BIBLIOTEKA OSLOBODILAČKI RAT

TODOR VUJASINOVIĆ

MUČNE GODINE
SEĆANJE NA ILEGALNA VREMENA
1930—1941.

Urednik
MILICA BORIĆ
SVJETLOST • 1965. • SARAJEVO
 UVOD

Pišući ove redove želeo sam da koliko je god moguće

spasem od zaborava ono što sam smatrao da vredi sačuvati,
iako sam svestan da se radi o jednom vremenskom isečku,
iako od samog početka nisam ni zamišljao da ću dati do kraja
zaokruženu celinu. Želeo sam prosto da, makar i fragmentarno,
nabacujući sećanja — uzeta čas odavde, čas odande — što
vernije prikazem uslove, doba i ljude koji su delovali u njima.
Svako doba nosi uslove za velika i sudbonosna dela,
pa, naravno, i ovo naše. Svaku generaciju zaokupljaju više
njeni interesi, bez obzira na to što znamo da ništa na svetu
ne dolazi samo od sebe i da su se upravo u nedrima onog
što je bilo stvorili uslovi za ovo današnje.
I mene samog zbunjuje pomisao kako je sve ovo o čemu
ja ovde pišem daleko od današnjice, iako je od tada prošlo
svega dvadeset-trideset godina. Koliko je sve to daleko od
našeg današnjeg, naročito mlađeg čoveka i njegovog svaki-
dašnjeg života. Izmenili su se temeljito uslovi, stvoreni su
novi odnosi. Sa svim tim, a naročito sa novim generacijama
ljudi, promenio se čak i rečnik kojim govorimo. I upravo
zato rešio sam da napišem ovu knjigu, verujući da će bar
delomično biti dokumenat jednog razdoblja koje je prethodilo
današnjici, i bez koga je, ovakvu kakva je, ne bismo mogli
ni zamisliti.
Pokušao sam da što vernije dam sliku jednog mračnog,
nemilosrdnog i nemirnog sveta, u kome su često zamirale sve
nade u ikakvo dobro. Pokušao sam da pišem o ljudima koji
su se u tom i takvom svetu borili, o njihovim težnjama i
strastima, o njihovim radostimja i stradanju. Mnogi od njih
polazili su u borbu verujući da će se stari zli svet srušiti

23
kao kula od karata već posle prvih borbenih naleta. A kad
su ugazili u surovu i neminovnu stvarnost, koja je zamaglja-
vala perspektive, mnogi su odustajali. Drugima je često osta-
jala ponekad samo vera u ono zašto su se borili.
Ipak, najviše sam želeo da pišem o onim koji su uporno
i janatički krenuli u borbu bez obzira na gluho doba u koje
su tu borbu počinjali, bez obzira na to šta ih je u toj borbi
čekalo i da li sii perspektive bile jasne ili ne.
Nastojao sam da pišem o sredini koja je bila stavljena
u neljudske uslove života. O tom šta je značila borba za
koru hleba, šta je značilo naći se na crnoj listi, bez zaposlenja,
s porodicom na vratu, samo zato što si se usudio da tražiš
malo prava na koliko-toliko Ijudskiji život. Hteo sam da
ispričam nešto o zverskom i podmuklom neprijatelju.
vlažnim zidovima i prljavim podovima zatvora po kojim su
gazili ljude koji su se usudili da se bore za bolji život. A
život je pokazao da ideje za koje su se ti ljudi borili nisu
nipošto bile plod nezrelih maštanja ili nekog histeričnog
nezadovoljstva. Njihovo konačno ostvarenje u stvari je na-
grada za sav trud, stradanja i skupe žrtve.
Možda se i u ponekim ocenama događaja i ljudi nisam
mogao da otresem onog subjektivnog, što je, uostalom, česta
ljudska slabost, ali pri svemu tome mogu reći jedino da to
nisam činio namerno. Neke fragmente objavio sam već ranije.
Primedbe dobrih drugova pomogle su mi da otklonim mnoge
nejasnosti u njima i ispravim neke greške. Ako je još ponešto
ostalo, verujem da će mi se oprostiti.
PISAC
6
POVRATAK U NEIZVESNOST
Sirupi on se zaustavio u snegom zavejanoj jeseničkoj želez-
ničkoj stanici. Prvo što se moglo videti kroz maglu, lokomo-
O tivski dim i paru, kroz napola zaleđene prozore, bili su po
peronu načičkam ozebli žandari s nožem na pušci i policijski
agenti očiju uprtih u prozore i vrata vagona. U vagone upa-
daju carinici. Prevrću po koferima, traže. Vidiš već na prvi
pogled da ih ne zanima ono što obično dolazi u obzir za
carinjenje. Traže oni nešto drugo. Iako na brzinu, čine to
oprezno. Jednog dana pre nekoliko meseci u toj istoj stanici
eksplodirala je paklena mašina smeštena u naslon sedišta
jednog kupea. Smestila j u je tu neka ustaška teroristička
grupa. Zato su oprezni, boje se da ne nabasaju na nešto
slično. Zaviruju svuda da nema 'možda prikrivenog oružja.
Ali pored svega toga, i ovaj put naročitu pažnju obraćaju na
knjige i papire. Traže ono što je, zahvaljujući upravo policiji,
postalo poznato pod imenom »ilegalna štampa«, što prebacuju
preko granice komunisti. Na to ih stalno upozoravaju stare-
šine. Izgleda da se toga vlast više boji nego paklenih mašina.
Nije granica više onakva kakva je ranije bila. Šesto-
januarska diktatura, koju je pre godinu dana zaveo kralj
Aleksandar, izmenila je temeljito stvari u zemlji u kojoj ni
do tada nije bilo slobode. To se moralo osetiti već na prvom
koraku, pa, naravno, i ovde n a ovoj stanici. Šta bi tek bilo
kad bi ljudi znali da su upravo na toj granici, nedaleko od
seoceta Sveti Duh, mučki ubijeni izmučeni revolucionari Bura
Đaković i Hećimović.
Za smrt Dure Đakovića čulo se svuda po inostranstvu,
kao što se već znalo da su kao žrtve razračunavanja dikta-
torskog režima s Komunističkom partijom ubijeni mnogi
23
drugovi, među kojima Bracan Bracanović, Marganović, Mišić,
Oreški, koji su neustrašivo pokušavali da produže borbu. I
eto, stigao sam i ja na tu granicu. Doputovao sam iz zemlje
u kojoj je Komunistička partija slobodna i legalna stranka,
koja ima u parlamentu i svojih poslanika i senatora. Stigao
sam iz grada gde si po novinskim kioscima mogao da legalno
kupiš, pored veoma raznolikih građanskih i razne anarhi-
stičke, socijalistička, pa i komunističke listove i štampu. Tamo
nije bilo »ilegalne literature«. Zato je čoveku koji j e dolazio
iz te sredine neobično i mučno izgledalo sve ovo na granici,
svi ti agenti, žandari i carinici za koje ne znaš jesu li carinici
ili preodeveni policajci. Bilo je mučno gledati ih kako riju
po koferima, odmotavaju zamotuljke zavijene u novinsku
hartiju da vide nije li tu kakav tekst koji ugrožava državni
poredak.
Jugoslavija je i pre diktature bila poznata kao policijska
država sa već uobičajenim »balkanskim« policijskim sistemom.
Reč »balkanski« značila je nešto veoma surovo. Ali ovog puta
se već na granici moglo videti da je diktatura digla t a j sistem
na još viši policijski stepein, što me je nateralo da se malo
više zamislim, bez obzira na to što o pravilna građanina i o
metodama kraljevske policije ni dotada nisam imao iluzija.
Putovao sam zajedno sa ženom. Posmatrali smo znati-
željno sve što se oko nas zbiva, čekajući carinike da i do nas
dođu. Bio sam toliko oprezan da nisam nosio sa sobom ništa
što bi im dalo povoda da me već na granici dokopaju za šiju.
Voz je bio napola prazan i zato su ubrzo došli i u naš kupe.
Moj kofer su pogledali prilično površno. Već na prvi pogled
su izgleda ocenili da tu za njih nema ništa. I pošli su dalje.
Posle duge procedure zagledanja pod klupe, u nužnike, pod
vagone i gde sve još ne, iz jednog vagona izveli su nekog
visokog Čoveka i ženu koja je naglas plakala. I na kraju je
voz krenuo.
Vraćao sam se iz Francuske. Pred polazak na put čuo
sam od drugova dosta upozorenja. Naročito su mi podrobno
objasnili šta znači reč konspiracija, kako se treba koristiti
javkaima, napomenuli su mi i to da treba pred policijom da
ćutim kao grob u slučaju da me uhapse. Sve je to meni bilo
poznato, ali ipak novo. Kopkalo m e kako će to i u životu
izgledati. I nisam morao dugo da čekam.
42 36,
Prva javka u Beogradu, na koju su me iz Zagreba uputili
dr Mladen Iveković i drug Pavle Gregorić, glasila je na
Tošu Cara.
»Kako li izgleda t a j Car«, kopkalo me sve dok nisam
zazvonio na vrata trećeg sprata levo jedne lepe stambene
zgrade. Toša Car je bio običan čovek intelektualskog izgleda
koji se ljubazno smeškao pažljivo me posmatrajući. Javka je
potpuno odgovarala. Zakazali smo sastanak za dvanaest i
trideset i našli se u jednom omanjem restoranu čekajući
čoveka s kojim me je trebalo konačno da poveže. Taj će mi
dati uputstva i direktive šta da radim. Čekali smo sedeći
za stolom i tiho razgovarali. Možda sam bio oprezniji nego
što je bilo nužno, zanimalo me ko li će biti taj drug koji
treba da dođe. Zato sam pogledao prema vratima nastojeći
da to bude što m a n j e upadljivo. Opazio sam ga čim je' ušao.
Primetio sam da je video i on mene. Iako sam mu se iskreno
obradovao, osećao sam se ipak nekako nelagodno. Prilazio
je brzilm korakom našem stolu i skidajući zimski kaput seo
preko puta mene leđima okrenut ostalim stolovima. Bio je
to moj stari poznanik Veso Masleša. Znali smo se još iz
detinjstva, iz banjalučke gimnazije. On je tada b!io đak prvog
a ja drugog razreda. Bio je živ i neposredan, uvek u centru
neke dečije gužve. Bio sam prisutan i času kad mu je usred
nestašne dečije igre jedan od njegovih najboljih drugova
nespretno bačenim kestenom izbio oko. Nikad nikom nije
rekao k o m u je to učinio iako je celog života patio zbog toga.
I pored pojačanih naočara, uvek je slabo video. I ko zna
da nije možda zbog toga zauvek nestao tragične junske noći
u talasima Sutjeske.
S Vesom sam proveo prvih mesec-dva dana u Parizu,
odmah po mom dolasku u Francusku 1927. godine. I tada je
oko njega sve vrilo. Šta je t u radio, ne znam. Ali znam da
je okupljao oko sebe napredne studente pokušavajući da ih
organizuje, kako bi preoteli upravu jugoslovenskog udruženja
studenata iz ruku reakcionarne klike, u stvari, »rupice stu-
denata koji su služili kao agentura kraljevskog poslanstva
u Parizu. Uspeli -smo tek nešto kasnije kad se Veso vratio
u zemlju. I sad, evo, sedi preko puta mene i živo uz vic i
šalu čas pita nešto, čas o nečem priča.
Pred polazak drugovi su me upozoravali da treba izbe-
gavati konspirativne veze s onima s. kojima se poznajemo.
A sad najednom čovek koji treba da me uključi u konspi- palo na pamet da su mi te isprave pregledali i u vozu pred
rativni rad poznaje me još od detinjstva kao i ja njega. Me- Kraljevom i nakon silaska iz voza. S jednim od žandara
đutim, Vesino držanje me je umirilo. On kao da nije pridavao uputili su me u vazduhoplovnu komandu, gde mi je major
važnosti tome što smo se poznavali. Raspitivao je o stanju iz vojne kontrole još jednom pregledao dokumenta i poziv
među našim drugovima u inostranstvu, a naročito u Parizu, za zaposlenje. Tek tada su me odveli u preduzeće. I tako
šalio se na račun nekih koji su otišli u* emigraciju, o tom šta sam već na prvom koraku brzo osetio da je i grad i fabrika
je sve doživeo u zatvoru beogradske policije i Okružnog suda, . pod nekim drugim režimom. Neće biti jednostavno živeti i
iz koga je pušten^ kratko vreme pre ovog našeg susreta. Beo- raditi. Ali sad sam tu.
gradska policija ga je proterala iz Beograda u Banju Luku, Procedura oko zaposlenja obavljena je dosta brzo. Istog
njegovo rodno mesto. Ali šta je moglo da zadrži Vesu da se dana počeo sam i da radim.
ne vrati u Beograd, iako je očekivao da ga svaki čas mogu Samo mesto mi se dopalo od prvog časa, a naročito ljudi
uhvatiti i ponovo proterati. Idućeg dana na sastanku rekao u njemu. Bio je to neposredan i prostodušan svet, s kojim se
mi je: lako sporazumeva. Mesto je preživljavalo revoluciju svoje
»Znaš, nas u Beogradu ima ipak koliko-toliko; sad su vrste. Došla je u njega savremena industrija, koja je remetila
nam najpotrebniji ljudi koji bi pošli na rad u unutrašnjost«. seljačke i patrijarhalne odnose. Proces je počinjao ne suviše
Pristao sam odmah. U tom času nisam znao da je to brzo, ali se svuda osećao.
predložio i iz konspirativnih razloga, iako je bilo tačno i ono
što je rekao. Zaposliti se u to vreme nije bilo jednostavno.
J a sam odmah po dolasku u Beograd zahvaljujući mom
poznanstvu s drom Sitnom Miloševićem dobio honorarno zapo-
slenje kao predavač u njegovoj privatnoj gimnaziji. Bez
obzira na to dogovorio sam se sa Vesom u kom pravcu da
krenem. Dolazili su u obzir retki industrijski centri.
»Najbolje bi bilo kad bi mogao da se uguraš u neku od
vojnih industrija, na primer u Kragujevcu, Kruševcu, Kra-
ljevu. One jedine stalno rade«.
Nekoliko dana docnije saopštio sam Vesi da ću dobiti
zaposlenje u Fabrici aviona u Kraljevu, koja je upravo poči-
njala rad. Uspeo sam zahvaljujući slučajnosti. Tih dana sreo
sam inž. Duška Brakusa, koga sam poznavao još iz srednjo-
školskih dana, a s kojim sam se sretao i u Parizu.
»Nema problema«, reče mi, »trebaju im ljudi koji znaju
francuski«.
Na njegovu preporuku dobio sam poziv da se javim pre-
duzeću u Kraljevu. Sporazumeo sam se sa Vesom o vezama
i otputovao prvim vozom.
U Kraljevo sam stigao jednog sunčanog majskog jutra
i sa stanice pravo krenuo prema preduzeću, koje se nalazilo
ograđeno žičanom ogradom uz aerodrom. Na kapiji me za-
ustavio žandarski narednik i zatražio isprave. Tek tada mi je

19
10

PRVE VEZE — PRVO JEZGRO
Ja sam u mesto stigao samouveren i spreman da odmah
počnem da radim i ne sanjajući kakvu je pustoš u zemlji
počinila diktatura kralja Aleksandra. Znao sam iz razgovora
sa Vesom da u gradovima po unutrašnjosti Srbije nema gotovo
nijedne organizovane i povezane partijske jedinice. Strahovit
teror vlasti, progoni, hapšenja i ubijanja najborbenijih učinili
su da je svaki orga nizova ni rad u većini mesta Srbije bio
gotovo potpuno razbijen i prigušen. Veliki broj ranijih čla-
nova Partije se ili pasivizirao ili potpuno prestao da radi.
Partiji su ostali verni samo najsvesniji i najborbeniji. Pa i ti
su u većini slučajeva čekali da ih neko poveže, a često su
uzalud tražili veze ostajući prepušteni sami sebi. Trebalo je
počinjati iznova, oslanjajući se uglavnom na potpuno nove
ljude. Iako se raspitivao, Veso nije mogao da me uputi ni
na koga kome bih se u Kraljevu mogao obratiti i na koga
bih se u početku rada mogao osloniti. Trebalo je da tražim
s kim da počnem. Morao sam oprezno da pipam zalazeći među
radnike i nameštenike. Na sreću, ubrzo mi se pružila prilika
da naiđem na one koje sam tražio.
Francuskom preduzeće »Brege« (lat. Breguette), koje je
po ugovoru sa kraljevskom vladom trebalo da projektuje,
mont'ira, opremi i pusti u pogon Fabriku aviona u Kraljevu,
potrebni su bili sposobni industrijski radnici. Ugovor predu-
zeća sa državom glasio je: da u roku od pet godina osposobe
fabriku i kadrove, da bi mogli samostalno i normalno da
proizvode. Zato su tražili sposobne i dobre kvalifikovane rad-
nike. Plaćali su bolje nego druga preduzeća. Međutim, većina
zaposlenih radnika, iako za domaće pojmove čak vrlo kvali-
fikovanih, bila je iz redova zanatlija; bio je to svet — dobrim
delom — slabo pismen ili nepismen. Mnogi nisu u svom životu
10
nikad videli tehnički crtež, a kamoli da su umeli po n j e m u
da rade.
Direkcija je resila da organizuje tečaj za obuku radnika.
To je morala da učini, jer je bilo u interesu efikasnosti rada
da dopuni stručno znanje radnika. Tu se učio račun, geome-
trija i još neki predmeti koji su bili potrebni da se ljudima
prošire osnovna praktična znanja. Po završetku redovnog
posla u fabrici svi su radnici obavezno morali da ostanu još
dva sata na tom tečaju. Za ta dva sata preduzeće je plaćalo
radnicima osnovnu satnicu.
Ponudili su i meni da predajem na tečaju. Predmet koji
mi je dodeijen bio je čudno sastavljen. Bili su to: osnovi
čitanja i pisanja, osnovna znanja iz platnog sistema koji je
primenjivalo preduzeće, osnovna prava i dužnosti radnika
— mislilo se pri tome uglavnom na prava iz socijalnog osi-
guranja. Udžbenika nije bilo. Sam sam sebi propisivao pro-
gram. Već treću-četvrtu veče počeo sam ljudima da čitam
iz đela Džeka Londona, Sinklera, Gorkog, Cehova, da im
govorim o njihovom životu i radu. Čitao sam im odlomke
iz dela nekih sovjetskih pisaca ne govoreći o kakvim se pisci-
ma radi. U prvo vreme nastupio sam oprezno, da bih kasnije
postao otvoreniji. I druge teme iz moga programa davale su
mi mogućnosti da izazovem reagovanje, da ga osetim i oćenim.
Posle nekoliko dana počeli su po završetku časova da m i
prilaze pojedinci tražeći da ih uputim kako da dođu do knjiga
iz kojih sam im čitao.
Među prvim prišli su mi Ljuba Rašaljski, Tomo Šutić,
Franjo Poje, Ljubrša Trajković i Desimir Jovović. Ubrzo sam
saznao da Rašaljski sa nekim radnicima već čita ponešto,
a da Franjo Poje ima brata komunistu na robiji. Iz tog prvog
kontakta niklo je ubrzo i prvo partijsko jezgro u Kraljevu.
U početku je to bila mala i štura grupa, ali vrlo živa. Počela
je polako i postepeno da raste šireći se najpre među radnicima
Fabrike aviona, da bi ubrzo i u gradu zahvatila neke opan-
čarske i abadžijske radnike — svet koji je i inače bio neobično
borben.
U vezi sa tim tečajem moram da istaknem jednu stvar.
Iako su radnici ubrzo osetili šta se krije iza mojih reči i u
ime koga govorim, nije se našao nijedan koji bi ma čim
upozorio policiju ili upravu fabrike. A fabrika, kao što sam
19

već rekao, bila je namenjena vojsci i imala tada i specijalan
režim i svoju žandarmeriju i vojnu kontrolu. P a r t i j a je bila
već godinama zabranjena. Diktatura se na n j u sručila svom
svojom grubom žestinom. Ali u životu i mislima radnika ona
je živela kao duboko pritajena nada, tinjala je potajna vera
u njenu borbu i konačnu pobedu. Ljudi su ćutali, većina se
čak bojala i najnevinijeg izraza simpatije za tu Partiju. Ali
osećalo se da je očejcuju.
Još jedan događaj koji se u to vreme zbio pomogao nam
je mnogo u daljem radu. U proleće 1930. godine došlo je do
štrajka u Fabrici avionskih motora u Rakovici. Priličan broj
najborbenijih štrajkaša bio je otpušten. Neki od njih, skla-
njajući se od beogradske policije i tražeći posla, došli su u
Kraljevo. Formulari za prijem radnika bili su na francuskom
jeziku. Francuzi, službenici koji su radili na prijemu radnika,
upućivali su ljude da im ja popunjavam te formulare. Dru-
govi su me obaveštavali na vreme o svakom koji je dolazio
da traži posla. Nastojao sam da im pomognem i pri tome i
pri daljoj proceduri oko prijema. Preduzeće je bilo upozoreno
da pazi koga prima, ali upravo to što su radnici prvo upući-
vani meni pomoglo je da izigramo ovo upozorenje. Ovaj posao
sam obavljao sa velikim zadovoljstvom. Tako smo prokri-
jumčarili u fabriku priličan broj dobrih drugova, među
kojima i neke koji su već bili ih članovi Partije ili na neki
način vezani za Partiju. Među prvima koje smo tako zaposlili
bili su Pera Stokić, Mika Dorđević-Cora, Milan Radovanović
i još neki. Njihov dolazak ojačao nas je i zaista nam mnogo
pomogao.
TRAŽIMO FORME RADA
Prvu partijsku jedinicu formirali smo među fabričkim
radnicima. Drugom smo obuhvatili zanatske radnike u gradu.
U prvo vreme radili smo preko čitalačkih grupa, koje su
ubrzo prerasle u partijske jedinke. Učvršćujući ih počeli smo
putem raznih legalnih formi da pripremamo prelaz na širi,
masovniji rad. To je bio dug i mučan posao.
Prvo smo rešili da povedemo akciju obnavljanja sindi-
kalnih organizacija. Sledeći direktive za koje smo znali po-
10
kušali smo — kao što je to bio slučaj i po drugim mestima —
da stvaramo ilegalne sindikate. Radnici, međutim, nisu videli
koristi i celishođnosti u tom našem pokušaju. Ubrzo smo to
uvideli i mi sami. Naša nastojanja bili su spremni da slede
samo komunisti i nekoliko najbližih simpatizera. Za uspešan
sindikalni rad potrebna je bila masovnija osnova. Ilegalni
sindikati nisu to mogli da budu.
Mi smo u prvo vreme odbijali svaku pomisao na kori-
šćenje nekih postojećih sindikata i njihovih organizacija.
Radilo se naime o URSU, čije su organizacije postojale po
nekim mestima Srbije, pa i u Kraljevu, mada gotovo u rasulu.
Znali smo da je tadašnji CK oštro osudio neke sugestije koje
su govorile u prilog tome i da je oštro napao pokušaj nekih
iz okoline dra Sime Markovića da izdejstvuju kod vlasti odo-
brenje i legalizaciju zabranjenih nezavisnih sindikata. I zato
smo sledeći sektašku liniju protiv »legalizacije« uopšte, čiji
su nosioci, kao što se kasnije videlo, bili pritajeni ostaci leve
frakcije u rukovodstvu Partije, nastojali u prvo vreme da u
očima radnika što više ocrnimo URS i njegove sindikalne
organizacije.
To, uostalom, i nije bilo teško postići. Na čelu tih sindi-
kata nalazili su se poznati cepači radničkog pokreta: dr Zivko
Topalović, Krekić, Belić, braća Jakšići i slični, koji su svojim
radom i politikom korisno služili vladaj ućem režimu. Vlada-
jući sistem raspustio je bio sve legalne građanske partije
i njihove organizacije, jedino nije ni dirnuo u ove sindikate
znajući da može da računa na njihove rukovodioce, koji su
istovremeno bih i rukovodioci Socijalističke stranke. Sam
kralj Aleksandar otvoreno se hvalio kako ima prijatelja i
među socijalistima, primajući u audijenciju neke od njih.
Mi smo zato te sindikate nazivali žutim i policijskim, pozi-
vajući radnike da ih napuštaju i bojkotuju. Radnici su to
u prvo vreme slušali. Međutim, deo radništva — iako mali —
i dalje je ostajao u tim sindikatima, a nešto docnije smo
prime ti li da neki manje svesni, nemajući nikakve druge mo-
gućnosti za odbranu svojih klasnih interesa, počinju da im
prilaze.
Danas se ne sećam tačno kako i kad smo i mi izrnenili
svoj stav u odnosu na korišćenje tih sindikalnih organizacija.
Ali znam sigurno da je to bilo pre dolaska zvanične partijske
direktive. Sugestije da to činimo stigle su nam preko zagre-
19
bačke partijske organizacije skoro godinu dana ranije, to jest
negde koncem 1931. ili početkom 1932. godine.
Sećam se da je i tada došlo do izvesnog nesporazuma.
Odnekud, gotovo istovremeno, stigla je i direktiva, koja je,
doduše, govorila o potrebi ulaska u reformističke sindikate,
ali i o tome da komunisti u njima treba da stvaraju svoje
opozicione grupe. Međutim, čim smo počeli da sprovodimo
u delo ovaj poduhvat, praksa je pokazala da te sindikalne
organizacije imožgmo u Kraljevu da uzmemo potpuno u svoje
ruke, da bez Obzira na njihovo više rukovodstvo u Beogradu
one mogu da nam posluže kao solidna osnova masovnog rada.
U toku rada na preuzimanju i organizovanju sindikalnih orga-
nizacija u Kraljevu stigla je i nova partijska direktiva koja
je ispravljala ranije greške. Njen smisao je bio: koristiti se
legalnim formama rada u tim sindikatima bez obzira na
oportuniste ili agente režima koji sede u njihovom vodstvu,
preplaviti ih borbenim radnicima i na taj način izmeniti lik
tih organizacija kako bi što bolje poslužile za naše borbene
svrhe.
Kad je stigla ova direktiva, mi smo dobar deo u praksi
već bili ostvarili. Posao oko toga nije bio ni jednostavan
ni lak. Naš raniji stav o pitanju sindikata i naša ranija
propaganda protiv njih sad nam se umnogome svetila. Imali
smo dosta muke da ubedimo radnike kako je naš novi stav
pravilan. Teškoća je bila i u tome što se čak i poneki komu-
nisti nisu slagali sa novom linijom pravdajući svoj stav izdaj-
ničkom rabotom dra Zivka Topalovića i njegovih ljudi u
vodstvu.
Trebalo je, znači, raditi i u složenim uslovima i isprav-
ljati greške koje smo sami počinili. Pa ipak uspjeh nije
izostajao već od samog početka. U rukovodstvo sindikata
uspeli smo da izaberemo Milana Radovanovića, P e r u Stokića,
Desimira Jovovića i još neke. Jovović je bio izabran za bla-
gajnika. Svi koji su ranije birani na t u dužnost proneveravali
su gotovo bez izuzetka radničke pare prikupljene iz članarina
i priloga. Prvi izuzetak bio je Desimir.
Rukovodstvo sindikata iz Beograda bilo je uputilo na
jedan sastanak poznatog »cepača« i jednog od socijalističkih
vođa Milorada Belića da pokuša stvari postaviti kako to
njima odgovara. On je govorio o opasnosti uvlačenja komu-
nista u URS. Ali sve je bilo kasno i uzalud. Organizaciju
16
sindikata sproveli smo ipak mi. Omasovljenje sindikata išlo
j e sporo i zahtevalo mnogo ubeđivanja. Celim tim poslom
nosili smo se sve do proleća 1933. godine, dok ga na koncu
nismo s uspehom savladali.
Gotovo Istovremeno počeli smo da tražimo načina da što
šire postavimo kulburno-pnosvetni rad među radnicima. Či-
talačke grupe bile su preuske i nedovoljne. Zbog toga smo
rešili da organizujemo kulturno-prosvetno društvo. To je išlo
teško, bez obzira što. je veći broj radnika, pa i građana, sa
oduševljenjem pomagao našu zamisao. Glavna teškoća bila
j e u tome što se za takav rad moralo imati odobrenje vlasti.
Bilo je potrebno godinu dana se natezati oko molbi, žalbi na
odbijanja tih molbi, dok konačno nismo uspeli da dobijemo
odobrenje za osnivanje društva. To je bilo, koliko se sećam,
1932. godine. Društvo smo, po tradiciji, nazvali »Abrašević«
iz propagandnih razloga. Već 1906. ili 1907. godine u Kraljevu
je bilo osnovano društvo »Abrašević«. Njegov rad je pre-
kinut prvim svetskim ratom d a bi već 1919. opet bio obnov-
ljen. Šestojanuarska diktatura zadala m u je nov udarac. Iako
su njegovu upravu bili preuzeli ljudi dra Zivka Topalovića,
većina članstva bila je napredno orijentisana, tako da su ga
vlasti zabranile. Ponovo obnovljeni »Abrašević« postao je
ubrzo ozbiljan centar okupljanja radnika i priličnog broja
građana, naročito zanatlija. Društvo je pored čitaonice imalo
hor i diletantsku sekciju. Naročito se isticala sekcija za bonske
recitacije, jer su tako reći horske recitacije bile u to vreme
u modi. Pored niza kraćih komada, naši diletanti su izveli
i komad Petra Petrovića-Pecije »Oslobođenje Koste Šljuke«.
A nešto docnije i komade »Pečalbari« i »Na dnu« od Gorkog.
S tim komadima, horom i horskim recitacijama gostovali smo
u susednim mestima.
Čitalačke grupe bile su i dalje predmet naših stalnih
nastojanja. Radili smo, u stvari, na okupljanju radnika, na
prvom mestu iz redova omladine, u koju smo polagali veće
nade. Doduše, ni to nije bio lak posao, jer radnici, većinom
polupismeni, radije su se okupljali oko »Abraševića« ili su
sedeli po kafanama i birtijama. Rad u čitalačkim grupama
nametao im je obaveze na koje nisu bili naviknuti. Izbor
literature bio je uzak i oskudan, a lektira po stilu često ne-
pristupačna ili nerazumljiva. Bilo je čak dobrih radnika koji
su znali reći:
i — Mučne godine
17

»Pustite vi mene. Ako ustreba, ja sam spreman da uz:
vas i poginem, a zasad idem, brate, da čujem malo muzike
u nekoj kafani«.
I pored toga uspeli smo da stvorimo nekoliko ovakvih
grupa, naročito među mlađim radnicima. U Beogradu u S o -
cd jalistiokoj knjižari nabavio sam nekoliko primeraka »Komu-
nističkog manifesta«, nekoliko primeraka brošure »Od u t o p i j e
do naučnog socijalizma« (u stvari, to je bio odlomak iz »Anti-
diringa« ili, tačnij£, njegovo treće poglavlje). Na istom mestu
našao sam i Marksovu knjigu »Nadnica, oena i profit«, Be-
belovu »Ženu i socijalizam«, prvu knjigu Berove »Is tori je-
socijalizma« pa »Preteče socijalizma«, Voljginov »Istorijski
materijalizam« i još neke. Sa francuskog sam preveo brošuru
»O osnovima komunizma« Šarla Repopora. Nešto knjiga
sličnog sadržaja našlo se i kod Rašaljskog i Branka Rajičića-
Pored ovoga, pisali smo sami kraće referate o religiji,.
0 seljačkom pitanju. Sav taj rad prikrivali smo čitanjem
legalne beletrističke literature Gorkog, Sinklera, Skitalca,
Andrejeva i drugih. Glavni posao oko p r i k u p l j a n j a l i t e r a t u r e
1 referata pao je na mene. Čitalačke grupe su vodili Ljuba
Rašaljski, Pera Stokić, Branko Rajičić i još neki. I u mom
stanu bilo je živo. Dolazili su češće Poje i Radovanović, a
naročito grupa omladinaca, među kojima Miro čukulić, D r a -
gosav Bogovac, Duško Ristić. A navraćao je često i beogradski
student Momčilo Janković. Sećam se još danas mnogih d i s k u -
sija. Teme su bile veoma raznolike. Sećam se jedne koja nas-
je prilično zaokupila izazivajući suprotna gledišta. Neki mlađi
intelektualci bili su u to vreme prilično pod uticajem n a d -
realizma, drugi su opet ustajali protiv njega. Vodile su s e
prilično žučne diskusije o tome da li je moguće i kako pove-
zati nadrealizam s marksizmom.
To je blillo u vreme punog razmaha diktature k r a l j a A l e k -
sandra. Knjiga koje smo želeli da damo radnicima bilo j e
malo. Na inicijativu grupe drugova u Beogradu, a naročite
Vese Masleše, Pavla i Ota Bihaljija i još nekih, počeo je d a
izlazi časopis »Nova literatura«, koji je kasnije prerastao u
izdavačko preduzeće »Nolit«. Sličnog posla se nešto k a s n i j e
prihvatio u Zagrebu Stevo Galogaža izdajući časopis »Lite-
ratura«. Časopis »Novu literaturu« (No-lit) smenio je u Beo-
gradu »Stožer« Jovana Popovića. Policija, međutim, nije s p a -
vala. Ona je tu našu naprednu literaturu gonila, plenila i
10
često zabranjivala. Drugovi iz redakcije morali su da se
dovijaju i čim bi neki od listova policija zabranila, počinjao
je da izlazi drugi pod novim imenom. Mislim da smo mi u
Kraljevu među prvima u Srbiji organizovali rasturanje ove
naše legalne štampe. Tim poslom najviše su se bavili omla-
dinci iz naših čitalačkih grupa.
VEZE SA OKOLNIM MESTIMA
Još u samom početku našega rada preuzeli smo inicija-
tivu za uspostavljanje veza sa komunistima, pojedincima ili
grupama iz okolnih mesta. Ova naša nastojanja ostala su
prilično dugo bez rezultata. Komunisti su, ukoliko ih je i
bilo, nastojali 1 d a se sto vise zakonspirišu, često više nego što
je bilo potrebno. S druge strane opet po okolnim mestima
bilo je nekoliko nazovi-komunista, u stvari neodgovornih
kafanskih politikanata koji su se razmetali sa nekoliko na
izgled levičarskih fraza. Ne radeći politički uopšte ništa,
čuvajući se svega što bi ih moglo dovesti u sukob sa Sudom
za zaštitu države, oni su često Partiji više štetili nego sam
klasni neprijatelj. Pokušaj da sa okolnim mestima ostvarimo
veze preko Beograda morali smo napustiti jer je ta veza
ponovnim proterivanjem Vese Masleše bila prekinuta. Osta-
jalo nam je jedino da se poslužimo svojom vlastitom ini-
cijativom.
Prve veze uspostavili smo sa Čačkom i Uzicama. Saznali
smo da u Užicama već postoji partijska organizacija koju su
u jesen 1931. godine formirali Brana Jevremović, Josip Šiber
i Zdravko Petaković. Petaković je još pre diktature bio član
Partije. Brana je u to vreme studirao u Beogradu, gde se
povezao sa Vesom Maslešom i drugima. On je povremeno
dolazio u Užiče donoseći partijski materijal i direktive. Užička
partijska organizacija počela je ubrzo da se oseća. Sa njima
smo prvo uspostavili vezu preko Brane Jevremovića. Njega
nam je poslao Veso Masleša, koji je uspeo da se vrati u
Beograd i sa mnom poveže. Pošto je Brana veći deo godine
provodio u Beogradu, veze sa Užicama održavali smo preko
Petakovića.
Vezu sa Čačkom smo u početku držali -preko Ace Jova-
novića, suvlasnika kafane »Makedonija«. On j e bio dobro-
19
nameran simpatizer, spreman da lično čini usluge, ali ništa
više od njega nismo mogli da očekujemo. Zbog toga nam je
polovinom 1932. godine slučajno dobro poslužilo proterivanje
iz Kraljeva u Cačak Ilije Novakovića, Vitomira Čvorovića i još
nekih opančarskih radnika, članova naše gradske partijske
jedinice. Njih je, naime, proterala policija u zavičajna mesta,
sumnjajući da su učestvovali u rasturanju jednog letka. Oni su
dobili zadatak da se u Čačku zaposle, povežu s drugovima i
oforme partijsku^.organizaciju. J a sam u to vreme češće
navraćao u Čačak da im pomognem. Partijska organizacija u
Čačku bila je lako i brzo formirana. Ona je u prvo vreme
zahvatila uzak krug zanatskih radnika, opančara i abadžija. U
toku rada ove naše organizacije ispostavilo se da je u Čačku
dve ili tri godine ranije bio formiran nekakav mesni komitet.
Izgleda d a se sve završilo na tom formiranju. Tri čoveka,
koji su ušli u njegov sastav, iz straha ili oportunizma, nisu
za ćelo vreme ništa uradili. Izmileli su iz svoje učaurenosti
tek kad je naša novoosnovana partijska organizacija počela
uveliko da deluje.
Čačanska organizacija počela je ubrzo da se veoma lepo
razvija. Njenom razvoju naročito je doprinela omladina, na
koju je vršio ozbiljan uticaj profesor Milutin Smiljanić. Smi-
Ijanić je kao student bio član Kluba marksista. S njim smo
se još tešnje povezali preko njegovog sestrića Brane Jevre-
movića. On je oko sebe počeo da okuplja omladinu. Ta mlađa
grupa ponela je ubrzo na svojim plećima ceo rad oko stva-
ranja solidne partijske organizacije. Među radničkom omla-
dinom već od samog početka naročito se isticao svojom stalo-
ženošću i upornošću radnik Moša Tomić.
Čačak je i inače obećavao mnogo. Zahvaljujući svojoj
naprednoj i politički zrelijoj sredini, on je od samog početka
pružao povoljne uslove za ozbiljan razvoj naprednog pokreta
i partijske organizacije.
TRAŽE NAS IZ KRAGUJEVCA
Nešto kasnije, u sklopu ovih naših veza našli su se Gornji
Milanovac, Užička Požega, a povremeno i Valjevo. Sa Kra-
gujevcem je bio drugi slučaj. Već početkom 1931. godine
saznali smo da u njemu postoji partijska organizacija, čiju
je provalu, polovinom 1930. godine, izazvao provokator Gra-
42
dinac. Tom prilikom bio je u Beogradu uhapšen i dr Simo
Marković. Uhapšeni su, međutim, ubrzo pušteni iz sudskog
zatvora. Simino hapšenje sa ovom grupom, kao i to što je
on češće dolazio u Kragujevac u posete svojoj sestri, dovodili
su nas u nedoumicu u odnosu na rad drugova u Kragujevcu
i na njihovu eventualnu vezu sa drom Simom Markovićem.
Nama je bilo poznato i to da j e dr Sima Marković, nekadašnji
sekretar Centralnog komiteta, bio dugogodišnji vođa desne
frakcije u Partiji. Posledice te štetne nesretne borbe teško
su se odražavale na ostatke Partije, sputavajući njene snage
osakaćene već ionako diktaturom i terorom. To su osećali
svi pošteni borci. Veći deo njih, a naročito mlađi, nisu znali
ništa o suštini te frakcionaške borbe, mnogi takođe nisu znali
ni ko su bili nosioci te borbe. Samo izvesnom broju bilo je
poznato »otvoreno pismo« Kominterne, kojim je razobličavan
štetočinski rad frakcionaštva. Do »otvorenog pisma«, kao što
je poznato, došlo je na inicijativu Konferencije Mesne par-
tijske organizacije u Zagrebu februara 1928. godine, koja je
energično ustala protiv štetpog rada vođa desne i leve f r a k -
cije u Partiji. Frakcionaške borbe sputavale su svaku poli-
tičku i organizacionu aktivnost Partije. To su osećali svi
svesniji drugovi, a naročito mlađi kadrovi. Njihovo nezado-
voljstvo izbilo je u otvorenom otporu na pomenutoj konfe-
renciji'. Taj revolt ižražen je i u protivreferatu druga Tita.
Za njim je stajala apsolutna većima delegata, nailazeći na
odjek odobravanja širom zemlje. On je naterao Kominternu
da se umeša. Kominterna j e uputila članstvu P a r t i j e u Jugo-
slaviji svoje »otvoreno pismo« u kome je energično osudila
frakcionašku borbu, tražeći da se likvidira takvo stanje u
cilju jedinstva u Partiji. Evocirajući prošle slavne dane kad
je Partija, odmah po osnivanju, uspela da zaista stane na čelo
moćnih borbenih masa radnog naroda grada i sela, Komin-
terna je oštro potcrtavala tešku krizu i »zaprepašćavajuće zna-
kove gubitka svog (partijinog) uticaja u masama«. U to vreme
Kominterna je pravilno ukazivala da za takvo stanje ne treba
bacati krivicu »na teške uslove rada Partije u ilegalnosti,
na beli teror«, kao što su to pokušavali da čine ljudi iz ruko-
vodstva Partije, već da glavnog krivca treba tražiti u f r a k -
cionaštvu, koje j e kočilo razvitak i boljševizaciju KPJ.
Na žalost, »otvoreno pismo« nije nikad bilo masovno
rastureno među članstvom Partije. Šta je uzrok, danas je
teško reći. Verovatno je bilo i takvih ljudi u Partiji kojima
36,

je u interesu bilo da se stvar zataška. Pa ipak duh koji je
doveo do zaključaka Osme zagrebačke partijske konferencije
a koji je proizilazio iz svesti i raspoloženja većine, naročito
mlađih partijaca, nije više niko bio u stanju da zaustavi.
Upravo zato što smo želeli da sačuvamo naše mlade
novoformirane partijske organizacije od uticaja frakcionaštva,
bili smo oprezniji nego 'što je bilo čak i potrebno. Mi se za
Kragujevac nismo mnogo n i interesovali, niti smo tražili
neke veze sa njihovom partijskom organizacijom.
Pošto nismo pošli da potražimo njih, oni su došli da
potraže nas. Jednoga popodneva — mislim da je to bilo 1932.
godine — neki od kralj evačkih drugova — ne sećam se više
koji — dovede mi dvojicu ljudi. Stariji je bio kragujevački
knjižar Bata Bugarski, koji se bio nedavno vratio sa robije
iz Požarevca, gde je izdržavao kaznu, jer je bio suđen kao
komunista. Mlađi mi je rekao da se zove Časlav. U stvari,
kako sam uskoro saznao, bilo je to ilegalno ime studenta
medicine Stevana Lilića.
Rekli su mi da su došli u ime kragujevačke partijske
organizacije. Pošto su saznali za nas i za naš rad, hteli su da
uspostave vezu. Doneli su sa sobom dosta ilegalnog mate-
rijala, starijeg i novijeg datuma. Pored ostalog, bilo je tu
i nekoliko primeraka »Komunističkog biltena«, koji je pisan
i umnožavan u Beogradu pod Siminim rukovodstvom. Koliko
se sećam, Simo je izdao oko dvanaest brojeva ovog biltena.
Tada smo dobili većinu brojeva. Sadržaj biltena činili su
ponajviše članci; ili odlomci članaka prevedenih iz komuni-
stičke štampe iz raznih, većinom zapadnih zemalja. Ali bilo
je i nekakvih direktiva. Sećam se dobro da se u jednom od
tih biltena, pored parola protiv kralja Aleksandra, pozivalo
na prikupljanje oružja za ustanak i borbu protiv dinastije
i vladajućeg režima. U drugom se pozivalo na oružane demon-
stracije, mislim u vezi sa proslavom Prvog m a j a 1932. godine.
Bilo je tu i drugog materijala, pa su se našli i neki leci
štampani na vrlo lepoj hartiji, slovima kakvim su u to vreme
štampane državne povelje i kraljevski ukazi. Sadržaj čitavog
ovog materijala ličio je uglavnom na većinu partijskog mate-
rijala do koga smo dolazili u to vreme, izuzev onog dela o
oružju i ustanku.
Zainteresovao me je dolazak Bugarskog i Lilića. Iz opreza
sam udesio da sastanku prisustvuju još dva druga iz naše
10
kraljevačke organizacije. Jedan od njih, koliko se sećam, bio
j e Franjo Poje, koga sam izabrao zbog njegove staloženosti
i iskustva. On je u Kraljevo došao iz zagrebačke železnićke
radionice. Tamo je radio u sindikatima i znao je više od svih
n a s o frakcionaškoj borbi. Razgovarali smo oprezno i otvo-
reno. I Bugarski i Lilić ostavili su na nas zaista dobar utisak.
Postavili smo im pitanje u vezi sa njihovim odnosom prema
rfrakcionaštvu a posebno prema Simi i desnoj frakciji. I jedan
i drugi uveravali su nas da su protiv frakcionaštva. Sto se
tiče Sime, rekoše kako su obavešteni da se njegov slučaj
nalazi pred Kominternom i da će njegovo pitanje biti uskoro
rešano. Docniije smo saznali d a su t u informaciju pustili Simo
i njegovi ljudi.
Razgovarali smo i o drugim stvarima, pa i o njihovoj
jželji za sarađnjom.
Bugarski i Lilić vratili su se istog dana. J a sam pregledao
•doneseni materijal. Bilo je t u raznih stvari. Jedno mi nije
bilo jasno, nisam u tom času mogao da odgonetnem odakle
u tom Siminom »biltenu« levičarske fraze o prikupljanju
•oružja i oružaniim demonstracijama. Poznato nam je bilo
.stanje i raspoloženje masa. Iako je velika kriza duboko po-
tresala kapitalistički sistem u svetu, pa i u našoj zemlji,
svaki realan čovek bio je načisto da su takve parole besmi-
slene i neozbiljne. Strašnim terorom obezglavljen i razbijen
radnički pokret teško da je bio u stanju da povede čak i
n e k u krupniju i ozbiljniju tarifnu akciju, a kamoli da digne
ili krene mase na »oružani ustanak«.
U dogovoru s kralj evačkim drugovima preduzeli smo
m e r e da saznamo nešto pobliže o radu kragujevačke grupe.
.Saznali smo da su inicijatori njena o k u p l j a n j a i organizo-
v a n j a bili u to vreme Stevo Lilić i Bugarski, kao i to da su
oko sebe okupili priličan broj intelektualaca, radnika i omla-
dine. Da li su i u kolikoj meri bili vezani sa drom Simom
Markovićem nismo mogli da proverimo, mada su neki znaci
govorili da postoje izvesne veze. O tome je govorilo pome-
nuto Simino hapšenje, vezano za kragujevačku provalu, koju
j e izazvao Gradinac, kao i to što smo znali da Sima povre-
meno navraća u Kragujevac, gde odseda kod svoje sestre
u d a t e za učitelja Jovu Jovanovića. S druge strane, zbunjivala
n a s je činjenica što smo znali da je Bugarski pre odlaska na
robiju pripadao levoj frakciji. Podaci su govorili da su i
23
Bugarski i Lilić dobri i pošteni ljudi, a da je Lilić uz to i
neobično aktivan i borben. Pa ipak, uslovi u kojima su radili
nalagali su nam oprez. Zato smo rešili da ja što pre odem
u Zagreb, o svetau obavestim drugove i posavetujem se s
njima.
Ja sam i inače u to vreme morao u više navrata d a
odlazim po direktive u Zagreb. Činio sam to u sporazumu
s drugovima pošto je veza sa Beogradom Vesinim proteri-
vanjem i konfiniranjem u Banju Luku, o kome sam već
govorio, bila prekinuta. Vesti koje su do nas stizale govorile
su o čestim hapšenjima grupa i pojedinaca u Beogradu. Na
temelju njih mogli smo pretpostavljati o partijskoj aktivnosti
drugova koji su nastojali da rade. Ali na koga da se obra-
timo? To nismo znali. Zabunu u tom pogledu uneo je i jedan
partijski dokumenat, koji nam je nešto pre toga došao do
ruku. On je kritikovao beogradske drugove i organizaciju
zbog siminovštine. Taj dokumenat bio je potpisan od strane
CK.
Iz Beograda nas niko celo to vreme nije ni pokušao da
traži. Jednog dana došla nam je neka poruka preko jednog
radnika, člana naše partijske organizacije. Poruka je dolazila
putem veze koja je išla preko privatne gimnazije profesora
Ljube Radovanovića. Znali smo, međutim, da je Ljuba bio
tesno vezan za Simu Markovića.
Ni drugovi iz okolnih mesta sa kojima smo održavali
veze n'isu nam znali reći na koga da se obratimo u Beogradu.
Sve to teralo nas je da hteli-ne hteli u tom času tražimo
veze na drugom mestu. Znali smo da je zagrebačka partijska
organizacija čista od frakcionaštva. Tako se desilo da s m o
od Vesinog proterivanja pa do njegovog ponovnog povratka
u Beograd, to jest u toku 1931. i dela 1932. godine, jedino
održavali vezu samo sa zagrebačkim partijskim rukovodstvom r
pošto smo bili sigurni da tu nećemo imati posla sa frakcio-
naštima. Kad god bi se nametnula potreba, odlazio sam tamo
da potražim dra P a j u Gregorića, Dula Grkovića ili nekog
drugog iz njihovog partijskog rukovodstva. Zagrebačka j a v k a
i u to vreme bio je opet d r Mladen Iveković. I danas se rado
sećam prijatnih večeri koje sam prilikom tih mojih dolazaka
provodio u stanu Mladena Ivekovića, a naročito Cesarca, Galo-
gaže, Adžije, P a j e Gregorića, Grkovića i još nekih koji su
se tu okupljali i koje sam tada upoznao.
42
Tako sam i ovaj put u Zagreb otišao nekoliko dana posle
našeg prvog susreta sa drugovima iz Kragujevca. Razgovarao
sam sa Đulom Grkovićem i još nekim. Dogovorili smo se da
sa kragujevačkom grupom n e stupamo zasad ni u kakve orga-
nizacione odnose. S njima, u stvari sa Lilićem i sa Bugar-
skim, da lično oprezno održavamo vezu. Što se tiče materi-
jala, da ga uzimamo, ali da se njime koristimo samo u slučaju
kad se ne bude radilo o nekim Sim'inim direktivama ili sta-
vovima.
Ova naša veza sa Kragujevcem ubrzo je bila prekinuta.
Zbog neke provale -policija je počela da traži Stevana Lilića.
U poslednjem trenu pošlo mu je za rukom da im izmakne.
Krio se neko vreme u selu Mačkovcu kod Kragujevca, a zatim,
sumnjajući da ga tu mogu pronaći, prešao je uz pomoć našeg
simpatizera, kraljevačkog apotekara Momčila Radovića, u
Beloševac, gde je -kod nekog seljaka, našeg čoveka, radio kao
baštovan. Policija ga je tražila raspisavši za njim poternicu.
Lilić se obratio d r u Sim-i Ma-rkoviću, moleći ga da mu pribavi
dokumenta i veze i omogući da se nekako prebaci preko
granice. Umesto svega toga ovaj mu je jednoga dana poslao
revolver. Šta je Sima mislio šaljući mu pištolj, da li da se
ovaj ubije ili da u odbrani nekog ubije, ni danas mi nije
jasno. O svemu ovom bili smo obavešteni preko apotekara
Radovića. U jesen 1932. godine Stevan Ilić je uspeo da pređe
u Austriju. JaVke za prelaz p r e k o granice dao m u je Veso
Masleša, koji se upravo u to vreme vratio iz progonstva i
ponovo počeo da radi u Beogradu.
J a sam se sa Stevanom Lilićem sreo samo dva puta i
prilikom tih susreta on je ostavio utisak vrlo aktivnog čoveka
spremnog da.se bori. Ali, kao što sam rekao, mi smo prema
Kragujevcu imali rezervisan stav jer nismo bili načisto kakve
su bile veze kragujevačke partijske organizacije sa dr Simom
Markovićem.
Znam samo da se Stevan Lilić po prelasku preko granice
odmah povezao s odgovornim drugovima. Prema partijskim
običajima i on je prošao kroz naročitu partijsku komisiju koju
su sačinjavali članovi CK a koja je ozbiljno i do tančina ispi-
tivala i proveravala svakog partijca koji bi prešao granicu.
Znam da mu je Centralni komitet ubrzo iza toga priznao
status političkog emigranta i potvrdio članstvo u Partiji, o
čem su sačuvani i zvanični dokumenti. Nakon školovanja u
36,
Moskvi bio je kooptiran na rad u tehnici CK, koji se u to
vreme nalazio u Beču. Moj utisak je bio da je Lilića u to
vreme za Simu vezala neoibaveštenost li odsustvo drugih veza.
Kao što vidimo iz partijskih dokumenata,* u emigraciji je
Lilić delovao pod imenom Anton. Poginuo je u Španiji kao
borac internacionalnih brigada.
Kontakt sa Kragujevcem iza Lilićeva prelaska u Austriju
obnovili smo tek 1933. godine.
Posle ponovnog Siminog hapšenja koncem 1932. godine,
progonstva koje je iza toga usledilo, njegova aktivnost je pre-
stala. A prestala je i aktivnost njegovih frakcionaških sarad-
nika Ljube Radovanovića, Dušana Dorđevića i Simine žene
Brane.
PRVA PROVALA**
Žestjna kojom je vladajući režim, naročito posle progla-
šenja diktature k r a l j a Aleksandra, pokušao da dotuče Partiju,
nosila je i niz drugih problema. Plašljivi drugovi nastojali su
da se dokopaju granice. Malodušni i kolebljivi počeli su da
zatajuju svoja dojučerašnja ubeđenja ili da ih se odriču. Ali
probleme i teškoće znali su ponekad da stvaraju čak i oni
koji, izgubivši veze sa razbijenim partijskim organizacijama,
prepušteni sami sebi, nisu pristajali da skrste ruke. Oni su
prođužavali borbu na svoj način i po svojim shvatanjima.
Bili su to najčešće mlađi ljudi, puni borbenog žara i sprem-
nosti na najviše žrtve. To njihovo izdvajanje, koje u većini
slučajeva i nije zavisilo od njih samih, teralo je poneke od
njih i na individualne anarhističke metode koje su dobrim
delom pro-isticale i iz neraščišćenih pojmova oko parole o
oružanom ustanku. Sa takvima smo u nekoliko navrata imali
mnogo muke.
Tako je jednoga dana došao u Kraljevo neki radnik.
Tražio je vezu sa Partijom i naišao na jednog od naših d r u -
gova. Odmah su me obavestili o njegovom dolasku. Rekli su
mi da se zove Negrović. Predlagao je da m u pomognemo da
digne u vazduh velika vojna skladišta municije smeštena u
* Vidi Arhiv CK br. 8058, VIII, 4—5 i zapisnik sednice CK
od 7. juna 1933. br. 198, V.
** Provalom smo u to vreme zvali uspeh policije da otkrije
neku od paših organizacija.
10
Mrsaću, selu koje leži na pruzi Kraljevo—Cačak. U tu svrhu
doneo je sa sobom i dve paklene mašine. Uveravao nas je
da je to sad jedini put koji je ostao Partiji u borbi protiv
klasnog neprijatelja. Bili smo načisto da je to ludost koja bi
samo dobro došla policiji i režimu. Buržoazija je i inače svim
sredstvima nastojala da nam prikači etiketu terorizma da
bi imala još više opravdanja pred javnošću da nas goni. Imali
smo dosta m u k e dok smo uspeli da dobijemo od Negrovića
te paklene mašine. Bacili smo ih u Moravu.
Ovo nije bio usamljen slučaj. Sećam se da su mi u jesen
1934. godine, kad sam već bio na radu u Beogradu, uputili
nekog abadžiju iz Valjeva, koji se nudio da izvrši atentat
na koga god želimo. Uspeli smo nekako da ga razuverimo
u potrebu njegove žrtve'.
1932. godine, upravo u času kada je naša veza sa dru-
govima u Beogradu ili, bolje rečeno, sa Vesom Maslešom,
koji se po povratku — zahvaljujući zaposlenju u Bajkićevom
»Narodnom blagostanju« —• uspeo nekako da ustali, počela
sve bolje i bolje da funkcioniše, došlo je do prve provale u
našoj partijskoj organizaciji. Do provale je došlo na taj način
što se jedan naš omladinac povezao sa nekim čovekom i dao
mu referat »Proletarijat i religija« otkucan na mašini. Izgleda
da mu je ovom prilikom rekao nešto i o našim čitalačkim
grupama. Ne znam šta je navelo ovog našeg druga da se
poveri tom čoveku kad se znalo da je to tip prilično labavog
karaktera. Bio je to malen čovek sa grbom. Radio je na
nekom beznačajnom poslu u Fabrici aviona. On je ovom
svom poslu pridavao veliku važnost, te su ga radnici iz ironije
zvali Grba-»šef«. Ovaj naš omladinac bio je iz čitalačke grupe
Pere Stokića.
Dan-dva posle ovoga »šef« je na sastanak grupe doveo
policiju. Policija je u stanu zatekla nekoliko drugova i sve
ih pohapsila. Još 'iste noći stigao je iz Beograda Vujković,
zloglasni policijski komesar Uprave grada i »specijalista« za
istrage i saslušavanje komunista. Vujković je došao u pratnji
još jednog agenta i počeo istragu. Istog dana kad su počela
hapšenja dotrčao je do mene radnik — omladinac Ljubiša
Trajković da me obavesti o početku provale. U to vreme
aktivan komunista mogao je uvek da očekuje kakvu provalu
ili hapšenje. Iako sam i sam bio od prvog časa spreman na
to, ovaj put sam bio zaista i zbunjen i uplašen. Snašao sam
se brzo i požurio do Franje Poje da se s njim dogovorim o
23
lokalizovanju provale. Naročito se dobro sećam te noći i sle-
dećeg dana. Ćelo jutro policija je hapsila i saslušavala ljude.
Uhapsili su Peru Stofcića, Branka Rajičića, Ljubu Rašaljskog
i još nekoliko radnika. Bio sam uznemiren. Savlađivao sam
se sa mnogo muke, nastojeći da ne primete moje uznemirenje.
Očekivao sam da dođu i po mene. Udesio sam da me puste
s posla i otišao sam u grad ne bi li šta novo čuo. Našao sam
se s nekim drugovima i dogovorili smo se na brzinu šta da
radimo da bismo ograničili provalu. Na povratku u preduzeće
vozio sam se fabričkim kolima. Bila je tu i grupa inženjera,
među kojima i inž. Slobodan Zrnić. Putem smo sreli dve
grupe žandara i policajaca kako sprovode pohapšene radnike.
Skretali su u stranu gazeći sneg. Nisam primetio među uhap-
šenima ni jednog člana Partije. Bio sam siguran da će ubrzo
pustiti ove koje su sprovodili. Bili su to većinom neki simpa-
tizeri ili prosto otresitdji radnici. Inženjer Zrnić glasno je
psovao i policiju i onoga ko je izdao. Bio je to napredno
orijentisan čovek, ali me ipak začudila njegova otvorenost
i smionost u tom momentu.
Uspeli smo, međutim, da provalu dosta brzo lokalizujemo
i sačuvamo glavninu članova Partije. Posle nekoliko dana
pohapšeni drugovi su prebačeni u Cačak i predani tamošnjem
okružnom sudu radi dalje istrage. Sud je većinu omladdnaca
odmah pustio, a zadržao P e r u Stokića, Ljubu Rašaljskog,
Branka Rajičića i Ljubdšu Trajkovića, koji je u prvi čas
uspeo da pobegne, ali ga je policija uspela da otkrije u vozu
između Kragujevca i Lapova i priključi ostalim pohapšenim.
Pripremali su im sudski proces.
»CRVENA POMOĆ«
Tada smo orgamizovali prikupljanje »crvene pomoći«.
Jedan njen deo bio je podeljen porodicama pohapšenih, a
a ostatak trebalo je dostaviti njima u zatvor. Drug koji
je bio zadužen za prikupljanje pomoći povezao se sa ocem
jednog od uhapšenih drugova, seljakom iz neposredne oko-
line Kraljeva. Predavao mu je prikupljenu hranu i novac,
a ovaj je to nosio u Cačak i predavao svom sinu. Međutim,
kako se radilo o povelikim svotama za tadašnje prilike, ovaj
čovek, vi'deći valjda mogućnost da u tome nešto »ušićari«,
počeo je da nas ucenjuje. N a j p r e je tražio od druga s kojim
42
\
j e bio u vezi neku m a n j u svotu. Ovaj mu je dao misleći da
je čovek usled sinovljeva hapšenja u nuždi. Ali dan-dva iza
toga seljak je nastupio otvoreno. Tražio je da mu damo odmah
pet hiljada dinara ili će prijaviti policiji od koga pare dobija
i o kakvim se parama radi. Naš drug, sav zbunjen, došao je
meni da se posavetuje. Sporazumeli smo se da kaže starome
kako m'i para nemamo i da mu ih zato ne možemo ni dati.
Zatim da mu objasni i to da je njegov sin bio najglavniji
među nama i da to policija zasada ne zna. Ako počnu da po-
novo hapse, sigurno je da će se i to saznati, a onda ko zna
koliko će m u sin izvući robije i vrlo je verovatno da će i on
sam da odgovara. Prema tome, neka dobro razmisli šta radi.
Kad mu je to drug saopštio, stari se zaista zamislio. Nije nas
više tražio, a ni mi njega. Pomoć smo otada slali preko čačan-
skog advokata Ace Curčića, koji se istovremeno primio da
organizuje odbranu naših drugova. Advokat Aca Curčić bio
j e pre diktature član Partije. Nešto docnije povezao se aktivno
s partijskom organizacijom u Čačku.
U vezi sa prikupljanjem novca za »crvenu pomoć« sećam
se jednog slučaja koji sam po sebi govori u kakvim smo uslo-
vima radili i sa kakvim smo se sve pojavama morali nositi.
Za izdržavanje pohapšenih drugova i njihovih porodica, kao
i za druge potrebe, trebalo je novaca. Na nekoliko sastanaka
govorili smo o potrebi šireg organizovanja prikupljanja po-
moći. Na jednom od njih jedan od drugova radnika pokazao
mi je jedan metalni novčić. Bila je to, čini mi se, moneta
od pedeset dinara.
»Pogledaj je malo bolje«, reče mi.
»Šta je, šta ima da gledam«, upitah zagledajući novča-
nicu. Učini mi se kao da je malo tamnija.
Umesto odgovora on izvuče iz džepa neke metalne delove.
Radilo se o majstorski izrađenom kalupu za falsifikovanje
metalnog novca. U prvi čas nisam shvatio o čemu se radi.
Požurio je da nam objasni.
»Treba nam novaca. Evo, možemo ih imati koliko god
hoćemo. Samo mi pomozite da još bolje podesim leguru«.
Kalup je bio zaista savršeno izrađen. Odlivak koji nam
je pokazao mogao bi da razlikuje verovatno samo ozbiljan i
stručan posmatrač. Slaba je bila samo legura.
Počeo sam da ga uveravam kako 'to nipošto ne dolazi
u obzir. Dokazivao sam zašto smo protiv takvih i sličnih
metoda.
36,
 »Pa dobro, a kako je mogao Staljin da obije banku«,
bunio se on.
Bilo je to u vreme kada je zahvaljujući propagandi Ko-
minterne mit o Staljinu upravo počeo da hvata maha. Njegovo
ime se p r e toga vremena retko spominjalo i čulo. Drugovi
su čitali neki članak koji je Branko Rajičić preveo iz jednog
esperantskog časopisa. Tu se pričalo o poznatom »eksu«, o
obijanju banaka u Bakuu, koje je izvršio u svoje vreme Sta-
ljin da bi došao <jp novca potrebnog za neku akciju.
Uspeli smo ipak da ovog druga razuverimo. Kalupe smo
mu oduzeli i uništili.
Prva provala do koje je došlo u našoj organizaciji unela
je u početku pometnju u naše redove. Već prvih dana nakon
provale neki drugovi su morali da napuste Kraljevo. Na pro-
cesu pred Okružnim sudom u Čačku osuđeni su na po dve
godine robije Ljubo Rašaljski i Branko Rajičić, dok je omla-
dinac Ljubiša Trajković kažnjen na šest rneseci zatvora, ali
pošto je već toliko odležao pod istragom, bio je posle izricanja
presude pušten i proteran u zavičajno mesto. Sud je pustio
i Peru Stokića. Pošto ga je policija proterala iz Kraljeva,
on se prebacio u Beograd i t u se zaposlio kod nekog privat-
nika. On nam je mnogo nedostajao. Bio je to čovek nemirna
duha, uporan agitator, oštar u diskusiji i na jeziku.
Naročitu štetu za nas predstavljao je gubitak Ljube Ra-
šaljskog, čoveka blage naravi, ali neobično upornog i ubed-
ljivog agitatora. Brinuli smo se za njega, jer je na robiju
otišao sa bolesnim plućima.
O JEDNOM APOTEKARU
I NJEGOVIM RECEPTIMA I FORMULAMA
Kad već govorim o tom vremenu, ne mogu a da ne
spomenem jednog čoveka koji nam je tada učinio mnoge
dragocene usluge. Bio j e to kraljevački apotekar Momčilo
Radović. S njim me je povezao Stevan Lilić prilikom našeg
prvog susreta. Od toga časa on nam je služio kao stalna
javka. Na adresu apoteke k o j u je vodio Radović stizala je
za nas pod ugovorenom šifrom sva ilegalna pošta i materijal.
On nas je snabdevao raznim materijalom za pisanje — ne-
vidljivim mastilom i »njegovim razVijačem«. U to vreme bilo
je neobično teško doći do sredstava za umnožavanje, jer se
42 36,
šapirograf ili opalograf mogao da nabavi samo uz potvrdu
i odobrenje vlasti. Radović se primio da n a m napravi prvi
šapirograf. Našao je negde recept za smesu kojom se prema-
zuje platno. Taj recept smo posle dali i drugim susednim
organizacijama.
Apoteka u kojoj je radio Radović, kao i on sam, naročito
su nam dobro došli od časa kad su veze sa Beogradom postale
redovne i otkako je Brana Jevremović preuzeo na sebe ulogu
da te veze redovno održava. Brana bi se dolazeći u Kraljevo
uputio pravo meni u stan, ispitujući uvek oprezno »da li mi
se još dimi odžak«, kako bi on to umeo u šali da kaže. Kasnije
je svraćao najpre Radoviću pa tek onda meni. Uvek sam se
radovao njegovom dolasku. Pored ilegalnog materijala, do-
nosio je mnogo zanimljivih novosti, koje inače ne bismo
saznali.
Ilegalni materijal je Brana samo u početku nosio sa so-
bom. Docnije ga je slao na adresu apoteke u kojoj je radio
Radović. Tim putem stizale su nam i šifrirane direktive.
Šifra koju smo u to vreme upotrebljavali bila je takozvana
austrijska diplomatska šifra. Šifrirana pisma pisana su po
pravilu nevidljivim mastilom. Ni Radović, kao ni javka i
adresa koja je još dugo vremena korisno služila kraljevačkoj
partijskoj organizaciji, nikad nisu bili provaljeni.
Brana je, dok smo bili mlađi, prilično ličio na mene, tako
da su nas mnogi zamenjivali. To nam je dalo povoda da ga
predstavljamo .kao mog rođaka, tako da je često bezbrižno
dolazio mojoj kući. Svi smo ga u kući zavoleli. T a j svoj
posao na održavanju veze sa Kraljevom Brana je produžio
sve do mog odlaska na rad u Beograd.
LECI I A K C I J E
Već od samog početka postojanja naše partijske organi-
zacije mi smo svaku uobičajenu ili vanrednu manifestaciju
ili akciju Komunističke partije nastojali da propratimo odgo-
varajućom akcijom i naše partijske organizacije. Nijedna
godišnjica oktobarske revolucije, proslava Prvog m a j a ili
Prvog avgusta, koji se u to vreme slavio kao dan borbe
protiv militarizma, nije prošla a da je nismo propratili rastu-

r a n j em letaka ili na neki drugi način. Materijal za te akcije,
kao što saim već pomenuo, dobijali smo u početku iz Zagreba,
a z a t i m iz Beograda. Ponekad smo letke i sami pisali i umno-
ž a v a l i naročito onda kad nam ih na vreme nisu dopremali.
T a k « se desilo da smo prvomajski letak 1933. godine napisali
i umnožili Brana Jevremović i ja. Ceo posao obavili smo u
s t a r o j domaćinskoj kući Branina oca, uglednog užičkog gra-
đ a n i n a . Radili smo to u Brandnoj sobi razastdirući letke po
s t o l u i postelji da se suše. Pred veće, kad smo posao završili
i l e t k e popakovali kako bi ih lakše doturili u okolina mesta,
v r a t i o sam se zadovoljan u Kraljevo i ne znajući da je Brana
u vezi s tim letkom doživeo sledećag dana malu »kućnu
scenu«. Kad se negde oko podne vratio iz grada kući, presrela
ga jje mati, izvadila iz nedara jedan letak i pružila mu ga.
»A šta ti je ovo, crni Brano«, upitala je sva zabrinuta.
L e t a k je našla usukan između krevetskog dušeka i zida. Bio
je n a š propust što pažljivije nismo pogledali kad smo kupili
osuš ene letke. Kako smo ih u žurbi mokre skidali sa šapiro-
graf a, oni su se usukivali. Bilo ih je mnogo rasturenih svuda
da s e suše. To je bio mučan i dosadan posao. Tako se desilo
da t a j letak nismo slučajno pokupili. Brana je dobro poznavao
s v o j u majku. Nije trebalo da se brine, jer je ona volela svog
sina i smatrala da je dobro sve ono što on misli i radi.
Iz Kraljeva smo materijal rasturali dalje. Jedno vreme
raznosili smo ga na taj način što je Tomo Šut'ić upakivao
m a t e r i j a l između spoljne i unutrašnje gume motocikla i tako
ga nosio u Ćačak, Užice i Gornja Milanovac. *
U to vreme mi u Kraljevu nismo imali uslova za ono
što s e smatralo sitnim akcijama. Plate u Fabrici aviona, gde
je radila većina radnika, bile su najveće u zemlji. Jednu
a k c i j u za povećanje plata poveli smo koncem 1932. ili po-
č e t k o m 1933. godine, ne sećam se tačno. Zahvaljujući konjuk-
turi i krupnim narudžbama koje je fabrika u to vreme imala
rade-ći neke avionske delove za Tursku, akcija je lako uspela.
D i r e k t o r je bez razgovora pristao da poveća plate.
U gradu je radilo dosta abadžijskih i opančarskih radnika.
Bio je to svet krvavo izrabljivan i ugrožen večitom moguć-
nošću da ostane bez posla. Među njima je bilo gotovo polovina
n a š i h članova Partije i veliki broj simpatizera spremnih uvek
za borbu. Uz pomoć Partije bila je organizovana najpre opan-
čarslka, a docnije i abadžijska zadruga. Tu su zapošljavani
112
radnici sa »crnih lista«, to jest oni koje poslodavci radi njihove
revolucionarnosti nisu hteli da p r i m a j u na posao. Gotovo svi
ti radnici bili su sindikalno organizovani. I partijska i sindi-
kalna organizacija želele su da im pomognu u poboljšanju
njihova života i radnih uslova. Ali kriza je teško pogodila
te zanate, a u većini slučajeva ni sami poslodavci nisu bili
u boljem položaju od svojih radnika. Bile su to uglavnom
sitne radnje, a radnika tih struka na sve strane. Iako je često
dolazilo do sukoba između radnika i poslodavaca, iako su
preduzimane intervencije sindikalne organizacije, nije se tu
moglo bogzna što učiniti. Sami poslodavci pozivali su radnike
u zajedničku borbu protiv industrijskih preduzeća, na prvom
mestu protiv »Bate«, velike savremene industrije obuće, koja
je preplavila zemlju svojim prodavnicama i konkurentnim
cenama pretila da uništi zanatlije.
Sećam se da je i u Kraljevu krajem 1932. vođeina jedna
takva akcija. Bilo je mnogo reči o lošem kvalitetu industrij-
ske obuće, o štetnosti gumenih opanaka i obuće, o nelojalnoj
konkurenciji. Poslodavci su mitili svoje šegrte — koje su
dotad, po običaju, životinjski iskorišćavali, da kamenjem raz-
biju izloge »Batine« prodavnice. U ovoj akciji bilo je mnogo
istine, ali i mnogo demagogije i uzaludnog nastojanja. Bilo
je iluzija da je moguće suprotstaviti se industrijalizaciji iza
koje je stajao svetski kapital i vlast. I u našim partijskim
organizacijama je povodom toga bilo dosta diskusije. Neki
drugovi su smatrali da mi ne treba da se mešamo u ovo, da
je to stvar poslodavaca — zanatlija, protiv čije se eksploata-
cije borimo. Ipak smo rešili da ih podržimo.
Održan je bio i javni protestni zbor u kafani »Evropa«.
Govorili su neki drugovi i jedna žena. Ali sve je bilo uzalud.
Zato je letak u prvim godinama našeg rada predstavljao
neke vrste krupniju akciju. Njegovom rasturanju pridavali
smo dosta važnosti. Svaki put on je izazivao u gradu žive
komentare. U diskusijama smo lako otkrivali ko šta misli
i ko nam je blizak a ko nije. Zato smo uvek iza takvih akcija
privlačili ponekog novog u naše redove.
Organi vlasti bili su toga svesni. Na više dana uoči. nekog
važnijeg datuma, kad bi očekivali akciju Partije, policija je
bila u stanju pripravnosti. Zato je budno pratila sve datume
koji bi mogli biti interesantni i kada se radilo o akciji koju
16 — Mučne godine
113
su mogli očekivati u celoj zemlji, Ministarstvo unutrašnjih
dela bi slalo direktive u kojima su bila do detalja razrađena
uputstva nižim organima šta da rade. Policija je proučavala
ta uputstva i pokušavala da ih primeni. Na nekoliko dana
pred Prvi maj, Prvi avgust, Sedmi novembar, .krstarile su
gradom žandarmerijske patrole i policajci. Agenti i njihovi
razni doušnici njuškali su i d a n j u i noću na sve strane. Ali
pripremali smo šb i mi. Pratili bismo danima njihov plan,
m e r e i metode i prema tome podešavali našu akciju. Raspo-
ređivali smo grupe i pojedince nastojeći da zahvatimo ceo
grad, kasarne d fabrike. Letak su obično rasturale grupe od
po dva druga. Grupa za grupu nije znala. Svaka je imala
svoj određeni sektor od nekoliko ulica. Sve grupe bi poči-
njale rasturanje u isti čas. Napred bi išao jedan drug zagle-
dajući dobro da negde u dvorištima nema kakva zaseda. Drugi
je nosio letke i ubacivao ih u dvorišta, u kuće. Tada u K r a -
ljevu, koje je u to vreme Mčilo na većinu srpskih palanki,
gotovo i nije bilo kuće bez dvorišta. Policija bi u ta dvorišta,
kada je očekivala našu akciju tu i tamo postavljala zasedu.
To smo znali pa smo zbog toga i preduzimali mere koje sam
spomenuo. Po završenoj akciji svi koji su u n j o j učestvovali
morali su da prošetaju ispred kafane »Beograd«, gde je inače
bilo kraljevačko korzo. Tu bi, negde u prikrajku, stajali ili
sedeli drugovi iz partijskog rukovodstva. Oni su znali ko
učestvuje u akciji. Proverili bi posmatrajući prolaznike ili
šetače da li su se sve grupe pojavile. Tako smo pola sata po
završetku akcije bili u stanju da utvrdimo sa kakvim je
uspehom stvar prošla i da li je slučajno k'O pao u ruke
policiji.
Sećam se kako smo 1932. godine, uoči Prvog maja, poslali
jednog od drugova da »zamrači« Kraljevo. On je za svežanj
tanke žice vezao kamen i prebacio ga preko glavnih elek-
tričnih vodova negde u polju između centrale i grada. Tako
je izazvao kratak spoj. Kraljevo je sat-dva ostalo bez struje.
Osvetljenje je stiglo tek kada su skinuli prebačenu žicu. Za
to vreme mi smo naš posao završili.
Uoči Prvog avgusta 1933. godine Rade Vilotijević je
došao na originalnu ideju. Toga dana odigrala se prva noćna
fudbalska utakmica u Kraljevu. Znali smo da će topla letnja
noć uticati da se na utakmicu slegne veći deo gradskog sveta.
Rade je predložio da iskoristimo tu okolnost i da letke ovaj
34
p u t razbacamo i po onom delu grada gde to ranije nismo
činili. On je sa nekoliko omladinaca za vreme dok su Kra-
ljevčani zajedno sa predstavnicima vlasti bučno navijali za
domaće, uspešno obavio ovaj posao. Ulice su bile zasute, a
gotovo sve bandere okićene lecima. Vitomiir Cvorović uspeo
je da ubaci letak kroz prozor u zgradu sreskog načelstva.
»GUSTA SITUACIJA«
Prvomajski letak 1933. godine, upravo onaj koji smo
pripremili Brana i ja, umalo nas nije skupo stao. I danas
se dobro sećam toga. Cim sam toga jutra ušao u fabriku,
obavestili su me da je akcija prošla u redu. Uz put sam saznao
da je jedan policijski pisar izgubio nogu pod vagonima nekog
voza koji je manevrisao na stanici. U poteri za letkom on je
te noći nabasao na nekakvu sumnjivu grupu ljudi — a radilo
se o nekim kockarima koji su, videći ga sa patrolom, počeli
da beže. Misleći da su t o oni koje traži, potrčao je za njima.
Poteru mu je preprečio voz. Pokušavajući da se prebaci
između vagona, umalo što nije poginuo. Saznao sam i to da
je policija prosto pobesnela. Jurili su na sve strane pri-
kupljajući letke i tražeći one koji su ih rasturili.
Sat p r e završetka rada u preduzeću, u času dok sam
nekim poslom bio zabavljen, osetih kako neko spusti ruku
na moje rame. Okrenuh se. Iza mene je stajao m a j o r Dorčić,
šef vojne kontrole u fabrici. Nije mi bilo laiko, ali se ipak
savladah nastojeći da ostanem što mirniji.
»Izađite, želeo bih da sa vama nešto razgovaram«, reče mi.
Držao se nekako tajanstveno. Zato pomislih da nešto zna.
U hodniku mi posle kraćeg uvoda otpoče da priča kako
su noćas komunisti na aerodromu i fabrici rasturili letke.
Ti leci su upereni protiv »njegovog veličanstva kralja i voj-
ske«. On mi na brzinu pokaza letak nastojeći da ne vidim
sadržinu.
»Mi sumnjamo da su ga neki radnici uneli u fabriku i
da ih još imaju uza se. Zato želimo da izvršimo pretres«.
Dorčić mi je izložio plan. Treba, naime, izvršiti pretres
radnika pri izlazu iz fabrike. Pretres će se izvršiti pod izgo-
vorom kao da se traže ukradene stvari. Reče mi da će na
dva ulaza biti raspoređeno nekoliko nas koji znamo francuski
3*
35
da pomognemo pri pretresu. Ako što bude nađeno, u blizini
će već biti žandari i policija.
Iako mi se nije mnogo svideo zadatak koji mi je postavio
Dorčić, dobro mi je došlo što sam ovo saznao. Čim sam se
uverio da je otišao, požurio sam da obavestim neke članove
Partije i da im dam uputstva kako da upozore radnike. Tako
je ovaj pretres ostao bez rezultata. Radnici su defilovali
prema izlazu uz ironičan smeh i dobacivanje.
Sutradan dođe do novog, za mene prilično mučnog uzbu-
đenja. U fabrici je radio K. Lukić, seljak iz okoline Gornjeg
Milanovca. Bio je primljen u Partiju 1930. ili 1931. godine.
Mada veoma aktivan, bio je k r u t i sirov, sklon anarhističkim
istupanjima. Iskorišćavali smo ga naročito za rad među selja-
cima. Usled privremenog smanjenja posla početkom 1933,
otpušten je izvestan broj radnika nižih kvalifikacija, među
njima i Lukić. Nadajući se valjda da se radi o privremenoj
meri, dolazio je češće u Kraljevo da raspituje o mogućnosti
ponovnog zaposlenja. Uvek se javljao partijcima i oni su
preko njega slali ponešto materijala ili poneku partijsku
poruku drugovima u Čačak ili Gornji Milanovac.
Lukić mi je U nekoliko n a v r a t a predlagao da pošaljem
ženu i dete na nekoliko dana n j e m u u selo. Kako sam želeo
da budem što slobodniji u vreme pripremanja prvomajske
akcije, to sam pristao i oni su nekoliko dana pre Prvog m a j a
otišli s n j i m u selo.
Kao i obično, policija je i ovaj put budno pratila kretanje
svih onih koji su dolazili u Kraljevo ili odlazili iz njega jer
mesto je pod naročitim režimom pošto se radilo o važnom
vojnoindustrijskom centru. Mere su ovaj put bile naročito
pooštrene pošto su neizostavno očekivali našu akciju.
Lukić se tih dana češće nego inače navraćao u Kraljevo
i razneo n a m uz p u t nekoliko paketa letaka. Bilo zbog tih
njegovih navraćanja; ili zbog njegove neke nesmotrenosti,
policija je na n j e g a posumnjala. Čim je primetila da je letak
bačen u više okolnih mesta pa i u Gornjem Milanovcu, poli-
cija j e naredila da se Lukić uhapsi, a kako su prilikom hap-
šenja zatekli kod njegove kuće i moju ženu i dete naredili
su im da se do daljnjeg ne u d a l j u j u iz sela.
Uhapšenog Lukića sproveli su u Gornji Milanovac da bi
ga odatle na traženje kraljevačke policije otpremili u Kra-
ljevo. Pri hapšenju Lukić je uspeo da došapne svome rođaku
Milisavu Lukiću, inače našem simpatizeru, da nas svakako
42 36,
0 svemu ovome što hitnije obavesti. Milisav ode još iste večeri
u Ljubić (kod Čačka), nekom Brkoviću, čiji je brat — radnik
u Fabrici aviona — bio član jedne naše čitalačke grupe.
Brković još iste noći čezama požuri u Kraljevo. Tako sam u
zoru već bio obavešten o svemu. Odmah sam preduzeo mere
kako bi se stvar što brže lokalizovala. Ni Brković, koji je
krenuo usred noći da nas obavesti o slučaju, ni Milisav Lukić,
nisu bili članovi Partije. Doduše, s Milisavom i njegovim sta-
rijim bratom održavali smo veze i sam sam se s njima neko-
liko puta sastao. Bili su to napredni i borbeni seljaci, kakvih
je u to vreme bilo mnogo oko Čačka, Kraljeva i okolnih
mesta. Oni su jedino znali da se Komunistička partija bori
za pravednu stvar i bez obzira na opasnosti bili su spremni
da pomognu.
Moja žena pričala mi je nešto zaista zanimljivo* što se
dogodilo prilikom Lukićeva hapšenja. U času kada su pred
kuću stigli žandari sa sreskim pristavom, nekim slučajem
desilo se da su svi ukućani bili na okupu. Lukićeva mati,
prosta nepismena starica čula je kako njenom sinu saopšta-
vaju da je uhapšen i kako se spremaju da izvrše pretres kuće
1 ostalih zgrada. Odmah je pomislila da vlasti traže upravo
ono što je, kako je već ranije primetila, sin krio na jednom
mestu u staji. Neopaženo se udaljila i požurila u staju. Sku-
pila je brzo sve te papire i knjižice i stavila ih pod gnezdo
kvočke koja je tu u jednom uglu ležala na jajima. Kad su
nešto docnije žandari, koje je predvodio pisar, ušli u staju
i približili se tom uglu, kvočka se nakostrešila. Uznemirena,
kvocala je preteći, kao da je htela time da protestuje. Žandari
su je ostavili na miru.
Istog dana kad su me obavestili o Lukićevom hapšenju
požurio sam u Čačak. Trebalo je obavestiti tamošnje drugove
o provali, jer sam znao da je Lukić i do njih svraćao. Ispo-
stavilo se da oni o Lukićevom hapšenju ništa nisu znali.
T>ogovorili smo še s advokatom Acom Čurčićem šta da se
radi. Istog dana, zahvaljujući slučaju da su Lukića sprovodili
u Kraljevo, iskoristili smo priliku da mu damo uputstva
kako da se drži.
Brinula me i ljutila moja neopreznost što sam uopšte
slao ženu i dete u selo. Pretpostavljao sam da će istraga na
neki način zakačiti i n j i h dvoje, pa i mene. Zato sam u kući
Anice Mihajlović s nestrpljenjem čekao Milisava Lukića,
brata Aničina, da mi što o njima javi. Izvukli smo ih t e k
sutradan i prebacili u Kraljevo. Lukić je zadržan u k r a l j e -
vačkom zatvoru nekoliko dana. Saslušavao ga je sam sreski
načelnik, ali prilično neiskusno i nestručno. Ubrzo su ga pu-
stili i proterali u rodno mesto.
Ovog puta se radilo o letku koji je za policiju imao nešto
naročito zanimljivo. Policija je primetila da je ovaj letak bio
rasturan samo u Ksagujevcu, Kraljevu, Čačku, Užicu i Gor-
n j e m Milanovcu. Nije teško bilo konstatovati da je letak
sigurno bio pisan, štampan i umnožen u jednom od ovih
mesta.
Ministarstvo unutrašnjih poslova oštro je pritislo svoje
potčinjene organe u ovim mestima tražeći od njih da otkriju
poreklo ovih letaka. Sreske vlasti našle su se na velikoj muci.
Pričao«mi je Brana Jevremović svoju zgodu u vezi s tim. Da
bi zaturio trag a i da bi možda nešto saznao da li što policija
zna u vezi s letkom, seo on u užičkoj glavnoj kafani da igra
šaha s nekim policijskim pisarom. Ovaj mu se odmah počeo
jadati kako ih gone i psuju što još nisu uspeli da otkriju ili
uhapse ma koga. Ministarstvo ih je smatralo nesposobnim,
teralo ih i pretilo im. Jadni pristav nije ni sanjao da je njegov
partner u šahu bio jedan od autora tog letka zbog koga ga
je toliko bolela glava.
Nastojeći da b a r nešto nade, policija je nasumice vršila
pretrese. Tom prilikom pozvana je u kraljevačko sresko na-
čelstvo i saslušavana moja žena. Pretresli su nam stan, ali
sve se svršilo n a tome. Sećam se kako smo se smejali kad
je policija prilikom pretresa kao sumnjivu zaplenila jedino
Balugdžićevu knjigu »O boljševizmu«. Posle ovoga letka
mogao je čovek vrlo često da vidi kako policijski organi na
ulici, a naročito na železničkoj stanici, pretresaju radnike i
sumnjive prolaznike.
IDEJA O PREUZIMANJU
FRANCUSKO-JUGOSLOVENSKOG KLUBA
Svakako jedna od naših najuspelijih akcija u iznalaženju
legalnih formi rada bila je preuzimanje Francusko-jugoslo-
venskog kluba u naše ruke. T a j poduhvat stvorio nam je
nove, šire i stalnije mogućnosti za rad, a naročito među omla-
42 36,
dinom. Koliko se sećam, Klub je počeo da radi 1932. godine.
Inicijativu za njegovo formiranje dalo je »Društvo prijatelja
Francuske«, a trebalo je da pruži mogućnost za kontakt kra-
Ijevačke buržoazije sa francuskim inženjerima i činovnicima
koji su radili u Fabrici aviona. U prvo vreme su ga pomagali
francuski krugovi iz Beograda, kao i direkcija Fabrike aviona.
Klub je raspolagao priličnim novčanim sredstvima. Imao je
lepe prostorije i veliku biblioteku francuskih knjiga. U njemu
su održavani besplatni kursovi francuskog jezika. Predavači
su bili nastavnici kraljevačke gimnazije. Pa ipak, Klub je
vegetirao bez obzira na svoje brojno članstvo. To članstvo
su manjim delom činili Francuzi. Radnici Francuzi od samog
početka nisu se interesovali za Klub, a i veći interes nisu
pokazivali ni inženjeri ni službenici. Uostalom, oni su se već
postepeno vraćali u Francusku. Njih su na radu smenjivali
domaći ljudi. Kraljevačku čaršiju, deo mlade buržoazije i
nekoliko solunaša, Klub je zanimao samo u časovima parade
ili neke svečanosti. Iz čista snobizma uplaćivali su članarinu,
tek da se vode kao članovi Kluba, ali su i dalje radije sedeli
po kafanama i restoranima. Čiste i mirne prostorije Kluba
ostajale su prazne.
Od samog početka bio sam član Kluba. Upisao sam se
delom radi toga da bih se mogao koristiti njegovom bibliote-
kom, a delom da :i na taj način ikoliko-toliko prikrijem svoju
političku aktivnost, da se kamufliram. Predsednik Kluba bio
je direktor fabrike, Francuz, a potpredsednik potpukovnik,
dotadašnji komandant aerodroma. Međutim, poslovanjem
Kluba bavio se u prvo vreme jedan dobronamerni Francuz,
činovnik Fabrike aviona. Osim mene, u Klulb je neko vreme
navraćalo nekoliko naših simpatizera. Pomišljao sam kako
bismo mogli iskoristiti Klub i njegove prostorije.
Partijska organizacija u Kraljevu bila je u to vreme
sigurno jedna od boljih u Srbiji. Uske, zakonspirisane forme
rada kojima smo se dotad koristili sputavale su nas. Name-
tala se potreba novih formi. Čitalačke grupe koje smo i dalje
praktikovali postale su uske i nedovoljne. U Beogradu i Za-
grebu bilo je već nekoliko naprednih izdavačkih preduzeća
kojima su rukovodili naši drugovi — komunisti. Bio je izdat
već veliki broj najboljih svetskih dela, kako teoretskih tako
i beletrističkih. Ali knjige su bile prilično skupe. Otišao sam
Vesi Masleši i predložio da pripremimo u Kraljevu izložbu
napredne knjige. On se odmah složio i dogovorili smo se
da izložbu povežemo sa nedeljom knjige, za vreme koje bismo
organizovali i niz predavanja. Vesa me uputio n a Pavla, Bi-
haljija i neke drugove u Zagrebu i obećao da će nam pomoći,
naročito u izboru predavača. Odmah smo pristupili ostvari-
vanju ove naše zamisli. Posao oko organizovanja izložbe
poverili smo nekim našim omladincima, tada već vrlo aktiv-
nim, među kojima su se naročito isticali Rade Vilotijević,
Života Stepanovic, Dragoslav Bogavac i neki drugi.
Za izložbu je trebalo obezbediti prostorije. Predložio sam
odmah da iskoristimo prostorije Kluba. Lako smo to obezbe-
dili. One su nam odlično poslužile. Naš trud nije bio uzaludan.
Bila je to veoma uspela manifestacija, jedna od prvih ovakve
vrste u zemlji. U toku nedelje održano je više vrlo uspelih
predavanja. Predavači su bili Veso Masleša, Jovan Popović
i još neki. Preduzeća koja su izlagala snizila su cene knji-
gama. Popust je iznosio 35%. Rasprodano je prilično knjiga,
a mi smo uspeli da privučemo i okupimo oko sebe još više
omladine, radnika i naprednih ljudi u gradu. Na izložbi su
učestvovala tada naša najpoznatija izdavačka preduzeća »No-
lit«, »Binoza«, »Kosmos«, »Minerva«, a pored njih i »St.
Kugli«.
Prilikom izložbe uspeo sam da ubedim upravu Kluba da
otkupe neka probrana dela. Pristali su nadajući se da će to
privući više članova.
Sve ovo dalo mi je povoda da predložim drugovima ideju
o preuzimanju Kluba u naše ruke. Organizovali smo upis
članova, upisujući na prvom mestu komuniste i privlačeći
sve one do kojih nam je bilo stalo. Već u drugoj polovini
1933. godine mi smo dominirali Klubom. Naravno, ceo proces
se odvijao postepeno, iako mnogo brže nego što smo se nadali.
Početkom 1934, prilikom godišnje skupštine Kluba, izuzev
predsedničke i potpredsedničke funkcije, sve ostale funkcije
preuzeli su naši drugovi, većinom članovi Partije. U upravu
Kluba ušli su Milan Radovanović, Duško Ristić, Ljubomir
Petrović, Sveta Stefanović. Duša Kluba i njegov sekretar bio
je Rade Vilotijević. U jednom od ormara biblioteke, iza
redova knjiga, bilo je sklonište našeg partijskog materijala.
U prostorijama Kluba, pored kursova francuskog jezika i
čestih predavanja koja su držali dr Ljuba Zivković, dr Kara-
jović, Momčilo Janković i drugi, u čistim i toplim sobama
42 36,
radile su naše čitalačke grupe i čak su održavani partijski
i omladinski sastanci.
Ne znam zašto, ali početkom 1934. godine i Francuska
ambasada, a i uprava preduzeća prestali su da se interesuju
za Klub. Knjige i časopisi koji su dotad stizali besplatno iz
Francuske, najednom su prestali da dolaze. Došlo je u pitanje
plaćanje kirije i održavanje Kluba. Da ne bismo izgubili tako
dragocene uslove za rad i toliko .siguran paravan pred poli-
cijom, a još više da bismo očuvali široke veze s omladinom
koja se tu sastajala, Vilotijević i drugi iz uprave počeli su
d a organizuju igranke i matinea u prostorijama Kluba. Uspeli
su da stvore čak i vlastiti orkestar u kome su svirali Zika
Milićević, Ješko Simonović i još neki radnici iz' Fabrike
aviona. Klub je i dalje bio pun omladine, a finansijsko pitanje
rešeno.
Kad sam kasnije bio uhapšen i kada su me saslušavali
u vezi sa radom u Kraljevu, naročito su me tukli zbog ovog
poduhvata sa Klubom.
U to vreme omladinci počinju sve više da izbijaju u prve
redove borbe, noseći na svojim plećima glavni teret partij-
skog rada. Pored Rade Vilotijevića i Zike Stepanovića, svojom
aktivnošću i bistrinom naročito se isticao Miro Oukulić. Od
njega smo mnogo očekivali, ali on uskoro, prisiljen materi-
jalnim poteškoćama, odlazi u Beograd da traži posla. I odatle
nije nikad prestao da nas pomaže u radu. Iz Beograda je
kasnije otišao u Španiju i tamo poginuo.
Jasno je da u svom delovanju nismo zaboravili ni rad
na selu. Iako se u tom pogledu u prvo vreme nismo mogli
pohvaliti većim uspehom, ipak smo s nekim od obližnjih sela
uspostavili već dosta rano — mislim koncem 1931. godine —
prilično dobre veze. U tu svrhu koristili smo se seljacima iz
sela Sirće, Ribnice, Vrbe, a naročito onim koji su radili u
fabrici i u gradu. U selu Ritmici pomagali su nas braća Laza-
nevići, od kojih je jedan radio u Fabrici aviona. On je bio
stari komunista i, koliko se sećam, učestvovao je u mađarskoj
revoluciji.
U drugoj polovini 1933. godine održavali smo već čvrste
partijske veze sa Čačkom, Užicom, Kruševcem, Gornjim Mi-
lanovcem, Valjevom, Užičkom Požegom i Dragačevom. Znali
smo da u Kosovskoj Mitrovici ima nekoliko komunista, ali
smo, koliko se sećam, saznali i to da nisu organizaciono pove-

