Miel Fuko: Miljenje spoljanjosti;

By Branko Mili biti fuko misel miljenje

Ja laem, ja govorim Nekada je gr ka istina uzdrmana u jednoj jedinoj tvrdnji:Ja laem.Ja govorimstavlja na ispit itavu modernu fikciju. Istini za volju, ove dve tvrdnje nemaju istu mo . Dobro je poznato da se Epimenidov argument moe savladati ako se, unutar jednog govora koji je lukavo sklup an u sebe, razlikuju dva stava, od kojih je jedan objekat drugoga. Uzalud gramati ka forma paradoksa pokuava da izmakne (pogotovo ako je on uvijen u prosti oblik onoga Ja laem) toj sutinskoj dvojnosti: ona ne moe da je ukine. Svaki stav mora po svom tipu biti vii od onog stava koji mu slui kao objekt. To to stav koji je objekt povratno uti e na stav koji ga ozna ava, to sadraj Kri aninove tvrdnje ini sumnjivom njegovu iskrenost u trenutku kada on govori, to je mogu e da on lae kada govori lai sve je to manje nepremostiva logi ka prepreka nego konsekvenca jedne proste injenice: subjekt koji govori identi an je sa onim kojem se govori.U trenutku kada sasvim prostokaem Ja govorim, nisam izloen nijednoj od ovih opasnosti; dva stava koji se skrivaju u ovom jec; nstvenom iskazu (Ja govorim i Ja kaem da ja govorim) ne ugroavaju se me usobno. Zati en sam u neosvojivoj tvr avi, u kojoj jedna tvrdnja tvrdi sebe, ta no se primeravaju i sebi samoj, ne prelaze i ni preko jednog ruba, otklanjaju i svaku opasnost zablude jer, ja ne izri em nita drugo do injenicu da govorim. Stav koji je objekt i onaj koji ga iskazuje povezani su bez prepreke ili ogluenja, i to ne samo na strani re i koja je ovde u pitanju, ve i na strani subjekta koji tu re izgovara. Dakle, istina je, nepobitna istina da govorim kada kaem da govorim. Ali, mogu e je da stvari nisu tako jednostavne. Ako formalno tv enje onoga Ja govorim ne postavlja probleme koji bi bili specifi ni za njega, njegov smisao, uprkos svojoj prividnoj prozirnosti, otvara jedno podru je pitanja koje je moda neograni eno. Zaista, trebalo bi da se ono Ja govorim odnosi na jedan govor koji mu, time to mu daje predmet, slui kao oslonac. Ali, taj govor ne postoji; ono Ja govorim polae svoju suverenost samo u odsutnost svakog drugog jezika; govor kojem govorim ne postoji pre nagote koja seizri e u trenutku kada kaem: Ja govorim; i on nestaje u trenutku kada u utim. itava mogu nost jezika ovde je isuena tranzitivno u u kojoj se on doga a. Njega okruuje pustinja. U kojoj bi krajnjoj tananosti, u kojoj singularnoj i suptilnoj ta ki mogao da se pribere jedan jezik koji bi sebe hteo da uhvati u ogoljenoj formi onoga Ja govorim? Sem ako upravo praznina u kojoj se pokazuje besadrajna neznatnost onoga Ja govorim nije upravo apsolutna otvorenost kroz koju jezik moe da se proiri u beskona nost, dok se subjekt ono ja koje govori raspar ava, rasipa i rasejava sve dok ne nestane u tom ogoljenom prostoru. Ako jezik zaista ima svoje mesto samo u usamljenoj suverenosti onoga Ja govorim, njega po pravu nita ne moe da ograni i niti onaj kome se on obra a, niti istina onoga to on kae, niti vrednosti ili sistemi predstavljanja kojima se on slui; jednom re ju, on vie nije govor i saoptavanje nekog smisla, ve izlaganje jezika u njegovom sirovom bi u, ista spoljanjost koja se iri; a subjekt koji govori vie nije toliko onaj koji je odgovoran za govor (onaj koji ga dri, koji u njemu tvrdi i sudi, i koji se ponekad u njemu

predstavlja pod gramati kim oblikom koja je za to predvi en), ve nepostojanje u ijoj se praznini bez po inka produava beskona no izlivanje jezika. Veruje se da se savremena literatura odlikuje udvostru avanjem koje joj dozvoljava da ozna ava sebe samu; da je u toj autoreferencijalnosti ona pronala na in da se istovremeno interiorizuje do krajnosti (da bude jo samo iskazivanje sebe same) i da se pokae u svetlucavom znaku svog udaljenog postojanja. U stvari, doga aj koji je porodio ono to se u strogom smislu te re i naziva literaturom samo za povrinski pogled spada u red pounutranjenja; mnogo pre bi se moglo re i da se radi jednom prelazu u spoljanjost: jezik izmi e na inu bi a govora to zna i, vlasti predstave i literarna re po inje da se razvija polaze i od sebe same, oblikuju i mreu ija je svaka ta ka, razli ita od drugih, udaljena ak i od onih koje sujoj najblie, smetena u odnosu prema svim drugim ta kama u jedan prostor koji im istovremeno daje boravite i koji ih razdvaja. Literatura, to nije jezik koji se pribliava sebi samome sve do u ta ku svog klju alog pojavljivanja, to je jezik koji sebe postavlja najdalje od sebe samoga; i, ako u tom stavljanju van sebe, on otkriva svoje pravo bi e, ta iznenadna jasno a otkriva pre jedan razmak nego neko presavijanje, rasipanje, pre nego neko vra anje znakova na sebe same.Subjekt literature (ono to u njoj govori i ono emu ona govori), to nije toliko jezik u svojoj pozitivnosti, koliko praznina u kojoj on nalazi svoj prostor kada se iskazuje u nagoti onoga Ja govorim. Taj neutralni prostor danas odlikuje zapadnu fikciju (toje razlog zbog kojeg ona vie nije niti neka mitologija niti retorika). A ono to ini tako potrebnim promiljanje te fikcije dok je nekada stvar bila u tome da se misli istina jeste to to ono Ja govorim funkcionie tako kao da se suprotstavlja onome Ja mislim. Zaista, ono Ja mislim vodilo je do nesumnjive izvesnosti onoga Ja i njegove egzistencije; naprotiv, ono Ja govorim potiskuje, rasejava, brie tu egzistenciju i puta da se od nje pojavi samo prazno mesto. itava jedna tradicija, koja je jo ira od filozofije, nau ila nas je da nas miljenje miljenja vodi do najdublje unutranjosti. Re re i vodi nas preko literature, ali moda i drugim stazama, do one spoljanjosti u kojoj i ezava subjekt koji govori. To je, svakako, razlog zbog kojeg je zapadno miljenje tako dugo oklevalo da misli bi e jezika: kao da je predosetilo opasnost kojoj bi golo iskustvo jezika izloilo o iglednost onoga ja mislim.

