UVOD

Umesto uvodnika
Srđan Aleksić (1966-1993) bio
je vojnik Vojske Republike Srp-
ske. Ubili su ga pripadnici te iste
vojske pošto im se suprotstavio
kada su na ulici hteli da ubiju
njegovog poznanika i komšiju,
Alena Glavovića, Bošnjaka iz
Trebinja. Nasrnuli su na Srđana
i pretukli ga kundacima. Podle-
gao je povredama 27. januara,
1993 godine. Imao je 27 godina.

SADRŽAJ
Z PRE SVEGA Z SVET Z DODATAK
Antiimperijalni otpor u Jevanđelju po Anatomija kolateralne štete u Bušovoj Vanvremenski portret antikolonijalne
Marku eri borbe u Alžiru
Mario DeĐiljo Belmar ...................... 2 Tom Engelhart ................................ 27 Ričard Filips .................................... 66

Deset ratova, deset medijskih laži Diktatura istine

Z BALKAN
Slučaj Kosovo: “Samoopredeljenje”
kao instrument imperijalističke
politike
Peter Švarc ........................................ 4
Izbrisani u Beogradu ........................ 7
Ne zaboravimo Jugoslaviju!
Džon Pildžer .................................... 13
Pravno nevidljiva lica
intervju sa Ivankom Kostić ............. 14
Dozvola za krađu – privatizacija na
srpski način
Ahmed Šokr .................................... 16
Najvažnije probleme može rešiti
samo globalni sindikat
Milenko Srećković .......................... 18
Novac u školstvo, a ne u vojsku
Mašenjka Bačić ............................... 20
Za besplatno školstvo… i sve ostalo
Marko Strpić ................................... 21
Nemačka uloga u odcepljenju Kosova
Martin Krajkenbaum ....................... 23
Majkl Kolon ..................................... 33 -intervju sa Đilom Pontekorvom,
režiserom Bitke za Alžir
’Novi Bliski Istok’ i Palestina (Edvard Said) ................................... 69
Adam Hanije ................................... 35
Blizak dodir sa stvarnošću
Narod je sasvim pristojan, ali je žrtva -intervju sa Đilom Pontekorvom,
režiserom Bitke za Alžir
propagande (Marija Espozito) ............................. 73
intervju sa Noamom
Čomskim ......................................... 40
Drugi hladni rat? CIP - Katalogizacija u publikacji Narodna
Noam Čomski ................................. 43 Biblioteka Srbije, Beograd
32
Iračke izbeglice i odgovornost SAD-a
Kris Spanos ..................................... 47
Z Magazin Balkan. - 2008, br. 5-. - Beograd
(Golsvortijeva 34): FreedomFight, 2008-
(Beograd : Highland production). - 30 cm
Z VIZIJA I STRATEGIJA Tromesečno
Socijalna ekologija i razvoj zajednice ISSN 1452-9017=Z Magazin Balkan
Danijel Šodorkof ............................ 50
CORBISS.SR-ID 140392716
Z SUOČAVANJE S PROŠLOŠĆU Izdavač
U podnožju kapitalizma Pokret za slobodu, 063/83-83-882,
pismo@freedomfight.net
intervju sa Milenom
Prstojević ......................................... 56 Žiro-račun
Freedom Fight, 205-121816-39
Rat je nešto drugo Štampa
intervju sa Đorđem Highland production team, Beograd,
Palibrkom ........................................ 62 011/644-8083

1
PRE SVEGA
Mario De Điljo Belmar
Antiimperijalni otpor u Jevanđelju po Marku
Jevanđelje po Marku (5:1-13)
1. I dođoše preko mora u okolinu Ga-
darinsku.
2. I kad iziđe iz lađe, odmah ga srete čo-
vjek s duhom nečistijem.
3. Koji življaše u grobovima i niko ga ne
mogaše svezati ni verigama;
4. Jer je mnogo puta bio metnut u puta i
u verige, pa je iskidao verige i puta izlo-
mio; i niko ga ne mogaše ukrotiti.
5. I jednako dan i noć bavljaše se u gro-
bovima i u gorama vičući i bijući se ka-
menjem.
6. A kad vidje Isusa iz daleka, poteče i
pokloni mu se.
7. I povikavši iza glasa reče : šta je tebi
do mene, Isuse sine Boga višnjega? Za-
klinjem te Bogom ne muči me.
8. Jer mu govoraše: Iziđi, duše nečisti, iz
čovjeka.
9. I pitaše ga: Kako ti je ime? I odgovori
mu: Legeon mi je ime; jer nas je mnogo.
10. I moliše ga mnogo da ih ne šalje iz
one okoline.
11. A ondje po brijegu pasijaše veliki krd
svinja.
12. I moliše ga svi đavoli govoreći: Poša-
lji nas u svinje da u njih uđemo.
13. I dopusti im Isus odmah. I izišavši
duhovi nečisti uđoše u svinje; i navali
krd s brijega u more; a bijaše ih oko dvi-
je hiljade; i potopiše se u moru.
Uvod
Jevanđelja prikazuju istorijskog
Isusa kao ličnost koja je živela i umr-
la pod okupacijom Rimske imperije.
Iako su hrišćanske crkve postale crkve
carstva, antiimperijalni otpor je imao
centralnu ulogu u Isusovom pokretu.
Rimsko kažnjavanje raspinjanjem na
krstu bilo je namenjeno nepokornim
pojedincima, obično iz nižih društve-
nih slojeva, koji su smatrani pretnjom
za rimsku vladavinu. Hiljade pojedina-
ca je raspeto tokom rimske vladavine;
bio je to način da se stanovništvo za-
straši i drži u pokornosti. Isus je bio
jedan od njih.
Većina Velikih inkvizitora ovog
sveta nastoji da čita Bibliju uopšte ne
spominjući rimsku okupaciju! Moćnici
nastoje da Bibliju čitaju kroz naočari
koje pogoduju svetskim inkvizitorima.
Ruski romanopisac Fjodor Dostojev-
2
ski shvatio je šta bi se dogodilo isto-
rijskom Isusu kad bi se vratio u ovaj
svet i suočio sa inkvizitorima Hristo-
vog carstva. Ali, ako čitate Bibliju iz
perspektive jevrejskih seljaka, kojima
se Isus i obraćao svojim alternativnim
bogosluženjem, shvatićete zašto selja-
ci El Salvadora danas Bibliju smatraju
knjigom oslobođenja ili zašto su robovi
iz Afrike u SAD koristili Bibliju za šire-
nje i jačanje abolicionističkog pokreta
u vremenima pre oslobođenja.
Ričard Horsli nam u svojoj knji-
zi Isus i imperija priča o čoveku po
imenu Jošua (Isus) ben Hananeja koji
je živeo u isto vreme kad i Jošua ben
Josif (Isus sin Josifov: iz Jevanđelja).
Horsli nas obaveštava da su rimske
vlasti Jošuu ben Hananeja proglasile
ludim, da su ga rimski čuvari tukli, da
bi ga na kraju pustili da napusti Jeru-
salim. Zašto? Jošua ben Hananeja se
pominje u nekim istorijskim izvorima
zbog toga što je bio dobro poznat na-
rodu Jerusalima u to vreme i to kao čo-
vek mudrosti koji ide okolo proričući
propast Izraela. Zašto je on važan? Pa,
zato što se navedeni kratki opis Isusa
ben Hananeja u stvari podudara sa
likom depolitizovanog Isusa kojeg su-
srećemo u opisu Isusa koji nam daju
etablirani i konzervativni hrišćani: na-
ime, Isusa koji hoda okolo propove-
dajući, Isusa učitelja mudrosti, Isusa
hipi dobročinitelja, Isusa pravednika i
moralne ličnosti. Ali postoji ogromna
razlika između dvojice ljudi koje nam
predstavlja Horsli. Isus ben Josif nije
bio samo pretučen i izbačen iz grada,
već su njega rimski okupatori i razapeli
na krstu. Zašto? Zbog toga što je Isus
ben Josifov bio vođa pokreta – ne usa-
mljeni učitelj mudrosti – koji je ponu-
dio konkretnu alternativu siromašnim
jevrejskim seljacima i usprotivio se
rimskoj vlasti. A to je bilo proglašeno
opasnim. Isusov pokret je težio da po-
stigne dve stvari: da obnovi Izrael i da
se odupre rimskoj okupatorskoj vojsci.
Važno je da se setimo da Isus nikad
nije propovedao samog sebe, on je pro-
povedao o dolazećem carstvu ili kra-
ljevstvu (od grčke reči: basileia). Dobar
deo Isusove teologije usredsređene na
carstvo je alternativa rimskoj predstavi
basileia1, koja je, ustvari, predstavljala
širenje rimske ”civilizacije” na narode
koji su smatrani za ”varvarske” rase,
kao što je bio jevrejski narod. Osnova
rimske teologije basileia bila je ideja da
Rim vlada svojom imperijom zbog toga
što su rimski bogovi (kao što je Jupiter)
želeli da Rim vlada svetom. Osnova
Isusove vizije basileia, konkretizova-
ne u njegovom deljenju trpeze i hrane
sa odbačenima, bilo je shvatanje da je
Božja volja da podanici rimske vlasti
(poslednji) postanu prvi.
Širenje Rimskog carstva rimska
elita videla je kao dobar civilizirajući
projekat (Pax Romana) koji je imao i
političke i religiozne implikacije. U to
vreme, politika i religija nisu bile od-
vojene jedna od druge. Na primer, im-
perator Domicijan (81-96 n.e.) nije
bio doživljavan samo kao otelovljenje
rimskog sistema imperijalne vlasti, koji
je bio aristokratski, već je istovremeno
shvatan i kao oličenje božjeg prisustva
(deus praesens, na latinskom), mani-
festacija Jupiterovog prisustva među
ljudima. Obojica, i Isus i imperator
(cezar), bili su smatrani božanskim
predstavnicima carstva, ili basileia.
Prema tome, prisustvo Isusa kao Bož-
jeg izaslanika u Jevanđeljima u direk-
tnom je sukobu sa cezarovom vlašću i
osporava njegovo pozivanje na božan-
sko pravo na vlast.
Isus se oslanjao na specifične as-
pekte sopstvene jevrejske tradicije da
bi odgovorio na svoje iskustvo pod
imperijalnom vladavinom Rimljana.
On je podsećao na brojne biblijske
primere odupiranja jevrejskog naroda
carskoj vlasti, kako bi podstakao ot-
por imperiji sopstvenog vremena. Na
primer, podsećao je na iskustvo oslo-
bađanja od ropstva pod piramidalnim
sistemom Egipta (Egzodus), proročke
kritike monarhijske vladavine u Izraelu
(Knjiga proroka), iskustva vavilonskog
izgnanstva i makabejskih ustanaka
protiv helenizacije jevrejske kulture,
koji su se odigrali manje od 200 godi-
1 Bazileja (starogrčka reč koja je
prvobitno označavala carsku palatu): u
hrišćanstvu znači Božje ili nebesko carstvo
(Basileia tou theou), iz ove reči je izvedena
naša reč vaseljena. (prim.prev)

na pre njegovog rođenja. Makabejski
ustanci su, da pomenemo i to, prva po-
vest nacionalno oslobodilačke borbe
koja je zapisana!
Štaviše, Isusovo propovedanje
među siromašnim seljacima Galileje,
najosiromašenije oblasti Palestine, bilo
je pod dubokim uticajem radikalnih
biblijskih zakona o oprosnim godina-
ma (svaka pedeseta godina). Tradicija
oprosne godine iz Treće knjige Moj-
sijeve ili Knjige levitske (poglavlje 25),
koja je proizašla iz iskustva vavilon-
skog izgnanstva, propisivala je radi-
kalno restrukturiranje društva kojim
su seljacima vraćana njihova sopstvena
sredstva za proizvodnju (zemlja i oslo-
bađanje od dugova). Svaka pedeseta,
jubilarna ili oprosna godina, u kojima
se zahtevalo oslobađanje robova, opra-
štanje dugova, i vraćanje zemljišta, bio
je pokušaj da se održava posvećenost
oslobodilačkom Bogu koji je ”narod
Izraela” spasio ropstva. Bio je to poku-
šaj izgradnje alternativnog puta, ”kon-
trastnog društva”, veoma različitog od
imperijalnog sistema piramidalnog
Egipta, koji stoji nasuprot izraelskom
idealu.
Zakon o oprosnim godinama bio je
stvoren zato što bi većina seljaka antič-
kog sveta, pod nametnutim dažbinama
i porezima, na kraju završavala u dugo-
vima, gubila zemlju, i bivala prisiljena
na ugovorni najamni rad za zemljopo-
sedničke elite. Prema Ulrihu Duhrovu
(Ulrich Duchrow), u pretkapitalistič-
kim društvima, kamata na dug je za ot-
platu zahtevala deo profita ”koji ustva-
ri nije postojao s obzirom na to da je
proizvodnja ostajala istog obima”. Po-
većanje proizvodnje radi otplaćivanja
dugova u pretkapitalističkoj agrarnoj
privredi, bilo je praktično nemoguće
za siromašnog seoskog farmera.
Isus je živeo u jednoj privredi koju
Voren Karter (Warren Carter) naziva
”legionarskom privredom”, u kojoj je
pretnja vojnim nasiljem rimskih legija
(vojne jedinice sastavljene od otprilike
5.000 vojnika) ”osiguravala da se većina
ljudi potčini plaćanju dažbina i poreza”.
Karter piše da su grad Antiohiju 80.
godine Hristove ere, sa populacijom
od oko 150.000 ljudi, kontrolisale če-
tiri legije, odnosno 20.000 rimskih voj-
nika. To znači jedan vojnik na svakih
7,5 osoba! Imperijalno nasilje i zastra-
šivanje bili su svakodnevno iskustvo
tog vremena, a mnogi stanovnici pri-
siljeni na angareia, to jest neformalne
PRE SVEGA
egzodusu, oslobađanju iz Egipta (koji je
antiteza izraelskog utopijskog ”kontra-
stnog društva”), a zatim, ona pokazuje
da isceljenje ovog pojedinca i njegovo
ponovno uvođenje u zajednicu, ”iz pro-
stora među grobovima”, čini sadržinu
Isusovog pokreta za nebesko carstvo
dodatke brutalnom poreskom sistemu (basileia).
koje je propisivala sama vojska, kao što Isusov pokret je toliko radikalan u
su rekvizicija2 stoke, kuvanje i smeštaj svom uspostavljanju prostora basileia
za vojnike, prisilni rad, itd. Ko je finan- među legijama rimskih okupatora da
sirao ovu ogromnu vojnu mašineriju, ljudi ”počinju da preklinju Isusa da na-
kao i svu tu izgradnju puteva, mosto- pusti njihovo mesto”(5:17). To je jedna
va i akvadukta neophodnih da bi takva razumljiva reakcija, kad se ima u vidu
mašinerija funkcionisala? Lokalno sta- ”rimska kampanja ponovnog osvajanja
koja je pustošila zemlju” (Majers). Isce-
novništvo čiju su većinu činili siromaš-
ljenje čoveka koga su zaposeli demoni i
ni radnici i seljaci.
njegov povratak u zajednicu predstav-
Priča o Gadarincu koga je zaposeo
ljaju pretnje rimskoj vladavini u okupi-
zli duh jeste slikovit prikaz duhovnih,
ranoj Palestini. Sagledan iz perspektive
psiholoških i somatskih posledica de-
Egzodusa, zaposednuti čovek simbolič-
lovanja rimske okupacije na narod. Za-
ki predstavlja novi alternativni Izrael.
posednuti čovek koji je i danju i noću
Isceljenje upućuje na novi početak za
živeo ”među grobovima”(5:5), na, pre-
one koji su živeli ”među grobovima”
ma jevrejskom zakonu, nečistom me-
Egipta. Baš kao što se egipatska vojska
stu, može biti shvaćen kao predstava
podavila, simbolišući novi početak za
bede i jada jevrejskog naroda. Kada je
bivše robove, isterivanje demona i isce-
Isus naredio demonu (reč koja obično
ljenje predstavljaju odbacivanje sistema
znači ”moć” u jevanđelističkim pripo-
zasnovanog na militarizmu i ropskom
vestima) da se predstavi, ovaj mu od-
radu. Ali, Isus isto tako pokazuje i put
govara: ”Moje ime je legija: jer nas je
u obnovljenu budućnost u kojoj je us-
mnogo”(5:9). Legija je u Markovo vre-
postavljanje alternativne zajednice, za-
me značila samo jedno: vojnu jedinicu.
jednice isceljenja, pokazano kao budući
Prema Čedu Majersu (Ched Myers)
znak njegovog nebeskog carstva (basi-
”vođeni ovim znakom, otkrivamo da
leia).
ostatak priče vrvi od vojnih slika”. Su-
U predanju o Isusu koji leči Ga-
očen sa Isusom, demon preklinje da
darinca koga su zaposeli demoni, pri-
bude poslat u ”krdo svinja”(5:11), koje se
sustvujemo procesu pomoću koga je
same dave u moru. Dok, po jevrejskom
demonima zaposednuta osoba, koja se
zakonu, svinja predstavlja najnečistiju
povukla ”među grobove”, izlečena od
od svih životinja, Majers nas podseća
ubistvenog dejstva rimske vojne okupa-
da se svinje nikada ne kreću u krdima.
cije. Isus nastoji da iz prostora ”među
Međutim, reč krdo (grčki: agele) bila je
grobovima” izvede te monstrume čija
često korišćena da označi gomile vojnih
je monstruoznost konkretna posledica
regruta.
imperijalističke okupacije. ”Monstru-
Slika svinja koje se dave direktno se
mi” se ne mogu razumeti bez kritike
odnosi na davljenje egipatskih vojnika
sistema dominacije u svetu; oni nam
u Crvenom moru posle oslobađanja iz
”pokazuju” (monstrare) kako takvi si-
egipatskog ropstva, što je ispričano u
stemi obezličuju ljude i negiraju život.
Egzodusu(14:28). Priča o izlasku, oslo-
Situacije imperijalne dominacije tako-
bađanju iz egipatskog ropstva, pred-
đe obiluju mentalnim bolestima, jer
stavlja najznačajniji događaj u jevrej-
su potlačeni ljudi često uhvaćeni u ši-
skoj istoriji; ona je stožer jevrejskog
zofrenična stanja između podređivanja
identiteta kao naroda. Priča o isteriva-
(usled pretnje nasiljem) i otpora (usled
nju demona iz zaposednutog Gadarin-
nepodnošljive situacije u kojoj žive). Ali
ca sadrži duplu strategiju otpora i stva-
u ovoj priči, osvajačku tuđinsku silu,
ranja alternativne zajednice. Pre svega,
koja je prikazana kako preuzima kon-
ona je direktno povezana sa pričom o
trolu nad umom i telom osobe, Isus je
2 Rekvizicija je uzimanje stvari za proterao. ■
vojne ili državne potrebe, naročito u vreme
rata, besplatno, uz potpisivanu priznanicu,
često prisilnim putem. (prim. Z redakcije) Prevela Nada Ljubić
3
Z BALKAN

Peter Schwarz

Slučaj Kosovo: “Samoopredeljenje” kao

instrument imperijalističke politike
tinama hiljada Kosovara usmrćenih od i Hrvatske. SAD je nastavila niz i izdej-
strane srpskih trupa i milicije, pokazale stvovala nezavisnost Bosne i Hercegovi-
su se, nakon tromesečnog vazdušnog na- ne. Rezultat je bio četvorogodišnji rat u
pada, kao ogromno preterivanje. Sa svoje Bosni, koji je doneo teške gubitke života i
strane, kosovski vladari postavljeni od u kojem su velike sile najzad intervenisale
SAD i NATO nisu bili ništa manje bru- sa svojim sopstvenim trupama.
talni prema srpskoj manjini u pokrajini Konačno, NATO je iskoristio pokret
nego svrgnuti režim Slobodana Miloše- za nezavisnost na Kosovu, kome je po-
20. februar 2008. vića prema albanskoj. mogao da se razvije, kako bi se usmerio
Zapadne imperijalističke sile bile su te Opravdanje dato od SAD i evropskih protiv Srbije. 1999. na "mirovnoj" kon-
koje su namerno podsticale etničke sukobe sila kakve su Nemačka, Francuska i Bri- ferenciji u Rambujeu, Državni Sekretar
u bivšoj Jugoslaviji kako bi ostvarile svoje tanija, za podršku nezavisnom Kosovu SAD Medlin Olbrajt izdala je srpskoj
sopstvene interese. Situacija na Kosovu nastavlja se pritužbom da su Beograd i vladi jedan nemogući ultimatum. I kada
prvenstveno je rezultat njihove politike. Moskva odbili svaku formu kompromisa. je srpska vlada to odbila, NATO je reago-
Podrška SAD i većih evropskih sila Stoga je priznavanje želje kosovskog na- vao vojnom ofanzivom.
jednostranom odcepljenju Kosova od roda za nacionalnom nezavisnošću bilo, U to vreme, Olbrajtova i njene ko-
Srbije, u svetlosti žestokog protivljenja kako i taj argument pokazuje, neizbežno. lege, Joška Fišer u Nemačkoj i Robin
Srbije i Rusije, kao i Kine, označava pre- U stvarnosti, zapadne imperijalistič- Kuk u Velikoj Britaniji, već su se oslanjali
kretnicu u međunarodnoj politici. ke sile bile su te koje su namerno pod- na lidera Oslobodilačke Vojske Kosova
Ovaj događaj odigrao se bez odo- sticale etničke sukobe u bivšoj Jugoslaviji (OVK) Hašima Tačija, sadašnjeg premi-
brenja Saveta Bezbednosti Ujedinjenih kako bi ostvarile svoje sopstvene interese. jera Kosova. To je bilo uprkos činjenici da
Nacija i predstavljao je kršenje rezolucije Situacija na Kosovu prvenstveno je rezul- je godinu dana ranije OVK od vlade SAD
UN donete nakon SAD-NATO vazduš- tat njihove politike. bila proglašena za terorističku organiza-
nog napada na Srbiju 1999. To postavlja 1991. Nemačka je pokrenula krvavi ciju. Sam Tači bio je tražen od srpskih
presedan koji će separatistički pokreti raspad Jugoslovenske države podržava- vlasti zbog napada na snage bezbednosti,
širom Evrope i Azije najverovatnije isko- jući i garantujući nezavisnost Slovenije a bio je osumnjičen i za pogubljenje disi-
ristiti, i izaziva zabrinutost među nekim
državama članicama EU koje su odbile
da priznaju nezavisno Kosovo, uključu-
jući Španiju (koja se boji implikacija po
Baskijski region) i Grčku (koja vidi pove-
ćanu pretnju od nezavisne Turske države
na severu Kipra).
Bušova administracija i Evropska
Unija nastojale su da zaobiđu ovaj pro-
blem izjavljujući da je Kosovo slučaj "svo-
je vrste", tj. politički i istorijski jedinstve-
na situacija koja ne može biti smatrana
presedanom za druge. Oni su, međutim,
nesposobni da potkrepe to stanovište,
koje ne ostaje ništa više od puke izjave.
Evropski ministri spoljnih poslova
na sastanku u ponedeljak u Briselu, po-
navljajući stav državnog sekretara SAD
Kondolize Rajs, izjavili su da su kosovski
Albanci jedinstveni jer nijedno drugo do-
maće stanovništvo nije bilo tako brutal-
no lišeno svojih prava – još jedna izjava
koja može biti opovrgnuta upućivanjem
na ma koju od brojnih etničkih manjina,
među njima i američke domorodce, koje
su bile još brutalnije potiskivane.
Zapravo, predratne tvrdnje iznesene
od SAD i NATO početkom 1999. o sto-

4
 Z BALKAN

denata unutar sopstvenog pokreta i odr-

žavanje veza sa narko-mafijom.
Od kraja rata 1999, Kosovo je bilo
pod administracijom UN, tj. pod vojnom
i političkom kontrolom onih sila koje su
rat i vodile. Prvi administrator UN, od
1999. do 2001, bio je Bernard Kušner,
koji je sada, kao francuski ministar spolj-
nih poslova, bio među prvima koji će
objaviti diplomatsko priznanje Republike
Kosovo.
Administracija UN dala je ultranaci-
onalistima odrešene ruke. Izveštaj objav-
ljen nedavno od Amnesty International-a
daje poražavajuće negativan bilans. "Mi-
sija UN ili nije adekvatno istražila ili je
potpuno omanula u istraživanju stotina
zločina kakvi su ubistva, silovanja, otmi-
ce i proterivanja", napisao je Jan Digel,
kosovski ekspert za Amnesty.
Prema Evropskom Centru za Prava
Roma u Budimpešti, preko dve trećine
od 120.000 Roma i Aškalija koji žive na
Kosovu proterano je iz pokrajine nakon
NATO bombardovanja. To je bilo naj-
obuhvatnije etničko čišćenje Roma od
Drugog svetskog rata. Mnoge hiljade
Srba bile su takođe primorane da napu-
ste Kosovo, dok preostalih 120.000 živi u
izolovanim srpskim enklavama.
Iako vlada u Prištini sada izražava
privrženost pravima manjina – čiji rang
uključuje Turke, Bošnjake i druge manje
grupe uporedo sa Srbima i Romima –
nije bilo popuštanja u napadima na naci-
onalne manjine u pokrajini.
Objava nezavisnosti od prošle ne- uz podršku od nekih 1.000 lokalnih zva- sovu – Kamp Bondstil, blizu Uroševca.
delje odigrala se u bliskoj kooperaciji sa ničnika. Ta takozvana Eulex misija pod Kamp Bondstil takođe služi kao baza za
takozvanom Kontakt Grupom, sastavlje- komandom je francuskog generala sa takozvano "prevođenje", koje uključuje
nom od SAD, Francuske, Nemačke, Bri- četiri zvezdice Iva de Kermabona, koji kidnapovanje i torturu navodno osum-
tanije i Italije. To je već duže vreme bilo ima mnogo godina iskustva sa vojnim ra- njičenih za terorizam. Vojne baze Va-
pripremano. zvojima u Africi i na Balkanu. Euleks mi- šingtona na Balkanu i u Istočnoj Evropi
Već godinu dana ranije, bivši finski sija trebalo bi da bude potpomognuta sa deo su strategije SAD da zaobiđu Rusiju
predsednik Marti Ahtisari podneo je 16.000 NATO vojnika već stacioniranih prodirući u bivše sfere uticaja Sovjetskog
plan za nezavisnost, koji se susreo sa od- na Kosovu. Saveza. U isto vreme, one služe i za jača-
lučnim protivljenjem Srbije i Rusije. Iako Socijalna situacija na Kosovu je ka- nje američkog uticaja u Evropi.
je Ahtisarijev predlog u to vreme bio od- tastrofalna. Više od polovine od njegovih
Evropske sile, a pre svega Nemačka,
bijen, on je poslužio kao okvir i postavio 2 miliona stanovnika nezaposleno je, a
takođe smatraju svoju intervenciju na
redosled postupaka za osvajanje nezavi- svake godine dodatnih 30.000 mladih
Balkanu presudnom za povećanje svog
snosti. Svaki korak u procesu – uključu- pridružuje se onima koji traže neposto-
značaja u Evropi. Činjenica da su SAD
jući i rok za dobijanje nezavisnosti – bio jeći posao. Preko trećine populacije živi
je tada koordiniran između kosovskog sa manje od 1,50 evra dnevno. Prosečna sposobne da igraju takvu vodeću ulogu u
premijera Tačija i Kontakt Grupe. plata iznosi 220 evra (oko 320 dolara) evropskom "dvorištu" viđena je od evrop-
Rezultirajuća Republika Kosovo niti mesečno. skih medija kao bolni dokaz nemoći sa-
je ekonomski niti politički kompetentna, Kontrola Balkana je od velike stra- mog kontinenta.
i nije ništa više od protektorata postavlje- tegijske važnosti kako za SAD tako i za Kosovo i Balkan u celini čine važnu
nog od velikih sila. U očekivanju nezavi- evropske sile, a preduslov te kontrole je pristupnu rutu do Crnog Mora i ener-
snosti, Evropska Unija sastavila je vojsku raspad Jugoslavije, koji je sada dovršen getskih zaliha Kaspijskog Basena. Postoji
koja obuhvata 2.000 policajaca, sudija, odcepljenjem Kosova. trenutno niz planova za konkurentske
zatvorskih čuvara i carinskih službenika, SAD održava jednu od svojih najve- gasne i naftne cevovode u kojima Kosovo
i koja će uglavnom upravljati pokrajinom ćih vojnih baza na evropskom tlu na Ko- igra bitnu ulogu. Kosovo takođe ima svo-

5
Z BALKAN
Kamp Bondstil
je sopstvene rezerve zlata, olova, kalaja i
lignita.
U bezobzirnoj poteri za ostvarenjem
sopstvenih interesa, SAD i sile EU odba-
cile su osnovne elemente međunarodnog
prava.
U analizi njegovih implikacija po
međunarodni poredak, britanski Gu-
ardian (od 19. februara) zaključuje "da
će priznanje kosovske nezavisnosti do-
prineti daljoj eroziji dva fundamentalna
stuba međunarodnog sistema – prava
na suverenitet i principa nepovredivosti
granica".
Članak pobija tvrdnju da zloupotre-
be ljudskih prava počinjene od Srbije pod
Miloševićem mogu poslužiti kao oprav-
danje trenutnih razloga za nezavisnost,
zato što "prvo, ono jasno ignoriše mnoš-
tvo kršenja ljudskih prava Srba i ne-Alba-
naca koja su se odigrala od 1999, naro-
čito u provalama nasilja u martu 2004", i
"drugo, teško je reći da se kršenja ljudskih
prava iskorišćena za opravdanje kosovske
nezavisnosti ne bi nadoknadila i ako bi al-
ternative za nezavisnost, na primer sup-
stancijalna autonomija, bile predložene
kao rešenja".
Čak još opasniji, po Guardian-u,
jeste argument "da je gubitak efektivne
kontrole Srbije nad Kosovom, koje je pod
međunarodnom upravom od 1999, jed-
nak gubitku suvereniteta nad tom pokra-
jinom".
"Prihvatanje tog presedana", časopis
upozorava, "imalo bi štetne implikacije
po slične mirotvoračke pokušaje jer bi
zemlje postale naročito zabrinute zbog
autorizacije misija koje će proizvesti gu-
bitak efektivne kontrole nad njihovom
sopstvenom teritorijom".
"Štaviše", nastavlja Guardian, "kako
je prisustvo [misije UN] proisteklo iz ile-
6
galne upotrebe sile od strane NATO-a,
svaka promena granica opravdana rezul-
tirajućim gubitkom efektivne kontrole
predstavljala bi promenu granica vojnim
sredstvima – čin eksplicitno stavljen van
zakona poveljom UN, i koji međunarod-
na zajednica dosledno odbija da prizna
kroz čitav posleratni period".
Članak zaključuje: "Zanemarivanje
glavne doktrine koja je podupirala među-
narodni poredak od Drugog svetskog rata
omogućava najopasniji presedan prizna-
nja kosovske nezavisnosti. Potkopavanje
prava na suverenitet i principa nepovre-
divosti granica ruši presudnu razliku iz-
među međunarodnog prava i politike, sa
štetnim implikacijama po globalni mir i
bezbednost".
I Rusija i Srbija reagovale su na pro-
glašenje nezavisnosti Kosova ozbiljnim
upozorenjima.
Srbija je zapretila da će nametnuti
ekonomske sankcije Kosovu, a na svojoj
godišnjoj pres konferenciji ruski pred-
sednik Vladimir Putin osvrnuo se na
SAD i EU da bi izjavio: "Ako neko nastavi
da se bavi politikom baziranom na tako-
zvanoj političkoj ekspeditivnosti da bi
služio interesima pojedinačnih država,
međunarodno pravo i svetski poredak
biće uništeni".
U isto vreme, on je zapretio da će
usmeriti ruske nuklearne projektile pre-
ma Evropi ukoliko SAD nastave sa svo-
jim planovima o postavljanju raketnog
odbrambenog sistema u Poljskoj i Češkoj
Repuplici, ili ako se Ukrajina pridruži
NATO-u. ■
Preveo Vladimir Bogićević
■ ■ ■ KRATKE
VESTI ■ ■ ■
■■■ PLJAČKA RADI DELJENJA HRANE
ATINA, GRČKA - Grčki anarhisti su upali u jednu
prodavnicu i počeli da dele besplatno hranu u no-
vom napadu zbog rastućih cena.
Oko 20-ak nenaoružanih osoba, većinom sa
crnim kapuljačama, izvelo je pljačku u sred dana
u Solunu, saopštila je policija. Lokalni mediji ovo
nazivaju pljačke “Robina Huda”. Napadači uzimaju
pakete pirinča, testenine, pakovanja mleka, koje
onda ostave na sred ulice da ljudi mogu da ih po-
kupe, rekao je jedan policajac.
“Oni nikad nisu ukrali novac niti su bilo koga
povredili. Traže od ljudi da ostanu mirni ali koriste
taktiku klasične pljačke, kao na primer preskaka-
nje preko registra sa kasom”, dodao je on i rekao
da kad nekad dođu bez kapuljača iznenade mnoge
jer se uglavnom radi o ženama.
Povećanje troškova života je pored nezapo-
slenosti najveći problem za Grke. Inflacija od 4,9
posto je na desetogodišnjem maksimumu, a cene
pojedinih proizvoda su još više porasle.
■■■
■ ■ ■ POLICAJCI TUKLI ROME I TERALI IH
DA PRIZNAJU DELO KOJE NISU POČINILI
KURŠUMLIJA, 8. AVGUST 2008. - Trojica policajaca
iz Kuršumlije optuženi da su brutalno pretukli dva
Roma zbog navodne krađe. Nakon par sati mal-
tretiranja, iznudili su im priznanje za delo koje su
počinile druge osobe.
Romi iz Kuršumlije, braća Toni i Ivica Jovano-
vić, optužili su trojicu policajaca da su ih, nakon
privođenja u policijsku stanicu, brutalno prebili i
iznudili priznanje za krađu vodomera.
“Počeli su da nas tuku pendrecima i pesnicama
čim su nas uveli u stanicu. Jedan od njih, koji nas
je najviše tukao, potegao je i pištolj, uperio ga u
mene i zatražio da priznam da sam ukrao nekakve
vodomere. Nakon višesatne tuče, morali smo da
priznamo da smo počinili krađu, iako to nije istina”,
rekao je Toni Jovanović.
Istragom je utvrđeno da su druge osobe poči-
nile tu krađu.
Udruženje Roma u Kuršumliji je upoznato sa
ovim slučajem, i u njihovom prisustvu su braća
Jovanović podnela prijavu protiv kuršumlijskih
policajaca.
U kuršumlijskoj policiji je potvrđeno da je pod-
neta prijava protiv tri policajca, čiji identitet nije
saopšten.
■■■

Izbrisani u Beogradu
Pokret za slobodu je 23. oktobra organi-
zovao tribinu ``Izbrisani u Beogradu``
u Domu Omladine, zajedno sa prijate-
ljima iz slovenačkog udruženja izbri-
sanih, kao i protest ispred slovenačke
ambasade, narednog dana, nakon raz-
govora sa slovenačkim konzulom.
Uvodnik u Glas izbeglica broj 2
Sva etnička čišćenja i agresivni na-
cionalizmi devedesetih godina na Bal-
kanu zapravo su služili kao podrška ne-
oliberalnom ekonomskom i političkom
projektu, odnosno ostvarenju društva
maksimalne eksploatacije ljudi i resur-
sa. Agresivni nacionalisti su najbolji
saradnici imperijalističke politike koja
se sada javlja u obliku neoliberalne dog-
me. Njihova uloga je u širenju mržnje
prema susednim narodima sa kojima bi
udruženo trebalo da se suprotstavimo
projektima dominacije, te su ključni
faktor u početnoj fazi politike ’’Zavadi,
pa vladaj’’.
Iako se mnogi danas pozivaju na
evropske vrednosti koje su navodno
osnovne civilizacijske vrednosti, ne
smemo zaboraviti da je nacistička in-
dustrija smrti nastala upravo u Evropi i
da istorija i prošlost Evrope nikako nisu
bile ’’civilizovane’’.
Pri sprovođenju etničkog čišćenja
neke države bivše SFRJ odabrale su
oružje, druge su se odlučile na per-
fidniji model. 1992. je slovenačka
vlast, još dok se borila za priznanje
nezavisnosti Slovenije, jednom bro-
Z BALKAN
Zamislite da se jednog jutra probudite i shvatite da više ne postojite. Upravo to se
početkom 1992. dogodilo jednom broju građana Slovenije. Ljudi koji su se rodili ili pro-
živeli veći deo svog života u toj državi, koja se 1991. otcepila od Jugoslavije i proglasila
nezavisnost, otkrili su da ih je vlada ”izbrisala” sa svih javnih spiskova. Ostajali su bez
posla, lične karte i vozačke dozvole bivale su im konfiskovane, deca su im bila vraćana
sa školskih kapija, penzije im nisu isplaćivane, otkazano im je zdravstveno osiguranje.
Mnogi od njih bili su isterani iz svojih domova. U očaju, mnogi su pobegli, dok oni koji
su ostali živeli su u strahu od zatvaranja, zlostavljanja i deportacije. Najmanje sedam
ljudi izvršilo je samoubistvo. Ultradesničarski političari nazivali su ih ratnim zločinci-
ma, prevarantima i nepoželjnima. Iako su se njihovi glasovi računali na referendumu
za slovenačku nezavisnost, više nisu bili dobrodošli u novoj republici. U Sloveniji, oni
su postali poznati kao ”Izbrisani” a njihovi životi postali su kafkijanski.
ju svojih stanovnika život pretvorila ukinula jednim potezom, oduzevši im
u tragičnu dramu, uskrativši im sva lična identifikaciona dokumenta usled
prava i izbrisavši njihovo postojanje. čega su izgubili sva prava koja su im
Do nedavno je nad Evropskom Unijom pripadala, i prepustila ih bezizlaznom
predsedavao slovenački establišment, birokratskom lavirintu. Oni su širom
a on po svemu sudeći nije imao sveta postali poznati pod imenom
nameru da korenito ispravi te zločine ’’Izbrisani’’. Pokret za slobodu ovim
iz prošlosti… Usled toga, zabrinjava izdanjem Glasa izbeglica želi da skrene
nas kakav tretman će u EU imati obični pažnju i na mnoge "izbrisane" građane
ljudi, pogotovo ako znamo da će EU u Srbiji, odnosno na one koji su ’’pravno
prema Sporazumu o Readmisiji u Srbi- nevidljivi’’ čime su im uskraćena os-
ju deportovati između 50.000 i 100.000 novna egzistencijalna prava. Nažalost,
u Srbiji procesi brisanja, odricanja ljud-
ljudi, od kojih mnogi neće imati ni gde
skih prava pojedinim zajednicama, ug-
da žive, ili će biti bez zaposlenja i sa
lavnom su nevidljivi a broj "izbrisanih"
otežanim daljim školovanjem… Toliko
građana, koji nikad neće postati ravno-
o ``svetloj`` budućnosti u EU, bilo da
pravni, neprestano se umnožava. Za
nas u nju vode domicilne demokrate ili
Srbiju njihova sudbina kao da je još
od nedavno profinjeni bivši ili sadašnji uvek ispod praga osetljivosti.
članovi Srpske Radikalne Stranke. Ovo izdanje Glasa Izbeglica ob-
U ovom izdanju Glasa Izbeglica javljujemo povodom dolaska u Beograd
predstavljamo sudbinu stanovnika naših prijatelja iz Slovenije, iz Civilne
Slovenije čije je postojanje država Inicijative Izbrisanih Aktivista, So-
cijalnog Centra Rog, ČKZ-a (Časopis
za kritiko znanosti), i [A]Infoshopa
iz Ljubljane. U četvrtak 23. oktobra,
organizujemo tribinu ’’Izbrisani u Be-
ogradu’’ u Domu Omladine, a zatim
ćemo sledećeg dana, zajedno sa gos-
tima iz Slovenije, primerke Glasa iz-
beglica predati slovenačkoj ambasadi
u Beogradu i na taj način apelovati na
sadašnju slovenačku vladu da ispravi
nepravdu koja je učinjena Izbrisanima.
Osim toga, želimo da nam se
jave Izbrisani koji žive u Srbiji kako
bi dokumentovali njihove slučajeve
i povezali ih sa ljudima koji im mogu
dati osnovne pravne informacije o
mogućnostima sređivanja njihovog
statusa u Sloveniji. ■
7
Z BALKAN

Igor Mekina

Slovenačke izbeglice u Srbiji

Predstavnici ”izbrisanih” Slovenije pre-
dali su u Beogradu otvoreno pismo slove-
načkom ambasadoru Miroslavu Luciju.
Upozoravaju da u Srbiji živi najmanje
641 izbeglica, koji su, zbog nepravdi uči-
njenih u Sloveniji, utočište potražili – u
Srbiji.
Predstavnici izbrisanih stanovnika
Slovenije koji su već prošle godine svoje
probleme predstavili tokom turneje po
evropskim državama i u Briselu, ovih
dana ih prezentuju i u Beogradu. Mnogi
izbrisani, naime, žive i u Srbiji, u kojoj
se, inače, nalazi veoma mnogo izbeglica,
većinom Srba, izgnanih sa Kosova, iz
delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
Prema poslednjim podacima Visokog
komesarijata za izbeglice (UNHCR),
takvih izbeglica u Srbiji ima 256.660 a
među njima je i 204.000 ”interno rase-
ljenih lica”, tj. izbeglica iz drugih delova
države.
Slovenija prognala,
Srbija prihvatila
Uprkos svemu, iznenađuje podatak
da su u Srbiju došle i izbeglice iz Sloveni-
je, jer bi s obzirom na razvijenost i visoke
standarde, kojima se Slovenija rado po-
nosi, bilo moguće očekivati da Sloveni-
ja predstavlja tranzitnu ili ciljnu državu
srpskih izbeglica a ne obrnuto. Upravo
iz tog razloga jedna grupa izbrisanih će
danas obići Miroslava Lucija, ambasa-
dora Slovenije u Srbiji. Tom prilikom će
ambasadoru predati posebno otvoreno
pismo u kome se nalaze podaci o više
stotina izbeglica iz Slovenije kojima je
Srbija ponudila utočište. ”Prema podaci-
ma UNHCR-a u periodu između 1992.
i 2002. godine 641 izbeglica iz Slovenije
potražilo je utočište u Srbiji. Pretpostav-
ljamo da među njima ima i nezakonito
i neustavno izbrisanih 1992, jer je deo
izbrisanih Slovenije poreklom iz Srbije.
Među njima je i veliki broj dece. Među
njima su izbrisani koji su deportovani iz
Slovenije, kao i izbrisani koji su, ništa ne
sluteći, kratkotrajno otputovali a da više
nikada nisu mogli da se vrate u svoje do-
move. Mnogi od njih nikada nisu dobili
ili nisu zatražili status izbeglice u Srbiji.
Usled toga je broj izbrisanih koji trenut-
no borave u Srbiji verovatno veći od broja
registrovanih izbeglica iz Slovenije. Na to
nas upućuje i zvaničan podatak MUP-a
Slovenije, koji pominje više od 4.000 iz-
brisanih, koji nikada nakon brisanja
nisu “pokušali” da legalizuju svoj status
u Sloveniji. Dakle, problem izbrisanih je
još uvek akutan. Velikom broju izbrisa-
nih je nasilno bio onemogućen povratak
u svoje domove ili su bili razdvojeni od
svojih porodica koje su ostale u Sloveniji”,
piše u pismu koje će slovenačkom am-
basadoru u Beogradu uručiti “Civilna
inicijativa izbrisanih aktivista” (CIIA) iz
Slovenije, Pokret za Slobodu iz Srbije,

u jednom tržnom centru. Onda mu je jednog dana na stra stalnog stanovništva.

Sudbina izbrisanih
■ Jednog sunčanog ju-
tra 1992. Zoran Vojinović
se probudio shvativši da više
ne postoji. Ne postoji na pa-
piru – kada mu je lična karta
istekla, zvaničnici su odbili
da je produže. Ni u bolnici
– kada se razboleo i zatražio
tretman, rečeno mu je da
je izgubio sve zdravstvene
pogodnosti. Ni u državnim
kompjuterima – kada se
obratio za pomoć u nalaže-
nju posla odbijen je uz obra-
zloženje da ilegalno boravi
u Sloveniji. Vojinović(29),
jedan je od 18.000 ljudi u
Sloveniji poznatih kao ”iz-
brisani” - neslovenački gra-
đani čija su imena izbrisana
iz spiska stanovnika samo
godinu dana nakon što je
Slovenija proglasila nezavi-
snost. Vojinović je izbrisan
iako je rođen u Sloveniji, od
srpskih roditelja. Danas radi
kao nadzornik grupe čistača
”Bio sam prevaren i Slove-
nija bi trebalo da se stidi”,
rekao je.
■ Pre deset godina,
građevinski radnik, Franjo
Herman postao je jedan od
”izbrisanih”. Rođen u Hrvat-
skoj, preselio se u Sloveniju
1955. Kao i svi bivši Jugoslo-
veni, imao je pravo da živi
u bilo kom delu tadašnje
Jugoslavije. Deregistrovan,
izgubio je sva socijalna osi-
guranja. Avgusta 2000, di-
jagnoziran mu je rak. Iako
je Franjo redovno plaćao
zdravstveno osiguranje sve
dok ga nisu izbrisali, odbili
su da ga pregledaju u bolni-
ci. Rekli su da nije bio osi-
guran. Gospodin Herman
preminuo je 2003. godine,
bez lečenja i nepriznat, u
državi u kojoj je živeo skoro
50 godina.
■ Ivan Bago je na pre-
lomu milenijuma bio vital-
ni osamdesetogodišnjak.
nogu pala paleta i povredio
je prst. Otišao je do bolnice,
gde su sredili ranu. U bolni-
cu je išao još i na previjanje
rane, a onda mu je jednog
dana medicinska sestra re-
kla: ”Karticu, molim.” Gos-
podin Bago joj je pružio
staru zdravstvenu knjižicu,
ali sestra njome nije bila za-
dovoljna. Prišla je drugom
pacijentu, uzela mu karticu
i gospodinu pokazala šta joj
treba. Plastičnu karticu Za-
voda za zdravstveno osigu-
ranje sa čipom. ”Gospodine,
kartica Vam treba. Inače,
svaka injekcija košta 4.500
tolara.” Pošto Ivan Bago do
toga dana nije imao proble-
ma sa zdravljem, nije ni pri-
metio da nije dobio karticu.
Zatim je otišao do koparske
filijale Zavoda i saznao da
je 1992. godine bio izbrisan
iz evidencije. Iz evidencije
je bio izbrisan, jer je 1992.
godine bio izbrisan iz regi-
Da se Ivan Bago nije po-
vredio, možda ni danas ne
bi znao da je njegov pravni
status vrlo sumnjiv. Ako
ministarstvo unutrašnjih
poslova nekoga izbriše iz
registra stalnog stanovniš-
tva, on posledično izgubi
gomilu drugih prava. Zakon
o zdravstvenoj prevenciji i
zdravstvenom osiguranju
kaže da su osigurani oni
penzioneri koji u RS imaju
stalni boravak. Pojam stalni
boravak ne upućuje na kuću
ili stan u kome se stalno bo-
ravi, već na kompjuterski
podatak. Govori o tome da
li neko postoji u informaci-
onoj bazi ministarstva unu-
trašnjih poslova.1
■ Penziju, koju je zara-
dio u Nemačkoj, nije mo-
gao u RS da dobije niti da
1 [1] Članak ’’Izbrisa-
ni – 11 let pozneje’’ objavljen
u ’’Mladini’’, 24. 2. 2003. godi-
ne.

8
 Z BALKAN

redakcija Z magazina i redakcija Glasa
Izbeglica iz Srbije.
U Beogradu je u Domu omladine,
23. oktobra, održana i javna tribina na
temu izbrisanih u Sloveniji. Prikazan je
i dokumentarni film ”Izbrisani” (Rubbed
out), čiji je autor Dimitar Anakiev, i sam
jedan od onih koje je slovenačka vlast
26. februara 1992. godine nezakonito
izbrisala iz registra stalnih stanovnika
Slovenije. U filmu je brisanje stanovnika
predstavljeno kao varijanta “administra-
tivnog etničkog čišćenja”, koje se deša-
valo tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji.
Tribina je sutradan završena šetnjom
izbrisanih opremljenih transparentima
do slovenačke ambasade.
Prema zvaničnim podacima, iz slo-
venačkih registara stalnog stanovništva
izbrisano je 18.305 osoba, mada neki
aktivisti ocenjuju da je taj broj verovat-
no još veći. Na problem izbrisanih je
Mladina upozoravala još u vreme kada
je problem nastao, a 1994. se u Mladini
prvi put javno pojavljuje i oznaka ”izbri-
sani” za tu grupu stanovnika, čija je ljud-
ska prava, prema oceni Ustavnog suda
Slovenije, država nedvosmisleno kršila.
U intervjuu koji je Aleksandar To-
dorović dao za Glas izbeglica u Srbiji,
naglašeno je da je Sloveniji brisanje” do-
nelo velike koristi tokom devedesetih, a
donosi joj i danas. Slovenija je zahvalju-
jući brisanju mogla da se pohvali pozi-
tivnijim statističkim podacima” za lakši
pristup u EU, naravno, izostavljanjem
velikog broja izbrisanih, koji kasnije nisu
bili uključeni u statistike, jer zvanično ne
postoje. Na istovetan način je ”falsifiko-
vana zvanična statistika o siromaštvu u
državi, jer nije obuhvatila nepostojeće
izbrisane”. Prema oceni Aleksandra To-
dorovića, približno 1.000 stanova koje
bi stanari mogli da otkupe, prešlo je u
državno vlasništvo, pa država i danas
dobija prilična novčana sredstva iznaj-
mljujući ih. Izbrisani su bili isključeni i
iz denacionalizacije a istovremeno, iako
su izgubili i radna mesta, ”morali su da

je podigne iz banke, jer nije
imao stalni boravak. Tako je
ostao bez sredstava za pre-
življavanje, iako je penzija iz
Nemačke dolazila na njegov
račun još od aprila 1997. U
međuvremenu su mu iz Ne-
mačke nagovestili da će pre-
stati da mu uplaćuju penziju,
jer Janko Šribar nije mo-
gao nijednim dokumentom
da dokaže da je živ i da još
uvek postoji. Od nemačkog
penzionog osiguranja dobio
je pismo u kome su zahte-
vali da u dokumenat kojim
svake godine potvrđuje da
je živ upiše i svoje držav-
ljanstvo i podatke iz ličnog
dokumenta, inače će pre-
stati da mu uplaćuju pen-
ziju. Da bi preživeo, polako
sa Telefunkenovim zvučni-
cima, mikrofone i različite
držače. Po pomoć je otišao
na odeljak za socijalni rad u
Izoli, gde su mu službenici
ljubazno objasnili da pomo-
ći kod njih nema i predloži-
li mu da ilegalno pobegne
preko granice. Izdali su mu i
potvrdu o tome da mu nisu
dali nikakvu pomoć.
■ Bila je rutinska kon-
trola. Priveli su me u po-
licijsku stanicu iako sam
predao dokumenta. Rekli su
mi da dokumenta ne važe
i oduzeli mi ličnu kartu,
pasoš i propusnicu za Itali-
ju. Tražio sam da mi neko
objasni zašto. Nakon dva
sata mi je prišao jedan civil
i objasnio: dovezen sam u
jer tamo je rečeno da me je
država odjavila 26. 2. 1992.
Odveden sam sudiji za pre-
kršaje, platio kaznu 3.600 to-
lara, onda su me vozili kući,
u prisustvu policije pokupio
sam garderobu i odvezli su
me u Center na Celovški ili
u Šiški.2 Tu sam bio 12 dana
zatvoren. Pitao sam zašto
2 Prelazni dom, insti-
tucija u kojoj se između osta-
log utvrđuje identitet osoba
bez dokumenata.
“Strance nikada prisilno ne
vraćamo u države u kojima
bi bili ugroženi njihovi životi
ili sloboda iz razloga rasne,
verske, etničke ili druge pri-
padnosti ili političkog uvere-
nja, ili, pak, u države gde bi
bili ispostavljeni mučenju ili
nečovečnom ili ponižavaju-
me drže zatvorenog – re-
kli su mi da idem u Hrvat-
sku da pomognem svojima.
Žena je dolazila par puta, pa
su me pustili. Vozačku do-
zvolu sam imao. Tokom bo-
ravka u Prelaznom centru
bile su mnogobrojne verbal-
ne provokacije: da će, kada
dođe mrak, da nas, Srbe,
vozi kombi u Hrvatsku, da
se borimo. To se događalo
iz dana u dan. (prev. M.S.)3
■ Po narodnosti sam
Srbin i ne bi smeli da me
deportuju u Hrvatsku. Time
su kršili sve konvencije o
ljudskim pravima. Na slo-
venačkoj granici smo prešli
u drugi auto: iz policijskog
u običan beli karavan. Hr-
vatski pogranični policajci
nastavak na sledećoj stranici

je rasprodavao svoj imetak
– auto, koji mu država nije
dozvolila da koristi, harmo-
niku, Fender gitaru, skupe
elektronske efekte za gitaru,
pojačalo za gitaru, ozvuče-
nje za pevača, radijski stub
policijsku stanicu da bi me
poslali sudiji za prekršaje!
Zašto, pitao sam se. Jer ži-
vim neprijavljen na svojoj
adresi, bio je odgovor. Kada
sam pitao kako i zašto, civil
me je pitao da li gledam TV,
ćem tretiranju, jer u tim slu-
čajevima Zakon o strancima
izričito brani njihovo prisilno
odstranjivanje iz naše države.”
Sa zvanične i-net strane Po-
licije R.S. www.policija.si/si/
organiziranost/uup/centujce.
html
nisu hteli da me prime. Po-
licajci su me morali odvesti
nazad. Na graničnom pre-
lazu Gruškovje između slo-
venačke i hrvatske granice
3 Iz intervjua sa V.A.
iz 2005. godine

9
Z BALKAN

državama i one sprovedene u Sloveniji. Krivica, Civilne inicijative izbrisanih

plaćaju razne takse, vize, molbe”, da bi
uopšte mogli da žive sa svojim porodi-
cama. Država je uštedela i na oko 3.000
dece koja nisu dobijala dečije dodatke, a
zdravstvene usluge za ”neizbrisane” su
se popravile, jer određen procenat izbri-
sanih, uprkos uplaćivanjima u kasu za
zdravstvo, nije imao prava na zdravstve-
nu zaštitu. Mnogi izbrisani su izgubili i
penzije a radnici na hiljade godina rad-
nog staža.
Gore nego u baltičkim
državama
Predsednik CIIA-e je za časopis
srpskih izbeglica pojasnio i razliku iz-
među procedure spovedene u baltičkim
”Ako vam ne daju ili oduzmu državljan-
stvo, izgubite uglavnom politička prava i
neke manje bitne mogućnosti kao što je
zaposlenje u državnim ministarstvima,
oružanim snagama, policiji, gubite pra-
vo glasa na parlamentarnim izborima,
itd. Ali, ipak i dalje ste vozač autobusa,
poštar, profesor u školi… Upravo to se
dogodilo u Litvaniji, Letoniji i Estoniji,
i političari su dostigli cilj da ruskogovo-
reće odmaknu od državnih korita i da
’’nelojalni’’ putem izbora ne mogu krojiti
nacionalne politike. Brisanjem na na-
čin koji je to izvela Slovenija gubite sve,
uključujući i dostojanstvo. Nekako kao
kad se otvori lov upravo na vas, da vam
skinu krzno, ali počinilac ne odgovara,
jer vas nije ubio”, objašnjava Todorović.
Dosadašnja slovenačka vlada nije
bila sposobna da reši ovaj problem u
skladu sa odlukom Ustavnog suda. Da bi
sebi kupila vreme, predlagala je rešenje
problema ustavnim zakonom, koji ne bi
bio podvrgnut novoj presudi Ustavnog
suda, a istovremeno je formulisan tako
da ne bi ispravio nepravde učinjene iz-
brisanima, već bi ih ponovo diskrimi-
nisao. Nakon kritika organizacija za za-
štitu ljudskih prava, pravnika Matevža
aktivista i medija, zakon nije dobio po-
dršku koja bi mu omogućila potvrdu u
parlamentu. U novom koalicijskom ugo-
voru je ispravljanje nepravdi nanetih iz-
brisanima upisano kao jedna od tačaka
novog programa vlade, što će pokušati
da ostvari vlada kojoj će mandatar naj-
verovatnije biti predsednik Socijalde-
mokrata, Borut Pahor.
Vrlo dobro bi bilo ako bi novoj vladi
zaista uspelo da izbriše jednu od najve-
ćih sramota Slovenije nakon osamosta-
ljenja. Jer se samo tako ni u budućnosti
ne bi ponavljalo trenutno apsurdno i
neprihvatljivo stanje u kome Srbija, koja
tek pokušava da dobije status kandidata
za članstvo u EU, vodi brigu o izbegli-
cama iz Slovenije, države koja je u prvoj
polovini ove godine čak predsedavala
Evropskom Unijom i istovremeno želi
da se ponosi visokim standardima na
području zaštite ljudskih prava. ■
Izvor: Mladina (www.mladina.si)
Prevela sa slovenačkog
Marta Stojić

postoji nekoliko kilometara
širok pojas koji ne pripada
nijednoj državi. Tamo, na
sredini između obe granice
smo stali. Izvukli su me iz
auta. Policajac mi je stavio
automatsku pušku u usta
i zapretio mi da će sledeći
put pritisnuti obarač – ako
se vratim. Onda me je još i
šutnuo. Ostavili su me baš
tamo, na ničijoj zemlji, da
bih sam otišao u Hrvatsku.
Nisam znao šta bih. Rešio
sam da odem na granicu do
hrvatskih policajaca. Činili
su mi se čovečnijim od slo-
venačkih, jer su me odmah
na granici odbili (kao Srbi-
na nisu hteli da me prime).
Objasnio sam im kakva je
situacija. Jedan od njih mi
je skuvao kafu. Rekli su mi
da im policajci svakog dana
dovezu po 10, 12 ljudi. Ako
su Hrvati, uzmu ih – trebali
su im vojnici – slali su ih na
front. Nas Srbe su odbijali.
Sačekali smo da padne mrak
i onda su mi pokazali gde
mogu da ilegalno pređem u
R.S. i vratim se kući. (prev.
M.S.)4
■ Saša Milenković,
koji se 1972. rodio u Pro-
kuplju, u R.S. je došao kada
je imao 5 godina. Godine
1991. je završio poslednji
razred srednje škole, kre-
nuo u posetu braći u Srbiju
i iznenada se našao usred
konflikata između srpskih
i hrvatskih jedinica. U R.S.
se zbog blokada na putevi-
ma vratio tek februara 1992,
zakasnio da preda molbu za
državljanstvo i postao iz-
brisan. Pomoću stare lične
karte pokušao je da se upiše
na Fakultet za sport, ali ga
bez potvrde o državljanstvu
nisu primili. U upravnoj je-
dinici u Mačkovoj ulici su
mu izbušili lične dokumen-
te, a u R.S. je sa ”pauzama”
boravio sa radnom i bora-
4 Dedić, J. n.d., str.
121
višnom vizom. Posle deset
godina života, često na ivi-
ci siromaštva, vratili su mu
status stalnog stanovnika.”
(prev. M.S.)5
■ Jedan od najnovijih
primera je slučaj Ali Beriše,
kosovskog Roma. Godine
1993, kada se vratio iz po-
sete rođacima u Nemaèkoj,
na graničnom prelazu mu je
policajac rekao da njegova
dokumenta više ne važe iako
je u R.S. stalno živeo i radio
od 1987 godine. Oduzeli su
mu dokumenta i odvezli u
Centar za odstranjivanje
stranaca u Šiški, Ljubljana.
Odatle je kasnije depor-
tovan za Albaniju. A osim
prezimena, Ali Beriša nema
nikakve veze sa Albanijom
niti je do tada ikada u njoj
bio. Iz zatvora u Albaniji
je pobegao i ilegalno opet
5 Iz članka ’’Zgod-
be izbrisanih”, objavljenog u
’’Mladini” dana 22.12.2003.
godine.
došao u R.S, gde je opet za-
tvoren u Centar iz koga je
kasnije pobegao u Nemačku
gde je zatražio status izbe-
glice. Kada Kosovo, nakon
1999, više nije imalo status
ratnog područja, nadležni
organi u Nemačkoj su od-
lučili da Berišu sa porodi-
com (u Nemačkoj se oženio
i dobio decu) deportuju na
Kosovo. Međutim, pošto
je poslednji stalni boravak
imao prijavljen u Mariboru,
vraćen je u R.S. gde je zatra-
žio azil. Živeo je u Azilnom
domu (gde je dobio i peto
dete) sve dok ga sa porodi-
com nisu opet deportovali
u Nemačku krajem januara
2007.6 ■
6 Iz članka „Otro-
ci v zaporu“, objavljenom u
„Mladini“ 3.2.2007. godine.
O Beriši je isti časopis pisao
i u članku „Izbrisani azilant“
17.10.2005.