zani. Zato smo se dogovorili da tamo uputimo Miru Dragi-
šića i još dvojicu drugova sa zadatkom da se u Kosovskoj
Mitrovici zaposle i pomognu pri stvaranju partijske jedinice.
Kao što sam pomenuo, stalne veze s Kragujevcem uspostav-
ljene su ponovo tek pred kraj 1934. godine. Uspostavili smo
ih bez ikakve rezerve. Znali smo da je i njihova partijska
organizacija čista od frakcionaštva i da nemamo zbog čega
da strahujemo. Naše^veze sa Beogradom bile su stalne. Naj-
manje jedanput niesečno dolazio nam je Brana Jevremović
ili bih ja odlazio u Beograd. Uglavnom, materijali i direktive
počeli su sve redovnije da pristižu, što nam je mnogo pomoglo
u radu.
Navodim nekoliko podataka o drugovima koji su u to
vreme u Kraljevu radili. U Mesnom komitetu su bili Tomo
Sutić, Franjo Poje, Ferdo Jurić, Pera Stokić, Milan Rado-
Vanović, Branko Ričić i ja. Što se tiče članova P a r t i j e i sim-
patizera, osim imena koja sam već pomenuo, sećam se još
Pere Poje, Zike Joksimovića, Boška Ilića, zatim Sicvala, Ga-
ličkog, Bombeka, Steve Lončara, Zike Luića-Firge, a naročito
omladinaca Doforice Ristanovića, Zivojina Jovanovića i Olgice
Sretenović. Na žalost, usled ilegalnih uslova rada neke druge
nisam ni upoznao.
J O Š NEŠTO O PRILIKAMA
U BEOGRADU I U S R B I J I U TO VREME
Kad se osvrnem na sve ono o čemu sam dosad govorio,
ne mogu a da ne ukažem na nešto bez čega bi mogla da
proizađe ocena koja bi bila možda isuviše nepravedna. Rekao
sam, naime, da u jednom periodu nismo imali veze sa drugo-
vima u Beogradu, čak i to da nas odatle sve do Vesinog
povratka u Beograd i dolaska Brane Jevremovića u Kraljevo
nije niko od n j i h tražio, a to je, koliko znam, bio slučaj i sa
većinom mesnih partijskih organizacija u Srbiji. I pored toga,
mi smo celo vreme budno pratili što se u njemu zbiva. Iako
samo s vremena na vreme, do nas su ipak stizale vesti, mada
često sa zakašnjenjem, o izvesnim organizovanim pokušajima,
akcijama, hapšenjima drugova i suđenjima pred Sudom za
zaštitu države. Bez obzira na to što drugovi u Beogradu, ne
42
štedeći ni napora ni žrtava, nisu uspevali da stvore takvu
partijsku organizaciju koja bi bila u stanju da poveže obnov-
ljene partijske organizacije po unutrašnjosti Srbije, da im
konkretnije pomogne, svi smo mi duboko osećali od kolikog
su značaja za nas signali koji su dolazili iz tog grada. Svaka,
ma i najsitnija vest, notica u novinama o hapšenjima ili
sudskom procesu komunistima značila je nov podstrek da.
istrajemo u radu.
Budno smo pratili svaku i n a j m a n j u akciju za koju smo
pretpostavljali da je vodi ili da iza nje stoji Partija. Akcije
su delovale mobilizatorski.
A broj akcija je iz godine u godinu rastao sve više i više.
Neke od n j i h moramo istaknuti. Tako su, na primer, već
1931. godine počele zamašne studentske demonstracije protiv
vlade generala Pere Zivkovića i diktature. O njima nam je
mnogo pričao Brana Jevremović, koji je učestvovao u orga-
nizovanju ovih demonstracija. One su zahvatile naročito
maha onda kad je situacija u zemlji naterala kralja Alek-
sandra da po »svojoj milosti« da narodu Ustav. Demonstracije
su pratile i izbore koje je vlada tom prilikom raspisala nasto-
jeći da ih »organizuje« u svoju korist. One su sa još većom
žestinom izlbile na dan prvog zasedanja Skupštine, koja je
trebalo da »usvoji« Ustav. Sa masovnog mitinga koji je istog
dana organizovan na Pravnom fakultetu krenulo je oko dve
hiljade studenata i napredne omladine nastojeći da se probije
preko Terazija ka Manježu, zgradi u kojoj se danas nalazi
Jugoslovensko dramsko pozonište, a u kojoj je u to vreme
zasedala novoizabrana Skupština. Na Trgu kod Narodnog
pozorišta došlo je do sukoba s kordonom žandarmerije. Na-
stala je žestoka tuča. Policija je vršila masovna hapšenja.
Demonstracije sličnih razmera nastavile su se i u toku
1932. i 1933. godine. Parole koje je isticala omladina bile su
parole kompartfije uperene protiv vladajućeg režima ili, kako
smo to tada zvali, protiv »monarhofašističke diktature«.
Njima je tražena demokratija, sloboda štampe, zbora i dogo-
vora, sloboda političkog organizovanja.
Sve dublja ekonomska i politička kriza u zemlji i u svetu
imala je odraza i uticaja na svest radnih masa i naprednih
ljudi. U preduzećima dolazi do niza tarifnih pokreta i š t r a j -
kova. I kao što su studentske demonstracije izbacile u prvi
red one najfooibenije i najsavesnije među studentima, tako
36,
su i štrajkovi pomogli Partiji da u redovima radnika otkrije
najsvesnije i najrevolucionarnije. Tako već k r a j e m 1931. go-
dine dolazi do ozbiljnijih pokušaja na obnavljanju partijskih
ćelija na Univerzitetu i po nekim preduzećima u Beogradu.
Već krajem 1931. formiraju se na Univerzitetu ilegalne ko-
munističke grupe.
Sigurno je da>je policiji i režimu bilo neobično mnogo
stalo do toga da po mogućnosti spreče svaku organizovanu
aktivnost komunista upravo u Beogradu. Zato i nije čudo
što su pribegavali čudovišnim metodama i teroru kako bi to
postigli. AM uzalud. Namesto provaljenih i razbijenih orga-
nizacija nicale su nove. Treba prime ti ti da su u ovome pe-
riodu, u organizovanim akcijama i borbi naročito prednjačili
studenti Beogradskog univerziteta.
Da bi što bolje koordinirali jedinstvo akcije, studenti
komunisti i skojevci formirali su 1933. godine fakultetska
veća, a od njihovih predstavnika Centralno veće omladine.
Istovremeno je bilo formirano i partijsko rukovodstvo na
Univerzitetu. Njegov sekretar bio je istovremeno i sekretar
Centralnog veća omladine. Zahvaljujući organizovanom delo-
vanju došlo je u toj i sledećoj, 1934. godini, do niza još krup-
nijih akcija omladine u Beogradu. Mnoge komentare izazvalo
je razbijanje belogardijske svečane svetosavske akademije na
Univerzitetu, a još veću senzaciju i odobravanje demonstra-
cije pred nemaokim poslanstvom povodom Lajpciškog procesa
Georgi Diimitrovu i drugovima. Letak kao sredstvo borbe sve
je češći. Njega su studenti naročito masovno upotrebili povo-
dom istupanja Nemačke iz Društva naroda.
Sve to, kao i glasovi o obnavljanju partijskih organizacija
po unutrašnjosti Srbije, dalo je povoda Centralnom komitetu
Partije, koji se u to vreme nalazio u emigraciji, da na ovo
obrati ozbiljnu pažnju. Nekoliko odgovornih drugova dolazili
su u .Beograd da se upoznaju sa stanjem i da pomognu koliko
je moguće. Ali sve dok nije došao Blagoje Parović, od svega
toga je bilo malo koristi. U većini slučajeva oni koji su dola-
zili pre njega bili su opterećeni starim i preživelim, a ponekad
i frakcionaškim balastom. Često se nisu mogli da snađu u
novim uslovima pod kojima je nastojala da se bori obnovljena
Partija u zemlji. Verovatno su to kod nekih od njih bile
posledice duže emigracije u kojoj su gubili veze sa životom
44
u zemlji i uslovima borbe u njoj. To se, uostalom, u mnogome
osećalo i u materijalima i u direktivama koje smo dobivali
izvana. Često su to bili kruti šabloni zastarelih ili tuđih oblika
borbe koji bi se teško mogli priimeniti u našim uslovima
delovanja.
Ljudi koji su dolazili iz inostranstva, osim n j i h nekoliko,
padali su gotovo po pravilu brzo policiji u ruke i svojim
slabim držanjem pred policijom izdavali često pojedince pa
i čitave partijske organizacije. Dovoljno je navesti slučaj
Petka Miletića ili Kocmura pa da čoveku bude jasno zašto
su neki partijci gubili često poverenje u rukovođenje spolja,
izvan zemlje. Partija, koja se postepeno, iako možda suviše
sporo, obnavljala u novim uslovima, bila je osetljiva na sve
to. U vezi s tim pričao mi je i Veso Masleša interesantan
slučaj. To se desilo prilikom provale Petka Miletića. Vesu ni
ova provala nije mimoišla. Prilikom Petkova dolaska u Beo-
grad na nekom sastanku Veso ga je upoznao sa stanjem par-
tijske organizacije u Srbiji. Naravno, govorio mu je i o K r a -
ljevu i našem radu. Na Sudu za zaštitu države, među mate-
rijalima koje je državni tužilac čitao u vezi sa Petkovim
procesom, našla se i neka Petkova beležnica ili nešto slično.
Tu, među njegovim beleškama, spominjalo se i sve ono što
mu je Vesa govorio o Kraljevu. Beleške su bile, navodno,
šifrirane. Petko nikad nije objasnio kako je policija došla
do ključa da ih dešifrira. Veso se čudio kako nas je mimoišla
provala.
Kad sam već pomenuo Vesu Maslešu, ne bih hteo da
propustim priliku a da ne iznesem i svoje mišljenje o ulozi
koju je on vršio u Beogradu, pa i izvan njega u to vreme.
Njegov živ d u h i temperamenat nije mu ni trenutak davao
mira. Imao je on i svoje poglede na izvesne pojmove i forme
rada. Verovatno zato što je bio već odavno provaljen i poznat
policiji, kao i velikom broju drugova, on je konspiraciju
shvatao na svoj način. S puno ironije podsmevao se onim
koji su bili mnogo konspirativni. Pre nego mnogi drugi bio
je za maksimalno korišćenje legalnih mogućnosti za rad.
Od momenta kad je diktaturi pošlo za rukom da razbije
partijske organizacije on je u izvesnom smislu, bar do 1933.
godine, predstavljao neku vrstu kontinuiteta, održavajući veze
i podstičući na rad.
45

Činjenica da u Beogradu nije bilo policijskog agenta koji
ga nije poznavao, opredelila je i umnogome usmerila, ali pri-
lično i ograničila njegov rad. Pa i pored svega toga, on je
uvek, mada ponekad na svoj način, bio među najaktivnijim.
A ONDA J E DOŠAO PAROVIČ-SMIT
Jedinog dana pred k r a j 1933. godine pozvaše me hitno
da dođem u Beograd. Stigao sam pred veče. Dočekao me
Brana Jevremović. Obavestio me da se radi o veoma važnom
sastanku. Skrenuo mi je pažnju da ću razgovarati sa ruko-
vodećim drugom iz inostranstva. Poznavao sam kuću u kojoj
su mi zakazali sastanak jer sam se u njoj već jednom sastajao
sa Vesom Maslašom i Branom Jevremovićem. Bila je to lepa
zgrada, gotovo na samom uglu Kosovske i Vlajkovićeve ulice.
Vrata mi je otvorila žena kojoj sam rekao javku. Kasnije
sam je bolje upoznao. Bila je vlasnica stana, Vojka Demajo.
Uvela me u hodnik, rukom pokazala sobu, čija su se vrata
gotovo istovremeno otvorila. Očekivao sam da ću sresti Branu,
jer mi je rekao da će i on prisustvovati sastanku. Međutim,
na vratima se pojavio nepoznat, visok čovek, koji me prijazno
pozdravi i ponudi da uđem. U prvi čas sam zastao zbunjen.
U to vreme nisu bile nemoguće razne provokacije i iznena-
đenja. No, čovek koji je preda mnom stajao razoružao me je
istog časa svojom prostodušnom prijaznošću i ja sam bez
rezerve ušao. Bio je to Blagoje Parović-Šmit, koga sam tada
upoznao pod imenom Sreten. Tada sam ga prvi put sreo.
Seli smo i počeli razgovor. Nešto kasnije došao je i Brana
Jevremović. Razgovarali smo dugo, gotovo celu noć. Parović
je od Brane tražio da mu organizuje ovaj sastanak sa mnom,
jer je želeo da mu dam što podrobnije podatke o našem radu
u Kraljevu i mestima sa kojima smo u to vreme održavali
veze. Parović je već od prvog momenta ostavio na mene
dubok utisak. Bio je to zaista redak čovek, vanredne muške
lepote. Delovao je mirno i neposredno, ulivao je od prvog
časa poverenje i neodoljivo osvajao svakoga ko je makar i
najkraće vreme sa n j i m sarađivao. Umeo je nenametljivo da
vodi razgovor, da uzgrednim pitanjima izvlači iz čoveka sve
što bi želeo da sazna. Video sam kako ga r a d u j e ono što je
42 36,
čuo o našem radu u Kraljevu i o našim vezama. Raspitivao
je do detalja kako smo organizovali partijske jedinice i rad
u njima. Interesovao se o odnosu naroda prema diktaturi.
Zanimao ga je odnos radnika i seljaka prema građanskim
strankama. Naročito se interesovao da li ima pojava frakcio-
naštva u Partiji. Raspitivao je o Simi Markoviću i o njegovim
vezama. Video sam da ga je Brana već upoznao o mnogo
čemu.
Parović nam je izložio mnogo interesantnog i novog u
pogledu našeg daljeg rada. Sve je bilo tako jasno i logično.
Za nas, tako reći partijske samouke, kad se radilo o iskustvu
u svakidašnjem partijskom radu, ovaj sastanak je bio zaista
veoma značajan. Ja sam za tu jednu noć razgovora čini mi
se više naučio nego gotovo za ćelo vreme dotadašnjeg rada.
Ali me naročito radovalo što je i on želeo da iz našeg iskustva
izvuče nešto za sebe. To nije krio. Radovalo me što je bio
zaista zadovoljan uspesima koje smo do tada postigli. J a
u tom času nisam ni pojma imao koliko su znatni bili ti
rezultati, pogotovu kad se uzme u obzir vreme i uslovi pod
kojima smo radili.
Prilikom' prvog našeg sastanka, pored ostalih direktiva,
Parović mi je rekao da što pre pristupimo organizovanju
okružnog rukovodstva, koje bi obuhvatilo sva mesta sa kojima
smo bili dotada povezani. On je tom rukovodstvu i njegovom
radu pridavao veliku važnost i značaj. Radilo se uglavnom
o gradovima u kojima je bilo skoncentrisano prilično prole-
tarijata, gde je u to vreme bila skoncentrisana gotovo cela
vojna industrija zemlje.
»Treba stvoriti okružni komitet za taj naš vojnoindu-
strijski bazen. To treba najozbiljnije shvatiti«, rekao n a m je.
Izneo sam mu svoje mišljenje. Najveći problem bio je
u tome što nismo imali ljudi koji su od nas više znali, koji -
bi mogli više idejno i organizaciono da nam pomognu.
»Pa eto vas! Kad ste umeli da uradite to što ste učinili,
umećete odabrati i ljude«, govorio je smešeći se uverljivo.
Parović je tražio da taj komitet vodim ja, a dok ga ne
formiramo, da sam obavljam sve poslove namenjene njemu.
 NASTOJIMO DA FORMIRAMO OKRUŽNI KOMITET
U Kraljevo sam se vratio veoma obradovan i ohrabren.
Bio sam uveren da će odsad rad krenuti mnogo brže napred.
Obavestio sam drugove iz Kraljeva o sastanku. Održali smo
nekoliko sastanaka s drugovima iz Čačka i Užica, ali f o r m i -
ranje okružnog rukovodstva nije išlo kako smo predvideli.
Razloga je bilo višft-Prvo, okolnosti i uslovi u Kraljevu počeli
su se naglo menjati. Kriza koja se u zemlji i dalje produblja-
vala osećala se i ovde. Usled stalnog smanjivanja narudžbi,
stabilnost zaposlenja radnika u Fabrici aviona sve je više
dolazila u pitanje. Radnici su s vremena na vreme otpuštani,
pa opet zatim primani da bi na k r a j u bili konačno otpušteni.
Neki sposobniji sami su pošli da traže sigurniji posao. Usled
progona od strane policije otpušteno je sa rada i proterano
ili otišlo iz mesta nekoliko iskusnih i oprobanih drugova.
Pa i moj opstanak u Kraljevu sve je više dolazio u pitanje.
Mislili smo da formiramo bar neko privremeno rukovodstvo
umesto okružnog komiteta. Ali savetujući se sa drugovima
iz Čička i Užica složili smo se da ćemo pri organizovanju
komiteta prvenstveno morati da računamo na, drugove iz
Čačka, jer je stanje u tom mestu bilo ponajbolje.
Na Čačak kao na budući centar morali smo sve ozbiljnije
da računamo. Čačanska partijska organizacija počela je sve
brže i bolje da se razvija i da raste. U njenim redovima našlo
se dosta zrelijih i doraslih drugova, od kojih se već moglo
i mnogo očekivati. Tu je radio profesor Milutin Smiljanić,
o čijem sam uticaju na omladinu i izvestan k r u g naprednih
ljudi u mestu već govorio. U Čačku je živeo i delovao d r
Dragiša Mišović, čovek neobično popularan, rođeni masovik.
Mišović je još kao student medicine bio veoma aktivan u
redovima studenata marksista u Parizu i Pragu. Po završetku
studija vratio se u zemlju teško bolestan od tuberkuloze.
Zbog bolesti, nije bio u stanju da se u pravi čas ozbiljnije
angažuje u radu, ali on je pored toga i legalno delovao celo
vreme izvršavajući sve ono što je Partija od njega tražila.
O dru Mišoviću kao masoviku najrečitije govori slučaj koji
se desio nekako u vreme kad je bila obnovljena partijska
organizacija u Čačku. Iz konfinacije u Tutinu bio je pušten
jedan od vođa levih zemljoradnika dr Dragoljub Jovanović.
48
Neki od njegovih pristaša pripremali su se da ga dočekaju
kako bi na taj način tihom demonstracijom izrazili svoj pro-
test protiv diktatorskog režima u zemlji. To su saznali naši
drugovi iz Čačka i pravilno ocenili da bi se taj slučaj mogao
bolje politički iskoristiti nego što su to zamišljali »dragolju-
bovci«. Zamislili s.u da se ovo organizuje na široj osnovi. Stvar
su poverili dru Mišoviću i još nekim.
,U času kad se uzani voz s drom Dragoljubom Jovano-
vićem ustavio na peronu čačanske željezničke stanice, doče-
kala ga je masa od nekoliko hiljada seljaka i građana. Tražili
su od dr Dragoljuba da govorii. Odbio je. Izgleda da mu je
bilo dosta Tutina i zato nije želeo da se zamera policiji. Dr
Mišović nije tako mislio. Brzo je iskoristio priliku i sa plat-
forme vagona održao masi vatren govor. Sve se odigralo u
takvim okolnostima da policija nije stigla da interveniše.
Meni ni danas nije jasno zašto ga drugovi iz Čačka nisu
ipak ranije primili u Partiju. Mišović je u Partiju primljen
tek u vreme kada smo počeli da razgovaramo o formiranju
okružnog rukovodstva.
Razgovori o formiranju privremenog rukovodstva odugo-
vlačili su se. Bili smo preduzeli nešto, ali posle smo opet
odustali od toga. Tako se desilo da privremeno rukovodstvo
nije ni počelo da funkcioniše, bar ne do onog časa kad sam
morao da konačno napustim Kraljevo. Sve poslove u vezi sa
ovim vodio sam do tog časa ja.
Početkom 1934. godine bilo je sasvim jasno da u Kraljevu
"neću moći dugo da ostanem. Policija je nešto saznala i počela
sve više da podozreva: Baš u to vreme Ministarstvo unutra-
šnjih dela izdalo je naređenje o uvođenju ličnih knjižica. Bez
takve knjižice čoveku je bilo ograničeno kretanje. On nije
mogao nigde da putuje a da se ne izloži opasnosti da bude
uhapšen. Bez nje je policija mogla da te proglasi skitnicom
i da te protera u rodno mesto ili da ti sama odredi mesto
stanovanja prema svome nahođenju. Kad sam se obratio
nadležnim opštinskim organima i zatražio da mi izdaju takvu
knjižicu, bio sam odbijen. Ali tu knjižicu sam ipak dobio.
Dobio sam je zahvaljujući ocu Mire Čukulića. On je u to
vreme bio opštinski kmet u Kraljevu. Bio je napredan čovek,
nekadašnji socijalista iz vremena Svetozara Markovića. Vero-
vatno pod uticajem Mire, on nas je potajno simpatizirao i
pomagao. Kada sam ga zamolio da m i pomogne, odmah je
4 — Mučne godine
49
pristao. Na svoju ruku udario je žig i podmetnuo moju k n j i -
žicu nekom od opštinskih glavara da je potpiše. Upozorio me
je da na mene ozbiljno s u m n j a j u i da me prate. Obavestio
sam o svemu tome drugove u Beogradu tražeći od njih savet.
KAKVO J E STANJE ZATEKAO PAROVIĆ
Konspirativni uslovi rada nisu nam dozvoljavali da sa-
znamo nešto više o onome šta se u to vreme dešavalo u Beo-
gradu i nekim drugim mestima Srbije. Pretpostavljali smo
da stanje nije mnogo drukčije nego što je bilo i kod nas.
Ja sam o tome silom prilika saznao malo više, sarađujući sa
Parovićem i nekim drugim. Zato ovo što pišem iznosim prema
kazivanju drugih ili na osnovu onog što sam zapazio čitajući
neke dokumente iz toga vremena koje sam našao u Arhivu
istorijskog odelenja CK.
Nekoliko meseci pre pomenutog Parovićevog dolaska u
Beogradu je pokušao da radi ilegalni partijski radnik d in-
struktor CK Mujkić, koji je u zemlju došao pod ilegalnim
imenom Osman. Njega je CK, po završetku školovanja u
Moskvi, uputio u zemlju sa sličnim zadatkom kao i Parovića.
Mujkić se ozbiljno prihvatio rada. Međutim, uskoro po nje-
govu dolasku došlo je do provale i njegova hapšenja, tako
da Paroviću nije preostajalo ništa drugo nego da sve počne
iz početka.
Evo šta je Parović o tom pisao u jednom od svojih prvih
izveštaja Centralnom komitetu: » . . . već pri prvom naletu
terora vojnofašistačke diktature 1929. godine — beogradska
partijska organizacija bila je razbijena. S Bracom Bracano-
vjćem i Momom' Đorđevićem uništen je bio Mesni i Oblasni
komitet. Svi pokušaji obnavljanja partijske organizacije zavr-
šavali su se provalom pre nego što su pojedine grupe uspele
da se organizaciono oforme«.*
Odajući priznanje grupama i pojedincima koji su nasto-
jali da rade u uslovima diktatorske strahovlade i terora, on
o tome piše: »Veliki broj akcija sprovedenih u Srbiji i posled-
njih godina rukovodile su naše grupe i pojedini d r u g o v i . . -
* Arhiv CK SKJ. »13« MM 5 od 15. VII 1934. — Iz A r h i v a
Kominterne.
50
Ali manjkala je organizaciona povezanost i jedinstveno ruko-
vodstvo . . . U takvim uslovima pristupili smo okupljanju i
formiranju raznih grupa i pojedinih članova u partijsku
organizaciju. Informacije druga Osmana i veze koje sam dobio
prilikom odlaska (Toma, Mara i Mali*) bile su jedine tačke
oslonca na početku moga r a d a . . . Studentske akcije i š t r a j -
kovi na Univerzitetu pripremali su i njima potpuno ruko-
vodili partijska ćelija i skojevska organizacija«.
U istom izveštaju čitamo da je Parović »dva i po do tri
meseca po dolasku« uspeo da prikupi i organizuje u Beogradu
sedamdeset sedam članova Partije i da februara 1934. godine
formira Mesni komitet. U svom izveštaju on dalje javlja:
»Preko veze koju su održavali Slavko**, Mara i Toma (odno-
sno njihove organizacije) pošlo nam je Za rukom da se pove-
žemo sa devet organizacija, i to u Leskovcu, Kragujevcu,
Kraljevu, Čačku, Užicu, Valjevu, Obrenovcu i Lazarevcu, a
kasnije i sa Šapcem, Ubom i Vršcem«. P r e m a podacima koje
je prikupio Parović, do tog vremena ukupan broj članova
Partije u Srbiji bio je 279. Međutim, sve ovo što piše Parović
ne pobija činjenicu da su se neke obnovljene organizacije
bile povezale zalaganjem Brane Jevremovića, Marinovića i
drugih, i da je postojalo izvesno početno jezgro povezivanja
i pre njegova dolaska. Naravno, trebalo je još mnogo toga
učiniti.
Cim je prvi put stigao u Beograd i prikupio prve podatke
o stanju u Srbiji, Parović je pravilno shvatio da treba prven-
stveno da se pozabavi beogradskom partijskom organizacijom,
koja je do tada prilično neorganizovano i neredovno živela.
Prema onom što su mi pričali Brana Jevremović i Jovan
Marinović, kao i prema dokumentima kojima raspolaže Isto-
rijski arhiv CK, Parović je odmah po dolasku formirao Mesni
komitet u koji su ušli Jovan Marinović, Cana Babović, Pera
Stokić, Aca Zdravković i Josip Siber. Pri Komitetu Parović
je formirao organizacionu komisiju u kojoj su radili Jova
Radović, Milan Gavrilović i još neki. Komisija je imala zada-
tak da prikuplja u akcijama proverene radnike i pomogne
pri njihovom organizovanju u partijske ćelije. Pri Komitetu
* Laza Lilić, Cana Babović i Vesa Masleša.
** Brana Jevremović.
4*
51

'bila je organizovana i sindikalna komisija. Nisam mogao d a
utvrdim ko je njome rukovodio. Uz pomoć drugova iz Mesnog
komiteta Parović je organizovao i Mesni komitet SKOJ-a.
U njega su ušli studenti Slobodan Škerovie, Pavle P a p i Do-
brivoje Radosavljević. Istovremeno on je formirao i P r i v r e -
meno oblasno rukđVodstvo za Srbiju, čiji je zadatak bio da
čvršće poveže već postojeće povezane i još. nepovezane orga-
nizacije po raznim mestima Srbije. U to rukovodstvo Parović
je uveo Branu Jevremovića, Dragana Colića i — koliko se
sećam — Marka Perića. Zašto je Parović to rukovodstvo
nazvao oblasnim, ja ne znam. U stvari, ono je imalo p o k r a -
jinski karakter.
U Beogradu je bilo mnogo više uslova za rad nego u
drugim mestima Srbije, mada oni ni ovde nisu bili laki. U
prvom redu u Beogradu je živeo i kako-tako delovao priličan
broj drugova komunista radnika, intelektualaca i studenata,
sa izvesnim iskustvima stečenim u ranijim borbama i akci-
jama. Zato se Parović ne čekajući ni časa prihvatio posla
tražeći veze po unutrašnjosti. Pozivao je drugove iz u n u t r a -
šnjosti do kojih je došao preko pomenutih i drugih novih
veza. U to vreme i ja sam ga sreo i upoznao.
BLAGOJE PAROVIĆ-ŠMIT
Mislim, a u tome se slažu i mnogi drugi koji su ga u to
vreme upoznali, da je pojava Blagoja Parovića-Smita unela
nešto sasvim novo u život i rad partijskih organizacija Beo-
grada i Srbije uopšte. Svi koji su s njim došli u dodir osetili
su od prvog časa da se radi o čoveku novog kova, čije je
razumno i prekaljeno iskustvo odmah odavalo revolucionara
ilegalca širokih i snažnih razmera. Prvi njegovi organizacioni
zahvati u Beogradu uneli su novi duh koji je počeo da struji
među nama širom Srbije. Majstorski kanališući i prikuplja-
jući sve što je do tada urađeno u Beogradu i Srbiji, dajući
svemu čvršće organizacione forme, Parović je uneo novo
oduševljenje u naš rad. On nije kao neki drugi došao na
brzinu da nas vidi pa da onda još brže ode, da ga više nikad
ne Vidimo. Večito živ i aktivan, on nam je stalno i sve češće
dolazio kad bi nam njegova pomoć bila najpotrebnija, i zato
se može mirne duše reći da je Blagoje Parović odigrao u
zemlji veoma značajnu ulogu u utiranju pula svemu onome
što je kasnije tako majstorski stvorio i izgradio drug Tito.
Osnovna Parovićeva postavka bila je zdrava. On se
prvenstveno obraćao mlađim i u radu aktivnim kadrovima,
koji nisu čekali da ih drugi gone na rad, već su sami razvi-
jali inicijativu, stvarali grupe i organizacije i s njima ulazili
u borbu. On nije gubio mnogo vremena oko ubeđivanja nekih
starijih kadrova koji su se bili pasivizirali i »čekali nekakve
veze i direktive«. Zurio je da organizacije, koje su počele da
niču širom zemlje, i ljude koje su svakodnevni rad i borba
izbacivali n a površinu, poveže što čvršćim vezama, da im
stvori i da revolucionarne organizacione forme.
» Čim se upoznao sa stanjem u zemlji, Parović je o svemu
tome detaljno upoznao Centralni komitet, predlažući dalji
plan rada. Centralni komitet se ubrzo složio sa njegovim
predlozima. Plan Parovića je predviđao na prvom mestu dalje
obnavljanje i jačanje partijskih organizacija i njihovo što
brže povezivanje sa Centralnim komitetom. Kao drugi zada-
tak Parović je postavio konačno likvidiranje frakoionaštva u
Srbiji i u vezi s tim definitivno eliminisanje ostataka uticaja
dra Sime Markovića. Stvarajući veći broj organizacionih cen-
tara u Beogradu, od kojih je svaki za se imao razrađen plan
rada, Parović se trudio da te, mada paralelne grupe, ne znaju
jedna za drugu. One su u prvo vreme bile objedinjene jedino
njegovim rukovođenjem. Praktična posledica toga bila je da
pad jedne od njih ne bi smeo da povlači za sobom pad i
druge. Rukovodstvo grupa objedinjavao je u prvo vreme,
kao što sam rekao, on sam, ali je već u prvoj polovini 1934.
godine kao važan zadatak postavio potrebu orgainizovanja
jedne partijske konferencije za Srbiju koja bi imala prvi
zadatak da izabere rukovodstvo za Srbiju. Parović je tražio
da i u ostalim mestima Srbije, kao što je on učinio u Beo-
gradu, pristupimo »provođenju osnovnih zadataka prilagođa-
vajući se mesnim prilikama. Ti zadaci su bili: organizaciono
učvršćivanje i dalje stvaranje ćelija po krupnijim preduze-
ćima, zatim organizaciono učvršćivanje SKOJ-a i dalje širenje
ove organizacije među omladinom. Isto tako energično je
naglašavao potrebu daljeg rada u sindikatima, uz istovremeno
raskrinkavanje dra Zivka Topalovića, Krekića, Belića i n j i -
hovog društva u rukovodstvu sindikata. U vezi sa radom u
53
sindikatima postavljalo se i pitanje borbe za bolje uslove
rada i života radnika. Parović je naročito tražio da se pristupi
što organizovanijem širenju partijske štampe i što uspešnijem
radu na teoretskom uzdizanju članova Partije. Ljudi koje je
Parović prikupio preko raznih organizacionih formi, bez
obzira što ih je malo vremena poznavao, uglavnom su, koliko
ja znam, odgovorili zadatku. To su u većini slučajeva bili
»duševljeni i uporni borci, spremni da se u potpunosti posvete
samo revolucionarnom zadatku.
Evo šta je Parović napisao u svom već citiranom izveštaju
Centralnom komitetu o ljudima i grupama s kojima je došao
u dodir: »Što se tiče odnosa prema partijskoj liniji, stepena
političke razvijenosti i rada u masama, sve te grupe su m a n j e -
-više politički jednake (izuzetak su politički stavovi nekih
drugova iz grupe br. 10*)... Sve one sa oduševljenjem pri-
znaju partijsku liniju i hoće da je sprovedu u život kako
znaju i umuju«. Oduševljenje koje je Parović uneo u tempo
i razmere našega rada davalo je rezultate, ali je ubrzo dovelo
i do događaja koji, srećom, i zahvaljujući majstorskom stva-
ranju paralelnih organizacionih grupa, nije imao težih posle-
dica iako je u prvi čas prilično poremetio dalji tok rada.
Upravo je ovaj događaj pokazao u čemu je bila kvalitativna
vrednost onog novog što je u (naše organizacije uneo Parović
svojim radom. Ni ovaj, a ni drugi slični do kojih je kasnije
dolazilo i moralo da dolazi, nisu više nikad bili u stanju da
uspore polet kojim je Partija počela da kreće napred.
H A P Š E N J E U BEOGRADU JULA 1934. GODINE
Početkom jula 1934. godine došlo je u Beogradu do veće
provale. Provala je počela preko letka nađenog kod jednog
šegrta u Rakovici. Letak je pronađen slučajno, a ne mudrošću
policije. Provala je zahvatila pročelnika ćelije u Rakovici, a
ovaj je provalio Slobodama Škerovića. Pročelnik je istovre-
meno odao i Radovanovića, a on sve za koje je znao. Pored
Škerovića i Radovanovića policija je uspela da pohvata i čla-
nove Mesnog komiteta Peru Stokića i Acu Zdravkovića. U
* Pod tom šifrom označavana je desna frakcija.
42 36,
vezi sa ovom provalom stanje u Beogradu je izgledalo otpri-
like ovako: Mesni komitet prestao je da radi pošto su se
Marinović i Šiber nalazili u bekstvu, a Cana Babović je bila
u to vreme u Sovjetskom Savezu na kursu; čitavo rukovod-
stvo SKOJ-a, to jest Škerović, Pap i Radosavljević nalazili
su se u zatvoru, a i članovi Organizacione komisije Jova Ra-
dovanović i Buda Popović. Tehničke veze prestale su da
funkcionišu, a isto tako i sindikalna komisija. Zahvaljujući
Parovićevim organizacionim predostrožnostima provala nije
mogla da zahvati šire razmere, a što je najglavnije, nije pre-
neta uopšte ma unutrašnjost. Razlog što je ipak uhapšen pri-
ličan broj ljudi u samom Beogradu treba tražiti u Škerovi-
ćevoj velikoj aktivnosti, njegovom neposrednom povezivanju
sa neproverenim omladincima, kao i njegovom mešanju u
poslove drugih. Provali je doprinelo i to što je Radović iz
vremena svog legalnog rada poznavao lično mnogo ljudi.*
O ovom govorim na osnovu pričanja drugih i na osnovu onog
što sam pročitao u jednom Parovićevom izveštaju.
Privremeno oblasno rukovodstvo za Srbiju, Brana Jevre-
mović i Colić nisu bili zahvaćeni provalom. Marko Perić bio
je već ranije uhapšen i proteran u rodno mesto. U provali
je, doduše, pominjan Slavko. To je bilo ilegalno ime Brane
Jevremovića. Postojala je mogućnost da i on padne u r u k e
policije. Ali ni sastav Privremenog rukovodstva nije bio n a j -
srećniji, naročito posle hapšenja i proterivanja radnika Perića.
To je znao i o tome mi je kasnije govorio sam Parović. Brana
se razvijao u uslovima borbe u zemlji. Colić, ili kako smo ga
zvali ilegalnim imenom — Dukić, došao je nešto pre toga
iz Praga, gde je studirao muziku. On je u zemlju došao sa
nekim konkretnim zadacima. Održavao je vezu neposredno
sa Gorkićem, koji ga je i poslao u zemlju. J e d a n od njegovih
zadataka bio je da radi na organizovanju štamparije. Teškoće
oko doturanja ilegalnog materijala iz inostranstva navele su
Centralni komitet na misao da organizuje nekoliko štampa-
rija u zemlji, koje bi Partiji obezbedile štampanje ili umno-
žavanje partijskih materijala, letaka ili listova. Colić je, kako
piše u svojim sećanjima Laza Lilić, zajedno sa drugovima
Hristiforom Dulićem-Kićom, Aleksandrom Božićem i Duša-
* O ovoj provali govori i Parovićev izveštaj CK-u od 1. I X
1934. — Arhiv CK, br. 7988.
nom Štrpcem, tipografskim radnicima, te parketarom Acom
Miloševićem i Ivanom Kalapišem, takođe parketarom, uspeo
da organizuje tu prvu ilegalnu štampariju. Lilić piše u svojim
sećanjima: »Na poslovima oko štampanja i rasturanja mate-
rijala radile su Vukica Mitrović-Šunja, Rada Dulić-Crna, Lepa
Stamenković, Paula M u z e r . . . Štamparija je posle mnogo
teškoća konačno bila smeštena u stanu keramičarskog radnika
Jovana Jerkovića u Triglavskoj (sada Franca Rožmana) ul.
br. 34, u kući žandarmerijskog narednika, komandira straže
u Upravi grada. Bfeograda. Štamparija u kući žandara bila
je kao h a j d u k iz priče koji se skrivao na tavanu sreskog;
načelnika, dok je on pretresao selo«.* Ovo dobrim delom
potvrđuju i sećanja Jovana Marinovića, Brane Jevremovića
i drugih, kao i nekoliko dokumenata koje su pisali Parović,
Gorkić i još neki, a koje sam našao u Arhivu CK.
Dakle, što se tiče zadatka na organizovanju štamparije
i njenog rada, mislim da ga je Colić s uspehom obavio. Ali
drugi zadatak, to jest rad u Privremenom oblasnom ruko-
vodstvu nije se odvijao kako treba. U svom izveštaju od
1. IX 1934.** Parović, kad govori o radu Privremenog oblasnog
komiteta, pored ostalog piše: ». .. OK u Beogradu zbog nje-
gova sastava i odnosa u njemu (Đukić prema ostalima) n i j e
funkcionisao. Na Slavka je palo sve i on je vukao do odlaska
koliko je mogao ...« Dakle, Colić-Dukić nije našao načina da
sarađuje sa Branom Jevremovićem-Slavkom. Perić je bio
proteran. Brana se našao u situaciji da radi sve sam. Na njega
su pali svi organizacioni poslovi. Te poslove komplikovala je
još više provala, koju je trebalo kanalisati i od n j e spasiti
ono što se dalo još spasiti. Brana je radio dok nije gotovo
malaksao. Pričali su mi da je tih dana jureći s jednog ile-
galnog sastanka na drugi — a takvih sastanaka bilo je mnogo
— pao u nesvest negde u blizini Narodnog pozorišta sa džepo-
vima punim ilegalnog partijskog materijala. Srećom, tu se
našao neki simpatizer, koji ga je poznavao i pomogao m u da
se pridigne. Iscrpen do k r a j n j i h granica, Brana je pozvao
mene da dođem odmah u Beograd i da ga zamenim.
* Laza Lilić: »Beogradski ilegalni punkt«.
** Arhiv CK, br. 7988.
42
PRELAZIM NA RAD U BEOGRAD
Parović je prilikom svog poslednjeg boravka u Beogradu.
naredio da me pozovu na rad u Beograd. On je o tome već
ranije sa mnom razgovarao. Terao me je samo da što pre
završim formiranje okružnog komiteta. Potrebu moga pre-
laska na rad u Beograd obrazlagao je i time da u Beograd
treba i inače dovesti nekoliko isprobanih i beogradskoj sredini
nepoznatih i nekompromitovanih drugova.
Na poziv Branin stigao sam u Beograd polovinom jula..
Došao sam zaista u zadnji čas. Brana je morao da se skloni
što pre iz Beograda, a osim toga, trebalo je da se uskoro
javi na odslušenje vojnog roka. On me je na brzinu povezao
sa Đukićem, to jest sa Colićem, Tomom — to jest Lazom
Lilićem, Nidžom Naftali-Demajom i Vukicom Mitrović, čijeg
se tadašnjeg ilegalnog imena danas ne sećam. Osim njih,
povezao me je i sa Sergijem Dimitrijevićem, koji je održavao
veze sa Leskovcem, Jagodinom, Ćuprijom i Kumanovom. Vu-
kica je bila veza sa štamparijom. Naftali-Demajo držao je
veze sa javkom preko koje su održavane najpoverljivije veze
sa CK. Lilić i Colić je trebalo da mi obezbede veze s mestima
po unutrašnjosti Srbije. Moj zadatak je bio u tom času da
koristeći se saradnjom pomenutih drugova održim i učvrstim
već uspostavljene veze, da pomognem snabdevanje mesta po
unutrašnjosti partijskim materijalom, u stvari, da produžim
ono što je do tada radio Brana Jevremović.
Ostao sam u vezi i s Vesom Maslešom, čije je ilegalno
ime bilo Gojko, mada je on imao više ilegalnih imena. Valjda
zbog njegova rasta, drugovi su ga ponekad zvali »Mali« ili
»Klajn« ili Gojša Mališan.
Najživlju i najaktivniju saradnju uspostavio sam po mom
dolasku u Beograd sa Lazom Lilićem, koji je pored ilegalnog
imena Toma imao i ilegalno ime Sava. Ovo poslednje upo-
trebljavao je obično potpisujući tako šifriranu poštu za CK.
Preko njega, putem šifre, održavali smo veze sa Parovićem
i Centralnim komitetom. Preko njega sam dobijao, radi rastu-
ranja, partijske materijale za Srbiju, Vojvodinu, a povremeno
i za Crnu Goru i Makedoniju. Njegovim posredstvom bili su
obezbeđeni prvi ilegalni stanovi za smeštaj najpoverljivijih
drugova. Jedan od stanova bio je n a j p r e u Sinđelićevoj ulici
broj 26, a kasnije u Kopaoničkoj broj 11, kod sedamdeseto-
57,

.'godišnje starice Lenke Vojinović, koju je Laza za taj posao
angažovao. Preko njega je nađen i rezervni stan u Šafari-
kovoj ulici broj 4, kod Ružice Pavlović. Povremeno je kori-
J ć e n i stan dra Miloša Božića. Kasnije smo t a j broj ilegalnih
stanova uz pomoć Vese Masleše i Mirka Sardelića još više
proširili. Deo ilegalnog materijala stizao je i preko veza koje
J e održavala Vojka Demajo. Ona je držala i izvesne adrese
za inostranstvo. Jedan od glavnih zadataka koji sam poduzeo
da sa Lilićem izvršim, bio je da prikupimo i organizujemo
još neuspostavljene veze sa obnovljenim organizacijama širom
Srbije i da im obezbedimo što redovnije doturanje partijskih
materijala i lista »Komunist«, koji se u to vreme štampao
i dosta redovno izlazio.
Ja sam već do tada održavao lične veze sa Kraljevom,
Čačkom, Užicama, Gornjim Milanovcem, Užičkom Požegom
i Dragačevom. Preko Kraljeva bile su uspostavljene veze sa
Kosovskom Mitrovicom, a u poslednje vreme i sa Kruševcem.
Veze sa Užičkom Požegom i Dragačevom održavali smo preko
Ljube Mičića, nekadašnjeg poslanika Komunističke partije u
Ustavotvornoj skupštini. Sa Kosovskom Mitrovicom vezu smo
i dalje držali preko Mire Dragišića. Pred sam moj odlazak
iz Kraljeva uspostavili smo vezu i sa Valjevom preko dra
Pantića. Međutim, docnije mi je Lilić dao za Valjevo novu
vezu.
U saradnji sa Lilićem, a nešto i uz pomoć Brane Jevre-
movića, odnosno Sergija Dimitrijevića, uspostavili smo ubrzo
vezu sa Okružnim komitetom u Leskovcu, koji je u svom
sastavu okupljao partijske organizacije Leskovca, Vlasotinaca,
Vranja,. Lebana i, koliko se sećam, skojevsku organizaciju
u Vučju. U ovom komitetu već su tada radili drugovi Košta
Stamenković, Blagoj e Nikolić, učesnik u oktobarskoj revolu-
ciji, delegat na Drezdenskom partijskom kongresu, i stolarski
radnik Vlada Đorđević. Kao i kragujevačka, i leskovačka
partijska organizacija je dugo nevezano i samoinicijativno
radila pre nego što smo je mi uspeli da povežemo. Oni su
u jednom momentu, tražeći veze, bili uspeli da se povežu sa
nekim ljudima u Beogradu, ali kada su saznali da se radi
o ljudima dra Sime Markovića, prekinuli su tu vezu i pro-
dužili da rade sami sve dok nisu dobili vezu sa nama. Koliko
znam, leskovačka partijska organizacija bila je jedna od
retkih u zemlji koju diktatura nije razbila i koja je nepre-
126
kidno radila bez obzira što je ostala bez veza sve dok je
nismo mi povezali. To može samo da posluži na ponos njenom
rukovodstvu i članovima.
Lilić mi je već prilikom našeg prvog susreta dao vezu
sa kragujevačkom partijskom organizacijom, koja je pored
leskovačke u to vreme spadala među najbrojnije. Uspostavili
smo veze sa partijskim organizacijama Jagodine i Ćuprije.
I sa ovim dvema organizacijama povezao nas je Sergije Di-
mitrijević. Docnije smo tu vezu održavali preko studenta
prava Boška Duričića, s kojim me je povezao Sergije. Sećam
se da smo uspostavili i nekakvu vezu sa Obrenovcem. Sa
Aranđelovcem smo je održavali preko pravnika Dragana La-
zarevića. Preko Dimitrijevića održavali smo veze i sa Kuma-
novom.
N I J E UVEK LAKO USPOSTAVITI VEZU
Ne sećam se više zašto, ali najteže je bilo raditi u Beo-
gradu. Cini mi se da je za to bio najviše kriv jedan ilegalac,
partijski instruktor koji je na Parovićevo traženje u Beograd
došao nešto pre Skerovićeve provale. Ilegalna imena toga
čoveka bila su Jova, Mile, Radoje i Ćovek. U kasnijim par-
tijskim izveštajima, koliko sam video, Parović ga je zvao
Vorak, što mu je, mislim, bilo ilegalno ime u emigraciji.
Delom zbog toga što je bio bolestan, a izgleda još više zbog
toga što je bio zbunjen provalom koja se oko njega počela
da odvija, odmah po dolasku u Beograd, iako potpuno bez-
razložno, njega je bila zahvatila manija gonjenja. Možda je
tome mnogo doprineo i slučaj koji mu se desio prilikom samog
dolaska u Beograd. On je, naime, došao na našu rezervnu
javku, na stan pravnika Fadila Maglajlića. Maglajlić je po-
nekad znao da bude čovek »na svoju ruku«. Jovo je upao u
Maglajlićevu sobu iznenada, u času kad je on spavao. Pro-
buđen iznenada, Maglajlić se trgao i uperio na njega revolver
misleći da je policijski agent. Ta dramatična situacija već na
prvom koraku izgleda da je ostavila težak i neugodan utisak
na Jovu. Usled njegove preterane opreznosti i nepoverljivosti
prema ljudima, rad na obnavljanju i povezivanju provalom
poremećene beogradske partijske organizacije bio je potpuno
zastao. Žurili smo se da to što je bilo u vezi s njim izvedemo
29
što pre na čistac. Sećam se da smo jedan od prvih sastanaka
održali odmah po mom dolasku u Beograd. Sastanak smo
održali u stanu Jelene Demajo u Kneza Pavla ulici (danas
Ulica 29. novembra). Stan nam je obezbedila njena kćerka
Vojka Demajo, koja je upravo bila puštena iz zatvora, pošto
je bila uhapšena u vezi sa Škerovićevom provalom. Sastanku
je prisustvovao instruktor Jovo, odnosno Mile, zatim Laza
Lilić, pa i još neki drugovi (danas se više ne sećam ko).
Tražili smo od Jove da što pre pristupi obnavljanju beo-
gradske organizacije i da nam što pre veze. On se žalio na
Jovana Marinovića, koji se nalazio u bekstvu. Uglavnom je
obećao da će stvar krenuti sa mrtve tačke. Zbog ovakvog
njegovog držanja dolazilo je u pitanje da ne bude izvršen
još jedan ozbiljan zadatak na kome je Parović mnogo insi-
stirao. Radilo se, naime, o organizovanju prve partijske kon-
ferencije za Srbiju, o »zarukama«, kako smo konferenciju
ilegalno zvali. Usled njegova otpora, ovaj posao je potpuno
ostao po strani. On je jednostavno od prvog časa bio protiv
»zaruka«. Kao razloge navodio je provalu i ostale tadašnje
poslove. Iako smo i Lilić i ja celo vreme tražili da se spro-
vede Parovićeva direktiva, on je stalno otezao. (U svom izve-
štaju od 1. IX 1934.* Parović piše: »Situacija je, dakle, teška
(misli na stanje u vezi s provalom, T. V.), ali ne tako očajna
kako misli Radoje. On dosad nije mogao učiniti više zbog:
a) nemogućnosti povezivanja, b) bolesti, c) »prevelike oprez-
nosti i nepoverljivosti prema ljudima«, kako rekoše ovde, d)
nedovoljne okretnosti i . . . On je bio protiv »zaruka« i na
tome se je sukobio sa Tomom ...«). Bio je to čudno plašljiv
čovek. Stalno je od Lilića tražio da mu nađemo drugi stan,
jer da je primetio da ga, navodno, prate. Kada bismo m u
našli drugi stan, izmislio bi opet nešto i zahtevao novi. J a
nipošto ne mislim da bolest i neki drugi objektivni momenti
nisu uticali na njegovo držanje i stavove, jer zaista nije bilo
ni lako ni jednostavno raditi u to vreme.
Šifrom smo bili obavešteni da je u zemlju upućen još
jedan partijski instruktor. To je bilo nekako odmah iza Ške-
rovićeve provale. Očekivali smo ga dugo i već poverovali
da je pao u ruke policije. Posle smo čuli čitavu priču o n j e -
govoj »odiseji«. Verovatno usled Škerovićeve provale, on je
* Arhiv CK, br. 7988.
53
nabasao na »zarđalu javku«, to jest na javku koja je pro-
valom bila ugrožena i zbog toga bila napuštena ili poništena.
On je, srećom, imao rezervnu javku koja je glasila na nekog
učitelja u Šapcu. Otišao je n j e m u i on ga je primio. Čekajući
novu javku, koju je trebalo da mu dostavimo, nije imao mira.
Počeo je da se sam, ili u društvu sa ovim našim drugom,
šeta po Šapcu. Da li slučajno, zbog toga što je tek stigao iz
Lenjinske partijske škole u Moskvi, ili iz nekih drugih raz-
loga, on je stalno u razgovor mešao ruske reči. Policija ga
je, naravno, brzo primetila. Jednoga dana zaustavili su ga
i zatražili dokumenta. On im je pokazao legitimaciju koju
su mu dali drugovi u Zagrebu i ispričao da je sin nekog
trgovca alkoholnih pića iz Zagreba. Slučajno se desilo da je
dan ranije, šetajući sa našim drugom, svratio na neko mesto
gde se pekla rakija. To je video i policijski agent koji ga je
tih dana pratio. Zahvaljujući ovoj slučajnosti policija je resila
da ispita njegove navode. Oduzela mu je legitimaciju da bi
je proverila. Njemu su naredili da za to vreme ne napušta
Šabac.
Još iste noći drugovi su ga najhitnije sklonili u neko
selo malo dalje od Šapca. Obavestili su nas odmah o situaciji.
Uspeli smo da ga nekoliko dana kasnije pronađemo i preko
Valjeva i U'ba prebacimo u Beograd. Dodelili smo ga na rad
s omladinom, jer nam je kao instruktor za rad sa omladinom
bio i upućen. Njegova ilegalna imena bila su Janko, a pone-
kad i Stanko. Među omladinom su ga zvali i Oskar, što opet
ne treba mešati s ilegalnim imenom tadašnjeg člana CK
Karla Hudoamala; inače znam da je poštu potpisivao imenom
Edgar i da se zvao i Darsula, što su verovatno bila njegova
ilegalna imena u inostranstvu. Zadao nam je dosta muke i
jeda svojim »poduhvatima«, ali o tome ću govoriti nešto
kasnije.
ATENTAT NA K R A L J A ALEKSANDRA
Malo posle ovoga zbio se jedan događaj koji nam je
svojim razmerama još više komplikovao situaciju i umno-
gome otežao i inače teške uslove rada. Bio je to marseljski
atentat, u kojem je pored francuskog ministra spoljnih po-
slova Luja Bertua bio ubijen i kralj Aleksandar Karađorđević.
R1
 Atentat su organizovali ustaški emigranti u saradnji sa l j u -
dima Vanče Mihajlova. Partija je u principu bila protiv tero-
rističkih metoda, pa prema tome i metoda koje su prime-
njivali ustaše i »makedonstvujušči«, ali je bila i protiv mo-
narhije, a posebno protiv kralja Aleksandra kao nosioca
diktatorske monarhofašiističke vladavine u zemlji.
Smrt kralja Aleksandra izazvala je nov besan talas terora
policijskog r e ž i m ^ širom zemlje. Policija je na sve strane
organizovala racije progoneći i terorizirajući sve one koji se
nisu slagali sa režimom. Ona je gonila frankovačko-ustaške
elemente, a po Makedoniji, kako ljude Vanče Mihajlova tako
i poštene makedonske rodoljube. Glavnu žestinu svog besa
i dalje je usmeravala u pravcu progonjen ja članova Komu-
nističke partije. Vladajuća klasa bila je svesna da smo za n j u
mi ipak najopasniji, bez obzira što nismo za terorističke
metode borbe. Zato je i ovoga puta oštricu svog besa usme-
rila opet na nas komuniste. Teror policije i njene stalne racije
još više su poremetile naš rad. Mnogi drugovi morali su da s e
sklanjaju, napuštajući mesta svog rada. Morao sam i ja na
kraće vreme da napustim Beograd, bojeći se da me, ako ni
zbog čega drugog, a ono kao »besposlenog« ne proteraju
zauvek iz Beograda. Otišao sam u Tuzlu do mojih roditelja,
kod kojih su . mi privremeno iz Kraljeva otišli žena i dete.
U Beograd sam se vratio posle kraćeg vremena, kad se stanje
malo stišalo. U vezi s atentatom morali smo da se hteli-ne
hteli natežemo i mnogo između sebe diskutujemo povodom
izvesnih vesti i njihova komentarisanja. Te vesti su se poja-
vile u režimskoj štampi u zemlji, kao i nekim listovima u
inostranstvu. Radilo se o komentarima na stav zvaničnih
krugova Sovjetskog saveza u vezi s marseljskim atentatom.
Taj stav je izgleda proizašao iz nekog proizvoljnog citata koji
je dao povoda diskusiji. Pisalo se tu kako je u Moskvi održana
svečana komemoracija kralju Aleksandru, koju su navodno-
organizovali zvanični krugovi sovjetske vlade i da je čak
Litvinov, tadašnji komesar za vanjske poslove, održao govor.
Objavljeno je bilo da će na pogreb k r a l j u Aleksandru doći
i zvanični predstavnik sovjetske vlade. Objavljeno je bilo
čak i njegovo ime. Pisalo se kako iza Jugoslavije stoji »osam-
naest miliona ruskih bajoneta«, i još mnogo toga.
Sve je to izneseno sa ciljem da unese zabunu u redove
napredne javnosti, da obmane radničke i seljačke mase i
utiče na njihovo reagovanje.
126
Sećam se da smo odmah preduzeli akciju kako bismo to
pravilno objasnili Partiji i masama. Ovo smo morali da u r a -
dimo tim pre što su se u nekim partijskim organizacijama
pojavile odnekud direktive koje su pozivale na saradnju s
ustaškim elementima odnosno s terorističkim metodima borbe.
Bez obzira na sve, mi ipak rad na ostvarenju zadataka nismo
prekidali. Tome je najviše doprineo sam Parović, koji se,
osećajući dobro koliko nam je potrebna njegova pomoć, a
obavešten o stanju kod nas, opet u pravi čas pojavio u Beo-
gradu. Bilo je to oko mesec dana pred marseljski atentat, da.
bi nam ponovo na vreme stigao i iza samog atentata.
PAROVIĆ UVEK DOLAZI U PRAVI CAS,
I UVEK SA NOVIM ZADACIMA
Sećam se vrlo dobro svog susreta sa njim, prvog p o s l e
moga prelaska na partijski rad u Beograd. Bilo je to počet-
kom septembra 1934. godine. Završavali smo poslove oko
organizovanja tehnike za Srbiju. Tog dana imao sam zakazan
sastanak sa Lilićem radi nekog dogovora. Išao sam lagano ne
žureći se. Imao sam još dovoljno vremena da u zakazani čas
stignem. Najednom, na uglu ulica Knez Mihajlove i Kneginje
Ljubice (danas Zmaj Jovina ulica) ugledah Parovića. Prišao
mi je žurno. Video sam da se kao i ja obradovao našem izne-
nadnom susretu. Rekao mi je da je tu na uglu imao zakazan
sastanak. Čekao je, ali onaj koji je trebalo da dođe na t a j
sastanak nije došao. Zakazali smo sastanak za sledeći dan
pre podne. On se mnogo žurio, a i ja sam morao da stignem
na vreme. Čudio sam se da su m u zakazali sastanak na tako
nezgodnom mestu, tačno između Glavnjače i nove Uprave
grada, na prostoru u kome se policija najviše zadržavala.
Lilića sam zatekao zabrinuta. Rekao m i je da je imao
zakazan sastanak na kome je trebalo da dočeka jednog veoma
odgovornog druga. Čekao ga je, ali on nije došao. Brinuo se
da mu se nije što desilo, a ukoliko nije, ne zna kako da ga
sad ponovo nađe. Odmah mi je bilo jasno o čemu se radi.
Rekao sam mu da sam malopre slučajno sreo Sretena. Bilo
je to tadašnje ilegalno ime'Blagoja Parovića. Lilić se obra-
dovao, jer je upravo njega i čekao. Nekom zabunom dali su
im različite podatke o mestu sastanka. Sledećeg dana sreli
65

smo se sva trojica. Da nije bilo onog slučajnog susreta, a
kako su veze posle Škerovićeve provale bile prilično pore-
mećene, tražili bi se sigurno nekoliko dana dok se ne bi
ponovo našli.
Obavestili smo Parovića o stanju u Srbiji i našem radu.
Sto se tiče veza sa unutrašnjosti, on je bio zadovoljan. Čudilo
ga je, a pomalo i ljutilo, da nismo uspostavili veze sa orga-
nizacijom u samom Beogradu. Videlo se da je bio jednostrano
informisan. Čolić je, usled svojih specifičnih zadataka, a izgu-
bivši posle provale potpuno vezu sa Branom Jevremovićem,
počeo, naime, da radi nešto na svoju ruku. U svom radu
nailazio je i na otpor. On je o tome preko svoje linije obave-
štavao Centralni komitet. Naravno, usled toga su njegovi
izveštaji bili jednostrani i u izvesnim pitanjima nepotpuni
i netačni. Sva je nesreća bila u tome što Parović prilikom
svog poslednjeg boravka u Beogradu, a to je bilo nešto pre
hapšenja Škerovića, nije neke svoje odluke stigao da spro-
vede u život. On je tada bio rešio da izmeni sastav Privre-
menog oblasnog rukovodstva za Srbiju. To rukovodstvo je
i inače bilo okrnjeno hapšenjem i proterivanjem radnika Pe-
rića. Parović je smatrao da j e organizacija štamparije do-
voljno važan i krupan zadatak i zato je mislio da bi Čolića
trebalo usmeriti isključivo na t a j zadatak. On je to pred
svoj polazak saopštio Brani Jevremoviću, ali usled hitnog
odlaska, nije valjda stigao da to kaže i Čoliću.
Parović je i ovoga puta kao i uvek došao sa čitavom vre-
ćom novih zadataka. Prvih dana već nam je nametnuo takav
tempo rada da smo prosto spadali s nogu. Istog dana održali
smo sastanak sa Jovom, partijskim instruktorom. Trebalo je
raščistiti naše odnose s njim, a naročito njegov sukob sa
Lilićem. Za o v a j sastanak Lilić je na brzinu našao stan. Bila
je to soba Radmile Bunuševac, koja je, kao i Lilić, radila u
»Politici« kao novinar. Pošto se radilo, o sastanku koji je
trebalo hitno održati, Lilić je zamolio Radmilu da mu ustupi
stan. Na sastanku nam je Parović izložio svoj plan rada.
Prvo je trebalo da sredimo stanje u beogradskoj partijskoj
organizaciji, a uporedo s tim da odmah pristupimo hitnim
pripremama za najskorije održavanje partijske konferencije
za Srbiju, na kojoj bi trebalo da se izabere partijsko ruko-
vodstvo za Srbiju. Prvi zadatak dodeljen je Jovi, s tim da
ga izvrši uz pomoć drugova iz beogradske partijske organi-
45
zacije. Lilić i ja smo trebali da izvršimo pripreme za konfe-
renciju. Čoliću je saopšteno da napusti sve drugo i da se
potpuno posveti organizaciji štampe.
Parović je vrlo dobro znao kakve teškoće predstavlja
doturanje štampe iz inostranstva. Štampa i materijali koji
su dolazili iz inostranstva stizali su gotovo po pravilu kasno
ili neuredno. Najbolji primer za ovo bio je slučaj sa prvo-
majskim letkom 1934. godine. Direktiva je bila da njegovo
rasturanje pripremimo što bolje. Posao je bio poveren Brani
Jevremoviću. Sve je bilo spremno, Prvi m a j se približavao,
a letak nije stizao. Obećali su da će letak biti naročito sadr-
žajan i da će nositi potpis CK. U poslednjem času je Parović,
videći da letak ne stiže, napisao na brzinu jedan proglas.
Ovaj proglas odštampan je u našoj štampariji. Mi smo ga
razaslali organizacijama da ga rasture. Otprilike mesec dana
iza toga stigla je iz inostranstva zamašna pošiljka materijala.
Između ostalog, bio je tu i prvomajski letak. Bio j e zaista
veoma interesantnog sadržaja i savršeno tehnički izrađen, ali
usled zakašnjenja nije se mogao i s k o r i s t i t i . . .
Drugom prilikom obavestili su nas da je u Zemunu, na
adresu nekog našeg druga studenta, stigla pošiljka upakovana
u duplo dno d v a j u kofera. Poslali smo čoveka da te kofere
preuzme. U međuvremenu t a j je student bio otputovao negde
u unutrašnjost. Njegovi rođaci kod kojih je stanovao nisu
hteli ni da čuju o tome da nekome predaju kofere bez njega.
Nisu ni slutili o čemu se radi. Mislili su da ih čovek koji je
došao po kofere hoće da prevari. Zapretili su mu čak i poli-
cijom. Kofere smo dobili tek kad se taj student vratio.
Takve i slične nezgode navele su Parovića da štampariju,
koju je organizovao Čolić u stanu keramičara Jove Jerkovića,
izdvoji isključivo za potrebe CK. Zbog toga je Čoliću stavljeno
u dužnost da odmah pristupi organizovanju druge štamparije
koja bi služila potrebama partijskog rukovodstva za Srbiju.
Na tom poslu sa njim je počeo da radi parketarski radnik
Aca Milošević.
Pošto su se Jovan Marinović-Marko i Josip Šiber-Vlado,
nalazili još uvek u bekstvu u zemlji, a policija nije prestala
da i dalje traga za njima, Parović je dao konačno uputstvo
za njihovo prebacivanje u inostranstvo. Poslova je, dakle,
bilo dosta. Imalo je šta da se radi. Mi smo zaista svi prilegli
na rad. Kada sam prešao u Beograd, imao sam nameru da se
5 — Mučne godine
zaposlim ćfa bih na taj način što bolje legalizirao svoj boravak.
Međutim, u uslovima rada koje je svojim planovima na-
metnuo Parović o nekom mom zaposlenju u tom času nije
moglo biti ni govora.
SA PAROVICEM PO S R B I J I
U međuvremenu Parović je želeo da obiđe partijske
organizacije u Srbiji, da ih upozna i da im svojim savetom
pomogne. Meni je stavljeno u zadatak da organizujem ova
putovanja i da ga pratim. Putovali smo obično istim vozom
ili autobusom, ali kao dva putnika koji se ne poznaju. Na
tim putovanjima imao sam prilike da vidim prekaljeno isku-
stvo ovog majstora ilegalca. Putujući tako s njim, doživeo
sam i nekoliko mučnih časova. Jednom, vraćajući se u Beo-
grad, negde oko Lapova, pošao sam hodnikom da vidim da
li je u njegovom kupeu sve u redu. Zastao sam zbunjen. Na
vratima kupea stajao je krupan čovek u uniformi policijskog
pisara, a unutra je oko kofera baratao nešto jedan žandar.
Parovića nisam mogao da vidim jer su se u tom času po kupeu
muvali još neki ljudi. Produžio sam, zabrinut, do kraja va-
gonskog hodnika i tu zastao čekajući šta će dalje biti. Malo
kasnije izašao je iz kupea žandar i otišao hodnikom. Pisar
je ostao u kupeu. Odlučio sam da ponovo zavirim i pošao
hodnikom. I šta sam video? U kupeu pored Parovića sedele
su neke devojke, pisar i još jedan čovek. Parović im je nešto
živo pričao, a oni su se prosto kidali od smeha. Na beogradskoj
železničkoj stanici video sam ga kako izlazi iz vagona sa
pisarom i devojkama u smehu i razgovoru. A ova stanica bila
je uvek puna agenata.
Drugi put vozili smo se autobusom. Tek što smo se
smestili, dođe šofer autobusa i poče da se penje u kola. Pa-
rović je sedeo u drugom redu, odmah iza šoferova sedišta.
J a dotad nisam znao njegovo pravo ime. Znali smo ga po
ilegalnim imenima, a on je takvih imena imao više. U času
kad je šofer hteo da sedne za volan, pogled mu pade na
Parovića. Odjednom šoferovo lice prosto sinu od radosti. Mla-
tarajući rukama, on poče da dovikuje: »Zdravo, bre, Blagoje,
boga ti tvoga! Otkada te nisam video! Gde si, bre, sada?
66
Kuda ideš?« Sedeo sam prosto skamenjen i uplašen šoferovim
izlivom radosti. Primetih da Paroviću za tren zaigraše tre-
pavice. Ali on blago i sasvim hladno odgovori šoferu: »Izvi-
nite, prijatelju, ali vi ste u zabuni. Nisam ja taj za koga
me vi držite. Možda sam sličan nekom vašem prijatelju. Već
mi se to dešavalo da me zamene«. Šofer se izvinjavao i još
dugo osvrtao i opet izvinjavao: »E, ljudi, što ovaj gospodin
liči na jednog mog starog drugara! Ma pljunuti on! E, drago
mi je što sam vas video, kao da sam njega video«.
Kasnije mi je Blagoje pričao da je šofera zaista poznavao.
Bio je to čovek, naš simpatizer, sklon piću i veselom životu,
ali pošten i spreman da mnogo šta uradi za nas.
PRIPREMAMO P A R T I J S K U KONFERENCIJU
ZA SRBIJU
U toku našeg najintenzivnijeg rada na izvršavanju zada-
taka Parović je morao da otputuje. Mislim da je išao u
Hrvatsku i Sloveniju radi priprema IV partijske konferencije.
Lilić i ja vršili smo ubrzano pripreme za našu konferenciju.
Pred polazak Parović nam je dostavio pismeno uputstvo Cen-
tralnom komitetu u vezi sa održavanjem naše konferencije.
Pismo je sadržavalo detaljna uputstva o programu rada kon-
ferencije. Ono je glasilo:
OK u Bgdu
Dragi drugovi!
Proces podizanja i konsolidacije naših organizacija u
Srbiji dostigao je takav stepen da se održavanje partijske
konferencije postavlja kao neophodna potreba za dalji pra-
vilan razvoj Partije i svega revolucionarnog pokreta. Sa
drugom H. smo detaljno govorili o održavanju konferencije
Srb., a ipak smatramo korisnim i pismeno vam obratiti pažnju
na važnije momente u vezi sa konferencijom.
I Osnovna politička pitanja
Dnevni red konferencije prema našem mišljenju treba
da bude sledeći:
5* 67

1. Politički i organizacioni izveštaj
U njemu treba obuhvatiti sve osnovne momente: a) opšta
politička situacija u svetu (prelaz k novome kolu ratova i
revolucija), b) ekonomska kriza, nacionalne suprotnosti, borbe
radnih masa, raspadanje u taboru v-F. diktature, i borba za
samoopredeljenje ugnjetenih naroda i nacionalno-revolucio-
narni pokreti, c) ojjnova i stanje part. organizacija i zapreke
u toj obnovi (br. 10), osnovni nedostaci u njihovom radu,
osnovne zadaće dalje izgradnje part. organizacija po poje-
dinim mestima i srezovima. Po celoj ovoj tačci dnevnog reda
koncentrisati pažnju konferencije na ova tri osnovna mo-
menta. Zadaće komunista ugnjetavajuće nacije u današnjoj
političkoj situaciji, organizovanje i samostalno rukovođenje
svakodnevnih borbi radničke klase i ostalih radnih slojeva;
izgradnja vodećeg partijskog kadra i osposobljavanje par-
tijske organizacije za samostalno organizaciono i političko
delovanje.
2. Organizovanje i rad revolucionarne
sindikalne opozicije
U ovoj tačci dnevnog reda obuhvatiti ova glavna pitanja:
a) ulazak u reformističke i druge reakcionarne sindikate, po-
treba i pravilnost takve linije, borba protiv »levog« sektaškog
skretanja u tom pitanju; b) nove zadaće pristaša revolucio-
narnog sindikalnog pokreta i nove jorme rada i borbe, koje
ističu iz te linije opasnost desničarskog likvidatorstva i izjed-
načavanja — stapanja s reformistima i glavna opasnost; c)
grupa RCO u preduzećima kao osnovna karika u lancu zadaća
RCO i njezino nelegalno organizaciono formiranje u oblasnom
štabu; e) novi val pokreta i štrajkova: njihova priprema i
samostalno rukovođenje glavna je zadaća i glavni uslov
jačanja RSO; borba protiv reformističkih gledišta u našim
redovima, nemogućnosti borbe za vreme krize i tome si.;
f) vešta i pravilna borba protiv reformističkih vođa, s jedne,
pravilna taktika jedinstvenog fronta, s druge strane, kao
jedini put ka revolucionarnom jedinstvu radničke klase; g)
konkretne zadaće part. organizacije i RSO grupa u vezi sa
kongresom URSA u oktobru u Sarajevu (diskusija po sindi-
kalnim podružnicama, izbor naših delegata svuda, učešće u
diskusiji u štampi, zadaće frakcije). U ćelom ovom pitanju
najosnovnije jeste to da komunisti moraju: 1) stvarati grupe
68
RSO po preduzećima i preko njih samostalno voditi pokrete
i štrajkove mimo i protiv volje reformističkih i ostalih reak-
cionarnih sindikalnih vođa; 2) da moraju iskoristiti sve legalne
mogućnosti za olakšanje i pojačanje svoga revolucionarnog
rada u masama. P o s o l i smo vam pismo grafičarima i upute
za pripreme kongresa metalaca. Osim toga, u »P« broj 4—5
štampane su opšte upute po sind. pitanju.
3. Rad na selu i borba radnog seljaštva
U tome delu detaljno pretresti a) položaj radnog seljaštva
i otuda potičuće konkretne zahteve za selo i svaki od tri
okruga (oblasti), a po mogućnosti i po pojedinim srezovima,
zemlja, porezi, dugovi itd.; b) seljačke akcije poslednjih go-
dina, forme, metode i načini njihova pokretanja, organizo-
vanje zborova, zahtevi i pitanja oko kojih su se te akcije
kretale, osnovni nedostaci i pouke iz tih akcija; c) rad par-
tijske organizacije na selu, veze i stvaranje ćelija, agitacija,
pripreme i pokretanja borbi, povezivanje borbe seljaštva s
borbom radničke klase; d) seljački odbori: uslovi, mogućnosti
i konkretne zadatke njihova rada; iskustvo rada seljačkih
odbora oko Čede Plečevića u Aranđelovcu i okolici; akcija
seljaka kao jedino pravilna i moguća baza za opstanak i rad
seljačkih odbora; metodi, način i put pokretanja i vođenja
tih akcija i seljačkih odbora; e) forme i načini naše agitacije
u selu, ostvarenje saveza radnika, seljaka i ugnjetenih nacija
u borbi seljaštva protiv nacionalnog ugnjetavanja, putevi i
načini zajedničkih istupa i akcije seljačke solidarnosti protiv
plaćenih »deputacija«, »hrvatskih seljačkih delegacija« i tome
slično, koje organizuje v. f. diktatura. Glavna zadaća konfe-
rencije u tome pitanju je sledeća: a) pripremiti liniju Partije
na sadašnje konkretne uslove u Srbiji, dati podstreka i upute
partijskim organizacijama za pokretanje seljačkih akcija,
stvaranje seljačkih odbora i partijskih ćelija u selima; b) raz-
jasniti članstvu u najširim slojevima radnog seljaštva Srbije
da je borba protiv nacionalnog ugnjetavanja nesrpskih seljaka
i radnika — nerazdvojan sastavni deo njihove borbe protiv
v. f. diktature, protiv kapitalista, banaka i zelenaša.
4. Rukovodstvo borbom radne omladine
Ovo pitanje treba postaviti kao zasebnu tačku dnevnog
reda. Ukoliko to ne mogu — u vezi sa ostalim tačkama m u
posvetiti maksimalnu pažnju. Danas u tom pogledu najglavnije
69
su ove zadaće: a) konkretno svakodnevno rukovodstvo radom
omladine i pomoć u sprovođenju zadaća SKOJ-a; b) svaka
partijska ćelija da stvori omladinsku, u prvom redu u pre-
duzeću.
5. Stvaranje organizacija CP
Konferencija mora rastresti, prodrmati i pokrenuti orga-
nizacije koje dosad nisu ništa učinile za stvaranje zasebne
organizacije CP: Pripremu i saziv konferencije treba isko-
ristiti za uspostavljanje poverenika organizacije i veza CP,
a po mogućnosti i za stvaranje rukovodstva CP za Srbiju
koga još nema.
Pored ovih političkih organizacionih zadaća, konferencija
ima još i ovu zadaću od ogromnog političkog značaja: me-
todom boljševičke samokritike i zdrave partijske kritike osve-
tliti ceo rad organizacije u Srbiji od 1928. do 1929. godine
do danas, izvući pouke i ukazati jasne puteve za preodole-
vanje nedostataka i pogrešaka dosadašnjeg rada. Stav Par-
tije o tim pitanjima razrađen je u junskom pismu CK komu-
nistima u Srbiji. Prodiskutujte to, nadopunite i izvucite iz
toga pouke za sad. rad.
Vodite računa da referate, diskusije i odluke o svima
pitanjima treba koncentrisati oko neposrednih zadaća i akcija
Partije (štrajkovi, kongres URS-a, stvaranje RSP, povezi-
vanje sa ostalim srezovima i mestima, gradski izbori itd.).
II Organizaciono-tehnička priprema
U tom pogledu se ograničavamo na ove osnovne pri-
medbe: a) izbor delegata je od rešavajućeg značaja. Treba
birati drugove aktivne radnike u organizaciji, koji zdravo
i pravilno gledaju na rad i liniju Partije, koji su pouzdani
u svakom pogledu, sposobni da rešenja konferencije prenose
u mase i organizaciju i da ih ostvaruju; b) mesto i vreme
konferencije treba tako izabrati da obezbedi celu mogućnost
nesmetanog rada delegata i njihov legalan povratak na mesto;
c) sve projekte rezolucije treba unapred pripremiti na osnovu
direktiva CK i rada mesnih partijskih konferencija; d) izbor,
kako sreskih, tako i oblasnih komiteta i delegata za višu
konferenciju vršiti tajnim glasanjem i rezultate saopštiti
samo izabranima; e) pri završetku konferencije delegatima
42 70,
dati konkretne upute za razjašnjenje i provođenje odluke
konferencije; f) o rezultatima konferencije u najkraćem roku
potrebno je obavestiti CK i poslati rezolucije konferencije.
Drugarski pozdrav
CK
Pripreme za konferenciju trajale su gotovo celu prvu
polovinu septembra. Iz praktičnih razloga rešili smo da je
održimo u dva dela. Na to su nas silili uslovi konspiracije
i izvesna geografska povezanost mesta. Prvi deo konferencije
održali smo na Zlatiboru i tom prilikom smo obuhvatili uglav-,
nom mesta jugozapadne' Srbije. Organizaciju ovog dela kon-
ferencije sproveli smo Brana Jevremović i ja. Brana se u to
vreme nalazio u Užicu. Poznavajući dobro mesne prilike on
je predložio Zlatibor kao najpogodnije mesto za održavanje
konferencije.
Zlatiborski deo konferencije
Konferenciju smo održali u kolibi nekog Vukmanovića,
koga je Brana poznavao. Radili smo celu noć i ceo sledeći
dan. Glavni referat je držao Blagoje Parović. Govorio je kao
predstavnik Centralnog komiteta. Njegov referat bio je za
sve nas naista nešto novo. Slušali smo ga gutajući svaku reč.
Nikada dotad nismo slušali tako sažeto, tako razumljivim
i ljudskim jezikom rečenu istinu o svetu u kome živimo i u
kome se borimo. Parović je majstorski umeo da govori o
dugom revolucionarnom putu koji još stoji pred nama. Nisu
to bile fraze o nekakvom oružanom ustanku kakve smo 1932.
godine nalazili u biltenima Dr Sime Markovića, pa i čitali u
materijalima koji su dolazili od tadašnjeg CK. On je razbijao
izvesne naivne nade u neki brzi i laki dolazak revolucije
a da pri tom nije ni za tren poljuljao našu veru u potrebu
borbe za ostvarenje konačnog cilja. Parovićev referat istakao
je jasno sva pitanja koja su nas zanimala i koja je trebalo
razmatrati. Pošto se samokritički osvrnuo na raniji rad par-
tijskog rukovodstva i podrobno izložio partijsku liniju i sta-
vove o opštim i unutarnjim političkim pitanjima, on se zadržao
i na nekim konkretnim primerima. Objasnio je stav u odnosu
na frakcionaštvo, a posebno u odnosu na Simu Markovića i
njegovu grupu. Ozbiljno se pozabavio pitanjem rada na selu
i među omladinom. Veoma je jasno i konkretno govorio o
organizacionim problemima. Prigovorio nam je s pravom što
smo zanemarili rad među omladinom, što u većini mesta
nemamo skojevske organizacije, jer smo omladince obično
uključivali u naše partijske jedinice.
Parovićeva odmerenost u diskusiji, njegova rezonovanja
i zaključci prosto šti budili i stvarali u nama novu čvrstinu
i želju za daljom borbom. Na k r a j u smo doneli odluke. Re-
dakciju je izvršio sam Parović i mi smo ih u celini usvojili.
Njihov tekst našao sam u Arhivu CK SKJ i navodim ga u
celini:
ODLUKA PRVOG DELA
SRBIJANSKE KONFERENCIJE
1. Konferencija odobrava izveštaj predstavnika CK, pri-
hvata i u celini se slaže sa političkom linijom i rešenjem CK,
prima na znanje i odobrava izvršenu samokritiku i kritiku
dosadašnjih grešaka CK i Partije u celini. Smatra da je
dosledno provođenje linije CK, kako u opštepolitičkim tako
i unutarpartijskim pitanjima neophodan uslov za uspešan
razvoj i boljševizaciju Partije, za izvršenje zadaće Partije.
2. Konferencija u celini prima i odobrava rešenje o
isključenju iz Partije grupe br. 10, to pitanje smatra za P a r -
tiju rešenim, a za postavljanje pitanja o njihovom ponovnom
primanju u P a r t i j u nadležni su jedino CK i IKK na osnovu
priznanja grešaka za koje su isključeni iz Partije.
3. Konferencija smatra potrebnom dalju konkretizaciju
i popularizaciju linije i rešenja CK prema prilikama u Srbiji
i u pojedinim njenim oblastima i što čvršću vezu između CK
i mesnih organizacija, konkretno i lično instruisanje organi-
zacija za izvršenje postavljenih zadaća, neponavljanje uči-
njenih grešaka.
4. U cilju dalje izgradnje Partije i svega revolucionarnog
pokreta:
a) formirati OK u Kr., razraditi s njim zadaće i provesti
za najbržu preorijentaciju i izgradnju organizacija, njihovo
ukor enj i van je u najvažnijim preduzećima;
42 70,
b) sve partijske organizacije koncentrisati na vođenje po-
kreta, štrajkova, demonstracija, na toj osnovi proširiti i pove-
ćati part. organizacije u najkraće vreme uvlačeći u njih bor-
bene radnike iz RSO i preduzeća;
c) formirati pokrajinsko rukovodstvo RSO i povezati ga
sa mesnim grupama RSO po unutrašnjosti radi jedinstvenog
rada po sindikalnim pitanjima, u najskorije vreme dostaviti
upute za držanje kongresa URS-a, razraditi detaljne upute
za preorijentaciju sindikalnog rada, za pripremanje pokreta
i štrajkova i za okupljanje radnika u sindikatima na toj
osnovi;
d) u fašističke sindikate pozvati radnike samo u onim
mestima i preduzećima gde je zabranjen rad ref. sind., boreći
se za slobodu, njihova organizovanja i delatnosti;
e) sve mesne organizacije i ćelije da bezodvlačno pristupe
stvaranju organizacija SKOJ-a i stalno rukovode njegovim
radom;
f) Oblasni komitet CP u B, formirati u najskorije vreme,
povezati s njim postojeće poverenike CP u mestu i organi-
zaciju CP potpuno odvojiti od partijske.
5. Konstatujući da je rad na selu s malim izuzecima pot-
puno zanemaren, konferencija nalaže svim mesnim organi-
zacijama i OK da tome radu posveti najveću pažnju, naročito
borbi protiv ekzekucija, poreza, trošarina, dugova, pijačarine
itd. OK je dužan:
a) izraditi specijalne direktive za rad na selu i organi-
zovanje borbe seljaka u Srbiji i dostaviti svim organizaci-
jama. Osobito osvetliti pitanje pomoći borbi seljaka ugnje-
tenih naroda;
b) pokrenuti specijalni list za seljake, pisan seljačkim
jezikom i o seljačkim pitanjima;
c) sazvati sastanak nekolicine drugova seljaka iz raznih
sela i srezova Šumadije, dogovoriti se o radu na selu i zajed-
ničkim akaijama seljaka sa radnicima;
d) tražiti od CK i sami izdavati popularnu literaturu za
seljake, štampanu ćirilicom, tražiti od CK da angažuje dru-
gove seljake za izradu te literature;
e) s obzirom na demagogiju i porast uticaja levih zemljo-
radnika (dr Jovanović) razraditi popularnu i temeljitu kritiku
njegova programa i njegove politike suprotstavivši joj našu;
 f) svim organizacijama i OK konferencija stavlja u
dužnost da odrede drugove koji će se stalno baviti radom
na selu i organizovanjem seljačkih borbi.
Ceo drugi dan Parović je iskoristio da razgovara posebno
sa pojedinim delegatima. Tek t a j dan smo videli koliko je
snažna i impresivna moć ovog čoveka. Na licima ljudi koji
su s n j i m govorili videlo se da mu bezgranično veru ju, da
verujući njemu joT više vole ono za što se bore. Bio je to
rođeni masovik, čovek stvoren da okuplja i vodi ljude; spo-
soban da ih tako oduševi da bi uz njega išli i u vatru i u
borbu. On ne samo da je tako osvajao partijske kadrove nego
je isto tako delovao i na ostale ljude, pa čak i na decu koju
bi slučajno sreo. Nikad nije svratio u kuću druga u kojoj
je bilo dece a da toj deci ne donese neki poklon. Tako je
postupio kad je prvi put došao meni u stan. Decu je izgleda
naročito voleo. Često sam ga video kako drugovima pokazuje
sliku svoje kćeri — divne crnomanjaste devojčice kojom se
neobično ponosio.
Vraćajući se s njim sa Zlatibora doživeo sam na beograd-
skoj železničkoj stanici opet jedno iznenađenje, koje me je
prilično oznojilo i uplašilo. Doputovali smo vozom uzanog
koloseka. Blagoje je sedeo u jednom od prednjih vagona.
Gužva na izlazu iz voza zadržala me je i nisam mogao brzo
da izađem. Čim sam iskočio iz vagona, požurio sam da bih
mogao da ga pratim pri izlazu. Zureći tako peronom pogled
mi i nehotice skliiznu na vrata prostorije u kojoj je bio sme-
sten stanični policijski komesarijat. U sobi pored stola poli-
cijskog činovnika stajao je Parović. On je nešto ozbiljno
govorio, dok ga je činovnik nešto zapitkivao. K r a j ulaza su
stajala dva žandara. Uhapšen je! — sinu mi kroz glavu.
Gomila putnika tada me ponese i ja se teško izvukoh u
stranu. Požurih natrag da ponovo vidim šta je s njim. Soba
je bila prazna. Izišao sam iz stanice sav slomljen. Nije mi
išlo u glavu kuda je mogao tako brzo da ode. Trebalo je
odmah alarmirati drugove. Pošao sam kući Vese Masleše,
ali ga nisam našao. Svratio sam u svoj stan da vidim ima li
šta novo. Nisam se pošteno ni obreo, a vrata se otvoriše i u
sobu uđe Parović. Gledao sam ga kao da dolazi sa drugog
sveta. Primetio je šta mislim, nasmejao se i umirio me.
Objasnio mi je događaj. Pri ulasku u voz na užičkoj stanici,
42 70,
usled neke zabune, ostao mu je u staničnoj restoraciji kišni
mantil.
»Išao sam u komesarijat da prijavim da mi ga pronađu.
Znaš, taj mantil je kupljen za partijske pare, a o tim parama
valja voditi računa. Ne mogu dozvoliti da mi propadne. A,
uostalom, oni koji se nalaze u tim staničnim komesarijatima
su obični činovnički ovnovi. Njih ne treba da se bojiš«.
Mantil je stigao posle preko biroa za izgubljene stvari.
Kada je Parović nešto kasnije došao u Beograd, predali smo
mu ga.
Prvi deo konferencije održali smo oko petnaestog sep-
tembra. Na njoj su bile zastupljene partijske organizacije
Kraljeva, Čačka, Užica, Užičke Požege, Gornjeg Milanovca.
Ovom delu konferencije prisustvovali su, osim Parovića,
Brana Jevremović, Zdravko Petaković, Ljubo Mičić, Ilija No-
vaković, Milan Radovanović, ja i još neki. .
BEOGRADSKI DEO KONFERENCIJE
Već drugi dan po povratku sa Zlatibora Parović je morao
hitno da otputuje iz Beograda. Pred odlazak smo se sastali
radi dogovora. Pored Parovića sastanku su prisustvovali par-
tijski instruktor Jova, Lilić i ja. Sastanak smo održali na
zahtev Parovića, koji je pred odlazak želeo da utvrdi neke
ranije zaključke i da da još neka uputstva u vezi s daljim
radom, a posebno u vezi s organizacijom drugog dela kon-
ferencije. Stan u kome je trebalo održati sastanak našao je
na brzinu Lazo Lilić. Bio je to stan drugarice Ružice Pavlović
u Safarikovoj ulici.
Parović je tražio da pripreme za konferenciju neodložno
ubrzamo. Kako nije bio siguran da li će se moći vratiti da
prisustvuje konferenciji, odredio je za referenta Jovu."
Prilikom ovog sastanka desilo se nešto što nas je sve
skupa, bar na čas, dovelo u zabunu, a neke — kako to narod
kaže — prosto preseklo. Upravo kad smo bili pri završetku
dogovora, čuli smo pred vratima stana snažne muške korake
prema kojim smo mogli da ocenimo da se ne radi samo o
jednom licu. A onda je neko jako zakucao na vrata. Svi smo
utihli očekujući. Nije valjda policija, sinula mi je kroz glavu
misao. Parović je pažljivo posmatrao Lilića. Gledali smo ga
i Jovo i ja.
»Ko lupa«, zapitao je on kad se malo snašao.
Utvrdilo se da su to neki rođaci ili poznanici koji su
došli da posete vlasnicu stana. Srećom, zadovoljili su se lako
odgovorom da je izašla nešto u grad i da dođu docnije. Od-
laknulo nam je. Šalili smo se posle na račun Laze. Nije mu
bilo lako.
Odmah po odlasku Parovića pristupili smo pripremama
drugog dela konferencije. Prostoriju za njeno održavanje
obezbedio je i pripremio Laza Lilić uz pomoć Miodraga
Jovanovića-Stamparca. Bila je to krojačka radionica Drago-
slava Markovića, koji ju je ustupio Jovanoviću i Liliću,
svestan da čini uslugu Partiji, mada, kao ni Jovanović, nije
znao o čemu se radi. Radionica je bila smeštena u jednom
krilu prizemne zgrade u Ulici Braće Jugovića broj 13. (Ta
zgrada srušena je prilikom bombardovanja za vreme rata,
a mesto n j e diže se danas nova višespratnica.) Kako se ta
ograda nalazila u neposrednoj blizini Narodnog pozorišta,
Laza, koji je to znao, predložio je da konferenciju počnemo
u osam časova naveče, to jest u času kad se i inače u tom
kraju kreće mnogo sveta, a naročito onih koji idu u pozorište.
Pripreme su završene na vreme i mi smo konferenciju
održali negde koncem septembra. Pozvani delegati — pred-
stavnici partijskih organizacija iz raznih mesta Srbije, stigli
su u toku dana i prema uputstvima našli se svaki na svom
određenom mestu nedaleko od pozorišta petnaest do dvadeset
minuta pre osam sati. Tu su ih prema ugovorenom znaku
i javci nalazili Lilić i Jovanović, i jednog po jednog dovodili
u predviđenu zgradu, u prostorije u kojima je trebalo da se
održi konferencija. Vodeći računa o konspiraciji, Lilić je uz
pomoć Jovanovića izvršio izvesne prepravke u radionici i
»salonu« za probe odela, tako da zaista niko od nas kad je
ušao nije ni slutio da se u tim prostorijama sat-dva pre toga
nalazila krojačka radionica. Za rad konferencije bila je pred-
viđena cela noć. Laza je zbog toga pripremio dovoljno hrane
I cigareta.
Ja sam znao za Lazine pripreme, ali gde je i u kojoj
zgradi i prostorijama Laza sve ovo obavio, to ni ja nisam
znao. U deset minuta pre osam sreli smo se na ugovorenom
23
mestu i on me odveo gde treba. Tu sam već zatekao neke-
delegate. Uskoro smo bili svi na okupu.
Prema ranijem dogovoru Jova je stigao poslednji. Čekali
smo ga dosta dugo. Sećam se da je odmah, čim je ušao, počeo
da prebacuje Liliću kako mu se nimalo ne sviđaju ni mesto
ni prostorije gde smo se skupili. »Zar niste mogli naći nešto
bliže Glavnjači!« — dobacio je oštro. Zaista, Glavnjača se
nalazila u istoj ulici, samo nekoliko blokova udaljena od tog
mesta. Kad smo mu rekli da smo obezbedili sve da bi se
moglo da radi do zore, ljutito nam je odgovorio da on iz
konspirativnih razloga smatra da posao moramo završiti za
dva i po sata i da on neće dozvoliti da se ostane ni minuta
duže. Neki od delegata su protestovali. Oni su prigovarali
da ih nije trebalo radi tako kratke konferencije ni potezati
u Beograd. Jovo je ostao pri svom. Otvorio je konferenciju
ne skidajući sa sebe za celo vreme kišni mantil, iako je u
sobi — pošto prozore nismo mogli otvarati — bilo prilično
sparno.
Ja sam već napomenuo da je Jovo od prvog momenta
davao otpor i bio protiv održavanja konferencije. Ovaj svoj
možda podsvesni stav nije napustio ni u poslednjem času.
Referat koji je održao nije bio loš. Štaviše, koliko se sećam,
ostavio je dobar utisak na delegate. Međutim, kako je referat
trajao preko jedan sat, za diskusiju i ostale tačke dnevnog
reda nije ostalo dovoljno vremena. Niz važnijih pitanja koja
su u diskusiji trebalo da se prečiste, bio je samo dodirnut.
Iz izveštaja koje su podneli delegati videlo se da je broj
članova organizovanih u partijske jedinice počeo naglo da
raste u poslednje vreme. Diskusija je dala mnogo korisnih
sugestija, a naročito je naglašavala potrebu čvršćih i stalnijih
veza mesnih organizacija s Beogradom.
Koliko se sećam, ovog puta i referat i diskusija opširnije
su se pozabavili problemom rada u sindikatima i rada sa
omladinom, ženama, i problemom rada u vojsci. Diskusija
je ukazala na izvesnu opasnost koju svojim demagoškim delo-
vanjem u srbijanskim selima predstavljaju levi zemljoradnici,
a posebno grupa dra Dragoljuba Jovanovića.
Zlatiborski deo konferencije pretresao je podrobno slučaj
grupe dra Sime Markovića. Na beogradskom delu konferen-
cije o ovom pitanju bilo je još više govora. Jedan od delegata
diskutujući o tome prigovorio je pisanju partijske štampe
45

