ČAROBNJAKOV ŠEGRT

-
Evald Flisar

1
 "Ti
me
tražiš,
a
ja
te
nađem."

Na kraju klisure mi je Ali pokazao jedan od snežnih mostova, po kojima je čuven Kašmir.
Svake zime sneg zaveje udoljice i rečna korita i kad po vrhu zamrzne, voda iskopa prolaz po
dnu, pa se sliva kroz nevidljiva, nečujna, a po površini možeš ići po snegu sjedne strane na drugu.
Kasno u proleće, kad sneg počne da kopni, postaje prodor vode sve veći a snežni most, koji se uspinje
nad njim, sve tanji. Na kraju u njemu zevne raspuklina. Dok nije preširoka, možeš je preskočiti, a pri
kraju jula je to već opasno. Krajem septembra, pre naleta nove zime, niko se ne usuđuje na trošne
strukture.
Jesam li stigao prekasno? Moj put mi se iznenada otkrio u obliku simboličnog skoka preko
rapukline u snežnom mostu i život mi se otkrio u duhu kao večna serija takvih pokušaja, zaleta
sjedne strane na drugu, padova u dubinu, ponovnih skokova, traženja novih mostova, onakvih gde rupa
u sredini nije preširoka i gde ću imati bar malo nade da se ne sunovratira.
Šta je bilo na drugoj strani?
Deo mene samog koji je intelektualno vaspitanje odgumulo od mene? Nagonski, intuitivni deo,
koji me je pratio tokom života kao senka mojih racionalnih činova, nikad daleko, a nikad dovoljno
blizu da bi se dotakao?
Već dugo sam slutio da imam dvojnika, s kojim sam bio blizak u detinjstvu. Ništa nismo skrivali
jedan pred drugim. Onda, ne znam kad i zašto, između nas se pojavilo nepoverenje. Okolina u kojoj
smo učili i rasli se postavila na stranu mog intelektualnog ja i nagonski deo se (zatomljen u školi, na
univerzitetu, u društvenoj realnosti) osramoćen povukao.
Nastanio se u dimenziji bivstvovanja, koju intelektualni ja nije hteo da prizna kao ravnopravnu
jer je bila neprotumačljiva i nenaučna, iako se stalno potvrđivala u iskustvu života. Senoviti, nagonski
dvojnik me je pratio kao verna žena koja zna da će mužu dosaditi besplodno životarenje u svetu
racionalnih koncepcija i da će, uz osećaj krivice i u strahu daje možda već zakasnio, doći daje traži.
Kad sam se s Alijem penjao prema pećini Amarnat, u mene se ušuljalo osećanje da se po
suprotnom obronku uspinje neko ko mi je strašno poznat. Zagledao sam se na onu stranu i učinilo mi
se da se na grbači grivastog, kratkonogog ponija uspinje prema vrhovima moj potisnuti dvojnik bez
koga je život postao tako nepraktičan i nesnosan. A predugo sam odgađao; mostovi, koji bi nas inače
brzo zbližili, istopili su se. Sad je između nas zjapila praznina, koju moj nespretni, provera-vajući
intelekt ne bi mogao da preskoči bez katastrofalnog pada u tamu i tuđilo. Zato sam došao u ove
planine: da nađem čoveka, koji bi znao i hteo da mi pokaže kako da izbegnem katastrofu. Jer, osećao
sam da moram taj skok da učinim. Sad ili nikad.
Već pre polaska sam znao da idem da tražim tog čoveka, a tek ovde putem metaforične podobe
snežnih mostova mi se razotkrivalo šta radim u himalajskim gorama mesec dana pre dolaska zime.
Svrhu puta mije čudesno raskrio legendarni kraj Šivinog sveta, koji je iznad granice drveća postajao
sve nestvarniji, gotovo sanjarski svojom tihom, pretečom lepotom.
2
 Ispod nas je zablistalo sivo-zeleno jezero Šešnag čameći u senci tri snežna vrha. "Ovamo,
Sahibe, - zamahnuo je Ali prema njemu -"hladna voda, zdrava voda, ovde Sahib mora da se okupa!"
Sahib je odvratio da ga ledeno kupanje nimalo ne privlači. U istom trenu mije sinulo da ću morati da
se odviknem od običaja mekušca; preobraženje duha je nemoguće bez preobražaja tela.
Naišli smo na grupu hodočasnika, koji su se obliveni suncem odmarali na stenama pored staze.
Ali im je dobacio nekoliko kašmirskih reči, koje su izazvale smeh i čuđenje. Kad smo već prošli, čuo
sam da mi se podrugljivo podsmevaju. Ali se okrenuo prema meni: "Sahib je zakasnio, u pećini nema
više lingama. Sahib je morao da krene na hodočašće pre mesec dana."
Znao sam to. Znao sam da neću videti falusni ledeni stalagmit, koji se svako leto tajanstveno
pojavi u Armanskoj pećini i raste i sahne od mene do uštapa te postiže naj veći uspon u vreme
avgustovskog punog meseca. Tada se u pećini i ispred nje okupi gomila hodočasnika. Dopešače i
dojašu na magarcima, mulama i ponijima u uskom redu, koji se vijuga po kamenitim obroncima poput
zmije, simbola hinduske opsedhutosti svime što je povezano sa Šivom, tim strašnim bogom koji
stvara i razara. Svake godine dolaze hodočasnici. Razgledaju čarobni ledeni stup, polože ispred
njega darove i cveće, nauživaju se ekstaze, koji bar delimično prouzrokuje nedostatak kiseonika
(pećina leži četiri hiljade metara iznad mora) i pijani od božanskog doživljaja vraćaju se zatim
vapijući na sav glas: "Džaj Šiva Šankar." Vraćaju se putem po kome se zmija hodočasnika još napinje
uzbrdo mimo logorišta od prethodne noći, koja su posuta izmetom, mimo trupala magaraca i ponija,
koji su klonuli ili skliznuli preko ivice pećine.
Znao sam da sam stigao suviše kasno da bih doživeo ekstazu, ali to mi nije smetalo. Radovao
sam se tišini, samoći. Na put me nije odvela želja da se bacim na tlo ispred izdanka leda. Šiva je za
mene bio samo koncepcija iako primamljiva, ipak udaljena kao sneg na planinskim grebenima,
upotrebljiva samo kao metaforično sredstvo očiglednog prikaza duhovnih stanja i namena. Uzrok
mog hodočašća je bio drugačiji. Saznao sam da ću kod pećine naći samotnog mudraca, kome sam do-
lazio u nadi da će mi dozvoliti da budem u njegovoj blizini i pomoći mi, prema sopstvenom shvatanju,
da prevazidem prazninu preko snežnog mosta moje duševnosti.
Moj konjovodac to nije znao. Za njega sam bio radoznalac, posmatrač planina. I dobro je da je
bilo tako. Najzad i čovek, kome sam odlazio, nije znao da sam na putu. Iako u to nisam bio ubeden
jer, poziv, onaj promukli glas, koji me je dozivao iz snova na budnost i javu, počeo je u visinama da
zvuči vrlo razgovetno.

Preko Mahagunskog prevoja stigli smo do visoravni, koja leži četiri hiljade metara iznad
morske površine. Znao sam da će mi se gradske navike osvetiti u planini, ali sve do prevoja nisam
osetio ništa osim vrtoglavice i bolova u napinjućim se plućima. Ali, kad smo se po strmom obronku
uputili prema senovitoj visoravni Pančtarni, po kojoj je strujao hladan vetar, sivkaste stene i
granulirane planine su se iznenadnim udarom zavrtele i potonule u tamu.
Kad sam otvorio oči, iznad mene se nadvilo Alijevo zabrinuto i zlurado lice: zabrinut zato jer
je znao da će sa mnom imati neprijatnosti, a zlurad jer je u mojoj slabosti otkrio priliku da se sveti
za ulizištvo, kojim se čitavo vreme odazivao na moju malorečivost. Sad mi je sinulo u glavi. Sad može
da me pokrade. S ponijima da se vrati u Pehalgam. Ili da me kamenom udari po glavi.
A to je bila samo munjevita misao, koja je naglo potonula u osećanje malaksalosti. Na obrazu

3
sam osetio nešto lepljivo što puzi, pa sam ispružio jezik i liznuo krv. Kad sam se u nesvesti srušio s
ponija, udario sam glavom o ivicu stene. Puzeći vlagu sam osećao i u kosi, na desnoj strani lobanje.
Četvoronoške sam se odvukao do potoka i zamočio glavu u plitku vodu, koja je prskala po kamenitom
rečnom koritu. Gledao sam kako tamni od isprane krvi. Ledena hladnoća me je zapljuskivala po
obrazima i otrzala iz nesvesti. Ali je raširio vreću za spavanje i ja sam se drhtureći uvukao u nju.
"Čaj" - slabašno sam zagrcao - "čaj".
Bez oklevanja Ali je iz prtljaga izvukao plinski plamenik i limeni lončić zahitio vodu iz potoka i
pristavio; izvesno vreme se mučio šibicama, koje mu je vetar stalno gasio, a konačno je shvatio da
mora vetru da okrene leda.
Buljio samu sivo-beličaste obronke planina, koji su opasivali visoravan. Uhvatio me je strah da
neću moći dalje. Imao sam uobičajene simptome visinske bolesti: vrtoglavicu, šum u ušima,
zaduvanost, bolove u prednjem delu glave, srce mi je divljački tuklo, povraćalo mi se, žedneo sam
užasno. Moj uspon je bio prebrz. Trebalo je da dozvolim telu da se polako privikava. Kajao sam se
zbog glupe žurbe, ali bilo je prekasno.
Posmatrao sam turobno povijene ponije koji su drhtali na oštrom vetru, uskraćeni za pašu na
goloj visoravni. Gledao sam Alija koji je čučao kod plinskog plamenika čekajući da voda zaklokoće u
loncu. Za njega to nije bio prvi put do pećine. Pre polaska se pohvalio da je odveo tamo već hiljade
hodočanika. A većinu, naglasio je, radi obrednog razgledavanja ledenog lingama. Kraj septembra je
za njega već kasno.
"Sahib neće ići dalje?" Nasmehnuo se kad mije doneo čaj. Oslonio sam se na lakat i srkao
gledajući po visoravni licem prema vetru, koji je mirisao na sneg. Kad se šum u ušima ublažio, opet
sam u naletima vetra čuo onaj daleki prozukli zov; poziv, koji je ujedno postao upozorenje. Znao sam
da više ne mogu nazad jer sam već bio predaleko od početka. Nikad u životu još nisam bio tako blizu
cilja, za koji sam slutio daje cilj svih mojih napora. Konjovodac se najverovatnije radovao mogućnosti
da se vrati u Pahalgam dan ili dva pre dogovorenog vremena jer kad mi se vratila snaga i kad sam
rekao da idemo dalje, lice mu je prekrila senka ljutnje.
"Sahib je zakasnio", - ubedljivoje uzviknuo spremajući opremu - "nema više lingama u pećini,
Sahib je morao doći u avgustu, sad se ne isplati, sve je prazno, sve tiho; ako Sahib nastavlja dalje,
još će se više razboleti!"
Hladno sam mu predložio da se okrene i vrati nazad, a ja ću već sam naći pećinu. Ove reći su ga
bacile nazad u poslušnost, koja je bila karakteristična za njega. Njegov trenutak likovanja nije bio
duži od moje slabosti; to me je naučilo da prema njemu ne smem da budem suviše popustljiv.
Nasred visoravni smo naleteli na stršeci kostur ponija, koji je poginuo tokom avgustovskog
hodočašća. Ovo nije bio milostiv put za životinje, a posebno za ponije, kojima je potrebna redovna
ispaša; mule bi bile primerenije, iako su tvrdoglavije i samo prutom se nagone preko Mahagunskog
prelaza. "Svake godine ginu poniji", - tužio se Ali -"svake godine, a onda ih oglodu jasrebovi." I naš
teretni poni se najednom zaustavio i nije hteo protiv naleta vetra, koji je fijukao; Ali je morao da ga
rastovari i tera dalje udarcima nogu.
Nedugo nakon toga i ja sam razjahao jer se staza opet ustremila u kamenite obronke i vijugala
se, uzana i smrtno opasna, između pećina sve više i više. Zaduvanost se polako vraćala, a u glavi sam
opet osećao dodir nesvestice, opet mi je uzburkano srce paralo strah da ću pasti zanemogao i viseći
nad provalijom.
Pred očima mi je počelo da se magli. "Odmor" - prodahtao sam - kratak odmor, odmor." I
spustio sam se na zemlju uz silovit šum u ušima, na ivici svesti, na ivici provalije.
Sunce je zalazilo. Mlaz je dobijao ukus nečeg čeličnog i davećeg. "Sahibe', vikao je Ali negde
iznad mene - "ovde se ne možemo odmarati. Konji će se okliznuti i pašče u provaliju." Čuo sam kako ih
napola vuče, a napola gura uz strminu. Zvuči su se ubrzo utišali. Ležao sam na kamenitoj litici, tresući
se, izložen lakomim senkama sutona, više kandidat za bolničku postelju nego za napore psihofizičkog
4
preobražaja.
Ali se vratio i pomogao mi da se dignem na noge. Dozvolio sam mu da me uhvati ispod ruke i
napola me vuče, a napola podupire uzbrdo odmarajući se u svakoj okuci. "Nije više daleko", - govorio
je i njegov glas je zvonio u vetru kao da dolazi iza dalekih gora - "još malo, još malo, zašto se Sahib
ne potrudi?"
Opet je koristio trenutak moje slabosti da se pravi važan, da prevazide beznačajnost, koju je
svaki dan doživljavao u ulozi konjovodca. A ovog puta nisam osećao netrpeljivost prema njemu nego
pre drugarstvo jer je osećanje beznačajnosti iznenada prelilo i mene. Rodilo se iz dimenzija kraja,
koji mi se otkrio u krutosti svoje uzvišenosti; tako jednostavno po svom sadržaju: uskipeli vrhovi,
mračna dolina, ponor, sunce, senkc; tako nestvarna i božanska daje moja zaduvana ljudska telesnost
bila više na njoj nego u njoj: poput prsta kad dotakne fotografiju i ne može da prodre u sliku preko
koje klizi. To je svet Šive, božji svet udaljen uprkos blizine, nedohvatljiv uprkos fizičke prisutnosti.
U udaljenosti planina smo bili svi, ja, Ali i tri ponija samo izmoždene mušice, koje su puzale preko
platna grandiozne slike prirode u galeriji postojećeg. Stigli smo do ponija, koji su se drhtureći u
vetru pribili zajedno. Ispod nas se otvorila duga dolina, toliko uska da se sunce u njoj ne zadržava
duže od dva sata na dan, od ivice do ivice pokrivena prljavo-riđkastim snegom. Bogzna zašto je čak i
sneg u toj zatvorenoj dolini navukao zaštitnu boju okoline. Kad smo se spustili u nju i odjahali njome
dok je zvižduk vetra ostao u obroncima, obavila nas je duboka tišina: tu i tamo samo udar kopita o
kamen, šuštavi topot po snegu, šuplji otkucaji srca, koji su zevali krv u lov na kisconik. Rečno korito
nalevo je pokrivao led, mestimično napuknut. Daleko napred i nazad je sunce pozlaćivalo vrhove.
Konačno smo tom hladnom alejom stigli do mesta, gde su se ispred nas pojavili masivni
piramidalni obronci planine Amamat, preteče u sopstvenoj scnki, mnogo strmiji nego što sam ja
zamišljao, posuti stenjem. Gore, visoko, vrlo visoko su mračno zjapila usta svete pećine. "Onamo,
Sahibe", - likujući je pokazao Ali kao da sebi pripisuje zaslugu za to čudo prirode.

3.

Bio sam na cilju. A nešto nije bilo u redu: usta pećine su zjapila gotovo u podsmehu. Sjahao sam
i uputio se uzbrdo. "Sahibe", - zadržavao me Ali - "tamo dole, pogledajte, sveti potok Amarvati,
tamo se hodočasnici okupaju pre nego što se upute u pećinu!" Odgurnuo sam ga i počeo da se penjem
prema ulazu. Osećao sam da će uskoro zanoćiti i sve potonuti u mrak.
Ispod svoda sam stupio u vlažnu unutrašnjost, u kojoj je kapalo. Zapahnula me je memljiva
hladnoća. Prvih nekoliko trenutaka nisam video ništa. Zatim su se iz tame polako izljuštili obrisi jame,
koja je četrdeset metara široka, trideset metara visoka i trideset metara duga. Strmom stazom
sam dospeo do gvozdene ograde iza koje sam primetio obrise nekakve gomile. Naslutio sam daje to
uvelo cvece, koje su hodočasnici mesec dana ranije naslagali na mesto gde se (ili bi se) pojavio
stalagmit leda. Otišao sam nazad na dno pećine, koja je bila zastrta otpacima. Tišina me je na kraju
uverila da u pećini nema nikog drugog.
Vratio sam se u umiruću svetlost dana. U grlu me je davilo. Gde je čovek koga sam tražio?
Nema ga ovde. Ovde ne bi mogao da živi, u ovoj divljoj praznini. Predstavljao sam sebi, ne znam
zašto, da u blizini pećine leži naselje ili neki manastir. Saznao sam u Londonu, raspitao se u Delhiju,
raspitao se u Singapuru i deset ljudi mi je garantovalo da ću čoveka, koga tražim, naći samo u
Amamatskoj pećini, nigde drugde. Deset ljudi, rekao sam sebi, ne može da laže. Deset ljudi ne može
da laže. A nešto je bilo jasno: pogrešio sam ja. Došao sam nizašta. Daleko ni zbog čega.
Skliznuo sam se na mokri pod i naslonio na stenu. Suze su lile iz mene kao iz uvredenog deteta.
Čiji je bio klik, za koji sam mislio da me poziva u ovu pećinu? Da li mi se začeo u bludnom duhu kao
opravdanje za put, koji bi mi se inače učinio prenapomim i preglupim?
U tom trenutku mi se samom usred himalajske pustoši i u nadolazećem mrazu noći učinilo
5
užasno glupo sve od početka do kraja: moja lakoverna želja za psihofizičkim preobražajem, moja
odluka da uprkos dugogodišnjoj sumnji u korist ovakvih podviga potražim učitelja, pa odluka da
izbegnem popularne udobne ašrame i da je bolje da se predam na milost i nemilost jednog od
tajanstvenih himalajskih jogija samotnika, pa ubedenje da su moja raspitivanja bila dovoljno
temeljna i da me put vodi pravom guruju, onakvom koji u meni neće videti prenapetog glupana, s kojim
ne vredi gubiti vreme; sve to mi se najednom učinilo nedolično razboritosti, koju sebi rado
pripisujem. Zašto sam došao? Ni na ovo pitanje u tom času nisam znao da odgovorim.
Uz podnožje uzvišice je Ali već rastovario opremu, postavio šator, raširio vreće za spavanje,
upalio plinski plamenik i pristavio veliki lonac za supu. "Je li Sahib video Šivin lingam?" - Podsmehnuo
se. - "Sahib je morao da dođe u avgustu, sad je prekasno."
Uvukao sam se u vreću za spavanje i zurio u žuto-plave tračke plamena, koji su pištali iz
plamenika. Sahib možda uopšte nije smeo da dođe, prostrujala mi je poražavajuća misao. "Ali," -
rekao sam posle izvesnog vremena zagledavši se u obronak - "ko živi u pećini?"
"Samo Šiva, Sahibe." - Odvratio je i pomirisao zamotuljak koncentrata za supu, koji je upravo
otvorio. "Lepo miriše." Sadržaj je istresao u uzavrelu vodu. " Da, Sahibe, u pećini živi Šiva sa svoje
tri žene. Tako kažu Hindusi. Menije svejedno, ja sam musliman i idem na hodočašća samo zbog
zarade." Nasmejao se kao zbog hindusa. "Nijedan čovek ne živi u pećini?"- čačkao sam dalje."
Nijedan sadhu, nijedan jogi?"
Nasmejao se: " Kako bi čovek živeo gore u pećini, Sahibe? Čime bi se hranio? U vreme
hodočašća mu tu nahrupi mnoštvo sadhua, jogija i sanjasija. Većina ih dođe i ode kao ostali
hodočasnici. Samo jedan ponekad ostaje duže vremena. Stari Jogananda."
Tako naglo sam skočio da sam srušio lonac s našom večerom sa plamenika. "Ali!" Viknuo sam i
privukao njegovo preplašeno lice tik do svoga. "Ali," - zasopio sam - reci mi, ili ću te ubiti, gde je
Jogananda, zašto nije u pećini, gde je otišao?"
"Ladak." - Izbruhnulo je iz njega. Sav je otvrdnuo od straha. "Svake godine kad ode, ide u
Ladak."
"Ladak", - povukao sam ga još više- "Ali, Ladak je budistički!" "Sahibe", - danuo je - "stari
Jogananda je budista, musliman, hindus, sve. Stari Jogananda je Buda. Stari Jogananda je Šiva.
Stari Jogananda je u Ladaku!"

4.

Po dolasku u Leh sam iznajmio skromnu sobu i prepustio se odmoru. U glavi mije šumelo. Pred
očima su mi igrali prizori iz proteklih dana: lica Baltistanaca, Tibetanaca, Ladakijaca, indijskih
zvaničnika i trgovaca, s kojima sam doputovao, pa zelenilo kašmirskih dolina, koje su bile, činilo mi
se, u drugom udaljenom svetu; u prijatnijem nego što mi se na prvi pogled učinio "mali Tibet".
Simptomi visinske bolesti su se ublažili po povratku u Srinagar, ali čim je autobus prošao po
serpentinama u Leh uspinjući se preko prevoja Lamajuru, vratili su se i ostali u meni kao trajno
upozorenje, jedan od saputnika, bradati kašmirski trgovac, strogo me je opomenuo da prva dva dana
provedem na leđima ispod tri jastuka. A ako me, dok mi je hladno, uhvati želja da se zagrejem brzim
hodom, neka to izbijem sebi iz glave!
Čudan svet, kazao je. Strancima se dešavaju čudne stvari. Na otvorenoj visoravni, gde
temperatura često prede trideset stepeni iznad nule, postane im toplo, pa svuku kapute. Iza toga
odu u hladovinu. A tamo ih pogodi poput sekire, zavrti im se, pokosi ih, pošto su prešli preko linije
večne senke, gde je dvadeset stepeni ispod nule. Vazduh je tako redak da se posle nekoliko koraka
ubrzanog hoda počnu gušiti. To ne važi za domaćine jer imaju neverovatno proširene mišiće srca. Ali,
6
to je rezultat stogodišnjeg prilagođavanja, pa da ne mislim da ću se priviknuti za nekoliko dana.
Ladak nikad nije bio gostoljubiv prema strancima. U šesnaestom veku je mongolski osvajač
Daulat Beg doveo bandu ratnika iz Sinkijanga preko Karakorumskog prelaza na visoravan Ladaka. U
podnožju prevoja ga je sustigla snežna mećava i u nanosima je izginula većina njegovih ljudi. Samo
trojici je uspelo da pobegnu nazad preko prevoja. Uz podnožje sada stoji seoce Daulat Beg Oldi,
"Dautal Beg Pogubljeni", simbolično upozorenje Kinezima.
Deo Ladaka, visoka visoravan Aksaji Čin, spada pod kinesku vojnu upravu; preko nje su Kinezi
1950. godine ukoračili u Tibet. Nema sumnje da je Ladak za njih strateški važan. Manje važan je na
prvi pogled za Indiju, koja sve od primirja 1963. godine izdržava u Ladaku trideset hiljada vojnika.
Postoje put, koji vodi iz Srinagara u Ladački glavni grad Leh, prohodan zbog usova i snega samo od
kraja maja do početka novembra, treba većinu namirnica dovesti vazduhom; Četiri tone godišnje za
svakog vojnika. Za prevoz svake tone robe potrebno je osam hiljada litara goriva. Avioni se usuđuju
do krova sveta samo u ranim satima, pre nego što visoravan prekriju mračne senke, a svaki mora da
se probija kroz lavirint kanjona, pećina i stršećih vrhova.
To je visoka cena za sumnjivu stratešku prednost. A cena nije samo materijalna. Vojnike
napada plućna odomatoza. Zbog nedostatka kiseonika im se plućni mehurići pune vodom i oni umiru za
nekoliko dana. Česti su i slučajevi snežnog slepila. Vojnici su stalno umorni, nekima se ukiseli mozak,
pa ne mogu misliti, a neki gube pamćenje. Nekima posedi kosa već posle godinu dana na visini. Mnogi
postaju impotentni. Svima se proširi srce.
Ladačani su mahom nomadski čobani i seljaci. Nema ih mnogo: svega dvesta hiljada. I broj
rođenja opada, navodno zato jer je strašno hladno. Običaj je, takode, da svaka porodica pošalje bar
jednog sina u manastir. Budističke lame, kojima nije dozvoljeno da se žene, obavljaju uloge učitelja,
lekara, astrologa i zemljoposednika. Zimi se ljudi zavuku u kuće da prezime kao medvedi, a krvni
pritisak im se snižava i srce laganije kuca. Tokom kratkih letnjih meseci ožive: igraju, pevaju, a
praznik se niže za praznikom i obred za obredom.
Očekivao sam da će visoku visoravan pokrivati snežni nanosi. A u stvari veći deo snega i zimi
ostaje na obroncima planina, koje strče u nebo na sve četiri strane. Drugde u himalajskom masivu je
granica večnog snega na tri hiljade metara nadmorske visine, a u Ladaku je na šest hiljada metara,
jer je vazduh tako suv. Vetrovi su siloviti, ponekad topli, a katkad hladni. Uzrokuju ih iznenadni
padovi temperature, koja se kreće od trideset stepeni ceizijusa iznad nule do Šesdeset stepeni
ispod nule. Drveća je malo: raste samo nisko grmlje. Divljinom se šunjaju riđi medvedi, snežni
leopardi i planinske antilope.
Kroz prozor sam posmatrao dolinu reke Ind, grad Leh i zapuštenu devetospratnu kraljevsku
palatu iz šesnaestog veka, praznu, opako napuklu. Na grad sivo-mrkih kuća ravnini krovovima i
kvadratnim prozorima, planinski, azijski, naizgled bez nedokučivih tajni. Uhvatio me strah da i ovde
neću naći starog Joganandu. Šta bi mogao da radi u ovom gradu od sunca potamnelih tibetanskih lica,
u srcu tradicionalnog lamaizma, on, indijski braman?

5.

Idućeg jutra sam pregledao zalihu namirnica, koje sam dovukao sa sobom. Imao sam konzerve s
mesom i pasuljem, imao sam suve kobasice, zamotuljke koncentrata za supu i vitaminske dodatke.
Imao sam čaja, hvala bogu jer me je maslen ladački čaj terao na povraćanje, a i bočicu tableta
aspirina, iako mi nije bilo jasno kakvih bolova se bojim. Imao sam i plastičnu posudu koncentrata

7
mleka. Odlučio sam da živim skromno i da se što pre naviknem na lokalnu hranu, mada sam znao da u
planinskim selima neću dobiti ništa drugo osim "Čampe" (jelo od ječmene prekrupe) i tu i tamo
parčence sira.
Kad sam izašao na ulicu, sa neba su se spuštale ruke visinskog sunca i stegle me u vrtoglav
zagrljaj. Razlika između temperature u hladu i na suncu j e bila toliko velika kao da se iz frižidera
uđe u zagrejanu sobu. Prosto sam osećao kako me mukotrpno napušta melanholija, a zamenjujeje
gotovo raspojasana vedrina.
Skrenuo sam prema bazaru i utopio se u komesanje preplanulih tibetanskih lica, raspucale kože
visokih budističkih kapa sa zavrnutim ivicama, tirkizima ukrašenih ženskih šešira, kaludera u mrko-
crvenim mantijama, indijskih vojnika, dronjave dece, šugavih kerova, koji su cunjali po otpacima. Žene
su prodavale repu i ječam, a muškarci marame, šalove, torbe, pojaseve, zemljane sudove. Sa kola
medu tezgama dečaci su donosili sanduke pune raskokodakanih kokošaka. Gužva meje najzad izbacila
pred krezubog starca, koji je prodavao paraferna-lije himalajskog sujeverja: srebrne amajlije za
zaštitu od zlih duhova, od bolesti i besnih pasa; zmajevima i trubama ukrašene oltarčiće, pa trosekle
obredne mačeve za borbu protiv strasti, neznanja i nasilja.
Ranije bi me ovaj verski folklorizam interesovao čak oduševljavao, a ovog puta je u meni
probudio netrpeljivost i srdžbu. Umesto da osećanja prigušim, ja sam ih naduvao i u središtu sam
otkrio njihovo seme. Nisam se bojao da u toj sujevemoj okolini neću naći mudraca Joganandu. Ovaj
strah je bio samo kamuflaža, kojom sam prikrivao pravi strah - da ću ga naći i da će ova okolina biti
mera njegove izuzetnosti - nešto egzotično i ezoterično, nešto duhovno svakako, a vrlo daleko od
onog što sam došao da tražim.
Skrenuo sam u vijugave ulice staroga grada, pa sam pomislio da sam ga uvredio i da će me
gurnuti preko praga.; A ljubazno meje odveo do trgovine preko puta, pred kojom je sedeo
debeljuškast mlad Ladača-nin s izvezenim kapčetom na glavi. Govorili su, tibetanski. Debeljuškasti
mladić je odmahivao glavom. Mimo je prošao kaluder s naočarima, a na leđima je imao dve torbe.
Zaustavio se. Sva trojica su razgovarali desetak minuta kao da su zaboravili na mene. Monah je
najzad otišao dalje. I ja sam se oprostio.
Tada je ljubazni trgovac potrčao za mnom i vukući me za lakat odveo preko ulice u svoju
radnju. "Kaluđer poznaje Joganandu." -Rekao je. Preplavila me je slabost, pa sam se morao nasloniti
na zid.

"Gde ću ga naći?" - Molećivo sam se okačio za trgovca. - "Možda u lamaseriji Tikse, ili u
lamaseriji Lamajuru. Kada dođe u Ladak, uvek poseti lamaseriju. Tamo dobija smeštaj i hranu."
Požurio sam prema nižem deiu grada i u državnom uredu za informacije se raspitao koliko je
lamaserija u Ladaku. Službenik mi je rekao da mi ne može kazati tačan broj jer skoro svako selo ima
svoju. U nekima žive samo tri do četiri kaluđera, a u drugima ih boravi više od stotine. Na listić je
mrzovoljno našvrljao imena najvećih.
Kad sam isteturao na ulicu, skoro sam izgubio tlo pod nogama; poput pijanca sam oteturao
nazad prema bazaru i konačno izvalio na stepenište nekog templa. "Biggest gompa is Himis Gompa." -
Pisalo je na plakatu. Četrdeset kilometara od Lena u pravcu Manalija. Deset kilometara od Lena je
Tikse Gompa. Dvadeset kilometara na istok je Fian Gompa. Ispod prevoja Fatu-la, blizu puta iz
Kargila u Leh je Lamajuru Gompa. I da hoću da obiđem samo glavne lamaserije, bilo bi mi potrebno
najmanje tri nedelje.
Zatvorio sam oči i naslonio se na zid. U menije kuvalo. To je bila mešavina besa, uvredenosti,
samosažaljenja. Kad sam posle dužeg vremena otvorio oči, ugledao sam prosjaka. Sa bambusovim
štapom u ničije stajao ispred mene i gledao me. Bio je čudan prosjak, obučen u izbledelu žućkastu
odoru, sa cvetnim vencem oko vrata. Oko struka je imao savijen džak. Imao je visoko ispupčeno čelo
i ćelavo teme, a odostraga i s obe strane seda kosa mu se spuštala prema ramenima. I u čupavoj
8
bradi je imao sede pramenove. Smeškao se posmatrajući me začuđeno i radoznalo, a istovremeno
ljubazno, toplo.
"Gde si bio tako dugo?" - Rekao je na engleskom. - "Ti dolaziš da me tražiš, a ja te nalazim; da
li je to dobar početak?"

6.

Otpešačili smo do lamaserije Tikse. Stari Jogananda u početku nije bio razgovorljiv, ponekad
se zaustavljao i cinično mi se kezio. Njegovo suvo telo je žarilo snagom, koja mi se činila
iznenađujuća za starca, iako snaga nije prava reč jer se radilo o lakoći i telesnoj harmoniji. Kročio je
hitro i ubrzo sam se zaduvao, počeo sam da zaostajem, a posebno na strmim stazama, koje su mu se
bog zna zašto činile primerenijim od puta uz reku. Težina ranca me je vukla nadole i natrag u dolinu.
A stari nije voleo da Čeka, pa je nestao iza okuke.
Dođavola s tobom, mislio sam u besu i razočaranju. Disao sam isprekidano. Daleko dole sunce
je obasjavalo polovinu grada Leh, dok je druga polovina bila u senci, a i ja sam bio u senci ispod
ispupčene litice i senka je pokrivala i sve moje nade, koje su se čudesno rascvetale sat ranije.
Starije bio tako malorečiv, tako podrugljiv, čak ironičan, da me je to bolelo i plašilo jer sam
naslućivao da mu se ne sviđam i da će naš odnos umreti već u zametku.
"Ti me tražiš, a ja te nađem." - Rekao je. Prvi tren u njegovim rečima nisam video ništa više od
šale. Iz pripovedanja drugih sam znao da skoro svi indijski jogiji ovako dočekuju zapadnjake, koji im
dolaze u želj i za samospoznanjem. Ovim žele da stvore utisak da su dalekovidi. Ubeden sam bio da
Jogananda nije imao tu ramenu Mislio je naj verovatnije da me je našao onda kad su mu drugi rekli da
ga tražim. Uprkos toga je bilo očito da ga moje prisustvo ne iznenađuje, a i ne smeta mu. "Idem u
Tikse" - rekao je odsečno pevušeći indijsko-engleskim akcentom - "a ti hajde sa mnom, ako želiš."
Ispričao sam mu o zovu, koji me je vodio k Amarnatskoj pećini, te o sigurnom osećanju da me
zove on kao da zna da dolazim. Nasmejao se i kruto rekao: "Prijatelju, ne prebacuj na mene
odgovornost za ono što ti se mota po glavi!" Kad sam iz hotela doneo ranac, zavrteo je glavom: "Toliki
teret tegliš sa sobom? A u glavi imaš verovatno dve hiljade knjiga. S ovolikom težinom ćeš potonuti u
zemlju jer ja hodam po živom pesku."
Samo idi, pomislio sam, kad me je sasvim zaduvanog ostavio na obronku. Napola sam se nadao
da ću ga sustići, ili da će se vratiti, ili da će me negde pričekati. A napola sam slutio da neće da se
prilagodava mojoj trapavosti, nego ostavlja meni da odcrijem kako mogu da ga dosdgnem. I da mu je
svejedno ako to ne otkrijem.
Naprtio sam ranac i odgegao se dalje. Iz hladne senke sam ponovo izašao na sunce. Iza okuke
sam naleteo na neobičan prizor: Jogananda je nasred kamenite staze stajao naglavačke, okomito,
nepokretno. Samo ivice odore, koja mu se nabrala oko struka, lepršale su se na vetru. Temenom je
počivao na okruglom pljosnatom kamenu. Disao je mirno, jedva primetno. Noge, na kojima je imao
cipele od jakove kože, bile su blago razmaknute. Posmatrao me je odole kroz spuštene kapke.
Čekao sam da stane na noge. Kolena je polako skupio, zatim su mu se leda snažno izvila, a u
sledećm trenutku je imao na tlu odjednom i glavu i noge, onda je klečao, zatim se bez napora
ispravio. "A sad ti to napravi." - Zapovednički me je pogledao.
Odvratio sam mu da mi je lekar zabranio da stojim na glavi. Stari se nasmejao, pa je smeh
preleteo preko obronka i izgubio se u vetru negde iznad doline. To je bilo prvi put da sam čuo ovaj
njegov smeh, kojim se kasnije odzivao na svaku moju glupost. Žmarci su me prošli, kad sam ga čuo,
jer je bio grub i nipodaštavajući. "Čak i lekara si dovukao sa sobom" - rekao je - "a ne treba ti da
9
praviš stoj na glavi, prijatelju moj, jer već stojiš na glavi." Uzeo je svoj bambusov štap i krenuo
napred.
A ja za njim. Staza se počela spuštati i nisam više zaostajao. Stari je čak usporio korak, kao
da mi želi ugoditi, pa sam mu se u trenutku nepažljivosti skoro nabio u leda. Sa sunca smo otišli u hlad
i tamo je bez upozorenja seo na krajputaš. Zaustavio sam se ispred njega. Začuđeno me je gledao:
"Nećeš sam dalje?" Odvratio sam da bih više voleo s njim, ako mu je svejedno, dok mu se ne učini da
mu je to teško i da je gubitak vremena za mene.
" Zašto si došao?" Očekivao sam to pitanje i pripremio sam pravi esej odgovora. Na žalost, tog
trena nisam mogao da ih se setim. Jedino sam rekao da bih voleo da se preobrazim i postanem
drugačiji. "Drugačiji si" - rekao je - "kad bi hteo da postaneš takav kakav si, imao bi više razloga da
ostaneš sa mnom." Pa to je to" - rekao sam - "hteo bih u suštini da se nađem i preobrazim iz onog što
jesam u ono što je bar približno onom što sam bio. Voleo bih da zacelim jaz u sebi."
Prezrivo je zacoktao ustima. "Šta je suština kamena? Kamenitost. Šta je suština kiše?
Kišovitost. Kiša nije drvo, drvo nije sunce, sunce nije pacov. Šta je tvoja suština? Čovečnost. Jesi li
čovek? Ako razumeš to što jeste, onda jesi. Istina je ono šta je. Znaš li istinu?"
Odvratio sam da je još uvek tražim. Došao sam u nadi da ću je naći kod njega. "Istina je kod
mene?" - Začudio se. - "U mom džepu? U mom trbuhu? Između prstiju na nozi? Pokaži mije. "Video
sam da ga moja zbunjenost zabavlja.
"To nije nešto opipljivo." -Na kraju sam rekao. - "To je nekakvo saznanje, nekakvo viđenje.
Moj duh želi da obitava u miru. Ovaj mir želim da pronađem."
"Tvoj duh je nemiran?" - Upitao je. Priznao sam da jeste. "Tvoj duh je zbir tvojih misaono-
emotivnih procesa, koji se nikad ne prekidaju. Duh stalno traži, stalno skače naokolo i to što traži je
uvek u budućnosti, nikad u sadašnjem trenutku. U sadašnjem trenutku se duh ne može pokretati jer
nema prostora. Zato mu je potrebna budućnost. I prošlost. Duh se kreće u prošlosti i budućnosti, a u
sadašnjosti ne može. A istina je uvek u sadašnjem trenutku. Duh je uvek u prošlosti, ili u budućnosti.
Duh i istina se ne mogu sresti!'
Gledao me je izazovno i s visoka. Učinilo mi se da me iskušava i postavlja mi zasedu. Rekao sam
da naslućujem istinu kao nešto što prevazilazi vremenske pojmove, što je jednostavno jednako
prisustvo u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Nasmejao se: "Dragi prijatelju, kakve gluposti valjaš. Sve su to lepe reči, poezija
najbezvrednije vrste. Istina je opipljiva; kad je vidiš, osećaš je, kad je osećaš, čuješ je, kad je
čuješ, njušiš je. Istina nije u duhu i nije duhovna. Duh uvek luta po prošlosti i budućnosti i uvek skače
s onoga stoje bilo na ono šta će biti. Duh se bavi željama, nadama, planovima. Istina nije to. Traženje
postaje samo prepreka. Zato ti kažem da ne tražiš jer ćeš pogrešiti. Ne traži, nego nadi."
Dugo sam razmišljao o tim recima. Činilo mi se da shvatam ili bar slutim šta hoće da mi kaže.
"Ako je istina samo u sadašnjem trenutku" - konačno sam rekao - "onda nije trajna, onda je u svakom
trenutku drugačija."
"Rekao si strašno veliku glupost." - Kazao je. - "Sadašnji trenutak je samo jedan, a svaki idući
trenutak je već budućnost, već lukava igra duha, koji ne želi da se smiri jer se boji mira. Jer u
mirovanju mu je kraj."
"I da je tako" - ohrabrio sam se - "treba ovaj sadašnji trenutak naći, odrediti, ograničiti i
onda u njemu potražiti istinu."
Uzdahnuo je: "Sad vidiš prijatelju moj, kakav prepredenjak je taj tvoj duh i kako te
zaslepljuje i zavodi. To što tražiš postoji. To već postoji. To je gadan problem. Dok duh traži stvari,
materijalne i duhovne stvari, tog problema nema. Problem se pojavljuje kad duh počne da traži,
odnosno da određuje, kao što si rekao, sadašnji trenutak. Pošto taj trenutak postoji, postoje već
ovde, sada, duh se mora odreći traženja. A kako da se duh odrekne traženja? Duh je traženje. Sad

10
je cilj duha da ne traži. Ali, taj cilj je traženje. Traženjem se sve udaljuje. Tražiš boga i bog nestaje
u nebesima. Tražiš nirvanu i nirvana nestaje na završetak asketskih odricanja i napornih duhovnih
vežbi. Kad počneš nešto da tražiš, udaljuje se."
Gledao me je čekajući da nešto kažem. Sad nisam više smatrao da me izaziva, a sve njegove
reci su bile toliko paradoksalne da ih je sito mog razuma zadržavalo i odbacivalo. Rekao sam da
razumem i da istovremeno ne razumem.
"A znaš li zbog čega?" - Upitao je. "Ne razumeš zato što razumeš. Jednostavnije ti to ne mogu
reći. Duh hoće, zahteva, mora da shvati. I time reducira problem na nivo intelektualne zagonetke. I
to ostaje."
Odgovorio sam da ne vidim put do istine i da je možda odgovor u tome da istina ne može biti
više nego nesigurna slutnja.
"Zašto?" - Nestrpljivo je upitao. - "Pa rekao sam da je istina, koja je stalno prisutna, veoma
opipljiva. Možeš je opipati, čuti, omirisati, zar ti nisam rekao? Isključi duh. Isključi intelekt. Smiri
svoj nemirni duh, to komešanje svega mogućeg, koje je u tebi, pa će istina postojati i za tebe. Mir se
ostvaruje samo metodom, koji nije duhovni, koji nije intelektualni, nego fiziološki. Tajna je u tome da
nešto učiniš i da se zatim nešto dogodi." Odvratio sam da me je k njemu dovela upravo želja da se
izvežbam u metodama, koje spominje, jer zaista nisam očekivao da će mi sve što želim da nađem
opisati, odnosno daje ono što se može opisati išta vredno Metodi me interesuju, pa sam po to došao i
nizašta drugo.
Zaškiljio je, nabrao čelo i zurio u mene sumnjičavo i ljutito. "Nisi baš nevin" - rekao je - "ideje
i filozofije kuljaju iz tebe poput hiljade raznih korova iz zapuštene njive. Sve si posejao što ti je
vetar nanosio. I sad u tebi buja gustiš besmisla. Jesi li spreman da ga spališ? Ako nisi, biće i metod
potpuno bez efekta, a u mnogo čemu čak dodatni korov."
Dobacio sam da sam se našao u teškoj krizi i da sam spreman da žrtvujem i sve ono što on
naziva gustišem korova i što ja još uvek smatram daje zbir mojih iskustava i saznanja o svetu, a čak i
toga sam spreman da se odreknem, mada možda ne tako da sve to izbrišem iz sećanja, nego da možda
svemu tome pridajem manji značaj.
Gromoglasno se nasmejao da me je zazeblo. "E, baš si mi ti dobar" - rekao je - "ti si čudna
ptičica. Zašto ne odeš u Leh na vašar? Tamo ćeš s tim lepo zaraditi. Na ovom vašaru, prijatelju moj,
na žalost je drugačije. Ovde nema cenkanja i cene su užasno visoke. U ovoj igri moraš da staviš sve
na sto i nema garancije da nećeš sve izgubiti. Stvar je u tome da ćeš u najboljem slučaju izgubiti
samo korov. Ako si toga svestan, ne bojiš se gubitka. A time ti je već napola obećana pobeda."
"Odluči sam" -rekao je ustajući - "toliko godina si posvetio brižljivom negovanju korova da se
uopšte ne čudim ako ti je sada pri srcu."

