oda hidrosfere

sfera predstavlja isprekidan vodeni omotač slatke , slane, vode i leda na zemljinoj površini. Ona obuh
e sa morima i zalivima, zatim jezera, reke i potoke, podzemne vode, sneg I led. Okeani su prvi po vel
aju povrsinu od 361 X 10⁶ km² ili 70,8 % zemljine površine. Sa srednjom dubinom od 3.800 m. Zap
ske vode iznosi 1371 X 10⁶ km³. Gustina morske vode normalnog soliniteta na 0°C iznosi na povrs
a raste s dubinom zbog stišljivosti vode pod povećanim pritiskom.
e je doći do tačne procene vode u drugim delovima hidrosfere. Goldschmidt (1933) je procenio da se
u svim oblicima javlja na svaki kvadratni centimetar zemljine povrsine, raspodeljene na sledeci nacin

novu ovih brojki masa slatke vode i kontinentalnog leda čine 0,5 X 10²¹ i 22,03 X 10²¹ g. Na taj n
a voda obuhvata preko 90% mase hidrosfere i stoga se njen sastav bez velike greške može uzeti kao s
hidrosfere, posto male kolicine slatke vode i kontinentalnog leda ne mogu znatno uticati na rezultat

Litara Kilograma

Morska voda 268.45 278.11

Slatka voda 0.1 0.1

Kontinentalni led 4.5 4.5

Vodena para 0.003 0.003

 oljnodefinisane količine, hlorinitet I salinitet, obicno se upotrebljavaju u razmatranju sastava vode. H
uje taloženjem hlorida sa srebrovom soli I predstavlja celokupnu količinu u grramovima hlorida, brom
e sadrži jedan kilogram morske vode, uzimajuci da su bromid I jodid izraženi kao hlorid. Salinitet pre
stvorenih soli na jedan kilogram vode I može se izračunati iz hloriniteta ili odrediti merenjem gustine
I salinitet se obično izražavaju u gramovima po kilogramu (g/kg) morske vode, ili hiljaditim delovima
(⁰/₀₀).
enim okeanima srednji salinitet se krece oko 35 ⁰/₀₀, ali iznosi I do 40⁰/₀₀ u Crvenom moru I Persijsko
o isparavanje, a slabo priticanje I taloženje. Medjutim, u svim primercima morske vode relativni odno
ona su praktično konstantni i na taj način odredjivanje jednog sastojka pruža podatak o drugom. Zbo
osti morske vode, najtačniji su oni podaci u geohemiji koji se odnose na okeane.
odatke o srednjem sastavu morske vode dao je još 1884. Godine Dittmar koji je izvršio bružljive anal
vode, koji su predstavljali sve okeane, a bili su uzeti I sa površine I iz dubine. On je odredio halogeni
gnezijum, kalcijum I kalijum. U mešovitim primercimaje našao odnos broma prema hloru i odredio k
e računao iz razlike u zbiru hemijskih ekvivalenatanegativnih I pozitivnih jona. To je radio zato što nij
postigne direktno zadovoljavajuće određivanje natrijuma. Rad Dittmar je pokazao da nema značajnih
h razlika u sastavu morske vode I može se uzeti da njegove srednje vrednosti predstavljaju odnose iz
stvorenih elemenata. Od 1884. Pa na ovamo urađeno je mnogo na istraživanju hemijskog sastava mo
ki napredak je učinjen na polju analitičke hemije. Ipak vrednosti koje je dobio Dittmar sasvim se dob
koje se danas prihvataju kao najbolje, što predstavlja sjajnu potvrdu uspeha njegovog rada.
za glavne sastojke su date na tablici 24. I odnose se na hlorinitet od 19‰ , koji se uzima kao standard
cija morske vode. Zbog stalnosti relativnih odnosa glavnih sastojaka, ma koji od njih se može koristiti
druge, a hlorinitet se najlakše određuje. Zbog složenog sastava morske vode nemoguće je direktno
m analizom odrediti celokupnu količinu rastvorenih čvrstih supstanci u datom primerku. Šta više, tačn
e ne mogu dobiti isparavanjem morske vode I merenjem ostatka, pošto se neki od sastojaka, naročit
raju isparavanja do suva. Otuda potiče upotreba indirektnih metoda koje se zasnivaju na faktoru hlo
Jon Cl = 19 ‰ Procenat
Cl 18,988 55,05
Br 0,065 0,19
SO₄ 2,649 7,68
HCO₃ 0,140 0,41
F 0,001 0,00
H₃BO₃ 0,026 0,07
Mg 1,272 3,69
Ca 0,400 1,16
Sr 0,008 0,03
K 0,380 1,10
Na 10,556 30,61
34,477 99,99
ada smo posmatrali samo glavne sastojke. Međutim gotovo 50 elemenata je identifikovano u morsko
ko su I drugi prisutni, mada nisu otkriveni upotrebljenim analitičkim metodama. Tablica 25 prikazuje
različitih elemenata u tragovima u morskoj vodi. Elementi koji su nađeni u marinskim organizmima
no su prisutni I u morskoj vodi, mada nisu direktno određeni. Za mnoge elemente je dat opseg
racije u kome se javljaju I drugi elementi. Izvesna promenljivost u količini se javlja zbog bioloske akti
e se sa dubinom. Sadržaj kalcijuma može da bude relativno smanjen u površinskim slojevima zbog to
aju organizmi. Na raspored fosfora takođe utiču
i agensi, I ovaj elemenat je upadljivo obogaćen u dubljim delovima okeana kao rezultat rastvaranja i
e materije.
ka voda sadrži I rastvorene gasove. Pošto su atmosfera I okeani u kontaktu, mora postojati izvestan o
količine gasova u rastvoru I njihovih parcijalnih pritisaka u atmosferi. Površinske vode su u ravnoteži
že s kiseonikom I azotom iz vazduha. Obično se uzima da azot, koji je rastvoren u morskoj vodi ne ula
e reakcije I otuda koncentracija ovog elementa ne pokazuje znatne varijacije. Kiseonik sa druge stran
ulogu u metabolizmu I u raspadanju organske materije I njegov procenat znatno varira s mesta na m
era takođe reguliše sadržaj ugljen dioksida u površinskim vodama, ali odnos je složen pošto je ugljen
n I u morskoj vodi u četiri različita oblika:
lobodan ugljen dioksid
u karbonatnih jona
bonatnih jona
sosovane H₂CO₃

