukotvorine i
troše dobra”.
• Teorijska analiza kojom pokušavamo da definišemo
odnos između neke kulturne aktivnosti i neke
ljudske potrebe, osnovne ili izvedene, može se
nazvati funkcionalnom.
 FUNKCIONALIZAM
• Malinovski razlikuje tri vrste potreba koje
su osnova klasifikacije kulturnih oblasti:
1. primarne potrebe, koje naziva i osnovnim
ili imperativnim,
2. sekundarne potrebe i
3. integracione potrebe.
IRACIONALISTIČKE TEORIJE O
KULTURI I CIVILIZACIJI
doc. dr Predrag Cvetičanin
01. 11. 2021.
 IRACIONALISTIČKE TEORIJE
 Prvi predstavnik anti-intelektualizma jeste
Ivan Pavlov, po kome automatski refleksi
vladaju ponašanjem mnogo više negoli
svesna, racionalna misao; drugi je Sigmund
Frojd koji je ljudsko mišljenje i delanje
shvatao kao proizvode “iracionalnih” činilaca
poput nagona i neuroza, a treći je Vilfredo
Pareto, italijanski sociolog koji se usmeravao
na vanrazumske osnove ponašanja i društva.
FRANC BOAS
 DIFUZIONIZAM
 Franc Boas, američki antropolog nemačkog
porekla, jeste najeminentniji predstavnik
nemačke teorije o “Kulturi”. On polazi od
stava da se svaka kultura odlikuje svojom
“vlastitom jedinstvenom istorijom”.
 Po njemu, sfera ideja, sfera kulture, čini bitno
središte jednog naroda, dok su ekonomija,
tehnologija ili ono što Nemci, po tradiciji, zovu
civilizacija, samo nuzproizvod Ideja.
 DIFUZIONIZAM
• Suprotnom Tejlorovom evolucionizmu i njegovoj
kritici tradicije i nasuprot Tejlorovoj ideji
racionalizma kao osnove za razumevanje kulture,
Franc Boas uvažava tradiciju i osećanje kao bitne
poluge, kao dinamičke faktore kulture.
• Dok je Tejlor verovao da principi tradicije i osećanja
ako su uopšte od nekakvog značaja, važe samo za
primitivno društvo, Boas u suprotnom pravcu tvrdi
da se čak i u našoj civilizaciji “uobičajeno mišljenje
prvenstveno usmerava čuvstvom, a ne razumom”.
 DIFUZIONIZAM
• Boas razlikuje dve naučne tradicije: jednu koja
stremi otkrivanju opštih zakona svemira, a
posebnu pojavu smatra zanimljivom samo zbog
onog što nam otkriva u vezi sa nekim prirodnim
zakonom; i drugu, koja se sastoji u proučavanju
pojava radi njih samih.
• Ovaj pristup teži ka razumevanju pojava onakvih
kakve se pokazuju posmatraču. Boas je na
početku svoje karijere tvrdio da su obe forme
nauke uzajamno dopunske i jednako valjane.
 DIFUZIONIZAM
• Druga forma nauke, međutim, bila je osnov Boasovog
pristupa.
• 1) Istorijski pristup je po njemu osnovno sredstvo za
postizanje takvog razumevanja: do inteligentnog
razumevanja kulture, smatrao je on, možemo doći ako
otkrijemo kako je ona postala to što jeste.
• A odlike kulture naročito treba objašnjavati pomoću
načela difuzije i preinačavanja, pri čemu je ovo drugo
proces kojim se jedna odlika prouobličava da bi
odgovarala novom kulturnom kontekstu u kome se
našla.
• 2) Drugi pristup koji je primenjivao u okviru ove forme
nauke bilo je subjektivno razumevanje, kultura viđena
očima pripadnika date kulture.
 DIFUZIONIZAM
• Prema Boasu, skup kulturnih dobara jednog
naroda skoro je u potpunosti zbirni ishod
difuzije.
• Međutim čim se usvoji jedna nova odlika
preoblikuje se tako da se uklopi u svoj novi
kulturni kontekst.
• Usled tog procesa preinačavanja ili
ucelinjavanja (integracije), skup kulturnih
odlika jednog društva teži da se stopi u
integralnu celinu.