I onda mesečina: gluva noć himalajskih visina, tišina u kojoj postaješ svestan disanja,
nadimanja grudi, zavisnosti od vazduha. Čučali smo ispod kamene litice. Ja sam do guše bio zavučen u
vreću za spavanje, a jogi je samo preko kolena prebacio ćebe. Na mesečini su mu se oči sjajile kao
divljoj mački. Ispričao sam mu kako sam pre osam godina, na prvim obilascima himalajskih planina,
pokušao izbliže da upoznam tibetanske tajne i da naučim veštine "tuma", zagrevanja tela unutrašnjom
toplinom. I kako mi to nije pošlo za rukom jer sam bio nedovoljno odlučan i suviše površan, skupljač
utisaka.
"Sad si drugačiji?"
Da, odgovorio sam. Drugačiji sam jer sam u nevolji i to što radim nije više intelektualna igra.
Drukčiji sam jer me više ne interesuje panoramska širina materijalne pojavnosti, nego me privlači
dubina. Ranije mi se kriza najavljivala slutnjama o bezizlaznosti, koji su poput bleska nailazeće oluje
11
dugo ostajale na horizontu. Sad sam u srcu oluje, sad je kriza istinska; tako jako da je nepotrebno
prazno čak i govoriti o njoj. Razrovan sam poput brazde, koja čeka na setvu iz koje treba da isklija
nešto što će da me spase. Bilo šta. Poput bolesnika na samrtničkoj postelji spreman sam da pokušam i
prihvatim bilo šta, čak i ono što sam ceo život razumom ili nagonski odbijao.
Upitao me je da li to znači da sam spreman da prihvatim i jak udarac u guzicu ako dobijem
garanciju daće me to spasiti tereta gluposti. Pošto u realnosti moja kriza i nije drugo nego teret
intelektualnih idiotizama, koji su počeli da me guše. Šta ću učiniti ako mi garantuje da će mi snažan
šut u dupe pomoći da smršavim? Osećao sam da mi se opet podsmeva, da me izaziva, traži granicu
moje ranjivosti. Odvratio sam da sam spreman da primim i udarac u dupe, odnosno sve što želi da
označi tom parabolom.
Nasmejao se: "Dragi moj, Evropejče! Pod udarcem u guzicu mislim na šutiranje u guzicu,
prosto, fizičko, onakvo koje boli i odbacuje te napred na glavu. Ja ne vladam tvojim jezikom u kome
je sve izraženo u alegoričnom smislu. Ako koristim reči umesto činova, radim to zato jer za činove
još nisam zreo. Ako te reći ne bi vezivale i zaslepljivale, šutnuo bih te u zadnjicu tako da odletiš
natrag kući. I onda bi sve razumeo."
Tako jednostavno, pomislio sam. Je li stvarno tako jednostavno? Gotovo vulgarno u svojoj
jednostavnosti? Tako paradoksalno, svet postavljen na glavu, uhvaćen u odsjaju.
Počeo sam da govorim, objašnjavam, ne toliko njemu koliko sebi; kao da želim (zar opet) da
stvorim nekakav pregled nad svojim položajem. Rekao sam da sam izopšten, begunac iz sveta naučnog
materijalizma, u kome ne znam da živim tako da se osećam da sam bar malo kod kuće. Znanja imam
dovoljno, ali to nije znanje shvatanja i razumevanja nego samo obilje podataka i mišljenja, bogatstvo
mentalnih refleksa i navika. U svojoj okolini, u svetu "naučne objektivnosti" ostajem žrtva idejnog
terora, koji ne dopušta pitanja na koja su mogući samo subjektivni odgovori, odnosno dozvoljava ih
samo dok sam spreman da priznam da takav subjektivizam ne obavezuje i dok ostaje u medijima
religije, poezije, umetnosti; dok nije subverzivan.
U nastavku razgovora sam rekao da sam begunac iz sveta u kome me ustoličeni mislioci
ubeduju da nisam ništa drugo do komplikovan biohemijski mehanizam i da moje vrednosti nisu ništa
drugo nego reakcija na izazove okoline, u kojoj se kao biohemijski mehanizam pokušavam da očuvam,
a da i moja lestvica vrednosti nije ništa drugo već posledica moje žudnje za srećom, pa dakle,
pokušaj dokazivanja iluzija. Begunac sam iz sveta u kome mi se ljudi podsmevaju ako kažem da žudim
za poduhovljenjem i spasenjem; tvrde mi da.ideja spasenja nije ništa drugo nego neurotična
nezrelost, nedostatak hrabrosti da se pomirim s tim da sam biohemijska mašina bez dodatnih
dimenzija. Ljudi, koji nisu svesni dodatnih dimenzija, tvrde mi da ih nema.
Begunac sam iz sveta u kome je vredno samo ortodoksno, usitnjeno i do krajnosti
specijalizovano naučno traženje odgovora. U tom svetu oznaka "specijalista" nema negativan prizvuk,
iako je svejasnije da se u ogledalu, razbijenom na hiljade parčića, ne može da vidi celina. U tom
svetu, čini mi se, najveća je zabluda ubedenje specijalista da svako svojim uskim pogledom meritorno
tumači svet. Upravo zbog te zablude, zbog redukcionističkih težnji i manipulativnog odnosa prema
okolini svet je na pragu preko koga je samo kratak korak do propasti.
Begunac sam iz sveta u kome sam svestan mogućnosti i možda neizbežnosti propasti u celini, a
svestan sam i svoje nemoći da učinim bilo šta što bi sprečiio njegov smak.
Ta nemoć je moj najveći greh. Moj strah i moj pakao. A osećam da ne potiče iz nedostatka
hrabrosti ili iz neznanja, nego iz neshvatanja, iz nedostatka mudrosti. Čeznem za znanjem, koje će
obuhvatiti svet u celini, ne samo u njegovoj pojavnosti, nego i u njegovoj nevidljivosti, u njegovoj još
ne-dokučivosti. Čeznem da saznam da duhovno prodrem u sve što nije vidljivo da bih svakim
pokretom, svakom mišlju, svakom recju posezao dublje od onog što je svet prividno i da bih s onim
što otkrijem ostao u neraskidivom kontaktu.

12
 Begunac sam iz sveta u kome je čovek, čje je ime Dekart, rekao: "Cogito ergo sum" i suzio
okvir postojećih ljudskih iskustava na to što se precizno može da izmeri. S Dekartom se moj svet
oprostio od mudrosti u starodrevnom značenju reci i oslonio se na znanje čvrstog matematički
dokazivog znanja u kome je sve što se ne može da izmeri i dokaže nepostojeće ili marginalno i
nezanimljivo.
Razmislivši je rekao: "To je taj svet za koji kažeš da te je uništio i da će sve uništiti. A ti sad
očekuješ od mene da te spasem i da ti onda spaseš svoje ljude i da oni zatim spasu svet?"
Odvratio sam da nisam toliko pohlepan i da bih voleo samo da me neko usmeri na put, a napred
bih već znao. Čini mi se da je prvi korak najvažniji.
"Onda je to jako jednostavno." - Rekao je. - "Prvi korak si već napravio. Veruješ da možeš
doseći saznanje metodama, koje tvoj racionalni svet ne poznaje. Zašto bi inače došao starcu koji živi
kao prosjak i svaki dan dubi na glavi? Ako si došao u nameri, koju sebi pripisuješ, napravio si već i
drugi korak u izabranom pravcu."

Hladnoća mi nije dopuštala da zaspim. Više puta sam okliznuo prema ivici i ostao viseći u
vrtlogu bludnji. Mesec se naginjao prema senci planina. Reka Ind je svetlucala kao srebmkast
dragulj.
Jogananda je zavijen u čebe sedeo pored mene. Glava mu je visila na grudima; tako je spavao.
Bio je miran, blažen; gospodar trenutka. A u menije kipelo i klokotalo; proticala je uobičajena igra
sećanja, briga i proveravanja; nezavisno od moje volje. Misli su se oblikovale u pitanje i druge misli u
odgovore, ali bez reda i produbljenosti, proticale su ispred mene kao da gledam predstavu. Koje bio
taj koji je gledao, taj besmisleni "ja", koji doživljava, prati neukrotivu igru svoga mozga?
Čeznuo sam za nepodeljenošću, za osećanjem jedinstva sa sobom i svojim iskustvom i svetom.
Za detinjstvom možda. Ali, ne za detinjstvom zbog mogućnosti, koje su tada još bile preda mnom,
nego zbog bezgranične detinje vere daje svet prostor čuda i daje život beskonačan period nevinosti
i oduševljenja.
Kao dete sam doživljavao svet i Život (i sebe u oba) ne distancirajući se i ne presuđujući svoje
postupke kroz prizmu stečenog znanja. Posle je to prošlo. I otada me je godinama pratilo osećanje
tragičnog gubitka, osećaj izgnanstva.
Odatle je bio moj život u osnovnom toku povratak.
Putovanjima, pisanjem, studiranjem, ljubavima sam pokušavao da se vratim na raskršće na kome
me je zanelo u pogrešan smer. Odatle bih se vratio pod krov svoje prvobitne sreće.
Ipak, taj dom nikad nisam znao da opišem. Znao sam da opišem tumaranja, traganja, osećanje
gubitka, a nikad ono što sam tražio. Razotkrivalo mi se samo kao nemir, kao očaj, koji je dolazio iza
uspeha ili neuspeha, a vise puta mi se razotkrivalo nagonski prilikom slušanja muzike, gledanja igre,
posmatranja duge.
Ovaj jaz se godinama produbljivao. Na jednoj strani sam se zaletao u čulni, materijalni svet, a
na drugoj me je vuklo u duhovnu oblast, koju naslućuješ, oblast neiskazivih mogućnosti.
A koliko je bilo meogućnosti! Tek kad sam došao do ivice i okliznuo, shvatio sam da neograničen
broj mogućnosti vodi u iudilo. Tek tada sam shvatio da me uništava Kirkegardova "bolest
beskonačnosti".
Visio sam iznad, a opasne strasti nisam znao i nisam hteo da se odreknem. Žudnja za
povratkom "kući" bila je prejaka, a obećanje blaženstva isuviše primamljivo. Dugo mi nije bilo jasno
šta tražim i samo u odsevu mi se prikazivalo da moj nemir nije čežnja za novim nego strast za
poznatim i izgubljenim. Na površini (i pod uticajem ljudi koji su shvatali još manje od mene) svoje
uzastopne i sve gore tegobe samobjašnjavao sebi kao "bolesti odrastanja", gubljenja iluzija",
13
"prilagođavanja realnosti", a i kao "želju za povratkom u matericu", "u raj detinjstva bez
odgovornosti".
Trenuci u kojima sam naslutio šta leži ispod površine, ostali su mi u neizbrisivom sećanju. U
toku plovidbe prema Australiji sam noću više puta odlazio na gornju palubu prekookeanskog broda
"Akile Lauro" i u sjaju zvezda predavao se snažnoj prisutnosti okeana. Pošto je svuda okolo bilo
more, vizuelni svet se isticao u liniji horizonta. I postoje brod bio u centru morskog kruga, video sam
da se more ispupčava i daje na svim stranama iskrivljeno prema horizontu. Daje zemlja okrugla.
To je bio pomak saznanja, koji je pokrenuo sve ostalo. Zaobljenost zemlje nije više bila go
pojam, nego sam je video i osetio. Parobrod je duvao preko šumnih talasa kao nezgrapna debela
životinja. Osećao sam zaokruženost zemlje, osećao sam kako ogromna kugla lebdi u prostoru, u kome
lebde još i druge slične kugle; postao sam svestan (do poslednjeg tkiva u telu) prostranstva svemira i
svoje malenkosti u njemu.
Iz svesti o malenkosti, beznačajnosti su se moje percepcije prelile u novo i dotad nepoznato
osećanje: da sam deo celine, deo kozmičke igre materije, energije. Da ne mogu umreti jer sam uvek
postojao i uvek ću biti, iako ne uvek u istom obliku. Izgubio sam svoj "ja", svoju izdvojenost od sveta
i povezao se sa svime što postoji. Postao sam vasiona, prošlost, budućnost...
Osećanje nije trajalo dugo i nije se ponovilo. Tek kad sam putujući po Aziji počeo da
eksperimentišem narkoticima, dva do tri puta sam doživeo nešto slično. Pod uticajem sumatrijske
trave izgubio sam osećanje telesnosti i našao se u prostoru kao duh, kao čista svest. Na žalost,
uplašio sam se od toga i strah je pokvario doživljaj... Šćućurio sam se u jezi, nemoćan da zapomažem
jer nisam osećao usta; nemoćan da ustanem jer nisam osećao udove. Osećao sam samo bestežinsku
prisutnost medu stvarima i u stvarima, koje je moja svest prožimala, punila, prolazila kroz njih.
Kasnije sam poželeo da takvo stanje ponovo dosegnem, ali su se svi pokušaji izjalovili.
Drugi put sam skočio u dimenziju, za kojom sam čeznuo, pod uticajem halucinogenih pečurki s
Balija. Podigle su me u živopisnu igru stvari, koje su izgubile uobičajeni spoljašnji izgled i postale
prozirne. Meso na ljudskom licu se rasplinulo i otkrilo lobanju, palme su dobile noge pa su se šetale
po obali, more nije bilo samo iza njih, video sam ga i kroz njih, iako palme nisu izgubile svoju
strukturu nego su samo postale prozirne. Video sam kroz odeću, tela i stene i ne samo kroz, nego i
preko, do kraja sveta, u vasionu i istovremeno u unutrašnjost kamenja i plodova. A i u sebe. I kroz
sebe. Sve je ostalo nepromenjeno,onakvo kakvo je uvek bilo, a video sam sve kao daje samo igra
senki i obrisa, vatrena prelivajuća magla, igra energije.
U tom času sam osetio daje to svet kakav je u stvari i da sam u svetu materijalne pojavnosti
samo zatvorenik, zazidan u tamnicu predstava, koje nisu ništa osim odbrambeni mehanizmi, pokušaj
da se zaslepiš iluzijom vremena i prostora te se njom zaštitiš od svesti smrti. Tada sam prvi put
naslutio mogućnost spontanog, neukalupljenog života.
Samo nešto mi nije bilo jasno: ko i gde sam bio "ja"? koji je ovo slutio i koji je ovo osećao?
Spoljasnji izgled stvari je nestao, materija je postala prozirna, a moj "ja" nije nestao, već je
doživljavao, primećivao i presuđivao. Moj "ja" se nije stopio sa svetom. Preko granice posle koje bih
možda sve dokučio, nisam mogao. Shvatio sam da sam i do granice došao samo zbog narkotika i da se
sve što sam doživljavao događalo samo zbog droge, a ne zato što mi se razvila sposobnost da vidim
kroz spoljasnji izgled.
Kad je uticaj droge popustio, stvarnost je dobila uobičajen izgled, jezgro je nestalo i opet sam
video i pipao samo koru.
Tako su sve vizije koje sam postigao pomoću droge ostale na nivou snova koje sam doživeo,
nisam mogao da ih sačuvam najavi. Narkotici su, inače, rascepali zavesu nagomilanih iluzija iz
prošlosti, ali su istovremeno stvorili drugu, koja je zakrila sadašnjost, pa sam "ja", posrnatrač ostao
izdvojen. Ostavio sam drogu i tražio dalje intenzivnim razmišljanjem o svemu šta mi se dogodilo,
izazivajući sudbinu, izlažući se opasnosti i studirajući ezoterične nauke.
14
 Sve to me je još više udaljilo od puta prema cilju. Udaljilo me je i od vršnjaka, koji su u okviru
svoje konvencionalne "evropske" racionalnosti videli moju opsednutost kao neku "mistiku" (isto kao
što su za "mistiku" proglašavali i sve drugo što je ostalo izvan zidova njihovih odbrambenih
predrasuda).
Ali nisam ni tražio odobravanje za svoje postupke, već dugo sam znao da sam sam, potpuno
sam, na ovom putu i da moram da potražim svoj sopstveni način spasenja jer za to ne postoje pravila.
Znao sam da se moram ukloniti onom unutrašnjem demonu, koji mi ne da mira. Znao sam, takode, i da
je "ta neotkrivena žila u nas živi deo naše duše" (kao stoje zapisao Jung). Slutio sam da ću biti
čovek, pravi čovek, kad je otkrijem.

15
 Na pragu,
a
jos
predaleko

Kad sam se izvukao iz vreće za spavanje, bio sam sav ukočen. Počeo sam poskakivati i raditi
čučnjeve. Stari Jogananda me je začuđeno gledao. Upitao me je zašto to radim. Odvratio sam da
hoću da se razmrdam, istegnem zglobove, poboljšam krvotok, ugrejem se.
"Jesi li ikad video leoparda, ili tigra, ili psa da skakuće na mestu i lupa šapama?" Prestao sam
da vežbam. Ne, odgovorio sam. Životinja se probudi, protegne se i budna je. Leopard skoči iz
dubokog sna kao strela i bez napora beži ili se baca plenu na leda. Kod životinja je sve sklad mišića i
volje, snage i namere, pobude i akcije.
"A zašto nije i kod tebe?"
Zato jer sam čovek, rekao sam. Životinja se na izazove okoline odaziva nagonski i neposredno.
Pošto nema svest o sebi, ne može da odlučuje. Između nje i okoline nema distance, životinja ne
razmišija, ne rasuđuje, ne sedi osam sati dnevno za pisaćim stolom. Ne poznaje ljubav ili mržnju,
prošlost ili budućnost. A ja sam svestan sebe i svoje svesti. Moje telo nije u nagonskom dodiru s
okolinom; između je moja konstrukcija realnosti.
"Razlika između tebe i mene je da leopard živi u svom centru, a ti na svojoj periferiji." Kao i
većina njegovih izjava i ova je prouzrokovala zastoj u mom toku misli. Napravila je prazninu u kojoj
sam bio kao zaorana brazda, spreman da primim svako seme. Video sam da uživa u mojoj zapanjenosti
i čekanju, koje mi se ogledalo na licu.
"Razlika između nas" - rekao je - "je u tome da sam ja u svom centru, a ti na svojoj
periferiji. Znam disati. A ti ne znaš."
Aha, uzviknuo sam, konačno smo na umetnosti disanja, koji je osnov jogijevske prakse. A o
tome nešto malo znam "Neverovatno" -začudio se - "reci mi šta znaš, uvek želim da naučim nešto
novo." Njegovo podsmehivanje mi oduže volju. Jer, zapravo znam tako malo da nije vredno pomena.
"Pa, reci mi." - Insistirao je.
Porumeneo sam kao đače i počeo da mu nabrajam sve što sam znao o filozofiji disanja.
Prenerazio ga je podatak da čovekova pluća imaju preko sedamsto miliona vazdušnih raehurića.
Zamena kiseonika s ugljen-dioksidom protiče kroz tanke zidove kapilara, koji su tako uski, da se
krvna zrnca mogu pomicati po njima samo jedan za drugim. Pošto je prenošenje kiseonika strašno
naporno, crvena krvna zrnca žive samo trideset dana. To znači da telo mora svakog sekunda stvoriti
dvanaest miliona novih.
"Neverovatno" -odmahivao je glavom- "neverovatno, dvanaest miliona u sekundi!" Naravno,
rekao sam, pa dišemo dan i noć, a u proseku udahnemo petnaest do dvadeset puta u minuti i svaki put
uzmemo oko pola litre vazduha. Pri normalnom disanju su u plućima tri litre vazduha, a to znači da u
svakom udisaju zamenimo samo šestinu.
"Aha" - uskliknuo je - "a šta se događa s ostatkom? Ostaje li u plućima i tamo se kiseli?"
Odvratio sam da u plućima čoveka, koji se ne bavi sportom ili napornim fizičkim radom, postoje
uglovi koji se ne prozrače godinama jer većina ljudi upotrebljava pri disanju samo gornji deo pluća i
nikad ne diše svesno, duboko.
"I ti?"
Na žalost i ja, odgovorio sam. Sve češće zaboravljam da dišem smireno i duboko. Zaboravljam
na vezu duha i daha, na kojoj je zasnovana joga. "Jesi li svestan te veze?" Naravno, rekao sam, pošto
svako zna da kontrolom disanja može kontrolisati duševno stanje. Ta kontrola seže do smirenja, koje
16
donosi nekoliko laganih dubokih udisaja pre javnog nastupa do komplikovanih vežbi disanja, kojima
majstori joge postižu jedva shvatljive efekte. A inače mi je neprijatno, rekao sam, da mu pričam o
stvarima, koje su za njega suština života. U stvari, znam da se svesnim manipulisanjem procesa
disanja može postići bolje telesno i duševno raspoloženje. Retko vežbanje, koje sam primenjivao, nije
dalo vidljive rezultate. Moj odnos je bio diletantski: brzo sam se oduševio, a onda opet još brže
oduševio za nešto drugo.
"Jer si nepotreban" - izjavi Jogananda - "Za disanje nisi potreban. Kad spavaš, kad si u
nesvesti dah još ulazi u tebe, pluća udišu, izdišu. Kad bi disanje zavisilo od tebe ne bi dugo živeo;
zaboravio bi da diše! A kad ne dišeš, nema te. U trenutku kad prestaneš da dišeš, ruši se most između
tebe i života, između tebe i sveta. Tada više nisi deo sveta, deo kosmosa.
Upitao sam ga da li me za svet vezuje vitalna energija, koju hindusi nazivaju "prana". Je li to
most koji se sruši kad prestanem da dišem?
"Zovi je prana, ako hoćeš. Zamisli da je sila koja živom daje život. Zamisli da svakim dahom
uzimaš pranu i zamisli daje bolje ako je uzmeš više. Zamisli da posebnim disanjem možeš uvećati
količinu prane, koja pritiče u tebe. Upitao sam ga da li do centra vodi sistematizacija disanja,
jogijevska kontrola pluća. Odmahnuo je. "Sistematizacijom disanja ćeš produžiti život. Ali ja govorim
o nečem drugom. U tvom disanju su stanice, kojih možeš da postaneš svestan ispravnim metodom. To
su vrata. I kroz njih možeš ući u drukčiji svet, pomaći se u drukčiju svest. Kad postaneš svestan ovih
stanica, ovih vrata u disanju, ulaziš kroz njih u sadašnji trenutak. U njemu je ono šta jeste: Što se
nije rodilo i ne može umreti. Istina je u sadašnjem trenutku. Treba ti metod, ništa drugo."
Upitao sam ga da li metod znači da moram disati na specijalan način. "Diši, kao što dišeš" -
rekao je- "i primećuj. Pazi kako dah ulazi u tebe, a izdišući izlazi napolje. To je metod. Diši i
posmatraj. Šta se događa? Dah ulazi u tebe, okrene se i izlazi iz tebe: izdisaj. I šta je između? Šta
je u prolaznom trenutku kad se dah okrene i postane izdisaj? U tom trenutku ne dišeš. A kad ne dišeš
nisi živ. Dah je Život. Između udisaja i izdisaja je kratak odmor, u kome se disanje zaustavi. To su
vrata. Postani svestan odmora u disanju, pa ćeš kročiti u sadašnji trenutak." Gledao me je smejuljeći
se.
Tako jednostavno? Upitao sam ne pokušavajući da sakrijem svoju sumnju. "Pokušaj" - reče -
"kad je jednostavno, pokušaj sada. Zatvori oči i prati svoje disanje." Učinio sam kako je predložio.
Zažmurio sam i pratio udisaj. Onda sam pratio izdisaj. U međuvremenu, učinilo mi se da je bio
trenutak kad se dah okrenuo, kratak odmor, jedva primetljiv, a ništa se nije desilo, nijedna vrata se
nisu otvorila.
"Pogrešno radiš" - rekao je - "ne krećeš se s dahom kad ulazi, nego žuriš napred. Tvoja svest
žuri napred zbog radoznalosti i očekuje odmor. I dali je sledi, dostiže je. To nije u redu. I kad svest
sledi dah, isto nije u redu. Svest i dah se moraju kretati zajedno. Dok tražiš ili očekuješ odmor,
nećeš ga osetiti jer ostaje u budućnosti. Jesi li zaboravio? Sadašnji trenutak, to su vrata. Budi
svestan daha kako ide unutra i napolje. Samo to. Ništa drugo. Spoji se s duhom, primećuj,
posmatraj."
Zažmurio sam i ušao s dahom unutra, a s izdisajem napolje. Osećao sam kako sa mnom ide
intelekt, moja sumnja. Postao sam svestan odmora posle udisaja, pre nego što sam stigao do njega.
Nije bio pravi.
Tada sam osetio odostrag snažan udarac. Odleteo sam uspravno i užasnut video da stari opet
podiže štap i cilja prema mojoj glavi.
Ne mogu da opišem trenutak kad sam ostao viseći. Mora daje bio kratak, a u mojoj svesti je
trajao i trajao. Pre nego što sam uspeo reagovati, kao što sam znao da moram: preneraženo,
uvređeno, izgubio sam se u nekoj čudnoj praznini, u kojoj sam čitavim svojim bićem naslutio
mogućnost nečega, blizinu nečega. Osećanje je bilo slično stanju između jave i sna kad zalediš bez-
voljno i hteo bi da se vratiš najavu ili utoneš u san, a ne možeš. Takvu paralizu sam osetio u onom
17
magnovenju: želju da se uz napor pomaknem u naslućenu mogućnost, u blizinu nečega, ili pak u drugi
pravac, u uvređenost, ljutnju, zaprepašćenost. Drugi udarac me je konačna gurnuo na tlo.
"Šta?" - Obešenjački mi se smeškao stari. - "Naslutio si blizinu vrata?"

U maglovitom jutru smo otpešačili prema dolini. Zbunjenost mi je kočila kolena. Zašto je to
učinio, šta je hteo da postigne? Podsmešljivo se cerio na moje poniženje i uživao.
Onda je počeo da govori i u toku komornog hoda prema udolini govorio je skoro čitav sat. U
njegovom glasu nije bilo podsmeha i pridike; govorio je mimo, skoro ravnodušno.
Udarcem je hteo da me probudi. Ponekad je to moguće. Kad si ubeđen da je učitelj zadovoljan
tobom, bez razloga te počne tući; samo ako te udarac pogodi u trenutku kad očekuješ pohvalu, pruža
ti se prilika da ugledaš vrata i projuriš kroz njih u svetlost. Meni se omaklo. Vrata sam, istina,
naslutio, - ali je moj intelektualni oklop tako težak i nezgarapan da se slutnja rasplinula pre nego što
sam znao šta se događa. Prespor sam, trapav. I sad je prekasno, sad mi štap neće više pomoći. Pri
svakom udarcu ću pomisliti: "Aha, stari sad hoće da me baci u buđenje. " A misao je zid bez vrata,
bez izlaza.
Onda je govorio o prekidu između udisaja i izdisaja, koji nisam opazio. Tako je Buda postao
Buda. Svesnim posvećivanjem pažnje svom disanju je jednog dana sasvim neočekivano uhvatio kratki
trenutak nedaha. Postao je svestan trenutka i pomoću njega ušao u sadašnjost i u njoj ostao.
Ali ja to ne mogu da verujem, rekao sam; tome se opire moj intelekt. Zamišljam da je uvid, koji
je Buda postigao, nešto izuzetno i teško dokučivo. Pretpostavljam da je produhovljenje rezultanta
intelektualnih napora, daje nagrada za trud, dostignuće. A to me onemogućava da shvatim.
Ovaj problem mi je već naznačio, rekao je. Pričao mi je na samom početku daje istina u
sadašnjem trenutku, da je ovde a ne drugde i da nije u budućnosti. Ako hoću da postanem ono što
jesam, sasvim je jasno da sam već to. Ono što želim postići, već je postignuto. Ne mogu ništa dodati i
oduzeti. Ako več nisam produhovljen, ako već nisam Buda, ako nisam božanski, neću to nikad postati.
Kako da napor rodi Budu? Buda je: u trenutku kad to shvati Buda jeste. To što želim da postignem je
ono što već jesam. A nisam svestan toga. Kad postanem svestan, probudiću se. Vrlo jednostavno.
Toliko jednostavno da je za mene (i za većinu ljudi) preteško.
Metoda ima više i svi su jednostavni. Uprkos tome nisu svi isto primereni. I za mene, takode. I
on mi ne moiereći koji je naj primereniji; treba isprobati prvojedan i onda drugi i zatim treći. I tako
dalje. Možda ću naći pravi. Možda neću.
Greška je u tome što pokušavam svoj cilj da postignem akumulacijom. Buda nije postao Buda
postepeno, nego iznenada. U svom svetu sam odnegovao ubedenje daje vredno samo ono stoje plod
napora i daje ono što je plod većih napora vrednije. Zato mi se čini daje put u budućnost posut
trnjem, odricanjima, studiranjem, filozofijom, bog zna čim. Ne mogu da shvatim da je istina u meni
ovaj tren i samo ovaj tren.
To ne mogu da verujem. Suviše je jednostavno. Nije, ali zvuči jednostavno. Dahom ulazim,
izdisajem izlazim i mislim da osećam i pratim dah. A osećam samo zidove grla i dušnika. Ne osećam
dah, ne pratim ga, samo osećam njegov uticaj sa strane dušnika. To nije isto što i dah. Tek kad se
naviknem na doticaj daha na stenkama nosnica i grla, i dušnika, osetiću dah. Ako ga osetim. Možda
neću. Šta on zna. Toliko je puteva i toliko pogrešnih puteva.
Teoretski mogu da progledam u ovom trenutku. Nema nikakvih prepreka, osim onih koje sam
sam stvorio i pri kojima ostajem jer smatram da su temelji moga postojanja. Te prepreke su iluzija.
I to je problem.
Problema naravno nema, nastavio je. Problem je dok položaj prosuđujem racionalno. Razumu je
sve problem. I rešenje stvara nov problem. Istina je neproblematična. Problematično je moje
18
saznavanje. Sve mi prolazi kroz glavu. Glava je odbrambeni front i intelekt je carinska služba, koja
mi pleni većinu dragocenog blaga, sve Stoje novo i strano, sve stoje zbog svoje osobenosti
subverzivno. Intelekt želi da zaštiti svoj sistem. Vrlo je konzervativan, demokrata naizgled, a u
suštini vrlo lukav diktator, koji nikad ne spava. Carinska služba je stalno budna i sve što može da
bude opasno za sistem, zapleni mi na licu mesta.
Zato ne mogu da verujem da me može neočekivan udarac štapom da probudi. Moj intelekt to
ne može da prihvati, za njega bi to bila kapitulacija. Tolike godine studija, čitanja, toliko učenja,
prikupljanja i proveravanja podataka, ideja i mišljenja! Sve to nagomilano blago je vrlo dragoceno.
Čini mi se nemogućim da ga tek tako odbacim. To nije jednostavno. Možda je moguće, ali nije
jednostavno, teoretski se mogu osloboditi svog intelekta. Ispravnim metodom je to moguće. Samo je
strašno opasno jer ako u sebi najednom osetim prazninu, šok me može ubiti.
A inače ne treba ništa da se bojim, nasmejao se. Moj intelekt zna tako spretno da se brani da
mu iznenadnim metodom ne mogu ništa. To smo pokušali i nije uspelo. Carinska služba je presavesna.
Odvratio sam da mi nešto nije jasno. Ako je bogatstvo koje je otkrio Buda, dostupno samo
iznenadnim skokom u sadašnji trenutak, nenadanim podizanjem na viši nivo shvatanja i ako munjevite
metode nisu primerene za mene jer njima ne mogu da prevarim svoje intelektualne straže, šta mi
onda preostaje? Moram li se odreći želje da se probudim? Ako se mogu prenuti u svetlosti, a
intelekt mi to ne dozvoljava, ako je nemoguć postepen put, šta mi preostaje?
Preostaje mi put po stepenima. A moram razumeti da to nije put u smislu napredovanja,
razvijanja sposobnosti, učenja i vežbanja. Studiranjem tekstova mogu da postanem doktor
budističkih nauka, a ne Buda. Ako hoću da postanem Buda, moram pričekati da se to desi. A desiće
se kad ostvarim situaciju, koja će omogućiti skok u sadašnji trenutak.
Postepen put je stvaranje takve situacije. Postepeno oduzimanje suvereniteta intelektu.
Postepeno razoružavanje bataljona misli.

Kad smo stigli u dolinu nije bilo više traga jutarnjoj magli. Pred nama se rasprostirala plodna
oaza trave i njiva i drveća sličnog jablanovima, koje domoroci nazivaju čenar. Na bregovima reke je
paslo krdo jakova.
Visinsko sunce me je počelo peći, kao da sam u srcu Sahare. Pošto sam znao koliko su opasni
ultravioletni zraci u planinama, odmah sam odložio naprtnjaču i iščeprkao zaštitni krem. Preplanulo
lice staroga Joganande se raširilo u osmeh. "Namaži se zemljom". - rekao je. Sagnuo se i prokopao po
zemlji; pre nego što sam se sklonio, levom rukom meje zgrabio za potiljak, a desnom mi je namazao
čelo i obraze slojemzemije. "Tako" –uzvikunuo je nasmejavši se- "pravi Tibetanac!" - to mi nije
prijalo. Zatomio sam neraspoloženje i mlako se osmehnuo, pa blato je stvarno bolje i prirodnije od
krema za sunce. Kad smo stigli do reke, pobedonosno sam najavio da ću se umiti. Požurio sam do
vode, sagnuo se, zahvatio je - i strašno kriknuo!
Sledio sam se do srži. Stari se grohotom smejao. Glava mije gorela od sunca, a voda je u meni
izazivala udar kao da sam uhvatio za električnu žicu. Zadržao sam dah i sprao s lica namaz zemlje.
Zbog blata, kojim Ladačani štite lice od opeklina, prvi putnici su ih opisivali kao "prijave" i "strašno
ružne", a neki Englez ih je čak opisao da imaju "izgled rutavih divljih zveri". To je bilo preterano.
Istina je da se nerado umivaju. A postalo mi je jasno i zašto. Kakav je život ovde zimi?
"Mladiću moj" - osmelinuo se Jogananda - "ti zimu još nisi video!" Ispričao mi je da se sve
zamrzne, do vode dođeš samo ako probiješ led, a to možeš samo na velikim rekama; manje se smrznu
do dna. Preko visoravni fijuču ledeni vetrovi. Kad padne sneg, ima ga toliko da ne možeš doći do
najbližeg komšije u selu. Seljaci iskopaju prolaze visokih zidova i veći deo godine su prolazi u kojima
često vrebaju vukovi, jedina veza između salaša i naselja.
19
 A životinje? Ovce, koze i magarci se usele u prizemlja kuća, a jakovi ostaju napolju. Seljaci ih
krme senom, sušenim korovom i granama grmlja, koje raste samo u himalajskim planinama, a imaju
neverovatnu hranljivu vrednost. Njima se zimi očuvaju na životu i nepripitomljeni jakovi, koji se
kreću po obroncima, s kojih je vetar oduvao sneg. Od jednog grma žive mesec dana,
U oazi zelenila kraj reke Ind učinilo mi se neverovatno da smo više od najvišeg vrha Triglava.
Još više sam se iznenadio kad mije stari rekao da seljaci gaje i grašak (naš običan zeleni grašak) i da
divlji grašak uspeva čak četiri hiljade petsto metara iznad morske površine. Vrlo su jestive i razne
vrste korova, rekao je. Ponekad seu lutanjima iz doline u dolinu hrani samo korovom. Zato je zdrav i
jak.
Krenuli smo prema lamaseriji: naselju četvrtastih obeljenih kuća, koje su prekrivale vrh i
obronke kamane uzvisine. Stigli smo do "Čortena", koji je označavo početak manastirskog zemljišta.
Budistički Himalaji su puni Čortena. Podsećaju na drevneh induske grobnice, iako nisu grobnice, mada
se u mnogima nalaze relikvije svetačkih kaludera. Imaju strukturu simbola koja izražava budističko
shvatanje stvarnosti. Kvadratna podloga predstavlja zemlju, zaobljena kupola vodu, šiljata crvena
pagoda vatru, a kišobran na vrhu je vetar. To su četiri elementa, koja čine svet i čoveka.
Iza čortena se staza račvala i nastavljala uz stranu nasipa, koji je pokrivalo pločasto
molitveno kamenje. U njega su bile uklesane tibetanskim pismom reči "Om Mani Padme Hum".
Pozdrav dragom kamenu u lokvanju. To je tibetanski budistički oče naš. Urezan je u pećine, u stene
uz put, u zidove svetilišta i kuća, kaluderi ga ponavljaju tokom molitvenih obreda i neki kažu da je
efikasan kao i "mantra" pri meditaciji.

Penjali smo se levom stazom; tako zahteva tradicija, izjavio je Jogananda, mada je bilo
očigledno da je se drži samo iz poštovanja prema kaluđerima, kojima smo krenuli u posetu.
Dočekali su ga širokim osmesima i klanjanjem, kojim su izražavali poštovanje. Nisam znao kakva
je moja uloga, zato sam zbunjen klimao i smeškao se. Kaluđeri su me radoznalo posmatrali. Kad se
završilo pozdravljanje, lama Lobsang nas je odveo u mračnu sobu, koja je bila prepuna džakova
ječmenog brašna, zejtina, maslaca, suve crvene paprike i svežnjeva nepoznatog suvog bilja. Odatle
smo se vratili napolje i vijugavom stazom krenuli u sledeću zgradu.
Ispod prozora kroz koji je koso prodirao snop sunčevih zraka, sedeli su četvorica starijih
kaludera i ritmično recitovali tekstove iz svetih knjiga. Zatim smo otišli u veliku sobu, u kojoj su na
mračnim zidovima zlatno sijale freske, koje su prikazivale prizore iz života Bude. Pred kipom sveca
Padmasambave su stajale bakrene posude s poklonima; mirisalo je na kad i plesnivu vlagu. Opet smo
izašli napolje i zavili uzbrdo.
Pred nama se otvorilo dvorište sa tri metra visokim točkom. Ukrašen je bio bakrenim reljefima
različitih nijansi. Iznad njega su vijorile napola iscepane molitvene zastave. I vetar moli za duše
budista. I voda jer u nekim planinskim selima su molitveni točkić poput onih od vodenice. Lama
Lobsang je sobe ruke zgrabio jednu od ručki na točku. Svom težinom se morao obesiti na nju, pre
nego što se točak škripeći pomaknuo i s obiljem molitvi u sebi polako se zavrteo.
Na redu je bio Jogananda. Ponovo me je zaprepastila njegova snaga, tako skladna i neprimetna;
okrenuo je točak bez napora. Pravu veličinu njegove snage sam osetio tek kad sam ja stigao na red.
Dok se škripeći nije pokrenuo točak, skoro sam se raspukao. Lama Lobsang je pokazavši zube nešto
promrmljao. Jogananda je dodao, sudeći po izrazu njegovog lica, nešto peckavo. Nije mu se činilo
vrednim da prevede; krenuli smo dalje. I uopšte se nisu obazirali da li ih pratim.
Stigli smo u zbornicu. Na zidovima su visile raskošne tibetanske tanke, platnene slike s
prizorima iz budističke mitologije. Na levom zidu je bila naslonjena riznica požutelih budističkih
tekstova, koji su većinom bili naštampani već u sedamnaestom veku u Tibetu. U zasvodenom kaminu
je na suprotnom kraju dvorane buktala vatra, koja je bacila na zidove pokretne senke. Na niskim
klupama je sedelo u grupama više od dvadeset monaha, koji su skočili na noge kad smo ušli i sabili se
20
u polukrug te puni očekivanja zurili u nas. Neki su bili mladi, još dečaci, drugi sedi i povijeni. U svetlu
vatre prizor je delovao srednjevekovno.
Jogananda se pozdravljao s monasima. Onda se vratio do mene i odveo me na sredinu dvorane.
Opširno i teatralno je počeo da me predstavlja. Govorio je tibetanski, pa sam pokušao sadržaj
njegovih reci shvatiti iz reakcija monaha, a izrazi na preplanulim licima su ostali nedokučivi.
Bez upozorenja sam pao u centar pažnje. A nisam znao u kakvom svetlu me opisuje moj
pratilac. Da li da se smešim? Kako? Ponizno? Skromno? Ponosno? Ravnodušno? Da navučem izraz
ozbiljnosti? Kakve: Stroge? Smirene? Sveznalačke? Prezrive? Suviše sam mogao da biram, zato sam
stajao zbunjen, spuštene glave čekajući da se mučan prizor završi. Prvi put sam osetio daje
zbunjenost oblik nemoći i prvi put se nemoć prikazala u meni u obliku fizičkog bola.
Kad je stari završio, upitao sam ga šta im je rekao. "Zašto hoćeš da znaš?" - Kesio se. Slegao
sam ramenima. - "Neprijatno mi je jer ne znam šta misle o meni."
Uozbiljio se i poveo me do najbliže kupe. "Sedi".
Skinuo sam naprtnjaču i prislonio je uz klupu. Monasi su seli, zadubili se u čitanje,
razgovore, krpljenje odeće. Neki su otišli, a došli su drugi. Jogananda mije okrenuo leda i uneo se u
razgovor sa plećatim lamom, koji mu je nešto monotono objašnjavao dubokim glasom. Iza mojih leđa
je eksplodirao smeh. Jesu li se smejali na moj račun?
Preslab sam bio da bih se usudio da proverim.
Posle pola sata smo zasvodenim hodnikom progurali u kuhinju, koja je bila tako topla i
zadimljena, da mi je pozlilo. "Red je da nešto malo prezalogajimo". - Rekao je stari.
Monasi su stali u red pred velikim bakrenim kotlom, iz koga je jedan užasno prljav kuvar
varjačom delio maslen čaj. Svaki monah je prinosio drvenu činiju. I Jogananda je iz džaka izvadio
činiju i stao u red. Nadao sam se da će me poštedeti od čaja jer sam lončić ostavio u naprtnjači u
velikoj dvorani, a idući trenutak je ispred mene stao lama Lobsang i uz ljubazan osmeh mi ponudio
činiju bljuzgave tekućine.
Prihvatio sam je i kiselo se zahvalio. "Solča" - Rekao je pokazujući prstom na činiju. - "Solča" -
ponovio je. Da sam znao tibetanski rekao bih mu da "solča" zvuči kao "slani čaj", a ovako sam samo
klimao i iz sve snage sam razmišljao kako da popijem masnu bljuzgavicu i da ne počnem odmah da
povraćam, kako da izbegnem napitak, a da ne uvredim dobre monahe.
Tada mi se približi lama s trbušastim loncem u naručju. U loncu je bila "čampa", grubo mleveno
ječmeno brašno. Jogananda je zagrabio u lonac i šaku brašna stavio u čaj. Zatim je palcem mešao po
činiji dok se masa nije zgusnula u braonkastu mandam. "Ručak" - rekao mi je dajući mi znak da
uradim isto. Bio sam gladan. I čaj pomešan s brašnom je izgubio ukus užeglog. Počeo sam da jedem, u
početku još sa strahom da će mi sve izleteti napolje, a onda sve slobodnije jer mi je mandara počela
da prija, pa sam bio zbunjen kad sam video da se činija ispraznila. Dobio sam još jednu porciju, a ova
je bila čak veća. Kad sam prstima pokupio ostatke mandare sa dna činije, u toplinu zadimljene
kuhinje me je počeo hvatati umor, kome nisam mogao da odolim. Najednom sam želeo da spavam,
spavam. U polusnu sam osećao da mi glava pada na rame staroga Joganande i u dimu sam video
orošena lica monaha kako mi se smeju i gotovo sažaljivo gledaju.
Onda me je stari probudio i podigao na noge. "Idemo." - Rekao je. Kao u snu sam bauljao za
njim, lama Lobsang je nosio moju naprtnjaču.
Kad smo izašli napolje, svežina i sunce su me pogodili zajedničkom snagom. Bilo je kao da sam
stupio iz jednog sveta u drugi, probio se iz jedne vrste svesti u drugu. Čitavog me je prostrelilo. U
sebi sam osetio jezgro snage i sinulo mije daje umor samo neko odelo, teška odora, koja me vuče
dole; osetio sam daje se mogu osloboditi. Kad bih to znao i hteo. U ovom času je bila moj najdraži
posed, siguran bedem, razlog za povlačenje.
Prolazili smo po sobama s freskama i kipovima, zatim po sobama sa demonskim obrednim
maskama, mačevima i kremenjačama, a onda po sobama s dobošima, trubama, knjigama. Najzad smo
21
stigli na terasu, duž koje su bili ulazi u ćelije monaha. Goli zidovi, prozorče, drveni krevet.
"Odmori se" - Reče Jogananda. S monahom se udaljio vukući noge po terasi. Prišao sam
prozorčetu. Video sam suncem obasjanu dolinu i senovite, plavo-sive obronke i daleko iz njih, visoko
nad njima snežne vrhove. Kako je lepo, pomislio sam. Kako čudesno. Čuo sam zvuk. Iza mene je stajao
Jogananda.
"Reci mi" - kazao je - "kad sam te predstavljao monasima, hteo si da znaš šta sam im rekao da
bi presudio šta misle o tebi, a da bi onda ti presudio ko si. Ne znaš ko si? Ne znaš šta si? Rekao si mi
vrlo slikovito da si begunac iz sveta, u kome ti pametni ljudi tvrde da nisi drugo nego suma svojih
reakcija na izazove okoline. Ubedio si me da stvarno nisi ništa drugo. Inače bi tvoje ponašanje
izviralo iz onoga šta si, šta si uvek. Stena je uvek stena, oblivala je kiša ili obasjavalo sunce. A ti si
samo odsev. Pokušavam da te uhvatim, pa ne mogu. Pokušavam da te se dotaknem, a hvatam vazduh".
Pognuo sam glavu. Osećao sam da nije u pravu. Osećao sam da nisam samo mehanizam reakcije,
nego je u meni jezgro, koje je uvek isto, moje je ono šta sam, moja osnova, jezgro moći, koje umor
pokriva samo kao odelo. "Istina je da se ponekad ponašam mehanički" -izjavio sam - "Čini mi se da je
to nužan deo međuljudske komunikacije. Svaki oblik komunikacije zasnovan je na spontanom,
uzajamnom proveravanju namera i osećanja, na uvažavanju utisaka."
"Mreža iluzija" - uzviknu je - " igra svetiosti i senki. Interesuje me gde si. Ti koji si uvek. Ako
jesi. Ne shvatam zašto ideš sa mnom. Ja sam čudak, koji se klati po ovim planinama bez ikakvog cilja.
To je za mene idealan život. Počeo si da lutaš sa mnom. Zašto? Ako to ne znaš, nema smisla da idemo
dalje zajedno. Ti si još mlad, a ja više nisam. Za mene je svaki trenutak vrlo dragocen. Razmisli.
Dobro razmisli o tome šta hoćeš od mene. Ako me ubediš da s tobom ne gubim vreme, idemo sutra
dalje. U suprotnom se prijateljski rastanimo."