10

Dominik G. Žigon
Izbrisani ispred slovenačke ambasade
Slovenački konzul u Beogradu pred-
stavnicima izbeglica iz Slovenije nije
mogao da da garanciju o izdavanju
viza za obilazak države na sunčanoj
strani Alpa.
Prema podacima Visokog kome-
sarijata Ujedinjenih Nacija za izbeg-
lice (UNHCR), u Srbiji živi gotovo
300.000 prognanih i raseljenih lica, a
među njima je i 641 iz Slovenije. Nji-
hovi predstavnici i simpatizeri su se 24.
oktobra između 11 i 13 sati okupili is-
pred slovenačke ambasade u Beogradu.
Slovenački konzul Jožef Keček primio
je pet predstavnika, među njima i Ale-
ksandra Todorovića ispred Civilne in-
icijative izbrisanih aktivista, Milenka
Srećkovića iz neformalnog Pokreta za
slobodu, i Zorana Miloševića, izbeg-
licu iz Maribora. Okupljanje je protek-
lo mirno uz pojačano prisustvo srpske
policije.
”Pitanje izbrisanih se više ili
manje uspešno rešava već od 1991.
godine. Slovenija je tada ponudila
mogućnost sticanja državljanstva svim
državljanima iz drugih republika a koji
su imali prijavljeno stalno prebivalište
u Sloveniji - 171.132 osobe su ga do-
bile na taj način. Za one koji nisu tražili
državljanstvo, važio je zakon o stran-
cima”, piše, između ostalog, u izjavi za
Zoran Milošević i Milan Ćulibrk, izbrisani koji zive u Beogradu
javnost koju je tom prilikom objavila
slovenačka ambasada za srpske medi-
je.
Dovde je sve lepo i u redu, a ipak,
zbog neinformisanosti većinom neo-
brazovanog sloja stanovnika iz re-
publika bivše Jugoslavije, a u nekim
slučajevima i zbog neprofesionalnog i
arogantnog ponašanja slovenačke male
birokratije, početkom 1992. godine bez
statusa je ostalo 18.305 osoba. Tu ne-
pravdu je Slovenija pokušala da ispravi
tek 1999. godine, kada je Zakonom o
uređivanju statusa državljana drugih
država naslednica bivše SFRJ u Repub-
lici Sloveniji omogućila dobijanje doz-
vole za stalni boravak za 12.303 osobe.
Vlada Republike Slovenije je, inače, for-
mulisala nacrt ustavnog zakona o dop-
uni Ustavnog zakona za sprovođenje
bazičnog ustavnog akta o samostalnos-
ti i nezavisnosti Republike Slovenije,
pomoću koga bi trebalo da se realizuje
odluka Ustavnog suda. Taj nacrt je no-
vembra 2007. vlada poslala skupštini s
predlogom za početak postupka ali je
očigledno tamo nešto zapelo.
Predstavnici izbrisanih na sastanku
sa slovenačkim konzulom nisu dobili
garancije da će izbeglicama iz Slovenije
biti izdate vize za obilazak bližnjih u
Sloveniji. Konzul je posetioce obaves-
Z BALKAN
tio da je za izdavanje vize u skladu sa
Bečkom konvencijom i šengenskim
sporazumom pre svega potreban važeći
pasoš, koji mogu da dobiju i izbeglice
evidentirane od strane UNHCR-a.
Zoran Milošević, po narodnosti
Srbin, nema nikakvo državljanstvo.
Njegova priča više podseća na neki Re-
markov roman iz međuratnog perioda,
nego na praksu demokratske države na
U Sloveniji “izbrisani”
bez statusa
24. oktobar 2008.
BEOGRAD - Od više od 18.000
ljudi koji su nezakonito februara 1992.
godine izbrisani iz registra stalnog
stanovništva Slovenije, 4.000 i dalje
nema nikakav status, istaknuto je si-
noć na tribini u beogradskom Domu
omladine.
Tribinu “Izbrisani u Beogradu”
organizovalo je Udruženje Civilna
inicijativa izbrisanih aktivista iz Slo-
venije i Pokret za slobodu iz Srbije.
“Izbrisani” su osobe koje su imale
prijavljen stalni boravak u Sloveniji,
a državljanstvo neke druge republi-
ke bivše SFRJ i nakon osamostaljenja
Slovenije nisu aplicirale za njeno dr-
žavljanstvo.
Od 200.000 takvih osoba, oko
30.000 je brisano iz registra, a da nisu
dobili odluku o tome, niti su bili oba-
vešteni na bilo koji način, objasnila je
Sara Pistotnik iz “Civilne inicijative”.
Izvor: Radio-televizija
Vojvodine
11
Z BALKAN

■ ■ ■ KRATKE
VESTI ■ ■ ■

■■■ NATO LOBISTIČKA NVO U

SKUPŠTINI VOJVODINE ORGANIZOVALA
DEBATU “ULAZAK SRBIJE U
NATO NEMA ALTERNATIVU”
NOVI SAD, 5. NOVEMBAR 2008. - Pod pokrovitelj-
stvom Skupštine Vojvodine održano je prvo regi-
onalno takmičenje mladih o temi “Ulazak Srbije u
NATO nema alternativu”, čiji je organizator ’’Centar
za politiku i evroatlantsko partnerstvo’’, NATO-va
lobistička nevladina organizacija. Debatno takmi-
čenje podržali su ambasada Republike Mađarske
u Srbiji i NATO-odeljenje za javnu diplomatiju.
Partneri na projektu su Civilni Resurs Centar iz
Bujanovca i Fakultet za pravne i poslovne studije
iz Novog Sada. U debati su učestvovali studenti
Sa tribine o Izbrisanima, Beograd, Dom Omladine, 23. oktobar 2008. Pravnog fakulteta u Novom Sadu i članovi Centra
za civilne resurse u Bujanovcu.
početku 21. veka. Tokom osamostaljen- misli da ima pravo na slovenačko. Bio Ostalo je nejasno kako su organizatori zamislili
ja Slovenije, živeo je u Mariboru, gde su je jedan od petoro ljudi, koje je primio da debatuju o nečemu za šta oni unapred tvrde da
još uvek njegova dva deteta. Po njegov- slovenački konzul u Beogradu, Jožef ’’nema alternativu’’. Takođe je ostala tajna suma
im rečima, 1992. godine je otišao na Keček. Još uvek govori slovenački. ■ novca potrebna da bi se Skupština Vojvodine
lečenje u Beograd, a prilikom pokušaja pretvorila u prostor za marketinške izvedbe NATO
da se vrati u Sloveniju, zabranili su Izvor: Mladina (www.mladina.si) ratne mašinerije. Među debaterima nisu se mogli
mu ulazak na granici sa Mađarskom. Prevela sa slovenačkog zateći radnici kragujevačke Zastave koji su, usled
Marta Stojić posledica raščišćavanja svoje fabrike, nakon što ju
U Maribor se vratio nakon dva neus-
je NATO bombardovao, oboleli od raka i leukemije,
pela pokušaja, i to vozom 1993. god- kao ni rakom oboleli italijanski vojnici koji su došli
ine, a onda ga je policija deportovala na Kosovo odmah po završetku bombardovanja.
iz države. Tako je on jedan od onih Isto tako, u debati nije učestvovao niko kome je
evidentiranih izgnanika iz Slovenije, član porodice postao NATO ’’kolateralna šteta’’.
koji po podacima UNHCR-a žive u Sr- U ime organizatora, izvršni direktor Centra za
biji. On ne želi srpsko državljanstvo, jer politiku i evroatlantsko partnerstvo Siniša Kresoja
izjavio je: ’’Svi nosimo odgovornost da pripremimo
evroatlantski hodogram Srbije. A generacija mladih
Priznato 18.307 ljudi i sigurni smo, naši današnji debateri će u bliskoj
budućnosti biti nosioci politikâ stabilizacije prosto-
Slovenija je posle toga donela novi Zakon o prebivalištu po kome su ovo pra-
ra Zapadnog Balkana i kreatori ključnih političkih
vo mogli da ostvare samo oni koji su sve vreme bili u Sloveniji, ali ne i oni koji su odluka. Zato što će strateški osmišljen evroatlant-
isterani, a vlasti su zvanično priznale 18.307 izbrisanih. ski hodogram predstavljati naš odgovor na izazove
Usledile su nove inicijative Ustavnom sudu koji je 2003. godine doneo odluku 21. veka, veka koji zahteva globalno partnerstvo. I
da izbrisanima moraju da se vrate sva prava i da ne mogu više biti deportovani, ali zahteva elite koje će pripremiti kompetentne od-
i da pitanje prebivališta treba rešiti novim zakonom. govore’’, rekao je Kresoja i naglasio da je Centar
Na osnovu dva nova zakona kasnije je veliki broj izbrisanih uspeo da legalizu- za politiku i evroatlantsko partnerstvo uveren da
je status, ali ne i oni kojima političke institucije nisu priznale da su izbrisani, koji će generacija budućih lidera, koji se spremaju da
su bili prisiljeni da se isele ili su deportovani, navela je ona. argumentovano otvore današnju debatnu temu,
razumeti da je globalno partnerstvo prvi korak u
nadilaženju granica - stvarnih i simboličkih.
Todorović: Administrativno etničko čišćenje ■■■
Aleksandar Todorović iz Ptuja kod Maribora, i sam “izbrisani” koji se izbo-
rio za prebivalište, istakao je da se ovde radi “administrativnom etničkom čišće-
nju” koje je sprovođeno perfidno, ali sistemski.
“Stigmatizirani smo kao državni neprijatelji, neslovenci, i bili smo prepušteni
na milost malim lokalnim Hitlerima kakvih ima u svim nacijama”, rekao je on i
ispričao da su se ljudi vrteli u tom lavirintu sve dok nisu organizovano krenuli u
borbu za vlastita prava.

Izvor: Radio-televizija Vojvodine

12

Džon Pildžer
Ne zaboravimo Jugoslaviju!
Tajne razaranja Jugoslavije isplivavaju
na površinu, otkrivajući nam sve više
kako se upravlja modernim svetom. Biv-
ša glavna tužiteljka Međunarodnog kri-
vičnog tribunala za Jugoslaviju u Hagu,
Karla Del Ponte, objavila je ove godine
sopstvene memoare pod naslovom Lov -
ja i ratni zločinci. Uveliko ignorisana u
Britaniji, ova knjiga otkriva surove istine
o zapadnjačkoj intervenciji na Kosovu,
koja ima svoj eho na Kavkazu.
21.09.2008.
Tribunal su uspostavile i finansirale
uglavnom Sjedinjene Države. Uloga Del
Ponteove je bila da istražuje zločine
počinjene kad je Jugoslavija rasparčana
1990-tih. Ona je insistirala da to obu-
hvati i 78-dnevno bombardovanje Sr-
bije i Kosova 1999. od strane NATO-a,
tokom kojeg je ubijeno stotine ljudi u
bolnicama, školama, crkvama, parkovi-
ma i televizijskim studijima, i razorena
ekonomska infrastruktura zemlje. "Ako
nisam spremna da optužim NATO ka-
drove", rekla je Del Ponte, "moram na-
pustiti svoju misiju." Bila je to bruka.
Pod pritiskom iz Vašingtona i Londona,
istraga NATO-vih ratnih zločina bila je
odbačena.
Čitaoci će se setiti da je izgovor za
NATO bombardovanje bilo to što su
Srbi počinili "genocid" nad Albancima u
secesionističkoj pokrajini Kosovo. Dej-
vid Šefer, ambasador SAD za-uglav-
Karla Del Ponte
nom-ratne zločine, objavio je da je oko
"225.000 etničkih Albanaca uzrasta iz-
među 14 i 59 godina" ubijeno. Toni Bler
je podsetio na holokaust i "duh Drugog
svetskog rata". Herojski saveznici Zapa-
da behu članovi Oslobodilačke vojske
Kosova (OVK), čiji je ubilački dosije
sklonjen u stranu. Britanski ministar
spoljnih poslova, Robin Kuk, rekao im
je da u svako doba mogu da ga pozovu
na njegov mobilni telefon.
Kad se NATO bombardovanje
okončalo, međunarodni timovi su se
spustili na Kosovo da ekshumiraju "ho-
lokaust". FBI nije uspeo da nađe nijednu
jedinu masovnu grobnicu pa se vratio
kući. Španski tim forenzičara je uradio
to isto, njegov vođa je ljutito optužio
"semantičke piruete ratne propagandne
mašinerije". Godinu dana kasnije, tribu-
nal Del Ponteove je proglasio konačni
račun smrti na Kosovu: 2.788. Taj broj
je obuhvatao borce obeju strana, Srbe i
Rome koje je ubila OVK. Nije bilo ge-
nocida na Kosovu. "Holokaust" je bio
laž. Napad NATO-a je bio zasnovan na
prevari.
To nije bilo sve, kaže Del Ponte u
svojoj knjizi: Oslobodilačka vojska Ko-
sova je kidnapovala stotine Srba i tran-
sportovala ih u Albaniju, gde su njihovi
bubrezi i drugi telesni organi bili otkla-
njani; oni su zatim u drugim zemljama
bili prodavani kao transplanti. Ona isto
tako kaže da je bilo dovoljno dokaza
Z BALKAN
da se optuže kosovski Albanci za ratne
zločine, ali da su istrage bile sasečene u
povoju tako da fokus tribunala bude na
"zločinima koje je počinila Srbija". Ona
kaže da su haške sudije bile zastrašene
od kosovskih Albanaca – istih onih u
čije je ime NATO napao Srbiju.
Zaista, čak dok je Bler, ratni vođa,
bio na trijumfalnom obilasku "oslobo-
đenog" Kosova, OVK je etnički počistila
više od 200.000 Srba i Roma iz pokra-
jine. Prošlog februara, "međunarodna
zajednica", predvođena SAD, priznala je
Kosovo, koje nema formalnu ekonomi-
ju i kojim vladaju kriminalne bande koje
trguju drogom, ilegalnom robom, i že-
nama. Ali oni imaju jednu vrednu stvar:
vojnu bazu SAD, kamp Bondstil, koji je
Komesar za ljudska prava Saveta Evrope
opisao kao "manju verziju Guantana-
mo". Del Ponteovoj, koja je trenutno
švajcarski diplomatski predstavnik u
Argentini, bilo je rečeno od strane vlade
njene sopstvene zemlje da prestane da
promoviše svoju knjigu.
Jugoslavija je bila na jedinstven na-
čin nezavisna i multietnička, mada ne i
savršena, federacija koja je stajala kao
politički i ekonomski most između isto-
ka i zapada u hladnom ratu. To nije bilo
prihvatljivo za Evropsku zajednicu u
ekspanziji, posebno za novoujedinjenu
Nemačku, koja je počela prodor na istok
kako bi dominirala svojim "prirodnim
tržištem" u jugoslovenskim republikama
Hrvatskoj i Sloveniji. U vreme kad su se
Evropljani sastali u Mastrihtu 1991, taj-
ni sporazum je bio napravljen; Nemačka
je priznala Sloveniju, a Jugoslavija je bila
upropašćena. U Vašingtonu, SAD su
osigurale da se jugoslovenskoj privredi
u krizi uskrate krediti Svetske banke a
više nepotrebni NATO je bio ponovo
vraćen u igru. Na ’’mirovnoj’’ konferen-
ciji o Kosovu u Francuskoj 1999. godine,
Srbima je rečeno da prihvate okupaciju
NATO snaga i tržišnu ekonomiju ili će
bombardovanjem biti naterani na po-
slušnost. Bio je to precizan nagoveštaj
krvoprolića u Avganistanu i Iraku. ■
Prevela Nada Ljubić
13
Z BALKAN
Intervju sa Ivankom Kostić
Pravno nevidljiva lica
U razgovoru sa Ivankom Kostić, izvrš-
nom direktorkom Praxisa, organiza-
cijom koja se bavi pravnom zaštitom
izbeglica i interno raseljenih lica (IRL),
kao i pripadnika nacionalnih manjina,
rečeno nam je da ’’svaki pojedinac ima
pravo da bude priznat kao subjekat
prava. Tek kao subjekt prava, pojedinac
može da uživa i druga prava i slobode.
Svojstvo subjekta prava se stiče po rođe-
nju, upisom u matičnu knjigu rođenih.
Sa stanovišta pravnog poretka, ljudi koji
nisu upisani u matičnu knjigu rođenih
ne postoje, oni su „pravno nevidljivi“,
ne uživaju svoja prava na zdravstvenu
i socijalnu zaštitu, na obrazovanje, ne
mogu da uživaju imovinska prava, ne
mogu da glasaju na izborima itd.’’.
Praxis, između ostalog, pruža
besplatnu pravnu pomoć licima bez
pravnog subjektiviteta, odnosno li-
cima koja nisu upisana u matične
knjige rođenih, u upravnim i sud-
skim postupcima. ’’Dugogodišnje
iskustvo u radu na pojedinačnim
predmetima nas je navelo na za-
ključak da je ovaj problem izuzetno
težak i da je neophodno da se hitno
sistemski reši``, kaže gđa Kostić.
Lica bez pravnog
subjektiviteta, odnosno
lica koja nisu upisana u
matične knjige rođenih
- Lica koja nisu upisana u ma-
tičnu knjigu rođenih su „pravno ne-
vidljiva“, ne uživaju svoja prava na
zdravstvenu i socijalnu zaštitu, na
obrazovanje, ne mogu da uživaju
imovinska i druga prava.
- Da bi se naknadno upisala,
moraju da vode upravne i sudske
postupke, i nažalost, u većini slu-
čajeva zavise od stručne pravne po-
moći.
- U praksi, ovi postupci su slože-
ni, dugotrajni i često sa neizvesnim
ishodom. Upravni postupak, ukoli-
ko stranka raspolaže svim dokazi-
ma traje oko 5 meseci od momenta
podnošenja zahteva. Nažalost, ova
14
lica obično ne raspolažu potrebnim
dokazima, te postupci traju i duže
od godinu dana.
- Praksa sudova i organa uprave
u ovoj oblasti je neujednačena. Do-
kazi se ne pribavljaju po službenoj
dužnosti, te je sav teret dokazivanja
na podnosiocima zahteva. Nadlež-
ni organi uprave od slučaja do slu-
čaja različito cene istu vrstu doka-
za. Poseban problem je što pojedini
sudovi insistiraju da se u postupku
utvrđivanja materinstva i očinstva
kao dokaz izvede DNK analiza ili
upoređivanje krvnih grupa, što u
proseku košta od 40.000,00 za DNK
analizu, a 80.000,00 dinara za upo-
Ivanka Kostić, Praxis
ređivanje krvnih grupa. Za ova lica
koja su nezaposlena i žive u dubo- nim formalnopravnim uslovima,
kom siromaštvu, ovi troškovi su ne- kako u pogledu podataka o rođe-
zamislivi. nju jednog lica, tako i u pogledu
G-đa Kostić kaže da ’’do sada njihovog dokazivanja. Praxis je
nije bilo sistemskih napora da se pokrenuo inicijativu za pronalaže-
ovo pitanje reši, ali je očigledno nje takvog sistemskog rešenja ovog
da se kontinuiranim izbegavanjem problema. Uz podršku Praxisa,
rešavanja ovog problema, on samo UNHCR-a i OEBS-a, pravni ek-
uvećava. Rešavanjem ovog pitanja sperti Centra za unapređenje prav-
na sistemski način, država bi omo- nih studija su izradili Model zakona
gućila jednako uživanje i zaštitu o postupku priznavanja pravnog
prava i sloboda svima koji žive pod subjektiviteta. Pored donošenja
njenom jurisdikcijom. novih propisa, neophodno je po-
Neophodno je posebnim za- većati materijalne i ljudske resurse
konom regulisati problem pravno nadležnih opštinskih organa uprave
nevidljivih lica, i to na jednostavan koji se bave ovim pitanjima, kako bi
i efikasan način, neopterećen broj- se licima bez pravnog subjektivite-
Srbija je na prvom mestu u Evropi po broju izbeglih,
prognanih i raseljenih lica, a 13. u svetu.
Status izbeglice u Srbiji od 1992. naovamo imalo je oko 538.000 ljudi, interno
raseljenih je bilo 210.000, dok je ostalih ratom ugroženih lica bilo 70.000. Prema
podacima Komesarijata za izbeglice, u treće zemlje otišlo je oko 46.000 osoba,
procenjuje se da je oko 40.000 osoba umrlo, dok je državljanstvo Srbije dobilo
206.000. Samo 28.000 zbrinuto je proteklih godina kroz stambene programe.
Srbija je i dalje na prvom mestu u Evropi po broju izbeglih, prognanih i ra-
seljenih lica, a 13. u svetu. U tom statusu u našoj zemlji danas se nalazi 307.078
ljudi, ili 3,94 posto stanovništva. U kolektivnim centrima na teritoriji Srbije živi
6.292 ljudi, dok je u neformalnim ustanovama tog tipa trenutno njih oko 1.800, od
kojih svega 200 svakog dana dobije veknu hleba od 300 grama.
60 odsto izbeglih i raseljenih u Srbiji je nezaposleno, 40 odsto živi u iznaj-
mljenim stanovima, a 90 odsto živi na granici siromaštva.

ta omogućilo efikasno ostvarivanje
svih prava’’.
Teškoće u nabavci
ličnih dokumenata
Prema gđi Kostić, glavne pre-
preke sa kojima se suočavaju inter-
no raseljena lica sa Kosova u pristu-
pu ličnim dokumentima su:
- udaljenost matičnih službi koje
vode matične knjige sa Kosova i
izmeštenih policijskih stanica, od
mesta njihovog boravka,
- plaćanje administrativnih taksi
za obradu zahteva,
- nemogućnost prijave boravišta
Roma koji žive u nelegalnim nase-
ljima,
- neefikasnost matičnih službi u
obradi zahteva za izdavanje doku-
menata,
- nedostatak informacija odno-
sno neobaveštenost o njihovim pra-
vima, kao i
- neujednačena praksa u sprovo-
đenju upravnih i sudskih postupaka
u slučajevima kada su matične knji-
ge uništene ili nestale i kada ranije
nije izvršen upis u matične knjige.
Raseljeni Romi
G-đa Kostić kaže da je ’’poseb-
no težak položaj interno raseljenih
Roma, koji često žive u nelegalnim
i nehigijenskim naseljima, nezapo-
sleni su i žive ispod donje granice
siromaštva. Neke procene govore da
Z BALKAN
Raspored evidencije izmeštenih matičnih knjiga sa Kosova
U skladu sa dopunama Zakona o matičnim knjigama (“Sl. glasnik RS”, br.
57/2003) koje su stupile na snagu 7. juna 2003. godine, vođenje matičnih knjiga
za područje Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija obezbeđuju organi upra-
ve:
* grada Niša za opštine: Priština, Podujevo, Glogovac, Obilić, Lipljan i
Kosovo Polje;
* grada Kragujevca za opštine: Peć, Istok i Klina;
* opštine Kraljevo za opštine: Kosovska Mitrovica, Srbica, Zubin Potok,
Vučitrn, Zvečan i Leposavić;
* opštine Kruševac za opštine: Prizren, Orahovac, Suva Reka i Gora;
* opštine Jagodina za opštine: Đakovica i Dečani;
* opštine Vranje za opštine: Gnjilane, Vitina, Kosovska Kamenica i Novo
Brdo;
* opštine Leskovac za opštine: Uroševac, Kačanik, Štimlje i Štrpce.
trenutno u Srbiji živi nekoliko de- ji, kao i dokumentima i imovinskim
setina hiljada lica, uglavnom Roma, pravima na Kosovu.
čiji pravni subjektivitet nije priznat,
Praxis
iako je pravo na pravni subjektivitet
Praxis pruža pravnu pomoć u
osnovno ljudsko pravo, zagaranto-
svojim kancelarijama u Beogradu i
vano međunarodnim propisima i
Kraljevu, kao i na terenu. Mobilni
Ustavom Republike Srbije’’.
pravni timovi Praxisa obilaze ra-
seljena lica u privatnom smeštaju,
Podaci UNHCR-a
u kolektivnim centrima i romskim
G-đa Kostić nam prenosi po-
naseljima širom Srbije.
datke UNHCR-a prema kojim je u Pružanjem besplatne pravne
zvaničnim kolektivnim centrima u pomoći Praxis nastoji da omogući
Srbiji smešteno približno 6.500 ra- raseljeničkoj populaciji (izbeglica-
seljenih lica (oko 5.000 IRL i 1.500 ma i IRL) pristup dokumentima,
izbeglica). povraćaj imovine u posed, zaštitu
U takozvanim „nezvaničnim“ njihovih prava na zdravstvenu i so-
kolektivnim centrima, u kojima ra- cijalnu zaštitu, rad, penziju, obra-
seljena lica nemaju pravo na držav- zovanje i dr.
nu potporu i humanitarnu pomoć, Pored toga Praxis nastoji da do-
živi oko 2.000 IRL i 600 izbeglica. prinese uklanjanju sistemskih pre-
preka koje sprečavaju raseljeničku
Readmisija
populaciju u ostvarivanju svojih
G-đa Kostić kaže da proce-
prava, te da doprinese poboljšanju
ne Saveta Evrope govore da će od
kvaliteta života, smanjenju siro-
50.000 do 100.000 lica biti obuhva-
maštva i stepena socijalne ugrože-
ćeno readmisijom, kao i da je veći-
nosti ove populacije.
na ovih lica romske nacionalnosti.
Zajedničkim snagama, Praxis,
Praxis će povratnicima po re-
Centar za unapređenje pravnih stu-
admisiji takođe pružati pravnu dija, UNHCR i OEBS će preduzeti
pomoć u pribavljanju dokumenata razne aktivnosti do kraja ove go-
i rešavanju problema u vezi sa pri- dine, sa ciljem da se skrene pažnja
znavanjem pravnog subjektivite- nadležnim državnim organima, i
ta. Međutim, za sada jos uvek nije celokupnoj javnosti, da je neophod-
poznato kolika će biti potreba za no hitno sistemski rešiti problem.
ovom vrstom pomoći. Pored toga, „pravno nevidljivih“ lica. ■
pružaće ovim licima pravnu pomoć
i u pristupu drugim pravima u Srbi- Razgovarao Milenko Srećković
15
Z BALKAN
Ahmed Šokr
Dozvola za krađu – privatizacija na srpski način
izvor: Al-Ahram Weekly,
egipatski nedeljnik
Priča o Rekordu iz Rakovice je samo
jedna u sadašnjem lancu privatizacija
i okupacija fabrika, koje su počele pre 5
godina u Jugoremediji, farmaceutskom
preduzeću u Zrenjaninu. Primer Jugo-
remedije je inspirisao slične radničke ak-
cije u Zrenjaninu. "Rešavamo probleme
u hodu. Nemamo obrazac za potiskivanje
ovog talasa neoliberalizacije i ekonom-
skog razvlašćivanja. Slučaj Jugoremedije
nas je naučio da je upoznavanje sa po-
jedinostima svakog pojedinačnog slučaja
najznačajniji potencijal za njegove izgle-
de na uspeh. Ono što nas je dovelo dovde
bila je naša sposobnost inovacije, prona-
laženja rupa u sistemu i alternativnih
kanala otpora", rekao je Ivan Zlatić.
"U našoj zemlji odvijala se najduža i
najsporija ekonomska tranzicija u Istoč-
noj Evropi", primetio je Đorđe Petković,
radnik u srpskoj fabrici guma "Rekord",
zbog čijeg je zatvaranja nezaposlen već
10 meseci. Razočaran sadašnjim eko-
nomskim stanjem u svojoj zemlji, do-
dao je: "Nismo videli ništa od donacija i
kredita dobijenih sa Zapada. Novi tran-
zicioni zakoni su doneli bedu narodu i
podigli troškove života za mnoge. Moje
preduzeće, koje je postojalo 100 godina,
prestalo je sada da postoji, ali to nikoga
ne brine".
Ovaj opis možda protivreči nekim
od popularnih predstava i diskursa o Sr-
biji kao zemlji uspešne tranzicije, balkan-
skom tigru, kako su je neki nazivali, sa
rapidnim ekonomskim rastom i dobrim
dugoročnim izgledima za pridruživanje
Evropskoj Uniji. Uprkos visokim stopa-
ma ekonomskog rasta u prethodnih par
godina (5,8 procenata u 2006. i 7,5 pro-
cenata prošle godine), veći deo toga rasta
ostvaren je u neproizvodnim sektorima
kao što su transport, veletrgovina i fi-
nansijske usluge, dok je industrija, sektor
koji zapošljava najviše radne snage, vide-
la relativno malo boljitka. Stoga je visoka
stopa rasta praćena povećanom nezapo-
slenošću i ukidanjem kolektivnih prava i
zaštite radnika.
To je neoliberalna priča koja se od-
vija u mnogim delovima sveta, posebno
u bivšim zonama i regionima konflikata
pogođenim prirodnim i katastrofama
16
koje su izazvali ljudi, gde se politička
nestabilnost koristi kao mogućnost za
radikalno ekonomsko restruktuiranje.
Kao što je Naomi Klajn dokumentovala
u knjizi Doktrina šoka: Uspon kapitaliz-
ma katastrofe, mnoge vlade su iskoristile
katastrofe - ratove, uragane i ekonomske
kolapse - za uvođenje programa ubrza-
ne privatizacije, tržišnog liberalizma i
smanjenje poreza. Slučaj Balkana isto
tako naglašava moć uobičajenog u poli-
tičkoj praksi; gde je neoliberalizam do-
bijao snagu ne samo iz naglih promena,
nego i od korumpirane birokratije, koja
je u poslednje dve decenije ostavila pečat
na svakom značajnijem sektoru privrede
zemlje.
Srbija, najprostranija republika biv-
še Jugoslavije, nalazila se u ekonomskoj
tranziciji proteklih 20 godina. Politički i
ekonomski događaji tokom ovog perio-
da, ubrzavali su proces tranzicije: post-
hladno-ratovski programi šok terapija,
balkanski ratovi 1990-ih, i konstelacija
političkih snaga koje su dolazile na vlast
posle ovih događaja uz pomoć zapadnih
saveznika.
Gušeći se u dužničkoj krizi iz 1980-
ih i međunarodnim sankcijama 1990-ih,
bivši predsednik Slobodan Milošević
je počeo da privatizuje društvenu svo-
jinu kroz ono što je nazivao "narodnim
kapitalizmom", modelom privatizacije
koji je garantovao većinski udeo akcija
radnicima svakog preduzeća. Najpre su
privatizovana preduzeća u preradi hra-
ne, metalskoj i tekstilnoj industriji. Deve-
desetih je ustavnim promenama utvrđen
prelazak na tržišnu privredu, a radnici su
počeli da pregovaraju o ugovorima kroz
kolektivne ’’nagodbe”, radije nego na su-
dovima.
Privatizacija je ubrzana posle oba-
ranja ovog režima oktobra 2000. Novi
zakoni, usvojeni 2001, regulisali su za-
pošljavanje i plate u javnim preduzećima
– neki po preporukama MMF i Svetske
banke- stupili su na snagu. Rezultat:
1.852 preduzeća je privatizovano u pro-
teklih sedam godina, prema podacima
Agencije za privatizaciju Srbije.
Danas se radnici Rekorda iz Rako-
vice, industrijskog predgrađa Beograda,
bore sa novim vlasnicima oko neisplaće-
nih otpremnina i doprinosa za penzijsko
osiguranje. Mnoge fabrike u Rakovici,
nekad visokoindustrijalizovanom delu
srpske prestonice i centru autoindustri-
je, teško su stradale od nedavnog pri-
vatizacionog talasa. Radnici Rekorda
se hvale vremenom u kome je njihovo
preduzeće bilo među najvećim proizvo-
đačima gume u Evropi i izvozilo u oko
150 zemalja. Kompanija je 2005. godine
privatizovana i upropašćivana od novih
vlasnika, koji su i formalno proglasili ste-
čaj oktobra 2007.
Isforsirani stečaji kojih je do sada bilo
na stotine, postali su uobičajena strate-
gija koju primenjuju vlasnici novopri-
vatizovanih firmi. Oni najpre enormno
zadužuju novokupljene kompanije kod
svojih drugih preduzeća. Vlasnici-kredi-
tori zatim mogu ili da preuzmu kontrolu
nad svojinom kompanije ili da je restruk-
tuiraju, izbacujući iz njih male akcionare
i poništavajući prethodno zaključene ko-
lektivne ugovore sa radnicima.
Kao i sve privatizacije u Srbiji, i pro-
daja Rekorda je obavljena uz uslove koje
novi vlasnik nije ispunio: nijedan radnik
nije smeo biti otpušten, a kolektivni spo-
razum, utvrđen pod prethodnim vlasni-
kom, morao je ostati nepromenjen dve
godine. Uz to, novi vlasnik je bio obave-
zan da investira u kompaniju i drži je u
radu najmanje pet godina.
A kad su radnici otkrili da je njihov
gazda razneo imovinu kompanije, tajno
rasprodao njen fiksni kapital i zalihe, za-
počeli su okupaciju fabrike, koja je ušla u
treći mesec. Prošlog aprila, posle jednog
sporazuma sa direktorom da napuste
fabriku, 200 radnika je ostalo u napušte-
nim fabričkim pogonima, smenjujući se,
Ivan Zlatić

i zahtevajući isplatu socijalnog programa
na koji imaju pravo.
Mnogi od radnika su prešli pedesetu
i decenijama su radili u ovom preduze-
ću. Među onima koji su na smenu čuvali
fabriku, mnogi su zavisili od finansijske
pomoći članova porodice, dok su drugi
nalazili dopunski posao, insistirajući na
tome da će ostati u fabrici sve dok im se
ne isplati socijalna pomoć na koju imaju
pravo. A, oživljavanje proizvodnje izgle-
da kao daleka nada.
Takva su bila iskustva mnogih radni-
ka industrijskih i proizvođačkih sektora
koji su otpušteni iz firmi za koje su de-
cenijama bili vezani, ekonomski i emoci-
onalno. Ukratko, tranzicija je za mnoge
značila gubitak posla i ekonomske sigur-
nosti, često prouzrokovan nezakonitom
poslovnom praksom i iznuđenim stečaji-
ma. Na drugom kraju društvene lestvice,
elitna klasa se dokopala novog bogatstva,
ne proizvodnjom i generisanjem priho-
da, već sistematskim procesom privati-
zacije i redistribucije bogatstva. Objaš-
njavajući novu ekonomsku stvarnost,
jedan od radnika Rekorda je ocenio: "Mi
više ne živimo u kapitalizmu blagostanja,
mi živimo u prvobitnoj akumulaciji iz 19
veka. U ovoj zemlji više nema volje da
se pokrene proizvodnja, samo trgovina i
usluge".
Priča o Rekordu je samo jedna u sa-
dašnjem lancu privatizacija i okupacija
fabrika, koje su počele pre 5 godina u Ju-
goremediji, farmaceutskom preduzeću
u Zrenjaninu, jednom od najvećih gra-
dova u severnoj pokrajini Vojvodini, koji
je smatran drugim najvećim industrij-
skim gradom stare Jugoslavije. Uprkos
svom ekonomskom nasleđu iz Titovog
socijalizma, doprinos Zrenjanina indu-
striji je opadao tokom procesa tranzicije
pa stopa nezaposlenosti u njemu sada
iznosi 36 procenata.
Jugoremedija je bila privatizovana
2000. godine, po Miloševićevom starom
zakonu, koji je radnicima davao 58 pro-
cenata akcija preduzeća, dok je država
zadržavala 42 procenta. Godine 2002,
država je prodala svoje akcije Jovici Ste-
fanoviću, ozloglašenom makedonskom
biznismenu koga je svojevremeno tražila
policija zbog šverca i pranja novca. Ra-
znovrsnim protivzakonitim manevrima
– Stefanović je zadužio Jugoremediju
kod svojih drugih firmi, a zatim dugove
konvertovao u sopstvene akcije – vla-
snička struktura je bila promenjena. Ste-
fanović je za sebe osigurao 68 procenata
akcija dok je radnički udeo smanjen na
Tranzicija je za mnoge značila gubitak posla
i ekonomske sigurnosti, često prouzrokovan
nezakonitom poslovnom praksom i iznuđenim
stečajima. Na drugom kraju društvene lestvi-
ce, elitna klasa se dokopala novog bogatstva,
ne proizvodnjom i generisanjem prihoda, već
sistematskim procesom privatizacije i redistri-
bucije bogatstva.
32 procenta. U svom izveštaju iz 2005.
godine, Savet za borbu protiv korup-
cije je naveo nekoliko zabrinjavajućih
stvari u vezi sa prodajom Jugoremedije:
dokaze o pranju novca, informacije koje
je kupac dobio ”iznutra”, protivzakonite
transakcije i izbegavanje standardnih po-
stupaka registracije. Zbog svega toga su
radnici izveli štrajk i pozvali na zauzima-
nje fabrike u decembru 2003.godine i po-
krenuli sudski postupak protiv ponovne
kapitalizacije kompanije.
Ne uzmičući pred sudskim postup-
kom i radničkom direktnom akcijom,
Stefanović je unajmio privatnu firmu za
obezbeđenje da se suprotstavi radnicima
u štrajku, i počeo da otpušta najaktivnije
radnike ili da ih razmešta na lošije po-
slove. A 2006.godine, za samo nekoliko
meseci, Vrhovni sud Srbije, za njim Pri-
vredni sud Zrenjanina, a za njim i Viši
privredni sud Beograda, jedan za drugim
presudili su da je ponovna kapitalizaci-
ja sprovedena nezakonito. Na osnovu
toga su radnici-akcionari povratili svoje
vlasništvo na 58 procenata kapitala kom-
panije, učinivši Jugoremediju jedinom
kompanijom kojom upravljaju radnici u
istočnoevropskim zemljama u tranziciji.
Ali korupcija nije bila jedini izvor
socijalno-ekonomskih problema, niti se
ona naročito izdvajala iz svakodnevne tr-
žišne prakse. Privatizacije, stečaji, korup-
cija, organizovani kriminal, legalna i siva
ekonomija - sve su to bili delovi jedin-
stvenog procesa masivne redistribucije
bogatstva i jačanja klasne moći tajkuna i
njihovih saveznika u političkoj eliti, koji
su profitirali na slomu države.
Primer Jugoremedije je inspirisao
slične radničke akcije u Zrenjaninu. Šin-
voz, proizvođač željezničkih vagona, bio
je privatizovan 2004, po novom zakonu o
privatizaciji, a novi vlasnik-kreditor, Ne-
bojša Ivković, objavio je bankrot posle
tri godine. Proizvođači vagona su odgo-
Z BALKAN
vorili blokadom fabrike, zahtevajući spa-
šavanje kompanije. Njihov slučaj još čeka
na rešenje u Agenciji za privatizaciju.
BEK, proizvođač hrane koji je tako-
đe bio privatizovan skoro u isto vreme,
deli istu sudbinu – nezakonitih poslovnih
poteza, masovnog otpuštanja, i isforsira-
nog stečaja – sa preostalih 300 radnika
koji su sada nezaposleni i čekaju isplatu
zaostalih plata.
Lideri štrajkačkog komiteta ove tri
kompanije, zajedno sa drugim aktivisti-
ma lokalnih sindikata, nedavno su formi-
rali Ravnopravnost, političku partiju, da
bi podržali interese radnika i manjinskih
akcionara. Posle relativnog uspeha na
nedavnim opštinskim izborima u Zre-
njaninu, oni sada predstavljaju deo ko-
alicije koja upravlja gradom.
Borbe radnika za kolektivna prava,
sigurnost i samoupravljanje u Srbiji ima-
ju dug put pred sobom. Oslanjajući se na
kombinaciju pokretanja pravnih postu-
paka, štrajkova i zaposedanja, medijskog
pritiska i izborne politike, do sada su po-
stignuti izvesni uspesi.
Ali borba sa sistemom zakona, de-
kreta, dogovora iza zatvorenih vrata i
političkom korupcijom, zahteva kre-
ativnost i nove oblike otpora koji bi im
se suprotstavili. "Rešavamo probleme
u hodu" rekao nam je Ivan Zlatić, član
Ravnopravnosti. "Nemamo obrazac za
potiskivanje ovog talasa neoliberaliza-
cije i ekonomskog razvlašćivanja. Slučaj
Jugoremedije nas je naučio da je upo-
znavanje sa pojedinostima svakog poje-
dinačnog slučaja najznačajniji potencijal
za njegove izglede na uspeh. Ono što nas
je dovelo dovde bila je naša sposobnost
inovacije, pronalaženja rupa u sistemu i
alternativnih kanala otpora". ■
Prevela Nada Ljubić
17
Z BALKAN
Milenko Srećković
Najvažnije probleme može rešiti samo globalni sindikat
Zastava, Kragujevac - Suočeni sa či-
njenicom da će ’’Fijat’’ pre doći u Kra-
gujevac nego povećati plate radnicima
u Poljskoj iz koje seli proizvodnu liniju,
pojedini kragujevački sindikalisti sma-
traju da potragu za jeftinijom radnom
snagom može sprečiti samo globalni sin-
dikat.
Zoran Mihajlović, predsednik
Samostalnog sindikata Zastava auto-
mobila, početkom septembra prisu-
stvovao je internacionalnom okuplja-
nju sindikalista svih zemalja u kojima
’’Fijat’’ ima svoje fabrike (Italija, Brazil,
Poljska, Turska, Indija). Skup su orga-
nizovali predstavnici tri reprezentativ-
na sindikata ’’Fijatove’’ fabrike u Torinu
Zoran Mihajlović
18
u kojem se okupljanje i održalo. Tema
sastanka bila je pravljenje međunarod-
nog kolektivnog ugovora koji bi važio
za sve države u kojima ’’Fijat’’ ima svoje
fabrike, koji će se naknadno usklađivati
sa propisima i zakonima svake pojedi-
načne države. Ugovor bi trebalo da pro-
piše osnovne uslove koje ’’Fijat’’ mora
da ispuni prema radnicima svih svojih
ekspozitura, ma u kojoj državi da se na-
laze. Osim toga, u njemu će biti uzeta u
obzir i potreba da se cena rada usklađu-
je sa rastom cene života i vrednosti po-
trošačke korpe u svakoj od tih zemalja.
Na taj način bi se prava radnika i uslovi
rada, koliko je to moguće, izjednačili u
svim fabrikama ’’Fijata’’, bez obzira na to
u kojim se zemljama nalaze.
Ono što je na sastanku Zoran Mi-
hajlović saznao o ponašanju ’’Fijata’’
prema radnicima u drugim zemljama ne
deluje nimalo optimistično, i ukazuje na
to da kragujevačke sindikaliste očekuje
grčevita borba za prava radnika. ’’Fijat’’,
kaže Mihajlović, ’’deluje kao sve multi-
nacionalne kompanije – njemu je prio-
ritet jedino zarada, tamo gde vidi bolju
zaradu, tamo će i otići. U kojoj god ze-
mlji da je imao ili ima fabriku, kada bi se
sindikalisti pobunili ili tražili veću cenu
rada, ’Fijat’ bi pretio da će dislocirati
svoju opremu na neku drugu lokaciju’’.
U pojedinim ’’Fijatovim’’ fabrikama
radi se više od 40 sati nedeljno, jer u ze-
mljama u kojima se nalaze radno vreme
nije regulisano zakonom, ili ga važeći
propisi ne ograničavaju, kao što je slu-
čaj u Indiji. Sindikat iz matične firme u
Torinu ima primedbe na diskriminaciju
na poslu, kao i na nisku cenu rada. Pro-
sečna plata tamo iznosi oko 1.200 evra,
s čime se u Italiji ne može normalno ži-
veti, jer je čitavih 600 evra potrebno za
zakup stana.
U Poljskoj je plata između 500 i 600
evra što za poljske prilike nije puno. Ta-
mošnjim sindikatima je poručeno da će,
ako ne odustanu od zahteva za većom
platom, ’’Fijat’’ preseliti proizvodnju u
neku drugu zemlju, kaže Mihajlović.
Upravo je na sastanku u Torinu prvi
put obelodanjena informacija da će iz
fabrike u Poljskoj proizvodnja novog
’’fiće’’ biti prebačena u Kragujevac. Dru-
ga proizvodna linija stići će iz ’’Fijatove’’
firme na Siciliji, zbog čestih štrajkova
sicilijanskih sindikata, a navodno i zbog
toga što je prevoz delova i proizvedenih
automobila trajektom skup.
U Turskoj je rad sindikata bio za-
branjen do 1992, a mnogi sindikalisti
proveli su više godina u zatvoru. Sam
zakon sindikalistima ograničava polje
rada, kaže Mihajlović. Veoma teško se
dolazi do pregovora sa poslodavcima. U
Indiji je situacija najteža jer se zapošlja-
vaju čak i maloletnici, a prekovremeni
rad se ne plaća, iako se radi duže od 40
sati nedeljno.
’’Sindikat kakav imamo danas mora
da se menja jer ne može odgovoriti za-

htevima vremena i promenama koje se
dešavaju u svetu’’, kaže kragujevački sin-
dikalista. Potraga za jeftinom radnom
snagom i pretnja izmeštanjem fabrika
u države u kojima se ne poštuju prava
radnika mogu biti sprečene samo po-
stojanjem globalnih sindikata. Mihaj-
lović kaže da je okupljanje sindikalista
u Torinu označilo početak saradnje svih
sindikata koji deluju u okviru ’’Fijata’’.
Naredni sastanak će se možda održati
upravo u Kragujevcu.
Cena tranzicije
Zoran Mihajlović smatra da su rad-
nici Zastave platili preveliku cenu tran-
zicije. Od nekih 10.000 radnika, koliko
je Zastava imala 2000. godine, samo će
nekih 2.000 ostati na poslu. Dok politi-
čari govore o smanjenju nezaposlenosti,
istovremeno se, kaže Mihajlović, stvara
nova ’’armija nezaposlenih’’. Zoran Mi-
hajlović tvrdi da više nikom ne veruje.
Od ministra Mlađana Dinkića, koji je
toliko puta prevario naivne radnike, za-
hteva pismene garancije za sva izrečena
obećanja koja se tiču socijalnog progra-
ma i zapošljavanja radnika Zastave.
Nekada
su gigant-
ske fabri-
ke kao
što je
b i l a
Z a -
sta-
v a
služile
za pri-
hvatanje
ljudi pro- gnanih iz
svojih mesta prebivališta. Veliki
broj ljudi sa Kosova utočište je
našao u Zastavi. Danas su okolno-
sti tako postavljene da samo ’’Fijat’’ može
da bude siguran da će mu se dolazak u
Kragujevac isplatiti zbog povlastica koje
je dobio od države da bi ušao u ’’strateš-
ko partnerstvo’’ sa Zastavom. Sasvim je
sigurno da nova fabrika, pod kontro-
lom ’’Fijata’’ željnog profita, neće imati
onaj društveni i socijalni značaj kakav
je imala Zastava. Desetine hiljada ljudi,
koje će zemlje EU deportovati u Srbiju
prema Zakonu o readmisiji, sigurno ne
mogu očekivati utočište u nekoj fabrici,
poput nekadašnje Zastave, koja bi bila
spremna da žrtvuje svoju profitabilnost
i funkcionalnost iz humanih razloga.
Takve fabrike više ne postoje, niti je nji-
hovo postojanje zamislivo u dobu ’’de-
mokratije’’ i ’’evropskih integracija’’.
Radnici Zastave su nakon bombar-
dovanja svoje fabrike od strane NATO
pakta 1999. godine učestvovali u rašči-
šćavanju ruševina. Veliki broj je nakon
toga oboleo od raka i leukemije. Tačne
podatke niko nema, jer je 2001. godi-
ne usledilo restruktuiranje Zastave, a
radnici se razišli po njenim drugim is-
postavama, ili su, uzevši otpremninu,
napustili fabriku. Danas su oni, kao i
bombardovanje Jugoslavije, zabo-
ravljeni. ’’Evropske integraci-
je’’ pišu svoju istoriju u ko-
joj za neke istine nema
mesta. ■
Z BALKAN
■ ■ ■ KRATKE
VESTI ■ ■ ■
■■■ PRETI ZATVARANJE ZASTAVE INPRO
KRAGUJEVAC - Radnici Zastave Inpro strahuju da
će ostati bez posla jer je njihov pogon pripao itali-
janskom Fijatu.
Posle potpisivanja ugovora s Fijatom proi-
zvodni prostor preduzeća Zastava Inpro pripao je
italijanskoj kompaniji koja do kraja godine želi da
uđe u posed. Ukoliko u narednih mesec i po dana
ne bude obezbeđen novi pogon za proizvodnju, po-
stoji opasnost da radnici, koji su uglavnom invalidi,
ostanu bez posla.
Više od polovine zaposlenih u Zastavi Inpro,
koja se bavi proizvodnjom prikolica, jesu osobe
sa invaliditetom. Do kraja godine prostor u kome
posluju trebalo bi da ustupe Fijatu, ali gde će izme-
stiti svoju proizvodnju još uvek ne znaju. Zaposleni
strahuju da će ostati bez posla i bukvalno na ulici.
Zastava Inpro bavi se radnim osposobljavanjem
i zapošljavanjem invalida. Prošle godine na tržištu
Francuske plasirano je oko 70 odsto proizvodnje
vrednosti oko milion evra, dok je planom za nared-
nu godinu predviđen izvoz od dva miliona.
Osim što uspešno posluje, ova zaštitna ra-
dionica zapošljava 90 osoba sa invaliditetom, a
egzistencija njihovih porodica zavisi od opstanka
preduzeća..
■■■
■■■ JUGO “NIJE ZA BACANJE”
KRAGUJEVAC - Polovinom novembra će se zau-
staviti proizvodne trake u pogonima kragujevačke
Zastave, ali bi u Kongu, Alžiru ili Rusiji u budućnosti
mogao da se proizvodi ’’jugo’’, jer su iz ovih zema-
lja stigle ponude za otkup proizvodne tehnologije.
Direktor grupe Zastava vozila Zoran Radojević
potvrdio je da su sve ponude zainteresovanih za
kupovinu opreme prosleđene Agenciji za privatiza-
ciju. Mašine će biti ponuđene na tenderu tek pošto
’’Fijat’’, sa kojim je potpisan ugovor o preuzimanju
kragujevačke fabrike, donese odluku šta će zadr-
žati.
U opticaju je nekoliko ponuda. Mislim da su
zainteresovani za ’’jugo’’ i ’’floridu’’. Jedan od po-
nuđača je firma iz Konga, druga je ruska korpo-
racija sa Kipra, a treća ponuda je iz Alžira - kaže
predsednik Samostalnog sindikata fabrike Zastava
automobili Zoran Mihajlović.
Posle potpisivanja ugovora sa Fijatom i počet-
ka priprema za proizvodnju novog modela, došlo je
vreme da takozvani jugići i floride ’’idu u penziju”.
Međutim da ova vozila, kako u Šumadiji kažu “nisu
za bacanje”, potvrđuju i ponude za otkup proizvod-
ne tehnologije iz pojedinih afričkih zemalja.
■■■
19
Z BALKAN
Mašenjka Bačić
“Novac u školstvo, a ne u vojsku!”
Studentski prosvjedi u Zagrebu i Puli:
Država za saborske mirovine izdvaja 55
milijuna kuna godišnje, a za sudjelova-
nje u okupaciji Afganistana 250 miliju-
na, dok je za prošlu godinu izdvojila 78
milijuna kuna za obrazovanje, rekla je
Andrea Milat, jedna od organizatorica
prosvjeda.
Studenti Zagreba i Pule pridružili
su se međunarodnom prosvjedu protiv
komercijalizacije školstva u kojem su
sudjelovali studenti iz još dvadesetak ze-
malja diljem svijeta.
Istaknuvši svoje specifične ciljeve,
a to je besplatno studiranje za sve, i s
time u vezi veće ulaganje iz državnog
proračuna u visoko obrazovanje, više
od tisuću i petsto zagrebačkih studenata
te četiristotinjak njihovih kolegica i ko-
lega iz Pule okupilo se da bi vladajućim
strukturama ukazalo na nedosljednost
njihovih političkih poruka i stvarnog
djelovanja. Naime, u državi koja teži da
postane društvom znanja, visoko obrzo-
vanje svake godine postaje sve nedostu-
pnije.
Od 1991. do 2006. ukupan se broj
studenata povećao za 82 posto, dok se
broj studenata koji sami (su)financiraju
svoj studij povećao za 814 posto, ukazali
su na poražavajuću statistiku nezado-
voljni studenti.
Naoružani transparentima poput
Nemamo što izgubiti osim školarina,
Tko sije bijedu, žanje gnjev, Novac u
školstvo, a ne u vojsku, prosvjednici su se
u Zagrebu sastali pred muzejom Mima-
ra u 12 sati. Najviše ih je došlo iz pravca
Filozofskog fakulteta čiji je dekan Mi-
ljenko Jurković i sam podržao zahtjeve.
Zagrebački prosvjed podržao je i Neza-
visni sindikat znanost, čiji je predsjednik
Vilim Ribić podsjetio da na Sveučilištu
vlada bezvlađe zbog kojeg se ono ne
može očitovati ni pozitivno ni negativno
o ovom problemu.
Takvu je situaciju svojim istupom
posvjedočio i Tonko Čurko, prorektor
za poslovanje, koji se pred studentima
okupljenim ispred HNK pojavio u sve-
čanoj odori s proslave dana Sveučilišta
da bi rekao: Podržao bih zahtjeve stude-
nata, da su oni realni. Nakon što mu je
Andrea Milat, jedna od organizatorica
prosvjeda, objasnila da takvo što nije
20
nerealno jer država za saborske mirovi-
ne izdvaja 55 milijuna kuna godišnje, a
za sudjelovanje u okupaciji Afganistana
250, dok je za prošlu godinu izdvojeno
78 milijuna kuna za obrazovanje prorek-
tor je samo odmahnuo glavom rekavši
da je to visoka politika i da on za to nije
nadležan, te se vratio na svoju proslavu.
Već uobičajeno prebacivanje odgo-
vornosti Sveučilišta na Ministarstvo, i
obratno, nije iznenadilo nikoga, a pro-
svjednici su se zaputili prema Katarini-
nom trgu gdje su glasnim skandiranjem
parola Besplatno školstvo i Plaćam ško-
larinu, nemam za stanarinu pokušali
privući pažnju Vlade.
Pulski studenti su se okupili na glav-
nom gradskom trgu, i osim navedenih
zahtjeva, također ukazali i na sustavno
zanemarivanje njihovog sveučilišta. Po-
dršku im je dao i gradonačelnik Boris
Miletić.
Na našem sveučilištu ima 3000 stu-
denata, a nas se okupilo oko 400, što
nije zanemariva brojka, izjavio je Alek-
sandar Tomino, jedan od organizatora
prosvjeda i predsjednik tamošnjeg Stu-
dentskog zbora. Sama činjenica da Stu-
dentski zbor organizira ovakav prosvjed
iznenađujuća je, sjetimo li se izdajničke
uloge koju su u dosadašnjim prosvjedi-
ma igrali članovi iste udruge u Zagrebu,
Dubrovniku, Splitu, i drugim gradovi-
ma.
Ministarstvo, koje se nije službeno
očitovalo, a kojemu je s prosvjeda upu-
ćeno pismo, dosad je već trebalo naučiti
kako da reagira u ovakvim situacijama,
s obzirom na to da su mu u protekloj
godini adresirana dva studentska i jedan
srednoškolski prosvjed. Bit će zanimljivo
vidjeti na koji će način objasniti da bi se
zemlja koju je unatrag deset godina naj-
više zamarao odljev mozgova, u skoroj
budućnosti mogla susretati s uvozom
stručnjaka koji će dolaziti iz zemalja
poput Indije ili Kine. Takvo karikiranje
doduše i nije daleko od istine ima li se u
vidu da prosječnom studentu danas tre-
ba najmanje 30 000 kuna godišnje, a ta
će brojka, sudeći prema planovima sve-
učilišta i ministarstva samo rasti. U isto
vrijeme država izdvaja manje od 2 posto
iz svog proračuna za visoko školstvo.
Politika koja je zagovarala provedbu bo-
lonjske deklaracije po brzom postupku,
dovevši pritom sveučilišta u nezavidan
položaj da se moraju nositi s izazovima
za koja nisu spremna i izazvala anomiju
u kojoj su mogući različiti tipovi malver-
zacija, koje je sad moguće riješiti jedino
preko leđa roditelja čija djeca žele studi-
rati, morala bi odgovoriti na pitanje koje
se danas počelo otvoreno postavljati: tko
će ubuduće imati privilegiju da može
obrazovati svoje dijete?
Komercijalizacija školstva nije samo
boljka Hrvatske jer u prosvjedu sudje-
luju i zemlje poput Australije, Austrije,
Izraela, Irske i Italije, ali nije nezaobila-
zna. Među tim zemljama nema Danske
jer oni imaju zakon koji osigurava be-
splatno školstvo. Ali nema također ni
Estonije ni Bjelorusije koje su shvatile
važnost ulaganja u obrazovanje. Esto-
nija ima jednu od najbrže rastućih eko-
nomija u svijetu, rekao je Alen Sućeska,
jedan od organizatora prosvjeda.
Hoće li izlazak studenata na ulice
natjerati vladajuće strukture na pro-
mišljanje o potrebi stvaranja stvarnih
uvjeta za izgradnju društva znanja, ili
će obrazovanje, kao i zdravstvo, postati
privilegija? Ili će se vlast okrenuti objaš-
njenjima o potrebi smanjenja godina
studiranja i poticanja studenata na rad,
stvaranja autonomnog sveučilišta, tr-
žišnim uvjetima i slično, pošto ovaj put
prosvjed nije moguće sanirati brzom i
jednokratnom povlasticom besplatnog
studiranja za jednu godinu i jednu gene-
raciju?
Sudeći prema prvim reakcijama u
emisiji Hrvatska uživo, u kojoj su sudje-
lovali glasnogovornik Ministarstva Duje
Bonacci, i državni tajnik za visoko škol-
stvo Radovan Fuchs, odgovorni će radi-
je pribjegnuti floskulama i statistikama
čija moć brojki nije uspjela održati samo
jednog ministra na vlasti, i za koje smo
već imali priliku vidjeti kako se izvrću.
Može li obrazovanje postati prioritet, ili
loše obrazovne politike nemaju sposob-
nost generiranja kratkoročno vidljivih,
dovoljno tragičnih i štetnih učinaka da
bi dovele do promjena? ■
Izvor: H-Alter (www.h-alter.org)