 DIFUZIONIZAM
• Ovo nagoveštava zaključak da su odlike jedne
kulture manje-više nezavisne jedna od druge, ili da
je kultura “mešavina nepovezanih oblika, združenih
jedino kroz niz istorijskih slučajnosti”. Načelom
difuzije potkrepljuje se gledište da su odlike sasvim
slučajne i bez značenja.
• Za davanje značenja daleko je važnije načelo
preinačavanja ili integracije. Značenje ljudskih stvari
ono otkriva u tome što običaj postaje shvatljiv čim se
razabere kao deo neke veće, koherentne celine.
RUT BENEDIKT
 TEORIJA KULTURNIH OBRAZACA
• Dve glavne ideje teorije Rut Benedikt jesu ideje o
integraciji kulture i ideje o sui generis prirodi
kulture.
• Integracija kulture je ključni pojam njene teorije za
analizu kulturnih pojava.
• Za Benediktovu, integracija je glavna stvaralačka
sila u osnovi kulture; premda je jedna kultura
slučajna zbrka toliko mnogo “raznolikih elemenata
difuzijom slučajno sabranih sa svih strana”, sastavni
elementi tako se preinačuju da obrazuju “manje ili
više dosledan obrazac misli i akcije”.
 TEORIJA KULTURNIH OBRAZACA
• Ona govori o dva mehanizma kojima se integracija
odvija: prvo, kultura ima svoje omiljene ili
najnegovanije običaje. Pojedinac se usredsređuje
baš na te običaje i teži da ih razrađuje, pa tako oni
postaju glavne osobenosti date kulture.
• Drugi mehanizam se odnosi na narav nekih ljudi za
koje je njihova kultura prihvatljivija od drugih. Oni
koji se u svoju kulturu najbolje uklapaju postižu
najviše uspeha i teže da postanu uticajni. Usled
toga, oni na svoju kulturu utiču snažnije od drugih
ljudi i skloni su da je još više usmere u pravcu u kome
se ionako kreće.
 TEORIJA KULTURNIH OBRAZACA
• Po Benediktovoj, razlike među kulturama mogu
objasniti i kao razlike među ljudima: poput
nekog pojedinca, svaka kultura ponaosob se
odlikuje osobenom naravi.
• Vidjene sa ovog stanovišta, kulture postaju
individualna pishologija, široko projicirana, uzeta
u džinovskim razmerama i kroz dugi vremenski
opseg. Benediktova je to načelo nazvala etosom
ili obrascem kulture.
• Apolonijska kultura Pueblo Indijanaca i
dionizijska kultura nizijskih Indijanaca.
NIKOLAJ DANILEVSKI
 CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Knjiga Nikolaja Jakovleviča Danilevskog “Rusija i
Evropa” (1871. godine) – razmatra pitanje političkih
odnosa slovenskog i germansko-romanskog sveta.
• U težnji da ospori hegemoniju germansko-romanske
civilizacije Danilevski je dokazivao: a) da su
civilizacije smrtne, da njihov život teče po zakonima
kruga; b) da shodno tome opštečovečanska
civilizacija ne postoji; c) da pojam progresa utoliko
nema smisla.
• Učenje o diskontinuitetu predstavlja filozofsku
osnovu na kojoj Danilevski gradi organicističku
teoriju rađanja, rasta, opadanja i smrti kulturno-
istorijskih tipova.
 CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Po Danilevskom i Rim i Grčka, Indija i Egipat, i
«sva istorijska plemena imala su svoju staru,
svoju srednju i svoju noviju istoriju, to jest kao
sve organsko imali su svoje faze razvitka.
• Govoreći o ovim fazama, Danilevski prvu fazu
izjednačava sa starom istorijom i karakteriše je
kao onu u kojoj se vrši prikupljanje i
organizovanje stvaralačkih snaga datog
kulturno-istorijskog tipa i izlazak iz stanja
takozvanog etnografskog materijala, a njeno
trajanje ide na hiljade godina.
 CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Druga faza traje nesrazmerno kraće i Danilevski
joj daje zadatak da ovim novonastalim formama
obezbedi kulturnu i politički nezavisnost – što je,
po ovom teoretičaru, uslov svakog daljeg razvitka
kulturno-istorijskog tipa.
• Treća, najznačajnija faza, ima još kraći period na
raspolaganju da ostvari svoje mogućnosti –
Danilevski smatra da ova, inače najznačajnija faza
razvitka jednog kulturno-istorijskog tipa traje
najviše 600 godina, u toku kojih civilizacija cveta
i ostvaruje sve ono što je u prvoj fazi bilo dato
kao nagoveštaj.
 CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Samo unutar toka svakog od datih kulturno-
istorijskih tipova moguće je govoriti o tri faze
razvitka, a nikako o jedinstvenoj niti razvitka
čovečanstva ili o istoriji kao o progresu nekog
opšte razuma, neke opšte civilizacije.
• Po Danilevskom, opšte čovečanska civlizacija
ne postoji i ne može postojati.
 CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Klasifikujući ih po kriterijumu kreativnih vrednosti Danilevski
daje listu od deset kulturno-istorijskih tipova koje smatra
izvornim, originalnim:
1. Egipatski
2. Kineski
3. Asirsko-vavilonski
4. Haldejski ili drevno semitski
5. Indijski
6. Iranski
7. Jevrejski
8. Grčko-rimski
9. Novosemitski ili arabljanski
10.Germansko-romanski ili evropski
 CIKLIČNE TEORIJE –
N.J.DANILEVSKI
• Danilevski ističe da pomenuti kulturno-istorijski
tipovi ipak ne iscrpljuju sve bogatstvo istorije:
kao što u sunčanom sistemu pored planeta, s
vremena na vreme iskrsne i zablasta po neka
kometa, da bi zatim i iščezla u tami prostora,
tako su se i na pozornici istorije javljali Huni,
Mongoli ili Turci, koji su ispunili svoju
destruktivnu misiju i pomogli umirućoj
civilizaciji da umre, a sami se vraćali u svoju
prethodnu ništavnost i nestajali. Danilevski ih
naziva negativnim silama istorije.
OSVALD ŠPENGLER
 CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
• Osvald Špengler: «Propast Zapada» (1918)
• Negodujući protiv tradicionalne sheme, stari-srednji-
novi vek, Špengler je, poput Danilevskog, pokušavao
da pokaže njenu besmislenost i time je obori.
• Postojećem sistemu tumačenja istorije koji on naziva
ptolomejskim, Špengler suprotstavlja svoju
koncepciju istorije koju naziva kopernikanskom.
• Suština ovog obrta sastoji se u uvođenju pojmova
istovremeno, diskontinuirano i izolovano umesto
dotadašnje «jednostavne pravolinijske progresije».
 CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
• Definisana kao organizam, kao «prafenomen»
svekolike prošle i buduće svetske istorije, svaka
kultura – po Špengleru – ima svoju istoriju koja je
ostvarenje onoga što je njena mogućnost.
• Ovako zamišljenja kultura veoma liči na biljku: ona
niče, ulazi u fazu svog cvetanja na određenom tlu i
najzad umire. Kao cvet u polju, iona se ne samo rađa
no i živi u uzvišenoj besciljnosti, pa potom i nestaje
bez svrhe i smisla. Špengler joj, opet slično
Danilevskom, daje jedno hiljadugođe da obiđe svoj
životni ciklus)
 CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
U svojoj morfologiji istorije Špengler je
konstituisao osam kulturnih krugova, osam
velikih «biljolikih organizama».
To su: kineska kultura, egipatska, asiro-
vavilonska, induska, meksička, magijska ili
arabljanska, antička ili apolonijska i
zapadno-evropska ili faustovska kultura.
 CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
• Bilo bi pogrešno misliti da pomenuta grupa visokih
kultura sačinja neko organsko jedinstvo. Ovo
jedinstvo postoji samo unutar jedne kulture.
• Međusobno izdvajanje i odeljenost pojedinih
kultura pojavljuje se, maksimalno oštro, u
Špenglerovom stavu da su kulture, iako žive i
razvijaju se uporedo ili jedna za drugom, tako daleke
jedna drugoj da je svaki dodir – ne materijalni,
spoljašnji, već duhovni – među njima nemoguć.
 CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
Kao i svaki živi organizam, kultura pošto je prošla
vrhunac svoga života, vene, gubi stvaralačku moć i
najzad umire. Organsko-logička posledica toga procesa,
završavanje jedne kulture i njen ishod – to je u
Špenglerovom sistemu sadržaj pojma civilizacija.
«Civilizacije su krajnja i najviše veštačka stanja za koje je
sposobna jedna viša vrsta ljudi. Ta stanja su završetak;
ona dolaze posle postojanja kao ono što je postalo,
posle života kao smrt, posle razvoja kao nepomičnost,
posle sela i duševnog detinjstva kao duhovna starost i
kameni veliki grad koji okamenuje sve». Civilizacija je
neizbežna i svaka kultura ima svoju sopstvenu
civilizaciju
 CIKLIČNE TEORIJE –
O. ŠPENGLER
• FATALIZAM. Pri tom, ma šta da se htelo, bez obzira
na to da li se prihvata sa zadovoljstvom ili očajanjem
sudbina ostaj ista, jer se ništa ne može izmeniti u
hodu istorije koji neminovno vodi zaključenju
• U konkretnoj istorijskoj konstelaciji to što se nužno
mora dogoditi jeste ono što Špengler naziva
propašću Zapada, proces koji će potrajati još mnogo
naraštaja, da bi onda lagano nastupilo jedno stanje
koje on označava kao bezistorijsko.
OSNOVNI POJMOVI
STUDIJA KULTURE
(ANTROPOLOGIJA)
Prof. dr Predrag Cvetičanin
0. 11. 2021.
 AKULTURACIJA

• Prvu sistematsku definiciju akulturacije dali su

Redfild, Linton i Herskovic u delu “Memorandum
o istraživanju akulturacije” 1936. godine.
• Po njima, “akulturacija obuhvata one pojave koje
se javljaju kada grupe pojedinaca koje imaju
različite kulture stupe u trajni direktni kontakt,
kao i promene koje iz toga proisteknu u
prvobitnim kulturnim modelima jedne ili obeju
grupa”
 AKULTURACIJA
• Akulturacijom nazivamo pojavu kad dve kulture
dugotrajno i celovito dolaze u dodir preko svojih
predstavnika (društvene zajednice ili, pak, veće
društvene grupe).
• Ti dodiri odigravaju se najčešće tokom ratova,
seoba, migracija, a u novije vreme i preko sredstava
masovnog komuniciranja. Posledica dodira je,
najčešće, pobeda jedne kulture.
• Pri tom će pobedička kultura nametnuti svoj pogled
na svet, vrednosti, statuse, pravila, jezik, ali će i sama
biti obogaćena brojnim elementima potisnute
kulture. Imajući ovo u vidu južnoamerički teoretičari
govore o “transkulturaciji”.
 AKULTURACIJA
• Po Eduardu Kaleu, za proces i posledicu akulturacije
važna su tri činioca:
• razlike u tipu kultura u dodiru (pravilo je da
tehnološki razvijenije kulture sebi podvrgavaju
tehnološki slabiju kulturu)
• brojčana veličina grupa koje dolaze u kontakt
(ukoliko je grupa koja pripada tehnološki
nerazvijenoj kulturi daleko brojnija, ona može
prevladati uprkos tome što je njena tehnološka
kultura nerazvijenija)
• prisustvo sile pri akulturaciji (mnogi kulturolozi
smatraju da je prisustvo sile pri akulturaciji ono što je
u osnovi razlikuje od difuzije.
 AKULTURACIJA
• Posledice akulturacije za potisnutu kulturu mogu
biti veoma bolne, naročito ako je reč o dodiru
pripadnika dveju bitno različitih kultura. Tada
govorimo o tzv. “kulturnom šoku”.
• Međutim, i pri primeni sile ne mora doći do
asimilacije, odnosno do nestanka druge kulture, jer
se mogu javiti otpori različite vrste.