U donjem delu lamaserije je odjeknuo gong. Monahe su pozivali na obred, ili možda na čitanje
tekstova. Pomislio sam: kako je to daleko od sveta u kome živim, u kome imam ekonomsku bazu,
interese, prijatelje.
Svest o udaljenosti me je zaprepastila. A možda je sve to zabluda! Šta tražim medu ovim
zaostalim goranima, koji se uopšte ne peru i jedu kašu od ječma i upotrebljavaju iscepane zastave i
drvene točkove da za njih mole? Da li se traženjem nečega neizrazivog ne udaljuje od misaono-
emotivnih kategorija, koje obuhvataju korenje i deblo evropske misli. Da li se ne odmičem od dela,
koji je jedini i iz koga može isklijati jestiv plod stvaralačkih napora? Pa ne mogu tek tako da negiram
svoju kulturnu determinisanost.
Odakle ta potreba da se promenim, proširim? Šta ako ne vodi u slobodu, već u propast i ludilo?
I kakva je priroda te potrebe? Religiozna? Filozofska? Psihološka? Ili mistična?
Reč "mistika" potiče od grčkog "mysterion", tajna. Koje bio upućen u tajne ezoteričnog
znanja, navodno se probio iz sveta istorije i vremena u svet večnosti, neprolaznosti. Progledao je,
probudio se. A pod uticajem neoplatonskih ideja se primaran smisao promenio: mistično je postalo
sve što nije bilo logično, odnosno sve što je osvetljavalo intuitivni način dokučivanja stvarnosti.
Za mistiku nije neophodno da je religiozna. Mada potiče iz iste osnove kao većina religija; iz te
osnove izvire i pretežan deo filozofije, poezije, umetnosti i muzike. To je slutnja o nečem što
postoji, iako nije vidljivo. 0 nečem što leži iz sveta materijalnog spoljasnjeg izgleda. Mistik vidi kroz
materijalnost (mada ne na isti način kao što sam ja video pod uticajem gljiva sa Balija). Mistik je u
direktnom kontaktu s oblastima do kojih intelekt ne može da prodre. Svestan ih je tako da ih
doživljava, jer mistika se ne razlikuje samo od religije (koja je obredna praksa) nego i od filozofije
(koja je logično-analitična praksa). Mistik je čovek, koji se probio putem relativiteta metafizičkih
špekulacija do doživljene sigurnosti.
22
 Treba li, dakle, da priznam da je moja želja za širom svešću mistična? Nije malo ljudi, za
koje je mistika samo oblik neracionalnog mišljenja. Nije ih malo, koji su ubedeni, daje povezana s
vidovitošću, s magijom, s hipnotizmom. Za neke je bogobojazno razmišljanje, za druge mentalna
disciplina religioznih asketa. Bliže istini su oni koji je opisuju kao "intelektualnu intuiciju", ili kao
"dijalektiku osećanja". Indijski filozof Radakrišnan joj pripisuje sposobnost spoznaje. Naziva je
"integrativno mišljenje", koje stvari povezuje u nove uzoike, ne klasifikuje ih, ne raščlanjuje ih, kao
analitičko mišljenje, nego ih povezuje, integriše. A povezivanjem im daje nova značenja.
Mistik, naučnik, filozof, pesnik, muzičar - svi crpe energiju iz nagona za stvaranjem smisla u
besmislenom svetu. Ali mistik se razlikuje od drugih po tome da svojim nastojanjem želi da se spase,
da se probudi iz noći u dan.
Da li da to kažem Joganandi? Da hoću da se probudim? Reč "buddha" potiče od sanskritskog
korena "budh", koji znači znati, probuditi se. Zato bi srpskohrvatski izraz za Budu mogao biti Budan.
Kad se probbdim postajem Budan. To zvuči još dostižnije nego Joganandino tvrđenje da postajem
Buda u trenutku kad prozrem da to već jesam. Kad postanem svestan istine, koja je u sadašnjem
trenutku, budim se. Budan nije bog nego čovek, koji se probudio iz snova o postojanosti materijalnog
sveta u svetlosti višeg shvatanja.
Princ Gotama nije jedini Budan na svetu. Njegova izuzetnost je istorijska, kulturna; slovi kao
velik učitelj, ne kao božji prorok na zemlja Jer pitanje boga u okviru budizma nije važno. Zbog
obredne prirode pretežnog dela budističke prakse čini nam se primereno da budizam nazivamo
religija, iako je to samo po svom izgledu. Budističko mišljenje teče na drugačijim nivoima. Ne menja
procese u stvari i događaje u predmete. Do izvesne mere je psihološka nauka: težak oblik saznavanja
samog sebe i svoje uloge te vrednosti u svetu. A time je i umetnost povezivanja sa stvarnošću. I tako
je stanje duhovne budnosti u suštini optimalno duševno zdravlje!
Sad je jasno šta hoću od Joganande. Došao sam na terapiju! Kao bolesnik sam došao:
rastrzan, nesiguran, neurotičan, nepoverljiv, netrpeljiv, razdražljiv, pun "bezvredne poezije",
nakljukan metafizičkim govnom, rob navika i stečenih refleksa, razapet na krst kontradiktornih
iluzija. Došao sam kao žrtva idejno-kulturne sredine, koja me je začela. Došao sam da tu sredinu
prevazidem i izvučem iz njene uskogrude vlasti. Da ostvarim distancu, koja bi postala granica moje
slobode.
Izleteo sam iz ćelije da Joganandi kažem kako sada konačno znam šta hoću od njega. Bolestan
sam. Bolesniku treba lekar. Uradićuštaželi. Neka me operiše, neka me iseče, ponovo sašije.
Kad sam dahćući stigao u veliku dvoranu, monasi su sedeli u tri duga reda i horski recitovali
Budine misli. Izašao sam napolje. Na dvorištu s molitvenim točkom sam naišao na lamu Lobsanga, koji
meje vedro upitao da li tražim svog prijatelja. Klimnuo sam.
"Na žalost, pre dva sata nas je napustio" - razvukao je lice napola sažaljivo, a napola zlurado"
otišao je u Zanskar. I zamahnuo je prema sivoplavim liticama, koje su se na drugoj strani reke Ind
usprinjale prema maglovitim vrhovima.

Dobro, rekla je uvredenost u meni. Idi do đavola, stoj na glavi, vuci se po tim planinama koliko
te volja, ponižavaj nekog drugog. Ako si samom sebi tako važan da si ne možeš dozvoliti ni trunku
strpljenja, pišam ti se na mudrost. Nisi jedini.
I tako dalje. Kad se jednom pokrenuo proces smirivanja, nije se mogao zaustaviti. Džipom -
taksijem sam se vratio u Leh i odmah zavio prema autobuskoj stanici. Zakleo sam se, uz osećanje
osvetničke pobede, da starog više neću tražiti, nego ću se vratiti kući živeti dalje, kao da se ova
neprijatna epizoda uopšte nije desila. "Fuck you" - tiho sam ponavljao tokom vožnje prema Srinagaru

23
- "fuck you, fuck you, fuck you!' Na kraju se u meni ugodno ugnezdilo ubedenje daje stari šarlatan.
Zato je i nestao bez oproštaja! Bojao se da ga ne raskrinkam!
I to mi se činilo sasvim moguće jer u Indiji vrvi od takvih fakira, Čudotvoraca, svetaca,
naučnika, jogija, "Dudaša" i ezoteričnih filozofa. Mada su neki bez sumnje autentični, većina ih
ostaje na nivou mističnog pozerstva i koristoljubivog varanja. Istina je da su mi Joganandu prepo-
ručili ljudi sve pre nego naivni, ipak to još nije garantovalo da je nešto više od uspešne varalice.
Ezoterična filozofija nudi odličnu kamuflažu ne samo prosečnim dobronamernicima, nego i
talentovanim prevarantima. I dok se prvi mogu raskrinkati, vrsnu varalicu će prepoznati samo druga
vrsna varalica.
Kad je autobus stigao u Kargil, gde putnici iz Leha za Srinagar redovno prenoće, već sam se
radovao da odlazim. Privlačio meje komfor civilizovanog života: ukusna hrana, vino, redovno kupanje,
literatura, pametni razgovori, Mocart, spavanje u udobnom krevetu, seks. Odahnuo sam pri pomisli
da se vraćam na poznate puteve, fizičkim i duhovnim uživanjima, koja su moje ljudsko pravo i o
kojima u mom svetu ne treba jako duboko razmišljati.
Umoran sam bio od razmišljanja, presudivanja, proveravanja. Joganandini paradoksi su još
odjekivali u meni kao zvuči prolaznog nevremena, koji mi jeste oduvao krov, ali nije oštetio temelje.
Olakšanje, koje me je preplavilo pri saznanju da se više neću hvatati u koštac s nedokučivim, bilo je
neopisivo.
Iduće jutro me je nešto nagnalo da već pred zoru odem od autobusa do nezazidanog prostora
uz drum, gde se utaborila planinska ekipa iz Lila u Severnoj Francuskoj, o kojoj sam veće ranije
saznao da je na putu za Zanskar. Posle kraćeg razgovora su rekli da u jednom od džipova ima taman
mesta za mene i za moju naprtnjaču. Naglasiše da mogu s njima samo do lamaserije Ringdom.
Odatleje put loš i oni će putovati dalje na leđima ponija. A ja kako uniem i znam. Neka razmislim jer
je od lamaserije put nazad duplo dug, a put napred je naporan i rizičan.
Požurio sam po naprtnjaču.
Posle pola sata smo se klatili lošim drumom prema jugoistoku. Ubrzo smo stigli u dolinu reke
Suru. Bila je pustinjska, usamljena: ni biljka nije nikla na kamenitim obroncima, koji su se propinjali
prema glečerima u visinama; samo poneko selo na dnu doline, blagosloveno zelenilom. Drum je opasno
vijugao po strmim obroncima i redovi zaslepljujuće belih vrhova su nas pratili sat za satom kao
počasna straža.
Odvraćao sam misli o iznenadnoj promeni plana i utapao se u pejsaž. Kad više nisam mogao da
se pretvaram daje sve kao i uvek, rekao sam sebi da putujem da bih iskoristio priliku i razgledao ove
malo poznate krajeve, koje je indijska vlada otvorila za strance tek pre nekoliko godina. Svejedno mi
je što je šarlatan Jogananda u Zanskaru, to ne znači da ga tražim; gde da ga nađem u trista
kilometara dugoj dolini. Šta me se tiče gde je otišao pametnjaković i šta tamo radi, ne zavisim ja od
njega. Ako hoću da obiđem Zanskar, to je moja stvar!
U ovom novom žonglerskom odnosu prema okolini odjednom mi se kraj ukazao kao čudesno lep i
magično tajanstven; sva moja oživljena energija se usmerila u doživljavanje "različitosti" i ovaj
osećaj sam ja večni putnik dobro poznavao, pa me nije iznenadio i zbunio; strmoglavio sam se u njega
hvatajući se za utešnu misao da moje himalajsko hodočašće, ipak, nije beskorisno.
"Mi zapadnjaci smo tako ograničeni" - obrazlagao mi je Žil, jedan od planinara -" U ovim
budističkim ustanovama vidimo manastire. A u stvari su to škole, univerziteti, u kojima su mladi
monasi učenici, a stariji pod pokroviteljstvom lama uče disciplini duhovnog razvoja i hiljadugodišnje
mudrosti najpronicljivijih mislilaca Istoka."
Onda je nastavio: " Istina je tla je lamaizam pun nemani, vragova i polubogova, koji mu spolja
daju lik primitivne religije. A to su uticaji hinduizma i pradavnog tibetanskog Šamanizma. Sve to je
ceremonijalni hokus-pokus, koji se svojom funkcijom ne razlikuje od hrišćanskih obreda ili od
ritualnog patriotizma modeme sekularne države."
24
 "Mi se podsmehujemo" - govorio je dalje - "kad vidimo molitvene zastave, pa molitvene
točkove, pa čortene, pa mandale. Ne možemo shvatiti da su to samo simboli. Isto kao što je Simbol
francuska zastava. Za nekog ko ove simbole ne može da shvati i francuska zastava je samo komad
platna."
"I u tom je problem" - produžio je - "ne možemo da dokučimo istinu, koja se krije iza
budističkih simbola. Mi drukčije mislimo. Zato nam se njihovo mišljenje Čini tako neracionalno i
paradoksalno. Sve što je za njih samo simbolika, primamo Često doslovno."
U sumrak smo se zaustavili blizu malog sela i Francuzi skuvaše kafu. Sunce na zalazu je
pozlaćivao glečere iznad nas. Dolinu je ovijala hladna tama. Žil je raširio mapu. Okrenuo se prema
istoku. "Tamo" -pokaza prema snežnim vrhovima koji su štrcali visoko pod nebom -"Nuk i Kun, najviši
vrhovi zanskarskoga lanca. Između njih je prolaz, koji vodi u dolinu belog bakra."
Posle kraćeg savetovanja se odlučiše da ne idemo napred, nego da ovde prenoćimo. Odluka je
bila veoma pametna jer kad su sve ras-pakovali i postavili Šatore, Nun i Kun su utonuli u sumrak, a u
dnu doline se proredeni vazduh zgusnuo u prozirni mrak. Na pruzi neba iznad nas su zasijaie zvezde.
Od duge vožnje smo bili toliko izmučeni daje logor ubrzo utonuo u tišinu. Tu i tamo samo Šapat,
prigušen smeh, kao da neko nekog zagolica, kašalj. Onda hrkanje. I negde daleko šum vode.
I noć. Koja donosi kajanje. I ljutnju. I razočarenje nad ovim praznoglavim Flisarom, koji se
juče onako infantilno zavaravao. Znao je da se zavarava, a nije se usuđivao da sebi to prizna.
Uvredenost mu je zavladala razumom, tim razumom na koji je tako često ponosan, upregla ga je i
njim zaorala, brazde u kojima bi njegov ponos mogao ponovo da procveta. "Fuck you" - ponavljao sam
u toploj vreći za spavanje - "fuck you, Flisare!"
A ko je bio taj koji ga je vredao? Izvukao sam glavu napolje i zagledao se u nebo. Zvezde i
mraz. I tišina. Učini mi se da su se srušile planine. Valjda je jasno šta tražim. Gospodara u sebi.
Tolikih "ja", toliko Flisara je u meni. Onaj koji puca od besa, pa onaj koji je uvreden, pa melankolični
paralitik, koji je poput puža koji ne srne iz kućice, pa lakomisleni optimista, koji stane na led i igra,
pa onaj koji se pod navalom osećanja zavarava, pa onaj koji prati ovaj proces i prekoreva, pa onaj koji
se zaljubi u ideju i podređuje joj svet, pa i onaj koji se zna prepustiti trenutku i sreći.
Ko gospodari ovima "ja"? Ko ili kroti, utišava kad postanu preglasni, ko ih vuče nazad kad ih
zanese predaleko? Bez gospodara nema reda, bez reda je sve anarhija, zbrka eksplozivnih reakcija
na događaje, prebacivanja na sve Stoje napolju i nije u meni. Evald Flisar na pragu zemlje belog
bakra je zemlja bez gospodara: zemlja, u kojoj vlast prisvaja sad je dan sad, drugi uzurpator. I ovaj
koji je sve to shvatio i presudio je i uočio kako je gospodar hitno potreban.

Iduće noći smo logorovali u doliui Ringom. Bila je široka i otvorena vetrovima; kad smo se
ujutro izvukli napolje, šatore je pokrivao sloj leda. Francuski planinari su se žustro prihvatili vežbi. I
ja sam s njima napravio nekoliko čučnjeva i skokova. A ubrzo sam se tako zaduvao da mi je u grlu
šištalo.
Uputio sam se prema napuštenoj kapelici i u zavetrini naslonio na zid. Nisam navikao na visinu.
Još mi se od niskog vazdušnog pritiska vrtelo u glavi i imao sam osećaj iscrpljenosti. Pogledao sam
prema istoku gde su se u suncu zavili vrhovi Nuna i Kuna. Između njih je ležao prelaz Pensi-la, jedina
vrata u dolinu Zanskar, četiri hiljade petsto metara iznad morske površine.
Žil mi je prethodno veče ispričao daje Zanskar jedna od najtajanstvenijih dolina na svetu,
hiljadugodišnje budističko kraljevstvo, u kome vlast sporazumno dele dva kralja, dolina zaseoka,
manastira i u litice uklesanih pećinskih svetilišta, dolina sutjeski i brzih reka, iznad kojih se opasno
ljuljaju pleteni mostovi, dolina snežnih leoparda, himalajskog jetija, starodrevnih šamanističkih

25
obreda; svet bajke, u kome mašta postaje stvarnost. I tako dalje. Žil se zaljubio u privlačnu ideju.
Slutio sam da ga na drugoj strani prelaza čeka razočarenje.
Šta je čekalo mene?
Prepustio sam se dubokoj tišini, koju je s vremena na vreme probadalo udaljeno mukanje
Jakova. Ili je zalajao pas. U vodi močvare na dnu doline su se ogledali obasjani planinski vrhovi. Tim
je suncu grizlo i senku doline i osvetlilo crvenkasti masiv ringdomske lamaserije, koja je čamila na
kupoličastoj čuki u podnožju planina. Video sam da se prema njoj preko visoravni kreće karavan
natovarenih četvoro-nožnih životinja, koje su pratili goniči u tamnocrvenim odorama.
Svetlost na severnoj strani himalajskog lanca je neobično oštra. Vazduh je suv i čist tako da
vidiš sto kilometara udaljene planine, kao da su tik ispred tebe. Dobijaš osecaj da ti se svet približio,
nagurao oko tebe i ti treba samo da ispružiš ruku, pa ćeš dotaći sneg na grebenima. A onda si ujedno
svestan širine prostora, pa saznaješ vidni svet istovremeno kao blizak i dalek: kao materijalni
produžetak svojih čula i kao prostor u kome plivaš sasvim izgubljen.
U ušima mi zašumi bučni jek okeana. Sklopio sam oči i preselio se na gornju palubu broda, s
kojim sam pre četrnaest godina plovio za Australiju i na kojoj sam prvi put doživeo daje zemlja
okrugla. Otvorio sam oči. Zvuk okeanaje iščezao, aosećanje je ostalo. Osećanje da stojim na krovu
sveta. Radi beskonačne vidljivosti mi se učinilo da planinski vrhovi složno padaju prema horizontu.
Vrhovi, koji su bili tri hiljade metara iznad tla na kome sam stajao, ostavljali su utisak da su ispod
mene. Video sam daje zemlja zaobljena. Osetio sam kako ogromna i obla lebdi u prostoru u kome su
još druge slične kugle i svakim tkivom u telu sam bio svestan veličine vasione i svoje malenkosti u
njemu.
Percepcije su se prelile u osećaj da sam ušiven u tkivo prirode, deo igre materije, energije. Da
ne mogu da umrem jer sam uvek i da ću uvek biti mada ne uvek u istom obliku, izgubio sam svoje "ja",
svoj "ego", anarhično društvo svojih "ja", izgubio sam svoju izdvojenost iz sveta i vezao se s njim.
Prestao sam da budem igra svetla i senki.
Sad! Pomislio sam. Sad bi me se Jogananda mogao dotaći! Sad ne bi uhvatio samo vazduh!
Oprostio sam se s ljubaznim Francuzima, naprtio se i krenuo preko močvarne visoravni prema
rindgomskoj lamaseriji. Usput sam se pridružio karavanu hodočasnika. Nijedan od njih nije razumeo
engleski, ali su me primili srdačno i smejući se. Skinuli su mi s ramena naprtnjaču i stavili na leda
jednog od ponija. "Ringdom, Ringdom" -ponavljao je bezubi starac na čelu pokazujući prema podnožju
planina.
"Rindom, Ringdom". -Predusretljivo samo tpevao razmišljajući zašto se Ringdom ne približi;
posle sata pešačenja bio je jednako dalek, a sunce je đavolski peklo. Hodočasnički karavan je brojao
devetnaest ljudi: sedam muškaraca, sedam žena i petoro dece. Deca su bili prljavi rumeni davolčići.
Tokom pešačenja su se radoznalo muvali oko mene, hvatali me za prste i vukli za peSeve. Žene su
imale plavosrebrne ogrtače i tirkizima opšivene kape. Kape, karakteristične za Ladak i Zanskar, bile
su sastavljene od velikih krznenih prekrivača za uši, koji su bili pričvršćeni uz kike s obe strane
glave. Srednja traka, koja je pokrivala teme i padala preko potiljka sve do struka, bila je prošivena
crvenim materijalom, na kome su bili tirkizi, veći spreda, manji pozadi, najmanji na leđima.
Koliko su vredele ove bogato iskićene kape? Koliko su bile vredne srebrne minduše i teške
ogrlice, na kojima su visile zlatne i srebrne kutijice sa svetim likovima i posvećenim molitvama?
Otkad ovo bogatstvo usred neplodnih planina? Prvi put mije sinulo kako malo znam o ovim ljudima i
njihovom svetu, kako malo shvatam. Kose oči su me radoznalo gledale ispod bleska tirkiza, ponosno, i
čak mi se učim, koketno.
U glavnom dvorištu lamaserije se gužvalo mnogo hodočasnika u šarenoj odeći. Moj dolazak je
izazvao radoznao smeh, opaske i napadno zagledavanje. Kroz svetinu sam se progurao do najbližeg
monaha. Upitah ga da li poznaje Joganandu. Nije me razumeo, pa me povede u mračnu sobu, gde je
četvorica monaha krpilo molitvene zastave. Ponovih pitanje, a opet niko nije razumeo. Na kraju su me
26
dvojica u čadjavoj kuhinji predstavili uglednom starcu u mantiji, koji je sudeći po godinama i
dostojanstvu bio iguman.
I on nije znao engleski. Pored njega je sedeo kašmirski trgovac iz Srinagara i moje pitanje
preveo na tibetanski. Da, reče iguman naravno da poznaje Joganandu. To je hinduski jogi, koji često
dolazi u posetu. Upitah kad su ga poslednji put videli. "0, nedavno" - odvrati iguman - "pre godinu
dana".
Razočaranog me ponudiše maslenim čajem i ječmenom mandarom. Onda me odvedoše do
manjeg dvorišta, gde su monasi i muški hodočasnici pili "čang", pivo od ječma. Zahvatali su ga iz
velikih bakrenih kotlova. Učtivo me primiše između sebe, a posle nekoliko šolja poče da mi se vrti.
Potražio sam igumana i zahvalio mu se rekavši da moram dalje za Zanskar.
"Ah!" - Uskliknu. Uz pomoć Kašmirca mi objasni da se u lamaseriji malo pre zaustavio karavan
trgovaca, koji idu tamo. Neka pričekam, pa će me uzeti sa sobom.

Karavan, koji se vraćao iz Kargila nakupovavši blago za kralja u Zangli, brojao je pet preplanulih
ljudi i dvanaest ponija, od kojih su četiri bila za jahanje, a ostali su bili natovareni džakovima,
korpama i balama robe. Put je bio užasno dug. Najbolje se sećam trenutaka kad su monotoniju
prekidali neočekivani događaji: kako me je poni ugrizao za zadnjicu, a izborana tibetanska lica se
razvukla u osmeh, kako me je žuljalo sedlo, pa sam morao produžiti peške, kako me je poni, koji me je
ranije ugrizao, počastio ritanjem i za dlaku promašio moje koleno, kako je čovek po imenu Songsten
na kamenitoj stazi iščašio zglob, pa smo ga morali podići u sedlo, u kome se zatim uprkos jakim
bolovima neumorno smeškao. Kako smo na obronku blizu prevoja naleteli na čudne, lisicama slične
životinje, koje su sedele na repovima pored brloga i začuđeno nas gledale, a onda počele trčkarati i
kao lude zviždati " fjiii, fjiii, fjiii" dok se nisu posakrivale. Ljudi su mi rekli da se zovu "fji". A meni
se učini da su slične marmotu. To su i bile.
Oko podne se zaustavismo i ljudi zapališe vatru od osušene konjske balege. Na njoj zagrejaše
vodu, u koju ubaciše čaj, a onda ječmeno brašno. Otvorio sam konzervu mesa. To ih je toliko
oduševilo da sam im rekao izvolite (ubeden da će meso odbiti) ali dok si trepnuo, konzerva je bila
prazna, a meni u zahvalnost pokloniše lonac kaše od ječma!
Pamtim mučan san na popodnevnom suncu, cveće na obroncima, talasavo more snežnih vrhova
himalajskog zaleđa na jugu, gluvu samotnost glečerske tundre, po kojoj je prošao karavan, rogate
divlje ovce i koze, koje su u vlazi otopljenog snega neumorno tražile retke izdanke bilja. Sećam se
trenutka kad smo stigli na vrh prevoja i zaustavili se kod gomile kamenja, u koju su bile zabodene
žute, bele i plave zastavice. Sećam se kako su trgovački izaslanici kralja Zangie zaboli u gomilu još i
svoju zastavicu, bez sumnje kao zahvalu bogovima jer su im sačuvali ponije.
I sećam se kako je pri kraju dana kad je karavan zavio na uzanu, strmu liticu, u koju je
uklesana staza, jedan od ponija zakoračio preblizu ivici i rasklimao kamen koji se otkotrljao u dubinu,
a poni se uplašio zvuka i poskočio, pomerio još više kamenja na rubu i zajedno s njima (i tovarom na
leđima) survao se u ponor. Kad smo stigli do dna prevoja, potražismo suv prostor za noćenje. Dvojica
od petorice vratiše se nazad po džakove, koji su se stropoštali s konjem u ponor, dok trojica
rasedlaše životinje i sav teret i sedla staviše u polukružnu stenu, koja nas je štitila od vetra.
Pamtim kako smo iduće jutro prešli žuborav potok, koji je izvirao iz obližnjeg glečera, pa se po
napuštenoj visoravni između kamenja strmih obronaka uputismo prema udolini. Bili smo već u
zapadnoj provinciji kraljevstva Zanskar, "zemlje belog bakra". U susret nam je dolazio karavan
natovarenih ponija, koju je vodi mlad monah u debeloj tamnocrvenoj mantiji sa žutom pletenom
kapom na glavi. Ljudi izme-njaše pozdrave, savete, novosti. Monaha zapitah da li zna engleski. U
zabuni se smeškao i začuđeno me gledao.
27
 Stigli smo do sela, sličnom ladačkim: grupe četvrtastih kuća s malim prozorima usred oaza
zelenila, neke u podnožju obronka, druge ukopane u litice. Još jednom smo prenoćili napolju.
Sledeće jutro su traku neba nad nama pokrivali kišni oblaci. Postalo je toplije, nešto vlažnije.
Na licima kraljevih izaslanika razabrah olakšanje i vedrinu; kiša je na sevemoj strani himalajskog
grebena znak božje milosti.
A šta ako bude snega! Misao me nije obradovala; kad padne sneg, Zanskar je odvojen od sveta
osam rneseci. Zapisivao sam imena sela pored kojih smo prolazili: Aršo, Abrang, Kusul, Baharse,
Remala, Mandra, Pe, Trokta, Ating, Drokang, Ramtaša. Sećam se stada Jakova, koji su zajedno sa
setnim pastirom zapanjeno buljili u nas, pa mršavih pasa, koji su nam dosađivali u blizini sela, pa
čortena i kape - lica uz put i visoko u liticama, pa lamaserija. Kuće su bile sive, uglate, s terasastim
krovovima, naizgled sirotinjske, a neke iznenađujuće velike. Tu i tamo sam video na zidu nacrtan
trougao ili kukasti krst.
Većinu sela je okružavala žućkasta strnjika nedavno požnjevenog ječma. Drveta nijednog; ova
sela su više od četiri hiljade metara iznad mora, najviša sela na svetu. Tek kasno popodne stigosmo
do naselja, koje nije bilo bez drveća. Duž kanala, koji su dovodili vodu iz glečerskih visina do
terasastih njiva uz podnožje strmina, rasle su topole i vrbe.
Visok muškarac u debelom vunenom ogrtaču me odvede do srazmerno velike kuće na kraju
zaseoka. Kroz niska vrata udosmo u sobu, koju je blago osvetljavala vatra s ognjišta. Pred njim su se
grejali ljudi: starac, dve žene, troje dece. Domaćin mi pomože da skinem napttnjaču. Prišao je vatri,
pripalio trsku i njom mi osvetlio susednu sobu, gde je u uglu stajala izlizana slamarica.
Odmah sam počeo širiti vreću za spavanje. "Hvala" - rekoh ljubaznom čoveku - "hvala" - onako
na slovenačkom. I već zaspah.
Kad sam otvorio oči, bio je već dan, kroz prozorče je prosijavalo sunce. Doprlo mije do svesti
da mi nešto golicavo, nemirno mili ispod pazuha, po preponama, stegnima, čak i povrati i kosi. Noću me
je okupirala kolonija vašiju! Ili možda buve, od kojih su neke bile povelike i skakutave. Okrenuh se da
se izvučen iz vreće za spavanje i učini mi se da se neko u uglu naslanja na zid.
"Ša je ovo?" - ćuh očinski glas. - "Ti me tražiš, a ja te nađem."
U očima me zapeklo. O sveto sedo brado lice! 0 ti, koji razumeš! Moj prijatelju! Moj učitelju!
Kad bi znao kako strašno, strašno si mi nedostajao...

28
 Prvi
udari
potresa

Išli smo središnjom visoravni zanskarskog kraljevstva. Pokrivaše je ćilim polja i zelenila. Kiša
prethodne noći je omekša i udahnu svežinu, koja je bila iznenađujuća u velikom koritu himalajskih
planina. Po visoravni su bili raštrkani grozdovi sela. Skrenusmo prema obronku na severaoj strani
visoravni. Popesmo se na stazu, koja je vijugala oko izbočenih padina.
Duboko dole, već daleko za nama je ležalo seoce Sani, u kome smo se prošle noći ponovo sreli.
S visine smo razgovetno videli uglatu zgradu sanske lamaserije, koju je u iskrivljenom obruču
okruživalo drveće.
Pre polaska Jogananda mi reče da je to najstariji manastir u zemlji. U osmom veku je u njemu
prebivao guru Rinpoče, osnivač tibetanskog lamaizma, poznatiji kao Padma Sambava. Koliko malo se u
dvanaest vekova promenio život i mišljenje u toj zatvorenoj dolini! Kad zavismo oko obronka, bilo je
kao da skliznusmo kroz vremenski tunel u prošlost. Pred nama se dizao obao ozeleneo obronak. Na
njemu su se, pored utvrdama sličnih zgrada, šćućurila četiri planinska seoceta, izrasla iz kremenitog
tola, kao da su prirodni nastavci litica. Iz glečera visoko nad nama šumeli su potočići i tekli medu
selima prema udolini.
- "Tamo" - uperi Jogananda prst prema usamljenoj kući na obronku, koja se belila na suncu -
"tamo ćemo ostati posle posete u Karši."
Kasno posle podne smo na obronku preko puta, još obasjanom od sunca, ugledali čuvenu
lamaseriju. Zastade mi dah. Po hribu se grozdasto prostiralo više od sto belih zgrada, koje su
stvarale utisak da rastu jedna iz druge i istovremeno iz litice kao ćoškaste pečurke sa simetrično
raspoređenim prozorima. Jogananda mije, inače, spomenuo daje Karša najveća lamaserija u
Zanskaru, a ni izdaleka nisam pomišljao da ću naći nešto ovako veličanstveno.
Kad smo skrenuli prema udolici, rekao mi je da lamaserija pripada tibetanskoj budističkoj
sekti "reformisanih žutih Šešira", koju vodi četrnaesti Dalaj lama. Upitah ga da li bi mi monaški
život pomogao da nađem šta tražim. Glasno se nasmejao. "A kako da znam? Reci mi. Ako ti ne znaš da
li bi ti pomogao, verovatno ne bi."
Produžio je: "Sve zavisi od tvog verovanja i šta si radi njega spreman da učiniš. Pa, i svi budisti
ne traže da se probude na isti način. Neki smatraju da je odricanje svetovnih zadovoljstava, koje
zahteva manastirski život, najefikasniji put. Drugi pokušavaju da izađu iz začaranog kruga tako da
se utope u pohotu, laž i grabež dok ne stignu do dna. Nekima se čini najpodesnijim da žive normalno,
kao i većina ljudi, od danas do sutra, bez panike, bez napora da nešto postanu, da se promene. I to je
način. Način nije važan. Važno je da znaš šta radiš i zašto to radiš. "
Rekao je da su lamaserije sličnije univerzitetima nego manastirima. Hramovi su učenosti i
vaspitanja. Monasi moraju sami da se izdržavaju. Neke pomažu roditelji, drugi se zaposle u
lamaseriji kao kuvari, čistači, zemljoradnici. Ako je lamaserija dovoljno imućna, dodeli nekima
stipendiju. I monah može da polaže ispite. Ako želi, može da diplomira. Može da postane čak
"radbžampa", doktor. Ako hoće, ostaje u lamaseriji do kraja života ili se vraća porodici, ženi se i živi
normalnim životom. Monasi obavljaju i ulogu sveštenih lica. Obavljaju pogrebne obrede posvećuju
kuće i njive. Isteruju demone. Lekari su, vračevi. Travari. Psihijatri.

29
 "Sad vidiš" - reče - "da ovdje ništa nije drukčije nego u tvom svetu. Samo je sve
jednostavnije. Mada se tebi čini komplikovanije. Posle deset godina neće više." - Nasmeja se i
pogleda me: "Nameravaš li ostati deset godina?"
Odvratio sam da mi se to ne čini nemogućim. Čini mi se da bih mogao ostati u ovoj dolini
petnaest, dvadeset godina. Čini mi se da bih se lako navikao i našao sebi cilj.
"Mnogo toga ti se čini" - izjavi - "slušam te i stalno mi dopire do ušiju da ti se ovo ili ono čini,
da imaš ovakav ili onakav utisak. Kukavički čuvaš bezbedno rastojanje između sebe i događaja,
između sebe i sveta. Dok ti se nešto samo čini, možeš odgovornost za pogrešan korak da prebaciš na
varljiva osećanja. A kad kažeš: ne čim mi se, nego znam, izlaziš iz zaklona na otvoreno bojište. Tu
može da odleti glava. Ti si junak iza zida. Teoretičar si, koji se bori u mašti. A čak i tamo si
pobeđen."
Priznajem, izgovorili, da suviše razmišljam i nedovoljno predu-zimam. Nedovoljno verujem u
instinkt. Ja sam kao decentralizovana demokratija, u kojoj svaki pojedinac traži za sebe vodeću
ulogu. I mnogo je pojedinaca u meni, ne mogu da se sporazumu. Jedan obeća, drugi ga izda i učini
nešto treće. Ostajem oprezan jer imam loša iskustva. Kad kažem da mi se nešto čini, time samo
pokušavam da budem iskren. Svestan sam nestalnosti svađalačkih pojedinaca u sebi. Kad bih znao da
ih podredim centralnoj vlasti, moja osećanja bi postala isto što i moje znanje, a onda bi osećaj
vladara bio istovremeno delatnost podanika. To je moj problem: nedostaje gospodar u meni. Postao
sam poput miliona ljudi žrtva preterane skepse i racionalizma. Rasitnjen sam u hiljadu provincija. I
voleo bih da ih spojim i podredim centralnoj vladi.
- "E, pa spoji ih" -reče- "dodeli autoritet jednom od pojedinaca."
Odgovorio sam da je ovaj ili onaj manje ili više stalno na vlasti. Prigrabio je sam, ili mu je drugi
daju. Ponekad mu čak nametnu vodeću ulogu. Problem se pojavljuje kad se izneveri uputstvo ili
naređenje. Tada se skupština poslanika ne prihvata akcije, nego počinje da proverava, kritikuje i
odbija.
Skupštinske debate mi se odvijaju u glavi danonoćno, bez prekida. Ponekad neki od delegata
predlaže nešto sto drugi ne trateći časa prihvataju. Rezultat je akcija. Drugi put ih se digne pet ili
deset odjednom i svako hoće nešto svoje, a onda se rađaju konflikti, svađe, mučna neurotična borba
u duši, a rezultat je paraliza. Dešava se da neko jednostavno nestane bez traga, ili ga drugi
zajedničkim snagama odgur-nu. Desi se i da se kao munja iz vedrog neba pojave novi. Ili, pak, počnu
tiho kucati na vrata i kucaju sve jače, dok im ne dozvolim da uđu. Neki ostanu i na kraju tako
onemoćaju da se uopšte više ne čuju, a drugi postaju glasniji, lukaviji i nametljiviji, dok ne prigrabe
vlast i postanu diktatori. Vrlo kratkotrajnu jer se ostali udruže i svrgnu ih.
Toplo me pogleda. " Sad si konačno nešto rekao što mogu da zamislim. Napravili smo korak
napred. Reci mi da li si svestan ko su delegati i čije interese zastupaju?"
Razmislivši odgovorih da su to moji nagoni, ideje, ukorenjene u meni već u ranoj mladosti.
Želje, koje traže ispunjenje, pa metafizičke špekulacije, koje mije ucepilo društvo, u kome sam
stasao, pa nasledne, fiziološke sklonosti, vaspitanjem stvorene navike, sećanje na iskustva, koja su
me svojevremeno zadovoljila i voleo bih da ih ponovim, predstave koje sam stvorio o sebi i hteo da ih
pojačam - svi ti elementi se u meni bore za pravo i privilegije. Rezultati njihovih stalnih debata i
borbi čine lanac događaja i nedogadanja, kojije istorija mog prisustva u svetu. Ta istorija je moj
život. "Društvo ti je ucepilo ubedenje da si to što ti misliš da jesi. Usadila ti je iluziju, koja je za
tebe stvarnost."
Kad druge stvarnosti nema, odgovorih. Bar ne takve, koju bih pouzdano osetio. Zato se moram
pomiriti s iluzijom. Pošto ne živim u praznom prostoru sam za sebe, nego mi identitet i smisao daje
samo interakcije s drugim članovima ljudske zajednice, ne mogu da se odreknem dimenzije, koja me
slvara, ne uništavajući se istovremeno. Društvo mi određuje oblik svesti. Šta svest, ta konstrukcija
stvarnosti, onemogućuje mi da se na izazove okoline odazovem neposredno. Svest je zaštitni filter.
30
Kad kažem da osećam i doživljavani svet, to doživljavanje je samo deliniično jer ga čine samo
iskustva, koja filter propušta. Taj filter (ta carinska služba mog intelekta) je pri obavljanju svoje
dužnosti tako pouzdan da sam dublje stvarnosti svestan samo u obliku nesigurne čežnje, u obliku
ponavljanih nevolja življenja.
- "Vrtiš se u krugu' - reče - "u uskom krugu društveno programiranih običaja i oblika
ponašanja. Ovo stanje zatočeništva budisti nazivaju samsara."
Upitah ga da li stanje, koje ću doseći posle oslobađanja, sracm reći nirvana. "Izvoli - reče -
ime nije važno, bitno je stanje, a i samo stanje nije važno, važno je da si u njemu. Nema ga osim kad
si u njemu. Problem je praktičan. Nije metafizički, ili mistički, i nije filozofski, ili religiozan. Iz
samsare, stanja iluzija, moraš preći u stanje nirvane, odnosno tarpe, budnosti. I šta se događa onda?
Videćcš da nisi ono što misliš da jesi, nego ono što misliš."
"Ne ide mi u glavu - rekoh - gde i kako se spajaju budizam i hinduizam, zašto ste vi koji ste
hinduski jogi, hinduski mudrac u tradicionalnom smislu reći, istovremeno budista. I zašto živite u
ovim krajevima, koji su daleko od hinduske mitologije i verske prakse. 1 vrlo blizu nečem što čak
pobija postavke hinduizma.
Neko vreme smo išli ćutke. Onda se nasmeja. "To ti ne ide iz glave, a ne u glavu. Svet ti neće iz
glave. I dok ti je u glavi, to je svet definicija i misaonih kategorija. Muči te jer me ne možeš
definisati. Kad bi znao da sam budista ili hindus, ili musliman, ili marksista, odnos između nas bi bio
čvršći i misliš da bismo imali polazište. Ne možeš pojmiti da to ne bi bio odnos između nas, nego
između dve kategorije u tvom analitičnom duhu. Ja sam ovde, zar me ne vidiš?"
"Upozoravani te" - nastavi - "da ako budeš ovako produžio, imaćeš Joganandu uskoro više u
glavi nego pored sebe. Ja nisam iluzija. Možeš me uhvatiti." - Ispruži prema meni ruku i stegnu moju.
- "Osećaš li me?" -Smejao se.