Marko Strpić
Za besplatno školstvo... i sve ostalo!
6. studenog 2008
Studentima se jedno mora priznati, tije-
kom jedne godine su se dva puta masovno
okupili i izašli na ulice jer ne vide drugi
način postizanja svojih ciljeva. Ovaj put
su tražili besplatno školstvo, a sve skupa
upravo u vrijeme kada postaje jasno da će
malo što u zemlji ostati javan i dostupan
resurs, a još manje besplatan.
Prosvjed je okupio oko 1000 stude-
nata i studentica, tek trećinu u odnosu na
prošli prosvjed, no to možemo pripisati
lošem vremenu i nepovoljnoj medijskoj
klimi pa mediji nisu najavili i "nabildava-
li" cijelu stvar, jer ovaj put vijesti nije ne-
dostajalo - krv, ubojstva, mafija1, izbori u
SAD-u... i tek onda tek spominjanje nekih
studenata koji prosvjeduju. Mora se spo-
menuti, ali nije sad u fokusu, ima drugih
vijesti. Na stranu to što govorimo o pro-
svjedu koji poziva na besplatno školstvo,
zapravo, uopće na besplatno bilo što, jer
kada se upućuje takav poziv, promjene
koje se traže su puno dublje od tog za-
htjeva, čak i kada se to ne usudimo ili ne
želimo izgovoriti. Kako god bilo, prosvjed
je bio slabije najavljen. Ne ide to toliko na
račun organizatora, koliko na račun "lo-
šeg medijskog trenutka".
Što zapravo traže studenti?
Već u najavi prosvjeda studenti su
jasno rekli da prepoznaju put kojim po-
lako, ali siguno, ide visoko školstvo te su
kroz par statističkih podataka pokazali taj
trend. Pa su tako u najavi naveli (da malo
obnovimo znanje) kako je od situacije da
smo imali besplatno školstvo došlo do
toga da danas gotovo 60% studenata pla-
ća svoj studij. Statistika također kaže da
je od 1991. do 2006. godine ukupan broj
studenata povećan za 82%, dok se broj
studenata koji sami (su)financiraju svoj
1 Autor aludira na ubistvo Iva Pu-
kanića, zagrebačkog novinara, povezanog sa
mafijaškim krugovima, koje je duže vreme
bilo jedna od glavnih tema hrvatskih medi-
ja, a i šire. Pukanić je, kao i ubijeni podgo-
rički novinar Duško Jovanović, trebalo da
bude svedok u procesu šverca duvana u koji
je bio umešan Milo Đukanović, predsednik
Crne Gore u periodu 1998-2002, a sadašnji
premijer (prim. Z redakcije)
studij povećan za čak 814%. I to sve u ze-
mlji sa samo 7% fakultetski obrazovanih.
Sve to će, dobro primjećuju organi-
zatori, već u samom početku samo ne-
kima dati mogućnost studiranja - onima
koji si to mogu priuštiti. Ako ćemo otvo-
reno govoriti, onda je jasno da govorimo
o vrlo očitoj klasnoj podjeli - na one koji
su svojom klasnom pripadnošću predo-
dređeni za studiranje i kasnije "uprav-
ljačke" pozicije u društvu, te na one koji
nisu predodređeni za studiranje, već za
razne proizvodne, uslužne i slične poslo-
ve u društvu. Naš položaj u društvu na taj
način i otvoreno postaje nasljedan, a tek
iznimke imaju šansu obrazovati se.
Ministar na to kaže da oni stipendi-
raju one koji postižu izvrsne rezultate, no
što to zapravo znači? Da je netko imao
uvjete u kojima je te rezultate mogao po-
stići? Da smo svi sa 14 godina života mo-
rali dobro izabrati i odlučiti se za pravu
školu, kako bi kasnije mogli ili ne bi mogli
studirati? Gdje je nestala ideja učenja ti-
jekom cijelog života? A jednake šanse za
sve koji žele učiti?
Zahtjev studentskog prosvjeda da
školovanje bude besplatno za sve je za-
pravo zahtjev za jednakim ili približno
jednakim šansama za sve slojeve društva.
Trošak školarine je tek jedan od troško-
va, a stanovanje, hranu i ostale troškove
nitko niti ne spominje. Dakle, ukidanje
školarina će studentima dati tek približno
jednake uvjete.
U tom smislu je podršku prosvjedu
dao i Nezavisni sindikat znanosti i viso-
kog obrazovanja pa se studentima ispred
Mimare u ime sindikata obratio Vilim
Ribić koji je rekao da besplatno školstvo
znači razvoj visokog obrazovanja, ali i
zemlje, te da će trenutno stanje stvari i
smjer u kojem sve ide svesti selekciju pri
upisu na bogate i siromašne. S druge pak
strane, prorektor Zagrebačkog sveučilišta
Tonko Ćurko, je tek deklarativno dao po-
dršku studentima u tome da ostvare što
bolje uvjete studiranja, no zahtjev za be-
splatnim školstvom nije podržao rekavši
kako je to nerealno.
Međutim, studentima i studentica-
ma okupljenim na ovom prosvjedu se ne
Z BALKAN
može prigovoriti zbog nerealnih zahtjeva,
već prije zbog izostanka istih.
Realni, a ne radikalni zahtjevi
Pokušaj prorektora pa kasnije i mini-
stra Primorca da studentske zahtjeve pro-
glase nerealnim i samim tim nemogućim
su potpuno promašeni, osim kao politički
potez kojim se javnost pokušava uvjeriti
da su prosvjedovali samo džabalebatori i
loši studenti koji bi željeli i dalje uživati
u studentskom životu na račun društva.
Time i oni koji bi trebali poticati želju za
učenjem, želju za znanjem i osobnim ra-
zvojem (pa onda i razvojem društva) svo-
de ideju studiranja na to da je riječ o pri-
vilegiji, lagodnom studentskom životu i
tulumarenju, a učenje je tu tek forma koju
treba zadovoljiti, dobiti ocjene i dogurati
nekako do diplome.
No takav pokušaj diskreditiranja pro-
svjeda je proziran.
Studentski zahtjevi su stvarno realni.
Čak toliko realni da nisu išli dalje od tra-
ženja besplatnog školovanja i izbacivanja
reklama za banke iz studentskih vodiča, a
koje su ubačene kao pogodnost jer nude
"povoljne" studentske kredite. Realno gle-
danje na stanje stvari se očituje i u tome
da ne žele sebi i svojim roditeljima, niti
budućim generacijama dužničko ropstvo
koje im nude banke, a ustupanjem pro-
stora za reklame i studentski vodič, samo
zato jer se žele obrazovati.
Realno gledanje stvari je i to da je ti-
jekom prosvjeda istanknuto kako je ula-
ganje u obrazovanje zapravo ulaganje u
znanost i znanstvena postignuća, koja će
se dugoročno isplatiti. Za razliku od onih
koji reguliraju stanje u obrazovanju, očito
je da su studenti shvatili realnost kapita-
lizma pa umjesto da poput države sma-
traju kako bi oni trebali plaćati da studi-
raju, oni smatraju da država treba plaćati
njima, jer to je, kapitalističkom logikom,
dugoročno ulaganje.
Popisu realnih zahtjeva treba dodati
i onaj o slobodi kretanja koji se odnosio
na zabranu održavavanja okupljanja na
Markovom trgu, zbog čega je studentska
prosvjedna povorka završila na Katarin-
skom trgu. Dovoljno blizu da se prosvjed
21
Z BALKAN
Ako pretpostavimo da su studenti onaj progresivan dio društva, a baš
njima nedostaje vizije i ideje koja nadilazi postojeće stanje stvari i ne vide
dalje od svog sudjelovanja u trenutnom sustavu, onda imamo ozbiljan
problem. Ili barem gledamo u krivom smjeru i krivo pretpostavljamo
da je visoko obrazovanje ono što daje takve vizije.
čuje sa Zabranjenog trga, ali ne i vidi. No,
poruka je bila jasna. I bučna.
Utoliko su zahtjevi studentskih pro-
svjeda realni pa čak i pretjerano realni jer
ne dovode u pitanje sustav, već samo izo-
stanak njegove dugoročne vizije ulaganja
u svoju (dakle, ne tuđu) budućnost. Go-
tovo da možemo reći da sustav radi sam
protiv sebe.
Budimo barem malo nerealni...
Upravo je ta razina realnosti na pro-
svjedima bila zabrinjavajuća. Umjesto da
zahtjevi budu stvarno nerealni, pretjerani
i veći od bilo čega zamislivog, sve je osta-
lo u domeni izvedivog i posve logičnog.
Sustav bi to trebao prepoznati i prigrliti te
ideje, a ne ih se bojati.
Ako pretpostavimo da su studenti
onaj progresivan dio društva, a baš nji-
ma nedostaje vizije i ideje koja nadilazi
postojeće stanje stvari i ne vidi dalje od
svog sudjelovanja u trenutnom sustavu,
onda imamo ozbiljan problem. Ili barem
gledamo u krivom smjeru i krivo pretpo-
stavljamo da je visoko obrazovanje ono
što daje takve vizije.
Time ispada da je problem još dublji
od same nedostupnosti obrazovanja i
njegove cijene, već je problem u tome što
nas i na koji način ovaj obrazovni sustav
22
uči. Prijateljica mi je jednom rekla, a re-
ferirajući se na studiranje humanističkih
znanosti, kako je problem u tome što te
na fakultetu ne uče kako misliti, već što
misliti. U toj jednostavnoj izjavi se skriva
važna istina o sustavu obrazovanja. Taj
sustav nije osmišljen na način da koristi
društvu, već državi, moći, vlasti, ekono-
miji... Samim tim nikoga ne potiče na to
da razmišlja dalje od unaprijed zadanih
okvira, već isključivo unutar njih, a sve
to rezultira nedostatkom vizije i ideje o
nečem drugačijem. Naravno, uvijek mo-
ramo ostaviti prostor za iznimke.
To nas dovodi do zaključka da bi ti
nerealni zahtjevi mogli biti to da se tra-
ži utjecaj studenata na tijek i način svog
obrazovanja, na stvarno sudjelovanje i
zajedničko stvarenje obrazovnog progra-
ma, gdje uloga profesora/nastavnika ne bi
bila indoktrinacija, već edukacija, koja u
mnogo toga može i treba biti dvosmjer-
na. Otvoreno i slobodno (ali i besplatno)
obrazovanje bi na ovaj način bilo poticaj-
no, a društvena korist bi bila nemjerljiva
u odnosu na ono što danas imamo. Neće-
mo dalje razrađivati ovu mogućnost, za
to bi trebala cijela knjiga i nekoliko njih,
no svakako je riječ o ideji koju bi trebalo
razvijati.
Odlazak u domenu nerealnog bi bilo
i to da se slogan "Znanje nije roba" do-
slovno primjeni i da se sva otkrića, sva
znanja, sva postignuća ostvarena kroz vi-
sokoobrazvone institucije učine javnim,
dostupnim i besplatnim. Time bi društvo
imalo direktnu korist od ulaganja u visoko
obrazovanje i njegov razvoj. Komercijali-
zacija školstva zapravo vodi u suprotnom
smjeru od društvene koristi i opet dono-
si korist za kompanije koje sva otkrića i
znanja privatiziraju i zatvaraju za javnost,
čime osiguravaju svoju dobit. Hej, ali tko
bi ih krivio!? Obrazujemo se upravo za ta-
kve poslove i za osobnu dobit, ne za dobit
društva/zajednice.
Na kraju, nerealan potez bi bio do-
vesti u pitanje svoj društveni položaj koji
dolazi uz diplomu i titulu. I umjesto da se
cijeni znanje, zapravo je važnije, zvanje.
Čak se i rimuje.
Tijekom prosvjeda se pojavilo neko-
liko poruka i zahtjeva koji su ipak grani-
čili s nerealnim, a opet toliko mogućim i
ostvarivim. Tako je, primjerice, transpa-
rent koji je pozivao na ulaganje u škol-
stvo, a ne u vojsku nešto što upada u tu
kategoriju, a nerealan je utoliko jer je logi-
čan, no za sustav baziran na nasilju posve
neprihvatljiv. Drugi primjer je letak koji
su dijelili članovi i članice Mreže anar-
hosindikalista/kinja (skraćeno MASA),
a koji, ukratko govoreći, poziva na osni-
vanje nove predstavničke institucije (što
nazivaju delegatima), kojom bi se stvorila
alternativa nametnutom Studentskom
zboru koji studenti i ovako ne biraju.
Ideja koju iznosi MASA je stvaranje pro-
cedure odlučivanja bazirane na izravnoj
demokraciji, a koja bi onda pomogla u
boljem predstavljanju studentskih zahtje-
va prema vladi, sveučilištu i drugim insti-
tucijama. Čak niti to ne moramo staviti
u domenu nerealnog, a sindikalno udru-
živanje studentske populacije i onda pre-
govori s institucijama su posve logičan
razvoj situacije. Uostalom, nisu li i ovakvi
prosvjedi upravo takav oblik djelovanja?
I za kraj samo treba reći da su ovi
prosvjedi, baš poput prošlih i unatoč
svim primjedbama i kritikama, pozitivan
pomak i čini se da studentska populacija
prepoznaje loš smjer u kojem stvari već
dugo idu, a ono što izostaje i na što mora-
mo uvijek upozoraviti je solidarnost. Tre-
ba otići na ovakve prosvjede i podržati ih
jer zahtjev za besplatnim školstvom nije
zahtjev koji se ne tiče nas koji ne studira-
mo. Danas se borimo za besplatno škol-
stvo, a sutra za besplatno zdravstvo. Bez
solidarnosti u ovakvim pitanjima, većina
nas će stradati zbog sve veće socijalne
bijede na kojoj nekolicina sasvim dobro
zarađuje. Ako se pomorimo s takvim sta-
njem stvari i ne prestanemo razmišljati
«realno», jedino što nas čeka je propast.
I može li ovaj tekst završiti nečim drugim
do posve prigodnog slogana: Budimo re-
alni, zahtjevajmo nemoguće! ■
www.zamirzine.net

Martin Krajkenbaum
Nemačka uloga u odcepljenju Kosova
26. februar 2008.
U martu 2004. mnoštvo Srba, Roma i Aš-
kalija bilo je pobijeno, a hiljade protera-
ne od albanskih kosovskih snaga, dok su
trupe KFOR-a stajale i gledale. S druge
strane, "oživljavanje" kosovske ekonomije
trebalo je da se izvede po striktnim prin-
cipima "slobodnog tržišta" i značilo je, u
praksi, da su NATO snage – s Nemačkom
na čelu – mogle prisvojiti pokrajinske
prirodne resurse. "Oživljavanje" je zna-
čilo privatizaciju kosovskih industrijskih
i poljoprivrednih preduzeća, koja su do-
tle bila uglavnom državna svojina. Iako
Kosovo ima druge najveće rezerve lignita
u Evropi, sama pokrajina trpi nestašicu
energije i mnoga domaćinstva dobija-
ju samo nekoliko sati električne energije
dnevno. Zvanična nezaposlenost kreće se
oko 45 procenata, ali se računa da je bliže
70 procenata – dokaz činjenice da je pri-
oritet UNMIK administracije zadovolja-
vanje stranih investitora pre nego potreba
lokalnog stanovništva.
20. februara nemačka vlada zvanič-
no je priznala nezavisnost Kosova. I to
je učinjeno uprkos predvidljivim politič-
kim opasnostima: mogućem konfliktu
s Rusijom, erupciji novih konflikata na
Balkanu, i razbuktavanju separatističkih
tendencija u drugim kriznim regionima
širom sveta.
No, nije da vlada u Berlinu nije bila
upozorena. U januaru, uticajni Institut
za Nauku i Politiku, koji je u bliskim od-
nosima s vladom, urgentno se izjasnio
protiv unilateralnog proglašenja neza-
visnosti srpske pokrajine. U njegovom
izveštaju, institut je upozorio da će od-
cepljenje Kosova ugroziti entitete Bosne
i Hercegovine i Makedonije, i zapretiti
"odnosima SAD i Evropske Unije sa Ru-
sijom".
U konzervativnom listu Frankfurter
Allgemeinen Zeitung, zvanični stručnjak
koji je savetnik za nemačke spoljne po-
slove upozorio je da nezavisnost Kosova
stvara presedan koji se može okrenuti
"u drugim slučajevima protiv zapadnih
zemalja". Upozorenja su takođe dolazila
iz redova nemačke vladajuće koalicije,
sastavljene od Hrišćanske Demokratske
Unije (CDU), Hrišćanske Socijalne Uni-
je (CSU) i Socijalne Demokratske Stran-
ke (SPD), pri čemu je govornik SPD-ove
parlamentarne grupe za spoljnu politiku,
Gert Weisskirchen, čak opisao Kosovo
kao "mafijašku državu".
Nemačka vlada je, međutim, prene-
bregla ovakve primedbe i bila jedna od
prvih koja je priznala Kosovo kao neza-
visnu državu. Vlada predvođena Ange-
lom Merkel (CDU) razjasnila je da je
bila spremna da sledi SAD i rizikuje po-
većanje tenzija s Rusijom. Čineći tako,
sadašnja vlada odustala je od bliske sa-
radnje s Putinovim režimom u Moskvi,
postavljenom od strane pređašnje vlade,
koju je predvodio Gerhard Schröder iz
SPD-a.
Vodeći politički i poslovni krugovi u
Nemačkoj i Evropskoj Uniji sve više su
zabrinuti zbog zavisnosti Evrope od naf-
te i gasa uvezenih iz Rusije. Balkan služi
kao bitni tranzitni region za planirane
cevovode, kroz koje će nafta i gas iz Kas-
pijskog mora biti dopremani do Zapad-
ne Evrope, zaobilazeći Rusiju.
Kontrola Balkana i smanjivanje ru-
skog uticaja u regionu stoga su od kru-
cijalne važnosti i postaju glavni deo ne-
mačke i evropske spoljne politike. Ovo je
bilo razjašnjeno u podrobnom izveštaju
podnesenom Institutu za Nauku i Politi-
ku od strane Franz Lothar Altmanna, i
objavljenom u januaru 2007.
Nemačka spoljna politika bila je sve
više usmerena na slabljenje položaja Sr-
bije, tradicionalnog saveznika i klijenta
Rusije, od raspada Varšavskog pakta i
kolapsa Sovjetskog Saveza početkom
devedesetih.
1991. nemačka vlada je potpomogla
raspad Jugoslavije požurivši da prizna
nezavisnost Slovenije i Hrvatske. 1995.
iskoristila je rat u Bosni kao izgovor za
internacionalno angažovanje nemačke
vojske, pod maskom navodne humani-
tarne pomoći, i nemačka visoka diplo-
matija otad je bila aktivno uključena u
određivanje sudbine Bosne i Hercego-
vine.
Istorija podrške Kosovskim
separatistima
Od raspada Sovjetskog Saveza, Ko-
sovo je sve više postajalo centralni fokus
nemačke politike u jugoistočnoj Evropi.
1989. tadašnji srpski predsednik (i po-
Z BALKAN
tonji predsednik Jugoslavije) Slobodan
Milošević ukinuo je autonomiju Kosov-
ske pokrajine, i ubrzo potom raspustio
kosovski parlament.
U odgovor, osnovana je antisrpska,
nezvanična vlada – Kosovska Demo-
kratska Liga (LDK) – pod vođstvom
predsednika albanske narodnosti, Ibra-
hima Rugove, koji je za premijera po-
stavio svog bliskog saradnika, Bujara
Bukošija. Ova vlada otišla je u egzil u
Nemačku, gde je dobila političku podrš-
ku od nemačkih pristalica.
Početkom devedesetih, Albanija
je dobila podršku nemačke vlade, tada
predvođene Helmutom Kolom (CDU).
Ova podrška dobila je formu nemačko-
albanskog sporazuma, potpisanog od
nemačkog predsednika Romana Her-
coga u Tirani 1995. Pakt je zahtevao
"pravo na samoopredeljenje svih naro-
da", ali je očigledno ciljao na Kosovo,
čija je većina stanovništva bila albanske
narodnosti. U isto vreme, ured Nemač-
kog Informativnog Servisa (BND) po-
stavljen je u Tirani, sa zadatkom pruža-
nja logističke podrške tajnoj kosovarskoj
(sastavljenoj od Kosovskih Albanaca)
miliciji na Kosovu.
Novac za ovaj projekat prikupio
je Bukoši, koji je održavao blizak kon-
takt sa tadašnjim nemačkim ministrom
spoljnih poslova Klausom Kinkelom iz
Slobodne Demokratske Stranke (FDP).
1995. Bukoši se distancirao od nenasil-
nog puta koji je promovisao Rugova i
počeo da okuplja pristalice za Oružane
Snage Republike Kosova (OSRK), koje
su 1998. pripojene Oslobodilačkoj Voj-
sci Kosova (OVK).
Sukob na Kosovu pojačao se nakon
bombaških napada OVK na pet srpskih
izbegličkih kampova 1996. Uz pomoć
SAD i Nemačke, OVK je mogla da se
proširi i opskrbi svoje borce oružjem
i opremom dobijenim preko albanske
granice.
1998. nakon pojačanog internacio-
nalnog pritiska za embargo na oružje,
albanski premijer Fatoš Nano obratio
se NATO-u za pomoć u kontroli grani-
ce njegove zemlje sa Kosovom, u poku-
šaju obuzdavanja OVK.
Svako slanje NATO borbenih tru-
pa u Albaniju u tom trenutku značilo bi
23
Z BALKAN

direktnu konfrontaciju sa OVK i zadalo srpske snage bezbednosti i civile od po-

■ ■ ■ KRATKE bi ozbiljan udarac nemačkim planovima četka decembra 1998."
na Balkanu. Nemački ministar spoljnih
VESTI ■ ■ ■
poslova Kinkel stavio je veto na takvu Ultimatum postavljen
intervenciju, izjavljujući: "Prirodno, u Rambujeu
moramo se zapitati je li moralno i etički Na konferenciji u Rambujeu u Fran-
sprečavati kosovske Albance u nabavlja- cuskoj februara 1999. jugoslovenska vla-
■ ■ ■ MINISTAR ODBRANE REPUBLIKE nju oružja za samoodbranu". da, tada predvođena predsednikom Mi-
SRBIJE POTPISAO SPORAZUM S NATO-OM Tadašnji nemački ministar odbra- loševićem, suočena je sa ultimatumom
BEOGRAD, BRISEL - Ministar odbrane Dragan Šu- ne, Volker Rühe (CDU), promovisao čiji su uslovi bili očigledno neprihvatljivi.
tanovac, u ime Vlade Srbije, potpisao je Sporazum je stav, koji će kasnije postati zvanični Dokument je bio skiciran uglavnom od
o bezbednosti informacija s NATO-om. stav nemačke vlade, da Milošević u ši- državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt
Sporazumom se reguliše razmena poverljivih
rokim razmerama sprovodi etničko či- i nemačkog ministra spoljnih poslova
informacija između Srbije i Severnoatlanske ali-
janse. Sporazum na koji su u Briselu stavili potpis šćenje. On je izjavio: "Kosovski problem Joške Fišera (Stranka Zelenih).
ministar odbrane Dragan Šutanovac i generalni ne može biti rešen mojim slanjem trupa Fišer je prethodno osigurao da Au-
sekretar NATO-a, Jap de Hop Shefer, stupa na sna- u Albaniju, zatvaranjem kosovske gra- strijanac, Volfgang Petrič, predstavlja
gu odmah. U Sporazumu se navodi da je republika nice, i ohrabrivanjem na taj način ope- Evropsku Uniju na pregovorima u Ram-
Srbija koopreativna partnerska država. racija gospodina Miloševića". Njegovi bujeu. A Petrič nije bio samo zakleti pro-
’’Sporazum je potpisan na osnovu postignute tivnik Srbije, koja je dominirala jugoslo-
saglasnosti da se vrše konsultacije o političkim i
komentari obezbedili su tako blanko
ček za aktivnosti OVK. venskom federacijom, već je imao i bliske
bezbednosnim pitanjima, kao i da se proširi i in-
1999. Frankfurter Allgemeine Zei- kontakte sa OVK i organizovao učešće od
tenzivira politička i vojna saradnja širom Evrope.
zapada podržanog gerilskog pokreta, koji
Uspešna saradnja u ovim oblastima podrazumeva tung otkrio je da je OVK bila ohrabri-
razmenu osetljivih i poverljivih informacija’’, navo- je za pregovaračkim stolom predstavljao
vana od Nemačke i drugih država da
di se u tom dokumentu. Hašim Tači.
izazove humanitarnu krizu, koja će biti
Sporazum o bezbednosti informacija predviđa Taj potez signalizirao je de facto in-
da će svaka potpisnica štititi i čuvati informacije i
iskorišćena kao opravdanje za interven-
ternacionalno diplomatsko priznanje
materijal koji pripadaju drugoj strani. ciju NATO-a.
Tačija, koji je u to vreme bio pod istra-
Kako prenosi Fonet, odredbama sporazuma Novine iz glavnog izveštaja sa par- gom zbog terorističkih napada na srpske
Srbija i NATO su se obavezali da će učiniti sve što lamentarnog sastanka NATO-a za ko- snage bezbednosti i likvidacije opozici-
je potrebno da obezbede da takve informacije i sovsku krizu navode: "Srpska represija
materijal, ukoliko su poverljivi, zadrže onaj stepen
onih elemenata među sopstvenim OVK
smanjena je u periodu od oktobra do de- saborcima. Nemačka vlada je na taj način
poverljivosti koji je odredila ona strana od koje te
informacije i materijal potiču, kao i da će čuvati
cembra 1998. S druge strane, činjene su odigrala ključnu ulogu u osiguravanju da
takve informacije i materijal u skladu sa dogovo- nedovoljne mere za obuzdavanje OVK, OVK postane odlučujući politički faktor
renim zajedničkim stadardima. koja je mogla da prikuplja donacije iz na Kosovu.
Obaveza je i da se razmenjene informacije i SAD i Zapadne Evrope – konkretno, iz Kao što je i očekivano, srpska strana
materijal neće koristiti u druge svrhe osim onih Nemačke i Švajcarske – kao i da regrutuje odbila je ultimatum postavljen u Ram-
navedenih u okvirima pojedinačnih programa, kao članove i švercuje oružje preko albanske bujeu i NATO je započeo, u martu 1999,
i odluka i rezolucija koje se na te programe odnose
i da ih neće otkrivati trećoj strani bez saglasnosti
granice. Na osnovu toga, OVK je mogla svoj vazdušni rat protiv Srbije. Ovo je
strane od koje one potiču. naročito da intenzivira svoje napade na otvorilo put za prvu vojnu intervenciju
Potpisivanjem sporazuma Vlada Srbije prihva-
tila je obavezu da svi njeni državljani, koji u toku
obavljanja službenih dužnosti zahtevaju ili mogu
imati pristup informacijama ili materijalu razme-
njenom u okviru aktivnosti saradnje odobrenih od
NATO-a, budu podvrgnuti odgovarajućoj bezbed-
nosnoj proveri pre nego što im se odobri pristup
takvim dokumentima.
Postupci bezbednosne provere biće osmišljeni
tako da se utvrdi da li pojedinac, uzimajući u obzir
njegovu lojalnost i pouzdanost, može imati pristup
poverljivoj informaciji bez opasnosti po njenu bez-
bednost.
Kancelarija NATO-a za bezbednost (NOS), pod
upravom i u ime generalnog sekretara i predseda-
vajućeg Vojnog komiteta NATO-a, postupajući u ime
i po ovlašćenju Severnoatlantskog saveta i Vojnog
komiteta NATO-a, odgovorna je za bezbednosne
sporazume o zaštiti poverljivih informacija raz-
menjenih u okviru aktivnosti saradnje koje odobri
Severnoatlantski savet.
■■■

24

nemačke armije na stranom tlu od kraja
Drugog svetskog rata. Tada je i nemački
kancelar Šreder (SPD) održao govor o
"uklanjanju tabua sa vojske", artikulišu-
ći na taj način nemačke opet probuđene
ambicije za veliku silu.
Na kraju 11. nedelje NATO bombar-
dovanja, Kosovo je stavljeno pod upravu
Ujedinjenih Nacija, sa političkom i voj-
nom kontrolom u rukama onih NATO
sila koje su i vodile rat. Civilna uprava bila
je u rukama misije UN, UNMIK, dok su
vojnu kontrolu zadržale NATO-om ru-
kovođene sile KFOR-a.
Rezolucija Saveta Bezbednosti UN
koja je ustanovila UNMIK, dok je oslo-
bodila Kosovo od praktične kontrole
jugoslovenske države, ne samo da nije
govorila o kosovskoj nezavisnosti, već je
garantovala suverenitet i teritorijalni in-
tegritet jugoslovenske federacije, tj. na-
stavila je da smatra Kosovo integralnim
delom Jugoslavije. To je bio, između osta-
log, ustupak Rusiji, koja se ne bi složila s
ma kojim jezikom koji bi ustanovio legal-
nu bazu za odcepljenje Kosova.
Kosovsko jednostrano proglašenje
nezavisnosti prošle nedelje, i njegovo pri-
znanje od SAD i glavnih država članica
EU, dogodili su se bez donošenja nove
rezolucije Saveta Bezbednosti UN. Pro-
laženje bilo kakve takve rezolucije bilo je
blokirano od strane Rusije, koja je obja-
vila da će iskoristiti svoje pravo na veto u
Savetu Bezbednosti. Stoga je jednostrano
odcepljenje pokrajine bilo kršenje među-
narodnog prava.
Od samog početka zajedničke UN-
NATO uprave nad Kosovom, nemačka
vlada mogla je da obezbedi da bitne po-
ložaje kako u UNMIK-u tako i u KFOR-u
zauzmu nemačke diplomate i generali.
Nemački general, Klaus Rajnhard,
preuzeo je vođstvo nad KFOR-om 1999.
godine. Rajnharda je pratio Holger Ka-
merhof, koji je predvodio KFOR od sep-
tembra 2003. do avgusta 2004. Još jedan
nemački oficir, Roland Kater, bio je na
čelu KFOR-a od septembra 2006. do av-
gusta 2007.
Najveći antisrpski pogrom sproveden
od albanskih ultranacionalista odigrao se
pod Kamerhofom. U martu 2004. mnoš-
tvo Srba, Roma i Aškalija bilo je pobijeno,
a hiljade proterane od albanskih kosov-
skih snaga, dok su trupe KFOR-a stajale
i gledale.
Dve istaknute nemačke diplomate
bile su aktivne u komandi civilne misije
UN na Kosovu, UNMIK. Mihael Štajner
predvodio je administraciju UN od 2002.
do 2003. Štajner je bio koordinator za
balkansku politiku pod Šrederom. Od
septembra 2006. isti položaj u UNMIK-u
preuzeo je Joahim Riker, koji je, kao i
Štajner, blizak SPD-u. Riker je prethod-
no radio za UN i nemačke spoljne poslo-
ve u Bosni i Hercegovini.
Takođe istaknuti u toj oblasti bili su
Tom Kenings (Stranka Zelenih); izasla-
nik prvog supervizora UN Bernara Kuš-
nera (trenutno ministra spoljnih poslova
Francuske), sa zaduženjem stvaranja ci-
vilne uprave na Kosovu; i Bodo Hombah
(SPD), raniji šef Šrederove kancelarije. U
1999. Hombah je određen za koordina-
tora pakta o stabilnosti Evropske Unije za
jugoistočnu Evropu.
"Rekonstrukcija" Kosova
Vodeći nemački političari bili su ta-
kođe uključeni u UNMIK-ove planove za
rekonstrukciju kosovske infrastrukture i
razvoj njegove ekonomije. "Oživljavanje"
kosovske ekonomije trebalo je da se izve-
de po striktnim principima "slobodnog
tržišta" i značilo je, u praksi, da su NATO
snage – s Nemačkom na čelu – mogle
prisvojiti pokrajinske prirodne resurse.
"Oživljavanje" je značilo privatizaciju ko-
sovskih industrijskih i poljoprivrednih
preduzeća, koja su dotle bila uglavnom
državna svojina.
Takva privatizacija bila je vrhovni
prioritet za Kosovo Trust Agency (KTAS)
oformljenu 2003. pod pokroviteljstvom
bivšeg nemačkog ministra spoljnih poslo-
va Nikolausa Grafa Lambsdorfa (FDP).
Njega je 2004. nasledio Joakim Riker.
Riker je nadzirao proces nemilosrd-
ne privatizacije. Radnici zaposleni u dr-
Z BALKAN
žavnoj industriji bili su ili otpušteni ili su
im ponuđene minimalne novčane nado-
knade da napuste svoj posao. Većina od
nekih 200 državnih preduzeća rasproda-
ta je u sumnjivim pregovorima sa stranim
investitorima, što je dovelo do optužbi za
korupciju protiv KTAS-a.
Pored drugih minerala, Kosovo ima
druge najveće rezerve lignita u Evropi,
iako sama pokrajina trpi nestašicu ener-
gije i mnoga domaćinstva dobijaju samo
nekoliko sati električne energije dnevno.
Zvanična nezaposlenost kreće se oko 45
procenata, ali se računa da je bliže 70 pro-
cenata – dokaz činjenice da je prioritet
UNMIK administracije zadovoljavanje
stranih investitora pre nego potreba lo-
kalnog stanovništva.
Pojedinci i poslovni interesi uple-
teni u KTAS pokazuju se kao "ko je ko"
nemačkog poslovnog sveta, i uključuju
takva istaknuta finansijska preduzeća
kakva je Nemačka Banka, HypoVerein-
sbank, i veće kompanije kakva je Simens.
Njihov portparol za Kosovo je Mihael
Schäfer, ranije politički direktor pri ne-
mačkim spoljnim poslovima. Schäfer je
navodno koristio svoj položaj i uticaj u
korist bivšeg premijera Kosova, Ramuša
Haradinaja, optuženog za zločine pro-
tiv čovečnosti od Internacionalnog Suda
Pravde u Hagu.
Haradinaj, koji je bio lider OVK,
opisan je u izveštaju nemačkog Infor-
mativnog Servisa za 2005. kao jedan od
najmoćnijih i najopasnijih vođa klanova
na Kosovu. Izveštaj tvrdi: "Organizacija
oko Ramuša Haradinaja, čije je središte
u oblasti Dečana i koja je zasnovana na
plemenskim vezama, upletena je u čitav
25
Z BALKAN
spektar kriminalnih, političkih i vojnih
aktivnosti, s bitnim reperkusijama po
bezbednost čitavog Kosova. Grupa broji
oko 100 članova i upletena je u švercova-
nje oružja i droga i ilegalnu trgovinu ro-
bom. Osim toga, ona kontroliše lokalne
organe vlade".
Uprkos tome, nemačka vlada nastav-
lja svoju blisku saradnju i kooperaciju
sa kriminalnim i ultranacionalističkim
snagama na Kosovu. U svojim liderskim
ulogama u UNMIK-u i KFOR-u nemački
zvaničnici zatvaraju oči pred zločinima
počinjenim od ekstremnih nacionalista u
pokrajini, koji sprovode kampanju ubista-
va i proterivanja kako bi osigurali "etnički
čisto" albansko Kosovo.
Od 1998. udeo Srba koji žive na Ko-
sovu opao je na manje od 10 posto. Oko
polovine od 120.000 preostalih Srba u
pokrajini živi u etničkim enklavama.
Od vrlo ranih datuma, vodeći ne-
mački političari zalagali su se za nezavi-
snost Kosova. 2001. Gernot Erler (SPD),
državni ministar u spoljnim poslovima,
izjavio je nemačkom radiju da granice ne
bi trebalo smatrati nepovredivim u slu-
čaju Kosova. Zapravo, još u aprilu 1999,
dok je vazdušni napad NATO-a još bio
u toku, tadašnji govornik za spoljnu po-
litiku iz CDU, Karl Lamers, pokrenuo je
zahtev za kosovsku nezavisnost u nemač-
kom parlamentu.
Od 2005. zapadne sile intenzivirale
su svoje napore da izdejstvuju odceplje-
nje Kosova. Taj projekat je bio ubrzan
proglašenjem bivšeg finskog premijera
Martija Ahtisarija za posrednika UN.
Ahtisari je razvio plan koji je uklju-
čivao "uslovnu nezavisnost" za pokrajinu
– u praksi, stvaranje evropskog prokteto-
26
rata. Plan se susreo sa ogorčenim protiv-
ljenjem Srbije i Rusije.
U potonjim pregovorima između
Srbije i takozvane trojke (SAD, Rusija
i Evropska Unija), još jednom je to bio
Nemac, Wolfgang Ischinger, nemački
ambasador u Londonu, koji je vodio pre-
govore u ime Evropske Unije. Ischinger
je žestoko promovisao Ahtisarijev plan
nasuprot opoziciji iz Srbije, i bio je od po-
moći u omogućavanju odcepljenja Koso-
va iz Srbije.
Ahtisari je imao svoje sopstvene sa-
veznike. Između 2000. i 2004. Ahtisari je
bio predsedavajući Internacionalne Kri-
zne Grupe (ICG), finansirane od SAD,
čiji izvršni komitet popunjavaju visoke
diplomate i vojne figure iz Severne Ame-
rike i Evrope.
U odboru ICG-a su američki mili-
jarder Džordž Soroš, penzionisani SAD
general Vesli Klark, koji je 1999. bio glav-
ni komandant NATO snaga u ratu protiv
Srbije, Joška Fišer, Friedbert Pflüger
(CDU) i Uta Zapf (SPD). Od samog po-
četka Internacionalna Krizna Grupa lo-
birala je za podršku odcepljenja Kosova
i odigrala ključnu ulogu u privatizaciji
kosovskog industrijskog kompleksa u
Trepči.
Nemačka spoljna politika više od de-
set godina aktivno je radila na odvajanju
Kosova od Srbije. Nemačka se nadala da
zajamči ovaj cilj sporazumom sa Rusi-
jom. Sada, međutim, nemačka podrška
odcepljenju Kosova po nalogu alijanse
zapadnih sila razbesnela je Moskvu, i još
jednom upalila fitilj na balkanskom bure-
tu baruta. ■
Preveo Vladimir Bogićević
■ ■ ■ KRATKE
VESTI ■ ■ ■
■■■ ADVOKATI PROTIV
RADNIČKIH PRAVA
BEOGRAD - Timovi pravnika u velikim firmama,
umesto da štite zaposlene, traže rupe u zakonu,
rekli su Politici u Centru za demokratiju.
Uz savet šefice da uvek ima šta da se radi i
da ako ona i njene koleginice ne znaju šta, ona će
ih uposliti, službenica strane banke svakodnevno
ostaje nekoliko sati duže za šalterom. Naknadu
za prekovremeni rad, naravno, ne prima. Prema
rečima Svetlane Vukomanović, izvršnog direktora
Centra za demokratiju, ovo je najčešći oblik nepo-
štovanja prava zaposlenih.
“To je novi vid eksploatacije zaposlenih u Srbiji.
Ispostavilo se da velike i bogate firme imaju timove
advokata koji, umesto da štite radnike svakodnev-
no traže rupe u zakonu, kako bi na legalan način
obezvređivali radnička prava. Inspektori rada su
nam na terenu vrlo često govorili da ne mogu da
veruju koliko su poslodavci postali kreativni u kr-
šenju zakona”, kazala je Vukomanovićeva.
U Centru za demokratiju upozoravaju i da je
rad na crno, bez obzira na sve mere koje država
preuzima i dalje raširen. Takođe, navode činjenicu
da u Srbiji radnici u dovoljnoj meri nisu upoznati sa
svojim pravima, kao i da samo mali broj njih uspe-
va da se zaštiti sudskim putem.
“Uglavnom, problem i nastaje kad se dođe
do sudnice. Građani nisu imali zamerke na rad
inspektora, ali su se žalili na iskustva sa pravo-
sudnim sistemom. Radnički sporovi trebalo bi da
traju do šest meseci. Nažalost, po sudskim fiokama
ovi predmeti tavore godinama”, kaže Svetlana Vu-
komanović.
■■■
■■■ ČAVEZ: EKSPROPRIJACIJOM
PROTIV KRIZE
KARAKAS - Predsednik Venecuele Ugo Čavez re-
kao je da će u slučaju da finansijska kriza pogodi
Venecuelu, eksproprisati banke koje se nađu u
teškoćama.
“Ako finansijska kriza pogodi Venecuelu, nema
ni najmanje sumnje da neću dati ni jedan cent ban-
kama; eksproprisaću ih”, rekao je on.
Čavez je dodao da je “čudno” da bogate zemlje
nemaju novca da se bore protiv siromaštva, da
proizvode hranu, lekove ili ulažu u obrazovanje, a
imaju za spasavanje posrćućih banaka.
SAD, Velika Britanija, Francuska i Holandija su
među zemljama koje su, pogođene krizom, deblo-
kirale milijarde dolara kako bi podržale bankarski
sektor.
Čavez je rekao da svetska kriza nije pogodila
Venecuelu, jer je njena privreda jaka zahvaljujući
revoluciji, socijalističkoj inspiraciji koju njegova
vlada primenjuje.
■■■

Tom Engelhart
Značaj jednih, bezvrednost drugih
Anatomija kolateralne štete u Bušovoj eri
13. septembar 2008.
U slabo zapaženom odeljku svoje najpro-
davanije knjige, Tamna strana, Džejn
Mejer1 iznosi jednu sliku o značaju koji
se pridaje životima jednih, naspram
obezvređivanju života drugih. Naime,
u oktobru 2001. godine, uznemiren laž-
nom uzbunom o širenju nervnog gasa u
Beloj kući, potpredsednik Dik Čejni2 je,
izveštava Mejerova, otišao pod zemlju.
Bukvalno se samoubunkerio "na bezbed-
nom, strogo poverljivom mestu", koje ona
opisuje kao "jedan od nekoliko hladnora-
tovskih podzemnih bunkera, zaštićenih
od nuklearnih bombi i izgrađenih za vre-
me Trumana i Ajzenhauera3, od kojih
1 Džejn Mejer (1955, Njujork) je
novinarka, članica redakcije Njujorkera od
1995. godine. Poslednjih godina napisala je
veliki broj tekstova o Diku Čejniju, porodici
Bin Laden, i kontraverznoj politici američke
vlade po pitanju ekstradicije osoba koje su
osumnjičene za terorizam. (primedba Z
redakcije)
2 Ričard Brus ’’Dik’’ Čejni (1941)
je bio američki ministar odbrane u periodu
kada je predsednik SAD bio Džordž Buš Se-
nior (1989-1993). Postao je potpredsednik
SAD dolaskom Džordža Buša Juniora na
mesto predsednika SAD početkom 2001.
godine. Rukovodio je invazijom Paname
1989. godine, kao i operacijom ’’Pustinjska
oluja’’ 1991. godine tokom Zalivskog rata
rata na Bliskom Istoku, vođenog između
Iraka i koalicionih snaga 34 države pod
mandatom Ujedinjenih nacija i vođstvom
SAD sa ciljem da se proteraju iračke snage
koje su okupirale Kuvajt. (primedba Z
redakcije)
3 Hari Truman (1884-1972) je
bio 33. predsednik Sjedinjenih Američkih
Država u periodu od 1945. do 1952. godine.
Dvajt Dejvid ’’Ajk’’ Ajzenhauer (1890-
1969) je bio američki vojskovođa i političar,
najpoznatiji po komandovanju savezničkim
snagama u Zapadnoj Evropi za vreme
Drugog svetskog rata, kao i po tome što
Z SVET
se najbliži nalazio nekoliko stotina stopa zbačeni" – sve same vizuelne predstave
ispod nivoa zemlje..." Taj bunker se nazi- omiljene u američkoj administraciji i
vao, možda samo poluposprdno, "stanom Džordž Tenetovoj CIA-i. U tom proce-
vrhovnog komandanta". su, nijedna cena u vidu unižavanja ljudi
U tom periodu, ako bi Čejni morao ili elimisanju ljudskih života nije se po-
da putuje sa jednog na drugo mesto, "vo- kazala previsokom da ne bi bila plaćena
zili su ga u koloni blindiranih kola koja je – sve dok je plaća neko drugi.
menjala maršrutu da bi zavarala poten- Nedavno, platilo ju je oko šezdeseto-
cijalne napadače". Na zadnjem sedištu ro avganistanske dece.
automobila u kome je on sedeo, nastav-
lja Mejerova, ležala je (zlu ne trebalo) Bezvrednost drugih
"vojnička vreća u kojoj su se nalazile Iako ni jedan nivo zaštite ne beše do-
gas-maska i komplet za preživljavanje u voljan za ovu ekipu iz Bele kuće, ona ipak
uslovima biohemijskog rata". A da se ni nije ponudila nikakvu zaštitu civilima
najmanja pretnja ne bi nadvila nad nje- koje je zadesilo da žive u "zonama rata",
govu glavu, "retko je putovao a da sa so- koje se neprestano šire po ovoj planeti.
bom ne bi poveo i doktora medicine". Na Bliskom istoku, u Somaliji, Pakistanu,
Kad smo kod vođa u nemirnim vre- Avganistanu, rat koji se vodi usmeren je
menima, ovaj baš i nije bio portret koji protiv civila (iako to nikada neće biti pri-
oličava hrabrost. Možda je bliži oličenju znato). "Kolateralna šteta", sterilna fraza
paranoje ili prosto straha, ali ma šta bio, samoiskupljenja koju je Pentagon iza-
takođe predstavlja i čudnovatu vrstu pri- brao da upotrebljava isključivo za usput-
no ubijanje civila, postaće glavni princip
davanja značaja samom sebi. Da li je ije-
ratova koje je, izgleda, predsednik odlu-
dan ratni predsednik - uključujući Abra-
hama Linkolna kad su južnjačke armije čio da povede skoro istog onog trenutka
marširale na Vašington, ili Franklina D.
Ruzvelta na vrhuncu Drugog svetskog
rata − ikada bio tako bizarno prezaštićen
u prestonici države? Da li je bilo koja ad-
ministracija ikad toliko polagala na zašti-
tu života ijednog jedinog funkcionera?
S druge strane, dobro oklopljeni pot-
predsednik Čejni i njegov pomoćnik Da-
vid Adington odigrali su glavnu ulogu,
kako Mejerova dokumentuje strašnim
pojedinostima, u gubljenju globalnog
rata protiv terorizma4, koji je takođe bio
i globalni rat terorom5, vođen u zemlja-
ma udaljenim hiljadama milja. U tom
novom ratu, "rukavice su skinute", "okovi
je na mestu predsednika SAD proveo dva
mandata, 1952. i 1956. godine. (primedba Z
redakcije)
4 Global War on Terror
5 Global War of Terror
27
Z SVET
Dik Čejni se obraća vojnicima u Iraku
u kome je potpredsednik iščezao u svom
bunkeru.
U svetu u koji je smrt iznenada sti-
gla, u tim slabo nastanjenim i zabačenim
prostranstvima planete, koje su neokon-
zervativci nazvali "lukom nestabilnosti"
(i pre nego što su ga takvim učinili), civili
su, kad ih je pogodila katastrofa, imali
na raspolaganju šačicu lekara i nijedan
komplet za preživljavanje, kao ni gas ma-
sku. Najčešće su, kada se pojavila nena-
javljena smrt, bili na spavanju ili se bavili
svojim svakodnevnim poslovima. Svih
ovih godina, priče o ovim smrtima, ako
su uopšte ugledale svetlost dana, obično
bi se nalazile na unutrašnjim stranama
novina u kratkim izveštajima o ratnim
zbivanjima u kojima su redovno bili uko-
pani "žene i deca".
Mi nemamo pojma koliko su civila,
tokom ovih godina, vojska SAD i vojska
njenih saveznika pobili, znamo samo da
je "kolateralna šteta" široko rasprostra-
njena pojava, a broj žrtava svakako nije
najvažnija briga u predsednikovom ratu
protiv terora, štaviše nikome ovde uop-
šte nije stalo da sazna koliki je taj broj.
’’Kolateralna šteta” je činjena na bez-
brojne načine – artiljerijskom paljbom
tokom početne invazije Iraka, čestim
odstreljivanjem civila u vozilima i na
kontrolnim punktovima, pešadijskom
vatrom (ili čak vatrom privatnih plaće-
nika) iz konvoja, tokom racija po privat-
nim kućama, tokom operacija po selima,
i najviše iz vazduha.
U Avganistanu, kako je pobuna tali-
bana rasla znatno brže nego snaga trupa
SAD i NATO, tako se povećavalo kori-
šćenje vazdušne sile. Od 2004. do 2007.
godine, broj vazdušnih napada se ude-
28
setostručio. Tokom prošle godine, broj
pogibija civila usled ovih vazdušnih na-
pada skoro se utrostručio. Prema Marku
Garlasku, bivšem funkcioneru Penta-
gona i vojnom analitičaru ’’Hjuman rajts
voča’’, 317.000 funti bombi je bačeno u
junu ove godine, a 270.000 u julu, što je
jednako ’’ukupnoj tonaži bombi bačenih
tokom cele 2006. godine’’.
Kao i sve druge brojke koje se od-
nose na žrtve, brojevi koje sada dobi-
jamo kao izveštaje o smrti avganistan-
skih civila su približni i verovatno niži
od stvarnih, posebno stoga što se rat
protiv talibana većim delom odvijao
u zabitima jednog od najsiromašnijih,
najzabačenijih regiona na planeti. Ali,
ipak, nešto znamo. Na primer, iako su
mediji posvećivali pažnju temi spora-
dično, znamo da je u mnogim situacija-
ma dolazilo do stradanja izvesnog broja
nevinih. Dok su, na primer, u oktobru
2006. Amerikanci provodili dane pri-
kovani za TV ekrane prateći izveštaje
o ubistvu pet amiških devojčica koje je
počinio poludeli čovek u jednoj prosto-
riji školske zgrade u Pensilvaniji, ili o
ubistvima 32 studenata koje je izvršio
njihov kolega na Univerzitetu Virdžinija
Tek u aprilu 2007, između 2001. i ove
godine, američki avioni su desetkovali
tri avganistanske i jednu iračku svadbu,
poslednju pre samo mesec dana, a da se
u medijima skoro nije ni pojavila vest o
tome. U poslednjem takvom ’’inciden-
tu’’ smrt je stigla 47 ljudi, uglavnom ’’sa
nevestine strane’’, uključujući i samu ne-
vestu. Poruka ovih pokolja je da ako ste
stanovnik oblasti u kojoj ima talibana, a
takve sada čine veći deo ove zemlje, bo-
lje vam je da se ne okupljate.
Svaki od ovih događaja je obeležen
uniformnim odgovorom SAD: najpre
ide tvrdnja da je na snage SAD otvore-
na vatra i da su pobijeni bili neprijatelji;
zatim sledi ispravka i predstavljanje po-
kolja "kolateralnom štetom" neizbežnom
za vreme rata i, iznad svega, otvoreno
pokazivanje nespremnosti na istinsko
izvinjenje, kao ni na prihvatanje stvarne
odgovornosti za to što su zbrisali sa lica
zemlje grupu meštana koja nešto pro-
slavlja.
I, imajmo na umu da su ovakve kata-
strofe tek deo daleko širih, medijski jed-
va pokrivenih priča. Samo su u julu, na
primer, vojni funkcioneri SAD i NATO
pokrenuli istragu o tri vazdušna napada
u Avganistanu u kojima je ubijeno 78 av-
ganistanskih civila.
Otkako je rat u Avganistanu počeo
2001. godine, ovakvi "incidenti" su se če-
sto događali. Ne iznenađuje što je Bušova
administracija, zajedno sa Pentagonom,
izumela metod kako da se izvuče iz ova-
kvih situacija. Posle svega, sledi da glo-
balni rat protiv terorizma počiva na ne-
izgovorenom uverenju da životi civila iz
udaljenih zemalja koji gledaju svoja posla
u suštini nemaju nikakav značaj u pore-
đenju sa američkim potrebama i željama.
Njihovi životi su bezvredni.
Incident u Azizabadu
Još jedno nedavno okupljanje Av-
ganistanaca, okončano je pokoljem ci-
vila jezivih razmera. Njemu je napokon
posvećena medijska pažnja daleko veća
od uobičajene i još ne prestaje. Zadrža-
vajući se u vestima, taj događaj je otvorio
prozor kroz koji se mogao videti način
na koji su se vojne snage SAD i Bušova
administracija odnosili prema većini slu-
čajeva "kolateralne štete" koji su prodrli u
vesti tokom poslednjih godina.
U noći 21. avgusta, održavala se ko-
memoracija u Azizabadu, selu u okrugu
Šindand avganistanske pokrajine He-
rat, za plemenskog vođu koji je poginuo
prethodne godine, koji je bio, kako su
potvrdili seljani, protivnik talibana. Sto-
tine ljudi se okupilo, "uključujući članove
familija iz dva plemena".
Te noći, združene snage specijalnih
jedinica SAD i avganistanske armije,
napale su selo. Tvrdili su da su upali u
"zasedu" i našli se pod "jakom paljbom".
Tražili su pomoć u vidu uzastopnih na-
pada iz vazduha. Sudeći po rezultatima
nekoliko istraga i izveštavanju sa lica