Iskustvo spoljanjosti Prodiranje prema jednom jeziku iz kojeg je subjekt isklju en, raskrivanje nespojivosti, koja je moda nepopravljiva, izme u pojavljivanja jezika u njegovom bi u i samosvesti u njenom identitetu sa sobom, to iskustvo danas se objavljuje na razli itim ta kama kulture: u samom gestu pisanja kao i u pokuajima da se jezik formalizuje, u prou avanju mitova i u psihoanalizi, isto tako i u istraivanju onog Logosa koji predstavlja neto poput rodnog mesta itavog zapadnog uma. Nalazimo se pred jednim ponorom, koji je za nas dugo bio nevidljiv: bi e jezika pojavljuje se samo za sebe jedino u nestajanju subjekta. Kako da na emo pristup prema tom neobi nom odnosu? Moda kroz jedan oblik miljenja iju je mogu nost, jo uvek nesigurnu, zapadna kultura ocrtala na svojim rubovima. To miljenje koje se dri izvan svake subjektivnosti kako bi, kao izvana, u inilo da se pojave njene granice, kako bi izrekao njen kraj, u inilo da njeno rasipanje zasvetli i od nje dobilo samo njenu nepobedivu odsutnost, koja se istovremeno dri na pragu svake pozitivnosti, ne toliko da bi se pojmio osnov ili opravdanje te subjektivnosti, ve da bi se ponovo pronaao prostor u kojem se ona razvija, praznina koja joj slui kao mesto, razmak u kojem se ona konstituie i u kojem njene neposredne izvesnosti izmi u im se pogled usmeri na njih to miljenje, u odnosu prema unutranjosti nae filozofske refleksije i u odnosu prema pozitivnosti naeg znanja, ini ono to bi se jednom re ju moglo nazvati miljenjem spoljanjosti. Jednog e dana biti potrebno da pokuamo da odredimo oblike i temeljne pojmove tog miljenja spoljanjosti. Isto tako e biti potrebno da se potrudimo da prona emo njegov put, da pogledamo odakle nam ono dolazi i u kojem pravcu ide. Moe se pretpostaviti da je to ono ro eno iz onog misti kog miljenja koje je, po ev od tekstova Pseudo-Dionisija, lutalo na me ama hri anstva; moda se ono odralo, tokom jednog hiljadule a ili neto manje, u vidu jedne negativne teologije. Pa ipak, nita nije manje sigurno od toga: jer, ako je u jednom takvom iskustvu re izlaenju izvan sebe,to je samo zato da bismo se naposletku pronali, da bismo se uvili i pribrali u zaslepljuju u unutranjost jednog miljenja koje je po punom pravu Bi e i Re , i prema tome Govor, ak i ako je ta unutranjost s one strane svakog jezika utanje, i s one strane svakog bi a nitavilo. Bilo bi manje pustolovno pretpostaviti da se prva pukotina kroz koju nam se miljenje spoljanjosti objavilo nalazi, na paradoksalan na in, u Sadovom repetitivnom monologu. U Kantovo i Hegelovo vreme, u trenutku kada je zapadna svest na najzapovedniji na in zahtevala pounutranjenje zakona istorije i sveta, Sad puta da govori, kao svetski zakon bez zakona, jo samo gola elja. U to isto vreme, u Helderlinovom pesnitvu objavljivalo se svetlucavo odsustvo bogova i izricala, kao novi zakon, obaveza da se i ekuje, bez sumnje u beskona no, zagonetna pomo koja dolazi od odsutnosti Boga. Da li bi se bez preterivanja moglo re i da su u istom trenutku, jedan kroz ogoljavanje elje u beskona nom amoru govora, drugi kroz otkri e zaobilaznog puta bogova u raselini jednog jezika koji je na putu da seizgubi, Sad i Helderlin u nae miljenje poloili, za vek koji e do i, iskustvo spoljanjosti, ali ifrirano na izvestan na in? Iskustvo koje e morati da ostane ne potisnuto, jer ono nije ni prodrlo u dubinu nae kulture, ve plutaju e, strano, kao spoljanje u odnosu na nau unutranjost, za itavo vreme dok se oblikovao najzapovedniji zahtev da se svet interiorizuje, da se otu enja izbriu, da se prevazi e lani momenatEntusserung, da se priroda humanizuje, da se ovek naturalizuje, i da se na zemlji ponovo u e u posed dobara koja su bila potroena na nebo. Ali, to iskustvo ponovo se pojavljuje u drugoj polovini 19. veka, i to u samom srcu jezika, koji je postao, i pored toga to je naa kultura uvek nastojala da u njemu na e svoj odraz, kao da on dri

tajnu njene unutranjosti, samo iskrenje spoljanjosti: kod Ni ea, koji otkriva da je itava metafizika Zapada vezana ne samo za njegovu gramatiku (to se uglavnom pretpostavljalo jo od legela), ve i za one koji, dre i govor, dre i pravo na re ; kod Malarmea, kod kojeg se jezik pojavljuje kao raskidanje sa onim to on imenuje, ali jo vie odIgitura pa sve do autonomne i aleatorne teat-ralnosti Knji ge -kao kretanje u kojem nestaje onaj ko govori; kod Artoa, kod kojeg je sav diskurzivni jezik pozvan da se rasplete u nasilnost tela i krika, i kod kojeg miljenje, naputaju i brbljivu unutranjost svesti, postaje materijalna energija, patnja puti, progon i cepanje samog subjekta; kod Bataja, kod kojeg miljenje, umesto da bude govor protivre nosti ili nesvesnog, postaje govor granice, slomljene subjektivnosti, prestupa; kod Klosovskog, sa iskustvom dvojnika, spoljanjosti i simulakruma, teatralnog i lu a kog umnoavanja onoga Ja. Blano moda nije samo jedan od svedoka tog miljenja. Koliko se on u pojavljivanju svoga del povla i, toliko je on svojim tekstovima ne skriven, ve odsutan iz njihovog postojanja, i to odsutan samom udesnom snagom njihovog postojanja, on je za nas pre samo to miljenje stvarna prisutnost, apsolutno udaljena, svetlucava, nevidljiva, nuna sudbina, neizbean zakon, mirna, beskona na snaga, ija je mera to miljenje samo. Refleksija, fikcija Krajnje je teko dati tom miljenju jezik koji bi mu bio veran.Svaki govor koji je isto refleksivan u opasnosti je da svede iskustvo spoljanjosti na dimenziju unutranjosti; refleksija nezadrivo tei ka tome da to iskustvo vrati u dimenziju svesti i da ga razvije u jedan opis doivljaja, u kojem bi spoljanjost bila ocrtrana kao iskustvo tela, prostora, granica htenja, neizbrisive prisustnosti drugih. Re nik fikcije podjednako je opasan: u dubinu slika, ponekad u istu prozirnost najneutralnijih ili najuurbanijih figura, on moe da poloi ve gotova zna enja, koja, pod vidom neke zamiljene spoljanjosti, ponovo ispredaju staro tkivo unutranjosti. Otuda neophodnost da se refleksivni jezik preobrati. On se mora okrenuti ne prema nekom unutranjem overovljenju prema nekakvoj sredinjoj izvesnosti iz koje vie ne bi mogao da bude izba en ve prema jednoj krajnosti, u kojoj on uvek treba da osporava sebe: kada je doaona granicu sebe samoga, pred njim se ne pojavljuje pozitivnost koja mu protivre i, ve praznina u kojoj e se on izbrisati; i prema toj praznini on mora da ide, prihvataju i da se rasplete u amor, u neposrednu negaciju onoga to on kae, u utanje koje nije prisnost neke tajne ve ista spoljanjost, u kojoj se re i beskona no odvijaju. Zbog toga se Blanoov jezik ne slui negacijom na dijalekti ki na in. Dijalekti ki negirati, to zna i u initi da ono to se negira u e u nemirnu unutranjost duha. Negirati svoj sopstveni govor onako kao to to ini Blano, to zna i initi da taj jezik neprestano izlazi izvan sebe, stalno mu oduzimati ne samo ono stoje on upravo izrekao nego i mo da to iskae; to zna i ostaviti ga tamo gde on jeste, daleko iza sebe, kako bi bio slobodan za jedan po etak koji je isti izvor, poto za svoje na elo ima samo sebe samoga i prazninu, ali koji je isto tako ponavljanje po etka, postoje proli jezik taj koji je, dube i sebe samoga, oslobodio tu prazninu. Ne refleksija, ve zaborav; ne protivre nost, ve osporavanje koje brie; ne pomirenje, ve beskona no ponavljanje; ne duh koji trudom osvaja svoje jedinstvo, ve beskona no osipanje spoljanjosti; ne istina koja kona no zasvetli, ve uborenje i nesre a jednog jezika koji je uvek ve zapo eo. Ne neka re , jedva neki apat, jedva neki drhtaj, manje nego utanje, manje nego ponor praznine; punina praznine, neto to se ne moe u utkati, to zauzima itav prostor, ono neprekinuto, neprestano, jedan drhtaj a ve neki apat, ne apat ve re , i to ne bilo kakva re , ve razgovetna, pogo ena, koja mije na dohvat ruke.