ugljen dioksida u morskoj vodi, koji predstavlja najvažniji faktor za rastvorljivost CaCO₃, zavisi takođe
I opsega biološke aktivnosti. Amonijak, argon, helijum I neon su otkriveni u morskoj vodi. Vodonik su
kalno prisutan ( verovatno delom u vodi sulfidnih jona pre nego
og gasa ) I može da bude rasprostranjen u ustajalim vodama na dnu.
enat Koncentracija g/tonu
4,6
1,3
0,01-4
0,003-2,4
kao amijak-N 0,005-0,05
kao nitrit-N 0,0001-0,05
kao nitrat-N 0,001-0,6
kao organski-N 0,03-0,25
0,12
0,1
kao fosfat-P 0,001-0,06
kao organski-P 0-0,016
0,05
0,012-0,016
0,009-0,021
 Koncentracija (ml/l)
Kiseonik 0–9
Azot 8,4 – 14,5
Celokupan ugljen dioksid 34 – 56
Argon (ostatak posle odstranjenja azota) 0,2 – 0,4
Helium I neon 1,7 X 10⁻⁴
Vodoniksulfid 0 – 22 ili više

ska voda s hlorinitetom od 19‰ na 0⁰ u ravnoteži s normalnom suvom atmosferom sadržaće 0,08
onika i 14,40 ml/l azota.
Sastav zemaljskih voda
Mada je celokupna količina slatke vode na zemlji beznačajna s obzirom na masu hidrosfere ,
ove vode su geohemijski važne, pošto one izazivaju većinu raspadanja I erozije na površini.
Poznavanje njihove količine I sastava značajno je za razumevanje evolucije okeana. Krajnji izvor
većine zemaljskih voda predstavlja kiša, mada se nešto magmatske vode dodaje preko termalnih
izvora. Deo celokupnih kišnih padavina ide direktno u potoke, deo ponire kao podzemna voda I
može se na kraju pojaviti u obliku izvora, deo učestvuje u stvaranju hidradisanih jedinjenja I deo
se vraća u atmosferu. Zbog rastvaračke moći voda koja teče nije nikada čista već uvek sadrži
rastvoren materijal. Međutim, količina ovog rastvorenog materijala, jako se razlikuje s vremena
na vreme I sa mesta na mesto.
Procenjeno je da celokupna godišnja količina kišnih padavina na kontinentalnim oblastima na
zemlji iznosi do 123,4 X 10 ¹⁸ g. , od kojih
27,4 X 10¹⁸ g. otiče u more. Klark procenjuje da ova voda iznosi oko
27,35 X 10¹⁴ g. rastvorenog materijala, koji daje srednji salinitet za rečnu vodu oko 100 ppm.
Stvarni saliniteti su vrlo promenljivi; analize rečne vode pokauzuju alinitete od 13 do 9185 ppm,
ali su brojke veće od 1000 ppm retke. Conway (1942) je kritički ispitao Klarkove podatke I
pokazao da koncentracije karbonata, kalcijuma I magnezijuma rastu naglo sa salinitetom, dok se
ne dostignu granične vrednosti od oko 200 ppm; veći saliniteti se najvećim delom javljaju zbog
porasta natrijuma, sulfata I hlorida. Conway ukazuje da vode saliniteta do 50 ppm ispiraju oblasti
koje se sastoje najvećim delom od eruptivnih I metamorfnih stena, a za salinitete id 50 do 200
ppm ispiranje je najvećim delom vezano za sedimentne stene; veće brojke ukazuju na
koncentraciju koju vrši čovek u širokoj skali ili na ispiranje aridnih oblasti gde su česte pojave
saličnih zemljišta.
Dobici i gubici okeana
Merenjem sastava vode iz različitih rečnih sistema u odnosu na celokupan pridolazak