U podnožju lamaserije je prišao potoku, koji je šumeo između kuća, i poče da izuva cipele.
Stajao sam sa strane i gledao. Mislio sam da namerava da opere noge. A umesto da ugazi u vođu, iz
torbe je izvadio drvenu činijicu i dao mi znak da pridem bliže. " Zahvati vodu" -reče- "i donesi je
ovamo". Spustio samnaprtnjaču i izvršio naređenje. " Kad napravim stoj na glavi" - reče -" sipaj mi
kap po kap na gole tabane. Kapi, a ne mlaz. Svaki minut po jednu."
Napravio je stoj na glavi. Noge su prestale da mu se njišu, sav se ukrutio. Kožu na tabanima je
imao neverovatno mladu, meku, sličnu koži gospodskih dlanova. Pažljivo sam nagnuo činijicu i kapnuo
mu kap na petu. Noga se trgla. Zatim sam kapnuo kap na desnu petu i desna noga se trgla.
Pričekao sam minut. Kad je na taban pala druga kap, noga je ostala nepokretna. I čovek se nije
pomakao. Ni onda kad mu je voda curila niz gležanj i kvasila ispod kolena skupljene nogavice, nije
pokazao da je od krvi i mesa. Disao je neprimetno, a oči je imao zatvorene.
Posle dvadeset kapi poče da me boli ruka. Uvideo sam da će kapljanje trajati više od sata. To
menije ispunilo radošću. Zatvorio sam oči i kanuo kap na dlan. Živci su reagovali; hladan dodir vode je
delovao kao napad na fiziološki sistem. Zamislio sam da sam u stanju duboke meditacije, odvojen od
sveta, kojeg percipiraju čula. Svaki dodir kapi bi me probudio. A zatim bih se trudio da ostanem u
stanju udaljenosti uprkos stalnom kapljanju. Kad bi mi to uspelo, isključio bih ne samo vid, sluh i
miris, nego i osetljivost kože, stanje čulne "odsutnosti" bilo bi potpuno.
Pomislio sam da stari po svoj prilici radi nešto tako. Dodire kapi koristi kao nadražaje fizičkog
sveta iz koga želi da se isključi. Bez podražaja je povlačenje svakako lakše, a ako ih prevladam i
31
utone u svoj unutrašnji svet, ne razaznavajući ih, povlačenje je dublje i vrednije.
Posle pola sata sam morao da premestim činijicu. Osećao sam kako u meni raste netrpeljivost.
Osećao sam kako mi hiljadu izdanaka gamiže u sve delove tela i obavija se oko živaca. Posmatrao sam
narastanje toga osećanja. Uporedo s njim je jačala nada da će starom dosaditi. Ali nije se ni
pomaknuo, stajao je i stajao, stajao i stajao. Pritisak krvi na njegov mozak je morao biti strašan. Je
li bio jedan od onih jogija koji imaju kontrolu nad simpatetičnim nervnim sistemom i znaju regulisati
ne samo telesnu temperaturu nego i krvotok?
U meni se javio zloban glasić i počeo me nagovarati da varam. Da povećam kapi. Malo vode da
prolijem po zemlji. Na trenutak je izgledalo da neću odoleti iskušenju. Zlobni glas mi je dokazivao da
radim nešto što ne koristi ni meni ni starom već je, ukratko, pomalo glupo. Šta bi bilo kad bi kapi bile
malo veće, šta kad bih mu kapljao na tabane u kraćim intervalima? To verovatno ne bi primetio.
Pokušao sam da lokalizujem taj zlobni glas. Koji je od delegata skupštine duha bio? Činilo mi se
da je iza njega čak ćela stranka, žonglerska stranka ekspeditivnosti, kojoj se uvek žuri i koja je
spremna da uloži napore samo tamo gde je plata zagarantovana. To je stranka, koja trkaču oduzme
snagu na četvrt puta pred ciljem, koja umetniku oslabi maštu na tački, na kojoj bi dodatnim naporom
mogla da ostvari majstoriju; koja ti daje "razloge" za povlačenje kad delatnost prestaje da bude
zabavna. To je stranka površnih sladostrasnika i lukavaca.
I ta stranka je počela glasno da viče: "Sipanje vode na tabane starca u stoju na glavi je
budalaština! A koje on da može s tobom ovako postupati? Odlij malo vode! Neće primetiti. A ako i
primeti, neće ništa reći, ako i kaže, reci mu da ti je dosadilo."
Glas prigovoraje u početku bio jedva čujan, ali je jačao. Na kraju je o meni tekla punokrvna
debata između dva tabora. Svejedno je, prigovarala je stranka doslednosti, ako je čin na prvi pogled
glup; stari zna šta radi. Molio je za uslugu i kad obećaš, treba ostati pošten i dosledan. Onda je
stranka ekspeditivnosti dobila saveznike. Iz sela se približavala gomila prijavili mangupčića.
Zaustavili su se tri metra dalje i buljili. Jedan je nešto kazao, a ostala trojica su se grohotom
nasmejala. Kad sam prizor pogledao njihovim očima, obuzela me je strašna nelagoda. Mangupi su se
počeli upadljivo gurkati i u krugu se vijati oko nas. Nadao sam se da će buka poljuljati Joganandinu
koncentraciju.
Ostao je nepokretan zatvorenih očiju.
Mangupi su otrčali nazad prema kućama. Ja sam stajao u sve većoj hladovini večernjih senki
pored dubećeg jogija kapljući mu na gole tabane hladnu vodu još dvadeset minuta. Kad sam prebrodio
prvu krizu, svakom kapije bilo sve lakše. Stranka doslednosti je nadglasala oponente i kad je iz
Činijice kamila poslednja kap, u duši mije zavladao mir zadovoljstva. A starije (kako li je znao da je
činijica prazna?!) stao na noge i lukavim smeškom mi zahvalio.
Kad smo krenuli dalje, upitao sam ga da li mu voda na tabanima pomaže pri meditiranju.
"Meni?" - Iznenadio se. - "O tebi se radilo. Kad bih te upozorio da si na ispitu, potrudio bi se i
rezultat mi ne bi ništa rekao o tebi. Sad znam da si ozbiljan učenik i zadovoljno idem dalje s tobom."
Upitao sam ga hoće li biti takvih ispitivanja još.
Nasmejao se. "Zamisli da imam pušku i da hoću da te ubijem. Ne znaš gde sam, uhodim te,
stalno sam blizu i svaki tren može da doleti metak. A ti očekuješ od mene da viknem: pazi dolazim!
Shvati daje igra između nas drugačija. Opasna je po život. Ako te upozorim, onda ćeš se oslanjati na
moja upozorenja i nećeš biti budan i pažljiv. Svaki čas može da doleti metak. Svaki čas možeš da se
strmoglaviš u ispitivanje. Ako ga ne podneseš, kraj je. Ja nisam tvoja negovateljica. Tvoj prijatelj
sam. Ali, opasan prijatelj."
Odveo me je u lamaseriju. Predstavio me je poznanicima, monasima. Pokazao mije fantastične
kipove Bude. Neki su bili gotovo kla sično grčki, pročišćeni. Drugi su imali razjapljena usta, a
okruživale su ih zmije i mitološke nemani. Pokazao mi je sto osam svežnjeva budističkih tekstova i
prekrivenu sliku jedanaestoglavog božanstva Avalokitešvare.
32
 Rekao mi je da je tibetansko-himalajski budizam podeljen na četiri sekte. "Njingma" povezuje
klasičnu budističku mudrost s magijskim obredima iz predbudističkog vremena. "Sakja" je napustila
čarobnjaštvo. "Kargja" je sačuvala neke obrede. "Gelug", sekta reformisanih žutih šešira, je
najmasovnija, a njene vode su uvek bili Dalaj lame. Medu sektama vlada trpeljivost. Ponegde imaju
zajedničke molitvene dvorane, zajednička svetilišta.
Najzad me je predstavio igumanu. Ovaj me je poučio da budizam nije vera već način života; da
nije dogma, već objašnjenje prirodnih pojava; a da i objašnjenje ne obavezuje i ne treba ga uzimati
preozbiljno.
Kasno noću me je Jogananda odveo na ravan krov glavne dvorane. Mesec je obasjavao
centralno korito Zanskarske doline. Jogananda mi je rekao daje posle smrti kralja Nimagona 930.
godine zapadni Tibet bio podeljen između njegovih živih sinova. Ripamgon je postao kralj Ladaka,
Krasismgon kralj Gugeja, Idegtsugmgon kralj Zanskara. Godine 1641. je ladački kralj Sengjer
Namgjal osvojio Zanskari stavio na presto sina Dečogrnamrgjala. Njegovi potomci su vladali u zemlji
beloga bakra do 1831. godine kadje kraljevstvo palo pod vlast hinduskih Dogra iz Džamuja. Zanskarci
su se više puta pobunili. Sad vladaju u Zanskaru dve dinastije, obe hiljadugodišnje, jedna u Zangli,
druga u Padumu. Vlada Delhija je kraljevima oduzela pravo na vlast. Dobijaju penziju. Zanskar je
sada najviša provincija indijske federacije, najnedostupnija, najneposećenija. Kašmirska regionalna
vlada je poslala prvog administratora u Padum tek pre deset godina. Posle užasne zime se obeshrabio
i pobegao. Poslali su novog i usadili mu u glavu da mora ostati.
"Još jedan podatak" - rekao je - "godine 1823. je Mađar Koma de Keres došao u ove krajeve
tražeći dom svojih predaka. Dve godine je živeo kao kraljev gost u Zangli. Onda je proveo godinu
dana u domu monaha blizu lamaserije Pugtal. Naučio je tibetanski i zatim otišao. Otadajeprošlo sto
pedeset godina. A ovde ga još pominju. Ljudi strašno dugo pamte."
Onda je rekao: "Pogledaj mesec na nebu i mesec u udoiini. Pogledaj senke planina i zvezde.
Nebo. Tok reke. OsluŠni vetar, omiriši vazduli. Dotakni stenu. Šta je sve to? Sutra ćemo početi učiti
da su to senke planina i mesec na nebu i reka, i vetar, i stena. Samo to. Ništa više."
Naše senke, u početku duge, onda sve kraće, išle su ispred nas. Joganandini koraci su
određivali ritam. Pokušao sam da mu se prilagodim. Ali, imao je duže noge i bez tereta na leđima je
gazio meko i lelujavo, pa sam jedva korake usklađivao s njegovim. Uz napor sam mogao da izdržim
deset, petnaest metara, a onda sam morao ponovo da usklađujem korak.
Posle nekog vremena je stari obratio pažnu na klizanje i poskakivanje iza sebe. Okrenuo se i
zagledao mi se u noge. "Žulja li te cipela?' -Upitao je. Zbunjen sam odmahnuo. Njegovo lice se
razvuklo u osmeh. "Hajde"" - rekao je skrenuvši u stranu - "kreni napred".
Poslušao sam ga i ubrzo se zvuk njegovih koraka iza mene izgubio u mojima, pešačili smo kao
četvoronožna životinja s intinktivnom koordinacijom pokreta. Hod je postajao harmonična pesma,
koja me ubrzo povukla u svoj ritam i disanje. Na kraju je u lagodnom ritmu vibrirao čitav svet.
Do mene je dopirao glas staroga Joganande. "Sve se kreće u ritmu tvojih koraka. Srećan si da
živiš u svetu, koji je beskonačno prilagodljiv. "
Ritam pokreta je njegovim recima dao poetski odjek, u kome sam slutio nešto poznato, a
zaboravljeno, osećanje daje svet saveznik, dobrodušan deda Mraz, koji mi donosi divne poklone.
Preplavio me je osećaj drhtave sreće: sve je postalo najbolje, bio sam u najlepšoj zemlji na svetu,
bio sam sa Čovekom, koji je najmudriji, živeo sam u najinteresantnijem vremenu i bio na pragu
saznanja i svetlosti.
Počeo sam da igram. Neka sila mi je počela podizati noge i okretati me po stazi, a iza mene je
igrao i moj opasni prijatelj, poskakujući skladno sa mnom i smejući se tako glasno kao i ja, pa se naš
smeh gubio na sunčanoj visoravni. A s nama se smejalo i nebo, smejali su se obronci, smejali su se
snežni vrhovi.
"Eto vidiš" - rekao je - "zar nije jednostavno?"
33
 Staza je skrenula prema strmom obronku iz koga je štrcalo selo slično srednjevekovnoj utvrdi,
polako smo se penjali prema njoj. Kod prvih kuća smo naišli na kamenove, u koje su bile uklesane reći
"Om Mani Padme Hum". Dotrčali su kerovi i radoznala deca, iza ćoškova su izvirivale mlade devojke i
zadirkujuće se smeškale. U stene usečene uličice između kuća su bile tako uzane da me je prošao
iznenadni osećaj stešnjenosti: u dolini je sve bilo otvoreno i skoro beskrajno, a između kuća je
vladala stešnjenost, koja guši. Tek kad smo ostavili iza sebe selo, odlaknulo mi je.
Obronak je bio tako strm da smo morali svakih deset minuta stati i odahnuti. Dolina ispod nas
je tonula u daljinu, horizont se širio. Oko podne smo stigli do usamljene kuće usred oaze njivica. Bila
je ćoškasta i siva, sa zatvorenim kapcima, dopola zakopana u obronak. S visine iznad nje je vetar
donosio mraz glečera.
Strmom stazom smo se popeli na liticu iznad kuće. Odatle smo se po klimavim merdevinama
spustili na krov. Jogananda reče da odložim naprtnjaču i za trenutak pričekam. Na sredini krova je
zjapila kvadratna rupa kroz koju su vodile još jedne merdevine u unutrašnjost. Jogananda je stao na
prečku i nestao. Prvi put sam video kuću, koja je imala ulaz na krovu i prilično me je interesovalo ko
živi u njoj.
Prošetao sam po krovu, na kome je stajalo nekoliko gomila granja. Sinulo mije da stojim na
panoramskoj terasi ogromnog prirodnog amfiteatra. Ispred mene se talasalo (potresno u veličanstvu
svoje lepote) himalajsko gorje. Na zeleno-sivim površinama široke doline su bili razbacani grozdovi
naselja, a daleko ulevo sam video beličaste zidove karšovske lamaserije. Po njivicama, koje su
okruživale samotnu farmu žuborili su živahni potočići, koji su dolazili preko grebena obronka iznad
kuće sigurno iz glečera. Njivice je presecao sistem kana-lića.
Iz rupe na krovu je izvirila Joganandina glava. Pozvao me je unutra. Po klimavim merdevinama
sam se spustio u mračnu sobu, bez prozora i sa cmim ognjištem u uglu, pred kojim su medu kolovima
sedele krezube ženice. Blizu merdevinaje stajao kratko ošišan nasmešen muškarac, koga mi je
Jogananda predstavio kao jednog od svojih prijatelja i duhovne braće.
Muškarac, koji je bio visok kao ja, i nekoliko godina stariji, okrete se prema meni i reče:
"Navang." Jogananda je objasnio daje to njegovo ime. Objasnio je da su ženice njegove tetke, a da
Navang živi od izrade kaca za ječmeno pivo i od preprodaje konja, kao i od onog što izrasle na
njivama oko kuće. Naglasio je da je porodica siromašna, a da možemo ostati u kući kao njihovi gosti
dokle hoćemo.
Rekao je da nema novca, a ako ja hoću nešto da poklonim, savetuje mi da to učinim odmah. Na
rastanku bi taj čin bio oblik plaćanja, a sad je poklon. Plaćanje bi Navang odbio, a poklon neće, to bi
bilo nepristojno. Rekao je da Navangu najviše nedostaje novac. Ako mu dam dvesta rupija, biće
beskrajno srećan, a još više njegove tetke, koje će nam s mnogo većom radošću kuvati mandaru.
Bez oklevanja sam se mašio za džep (koji sam pre polaska zašio na unutrašnjoj strani
pantalona) i iščeprkao dvesta indijskih rupija. Pošto dosad nisam imao priliku da potrošim bog zna
koliko, učinilo mi se da je svota skromna. Prišao sam Navangu i gurnuo mu novčanice u ruku. Tapkao
je i nešto rekao u znak zahvalnosti, a ženice su otvorile bezuba usta i poklonile mi zahvalne osmehe.
Navang nas odvede u sobicu, koja je smrdela na memljivu zemljanu vlagu. Zaškripao je kapcima
na prozoru i odgurnuo ih. Kroz pro-zorče se otvorio pogled na dolinu i na more snežnih vrhova. "Ovde
ćemo spavati." - Reče Jogananda. Navang je doneo dva dušeka od rogoza i bacio ih na pod. Kroz
prozor je povukla promaja, stakla u Zanskaru ne poznaju, samo kralj u Zangli ih ima u prozorima
svoje palate. Pomislih da će noći biti jako hladne, a tada Navang ode u ugao, sagnu se i podiže drveni
poklopac. Kroz njega krenu topao vonj. Soba je imala himalajsko "centralno grejanje", ispod nje je
bila štala.
Ostadosmo sami. "Kako ti se dopada stan?" - Iskezi se Jogananda.
Posle ručka je Navang doneo burence domaćeg piva. Srkali smo ga iz drvenih činijica, pa i
ženice, koje su i dalje radoznalo zurile u mene, a jedna je čak ispružila ruku i dotakla se mog
34
kaputića. Navang je nešto pričao, bogzna šta, a stari Jogananda je slušao i klimao glavom, ali mrzelo
ga je da prevodi. Ustadoh rekavši da idem na krov, vuklo me je napolje.

Sunce me obavi kao topao pokrivač. Vrhovi su se iskrili. Umeni su kipeli neuhvatljivi osećaji.
Činilo mi se da sam dospeo do cilja, do stanice, koja bi mi mogla postati dom. A odjednom me
veličanstvenost planina opomenu da sam daleko, daleko od svega, što je poslednjih godina stvaralo
iluziju, koju se usuđujem nazvati dom. Poželeo sam da ostanem na krovu do smrti, da očima milujem
panoramu ispred sebe dok se ne stopim sa njom i postanem planina, sneg, stena, deo Himalaja. Samo
to. Ništa više.
Zatim je došao Jogananda. Sedeli smo zureći u udolinu. Između nas je vibrirala nevidljiva
energija telepatske spojenosti. "Sad vidiš" -reče "sad si svestan opasnosti."
Da, odvratni. Traženje može postati navika. Manija. Opsednutost. Ili rutina. Tragalac može da
postane robot. Tragalac može da postane glumac, koji ponavlja svoju ulogu na raznim pozornicama
sveta. Tragalac može da postane svoj najgori imitator, isto kao što pisac može da postane samom
sebi najgori uzor. Lepo je tražiti, ali na kraju treba naći. I mada sam već dosta često nalazio, nikad
nisam našao ništa trajno, spasonosno. O svojim traženjima sam pisao knjige, u kojima sam obesno
izjavljivao da sam našao i daje kraj traženja. Dobronamemi ljudi su mi više puta savetovali da stvarno
prestanem da tražim (bar na stranama novina i knjiga) jer ko večno traži i sukobljava se sa
sumnjama, brzo postaje dosadan, kao i onaj koji uvek sve zna.
Bilo je trenutaka kad sam i sam tako mislio. Na kraju jedne svoje odisejade sam drsko zapisao
daje svejedno šta u životu radim jer je više nego verovatno da mi je sve šta radim zapovedio Bog i
dakle, ne treba tražiti nijedan drugi put, nijednu istinu jer je istina to šta jeste i kraj. Kad
prestanem da tražim, našao sam.
Kako je onda moguće da sam ovde, na krovu samotne kuće iznad prostrane udoline zemlje
beloga bakra? Ja, patetično nemiran Slovenac, koji ne može da se skloni u političku dogmu, koji ne
može da se skloni u intelektualni oportunizam, koji ne može da se skloni u spasonosnu tamnicu
potrošačkog materijalizma. I koji se užasava lebdenja, boravljenja u trajnom beskućništvu? Šta
radim ovde? Čini mi se da tražim uviđaj. U sebe i u svet. Tražim odgovor na pitanje zašto živim da
bih zatim mogao ispuniti svrhu života.
I ono što me najviše plaši, rekao sam, jeste strast da opravdam svoje traženje pred sobom i
pred drugima. Uvek to radim. Kao da je moje traženje besmisleno, bezvredno, nastrano. Kao da je
moj nemir simptom nezrelosti ili duševne bolesti. Priličan deo toga šta pišem jeste apologija mojih
namera i ciljeva. Zašto?
"Jer si budala" - prereza Jogananda moj visoki uzlet - "pošto si pametan misliš da ne možeš
biti glup. U svojoj pameti ne znaš za poniznost. Bežiš od vezanosti, pa se zaljubiš u beg, u ulogu
istraživačka slobode, zaljubiš se u sebe, u svoje intelektualno junaštvo. Sedimo pred lepotom
prirode, koja je jedino šta će ikad imati, a šta radiš? Brbljaš. Uništavaš lepotu. Pošto ne shvataš
osnovne istine: nema razlike između Bude i običnih smrtnika, između probuđenog čoveka i neznalice.
Razlika je jedino daje Buda toga svestan, a neznalica nije. Neznalica misli daje svet više od onoga šta
jeste, daje bog više nego ono što bog nije, daje Buda više od onoga što je on sam. Budala si."
A to nije isto što i Buda. A kako da se odbudalim, da se o-Budim, kad ne mogu da utišam ovu
buku u sebi, misaoni saobraćaj, koji se ni za čas ne zaustavlja?
"Pažnja" - reče moj opasni prijatelj - "to je mudrost, koju tražiš. Postani pažljiv na komešanje
svojih misli, toliko pažljiv da ti nijedna ne pobegne. Zatim postani saobraćajac. Usmeri saobraćaj
35
ulevo, udesno. Podigni ruku, zaustavi ga. I komešanje će se zaustaviti. Tada će zavladati mir. U tom
miru: vrata u vasionu!"
Nasmejavši se reče da počnem baš ovde, na krovu. Treba da zatvorim oči i postanem pažljiv.
Za uvod da poslušnem zvuke. Da uhvatim sve što mi dopire do ušiju. Treba da zadržim zvuke, izolujem
ih, pa ih razmotrim. Treba da pretpostavljam njihove izvore. Kad postanu prikaze svojih izvora, da ih
pokušam fiksirati. Razumljivo je da će izmicati. Koncentracijom treba da ih stvaram dok ne postanu
toliko žive kao da ih vidim u stvarnosti. Kad postanu žive, sav uskomešani misaoni nered će se
zaustaviti. I tada tišina. Putem zvukova - tišina!

Zatvorio sam oči. Čuo sam da se Jogananda udaljio mekim korakom. Izronila je tišina. To nije
bila tišina duha. To je bila tišina u ušima, do kojih u početku nije prodirao nijedan zvuk iz okoline.
Onda su počeli pristizati: zvuči koje sam čuo ranije ne obraćajući na njih pažnju. Blago šuštanje
vetra. Žuborenje vode u potoku. Moje disanje. Gundavi glasovi u prostoriji ispod mene. Meketanje
koze. Udaljeno mukanjejaka.
Uporedo sa zvucima su se preda runom u tami pojavljivali obrisi njihovih izvora. Uzalud sam se
trudio da ih izoštrim; ostajali su magloviti, usputni treptaji sećanja, daleko od onog što bi morali da
budu.
Oslušnuh disanje. S dahom sam ulazio unutra, izdišući napolje. Tek najednom se u meni nešto
pomaklo, raspolovilo se. Takvo osećanje još nisam doživeo. Osetih da napuštam telo. Osetih da sebe
posmatram iz razdaljine. Video sam muškarca koji je prekrštenih nogu i rukama na kolenima sedeo na
ravnom krovu. Na nogama je imao prljave i izlizane planinarske čizme od meke kože sa donovima od
sirove gume. Obučen je u komotne pamučne pantalone i vunen pulover s visokim okovratnikom.
Njegovo lice je flekavo od sunčanih opekotina i upalo. Ramena su mu blago povijena. Bilo je očigledno
da nije navikao na naprtnjaču, koju mora da tegli po obroncima.
Pomislio sam da će odsad biti mnogo lakše jer je konačno ponestalo mesnih konzervi. Odsada
će mladi čovek morati da se prehranjuje onim što mu ponude domaćini. Već sad je mršav, a još će
omršaviti. Uskoro će biti mršav kao njegov učitelj Jogananda. Ali, ne i tako snažan i izdržljiv.
Njegova mršavost neće biti plod dugogodišnjeg života na otvorenom i psihofizičke discipline, nego
posledica neishranjenosti.
Nije odredio vreme nego je došao u nameri da ostane dok ga bude volja. Onemoćao još nije,
iako je počeo da slabi. Sve od dolaska se njegovo duševno stanje kretalo od oduševljenja do dosade i
očajanja, od vere da će se preporoditi, do ubedenja da radi nešto intelektualno neuzvišeno. Sumnje
su izvirile iz okolnosti. Iz činjenice da već dugo vremena nije video kadu. Daje pun ušiju. Smrad
sopstvenog ustajalog znoja gaje sprečavao da razmišlja o plemenitim stvarima. Nije navikao da živi u
takvoj prljavštini; čistoću duhaje izjednačavao s čistoćom tela. Problem je izvirao iz nemogućnosti
da sebe prihvati kao ušljivog i prljavog, da se oprosti od negovane ličnosti, londonskog Slovenca, koja
miriše po francuskom sapunu.
Posmatrao sam ga iz daljine i video ga jasno. Video sam prljave pramenove njegove kose,
izgužvano odelo, napeto držanje. Upijao sam taj lik privikavajući se na njega. Iz daljine je bilo lakše.
Sad kad sam video sliku tog čoveka, učinila mi se sasvim prihvatljiva. Nisam više shvatao zašto i sam
ne može daje prihvati. U tom trenutku on je prihvati. Razdaljina mu je udelila razumevanje i
rasuđivanje: razdaljina duha i tela, vizija o sebi.
Slobodan duh je video više i jasnije. Oslobođen od težine tela je osećao lakoću, koja gaje
primamljivala u veću udaljenost. Odleprsao je poput radoznalog leptira. Zvuči koji su mi dopirali do
36
uva, bili su mi drukčiji; u trenutku kad sam ih čuo, ja sam ih već i video. Postali su tako jasni da sam
mogao da ih dodirnem.
Kad je zameketala koza video sam njena povijena leda i vlažnu glupost njenih očiju, video sam
kako je spustila glavu i sažvakala snop travnatih biljki. Kad je u naselju zalajao pas, video sam beli
dah, koji mu je izvirao iz napola otvorene njuške, video sam kako striže ušima, maše repom, njuši
zemlju i sklupčava se za odmor. Između uobičajenih zvukova se sve razgovetnije pomaljalo ritmičko
zveckanje zvončića, koje je pratilo jedva čujno jecanje drveta. A oboje je bilo zavijeno u prigušen
šum. Jecanje me je podsećalo na okretanje točka na mlinu, koji zapinje u ležajima.
Postao sam svestan da zvuke uzrokuje Navangov "maničokor", molitveni točak. Svi drugi zvuči
su se utišali. Čuo sam ih a istovremeno nisam; osluškivao sam samo okretanje molitvenog točka, koji
je pri svakom okretu zazvečao bakrenim zvončićem. I video sam ga. Na drvene poklopce mu se
slivala voda potoka i okretala ga ravnomernim udarima. Drvo je pokrivala zelenkasta patina, koja je
na suncu mutno svetlucala. U sredini točka je bio mali doboš, u kome se krila Navangova "mantra",
molitva, koja se svakim okretanjem točka obrne i "ponovi".
Moj duh je lebdeo iznad točka. Najednom je točak prestao da bude točak. Bio je svet, bio je
božje delo, bio je centar Budine plemenite mudrosti. Navang gaje izradio, stavio u potok, išao kod
monaha i iz-molio mantru, koju je stavio u doboščić usred točka. Ali, to nije uradio zato da točak
moli za njega, ili da na njega prebaci odgovornost za svoje spasenje.
Ponavljanjem mantre se budista psihički očisti, obnavlja ispravnost motiva, odriče se
sebičnosti i nasilja. Uvek kad se okrene točak i zazvoni zvončić, svi koji ga čuju u duhu ponove "Om
Mani Padme Hum". Zvončić ih podseti da u njima prebiva Buda, koga ispravnim ponašanjem mogu da
ostvare. Kad ponove mantru znaju daje "Padma", lotos, njihovo sopstveno srce, "Mani", dragi kamen,
to je Buda, koji živi u njihovom srcu.
Reč "Om" izražava beskonačnost (i istovremeno konaćnost vasione. Rcč "Hum" obuhvata
beskonačnost ljubavi, kojaje izražena u materijalnoj vasioni. Sa točkom u potoku se vrti i točak
života, uz koji je vezan čovek dok se ne produbi; i sa točkom života se vrti svet, vrte se planete oko
osovine i sunca, sazvežda oko osovine, elektroni oko neutrona, vrti se dinamo, koji rada tajanstvenu
energiju, poznatu pod nazivom elektrika; vrte se hiljade točkova tehnološke civilizacije; vrti se
metak koji izleti iz cevi, i svet, kad gubiš svest i padaš u spiralu ponora bez dna; vrti se tvoja
sudbina, koja te stalno vraća iz očajanja u radost i iz radosti u očajanje.
Rotacija je osnovni zakon psihofizičkog sveta. "Maničokor", tibetanski molitveni točak, jeste
simbol toga zakona. I simbol, koji se neprekidno vrti uz zveckanje opominjući na sebe, jeste popust
hipnotičkog sredstva, koje u duhu reprodukuje vasionsko okretanje: okretanje oko duhovne osovine,
kojaje večni povratak veri u ljubav i plemenitost.
Moj bestelesni duh je razumevao realnost iza budističkih simbola! Zvuči više nisu dolazili samo
iz okoline, nego i iz prošlosti, iz uspomena. Iznad mene, ispod mene (i istovremeno ispred mene) su
vijorile zastave, koje sam video na glavnom dvorištu lamaserije u Karsi. Ispisane manirama i citatima
iz svetih tekstova pulsirale su kao krila uhvaćenih orlova. Prikačene na visoka koplja, koja su na vrhu
ukrašavali simboli meseca, sunca i vatre vijorile su, podrhtavale. U igri njihovih senki mi se činilo da
plovim preko talasastog mora snežnih vrhova na nebeskoj barci, da plovim daleko, daleko kući. Sve je
imalo prizvuk nematerijalnosti, isto kao i moj duh, koji se bez napora šetao nad krovovima lamaserije,
nad udolinom između planina. A uprkos nerealnosti je bilo sve jasno prisutno, prisutnije nego u Živim
snovima.
U dvorani hrama je tekao obred. Zazvučali su himalajski instrumenti, radonzi, slični dugom
alpskom rogu. Njihovo trubljenje je stvaralo zvučnu prostirku, u koju su doboši i doboščići i setne
flaute uplitali iznenađujuće muzičke motive.
Uz zvuke muzike sam zaplivao iznad doline. Počeo sam odjekivati između planina. Osetio sam da
je to zvuk vasione. Talasavo zvučanje radonga je beskonačni "Ooooooooooom", elementarni zvuk
37
vasione u materijalnom postojanju (odjek primarne "velike eksplozije" koji moderni prijemnici radio-
talasa iz svemira prepoznaju kao monoton šum?). Postao sam univerzalni ton energije, koja rađa i
održava materiju. A ujedno sam postao dinamičan ritam doboša, cimbala i flaute. Uhvatio sam ritam
energije kosmosa i spojio se sa njim.
I podigao sam se.
Ispod mene je ležala zavijena u bele oblake lepota pokrajine. Oblaci su se komešali, stapali,
razmicali, jurili jedan kroz drugi, naduvavali se, raspadali i u naizmeničnim prekidima otkrivali glečer,
kanjon mračnih senki, dolinu njiva, šumeći slap, jezero. Boje sveta su bile oštrije nego ikad. Nebo je
bilo intenzivno plavo, nije izazivalo utisak šupljine, bilo je čvrsto i opipljivo, somotska plava zavesa
nad inscenacijom vatreno crvenih i žutih litica. Počeo sam da doživljavam novo vreme, ne više vreme
minuta i sekundi, nego vreme koje je ritam sunca, meseca, zvezda. Osećao sam kako nebeska tela
regulišu bilo života na zemlji. Vreme je izgubilo preteći, goneći ukus, postalo je iskustvo trajnog,
obnavljajućeg kretanja egzistencije.
I kroz oblake, mimo snežnih vrhova, preko glečerskih jezera, sumračnih kanjona, žuboravih
potoka, koji su u sumrak narastali pod navalom istopljenog snega u bujice, spuštao sam se prema
krovu, na kome je skrštenih nogu sedeo bradat čovek i zatvorenih očiju zurio u sebe.
Duh se vraćao u telo. A još pre nego što se utelovio, video je da iza čoveka sedi Jogananda i
pogled mu napeto upire u potiljak., Nezaboravan trenutak: moje telo na krovu, moj duh nad udolinom.
Jogananda iza mene, njegove oči na meni. Pred sobom sam video večernju dolinu. Okrenuh se i učini
mi se da nisam sanjao: iza mene je sedeo stari jogi! Vragolasto se nasmeši. Bio je čudno umoran.
Osetio sam da predivna vizija, iz koje sam se upravo povratio, nije bila halucinacija, a ni snevanje. On
je to dočarao! Sedeo je iza mene i telepatski mi sugerisao svt što sam video i doživeo. Duh mi je
izgurnuo iz fizičkih okova i poslao ga da hodočasti dolinom.
Obli me užas pun poštovanja. Ustadoh i priđoh mu, padoh ispred njega na kolena i čelom
dodirnuh zemlju. Ta kretnja mi se nije učinila glupa i ponižavajuća. Bila je od srca. Upita: "šta se
zapravo desilo?"
"Ništa naročito" - odvratio je - "želeo sam da ti pokažem da u tebi postoje neobične snage,
koje možeš upoznati i izvežbati. U dobre svrhe ih možeš upotrebljavati do smrti. U loše ih možeš
upotrebiti samo jednom. Kad ih tako upotrebiš, uništiš se. Želeo sam da ti pokažem da nisam ono što
misliš da sam. Žedan si i misliš da sam voda, koja će ti utažiti žed. Nisam voda, samo sam vrč. Vrč
nije prazan. U njemu je voda i ta voda je Buda. Hteo sam da ti pokažem da ti žed može da utaži samo
Buda i da sam ja vrč, iz koga možeš da piješ. Od tebe zavisi kako piješ i koliko. Budi oprezan da ne
proliješ vodu."
Preko doline se vukao večernji vetar donoseći zvuke nabujalih potoka. Postalo je hladno i
poček drhati. Odlučio sam da se upiižem u kuću i zavučem pored ognjišta, a čim sam ustao, jogi me
povuče na pod.
"Ostani." - Reče. Odvratili da bih voleo da se toplije obučem, pa ću se vratiti. Ponovo me
povuče na pod. "Ako ti je zima, to je samo ideja, odagnaj je iz misli, pa će ti biti toplo." Odgovorio
sam da zima nije ideja, nego osećanje koje doživljava moje telo.
" Zima je iskustvo, koje možeš da podrediš sebi." - Kazao je.
"Zamisli da je vrućina, pa će ti biti toplo."
Zamolio sam ga da mi ne zameri, ali pre devet godina sam pokušao da naučim veštinu
"tuma",zagrevanja unutrašnjom vatrom. Pokušaj mi se osvetio upalom pluća. Niko me neće ubediti da
zima nije zima i da nazeb nije nazeb. Iskustvo me upozorava daje bolje da se takvih pokušaja
prihvatim samo u mašti.
"Problem je praktičan" - izjavi - "sve zavisi od toga gde stojiš i kako posmatraš. Tvoje
shvatanje materije i duha je statičko. Takvo gledanje ti je odnegovala tvoja naučna, racionalna
kultura, koja pojmljuje stvari objektivno, kao prisustvo objekata. Kao postojanje stvari. Nije
38
neophodno da ovako shvataš stvarnost. Možeš je shvatiti dinamično, kao tok opažanja, osećanja i
mentalnih procesa. Kao neprekidno komešanje parčića, koji se uvek ponovo slažu u nove kombinacije,
koji se istovremeno i raspadaju i slivaju u nove. Stvarnost možeš da shvataš kao večnu igru energije,
kao proces rasta i usahnuća."
U mraku sam osećao da me uzeo za ruku. "Vidiš li treperavu zvezdu nad planinama?" Da,
odgovorio sam. "Čuješ li žuborave potoke?" Naravno, rekoh. "Pazi na sve tri. Na zvezdu, na potoke, na
dodir moje ruke."
Pokušao sam. Odmah sam uvideo da moja pažnja skače od zvezde na potok, na ruku, na potok,
na zvezdu i istovremeno na tuce stvari, na koje uopšte ne bih smeo da obratim pažnju, na udaljen
lavež pasa, na jecanje molitvenog točka, na osećanje gladi u stomaku, na likove u sećanju. Moja
pažnja nije bila istovremena i trajna, bila je munjevit redosled opažanja poput serije sličica na
filmskoj traci, koje u većoj brzini prikazivanja stvaraju iluziju kontinuiranog pokreta.
Pomislio sam: moja svest je naizmenično osmišljavanje percepcije čula. Mada mi zapažanja
posreduju informacije o okolini prividno neprekidno, moja svest o zvezdi iznad planina je samo
redosled časaka, koje zbog navike i prilagođenosti i zbog toga jer se ponavljaju takvom brzinom,
doživljavam kao trajno zapažanje trajne stvarnosti.
"Ispravno" - reče stari maknuvši ruku - "sad sam sklonio ruku. To si osetio kožom na dlanu.
Mentalni događaj, koji nazivaš opažanje, sastavljen je od tri elementa: iz objekta, iz tvoga čula i iz
receptora u mozgu, koji čulnu poruku interpretira. Tvoje iskustvo je ujedno tvoja svest. Bez
posredovanja čula ne bi mogao iskusiti objekat i prijemni centar u mozgu. Razmisli o tome. Sve to je
opšte poznato i zvuči možda jednostavno. Ali, svejedno razmisli. Ako hoćeš da razviješ nov način
primanja stvarnosti, moraš ovde napraviti prvi korak.".
Ćutali smo zureći u odsustvo svetlosti u dolini. Opažali smo je kao noć. "Maknuo sam ruku" -
reče - "kako si doživeo ovaj događaj? Kao nešto prijatno, neprijatno ili ravnodušno? Osećajni ton je
subjektivni kriterijum, kojim vrednuješ opažanja i mentalne događaje. Prijatno je ono šta želiš da
traje, ili da se ponovi. Neprijatno je ono čega bi voleo da se otarasiš dok traje i što te ispunjava
strahom da će se ponoviti. Ako ti je svejedno, ravnodušan si. Svako zapažanje i svaku misao ovako
vrednuješ. I ovoje opšte poznato i na prvi pogled jednostavno. Razmisli o tome. Dobro razmisli. U toj
oblasti ćeš morati napraviti drugi korak. Na prvi pogled je jednostavno, a šta se događa kad se želja
za ponavljanjem prijatnih zapažanja i događaja promeni u strast, koja te opseda? Kad žudnja
postane pohota, glad proždrljivost, štedljivost škrtost? Šta se događa kad te strah pred neprijatnim
parališe i duševno oboliš? I šta se događa kad postaneš prema svemu šta ti donosi život, sasvim rav-
nodušan i padneš u apatičnu depresiju?"
Opet smo ćutke gledali u mrak. Nije bio apsolutan; u njemu smo razaznavali (napola slutili i
napola rekonstruisali po sećanju) korito doline. Na drugoj strani smo videli tamniju masu planina.
Iznad njih smo videli nebo posejano zvezdama.
"Vidiš li dragi kamen, koji varniči iznad planina?" - Upita stari. "Kako se zove?" - Odgovorio
sam da to nije dragi kamen nego zvezda. "Otkud znaš?" - Zapita. - "Zašto ne veruješ kad ti kažem da
to nije zvezda nego dragi kamen, koji je neko prikačio na nebo." - Odvratio sam da, ipak, prema
sećanju, asocijaciji, znam da su stvari koje svetle na nebu zvezde ili planeti.
"Šta je mentalni događaj, koji ti omogućuje da zapažanja doživljavaš asocijativno? Da ih slažeš
u pregrade pojmova kao pisma u sandučiće? Bez ove sposobnosti bi svet bio haos. Ne bi mogao da
zacrtaš granice, ne bi mogao da živiš. Tvoja konceptualna sposobnost je organizator sveta. I to je
opšte poznato i dosta jednostavno. A savetujem ti da o tome dobro razmisliš jer u ovoj oblasti te
Čeka treći korak. Ta sposobnost je neraskidivo povezana s tvojim egora, s tvojom svešću o sebi kao o
doslednoj psihofizičkoj jedinki. Ova sposobnost je divna dok ne postane robot. A to se brzo dogodi.
Umesto da svet doživljavaš svežei neposredno, stavljaš ga u pregrade. Pošto ne možeš da uskladiš,
najpre odbaciš, a na kraju više ne opažaš. To je opasno. Prvu ljubav doživljavaš ti. Drugi putje
39
doživljava već onaj, koji je doživeo prvu: robot, koncepcija ljubavi. Razmisli o tome. Ova sposobnost
ti omogućava život, a ako ne znaš daje kontrolišeš život će biti učmao i ustajao."
"Još jednu mentalnu snagu imaš, koju ne smeš da zanemariš. To je četana. Važna je. Vrlo
važna. Bez nje bi bilo sve šta se događa u tvom duhu slučajno, mehanički, serija refleksa, odaziva na
izazove, jer četana je motivaciona sila, koja omogućuje nameru. Manifestovati se može u obliku
brižljivo programisane akcije, recimo rata, ili knjige, ili zavere, ili putovanja. četana je sila, koja te
je dovela k meni. A može se manifestovati i u obliku neprekidne žudnje za razonodom, za zado-
voljstvima, za ponavljanjem prijatnih zapažanja i osećanja. Tako se manifestuje kod većine ljudi i
skoro kod svakog većinu vremena, takođe, i kod tebe. Ta sila u tvom duhu, koji nemirno i bez jasnog
cilja skakuće tamo-amo kao majmun s grane na granu, je četana, nad kojom si izgubio kontrolu.
Možeš da je ukrotiš. Možeš je izvežbati u efikasnu i poslušnu sluškinju."

U vreći za spavanje mi je brzo postalo toplo i štalski miris, koji je dopirao iz rupe u podu, poče
da me uspavljuje. Tada je mrak probio Joganandin glas. "Osluškivaćemo tišinu i razgledati tamu."
Oslušnuo sam i napregnuo oči. Rekao sam da tišina nije apsolutna jer čujem šum potoka, jeku
molitvenog točka, pomeranje životinja u štali ispod nas. Ta tama nije apsolutna jer kroz pukotinu na
kapcima prosijava mesečev zrak i u njegovom sjaju vidim parče zida i oblik prozora kroz koji sija. To
znači da ne osluškujem tišinu nego zvuke u njoj i ne primećujem mrak nego svetlost u njemu.
"Tako je" - reče - "a sad zvuke istisni iz svesti. Slušaj ih bez zapažanja. U svesti sačuvaj samo
ono čemu zvuci smetaju."
Uz napor sam pokušao da istisnem zvuke, koji su ometali tišinu. Zatim sam pokušao da ih upijem
i u sebi ih neutrališem, da postanem neki provodnik kako bi zvuči tekli mojoj svesti ne zaustavljajući
se u njoj. Nisam mogao. Ukoliko sam ih na trenutak istisnuo, odmah me je preplavljivalo sećanje na
njih, ili sam napeto očekivao trenutak kad će se vratiti. Ta borba nerava je trajala deset minuta.
Zatim sam posustao. Rekao sam da je moja svest poput bespomoćne srne, koju napadaju zvučne zveri
i komadaju je i vuku na sve četiri strane.
Upitao sam ga da li moram biti usredsreden istovremeno na sve šta dolazi spolja i šta se
događa u meni.
"Naravno, inače pažnja nije prava. Govorim o višoj pažnji, koja je stanje prirodne svesti. Niže
stanje poznaješ. U njemu boraviš. Stanje fantazija, strahova, očekivanja, nade, želja, brbljanja, koje
postoji u tebi. Sećaš li se kako je bilo u školi? Pet, deset minuta si pribrano slušao učiteljevo
predavanje, a onda si odustao. Počela je majmunska igra. Umesto da koristiš svoju energiju za
koncentraciju, traćio si je za borbu protiv neurotskih smetnji, koje su ti onemogućavale
koncentraciju. A zatim si se čudio, jer si na kraju predavanja bio iscrpljen i otupeo ne zapamtivši
ništa. O energiji je reč. 0 ispravnom korišćenju energije. Omogućava ti ga samo viša pažnja, koja je
stanje prirodne nenapregnute svesti. Tibetanski budisti je zovu šin džong."
Molio sam ga da mi opiše to stanje. Imam utisak da sam ga već doživeo, da sam provodio u
njemu po više dana uzastopno, a više puta sam ga uhvatio samo u trenutnim munjevitim mislima; u
suštini ga nisam uhvatio, samo sam kliznuo u njega. Čini mi se da sam rekao da mi je to bilo mnogo
bliže u detinjstvu kad je svet bio još nov i moji doživljaji još devičanski.
"Onda ga poznaješ." - Reče.
Kazao sam da je reč o iskustvu. Njegova specifičnost je u tome da nije ponavljanje nečeg
poznatog. Nije uspomena, nije odaziv, nije projekcija. Nije fantazija. Iskustvo nije ni sa čim
povezano. U njemu nema straha, nema brige, nema krivice. Nema ideja. Nema rasuđivanja, nema
očekivanja i, takode, nedostajanja. U tom iskustvu ništa ne nedostaje. Dovoljno je samo sebi, nije
40
produžetak nečeg. Može se nazvati iskustvo sreće. Ipak, to nije sreća zbog nečega što nije sama
sreća. Reč je o prelepoj spontanoj povezanosti sa svim šta postoji. Telo se opusti, u njemu nema
napora, sve je mir i svežina, sloboda i širina, jasnoća i novost. Reč je o naglašenom doživljavanju
prisutnosti ovde i sada. Ništa ne treba uraditi. Osećanje nije odbrambeno i nije agresivno. To
osećanje je prirodni tok čiste svesti, koja više nije žrtva raznovrsnih smetnji, već se sliva poput
čiste vode putem njih i preko njih. U tom iskustvu nema poredenja, stvari su onakve kakve jesu. Reč
je o perspektivi, koja omogućava jasnovidost i pozitivnu akciju. Osećanje prati toplina, koja se
razliva po ćelom telu. A ta toplina je energija. Čini mi se da je iskustvo povezano s doživljanjem
maksimalnog nivoa energije: ništa ne treba uraditi, a sve je moguće.
"Eto vidiš" - reče - "u takvom stanju je tvoja energija skoncentrisana. Možeš je usmeriti. Šta
se događa kad se reka suzi i teče u kanjonu? Snaga vode se ustostruči. U tome je, vidiš, značaj
prirodne svesti; razdeliti snagu. Kad si snažan, možeš da odbaciš zaštitni oklop iluzija."
Rekao sam da mi je sve to jasno, a nedostaje mi samo metod. Kako da postanem usredotočen
na sve što je u meni i van mene kad ne mogu da umirim majmunče, koje blebeće i izopačuje mi se u
svesti? Kako da ga se resim?
"Bez napora" - kazaoje - "najmanji napor sve pokvari. Problem je u tome da tvoje iskustvo nije
neposredno već apstraktno. Samom sebi nisi stvaran, nisi neposredno realan. Upotrebljavaš pogrešno
gorivo. Umesto da crpiš pokretačku snagu iz naizmeničnih trenutaka, crpiš je iz reakcija na
uspomene i ustaljene motive. Problem je vrlo delikatan. Skladište uspomena i stečenih refleksa ti
mora pribavljati samo ono što ti je potrebno za prepoznavanje situacija. A ne smeš mu dozvoliti da
diktira tvoje odazive na situacije. Jer su onda to odazivi na uskladištene motive. Reagovati moraš ti.
Neposredno i sveže. A to je nemoguće dok ne stišaš mozak."
Ponovio sam da mi je sve jasno: znam da moram stišati majmuna, a ne znam kako.
"Ne spolja" - pomenuo me je - "ne silom. Posmatranjem. Posmatraj svoje misli. Posmatraj kako
se formiraju, oblikuju u misaone lance. Posmatraj kako se rađaju iz sećanja, kako se izdižu na
površinu. Posmatraj rađanje svojih želja i bojazni, prati ih. Ne trudi se, samo posmatraj. Prati faze
oblikovanja svih svojih misli i osećanja. Pre ili kasnije ćeš zapaziti da se proređuju. Biće ih sve manje,
a na kraju nijedne. Videćeš da su svi problemi lokalni, sortiraćeš ih poput pisama, svako u posebnu
pregradu. Neće više razrastati i gušiti te. Zatim ćeš videti daje svaki sadašnji trenutak drukčiji od
prethodnog. Otvorićeš se svtmu što nije problem. A tada će nestati sav tvoj negativizam, umesio
mulja u glavi ćeš imati čistu vodu."
"Otkrićeš, reče, između trenutka kad percipiraš situaciju i kad na nju reaguješ, postoji pauza
tako kratka da je nije svestan samo smiren duh a pauza je tvoja prilika. U njoj možeš da se otreseš
navika i reaguieš neposredno i sveže. Onda ćeš prestati da uprežeš svoju suštinu u beznačajne
probleme, ostavićeš ih da se sami reše. Tvoj mozak će biti nevn i podmlađen. Tvoj duh će biti
nepomućen. A nepomućen duh opažt će što jeste, i samo ono šta jeste, šta se događa. I to je lepota
istine. Tada si slobodan. Tada si istinski inteligentan. I kad to postaneš, svaki trenutak života će biti
drugačiji.
"Pokloniću ti tajnu reč" - kazaoje - "ništa ne znači, čist zvuk je, dva sloga. Zatvori oči i stavi
je u sredinu glave. Zamisli je kao kuglu usred mozga, nekakvu muholovku oko koje zuje misli i jedna
ta drugom se lepe za nju.
Svaka misao, koja ti se rodi, odmah gravitira prema toj kugli i prilepj se na nju.
Reč pokušaj da sačuvaš u glavi kao zvuk i ujedno kao kuglu. Učini to kad god ti je volja, a
najmanje dva puta dnevno po petnaest minuta. Pre ili kasnije ćeš doseći trenutak kad će se sve misli
prilepiti. Tada kuglu jednostavno ugasi. Kao svecu".
Dade mi tajnu reć i počeh da hvatam muve.