Simetri no preobra enje zahteva se od jezika fikcije. Ona vie ne srne da bude mo koja nezasito proizvodi slike i ini da one sijaju ve , naprotiv, mo koja ih raspli e, koja ih osloba a od svakog suvinog naboja, koja ih nastanjuje unutranjom prozirno u koja ih postepeno pali, sve dok ne u ini da se one ne rasprsnu i ne raseje ih u lako i onoga nezamislivog. Kod Blanoa su fikcije, pre nego slike, preobraavanje, premetanje, neutralni posrednik, prostor me u slikama. Te fikcije su precizne, njihove figure ocrtane su samo u sivilu svakodnevice i anonimnosti; a kada ustupaju mesto divljenju, do toga ne dolazi u njima samima, ve u praznini koja ih okruuje, u prostoru u koji su poloene bez korena i podloge. Ono fiktivno nikada nije u stvarima ili u ljudima, ve u nemogu oj verovatnosti onoga to se nalazi izme u njih: susretanja, blizine onoganajudaljenijeg, apsolutne skrivenosti tamo gde se nalazimo. Prema tome, fikcija se ne sastoji u tome da se pokae ono nevidljivo, ve u tome da se pokae koliko je nevidljiva nevidljivost onoga vidljivog. Otuda njena dubinska srodnost sa prostorom, koji je, ovako shva en, u odnosu na fikciju ono to je negativnost u odnosu na refleksiju (dok je dijalekti ka negacija vezana za bajku vremenu). Takva je, bez sumnje, uloga koju u gotovo svim Blanoovim pri ama igraju ku e, hodnici, vrata i sobe: prostori bez mesta, pragovi koji privla e, zatvorene, zabranjene prostorije koje su ipak otvorene odasvud, hodnici na kojima udaraju vrata koja se na sobama otvaraju za nepodnoljive susrete, razdvajaju i ih ponorima preko kojih glasovi ne mogu da pre u i u kojima i sami krikovi zaneme prolazi koji se izvijaju u nove prolaze, u kojima preko no i je e, s one strane svakog sna, prigueni glas onih koji govore, kaalj bolesnih, hropac umiru ih, zaustavljen dah onoga koji ne prestaje da prestaje da ivi; soba dua nego sto je iroka, uzana poput tunela, gde se razmak i pristup pristup zaborava, razmak o ekivanja pribliavaju jedno drugome i udaljavaju u beskraj. Tako se refleksivna strpljivost, uvek okrenuta izvan sebe same, i fikcija koja se ponitava u praznini u kojoj raspli e svoje oblike, ukrtaju da bi sa inile jedan govor koji izgleda bez zaklju ka i bez slike, bez istine ili pozorita, bez dokaza, bez maske, bez tvrdnje, govor koji je lien svakog sredita, oslobo en zavi aja, i koji ini svoj sopstveni prostor, kao spoljanjost prema kojoj, izvan koje on govori. Kao govor spoljanjosti, koja u svoje re i prima onu spoljanjost kojoj se obra a, ovaj e govor imati otvorenost komentara: ponavljanje onoga to vani nije prestajalo da amori. Ali kao re koja uvek ostaje izvan onoga to kae, ovaj govor e biti neprekidno pruanje prema onome ija svetlost, apsolutno tanana, nije nikada dobila jezik. Taj jedinstveni na in bi a govora vra anje u dvosmislenu upljinu rasplitanja i izvora svakako odre uje mesto koje je zajedni ko Blanoovim romanima ili pri ama i njegovoj kritici. Zaista, od trenutka kada govor prestaje da sledi nagib miljenja koje se ppunutranjuje i, obra aju i se samom bi u jezika, izokre e miljenje prema spoljanjosti, i on sam jeste, i to u jednom komadu: briljiva pripovest iskustvima, susretima, neverovatnim znakovima jezik spoljanjosti svakog jezika, govor nevidljivoj strani re i; i panja prema onome to od jezika ve postoji, sto je ve re eno, tampano, pokazano sluanje ne toliko onoga sto je u njemu dolo do re i, ve praznine koja krui izme u njegovih re i, hu anja koje ne prestaje da ga razgra uje, govor ne-govoru svakog jezika, fikcija nevidljivog prostora u kojem se on pojavljuje. Zbog toga se razlika izme u romana, pri e i kritike kod Blanoa neprestano smanjuje, kako bi dopustila da govori, kao u delu ekanje zaborav, jo jedino sam jezik jezik koji nije ni iji, koji ne pripada ni fikciji ni refleksiji, ni onome to je ve re eno, ni onome to nikada nije re eno, ve onome to se nalazi izme u njih, kao ono mesto, sa svojim zna ajnim, nepomi nim izgledom, uzdranost stvari u stanju njihove skrivenosti. Biti privu en i nemaran

Privla nost je za Blanoa svakako ono to je za Sada elja, za Ni ea sila, za Artoa materijalnost miljenja a za Bataja prestup: isto i najogoljenije iskustvo spoljanjosti. Ali, treba dobro razumeti ono to ta re ovde ozna ava: privla nost, kako je Blano shvata, ne oslanja se ni na kakvu ljupkost, ne prekida nikakvu usamljenost, ne zasniva nikakvo pozitivno optenje. Biti privu en, to ne zna i biti pozvan privla nom snagom spoljanjosti, ve iskusiti, u praznini i u ogoljenosti, prisustvo spoljanjosti, kao i injenicu koja je vezana za to prisustvo da se, nepovratno, nalazimo izvan spoljanjosti. Daleko od toga da bi pozivala unutranjost da se priblii nekoj drugoj unutranjosti, privla nost zapovedni ki pokazuje da je spoljanjost tu, otvorena, bez intimnosti, bez zatite ili zadrke (kako bi ih ona mogla imati, kada ona nema unutranjosti, ve se iri u beskona no izvan svake zatvorenosti?), ali da samoj toj otvorenosti ne moemo da pri emo, jer spoljanjost nikada ne daje svoju sutinu; ona ne moe da se ponudi kao neka pozitivna prisutnost stvar koja je iznutra osvetljena izvesno u svog sopstvenog postojanja ve samo kao odsutnost koja se povla i najdalje od sebe same, i ukopava se u znaku koji nam daje da krenemo prema njoj, kao da bi bilo mogu e spojiti se sa njom. Privla nost, ta divna prostota otvorenosti, nema nita da ponudi sem praznine, koja se otvara u beskona no pod stopama onoga koji je privu en, sem ravnodunosti koja ga prima kao da on nije tu, sem muka koji je suvie nametljiv da bi mu se moglo odupreti, suvie dvosmislen da bi se mogao odgonetnuti i da bi mu se moglo dati kona no tuma enje nita da ponudi sem gesta neke ene na prozoru, sem nekih otvorenih vrata, sem osmeha nekog uvara na nedozvoljenom pragu, sem nekog pogleda koji je obe an smrti. Privla nost za svoj nuni korelat ima nemarnost. Njihovi me usobni odnosi su sloeni. Da bi mogao biti privu en, ovek mora da bude nemaran sutinskom nemarno u, koja smatra nitavnim ono to on upravo ini (Toma, uAmi nadabu, prelazi prag famoznog zavoda samo zbog toga to nemarno proputa da u e u ku u s lica), kao i njegovu prolost, ljude koji su mu bliski, itav njegov drugi ivot, koji je tako odba en u spoljanjost (ni u zavodui z Ami nadaba, ni u gradu Iz Svevi njeg, ni usanatorijumuiz Poslednjeg oveka, ni u stanu Iz eljenog trenutka ne zna se ta se napolju doga a, niti se tome brine: ovek se nalazi izvan te spoljanjosti, koja nikada nije prikazana, ali na koju neprestano upu uje belina njene odsutnosti, bledilo jednog izdvojenog se anja ili, najvie, bljeskanje snega kroz prozor). Istini za volju, takva nemarnost je samo nali je jedne revnosti tog nemog, neopravdanog, tvrdoglavog nastojanja da se, uprkos svim nevoljama, bude privu en privla no u ili, ta nije (poto privla nost nema pozitivnosti), da se, u praznini, bude to kretanje same privla nosti, bez cilja i bez pokreta a. Klosovski je odli no pogodio kada je istakao da Anri, lik iz Svevinjeg, nosi prezime Sorge (Briga), koje se samo dva ili tri puta pojavljujeu tekstu. Ali, da li je ta revnost uvek budna, nije li ona odgovorna za jedno zaboravljanje koje je naizgled ispraznije, ali i mnogo vanije od sveukupnog zaborava itavog ivota, svih ranijih ljubavi, svih srodnosti? Nije li kretanje koje ini da ovek koji je privu en napreduje bez predaha upravo kretanje rasejanosti i zablude? Nije li trebalo zadrati se tamo, ostati tamo, kao to se to u vie navrata kae u Onome koji me nije pratio i ueljenom trenutku? Nije li revnosti svojstveno to da se zakr uje svojom sopstvenom brigom, da preduzima i suvie toga, da umnogostru uje mere, da se zagluuje sopstvenom tvrdoglavo u, da tr i ispred privla nosti, dok privla nost govori zapovedni ki, sa dna svoje povu enosti, samo onome to se povuklo? Revnosti sutinski pripada to da bude nemarna, da veruje da se ono stoje skriveno nalazi na drugom mestu, da e se prolost vratiti, da je se zakon ti e, da se na nju eka, da je se nadzire i vreba. Da li emo ikada znati da li je Toma moda ovde treba misliti na