koja Simi i njegovoj grupi pripisuje značaj i uticaj koji oni
u odnosu na obnovljene partijske organizacije nemaju. Nje-
govo gledište podržali su još neki delegati. Tačno je bilo da
su naše tadašnje organizacije bile u svojoj osnovi daleko od
frakcionaštva i sektaštva, njih su mučile u tom času druge
slabosti. Ali slučaj Sime i njegove grupe, bez obzira na to
što su bili isključeni iz Partije, još nije bio skinut sa dnevnog
reda. Ponekad se J j n a o utisak da čak i neki drugovi iz CK
nisu dovoljno odlučni, jer češće su se pronosile vesti kako
se sa Simom vode neki razgovori i da iza tih razgovora stoji
i CK, pa čak i Izvršni komitet Kominterne. S druge strane,
naročito u toku 1932. godine, prebacivalo se nekim organi-
zacijama u Srbiji, a osobito beogradskoj, da su pod Siminim
uticajem. Bilo je tu i mnogo dezinformacija kojima je kumo-
vala Simina grupa. Zato je bilo potrebno ovde, na beograd-
skom delu konferencije, tu stvar raščistiti.
Jovo je oštro prebacujući drugovima počeo da objašnjava
o čemu treba da piše partijska štampa i, umesto da Smiri
diskusiju, stvorio je situaciju koja je mogla da dovede do
prenagljenih zaključaka i da potpuno otupi nužnu oštricu
borbe protiv frakcionaštva. Laza Lilić je to na vreme uočio.
Zbog kontakta s Parovićem Lilić je više nego ostali bio u
toku mera koje je Parović preduzeo u to vreme u vezi sa
Simom a prema direktivama CK i IKKI. Njegovo izlaganje
doprinelo je da se postigne potpuna saglasnost delegata i
izrazi puno poverenje liniji rukovodstva Partije tražeći da
CK i Kominterna što pre to pitanje konačno reše. Sećam se
da je u diskusiji uzeo reč i Sergije Dimitrijević, koji je tražio
da CK povuče Simu u inostranstvo, jer dok god bude u
zemlji, on će biti u stanju da vara Partiju i unosi izvesnu
zabunu. To se, uostalom, poklapalo s merama koje je Parović
već počeo da sprovodi.
Potrebno je bilo izabrati i pokrajinsko rukovodstvo za
Srbiju. Kandidate je predložio Jova, pri čemu nije čak po-
minjao ni ilegalna imena predloženih drugova. Izneo je samo
podrobne podatke o njihovu partijskom stažu i delatnosti.
Glasali smo o svakom pojedinačno." U rukovodstvo za Srbiju
izabrani su Trajko Stamenković, Nikola Grulović i ja. Trajko
je trebalo da bude politički sekretar, Nikola Grulović bio je
zadužen za sindikat, a ja za organizaciono-tehničke poslove.
Iako ovoj našoj konferenciji nisu prisustvovali ni Trajko m
23
Nikola Grulović, već iz podataka koje je izneo Jova osetio
sam da cu imati prilike da radim s ljudima koji su u stanju
da iskustvom mnogo doprinesu radu i da ću moći lako s njima
da sarađujem. Trajko je bio već isproban na partijskom radu.
On se upravo bio vratio sa četvorogodišnje robije, gde je
uspeo mnogo da nauči. Grulović je već dotada radio na odgo-
vornim partijskim poslovima. Bio je jedan od aktivnih orga-
nizatora jugoslovenskih jedinica koje su učestvovale u okto-
barskoj revoluciji, a po povratku u zemlju biran je za
poslanika na listi Komunističke partije na izborima za Usta-
votvornu skupštinu. Iza Obznane bio je osuđen i odležao je
nekoliko godina na robiji.
Začudilo me je i zbunilo što sam na listi izabranih bio
i ja; tim pre što je Parović imao u vezi sa mnom i drugih
kombinacija. Razgovarajući o stanju u Bosni, on je u neko-
liko navrata predlagao da se po završetku ove naše konfe-
rencije prebacim u Bosnu da radim ono što sam već radio
u Srbiji. J a sam ga upozorio da me u Sarajevu i drugim
mestima Bosne mnogi poznaju. Osim toga, smatrao sam da
je to malo prekrupan zadatak za mene, jer se radilo o tome
da bih u prvo vreme morao da preuzmem rukovođenje svim
partijskim poslovima. Poznavao sam dosta dobro prilike u
Bosni. Situacija u Srbiji bila je u to vreme kudikamo bolja,
a kadrova mnogo više. Paroviću sam predlagao da me ostave
na poslu koji sam i dotada vršio. Smatrao sam da ću na tom
poslu bolje odgovoriti. Zbog toga sam bio i iznenađen kada
sam saznao da me je, kao i ostale, upravo Parović predložio
za kandidata.*
Trebalo je doneti rezoluciju. Ispostavilo se da za taj deo
dnevnog reda nemamo više vremena. Nabačene su samo teze
koje je još na zlatiborskom delu konferencije« izneo Parović,
pa pošto su bile sada jednoglasno usvojene, zaključeno je da
rezoluciju na osnovu njih napisu Jova i Lilić. Dogovorili smo
se da se njih dvojica nađu odmah sutra pre podne i svrše taj
posao. Jova je napustio prostorije tačno kako je i rekao, nešto
pre jedanaest časova.
* Prevrćući dokumenta iz tog vremena u Arhivu CK našao
sam da je tadašnji CK u dva navrata prikupljao podatke i m i -
šljenja o meni i mom radu.
45

Lilić ga je, kako je bilo dogovoreno, potražio sutradan
na zakazanom mestu. Ali ga nije našao. Pošto ga nije našao«
ni po podne, potražio ga je i u njegovom poslednjem stanu.
Ni tamo ga nije bilo. Iščezao je iz Beograda. J a mislim da
je on po izlasku sa konferencije otišao pravo na stanicu i
otputovao.
Nije nam ostalo ništa drugo nego da rezoluciju sastavimo
Lilić i ja.
U Arhivu CK našao sam njenu kopiju. Citiram je u
celini:
ODLUKA DRUGOG DELA SRB. KONFERENCIJE
Pokr. konfer. Srbije zajedno sa predstavnikom CK, s a
predstavnicima part. organizacija i sa predstavnicima seoskih
organizacija iz Srbije donela je jednoglasno sledeću rezoluciju:
1. Članstvo u celosti usvaja političku liniju CK i K P J
i izražava punu saglasnost i poverenje vodećem kolektivu za
njegov rad.
2. Članstvo odobrava novu političko-sindikalnu liniju CK
i u celosti je primenjuje. Jedino smatra da bi bilo od velike
koristi stvaranje podesne sindikalne literature, koja bi v a -
9pitno poslužila za rad u sindikalnim školama. S obzirom na
ciljeve i namenu preporučuje se da ova lit. bude legalna i
što popularnija.
3. Članstvo smatra da je part. aktivnost i rad CK do
sada bio veoma slab u pitanju sela. Naročito konstatujemo
da CK nije nikako obratio pažnju na opasnost od opozicionih
preostataka Zemljoradničke stranke, a specijalno na rad g r u p e
Dragoljuba Jovanovića, koji predstavlja najveću opasnost za
boljševiziranje sela. Lažnim revolucionarstvom grupa D. J o -
vanovića uspeva da koči borbenost srbijanskih sela. CK treba
da razradi svestrano polit, liniju po ovome pitanju i stvori
odgovarajuću pogodnu literaturu. Ova lit. trebala bi da b u d e
štampana ćirilicom, pisana lakim srpskim stilom. Drugovi sa
sela skreću pažnju na činjenicu da je propaganda sa narod-
nim pesmama u desetercu pokazala vrlo dobre rezultate.
4. Po pitanju rada među omladinom, sa ženama, u vojsci,
na org. CP članstvo usvaja instrukcije CK i nalazi, vršeći
80
boljševičku samokritiku, da i samo mora vrlo mnogo pojačati
aktivnost na ovim zanemarenim sektorima part. rada.
5. Članstvo u svemu usvaja pitanje part. štampe, izuzev
što smatra da je pisanje part. štampe po pitanju grupe br. 10
nedovoljno jasno i popularno za partijski kadar koji je nov
i dalek od svakog frakcionašenja i sektaštva. Zbog toga pita-
nje druga br. 10 prepušta se što bržem rešenju CK i Kl, jer
članstvo ima neograničeno poverenje da će ovi forumi u
rešavanju ovog pitanja biti rukovođeni interesima proletari-
jata u vezi sa pravilnim rešenjem ovog pitanja i okupljanjem
svih snaga na korist Partije. Članstvo smatra da Partija treba
omogućiti br. 10 što brže postavljanje njegovog pitanja i
izlazak pred merodavne forume.
Rezoluciju smo poslali Centralnom komitetu uz izveštaj
0 svemu.* Znam da je u vezi sa Jovinim radom, a naročito
u vezi sa njegovim stavom i držanjem na konferenciji došlo
u Centralnom komitetu do prilične diskusije. On je optužio
Parovića i Lilića da su ga ocrneli. Bila je čak obrazovana
1 partijska komisija, koja je to raščistila i on je morao da
se pismeno »raskritikuje«.
Na beogradskom delu konferencije bili su prisutni dele-
gati svih onih partijskih organizacija koje nisu prisustvovale
prvom delu konferencije, tj. Valjeva, Kragujevca, Paraćina,
Ćuprije kao i Okružnog komiteta Leskovca. Bila su prisutna
i dva predstavnika sa prvog dela konferencije, čiji je zadatak
bio da podnesu izveštaj o radu prvog dela konferencije i
učestvuju u izradi zaključaka. Na konferenciji su izabrana
dva delegata koji će predstavljati partijske organizacije Srbije
na IV partijskoj konferenciji, čije su pripreme bile u punom
jeku. Mogao bi neko zapitati kako se moglo desiti da ovom
delu konferencije nije bio prisutan predstavnik beogradske
partijske organizacije. Vezu sa beogradskom organizacijom
držao je Jova. U nekoliko navrata dogovorili smo da i mene
poveže s tom organizacijom. Međutim, on to nikad nije
učinio. On je bio zadužen da dovede delegata te organizacije.
Mgđutim, tu organizaciju na konferenciji predstavljao je on.
Danas ne bih mogao da navedem imena svih učesnika
na drugom delu konferencije. Ne mogu, jer ih zbog ilegalnih
* Izveštaj o konferenciji pod naslovom »Pismo Save«, Arhiv
CK, br. 7996-11, 1934.
6 — Mučne godine
81
uslova rada nisam mogao sve ni znati. Znam samo da su
delegati sa zlatiiborske konferencije bili Milan Radovanović
i Lukić, kragujevačku partijsku organizaciju predstavljali su
Miodrag-Bata Jovanović i Laza Lilić, Okružni komitet Le-
skovca Sergije Dimitrijević. Imena ostalih delegata nisam
uspeo da odgonetnem. Prikupljajući podatke za ove zapise
pokušao sam da utvrdim ko je bio partijski instruktor Jova.
Iako sam raspitivao mnoge, nisam uspeo da saznam. Možda
je razlog u tome što je on bio čovek koji je imao najviše
ilegalnih imena (Jova, Covek, Radoje, Mile, Vorak).
Beogradski deo partijske konferencije za Srbiju čini,
nesumnjivo, jedinstvenu celinu sa zlatiborskim delom. Ipak
mislim da je ovaj drugi u izvesnom smislu težišni, jer su na
njemu rezimirani svi zadaci koje je svojom okružnicom po-
stavio CK. Tu je jednoglasno, putem predstavnika apsolutne
većine tadašnjih partijskih organizacija Srbije, utvrđeno da
drugovi i organizacije u Srbiji stoje bez ikakve rezerve i
izuzetka uz liniju Partije i CK. Stav koji je jednoglasno bio
usvojen o pitanju dra Sime Markovića i njegove grupe imao
je odsudan značaj za čvrstinu i dalje jačanje partijskih orga-
nizacija u Srbiji. On je grupi broj 10 izbio iz ruku i poslednje
ucenjivačke adute i ukazao da partijske organizacije u Srbiji
niko više neće moći da vrati na fatalni kolosek frakcionaštva.
Ovo je bilo prvi put da su partijske organizacije u Srbiji,
na jednom ovakvom forumu, iznele jasno i glasno svoj stav
0 ovom pitanju i da su jedinstveno, bez rezerve, usvojile
liniju CK. Konferencija je pokazala da je Partija u Srbiji
ne samo s uspehom prebrodila tešku krizu koja ju je snašla
iza proglašenja šestojanuarske diktature nego da je iz te
krize izišla obnovljena, podmlađena i uglavnom organizaciono
povezana.
Rezultati zlatiborskog i beogradskog dela konferencije
bili su odraz svega onog što se kao karika lanca nizalo u
upornom radu i stalnim mada uglavnom sitnim akcijama koje
su činile neprekinutu nit počevši od VIII partijske konferen-
cije Mesnog komiteta K P u Zagrebu 1928. godine. Taj r^d
1 sitne akcije pomogle su Partiji da prebrodi krizu i da se
održi. Radilo se, dakle, ne samo o likvidiranju starog, o borbi
protiv frakcionaša, i posebne grupe broj 10, nego se radilo
o novom kursu borbe koji je nikao iz borbe novih kadrova,
njihovih vlastitih iskustava i metoda rada. I kao što lepo-
82
kaže drug Kardelj govoreći o tim vremenima u svom pozna-
tom članku povodom proslave četrdesetogodišnjice Partije,
radilo se o organizacijama koje su »ne samo obnovljene po
svom k a d r u nego i po svojoj političkoj orijentaciji koja je
upućivala na mase«.
Ja nipošto ne bih želeo da stvorim utisak kao da su već
bile prebrođene sve slabosti. Trebalo je da se uradi još veoma
mnogo. Ali osnovni temelj je bio već položen.
Rezultati partijske konferencije bili su, mislim, u svakom
pogledu pozitivni. Konferencija je pokazala da je Partija u
Srbiji zaista već stala na svoje noge, da je duboko pustila
korenje obezbedivši uslove za dalji i još brži razvoj i porast.
Omasovljavanje Partije, koje je počelo neposredno iza ove
konferencije, niko više nije bio u stanju da zaustavi čak ni
načas. Velike provale koje su usledile u toku 1935. i 1936.
godine, kada je bio pohapšen veliki broj ljudi, samo su zbu-
njivale i još više plašile vladajući režim. One, međutim, .nisu
bile ni za jedan čas u stanju da ometu aktivan rad i dalji
neprestani razvoj Partije. Posle svake nove provale P a r t i j a
je izlazila samo čvršća i čišća. O tome govori — pored mnogih
pomenutih — još jedan detalj koji želim da iznesem. Iako
je većina učesnika zlatiborskog i beogradskog dela konfe-
rencije bila u docnijim provalama hapšena, nikad nisu bili
provaljeni učesnici ni mesta gde su održane konferencije.
DESNA FRAKCIJA SKINUTA J E SA DNEVNOG REDA
Za uspeh ove naše konferencije imao je sigurno najviše
zasluga Parović, koji je svojim uputstvima, savetima i aktiv-
nošću najviše doprineo obnavljanju i objedinjavanju p a r t i j -
skih organizacija sastavljenih, kao što smo videli, uglavnom
od mlađih, svežijih kadrova, čistih od frakcionaštva, poli-
tički zdravih i odanih borbi Partije. Zbog toga bih hteo da
ovom prilikom spomenem još jedan krupan posao koji je
Parović u ovo vreme sa uspehom obavio i time umnogome
olakšao dalji razvoj Partije. To je bilo konačno skidanje sa
dnevnog reda pitanja dra Sime Markovića i njegove desne
frakcije.
6*
83
 Uticaj dra Sime Markovića ili broja 10, kako smo ga
u to vreme ilegalno zvali, bio je u obnovljenim partijskim
organizacijama ravan nuli. Ne sećam se uopšte slučaja da
smo u nekoj od partijskih organizacija imali ozbiljniji problem
u vezi sa frakcionaštvom.
Izvan Partije bilo je, doduše, još ljudi, nekadašnjih ko-
munista, koji su svoje likvidatorstvo pokušavali da pravdaju
zaklanjajući se, z& Simu Markovića i njegov slučaj. Manji
broj cenio je dra Simu kao intelektualca i teoretičara, a svi
zajedno predstavljali su malu grupu neaktivnih ljudi. Aktivno
je bilo samo nekoliko njegovih užih prijatelja, među kojima
profesor Ljuba Radovanović, Dušan Dorđević i Simina žena
Brana Marković. Sima je, koliko se sećam, izbegavao da lično
kritikuje Partiju. On je to verovatno prepuštao drugima.
Posle njegova hapšenja 1932. godine, kada je uhapšena i grupa
studenata, među kojima Doka Jovanović-Jarac, Boriša Kova-
čević, Koča Popović, Radovan Vuković i još neki, njegova
aktivnost, čak i aktivnost njegove grupe, gotovo u potpunosti
prestaje. Poslednji broj njegovog »Komunističkog biltena«
izašao je pred njegovo hapšenje i više se nikad nije pojavio.
Izgleda da je Sima želeo da se na svaki način izmiri sa
Partijom. Da bi u tome uspeo, težio je da obezbedi nekakve
svoje pozicije. To poikazuje najbolje slučaj Kragujevca i Le-
skovca. On je želeo da na taj način prisili Partiju da revidira
svoju odluku o njegovom isključenju. Ljudi iz najbliže Simine
okoline govorili su da od Partije i njena rada neće biti ništa
sve dok se ne održi partijski kongres koji bi doneo jednu
takvu odluku. Naravno, Sima i njegovo društvo nisu bili
toliko važni da bi se njihovim slučajem morao da bavi jedan
partijski kongres. Međutim, ti njegovi pokušaji mogli su
ipak da stvore eventualne mogućnosti za produžavanje frak-
cionaške borbe. Centralni komitet je bio svestan toga i zato
su Paroviću stavili u zadatak da pokuša da privoli dra Simu
Markovića da napusti zemlju.
Prve pokušaje oko uspostavljanja kontakta sa Simom
Markovićem počeo je Parović preko Ljube Radovanovića i
Simine žene Brane. Sima se u to vreme nalazio u Cajniču,
gde ga je bila konfinirala beogradska policija. Nešto kasnije,
na njegovo traženje, a pod izgovorom da mu je potrebno
126
lečenje, policija je Simu prebacila u Sarajevo i tu ga u bolnici
držala pod stražom. Prvi Parovićevi pokušaji ostali su bez
uspeha. Za to su verovatno bili krivi L j u b a Radovanović i
Brana. Bojeći se da se Sima ne vrati u Beograd i da ne počne
rovariti u zdravim uslovima obnovljenih partijskih organi-
zacija, Parović je preduzeo nove mere. Kolebao se da li da
ovaj zadatak po veri Vesi ili Lazi Liliću. Na kraju se odlučio
da pošalje Lazu i da to svrši preko njega. Lilić je trebalo
da se poveže direktno sa Simom i da lično s njim razgovara.
On je radi toga otputovao u Sarajevo. Pošto je podmitio
stražara, uspeo je da dođe do Sime i da nasamo razgovara
s njim. Evo šta mi je 0 tome pričao Laza Lilić. Parović mu
je stavio u zadatak da saopšti Šimi sledeću odluku CK, prvo:
Sima Marković treba u najkraćem vremenu da napusti
zemlju, drugo: njegovo pitanje će se rešiti u inostranstvu
i treće: do odluke koja će se doneti u vezi s njim treba da se
uzdrži od svakog političkog rada.
Sima nije hteo da odmah prihvati postavljene uslove. On
je smatrao da je rešavanje njegovog pitanja gola formalnost,
jer da je on svojim držanjem i radom u poslednje vreme
stekao pravo povratka u Partiju. Smatrao je da Parović kao
opunomoćenik CK može i treba da odmah resi ovo pitanje
u zemlji i tek posle ovoga on bi pristao da ode u emigraciju.
Međutim, odluke CK su bile kategorične. Parović nije
hteo ni da čuje da ih na svoju ruku menja. Lilić se našao
u mučnoj situaciji, ali je ostao do kraja dosledan instrukci-
jama. Posle dužeg ubeđivanja Sima je ipak pristao na zahtev
CK. Bojeći se da mu ne porekne dati pristanak, Lilić predloži
Simi da to i pismeno potvrdi. Sima se bunio, izgovarao se
konspirativnim razlozima. Najzad je pristao. Tražio je samo
da izjavu napiše hemijskim nevidljivim mastilom. Pričao mi
je Lilić da je na Simu prelomno delovalo kad mu je saopštio
stav Pokrajinske konferencije za Srbiju.
Parovićeve instrukcije su glasile da Lilić, ako Sima pri-
stane, odmah produži iz Sarajeva u Kotor i da tu preko
Adolfa Muka organizuje Simino prebacivanje u inostranstvo.
Međutim, do izvršenja ove kombinacije nije došlo, premda
su i dokumenta i kanal kojim je trebalo Simu prebaciti bili
na vreme pripremljeni. Simina žena Brana nije bila predvi-
đena ovom kombinacijom, a ona nije htela da ostane u zemlji.
45
Na svoju inicijativu ona je uspela da obezbedi Simino bekstvo
preko beogradskog industrijalca Ike Panića, čijim su se auto-
mobilom ona i Sima prebacili preko granice. Tako je konačno
slučaj dra Sime Markovića i njegovog štetočinskog delovanja
skinut sa dnevnog reda. Ovo je sigurno bio i jedan od naj-
krupnijih Parovićevih uspeha u to vreme.
IZA KONFERENCIJE
IMALI SMO PUNE RUKE POSLA
Nalazili smo se pred IV partijskom konferencijom, čije
su pripreme bile u toku. Imali smo dovoljno vremena da
posvršavamo neke najvažnije poslove koji su se nametali
neposredno posle naše Oblasne konferencije. Prema Parovi-
ćevoj zamisli i planu, trebalo je razraditi organizaciju i spro-
vesti dalj u raspodelu rada. On je već ranije, sporazumno sa
CK, izdvojio Vesu Maslešu za određene važnije legalne i polu-
legalne poslove. Nije lako bilo zamisliti Vesu izdvojenog od
svakodnevnog partijskog rada. Grešeći u odnosu na njega,
ljudi su ga neprestano uvlačili u mnoge najrazličitije poslove.
Usled toga nije bilo provale koja ga prosto po pravilu ne bi
zakačila. Nalazio se često po raznim policijskim i sudskim
istražnim zatvorima i Partija je time mnogo gubila. Neobično
talentovan i školovan marksista, koji je svestrano poznavao
privredne i političke prilike u zemlji i svetu, Veso je zaista
mogao kudikamo više da da od sebe da su mu drugovi iz
Partije pružali ili bar dozvoljavali takve mogućnosti. Nje-
govim izdvajanjem sada je konačno i to trebalo da bude
rešeno. * znavao sam dobro Vesu. On je, kad su bile u pitanju javke,
Po Parovićevoj zamisli trebalo je i Lazu Lilića što pre
osloboditi svih dotadašnjih dužnosti. On je bio predviđen za
drugi važan posao. Kakav? U ovom času to nismo znali.
Posao na organizovanju druge štamparije odvijao se
dobro. J a sam u to vreme morao da pripremim primopredaju
Oblasne tehnike novom čoveku, ali u međuvremenu je trebalo
da svršim još neke zaostale poslove. U zemlji su se još uvek
nalazili u bekstvu Jovan Marinović-Marko i Josip Šiber-Vlado,
te ih je trebalo što hitnije prebaciti u inostranstvo. U jednom
času Šiber je već bio krenuo. Putovao je nekoliko dana idući
87
od javke do javke. Na svoju nesreću, u Sloveniju je stigao
upravo onog daina kad je izvršen atentat na kralja Aleksan-
dra. Vlasti su zatvorile granicu pooštravajući kontrolu. Bojeći
se da ne padne u ruke policiji, njega su drugovi hitno vratili
u Zagreb, a Zagrepčani, ne znam zašto, natrag nama u Beo-
grad. Sa njegovim skrivanjem i prebacivanjem imali su dosta
posla Brana Jevremović i Colić. Konačno smo mu Brana i
ja predali dokumenta i javku i on je uspeo sretno da pređe
austrijsku granicu.
Marinović je posle dužeg skrivanja po nekim mestima
Vojvodine došao natrag u Beograd. Tu su ga prihvatili dru-
govi, pripremili mu dokumenta i nabavili boju za bojenje
kose. Marinović je bio crvenokos, a policija je to znala. U
času kad je sve bilo spremno, uoči njegovog odlaska iz Beo-
grada, bio je uhapšen.
U to vreme se poslovima Oblasne tehnike bavilo sa mnom
još nekoliko ljudi. Prvog čoveka za te poslove dobio sam
preko Vese Masleše. Trebalo je da nađemo jolš nekoliko dobrih
i sigurnih ilegalnih stanova. Tražili smo nekog ko bi mogao
da n a m ih obezbedi. Vesa ga je našao i dao mi javku. J a v k a
je bila prilično čudna. U određeno vreme trebalo je da se
nađem s njim kod Umetničkog paviljona na Malom Kale-
megdanu. Tu ću sresti čoveka u sivom kišnom mantilu, koji
će da drži naopako okrenut list »Pravdu«. Trebalo je da
priđem i da ga zapitam: »Jeste li vi Jova«. Njegov odgovor
bi bio: »Jeste, poslao me Jova«.
Iako sam se u sebi nasmejao, nisam mogao da se ne
naljutim na sve ovo. I ono sa naopako okrenutom »Pravdom«,
a i sama javka, sve je izgledalo prilično besmisleno. Ali po-
bio zaista nepopravljiv.
»što se buniš. Dobićeš prvorazrednog čoveka. Ima veza
sve do dvora«, smejao se on. Zaista, drug koga sam dobio
odgovarao je potpuno.
Bio je to Mirko Sardelić-Zoran. Sardelić se pokazao odli-
čan u radu. Za poslove tehnike boljeg bismo teško mogli naći,
a što je glavno, bio je spreman za svaki posao u svako doba.
Drugog čoveka sam dobio nekako u isto vreme. Ne sećam
se kad sam za njega dobio javku. Znam da nam je sastanak
bio zakazan u ekspres-restoranu kod »Kasine«. Čovek koji me
j e s ugovorenim znakom tu čekao bio je inženjer Lovro
103
Šperac. Cilj nam je bio da na delikatne poslove tehnike
uvučemo ljude zaista zakonspirisane, zapravo one ljude koji
se ne poznaju. Međutim, ja sam Šperca vrlo dobro poznavao.
Jednog dana 1932. godine došao mi je Šperac u Kraljevo.
Preporučila mi ga je i uputila na mene sestra moje žene,
učiteljica Zagorka Dragović. Povezao sam ga još tada s nekim
drugovima, postao je član Partije. Dan-dva pre ovog našeg
susreta u »Kasini^ dolazio je u moj stan i tada smo razgo-
varali o opštim stvarima, pričali, smejali se i šalili. Zato nije
čudo što smo se zbunili kad smo se sreli. Pošto mu je već
rečeno na ikakav ga rad upućuju, nije se imalo kud. Dogo-
vorili smo se da mi pomogne bar neko vreme i da mi pronađe
još nekog za naš posao. Doveo mi je uskoro inženjera Vuko-
vića, koji je stanovao u kući broj 2 na Bajlonovoj pijaci.
Vuković i njegova žena stavili su nam se na raspolaganje
zajedno sa svojim stanom. Osim njih, sa mnom su neko vreme
radile i drugarica Ruža Oljača i Olgica Sretenović. One su
ozbiljno i savesno, svaka na svoj način, obavljale posao i
zadatke. Olgica nam je s vremena na vreme obezbeđivala
stan svoje sestre dok je ona bila na poslu ili izvan kuće. U
vezi sa ovim radom Ruža je kasnije — ni kriva ni dužna —
imala dosta neprilika. Mi smo od onih koji su radili u tehnici
tražili da napuste svaku drugu aktivnost u Partiji ili drugom
političkom životu. Ruža je to ozbiljno shvatila i zaista se
povukla iz studentskih organizacija. Posle izvesnog vremena,
nekako uoči mog hapšenja, zbog nekih specifičnih poslova ja
sam je predao partijskom instruktoru i sekretaru Zemaljskog
biroa Dorđu Mitroviću-Joci. Pošto je on ubrzo i iznenada
morao da napusti Beograd, Ruža je ostala bez veze. U među-
vremenu n j u su njeni raniji drugovi proglasili likvidatorom
i poveli protiv nje bojkot. Tek kad sam bio pušten sa robije,
njen slučaj je bio objašnjen. Ruža je, na žalost, u međuvre-
menu doživela mnogo neprilika i vređanja.
U vezi sa potrebama tehnike povremeno sam sarađivao
još i sa slikarom Didom Demajom. Dida je bio majstor za
izradu raznih legitimacija i drugih isprava. Za takve poslove
angažovali su ga već i Parović i još neki drugovi. Umeo je
majstorski da pravi kofere sa duplim dnom.
Za rad tehnike bile su neobično važne sigurne adrese na
koje nam je stizala po veri j iva pošta. Jedna od takvih adresa
bio je i poštanski »fah«, pretinac literarnog časopisa »Misao«,
89
koji je u to vreme izlazio. U njemu su sarađivali neki srpski
građanski pisci, među kojima Sima Pandurović, dr Slobodan
Jovanović i drugi. Urednik i vlasnik časopisa bio je V. Zivoj-
nović, kod koga se kao administrativni sekretar uspeo nekako
da zaposli naš drug Filip Brajković, student Beogradskog
univerziteta. Zahvaljujući njemu mogli smo ne samo da se
koristimo sigurnom adresom nego često i prostorijama u
kojima smo ponekad organizovali sastanke.
Jedan od najvažnijih zadataka tehnike bile su veze sa
štamparijom. Štamparija je u to vreme redovno obavljala
svoje poslove. Preko javke koju sam dobio lično od Parovića
ja sam se sreo sa Vukicom Mitrović. Ona je, dakle, obezbe-
đivala stalnu vezu tehnike sa štamparijom. To je trebalo da
bude jedna od najkonspirativnijih veza. Izbor zaista nije
mogao biti bolji. Vukica je celo vreme održavala vezu između
štamparije.i Oblasnog komiteta. Nije se desilo nijednom da
je konspiracija između nas došla u pitanje. Na zakazane
sastanke dolazila je tačno u minut i uvek nasmejana i vedra.
Kad je već reč o Vukici, onda mogu da kažem da je to zaista
jedna od najsvetlijih ličnosti koje sam sreo u svom partijskom
radu pre rata.
List Oblasnog komiteta Srbije »Komunist« izlazio je
redovno svakog meseca. Policija je vrlo dobro znala da se on
štampa u Beogradu i da se redovno rastura u unutrašnjost.
Prilikom svake provale islednici su pokušavali na sve moguće
načine da mu nekako uđu u trag. Ja mislim da su zahvaljujući
dobrim delom Vukici i njenoj spretnosti svi ti pokušaji ostali
dugo bez uspeha.
Osim Oblasne tehnike i svaka organizaciona jedinica
imala je svoju tehniku ili tehničara. Zadatak Oblasne tehnike
bio je organizovanje prihvatanja i sigurna smještaja odgo-
vornih drugova koji su dolazili iz inostranstva. Ona je orga-
nizovala primanje materijala, njegovu raspodelu i pakovanje.
Pakovalo se obično u kofere ili tašne sa duplim dnom. Orga-
nizovala je prekucavanje, preštampavanje ili umnožavanje
raznih materijala, izgrađivala je sistem javki i prihvatanje-
kurira ukoliko su dolazili iz drugog mesta. Ona je morala da
bude u svako doba spremna da odgovori svome zadatku.
Posao Oblasne tehnike ža Srbiju bio je u to vreme utoliko
složeniji što su preko nas išle veze i u Vojvodinu, Makedoniju
i Crnu Goru. Samo u poslednje vreme, pre nego što sam
103
•predao tehniku, sedam se da sam otpremio dva kofera mate-
rijala u Crnu Goru i jedan u Makedoniju, a u Vojvodinu smo
otpremili više paketa i jedan kofer. Materijal za Crnu Goru
preuzeo je od mene Radovan Vuković, a za Vojvodinu student
Petar Radović i Jovan Koledin. Vezu s Makedonijom držali
.srno preko Sergija Dimitrijevića.
NEZGODAN SLUČAJ U MLATIŠUMINOJ ULICI
Najviše muke su nam uvek zadavali hitni i iznenadni
poslovi. Zbog konspiracije ljudi se nisu smeli poznavati. Sa-
stajali su se u određeno zakazano vreme na javki. Ali dešavalo
se da se postavi neki hitan zadatak i onda se radilo bez obzira
na konspiraciju. Tako je jedanput trebalo hitno da uputimo
neki novi materijal jednom okružnom komitetu. Materijal je
trebalo da mi preda Laza Lilić. Dogovor je bio da se sasta-
nemo u Mlatišuminoj ulici, negde oko osam časova naveče.
Ova je ulica kao neki ćorsokak. U svom završetku imala je
samo jedan uzak prolaz koji ju je povezivao sa drugom para-
lelnom ulicom. Kroz taj prolaz trebalo je da dođe Laza dok
sam mu ja trebalo da dođem u susret od Bulevara. To je
inače bila mirna i pusta ulica. Cim sam u n j u ušao, video
sam Lazu u društvu sa nekim čovekom kako ide prema meni.
U momentu kad smo prilazili jedan drugom, primetio sam da
iz onog uzanog prolaza izlazi neki čovek i da ide prema
nama. Laza je nešto živo i veselo razgovarao sa čovekom koji
ga je pratio. U prolazu, gotovo ne zastajući, on mi je predao
smotak materijala koji sam ja odmah stavio u unutarnji džep
kaputa. Produžili smo svaki u svom pravcu. Nisam odmakao
ni dvadeset koraka kad se gotovo sukoibih sa čovekom koga
sam malopre video. Prišao mi je žurno i zaustavio me.
»Šta ste vd ovde radili sa onim čovekom?« zapita me
oštro gledajući, pokazujući u pravcu prema Lazi, koji je
odmicao.
»Sa kojim čovekom?« odgovorih m u koliko god sam
mogao mirnije. Odmah mi je bilo jasno o čemu se radi. Bio
je to jedan od agenata policije koji je pratio Lazu. Agent je
bio mršav, omanji čovek. Primetih da sam mnogo jači od
102 103
n j e g a . Počeh neprimetno da se nameštam u zgodniji položaj,
ako bude trebalo da ga napadnem ili da se branim.
»Vi ste sa onom dvojicom ovde hteli da se sastanete. To
sam video«, pooštri on glas.
»Ama ko ste vi da zaustavljate mirne prolaznike«, po-
oštrih i ja glas. Kroz glavu su mi se motale razne misli. Sta
ću sa materijalom? Kako da se otresem ovog čoveka!
»Ja sam agent Uprave grada«, reče. »Morate sa mnom«.
U istom momentu začu smo klopot nogu. Pogledasmo rne-
Jianički obojica niz ulicu. Laza i onaj drugi trčali su iz sve
snage prema Bulevaru (danas Bulevar revolucije, onda Alek-
sandrova ulica). Sigurno su primetili da me agent zaustavio.
Žurili su da što dalje izmaknu. Agent, i ne obazirući se više
na mene, potrča za njima koliko god su ga noge nosile. Oni
su ga u tom času mnogo više interesovali.
Pošao sam najure mirno, ali malo krupnijim koracima,
ka onom uskom prolazu. A onda sam i ja potrčao.
Te noći sam spavao u ilegalnom stanu. U zoru sam saznao
od mog starog druga Duška Lopandića, koji je inače s Lazom
radio kao novinar u »Politici«, da je Laza uhapšen. Agent
ga je stigao na Bulevaru. Naredio mu je da pođe s njim. On je
odbijao i protestovao. Okupila se publika i stala na stranu
Laze. Agent je pozvao žandarme i Lazu su sproveli u Upravu
grada.
Njegovo hapšenje me je jako zabrinulo. Uznemiravalo
me što Laza mnogo zna, a posebno što zna tačno kako se
zovem, gde stanujem i kakva mi je partijska funkcija, kao
što sam i ja o njemu mnogo znao. Međutim, sve se svršilo
bolje nego što smo mislili.
Na saslušanju Laza je tvrdio Vujkoviću da je u Mlati-
šuminoj ulici bio potpuno sam i da je u tu mirnu ulicu ušao
da obavi malu nuždu. Već prvog dana pre podne Lazini dru-
govi iz redakcije »Politike« alarmirali su direktora Tanovića
i još neke uticajne ličnosti da intervenišu. Ova intervencija
je pomogla da Lazu policija uopšte nije ni tukla. Gnjavili
su ga nekoliko dana saslušavanjem. On je uporno ostao pri
svom tvrđenju. Vujiković je verovao svom agentu, ali mu je
strašno prebacivao što nije, kad je već poznavao Lazu, uhapsio
•onoga koga je prvog zadržao, a posle je mogao poći za Lili-

ćem. Uglavnom, Laza je od strane Uprave grada kažnjen za
istup na mesec dana zatvora i na tome se cela stvar svršila.
To je bio još jedan razlog više da Lilića treba što pre pre-
baciti na drugi posao.
B E O G R A D J E NA REDU
Čekali smo vezu sa Trajkom Stamenkovićem. Nismo
mogli da bez njega organizaciono oformimo oblasno ruko-
vodstvo. Izgleda da je bio otišao negde preko ferija pa nije
valjda na vreme bio obavešten o izboru. U međuvremenu ja
sam se samo jednom našao sa Grulovićem. Sve poslove Obla-
snog komiteta obavljao sam uglavnom sam, čekajući da mi
nađu zamjenu bar za poslove Oblasne tehnike. Tog zamenika
obećao mi je pronaći Parović. On je već nekoga imao u vidu,
i to je sada bio razlog što smo rešavanje pitanja tehnike
otezali, očekujući njegov ponovni dolazak.
Prilike u beogradskoj partijskoj organizaciji, koje je
počeo da sređuje Parović prilikom svog poslednjeg boravka,
bile su sada zaista u redu. Za sekretara Mesnog komiteta
Parović je postavio Mladena Gavrilovića-Svetu. Pored njega
član komiteta bio je Josip Bosak-Jovan, nešto kasnije, n e
znam samo da li kao članovi Komiteta ili kao pročelnici ćelija,
radili su sa Gavrilovićem Miodrag Tripković-Miša, Dževad
Maglajlić-Obrad, Dušan Čorković-Boško i još neki drugi.
Beogradska organizacija odmah posle Škerovićeve pro-
vale, te hapšenja članova Komiteta Pere Stokića, Zdravkovića,
a kasnije i Marinovića, bila je veoma slaba. Postojale su
nepovezane izvesne jedinice koje, poremećene provalom, nisu
pokazivale neke naročite znake života. Trebalo je odmah iza
provale povezati jedinice koje su ostale pošteđene i izabrati
bar kakvo-takvo rukovodstvo. Na žalost, instruktor Jovo, koji
je bio dužan da to uradi, nije mnogo uradio. Prema uput-
stvima Parovićevim ovaj posao su obavili drugovi koje sam
pomenuo. Posle prvog dela naše konferencije na Zlatiboru
nakon odlaska Parovića, beogradska organizacija je bila već
sređena. U n j o j je bilo povezano i aktivno radilo oko dvadeset,
partijskih jedinica, ne brojeći omladinu.
92
Znam da su u to vreme u Beogradu postojale povezane
organizacije u Savezu metalaca i drvodeljaca, u Industriji
motora u Rakovici, u fabrikama aviona »Zmaj« j. »Rogo-
žarski«, u Fabrici šećera i u Brodogradilištu na čukarici, u
Štampariji novčanica Narodne banke i u kovnici. Postojale
su partijske jedinice i u pivari »Bajloni«, gde je radio G r u -
lović, zatim u Savezu privatnih činovnika, u Udruženju pro-
fesora i Udruženju učitelja, u Savezu trezvene mladeži, u
Udruženju lekara i u Savezu izvidnika i planinki. Obućari
su bili obuhvaćeni u nekoliko uličnih ćelija. Sećam se da se
govorilo kako je jedinica u električnoj centrali bila neko
vreme pod uticajem ljudi iz okoline Sime Markovića.
Sto se tiče SKOJ-a, on je bio u to vreme već prilično
dobro organizovan. To se naročito može reći za organizacije
na Univerzitetu. Problem je bio u rukovodstvu omladine sa
kojim, u izvesnom smislu, nekako nismo imali sreće. Ne znani
kako se to desilo, ali na čelu rukovodstva se našao student
prava Vojin Kurtović-Murat. Kurtović je bio neobično bistar
i vešt govornik, ali čovek nametljive prirode, sklon da se
u sve meša i radi po svome. Iako smo upozoreni na sve ovo,
mi smo to svi, na žalost, kasno shvatili.
Kakav je bio Kurtović, najjasnije govori ovaj slučaj o
kome sam saznao mnogo kasnije, kad smo i on i ja bili u
Mitrovačkoj kaznionici. Kurtović je jednoga dana doveo u
ilegalan stan neku studentkinju koja se tek upisala na fakul-
tet. Pozvao ju je pod izgovorom da mu pomogne u pakovanju
nekog materijala. Kada je za njom zaključao vrata, nasrnuo
je na riju pokušavajući da je siluje. Devojka je počela da se
brani. Poletela je prema prozoru da zove u pomoć. Kurtović
joj je tada pokazao paket ilegalnog materijala. Smejući se,
upozorio ju je da ne viče, jer ako policija dođe, otići će oboje
u zatvor. A o n d a . . .
Ja sam se s njim sreo nekoliko puta. Jednom prilikom
smo se žestoko sporečkali. Mislim da je to bio naš prvi susret.
Tih dana je, naime, stigao jedan kurir iz Zagreba sa obave^
štenjem da će da se održi neka konferencija omladine. Tražili
su da na konferenciju uputimo omladinca Marata i još nekog
iz rukovodstva omladine. Uzalud sam se raspitivao na sve
strane ko bi to mogao biti Marat. Pomogla mi je Vojka
Demajo:
93
 »Ma to će sigurno biti Murat a ne Marat«. Murat je bilo
ilegalno ime Kurtovića. J a to u tom času nisam znao. Kako
se to ime u Zagrebu izrodilo u »Marat«, ni sad mi nije jasno.
Preko n j e zakazao sam s njim sastanak da bi mu dao j a v k u
za Zagreb. Došao je sa studentom Draganom Lazarevićem.
Bili su gotovo potpuno pijani. Odustao sam da mu pijanom,
dam javku. Došlo je do prepirke. Ja sam ostao pri svom. Oni
su te noći otputovali u Zagreb bez javke. Ne znam kako su
došli na konferenciju.
Vojin je spadao među ljude koji su voleli da znaju više
nego što treba. Zato mi ni danas nije jasno kako se moglo
desiti da se jedan takav tip uspeo uvući čak u centralno
rukovodstvo omladine kad je u Beogradu bilo toliko divnih,
omladinaca vanrednog kvaliteta.
U to vreme Kurtović je bio zaista fatalna ličnost u r u k o -
vodstvu omladine. Ovo su najbolje pokazali kasniji događaji.
Ali bez obzira na njega, omladinska organizacija, zahvaljujući
na prvom mestu svom zdravom i istinski revolucionarnom
sastavu, mogla je da odoli svemu. Ona je, kao i Partija, stajala
već čvrsto na svojim nogama. Ništa više nije bilo u stanju
da je zaustavi u njenom revolucionarnom razvoju. Tu je sva-
kako najznačajniju ulogu odigrala studentska omladina Beo-
gradskog univerziteta.
Sećam se vrlo dobro jednog momenta koji jasno govori
o stavu pojedinih drugova prema Kurtoviću. Kad je obnav-
ljano mesno rukovodstvo za Beograd, Kurtović je tražio d a
on kao rukovodilac omladine uđe u taj komitet. Međutim,
Milan Gavrilović i još neki iz Komiteta, koji su Kurtovića,
kako izgleda, bolje poznavali od ostalih, nisu hteli da se
slože s tim. Na sva Kurtovićeva nastojanja, pa i na naše poje-
dinačne intervencije, Gavrilović je n a j p r e odugovlačio, a
kasnije prosto izbegavao da Kurtovića uvede u Mesni komitet.
Bilo je ljudi koji su mislili da se radi o surevnjivosti. Sva
je sreća da nije ušao u Mesni komitet. Danas sam uveren
da je to umnogome spasio beogradsku organizaciju od još
veće provale aprila meseca 1935. godine. Kurtović bi je svojim
izdajničkim držanjem u najboljem slučaju dobro osakatio.
Omladina je imala svoju izdvojenu tehniku. Tehnika j e
raspolagala jednim ciklostilom i pisaćim mašinama. Njome
su rukovodili Vidak Marković i Valerija Kario. S njima j e
u omladinskoj tehnici radio i bugarski emigrant student Dobri
S4
Bradistilov. On je najpre u poslovima tehnike pomagao Branit
Jevremoviću, da bi kasnije počeo da pomaže Valeriji i Vi-
daku. Bio je dobar -drug koji se vanredno srodio sa našom
omladinom. Ali, koliko se sećam, uskoro je bio proteran iz
Jugoslavije.
ZAKASNELI SMO DA POMOGNEMO
U to vreme trebalo je da obavimo još jedan posao koji
je u stvari spadao u nadležnost Vese Masleše i dra Bore
Prodanovića. Bora je tada važio kao partijski advokat, j e r
je njegov zadatak bio da organizuje odbranu komunista u
raznim sudskim procesima, okupljajući pravnike i advokate
iz redova naših simpatizera ili iz nekih građanskih opozicionih
političkih stranaka.
Uprava kaznionice u Mitrovici pripremala je sudski
proces protiv kažnjenika komunista, optužujući ih da su pri-
likom nekih demonstracija u kaznionici pevali Internacionalu
i izvikivali parole i na t a j način vršili komunističku propa-
gandu. Upravi kaznionice je bio potreban ovaj proces jer je
smatrala da će njime uspeti da razbije na neki način jedin-
stvenost i snagu kaznioničke partijske organizacije. Ovim
procesom ona je želela da zaplaši kažnjenike, da slomi njihov
borbeni moral. Znali smo da Sud za zaštitu države, u spora-
zumu sa Upravom kaznionice, namerava da izdvoji neke od
najistaknutijih i najborbenijih drugova, da bi na novom sud-
skom procesu dodao njihovoj postojećoj kazni još po koju
godinu robije.
O svemu ovome obavestili smo CK. Odgovor nije odmah
stigao, a kada je došao, ja sam ga uručio Vesi. Direktiva je
glasila da se hitno saopšti Kaznioničkom komitetu, ili, kako
smo ga skraćeno zvali, Kakiću (prema kratici K. K.) da
nekoliko kažnjenika preuzme na sebe odgovornost za demon-
stracije, kako bi se smanjio broj onih koji će biti ponovo
osuđeni. Vesa i Bora trebalo je da prenesu direktivu Komi-
teta i da se sa drugovima u Mitrovici dogovore koji će od
kažnjenika preuzeti odgovornost. Pri tome je trebalo voditi
računa o partijskoj kadrovskoj politici. Na žalost, odgovor j e
stigao kasno, tako da se nije moglo ništa više da učini. Sećam
95

se dobro koliko se Vesa ljutio. Odugovlačenje i sporost dru-
gova iz kaznionice i nehotice su doprineli da Sud i Uprava
kaznionice sprovedu sudski postupak kako su želeli. Kazna
je izrečena onako kako je to njima odgovaralo. Tako su pored
ostalih bili kažnjeni i drugovi Moša Pijade, dr Pavle Gregorić,
Radivoje Davidović-Kepa. Moša i Paja su dobili pored stare
kazne još po dve godine, a Kepa, kome je ovo bilo treće
naknadno suđenje, još tri godine robije.
DOLAZAK GORKIĆA U BEOGRAD
Negde početkom novembra stigao je poziv da pošaljemo
delegate koji treba da prisustvuju Zemaljskoj konferenciji
KPJ. Radilo se, naime, o IV zemaljskoj partijskoj konfe-
renciji, kojoj je prethodila ona naša pokrajinska za Srbiju,
kao i slične koje su održane u Hrvatskoj i Sloveniji. Dok je,
kao što smo videli, glavni organizator kod nas bio Blagoje
Parović-Smit, u Hrvatskoj i Sloveniji bio je to drug Josip
Broz-Tito, koji je nekoliko meseci pre toga došao sa robije
i odmah bio kooptiran u Politbiro CK. I kao što su se njih
dvojica našli na istoj platformi u vreme VIII zagrebačke
partijske konferencije 1928. godine, našli su se, eto, i sada
u nastojanju da do kraja očiste Partiju od frakcionaštva i
svega onog balasta koji je smetao njenom učvršćenju i
jačanju.
Napomenuo sam da smo na beogradskom delu konfe-
rencije izabrali i delegate, predstavnike partijskih organi-
zacija Srbije (Radovanović, Lukić). Pozvao sam ih hitno u
Beograd. Dao im novac za putne troškove i javku koja je
glasila na Zagreb. Vratili su se posle dva dana. Rekli su mi
da se konferencija iz nepredviđenih konspirativnih razloga
morala da odloži. O novom datumu njena održavanja rečeno
je samo da ćemo biti naknadno i na vreme obavešteni. Znam
da su se tom prilikom njih dvojica videli s Gorkićem i s njim
opširno porazgovarali. U jednom svom pismu potpisanim sa
Sv. Marija Bistrička, — u stvari, jednim od ilegalnih imena
Gorkića, — on o tom susretu pored ostalog piše kako je raz-
govarao » . . . sa seljakom o suzbijanju terorističkih tendencija
u delokrugu njegova rada (ima tamo toga mnogo, on sam je
100
bio tim zaražen, predlagao je da palimo kuće onim seljacima
koji plaćaju dugove i porez itd.)...« Ovo napominjem zbog
toga što je u to vreme, iako retko i malo, bilo zaista čak i
takvih »raspoloženja« među našim drugovima, pa i kod Lukića
koji je uvek bio pomalo anarhistički nastrojen.
Ovo odgađanje konferencije, sećam se, nije nas obrado-
valo, jer pored niza poslova valjalo je stalno biti na oprezu
i čekati kurira i novi poziv, a onda na brzinu tražiti delegate.
Ali šta se moglo da radi. Iščekujući, prihvatili smo se drugih
zadataka. Negde u drugoj polovini novembra iznenada dođe
u Beograd Gorkić, tadašnji sekretar CK KPJ. Njegovo pravo
ime bilo je Josip Cižinski. Mi smo ga znali pod ilegalnim
imenima Gorkić ili još češće Somer ili čak Som, kako ga je
Veso skraćeno ili pomalo ironično zvao.
Veso me je prvi i obavestio o njegovu dolasku. Rekao mi
je da tih dana nigde ne idem iz Beograda pošto treba da se
vidim s jednim od rukovodećih drugova iz CK, kome treba
i da podnesem izveštaj o stanju u Srbiji i našem radu. Bio
sam znatiželjan ko će to doći. Očekivao sam da će doći; preko
naše najpoverljivije javke, preko Nidže Naftali-Demajo, od-
nosno njegova brata Đače, čija je obućarska radnja bila u
Cika-Ljubinoj ulici i služila za prihvatanje najodgovornijih
drugova i najpoverljivijih kurira.
Čekao sam pripravan i s nestrpljenjem. Pri idućem su-
sretu s Vesom saznao sam o kome se radi, kao i to da je
Somer — Som — Gorkić već stigao. Došao je preko javke
koja je meni bila nepoznata. Docnije sam saznao da je tu
javku držao dr Kosanović. I Veso i ja čudili smo se da nas
već nije potražio. Prema Vesinim informacijama ori je već
pre dva dana stigao u Beograd.
Iz razgovora s Vesom saznao sam da se Gorkić već sa-
stajao s nekim koji su nekad bili članovi Partije a koji su
sad stajali ko zna zašto po strani. Cak se viđao s nekim
građanima — intelektualcima, nekim ljudima koji su pripa-
dali, doduše, građanskim opozicionim partijama. Sastao se i
s jednim čovekom iz grupe dra Dragoljuba Jovanovića. Veso
mi je ispričao da ga je već preksinoć video kod »Kolarca«*,
* Poznata otmenija kafana i restoran na današnjem Trgu
Republike, s r u š e n a za v r e m e r a t a u b o m b a r d o v a n j u .
4 — Mučne godine 49 48
u društvu s Mitom Dimitrijevićem-Oliverom*. I Vojin K u r -
tović je saznao da je Gorkić u Beogradu. Pokušavao je na
sve načine da do njega dođe.
Pomislio sam bio da je već otputovao kad se on odjednom
javi. Preko Vese je poručio da ga čekam u svom stanu, po
podne u četiri sata. Otpremio sam iz kuće ženu i dete i ostao
sam. Došao je tačno. Dovela ga je Vojka Demajo.
Obavestio sam ga podrobno o našem radu i stanju kod
nas. Postavio je ovl^š nekoliko pitanja, a zatim počeo da
prigovara i grdi. Sve što smo dotad s mukom postigli, njemu
nije ništa valjalo. Kritikovao je grubo, ne dozvoljavajući da
rnu iznesem naše razloge. Ja nikad dotad u svom partijskom
radu nisam imao mučniji i neugodniji razgovor, i to o stva-
rima za koje sam smatrao da sam ih sam ili zajedno s dru-
govima savesno i sa puno truda i muke radio.
Koliko je drukčiji bio Parović, mislio sam u sebi. Kako
je on drukčije umeo da prilazi ljudima i da razgovara čak
i o stvarima o kojima je imao drukčiji stav ili ih je čak i
kritikovao. On se uvek umeo spustiti na nivo sagovornika
strpljivo ga slušajući čak i kad se nije slagao. Nikad nije
omalovažavao sagovornika, a pogotovu nikad nije vređao,
uvek.je našao načina da ubedi u ono što je pravilno. Umesto
predike i secanja on je ubeđivao objašnjavajući stvari nepo-
sredno, blisko životu. Gorkić je bio čovek druge vrste.
Ipak smo prilikom ovog našeg razgovora uspeli da pre-
tresemo i neka pitanja koja je već započeo da rešava Parović.
I Gorkić je predložio da Dukića (Colića) izdvojimo isključivo
na rad u štampariji. Dao je izvesna uputstva o daljem
organizacionom učvršćenju i proširenju Mesnog komiteta za
Beograd s perspektivom da taj komitet postane što pre
okružni za Beograd i bliža mesta. Vesin zadatak je dalje bio
da radi na legalnoj liniji, da održava veze s raznim ljudima
iz građanskih političkih krugova, razgovara i pregovara s
njima, zatim »crvena pomoć« i slično.
Što se tiče mene, izgleda da je i Gorkić imao nekih svojih
kombinacija. On je to u toku razgovora uzgred i neodređeno
nagovestio. Kad sam mu na to primetio da sam na Oblasnoj
konferenciji izabran u pokrajinsko rukovodstvo, dobacio je:
* Publicista i političar, pripadao raznim političkim stran-
kama.
99
»Ništa, ništa, to ćemo docnije videti«.
Zasad je trebalo da dovršim još neke poslove u vezi
s pokrajinskom tehnikom, učvršćujući veze s unutrašnjošću.
Sećam se da smo tom prilikom razgovarali o potrebi prodi-
ranja u istočnu Srbiju i potrebi formiranja partijskih orga-
nizacija u Pirotu, Zaječaru i Boru. Dogovarali smo se da i
dalje održavamo veze sa Janekom, to jest sa zagrebačkom
tehnikom. Gorkić mi je tom prilikom dao stalnu i rezervnu
vezu sa CK.
Gorkić se raspitivao i za Lilića. S njim se nije tada
sastao pošto je policija još stalno pratila Lilića posle puštanja
iz zatvora. Prigovorio je ozbiljno Lazi i meni što smo dozvolili
Jovi da Beogradskom delu pokrajinske konferencije ograniči
vreme rada, a još više što ga nismo nateral'i da na samoj
konferenciji pomogne u sastavljanju i stilizaciji rezolucije.
J a sam mu izložio pod kakvim smo okolnostima Lazo i ja
naknadno sastavili rezoluciju, zato smo i molili da je drugovi
iz CK dopune i pbprave.
Nekoliko dana po njegovom odlasku iz Beograda čuo sam
da je vodio neke pregovore sa drom Zivkom Topalovićem. Da
li je to činio direktno ili preko nekog drugog, ne znam. Znam
samo da se radilo o pokušaju stvaranja sporazuma o zajed-
ničkom istupanju u sindikalnim i eventualno političkim akci-
jama. Već sam ranije čuo da je bilo govora o nečem sličnom.
Bilo je govora o potrebi osvajanja izvesnih pozicija u vodstvu
sindikata i radničke komore. O ovome je mnogo više znao
Vesa, koji je za ta pitanja bio zadužen i češće sa Paro vičem
0 tome razgovarao. Ovog puta Gorkić je sve ovo činio preko
nekog svog čoveka koga mi nismo znali. Znam da se u vezi
s tim ili s nečim drugim sastajao i sa Trišom Kaclerovićem.
Pred polazak je stavio Vesi u zadatak da na tim pitanjima
1 dalje radi.
Gorkićev nastup, njegova zajedljiva kritika, prigovori i
grdnje ostavili su me u stanju teškog razočaranja. Od Vese
sam saznao da ni sa njim nije razgovarao mnogo drukčije,
samo s tom razlikom što ni Veso njemu nije ostao dužan.
Videlo se da je Gorkić imao nekog drugog informatora s
kojim je pre nas razgovarao i kojem je više verovao. Ko je
bio taj, ja nisam znao. Vesi je, kako mi izgleda, bio poznat.
Kad smo nekoliko dana kasnije o svemu tome razgovarali,
Veso je psovao iz sveg glasa. Nije mi tada išlo u glavu da
103
neko od komunista takvim recima grdi sekretara Partije-
Zato sam s nestrpljenjem čekao kad će ponovo doći Blagoje
Parović. Zeleo sam da s n j i m porazgovaramo o svemu što s e
desilo između nas i Gorkića i da čujemo o tome njegovo
mišljenje.
Prelistavajući dokumenta iz tog vremena u Arhivu Isto-
rijskog instituta CK našao sam i neke izveštaje koje je
Gorkić slao Centralnom komitetu potpisujući ih sa Sveta
Marija Bistrička. U njima on, doduše, navodi mnoge intere-
santne činjenice, ali o ljudima i njihovu radu govori često
s mnogo ironije, cinizma pa čak i nipodaštavanja. Čitajući ih
čovek ne može da se otme utisku da se tu radi o oštrici upe-
renoj protiv Parovića s namerom da se potceni njegov rad
u Beogradu i Srbiji.* Bio je to sukob koji je imao malo dublje
korene, ali koji su nama u to vreme bili nejasni. Da li su ti
jzveštaji bili povod diskusiji, ne znam. Ali me obradovalo
kad sam u jednom od dokumenata, u stvari zapisniku sa sed-
nice Centralnog komiteta od 25. marta 193if. godine, na kojoj
se diskutovalo o Parovićevu radu u Srbiji, pročitao i sledeće
redove:
»Primiti izveštaj i odobriti delatnost druga Šmita«.**
IV ZEMALJSKA KONFERENCIJA
Ne znam šta je bio uzrok, ali drugi poziv da pošaljemo
delegate na Zemaljsku konferenciju stigao nam je kasno.
Dobili smo ga, naime, izjutra od kurira koji je naročito radi
toga bio upućen iz Zagreba. A delegati, ako bi hteli da stignu
na vreme, morali su da krenu iste večeri. Oba naša delegata
živela su u unutrašnjosti. Pokušali smo da ih obavestimo da
dođu iako smo sumnjali da mogu stići na vreme.
Trajko Stamenković još nije bio stigao u Beograd da
bismo se s njim dogovorili šta da radimo. Posavetovali smo
se zato sa Vesom Maslešom. I pošto smo videli da izabrani
delegati zaista neće moći da stignu na vreme, resili smo da
mesto njih uputimo sekretara Mesnog komiteta u Beogradu.
* Dokumenti br. 7886 i 8025.
** Dokumenat. iz Arhiva Kominterne br. 248-V.
126
d r u g a Svetu. Vesa je predlagao da s njim pođem i ja. Me-
đutim, kurir mi je rekao da na našu beogradsku javku treba
da stignu i delegati iz Makedonije i Vojvodine. S tom javkom
održavao sam vezu jedino ja, a ni sa javkom u Zagrebu nismo
želeli da upoznajemo nikog novog. Zato smo resili da sekre-
tar Mesnog komiteta drug Sveta krene još iste večeri, a ja
da sačekam Makedonca i Vojvođanina i onda s njima da
pođem.
Čekao sam ih ceo sledeći dan. Vojvođanin i jedan od
naših izabranih delegata stigli su tek drugi dan. Makedonac
nije uopšte došao. Međutim, tada je već sve bilo kasno.
Sveta se vratio posle nekoliko dana. Našli smo se s n j i m
još iste večeri. Obavestio nas je o radu konferencije i njenim
najvažnijim odlukama. Pored ostalog, na konferenciji su na-
ročito kritikovane ranije greške i propusti u odnosu na kori-
šćenje legalnih formi rada. Kritikovan je nepravilan stav o
pitanju izbora za radničke komore kao i nepravilan i kolebljiv
stav o pitanju opštinskih izbora. Izvršena je analiza slabosti
dotadašnjeg rada na selu i u vojsci. Oštro je osuđeno zanema-
rivanje rada na stvaranju antifašističkog i antiratnog fronta.
Na temelju diskusije doneti su zaključci o budućem radu. Na-
ročitu novinu predstavljala je odluka o formiranju Komuni-
stičke partije Hrvatske i Komunističke partije Slovenije.
Sveta mi je rekao da je i on zakasnio na konferenciju.
Stigao je tek drugi dan rada konferencije. Jedino poznato lice
koje je sreo na konferenciji bio je Parović, koji ga je pred-
stavio ostalima kao Milana Leskovca.
Obradovao me je vešću da za koji dan Parović treba
da stigne u Beograd. On će nas opširnije obavestiti o radu
i zaključcima konferencije i s nama će se posavetovati o
sprovođenju tih zaključaka u život. Parovića smo očekivali
sa nestrpljenjem. Ostalo nam je bilo još mnogo nedovršenih
poslova, u čemu je mogao samo on da nam pomogne da bismo
mogli sa uspehom da ih izvršimo. Parović je bio naročito
potreban meni. Sa Trajkom Stamenkovićem nismo se još bili
povezali. Čovek kome sam imao da predam tehniku nije mi
se javio. Isuviše mnogo posla ležalo je na mojim leđima.
Sećam se da sam u to vreme morao da stižem dnevno na
petnaest pa i više ilegalnih sastanaka. A osim toga, želeo sam
da vidim što pre Parovića kako bih s njim porazgovarao o
mom susretu s Gorkićem.
50
 PAROVIĆ DONOSI NOVE ZADATKE
Parović je stigao prvih dana januara, to jest nekako
odmah iza održavanja IV zemaljske partijske konferencije.
Kad sam miu pričao o svom susretu sa Gorkićem, nasmejao
se gorko. Našao je reči da me uteši i ohrabri. Ali u razgovoru
s njim mogao sam osetiti da su on i Gorkić dva razna sveta,
da su njihova gleaišta gotovo u svemu različita i da među
njima nije sve kako treba. Ali šta? To u onom času mi u
zemlji još nismo znali.
Parović je ovog puta kao i uvek došao sa gomilom novih
zadataka. Na prvom mestu trebalo je razraditi odluke IV par-
tijske konferencije. Materijale o njoj i njenim odlukama
nismo mogli još očekivati. Zato nas je o tome obavestio Pa-
rović usmeno. Sećam se da je bilo nesporazuma i mnogo
diskusije zbog toga zašto su formirane samo komunističke
partije Hrvatske i Slovenije a ne i Srbije.
Parović nam je nagovestio da od novog CK možemo oče-
kivati veće promene u radu i više pomoći pošto je u njega
ušlo nekoliko novih i dobrih drugova. Danas znamo da su
tad pored Gorkića u novi CK izabrani drugovi Tito, Parović,
Colić, Kamilo Horvatin, Miha Marinko. Tito i Parović birani
su u Politbiro CK.
Parović nam je nagovestio skori dolazak većeg broja par-
tijskih instruktora, uglavnom ljudi koji su završili Lenjinsku
školu u Moskvi. Oni su mogli umnogome da nam pomognu
u radu. Trebalo je organizovati prihvatanje ovih ljudi, obez-
bediti im siguran smeštaj i predvideti raspored za njih. Uz
to se postavio kao neodložan zadatak stvaranje partijskih
organizacija u onim mestima gde dotada još nisu postojale.
Znam da smo naročito mnogo razgovarali o Nišu. Govorilo
se da u Niš pošaljemo Milana Radovanovića, pošto je on tamo
nekada radio i imao starih veza. Zašto nije otišao, ne znam.
Parović je želeo da pre odlaska obiđe neka mesta u unutra-
šnjosti i dovrši formiranje nekih okružnih komiteta. Zeleo
je da lično prisustvuje sastanku u Čačku. Otišao sam da pri-
premim sastanak, na kome su trebalo da prisustvuju pred-
stavnici Čačka, Kraljeva, Užica, Kragujevca, Kruševca, Gor-
njeg Milanovca i Užičke Požege. Parović je došao posle mene.
Stigao je pred veče. Sačekao sam ga pred stanicom i odveo
u stan Ljubice Mihajlović, sestre Milića Lukića, seljaka iz
102
Pranjana. Milić je bio u to vreme već član Partije, dok nam
je ona kao simpatizer i dotad činila mnogo usluga pomažući
i sarađujući na razne načine. Na sastanku je Parović opširno
govorio o radu IV konferencije, a zatim o organizaciji okru-
žnih komiteta i njihovim zadacima. Interesovao se šta se u
vezi s tim radilo u Čačku. Tada je predložio da treba odmah
pristupiti formiranju okružnog komiteta u Kragujevcu.
Posle konferencije morali smo dugo da čekamo voz koji
je polazio oko dva ili tri sata po ponoći. Odlučili smo da se
vidimo sa drorn Dragišom Miševićem, o kome sam mu već
ranije govorio. Otišli smo u njegov stan. Parović je te noći
dugo razgovarao sa Mišovićem. Iste noći predložio je da Mi-
šovića odmah uvedemo u rukovodstvo Okružnog komiteta u
Čačku. Vreme je ubrzo pokazalo da se u tome nije prevario.
Mišović je svojim životom, radom i ličnim primerom pred
članovima Partije i narodnim masama, a kasnije svojim drža-
njem pred policijom i samom svojom smrću, dokazao koliko
je Parović majstorski umeo da procenjuje i odabire ljude.
Pred odlazak iz Beograda Parović me je povezao sa čove-
kom kome je trebalo da predam rukovođenje Oblasnom teh-
nikom. To je bio student V. P., koji mi se predstavio pod
ilegalnim imenom Petar. Trebalo je da mu predam prvo ceo
aparat Oblasne tehnike, a zatim sve veze i javke sa mesnim
partijskim organizacijama po unutrašnjosti Srbije. Ne znam
ko je Paroviću pronašao i preporučio Petra. Znam samo iz
razgovora sa Parovićem da su mu ga predstavili kao već
oprobanog čoveka i u svakom pogledu čvrstog i pouzdanog.
Kasniji podaci koje sam dobio o njemu bili su veoma dobri.
Nisam imao nikakvog razloga da mu ne verujem. Bio je to
snažan i energičan čovek. Ali valjda zato što sam znao sa
koliko smo muke skupljali veze i izgrađivali mrežu javki,
poveravajući poslove tehnike zaista naročito oprobanim dru-
govima, događalo se uvek da sam nekako sa izvesnim zate-
zanjem predavao ljude i veze.
Ispostavilo se, međutim, da ni Petar nije mnogo žurio
da preuzme veze. Dešavalo se često da se on nije držao utvr-
đenih termina za sastanke. Sećam se vrlo dobro jednog slu-
čaja. Čekali smo dolazak čoveka koji je bio najavljen preko
već pominjane najpoverljivije javke, preko Đače i Naftali-
-Demaja. Daču smo zbog poverljivosti zadataka koje je obav-
ljao strogo čuvali. Za njega i njegovu adresu malo je ko znao
103
u Beogradu. Veze sa njim održavao je Lilić, a docnije ja, i to,
kao što sam već rekao, preko njegovog brata Nidže Naftali-
-Demaja. A Nidžu sam povezao sa Petrom, pošto sam mu već
bio predao aparat tehnike, to jest Sardelića, Šperca, Vukovića
i druge koji su radili u tehnici. Sardelić je tada imao u
rezervi nekoliko stanova.
Kad je stigao čovek koga smo čekali — a bio je to Dorđe
Mitrović, instruktor CK — Nidža ga je doveo i predao Petru.
Međutim, P e t a r toga dana nije došao na sastanak sa Sarde-
lićem. Rezervni sastanak sa njim trebalo je da usledi tek
posle dva dana. Šperac je bio na putu i tako se desilo da je
Petar, koji je iste večeri imao zakazan sastanak sa mnom,
doveo na ovaj sastanak Đorđa Mitrovića da mu ja nađem
stan. Ja sam se tih dana upravo zaposlio u Fabrici motora
u Rakovici. Sa posla sam se uvek vraćao prilično kasno i zato
sam sastanke s Petrom održavao kasno uveče.
Iako je bio mrak, učinilo mi se da čoveka koga mi je
doveo odnekud poznajem. To me je prilično uznemirilo. Dorđe
Mitrović nam je došao pod ilegalnim imenom Joca. Nije mi
ostalo ništa drugo nego da se potrudim da mu nekako obez-
bedim stan. Učinio sam to preko Laze Lilića. Laza je i dalje
držao u rezervi nekoliko stanova u kojima je obično odsedao
Parović. On je Đorđa smestio u jedan od tih stanova u Sin-
đelićevoj ulici broj 26 kod starice Lenke Vojinović, koja je
ovamo preselila iz Zmaj Jovine, jer su uslovi u Sinđelićevoj
bili za naše potrebe mnogo podesniji. Da nije bilo Petrovog
propusta i brzine kojom smo morali Mitroviću-Joci da obez-
bedimo stan, sigurno ga ne bismo smestili kod stare Vojino-
vićke, nego na nekom drugom mestu. Lilić i ja odmah smo
uvideli grešku, ali je već bilo kasno da se to ispravi. Dorđe
je ostao do k r a j a u tom stanu, koji je bio zaista idealan za
te svrhe. Ta greška osvetila se docnije i meni i Liliću.
Nešto slično desilo se i malo kasnije. Hitno je stigao kurir
iz inostranstva. Bila je to neka žena strankinja i zbog toga
je onaj koji je trebalo da preuzme kofere sa materijalom
morao da zna francuski ili nemački. Ta žena je odsela u hotelu
»Moskva«. Zbog Petrovog propusta ispalo je da ja i ovaj
posao obavljam, i to opet u poslednjem času. Sličnih epizoda
je bilo i kasnije u toku naše saradnje. Razgovarali smo s njim
o svemu tome. Obećao je da takvih propusta ubuduće neće
biti. Ali uzalud. J a ne mislim da ovim nešto prebacujem
102 103
P e t r u . Ne bih to želeo tim pre što sam ga mnogo bolje upo-
znao u Mitrovačkoj kaznionici i Bilećkom koncentracionom
logoru. Sretao sam ga kasnije u toku ratnih godina, kada se
pokazao hrabar i pouzdan. Poginuo je junački kao komesar
bataljuna odmah iza V neprijateljske ofanzive. Mislim da
izbor njega za rukovodioca tehnike nije bio sretan. On je za
tu dužnost bio isuviše mlad, a što je glavno, pomalo boem
i suviše nespokojan i nesređen za poslove koji su zahtevali
sređenost i pedantnost.
Sve ovo o čemu sam govorio, nije smetalo daljem uspe-
šnom radu Oblasne tehnike.
Jedan od važnijih uslova daljeg efikasnog rada tehnike
bio je u tome što su drugovi koji su sa Petrom radili uspeli
već prvih dana da obezbede idealne prostorije za čuvanje,
pripremu i prepakivanje materijala kojim je trebalo snabde-
vati partijske organizacije. Te prostorije su se nalazile u više-
spratnoj stambenoj zgradi u Ulici Kneza Pavla (danas 29.
novembra). Zgrada je bila vlasništvo dra Dejana Popovića,
lekara. Ne znam da li je već tada bio član Partije ili samo
simpatizer. Pre će biti ovo drugo. Zgradi je bio potreban
pazikuća. Ne sećam se više da li Dida Demajo ili Vesa, u
svakom slučaju neko od njih dvojice, uspeo je da se spora-
zume sa drom Dejanom da mu nađe pazikuću.
Dužnost pazikuće bila je delikatna. Policija je uvek u
svim zemljama nastojala da ih iskoristi u svoje svrhe i za
svoje potrebe. Obezbediti pouzdanog pazikuću značilo je obez-
bediti se i od policije. Na preporuku nekih drugova kao pazi-
kuća ove višespratnice zaposlen je stolarski radnik Pavle
Spasić. U Spasićevom portirskom stanu i delu podrumskih
prostorija našlo se za tadašnje prilike idealno mesto za poslove
tehnike koji su tu vršeni. U to vreme je bilo dosta poslova
oko primanja ili rasturanja materijala, primanja i pripre-
manja za otpremu kofera sa duplim dnom, otvaranja i laplje-
n j a duplog dna i mnogih sličnih radnji. Beograd, a još više
mesta u unutrašnjosti, tražili su sve više partijske štampe.
Verujem da je dr Dejan slutio o čemu se radi, ali nije
n i pokušavao da ulazi u to. Pravio se prosto nevešt.
 P A R T I J S K I INSTRUKTORI JOCA, PANTA, JANKO
Dolaskom partijskog instruktora Đorđa Mitrovića-Joce
rad je, bar što se tiče njegove intenzivnosti, dobio još ozbilj-
niji preokret. Đorđe nam je stigao nekako u vreme održavanja
Zemaljske konferencije ili dan-dva iza nje. Bio je faktičan
i odmeren čovek, "neumoran radnik, velike prirodne inteli-
gencije dopunjene školovanjem u Moskvi. On je veoma brzo
ulazio u problematiku. U prvo vreme radio je kao instruktor
Oblasnog komiteta. Na tom poslu zaista je veoma mnogo
pomogao. Sarađivali smo svakodnevno nekoliko meseci. Ta
se saradnja odvijala glatko. Mitrović je imao smisla i strplje-
nja da sa svakim uspostavi kontakt u saradnji. To sam pri-
metio i u njegovom radu sa Lilićem, Svetom pa i sa ljudima
koji su nam dolazili iz unutrašnjosti radi raznih pitanja i
poslova. Bio je nežna zdravlja i često je pobolevao.
Kao što sam već rekao, mene je bunilo jedino to što sam
primetio da se odnekud poznajemo. Naime, po njegovom
držanju video sam da i on mene poznaje, pa sam se najzad
setio odakle ga znam. Iako je bio mlađi od mene, pamtim ga
iz Tuzle, gde je radio kao štamparski šegrt dok sam ja bio
srednjoškolac i živeo u Tuzli kod svojih roditelja. O tome da
se poznajemo, nikad jedan drugom nismo ni reči rekli. Upo-
zorio sam kasnije Parovića na ovo.
»Nezgodno jeste«, odgovorio mi je, »ali šta sad da radim.
Gurajte još neko vreme, a on će, uostalom, uskoro na drugi
posao«.
Posle kraćeg vremena stigao je još jedan instruktor. Bio
je to Mika Bulbulović, pod ilegalnim imenom Panta. On je
bio čovek sasvim drugog kova. Prvo vreme bio je zadužen
za rad u sindikatima. Pred moje hapšenje bio je prebačen
kao instruktor u Vojvodinu. Bio je pomalo krut i često iro-
ničan u odnosu sa ljudima, zbog čega je s njima češće dolazio
u sukob.
Instruktor koji je radio sa omladinom, čovek o kome sam
već ranije govorio, nije ni u kom slučaju odgovarao svom
zadatku. Bio je to Janko — Stanko — Edgar — Darsula. Voleo
je da zalazi u poslove koji ga se nisu ticali. Večito u društvu
Kurtovića i još nekih, viđao se po kafanama i noćnim lokalima.
102 103
Smatrao je da je njegova uloga da zapoveda a ne da sa nama
sarađuje. Kada je prvi put bila reč o njemu, Parović nam
je rekao da on u stvari nije trebalo da dođe u Beograd. A kad
je posle Zemaljske konferencije u Beograd stigao Parović i
kad je čuo mnogo prigovora o njegovom radu, naredio je da
ga odmah uputimo na rad u Crnu Goru.
Mi smo Janku pripremili sve što je trebalo za put. Na-
bavili smo m u odelo, kofer, voznu kartu. J a sa;m išao čak na
stanicu da proverim da li je u redu otputovao. Kada je voz
krenuo video sam ga gde sedi u vagonu. Posle nekoliko dana
Janko se vratio. Parović .je već bio otputovao. Na sastanku
koji smo održali sa njim, izjavio je da ga je u Kotoru pri-
metila policija i počela da prati. Teško je uspeo da joj
umakne. Nije hteo dalje da reskira i zbog toga se vratio u
Beograd. Ne znam šta je bilo tačno, ali je svima bilo jasno
da se njemu nije išlo iz Beograda. Kad je stigao Đorđe Mi-
trović, ponovo se postavilo pitanje njegovog odlaska. On je
ipak uspeo da dočeka ponovni dolazak Blagoja Parovića u
Beograd.
OMLADINA J E UVEK U PRVIM REDOVIMA
1935. godina počela je veoma burno. Svi smo osećali da
se u životu Partije zbiva krupan prelom. Već sam fakat da
se prvi put posle II (Vukovarskog) kongresa, tj. posle 1920.
godine," i to u uslovima stroge i teške ilegalnosti, koju je
nametnuo diktatorski režim — mogla održati u zemlji IV par-
tijska konferencija, govorio je jasno o značajnim revolucio-
narnim i organizacionim promenama, o novom burnijem raz-
doblju u životu Partije. Borbeni tempo koji su nametnuli
događaji, pa i odluka IV partijske konferencije, razvio se i
stalno povećavao. Vlada Bogoljuba Jevtića, pritešnjena sta-
njem u zemlji, pripremala se da raspiše izbore. Demonstracije
studenata na Univerzitetu, koje su organizovali i kojima su
rukovodili komunisti i skojevci, bile su stalno na dnevnom
redu. Da bi suzbio uspehe naših omladinskih organizacija i
SKOJ-a u borbi za omladinske mase, vladajući režim pokušao
je da stvori protuorganizaciju. Formirali su je uglavnom iz