41
 8

Iduće jutro mi je propisao niz vežbi joge. Nisam bio dovoljno elastičan. Prebacio mi je da sam
zanemario telo. "Pogledaj šta ti je dala priroda. Poklonila ti je mobilno prebivalište. Ako se porežeš,
zaceli ti ranu; ako ozebeš, izleći te; sve što pojedeš, provari i otpatke izluči. Priroda održava tvoju
telesnu mašinu na hiljadu različitih načina. Ne podsmevaj joj se. Pomozijoj da održava tu divnu
mašinu: tetive, mišiće, kostur, zglobove, nerve, životni vodovod žila, cilindre srca i pluća, ispušne cevi
creva. Potrebna joj je tvoja pomoć. Dala ti je i mozak da budeš pametan i da ovo shvatiš. "
Upitao sam ga da li reč "priroda" nije preopuštena. Nasmejao se odgovorivši da možemo reći i
"rumpumpum" ili "halabalahala". Ako želimo možemo je nazvati "egzistencijalni princip", ili "vitalna
energija", ili "životna sila", ili "genetski program". Govorimo o tome šta je u meni, o sili koja me
održava, čuva i usmerava. Beznslovno mi je sklona, odana mi je i kad sa njom postupam kao sa šgavim
kerom. Većina ovog što poznajem pod imenima različitih bolesti je samo odbrambena akcija moje
životne sile, koja želi da me upozori da ne živim ispravno. Ili, pak noće da izbaci otrove s kojima sam
lakomisleno napunio telo. Šta je zdravlje ako nije život u prirodnim uslovima? Vitalna sila uvek teži
ka normalnom, ka očuvanju, prilagodavanju. Uvek teži životu, koji je maksimalan život, i zdravlju koje
je optimalno zdravlje.
Toje sila koja tera grane drveća prema suncu, a korenje u zemlju. Njen pravac je uvek
ispravan.
Ni minut odmora ne uzima. Bori se za mene i kada je svojim načinom života zloupotrebljava.
Ako živim glupo, ako ne dišem prirodno ne jedem, ne spavam, ne koračam prirodno, ako zapostavljam
telo, mora životna sila delovati prilikama, u kojima joj sve napore smesta uništava saveznik, za koga
se bori. A i to joj ne oduzima volju, uvek čini sve što može; nikad ne kaže dodavola sve zajedno.
Prilagodava se i najgorim prilikama i bori se do kraja. Zahvalan bih morao biti ovoj saveznici, koja ne
postavlja uslove. Umesto daje ometam, moram joj pomagati.
Voleo bih, rekao sam. Kako?
"Harmonizuj se" - odgovori - "očisti blato i nanose iz rečnog korita. Dozvoli vitalnoj sili da
slobodno teče. Odstrani prepreke i tesnace. Odstrani ih sređujući duh i teto."
Pokazao mi je šest vežbi joge. Prva je bila "savsana" smrtna poza. Legao sam na leda, disao
prirodno i ritmično. Zamišljao sam da je moje telo pet puta teže i da tone u zemlju. Svesno sam
počeo da opuštam mišiće. Prvo glavu. Onda vrat, ramena, grudi. Zatim ruke, prste i postepeno dalje
do malih prstiju na nogama. Zamišljao sam da sam parče bačenog konopca, odumrla grana, gomila
zemlje. Zurio sam u oblake na nebu. Zatvorio sam oči i gledao oblake u sećanju. Prolazio sam od glave
do pete i od pete do glave labaveći pojedine čvorove napetosti.
Kad sam se sav opustio, počeo sam napinjati pojedine mišiće. jedan za drugim. Počeo sam od
prstiju na nogama i omicao se gore prema temenu. Napinjao sam mišiće i opuštao ih. Pratio sam šta se
događa. Upoznavao sam osećaj opuštenosti i osećaj napetosti i razliku medu njima. Otkrivao sam (sav
zabezeknut) daje napetost u mom telu normalno stanje jer sam osečao kako se pojedini mišići
automatski grče. Otkrivao sam da živim u stalnoj napetosti, spreman na beg, na udarac u
neprekidnom odbrambenom bdenju. U sebi sam otkrivao duboko ukorenjen strah da će se nešto
dogoditi ako prestanem da stražarim da će mi se srušiti zgrada života. Savasana mi je otkrila da
mogu da živim bez toga straha.
Druga poza je trebalo umesto opuštanja da ostvari idealnu situaciju koncentraciju. To je bila
"padmasana", poznata kao poza Bude, ili lokvanjeva poza. Buda je obično prikazan u toj klasičnoj
pozi: sedeći na stražnjici sa prekrštenim nogama ispred sebe, s rukama na kolenima i raširenim i na
gore okrenutim dlanovima. To nije "sedenje po turski". U suštini je padmasana najteži od svih poza
joge. Jogananda mi je tvrdio i da je najkorisniji. Ali već posle nekoliko pokušaja je postalo očigledno
da mi neće baš nešto naročito koristiti. Nisam imao dovoljno elastična kolena i gležnjeve, pa i
42
zglobove kuka. Molio sam ga da mi pokaže nešto lakše. Odgovorio mi je da će mi padmasana prištediti
godine uzaludnih napora jer će u meni probuditi stvaralačku energiju. Oslobodiće me iskušenja i
niskih nagona. Njena tajna je u simetričnom rasporedu udova i telesne težine. Stvara ravnotežu
između pozitivnih i negativnih sila u nervnom sistemu.
Upitao sam ga kako je moguće daje baš najteža poza najprimereoija za koncentraciju. Čini mi
se, izjavio sam da bih se mnogo lakše koncentrisao udobno ležeći na zemlji, ili bar stojeći.
Odvratio je da koncentracija nije sanjarenje. Ako udobno ležim, misli će mi brzo odlepršati na
travnjake. A ako stojim duh nije dovoljno oslobođen. Hiljadugodišnje iskustvo je naučilo jogije daje
najprimerenija lokvanjeva poza. A naravno, moram se pomiriti s tim daje neću naučiti preko noći.
Možda ću je savladati posle nekoliko meseci. Rekao mije da je on retko koristi jer mu više odgovara
stoj na glavi, a spreman je da mi pokaže kako da je postepeno savlađujem.
Seo je na zemlju i prekrstio noge. Obema rukamaje uhvatio desni gležanj i podigao prste
desne noge na levu butinu, sa tabanom nagore, i petom blizu vertikalne sredine tela i izbočinom palca
u visini butine. Onda je uhvatio levu nogu i povukao je na desnu butinu. Doručja je položio na kolena,
dlanove je raširio okrenuvši ih prema nebu, a onda je palcem i srednjim prstom oblikovao krug. Leđa
je ispravio. Njegova kolena su dodirivala zemlju. A moja su štrcala u vazduhu. Nije postojao način da
ih približim zemlji, osim da se snažno oslonim na njih rukama. Čim bi pritisak popustio, kolena su
ponovo odskakala nagore.
"Samo tako" - reče - "loptaj se kolenima. Tako ćeš osloboditi zglobove i istegnuti tetive.
Vežbaj pet ili šest meseci. Kad savladaš ovu pozu, moći ćeš da se posvetiš koncentraciji."
Treća poza je bila lakša. Legao sam na leda polako udahnuo i podigao nogu. Onda sam dlanovima
pritisnuo bokove. Dizao sam telo dok nije ostalo na laktovima i na ramenima. Brojao sam udisaje i iz-
disaje. Deset prvih, deset drugih, vrlo polako, a onda sam se vratio u ležeći položaj. Ova vežba mi je
prijala. Stari je rekao daje vrlo korisna. Povećava dotok krvi u srce i glavu. Podmladuje kožu i
endokrine žlezde i gonade. Odlična je za lečenje nazeba i zapušenog nosa.
Četvrta vežba se zove "ustrasana" ili poza kamile. Uzalud sam se trudio da je ispravno
izvedem. Uspelo mi je da zauzmem stav, koji je bio bar približno takav kakav bi morao da bude, a
stari me je upozorio da to nije samo beskorisno, nego čak vrlo opasno. Samo kompletan stav
ostvaruje željene efekte. Pokušao sam opet. Skupio sam noge, pokleknuo i seo na tabane. Povio sam
se poleduške i položio dlanove na zemlju tik uz tabane. Ispružio sam vrat i gumuo glavu unazad dok
me u potiljku nije zabolelo. Polako i duboko sam hvatao vazduh. Istovremeno sam zadnjicu podigao sa
tabana i polako se izvio u krstima. Onda sam se ukrutio i zadržao dah. Zatim sam se vratio u početnu
pozu i nagnuvši se napred ispustio vazduh.
Šta sam radio pogrešno? Glavni problem je bio u dlanovima, koji su se morali doticati zemlje
Čitavom površinom, a ne samo spoljnim ivicama. Stari je rekao da ne prestanem jer efekti uspešno
izvedene ustrasane su vrlo blagotvorni. Razgibaće mi kičmu, izlečiće mi smetnje u pršljenovima na
koje se žalim. Razgibaće mi pelvis, stimulisaće polne žlezde i obezbediti mi gotovo neograničenu
potenciju.
Peta vežba je bila "budžangasana" ili kobrina poza. Legao sam na stomak. Čelom sam dodirivao
zemlju. Ruke sam savio u laktovima, dlanove položio na zemlju ispod ramena. Noge sam ispružio. Onda
sam se dizao vrlo polako. Oslanjajući se na ruke dizao sam glavu i gornji deo tela, izvio leđa dok mi u
krstima nije zaškripalo.
Jogananda je rekao da sam prilično kilava kobra. Od pupka dole bih morao dodirivati pod a od
pupka naviše bih morao biti skoro uspravan. Pokazao mi je. Zauzeo je pozu ne oslonovši se uopšte na
ruke. Njegova gipkost me je ispunjavala mešavinom zavisti i očajanja.
Na kraju mi je pokazao još i "kraljevsku asanu", stoj na glavi. Kad je opazio da se bojim
nesvestice i oštećenja vratnih pršfjenova, pokazao mi je kako daje se latim postepeno. Gotovo me je
srce zabolelo kad sam se setio koliko puta sam napravio stoj na glavi kao dete. Uprkos ubedenju da
43
sam još mlad, u tom trenutku me je skrhala svest o životnoj jednosmernosti, o neizbežnom starenju.
U meni se pokrenula silovita žudnja za večnom mladošću, za podmladivanjem. Ne po godinama, nego
telom i duhom. Jogananda nije bio mlad, bio je dva puta stariji od mene, a telom i duhom sam ja bio
starac, a on mladić.
"Eto vidiš" - Reče pogledavši me vlažno sjajnih očiju, čitao mi je misli i osećao ono što sam ja
osećao. - "Moraš naučiti stoj na glavi." - Pokazao mije kako da počnem. Kleknuo je, sklopi ruke,
nagnuo se napred, oslonio se na lakat. Na to je stavio glavu u trougao između laktova i sklopljenih
ruku. Ruke je pritisnuo uz glavu i podupro je palčevima. Odvojio je kolena od zemlje. Stajao je na
prstima. 1 na prstima je polako išao prema glavi dok mu se zadnjica nije podigla u vazduh. Nato je
premestio svu težinu na trup, koji je počivao na trougaonoj podlozi laktova i glave. Noge su mu se
zaljuljale. Prvo ih je skupio u kolenima, a zatim ih ispružio.
"Ovo je najkraći put do mladosti." - Reče kasnije. - "Mozak ti se zalije krvlju. Očisti se.
Poboljša ti se vid i sluh, izoštre sva čula, uravnoteži nervni sistem. Izleči te od neurotičnog
mišljenja i ponašanja. Poboljša ti krvotok, osveži i izoštri pamćenje. Rastereti ti srce. Produži ti
život. A to nije sve. Stoj na glavi te oslobađa osećanja da si prikovan za zemlju nogama. Kad taj
osećaj više ne budeš imao, usplivaćeš."

U meni su se otvarali bezdani zaboravljenih muka i problema. Moji snovi su svake noći bili sve
strasniji. Činilo mi se da uranjam u ludilo.
"Sta si očekivao?" -čudio se Jogananda. - "Gubiš temelje, niše se zidovi. Tvoj užas je dokaz da
se nešto događa." Mislio sam da se užasavam rušenja i razbijanja sigurnih oblika sveta. A kad je kroz
rupe u zidinama počela da prodire čudna svetlost, kakvu nikad ranije nisam video, shvatio sam da se
bojim praznine, koja me očekuje tamo napolju: praznine, ništavila, samoće, vakuuma. 'Gubim se" -
priznao sam kad je užas postao neizdrživ - "gubim sećanje. Tako mije kao da umirem".
"Samo nastavi, samo nastavi." -Podsticao me je sijajući od oduševljenja. - "Ubi se. Ugasi se. Ja
te čekam u sadašnjem trenutku. Stalno sam ovde. Pridruži mi se".
Kad je uvideo da me užas paralizuje, počeo je da me teši. Kad se svega rešim, još uvek ću imati
ono šta gubim. Imaću još uvek pamćenje. Razlika će biti u tome da pamćenje neće imati mene.
Sećanje poseduje činjenice i to je u redu. Ali nije dobro da moj duh te činjenice oseća kao
neotklonjivu težinu, koja mu određuje oblik refleksa na životne impulse.
Najopasnije "činjenice" sećanja su emocionalna stanja, u kojima pogrešno vidim svoj život. Ako
se ne brčkam u ovom ili onom vrču osećanja, čini mi se da sam razliven i da uopšte ne živim. Ponekad
se hvatam čak patnje i razočarenja samo zato da bi moj život imao "značaj", prepoznatljivu formu.
Samo zato jer se užasavam praznine.
Odvratio sam da se ne bojim samo gubitka pamćenja i suočenja sa vakuumom. Bojim se i
gubitka budućnosti, gubitka svesti da sutrašnji dan neće biti prazan, nego pun svakojakih
mogućnosti. Zar nije svest o ovim mogućnostima most koji spaja ono stoje bilo sa onim što će biti?
"Most, koji spaja dve iluzije - reče - a pod mostom teče reka sadašnjosti. Nije u ovome svrha,
prcobrazenja: da srušiš most i zagaziš u vodu ispod njega? 0 mogućnostima govoriš kao da se nešto
realno. A nisu. Samo su tvoje projekcije, samo oblik sećanja. Živiš tako da stavljaš kuke u prazninu,
koju nazivaš budućnost, a zatim puziš po konopcu u sutrašnji dan. Kuke su čvorovi tvojih želja. Trik
je u tome dane smeš živeti kao krpelj nego nemotivisano."
Takva mora biti i pažnja, rekao je. Ako je traženje, ponovo sam krpelj, zagrižen u očekivanju

44
nečeg što je projekcija mojih želja. Pažnja mora biti prirodna. Ne može se stvarati, rada se sama
kad oslušnem ono što se u meni događa. Moram shvatiti centar u sebi, ego, koji stalno traži iskustva,
koji projicira iskustva i uvek se za nešto hvata. Kad duh postane pažljiv na svoju egocentričnost,
nađe se u stanju pažnje, koja nije rezultat izbora ili svrhe. Tada se duh umiri.
A šta će mi ostati? Upitao sam. Šta mi ostaje kad se vratim u svet u kom sam vezan za
neizbežnosti, koje su možda iluzorne u himalajskim planinama, ali su na drugom mestu sasvim
konkretne. Ima stvari, ideja, ljudi, pa i želja i ciljeva kojih se neću i ne mogu odreći.
"Dragi moj" - izjavio je - "shvati, ipak, da stvari same po sebi nisu destruktivne. Destruktivna
su neka stanja duha. Odricanje nije u tome da se stvari odrekneš već u shvatanju da ih ne možeš
zadržati".
Kad budem postao ispravno pažljiv, rekao je, videću da stvari uopšte nisu važne. U suštini
nisam vezan za zdravlje, za dohodak, za knjige, za ugled, za ljubav, za znanje, za priznanja i tako
dalje, već za ideju da bi život bez njih bio siromašan. Vezan sam za svoja ubedenja. Kad se bacim na
iskustvo, ili misao, kad joj navučem luđačku košulju iz garderobe uspomena, iz krojačnice starih
modela, vezao sam se. Moj svet je sužanj mojih misli. Kad postanem oprezan, biće kraj robovanju i
rodice se spontanost.
To ne znači da moram stvari i misli odbijati. To je ponovo oblik vezanosti.
Pažnja je slobodno posmatranje. To ne znači da će plod toga posmatranja biti blaženstvo: da
vise neću biti ljut, razočaran, bolestan, ozebao, odbačen. Naravno da hoću. Šta će onda biti
drukčije?
Drugačiji će biti moj doživljaj ovih osećanja. Neće me više opsedati. Još ću biti besan, ali
ljutina me neće više privezivati na lanac kao psa. Razočarenje me neće vise zatvarati u sebe. Važnost
odricanja je u tome da se odreknem sužanjskog odnosa prema svojim idejama i osećanjima. Tada se
zna desiti da se moja potrošnja stvari smanji, ili postajem manje bučan i zagrižen. Samo to neće biti
znak nekog "višeg" morala, već posledica razumevanja šta mi treba i šta ne treba - shvatanja da je
sve prolazno i da ne treba ništa da branim, a prevashodno na konstrukciju o sebi i svom značaju.
Stvari će se povući. Neće mi više biti smetnja.
I šta onda? Upitah ga.
"Otrešćeš se uzroka svoje obamrlosti. Prestaćeš se bojati da ćeš izgubiti izvor preživljavanja.
Prestaćeš se bojati da će neko loše misliti o tebi. Proći će te strah od smrti i od onoga što te čeka
posle smrti. Proći će te strah od svega što te čeka u životu. Zamišljaš li kakav će ti biti život kad te
svi ti strahovi puste s lanca? Postaćeš orao!"
Lepo, rekao sam. A šta će se desiti kad se vratim iz himalajske samotinje svojim ljudima? U
društvo, koje živi i obnavlja se naglašavanjem svega onoga čega treba da se ovde oslobodim. To
društvo me ubeđuje da smisao života nije u odricanju nego u sticanju. Imaj, čuvaj, veži se - pridikuje
mi. Poezija, literatura i popularna muzika mi pevaju o ljubavi, koja je zaljubljenost ili seks, o sreći,
koja je ispunjenje želja, o smislu života, koji jeuspešno obavljanje društveno propisane uloge.
Izborom slika, i nijansi, i naglasaka u svim oblicima komunikacije (od predavanja u školi do oglasa na
televiziji i filozofske interpretacije istorije) pribija me na verige, koje ne mogu raskinuti, a da me
društvo ne žigoše kao kriminalca ili luđaka. Društvo određuje kakvo će biti moje shvatanje realnosti
jer mi usađuje pojmovne uzorke i načine mišljenja, koji stvaraju iluziju o tome šta sam i šta je svet.
Moram se prilagodavati (bar prividno ako ne od srca) preovladavajućem mišljenju i opštim
očekivanjima.
Zato neka mi kaže ako se oslobodim iluzornih predstava o stvarnosti, hoću li moći živeti bez
njih kad se vratim u društvo, koje mi ih je stvorilo?
"Kad ih se oslobodiš, lako ćeš. Razumećeš uzroke i posledice svojih postupaka. Bićeš budan.
Prestaćeš sanjariti. Društvo, naravno, hoće da sanjaš. Zato su svi pokušaji da se probudiš, propali.
Zato si došao u ove planine. Ovde nema porodice i poznanika, i prijatelja, koji bi ti se smejali kad
45
napraviš stoj na glavi. Jedina prepreka je ovde tvoj intelekt, aktivan izdanak tvojih društvenih
korena. Shvatio si da ti je društvo podmetnulo sliku sveta, koja nije istinita, i opremilo te svešću o
"ja", koji je iluzoran. Shvatio si da moraš pokrenuti sva pitanja ponovo, zaboraviti sve što si naučio,
raščlaniti sve postojeće strukture. Kako da ti društvo pri tome pomogne? Društvo je organizam
egocentričnih "ja", koji se vrte u začaranim krugovima samsare. To važi za sva društva, velika i mala,
moderna i primitivna, sadašnja i davna. Svako društvo ti usadi iluzije i zatim ih jača i potvrđuje. Zato
je potrebno povlačenje u samoću, gde te niko ne vidi. Tu možeš da se svučeš do gole srži. Pred kime
bi branio svoju iluziju o sebi? Pred himalajskim seljacima, pred monasima, pred jakovima, pred
kozama? Preda mnom? Ja znam šta si. Ovde možeš da se svučeš do gole srži. A kad se vratiš među
svoje ljude, bićeš svestan te srži. Živećeš među njima kako valja, društveno odgovoran, a u istom
času drugačije. Srž će te voditi."
Ponovio mi je da psihofizičko vežbanje, koje mi je propisao, ima samo jednu svrhu - da me
razmrsi. Vežbe su deo tehnologije rasta. A proces je vrlo paradoksalan: sadrži i povlačenja i
regresije. Pre koraka napred, potreban je korak nazad. Korak nazadje često već korak napred. Korak
nazad je često povratak u detinjstvo. Često je pad u stravu crne noći, u depresiju, u duševnu bolest.
Duševna bolest je više puta samo manifestacija duševnog preobražavanja, koje je potrebno za
zdravlje.
Na putu me čeka mnogo toga. Ništa se ne može pouzdano predvideti. Ako me je strah, mogu da
se predomislim.
A šta ćeš reći ako se predomislim? "Znam da nećeš. Znam da ćeš se predomisliti tek onda kad
bude kasno!"

10

Ukoliko sam više gubio oslonac, utoliko sam više otkrivao da sam pauk, koji je zapleo samog
sebe. U želji za egzistencijalnom sigurnošću sam formirao fiktivnu realnost subjektivno - objektivne
dvojnosti. Bila mi je potrebna garancija da je zemlja ispod mene beskonačna i da ne mogu pasti preko
ivice. Svaki put kad sam osetio da klizim, proširivao sam pod, dograđivao nastavak i nastavku opet nov
produžetak i tako u začaranom krugu dalje. A zato nisam živeo istinski, pretvarao sam se. Sav
mukotrpni proces je bio suvišan: u tome je ironija moje sudbine.
Jogananda je rekao da je samo prevara počela iz neznanja o tome šta je. Nije ništa. To nisam
znao. Zato sam prazninu pokušao da napunim formom. Radi neznanja o prirodi sveta, počeo sam
oblikovati pojmove i sastavljati strukture. A pošto je ništa (odsustvo mene kao fiksirane jedinke)
prazan prostor, mogao sam oblike stvarati samo zamrzavanjem svojih iskustava prostora. Zbog
straha pred ničim, stvarao sam drške, za koje mogu da se uhvatim; svetionike prema kojima mogu da
se orijentišem. Projekcije su mi davale osećanje dajesam i ono se potvrđivalo stvaranjem novih
projekcija.
Iz tog procesa se rađao moj "ja", moj ego, apsolutni vladar zemlje, kojaje moje iskustvo.
Afirmisaoje tri strateška pristupa: ravnodušnost, lakomost i agresivnost. Organizovao je
obaveštajnu službu čulnih percepcija koja mu je iz trena u tren javljala šta se događa. Tako je imao
pregled nad događajima i stanjima. Strategija ravnodušnosti je bila pasivna. Manifestovala se u
sposobnosti da zatvorim oči pred neprijatnim činjenicama, pred svim što bi me moglo raniti,
probuditi, onemogućiti. To je bila strategija lažne snage, lažne muškosti, lažne dominacije
situacijom.
Lakomost je izvirivala iz straha pred neimaštinom, iz straha pred nedostatkom stvari, koje će
46
mi davati osećanje da sam živ, i uspešan, i samostalan. Ova strategija se manifestovala u slepom
proždiranju i gomilanju iskustava, podataka, doživljaja i "shvatanja", u grabljenju svega, iako mi nije
bilo potrebno. "Za crne dane". U strahu od gubitka ličnosti gomilao sam hrpe materijalne i duhovne
(pre svega duhovne) hrane, iluzornu podlogu svoje sigurnosti. Ali ta rezervna skladišta mi nisu
izgledala nikad dovoljna. Hteo sam više. Hteo sam apsolutnu sigurnost da neću biti go i gladan, da ću
"razumeti" i "doživeti" svet u maksimalnoj meri. U nagonu da gomilam postao sam agresivan. Gomilao
sam na račun drugih. Velike ribe jedu male. Snažniji duhovi izguravaju slabije.
Proces, kojim je moj vladar, moj ego, branio teritoriju, bio je nagonski. A bio je tako
komplikovan i širok da je egu za svoje odbrambene snage bio potreban generalni štab za koordinaciju
ofanzivnih i defanzivnih napora. Trebala mu je sposobnost razlikovanja stvari po imenima. Rodio se
intelekt. On je postao nekakva tajna policija zadrtih fanatika, odanih vladam - egu do smrti, nekakva
država u državi, ujedno inkvizicija i duhovna elita.
Događalo se samo što je kazao intelekt. Njegovi misaoni bataljoni su bili celo vreme u stanju
borbene pripravnosti: sve zavere su ugušili već u zametku.
A uprkos toga u carstvu ega nije vladao red.
Sav odbrambeni proces je bio haotičan, protivrečan i rasipan. Ego je zloupotrebljavao svoje
odbrambene snage, naginjao ih do iscrpljenosti, terao ili da jure tamo-amo, da se međusobno
proveravaju obavljajući već obavljene zadatke, špijuniraju i uzajamno potkazuju. Teritorija moga
"ja" je uvek ličila na haotično bojište bez generala, koji znaju da usmeravaju događaje: užasna buka i
gungula i divljenje s jednog kraja na drugi: od finansijskih teškoća do seksualnih fantazija, do Boga,
do ugleda u društvu, do starenja: svuda je pretila opasnost.
Kakva opasnost? Da se u iskonstruisanom carstvu realnosti pojavi pukotina i da kroz nju
prosija istina o iluziji svega što moj ego tvrdi da jesam. Istina o vakumu? 0 tome da sam ništa?
Jogananda je ispitivao šta se u meni zbiva, šta mislim, šta osećam da se događa. Uvideo sam da
ga ne izveštavam o činjeničnim događajima, nego o svojim osećanjima, o svom shvatanju događaja.
Uvideo sam da mu o stanju na bojištu javljaju informativni biroi moga intelekta. To nisu bili izveštaji
nezavisnih svedoka, negde uz put ih je uzeo pod svoj intelektualni cenzor i prilagodio ih svom
rasuđivanju.
"Ne mogu izraziti istinu" - priznadoh - "moj intelekt je apsolutni vlasnik izražajnih
mogućnosti. Sve što hoću da kažem mora njegovim kanalima da se slije u njegove kalupe i da izađe na
dan u njegovim recima. Ne mogu, uopšte ne mogu da prenesem istinu o onome što se u meni zbiva".
"Pokaži" - reče. "Pusti reći, pokaži".
Razmislio sam kako bih mogao to da uradim, a nisam mogao da se setim ničeg boljeg nego
simplificiranih simboličnih pokreta. Nisam hteo da ispadnem smešan s njima. Još sam verovao da bi
reci morale da budu dovoljne. U meni se srušio svet i rađao se novi koji nije donosio adekvatna
posrednička sredstva; novo bih mogao posredovati samo pojmovnim oruđem staroga. Najzad sam
dilemu pokušao da prikazem pomoću dečijeg vica. "To je kao da sam pokupio sve rupe na putu i stavio
ih na kamion. Sve osim jedne. Uvek kad se odvezcm nazad da je nađem, upadnem u nju".
Zamolio sam ga da mi kaže gde grešim.
Odgovorio je da pokušam da se podignem na vrh sa pertlama sopstvenih cipela. Moje
meditiranje je samo u uverenost, duhovni materijalizam. Meditiranjem ponovo potvrđujem samog
sebe, svoje postojanje, svoje bitisanje; sve od čega želim da pobegnem. Moj odnos prenia procesu,
koji se pokrenuo mentalnim vežbama, jeste "sve ili ništa". Obuzima me silna nada da ću uspeti i te
nade se držim kao krpelj. Obuzima me silan strah da neću uspeti i taj strah me se drži kao krpelj.
Između straha i nade vlada napetost. Ako uspem, biću blažen, ako mi ne uspe, gotov sam. Tako
mislim. Gde je opuštenost, gde je spontanost? Gde je prostor po kome bi se mogao slobodno kretati?
Negiram ga sebi.
Može se desiti da se na ovaj način dokopam neobičnih "viših" duhovnih stanja. Može se
47
dogoditi da se dočepam blaženstva, koje će ego (koji je prisvojio moju čežnju za njim) proglasiti za
nirvanu. Imaću raskošnu cvećarnicu plastičnog cveća. Svako će videti da ne miriše i da nije pravo.
Samo ja neću. Moj ego neće priznati da su napori urodili imitacijom. Ovaj način meditiranja je samo
proces proizvodnje novih lanaca, kojima me ego pričvršćuje za sebe.
Šta će se desiti kad to uvidim? Kad me nešto izbaci iz koloseka i blaženstvo nestane postajući
sećanje, Šta onda? Osetiću se prevareno. Biću razočaran, besan. I ljutina će me baciti u sledeće
emotivno stanje, u idući kalup realnosti. I opet ću biti u začaranom krugu samsare, u vrtlogu iluzija,
koji me okiva centripetalnom silom svoga toka.
"Onda ne znam" - očajan izjavih - "ne vidim puta dalje. Ako su svi napori uzaludni, najbolje je
da odustanem odmah."
"Pogledaj ovu izjavu!" - Planu. - "Ko ti je podmetnuo? Ako si pauk koji raspliće mrežu i samog
sebe, ne budi pauk koji u istom dahu već plete novu, još veću mrežu i stvara od sebe još većeg pauka.
Razmisli, ali prirodno, lako. Dozvoli nitima od kojih si sačinjen da se same razmotaju. Ne zvocaj
neprekidno kao učenik na ispitu: ići će ako se potrudim. I ne hvataj se stalno za glavu: jao, šta ću i
kako ću sada. Pažljivo prati tok razmotavanja iluzorne stvarnosti ujedno pazi na pokušaje svoga ega
da prigrabi razmotavanje i podredi ga svojoj svrsi. Pazi na njegovo ponašanje. Na njegovu paranoju.
Glupost. Srdžbu. Nezasitost.
Nastavio sam da vežbam. Sad sam bio dvostruko pažljiv: na svoje misli, osećanja i percepcije a
ujedno, na oblike svoje pažnje. Malo kasnije sam počeo shvatati kako su bila dobra upozorenja jogija.
Video sam šta preduzima moj ego: trčkara po teritoriju i lupa se po grudima objavljujući: stari red
se ruši, dolaze nova vremena i to mojom zaslugom! Video sam kako se lukavo stavlja na čelo
revolucije, koja treba da se sruši i predstavlja se kao jedini koji može da joj obezbedi uspeh. Video
sam da ima straže na svim uglovima, barikade na svim ulicama, špijune svuda gde se nešto zbiva: oči
napred i nazad. I video sam kako besno traži saveznike, kako u očajanju grabi nove ideje, nove
mogućnosti, kako budi odbačene misli i kombinuje ih u nove uzorke, izrađuje nove planove. Video sam
da se boji i da pati. I video sam da se bori za opstanak na hiljade prepredenih načina.
Video sam, takode, da postaje sve zagriženiji, sve zverskiji u svojoj tvrdoglavosti i nedostatku
samokritičnosti. Sve jasnije sam video njegov lik. Mala usta, tanak vrat, ogroman stomak. Nekakva
nakaza iz dubine svemira, Uvek gladan. Video sam lik svoga ega i shvatio njegovu prirodu. Ego je uvek
gladan. Njegova usta su mala, a njegov stomak velik, zato mora stalno da jede. Šupljina u stomaku ga
plaši. Nije probirljiv: proguta šta nade, kad koga upozna, odmah ga pojede, "provari" u prijatelja, u
poznanika, u saradnika, u ljubavnicu. Obično samo u mislima, ali ipak. Otkrije dobru knjigu i proguta
je. Ode na dopust i proguta morsku obalu i doživljaje. Fotografiše, piše dnevnik. Slika. Napiše knjigu
u koju skupi utiske kao kvarljivu hranu u frižider. Guta utiske, iskustva, simbole ugleda, simbole
uspeha. Ego je uvek gladan. Gladan je sigurnosti, a i novog, nepoznatog, zanimljivog. Guta nove ideje,
nove teorije, nova otkrića i mišljenja. Zapisuje ih i kad ga uhvati grč, prolazi beleškama i glođe,
glođe, glođe kao jazavac. Stalno, bez prestanka puni stomak.
Uvideo sam daje moj položaj neizdrživ. Akoje ego vlasnik misli i osećanja, arhitekta mojih
planova i voda mojih zavera sve je što se u meni događa (čak i razmotavanje paučine) samo obiik
njegove odbrane. Svaki napad na njega odmah postaje oblik njegove odbrane. To znači da radini
stvari, kojih bih se rado odrekao. To znači daje to što činim glupo.
Ovde sedini i radim psihofizičke vežbe, a ego mi se celo vreme podsmeva! Nemam više osećaj
da radim nešto izuzetno ili korisno. Suprotno, imam osećaj da sam budala.
Jogananda se dobrodušno nasmeši. "Lepo si ispričao. Lepo i tačno. Savijaš sebi udove, zaviruješ
u sebe, radiš vežbe disanja, ponavljaš čudne, nerazumljive mantre. Samo budala radi takve stvari.
Svakome je sasvim jasno da si glupan, ipak ti ego dosad nije dozvolio da to uvidiš. Zabeležio si prvu
pobedu. Skromno i ponizno si priznao da si budala. Otvorio ti se put napred. Sad svojim vežbama više
nećeš pripisivati mističnu vrednost i važnost. Sad shvataš da su samo štaka, na koju se stalno oslanja
48
bogalj u početnoj fazi lečenja. Kad prohoda, odbaci je. Uvideo si da ego prisvaja tvoje napore,
ciljeve i planove. Ne prisvaja tvoje činove, nego tvoju filozofiju, tvoje predstave o važnosti tvojih
činova. Odreci se filozofije. Onda će ego okliznuli i neće imati zašta da se prihvati. Budi jednostavan,
običan čovek, ne pokušavaj da postancš bolji, pametniji, moralniji, duhovniji, duhovitiji. Prihvati svoje
nedostatke. Dok ih pokušavaš prevazići, samo su prepreke na tvom putu, kad ih prihvatiš, postaju deo
puta. Lokvanj ne možeš naterati da procveta. Otvoriće se kad situacija bude povoljna. Jedino ovo je
u tvojoj moći - da stvoriš situaciju u kojoj će se tvoj duh otvoriti kao lokvanj. I rascveta u budnosti!

49
Zreo
za
đavolovo
kupanje

Dok se udolina već kupa u suncu, dolazim do potoka, koji šumi mimo kuće. Svlačim se, sapunam
od pete do glave i ulazim u vodu. Pokleknem. Voda je hladna i glasno vrisnem. Još jednom. Sikćem i
dahćem i derem se. Kad prikupim dovoljno hrabrosti, širim ruke i bacam se napred. Bujica pljuska
preko mene. Ozepćeš, dovikuje mi razum, taj stari vergl koji stalno vergla iste pesme, dobićeš upalu
pluća, umrećeš!
Ozebao si sam, odgovaram i prepuštam se ledenoj vodi. Kad već gubim svest, jurnem iz potoka,
zagrabim peškir i trljam naježenu kožu. Moja luđačka dreka je privukla jednu od Navangovih tetki.
Stoji na krovu i radoznalo gleda u mene.
Umotaj se u peškir, naređuje mi razum. Nasmeši joj se i reci: "Dobro jutro, gospodo, kako ste
spavali"? Pokaži joj da si pristojan, lepo vaspitan, da poštuješ stare ljude i da si zahvalan za
gostoprimstvo. Ne gnjavi me, odgovara razum, "šta buljiš, babuskero"? - Viknem ženici na krovu, na
žalost slovenački, jer ne znam tibetanski." Je li te još uvek svrbi u tvojim godinama? Hoćeš li da vidiš
Šta te gleda ispod brega? Razgolićujem se i zamašem malim levo-desno. Starica se trgne i nestane.
Ne znam šta se događa, rekao bih da polako izluđujem. U stvari pokušavam samo da uništim
svoju omiljenu sliku o sebi. Razumu, koji sliku očuvava, hoću da dokažem da ne treba da živim u
granicama kalupa, koji mije izradio. Podređujem se iznenadnim impulsima. Hoću da demonstriram
nezavisnost od onoga što sam.
Svako je na ivici ponora nekad doživeo trenutak kad ga je preplavio nagon da se baci u dubinu.
To nije bila toliko radoznalost o smrti, koliko želja da učini nešto što se ne očekuje od tebe: da
prevari razum i iznenadnim korakom umakne iz njegove vlasti. Moje ponašanje ima iste izvore. Neću
da šokiram druge ljude već sebe. Hoću da iskočim iz koloseka i da vidim šta će i kako biti kad
iskočim.
Penjem se u kuću i tražim doručak. Navangova tetka mi okrene leda. Jogananda sedi ispred
ognjišta i cokćući jede svoju porciju-kaše od ječma. I on se ne osvrće na mene. Navang se bez reci
diže i odlazi u radionicu. Drugoj tetki ni glasa ni traga, verovatno je odgegala u selo.
Odlazim u ćošak, iščeprkam iz nereda činiju, prilazim kotlu i zahvatam kašu. Sedam ispred
Joganande i počinjem mljackati. Izazovno ga gledam. "Šta je stari"? - Kažem na slovenačkom. -
"Kako napredujem? Inače, bas me briga šta misliš. Ne zavisim od tebe. Misliš li da te poštujem? Baš
me briga za tebe. Šta se praviš gluv? Nisi mi više potreban. Čuješ li me, stara jogijevska dupeško?
Odričem se zahvalnosti, poštovanja i drugih projekcija društveno-uslovljenog duha. Neću ispuniti
tvoja očekivanja. Neću ni svoja. Slobodan sam bez odgovornosti".
Iznenadnim pokretom mu izvrnem činiju na glavu. Kaša mu procuri po čelu u oči, po obrazima
do brade, po kosi za okovratnik. Bez reci se diže, skinu činiju i stavi je na pod. Ode u ugao kod
ognjišta i pokupi prvljavu kuhinjsku krpu. Njome je obrisao lice, i kosu, i potiljak. Zatim se uputi u
susednu sobu.
Uspnem se na krov i osluhnem jecanje molitvenog točka, koji se okreće u potoku. Pokušavam da
kopiram zvuk. Kad mi se učini da sam blizu, ječim s točkom u duetu. Negde ispod kuće zamekeće
koza. "Me-e-e-e-e". Odgovaram joj. Skakućem po krovu i mekećem.
Jurim po obronku dole prema selu. Između kuća me dočekuju kerovi i deca. Kucam na vrata.
Kad se otvore i pokaže preplanulo tibetansko lice, koraknem nazad, poklonim se i svečano

50
deklamujem: "Na vrh brda vrba mrda, ispod vrbe nema mrde, ali ima puno prde". Poklonim se i glasno
prdnem.
Onda krenem prema idućoj kući. Za mnom se talasa gomila prljave dece, koju zabavlja moje
ponašanje. Lupam na vrata. Kad se na pragu pojavi rumen ošišan dečak, stegnem mu ruku i kažem:
"Poštovani druže profesore, moj odgovor na vaše pitanje o smislu života je brrr-rmt-ziiinnk-
tlezzzubldstre-kfitzbunlepbenttr-paratutrrdtretcetera." Isplazim mu jezik i zanjačem kao
magarac.
Glave seljana izviruju kroz sve prozore i vrata. Odlazim na sredinu trga i klanjam se.
Otkopčam pantalone, razgolitim zadnjicu i u krugu je pokazujem zapanjenim licima. Deca vrisnu, psi
zalaju, a nekoliko ljudi se glupo nasmeje. Zakopčam pantalone i uzdignute glave otkračam iz sela
prema obronku. Deca trče za mnom, zovu me i smeju se, neki mi pokazuju dupe, za njih je to igra,
otkrili su klovna i neće da ga izgube. Počinjem da ih gađam kamenicama. Iznenađeni se povlače nazad
medu kuće.
Penjem se prema Navangovoj kući. Okrenem se i penjem se natraške gledajući prema koritu
doline, koja se blago zelena braonkasto sjaji ispod mene. Spotanknem se i padnem. Ležim. Zatvaram
oči.
U mislima uzjahujem oblake. Letim preko udoline do Karše i posmatram monahe na jutarnjem
obredu. Jedrim oko planinskih vrhova, posmatram strčeće vrhove, nazupćane kičme, snežne nanose,
šiljate stene, s kojih je vetar oduvao sneg. Spuštam se na ivicu litice. Čučnem na ivicu i zagledam se u
dubinu. Glavačke se bacam u ponor. Padam. Čujem kako mi telo zuji vazduhom. Dno jun prema meni.
Sudaramo se, odbijam se kao lopta, poskakujem, skačem nazad na liticu, poletim nazad u nebo.
Začujem smeh. Otvaram oči. Stazom se uspinju dve zaduvane rumene devojčice, od šesnaest,
sedamnaest godina. Na glavama nose džakove brašna. Zbog težine gledaju u zemlju i gaze pažljivo.
Sve bliže dolaze.
Lepo im se javi, šapuće mi razum. Reci im da su slatke, ponudi im pomoć, vreće su teške, ti si
muškarac. Začepi labrnju, kažem razumu. Učuti, stari škripavi verglu. Oči te upozoravaju da dolazi
žena, a li već verglaš automatska uputstva: predusretljivost, ljubaznost, viteštvo, šarm, divljenje,
izvolite molim, dozvolite, hvala lepo. I očekujem da odigram svoju ulogu kao besprekomo navijena
marioneta. Šta ti misliš ko sam ja? I šta misliš ko si ti?
Otkopčam pantalone, spustim ih do kolena, izvrnem se, podlaktim i počnem onanisati.
Devojčice se približuju. Rastem, cvetam, sav se pretvaram u očekivanje njihovog šoka. Prva
devojčica me ugleda i stane. Hripavo uzmem dah. Druga proviri iza njenih leda i kad me ugieda iz nje
se otrgne zapanjen krik. Otvorenih ustiju bulje u razbesnelu stvar medu mojim prstima. Nepokretne
su kao da su začarane.
Nastavljam da navlačim i gledam ih. Počinjem da objašnjavam na slovenačkom zašto to radim.
"Dokazujem sebi da mogu da se distanciram od onog što obično mislim da jesam i radim sve što
obično nisam radio i obično ne bih ne gubeći time sposobnost da sam još uvek ono što sam obično.
Stvaram razmak između sebe i svoje slike samoga sebe."
Prva devojčica se otrže iz transa i nešto reče. Druga se lupnu prstima po čelu pokazujući da
sam ćaknut. Učvrste džakove na glavama i okrenu se; druga se još obazre da ustanovi nisam li možda
utvara, a onda požuri za prvom nazad prema selu.
Sklonim oruđe, ustanem i gledam za njima dok ne zamaknu za obronak. Preko udoline duva
vetar. Na severu vidim oblake; prostruja me da pristiže zima, sneg će me zamesti i zatvoriti u dolinu
za osam meseci. To želim.
Zatvorim oči i počnem da lovim muve. U centar glave položim čarobnu dvosložnu reč.
Zamišljam daje kugla usred mozga. Moje misli zuje oko nje i jedna za drugom se lepe na nju. Reč
čuvam u glavi dok se ne obloži naslagama zalepljenih misli. Zatim je ugasim. Zurim u prazninu.
Svestan sam duhovnog stanja, koje Tibetanci nazivaju "kunđži". To je osnova mojih iskustava;
51
platno po kome protiče projekcija mojih predstava o svetu i sebi. Kundži je odjek moga postojanja,
ne uvek isti, ponekad dubok i težak, ponekad proziran i lakši. Stanje nije emotivno, nije raspoloženje;
to je tle u koje osećanja i misli kad se rode, puštaju koren. U suštini to stanje nije skriveno, uvek
sam ga svestan. A nisam svestan uvek da sam ga svestan.
Kad se posle dužeg vremena istrgnem iz te svesti o prasvesti, iznenada shvatim da sam (opet,
već opet, već opet!) iskonstruisao stupicu, koja me je uhvatila u iluziju da postojim.
Dok se uspinjem, zanos ostaje za mnom, noge su sve teže. Uzbrdo gotovo pred kraj puzim
četvoronoške. Srce mi kuca u grlu, vučem se prema kući kao drhtavo klupče iskidanih nerava, s
osećanjem da ću se svakog časa raspući. Jogananda me čeka na krovu. Kad sam prišao, čudno se
smeška kao daje slutio u kakvom stanju ću se dovući nazad.
"Pomozite mi" - prodahćem grčevito ga zgrabivši za ruku -"tonem u neku psihozu, koja mi
oduzima snagu, pa ne mogu da joj izmaknem. Povucite me nazad dok nije prekasno."
"Šta me se tiče gde toneš" - nezainteresovano reče - "potoni u pakao. Ako hoćeš da poludiš,
ispuniće ti se želja. Slobodan si, zar nisi? Dokazuješ sebi da si slobodan. Sve što uradiš je plod
slobodnog izbora. A nije li to, u stvari, negiranje slobodnog izbora? Samodopadljiv buntovnički gest?
Tako može svako da je slobodan. Ja takođe. Neveruješ?" Rukama me dohvati za ramena i kolenom
munu između nogu. Zazijam, zgrčim se. Izvrnem se na krov i valjam se po njemu, i ječim, i dahćem, i
glasno kunem, i grcam. Stoji iznad mene i zlurado se kezi.
"Boli li?" - Čudi se. - "U tvojoj muci je mera moje slobode. Takve kakvu ti sebi zamišljaš.
Dokazao sam ti da nisam rob tvojih očekivanja.
Treba li da dokazujem da nisam rob sažaljenja? Ili obzira? Ili naklonjenosti?" - Podiže me
gore i tresnu u lice. Iz nosa mi poteče krv. "Živela sloboda". - Izjavi opalivši me u stomak. Njegova
leva pesnica me pogodi u oko. Desna dolete sa strane i tako me snažno tresnu u slepoočnicu da
potonuli u mrak.
Kad sam se osvestio, ležao sam na krovu, šiban vetrom, koji je nad udolinom već prostirao
bremenite oblake. Vazduh je oštar, miriše po snegu. Bol u meni prelazi u grč. Suze mi se slivaju niz
obraze i omekšavaju zgrušanu krv.
Znao sam da se upuštam u opasnost. Znao sam da su mnogi, koj i su se latili prakse jogija,
završili u ludnici. A čitavo vreme sam se nadao da ću izbeći tu opasnost. Sad vidim da nemam
rezervnu snagu, pomoću koje ću se u odsudnom času izvući na obalu. Isceden kao krpa ležim na
krovu. I plačem.