nevernogTomu imao vie vere od drugih, kada je mu io svoje sopstveno verovanje i traio da vidi i da dotakne? Da lije ono stoje on dotakao na telu od krvi i mesa to stoje on traio kada je hteo da vidi prisutnost koja je uskrsla? I nije li prosvetljenje, koje kroz njega prolazi, isto tako senka kao i svetlost? Lucija moda nije ta koju je on traio; moda je trebalo da upita onoga koji mu je bio nametnut kao pratilac; moda je trebalo, umesto to je hteo da se popne na vie spratove kako bi naao neverovatnu enu koja mu se osmehnula, da krene najprostijim putem, najblaim nagibom, da se prepusti biljnim mo ima odozdo. Moda on nije taj koji je bio pozvan, moda se ekalo na nekog drugog. Tolika nesigurnost, koja od revnosti i nemarnosti ini dve figure koje se u beskona no preokre u jedna u drugu, svakako poti e od nebrige koja vlada u ku i. Ta nemarnost je vidljivija, skrivenija, dvosmislenija, ali i temeljnija nego svaka druga. U njoj se sve moe protuma iti kao namerni znak, kao tajno nastojanje, kao uho enje ili zamka: lenja sluin ad moda su skrivene sile, moda je to ak slu aja podelio sudbine koje su odavno ispisane u knjigama. Ali, ovde revnost ne obuhvata nemarnost, kao svoj nezaobilazni deo senke, ve je nemarnost ta koja ostaje tako ravnoduna prema onome to moe da je pokae ili da je skrije, da s obzirom na nju svaki gest dobija vrednost znaka. Toma je pozvan nemarno u: otvorenost privla nosti jedno je i isto sa nemarno u koja prima onoga koga je privukla; prisila koju ona vri (zbog toga je ona apsolutna, i apsolutno ne-recipro na) nije naprosto lepa: ona je iluzorna; ona ne vezuje nikoga, jer bi ina e i ona sama bila vezana za tu vezu i vie ne bi mogla da bude ista otvorena privla nost. Kako bi ona mogla da ne bude sutinski nemarna kada je ona ta koja puta stvari da budu to to jesu, koja puta vreme da prolazi i da se vra a, koja puta ljude da se upu uju prema njoj kada je ona beskona na spoljanjost, kada nema ni ega to ne pada van nje, kada ona raspli e u isto rasipanje sve figure unutranjosti? ovek je privu en u istoj meri u kojoj je zanemaren; zbog toga se revnost i morala sastojati u tome da ovek bude nemaran prema tom nemaru, da i sam postane hrabro nemarna briga, da se uputi prema svetlu zanemaruju i senku, sve do trenutka u kojem se pokazuje da je svetlost samo nemarnost, ista spoljanjost koja je jednaka no i, koja rasipa, poput svece u koju se duva, nemarnu revnost koju je ona privukla. Gde je zakon, ta radi zakon? Biti nemaran, biti privu en, to je na in da se pokae i da se sakrije zakon da se pokae povla enje u kojem se zakon skriva i, prema tome, da se zakon privu e u neko svetio koje ga skriva. Kada bi srcu bio o igledan, zakon vie ne bi bio zakon, ve blaga unutranjost svesti. Kada bi, naprotiv, bio prisutan u nekom tekstu, kada bi se mogao odgonetnuti me u redovima neke knjige, kada bi bilo mogu e posluiti se njegovim zapisom, zakon bi imao vrstinu spoljanjih stvari: on bi se mogao slediti ili ne; gde bi tada bila njegova mo , koja bi ga sila ili ugled inili dostojnim potovanja? U stvari, prisutnost zakona jeste njegovo skrivanje. Zakon suvereno nastanjuje gradove, institucije, postupke i del; ta god da u inimo, koliko god da su velilki nered i nebriga, zakon je ve utvrdio svoju vlast: Ku a je uvek, u svakom trenutku, u stanju koje joj odgovara. Slobode koje sebi doputamo ne mogu da prekinu zakon; moemo da verujemo da se odvajamo od njega i da njegovu primenu posmatramo spolja; ali u trenutku kada mislimo da izdaleka itamo propise koji vae samo za druge, najblii smo zakonu, mi ga stavljamo u opticaj,doprinosimo primeni jednog javnog propisa. Pa ipak, to stalno pokazivanje nikada ne osvetljava ono to se kae, ili ono to zakon ho e: pre nego na elo ili unutranji propis vladanja, zakon je spoljanjost koja ih obuhvata, i koja ini da ona izmi u svakoj unutranjosti; on je no koja ih ograni ava, praznina koja ih okruuje, i koja pretvara, a da to niko ne zna,