mesta novinarke Njujork Tajmsa Karlo-
te Gol, te noći je poginulo najmanje 90
civila, uključujući najverovatnije 15 žena
i do 60-oro dece. Ubijeno je ni manje ni
više nego 76 članova samo jedne familije,
zajedno sa njihovim poglavarom, Rezom
Kanom. Čini se da je baš njegovo imanje
bilo meta napada.
Ispostavilo se da Kan, nije bio ”mi-
litantan” niti taliban, nego "bogati bi-
znismen, građevinskim i bezbednosnim
ugovorima povezan sa obližnjom ame-
ričkom vojnom bazom na aerodromu
Šindand". Potvrđeno je da je imao pri-
vatnu kompaniju koja je pružala usluge
obezbeđenja vojsci SAD na aerodromu
i, isto tako, bio je vlasnik biznisa sa mo-
bilnim telefonima u gradu Herat. Imao
je propusnicu koju mu je "izdao oficir
američkih specijalnih jedinica na kojoj je
on označen kao 'koordinator Specijalnih
snaga SAD' ". Još osmorica ubijenih te
noći, prema izveštaju Golove, radili su
kao čuvari u američkoj privatnoj firmi
koja pruža usluge obezbeđenja. Konač-
no, dvojica poginulih su radili u avgani-
stanskoj policiji i učestvovali u borbama
protiv talibana.
Incident u Azizabadu može da pred-
stavlja jedan od najsmrtonosnijih, medij-
ski potvrđenih napada američke vojske
na civile počev od invazije 2001. godine.
Brojne građevine su bile oštećene. Mnoga
tela, uključujući i dečja, trebalo je iskopa-
ti iz ruševina. Tu je bilo ni više-ni manje
nego 60-oro dece među ubijenima. Po-
kazalo se da su vojne snage SAD napale
na osnovu dezinformacije dobijene od
drugog plemenskog vođe, biznismena iz
iste branše, neprijateljski raspoloženog
prema Kanu i njegovom bratu. Kao što je
jedan plemenski starešina, koji je poma-
gao da se mrtvi sahrane, rekao: "Potpuno
je očigledno, Amerikanci su bombardo-
vali područje na osnovu dezinformaci-
je. Stopostotno sam uveren da im je tu
dezinformaciju neko dostavio zbog ple-
menskih sukoba. Amerikanci su stranci i
oni to ne razumeju. Ovi ljudi koje su po-
bili, bili su neprijatelji talibana".
Ponovljeni vazdušni napadi SAD,
koji su prouzrokovali pogibije civila, po-
kazali su se katastrofalnim po predsed-
nika Avganistana, Hamida Karzaia. On
je požurio da osudi napade na Azizabad
u kojima su pogođena dvojica avgani-
stanskih komandanata, uključujući i za-
padnoavganistanskog najvišeg oficira za
"nemar i prikrivanje činjenica" i naredio
sopstvenu istragu o incidentu. Njegov
tim istražitelja je zaključio da je zaista
poginulo više od 90 avganistanskih civi-
la. Zajedno sa avganistanskim Savetom
ministara, Karzai je, isto tako, zahtevao
"preispitivanje prisustva internacional-
nih snaga kao i sporazuma sa stranim
saveznicima, uključujući NATO i Sjedi-
njene Države".
Ahmad Nader Naderi, komesar av-
ganistanske nezavisne komisije za ljud-
ska prava, izvestio je da je jedno od istra-
živanja njegove grupe "otkrilo da je 88
ljudi bilo ubijeno, uključujući 20 žena".
Misija UN u Avganistanu je zatim po-
slala sopstveni tim istražitelja iz Herata
da intervjuiše preživele. Istraga je "otkrila
ubedljive dokaze, zasnovane na iskazima
očevidaca, da je ubijeno nekih 90 civila,
uključujući 60 dece, 15 žena i 15 muška-
raca". (Potvrđeno je da su deca bila uzra-
sta od "3 meseca do 16 godina, i da su sva
pobijena na spavanju").
Američki odgovor
Imajući u vidu težinu dokaza o Azi-
zabadu, istrage na licu mesta, mnoštvo
grobnica i razrušenih kuća, specifičnost
iskaza očevidaca, i tako dalje, moglo se
učiniti da je ovo jedan istražen i zatvoren
slučaj greške obaveštajaca koji se završio
pogrešnim napadom sa katastrofalnim
posledicama. Ali prihvatanje takvog za-
ključka jednostavno nije sastavni deo
scenarija po kome se ponašaju vojska
Sjedinjenih Država i Bušova administra-
cija.
Umesto toga, ono što u takvim slu-
čajevima redovno dobijate su: predvidiva
priča SAD da su tvrdnje da se nešto tako
dogodilo izmišljotine čudaka (ili jedno-
stavno gole laži), sledi strategija podiza-
nja zida ćutanja (odbijanje da se odgovori
Z SVET
na pitanja), pa uključivanje pristupa "kri-
ve-su-žrtve", diskvalifikovanje izveštaja o
pogibiji civila kao "neprijateljski inspirisa-
ne propagande", – a ako pritisak javnosti
za to vreme ne splasne – uslediće najava
"istrage" (čiji će rezultati retko kad biti
objavljeni), praćena izrazima "žaljenja" ili
"tuge" zbog gubitka života, izgovorenim
bez prihvatanja stvarne odgovornosti za
ono što se desilo - iza kojih nikada nećete
čuti iskreno izvinjenje.
A sad, hajde sa se pozabavimo ame-
ričkim odgovorom na slučaj Azizabad.
Brojevi
Prvobitno su vojne snage SAD glatko
porekle da je ijedan jedini civil ubijen u
selu. Tvrdili su da je tokom operacija po-
ginulo 30 talibanskih "militanata". ("Po-
bunjenički vojnici su delovali sa različitih
tačaka na tom imanju otvarajući vatru iz
lakog naoružanja i raketnih minobacača.
Združene snage su uzvratile otvaranjem
vatre iz lakog naoružanja i jednim vaz-
dušnim napadom, ubivši 30 militanata".)
Gađano je jedno jedino usko područ-
je pod kontrolom lokalnog talibanskog
komandanta, kasnije identifikovanog
kao Mula Sadik, koji je ubijen. (Sadik
je odmah zatim pozvao Radio Liberti da
pokaže da je još uvek vrlo živ i da se te
noći uopšte nije nalazio u selu). Sasvim
ubrzo, međutim, vojni glasnogovornici
počinju da se povlače. Brigadni general
Ričard Blanšet, glasnogovornik NATO,
izjavio je da su "islednici poslati odmah
posle bombardovanja na lice mesta" za-
pravo potvrdili pogibiju tri žene i dvoje
29
Z SVET
dece, za koje se pretpostavlja da su rođaci
mrtvog talibanskog komandanta.
Posle gnevnog saopštenja predsed-
nika Karzaija, kao i objavljivanja rezulta-
ta istrage koju su sprovele njegove ekipe,
vojska SAD je malo izmenila svoj račun,
priznavši da su poginula samo 25-orica
talibanskih boraca kao i petoro Avga-
nistanaca za koje je utvrđeno da ’’nisu
borci”, a među njima i jedna žena i dvoje
dece. Komanda vojske SAD, međutim,
ostaje ’’vrlo čvrsto” pri tvrdnji da je uku-
pan broj poginulih Avganistanaca - 30.
Kasnije, kada je vojna istraga pokre-
nuta, komanda vojske SAD u Avganista-
nu, izdala je nejasno saopštenje ukazuju-
ći da su "koalicione snage svesne optužbi
da je angažovanje u okrugu Šindand u
Pokrajini Herat, u petak, možda dovelo
i do civilnih žrtava osim onih o kojima
smo već izvestili".
A 28. avgusta, objavljeni su rezultati
američke vojne ”istrage”, kojima je potvr-
đeno da je ubijeno samo 30 Avganistana-
ca.
Međutim, 29-og avgusta general Da-
vid D. MekKirnan, američki komandant
NATO snaga, povećava broj, sugerišu-
ći da je moguće da je poginulo "do 40"
Avganistanaca, ali i dalje insistirajući na
tome da je samo petoro civila među nji-
ma, dok su svi ostali bili "muškarci voj-
ničkog uzrasta".
Ovako revidirane brojke još su bile
nametane 2. septembra, kada su prema
Vašington postu, "vojni funkcioneri SAD
glatko odbacili" broj žrtava do kog su
došli Avganistanci i UN.
Već 4. septembra je Los Anđeles
Tajms izvestio da vojska SAD sada ”pri-
znaje” da je pobijeno 35 militanata i se-
30
dam civila – ukupno 42 Avganistanaca
– u tom napadu.
Na tome su američki brojevi ostali
do danas. Počinjete da o svemu ovome
mislite kao o čudovišnom (i bezobzir-
nom) neformalnom procesu pregovo-
ra pod pritiskom. Za samo dve nedelje,
Amerikanci su polako odustajali od tih
prethodno definitivnih brojki, pomeraju-
ći se stidljivo ka brojevima koje su izneli
Karzaijevi i UN timovi, ali ne odustajući
od svoje verzije opisa događaja.
Istrage
Prva istraga, prema glasnogovor-
nicima vojske SAD, izvršena je slede-
ćeg jutra, odmah posle napada, kada su
istražitelji iz vojski koje su izvršile napad,
navodno išli od kuće do kuće "procenju-
jući štetu i gubitke" i "fotografišući ih".
Ratnim fotografima je bilo rečeno da
moraju da "dokumentuju scenu". Prema
Golovoj, izveštaču Njujork Tajmsa, voj-
ne snage SAD su tvrdile da su njihove
snage "pažljivo prečešljale ovaj mali za-
padni zaseok, zgradu po zgradu, par sati
nakon vazdušnog napada, i ponovili do-
lazak 26.avgusta, za koji meštani tvrde da
se nikada nije desio".
Kako su tvrdnje o ubijanju civila po-
stajale sve brojnije a Karzai osudio na-
pad, general-major Džefri Dž. Šloser,
komandant koalicionih snaga u Avgani-
stanu, naredio je sprovođenje "istrage"
ove epizode. ("Sve tvrdnje o civilnim
žrtvama shvaćene su vrlo ozbiljno. Koa-
licione snage čine svaki napor da spreče
povređivanje ili gubitak nevinih života.
Istraga je naređena").
Na dan 29. avgusta, objavljeni su
rezultati istrage, izvršene u rekordnom
roku. Broj žrtava - samo 30 Avganistana-
ca, 25 militantnih talibana – definitivno
je potvrđen. Buduća "zajednička istraga"
sa avganistanskom vladom bila je, me-
đutim, predložena. Tog istog 29.avgusta,
general MekKirnan je takođe predložio
da se UN takođe pridruže zajedničkoj
istrazi.
Dana 3. septembra, Avganistanci su
prihvatili predlog SAD za ono što je na-
zvano "tripartitna istraga".
A 7. septembra "pojava dokaza" –
mutnog videa spremnog za tribunal, koji
je kamerom mobilnog telefona snimio
jedan lekar iz Azizabada, i koji je "pri-
kazivao desetine tela civila, uključuju-
ći i brojna dečja" – navela su generala
MekKirnana da zatraži da se američka
istraga obnovi. Sad se američka central-
na komanda izgleda pripremala da "po-
šalje tim viših istražitelja, na čelu sa ge-
neralom, a uključujući i vojnog pravnog
stručnjaka, da istraže incident".
Normalno, takvi istražitelji, čiji re-
zultati obično ostaju strogo poverlji-
vi, nisu ništa drugo do varka, smišljena
radi razvodnjavanja situacije dok pažnja
javnosti ne splasne. U ovom slučaju, mi-
nimalistička vojna istraga, koja je samo
podržala prvobitno zataškavanje istine o
napadu na Azizabad, bila je iznuđena, a
kako su avganistanski protesti splasnuli,
do sada je sigurno otišla na đubrište isto-
rije.
Dva sveta
Prvobitno, prema Vašington Postu,
"glasnogovornica vojnih snaga SAD od-
bacila je kao 'šokantne' tvrdnje avgani-
stanske vlade o broju civila poginulih u
napadu... Zvaničnici SAD u Vašingtonu,
koji su govorili pod uslovom da ostanu
anonimni, rekli su da su talibani postali
majstori u širenju dezinformacija kojima
bi navukli napade SAD na civile". U ko-
mentaru za koji je traženo da izvor osta-
ne neimenovan, zvaničnik iz vojske SAD
kasnije je sugerisao "da su seljani isfabri-
kovali dokaze kao što su sveže zatrpane
grobnice".
Potpukovnica Rami Nilson-Grin,
glasnogovornica vojske SAD, insistirala
je: "Uvereni smo da smo napali pravo
imanje".
Dana 24. avgusta, kako je protest
zbog masakra u Azizabadu bio sve jači u
Avganistanu, glasnogovornik Bele Kuće,
Toni Frato je rekao pred jatom novinara:
"Žalimo gubitak života među nevinim
Avganistancima koje smo se obavezali da
štitimo... Koalicione snage preduzimaju

mere predostrožnosti da spreče civilne
žrtve, za razliku od talibana i militanata
koji ciljaju civile i koriste ih na način koji
njihove živote dovodi u opasnost".
A 25. avgusta Frato je dodao: "Ve-
rujemo da, iz onoga što nam je rečeno u
Ministarstvu odbrane, oni veruju da je taj
napad bio dobar… Treba da vam kažem,
ipak, pre svega, mi očigledno žalimo gu-
bitak života svakog civila koji u ovakvim
napadima može izgubiti život – bez ob-
zira da li su oni Avganistanci ili Iračani, u
bilo kojoj od ovih zona sukoba". Tog istog
dana, Pentagonov glasnogovornik Bra-
jan Vitman je rekao: "U ovom trenutku
mi nastavljamo da verujemo da je to bio
legitiman napad sproveden protiv taliba-
na. Nažalost, bilo je i civilnih žrtava, iako
je njihov broj sporan, rekla bih. Upravo
zato se o tome vodi istraga".
Na konferenciji za štampu 27.avgusta
u Pentagonu, komandant korpusa mari-
naca, general Džems Konvej je rekao:
"Ako su izveštaji o civilnim žrtvama u
Avganistanu tačni - a ponekad je to ve-
liko 'ako', jer mislim da svi mi shvata-
mo kakvi su majstori talibani u pogledu
sprovođenja informacijskog rata, ali ako
se oni dokažu, biće to istinski nesrećan
incident. Potrebno je da izbegavamo ta-
kve incidente, sigurno, po svaku cenu...
"Znate da je vazdušna moć prven-
stvena asimetrična prednost koju mi
imamo i nad talibanima i, po tom pitanju,
nad Al Kaidom u Iraku... A kada uvidimo
da su naši protivnici opasni ljudi na opa-
snom terenu, pre nego što spustimo naše
marince ili pešadince da se bore protiv
njih, najpre izvučemo prednost iz naše
- asimetrične vojne nadmoći ... Ne zna-
te uvek šta vas čeka na terenu, nažalost.
A ponekad mislimo da je bilo namernih
nastojanja na strani talibana da se okruže
civilima zato da bi makar ubrali plodove
jedne informacione operacije ako civili
izginu".
General MekKirnan je 29. avgusta
ponovio američki stav, izražavajući žalje-
nje zbog svakog izgubljenog života civila:
"To je bio legitimni pobunjenički cilj. Ža-
limo zbog gubitka života civila, ali broje-
vi koje smo mi utvrdili u ovoj oblasti su
daleko manji od brojeva o kojima govore
mediji, a ono u šta mi verujemo jeste da
se ovde radi o vrlo smišljenoj operaciji
informativnog rata koja je orkestrirana
od strane pobunjenika, talibana". Takođe
se požalio na istragu UN rekavši: "Vrlo
sam razočaran što Ujedinjene Nacije
nisu razgovarale sa našim štabom pre
nego što su objavile svoje nalaze" a onda
Z SVET
je sugerisao da je predsednik Karzai bio
žrtva lošeg informisanja.
Dana 3. septembra, pod sve jačim
pritiskom javnosti, ambasador SAD u
UN Zalmaj Halilzad, potisnuo je debatu
o nepoklapanju brojeva žrtava u "maglu
rata", dok se zalagao za novu zajedničku
istragu: "verujem da je u sve ovo umeša-
no i malo ratne magle iz početnih izve-
štaja. Ponekad prvi izveštaji mogu biti
pogrešni. A, najbolji način da se to reši,
jeste da imamo takvu istragu kakvu smo
mi predložili, u kojoj učestvuju SAD, ko-
alicija, vlada Avganistana, i Ujedinjene
nacije."
Istog dana Karzaijev kabinet je
objavio saopštenje prema kome je pred-
sednik Buš telefonirao avganistanskom Oliver Nort je stekao veliku
predsedniku: "Predsednik Amerike je popularnost među desničarima jer
izrazio svoje žaljenje i saosećanje zbog je uništavao dokaze o prodaji oružja
incidenta u Šindandu". Citirali su ga: "Ja Irancima i korišćenju tako zarađenog
sam partner u vašem gubitku i gubitku novca za finansiranje borbe kontraša
koji je zadesio avganistanski narod". protiv sandinista u Nikaragvi.
Na dan 3. septembra general
MekKirnan je rekao: "Svaka smrt civila
za vreme rata jeste strašna tragedija. Čak
je i jedna jedina smrt – prevelika žrtva...
Želim da ponovo izrazim najiskrenije
saosećanje i da se izvinim porodicama
čiji su voljeni nepovratno stradali u una-
krsnoj vatri u borbi naših snaga protiv
pobunjenika u Azizabadu". Iako su av-
ganistanski civili masovno izginuli zbog
američkih vazdušnih napada, a ne zbog
nekakve unakrsne paljbe, ova izjava je
bila nešto najbliže izvinjenju do čega je
došao neko povezan sa američkom vla-
dom ili vojskom.
Pošto je 7. septembra obnovio vojnu
istragu, general MekKirnan je izjavio:
"Narod Avganistana može da računa na
našu posvećenost i odgovornost u dola- Nortova sekretarica Fewn Hall
ženju do istine". takođe okrivljena za aferu, dok je
američki predsednik Ronald Regan
uspeo da se izvuče. (vidi fusnotu 6).
Igranje vatrom
Dozvolite mi da istaknem ironični rio i u Vijetnamu. Ustvari, on se pojavio
detalj iz ove priče. Vojska SAD je tvrdi- kao svedok odbrane u slučaju marinca
la da su njihovi sad već diskreditovani optuženog zbog masakra Vijetnamaca u
podaci o Azizabadu "bili potvrđeni od Son Tangu u februaru 1970.
strane jednog nezavisnog novinara koji Baš kao sad i ovde, tako i tada u Vi-
se nalazio uz trupe SAD na licu mesta". jetnamu, behu "srca i umovi" lovljeni iz
Ispostavilo se da je taj ”nezavisni novi- tajno prodavala oružje Iranu, koji je u to
nar” niko drugi do Oliver Nort, koji radi vreme ratovao s Irakom, a tako skupljena
za Fox News! Nort ne samo da je stekao finansijska sredstva koristila kako bi se,
reputaciju poslušnika u Reganovoj vladi zaobilazeći tadašnje američke zakone,
kao vladin službenik, vladin branilac, i podržavali kontraši – antikomunistički
učesnik u Iran-Kontra aferi6, nego se bo- gerilci koji su ratovali protiv sandinističkog
režima u Nikaragvi. Oliver Nort je u to
6 Iran-Kontra afera je naziv za vreme bio pomoćnik savetnika za nacio-
politički skandal koji je izbio u SAD krajem nalnu sigurnost i, zajedno sa svojom sekre-
1986. godine kada se otkrilo kako je ad- taricom, uništavao je dokumenta vezana za
ministracija predsednika Ronalda Regana ovaj slučaj. (primedba Z redakcije)
31
Z SVET
vazduha i sa zemlje; tako da premnogo
civila beše raznešeno bombama iznova i
iznova; i isto tako je previše, kao u sluča-
ju zloglasnog masakra u Mi Laju7, isfabri-
kovanih reportaža koje su objašnjavale
kako su civili - vijetnamski seljaci – izgi-
nuli. Te priče je objavljivala vojska, iako
su te priče imale malo ili nikakve veze sa
onim što se tamo stvarno dogodilo.
Danas, "srca i umovi" bivaju isto tako
lovljeni širom prostranih oblasti plane-
te, a ljudi u iznenađujuće velikom broju
nastavljaju da ginu dok se samo trude da
nastave da žive svoje živote. Ovo je leto
bilo, u stvari, prepuno "incidenata" koji
najčešće nisu ili su jedva pominjani u ve-
stima, a u kojima su ginuli civili u Iraku,
Avganistanu, i u plemenskim oblastima
Pakistana: na kontrolnom punktu u irač-
7 Mi Laj masakr je masovni geno-
cid počinjen 16. marta 1968. od strane
američkih vojnih trupa nad nenaoružanim
civilima Republike Vijetnam (Južni Vijet-
nam). Broj žrtava se procenjivao između
347 i 504 osoba. Neke žrtve su bile silo-
vane, prebijane, mučene, dok su neki leševi
pronađeni iskasapljeni. Optuženo je 26
američkih vojnika i samo je jedan osuđen
na dve godine zatvora. Odslužio je samo
četiri i po meseca. (primedba Z redakcije).
32
koj pokrajini Dijala, američki vojnici su
ubili doktora Abdula-Salama al-Šima-
rija, načelnika internističkog odeljenja
državne bolnice Baakuba dok je puto-
vao kolima na posao, dok je druga grupa
američkih vojnika iz konvoja projektilom
oborila direktora i dve službenice dok su
se vozili na svoja radna mesta u filijali
banke na Međunarodnom aerodromu.
(Nenaoružani, pobijeni Iračani su na-
knadno proglašeni naoružanim "zločin-
cima" pre nego što su demonstranti nate-
rali vojsku SAD da povuče ove optužbe).
Isto tako, nedavno je ubijena jedna avga-
nistanska žena sa dvoje dece na nemač-
kom kontrolnom punktu u provinciji
Kunduz, a od zalutale bombe poginulo je
još dvoje civila.
U plemenskim oblastima Pakista-
na, u napadu helikoptera SAD na jedno
selo, ubijeno je 20 civila, kako je saopštio
ogorčeni guverner provincije; a Pakistan-
ci, mahom rođaci čoveka označenog kao
glavni talibanski komandant, uključujući
i jednu od njegovih nekoliko žena, "sva-
stiku, sestru, dve sestričine, osmoro unu-
čadi i jednog odraslog rođaka", pobijeni
su projektilima iz američke bespilotne
letelice.
Ova vrsta "kolateralne štete" je koš-
mar koji ne prestaje, koji za razliku od
ubijenih amiških devojčica ili pucnjava u
američkim školama, uopšte ne fascinira
ni medije a, očigledno, ni Amerikance.
Izgleda da većina nas ne želi da zna šta
se događa, i generalno govoreći, da smo
srećni što mediji nisu posebno zaintere-
sovani da nam to i pokažu. To je jedan
od razloga što često apsurdni iskazi koje
ponekad nudi vojska SAD ne nailaze na
kritiku - što, srećom, nije slučaj sa inci-
dentom u Azizabadu. Ni manje ni više,
Bušova administracija, bila je više nego
voljna da prihvati "kolateralnu štetu" kao
svakodnevnu prateću pojavu svog glo-
balnog ’’rata protiv terora’’.
Naravno, važno je šta cenite kao
vrednost, a čemu odričete vrednost.
Kada sebi pripisujete višu vrednost, a
drugima oduzimate njihovu, vi prirodno
precenjujete svoje moći i zapanjujuće ste
slepi prema potencijalnim moćima dru-
gih – vi njih, ustvari, potcenjujete. To je,
može se reći, bio razuman rezime kratke
i gorke istorije Bušove vlasti.
Na taj način su, ne samo potpred-
sednik Čejni, već i predsednik i njegovi
najviši zvaničnici, ostali samo-zaštitnički
ubunkereni tokom godina u kojima su bili
na vlasti. Oko 60-oro dece masakriranih
u Azizabadu, svi iz iste porodice, njima
nisu bila važna. A, važna su. Kada pobi-
jete njih, i toliko drugih sličnih njima, sa-
svim je izvesno da se igrate vatrom.
[Napomena: sasvim retko se događa-
lo da američki reporteri dopru tamo gde
su se odigrali ovakvi incidenti. U ovom
slučaju, Karlot Gol je uspela da dođe na
lice mesta i njen je izveštaj iz Azaziba-
da osvanuo na naslovnoj strani Njujork
Tajmsa, što je bilo važno. Ne propusti-
te to. Osim toga, ’’Hjuman Rajts Voč’’ je
upravo objavio novi izveštaj o civilnim
žrtvama i vazdušnoj sili u Avganistanu.
Pogledajte ga. Antiwar.com je uobičajeno
dobro obavio svoj posao izveštavanja o
žrtvama globalnog rata protiv terora, dok
vebsajt Džejsona Dica redovno objavlju-
je pouzdane preglede vesti o takvim do-
gađajima. Osim toga, vebsajt Huana Ko-
lea Informed Comment objavljuje skoro
svakodnevne preglede primera upotrebe
prekomerne sile u Iraku, sile primenjene
na najvišem mogućem nivou.] ■
Prevela Nada Ljubić

Majkl Kolon
Deset ratova, deset medijskih laži
Kratka inventarna lista dezinformacija
16. maj 2008. godine
Svakom ratu prethodi velika medijska
laž. Danas, Buš preti Venecueli i Ekva-
doru. Sutra, Iranu? A posle toga, ko je
sledeći? Sa predsednikom Uribeom, kao
lutkom, dilerom droge i ubicom Indi-
janaca (četiri miliona izbeglica). Ovaj
Uribe tvrdi da su pronađeni dokazi o
Čavezovoj podršci terorizmu i militari-
zaciji regiona u neuništivom kompjute-
ru Raula Reja (FARC).
Mediji glavnog toka šire ovu propa-
gandnu kampanju za naredni Bušov rat.
Setimo se koliko puta su SAD i isti me-
diji nama manipulisali. Svaki veći rat je
opravdavan onim što se kasnije pokaza-
lo kao dezinformacija. Evo kratke liste:
1. Vijetnam (1964 - 1975):
Medijska laž: 2. i 3. avgusta (1964),
snage Severnog Vijetnama su optužene
od strane vlade SAD zbog napada na
dva vojna broda SAD u Zalivu Tonking
Šta smo kasnije doznali: Nikakvi
brodovi nisu napadnuti. To je bila čista
izmišljotina Bele kuće.
Stvarni cilj: da se spreči nezavi-
snost Vijetnama i da se očuva domina-
Z SVET
cija SAD u ovom regionu.
Posledice: Milioni žrtava, genetske
deformacije (Narandžasti agens), ma-
sovni društveni problemi.
2. Grenada (1983):
Medijska laž: Malo ostrvo u Kari-
bima je optuženo da instalira sovjetsku
vojnu bazu i da ugrožava živote SAD
doktora.
Šta smo kasnije doznali: Potpuno
netačno. Predsednik SAD Regan je iz-
mislio sve to iz ničega.
Stvarni cilj: da se spreče društvene
i demokratske reforme premijera Bišo-
pa (koji je ubijen). Regan je rekao: ’’Mi
ne možemo da dozvolimo komunistič-
kim apačima da preuzmu našu privatnu
baštu...’’.
Posledice: Invazija SAD marinaca,
brutalna represija i restauracija kontrole
Vašingtona nad zemljom.
3. Panama (1989):
Medijska laž: Invazija SAD mari-
naca je sprovedena da bi bio uhapšen
predsednik Norijega koji je optužen da
je diler droge.
Šta smo kasnije doznali: agent
Centralne obaveštajne službe SAD,
Norijega, zahtevao je suverenitet nad
Panamskim kanalom prilikom isteka
perioda iznajmljivanja zemljišta. Nepri-
hvatljivo za SAD.
Stvarni cilj: da se očuva kontrola
SAD nad ovim strateškim komunikacij-
skim putem.
Posledice: SAD bombardovanje je
ubilo od 2 do 4.000 civila, ignorisano od
medija.
4. Irak (1991):
Medijska laž: Iračani su ukrali in-
kubatore sa porodiljskog odeljenja bol-
nice u gradu Kuvajtu.
Šta smo kasnije doznali: Pot-
puno izmišljotina koju je proizvela
Hill&Knowlton reklamna agencija, koju
je platio sam Emir Kuvajta.
Stvarni cilj: da se spreči Bliski istok
da stekne nezavisnost nasuprot SAD
dominacije i da se očuva vojna kontrola
Izraela nad regionom.
Posledice: Nebrojena količina žrta-
va tokom rata, uvećana tokom dugačkog
33
Z SVET
embarga, uključujući lekove.
5. Somalija (1993):
Medijska laž: Gospodin Kušner
sebe predstavlja kao heroja humanitar-
ne kampanje u Somaliji.
Šta smo kasnije doznali: četiri
SAD kompanje su kupile četvrtinu pod-
zemlja Somalije, bogatog naftom.
Stvarni cilj: kontrola vojno strateš-
kog regiona.
Posledice: Nesposobne da kontroli-
šu Somaliju, SAD drže zemlju u potpu-
nom haosu.
6. Bosna (1992 - 1995):
Medijska laž: SAD reklamna firma
Ruder Finn i Bernard Kušner otkriva
takozvane srpske logore za ekstermina-
ciju.
Šta smo kasnije doznali: Ruder
Finn i Kušner su lagali. Ti kampovi su
bili za ratne zarobljenike spremne za
razmenu. Muslimanski predsednik Alija
Izetbegović je to priznao.
Stvarni cilj: da se uništi Jugoslavi-
ja, njen program socijalnog osiguranja,
da se region povrgne multinacionalnoj
kontroli, da se kontroliše strateška reka
Dunav i balkanski putevi.
Posledice: četiri godine strašnog
rata za sve nacionalnosti (Bošnjake,
Srbe i Hrvate). Rat provociran iz Berli-
na, produžen iz Vašingtona.
7. Jugoslavija (1999):
Medijska laž: Srbi sprovode geno-
cid nad Albancima na Kosovu.
Šta smo kasnije doznali: čista iz-
mišljotina koju je priznao Džejmi Šej,
službeni govornik NATO-a.
Stvarni cilj: da se nametne kontro-
la NATO nad Balkanom i NATO-v pre-
obražaj u policijske snage svetskih raz-
mera. Uspostavljanje vojne baze SAD
na Kosovu.
Posledice: 2.000 žrtava NATO
bombardovanja. Etničko čišćenje Koso-
va od strane NVK pod pokroviteljstvom
NATO.
8. Avganistan (2001):
Medijska laž: Buš je hteo da se
osveti posle 11. septembra i da uhvati
Bin Ladena.
Šta smo kasnije doznali: Ne po-
stoji dokaz o postojanju Al-Qaida orga-
nizacije. U svakom slučaju, Talibani su
predložili da predaju Bin Ladena.
Stvarni cilj: da se vojno kontroli-
še strateški region u Aziji, da se izgradi
34
naftovod preko Afghanistana radi kon-
trolisanja snabdevanja energentima Juž-
ne Azije.
Posledice: dugoročna okupacija i
masivno povećanje proizvodnje i trgo-
vine narkoticima.
9. Irak (2003):
Medijska laž: Sadam poseduje
opasna oružja za masovno uništavanje,
potvrdio je Kolin Pauel u UN, držeći
epruvetu u svojoj ruci.
Šta smo kasnije doznali: Bela kuća
je naložila svojim službama da falsifiku-
ju (slučaj Libi) ili da stvaraju lažne izve-
štaje.
Stvarni cilj: kontrola svih naftnih
izvora i mogućnost da se ucenjuju rivali:
Evropa, Japan, Kina...
Posledice: Irak je u haosu i građan-
skom ratu, uslovi života žena su unaza-
đeni u smeru potčinjavanja i mračnjaš-
tva.
10. Venecuela -
Ekvador (2008?):
Medijska laž: Čavez podržava tero-
rizam, uvozi oružje, diktator je (konačni
izgovor još nije odabran).
Šta smo kasnije doznali: mnoge
medijske laži su već razotkrivene: Čavez
puca u svoj narod, Čavez anti-Semita,
Čavez militarista, igra se nastavlja
Stvarni cilj: glavne SAD kompani-
je žele da održe kontrolu nad naftom i
drugim izvorima na čitavom kontinen-
tu.. Boje se demokratskog i socijalnog
oslobođenja Latinske Amerike.
Posledice: Vašington vodi globalni
rat protiv čitavog Juga: pučevi, ekonom-
ske sabotaže, ucene, instaliranje vojnih
baza SAD pored prirodnih izvora...
Zaključak
Bilo kako bilo, svakom ratu pret-
hodi i opravdava ga masovna medijska
kampanja laži. I naš inventar je daleko
od toga da bude potpun! Da se spreče
ratovi potrebno je razotkrivati ove me-
dijske laži što je pre moguće i na najma-
sovniji način. Hvala na cirkulisanju ovog
članka, na njegovom prevođenju na
druge jezike ako je moguće (dostupan je
na francuskom, španska verzija uskoro
dolazi) kao i na slanju prevoda. U ratu
vestima, vi ste stvarna snaga! ■
Prevela Vera Vratuša
■ ■ ■ KRATKE
VESTI ■ ■ ■
■■■ ČAVEZ TRAŽI “HUMANI
ZAOKRET” OD SAD
KARAKAS, SEUL, 8. NOVEMBAR 2008. - Predsednik
Venecuele Ugo Čavez kaže da bi želeo da SAD i
Barak Obama učine “humani zaokret u poštovanju
prema svetu”.
“SAD mogu biti velika zemlja”, rekao je Čavez u
prvom komentaru na izbor demokratskog senatora
za novog predsednika SAD. On je, međutim, rekao
da samo ako SAD prihvate da “poštuju suverenitet
ostatka sveta mogu biti velika zemlja i sila koja radi
za dobrobit” drugih.
“Nadam se da će nova vlada biti na visini onoga
što od nje očekuje svet, ali i njen narod: da će se
pre svega baviti pitanjima vezanim za SAD”, rekao
je Čavez, poznat inače kao veliki neprijatelj politike
SAD.
Venecuelanska vlada je u utorak čestitala
Obami na “istorijskom izboru” izražavajući želju da
izgradi “nove odnose” s Vašingtonom.
■■■
■■■ UMRLA GLUMICA SONJA SAVIĆ
BEOGRAD, 24. SEPTEMBAR 2008. - Glumica Sonja
Savić umrla je u svom stanu u Beogradu.
Sonja Savić je rođena 15. septembra 1961. go-
dine u Čačku. Glumom je počela da se bavi u ama-
terskim trupama, a debitovala je na filmu “Leptirov
oblak” 1977. godine. Glumu je diplomirala 1982. na
Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Filmskim ulogama tokom osamdesetih godina
- “Živeti kao sav normalan svet”, “Una”, “Šećerna
vodica”, “Davitelj protiv davitelja”, “Balkanski špi-
jun”, “Čavka” - izborila je status zvezde srpskog
filma kreirajući uloge izvan određenog faha, ali
uvek sa prepoznatljivim ličnim pečatom.
Za ulogu u filmu “Život je lep” (1985) nagrađena
je na festivalu u Veneciji. Devedesetih godina ređe
se pojavljuje na filmu “Mi nismo anđeli”, “Uvod u
drugi život”, “Ni na nebu ni na zemlji”, “Urnebesna
tragedija”, ali je sve aktivnija kao rediteljka - “Prvi
srpski tehno vodvilj”, “Supernaut – Beograd an-
dergraund”, “Plej” i poslednji film “Šarlo te gleda”.
Veliki povratak na glumačku scenu usledio je
posle uloge u filmu “Hleb i mleko” (2001), nagrađe-
nog Zlatnim lavom u Veneciji. Film “Jug-jugoistok”
u kojem je igrala, dobio je nagradu beogradskog
FEST-a “Nebojša Đukelić”.
■■■

Adam Hanije
’Novi Bliski Istok’ i Palestina
Nastavak teksta iz prethodnog broja: Položaj Palestine na Bliskom Istoku: Otpor neoliberalizmu i američkoj sili
Krajem 60ih, sa definitivnim kolapsom
britanskog i francuskog kolonijalizma na
Bliskom Istoku, Amerika je postala do-
minantna imperijalna sila u regiji. Zbog
nafte, Bliski Istok je postao presudno va-
žan za izgradnju američke prevlasti u
svetskom poretku. Kontrola nad regional-
nim prirodnim bogatstvima istovremeno
je služila da obezbedi robu od životne
važnosti, pruži izvor profita, i kao batina
kojom se uticalo na konkurenciju unutar
svetskog tržišta. Čak šta više, tokom za-
dnjih trideset godina, regija je preuzela
sve važniju ulogu obezbeđivanja protoka
viška kapitala – a time i sveobuhvatnu
moć – unutar globalnog finansijskog po-
retka.
Američka politika prema regiji dik-
tirana je ovim faktorima. Pošto je Bliski
Istok vitalna veza sveobuhvatne američ-
ke moći nad globalnom ekonomijom, na
njemu mora da se razvije politički okvir
koji će održati američku prevlast u regi-
ji. Ovaj politički okvir (inače poznat kao
američka ’spoljna politika’) ostvaren je
kroz svakodnevne debate, borbe i isku-
stva američkog kapitala i njegovih pred-
stavnika u vladama, odborima i lobistič-
kim političkim organizacijama. Uprkos
stvarnim i važnim razlikama koje se uvek
pojavljuju, tokom poslednje četiri dece-
nije formirala se opšta saglasnost oko
pitanja kako upotrebljavati i održavati
uticaj u regiji. Ovaj konsenzus se zasniva
na tri centralna stuba podrške:
• Prvo, kao i drugde u svetu,
Amerika se oslanja na korumpirane vlade
i elite čija bezbednost i ekonomski opsta-
nak zavise od nje. Možemo to jasno vi-
deti u slučajevima Egipta i Jordana – dva
ključna američka saveznika u regiji. Ove
dve vlade blisko sarađuju sa SAD-om u
pitanjima bezbednosnih i ekonomskih
veza. Poseduju široku mrežu tajne poli-
cije, a zatvori su im prepuni pojedinaca
koji su, uz blisku saradnju CIA-e i drugih
obaveštajnih službi, bili mučeni. Njihove
ekonomije su širom otvorene za strane
investicije a neoliberalizam je godinama
gospodario.
• Drugo, kao dodatak ovim kli-
jentskim režimima, američka moć se
oslanja na zemlje ujedinjene kroz regio-
nalni proces integracije, tzv. Savet zaliv-
ske saradnje (GCC1). GCC je osnovan
1981. godine između Saudijske Arabije,
Bahrejna, Kuvajta, Omana, Katara i Sje-
dinjenih Arapskih Emirata. Kao regional-
ni integracioni projekat koji podseća na
Evropsku Uniju, GCC ima cilj da kreira
jednu ekonomsku zonu među svojih šest
država-članica sa uniformnim zakonima,
ekonomskom politikom, zajedničkom
centralnom bankom, i jednom valutom
do 2010-e. Zemlje GCC-a su posebno
zavisni saveznici SAD-a. Njihova jaka
zavisnost od emigrantskih radnika znači
da se razlikuju od država kao što su Irak,
Iran, Egipat i druge zemlje gde jaki do-
maći radnički pokreti predstavljaju po-
tencijalnu opasnost. GCC je istovremeno
ključna regionalna predstraža za američ-
ku vojsku. U 2003, američka vojska je u
Katar izmestila svoj jedinstveni koman-
dni centar za operacije u 27 zemalja. Do
2005-e, prema izveštaju američkog kon-
gresa, preko 100.000 američkih vojnih
lica nalazilo se u zalivskim zemljama (ne
računajući oko 150.000 vojnika u Iraku
kao ni bezbednosne snage koje operišu
pod okriljem civilnih firmi)2.
• Najzad, treća glavna potpora
američke moći u regiji jeste izraelska
država. Od rata 1967-e, Izrael je odigrao
ključnu ulogu štiteći američke interese
u regionu. On je oružje koje Amerika
upotrebljava kad hoće da uništi pokrete
a nije u prilici da interveniše direktno.
Ima puno primera te logike – počevši od
1967-me pa kroz 1970-te, izraelski vojni
napadi i atentati osakatili su levičarske i
arapske nacionalističke pokrete koji su
predstavljali pretnju klijentskim režimi-
ma širom regije. Tokom 1980ih, Izrael
je korišćen da uništi palestinske i druge
progresivne snage u Libanu. Čak šta više,
Izrael je promovisao američke spoljnopo-
litičke interese širom sveta. Bio je ključna
politička, vojna, i ekonomska podrška
1 Gulf Cooperation Council
2 Vidi: Katzman, Kenneth. (2006),
”The Persian Gulf States: Issues for U.S.
Policy”, Washington D.C: Congressional
Research Service The Library of Congress.
str. 10.
Z SVET
aparthejdu3 u Južnoj Africi i tokom naj-
aktivnijih godina bojkota i sankcija služio
je kao kanal za protok južnoafričke robe
ka Evropi (jedan od razloga zbog kojeg
Izrael danas ima centralnu ulogu u glo-
balnoj trgovini dijamanata). U Latinskoj
i Centralnoj Americi, izraelsko oružje i
vojna obuka korišćeni su za naoružava-
nje i opremanje vojnih diktatura u tim
regijama tokom 1980-ih.
Od početka 1990ih, u kontekstu ge-
neralno povoljnije globalne geopolitičke
klime, SAD je ciljala ka ponovnom uobli-
čavanju odnosa ova tri stuba podrške da
bi bolje učvrstila svoju moć i uticaj. Skri-
veni cilj ove politike je da se zajedno spoje
ova tri stuba u jedinstvenu neoliberalnu
ekonomsku zonu (nazvanom ’Novi Bliski
Istok’ od strane Kondolize Rajs 2006-e).
Vrlo je važno da se razume ova strategija;
ona je ključna za regionalno okruženje u
kojem se, danas, politika regiona razvija,
kao i specifične snage koje pokreću eko-
nomske planove poput PPRR4-a.
Novi Bliski Istok i MEFTA
Centralna tačka strategije krojenja
’Novog Bliskog Istoka’ je produbljivanje
neoliberalne ekonomske politike (pri-
vatizacija, slobodnotrgovinski ugovori,
sužavanje javnog sektora, otvaranje ka
stranim investicijama, ukidanje državnih
subvencija, itd) u svim zemaljama regije.
Tokom poslednje decenije, podstaknute
od strane međunarodnih finansijskih in-
stitucija kao što su Svetska Banka i MMF
i podržane od strane regionalnih tela kao
što su Arapski Monetarni Fond i Arapski
Savet za Biznis, skoro sve vlasti u regionu
izašle su u susret ovoj politici.
Ovaj neoliberalni zaokret nagove-
šten je ubrzanim talasom privatizacije
3 Aparthejd (na afrikansu apart-
heid ’’odvojenost’’) je bio socijalni sistem,
koji je sprovodila vladajuća bela manjina
u Južnoj Africi u 20. veku. Po aparthejdu,
crna većina je bila odvojena i bila joj je
uskraćena politička i ekonomska jednakost
sa belcima.
4 PPRR – Palestinski Plan za Re-
formu i Razvoj. Vidi detaljnije u prethod-
nom broju Z magazina, u prvom delu ovog
teksta.
35
Z SVET
širom Bliskog Istoka: fabrike, avio-kom-
panije, poštanske usluge, bolnice, banke,
elektroprivrede, vodovodi, prešli su u
privatno vlasništvo. Najvažnije je da, iz
perspektive američkog i drugog stranog
kapitala, otvaranje regionalnih naftnih i
gasnih polja (kao i sektori petrohemijske
industrije) obećava generacijski preokret
u strukturama vlasništva. Najdramatični-
ji primer toga se, naravno, nalazi u Iraku,
gde je nedavno vlada prihvatila povratak
četiri najveće zapadne naftne kompanije
(iste četiri kompanije koje su kontrolisa-
le iračku naftu od 1920-ih do naciona-
lizacije 1972-e). Ali, irački primer nije
jedinstven, na drugim mestima u Zalivu
strane naftne kompanije dobijaju pristup
naftnim i gasnim resursima koji su im
bili decenijama nedostupni (na primer,
u 2003-oj, prvi put u periodu od tri de-
cenije, strane naftne kompanije dobile su
dozvolu da eksploatišu gas u Saudijskoj
Arabiji).
Istovremeno, neoliberalna politika
značila je i ukidanje subvencija na osnov-
ne životne namirnice kao što su hrana,
gorivo, struja, voda i kirija. Ove mere če-
sto su diktirane od strane Svetske Banke i
MMF-a u zamenu za kredite i drugu po-
moć (na primer, 1991-e, krediti Svetske
Banke za Jordan bili su uslovljeni duplira-
njem cene struje i povećanjem cene vode
za 140%). U Egiptu, gde 22% stanovništva
živi ispod granice siromaštva od 1 dolara
na dan, cene hrane su se tokom posled-
nje godine više nego duplirale. 7-og maja
ove godine, egipatska vlada je ukinula
subvencije na cene goriva tako da su se
cene preko noći popele za 40%.
Inače, najdalekosežniji aspekt neoli-
beralizma u regionu je sprovođenje slo-
bodnotrgovinskih ugovora (FTA)5. Na bi-
5 FTA - Free Trade Agreement
36
lateralnom nivou, SAD su potpisale FTA
ugovore sa pojedinačnim zemljama kao
što su: Bahrejn, Oman, Egipat, Jordan,
Izrael, i Maroko. FTA ugovori obavezuju
ove zemlje da američkim kompanijama
otvore svoja tržišta i obustave kontrolu
uvozne politike (privilegovanjem lokal-
nih kompanija ili sprečavanjem kretanja
stranog kapitala u regionu). Čineći to,
oni neizbežno uništavaju lokalnu indu-
striju i, što je najvažnije, onesposobljava-
ju te zemlje da povećaju državnu pomoć
i javnu potrošnju radi pomoći siromaš-
nima (pošto bi se to smatralo ’’diskrimi-
nacijom”).
Ali postoji i druga komponenta ovih
FTA ugovora koju je važno razumeti:
MEFTA (Ugovor o slobodnoj trgovini
na Bliskom Istoku6). Cilj MEFTA-e, obe-
lodanjene od strane SAD-a sredinom
2003-e, je ostvarenje jedne zone slobodne
trgovine širom Bliskog Istoka do 2013-e.
Logika koja stoji iza MEFTA-e je, otvore-
no rečeno, neoliberalna: maksimum bo-
gatstva, sreće i napretka će biti ostvareno
uklanjanjem svih barijera izvozu i tokovi-
ma kapitala, tretiranjem stranog kapitala
kao domaćeg, prihvatanjem širokih pri-
vatizacionih programa, odobravanjem
stranog vlasništva, i smanjenjem državne
potrošne na socijalne usluge.
U junu 2003, tadašnji američki pred-
stavnik za trgovinu Robert Zolik održao
je govor na Svetskom ekonomskom foru-
mu (WEF)7 u Jordanu gde je jasno izrazio
ove principe kao temelj MEFTA spora-
zuma. Zolik je odgovornost za siromaš-
tvo, nezaposlenost i terorizam prebacio
na arapsku samovolju i ’propali socijali-
stički’ model. On je pokušao da dokaže
6 Middle East Free Trade Agreee-
ment
7 World Economic Forum
da bi se, ako se ekonomija liberalizuje i
otvori ka stranom kapitalu, ti problemi
prevazišli. Prema njemu, cilj Amerike je
da ’’pomogne nacijama koje su spremne
da prihvate ekonomsku slobodu i vla-
davinu prava, da se integrišu u globalni
trgovinski sistem, i da se njihove ekono-
mije uvedu u moderno doba”8.
Američka strategija je bila pojedinač-
no pregovaranje sa ’prijateljskim’ zemlja-
ma u regionu i ostvarivanje postepenog
procesa od 6 etapa koji bi na kraju doveo
do potpunog ispunjenja FTA ugovora
između SAD-a i svake zemlje ponaosob.
Ti individualni FTA ugovori bi se vreme-
nom sjedinili sve dok ceo Bliski Istok ne
dođe pod američki trgovački uticaj. U su-
štini, logika MEFTA sporazuma je ostva-
renje ekonomske zone slobodne trgovine
širom cele regije, koja bi bila učvršćena
izraelskim kapitalom na zapadu i zaliv-
skim kapitalom na istoku, i povezana sa
američkom ekonomijom u razvijenom
jezgru kapitalizma. Na to je Kondoliza
Rajs mislila upotrebivši termin: ’Novi
Bliski Istok’.
Normalizacija sa Izraelom
Najviši stepen ostvarenja ove vizije je
ekonomska i politička integracija Izraela
u regionu. Vrlo je važno razumeti ovu
tačku: ’Normalizacija’ (kako je nazivaju
palestinska i arapska levica) je ’’sine qua
non9’’ za MEFTA sporazum i neolibe-
ralnu viziju regiona. Odbacivanje nor-
malizacije već duže vreme stvara liniju
razdvajanja između progresivnih snaga u
regiji i, s druge strane, vlada i lidera koji
su voljni da sarađuju sa Izraelom i ame-
ričkim imperijalizmom. Iza ovog odbija-
nja stoji shvatanje da se Izrael ne može
smatrati ’normalnom’ zemljom dok god
odbija da prizna izrazito kolonijalnu pri-
rodu cionizma i nastavlja da negira pravo
palestinskih izbeglica da se vrate svojim
domovima i pravo na samoopredeljenje
(ovo nema nikakve veze sa saradnjom sa
anticionističkim Izraelcima, nego znači
odbijanje da se kolonizator i kolonizovan
izjednače kao ’partneri u miru’).
Nema ničeg novog u američkom in-
sistiranju na normalizaciji. Ali otvorena
veza sa neoliberalizmom isplivala je na
8 Zoellick, Robert B. (2003a),
“Global Trade and the Middle East: Re-
awakening a Vibrant Past”, Remarks at the
World Economic Forum Amman, Jordan
June 23. Available at usinfo.state.gov.
9 Sine qua non - Bez čega ne može
biti

Najvažniji cilj američke politike je da se državama u regionu oduzme
moć kontrolisanja sopstvene ekonomske i spoljne politike. Na taj način,
bez obzira na vladajuće režime (pri tom ne smemo zaboraviti da države
poput Irana i Sirije imaju sopstvene zatvore pune političkih zarobljeni-
ka), nacionalni interesi ovih zemalja neizbežno se sudaraju sa oblikom
vladavine koju SAD pokušava da nametne celoj regiji
površinu sa sporazumom iz Osla10, tokom
1990-ih. SAD i druge svetske sile spon-
zorisale su seriju četiri uzastopnih samita
poznatih kao ”Ekonomski Samiti Bliskog
Istoka i Severne Afrike’’ (MENA)11, od
kojih je prvi održan u Maroku 1994-e.
MENA samiti otvoreno povezuju ne-
oliberalizam sa ekonomskom i politič-
kom normalizacijom Izraela na Bliskom
Istoku. Jordanska vlada se nije stidela da
promoviše tu činjenicu kada je Ministar-
stvo spoljnih poslova otvoreno izjavilo
da je cilj samita da ’’…stvore ekonomske
međuzavisnosti između arapskih država
i Izraela, promovišu lična poznanstva
između dveju strana, i neguju trgovinu,
investiranje i ekonomski razvoj” 12.
Možda izgleda čudno da se u trenut-
noj situaciji priča o trendu normalizaci-
je, posebno nakon novog palestinskog
ustanka krajem 2000. godine i očiglednog
prekida pregovora između Izraela i Pale-
stinskih Zvaničnika. Ali daleko od očiju
javnosti, ekonomske i političke veze iz-
među Izraela i arapskih vlada nastavljaju
da se produbljuju. Jedan primer suštinske
veze između neoliberalizma i normaliza-
cije su bilateralni FTA ugovori potpisani
između SAD-a i zemalja u regionu. Sva-
ki od tih ugovora sadržava klauzulu koja
obavezuje te zemlje na normalizaciju sa
Izraelom i sprečava bilo kakav bojkot tr-
govinskih odnosa.
Ali, najpotpunija potvrda načina na
koji je ’normalizacija’ postala usklađena
sa neoliberalnim projektom je osnivanje
takozvanih Kvalifikovanih Industrijskih
10 Sporazum iz Osla su, u prisus-
tvu tadašnjeg američkog predsednika
Bila Klintona, 1993. godine potpisali vođa
PLO Jaser Arafat i izraelski ministar Yitzak
Rabin. Sporazum je predvideo da se Izrael
povuče sa 95 odsto okupiranih teritorija i
to pri konačnom rešenju do 1998. godine.
11 Middle East and North Africa
Economic Summits
12 Hashemite Kingdom of Jordan,
Foreign Ministry, Middle East and North
African Summits www.mfa.gov.jo/pages.
php?menu_id=70
Zona (QIZ)13 u Jordanu i Egiptu. Ove in-
dustrijske zone su proizvod ekonomskih
dogovora između SAD-a, Izraela, Jorda-
na i Egipta. Njihovo osnivanje sadrži po-
sebnu meru po kojoj roba proizvedena u
njima može da se oslobodi uvozne takse
za američko tržište pod uslovom da je
izvestan deo ulaganja izraelski.
Većina industrijskih zona sadrži tek-
stilne fabrike koje imaju ulogu podizvo-
đača za krupni američki kapital poput
Walmarta, GAP-a, i drugih robnih kuća.
Te fabrike su vlasništvo regionalnog i
internacionalnog kapitala, uglavnom
Sjedinjenih Arapskih Emirata, Izraela,
Kine, Tajvana i Koreje. Mada je teško
precizirati veličinu radne snage u ovim
industrijskim zonama, pretpostavlja se
da u Jordanu zapošljavaju preko 40.000
radnika, od kojih su većina emigrantski
radnici iz Bangladeša, Šri Lanke, i dru-
gih južnoazijskih zemalja. Uslovi rada
su zastrašujući a retko kada su dovođe-
ni u pitanje od strane arapskih levičara
i sindikata. Ne postoji zakon o radu a
radnici bivaju sprečavani da se pridruže
sindikatima. Plata je oko 2 centa na sat,
sa 72očasovnim smenama. Radnici su
redovno prebijani, seksualno maltretira-
ni i prisiljeni da žive u izuzetno prljavim i
prenatrpanim uslovima. Sami moraju da
plate svoj put do Bliskog Istoka a pasoši
im se oduzimaju čim stignu14.
Ove industrijske zone počele su da
dominiraju u bilateralnoj trgovini izme-
đu SAD-a i Jordana (i u manjoj meri u
trgovinskim odnosima sa Egiptom). Do
2007-e, američka vlada je tvrdila da je
izvoz iz trinaest industrijskih zona osno-
vanih u Jordanu razlog što ukupan jor-
danski izvoz za SAD iznosi 70%15. Egipat
13 Qualified Industrial Zones
14 Za detaljne izveštaje o ovim us-
lovima u Jordanu vidi izveštaj koji je u maju
2006. napravio National Labor Committee,
’’U.S.-Jordan Free Trade Agreement De-
scends into Human Trafficking and Invol-
untary Servitude”.
15 Office of the United States Trade
Representative, 2007 Trade Policy Agenda,
Z SVET
je osnovao prvu industrijsku zonu 2004.
godine i sada ih ima četiri. Do 2006-e,
egipatska roba za izvoz u SAD, proizve-
dena u industrijskim zonama, dostigla je
26% sveukupnog izvoza na tom tržištu.
Dakle, ove zone postoje da bi se izra-
elski i arapski kapital spojili, blisko pove-
zali sa američkim tržištem, u zajedničkoj
eksploataciji jeftine radne snage. Vero-
vatno je nemoguće naći jasniju metaforu
američke vizije Novog Bliskog Istoka.
Uništavanje narodnog jedinstva
Pokušaj slamanja svih oblika jedin-
stva (nacionalnog i regionalnog) koji se
odupiru ovim posledicama, neizbežna
je pratilja ove vizije jedinstvene ekonom-
ske zone, koja spaja izraelski i regionalni
kapital pod neoliberalnim pokrovitelj-
stvom. Bez fragmentacije i slamanja ot-
pora (koji je, na kraju krajeva, oblik so-
cijalne solidarnosti) ne može postojati
jedinstvo pod neoliberalizmom.
Američka spoljna politika je, zbog
toga, skoncentrisana na razbijanje svih
snaga koje potencijalno mogu da se su-
protstave njenoj viziji – ovo je jedan od
ciljeva okupacije Iraka, kao i pretnji i
pokušaja da se destabilizuju Iran, Sirija, i
Liban. U ovim zemljama, SAD podržava
i neguje one društvene snage za koje se
nada da će se pokorno ponašati prema
njenim interesima u regionu, kao što to
rade vlade Jordana i Egipta. Najvažniji
cilj američke politike je da se državama u
regionu oduzme moć kontrolisanja sop-
stvene ekonomske i spoljne politike. Na
taj način, bez obzira na vladajuće režime
(pri tom ne smemo zaboraviti da države
poput Irana i Sirije imaju sopstvene za-
tvore pune političkih zarobljenika), naci-
onalni interesi ovih zemalja neizbežno se
sudaraju sa oblikom vladavine koju SAD
pokušava da nametne celoj regiji.
U slučaju Palestine, ovo cepanje na-
rodnog jedinstva apsolutno je ključno
za uspeh neoliberalnog projekta u regiji.
Zbog bliske povezanosti normalizacije
odnosa sa izraelskom državom i američ-
Section III. str.5.
37
Z SVET
ke vizije jedinstvene ekonomske zone ši-
rom Bliskog Istoka, palestinski otpor ima
centralnu poziciju unutar šire regionalne
antiimperijalističke borbe. Činjenica da
čitavih 60 godina Palestinci odbijaju da
se pomire sa svojim isterivanjem 1947-
1948. i nastavljaju da traže pravo da se
vrate i žive na svojoj zemlji, snažna je
pretnja ne samo rasističkoj prirodi izrael-
ske države nego i prirodi američke moći
u regionu. To je razlog što je nemoguće
da se progresivni pokret razvije u regio-
nu a da nije skoncentrisan na palestinsku
borbu i povezan s njom, i što, neizbežno,
sve iskrene narodne borbe idu ka tome
da budu kanalisane kroz pitanje Palesti-
ne.
Tek se u ovom kontekstu PPRR i ulo-
ga Palestinskih Zvaničnika mogu u pot-
punosti razumeti. Od početka izraelske
okupacije Zapadne Obale i Pojasa Gaze
1967. godine, Izrael je gledao da smanji
palestinsko stanovništvo u tim oblasti-
ma sve do izolovanih naselja razdvoje-
nih izraelskim kolonijama, zaobilaznim
putevima i vojnim instalacijama. Ovi
parčići teritorija – precizno identifiko-
vani kao bantustani16 od strane mnogih
analitičara koji vide sličnosti sa crnač-
kim ’zavičajem’ za vreme Južnoafričkog
aparthejda – dobili bi privid autonomi-
je dok bi u realnosti suštinski služili kao
zatvori na otvorenom prostoru. Umesto
direktne izraelske vojne vlasti nad pale-
stinskim stanovništvom u ovim zonama,
pasivne palestinske vođe bi sprovodile
izraelsku kontrolu. Kao u slučaju svih za-
tvora, prava kontrola bi ostala u rukama
onih koji drže ključeve: tj. u rukama izra-
elskih okupatorskih snaga koje nastavlja-
ju da regulišu uvoz svih proizvoda, ljudi
i službi.
Proces u Oslu je bio projektovan da
formalizuje osnivanje ovih bantustana
i da predstavi blagoslov ’međunarodne
zajednice’ za odgovarajuću poniznost
palestinske vlasti. Iako je ova namera bila
prekinuta borbom naroda, početkom
palestinskog ustanka u septembru 2000.
godine, bolna je očiglednost svakome ko
pogleda u mapu Zapadne Obale i Poja-
sa Gaze, da su ovi palestinski bantustani,
uz finalne konture Aparthejdskog Zida
16 Bantustan – 1. rezervat za
domorodačko crnačko stanovništvo u
Južnoafričkoj Republici za vreme aparthe-
jda. 2. izolovan prostor, region i sl. koji sa
spoljnim svetom nema mnogo dodira. 3.
ekonomski i politički slaba država, prividno
nezavisna, čiju unutrašnju i spoljnu politiku
određuju velike sile. (prim. Z redakcije)
38
koji okružuje sela i gradove na Zapad-
noj Obali, postali stvarnost. Složeni plan
kontrolnih punktova, ličnih karti i do-
zvola kompletno reguliše pristup unutar
i van ovih zona.
Prema ovoj viziji, Zapadna Oba-
la postaje kapija za izraelski ulaz u širu
teritoriju Bliskog Istoka. Potvrda ova-
kve perspektive je izgradnja masivnih
autoputeva koji se protežu od istoka do
zapada, preko Zapadne Obale, koji pove-
zuju izraelske gradove na Sredozemlju sa
kolonijama u Jordanskoj Dolini. Ovi au-
toputevi su jasno projektovani za mnogo
više od lokalnog saobraćaja – namena im
je da omoguće trgovinu između Izraela i
Zaliva (kroz Jordan i Zapadnu Obalu).
Osim toga, palestinski i drugi regi-
onalni kapitali potpuno su integrisani u
ovaj projekat kroz zajedničke ekonom-
ske inicijative kao što su već spomenute
industrijske zone. Ove društvene snage
direktno profitiraju od ovakvih ekonom-
skih aranžmana i, kao što je dokazala
Palestinska investiciona konferencija,
neće biti predmet istih restrikcija koje
su nametnute prosečnom Palestincu.
Imenicom ’mir’ blagosloveno od strane
’međunarodne zajednice’, ovo rešenje će
biti najavljeno kao ’Palestinska država’.
U stvarnosti, izolovani delovi teritorije i
industrijskih zona nemaju nikakve veze
sa narodnim samoopredeljenjem. Uspeh
MEFTA (i normalizacija Izraela unutar
neoliberalnog Bliskog Istoka) uslovljen je
uspešnim okončanjem ovog procesa.
Zaključak
Aktivisti i pristalice palestinske bor-
be provode puno vremena u dokumen-
tovanju i obaveštavanju šire javnosti o
očajnim uslovima u kojima se nalazi pa-
lestinsko stanovništvo na Zapadnoj Oba-
li i Pojasu Gaze. Mi detaljno katalogizira-
mo maltretiranje kojem je izložen narod
Gaze pod opsadom, tekuću izgradnju
novih kolonija i Aparthejdskog Zida na
Zapadnoj Obali, konstantni porast nivoa
siromaštva, i način na koji su kretanje i
svakodnevni život regulisani izraelskim
vojnim naredbama.
Ove činjenice su suštinske da bi se
ocrtala dubina i opseg izraelske kontrole.
Za one koji nisu imali priliku da dožive ili
budu očevici tih uslova iz prve ruke, po-
trebno je da smo u stanju da objasnimo
rutinizaciju bede koja je svakodnevna
realnost života u Palestini.
U isto vreme, moramo da razumemo
da poziv na solidarnost baziran na kon-
stantno prisutnom kršenju ljudskih pra-
va ne dopire dosta daleko. Palestinci nisu
žrtve nego su narod u borbi. Ova borba
prevazilazi granice Zapadne Obale i Po-
jasa Gaze i centralna je komponenta šire
regionalne borbe. Danas je nemoguće
razumeti zbivanja u bilo kojoj bliskoi-
stočnoj zemlji bez postavljanja nacio-
nalnog konteksta unutar pojedinačnog,
koherentnog i ujedinjenog napada koji
SAD i druge imperijalne sile sprovode
protiv naroda u regionu. Nije samo in-
tenzitet njihove patnje ili dužina njiho-
vog izgnanstva to što palestinsku borbu
čini imperativom solidarnosti u ovom
trenutku, već njeno centralno mesto u
širem kontekstu.
Jezgro ovog regionalnog okvira je od-
nos između razvoja neoliberalnog kapita-
lizma na Bliskom Istoku i normalizacije
sa Izraelom. Svi napori SAD-a i njihovih
klijentskih režima u regiji usmereni su ka
promovisanju ove dve međusobno zavi-