profašističkih i plaćenih elemenata koje su uspeli da pronađu
među deklasiranim malograđanskim omladincima. Iza leđa ove
profašističke grupe uvek je stajala u pripravnosti policija.
U mesecu januaru došlo je do krvavih demonstracija na
Beogradskom univerzitetu. Demonstracije je isprovocirala ova
profašistička grupa. Policija, koja je stajala iza ove provo-
kacije, znajući snagu naprednog studentskog pokreta i SKOJ-a
nasuprot profašističke grupe, odmah se umešala. Studenti,
potisnuti policijom, zabarikadirali su se u zgradi Univerzi-
teta. Demonstracije su bile ugušene u krvi. Jedan deo pohap-
šenih studenata sprovela je policija u Višegrad, gde je već
bila pripremila koncentracioni logor za njih. Bio je to prvi
koncentracioni logor u Kraljevini Jugoslaviji. Došlo je ponovo
do barikada na Beogradskom univerzitetu. Tom prilikom je
ubijen student Mirko Srzentić. Njegova smrt nije zaplašila
omladinu. Među omladinom u Beogradu, a i po drugim većim
centrima, vrilo je. Partija i SKOJ nisu stajali skrštenih ruku.
Na provokacije režima i profašističkih grupa odgovorili su
nizom novih organizovanih akcija. U prvo vreme ove akcije
su bile uglavnom usmerene na to da utiču na univerzitetske
vlasti i naprednu javnost i da, mobilišuei ih koliko je to
moguće, prisile režim da pusti iz koncentracionog logora
internirane studente. Te akcije, podstaknute i zahuktane
prvim uspesima počele su ubrzo da prerastaju i da se pre-
tvaraju u povezan i pravilno rukovođen antifašistički front.
Među lecima koji su u to vreme bili štampani i rasturani,
pored partijskih, sećam se da je bilo i takvih koji su nosili
potpis »Demokratsko-socijalistička i zemljoradnička .levica i
studenti marksisti«. U stvari, iza svega toga stajao je SKOJ,
odnosno Komunistička partija.
Osim Kurtovića, u rukovodstvu SKOJ-a i omladine u
Beogradu nalazili su se u to vreme još studenti Ivan-Ivić,
Barbalić-Franc, Mihajlo Vujić, te radnici Dušan Čorković,
Boža Balandžić i Stevan Nožinić. U to vreme smo imali još
mnogo veoma borbenih i aktivnih članova Partije i SKOJ-a
među kojima, je bilo i takvih koji nisu po svom političkom
uzrastu i delovanju nimalo zaostajali za pomenutim drugo-
vima ako ih poneki nisu čak i prevazilazili. Pokret antifa-
šističkog fronta omladine predstavljao je dobrim delom zače-
tak organizovanja narodnog fronta širom zemlje. Ideje narod-
nog fronta lebdele su u to vreme širom sveta, da bi dobile
100
konačno svoje konkretne ideološke i organizacione forme-
referatom druga Dimitrova na VII kongresu Kominterne.
Međutim, u našoj svagdašnjoj partijskoj aktivnosti, u borbi
za mase, te idejo su postajale iz dana u d a n stvarnost, oku-
pljajući gotovo sve što je bilo napredno u Beogradu i u celoj
zemlji.
Studentsko-omladinska akcija u Beogradu nije ni za
trenutak prestajala. Ona je automatski nametala hitno obnav-
ljanje i stvaranje skojevskih organizacija i u svim onim me-
stima Srbije u kojima ih dotada nije bilo. Rad na ovom poslu
bio je u punom jeku.
Na studentske demonstracije nadovezali su se uskoro
takozvani brodski događaji. Početkom proleća 1935. godine
došlo je do krvavog sukoba seljaka iz okoline Slavonskog
Broda sa organima vlasti. Sukob su isprovocirali i organi-
zovali frankovačko-ustaški elementi zaklanjajući se iza leđa
Mačekove Hrvatske seljačke stranke ili, bolje rečeno, iza leđa
nezadovoljne seljačke mase. Direktan začetnik sukoba bio je
neki katolički pop Praskić. Da bi smirili seljake, vlasti su na
lice mesta poslale nekog Hajduk-Veljkovića, načelnika Mini-
starstva unutrašnjih poslova. Ali seljaci su razbili policiju
i »zarobili« Hajduk-Veljkovića. Da bi zaplašila seljake i od-
vratila ih od sličnih poduhvata, da bi sačuvala svoj autoritet,
vlast se tada reši na krvav obračun. Radi gušenja »nereda«
bile su upućene znatne žandarmerijske snage.
Cela stvar se završila krvavim obračunom žandara sa
seljacima koje su njihove nazovi vođe prepustile same sebi.
U sukobu je bilo ubijeno više seljaka, a pohapšeno oko dve
stotine. Pohapšeni seljaci su sprovedeni u zatvore beogradske
policije i Suda za zaštitu države. Bez obzira na inicijatore
brodskih događaja, Partija je morala da zauzme stav i da
mobiliše širu javnost u odbrani pohapšenih seljaka. Tu se
radilo uglavnom o zavedenom svetu, ali i o stavu antifaši-
stičkog fronta u borbi protiv monarhofašističke vlasti. Akcija
je uglavnom vođena lecima i prikupljanjem pomoći za pohap-
šene seljake.
109
 SEKRETAR OBLASNOG KOMITETA
TRAJKO STAMENKOVIĆ
Nekako istovremeno sa dolaskom Đorđa Mitrovića-Joce,
javio se ix Trajko Stamenković. J a sam zaista sa nestrpljenjem
očekivao da vidim čoveka sa kojim ću zajedno da radim i
delim ozbiljnu odgovornost. Ova odgovornost se iz dana u
dan sve više komplikovala novim i novim poslovima. Javili
su mi da me traži.
Zakazali smo sastanak i našli se pred veče. Razgovarali
smo dugo. U stvari, ja sam govorio, a on je mirno slušao
postavljajući mi tek poneko pitanje. Bilo mi je od prvog časa
jasno da je to čovek sa kojim će se moći lako sarađivati.
Što je najglavnije, video sam da će on zaista biti u stanju
da odgovori zadatku koji mu je Partija namenila. Ja sam sa
Trajkom Stamenkovićem sarađivao nepuna četiri meseca. Za
celo to vreme ni u jednom času u našoj saradnji nije bilo ni
trunke nesporazuma. Svojom prisnošću i srdačnošću Trajko
je nametao bliski drugarski odnos. Ja sam ga od prvog časa
naše saradnje zavoleo kao nekog najbližeg. Trajkova ilegalna
imena pod kojima je u to vreme radio bila su Mladen i
Ljubiiša.
Trajkovim dolaskom počeo je odmah u punom smislu da
živi i deluje Oblasni odnosno Pokrajinski komitet. Ti meseci
zajedničke saradnje sa njim i Đorđem Mitrovićem bili su za
mene meseci još intenzivnije akcije i rada, čiji su se rezultati
iz dana u dan sve više primećivali. Ja sam, u stvari, imao još
mnogo posla, možda čak najviše, doduše, onog praktičnog
posla. Ali bila je to sad već nova situacija u kojoj su Traj-
kova sistematičnost i iskustvo veoma mnogo značili. Koliko
se sećam, Oblasni komitet objedinjavao je u to vreme sedam-
naest mesnih komiteta u Srbiji, a svojom svakodnevnom
saradnjom pomagao je razvoju organizacija i u nekoliko mesta
Vojvodine, održavajući istovremeno veze i sa Crnom Gorom
i Makedonijom.
Upravo u to vreme Colić je završio organizovanje i druge
štamparije. Nova štamparija je bila smeštena u stanu radnika
Ninka Sakića u Varšavskoj ulici. Glavni posao u štampariji
bio je poveren parketarskom radniku Aci Miloševiću. Aca je,
u stvari, i rukovodio ovom štamparijom, dok je Čolić obje-
110
dinjavao rad obeju: raspoređujući materijal, prikupljajući i
redigujući članke. »Komunist« se još u to vreme i dalje
štampao u prvoj štampariji. Izlazio je i dalje redovno bez
ijednog meseca propusta. Veze sa štampom održavala je i
dalje razumno i konspirativno Vukica Mitrović, a ponekad
i žena Jove Jerkovića. U tadašnjoj našoj štampi sarađivali su
gotovo redovno Veso Masleša, Đorđe Mitrović i Trajko Sta-
menković. Jedan od naših vrednih saradnika bio je i Parović.
On nikad nije došao u Beograd a da ponešto ne bi napisao
za našu ilegalnu štampu. I tu je dolazila do izražaja njegova
velika inteligencija i znanje. Pisao je lakim i pristupačnim
stilom, imajući u vidu da će to čitati naš prosečan čovek,
radnik. Ljudi su ga rado čitali, jer su iz njegovih članaka
uvek mogli nešto praktično da nauče. Lakoća kojom je pisao
govorila je o njegovoj širokoj marksističkoj kulturi i ogrom-
nom političkom iskustvu.
U vezi s tim sećam se nekoliko slučajeva kad se on s lako-
ćom latio pera. Prvi se desio uskoro nakon njegovog prvog
dolaska. Bilo je to u vreme Parovićevih nastojanja da raščisti
s desnom frakcijom, odnosno s grupom broj 10. Govoreći o
tome da nema niti može biti kompromisa, nego usvajanje
partijske linije bez ikakvih uslova ili rezerve, on je pisao:
»To, i ništa v i š e . . . Samo ljudi okoreli u frakcionaškoj
formi i sitnoburžoaskom anarhizmu mogu da to ne vide, a
da se i dalje nazivaju komunistima«. Razobličavajući taj »ne-
znatan ostatak desne frakcije u Srbiji« on je poručio: »Ni-
kada, nikada više nećemo dozvoliti pređašnje neodgovorno
vršljanje i haos u Partiji«*. To je bilo prvi put da neko posle
»otvorenog pisma« ovako beskompromisno i kategorično u
ime CK govori s frakcionašima.
Drugi slučaj zbio se u leto iste godine. Parović je raz-
govarao s nekim drugovima iz unutrašnjosti Srbije. Pričali
su mu o nastojanjima Dragoljuba Jovanovića, koji se nešto
pre toga vratio iz zatvora posle svoje famozne afere i hapšenja
1932. godine. Dragoljub se uglavnom borio za one iste mase
za koje smo 'se i mi borili, frazirajući da je i on za savez
radnika i seljaka. Demagoški sejući svoje levičarske fraze,
on je predstavljao za nas priličnu smetnju u nekim krajevima
* Uvodnik za »Komunist«, april—maj 1934. pod naslovom
»Zbijmo svoje redove« — dokumenat, Arhiv CK, br. 20010. .
111
Srbije, jer su se te fraze lepile za neke borbenije ljude, n a r o -
čito na selu. Dragoljub je upravo tada štampao svoju brošuru
»Novi Antej« i ipočeo da je »ilegalno« rastura, praveći joj n a
taj način reklamu neke revolucionarne literature. U stvari,
Dragoljubu je bio cilj da nekako na svoju stranu usmeri i
umrtvi borbeno raspoloženje sela. Zato je bilo potrebno reći
nešto o Dragoljubovoj demagogiji. Parović je to odmah
shvatio. Seo je i za jednu noć, kucajući sam na mašini, napisao
odgovor. Brošura je>jiosila naslov »Prijatelj seljaka«.
»Zadržati radho seljaštvo od saveza sa gradskim r a d n i -
cima; stvoriti od radnog seljaštva visoki bedem (sa gosp. Dr.
na čelu dakako) oko buržoazije...«, pisao je Parović u d a r a -
jući protiv Dragoljubove novije koncepcije da u zemlji n e m a
prave radničke stranke. »A zar se Komunistička partija n e
rve 14 godina sa režimom Zakona o zaštiti države? Zar dikta-
tura nije protiv nje mobilizovala preko pedeset hiljada poli-
ciskih žbirova i janjičara? Zar iz dana u dan ne padaju žrtve
njezine borbe, zar ne rastu iz dana u dan njene snage uprkos
mrcvarenju desetine hiljada radnika po glavnjačama Jugo-
slavije, uprkos preko dvadeset hiljada godina robije i zatvora
na koje su osuđeni njezini borci? Jeste, sve je to tačno, ali
vi ne vidite što ne ide vama u računicu. Jer' ako to priznate,
onda ste izlišan u pokretu radnih masa, skupa sa »Agrarnom
demokratijom«. On (Dragoljub) hoće da stane na čelo seljač-
kog pokreta da bi ga obezglavio i potčinio interesima b u r -
žoazije i njena poretka. To je smisao cele njegove politike,
pa i njegove najnovije tvorevine »Novi Antej«. Čuvajte se,
drugovi, braćo seljaci, takvog prijatelja«.
Sećam se da je nekom drugom prilikom Parović napisao
jedan poveći članak na temu o socijalnom osiguranju. Ovaj
članak mu je negde objavio Veso, ali se ne sećam više u kome
časopisu i pod kojim pseudonimom. Mislim da ga je potpisao
pod imenom Kovač, prema onom Šmit.
P E T O M A J S K I IZBORI 1935. GODINE
Ono što nas je sve skupa u tom periodu, potpuno mobi-
lisalo i zaposlilo bili su petomajski izbori*. Pritešnjena neza-
* Izbori 5. m a j a 1935. koje je raspisala vlada dra J e f t i ć a a k o j i
su u političkom rečniku postali poznati kao petomajski izbori.
112
dovoljstvom masa i sve dubljom političkom krizom u zemlji,
vlada dra Jeftića morala je na kraju krajeva da raspiše
izbore. Čak i unutar vladine tvorevine Jugoslovenske nacio-
nalne stranke ili kako ju je narod zvao »Jenese«, odnosno
Jeftićeve stranke, našlo se ljudi koji su zaplašeni rastućim
nezadovoljstvom masa počeli da stvaraju neku vrstu opozi-
cije. Oni su pokušavali da hvataju veze sa predstavnicima
nekadašnjih građanskih stranaka, kojima su nekad pripadali,
a koje su proglašenjem diktature bile raspuštene i zabranjene.
Vlada je bila prisiljena da unese neke izmene u famozni Ustav
koji je zemlji »dao« kralj Aleksandar.
Ove izmene su davale izvesne mogućnosti da na izbore
može da istupi i neka vrsta opozicije ukoliko bi se prilagodila
Ustavu i zakonima. Jeftić je računao da su mu policija i stare
oprobane izborne smicalice sigurna garancija da će »proći«
na izborima i da nema razloga da se boji neke opozicije.
Partija je odmah osetila mogućnost akcije i izdala direktive
o učešću na izborima. P r v e direktive su bile da se na izbore
istupi sa samostalnom listom legalne Jedinstvene radničke
stranke. Nosilac te liste trebalo je da bude poznati stari ko-
munista i nekadašnji poslanik Komunističke partije u Ustavo-
tvornoj skupštini drug Pavle Pavlović. Direktive su stigle
prilično kasno, jer za tako krupnu akciju kakvu su pred-
stavljali izbori i njihove pripreme, trebalo je svakako dosta
vremena i rada. Osim toga, koliko se sećam, direktive su bile
prilično nejasne. Znam da se predviđalo nekakvo zajedničko
istupanje sa socijalistima. Formirana je čak i neka posebna
grupa koja je trebalo da se bavi isključivo ovim zadatkom.
Sećam se da su u tu grupu ušli Vesa Masleša, Laza Lilić i k>š
neki. Njihov zadatak je bio da se po vežu sa Pavlom Pavlo-
vićem i Trišom Kaclerovićem, a zatim da počnu pregovore sa
drom Zivkom Topalovićem, Belićem, Krekićem i drugima iz
Socijalističke stranke. Bio je formiran i naš izborni odbor,
u koga su ušli Pavle Pavlović, Janko Nikolić, Ljuba Rado-
vanović, Života Jevtović, Stojan Maksimović i dr Savo Stru-
gar. Iako sa zakašnjenjem, stvari su nekako krenule.
Tih dana stigao je iz inostranstva član CK Flajšer*. Došao
je sa Gorkićevim uputstvima i direktivom da on rukovodi
izbornom kampanjom. Čim je stigao, iz temelja je ispreturao
* Josip Gržetić.
8 — Mučne godine
113
sve što je dotad bilo sa mukom učinjeno. Neprestano j e
menjao direktive: čas da ćemo izići sa socijalistima, čas d a
nećemo sa njima već sami. Na k r a j u se ispostavilo da su Zivko
Topalović i njegova kompanija posle dužeg razvlačenja odbili
konačno saradnju sa nama, navodeći kao razlog da će sami
nastupiti sa svojom listom. To odbijanje mi smo i očekivali.
Nervoza, natezanje i kolebanje imali su krupna odraza i na.
pripreme u unutrašnjosti. Sve je to uticalo da se u većini
sreskih mesta nijelsogzna što učinilo. Koliko se sećam, najviše
je bilo urađeno u Čačku. Tu je već bio prikupljen mnogo
veći broj potpisa nego što je bilo potrebno. Za sreskog kan-
didata je određen Aca Curčić. Bio je čak održan i neki zbor
na kome je govorio Aca i još neki. Kolebljivost u direktivama
odrazila se na kolebljiv stav i drugova u Mesnom komitetu
Beograd kao i drugova koji su trebalo da rukovode kampa-
njom. Sećam se, svi smo bili veoma nervozni i ljuti. I kad je
sve skupa bilo dovedeno u glupo i bezizlazno stanje, stigao
je Parović. Bilo je to u drugoj polovini marta.
Parović je ubrzano počeo da sređuje stvari, mada je već
sada i Triša Kaclerović odbio saradnju. Triša je, kako su mi
pričali Veso li Flajšer, svoje odbijanje pravdao neodlučnim
držanjem Partije. Osim toga, on je prigovarao da je neozbiljno
i misliti da se jedna izborna kampanja, a pogotovu kad se
radi o specifičnom slučaju Jedinstvene radničke stranke, za
koju su svi znali da se iza n j e krije Komunistička partija,
ne može sprovesti uspešno za tako kratko vreme. Vesa se
donekle sa ovim poslednjim Trišinim mišljenjem i slagao,
mada se ni on nije slagao sa pozadinom Trišinih argumenata.
Mi smo protiv Triše organizovali kampanju pritiska, koja mu
tih dana sigurno nije bila prijatna.
Parovićevim zalaganjem i mobilizacijom svih naših snaga,
koje je on tako umešno pokrenuo, izgledalo je kao da se
počelo da izlazi iz ćorsokaka. Naša štampa i ceo tehnički
aparat radili su punom parom kao nikad dotad. U vezi sa
izborima štampano je mnogo legalnog i ilegalnog materijala,
angažovani su bili i mnogi progresivni legalni i polulegalni
listovi. Odjednom, pred sami k r a j marta, stigla je od Gorkića
nova direktiva. Ona je glasila: Napustiti svaki rad na samo-
stalnoj listi, glasati za kandidate Udružene opozicije. Parović
je ćutao, ali se videlo da u sebi besni. Sećam se kako je jedne
114;
večeri u vezi s tim govorio jetko i oštro, kritikujući rukovo-
đenje spolja, iz inostranstva.
»Ovako se više ne može«, govorio je, »CK mora što pre
da pređe u zemlju«.
To smo osećali svi mi. Partija se sve više omasovljavala
i počinjala sve aktivnije da reaguje na događaje u zemlji i
svetu. Međutim, odsustvo neposrednog rukovođenja ne samo
da je smetalo nego je počelo da koči svaki dalji napredak.
Pa ipak, trebalo je da prođu još dve godine da na čelo Partije
dođe d r u g Tito i da se sve to ostvari. Parovića tada više nije
bilo među živima.
ZEMBILJ
Iza poslednje Gorkićeve direktive Parović je ubrzano
počeo da sređuje ostale poslove. Konačno je negde poslao
omladinskog instruktora Janka. Izvršio je pripremne radove
u vezi sa formiranjem zemaljskog biroa ili, kako smo ga tada
zvali, Zembilja. Radilo se o nekoj vrsti ispostave Centralnog
komiteta u zemlji. Na rad u Zembilju trebalo je izdvojiti
izvesne drugove, dovesti iz inostranstva dobre i školovane
instruktore. U Zagrebu, Beogradu i Ljubljani formirani su
bili takozvani punktovi Zembilja. Naročite zadatke imali su
punktovi u Zagrebu i Beogradu. Zadaci Zembilja bili su da
pored prenošenja direktiva Centralnog komiteta i praćenja
kako se te direktive sprovode organizuju što pre i rad na
političkoj dokumentaciji. Prema direktivama CK Parović je,
sigurno u sporazumu sa CK, za sekretara Zembilja odredio
Borđa Mitrovića-Jocu. Njegovo ilegalno ime kad se radilo
o poslovima Zemaljskog biroa bilo je Olgica. U Beogradskom
punktu već od pre je radio Laza Lilić-Toma. Zagrebačkim
punktom rukovodio je dotadašnji rukovodilac Centralne teh-
nike u Zagrebu Marko Zovko — Milica ili Janek.
Parović je meni stavio u zadatak da iz raznih partijskih
organizacija u Srbiji pronađem i izdvojim nekoliko mlađih
talentovanih a proverenih drugova koji svojim dotadašnjim
radom nisu bili kompromitovani pred policijom. Trebalo je
da ti ljudi budu upućeni u Lenjinsku školu u Moskvu. Parović
je hteo da izmeni dotadašnju praksu prema kojoj su u par-
8*
115
tijsku školu išli drugovi koji su morali da se sklanjaju u
emigraciju bežeći pred policijom. Oni su, po pravilu, bili
vrlo dobro poznati policiji. Parović je smatrao da za školu
treba obezbediti drugove koji će moći legalno da iziđu iz
zemlje, uz uredna dokumenta, pod izgovorom da idu da traže
posla ili pod drugim legalnim izgovorom. Naravno, oni bi
tada mogli posle završenog školovanja legalno i da se vrate
u zemlju i da nekompromitovani prionu na partijski rad.
Sličnu sugestiju dao je i Gorkić prilikom svog poslednjeg
boravka u Beogradu. Znam da se radilo i o nekim ljudima
sa sela.
Odmah sam pristupio odabiranju takvih drugova. Među
prvima trebalo je da pošaljemo Mošu Tomića iz Čačka. On
je upravo počeo da prikuplja dokumenta radi vađenja pasoša,
ali ga je u tome poremetilo hapšenje. Koliko se sećam, jedino
smo već ranije — mislim u decembru — poslali u Pariz
Sergija Dimitrijevića. Tražili su od nas da uputimo jednog
studenta koji bi mogao legalno da dođe u Francusku i da se
tu zadrži duže vreme. Taj student trebalo je da poznaje što
bolje prilike u zemlji, a posebno u omladinskom i student-
skom pokretu, da bi mogao da uđe u rukovodstvo Međuna-
rodnog studentskog komiteta za borbu protiv rata i fašizma.
U dogovoru s Trajkom Stamenkovićem i Jocom rešili smo
da to bude Sergije. Znali smo da će on bez većih teškoća
moći da dobije pasoš i, pošto su mu roditelji imućni, troškovi
njegova izdržavanja neće pasti na teret Partiji. Osim toga,
smatrali smo da on treba da ode malo iz zemlje pošto je
mnogo znao učestvujući u povezivanju mesta po unutrašnjosti,
a i pošto je učestvovao na Pokrajinskoj konferenciji.
On je inače upravo završavao rad na jednom zadatku koji
smo mu na traženje Parovića poverili. Radilo se o elaboratu
o iskustvima partijskog rada u Srbiji i Makedoniji, tako da
je i to mogao lično odneti i predati nekom od članova CK.
Sergije mi je tom prilikom ispričao kako se našao u
smešnoj situaciji kad je saopštio ocu da bi želeo da ide u
inostranstvo. Otac ga je već ranije u nekoliko navrata nago-
varao da ide na studije u Francusku. Valjda znajući da nešto
ilegalno radi, želeo je da ga skloni negde da ne bi pao u ruke
policije. Sergije, zauzet partijskim zadacima, odbijao je to
uporno. I sad, eto, došao je sam i ponudio da ide. Otac se
lako saglasio. 1 da nekog od nas spase.
116
Parović je otputovao iz Beograda noću između drugog
i trećeg aprila 1935. godine. Pred njegov odlazak imali smo
kratak sastanak. Bio je tu i Veso Masleša. Parović nam je
rekao da žuri u Ljubljanu, ali da mu je javka nesigurna, jer
su tamo počela neka hapšenja. Tražio je od nas, ukoliko se
ne javi za tri dana, da odmah o tome šifrom obavestiimo Beč.
Uoči polaska tražio je da mu zamenimo dokumenta. Stvar
je uredila Vojka Demajo. Ona je uspela da dobije legiti-
maciju Dragana Zivkovića, činovnika hipotekarne banke.
Dida je zamenio slike i majstorski podesio žig. Tada sam ga
poslednji put video.
PROVALA
Druge večeri po njegovom odlasku, to jest trećeg aprila
započela je u Beogradu velika provala. Počela je pojedinačnim
hapšenjima, da bi ubrzo zahvatila dotada neviđene razmere.
Parović je uspeo da joj izmakne u pravi čas. Razvoj provale
je pokazao da ga ona i ovaj put ne bi zakačila, jer oni koji
su pred policijom progovorili nisu ga poznavali, osim pod
ilegalnim imenima. Ali bilo je ipak dobro da nije bio blizu.
Policiji su već od Škerovićeve provale bila poznata njegova
ilegalna imena i njegov markantan opis. I u ovoj provali
Vujković je sav zapenjen od besa pitao za Crnog, Sretena,
Stevana — bila su to ilegalna imena Parovića. Videlo se da
ona već odavno policiji zagorčavaju život, ali ko se iza njih
krije, Vujković ni ovog puta nije saznao. Sva njegova nasto-
janja ostala su uzaludna.
Parović je bio zaista majstor za konspiraciju. Više od
dve godine on je šetao smelo i komotno zemljom i njenim
velikim gradovima. Šetao je Beogradom zahvaljujući tome
što je umeo da organizuje i odabere ljude u Partiji na koje
se mogao osloniti. On je zaista bio nenadmašan ilegalac toga
vremena.
Ova provala zahvatila je i mene. Pre nego što je istraga
bila završena saznao sam od Vese Masleše, koji je takođe
nešto docnije uhapšen, da je Parović opet dolazio u Beograd.
Dolazio je da pomogne u lokalizovanju provale, da pokuša
117
 Provala je izbila iznenadno i glupo, kao što se to u On je to zaista i učinio. Dida je dobro poznavao Isaka K a r a -
većini slučajeva i dešavalo. Do nje nije došlo veštinom poli- oglanovića, vlasnika jedne osrednje beogradske štamparije.
cije, nego, u stvari, kao i obično, zbog naših sopstvenih gre- Poznavao je i njegove štamparske radnike Josipa Kopčalina
šaka i propusta. Provala je počela od letka koji je policija i Vladu Ildća. S njima je već neke obične stvari i radio. Kop-
uhvatila, a čiji su autori bili Vojin Kurtović i omladinski čalin je bio naš simpatizer, a Vlada Ilić religiozni fanatik
instruktor Janko. Namena letka bila je ispravna. U njemu subotar, inače smešna dobričina.
se govorilo o studentima koji su bili oterani u Višegradski
Da bi letak izgledao što lepši, Dida je probao slova.
koncentracioni logor. Letak je pozivao u borbu za puštanje
Desilo se da je sa ovom istom štamparijom imao veze još
ovih omladinaca iz koncentracionih logora. Pozivao je gra-
jedan čovek koji je takođe iz izvesnih razloga zanimao poli-
đane u borbu protiv vlade Zivković—Jeftić, vlade koncentra-
ciju. Radilo se o nekom dru Teodosiću, čoveku veoma pro-
cionih logora i terora. Letke slične sadržine rasturila je. i
blematičnom. Taj čovek, ocenjujući konjunkturu, počeo je na
Partija, ali za ovaj letak bilo je fatalno to kako je bio pot-
svoju ruku da izdaje nekakvu »Marksističku biblioteku«.
pisan. Materijali o odlukama IV partijske konferencije još
Izašlo je već bilo nekoliko knjiga u vrlo problematičnom pre-
nisu bili stigli. Janko i Kurtović su tumačili te odluke na
vodu i redakciji. Neki drugovi su mislili da se radi o poli-
svoj način. Na svoju ruku, valjda da bi pokazali da znaju
cijskoj provokaciji. Međutim, Teodosić je bio interesantan
nešto više nego drugi, oni su letak potpisali sa »Zivela Ko-
policiji uglavnom kao problematična ličnost. Pratili su njegov
munistička partija Srbije, živeo Savez komunističke omladine
rad i njegovu »Marksističku biblioteku« i kad su počeli da
Srbije!« Jednom prilikom, nešto kasnije, Veso mi je ispričao
tragaju za ovim letkom, primetili su da je isti slog kao i u
interesantnu istoriju ovog letka. Čim je policija našla letak,
knjigama Teodosićeve biblioteke. Uhapsili su Teodosića i od
dostavila ga je Upravi grada. Pošto ga je pročitao, tadašnji
njega saznali gde štampa svoje knjige. On je policiju uputio
upravnik grada Aćimović podvukao je tri puta crvenom
na Isaka Karaoglanovića. Uhapšeni su Isak Karaoglanović,
olovkom potpis. Njega je naročito zagolicalo ono mesto u
njegovi tipografi i šegrti. Već posle nekoliko šamara šegrti
potpisu gde se govorilo o Komunističkoj partiji Srbije. Aći-
su priznali za koga su radili letak. Oni nisu znali ime Dide
mović je sigurno bio jedan od najkrupnijih i najsposobnijih
Demajo, ali su se setili kako je jednom prilikom pričao da
policajaca stare Jugoslavije. On je verovatno već tada znao
j e slikar i da se pre nekoliko meseci vratio iz Pariza. Kad je
nešto više i o odlukama IV konferencije pa i o odluci o osni-
prilikom Škerovićeve provale policija hapsila Vojku Demajo,
vanju K P Hrvatske i KP Slovenije. Zato ga je, kad je video
u njenom stanu našla je njenog brata Didu, koji je kod nje
ovaj potpis na letku, zainteresovalo da otkrije da se možda
stanovao, saslušala ga i uzela podatke. Opis koji su dali
ne radi o kakvoj hovoj frakciji ili o nečem sličnom. Naredio
šegrti i podaci koje su imali bili su dovoljni da se Vujković
je Vujkoviću da po svaku cenu ispita ovaj slučaj i što pre
seti o kome se radi. Vujković je bio čovek sa vanrednim
podnese izveštaj. Letak je u to vreme bio već sasvim obična
pamćenjem. On je pamtio čitave generacije komunista koje
stvar. Policija se bavila njime tek onda ako bi ga našla kod
je hapsio ili sretao po zatvorima. Iste noći policija je uhapsila
nekog uhapšenog. Ovaj letak bio je za policiju ipak nešto
Didu, a već sutradan i Vojina Kurtovića. I klupko je počelo
drugo. Zbog potpisa na njemu policija se zaista mnogo više
ubrzo da se odvija. O početku provale ni ja, a ni ostali dru-
trudila. Pa i ovaj put bi stvar ostala bez rezultata da se
govi iz Oblasnog i Mesnog komiteta nismo ništa znali. Prvog
nije istovremeno umešala jedna slučajnost.
dana po provali sreo sam Petra. Sastanak je tekao normalno.
Upravo ta slučajnost išla je naruku policiji Želeći da Ni on uopšte ništa nije znao. Desilo se slučajno da sam ja
pokažu da su oni u stanju da naprave nešto više nego i sama saznao među prvima.
Partija, Kurtović i Janko su pronašli i uspeli da angažuju
Trebalo je da se vidim sa Vojkom Demajo. Radilo se
Didu Demaja, a on im je obećao da će im letak koji su pri-
o nekim dokumentima koje je trebalo da pripremi n j e n brat
premili štampati u jednoj legalnoj beogradskoj štampariji.
Dido za potrebe instruktora »ilegalaca« koji su nam nešto

119 117
pre toga stigli. Došao sam u kuću i zazvonio. Kad me j e
videla na vratima, Vojka je samo prošaptala: »Beži! Beži!«
Shvatio sam u čemu je stvar i požurio se da odem. Istog
momenta bio sam svestan da se radi i o zasedi. Bio mi je
potreban nekakav izgovor ako na kapiji nabasam na agente.
Zato, umesto da odmah izađem iz kuće, popeo sam se sprat
više. Na jednim vratima video sam tablu advokata Nenada
Popovića. Zazvonio sam. Nenadu Popoviću, koji mi je otvorio,
rekao sam da tražim nekog čoveka čije sam ime u tom času
izmislio. Kad mi je odgovorio da takvog u njihovoj kući
nema, zamolio sam ga da mi dozvoli da telefoniram. Zvao
sam Lazu Lilića. Mislio sam da ga obavestim. Ali ga nisam
našao. Zahvalio sam Popoviću i koliko sam mogao mirnije,
izišao iz kuće.
Iste večeri alarmirao sam drugove o provali. Saznali smo
da su dotad, ipored Karaoglanovića i njegovih ljudi, bili uhap-
šeni samo Dida i Kurtović. Demajov stan blokirala je policija
odmah posle njegovog hapšenja i postavila u njemu zasedu
ne puštajući nikoga od ukućana iz kuće. Ja sam zaista, sasvim
slučajno, ovaj put imao neku vrašku sreću. Kasnije mi je
pričala Vojka da je desetak minuta pre nego što sam zazvonio
izišao slučajno iz stana agent koji je tu dežurao. Izgleda da
mu je bilo dodijalo da sedi u stanu pa je otišao da malo
protegne noge. Ja sam dolazeći u Kosovsku ulicu primetio
dvojicu mlađih ljudi kako nešto dobacuju nekim devojkama
i idu lagano za njima. Ispostavilo se da su u stvari to bili
agenti. Slučaj je hteo da me nisu primetili. Drugovi su nare-
dili da se Sveta, Petar i ja, pošto smo znali i Kurtovića i
Didu i imali s njima neke veze, odmah sklonimo negde dok
ne sagledamo dalji tok provale bez obzira što su te veze
bile ilegalne i što smo malo verovali da nas njih dvojica
mogu otkriti. Ja sam na nekoliko dana napustio svoj stan.
Sa ženom sam se dogovorio kako da me obavesti ako policija
dođe da me traži. Sa ostalim drugovima budno smo pratili
tok provale, ni začas ne prekidajući partijski rad. Svi su
znaci govorili da je provala krenula u pravcu omladine, i to
uglavnom studentske. Kako smo, na žalost, bili ubeđeni da
je stvar sada jasna, izmileli smo iz zaklona posle deset dana
od početka provale krećući se uz normalnu opreznost. Me-
đutim, trećeg i četvrtog dana počela su veća hapšenja. Uhap-
šenih je bilo zaista mnogo.
120
Slične provale ranije su trajale obično kraće vreme..
Policija je dotada u takvim slučajevima žurila da pohapsi
što pre sve one za koje bi bar nešto znala. Ovoga puta nije
postupila tako. Da li zato što je bila pretrpana velikim brojem
uhapšenih omladinaca ili što je Dida, razbivši sijalicu, po-
kušao da preseče sebi žile na ruci te je policija morala da
ga na nekoliko dana prebaci u ambulantu, uglavnom, istraga
se odvijala drukčije nego ranije. I, eto, upravo to nas je
prevarilo. Noću, trinaestog aprila bio je uhapšen sekretar
beogradskog Mesnog komiteta Sveta. Desilo se to u noći,
između subote i nedelje. U nedelju pre podne imao sam
sastanak sa Petrom. Razgovarali smo o redovnim poslovima
i uz put o provali. Petar mi nije spomenuo da mu Sardelić
nije došao na uobičajeni sastanak. On nije imao ni pojma
da već leže u zatvoru dva gotovo najvažnija čoveka iz oblasti
njegove grupe, Sardelić i Spasić. Prema podacima koje je
dao Dida,. policija je uhapsila Spasića u subotu trinaestog
aprila oko osamnaest časova, a on je već isto veče sa poli-
cijom pošao na mesto zakazanog sastanka, gde je trebalo da
se sretne sa Sardelićem. Policija je u zasedi sačekala Sarde-
lića i kad je prišao Spasiću, uhapsila ga.
POLICIJA J E DOŠLA I P O MENE
Ja sam u nedelju naveče imao duži sastanak, naj pre sa
Trajkom Stamenkovićem, a zatim sa Đorđem Mitrovićem.
Niko od nas u tom času nije imao ni pojma o hapšenju Svete,
Sardelića i Spasića. Iste noći bio sam i ja uhapšen. Došli su
po mene nešto iza ponoći. Pretresali su dugo stan. Nisu našli
ništa. Dete je plakalo i grdilo agente. Moja žena držala se
mirno, i to me uspokojavalo. Sproveli su me u Upravu grada
i u agentskoj sobi prislonili licem uza zid. Čekao sam dugo
vezan. Najednom ouh u susednoj sobi glasove. Saslušavali su
nekoga. Uskoro su počeli da ga tuku. Prema onom što sam
čuo, tukli su ga strahovito. Udarci su pljuštali odmereno i
oštro. Videlo se da to rade s nekakvim sistemom. Nisam znao
na koji način tuku. S vremena na vreme su prekidali i tada
počinjali da postavljaju pitanja, a on je promuklim glasom
odgovarao. Učinilo mi se da čuh da spominje i moje ilegalno
121

ime. Napregnuh sluh do k r a j a d tada ga poanadoh po glasu.
Bio je to Petar. Učinilo mi se da ih nešto naročito interesuje.
Prema pitanjima osetih da žele nešto naročito da saznaju.
Cuo sam odlomke reči. Razumeo sam da spominju štampariju
»Komunista«. Zatim se sve utišalo. Agenti su negde odlažili.
U sobi sa mnom ostao je samo jedan, koji je sedeo iza mojih
leđa šuškajući novinama. U jednom času prišao je da proveri
lanac kojim su m,i "Ra leđa vezali ruke. Ne znam koliko je
vremena prošlo tako. U jednom času začuh kako se vraćaju.
Dovodili su nekoga. Još u hodniku su ga tukli. Dok su
prolazili iza mojih leđa, osetih da je to žena. Nisu joj dali
ni da predahne. Cim su je uveli u susednu sobu, počeli su
odmah da je saslušavaju.
Ja sam već ranije dosta slušao o raznim mućenjima koja
primenjuje policija kad saslušava komuniste. U ovom času
ja nisam video šta oni u susednoj sobi rade, ali sam osećao
prema onom što mi je do ušiju dolazilo da se radi o nečem
neverovatno užasnom. Prigušeno ječanje, a zatim povremeni
jauk žene koju su mučili dovodili su me do takvog stanja
da sam pomislio kako bi bilo da skočim i udarim glavom o
železni radijator, koji je stajao nedaleko od mene. Bilo je to
nešto neizdržljivo. Kasnije su i mene na sličan način mučili,
ali ovih nekoliko sati koje sam proveo prislonjen uza zid
slušajući šta se u susednoj sobi radi, bili su, tako mi se činilo,
strasniji od svega što sam kasnije i sam preživeo. Žena je,
ječeći, odbijala da odgovara. Čuh kako nekoliko puta dovode
Petra, a onda opet počinju da je tuku. Ja sam na k r a j u
shvatio više instinktivno koga tako strašno muče. Bila je to
Vukica Mitro vić, naša veza sa štamparijama. Dakle, traže
štamparije! Traže »Komunist«! Znači i Vukica je tu. To mi
je saznanje u ovom času bilo zaista još strašnije.
Izgleda da su se i sami agenti na k r a j u umorili, jer pre-
kidoše saslušavanje. Tada su došli po mene. Među agentima
bio je i Vujković. Još kad su me uhapsili, on je smatrao za
potrebno da mi se »predstavi«.
»Znaš, ja sam Vujković. Čuo si sigurno za mene«. Ovim
je, svakako, hteo da postigne svoj prvi efekat. O njemu se
zaista mnogo pričalo. Spadao je među najiskusnije i naj-
zverskije ljude kojima je tadašnja policija u Jugoslaviji
raspolagala. I on i agenti izgledali su bledi i ispijeni od
126
nespavanja. Videlo se da su tih dana imali pune ruke posla
i da su »radili« dan i noć.
Uveli su me najpre u jednu kosu mansardnu sobicu. Na
prostoj drvenoj stolici sedeo je Petar. Izgledao je kao izbe-
zumljen. Kad smo ušli, on se digao.
»Poznaješ li ga?« zapitao me Vujković.
»Ne znam«, odgovorih.
Istovremeno se na mene sruši pesnica ljudeskare, nenor-
malnog, pomalo kretenskog izgleda. Teško sam se održao na
nogama. Kasnije sam ga previše dobro upoznao. Bio je to
policijski agent Kosmajac. On i agent Todor Karamarković,
takođe snažna i krupna zver, »bavili« su se uglavnom sa
mnom. Prvi mi je uvek govorio da me tuče zato što sam mft
zemljak, a drugi zato što sam mu imenjak.
»A znaš li ti njega«, upita Vujković Petra.
»Znam, to je Ilija«. Tačno, bilo je to moje ilegalno ime.
»Šta kažeš na to«, nasmejao se ironično Vujković. »Uosta-
lom, da vidim znaš li još koga«.
Poveli su me kroz hodnik prema drvenim vratima koja
nam otvori žandar. Uvedoše me u prvu sobu desno od vrata.
Na podu su ležala tri čoveka. Probudila su se i digla čim
smo ušli. Jedan od njih je bio Dida Demajo. Ostalu dvojicu
nisam poznavao. Upalih očiju, ispijen, sav zarastao u davno
neobrijanu bradu, Dida me gledao, nem i izgubljen.
»A poznaješ li njega«, podrugljivo upita Vujković poka-
zujući palcem prema Didi.
»Ne znam«, odgovorih. Vujković i agenti su se smejald
gurajući me napolje.
Jedan od agenata uzeo mi je tek posle toga generalije.
Zatim su me ponovo prebacili u zatvorski deo mansarde.
»Ostavi ga zasad u hodniku«, rekoše šefu zatvora žan-
darmerijskom naredniku Mrganu.
P r e nego što su otišli vezali su mi r u k e spreda, a onda
drugim lancem noge. Tako sam ostao da ležim u uglu k r a j
zida. Na hodniku je ležao još jedan čovek. Okrenut zidu,
spavao je pokriven kišnim mantilom. Hodnik je bio širok i
zavijao je udesno. Na mestu gde zavija nalazila se soba čija
s u vrata bila uvek otvorena. Tu na prostom madracu spavao
je drugi čovek. Hodnikom je stalno šetao žandar sa nožem
na pušci. Bilo se već dobro razdanilo. Mansarda je bila veoma
hladna.
61

MANSARDA
Celo vreme pokušavao sam da odgonetnem neke stvari-
Kopkalo me najviše to što me još nisu ni pokušali da p i t a j u
o mom radu u Partiji. Suočenja sa Petrom, a zatim sa Didom,
rekla su mi tek nešto malo od sveg onog što sam želeo u tom
času da znam. Mislio sam da me Petar provalio. U ovom času
u to nisam sumnj-ao. Ali šta im je rekao? Zaključio sam da
policija ipak o meni još mnogo ne zna i da me zato d r ž e
po strani. Ubrzo sam posumnjao u to. Hodnikom su prolazili
ranije uhapšeni drugovi. Morali su u prolazu da prekorače
preko mojih vezanih nogu. Zagledali su me ispod oka. Oni
eu ulazili u sobu levo od ulaznih vrata, gde se nalazila kibla,
ili su se umivali na česmi u hodniku. Bili su to omladinci,
studenti, koje nisam poznavao. Čim bi se prvi vratili u sobe,
odmah bi na hodnik požurili drugi. Osetio sam da ih zanima
da vide ko je t a j novi koji leži vezan u hodniku. Prvi od
poznatih koji je tako naišao bio je sekretar Mesnog komiteta
Sveta. Opazih kako se iznenadio kada me ugledao. Oprezno-
smo dali jedan drugom znak da se ne poznajemo. Znači on
me do tad nije pominjao. Bilo mi je odmah lakše.
Probudi se i čovek koji je ležao uza zid. Bio je to Mirko
Sardelić. Kad me je video, trgao se iznenađen. Umirio sam
ga očima. Sporazumeli smo se takođe da se ne poznajemo.
U toku dana izvodili su ga na saslušanje. Čim se vratio,
došapnu m i da su ga suočavali sa Petrom i Vukicom. Još
istoga dana preselili su ga iz hodnika u onu stalno otvorenu
sobu koja je na raskriljenim vratima nosila broj 8. Čovek
koji je u toj sobi na madracu ležao bio je ustaški prvak dr
Andreja Artuković, koga je sva naša domaća i svetska štampa
pominjala kao jednog od organizatora atentata na kralja
Aleksandra.
U ponedeljak, petnaestog aprila 1935. godine negde oko
devet sati došao je red na mene da »propevam«, kako reče
Vujković, kad su me doveli pred njega.
Posle kraćeg uvoda kojim je hteo da mi kaže kako već
sve zna o menli i mome radu, rekao je bez okolišavanja, ne-
posredno, šta traži od mene. Bila su to tri pitanja, zaista
krupna i važna. Tražio je da mu prvo kažem: ko su članovi
Oblasnog komiteta, drugo, gde se nalazi štamparija »Komu-
nista« i treće, ko je instruktor Joca i pojedinosti o njemu..
126
Dakle, tri stvari koje sam sigurno znao. Znao sam da o tim
stvarima među pohapšenima nešto znaju jedino Sveta, Vukica
i Petar, pa i oni tek poneke stvari, i to delomično, svako po
svojoj liniji. Da li to Vujković nasumce pita ili je neko ipak
nešto rekao na temelju čega je on i sastavio ta svoja pitanja,
bilo je upravo ono što me u tom času uznemirilo i produžilo
da me kopka.
Odgovorio sam mu da ja o tim stvarima ne znam ništa.
Počeli su da me tuku onako nasumce. Ubrzo se umešao V u j -
ković.
»Čekajte«, reče, »počećemo sistematski. Izuvaj se«, drek-
nuo je na mene.
Skinuo sam cipele i čarape. Oborili su me na pod potr-
buške, a onda mi vezali lancima ruke za noge. Na leđa mi
je seo jedan od agenata i preko usta mi prebacio neku prljavu
krpu. Kosmajac je počeo »sistematski« da bije snažno žilom
po isturenim tabanima, birajući najosetljivija mesta. U tom
času nisam znao da je ovo samo jedna od mnogih njihovih
metoda. Kasnije sam upoznao i druge. Saslušavanje je trajalo
sa kraćim prekidima celu noć. U sobi do nas čuo sam da
opet tuku Vukicu. U dva maha dovodili su mi na suočenje
Petra. Izgleda da im se najviše žurilo da od mene saznaju
za Jocu, odnosno za njegov stan. Od svih uhapšenih jedino
sam ja znao za taj stan. Iz pitanja koja su mi postavljali
videlo se da je Petar već mnogo toga rekao. Znali su da sam
mu ja predao tehniku. Pretpostavljali su da sam u nekoj vezi
sa Oblasnim komitetom. Zbunjivalo me je jedno. Tražili su
da kažem javku preko koje sam primio Jocu, a istovremeno
su tražili adresu stana gde sam ga smestio. Želeli su da se
njega što pre dokopaju.
Ja sam Jocu, kao što sam već spomenuo, preuzeo od
Petra, a kasnije ga predao Liliću, koji ga je smestio kod babe
Lenke. Rekao sam da ništa o tome ne znam. Natezali su se oko
mene veći deo noći, nastojeći uporno da što saznaju. Pred zoru
su potpuno izgubili strpljenje. Doveli su ponovo Petra. Zbu-
njeno je pričao o preuzimanju Joce. Govorio sam da ništa o
tome ne znam. Počeli su da nas tuku. Najednom, kad sam mu
prebacio što me tako tereti, on izmeni stav. Poče da priča
kako Jocu nisam ja preuzeo, ali da sam mu ja — kao što je
u stvari i bilo — našao stan. Odbijao sam uporno da ma šta
o tom znam. Tada su nas obojicu oborili i počeli uporedo da
62

tuku. Nisu tukli dugo. Na moje čuđenje, Petar poče ponovo
da menja iskaz. Nije on, reče, meni Jocu predao, iako je malo
pre toga tačno naveo i vreme i ulicu gde mi ga je one večeri
doveo kad mu je trebalo naći stan. Počeo je da petlja i
izmišlja kako je on Jocu povezao sa nekim drugim čovekom.
Po opisu shvatio sam da misli na Lovru Šperca, ali sam video
i to da ga svojim izjavama ne može da provali.
Osetio sam da"*on to čini kako bi se bar na momenat
oslobodio batina. Bio je to u tom času potpuno slomljen
čovek. Mlad i snažan kao div, ali zbunjen i pokoleban prvim
zverskim naletom policije, nije uspeo da izdrži, popustio je
i sada tome popuštanju nije bilo kraja. To se videlo još bolje
sledećih dana. Policija je to odmah osetila. Za celo vreme
istrage nije mu ni na tren davala vremena da predahne.
Suočavali su ga svaki čas sa svakim. Držali su ga stalno u
istoj sobi sa Vukicom, koja je već bila izbezumljena od silnih
i strahovitih batina. On je morao da gleda kako je tuku.
Sve su to udešavali kako bi ga što više demoralisali i slomili.
Tako je bilo i ovaj put. Kad je video da ja uporno ćutim
o Jocinom stanu, on je počeo da izmišlja novu priču kako bi
bar na momenat odgodio muke. Na žalost, znao sam da ć e
mu se to sigurno osvetiti.
»Eto, vidite da ste me badava tukli«, rekao sam. Zeleo
sam da što više udaljim od sebe mogućnost da ponovo od
mene traže javku preko koje je stigao Joca i adresu toga stana.
VUKICA
Prvih nekoliko dana po mom hapšenju policija se bavila
uglavnom oko nas četvoro, Vukice, Svete, Petra i mene. Vu-
kica je ćutala, Sveta nije odao nikog. On je za policiju bio
naročito interesantan. Njega su provaliji Kurtović, Petar i
Dida, i to sva trojica kao sekretara beogradskog Mesnog
komiteta. Najteže od svega bilo je što je kod Dide prilikom
hapšenja pronađena beležnica u kojoj je bilo ubeleženo sve
šta je kome od materijala dao. Ta beležnica bila je fatalna
za Didu i, b a r u početku, za ceo tok istrage. Bili su tu podaci
koji su sami sobom teretili. Pribeleženo je, na primer, da j e
Sveta primio materijal za oko dvadeset partijskih jedinica.
126
Čak su bile navedene i šifre tih jedinica. Vujković je, kao-
najveću dragocenost, za celo vreme istrage držao pred sobom
na stolu tu beležnicu. Beogradske ćelije bile su označene bro-
jevima 31, 32, 33 itd., pa onda neke od njih sa 100-102 itd.
U toj beležnici bilo je i drugih detalja, koji su označavali
mesne ili omladinske ćelije, instruktore i slično. To su bili
podaci koji su strahovito golicali policiju. Zato nije nikakvo
čudo što se Vujković toliko bavio Svetom. Tukli su ga strašno.
Jedne noći povraćao je krv, ali je uspeo da zaustavi provalu,
tako da su beogradske partijske jedinice ostale u celosti ne-
provaljene.
Vukica je prošla najstrašnije. Nju nisu tukli dugo kao
neke od nas. Ali zato su se na n j u sručili naročito prvih
nekoliko dana. Jednog dana dok su me suočavali sa Petrom
u nastojanju da se što pre dokopaju štamparije, sav besan
dobacio mu je Kosmajac:
»Slušaj ti, nemoj da nas slučajno lažeš. Da je kamen,
dosad bi progovorila«. Mislio je na Vukicu i njeno ćutanje.
»Ona zna«, probuncao je Petar.
I policija je zaista bila uverena da ona to zna.
Mislim da ih je najviše razbesnelo to što im je već prve
noći rekla:
»Znam, ali neću da kažem«. Ne znam zbog čega im je
to dobacila. Toliko snage i hrabrosti ja ne bih bio u s t a n j u
da smognem.
Na njoj su isprobali sve što su znali od svog dželatskog
zanata. Trećeg dana kad su nas suočili, ličila je na neko
poludelo stvorenje. Kad su me na ovo suočenje poveli, Ko-
smajac mi je zapretio:
»Ti ima da ćutiš! Ni reči da nisi pisnuo!«
Primetili su da bih, kad god su me suočavali sa nekim,
uvek prvi požurio da kažem da ne znam onoga s kim me
suočavaju. Izgleda da su i Vukioi naredili da ćuti. Pokazali
su nas jedno drugom i izveli iz sobe. Pred vratima su me
pitali da li je znam. Rekao sam: ne. Malo posle ovog suočenja
došli su ponovo po mene. Vujković me već na vratima dočeka
udarcem u lice.
»Ne znaš, je li, ne znaš? A eto, ona kaže da je znaš«.
Zatražio sam da nas ponovo suoče da t o preda mnom
kaže. Počeli su tada da me biju. Videći da ostajem pri svom,
123
Vujković mi, verovatno da bi me uverio u besmislenost «ioga
ćutanja, ispriča šta se desilo posle mog suočenja sa Vukicom.
Kada su je izveli iz sobe i zapitali da li me zna, ona je
odmah rekla da me ne zna. Odveli su je u sobu u kojoj je
bila, kao što sam već ranije rekao, celo vreme zajedno sa
Petrom. U sobi sa njima sedeo je stalno jedan agent. Kad
su je vratili sa suočenja, agenta nije bilo. Izišao jć na
momenat. ^ Bio sam svestan da su i Veso i Petar slabiji od mene,
»Ako još i ovaj rekne da me zna, teško meni«, kazala je
polusvesno kao u bunilu gledajući Petra.
Agent koji je prisluškivao pred vratima otišao je brzo
da to odmah saopšti Vujkoviću. Ovo mi je sad ispričao Vuj-
ković. Isto to ispričao je kasnije i Petar kad smo bili pred
partijskom komisijom u Mitrovačkoj kaznionici.
Vujković me tukao, besneo, ali nas više nije suočavao.
I pred policijom i pred sudom ostalo je da se ja i Vukica
nikad nismo poznavali.
Druge ili treće noći iza ovoga Vukica je pokušala da
izvrši samoubistvo. Nemajući nečeg podesnijeg pri sebi po-
kušala je da to učini ukosnicom. Iako se tanka žica ukosnice
krivila, bila je već uspela da otvori vene na ruci kad Su je
primetili.
DOVELI SU I VESU M A S L E Š U
U četvrtak u zoru doveli su Vesu Maslešu. Ne sećam se
više ko je njega provalio, mislim da je to bio Kurtović.
Proveli su ga hodnikom preko mojih nogu. Pokušao sam da
mu dam znak, da ga upozorim da se drži kao da se ne pozna-
jemo. Bio je bez naočara. Žmirkao je. Učinilo mi se da je
razumeo. Tek naveče odveli su ga na saslušanje. Sat kasnije
došli su po mene.
U Vujkovićevoj sobi između Kosmajca i Karamarkovića
sedeo je Veso. Bio je bos. Videh da su ga već tukli. Između
one dve grdosije izgledao mi je nekako još manji. Policija
je i od njega tražila da sazna nešto o Joci. Ne znam žašto,
ali verovatno misleći da će policija da se okani ovog tra-
ženja, Veso im je rekao da je posle mog hapšenja sreo Jocu.
Joco mu je rekao da mora odmah da putuje pošto mu ja znam
stan. Kad su me doveli, Vujković je prosto pobesneo.
112
»A ti meni podvali da ništa ne znaš«.
Tukli su me i gazili prosto da iskale bes. Uporno sam
odbijao da ma šta znam. Doveli su d Petra. Vujković je
naredio da obore svu trojicu i da biju dok iz jednog od nas
ne isteraju Jocu ili stan.
»Udrite«, reče, »pa dok jedan od njih ne progovori, ne-
ćemo prestati«.
a znao sam da oni i ne znaju za taj stan. Zato sam, ne znam
zašto, u tom času bio znatiželjan šta će iz svega izaći. Nisu
nas dugo tukli. Prvi je progovorio Petar. Molio je Vujkovića
da ga pusti da se do sutra odmori, a sutra će im sve reći.
»Govori odmah«, derao se Vujković. P e t a r je i dalje
molio.
»Izvedi ovu dvojicu«, predomislio se odjednom Vujković.
Ove noći Petar nije rekao ništa novo o Joci, ali je te
noći provalio naše veze sa unutrašnjošću. Dao je imena i
javke za Kraljevo i Čačak, za Kragujevac, Leskovac i Šabac,
prokazao je ljude koji su držali vezu sa Dobanovcima i Ču-
rugom. Ostala su neprovaljena samo ona mesta koja su na
vezi držali Sardelić i Sperac. Sardelić je ćutao, a Petar je
znao Spercu samo ilegalno ime. Policija je sad ponovo imala
pune ruke posla. Nas su ostavili nekoliko dana na miru.
M E S T A P O U N U T R A Š N J O S T I SU N A REDU
Nisam tada znao šta je uzrok ovom primirju. Osetio sam
to, međutim, uskoro opet na svojoj koži. Počeli su n a j p r e
da izvode Petra. Njega su u međuvremenu preselili u sobu
u kojoj je bio Dida. Nisu imali više razloga da ih odvajaju.
Jednog jutra dobacio mi je:
»Priznaj Kraljevo i Čačak. Doveli su ih«.
Za mene su uskoro ponovo počeli zli dani. Počeli su da
me pominju neki iz unutrašnjosti. Upravo kad bi uspeo da
se otarasim jedne veze, dolazila je na red druga. Ni sa jednim
od uhapšenih drugova iz unutrašnjosti nisu me suočavali.
Tukli su me i mrcvarili iz dana u dan. Kad je došlo na red
Kraljevo, Vujković se naročito razbesneo. Bilo je to u vezi
sa Francusko-jugoslovenskim klubom.
9 — Mučne godine 113
 »Otkud ti je to palo na pamet«, urlao je obigravajući
oko mene.
Međutim, najgore sam prošao u vezi sa Čačkom. Petar
je odao policiji adresu i javku na koju je upućivan materijal
za Čačak i okolna mesta, a istovremeno i javku koja je gla-
sila na dra Dragišu Mišovića. Ni danas ne znam kako je Petar
znao i tu javku. Policija je uputila u Čačak oprobane i naro-
čito odabrane agente s uputstvima. Jednog od njih uputili
su najpre sa javkom dru Mišoviću. Ne sluteći zamku, Mišović
je agenta lepo primio i čak zadržao na doručku. Ali u toku
razgovora nešto mu se učinilo sumnjivo. Zato je odgodio
razgovor dok se ne posavetuje s drugovima. Policija je to
prepodne pratila kretanje Mišovića, a nešto docnije upala u
ordinaciju Mišovićevu i uhapsila ga. Agent koji je tog jutra
došao sa javkom, upao je u doktorov stan i našavši se sa
zbunjenom lekarevom ženom rekao joj da beži od policije,
pa ako ima kakvog skrivenog ilegalnog materijala, neka mu
ga brzo.dade da ga uništi. Gotovo istovremeno bio je uhapšen
drug na koga je glasila čačanska adresa, a malo posle toga
i Ilija Novaković i Moša Tomić, koji je kao kurir češće dolazio
u Beograd po materijal.
Policija je žurila. Počeli su istog dana da saslušavaju,
tuku i muče. Dr Mišović i Moša Tomić držali su se pred
policijom odlično. Popustili su neki drugi. Od Ilije Novakovića
policija je saznala za njegove veze sa mnom i adresu beo-
gradske javke preko koje je Okružni komitet iz Čačka trebalo
da održava vezu s nama u Beogradu. Javka je glasila na
inženjera Šperca. Srećom, Ilija je imao zadatak da ovu javku
samo prenese Moši Tomiću. To je uradio, ali pošto je od
tada prošlo dosta vremena, on je zaboravio detalje. Znao je
samo da se radi o nekakvom inženjeru koji stanuje u kući
broj 23, treći sprat desno. Za ulicu je znao samo toliko da se
zove po imenu nekog kralja. Policija je mislila da joj je
ovo dovoljno i počela je da traži. Išli su u ulicu Kralja Milu-
tina, Kralja Dragutina i tako redom, ali ni u jednoj od njih
nije bilo kuće broj 23 koja je imala tri sprata. Zato su ponovo
pritegli Novakovića. On se tada setio da je javku dobio od
mene. Ponovo su došli meni. Te noći su me najgore mrcva-
rili. Ja sam Šperčev stan odavno znao. U njega sam svraćao
još pre nego što smo počeli da sarađujemo. S njim je sta-
novala i njegova sestra Rina, koja nas je uvek nečim poča-
274
stila. Što je najgore, u ovaj sam stan nekoliko dana pre svog
hapšenja smestio Flajšera. Radilo se, naime, o stanu u De-
čanskoj ulici, koju je Novaković nekim čudom zaboravio.
Podsvesno valjda, znajući da je neki od kraljeva nosio naziv
Dečanski, on je rekao da se radi o ulici koja nosi ime nekog
kralja.
Vujković je izgleda već bio izgubio strpljenje. Prepustio
me Kosmajcu, a kada se ovaj zamorio, preuzeo me Kara-
marković. Ne znam zašto, za vreme mrcvarenja dok sam još
visio na železnoj šipci, dovodili su Petra, a zatim Didu da me
vide. Kada sam već po drugi put izgubio svest, oteo me
prosto iz ruku agenata šef zatvora narednik Mrgan. On me
gotovo izneo na mansardu i doneo mi kantu vode. To je bilo
početkom juna,' šest ili sedam nedelja posle mog hapšenja.
Bile su to poslednje velike batine koje sam dobio. Lovru
Šperca policija nije pronašla ovaj put. To me je radovalo.
J O Š NEŠTO O MANSARDI
Ova provala je značila za policiju ogroman uspeh. Što
u Beogradu, što po unutrašnjosti, pohapšeno je preko stotinu
drugova. Nikada dotad policija nije uspela da se dokopa u
jednoj provali tolikog broja komunista. Ovako krupan uspeh
ju je sigurno radovao, ali u isto vreme i plašio, jer, na koncu
konca, sve je to jasno govorilo da se Partija počela snažno
omasovljavati i da postaje sve ozbiljniji politički faktor. Ova
provala govorila je nešto i nama. Bila je to mračna provala.
Ona se odvijala u senci slabog držanja i izdaje izvesnog broja
ljudi. Među takvima bilo je ljudi koje je još moglo da opravda
neiskustvo, neproverenost ili možda mladost. Ali bilo je i
takvih koji do samog k r a j a nisu uviđali bedu svoje izdaje.
Jedan od njih bio je Vojin Kurtović. Taj čovek je već prvog
dana odao gotovo celo rukovodstvo omladine i gotovo sve
pročelnike jedinica na Univerzitetu i među radničkom omla-
dinom. Sreća je bila što nije poznavao nikoga u mesnom par-
tijskom rukovodstvu osim Svete. Da li svesno ili nesvesno,
ali on je olako prelazio preko svoje izdaje, nastavljajući u
zatvoru da izigrava nekakvog lidera.
Važnije od svega bilo je to što je provala ukazala na
niz svetlih karaktera, ljudi koji su i tada, a i kasnije, išli
18* 275
kroz borbu svetla obraza. Bili su to mladi ljudi, nova g e n e -
racija, koja je preuzimala na svoja pleća teret borbe. Veći
deo uhapšenih u Beogradu bili su rukovodioci omladinskih,
grupa. Oni su u većini sačuvali svoje grupe ne provalivši
nikoga. Takvi su bili: Dušica Stefanović, Boško Duričić, Mica
Šuvaković, Petar Grubišić, Ivić Barbalić, Dušan Čurković,.
Puniša P e r o v i ć . . .
Ne mogu- nikad zaboraviti ponosno i prkosno lice Mice-
Šuvaković ili čvrstinu i energiju male Dušice Stefanović,
Koliko se t a j svet razlikovao od Kurtovića i njemu sličnih,
A trebalo je da dođe do provale pa da ih čovek kako t r e b a
vidi i oceni.
Prvih dvadesetak dana, dok sam još le^ao u hodniku,
vezanih ruku i nogu, saznao sam da iza ugla na samom k r a j u
hodnika leži isto tako ili možda još i gore spetljan u lance
šegrt skojevac Milan Kažanegra. Agenti su znali da on n e
zna mnogo i da ne može mnogo da im kaže. Kad ga je K o -
smajac prilikom prvog saslušavanja počeo da tuče, on j e
pokušao da mu odgovori ravnom merom. Udario je Kosmajca
bokserski, iz sve snage, ispod samog oka. Teško su ga s a v l a -
dali i zavezali najpre nekim konopcem, a posle i lancem. Kad
god su ga provodili pored mene, uvek se nekako z n a č a j n o
osmehivao na me. Bio je to valjda izraz neke naročite soli-
darnosti zbog načina kako su nas dvojicu vezali i tretirali.
Nisam nikada propustio a da mu na t a j njegov osmeh n e
uzvratim makar osmehom.
Na početku, a i u toku same provale, policija je pohapsila
i neke koji sa provalom ili sa uhapšenima nisu imali m n o g o
veze. Bilo je čak i takvih koji s nama uopšte nisu imali ništa.
Međutim, to im nije mnogo pomoglo. Policija je i njih g n j a -
vila i mrcvarila kao i neke od nas.
Uz problematičnog »dra« Teodosića policija je uhapsila
njegovu ženu i njenu m a j k u . Teodosićevu ženu znao sam ođ
ranije po čuvenju. Pisala je pesme pod pseudonimom Cina
Jota. Držali su ih dosta dugo na mansarđi, a onda su ih n e g d e
odveli.
Uz Vidaka Marko vi ća uhapsili su i njegovu stanodavku.
Bila je to stara devojka, neko siroto hromo stvorenje. P o
zanimanju je bila daktilografkinja. Priznala je da je V i d a k u
uz honorar kucala neke stvari. Kad su je pitali šta je kucala.
120
n i j e mogla ničega više da se seti. Policija je odmah bila
načisto sa njom. Nije bilo razloga da je tuku. Ona je ipak
dobila batine i to zbog generalija. Kad su je pitali za godine
starosti, ćutala je. Podviknuli su joj. Nije odgovarala. Onda
su počeli da je tuku. Kukala je, ali godine nije odala. Na
koncu je Vujkoviću dodijalo. Poslao je jednog agenta u pri-
javnicu i tako su otkrili njene godine.
Uoči Prvog m a j a počeli su da vrše nekakav razmeštaj
p o sobama. Vujković se nadao novoj lovini pa je žurio da
pripremi mesta. Išao je lično po sobama da odredi koje ljude
treba da prebace u Donju upravu (tako smo zvali staru Glav-
njaču). Kad je ušao u jednu sobu, video je da u njoj pored
-ostalih leži i seljak osrednjih godina. Većina od nas nije znala
odakle ovaj među nama i zašto je uhapšen.
»Ko je ovo«, zapita Vujković narednika Mrgana. On reče
seljakovo ime.
»Pa šta će on tu«, začudi se Vujković.
Ustanovilo se kasnije da ga je policija našla u stanu
nekog od naših uhapšenih drugova. Došao on u Beograd da
nešto kupi, odseo kod svog rođaka, stanodavca ovog našeg
druga. Tako je odležao »na pravdi boga« gotovo mesec dana.
Ali nije ležao uzalud. Uz studente-omladince nešto je i na-
učio. Video sam ga posle rata. Bio je poslanik na III zasedanju
AVNOJ-a. Na prsima je nosio spomenicu.
Dok su me jedno popodne saslušavali, uvedoše u sobu
studentkinju Milicu Pavlović-Mike. Poznavao sam je još iz
Čačka, a nekoliko puta sam je sretao u stanu Olgice Stefa-
nović u Beogradu. Bilo je to lepo, milo stvorenje. Našli su
j e gde prodaje knjige na fakultetu. Doneli su uz n j u punu
tašnu razne legalne marksističke literature i Nolitovih knjiga.
Kad me je ugledala, zastala je načas zbunjeno, ali se ubrzo
snašla. Uzeli su joj generalije i tašnu, ispsovali je i pustili.
Dok se to zbivalo, gledala me je sa puno toplog saosećanja.
Kad je izašla, Vujković me zapita:
»Odakle je znaš?«
»Ja je uopšte ne znam«, rekoh. Čuteći odvalio mi je
težak, dobro odmeren šamar. Svršilo se samo na ovome.
O d m a h je ocenio da oko toga ne vredi gubiti vreme.
Dan-dva pred ono moje poslednje veliko batinanje doveli
s u na mansardu studentkinju Milku Janković (Milku Minić).
133
 Držali su je malo u hodniku, u uglu gde su i mene u prvo
vreme držali. Posle su je prebacili u osmicu — onu otvorenu
sobu u kojoj je pre bio Artuković. Svi smo izlazili da j e
vidimo. Radovala nas je njena nasmejana vedrina i samo-
pouzdanje.
Na Prvog maja upao je u zatvor Kosmajac. Projurio j e
kroz hodnik i sobe kao besno pseto. Ležao sam na podu
praveći se da, gst ne vidim. Prišao je i iz čista mira, ne govo-
reći ništa, udario me petom u levi obraz. Slomio mi je jedan,
a okrnjio drugi kutnjak. Desni su mi krvarile sve dok nisam
stigao u Mitrovačku kaznionicu.
Mislim da još dvojica ljudi sa mansarde zaslužuju da se
o njima kaže koja reč. Oni, doduše, nisu bili zatvorenici.
Mislim na šefa zatvora na mansardi narednika Mrgana i žan-
dara kaplara Novaka Kankaraša.
Mrgan je bio strog i služben čovek i . u toj svojoj službe-
nosti često nam je možda i nesvesno pomagao. On se strogo
držao nekog svog propisa, tako da u zatvorskim prostorijama
nije dozvoljavao agentima da mnogo vršljaju. Ponekad j e
odavao utisak čoveka inteligentnijeg i od Vujkovića. I ja,
a i još neki drugovi, primetili smo da je on u toku istrage
neke stvari dublje sagledao i od samog Vujkovića. Jednom
prilikom dok smo ribali hodnik, analizirao je glasno slučaj
jednog našeg druga. Izveo je zaključke pravilno i tačno. Kad
je Vujković vršio ovo saslušavanje, nije ni primetio jedan
detalj koji je zapazio Mrgaij. Međutim, Mrgan je ćutao i,
ko zna zašto, sačuvao je ovaj svoj zaključak za sebe. J a n e
znam ni za jedan slučaj kada je on hteo da pomogne V u j -
koviću. Izgleda da je agente duboko prezirao. Sećam se da
ih je više puta izbacio iz zatvorskih prostorija.
»Ja sam u uniformi i sav svet zna ko sam i šta sam.
Nisam prikrivena kurva kao ti«, doviknuo je jedne večeri
jednom agentu.
Novak Kankaraš je bio nešto sasvim drugo. On je bio
jedan od retkih žandara koji nas je, ne znam zašto, simpa-
tisao. Bio je spreman čak i na najveće žrtve. Naravno, oprezno
je procenjivao kome srne da se poveri. Mogao je to lako da
oceni jer je znao kako se koji od zatvorenika drži. Učinio
nam je mnogo dragocenih usluga. Iznosio je iz zatvora poneko
oprezno obaveštenje. U zatvoru je pomagao da se neki ođ
120
drugova dogovore. Posle ove naše provale bio je čak vezan
za Partiju. Dok sam ležao u hodniku, uvek mi je, kad je
dežurao, drešio ili posve popuštao lanac. Odnekud je donosio
topla čaja i davao mi da se zgrejem.
Pred petomajske izbore prebaciše nas u staru Glavnjaču.
Zajedno sa Vidakom Markovićem bio sam smešten u podrum-
skoj samici nove zatvorske zgrade. Iako je bio mesec maj,
zidovi su još bili zaleđeni. Srećom, nekoliko dana iza toga
vratiše nas opet na mansardu. Nisam više ležao na hodniku.
Ubacili su me u sobu broj dva. Tu sam zatekao Vojina K u r -
tovića i nekog narednika koga su uhapsili zbog špijunaže.
Osim njih tu je bio i neki Mate Plaziblat, torbar, na koga su
sumnjali da je imao veze sa marseljskim atentatom. Ceho-
slovačka policija ga je uhapsila u Brnu, a zatim prebacila
u Jugoslaviju. Prvi put posle hapšenja sada nisam bio vezan.
Zalio sam ipak za hodnikom. U novoj sredini morao sam da
pazim na svaku reč i svaki pokret. Narednik je otkucavao
agentima sve što bi primetio ili čuo. Vojin se ponašao neod-
govorno. Što se tiče mene, istraga je bila još u toku. Bilo
mi je suđeno da u ovoj sobi dočekam i njen kraj.
PALA J E ŠTAMPARIJA
Izbori koji sti obavljeni u zemlji petog maja 1935. godine
pokazali su duboke slabosti vladaj ućeg režima. Oni su imali
dosta uticaja i na dalji tok istrage. Policija je žurila da završi
istragu pre sastava nove vlade. Koncem m a j a počela je
ubrzano da prebacuje pojedince, pa i grupe, u Staru upravu,
u Glavnjaču. Glavnjača je u odnosu na mansardu za zatvo-
renike bila kao sanatorijum. Ostalo nas je bilo još samo
desetak kad jedne večeri dođe do nervozne uzbune. U zatvoru
na brzinu izvršiše nov razmeštaj. Novak mi došapnu da je
uhapšena neka važna grupa. Kosmajac, koji je došao da vidi
šta je urađeno u vezi Sa razmeštajem, ne izdrža.
»Nađosmo štampariju«, derao se. »Dolijao i »Komunist«.
Sad će biti Jovo na novo«.
Bio sam kao gromom pogođen. Šta su to oni našli? Ko
je provalio? Zar će me zbilja zahvatiti i ova provala? U
zatvoru je vladao grobni mir. Svi smo iščekivali. Oko devet
135
sati začusmo škripu zatvorskih vrata. Uveli su nekog koji
je glasno ječao. Vršili su neko suočavanje. Otvoriše i vrata
sobe u kojoj sam ležao.
»Dođi«, doviknu mi Vujković.
»Poznaješ li ga«, zapita čoveka koga su vodila dvojica
agenata. Bio je to Aca Milošević. Gledao m e je unezvereno.
Bio je po prsima sav krvav, iz nosa mu je tekla krv. Teško
je išao oprezno, ghzeći stopalima podbuhlim od batinanja.
Nekako pre moga hapšenja našli smo se na jednom sastanku.
Tada mi se činilo da on o meni već od ranije nešto zna. Zato
sam u sebi strepio šta će sada r e ć i
»Ne znam«, proječa. Preda mnom zalupiše vrata. Znao
sam da je Aca pomagao Čoliću-Đukiću pri organizovanju
druge štamparije. Znao sam i kada su završili taj posao.
Nisam znao gde su je smestili, kao ni to da li Aca zna nešto
o prvoj štampariji. Bio sam nestrpljiv da saznam sad nešto
više o ovoj provali. Uzbuđen, očekivao sam šta će dalje biti.
Sat kasnije doveli su Čolića. Izveli su me da nas suoče.
Lice mu je bilo modro od uboja.
»Ne znam ga«, reče on.
»Ne znam ga«, rekoh istovremeno i ja.
Zatvoriše za mnom vrata. Čuh da ga suočavaju sa još
nekim. Znao sam da ga osim mene znaju samo Vukica i
Sveta. Što se tiče nas troje, bio sam spokojan. Smestili su
ga u sobu sa otvorenim vratima.
Od Novaka Kankaraša saznao sam da se Čolić dobro
drži i da dosad nije odao ništa. Aca Milošević se pokazao
drugačije. Te noći zamolio sam Novaka da mi omogući da
nasamo razgovaram sa Čolićem.
Savetovao me je da sačekam do sledeće noći da vidimo
kako će se dalje držati. Pred zoru sledeće noći, kad je došao
na njega red da stražari, probudio me je. Dok sam razgo-
varao sa Čolićem — Novak je stajao sa puškom u ruci ispred
sobe u kojoj su žandari spavali. Čolić mi reče da ga je pro-
valio Aca, a Acu jedan drug koji je sa n j i m u štampariji
radio. Čolić je na saslušanju odbio da ima ma kakve veze
sa štamparijom. Ja sam ga obavestio o stvarima koje su
mogle da ga zanimaju u vezi sa našom provalom. Sporazumeli
smo se da ostane čvrst i da n i u kom slučaju ne dozvoli da
povežu njihovu provalu sa našom.
120 136
Tih dana bili su prebačeni gotovo svi drugovi iz naše
provale sa mansarde u Glavnjaču. Ostali smo još jedino Mirko
Sardelić i ja. Meni su u sobu ubacili Ninka Sakića. U nje-
govom stanu u Varšavskoj ulici bila je smeštena štamparija
koja je pala. Iz Ninkovih reči zaključio sam da to nije bila
štamparija »Komunista«. Čolić mi je dan-dva kasnije takođe
rekao da se »Komunist« još štampa u prvoj štampariji. Poli-
cija je verovala da ga je ovom provalom likvidirala. Radovao
sam se što nije tako. Upravo je trebalo da iziđe junski broj.
To je bila druga godina njegovog izlaženja. Bez ijednog pre-
kida štampan je i rasturan svakog meseca. Već sam mogao
da zamislim kakav će izgledati foes policije kad ga uskoro
opet ugleda.
Sakić mi je ispričao kako je došlo do njihove provale.
Aca Milošević je primetio da mu se jedan od saradnika koleba.
Bio je to neki pekarski radnik koji je radio u jednoj posla-
stičarnici. Da bi ga vezao, počeo je da ga plaši. Ispričao mu
je čak i priču o paketu sa ljudskom glavom. Takav paket je
nađen nekoliko godina pre našeg hapšenja na skopskoj želez-
ničkoj stanici. Bilo j e to delo osvete i razračunavanja make-
donskih terorista. Aca m u je predstavio kao da su to uradili
komunisti nekom izdajniku. Acina »pedagogika« imala je
obrnuto dejstvo. Čovek je otišao i prijavio stvar policiji.
NA ADI CIGANLIJI
Na k r a j u je došao red da i mene izvedu iz ove proklete
kuće. Odveli su me oko deset sati pre podne da sastave za-
pisnik. Zapisnik nije bio dug. Kad sam ga potpisao, Vujković
mi reče: »Ti misliš da si nam podvalio. Ali znam ja takve
kao ti. Doći ćeš ti meni opet u šake«.
Po podne su me na brzinu prebacili do Glavnjače. Tu su
me fotografisali i uzeli mi otiske prstiju. Posle toga su me
na b r a n u prebacili na Adu ciganliju, gde se nalazio zatvor
Suda za zaštitu države. Sa mnom su prebacili Vojina Kurto-
vića, Gavrilovića-Svetu i Vidaka Markovića. Oni su me sače-
kali u Glavnjači, te smo tako zajedno stigli na Adu. Bili smo
poslednja partija iz naše provale koja je prebačena alaskim
čamcem na Adu.
 Kao što smo pali u ruke policiji u najnezgodnije vreme, na
Adu smo stigli u najpogodnije vreme za nas. Provala je počela
u doba najnapregnutije izborne kampanje. Jeftićeva vlada,
u borbi da održi svoje pozicije, nije birala sredstva. Da bi
ugušila u začetku i samu pomisao na legalizovanje Partije,
makar i u formi stranke radnog naroda, ona u svom teroru
nije prezala ni qd čega. Mi smo joj izgleda upravo dobro
došli da bi postupkom i terorom primenjenim nad nama što
više zaplašila svet. Njoj je u ovom momentu odgovarala
ovakva provala, koja je zahvatila i provinciju. Vlast je poku-
šavala da baukom komunizma zbuni što više građanske ele-
mente i selo.
Petomajski izbori znatno su izmenili situaciju. Pokazalo
se da ništa više nije bilo u stanju da zaustavi rastuće neza-
dovoljstvo masa. Vladajući režim morao je da pristupi pre-
govaranju sa izvesnim vodećim ljudima dotadašnje građanske
opozicije. Radilo se o Mačeku i popu Korošcu, ljudima koji
nisu bili mnogo bolji od onih koji su dotad bili na vlasti.
Režim je počeo da manipuliše sa izvesnim »demokratskim«
popuštanjem, »davanjem« izvesnih »sloboda«. Tako se desilo
da smo Sudu za zaštitu države bili predati u doba kad je on
— prisiljen novom situacijom — u svojoj proceduri bio gotovo
najblaži. Već prvih dana, »zbog nedostatka dokaza«, veliki
broj omladinaca bio je pušten iz zatvora. Pušteni su i Vukica
Mitrović i Veso Masleša. Naročito nas je obradovalo puštanje
Vukice. Posledice mučenja i strahota koje je za vreme istrage
proživela bile su toliko jasne da su joj zaista bili potrebni
lečenje i nega.
Nova vlada i njen sud smatrali su da je nezgodno da u
ovom času stvaraju nekakve monstr-procese. Sud je rešio
da izvede na suđenje manji broj pohapšenih. Onima koji su
bili uhapšeni po unutrašnjosti resili su da sude njihovi okružni
sudovi, a na suđenje su izvodili samo one čiji su slučajevi
po mišljenju suda bili ipak teži. Tako, na primer, od drugova
iz Čačka na s u d su izveli dra Dragišu Mišovića, Mošu Tomića,
Iliju Novakovića i još nekoliko njih, a od Kraljevčana samo
Radu Vilotijevića i Jevrema Simonovića. U Leskovcu su
izvedeni na sud Košta Stamenković i Vladimir Miljkovic, a
u Sapcu Ilija Martić, Stefica Haner i još neki. Pred sudom
u Kragujevcu odgovarao je Dragutin Jovanović sa manjom
123
grupom. Jovanu Koledinu i Žarku Čizmiću, koji su uhapšeni
u vezi sa provalom u Čurugu, ne sećam se gde su sudili.
Mi smo predati Sudu za zaštitu države i prebačeni u
zatvor na Adi ciganliji polovinom juna. Istražni sudija nije
žurio. Tako se dogodilo da nas je zahvatilo sudsko ferije.
Suđenje je bilo predviđeno za k r a j meseca septembra. »Leto-
vaćemo na Adi«, dobacivali su ironično neki drugovi.
Do kraja septembra imali smo dovoljno vremena da se
pripremimo za proces. Obilazili su nas češće advokati koje
je angažovao dr Bora Prodanović. U našoj odbrani, koliko
se sećam, učestvovali su dr Ivan Ribar, dr Vladimir Simić,
dr Savica Kosanović, dr Dragoljub Jovanović, Zdravković,
Ljubiša Dimitrijević i, naravno, Bora Prodanović. Moj advo-
kat je bio Ljubiša Dimitrijević. Tačno smo se sporazumeli
kakav karakter da damo ćelom procesu i pojedinim optu-
ženim. Kurs je bio da što više uhapšenih što pre izađe na
slobodu. Oni koji su provaljivali druge trebalo je da preuzmu
najviše tereta na sebe. Saglasili su se svi osim Kurtovića.
Celo vreme on je nastojao da provede neku svoju liniju. Želeo
je, bez obzira na svoju bruku, da ispadne nekakav heroj i
mučenik. Terao je pojedine drugove da traže nekakav »smi-
sao« u iskazima i pred sudom, a koji bi, u stvari, išao njemu
naruku. Morali smo da mu energično podviknemo. Ovaj
zadatak poveren je meni kao članu Zatvorskog komiteta.
Pristao je da se prilagodi većini, ali samo na rečima. Pred
sam proces inscenirao je »napad« slepog creva. Sa nama
ostalim nije izašao na sud. Njemu i Didi Demaju, koji se
razboleo, suđeno je odvojeno, mesec dana kasnije. Tako nam
je ipak podvalio.
J a sam tek u Mitrovačkoj kaznionici saznao kako sam,
zapravo, provaljen, i to tek pred partijskom komisijom koja
je imala da pretrese našu provalu. Spadao sam među ljude
koji znaju šta je konspiracija. Niko od uhapšenih nije znao
zaista ozbiljnih podataka da bi mogao da me provali. Na-
ravno, ovo bi moglo da važi pod pretpostavkom da su i drugi
poštovali konspiraciju. J a sam u prvi čas mislio da me je
provalio Petar, jer sam ga već prve noći u policiji čuo da
govori o meni. Međutim, pred komisijom se ispostavilo da
me je provalio Dida. Ni on nije znao moje pravo ime ni
adrese. Ali, radoznao, nekako je video ili saznao da radim
u Rakovici. Dao je opis mene, žene i sina, jer nas je vero-
139

vatno video negde n a ulici. Uglavnom, dao je dovoljno detalja
da je policija mogla da me nađe. Tražili su me najpre u
Rakovici, a onda su došli pravo u moj stan. Da je bio radni
dan, ja hih im verovatno umakao.
Slično, ali ipak nešto drukčije, bio je provaljen i Petar.
Dida nije znao ni njegovo ime ni stan. Ali se Petar pred
Didom jednom prilikom raspričao. Tada mu je kazao kako
su ga jednom hapsili. U njegovom stanu bio je uhapšen neki
omladinac Crnogorac koji je negde govorio da priprema ne-
kakav atentat ili tako nešto. Tada je policija uhapsila i Petra,
držala ga nekoliko dana, a zatim pustila. Ovaj detalj spo-
menuo je Dida policiji. Ništa više nije ni trebalo.
Suđenje našoj grupi trajalo je četiri dana. Novosadskoj
grupi, koju smo zatekli na Adi, a kojoj je suđeno pred samo
sudsko ferije, bile su izrečene veoma blage kazne. To, kao
i neke druge mahinacije vlade koje su se ispoljavale u iz ve-
snom popuštanju i nekim nazovi demokratskim manevrima,
govorile su da će i nama biti izrečene blage kazne. Omražena
Jeftićeva vlada nije uspela na petomajskim izborima da pro-
duži život sebi i svojoj politici. Nju je smenila vlada dra
Milana Stojadinovića, koja, u suštini, nije predstavljala
nikakvu naročitu promenu. Bila je to vlada interesa dvora
i krupnog kapitala, na prvom mestu beogradskog. Radilo se
u stvari o smišljenijoj i gipkijoj taktici koja je tražila podrške
u izvesnim opozicionim krugovima hrvatskih i slovenačkih
građanskih stranaka i predstavnika bosanskih begova. Sve
te nazovi demokratske mahinacije režima bile su usmerene
na pridobijanje podrške na prvom mestu popa Korošca, dra
Mehmeda Spahe, Mačeka i sličnih. Ona je mimo želje režima
doprinela da su kazne izrečene našoj grupi i još nekima koji
su' pre nas suđeni, bile zaista blaže nego ikada ranije. Do
petomajskih izbora i mesec-dva posle našeg procesa, to jest
čim je Stojadinović uspeo da dobije podršku Korošca i Spahe,
kazne za slične delikte bile su tri do četiri puta veće.
Iz beogradske grupe izvedeno nas je pred sud trideset
i jedan. Osuđeno je svega dvanaest, od kojih jedan na dve
i po godine, dva na dve godine, šestoro na jednu godinu, a
troje na šest meseci strogog zatvora. Svi ostali oslobođeni su
optužbe.
140
U Mitrovačku kaznionicu prebačeni smo već drugi dan
posle izricanja presude. Bilo je to prvih dana meseca oktobra
1935. godine.
MITROVACKA KAZNIONICA
Borba vladajućih krugova i njihovog režima protiv Ko-
munističke partije Jugoslavije počela je već od prvog dana
njenog osnivanja. Žestina i razmeri te borbe zavisili su od
niza uslova i faktora, od konkretne situacije u zemlji, a i u
inostranstvu. Ova borba počela je da poprima sve žešće i
oštrije oblike i metode od donošenja Obznane trideset prvog
decembra 1920. godine, da bi dobila čudovišne razmere šesto-
januarskom diktaturom kralja Aleksandra i njegovog koman-
danta garde generala Petra Živkovića, koga je kralj postavio
za predsednika svoje diktatorske vlade. U toj borbi vladajući
režim je već od početka postepeno napuštao čak i ono malo
demokratskih formi i metoda kojima je nastojao da zavara
svet. Od prvog časa n j u su pratili policijski teror, tamnice, ubi-
stva. Sve se to postepeno razrastalo u potpuno razrađen sistem
terora, koji je imao za cilj da razbije i uništi Komunističku
partiju. Ono što je započinjala policija, nastavljao je Sud za
zaštitu države, da bi završnu fazu oštrine dobilo u kazama-
tima kaznenih zavoda. Bio je to sistematski proces lomljenja
i uništavanja političkog protivnika, u konkretnom slučaju
Komunističke partije i svega onoga što je bilo napredno.
Početkom 1921. godine počinje era robijanja Komuni-
stičke partije Jugoslavije. Ova era započela je presudom J u r i
Keroševiću i husinskim rudarima, a nešto malo posle toga
suđenjem Spasoju Stajiću-Baći, neuspelom atentatoru na
k r a l j a Aleksandra povodom donošenja Vidovdanskog ustava.
Od toga dana, pa sve do sloma stare Jugoslavije u aprilu
1941. godine, kazneni zavodi Jugoslavije punili su se neujed-
načenom progresijom sve više i više komunistima.
Braneći svoje lične interese, tadašnji vlastodršci su svoju
bezobzirnu tiraniju nastojali da prikriju parolama borbe za
»opšte interese«, borbe u interesu »javnog reda i mira«. U
ime tih svojih interesa punili su zatvore i robijašnice svima
onima koji se nisu hteli slepo da pokoravaju njihovoj sili.
123