njihovu pojedina nost u sivu jednoli nost onoga univerzalnog, i otvara oko njih prostor nelagode, nezadovoljstva, umnogostru ene revnosti. Zakon isto tako otvara prostor prestupa. Kako bi se zakon mogao zaista saznati i iskusiti, kako bi se on mogao prinuditi da sebe u ini vidljivim, da na jasan na in vri svoju vlast, da govori, kada ga ne bismo izazivali, kada ga ne bismo pritiskali uza zid, kada ne bismo odlu no ili sve dalje prema spoljanjosti, u koju se on sve vie povla i? Kako bi se njegova nevidljivost mogla videti, sem preokrenuta u nali je kazne, koja, naposletku, nije nita drugo do zakon koji je prekora en, razdraen, zakon koji je izvan sebe? Ali, kada bi kazna mogla biti izazvana samom voljom onih koji kre zakon, on bi im stajao na raspolaganju: oni bi mogli da ga dodirnu i da u ine da se on pojavi po njihovoj volji; oni bi bili gospodari njegove senke i njegove svetlosti. Zbog toga prestup, dodue, moe da pokua da prekora i zabranu nastoje i da privu e zakon sebi; ali on se, u stvari, uvek preputa privla enju koje dolazi od sutinske povu enosti zakona; on se tvrdoglavo upu uje u otvorenost jedne nevidljivosti koju nikada ne pobe uje; prestup ludo pokuava da u ini da se zakon pojavi kako bi mogao da ga potuje i da ga zaseni svojim svetlim licem; ali, on ne postie nita drugo sem to oja ava zakon u njegovoj slabosti u toj no noj lako i koja je njegova nepobediva, neopipljiva supstanca. Zakon je ta senka prema kojoj se nuno upu uje svaki gest, jer je on sama senka gesta koji se upu uje. Na obe strane nevidljivosti zakona,Ami nadab I Svevinji ine diptih. U prvom od ova dva romana, neobi ni zavod u koji je Toma uao (privu en, pozvan, moda izabran, ali svakako prisiljen da prekora i mnotvo zabranjenih pragova) izgleda pot injen jednom nepoznatom zakonu: na njegovu blizinu i na njegovu odsutnost neprestano podse aju nedozvoljena i otvorena vrata, veliki to ak koji deli sudbine koje se ne mogu odgonetnuti ili neispisane listove, uzvienje gornjeg sprata, sa kojeg je poziv doao i sa kojeg padaju anonimni recepti, ali na koji niko nije imao pristupa; na dan kada su neki pokuali da potisnu zakon u njegovo pribeite, oni su se sreli, u isti mah, sa jednoli no u mesta na kojem su ve bili, i sa nasiljem, sa krvlju, smr u, slomom i, kona no, sa rezignacijom, o ajanjem i dobrovoljnim, fatalnim nestajanjem u spoljanjosti: jer, spoljanjost zakona tako je nepristupa na da smo, kada elimo da je pobedimo i da u nju prodremo osu eni ne na kaznu, koja bi bila zakon koji je kona no savladan, ve na spoljanjost same te spoljanjosti na zaborav koji je dublji od svih drugih zaborava. Kada je re posluzi onima koji, za razliku od gostiju,pripadaju ku i, i koji, kao uvari \ kao sluge, morajuda predstavljaju zakon kako bi ga primenjivali i tiho mu se pot injavali niko ne zna kome oni slue (zakonu ku e ili volji gostiju), pa ak ni oni sami; ne zna se ak ni to nisu li oni gosti koji su postali sluge; oni su ujedno revnost i nebriga, pijanstvo i panja, san i nezasita delatnost, blizana ka figura zlobe i brinosti: ono u emu se skrivaju skrivanje i ono to ga pokazuje. U Svevinjem, sam zakon (u izvesnom smislu, gornji sprat iz Ami nadaba, u svojoj dosadnoj sli nosti, u svojoj potpunoj jednakosti sa drugim spratovima) jeste taj koji se pokazuje u svojoj sutinskoj skrivenosti. Sor (brinost zakona: brinost koja se ose a u odnosu prema zakonu, i brinost zakona prema onima na koje se on primenjuje, ak i ako, i pogotovo ako oni ho e da muumaknu), Anri Sor je funkcioner; zaposlen je u optini, u odeljenju za mati ne poslove; on je samo jedan to ak, svakako si uan, u tom neobi nom organizmu koji od pojedina nih egzistencija ini instituciju; on je prvobitni oblik zakona, jer preobraava svako ro enje u arhivu. Ali, on naputa svoj zadatak (ali, da li je to naputanje? on je na odsustvu, i produava to odsustvo, bez doputenja, svakako, ali u dosluhu sa upravom, koja mu pre utno obezbe uje tu sutinsku dokolicu); to povla enje dovoljno je da li je ono uzrok, da li u inak? da rasulo zahvati sve ivote, i da smrt uspostavi svoju vladavinu, koja vie nije razvrstavaju a vladavina

mati nih knjiga, ve poreme ena, zarazna, anonimna vladavina epidemije; to nije prava, utvr ena i zavedena smrt, ve bezobli no gomilanje leeva, u kojem se ne zna ko je bolesnik a ko lekar, ko je uvar a ko rtva, ta je zatvor a ta bolnica, zati ena oblast ili tvr ava zla. Pregrade su sruene, sve se preliva: vladaju vode koje nadolaze, sumnjiva vlanost, eksudati, irevi, izbljuvci; individue se raspadaju; znojava tela rastapaju se u zidovima; beskona ni krici urli u kroz prste koji ih gue. Pa ipak, kada naputa dravnu slubu, u kojoj je trebalo da uredi egzistencije drugih, Sor se ne stavlja izvan zakona; naprotiv, on ga prisiljava da se pokae na tom praznom mestu koje je tek napustio; u kretanju kojim brie svoju pojedina nu egzistenciju i izuzima je iz univezalnosti zakona, on veli a taj zakon, slui mu, pokazuje njegovo savrenstvo, on obavezujezakon, ali time to ga vezuje za svoj nestanak (to u izvesnom smislu predstavlja suprotnost prestupni koj egzistenciji, kakva je Buksova ili Dortova); prema tome, on vie nije nita drugo do sam zakonAli, na ovaj izazov zakon moe da odgovori jedino svojim sopstvenim povla enjem: ne time to bi se zatvorio u jo dublje utanje, ve zbog toga to on ostaje u svojoj identi noj nepokretnosti. Moemo se baciti u otvorenu prazninu: mogu se kovati zavere i praviti sabotae, poari i ubistva mogu do i na mesto najceremonijalnijeg poretka; pa ipak, poredak zakona bi esuvereniji nego ikada, jer on sada obuhvata i ono to ho e da ga poremeti. Onaj ko protiv zakona ho e da osnuje neki novi poredak, da organizuje neku drugu policiju, da ustanovi neku drugu dravu, uvek e kod njega nai i samo na utljiv i neodre eno ljubazan prijem. Zakon se, zapravo, ne menja: on je jednom zauvek siao u grob, i svaki od njegovih oblika bi e jo samo metamorfoza tog umiranja koje se nikada ne zavrava. Pod preuzetom maskom gr ke tragedije sa prete om i kukavnom majkom kao to je to Klitemnestra, sa poginulim ocem, sa sestrom pomamnom u alosti, sa svemo nim i podmuklim o uhom Sor je pot injeni Orest, Orest koji brine da umakne zakonu kako bi mu se bolje pot inio. On koji se zainatio da ivi u kunoj etvrti isto tako je onaj bog koji prihvata da umre me u ljudima, ali koji, poto mu to ne uspeva, ostavlja obe anje zakona praznim, osloba aju i tiinu koju para najdublji krik: gde j zakon, ta radi zakon? I kada ga, u novoj metamorfozi ili u novom prodiranju u sopstveni identitet, ena koja neobi no li i na njegovu sestru prepoznaje, imenuje, potkazuje, optuuje i ismeva, on, vlasnik svih imena, pretvara se u stvar koja se ne moe imenovati, u odsutnu odsutnost, u bezobli nu prisutnost praznine i u nemi uas te prisutnosti. Ali, moda je ta smrt Boga suprotnost smrti (grdoba neke mlohave i ljigave stvari koja ve ito podrhtava); a gest koji se prua da bije ubio najzad osloba a njen jezik; taj jezik nema da kae nita vie do ono Ja govorim, sada ja govorim koje pripada zakonu, koji se odrava u beskona no, samim iznoenjem tog jezika u spoljanjost njegovog utanja. Euridika i Sirene im ga pogledamo, lice zakona odvra a se i povla i u senku; im ho emo da ujemo njegove re i, nailazimo na pevanje koje nije nita vie do smrtonosno obe anje nekog budu eg pevanja. Sirene su neuhvatljivi i zabranjeni oblik glasa koji privla i. One su sve od pevanja. Prosta srebrnkasta brazda u moru, udubljenje me u talasima, pilja otvorena me u stenama, belina ala, ta su one u samom svom bi u ako ne isti zov, sre na praznina sluanja, praznina panje, poziva na predah? Njihova muzika suprotnost je himni: nikakva prisutnost ne svetluca u njihovim besmrtnim recima; samo obe anje nekog budu eg pevanja proima njihovu melodiju. Sirene ne zavode toliko onim to daju da se uje, ve onim to sija u daljini njihovih re i, budu no u onoga to upravo kau. Op injenost se ne ra a iz njihovog sadanjeg pevanja ve iz onoga to se to pevanje obavezuje da e biti. Ali, ono to sirene obe avaju da e pevati Uliksu,to je prolost