Već dva dana pada kiša. Ponekad tiho rosi, onda pljušti, oko obronaka pristigne vetar, pa nosi
vodu kroz razreze u kapcima, kroz pukotine u zidovima. Krov je na mestima omekšao i voda nam
kaplje i ćurka na glave, na tiganje pred ognjištem, na drvo u Navangovoj radionici.
Na severnoj strani himalajskih planina je kiša vrlo retka. Zato su krovovi od šiblja i blata dosta
dobra zaštita. Dok ne pljusne. Tada se zna desiti da se krov ulegne, ili sklizne ćela kuća s obronka.
Uprkos opasnosti je Navang spokojan kao uvek. Brine se jedino da mu kiša ne uništi drvo od koga
pravi burad za pivo. Drvo je u ovoj dolini bez drveća vrlo dragoceno.
Čim voda procuri kroz rupe na krovu, odjurimo u radionicu i premeštamo drvo i burad, u ugao,
koji je još suv. Kad je procurilo već na svim krajevima, konačno se prisetih da drvo i burad možemo
složiti na gomilu i pokriti ih mojom vrećom za spavanje. To uradismo. Navang odahnu, srećan je.
Donese pivo od ječma.
52
 Kiša je dobrodošla jer mi pomaže da ostavim utisak da sam uprkos nedavnom ispadu još uvek
normalan. Skoro se radujem trenutku kad će opet da procuri, pa treba nešto premestiti ili preneti na
suvo. Predusretljivošcu želim da stvorim utisak da je moje ludovanje bilo samo gubljenje kontrole.
Bilo je, prošlo i s kišom odžuborilo u dolinu.
Jogananda me prati sjajnih očiju i jedva primetno se smeška. Dobro zna šta se dešava. I čini
mi se da odobrava lukavost, kojom kišu pretvaram u saveznika. Zna dobro da ne mogu dalje dok mi ne
bude sve oprošteno. A zna, takode (i zna da ja znam) da to nije dovoljno. I kad ljudima u kući i
ljudima u selu budem mogao ponovo bez stida da pogledam u oči, još uvek će ostati pitanje kako
dalje, kuda dalje, zašto dalje.
Kad se kiša opet smiri do rominjanja, pozva me na litice iznad kuće. Tamo još nismo bili. Pratim
ga, iako mi se vreme ne čini baš najprijatnije za pentranje po stenama. Staza je uska i na trenutke
skoro okomita. Mada samo sitno kiši, uskoro sam sav mokar. Dolinu pod nama pokriva kišna magla i
iskidani oblaci polako klize mimo Navan-gove kuće. Uskoro smo sami medu liticama i oblacima.
Zaustavljamo se na vrhu stene, koja strci kao prirodan balkon iznad zamagljene provalije.
"Pogledaj" - uskliknu stari i zamahnu rukama - "šta vidiš? Ništa ne vidiš. Sami smo usred
oblaka, sami kao anđeli. Ili kao dva đavola!"
Primakli smo se ivici stene. Sedosmo. Noge vise iznad provalije." Bojiš li se?" - Pogleda me.
Polako odmahnem. "Ne bojiš se?" -Začudi se. - "Pa onda skoči. Baci se u maglu." Zašto, pitani ga. "Za
mene" - odvrati - "dokaži mi da si mi odan i da si me stvarno prihvatio za učitelja. Upozorio sam te
da ću tražiti dokaz. A ovo je trenutak. Dokaži mi odanost."
Odvratih da mu je sigurno mogu dokazati manje opasnim činom. Sigurno ne očekuje da mu se
pred očima ubijem jer bih time umesto odanosti dokazao jedino strašnu glupost. Ako mu je stvarno
potreban dokaz, učiniću sve što god želi. Ali neću učiniti ništa čime bih se ranio ili ubio. " Što god
želim" - podsmehnu se - "osim onoga što želim."
Pa ne tvrdim, odgovorih, da ne bih mogao tek tako da se bacim u smrt. Mogao bih. I već više
puta me je uhvatilo da to uradim. Ali nikad nisam. I nikad neću jer sumnjam da ću ikad imati dovoljno
dobar razlog. Kad bih to sad uradio, čin bi bio bez značaja jer ne bi proisticao iz ubedenja daje
potreban ili neizbežan. Kad bih se ubio, obezvredio bih sve napore koji su me doveli do ovog stepena
života.
"Život shvataš kao dramu, u kojoj si prigrabio ulogu junaka. Junak je glumac, koji hoće da igra
sve uloge, kojima može da ojača iluziju da živi dostojanstven život. A istovremeno sedi pred
pozornicom i prati igru: sam svoj junak, sam svoja publika. Razbi iluziju. U glavi ti je, razbi glavu, pa
češ razbiti iluziju."
I šta onda? Ima li života posle smrti? Došao sam mu da me nauči pametnije da živim; umreti
nije teško. Moja odanost je poštovanje neznalice prema učitelju. Nastojim da njegovo učenje
ostvarim u praksi. Pri tome ponekad omanem. Ali, on shvata jer je to sigurno prcdvideo. Zahvalan sam
mu i to je, takode, deo moje odanosti. Došao sam... "Šta me se tiče zašto si došao" - prekide me -
"molim te da mi dokažeš da si mi bezuslovno odan. Ne tiču me se reći, dokazati ih moraš činom. Reč
je o tome šta je između nas, o našim odnosima kojima ne znaš da dopustiš da poput vode nađu
prirodan nivo. Za tebe nisam čovek od mesa i krvi, nego epizodni junak u tvojoj drami. Koristiš me
kao oruđe".
Rekao sam mu da mu se divim. Voleo bih da imam, što imate vi: razumevanje, duševni mir,
nezavisnost od stvari i događaja, sposobnost bez nade i razočarenja, duhovnu i fizičku elastičnost...
"Moje srce?" - Nasmeja se. - "Moj mozak. Izrezi ih, presadi sebi. Zašto mi govoriš ove
gluposti? Hoćeš li da mi se dodvoriš, ubediš me da mi veruješ? Da se kod mene osećaš siguran jer iz
mene izbija svetio, koje ti pokazuje put? Otkud znaš da mi smeš verovati? Kako znaš da su moji
saveti dobronamerni, da nisam luđak, koji se igra s tobom? Kome si odan? Kome se diviš?"
Vama, odgovorih čoveku koga sam upoznao u toku vremena provedenog zajedno...
53
 "Upoznao si toga čoveka?" - Prekide me. - "Mislim da nisi. To je tvoja konstrukcija, ideja o
jogiju, koji sve zna i razume. Takvom si došao, donoseći kalup sa sobom i kad si me našao, salio si me
u njega. Zato između tebe i čoveka, koji živi u mom telu, dosad nije bilo kontakta. Dotičeš samo sebe
i svoje ideje. Zašto me ne dotakneš?"
Možda sam stvarno ostao na prevelikoj distanci, odvratiti. I možda je to bilo pogrešno. Pošto
mi se čini da tako malo znam, i pošto sam ubeden da on ima odgovore, uprkos poštovanju ga se i
pomalo bojim i u tom strahu je doza moje udaljenosti. Jako želim da se zbližimo i postanemo
prijatelji. Ne shvatam zašto se to dosad nije desilo.
"Ne možemo biti prijatelji dok se preda mnom ne usuđuješ razotkriti. Ne pokažeš mi
brazgotine. Zagnojene rane. Povrede. Znaš šta primećujem? Pokušavaš na mene da ostaviš utisak da
me ubediš da si me dostojan, daje učenik dostojan učitelja. Kao da se bojiš da ću te, inače, šutnuti u
dupe i poslati kući. To nije prijateljstvo. Trudim se da postanem tvoj ljubavnik. Toga se bojiš. Bojiš
se vruće blizine čoveka. Kao prijatelj sam tvoj duhovni ljubavnik. Volim te, svu tvoju lepotu i
groteksnu nakaznost, koju nećeš da mi pokažeš. U tom je smisao naših odnosa, u toj besramnoj blizini
od koje se braniš jer je mučna i strašno opasna i ne znaš kuda će te odvesti"
Bojim vas se, priznadoh. Bojim vas se jer mi se čini da ste neranjivi i beskonačno jaki i
nezaustavljivi poput voza, koji po šinama neumoljivo juri prema meni. Možda je moja odanost samo
bespomoćna predaja. Opirem se, ljutim se na vas, na trenutke vas Čak zamrzim. A znam da ćete me
na kraju pregaziti...
"Mrziš me jer ne možeš da me prevariš. Vređam te, a ne možeš da mi vratiš milo za drago.
Slabić si. A ja sam jak. Slabić er ne razumeš značenje odanosti. Šta očekuješ od mene? Da te
isečem i ponovo sastavini. Kako ćeš mi to platiti? Tražim nagradu: bezuslovnu odanost. Dokaži mi je.
Daruj mi šta ti je najdraže. Ne prazne reči o zahvalnosti i ne znam šta još sve. Ili poštovanje, koje
je, u stvari, strah. To nije dosta. Daj mi svoju veru u budućnost. Odreci se budućnosti. Skoči u
provaliju."
Sigurno se šali, pomislih. Sigurno me samo izaziva. Šta će učiniti ako se stvarno prevrnem
preko ivice? Poleteće za mnom i sprečiti me?
"Ne možeš" - reče - "daj mi onda svoj ponos. To možeš uraditi bez opasnosti. Nećeš se raniti,
nećeš se ubiti. Jesi li spreman da mi pokloniš svoj ponos?"
To u svako doba, odvratili. Žudim da se ponizim. Poniznost je majka duhovnog elasticiteta.
Poklanjam mu svoj ponos, pa neka radi s njim šta hoće, meni ne treba.
"Pa pogledajmo" - nasmeja se ustajući - "da li je majstor lepih reči i praznih obećanja
sposoban i čina." - Poče otkopčavati pantalone. - "Oliži mi guzicu" -zatraži - "jezikom mi je lepo
očisti od zasija."
Sjajnih očiju me gleda i kesi se. "Rekao si da ćeš mi dati svoj ponos. Zašto oklevaš? Nećeš da
mi daš život, nećeš da mi daš ponos, što si uopšte spreman dati: Samo ono što ti neće nedostajati?" -
Zakopča pantalone i udalji se. Zuri u ponor.
Zahtevate nemoguće stvari, doviknuh. A Šta ću ja dokazati ako vam oližem dupe? Poniziću se.
Je li to poniznost? To je ponižavanje, poniznost je nešto drugo. Samo to ne znači da vam neću dati
ponos. Jer nije reč o ponosu. O dostojanstvu je reč. A ljudskog dostojanstva se neću odreći! Nikad!
"Znaš šta" - okrete se prema meni - "počeo si mi ići na živce. Moje dupe ti se čni prljavo, a
istovremeno ti stalno ispada govno iz usta. To ti ne smeta. Iz usta ti celo vreme dostojanstveno
izleće govno. To više ne mogu da podnosim. Izvadi se iz kaše svoje gluposti kako znaš i umeš."
Stade na ivicu zamlatara rukama, glasno se nasmeja i izvmu se u dubinu. Magla ga beščujno
proguta.

54
 3

To je nemoguće, sevnu u meni. Zašto, pita odjek preneraženosti. Osetih želju da se bacim za
njim.
Usred oblaka dubinu više slutim nego što vidim, više nego očima naslućujem da je u predstavi.
Ponor ispode mene je kompozicija svih ponora, koje čuvam u sećanju: razjapljena šupljina nazubljenih
stena i izlokanih litica, dno šljunkovite zemlje i oštrog kamenja. A na njima telo staroga Joganande.
Slomljen vrat, krv na licu, široko otvorene oči. Bulje u prazno. Pored njega moje telo;
spljošteno, iznakazeno. Doleteće gorske ptice i iskucati me, prikrašce se zveri i iskidati mi meso s
kostiju i halapljivo ga progutati. I provariće me, israće me po ogolelim obroncima, odakle će me
sprati kiša. Ili će me vetar razneti po vazduhu. Kosti će ostati na dnu provalije i beleće se na suncu,
dok se ne budu sasule i rastavile. Gde ću onda biti "ja"? Gde će biti moj "dom"?
Šta će tada biti vredno ono za sta tvrdim daje "moje"? Radoznalost me vuče u ponor. Hteo bih
da kročim nazad od ivice, a nemam snage, osećam kako mi volja slabi i predajem se žudnji za smrću.
Visim na početku pada.
U duhu mi se odmotava film koji prikazuje moj život od prvih koraka po dvorištu gerlinske kuće
do dolaska u Zanskar i do trenutka na ivici litice. "Ja", koji gledam taj film, nisam "ja" o kome kazuje
priča; napolju sam, nepristrasan posmatrač životne priče neznanca. Život tog čoveka je vrlo šarolik i
dinamičan, a šarolikost je prividna i dinamičnost je pomamno grabljenje bez svrhe. Najviše snage
gubi u hroničnim negativnim osećanjima: večna zabrinutost da će ga život izbaciti i ostaviti u jarku
anonimnosti; vecni strah od ćudljivosti sudbine; večni strah da će morati priznati da ono što misli da
jeste, to nije, a da svet nije ono što se nadao da jeste. Postoje periodi kad je skoro sve što misli,
oseća i čini odbrambeno, vezano za nagon da produbi rovove, proširi zidove, naoštri oružje. Živi u
stalnoj napetosti, u stanju neurotskog sumnjičenja sudbine, u stanju nepopustive borbene
pripravnosti.
Boji se zla. Većinu napora posvećuje gušenju podsticaja, koji kipe iz tamne strane njegove
prirode. Iz prirode koja hoće da ubija. Izdaje. Siluje. Laže. Mrzi. Ogovara. Krade. Predaje se
seksualnim nastranostima. Okuša sve što je zabranjeno. Iz prirode koja hoće da bude halapljiva i
gruba i želi u tom uživati. Iz prirode koja neće da bude sluškinja brižljivo negovanog lika razboritog,
pouzdanog, odgovornog i moralnog Evalda Flisara, nego hoće neometano da ostvari svoju bit.
U trenutku mi se na ivici litice razotkrije da sam u životu negirao polovinu nasledstva. Gušeći
sam ga zgusnuo u eksplozivnu snagu, koja me je zarobila pretnjom da će me odbaciti, pa me primorala
da živim kao misaono-osećajna tvrđava. Okosnica iluzije je zasijala kao kostur u snopu rendgenskih
zraka, ugledao sam građevinski materijal i njegovo vezivo; dokučio sam kako mi je duh ispleo iluziju.
Naslikao mi je realnost prisustva u svetu na sličan način kao što umetnik naslika sliku: izabrao je
platno i pokrio ga likovima iz sećanja. Naslikao je svoju okolinu i ispunio je događajima, značenjima i
svrhom: crtama, tačkama i nijansama boje, koji su ostvarili sliku mog identiteta. U neznanju i
lakomosti je naslikao iluziju trajnosti, koja mu je izmicala i bledila, pa je morao stalno daje doslikava.
Jedina trajnost (a tu nije ostvario) bila je trajnost prolaznosti. I ona ga je zbunila.
Duh stvara iluziju stvarnosti. Zacrta razdaljinu između sebe i stvari, koje su izvan njega,
zaboravljajući daje stvari koje su izvan njega prvo stvorio u sebi. Duh naslika svet i sliku nazove
stvarnost. Vreme je dimenzija duha. U univerzalnom procesu nastajanja nema razlike između života i
umiranja; rađanje i smrt su samo stepen toga procesa;a u prirodi nema stepena; stepen je
izmišljotina duha. U postupcima nema razlike između dobrih i loših; razlikuje stvorio duh i zbog te
razlike pati.
Život i svet su kao oblak u koji padam: bezoblični. Ali, duh hoće formu, okvir za svoju sliku
okoline, za lik svoje važnosti i značaja, duh je neumorna ptica, koja danonoćno svija gnezdo gde bi u
55
njemu udobno počivao: gnezdo iluzija.
Gubim ravnotežu. Tada me oko pasa zgrabe dve snažne ruke i povuku nazad na liticu. Okrenem
se. A tamo zrači u mene nasmešcno lice staroga Joganande. Predsmrtna halucinacija. Podiže me i
prisloni na kamenitu liticu.
"Tantra" -reče- "tantra će te osloboditi."
Uhvatim ga, stvaranje. To je nemoguće, kažem.
"Pogledaj!" -Pokaza preko ivice litice. Kišna magla se raspršila. Vidim dno ponora, koji je samo
sedam, osam metara ispod mene. Nije kamenito, nego meko, peščano, podatljivo. Iz njega vodi put
nazad na liticu.
"Skočio si u provaliju u svom duhu" - reče stari - "sad vidim da će te spasti samo tantra.
Tamnica tvoga duha je prejaka, nećeš je moći razbiti iznutra. Moraš potonuti u zlo. Ako te ne pogubi,
na drugoj strani ćeš se probiti na svetlost."
Kroz ostatke oblaka sunce šija na imanje ispod nas i na udolinu. Na istoku se iznad crte oblaka
bljeskaju snažne kapi vrhova.
"Zahvali se za ljubaznost." - Reče kad se vratismo na krov, gde je Navang parče po parče
donosio svoje skromno bogatstvo da se osuši. Savih vreću za spavanje, složih i povezali šator,
privezah ga uz naprtnjaču, oprostih se od Navanga i bezubih ženica. Jogananda već nestaje za
padinom obronka ispod kuće.
Kad sam ga sustigao, iskezi se i reče: "Interesuje li te gde idemo?"
Klimnuh.
"Da tražimo zlo. Zreo si za đavolovo kupanje. Ali upozoravam te: ne postavljaj mi glupa pitanja.
Za svako ću te zviznuti po gubici. Sažali se na moju ruku i ništa me ne pitaj. Bolje mi kaži šta ti je
prolazilo mislima na ivici litice."
Govorim pola sata. Kažem da u prirodi nema razlike između čistog i prljavog, između dobra i
zla, deli ih samo duh, koji mora živeti u telu i razlikovanje mu olakšava bitisanje u materijalnom
svetu. Duh plete iluziju stvarnosti iz gradiva dvojnosti, belim klupkom ne može da ostvari šaru,
potrebno mu je crno zbog koje belo postaje vidljivo i obratno.
Hoću da produžim, a sa strane zviznu Joganandina pesnica i lupi me u usta; jezikom oblizah
krv.
"Raduješ se putu. Goni te radoznalost za novim krajevima i doživljajima. Pun si nade,
očekivanja. Dok se držiš straha i nade, nastojanje da shvatiš delovanje svoje duševne mašine, natiče
ti samo nove lance. Na putu smo. Pred nama je zlo. Pred nama je dosta toga. Ali upozoravam te: ne
očekuj ništa. Dogodiće se, ali to nije važno. Bitno je da smo na putu. "

Prolazili snio pored molitvenog zida. Protezao se po obronku u dužini kilometra i po. Sastavljen
je bilo od uporednih, tri metra širokih kamenova, preko kojih se naginjala kosa kamena litica. U
kamenove su pored uobičajenog "Om Mani Padme Hum" bili uklesani likovi svetaca, božanstava,
čudovišta. U dužini kilometra i po nije bilo nijednog kamena bez religiozne fraze ili figure iz
tibetanske budističke mitologije. A bilo ih je više od sto hiljada: po dvadeset na svakog stanovnika
zanskarske doline, kojih nema više od dvanaest hiljada.
Kad bi neko hteo da mi pokloni zemlju, koja leži četiri hiljade metara iznad mora, pustu i
kamenitu dolinu, u kojoj se drveće može izbrojati na prste, zasutu dva do tri metra dubokim snegom
po sedam meseci na godinu, dolinu u kojoj ostaju na životu samo najotpornije životinje, u kojoj pluća
stalno hvataju vazduh jer nedostaje kiseonik i u kojoj ti zrake visinskog sunca već za nekoliko sati
56
utisnu živu ranu na nenaviknutoj koži, rekao bih: pokloni ovaj pakao nekom, koji je to zaslužio.
Bog je ovakvu dolinu poklonio Zanskarcima. I pakao su promenili u skromno nebo, u kome su
srećni, rumeni i zdravi, u kome nema sirotinje i pothranjenosti, u kome ne raste mnogo, a uvek
dovoljno, u kome kuće nisu palate, a nisu ni kolibe, i u kome žene nose na glavama i oko vrata
bogatstvo od zlata i dragog kamenja, kojim bi u Evropi kupili sve ono što im u Zanskaru ne treba.
"Ništa ne očekuj." - Rekao je Jogananda. Za liticom obronka se pred nama otvorio kraj, koji je
golotinjom čak naglasio njegovo upozorenje. Blistave kape snežnih vrhova, koje su dotle ukrašavale
liniju horizonta, potonule su iza izbočina planina, koje su bile zbog mutnog odsjaja svojih boja gotovo
marsovske. Pred nama se dizao masiv, koji je ostavljao utisak da je sve do vrha obrastao travom, a u
stvari je zelenilo bilo posledica oksidacije bakra. Na drugoj strani reke je izrastala u nebo mračna
planina, koja je izazivala utisak daje sačinjena od grubih naslaga uglja. Iza nje su se na istoku i
jugoistoku dizali vrhovi, koji su bili neprirodno žuti ili prigušeno plavkasti, ili tupo mrki kao staro
gvožde.
To je kičma zanskarskih gora, koja se proteže severno od Himalaja u dužini od petsto
kilometara do tibetanske visoravni na istoku do reke Suri na zapadu. U planinama, koje zalede
Himalaja štite od monsunskih uticaja s juga, samo retko pada kiša i sneg. Ispred nas se prostirao
svet sitnog peska i razbacanih stena, svet samotne tišine, iz koga je izbijala žestoka vrućina.
Preko kamenite visoravni smo stigli do skoro okomite obale reke Zanskar. U vrtlozima se penila
u svom koritu i potmulo valjala obrušene stene. Zbog kiše u južnoj provinciji je strašno nabujala; po
uzanim kanjonima je šištavo tražila put prema Indu na severu. Staza se tu i tamo spuštala sve do
ivice vode i tada se buka pretvarala u zaglušujuću grmljavinu, a po nama su prskale sitne kapi ledene
vode.
Obradovao sam se kad se staza ponovo podigla u strme stene iznad reke. Ali i tamo se uskoro
naselila hladnoća jer je sunce utonulo za zelenkastu planinu. U sumrak smo stigli do visoravni na čijoj
sredini se medu njivicama i žalosnim vrbama šćućurilo usamljeno naselje. "Tu ćemo prenoćiti." -
Izjavi Jogananda. Posle petosatnog pešačenja ovo su bile prve njegove reci.
Manastir pred naseljem je bio zapušten i zaključan pa smo se uputili prema kućama. Prepustili
smo se draganoj navali dece, koja su nam poderana i prašnjava nailazila u susret u društvu
skakutajućih kerova i odvukla nas za ruke i rukave do najveće kuće.
Kao što je običaj u zanskarskim kućama, prvo smo ušli u štalu, a odatle se uskim stepenicama
popeli na sprat. Gazda nas je ljubazno pozvao do ognjišta. Otkrili smo da nismo jedini gosti jer je aa-
niskom tronošcu sedeo visok tamnoput indijac šopajući se ječmenom kašom. U treperavom sjaju
lojanica mi se učinilo da ga naš dolazak nije obradovao. A možda je takav utisak stvarala igra senki na
njegovom licu.
Podigao se prekrstivši ruke u hinduski pozdrav, poklonio se Joganandi i rekao: "Namaste." Na
mene se uopšte nije obazirao.
Nešto čudno me je probolo pri susretu s ovim čovekom. Slutnja da ovo nije naš poslednji
susret nego samo prva očica kojim ga sudbina namerava uplesti kao mračnu šaru u tkivo moje puti.
Poštovanje, koje je iskazao Joganandi učinilo mi se neiskreno. U istom dahu me je obuzelo da možda
preterujem: bio sam nasmrt umoran i u glavi mi se vrtelo kao da me napada sunčanica. Posle šoljice
toplog čaja mi je laknulo, a posebno kad sam video da Jogananda i tamnoputi Indijac normalno
razgovaraju. Gazda kuće, nabijen, kratko ošišan Zanskarac, smeškao se ohrabrujući me. Činilo mi se
da je hteo da me potapše po ramenu, kao, ne brini ništa na toplom si i na sigurnom, tepo se najedi i
dobro naspavaj; sutra će biti opet sve u redu.
Posle večere smo pili čang. Blago omamljen sam kroz polusklopljene kapke posmatrao
domaćinovu mladu ženu, koja je donosila i odnosila sudove i motala se oko ognjišta: jedra, vrckavih
bokova, s bogatstvom dragog kamenja na donjem kraju marame.
Posle dugog vremena se u mene ušunjala misao na seks. U toplini blago zažarene vatre sam se
57
predao maštanju da s mladom ženom radim vežbe joge, koje bi zapanjile čak i Joganandu. Pre nego
što je izašla iz sobe, okrenula se prema meni i vragolasto me pogledala kao da sluti šta u mislima
radim sa njom. Nije bila ljuta.
Na žalost, bila je majka četvoro dece i žena domaćina. Zanskarci nisu gostoljubivi kao Eskimi,
koji ti posle večere, ako im se dopadneš, ponude još ženu. A osim toga, lepotica nije bila udata samo
za gospodara kuće već i (kasnije mije to rekao Jogananda) za njegovog mlađeg brata, koji večeras
nije bio kod kuće. Deca su bila (bar delom) i njegova, starijeg brata su zvali "veliki tata", a njega
"mali tata".
Poliandrija je u Zanskaru prilično raširena. Razlog je ekonomski. Običaj potiče od feudalnog
zakonika, koji je uveo tibetanski kralj Songsten Gampo. Postoje plodne zemlje u Tibetu i Himalajima
veoma malo, kralj je na način srednjovekovnog socijalizma odredio da sva imanja moraju biti iste
veličine, da zemlju nije dozvoljeno kupiti ili prodati i daje u celosti mora naslediti najstariji sin ili
(ako nema muških potomaka) najstarija kći.
Na prvi pogled je to nepravedno. A u suštini Zanskarci moraju zahvaliti upravo ovom običaju
da ne gladuju i da su čak srazmemo bogati jer se imanja ne mogu deliti, pa se ne mogu stvarati uslovi
za seosku sirotinju. Običaj obezbeduje i demografsku stabilnost jer drugorodenim sinovima ne
preostaje drugo nego da postanu monasi. Iako zavise od rođaka i od zajednice, manji su teret nego
da se ožene i imaju petoro, šestoro dece. Ono što zemlja rodi, bilo bi premalo. Ako drugorođeni sin
neće da postane monah, sme da se oženi ženom starijeg brata. Tako imanje ostaje čitavo. Ujedno
žena dvojice muževa ne može imati više dece nego s jednim mužem.
Uprkos tome je poliandričnih brakova samo nekih devet odsto. Brojne nemaju više od jednog
sina, a većina drugorodenih dečaka se češće odlučuje za monaški život. Ili potraže devojku bez
braće.
U noći sam se izvukao iz vreće za spavanje i potražio džepnu lampu. Preskočio sam preko
usnulog Joganande i krenuo da tražim klozet. "Sobica" je u zanskarskim kućama obično na prvom
"stambenom" spratu. Uređena je dosta maštovito: u podu zjaji četvrtasta rupa, iznad koje čučneš i
kad se olakšaš, lopaticom, koja stoji u tu svrhu u uglu, pokriješ smrdljivu gomilu slojem zemlje.
Ponegde nađeš korpu isečene slame, koju istreseš u rupu. Prostor u kome se to skuplja, sluga dva
puta nedeljno očisti: otpatke metne u korpu i raznese po njivama. To je jedino gnojivo jer sve što
padne iz zadnjica životinja, stanovnici pokupe, spljošte u pogače, osuše i koriste kao gorivo.
Čučao sam nad rupom i razmišljao o lami, koji se (kako kaže legenda) probudio i postigao
nirvanu u trenutku kad je čuo daje njegova kobasica pljusnula u potok nad koji je čučnuo. Za onoga
koji shvata sve je jednako sveto. Za mene nije bilo. Osećao sam da sam udaljeniji od buđenja i od
nirvane nego ikad ranije. Više nego ikad ranije sam osee'ao da sam neurotična masa nepokretnih
živaca, želja i slutnji: čovek koji je provirio preko ivice zdrave pameti u ludilo, a iskustvo ga nije
izmenilo.
Kad sam pipajući krenuo prema sobi, u kojoj sam spavao s Joganandom, pred ognjištem sam u
svetlu vatre od pogača izmeta, ugledao siluetu tamnoputog Indijca. Uznemirili su me čudni pokreti
njegovih ruku. Ugasio sam džepnu lampu i pribio se uz zid. Video sam da sedi na tronošcu i brižljivo
čisti dugu jednocevku.
Moja sumnja se povratila i čitavog me preplavila. U sobi sam Joganandu stresao za rame i
prišapnuo mu da ispred ognj išta sedi bandit, koji će nas sve pokrasti i ubiti.
"Samo tebe" - odvratio je normalnim glasom "kundakom će te udariti po glupoj glavi. Puca samo
na plave ovce."

58
 5

Noću se ispred mene pojavila dvanaestoglava neman. Telo joj je pokrivala zelenkasta krljušt,
koja je u stostrukim odsjajima zrcaiila moje lice. Iznad mene se talasalo obilje ruku s nemirnim
gustišem prstiju, koji su me zvali i istovremeno mi pretili. Najniža glava, iz koje su kao iskežena zrna
grožđa rasle druge (dok su joj manje iznicale iz čela kao bradavice) bila je glava crnog bika s
njuškom punom zuba. U njoj je kao plamen podrhtavao šiljat jezik. Između rogova je zurio u mene
crven demon, koji je pokazivao dva okrvavljena očnjaka. Iz temena su mu nicale razjapljene lobanje.
Na vrhu piramide strašnih lica je čučala glava s anđeoskim licem razumevanja i spokoja.
Neman je igrala i ljuljala se preda mnom u prelivima bleska svojih odvratnih boja i s njom su
talasali odsjaji mojih lica. Iako sam znao da sanjam, bilo je sve razgovetnije nego najavi. Nijanse su
bile naglašene, konture iscrtane, boje su bile upadljivo žive.
Neman me je mamila prema reci, koja je bučala kroz kanjon u provaliju. Kružila je rukama i
gurala me prema visećem mostu, koji je bio natruo, iz šiblja pleten i mestimično raspadnut. Opasno
iskrivljen se ljuljao na vetru. Iz bikove njuške je poput ognja iz pakla izbijao omamljiv dah i
ispunjavao me vrtoglavom slabinom.
Neću na drugu stranu, vapilo je sto mojih lica u krljuštima nemani. I video sam da je svako lice
u odsjaju neznatno drugačije: kao da odražavaju izraze na licima nemani: od mržnje do strave, od
pod-smeha do gorčine, od ravnodušnosti do ushićenosti.
Tada sam na drugoj strani kanjona ugledao ženu domaćina. Blago njišući kukovima se
približavala strmoj ivici reke. Levu nogu je malo savila, desni kuk je izazovno izbočila oslonivši se na
njega, a levu ruku je podigla do čela kao da štiti oči od sunca. Tako je gledala prema meni i talasala
kukovima. Njena poza je nepogrešivo izražavala seksualnu ponudu.
Osećao sam kako me ruke nemani guraju prema opasno klimavom mostu. Iz glava (osim najviše,
koja se sve opraštajući smeškala) su dolazili uzdišući i mljackavi zvuči, čudno senzualno mumljanje i
jecanje, nekakvo sladostrasno podsticanje. Iz bikove njuške je izbijao nadražujuci vonj žlezda, a
crveni jezik je pohotno oblizivao debele usne.
Žena na drugoj strani kanjonaje počela da se svlači. Radila je to kao izvežbana striptizeta,
pokretima koji su bili puni obećanja i nagoveštanja, proračunato neodlučni, namemo spori. Iz njuške
nemani je počela da curi pljuvačka, zvuči su prerastali u pritajeno mukanje i rikanje.
Kad je žena odvezala suknju i razotkrila iznenađujuće vitku golotinju, neman je zagrebala
kopitama. Iz svih glava je najednom (osim iz najviše, koja je ostala spokojno pažljiva) zagrmelo divlje
rikanje, koje se u treštavim odjecima selilo od kanjona do kanjona i udaljavalo medu liticama i
ponorima. Stvor me je zgrabio, zavitlao uvis i posadio na svoj grozomorno nabrekao penis, koji je bio
gladak kao znojavo konjsko telo; morao sam ga obgrliti rukama i nogama da tokom jahanja ne
skliznem s njega. Neman je zaglušujućom rikom i škripanjem zuba i slinavim mljackanjem zakoračila
na pleteni most. Počeo je da se ljulja levo-desno, pa je gola žena bila sad iznad mene, sad ispod
mene. A sve bliže, sve zavodljivija. Opružila se. Oslonila se na desni lakat. Levu ruku je zavukla medu
noge i počela da se miluje.
U tom trenu je šiblje počelo da puca, most se zaljuljao i popustio. Neman je uz turobnu riku
zamlatarala po vazduhu, a zatim se strmoglavila u šuštave brzake.
Mene je zahvatila čudna lakoća, zaplivao sam. Osećaj je bio sličan trenutku kad mi je
meditiranje na krovu Navangove kuće duh napustio telo i kao orao preleteo udolinu i planine. Razlika
je bila u tome da ovoga puta nisam izgubio svest o svom telu, nego je bestežinsko poletelo za mnom.
Osećao sam kako uz napor mišića ostajem u vazduhu i pokrećem se napred birajući pravac.
Proleteo sam pored zahuktalih slapova, koji su u raspršenim mlazovima padali u virove na dnu
59
kanjona. Klizao sam nad bujicom reke i pratio njen krivudav put između litica. Plivao sam mimo obro-
naka, po kojima su se jurile mamio te, a onda sam jurio prema prelazu u oblacima. Probio sam se kroz
ledenu maglu, koja ga je celog obavijala, i skliznuo na drugu stranu. Preda mnom se ukazao kraj, koji
me je duboko potresao.
To je bio kraj u plavo nebo urezanih planinskih vrhova, koji su se zupčasto dizali iz masivnih
kupola kamenja i stenja: talasasto more žutih, crvenih, purpurnih obronaka na kojima nije bilo ni
senke života: samo zemlja i nebo, poput prvog dana postanka sveta. Leteo sam dalje. U dolinama
među stenovitim kupolama sam počeo da opažam usamljena naselja četvrtastih kuća i zakrpe useva,
iskričave zmije reka i potoka, pa kamenite tvrđave na strmim liticama i u stene uklesane grozdove
lamaserija, pa retke ljude, koji su u ovom okrutnom svetu stvorili dom.
Zatim sam se podigao prema sedlastom prevoju i zaplivao nad zelenkasto-sjajnim glečerom iz
koga su se trake potoka širile na sve strane i protezale se u doline. Jurio sam sve više i više. Otvorio
mi se pogled na snežne vrhove, koji su ležali ispod mene u obliku kukastog krsta. Zasnežena brda su
sastavljala ruke kukastog krsta; medu njima su se paučinasto rasporedali glečeri. Lebdeo sam nad
krstom i čudio se.
Onda me je preko talasastih bregova, u koje se pružao jedan od krakova planinskog kukastog
krsta odnelo prema velikoj kugli izlazećeg meseca. Razjasnilo mi se da mesec nije mesec već sjajna
ledena kapa kupolaste planine. Obuzelo me je toplo osećanje daje ova planina moj cilj. Tada sam u
udolini ispod sebe ugledao karavan hodočasnika, dug izdrobljen red muškaraca, žena, dece i
natovarenih životinja i video sam da i hodočasnici putuju prema čudesnoj planini sa ledenim šeširom.
Spustio sam se niže, obleteo sam karavan; video sam luđački sjajne oči budističkih monaha i
hinduskih svetih ljudi, koji su koračali na čelu, do kraja iscrpljeni, ali postojani, kao da im vizija
Čudesne gore poklanja nevidljivu snagu.
Pri pogledu na planinu me obuze osećanje sigurnosti i poverenja. Bilo je slade od svega što sam
dosad iskusio; pomislio sam da sam u nebesima. Spustio sam se u podnožje glečera, iz koga je izvirio
žuborav potok. Natapao je svezu zelenu travu, pokrivenu grmljem i gorskim cvećem. Stigli su
hodočasnici. Pepelom namazani bradati "sadhuji" su recitovali svete manire, tibetanski monasi su
sonorno ponavljali "Om Mani Padme Hum". Rastovarivali su životinje, postavljali šatore i pripremali se
da u podnožju prevoja provedu noć. Ponudili su mi vodu i voće. Plaha žena tamnih očiju mi je ukrasila
čelo purpurnim znakom boga Šive.
Onda sam se digao i odleteo prema prevoju. Odatle mi se otvorio pogled na zemlju, koja se
kupala u zracima zalazećeg sunca. U kristalno čistom vazduhu sam video u dubinu horizonta, dvesta,
trista kilometara daleko, sve potpuno razgovetno. Ispod mene je ležala talasasta visoravan, iz koje
je rasla kupola svete gore s ledenim šeširom. U njenom podnožju su se plavkasto bleskala
iznenađujuće lepa jezera: prvo okruglo kao sunce, drugo ukrivljeno kao polumesec. Udolinom su tekle
reke, između kojih su ležali travnati proplanci bez kraja.
Doleteo sam u tu nebesku zemlju i predao se uživanju njenih čuda. Gledao sam kako se
plavetnilo jezera u zamirućim zracima menja u zelenkastu zasenčenost u priobalskim plićacima i u
tamno plavo crvenilo mora u sredini. Gledao sam igru svetlosti, kojaje bele oblačiće obasjavala
čudesnim sjajem. Sad su bili kao razbuktali plamenovi, sad kao vamice vatrometa, koje su prskale i
polako tonule u vodu. Primećivao sam životinje koje su me posmatrale. Na obalama su pasli mrki
konjići belih trbuha. Doskakutali su divlji zečevi strižući ušima, omirisali ponešto, stali na stražnje
noge i začuđeno gledali u mene. U podnožju gore sam video jakove i stada plavih ovaca. Iznad
površine vode, koja je u poslednjim zracima sunca postajala tamno ljubičasta preletale su ptice, neke
su doletele do mene, lepršale oko mene, zastale ispred mene na prudu, oprezno prilazile i začuđeno
me gledale. U udaljenom kraju jezera se diglo jato pataka i oblikujući trougao, odletelo prema
planini. Video sam da nije sasvim bela i daje linije golih stena dele na četiri dela. Neposredno pre
zalaska sunca sam otkrio da linije imaju oblik kukastog krsta.
60
 Stigla je noć. Snežna kapa je sijala srebrnom svetlošću. U sebi sam osećao spokojno
blaženstvo. To je bio dom. Dalje nisam hteo. Dalje ne bih mogao: svi putevi su vodili ovamo gde sam
bio.
I tada je sve ugaslo: otvorio sam oči. Ležao sam u vreći za spavanje pored Joganande, koji je
hrkao u zagušljivoj sobi, u kući nepoznatih ljudi blizu reke Zanskar. To me nije iznenadilo jer sam
znao da je sve samo san. Neobično mi je bilo samo što sam sve zapamtio.
Kad se stari probudio, detaljno sam mu opisao šta sam video i doživeo u snovima. Dugo nije
ništa rekao. Mislio sam daje opet zaspao.
Onda je počeo da govori. Njegov glas je bio čudno topao. Rekao je da sam primio znamenje.
Dvanaestoglava neman, koja meje posetila, je "jidam" Jamantaka, "ubica smrti", jedan od najstrašni-
jih demona-božanstva u mitologiji tantre. Bikova glava predstavlja boga smrti Jamu. Ona je, u stvari,
milostivi Avalokitešvara, gospodar i sudija mrtvih, koji vodi ljude puteni muka do ivice iluzija i iz njih
u buđenje. Na vrhu piramide užasnih lica je glava Mandžušrija, koji utelovljuje saznanje daje i smrt
samo iluzija.
Rekao je da Jamantaka predstavlja dvostruku prirodu čoveka: bikova glava njegovu telesnu,
nagonsku, životinjsku stranu, a Mandušri duhovnu. Kao telo je čovek prolazan, kao duh je besmrtan.
Takav je čovek, takav sam ja. Jamantaka je životinja, demon i bog, simbol životne sile, koja stvara i
uništava.
Još jedno znamenje sam primio, izjavio je. Gola žena, koja me je mamila preko kanjona,
razotkriva daje moja motivaciona energija seksualna. Kao većinu ljudi i mene nagoni na aktivnost i
stvaranje obećanje o mogućnosti ostvarenja s doživljavanjem polnosti. To, naravno sebi trezan i pri
zdravoj pameti ne bih priznao, a u snovima se gola istina otkriva u celini; zažaliću ako je ne
prihvatam. Treba da sam zahvalan da sam primio ovo znamenje. Sad vidi da nije pogrešio kad je
kazao da će me spasti samo tantra i da me najkraći put do slobode vodi putem naglašene telesnosti i
ritualizovanog seksa.
Treće znamenje, koje sam primio u snovima, potvrđuje neumitnu činjenicu, da sam zapisan
tantri. Planina s belom kapom je gora Kailas, poznata i kao Meru, "snežni dragulj", centar kosntičke
mandale, na čijim obroncima izviru četiri gorde reke: Ind, Sutledž, Gogra (koja postaje Gang) i
Bramaputra. Kailas, dom boga Šive je centar mandale, koja obuhvata sve tajne simbole tantre: sunce
(okruglo jezero Manasarovar) koje je gospodar dana i miroljubivih božanstava svetlosti; polu-mesec
(jezero Rakastal) koji je gospodar noći i strašnih božanstava tame (među njima je Jamantaka, koji je
moj zaštitnik) i planine Gurla Mandata u obliku kukastog krsta, koji je simbol večnog stvaralaštva.
Nema nikakve sumnje, izjavio je. Zapisan sam tantri. Preda mnom je zlo. Ispod mene je put
kroz đavolovo kupanje u smrt ili u blaženstvo, ili u oboje.

Odgovorio sam da to zvuči vrlo mistično, vrlo poetično, a činjenice su sigurno drugačije. Ne
tajim da sam sanjao o planini, koja je možda slična Kailasu, i o nemani, koja je slična tibetanskom
demonu Jamantaki, ali ubeden sam da su slike iz snova samo iskomponovane slike doživljenih utisaka,
da su iščeprkane iz arhiva sećanja u mozgu i slepljene u falsifikate stvarnosti, koji su sasvim
slučajni. Ne mogu da verujem daje u toj slučajnosti nešto važno, da mi u snovima neko nešto
poručuje. Iskušenje da snove koristim kao priručnik za Život na javi, inačeje veliko, ali nešto me
upozorava daje interpretacija snova zanimljiva samo ako ostane igra, a kad prede u ozbiljno traženje
uputstava postaje opasna.
61
 "Zašto?" - Upitao je. Zato, odvratio sam, jer prebrzo zaboravimo daje svaki pokušaj
interpretacije snova samo oblik sistematizacije impulsa sećanja. Ne analiziramo snove u celini, nego
samo delove, koji su nam ostali u sećanju. Iz nepotpunih parčića stvaramo fabulativne jedinice i po
principima simboličkog narativnog izbora ih povezujemo sa svojom životnom situacijom, kako je u tom
času shvatamo.
"Dok si sanjao" - reče - "bilo je sve kao daje istinito. Sad kad si budan, odnosno kad tvrdiš da
si budan, tvrdiš daje ovo što doživljavaš stvarno i daje ono što si ranije doživljavao bio san. Zbog
čega si ubeden da nije obratno? Da nije ono bila stvarnost? Da li nisam ja jedna od onih figura iz
kolektivne podsvesti?"
Odgovorio sam da to ne mogu dokazati. Već više puta sam se osećao kao Kinez Čuang Cu, koji je
sanjao daje leptir i kao leptir je bio vrlo srećan i ništa nije znao o Čuang Čuu dok se nije probudio i
nije ponovo postao Čuang Cu. A tada nije znao da li je Čuang Cu, koji je sanjao da je leptir, ili je
leptir koji sanja da je Čuang Cu.
Sa trinaest godina sam pred operaciju slepog creva dobio tešku narkozu i kad sam se probudio
dugo mi se (i otada često) Činilo da još uvek ležim na operacionom stolu i da su događaji, koje
smatram životom, samo snovi, čak Dekan je iznenađeno otkrio da nema pouzdanih znakova, po kojima
bismo mogli presuditi, da li smo budni, ili sanjamo, jer sve što označava stanje budnosti može biti
sama iluzija, koja je često prisutna i u snovima.
Ipak su moje sumnje o stanju budnosti kao o pravoj stvarnosti samo privremene, rekao sam.
Mislim da me osećaj ne vara: ono što sam doživeo noćas, bili su snovi, a to što doživljavam sada je
java.
"To što doživljavaš sada." - Rekao je - "Ipak je ono što si doživljavaou snovima deo ovoga što
doživljavaš sada. Dok nešto doživljavaš je uvek sada. Uopšte nije važno šta tvoji snovi znače u okviru
ovakve ili onakve interpretacije. Bitno je samo šta ćeš s njima ili zbog njih učiniti."
"Snovi postoje." - Nastavio je - "Rasvetljavaju nam uglove stvarnosti, koji u stanju budnosti
ostaju u tami. Na sličan način nam stanje budnosti (kad naučimo da smo budni) osvetljava uglove,
koji su nejasni u snovima. Važno je da između oba stanja ostvariš savez zbog koga će svaki trenutak
biti bogatiji i plodniji. Budnost već znaš da upotrebljavaš sebi u korist. Bar principijelno, ako ne u
detaljima. Bar privremeno, ako ne dosledno. Zašto ne bi tako koristio i snove?"
Nasmejao se. "Ako hoćeš, u snovima možeš da se krećeš planski kao i najavi. Ako hoćeš, možeš
snove da vaspitaš za špijuna, koji će ti slati upozoravajuće znake iz područja, koja leže u pravcu tvog
životnog puta, a još su nedokučiva. Pomoću snova možeš da ispipaš put ispred sebe, da izbegavaš
prepreke, nezgode."
Savetovao mi je da se vratim u snove protekle noći i da ih odsanjam od kraja prema početku.
Na kraju da pokušam da ih odsanjam simultano. Ako mi uspe, moći ću da se latim težih vežbi joge
snova. Moći ću da naručujem snove pre spavanja. Moći ću vući konce snevane priče i upravljati njima
ovako ili onako, po želji. U snovima ću moći da se menjam u životinje, u stene, u druge ljude. Moći ću
da doživljavam stanja vidovitosti. I na kraju, moći ću da sanjam kad se probudim. Moći ću da sanjam i
usred belog dana.
Odvratio sam da joga sigurno nije za mene. Čini mi se nemoguće da snove podredim volji. Još
manje mi je verovatno da u njima mogu da postanem životinja ili kamen. Čini mi se daje to uopšte
nemoguće; to je deo tibetanskog folklora, isto kao levitacija, reinkarnacija i zagrevanje unutrašnjom
vatrom.
"A onda ništa." - Rekao je i počeo da savija ćebe.