Tako su kroz železne kapije kaznionica prošle hiljade komu-
nista Jugoslavije. Ubistveni režim u njima išao je za tim da
ih skrši ili čak učini pokornim robljem. Mada je svaka od
njih imala nešto svoje specifično, ipak je sistem u svima bio
sličan. Kućni red koji je bio obavezan za sve kažnjenike bio
je u svim kaznionicama isti, ali su ga upravnici kaznionica
i panduri u većini slučajeva primenjivali prema svome naho-
đenju. Primena kuć*og reda kad se radilo o komunistima
bila je sračunata na demoralizaciju i uništenje ljudi. Me-
đutim, osuđeni komunisti, izuzev nekoliko slabića i izdajnika,
nisu ni u kaznionicama prestali da budu borci. Borba komu-
nista-robijaša bila je deo borbe Komunističke partije, iako
je njen uspeh ili neuspeh zavisio ponajviše od borbe Partije
i od njena uspeha da oko pitanja političkih kažnjenika zainte-
resuje i mobiliše što šire mase napredne javnosti u zemlji.
Dane najstrašnijeg terora preživeli su oni koji su u razne
kaznene zavode došli odmah iza Obznane. Bili su to Stejić,
Ljudevit Caki, Roćko Colaković, Diko Lopadić, Moša Pijade.
Malobrojni i uglavnom rastureni po kaznionicama širom
zemlje, prisiljeni da žive i rade među kriminalcima, oni su
godinama vodili tešku i često uzaludnu borbu za snošljivije
uslove svoga mučnog života. Njihova borba dugo nije imala
nekih rezultata, ali ona je urodila iskustvom koje je kasnije
bilo od ogromne važnosti. Borba komunista kažnjenika za
ljudski je odnose bila je stalna, ona je rasla iz godine u godinu
zajedno sa rastom Partije. Omasovljenje Partije pratio je niz
većih provala. A pošto se i režim žilavo branio, t a j se broj
komunista kažnjenika, kao što smo videli, razrastanjem borbe,
hteli mi ili ne, stalno povećavao.
Mitrovačka kaznionica, pored Lepoglavske, spadala je u
red onih kroz koju je prošao najveći broj osuđenih komu-
nista. Borbe koje su vođene u ovim dvema kaznionicama sva-
kako su najviše doprinele da život u njima postane snošljiviji
i uslovi povoljniji. Dovoljno je pomenuti samo nekoliko n a j -
krupnijih akcija pa da se vidi kako je bila teška i uporna
borba robijaša komunista i ostalih političkih osuđenika. Borba
se morala voditi i za najsitnije poboljšanje životnih uslova;
u prvo vreme, za pravo da se za svoj novac može dokupiti
nešto hrane, da se može preneti deo svoga novca na druga
koji ga nema. Valjalo se boriti za pravo da nas može posetiti
neko od porodice i da možemo da mu pišemo. Trebalo se
142
boriti i za to da pored svojih pisama, raznih religioznih kalen-
dara ili rečnika i uskog broja udžbenika — jedine literature
koj u su nam dozvoljavali — možemo da nabavimo i da čitamo
bar najlegalnije naučne ili beletrističke knjige. A što je naj-
glavnije, moralo se boriti protiv zverskog postupka, protiv
kažnjavanja tamnom ćelijom — samicom, postom i tvrdo-
ležom, protiv kratkog vezivanja, okova, batinanja. Ono što
je ovako mučnom borbom bilo jednom i izvojevano, nikad
nije bilo sigurno da već sutra zbog ovog ili onog razloga neće
biti izgubljeno. Ovakva borba zahtevala je i ozbiljnije pri-
preme i taktiku, a saveznici u njoj — razni radićevci-mače-
kovci i ustaše, a ponekad i drugi osuđenici — nisu uvek bili
sigurni. Zato se često dešavalo da. se za jednu istu stvar
moralo i više puta boriti.
Prvi veći i masovniji štrajk glađu započet je u martu
1931. godine i od tada nije bilo godine bez bar po jednog
većeg, odsudnijeg štrajka. Prilikom njihovog organazovanja
i sprovođenja gotovo svaki put trebalo je da se pokreću stara
pitanja. Bilo je i takvih štrajkova koji su se završavali, i po-
razom (oktobra 1933. godine). Svaki štrajk je ostavljao u
životu i zdravlju osuđenika lakše ili teže posledice, dok su
poneki od njih bili plaćeni životima nekolicine dobrih drugova.
Bilo je i akcija koje su izazvane provokacijom kaznio-
ničkih vlasti. Takve su bile velike demonstracije koje su pri-
redili kažnjenici Mitrovačke kaznionice, marta 1934. godine.
Završilo se time da su dvadeset komunista, među kojima
Moša Pijade, Ivan Milutinović, dr Pavle Gregorić i još neki
bili osuđeni na dodatnu robiju od po dve godine, a Radivoje
Davidović, kome je ovo bilo četvrto suđenje, na još tri godine.
Iza svake od ovih akcija vlasti su preseljavale deo kažnjenika
u druge kaznionice. Tako se desilo i posle demonstracija 1934.
godine. Tom prilikom prebačeno je iz Mitrovice u Lepoglavu
oko pedeset komunista i oko dvadeset drugih političkih ka-
žnjenika. Meseca avgusta 1935. godine došlo je do niza sukoba
između kažnjenika i uprave kaznionice u Lepoglavi. Oni su
doveli do najvećeg š t r a j k a koji je vođen u kaznionicama bivše
Jugoslavije, pošto se štrajku priključilo i oko hiljadu ostalih
lepoglavskih kažnjenika izazvanih zverskim postupkom
uprave. Zaplašena ovakvim obrtom stvari, uprava je pozvala
u pomoć žandarmeriju. U zoru dvadesetog avgusta u hodnike
političkog odeljenja kaznionice uputilo se oko osamdeset žan-
123
dara. Iako su se kažnjenici zabarikadirali, vrata soba bila su
silom otvorena. Nije bilo kažnjenika koji ovom prilikom nije
bio pretučen. Od jednog puščanog metka bio je ranjen Stevan
Boljević.
Desilo se to upravo u vreme kad se naša grupa nalazila
u Sudskom Istražnom zatvoru na Adi ciganliji. Ovaj događaj
dao je povoda dobro organizovanoj akciji širom zemlje. Pošto
se radilo o delu, kažnjenika radićevaca i ustaša, u celu stvar
umešao se i dr Vlatko Maček. Nešto zahvaljujući široko orga-
nizovanoj akciji i protestima, a verovatno i zbog toga što
su se vlasti bojale novog sličnog slučaja, koji bi mogao da
dovede do pobune u još nekom od kaznenih zavoda, Mini-
starstvo pravde donelo je rešenje o koncentraciji glavnine
političkih osuđenika — na prvom mestu komunista — u Mi-
trovačku kaznionicu.
Mitrovačka kaznionica sastojala se u to vreme iz dva
kompleksa potpuno odvojenih zgrada. Svaki od njih bio je
okružen zasebnim zidom. Prvi kompleks sačinjavale su: velika
glavna zgrada sa ogromnim skupnim sobama, zgrada samica,
crkva, bolnica, radionice, kuhinja i druge prostorije. Kapija
kroz koju su morali proći svi koji bi ulazili u kaznionicu
nalazila se ispod zgrade u kojoj je bila smeštena uprava
kaznionice. Drugi kompleks sastojao se od takozvane »mla-
dićke« zgrade, sagrađene na tri sprata sa jedanaest većih
soba, kuhinjom, bolnicom i oko četrdeset samica. Zgrada se
zvala »mladićka« što je n a j p r e bila namenjena maloletnim
kažnjenicima. Ministarstvo je rešilo da sad tu koncentriše
političke kažnjenike.
Cim su u n j u bili dovedeni drugovi iz Lepoglave, Kaznio-
nički komitet počeo je pripreme i ubrzo kažnjenici cele zgrade
proglasiše š t r a j k glađu. Još istog dana došao je u Mitrovicu
izaslanik Ministarstva pravde. Saslušavši izaslanike š t r a j -
kaškog komiteta, on priznade da su njihovi zahtevi opravdani
i naredi da im se udovolji. Ubrzo iza toga dođe i ministarska
naredba kojom se političkim osuđenicima daje dnevno pet
sati šetnje, mesečno jedan paket od dvadeset kilograma i
pravo na dva pisma. Osim toga, dat je liberalniji režim u
vezi sa knjigama i drugom legalnom štampam, sve iz razloga
»da se ubuduće izbegnu pobune«, kako je stajalo u obrazlo-
ženju naredbe. To se zbilo u onom kraćem periodu popuštanja
režima, o čemu sam već govorio.
Ova pobeda imala je ogroman značaj za dalji život osu-
đenih drugova. Ona je omogućila kaznioničkom kolektivu da
ozbiljno povede računa o zdravlju starih i obolelih kažnje-
nika, a što je bilo isto tako važno, da se pozabavi i time
kako da što uspešnije organizuje političku i kulturnu izgrad-
n j u drugova koji su morali da tu žive. Pre toga u tajnim
skrovištima pojedinih soba kaznionice bilo je s mukom pri-
kupljeno nešto ilegalne i polulegalne literature i materijala.
Do te literature i materijala dolazilo s e raznim putevima i
dovijanjima, koji su često bili plaćeni novim kaznama i pro-
gonima. Sad se kaznionička »tajna« biblioteka naglo počela
da uvećava. U njoj se moglo da nađe i takvih knjiga koje
se sigurno nisu mogle da nađu ni u jednoj biblioteci tadašnje
Jugoslavije.
Eto u takvim uslovima se živelo u Mitrovačkoj kaznionici
kada je u nju stigla naša grupa. Prema kućnom redu kaznio-
nice morao je svaki osuđenik da provede bar prva tri meseca
u samici. Međutim, i na to je delovalo novostvoreno stanje
kada su u pitanju bili politički kažnjenici. Nešto u vezi s
opštim popuštanjem, a još više, mislim, zato što su sve češće
nailazile nove grupe osuđenih komunista kojima je trebalo
napraviti mesta u samičkoj zgradi a istovremeno sprečiti
njihovo povezivanje u samicama, uprava kaznionice bila je
prisiljena da skraćuje ovo vreme. Tako se desilo i našoj grupi.
Da li zato da napravimo mesta zagrebačkim komunistima
koji su suđeni iza nas ili zbog novog režima, prebačeni smo
u »mladićku« zgradu posle trideset dana provedenih u
samicama.
Mitrovačka kaznionica ličila je tada zaista na »komuni-
stički univerzitet«, kako su je u to vreme zvali. Posle svega
što smo u poslednje vreme preživeli, osećali smo se kao da
smo došli u nekakav novi, bolji svet. Našli smo se odjednom
među toliko starih i novih, poznatih i nepoznatih drugova,
u dobro organizovanoj sredini, gde se moglo mnogo toga čuti,
osetiti i naučiti. Tek tu sam spoznao koliko je mnogo učinjeno
zahvaljujući dugoj i mučnoj borbi. Skupe žrtve nezaboravnih
drugova Zlatka Šnajdera, Milosavljevića, Ibrahima Babovića,
Festinija, Leonarda Bankera, koji su u toj borbi dali svoje
živote, obezbedili su da život nas političkih kažnjenika, koliko
god su to zatvorski uslovi dozvoljavali, postane snošljiviji.
Petorici iz naše grupe, među njima i meni, ostalo je samo
11272— Mučne godine 113
još nekoliko meseci da izdržimo kaznu, ali meni nije bilo
suđeno da u miru provedem to vreme.
U drugoj polovini novembra 1935. godine preko poseta
stigoše nam vesti o novoj provali u Beogradu. Vesti su bile-
kontradiktorne. Znalo se samo sigurno da je ova provala
počela hapšenjem studenta Dragana Lazarevića. Lazarević j e
uhapšen kod svoje kuće u Aranđelovcu, a zatim doveden u
Beograd,- gde se klupko provale počelo da odmotava. Gotovo
istovremeno čusmo da je provala počela u Zagrebu i da
policija povezano vrši istragu.
Posle nekoliko dana javiše iz uprave kaznionice da j e
stigao dr Bora Prodanović sa još nekim advokatima. Tražili s u
da se vide sa nekim drugovima, a među njima sa Mošom P i j a d e
i Petkom Miletićem. Malo me je začudilo kad sam čuo da t r a ž e
i mene. Odveli su nas u sobu za posete. Bora nas je dočekao uz.
smeh i dobacivanje. Razgovaralo se u alegorijama. Bora je
došao da nas obavesti o nekim porukama CK. Cak je uspeo da
krišom doturi pismo CK Kaznioničkom komitetu upakovano
u korice neke knjige. Mnogo m e je bila zabrinula jedna po-
ruka. Bora nas je zavijeno obavestio da je provaljen »Zembilj«-
Provala je čak mnogo veća nego što je bila naša. Uhapšeni su
Dorđe Mitrović-Joca, Trajko Stamenković, Nikola Grulović r
Laza Lilić, Jova Jerković, Mile Cvetić, Jovan Kalapuš, Josip
Basak, inž. Lovro Šperac, Bosa Cvetić i mnogi drugi. Policija
je tražila od Ministarstva pravde da im radi dalje istrage
preda Acu Miloševića, Petra i mene, pošto smo u ovoj provali
terećeni. Bora je naročito naglasio da traže mene. Rekao n a m
je da su Acu, koji se tih dana nalazio u samičkoj zgradi M i -
trovačke kaznionice, već izručili Vujkoviću. Još ne zna k a k a v
je odgovor dalo Ministarstvo u pogledu mene i Petra, ali
Partija traži da u slučaju pokušaja našeg odvođenja k a ž n j e -
nici kolektivno dadu otpor.
IPAK SU NAS IZVELI
Nije mi bilo lako. Zatvorski komitet je rešio da se P e t a r
i ja ni časa ne izdvajamo od ostalih kažnjenika i da budemo
oprezni. Ipak se desilo da su nas jedne večeri prevarili. Bio
sam sobni dežurni. Zimski dan se završavao, već odavno s e
145
bilo smrklo. Upravo se delila večera kad mi javiše da treba
da idem da preuzmem za našu sobu čisto rublje. Pošao sam
i ne sluteći ništa. Kad sam ušao u sobu u kojoj je bila kan-
celarija »mladićke« zgrade, zastadoh zapanjen. Petar je stajao
između dvojice žandara. Cim su se vrata zatvorila, zgrabiše
me i privedoše njemu. Vraćaju nas beogradskoj policiji, sinu
mi kroz glavu. Jedan od žandara reče pokazujući na Petra:
»Ovaj je jači, veži toga uz njegovu desnu«.
Petar je zaista bio snažniji nego ja. Njegova desna ruka
bila je jača od moje. Držeći se nekih svojih pravila ili isku-
stava, želeli su da sputaju najjaču ruku. Zato su valjda vezi-
vali moju levu za njegovu desnu ruku.
»Što bi — bi, ovaj put se moramo bolje držati«, rekoh
Petru.
»Ne boj se«, odgovori, »videćeš«.
Izveli su nas iz sobe. Po hodnicima je vladala tišina. Sobe
su bile pozatvarane. Panduri su se vraćali zveckajući klju-
čevima. Nigde nikog da damo znak o onom što nam se desilo.
Izveli su nas kroz kapiju »mladićke« zgrade. Vodili su nas
duž velikog zida glavnog dela kaznionice. Uvedoše nas u
upravu. Tek tada mi pade na pamet da protestujem.
»Neću dalje da idem. Hoću da znam kuda me vodite«.
Iz jedne sobe izađe zamenik upravnika kaznionice F r a n j o
Fleger, kome su kažnjenici iz gorke ironije dali nadimak
Babo. On je veoma često umeo da bude strašan tiranin
kaznionice.
»Šta se bunite. Idete u Cačak na suđenje nekoj vašoj
grupi. Bićete samo svedooi. Evo naređenja«.
Zaista, u naređenju je pisalo to što je on rekao. Babi se
nešto strašno žurilo da nas što pre otpremi. Dovikivao je
nekim pandurima da se spreme da ga negde prate.
Kada smo izašli iz zgrade udaljavajući se putem prema
stanici, čuli smo daleku buku i b r u j a n j e glasova. U jednom
času pomislio sam da je to neki vojni transport čija se buka
čula od stanice. Ali nije mnogo ličila na to. Tek kasnije kad
smo se vratili u kaznionicu, saznao sam. o čemu se radilo.
Cim su primetili da nas nema, drugovi iz naših soba obave-
stili su o tome Kaznionički komitet. Komitet je naredio
uzbunu. Sve se prolamalo od vike i lupe. Lupalo se porcijama
o rešetke prozora, udaralo klupama o vrata, tražili su uprav-
io* 147
 nika. Došao je Babo. Tek kad je doneo akt koji je i nama
pokazao, kaznionica se smirila. Babo je obećao da ćemo za
dva dana biti opet u zgradi. Komitet je upozorio da će doći
do još veće gužve ako tako ne bude. To je, dakle, bio uzrok
one Babine žurbe da nas što pre otpremi zajedno sa žanda-
rima iz upravne zgrade.
Iako smo videli akt, bili smo ipak uznemireni, a naročito
kad smo stigli, fra beogradsku stanicu. Malo smo se smirili
tek kad smo seli u voz uzanog koloseka i krenuli prema Čačku.
Vagon trećeg razreda u koji su nas uveli bio je pretrpan.
Sedeli smo vezani na tvrdim uzanim klupama, a preko puta
nas žandari pratioci. Putnici, primetivši nas vezane u robi-
jaškim odelima, došaptavali su se nešto, a onda počeše da nas
nude jelom. Negde oko Gornjeg Milanovca u kupe uđoše
dvojica putnika. Kako nije bilo slobodnog mesta, ostadoše
stojeći preko puta nas. Jedan od njih govorio je glasno f r a n -
cuski. Primetih da govori nama praveći se kao da razgovara
s onim drugim. Reče da je poslan od drugova iz Čačka da
nam prenese neke poruke. Koliko se sećam, poruke su se
odnosile na to kako da usmerimo tok sudskog procesa. Treba,
naime, povezati rad pohapšenih drugova s legalnim poslo-
vima oko izborne kampanje. Nisam imao razloga da sumnjam
u neku njegovu zlu nameru. Ponovio je poruku nekoliko puta.
Dao sam mu na znanje da sam sve razumeo.
Mnogo docnije saznao sam da je to bio inž. Fića Popović,
šumar, koga su drugovi iz Čačka poslali nama u susret. Znali
su da ja govorim francuski pa su tako smislili da mi prenesu
poruku. U Cačak smo stigli vrlo rano. Bilo je oko četiri sata
u zoru. Zimska noć dočekala nas je svojom studenom vlagom
i pomrčinom. Strpali su nas u užasno prljavu i hladnu sobu
provincijskog zatvora. Ubrzo smo saznali da su Mišović i dru-
govi u sobi nedaleko od naše. Saopštio nam je to zatvorski
ključar. Zahvaljujući njemu, još pre zore uspeli smo da se
dogovorimo podrobno s njima o držanju prilikom suđenja.
Na javnom procesu koji je održan nekako u isto vreme
kad i nama u Beogradu, grupi pohapšenih čačanskih drugova
sudio je čačanski Okružni sud i osudio Mišovića, Tomića,
Novakovića i Miloševića na po dve godine robije. U gradu
je došlo do ogorčenja i uzbune. Mobilisala se sva napredna
javnost. Pošto su suđeni u Okružnom sudu, osuđeni su imali
pravo žalbe. Zalili su se. Pod pritiskom javnosti proces je
120
morao da bude obnovljen. I odbrana i. tužilac tražili su mene
i Petra kao svedoke. Kao što rekoh, pripremili smo sve da
celu stvar svedemo na to kao da se radilo o izbornoj kampanji
a u vezi sa sastavljanjem odvojene izborne liste i samostalnim
istupanjem Stranke radnog naroda.
U zoru smo bili prebačeni u toplu sobu zatvorskog klju-
čara. Učinili su to po naređenju nekog od važnijih faktora
iz Okružnog suda. Znali smo da su to uspeli da udese drugovi
iz mesta. Iz nekog hotela doneli su nam obilan doručak, a
posle još obilniji ručak. Celo vreme dolazili su neki ljudi
da nas vide i da s nama progovore po nekoliko prijaznih reči.
Dolazio nam je i jedan od advokata odbrane. Mislim da se
zvao Tucaković. Doneo nam je pisamce od Mišovića, dogo-
vorili smo se potanko o istupanju na popodnevnom suđenju.
Nas su doveli u sudsku dvoranu po podne oko četiri sata.
Dvorana nije bila velika, ali je bila dupke puna sveta. Cačak
je sa interesovanjem pratio tok suđenja d r u Mišoviću i dru-
govima. Seli smo u klupu predviđenu za svedoke. Iza nas
i oko nas bila je publika. Prvo su ispitali Petra. Ispalo je da
se uopšte i nije radilo o javkama nego o slučajnoj grešci koju
je učinio Petar pomešavši partijske materijale sa materija-
lima predviđenim za izbornu kampanju.
Zatim sam došao na red ja. Celo svoje svedočenje po-
stavio sam u duhu »narodnog fronta«. Nekoliko dana pre
toga u Mitrovici smo upravo prerađivali referat Dimitrova
na VII kongresu Kominterne. Njegove postavke o narodnom
frontu, kao i rezolucija, bile su mi sveže u pamćenju i sad
su mi vanredno dobro došle. Iskoristio sam situaciju da što
više kažem. Govorio sam o potrebi okupljanja i organizovanja
svih snaga pred rastućom opasnošću od fašizma u svetu i kod
nas. I sudije i odbrana išli su mi naruku. Videlo se da* je
i na sastav sudskog veća neko uticao. Izuzev jednog sudije,
za koga sam docnije čuo da je bio ljotićevac, gotovo svi ostali
kao da su se trudili da pomognu optuženima. Napao sam
režim i njegovu policiju koja je naše nastojanje na okupljanju
naprednih snaga u zemlji nastojala da spreči primenom nede-
mokratskih zakona i mera. Ja sam govorio kao komunista.
Izgleda da je ono što sam govorio bilo nepoznato i novo
većini onih koji su bili u dvorani. Možda sam na momente
bio pomalo patetičan. Na k r a j u sam aludirao na prvu presudu
Mišoviću i drugovima. U optužnici Mišovića ja sam pominjan
149
 kao neke vrste duhovni začetnik i inicijator svega onog što
su radili čačanski optuženici. I mene kao takvog osudio je
sud za zaštitu države na godinu dana zatvora, a Okružni sud
u Čačku ispade najednom veći papa od pape, pa raspalio
svima po dve godine.
Sudija i odbrana postavljali su prilično sugestivna pita-
nja, koja su davala mogućnost da čovek kaže šta želi. Jedini
koji je pokušavao**đa komplikuje bio je onaj sudija ljotićevac,
koji je prilično besmislenim nastupom dao samo povoda da
ga smišljenim i pripremljenim odgovorima učinimo smešnim.
Završili su saslušavanje Petra i mene. Na redu su biili
ostali svedoci. Nas su ostavili u sudnici sve dok nisu završili.
Osetio sam iza sebe neko šuškanje i došaptavanje u publici.
Primetih da mi g u r a j u nešto u džepove belog robdjaškog
kaputa. Osetih da se radi o novcu. Pokušao sam da odbijem,
bilo mi je neugodno. Hteo sam da im to nekako objasnim.
Došapnuše nam da se radi o »crvenoj pomoći«. Na brzinu
su sakupili novac i potrpali ga nama u džepove. Uklešteni
između žandara koji su nas sprovodili, nije n a m ostalo drugo
nego da ih pustimo da rade što su počeli. Ovaj novac smo
uspeli posle da prokrijumčarimo u »mladićku« zgradu i da
ga predamo Kaznjoničkom komitetu. Bilo je oko hiljadu
dinara.
Ovo suđenje u Čačku ostalo mi je zaista u vrlo prijatnom
sećanju. Video sam još jednom simpatičnu figuru dra Mišo-
vića. Čuo sam o muškom držanju Moše Tomića. Osetio sam
opet prisnu i ljudsku sredinu Čačana, koji su svojom napred-
nom političkom širinom i svešću uvek bili dragi. Učinilo mi
se da je pritisak čačanske javnosti bio toliki da je presuda
ispala blaža nego što je iko očekivao.
U jednom od brojeva »Duge« izašla su sećanja sudije
Ljubiše Stokića. Sudija Stokić je bio jedan od članova sudskog
veća prilikom suđenja dru Mišoviću i drugovima.
Evo šta on tu kaže u vezi s prvom presudom i zatim
obnovljenom sudskom procesu protiv Mišovića i njegove
grupe:
» . . . Iako je ova presuda bila znalački sročena, ona je
ipak ukinuta od strane višeg suda pa je predmet vraćen na
ponovno suđenje. Predsednik suda nije više imao mogućnosti
da i u druga suđenja ubaci sudije iz prvog veća. Tako je
123
došlo do toga da se u ovom drugom veću petorice nađu i
trojica sudija sa progresivnim političkim raspoloženjima . . .
. . . Jedan od njih bio sam ja.
Tadašnje policijske vlasti smatrale su da se m o r a j u po-
ssebno pooštriti mere bezbednosti ne samo u sudu nego i oko
suda. Tako je bila dovedena četa žandara iz Sarajeva, pa je
-ceo hodnik bio zakrčen surim žandarskim uniformama. Nas
trojica iz novog sudskog veća energično smo zahtevali od
predsednika veća da se donese odluka da se žandari smesta
udalje iz sudske zgrade, s obzirom da takvu vrstu obezbe-
đ e n j a sudsko veće nije tražilo. Po nalogu veća žandari su se
udaljili iz sudske zgrade. To je bila naša prva p o b e d a . . . «
Govoreći dalje o toku procesa, a napose o našem dovo-
đ e n j u iz Mitrovice, sudija Stokić priča: » . . . da bi se odbrana
optuženih mogla sprovesti kroz sudski postupak, sudsko veće
j e donelo odluku da se iz kaznenog zavoda u Sremskoj Mi-
trovici dovedu u sudnicu Todor Vujasinović . . . i Vaso P r l j a . . .
Zaista, bila je to veoma upečatljiva slika kad su se njih
dvojica u belirn robijaš kim odelima sa velikim crnim slovom
R na leđima pojavili na sudu. Bio je to između ostalog i
najbolji način da se razgoliti laž da se prema političkim
zatvorenicima postupa drukčije nego prema običnim krimi-
nalcima.
Sećam se žestokog dvoboja u vatrometu rečenica kad je
Todor V u j a s i n o v i ć . . . odgovarao na lukave provokacije jed-
nog od članova našeg veća, koji je inače bio l j o t i ć e v a c . . .
Trebalo je čuti tada nasmejanog Todora Vujasinovića i gle-
d a t i njegovo lice izmučenog borca, ali hornog za duhovitost
u tom robijaškom odelu . . . «
Suđenje se nastavilo i drugi dan. Iste noći nas su vratili
natrag u Mitrovicu. Putovali smo vozom koji je polazio iz
Čačka oko dva sata po ponoći. T a j voz mi je bio poznat.
N j i m e sam se poslednji put pre toga vraćao iz Čačka u Beo-
grad zajedno s Parovićem. Začudio sam se kad sam na stanici
video prilično mnogo sveta. Mnogo m e obradovalo kad sam
saznao da su t o neki omladinci i građani koji su naročito došli
d a nas vide, pozdrave i isprate.
Tek u vozu smo se setili da moramo ponovo proći preko
Beograda. Na beogradskoj stanici smo saznali da moramo
čekati sve do po podne i tada nam zaista nije bilo lako. Sme-
stili su nas u uzanu sobicu staničnog zatvora. Iako nas je
151
Babo u Mitrovici nekako umirio onim dokumentom, znao
sam da je beogradska policija bila u stanju da izvrši čak i
najgore bezakonje, do najcrnjeg zločina. Šta bi n j o j smetalo
da nas iz staničnog zatvora »preotme«. Osluškivali smo svaki
korak ispred vrata jedva čekajući da dođe veče i vreme
polaska voza koji će nas odvesti u Mitrovicu. Za nas dvojicu
kaznionica je ipak bila najbezbednije mesto u tom času. Ve-
rovali smo da će njeni zidovi i birokratizam vlasti, koji j e
odvajao Ministarstvo policije od Ministarstva pravosuđa, saču-
vati da ne dođemo ponovo u r u k e Vujkoviću. Srećom, tako
je i bilo. Vujković izgleda nije saznao za taj naš »boravak«
u Beogradu. Izgleda da je bio nečim drugim prezauzet.
U Mitrovicu smo stigli veoma kasno. Mimo propisa Babo
nas je otpremio odmah u »mladićku« zgradu. Otključavali su
sobe koje gotovo nikad posle večernjeg prebrojavanja kažnje-
nika nisu otključavali do zore. Upravi kaznionice bilo j e
izgleda stalo da u ovom času ničim ne izaziva stanovnike
»mladićke« zgrade, koji su im u to vreme ličili na osinjak.
Drugovi su nas dočekali sa iskrenom radošću. Celog sledećeg
dana morali smo po sobama da pričamo šta smo doživeli.
PROVALA ZEMBILJA
Po povratku iz Čačka ja sam se neko vreme bio malo
smirio. Izgledalo mi je da m e ipak neće izručivati policiji.
Ali m e opet uskoro poremeti nov Borin izveštaj, a odmah
zatim dolazak u kaznionicu Ace Miloševića. Policija je uspela
da dobije njegovo izručenje. Nalazio se u samici kad je došlo
naređenje i saglasnost Ministarstva pravde da ga predaju.
Acu j e policija ponovo tukla i saslušavala i sad ga je vratila
natrag.
Bora je javljao neke detalje o novoj provali. Istovremeno
je upozorio da me policija i dalje traži. Vujković naročito
insistira, jer me neki teško terete. Doduše, Ministarstvo pravde
još nije dalo saglasnost za izručenje.
Aca mi, opet, reče da mu je Vujković pred povratak
rekao:
»Misli Vujasinović da mi je podvalio i izmakao. Ali vide-
ćemo se mi opet za koji dan«.
Aca nam je ispričao mnoge pojedinosti o novoj provali.
Druge vesti koje su stizale donele su još niz novosti. P r o v a l a
120
je bila zaista krupnih razmera. Provaljeni su bili Pokrajinski
i beogradski Mesni komitet. Isto se desilo i u Zagrebu. Pro-
vala se i ovog puta protegla na mnogo mesta po unutrašnjosti.
Uhapšeno je i dosta rukovodećih drugova.
Kao što sam ranije rekao, beogradska provala počela je
u Aranđelovcu hapšenjem studenta Dragana Lazarevića. Meni
je već prilikom i naše provale bilo malo čudno kako se desilo
da je njega naša provala mimoišla kad se znalo da je bio
gotovo uvek u društvu nekolicine uhapšenih omladinaca, a
gotovo nerazdvojan sa Vojinom Kurtovičem. Na to me je
naročito upozorila jedna Kosmajčeva aluzija koju je dobacio
Vojinu Kurtoviću. To je bilo u čamcu prilikom našeg preba-
civanja na Adu ciganliju. Ne sećam se više šta j e rekao.
Rugao se nešto Kurtoviću i spomenuo Lazarevića. Video sam
da je Vojinu bilo neugodno. Ne znam sigurno, ali je lako
moguće da policija Lazarevića nije tada namerno uhapsila
da bi ga mogla pratiti i iskoristiti docnije, što je verovatno
i učinila.
Na nesreću, gotovo istovremeno, zagrebačka policija je
četrnaestog novembra 1935. godine, pod veoma misterioznim
okolnostima uhapsila na ilegalnom sastanku sekretara Ze-
maljskog biroa Dorđa Mitrovića-Jocu-Olgicu. U tom času
policija izgleda nije ni slutila koga je uspela da dobije u
svoje ruke. Hapšenje se dogodilo u vezi sa nekom lokalnom
zagrebačkog provalom. Međutim, ne znam da li je ikad
rasvetljeno kako je policija doznala za sastanak na kome je
uhapsila Mitrovića. On je na ovaj sastanak došao sa tašnom
u kojoj su se nalazili izveštaj i pripremljeni za kurira CK a
koje je Mitrović trebalo da preda sekretaru Oblasnog komi-
teta Hrvatske Franji Kralju, s kojim se našao na tom sastanku.
Policija nije u prvi čas znala za ove izveštaje pošto je tašna
imala duplo dno.
Dorđe Mitrović se, bar tako su mi kasnije pričali, u prvo
vreme držao dobro. Prilikom hapšenja imao je lažnu legiti-
maciju na ime Jovana Plavšića, inspektora glavne kontrole
u Beogradu. Tu legitimaciju pribavio mu je po njegovom
dolasku u Beograd Laza Lilić. Ne znajući šta s njim da radi
zagrebačka policija je sprovela Mitrovića u Beograd Vujko-
viću. Možda bi i tu Mitrović uspeo da se nekako izvuče da
Vujković ili neko od njegovih agenata nije, i to sasvim slu-
čajno, otkrio da tašna ima duplo dno. Neko mi je pričao
153
da se jedan agent slučajno oslonio na tašnu i osetio da u
n j o j nešto ima. Vujković se hvalio da je to bio on.
* Sadržaj tašne bio je veoma značajan za policiju i sudbo-
nosan za dalji tok provale. Među materijalom koji je policija
ovom prilikom našla bili su izveštaj i koji su davali vernu
sliku stanja partijske aktivnosti u celoj zemlji. Najdragoce-
niji od svih bio je poslednji izveštaj sekretara Zembilja Cen-
tralnom komitetu > *KP Jugoslavije. U izveštaju se govorilo o
radu Pokrajinskog komiteta Srbije, a još detaljnije o radu
Zembilja. Podrobno se iznosila analiza stanja i delovanja poje-
dinih političkih stranaka u zemlji. Tu se govorilo o Hodje-
rinom pokretu i odnosu Pere Zivkovića prema njemu, o nasto-
j a n j u Partije i drugih progresivnih elemenata da se stvori
narodni front po uzoru na onaj u Francuskoj u to vreme.
Prilično opširno se govorilo o radu na stvaranju Jedinstvene
radničke partije. Govorilo se o vladinim tvorevinama J N S
i JRZ. U njemu se govorilo o radu i zadacima pojedinih dru-
gova iz raznih partijskih foruma. Spomenut je niz ilegalnih
imena. Pismo je nosilo potpis Olgica. Policiji je bilo jasno
da je onaj u čijim je rukama nađen tako dragocen materijal
sigurno blizu izvora ovih izveštaja, ili je čak i njihov autor.
Otkrivanje materijala definitivno je slomilo Dorđa Mi-
trovića. Tačno je da se zahvaljujući Lazarevićevom slabom
d r ž a n j u i provali u Beogradu, već nalazilo u zatvoru mnogo
drugova. Bili su uhapšeni Trajko Stamenković, Bosa Cvetić
i njen brat Milorad Cvetić-Lile, zatim Mile Marić, Sreten
Stanić, Laza Lilić i drugi. Zahvaljujući čvrstom držanju na
prvom mestu Trajka Stamenkovića i još nekih, provala je
bila lokalizovana. Mitrovićevim hapšenjem provala je počela
da dobij a nov obrt. Đorđe Mitrović je bio na policiji straho-
vito mučen. Od posledica ovog mučenja i tuče on je ubrzo
posle presude u mariborskoj kaznionici u samici u toku
štrajka glađu umro. Međutim, nađeni materijal a i demora-
lizacija koja je zahvatila Mitrovića, učinili su da je provala
primila zaista velike razmere. Policija je uspela da dobije
šifru pomoću koje je dešifrovala pisma koja su bila upućena
Centralnom komitetu. Provaljeni su bili i neki kanali za
inostranstvo i neke javke. Uhapšeni su i Dača i Naftali-De-
majo, preko kojih su, kao što sam rekao, već nekoliko godina
stizali najpoverljiviji kuriri. Pored Trajka Stamenkovića, koji
* Fusnota na kraju knjige.
120
se nalazio u rukama policije i koji se, kao što sam već rekao,
odlično držao, policija je sad uhapsila člana Oblasnog komi-
teta za S r b i j u Nikolu Grulovića. Pohapšen je bio čitav Mesni
komitet za Beograd sa Josipom Bosakom na čelu. Nažalost,
ovoga puta pala je konačno i štamparija u kojoj je oko dve
godine sa uspehom i redovno štampan »Komunist«. Policija
je n a j p r e uhapsila Jovana Kalapiša, koji je pomagao Čoliću
pri organizovanju štamparije. Kalapiša je provalio Mika Bum-
bulović-Panta. Tako je konačno Vujkoviću uspelo da pronađe
štampariju »Komunista«, koju je s toliko upornosti tražio.
Tada je bio uhapšen i Jova Jerković sa ženom.
Prilikom provale palo je mnogo ilegalnih stanova, među
kojima i stan koji je za račun P a r t i j e držala starica Lenka
Vojnović. Bio je to jedan od naših najidealnijih ilegalnih
stanova. U njemu je Parović najradije odsedao kad je dolazio
u Beograd. Policija je uhapsila Lenku Vojinović. Ona je u
času hapšenja imala preko sedamdeset godina.
Provala je zahvatila aparat i punktove Zemaljskog biroa.
U Beogradu je uhapšen Laza Lilić, a u Zagrebu Marko Zovko.
U vezi sa tim provalama pohapšeno je bilo širom zemlje oko
šest stotina aktivista, članova Partije ili SKOJ-a. Pored Mi-
trovića, T r a j k a Stamenkovića i već pomenutih drugova, u
beogradskim zatvorima su se našli: Trajko Mišković, Dževad
Maglajlić, Lovro Sperac, Filip Bajković, Koča Popović, Sve-
tozar Vukmanović, Radomir Aranđelović, Mica Pavlović, u
stvari oko sto dvadeset drugova funkcionera i članova raznih
beogradskih partijskih foruma i jedinica.
Naravno da je policija odmah u početku utvrdila da su
Olgica i Joca jedno te isto lice. Ubrzo je utvrdila u čemu su
se sastojali moji odnosi sa Jocom i još nekim od uhapšenih.
Vujković je tek sada u potpunosti imao pravu sliku o meni
i mome radu. Prelistavajući sada neka policijska dokumenta
koja sam našao u arhivu Istorijskog odeljenja CK SKJ-a
video sam da je na temelju nekih terećenja policija izvela
zaključak da ja treba da znam više nego mnogi koji su joj
u tom času bili u rukama**. Zato je Vujković toliko insistirao
da me ponovo dobije. Mislim da mu to nije pošlo za rukom
samo zato što je Ministarstvo pravde bilo od njega malo
pametnije. Ono je bolje znalo organizacionu snagu kaznio-
ničkog kolektiva, koji je braneći prava kažnjenika bio u
** Fusnota na kraju knjige.
155

stanju da stvori krupne političke probleme. Ovaj je to utoliko
mogao jer je za njim stajala Partija kojoj više čak ni ovako
zamašna provala nije mogla mnogo da naškodi.
Otprilike nešto posle odvođenja mene u Čačak, u Mitro-
vicu je stigao Rade Vilotijević iz Kraljeva. Dru Mišoviću,
Tomiću i drugima iz Čačka prva osuda je posle suđenja o
kome sam govoriojoila poništena i oni su pušteni na slobodu.
Slično su prošli ostali kojima su sudili okružni sudovi. Osuđen
je bio samo Vilotijević.
Što se tiče grupe Ace Miloševića, koji je bio osuđen na
dve godine, u Mitrovicu je doveden još jedino Ninko Sakić,
koji je dobio godinu dana strogog zatvora. Čolića i druge
sud je pustio.
Kad sam već ponovo pomenuo Acu Miloševića, evo šta
mi je ispričao u vezi sa slučajem našeg suočenja.
»Nisam te zaista prepoznao, izgledao si mi sasvim druk-
čiji«, rekao mi je. »Poznao sam te tek drugi dan kad smo
se u hodniku sreli«.
A evo u čemu je bila stvar. Mene su tih dana mnogo
zaboleli zubi koje mi je polomio Kosmajac. Levi obraz mi je
otekao. Osim toga, ja sam primenio jedan oprobani zatvo-
renički trik. Otkrio mi ga je jedan stari drug koji je bio često
hapšen. I kad god su me izvodili na suočavanje ili fotogra-
firanje, ja sam, prema tom savetu, isturao jezik između zuba
i usana i lice je prilično menjalo fizionomiju.
»MITROVIĆA, KUCA J E GOLEMA«*
O Mitrovačkoj kaznionici ja ne mogu mnogo da kažem.
Bio sam u n j o j malo vremena. Osim toga, ja sam bio osuđen
u periodu n j e n e istorije koji bi mogao da se nazove zatišje
u odnosu na ono najcrnje, najstrašnije i najznačajnije što su
tu preživele ranije generacije kažnjenika, pa i mnogi koje
smo u to vreme u n j o j zatekli.
Sa upravom kaznionice došao sam u sukob već prvog
dana čim su nas prebacili iz samice u »mladićku« zgradu.
Oko deset sati pre podne neočekivano otključaše vrata na
* Robijaška pesma.
mojoj samici. U visokom holu samičke zgrade zatekoh neke
iz naše grupe dok su ostale upravo dovodili. Narednik Plantić,
poznati tiranin, saopšti nam da će nas prebaciti u zajedničke
sobe. U dvorište »mladićke« doveli su nas u času kad je bila
šetnja. Odmah nas okružiše sa svih strana. U sobi nam sta-
rešine zgrade saopštiše raspored po sobama. U hodniku nas
zaustavi jedan drug i reče nam da odemo u sobu broj sedam
da nas rasporedi Zatvorski komitet. Uprava me je rasporedila
u sobu broj sedam, a Kaznionički komitet, ili kratko »Kakić«,
u sobu broj pet. »Kakić« je, vodeći politiku ideološke izgrad-
nje kadrova, želeo da razmesti kažnjenike prema programu
obuke. Oni koji su izdržavali duže kazne, smešteni su u sobe
sa maksimalnim programom, srednji u srednje, a oni ispod
dve godine bili su upućivani u takozvane »ekspresne« sobe,
sa kratkim ali prenabijenim programom rada. Petica je bila
ekspresna soba. Ja sam poslušao naređenje »Kakića«. Zato
su me panduri izveli na raport pred upravnika kaznionice.
Raport je bio kratak. Kažnjen sam da tri meseca nemam
pravo pisanja pisama i primanja paketa. Ipak sam ostao u
sobi broj pet.
Petica je, osim toga što je bila »ekspresna«, važila pomalo
kao »vahabitska« soba. Nije, doduše, bila mnogo »vahabitska«,
ni blizu kao neke druge u to vreme. U stvari, nijedna soba
nije bila »vahabitska«. U svakoj je bilo i »vahabita«, radilo
se samo o tome da li ih je bilo manje ili više i da li su
uspevali da nametnu svoj ton. U svakoj sobi bilo je i opor-
tunista. Oni su obično bili manje grlati. Glavnina kažnjenika
bila je organizovana svesna celina kojoj bi tek ponekad opor-
tunisti ili »vahabiti« uspeli da nametnu svoj ton. Sve je to,
naravno, zavisilo od niza okolnosti.
Naziv »vahabiti« čini mi se da je izmislio pokojni Ognjen
Priča. On je inače bio čovek neograničeno duhovit. Naziv
je vukao poreklo sa Bliskog istoka. Podsećao je na tešku
svetsku krizu početkom ovoga veka, kada je poludivlje pleme
verski zaluđenih fanatika izvršilo zverski pokolj susednog
plemena drugih verskih nazora, ne ostavljajući u životu čak
ni kučeta ni mačeta.
U jednom tako velikom kolektivu kao što je mitrovački
naravno da je bilo i takvih ekstremista kojima je odgovarao
ovaj naziv. Bilo je, naime, takvih kojima je bilo ne do borbe
radi određenog cilja, nego jednostavno do borbe radi borbe.
123
U »Crvenom smehu«, šaljivom kaznioničkom listu koji je
izlazio s vremena na vreme, pisao je jednom drug Moša
misleći na takve:
»Kad n a m dadu mesa,
tražićemo čorbe
samo da se vodi
borba radi borbe«.
Čini mi se da sam brzo upoznao »peticu« iz toga vremena
i zato mislim da joj je naziv »vahabiti« bio ipak nametnut.
Bila je to dobra i borbena soba, sa čvrstim i jedinstvenim
kolektivom. U njoj sam zatekao ljude sa kojima sam se brzo
srodio i združio. Tu sam zatekao Pavla Papa, Krstu Popivodu,
Svetislava Stefanovića-Čeću, grupu vojvođanskih Mađara,
među kojima Serva, Ača, Kiša, Džerija. Bili su tu Jova Traj-
ković i Anton Salaj-Salajče. Nešto kasnije stigao nam je iz
zagrebačke omladinske grupe Josip Đerđa i još neki.
Predavači našeg sobnog »ekspresnog« kursa iz raznih
predmeta bili su Jova Trajković, Salajče, Cećo i još neki.
Radilo se u kružocima i veoma intenzivno. Mnogi su teško
izdržavali prenapregnuti program i pomalo protestovali. Radi
predaha imali smo, prema našem kućnom redu, pred ručak
i posle večere »mirni čas«. Pa i to je bilo kratko vreme da
bi se mogli da pripreme i prorade svi materijali koje je
predviđao program rada.
Kada sam došao u kaznionicu, tek su se nazirali začeci
onog što se kasnije izrodilo u »petkovštinu« i toliko štete
nanelo partijskom životu kaznioničkog kolektiva. U Mitrovici
je drug Moša Pijade-Šikić bio »starosedelac«. Petko Miletić
je bio prebačen sa grupom drugova iz Lepoglave u Mitrovicu
mesec dana pre moga dolaska. Kad sam došao, upravo je
završavala rad komisija koja je po naređenju CK imala da
ispita lepoglavske događaje o kojima sam već govorio. Zapo-
činjala je rad kaznionička partijska konferencija, koja je
trebalo da izabere novi zatvorski komitet.
Zivo smo pratili rad te konferencije. Mene je ona veoma
zanimala. Osećale su se dve linije. Iza jedne je bio Moša,
a iza d r u g e stajao je Petko. Petkova je bila na izgled bor-
benija, druga, Mošina, umerenija. Uz Petka su gotovo listom
bili »vahabiti«, mada su poneki od n j i h zastupali nešto što
je trebalo da bude još »borbenije«. Uz Mošu su se, pored
142
niza najozbiljnijih, među kojima su bili Priča i Keršovani,
našli i oni koji su p r e m a shvatanjima nekih važili kao opor-
tunisti. Ipak u tom času stvar se završila, bar na izgled,
dobro. Našao se kompromis.
Ono što je tada prilično zbunjivalo bio je bezdušan stav
pojedinih -koji su grubo i cinički pokušavali da blate druga
Mošu, da m u potkopavaju ugled, da ga v r e đ a j u ili čak n a -
prave smešnim.
Nasuprot drugu Moši, koji je ponekad bio naivno dobar,
neumornom radniku, čoveku čvrstog karaktera, stajao je
Petko, koji je u kaznionicu došao sa legendom heroja, n a
čije se držanje pred klasnim neprijateljem ukazivalo kao na
uzor komunističkog držanja. Međutim, pokazalo se docnije
da je to bio demagog, odlučan i bez skrupula. Petko je umeo
da uslove u kojima je došlo do popuštanja i blažeg režima
u kaznionici majstorski predstavi kao rezultat linije borbe
koju je on vodio. Još majstorskije je počeo da se okružuje
ljudima, veoma različitim po karakteru, mentalitetu i drugim
osobinama. Među njima je bilo i dobrih i vrednih drugova,
ali bilo je i takvih koji su ga iz svojih naročitih računa
sledili. Ti su obično bili najgrlatiji sledbenici Sepini, k a k o
smo zvali Petka. Gotovo svi oni koji su iz ovih ili onih
razloga bili isključeni iz Partije bili su uz njega i sada su
tražili načina -da se rehabilituju. Oni su ga obično slepo
sledili i podržavali. On je demagoški umeo da iskoristi, kako
»vahabite«, tako i neke inače dobre, borbene drugove u ostva-
renju svojih ciljeva. Takvi metodi i kvaliteti bili su strani
drugu Moši. •
Sve se ovo tek naziralo kad sam došao, ili možda ja i
većina ostalih kažnjenika nismo u to vreme mogli jasnije
da to vidimo. Mnogima od nas bili su u to vreme dragi i
dostojni poštovanja i Moša i Petko, prvi zbog svog opho-
đenja i dugogodišnje robije, a drugi zbog legende o d r ž a n j u
na policiji koja ga je dotad pratila. Ta legenda bila je r a s -
krinkana tek docnije, kad je CK uspeo da dobije u r u k e
materijale o njegovom stvarnom držanju.
U to vreme je bio izrazitiji sukob »Kakića« i nekih n a j -
zagriženiji-h »vahabita«. Oni su zajedljivo pratili svaku m e r u
»Kakića« smatrajući je oportunističkom.
123
 Sećam se slučaja kada se saznalo da policija traži izru-
čenje Petra i mene i kada je »Kakić« upozorio sobe da budu
oprezne i da nas ne daju. Sreo me je jedan od njih.
»Ne brini«, dobacio mi je ironično, »spremio vam je
»Kakić« duplu porciju suve hrane«. Hteo je da mi da do
znanja kako će se sve na tome i svršiti, a da će nas policija
odvesti.
KO HOĆE DA SE BORI,
MOZE TO DA CINI SVUGDE
Inače, život u kaznionici je tekao živo, bučno, pa čak
i veselo. Bilo je majstora da ga takvim učine. Najbolji orga-
nizator razonode bio je Mi-lan Apih. Od ozbiljnog postavljanja
drame do improvizacije, od požarišta do majstorskog kiča
i »cirkusa«, on je imao za sve neiscrpne režiserske sposob-
nosti. Iako su u kaznionici bili dozvoljeni samo takozvani
struni instrumenti, to jest tambure i violine, panduri su bili
zaprepašćeni kada su jednog dana, za vreme izvođenja velike
priredbe, u sobi broj dva čuli pravi-pravcati orkestar. Našli
su se tu i veliki i mali bubanj i tasovi, pa čak i harmonika.
Bubnjevi su bili napravljeni od starih provaljenih sita iz
kuhinje i još starijih olinjalih kožuha, koje su žiletima dc
kože obrijali. Slično su pribavljeni i ostali rekviziti. Pozo-
rišnu garderobu »krali« smo iz kofera u kojima su bile stare
stvari oduzete kažnjenicima prilikom dolaska u kaznionicu.
Ove stvari uprava je držala zaključane na tavanu zgrade.
Drugovi su našli načina da do tih »rekvizita« dođu.
Pored ovoga, svaka soba organizovala je razonodu za
svoj krug. U našoj sobi horovođa sam bio ja.
Osim nas komunista, u »mladićkoj« su bili smešteni i
osuđeni radićevci i ustaše. Ustaše su bile smeštene u sobu
broj jedan, a radićevci u sobi broj četiri. Te sobe su se
nalazile na dva suprotna kraja trećeg sprata zgrade. Kao što
su i sobe bile daleko jedna od druge, tako su oni bili dva
suprotna sveta koji su se ipak kao i sve suprotnosti dodirivali
u mnogo čemu. Radićevci su bili većinom seljaci, ustaše opet
uglavnom građanski i poluintelektualski elementi. S njima
je bilo teško žive ti i boriti se. Kad god bi čuli da će kraljica
da rodi, ležali su po krevetima kao paralizovani, očekujući
160
milost i amnestiju. Bili su uglavnom uvek spremni na svaki
kompromis sa vlastima samo da bi ih nekako pustili kućama.
Bila je, doduše, i jedna grupa njih koji su bili smešteni u
sobu broj osam. Zvali smo ih jednofrontovci i na njih smo
se mogli unekoliko da oslonimo, Sve ostale je veoma teško
bilo pokrenuti u akciju, osim ako se radilo o hrani i duvanu.
S druge strane, opet, oni su znali da nametnu akciju onda
kad nam je tako nešto n a j m a n j e bilo potrebno. Tako se dogo-
dilo mesec dana pre mog izlaska iz kaznionice.
Uprava je pokušala da ospori neka naša prava. Koliko
se sećam, pored nekih drugih važnijih stvari na koje je pri-
stala, uprava se zakačila oko količine duvana koju su tražili
kažnjenici. Momenat nije bio toliko povoljan da bi vredelo
terati mak na konac i počinjati štrajk glađu, to jest jednim
od najkrupnijih sredstava naše borbe. Direktive Partije spolja
bile su nam i dostavljene u tom smislu. Ali naši nazovi savez-
nici iz soba broj jedan i četiri postaviše nam ultimatum.
Uzalud je bilo svako ubeđivanje i razgovor. Rešili su da će
sami da š t r a j k u j u ako mi nećemo. Verovatno da duvan nije
bio jedini razlog njihove upornosti. Valjda ohrabreni situa-
cijom u zemlji i Mačekovim pozicijama, na koje je Stoja-
dinović morao da računa, mislili su da će štrajkom ubrzati
za sebe amnestiju o kojoj se stalno govorkalo.
Komitet je dugo diskutovao. Dozvoliti da uprava oseti
da smo pocepani, značilo bi ugroziti niz teško izvojevanih
prava i oslabiti svoje pozicije. Hteli ne hteli, morali smo da
pristanemo na štrajk. Znali smo da među njima ima dosta
i takvih koji su bili u stanju da vrdnu u najodsudnijem času.
Rešeno je da i mi njima postavimo uslov. Mi smatramo da
za štrajk nije sada vreme. Ne sviđa nam se isto tako što nas
ucenjuju, iako je nas devet desetina u zgradi. Idemo ipak u
štrajk, ali pod uslovom da teramo do kraja. Tražimo od njih
da se odmah obrazuje zajednički štrajkaški odbor, da se
likvidiraju sve zalihe h r a n e i da se pomešamo po sobama
da bismo mogli kontrolisati jedni druge. Pristali su. Tada
smo ubrzano počeli da se pripremamo.
Najavili smo upravi zajednički raport i formulisali za-
hteve. Znali smo unapred da će uprava te naše zahteve odbiti.
Zajednički smo izvršili pretres soba, pokupili svu hranu i
naredili da se do dana početka š t r a j k a likvidira. U našoj sobi
nalazio se Vojvođanin lekar Štajnfeld. Ne sećam se zapravo
U — Mučne godine 161
da li je već u to vreme bio završio medicinu ili je uhapšen
pred sam diplomski ispit. Uglavnom, svi su ga u kaznionici
zvali doktor. Njemu pade na pamet da predloži našem sobnom
ekonomu drugu Aču da smeša šećer, mast, čokoladu i ne
znam šta sve još, i da, kako on reče, napravi »koncentrat«.
I tako, dok su druge sobe lepo stvarale seb.i »kondicije« za
štrajk, jedući normalno svoju zalihu, mi smo naš »koncentrat«
morali da bacamo u jdozet. Niko ga nije mogao ni da okusi.
Svi su gadno psovali doktora.
Ovaj štrajk je trajao jedanaest dana i završio se pot-
punim uspehom. Sigurno je da nam je u tome pomogao pri-
tisak Partije i napredne javnosti, organizovan širom zemlje.
Dvanaestog dana pre podne stigao je iz Beograda predstavnik
Ministarstva pravde i udovoljio u potpunosti našim zahte-
vima.
Štrajk sam izdržao relativno lako. Čak sam i poslednjeg
dana imao snage da izađem u dvorište u šetnju. Doduše, nisam
šetao nego štedeći snagu sedeo sa nekoliko drugova razgo-
varajući pomalo. Osim toga, bio sam sobni predstavnik u
štrajkaškom odboru, a to je značilo da sam pored ostalog
morao svaki dan za vreme šetnje da idem na treći sprat na
savetovanje štrajkaškog odbora.
Uprava nas je prvih dana štrajka na razne načine pro-
vocirala. U podne su donosili u sobe kazane sa jelom i
svež hleb koji je jako mirisao. Sve to nosili su puceri*
između kreveta na kojima smo ležali. Pred k r a j pokušali su
da prete. Ali nasilne mere kao ranije nisu primenjivali, niti
su kao nekad pokušavali da nas veštački hrane. To nisu
mogli jer nas je bilo mnogo više nego ikad dotada u kaznio-
nici i jer smo bili, tako reći, sto-posto jedinstveni. U štrajk
je ušla čak i bolnička soba. Izdvojili su se samo nekoliko
njih iz soba naših »saveznika«. Jedan od njih bio je najgr-
latiji zagovarač štrajka, a kad je štrajk počeo, tražio je da
ga izdvoje u samicu. Panduri su ih preselili u samice.
Štrajk je imao i posledica. Podlegla su dvojica, komunist
Leonardo Banker i ustaša Stipe Javor. Nisu umrli u samom
štrajku, nego kratko vreme posle štrajka. Banker je bio iz
Tuzle, gde je živelo nekoliko porodica doseljenih Italijana,
* Kriminalci kažnjenici koji su od u p r a v e bili izdvojeni da
poslužuju.
162
m e đ u kojima i njegova. Bili su odlični zidarski majstori.
Leonardo je bio stari član Partije. Uhapšen je u Tuzli 1932.
godine sa grupom tuzlanskih komunista i osuđen na pet go-
dina robije. Za vreme štrajka Banker je počeo da poboleva.
Istog dana kada je štrajk završen prenesen je u bolničku
sobu. Ustanovljeno je da boluje od teškog plućnog apscesa.
Nešto slično desilo se i frankovcu ustaši Stipi Javoru. Na
traženje naših drugova, lekara dra Pavla Gregorića i dra
Moni Levija da obolele odmah prebace u Beograd na bolničko
lečenje, uprava je n a j p r e odgovorila da nema potrebe, a zatim
je otezala donošenje odluke. Međutim, dok smo se oko toga
natezali s upravom Stipe Javor je umro. U kaznionici je
prilikom prenošenja njegovog tela u Zagreb došlo do demon-
stracija. Tek tada je Banker prebačen u beogradsku bolnicu.
Ali bilo je već kasno.
Dok je Banker ležao u bolesničkoj sobi,, posećivao sam
ga svaki dan. Bio je svestan da će umreti.
»Ti izlaziš uskoro. Molim te pomozi mojima«, govorio
mi je.
Mislio je na ženu i decu. Znao je da ću posle puštanja
biti proteran u Tuzlu. Znao je i to da će mu porodica imati
mnogo neprilika ako umre, jer je bio italijanski državljanin.
Umro je dan-dva pre moga izlaska. Sahranjen je na beo-
gradskom groblju.
ROBIJA, ŠKOLA REVOLUCIJE
Mi smo imali u to vreme u Mitrovici zaista bolje uslove
života nego što ih je dotad imala i jedna kaznionica u zemlji.
U našoj biblioteci, kao što sam već rekao, mogle su se naći
i takve knjige koje se sigurno izvan kaznionice ne bi mogle
dobiti. Najznačajniji deo biblioteke, ilegalni, nalazio se u na-
ročitim skloništima pod podom. Za ova skloništa znalo je
samo nekoliko drugova, među njima bibliotekar Radivoje
Davidović-Kepa. Često smo se šalili s njim prikrivajući mu
poneku knjigu. Naročito smo se grabili oko knjige Džona Rida
»Deset dana koji su potresli svet«. Imali smo je i u originalu
i u prevodu pisanom rukom.* Krili smo je u našoj sobi više
* Ova knjiga štampana je kod nas tek posle oslobođenja.
31* / 163
 od mesec dana dok to Kepa nije nekako namirisao. Sećam s e
koliku je diskusiju ona izazvala u vezi sa Staljinovom ulogom
u revoluciji. Čudili smo se da ga Riđ uopšte ne spominje m e đ u
vodećim ljudima oktobarske revolucije.
Uslovi za učenje bili su u to vreme zaista vanredni. A
sistem strog i nametljiv, upravo takav da pomogne i n a t e r a
na učenje čak i one koji nisu imali naviku da mnogo uče.
Svaku temu izlagae je n a j p r e predavač dok bi slušaoci morali
obavezno da prave pribeleške. Pošto bi se svaki od nas i n d i -
vidualno pripremio, stvar bi se razrađivala u kružocima, a
onda bi ponovo bila dokrajčena na zajedničkom skupu grupe.
Predavači su većinom bili stari i iskusni drugovi, među.
kojima je bilo i takvih da bi mogli predavati i na svakom
univerzitetu. Među takve su se ubrajali Moša, Ognjen Priča.
Keršovani, dr Branko Bujić i još neki.
Priču sam poznavao dugo, još iz srednjoškolskih klupa."
Već tada se o njemu govorilo kao o enciklopediji znanja. N a
robiji je on to znanje dogradio. Važio je kao odličan pozna-
valac filozofije, a posebno marksističke filozofije. Priča je-
bio odličan predavač, vanredne memorije. Predavao bi slo-
bodno, vrlo često bez beležaka. To mu se jednom prilikom
umalo nije osvetilo. Koliko se sećam, radilo se o nekoj tezi
koju je postavio. Drugovi su uspeli da pribeleže tačno kako-
je to on rekao. Posle završetka predavanja nastala je disku-
sija oko te teze. Bilo je oprečnih mišljenja. Neko je požurio-
da ga optuži Zatvorskom komitetu zbog skretanja udesno i
revizionizma. Pitali su ga da li je on to tačno tako r e k a o .
»To je tako rekao Lenjin«, odgovorio je Priča. Svedoci.
su dokazivali da to nije tačno, jer prilikom predavanja Ognjen,
nije imao nikakve knjige niti nekih pribeležaka pri ruci iz.
kojih bi mogao da citira Lenjina.
»Pa dobro, ja ću vam sada naći t a j citat«, nasmejao se-
ironično Priča. Doneo je to Lenjinovo delo i pročitao citat.
Bio je od reči do reči isti kao i citat koji su drugovi zapisali.
U to vreme je obolelog kaznioničnog pravoslavnog sve-
štenika zamenjivao kaluđer Makarije. Bio je to dobar čovek
koji nam j e učinio niz usluga. Voleo je mnogo Priču. Znao-
je doći u vreme kad su sobe bile zatvorene, narediti p a n d u -
rima da m u dovedu Priču. Videli smo ah kako šetaju p o
uzanom kaznioničkom dvorištu. Priča je za celu dužinu bio-
veći od kaluđera. Razgovarali su o filozofiji, Priča je sipao
164
c i t a t e grčkih i hrišćanskih filozofa dok ga je kaluđer po-
smatrao s iskrenim uvažavanjem.
Keršovani je bio drukčiji. On je voleo da sve ima napi-
sano. Ne znam kako je stizao da toliko toga napiše. Radio
j e kao crv. I sve m u to nije smetalo da svira na violini u
Apihovu orkestru. Pristajao je onako ozbiljan da mu Apih
natakne nekakvu kapu od papira i da ga maskira zajedno
.s ostalim učesnicima orkestra.
Ponekad smo morali da slušamo muziku u nevreme. Nije
to svirao naš orkestar. Radilo se o jednom našem drugu stu-
d e n t u koji je usled mučenja na policiji doživeo nervni slom.
U prvo vreme nije nam smetalo njegovo ponašanje. Ali mnogi
znaci su govorili da mu se stanje pogoršava. Zeleo je da stalno
b u d e predmet pažnje. Tako, na primer, dok bi ostali slušali
n e k o zanimljivo predavanje i dok bi oči slušalaca bile usme-
rene prema predavaču, on bi odjednom, osetivši da ga niko
n e posmatra, snažno zviznuo. Svi bi se pogledi okrenuli naglo
prema njemu, neko bi podviknuo ili opsovao.
Na k r a j u smo zatražili da ga bar na neko vreme izdvo-
j i m o u samicu. Drugovi su uz njega u istu samicu uputili
Miljka Mijaljkovića. Student je u samicu poneo i violinu.
I gotovo svake noći iz dubokog sna budili hi nas čudni i
neobični zvuči violine koji su dopirali iz njihove samice.
Problemima našeg zdravlja i higijene u sobama bavio se
uporno naš P a j a »higijena«, to jest dr Pavle Gregorić. Uvek
s m o se radovali da ga vidimo, oduševljavala nas je njegova
vedrina i ubedljivost, a još više njegov humanizam. Ali njemu
s nama nimalo nije bilo lako. Na primer, u sobi broj trinaest
bili su smešteni drugovi Slovenci. I ko zna zašto, ispalo je,
iako to niko ne bi ni pretpostavio, da upravo njihova soba
n i j e imala mnogo veze s pojmovima higijene.
»Sto da peremo porcije«, odgovarali bi uporno Paji, »kad
ionako moramo opet za sat-dva da iz njih jedemo«.
Paketi i sav novac koji smo dobijali išli su u kolektiv.
Z a novac je nabavljena hrana i druge potrebe. Sve se zatim
delilo po sobama, kao takozvani nuzužitak. U kuhinji su radili
naši drugovi. Hrana je bila dobra i uz nuzužitak dovoljna.
Kuhinjom je u to vreme rukovodio B u r o Pucar kao šef
kuvara.
U našoj sobi ekonomatom je rukovodio Ač, stariji čovek,
domaćin i preteran štediša. On je raspolagao manjim zali-
165
hama hrane koju nam je delio. Da bi bio što pravičniji,
strugao je kocke šećera da budu jednake veličine. Ono što
bi nastrugao čuvao bi za bolesne. Bio je čudna poštenjačina.
Jednom se soba pobunila protiv njegovog ekonomisanja i
cicijašluka, kako su to »začetnici bune« nazvali. Došlo je do
glasanja po koliko kocaka da se deli svakome. Natezalo se
da li kocku i po, ili dve. Da bi prekratio diskusiju, Pavle
Pap predloži da se dele tri kocke. Ač umalo nije pao u
nesvest. Od »šoka« je zaboravio i ono malo neophodnog srp-
skog jezika kojim se služio. Počeo je na mađarskom da grdi
Papa. Svršilo se na tom što smo rešili da se deli kocka i po.
Ač se nekako smirio.
Mislim da sam za celo vreme provedeno u kaznionici bio
u istinski drugarskim odnosima sa svima drugovima u sobi.
Pavla Papa sam ipak voleo najviše. Voleo sam njegovu
neiscrpnu životnu energiju i neverovatno živ smisao za radost
i humor. Za vreme »mirnog časa« sedeli smo nas dvojica u
umivaonici. Tu sam mu davao časove iz ruskog jezika, a uz
put smo razgovarali o svemu i svačemu. Pošto smo nas dvojica
bili zaduženi za zabavni život sobe, to smo ovde u umivaonici
izmišljali i razne smicalice i šale da što bolje razonodimo
sobne drugove. Tu smo smislili efikasno sredstvo za prese-
canje predavanja dužih od jednog sata. Sobni program rada
bio je prenatrpan, a bilo je ljudi koji nisu bili navikli na
sistematsko učenje. Čak i onima koji su u kaznionicu došli
gotovo iz školskih klupa, nije ostajalo mnogo vremena za
nešto drugo osim za pripremanje lekcija, seminara i diskusija.
Bilo je, međutim, predavača koji se zanesu predavanjem, pa
daleko prekorače određeno vreme. Takvo prekoračenje išlo
je na račun šetnje ili »mirnog časa«. Sa Papom sam se dogo-
vorio kako da tome stanemo na kraj. Izmislili smo način na
koji ćemo prekinuti izlaganje takvog predavača dok su drugi
bili na šetnji. U zaveru smo uveli i trećeg, koj.i nam je za
tu svrhu dobro došao. Bio je to neki Austrijanac Kropf ili,
kako smo ga zvali, Kukac. Dok je živeo u Austriji, Kropf
se bavio švercom. Partija ga je iskorišćavala za prebacivanje
ilegalnog materijala. Jednog dana je uhvaćen i osuđen kao
komunista na četiri godine zatvora. Uskoro je trebalo da ga
puste. Nikad ga nije mnogo interesovao teoretski rad. Čekao
je da mu nekako što pre prođe vreme kazne, dosađivao se.
Jedini je on imao prava da ne sedi za stolom dok t r a j e čas.
Ležao bi za to vreme na svom krevetu i odatle prema svom
raspoloženju pratio predavača. Njemu smo, dakle, poverili
našu stvar kao aktivnom izvođaču.
I tako jedne večeri za vreme časa desila se ovakva scena.
Predavač prekoračio vreme. Kaznionički sat otkucao. Ljudi
počeli već da se vrpolje. Najednom predavač zastade u pola
reči. Ukočena pčgleda, zbunjen, posmatrao je nešto tamo
negde visoko iza leđa slušača. Sve se glave gotovo istovre-
meno okrenuše u tom pravcu. Videli smo kako lagano uza
zid pužu ogromne makaze i režu li, režu. Svi su se smejali,
pa i sam predavač.
Makaze smo napravili od kartona. Pomoću jačeg belog
konca i klinčića udesili smo da one kako treba funkgionišu.
Kukac je pristao i sa uživanjem čekao moment kako bi počeo
da poteže dva kraja konca, onaj kojim su se makaze izvlačile
iza kreveta gore uza zid i drugi koji je privlačio jedan krak
makaza drugom.
Makaze su ostale u upotrebi kratko vreme. Kukac je sa
uživanjem vrebao predavače. Oni su se trudili da ne preko-
rače određeno vreme.
Drugom prilikom pripremili smo . urotu« protiv jednog
druga i njegove nervoze. Bio je to već stari robijaš kad smo
mi došli. Osuđen je na deset godina i, koliko se sećam, kad
sam ja došao, on je već bio odsedeo nešto oko pola svoje
kazne. Na robiju je došao tačno po odsluženju đačkog vojnog
roka. Došao je veoma mlad i upao u kaznionicu za vreme
njenog najstrašnijeg perioda. I robija je učinila svoje. Ono
što je na prvom mestu ona podgrizala, bili su nervi ljudi.
Iako relativno mlad, ovaj drug je imao u to vreme već sve
osobine većine starih robijaša, pa čak i više. Bio je strahovito
nervozan, često se uzrujavao i dolazio u sukob sa ljudima.
On se, pored ostalog, bavio izučavanjem ekonomskih odnosa
u zemlji. Zanimala ga je mnogo statistika. Od kuće su mu
slali dosta literature koja mu je bila potrebna. Osim toga,
od kuće je dobio nekoliko vanredno debelih svezaka, lepo
uvezanih u kožni povez. Imao je i odlično »Pelikan« naliv-
pero, nešto što je malo ko od nas imao u to vreme. Sve što
je radio, radio je pedantno i pažljivo. Njegove knjige i sveske
bile su primer urednosti i čistoće. Njegove beleške bile su
kaligrafski besprekorne, jedno slovo kao drugo.
123
 Sve bi to drugovi samo pozdravili da nije imao jednu
osobinu zbog koje su često i on i drugi imali muke. Kad bi
počinjao »mirni« čas, svi su već znali šta će se desiti. On
bi tada pažljivo posmatrao gde ko seda. Onda bi se uputio
tamo gde je smatrao da sede najmirniji drugovi. Prekoračio
bi klupu. Na sto bi metnuo svoje knjige i svesku. P r e nego
što bi seo pogledao bi još da li neko od suseda piše mastilom.
Pomerio bi pažljivo^što dalje njegovu mastionicu i tek tada
bi lagano seo pažljivo otvarajući svoju svesku i odvrćući
nalivpero. Sveska bi zablistala svojom čistotom i belinom.
Bila je to sigurno jedina sveska u sobi u kojoj nije bilo
apsolutno nijedne mrljice, precrtavanja ili magarećeg uha.
Ako bi se desilo da se neko od suseda slučajno pomeri,
on bi ga m r k o pogledao preko naočara. Bože sačuvaj da neko
makar imalo zaljulja sto. Dovoljno je bilo da škripne neka
susedna klupa, on bi neminovno zastajao u radu, mrko pogle-
dajući prema »uzročniku«.
Kad bi morao slučajno za vreme »mirnog« časa da ide
u umivaonicu ili klozet, nastala bi čitava ceremonija. Najpre
bi pažljivo posušio i zatvorio svesku i svoje knjige. Zamolio
bi jednog od suseda da m u to čuva, pa bi tek onda ustajao
iza stola. Naravno, kad se vraćao, cela stvar počinjala bi
istim poretkom iznova.
Dodijala ljudima njegova pedantnost i brecanje. Bunili
su se, protestovali i svađali se.
Razgovarajući jednom u umivaonici sa Papom o nekom
njegovom novom »slučaju«, ispričam kako smo, dok sam radio
po preduzećima, ponekad umeli da zavitlavamo crtače iz pro-
jektantskog biroa. Izrežemo sa neke hartije mrlju prosutog
tuša-ili mastila pa mu je stavimo na crtež kad on nekud iziđe.
To se neobično svidelo Papu. Našao je odmah negde komad
hartije kojim smo prekrivali sto i na n j e m u krupnu mrlju.
Nekom se prevrnula mastionica. Mrlja je bila idealna za naš
poduhvat. Našli smo i nekakvu prastaru suvu mastionicu i
čekali sa nestrpljenjem večernji »mirni čas«. Te večeri t a j
naš drug je bio nešto naročito nervozan. Napravio je scenu
već pri sedanju. Sedeo je dugo i radio. Pomislili smo već da
je pripremana šala za to veče propala, kad se on najednom
diže. Prepustio je Aču da mu čuva svesku i stvari.
Vrata se na umivaonici nisu ža njim potpuno ni zatvo-
rila, kad priskoči Pap. On brzo otvori svesku. Na već ispi-
164
sanu stranu postavi pripremljenu m r l j u i do nje stavi onu
bočicu. Svi su se digli da vide šta on to radi. Ač se počeo da
buni, ali smo ga ućutkali. Seli smo i sa nestrpljenjem čekali.
Svi su shvatili šalu.
Uskoro se vratio. Kad je već jednom nogom prekoračio
klupu, pogled m u pade na svesku, mrlju, mastionicu. Svi smo
očekivali da će sada početi da grdi, ali desilo se sasvim nešto
drugo. Kao da su mu obe noge podsekli, sručio se na klupu.
Po čelu su mu izbile krupne graške znoja. Nemo, ukočena
pogleda, gledao je mrlju. Bilo mi ga je žao.
»Ništa to nije«, rekao sam mu. Digao sam bočicu i dunuo
malo jače na tu nameštenu mrlju. Ona je odskočila i pala
negde podalje. Svi su se smejali. On je tada skupio svesku
i knjige i legao na krevet. Te večeri više nije radio.
OPET NA SLOBODI
Negde pred š t r a j k javi Bora Prodanović da za mene
nema više opasnosti jer su Đorđe Mitrović i njegova grupa
predati Sudu za zaštitu države. Savetovao je da me ipak
prilikom puštanja — jer se i t a j čas bližio — sačeka na kapiji
kaznionice ili advokat ili neko od rodbine. Kako je postojao
propis da puštene stražarno sprovode u zavičajno mesto, to
su sudske vlasti predavale kažnjenike policiji, a ova ih je
»šupom« slala od mesta do mesta. Tako je putovanje moglo
da t r a j e i mesec dana. Bora je preporučio da udesim da me
sprovodi neko od organa vlasti iz Tuzle. Smatrao je da je
to i iz opreza bolje. Javio sam ovo mojima. Znao sam da će
da učine sve što treba.
Uoči moga puštanja iz Mitrovice imao sam dva zanimljiva
razgovora. Prvo me je sreo Moša Pijade. Žalio, mi se na
postupke Petka i njegovog užeg kruga prema njemu. U po-
slednje vreme zaista su m u dosađivali neki od »vahabita«,
kritikujući ga, podmećući mu i ismejavajući ga. Moša je
smatrao da je politika »Kakića« neozbiljna i avanturistička.
Smatrao je da je Petkova teza o ulozi kaznioničkog kolektiva
i ljudi u n j e m u prepotentna, da potcenjuje rad onih izvan
zidova kaznionice. Radilo se o tome da su neki drugovi iz
užeg Petkovog kruga suviše cenili ulogu kaznioničkog kolek-
169

tiva. Pošto se na robiji nalazio veći broj istaknutih drugova,
oni su smatrali da mogu da kritikuju drugove izvan kaznio-
ničnih zidova i da čak daju direktive, potcenjujući rad P a r -
tije u zemlji. Moša me je molio da to njegovo mišljenje sva-
kako saopštim nekom od odgovornih drugova.
Malo posle ovog razgovora potražio me Petko. Imao sam
utisak da ga je neko upozorio na moj razgovor sa Mošom.
Nije mi se svjđHo kako je počeo razgovor. Osećao sam kao
da hoće nekako da me obaveže.
»Znaš, nisi ti neka boranija«, počeo je. »Ti si od krup-
nijih i odgovornijih koji su došli u poslednje vreme. Zato
sam izabrao tebe da preneseš ovo«. Zatim mi je rekao da
saopštim drugovima napolju da Moša u poslednje vreme
stvara teškoće. Možda, u stvari, Moša i nije toliko rđav, ali
su ga uzeli u svoje ruke oportunisti. Petko je tražio da dru-
govi upozore Mošu da ima da se prilagodi »Kakiću«.
Rekao sam Petku da je sa mnom Moša razgovarao. Nisam
mu rekao o čemu smo razgovarali. Petko to nije ni tražio.
Obećao sam da ću i jedno i drugo da saopštim drugovima
čim uspem da uspostavim vezu.
Poslednju noć proveo sam — prema kućnom redu — u
samici. Digli su me veoma rano i sproveli u upravu, gde me
je u nekom sobičku čekalo moje odelo. Obukao sam se. Po
kaznioničkim propisima svakog kažnjenika otpušta lično
upravnik zatvora. Održi m u kratko »moralno« slovo o onom
šta je bilo i onom što ga čeka. Meni je tu govoranciju održao
kaznionički lekar dr Rogulić. Upravnik je bio na putu i on
ga j e zamenjivao. Kad je završio, rekao je da me pred vra-
tima čeka moj otac, koji je došao po mene sa nekim agentom
dz Tuzle, ali da me čeka i mitrovačka policija. Dakle ipak,
pomislio sam u sebi. Sa mnom je istovremeno bio pušten i
Milan Gavrilović-Sveta. Gledao me je sažaljivo. Obećao mi
je da će odmah da uputi depešu Bori Prodanoviću da inter-
veniše.
Zbilja, na izlazu me je čekao otac, ali i sreski pisar iz
Mitrovice. Ovaj mi je pokazao akt po kome mora odmah da
me sprovede Okružnom sudu u Mitro vici radi saslušanja.
U zatvoru Okružnog suda Mitrovice zadržali su me neko-
liko sati. Saslušavao me je neki sudija. Radilo se o sasluša-
njima i iskazima Đorđa Mitrovića, Bumbulovića i Lovre
Sperca, u kojima su spominjali i mene. Lako sam sa sudijom
izišao na kraj. Rekao sam da su ta terećenja iznuđena poli-
cijskim batinama. Ostajem samo pri onom što sam izjavio
na Sudu za zaštitu države prilikom suđenja našoj grupi. Su-
dija nije ni pokušao da na mene utiče. Kao da je i očekivao
da ću mu tako odgovoriti i kao da je želeo da me što pre
skine s vrata. Naredio je da zapišu samo ono što sam sasvim
slobodno rekao. I na tome je ostalo. Pustio me naveče. Tako
sam sa svojim ocem i jednim tuzlanskim policajcem preobu-
čenim u civilno odelo drugog dana stigao u Tuzlu.
U TUZLI, A P R I L 1936.
Jedan od prvih zadataka koji se preda me postavio neko-
liko dana posle mog dolaska u Tuzlu bio je da se pobrinem
za porodicu pokojnog Leonarda Bankera. Čim je sprovedena
sudska procedura u vezi sa Bankerovom smrću, policija je
saopštila njegovoj porodici da moraju u roku od sedam dana
da napuste zemlju pošto su strani državljani. U protivnom,
policija će ih »šupirati« kao italijanske državljane u Italiju.
Bankerovu ženu Ljubicu zahvatila je panika. Zaista, nije joj
bilo lako. Naći se sa troje dece u fašističkoj zemlji, gde je
niko ne poznaje i gde će se prema njoj ophoditi kao prema
ženi bivšeg komuniste koji je radi svojih ideja umro na
robiji, značilo je već unapred biti izložen stradanju.
Otišao sam odmah tuzlanskom advokatu dr Ljubi Pelešu.
Znao sam ga kao poštena i napredna čoveka. Izložio sam mu
stvar. Odmah je pristao da se zauzme i da pomogne. Znali
smo da će sve to zahtevati velike izdatke. Rekao sam da
momentano nemam novaca, ali da ću ih pribaviti. Odmah se
ponudio da on da novac, a da mu ga ja vratim kad mognem.
Dr Peleš je uspeo da pomeri rok izvršenja policijske
odluke. Udesio je da Bankerovi mogu slobodno da otputuju
u Francusku umesto da budu proterani u Italiju. Nabavio j e
potrebne dokumente i vozne karte. J a sam u međuvremenu
obezbedio Ljubici javku za drugove u Parizu. Dr Pelešu sam
dugovao nešto više od deset hiljada dinara. Uskoro sam m u
novac vratio. Poslao mi ga je Mirko Sardelić, koji je pušten
iz Mitrovice nekoliko dana pre mene.
123
 Moj položaj u Tuzli bio je prilično bezizlazan, jer o n e -
kom zaposlenju u mestu ili bližoj okolini nije moglo biti ni
govora. To mi je, uostalom, i policija saopštila. Već prvog
dana stavili su mi do znanja da žele što pre da me se reše.
Po dolasku pokušao sam odmah da dođem u vezu sa
nekim od komunista. Stvari su međutim u tom pogledu bile
prilično tugaljive. Provala koja je zadesila tuzlansku partij-
sku organizaciju. 1982. godine razbila ju je do temelja. N a j -
aktivniji i najborbenliji bili su osuđeni na dugogodišnju
robiju, među njima Banker, Ivan Marković-Irac, Pašaga Man-
džić, Milan Gavrić i još neki. Po Tuzli je šetao Mašo Altum-
babić, poznati frakcionaš, frazer teško opterećen oportuniz-
mom. Osim njega, tu je većinu meseci u godini provodio
tuberkulozni student Slobodan Milošević. On je bio čovek
inteligentan i načitan, ali nastran kritizer i cepidlaka. Imao
j e prosto averziju prema organizovanam, a naročito ilegalnom
radu. Gotovo nii u koga nije imao poverenja. Oko njih dvo-
jice, svakog napose, okupljala se grupica ljudi vezanih za
njih i njihova shvatanja, ali i nekolicina poštenih drugova
koji su želeli da rade a koji nisu bili u s t a n j u da dođu do
druge veze. U Tuzli je trebalo početi rad fiz temelja i po
mogućnosti sa novim ljudima. Trebalo je da to bude rad na
malo duži rok. Moji uslovi, međutim, jasno su kazivali da
u Tuzli neću moći dugo da ostanem.
Leto sam proveo kod nekih rođaka u okolini Sarajeva.
To sam iskoristio da na nekoliko dana skoknem do Beograda.
Morao sam da budem oprezan, pošto sam bio »zauvek« pro-
teran iz Beograda. Preko Mirka Sardelića potražio sam vezu.
Na sastanak su mi došli Doka Jovanović-Jarac i Ratko Mi-
trović. Izneo sam im poruke. Obojica su psovali Mošu. Sma-
trali su da Petko ima pravo. Istog dana našao sam se i sa
Veslom Maslešom. Vesa je bio na strani Moše. Sa nekom
čudnom ironijom govoilio je o Petkovorn »heroj'izmu«. Izgleda
da je njemu već tada bilo mnogo toga poznato o Petkovorn
držanju pred policijom. Rekao sam m u kako sam razgovarao
sa Dokom i Ratkom. Vesa se primio da on prenese obe poruke
kako sam m u ih ispričao.
Tek što sam se početkom jeseni vratio u Tuzlu, dođe mi
od Sardelića poruka. U Beogradu je počela provala. Drugovi
su savetovali da se bar privremeno sklonim. Krenuo sam opet
rođacima kojii su živeli u Blažuju kraj Sarajeva."
123
Neočekivano na sarajevskoj stanici sretoh Vukicu Mi-
trović. Neobično smo se obradovali jedno drugom. Sa pono-
som sam se sećao naše saradnje. Radovalo me i to što sam
joj čiste savesti mogao da pogledam u oči. U vezi sa ovom
istom provalom i ona se sklanjala iz Beograda.
Nisam dugo ostao u Blažuju. Preko nekog gostioničara
saznali smo da se žandari raspituju za mene, pa sam se sklonio
u B a n j u Luku, a posle u Prijedor kod mog rođaka dra Mla-
dena Stojanovića. Sardelić je uskoro javio da je sve u redu.
Vraćao sam se preko Zagreba. Javio sam se dru P a j i G r e -
goriću, koji je posle mene pušten iz Mitrovice, On je u Za-
grebu otvorio knjižaru. Vodio ju je zajedno sa »ortakom«
Ivicom Marušićem. U Zagrebu je bilo veoma živo. Organi-
zovali su slanje dobrovoljaca u Špamiju. Predložio sam da
idem i ja. P a j a mi je rekao da će n a j p r e da pita drugove.
Po podne mi je saopštio:
»Ne može. Drugovi smatraju da ti treba da ostaneš u
zemlji«.
NA H A N - P I J E S K U
Moj opstanak u Tuzli postao je nemoguć. Policija me j e
već nekoliko puta pretresala na ulici. Zatim su mi jednog
dana saopštili da idem kud znam ali da u Tuzli ne mogu
da ostanem. Rekao sam da tražim posao i da ću otići čim
ga nađem. Nisu hteli da čekaju. U Tuzli nisam rođen, puno-
letan sam, a osim toga, rekoše mi da su podaci o meni koje
su dobili iz Beograda takvi da crnji ne mogu biti.
Tako se dogodilo da sam hteo-ne hteo stigao na Han-
-Pijesak. Tu su m i odredili mesto boravka. Da ne bih morao
da zavisim od mesne vlasti i žandara, ja sam se na Han-
-Pijesku zaposlio. Pomogao mi je advokat sarajevske Srpsko-
-amerikanske banke dr Stevo Jokanović. Udesio je da dobijem
posao kao šumski preduzimač n a Han-Pijesku. Zadatak mi
je bio da za račun ove banke organizujem otkup celuloznog
drveta. To u onom ogromnom prostranstvu istočnobosanskih
šuma nije bio težak posao. Plata je bila mala. Jedva je po-
krivala troškove života. Šume su mi u prvi čas dobro došle
da se malo od svega odmorim.
167