njegovih sopstvenih poduhvata, preobraenih za budu nost u pesmu:Mi znamo zla, sva zla koja su bogovi u poljima Troade naneli ljudima Argosa i Troje. Ponu eno kao naprazno, pevanje je samo privla nost pevanja, ali ono junaku ne obe ava nita drugo do kopiju onoga to je on doiveo, saznao, propatio, nita drugo sem onoga to on sam jeste. To obe anje lano je i istinito u isti mah. Ono lae, jer e se svi oni koji se prepuste zavo enju i uprave svoje la e prema alu sresti samo sa smr u. Ali ono govori istinu, jer e kroz smrt pevanje mo i da se uzdigne i da u beskona no pri a pustolovine junaka. Pa ipak, to isto pevanje tako isto da ne kae nita sem svog unitavaju eg povla enja treba da se odreknemo njegovog sluanja, treba da zapuimo ui, treba da pro emo kroz njega kao gluvi da bismo nastavili da ivimo i, prema tome, po eli da pevamo; ili, radije, da bi se rodila pri a koja ne e umreti, treba da sluamo, ali u podnoju jarbola, vezanih lanaka na rukama i nogama, treba da pobedimo svaku elju lukavstvom koje vri nasilje nad samim sobom, da podnesemo svaku patnju ostaju i na pragu ponora koji privla i, i da se kona no na emo s one strane pevanja, kao da smo proli ivi kroz smrt da bismo je povratili u nekom drugom jeziku. Preko puta je Euridikin lik. Ona je naizgled sasvim suprotna, jer ona mora da bude dozvana iz senke melodijom jednog pevanja koje je sposobno da zavede i da uspava smrt, jer junak nije umeo da se odupre mo i arolije koju ona ima, arolije ija e najjadnija rtva biti ona sama. Pa ipak, ona je bliska ro aka Sirena: kao to ove pevaju samo budu nost jednog pevanja, tako i Euridika daje da se vidi samo obe anje jednog lica. Orfej je uspeo da umiri lajanje pasa i da zavede zlokobne sile: na putu povratka, trebalo je da bude isto tako oko van kao i Uliks, ili ne manje neosetljiv nego njegovi mornari; u stvari, on je u jednoj osobi bio junak kao i njegova posada; bio je obuzet zabranjenom eljom i oslobodio se svojim sopstvenim rukama, putaju i da u senci i ezne nevidljivo lice, kao to je Uliks pustio da pevanje koje nije uo nestane u talasima. Tada se za jednog kao i za onog drugog oslobodio glas: za Uliksa, to je, sa njegovim spasenjem, mogu a pri a udesnoj pustolovini; za Orfeja, to je apsolutni gubitak, jadikovka koja ne e imati kraja. Ali mogu e je da ispod Uliksove pobedni ke pripovesti ne ujno vlada jadikovka to nije bolje i due sluao, to nije zaronio blie prekrasnom glasu u kojem je pevanje moda trebalo da se dovri. A ispod Orfejevog jadikovanja probija blaenstvo to je video, u magnovenju, nepristupa no lice, u samom trenutku kada se odvratilo i ponovo ulo u no : himna svetlosti bez imena i mesta. Ova dva lika dubinski se prepli u u Blanoovom delu. Postoje pri e koje su posve ene, kao Smrtna presuda, Orfejevom pogledu: tom pogledu koji, na nestalnom pragu smrti, polazi da trai odbeglu prisutnost, pokuava daje dovede, sliku, na svetlost dana, ali od nje zadrava jedino nitavilo, u kojem upravo pesma moe da se pojavi. Ovde, me utim, Orfej nije video Euridikino lice u kretanju koje ga odvla i i ini ga nevidljivim: on je mogao da ga posmatra su elice, on je svojim o ima video otvoren pogled smrti, najstraniji pogled koji se jednom ivom bi u moe uputiti. A taj pogled ili, pre, pogled pripoveda a na taj pogled, osloba a udesnu mo privla nosti: on je taj koji, u sred no i, ini da se pojavi jedna druga ena, u preneraenosti kojaje ve zato eni ka, i koji e joj kona no staviti gipsanu masku, u kojoj se moe posmatratiOno to je ivo, licem u lice, za itavu ve nost. Orfejev pogled dobio je ubila ku mo koja je pevala u glasu sirena. Isto tako, pripoveda iz eljenog trenutka dolazi da trai Juditu na zabranjenom mestu na kojem je ona zatvorena; suprotno svakom o ekivanju, on je pronalazi bez teko a, kao neku suvie blisku Euridiku, koja dolazi da se ponudi u nemogu em i sre nom povratku. Ali iza nje, figura koja je uva, i od koje on ho e da je otrgne, nije nepopustljiva i mra na boginja, ve isti glas, ravnoduan i neutralan, zatvoren u neku glasovnu oblast u kojoj se on tako potpuno osloba a svih svojih suvinih divota, da se ini kao da je lien sebe samoga: pravedan, ali na na in koji podse a na pravednost kada je ona izru ena svim negativnim pogubnostima. Taj glas koji peva naprazno, i koji daje da se