rastvorenog materijala Klark je proračunao srednji sastav rečne vode (tablica 27.). Poređenja
pokazuju da su rečne vode I morske vode suprotne po hemijskom karakteru. U morskoj vodi ima
Na>Mg>Ca i Cl>SO₄>CO₃; u srednjoj rečnoj vodi ima Ca>Na>Mg i CO₃>SO₄>Cl. Pored toga,
preko 90% hlorida I dobar deo sulfata je cikličan, pošto potiče u krajnjoj liniji iz okeana preko
atmosfere. Otuda je potrebno izvršiti ispravku za srednji sastav rečne vode. Ova korekcija je
unekoliko proizvoljna, ali dobijene brojke nesumnjivo daju istinitiju sliku o pridolasku
rastvorenog materijala u more.
Pored snabdevanja mora rastvorenim materijalom kroz rečne tokove, nesumnjivo je da I drugi
faktori utiču na sastav morske vode. U moru se dogadjaju mnoge reakcije koje menjaju
ravnotežu rastvorenih supstanci. Adsorpcija I izmena katjona od strane čestica sedimenata
uklanjaju neke jone iz rastvora; drugi joni reaguju sa sedimentnim materijalom I daju nove
minerale, kao na primer glaukonit I filipsit. Kroz biološku aktivnost se ekstrakuje mnogo
rastvorenog materijala sa zemljine površine. Ovo se naročito odnosi na kalcijum karbonat, koji
izgrađuje ljušture marinskih organizama, I na siliciju, koju koriste dijatomeje I radiolarije.
Nije sasvim poznato da li je dodavanje rastvorenog materijala izazvalo progresivne promene u
relativnom sastavu morske vode u toku geološkog vremena. Takve promene su spore. Celokupna
količina rastvorenih čvrstih supstanci u okeanima, uzimajući kao srednji salinitet 35‰ i masu
1413 X 10²¹ g. iznosi 49,5 X 10²¹gr. Celokupna količina rastvorenog materijala koji se godišnje
unosi u more preko rečnih tokova sa zemlje (27,35 X 10¹⁴ gr.) samo je beskrajno mali deo ukupne
količine.
Ravnoteža rastvorenog materijala u morskoj vodi
Goldschmidt je vršio interesantno proučavanje ravnoteže između priticanja I uklanjanja
pojedinih elemenata u morskoj vodi. Osnovu za njegovo poređenje predstavljale su celokupne
količine različitih elemenata prinetih kroz površinsko raspadanje I sedimentacijuu toku geološkog
vremena. Prema Goldschmidtu, oko 160 kg. eruptivnih stena se raspalo na površini na svaki
kvadratni centimetar zemljine površine. Pošto ima 278 kg. okeanske vode na kvadratni
centimetar, to se oko 600 gr. stena raspalo na površini na svaki kilogram vode u okeanima. 600
gr. eruptivne stene predstavljalo je stoga potencijalni izvor rastvorenog materijala koji je
površinsko raspadanje prinelo na svaki 1 kg. morske vode. Samo je jedan deo od tih 600 gr. bio
ustvari rastvoren I ostao u rastvoru. Goldschmidt je izveo bilans koji se odnosi na potencijalno
snabdevanje pojedinih elemenata u 600 gr. eruptivne stene I na količine prisutne u rastvoru 1kg.
morske vode. Njegova tabela je znatno proširena većim brojem tačnijih podataka koje daju
Rankama I Sahama (Tablica 28.). Procenat u rastvoru dobijen je podelom količine svakog
elementa u morskoj vodi s potencijalnim snabdevanjem.