Han-Pijesak je mestance u srcu istočne Bosne. Za vreme
Turaka u njemu se na raskrsnici karavanskih putova nalazio
veliki han. Kad je Austrija počela eksploataciju šuma u Bosni,
izgrađena je bila železnička pruga jednog velikog šumskog
preduzeća koja se ukrštala sa državnim drumom, koji je opet
povezivao Sarajevo sa Vlasenicom, Zvornikom, Srebrenicom.
Tada je stari Han-Pijesak i dobio svoj novi značaj. Bila je
tu velika šumska manipulacija oko koje su se uvek okupljali
- mnogi šumski radnici. Kad sam došao, bila su već izgrađena
i dva lepa hotela i više kafana.
Svi su ubrzo saznali da sam komunista. Reklamu su mi
napravili sami mesni žandari. I to je verovatno bio jedan
od prvih razloga da su se oko mene, prosto u znak nekog
prkosa, počeli da okupljaju oni najbuntovniji, a takvih je
među planincima i šumskim radnicima bilo dosta. Mentalitet
ovog sveta bio je zasnovan na njegovom primitivnom načinu
života, večiitom kretanju i nestabilnosti. Odmah sam osetio
koliko tu ima uslova za politički rad. Istina, rad je trebalo
prilagoditi ovim izuzetnim uslovima i nivou ovog sveta.
Prvih dana saznao sam da narednik žandarske kasarne
pokušava da organizuje praćenje mog kretanja. Na to su me
upozorili pojedinci, a 'isto mi je rekla i gazdarica omanjeg
hotela u kome sam stanovao. Saopštili su mi odmah da mu
to dosad nikako nije pošlo za rukom.
Poštu sam redovno dobijao, a za prilike i pojmove na
Han-Pijesku dobijao sam je mnogo. Drugovi iz Beograda
slali su mi gotovo svu legalnu ili polulegalnu literaturu do
koje se u ono vreme moglo da dođe.-Odmah u početku došao
je do mene poštar. Počeo je oprezno, prijateljski.
»Narednik traži da svu vašu poštu n a j p r e njemu poka-
žem«, reče mi. »Ne bih želeo da zbog mene imate neprilika,
pa sam došao da se posavetujemo«. Predložio je da mi omo-
gući da poštu n a j p r e ja pregledam, a tek onda da je on
pokazuje žandarima. Znao sam da u pošti koju preko njega
dobij am nema ničega što bi mi moglo naškoditi pred zakonom,
ali nisam hteo da odbijem poštarevu dobronamernost. Spora-
zumeli smo se. Najradije smo podmetali naredniku ono za
šta sam znao da neće moći ništa da razume.
Gotovo istovremeno došla je i gazdarica. »Znate, oni
traže da ih pustim da pregledaju vašu sobu kad vi niste
unutra«.
»Pa dobro, pustite ih«, rekoh da bih je umirio. Dolazilo
je obično narednikov zamenik. Setio sam se starog trika.
U fioku stola stavio sam parče hartije na kojoj sam napisao
krupnim slovima:
»Našao si šipak«.
Ispričao sam to pješačkom popu Ljubi Jakšiiću, koga sam
još iz školske klupe poznavao. Pop Ljubo je bio neobično
pošten i širokogrud čovek. On mi je među prvima prišao čim
sam stigao na Han-Pijesak. Gotovo u svako doba mogao si ga
naći u jednom od dva hotela, gde sedi u društvu, priča,
smeje se, dobacuje. Naravno, on je odmah ispričao i ostalima
šta sam uradio da doskočim žaci.
Vrebali su ga kad će doći. Lako je bilo u takvom hotelu
znati šta se u njemu zbiva. Kad je žandar sišao niz stepenice
sa sprata, gde su bile sobe, kao sasvim slučajno i glasno da
svi čuju, zapitao je pop Ljuba nekog za susednim stolom:
»Je Ili, bogati, nađe li onaj čovek na onom mestu šipak?«
»Biće da jeste«, odgovorio je upitani još mirnije. Ostali
su se kikotali. Žandar se pokupio i zamicao kroz vrata žureći.
Na Pijesku sam našao još neke poznanike. Jedan od njih
bio je dr Dorđe Dragić. On je tu radio kao lekar socijalnog
osiguranja. Dragić je godinu-dve pre toga završio studije
u Beogradu. Poznavao sam ga iz Tuzle kao našeg simpatizera.
Od prvog časa mogao sam da se oslonim na njega. Veći deo
vremena provodili smo u društvu i razgovoru.
Prvi kontakt u političkom radu uspostavio sam sa poro-
dicom starog Josipa Kosorića iz Kusača, sela u neposrednoj
blizini Han-Pijeska. Josip je bio seljak osrednjeg imovnog
stanja. Pored nešto zemlje i malo stoke imao je i dva mlinčića
na izvoru neke ponornice, ispod kuće. Na njega i njegove
naišao sam slučajno. Prolazio sam k r a j njihove kuće i ne
znajući ko tu živi. Bio sam žedan. Kucnuo sam na vrata i
zamolio da mi daju vode. Iz kuće je izišao starac neobično
vedra i prijazna izgleda i pozvao me da svratim. Učinio je
to tako srdačno da nisam mogao ni pomisliti da mu to odbi-
jem. Ušao sam i pošto sam se upoznao sa ukućanima, seli
smo za zastrt sto. Kad sam ulazio u kuću, mislio sam da
svratim samo na kratko, a ostao sam kod njih ceo taj dan.
I on u svi njegovi bili su toliko prijatni, zanimljivi i razgo-
vorni. Već posle prvih reči video sam da su o meni s nekim
razgovarali. Njegov najstariji sin Miloš reče da me je viđao
123
na Pijesku. Razgovor je bio živ i raznolik. Sigurno zato što
su znali da sam komuniista, nisu preda mnom krili svoju
grubu, jednostavnu i oštru opozicionost prema režimu i vlasti.
Hteli su mnogo šta od mene da čuju. Morao sam da im obećam
da ću opet doći.
Kasnije sam najviše navraćao u njihovu kuću da sa njima
razgovaram. Kuća je bila k r a j puta i uvek si tu mogao sresti
ponekog iz bližih ili daljih sela. Naši razgovori o svemu i
svačemu bili su u prvo vreme nepovezani. Kasnije smo počeli
da sistematski radimo. Uglavnom, radio sam sa Milošem i
Josipom. Josip je u životu preživeo dosta toga. Od zemlje,
mlinčića i ono malo stoke mije se moglo da živi, a trebalo je
izdržavati brojnu porodicu. Josip je radio celog svog veka
kao šumski radnik. Prošao je sveta kao austrijski vojnik za
vreme prvog svetskog rata. Život ga je naučio da lakše shvata
stvari. On je komunizam primao na neki svoj utopistički ili,
kako je voleo sam da kaže, na pelagićevski način.
Miloš je voleo mnogo da čita. Pre nego što smo se upo-
znali čitao je neke brošure Dragoljuba Jovanovića. Oduševlja-
vao se njegovim »Novim Antejem«. Uzbuđivala ga je legenda
0 repatom sinu zemlje Anteju, koji je crpeo snagu iz m a j k e
zemlje. Miloš je neobično vo.leo zemlju. Voleo je na n j o j da
radi. I zato nije čudo da ga je Dragoljubova demagogija bila
u priličnoj meri zaokupila.
J a sam m u dao da pročita »Komunistički manifest« i
neke druge knjige. Ubrzo se odrekao Dragoljuba. Čitao je
zaista mnogo. Stalno je tražio još da čita. Čitao je sa naporom
1 uvek mu je trebalo pomagati.
Josip je više slušao. Shvatao je brže od Miloša. Nabavio
sam mu neka Pelagićeva dela. Oduševilo ga je ono o religiji.
Njegova žena Mara bila je pobožna, ali je našla načina da
izmiri svoju pobožnost i komunizam.
Sa Josipom i Milošem nije išlo teško. P r e mog odlaska
sa Han-Pijeska ja sam ih preko tadašnjih studenata G r u j e
Novakovića i Pere Kosorića iz Sokoca i pravnika Brane Sa-
vića iz Birča povezao sa Partijom.
Najinteresantniji u celoj kući bio mi je ipak srednji sin
Svetozar. On nije voleo sistematski rad. Nije umeo da miruje.
Verovatno je na Svetozara suviše uticao njegov dotadašnji
život. Nije to bio dug život. Tek je bio odslužio vojni rok.
Ali i tih dvadeset i nešto godina proživeo je na svoj način
176
burno, kao šumski radnik lutalica — »frentaš«, koji je zbog
svoje buntovne prirode dolazio uvek u sukob sa poslodav-
cima i gotovo uvek iza toga ostajao bez posla. Tada bi dugo
lutao na prostoru između Neretve, Save i Drline, iskorišta-
vajući decenij ama izgrađivanu mrežu duvanskih krijumčara
— »eškije«, kako su ih još iz turskih vremena zvali. On je
pripadao tome svetu, kao što je pripadao i njegov otac dok
je bio mlađi. Bila je to zaista majstorski organizovana dru-
žina, potpuno zatVoren krug odabranih majstora svoga posla
i njihovih jataka, povezanih čvrstim vezama ličnog prija-
teljstva i interesa i izvesne hajdučke romantike. Znalo se tu
ko je stariji li ko je mlađi. Postojao je pojam časti svoje vrste.
Postojala je obaveštajna služba, ugovoreni znaci i javke.
Postojali su naročiti kanali i samo njima poznati planinski
putovi. Bila je to stara organizacija, koja je preživela tursku
•i austrijsku carevinu, i na kraju staru kraljevsku Jugoslaviju.
Svetozar nije voleo zemljoradnički posao, jer m u je u
onim vremenima izgledao suviše glup i besmislen. On nije
mogao da sedi na jednom mestu. Dok sam nešto čitao ili
diskutovao sa Josipom, Milošem ili još nekim, on je, ako se
slučajno tu zadesio, retko bio u stanjU da izdrži do kraja.
Ali znao je zato i noću da dođe do mene, da me probudi i
sedeći u dnu kreveta da sa minom nevezano razgovara, da
pričamo jedan drugome po čitave sate. Bio je to uvek raznolik
razgovor. On je ponekad zastupao tvrdoglavo neku stvar,
potpuno suprotnu onom što sam ja tvrdio. I kad sam već
pomislio da mu je uzalud dokazivati, on bi se najednom na-
smešio i rekao:
»Imaš ti pravo. Znaš, ono što sam ja govorio, ono je
bilo samo onako«.
Oni su me uveli svaki u svoj svet. Preko njih sam upo-
znao i špekulantsku dušu kulaka Aćima Babića, koji je svojom
»opozicijom« izgonio u svoju korist sitne koncesije i gledao
svoje interese. Ali sam upoznao i ljude kao što su bili Mu-
hamed Sutješka, hodža Sarija Hodžić iz Žepe, koji je poku-
šavao da komunističke ideje traži u Koranu i da lih tumači
njime. Upoznao sam Uroša Planinčića, Vladu Cvetića i Veljka
Petrovića, i još neke iz Svetozarove mreže »eškija«. Oni su
me uveli u mnoge kuće razbacanih planinskih sela Džimrija,
Mislova, pa čak do Žepe prema Drini. Naročito sam zavoleo
Muhameda Sutjesku. Bio je to veoma pažljiv slušalac, pošten
12 — Mučne godine 177
 i karakteran čovek. Njemu su se neobično sviđale ideje o
kojima sam ipi govorio. On je komunizam izjednačavao s po-
štenjem i prihvatao ga uglavnom srcem. Bio je polupismen
čovek i vrlo često odsutan u mislima.
»Sve ja to primam što ti govoriš«, rekao mi je jednom
prilikom. »Samo mi barem zasad ostavi m a k a r malčice dina«.*
Kontakt sa Sokocem održavao sam povremeno, jer su
Grujo Novaković^i Pero Kosorić češće dolazili iz Beograda
pošto Univerzitet zbog stalnih akcija nije često radio. Vezu
smo održavali preko Perine majke. Ona je bila vitalna žena
s kojom se moglo uvijek prijatno porazgovarati.
Brano Savić je dolazio do mene nekoliko puta u društvu
sa još nekoliko studenata iz njegova kraja.
Na Pijesku mi se desilo i ovo. Na prolazu u Beograd
navraćao je nekoliko puta do mene direktor Srpsko-ameri-
kanske banke da se raspita o poslovima. Jednog dana stiže
u pratnji dvojice ljudi. Jedan od njih bio je krupan gospodin
namrštena izgleda, drugi mladić simpatična i inteligentna lica.
Direktor mi reče da pomognem mladiću da m u nađu sobu
da se smesti, a da posle dođem jer bi hteo on i onaj stariji
gospodin da sa mnom razgovaraju.
Vratio sam se brzo. Ponudili su mi da sednem. Direktor
reče da je stariji gospodin jedan od akcionara banke, a mlađi
je njegov sin, student. Ovaj je imao neprilika u vezi sa hap-
šenjima nekih komunista. Policija ga je čak i uhapsila, ali
uz kauciju njegova oca pustila ga je samo pod uslovom da
se do suđenja skloni iz Beograda. Mladić je inače bolešljiv.
Zato je direktor predložio da ga dovedu ovamo i povere meni.
Video sam već ranije da direktor nema ni pojma o mojoj
političkoj prošlosti. Za njega sam bio neki beznačajni slu-
žbenik. I valjda zato što je znao da je Han-Pijesak bogu za
leđima, a važi i kao neko klimatsko lečilište, predložio je
svome rođaku i akcionaru da mladića dovedu ovamo.
»Ja vas poznam kao ozbiljnog i radinog čoveka. Prepo-
ručio sam vas zato gospodinu Plamencu. Nadamo se da ćete
da pripazite na njegova sina i da ćete da utičete ne bi li se
okanio svojih ludih ideja«.
Ubrzo iza toga oni su otputovali. Mladić je ostao sa mnom.
Još dok mi je direktor objašnjavao razloge mladićeva dolaska,
sve je u meni uzavrelo. Naljutilo me već to što ne mogu
* din — vera
178
odmah da im kažem da sam i ja komunista. I sad ja treba
da čuvam i da se brinem o tom mladiću, pa čak i da utičem
na njega da se »popravi«. Kakav mi je to opet komunista,
mislio sam u sebi, koga policija pušta uz kauciju. Najviše
me ljutilo što će sigurno u vezi s tim i direktor i t a j gospodin
Plamenac saznati uskoro da sam komunista. A onda će početi
gužva.
Pred veče izađoh s mladićem da se prošetamo. Razgo-
varali smo o beznačajnim stvarima.
»Poznajete li vi ovde nekog Tošu Vujasinovića«, zapita
on. Iznenadilo me njegovo pitanje. Zar mu otac i direktor
nisu kazali moje ime.
»A što vam on treba?«
»Imam jedno pismo za njega«, odgovori.
»Dajte mi to pismo, ja sam Todor Vujasinović«.
Dajući mi plismo mladić se poče iz glasa da smeje. Pismo
je bilo od Mirka Sardelića. Preporučivao mi je Danila Pla-
menca. To je bilo mladićevo ime.
Ubrzo smo se sprijateljili. Bio je to zaista vanredan
mladić. Hapšen je u vezi sa provalom Adolfa Muka. Adolf
Muk je radio u to vreme na organizovanju odašiljanja naših
dobrovoljaca u Spaniju. Kad je u blizini Kotora pripremao
otpremu veće grupe drugova koje je trebalo da prihvati neki
francuski brodić, došlo je do provale. Muk se dolazeći u
Beograd često sklanjao u Plamenčev stan. Stan je bio pro-
valjen i policija je uhapsila i Danila. Otac, zabrinut, jer mu
je sin bio zaista nežnog zdravlja, uspe da podigne sve one
koji su mogli da intervenišu. Stari Dušan Plamenac bio je
bogat čovek sa jakim vezama. Kaucija koju je položio za
sina bila je za tadašnje prilike veoma velika. Radilo se o
nekoliko stotina hiljada dinara.
Ubrzo se na Han-Pijesku oko Danila okupilo lepo dru-
štvance. Došao je i njegov drug, student Miroslav Trajković,
sin poznatog beogradskog apotekara Trajkovića. Došao je sa
svojom sestrom Slobodom* S njima u društvu bilo je veoma
prijatno.
Sve bi ovo lepo bilo da se ubrzo nije desilo ono čega
sam se plašio. Jednoga dana dojurio je iz Beograda stari
* Celu porodicu apotekara Trajkovića ugušio je plinom Ge-
stapo 1941. godine. Sloboda Trajković je bila verenica Lole Ribara.
12*
179

Plamenac. Utovario je u kola Danila i krenuo natrag a da
se sa mnom nije ni pozdravio.
Uskoro sam saznao kako se sve to zbilo. U Beogradu se
Dušan Plamenac sreo sa Vujko vičem. Vujković se raspitivao
za Danila, jer je uskoro trebalo da se održi sudski proces
Muku i njegovoj grupi. Ne znam zbog čega, uglavnom stari
Plamenac je govoreći gde je smestio sina spomenuo i moje ime.
»E, u dobre ste ga ruke poslali«, narugao se Vujković.
Tada mu je rekao verovatno i više nego što je trebalo. Dušan
Plamenac je dojurio na Pijesak izgleda još istog dana.
Sa prvim snegom došao je da me obiđe i Mirko Sardelić.
Doneo mi je knjiga i dosta zanimljivih vesti. Ostao je u
Pijesku nekoliko dana lutajući sa mnom po okolnim šumama.
Nekoliko meseci iza toga ja sam napustio Han-Pijesak.
Upravo smo nekako u to vreme počeli da stvaramo sindi-
kalnu podružnicu šumskih radnika, prvu u tom kraju. Pla-
nirali smo da kasnije organizujemo neki veći štrajk.
Sa Han-Pijeska sam otišao u Bosansko Petrovo Selo i
tu se zaposlio. Duže vremena nisam čuo za Kosoriće. Jednog
dana sam primio pismo od Miloša. Pisao je da je Svetozar
uhapšen. Organizovali su štrajk šumskih radnika. Uz njega
su uhapšeni Uroš Planinčić d Vlado Cvijetić iz Sokolovića.
Da bi ih se otresli, drvarski preduzimači i tadašnje sreske
vlasti prisili su im dosta toga u greh. Na prvom mestu tvrdili
su da su širili komunističku propagandu. Nisu zaboravili ni
organizovanje sindikalne podružnice. Sećam se da sam tom
prilikom molio advokate dra Vladu i dra Stevu Jokanoviće
da uzmu njihovu odbranu u svoje ruke. Pušteni su posle
mesec dana. Na sud nisu ni izvođeni. Veze koje sam tada
uspostavio na Han-Pijesku d okolini došle su nam dobro
u toku rata. Kuća Kosorića bila je za celo vreme rata glavni
oslonac Partije u ovom kraju i takva je ostala sve do konca
rata. U toku rata iz njihove kuće pali su Josip i njegova žena
Mara, Miloš i Svetozar, Josipova starija kći i njen muž. Pali
su i Uroš Planinčić, Veljko Petrović. Četnici su jedne noći
u oslobođenoj Rogatici ubili mučki Cičinog saradnika Muha-
meda Sutjesku, a nešto docnije hodžu Sariju Hodžića iz Žepe.
Danilo Plamenac umro je od pjegavca pred sam k r a j rata
negde u Dalmaciji, vršeći do kraja predano svoju dužnost
aktivnog borca — komuniste.
RADIM U P I L A N I
U BOSANSKOM PETROVOM SELU
U Bosanskom Petrovom Selu ostao sam oko godinu dana
radeći kao blagajnik u preduzeću pilane »Jadrina«. Posao
sam dobio opet uz pomoć dra Steve Jokanovića i dra J u r e
Begića. U susednom selu živela je moja žena sa detetom.
Radila je kao učiteljica. Zato mi je ovaj premeštaj dobro
došao jer sam posle dužeg vremena opet mogao da budem
sa svojom porodicom.
U selu i okolini nisam zatekao neku veću političku aktiv-
nost. Bio je to k r a j u kome je živeo seoski svet koji je bio
politički zaostao. Sela sa čijih se područja pilana snabdevala
radnom snagom ležala su na levoj obali Spreče i u apsolutnoj
većini su po narodnosti bila srpska, dok su sela sa desne
strane reke bila većinom muslimanska. Muslimani su po pra-
vilu glasali za kandidate JMO ili za Spahinu stranku, kako
su je obično zvali. Većina stanovnika srpskih sela glasala
je obično za kandidate vladajućih stranaka. Manji, svesniji
deo pripadao je Zemljoradničkoj stranci. Istaknuti prvaci
Udružene opozicije, odnosno Zemljoradničke stranke bili su
u ovom kraju Đuro Vukelić, zemljoradnik iz sela Boljanića,
advokat dr Stevo Jokanović i moj brat Dejan Vujasinović,
tada sveštenik u selu Boljaniću. Sva trojica su bili predstav-
nici levog krila ove stranke i naši aktivni simpatizeri. Nisam,
dakle, bio nepoznat u ovom kraju. Zahvaljujući poslu, to jest
isplaćujući šumske i pilanske radnike, proširio sam uskoro
veze na području sela u dolini reke Spreče kao i onih po
Ozren planini, iz čijih se prostranih šuma snabdevala pilana
drvetom.
Ja sam odmah po dolasku počeo da politički delujem. U
prvo vreme radio sam sa aktivnijim i istaknutijim predstav-
nicima opozicije, nastojeći da dm pomognem u radu i da na
njih utičem koliko je moguće.
U Petrovom Selu formirao sam odmah čitalačku grupu.
U grupi su radili Milovan Gajić, abadžija, radnici Đoko Šu-
šlak, Marko Blagojević, Mićan Pejić, poslovođa na istraživanju
azbestne rude, Uroš Vurdelja i još neki. Sličnu grupu stvorili
smo i u selu Brezicima. Nju je vodio Luka Lazarević.
Kako radnici preduzeća nisu dotad bili sindikalno orga-
nizovani, pristupio sam odmah radu na stvaranju sindikalnih
123
organizacija. Pilanske radnike smo organizovali brzo. Mnogo
teže je bilo raditi sa šumskim radnicima. Zaostali u svakom
pogledu, živeli su rastureni na širokom prostoru Ozrena, a
što je glavno, to su bili uglavnom sezonski radnici. Uspeli
smo ipak da na koncu i njih obuhvatimo sindikalnom orga-
nizacijom.
Grupe Milovana Gajića i Luke Lazarevića bili su prvi
začeci partijskih organizacija u ozrenskom kraju. U to vreme
ovde nije bilo nekih krupnijih događaja. Pozabavili smo se
ozbiljno pregovorima oko povišice zarada pilanskim i šum-
skim radnicima. Pregovore sam pripremao preko sindikalnih
organizacija i oni su uspeli. Radnici su dobili povišicu koja
nije bila velika, ali ih je u tom času zadovoljila i ohrabrila.
Za predsednika Sindikata šumskih radnika izabrali smo
Luku Lazarevića, a za sekretara Mihajla Maksimovića, obo-
jicu iz sela Brezika. J a sam ih još iz detinjstva poznavao,
a sa njima sam u poslednje vreme politički radio. Uz njih su
počeli aktivnije da sarađuju i Milovan Nedić i Branko Šar-
čević.
Prilikom priprema za Stoj adinoviceve skupštinske izbore
imali smo mnogo posla. Jeftićevi »petomajski« izbori pokazali
su i, pored sveg terora pod kojim su vršeni, da narod ne stoji
uz vladaj uče krugove i da je protiv njihove politike. Mada
to nije nikad priznao javno, režim je morao da iz ovih izbora
izvuče jasne zaključke te da i dalje zaoštrava situaciju ili da
popušta. On je izabrao ono prvo. Naravno, i tu je režim
postupio podmuklo vizantijski. Doveli su na čelo vlade dra
Milana Stojađinovića, izrazitog predstavnika dvora i n a j -
krupnijeg kapitala u zemlji. Njegova taktika je bila da poči-
njući demagoški sa demokratskim frazama a istovremeno
menjajući vanjsku politiku pod izgovorom stvaranja »dobrih
susedskih odnosa«, traži oslonca u Hitlerovoj Nemačkoj i
Musolinijevoj Italiji, smatrajući da će na taj način najbolje
učvrstiti pozicije vlasti u zemlji. I kad je razbivši Malu
antantu potpisavši ugovore »večnog« i »hiljadugodišnjeg pri-
jateljstva« sa Koburškom Bugarskom i Hortijevom Mađar-
skom pomislio da je dovoljno jak, raspisao je izbore nastojeći
da novim izbornim zakonom po fašističkom uzoru osigura sebi
pobedu. Prema tom izbornom zakonu, a pod demagoškim izgo-
vorom da je naš narod ponosan i da se ne boji da kaže za
koga je, izbori su trebalo da budu javni. Svaki glasač je
164
morao javno da kaže za koju je listu, i za koga kandidata,
i to je zapisnički trebalo da bude ubeleženo. Izbori su raspi-
sani za decembar 1938. godine.
Teror i metodi kojima je Stojadinović počeo da priprema
izbore ukazivali su da kopira ono što su već drugi fašistički
diktatori isprobali u borbi za vlast. Videlo se jasno da će
borba da bude oštra. Iako se P a r t i j a ovog puta počela da
priprema na vreme, izvesne greške onih koji su trebalo da
legalno rukovode pripremama za izbore, a koji su se oelo
vreme vrteli na repu Udružene opozicije, dovele su do toga
da se ponovilo otprilike nešto slično kao i za vreme »peto-
majskih« izbora 1935. godine. Prvo je rečeno da ćemo istupiti
sa svojom listom takozvane Stranke radnog naroda. Posle se
govorilo o tome da ćemo izaći sa svojim pojedinačnim kandi-
datima vezani za listu Udružene opozicije. Na k r a j u je ostalo
da se založimo i radimo n a tome d a mase što brojnije glasaju
za kandidate Udružene opozicije. Tako smo nastupili u većini
mesta u zemlji.
Predizborna aktivnost bila je neobično oštra i živa. Pri-
premali smo zborove Udružene opozicije. Za gračanički srez
zbor smo pripremali u Bosanskom Petrovom Selu. Nije slu-
čajno da smo ga upravo tu držali. Ovde je već delovala naša
grupa. U agitaciji su nam pomogle i naše dve sindikalne
podružnice. Ovo je bio prvi masovni zbor u tom k r a j u na
kome su se okupili svi oni koji su se na ovaj ili o n a j način
izjašnjavali ili borili protiv vlade i njene politike. Ranije se
u ovom k r a j u znalo samo za režimske -masovne zborove, koje
su organizovali sreski načelnici uz pomoć svojih organa vlasti.
Pa ipak, takvi zborovi nisu nikad imali ozbiljan masovni
karakter.
Zbor je potpuno uspeo iako su vlasti pokušale na sve
moguće načine da ga ometu.
Okružni zbor Udružene opozicije održavao se u Tuzli.
Na njega smo doveli masu sveta iz svih okolnih mesta, pa
i iz ozrenskih sela. Ali tu se lepo videlo šta možemo očekivati
od vodećih ljudi iz većine građanskih stranaka Udružene
opozicije. Na ovom zboru, glavni govornik je bio dr Šutej,
jedan od prvaka Mačekove Hrvatske seljačke stranke. Ostali
govornici su bili predstavnici Demokratske i Zemljoradničke
stranke. Postavilo se pitanje govornika koji bi na neki način
predstavljao Partiju. Predložili smo Cvijetina Mijatovića. Dr
169
Sutej se energično tome usprotivio. Došlo je do mučnog nate-
zanja. On je zapretio da će Se i pred zborom i pred vlastima
javno ograditi od komunista. U toku zbora to se najbolje
videlo. Kada su neki radnici i omladinci počeli da izbacuju
antifašističke parole uperene protiv Hitlera i njegove politike
u svetu, Šutej je prekinuo govor i oštro protestujući upozorio
prisutne predstavnike vlasti da se on s tim parolama ne slaže
i da ih smatra, provokacijom.
Izborni rezultati u ozrenskim selima bili su p>o mome
mišljenju dobri. U srezu je pobedio predstavnik muslimanske
Spahine stranke, što je i razumljivo s obzirom da su musli-
mani bili u većini u srezu. Duro Vukelić, kandidat za koga
smo se naročito založili, bio je, koliko se sećam, treći po
broju glasova među sreskim kandidatima.
Da bismo stvorili još jednu bazu za masovni rad, pri-
stupili smo organizovanju vatrogasnog društva u Petrovom
Selu. Izabrali su me za rukovodioca.
U to vreme došao je do mene u selo Mirko Sardelić. On
me je i ovde povremeno posećivao kao i ranije dok sam bio
na Han-Pijesku. Došao je da se sa mnom nešto dogovori.
Radilo se o nekim drugovima koji su se usled provale, koja
je zahvatila beogradsku partijsku organizaciju, morali da
sklone iz Beograda. Mirko je došao da vidi da li ja mogu
u tom nešto da pomognem. Dogovorili smo se da mi odmah
pošalje jednog ili dvojicu.
Posle nekoliko dana stigao je do mene Isa Jovanović,
koga je beogradska policija tražila. Ja sam ga u prvi čas
formalno zaposlio kao službenika preduzeća pri manipulaciji
u selu Brezicima. Tu je, uostalom, bio i centar naše sindi-
kalne organizacije šumskih radnika. Isa je većinu vremena
provodio u društvu Luke Lazarevića i šumara Žarka Antića,
tadašnjeg našeg simpatizera. Međutim, Isi je uskoro dodijala
šuma. Prebacio sam ga u Boljanić mome bratu Dejanu. Znao
sam da će Isa i tu biti potpuno siguran. Provodio je vreme
u društvu Dejana i Dure Vukelića. Dejan je javno važio kao
levi zemljoradnik, a u stvari je već tada bio naš simpatizer
i spreman uvek da nam učini usluge. Mi smo se Dejanom
koristili ponekad da nam prenese kakav partijski materijal
iz Beograda. On je materijal dobijao od Mirka Sardelića. Na
njega i njegovu tadašnju mantiju niko nije sumnjao.
164 169
Iso se kod Dejana krio oko mesec dana. Ljutilo ga je što
drugovi iz Beograda ništa ne javljaju. Naterao m e jednog
dana da idem u Beograd da se raspitam kako stoji sa pro-
valom. U Beogradu sam našao Ratka Mitrovića, a onda Đilasa.
Ljutili su se na Isu što ne sedi s mirom. Poručili su m u da
će ga pozvati u Beograd čim grupa, u vezi sa čijom je pro-
valom morao da beži, bude predata Sudu za zaštitu države.
Iso je tada trebalo da se prijavi sudu.
Sličnu praksu mi smo već dotada primenjivali. Dešavalo
se da poneki provaljeni drug uspe da izmakne policiji. Kada
bi oni koji su ga teretili bili predati sudu, on bi se tad i sam
u pratnji advokata javljao sudu. Pred sudskim islednikom
poricao bi i on a i oni koji su ga teretili ako je bilo tere-
ćenja, i sud je gotovo po pravilu takve puštao na slobodu.
Kad sam Dilasovu i Ratkovu poruku predao Isi, počeo
je strahovito da psuje i Dilasa i Ratka. Koliko se sećam,
jednog dana išao je i u Tuzlu da se vidi s drugovima. Dogo-
vorili smo se da ga prati Luka Lazarević, da hi nas mogao
obavestiti ukoliko bi mu se što dogodilo.
Posle nekoliko dana Isa se prebacio u Sarajevo. Kao
ilegalac uskoro je preuzeo dužnost sekretara Pokrajinskog
komiteta za Bosnu i Hercegovinu. Tu smo se docnije češće
sretali.
ODLAZIM NA RAD U ZENICU
Prvih meseci proleća 1939. godine morao sam da napu-
stim Petrovo Selo. Povod tome bio je moj sukob sa direk-
torom preduzeća. Ostao sam opet bez posla. Posredovanjem
dra Steve i dra Vlade Jokanovića i zahvaljujući tome što
me je tadašnji direktor Zelezare u Zenici poznavao još iz
vremena dok sam radio u Kraljevu, pružila mi se prilika da
se zaposlem u zeničkoj Zelezari.
Obavestio sam o ovome drugove iz Pokrajinskog komiteta
u Sarajevu. Oni su se odmah složili da bez odlaganja isko-
ristim tu mogućnost i da što pre odem u Zenicu. Bilo je za
to više razloga, o čemu sam naročito opširno razgovarao sa
njima. Zenica je bila veliki i važan industrijski centar. U
njoj, na žalost, u to vreme nije bilo partijske organizacije.
 Kao i svuda širom zemlje iza Obznane, a naročito iza
proglašenja šestojanuarske diktature, tako je i u Zenici vla-
dajuća buržoazija uspela da razbije partijsku organizaciju
zadavši joj težak udarac. Zenički proletarijat nije bez borbe
kapitulirao. Iako bez svoje revolucionarne Partije na čelu,
on je produžio da se bori. Ta borba, nekad slabija, nekad
malo jača, dostigla je vrhunac u velikom š t r a j k u koji je
poveo zenički proletarijat 1937. godine.
Bio je to prvi veliki i zaista masovni štrajk do koga je
došlo u Jugoslaviji posle proglašenja šestoj anuarske diktature.
Izbijanje štrajka izazvalo je i ubrzalo više uzroka, ali svakako
najkrupniji je bio odbijanje direkcije preduzeća Jugočeliika
da prihvati zahteve radnika i zaključi s njima kolektivni
ugovor. Za zaključenje takvog ugovora nije bilo neke zakon-
ske smetnje. Pritešnjen rastućim pritiskom radničke klase
širom zemlje, režim je morao da prećutno da saglasnost i u
izvesnom smislu ozakoni pravo na kolektivne ugovore između
radnika 'i preduzeća. Radnici mnogih preduzeća u zemlji
uspeli su već da ostvare takve ugovore. Mada ti ugovori nisu
mnogo menjali stanje stvari, oni su ipak bili bar jedan korak
napred u borbi radničke klase za ostvarenje njenih prava.
Direkcija preduzeća je dobro znala da u Zenici nema
organizovane Komunističke partije. Postojala je, doduše, orga-
nizacija Ujedinjenih radničkih sindikata (URS), koja je do-
nekle okupljala oko sebe deo radništva. Ali n j u su, kao i
većinu sindikalnih organizacija u zemlji, vodili poznati opor-
tunisti, ljudi Zivka Topalovića, braće Jakšića i sličnih. Jedan
od takvih nalazio se u to vreme na čelu sindikalne organi-
zacije u Zenici. Bio je to Mate Marić, sekretar Saveza rudara.
Uprava preduzeća znala je, dakle, da u Zenici ne postoji takva
organizovana borbena snaga koja bi mogla da je ugrozi i
natera na popuštanje. Ona je smatrala da popuštanje pred
radničkim zahtevima predstavlja u tom času veliku opasnost,
jer bi to moglo da ohrabri radnike i da ih navede na postav-
ljanje novih većih zahteva. I na kraju, uprava preduzeća se
nije plašila reagovanja radnika, jer je vrlo dobro znala da će
na svojoj strani uvek imati organe vlasti na koje može da
računa.
I Mate Marić je bio protiv štrajka. On je znao da će
štrajk okupiti one najsvesnije i najborbenije i da će na taj
način dati mogućnost nekolicini, mada, na žalost, neorgani-
vovanih komunista, da ostvare kakav-takav uspeh. Ali videći
raspoloženje velike većine radnika, kao i to da ga nikakvim
smicalicama u ovom času neće moći da spreči, on je na k r a j u
pristao da se š t r a j k odvija u okviru i pod vodstvom URS-a.
Marić je nameravao da, u k r a j n j e m momentu, iskoristi stvari
onako kako će to najbolje odgovarati njemu i njegovom dru-
štvu iz vrhova URS-ovog rukovodstva.
Štrajk su organizovali i njime direktno rukovodili ljudi
izrasli iz redova zeničkog proletarijata. U štrajkaški odbor
ušli su Nijaz Sarić, Neđo Radić, Ivan Mostić, Hasan Macan,
Gojko Sladoje, Jozo Akrapović, Pero Jovanović, Koprivica,
uglavnom pošteni i borbeni radnici. Neki od njih su bili i u
rukovodstvu sindikata.
Š t r a j k je zaista zahvatio široke razmere. U n j e m u su
uzeli učešća gotovo svi radnici iz Zelezare. Da bi ga slomili,
uprava Zelezare i sreska vlast zatražili su pomoć. Počeli su
ubrzo da dovode iz Sarajeva i Beograda policijska i žandar-
merijska pojačanja. Našli su se na okupu najiskusniji poli-
cijski krvoloci. Doveden je bio i ceo puk žandarmerije.
Desetog dana štrajk je bio ugušen u krvi i masovnom
nasilju. Pohapšen je bio veliki broj štrajkaša, a među prvima
ceo štrajkaški odbor, kao i neki iz rukovodstva URS-a. Ko-
risteći se obezglavijenošću i pometnjama koje su nastale,
najbrže se snašao Mate Marić. On se stavio na raspolaganje
vlastima da posreduje u likvidiranju štrajka. »Ponudio« se
da pregovara sa vlastima i preduzećem. Vlasti su tu njegovu
ponudu objeručke prihvatile. Za izbijanje i slom štrajka
Marić je pred radništvom i vlastima svu krivicu svalio na
komuniste.
Neuspeh štrajka imao je teške posledice za dalji razvoj
radničkog pokreta u Zenici. Otpušten je bio veliki broj rad-
nika. Oni najborbemiji bili su upisani u »crne liste«, a to je
značilo da ih gotovo ni jedno preduzeće u zemlji nije primalo
na posao. Mnogi su bili proterani iz Zenice.
Pošto je trebalo popuniti mesta otpuštenih sa posla, pre-
duzeće je dovodilo seljake iz pasivnih krajeva, računajući na
njihovu zaostalost. Dovodili su sa svih strana i razne dekla-
sirane i propale tipove iz radničkih i službeničkih redova,
ljude spremne da za bednu nagradu služe režimu i preduzeću
u borbi protiv svesnog radništva.
123
 Još iz vremena Austrije zenička preduzeća nasledila sir
priličan broj službenika i kvalifikovanih radnika kuferaša*,.
koji su u većini slučajeva bili spremni da bez rezerve služe
režimu. Bilo je među njima dosta Nemaca i drugih odnaro-
đenih »podanika« Austro-Ugarske Monarhije. To šarenilo je
sada režim nadopunio sličnim elementima. Zato nije čudo
da upravi preduzeća i policiji nije bilo teško da posle ne-
uspelog i terorem likvidiranog štrajka unese pometnju u
redove radnika i da ono malo radničkih ustanova koje je još
dozvoljavao diktatorski režim predaju u ruke elemenata
odanih režimu. Tako su, na primer, radničke poverenike »iza-
brali« predstavnici JUGORAS-a** — režimske policijske sin-
dikakalne organizacije i HRS-a*** — sindikata Mačekove
Hrvatske seljačke stranke, koja je u to vreme učestvovala
u vlasti. URS-ovci su, sa Matom Marićem na čelu, držali još
jedino Radnički dom. Mato Marić je uz pomoć policije izbacio
iz rukovodstva i članstva Doma sve na koje je sumnjao da
su komunisti. Mato je poštovao poslodavačke »crne liste«.
Ljudima unesenim u te liste zabranio je pristup u Radnički
dom.
Jedan naivan i nespretan pokušaj da se obnovi partijska
organizacija bio je u začetku osujećen. Uhapšen je bio Ivan
Mostić i još nekoliko drugova. Mostić je tom prilikom bio-
osuđen i poslan na robiju.
POSLE Š T R A J K A
Većina onih najsavesnijih i u štrajku vodećih drugova-
bili su proterani iz Zenice. U mestu je ostalo nekoliko do-
maćih ljudi, među kojima Neđo Radić i Jozo Marčinković.
Svaki od njih dvojice predstavljao je, na svoj način, izvestan
centar okupljanja.
Neđo Radić, čovek plahovite i nemirne prirode, iako n i j e
mnogo znao, svojim karakterom, poštenjem i borbenošću
* Došljaci koje je austrijska vlast dovela k a o činovnike,
zanatlije ili radnike. Pošto su obično dolazili samo sa kuferima,
narod ih je prozvao kuferaši.
** Jugoslovenski radnički sindikat.
*** Hrvatski radnički savez.
164
.stekao je među radnicima glas čoveka koga su cenili, voleli
i slušali.
Marčinković je bio drukčiji. Po prirodi bistar, on je uvek
želeo da među radnicima ostavi utisak čoveka koji mnogo
čita i zna. Stalno je uza se nosio poneku knjigu. Čitajući,
ovladao je izvesnim znanjem, a u stvari, radilo se o prilično
površno odabranim frazama, koje je on napabirčio iz onih
nekoliko najpoznatijih marksističkih brošura koje su se u to
vreme mogle legalno nabavljati u knjižarama. Majstorski se
koristio tim frazama. Mnogo mu je bilo stalo kakav će utisak
ostaviti na radnike. U doba štrajka Marčinković je bio u
rukovodstvu URS-a. Uhapšen je zajedno sa ostalim drugo-
vima, ali je ubrzo pušten. Umeo je vešto da iskoristi ovaj
slučaj. Izigravajući mučenika radničke klase, rasipajući se
vešto levičarskim frazama, uspeo je da stvori sebi autoritet
kod velikog broja radnika kome u tom času nije bilo ravna
u Zenici.
Jozo je oko sebe okupio izvesnu grupu na koju je počeo
da vrši jak uticaj. Kad se postavilo pitanje stvaranja par-
tijske organizacije, iili pitanja borbe, on je tada imao svoj
stav koji je, u priličnoj meri, znao da nametne i drugima.
Tako je, na primer, on, nasuprot partijskoj direktivi, bio
dokraja protiv stupanja radnika u URS-ove sindikalne orga-
nizacije.
Ovaj svoj stav pravdao je već poznatim frazama o izdaj-
ničkom rukovodstvu tih sindikata, bez obzira na razloge koje
je iznosila Partija. S druge strane, Jozo Marčinković je zago-
varao bojkot Radničkog doma zato što su se na njegovom
čelu nalazili Mato Marić, Colić i Đenanović, dakle socijalde-
mokrati i što se u Domu, iako je to u pravilima bilo isklju-
čeno, krčmila rakija i druga neka pića i naveliko igrale karte.
To je, doduše, bilo i tačno. Marić je ovo sve prećutno dozvo-
ljavao. Kartalo se, kockalo, a rakija se služila u šoljama za
kafu ili čaj da bi se na t a j način izigrale određene dažbine
i opštinski prirezi. Maricu i njemu sličnim ovo je, svakako,
više odgovaralo nego organizovan politički ili kulturni rad, ^
koji bi otvarao oči radništvu koje je dolazilo u Dom. Međutim,
Radnički dom je bio jedino mesto u gradu gde su radnici
mogli da stvore sebi svoj klasni kulturni centar. Protiv vod-
stva Doma d protiv poroka koje je vodstvo dozvoljavalo tre-
balo se boriti i borbom menjati uslove, kao što su to već
169
sa uspehom činili radnici drugih sličnih centara. Ovo je isto-
važilo i kada je bio u pitanju rad u sindikatima. Marčinković
je, međutim, zagovarao sasvim drukčija shvatanja borbe.
Oko Marčinkovića su se okupljali David-Davo Gaon,
Mustafa Gainibegović-Jadnička, Franjo Fuks, Dominik Antu-
nović, Rašid Karačić i još neki. Njihov krug bio je jedno
vreme prilično velik. Oni su po kružocima čitali legalnu
marksističku liteTaturu. Naravno, niko ne bi imao ništa protiv
čitalačkih grupa kao jedne od mnogih legalnih formi rada.
Ali, prema Jozinom stavu, čitalačke grupe su u stvari nado-
meštale Partiju. I osim povremenih izleta u okolinu grada,
Jozo je odbacivao svaki drugi način rada. On i njegovi ljudi
dzbegavali su ma kakav politički ili kulturni rad u predu-
zeću, Zelezari i Rudniku. Smatrali su da i ovakav rad, kakvim
su se oni bavili, treba da se odvija izvan preduzeća, to jest
u gradu. Mislili su valjda da je to manje u sukobu sa zako-
nom. Povremeno je s njima sarađivao i Neđo Radić.
Mada su borbenij'i pojedinci pokušavali da krenu stvar
sa mrtve tačke, do nekog organizovanijeg rada nije dolazilo.
Posle jedne akcije u mostarskom rudniku nekoliko radnika
moralo je da napusti Mostar. Tada je u Zenicu došao Marko
Rajić. Odmah po dolasku Rajić je došao u vezu sa Jozom
Marčinkovićem i njegovom grupom. Marka Rajića bunio j e
uzak, z'ačauren rad MarčinkoVićeva kružoka. Znao je da se
u Mostaru drukčije radilo. Kad je postavio pitanje šireg rada,
Jozo se izgovarao da pod uslovima pod kakvim oni žive i
rade u Zenici nema smisla nikakav drugi rad, jer bi sigurno
doveo do provala i hapšenja.
Pokrajinsko partijsko rukovodstvo za Bosnu i Hercego-
vinu pokušavalo je nekoliko puta da pokrene i oživi rad
ilegalne partijske organizacije u Zenici. Radi toga su slali
iz Sarajeva Lulu Frkovića, Milutina Đuraškovića, Lezu Pe-
reru. Oni su obilazili pojedine drugove nastojeći da ih povežu
u organizovanu partijsku celinu. Ali svi su se, gotovo po
pravilu, spoticali o Jozu Marčinkovića, koji je na k r a j u uspe-
vao da u Zenici sprovede ipak svoja shvatanja i metod rada.
O tim pokušajima pričao mi je Marko Rajić. Jednom je
dolazio Lulo Frković. Poduže se natezao sa Marčinkovićem.
Kada su se rastali, našao se Lulo s Markom i požalio mu se.
U ženici, rekao je Lulo, neće biti ozbiljne partijske o r g a n i -
zacije sve dok je tu Jozo Marčinković, jer on prosto guši svaki
rad. Lulo je smatrao da je Marčinkovića teško izolovati
s obzirom da je sebi obezbedio autoritet »proslavljenog vođe
štrajka«.
Ali događaji u svetu nisu čekali. Spremali su se krupni
potresi. Hitler je gromko zveckao oružjem. Evropa se nalazila
u predvečerju drugog svetskog rata. Sve se to duboko odra 7
žavalo i na stanje u našoj zemlji. Vladajući krugovi pripremali
su izdaju. Buržoazija je otvoreno koketirala sa fašizmom.
Komunistička p a r t i j a se ubrzano pripremala, trudeći se
da je događaji ne iznenade. Naročito iza dolaska druga Tita
na čelo Partije, Partija se počela snažno da omasovljava. Na
sve strane nicale su partijske organizacije. Borba se vodila
naročito za političke !i industrijske centre. Ona je poprimala
sve raznolikije i svestranije forme. U tim centrima, širom
zemlje, Partija je postajala sve moćniji faktor, sposoban da
u svako doba pokrene i svrsta u borbene redove široke slojeve
naprednih i borbenih ljudi grada i sela. Oko n j e su se kupili
ljudi bez obzira na svoju političku i nacionalnu pripadnost.
A Zenica je, i pored takvih uslova, i pored većeg broja
veoma borbenih i odvažnih ljudi, ostajala bez svoje borbene
partijske organizacije, bez priprema za zadatke koji su se
sve više nametali.
Takvo stanje sam zatekao kada sam došao u Zenicu juna
meseca 1939. godine.
USPOSTAVLJAM PRVI KONTAKT SA LJUDIMA
Cim sam stigao u Zenicu, javio sam se na posao i bio
primljen kao poslovođa. Istog dana sreo sam tehničara Branka.
Kneževića, koga sam poznavao iz Tuzle i koji je znao da sam
komunista. Ponudio se da mi pomogne u traženju stana. Dok
smo hodali po gradu, saznao sam da je povezan sa nekim
komunistima i da s njima nešto radi. Dogovorili smo se da
mi sa nekim od njih pripremi sastanak. Obećao je da će to
udesiti sutradan po podne.
Na sastanku u Kneževićevom stanu našao sam Marka
Rajdća. Radio je u Rudniku. Marko me upoznao sa stanjem
u Zenici. On je stalno održavao veze sa Jozom Marčinkovićem.
U toku razgovora osetio sam da se njih dvojica ne slažu-
123
Obavestio me o raspoloženju među radnicima. Iz njegovog
izlaganja moglo se videti da u Zenici ima prilično borbenih
ljudi koji su želeli da aktivnije rade. Jozino bežanje od akcije
nije ih zadovoljavalo. Jedan deo n j i h pokušavao je da stvori
svoju grupu koju bi vodio Neđo Radić. Marko je smatrao da
je sa Jozom uzaludno razgovarati i da treba početi rad mimo
njega. Priznao je, doduše, da će to biti teško, s obzirom na
Marčinkovićevu, pOpularnost.
Zeleo sam da razgovaram još sa nekim drugovima, a
takođe i sa Jozom Marčinkovićem. Učinilo mi se da je to
Marko shvatio kao moje nepoverenje prema onom što m!i je
govorio o Jozi. Nastojao sam da ga umirim ostajući pri svom.
Ubedio sam ga i on se sam ponudio da upriliči taj sastanak.
Posle nekoliko dana Marko mi reče da pristaje da se
sretne sa mnom pod uslovom da se sastanak održi u njegovom
stanu i da na sastanak dođem sam. Nije mi se svidelo to
postavljanje uslova, ali sam pristao. Primio me ljubazno.
Bio je sam. Cak me sam poslužio, ne sećam se više čim. Imao
sam utisak da namerno želi da razgovara bez svedoka.
Razgovarali smo poduže. Nastojao je da me uveri da
je i on za masovan i intenzivan rad. Ali stalno je podvlačio
potrebu opreza. Smatrao je da bi provala izazvana nekom
neopreznošću mogla da nanese strašne štete. Zalio se na
drugove koji su dolazili iz Sarajeva, na Đuraškovića, a naro-
čito na Pereru. Tvrdio je da su neoprezni, nagli i po njegovom
mišljenju neozbiljni.
Tražio sam da me upozna sa svojom grupom. Nije odgo-
vorio ništa određeno. Dogovorili smo se da se za dan-dva
opet sastanemo. Međutim, do sastanka je došlo tek posle mog
višestrukog navaljivanja, i to posle desetak dana. Ovaj put
sa mnom je na sastanak pošao i Marko Rajić. Jozo je nastupio
određenije i otvorenije. Prigovorio mi je da ne poznajem
mesne prilike i da slušam ljude avanturiste i neznalice. Pri-
govorio je Marku Rajiću što se primio da radi u Radničkom
domu. Naime, Marko je ušao u upravu Radničkog doma, pa
čak nešto kasnije postao i predsednik uprave. To je, uostalom,
Marko dobro učinio, što su najbolje pokazali docnije po-
stignuti rezultati.
I ovaj sastanak je bio jalov. Ostalo je da i dalje održa-
vamo vezu. Staviše, Jozo je prihvatio da uđe u Privremeno
mesno rukovodstvo koje smo u međuvremenu organizovali,
272
a u koje su ušli Franjo Hen, Marko Rajić, Neđo Radić i ja.
J a sam se, zahvaljujući Marku, već povezao sa Henom, Ra-
dićem i još nekim. I ovaj put tražio sam od Joze da me
poveže sa svojom grupom. Zeleo sam da govorim i sa tim
ljudima.
Bilo mi je jasno da od Joze nećemo imati neke koristi.
Ali mi je bilo isto tako jasno da borba 'i razračunavanje
s njim neće biti jednostavni i da će trajati duže vremena.
Bez obzira na njega, rešili smo da počnemo rad na što široj
osnovi.
Formirali smo partijsku jedinicu u Zelezari i u Rudniku.
U prvi čas bile su to m a n j e jedinice. Počeli smo sa akcijom
da od Radničkog doma stvorimo centar okupljanja radnika,
da ga pretvorimo u središte njihovog kulturnog života. Isto-
vremeno smo započeli agitaciju za učlanjivanje što većeg
broja radnika u URS-ove sindikalne organizacije.
U RADU SMO KRENULI NAPRED
U početku ove naše akcije naišli smo odmah na Jozino
suprotstavljanje. Izbegavajućd sastanke s nama, ostao je i
dalje pri svom stavu. On se sam malo mešao u to, ali su
njegovi ljudi otvoreno pozivali radnike da se klone naše
akcije.
Uprkos tome mi smo počeli da postižemo svoje prve
uspehe. Uz pomoć nekih svesnih radnika, naročito rudara,
koji su već od ranije bili članovi Radničkog doma, uspeli
smo da znatno izmenimo upravu Doma, birajući u nju neko-
liko komunista, među kojima Marka Rajića, Perviza, Mahu
Đikića i druge. Dikić je u Zenicu došao iz Mostara i mnogo
nam je pomogao pri formiranju SKOJ-a. Perviz je došao iz
Kosovske Mitrovice, gde je radio u rudniku Trepči. Posle
velikog š t r a j k a koji je vlast krvavo slomila, a u kome je
on bio jedan od članova štrajkačkog odbora, Perviz je bio
proteran iz Kosovske Mitrovice. Uz pomoć Marka Rajića
uspeli smo da ga izaberu za domaćina Radničkog doma, što
m u je u isti čas obezbedilo i stan. Perviz j e bio čovek koji
već na prvi pogled uliva poverenje. Tih, i na izgled miran,
radio je kao crv na svakom zadatku koji bi m u bio postavljen.
18 — Mučne godine
273
Ubrzo po Pervizovom izboru za domaćina, zahvaljujući i nje-
govoj upornosti, a i uz pomoć ostalih naših ljudi, uspeli smo
da konačno iz Doma uklonimo kartanje i alkohol i da poč-
nemo pripreme za organizovanje tamburaške i diletantske
sekcije.
Ne kidajući vezu sa Jozom Marčinkovićem mi smo u toku
dva do tri meseca uspeli da u radu ozbiljno krenemo napred.
Naše veze sa Pokrajinskim komitetom u Sarajevu bile su
stalne i čvrste. Postepeno se počeo osećati naš uticaj na rad-
ništvo, naročito u Radničkom domu i sindikatima.
Našu legalnu štampu »Radničke novine«, kasnije »Rad-
nički tjednik«, i druge rasturali smo u nekoliko stotina pri-
meraka. Na rasturanju su radile žene naših drugova. Pošto
se dešavalo da je policija plenila štampu pri rasturanju, žene
su je noću raznosile po kućama radnika, tako da je do pet
sati ujutro posle prispeća sve bilo rastureno. Štampu smo
rasturali čak i za vreme rada u preduzeću. Uprava Zelezare
je, na traženje policije, počela da zabranjuje rasturanje svih
novina u preduzeću, pa čak i »Vremena« i »Politike«. Zabra-
nila ih je jer smo koristeći se njihovom naslovnom stranom
ubacivali u njih naše novine i štampu i tako je krijumčarili
u preduzeće. Radnici su se posle toga dovijali na taj način
što su hranu zamotavali u naše novine i tako ih unosili u
preduzeće i zajednički čitali za vreme odmora, pa čak i za
vreme rada.
Mi smo i dalje tražili od Joze Marčinkovića da one koji
su bili s njim povezani uključi u rad naših partijskih orga-
nizacija. Ja sam svaki put zahtevao od njega da me pozove
na sastanak svoje grupe. Najpre je davao neodređene odgo-
vore. Izbegavao je da to učini. Na k r a j u je to otvoreno odbio.
Znali smo već ljude iz njegove grupe. Rešili smo da ih
pojedinačno potražimo i pozovemo na saradnju. Na kraju
smo uspeli da odvojimo nekolicinu. Tako su nam prišli Mu-
stafa Ganibegović, zvani Jadnička, Mujbegović, Biloh, Nijaz
Šarić i još neki. Naša nastojanja i uspeh razbesnela su Jozu
i neke od njegovih najvernijih saradnika. Tada počinje otvo-
reno da nas napada, tvrdeći da smo frakcionaši, da radimo
u interesu policije i preduzeća. Jozo je pričao da nemamo
nikakve veze sa Partijom i da nas Partija ne priznaje, već
da priznaje njega i one koji su s njim.
194
Pokušali smo jednom da ga nekako urazumimo. Bilo je
to prilikom dolaska u Zenicu Ise Jovanovića, sekretara Pokra-
jinskog komiteta. Međutim, Iso je posle kraćeg razgovora
digao ruke od Joze Marčinkovića, smatrajući da je svako
dalje trošenje vremena oko njega uzaludno. Ubrzo iza toga
saznali smo da se Jozo počeo da povezuje sa već poznatim
cepačima radničkih redova i partijskim otpadnicima iz Sara-
jeva i Tuzle. Saznali smo da se sastaje sa Mašom Altunba-
bićem i još nekim iz Sarajeva. To nam je dalo materijala da
i mi oštro nastupimo, raskrinkavajući ga pred radničkim
masama Zenice. Zahvaljujući našem dotadašnjem radu, Jozo
Marčinković nije više bio ni blizu ono što je nekad bio u
očima radnika. Ali s njim još nije bilo svršeno, iako mu
uloga »radničkog vođe«, kojom se nekad razmetao, nije više
palila među radnicima Zenice. Njegov uticaj svodili smo iz
dana u dan na sve uži krug ljudi.
Naše veze sa Pokrajinskim komitetom u Sarajevu postale
su u to vreme redovne. Dobij ali smo stalno materijal i letke.
Materijal je čitan i pretresan na redovnim sastancima, a leci
su uvek rastureni čim bi stigli. Nas je zenički proletarijat
ošećao i smatrao svojim.
PONOVO SU ME UHAPSILI
Od moga dolaska u Zenicu bilo je već prošlo pet meseci.
U času kada sam se n a j m a n j e nadao ponovo su me uhapsili.
Bio sam na poslu. Upravo sam ušao u sobicu koja je
služila kao kancelarija za poslovođe. Trebalo je uneti neke
podatke o radu smene. Tek što sam seo za sto, vrata su se
širom otvorila. Nisam se okrenuo, ali sam odmah znao da
su to — oni.
Bio je to policijski pisar sa dva policajca. Naravno:
»Ruke uvis«. Pipanje oko pasa da nema oružja. Prekopavanje
po džepovima.
Uhapsili su me, dakle, ponovo. Došli su kad sam im se
n a j m a n j e nadao. A tome se, u tadašnjim ilegalnim uslovima,
moglo uvek nadati. Tim pre što su svi znali, i policajci i
radnici u Zelezari, da sam u Zenicu došao posle odležane
kazne u Mitrovačkoj kaznionici.
13* 195
 Obično sam bio oprezan. Ali ovog puta zatekli su me,,
tako reći, »na spavanju«. »Uspavalo« me, valjda, to što su.
stvari krenule dobro. Rad je u partijskim jedinicama postao
življi, veza sa Sarajevom redovna i sigurna. Pa 'ipak, mislim
da me je najviše zavaravalo što već duže vreme ni u Sarajevu
ni u okolnim mestima nikog nisu uhapsili niti je bilo kakvog
znaka da se nešto slično sprema. Postao sam m a n j e oprezan.
Nije me sada toliko zbunilo samo hapšenje. Nije mi to
prvi put. Uznemiravalo me je što nisam znao povod. Uzbuđen,
očekivao sam kad će me iz Zelezare povesti kući. Znao sam
da sad sledi pretres stana. Čekali smo u jednoj prostoriji
uprave. Pisar se dugo zadržao uzimajući neke podatke i č e k a -
jući dvojicu zvaničnih svedoka da, prema propisu, prisustvuju
pretresu stana.
Ovo se malo oteglo. Savladao sam se, ali u sebi sam bio
sve nemirniji. Mom uzbuđenju bilo je više uzroka. P r e dva
dana bila mi je stigla žena s detetom da kod mene provedu
zimski školski raspust. Kako sam zbog ranijih hapšenja ili
otpuštanja s posla često morao da menjam mesto stanovanja,
većinom smo živeli odvojeno. Ali dešavalo se, gotovo po pra-
vilu, da su se, kad god su me hapsili ili gonili, nekako uvek
uza m e našli i žena i dete.
KURIR IZ SARAJEVA
Ovog puta je to bilo još složenije. Upravo uoči hapšenja
stigao je partijski kurir iz Sarajeva. Doneo je veću količinu
letaka i drugog partijskog materijala. Letak je upućivala ma-
sama Komunistička partija povodom krvavih beogradskih
demonstracija, koje su se zbile četrnaestog decembra. Tom
prilikom su policajci ubili studenta Mirka Lukovića, a stu-
denti Bosa Milićević i Zivan Sedlan podlegli su ranama, dok
su desetine demonstranata ranjeni. Demonstracije je organi-
zovala Partija mobilišući beogradsko radništvo i studente u
borbu protiv reakcionarne politike beogradskih vladajućih
krugova, sa vladom Cvetbović—Maček i kraljevskim name-
snikom princom Pavlom Karađorđevićem na čelu. Tim de-
monstracijama prethodio je niz bezobzirnih mera, među
kojima preuzimanje radničkih komora od strane profašističkih
164
sindikata, a uz pomoć policije. Vršen je sve veći pritisak na
URS-ove sindikate i ostale radničke organizacije koje su bile
u rukama ili pod uticajem Partije i naprednog radničkog po-
kreta. Sve je to pratio niz sukoba s policijom u nekoliko
drugih većih gradova.
Policija je ovaj put pucala u goloruke beogradske stu-
dente i radnike koji su dizali svoj glas pozivajući mase u
borbu za hleb, mir i slobodu. Demonstranti su žestinu svojih
protesta usmerili protiv namera vlade da uvuče zemlju u
ratni vrtlog, protiv vlade koja je nastojala da bezobzirnim
terorom razbije redove onih koji pokušavaju da stanu n a put
takvoj njenoj politici. Letak je demaskirao teror i krvavo
razračunavanje beogradske policije i žandarmerije u borbi
protiv golorukih demonstranata, beogradskih radnika i stu-
denata.
SKLONJENI PAKET
Naš drug koji je bio zadužen za mesnu partijsku tehniku
1 koji je trebalo da dočeka kurira i primi materijal, otputovao
je n a dan-dva. Ne znajući šta da s tolikim materijalom radi,
a kako je u mestu poznavao samo mene, kurir je doneo sve
to u moj stan. Slično je uradio i rukovodilac jedne partijske
ćelije: pošto nije našao tehničara, brošure koje je želeo da
zameni doneo je meni. Kako sam bio isuviše kompromitovan
i policiji poznat, strogo sam pazio da mi se u stanu ne zateknu
takve stvari. Ovog puta sve se desilo iznenada, u kasne sate,
te nisam imao kad da sve to sklonim. Ostavio sam ceo paket
do sutra dok ne obavestiom drugove koji će se već o svemu
pobrinuti. I sad, upravo u času moga hapšenja, sve je to
spremljeno u uglu, između stola i ormara, čekalo policiju
da bi imala što više aduta protiv mene.
Stigli su, napokon, pisar i građani svedoci. Krenula smo
prema mom stanu.
Vrata sobe otvorio je jedan od policajaca koji su me
pratili. Prvo mi je bilo da bacim pogled prema mestu gde
sam ostavio materijal: ništa! Pogledao sam ženu. Bila je
mirna. Očima mi je dala znak da je sve u redu. Znači, neko
ju je na vreme obavestio. Osetio sam kako mi pade težak
teret sa srca. Sam t a j paket bio je u stanju da mi natovari
169
na leđa isleđenje i grdne batine, sudski proces, i, sigurno,
nekoliko godina robije.
Umiren, posmatrao sam policajce kako p r e t u r a j u po
ormaru, krevetu, koferu. Nisu našli ništa što bi bilo važno
za njih. Posmatrao sam ih, a celo vreme vrtela mi se po glavi
samo jedna misao. Ko je to uspeo da upozori ženu? Kako je
saznala? Gde je sklonila materijal? Ali to u ovom času nisam
mogao da saznam.^
U Sreskom načelstvu su me saslušavali prilično površno.
Sreski pisar, suv, hladan i, nekim slučajem, prilično pristojan
i blag čovek, trudio se da prikrije svoju zabunu što ne zna
sa koga bi kraja počeo da me ispituje. Videlo se da ga zbu-
n j u j e što neko, od koga je došao nalog za hapšenje, zna
nešto o meni što njima u srezu nije poznato. Bilo mi je sad
jasno da uzrok hapšenja ne potiče iz Zenice. Krivo bi mi bilo
da sve ono što smo sa toliko muke i rada u poslednje vreme
stvorili izgrađujući partijsku organizaciju i njen uticaj, sad
najednom dovede u pitanje neka provala.
A kad su me iste večeri u pratnji dvojice policajaca u
civilnim odelima smestili u beogradski brzi voz, postalo mi
je jasno da stvar ne potiče iz Sarajeva, sa kojim smo partijski
bili povezani.
Traži me, dakle, beogradska policija.
U Brodu smo menjali voz. Čekali smo dugo. Sedeli smo
ćuteći u staničnom restoranu. Upravo je stigao beogradski
voz. Grupa putnika provalila je kroz vrata unoseći talas
hladnoće. Među njima videh i neke poznate. Brana Savić sa
grupom studenata koji su išli na zimski raspust krenu doma-
hujući ka stolu za kojim smo sedeli nas trojica. Nisu mogli
ni da slute o čemu se radi pošto su i policajci bili u civilu.
»Zdravo. Kud si krenuo!?« doviknu pružajući mi ruku.
»A, evo, uhapšen sam pa me ova dvojica sprovode«, po-
žurih da ga preduhitrim da ne bi slučajno počeo kakav deli-
katniji razgovor. Sve se završilo na pozdravljanju. Seli su
malo dalje za jedan sto. Posmatrali su nas razgovarajući
nešto ozbiljno.
»Ko ti je ovaj«, upita jedan od policajaca.
»Rođak«, odgovorih kratko.
»Ala si požurio da ih upozoriš«.
164
U UPRAVI GRADA BEOGRADA
U Beograd smo stigli veoma rano. Još se nije bilo razda-
nilo kad su me uveli u Upravu grada, koja mi je već od
ranije bila poznata.
Zbunio me je i iznenadio doček i ponašanje. Ni dežurni
pisar ni žandar koji me je preuzeo nisu ni pokušavali da me
ispituju niti su pokazivali naročito interesovanje za mene.
Dežurni pisar, koga smo probudili, ibeležio je generalije zeva-
jući i ježeći se od zime, i pre nego što su me izveli legao je
opet da spava. Videlo se da zasad neće biti veće žurbe. Osetio
sam da ništa konkretnije protiv mene nemaju. Pa zašto sam
onda doveden? To pitanje mi se stalno nametalo dok me je
žandar sprovodio prema petom spratu, ka mansardi koja mi
je takođe bila dobro poznata.
Kad su me dovodili u neki zatvor, zanimalo me je na
prvom mestu koga ću tu sresti. Ovog puta zatekao sam nov,
mlad i meni nepoznat svet. Zapazio sam to odmah u sobi .u
koju su me smestili. Proverio sam to prisluškujući i prateći
šta se dešava u susednim sobama i na hodnicima, a najviše
prisluškujući razgovor onih u sobi. Zeleo sam da proverim
ima li tu nekog s kim bi policija mogla da me poveže. Jedino
poznato ime koje sam već prvog dana čuo bilo je ime Ivana
Milutinovića, koga sam poznavao iz Mitrovačke kaznionice.
Pokušavao sam da dođem u vezu s njim. Činio sam to
oprezno. Ali on kao da nije izlazio iz sobe.
Većina zatvorenika koje sam zatekao na mansardi bili
su pohapšeni neposredno za vreme ili posle krvavih beo-
gradskih četrnaestodecembarskih demonstracija. Bilo je, na-
ravno, i drugih, koje su doveli ranije ili kasnije.
Kraj 1939. godine bio je u Beogradu naročito buran.
Akciju beogradskih drugova pratile su akcije i sukobi s poli-
cijom širom zemlje. Te akcije, koje su, u stvari, bile odraz
rastućeg nezadovoljstva narodnih masa, dostigle su vrhunac
u toku decembra, u krvavim demonstracijama i sukobima u
Zagrebu, Beogradu, Splitu, u masovnim štrajkovima trbov-
ljanskih i hrasničkih rudara. Vladajući krugovi gubili su
živce. Oni su bili svesni toga da je KPJ, iako joj nije uspeo
pokušaj stvaranja akcionog jedinstva s rukovodstvima nekih
građanskih partija, uspela da stvori mnogo korisnije akciono
jedinstvo širokih narodnih masa. Njih je sve više brinuo brzi
169
porast uticaja K P J na te mase. Zato me i nije čudilo što su
zatvori Uprave grada i Glavnjače bili puni komunista. U
sobama u kojima ranije nije bilo više od jednog, dvojice ili
najviše četvorice drugova, sad ih je bilo nabijeno toliko da
se teško moglo naći mesta za ležanje.
»SPREMAJU LOGOR KOD MITROVICE ...«
Drugovi sa kojima sam dolazio u dodir nisu mogli ništa
da mi kažu o nekoj provali s kojom bi moglo da bude u vezi
moje hapšenje. Istog dana kad su m e doveli javio se iz
susedne sobe neki Viktor Aćimović. Rekao je da je novinar.
Interesovao se ko sam i odakle. Mnogo se raspitivao, stoga
sam mu odgovarao dosta škrto.
»Kažeš da si doveden iz Zenice. A šta si radio pa da te
uhapse?«
»Ništa«, odgovorih.
»E, ništa, ne hapse oni zbog ničeg. Nego, ja mislim da
ćeš u koncentracioni logor. Spremaju nešto kod Mitrovice«.
Toj njegovoj prognozi nisam pridavao važnosti. Znao sam
da se jedno vreme govorilo o tome da vlada priprema nekakve
koncentracione logore. Takve glasine su se pronosile u više
navrata, a onda se o tome prestalo govoriti.
Saznao sam od pohapšenih drugova da se taj Aćimović
stalno petlja oko drugova čim koga novog dovedu i svašta
neodgovorno priča. To o koncentracionom logoru moglo je
biti i tačno, ali zašto d a ga smeštaju k r a j Mitrovice ako je
već tamo kaznionica.
Na saslušanja me nisu zvali. To me je nerviralo, ali nije
ljutilo. Verovao sam da bi mi o svemu mogao dati nešto
podrobnije obaveštenja Ivan Milutinović. A eto, do njega
nikako nisam mogao da dođem. Docnije sam saznao da je
bio smešten u jednoj sobi na suprotnom k r a j u hodnika. Osim
toga, bio je i bolestan pa nije mnogo ni izlazio iz sobe.
Beograd je bio pod snegom. Hladnoća na mansardi ne-
snosna. Spašavao me moj kožni kaput, vunene čarape i ćebe
koje sam poneo iz Zenice. Čekao sam, ništa mi drugo nije
ni ostalo.
164 169
KOD BECAREVIĆA
Dvanaestog januara dovedoše Josipa Hodaka. Uhapsili
s u ga u Osijeku. Smestili su ga u sobu u kojoj sam se i ja
nalazio.
Napomenu mi da je nešto i on načuo o koncentracionim
logorima. Ništa podrobnije ni on nije znao.
Dva dana posle toga dođe po mene agent. Konačno došlo
je na red i to čekano saslušanje.
Saslušavao me je Bećarević. Znao sam ga od ranije. Bio
je, pored Vujkovića, jedan od najzloglasnijih policajaca, »spe-
cijalista« za komuniste..
»Ti si četrnaestog decembra učestvovao u demonstraci-
jama«, dobaci mi još dok sam ulazio u njegovu radnu sobu.
»Nisam. J a i ne živim u Beogradu nego u Zenici«.
»Lažeš. Bio si ovde, i to među organizatorima«.
»Ja već duže vreme nigde nisam odlazio iz Zenice. A po
radnom kartonu i evidenciji preduzeća mogu lako dokazati
da sam ćelo to vreme bio svaki d a n na poslu«.
»Piši«, obrati se on daktilografkinji: »Uhapšeni ne pri-
z n a j e da je prilikom demonstracija bio u Beogradu«.
Daktilografkinja je ravnomerno kucala. On ničim ne
pokaza da ga ljuti moj odgovor. Očekivao sam, po običaju,
batinanje. Umesto toga, on mirno produži:
»Mi imamo podatke o tvom radu i o tome da si radio
protiv državnog poretka i politike naše vlade. Znamo da si
u poslednje vreme huškao na mir«.
»Ja se ne slažem s politikom vlade. A ne razumem šta
znači huškati na mir«.
»Praviš se ti budala. Piši ti tamo: Uhapšeni ne priznaje
da je radio protiv vlade, niti da je huškao na mir«.
Kad daktilografkinja završi kucanje zapisnika, on mi ga
dade da ga potpišem. Pregledah ga letimično. Otkucala je
o d reči do reči što joj je diktirao. Potpisah smejući se u sebi.
Kao da mi je čitao misli, Bećarević se nasmeja podrugljivo:
»Misliš na zapisnik. Kao da je on sad važan. Našli smo
m i vama komunistima drukčiji glogov kolac. Još ćeš ti pla-
k a t i za Mitrovicom«.
Nisam baš plakao, ali sam je se često sećao nekoliko
.sledećih meseci.
 PROGON U KONCENTRACIONI LOGOR
Izveli su me u predsoblje i rekli da tu sačekam. Mislio
sam: šta li se to dešava u ovoj kući? Setio sam se kako su
nas nekad saslušavali i tukli. Tuku i sad neke i stalno izvode
na saslušanje. Ali sve to bez onog nekadašnjeg »sistema«.
A tek kako jednostavno i glupo postupaju prema meni. Šta
li mi mogu napaSbstiti ovakvim zapisnikom?! Zašto su me
doveli i šta sve to znači?
Čekao sam petnaestak minuta sedeći među agentima kad
me ponovo pozvaše da uđem. Bećarević mi mirno pročita
rešenje. Uprava grada kažnjava me zbog »subverzivne de-
latnosti i kršenja javnog reda i mira« progonom koji ću pro-
vesti u koncentracionom logoru, a u smislu Uredbe od pet-
naestog decembra 1939. godine.
Nije ništa rekao gde se taj logor nalazi. Saopštio mi je,
doduše, uz gadnu psovku i podsmeh da imam pravo da se
žalim ministru unutrašnjih poslova.
Vratili su me u sobu i odmah odveli Hodaka. Doveli su
ga nazad posle pola sata. Desilo mu se što i meni: ista pitanja,
iste reči, ista procedura.
Sutradan ponovo dođoše po mene. Sišli smo sprat niže.
U sobi u koju su me uveli zatekoh Vujkovića i moju tetku
koja je živela u Beogradu. Uspela je da dobije dozvolu da me
vidi. Razgovor je bio kratak. Vujković je ćelo vreme sedeo
za stolom i pravio se kao da nešto piše. Kad je tetka izišla,
ustao je i prišao mi. Gledao me s puno mržnje i besa.
»A ti si mislio da se nas dvojica nikad više nećemo
videti!« progovori jetko. »Eto, vidiš, opet si nam pao u šake.
Smejao si se kad su te ono sudili. Sad ćutiš. Videćeš uskoro
ko će se poslednji smejati«.
OTKUD IDEJA O LOGORIMA
Na mansardi su me zadržali još nekoliko dana. I pored
razgovora sa sobnim drugovima i svega što je predstavljao
zatvorski život mansarde, imao sam dovopno vremena da
mislim na ono što me još čeka. Kakav li će biti taj logor,
kud li će me voditi i koga ld ću sve u njemu zateći?
202
Malo je ko od nas i naslućivao nešto o svemu tome. Tek
mnogo docmije smo saznali dovoljno da bismo shvatili kakve
su se okolnosti plele i šta je sve dovelo do toga da i tadašnja
Jugoslavija, pored tolikih tamnica, mora da otvara i koncen-
tracione logore.
Na odluku o formiranju logora naveo je tadašnju vladu
niz okolnosti. Ratno stanje i složeni događaji u svetu terali
su vladajuće krugove na kompromis sa nekim građanskim
partijama opizicije. Iz toga »sporazuma« nastala je vlada
Cvetković—Maček. Buržoazija u zemlji kolebala se između
dva zaraćena tabora. Nervozu je unosio i stalan porast aktiv-
nosti raznih profaišističkih organizacija okupljenih oko usta-
škog pokreta, terorističkog »Makedonstvujuščeg pokreta«
Vanče Mihailova (VMRO). Osim toga, u zemlji je delovala
čvrsta organizacija kulturbunda i proalbanske kačačke orga-
nizacije. Svi su oni uživali snažnu i moralnu i materijalnu
podršku Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije.
Ali pravu paniku u redovima vladajuće buržoazije iza-
zvale su sve češće akcije K P J i sve organizovanije istupanje
radničke klase i naprednih slojeva, koji su zahtevali neod-
ložno poboljšanje životnih uslova, uvođenje demokratskog
poretka u zemlji i aktivnu borbu za mir. K P J je na vreme
prilagodila svoju taktiku uslovima i situaciji u zemlji i svetu.
Jačajući stalno, iz dana u dan, i učvršćujući svoj uticaj na
široke narodne slojeve i okupljajući mase u borbu protiv
fašizma, a za očuvanje nezavisnosti Jugoslavije i protiv njenog
uvlačenja u bilo koji zaraćeni tabor. Partija je sa uspehom
raskrinkala sporazum Cvetković—Maček kao smišljen akt
kome je cilj da kompromisom sačuva vladajući buržoaski
poredak, pa i po cenu da zemlju i narod izda i stavi u službu
ma kom od dva zaraćena tabora.
GENERAL NEDIĆ »ALARMIRA«
Generalštab s ministrom vojske generalom Nedićem na
čelu alarmirao je uporno ponavljajući iz meseca u mesec
upozorenja o komunističkoj opasnosti, tražeći i predlažući
konkretne mere. U tome ga je snažno podržavala policija,
pa i neki vodeći politički krugovi iz ranije Udružene opozi-
203-
cije. Nisu izostali ni socijalisti gazda-Živka Topalovića. Ge-
neralštab je izričito tražio da se prvenstveno »svi članovi
Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije i svih
njegovih odbora i pododbora potpuno onemoguće u svojoj
delatnosti — izoluju iz društvene sredine«. To isto je traženo
i od svih lica koja su osumnjičena kao »agitatori komu-
nizma«. A kad su zaredale akcije u kojima su učestvovale
hiljade radnika, studenata, građana, kad je vlada uvidela da
ni krvav teror ne pomaže, resila je da počne otvarati koncen-
tracione logore. Na sednici od četrnaestog decembra 1939.
godine donela je Uredbu o izmenama i dopunama zakona o
zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, na osnovi koje
su počele ubrzane pripreme za stvaranje logora.
Među onima koji su uhapšeni u vezi sa demonstracijama
policija uglavnom nije našla ljude koje je tražila, t j . ruko-
vodioce Partije. Zato je uoči Nove godine pripremila orga-
nizovano hapšenje. Naravno, o tim pripremama malo je ko
šta znao. Eto u takvim uslovima našao sam se i ja na man-
sardi Uprave grada Beograda.
U ĆELIJI BROJ 6
Bilo je to mislim noću osamnaestog januara. Od zime
nismo mogli dugo zaspati. Tek što sam zaspao, digoše me
iz prvog sna. Izveli su me u hodnik zajedno s Josipom Ho-
dakom. U hodniku su već čekala dvojica nepoznatih. Ubrzo
dovedoše još dvojicu. Jedan od njih bio je Ivan Milutinović.
Prišao sam da se s njim pozdravim; tako nas i vezaše zajedno
i svedoše pred zgradu gde nas je čekala »marica«. Od Ivana
Milutinovuća saznadoh da je i on određen za logor.
Iskrcali su nas u dvorište Glavnjače. Nisu nas odveli u
stare turske kazamate, nego u novu zgradu u dvorištu. (Bio
sam već u njoj tri-četiri dana 1935. godine. Tek su je završili.
Pošto su jedino podzemne samice bile potpuno gotove, smestili
su nas u njih.) Ovaj put nas uvedoše u visoki parter. Otklju-
čaše vrata na kojima je crnom bojom bio ispisan broj 6.
U prostranoj sobi koju je osvetljavala slaba sijalica, zate-
kosmo dvadesetak drugova. Neki su ležali po podu, neki sedeli
za stolom i nešto pisali. Među prvima ugledah Mošu Pijade,
Lolu Ribara i još neke koje sam od ranije poznavao. Sazna-
dosmo odmah da će nas još te noći sprovesti u Bileću, gde
je pripremljen koncentracioni logor za komuniste.
Nešto pre nego što su nas doveli iz ove sobe su negde
prebacili dra Boru Prodanovića, Lazu Lilića i Aleksandra
Vuča. Drugovi su pretpostavljali da njih neće sa nama voditi.
NOĆ ZA PISANJE ŽALBI
Zeleo sam da razgovaram. Zeleo sam mnogo toga da
čujem. Slično je bilo i ša Ivanom Milutinovićem. Međutim,
Moša je bio ovoga puta strog.
»Jeste li predali žalbe?« prekinuo me je.
»Kakve žalbe?«
»Pa, ministru unutrašnjih poslova. Jeste li ih napisali?«
Ispalo je da niko od nas u Upravi grada nije na to mislio.
Moša je još na robiji bio poznat kao majstor za pravne
smicalice. I sada je sastavio dugu žalbu u kojoj je dokazivao
da je ovaj akt policije bespravan i protivustavan. Tu se na
dve-tri stranice dokazivalo kakve sve paragrafe Ustava i
drugih zakona krši odluka Uprave grada kojom nas šalju
u logor.
Drugovi koje smo zatekli u sobi već su ovaj posao bili
završili i žalbe predali. Sad su se spremali da spavaju. Nas
šestorica provedosmo ostatak noći prepisujući istovetni tekst
žalbe. Morali smo da je svaki posebno napišemo i potpišemo.
Kolektivna žalba nije dolazila u obzir. Nju bi vlasti smatrale
dogovorom i buntom ili je, u najboljem slučaju, ne bi primile.
To su već znali svi oni koji su do tada imali posla sa poli-
cijom, sudom ili zatvorom.
NA TERETNOM KOLOSEKU
Oko četiri sata, u zoru, digoše nas i narediše da se spre-
mimo. Šef zatvorske straže narednik Andrija je zvao i po-
žurivao je da što p r e iziđemo u dvorište.
Izlazili smo u m r a k ježeći se. Postrojili su nas ispred
zgrade. Iz mračnog neba vetar je nanosio sneg. Guste pahu-
123