62
 7

Oprostili smo se od braće i njihove žene, koju sam sanjao prošle noći, i uputili se prema severu.
Kad smo stigli do reke, osvrnuo sam se. Mlada žena je stajala pred kućom u sličnoj pozi kao u snu:
levu nogu je neznatno savila, desni kuk izazovno izbočila, a desnicom se naslonila na njega. Onda je
levu ruku podigla na čelo, kao da štiti oči od sunca. Gledala je za mnom. Njena pozaje izražavala
žudnju, koja je stizala do mene u obliku nevidljivih zraka; osećao sam da me tupa privlačna sila
(nevidljiva ruka nemani o kojoj sam sanjao?) vuče nazad prema kući.
U tom trenu je iz kuće izašao i indijski lovac na plave ovce. Privlačna sila je popustila i za delić
sekunda je u meni usplamteo silan strah. Prisetio me je na slutnju pri dolasku u naselje - da susret
nije slučajan, da mije sudbina izabrala tamnoputog Indijca za sudiju i dželata. Za tren se promenio u
demona Jamantaku; iz njuške bika je planuo šištav plamen, zatim je vizija utrnula i pred kućom nije
bifo više nikog.
Posle dvosatnog hoda smo se zaustavili na obali reke. Jogananda je napravio stoj na glavi.
Sunce je već pozlaćivalo obronke, a u dolini je bilo još hladno. Nad bučnim kanjonom su lebdele sitne
kapi, koje su mi se vlažno uvlačile u kožu i prodirale mi u usta i grlo. Bilo je suviše hladno da bih
stajao na mesni, zato sam odložio naprtnjaču i počeo da vežbam.
Još uvek sam ih izvodio pogrešno. Mada mi se ponekad činilo da se tetiva na zglobovima
produžuju i postaju elastičnije, ponekad mi je izgeldalo da sam krući. Više sam voleo vežbe disanja,
koje su bile dosta lakše. Iako me je Jogananda upozorio da su i opasnije (neke mi uopšte nije
dozvoljavao) imao sam utisak da su jedina stvar koja me održava pri zdravoj pameti. Takođe, i stoj
na glavi sam radio svako jutro, mada je jedini "opipljiv" rezultat ove "kraljevske asane" bila strašna
erekcija, koja ponekad nije htela da nestane po tri, četiri sata.
Popeli smo se na stazu, koja je zmijoliko vijugala između stena nad rekom. Kanjonom je počeo
da struji vetar. U naizmeničnim toplim i hladnim udarima, mrsio nam je kosu i savijao retke biljke,
koje su nicale iz šljunkovite zemlje. Bio je zajedljivo suv; mirisao je na zemlju i pesak. Ponekad je
zahvatio raspršene kapi i dižući ih od reke, u vlažnim udarcima donosio prema nama. Naslućivao sam
da će oko podne postati vruć, pakleni dah iz dvanaest ždrela demona Jamantake.
Reka je zavijala u oštroj okuci nadesno. Kad smo skrenuli oko obronka prošao me je osećaj da
se uopšte nisam probudio i da su to noćašnji snovi. Tamo medu strmim bregovima reke se iznad
penušave vode njihao viseći most.
"To je nemoguće." - Rekao sam. Nisam posumnjao da vidim most, koji sam sanjao. Napola sam
očekivao da ću na drugoj strani reke ugledati nago telo Tibetanke, a na potiljku osetiti zagušljivi dah
dvanaestoglave nemani. Pomislio sam da ne stari hipnotisao, vratio u snove od noćas. To je bila samo
munjevita misao jer sam bio svestan neposrednih percepcija čula: vetar, koji sam osećao u telu je
bio pravi umor. Uštinuo sam se, zaboleto je. Bio sam budan.
Ali stajao sam na mestu, koje mi je bilo do detalja poznato imao samo osećaj da se događa
nešto što se već dogodilo!
Zatvorio sam oči. U duhu mi se rodila slika kanjona, i reke, i mosta. Bila je tako živa, kao da su
mi oči otvorene. Otvorio sam ih i sveje ostalo isto. Zažmurio sam i ništa se nije promenilo. Između
onog što su opažale oči i onog što sam samo zamišljao, stvorila se nevidljiv; veza i ostvarila
kontinuitet. Imao sam osećaj da sam izgubio kapke, il su postali prozirni.
U užasu sam oteturao do Joganande i bacio se na kolena preo njim. Hvatao sam ga za ruke, za
odelo. "Ne mogu da zatvorim oči! Ne mogu da zatvorim oči! Šta radite od mene?" Nasmejao se.
"Žudio si za višim oblicima svesti. Sad kad najednom doživljavaš što si želeo da doživiš, hvata te

63
užas. Ne mogu ti više pomoći. Prekasno je. Sam si, sasvim sam. Ja sam samo silueta. Senka tvojih
želja. Odjek tvojih misli. Snađi se."
U meni se pretrglo i počeo sam grcati kao zaluđeno dete. Ne mogu da zatvorim oči, ponavljao
sam kričeći, pritiskujući lice dlanovima, a i dlanovi su mi bili prozirni. Slika kanjona, i reke, i svega,
ostala je tvrdoglavo jasna, duboka i opipljiva. U užasu sam počeo da udaram glavom o stenu.
"Tamu, tamu," -jaukao sam - "molim te, Bože, daj mi tamu, mrak, molim te na kolenima, daj mi
mrak!"
Bog se nije sažalio. I u očima starog Joganande sam čitao da nema boga, koji bi mi se sažalio.
Da je bog nešto drugo od principa igre, koju igram sa sobom i svojim iskustvom prisutnosti u svetu. U
njegovim očima, koje su bile neobično tužne, kao da ga moja vika žalosti, i vragolaste kao da se ne
događa ništa posebno, nalazio sam jedinu garanciju da mi u glavi nije pukla vena.
Užas je počeo da me napušta. Zebnju je zamenjivala predanost. Po meni se širio osećaj da je
sve u redu. Sve je u redu i ne treba da zatvaram oči. Oprezno, uz rastuće oduševljenje sam počeo
saznavati oblik svesti, koji sam doživljavao prvi put u životu.
"Šta je to?" - Upitao sam se. - "To je prostor i to je trenutak koje sam već posetio. To su
noćašnji snovi. I u snovima je sve bilo živo. Most se ljuljao na vetru. Most pred kojim sad ne mogu da
zatvorim oči. U snovima sam. Šta bi bilo da se bacim preko ivice litice? Da li bih se ubio? Ili bih se
probudio? Zašto se osećam kao da me je sanjarsko stanje svesti uhvatilo i priklještilo i zašto se
najednom osećam slobodniji nego najavi? Jesam li slobodniji?"
"Jesi' - odvratio je - "imaš osećanje da jesi. Na javi nemaš taj osećaj. U snovima gospodare
emocije i osećanja, na javi gospodare misli. Kad bi znao sve što osećaš da izraziš najavi, ne bi sanjao.
A na javi gospodare misli. Ovde su tvoji izazovi isprobani, provereni, automatski. Samo na jedan
način možeš i najavi obezbediti neposredno iskustvo. Ubedi sebe da nisi budan. Da sanjaš. To je
najviši oblik joge. Snovi na javi."
Odvratio sam da bih voleo da ih iskusim, a najpre želim da se probudim iz snova, u kojima ne
mogu da zatvorim oči, u kojima je odjednom sve napolju i unutra, izvan mene i u meni, kao da nema
razmaka i razdvojenosti između onog šta sam i sveta u kome sam.
Na javi bih mogao zatvoriti oči i slika sveta bi ugasla. Na javi je uvek tako i ne može biti
drugačije. Ovo je dokaz da sanjam. Poznajem mesto, poznajem most. Mogu da se dignem u vazduh i
odletim prema vrhovima.
"Pa, podignimo se." - Izjavi Jogananda. Volja u meni se napela. Čekao sam da uzletim kao u
noćašnjim snovima. Ostao sam na zemlji. Osećao sam težinu tela, sastav tla, udaranje srca, pokrete
pluća. Prikovanost. Ne mogu, rekao sam. Zašto ne mogu? Imam osećaj da sam u snovima, a u snovima
se može sve desiti. A ne mogu da se podignem u vazduh.
"Možda nisu snovi" - izjavi Jogananda - "možda je java. Možda je ovaj most stvaran i sanjao si
o mestima, koje još nisi video i o događajima, koje ćeš doživeti. Možda si dokučio ono što sam ti
ranije preporučio. Da nisi budan. Da sve što vidiš, osećaš i čuješ, uprkos varljivim znacima, nije
istinito. Da je sve samo slika snova, koja ne obavezuje. U snovima ne treba da se bojiš, možeš biti
razigran i lagan, milostiv i nestašan. Snovi nisu konačni i objektivni. Prelivaju se, bezgranični su.
Takode, i bolna iskustva su samo snovi. 1 duševni konflikti su samo snovi. Sva objašnjenja sveta i
samoga sebe, sve u šta uveravaš sebe i druge, nije stvarno. To su samo snovi. A u snovima nema bola."
Zatvorio sam oči i prekri ih tama. Otvorio sam ih i preda mnom je bio vidljivi svet sivomrkih
planina. U svom koritu je bučaia reka, iznad nje se ljuljao od Šiblja ispleten i u sredini ugnut most.
Zatvorio sam oči. Mrak. Otvorio sam ih: most. I nebo. I sunce. I stene. I Jogananda.
"Ovo nisu snovi" - rekoh - "budan sam. Celo vreme sam bio budan. "Stari ne reče ništa.
Uspravio se i protegnuo. Krenuli smo prema mostu. Zastao sam i na sav glas uzviknuo: "Budan sam!"
Odjek se odbio i izgubio medu liticama. Onda sam rekao: "U stanju uobičajene budnosti je sve

64
iluzija, sve snoviđenje. Duh ne razaznaje stvarnost, nego samo svoju interpretaciju stvarnosti, svoj
opis sveta. Pošto ne može raspoznati ovaj proces, ima svoj opis za svet. To je moja iluzija. To je
samsara, okretanje u krugu."
Stari je odgovorio: "Kad dokučiš da je sve što misliš o sebi i svetu samo komešanje slika snova,
svejedno je šta slike znače. Simboli više nisu potrebni. Simboli su okovi. Kad se razbiju, odlepiš se od
zemlje. Java postaje sanjarska igra. Zato je most, koji se ljulja pred nama, samo most, koji se ljulja
pred nama. I ako padnemo s njega, biće naša smrt samo ono šta će biti: pad dvojice ljudi u reku.
Ništa više. Most nije simbolična veza između onog šta je na ovoj strani i onoga na suprotnoj strani. I
naša smrt nije tragedija. U snovima nije važno šta se dogodi. U snovima nismo na zemlji. Orlovi smo."

Most su činila četiri paralelna konopca ispletena od šiblja. Po njima si morao hodati kao
cirkuski žongler na žici, kao patka, nogu iskrenutih napolje, da se uže uvek kad nogu staviš na njega
zakači između dona i pete. Pošto nisu povezani, ravnotežu držiš tako da se hvataš za konopce sa
strane, za "ogradu" mosta.
Posle nekoliko koraka mi je noga kliznula u prazno. Zanelo me je, naslonio sam se na konopac sa
strane, koji me nije zadržao; u vrtoglavom okretu mi je uspelo da stavim na njega i drugu ruku, aleva
noga mije skliznula u rupu i zaglavila se ujedan od donjih konopaca. Tako sam ležao, raskrečen kao
žaba držeći se za grubo šiblje, bojeći se da me težina naprtnjače ne povuče u dubinu.
Da Jogananda nije laganim harmoničnim pokretom mišića zategnuo konopac sa strane i
omogućio mi da se uspravim, moj grčeviti hvat bi popustio i zajedno s naprtnjačom bih se
strmoglavio u uzburkalu reku.
U šumu vode i zvižduku vetra mi je Jogananda vičući objasnio da to nije ograda na koju mogu
da se oslonim. Konopci sa strane daju samo oslonac ako uzmem oba odjednom i povučem ih prema
sebi.
Išao je ispred mene i činilo mi se najpametnije da kopiram njegove pokrete: ako se nagnuo
nalevo, ja sam se, takode, nagnuo nalevo, ako se nagnuo nadesno, prilagođavao sam se kao suvozač na
motociklu. Most se ljuljao zbog vetra i njihao pod našom težinom; njihao se amo tamo, a istovremeno
su donji konopci poskakivali gore dole pod našim nogama. Posle opasnog udara, koji nas je bacio gore i
skoro preko konopca sa strane, doviknuo je da zamenim korak. "Kad ja koraknem levom, ti zakorači
desnom!"
Opasno poskakivanje se ublažilo u ritmičko talasanje i podrhtavanje. Vetar je na trenutke
menjao pravac i fijučući prema površini vraćao se čeljusti pune ledenih kapljica, kvasio nam ruke i
lica i sve zamagljivao. Most je bio ugnut poput sedla i kad smo stigli do sredine, preplavilo me
osećanje da mi se mutna voda peni tik pod nogama.
I desilo se. Zaboravio sam da se reka kreće i prepustio se osećanju da se nakrivljuje most.
Učinilo mi se da ga nevidljiva sila gura prema toku. U želji da se oduprem toj sili, nagnuo sam se
nalevo, skoro u istom trenutku se Jogananda, koji je naslutio šta radim, nagnuo nadesno, ja nalevo, on
nadesno, ja nalevo, on nadesno... Most je zaigrao i s njim su zaigrale planine, a konopci su zagmizali
oko nas kao kraci neukrotive hobotnice. "Smiri se!" - Dreknuo je. U idućem trenu sam na grudima
osetio njegovu ruku. Priklještila mi je jaknu i držala me dok se konopci pod nama nisu umirili.
"Nenaginji se više." - zapretio mi je.
Polako smo puzali iz sedla prema suprotnoj obali. U nju su bili zabijeni truli i već nalomljeni

65
direci, za koje su bili privezani ispleteni konopci. Kad sam se uspeo do staze, od olakšanja su mi
klecnula kolena i zaduvan sam seo. Užas je konačno ušao u mene.
"Pogledaj." -Joganandaje ispružio ruku. Otkopčao sam vezove naprtnjačeiustao. Preko reke je
dolazio Zanskarac noseći teret, koji je bio dva puta veći od njega. Kretao se kao da gazi po čvrstom
tlu, samo nekoliko puta je patkasto zagazio. Nije hvatao konopce sa strane, nije opipavao, nije se
zaustavljao i oklevao. Most je bio miran, jedva primetnojevibriraou ritmu njegovih koraka. Stigao je
do nas, uspuzao s gomile stenja na stazu, razvukao lice u osmeh i nešto nam doviknuo u znak
pozdrava. Zatim je nestao za kamenitom liticom. I na stazi nije gubio meki ritam.
"Jesi li ga video?"
Odvratio sam da to sigurno nije bio prvi viseći most preko koga se uputio; vežba stvara
majstora. "Neverovatno" - podmsehnuo se -"ako je to tačno, čudim se zašto se posle trideset
godišnjeg vežbanja još uvek spotičeš tako nespretno u životu, kao što si se spoticao na mostu!"
Odgovorio sam da mi se poredenje života sa hodom preko mosta čini nategnuto. Hod preko
mosta je pitanje spretnosti.
"A život" - prekide me - "zar i život nije spretnost? Odnosno kao u tvom slučaju, pitanje
nespretnosti? Čovek, koji je došao za nama, koračao je pravo. Nije se bojao da će okliznuti, nije
hvatao ravnotežu, predao se ritmu konopaca. I taj ritam ga je preneo preko. Nije došao, doleteo je.
Bilo mu je svejedno da li će preći ili će sleteti s mosta jer zna da se stvari dogode ovako ili onako i
tačka. Pošto mu je bilo svejedno, nije se bojao, a pošto se nije bojao, nije se hvatao za užad, niti
mislio kako mora preći na drugu obalu. I pošto se nije hvatao za misli i nesigurna osećanja, bio je
duhom tamo gde je bio fizički: na mostu. Bio je svestan da je sve ostalo san. A ti nisi teglio preko
mosta samo naprtnjaču već i ogromnu težinu iluzije, koju nazivaš prošlost i koju istovremeno zoveš
budućnost."
Odgovorio sam da jednostavno nisam dovoljno hrabar da najavi vidim samo igru snova. I suviše
mi se čini važno da li sam, ili nisam. Svestan sam da je u tome moj problem. I bilo kako da sebi
dokazujem da je svejedno, nešto u meni kriči da nije. Ja sam ja, drugi su drugi; moram sačuvati
svoju individualnost.
Okrenuo se i otkoračao stazom. Požurio sam za njim. Počeo sam da objašnjavam, nestrpljivo i
skoro vičući, da mi je potrebno više vremena, da ne mogu tek tako projuriti mimo misli, koncepcija,
simbola, već ih moram napasti i razoružati. Nije me slušao. Ćutao je. Ceo dan i ćelu noć je ćutao.
Osećao sam da me ćutanjem želi kazniti za glupo ponašanje, za prazan govor, za histerično pozivanje
na lance kulture, koje treba postepeno razbijati, pa i za sve ostale dubokoumnosti koje sam
izblebetao.

Noć smo proveli u divljini: ja u šatoru, on zavijen u ćebe iza obližnje stene. U snovima sam se
vratio na most. Kad sam stigao do sredine, rekao sam sebi: most nije pravi, reka nije prava i ja nisam
pravi ja, sve je samo san i svejedno mi je ako okliznem.
U idućem trenutku sam pao. Leteo sam vazduhom i čekao da se probudim. A nisam. Počeo je da
me hvata užas. "Buđenje" - vikao sam mašući rukama - "neću da sanjam, hoću da otvorim oči!" -
Uzalud. Rušilačka voda je ostala ispod mene, a bilo je kao da sam se ukočio u padu: leteo sam ne
mičući se. Površina reke je postala prozirna kao staklo i kroz nju (ili u njoj kao odsjaj u ogledalu) sam
ugledao krajolik, koji sam pamtio iz ranijih snova: tajanstvene gore u obliku kukastog krsta, jezera u
obliku sunca i polumeseca, mračne kanjone i sunčane livade, glečere s krdima Jakova; sve je to
66
dolazilo i nestajalo poput krpa prolaznih oblika, prelivalo se, drobilo i isparavalo, ponovo se sleplji-
valo i vraćalo, lepilo se s novim slikama: s razburkanim morem belih griva na tamnim talasima, koji su
se ukočili u beskonačno more snežnih vrhova, u litice ugrađenih lamaserija, u naselja neomalterisanih
kuća, u zapuštena utvrđenja na oblinama uzvišica.
I onda je bilo kao da sam probio površinu i našao se ispod nje, usred slika snova. Bio sam tamo,
a ostao sam i u ukrućenom letu između mosta i reke, posmatrač i istovremeno posmatran. Ispod
površineje bilo sve drukčije. Sve stvarnije. Čuo sam zvuke, osećao mirise, pipao sam led i hrapave
stene i hladan prud i peckao sneg. Osetio sam da sam orao. Osetio sam ogroman raspon svojih krila,
krive kandže, toplinu perja na koži, oštrinu kljuna. Orao sam, sinulo mi je. Ta svest je prolazila kroz
mene kao užas i istovremeno kao silna radost.
Orao sam! Znao sam da je to san i obuzeo me je strah da ću prestati da sanjam. Preplavila me
želja da zauvek ostanem krivokljuni pernati moćnik s veličanstvenim rasponom krila, uzvinut u
vazduhu laganim trzajima, kralj visine, neranjiv, večan. Ugledao sam snežnu kupolu gore Kailas.
Spuštao sam se prema njoj. Crna tačka na vrhu planine je bila sve bliže i u trenu je izrasla u
tamnoputog Indijca, lovca na plave ovce, koji me je čekao s naperenom puškom.
Ne, uskupitalo je u meni, ne, ne, ne! Osctio sam udarac metka u levo krilo. I onda u desno.
Zaneio me je. Sjurio sam se kao kamen prema zaslepljujućem snegu.
I nepokretan ležao. U blizini je čučao Jamantakai većinom svojih glava sužaljivo balio i
mumljao, i oplakivao me. Po snegu je došla procesija crnih pogrebnika. Sveštenik na čelu je glasno
ponavljao: "Oče naš, iže jesi na nebesi, oče naš, iže jesi na nebesi," - a pogrebnici su ponavljali: 'Oče
naš, iže jesi na zemlji, oče naš, iže jesi na zemlji."
Na kraju procesije je koračala mlada žena krotkih očiju i s devojačkoni frizurom,
razoračarana, odana, molećivo zagledana u mene. Nju je pratila vitka devojka blago rumenih obraza,
koja se izazovno smeškala i mlatarala rukama, kao da su orlova krila. Dođi. Namigivala mije, pozivajući
me k sebi, u vazudh, u let iznad udoline. Osećao sam daje kasno, da sam se ukočio i da sam hladan,
orao na pragu zime. Zatreperio sam, ali san; osećao samo bol i tugu.
Zatim je stigla igrajući grupa tibetanskih devojčica u žutim haljinama. Sve izuzev jedne su na
obrazima imale naslikane kukaste krstiće. Njihova igra me je podsećala na okretanje derviša, na let
čudesnih leptira. Jedna se izdvojila i prišla mi. U ruci je imala oštar nož. Stavila ga je pored mene.
Otkopčala je haljinu i otkrila grudi. Molećivo je gledala u mene i čekala da je probodem. Bespomoćno
sam zamahao krilima. Tada se devojčica pretvorila u starog Tibetanca sa sedom bradom. On je,
takode, čekao da ga probodem. Kasno je, odvratio sam. Nikom vise ne mogu pomoći.
Starac je zgrabio nož, sagnuo se prema meni i kratkim zamasima mi odrezao oba krila.
Pogrebna povorka je išla iza mog kovčega. S druge strane je došao karavan hodočasnika. Pepelom
namazani sveti ljudi su zajedno recitovali svete mantre. U ružičaste mantije zavijeni monasi su
sonorno ponavljali: "Om Mani Padme Hum". Medu njima je bio Jogananda. Zastao je dok su drugi
otišli dalje.
Ostali smo sami. "Om" - rekao je i njegov glas je odjekivao medu liticama i ponovio - "Om" -
dug otegnut poziv, koji je odleteo medu stene i odbijajući se od njih sreo odjek prethodnog; i zatim
novi "Om", i još jedan, i tako dalje, dok odjeka nije bilo više od hiljadu. Svet je bio vibracija zvuka u
odjeku.
Čudno mi se činilo da sam zašuškan u vreću za spavanje i da više nisam orao i, takode, ne leš,
nego putnik, koji je zalutao u planinama i u životu. Ležao sam u šatoru, a svuda naokolo je odjekivao
prigušeni otegnuti "Om". Odmaknuo sam platno i proverio napolje. Ispred pozadine zvezdanog neba
ugledao sam siluetu starog Joganande, koji je bio na steni i ispunjavao samoću planinskog kanjona
silovitim urlanjem. "Oooooooooooooooooooomrammmmmmmmmnunmnunmmm..."
Tada sam u ustima osetio ukus, koji je bio britko sladak i lepljiv kao sveza krv. U menije začelo

67
grcavo klupče. Gde li sam samo? Sta radim?

68
O
umetnosti
šivenja
pantalona

U polusnu mi se učini da čujem zavijanje vuka. Kad me strah izbacio najavu, do mene su stizali
samo zvuči vode iz rečnog korita, a ponekad je udar vetra donosio iz lamaserije na drugom bregu
lepršanje i pucketanje molitvenih zastava. U spletu zvukova i planinskog mira je bila čudna napetost -
kao da svet zadržava dah.
Ležao sam na leđima i zurio u podstrešicu šatora. Iznad sebe sam razaznavao meke udare
ptičijih krila. Utihnuli su, vratili se iz drugog pravca i ponovo odlepršali. Čekao sam da se vrate.
Postao sam osetljiv na zvučne nijanse. Kad se vetar utišao i kad sam šum reke istisnuo iz sluha,
opazio sam šuštanje, koje nije bilo zvučno već se prikradalo u mene kao slutnja o nesigurnom
prisustvu. U duhu mi se rodila slika svilene mekoće.
Kad sam skočio i provirio napolje, slika se stopila s belinom snega, koji je u mekim kovitlacima
sipao s neba pokrivajući liticu, i šator, i starog Joganandu, koji je sklupčankao stari mačak ležao pod
ćebetom tri metra dalje. I kad mi je vetar zapljusnuo u lice pahuljice, začuo sam i jeziv zvuk, o kome
nije bilo sumnje da je stvaran. Zaboravio sam da nismo sami u divljini.
Povukao sam se pod šatorsko platno i prepustio jezi saznanja da sneži, da su vukovi blizu.
I da je tamo Jogananda. On nije hteo u moj šator, nego je legao na stenu pokrivši se ćebetom i
zaspao tako mimo kao da spava iza debelih vrata tvrđave. Taj slobodan, blažen starac koji je u životu
lutalice našao sve ono što drugi bez uspeha traže u radu, u novcu, u međusobnim odnosima. Tako malo
sam znao o njemu; baš ništa o njegovoj prošlosti. Na pitanja o tome šta je radio u mladim godinama je
obično odgovarao glupim keženjeni. Ponekad je rekao da je samo ovo što vidim pred sobom; sve drugo
je iluzija.
Po njegovom izražavanju i načinu formulisanja misli rekao bih da se školovao na nekom
indijskom univerzitetu. Možda je učio, možda je živeo život uglednog građanina u stanu s kupatilom;
možda je nosio košulju i kravatu. Ilije bio jedan od onih mudraca, kojih je Indija puna, i koji su
vračevi, i idoli istovremeno, a mnoštvo ih obožava kao inkarnacije davno umrlih svetaca. Možda je bio
nešto tako dok mu nije dosadilo, povukao se u samoću, uzeo novo ime i izbrisao tragove za sobom.
Rastuživalo gaje kad je video da ne mogu dokučiti daje njegova prošlost samo sećanje, koje u
trenutku kad ga opiše postaje igra seno-vitih predstava u mojoj glavi, izraslih iz uspomena na moju
prošlost - i kakvu vezu bi to imalo s njegovom?
Udaljenost medu nama mi se činila nepremostiva. On je bio formiran jogi; ja sam bio nesretan
imitator. On je proživeo sve ono o čemu sam ja razmišljao. Osetio je božju prirodu sveta i
dopunjavao je. Ja sam vodio donkihotske borbe s koncepcijama, sa simbolima, s recima: šta je božije,
šta je priroda, staje osećanje, šta je misao - vrtele su se moje vetrenjače. Sedeći na kljusetu svog
intelekta napadao sam ih tupim razumom.
Zaslepljivalo me je ubedenje da sam telo i duša, telo i dih, ne jedno, nego oboje. Da je duh
božji, a telo nije. Iz te izmišljene dvostrukosti je isklijao moj intelekt, samozvani rasudivač. Ne onaj
koji oseća, već onaj koji zna i razume onda kad dobije dokaz. Umesto da dodirujem svet, ja sam ga
raščlanjivao. Umesto da verujem u iskustva, ja sam se zaletao u večno nove (i večno iste) misaone
špekulacije.
I taj cerebralni cirkus, koji ni za čas nije prestajao, prikrivao je stvarnost, za kojom sam
žudio, kao što magla zakriva obrise drveća u dolini.

69
 Odnosi između nas su bili kao hod preko močvarne visoravni; uvek kad sam pomislio da sam na
čvrstom, nestajalo mi je tlo pod nogama. Ako je video da sam užagrio od nagona za debatom, utonuo
je u muk i reci su kipele iz mene i isparavale u prazno. Ako je video da sam zapao u teško stanje
distanciranosti, u kome mi se jezik vezao, skočio je na mene pakosnim sjajem u očima i počeo me
grditi, vredati, praviti ludu od mene.
Ako bih planuo na njega, ućutao je; ako sam mu okrenuo leda i udaljio se, došao je za mnom i
šutnuo me ili osamario. Ako sam se rasplakao (to sam nekoliko puta učinio jer nisam mogao da
pomognem sebi) kreveljio se i imitirao me dok me nije (kao mati cmizdravo dete) naterao na smeh. I
kad sam bio opet dobre volje, počeo mi se nemilosrdno rugati!
Najkraće su bile njegove oči. U njima sam samo retko video blesak odobravanja ili topline.
Najčešće se u njima svetlilo vragolasto čuđenje, koje se više puta prelilo u mangupsko ismejavanje.
Uvek kad bi ga zavijao stomak, jednostavno bi čučnuo uz put i počeo glasno srati. Ili bi počeo
pišati i mlatarati kitom i smejati se. Ja sam bio zbunjen. Ponekad sam u žurbi potražio neki
nepotreban posao, koji mi je dozvoljavo da se okrenem. Nikad se nisam oslobodio osećanja da je
njegovo ponašanje nametljivo i neestetsko. I mada mi se činilo glupo, nisam mogao a da diskretno ne
čučnem za stenu kad je meni trebalo. I ako je došao za mnom i buljio i izazivao me duhovitim komen-
tarima, nisam mogao, a da strašno ne porumenim i tiho ga ne psujem.
Ponekad je rekao: "Flisar je stara frajla, koja želi svet da ubedi da nema guzicu". "TO NIJE
ISTINA" - drao sam se. "Zašto je onda kriješ?" - Smejao se. - "Pokaži mi je da vidim da li to što
dolazi iz nje liči na ono što ti obično leti iz usta." U takvim trenucima me je uvek hvatalo da ga
ostavim. To je pokušavao da postigne. To je bila ivica ka kojoj me je gurao. Skoči u provaliju, vabio
me je na hiljadu načina. Ubi se. Prestani da se trudiš, sve je uzalud. Napori te guraju u zemlju, iz
koje hoćeš da se iskopaš.
Polako je u meni sazrevalo saznanje da je problem u telu. Bojim se da izgubim kontrolu nad
njim. Bojim se da će se ponašati kao divlja životinja: pišati i srati, gde ga volja, valjati se u dreku,
smrdeti, oblizivati guzicu i muda, napastvovati ženke kao što pas naskakuje keruše, režati i gristi i
urlikali kao vuk. Verovao sam (ne razmišljajući ikad o tome) da telo treba podrediti disciplini duha,
koji jedini zna staje dobro i ispravno. Verovao sam daje duh gospodar. Moj intelekt je to verovao,
moj društveno stečeni ego. On je (toga nisam bio svestan) igrao i ulogu duha!
Sad sam znao zašto me stari usmerava na tantru. Duh, koji se bori protiv spontanosti, ne može
uživati, ne može biti slobodan. Kad je Eros podvrgnut razumu, ne može da se izrazi, i tada život nije
igra, nego radni dan, tada događaj nije doživljaj već zapis na strani beležnice. Znao sam da moram
Erosa izvući iz okova razuma. Znao sam da se mora odupreti, podivljali, dopustiti sebi čulnu orgiju i
podrediti sebi razum. Moram postati životinja pre nego što postanem čovek.
Kad je svanulo, video samih: tri srebrnosive zveri, koje su jurile po belom obronku i naganjale
stado plavih ovaca, koje je u tesno zbijenom redu bežalo prema visokoj litici. Za trenje izgledalo da
će im vukovi preseći put: dvojica su već zavijala da ih presretnu spreda i pozadi. U poslednjem
trenutku su se vitke rogonje uspuzale na liticu i odatle se zagledale preko ivice u vukove, koji su
podmuklo Čučali u podnožju. Posle izvesnog vremena su podigli glave i ležerno se uputili oko obronka.
Sneg je prestao. Plave ovce na litici osvetli zrak sunca. Jogananda se izvukao iz ćebeta i
uspravivši se reče: "Sanjao sam da pada sneg. I o tebi sam sanjao. Bio si rutav, imao si kandže i rep, i
oštre zube."
Da, potvrdio sam. Video sam se. U senkama koje su upravo nestale za obronkom.

70
 2

Kasnije smo više puta videli te himalajske rogonje, koji neki smatraju kozama, a drugi ovcama.
Videli smo ih iduće jutro kad se visoko na liticama u pozadini neba ocrtao red mladunaca ili ženki,
koje je vodio ponosan mužjak, a kasnije oko podne smo u smrekama koje su rasle na dnu kanjona
zatekli manju grupu u neobičnoj igri. Mužjaci su se vijali u krugu i zaskakivali. Jedan je drugog gurao
njuškom u zadnjicu: onda je odjurio do ženke, koja se upravo ispisala, gurnuo njušku u baricu i
uznemiren zablejao. Sav uzbuđen je počeo sebi oblizivati nabrekao penis. Čekao sam da ga gume sebi
u njušku i popisa se, a onda da okrene glavu i urinom pošprica runo, kao što to rade mužjaci divljih
koza u zapadnoj Aziji. Prekinuo gaje zvuk udaljene lavine; krdo se ukočilo i oslušnulo, a onda je
zajedno jurnulo nagore i nestalo u senkama za liticom.
Treći put smo ih videli dva dana kasnije kad smo napuštali Zanglu, vetar je doneo do naših ušiju
potmulo lupkanje. Jogananda je ispružio ruku prema dalekom obronku. Tamo su dva pobesnela
mužjaka naletala jedan na drugog i tukli se rogovima.
Nekoliko puta sam ih video u snu, kao i vukove, koji su došli da me onjuše i ližu po grudima.
Onda sam sanjao da sam ovan plavog runa i imam čopor vukova za petama; jedan je imao lice
Joganande, a drugi lice indijskog lovca na plave ovce.
I tokom dana su me više puta opsedale halucinatorne slike i kidale granicu između opipljivog i
sanjarskog sveta. Dani su bili sve manje odredivi, sve više izdvojeni iz vremenskog konteksta, koji
sam poznavao pod imenima jesen, godina, ovaj period života; raspršili su se u ljigavo gmizanje, koje
me je okruživalo poput prisustva svetlosnih žaraca, a istovremeno je povezalo po meni i u mene.
Znao sam da se sa mnom događa nešto strašno i nepoznato; to sam znao na sličan način, kao
što sam pri prvom napadu malarije u Africi osetio da me obilazi smrt, i daje moja strava izvirala iz
svesti da ne mogu pobeći. I sada mi je svest o tome zalivala naizmeničnim talasima očajanja i
predanosti. Zidovi psihe su se lomili, drobili, rušili; isticao sam u nazubljeno golo stenje, u
nezemaljske boje obronaka, u samoću pejsaža.
Taj čudan spoj s materijalnim svetom je izvlačio iz mene davno zaboravljene osećaje. Osećaje
uvredenosti i tvrdoglavosti, koji su me ispunjavali kada sam učio da plivam, vozim bicikl i auto.
Osećaje nesigurne nade i suzdržanog slavlja pobede, koje sam doživljavao kad sam stajao na noge,
učio da hodam, učio da raspoznajem logaritamske tablice; kad sam u grmlju u parku nagovarao
plavooku devojčicu da mi dozvoli daje dotaknem ispod suknje. Osećaje radosti, koje je uvek kalio
strah da nisu opravdani, i osećaje očaja, kojeje uvek pratio tračak nade da su preterani.
Iza trenutaka manijakalne radosti su dolazili sati utučenosti kad je sve bilo, čak i dah u
grudima, olovno. Između sam lebdeo u čudnoj distanci, nemaran prema svemu što su saznavala čula.
Na trenutke me je hvatala grozna panika; naglo sam se ispravljao i pokušavao pobeći. Ili sam se rušio
i rukama zatvarao oči i uši. Tri puta sam se bacao pred Joganandu i molio ga da mi, ipak, pomogne, da
me spase pakla, u koji tonem, ili neka mi kaže zašto se klatimo po ovim krajevima. Kuda smo krenuli,
kad ćemo stići, šta nas čeka?
Kad sam to uradio prvi put, nije rekao ništa, okrenuo mije leda i produžio dalje. Drugi put me
je zahvatio, podigao na noge i prijatno se nasmešio. Zatim me je zviznuo kolenom u muda. Treći put
je kazao daje svejedno šta se događa. Svejedno je da li duva vetar, da li nad visoravni kruže
jastrebovi, da li gubim razum, svejedno je dok pratim šta se događa oko mene i sa mnom. Svejedno je
ako se raspadam dok taj proces ne pokušam iskovati u medalju s napisom da sam jedan od retkih
ljudi, koji su u blizini gore Kailas poludeli i otpuzali u božje naručje. Dok je sve što se događa bez
svrhe i dok sam pažljiv bez želje da tok preusmerim, ili zaustavim, uopšte nije važno zašto se klatimo

71
po ovim krajevima, a ne po nekim drugim.
"Ali nešto mora biti!" - Viknuo sam promuklo. - "Nešto mora daje važno! Nekakav cilj moram
imati pred sobom!"
Zašto - čudio se.
"Zato!" -Viknuo sam - "Zato jer sam inače lepršav list, koji je vetar otrgnuo s drveta i
besciljno ga goni vazduhom!"
Posle ovih reči se dugo smejao i udarao po butinama; od grohota su mu se ovlažile oči. "A šta
je vetar" - uozbiljio se - "imali i vetar cilj i svrhu?" - Šta me se tiče, zagrcnuo sam se.
"Nije li lepo biti list?" - Upita me. - "Konačno slobodan ne više prilepljen uz drvo prostora i
vremena. Nema više one zamarajuće fotosinteze koja uvek nanovo osmišljuje egzistenciju.
Odgovorio sam da me je strah besciljnosti. "Jer nemaš poverenja u vetar. Od vetra tražiš
vozni red, plan putovanja, vreme dolaska, rezervaciju! Oduvam te na slobodu, a ti zoveš upomoć!"
Podigao je ruku da me zvizne u lice. Ali suzdržao se. U očima mu je zatreperio blesak očaja i
ljutine, koji me je toliko jako potresao da sam počeo divlje grcati, zahvalan za senku sućuti, koje
sam naslutio za žarom njegovog besa.
Ćutao je čitav dan i ćelu noć. Iduće jutro je kazao: "U planinama je hram sekte Bon, u koji
dolaze obožavaoci obrednog seksa s devicama i krezubim staricama, uživaoci ljudske krvi i mesa
mrtvaca i sopstvenog izmeta. Poklonici demona i mračnih sila, podanici zla. Neka ti oni pomognu, ja
ne mogu. Ali njihove seanse su tajne. Moramo potražiti nekoga, koji je spreman da te odvede do njh.
Nema mnogo takvih ljudi. I ako nekog nađemo, zahtevaće da platiš. Sad znaš šta radimo, šta tražimo,
sad će ti biti lakše. Sad nećeš biti lepršav list, sad ćeš biti krava na ularu vezana uz očekivanje.
Prokockao si poslednju priliku. Sad više ne možeš pobeći od tantre.

I ular mi nije pomogao - svet je ostao nestalan i neuhvatljiv kao drhtavo poigravanje senki.
Moje sećanje na dane, koji su došli, je otprilike ovako: prelivanje treperavog talasanja, bez pravog
redosleda, sa slikama, koje se ukrštaju, i prepliću, i raspliću, ne stapajući se nikad u vremenski
određene događaje ili u mesta, sa pouzdanom lokacijom.
Sećam se napola srušene zapuštene tvrđave na vrhu ogromne litice u Zangli, pa staze kojom
smo se uspinjali prema njoj mimo čortena, koje su vetar i kiša izlizali u groteskne oblike kamenih
stražara samoće. Sećam se vetra koji je zviždao po praznim dvoranama, dizao prašinu i kovitlao je u
vrtlogu, pa mi je bacao u oči; niske sobe s prozorčetom u kojoj je pre stopedeset godina spavao moj
srednjeevrop-ski, zamalozemljak Komade Keres, koji je kroz prozorče video isto što i ja: crvenkastu
gomilu haotično rasturenih planina, koja podseća na površinu nenastanjenog planeta i svetlucavu
zmiju reke Zanskar.
Sećam se starog kralja Zangle, u Čijoj smo "palati" u podnožju litice prenoćili (spavao sam na
nekakvoj otvorenoj terasi gde su mi društvo pravili kraljevi psi). Sećam se i kraljice, stroge stare
gospode, koja se dva do tri puta prikazala iz čađave kujine i bledo osmelmuia. Sećam se okretnih
devojčica u iskrpljenim haljinicama, sa žutim šeširićima na glavi, koje su donosile vodu, prale sudove i
posluživale čaj. I sećam se kako je Jogananda jednu od privlačnih dvorkinja nestašno uštinuo rekavši
da je dobra za tantru; sveza, još nedotaknuta. Onda je namignuo prema krezuboj starici, koja je
metlom mela dvorište, "i jedna ovakva te čeka".
Raspitivanja nisu bila uspešna. Niko nije znao gde se skupljaju tantristi. Ili, pak, u nas (što je

72
verovatnije) niko nije imao poverenja.
Krenuli smo nazad prema jugu. Uskoro smo naleteli na prljavog putujućeg lamu, koji je vukao sa
sobom pored džaka namirnica i meli ječmenog piva. Pola sata kasnije smo upola sedeli, upola ležali
medu stenama kao pijanci, koji su posustali na putu sa gozbe. Prljavi lama, koji je ozebao, neprekidno
je šmrcao i rukavom monaške mantije brisao slinav nos, pripovedao je beskonačne priče, koje su
Joganandu jako zabavljale. Na kraju je rekao da moramo preko prelaza Cačala. Tamo ćemo naći šta
tražimo, tamo je dom "poštovalaca crnog Šive".
Ne pamtim više gde i kako smo saznali da nas je obešenjak, lama pokušao da pošalje preko pet
hiljada metara visokog prelaza iz čistog nestašluka znajući dobro da nas na drugoj strani ne čeka
ništa osim samoće i gladnih vukova. Sećam se samo da smo ostali u dolini reke Zanskar i pešačili
prema konaku.
Noćili smo u retkim selima i manastirima. Ili pod vedrim nebom kad nas je noć zatekla daleko
od naselja. Dani su bili žarko topli, prašnjavi, gluvo samotni, puni umora i žuljeva po nogama, i žeđi, i
glavobolje, pa i gladi, jer je naša zaliha ječma i maslaca ponestala. Tek na bazaru u Padumu smo kupili
džak campe, čabar jakovog loja, osam kila pirindža, paketić čaja i malo osušenog graška.
Pamtim da se Jogananda dugo dogovarao s baltijskim trgovcem iz Kargila, koji je prodavao
kaiševe i konjska sedla. Dugo su se oko nečeg cenjkali. Na kraju je trgovac nešto naredio jednom od
svojih sinova, koji je potrčao prema kućama i dovukao kljuse od ponija, za koga smo morali odbrojati
petsto indijskih rupija. Kad smo na njega natovarili kupljene namirnice i naprtnjaču, i šator, i vreću
za spavanje, pa još Joganandino ćebe, siromašak je skoro pao pod težinom. Kljecavu mrcinu sam
krstio Rosinant, kad smo napustili Padum i uputili se pored dotrajalih Čortena prema planinama na
jugoistoku.
Preko visoravni na drugoj strani reke su se kretale grupe šaroliko obučenih hodočasnika, koji
su sa svih strana stizali na budistički praznik ušanijskoj lamaseriji. Nas trojica Jogananda, kljuse
Rosinant i ja (takođe već raga) nastavili smo put prema tajanstvenim kanjonima provincije Lunak.

Rosinant je iznemogao, leži na boku i isprekidano diše. A stari je pun mira i vedrine. Kad smo
stigli do potoka zamolio me je za sapun, svukao se, zakoračio u vodu i umio od glave do pete. Onda je
oprao i iscedio pantalone, košulju od bombaža, žutu odoru i dokolenice. Prostro ih je na sunce, raširio
je ćebe. Sad sedi na njemu.
Gledam njegovo vitko telo, njegova ravna leda, krivinu potiljka. Nepokretan je, polusklopljenih
očiju gleda prema snežnim vrhovima. Posmatram njega i ragu, koja se izmučeno diže i spušta na
stomak. Steže me u grlu. Bliže sam teglećoj marvi, nego prosvetljenom starcu! Od izmučenosti mi se
vrti. Gledam okrečene zidove udaljene lamaserije i želim da doživljavam taj daleki svet kao turista.
Gledam isklesane likove Bude u kamenju, koji ukrašavaju molitveni zid duž puta i želim da ih
doživljavam kao hranu za intelekt, kao gradu za esej, kao put do znanja, diplome. Gledam prema
zapadu, gde mije dom i želim odmor u komfornoj sobi, gde su Buda, Šiva, Višnu, Kali, tantra, joga,
budnost, nirvana samo naslovi knjiga, koje ću moći da zatvorim i odložim. Ili da ih očistim s police,
izbacim preko praga i zalupim vratima, pa odahnem!
Tako sam umoran.
U početku je bilo mnogo lakše. Ako sam i samo uobražavao da znam šta tražim, imao sam u sebi
neku mapu, po kojoj sam mogao da se orijentišem. 1 mapa mi je davala osećaj da su novi krajevi i novi
događaji stepeni napredovanja.
73
 Sve što sam proteklih nedelja radio, vežbe koje mije propisao, razgovori i svađe medu nama,
njegove šale i nestašluci, njegovo šutiranje i njegovi šamari, njegov prezir prema ozbiljnosti, kojom
sam seja svega prihvatao, svi moji načini smirenja duha, pažnja, "hvatanje muva", ponavljanje mantri,
rasplitanje paučine iluzorne stvarnosti, sve je to imalo samo svrhu da mi otkrije da nisam ono što
mislim da sam, nego ono što mislim.
Zašto mi nije pošlo za rukom? Je li moja pažnja ostala egocentrična i odbrambena? Da li zato
jer sam majmuna u sebi pokušao da smirim nasiljem, a ne pažnjom, golim prisluškivanjem? Jer samu
vežbe joge ulagao suviše napora i od njih očekivao prebrzo rezultate? Jer me je u časku kad sam
provirio u ništa obuzeo strah od gubitka budućnosti, gubitka svesti, da će sutrašnji dan biti prazan
umesio pun svakojakih mogućnosti?
Da li sam umoran jer je moj intelekt, u čije sam utvrđenje pokušao pomoću Joganandinog
trojanskog konja da prokrijumčarim bombe, koje bi ga raznele, prerano otkrio moje namere i
prevario me tako da bombe nisu eksplodirale u utvrđenju nego u nekim Potemkinovim varijantama,
koje je moj lukavi ego naglo dočarao? Jesam li umoran zato jer poslednji trojanski konj (joga snova)
nije stigao dalje od vrata intelekta, koji je prikrivenim napadačima (slikama iz snova) nalepio svoje
simbole i razoružao ih?
Može li ga pobediti samo tantra? Može li ga tantra pobediti?
Šta ako me stari zavarava? Šta ako ništa ne zna i samo se pretvara, šta ako samo misli da zna,
šta ako mu je sasvim svejedno da li zna, ili ne zna, a isto tako svejedno kako svojim ponašanjem utiče
na mene? Da li je problem u meni i ja ne znam šta želim i šta tražim? Šta ako dajem pogrešna imena
svojim nastojanjima? Gleda me i u njegovim očima je toplina. To je jedan od retkih trenutaka kad
smo bliski kao otac i sin, kao blizanci. "Veoma si umoran" - kaže - "želiš da se rasteretiš od tog
traženja, koje nigde ne vodi. Suviše se trudiš, dragi prijatelju. U himalajskom gorju je više od hiljadu
vrhova. A samo jedan je najviši. Sagarmatha, Everest. S njega vidiš sve ostale. S njega vidiš preko
ostalih. Ako hoćeš da se uspneš na njega, moraš se penjati na njega. Moraš ga naći. A ti se uspinješ
na svaki krtičnjak. I kad stigneš do vrha, kažeš sebi: pa to nije pravi vrh. I strašno si razočaran. Kad
naideš na iduću uzvisinu, opet se pentraš prema vrhu. I sad se čudiš zašto si umoran."
U očima mu svetli sažaljivo razumevanje. "Moraš da potražiš vrh na koji želiš da se uspneš."
Hteo bih da ga pitam može li da mi ga pokaže.
"Baci beležnice i fotoaparat u potok, pa ćeš stati u njegovo podnožje."