tako malo toga uje, nije li to glas sirena, ija je sva zavodljivost u praznini koju one otvaraju, u za aranoj nepokretnosti kojom one vezuju one koji ih sluaju? Pratilac Od prvih znakova privla nosti, u trenutku kada se povla enje eljenog lica jedva ocrtava, kada se u preplitanju amora jedva razabire vrstina usamljenog glasa, ima neto poput blagog i nasilnog kretanja koje prodire u unutranjost, koje, izvr u i je, izbacuje tu unutranjost iz nje same, i ini da se pored nje ili ispod nje pojavi pozadinski lik jednog pratioca, koji je uvek skriven, ali koji se name e sa o igledno u koja nikad ne poputa; dvojnik na razdaljini, sli nost koja se ispre uje. U trenutku kada je unutranjost privu ena izvan sebe same, jedna spoljanjost dubi ono mesto na kojem je unutranjost navikla da na e svoje sklonite i mogu nost tog sklonita: iskrsava jedan oblik manje nego oblik, neka vrsta bezobli ne i uporne anonimnosti koji subjekta liava njegovog prostog identiteta, koji ga prazni i deli na dva blizana ka ali nepodudarna lika, koji ga liava njegovog neposrednog prava da kae ja, i koji njegovom govoru suprotstavlja jednu re koja je na nerazlu iv na in odjek i poricanje. Usmeriti uho prema srebrnkastom glasu sirena, okrenuti se prema zabranjenom licu koje se ve skrilo, to ne zna i samo prekora iti zakon da bi se suo ilo sa smr u, to ne zna i samo napustiti svet i rasejanost privida, ve iznenada osetiti kako u nama raste pustinja, na ijoj drugoj strani (ali taj razmak bez mere uzan je poput neke linije) bljeska jedan jezik bez subjekta koji se moe odrediti, jedan zakon bez boga, li na zamenica bez lica, neko lice bez izraza i bez o iju, neko drugi koji je onaj isti. Da li u toj pocepanosti i u toj vezi tajno po iva na elo privla nosti? U trenutku kada mislimo da nas nepristupa na daljina izvodi izvan nas, nije li to bilo naprosto to gluvo prisustvo koje pritiska u senci svog neizbenog narastanja? Prazna spoljanjost privla nosti moda je jedno i isto sa sasvim bliskom spoljanjo u dvojnika. Pratilac bi tada bio privla nost na vrhuncu skrivanja: privla nost koja je skrivena jer se daje kao isto, blisko prisustvo, tvrdoglavo, izlino, kao neki suvini oblik; privla nost koja je isto tako skrivena, poto odbija pre nego to privla i, poto je treba odmaknuti od sebe, jer nam bez prestanka preti da nas usie i pomea sa sobom u konfuziju bez mere. Zbog toga pratilac istovremeno vai kao zahtev na koji nikada ne moemo da odgovorimo i kao teret od kojeg bismo hteli da se oslobodimo; za njega smo neotklonjivo vezani jednom blisko u koju je teko podneti pa ipak, trebalo bi da mu se jo vie pribliimo, da sa njim prona emo neku vezu koja ne e biti ta odsutnost veze kojom smo vezani za njega prema obliku odsutnosti, koji nema lica. Ova figura preokre e se u beskona no. Pre svega, da li je pratilac nepriznati vodi , zakon koji je o igledan ali koji je nevidljiv kao zakon, ili je on samo masa koja pritiska, inercija koja sputava, san koji preti da obuhvati svaku budnost? Tek stoje uao u ku u u koju gaje privukao jedan ovlaan gest, jedan dvosmislen pogled, Toma dobija udnog dvojnika (da li je on taj koga je, u skladu sa zna enjem naslova, Gospod dao?): njegovo lice, koje je po svoj prilici povre eno, samo je obris lika koji je istetoviran na njegovom sopstvenom liku, i ono, uprkos grubim grekama, zadrava neto poput odsjaja neke stare lepote. Ne poznaje li on tajne ove ku e bolje nego bilo ko drugi, kao to e to nadmo no tvrditi na kraju romana, i nije li ono to izgleda kao njegova glupost samo nemo i ekivanje pitanja? Da li je on vodi ili zatvorenik? Pripada li on nepristupa nim silama koje vladaju ku om, ili je samo sluga? On se zoveDom. Nevidljiv i utljiv kad god Toma govori sa tre im licima, on ubrzo sasvim i ezava; ali iznenada, kada je, kako izgleda, Toma kona no uao u ku u, kada misli da je naao lice i glas koje je traio, kada se sa njim postupa kao sa slugom, Dom se ponovo pojavljuje kao onaj koji uva, ili tvrdi da uva, zakon i re : Toma je pogreio stoje bio tako maloveran, to

nije pitao njega, koji je bio tu da odgovori, to je rasipao svoju revnostna pokuaje da se probije do viih spratova, dok je bilo dovoljno da se prepusti silaenju. I, kako seTomin glas gui, Dom govori, isti u i svoje pravo da govori, i da govori za njega. itav jezik se iskre e i, kada se Dom slui prvim licem, i sam Tomin jezik po inje da govori bez njega, iznad te praznine koja ostavlja, u jednoj no i koja se spaja sa danom koji izbija, brazdu svoje vidljive odsutnosti. Pratilac je tako e, na nerazlu iv na in, najblie i najdalje; uSvevi njem, njega predstavlja Dort, ovek odozdo; stran zakonu, izvanjski u odnosu na poredak grada, on je bolest u nepripitomljenom stanju, sama smrt koja je rasejana kroz ivot; nasuprot Svevinjem, on je onaj Ninji; pa ipak, on se nalazi u napasnoj blizini; prisan je bez zadrke, iroke je ruke kada se poverava, prisutan je umnogostru enom i neiscrpnom prisutno u; on je ve iti sused; njegov kaalj prolazi kroz vrata i kroz zidove, njegov hropac je i kroz itavu ku u i, u tom svetu u kojem vlaga prokapava, u kojem voda odasvud nadolazi, i sama Dortova put, njegova groznica i njegov znoj probijaju kroz pregradni zid i prave mrlju sa druge strane, u Sorovoj sobi. Kad naposletku umire, urli u i, u poslednjem prestupu, da nije mrtav, njegov krik prolazi kroz aku koja ga gui, i beskona no e zvu ati me u Sorovim prstima; Sorova put, njegove kosti, njegovo telo, bi e zadugo ta smrt, sa krikom koji je istovremeno osporava i tvrdi. Bez sumnje se u tom kretanju kojim se jezik okre e oko sebe najta nije pokazuje sutina ne popustljivog pratioca. On stvarno nije privilegovani sagovornik, neki drugi subjekt koji govori, ve bezimena granica u koju jezik udara. Ali ta granica u sebi nema ni ega pozitivnog; ona je pre bezmerna dubina u kojoj jezik ne prestaje da se gubi, ali kako bi se vratio kao identi an sa sobom, kao eho nekog drugog govora koji kazuje isto, istog govora koji kazuje neto drugo.Onaj koji me nije pratio nema imena (i eli da se odri u toj sutinskoj anonimnosti); to je nekion bez lica i bez pogleda, on moe da vidi samo kroz jezik nekog drugoga, kojeg stavlja u red svoje sopstvene no i; on tako dolazi najblie onome Ja koje govori u prvom licu, i ije re i i re enice on preuzima u jednu prazninu koja nema granica: pa ipak, on nema veze sa tim Ja, on je od njega odvojen bezmernom daljinom. Zbog toga onaj ko kae Ja mora neprestano da mu se pribliava, da bi se na kraju sreo s tim pratiocem koji ga ne prati, ili da bi sa njim uspostavio vezu koja je dovoljno pozitivna da bi mogao, razreuju ije, daje pokae. Njih ne vezuje nikakav ugovor; pa ipak, oni su snano vezani jednim stalnim ispitivanjem (opiite ono to vidite; da li sada piete?) I neprekinutim govorom koji pokazuje nemogu nost da se odgovori. Kao da se u tom povla enju, u tom udubljenju koje moda nije nita vie do nezadrivo osipanje lica koje govori, osloba a prostor jednog neutralnog jezika; izme u pripoveda a i nerazdruivog pratioca koji ga ne prati, du te tanke linije koja ih razdvaja, kao to razdvaja onoJa koje govori od onoga On koje to Ja u svom govorenom bi u jeste, taloi se itava pri a, koja iri jedno mesto lieno mesta, koje je spoljanjost svake re i i svakog pisanja, i koje ini da se oni pojave, koje ih razvla uje, name e im svoj zakon, i pokazuje, u svom beskona nom odvijanju, njihovo trenutno svetlucanje, njihovo iskri avo nestajanje. Ni jedno ni drugo Uprkos mnogim sli nostima, ovde se nalazimo jako daleko od onog iskustva u kojem neki imaju obi aj da se izgube da bi se ponovo pronali. U kretanju koje joj je svojstveno, mistika nastoji da se spoji pa makar morala pro i i kroz no sa pozitivno u egzistencije, sa kojom uspostavlja tegobnu vezu. I onda kada ta egzistencija osporava sebe samu, kada se udubljuje u rad svoje sopstvene negativnosti da bi se beskona no povla ila u jedan dan bez svetlosti, u jednu no bez senke, u jednu istotu bez imena, u jednu vidljivost koja je oslobo ena svakog oblika, ona zbog