ljice vrtele su se oko slabe električne sijalice koja je osve-
tljavala dvorišni krug. Prozvali su nas i vezali po dvojicu,
strpali u tri-četiri »marice« i prebacili na teretni deo uzanog
koloseka beogradske železničke stanice.
Danas se ne sećam tačno ali čini mi se da nas je bilo
dvadeset i četvorica. Stanica je bila sva u snegu. Smestili
su nas u dva vagona trećeg razreda. Vagoni su bili potpuno
novi, čak su imaTi i zavese, što u ono vreme nije bio čest
slučaj ni u vagonima drugog razreda. Zavese su bile spuštene.
Skrenuli su nam pažnju da ih ne smemo dirati.
Odrešiili su nam ruke i vezali nas po dvojicu za noge,
jer smo po dvojica sedeli na klupama. Bio sam vezan za
pokojnog Lolu Ribara. Preko puta nas bili su Moša i Ivan.
K r a j vrata sedeli su agenti, a u hodnicima su stajali žandari
tapćući gromko prozeblim nogama.
Kroz spuštene zavese, pri svetlu jedne lampe, videli smo
dra Ivana Ribara kako dva-tri puta žurno prođe pokraj va-
gona uzanog voza, koji su pripremali za polazak. Tražio je
nas. Hteo je još jednom da vidi sina. Neko ga je obavestio
0 našem polasku. Mislim da mu je to rekao neki žandar —
1 među njima, čak i u Glavnjači, mogao se naći poneki naš
simpatizer. Međutim, vagoni u koje su nas smestili bili su
na sporednom koloseku. Na njih dr Ribar nije ni obratio
pažnju.
Za voz su nas prikačili u poslednjem času. Voz je krenuo
i mi dra Ribara nismo više videli.
KROZ SNE2NU MEĆAVU
Putovali smo dugo i sporo. Zima je bila jaka, sneg dubok.
Kako je pruga bila na više mesta, naročito preko Šargana,
zavejana, u Sarajevo smo stigli sa velikim zakašnjenjem. Voz
koji je trebalo preko Mostara da nas odveze u Bileću bio je
već otišao. Sledeći je polazio kasno noću. Tako smo morali
da predanimo u Sarajevu, opet na sporednom koloseku negde
ispred sarajevske železničke radionice.
Nisu nas puštali napolje. Hrane smo imali dovoljno.
Obezbedili su je neki od Beograđana. Nestalo nam je bilo
206
vode. Trebalo je da pođe neko u pratnji agenta da je donese.
U dogovoru s drugovima pod izgovorom da poznajem dobro
sarajevsku železničku stanicu ponudio sam se da to uradim
ja. U celoj grupi bio sam ja jedini Bosanac. Poznavao sam
dobro Sarajevo. Nadali smo se da ću na stanici videti nekog
poznatog i obavestiti ga o nama. Ali agenti mi nisu verovali.
Izabrali su inženjera Josipa Papu. On dm je, valjda, što se
tiče bekstva, izgledao manje sumnjiv.
Ni idućeg dana nije nam bilo suđeno da na vreme
stignemo do Bileće. Zapadali smo u snežnu mećavu, koja je
bila neobično jaka a svaki čas nas je zaustavljala.
Sneg smo zatekli čak i u Trebinju, gde ga inače retko
ima. Na trebinjsku stanicu stigli smo kasno. Voz nije mogao
dalje dok se ne očisti pruga. Prenoćili smo u hladnoj želez-
ničkoj čekaonici i oko podne, dvadesetog januara, stigli u
Bileću.
U BILECI
Već su nam bili dosadili voz i tesni vagoni. Žurili smo
da što pre iziđemo napolje. Dočekao nas je sumoran dan i
stanica blokirana kordonom žandara. Bilo ih je veoma mnogo.
U prvi čas smo se pitali otkuda toliki žandari u Bileći. Nismo
znali da se u mestu nalazi žandarmerijska škola.
Iskrcali su nas i postrojili po četiri, povezali i poveli kroz
grad. Slika je bila prilično mučna. Tog dana su policija i
žandari blokirali sve ulice, tako da na njima, osim žandara,
nikoga nismo videli. Išli smo okruženi čitavom šumom bajo-
neta. Žandari su išli ispred i oko nas. Bilo ih je dvostruko
više. Kroz prozore nas je posmatrao svet. Ljudi su izgledali
prilično zbunjeni slikom koju su videli. Sa tolikom pratnjom
retko je kada sprovođena tako mala skupina ljudi.
Bilećki logor sagradila je bivša Austrija. Bio je prilično
veliki, jer je tu bio smešten granični garnizon, koji je čuvao
n j e n e granice prema Crnoj Gori. Za vrame stare Jugoslavije
u njemu su se neko vreme nalazile vojne jedinice. Ali pošto
je staroj Jugoslaviji trebalo mnogo žandara, u logoru se, kad
su nas doveli, nalazila i žandarmerijska škola.
Ministarstvo vojske je predložilo da logor bude upravo
tu. Zeleli su da nas što više udalje i izoluju od sveta. Mesto
202 206-
je, u to vreme i za te prilike, bilo udaljeno od važnijih k o m u -
nikacija, i nalazilo se u slabo nastanjenom k r a j u zemlje. U
njega su nekad austrijske, a kasnije i kraljevske jugoslo-
venske vlasti slale službenike po kazni. U prilog takvom p r e d -
logu su išli i postojanje vojnog logora i u njemu žandarme-
rijske škole. Zaista, sve je govorilo da su nas dobro sklonili
od očiju sveta, posebno od očiju onih koji bi nam mogli
pomoći. Sve je već>e>d prvog časa magoveštavalo da nas n e ć e
»maziti«.
ŽANDARI — I U SPAVAONICI
Zatvorili su nas u najstariji deo logora, u jedan kazamat
čiji su zidovi bili metar i po debeli, osigurani puškarnicama.
Velika cisterna za vodu nalazila se u zgradi. Na krovu je
imala osmatrački tornjić. Verovatno je bila sagrađena među
prvima, još 1878, odmah po dolasku austrijskih okupacionih
trupa u ove krajeve. Građena je tako da bi mogla izdržati
čak i neku opsadu.
Dočekala nas je neprijatno svojim prljavim, hladnim zido-
vima. Smestili su nas sve u jednu prostoriju u obliku lati-
ničkog slova »L«. Preostalo je mesta za još desetak ljudi.
Čak i nas koji smo prošli kroz mnoge zatvore bivše Jugo-
slavije neobično je iznenadilo što su po ovoj prostoriji između
naših kreveta pod punom spremom, s nožem na pušci, šetala
dva žandara. Upozorili su nas da možemo razgovarati, i to
tiho, samo s drugom sa susednog kreveta. Čak su nam i po
toj našoj prostoriji zabranili kretanje. Stalno prisustvo žan-
dara u sobi delovalo je mučno i stvaralo utisak neprestane
napetosti. Za ručak su nam dali neke splačine umesto čorbe.
Razmestili smo se ćuteći.
PRVI DANI
Sećam se dobro tih naših prvih logorskih časova. Došli
smo neispavani, umorni i prljavi. U vagonima za vreme puta
imali smo vode tek koliko nam je bilo potrebno za piće. Zeleli
smo da se umijemo. Umivaonica u hodniku desno ispred sobe
nije bila mala. Predviđena je bila za celu zgradu. Ali u n j u
208
su nas puštali samo po trojicu. Kišnica se morala crpsti pum-
pom iz ogromne cisterne koja se nalazila ispod zgrade, a bila
je tolika da bi obezbedila posadu i u slučaju kakve opsade.
Dobro nam je došla. Ali dok smo se svi umili, već je uveliko
pala noć.
Zgrada verovatno godinama nije bila ložena. Iz zidova
je izbijala jeziva hladnoća. Tražili smo da naložimo dve velike
limene peći. Žandari, koji su takođe bili dobro ozebli, sagla-
sili su se. Pred zgradom se nalazila neiscepana gomila drva.
Pustili su Vasu P r i j u i mene — pošto smo izgledali najjači —
da ih pripremimo. Tražili smo žagu ili sekiru. Nisu nam dali.
Uspeli smo nekako da isprelamamo neke od cepanica koje
su bile tanje udarajući jednu o drugu. Dok smo to radili,
sneg nije prestajao da pada. Istovremeno je sevalo uz uda-
ljenu grmljavinu.
»Ovo sluti na zla vremena«, rekoh zlurado žandaru koji
je na nas pazio. »Sinu munja na časne verige, grom zagrmi
na svetoga Savu — sluti ovo na nešto«, naglasih namerno.
Žandar, praznoveran čovek, vrpoljio se. »Nije danas Savindan
neg' Jovandan«, reče tek da nešto kaže.
Peći, koje nisu ko zna otkad ložene, dugo su i nesnosno
dimile. Legali smo jedan po jedan u uske gvozdene krevete,
dok su žandari neprestano koračali između njih da bi se
zagrejali. Mislim da je malo ko od nas te noći spavao. Zima
je bila da srce puca, a neizvesnost pred onim što nas sutra
čeka tamna kao zimska noć.
»KUCNI RED«
Ujutro smo se sporo dizali. Oko osam časova pozvali su
nas da pređemo u drugu, veću sobu, gde su bili postavljeni
stolovi. Tu je, navodno, trebalo da bude naša trpezarija.
U sobi smo zatekli dvojicu žandarmerijskih oficira i dva
čoveka u civilu. Jedan od civila, neki mršav, suv čovek, izvuče
iz džepa neku hartiju i poče da čita dugačak »kućni red«
za konfinirce u Bileći.
Bio je to neobičan »kućni red«. U njemu je bilo gotovo
sve zabranjeno, čak i ono što je u najstrožim kaznionicama,
za koje smo znali, dopušteno. Zabranjeno je primanje paketa.
14 — Mučne godine
209
Prepiska je svedena na jednu dopisnicu mesečno U sobi je
bilo zabranjeno udaljavati se od svoga kreveta. Razgovarati
međusobno smela su samo dvojica. Ovim »kućnim redom«
saopšteno nam je da će nas voditi svaki dan na prisilan rad.
O ma kakvim našim pravima nije bilo ni govora.
Sve u svemu, ovaj »kućni red« je bio, izgleda, pravljen
prema »kućnom redu« u nemačkim koncentracionim logorima.
Potvrđivao je opo što smo već prvog časa osetili: nismo
»konfinirci«, kao što je u naslovu pisalo, nego logoraši, ljudi
van svakog zakona.
Sećam se dobro mučnog utiska koji je izazvalo ovo čita-
nje. Kad je čovek koji je čitao završio, uzeo je reč drugi.
Rekao nam je da je on sreski načelnik i upravnik logora.
Održao nam je kraći govor, upozoravajući nas na teške posle-
dice koje će izazivati i n a j m a n j e kršenje »kućnog reda«. •
Iz držanja ove četvorice videlo se da ne treba sumnjati
u tu pretnju.
Svestan toga da je među nama najstariji i najiskusniji,
istupio je odmah i uzeo reč drug Moša Pijade.
Govorio je ozbiljno i odmereno. Spomenuo je na prvom
mestu da mi sebe ne smatramo kažnjenicima, jer nas takvim
nikakav sud nije ni proglasio. Mi ne možemo i nećemo da
prihvatimo takav »kućni red« i borićemo se protiv njega sred-
stvima koja ćemo sami izabrati. Izjavio je u ime sviju nas
da ćemo se žaliti na ovakav »kućni red« i da ćemo žalbu
u toku dana napisati. U ime sviju nas izjavio je da nećemo
dozvoliti da nam se oduzme ono malo hrane koju smo još
iz Glavnjače doneli.
Time se završio naš prvi sastanak sa ljudima koji su bili
takozvana uprava logora.
Kasnije smo saznali imena ovih ljudi. Upravnik logora
se zvao Jojić, drugi u civilu bio je policijski pisar Zugić.
Zandarmerijski oficiri su bili kapetan Laković i poručnik
Rajko Terzić.
Već istog dana napisali smo predstavku u kojoj smo se
žalili na »kućni red«.
A imali smo se i na što žaliti, iako se od te naše pred-
stavke nismo mnogo čemu nadali. Pored toga što se »kućnim
redom« kršio i ustav i zakon, on je bio sračunat na to da
210
u v e k može da izazove sukob. Svaki od nas po čl. 15. bio je
izložen opasnosti da bude ubijen, čak i zbog n a j m a n j e nepo-
slušnosti prema službenom organu u logoru, a mnogi članovi
tog kućnog reda pružali su mogućnosti da i n a j m a n j i gest
može da da za to povoda, jer je od volje i poslednjeg žandara
na straži zavisilo kako će ga tumačiti.
Onda nije čudo što smo s tom predstavkom toliko žurili.
Njen sastavljač bio je i ovaj put Moša Pijade. Bilo je to prav-
ničko remek-delo. Prilično opširna, ona je u detalje razobli-
čavala nezakonitosti postupka vlasti prema nama. Uputili
smo je još, isto veče ministru unutrašnjih poslova.
VEZA SA SPOLJNIM SVETOM
Još na putu formirali smo Zatvorski komitet u koji su
ušli Moša Pijade, Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar, Josip
Bosnar i ja. Bosnara je tada policija uhapsila kao levog soci-
jalistu zbog njegove spremnosti da s nama sarađuje.
Istog dana kad smo stigli u Bileću, dobio sam zadatak
da pokušam da uspostavim vezu sa spoljnim svetom. Tako
mi je opet palo u dužnost da budem tehničar.
U toku dana uspeo sam da preko nekog Laže Kapora,
koji je radio kao stolar na opravci logorske zgrade, uputimo
prvo obaveštemje o stanju u logoru. To smo izveli na ovaj
način. Posle čitanja »kućnog reda« izveli su opet Vasu Priju
i mene da donesemo drva. Lazo se slučajno našao kraj drva
u času kad sam od žandara tražio da mi dadu sekiru.
»Što ne date ljudima sekiru? Ne bojiš se valjda tako
naoružan?« rekao je žandaru.
Da bi pokazao kako se ne boji, žandar popusti. Lazo je
doneo sekiru. Razgovarali smo. Predložio sam m u da nam
učini uslugu i otpremi jedno pismo dru Ribaru. Pristao je.
U sarajevskom »Oslobođenju« pročitao sam sećanja Laze Ka-
pora o tom našem prvom susretu:
»Drugog dana po njihovom dolasku video sam kako dvo-
jica zatvorenika pokušavaju u dvorištu da bez sekire iscepaju
14* 211
dve cepanice. Od žandara koji ih je čuvao čuo sam da t r a ž e
sekiru. Nije im dao. Skuvao sam čaj i pozvao žandara u
kuhinju. Dok je pio čaj, izneo sam sekiru i dodao je onoj
dvojici. Gledali su me ispitivački. Upitao sam ih ko su. »ML
smo šumski inženjeri«, odgovorili su zagledavši se. Nasmejao
sam se i hteo da se vratim u kuhinju kad mi jedan od njih.
tiho reče: »Uzmi«. U stisnutoj šaci držao je novac. Gledao
sam u njega ne shvatajući. Još tiše, iako to nije bilo potrebno
jer je drugi namenno snažno udarao po drvima, on me j e
upitao: »Hoćeš li da odneseš jedno pismo odavde da ga baciš
u sanduče na nekoj drugoj pošti? Važno je da ne ode iz
Bileće, već iz nekog drugog mesta ...«
Odbio sam da uzmem novac i, ne znajući šta da kažem,
pokazao sam rukom na panj: stavite ga ispod . . . Kasnije sam
saznao imena te dvojice. Bili su to Todor Vujasdnović i Vaso
Prlja«.
Koliko se sećam, navodi Laže Kapora su tačni. Rekli smo
u šali da smo šumski inženjeri, jer smo u tom času baratali
oko drva.
Nekoliko dana kasnije poslali smo preko Laze i prepis
našeg protesta protiv »kućnog reda« i još neka obaveštenja
doktoru Ribaru i nekim advokatima koji su obično branili
komuniste. Kapora sam snabdeo novcem i predao mu ova
pisma. Upozorio sam ga da ih ne predaje na pošti u Bileći
nego iz nekog drugog mesta, možda iz Trebinja ili Huma.
U celoj ovoj stvari moralo se rizikovati. Lazu Kapora sam
prvi put sreo u logoru, zato sam nastojao da se, koliko je to
moguće, obezbedim. Išao sam na to da ga potplatim. Prilikom
pretresa pri dolasku u logor uspeli smo da prikrijemo priličnu
svotu novaca. Dao sam Kaporu nekoliko novčanica, a da bih
se osigurao ako nas slučajno prijavi, pribeležio sam serijske
brojeve novčanica. Međutim, on je posao dobro i pošteno
obavio, ne tražeći novac za sebe. Ćelo vreme našeg boravka
u logoru činio je usluge koje su nam mnogo pomogle. Kasnije
smo utvrdili da je bio u vezi sa našim drugovima u mestu.*
* Dr Ribar sačuvao je priznanice kojima je Lazo Kapoi"
pravdao primljeni novac.
202
»NEMILOSRDNO I DO SVIREPOSTI«
Već prvi dani u logoru su prolazili u stanju napetosti i sa
j e d n e i sa druge strane. Osećali smo da vlast prosto natura
sukob i provokaciju. Poručnik Terzić, izrazita žandarčina,
odvratno sadističko stvorenje, pričao je po gradu da tu treba
da »padnu neke glave«. Taj čovek je dotad bio oficir dvorske
žandarmerije. Hvalio se da je u Bileću bio upućen po naro-
čitom naređenju, da pokaže kako treba postupati prema komu-
nistima. Ne znam koliko je to bilo tačno. Činio je sve da
nam što više napakosti i zagorča život.
Način na koji smo pohapšeni i upućeni ovamo, zatim
držanje žandara i ovakav »kućni red«, a uza sve to i samo
s t a n j e u zemlji i svetu, u kome se sve više razgarao drugi
svetski rat, nisu slutili na dobro. Mi tada nismo znali za
poverljivo naređenje ministra vojske generala Milana Nedića
žandarmeriji, u kome je doslovce stajalo da »komunizam u
zahvatu svoje nadležnosti treba ubijati u klici svim zakon-
skim sredstvima, nemilosrdno i do svireposti«*. Bukvalno
shvatajući svoj zadatak, Terzić je otvoreno pokazivao da je
spreman i na najgore. Od prvog časa morali smo da razmi-
slimo kako da podesimo taktiku borbe u odnosu na njega,
pa i na ostale logorske vlasti.
SINHRONIZOVANA HAPŠENJA
Tadašnja vlast je imala cilj da, nastupajući istovremeno
u celoj zemlji, jednim zahvatom pohapsi sve istaknute i po-
znatije komuniste. Hapšenja su zato počela istovremeno u
Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, a nešto kasnije u Makedoniji i
Crnoj Gori. U Bosni u vezi s logorima nije u to vreme niko
hapšen. Bio sam uhapšen samo ja, i to na traženje beogradske
policije.
Međutim, policija ni ukoliko nije uspela u svom nasto-
janju. Većina najodgovornijih drugova sklonila se na vreme.
Od članova CK policija je u prvom naletu uspela da uhapsi
Mošu Pijade, Ivana Milutinovića i Lolu Ribara, a pored niza
dobrih i poznatih komunista, uhapsila je i neke koji su tad
* Dokument u Arhivu CK SKJ, D. š. br. 18552.
203-
bili izvan Partije, na primer Ljubu Radovanovića. S nama
je doveden i jedan od nekadašnjih vođa leve frakcije dr Rajko
Jovanović. On se već rehabilitovao još u emigraciji. Nasuprot
Ljubi, trudio se da svojim primernim držanjem što više dopri-
nese našoj borbi za bolje uslove života.
Poternice koje su upućene svim policijskim vlastima u
zemlji tražile su Aleksandra Rankovića, Vesu Maslešu, u Slo-
veniji Kardelja, Fitinca Leskošeka, Mihu Marinka, Toneta i
Vidu Tomšić, Krajgera i mnoge druge. Oni su, međutim, na
vreme uspeli da se sklone.
Policija je želela da se pokrije pred naprednom javnošću
koja je ustala u našu odbranu. Zato je pustila u javnost vest
da su u Bilećkom logoru zatvoreni razni špekulanti, crno-
berzijanci, špijuni i slično. Ovo ipak nije moglo nikoga da
prevari. Partija je uspela da na vreme obavesti i zemlju i
svetsku javnost.
LOGORAŠI IZ PRVE GRUPE
Koliko se sećam, u prvoj grupi koja je dovedena u logor
nalazili su se Moša Pijade, Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar,
Luka Nenezić, Josip Baruh, Bora Baruh, Milorad Cvetić,
Dorđe Andrejević Kun, David Demajo, Avram Melamed,
Ljuba Radovanović, Rajko Jovanović, Avram Amar, Nikola
Stagarević, Vaso Prlja, dr Dragoslav Sandić, Selimir Jeftić,
Josip Hodak, Josip Bosnar, Jovan Radonjić, Isak Karaogla-
nović, dr Miodrag Jovanović, Branko Solarić i ja.
Međutim, logor je već prvih dana počeo da se puni. Dva-
deset drugog januara dovedeni su iz Beograda i nama pri-
ključeni Jovo Stoisavljević, Ivan Ivančević i Aleksandar Si-
mić, a dan-dva posle njih i student Vojin Selić. Mislim da
je dvadeset drugog januara dovedena i vojvođanska grupa
koju su sačinjavali Andrija Polgar, dr Aleksandar Štajnfeld,
Arpad Verteš i subotički advokat Jakša Damjanov. Prvu tro-
jicu doveli su u našu sobu. Jakša Damjanov tražio je da ga
izdvoje u zasebnu sobu. Smestili su ga u neki sobičak na
prvom spratu.
Dovođenje se u kraćim razmacima nastavljalo. Prvog
februara stigao je iz Leskovca Košta Stamenković (posle V
202 203-
partijske konferencije član CK), a trećeg februara i grupa
iz Makedonije. Dovedeni su dr Dušan Nedeljković, Anton
Kolendić, Bora Cuškar, a već osmog februara Nina Bogdanov,
građevinski preduzimač Ljuba Marić, Miroslav Srećković, a
docnije Stevan Hristić. Njih su izdvojili i smestili u drugo
krilo zgrade u sobu sličnu našoj.
Pored komunista, koji su činili apsolutnu većinu, dove-
dena su još dva Makedonca, Kostadin Cipušev i neki Onufrije
Novaković, ljudi Vanče Mihailova. I njih su smestili u make-
donsku sobu. U logoru je bio i jedan čovek za koga se pret-
postavljalo da radi za italijansku obaveštajnu službu. Na
dvojicu smo sumnjali da su provokatori koje je policija među
nas ubacila.
IZOLACIJA PROVOKATORA
Jednog od njih, novinara Viktora Aćimovića, koga sam
u Glavnjači sreo, već smo prvih dana izolovali.
Sva pisma koja smo slali stavljali smo u jedno sanduče.
Pisma su morala biti nezapečaćena da bi ih logorska vlast
cenzurisala. Primetili smo da je Aćimović pokušao da neko
pismo doda žandaru koji je došao po poštu. Žandar je pismo
uzeo i ubacio ga u sanduče i odneo zajedno sa ostalima. Udesio
sam preko Kapora da nam se to pismo na neki način vrati.
Dobili smo ga iste večeri. Aćimović je pisao svom prezime-
n j a k u ministru unutrašnjih dela Milanu Aćimoviću. U pismu
je molio da ga puste iz logora. Uvijeno je navodio da je u
logoru neiskorišćen, pošto su logoraši tako jedinstveni da on
nije u stanju m a šta da uradi.
Da li je Viktor Aćimović bio u kakvoj rodbinskoj vezi
sa Milanom Aćimovićem, nismo znali. Ali je sve, pa i njegovo
držanje, govorilo da je on ubačeni provokator. To nam je
bilo jasno. Aćimović nije doveden sa našom grupom, nego
kasnije. Niko ga nije poznavao kao komunistu, i stoga smo
od prvog časa bili prema njemu oprezni.
Sledećeg dana s njim je razgovarao Moša Pijade. Raz-
govor nije bio u rukavicama. Istog dana izdvojen je u zasebnu
sobu, a posle nekoliko dana nestao je iz logora. Pustili su ga
a da to u tom času niko nije primetio.
 TAKTIKA PREMA LOGORSKOJ VLASTI
Već prvog dana počeli smo da razrađujemo taktiku borbe
u odnosu na logorsku vlast. Resili smo da nastupamo poste-
peno, da se ne prenagljujemo u nepotrebnom i prevremenom
zaoštravanju. Prvi na meti bili su žandari koji su stražarili
po sobama.
U sobama j e d i l o stalno napeto stanje. Žandari koji su
stražarili bili su često na većoj muci od nas. Oni su nemoćno
pokušavali da se snalaze pod unakrsnom vatrom naših pri-
medaba, protesta i dobacivanja. Počnu tako razgovor dvojica
drugova ležeći na svojim krevetima koji se nalaze u dva
razna ugla. Žandar se umeša:
»Imaš pravo da govoriš samo sa svojim komšijom«, nare-
đuje on.
»Nigde to ne piše u »kućnom redu«, buni se drug.
Počinju da se mešaju i drugi. Žandar zove dežurnog. I
nastaje novo objašnjavanje.
Ubrzo su uvideli da tako ne ide pa su dozvolili da se
okupljamo u m a n j e grupe. Obično smo se prikupljali oko peći.
Počinjali bismo naivnim društvenim igrama. Dizao bi se jedan
i govorio o nečem, a onda bi iznenada upirao prstom na
nekog iz grupe. Ovaj je morao da produži govor pridržavajući
se teme. Drugom prilikom radili bismo obratno. Onaj na koga
je bio uprt prst morao je da izabere drugu temu, suprotnu
onoj o kojoj je govorio prethodnik. Dolazilo je do komične
zbrke. Ponekad su se čak i žandari smejali. Posle nekoliko
dana počeli smo da držimo predavanja i diskusije.
PRIČA O SNEŠKU
Drugi problem bila je borba za šetnju.
Zagušljive i tamne sobe, osvetljene i d a n j u i noću petro-
lejkama, delovale su ubistveno. Već prvih dana počeli smo
se javljati na raport zahtevajući šetnju. Posle nekoliko dana
dozvolili su nam sat šetnje.
Jednog dana za vreme šetnje, na koju su nas izvodili
pred ručak, neki, da bi se razmrdali, počeše da prave sneška.
Slikarima Bori Baruhu i Kunu pade na pamet da, umesto
202 203-
.stereotipnog sneška, naprave Lenjinovu bistu. Uspeli su začas,
i to zaista majstorski. Na uskom prostoru iza kazamata, gde
su nas izvodili u šetnju, blistala je na čvrstom snežnom po-
stolju Lenjinova bista, verno izvajana u nešto povećanim
dimenzijama. Žandari nisu ometali ovaj posao ne pretpo-
stavljajući šta je u pitanju.
Kad su nas vratili sa šetnje u zgradu, primetismo da se
oko te »biste« okupilo nekoliko vojnika i pitomaca žandar-
merijske škole. Ubrzo upade među njih poručnik Terzić i
razjuri ih psujući. Posmatrao je neko vreme delo Baruha i
Kima, a onda se udaljio. Uskoro se vratio sa jednim žandarom
koji je nosio starinski foto-aparat i drvene nogare. Snimali
su bistu iz dve-tri pozicije, dok smo se mi, načičkani na pro-
zorima, slatko smejali. Nekoliko naših paničara, a takvi se
u svakom zatvoru mogu naći, malo su se zabrinuli. Mi ostali,
naročito oni koji se nešto razume ju u fotografiju, znali smo
d a od tog nestručnog snimanja na snegu neće biti ništa. Pošto
su završili posao, žandari su po Terzićevom naređenju srušili
naš snežni spomenik.
Iste večeri dođe da nas obiđe pisar Zugić. Reče da ćemo
b i t i optuženi zbog komunističke propagande među vojskom,
jer smo u k r u g u kasarne napravili Staljinovu bistu. Terzić
čeka samo da noćas razviju fotografije pa će podneti prijavu.
»Otkud im sad Staljin?« smejali smo se u sebi.
Sutradan su došli bez fotografije. Nisu im uspele. Na
pločama nije ostalo ni traga od »biste«. Saslušavali su Boru.
»Vi kažete da sam izradio Staljina. Neka žandari kažu
k a k o je izgledala figura«.
Jedan žandar je opisao kako je izgledala bista. Boro m u
se narugao:
»Staljin nema bradu, a to što sam ja radio, ti sam reče,
bilo je sa bradom«.
Znanje Terzića i žandara, kada je bio u pitanju komu-
nizam, nije išlo dalje od Staljina.
 PRVA POŠTA SPOLJA
Tih dana doživeli smo veliku radost. Preko Kapora dobili
smo prvu partijsku poštu spolja. Bilo je to pismo studenata
Beogradskog univerziteta. Kao i uvek borbeni i svesni, oni
su prvi poveli javnu borbu za nas. Pismo je glasilo:
»Sa našeg opšteg studentskog zbora, koji je još jednom
manifestovao našu snagu i naše jedinstvo i pored svih nasto-
janja da se naš pokret razbije i dezorganizuje, javljamo se
vama narodnim i studentskim borcima koje je narodna i
krvava vlada Cvetković—Maček ogradila žicom misleći da na
t a j način oslabi veliku borbu koju vodi naš radni narod.
Vlada Cvetković—Maček, koja je nastavila utrtim putem
pređašnjih diktatorskih i protivnarodnih režima, putem pro-
gona, hapšenja i ubijanja, i koja se dosad najobilnije poslužila
tim metodama sprečavanja narodne borbe, misli da će na
taj način olakšati pripreme koje vrši za uvlačenje zemlje u
ovaj imperijalistički i protivnarodni rat, slomiti snage koje
se suprotstavljaju tom uvlačenju. Reakcija u zemlji koja vidi
k r a j svoje ugnjetačke politike i ne vidi drugog izlaza za oču-
vanje svojih pozicija do uvlačenja naših naroda u ratnu kla-
nicu, ubrzano ide tim putem i samo narodna borba i slabost
vlastodržaca sprečava je da se, pored dela, i rečima zvanično
i otvoreno izjasni za taj put.
Krvavi četrnaesti decembar razgolitio je politiku obe-
ćanja i laži i jasno opredelio put logorskog sporazuma. Posle
četrnaestog decembra poslednje iluzije onih koji su verovali
u demokratiju i namere sadašnjeg režima razbijene su. Reak-
cija je nastupila otvoreno. Hapšenja, progoni, mučenja i ubi-
janja postali su svakodnevna pojava širom cele zemlje. I kao
jedan od rezultata čitave te hajke na sve narodne i antiratne
borce, dobili smo Zakon o koncentracionim logorima, prvi
zakon o smislu »demokratizacije« zemlje čije ste prve žrtve
bili vi.
Ali neka reakcionari i ratni huškači i dalje progone,
hapse, ubijaju i ograđuju žicom narodne borce, sve im to
neće pomoći da naše narode stave u službu anglo-francuskih
imperijalista. Radni narod i njegova omladina svesni su toga
da je ovaj rat reakcionaran i nepravedan, i cn je već otpočeo
218
veliki boj protiv svih onih koji hoće da ga izvedu na ratnu
klanicu za tuđe interese.
Mi studenti, stojeći čvrsto uz svoj radni narod, neraz-
dvojno povezani sa njegovom borbom, istrajaćemo do kraja
u borbi protiv pobesnele reakcije koja je nasrnula na naša
prava i na naš život. Požrtvovanje koje ste vi pokazali služiće
nam kao primer u našoj borbi. I ovaj naš veliki zbor potvrda
je da ćemo u toj borbi i istrajati.
Primite bratske pozdrave od nekoliko hiljada studenata
koji vas nose u srcima i koji nastavljaju vašu veliku borbu.
Beograd, 21. januara 1940.
Studenti Beogradskog
univerziteta«*
DOLAZAK SLOVENACA
Sa žandarima smo se sporazumevali kako-tako, ali sa
sreskim načelnikom Jojićem i žandarmerijskim poručnikom
Terzićem dolazili smo stalno u sukob.
Terzić je naročito često obilazio oko nas tražeći povoda
da provocira. I za žandare je taj tip bio pravi strah i trepet.
Kontrolisao je i njih nastojeći da ih ulovi kako »ne vrše«
svoje dužnosti.
Naročito se razbesneo kad je stigla prva grupa Slovenaca.
Bilo je to desetog februara. Cim su se pojavili pred zgradom,
navalili smo na prozore. Prepoznao sam Milana Apiha i Du-
šana Kermaunera, koje sam znao još iz Mitrovačke kaznionice.
Među njima se nalazila i jedna mlađa žena, i to nas je naro-
čito začudilo.
Dolazak njihove povelike grupe sve nas je zainteresovao
i uzbudio. Dočekali smo ih sa pesmom.
Terzić je oibletao kao besno pseto, psovao, pretio, mal-
tretirao žandare, nagonio ih na nas. Smestili su ih u sobe
iznad naše. Celog dana pokušavali smo da s drugovima Slo-
vencima uspostavimo vezu. Međutim, osim nekoliko reči koje
* Original dokumenta kucan na mašini, latinicom, nalazi se
u Istorijskom arhivu SKJ, pod brojem 4569/VI 3-7/1940.
2191
smo izmenili u hodniku i umivaonici pored cisterne, naša
nastojanja nisu imala nikakvog uspeha. Uvek se našao neki
žandar ili čak sam Terzić da to spreči.
Na k r a j u smo se poslužili starim robijaškim trikom. U
celoj zgradi bio je samo jedan nužnik. Nalazio se preko puta
umivaonice u prizemlju, u neposrednoj blizini naše sobe. Kako
je imao dva odeljenja, u njega su puštali po dvojicu. Po podne
smo navalili tražeći da nas puštaju u nužnik. Žandari koji
su stražarili u hodniku imali su, pored ostalog, zadatak da
paze i da nas kontrolišu, kako se i u nužniku ne bismo dogo-
varali ili ostavljali kakve poruke. To im, naravno, nije bio
ugodan posao i zato su ga nerado i povremeno vršili. Tako
smo pred mrak uspeli da Slovencima dostavimo naše pismo,
obaveštavajući ih o onom što se do njihovog dolaska u logoru
desilo, upozoravajući ih da ne preduzimaju krupnije akcije
dok ne uspostavimo čvršće veze i dok se ne dogovorimo, niti
da dopuste da ih provociraju. Dostavili smo im imena svih
dotad dovedenih drugova i dogovorili se o načinu veze i do-
pisivanja.
Sledećeg dana, to jest jedanaestog februara pre podne,
dovedoše i drugu grupu Slovenaca. Dočekali smo ih još grom-
k'ijom pesmom. Terzić je životinjski besneo, žandari su ner-
vozno nastupali, svi smo bili uzbuđeni. U celoj atmosferi koja
nas je okruživala osećalo se nešto slično stanju pred buru
ili sukob.
U toku popodneva dobili smo od Slovenaca pismo. Tražili
su da ubrzamo dogovor o zajedničkoj akciji i dostavljali spisak
imena onih koji su dovedeni. U prvoj grupi bili su: dr Alojz
Mihalčić, Anica Vipotnik, Milan Apih, Rudolf Koren, Petar
Sprajc, Dušan Kermauner, Stane Bajuk, Vencelj Perko, Franc
Benedičič, Ignjac Kralj i Mirko Košir. A u drugoj: Alojz
Hohkraut, Ivan Keše, Jože Umek, Stefan Kovač, Rudolf Ca-
činović, Angelca Dovč, Pepica Maček-Kardelj, Alojz Ocepek,
Vili Maurer, Oskar Kovačić, Aladar Kardoš. Svi su oni sme-
šteni u sobu iznad nas. Tri drugarice dobile su manju sobu
takođe na prvom spra tu.
1220
»ZABRANJUJEM ISTORIJU
Dakle, sad smo već predstavljali snažnu grupu, mahom
starijih iskusnih komunista, od kojih je većina imala duži
staž borbe, zatvora, robije. Sad se već moglo misliti na smi-
šljenu, življu akciju. Sami događaji gurnuli su nas brzo u
nju, brže nego što smo i hteli, dalje nego što smo mislili.
Iste večeri k r a j peći neko je govorio o francuskoj revo-
luciji. Jedan žandar, čovek glup i primitivan, umešao se,
nastojeći da prekine diskusiji^.
»Zabranjeno je govoriti o kralju«, razderao se.
»Pa mi govorimo o francuskom kralju, kome je njegov
narod pre sto pedeset godina odsekao glavu«.
»Svejedno, ja vam zabranjujem«.
»Ne možete n a m zabraniti da govorimo o istoriji«.
»Zabranjujem istoriju«.
Nastade graja, smeh, podrugivanje. Došlo je do žučne
diskusije. Žandar je ljutito napustio sobu.
Nešto pre toga izbio je sličan sukob u kupatilu. Tu su
se sreli neki naši sa drugovima iz »slovenačke« sobe. Došl®
je do gužve i guranja sa žandarima.
Napetost je rasla. Osećali smo da se nešto sprema.
Kad su Ivan Milutinović i Josip Bosnar zatražili da ih
puste u nužnik, nisu im dozvolili. Počelo je objašnjavanje sa
žandarima. Žandari su napustili sobu i zatvorili vrata.
Iz hodnika je dopirao žagor. Čuli smo, prikupljali su se
žandari. Po topotu njihovih nogu ocenili smo da ih je mnogo.
U jednom času su se utišali. Neko im je izdavao naređenja.
Zatim su se naglo otvorila vrata, i oni su, pre tičući jedan
drugog, provalili u sobu.
BES ISKALJEN NA MOŠI PIJADE
Prema svakom od nas stajala su po dva žandara sa nožem
na pušci. S njima su ušli kapetan Laković i poručnik Terzić.
Krenuli su prema drugom delu sobe. Tamo su bili stariji
drugovi, među njima Moša i Milutinović. Takav smo raspored
namerno već prvi dan napravili. U prednjem delu sobe bili
su mlađi. Od starijih bio sam jedino ja s njima. Drugovi su
221

me uz njih ostavili da bi i u tom delu sobe bio neko od
članova Zatvorskog komiteta.
Stajali smo pritešnjeni uza zid, osluškujući napregnuto
šta se iza ugla zibiva. Cuh kako neko glasno pita:
»Ko je to bio?«
»Ovaj«, odgovorio mu je drugi glas.
Znao sam da to odgovara neko od žandara. Uskoro vide-
smo da žandari >ode drugove Ivana Milutinovića i Mošu Pi-
jade. Za njima, protestujući, gurao se među žandarima Lola
Ribar. Priskočio sam i ja, ali nas žandari uguraše među
krevete. Videlo se da im je u ovom času bio cilj da odvedu
jedino Ivana i Mošu. Njih su smatrali za najopasnije i naj-
odgovornije. Za njima se iz sobe povukoše i ostali žandari.
Poslednji je izišao Terzić, cereći se satanski. U sobi ostade
samo dva puta više stražara.
Te noći žandari su krvnički pretukli Mošu i slomili mu
tri rebra. Tukli su ga prosto zato što je bio Moša Pijade, jer
su znali šta on za sve nas znači. Ivana Milutinovića nisu
dirali. To smo saznali već sledećeg jutra.
Da bih lakše mogao da održavam vezu sa Lazom Kapo-
rom, koga su logorske vlasti angažovale i kao logorskog
nabavljača, mene su drugovi u ime našeg kolektiva bili
odredili za neku vrstu ekonoma. Koristeći se pravom da s njim
u tom smislu sarađujem, potražio sam ga čim je svanulo.
Rekao mi je da su Mošu tukli. Dao sam mu dva džempera i
dva šala i zamolio da mu to odnese i požurio sam da oba-
vestim drugove.
ŠTRAJK GLAĐU
Brzo smo uspeli da se sporazumemo sa »slovenačkom« i
»makedonskom« sobom. Preko žandara najavili smo da stu-
pamo u štrajk glađu. Istovremeno, javili smo se svi*na pro-
testni raport.
Lazo Kapor nas je već dan-dva ranije bio obavestio da
je u Bileću stigao jedan drug iz Beograda i da je već s njim
uspostavio vezu. Razumeli smo da se Partija brine o nama
i da se radi o nekom od komunista koji je upućen radi veze.*
* Bio je to Miro Popara.
Preko Laze obavestili smo ga o svemu, tražeći da najhitnije
o tome upozna drugove u Beogradu, kao i dra Ribara, za
koga smo znali da se naročito zauzeo u organizovanju naše
odbrane.
Akcija koju smo poveli, a i sam š t r a j k glađu, učinili su
da su istog dana pred podne došli u logor Jojić i Zugić. Na-
stojali su da nas smire. Jojić se neprijatno iznenadio kad je
čuo da znamo kako su pretukli Mošu. Ljutito je tvrdio da on
o tome ne zna ništa.
Tražili smo da Mošu i Ivana odmah vrate i dozvole Moši
lekarski pregled. Lola je tražio da nam omoguće da odmah
uputimo ministru unutrašnjih poslova protestni telegram zbog
zverskog i protuzakonitog postupka, kako prema Moši i Ivanu,
tako i uopšte prema nama. Posle bučne prepirke Jojić je
pristao da izdvojimo trojicu predstavnika soba da bi s njima
na odvojenom raportu razgovarao. Pošli su Lola, Apih i Ko-
vačić. Ponovili su naše zahteve i postavili nove. Tražili su još
izmenu zdravstvenih uslova, pojačanje hrane i mogućnost da
sami svojim novcem dokupimo ponešto. Jojić je, doduše,
odbio te naše zahteve, ali se videlo da nije onako uporan i
oštar kao do tada. Izgledalo nam je kao da su ga žandari
doveli u nezgodan položaj.
POVRATAK MOŠE PIJADE
Istog dana vraćen je u našu sobu Ivan Milutinović i oba-
vestili su nas da je Moša prevezen u bolnicu, kao i to da će
protiv žandara koji ga je tukao biti poveden postupak. Me-
đutim, mi smo ostali uporni u traženju da vidimo Mošu. Na
kraju su popustili i dozvolili našim drugovima lekarima Mi-
halčiću, Jovanoviću i Štejnfeldu da ga posete.
Od Ivana Milutinovića smo saznali šta se desilo te noći
Moši. Kad su ga odveli u stražarsku sobu, naredili su mu da
se izuje i svuče. I dok je jedan od njih s uperenom puškom
stajao sa strane, drugi ga je počeo tući gumenom palicom
n a j p r e po tabanima, a onda po ćelom telu. Valjda im ni to
nije bilo dovoljno; počeli su ga gaziti i udarati potkovanim
teškim žandarskim cokulama sve dok se nije onesvestio. Tek
tada su ga preneli i ubacili u ćeliju u kojoj je već bio Ivan.
Ivan je, dok su Mošu tukli, čuo njegovo zapomaganje.
123
 Svima nam je bilo žao Moše. Njemu kao da je bilo suđeno
da uvek bude žrtva naše borbe. Ta sudbina ga je pratila,
kako na robiji, tako, eto, i ovde. Zato smo tih dana svu oštrinu
naše borbe usmerili da ga što pre vidimo bar među nama.
Kad su se vratili posle posete Moši, naši lekari nas o b a -
vestiše da je smešten u bolnicu i da je utvrđen prelom tri
rebra.
Terzić je, pokušavajući da skine odgovornost sa žandara,
pričao kako su se Moša i Ivan u zatvoru potukli. To je,,
izgleda, po njegovu nagovoru izjavio na saslušanju žandar
koji je Mošu tukao. Svejedno im je bilo što su se tako pro-
zirnim lažima služili, bez obzira što u to niko pametan neće
poverovati.
Već drugog dana uputili smo protestni telegram ministru.
Posle tri dana vratili su Mošu. Bio je sav modar od
udaraca. Jedva je došao do kreveta. Tražili smo da ga vode
na rentgen. Najpre su odbili, ali kasnije su ipak pristali.
Nešto kasnije morali su, posle naših protesta i p r e t n j i
štrajkom, da pokrenu proces protiv žandara koji je tukao
Mošu. Na saslušanje, na sud u Trebinje, išli su Moša, Ivan
Milutinović i naši drugovi lekari. Tužbu su bili podigli Mošini
branioci dr Ivan Ribar i dr Vlada Simić, a kao corpus delicti
bila je priložena i Mošina krvava košulja.
Do procesa, koliko se sećam, nije došlo. Vlasti su r a z -
vlačile sve dok nije počeo rat.
JEDNO PISMO
Ovog puta sve naše sobe nastupile su zaista odlučno i
uporno. To je, izgleda, od prvog časa shvatio sreski načelnik
Jojić. Taj prepredenjak imao je svakako svoju računicu koja
je, po svemu sudeći, bila drukčija i »mudrija« od one Ter-
zićeve.
To što smo uspeli da na vreme alarmiramo Partiju, imalo
je dalekosežnije posledice nego što smo očekivali. Uspeli smo
da rasturimo priličan broj pisama koja su logoraši upućivali
drugovima i prijateljima moleći dh da ih pročitaju i u što
širem krugu rasture.
Jedno takvo pismo sačuvano je u Arhivu CK. Mislim
da je veoma zanimljivo, jer daje sliku i odražava stanje u
224
logoru. Stoga ga navodim u celini. To je pismo nekog od
drugova Slovenaca. Ono glasi:
»Pri hapšenju mi je bila uručena odluka kojom mi se
određuje za prebivalište mesto Bileća, Zetska banovina, pošto
»ometam javni red i mir«. Morao sam u žurbi (u toku jednog
sata) da prikupim najpotrebnije stvari i odem u pratnji dva
agenta u policiju. Tu sam protestovao i tražio da sredim svoje
stvari, što nije uvaženo. U policijskim zatvorima u Ljubljani
već su čekali internirci iz Ljubljane i Trbovlja.
Sledećeg dana su nas obavestili da uveče krećemo na
put. Posle kratkog i površnog lekarskog pregleda svi smo bili
»sposobni« i uveče su nas jedanaest muškaraca i jednu ženu
smestili u automobil i odvezli do Zaloga, gde smo ušli u voz.
Bili smo vezani, i policija je zabranila svaki glasan govor ili
kontakt sa publikom, čega se, naravno, nismo pridržavali.
Imali smo svi crvene karanfile, koje takođe nismo hteli da
skinemo, iako je to zahtevano.
Tek u vozu su nas odvezali i vozili smo se oko 38 časova
do Bileće. Dvanaest ljudi u pratnji deset policajaca, tri žan-
dara i dva agenta! Naravno, ta linija je uživala odgovarajući
»ugled« kod putnika.
U Bileći smo se morali najpre predstaviti g. sreskom na-
čelniku, koji je ujedno i upravnik logora. Potom smo mogli
otići dalje od kasarne, gde su nas primili na čuvanje gg.
žandari, kojih ima koliko lišća i trave, i svi su vrlo nelju-
bazni. Sigurno su im rekli da dolaze samo ubice i razbojnici.
Kad su nam pregledali stvari i oduzeli igle i drugo »hladno
oružje«, upoznali su nas sa nekim »kućnim redom« koji je
navodno potpisao ministar, a gori je od bilo kakvog kućnog
reda u ma kojoj kaznionici.
Dosad imamo tri sobe, u jednoj su Šrbi i Crnogorci, u
drugoj Makedonci, u trećoj Slovenci. Svaki dodir nam je bio
zabranjen. U svakoj sobi i u hodnicima stoje žandari sa
puškama — danju i noću. SVakog dana imamo sat-dva šetnje
po dvorištu i to je sve. Hrana je u početku bila tako loša
da su drugovi koji su prvi došli ovamo tako oslabili da ni
u šetnju više nisu mogli da izlaze, pošto nisu smeli da primaju
pakete niti da kupuju hranu. Sad je u tom pogledu bolje,
jer hranu možemo da kupujemo i dobijamo pakete (na inter-
venciju dra Ribara iz Beograda — a pod pretnjom štrajka
15 — Mučne godine
225
glađu). Tako sada dajemo svaki po 3 dinara dnevno za pobolj-
šanje hrane, što ipak još nije dovoljno, pa moramo, sem toga,
da kupujemo i druge namirnice. Komandant straže je neki
žandarmerijski oficir iz Makedonije,* terorist i sadist.
Baš danas je neki žandar izmislio da ne pušta nikoga
u nužnik. Zbog toga je nastao spor, i sad imamo po sobama
udvojenu stražu sa nožem na pušci. Tom prilikom je koman-
dant pred nama >podsticao žandare na upotrebu vatrenog
oružja i direktno n a m pretio ubistvom.
Sutra se javljamo na vanredni raport i protestovaćemo
protiv toga i tražiti odstranjenje žandara iz soba. Počinje
borba koja će možda biti jedna od najtežih. Zato je važno
da javnost bude obaveštena o nama i našoj borbi.
Danas je stigla druga grupa iz Slovenije, uglavnom iz
Trbovlja. Sada nas je 19 Slovenaca, 3 Slovenke, 28 Srba i
Crnogoraca i 6 Makedonaca. Sutra očekujemo još 6 Slovenaca.
I mnogo je još soba pripremljeno. I u Beogradu je silno nera-
spoloženje zbog toga. Maček se navodno izgovara na Italiju,
da će sve to kratko trajati. Dr Ribar, pak, tuži u naše ime
ministra Cubrilovića, što nas je u svom govoru nazvao »špi-
junima i državnim neprijateljima«. Uskoro ćemo poslati
napolje prepis »kućnog reda« i našu kolektivnu žalbu ministru
unutrašnjih poslova, koja je vrlo opširna i u njoj su navedene
sve nezakonitosti itd.
Nastavljeno 12. II
— Noćas su odveli dva naša druga: blizu 60 godina starog
borca za slobodu radnog naroda Mošu Pijade, koji je odsedeo
14 godina na robiji i tek pušten na slobodu, i Milutinovića,
koji je izdržao 8 godina robije — ne znamo kuda. Na raiportu
ćemo tražiti objašnjenje o tome i njihovo vraćanje, u protiv-
nom ćemo stupiti u protestni štrajk glađu. Neki žandari bi
hteli da isprovociraju spor. Čeka nas borba.
Pozdrav svima prijateljima i drugovima. Do viđenja na
samrtnom času, koji već nastupa buržoaziji! Radu čast i vlast!
N. N.
* Terzić je neko vreme služio u Makedoniji.
226
P. S. Rezultat našeg raporta: Sreski načelnik je pred
n a m a došao u sukob sa komandantom žandarmerije i u nje-
govom prisustvu izjavio da nismo obavezni da slušamo
nikakve odredbe nikakvog žandara. Oni su samo straža i
dužni su da jave. Moša Pijade je bio maltretiran od nekog
kaplara — kaplar je smenjen, poslali smo protestni telegram
ministru unutrašnjih poslova. Da li će se sve to održati, još
ne znamo«.*
MOMENAT ZA NASTUPANJE
Energičan stav koji smo zauzeli i naša spremnost čak i
n a najgore, a mislim još više to što je organizovana akcija
javnosti u Beogradu i zemlji počinjala da deluje, učinili su
da se stanje počelo popravljati. Istina, veoma sporo i neravno-
merno, ali se ipak popravljalo.
Mi logoraši bili smo svesni da se taj prelomni momenat
ne srne propustiti. Zato smo uporno i ne prenagljujući pre-
lazili u akciju. Iskoristili smo na prvom mestu zabunu koja
j e tih dana vladala među žandarima, jer se, izgleda, čak i
kapetan Laković, osetivši da ga je Terzić uvukao u nešto
što nije predviđeno, našao u nezgodnoj situaciji.
Uspeli smo da jedne noći ubacimo u »slovenačku« sobu
Lolu Ribara u zamenu za Apiha, koji je došao u našu sobu.
Tako je izvršen na vreme potreban dogovor. Izabran je novi
komitet logora. U njega su ušli iz »srpske« sobe Moša, Ivan
i Lola i još dvojica iz »slovenačke« sobe (mislim da su to bili
Kovačić i Apih); Bosnar i ja ostali smo u rukovodstvu naše
sobe.
Radi »legalnog« istupanja pred logorskim vlastima, kao
i radi veza s javnošću van logora, izabrali smo Akcioni odbor
u koji su ušli iz naše sobe Lola, iz »makedonske« dr Dušan
Nedeljković, a iz »slovenačke« Milan Apih. Uspeli smo da
ugovorimo nekoliko kanala za saobraćaj između naših soba.
Pošta nam je odlično »funkcionisala«; u slučaju potrebe mogli
smo da se dogovorimo čak i u roku od nekoliko minuta.
* Original rađen na g'eštetneru nalazi se u Istorijskom arhivu
CK SKJ, zaveden pod brojem 8617/XP-2-7/40.
15* 227
 POVLAČENJE ŽANDARA
Međutim, žandari, iako više nisu bili toliko »strogi«, ipak:
nisu bilj, povučeni iz soba. Osećali smo ih i dan i noć k a c
neku m o r u koja pritiska. Mnogi od nas su znali šta znači
zatvorska čama. Neki su izdržali duže ili kraće samice i druge-
tamničke u j d u r m e kojima su obilovale tamnice Kraljevine
Jugoslavije. Teško je u samici, ali stalno š e t a n j e žandara i
po sobi bilo j e nešto što nas je dovodilo do napetosti k o j a
ni na čas, pa čalk ni dok smo spavali, n i j e popuštala. Zato-
smo na jednom od sledećih raporta postavili Jojiću energičan
zahtev da ih ukloni. On se malo začudio:
»Sta, zar su još u sobama!?«
Ništa n i j e određeno odgovorio, ali su žandari tog dana-
bili povučeni iz soba. Izgleda da su i sami bili zadovoljni.
To je za n j i h značilo bar nekoliko stražarskib mesta m a n j e .
Za nas je to bilo nešto što se u tom času ni sa čim n i j e
moglo uporediti. Bili smo radosni kao da smo dočekali n a j -
ljepši praznik ili kao da smo preboleli tešku bolest posle koje
počinjemo prvi put punim plućima da dišemo.
Tih dana konačno nam je omogućeno da svaki od nas:
k u p u j e dodatak h r a n e u iznosu od tri dinara. To je bilo ipak
nešto. Ali, istovremeno nam je Jojić zabranio da u zajednički
magacin ulaze dežurni iz raznih soba. Izgleda da j e time
hteo da nas učeni zbog naših upornih zahteva da Mošu uputi
na rentgen.
U ovoj borbi logorska vlast je taktizirala. Posle svakog.'
popuštanja nastojala je da nam neki zahtev odbije, vraćajući
se u pojedinim pitanjima ponovo na »kućni red«. A njega s e ,
iako sama nije bila u stanju da ga se pridržava, nije ni odrekla:
sve do konačnog raspuštanja logora.
PRVE POSETE
P r e d k r a j f e b r u a r a desilo se još nešto što nas je uverilp1'
da se stvari postepeno m e n j a j u . Počeli su da dozvoljavaju
posete.
Ne sećam se više ko je prvi imao posetu. Ali sećam s e
da je među prvima došao u Bileću d r Ribar. On je uspeo d a
na kraći sastanak s n j i m izvedu, pored Lole, Mošu P i j a d e ,
202
I v a n a Milutinovića, P e r k a i mene. Za sve nas imao je puno-
m o ć j a advokata koje nam je odredila Partija.
Pred k r a j februara Pepieu Kardelj posetio je i n j e n brat.
O n je, izgleda, do Dubrovnika došao zajedno s Kardelj om,
Ikoji je tih dana u vezi sa partijskim zadatkom obilazio Dal-
m a c i j u i Boku Kotorsku. Preko njega Kardelj je uspeo da
nam uputi nekoliko poruka i direktiva.
Posete su se prvo vreme održavale u logorskom krugu.
.A onda su počeli d a nas izvode i u grad. Načelnik Jojić, zna-
jući valjda šta u izvesnim krugovima u Beogradu predstavlja
d r Ribar, dozvolio je da njegov sin Lola provede s n j i m ceo
d a n u bilećkom hotelu. Nije čak bilo ni žandarske pratnje.
T3ila su prisutna dva policijska agenta. Oni su sedeli za jednim
u d a l j e n i m stolom.
Dakle, naš položaj se polako počeo menjati.
SASTANAK S MIROM POPAROM
U to vreme, jednog dana k r a j e m f e b r u a r a ili početkom
m a r t a , izveli su i mene u grad. Rečeno mi je da imam posetu.
Kad sam doveden u zgradu ^reskog načelstva, saopšteno
m i je da me je pozvao sebi na ručak mesni pravoslavni sve-
štenik Vaso Savić, moj nekadašnji školski drug.
Mislio sam da odbijem i da se vratim, ali tog momenta
uđe u sobu Vaso i poče da mi daje neke znake. Rešio sam
d a prihvatim poziv.
Pustili su me da idem s n j i m bez straže, jer su verovali
njegovoj reči. Putem mi je saopštio da me u njegovom stanu
čeka Miro Popara*, i da ću moći s n j i m nasamo da razgo-
varam.
Pop Vaso mi reče da to čini za l j u b a v našeg školskog
d r u g o v a n j a . Međutim, kasnije sam saznao kako je do ovoga
došlo. Drugovi iz mesta, a naročito Miro Popara, koga su
drugovi iz Beograda uputili u Bileću radi uspostavljanja veze
s nama, hteli su po svaku cenu da sa nekim od nas nesme-
tano razgovaraju u četiri oka, bez prisustva vlasti. Došao sam
* Student Miro Popara, rodom iz Fatnice, član KP od 1936.
godine. Poginuo za vreme rata ka.o jedan od organizatora i ruko-
vodilaca ustanka u Hercegovini.
203-
u obzir ja. Resili su da to učine preko popa Vase Savića.
On je bio čoveik miran i daleko od toga da bude u sukobu
sa vlastima. Odnekud su saznali da smo bili školski drugovi.
Preko popa Sime Radunovića iz Fatnice, koji je bio opozi-
eionar i nama blizak, nagovorili su popa Vasu i nekako g a
sklonili da na to pristane.
OBEZBEĐENJE VEZE
Sa Poparom sam razgovarao opširno i nesmetano. Njega
je Partija uputila iz Beograda u Bileću da prati šta se dešava
u logoru, da učvrsti vezu s nama i obezbedi podršku stanov-
ništva. Utvrdili smo sve što je bilo potrebno u pogledu daljih
veza i šifre pomoću koje ćemo se sporazumevati sa njim i sa
drugovima u Beogradu. Istovremeno nam je preneo neke
partijske direktive i novosti. Od Popare sam saznao da s e
za nas bore i partijske organizacije u okolini i da nam p r i -
kupljaju hranu i rublje. Naročito su se mobilisale partijske
organizacije u Bileći i Trebinju. Drug Vlado Šegrt umalo
i sam nije dopao logora zbog toga.
Kad sam o ovom svom neobičnom sastanku obavestio
drugove Mošu, Ivana i Lolu, veoma su se obradovali. Veze
s Partijom postale su sad stalne i sigurne, a to je za nas u
tom času bilo od životne važnosti. Osetili smo da smo deo
njene neotuđive celine, što n a m je davalo nove snage u daljoj
borbi. Ubrzo posle toga dobili smo u logor i prve partijske
materijale.
Preko direktiva savetovano nam je da ne prenagljujemo,
jer su snage koje su dovele do formiranja logora još jake.
Tim putem saznali smo da se organizatori logora nisu »šalili«
kad su nas ovamo slali, pa u izvesnoj prilici izgleda ne bi
prezali od pojedinačnog ubijanja ili čak masovnog likvidi-
ranja. Za takav slučaj organizovana je bila i mogućnost
bekstva. Komitetu su bile date i neke javke u Mostaru i
Dubrovniku. Mislim da je dubrovačka javka glasila na nekog
Miškovića, koji je radio u Radničkoj komori.
Sve nas je radovala briga Partije, koja je u borbi protiv
političkog bezakonja u odnosu na nas učinila zaista sve što
je u tom času mogla. I zato smo bili ponosni što smo n j e n i
sinovi.
202 203-
KARDELJEVO PISMO MAČEKU
Već k r a j e m januara drug Edvard Kardelj uputio je
tadašnjem potpredsedniku vlade dru Vlatku Mačeku otvoreno
pismo. Pored ostalog, Kardelj je Mačeku pisao:
». . . Danas se u koncentracionom logoru nalaze dva kan-
didata sa vaše liste 1938. godine: predsednik opštine Vencel
Perko i rudar Lojze Hohkraut. Franc Leskošek, radnik i bivši
sindikalni funkcioner, mora da se krije pred policijom. A vi
sedite za istim stolom sa drom Korošcem i zajednički formi-
rate koncentracione logore po Jugoslaviji za najvernije borce
i saveznike oslobodilačke borbe hrvatskog naroda.
Posle izbora 1938. godine pred vama su bila dva puta:
učvrstiti vezu sa radničkom klasom i završiti deceniju nasilja
istinskom narodnom demokratijom, zadovoljavati svoja stra-
načka htenja a napustiti pravu narodnu borbu. Navedene
činjenice su samo spoljni izraz toga da ste izabrali drugi put.
Logika klasne borbe je gvozdena: ne može se stati na pola
puta. Kad ste se povezali sa protivnarodnim silama, sami ste
se uvrstili u protivnarodni front. Otpor narodnih masa koje
traže ispunjenje vaših obećanja bacio vas je u naručje naj-
reakcionarnijih sila. Ceo slovenački narod zahteva: Raspustite
koncentracione logore! Ukinite Zakon o zaštiti države! Otvo-
rite zatvore! Narodu je potrebno mnogo slobode da bi mogao
da sačuva mir u ovom imperijalističkom požaru«.
Ovo Kardeljevo pismo, čiji kraći izvod navodim, u pravo
vreme se uklopilo u opštu akciju koja je iz dana u dan jačala.
Njemu je prethodio oštar članak u partijskom ilegalnom listu
»Proleter«, u kome je u januarsko-februarskom broju pisalo:
»Borba protiv koncentracionih logora ne sme biti moti-
visana humanim saučešćem prema borcima koje reakcionarni
krvoloci spremaju da u povoljnom momentu prosto poubijaju.
Borba protiv koncentracionih logora se mora voditi pre svega
u znaku borbe protiv imperijalističkog rata. Borba protiv
imperijalističkog rata, za mir, protiv koncentracionih logora
je ujedno i pomoć SSSR protiv koga imperijalisti spremaju
napad sa svih strana«.
Takvo povezivanje borbe činilo nas je još borbenijim i
ponosnijim. U toj borbi, pored Partije, učestvovali su i mnogi
pošteni građani, kao i neke skupne i uticajne organizacije
među kojima Advokatska komora, Lekarski sindikat, Društvo
pravnika Slovenije i druge. Protestne intervencije pojedinaca
nisu davale mira ni predsedniku vlade Cvetkoviću, ni nje-
govom potpredsedniku Mačeku, ni drugim ministrima tada-
šnje vlade.
Naročito velik pritisak je vršen na sve narodne poslanike
koji su bili birani na listi Udružene opozicije, a zatim ušli
u takozvanu Koalicionu vladu Cvetković—Mačelk ili su joj
u skupštini pružaii podršku. I mi smo iz logora sve češće,
i grupno i pojedinačno, počeli da upućujemo pisma javnosti
ili pojedinim ličnostima, u kojima smo protestovali protiv
našeg nezakonitog zadržavanja u logoru. Iznosili smo i detalje
o hapšenju i postupcima prema nama. Ukazivali smo na nede-
mokratske postupke vlade Cvetković—Maček i logorskih
vlasti. Tražili smo od svih naprednih ljudi da se založe za
nas. Naša pisma su zatim umnožavana i deljena širom zemlje.
BORBA ZA BOLJE USLOVE
Naša borba protiv logorskog režima nije ni za trenutak
prestajala. Uporno smo išli napred, korak po korak, ne popu-
štajući ni časa. Postepeno smo zaoštravali i pojačavali borbu
postavljanjem novih zahteva. Počeli smo od prava na šetnju,
što je značilo pravo na malo čistog vazduha izvan zidova
sobe iz koje nas u prvo vreme nisu ni za tren izvodili. Uspeli
smo da dobijemo pola sata mrtve šetnje u krugu. Uskoro,
posle jednog oštrog raporta, izborili smo se za jedan sat slo-
bodne šetnje. To je bilo u vreme onog događaja sa sneškom
belićem. Tek negde početkom marta dobili smo, opet borbom,
tri sata 'slobodne šetnje u krugu logora. Na prvom prolećnom
suncu provodili smo te časove u razgovoru i gimnastici, iako
još uvek svaka soba posebno.
Prvi put smo se svi našli prilikom druge posete dra
Ribara našem logoru. Bilo je to negde krajem marta. Već
polovinom aprila počeli su da nas sve zajedno izvode u šetnju
na Trebišnjicu.
Borba se morala voditi za sve, pa i za n a j m a n j e sitnice
— za poboljšanje ishrane, za čistoću i higijenske uslove, za
štampu i knjige.
202 203-
KNJIGE
Pravo da možemo dobijati knjige smatrali smo krupnim
i važnim uspehom. Izvojevali smo ga polovinom marta. Sti-
zala je uglavnom beletristika. Ali, i pored cenzure, uspeli smo
da prokrijumčarimo i neka marksistička dela, među njima i
»Antidiring«, a i neka iz oblasti vojnih nauka.
Novine nam je sve redovnije doturao Lazo Kapor.
Uspeli smo, jer smo bili čvrsto organizovani. Iskustvo
starih robijaša veoma mnogo nam je pomoglo.
Iako su se u logoru, pored komunista, nalazili i neki ne-
organizovani drugovi kao i dvojica »makedonstvujuščih« i
jedan na koga se sumnjalo da je agent jedne strane sile, naše
istupanje protiv vlasti bilo je zaista uvek organizovano i
jedinstveno. Iz kolektiva se jedino, već prvog dana,, izdvojio
subotički advokat Jakša Damjanov, a nešto kasnije, uplašen
našom akcijom povodom odbrane druga Moše Pijade, tražio
je da bude izolovan i novosadski trgovčić Verteš. Ne znam
šta je rukovodilo policiju da ga dovede među nas. Vlasti su
ga uhapsile verovatno zbog toga što su od nekih načuli da
je posle prvog svetskog rata učestvovao na neki način u revo-
luciji Bele Kuna u Mađarskoj. On i Damjanov bili su smešteni
na spratu u zasebnoj sobi i izbegavali su svaki kontakt sa
nama.
I nama je to dobro došla. Što se tiče Cipuševa i Onufrija
Novakovića, oni nam nisu smetali; čak su veoma disciplino-
vano izvršavali sve što smo od njih tražili.
UČENJE
Povlačenje žandara iz soba nije bilo samo ogromno olak-
šanje, ono je predstavljalo neku vrstu nove etape našeg
logorskog života. Odmah smo pristupili organizovanom radu
učeći i proučavajući ono što će nam u daljem političkom radu
koristiti.
U tome nam je najviše pomogao Moša Pijade. Gledao sam
ga još na robiji kako danima i noćima, pogrbljen nad drvenim
stolom, radi. I ovde je bdo isti. Pripremao nam je skripta,
koja je na neki način umnožavao Apih. Kružoci su počeli
intenzivno da rade.
 Budno smo pratili politička zbivanja u zemlji i svetu.
Svaki važniji događaj popratili smo referatom i diskusijom.
Tako je, povodom kapitulacije Finske (rat sa SSSR — 3. III
1940), kao i povodom Hitlerove invazije na Dansku i Norvešku
(10. IV), referate držao pokojni Lola Ribar. Umeo je vesto,
reporterski, da izlaže stvari. Uvek je bio jedan od najaktiv-
nijih a u isto vreme nama najmiliji. Rajko Jovanović je
iznosio svoje utiske o Sovjetskom Savezu. Diskusije između
Moše Pijade i Ljube Radovanovića pomogle su mnogima da
bolje upoznaju neke pojedinosti i štetnost nekadašnjih f r a k -
cionaških borbi.
BILEĆANI I LOGORAŠI
Zahvaljujući radu Partije u gradu primetili smo da sta-
novnici Bileće i okoline sve budnije prate naše uslove života
i našu borbu. Naročito interesovanje je pokazivala omladina.
Uvek kada su nas izvodili negde iz logora, okupljali su se
ne krijući svoje raspoloženje. Mnogi su nas bez mnogo uste-
zanja pozdravljali stisnutom pesnicom, našim antifašističkim
pozdravom. Činili su to i protiv protesta i intervencije žan-
dara, a i agenata koje je vlast dovela da motre šta se događa
u mestu.
Jednog dana došlo je do prilične gužve. Vodili su nas
na Trebišnjicu. Primetismo dva mladića i dve devojke kako
nam nešto došaptavaju. U jednom trenutku mladić izvadi
fotoaparat i poče da snima našu grupu okruženu žandarima.
Agenti se sletiše. Pokušasmo da intervenišemo, ali nas vratiše
u logor. Kasnije smo saznali da su to bila deca dra Jovana
Bulajića, koji je kasnije poginuo u V ofanzivi kao partizanski
lekar. Hteli su izgleda da naprave nekoliko snimaka. Ne znam
da li su to činili na svoju inicijativu ili u sporazumu s nekim
od drugova iz mesta.
Drugom prilikom došlo je opet do gužve u logorskom
krugu. Ta godina je bila veoma nerodna, naročito u Hercego-
vini. Valjda zato što u mestu nije bilo dovoljno prostora, vlast
je dozvolila sreskom skladištu da dobavljeni kukuruz radi
prodaje smesti u jednu praznu zgradu u logorskom krugu i
da ga tu deli seljacima. Seljaci su prolazili pored našeg ka-
202
zamata. Bila je to uglavnom sirotinja iz udaljenih krševitih i
nerodnih sela. Kako smo tih dana zbog nečeg štrajkovali
glađu — mislim da je to bilo desetog marta — zatekla se u na-
šim košarama za hleb poveća zaliha. Žandari su naročito do-
nosili topao hleb da bi nas izazvali. Rešismo na brzinu da hleb
damo tim siromašnim seljacima. Naši dežurni Josip Baruh i
Miodrag Cvetić istrčaše s korpama pred zgradu i pred iznena-
đenim žandarima počeše da dele hleb. U tren oka nastade
gužva, u koju se brzo umešaše žandari, a odnekud se stvori i
Terzić. Žandari uguraše Baruha i Cvetića u zgradu otimajući
seljacima hlebove, uz njihove psovke i proteste.
ISKORISTITI KOLEBLJIVOST VLASTI
U mestu su se našla i četiri policijska agenta. Doveli su
ih sa Cetinja, kome je, kao centru banovine, pripadala u to
vreme Bileća. Bili su to neki priglupi ljudi spremni za svaku
pakost u »interesu države«, ali za pare, kada su bili sigurni
da im to neće naškoditi, znali su i nama ponešto da učine.
Bio im je zadatak da kontrolišu da neko s polja ne održava
vezu s nama. I, koliko znam, uzalud su za ovo hleb jeli. Na-
ročito su motrili na sve koji su dolazili da nas posećuju. Čuli
smo da su im se meštani u poslednje vreme često podsmevali
i zadirkivali ih.
Pored našeg kazamata prolazili su ponekad i pitomci žan-
darmerijske škole. Jednog dana primetili smo da nam neki od
njih daju neke znake, domahujući i pozdravljajući pesnicom.
To, međutim, nije trajalo dugo. Uskoro se više nisu pojavlji-
vali. Zabranili su im da prolaze pored naše zgrade. Saznali
smo kasnije da su dvojica bila uhapšena, navodno kao ko-
munisti.
Nastojali smo da što bolje iskoristimo postepeno popu-
štanje i Jojićevu kolebljivost. Na prvom mestu trebalo se po-
brinuti o zdravstvenim uslovima i ishrani, jer su neki drugovi
počeli da pobolevaju. Pravo da dokupljujemo hranu, značilo je
nešto, a kad su nam počeli sve češće stizati paketi, moglo bi
se reći da je naša ishrana postala čak normalna. Paketi su
dolazili sa svih strana, od rodbine i prijatelja. Neki su ih do-
bijali i od njima nepoznatih ljudi. Znali smo da se za nas
203-
brine »crvena pomoć«, ili kako smo je u to vreme zvali, »na-
rodna pomoć«. Njeni su paketi bili najteži i najsadržajniji.
Uspjeli smo da kuhinju preuzmemo i vodimo sami. Među
organizatorima našao se odmah Moša Pijade, koji se u toj
veštini proslavio još u toku svog ranijeg dugog robijaškog ži-
vota. On i Bosna-r spadali su među najbolje kuvare. Kasnije
su t a j posao preuzele naše tri drugarice.
SVE CESCE POSETE
Posete su postajale sve češće. One su u početku imale ti-
pičan zatvorski karakter. Primali smo ih u logorskom krugu
ili Sreskom načelstvu. Bile su kratke, u prisustvu nekog od
policijskih pisara ili, čak, načelnika Jojića. Prekretnica je na-
stala posle druge posete dra Ribara. Ovaj put s njim su došli
u Bileću i Lolina mati i brat Jurica. Ribar je i ovom prilikom
došao i kao pravni zastupnik Mo'še Pijade i Ivana Milutinovića.
Na njegovo traženje, Jojić je dozvolio da se, posle zajedničkog,
drugi uži sastanak održi u gradu. Čak je dopustio Loli, Moši
i Ivanu da ručaju i veći deo dana provedu sa drom Ribarom
u gradskom hotelu.
Taj presedan poslužio je dobro i drugima. Jojić se, ne
znam iz kojih razloga, pomirio s tim da se sastanci održavaju
u hotelu. To je Terzića prosto razbesnelo. I kad je uskoro
posle toga dru Mihalčiću doputovala iz Slovenije žena u po-
setu, napravio je lom. Pokušao je da spreči njihov sastanak,
isterao je silom Mihalčićevu ženu, i ona je tom prilikom slo-
mila nogu. Najavili smo odmah protestni štrajk. Došao je
Jojić i obećao nam je da se žandari ubuduće neće smeti
mešati kad je u pitanju poseta. Nadzor će vršiti samo agenti.
A s -njima je, uz malo mita, išlo bez natezanja. Za čašu piva
ili ručak zažmurili bi na oba oka. U to vreme u logoru se
mnogo toga izmenilo i bilo je već lakše živeti.
I mene je u Bileći posetio moj brat Dejan — na žalost,
u vreme dok smo još primali posete u Sreskom načelstvu. Kad
je pre dolazio u Mitrovicu da me vidi, oba smo puta štrajko-
vali glađu. A sada smo se sreli — u kabinetu samog Jojića.
Čak se i on smejao kad mi je brat pričao kako su kroz Bosnu
— prilikom nekog političkog proputovanja — gotovo na sva-
202
koj stanici vršili pritisak na Branka Čubrilovića da preduzme
korake radi raspuštanja logora. Čubrilović se branio i izgova-
rao, ali je, na kraju, nešto i obećao (u to vreme bio je mi-
nistar u vladi Cvetković-Maček). Jojić se malo uozbiljio kad
mi je brat ispričao kako je u restoranu hotela, dok je čekao
na posetu, čuo nekog žandarmerijskog poručnika kako se raz-
meće govoreći da nas sve treba što pre pobiti. Odmah mi je
bilo jasno da je u pitanju Terzić.
VESTI O PRESELENJU LOGORA
Još posle prvih intervencija iz Beograda .i ostalih kra-
jeva zemlje, a naročito kad su počele sve češće posete, pa
verovatno kad su videle kakvo je raspoloženje mesnog sta-
novništva, vlasti su počele da razmišljaju o preselenju
logora iz Bileće negde još dalje. Kao mesto preselenja pomi-
njali su Gacko ili Avtovac. I Bileću su tada mnogi smatrali
mestom »bogu za leđima« iako se nalazila na železničkoj
pruzi; Gacko i Avtovac upoređivani su, ni manje ni više, nego
sa Sibirom. Tamo su još Turci, a docnije i austrijska vlast slali
po kazni svoje službenike. Turci su za t a j k r a j govorili da leži
»čejrek do džehenema«, što znači — četvrt sata do pakla.
Vlasti su mislile samo na to kako da nas što više izdvoje i
udalje od sveta i komunikacija. Verovatno su se nadale da će
nam tako onemogućiti vezu i podršku Partije i onih koji su se
za nas borili.
Budno smo pratili sve te glasine i na vreme podigli
uzbunu, koja je imala uspeha. Iako se i dalje s vremena na
vreme o tome govorkalo, logor je ipak ostao u Bileći.
To je u tom času bilo bolje nego što smo i poželeti mogli.
Popuštanje pritiska i proleće, koje je te godine rano počelo,
simpatije, stanovništva, pa i druge okolnosti, učinile su da
šmo Bileću čak i zavoleli.
ZAHTEVI DA SE LOGOR RASPUSTI
Draga nam je postala još više kad smo saznali da su
stanovnici mesta i okoline pod vodstvom, kako smo čuli, popa
Sime Radunovića iz Fatnice, demonstrativno došli pred Sresko
203-
 načelstvo tražeći raspuštanje logora. Oni su istovremeno pro-
testovali protiv režima u logoru, a posebno što je logor sme-
šten u njihovom kraju. Smatrali su da je to sramota i uvreda.
Tim protestima se pridružio i mesni prvak Zemljoradničke
stranke Albijanić, koji je tražio od ministra Milana Gavrilo-
vića da pred uzme korake za raspuštanje logora ili bar promeni
stanje u njemu.
Znali smo d a s ^ i z a te akcije nalazi i Miro Popara. Uskoro
smo saznali da je i nekakva delegacija, sastavljena od oko
sto pedeset građana iz raznih mesta Zetske banovine, išla u
Cetinje da kod bana protestuje tražeći raspuštanje logora.
Čuli smo takođe da su majke nekih naših drugova tražile
da ih primi dr Maček. Međutim, on ih je primio grubo. Iz
njegovih reči videlo se da je ne samo protiv raspuštanja
logora nego je čak nagovestio dalje zaoštravanje režima. Taj
čovek u koga su mnogi verovali, smatrajući ga naprednim ili
bar u građanskom smislu demokratom, pokazao je svoje pravo
lice mračnjaka spremnog na svašta. Jedan od vođa slove-
načkih klerikala, ban takozvane Dravske banovine Natlačen,
iako je imao ne m a n j e negativan stav prema komunistima,
nastojao je ipak da pohapšene komuniste ne smešta u nekakav
logor na teritoriji Slovenije, nego ih je slao u Bileću. Maček
je komuniste Hrvatske smestio u svoje logore, najpre u Lepo-
glavu, a docnije u Kerestinec. I kad je Bilećki logor bio već
odavno raspušten, on je s Kerestincem dočekao kapitulaciju
i mnoge komuniste predao fašistima zajedno s logorom.
»ZAKLETI« GOVORNIK
Inače, život u logoru prolazio je uglavnom u radu i
učenju. Uveče bi se vodile duge i zanimljive diskusije. Neke
od tih diskusija završavale bi se normalno. Ali bilo je tema
koje su izazivale beskrajna natezanja i nagađanja. Rat na
zapadu Evrope poprimao je sve šire razmere. Interesovalo
nas je šta će biti sa Sovjetskim Savezom. Sve nas je strašno
zbunjivao Staljinov stav i njegova nagodba s Hitlerom. Oko
toga smo straćili mnogo vremena i reči.
Među nama je bio i jedan drug koji je još iz Mitrovice
bio poznat kao »zakleti« govornik. On je naročito voleo da se
142
umeša u diskusiju kad god bi izgledalo da nema više govor-
nika, da su stvari raščišćene i da je sve rečeno. A onda bi sa
nekoliko »primedaba« ili »sumnji« tako stvar zakuvao da je
sve počinjalo iz početka i u beskraj. Moša Pijade je. vrlo
dobro znao tu njegovu slabost. I zato, kad smo posle jednog
njegovog ličnog poduhvata posle nekog Lolinog predavanja
počeli diskusiju, Moša se umeša:
»Drugovi, tražim da drug J. uzme prvi reč. Znam ja njega
iz Mitrovice kao staru paru. Nemam živaca da trpim i ovde
njegove diskutantske ujdurme. Ako ima šta da kaže, neka
govori prvi«.
SUDBINA ANDRIJE POLGARA
Posle onih prvih nekoliko grupa u logor su stalno, u
manjim ili većim vremenskim razmacima, dovodili nove dru-
gove. Pored Maše Pijade, starog robijaškog veterana, koji je
po robijašnicama stare Jugoslavije proveo četrnaest i po go-
dina života, bilo je među nama ljudi koji su prvi put osetili
šta je zatvor. Bilo je dvoje-troje i onih za koje niko nije
mogao da odgonetne zašto su dovedeni, a bilo je zaista i tra-
gičnih sudbina.
Među nama se nalazio i stariji stolarski radnik, vojvo-
đanski Mađar Andrija Polgar. Učestvovao je aktivno, kao
borac, u mađarskoj revoluciji, pod vodstvom Bele Kuna,
1919—1920. godine, a po njenom slomu pobegao je u Jugo-
slaviju. Uhapšen je oclmah, zatim pušten i ponovo zatvaran
nekoliko puta, dok na kraju, posle proglašenja šestojanuarske
diktature, nije morao da se skloni u Austriju. Učestvovao je
u bečkom ustanku 1934. godine, posle čega i počinje njegovo
pravo stradanje. U Dolfusovim i Sušnigovim zatvorima do-
čekao je Anšlus, a s njim i nacističke koncentracione logore.
Pred kraj 1939. godine uspeo je nekako da pobegne i da se
prebaci u Jugoslaviju. Uhvatili su ga na granici. Neko vreme
bio je u zatvoru u Novom Sadu, a odatle sproveden u Bileću.
U međuvremenu m u je umrla žena. Znam da se mnogo brinuo
o maloletnoj kćerki, jer nije o njoj imao pouzdanih vesti.
Nakon puštanja iz Bilećkog logora vratio se u Novi Sad.
Streljan je šestog jula 1941. godine. Polgar je sa nekim naro-
123

čitim zadatkom bio upućen dru Velji Kosanoviću. Ne znajući
da je Veljo već uhapšen i da je U njegovom stanu policija
postavila zasedu, on je tu bio uhapšen i posle nekoliko dana
streljan.*
PRINOVE U LOGORU
Posle dolaska Koste Stamenkovića u našu sobu su doveli
još samo Tiku Janića i Cedu Vasovića. Cedu sam poznavao
od
ranije. Sreli -smo se u čačanskom zatvoru 1935. godine.
On se nešto pre toga vratio s robije, i ne znam zašto, policija
ga je proterivala u Ivanjicu ili tamo negde. A mene su dovo-
dili u Čačak na suđenje dru Dragiši Mišoviću.
Tiku Janića, tada pravnika iz Kragujevca, uhapsili su
dan-dva posle njegova venčanja. U šali smo ga zadirkivali
kako su ga digli sa svadbenog ručka i doveli pravo u Bilećki
logor. Zvali smo ga zato mladoženjom. Bio je dobar drug.
Umeo je da prima i da vraća šalu.
Dan-dva po dolasku druge grupe Slovenaca doveli su
Ivana Krefta, poznatog partijskog aktivistu i španskog borca.
On je nekako uspeo da se iz Španije vrati u zemlju bez nekih
većih komplikacija. Međutim, kao rezervni oficir, pozvan je
na vojnu vežbu. Tako se desilo da su ga policijska poternica
i nalog za hapšenje, koji su za njim izdali istovremeno kad
i za ostale Slovence, zatekli na vežbi u skopskom garnizonu.
Neki oficiri iz štaba divizije pokušali su da se zauzmu za
njega. Njegov neposredni komandant dao mu je da pročita
čitav dosije i duže je s n j i m razgovarao. Tek na intervenciju
Komande armije bio je izručen policiji, uz pismeni zahtev
da ga kao oficira ne smeju tući.
PRVA PUŠTANJA
Iz logora su prvi drugovi pušteni polovinom marta.
Na naš energičan zahtev i pretnje štrajkom ukoliko se
ne udovolji našem traženju, bio je iz logora pušten teško
bolestan dr Dragoslav Sandić.
* Ove podatke dao je drug Zivko Mađarević, koji se s Pol-
garom našao u Upravi grada uoči njegova streljanja.
272
Još prilikom dolaska u Bileću jedva se držao na nogama.
Gotovo ne dižući se, ležao je na uskom gvozdenom krevetu
u k r a j n j e m uglu naše »srpske« sobe. Znali smo, kao i on,
da su mu dani odbrojani. Sedeli smo često pored njegova
kreveta i nastojali da ga razvedrimo razgovorom i anegdo-
tama. Na naš pritisak, Jojić je doveo lekara da ga pregleda.
Pustili su ga jednog sumračnog popodneva i sproveli pravo
na stanicu.
Petnaestak dana posle toga dr Sandić je umro u jednoj
od beogradskih bolnica. Izgleda, pustili su ga više zbog toga
da im ne bi umro u logoru.
Nekako istovremeno pustili su i Viktora Aćimovića. Na-
ređenje je stiglo iz Beograda. Pretpostavljali smo da su uvi-
deli da od tog problematičnog čoveka neće imati očekivanu
korist.
Uskoro su počeli puštati i druge. Kampanja koju je m a j -
storski organizovala Partija, produbljivanje unutrašnje krize
u zemlji, cenkanja i ucenjivanja u samoj vladi, pa i neki
međunarodni momenti (na primer, uspostavljanje trgovinskih
i diplomatskih odnosa sa SSSR) uticali su na to da je vlada
postala malo popustljivija. Ministar unutrašnjih poslova ustuk-
nuo je donekle pred pritiskom svega i počela su puštanja iz
logora. Tako je tridesetog marta pušten oboleli Anton Ko-
lendić, a već sutradan i Jakša Damjanov. Uskoro je pušten
iz logora i Ljuba Radovanović. S njim smo od samog početka
imali muke. Večiti oportunista i frakcionaš,- on je i ovde među
nama uvek imao nekakav »svoj« stav. Laknulo nam je kad
je otišao.
Međutim, ta puštanja nisu ni za tren izazvala u nama
»psihozu« iščekivanja koja bi mogla da poremeti naš redovan
logoraški život. A on je proticao prema našem programu i u
granicama »kućnog reda«, koji se neravnomerno menjao i
povijao prema prilikama.
SLIKARI I PEVAČI
Osim raznih kursova i predavanja koja su se redovno
održavala, imali smo dovoljno vremena i za čitanje i za
drugu zabavu. Sećam se da sam s jednom grupom čitao i
prerađivao čak i neku vojnu literaturu i vojno-teoretska dela.
18 — Mučne godine 273
 Naši slikari bili su neobično vredni Moša Pijade i Bora
Baruh radili su portrete pojedinih logoraša. Mošine portrete-
Lole Ribara i Isaka Karaoglanovića viđao sam docnije n a
mnogim izložbama. Mislim da su vanredno uspeli. Bori sam
pozirao i ja. Moj portret je ostao nedovršen pošto su m e
pustili pre nego što je Bora uspeo da ga dovrši. Kun je vredno-
radio svoje crteže i grafike.
Slikari su radili u teškim uslovima. Nije bilo dovoljno
boja ni četaka. Sećam se da su Apih i neki drugovi iz »slove-
načke« sobe pravili Moši kistove koristeći se četkicama z a
zube.
Cim su došli, Slovenci su organizovali hor. Naravno, i t u
je Apih dolazio do punog izražaja. Nismo hteli da zaostajemo
za njima. Stvorili smo i mi u našoj sobi svoj hor (ja sam b i o
dirigent). Takmičili smo se ko će bolje. Ton su davali S l o -
venci. Oni su i inače bili muzikalni i vedri. Trudili smo s e
da ne zaostanemo mnogo za njima. Pevali smo razne pesme,.
narodne, revolucionarne. Dve pesme iz nemačkih k o n c e n t r a -
cionih logora bile su veoma popularne, naročito »Morsol-
daten«. To je dalo povoda da i mi stvorimo svoju logorsku:
pesmu. Posla se i ovog puta prihvatio Apih.
BORBA PROTIV PORUČNIKA TERZlCA
Ali iako smo uspeli da život u logoru organizujemo i
učinimo snošljivijim, našlo se uvek dosta njih koji su p o k u -
šavali da ga zagorče.
Dok je načelnik Jojić, naročito posle slučaja s Mošom,
bio sklon postepenom popuštanju, Terzić je postajao sve gori-
Ćuli smo ga više puta kako psuje i grdi. Zbunjeni žandari
nalazili su se često pod »unakrsnom vatrom«. Kad su učestale
posete, pokušao je pred k r a j marta da ih na svoju ruku skrati
i ograniči se na neke paragrafe »kućnog reda«. Takvi njegovi
nastupi nagonili su nas svaki čas na protivmere. U toj stalnoj
borbi nastojali smo da se, koliko je god moguće, koristimo
potajnim suparništvom između njega i Jojića. Jojić je t r e b a l o
da bude stvarni i jedini »šef« logora. Međutim, Terzić j e
pokušavao da ga u stopu prati. Svuda se gurao i nametao,
To je Jojića ljutilo. I zato smo prilikom raporta nekoliko p u t a
242
energično zahtevali od Jojića da Terzića udalji iz sobe u kojoj
se raport držao. Jojić je na k r a j u , s potajnim zadovoljstvom,
udovoljio našem zahtevu.
Jedan događaj nas je početkom aprila naročito obradovao,
jer smo ga smatrali i delom naše borbe. Pozvali su pred sud
u Trebinje Mošu Pijade, Ivana Milutinovića i lekare Mihel-
čića, Stajnfelda i Jovanovića. Morali su, takođe, da pođu
žandar i policajac koji su tukli Mošu, a i Jojić i Laković.
Intervencija Mošinih pravnih zastupnika dra Ribara i dra
Vlade Simića naterala je sud d a pokrene postupak. Kad su
se vratili iz Trebinja, bili su p u n i priče. Dan-dva posle toga
vodili su Mošu na rentgen. Utvrđeno je da su mu zaista bila
prilikom tuče polomljena tri rebra.
Te godine proleće je u Bileći naglo počelo. Vreme je bilo
prekrasno, vedro i toplo. Laste sU veoma rano stigle i zaposele
potkrovlje našeg kazamata. Zaposlene oko svojih gnezda, uz
živ i veseo cvrkut unosile su i u naš život vedrinu i dobro
raspoloženje. Naši izlasci na Trebišnjicu i n j e n živopisni
kanjon ispod logora i grada bili su za nas uvek nov događaj.
Jedini koji je s vremena na vreme pokušavao da ih poremeti
bio je poručnik Terzić. Taj ni sa trenutak nije prestajao sa
svojim žandarisanjem i intrigama. U tim svojim manijačkim
nastupima on nije. štedeo ni nas ni žandare, pa ni Jojića i
njegove sreske organe.
MOSA, LOLA, KUN — PUSTENI
Dvadeset drugi april bio je za nas naročito svečan. Pustili
su iz logora Mošu, Lolu Ribara, Kuna, Sečkovića i još neke.
Radovali smo se naročito zbog Moše i Lole, iako smo odla-
skom ovih drugova gubili mnogo. Znali smo šta će njihov
izlazak značiti za Partiju. Tih dana su i, inače bila učestala
puštanja.
Već do izlaska Mošina i Lollna bilo je pušteno iz logora
oko dvadeset drugova. Rešenja o puštanju značila su, u stvari,
samo promenu mesta konfinacije. Drugovi koji su oslobođeni
bili su sprovedeni u mesta ranijeg stanovanja. Konfinirani
su mogli, doduše, pod mnogo povoljnijim uslovima živeti i
raditi, ali stalno i dalje pod nadzorom policije, kojoj su
16* 243
redovno morali da se javljaju. Izgledalo je kao da vlast želi
da sprovede postepeno likvidiranje logora. Oni koji su se.
tome nadali, brzo su uvideli svoju zabludu.
Već dan-dva posle Mošinog i Lolinog odlaska došlo je
do oštrog sukoba s logorskim vlastima, posebno s poručnikom
Terzićem. Saopšteno nam je bilo da će »šetnja«, umesto na
Trebišnjicu, ponovo da se ograniči na krug logora, i da se
posete rodbine svode na skraćeno vreme. Posete će se, kao
i ranije, primati u nekoj kancelariji u prisustvu predstavnika
logorske vlasti.
Računali su, valjda, da smo odlaskom nekih drugova, a
naročito Moše i Lole, oslabljeni. Odmah smo reagovali. Šetnju
u krugu logora smo odbili. Najavili smo protestni štrajk i
predali predstavku ministru unutrašnjih poslova. Istovremeno
smo se javili na kolektivni raport protiv Terzića i zbog nje-
govih postupaka, naročito prema drugovima Slovencima. I
upravo u toku te akcije pozvaše na vojnu vežbu načelnika
Jojića.
Bilo je to dvadeset četvrtog aprila. Došao je da nas vidi
pred polazak. Nismo bili načisto da li se raduje što će nas
se bar na mesec-dva osloboditi, ili potajno misli da mu je tu
»vežbu« udesio Terzić svojim intrigama.
POOŠTRENJE REŽIMA
Policijski pisar Zugić, koji ga je privremeno zamenio,
izišao je u susret našim zahtevima. Cak je, na naše proteste,
udaljio sa raporta Terzića.
Ali već dvadeset sedmog aprila, Ministarstvo posla nekog
Stajića, višeg činovnika Vrbaske banovine iz Banje Luke da
zamenjuje Jojića. Stajić, nešto zbog toga što je znao da dolazi
u Bileću privremeno, a možda još više što je smatrao da ga
je neko namerno poslao na tu privremenu dužnost da ga
udalji sa njegovog dotadašnjeg položaja u Banjoj Luci, vršio
je svoj posao bez volje, suvo činovnički, ograđujući se uvek
pisanjem akata ili pokušajem da se strogo pridržava propisa.
Počeo je da se pojavljuje u p r a t n j i Terzića, a ponekad
i Lakovića. Nastojao je da, koliko je god bilo moguće, vrati
na snagu poljuljani »kućni red« i uspeo je da pooštri uslove
202
posete i zavede ograničenje i strožu cenzuru pošte. Ali nam
je izlazak na Trebišnjicu ostavio. Terzić je pokušao, pošto nas
je bilo sve manje, da nas sve smesti u jednu, to jest našu
»srpsku« sobu, da bi u ostale rasporedio žandare. Smeštaj
žandara u sobe našeg kazamata značio je za nas životnu
opasnost. Zato smo pružili žestok otpor toj njegovoj ideji.
Valjda je i Stajić uvideo da se Terzić suviše meša u njegovu
nadležnost. Posle incidenta koji je Terzić izazvao u »slove-
načkoj« sobi i naših protesta, skinuo je to sa dnevnog reda
i ostavio nas i dalje u našim sobama.
ZAHVALJUJUĆI »NARODNOJ POMOĆI« .. .
Ne sećam se više ko je zamenio Mošu i Lolu u zatvor-
skom komitetu. Mislim da je kooptiran Košta Stamenković.
Ja sam već u m a r t u ustupio ekonomat i brigu oko ishrane
Dači Demaju, da bih se više posvetio »tehnici« i vezama sa
spoljnim svetom. U tome mi je pomogao Polgar. On je umeo
majstorski da iznalazi skrovišta za prikrivanje ilegalne lite-
rature i knjiga. Partijsku poštu smo redovno dobijali. Naro-
čito poverljivi materijali stizali su u logor u mesu, našem
sledovanju. Mesar Omer Kreso zasekao bi neprimetno u većem
komadu mesa majstorski rez i u dubinu otvora stavljao pisma
ili poruke.
Jedno vreme pisma su prenošena i u fasciklama u kojima
je stizala pošta načelniku Jojiću. Taj posao je i dalje obavljao
Lazo Kapor.
Za doturanje i otpremu pošte služila je neko vreme i
jedna stara trula vrba kraj Trebišnjice u čiju smo duplju
ostavljali ili nalazili poštu, po koju bi dolazio ili je za nas
spremao neko od drugova iz mesta. Znali smo da celu stvar
vodi i organizuje Miro Popara, koji se prema direktivama
Partije stalno nalazio u mestu i okolini da bi nam bio pri ruci.
U to vreme, zahvaljujući akciji »narodne pomoći«, nismo
ni trenutka oskudevali u hrani ili nužnoj odeći i novcu. Pa-
kete smo primali redovno, a raspolagali smo i znatnim suma-
ma novca koji nam je s raznih strana iz svih krajeva zemlje
stizao. I ukoliko nas je u logoru bivalo manje, utoliko je naše
materijalno stanje postajalo sve bolje. To, i dobrim delom
203-
naši izlasci na Trebišnjicu, učinili su da u pogledu zdravlja,
posle puštanja Sandića i Kolendića, nismo imali problema.
Pobolevala je neko vreme jedino Pepica Kardelj, pa i ona
se od proleća osećala bolje.
»BILEĆANKA«
Eto, u takvim uslovima pripremali smo se da dočekamo
i Prvi maj. Zeleli smo da ga proslavimo svečano. Za proslavu
smo se pripremali tokom poslednje nedelje aprila. Dača De-
majo, logorski ekonom, pripremao je obilan prvomajski ručak.
Naši horovi su vredno uvežbavali Internacionalu i neke druge
borbene pesme.
U program je uključeno i nešto što smo od ranije s rado-
snim oduševljenjem prihvatili kao deo nas samih, naših stra-
danja i borbe za bolji život. Došla je »Bilećanka«, pesma
našeg logora, koja nas je otprve opčinila. Znali smo da je
neće moći zadržati ni zidovi Bilećkog logora, ni brda i doline,
nego da će se razleći širom zemlje, postati deo naše borbe.
Stvorio ju je Apih. U tom času sam znao da je jedino
on u stanju da nešto dobro komponuje. Bili smo toga svesni
svi mi koji 9mo ga poznavali iz Mitrovice. Ali s »Bilećankom«
on je prevazišao i naša očekivanja i, u tom času, samog sebe.
Njen, naročito slovenački tekst, prost i jednostavan, bio je
veran odraz jedne stvarnosti, a melodija, iako odraz stra-
danja i borbe, ulivala je veru. Svi smo je odmah ocenili
najbolje, a ja sam požurio da što vernije pripremim njen
srpskohrvatski tekst, ne odstupajući mnogo od Apihovog
slovenačkog.
Pripremali smo je uporedo. Otvoreni prozori koje nam
je obezbedilo prekrasno toplo proleće omogućili su nam da
prisluškujemo vežbe drugova Slovenaca, čija se soba nalazila
iznad naše.
Pevali smo je prvi put svi zajedno na Prvi maj na
Trebišnjici.
Dan-dva posle toga vodili su nas prvi put na kupanje
u Sokolski dom. Pevali smo je marširajući kroz mesto, okru-
ženi šumom žandarskih bajoneta. Ali bajoneti nisu mogli da
zaustave njene melodične i borbene zvuke. Slušali su je
246 . /
Bilećani i dopala se njihovoj omladini. Tražili su isto veće
d a je dostavimo. Jedan Slovenac napisao ju je najpre u
a l b u m neke devojke, zatim smo je umnožili i poslali u mesto.
Izišla je iz logora među naprednu omladinu širom zemlje
p r e mnogih od nas.
Čekali smo spremni svoj praznik. Nismo jedino znali što
l i o tome misle logorske vlasti i da li će pokušati da nam
o m e t u slavlje. Sve je, međutim, prošlo i bolje i lepše nego
J t o smo mi očekivali.
PRVI MAJ
Prvi maj smo proslavili k r a j Trebišnjice.
Proslavili smo ga zaista lepo. Tog jutra svako je nastojao
d a bar na neki način izgleda što svečanije. Obukli smo se
š t o smo lepše i čistije mogli.
Kad smo stigli na Trebišnjicu, i kad su žandari spro-
vodnici po običaju zauzeli u širem krugu oko nas svoja stra-
žarska mesta, okupili smo se k r a j zelene bistre reke. Zapevali
s m o Internacionalu i posedali u krug. Ne sećam se više ko
j e držao referat. A onda smo zapevali »Bilećanku«. Za njom
su se redale i druge pesme, ali n j u smo češće ponavljali.
Sve je bilo zaista tako svečano kako je upravo odgovaralo
našim uslovima.
Izgleda da su i žandari osetili ozbiljnost našeg svetko-
vanja. Pridigli su se s pećina, na kojima su sedeli, i primakli
s e posmatrajući ćutke i mirno. Možda nije bilo gromko i
.svečano kao u Mitrovici. Ali i nas je ovde bilo mnogo manje,
a prilike u svetu isuviše ozbiljne. Nad Evropom se nadnela
avet fašizma, preteći katastrofom. Mi nismo gubili veru. Ose-
ćali smo slabost i pometnju u redovima vlastodržaca i nji-
hovih slugu širom, naše zemlje. Osećali smo sigurnu snagu
i rastući polet naše revolucionarne Partije. Pevali smo vedra
čela, verujući čvrsto da će naši narodi dočekati srećnije dane.
»DANAS IDETE KUĆI...«
Prvi dani m a j a počeli su zaoštravanjem odnosa između
n a s i uprave logora. Zadržali su našu poštu upućenu rodbini
247
 i prijateljima i poslali je ministarstvu unutrašnjih poslova
da bi je posle cenzure i uzimanja podataka navodno uputili
adresantima. Javili smo se na raport; Stajić nije hteo d a
dođe. To naše traženje ponovili smo i sledećeg dana. Upravnik
ni ovog puta nije hteo doći. Tada smo najavili štrajk glađu
i uputili telegrafsku predstavku ministarstvu unutrašnjih
poslova. Došao je sutradan kad je video da smo odbili
doručak. Primio * a s je na raport i posle izvesnog natezanja
obećao da će izmeniti odluku u pogledu pošte i da ćemo
moći da primamo i šaljemo pisma kao i dotada.
Tih dana doveli su nekog druga iz Slovenije čijeg se
imena više ne sećam. Iako su već bili pustili iz logora oko
trideset drugova, među kojima i dve drugarice, to povremeno
dovođenje novih govorilo je da se vlast koleba i da još n e
misli da likvidira logor. Ali važno je bilo da je maj. bio lep,
da smo mogli veći deo dana da provedemo u prekrasnoj dolini
Trabišnjice. Tu smo organizovali naš život — čitali smo, učili
i zabavljali se.
Pre podne jedanaestog maja, dok sam sa drugovima o
nečem diskutovao, priđe nam jedan od policijskih agenata.
»Pepica i ti idete danas kući«, reče mi. »Njoj sam već
saopštio«.
Mislio je na Pepicu Kardelj. Ona je tog dana, ne znam
zašto, bila ostala u svojoj sobi u logoru.
Ostao sam s drugovima sve do časa kad su po podne
došli iz Sreza da preuzmu Pepicu i mene. Stajić nam j e
saopštio o puštanju i naglasio da po dolasku moramo odmah
da se javimo sreskoj vlasti.
Do železničke stanice dopratio nas je i Lazo Kapor.
Iste večeri u vozu prema Humu skupila se oko nas
grupica putnika. Zeleli su da nas vide, da razgovaraju s nama.
Agent koji nas je sprovodio premestio se u drugi kupe, celog
puta pravio se kao da ništa ne vidi.
Kad su me zajedno sa Pepicom Maček-Kardelj izveli iz
logora, bilo je već kasno po podne. Sproveli su nas u Srez
da nam saopšte rešenje o puštanju iz logora. Pepicu su u p u -
ćivali u Sloveniju, a mene na moj zahtev u selo Kakmuž,
gde mi je žena bila učiteljica. Rešenje o puštanju, kao što
sam već pomenuo, nije skidalo sa nas stanje konfiniranih lica.
Prema tekstu akta menjalo nam se samo mesto boravka i
konfinacije s tim što se moramo svakog dana da javljamo
najbližoj policijskoj vlasti.
Zahvaljujući drugovima iz Slovenije došao mi je u ruke
dnevnik komuniste Ali Kardoša, koji je s nama bio u Bileći, a
koji je streljan januara 1945. u Thessenburgu. Vadim iz njega
samo neke podatke za koje mislim da su zanimljivi.
F e b r u a r
10. Prva grupa stigla u Bileću — raport za pisma: povoljan.*
11. Druga grupa stigla u Bileću — incident sa žandarima — odve-
deni u Srez Moša Pijade i Ivan Milutinović. Moša tučen —
slomljena dva rebra.
17. Slovenci poslali predstavku Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Otpremljeno U. III 40/8563.
22. Moša — rentgen na raportu: zube, ambulanta, novine, odbijeno.
24. Pismo Mačeku.
27. Odbili u podne hleb, jer je bio star, najavili raport.
28. Jednodnevni protestni štrajk zbog hleba: uspeli.
29. Raport: spor sa žandarima za vreme šetnje.
Mart
1. Produžena šetnja na 3 sata kao posledica spora od 29. II.
10. Jednodnevni štrajk glađu. Zahtev Moše za rentgen.
11. Predstavka ministru unutrašnjih poslova (Moša i urgencija
ranijih predstavki).
12. Zabrana davanja hleba seljacima koji su došli po kukuruz.
April
11. Otišli na sud u Trebinje: Moša, Čvorak**, Mihelčić, Steinfeld,
Jovanović, Jojić, Laković, žandar i policajac (saslušanje).
13. Moša bio na rentgenu — pozitivno — 3 rebra.
17. Priča se o Gackom (izaslanik ministarstva). -
18. Odobrena zajednička šetnja. Najava pregovora.
22. Pušteni: Pijade, Ribar, Sečković, Kovač.
23. Ukinuta šetnja na Trebišnjicu, svođenje posete na 2 sata sa
prisustvom. Šetnju po igralištu — odbili.
26. Predali predstavku na Ministarstvo unutrašnjih poslova protiv
šikana Terzića i urgencija ranijih predstavki. Otposlato 30. IV
br. 4630/40. Raport protiv Terzića zbog zabrane skupnog me-
šanja (?) u umivaonici — odbijeno.
27. Došao Stajić. Pušteni: dr Jovanović, Onufrije, Jeftić, Bosnar,
Ilc, Papo.
28. Raport kod Stajića zbog Terzićevih šikana — uspeh delimičan.
* Misli se na slovenačku grupu.
** Nadimak Ivana Milutinovića.
123
 M a j
1. Bilećanka.
4. Prijavljen raport zbog zadržavanja pisma — upravnik se ne
odaziva, iako je došao u zgradu sa Terzićem i Lakovićem.
5. Tražen raport — upravnik se ne odaziva.
6. Kolektivni raport i najava jednodnevnog protestnog štrajka.
Upravnik došao, udovoljio, štrajk se nije vršio.
11. Pušteni: Kardelj* Vujasinović.
Na prolasku kroz Zenicu, dok je voz stajao, sretoh inže-
n j e r a Cicu Mandića. U kratku razgovoru reče mi da će me
direkcija Zelezare sigurno opet primiti na posao, pošto im
treba dosta ljudi koji znaju da rade. Obeća da će lično o tome
govoriti s direktorom.
Nisam mnogo verovao u takvu mogućnost, a nisam se
mnogo ni žurio. Zeleo sam prvo da se malo odmorim. Me-
đutim, inženjer Mandić je održao reč. Nekoliko dana po mom
dolasku u Kakmuž javiše mi iz Zenice da direktor Zelezare
Radović pristaje da me primi na posao, pa mogu da se javim
odmah.
Posredovanjem mog brata Dejana i dra Steve Jokanovića
lako sam od sreske vlasti u Gračanici dobio dozvolu o pro-
meni boravka.
U Zenicu sam došao koncem juna. Javio sam se policiji.
Dočekao me onaj isti pisar koji me i hapsio. Odbio sam da
se javljam svaki dan. Rekao sam pisaru da ću biti na radu
u Zelezari, gde ću morati da budem na poslu svaki dan, a
oni su policija pa mogu da to kontrolišu. Ni ovog puta nije
mnogo insistirao.
OPET U ZENICI
Tek kad sam se posle petnaestak dana ponovo vratio
u Zenicu, saznao sam kako se desilo da onaj materijal koji
se zatekao kod mene u stanu uoči mog hapšenja nije dočekao
policiju na mestu gde sam ga ostavio. U času kad su me
hapsili, pored mene se u birou nalazio Ivo Krajina. Radio
je u mojoj srne ni. Bio sam m u poslovođa i upravo u tom času
izdavao neka uputstva. Cim je video o čemu se radi, on je,
na svoju inicijativu, istrčao iz preduzeća i požurio prema
mom stanu znajući da mi je žena tih dana stigla u Zenicu.
Našao ju je kod kuće i rekao joj šta se desilo. Tražio je da
mu preda ako ima šta da se skloni. Ona se u prvom trenutku
kolebala, jer ga nije poznavala. Plašila se da nije provokacija.
Slične stvari su se tada dešavale. Znala je šta se prilikom
hapšenja doktora Mišovića odigralo u Čačku. Srećom, Krajina
je na moju ženu ostavio utisak poštena čoveka. Predala mu
je paket s materijalom. Izmakao je iz stana u poslednjem
času. Zena se čudila kako se nismo sreli. K r a j i n a nije bio
član Partije. U to vreme nisam pretpostavljao ni da je sim-
patizer. Znao sam ga samo kao vredna radnika i ništa više.
Bilo mu je poznato da sam komunista, kao i većini zeničkih
radnika. Znali su d a sam već bio suđen i zbog komunizma
ležao u kaznionici u Mitrovici. Iako je već samo zbog neodo-
brenog napuštanja smene u toku rada dovodio sebe u situaciju
da bude smesta otpušten s posla — a da i ne govorimo o
tome što bi mu se desilo da je policija saznala za njegov
postupak — on je sve stavio na kocku.
Krajina nije znao šta da učini sa paketom materijala
koji m u je moja žena dala. Nije poznavao nikoga kome bi
mogao da ga preda. Nije se usuđivao da se raspituje. Rešio
je da sve to uništi. Tako su, pored letaka i drugog materijala,
propale i moje beleške iz kaznionice u Mitrovici, dve knjige
»Isto rije Partije« od Jar osla vskog, koje su u ono vreme bile
vrlo retke. Te dve stvari nisu mogle da posluže kao neki
optužujući materijal protiv mene, ali bi ih policija sigurno
odnela da ih je našla.
»NEPRIZNATI« LOGOR
Iako se u času kad smo pušteni Pepica Kardelj i ja broj
logoraša sveo gotovo na polovinu, proteklo je ipak još dosta
vremena do konačnog raspuštanja logora. Mada je Ministar-
stvo unutrašnjih poslova nastavilo da u dužim ili kraćim
razmacima otpušta iz logora pojedince ili grupice od po dva
do tri druga, ipak su pristizali s vremena na vreme novi
zatočenici. Četvrtog septembra sproveli su u logor grupu
»španaca«, koji su nekim brodom uspeli da se prebace iz
francuskih koncentracionih logora u zemlju. Bili su to Ljuba
123