sne teme. Nije slučajnost da su se ključni
razgovori tokom regionalnih sastanaka
između Rajsove, predstavnika Kvarteta,
i drugih međunarodnih figura, vrteli oko
načina ohrabrivanja zajedničkih projeka-
ta između izraelskog i regionalnog kapi-
tala (uključujući i palestinski). To je ra-
zlog što bilateralni američki FTA ugovori
insistiraju na normalizaciji sa Izraelom,
i što je toliko veliki napor da se prošire
šeme kao što su industrijske zone.
Solidarnost aktivista u razvijenim
kapitalističkim državama može da igra
ključnu ulogu u odbijanju i sprečavanju
procesa ”normalizacije”. To je dugo bio
zahtev palestinske i arapske levice, ali
je poziv na takvu solidarnost dostigao
novi značaj nakon Bušovog objavljivanja
MEFTA plana u 2003. godini. 2005. go-
dine, palestinske samonikle organizacije
pozivale su na stvaranje globalnog po-
kreta bojkota i sankcija protiv izraelske
države kao što se radilo tokom kampanje
protiv Južnoafričkog aparthejda17. Od
tog datuma, studentske grupe, mesne za-
jednice, umetnici i sindikati, širom sveta
usvojili su ove rezolucije kao znak podrš-
ke apelu iz 2005. godine.
Moramo razumeti koliko je važan
ovaj pokret za perspektivu šire borbe u
17 Vidi: http://stopthewall.org/
worldwideactivism/968.shtml
■■■ BOLIVIJA I VENECUELA
PROTERALE AMERIČKE AMBASADORE
regionu. Međunarodna solidarnost nije
pitanje milosrđa ili pružanja pomoći
’nesrećnima’. To je, u suštini, pitanje za-
uzimanja strane i podržavanja naroda u
borbi. Poziv na bojkot i sankcije ojačava i
učvršćuje te regionalne snage koje odbi-
jaju normalizaciju okupacije i aparthejda
u Palestini. Konačno, cilj te kampanje je
da se ukine međunarodna podrška – ide-
ološka, ekonomska i vojna – koja omo-
gućava nastavak današnjeg aparthejda .
Ali naši napori da se delegitimizuje i
preokrene ”normalizacija” sa izraelskom
državom nije samo čin solidarnosti sa
palestinskom borbom. To je istovremeno
važan element podrške drugim narodi-
ma u regionu, bilo u borbi protiv ame-
ričke okupacije u Iraku, pokušaja da se
spreči vojna intervencija protiv Irana, ili
mnogobrojnih drugih narodnih pokreta
širom Bliskog Istoka. Što je najvažnije,
zbog centralne uloge koju ova regija igra
u podršci globalnoj američkoj hegemo-
niji, uspeh ovog pokreta tokom sledećih
godina će biti ključan u otporu politici
kreiranja bede i bezuslovne trke u nad-
metanju koja nastavlja da proizvodi kata-
strofe za većinu svetskog stanovništva. ■
Preveli Kole i Tanja Kilibarda
Z SVET
■ ■ ■ KRATKE
VESTI ■ ■ ■
LA PAZ, KARAKAS, 11. SEPTEMBAR 2008. - Pred-
sednik Bolivije Evo Morales optužio je američkog
ambasadora Filipa Goldberga da se meša u unu-
trašnje stvari Bolivije, i da podržava opoziciju i pro-
teste u kojima je poginulo najmanje osam osoba.
“Ambasador SAD kuje zaveru protiv naše de-
mokratije i pokušava da razbije Boliviju”, - izjavio
je Morales u govoru u predsedničkoj palati u La
Pazu. On je dodao da je naredio ministru spoljnih
poslova Bolivije da uputi pismo američkom amba-
sadoru Goldbergu i da zatraži od njega da se “hitno
vrati u SAD”.
Predsednik Morales nije izneo konkretne do-
kaze protiv američkog ambasadora za koga se
sumnja da stoji iza nedavnih protesta protiv vlade
Bolivije. Osim što je odbacio Moralesove optužbe,
Vašington je na taj potez uzvratio istom merom -
proglasio je bolivijskog ambasadora u Americi
personom non gratom.
Predsednik Morales je odranije poznat kao
veliki protivik sadašnjeg režima u Vašingtonu. On
u tome uživa podršku predsednika Venecuele Uga
Čavesa i bivšeg lidera Kube Fidela Kastra.
Predsednik Venecuele Čavez je takođe izbacio
američkog ambasadora iz Karakasa i povukao am-
basadora Venecuele iz Vašingtona. Čavez je rekao
da je to učinio iz solidarnosti sa Bolivijom i izjavio:
“Naložio sam ministru Maduru da odmah vrati
našeg ambasadora kući pre nego što bude izbačen
iz SAD. Mi ćemo poslati našeg ambasadora kada
dođe nova vlada u SAD i to vlada koja će poštovati
narode Latinske Amerike”.
U Boliviji su u toku protesti protiv predloženih
reformi predsednika Moralesa koji želi da ravno-
mernije raspodeli prihode od proizvodnje energe-
nata.
Bolivija je duboko podeljena zemlja i to na istok
- gde se nalaze zalihe nafte i prirodnog gasa i gde
su ljudi uglavnom protiv Moralesovih radikalnih
planova, i na zapad koji želi da vidi promenu u na-
činu na koji su stvari postavljene.
Predsednika Moralesa podržavaju siromašni i
južnoamerički Indijanci koji će podržati odluku da
se protera američki ambasador.
Dok pojedini analitičari optužuju SAD da zane-
maruje Latinsku Ameriku, drugi joj zameraju, kako
to nazivaju, imperijalističko držanje i mešanje u
tuđe stvari.
■■■
39
Z SVET
Intervju sa Noamom Čomskim, septembar 2008.
Narod je sasvim pristojan, ali je žrtva propagande
U ovom intervjuu Noam Čomski odgo-
vara na pitanja koja interesuju javnost u
Sloveniji, pre svega, na pitanje o intenzi-
tetu uticaja Sjedinjenih Američkih Drža-
va na politiku koju vodi Evropska Unija,
i govori o ulozi koju su SAD i Evropa odi-
grale pri raspadu Jugoslavije.
Razgovarao Matic Primc, Slovenija
Kakvi su politički odnosi između Ev-
ropske Unije i Sjedinjenih Država?
Kako se uticaj Sjedinjenih Država
ispoljava u unutrašnjoj, a kako u
spoljnoj politici unutar EU? Postoji li
ijedna oblast politike u kojoj se može
videti jasna razlika između politike
SAD i politike EU?
Tokom Drugog svetskog rata, Sjedi-
njene države su postavile planove svoje
globalne hegemonije, dodelivši svakom
regionu na svetu posebnu ’’funkciju’’ u
okviru sistema koji je tada bio projekto-
van. Evropa je, naravno, bila region od
najveće važnosti. Sjedinjene Države su
(uz britansku pomoć) zato uložile zna-
čajne napore da osiguraju da Zapadna
Evropa bude rekonstruisana na način
koji odgovara interesima SAD. To je
obuhvatalo i takve akcije kao što je pot-
cenjivanje antifašističkog otpora, obnav-
ljanje većeg dela tradicionalnog poretka
uključujući fašističke i nacističke sarad-
nike, ponovno uspostavljanje mafije (a sa
njom i industrije narkotika), i još mno-
go toga. Ali postoji zabrinutost iz rani-
je prošlosti da bi Evropa mogla krenuti
svojim nezavisnim putem i postati ’’treća
sila’’ - možda nešto poput De Golove vi-
zije Evrope od Atlantika do Urala. SAD
zbog toga uvek imaju ambivalentan stav
prema ujedinjenju Evrope. Ona korpo-
racijama SAD nudi ogromne prednosti
zbog razmera njihovog duga, a mogla bi
da bude i podrška globalnim planovima
SAD. Ali, sa druge strane, ona može da
bude i potencijalno dovoljno moćna da
sledi sopstveni nezavisni kurs.
Stavovi SAD prema EU potvrđuju
ove dugopostojeće zabrinutosti. One
su iznete sasvim eksplicitno u distink-
ciji koju je Donald Ramsfeld1 napravio
1 Donald Henri Ramsfeld (1932)
je američki republikanski političar i sek-
retar za odbranu s najdužim mandatom
u američkoj istoriji. Takođe je poznat kao
najgorljiviji zagovornik i arhitekt američke
40
između ’’Stare Evrope’’ (loše) i ’’Nove
Evrope’’ (dobre) kad su SAD pokušale
da iznude podršku za rat u Iraku. Kri-
terijum njihovog razlikovanja je bio vrlo
jasan: staru Evropu su sačinjavale države
u kojima su vlade zauzimale stav većine
svog stanovništva i usprotivile se ratu.
Novu Evropu sačinjavaju zemlje u kojima
vlade zauzimaju stav suprotan mišljenju
velike većine populacije i slede naređe-
nja iz Vašingtona. Lideri nove Evrope su
tada bili italijanski Berluskoni2 i španski
Aznar3, koji su čak bili pozvani i na sa-
stanak na vrhu Azora4, odakle su Buš i
Bler objavili rat. Aznar se pridružio ratu
uz podršku samo 2 odsto stanovništva
Španije, i zbog toga je bio pozdravljen
kao lider koji donosi demokratiju svetu.
Sve ovo je prošlo bez komentara,
a u isto vreme su zapadni intelektual-
ci hvalili sami sebe zbog svoje duboke
posvećenosti Bušovom demokratskom
krstaškom ratu. Događaji su otkrili, još
jednom, da obrazovana klasa slabo zazi-
re od toga da se prikloni moći.
Ali u distinkciji stara-nova Evropa
ima nečeg višeg od toga. Stara Evropa je
invazije na Irak 2003. godine, te neslužbeni
vođa neokonzervativne frakcije unutar
administracije predsednika Džordža Buša
(prim. Z redakcije).
2 Silvio Berluskoni (1936) je
italijanski biznismen, političar i državnik
koji je tri puta osvojio mandat premijera
Italije. Berluskoni se istakao po neolib-
eralnoj ekonomskoj politici, zalaganju za
evropsko ujedinjenje ali i bliskim vezama
s američkom administracijom Džordža
Buša, kojeg je podržao u invaziji na Irak.
Zbog toga, kao i zbog niza istraga o koru-
pciji, te izjava koje opravdavaju i veličaju
fašizam, Berluskoni je jedna od najkontro-
verznijih ličnosti današnje Evrope. (prim. Z
redakcije)
3 José María Aznar López (1953)
je bio premijer Španije od 1996. do 2004.
(prim. Z redakcije)
4 Azorska ostrva su portugalski
arhipelag u Atlantskom okeanu oko 1500
kilometara od Lisabona i oko 3900 kilo-
metara od istočne obale Severne Amerike.
Arhipelag se sastoji od devet velikih i osam
malih ostrva, koja se protežu na više od 600
kilometara. Azori su vrhovi najviših plani-
na sveta, ako se meri od baze, koja je na dnu
okeana. (prim. Z redakcije)
bila industrijsko i trgovinsko središte, a
centar potencijalne evropske nezavisno-
sti: Nemačka i Francuska. SAD hoće da
oslabe njihov uticaj i da pojačaju sopstve-
ni. Stoga su snažno podržavale prijem u
EU bivših sovjetskih satelita, za koje su
pretpostavile da će ih lako kontrolisati,
i koji bi povukli Evropu da se potpunije
prikloni globalnim ambicijama SAD.
Tako se Evropa pridruživala zahte-
vima SAD, čak i onda kada se snažno
protivila stavovima Vašingtona. To se
događa širom sveta. To, međutim, ne
sme tako da se nastavi i u budućnosti.
Spoljne politike SAD i Slovenije čine
se vrlo sličnim. Uprkos širokom otpo-
ru javnosti (samo 3,6% stanovništva
je podržalo vojnu akciju u vreme kad
su trupe poslane), slovenačka vojska
se nalazi i u Avganistanu i u Iraku,
Slovenija je priznala Kosovo kao neza-
visnu državu a još nije priznala Južnu
Osetiju. Šta mislite da je razlog ovakve
sličnosti politika dveju zemalja?
To je pitanje na koje treba da od-
govore ljudi koji poznaju Sloveniju, a,
po mom mišljenju, to je i ono što naj-
zad treba da se promeni ako se Slovenci
nadaju da žive u jednom nezavisnom i
demokratskom društvu.
Slušamo obećanja o unapređenju
demokratije, smanjenju siromaštva i
jačanju razvoja, sa obe strane, i iz EU
i iz SAD. Da li su ta obećanja istinita i
na koji način se predstavljaju kroz de-
lovanje spoljne politike?
Svako priča o tim ciljevima, čak i
Staljin. Prema tome, ta obećanja nisu
informativna, čak ni u tehničkom smi-
slu: ona su predvidive govorničke fraze
političara. U slučaju SAD, stvar je pa-
žljivo proučena od strane same vlada-
juće struje mišljenja. Vodeći stručnjak,
zagovornik promovisanja demokratije je
Tomas Caroters, vrlo poštovan lik, koji
sebe opisuje kao neoreganistu. Napisao
je nekoliko knjiga na tu temu, dopirući
tačno do sadašnjice. Zaključuje da, na-
žalost, administracija SAD podržava de-
mokratiju ako, i samo ako, to odgovara
njenim strateškim ekonomskim ciljevi-
ma. Svaki je predsednik, kaže on, čude-
sno ’’šizofren’’ u tom pogledu. Prostim
rečima, to je čista prevara, kao što je i

većina saopštenja o plemenitim namera-
ma koje daju moćnici.
Kad je reč o siromaštvu i razvo-
ju, nažalost, isto je, i tu se radi o dobro
prostudiranoj stvari. Nisam video da se
intelektualci EU bave uporedivim zabri-
nutostima, ali koliko znam, mislim da je
slika ista, sa proređenim izuzecima.
Interesantno je uporediti politiku
vlada sa stavovima javnosti. Uzmimo, na
primer, pomoć inostranstvu. Amerikan-
ci se stalno bune da je pomoć previsoka:
mi se odričemo našeg teško stečenog
novca zbog beznačajnih stranaca. Me-
đutim, kada im se postavi pitanje koji
bi nivo te pomoći bio odgovarajući, oni
stalno navode iznose koji daleko pre-
mašuju postojeći nivo američke pomoći
inostranstvu. To otkriva da je narod sa-
svim pristojan, ali da naseda neprekidnoj
propagandi i postaje njena žrtva. Nisu
mi poznate slične studije sprovedene u
Evropi.
Zašto, po vašem mišljenju, NATO nas-
tavlja da se širi kad se ima u vidu da je
stvoren da bi zaštitio Evropu od Sov-
jetskog Saveza koji više ne postoji?
Razuman zaključak je da NATO nije
stvoren da brani Evropu od SSSR, čak
iako je to možda bila jedna od njego-
vih prvobitnih svrha. A drugi razuman
zaključak, koji isto tako podržava pret-
hodna istorija NATO, jeste taj da je iz
perspektive SAD, primarni cilj – možda
primarni cilj – da NATO osigura da se
Evropa potčinjava kontroli SAD. Nema
prostora da ovde navodimo sve dokaze,
ali postoji obilje dokumentovanih i isto-
rijskih dokaza koji podržavaju oba ova
zaključka.
Kako gledate na nedavni konflikt u
Gruziji? Koje su njegove globalne imp-
likacije?
Bojim se da na ovo ne mogu dati kra-
tak odgovor. Pridružiću ovom intervjuu
svoj nedavni članak na tu temu. (Članak
Noama Čomskog Drugi hladni rat nala-
zi se na 43. stranici, prim. Z redakcije)
Kakvu su ulogu odigrale SAD i EU u
raspadu bivše Jugoslavije? Da li su one
bile planeri i motori razaranja zemlje
ili su samo usput pomogle da se to do-
godi i postarale se da se stvari razvi-
jaju u skladu sa željama ’’zapada’’?
Ostavljajući Sloveniju po strani, jer
je ona poseban slučaj, javno mnjenje u
Jugoslaviji izgleda da je bilo za održanje
federacije. U početku su i SAD zauzele
isti stav. Na inicijativu Nemačke, EU je
brzo reorganizovala Hrvatsku ne uzima-
jući u obzir prava značajne srpske mani-
ne. To je bio recept za građanski rat, koji
je ubrzo izbio. Kako se Jugoslavija poce-
pala, SAD su priskočile u pomoć bosan-
skim muslimanima, uglavnom radi toga
da pokažu da su velika sila. Klinton je
ubedio Izetbegovića da odbije Vens-
Ovenov plan5, umanjujući tako najbolje
izglede za miran sporazum i polažući
5 Vens-Ovenov plan je bio mirov-
ni predlog za kraj rata u Bosni i Hercegovini
koji su početkom 1993. napravili specijalni
izaslanici Sajrus Vens i lord Dejvid Oven.
(prim Z redakcije)
Z SVET
temelje divljačkog sukoba, koji se zavr-
šio sporazumom ne mnogo različitim od
onog plana, osim što su nade za mirnu
obnovu postale mnogo, mnogo udalje-
nije. Od svega toga su zapadni intelektu-
alci ispleli čitavu mitologiju koja dobro
služi samo njihovim interesima, a čiji je
pregled ovde nemoguće navesti.
Izgleda da je trend u svetu da države
smanjuju svoje mreže socijalne
pomoći, što je vrlo nepopularno. To
se dogodilo i u Sloveniji. Govori nam
se da je to neophodno da bi se ubrzali
ekonomski razvoj i da to moramo da
uradimo zbog globalizacije. Izgleda,
ipak, da se neke oblasti sveta razvijaju
sasvim uspešno čak iako radikalno
povećavaju socijalne izdatke. Kakvu
ulogu globalizacija igra u ovom proce-
su, ako uopšte igra, i da li je to zaista
neizbežno?
Mnoge reči u političkom diskursu
imaju po dva značenja: doslovno znače-
nje i doktrinarno značenje, koje se ko-
risti za vođenje političkog rata. Termin
”globalizacija” nije izuzetak.
U svom doslovnom značenju ”glo-
balizacija” se odnosi na međunarodnu
integraciju. Bukvalno svako podrža-
va globalizaciju u tom značenju. Njeni
najaktivniji i najposvećeniji promote-
ri su oni koje srećemo na godišnjem
Svetskom socijalnom forumu6, i sa njim
6 Svetski socijalni forum je kon-
ferencija koja predstavlja pandan Svetskom
ekonomskom forumu u Davosu, i namerno
se održava u isto vreme kad i skup vodećih
41
Z SVET
povezanim regionalnim i lokalnim so-
cijalnim forumima širom sveta. Oni se
nazivaju ’’antiglobalistima’’, što znači da
se protive globalizaciji u doktrinarnom
smislu: specifičnom obliku međunarod-
ne ekonomske integracije po dizajnu
multinacionalnih korporacija i moćnih
država koje im služe, i koji je, naravno,
dizajniran u interesu dizajnera. Taj oblik
”globalizacije” sadrži mešavinu liberali-
zacije i protekcionizma, i mnoge druge
mere koje nemaju ništa zajedničko sa tr-
govinom u bilo kom značenju te reči, ili
se termin ”trgovina” često uvodi samo da
bi omogućio da se podvede pod pravila
Svetske trgovinske organizacije. Prirod-
no, ovaj oblik ”globalizacije” i neoliberal-
nih doktrina u kojima je položen poziv
na slabljenje sistema socijalne pomoći,
dok raste moć onoga što je ispravno
nazvano ”konzervativna država-dadi-
lja” i koja služi interesima koncentracije
ekonomske moći. Možda neki ideolozi
ustvari obmanjuju sami sebe da veruju
da to ima bilo kakve veze sa ekonom-
skim razvojem. Nema. Za većinu njih, to
je samo sredstvo za uvećavanje njihove
sopstvene moći i uticaja.
Bez obzira na sav uticaj na svet koji
su SAD izvršile, izgleda da taj uti-
caj opada globalno, delom zbog sla-
bljenja privrede SAD, ali isto tako i
zbog posvemašnjeg gubitka moralnog
oreola koji su nekad izgleda imale.
Da li je ovo opažanje tačno? Da li će
svetskih biznismena i političkih lidera.
Za razliku od Davosa, gde se diskutuje o
unapređenju slobodne trgovine i otvaran-
ju tržišta, Svetski socijalni forum okuplja
ljude iz celog sveta čiji je jedan od ciljeva
da pruže alternativu postojećem svetskom
ekonomskom modelu. (prim. Z redakcije)
42
■■■
LJUDI ZA PROMENU USTAVA
ovaj opadajući trend da se preokrene,
a ako neće, da li je verovatno da će i
američka imperija da ode isto tako
tiho kao što je otišla sovjetska?
Bušova administracija je, bez svake
sumnje, uspela da silno poveća antipati-
je i strah od Sjedinjenih Država u celom
svetu. Bez obzira na to, SAD ostaju do
daljnjeg najmoćnija država na svetu, i
imaju ogromne prednosti u skoro sva-
koj oblasti. Nema razložnog poređenja
sa Sovjetskim Savezom. Malo je razloga
za sumnju da će SAD biti glavni akter na
svetskoj sceni još neko vreme u buduć-
nosti. Mnogo se priča o rastućoj snazi
Kine i Indije, i njihovom povratku na
značajne svetske pozicije koje su ove ze-
mlje imale pre evropske kolonizacije. Ali,
ove zemlje imaju enormne unutrašnje
probleme. Samo radi ilustracije, recimo
da se na rang listi Ujedinjenih nacija po
indeksu ljudskog razvoja Kina nalazi na
81. a Indija na 128. mestu (što je ustvari
niže nego pre parcijalnog sprovođenja
neoliberalnih reformi u ovim zemljama).
Evropa bi mogla, kao ranije, da sledi ne-
zavisan put, ali sada izgleda da ima malo
nagoveštaja za tako nešto. ■
Prevela Nada Ljubić
■ ■ ■ KRATKE
VESTI ■ ■ ■
BOLIVIJA: MARŠ 50.000
20. OKTOBAR 2008. - Više od 50.000 pristalica
bolivijskog predsednika Eva Moralesa, koji im se
pridružio, okončali su u ponedeljak protestni marš
započet pre nedelju dana pred Kongresom tražeći
da to telo usvoji predlog zakona koji bi otvorio put
reformi ustava.
Učesnici marša su prepešačili 200 km da bi
stigli pred Kongres u La Pazu tražeći da se debloki-
ra proces usvajanja zakona neophodnog za izmenu
najvišeg zakona zemlje.
Sam Morales se pridružio svojim pristalicama,
uglavnom poljoprivrednicima, aktivistima zajedni-
ce bolivijskih Indijanaca i rudarima, neposredno
pre nego što su stigli ispred Kongresa, javio je
Rojters.
Morales, prvi kolumbijski predsednik iz autoh-
tone indijanske zajednice, zalaže se za usvajanje
novog ustava koji bi uvažio vrednosti starosede-
laca Indijanaca i usvojio levičarske ekonomske
principe.
Novi ustav se usvaja referendumom. Međutim
da bi se održao referendum neophodno je usvaja-
nje zakona koji bi ga omogućio.
Politički protivnici Moralesa, uglavnom sa de-
snice koji imaju većinu u Senatu, blokiraju usvaja-
nje tog zakona u Kongresu. Oni smatraju da bi novi
ustav dao suviše veliku vlast Moralesu.
Osim toga novi ustav bi dozvolio dva pred-
sednička mandata za razliku od sada važećeg koji
predviđa samo jedan.
Najzad novi ustav bi predvideo održavanje
opštih izbora za šest meseci, čemu se energično
protive Moralesovi protivnici. Oni ne žele da se iz-
bori održe pre predviđenog datuma 2011. godine,
jer smatraju da bi time Morales obezbedio većinu i
u Kongresu i u Senatu.
Ustav za koga se zalaže Morales nameće strik-
tna ograničenja veličine zemljišnog poseda poje-
dinaca, što bi omogućilo vladi da zapleni zemlju u
rukama malog broja veleposednika i da je podeli
malim siromašnim poljoprivrednicima, pre svega
indijanskog porekla, koji čine glavninu Moraleso-
vih pristalica.
Takođe bi omogućio Moralesu da poveća kon-
trolu države nad prirodnim resursima ove latinoa-
meričke zemlje.
■■■

Noam Čomski
Drugi hladni rat
Šokiran ubistvima koje su počinile je-
dinice SAD u invaziji Filipina i trabu-
njanjem o plemenitim namerama koje
uvek pokriva zločine države, Mark Tven
je očajavao nad ograničenjima satire.
Objekat njegove frustracije bio je poznati
general Funston. „Dobra satira na račun
Funstona je nemoguća, jer je on njena
inkarnacija”.
Setio sam se ovoga u avgustu 2008,
tokom gruzijsko-osetijsko-ruskog rata,
kada su se Džordž Buš, Kondoliza Rajs
i ostala mnogopoštovana gospoda setila
svetinje Ujedinjenih nacija, upozorivši
Rusiju da bi, ukoliko „preduzme mere
koje nisu u saglasnosti” sa principima UN,
mogla biti isključena iz međunarodnih
institucija. Suverenost i teritorijalni in-
tegritet svih nacija moraju biti poštovani
– osim, naravno, onih koje SAD odluči da
napadne: Irak, Srbiju, možda Iran; spisak
je previše dug da bismo ga naveli u celini.
Uskoro im se pridružio i mlađi „or-
tak”, britanski ministar spoljnih poslova,
Dejvid Miliband. On je optužio Rusiju
da se bavi „diplomatijom 19. veka”, jer je
izvršila napad na jednu suverenu državu,
što Britanija nikada ne bi učinila. To
jednostavno „nije način na koji se vodi
međunarodna politika u 21. veku”, dodao
je Miliband. Bio je to eho izjave njegovog
„glavnog i odgovornog”, koji je mišljenja
da je invazija na „suverene susedne države
neprihvatljiva u 21. veku”. Meksiko i Kan-
ada dakle mogu da odahnu, jer neće biti
daljih aneksija njihovih teritorija. SAD na-
pada samo države sa kojima se ne graniči.
To je na svojoj koži 2006. iskusio i njen
saveznik, Liban.
„Pouka ove priče postaje još zanim-
ljivija” kaže Serž Halimi, „ako uzmemo u
obzir i da je proamerički Sakašvili opoz-
vao svojih 2.000 vojnika (koje je poslao da
okupiraju Irak) da bi zaštitio sopstvenu
zemlju”. To je bio najveći vojni kontingent
u Iraku, izuzimajući naravno Ameriku i
Britaniju.
Poznati analitičari su u horu podržali
stav američkog predsednika. Farid Za-
karija je aplaudirao Bušovoj izjavi da je
rusko ponašanje neprimereno, za razliku
od 19. veka „kada bi ruska invazija bila
smatrana standardnim ponašanjem velike
sile”. Moramo, dakle, osmisliti strategiju da
Rusiju „privedemo civilizovanom svetu” u
kome je vojna intervencija nepojmljiva.
Kris Paten, bivši komesar EU za
spoljne poslove, predsednik britanske
konzervativne stranke, rektor univerziteta
u Oksfordu i član gornjeg doma britanskog
parlamenta rekao je da je reakcija zapada
„takva da i kod najvećeg cinika proizvodi
nevericu”. Paten ovde misli na evrop-
sku neodlučnost da stane na put ruskim
liderima koji „poput careva iz 19. veka šire
sferu uticaja preko svojih granica.”
Paten je u pravu kada pravi razliku
između Rusije i SAD, globalne supersile
koja je odavno prevazišla stadijum širenja
sfere uticaja preko svojih granica. SAD je
proširila sferu svoga uticaja na celu plan-
etu. Ova supersila aktivno sprovodi svoje
želje u skladu sa Klintonovom doktri-
nom da Vašington ima pravo na upotre-
bu vojne sile radi zaštite svojih vitalnih
interesa, kao što je „bezuslovan pristup
glavnim tržištima, energetskim izvorima
i strateškim resursima”. U praksi, SAD
pokreću vojnu silu i za mnogo manje od
toga.
Naravno, ovu doktrinu nije izmislio
Klinton. Njeno poreklo vuče korene iz
principa globalne dominacije koji su for-
mulisani još posle Drugog svetskog rata.
Tada je odlučeno da je glavni cilj SAD
„neprikosnovena sila” kojom ima pravo da
„limitira suverenost” onih država koje sta-
nu na put njenim globalnim planovima.
Preduslov za sprovođenje ovog plana bio
je „program ponovnog naoružanja”, koji
će omogućiti „vojnu i ekonomsku nadmoć
SAD”.
Ovaj plan je duboko usađen u
amerićke institucije i nadživeo je sve
smene u Beloj kući. Nije ga uzdrmao ni
odlazak najvećeg rivala sa globalne scene.
Umesto da prihvate ponuđene dividende
konačnog mira, menadžeri ove doktrine
pronašli su nove izazove. Tako je Ronald
Regan navukao kaubojske čizme i progla-
sio nacionalnu uzbunu, jer je nikaragvan-
ska vojska na samo dva dana od Harlinge-
na u Teksasu i postoji opasnost da njihove
horde „pregaze SAD i otmu nam ono što
je naše.” Tim rečima je i Lindon Džonson
apelovao na produžetak rata u Vijetnamu.
Z SVET
Najgore od svega je što ljudi od moći često
i misle to što govore.
Vratimo se naporima da se Rusija uz-
digne do standarda civilizovanog sveta.
Sedam članica grupe industrijalizovanih
zemalja, G8, „osudilo je intervenciju”
Rusije, koja je takođe članica G8, ali ne
razume svu ozbiljnost anglo-saksonskog
otpora intervencijama. Evropska unija je
održala specijalno vanredno zasedanje
na kojem je osudila ruske zločine. Tema
prethodnog specijalnog zasedanja bila
je invazija na Irak, ali na njemu nisu bile
izgovorene takve osude.
Rusija je tražila vanrednu sednicu
Saveta bezbednosti, ali o tome nije postig-
nut konsenzus jer, kako su otkrile neke
diplomate SB, SAD, Britanija i još neke
države nisu podržale tekst rezolucije koji
obe strane poziva „da se odreknu up-
otrebe vojne sile”.
Džordž Orvel ovu vrstu reakcija
objašnjava kao „indiferentnost prema
realnosti nacionalista, koji ne samo što
ne osuđuju zločine sopstvene strane, već
imaju neverovatan kapacitet da te zločine
ni ne primećuju”.
Osnovne činjenice sukoba u Gruziji
su uglavnom poznate. Južnu Osetiju, kao i
mnogo važniju Abhaziju, predao je rodnoj
mu Gruziji lično - Staljin. Zapadni lideri u
stvari strogo upozoravaju da se Staljinove
direktive moraju poštovati uprkos pro-
tivljenju Oseta i Abhaza. Te provincije su
uživale relativnu autonomiju do raspada
SSSR. 1990. gruzijski ultra-nacionalistički
predsednik Zvijad Gamsakurdija ukinuo
je autonomne pokrajine i napao Južnu Os-
etiju. Posledica tog rata bila je 1.000 mrt-
vih, desetine hiljada izbeglih, dok je glavni
grad Tsinvali bio „razrušen i napušten”
(New York Times).
Malobrojne ruske jedinice su, u to
vreme, nadgledale primirje koje je 7. av-
gusta 2008. prekinuo gruzijski predsednik
Sakašvili kada je izdao naređenje za na-
pad. Prema iskazima „velikog broja sve-
doka”, kako piše Times, gruzijska vojska je
„raketama i artiljerijom počela da bombar-
duje civilne delove Tsinvalija, kao i ruske
baze”. Predvidivi ruski odgovor bio je da
gruzijsku vojsku protera iz Južne Osetije,
kao i iz dobrog dela Gruzije, da bi kas-
nije svoje trupe delimično povukla prema
granici sa Južnom Osetijom. Posledica
43
Z SVET
Izuzmemo li zapaljivu retoriku, hladni rat je u
praksi bio prećutni sporazum po kome je svaki
od igrača bio relativno slobodan da u svojoj
sferi uticaja koristi subverziju i agresiju
ovoga bila je veliki broj žrtava i zločina.
Kao i uvek, najviše stradaju nevini.
Rusija je u prvi mah izvestila da je u
gruzijskom napadu ubijeno deset ruskih
mirovnjaka. Zapad nije reagovao, što je
takođe bilo očekivano. Nije bilo reakcija ni
kada je 1982. Aviation Week preneo vest
da je 200 Rusa ubijeno u Libanu, kao pos-
ledica invazije koja je za sobom ostavila
15-20.000 mrtvih, a koju je podržala SAD
sa isključivim motivom da dodatno osnaži
izraelsku kontrolu okupirane Zapadne
obale.
Osetini koji su bežali na sever su „ug-
lavnom”, prema londonskom Financial
Times-u, „bili mišljenja da je prozapadni
gruzijski predsednik Sakašvili pokušao da
zbriše njihovu enklavu”. Osetijske snage,
pod nadzorom Rusije, zatim su brutalno
proterale Gruzijce. „Gruzija tvrdi da je in-
vazija bila odgovor na ruski napad koji je
već bio u toku”, pisao je New York Times,
ali ni nekoliko nedelja kasnije „nema neza-
visnih dokaza, osim gruzijskog insistiran-
ja, da je ta verzija događaja tačna, odnosno
da je ruska vojska već napadala Gruzijce u
trenutku gruzijske invazije”.
U Rusiji, prema Wall Street Journal-u,
„preovlađuje mišljenje među institucijama,
zvaničnicima i analitičarima da je admin-
istracija Džordža Buša ohrabrila Gru-
ziju, svog saveznika, da započne konflikt
da bi prouzrokavala međunarodnu krizu
sa ciljem da se pomogne predsedničkom
44
kandidatu republikanske stranke, sena-
toru Džonu Mekejnu”.
Nasuprot tome, francuski autor
Bernar-Anri Levi, u časopisu New Re-
public, piše kako „niko ne može da os-
pori činjenicu da je predsednik Sakašvili
odlučio da reaguje kada više nije imao iz-
bora, i kada je rat već bio počeo. Uprkos
činjenicama koje svim dobronamernim
posmatračima moraju biti očigledne,
mnogi mediji su požurili sa ocenom da su
Gruzijci bili podstrekači i da su neodgov-
orno isprovocirali sukob”.
Ruska propagandna mašinerija je
napravila grešku, jer je prezentovala doka-
ze koji su brzo i lako bili pobijeni. Njihovi
zapadni parnjaci su se, mudro, više osloni-
li na izjave autoriteta poput Levija, koji
je osudio zapadne medije za ignorisanje
„činjenica koje svim dobronamernim
posmatračima moraju biti očigledne”,
ističući da bi njihova lojalnost sopstvenim
zemljama morala biti dovoljna da se saz-
na Istina. Mnogi ozbiljni analitičari bi se
složili sa njim.
Rusija, prema BBC-u, gubi „propagan-
dni rat”, dok Vašington i saveznici uspeva-
ju da „ruske akcije prikažu kao agresiju, a
da istovremeno smanje značaj gruzijskog
napada na Južnu Osetiju 7. avgusta, koji
je bio katalizator za ruske operacije”, iako
„ima indikacija iz Južne Osetije da je gru-
zijski napad bio sveobuhvatan i štetan”.
Rusija „još nije naučila da igra medijsku
igru”, zaključuje BBC. To je sasvim prirod-
no. Propaganda postaje sofisticiranija u
slobodnim zemljama, jer država u njima
gubi mogućnost da građane kontroliše
putem sile.
Neuspeh Rusije da predoči pouzdane
dokaze delimično je opovrgnuo Financial
Times, koji je saznao da je Pentagon nešto
pre napada 7. avgusta intenzivno obučavao
gruzijske specijalne jedinice, što bi moglo
da „potvrdi tvrdnje Vladimira Putina,
ruskog premijera, da su SAD orkestrirale
rat u gruzijskoj enklavi”. Tu obuku su de-
lom pružile specijalne jedinice SAD, koje
su regrutovane od strane privatnih vojnih
ugovarača, uključujući kompaniju MPRI
koju je, prema pisanju FT-a, „Pentagon
koristio i 1995. za obuku hrvatske vojske
pre njihovog napada na etnički srpsku
Krajinu, napada koji je kao rezultat imao
200.000 izbeglih i raseljenih lica u jednom
od najgorih primera etničkog čišćenja u
balkanskim ratovima”.
Čišćenje Krajine koju su podržale
SAD (ukupan broj se procenjuje na oko
250.000 izbeglih, uz veliki broj ubijenih) je
verovatno najgori primer etničkog čišćenja
u Evropi posle Drugog svetskog rata. Sud-
bina tog pogroma u zvaničnoj istoriografiji
je predstavljena objektivno koliko i Trocki
u staljinističkoj Rusiji, iz jednog prostog i
sasvim dovoljnog razloga: jer nije u skladu
sa neophodnim imidžom plemenite SAD
u borbi protiv srpskog zla.
Broj ljudskih žrtava u kavkaskom ratu
iz avgusta 2008. podložan je različitim
procenama. Mesec dana nakon događaja,
Financial Times se poziva na ruske iz-
vore koji kažu da je „poginulo najmanje
133 civila, kao i 59 ruskih mirovnjaka”,
dok je posledica ruskog kontranapada na
Gruziju, opet po FT-u, 215 mrtvih Gru-
zijaca uključujući 146 vojnika i 69 civila.
Dodatne informacije se očekuju u skoroj
budućnosti.
U pozadini uočavamo dve ključne st-
vari. Prva je kontrola naftovoda i gasovo-
da prema Azerbajdžanu i centralnoj Aziji.
Klinton je Gruziju izabrao da bi zaobišao
Rusiju i Iran, što je kao rezultat imalo mili-
tarizaciju Gruzije. Gruzija je „naše veliko
i strateški važno preimućstvo”, primećuje
Zbignjev Bžežinjski.
Zanimljivo je kako analitičari post-
aju manje suzdržani kada treba objasniti
prave motive SAD u ostatku regiona. I
to u trenutku kada izgovor o „pretnjama
SAD i neophodnosti da se širi sloboda i
demokratija” toliko bledi da je sve teže
opravdati ostanak u Iraku i ignorisati zala-
ganja iračke vlade da okupacione vojske
konačno napuste zemlju. Urednici Wash-
ington Post-a kritikuju Baraka Obamu
zbog toga što Avganistan vidi kao „cen-
tralni front” SAD, podsećajući ga da je
Irak taj koji „leži u geopolitičkom centru
Bliskog istoka i poseduje gotovo najveće
svetske rezerve nafte”, pa je avganistan-
ska „strateška važnost manja od iračke”.
Priznanje stvarnih razloga za napad na
Irak je uvek osvežavajuće, čak i kada stiže
prekasno.
Druga ključna tema je širenje NATO
na istok, koju je Džordž Kenan 1997.
opisao kao „najveću grešku američke poli-
tike u celom post-hladnoratovskom peri-
odu. Ta odluka će ojačati nacionalističke,
anti-zapadne i militarističke snage u
Rusiji. Biće to veliki udarac razvoju ruske
demokratije, a odnosi između istoka i za-

pada ponovo će se odvijati u atmosferi
hladnog rata”.
Dok se SSSR raspadao, Mihail
Gorbačov je napravio ustupak koji je bio
zaprepašćujući u svetlu skorašnje istorije i
strateške realnosti: složio se da ujedinjena
Nemačka pristupi neprijateljskom vojnom
paktu. Ovaj „nečuveni ustupak” naišao je
na odobravanje zapadnih medija, NATO,
i predsednika Buša Prvog, koji ga je naz-
vao primerom „državništva, u najboljem
interesu svih zemalja Evrope uključujući i
Sovjetski Savez”.
Gorbačov je pristao na ovaj nečuveni
ustupak na osnovu „obećanja da se NATO
neće širiti dalje na istok ni za jedan inč,
kako se doslovce izrazio državni sekre-
tar Džim Bejker”. Ovo je bio citat Džeka
Matloka, vodećeg eksperta za Sovjetski
Savez pri Savetu za spoljnu politiku i am-
basadora SAD u Rusiji ključnih godina od
1987. do 1991. Ovaj citat potvrđuje i Strob
Talbot, koji je bio najviši činovnik zadužen
za istočnu Evropu u Klintonovoj admin-
istraciji. Na osnovu punog uvida u diplo-
matske spise, Talbot kaže da je „državni
sekretar Bejker garantovao tadašnjem
ministru spoljnih poslova SSSR, Eduardu
Ševardnadzeu, u kontekstu previranja
unutar SSSR povodom dozvole ujedin-
jenoj Nemačkoj da pristupi NATO paktu,
da se NATO neće širiti na istok”.
Klinton je ubrzo prekršio taj dogo-
vor i odbio predloge Gorbačova da se
hladni rat okonča partnerskim odno-
sima. NATO je odbio i ruski predlog da
u regiji od Arktika do Crnog mora bude
zabranjeno nuklearno naoružanje. To bi
„ometalo planove NATO o svom daljem
širenju”, kaže Majkl Mekgvajer, strateški
analitičar i bivši planer u NATO.
Odbivši sve ove mogućnosti, SAD je
zauzela trijumfalistički kurs koji je pred-
stavljao pretnju za rusku bezbednost i
igrao značajnu ulogu u ruskom ekonom-
skom i socijalnom kolapsu, čiji su rezul-
tat bili milioni ljudskih žrtava. Taj proces
je naglo eskalirao Bušovom naknadnom
ekspanzijom NATO, povlačenjem iz
važnih ugovora o smanjenju naoružanja,
i njegovim agresivnim militarizmom.
Matlok piše da bi Rusija možda i toleri-
sala inkorporaciju bivših ruskih satelita
u NATO, da nije „bombardovana Srbija
nakon čega je NATO nastavio da se širi.
Ali postavljanjem raketnog štita u Poljskoj
i pokušajima uključenja Ukrajine i Gruzije
u NATO prekoračene su sve granice tol-
erancije, dok je insistiranje na priznavanju
nezavisnosti Kosova bila poslednja kap.
Putin je zaključio da ustupci koje Rusija
čini SAD ne izazivaju reciprocitet, već će,
naprotiv, biti upotrebljeni da se promoviše
dominacija SAD u svetu. Iskoristio je prvu
priliku da joj se odupre” - u Gruziji.
Klintonovi zvaničnici su obrazla-
gali da širenje NATO ne predstavlja vojnu
opasnost i da je to benigni potez koji će
bivšim satelitima Rusije omogućiti ulazak
u EU (Talbot). Tu priču je teško proguta-
ti. Austrija, Švedska i Finska jesu u EU,
ali ne i u NATO. Da je kojim slučajem
Varšavski pakt preživeo i počeo da se širi
na Latinsku Ameriku (da ne govorimo o
Kanadi i Meksiku), SAD ne bi poverov-
ale da je u pitanju lokalni skup Kvekera.
Nema potrebe da analiziramo istorijat
zločina SAD koji su počinjeni kako bi se
prekinule uglavnom nebitne veze između
Moskve i „naše male ovdašnje regije” (za-
padne hemisfere), kako se izrazio sekretar
rata, Henri Stimson, kada je objašnjavao
potrebu za ukidanjem svih regionalnih
sistema nakon Drugog svetskog rata, osim
našeg koji, naprotiv, valja proširiti.
Kao da je želeo da naglasi ovaj
zaključak, Vašington je, u sred krize na
Kavkazu, izrazio zabrinutost da bi Rusi-
ja mogla ponovo da uspostavi vojne i
obaveštajne veze sa Kubom, mada nivo
tih veza nije ni blizu onima koje SAD tre-
nutno ima sa Gruzijom.
Raketni štit nam je, takođe, predstav-
ljen kao bezazlen, iako vodeći strateški
analitičari objašanjavaju zbog čega ruski
planeri i njega i njegovo lociranje mogu da
shvate kao instaliranje baze koja je poten-
cijalna pretnja ruskom sistemu odbrane.
Ruska invazija na Gruziju je iskorišćena
kao izgovor da se potpiše ugovor o postavl-
janju raketnog štita u Poljskoj „dajući kred-
ibilitet ruskom argumentu, koji Vašington
uporno negira, da je reč o sistemu kome
Z SVET
je primarna meta Rusija”, smatra komen-
tator AP-a, Dezmond Batler.
Matlok nije usamljen u mišljenju da
je Kosovo bilo značajan faktor. „Priznanje
nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije je
opravdano principom da ugrožene man-
jine imaju pravo na secesiju – princip koji
je Buš uspostavio na Kosovu,” piše Boston
Globe.
Ali postoje i važne razlike. Strob Tal-
bot priznaje da „postoji doza vraćanja
’milog za drago’, zbog onoga što su SAD
i NATO učinili na Kosovu pre devet go-
dina”, ali insistira da je „analogija potpuno
i suštinski pogrešna”. Niko nije u bol-
joj poziciji od njega da zna zašto je ova
analogija pogrešna, a to je lucidno i ob-
jasnio u predgovoru za knjigu o NATO
bombardovanju Srbije, koju je napisao
njegov saradnik Džon Noris. Talbot u
tom predgovoru piše da oni koji žele da
znaju „razvoj događaja i kako su se osećali
oni koji su odlučivali” u tom ratu, moraju
da se okrenu Norisovoj knjizi. A Noris
zaključuje da je „otpor Jugoslavije širim
trendovima političke i ekonomske re-
45
Z SVET
forme – a ne patnja kosovskih Albanaca –
bio pravi razlog NATO rata”.
To da motivi NATO bombardovanja
nisu imali veze sa „patnjom kosovskih Al-
banaca” bilo je jasno iz bogate zapadne
arhive koja nam govori da su ti zločini,
u ogromnoj većini, posledica (koja je
bila predviđena), a ne uzrok bombardo-
vanja. Ali i pre otvaranja arhiva, moralo
je biti očigledno svima, osim najvećim
navijačima, da humanost nije motiv SAD
i Britanije, koje su u isto vreme na drugim
mestima podržavale zločine koji su bili
veći od kosovskih i čija je pozadina mnogo
gora od bilo čega što se desilo na Balkanu.
Ali ovo su samo činjenice, koje nisu važne
orvelovskim „nacionalistima” – u ovom
slučaju većini zapadnih intelektualaca koji
su investirali u tezu o „humanoj fazi” u
spoljnoj politici SAD i njenom svetačkom
oreolu koji je zadobila na kraju mileniju-
ma, fazi koja je krunisana bombardovan-
jem Srbije.
Bilo kako bilo, interesantno je kada
se sa najvišeg mesta čuje da je stvarni
razlog bombardovanju Srbije bio u tome
što je to bila jedina zemlja u Evropi koja
se protivila političkom i ekonomskom
programu Klintonove administracije i
njenih saveznika, mada će još mnogo vode
proteći pre nego što ta notorna istina bude
kanonizovana u zvaničnoj istoriografiji.
Postoje i dodatne razlike između Kos-
ova i gruzijskih regija koje žele nezavisnost
i ujedinjenje sa Rusijom. Za sada nema in-
dicija da je Rusija tamo otvorila ogromnu
vojnu bazu koju je nazvala po svom heroju
iz rata u Avganistanu, a koja bi bila pandan
kampu Bondstil na Kosovu, koji je nazvan
po heroju iz Vijetnama i koji je, da se pret-
postaviti, deo velikog sistema američkih
46
■■■
baza uperenog protiv proizvođača ener-
genata na Bliskom istoku.
Dosta se govori o „novom hlad-
nom ratu” prouzrokvanom brutalnim
ponašanjem Rusije u Gruziji. Nemoguće
je ostati ravnodušan prema najavama
konflikta, među kojima je i prisustvo mor-
narice SAD u Crnom moru, čiji se ruski
pandan nikada ne bi tolerisao na Karibi-
ma. Težnja da se NATO proširi na Ukra-
jinu, čija se realizacija trenutno razmatra,
potencijalno je jako opasna.
Ipak, novi hladni rat se čini malo
verovatnim. Da bismo se pozabavili time,
moramo jasnije definisati onaj stari hladni
rat. Izuzmemo li zapaljivu retoriku, hlad-
ni rat je u praksi bio prećutni sporazum
po kome je svaki od igrača bio relativno
slobodan da u svojoj sferi uticaja koristi
subverziju i agresiju: Rusiji su to bili njeni
sateliti u Evropi, a za globalnu supersilu
to je bio skoro ceo ostatak sveta. Ljudska
zajednica ne bi mogla da istrpi, a ne bi ni
preživela, vaskrsnuće ovakvih ideja.
Razumna alternativa bila bi vizija
Gorbačova, koju je Klinton odbacio, a
Buš dodatno potkopao. Takav savet je dao
i bivši ministar spoljnih poslova Izreala,
istoričar Šlomo ben-Ami, koji u Beirut
Daily Star-u kaže: „Rusija mora težiti
iskrenom strateškom partnerstvu sa SAD,
a SAD mora da razume da Rusija, ukoliko
bude dodatno izolovana i prezrena, može
postati veliki gobalni kavgadžija. Ignorisa-
na i ponižena od strane SAD još od kraja
hladnog rata, Rusiji je potrebna integracija
u novi globalni poredak koji poštuje njene
interese, a ne nova anti-zapadna strategija
konfrontacije”. ■
Preveo Marko Iasi
■ ■ ■ KRATKE
VESTI ■ ■ ■
RASIZAM POD KRINKOM BONTONA
VELENJE - Strani radnici jedne od najvećih slo-
venskih građevinskih tvrtki Vegrad iz Velenja
upozoreni su da svoje ponašanje moraju prilagoditi
slovenskim prilikama i okolišu u kojem se nalaze.
Na vratima kontejnera u kojima stanuju sezonski
radnici, većinom iz BiH, osvanule su upute da u
okolici ne razbacuju smeće i ne uriniraju.
Neće ih tolerirati
Usto im tvrtka Vegrad “objašnjava” da su došli
“u sredinu s višom razinom kulture” te poručuje:
“Budite svjesni da stanujete u urbanom okolišu i
da si ne možete dopustiti takvo ponašanje. Naši su
susjedi visokosituirani ljudi i takve postupke neće
još dugo tolerirati.” Pod tekstom obavijesti potpisan
je Vegradov djelatnik Marko Čerkez, koji je novina-
rima kazao da su radnicima samo savjetovali kako
se ponašati.
Na pitanje zašto im je trebalo reći da su došli
u sredinu s višom razinom kulture, Čerkez im je
odgovorio: “Pa doista je tako, zar nije?” Usto je
naglasio da će kazniti osobu koja je obavijest dala
medijima.– Svi smo ovamo došli raditi kao nor-
malni ljudi. Mnogima je to jedini izlaz iz bosanske
krize, a ljudi koji su tu obavijest napisali sigurno
nisu upoznati s bosanskom kulturom. Svi smo mi
završili srednju školu, u kojoj smo naučili i pravila
ponašanja – kaže jedan radnik.
Predstavnica Vegrada Branka Klavž priznala je
da obavijest “nije napisana baš najboljim stilom”.
– Stanovnike kontejnerskog naselja nismo na-
mjeravali povrijediti – kazala je B. Klavž, dodavši
da je Vegrad svjestan da su njihovi zaposlenici
“ključ uspjeha tvrtke”.
Da tomu nije tako, potvrdili su radnici novinari-
ma, ali se iz straha za posao nisu željeli predstaviti,
kazavši da rade od 10 do 12 sati na dan, a mjeseč-
no zarade jedva 600 eura. Odbiti prekovremeni rad
se, kažu, kažnjava.
Vlado Zagorac / LJUBLJANA, izvor: Večernji list
■■■
 Z SVET

Kris Spanos

Iračke izbeglice i odgovornost SAD-a

nas) kombinovano sa UN/SAD namet- cija i početka američke okupacije Iraka,
19. septembar 2008.
nutim sankcijama na Irak (1990-2003) SAD su primile 31.170 iračkih izbeglica
Pre sedam dana zvaničnici U.S. Stejt
obuhvaćeni su tim periodom. Procene o u zemlju. Nakon američke invazije Iraka
Departmenta objavili su da su uspešno
broju zajedničkih žrtava od Prvog persij- 2003. godine, broj iračkih izbeglica pri-
ispunili svoj cilj da prime 12.000 iračkih
skog rata (iliti "Iran-Irak rata") kreću se mljenih u SAD znatno opada. Od maja
izbeglica u SAD pre kraja fiskalne godine
između 1-2 miliona. Ipak, bilo je to pre 2003. do februara 2007, između 466—
30. septembra. Od tada pa do kraja me-
1990. godine, Drugog persijskog rata, 770 Iračana biva nastanjeno u SAD.
seca ćemo slušati samohvalospeve Stejt
kada se smatra da je Irak imao najviši Uskoro, nakon što su se pročule vesti o
Departmenta, Višeg Koordinatora za
životni standard na Bliskom Istoku. Mo- neznatnom broju iračkih izbeglica na-
Iračke izbeglice, i Bezbednosne Agencije
derno zdravstvo, sanitarni i obrazovni seljenih u SAD do tog februara, SAD su
(Homeland Security) zbog onog što oni
sistem karakterisali su zemlju. Ali SAD/ povećale svoju kvotu za 2007. godinu na
smatraju glavnim pokazateljem dare-
VB invazija bacila je državnu infrastruk- 7.000; iako ni tu kvotu nisu nikada do-
žljivosti SAD – otvaranjem granica za
turu na kolena. Usledili su slomovi elek- stigle, ne ispunivši svoje obećanje, i pri-
Iračane. Prema Stejt Departmentu, hu-
tričnog, vodovodnog, kanalizacijskog, mivši samo 1.600 Iračana - manje od 1/4
manitarna pomoć Iraku i iračkim izbe-
saobraćajnog, prehrambenog i medicin- svog planiranog cilja.
glicama već je "premašila zacrtani cilj" i
skog distributivnog sistema. Neuhranje- Izostavljajući neuspeh norme za
"dostigla nove domete". Iako je tačno da
nost, bolesti, i procenti mortaliteta dece 2007. u prošlonedeljnom izveštaju Stejt
su SAD premašile svoj cilj, hvalospevi
i novorođenčadi višestruko su uvećani. Departmenta od 12 septembra, i izokre-
previđaju prethodne podatke i ne spomi-
Nametnute u avgustu 1990, UN/SAD ćući humanitarni nesupeh naglavačke,
nju da je cilj bio postavljen tako nisko da
sankcije učinile su skoro nemogućim Viši Savetnik Sekretara Domovinske
ga je bilo lako ostvariti. S druge strane,
oporavak od destrukcije uzrokovane Bezbedonosne Agencije za iračke iz-
tvrdnjama Stejt Departmenta nedosta-
invazijom. Ciljale su na trgovinske, pre- beglice, Lori Scialabba izjavio je "Ovo
je odgovarajući kontekst da bi dočarale
hrambene, medicinske i humanitarne veoma značajno povećanje [primanje
opseg trenutne krize i omogućile pravilnu
zalihe. Sankcije su takođe bile uzrok dve 12.118 Iračana u fiskalnoj 2008. godi-
procenu reakcije SAD.
uzastopne ostavke koordinatora UN Hu- ni] premašilo je 1.600 Iračana koji su
Potreban je jedan uopšteni opis
manitarnog Programa za Irak, a i treće, primljeni prošle godine. To dostignuće
iračke izbegličke krize da bi se razumeo
od načelnika World Food Program-a u prikazuje izvanrednu predanost sa nase
skorašnji "uspeh". Brojke variraju ali pro-
Iraku. U 1998, nakon 34-godišnje karije- strane…" Međutim UN, izbegličke, i or-
cene iz 2007. i 2008. godine navode da
re pri UN, uključujući i poziciju asistenta ganizacije ljudskih prava odgovorile su
se broj raseljenih Iračana, nakon invazije
Generalnog Sekretara, Denis Halliday na tu izjavu ukazujući da napor SAD
SAD 2003. godine, kreće između 5 mili-
dao je ostavku na poziciju koordinatora "daleko podbacuje ispod onoga što je
ona pa sve do preko 6 miliona. Unutar
UN Humanitarnog Programa za Irak. potrebno", i "izrazile su razočaranost...
Iraka raseljenje je bilo na vrhuncu 2006.
On je bio prvi. Halliday je tada zapisao oko Stejt Department-ovog cilja koji
godine, a procenjeni broj raseljenih
da je dao ostavku "zato što politika eko- podrazumeva naseljavanje samo 17.000
iznosio je 1.596.448 osoba od februara te
nomskih sankcija... uništava celokupno iračkih izbeglica u fiskalnoj 2009. godi-
godine. Od 2003. godine do tada, proce-
društvo. Pet hiljada dece umire svakog ni". Kancelarija Visokog Komesara za Iz-
njeni broj raseljenih unutar Iraka bio je
meseca. Ne želim da sprovodim pro- beglice UN (UNHCR) procenjuje da će u
1.212.108. Zbir ova dva broja nam poka-
gram koji se uklapa u definiciju genoci- 2009. godini biti potrebno hitno preseliti
zuje da do danas u Iraku ima više od 2.8
da". 90.000 iračkih izbeglica u regionu. "Od-
miliona raseljenih osoba.
U tih 10 godina, od 1992. do 2002. govor SAD je nesrazmeran obimu potre-
Preostalih 2-3 miliona raseljeno je
godine, godinu dana pre okončanja sank- ba", istakle su u svojoj izjavi grupe u koje
između Sirije i Jordana (otprilike 44%),
drugih bliskoistočnih zemalja (9%),
Država Stanovništvo Iračke izbeglice Razmera
Evrope (4%) i ostalih zemalja (0.5%).
12.000 Iračana kojima se Stejt Depar- Jordan 6.000.000 500.000-700.000 1:12-1:9
tment diči u 2008. je otprilike 85% nji-
hovog ukupnog prijema u SAD od 2003. Sirija 20.000.000 1.500.000 1:13
godine. To znači da je do petka 12-og Liban 4.000.000 50.000 1:80
septembra SAD, od svoje invazije 2003.
godine, primila manje od 0.3% ukupne Švedska 9.000.000 40.000 1:225
iračke izbegličke populacije (koristeći
Egipat 82.000.000 70.000-150.000 1:1.171-1:546
nisku procenu od 5 miliona izbeglica).
Tri decenije ratova i sankcija pro- SAD 300.000.000 14.000 1:21.428
izveli su značajno srozavanje životnog
standarda u Iraku. Prvi (1980-88), Drugi Tablica poređenja razmera iračkih izbeglica u
(1990-91), i Treći persijski rat (2003-da- odnosu na domaće stanovnike od 2003.