• Može dođi do oslobađanja (dezakulturacije) ili
odbijanja (kontraakulturacije) svega, svih elemenata
ili obrazaca druge kulture koji u očima pripadnika te
kulture predstavljaju simbole nasilja (kao kod
slučajeva afričkog nacionalizma ili indijskog
oslobođenja od kolonijalizma)
MAHATMA GANDI
 KULTURNA SELEKCIJA
• KULTURNA SELEKCIJA. Prilikom prihvatanja ili preuzimanja
elemenata tuđe kulture uvek dolazi do njihovog selektiranja.
Ljudi jedne elemente preuzimaju brzo i oduševljeno, druge
nakon izvesnog otpora, a treće potpuno odbijaju. Kulturne
zajednice retko kada prihvataju elemente iz drugih kultura u
celini, a i kada ih prime, najčešće im promene oblik ili
namenu.
• Selekcija kulturnih elemenata je, čini se, najizraženija u
jeziku. Uvođenje tuđih reči u maternji jezik najčešće prati
izmena oblika i značenja. Reči se menjaju po pravilima
gramatike i pišu po pravopisu jezika kulture – primaoca (kul,
fajl, mejl, disketa, apdejtovanje, aut, penal, enc, žilet,
kalodont – delišes, rajferšlus, aufinger.....)
 KULTURNI OTPOR
• KULTURNI OTPOR ILI REZISTENCIJA. Sledeći oblik
aktivnog odnosa prema kulturnim vrednostima koje
se žele infiltrirati u stranu kulturu prilikom kulturnog
kontakta naziva se kulturni otpor ili rezistencija. On
predstavlja energičniji vid kulturne selekcije.
• Otpori su vidovi akulturacionih procesa koji se
javljaju prilikom prisilnog nametanja kulture, što se
dešava tokom i nakon ratova.
• U severnoameričkoj literaturi, oni se nazivaju još i
“kontraakulturacija”.
 KULTURNA
REINTERPRETACIJA
• KULTURNA PRERADA ILI REINTERPRETACIJA. Kod
kulturnih kontakata nema se samo posla sa pasivnim
prijemom kulturnih vrednosti. Ta aktivnost je
posebno izražena u procesu tzv. kulturne prerade ili
reinterpretacije.
• Motivi te prerade mogu biti izazvani strahom da će
prijem izvornih i neprerađenih vrednosti direktno
ugroziti okosnicu kulture – primaoca kroz
poništavanje njenih autentičnih vrednosti. Oni
takođe mogu biti inicirani potrebom da se
novoprimljena vrednost obogati sopstvenim
vrednostima.
 ENKULTURACIJA
• Enkulturacija, za razliku od akulturacije, predstavlja
kulturni proces u kome dolazi do kulturnih dodira
između pojedinaca i društvenih grupa.
• Enkulturacija obuhvata proces kada npr. pojedinac
gostuje/živi u stranoj sredini u kojoj doživljava
određeni kulturni uticaj, a zatim to što je stekao i
usvojio (znanja, vrednosti, umetnički stil) prenosi u
svoju sredinu.
• Enkulturacija se može ogledati i u tome da pojedinac
koji je istaknut u nekoj od oblasti stvaralaštva
(filozofije, nauke, umetnosti) gostuje u njemu
stranoj sredini u kojoj snagom talentu ili nekim
vidom stvaralačke energije ostavlja kulturni trag.
 DIFUZIJA
• Difuzija (širenje kulturnih elemenata) predstavlja, takođe,
svojevrstan vid akulturacije, uži po obimu, ali jednak po
učestalosti. Kod difuzije se radi o širenju pojedinih kulturnih
elemenata u prostoru i vremenu, a ne kompleksnih kultura
kao kod akulturacije.
• Difuzija se najčešće određuje kroz poređenje sa
akulturacijom. Tako pod akulturacijom podrazumevamo
dodire (ili sukobe) čitavih kultura koji izazivaju promene
širokih razmera, dok se difuzija odnosi na pojedine kulturne
elemente.
• Ritam putovanja kulturnih elemenata se često upoređuje sa
talasima koje stvara kamen kad padne u vodu. Najbliži susedi
prvi preuzimaju kulturne elemente i vremenom ih predaju
daljim susedima.