Zivković, Borislav Milošević, Drago Jovanović i dr Blagoje
Nešković. Istog meseca ponovo su vraćeni u logor Jovan Ra-
donjić i Jovan Stojisavljević, koji su nešto pre mene bili
pušteni iz logora.
Postojanje logora vlast nije nikad zvanično htela da
prizna. Ona je već poznatom uredbom od petnaestog decem-
bra 1939. godine ^opunomoćila« sreske vlasti u Lepoglavi i
Bileći da, prema »svom« nahođenju, organizuju život konfi-
niranih lica. Ali ubrzo ćelom svetu je bilo jasno o čemu se
radi, kao što se znalo da je glavni zagovarač logora bio
ministar vojske i žandarmerije general Nedić, a da su mu
u tom punu podršku pružali Maček i Natlačen. Uredbi od
petnaestog decembra bio je cilj da zaplaši sve one koji se
nisu slagali s vladajućim krugovima, dakle i napredne gra-
đanske krugove. Ali je ona, u stvari, svom žestinom jedino
udarila po komunistima.
SPOR CVETKOVIĆ—STOJADINOVIĆ
Da bi se opravdao pred pritiskom javnosti, predsednik
tadašnje vlade Cvetković u govoru od prvog aprila 1940. go-
dine pokušao je da krivicu za stanje u zemlji svali na svog
prethodnika, dra Milana Stojadinovića, okrivljujući ga da je
pripremio koncentracione logore za političke protivnike i
nametao fašističke metode. U odgovoru preko lista »Politika«
Stojadinović mu je uzvratio ravnom merom. On piše: »Kad
se zna da je tu fašizaciju ranije sprovodio sam gosp. Cvet-
ković kroz Jugoras — u kome je, pored plavih košulja, uveo
i fašistički pozdrav, a danas j e gosp. Cvetković počasni pu-
kovnik Hrvatske fašističke organizacije, čijoj zabavi u Za-
grebu lično prisustvuje sa šeširom Hrvatske seljačke zaštite
na glavi, može li se ozbiljno govoriti o tobožnjim namerama
moje vlade u pogledu koncentracionih logora, kada se zna
da za to vreme niko nije bio nigde interniran, dok je danas
baš vlada gosp. Cvetkovića ta koja je zavela koncentracione
logore i puni ih svakodnevno svojim političkim protivnicima«.
U jednom je imao pravo Stojadinović. Za vreme njegove
vlade nije, doduše, bilo koncentracionih logora, ali je bilo
osuđeno i poslato u razne kaznionice najviše komunista od
časa stvaranja Suda za zaštitu države. Vlada Cvetković—Ma-
ček proslavila se time što je, pored kaznionica, zavela i kon-
centracione logore i s n j i m a dočekala slom. Ti vladajući
krugovi morali su pred pritiskom javnosti da popuštaju. Oni
su konačno morali da raspuste Bilećki i Lepoglavski logor,
ali ideju o kakvim-takvim logorima nisu ni na tren napuštali.
Umesto Bileće i Lepoglave počeli su da formiraju vojne
koncentracione logore u vidu radnih bataljona, a pod koman-
dom žandarmerijskih oficira i podoficira. Zeleli su da bar
na t a j način neutrališu i izdvoje komuniste. Maček nije bio
čak ni tim zadovoljan. Požurio je da za svoje zemljake iz
takozvane Banovine Hrvatske osnuje nov koncentracioni logor
u Kerestincu, čija je krvava istorija završena tek u toku rata.
NAJZAD: RASPUŠTANJE LOGORA
Logor u Bileći konačno je raspušten dvadeset petog
novembra 1940. godine. Radio sam već u Zenici. Avet rata
lebdela je i nad našom zemljom. Tih dana, jedne kišne novem-
barske večeri, pratili smo neke drugove koje su kao rezerviste
pozvali u vojsku. Na železničkoj stanici, idući od vagona do
vagona da bismo im našli mesta, čuh kako me neko zove. Bili
su to Luka Nenezić i Josip Hodak, dva druga koji su sa mnom
među prvima došli u Bileću, a poslednji napustili logor.
Vrlo mali broj logoraša dočekao je živ oslobođenje zemlje.
Većinom su pali boreći se u prvim borbenim redovima.
Načelnik Jojić, pošto se vratio sa vojne vežbe, preuzeo
je ponovo svoje ranije dužnosti sve do raspuštanja logora.
Za vreme rata našao se među četnicima, gde je zauzimao
rukovodeće položaje u njihovom političkom vodstvu. Prili-
kom razbijanja neke četničke grupe pao je u ruke drugu
Vladi Šegrtu, koga je pre rata kao komunistu često progonio.
Jojić je bio izveden pred Vojni sud i streljan.
Poručnik Terzić našao se prilikom sloma i kapitulacije
uz dvorsku svitu koja se povlačila prema Crnoj Gori. Uz put
se nekako otkačio i s nekim sanducima novca uspeo da se
vrati u Srbiju. Zna se da je ubijen u Kraljevu na ulici pri-
likom nekog razračunavanja između nedićevaca i ljotićevaca.
123

Kapetana Lakovića je kapitulacija zatekla u Crnoj Gori.
Uz neke svoje rođake priključio se partizanima i aktivno
učestvovao u oslobodilačkoj borbi do kraja. K r a j rata dočekao
je u činu pukovnika Narodnooslobodilačke vojske.
PONOVO RADIM U ZENICI
U Zenicu sam se vratio početkom jula 1940. godine. Par-
tijske jedinice koje smo stvorili pre moga hapšenja još su
postojale. Rad u njima bio je prilično zatajio, dok je Jozo
Marčinković ponovo uhvatio maha sa svojom grupom. U
međuvremenu Zenicu je napustilo nekoliko naših ljudi, među
kojima i inženjer Nikola Gaković, s kojim smo počeli da
radimo i koji nam je mnogo koristio. Pristiglo je, međutim,
nekoliko novih drugova koji su već bili članovi Partije, ili
su u svojim ranijim mestima zaposlenja bili povezani sa Par-
tijom. Oni su se povezivali ponekad dosta teško. Zbunjivalo
ih je postojanje Jozine grupe.
Zahvaljujući borbi Partije i širokih naprednih masa na
koje je imala uticaj Partija, u celoj zemlji su stvorene mo-
gućnosti za rad na vrlo širokom frontu, a naročito na daljem
omasovljenju Partije. Odmah posle održanih prvih sastanaka
prešli smo na ćelom tom frontu u nastup. Postavili smo niz
zadataka.
Na prvom mestu, slobodnije smo pristupili omasovljenju
partijskih organizacija i proširivanju njihove osnove. Osim
partijske jedinice u zeničkom rudniku, koju smo podelili na
vanjsku i jamsku, stvorili smo ubrzo jedinicu i u selu Tetovu,
u koju su ušli većinom rudari i nekoliko železarskih radnika
koji su tu stanovali. Partijsku jedinicu u Zelezani pretvorili
smo u niz novih jedinica. Jednom je rukovodio Franjo Hen,
drugom Savo Papić, trećom Mirko Davidović. Jednom od
tih jedinica rukovodio je Ganibegović, kome sam morao da
malo više lično pomažem. Sa drugovima iz čeličane radio je
tehničar Milić Mašković. Formirali smo partijsku organiza-
ciju i u gradu. Njome je rukovodio železničar Boško Stoja-
nović. Jedinicama u Rudniku rukovodili su Marko Rajić i
Perviz.
Pristupili smo formiranju 'široke skojevske organizacije.
Skojevcima su rukovodili Omer Arpadžić, a ispred Partije
pomagao je Maha Đikić. Dikić je bio neobično živ i inteli-
gentan radnik. Nije bilo zadatka koji on do kraja nije izvršio.
Pored Ibrahima Perviza, Hena, Neđe Radića i Marka Rajića,
bio je to jedan od najpopularnijih ljudi među zeničkim pro-
letarijatom. Stanovao je u zgradi samačkih stanova. On j e
tu javno radio, deleći materijal, učeći i savetujući radnike.
Nikad se nije desilo da je koji radnik ma čim odao policiji
ili nekom drugom nešto o njegovom radu.
Stvorili smo i jednu jedinicu u kojoj su, uglavnom, radili
inženjeri. Bili su to Vojo Markičević, Božo Stojanović, kasnije
kad je stigao u Zenicu i Tadija Popović, Vlado Logomerac i
još neki. Tadija, sa svojim dugogodišnjim iskustvom s Beo-
gradskog univerziteta, mnogo nam je pomogao.
Postavili smo zadatak da preuzmemo rukovodstvo Rad-
ničkog doma i Radničkog sportskog kluba »Željezara«. To
nam je potpuno uspelo. U rukovodstva Doma i Kluba izabrani
su: Marko Rajić, Perviz, Hen, uglavnom sve komunisti i sim-
patizeri. Ja sam izabran za potpredsednika i Doma i Kluba
»Željezara«. Uspeli smo da skupštinu rudarske zadruge isko-
ristimo i da u n j o j obezbedimo naš uticaj. Uskoro smo f o r -
mirali i Društyo tehničara, kome su na čelu bili Ibro Šator,
Omer Arpadžić, Beatović, Ivica Branič i još neki. Organi-
zovali smo i sindikalnu podružnicu SBOTlC-a*, čije je ruko-
vodstvo bdio potpuno u našim rukama.
Ubrzo iza toga pokazalo se koliko su nam korisni SBOTlC
i Društvo tehničara. Uprava Zelezare spremala se da otpusti
veći broj službenika. Međutim, koristeći se organizacijom
SBOTlC-a i tehničara, mi smo se energično oduprli ovoj
nameri uprave Jugočeliika**, preteći masovnim otporom. Odre-
đena delegacija, pod vodstvom Arpadžića, Ibre Šatora i još
nekih, protestovala je i prisilila upravu da povuče svoju
odluku.
Pokušali smo ponovo da razgovaramo s Jozom. Mislili
smo da ga je situacija u zemlji i svetu, a naročito jačanje
i aktivnost Partije u zemlji, mogla već da urazumi. S njim
je razgovarao Mile Perković, koji nam je došao iz Mostara,
* Savez bankovnih, obrtničkih, trgovačkih i industrijskih
činovnika.
** Jugoslovenska zajednica čelika. Tu su spadali Rudnik
železa i Zelezara Vareš i Železaira u Zenici.
123
a nešto docnije i Miha Marinko, član CK, koji nas je obišao
donoseći direktive u vezi sa radom u sindikatima. Ali sve
j e bilo uzalud. Nije više imalo smisla obzirati se na njega.
POBEDILI SMO NA IZBORIMA
2^A RADNIČKE POVERENIKE
Nekoliko meseci posle mog povratka desilo se još nešto
na čemu je naša partijska organizacija u Zenici položila sa
uspehom svoj ispit. Rekao sam već da su za radničke pove-
renike u Zelezari dotada uz pomoć policije i uprave preduzeća
birani predstavnici JUGORAS-a i HRS-a, tj. vladaj ućih i
Mačekovih sindikata. Mandat tih poverenika zakonski je bio
prošao. Vlasti su po sili zakona raspisale izbore za poverenike
u Zelezari. Uprava preduzeća, pa ni sama policija, nisu pret-
postavljale da ih sa te strane može nešto da iznenadi. Mi smo
raspisivanje izbora jedva dočekali. Resili smo brzo šta i kako
da radimo. Poveli smo energičnu akciju. Zeleli' smo da ispi-
tamo svoje snage. Radilo se o tome koliki uticaj ima Partija
na radničke mase i koliko će uspeti da ih organizuje u borbi
protiv dvaju fašističkih sindikata. U pripremama za izbore
radili smo zaista ubrzano, dan i noć. Uspeli smo da među
prvima podnesemo svoju listu. Nosilac liste je bio Franjo
Hen. Radništvo je ša zadovoljstvom prihvatilo našu listu.
Protiv našeg poduhvata ustali su odmah uprava Zelezare
i policija, a i rukovodstvo JUGORAS-a. Naravno, njima se
priključio i Jozo Marčinković. On je ponovo počeo da peva
svoju staru pesmu. Govorio je kako je glupo to što mi činimo,
jer otkrivamo karte pred policijom i dajemo joj u ruke spisak
imena borbenih radnika. On i njegovi ljudi pričali su i to
kako ovo naše istupanje daje mogućnost neprijatelju da priča
kako u kraljevskoj Jugoslaviji buržoazija nije toliko zla, jer
dozvoljava i takvu mogućnost da se, na primer, i komunisti
mogu kandidovati i biti birani za radničke poverenike. Ovo
će tobože kraljevsku vladu prikazati u svetu kao demokrat-
sku, a ne kao vladu terora i sile. Jozo je otvoreno pozivao
radnike da bojkotu ju izbore, kao i sve ono što smo mi već
ranije preduzimali, bez obzira da li se radilo o Društvu
tehničara, SBOTlC-u, Sportskom klubu, ili ma čemu drugom.
256
Takva njegova shvatanja nisu bila nova. Bila su to shvatanja
svih oportunista koji su umesto borbe frazirali. Pored nji-
hovih skrštenih ruku i jalovih »čitalačkih grupa« mogla je
vladajuća buržoazija još stotinama godina da pije radničku
krv.
Naš rad na organizovanju izbora i agitacija koju smo
sproveli među radništvom dali su rezultate. Na izborima je
URS-ova lista, to jest naša lista koju smo mi istakli, dobila
tri četvrtine, u stvari, preko dve hiljade glasova, JUGORAS
i HRS zajedno dobili su nešto m a n j e od šest stotina glasova.
Sa naše liste izabrano je jedanaest poverenika, od kojih devet
članova Partije. JUGORAS je dobio tri, HRS isto tako tri
poverenika. Dakle, jedanaest prema šest! Njima nije pomogla
ni hajka policije, ni sva nastojanja uprave preduzeća, niti
petljanje Joze Marčinkovića. Za predsednika radničkih pove-
renika izabran je Franjo Hen, jedan od najaktivnijih članova
Partije u Zelezari i član partijskog rukovodstva u Zenici.
Pripremali smo se da tako nešto organizujemo i izvedemo
prilikom izbora za poverenike u Rudniku. Međutim, do tih
izbora u tom času nije došlo zahvaljujući na prvom mestu
mahinacijama predsednika sindikata rudara Mate Marića.
Ma to Marić je vrlo dobro znao šta je značio naš uspeh pri-
likom izbora u Zelezari. On je znao da je uticaj njegov i
njemu sličnih iz oportunističkog kruga socijalista u Zelezari
zauvek odigrao svoju ulogu. Znao je i to da mu se sutra
nešto slično sprema u Rudniku, a to on kao predsednik Saveza
rudara Bosne i Hercegovine nije smeo dozvoliti.. Zato je
predložio vlastima da odgode rok raspisivanja izbora u Rud-
niku i da produže mandat dotadašnjim poverenicima, bez
obzira što su to u većini bili predstavnici fašističkih sindikata.
Vlasti su mu vrlo rado izašle u susret. Nama je, opet, ovo
dalo materijala da raskrinkamo pred rudarima Marića i soci-
jaliste i njihovu slugansku ulogu prema vlastima.
Bez obzira na sve to, mi nismo hteli da se pomirimo sa
ovi-m odgađanjem. Tim pre što je u Rudniku bila nešto
drukčija situacija. Dok URS u Zelezari nije imao ranije
nijednog radničkog poverenika, u Rudniku je URS, zahva-
ljujući poverenju koje je pred vlastima uživao Mate Marić,
delio poverenike sa JUGORAS-om i HRS-om. Među URS-ovim
poverenicima bio je i Marko Rajić. Naravno, pri takvom
s t a n j u naši ljudi nisu mogli doći do izražaja. Počeli smo
17 — Mučne godine
257
akciju da nateramo sreske vlasti da povuku odluku o odla-
ganju izbora za radničke poverenike u Rudniku. Naša nasto-
janja poremetio je nov momenat koji nas je prilično pogodio.
Decembra meseca 1940. godine vlada Cvetković—Maček za-
branila je rad URS-ovih sindikata. Vlada je konačno uvidela
da su, bez obzira što im rukovodeće položaje i vodstvo i dalje
drže u svojim rukama socijalisti, osnovne URS-ove sindikalne
organizacije masovnim uvlačenjem u njih komunista i drugih
borbenih radnika, u stvari, postale moćna poluga Komuni-
stičke partije. Zato se resila da zabrani rad URS-ovih sindi-
kalnih organizacija.
Smatrajući da je situacija povoljna, vlasti su koncem
januara 1941. god. raspisale izbore za radničke poverenike u
Rudniku, potvrđujući samo liste JUGORAS-a i HRS-a. Rudari
nisu o tome bili pre obavešteni. Kad su videli izvešene liste
fašističkih sindikata, Marko Rajić i još (neki radnici pocepali
su ih. Policija je uhapsila Marka i sprovela ga u Srez. Me-
đutim, on je lako dokazao nezakonitost takvog raspisivanja
izbora. Vlasti su, naime, zaboravile da izmene ranije propise
o izboru radničkih poverenika. Po tim propisima odluka o
izborima nije se mogla donositi bez učešća dotadašnjih pove-
renika. Izbori su bili poništeni i prema propisu raspisani su
novi za petnaesti februar.
Pošto nismo mogli da se kandidujemo na URS-ovoj listi,
našli smo formu da nastupimo na takozvanoj nezavisnoj listi.
Desilo se gotovo isto kao i u Zelezari. Naša lista dobila je
deset poverenika, a JUGORAS i HRS po tri.
PARTIJSKA ORGANIZACIJA RASTE I JACA
Naš uspeh kao i pokušaj Joze Marčinkovića da nam pri
njegovom ostvarivanju smeta uverio nas je da je došlo vreme
za konačan obračun s njim. Resili smo da oštro pređemo u
napad. U tom -duhu dobili smo saglasnost i Pokrajinskog
komiteta. U jednom broju »Proletera«, organa CK, koji je
izašao pred k r a j 1940. godine, raskrinkan je konačno Jozo
Marčinković, uz još neke n j e m u slične, kao otpadnik i anti-
partijski elemenat. U to vreme Jozo Marčinković nije više
258
predstavljao za nas nikakvu ozbiljnu smetnju u radu. Oko
njega se kupilo pet-šest zbunjenih slabića. Oni su pokušavali
da sipaju svoj jed i da rovare protiv nas. Međutim, za ovaj
njihov posao niko od nas nije mario, niti se na njega obazirao.
Naše partijske jedinice radile su i razvijale se normalno.
Borili smo se da ih što bolje učvrstimo i omasovimo. Izrastali
su brzo novi kadrovi, spremni i sposobni za ozbiljne zadatke.
Radilo se, doduše, i dalje pod složenim ilegalnim uslovima,
koje je, pored ostalog, naročito komplikovalo radno vreme,
s obzirom da su radnici i u Zelezari i u Rudniku radili u
smenama. Zbog toga je bilo gotovo normalno da su sastanci
održavani u razno doba dana ili noći. Često nam se dešavalo
da smo išli n a sastanak zakazan u dva sata po ponoći, to
jest posle smene onih koji su radili u smenama po podne.
Pa ipak, izostanci sa sastanaka bili su zaista prava retkost.
Pošto se radilo o većem broju mladih radnika ili takvih
kojima je teoretski rad pričinjavao prilično teškoća, moralo
se mnogim jedinicama pomagati. Tako sam ja pomagao grupi
Ganibegovića, Neđe Radića, grupi u Tetovu i grupi Mirka
Davidovića.
Uvek se živo sećam sastanaka u maloj oronuloj kućici
u kojoj je stanovao Mustafa Ganibegović. Kuća se sastojala
samo od jedne sobe u kojoj je živeo on sa ženom i četvoro
dece. Obično je, kako nije imao kud sa decom, pred sastanak
slao ženu svojoj rodbini, a deca su sedela između nas ili
spavala u uglu. Bila su zaista neobično mirna, kao da su bila
svesna ozbiljnosti našeg rada. Nikad nam nisu smetala. Više
nego ostalih, sećam se najstarijeg deteta. Imalo je oko pet
godina. Bilo je bolesno. Nije znalo da govori niti je moglo
da hoda. To dete, ne znam zašto, zapazilo je mene. Verovatno
zato jer sam uvek najviše govorio. I uvek, kad smo zapo-
činjali sastanak, ono bi dopuzalo i selo k r a j mojih nogu nasla-
njajući glavu na moja kolena i celo vreme čudnim nemim
pogledom gledalo u mene, upravo u moja usta.
U selu Tetovu bila je opet druga situacija. Tamo smo
sastanke održavali u stanu Mujbegovića. I tu je bilo poteškoća
u vezi sa našim sastajanjem. U stanu su se nalazile dve poro-
dice. Pored Mujbegovića, njegove žene i kćeri, živeo je tu
sa ženom i Halilović, radnik iz moje smene. Nismo imali gde
sa ženama, naročito za vreme zimskih dana. Slati ih susedima
u kasno doba noći bilo je sumnjivo i nezgodno. Resili smo
17*
259

da ih ostavimo da prisustvuju partijskim sastancima. Sedele
su obično u uglu, pletući ili šijući.
Mujbegovićeva žena je bila neobično zanimljiva ličnost.
Iako samouka, bez osnovne škole, zahvaljujući svojoj neve-
rovatnoj inteligenciji, ona je uspela da pročita gotovo sve
što je u našoj zemlji izašlo od Maksima Gorkog, Tolstoja i
nekih drugih pisaca. Čitala je li Vasu Pelagića, »Utopiju«
Tome Mora i neke Darvinove stvari. Neke od ovih knjiga
bile su za nju još teške i nerazumljive, ali joj to ni najmanje
nije smetalo. Ni njen muž, niti neko drugi iz ove partijske
g r u p e nije joj bio n i blizu ravan u tom pogledu. Gruba sre-
dina rudarskog naselja, u kojoj je živela ova žena, bila je
u tom pogledu daleko ispod nje. Videlo se da ni n j o j samoj
nije bilo jednostavno da sve to savlada. Mnoge stvari su
joj bile nejasne. Tih dana uzela je da čita »Antidiring«. Ja
sam joj savetovao da čita onaj deo u kome se govori o razvoju
socijalističke imisli. Uvek je neobično pažljivo pratila naš rad
prilikom sastanaka. Kad bi neko od drugova zapeo, ili kad
nešto ne bi znao, nije mogla da se suzdrži. Umešala bi se,
nastojeći da nam pomogne. Mi je nismo smetali u tome.
Činila je to blago i nenametljivo, lagano se smešeći. Govorila
je prosto, jezikom ljudi među kojima je živela, jednostavnije
i prostije nego što bih i sam umeo. Dok je govorila, sve su
glave bile okrenute prema njoj. Niko se nikad nije protivio
ovom njenom uplitanju.
Sa grupom Neđe Radića, u stvari, više sa njim samim,
imali smo nekoliko idejnih teškoća. Neđo je bio pošten i
dobar. Voleo je da čita, ali je ponekad stvari razumevao na
svoj način. On je komunizam shvatio pomalo utopistički.
Stvari je voleo da idealizira i da ih zamišlja onakve kakve
one nisu mogle da budu. Međutim, on je uvek rado primao
kritiku, pa čak i onda kad je nije potpuno razumeo. Tako se
događalo da je nešto o čemu smo već raspravljali zaboravljao.
Dešavalo se da posle izvesnog vremena padne opet u istu
ideološku »zabludu«.
U povezivanju sa simpatizerima i širim radničkim sloje-
vima radili smo zaista smelo. Tako je, na prdmer, u Sreskom
načelstvu radio pristav Rato Perendija. Hranio se u gostionici
kod Drasinovera. Kći vlasnika gostionice Jolanda bila je
primljena u to vreme u Partiju. U istoj gostionici hranilo
se ii nekoliko drugova komunista. Preko njih smo obavešteni
da je Perendija pošten čovek i da traži načina da se poveže
sa Partijom. Uzeli smo ozbiljno ovu stvar i oprezno pristupili
njenom rešavanju. Važno n a m je bilo da imamo nekoga ko
radi u aparatu Sreza, ali opet nismo hteli da reskiramo.
Pratili smo neko vreme život i rad Rate Perendije i na kraju
resili da ga primimo u Partiju. Nismo hteli da ga povezujemo
ni sa jednom partijskom jedinicom. Bio je direktno povezan
jedino sa Omerom Arpadžićem, a kasnije i sa mnom.
Perendija n a m je mnogo koristio, naročito pred rat i
prvih meseci posle rata. Preko njega smo dobij ali razne pro-
pusnice i legitimacije. Preko njega smo obaveštavani o radu
i nam erama policije, kao i nekim .policijskim doušnicima koji
su po preduzećima i gradu njuškali za nama.
SLUČAJ SA DIREKTOROM ZELEZARE
Pokušali smo, bez uspeha, još nešto. Bilo je to u vezi
sa direktorom Železare Dušanom Radovićem. Pošto je neko-
liko godina pre izašao iz vojske zbog sukoba sa generalom
Simovićem i demobilisan kao rezervni pukovnik, Radović se
zaposlio kod Jugočelika i postavljen je za direktora Zelezare.
Bio je to neobičan direktor. Poznavao sam ga još dok je bio
komandant aerodroma u Kraljevu. Na preporuku Steve i
Vlade Jokanovića Radović me je primio na rad u Železaru,
iako je znao moju prošlost. Prilikom jednog sastanka sa Isom
Jovanovičem u Sarajevu on mi reče da treba da se povežem
i sa direktorom Dušanom Radovićem.
Nije se radilo o primanju Radovića u Partiju. Radović
je u ovo vreme bio jedan od predstavnika Srpskog kluba, na
čijem se čelu nalazio profesor dr Slobodan Jovanović. Srpski
klub organizovali su neki građanski, većinom intelektualski
krugovi, kao protutežu Mačekovoj autonomističkoj tendenciji
i namerama nekih frankovačkih krugova. Srpski klub je bio
u apoziciji prema vladi Cvetković—Maček i kraljevskom
namesniku princu Pavlu, kao nosiocima politike povezivanja
sa silama »osovine«. Srpski klub je bio za savez sa zapadnim
silama i za ukopčavanje Jugoslavije u njihov blok. U svojoj
opoziciji prema vladi Srpski klub je zagovarao pramenu kursa
vladine politike i uspostavljanje tešnjih veza sa Sovjetskim
123
142
Savezom. Bio je bar na recima čak i za stvaranje nekog
vojnog dogovora sa Sovjetskim Savezom. Na toj liniji on je
hvatao veze i sa ilegalnom Komunističkom partijom u Jugo-
slaviji, računajući na Partiju kao na ozbiljan faktor borbe
protiv vlade Cvetković—Maček, koja je otvoreno gurala
zemlju ka »osovini« i onom do čega je došlo u martu. Iso mi
je dao i javku sa kojom treba da se javim direktoru. Pored
javke trebalo je 4a navedem da me njemu šalje dr Vlado
Jokanović. Vlado' se, navodno, o ovom već dogovorio i spora-
zume© sa Radovićem.
Po povratku u Zenicu zatražio sam da me primi direktor.
Udesio saim da ga zatečem samog. Primio me odmah. Kad
sam mu rekao radi čega dolazim, zbunio se. A onda se brzo
snašao, rekao mi je da on o toj stvari ništa ne zna, da se
verovatno radi o nesporazumu i da će to videti sa Vladom
Jokanovićem. Izišao sam. Malo m e zabrinuo ovaj njegov
prijem i odbijanje. Računao sam da me ipak neće prijaviti
policiji. Nekoliko dana osećao sam se prilično nelagodno.
Izvestio sam o tome drugove iz Pokrajinskog komiteta. Javili
su mi da će posredovati preko Jokanovića. Do novog sastanka
sa Radovićem i razgovora o toj stvari nije više došlo.
Petnaestak dana posle ovoga obilazeći Zelezaru sreo me
direktor. Pitao ime da li mogu da mu preporučim kvalifi-
kovanih radnika. Zelezara je primala tih meseci velike vojne
narudžbe. Trebalo ih je izvršavati, a za to je trebalo još
nove radne snage. Koga god preporučim, on će ga odmah
zaposliti, reče mi. Razumeo sam to odmah. Znači u Zelezari
ima mesta i za komuniste. Mi smo tu njegovu spremnost
kasnije više puta koristili. Tako smo u Zelezaru zaposlili neke
komuniste koje je policija gonila i koji su bili zbog komu-
nizma otpušteni u nekim drugim gradovima. I u Rudniku
smo imali svoj kanal za zapošljavanje. Preko njega zaposlili
smo neke komuniste otpuštene iz preduzeća u Mostaru, među
kojima i Mila Perkovića, koga sam već pomenuo, te Mustafu
Kotliću i još neke.
Naš rad je, kako na političkom, tako i na kulturnom
planu počeo da se odvija plodonosno. Radnički sportski klub
i Radnički dom prosto su vrveli od mase radnika i radničke
omladine. Udruženje tehničara počelo je kulturno-prosvetni
rad. Dali su nekoliko uspelih priredbi. Naša diletantska sek-
cija sa uspehom je prikazala komad od Irvina Šoa »Zako-
262
pajte mrtve«. Policija je zakasnila da to omete. Koristeći se
saradnjom zeničkih studenata koji su većinom studirali u
Beogradu, započeli smo širok rad među omladinom. Naročito
nam je pomagala student Nada Stojanović, sestra inženjera
Bože Stojanovića. Kako je Beogradski univerzitet u to vreme
često zatvaran i raspuštan, ona je dolazila u Zenicu majci
i bratu. Orgainizovala nam je pomoć još nekih studenata za
koje u to vreme nismo znali. Radila je najviše među ženama.
VEZE S A VAREŠOM, BREZOM I TRAVNIKOM
Osećajući značaj zeničke partijske organizacije, obilazili
su nas povremeno i drugovi iz viših foruma. Tako je, pored
Ise Jovanovića, dolazio d r u g Buro Pucar, a ispred SKOJ-a
drug Rato Dugonjić. Dolazio nam je i drug Miha Marinko.
On je u vezi sa sindikalnim radom održavao sastanke i pre-
nosio direktive. Nešto kasnije naišao je Dilas, a pred sam rat
dva puta, u vezi sa stvaranjem vojnih komiteta, dolazio je
u Zenicu i Krsto Popivoda.
U to vreme imali smo stalne partijske veze sa mnogim
okolnim mestima. Sa Travnikom smo održavali vezu preko
nekog Kulenovića. Sa Kaknjem preko Stjepana Kovačevića,
rudara, i preko Rudija Malog i Stanislava Traupa, poštanskog
službenika. Sa Brezom smo održavali veze preko Slobodana
Šarića, a sa Varešom 'preko Josipa Cupke i Stjepana Klisića.
Radi održavanja veza i radi akti'viziranja rada u ovim me-
stima organizovali smo izlete tamburaške sekcije Radničkog
doma. Na njih su išli neki naši aktivisti pod vodstvom Per-
viza, Marka Rajića ili nekih drugih.
Osim sindikata, Radničkog doma, Sportskog kluba i
drugih formi o kojima sam već govorio, pristupili smo i
novim. Organizovali smo šire masovne izlete, na kojima je
poneko od drugova istupao sa prigodnim referatom. Sećam
se vrlo dobro da smo povodom prve godišnjice drugog impe-
rijalističkog rata pripremili velike izlete u dve-tri grupe, na
kojima je učestvovalo oko dve stotine radnika. Nekim dru-
govima pomogao sam tada pri sastavljanju referata. Mate-
rijale za referat dobili smo u formi letaka. Na izlete smo
265-
izvodili i brojne grupe simpatizera i ostalih pouzdanijih
radnika.
Svaki član Partije bio je zadužen da deluje u jednom
određenom krugu ljudi, obično u krugu svojih prijatelja.
Zadatak mu je bio da ih poveže sa sindikatima ili nekom
drugom organizacijom koja je pod našim uticajem. O uspehu
takvog rada svaki član morao j e da polaže računa svojoj
partijskoj jedinici prilikom prvog partijskog sastanka. Sa-
kupljali smo i »crvenu pomoć« ili, kako se pred rat zvala,
»narodnu pomoć«. Prikupili smo znatne sume. Bilo je poje-
dinaca, simpatizera, koji su davali i do hiljadu dinara me-
sečno, što je u ono doba značilo zaista mnogo.
Za celo ovo vreme nismo doživeli nijednu provalu niti
ozbiljnih hapšenja. Bilo je pojedinačnih sumnjičenja i h a p -
šenja, ali smo uvek uspeli da ih na vreme ograničimo i
kanališemo. Iako nas je radništvo znalo, a verovatno i policija,
naročito pojedince, ipak vlastima nije nikad polazilo za rukom
da dođu do materijala na temelju koga bi mogle da povedu
neki proces. Bili smo zaklonjeni radničkom masom u kojoj
smo delovali i koja nas je volela. To je, uostalom, bila karak-
teristika partijske organizacije u to vreme i po drugim većim
mestima. Radnici su nas znali i čuvali.
Sećam se još vrlo dobro jednog slučaja. Posle mogt po-
vratka iz koncentracionog logora stalno se govorkalo da će
i mene i još neke mobilisati u vojne logore, koji su naročito
orgaruizovani za komuniste vojne obveznike. Dogovorili smo
se da strogo pazimo da nas ne iznenade i ne pohapse. Na
»gruboj pruzi«, gde sam u to vreme radio kao poslovođa,
radnici su stalno motrili na dolazak svakog stranog, a naročito
policije, žandarmerije i drugih organa vlasti. Čim bi se neko
takav pojavio, sa ulaza je odmah davan signal d već je neki
od radnika trčao da me obavesti da se sklonim.
Uoči samog rata došao je poziv od strane vojne vlasti
da se javim u jedan od logora. Poziv je morao da bude uručen
»lično u ruke«. Međutim, ja sam uspeo, zahvaljujući obave-
štavanjima drugova radnika, da ne primim taj poziv. Radnici
su organa vojnog odseka stalno vraćali pod izgovorom da
nisam tu, da sam negde otputovao i tome slično. Ako bi se
pojavila policija, obavešteni na vreme, silazili smo u kanale
ispod hale i tu čekali dok nam ne jave da je opet sve u redu.
264
Redovnim putem pozvano je na vojnu vežbu nekoliko
naših drugova komunista. Partijska direktiva u to vreme j e
bila da komunisti koji nisu kompromitovani ne izbegavaju
vojnu obavezu i drugovi su se redovno javljali vojnom
odseku.
Jedino smo se prevarili povodom pozivanja na vojnu,
vežbu tehničara i rezervnog oficira Miloša Katića. Pošto se
javio u vojnu komandu, Katić je upućen u vojni logor za
komuniste, ne znam da li u Ivanjicu ili u neko drugo mesto.
Vratio se posle nekoliko meseci da bi ponovo bio mobilisan,.
ali tada normalno, uoči samog rata.
U RATNIM DANIMA
I NEPOSREDNO NAKON OKUPACIJE
Opasnost rata lebdela je stalno oko nas. Izdaja koju je-
pripremao vladajući režim na čelu sa vladom Cvetković—
Maček, vezujući se sve više i više sa Hitlerom i silama »Oso-
vine«, bivala je sve jasnija. Osećali smo da dolaze sudbonosni
dani. Žurili smo da osposobimo partijsku organizaciju i da
je pripremimo za odlučnu bitku.
Vreme je išlo brže nego što smo želeli. Pred sam r a t
imali smo organizovanih oko četrdeset članova Partije. Sko-
jevaca je bilo otprilike isto toliko. Oni su bili borbeni i odani,
ali veoma mladi i po stažu i po iskustvu, kao i po svojoj
teoretskoj i praktičnoj pripremi. Bilo je otprilike još toliko
simpatizera i na mnoge se moglo osloniti kao i na članove
Partije.
O pripravnosti naše organizacije za akciju jasno govori
i ovaj slučaj. Jedne večeri, pred sam rat, saznali smo da se
u kafani kod Kratine nedaleko od železničke stanice održava
sastanak Kulturbunda. Tu se okupio veći broj Nemaca folks-
dojčera, sinova radnika i službenika koje je još dovela austro-
u g a r s k a vlast kad je počela da gradi zelezaru. Znali smo
kakvu petokolonašku rabotu vrši to društvo. Za nepunih
dvadeset minuta okupili smo dovoljno komunista i drugih
poštenih radnika. Sastanak folksdojčera bez velike muke bio
je razbijen. Policija je uspela da privede i sasluša samo neke
sporednije ličnosti'.
265-
 Dvadeset sedmi m a r t nije nas iznenadio Izveli smo na
ulicu ceo naš partijski i skojevski aktiv, kao i većinu rad-
ništva. Ali, za razliku od onog što se zbilo U Beogradu, mi
nismo uspeli da sprečimo da miting ne poprimi karakter koji
je više odgovarao nekim velikosrpskim težnjama. Desilo se
to delom i zato što su direktive koje smo dobij ali od Pokra-
jinskog komiteta bile šture i oskudne. One su govorile više
o s t v a r a n j u jedinstvenog fronta za odbranu zemlje, što je,
u stvari, bilo pravilno. Međutim, u mnogo slučajeva na terenu
to su u ovom času bili manje-više ustupci građanskim krugo-
vima koji su bili bar na izgled spremni da brane zemlju, a
istovremeno i svoje klasne interese.
Pred sam rat pokušali smo još jednom da urazumimo
Jozu Marčinkovića. Razgovarao je s njim drug Mile Perković.
Sve je bilo uzalud.
Rat nas nije zatekao u punom sastavu. Opšta mobilizacija
zahvatila je veći broj drugova i dosta simpatizera. Blagoda-
reći, na prvom mestu, nastojanju P a r t i j e i komunista rad se
u preduzeću odvijao normalno, bez obzira na nadletanje
nemačkih vazduhoplovnih formacija. Ova nadletanja su
počela u zoru šestog aprila 1941. godine i nisu prestala sve
do časa ulaska nemačkih trupa u Zenicu. Čak i nekoliko
avionskih bombi koje su pale na ađustažu »grube pruge«, na
»sitnu prugu« i još neka mesta u preduzeću, nisu prekinule
normalan rad. Mobilišući članove Partije, a preko njih i krug
naših simpatizera, uspeli smo da održimo radnike ćelo vreme
na okupu. U skloništa se išlo u poslednjem času posle znaka
uzbune, tek pošto je sve bilo osigurano, a naročito plinovodi,
ventilacija i voda. Iz skloništa se izlazilo odmah posle znaka
prestanka uzbune i počinjao ponovo rad.
Razne kontradiktorne vesti o stanju na jugoslovenskim
frontovima primali smo hladno. Te vesti su bile zaista u
stanju da i vrlo hladnokrvne ljude zbune. Znali smo, a i
osećali, da nešto nije u redu u pogledu odbrane zemlje, ali
da je tako loše, nismo verovali. Zato se desilo da me ulazak
Nemaca u Zenicu zatekao na smeni, pri radu.
Začuli su se mitraljeski rafali sa Podbrežja. Dotrčao je
do mene inženjer Tadija Popović. Uzbuđeno je rekao da
Nemci već ulaze u grad. Tražio je da smesta bežim i da se
negde sklonim. Posavetovao sam se s njim i sa Franjom
Henom. Sazvao sam smenu. Skupilo se oko sedamdeset rad-
264
nika kojima sam bio poslovođa. Održao sam im kratak govor
u kome sam izneo šta okupacija donosi proletarijatu i naro-
dima naše zemlje. Pozvao sam ih da, koliko je god moguće,
ostanu jedinstveni i ne nasedaju raznim nastojanjima oku-
patora i njegovih slugu, koji će pokušati da ih cepaju šireći
šovinističku m r ž n j u i obmanjujući ih na razne načine. Go-
vorio sam im o klasnoj svesti i o potrebi da čuvaju jedan
drugoga, verujući da je uspeh fašizma samo privremen i da
radnička klasa može od njega da očekuje samo zlo. I danas
ima radnika sa zeničke »grube pruge« koji se sećaju ovog
improviziranog mitinga.
Pošto sam se pozdravio sa drugovima iz smene, krenuo
sam prema haldi da se t u kroz žičanu ogradu provučem i
potražim neko sklonište do noći. Za mnom su potrčala dva
radnika iz moje smene. Bili su to radnički poverenik Ibro
Gološ, koga smo nešto pre toga primili u P a r t i j u i radnik sa
potisne peći Bureković. Oni su hteli da mi nađu sklonište.
Odveli su me u jednu zabačenu ulicu iznad reke Bosne u
kuću Gološevog rođaka. Iste noći pomogli su da se prebacim
preko reke Bosne. Sklonio sam se privremeno iznad Perina
Hana u kuću Josiipovića, predranika iz ađustaže »grube
pruge«.
Vezu sa drugovima održavao sam preko Josipovića. U
međuvremenu sam stigao idući pešice preko šuma da obiđem
u Kakmužu ženu i dete i da održim neke sastanke sa Milo-
vanom Gajićem, Dokom Šešlakom iz Petrova Sela i Lukom
Lazarevićem iz Brezika, prenoseći im poslednje partijske
direktive. Vratio sam se koncem aprila kad su mi javili da
je opet sve u redu. Oprezno smo počeli da uspostavljamo
partijske veze, a na prvom mestu vezu sa Sarajevom. Ustaška
država pokušavala je sa mukom da organizuje svoju vlast.
Nemci, opijeni lakim uspehom, odnosili su se nemarno i
bahato prema svemu. Bar tako se u početku nama činilo.
Ni po čemu nisam mogao da naslutim da me traže, iako sam
mnogo kasnije čuo od (inženjera Cice Mindića da su se Nemci
odmah po ulasku u Zenicu raspitivali za mene i još neke.
Ustaška vlast je postavila u Zelezari komesara, koji je
bio igračka u rukama nekih folksdojčera, bivših službenika
i radnika. Kako sam već napomenuo, u Zenici je bilo prilično
naseljenih Nemaca još iz vremena Austrije. Oni su pred r a t
Lili organizovani u svoj Kulturbund. U stvari, bila je to •
265-
 »peta kolona« koja je do ulaska Nemaca u Zenicu samo-
uvereno radila šta je htela. To su mogli da čine zbog slabosti
vlasti koju je sve više hvatala panika.
Doduše, šestog aprila sreska vlast je pohapsila deo folks-
dojčera i smestila ih u zgradu osnovne škole. Naravno, obez-
bedila im je ugodan smeštaj, a sam sreski načelnik dolazio-
je da proveri da li im je dobra hrana i jesu li zadovoljni
postupkom straža, Stražara je bilo svega pet ili šest. Oko
školske ograde' stalno su se okupljale njihove porodice. Cela
ta ceremonija s njihovim »hapšenjem« samo im je davala
mogućnosti za provokaciju i sve je ličilo na lošu komediju,
koja se završila onog časa kad su Nemci izbili na periferiju
Zenice. Po ulasku nemačkih trupa u Zenicu folksdojčeri su
se ponašali kao gospodari. Naročito su se isticali neki Leder
i Zeleznik.
Prvih dana otpustili su sve Srbijance i Crnogorce iz
službe. Saopštili su dm da moraju u što kraćem roku da
napuste Bosnu. Tako smo odmah izgubili nekoliko dobrih
vodećih drugova, među njima inženjera Tadiju Popovića,
tehničara Milića Maškovtića, železničara Boška Stojanovića,
Premovića itd. Iz vojske se nije vratio inženjer Arsenović.
On je nestao negde oko Čapljine prilikom rasula i razoru-
žanja bivše jugoslovenske vojske. Nikad nismo saznali ni mi
ni njegova porodica kako se to desilo. Verovatno su ga ubile
ustaše.
Koncem aprila počela su otpuštanja Srba iz Zelezare.
Tom prilikom otpušteni su i otišli u Srbiju inženjer Božo
Stojanović, Veljko Ostojić i još neki članovi Partije i priličan
broj skojevaca.
Preko Rate Perendije saznali smo da se gestapovski
oficir, koji je svoju kancelariju instalirao u zgradi Sreza,
interesuje za mene i još neke komuniste. Zato sam morao da
budem još oprezniji. Danju sam izbegavao kretanje po gradu.
Pooštrili smo konspiraciju u Partiji.
Morali smo da budemo oprezni tim pre što su neki dekla-
sirani bedinici u Zelezari i gradu prikačili sebi značke kuka-
stog krsta. Bilo ih je koji su se otvoreno stavili na raspola-
ganje Nemcima ili ustašama, kao što su to uradili tehničar
Leder, tehničar Sigal i još neki. Sigal je b'o ljigavac svoje-
vrste. Pre dolaska Nemaca bio je čankoliz i poltron koji se
• ulagivao direktoru i šefovima, dok je na drugoj strani gonio-
123
(radnike kroz -iglene uši. Predstavljao se kao patriota veran
»kralju i otadžbini«. Kad smo pred rat držali neko saveto-
vanje u preduzeću o tome kakve mere treba preduzimati u
.slučaju vazdušnih napada, tražio je da me udalje sa tog
•savetovanja kao nepoverljivog jer sam komunista. Kad su
Nemci ušli u Zenicu, prvi ih je dočekao fašističkim pozdra-
vom, dizanjem desne ruke, i počeo da im služi kao tumač.
Opasan je bio i električar Galamboš. Kružio je oko radnika
i njuškao. Zbog njegovih dostava platilo je glavom nekoliko
radnika.
PARTIJA PRODUŽUJE DA SE BORI
Pored svega toga rad nismo prekidali ni časa. Štaviše,
proširili smo ga. Uzimali smo u zaštitu Srbe koji su se u
novoj situaciji našli u nezavidnom položaju. To je većinu
n j i h vezalo za nas. Prve transporte Slovenaca, koje su Nemci
preseljavali zajedno sa porodicama, dočekali smo organizujući
im doturanje hrane. Njih su transportovali, u prenatrpanim
teretnim vagonima, u Srbiju prugom uzanog koloseka preko
Sarajeva. Bili su iscrpljeni od puta i pregladneli. Deca su
im se usled duga puta porazboljevala i umirala. Pomoć je
organizovala Partija. Iznosili smo nabavljenu ili prikupljenu
hranu na stanicu. Dolazilo je do sukoba sa policijom, usta-
šama i nemačkim sprovodnicima.
Primili smo u Partiju mnogo dotadašnjih kandidata i
simpatizera.
U takvoj situaciji zatekao nas je Prvi maj. Resili smo
da ga proslavimo što svečanije. Pošto su i Nemci zvanično
slavili Prvi maj, Zelezara i Rudnik po njihovom naređenju
nisu toga dana radili. Resili smo da izvedemo radnike na
izlet. Predvideli smo da to organizujemo u nekoliko grupa.
Odredili smo one koji će govoriti o značaju Prvog maja, o
situaciji u svetu, o borbi radničke klase protiv fašizma.
Uoči Prvog m a j a održao sam sastanak sa drugovima koji
će da govore i rukovode izletima. Koliko se sećam, prvomajski
letak CK, ne znam iz kojih razloga, nije nam stigao na vreme
nego nekoliko dana posle. Zato sam uglavnom upoznao dru-
gove šta i kako treba da govore. Sećam se da je jedna grupa
204
imala zakazan sastanak na Babića bašti, druga opet iznad
železničkog mosta prema selu Gračanici. Gde je bila treća
grupa, ne sećam se više. J a sam sa četvrtom imao da se nađem
u selu Tetovu. Ko siu bili govornici više se ne sećam. Čini
mi se da je jednoj grupi govorio Marko Rajić, a drugoj"
Franjo Hen.
Prvi m a j osvanuo je vedar i lep. Izišli smo prilično rano
i ubrzo sam se našao okružen sa preko stotinu ljudi. Bili su
to partijci, simpatizeri i drugi, uglavnom radnici Zelezare
i rudari. -Nisam govorio dugo. Slušali su me pažljivo. Zatim
smo pevali Internacionalu i druge borbene pesme. Posle smo
otišli u neku kafanu. Tu smo razgovarajući sedeli do pred
podne, a zatim se razišli.
Ova naša proslava bila je nekako sumorna. Svi smo
osećali tešku moru fašističke okupacije. Ipak smo govorili
o perspektivi borbe. Ona je bila većini, bar tako je izgledalo,
nejasna i maglovita. Još iste večeri obavešten sam da je
slično bilo i na drugim mestima. Grupe su bile negde manje,
a negde veće. Tako smo, bez obzira na okupaciju, u Zenici
ipak proslavili Prvi m a j 1941. godine.
MORAM DA NAPUSTIM ZENICU
Tri-četiri dana posle toga uhapšeno je u Zelezari nekoliko
ljudi, među kojima i predvaljač valjaonice lima Slobodan
Golubić i valjač Stojanović. Saznali smo da ih terete zbog
prikupljanja »crvene pomoći« odnosno »narodne pomoći«,
kako smo je tada zvali da bi joj dali širi antifašistički i na-
rodnofrontovski karakter. Zaista, mi smo prilikom isplate
uoči Prvog m a j a organizovali među radnicima prikupljanje
pomoći. Našao se neki izdajnik pa je ovo prijavio policiji.
Ne znam zašto, ali policija nije mnogo žurila sa istragom,
niti je primenjivala neke naročite mere pri saslušavanju. Bio
sam obavešten da se u vezi sa ovom istragom opet spominjalo
moje ime.
Znao sam da mi nema duga opstanka u Zenici i zato
sam hitno tražio od drugova iz Sarajeva da odrede nekog
koji će me zamendti. S obzirom na važnost Zenice, smatrao
sam da je potrebno da nam upute nekog odgovornijeg druga.
Na to moje traženje uputili su u Zenicu Stevu Vramća-Brku
sa zadatkom da preuzme vodstvo partijske organizacije. P r e -
dao sam m u veze i potrebna obaveštenja. Pošto je već tada
bila izdata. poternica za mnom, napustio sam Zenicu i krenuo
na novi partijski rad.
Brko je smatrao da smo usko postavili omasovljenje
Partije. Primio je još neke za koje je smatrao da odgovaraju.
Mesni komitet je proširio i u njega kooptirao inženjera Logo-
merca. J a sam o Logomercu imao određeno mišljenje. Logo-
merac je bio tipičan intelektualac, prilično neodlučan i
nesiguran. Brko je mislio da će Logomerac koristiti u komi-
tetu pošto je Hrvat, ugledan inženjer i nekompromitovan.
Rad se normalno odvijao dok Nemci nisu napali Sovjetski
Savez. P a r t i j a je tada pozvala članstvo u otvorenu borbu. U
Sarajevo je stigao kao delegat Centralnog komiteta Svetozar
Vukmanović-Tempo. Tempo je imao zadatak da ubrza pri-
preme i pokrene partijske organizacije u akciju. Znajući vrlo
dobro od kolike je važnosti za okupatora Zenica kao indu-
strijski centar, Tempo je tražio da zenička organizacija smesta
pristupi organizovanju i izvođenju diverzija. Nekako u to
vreme i Brko je morao da napusti Zenicu predajući rukovo-
đenje partijske organizacije Logomercu. Logomerac je, kako
izgleda, bio protiv diverzija. Svoj stav je pravdao time što
je verovao da će Sovjetski Savez ubrzo pobednički završiti
rat sa Nemačkom, a tada će nam, govorio je, zenička Zele-
zara i te kako biti potrebna.
ST A SE DESILO POSLE MOG ODLASKA
Kako je ustanak u Srbiji i Crnoj Gori već počeo, Tempo
je sve više požurivao. On i Iso su pozivali drugove iz Zenice
i sa njima se savetovali, nastojeći da ih što pre pokrenu u
akciju. Na k r a j u je izrađen plan koji se sastojao u tome da
neko od drugova ubaci paket sa jačim eksplozivom u bunker
za ugalj termoelektrane. To bi izazvalo eksploziju peći i
kazana, što bi dovelo do momentanog nestanka struje. Prekid
struje prouzrokovao bi eksploziju gazogeneratora, usled čega
bi verovatno došlo do nenormalnog i naglog hlađenja čelika
u Martinovim pećima. Takva diverzija izbacila bi iz stroja
123
.zamćku industriju na duže vreme. Plan je po svemu izgledao
dobar.
U razradi ovog plana učestvovao je i Brko, koga stu
drugovi iz Sarajeva slali da taj posao ubrza. O ovim pripre-
mama pričao mi je Marko Rajić. Dok je ležao bolestan u
bolnici, dolazili su mu u posetu Stevo Vranić-Brko i Franjo
Hen. HteM su da se s njim posavetuju kome da povere ovaj
zadatak. Marko im je predlagao da sačekaju dan-dva dok
on ne izađe iz bolnice pa da on to učini. Marko je radio u
rudničkoj ložionici pa je često lokomotivom razvozio ugalj
u Zelezaru i centralu. Brko i Hen su to odbili i Marko je
tada predložio da ovo izvrši Đuro Došen, jedan od najaktiv-
nijih komunista iz partijske jedinice u Rudniku. Došen je
vozio lokomotivu i upravo se pripremao za polaganje ispita
strojara prve klase. On je vozeći ugalj često odlazio u cen-
tralu. Brko je i ovaj predlog odbio i predložio da zadatak
povere F r a n j i Leru, radniku iz Rudnika. Marko je smatrao
da to ne treba činiti, jer Ler nije bio proveren.
F r a n j u Lera primio je u Partiju Brko kad je po svom
dolasku, smatrajući da smo bili uskogrudi u primanju čla-
nova, primio još neke. On je odnekud poznavao Lera i primio
ga, mada su se neki drugovi koji su bolje poznavali Lera
tome protivili.
Poslednji koji je u vezi sa planom diverzije dolazio u
Sarajevo na sastanalk sa Tempom bio je Logomerac. Tada je
ugovoren i d a n kada treba da se izvrši ova diverzija. Dogo-
voreno je da deo aktiva krene odmah iz Zenice radi formi-
ranja zeničke partizanske jedinice. Sutradan po akciji Logo-
merac je trebalo da dođe u Sarajevo sa izveštajem. Ovaj
sastanak je zakazan u nekadašnjoj Dušekovoj slastičarnici,
preko puta parka, u današnjoj Titovoj ulici.
Ugovorenog dana Tempo je bio sprečen nekim drugim
poslom. Na sastanak je došao Iso Jovanović. Umesto Logo-
merca, Iso je iu slastičarnici zatekao nepoznatog čoveka. Kako
mu se nepoznati nije javljao, Iso se kolebao i izišao na ulicu.
Nestrpljiv da sazna nešto o Zenici, pošto se malo predomislio,
Iso se povrati u slastičarnicu i na vratima susretne nepozna-
tog. Započeli su razgovor. Iako se javke nisu potpuno slagale,
Iso nervozno i nestrpljivo navali sa pitanjima. Čovek je rekao
da je poslat iz Zenice i počeo je tobože da objašnjava stanje.
Tako su razgovarali idući ulicom. U jednom času Isi se učini
272
da ih prate neki ljudi u civilu, a među n j i m a i jedan poli-
cijski činovnik koga je on od ranije poznavao. Još ne sumnja-
jući da se radi o klopci, Iso se upravo pripremao da se skloni
u neku sporednu ulicu kad iga zgrabiše sa svih strana. Među
njima je bio i nepoznati čovek iz Zenice. Stajao je prema Isi
sa uperenim revolverom. Bio je to Franjo Ler.
Drugovi iz Sarajeva nisu tada još znali da je u Zenici
u partijskoj organizaciji počela provala širokih razmera.
Drugovi Logomerac i Hen, na Brkanu preporuku, resili su da
ovaj zadatak ipak povere Leru. Ler je, umesto da izvrši
zadatak, odneo eksploziv ustaškoj vlasti. Počela su odmah
hapšenja. U zatvor su dovedeni Franjo Hen, Logomerac, Duro
Došen, zatim Marko Rajić, Savo Papić, Ibro Gološ i veći broj
partijaca i simpatizera. Hapšenje je, pored ustaša i policije,
vršio i Franjo Ler. To se desilo koncem meseca jula. Ler je
bio poreklom Nemac. Verovatno je već ranije radio po direk-
tivama Gestapoa, koji je među zeničkim Nemcima imao
priličan broj svojih ljudi. Izgleda da se namerno isticao
svojom »borbenošću« dok nije uspeo da podvali Brki, koji
ga je uveo u Partiju i predložio za tako važan zadatak. Ler
je posle ove provale počeo otvoreno da radi za Gestapo, dok
nije, po završetku rata, uhvaćen, suđen i streljan.
Provala i hapšenja izazvali su veliku pometnju u redo-
vima partijske organizacije. Deo drugova koji je izmakao
provali, sklonio se. Krijući se u nekoliko grupa po okolini
Zenice, tražili su načina da se povežu sa grupama koje su se
već prikupljale i upravo počinjale oružanu borbu na Romaniji
i Zvijezdi planini. Sa jednom grupom u Blatuši nalazio se
i Ibrahim Perviz. Bili su otkriveni. Došlo je do puškaranja.
Perviz je davao otpor do poslednjeg metka. Ranjen, nemajući
više gde da se skloni, presekao je sebi vratne žile i tako
završio herojskom smrću. Druga grupa, sa kojom se nalazio
Neđo Radić, bila je takođe otkrivena od strane ustaša. Tom
prilikom poginuo je Neđin brat, dok su on i još neki pohva-
tani. Trećoj grupi, koju je vodio Mirko Davidović, pošlo je
za rukom da se probije do Romanijskog partizanskog odreda.
Uz Davidovića su uspeli d a se probiju Mladen Vuković,
Mustafa Kotlića, Ivan Viižlar, Nedeljko Vujinović, Melenta
Bošnjak, Dragoljub Miščević i još neki skojevci.
18 — Mučne godine
273
 Većina pohvatanih je pobijena ubrzo iza hapšenja. Hena
i Kovačevića su streljali u Zenici iza Sokolskog doma. Gotovo
u isto vreme streljali su Savu Papića, Ibru Gološa i još neke.
U Sarajevo su sproveli Logomerca, Marka Rajića i Neđu
Radića. Tu ih je, pored ostalih, saslušavao i Ler. Neđu Radića
su strahovito mučili. Da bi zastrašili i demoralisali Rajića,
bacali su pred njim u vazduh Neđu. A onda je nekoliko
ustaša brzo podmetalo noge sa vrhovima cipela nagore da bi
pao na te vrhove. Neđo Radić je streljan u Sarajevu. Streljani
su takođe i Đuro Došen i inž. Vojo Markičević. Došen je u
jednom času bio uspeo da se izvuče iz zatvora. Kad je već
dobio vezu da pođe u partizane, vratio se po neke sakrivene
knjige. Zao m u je bilo da ih ostavi. Hteo je da i njih ponese.
I tada je bio ponovo uhvaćen.
Veliki deo partijaca i simpatizera razbegao se iz Zenice.
Nekima je uspelo da dođu do partizanskih odreda. Mnogi
od njih pali su u borbi junačkom smrću. Maha Đikić pao je
kao žrtva četničke izdaje na Bišini 1942. godine. U okolini
Srednjeg, prilikom četničkog puča, ubijen je komesar bata-
ljona Mirko Davidović. Mladen Vuković poginuo je kao borac
Romanijskog odreda. Ivica Vižlar proslavio se kao mitraljezac
VI proleterske brigade. Četnici su ga ubili na Majevici. Gani-
begović, koji je bio komesar čete Zeničkog odreda, ubijen
je prilikom četničkog puča. Zelezničar Boško Stojanović pao
je herojski kao komandir čete u borbi sa četnicima kod Čačka.
Milić Mašković bio je komesar bataljona IV crnogorske
brigade. Poginuo je kod Jajca 1943. godine. Inženjer Boško
Stojanović pao je 1944. godine oko Zaječara u jednoj srbi-
janskoj brigadi.
U partizanima je poginuo i tehničar Miloš Katić. Poginuo
je negde u Hercegovini kao komandant bataljona. Bio je to
veoma interesantan drug. Pred rat su ga mobilisali kao
rezervnog oficira. Upućen je na front prema Skadru. Kad su
šestog aprila 1941. god. nastupile italijanske trupe iz Albanije
prema Crnoj Gori, komandni kadar bivše vojske, kao i na
drugim frontovima, poneo se izdajnički. Katić, videvši šta
se radi, istupio je pred komandanta bataljona, nekog starog
oficira, i predložio da daju otpor. Komandant, pošten patriota,
pristao je odmah. Tako se desilo da je njihova jedinica davala
otpor nekoliko dana dok nije bila opkoljena.
274
Velika provala, o kojoj sam govorio, duboko je uzdrmala
partijsku organizaciju u Zenici. Njoj nije bilo suđeno da
ponovo stane na svoje noge. Jer, upravo u času kad je uz
pomoć drugova iz Sarajeva počela da radi1, došlo je do dviju
novih provala. Hapšenja su bila još masovnija. Oni koji nisu
bili pohapšeni, otišli su u razne partizanske odrede, a najviše
u novoosnovani Zenički odred.
U Zenički odred izišao je koncem novembra i Rato Pe-
rendija. Posle dolaska ustaške vlasti Perendija je ostao da
radi u Sreskom načelstvu, odnosno Kotarskoj oblasti, kako
su je ustaše preimenovale. Ustaška vlast nije ga ostavila na
starom poslu. Prebacila ga je- za blagajnika »promičbene
zaklade«, to jest nekog propagandnog fonda. Dok sam još
bio u Zenici, Perendiju smo čuvali u strogoj tajnosti, pošto
nam je uvek mogao da bude od naročite pomoći. Posle mene
držao ga je na vezi Omer Arpadžić, a kad je on morao da
beži, Perendija je bio na vezi nekog iz mesnog rukovodstva.
Prilikom druge provale 'i Perendija je morao da beži.
Tada je stigao da pokupi iz blagajne pet stotina hiljada kuna
i da sve to iznese u Zenički partizanski odred. Perendija se
borio u Zeničkom odredu dok nije prešao u VI proletersku
brigadu. U toku leta 1942. godine počeo je naglo da gubi vid.
U brigadi se n i j e mogao da leči. Pretila je opasnost da oslepi.
Drugovi su resili da ga prebace preko partijskih veza u
Sarajevo da bi mu tu obezbedili lečenje. Međutim, ne znam
zašto, Perendija se nije dugo zadržao u Sarajevu. Koncem
1942. godine došao je u rodno mesto Čajniče. Izgledalo mu
je da se tu sklonio od ustaša. Čajniče su u to vreme držali
Italijani. Tamo je uspeo da se nekako prikrije, živeći i lečeći
se kod svojih. Ratu su zeničke ustaške vlasti bile ucenile.
Prema pričanju nekih drugova, za ovu učenu znala je neka
žena koja je Perendiju poznavala iz Zenice, odakle je bila
rodom, a koja je u to vreme živela u Cajniču. Ona je, kako
izgleda, videla Perendiju i prijavila ga Italijanima. Italijani
su uhapsili Ratu i predali ga ustašama, koji su ga sproveli
u Jasenovac. J a n u a r a 1943. godine, prilikom pokušaja bekstva
sa još petoricom drugova, izgubio mu se svaki trag.
Velike provale o kojima sam govorio teško su osakatile
zeničku partijsku organizaciju. Samo u toku druge polovine
1941. godine u tri uzastopne provale ona je dala preko stotinu
žrtava, što članova Partije, što skojevaca, što simpatizera.
18*
275

I Gestapo i ustaške vlasti bili su svesni od kolike je
važnosti za njih Zenica kao industrijski centar. Oni su bili
svesni i ko im je u tom času u Zenici najopasniji neprijatelj.
Zato su se tako bezobzirno i smišljeno okomili na zeničku
partijsku organizaciju, nastojeći da je među prvima u zemlji
što temeljitije unište. U tom svom poduhvatu su uglavnom
i uspeli. Ostatak zeničkih komunista je velikim delom izginuo
u toku rata. Rat je preživelo svega njih desetak.
Sve ono što se desilo u Zenici iza mog odlaska zabeležio
sam na temelju kazivanja drugih. Pa ipak želeo sam da to
napišem upravo radi toga jer je o slučaju zeničke partijske
organizacije, — kad se radi o tom periodu — bilo raznih
mišljenja. Bilo je prigovora pa čak i ocena da je ta partijska
organizacija u najodsudnijem momentu podbacila i da nije
dala od sebe ono što je mogla ili što je trebalo da dade.
J a lično mislim da su ti prigovori nepravedni. Jer ako
ima krivice onda je ne treba svaljivati isključivo na leđa
zeničke partijske organizacije. Ne treba zaboraviti da iza
mog odlaska, — a pre mene kao što sam pomenuo, — napustilo
je Zenicu još nekoliko iskusnijih drugova — u mestu je ostao
u glavnom kadar kome je trebalo pomoći. Mislim da je u
mnogom krivo to što u Zenicu posle mog odlaska nije bio
upućen čovek sa više političkog znanja dorastao situaciji.
Jedan tako krupan industrijski centar, toliko važan okupatoru,
u kom se nalazilo koncentrisano preko tri i po hiljade zapo-
slenih, zaslužio je da mu se obrati mnogo više pažnje. Zato
mislim da je svaki neproveren prigovor teška nepravda prema
žrtvama koje je dao revoluciji zenički proletarijat i njegova
partijska organizacija.
Završavajući ove moje zapise ja nipošto ne mislim da
sam sve rekao. Sigurno da je ostalo i mnogo toga nedorečenog.
Pa ipak nastojao sam da bar u prošeku dam što verniju sliku
0 jednom nepokornom soju, koji je krenuo u prethodnicu
velikih dana.
Kad su u pitanju vreme, događaji i ljudi o kojima sam
ovde pisao, nastojao sam da ih prikažem koliko je moguće
jasnije. Ne znam koliko sam u tome uspeo, jer se živelo, radilo
1 borilo u mučno doba u veoma složenim uslovima. Život i
borba vršili su iz dana u dan surovu i bezobzirnu selekciju
na mučnom putu borbe, na kom se pored uspeha i podviga
142
moglo i da pogreši i grešilo. I upravo zahvaljujući toj selekciji
naša je Partija i uspela da izraste u prekaljen predvodnički
odred, spreman za velika dela.
Sećam se dana kad sam polazio iz Zenice. Trebalo je
da se ukrcam u voz na jednoj od susednih stanica.
Kartu i putnu ispravu pribavili su mi Arpadžić i Pe-
rendija.
Pratili su me Hen i Gološ. Iznad Vrandučke stanice, u
strani pod šumom, seli smo da sačekamo dolazak voza. Govo-
rili smo o vremenima koja nailaze.
»Biće teško« reče Hen, »znam ja dobro ove moje«. Mislio
je na Nemce jer je i sam bio poreklom Nemac. »Gledam samo
onog mog brata, nije ni ranije valjao-, a u šta se sad izokrenu«.
Brat m u je bio već pred rat aktivan folksdojčer, sad
ovio javno kukasti krst s nemačkom trotoojkom oko ruke.
»Ama mene više brinu ona naša domaća paščad«. Raz-
mišljao je glasno Gološ. »Kako li se začas izmeniše i pobesniše.
Ti kažeš teško će biti. I biće ali će i proći. Suviše su zli i
jedni i drugi, da bi mogli zadugo«.
Nailazila su još gora vremena a pred nama se otvarala
nova etapa. Ipak, bili smo optimisti. Njih dva su streljani
koncem jula.
Krenuo sam nekim mešovitim vozom prepunim nemačkih
vojnika i nekakvog sveta s koferima i vrećama. Išao sam
na nov zadatak, u prvi čas bliže Tuzli. Razmišljao sam o toj
novoj etapi. Nailazila je tako naglo da je zaista teško bilo
ma šta jasno nazreti.
123
 * U ovom slučaju biLo je raznih priča. Evo šta o tom piše drug Lazo
LiOić u svojim sećanjima objavljenim u »Politici« (1965. godine) pod na-
slovom »Beogradski ilegalni p u n k t . . .« Ostaju n e r a z j a š n j e n e okolnosti
kako je došlo 14. novembra 1935. do hapšenja u Zagrebu sekretara Ze-
maljskog Biroa Docđa Mitrovića (»Olgice«) 1 F r a n j e Kralja, sekretara
Oblasnog komiteta za Hrvatsku »Dragica«). Ovo h a p š e n j e prouzrokovalo
j e najveće provale u Partiji koje su zabeležene. Policija j e kroz p r o n a đ e n e
materijale i priznanja otkrila p o k r a j i n s k e komitete u Hrvatskoj, Srbiji,
Crnoj Gori i organizacije u Splitu, Karlovcu, L j u b l j a n i Itd. Vrtlog hapše-
n j a povukao j e i rukovodioce p u n k t o v a u Zagrebu 1 Beogradu, »Milicu«
ođn. »Tomu« — iako po osnovu partijskog rada. — a da polieiija n i j e
otkrila ova njihova zaduženja. Ukupno, hapšeno j e bilo i bilo pod istra-
gom oko 600 drugova, od kojih je znatan broj bio osuđen na robiju.
Fatalno je kod ovog hapšenja bilo da je u t r e n u t k u h a p š e n j a kod Đorđa
Mitrovića bila tafina sa nizom dragocenih političkih i organizovanih ižve-
štaja, koji su u duplim zidovima tašne bili skriveni. Policija j e u toku
Istrage ove m a t e r i j a l e bila otkrila. Materijali o b j a š n j e n i priznanjima, a i
mnoga iznuđena priznanja po drugim akcijama i organizacionim pita-
n j i m a , izazvali su ovu »monstr« provalu.
Drug Marko Zovko mišljenja j e da je do provale došlo tako što je
karlovačka policija signalizirala dolazak F r a n j e K r a l j a iz Karlovca u
Zagreb. Policija u Zagrebu organizovala je p r a ć e n j e 1 n a sastanku na
ulici sa Borđem (Mitrovlćem uhapsila obojicu sa famoznom tašnom m a -
terijala.
Drugarica Bosiljka-Beba Krajačić, tada ilegalno »Olga« 1 »Desa«, opi-
s u j u događaj n a sledeći način:
»Mi smo trebali slati u Moskvu sve materijale i rezolucije sa kon-
ferencije SKOJ-a. K r a l j je to trebao da odnese Dorđu Mitroviću »Olgici«,
ali obojica nisu znali da studenti medicine t a j dan i m a j u na Medicinskom
f a k u l t e t u skupštinu za izbor stručnog kluba. K r a l j j e trebao da preda
tašnu Mitroviću da je k u r i r odnese u Moskvu«.
Drugarica K r a j a č i ć zatim opisuje kako je nastala gužva sa f r a n k o v -
cima, da je policija stigla, prepoznala 1 uhapsila K r a l j a , misleći da se »on
vjerovatno nalazi o v d j e u vezi sa ovim demonstracijama, 4. novembra
1935. i tim izborom za stručni klub studenata medicine.« Zatim kaže:
»Sto se tiče K r a l j a , n j e m u je oduzeta tašna u k o j o j je bio t a j ile-
galni materijal. Među ilegalcima koji su uhapšeni bio j e i Dorđe Mitro-
vić. Njega je uhvatio onaj agent L j u b o Belošević (o tome agentu zna
P a j a Gregorić), koji je nekada bio naš k u r i r za Moskvu, a kasnije pro-
nevjerio neke pare pa postao agent policije u Zagrebu. On je uzeo t u
tašnu, valjda mu se dopala. Četrnaest dana sam ja bila na policiji, če-
trnaest dana n j i h su užasno tukli i mučili. Oni su se dobro držali. Ali,
kada je Belošević našao u tašni sve p a r t i j s k e i skojevske izveštaje, na-
ravno bez imena — samo sa brojevima — i »Olgica« (Mitrović) i drugi
suđeni su po zakonu o zaštiti države i poslani u m a r i b o r s k u kaznionu.«

257
 ** U jednom retko zanimljivom dokumentu, sačuvanom u policijskom
kartonu zagrebačke policije, detaljno su dati neki važni podaci i prizna-
n j a Dorđa Mitrovića pod naslovom »Opis čina«. U uvodu dokumenta na-
vodi se d a je ličnim pretresom kod Đorđa Mitrovića »nađen komunistički
materijal koji sadrži podatke o radu i postojanju organizacije Komu-
nistič. P a r t i j e u svim k r a j e v i m a naše države«.
Prepis ovoga dokumenta nađenog u policiji sadrži izvod iz p r i z n a n j a
Đorđa Mitrovića—»Olgice«, »Joce«. Dokumenat j e sam sobom rečit o obimu
priznanja i veličini provale. Tekst glasi:
O P I S ClNA:
Dne 14. XI 1935. ovde je uhapšen komunistički instruktor i sekre-
tar ilegalnog komunističkog f o r u m a »Zemaljski Biro K. P. J.« u Zagrebu
Mitrović Đorđe, zv. »Olgica«, kod kojeg je ličnim pretresom između osta-
loga nađen i komunistički materijal, koji sadrži podatke o r a d u 1 posto-
j a n j u organizacije Komunist. P a r t i j e u svima k r a j e v i m a naše države.
Tako je nađeno pismo »Olgice« Centralnom Komitetu br. 21 od 8. XI
1935. u kome se spominje P o k r a j i n s k i Komitet S r b i j e i ZEMBILJ u
Zagrebu, zatim se govori o stavu prema pokretu Hođere, o odnosu P e r e
Zivkovića p r e m a Hođerinoj stranci, organizovanju Narodnog Fronta po
uzoru na takav f r o n t u Francuskoj, o J. N. S., o Jedinstvenoj radničkoj
partiji, o odnosu p r e m a J. R. Z. o uvlačenju »Tome« (Lilić Lazar) u Agit-
prop-Komlsiju, za kojega kaže da bi bilo nezgodno da ga se postavi na
t a j posao s obzirom da ga j e »Milica« (Marko Zovko) angažovala za
jedan drugi posao, te da »drug Som.« (Somer) zna o t i m stvarima; zatim
0 direktivi akcija protiv Olimpijade u Berlinu, o poslednjoj sednici
ZEMBILJA i o zaključcima koji su na t o j sednici doneti itd.
Dalje se u tom ,pismu s p o m i n j u drugovi »Ljubiša«, »Vladimir«,
»Dragić«, »Kuznecov«, »Petrović« i neki broj »11«, te upute o uvlačenju
Izvesnih ljudi u P. K. Isto t a k o s p o m i n j e se nekoga »Jovana« i »Josipa«.
Mitrović Dorđe na svojim saslušanjima izjavio je, da je 24. XI
1934. na putu iz Moskve za Jugoslaviju otišao u Beč i tamo se javio
C. K. K. P. J. koji ga j e poslao u Beograd kao svoga instruktora. U
Beograd j e stigao koncem j a n u a r a ili početkom f e b r u a r a 1935. i javio se
na javku »Demajo David, obućar, Cika Ljubina -ul. 10« koji ga je povezao
sa »Petrom« t j . P r i j o m Vašom. Tu javku kao i izvesne adrese da j e
dobio u Beču. C. K. da ga je poslao u Beograd da f o r m i r a P. K. za
Srbiju i da se isti poveže sa unutrašnjošću te da l j u d e uputi u rad. Još
u Beču da se spominjala kombinacija P. K. u sastavu »Ilija«, »Mladen«
odnosno »Ljubiša« i Grulović. »Petar« da ga upoznao sa »Ilijom«, a o v a j
sa »Svetom«. P r e k o »Svete« d a se upoznao sa nekim »Jovanom«. Sa svima
ovima da je radio na p r i k u p l j a n j u ljudi i na propagandi sve do meseca
aprila 1935. k a d a su pali »Petar«, »Ilija« i »Sveta«. U svom stanu kod
Vojinović Lenke da se upoznao sa nekim »Mikom« odnosno »Pantom«.
Još u Beču da j e bilo definitivno rešeno da »Ilija« u đ e b a r e m privremeno
kao sekretar P. K.
Taj Komitet da stvarno kao takav n i j e funkcionisao, jer da ni
Grulović ni »Mladen« u to v r e m e nisu ništa radili. Aktivni da su bili
samo »Ilija i on. Stvaran rezultat toga rada da j e bio to, da j e »Iliji«
pošlo za r u k o m da uspostavi vezu sa Čačkom, Kraljevom, Sapcem, Le-
skovcem i Kragujevcom, koji su ponovo provaljeni prilikom aprilske
provale. Glede M. K. u Beogradu izjavio je, da j e u početku održavao
vezu sa »Svetom« 1 sa n j i m e se dogovarao o potrebi f o r m i r a n j a M. K. 1
da su se sporazumeli, bili, da pored »Svete« u M. K. treba uvući još
dva radnika. U t u svrhu da ga je »Sveta« upoznao sa »Jovanom«, koga
j e uvukao u M. K. Nakon pada »Svete« da j e održavao veze sa »Jovanom«
1 stavio m u u zadatak, da pokuša formirati Mesni Komitet. Rad na
s t v a r a n j u P. K. i M. K. koji bi bili u s t a n j u da obnove komunistički
280
pokret u Srbiji i da okupe sve komuniste na zajednički rad, da je forsirao
i poltičku aktivizaciju sviju komunista u Srbiji. U t u svrhu da je napisao
i dve Okružnice ispred P. K. i u n j i m a pozivao komuniste na aktivno
učešće u izbornoj borbi za Narodnu Skupštinu. Rukopis da je trebao
rukovodiocu tehnike »Petru«, d a se množi i razašalje svim mestima u
kojima j e postojala veza. Radom »Petra« izgubio j e vezu sa štamparijom.
U svom stanu da se upoznao sa Lazarom Lilićem, k o j i mu je nabavio
isprave na ime »Plavčić Jovan«, a isto tako i sa Pavlović Micom. U
mesecu m a r t u 1935. da ga je »Ilija« doveo u vezu sa »Brankom«, koji se
r a n i j e nazivao »Kuznecov« i kojega se s p o m i n j e u navedenom pismu.
Pošto je usled aprilske provale izgubio glavne veze »Petra« i »Iliju« a
kako »Branko« nije imao stana, da je zamolio avlović Miču da ga primi
na stan. Pred svoj odlazak iz Beograda da je toga »Branka« povezao sa
»Jovanom«, a ovome rekao da se s a v e t u j e i radi sa »Brankom«. P a d o m
»Petra«, »Ilije« i »Svete« da je ostao odrezan od tehničkog aparata 1 od
ljudi na koje su se oni oslanjati u svom r a d u . Jedino da j e sačuvao vezu
»Mladenom« odnosno »Ljubišom«, te »Jovanom«, »Brankom« i sa Grulo-
vićem sa kojima je d a l j e radio do svoga odlaska u Zagreb 24. VI 1935.
godine.
Dalje j e izjavio da je navedeni »Toma« Lilić Lazar, a za k a k a v
ga je posao »Milica« t j . Zovko Marko angažovao da nezna, a to da je
saznao od »Somera« člana C. K. Navedeni Ljubiša da je Stamenković
T r a j k o . — Pov. br. 32244 i 37479—35.
Drž. sud za zaštitu države dopisom DS. br. 3/36 od 8. IX 1936. do-
stavio je prepis svoje presude. D. S. br. 3/36 od 4. VI 1936. izrečene protiv
Mitrovića Dorđa i dr. zbog komunističke propagande, a iz koje se n a
str. 28—30 vidi, da je Mitrović Dorđe na sudu priznao, d a ga je po dolasku
u Beograd obućar Demajo doveo u vezu sa Prijom Vašom ilegalno »Petar«,
o v a j sa Vujasinovićem Todorom ilegalno »Ilija«, a Vujasinović da ga je
povezao sa Gavrilovićem ilegalno »Sveta«, te Stamenkovićem T r a j k o m
ilegalno »Mladen«, »Ljubiša« i »Milan« te Grulovićem Nikolom.
Pov. br. 26728/1936.
Drž. sud za zaštitu države u Beogradu D. S. br. 6/36 od 30. IX
1936. dostavio je psepis svoje presude D. S. br. 6/36 od 9. VII 1936. izrečene
protiv Stamenković T r a j k a , Bumbulovića Mihajla i dr. zbog komunističke
propagande.—
Iz te presude na str. 50—56 vidi se, da j e opt. Stamenković T r a j k o
u pogledu svoga rada i veza priznao, da je meseca f e b r u a r a 1935. p r e k o
nekih studenata došao u vezu sa Mitrović Dorđem, koji mu se pretstavio
kao »Joca«. O v a j »Joca« da ga je upoznao sa »Ilijom« t j . Vujasinovićem
Todorom i sa »Petrom« t j . P r i j o m Vašom, sa kojima se više n i j e viđao
zbog provale. Meseca juna 1935. da j e Mitrović imao da ode iz Beograda,
•no pre svoga odlaska povezao ga sa »Jovanom« t j . Bosakom Josipom,
»Mišom« t j . Trlpkovićem Miodragom, »Pantom« t j . Bumbulovićem Mihaj-
lom, »Brankom« t j . Miškovićem T r a j k o m 1 »Obradom« t j . Maglajićem
Dževadom time, da sa n j i m a održava vezu do dolaska novog instruktora,
a po dolasku ovoga da ih s n j i m e poveže. Novi i n s t r u k t o r da je došao
10—12 dana p r i j e odlaska Mitrovića iz Beograda i da se nazivao imenom
»Oskar«, t e da mu je predao svoje pomenute veze.
Na str. 57—63 iste presude vidi se, d a je opt. Bumbulović Mihajlo
priznao, da je iz Rusije preko Beča došao u Beograd k r a j e m novembra
ili početkom decembra 1934. god. Od prilike 14 dana po dolasku u Be-
ograd da se na ulici sastao sa nekim »Stevom«, koji ga j e upoznao još u
Beču. Ovaj »Stevo« da ga j e upoznao sa Vujasinovićem »Ilijom«, koji
mu se pretstavio pod svojim pravim imenom i sa Gavrilovićem koji m u
se pretstavio kao »Sveta« t e sa nekim radnikom imenom »Zđravko«, a
on n j i m a da se pretstavio kao »Pante«. Sa ovim licima d a se sastajao 1
razgovarao o sindikatima. Koncem jula da ga je Mitrović upoznao sa Sta-
menkovićem T r a j k o m , koji mu se pretstavio pod Imenom »Ljubiša«, a on
n j e m u pod Imenom »Vlada«. Kalapiš Ivan da ga j e upoznao sa Jerković
Jovanom, a on ovoga povezao sa Stemenkovičem.
Na str. 63—65 rečene presude vidi se, da je opt. Sperac Ing. Lovro
Iskazao da je preko svoje vereinice sada pak. Olge Dmitrašinović upo-
123
znao se u početku 1935. god. sa sada osuđenim Vujasinović Todorom a
preko ovoga sa jednim licem imenom »Jova«. Ovaj da mu je u mesecu
aprilu 1935. saopštio, da j e Vujasinović uhapšen i molio ga da bi novčano
pomogao Vujasinovića kome j e bio zahvalan zbog usluga učinjenih n j e g o -
voj verenlci. Pošto trenutno nije imao novaca, da j e na korzu našao
Tripkovića Miodraga i ovoga pitao da li bi hteo novčano da pomogne
jednom čoveku koji će mu novac posle vratiti 1 za koji će novac on
garantovati. Tripković da je pristao i jednoga d a n a upoznao ga sa »Jovom«
t j . Bosakom Josipom. Dalje se vidi, da j e Sperac sa ovim bio upoznat
zbog saradnje, a ne zbog m a t e r i j a l n e pomoći Vujasinoviću.
Na str. 88 vidi s e ^ đ a je opt. Tripković Miodrag izjavio, da Je Sperac
u jednom razgovoru rekao mu, da bi trebalo pomoći nekom mladiću Todoir Vujasinović
imenom »Jovo«, a ne Vujasinović Todoru, te da ga je Sperac upoznao sa
tim »Jovom«. MUČNE GODINE
Osim toga se iz navedene p r e s u d e vidi, da je pomenuti i »Vladimir« *
odnosno »Panta« identičan sa Bumbulović Mihajlom zv. »Mika«, sa Trlp-
kovićem Miodragom. ' Izdavač:
»Svjetlost«, izdavačko preduzeće, Sarajevo
Za izdavača:
Vladimir Kn or
Tehnički urednik:
Hilrno H a d ž i ć
Korektor:
Mustafa Džemidžić
Štampa:
Novinsko preduzeće »Oslobođenje«, Sarajevo
Za štampariju:
P. G r i n f e l d e r

257