Tablica 27. Procentni sastav rastvorenih supstanci u morskoj i rečnoj vodi

 Rečna voda (Klark) Morska voda Rečna voda manje ciklične soli
CO₃ 35,15 0,41
SO₄ 12,14 7,68
Cl 5,68 55,04
NO₃ 0,90 -------
Ca 20,39 1,15
Mg 3,41 3,69
Na 5,79 30,62
K 2,12 1,10
FeAl)₂O₃ 2,75 -------
SiO₂ 11,67 -------
Sr,H₃BO₃,Br ------- 0,31
100.00 100.00
 Na tablici 28. Zapaža se da su koncentracije nekoliko elemenata daleko veće od količine u kojima
su se mogli uneti preko površinskog raspadanja. To su uobičajeni anjoni morske vode – hlorid,
sulfat, borat i bromid. Ili su ovi elementi bili prisutni u veliki količinama u iskonskom okeanu, ili su
najvećim delom došli preko vulkanskih gasova I terminalnih izvora kroz geološko vreme.
U odeljku o sedimentaciji I sedimentnim procesima videli smo značaj jonskog potencijala kao
merila za ponašanje jednog elementa u vodenom rastvoru. Poređenje sadržaja različitih
elemenata rastvorenih u morskoj vodi pokazuju da I drugi faktori pored jonskog potencijala
moraju biti značajni u okeanima. Tako od alkalnih elemenata, samo natrijum ostaje u većoj meri
u moru; malo kalijuma je prisutni, a rubidijum I cezijum su efektno uklonjeni. Zemnoalkalni
elementi su takođe najvećim delom uklonjeni. Biološka aktivnost je uzrok za ekstrakciju većeg
dela kalcijuma.
Značajnu osobinu morske vode predstavlja vrlo mali procenat izvesnih otrovnih metala I
metaloida, uključujući neke kao što su selen I arsen, koji
grade rastvorne složene anjone I stoga se može očekivati da se nagomilavaju.
Krauskopf (1956) je dao opsežnu studiju o faktorima koji utiču na koncentraciju Zn, Cu, Pb, Bi,
Cd, Ni, Co, Hg, Ag, Cr, W, V u morskoj vodi. On je detaljno ispitao 4 procesa za uklanjanje ovih
elemenata:
1. Taloženje nerastvornih jedinjenja s jonima normalno prisutnim u morskoj vodi
2. Taloženje pomoću sulfidnih jona u ograničenim oblastima sa niskim oksidacionim
potencijalom
3. Adsorpcija od strane materijala kao što su ferosulfit, ferihidroksid, hidratisani dioksid mangana
I gline
4. Uklanjanje pomoću metaboličnog dejstva organizma
Tabela 28. Geohemijskaravnoteža nekih elemenata u morskoj vodi.
( Rankama I Sahama, Geohemistry, str. 295.)
Elemenat Celokupna količina doneta u morsku vodu (gr/tonu) Količina prisutna u morskoj vodi (gr/tonu) Procenat u rastvoru