toga ne prestaje da bude sklonite, u kojem iskustvo moe da otpo ine. Zakon jedne Re i prua to sklonite podjednako kao i otvoreno prostranstvo utanja; jer, u saglasnosti sa oblikom iskustva, utanje je ne ujni, prvobitni, prekomerni dah, iz kojeg moe da do e svaki objavljeni govor, dok je re gospodstvo koje ima mo da se uzdri u privremenosti utanja. Ali u iskustvu spoljanjosti ne radi se tome.Kretanje privla nosti i povla enje pratioca otkrivaju ono to prethodi svakoj re i, i to se nalazi iznad svake utnje: neprekinuto uborenje jezika. Taj jezik niko ne govori: svaki subjekt u njemu ocrtava samo gramati ki nabor. Taj jezik se ne razreava ni u kojem utanju: svaki prekid pravi samo belu mrlju na tom platnu bez avova. On otvara jedan neutralni prostor, u kojem nijedna egzistencija ne moe da se ukoreni: jo od Malarmea je poznato da re jeste objavljeno nepostojanje onoga to ona ozna ava; sada se zna da je bi e jezika vidljivo brisanje onoga ko govori: time to bih rekao da ujem ove re i ne bih sebi razjasnio opasnu neobi nost mojih odnosa sa njima One ne govore, one nisu unutranje, one su, naprotiv, liene prisnosti, poto se nalaze sasvim spolja, a ono to one ozna avaju upli e me u tu spoljanjost svake re i, koja je prividno skrivenija i jo vie unutranja od re i savesti; ali ovde, spoljanjost je prazna, tajna nema dubine, ono to se ponavlja jeste praznina ponavljanja, to ne govori, pa ipak, to je oduvek bilo re eno. Upravo u tu anonimnost jezika koji je oslobo en i koji gleda na svoju sopstvenu lienost granice vode iskustva koja je ispri ao Blano; u tom amore em prostoru ona ne nalaze toliko svoj cilj koliko mesto, bez geografije, njihovog mogu eg ponovnog po etka: takvo je pitanje, koje je najzad vedro, sjajno i neposredno, koje Toma postavlja na kraju Ami nadaba, u trenutku kada se ini da mu je svaka re oduzeta; isto rasprskavanje praznog obe anja sada ja govorim uSvevi njem; ili jo, na poslednjim stranicamaOnoga koji me nije pratio, pojavljivanje osmeha, koji je bez lica, ali koji kona no nosi jedno neizgovoreno ime; ili, prvi dodir sa recima potonjeg ponovnog po etka na kraju Poslednjeg oveka. Jezik se tada otkriva kao oslobo en od svih starih mitova u kojima se oblikovala naa svest recima, govoru, literaturi. Dugo se verovalo da jezik gospodari vremenom, da je vredan podjednako kao budu a veza u re i koja je data, i kao pam enje i pri a; verovalo se da je on proro anstvo i istorija; isto tako se verovalo da u toj suverenosti on ima mo da u ini da se pojavi vidljivo i ve no telo istine; verovalo se da njegova sutina lei u obliku re i ili u dahu koji ih oivljava. Ali, jezik je samo bezobli ni amor i uborenje, a njegova snaga lei u skrivanju; zbog toga on ini jedno i isto sa osipanjem vremena; on je zaborav bez dubine i prozirna praznina i ekivanja. U svakoj od svojih re i, jezik se zaista usmerava prema sadrajima koji mu prethode; ali u samom svom bi u, i ako se dri u najve oj blizini svog bi a, on se otvara jedino u istoti i ekivanja. Samo i ekivanje nije usmereno ni prema emu: jer, predmet koji bi ga ispunio mogao bi samo da ga izbrie. Pa ipak, ono samim tim nije rezignirana nepokretnost; ono ima izdrljivost jednog kretanja koje nema svretka, i koje sebi nikada ne obe ava neki odmor kao nadoknadu; ono se ne moe obuhvatiti nikakvom unutranjo u; svaki od njegovih najmanjih deli a pada u nepovratnu spoljanjost. I ekivanje ne moe da i ekuje sebe samo na svretku svoje sopstvene prolosti, da se ushi uje svojom strpljivo u, niti da se jednom zauvek osloni na hrabrost, koja mu nikada nije nedostajala. Njega ne sabira pam enje, ve zaborav.Taj zaborav ne treba, me utim, meati niti sa rasejano u razonode niti sa snom, u kojem bi budnost bila uspavana; on je sa injen od bdenja koje je tako budno, tako svetio, tako jutarnje da se ono pre moe shvatiti kao otpust no i, i kao ista otvorenost prema jednom danu koji jo nije doao. U tom smislu zaborav je i ekivanje koje je dovedeno do krajnosti i ekivanje koje je tako zaotreno da brie svako pojedina no lice koje moe da mu se ponudi; im je utvr en, neki oblik

je istovremeno suvie star i suvie nov, suvie udan i suvie blizak da ne bi odmah bio odbijen istotom i ekivanja, i tako posve en neposrednosti zaborava. U zaboravu se i ekivanje odrava kao i ekivanje: napregnuta panja prema onome to bi bilo radikalno novo, bez veze sli nosti ili kontinuiteta sa bilo im (novost i ekivanja koje se i samo prua izvan sebe, i koje je oslobo eno od svake prolosti), i panja prema onome to bi bilo najtemeljnije staro (poto u svojoj osnovi i ekivanje nije prestalo da i ekuje). U svom i ekuju em i zaboravnom bi u, u toj mo i skrivanja koja brie svako odre eno zna enje i samo postojanje onoga ko govori, u toj sivoj neutralnosti koja ini sutinski oklop svakog bi a, i koja tako osloba a prostor slike, jezik nije ni istina ni vreme, ni ve nost ni ovek, ve uvek rasuti oblik spoljanjosti; on povezuje ili, pre, puta da se vide, u bljesku njihovog beskona nog njihanja, izvor i smrt njihov trenutni dodir koji se odrava u bezmernom prostoru. ista spoljanjost izvora, ako je stvarno ona ta koju jezik paljivo prihvata, nikada se ne ustaljuje u neku nepokretnu i doku ivu pozitivnost; i uvek iznova zapo eta spoljanjost smrti, ako je zaborav, koji je sutinski za jezik, nosi prema svetlu, nikada ne postavlja granicu polaze i od koje bi se kona no ocrtala istina. Oni se odmah preokre u jedno u drugo; izvor ima prozirnost onoga to je bez kraja, smrt se beskona no otvara prema ponavljanju po etka. A ono to jezik jeste(ne ono to on ho e da kae, ne oblik kojim on to kae), ono to on jeste u svome bi u, to je taj glas koji je tako tanan, to povla enje koje je tako neprimetno, ta slabost u sri svake stvari i oko svake stvari, svakog lica, koja je sva u jednoj i istoj neutralnoj jasno i dan i no u isti mah zakasneli napor izvora, jutarnje osipanje smrti. Orfejev ubila ki zaborav, Uliksovo okovano i ekivanje, to je samo bi e jezika. Kada se jezik definisao kao mesto istine i kao veza vremena, za njega je bilo apsolutno pogubno to to je Epimenid Kri anin tvrdio da svi Kri ani lau: povezanost ovog govora sa samim sobom razreavala ga je od svake mogu e istine. Ali, ako se jezik otkriva kao uzajamna prozirnost izvora i smrti, ne postoji ni jedna egzistencija kojoj, kroz samo tvr enje onoga Ja govorim, nije dato prete e obe anje njenog sopstvenog i eznu a, njegovog budu eg pojavljivanja. (La pense du dehors, Critique, jun 1966)