47
Z SVET
Odnos izdataka za vođenje rata u Iraku prema pomoći izdvojenoj za iračku izbegličku krizu, po glavi stanovnika, daje od 1:38.000
(najniža procena) do 1:100.000 (najviša procena) u fiskalnoj 2008. godini.
spadaju Refugees International, Human
Rights Watch i Save the Children.
Pored slabih rezultata SAD u na-
seljavanju iračkih izbeglica u periodu
2003-2007, kao i Scialabbainog izostav-
ljanja nedostignute kvote za 2007. iz svog
izveštaja, tvrdnja da trenutna pomoć
SAD Iraku "pokazuje predanost sa naše
strane" može biti procenjena prema:
(a) Prihvatu iračkih izbeglica od
strane SAD upoređenim sa prihvatom
ostalih zemalja.
(b) Pomoći Iraku od strane SAD
upoređene sa pomoći drugih zemalja.
(c) Pomoći Iraku od strane SAD na-
suprot pomoći SAD drugim zemljama.
(d) Pomoći po glavi stanovnika od
strane SAD prema izdacima za rat u Ira-
ku.
(a) Među vodećim zemljama u
iračkoj izbegličkoj krizi, SAD imaju ne
samo jedan od najnižih brojeva prihvata
od 2003. godine (14.000), nego takođe i
jednu od najnižih razmera po glavi sta-
novnika u poređenju sa ostalim zemlja-
ma. Da bi sustigle Švedsku, koja je 4-ta
po veličini razmere, SAD bi trebalo da
private 1.330.000 Iračana, sto je 1/4 svih
raseljenih Iračana, od kojih je polovina
izvan Iraka. Da bi SAD sustigle Siriju
trebalo bi da prihvate 23.077.000 Iračana
– 1.684 puta više nego što je urađeno od
2003. do danas. Očito je da postoji limit
za ovakvu vrstu poređenja. Prvo, stvar-
ni broj iračkih izbeglica mnogo je manji
od 23 miliona potrebnih da se sustigne
48
izbeglička stopa prihvata Sirije. Drugo,
zahtevati da SAD prihvate broj izbeglica
malo manji od celokupnog broja stanov-
nika Iraka bi bilo preterano. Treće, što
je razumljivo, postoje geografski i kul-
turni razlozi zašto se Iračani iseljavaju
u zemlje sa kojima se graniče pre nego
u SAD, jednu od najudaljenijih zema-
lja. Međutim, podaci ukazuju da mnoge
druge zemlje preuzimaju, na poražava-
jući način, više nego pošten deo tereta,
dok SAD, uprkos Scialabbainoj tvrdnji,
preuzimaju najmanje. Uzimajući u obzir
procene UNHRC o potrebama raselja-
vanja Iračana za 2009. godinu, rezultat
SAD od 2003. godine podbacuje daleko
ispod njihove odgovornosti i moglo bi
se čak reći da ukazuje na zanemarivanje
krize.
(b) Stejt department tvrdi da su
SAD "najviše doprinele programima koji
pomažu raseljenim Iračanima od 2003",
i da je njihov doprinos "porastao na više
od 318 miliona dolara za ovu fiskalnu
godinu", iako ne navodi koja suma je
stvarno za to bila namenjena, priložena,
ili jednostavno zajamčena. (Napomena:
Pretraga preko ReliefWeb-ove Finan-
sijske Pretraživačke Službe (FTS), pod
Pozivi & Fondovi, pokazuje da je pomoć
SAD Iraku do 15. Septembra 2008. bila
sve ukupno manja od 1/3 sume koju je
odredio Stejt Department, iako je teš-
ko utvrditi tačnost ovih brojki). Ali čak
i pretpostavljajući da je tvrdnja SAD o
318 miliona dolara pomoći tačna, to je
malo više od 1.00 dolara po glavi sta-
novnika za ovu fiskalnu godinu. Irska,
sa populacijom koja je 1/75-ina SAD
izdvojila je po glavi stanovnika gotovo
isto za novčanu pomoć Iraku (2.9 milio-
na Eura), dok je Kanada, koja je izdvojila
300 miliona USD između 2003. i 2007,
a u proseku 40 miliona godišnje (suma
za 2006-2007), došla do 1.21 dolara nov-
čane pomoći po osobi. Ova i ostala po-
ređenja ukazuju na SAD kao prosečnog
izdvajaoca finansijske pomoći Iraku.
(c) Dok pomoć SAD Iraku po glavi
stanovnika može biti uporediva sa ne-
kim zemljama, a premašena od strane
drugih, ona je daleko najveći davalac po-
moći Gruziji. Tri dana pre izveštaja Stejt
Departmenta o iračkim izbeglicama, to
ministarstvo je objavilo odluku o pomo-
ći Gruziji od milijardu dolara (Raseljena
lica su prvi prioritet nove pomoći SAD
Gruziji od 9. septembra). Prema Depar-
tmentu, novac je određen za "Gruziju", i
nije ograničen samo na onih 215 hiljada
raseljenih Gruzina. Niska procena od 5
miliona iračkih izbeglica veća je od uku-
pnog stanovništva Gruzije, i onih 215
hiljada raseljenih Gruzina iznose ispod 5
% raseljenih Iračana, u i izvan Iraka. Pre-
ma CIA-inoj Svetskoj Knjizi Činjenica
broj stanovnika Iraka za 2008. je nešto
malo preko 28 miliona ljudi. Od 1 mili-
jarde dolara pomoći određene za Gruzi-
ju, 570 miliona će biti podeljeno u 2008,
što iznosi, u poređenju obećane novča-
ne pomoći po glavi stanovnika između

Gruzina i Iračana 121 USD:11 USD u
korist Gruzije. Da, to je 121.00 dolara po
jednom Gruzinu na prema 11.00 dolara
po Iračanu za 2008. Može se prigovoriti
da nam ovo pojedinačno poređenje ne
može reći mnogo. Međutim, kombina-
cija Gruzina koji brzo postaju jedni od
najvećih primalaca finansijske humani-
tarne pomoći SAD po glavi stanovnika,
i Iračana koji brzo postaju jedna od naj-
većih izbegličkih populacija zahvaljujući
ratu SAD, čine ovo poređenje ekstre-
mnim u svojoj skali i stoga ilustrativnim.
Najočigledniji zaključak koji neko može
izvesti jeste da SAD više vrednuju ljud-
ski život tamo gde njihove geopolitičke
ambicije nailaze na protivljenje.
(d) Dok se govori da pomoć SAD
Iračanima zasniva programe za hranu,
zdravlje, obrazovanje, vodu, sanitarije,
itd, SAD su definitivno najzaslužnije za
njihovo skoro kompletno propadanje,
počev sa sankcijama od pre 18 godina,
i kulminirajući sa trenutnom i tekućom
okupacijom. Iako je rečeno da je za fi-
skalnu 2008. jemstvo za pomoć Iraku
"dostiglo nove visine", a svakako da jem-
stvo pomoći Gruziji to jeste, ništa od
toga nije toliko impresivno kao to koliko
građani SAD plaćaju po stanovniku za
izdržavanje rata i okupaciju Iraka. Pro-
cene idu od 9.5 milijardi, 12 milijardi, sve
do 25 milijardi mesečno u ovoj godini za
plaćanje rata u Iraku. To je između 114
milijardi i 300 milijardi dolara godišnje,
ili od 38 do 100 hiljada dolara godišnje
po stanovniku SAD. To je po glavi sta-
novnika (u odnosu na pomoć Iračanima)
srazmerno 1:38.000 dolarske pomoći za
rat (najniža procena), sve do 1:100.000
dolarske pomoći za rat (najviša procena)
u fiskalnoj 2008. godini. Ovo poređenje
ilustruje ogromnu razliku, i neko bi lo-
gično mogao zaključiti da su SAD manje
zainteresovane za stvaranje boljih život-
nih uslova za Iračane, a više za vođenje
rata kod njih. Taj isti bi takođe mogao
zaključiti da je ovo razlog zašto Iračani
u mnoštvu napuštaju Irak.
Nakon ulepšavanja finansijske pot-
pore SAD iračkim izbeglicama u izve-
štaju Stejt Departmenta od petka, Viši
koordinator za pitanja iračkih izbeglica,
Ambasador Džejms B. Foli (James B.
Foley) opisao je proces ulaska Iračana u
SAD kao "pouzdan", "usmeren", "sužen",
i iako priznaje da odobrenje useljenja
može potrajati do 6 meseci, on potvrđuje
da "mašina radi". Mnoge agencije iz kojih
se sastoji ova "usmerena" "mašina" uklju-
čuju SAD Program za prihvat izbeglica
(USRAP), SAD Ministarstvo Državnog
(DOS) Ureda za stanovništvo, izbeglice
i migracije (PRM), SAD Odeljenje do-
movinske bezbednosti (DHS) i njegovu
SAD Službu za državljanstvo i imigra-
cione usluge (USCIS). Proces je "sužen"
još više sa "Odeljenjima prekomorskog
procesiranja" (OPE), SAD ambasadama,
"određenim nevladinim organizacijama",
i "vladinim i nevladinim partnerima, i
prekomorskim i domaćim". Nezavisni
posmatrač bi mogao shvatiti proces kao
lavirint dizajniran da drži Iračane izvan
pre nego da ih pusti unutra. Ono malo
Iračana koji se probiju do SAD suočeno
je sa trenutnim preprekama kao što su
jezičke barijere, nalaženje poslova, obra-
zovanje, podrška članovima porodice, i
pružanje zdravstvene zaštite – većinom
stvari koje su SAD uništile u njihovoj
domovini. ■
Prevod CYBER
MUЛТИКUЛТURA
http://www.cyber-multikultura.org
Z SVET
■ ■ ■ KRATKE
VESTI ■ ■ ■
■■■ AVGANISTANSKI PREDSEDNIK
KARZAI UPUTIO APEL BUDUĆOJ
AMERIČKOJ ADMINISTRACIJI
AVGANISTAN - Prestanite sa ubijanjem nedužnih!
U seriji američkih vazdušnih napada ove godi-
ne ubijeno je najmanje 150 avganistanskih civila,
čime je ozbiljno ugrožena podrška javnosti te ze-
mlje prisustvu više od 60.000 NATO i koalicionih
snaga
Oko 4.000 ljudi, od kojih trećina civila, poginulo
je u sukobima u Avganistanu ove godine pošto su
talibanski pobunjenici pojačali kampanju u cilju
svrgavanja Karzaijeve vlade i proterivanja stranih
vojnika iz zemlje.
Avganistanski predsednik Hamid Karzai izjavio
je da je stradanje civila glavni izvor napetosti u od-
nosima te zemlje sa Sjedinjenim Američkim Drža-
vama i pozvao novoizabranog predsednika Baraka
Obamu da prioritet njegove politike bude prestanak
ubijanja nedužnih ljudi u Avganistanu.
■■■
■■■ STUDENTSKI PROTEST
U BEOGRADU
BEOGRAD, 16. OKTOBAR 2008. - Više stotina stude-
nata Filozofskog fakulteta, Fakulteta političkih na-
uka, Saobraćajnog fakulteta, Veterine i Arhitekture
oko 13.30 prošlo je pored zgrade Skupštine, a nji-
hova delegacija je nadležnom Odboru za prosvetu
podnela protestno pismo.
Studenti su nezadovoljni time što je Vlada
usvojila amandman Jagode Jorge (ZES) na Predlog
za izmenu Zakona o visokom obrazovanju, po kome
će na teret budžeta preći 20 odsto najboljih samo-
finansirajućih studenata koji skupe potreban broj
bodova za upis naredne godine.
Studenti su se uputili na Plato ispred Filozof-
skog fakulteta gde su održali protest. Oko 15 sati
oni su se, uz transparent „Mi studiramo, vi profi-
tirate“, ponovo našli ispred parlamenta, zviždali
i skandirali „lopovi, lopovi“. Odatle su krenuli u
protestnu šetnju, a centralne beogradske ulice
zatvarane su za saobraćaj. Kako je ranije rečeno
u studentskim organizacijama, zvaničnog organi-
zatora protesta zasad nema, jer je reč o studentima
sa više fakulteta, sa nekoliko različitih zahteva. Deo
studenata koji se juče okupio, protestuje i zbog na-
plate bodova, odnosno nedostajućih EPSB bodova
na pojedinim fakultetima, a povod za protest je i
režim studiranja za studente upisane po starim
programima.
■■■
49
Z VIZIJA I STRATEGIJA

Danijel Šodorkof

Socijalna ekologija i razvoj zajednice

odnosa prema prirodi i drugim ljudima. njih servisa za isporuku. Takav pristup
Vrhunsko obećanje socijalne ekologije neizbežno podstiče zavisnost od spo-
jeste ponovno uspostavljanje harmonije ljašnjih ’’eksperata” i ’’resursa”. Ova za-
između kulture i prirode. Vitalni činilac visnost osujećuje stvaranje autohtonog
tako duboke transformacije leži u pove- vođstva, šireg učestvovanja i oslanjanja
zivanju socijalne ekologije sa razvojem lokalne zajednice na sopstvene snage.
zajednice. U krajnjoj liniji, to se često izvrgava u
oblik društvene kontrole, povećavajući
potčinjenost dominantnoj kulturi, pod-
Kao što su imperijalne kulture prošlih
Tradicionalni pristupi
stičući dalju homogenizaciju zajednica,
vremena bile više model dominacije razvoju zajednice i pojačavajući centralizaciju vlasti i vo-
nego izvorni oblik socijalizacije, tako je Društveni razvoj ili razvoj zajednice đenje politike od strane ljudi izvan same
dominantna kultura našeg doba samo je često zloupotrebljavan koncept. Mož- zajednice. Ovaj pristup vodi razvlašći-
sistem kontrole pomoću eksploatacije da je najbolji način da se njegovo defi- vanju zajednica i građana, a ne njiho-
i manipulacije. Oblici koje ta eksploa- nisanje započne u tome što će se najpre vom razvoju.
tacija i manipulacija uzimaju, bili su reći šta on nije. U značenju u kom ja ko- Razvoj zajednice ne možemo shva-
uspešni u razaranju zajednice, ali nisu ristim taj termin, razvoj zajednice nije titi ni na način na koji ga je predstavila
mogli da je zamene. Ostavili su vakuum, isporučivanje usluga profesionalaca sta- Reganova administracija. To shvatanje
prazan prostor kojim odjekuju neuro- novništvu kojem su je reakcionarno do srži, a
tični individualizam zapadnih društa- one potrebne. To nedostaju mu
va i kolektivno beznađe istočnih. To je je tradicional- čak i one do-
taj vakuum, često pun nesvesne žudnje ni model koji bre namere
za ponovnim povezivanjem, koju sam su decenija- koje nosi
proizvodi, vakuum koji razvoj zajednice ma zastupale pristup
mora da ispuni. profesionalne ’’rata protiv
Socijalna ekologija, kako ju je razvio agencije za ra- siromaštva’’.
Marej Bukčin1, predstavlja jedan sveo- zvoj. To je model Oni predlažu
buhvatni teorijski okvir za analizu krize ’’rata protiv siro- politiku ukorenjenu
modernosti. Ona je možda prvi takav maštva’’, koji u investiranju pri-
sveobuhvatni pristup posle Marksa, i na zajednice vatnog sek-
predlaže rekonstruktivnu praksu koja gleda kao na tora i efektu
obećava temeljan preobražaj ljudskog bojna polja ’’kapanja
na kojima bogatstva”,
1 Marej Bukčin (1921-2006) je
sedam decenija bio aktivni učesnik levičar-
se moraju što može
skog političkog pokreta i napisao je gotovo iskorišćava- dovesti
dva tuceta knjiga koje se bave širokim spek- ti ’’strateški samo do ek-
trom tema, uključujući ekologiju, filozofiju resursi”. On sploatacije,
prirode, istoriju, urbane studije, i levicu, poziva na dominacije,
posebno marksizam i anarhizam. Tokom b i r o k r at s k u i dezintegra-
1950-ih, svojim podužim esejom "Problem inter venciju
hemikalija u hrani" iz 1952, upozorio je na cije zajedni-
masovnih raz- ce. I ovde je,
hemikalizaciju poljoprivrede i životne sre-
mera da bi se una- takođe, fokus
dine, a sa tim i drugim radovima, pomogao
je izgradnju temelja modernog pokreta za
predili obrazovanje, na apsorbovanju
radikalnu ekologiju. Pomogao je populari- zdravstvena zaštita, zajednica u glavne
zaciju organskog baštovanstva, diverzifika- stanovanje, ishra- tokove dominan-
ciju poljoprivrede, i drugih problema život- na, ekonomske prilike i drugi t n e kulture.
ne sredine. Njegov manifest radikalne poli- aspekti društvenog života. Nepotrebno Ključ ove strategije je u tome da
tičke ekologije ("Ekologija i revolucionarna je reći da svi ovi ciljevi moraju biti in- nudi podsticaje privatnim preduzećima
misao"), napisan 1964, bio je prvi manifest korporirani u svaki značajniji pristup
tog tipa napisan na bilo kojem jeziku. Kao da ’’razvijaju” zajednicu, to jest da sub-
društvenom razvoju. Problem je u me- vencionira njeno potčinjavanje. Pred-
autor i govornik, uticao je na antinuklearni
todologiji, u procesu kojim se se ovi ple- lažu se domaće ’’zone preduzetništva”
pokret i osnivanje ranog političkog pokreta
Zelenih, u Sjedinjenim Državama i Nemač-
meniti ciljevi ostvaruju. koje će preslikavati dominaciju korpo-
koj. Jedan je od osnivača Instituta za soci- rativnog investiranja nad nacijama Tre-
jalnu ekologiju, na kom je držao predavanja
Ka holističkom pristupu
ćeg sveta. Namera je da se ponudi paket
svakog leta, i počasni profesor na Ramapo Istinski razvoj društvene zajednice
poreskih ustupaka, sniženih standarda
koledžu u Nju Džersiju. (prim. Z redakcije) ne može počivati na temeljima spoljaš-

50

zdravstva i osiguranja, kao i eliminacija
mera protiv zagađivanja okoline i garan-
tovane minimalne nadnice, sa ciljem da
se privatno preduzetništvo namami da
investira u ekonomski zapostavljene za-
jednice.
Ovde je definicija razvoja zajednice
- ekonomska. Zasnovana je na pretpo-
stavci da će biznis doneti zapošljavanje,
da zaposlenost znači prihode, a da po-
većanje prihoda predstavlja razvoj za-
jednice. No stvarnost je u tome da, iako
takav pristup možda može dovesti do
toga da pojedini članovi zajednice ima-
ju veće prihode, to se postiže po cenu
kulturne tradicije, kohezije zajednice,
i zdrave životne sredine, kao i gubitka
kontrole zajednice nad sopstvenim važ-
nim resursima.
Mnogo benigniji oblik razvijanja
privatnog sektora bio je isproban ranih
1970-ih pod oznakom "Crni Kapitali-
zam". Tu su napori bili usmereni prema
individualnim preduzetnicima iz same
zajednice, kojima se pružala pomoć da
pokrenu i učvrste sopstvene male bizni-
se. I ovde su u osnovi ležala slična oče-
kivanja prosperiteta - da će sa stolova
obogaćenih pojedinaca početi da kaplje
i u zajednicu. Stvarnost crnog kapita-
lizma jeste da je većina tih preduzeća
propala, budući da nisu mogla da izdrže
konkurenciju korporacija koje su raspo-
lagale neuporedivo boljom opremom i
boljom organizacijom, a onih nekoliko
koja su ipak uspela, donela su prosperi-
tet samo svojim vlasnicima i šačici nji-
hovih zaposlenih. Rezultat je povećana
socijalna raslojenost unutar zajednice,
koja je trebalo da se razvija.
Još jedan tradicionalni pristup ra-
zvoju zajednice, ’’urbanistička obnova”
kroz gradsko planiranje, imala je iste ne-
slavne rezultate. Neuspeh ambicioznih
planova rehabilitacije širokih područja,
dobro je dokumentovan. Da, planeri su
uporno nametali nove prostorne odno-
se naseljima, očekujući da će njihovi na-
crti stvoriti zajednicu. I dok arhitektura
i planiranje mogu da pomognu učvršći-
vanju određenih društvenih odnosa, ra-
zvoj zajednice nije stvar dizajna. Grandi-
ozni planovi urbanističke obnove bili su
odraz tehnokratskog mentaliteta kojim
je prožeta naša civilizacija, verovanja u
brze intervencije tehnike. Tokom istori-
je, ljudi su shvatili da dizajn mora da se
uklopi u društveni život zajednice da bi
poboljšao kvalitet života. Postoji tradi-
cija koja priznaje holističku prirodu di-
zajna zajednice, ali nju uveliko ignorišu
tehnokrati koji zastupaju profesionalno
planiranje.
Tendencija našeg društva da traži
tehničke intervencije, tehnološka re-
šenja za ono što su u suštini društveni
problemi, jaka je i zahvatila je i razvojne
napore zajednice. Uvođenje ’’alternativ-
nih tehnologija” u šeme razvoja zajedni-
ca 1970-ih, predstavlja slučaj o kome je
ovde reč. Alternativna tehnologija do-
bila je centralnu ulogu u mnogim pilot-
projektima razvoja zajednica za vreme
Karterove administracije. Ali je model
uvođenja, u suviše velikom broju slu-
čajeva, bio ekspertsko postavljanje teh-
ničkih sistema bez značajnijeg učešća
zajednice. Kao rezultat, izvesna geto-
naselja su sada zakrčena zarđalim solar-
nim kolektorima, vetrenjačama koje ne
rade, i grafitima prekrivenim staklenim
baštama. ’’Tehnološko rešenje” razvoja
lokalne zajednice nije nikakvo rešenje.
Uz institucionalizovane pristupe
opisane tokom prethodne dve deceni-
je, postojalo je i mnoštvo napora au-
tohtonog razvoja zajednica, od kojih su
neki doživeli više uspeha. Ovi napori su
uveliko bili usredsređeni na pitanja uče-
stvovanja zajednice i kontrolu lokalnih
institucija, kao što su školski odbori,
odbori za planiranje i urbanizam, i na
specifične programe stanovanja i obuke
za zapošljavanje. Mnoga njihova nasto-
Z VIZIJA I STRATEGIJA
janja i pristupi promenama podudaraju
se sa onima iz socijalne ekologije.
Istinski razvoj zajednice, iz perspek-
tive socijalne ekologije, mora biti holi-
stički2 proces koji integriše sve aspekte
života zajednice. Socijalna, politička,
ekonomska, umetnička, etička i duhov-
na dimenzija - moraju biti sagledane kao
delovi celine. One moraju sadejstvovati
jedna sa drugom i podupirati jedna dru-
gu. Zbog toga, razvojni proces mora da
proistekne iz samosvesnog razumevanja
njihovih međusobnih odnosa.
Dominantna kultura ima fragmen-
tiran i izolovan društveni život u uda-
ljenim područjima iskustva. Ponovno
otkrivanje organskih veza između ovih
područja, polazna je tačka razvojnog
procesa. Kada su one jednom prepozna-
te, moguće je kreirati holističke pristupe
razvoju, koji će integrisati sve elemente
zajednice u povezujuću dinamiku kul-
turnih promena. Ovde, socijalna eko-
logija izvlači važan princip iz oboje, iz
prirode i iz ’’primitivnog društva”: inte-
grativni karakter života, kako u prirod-
nim ekosistemima, tako i u organskim
zajednicama.
Svakodnevni život zajednice treba
da bude pažljivo analiziran. Koji odnosi
funkcionišu, a koji su nefunkcionalni?
Postoji li tradicija uzajamnosti i koope-
racije koja može da pomogne zajedni-
ci da ostvari svoje ciljeve, ili se moraju
stvoriti novi oblici? Kako se primarne
neposredne veze, koje su karakterisale
predbirokratska društva, mogu obnoviti
u kontekstu savremene zajednice?
Postoji li tu neka politička sfera koja
bi se mogla proširiti i/ili transformisati
tako da da više moći zajednici? Gradski
2 Holizam – 1.biol. teorija prema
kojoj je organizam kao celina mnogo više
od skupa delovanja svih njegovih delova i
kao celina usmerava sve fizičko-hemijske
životne pojave. 2. psih. posmatranje i pro-
učavanje pojedinih stanja psihe u okviru
celine. (prim. Z redakcije)
51
Z VIZIJA I STRATEGIJA
Oslanjanje na sopstvene snage prepoznaje i
ohrabruje međuzavisnost zajednica, ali nagla-
šava jedan etos ekološke održivosti u oblastima
proizvodnje i potrošnje, decentralizaciju poli-
tičke sfere, i zdravo poštovanje raznovrsnosti.
skupovi, okružna udruženja, skupštine
mesnih zajednica za planiranje, i narod-
ni referendumi - jesu sredstva koja bi se
mogla revitalizirati kroz proces razvoja
zajednice. Kako se postojeće strukture
vlasti odnose prema procesu razvoja za-
jednice? Ponovno preuzimanje politike
od strane zajednice i stvaranje aktivnog
građanstva su, iz perspektive socijalne
ekologije, elementi od suštinskog zna-
čaja za razvoj zajednice.
Kako umetnost može biti od pomo-
ći u zajednici? Poezija, muzika, murali
zajednice, ritualna drama i literatura
mogu pomoći stvaranju jedinstvenog
identiteta i povećati senzibilnost zajed-
nice, ako su potpuno integrisani u ra-
zvojni proces.
Duhovni element zajednice je isto
tako važan za razvojnu matricu. Odakle
zajednica izvodi svoje vrednosti, svoju
etiku, i principe koji usmeravaju razvoj?
Kakva je njena kosmologija? Kako ona
dobija inspiraciju potrebnu da istraje
u dugom, teškom procesu kulturne re-
konstrukcije?
Društvena stvarnost, uključujući i
porodičnu strukturu, ulogu žena, druš-
tvene mreže kao što su klubovi, družine,
i klike, takođe moraju biti istraženi. Ovi
odnosi leže u osnovi mnogih formalnih
elemenata zajednice i otvaraju najčistiji
52
prilaz primarnim vezama koje treba da
budu obnovljene.
Integracija veza među članovima,
kulturne tradicije, mitova, folklora,
duhovnih verovanja, kosmologije, ritu-
alnih formi, političkih udruženja, teh-
ničkih veština i znanja zajednice – od
suštinske je važnosti. Svi ovi elementi
moraju biti udruženi da bi se obezbedila
osnova razvoja. Ovi nadekonomski fak-
tori su kritične komponente, skoro uvek
ignorisane u tradicionalnim pristupima
razvoju. Ali briga socijalne ekologije
jeste razvoj zajednice, a ne ekonomije.
Ekonomski razvoj, koji nije ukorenjen u
sveobuhvatnom razumevanju zajedni-
ce, može vrlo lako imati dezintegrativni
efekat.
Međutim, privreda zajednice, a ja
ovde koristim taj termin u širem smi-
slu, kao i njeni produkcioni odnosi, jesu
vitalno važni aspekti projekta. Ko po-
seduje i kontroliše proizvodne resurse
zajednice? Šta ona može da uradi da bi
razvila svoju materijalnu bazu, posebno
u ključnim oblastima proizvodnje hra-
ne i energije? Kako se tehnologija može
koristiti u tom procesu? Postoje li funk-
cionalni ili zapušteni kooperativni oblici
ekonomije ili tradicije koji bi mogli biti
stavljeni u praktičnu upotrebu? Zadruge
za hranu, zadruge proizvođača, zadruž-
no upravljanje zemljištem, zajednička
zemlja, kreditne zadruge - daju moguć-
nosti u ovoj oblasti.
Tragajući za modelima ekološke
društvene organizacije, socijalna ekolo-
gija prihvata da moramo svesno razmo-
triti istoriju da bismo shvatili sopstveni
potencijal. Na primer, predlaže se da
odvojimo slobodarske principe primi-
tivnih društava od njihovog sujeverja,
ksenofobije, i neznanja. Ljudski razvoj
i kulturna evolucija nisu linearni pro-
cesi. Još uvek u sebi nosimo potencijale
koherentne zajednice. Naivno je pret-
postaviti da je sve bilo dobro u primi-
tivnom svetu. Primitivnost, međutim,
kao komparativni model, dopušta nam
da razumemo sve ono što je civilizacija
izgubila, i da je kooperativni potencijal
ljudske vrste mnogo veći nego što bi ci-
vilizacija želela da verujemo.
I oblik i senzibilitet zajednice, obli-
kovani su prirodnom sredinom kao što i
sami pomažu njenom oblikovanju. Ovo
je u podjednakoj meri tačno za plemen-
ske zajednice, gradove Mesopotamije i
Mezoamerike, grčke polis-e, renesansne
evropske gradove i moderne metropole.
U slučaju moderne metropole, među-
tim, istinski sadržaj odnosa zaklonjen
je posredujućim delovanjem moderne
tehnologije i naporima da se ’’gospodari”
svetom prirode. Osećaj širine i organska
vezanost za određenu prirodnu sredinu
bili su središte izvornog senzibiliteta
koji je oblikovao život zajednice mileni-
jumima, senzibiliteta koji je počeo da se
ruši tek u sasvim nedavnoj prošlosti.
Time se ne želi poreći postojanje
imperijalnih kultura u prošlosti, već se
priznaje da su one postojale kao model
dominacije, sistem ugnjetavanja odozgo
koji je cedio poreze iz lokalne zajednice.
Ove lokalne zajednice su nastavljale da
pružaju koherentan okvir društvenom
životu svojih stanovnika, osećanje pri-
padanja i podrške, koje je ležalo skrive-
no ispod glazure imperije.
Slom lokalne zajednice i totalno
potčinjavanje kulturi dominacije jesu
ono po čemu je naše vreme jedinstveno.
Prema tome, primarni zadatak u proce-
su razvoja zajednice jeste oživljavanje
lokalne zajednice, a ključni deo tog za-
datka jeste identifikacija međuljudskih
veza i ponovno uspostavljanje osećaja
za mesto, bilo da je reč o ruralnom seo-
cetu, malom gradu ili urbanom naselju.
Stvaranje senzibiliteta zajednice
— samoidentifikacija ljudi sa mestom,
osećaj zajedništva, saradnje, zajedničke
istorije i sudbine — teško se postiže, po-
sebno u društvenom miljeu koji naglaša-
va individualizam, konkurenciju, mobil-
nost i pluralizam. Negovanje vrednosti
kao što je individualnost ukorenjena
u zajednici, saradnja, identifikacija sa
mestom, i kulturni identitet, jesu pro-
tivteža potiskivanju od strane dominan-
tne kulture. Baš kao što su imperijalne
kulture prošlih vremena bile više model
dominacije nego izvorni oblik socijali-
zacije, tako je dominantna kultura na-
šeg doba samo sistem kontrole pomoću
eksploatacije i manipulacije. Oblici koje
ta eksploatacija i manipulacija uzimaju,
bili su uspešni u razaranju zajednice,
ali nisu mogli da je zamene. Ostavili su
vakuum, prazan prostor kojim odjeku-
ju neurotični individualizam zapadnih
 Z VIZIJA I STRATEGIJA

društava i kolektivno beznađe istočnih.

To je taj vakuum, često pun nesvesne
žudnje za ponovnim povezivanjem,
koju sam proizvodi, vakuum koji razvoj
zajednice mora da ispuni.
Socijalna ekologija ne predlaže ne-
kakvo apstraktno idealno društvo, već
jedan evolutivni proces razvoja koji ni-
kada neće biti u potpunosti dovršen. Jer,
čim se približimo idealu, ideal se pro-
meni. Bavljenje stvarnošću sa voljom da
se ona promeni, otvara novi svet mo-
gućnosti. To je najdublja tradicija uto-
pijskog mišljenja, nastavak one tradicije
utopijskih socijalista iz 19 veka, kao što
su bili Oven (Owen) i Furije (Fourier).
Iako su njihovi planovi sadržali i neke
elemente fantazije, njihova je briga bila
kako da izgrade sredinu koja zajednicu
čini moćnijom, uz intergrisanje poljo-
privrede, industrije, socijalnog diskur-
sa, poezije, duha, pa čak, u Furijeovom
slučaju, i emocionalne raznovrsnosti.
Tradicija je našla još eksplicitniji izraz u
radu ruskog anarhiste Petra Kropotkina.
Ovoj tradiciji socijalna ekologija dodaje
svesno ekološku perspektivu.
Utopijski elemenat u procesu ra-
zvoja zajednice ne treba pogrešno pro-
tumačiti. Socijalna ekologija shvata
ograničenja utopije kao plana, tenden-
ciju povlačenja pred problemima stvar-
nosti u maglovitu zemlju u oblacima i
njen apstraktni ’’nacrt”. Ali, ona isto tako
prepoznaje i moć utopije kao inspiracije
i orijentacione tačke u procesu menja-
nja sveta iz dana u dan. Upravo je uto-
pijski proces - holistički, participativan
vanju, u reintegraciji politike u svakod- među zajednicama. Socijalna ekologija
i integrativan - taj koji mora da uobliči nevni život zajednice. predlaže da takve konfederacije mogu
praksu razvoja zajednice. Socijalna ekologija isto tako prokla- da obrazuju ’’zajednicu zajednica”, ko-
Ovaj utopijski pogled oslanja se na muje ideal lokalnog oslanjanja na sop- monvelt koji može obuhvatati lokalni,
samosvest zajednice, na njenu sposob- stvene snage i zavisnost od autohtonih regionalni i kontinentalni nivo, i šire,
nost da svesno planira svoju budućnost resursa i talenata, u najvećoj mogućoj da bi tako ostvarile vrhunsko jedinstvo
i ostvaruje te planove. Ta ’’ovlašćenost”, meri. To, međutim, ne znači ’’samodo- u različitosti. U sopstvenim ciljevima,
osećanje moći - može se pojaviti jedino voljnost”, stanje u kojem nijedna zajed- socijalna ekologija ponavlja svrhu same
kroz stvaranje pravih foruma za plani- nica nije postojala još od Neolita. Osla- prirodne evolucije: kretanje prema uvek
ranje i utvrđivanje politike, foruma koji njanje na sopstvene snage prepoznaje sve većoj kompleksnosti međuzavisnih
su decentralizovani, participativni i de- i ohrabruje međuzavisnost zajednica, mreža života.
mokratski. Zajednice moraju povratiti ali naglašava jedan etos ekološke odr- Alati i tehnike potrebni za razvoj
u svoje ruke javnu sferu, koja je postala živosti u oblastima proizvodnje i po- zajednica kao jedinstvenih kulturalnih
birokratizovana i profesionalizovana. trošnje, decentralizaciju političke sfe- entiteta, zasnovanih na konceptu eko-
Moguće je da će stare forme biti upotre- re, i zdravo poštovanje raznovrsnosti. loške održivosti i lokalnog oslanjanja na
bljive ili da će biti potrebno da se stvore Mora se obrazovati konfederacija koja sopstvene snage, već su dostupni. De-
nove forme, ali bez inicijative aktivnog će pomagati koordinaciju zadružnih centralizovane tehnologije za proizvod-
građanstva ni jedna forma neće posluži- aktivnosti između zajednica oslonjenih nju električne energije po meri lokalne
ti kao sredstvo samoosvešćivanja zajed- na sopstvene snage, administrirati te zajednice mogu pomoći ostvarivanju
nice. Samosvest mora biti ukorenjena u funkcije međuzavisnosti koje su prihva- ove vrste holističkog razvoja zajednice
punom učestvovanju građana u odluči- ćene, i raditi na uravnotežavanju resursa kakav predviđa socijalna ekologija. So-

53
Z VIZIJA I STRATEGIJA
larna energija, energija koju proizvode
vetrenjače, mini hidrocentrale - sve to
nudi mogućnosti za obnovljive i čiste
izvore energije. Tehnike proizvodnje
hrane kao što je francusko intenzivno
gajenje voća i povrća, hidroponici, teh-
nologija bioloških skloništa (bioshelter
technology), akvakultura i permakul-
tura - mogu obezbediti zajednici dobar
deo godišnjih potreba za hranom. Sve
ove tehnike su dokazane, a mnoge su
komercijalno dostupne. Imajući u vidu
humano odmerenu veličinu zajednice,
integracija poljoprivrede i industrije,
koja se zasniva na alternativnim tehno-
logijama i naprednim, ekološki pouz-
danim tehnikama proizvodnje hrane,
može obezbediti održivu materijalnu
bazu zajednici oslonjenoj na sopstvene
snage.
Jedna od mera održivosti i oslanja-
nja na sopstvene snage leži u odnosu
između grada i sela. Tamo gde je grad
postao potpuno otuđen od sela kao u
savremenom urbanom društvu, posto-
ji nezdrav odnos. S jedne strane, grad
dominira selom, crpeći iz njega resurse
za sopstvenu potrebu; a sa druge strane,
grad se silno oslanja na selo, parazitski
zahtevajući energetski subvencionirane
oblike hortikulture i transporta za sop-
stvenu egzistenciju.
Etos dominantne kulture usvojio je
specijalizaciju funkcija koja je isključila
proizvodnju hrane iz većine zajednica.
Industrijalizacija poljoprivrede stvorila
je opasan centralizovani pristup proi-
zvodnji hrane, u kome su populacioni
centri u održavanju svakodnevnog živo-
ta zavisni od hiljadama milja udaljenih
proizvođača hrane. Ovakvo stanje je vi-
54
soko osetljivo na mnoštvo kriza kao što
su parazitima ugrožena žetva, nestašica
energije i poremećaji u transportu. Ako
se bilo koji od ovih poremećaja pojavi,
uslediće katastrofa. Ovakav oblik proi-
zvodnje hrane takođe ima razorne eko-
loške učinke kao što su degradacija ze-
mljišta, gubitak genetske raznovrsnosti,
podložnost masivnim napadima gljivica
i insekata.
U istoriji, zdrave zajednice su ostva-
rivale ravnotežu između sela i grada.
Grčki polis Atinu, na primer, sačinjavali
su centralni grad i poljoprivredna oblast
oko njega. Srednjevekovna komuna je
integrisala vrtove unutar svojih zidina.
Čak i u naše doba, postojali su urav-
noteženiji odnosi između sela i grada.
Grad Njujork, do 1950-ih, dobijao je
većinu svoje hrane sa Long Ajlenda i iz
Nju Džerzija. Postojale su mlečne farme
na Stejten Ajlendu i farme pilića u Bru-
klinu. Danas, regionalna poljoprivreda
je uništena.
Odnosi između grada i sela imaju
i druge, nematerijalne aspekte. Prevla-
davajuće ruralne vrednosti koherentne
zajednice zamenjene su, uglavnom,
anonimnošću (anomie) i otuđenjem,
kao karakteristikama grada. Propada-
nje zajednice proističe iz ove osnovne
promene vrednosnog sistema. Seosko-
gradski kontinuum Roberta Redfilda,
kontrast koji Maks Veber pravi izme-
đu zajednice (Gemeinschaft) i društva
(Gesellschaft), kao i rascep između
grada i sela koji je zapazio Marks, sve
su to paradigme koje izražavaju druš-
tvenu podelu koja se reflektuje i u naše
vreme kroz gotovo totalno otuđivanje
zajednice od njene prirodne baze.
Razvijanje zdrave zajednice zahte-
va ponovno uspostavljanje ravnoteže
između grada i sela, ponovno uvođenje
organskog sveta u uglavnom sintetičku
sredinu grada. Jedna takva akcija u po-
četku može biti ukorenjena u čisto ma-
terijalnom području, kao na primer u
uvođenju, kroz inicijative zajednice, ze-
lenih prostora, okružnih vrtova, parko-
va hrane, permakultura (samoodrživih
poljoprivrednih sistema), itd. Ovo pre-
obražavanje fizičke okoline i korišćenje
veština uzgajanja biljaka i gajenja živo-
tinja, potrebnih da bi se transformisalo
fizičko okruženje, doprineće razvoju
novog osećanja zajedništva, koje će se
odnositi prema ovim veštinama kao
prema socijalnim vrednostima.
Holistički pristup u praksi
U ovoj tački razmatranja, kon-
kretan primer razvoja zajednice treba
da pomogne da ilustrujemo socijalnu
ekologiju u praksi. Loisaida je por-
torikanski deo njujorškog Donjeg Ist
Sajda, gde su stanovnici pokušali da
ostvare elemente ovog pristupa sredi-
nom 1970-ih. Mnogo se može naučiti
iz tog iskustva. Dozvolite mi da opišem
način na koji je, kroz razvojni proces,
jedan od problema zajednice pretvoren
u njen resurs.
U Loisaidi postoji preko stotinu
slobodnih placeva. Oni su bili deponi-
je zasute gomilama šljunka, hranilišta
za pacove i ’’cenzurisane” bube, rugla
za oko i pretnja za zdravlje. Ovi pla-
cevi su često služili kao opasna ’’igrali-
šta” za decu iz susedstva, bili su prava
pošast za zajednicu. Sagledani iz per-
spektive socijalne ekologije, međutim,
ovi placevi su predstavljali dragocene
resurse zajednice: otvoren prostor. U
okruženju od betona i propalih stam-
benih zgrada za izdavanje sirotinji, ovi
placevi, značajan procenat zemljišta u
naselju, nudili su vredan prostor za re-
kreaciju, obrazovanje, privredni razvoj
i kulturne aktivnosti zajednice.
Lokalni aktivisti prepoznali su ovaj
potencijal i započeli samosvojan ra-
zvojni proces, organizujući stanovnike
da očiste placeve i stave ih u konstruk-
tivnu upotrebu. Većina placeva pripa-
dala je gradu Njujorku, koji nije činio
ništa da ih dovede u red. Ljudi iz Loi-
saide udružili su kritičku analizu svog
problema sa direktnom akcijom. Upu-
tili su protest gradu, a sami su očistili
placeve i počeli da ih koriste.
Neke su pretvorili u "džepne (vest-
pocket) parkove", koncept koji je uveo
Robert Nikols, opremivši ih klupama i
posadivši zelenilo. Drugi su pretvoreni
u igrališta, a reciklirani materijali isko-
rišćeni su za njihovo opremanje. Lju-
ljaške su napravljene od odbačenih cevi
i starih automobilskih guma, a vežbao-
nice "Jungle-Gyms" podignute od reci-
kliranih greda. Ostali placevi pretvore-
ni su u bašte zajednice, koje su postale
glavno mesto međugeneracijskog po-
vezivanja. Jedan od placeva pretvoren
je u kulturni centar pod otvorenim ne-
bom, La Plaza Cultural, gde su pesnici,
pozorišne trupe i lokalni muzičari da-
vali svoje predstave. Nekoliko placeva

prisvojile su lokalne škole i koristile ih
kao centre za učenje, gde su mladi sti-
cali prva znanja iz agrikulture i ekolo-
gije. Preobražaj ovih placeva pomogao
je ponovnom uvođenju sveta prirode u
ovu geto-zajednicu.
To su bile jednostavne akcije, ali su
njihovi rezultati bili dubinski. Najpre
su placeve menjali ljudi koji su se po-
našali u skladu sa svojom potrebom da
rekonstruišu sopstveno životno okru-
ženje. Radili su bez zvanične saglasno-
sti grada; u nekim slučajevima, u stvari,
oni su radili boreći se sa protivljenjem
grada. Ova direktna akcija bila je prvi
korak ka unapređenju zajednice.
Inicijativa je došla iz same zajedni-
ce, od autohtonog vođstva koje je ana-
liziralo problem i tragalo za utopijskim
(tj. rekonstruktivnim) rešenjem. Nisu
tražili rešenje od grada; stvorili su sop-
stveno. Oni su se borili sa gradom za
materijalnu bazu svoje zajednice, ze-
mljište, a u većini slučajeva uspeli su
čak i da se izbore za legalni zakup pla-
ceva uz simbolične novčane naknade,
ili puno pravo poseda. Stvoreno je ne-
koliko fondova za upravljanje zemljom
da bi ove placeve zauvek sklonili sa
tržišta nekretnina, i da bi garantovali
njihovo stalno korišćenje kao resursa
zajednice. Filozofija ’’napravi mnogo
od malo”, moto Čarasa (Charas), jedne
od grupa koje su u tome učestvovale,
poslužio je kao inspiracija pokretu za
slobodan prostor u Loisaidi.
Po holističkom pristupu, iz ovih
jednostavnih akcija proistekli su i mno-
gi drugi elementi razvojnog procesa
zajednice. Problem je preokrenut u re-
surs, a rezultat je bio koristan za zdrav-
lje zajednice. Ljudi koji su učestvovali
u radu, stekli su osećaj ponosa i ispu-
njenosti - zadovoljstva zbog obavljenog
posla. Nekoliko omladinskih bandi se
uključilo u pokret, a njihovo iskustvo u
konstruktivnoj društvenoj akciji pomo-
glo je da se oni sklone sa ulice. Formi-
rana je zadruga za proizvodnju opreme
za igrališta od recikliranih predmeta,
što je donelo zaposlenje i prihode lju-
dima koji su u nju uključeni. Grupe za
baštovanstvo oslonile su se na tradiciju
Hivara (Jivaro), portorikanskih seljaka
od kojih mnogi stanovnici Loisaide po-
tiču, čime je ostvarena veza sa živom
kulturnom tradicijom. Uspeli su da
uvuku različite delove zajednice, mlade
i stare, koji su često ostajali otuđeni od
razvojnog procesa. U baštama su gajili
sveže, zdrave, organske proizvode, što
je poboljšalo ishranu i oborilo troš-
kove baštovanstva u zajednici. Oni su
povećali oslanjanje zajednice na sop-
Z VIZIJA I STRATEGIJA
stvene snage na važan simbolički na-
čin, a obuka za baštovanstvo dovela je
do planiranja njegovog daljeg razvoja,
kroz izgradnju komercijalnih stakleni-
ka za gajenje povrća i voća.
Uspostavljanje kulturnog trga (Cul-
tural Plaza) stvorilo je jedan otvoren
prostor na kome se slavila njujorško-
portorikanska kultura Loisaide. To je
doprinelo učvršćivanju identiteta ljudi
za koje je doseljenje na ulice Njujor-
ka često značilo traumu. Upravo je taj
identitet bio presudan za razvoj jednog
uspešnog pokreta za promene u Loisa-
idi.
Možda je najznačajniji aspekt po-
kreta za slobodan prostor bio napredak
samih ljudi koji su u njemu učestvovali.
Preobražaj njihovih zapuštenih par-
cela, doveo ih je do šire vizije o tome
kakva bi njihova zajednica mogla da
bude. Učesnici pokreta za slobodan
prostor uključivali su se u druge aktiv-
nosti zajednice, radeći na problemima
kao što su briga o zdravlju, obrazova-
nju, stanovanju i razvoju zapošljavanja.
Gradski sastanci održavali su se trome-
sečno da bi beležili napredovanje po-
kreta, koordinirali i integrisali njegovo
delovanje i razvijali sveobuhvatan plan
za budućnost zajednice. Jedna alterna-
tivna samonikla grupa za planiranje,
Zajednički savet za planiranje, koja se
rodila iz protivljenja zvaničnom grad-
skom planu za zajednicu Loisaida, pr-
vobitno obespravljeni i demoralizovani
geto, postala je snaga koja se priznaje
u Njujorku, uzor samoniklog, ekološki
orijentisanog pristupa razvoju zajedni-
ce.
Inkorporiranje ideja socijalne
ekologije u proces razvoja zajednice
pružilo je jasnu demonstraciju moći
Bukčinove teorije o napredovanju po-
kreta za kulturalne promene. Socijalna
ekologija predstavlja vitalni izvor ide-
ja koje će sve više nalaziti svoj izraz u
efikasnoj praksi. Moramo nastaviti da
razvijamo i artikulišemo njene teorije u
holističkom okviru, jer socijalna ekolo-
gija, zahvaljujući svojoj vrlini sveobu-
hvatne vizije i svojoj istinski radikalnoj
prirodi, predstavlja izazov bazičnim
pretpostavkama naše civilizacije. Samo
razvijanjem ovakvog izazova, možemo
se nadati da ćemo prebroditi našu sa-
dašnju krizu i krenuti ka ekološkom,
harmoničnom i mirnom svetu. ■
Prevela Nada Ljubić
55
SUOČAVANJE

U drugom izdanju Suočavanja s prošlošću razgovaramo sa pede-

setjednogodišnjom Milenom Prstojević, odbornicom Pokreta Ravno-
pravnost u Skupštini opštine Zrenjanin, i Đorđem Palibrkom, tride-
setogodišnjim programerom u jednoj novosadskoj firmi, koja radi za
jednu američku firmu. Sve bitnije razlike među našim sagovornicima,
naznačene su u prethodnoj rečenici.
Ostalo je opterećeno podudarnostima.

Intervju sa Milenom Prstojević

Onom delu javnosti koji prati radnička
gibanja izazvana privatizacijom u pro-
teklih sedam godina, Milena Prstojević
je postala poznata tokom 2007. godine,
kao lider protesta radnika zrenjaninske
industrije mesa BEK, jednog od izrazi-
tijih primera “radničke neposlušnosti”.
Naravno, mnogi će reći da svaki iskorak
ka neposlušnosti sa sobom nosi neprijat-
no podpitanje da li ste, i zašto, prethod-
no bili poslušni, a naš cilj je da upravo
takva trik-pitanja izbacimo iz aparature
suočavanja s prošlošću.
Razgovor sa Milenom smo započe-
li pitanjem o počecima krize u BEK-u,
ali nas je, priznajemo, odgovor odveo u
neočekivanom pravcu. Za našu sagovor-
nicu “sve je počelo ’90-tih godina, kada
smo gledali kako jedna velika Jugoslavija,
koja je bila ugledna zemlja u svetu, ne-
staje u ratnim strahotama. Lično što se
tiče mene i moje porodice, mi smo izu-
zetno bili pogođeni time. Porodica mog
muža je dala četiri života u borbama oko
Sarajeva. Braća od strica i rođeni brat
mog supruga su poginuli, a jedan brat od
strica je na žalost završio kao psihijatrij-
ski slučaj. Bio je 10 meseci u zarobljeniš-
tvu kod Muslimana, i dever jedan, koji je
vojno lice, uspeo je da ga vrati u jednoj
razmeni zarobljenika”.
U podnožju kapitalizma
posle njegove pogibije. Sahranili su ih na
groblju na Ilidži, ali, pošto je to pripalo
Muslimanima, i pošto su počela rovljenja
srpskih grobova, taj dever koji je vojno
lice uradio je ekshumaciju njihovih gro-
bova i preneo ih je tu u selo Međa, gde
se i danas nalaze naš Vukašin i Draginja,
jedno pored drugog. Sećam se kako je
strašna scena bila kada smo ih sačekali.
Ceo njihov život stao je u jedan šleper. A
sanduci sa telima su bili sakriveni izme-
đu kaučeva i zavesama pokriveni, pošto
naša carina nije dozvoljavala da pređu
granicu. UNPROFOR je dozvolio prenos
leševa, ali preko naše granice je brat svog
rođenog brata i snaju prokrijumčario
među kaučevima.
A u isto vreme kod nas ovde, dok
smo gledali tamo strahote i raspadanje,
dešavala se opšta pljačka u privredi. Ja
sam živi svedok da je industrija mesa
BEK bez obzira na sankcije, na ratove, da
je i dalje izvozila, da je pravila profit, ali
se ne zna gde je taj novac završio. Izvozili
smo u Banjaluku, izvozili u Makedoniju,
a marke, tadašnje devize, donosile su se
u firmu u džakovima, i niko nije znao gde
odlaze. Delili su ih, naravno, menadžeri
sa svojim partnerima, a mi smo dočekali
da ’93. godine, u vreme one strahovite
inflacije bukvalno radimo za jednu mar-
ku. Ja sam uvek bila borac i nikada nisam
bila plašljiva, ali se u ono vreme jesam
zabrinula za svoje dve kćeri, kako ću ih
prehraniti, jer dok bi dobila platu i otišla
u banku u one silne redove da je podi-
gnem, otišla do pijace da nešto kupim da
imaju da pojedu, već nisam imala dovolj-
no novca.
Pomenuli ste izvoz u vreme sankcija.
Kako se to radilo?
Da, to je išlo normalno, oni su to ra-
dili preko svojih carinika. Čak se izvozila
i roba koja je bila zabranjena da se izvo-
zi, recimo kao što je čajna kobasica, ili
sveže meso... Ali tu su se pisale drugačije
otpremnice, pa je drugačije carinjeno. U
Makedoniji smo imali mešovito predu-
zeće, AIVA BEK se zvalo, osnovano je
’80-tih godina, ne sećam se tačno kada.
Danas ne znamo šta je sa tim preduze-
ćem, kolaju priče da je to vlasništvo biv-

Odakle je porodica vašeg muža?

