Проф.

Светлана Миловановић
 РЕАЛИЗАМ (lat. Realis – стваран, предметан)
Француска је постојбина реализма.

Термин који означава књижевну школу, правац везује се за

расправе које су се водиле око Курбеових слика и захваљујући
Шанфлерију у чију су књигу те расправе ушле – Реализам (1857). Тим
текстовима се тражило од уметности да верно представља стварност,
да испитује живот без страсти, објективно.

У Русији је термин први употребио Писарев. У Италији је познат

као веризам, у Пољској као позитивизам, у Немачкој као поетски
реализам.

Представници:
Стендал, Балзак, Флобер, Доде, браћа Гонкур (француски
реализам)
Гогољ, Тургењев, Гончаров, Толстој, Достојевски (руски реализам)
Дикенс, Текери, Елиот (енглески реализам)
 ПОЕТИКА РЕАЛИЗМА

• Јавља се као супротност романтизму.

• Доминира миметички принцип стварања – слика света која се

обликује у књижевном тексту подражава слику „објективне
стварности“.

• Окреће се непосредном друштву, његовим појавама и проблемима.

• Подстакнут је развојем егзактних наука; убрзаним технолошким и

индустријским преображајем. У филозофији материјализам и
позитивизам.

• Друштвене промене (пад феудализма и пропадање феудалне

аристократије, успон буржоазије и настанак капитализма) захтевају
нове теме.
• Реализам је у знаку прозе, приповетке и посебно, романа
(најобимнија и најсложенија књиж. врста). Роман је огледало
стварности.

• На литерарну сцену ступа нов јунак као друштвено биће. Исказују се

кроз поступке, говор, однос према другим јунацима и друштву у
целини, али често и сам писац коментарише поступке јунака.

Портретисање

непосредно помоћу
амбијента

• Ликови су социјално и психолошки мотивисани.

• Прецизност, детаљизација доприносе уверљивости и истинитости.

 ПИСАЦ РЕАЛИСТА

Реалиста је окренут непосредном друштву и суочен је са

његовим проблемима.

Има снажан сазнајни интерес.

Критички тумачи стварност, има веома развијену моралну

свест; социјално ангажован.

Тежи да свет сагледа у тоталитету, да пружи што прецизнији

опис и друштвени пресек, са свим слојевима, типовима и
карактерима.

Спаја објективно приказивање и креацију.

Истраживач и „историчар садашњости“.

Заузима неутралан угао гледања

 ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК (1799–1850)

Манифест реализма Предговор Људској

комедији

Виђење стварности треба да буде

објективно, аналитичко и критичко
откривање друштвених појава у књижевности
– слично науци.

Упориште налази у природи и друштвеној стварности. Разним

групама у друштву одговарају бројне подврсте у зоологији.
Задатак писца је да прикаже
друштвене односе,
социјално-психолошки
мотивисане карактере, типове
људи и да утиче на морал
читалаца.

Писац је секретар друштва,

записничар који пописује
пороке и врлине, односно
слика карактере и одабира
најважније друштвене
догађаје.
Тип је спој већег броја ознака
истородног карактера.
 Историј. догађаји Ликовне уметности Књижевност
Технол. и научна Европе
достигнућа

1800 – 1830 Успон и пад

Наполеона

Прва железница у
Енглеској
(1825)
1830 – 1860 Фотографија Зграда парламента Стендал, 1830.
(1833) у Лондону (1836) Црвено и црно

Огист Конт и Балзак, 1833.

позитивизам Евгенија Гранде
Parlament
(1842) Чича Горио, 1834.

Национ. и соци- Гистав Курбе Гогољ, 1842.

јалне револуције Мртве душе
(1848)
Текери, 1847.
Kurbe
Маркс и Енгелс Вашар таштине

Дарвинова теорија Достојевски, 1848.

еволуције (1859) Бедни људи

Тургењев,1852.
Ловчеви записи
Darvin
Флобер, 1857.
Мадам Бовари
1860 – 1900 Бел изумео телефон Домије Толстој
1861. Рат и мир
Мије Ана Карењина
Bel
Рјепин Достојевски
Прва Злочин и казна
интернационала, Роден
1864.

Завршен грађански
рат у САД;
укинуто ропство slike
 СРПСКИ РЕАЛИЗАМ
Епоха реализма у српској књижевности траје до краја 19. века.
Свој врхунац има у делу Боре Станковића који, кад је реч о прози,
отвара романом Нечиста крв ново раздобље – период модерне.

Реализам у српској књижевности има општеважеће

карактеристике европског реализма, али и низ посебности. Услед
споријег развоја српског грађанског друштва, он делимично касни
за европским реализмом.

Српски реализам је регионалан, јер сваки приповедач описује

крај из кога је потекао. Ослања се на усмену приповедну
традицију, користи и развија језгровит и духовит говор
живог,непосредног приповедања. Отуда његов анегдотски
карактер.
 Доминира приповетка, нарочито она везана за простор села, па
отуда сеоска приповетка представља специфичан, национални
књижевни жанр. Такву приповетку, карактеристичну за рани реализам
негују Милован Глишић и ЈанкоВеселиновић. Најбољи и најважнији
приповедач је Лаза Лазаревић, творац психолошке приповетке.

Најбољи романи овог раздобља у нашој књижевности су Бакоња

фра Брне Симе Матавуља и Поп Ћира и поп Спира Стевана Сремца.

Најснажнији су утицаји руске књижевности, посебно Гогоља, а у

Матавуљевом примеру – француски утицај.
 Програмске димензије српском романтизму даје
Светозар Марквић у чланцима Певање и мишљење
и Реалност у поезији.

Светозар Марковић је пропагирао објективну,

„фотографску” књижевност. Критиковао је
романтичаре, премда је истицао значај П. Петровића
Његоша и Ј. ЈовановићаЗмаја. У светској
књижевности је издвајао В. Игоа, Ч. Дикенса и Н.
Гогоља.

Он је сматрао да реалистички роман треба да приказује стварност,

борбу против друштвене тираније, незнања и сујеверја. По Марковићу,
певање је одраз романтичарске књижевности, а мишљење, које он далеко
више цени, одраз је реалистичке књижевности.

Оштро критикујући стање у националној књижевности, он захтева од

писца да мисли и анализира као научник, дакле, да пружи објективну
слику света, без претеривања и романтичарског сензибилитета.
 Вечити младожења је први реалистички социјални роман Јакова
Игњатовића. Приказује друштвену стварност угарских Срба у др.
половини 19. века. Игњатовић покреће питање о узроцима пропасти
некада угледних и моћних српских породица у Угарској. Према тематици
и времену, композиција романа се дели на први део, чији је главни лик
трговац Софроније Кирић, и други, у коме је главни лик Софрин син,
Шамика.