Тема: Загађивање и

заштита воде

Проф. Др Емин Мемовић студент:Милица Божовић 2/16

Загађење воде
Загађење воде је контаминација водених система (нпр.
Језера, реке, океани, подземне воде). Загађење воде се јавља
када се загађивачи директно или индиректно путем
испуштају у воду без адекватног третмана за уклањање
штетних једињења.
Загађење воде утиче на биљке и организме који живе у тим
воденим системима. Главни загађивачи су отпадне воде, док
штету спречавају системи за обраду отпадних вода. Загађење
воде може бити:
Физичко
Хемијско
Биолошко
Термално
 Вода у природи
Највећи део воде на Земљи налази се у океанима (близу
96%), мали део је у леденом покривачу (3%), подземним
водама (1%), рекама и језерима (0.01%), док је у атмосфери
присутно само (0.001%). Реке и језера чине мали део
хидросфере, али је проток воде у њима прилично брз.
Кишница садржи различите растворене супстанце. Кишница
има најмањи садржај примеса и она је најчистија вода у
природи. Међутим, у индустријским областима у атмосферској
води појављују се и материје које загађују животну средину,
као што су амонијак, оксиди азота, једињења сумпора,
органска материја, чађ, прашина итд. Атмосферска вода скоро
не садржи растворене соли и спада у категорију меких вода,
јер је без укуса и бљутава.
Тешки метали
Садржај тешких метала (хемијски елементи изнад
редног броја 20 у периодном систему елемената) у
незагађеним водама јесте низак. Међутим, људске
активности утичу на све веће загађење хидросфере.
Сагоревањем фосилних горива и топљењем руда
оспобађају се метали (и неметали) у атмосферу, одакле
се преко падавина враћају на Земљу и загађују животну
средину, укључујући и хидросферу. Комуналне отпадне
воде, канализација и индустријске отпадне воде могу
директно загадити површинске и подземне воде.
Понашање појединих хемиских
елемената у води
Цинк (Zn), бакар (Cu), кадмијум (Cd) и олово (Pb)

За ове елементе карактеристично је да су двовалентни

катјони. Они су растворени у оксидационим условима у
киселој средини, а у редукционој условима, у присуству
сумпора, лако граде нерастворне сулфиде.
Арсен (As) и селен (Se)

Арсен и селен у раствору налазе се углавном као

анјони. При оксидационим условима арсен у виду
арсената (+5), а селен у виду селената (+6). Органска
једињења арсена појављују се у природи, али су од
малог значаја. На другој страни, органска једињења
селена веома су значајна за његову акумулацију у
биљкама.
 Хром(Cr)

Хром се у оксидационим условима налази у

шестовалентном стању . У умереним и редукционим
условима је тровалентни хром који је нерастворан у
неутралним и алкалним срединама.
Жива (Hg)

Понашање живе у животној средини веома је

сложено. Најчешће растворни облик је Hg2+.
Микроорганизми могу превести неорганску живу у
органске облике, углавном монометил-живу (CH3Hg)
и диметил-живу [(CH3)2Hg]. Органска једињења живе
су веома отровна, могу се акумулирати у ланцу
исхране. У загађеним водама жива се највише
концентрише у рибама.
Процеси у воденим системима
У природи се одвијају многи физички, хемијски и
биолошки процеси који утичу на садржај,
трансформацију и миграцију хемијских елемената
у води. То је посебно значајно за токсичне и штетне
материје које доспевају у води. Најзначајнији
процеси који се дешавају у воденим системима су:
уношење токсичних и других материја у водене

системе (преко отпадних вода, земљишта и др);

процеси растварања органских и неорганских

материја у води ( степен токсичности зависи од

степена растворљивости);
испаравање органских компонената из воде у

атмосферу доводи до смањења њиховог садржаја у

воденој средини;
 фотолиза - апсорпција сунчеве светлости од
стране загађивача доводи до хемијских реакција,
што утиче на промене токсичности;
хидролиза - реакције загађивача са водом често

доводе до настанка простијих једињења;

биоакумулација токсичних материја у воденим

организмима одвија се преко апсорпције из воде

или уношењем преко хране;
биоразградња - микроорганизми користе

загађиваче за своју исхрану и на тај начин мењају

њихова токсична дејства;
Контрола квалитета воде
За контролу квалитета вода, без обзира да ли је
реч о природним водама, водама за пиће,
индустријским или отпадним водама, користе се
различите физичко-хемијске и биолошке методе.
Посебно је значајна аналитичка метода контроле
воде, и то из више разлога:
пре употребе воде за било коју намену, веома је