Iz Hercegovine, iz Gackog polja.
Međutim, sticajem životnih okolnosti,
kako je to bilo u staroj Jugoslaviji, išlo
se trbuhom za kruhom, pa su se oni,
eto, našli i u Sarajevu, i po Hrvatskoj, i
po svim, da sada kažem državama biv-
še Jugoslavije. Sada, posle svih tih ratnih
strahota, u kojima je i moj pokojni dever
poginuo boreći se za to Sarajevo... zna-
či dao je život braneći nešto gde njego-
va deca danas više ne mogu da se vrate.
Njegova supruga, verovatno potresena i
već rovitog zdravlja, umrla je pet nedelja

56

šeg menadžera Milidragovića. Mi samo
znamo da su naši majstori tamo išli da
rade, čak su bili i penzionisani po sili
zakona da bi tamo odlazili da vode po-
slove. Koliko smo mi u tim vremenima
imali informacija, znali smo da roba od-
lazi preko granice, da se u firmu u dža-
kovima donose devize i da se broje noću.
Sve se to radilo pod firmom „probijanja
sankcija“, ali mi kao preduzeće od tih de-
viza nismo imali nikakve koristi. Dok su
se paralelno vodile porodične tragedije i
gubili životi, na drugoj strani, preduzeća
su sistematski pljačkana.
Tako je došlo do krize koja se završila
prvim stečajem BEK-a.
Da, 2000. godine. Tada su još na
vlasti bili SPS-JUL. Došli su predsednik
srednjebanatskog okruga i predstavnici
banke, da nam kažu kako se BEK nalazi
u teškoj situaciji, tražili su ustvari našu
saglasnost za stečaj i objašnjavali nam
da će se preduzeće kroz stečaj oporavi-
ti. Pre nego što je otvoren stečaj, 7. juna
2000. godine, mi smo zaključili ugovor
o uslužnom klanju za firmu “Vizelj” iz
Padinske skele koja je preko tog zajed-
ničkog posla diktirala prvi stečaj BEK-a.
Iz tog stečaja smo izašli sa još većim gu-
bicima, firma se uopšte nije oporavila,
ali su se oslobodili oko 500 radnika. U
momentu podizanja tog prvog stečaja
bilo je 893 radnika, a po izlasku iz stečaja
oko 450, s tim što se radilo i po ugovo-
ru, pa se i tako smanjivao broj radnika.
Ispalo je da smo iz tog stečaja mi izašli
veći magarci nego što smo u njega ušli.
Ništa od dugova se pokrilo nije, a BEK
se dodatno zadužio prema Vizelju celih
92 miliona dinara. Najvažnije što mislim
da tu treba reći je, naravno, da direktor
Žarko Milidragović nikada nije odgova-
rao za zloupotrebe u privredi, već je po-
sle stečaja ostao menadžer, i čak je radio
kao savetnik stečajnog upravnika. Znači
svima njima je to odgovaralo. Međutim,
radnicima i samom BEK-u nije. Kada je
posle izlaska iz stečaja počela da kruži
priča da će se u BEK-u praviti neka skla-
dišta, neki golf tereni, radnici su krenuli
u proteste. Dotle niko nije smeo da zuc-
ne, jer nakon izlaska iz stečaja više ne bi
bio na svom radnom mestu, tako da su
u vreme stečaja, dok se još nije znalo ko
će ostati na poslu, svi ćutali. Kad smo
izašli iz stečaja, ja sam bila kod tadašnjeg
vd direktora koji je bio i zadnji stečajni
upravnik, predstavnika Vojvođanske
banke iz Zrenjanina Vojvodića, gde sam
insistirala da prestane sa selektivnim
davanjem rešenja za stalno i da konač-
no kažu ko je ovom BEK-u potreban i
kuda vodi ovaj put za firmu. I da, ukoliko
ne da rešenja za stalno svim radnicima
trenutno zatečenim u firmi, da on posle
Nove godine u BEK ući neće. Pod tim
pritiskom, svi radnici koji su se trenutno
našli u BEK-u, a bilo ih je negde oko 340,
dobili su rešenja za stalno. Posle izlaska
iz stečaja prestali su da isplaćuju plate,
a krenule su priče o nestanku BEK-a, o
nekim golf terenima, i ljudi su se uplašili.
Sazvali smo skupštinu, ustvari prvo smo
smenuli predsednika koji nije hteo da je
sazove, a onda smo na skupštini ime-
novali za direktora jednog mladog eko-
nomistu, koji je prethodno bio direktor
komercijale i nabavke. Smatrali smo da
će on to dobro da vodi, ali za jako kratko
vreme, posle raznih pretnji i šikaniranja,
on je dao ostavku. Ponovo smo se našli
u haosu, jer, u međuvremenu, od tog vi-
šegodišnjeg propadanja stručnjaci su na-
puštali firmu i nalazili mesta u drugim,
boljim kolektvima. Moj šef računovod-
stva je tada predložio da direktor bude
gospođa Mitrović Ranka. Ona se prihva-
tila obaveze, međutim, jako brzo kad je
sela i videla sav taj haos, a istinu o tom
haosu na žalost radnici ni danas ne zna-
ju, jer mnoga dokumentacija nam nije
dostupna, ona jednostavno nije mogla
da se snađe, niti da dobije pomoć. Jedinu
pomoć joj je nudio bivši menadžment. Ja
sam bila protiv povratka ljudi koji su nas
uveli u stečaj, međutim bivši menadžer
Milidragović je iskoristio krizu i preko
svog klana u preduzeću ponovo uspeo
da ubedi radnike da je najbolje rešenje da
on “pomogne” gospođi Ranki oko obav-
ljanja poslova.
Kada se to dešava?
To je već 2003. godina, kad se Mili-
dragović ponovo vraća kao savetnik ge-
neralnog direktora. Tada sam se nadala
da će direktorka ipak biti dominantnija
od njega, da on neće moći baš toliko da
ima uticaja, međutim Milidragović je
vrlo brzo uspostavio potpunu domina-
ciju.
U to vreme SPS-JUL više nisu na vlasti.
Da li ste od novih vlasti pokušali da
dobijete podršku da se zaustavi sve to
što se u preduzeću dešavalo devede-
setih?
U početku ne. Nismo tražili pomoć,
jer od ljudi koji su u to vreme bili u vlasti
prosto nismo ništa ni očekivali. Ja sam
lično očekivala od Gorana Kneževića,
koji je došao kasnije, i odlazili smo kod
SUOČAVANJE
njega 2005. godine, ali njegova podrška
nije bila niodkakve pomoći. Ja sam od te
promene vlasti 2000. godine puno očeki-
vala, da će ispuniti ono što su obećavali
pre 5. oktobra, da će oni koji su uništava-
li firme biti dovedeni pred lice pravde, da
će sve biti transparentno. Spadam u one
građane koji su duboko verovali u sve to,
jer sam bila razočarana svim tim ratnim
strahotama, propadanjima, inflacijom, i
duboko sam verovala u promene. Među-
tim, danas sam samo duboko razočarana,
jer ništa danas nije postalo transparen-
tno, sem što vidimo da moćnici rade šta
hoće. Jednostavno, u silnim protestima
koje smo imali, nikada se niko iz lokalne
samouprave nije zainteresovao ni da nas
zaštiti kao građane grada Zrenjanina. A
haos se dešavao po svim firmama, i od
svih ćete čuti istu priču, da nigde nisu
mogli da nađu pomoć, sem da se nadaju
u privatizaciju. Međutim, završili smo u
rukama onih koji su nas upropastili.
Žarko Milidragović, dakle, uživa
zaštitu svih režima?
On je devedesetih bio toliko moćan
da mu jednostavno niko ništa nije mo-
gao. Naš bivši direktor finansija, Đeko-
vić Miomir, na žalost nije među živima,
podneo je ’98. godine protiv Milidragovi-
ća krivičnu prijavu za njegovu spregu sa
firmom “Probekom” i za devizne prekr-
šaje, međutim to je tadašnja vlast zataš-
kala, i svako ko bi digao glas protiv njega
taj je bio kažnjavan. Ja sam ’97. godine na
zboru predložila referendum o njegovoj
smeni, rekla sam da ljudi zbog šikanira-
nja neće smeti javno da dignu ruke protiv
njega, već da idemo na referendum, da
ljudi stvarno slobodno, svojom voljom
odluče da li mu daju podršku, ili ne. Na
tom referendumu, od tada zaposlenih
oko 900, 732 je bilo protiv njega, protiv
njegovog vođenja firme. Neki nisu došli
za glasanje, nekih stotinak je bilo za nje-
ga. Tada smo isto postavili jednog mla-
dog ekonomistu, koji gde god je otišao
sva su mu vrata bila zatvorena. Njemu su
vrata bila zatvorena ako je išao kod pred-
sednika okruga, to je tada bio gospodin
Ljuba Slijepčević iz SPS-a, bila su mu za-
tvorena vrata predsednika opštine... Gde
god je otišao da traži pomoć, oni su sve
izokretali kao da je on nesposoban. On je
bio častan i na kraju je sam sazvao zbor.
Znači, referendum je bio 16. decembra,
a već u martu sledeće godine Ljuban je
izašao ispred nas i rekao je – ljudi ja sam
u najboljoj nameri seo ovde, ali ništa ne
mogu da uradim, gde god odem meni se
57
SUOČAVANJE
vrata zatvaraju, od dobavljača ne mogu
da dobijem stoku za klanje, svi su mi pu-
tevi zakrčeni. Onda su ljudi iz Milidrago-
vićevog klana počeli da ga napadaju, kao
što to uvek tako bude, verovatno ćete tu
priču čuti i u drugim firmama. Govori-
li su mu da je nesposoban, da ne zna da
vodi firmu, a da oni imaju čoveka koji je
sposoban. Još su tada pretili i stečajem,
pa su se ljudi uplašili da ne odu na ulicu,
ne znajući da će od tih koji prete preži-
veti dva stečaja i zaista završiti na ulici.
Dobar deo ljudi nije pristajao da se vrati
stari direktor, ja sam ustala i rekla – ka-
žite nam ko je taj čovek koji treba da nas
spase, da je to Žarko Milidragović, da
je to čovek koji ne da Ljubanu da radi,
on mu zatvara i dobavljače stoke, i vrata
predsednika okruga, i vrata predsedni-
ka opštine, zato što su svi u istoj bandi!
Tim rečima sam rekla. Međutim, ljudi
tada prosto nisu znali šta da rade jer im
je prećeno da će ako ovaj ne ode doći do
stečaja. Ljuban je tada rekao da jedino
rešenje za BEK jeste da se napravi jedan
program, on je to napravio po uzoru na
mlekaru zrenjaninsku, da se ide na stečaj
i poravnanje dužničko poverilačkih od-
nosa i krene sa jednom zdravom firmom,
gde bi se u tom programu omogućilo
radnicima koji ostanu bez posla da tove
svinje za firmu i regulišu staž. Međutim,
i sindikat je, na žalost, stao uz Milidra-
govića, što je potpuno zbunilo ljude i on
je tako uspeo da se vrati u firmu. Vratio
se u upravni odbor i okružio se SPS ka-
drovima, gospodin Mimić iz “Pekabete”
i još neki, i rekao da su to ljudi koji će
mu pomoći da oporavi BEK. Međutim,
preduzeće je i dalje tonulo. Ne znam šta
da kažem, naši ljudi su toliko osiromaši-
li da se plaše svake promene, a hvataju
se za svaki sitan dinar koji im se ponudi.
Dovedeni smo do prosjačkog štapa svim
ovim što smo preživljavali ’90-tih godina
i razumljivo je kada je nečije dete gladno
da on pristaje na svaku moguću kombi-
naciju. I to vrlo dobro znaju oni koji su
tada bili na vlasti, i ovi koji sada vladaju.
Ljudi su tako osiromašeni dočekali
privatizaciju 2006. godine. Šta se tada
desilo?
U privatizaciju je većina radnika gle-
dala kao spas. Nikada ne računajući da će
to za njih biti ista tragedija kakva je bila i
u vreme SPS-a i JUL-a, jer su preduzeća
ustvari pokupovali oni isti krvavi kapita-
listi. Obzirom da dok su se vodili ratovi
u staroj Jugoslaviji i raspadala se jedna
država gde smo svi mi imali ponekog
brata koji je ginuo, po neku sestru koja
58
Milena Prstojević na protestu radnika BEKa ispred Trgovinskog suda u Zrenjaninu
nam je tamo, oni su se bogatili pljačkaju-
ći našu privredu. Bogatili su se na nečijoj
deci koja su gubila život. Naš kolega je
za Kosovo tada izgubio sina od dvadeset
godina. Počupao je kosu sa glave. Sada je
težak psihijatrijski slučaj. Te rane još nisu
zarasle, a danas više nemamo ni firmu u
kojoj smo radili.
Kada je došao taj period privatizaci-
je, većina radnika u Srbiji se obradovala,
računajući konačno – kakav sam ja do-
maćin u svojoj kući, da vodim računa o
svakom dinaru, da ćemo dobiti i takve
gazde koji će da kupe firme i normalno
idu ka putu oporavka, čime će biti bolje i
nama, i kao akcionarima i kao radnicima.
Ispalo je da su nam se vratili oni sa koji-
ma se vlast nije obračunala 5. oktobra.
Kako je to išlo kod vas konkretno?
BEK je 26. aprila 2006. godine kupio
vozač čoveka koji se nama predstavio
kao vlasnik, Vladana Beštića. Beštić je
nekada živeo u Sarajevu i otac je Bori-
voja Beštića, koji je držao neko stovari-
šte preko koga smo mi distribuirali robu.
Po jednoj ceni je on dobijao robu, koju
je onda tamo dobro preprodavao, i pre-
vozio našim vozilima na račun BEK-a.
Tako je nastao “Probekom” Borivoja Be-
štića, da bi nam onda njegov sin sa tim
novcem postao gazda. Na aukciji je uče-
stvovao njegov šofer Miloš Jović, jer je
Vladanu Beštiću bilo zabranjeno učešće
zbog mahinacija na prethodnoj aukci-
ji na koju je izašao zajedno sa “Krmivo
produktom”. Međutim, džaba zakon kad
ga niko ne kontroliše, pa je dovoljno da
čovek samo poturi svog vozača i već je
sve po zakonu. A pre aukcije, gospodin
Milidragović je najavljivao kako će “Pro-
bekom” da kupi BEK, i uveravao nas
kako će on tu da ulaže, kako ćemo biti
klanica evropskog ugleda, jelte mi sad svi
idemo na neki evropski ugled! Međutim,
kada smo na televiziji videli da je predu-
zeće prodato nekom Joviću, svi smo bili
zabunjeni. Kupac se u firmi nije pojavlji-
vao, a pre prodaje proizvodni pogoni su
bili raspušteni. Izgubili smo dozvolu za
rad. Svi smo se čudili kako, da bi kasnije
shvatili da je sve to namerno urađeno.
Menadžer i dalje ostaje Milidragović, i
najavljuje neke velike poslove.
Koje su bile obaveze kupca u priva-
tizaciji?
Obaveza je bila da investira 21 mili-
on, i da ispoštuje socijalni program – 200
evra po godini staža svakom radniku koji
mu nije potreban, i da će održati konti-
nuitet proizvodnje dve godine od mo-
menta kupovine preduzeća. Međutim,
on se uopšte nije pojavljivao u firmi, a
samo dva-tri meseca posle privatizacije
počeo je da seče osnovna sredstva i da ih
rasprodaje u staro gvožđe. Naše klima-
komore je odneo u firmu “Zlatibor” Ča-
jetina, koja pripada njegovom stricu, Vu-
kašinu Beštiću. Bez klima komora, trajni
kobasičarski proizvodi koji su donosili
veliku dobit BEK-u, ne mogu da se rade.
Jeste li se žaili Agenciji za privatizac-
iju?
Agenciji smo se obratili posle prve
posete vlasnika firmi, u avgustu mese-
cu. Znači preduzeće je prodato aprila,
odmah posle toga je počela ta rasproda-
ja osnovnih sredstava, kamiona i svega
drugog. Agencija ga je opominjala što

ne ispunjava investicioni program, da bi
ga on na kraju kao ispoštovao, s tim što
je vrednost investicije naduvana da se
uklopi u onih 21 milion, a te mašine koje
je doneo nikada nisu ni instalirane, samo
su ubačene da bi zadovoljili formu. Jedna
od tih mašina, punilica i zatvaračica za
paštete, je isto odneta u “Zlatibor” Čaje-
tina, preko neke firme u Petrovaradinu,
i za to smo takođe podneli krivičnu pri-
javu. Kada su se prvi put pojavili u firmi,
avgusta 2006, Jović je bio u svojstvu Be-
štićevog vozača i telohranitelja. Pozdra-
vio nas je dizanjem ruke, kao: “Volim i ja
vas!”, i rekao da je on kupac, ali da u sve-
mu Vladan Beštić ima odlučujuću ulogu,
kao njegov strateški partner. Onda je
Beštić izneo kako ima ogromne planove,
i da je on uzeo našu firmu iako je preza-
dužena zato što smatra da ima vrednost
i da on kao mlad čovek želi da ulaže u
nju i da od nje ponovo napravi klanicu
evropskog ugleda. Tu će biti jedna svet-
ski opremljena laboratorija u kojoj ćemo
mi raditi i istraživanja sa strane, uslužno,
da će on tu dovesti tim stručnjaka, me-
nadžera koji će da pokrenu sve to, i da
smo srećni da smo dobili jednog takvog
zainteresovanog gazdu da podigne BEK
iz propasti. Bilo mi je malo čudno, po-
sle svih onih bajki koje smo slušali deve-
desetih, ali na trenutak, neću da lažem,
poverovala sam u priču. Mlad je dečko,
a valjda kao majka uvek emotivno reagu-
jem na mlađe generacije, pa zašto ne bi
nekom našem dečku dali šansu... Među-
tim, kad je predočio uslov buduće sarad-
nje, pale su sve iluzije. Kako već dugo ni-
smo primali plate, to za novog vlasnika,
kaže on, predstavlja opterećenje, pa nam
je predložio da, kao „znak dobre volje“,
potpišemo ugovor kojim se odričemo
svojih dvanaest plata sa diskontom od 60
odsto i grejs periodom od godinu dana,
na 42 mesečne rate! Svi smo se pogledali.
Jedan kolega je pitao – pa valjda ste vi
znali šta kupujete, i da ćete preuzeti sve
te dugove? Beštić je odgovorio da ko ne
pristane na to nema šta da traži u BEK-u,
nema saradnje sa takvima i, doslovno
nam je rekao – ko ne želi da sarađuje sa
njim može da se j... I mi uplašeni, vidimo
da je bezakonje nastavljeno i posle 5. ok-
tobra, pristali smo. Devedesetpet odsto
zaposlenih u kolektivu je potpisalo ugo-
vor, između ostalih i ja. Računala sam da
mi je ostalo još pet godina do penzije,
izdržaću. Na žalost to je bila jedna teška
obmana, jer mi smo ustvari Beštićevoj
firmi prodali svoja potraživanja, tako
da je on posle digao stečaj sa tim našim
otkupljenim potraživanjem, i sa onih 92
miliona koja su ostala iz prethodnog ste-
čaja, a koje je takođe otkupio.
Kasnije ćemo doći do stečaja. Šta
se dešava nakon što ste mu ustupili
potraživanja? Da li je zaista pokrenuo
proizvodnju?
Ne, nego su sad plasirali priču kako
će da nas daju u zakup novoj firmi „De-
likato“. Ponovo je Milidragović sazvao
zbor i rekao da treba da pređemo u taj
„Delikato“, jer Beštić sad ne može, pošto
nije vlasnik, da pokrene proizvodnju u
BEK-u, nego mora da nas uzme u zakup.
Na svu sreću tada sam već uspela da
ubedim kolege da ne pristanu da napu-
ste BEK, jer istu mustru je koristio Rajić
SUOČAVANJE
u zrenjaninskoj pivari – prebacivao rad-
nike u druge firme da bi ostali bez pra-
va iz kolektivnog ugovora koji su imali
sa pivarom. Ja sam tada u onom haosu,
bukvalno u onoj sali sklopila ruke moleći
svoje kolege da ne pristanu na to, jer tek
onda ćemo izgubiti i ono malo zaštite
koju nam pruža ugovor o privatizaciji.
U to vreme ste bili na nekoj funkciji u
sindikatu?
Da, u nadzornom odboru. Bila sam
napravila veliku grešku pre toga, kad su
moje kolege iz sektora, radila sam u di-
rekciji, hteli da me predlože za predsed-
nika sindikata još pre privatizacije, i ja
sam rekla – nemojte, to je za mene veliki
teret, imam nekih privatnih problema. I
onda je išao kao predlog jedan momak
iz proizvodnje, Dragoljub, koji je osvoio
većinu glasova. Međutim, kajem se što
tada to nisam prihvatila, jer sam mogla
možda mnogo više da učinim, znaju-
ći ulogu sindikata u privatizaciji i posle
privatizacije. Na žalost, predsednik sin-
dikata je poklekao, doneo je katastrofal-
nu odluku da oni koji rade i koji ne rade
treba da imaju istu platu. Pre toga sam
ga hiljadu puta molila da pozove te ljude
koji su pre privatizacije poslati kući, neka
dođu u firmu, privatizovana je da bi ra-
dila; država nam je otpustila dugove da
bi radili. Rekoh mu – dete, odakle ti ideja
da to radiš, ovo neće na dobro da izađe.
Međutim, sa funkcije nadzornog odbora
ništa nisam mogla da promenim. Ume-
sto da se ljudi zovu da rade, mi donosimo
takvu odluku. I zašto bi onda onaj čovek
koji sedi kući i zarađuje novac imao mo-
tivaciju da se buni? Kao da je sindikat
išao na ruku kupcu i menadžeru.
Da se ustvari otupi taj pritisak ljudi
da se pokrene proizvodnja?
Jeste. I tada sam videla praktično da
sam nemoćna, da ništa tu ne može da se
učini u okviru sindikata. Počeli smo sa
dopisima Agenciji za privatizaciju, upo-
zoravali smo ih da vlasnik hoće da nas da
u zakup, da nam spremaju prevaru, da se
u preduzeću ne pojavljuju, niti pokreću
proizvodnju. Kada sam prvi put nazva-
la gospodina Novakovića iz novosadske
Agencije za privatizaciju, on je rekao –
gospođo Prstojević, sad i nije tako teško
kao ranije da se raskine kupoprodajni
ugovor; obratićete se jednim dopisom vi
nama, i mi ćemo doći u kontrolu i vide-
ti da li on nešto radi, ili ne. Tako smo i
učinili. Dođoše oni u kontrolu i dadoše
mu dodatnih 60 dana da ispuni obaveze.
Gospodin je to veoma vešto radio, čak je
59
SUOČAVANJE

simulirao proizvodnju samo taj dan kad

Agencija dolazi u kontrolu. Upozorili
smo ih na to, da je proizvodnja bukval-
no radila samo dva sata tog dana kad su
bili u kontroli, i to na našim starim maši-
nama iz 1989. godine, jer one iz njegove
investicije nisu ni bile u funkciji, ako su
uopšte i bile u firmi, da on obmanjuje i
državu i radnike. Na taj dopis oni pono-
vo sazovu komisiju, pošalju novu kontro-
lu, i ponovo mu daju 60 dana dodatnog
roka. Kada smo im poslali treći dopis već
smo bili ušli u generalni štrajk. Nakon
toga smo još jednom tražili raskid ku-
poprodajnog ugovora, taj dopis je poslat
u februaru. Na žalost, 5. marta je dignut
stečaj nad BEK-om, tako da ta njihova Milena Prstojević i članovi redakcije Z magazina na
komisija nije imala vremena ni da zaseda, antifašističkom festivalu u Zrenjaninu
a i da jeste verovatno bi mu ponovo dala
uveče gledam na televiziji „Santos“ da menadžer kupca koji nas je doveo u ste-
još 60 dana. Mi danas duboko verujemo
je ušao stečajni upravnik u BEK. Znači, čaj, on da naredi da se zbog nas radnika
da je kupac bio u sprezi sa Agencijom za
gospodin Stojkovski je vrlo dobro znao i stavi katanac. Prosto, u meni je to iza-
privatizaciju, jer kako drugačije objasniti
da će stečaja biti, i da će on predsedavati zvalo neki revolt, i odlučili smo da prese-
to što ugovor nije raskinut iako se Be-
tim stečajem. A Milidragovića je stečaj- čemo katanac. Ljudi su shvatili konačno
štić, odnosno Jović ničega iz tog ugovora
ni upravnik uzeo za pravnog savetnika. da su prevareni. Izgubili puno vremena
nije pridržavao. Ja sam nedavno tražila
Zbilja nije mogao naći osobu koja više verujući u promene, ali smo shvatili, na
izveštaj o krivičnoj prijavi iz ’98. godine
zna o stečaju BEK-a. Mi radnici koji smo žalost, da od toga nema ništa i da ćemo
od zrenjaninskog Tužilaštva. Dobila sam
ostali napolju, krenuli smo da napravimo morati sami da se borimo za sebe. Tako
odgovor da nezakonitosti u deviznom
udruženje malih akcionara, koje do tada smo ušli u firmu i odmah prvo gore otiš-
poslovanju BEK-a nije bilo. Verujte, koga
nije postojalo. Trebala nam je neka for- li kod stečajnog upravnika sa zahtevom
god da pitate od radnika, od nas starijih,
ma da nastavimo borbu, pošto sindikat da Milidragović Žarko odmah napusti
svako će vam reći na koji način se to de-
prestaje da postoji kad firma uđe u ste- BEK. Prosto je neshvatljivo da se takav
šavalo. I nemoguće je da Tužilaštvo ne
čaj. Istovremeno smo pokrenuli spor za neko ne kažnjava, već da i dalje upravlja
nađe da je kršen zakon, nego, jednostav-
raskid ugovora kojima smo Beštiću ustu- tuđim životima, i on, i svi koji su sa njim
no, svi su u ono vreme delili te marke i
pili potraživanja, pa smo prvo tu uspeli u sprezi, mislim na porodicu Beštić. I tek
to je bio razlog zbog čega nisu reagovali,
da animiramo grupu od 105 ljudi koji bi kad smo ušli u firmu, Agencija je u no-
i ta tužna priča se sada samo nastavlja sa
pokrenuli tužbu. vembru 2007. godine raskinula ugovor,
novim ljudima. Na žalost, 5. marta smo
dobili informaciju, ustvari 22. februara Znači u martu je otvoren stečaj, a u iako je to morala da učini mnogo ranije,
smo saznali da je podnet zahtev za po- oktobru ste ušli u fabriku? zbog kršenja ugovora. Međutim ne, oni
dizanje stečaja. Otišla sam u Trgovinski U oktobru smo ušli u fabriku sa na- su raskinuli ugovor tako što smo mi otišli
sud kod gospodina Stojkovskog koji je merom, željom da primoramo institucije sa dva autobusa za Beograd i celog dana
tvrdio ovako – zašto ste tako uznemire- da zaštite naša radnička i vlasnička pra- stajali ispred Agencije, da bi nam gos-
ni, pa ne mora da znači ako je on podneo va. Pre toga smo se preko leta pismima pođa koju je u međuvremenu postavila
zahtev da će to i da prođe? A ja se setim obraćali institucijama, ministru Dinkiću, nova vlada, rekla da joj nije jasno zašto
’90-ih godina i svih onih silnih neplaće- dobili smo i podršku predsednika opšti- taj ugovor nije odavno raskinut, jer je
nih računa, pa kako smo uvek dobijali ne Kneževića, ali i dalje nije bilo nikakvog izostala čak i bankarska garancija! I rekla
one telegrame da hoće da nam iskop- konkretnog rezultata, tako da smo sazvali je da je njoj jako žao, eto sad je tu ste-
čaju struju, pa mi sve odjednom bude protest ispred firme i presekli lanac, ušli čaj, ali ona će uraditi ono što je do nje,
manje strašno. Vratila sam se na posao u firmu i tamo nastavili protest. Inače raskinuće kupoprodajni ugovor. Ko je
normalno, jer me je gospodin koji danas na BEK u stečaju je stavljen katanac tek odgovoran za to što ugovor nije raskinut
u Trgovinskom sudu predsedava stečaj- kada su čuli da pripremamo okupljanje dok je još mogao da se spreči stečaj? Na
nim postupkom BEK-a, taj gospodin me ispred fabrike. Znači katanac ne treba da to pitanje nismo dobili odgovor. Tražili
je uverio da je moguće da do stečaja fir- postoji da bi se zaštitila imovina fabrike smo preko Poverenika za informacije da
me neće ni doći. Radila sam toga dana u stečaju, nego da ne bi ušli mi koji smo nam se navedu članovi komisije koji su
normalno svoj posao, pošto je radilo nas gradili tu firmu. Ja se sećam celog tog konstantno kupcu u privatizaciji dava-
nekoliko u računovodstvu, obezbeđenje dela novog pogona, ja i moj suprug smo li naknadne rokove da ispuni obaveze, i
i još par njih, i spremali smo se i sutra radili zajedno u firmi, kada smo gradili svojom nebrigom ustvari doveli Bek do
da dođemo na posao. To je bio četvrtak. taj novi pogon za 80 odsto dohotka, i stečaja, i dali Beštiću prostor da sada po-
Koleginica sa kojom sam zajedno radila nismo mogli da shvatimo da sada nama stane ne 70 odsto vlasnik, već 100 odsto
me nazvala i rekla – ej Mika, sutra ne ide- koji smo gradili te firme, on takav orto- vlasnik. I pored žalbe povereniku, Agen-
mo na posao, nestalo je struje. Posle toga doksni lopov, menadžer onog režima, i cija nam nikada nije dala imena članova

60

komisije, a gospođa Sanja Mališić, koja
je bila zadužena za kontrolu privatiza-
cije BEK-a, je nazvala mene telefonom i
rekla mi, pobogu, šta ja to više hoću od
njih sad kad su raskinuli ugovor. Ja sam
joj rekla – znate šta, gospođice, meni
ćete nekako i da objasnite da ste uradili
sve što ste mogli, ali ne znam kako ćete
objasniti mojim kolegama, kolegama
iz „Šinvoza“ i hiljadama drugih radnika
u Srbiji koji su ostali bez posla zato što
vi niste sprečili pljačku njihovih fabrika.
Onda mi je rekla da sam licemerna, jer
dok sam tražila da se raskine ugovor zva-
la sam je „Sanjice srce“ i „Sanjice dušo“, a
sad Sanjicu hoću da strpam u zatvor. Da,
kažem ja, jesam ti se tako obraćala, zato
što nisam znala da treba da se svađam
i da psujem da bi ostvarila svoje pravo,
ali ako sa vama ne može drugačije da se
razgovara, uopšte nije problem. Pošto
sam baš u tom trenutku bila u „Šinvozu“,
rekla sam joj da je pozdravljaju kolege iz
„Šinvoza“, i podigla sam telefon, i oni su
svi povikali: „Lopovi! Lopovi!“.
Sud je pre mesec dana konačno ra-
skinuo ugovore koje smo zaključili sa Be-
štićem, ali to je samo jedan kraj klupka o
BEK-u. Podneli smo niz krivičnih prijava
protiv Milidragovića, Jovića, Beštića, ali
po tim prijavama nije puno urađeno, za
neke sam već rekla zbog čega su odba-
čene. S druge strane, kao i u „Šinvozu“
i brojnim drugim fabrikama širom Srbi-
je, i kod nas se krivični postupci otežu
u nedogled, a stečaj se završava po hit-
nom postupku. Plan reorganizacije iza
kog stoje stari vlasnici je pravosnažan,
mi smo morali da napustimo BEK, a po-
stupci u kojima treba da se utvrdi kako
smo otišli pod stečaj su negde u predso-
blju istine.
Da se vratimo sada na početak – možete
li da se setite kako ste razmišljali tamo
krajem ’80-tih, kada su Milošević i
Šešelj zvali u rat?
Ja tada, da budem iskrena, kada su
oni krenuli u to, ja sam bila i sada sam
veliki protivnik ratova i uopšte svađa.
Za mene je to jednostavno bio haos, to
sve što se dešavalo. Kada je to krenulo,
mi smo svi sedeli pored televizora i če-
kali da se jednom javi da je tome kraj. Ja
nikada nisam mogla da verujem da mi
možemo da pobedimo ceo svet. Jer i ona
Jugoslavija kakva je bila, bila je previše
mala. Mislim da je nama kroz istoriju
uvek falilo malo fleksibilnosti i pameti. I
na žalost uvek nas je sve manje. Nisam
verovala ni u kakva obećanja da ćemo,
ne znam, pobediti Ameriku. Uopšte ne
želim da opravdam politiku neku global-
nu Amerike, daleko od toga. Ali možda
je trebalo malo elastično se snaći, bez tih
ratova. Koliko znam, do ’95. godine Mi-
lošević je kao bio mirotvorac svetski, ali
ja to nisam videla. Nisam videla kada sam
gubila braću. Na mom porodičnom ima-
nju u Bosni postoji još samo moja snajka.
Zadnji brat koji je živeo tamo, poginuo
je u ovom ratu. Gde god su ginuli, ginula
je, na žalost, mladost. Ja smatram da je
i moj brat tada bio mlad, obzirom da je
on ’53. godište. Da... mnogo mlade dece,
mnogo invalida, a ništa nismo sačuvali.
Ništa. Za to Sarajevo je otišlo iz moje
kuće četiri života i jedan, tužno je reći,
ali nije više svestan da je živ. A ja i danas
imam taj osećaj, možda je nekome smeš-
no, ali ja još uvek ne mogu da shvatim da
te granice postoje. Možda ja pripadam
toj generaciji koja je naučila na tu... Jed-
nostavno ja mrzim ratove! Ja u Hrvatskoj
imam devera koji ima sina. I strašno mi
je bilo da moje dete sa Danilom, koji je
pola Srbin pola Hrvat, da se gledaju pre-
ko nišana. To nikada nije moglo da da
progres. Ja mislim da su svi ljudi isti, i ja
ljude delim samo na dobre i loše. Kaže se
– nekom rat, nekom brat. I tačno je tako
bilo. Ko je mogao da se tada nakrade, taj
je danas na žalost moćan.
Kada je počela ta golgota u Saraje-
vu, dever pokojni i njegov sin Darko su
ostali da se bore, a kćer i ženu je poslao
ovamo. One su bile na selu u svekrvinoj
kući, u Međi. Mi smo zvali Darka da
dođe, plašili smo se za njegov život. Vu-
kašina smo znali da ne možemo ubediti,
ali mislili smo makar Darko da dođe. I on
je rekao kad je bio na dopustu – sramota
me strina, svi bi rekli Darko Prstojević je
pobjeg’o! Sramota ga je bilo, jer tamo su
bili njegove kolege sa kojima je i studirao
i učio i radio, i sada da se on povuče...
Međutim, kada je izgubio oba roditelja
onda se i u njemu prelomilo. Mala je bila
kod zaove u Žitištu, a Darko je boravio
kod mene. Jednog dana mi je rekao – čuo
sam strina, ide se preko katoličke crkve
za Kanadu pa ne znam šta da radim. A
duboko u duši on voli ovu zemlju. I voleo
je i svoje Sarajevo. To je tako normalno.
Gde je rođen i odrastao. I kaže – pa ne
znam šta da radim. Ovamo sam se naš-
la u procepu gde gubim familiju, a tamo
mi je haos, ne primamo platu, gledamo
očigledne pljačke, a radimo za te njiho-
ve izmišljene garantovane zarade i neke
džakove crnog brašna.. Jako mi je bilo
teško. Najteže je kad čoveka nešto lično
pogodi, a pobedićemo kada nas pobedi
SUOČAVANJE
nesreća drugih, kada nas pogodi. I to je
ono što još malo fali u narodu. A ja ve-
rujem da ćemo mi stići taj korak. Ja sam
optimista uvek. Ja sam mu ovako samo
rekla – Darko sine, strini nije problem
da te nahrani i uvek ćemo nešto umesiti
i pojesti. Jer tada se čisto preživljavalo.
Rekla sam – već nešto da ti kupim, neke
farmerke i to, to ne mogu da ti obećam,
sine, jer već jedva kupujem mojim kćeri-
ma. Jer tada je jedna već studirala u Zre-
njaninu na Višoj tehničkoj školi, mlađa je
krenula u srednju tu u Zrenjaninu. Moja
ćerka je bila primorana da radi tu u ham-
burgeriji da bi imala sebi da kupi nešto za
školu, iako je bila na državnom budžetu
kao dobar učenik. Sećam se dobro da za
njeno tehničko crtanje moja garantova-
na zarada nije bila dovoljna. Primorana
je bila da sama sebi zaradi, radila je da-
nonoćno i to me je ubijalo. A sa druge
strane porodični problemi, gubici fami-
lije... I onda sam nekako na tren videla
da je možda bolje, da ja njemu ništa ovde
neću moći da pružim, ne mogu da pru-
žim ni svom rođenom detetu, a prirodno
je, i laže svako ko kaže da mu nije rođeno
dete na prvom mestu, ma koliko druge
voleo i žalio. Rekla sam – otiđi i probaj,
a ovde, u ovu džunglu nikada nije kasno
da se vratiš, jer ja ti sine ništa ne mogu
pružiti sem golog života. I to je istina. I
onda su oni počeli da sređuju deci te pa-
pire i otišli su. I ne znam kako je tamo
toliko loše i kako neki pljuju na tamo, oni
se nikada odande nisu vratili. Veoma su
se dobro deca snašla što mi je posebno
drago, jer zbilja danas bi mogla isto to da
im ponudim što i onih godina. Jer moj
standard u odnosu na te ratne godine
nije otišao gore. Onda sam radila za neke
lupeže, i za neke lopove koje sam očeki-
vala da će neko kazniti, a danas su me ti
isti ostavili bez posla. I ne samo mene,
isto je sa većinom mojih kolega. U Srbiji
kad nešto kažeš u svoje ime uvek pričaš
o armiji ljudi iza sebe.
Poslednje pitanje – gde ste bili 5. ok-
tobra?
Bili smo svi ovde u centru, ne samo
tog 5. oktobra nego danima. To je za
mene bio veliki dan, a sada je jako veliko
razočarenje. Možda je to lično, posle sve-
ga toga što sam proživljavala tih ’90-tih,
i u familiji i u fabrici, i bila protiv svega...
Danas sam duboko razočarana. ■
Razgovarao Ivan Zlatić
61
SUOČAVANJE

Intervju sa Đorđem Palibrkom

Rat je nešto drugo

Đorđe Palibrk je naš drug. Rođen je u
Raškoj, studirao u Čačku, 1999. godine
poslat u rat na Kosovu, živi i radi u No-
vom Sadu. Iz novčanih razloga odustao
od podizanja diplome inženjera infor-
matike sa istog onog fakulteta koji je Ve-
limiru Iliću dodelio titulu magistra.
Kako je izgledalo živeti u Raškoj de-
vedesetih?
Bio sam vaspitavan po komunistič-
kim načelima, i, bogami, odlično sam
savladao gradivo. Čini mi se da sam bio
poslednji koji je u svojoj školi “Ivo Lola
Ribar“ u pismenim zadacima ostao ve-
ran sintagmi “domovina SFRJ“ sve do
kraja osnovnog obrazovanja 1993. godi-
ne. Nisam baš verovao u stvari kao, na
primer, da “je sve to naše zajedničko“,
niti da je Reks izgubio glavu spasavaju-
ći Tita, ali do danas su ostale kao deo
mene neke pozitivne vrednosti koje su
tada forsirane – da se ne gleda nacional-
na pripadnost čoveka, da se teži huma-
nijoj preraspodeli dobara, ideja da čovek
nije sredstvo za eksploataciju već da ima
pravo na dostojanstvo. Kako se isposta-
vilo, značiće mi to dosta u godinama
koje su dolazile kako ne bih skrenuo u
pomodarske zanose nalik verskom i na-
cionalnom, preko teritorijalnog, do ovog
danas, da kažem “liberalno-tržišnog“.
Tek sam 1993. godine počeo da ka-
piram da je društvo u kome živim dale-
ko od poštovanja dostojanstva čoveka, i
to pre svega zbog ekonomske krize. To
je ustvari išlo paralelno – moju sumnju
u “odbrambeni rat“ umnogome je poja-
čala novčanica sa hiljadu nula, a tu sum-
nju je onda udvostručilo to što je došao Pamtim ga i po jednoj neuspeloj pobuni 50 para po komadu, 150 dinara za veče,
neki deda iz Amerike1 i odjednom rekao protiv dodela nekih stipendija u školi, i navijao za njega uz dobru večeru i pivo
da odsad više nemamo inflaciju. Taj pe- zato što su dobitnici sasvim ’’slučajno’’ sa mladim socijalistima, na besplat-
riod kada sam krenuo u srednju školu bili članovi mladih SPS-a, gde su me i noj jednodnevnoj ekskurziji do Novog
pamtim pre svega po pisanju političkih profesori i srećni dobitnici gledali onako Sada.
parola na panoima i zidovima škole, či- tupo u fazonu – ma pusti budalu, lupeta Elem, onda je došlo vreme za stu-
tanju NIN-a na časovima, ubeđivanju nešto. Slično sam kasnije čuo kad sam diranje, i ja sam se opredelio za infor-
pokojne babe da ne može da glasa za išao u Beograd na proteste 96/97, jedan matiku na tehničkom fakultetu u Čačku.
Miloševića, inače neka nađe nekog dru- drug mi je rekao – da li ste normalni, Nakon što sam upisao redovno drugu
gog ko će da joj u banci podiže penziju. toliku energiju trošite na neku lokalnu godinu studija, odlučio sam da decem-
1 Autor aludira na Dragoslava vlast, i da dobijete nećete ga pomeriti ni bra te ’98 odem u vojsku!
Avramovića koji je bio ekonomista, gu- za pedalj. Kažeš – odlučio si da odeš u vojsku?
verner Narodne banke Jugoslavije i do- Samo nisam uvek bio karakteran. Nisi morao?
pisni član SANU. Njegovim programom Lepio sam Lilićeve2 plakate po Raškoj za Ne, pošto sam još uvek studirao. Ni
je 24. januara 1994. zaustavljena hipe- 2 Kandidat za predsednika Srbije dan-danas ne umem da odgovorim za-
rinflacija i dinar postao 1:1 u odnosu na ispred Socijalističke Partije Srbije. Do 1997. što sam otišao, već se nerviram samo pri
nemačku marku. (prim. Z redakcije) predsednik SRJ (prim. Z redakcije) pomisli na to. Uglavnom se pred sobom

62

pravdam privremenom neuračunljivo-
šću, deluje nekako najbezbolnije. Ovako
– kad je sve oko tebe nečasno, a ti po-
kušavaš da ostaneš pošten, ustvari i ne
možeš da uradiš ništa časno što bi imalo
smisla, jer je sve trulo. Onda iz frustraci-
je jednostavno počneš da radiš svakakve
stvari. Svi su uglavnom tražili neku vezu
da ne idu u vojsku, a ja sam otišao iako
nisam morao. Bilo je dosta onih koji su
izbegavali vojsku a navijali za rat, tako
da sam ustvari ispao potpuna budala.
Završio sam tzv. “osnovnu“ tzv. “obuku“
u Milanovcu, i negde na početku marta
1999. godine poslali su me na Kosovo.
U Mitrovicu.
Moj stric, tada već u penziji, imao
je zavidnu karijeru u vojsci i pokušavao
je svim silama da me nje poštedi, ali
nije mogao protiv moje volje, a i sama
situacija je bila teža nego obično, poči-
njao je rat. I nije samo on pokušavao,
naravno, roditelji, prijatelji, videli su da
je vrag odneo šalu i pokušavali su na sve
načine da me izvuku odatle. Ali bilo je
kasno, sve što su mogli je da pokušaju
da mi ublaže boravak na svetoj zemlji,
pa umesto da vreme provodim među
"džombama" koji "seksaju guštere", do-
bio sam raspored u nekom centru za
vazdušna osmatranja gde sam spavao
na podu, što je bilo daleko ugodnije od
druženja sa ostalima. A ostali su me,
naravno, proglasili za “vezaru“. Ništa,
međutim, nije moglo da me izvuče sa
Kosova, i tako, u očima drugih kao “ve-
zara“, proveo sam nekih mesec i po dana
na turneji od Mitrovice preko Peći, De-
čana do nekog sela pored Junika.
Kad razmišljam o ekipi sa kojom
sam tamo bio, često se setim filma
“Vod“. Ne poredim, naravno, rat na Ko-
sovu sa Vijetnamom. Nešto drugo mi je
tu na pameti. Način na koji se stvari od-
vijaju. Njihova forma. Šablon. U jednom
trenutku, Čarli Šin opisuje kako izgleda
socijalni profil ljudi koji su sa njim, ono
– ljudi iz siromašnih porodica, iz male-
nih mesta za koja verovatno nikad niste
čuli, što će reći oni koji nemaju “vezu“.
Jedino Čarli ne mora tu da bude, nego
želi da, ako se dobro sećam, doživi ne-
što. Budala. Isto tako i ona situacija kada
dolazi nova vojska, odnosno privilegije
koje stariji po nekom nepisanom pravu
uživaju. Prevedeno na naše prilike – ali,
desetar, imaš onog septembarca i onaj
tamo je decembarac, a još nisu išli na
smenu na albanskoj granici, šalji njih
noćas, izgleda da se muva neka šiptar-
ska grupa okolo!
Hoću da kažem da je za svaki rat,
bilo gde, univerzalna stvar taj stravičan
psihološki pritisak koji svako trpi. Kon-
stantan. Ako sam se tokom obuke i pi-
tao oko suštine mučenja i ponižavanja,
na Kosovu mi je sve postalo kristalno
jasno. Cilj je da stvari prema kojima
inače osećaš gađenje prestanu da te se
tiču, počnu jednostavno da prolaze po-
red tebe jer nemaš prosto snage i vre-
mena da se baviš njima. A sutra te već
čeka ko zna šta. Možda, recimo, naleti-
te na novo selo u kome je bilo “čišćenje“.
Možda vidite ubijene ljude pored puta,
ubijene ispred svoje kuće. Ili možda re-
cimo vidite još jednu kolonu sa izbegli-
cama. Ili recimo krenete kolima, a kola
koja su krenula samo par minuta posle
vas dobiju metak u prednje staklo. Re-
cimo. Nikad se ne zna. Zato te “obuče“
da sve to gutaš, jer ne ide da pored od-
brane suvereniteta ja sad razmišljam i
osećam to što proživljavam. A kako je
tek samo kratak put od odbrana suve-
reniteta do sitnog lopovluka! Sad, sva-
ko tu krade prema svojim aspiracijama.
Jedan od drugara recimo našao motor-
nu testeru, kaže, treba mu kad se vrati
kući. Drugom se opet sviđaju porodič-
ne fotografije, jer je na njima neka lepa
devojka. Ja nisam mogao da odolim čo-
koladama. Svega ima... To ti je odbrana
suvereniteta na terenu.
Na kraju je i na mene došao red da
odslužim svoje na granici sa Albanijom.
Pre polaska dobili smo metalne pločice
u koje treba da ubacimo papirić sa ime-
nom i prezimenom. I danas me hvata
jeza kad se setim. Tada sam video scenu
gde neko čita podatke sa pločica, onako
rutinski, izgovara moj broj i ime, drugi
pored njega piše, a onda prelaze na sle-
dećeg sa gomile… Nisam imao snage da
ga ispunim - sebe sam ubedio da mi se
ništa neće desiti. Eto, imao sam nameru
da se vratim…
Po strukturi ljudi koji su boravili
gore, u baznom logoru, videlo se koli-
ko je sati. Potporučnik, poručnik, mlađi
vodnik, vodnik, dobrovoljci, borci sa
prethodnih ratišta, poneki čak i viši ofi-
cir, i nesrećna obična vojska. Dakle oni
koji moraju, i par onih koji to vole. Ma-
jor vas, recimo, otprati do baze, onda
se uz najbolje želje oprosti od vas i ve-
rovatno vrati u štab da pomera tenkiće
na mapi.
Od baze do mesta gde smo zau-
zeli tzv. “položaj“ ima nekih kilometar,
SUOČAVANJE
možda dva, na nekoj nadmorskoj visi-
ni od preko hiljadu metara na granici
četinarskog pojasa. Inače mi kondicija
nikad nije bila jača strana. Jedva sam
pratio druge. Stigao sam kao poslednji
u grupi. Čovek koji je išao ispred mene
skrenuo je sa puta i pošao u pogrešnom
smeru, i kad je hteo da se vrati, osuli su
paljbu na njega i ranili ga. Ja sam prošao
iza njega i otišao na sasvim drugu stra-
nu kad je pucnjava počela. Dok traje ta
pucnjava i dreka, čovek iz jedinice koju
menjamo uopšte se ne obazire na to,
kao da se radi o galami na vašaru, poka-
zuje mi gde je šta tu oko rova, šta i kuda
da gledam, kaže mi u jednom trenutku
imaš tamo MRUD, valjda sam dobro re-
kao. Onda na trenutak zastane, pa me
pita – znaš li ti uopšte šta je MRUD? To
je inače, kako sam kasnije saznao, ek-
splozivna naprava koja se postavi ispred
rova i treba da je aktiviraš ako krenu u
juriš, ali u vojsci je sve u skraćenicama i
tako se izražava.
Elem, objašnjava mi on kako se
MRUD, ili šta već koristi, a meni je i
dan-danas taj neki njegov tup i prazan
pogled u glavi. Kao da čovek nije tu, kao
da su te okolnosti iscedile sve ono što
ga čini čovekom. Ne vidim čak u njemu
ni neko zlo, mržnju, jednostavno ne vi-
dim ništa. Kao da sam ispred bankoma-
ta. Eto, daje mi obaveštenja i uputstva. I
malo para (municije), koliko mi sleduje.
Igrom slučaja kasnije sam čoveka sreo
u Prištini, gde opet, iz razgovora kojeg
se ne sećam, pamtim samo isti utisak.
Pitao sam se koliko će meni trebati da
postanem takav. Oni su tu bili više od
mesec dana a meni je trebalo samo pet
dana do bankomat stadijuma ličnosti.
Prvi dani su prolazili mirno, sem
jedne kraće pucnjave u kojoj je neko, u
početnoj panici, bespotrebno aktivirao
MRUD.
I to je isto kao u “Vodu“ kada su Čarli
Šin i onaj crnac aktivirali obe mine na
prazno, pre nego što je napad uopšte
počeo.
Da, zbog panike... Osim toga,
uglavnom smo se šetkali tu po liniji idu-
ći od jednog do drugog rova koji su bili
na rastojanjima od po dvadesetak me-
tara. Sećam se jednom dok sam bio u
susednom rovu kada sam saznao da su
onog prijatelja ustvari ranili naši. -Gde
je ranjen? -U dupe. Tajac. Počinje smeh.
Sa jedne strane malo vam je glupo što
se smejete, ipak se radi o čoveku koga
znate, ali opet, tolika pucnjava, dreka,
bacane su i bombe na čoveka i od sve-
63
SUOČAVANJE
Ljudi ginu, ono tamo je nečiji brat, otac, a ja
treba da se bavim uopšteno, da gledam to sa
višeg nivoa. Rat i jeste strašan samo na nivou
pojedinca, na nivou nacije to izgleda kao da ste
dobili, ili izgubili partiju šaha.
ga, strada guza. Ne znam, možda ima
i neke simbolike u tome. Pa onda ide i
konstatacija -Izvuče se baraba. Pa opet
smeh.
Dan pre povratka u Metohiju je
bio... ’’zanimljiv’’. Počelo je još u 6 uju-
tru sa jakom pucnjavom. Da se ne radi
o nekom uobičajenom puškaranju, i da
se neće tek tako završiti, videlo se po
minobacačkim granatama koje su po-
čele da tuku svuda oko nas. Čitav dan
je trajala paljba. Slušao sam kako meci
pogađaju u deblo koje mi je služilo kao
zaklon, a mine su sve vreme padale oko
položaja. Pritisak u glavi dok je to tra-
jalo, bio je nepodnošljiv. Ta konstantna
igra na sreću koju igrate sa svakim zvu-
kom kada granata izleti iz minobacača,
i jeza koja hvata kada pogodi na svega
par koraka od vas, a morate da dobijete
svaki put, jer imate samo jedan žeton,
odnosno život. Matematički gledano,
tih 10 metara za koje vas promaši mina,
to je, recimo, jedan maleni kamen koji
čini mikroneravninu ispod postolja mi-
nobacača. Da nema tog kamička, ne bi
bilo ni vas. Uz sve to, tu su i drugari sa
suprotne strane koji se približavaju i ni-
kako ne prestaju da pucaju. U talasima
pucamo jedni na druge; popušta mi,
kako vreme odmiče, koncentracija od
stalne napetosti i zujanja hitaca, pored
mene čovek više i ne gleda gde puca, ja
nemam više snage da razmišljam. Ste-
pen samopouzdanja oscilira u velikim
razmacima, pravim u svojoj glavi sva-
kojake scenarije, od... do... Vraćam se
sebi tek kada u jednom trenutku stiže
pojačanje. Prvo je stigao tenk. Čovek je
provukao tenk kroz šumu!? Uspeo je da
ih potisne, a ubrzo posle njega stižu i
pešadinci. Pucnjava je prestala. Bilo je
oko 3 popodne. Već tada sam došao u
onaj “bankomat stadijum“, a “samo“ sam
imao jedan takav dan. Nisam mogao da
razmišljam ništa. Sećam se da sam nešto
i pričao sa čovekom pored, ali koliko mi
mozak nije radio ničeg se ne sećam. A
onda iz susednog rova dolazi čovek koji
nam govori da je od 30-tak ljudi, koliko
je pokrivalo taj deo terena, pre dolaska
pojačanja bilo ostalo samo nas 10, a da
64
su drugi pobegli još oko 9 ujutru. I to na
čelu sa jebenim oficirom! Dakle, nekih
šest sati nas desetorica smo bili sami u
borbi, bez ikakve komande.
Kako si se osećao kad si to saznao?
Bes, a onda i očajanje, nemoć, shva-
tate da ste u situaciji gde nemate šanse
da upravljate ni malo svojom sudbi-
nom. Vratili smo se u bazu pre mraka,
bio sam užasno ljut na ostale u jedinici,
počeo sam da ih provociram, hteo sam
da se tučem. A onda sam shvatio da je
ipak najvažnije to što sam živ. Prosto, to
je bila kulminacija svega. Ako sam do
tada i gutao budalaštine, od tog trenut-
ka sam prestao. Starešinu sam isfolirao,
dan pošto smo se vratili u Metohiju, da
treba da idem na lekarski u Peć. Plan je
bio da nekako pokušam da dobijem po-
štedu i da se ne vraćam na granicu više.
Tamo su radila dva kardiologa, i dobro
sam procenio kome treba da priđem za
pregled. Ženi sam tihim glasom rekao
da nisam bolestan, već da ne želim više
da vidim oružje. Možda bih eventualno
mogao da istolerišem pištolj na vodu, ili
kuhinjski nož dok seckam luk. Doktor-
ka mi je dala znak da ćutim, a onda je
glasno rekla da rezultati na ultrazvuku
izgledaju sumnjivo i da bi da me zadrži
neki dan.
Proveo sam u Peći nekoliko dana, i
pošto u bolnici nije bilo nikakvog nad-
zora, išao sam sa cimerom iz sobe do
nekih njegovih rođaka u romskom delu
grada. Nešto sam čoveku bio simpati-
čan i smešan, pa me je vodao po gra-
du. Noćio sam čak jedno veče tamo
kod njih, pio ruski čaj, razgovarao sa
ljudima, družio se. Odmah mi je bilo
lakše, samo da ne razmišljam o ono-
me što se događa na 50-tak kilometara
odatle. Zatim sam poslat na lekarski u
Prištinu, gde se srećom ponovila goto-
vo identična priča kao i u Peći. Ostao
sam zahvaljujući lekarima, a pogotovo
glavnom kardiologu, koji je dodao tu i
tamo još po neku bolest da mi se nađe.
Kraj rata sam dočekao u bolnici u Pri-
štini, na bezbednom. Dok sam živ, du-
žan sam svim tim ljudima. Taj boravak
tamo mi je značio dosta, pre svega da
malo ohladim glavu i sredim utiske. Sve
vreme do tog trenutka praktično nije
postojao nikakav kontakt između mene
i porodice. Ne smem ni da pomislim
kako je bilo njima. Verovatno je ta nei-
zvesnost bila u nekim segmentima teža
za proživljavanje od samog rata. Zato
sam kako znam i umem morao da se
vratim u normalu, jer sam osećao da im
to dugujem
Rat lomi čoveka mentalno. Fizička
bol i iscrpljenost su zanemarljive. Hra-
brost verovatno postoji samo u Holivu-
du, gde ste sigurni da nećete poginuti.
Stvarnost u ratu je da čovek sa kojim
deliš rov hoće u njemu da vrši nuždu,
pošto danima ne sme da izađe, i tek
kad je uveren da ćeš ga “štititi“ on izlazi
i ode iza drveta. Isto tako, stvarnost u
ratu je, recimo, lomljenje ruke kame-
nom da se dobije bolničko lečenje, i ko
zna šta još.
Kada nekima predstavite kako to
ustvari izgleda, dešavalo mi se više puta
da dobijem odgovor da sam subjek-
tivan i emotivan prema tome. A kako
da drugačije posmatram to? Ljudi ginu,
ono tamo je nečiji brat, otac, a ja tre-
ba da se bavim uopšteno, da gledam to
sa višeg nivoa. Rat i jeste strašan samo
na nivou pojedinca, na nivou nacije to
izgleda kao da ste dobili, ili izgubili par-
tiju šaha.
Kako izgleda povratak u život posle
rata?
Nije ni malo lak. Koliko god da to
drugi verovatno i ne primećuju, čovek
se onako pod utiskom preispituje svaki
dan, i bori se sa sobom da povrati ele-
mentarne ljudske kriterijume, i da sebi
ponovo nađe mesto među ljudima. U
moralnom pogledu, svi kriterijumi su
pali, i najgore je što sam bio svestan
toga, ali prosto nisam bio u stanju da se
borim. Sve gluposti oko mene su, eto…
tako nekako tu, i znam da su gluposti,
ali ništa, nije frka, radimo i živimo sa
njima – period “obnove“, političkog ra-
zračunavanja ubistvima, opšte nemašti-
ne i beznađa. Onaj koji to ne oseća sa
nekim normalnim ljudskim emocijama,
nema problem ni da se snađe u takvom
okruženju. Ja sam švercovao raznora-
znu robu sa prostora koje sam do skora
kobajagi branio. I moram vam reći da
 SUOČAVANJE

mi uopšte nije loše krenulo... Tako sve budućnost, tražite njegovo požrtvova- modi, ima jedino bradu doduše, čisto,
do 5. oktobra. nje i strpljenje, uz to tražite od njega da eto, da mu stajling ne izgubi vezu sa
Kako si doživeo taj dan? bude svestan svih svojih (kolektivnih) levicom. Ja onda počnem da kukam
Puno mi je značio. Nisam tada ve- grehova u prošlosti. Kad vidiš to sve oko da treba valjda neko da se bavi i lošim
rovao da je moguće to što se desilo. Taj sebe, normalno je da se čovek preispita. socijalnim stanjem, bilo kako, navodim
dan nisam ni bio u Beogradu. Ustati u 6 Da li je baš sve tako, i da li je problem u neke primere gde smo ranije pokušavali
ujutru za nešto u šta čovek ne veruje… konzervativnim snagama u društvu, šta u Čačku sa nekim besplatnim kursevi-
nema šanse. Posle mi je bilo jako krivo znam, u radikalizaciji, izolaciji, i da li je ma za računare, u smislu akcije gde bi
zbog toga što nisam lično prisustvovao, to uzrok lošeg stanja u zemlji? Da li je
se ljudima dala šansa, putokaz neki, šta
ali, ako ništa drugo, taj dan mi je na radikalizacija zemlje proizvod naciona-
bi i kako mogli da rade. Na kraju ra-
neki način bio znak da su promene mo- lizma, ili oni ljudi sa kojima sam služio
sprave, čovek me prozove sarkastično,
guće, čak i kada to ne deluje tako. Jed- na granici ne znaju kako drugačije da
traže pravo na osnovne stvari u životu i kaže kako bi za pauzu za ručak treba-
nostavno, taj dan je morao biti trenutak lo da kupimo neku socijalnu picu, ne-
sa kojim ću prestati da živim na način elementarno dostojanstvo.
Dok sam bio na studijama, posle 5. što skromno. Banalnost, ali meni je u
na koji sam do tada živeo. Nisam od te,
oktobra, bio sam dosta aktivan u stu- tom trenutku svašta prošlo kroz glavu.
hajde da kažem revolucije, nikada oče-
dentskim organizacijama, i u to vreme Njemu jednostavno treba idiotizam u
kivao puno. Nisam verovao u drastično
sam se bavio uglavnom problemima na društvu. On se tada vidi kao bela tač-
bolji standard i, šta znam, da će korup-
cija i kriminal naprasno nestati. Tada, fakultetu. Kasnije sam ostao u kontaktu ka na crnoj pozadini. On se ne vidi ako
u tom trenutku, samo me je intereso- sa ekipom iz organizacije... Elem, ne- je oko njega sve u redu, ako drugi ljudi
vala prilika da se usavršavam, prilika da kim sticajem okolnosti, nađem se tada imaju šansu da žive dostojanstveno. On
učim, kao šansa za karijeru. Batalio sam sa jednom ekipom uticajnih omladina- napada sve te koje napada zato što zna
totalno šverc, vratio se na fakultet i po- ca nevladinih organizacija i političkih da ih neće promeniti, već da izazove da
svetio se informatici. Država se otvorila partija, oko osnivanja nove nevladine on postane njihova tema i na taj način
prema svetu i ponovo je imalo smisla organizacije koja bi trebalo da popuni opstane. Mene je nacionalizam raspalio
studirati nešto za šta sam verovao da će tu prazninu koja postoji na levici, protiv žešće nego ikog drugog na tom sastan-
kad-tad postati jedna od fundamental- nacionalizma, bla, bla... Zvali su me na ku, jedva sam živu glavu izvukao, ali ja
taj neki uvodni sastanak, gde se, onako
nih oblasti u društvu. Krenuo sam i sa ni za jednog nesrećnika koji je zaglavio
nezvanično, iznose ideje šta bi po va-
političkim angažovanjem. Zaista sam sa mnom na granici, ne mislim da mi je
šem mišljenju bili ciljevi, pravci i nači-
bio pun elana i voljan da maksimalno neprijatelj. Kao što ni za vreme rata ni-
ni delovanja i druge slične... gluposti.
uložim energiju da budem delić pozi- sam mislio da su mi oni sa druge strane
Kolega koji sedi preko puta mene priča
tivnih promena u društvu. neprijatelji. ■
kako da napadamo crkvu, pa desničar-
I kako ti sada izgleda Srbija? ska udruženja, neofašističke organi-
Posle 5. oktobra sam često u razgo- zacije, onako je obučen po poslednjoj Razgovarao Ivan Zlatić
vorima sa ljudima slušao priče tipa – ovi
sve prodaše u bescenje, otpustiše silne
ljude i slično, i moram reći da su mi
tada delovale bezveze. Bio sam u fazo-
nu – ko im je kriv, tako nešto je normal-
no, tržište ne prašta slabima… Hm, pa
meni je bilo lako da to kažem, iako još
uvek na studijama, već sam uveliko za-
rađivao svoj novac, odmah posle studija
sam se i zaposlio bez po muke, zato sto
sam u specifičnoj oblasti, i to koliko god
meni tada delovalo da se stvari menjaju
na bolje, i dalje ljudi oko mene nisu do-
bili šansu za neki dostojanstven život.
Većina ljudi sa kojima sam se družio ili
nisu mogli da nađu posao, ili su pak u
nekim nenormalnim uslovima radili po
principu kako se radilo za “bizmisme-
ne“ devedesetih… Jednostavno, nisam
mogao da ne primetim da u mojoj libe-
ralno-tržišnoj, baš-me-briga-za-druge
teoriji nešto ne štima. Vidiš po ljudima
oko sebe, njihovom nezadovoljstvu, vi-
diš ako se recimo provozaš do Kuršu-
mlije, šta znam, Trgovišta, Brusa, rodne
mi Raške... Obećavate čoveku blistavu