Li 39 0,1 0,3
B 1,8 4,6 256
C 192 28 14,6
N 27,78 0,7 2,5
F 540 1,4 0,3
Na 16,980 10,561 62
Mg 12,540 1,272 10
Al 48,780 1,9 0,004
Si 166,320 4 0,002
P 708 0,1 0,01
S 312 884 283
Cl 188,4 18,980 10,074
K 15,540 380 2,4
Ca 21,780 400 1,8
Sc 3 0,00004 0,001
V 90 0,0003 0,0003
Mn 600 0,01 0,002
Fe 30,000 0,02 0,00007
Co 13,8 0,0001 0,0007
Ni 48 0,0005 0,0001
Cu 42 0,011 0,03
Zn 79,2 0,014 0,02
Ga 9 0,0005 0,006
As 3 0,024 0,8
Se 0,094 0,004 7,4
Br 0,972 65 6,687
Rb 186 0,2 0,1
Sr 180 13 7,2
Y 16,86 0,0003 0,002
Mo 9 0,0007 0,008
Ag 0,06 0,0003 0,5
Sn 24 0,003 0,01
I 0,18 0,05 28
Cs 4,2 0,002 0,05
Ba 150 0,05 0,03
La 10,98 0,0003 0,003
Ce 27,66 0,0004 0,001
Au 0,003 0,000008 0,3
Hg 0,3 0,00003 0,01
Pb 9,6 0,005 0,005
Bi 0,12 0,0002 0,2
Ra 0,00000078 3,10⁻¹⁰ 0,4
Th 6,9 0,0005 0,007
U 0,6 0,0016 0,3
 Adsorpcija je mogući mehnizam koncentracije za sve elemente izuzev V, W, Ni, Co i Cr. S nešto
izuzetaka, svi elementi su bili potencijalno raspoloživi u mnogo većim količinama nego što su
stvarno prisutni u morskoj vodi. Na uklanjanje jednog elementa iz rastvora utiču rastvorljivost
njegovih jedinjenja, zatim fizičko hemijski faktori kao što su adsorpcija, koprecipitacija I biološka
aktivnost.

Istorija I evolucija okeana

Pregled literature otkriva malo slaganja u pogledu istorije I evolucije okeana. Neki geolozi
predpostavljaju da verovatno nije ni bilo dubokog mora pre kraja paleozoika, nagoveštavajući da
je zemlja imala beznačajnu hidrosferu kroz veći deo svoje istorije I da je od tada ubrzo stekla
svoju sadašnju zapreminu morske vode. Twenhofel ima teoriju da se veći deo porasta okeana
dogodio oa devona pa na ovamo. Kuenen, s druge strane, smatra da je zapremina okeana ostala
praktično stalna još od prekambrije.
Sastav, količina I salinitet prvobitnog okeana su nam I dalje nepoznati. Međutim, kroz
geološku istoriju okeani su rasli dodavanjem primarne magmatske vode. Ovaj porast je mogao
da bude znatno veći u rano geolosko doba kada je tanja kora I veća produkcija radioaktivne
toplote pri raspadanju izotopa kratkog trajanja imala za rezultat mnogo jaču eruptivnu aktivnost.
Podaci od sedimentnih stena I fosila ukazuju da je sadržaj rastvorenih supstanci ostao gotovo isti,
pri čemu je približna stalnost sastava održavana kompleksnim hemijskim reakcijama koje su
napred izožene.
Hvala na pažnji