важно познавати њен састав

за одређивање квалитета природних вода и

њихову категоризацију потребна је поуздана

хемијска и биолошка анализа
У појединим ситуацијам неопходна је констатнта

контрола квалитета воде(хаварија у индустрији,

природна катастрофа).
Третман отпадних вода
Квалитет воде се данас све више погоршава,
нарочито због испуштања у воду различитих отпадне
вода, радиоактивних и чврстих отпадних материја.
При испуштању непречишћених отпадних вода у
природне воде долази до уочљивих промена
квалитета површинских вода, које се испољавају у
промени транспарентности тих вода и таложењу
суспендованих материја неорганског и органског
порекла. Степен до којег треба пречистити воду
зависи од састава воде, масе, класе и законске
регулативе. Данас већина земаља у свету преко
законске регулативе предвиђа квалитет испуштене
воде.
 Пречишћавање отпадних вода може се извршити
на неколико начина:
механички
биолошки
хемијски и
комбинација наведених поступака, а зависи од

квалитета отпадне воде и жељеног квалитета

пречишћене воде.
При пречишћавању отпадних вода могу се
користити следећи поступци и операције:
таложење нерастворивих материјала
коагулација и филтрација колоидних материјала
биофилтрација
поступак са активним муљем
дезинфекција пречишћених вода
 Осим наведених основних поступака, примењују
се и посебни поступци:
Мешање и аерација
Флотација
Асорпција
Филтрација

Још од давних времена људи су различите

отпаде бацали у водене токове. Међутим,
самопречишћавањем водених система природа је
решавала овај проблем све до наглог развоја
индустрије, урбаних средина, саобраћаја итд.
 Да би се површинским и подземним водама
вратила њихова природна чистоћа, а тиме сачувало
и национално природно богатство, неопходно је
уложити велико знање, велики труд и велика
материјална средства. С тим циљем треба
примењивати тзв. „чисте" технологије.
Све ово је веома битно за цело човечанство, јер
је вода кључни део животне средине.
Примери тровање металима
Жива спада у најотровније метале. У Јапану, у
заливу Минамата откривено је 1953. године тровање
живом код рибе. Они су јели рибу и шкољке из тог
подручја и дошло је до губитка вида, слабљење
костију, парализе, и до великог броја смрти. Та
болест је названа Минамата болест и 1959. године
утвбрђено је да је узрочник те болести загађена
риба и друге морске животиње. Метил-живу
испустила је фабрика, а настаје реакцијом ацет-
алдехида и неорганске живе.
Сличан случај тровања живом поновио се 1964-
65. године у Јапану у области Нигата. Трећи случај
поново је забележен у Јапану 1973. године на острву
Амакусу.
 Кадмијум је мање распрострањен него жива. У
Јапану, на обалама реке Јинтсу, 1947. године
откривена је необична болест названа итаи-итаи,
која је веома болна (итаи-итаи значи јао-јао).
Болест је била праћена болним деформацијама и
до 1965. године умрло је 100 људи. Узрок те
болести откривен је тек после 1961. године, главни
узрочник било је трговање кадмијумом. Кадмијум
проузрокује промене у метаболизму што доводи до
омекшавања костију, фрактура и скелетних
деформација које могу утицати на смањење висине
тела до 30 cm. Кадмијум је потицао из рудника
цинка. Садржај кадмијума у пиринчу био је у том
подручју већи 10 пута него у другим деловима
Јапана (0.68 mg/g у односу на 0.066 mg/g).
 Олово је познат као отровни метал болест
плумбизам била је утврђена још у античко доба,
доводи до можданих поремећаја и проблематичног
понашања. Познат је случај тровања оловом у
Лајпцигу 1930. године – концентрација олова у
јутарњим часовима била је око 25 mg/l, а у току
дана око 1 mg/l. У Аустралији је регистровано да
су деца пила кишницу која је сакупљана са кровова
кућа где је имало садржај олово.
Хром везано је за хром (6+) који се налази у
муљу и фабричком отпаду. У Токију је 1975. године
утврђен 2000 пута већи садржај хрома у пијаћим
водама од дозвољеног нивоа. Узрок је био
коришћење подземних вода лоцираних близу
отпад нагомиланих хромом (+6).
 Арсен
Повишени садржај арсена у пијаћим водама запажени су
на Тајвану. На Тајвану је откривено да то доводи до болести
„црно стопало", промена на кожи, као и до рака коже и
унутрашњих органа. Светска здравствена организација
препоручила је 1993. године дозвољену концентрацију
арсена у пијаћој води од 10 mg/l. Пре тога, у многим
земљама дозвољена концентрација износила је око 50 mg/l.
Проблеми са повишеним концентрацијама арсена
откривени су у Аргентини, Чилеу, Мексику, Индији,
Бангладешу, Кини, Вијетнаму, Мађарској и САД. У Индији и
Бангладешу процењује се да око 35 милиона људи пије воду
из подземних извора са концентрацијама арсена већим од
50 mg/l, а око 57 милиона људи користи воду која има више
од 10 mg/l. У северном Мексику је коришћена вода са
садржајем већим од 50 mg/l.
ХВАЛА НA ПАЖЊИ!