65
Z DODATAK
29. maj 2004.
U režiji Đila Pontekorva, i po scenariju
Pontekorva i Franka Salinasa, Bitka za
Alžir, nagrađivani crno-beli film, pionir-
ski je rad i verovatno jedan od najmoć-
nijih filmova o kolonijalnoj okupaciji, i
otporu istoj, ikad napravljen.
Pontekorvov 116-ominutni film
dramatizuje jednu od najkrvavijih anti-
imperijalističkih borbi dvadesetog veka
– pobunu iz 1954-62. protiv kolonijalne
vlasti u Alžiru, jednoj od najstarijih i naj-
većih francuskih kolonija.
Tokom osmogodišnjeg konflikta
francuska vojska i s njom združena mi-
licija pobile su skoro milion Alžiraca. U
Parizu, Gi Moletova, Socijalističkom
Partijom predvođena vlada, sa Fransoa
Miteranom kao ministrom unutrašnjih
poslova, usvojila je Dekret o Specijalnoj
Sili (Special Powers Act), dajući vojsci
odrešene ruke u Alžiru. Ubistva, muče-
nja i silovanja bila su svakodnevna poja-
66
Ričard Filips
Vanvremenski portret antikolonijalne
borbe u Alžiru
(Film Bitka za Alžir (1966), režiser Đilo Pontekorvo)
va. Kao što se vodeći francuski general
kasnije hvalio: "Dali su nam odrešene
ruke da radimo ono što smo smatrali ne-
ophodnim".
Na desetine hiljada nedužnih ljudi,
žena i dece bilo je mučeno, a samo u Al-
žiru "nestalo je" više od 3.000 ljudi koje su
uhapsile francuske snage. Francuski "mi-
rovni" programi isterali su dva miliona
Alžiraca iz njihovih domova, mnoge pra-
vo u bodljikavom žicom ograđene kon-
centracione logore, i podstakli uništenje
više od 3.000 sela.
Skoro dva miliona francuskih voj-
nika služilo je u konfliktu, uključujući i
aktuelnog francuskog predsednika Žak
Širaka i Žan-Mari Le Pena, lidera ra-
sističkog Nacionalnog Fronta. Le Pen je
čak bio optužen za aktivno učestvovanje
u mučenju zatvorenika u ozloglašenoj
Villa Sesini u Alžiru 1957.
Iako se fokusira na samo jedan aspekt
rata – Alžirsku Bitku iz 1954-57. – Pon-
tekorvov film je izuzetno delo. Skoro 40
godina nakon svoje prve projekcije on
ima ogroman odjek jer demonstrira mo-
dus operandi savremenog kolonijalnog
ugnjetavanja i otkriva ono što podstiče i
napaja svaki nacionalni pobunjenički po-
kret. U stvari, gradske opsade, masovna
postrojavanja i tortura prikazani u filmu
anticipiraju izraelske napade na Palestin-
ce i metode koje i danas upotrebljavaju
SAD snage u Iraku i Avganistanu. Taj
kontekst, kombinovan sa inovativnim
filmskim tehnikama, veštim izborom glu-
mačke postave i impresivnom muzikom,
komponovanom od Enio Morikonea i
samog Pontekorva, daje filmu izuzetnu
autentičnost i dramski intenzitet.
Bitka za Alžir prati dva glavna juna-
ka: Ali La Ponta (Brahim Haggiag), koji
je član FLN-a (Nacionalnog Oslobodi-
lačkog Fronta) i simbol alžirskog otpora,
i francuskog komandanta padobranskih
jedinica, Pukovnika Matijea (Žan Mar-
ten), kome je određeno da taj otpor slo-
mi.
La Pont je iz Kazbaha, dvokilome-
tarske, gusto naseljene i siromaštvom po-
gođene oblasti Alžira, i predstavlja ključ-
nu figuru oružanog ustanka. Matije, koji
je koncipiran po uzoru na Žaka Masua,
vođu zloglasne Desete padobranske di-
vizije, brutalni je predstavnik francuske
vojske, spremne da iskoristi svako sred-
stvo da bi uništila nacionalni pokret.
Film počinje 1957. Matije i njegovi
oficiri upravo su iznudili priznanje od
polugolog, neobrijanog i unezverenog
Alžirca. Sredovečni čovek otkrio je La
Pontov identitet i boravište. Kako teče
uvodna špica, padobranci lociraju La
Ponta i tri druga borca otpora, uklju-
čujući mladu ženu i trinaestogodišnjeg
dečaka, koji se svi kriju u udubljenju iza
tajnog zida, u Kazbahu. Dat im je ultima-
tum – da se predaju, ili budu razneseni.
I dok La Pont i njegovi drugovi
razmišljaju o svojoj sudbini, film se vra-
ća unazad u 1954. kad je FLN započeo
veće vojne operacije u Alžiru. Usvajajući
kvazi-dokumentarnu formu, film zatim
postepeno izlaže ključne etape ustanka i
političke evolucije La Ponta.
La Pont, bivši bokser i sitni lopov,
odlučuje da se pridruži FLN-u nakon
što je prisustvovao sceni u kojoj francu-
ske kolonijalne vlasti giljotiniraju jednog
borca alžirskog otpora. Pošto testira nje-
govu ozbiljnost i političku hrabrost, vo-
đstvo FLN-a mobiliše La Ponta u seriji
odvažnih ali krvavih terorističkih napa-
da. Francuski stanovnici na to odgova-
raju noćnim bombardovanjem i rasno
motivisanim napadima.
Zbog povećanja tenzije, mobilišu se
padobranske jedinice koje će se obraču-
nati s pokretom otpora. Matije stavlja
Kazbah pod preki sud, sa kontrolnim
punktovima, vojnim racijama i masov-
nim hapšenjima. FLN na to odgovara

novim ubistvima, te Matije pokreće pro-
gram sistematske torture i drugih oblika
kolektivnog kažnjavanja. Kako napadi i
protivnapadi eskaliraju, žene Kazbaha
pridružuju se FLN-u i detoniraju bombe
u francuskim civilnim područjima. Ali
intenziviranje francuskog vojnog tero-
ra i neuspeh generalnog štrajka FLN-a
konačno uzimaju svoj danak, i pobuna
1957. biva ugušena.
Film se, međutim, ne završava smi-
rivanjem situacije, već izbijanjem, par
godina kasnije, masovnih demonstracija
i novog alžirskog ustanka, koji će najzad
primorati Francusku da 19. marta 1962.
potpiše Evijanski Sporazum i preda vlast
FLN-u.
U avgustu prošle godine, Pentago-
novo odeljenje za Specijalne Operacije
i Konflikte Manjeg Intenziteta1 odlučilo
je da pusti Bitku za Alžir svojim zapo-
slenima. Ovo se dogodilo pošto je irački
pokret otpora počeo da intenzivira svoje
operacije protiv vojske SAD, i Sekretar
Odbrane SAD Donald Ramsfeld po-
čeo da zahteva "naprednija obaveštenja"
sa njihovih saslušanja u Iraku i drugde.
Dejvid Ignejšs, pišući za Vašington Post,
izneo je apsurdnu tvrdnju da je to "znak
koji, nadajmo se, svedoči da vojska raz-
mišlja kreativno i nekonvencionalno o
Iraku". Prava svrha ove projekcije bila je,
međutim, da još više ohrabri sadističko i
protivzakonito maltretiranje zatvorenika
koje drži vojska SAD.
Pošteno ispitivanje
Iako Bitka za Alžir nedvosmisle-
no podržava otpor, film je u potpuno-
sti objektivno delo, koje ne pokušava da
romantizuje FLN ili njegove terorističke
metode. Zapravo, film ukazuje na neke
od političkih slabosti i kontradikcija te
organizacije, uključujući njene pokuša-
je da kombinuje standardnu levičarsku
retoriku sa apelom na konzervativna
islamska osećanja.
Diskusija između La Ponta i vođe
FLN-a Ben M’Hidija naročito je inte-
resantna. M’Hidi opominje mladog re-
gruta da "terorizam" ne može obezbediti
pobedu ni u ratovima ni i revoluciji. On
ga upozorava da je revolucionarna borba
teška, ali da je pobeda "najteža od svega".
I da će "tek nakon što pobedimo započeti
prave teškoće".
Pontekorvo je brutalno pošten u
svom slikanju FLN-ovih terorističkih
napada na francuske civile ali odbacuje,
1 Special Operations and Low In-
tensity Conflict department
Scene mučenja zatvorenika plamenom, elektro-šokovima, i delimičnim davljenjem,
cenzurisane su u Britaniji i Americi kad je film bio prvi put prikazan
ipak, svaki pokušaj da ustanovi političku
ili moralnu ekvivalenciju između krva-
vog terora otpora i terora francuske voj-
ske. Kao što je izjavio jednom novinaru
1966, "Mislim da je nevažno reći 'ovi su
ubili deset, oni su ubili dvoje'. Problem
je u tome što su oni (Alžirci) u situaci-
ji u kojoj je jedini faktor ugnjetavanje...
Morate prosuditi koga će istorija osuditi,
a ko je u pravu. I odavati osećanje da se
identifikujete s onima koji su u pravu".
Ovaj politički pristup dobro je de-
monstriran u jednoj sceni u kojoj no-
vinar izaziva Ben M’Hidija da opravda
FLN-ovu taktiku. Nije li "kukavički", pita
reporter, koristiti ženske korpe i tašne za
terorističke bombaške napade na fran-
cuske civile? M’Hidi odgovara mirno,
podsećajući na francusko bombardova-
nje hiljada alžirskih sela napalmom: "Na-
ravno, da imamo vaše avione bilo bi nam
mnogo lakše. Dajte nam vaše bombarde-
re, i možete dobiti naše korpe".
Isto tako, Pontekorvov portret Ma-
tijea inteligentan je i bez preuveličavanja.
Zapravo, komandant padobranaca naj-
potpunije je razvijeni karakter u filmu.
Visoko obrazovan i staložen, Matije je,
svejedno, nemilosrdan u svojoj odbrani
francuskih interesa.
Koristeći fraze koje danas ponav-
lja Vašington kako bi opravdao svoj "rat
protiv terorizma", Matije objašnjava
svojim oficirima da je FLN "anonimni i
neprepoznatljivi neprijatelj, koji se skriva
među hiljadama drugih koji su mu slični".
Takve okolnosti, zaključuje on, zahtevaju
da svi "ljudski obziri" prema pokretu ot-
pora budu isključeni.
Izazvan od reportera da kaže nešto
o svojim brutalnim metodama, Matije
odgovara: "Reč 'tortura' ne pojavljuje se
u našim naređenjima... (ali) problem je u
Z DODATAK
tome što FLN želi da napustimo Alžir, a
mi želimo da ostanemo.
"Uprkos različitih nijansi u mišljenju,
vi se svi slažete da treba da ostanemo.
Kad je pobuna prvi put počela, nije bilo
čak ni nijansi u mišljenju. Sve novine, čak
i levičarske, htele su da se pobuna uguši...
(ali) sad bih hteo da vas pitam: Treba li
Francuska da ostane u Alžiru? Ako od-
govorite sa 'da', onda morate prihvatiti i
sve nužne posledice".
Bitka za Alžir pokazuje šta ove "nuž-
ne posledice" podrazumevaju. Scene
mučenja zatvorenika plamenom, elek-
tro-šokovima, i delimičnim davljenjem,
cenzurisane su u Britaniji i Americi kad
je film prvi put bio prikazan. Nova verzi-
ja filma, međutim, uključuje i ove zastra-
šujuće momente. I, kao po tehnici koju
su američka vojna policija i obaveštaj-
na služba primenjivale u Abu Grajbu i
Gvantanamo Beju, glasna muzika koristi
se kako bi prigušila užasne krike žrtava.
Bioskop koji pomera granice
Rođen 1919. u Pizi, Điljo Ponte-
korvo bio je član antifašističkog pokreta
otpora, pridružio se Italijanskoj Komuni-
stičkoj Partiji (IKP), i bio komandant Tre-
će Brigade u Milanu tokom dve poslednje
godine rata. Napustio je IKP 1956, nakon
što su Sovjeti ugušili mađarski ustanak.
Pretrpevši bitan uticaj neorealistič-
kog filma i ruskog režisera Sergeja Aj-
zenštajna, Pontekorvo odlučuje da se
posveti filmu nakon gledanja Roselinije-
vog Paisana (Seljaka). Od 1946. do 1956.
pravi seriju dokumentarnih filmova,
uključujući Pane e zolfo (Hleb i sumpor),
film o sicilijanskim rudarima, i režira
svoje prvo delo, nepravedno podcenjeni
La Grande Strada Azzurra (Široki Pla-
vi Put), 1957. Njegov sledeći film bio je
67
Z DODATAK
Kapo (1960), o nacističkom koncentra-
cionom logoru, a 1964. usledila je Bitka
za Alžir. Sa snimanjem lokacija u Alžiru
počeo je tek nakon šestomesečnog istra-
živanja i opsežnih intervjua u Alžiru i
Francuskoj.
Pontekorvov film koristi tehnike
koje su bile vrlo inovativne za bioskopsku
dramu sredinom šezdesetih, i po prvi put
tretira Severno-Afrikance ozbiljno, ume-
sto s podsmehom ili sumnjom, kako su
to činili raniji evropski i američki filmovi.
Njegovo razvijanje kvazi-dokumentarne
forme, s narativnim stilom i podelom
na poglavlja kao u filmskim novostima,
šesnaestomilimetarska reporterska ruč-
na kamera, korišćenje proglasa FLN-a
i zvaničnih objava francuske vojske bili
su nešto što pomera granice i filmu daje
specifičnu naelektrisanost.
Publika se uvodi u uske ulice siro-
maštvom pogođenog Kazbaha, uz pa-
žljivo rekonstruisanje državne represije i
rasnog ugnjetavanja koji su konačno do-
veli do pobune. Masovne demonstracije
u kojima pred kraj filma učestvuju stotine
ljudi zadivljujuće su i imaju izvesni inten-
zitet i nametljivost koju moćne, kompju-
terski generisane slike nikad neće moći
da postignu. U stvari, dramatični reali-
zam filma tako je ubedljiv da su se pro-
ducenti osećali obaveznim da u uvodnoj
špici objasne kako snimci pravih filmskih
vesti nisu korišćeni u produkciji.
Skoro je neverovatno da je Bitka za
Alžir bila proizvedena sa samo 800.000
dolara budžeta, i samo devet kvalifiko-
vanih tehničara na projektu, uključujući
i kamermana Marselo Gatija. Žan Mar-
ten (Pukovnik Matije), koji je pedesetih
stavljen na crnu listu u Francuskoj zbog
podrške alžirskom otporu, bio je jedini
68
profesionalni glumac. Ostatak postave
bio je regrutovan u Alžiru.
Haggiag (La Pont) je bio nepismen
i nikad nije ni ušao u bioskop pre no što
je izabran da glumi u filmu. Sredovečni
čovek koga muče i koji na kraju izdaje La
Ponta bio je privremeno pušten iz alžir-
skog zatvora da bi odigrao svoju ulogu.
Yacef Saadi, koji igra Đile Đafara i La
Pontovu prvu vezu sa vođom FLN-a, bio
je jedan od glavešina otpora i omogućio
inicijalnu priču na kojoj je scenario filma
zasnovan.
Dok je Bitka za Alžir postigla trenut-
ni uspeh u Alžiru, Italiji i SAD, gde je bila
nominovana za tri Nagrade Akademije,
dotle je u Francuskoj i Britaniji bila za-
branjena sve do 1971. Bivši alžirski ko-
lonisti i OAS (Tajna Vojna Organizacija)
u Francuskoj žestoko su se usprotivili
filmu. Ekstremno desničarski elementi
pretili su smrću porodicama tri bioskop-
ska menadžera u Francuskoj, a u neke
bioskope koji su planirali da prikažu film
podmetnute su i bombe. 1972. fašistička
grupa napala je članove publike, ozbiljno
ranivši jednog, na prikazivanju filma u
Rimu.
Pontekorvo je nakon Bitke za Alžir
snimio Burn! (1969), u kome glumi Mar-
lon Brando, i koji se obračunava sa bri-
tanskim i portugalskim kolonijalizmom
u osamnaesto-vekovnoj Zapadnoj Indiji,
a zatim Ogro (1979), o baskijskom se-
paratističkom pokretu. Nijedan od njih,
međutim, nije dostigao intenzitet Bitke
za Alžir, koja je postala izvor inspiracije
za režisere poput Koste Gavrasa, Mar-
sel Opulsa, i mnoge druge.
Film ima očiglednih političkih ogra-
ničenja. On ne pravi nijednu referencu
na suparničku stranku unutar alžirskog
nacionalnog pokreta, niti pokazuje kako
je opštenarodni otpor alžirskih masa uti-
cao na radničku klasu u Francuskoj, koja
je, zauzvrat, započela talas štrajkova i
protesta protiv vlade Šarl De Gola. Niti
on obrađuje rastuću antiratnu opoziciju
običnih vojnika u toj, uglavnom od re-
gruta sastavljenoj, francuskoj armiji.
I bez minimalizacije ili zanemari-
vanja tih problema, Bitka za Alžir je,
ipak, inteligentan i ubedljiv opis antiko-
lonijalne borbe, i to takav koji energično
zastupa legitimna prava masa u svakoj
potlačenoj zemlji da se odupru imperija-
lističkoj okupaciji. Iznad svega, nemogu-
će je gledati Pontekorvov film a da se ne
shvati da su SAD okupacija Iraka i drugi
neokolonijalni projekti jedna reakcionar-
na utopija, i kao takvi predodređeni na
neuspeh. Ma koliko brutalna ili vojno
sofisticirana, imperijalistička represija
nikad neće moći da uguši ili potisne de-
mokratske težnje kolonijalnih masa. ■
Preveo Vladimir Bogićević
 Z DODATAK

Intervju sa Đilom Pontekorvoom, režiserom Bitke za Alžir, razgovarao Edvard Said

Diktatura istine
će setiti se boljeg ostvarenja nastalog
Bitka za Alžir (1966) iz političke borbe, ili bar takvog koje bi
Film Đila Pontekorva (Gillo Pontecor- uspelo da ovako efektno, stvarnom dra-
vo) predstavlja uznemirujući prikaz mom oblikuje politički stav. Ton filma
borbe alžirskog naroda za oslobođenje je setan, pristup novinarski, a estetika
od Francuske, između 1954. i 1962. go- neposredna: rekonstruišući velike do-
dine, snimljen u stilu dokumentarnog gađaje na alžirskom tlu, Pontekorvo
filma. Film Bitka za Alžir stvara odlič-
nikad ne napušta intimnost lika jedne
nu iluziju realnosti kombinujući sekven-
Alžirke koja tiho plače ili francuskog
ce dokumentarnih filmskih novosti sa
para koji prelazi kontrolni punkt uz reči
igranim sekvencama u kojima amateri
’Ne treba ništa da brinemo’. Vrhunski i
i profesionalni glumci igraju karaktere
neuporedivo. Đilo Pontekorvo
zasnovane na stvarnim istorijskim lič-
Marta 1999. filmsko udruženje Lin-
nostima (uključujući Saadi Yacefa, koji se uglavnom interesovali za alžirsku
koln Centra predstavilo je ”Dokumen-
je bio lider nacionalno oslobodilačkog stranu priče? Kako ste se osećali dok ste
tovane fikcije”, retrospektivu filmova
fronta (FLN) u okupiranom Alžiru). prikazivali ovaj istorijski proces?
Đila Pontekorvoa, a među njima i Dugi
Izazvavši, detaljnim prikazivanjem po- Đilo Pontekorvo: Najviše sam bio
plavi put (The Long Blue Road iz 1957),
litičke torture i nasilja, snažan utisak zainteresovan da prikažem taj nezau-
na premijeri, Bitka za Alžir je ponovo Kapò (1959), Bitku za Alžir (1966),
stavljivi proces oslobođenja, ne samo u
teatralno prikazana 2003.godine uz ve- Spali! (Burn! 1969), i Operaciju Ogro
Alžiru, već širom sveta. Prirodno, kad
liko odobravanje i nove pohvale. Film je (1979). Posle prikazivanja Bitke za Al-
se bavite tako dramatičnom istorijom,
dobio prvu nagradu 11. međunarodnog žir, pisac Edvard Said (Orijentalizam,
morate pokazati koliko je situacija bila
festivala. Kultura i imperijalizam, i Prikazivanje
teška za obe strane.
Pontekorvova pomna anatomija Islama, među mnogim drugim) razgo-
Spisi Franca Fanona takođe bili su
urbanog ustanka – oružanog nacio- varao je o filmu sa Đilom Pontekorvo-
vrlo značajni za Franka Solinasa, sce-
nalnog ustanka u Alžiru 1956. i 1957. om na sceni teatra ”Volter Rid”. Njihov naristu, kao i za mene samog. Mi smo
godine – doživljava se kao izuzetno re- razgovor dopunjen je intervjuom koji bili tamo nekoliko meseci pre oslobo-
levantna i danas. Ona pokazuje stvarne je Pontekorvo dao uredniku ”Sineasta” đenja i videli smo svašta, nadu i radost,
posledice potčinjavanja narodne volje Geriju Kroudsu. Pontekorvoove ko- i pamtimo mlade ljude koji po celu noć
institucionalnoj agresiji i vojnoj sili, i mentare u oba razgovora sa italijanskog razgovaraju na ulicama. Tokom dugih
naravno, tu su i te zastrašujuće scene u je preveo Antonio Monda. meseci priprema i razgovora sa ljudi-
kojima alžirske žene, odevene evropski, Edvard Said: Pre svega, želim da ma, videli smo da borba protiv koloni-
istovremeno postavljaju četiri bombe kažem da je ovo jedan izvanredan film. jalizma menja mentalno stanje i običaje
na javnim mestima punim ljudi… Film Gledajući ga sada peti ili šesti put, mo- naroda. Da bi pobedili kolonijalizam
izrasta upravo iz samog oslobodilačkog ram reći da njegova snaga, njegova kon- oni su morali da promene same sebe, da
pokreta koji prikazuje: posle sticanja cepcija, logika i jasnoća, kao i njegova promene ono u šta ih je kolonijalizam
nezavisnosti 1962, bivši pobunjenik strast, ostaju jednako snažne. Mnogo pretvorio.
Saadi Yacef pušten je iz zatvora i, uz vam hvala za ovaj film [publika aplau- Said: Da, film u jednom trenutku
podršku nove vlade, poziva italijanskog dira]. otkriva da više nije moguće mirno pod-
filmskog majstora da ovekoveči njego- Kada ste ga snimali, alžirska revo- nositi kolonijalizam. Jedna od izvan-
ve uspomene. Rezultat je tako dobar lucija je već bila pobedila. Da li ste že- rednih stvari u njemu jeste način na
– tako moderan film – da je nemogu- leli da ispričate priče obe strane ili ste koji prikazuje trenutak buđenja i orga-
nizovanja. Kad Ali la Ponte, džeparoš,
Đilo Pontekorvo /Gillo Pontecorvo/ bokser i lopov, postaje politizovan, to je
Đilo Pontekorvo (19. novembar 1919. – 12. oktobar 2006.) bio je italijanski zaista jedan od znakova da je kolonijali-
filmski stvaralac, najpoznatiji po filmu Bitka za Alžir, iako je režirao nekoliko zam dostigao nepodnošljiv nivo i da su
filmova pre ovog 1966. godine, kao što je drama Kapò (1960), čija se radnja odvija se ljudi preobrazili. Oni zatim postaju
u koncentracionom logoru za vreme Drugog svetskog rata. Njegov film Burn! iz deo jedne strogo disciplinovane organi-
1966, u kome igra Marlon Brando, i koji je donekle zasnovan na haićanskoj revo- zacije. To unosi preokret u njihove ži-
luciji, takođe je doživeo da u poslednje vreme bude sve više hvaljen. vote i oni ne mogu više nastaviti da žive
On je bio nominovan za Oskara za najboljeg režisera 1969. godine, a te iste na normalan način.
godine je dobio nagradu Zlatni lav na Venecijanskom filmskom festivalu, i jedno Film pokazuje kako postepeno sve
i drugo za Bitku za Alžir. Godine 2000, dobio je nagradu Pietro Bianki na Vene- postaje deo političkog procesa. Organi-
cijanskom filmskom festivalu. zacija prodire u ljudski život na svakom
Takođe je autor filmskih scenarija i filmske muzike. nivou — čak i scena venčanja posta-
je politizovana — i to je, takođe, vrsta

69
Z DODATAK

preokreta. Nema tu privatnosti, a or- krajnje pozitivno jer je davalo čvrste te- porirati horski lik u narativni film, ali
ganizacija je tako zaoštrena da postaje melje toj borbi. nije nemoguće postići da se publika s
neka vrsta prkosnog kvaliteta koji ljude Sineast: To joj je obezbedilo auten- njim identifikuje. U političkom smislu,
pretvara u borce. tičnost. najvažnija poenta filma je ona koju je
Sineast: U vašim istraživanjima to- Pontekorvo: Da, doprinelo je jača- napravio Ben M’Hidi, koji objašnjava
kom priprema za pisanje scenarija, šta nju nacionalnog identiteta. razliku između terorizma i kolektivne
Said: Jedna od inovacija filma jeste akcije. “Ratovi se ne dobijaju teroriz-
ste otkrili, do koje mere je po vašem
to da on nije samo priča pojedinaca — mom, ni ratovi ni revolucije. Terorizam
mišljenju politička ideologija revoluci-
Ali la Pontea, pukovnika Matjea, Saa- je početak, ali kasnije mora da deluje
onara iz FLN proizilazila iz islamskih rija Kadera, i žena koje gledamo — već čitav narod, svi ljudi”.
religioznih uverenja ili bila pod njiho- isto tako priča u kojoj učestvuje kolek- Takav pristup je učinio da bude
vim uticajem? tiv, o kome ste vi govorili kao o “hor- vrlo teško pronaći producenta za naš
Pontekorvo: U to vreme je prisu- skom liku”. film. Među onima kojima smo se obra-
stvo religioznih uverenja u njihovoj re- Pontekorvo: Upravo je to privu- tili bio je Anđelo Rikoli, koji je tada
volucionarnoj političkoj ideologiji bilo klo Salinasa i mene. Teže je inkor- bio najznačajniji italijanski producent.
ovih uticaja, Pontekorvo počev sa Misijom Timirja- mnoge nagrade, a bio je
Život i rad je počeo da upoznaje ljude zeva /Missione Timiriazev/ takođe nominovan i za na-
Pontekorvo je rođen u koji su širili njegove vidike, 1953.godine. Zatim je reži- gradu Akademije za režiju i
Pizi kao sin bogatog i ne- a među njima Pabla Pikasa, rao Đovanu, epizodu filma koscenaristički rad. Film su
promišljenog italijansko-je- Igora Stravinskog i Žan- Ruža vetrova /La rosa dei kao sredstvo video-obuke
vrejskog biznismena i mlađi Pol Sartra. Bilo je to vrema venti/ (1956), koji je bio za- koristili i državni stratezi i
brat Bruna Pontekorvoa, kada je Pontekorvo istinski jedničko delo više reditelja. revolucionarne grupe. Bio
internacionalno priznatog razvio svoje političke idea- Godine 1957. režirao je svoj je, a i sada je, ekstremno po-
fizičara. le. Bio je posebno potresen prvi celovečernji film, Široki pularan u Alžiru, budeći u
Učio je prirodne nauke kada su se mnogi od nje- plavi put /La grande stra- narodu sećanje na oslobodi-
u školi i upisao se na uni- govih prijatelja spakovali i da azzurra/The Wide Blue lačku borbu.
verzitet u Pizi, gde je stekao krenuli iz Pariza da se bore u Road/, koji je najavio nje- Pontekorvoovo slede-
diplomu hemičara. Na uni- španskom građanskom ratu. gov zreli stil kasnijih filmo- će veliko delo, Burn! (Quei-
verzitetu je prvi put prihva- Pontekorvo se pridru- va. Pontekorvo je provodio mada!, 1969), sa Marlonom
tio opozicioni politički stav, žio italijanskoj Komunistič- mesece, a ponekad i godine Brandom u glavnoj ulozi, još
došavši najpre u kontakt sa koj partiji 1941. godine. Ot- istražujući materijal za svoje je jedan antikolonijalistič-
putovao je u severnu Italiju filmove kako bi tačno prika- ki film, ovoga puta sniman
levičarima među studentima
da pomogne da se organizu- zao aktuelne socijalne situa- na Antilima. Ovaj film isto
i profesorima. Godine 1938,
ju antifašistički partizanski cije koje je komentarisao.
ubrzo posle diplomiranja tako prikazuje jedan pokušaj
odredi i pod lažnim imenom Bitka za Alžir bila je
i suočen sa rastućim anti- revolucije potlačenih, i nosi
Barnaba postao lider pokre- Pontekorvovo remek-delo,
semitizmom, pobegao je u snažnu antikolonijalističku
ta otpora u Milanu od 1943. često ocenjivano kao jedan
Francusku, gde je uspeo da poruku.
do 1945. Pontekorvo je pre- od najboljih filmova ikad
se zaposli kao novinar-dopi- Pontekorvo je nastavio
kinuo veze sa partijom 1956. snimljenih u ovom žanru.
snik italijanskih dnevnika La svoju seriju visoko politički
godine, posle sovjetske in- Njegovo portretisanje al-
Republika i Paeze Sera, i kao angažovanih filmova delom
tervencije u Mađarskoj. Nije žirskog otpora za vreme
učitelj tenisa. Ogro (1979), koje se bavi
se, međutim, odrekao svoje alžirskog rata, sledi put pio-
U Parizu 1933.godine, posvećenosti marksizmu i nira neorealizma kao što su pojavom terorizma pri kraju
odmah se priključio svetu rekao je, ”Ja nisam revoluci- Santis i Roselini, koristeći oslabelog režima Franciska
filma, napravivši par krat- onar po svaku cenu. Ja sam snimanje u stilu filmskih no- Franka u Španiji. Nastavio
kih dokumentaraca. Postao samo čovek levice, kao veći- vosti (žurnala) i neprofesi- je da snima kratke filmove
je asistent Jorisa Ivensa, na italijanskih Jevreja”. onalne glumce (naturščike) početkom 1990-tih i 1992.
holandskog reditelja doku- Posle Drugog svetskog sa primarnim fokusom na režirao dokumentarni na-
mentarnih filmova i pozna- rata i njegovog povratka u obespravljenom stanovniš- stavak Bitke za Alžir pod
tog marksiste, u čije filmove Italiju, Pontekorvo je odlu- tvu koje odjednom privlači naslovom Povratak u Alžir
spadaju Regen i The Bridge. čio da napusti novinarstvo pažnju masovnih medija. (Ritorno ad Algeri). Te 1992.
Asistirao je isto tako i Ivu radi snimanja filmova, stav Pontekorvo je iščitavao godine Pontekorvo je za-
Alžreu /Yves Allegret/, za koji je verovao da će ga Franca Fanona dok je sni- menio Đuljierma Biragija
francuskom reditelju po- držati neko vreme, ali koji mao Bitku za Alžir, tako da na mestu direktora Vene-
znatom po svojim delima u ga je potpuno pokrenuo se mnogi Fanonovi stavo- cijanskog filmskog festivala
žanru ”film noir”, među či- čim je video film Roberta vi prepoznaju u filmu, iako i ostao na njegovom čelu
jim ostvarenjima su i filmovi Roselinija Paisà. Kupio je često pojednostavljeni. Kad 1992, 1993. i 1994.
Tako lepa mala plaža /Une 16mm kameru i snimio ne- je film počeo da se prika- Godine 2006, umro je
Si Jolie Petite Plage/ i Pono- koliko dokumentaraca, koje zuje u Sjedinjenim Država- od srčanog udara u Rimu u
sni /Les Orgueilleux/. Pored je uglavnom finansirao sam, ma, Pontekorvo je primio 86. godini. ■

70

Tokom dugih meseci priprema i razgovora sa
ljudima, videli smo da borba protiv kolonija-
lizma menja mentalno stanje i običaje naroda.
Da bi pobedili kolonijalizam oni su morali da
promene same sebe, da promene ono u šta ih
je kolonijalizam pretvorio.
Kad sam mu izneo predlog, upitao me:
“Misliš da je Italijane briga za te crnce!”
Prvo, objasnio sam, “Alžirci su belci, kao
ti i ja”. Uzvratio mi je: “Tu nema glavne
uloge, ne želiš da koristiš glumce uopšte
i hoćeš da ga snimaš u crno-beloj tehni-
ci. Da li na mom čelu piše – ‘Glupan’?”
Tako, pošto nijedan producent nije že-
leo da producira naš film, producirali
smo ga sami, koristeći ono malo novca
što smo imali. Tada smo bili tako siro-
mašni da smo u ekipi imali samo deve-
toro ljudi.
Said: Da li je scenario bio napisan
ranije ili ste ga pisali u toku snimanja?
Pontekorvo: Salinas i ja smo radili
vrlo naporno na scenariju. Neke stvari
smo menjali, naravno, tokom snimanja,
ali struktura je bila unapred utvrđena.
Said: Znači da je bio vrlo pažljivo
planiran.
Pontekorvo: Sve osim završnice fil-
ma. Otkrio sam jedno izvanredno lice
među statistima — to je žena koju vidite
na kraju filma — i počeo da pripremam
drukčiji završetak.
Said: Kakav je bio prvobitni kraj?
Pontekorvo: Bio je sličan, ali nije
imao isti osećaj slobode. Kad su me
pitali da li je bilo teško napraviti film,
iskreno sam priznao da i nije bilo toliko
teško koliko se čini, iako vidite mnogo
ljudi, jer kad se jednom odlučite za tu
temu, odlučili ste da morate slediti isti-
nu. Kanal 4 u Engleskoj napravio je emi-
siju o Bici za Alžir i naslovio je “Dikta-
tura istine”. Kad se jednom opredelite za
diktaturu istine, to je kao da se penjete
mračnim stepeništem držeći se samo
ograde kao jedinog vodiča. Sve vreme
morate da razdvajate fikciju od istine, i
odbacujete ono što nije istina.
Inspirisan licem te žene, odlučio
sam da završim film baletom i odam
počast svim borbama za slobodu. Sad,
kada radite koreografiju za balet na kra-
ju filma koji je pod diktaturom istine, to
je jedini težak trenutak sa stanovišta re-
žije. Potrebno je da nađete nešto što ima
svetlost baleta ili plesa, ali u isto vreme
ne želite da time narušite jedinstvo ili
kontinuitet filma. Mislim da je svima
jasno da takav kraj filma u kome polici-
ja potiskuje masu unazad, a ta žena na-
stavlja da se vraća, ne mora neizostavno
da bude realističan ili istinit.
Said: To je više nekako poetično.
Pontekorvo: Ono što je važno je-
ste da kada to publika vidi, ona ne ose-
ća da tu postoji nekakav upad u stilski
kontinuitet filma. Zbog toga smo scenu
montirali na tri različita načina tokom
produkcije. Naravno, Brandoa sam sni-
mio 41 put za jednu scenu u filmu Burn!
Gledali smo snimke koji su stigli iz Rima
u projekcionoj sali i nismo se osećali
prijatno, osećali smo da je scena bila ne-
ubedljiva, pa smo odlučili da nastavimo
Z DODATAK
■ ■ ■ KRATKE
VESTI ■ ■ ■
■■■ OKRUŽNI SUD, VERSKI SUD
BEOGRAD - Okružni sud u Beogradu potvrdio je
presudu Četvrtog opštinskog suda kojom je novi-
nar Zoran Petakov kažnjen sa 100.000 dinara zbog
ocena o ulozi crkve u formiranju ekstremističkih
desnih organizacija i Mirku Buloviću (bačkom
vladiki) koje je izneo 16. novembra 2005. u emisiji
„Klopka” na televiziji BK.
Tokom suđenja tužitelj Mirko Bulović (javnosti
poznatiji pod nadimkom Irinej) nijednom nije došao
na suđenje koje je sam pokrenuo (prvu tužbu je
podneo 16. februara 2006), a u obrazloženju pre-
sude stoji da „navedena inkriminacija okrivljenog
Zorana Petakova po oceni suda predstavlja izuzet-
no tešku uvredu jer ona insinuira da privatni tuži-
lac jeste i čini ono što je upravo suprotno njegovom
naznačenju u odnosu na episkopski čin, odnosno
da on lično i kao episkop Srpske pravoslavne crkve
ne teži dobru i pobedi dobra, već zlu i pobedi zla, u
smislu hrišćanske estahologije”.
Okružni sud kojem je predsedavala sudija-es-
hatolog Savka Gogić tako je potvrdio ocenu sudije
Četvrtog opštinskog suda Miroslava Bošnjaka, “lič-
no uvređenog” izjavom Petakova.
■■■
■■■ MARKO PERKOVIĆ THOMPSON
PROMOVIŠE “EDUKATIVNI” CD
ZAGREB - Tvrtka Markotel najavila je da će njihovu
novu CD Učilicu “Bitka za zemlju Hrvatsku” pro-
movirati Marko Perković Thompson, pevač poznat
po svom proustaškom angažmanu i agitaciji, koji
je za osnovnoškolce snimio i videoporuku o ljubavi
i učenju.
Marko Perković je poznat po izjavama da
ustaška ideologija “ujedinjuje mladež”, kao i glo-
rifikacijama zločina u logorima smrti Jasenovac i
Stara Gradiška u Drugom svetskom ratu.
Ministarstvo znanosti, obrazovanja i športa pod
upravom Dragana Primorca još uvek se ni na koji
način nije oglasilo povodom ovog događaja.
■■■
71
Z DODATAK
Enio Morikone
da je ponovo snimamo. Na kraju, nadam
se — a to mi je bilo i rečeno mnogo puta
— ne može se primetiti nikakvo stilsko
odstupanje.
Sineast: Da li biste nešto ispričali o
Franku Salinasu?
Pontekorvo: Sve svoje filmove,
osim jednog, napisao sam sa Frankom.
Imali smo iste političke ideje. Obojica
smo voleli ronjenje i ja sam kupio kućicu
na plaži u blizini njegove. Ponekad smo
uticali jedan na drugog na strašan na-
čin. Da bismo napisali scenario za Kapò,
otišli smo u malo selo da nam ništa ne
bi odvraćalo pažnju. Kad ste sa nekim
po ceo dan, međutim, ako počnete da se
svađate, to može da eksplodira.
U jednom trenutku tokom pisanja,
Franko je predložio da uvedemo malu
ljubavnu priču između Kapo i čuvara.
Mislio sam da će to narušiti jedinstvo
stila filma i rekao to Franku. Insistirao
je na tome i ja bih mu govorio “Zapre-
pašćuješ me!”, a on bi odvraćao “Zašto?”
Onda smo počeli da vređamo jedan
drugog. Na kraju smo obojica spakovali
naše torbe i otišli, i nismo govorili je-
dan sa drugim dve nedelje. Franko ima
mentalitet čoveka sa Sardinije, a ja sam
skoro isti takav, tako da nismo govorili
jedan sa drugim.
Posle 15 dana smo smo se posred-
stvom producenta dogovorili da se sa-
stanemo i Franko je rekao “Bio si u pra-
vu, zaista, bio bi to veliki ustupak”. A ja
sam na to rekao “Ne, ti si imao pravo,
jer sam shvatio da bi bez toga priča bila
suviše teška i niko ne bi želeo da gleda
film”. A onda bi on rekao “Ne, ti si imao
pravo”, i tako dalje, i tako smo konačno
sastavili priču. Bio je sjajan pisac. Mno-
go mu dugujem. Takođe smo pripadali
istoj političkoj formaciji.
Sineast: Italijanskoj komunističkoj
partiji.
Pontekorvo: Pa, ja sam napustio
partiju 1956, ali Salinas je nikad nije
72
napustio. Bio je ljut na mene, i ja sam
bio ljut na njega iz suprotnih razloga, ali
smo uvek ostajali dobri prijatelji.
Sineast: Vaš saradnički odnos sa
Salinasom je očigledno bio vrlo pro-
duktivan, i čini se da ste obojica unosili
u to komplementarne kvalitete. Oboji-
ca ste veoma politični, ali se ima osećaj
da ste vi možda više doprineli jednom
umetničkom senzibilitetu filma – osmi-
šljavajući ga vizuelmo pa čak i muzički
– dok je Franko bio više ideološki ori-
jentisan.
Pontekorvo: Ne, s tim se ne sla-
žem. Nije bilo takve podele rada među
nama. Imali smo vrlo sličan ukus. Jedi-
na stvar u kojoj smo se istinski razilazili
bilo je to što Salinas nije shvatao ili po-
znavao muziku, dok je muzika za mene
bila izuzetno važna. Muzika za film Bit-
ka za Alžir nastala je za vreme rada na
scenariju. U određenom trenutku sam
promenio scenario jer sam rekao: “Ne,
ubaciću muziku ovde”. Dok smo pisali
scenario, Franko se naljutio zbog toga
što sam rekao: “Možemo skratiti sve u
ovoj sceni jer ćemo tu ubaciti muziku”.
Pretpostavite da ste zamislili masovnu
scenu, ali ako koristite samo četiri lica i
posebnu vrstu muzike, možda vam više
neće biti potrebna masovna scena.
Zato sam rekao Franku: “Molim
te učini mi uslugu. Odslušaj 10 puta
Bramsovu Prvu simfoniju, odslušaj 10
puta jedan Betovenov gudački kvartet,
a onda odslušaj prvi hor Bahove Pasije
po svetom Mateji. Posle toga, Franko je
zavoleo muziku, a jedna od retkih obla-
sti naših nesuglasica je eliminisana.
Po mom mišljenju, film sadrži kon-
trapunktski odnos između slike i zvuka.
To je venčanje iz interesa u kome obe
strane, mlada i mladoženja, dobijaju
tim zajedništvom. I, slika ne igra uvek
najvažniju ulogu. Mislim da ako pustite
Baha čak i preko zatamnjenog ekrana
magija i dalje funkcioniše!
Sineast: Vi ste učili muziku kao vrlo
mlad i jasno je da imate dobro razvijen
muzički ukus. Za potrebe filma Bitka za
Alžir, takođe ste sarađivali sa jednim od
najvećih svetskih kompozitora filmske
muzike. Da li biste nešto rekli o vašoj
saradnji i odnosu sa Enniom Moriko-
neom?
Pontekorvo: Kada sam prvi put ra-
dio sa njim, Morikone nije bio Mori-
kone. Bio je zvezda u usponu. Za moje
prve filmove, uključujući i dokumentar-
ne, angažovao sam kompozitore sa za-
vršne godine studija na konzervatoriju-
mu jer oni nisu bili tako skupi. Salinas
mi je preporučio Morikonea rekavši
“Svi kažu da je vrlo dobar”. Prvi put kad
sam ga sreo, bilo mi je pomalo nelagod-
no. Zamolio sam ga da mi odsvira neke
kraće muzičke komade i odmah sam vi-
deo da je zaista vrlo dobar.
Dok smo spremali muziku za Bitku
za Alžir, svejedno, nije mi se dopalo ono
što mi je doneo. Tek pred sami kraj, kad
smo morali da požurimo jer je film bio
prihvaćen za Venecijanski filmski festi-
val, pronašli smo prave teme. On je pri-
hvatio neke teme koje sam ja predložio,
a ja sam bio oduševljen nekim od tema
koje je on predložio. Za moje sledeće fil-
move potpuno sam se oslanjao na Mo-
rikonea, koga smatram muzičkim geni-
jem. Za film Burn! Morikone je napisao
kompletnu muziku, osim jednog malog
dela, koji sam ubacio više zbog sujeverja
nego iz nekog drugog razloga. ■
 Z DODATAK

Intervju sa Đilom Pontekorvoom, režiserom Bitke za Alžir

Blizak dodir sa stvarnošću

nosti i zadržavao blizak dodir sa stvar- potrebno da otkrijemo traženu tehniku.
razgovarala Marija nošću. Metod kojim smo se na kraju posluži-
Espozito, 29. maja 2004. Marija Espozito: Da li ste zbog toga li bio je da snimimo originalni negativ i
Đilo Pontekorvo, režiser filma Bitka za odlučili da Bitku za Alžir snimite u stilu napravimo njegovu kopiju pa da onda re-
Alžir iz 1965.godine, razgovarao je 9. dokumentarnog filma? fotografišemo tu kopiju.
juna 2004. telefonom sa Marijom Es- Đilo Pontekorvo: Da. Marija Espozito: Koliko je trajala
pozito. Diskutovali su o produkciji Pon- Dozvolite da vam objasnim koliko je priprema produkcije i da li je bilo teško
tekorvoovog prekretničkog i snažnog ljubav prema stvarnosti, stvarnosti koja obezbediti novac za film?
filma, njegovim kinematografskim uti- nas okružuje, meni značila. Potrošio Đilo Pontekorvo: Iako je vreme
cajima, o okupaciji Iraka koju predvode sam samo par dana na probna snimanja uloženo u pisanje scenarija bilo vrlo krat-
glumaca u Bici za Alžir, ali ceo mesec ko—samo dva meseca—istraživačka faza
SAD, i drugim temama.
dana proveo tražeći pravu vrstu fotogra- bila je ekstremno duga. Pisac scenarija
Marija Espozito: Pre nego što pre-
fije, onu koja će najbolje preneti taj ose- Franko Salinas i ja proveli smo nedelje i
đemo na Bitku za Alžir, možete li mi ćaj istinitosti. nedelje u kazbi (U Alžiru i Tunisu se tako
reći zašto ste postali filmski stvaralac Teškoća je bila u tome da se postigne nazivaju utvrde povesnih, starih gradova
i ko je iz sveta filma i literature najviše taj pravi izgled koji će imitirati zrnaste (kao Alžir ili Sousse). Naziv se, naročito
uticao na vas? fotografije sa jakim kontrastom, kao što u Alžiru, uvrežio za celi stari deo grada,
Đilo Pontekorvo: Pre svega, bio su one u filmskim žurnalima, a uz to, jer koji je 1992. uvršten na UNESCOv popis
je to italijanski filmski reditelj Roberto će se to prikazivati u bioskopima u koji- svetske baštine. prim. Z redakcije) da bi-
Roselini. Verujem da je on najznačaj- ma ljudi plaćaju da bi to gledali, morao smo stekli predstavu o realnosti užasa koji
niji talenat u istoriji filma jer je doneo sam da zadržim izvesnu otmenost forme, se tu odvijao. Tek onda smo otišli u Fran-
potpuno nov pristup stvarnosti — lju- lepotu forme. Mesec dana nam je bilo cusku i naširoko diskutovali sa funkcio-
bav prema stvarnosti koje pre njega nije
bilo. Stoga je za mene Roselini ličnost
koju najviše volim; sa njim sam bio do-
bar prijatelj i veoma ga uvažavao.
Pisci koji su mi mnogo značili bili su
ljudi kao Isak Baševič Singer, na primer.
Nisam poznavao jevrejski svet u Evropi,
izvan Italije, pa sam strasno čitao čitave
serije romana, ne samo Singerovih, već
i drugih sličnih pisaca. Neću da kažem
da mi je on bio najznačajniji, ali on je
jedan od onih kojih se najbolje sećam.
Iznad svega, glavni kreativni uticaj,
na mene izvršio je Roselini. Bio sam
isto tako prijatelj i filmskog stvaraoca
Federika Felinija, koji je bio ekstremno
inteligentna, dosetljiva i kreativna oso-
ba, ali filmovi kakve sam ja voleo i želeo
da pravim bili su vrlo daleko od sveta
Felinijevih. Roselini je, ponavljam, bio
moj uzor. On je imao naklonost i ljubav
prema stvarnosti kakvu sam i ja sam
imao.
Otprilike pre tri godine BBC je defi-
nisao moje delo kao ”diktaturu istine”. U
mojim filmovima, kad god sam se suo-
čavao sa izborom da se udaljim od stvar-
nosti ili upotrebim neki od efekata koji
se koriste da se stekne popularnost kod
publike, uvek sam odbacivao te moguć-

73
Z DODATAK
Tvorci filmova su manje zainteresovani za politiku, drugim rečima ma-
nje je interesovanja pokazano za probleme drugih ljudi i naroda. To je
izraženo činjenicom da producenti koji bi nekad ranije prihvatali izve-
sne teme više nisu zainteresovani za njih jer misle da se to publici neće
svideti... Nivo političke zainteresovanosti u medijima i kod evropske
publike nažalost je opao.
nerima koji su bili u paravojsci. Potrošili
smo mnogo vremena u skupljanju ovih
informacija, i mnogo kraće vreme u pisa-
nje scenarija.
Bilo je ekstremno teško skupiti novac
za film; iako sam bio u dobrim odnosima
sa producentima jer je moj prethodni film
Kapó bio nominovan za Oskara, oni su
hteli da pravim filmove kakve ja nisam
želeo. Kada sam predlagao snimanje Bit-
ke za Alžir, oni bi mi rekli: ”Ne, ti si lud.
Misliš da je Italijane briga za priču o ne-
kim tamo crncima?” Odgovarao sam da
oni nisu ”crni” i ”nije istina da Italijani nisu
zainteresovani za to—to je nama vrlo bli-
sko”. Niko nije hteo da producira film. Svi
producenti bi rekli, ”Pustiću te da snimaš
šta god hoćeš, ali ovaj film zaista ne”.
Jedan me je čak pitao da li na njego-
vom čelu vidim ispisano ”budala” kad mu
predlažem film koji ”niko nikad neće hteti
da gleda”. Tražio sam od tog producenta
minimum—vrlo mali iznos novca—što je
film zaradio za manje od 20 dana od po-
četka prikazivanja. Na kraju smo odlučili
da napravimo neku vrstu kooperative,
tako da je svako od nas uložio novac u
njega—režiser, tekstopisac, itd.—i konač-
no smo sami prikupili novac.
Da biste stekli predstavu o kako ma-
lom iznosu novca se radilo, reći ću da smo
otišli u Alžir bez script-girl, iako je taj po-
sao od suštinskog značaja za kontinuitet u
74
ponavljanju kadrova. Rekli smo sami sebi
da ćemo tamo naći nekoga i naučiti njega
ili nju kako se to radi. Ali, posle 15 dana,
imali smo takav haos i nered da smo mo-
rali da nabavimo pravu skript-girl iz Itali-
je, iako nismo imali ni peni za to.
Imali smo snažnu podršku Alžiraca.
Na primer, lako smo dobili dozvole da
se krećemo ulicama i snimamo, a i ostali
troškovi su bili manji nego obično.
Marija Espozito: Osim Žana Mar-
tena, koji je igrao pukovnika Matjea,
nije bilo drugih profesionalnih glumaca
u filmu. Možete li da objasnite kako ste
odabrali Alžirce za film i koje ste kvalitete
tražili?
Đilo Pontekorvo: Čak je i Žan Mar-
ten bio minorni provincijski glumac u
Francuskoj. Izabrao sam ga jer mi se jako
svidelo njegovo lice, njegova pojava. To je
ono što uvek radim u filmovima.
Za mene je fizička pojava osobe, ono
na šta ta pojava podseća, važnija nego
sposobnost ili oštroumnost izabranog
glumca. Naravno, ako pronađem glumca
koji je dobar i koji podseća na ono što že-
lim, ja sam srećan. Međutim, više volim
da gubim sat za satom, jer sa neprofesi-
onalnim glumcima gubite mnogo vreme-
na, samo ako je to lice pravo. Za mene je
to kao što slikar mora da ima pravi model
da bi mogao da zamisli prave boje. To je
odlučujuće.
Tako smo tokom priprema za Bitku
za Alžir obilazili Italiju i Francusku sve
dok nismo pronašli lica koja su odgovara-
la onome što smo želeli.
Marija Espozito: Koliko je trajalo
snimanje filma?
Đilo Pontekorvo: Četiri meseca mi-
nus tri dana, jer smo svi bili članovi zadru-
ge koja je finansirala film i tačno znali ko-
liko sati snimanja smo mogli da platimo.
Marija Espozito: Možete li nam
ispričati kako je muzika za film nastala?
Đilo Pontekorvo: To je duga, ali vrlo
zabavna priča. Moram reći da muziku
volim čak i više nego film. U stvari, to je
moja najveća žalost što mi ekonomske
okolnosti moje porodice nisu dozvolile da
studiram klasičnu muziku na konzervato-
rijumu, kao što sam želeo.
Kad sam mu rekao da volim muziku,
koja je odlučujuća komponenta u stvara-
nju filma, [renomirani kompozitor film-
ske muzike] Ennio Morikone bio je mlad
čovek; nedelju za nedeljom donosio mi je
teme koje mi se nisu dopadale, a ja sam
njemu davao moje teme, teme koje sam
sam komponovao, ili bolje reći, odzviždao
ili odsvirao na klaviru, i koje se njemu nisu
dopadale.
Konačno, posle nedelja i nedelja u ko-
jima nismo mogli da se složimo oko mu-
zike, jedne noći javile su mi se tri osnovne
teme. Snimio sam ih malim kasetofonom
i srećan, sledećeg jutra u pola osam, pro-
budio Ennia i rekao mu da sam našao ne-
što što ”će se čak i tebi dopasti”. Pozvao me
je da dođem kod njega. Za to vreme sam
zviždukao teme da bih ih zapamtio, tako
da sam ih zviždao i dok sam se stepeni-
štem peo pet spratova da bih stigao kod
Ennia.
Kad sam ušao, Ennio mi je rekao: ”Pre
nego što pustiš to što si snimio, daću ti da
čuješ tri teme koje su meni jutros pale na
pamet”. Seo je za klavir i počeo da svira
upravo to što sam ja snimio.
Nijedan mišić na njegovom licu nije
napravio ni najmanji izdajnički pokret koji
 Z DODATAK

bi mi otkrio da pravi budalu od mene, a

on je rekao, ”Normalno je da posle mesec
dana razmene ideja budemo na istoj tala-
snoj dužini”. Pitao sam: “Talasnoj dužini?
Ovo su iste note, ne ista talasna dužina”.
Nije odgovorio.
Zatim, onog dana kada smo dobili
Zlatnog lava u Veneciji, Morikonea su
pitali kako to da je muziku pisao i režiser.
A on je objasnio: “Tog jutra je Đilo zviž-
dao svoje teme dok se penjao stepenica-
ma. Kad je stigao rekao sam mu, pazi,
slušaj ovo, a onda odsvirao njegove teme.
Bio je zaprepašćen i nije mogao da shva-
ti kako je moguće da nam obojici padne
na pamet ista muzika. Ali, ja nisam ništa
hteo da mu kažem. Pozvao sam njegovu
ženu i ispričao joj šta se desilo obećavši
da ću mu reći istinu samo ako dobijemo
nagradu u Veneciji”.
Ennio je ovo ispričao novinarima na
toj pres konferenciji povodom dobijanja
Zlatnog lava. Ostavio je jak utisak na sve
i svi su se smejali.
Marija Espozito: Bili ste u antifaši-
stičkom pokretu otpora. Pomažu li vam
ta iskustva u stvaranju filmova?
Đilo Pontekorvo: Da, naravno. U
izvesnim detaljima sve tajne borbe su
iste. Otpor protiv fašizma, u Parizu kao
i u Rimu, i borba protiv francuske ko-
lonijalne okupacije u Alžiru suočavaju
se sa istim problemima i koriste slične Francuskoj biti mnogo teže da zadrži tok vatno jednim od najizuzetnijih glumaca
tehnike. Tako mi je moje iskustvo mnogo istorije”. na filmu uopšte, ali on je isto tako ćud-
pomoglo i bilo je sasvim prirodno i jed- Iako postoje razlike između Alžira i ljiva i teška osoba. On je kao ekstremno
nostavno za mene da zamislim šta bih ja Iraka, ovaj komentar je tačan i vredi i za osetljiv trkački konj. Iako težak za sarad-
uradio u tim okolnostima. Irak. Na kraju će Irak i sve druge zemlje
Imao sam sjajnu pomoć ljudi u kaz- nju, on je istovremeno veoma profesio-
gde ima bola, žrtvovanja i borbe protiv
bi u Alžiru, ekstremno siromašnom delu nalan i na kraju uradi ono što se od njega
okupacije, uspeti u odbrani svoje nezavi-
grada, podignutom oko malih aleja, jer traži da uradi.
snosti. Na duge staze, stoga, mislim da će
su ti ljudi mogli da mi prenesu detalje Bilo je vrlo teško za vreme produkcije
Irak, pre ili kasnije, biti slobodna zemlja.
onoga što im se zaista događalo. Nadam se da će se to dogoditi, jer to nije Burna. Postojala je tu neprekidna borba i
Marija Espozito: Dok nas dvoje raz- automatski zagarantovano. to toliko napeta poslednjih meseci snima-
govaramo, vojska SAD i njene savezni- Nedavne informacije o američkoj nja da Marlon i ja nismo govorili jedan sa
ce rade istu stvar u Iraku—opkoljavaju torturi nad iračkim zarobljenicima još drugim. Davao sam mu instrukcije o tome
mase, sprovode torturu, i ubistva— sve su jači argument za one koji okupaciju šta želim da uradi pred kamerama preko
što ste vi prikazali u svom filmu. Možete smatraju nepravednom i nezakonitom. I, mog asistenta režije. Nismo se čak ni ru-
li nam reći šta vi mislite o toj okupaciji? imajte na umu da mi razgovaramo samo kovali na kraju filma niti rekli jedan dru-
Đilo Pontekorvo: Ja sam strašan o torturi koja je razotkrivena. gom do viđenja, takva je to napetost bila.
protivnik svakog oblika stranog prisustva Marija Espozito: Kakav je vaš stav Obnovili smo odnose kasnije, svaka-
u nekoj zemlji. Irak treba da ima potpunu prema italijanskom vojnom učešću u Ira-
ko. U stvari, godinu ipo dana posle Bur-
autonomiju. ku?
na, on je želeo da snimi film o pravima
Postoji scena u Bici za Alžir koja od- Đilo Pontekorvo: Ja se tome potpu-
govara situaciji u Iraku. U izvesnom tre- američkih Indijanaca i pitao me da li ja to
no protivim.
nutku neki novinar pita Ben M’Hidi-ja, Marija Espozito: Posle Bitke za Al- mogu da uradim.
jednog od lidera pokreta otpora: ”Mislite žir, snimili ste Burn. Kako je bilo raditi sa Kad sam ga video, rekao sam mu:
li da će FLN, alžirska organizacija, biti u Marlonom Brandom? ”Znači, luđi si nego što sam mislio. Jasno
stanju da pobedi moćnu francusku armi- Đilo Pontekorvo: Smatrao sam mi je da se tvoj karakter nije promenio baš
ju?” a on odgovara ”Ne, ali mislim da će Branda istinskim genijem filma i vero- kao ni moj, pa ako bismo pokušali da na-

75
Z DODATAK
Ben M’Hidi – borac za alžirsku nezavisnost koga su
Francuzi zarobili i ubili 1957. godine
pravimo film, opet bismo se posvađali za
tri dana”.
A on je rekao ”Ne, ne, ne, stvarno mi
je stalo do ovoga iz političkih i moralnih
razloga. Mislim da si ti vrlo pogodan da
napraviš taj film i preklinjem te da to ura-
diš”. Onda sam rekao ”Hajde da vidimo šta
će se desiti”, ali sam i zahtevao da mi se
omogući da živim, najmanje 20 ili mesec
76
proveo sa Sijuks Indijancima u Južnoj Da-
koti.
Marija Espozito: Kad ste snimili Bit-
ku za Alžir i Burn, postojao je izvestan
broj levičarski orijentisanih reditelja čiji su
filmovi slali antiimperijalističku poruku.
Zašto danas po vašem mišljenju ima tako
malo reditelja koji se bave ovom temom?
Đilo Pontekorvo: Na žalost, došlo
je do ružnog pada standarda u proizvod-
nji filmova u poređenju sa periodima od
pre 15, 20 ili 30 godina. Tvorci filmova su
manje zainteresovani za politiku, drugim
rečima manje je interesovanja pokazano
za probleme drugih ljudi i naroda. To je
izraženo činjenicom da producenti koji bi
nekad ranije prihvatali izvesne teme više
nisu zainteresovani za njih jer misle da se
to publici neće svideti.
Sa rediteljima je malo drugačije jer
njihov interes nije do kraja ekonomski,
već i politički i moralni. Ima ljudi koji
žele da snimaju ozbiljne filmove, ali imaju
problema da nađu producente. Nivo poli-
tičke zainteresovanosti u medijima i kod
evropske publike nažalost je opao.
Marija Espozito: Bili ste član KPI
[Komunističke partije Italije] do 1956. Za-
što ste je napustili?
Đilo Pontekorvo: Nisam napustio
partiju samo zbog Mađarske, već i zbog
toga što se nisam slagao sa demokratskim
centralizmom—u najmanju ruku, oblici
organizovanja koje su imali bili su rigidni.
I pored toga sam ostao čovek levice, a ne
njen neprijatelj.
Marija Espozito: Smatrate li sebe so-
cijalistom?
Đilo Pontekorvo: Svakako. Snažno
sam vezan za socijalizam i progresivne
ideje.
Marija Espozito: Kakav biste savet
dali mladim rediteljima danas?
Đilo Pontekorvo: Rekao bih im: odr-
žite vašu hrabrost, čak i ako je to teško jer
je to na duge staze vredno svih teškoća.
Kada ostvarite ono što ste zamislili to se
uvek više nego desetostruko isplati, i do-
nosi mnogo više zadovoljstva nego snima-
nje filmova koji vas ne ispunjavaju strašću.
Rekao bih: budite istrajni i bićete nagra-
đeni. ■
dana, u jednom indijanskom rezervatu, da
Preveli Nada Ljubić i
otkrijem kako oni govore i žive, itd.
Vladimir Bogićević
On se složio i ja sam proveo skoro
mesec dana u rezervatu, koji je bio bezna-
dežno siromašan. Bilo je to vrlo intere-
santno iskustvo. Nažalost film nikada nije
snimljen iz razloga na koje ni Brando ni ja
nismo mogli da utičemo. Ja sam svakako
vrlo zadovoljan što sam tih mesec dana