Je li to ono što tražim? Ravnodušnost prema svemu što me okružuje? Mislim da nije. Život
mora ostati drama i u njoj moram sačuvati ulogu junaka, moram imati publiku, koja mi odobravanjem
ili odbijanjem dokazuje da živim i da ne sanjam. Beleške su vezivni deo tkiva iz koga se drama zapliće
(i onoga u šta se raspliće). To nisu samo štake sećanja, nego su ujedno beočuzi, kojima povezujem
događaje u uzročno-posledičnu strukturu svog prisustva. Možda su stvarnočvorovi mreže, kojom se
stalno hvatam iz bezobličnosti. A ako ih se odreknem, možda bih stvarno osetio olakšanje.
A šta ako ne bih? Ako namesto olakšanja osetim kajanje i bes i teret gluposti? Ne mogu ih se
odreći. Ne pridajem im preveliku važnost, u njima ne vidim uputstva, a dok ih imam slobodan sam u
svom odnosu prema njima. Ako ih odbacim, oduzimam sebi tu slobodu.
"Slobodan si" - reče stari - "ali ta sloboda isključuje odnos, koji bi ti omogućio da u beleškama
vidiš zaveru svoga intelekta. Uvek kad zapišeš Jogananda je rekao ovo, Jogananda je rekao ono,
74
poklanjaš živo iskustvo intelektu, koji ga ubije."
Drukčije ne mogu živeti, branim se. Ako se odreknem oblikovanja iskustava u prepoznatljive
kategorije, ako tako oslabim intelekt da stvarnost teče kroz mene kao voda kroz kanal i pamćenje ih
neće hvatati, turbinama intelekta prerađivati u energiju, izgubiću sve šta mom postojanju daje oblik
i smisao, šta me određuje u prostoru i vremenu, šta stvara geografsku kartu, bez koje ne bih znao
gde sam i šta sam i u kom pravcu se krećem. To sigurno nije budnost, takvo stanje slepoće, takva
predanost trenutku bez tekućeg proveravanja.
"Pa, ne treba živeti bez mape. Tvoj problem je što vidiš samo mapu. A ne vidiš tlo, ne vidiš
stvarnu površinu, koju mapa predstavlja u konturi. Mapi si dao takvu važnost da je nadoknadila
stvarnost, po kojoj treba da te vodim. Retke mrve stvarnosti, koje tu i tamo još ugledaš, tako te
uplaše da ih ne čascći časa ucrtaš u mapu i neutrališeš ih. Zato si umoran. Ideš po mapi i tražiš
mesto, koje ti geografska karta falsifikuje. Već nekoliko nedelja te nagovaram da je iscepaš, a ti
nećeš."
Postoje nemoguće, odvratim. Zvuči lepo, zvuči primamljivo: iscepaj svoju mapu i kreni u pravu
stvarnost. Zvuči lepo i privlačno. Kako da to uradim? Sve što pipam ili drukčije saznam odmah mi se
zacrta i zabeleži u simboličkom i misaonom obliku. Stvarnost se stalno menja u simboličke znake
geografske karte. Mogao bih reći da sam poput kartografa koji vidi samo što sebi zacrta i označi. To
znači da za mene ne postoji stvarnost osim one koju obuhvatim rečima i simbolima.
"Jer si bolestan' - smeje se - "bolesnik si koji tvrdi da njegova bolest nije izlečiva. Doktore,
kažeš, bolestan sam, ali svaki lek koji uzmem postaje nova bolest. Stalna bolest je postala oblik tvog
zdravlja. I pošto si sam svoja bolest, plašiš se da te bez nje neće biti. Suviše si ozbiljan. Smrtno si
ozbiljan. Uobražavaš da je tvoj život važan, i dubok, i svet u hrišćanskom značenju reci. Zato je sve
što uradiš tako nezgrapno i teško. Sve što učinišje prožeto ulogom značajnosti. Odreci se bolesti,
koja te umara. Prestani da plivaš uzvodno. Prepusti se toku."
Ali, to mi ništa ne znači - zajauknem. Te reci su bez osnova, nisu konkretne! Ovim rečima sam
mu prišao, a on ih opisuje kao najništavniju poeziju. Da li su u njegovim ustima drukčije? Kako da
prestanem da se trudim? Protiv kog toka da prestanem da plivam? Može li mi ga pokazati? Njegovi
saveti su suviše protivrečni, ne može li mi pružiti nešto opipljivo?
"Sve što ti pružim, bilo da je reč, znak ili udarac, odmah pretvoriš u simbol. Svemu izmisliš
dodatnu dimenziju i dublji značaj. Svaki pedalj realnog tla, koji ti položim pod noge, promeniš u
geografsku kartu. Zahtevaš konkretnost, a kad ti je podnesem pod nos, počneš daje proveravaš.
Pretvaraš. Voleo bi nešto konkretno? U redu. Reći ću ti kako ćeš se osloboditi umora."
Savetuje mi da se udobno ispružim na travu i glavu naslonim na ivicu naprtnjače. To sam uradio.
"A sad zažmuri." Zatvaram oči.
" Razmotri svoj umor" -Šapuće mi hipnotičan glas- "proveri ga. Izmeri ga. Odredi mu boju,
lokaciju, intenzitet. Kako je prisutan u tebi? Kao teg, kao džak brašna? Da li kao napetost, kao
vazduh u balonu? Kao potištenost, snuždenost? Da li kao raspuštenost, olabavljenost veza? Odredi
mu granice. Osećaš li ga više u glavi ili u nogama, u kostima ili u mišićima? U venama, u nervima? U
stomaku? Osećaš li ga kao želju za snom ili kao izmučenost, koja te tera na povraćanje. Odredi nm
boju. Je li plav zelen, crven? Ostani s njim, opkoli ga. Prati ga kako pulsira, kako se grči, kako se širi,
kako se preliva, kako se zgušnjava, kako se proredujc. Hlapi. Izbleduje. Kako te napušta. Pokušaj da
zapušiš rupe kroz koje ističe iz tebe. Brzo, inače će istaći. To bi bilo strašan gubitak, tvoj umor je
jako dragocen, bez njega ćeš ostati prazan! Umor je tvoje najveće bogatstvo! Eksplodiraloje u more
varnica iz živopisnih traka, koje se polako sležu i blede i izgorevaju. Zaustavi vatromet, inače će se
umor raspršiti u hiljadu sjajnih treptaja!"
Vidim kako umor pokušava da mi izmakne; sad je zelenkasta voda, zatim peščan nanos i onda
otkmjen komad glečera, pa siva magla koju ne mogu da uhvatim; zatim je prštanje i varničenje, kao
daje iz mene izbilo sto prazničnih bombica, pa lepršanje oštrokljunih ptica, onda oblak, koji se
75
razreduje i udaljuje dok ga vetar sasvim ne rastera. I zatim samo još vedrina vetra, topao prolećni
dan.
"Nema ga više" - uzvikneni i sednem uspravno - "kako je to moguće?"
Stari se smeje. "Kako je moguće da planina strči prema nebu, da ne stoji na glavi? Kako je
moguće da čovek nije stena i ima u sebi čudesan dar da se oduševi i usklikne: kako je to, ipak,
moguće? Sve je moguće, šta je moguće."
"Pa, i to da se umor vrati, oduševljenje splasne u bojazan. A u bojazni već osećam da sam
posuda, koja će uhvatiti umor kao što korito uzhvati kišnicu. "Pa ne treba ti da budeš takva posuda" -
izjavi - "budi sud bez dna. Izbij dno. Odreci se ozbiljnosti. Smej se. Naglas se smej. Svako jutro se
deset minuta smej glasno. Smej se dotle dok dan ne bude kakav ti žeiiš. Očajanje, umor,
malodušnost, ova tri razbojnika su ti celo vreme za petama, a ne vole smeh. Boje ga se. Kad ga čuju,
pritaje se. I kad osetiš da ti je jedan od njih blizu, prsni u smeh i nateraj ga u beg. Sad. Najbolji
trenutak za smeh je sada. Ne sutra. Ne prekosutra. Sad. Nasmej se."
Udovoljili mu. "Ha, ha, ha' - isteram iz sebe vrlo nesigurno i onda - "ho, ho, no." Zatim stanem.
Nije od srca.
"Nije strašno" - reče stari - "normalno je da je smeh u početku plastičan, afektiran. Ako
istraješ, pre ili kasnije će prestati da bude usiljen, izbijaće iz tebe, stresaće te. Kad naučiš da se
smeješ, prestaćeš da budeš ovako smešno ozbiljan. Bićeš sud bez dna. Moći ćeš sebi da dozvoliš ono
što ti ozbiljnost onemogućuje: moći ćeš da budeš iskren. Spokojno, bez napora, bez namere iskren."
Smejem se. Poni se uplašio i zagledao se u mene kao da vidi utvaru. U početku je smeh usiljen,
stvoren u plućima, isteran poskakivanjem dijafragme. Prilično glupo zvuči. Prilično neiskreno.
Očajno. Prizvuk očajajejoš najiskreniji.
"Ha, ha, ha, ha, ha, ha" - gubi se za obronkom - "ho, ho, ho, ho, hi, hi, hi, hi." - tako glupo zvuči
da je smešno. Tako je smešan moj smeh da me tera na smeh. Smejem se zbog svog smeha i ovaj je
pravi. Onda otkrijem u kakav trik me je uvukao i smejem se zbog toga; još malo pa u meni vibrira pet
smehova i od njih je prvi veštački sve manje prisutan. Na kraju se smejem opušteno i bespomoćno
kao da sam čuo fantastičan vic i zasvetli mi: taj vic sam ja, to je moja ozbiljnost, moje traženje.
Smejem se, skakućem i udaram po bedrima; vrtim se i igram, valjam se po zemlji, a u sebi osećam
nešto meko i spokojno toplo - opraštanje. Opraštam svetu daje ovakav. Opraštam sebi što ne mogu
biti drukčiji, a ipak želim da budem. Opraštam svima koji me vole, mrze, preziru, dive mi se i svima
koji su prema meni ravnodušni. Opraštam im. Opraštam sudbini, odnosno sebi radi svoje vere u nju,
opraštam bogu, odnosno sebi radi svoje žudnje za njim. Opraštam sebi intelekt i glupost.
" Igraj." - Kaže stari. Hvatamo se za ruke i igramo na obali potoka kao klovnovi, kao pijani
faunovi, poskakujemo i ludiramo se kao razdragana djeca.
"A sad glasno vikni: svet je moj dom i kod kuće mogu da radim šta mi srce želi." -Svet je moj
dom, dreknem da mi se tresu grudi. Svet je moja kuća i kod kuće mogu da radim šta mi srcu drago!
U vrtlogu vike, i smeha, i šumnog pulsapotoka, i snežnih vrhova u fokus mi se sve više nameće
slika ponija Rosinanta: njegove glupe, tužne oči, njegovo iznureno, gotovo tragično držanje. Smeh se
kida. U meni je led. Čini mi se da je stari opasan prevarant, koji pokušava da mi proda falsifikovanu
sliku stvarnosti. Smeh nije odgovor, prodahćem. Ne mogu verovati da je sve tako jednostavno. Ne
mogu. Smeh je neodgovoran.
"Glupane". - Izjavi Jogananda posle dugog muka.

76
 Nastavili smo put. Napred je u transu koračao jogi, za njim je klecao poni, za ponijem sam
klecao ja. Oko podne sam na polju s one strane ugledao tri žene kako rade. Prostrelilo me je: možeš
li biti budan, a da toga nisi svestan? Ako je znanje u obliku mišljenja i podataka prepreka na putu
prema budnosti, prosečan Zanskarac bi morao da ima prednost.
Prosečan Zanskarac nije svestan da se stvarnost može shvatiti na hiljadu načina. U sebi ne
nosi armije ideja. Samodovoljan je. Uživa plodove svojih ruku doslovno. A mene hrani armija
specijalista (od proizvođača žita do mlinara i trgovca brašnom, i pekara, i prodavca hleba, od stočara
do mesara i kasirke u samousluzi do baštovana i voćara, itd., itd. Zanskarac loži osušeno jakovo govno,
a mene ogreva komplikovana mreža gasovoda.
Zanskarac se sam oblači: odneguje vunu, satka platno, izradi kaput. Koliko ljudi oblači mene?
Koliko je ljudi, koji me lece kad se razbolim? Zanskarac se leci biljem koje raste na obroncima
njegovih planina. Ako mu je potreban krov nad glavom, napravi ciglu i uz pomoć komšija sazida kuću. A
moju kuću gradi gomila zanatlija.
Ne mogu da je sazidam sam, ne mogu da proizvedem žito i ispečeni hleb i hranim krave i ovce,
ne mogu da perem prljavo rublje u potoku, ne mogu peške ni do trgovine jer nemani vremena. Moram
da radim. Zašto? Zato da mogu da kupini hranu, jer nemam vremena daje proizvedem, da mogu da
kupim televizor i gledam konzervisane delove života, koji nemam vremena da živim, da mogu da kupim
auto da ne gubim vreme u pešačenju i uštedim bar malo vremena za tenis i brz hod i fiskulturne
vežbe, koje bih mogao da radini besplatno i prirodno kad ne bih mogao sebi da dozvolim auto!
Vreme koje potrošim za rad je vremc koje pokušavam da uštedim. I što više pokušavam da ga
uštedim, utoliko više mi je potrebno za rad. Zanskarac poseje kad je vreme setve i požanje kad je
vreme žetve. Između napora i plodova napora vlada opipljiv odnos. Pošto uradi šta mora, kad treba to
da uradi, nikad mu se ne žuri. Za njega vreme nije novac. Zato ne poznaje nestrpljenje.
Naslutio sam da me na putu prema budnosti ne sprečava samo intelekt. Sprečava me odnos
prema vremenu. Sprečava me proučeno nestrpljenje; shvatanje vremena kao nečeg čega imam i
nemam, pa uverenje da se nešto mora ostvariti u određenom roku. Kad smo se u sumrak zaustavili u
selu u podnožju granitne planine, napomenuo sam to starom Joganandi. "Šteta da znaš samo misliti.
Da nisi bar malo praktičan. Onda bi već uvideo gde praviš grešku".
Upitao sam ga šta podrazumeva pod praktičan.
"Praktičan si ako znaš da napraviš burence za pivo. Ili da odneguješ drvo. Poseješ. Požanješ
ječam, samelješ ga u brašno i brašno ispirjaš u campu. Napraviš lonac. Uhvatiš vuka. Plavu ovcu."
Rekao sam da nisam tako nepraktičan, kao što misli. Znam da popravim auto. Ja sam i
amaterski stolar, izradio sam dva ormana, jedan za knjige, pisaći sto, ramove za slike. Popravio sam
nekoliko prozora i vrata. I ovo pogledajte, ponosno sam dodao hvatajući se za pantalone, sašio sam i
pantalone.
Obišao je oko mene da bi ih pogledao sa svih strana. Opipao ih je, opipao šavove.
"Neverovatno" - kazao je - "uopšte nisam znao da idem naokolo s krojačem."
Nisam krojač, skromno sam priznao. Krojač je bio moj otac, koga sam kao dečko posmatrao
kad radi. A ja sam "šio" odeću iz odbačenih parčića materijala. Kad sam mnogo kasnije sasvim
slučajno postao vlasnik šivaće mašine, zaintrigiralo me da se poigram njome. I posle dva neuspela
pokušaja u trećem mi je uspelo da sašijem sasvim pristojne pantalone. Kasnije sam ih sašio još
nekoliko. A kad sam ih imao dosta, čak više nego prilika da ih obučem, prošla me je volja. Mislim da se
to desilo u trenutku kad je šivenje prestalo da bude tajna.
"Divno" - kazao je stari - "a zašto mi to nisi ispričao? Ne vidiš li rupe u mojim pantalonama?
Sašićeš mi nove." Odgovorio sam da je to nemoguće bez šivaće mašine. Naći ćemo je već, namignuo mi
je.
Deca su nas odvela do velike kuće na obronku. Ljubazan gazda je rekao da možemo da
prenoćimo kod njega. Onda se iscerio i odveo nas u prostrano dvorište. Na ugaženoj zemlji je stajala
77
starinska šivaća mašina. Uzaludni su bili izgovori da sam naviknut samo na električnu i da se bojim da
ne uništim materijal i pokvarim mašinu. "Znaš li šiti ili ne?" - Obrecnu se stari i kad sam klimnuo,
odsečno reče: "Sašićeš mi pantalone."
Onda je dodao: "Pošto nemam novca, pozajmi mi da kupim materijal. Ako ikad dođem u Evropu,
vratiću ti." Ne treba, osmehnuo sam se dobro znajući da nikad neće doći u Evropu. Bio sam zahvalan
za priliku da mu se bar nekako odužim za učenje i strpljenje.
Iduće jutro je naš domaćin doneo na dvorište tri zamotuljka materijala. Bio je debeo i grub,
tkan na ručnim razbojima iz vlakana, koja su bila ispredena iz vune kašmirskih ovaca. Prvi komad je
bio tamnocrven, drugi žut, treći sivomrk.
"Crvene pantalone?" - Nasmeja se Jogananda. Odlučio se za sivomrke. Svitak je bio vrlo dug, a
širok jedva četvrt metra. Upitao sam ga da li se može dobiti širi, jer uzan nije dobar za kroj
pantalona. Stari je odgovorio da se jedino takav dobija u ovim planinama, jer je toliko širina razboja.
Snaćiću se već ako sam krojač.
Gazda mi je ponudio kanapčić, kojim sam izmerio dužinu od struke starca do njegovih gležanja
i odsekao dug komad, za koji mije čovek zaračunao dvesta rupija. Cena me je zaprepastila.
Jogananda mi je rekao da je to vrlo jevtino jer se takav komad tka na ručnom razboju po mesec
dana. Materijal sam razrezao na šest približno jednakih komada koje sam zašio prvo uzduž a na kraju
popreko. Onda sam ga složio nadvoje i parčetom osušenog govna skicirao približan kroj.
Počeo sam oduševlen, odlučan da starom sašijem pantalone, na koje će biti stvarno ponosan. U
mašti sam ih već video: visokog struka, dole pripijene, u bokovima široke, sužene u kolenima, baš
elegantne, moderne, najbolje pantalone u Zanskaru.
Oduševljenje nije dugo trajalo. Makaze su bile tupe, rubovi materijala su se osipali i
polomljenom iglom ih nisam mogao dobro da porubim; mašina je škripala i zapinjala, pa je šav bio čas
pregust čas preredak; dva puta mi se skoro slomila igla, a pamučni konac mi se stalno kidao.
Oduševljenje je zamenio užasan osećaj frustriranosti. Tiho sam počeo da besnim, da se pišmanim.
Najviše sam bio besan na sebe da sam glupo šijenje uopšte pominjao. Samosvest su mi slabili i
Jogananda i vlasnik mašine, koji su čučali pored meoe i zabavljali se komentarima o mom radu; Činilo
mi se da vlasnik upozorava Joganandu na moje greške i opisuje mu svoj način šijenja.
Novost o "krojaču" se brzo raširila i u manje od pola sata se na dvorištu guralo skoro celo selo.
Obruč radoznalih lica je bio sve uži. Da bi bolje videli, neki su se uspuzali čak na krov. U žarkom
suncu sam počeo da se znojim, postao sam nespretan, pa mi je sve padalo iz ruku. Na kraju me je
uhvatio strah da ću sve upropastiti. Kad sam izgubio poverenje u sebe, počeo sam da radim krajnje
glupe greške: zašivao sam parčad, koja nisu išla zajedno i parao druge, koji su spadali zajedno; dva
puta sam levu nogavicu zbog nepažljivosti prišio uz desnu, i zatim desnu uz levu, a onda sam ustanovio
da su džepovi preplitki i morao sam iskrojiti nove. Postajao sam sve nespretniji, sve rasejaniji, sve
zbunjeniji. Na kraju mi je došlo da zubima pocepam glupe pantalone na parčiće i uguram ih
iskreveljenim radoznalcima u usta.
Oblivalome je osećanje nemoći, koje mi je bilo poznato, osećanje lepljivog lesa, koji je
proisticao iz siutnje da šlepa tvrdoglavost nije dovoljna, a ujedno iz tvrdoglavog ubedenja da ne
smem priznati poraz jer bi me to ubilo. To osećanje beznađa - zar ga nisam doživeo juče na obali
potoka kad je u meni splasnula volja da nastavim put? Osećanje je bilo isto, u to nije bilo sumnje.
Strašno popuštanje.
Odložio sam pantalone i zamumlao da moram na jedno mesto. Gurajući se napolje kroz gužvu,
dovukao sam se do stene, koja se dizala iz obronka nad kućom; pod nju sam se šćućurio u senku i lice
zabio u šake.
Tako sam čučao dok me nije otkrio Jogananda. Seo je, ćutali smo. Gledali u dolinu. Zatim je
rekao: "Sad shvataš gde praviš grešku." Odgovorio sam da mi je krojenje pantalona otkrilo nešto

78
čega pre nisam bio svestan. Čini mi se, izjavio sam, da pri traženju budnosti (i dok sam šio pantalone)
padam u psihološke stupice, koje mi isisavaju motivacionu energiju. Oduzimaju mi volju.
Rekao sam da teškoća proističe iz mog odnosa prema vremenu, te iz mog odnosa prema radu, iz
odnosa prema mojoj slici o sebi i prema mojim očekivanjima. Taj odnos je pogrešan. Zavodi me u
psihološke stupice, kojih obično postajem svestan kad je prekasno. A to važi, takođe, i za moje
psihofizičke vežbe.
"Ostanimo bolje na pantalonama" - reče - "pantalone su konkretnije, možeš da ih uhvatiš. Opiši
mi te stupice."
Odvratio sam da ih je dosta, a sve proističu iz odnosa prema radu. Proces izrade pantalona
sadrži raznovrsne, ali predvidive prepreke. Pošto ih nisam predvideo i nisam ih na vreme izbegao,
postale su stupice. Prvu grešku sam napravio jer nisam priznao sebi koliko sudbonosan može da bude
uticaj okolnosti. Znao sam da je na dvorištu suviše toplo, da su makaze tupe, da je šivaća mašina
neposlušna, da je konac truo, igla iskrivljena i razmrdana, znao sam i da nisam naviknut da šijem
usred gomile radoznalaca. Sve to je trebalo da uzmem u obzir. A nisam. Prihvatio sam se posla
ubeden da ću napraviti pantalone istom lakoćom kakvom sam ih svojevremeno pravio kod kuće, u
komfornoj sobi s perfektnom mašinom.
Druga zamka je bila ubedenje da znam kako se rade pantalone. Umesto da se prilagodim
materijalu, koji mi je bio nepoznat i mašini, odnosno njihovim specifičnostima, pokušao sam oboje da
prilagodim svom iskustvu šijenja, svom sećanju kako sam šio u prošlosti, koje je zamršeno u kalup.
Dozvolio sam sebi da postanem žrtva fosilizacije misaonih motiva i to je zamka, koju sam morao
izbeći jer sam svestan kako može biti opasna.
Čini mi se, izjavio sam, da me je u nju zavela druga zamka, koju je trebalo izbeći - svest da me
ljudi posmatraju. Da sam na izložbi. Ta svest je rodila zbunjenost, u kojoj sam pokušavao da stvorim
UTISAK kako znam da šijem pantalone; a odatle pantalone više nije šio moj pravi "ja", šio ih je moj
ego, koji je gledao sebe u očima prisutnih. Ego me je zaveo u zamku nepromišljenosti i zamrznutog
vrednovanja. Kad sam uočio da pravim greške i gluposti, pao sam u iduću zamku: strah da će sve ići
natraške i da ću ispasti strasno smešan, zbog te bojazni postao sam nervozan, zbog te nervoze sam
grešio sve više u poslu, a kad sam video da su svi napori uzaludni i pantalone neće da se pokore mojoj
zamisli, spopalo me je nestrpljenje, koje je najfatalnija zamka.
Nestrpljenje potiče iz odnosa prema zadatku, prema svakom zadatku kao procesu, koji se
događa u prostoru i vremenu t mora se završiti u određenom roku. Nestrpljenje vodi u senzaciju i
neosetljivost. A to pre ili kasnije dovodi do kobne greške. I kad ego shvati kako je strašno
zabrazdio, zatekne se u nemoćnom grcavom besu, koji se izražava u obliku apatičnog cinizma, u
obliku umora i neinteresovanja.
"A ne u obliku unutrašnjeg mira" -izjavi Jogananda- "unutrašnji mir izvire iz poistovećivanja sa
sadašnjim trenutkom. S pantalonama kad šiješ pantalone. Pantalone su u tebi. Ostvariti moraš odnose,
u kojima će se pantalone sašiti same! Budnost je u tebi. Dok je tražiš kao nešto izvan sebe, šta nije
deo tvog iskustva sadašnjosti, upadaš u greške, koje će ti crpsti volju i energiju. Tajna je u umetnosti
šijenja pantalona. Tajna te umetnosti je u odnosu prema zadatku, koji si sebi zadao. Ime tajne je
unutrašnji mir. Kad si miran, nema napetosti, nema želja, nema očekivanja. Prispeo si. Tajna
umetnosti šijenja pantalona je u tome da su pantalone u trenutku kad ih šiješ jedini cilj tvog životnog
puta. I taj cilj si dostigao. Tamo si. Ovde i sada."
Prikupio sam hrabost i vratio se da šijem. Kad sam završio, jogi je obukao pantalone i upola
šaljivo, upola ponosno se pokazivao seljanima. Iz grupe je istupio sitan čovečuljak i izjavio da su i
njemu potrebne čakšire; pokazao je na Joganandu i rekao da hoće baš takve sa džepovima i dugmadi,
koja se mogu otkopčati. Onda se dogurao do mene otac, koji je tražio čakšire za svoja tri sina, a na
kraju su narudžbe doletele sa svih strana.
Vlasniku šivaće mašine, seoskom krojaču, to nije išlo u račun. Učinilo mu se neverovatno da se
79
situacija iznenada promenila i da je nervoznom strancu, kome su se malopre svi smejali za manje od
pola sata uspelo da uzbudi maštu prisutnih. Naslućivao je da mu preti konkurencija.
I mene je iznenadio neočekivan preokret. Pokazao mi je koliko je malo rastojanje između
uspeha i neuspeha. Reči jogija da moram stvoriti odnose, u kojima će se čakšire sašiti same, više nisu
zvučale kao paradoksalna fraza; doživeo sam njihov smisao. Nešto uradiš, nešto se dogodi. Ostvariš
unutrašnji mir - i pozdrav dragom kamenu u lokvanju!
Stajao je sa strane i obešenjački mi namigivao. U tom času mi je sinulo - ovde i sada! Sinulo mi
je da je do ovog trenutka vodilo sve što sam u životu učinio - ovaj trenutak je bio moj cilj. I prispeo
sam. Obuzelo me je da bih mogao ostati u ovom zabačenom selu i prehranjivati se šijući pantalone.
Živeo bih u četvrtastoj kući bez okna, možda s jakom, koji bi mi srao gorivo, i s kozom koja bi mi
davala mleko; oženio bih se jednom od rumenih devojaka, koje ispod šarenih marama tako nestašno
gledaju mene, doveo bih je kući da mi kuva čampu i rada slinave Tibetančiće; udomaćio bih se tako da
se ne bih mnogo razlikovao od preplanulih seljaka; s njima bih vario i pio pivo i rakiju od ječma, šio i
poluglasno ponavljao "Om Mani Padme Hum".
U trenu kad se ukazala vizija ove mogućnosti, nešto me je dotaklo, nešto je promaklo pored i
pomilovalo me pernatom mekoćom. Usputna i nezvana me se dotakla slutnja o mogućnosti buđenja.
Kad bih se u ovom ćasu odrekao života kakav me čeka po povratku u Evropu i pri tom ne bih osetio ni
olakšanje ni žaljenje, kad bih mogao viziju drukčijeg, koja mi se ponudila promeniti u stvarnosti, bez
razmišljanja bez straha i, takode, bez oduševljenja, nešto bih učinio. Onda bih stvarno izašao iz
zidina svoga ega, nešto bih napravio. I nešto bi se desilo.
U mogućnosti da ostanem u selu i šijem pantalone za stanovnike i ovde dočekam smrt, osetio
sam prolaznu ali opipljivu mogućnost budnosti! Saznanje šta je budnost, kako je jednostavna i kako
dostupna, rodilo je sumnju da bi to bila prava budnost. (Ovako jednostavna? Ovako ostvarljiva?)
Sumnja je bila udarna snaga mog ega, koji je ponovo prisvajao teritoriju, nad kojom je izgubio vlast.
I kada ju je bez teškoća ponovo izborio nazad, uobličio mi je iskustvo trenutka u ubeđenje da ovakav
život nije za mene i daje sve zajedno bilo samo ćudlj iva misao!
U očima staroga Joganande sam opazio razočarenje. Očekivao je da će se konačno dogoditi,
bio sam blizu, bliže nego ikad. I sam sam bio razočaran, ali manje što sam propustio idealnu priliku a
više zbog toga da u stanju budnosti, koja mi se prvi put ponudila kao realna mogućnost, nije bilo ničeg
posebnog, ničeg egzotičnog, samo nešto što mi je bilo čudno poznato i uznemirujuće blisko

Kad smo se oprostili, vlasnik šivaće mašine bio je jedini seljanin, koji se vidno obradovao mom
odlasku; ostali su bili razočarani i čak pomalo uvređeni. Na kraju su se pomirili s tim i čak mi doneli
poklone: kačicu jakovog loja, tirkizinia ukrašen kožni pojas, bakrenu čuturu, u kojoj se bućkala rakija
od ječma. Manja grupa mladih ljudi nas je ispratila do podnožja planine i do staze uz reku, gde mi je
jedna od privlačnih devojaka nestašno istrgla ukrasni pojas iz ruke i vezala ga Rosinantu oko vrata.
Onda smo se oprostili. Gomila se uputila nazad prema selu, a nas dvojica smo s ponijem nastavili
put prema Lunaku. Selo je ostalo u kamenitoj samoći, grozd obeljenih kuća na boku sivomrke planine,
sve udaljenije, na kraju samo mrlja na sivoj pozadini. Ćutali smo. Obojica smo shvatili šta se (i šta se
nije) desilo u selu. Obojica smo osećali da nas prati sen događaja.
U meni se nešto pomaklo - dosađuje zamenio nemir, koji mije ulio snagu da se ponovo prihvatim
traženja mira.
Umesto da se vratim na raspredanje svojih mentalnih konstrukcija, počeo sam svu pažnju da
80
poklanjam Joganandi. Pomislio sam - ovde je prosvetljen čovek, koji je postigao stanje svesti, koje
nazivaju budnost. Ovde je model, po kome mogu da se ukrojim!
Mada je primetio da ga iznenada posmatram poput jastreba, nije izgubio spontanost ponašanja
i osećanja. Umesto da se odazove kao običan čovek kod koga bi se pri otkriću da ga neko posmatra
probudio glumac/ego, ponašao se kao i uvek, kao daje sam i da ga niko ne vidi.
Bio je stvarno drukčiji od mene. Razlike su na prvi pogled bile neznatne, a ipak su stvarale
sliku, s kojom se nisam mogao uporedivati ni u detaljima ni u celini.
Živeo je u stalnom meditativnom stanju. Pazio je na tok stvarnosti, ali bez napora i bez svrhe,
tek tako. U njegovim pokretima nije bilo naglosti. U njegovim rečima nije bilo pod teksta, koga ne bi
bio svestan. U njegovim postupcima nije bilo napete neurotičnosti. Uvek sam osećao daje tamo gde
živi da bude; svakog trenutka je bio na cilju. U svakodnevnim situacijama je oktrivao nešto što je
meni ostajalo skriveno. Stekao sam osećanje da mu nijedna stvar nije svakidašnja, već mu je dnevni
život sa svom tri vijalnošću običnih problema, živo gradivo njegove jogijevske prakse. Osećao sam da
su problemi koji me gone u nestrpljenje i bes, za njega izvor inspiracije. Ništa nije pokušao da odbije
ili negira, već je u svakom položaju, u svakom trenutku znao da upotrebi sve šta mu se nudilo. I pošto
nije pokušao da bilo šta odbije, nikad nije imao osećaj da mu nešto preti. Živeo je kao da je svaka
situacija odsev njegovog duševnog stanja i pošto ništa nije pokušao da postane, već je samo postojao,
sve šta je učinio i šta mu se desilo, bilo je prirodno i dobro.
Sve je činio glatko i bez napetosti. Kao da svojom meditativnom svešcu o sadašnjem trenutku
stvara prostor, u kome su misli, osećaji, problemi uzeli prirodne dimenzije i ne zapinju o bilo šta. Moj
psihološki prostorje bio tesan i pretrpan raznoraznomstarudijom, koje nisam smeo da se odreknem.
Zato sam pri svakom pokretu zapinjao o nešto, svakim korakom sam u nešto udarao i ranjavao se. Bio
sam slepac u pretrpanoj trgovini antikviteta; slepac koji traži vrata napolje, a boji se da će naleteti
na mač ili nagaziti na ekser. Moji pokreti nisu bili spontani; bili su oprezni, pipavi, slepi. Bio sam
slepac u svojoj psihološkoj antikvarnici, nezgrapan nesrećnik, okružen starudijama ubedenja i
mišljenja, nada i razočarenja, običaja i loših navika, moralnih stega; zatvoren medu fosile svoje
prošlosti.
A Jogananda je bio napolju, slobodan. Zato je sve radio glatko, opušteno. Nije bilo nikakvih
sudaranja i zaletavanja, nikakavog mrvljenja, sve je raslo prirodno iz prostora oko njega i tamo se
vraćalo. Analitički duh mu nije nametao kategorije i značenja; i analitičko mišljenje je bilo deo
prirodnog toka stvari nepodložnog idejama.
Kako li mu je uspelo da ostvari prostor između sebe i svoje svesti o sebi, između sebe i svoga
mišljenja? Kako gaje održavao? Slutio sam (nadao sam se) daje u početku sve što je sada radio
prirodno bilo rezultat napora i discipline, da u početku nije izrastalo iz nonšalantne pažnje i
predanosti toku. Posmatrao sam ga kako radi vežbe joge. Najviše je voleo stoj na glavi. Tu i tamo sam
ga viđao u lavljoj pozi i nekoliko puta i lokvanjevoj. Nekoliko puta sam ga video u "pozi dostignuća".
Sedeo je uspravan, s prekrštenim nogama, s prstima leve noge između butine i listova desne noge, s
desnom nogom na levoj, s desnom petom na penisu i levom pod njegovim korenom. Bradu je pritiskao
na grudi, a pogled upirao u "treće oko" medu obrvama.
U toj pozi je obično ostajao dobar sat, odmaknut od fizičke sredine, usredsreden u sebe.
Uporedo je radio vežbe disanja (pranajama) koje je pratio selektivnim grčenjem mišića (bande) bez
kojih je pranajama vrlo opasna. Meni nije dozvoljavao da izvodim pozu dostignuća, rekavši da
odgovara samo čoveku njegovih godina, koji se više ne interesuje za žene. Pozom, rekao je, želi da
obnavlja osnovne odnose medu različitim centrima suptilnog tela i postigne kombinaciju snaga
(harmoničnost energetskih talasa) koja je sinonim s principom nedvostrukosti, s izvorom
egzistencije.
Posmatrao sam ga i čudio se njegovoj gipkosti, njegovom zdravlju. Potvrđivao je da je joga
najviši oblik odnosa prema stvarnosti. Takvih odnosa (načina saznavanja stvarnosti) ima po mišljenju
81
indijskih mislilaca šest. Stvarnost je naravno samo jedna, jedna i nedeljiva bez obzira da li joj se
približavam matematičko - astrološki, intelektualno; ili eksperimentalno-naučno, empiristički; ili
logično-dijalektički, ili teološki, proučavajući i tumačeći svete tekstove; ili metafizički (metodom
apstraktnog saznavanja i zaključivanja) ili, pak, neposrednim poistovećivanjem s jogom, čiji je metod
kontrola duha i osećanja te vitalnih snaga.
Svejedno je, takode, kako opisujem rezultate istraživanja o približavanju stvarnosti (da je
bog u svemu, da boga nema i sve je materija, da materije nema i sve je Duh ili Ništa, da nema
dvojnosti i sve je jedno, daje vasiona igra energije i spoljašni izgled samo iluzija) stvarnost ostaje
jedna te ista i nedeljiva. Joga mi omogućuje da tu stvarnost iskusim direktno, da je osetim i
povezem se s njom i ostanem povezan. I kad je osetim, ja sam Budan.
Vežbe joge (telesne, disajne, obredne, sanjarske i meditativne) imaju svrhu da stvore prostor,
distancu između Čovekove suštine (između onog šta jeste) i njegovog ega (između onog šta misli da
jeste). Kad ega nema više, ostaje samo suština i prazan prostor. I u tom prostoru pozdrav dragom
kamenu u lokvanju! Svrha mojih vežbi je bila ista: razoružavanje misaonih bataljona, raspredanje
mentalnih konstrukcija, smirenje duha, udaljavanje (često grubo i bolno) od uobičajenih oblika
zapažanja i vrednovanja.
Sve to mi se činilo logičnim, ostvarljivim.
Sumnja se pojavila kadje Jogananda počeo da govori o energetskim centrima (čakrama) i kad
je rekao da ih pokušam svojim vežbama da aktivišem. Ovi centri, rekao je, leže u kičmenom kanalu.
Upitao sam ga jesu li u nervnim pleksusima ili u ganglijama, ili u žlezdama. Odgovorio je da su čakre
povezane s pleksusima, koji su povezani sa žlezdama, a da nisu isto. Pleksusi i žlezde regulišu
fiziološke i psihološke procese. Materijalni su, opipljivi. Energetski centri, koji postoje u Živom
čoveku kao potencijali više svesti (i u smrti se rasplinu) leže u centralnoj arteriji eteričnog,
suptilnog tela, gde ih mogu aktivisati samo tako da probudim Kundalini, energiju postojanja, koja
sklupčana kao zmija spava na dnu kičme. Kad se probudi, preseliću se iz egocentrične u kosmičku
svest.
Upitao sam ga ii kakvom obliku su čakre. Jesu li molekularne? Mogu li se otkriti rendgenskim
zracima, jesu li iste kao akupunkturni meridijani? Odvratio je da su čakre tačke u kojima se
dodiruje fizičko i suptilno telo. Mogu ih videti, mada samo iznutra, očima meditacije. Jogom tantre
mogu da oslobodim sklupčanu zmiju na dnu kičme i podižem je od centra do centra prema mozgu, u
centar (lokvanj s hiljadustrukim cvetnim listićima) u kojima se Šiva i Šakti udružuju i postaju
kosmički duh.
"Ovaj centar" - reče - "zove se i Kailas, centar sveta, planina blaženstva, koju si posetio u
snovima."

82
 Kao
mesec
u
odsjaju

Iduće noći sam ponovo leteo preko mračnih kanjona i snežnih prevoja, preko jezera u obliku
sunca i polumeseca, preko tajanstvenog gorja u obliku svastike ponovo sam video karavan
hodočasnika; činilo mi se da sanjam o snovima, koje sam već sanjao u nekim drugim snovima; kao da
zurim u beskonačni odsjaj ogledala u ogledalu. Opet sam pristao na snežni vrh kupolaste planine i
ponovo je prošla mimo procesija crnih pogrebnika sa kovčegom u kome je bilo moje truplo. Gledao
sam ih dok nisu spustili sanduk, i je leš izašao iz njega, te se uputio prema meni. "Jesi li zaboravio
kakoje kratko rastojanje između uspeha i neuspeha? Od kraja kičme do vrha mozga."
Tada sam zapazio da nisam orao s odsečenim krilima, već velika crna zmija; izjurio sam i
upuzao se kroz usta svog lesa u unutrašnjost i sklupčao se na dno kičme. I zaspao. I probudio se.
I mašio se vežbe joge s obnovljenom snagom. Recimo, rekoh sebi. Recimo da stvarno probudim
zmiju Kundalini na dnu kičme.
Jogananda mi je opisao njen put prema centru u mozgu. Kad se podigne u drugu čakru, u centar
nagonske prirode, osetiću je u sebi kao mikroskopsku prisutnost vasionske egzistencijalne svesti. (Je
li to biosfera, koju spominje Tajlard de Šarden?) I tada (ukoliko budem znao i hteo) moći ću da se
uključim u energetske tokove u okolini. Postoje instinktivni centar povezan s epigastričnim
pleksusom, koji je vitalno povezan s endokrinim žlezdama, seksualni nagon će mi se ustostručiti
ukoliko nisam još raščistio sa seksom (ili sam s njim raščistio tako da sam ga puritanski odbacio) moj
će se uspon prema budnosti bar privremeno zaustaviti jer će me preliti halucinatorne slike
seksualnog iživljavanja i perverznosti. Tada će me "deblokirati" samo nešto traumatsko: incest,
silovanje, sodomija, kastriranje, nekrofilija.
Možda ću imati sreću, pa će me neko uvesti u tajne kulta levokrakog kukastog krsta, gde ću
seksualnu energiju moći da istrošim u obredima tantre.
Možda ću se preko nagonskog centra probiti u treću čakru, povezanu sa sunčevim pleksusom,
koji je vitalno povezan s žlezdom adrenalinkom. Centar je kosmički povezan s psihosferom, koju
prožima vibriranje psihičkih iskustava. Recimo da je to istina, rekoh sebi. Recimo da ću preživeti
seksualno ludilo i dići se u psihosferu, pa se (ukoliko budem znao i hteo) uključiti u tokove psihičke
energije u okolini i iskusiti suštinu kao ničeovsku kosmičku volju za vlašću. Jogananda je rekao da
mogu aktivirati tu čakru već koncentracijom mašte na grandioznost snage (poput Napoleona, Hitlera,
Staljina?).
Recimo da je sve to moguće. Onda je moguće, takode, da problemi sveta proističu iz činjenice
daje Kundalini u različitih ljudi zastala na različitim stepenima puta prema vrhu. Svet je pun
seksualnih neurotičara, koji su zaglavili na drugoj čakri; pun je ambicioznih sanjalica, koji se bore za
raznorazne oblike moći i prevlasti i u ime svojih sanjarenja ubijaju i ugnjetavaju druge.
Istina je, takode, da postoje ljudi kod kojih se Kundalini digla u četvrtu čakru, u centar
nesebične ljubavi i osećanja za više vrednosti. I kad se budem podigao do nje (izjavio je Jogananda)
iskusiću život kao čisti plamen bezuslovne ljubavi prema bogu ili prema bližnjima; iskusiću
nepomućenu radost prisustva u suštini, izvorni zvuk kreacije. Bog Krišna će mi svirati na flauti. Tada
ću biti u oblasti kosmičkog blaženstva, pun čiste ljubavi i spontane radosti (koja zna biti i erotska).
I macu čudesnu moć da dodirom, pogledom, rečju, ili svojom blizinom, izlečim sve koji poboljevaju
jer ne mogu naći ljubav.

83
 Ipak, to neće biti stanje budnosti. To će biti samo krojenje (pantalona konačnog blaženstva).
Ako želim napred, moraću ostvariti psihološke odnose, u kojima će se Kundalini moći podići u petu
čakru, u centar čiste svesti o stvarima, kakve su (u svojoj neponovljivosti odnosno osobenosti). U
ovom centru, koji je povezan s grlenim pleksusom, a ovaj sa štitnom žlezdom, iskusiću neponovljivost
svoje individualnosti i otkriti izvor beskonačne stvaralačke snage. Jesu li ovu čakru dosegli genijalni
umetnici?
Čast i slava umetnicima, ali to još nije budnost. Treba dalje u šestu čakru, poznatu kao centar
mudrosti, koja je fiziološki povezana sa "trećim okom" s pinealnom žlezdom u jamici medu očima. Kad
mi Kundalini podigne svest u tu čakru, biću u carstvu sinoptičke vizije sveta kao celine. Ovo nije
centar intelektualnog znanja, koje je samo sebi svrha, to je centar duhovnog prosvetljenja i u njemu
ću se ostvariti (izjavio je Jogananda). U njemu ću postići spontanu vlast nad impulsima, željama,
navikama i tendencijama svoga ja. Postaću gospodar svoga ega. Reći ću mu ućuti i on će ućutati. Reći
ću mu idi, pa će podvući rep medu noge. U tom centru ću oko sebe ostvariti prostor.
Recimo da dokučim ovaj centar i iskusim suštinu kao sudbinu, kao značenje života, koji sam
slobodno izabrao na osnovu svesti o pravom "ja". Hoću li onda biti Budan? Ne. Moram pričekati da mi
Kundalini digne svest u najviši centar, sahasraru, u kojoj će se sav duhovni potencijal otvoriti kao
lokvanj s hiljadustnikim cvetnim laticama i iskusiću suštinu kao bezvremensku osnovu vasione. Postići
ću nirvanu, najvišu moguću razinu svesti. Poistovetiću se s kosmičkom energijom.
I sa snagom prosvetljene svesti ću moći da lečim ljudi i da ih isceljujem. Izjednačavanje s
bezvremenskom suštinom će mi omogućiti daje, ili bar slutnju o njoj, budim u drugima: dodirom ruke,
nežnom rečju, samilosnim pogledom, zagrljajem. I to neće biti ništa naročito, izjavio je Jogananda.
To neće biti neobičan domašaj, jer ću se samo vratiti u svoje prirodno, primamo stanje. Zato neću
biti ni ponosan ni začuđen i živeću dalje, kao daje sve po starom. Mada neće biti.
Osećanje da sam konačno shvatio suštinu i svrhu joge, ispunilo me je drhtavom radošću, koju
nisam mogao da umirim. Moje vežbe su postale nestrpljive, fanatične. Svrha i metod su se udružili
kao nabujale reke u silovitu nezaustavljivu bujicu, koja je tekla prema cilju u pravoj liniji. Prozreo
sam da je joga krojenje pantalona večnog blaženstva; stvaranje duševno-fizičkih odnosa, u kojima se
Kundalini može podići u vrhovni centar i baciti me u budnost.
Svet je potonuo i vežbe su zauzele centar moje svesti i egzistencije. Svaki dah je bio korak na
putu, svaki pokret je imao dublje značenje, svaki blesak svesti je bio meditativan. Sve je postalo
joga.
Onda su se počele događati neobične stvari. Prvo se pojavio šum u ušima. U početku mu nisam
poklanjao pažnju jer nije trajao duže od nekoliko minuta. A vraćao se sve češće i svaki put je bilo
gore i trajao je duže. Na kraju mi je u glavi šumilo kao da stojim blizu velikog vodopada.
Malo kasnije mi je počelo tući srce. Tek odjednom bi mi skočilo u grlo i zapelo kao da beži od
opasnog progonitelja; udaralo je silovito i osećao sam kako zapinje o zidove grudnog kosa. Smirilo se
i šum je, takode, prestao. Tešio sam se da su to simptomi visinske bolesti, mada tog časa nismo bili
više od četiri hiljade metara iznad mora.
Zatim se u toku vežbi disanja u meni nešto pokrenulo. Počeo sam da hvatam vazduh kao
asmatičar u toku jakog napada. Nešto se dešavalo s mojim refleksima disanja; prekinuo mi se
prirodni ritam disanja. Preplavila me je jeza u kojoj sam izgubio svest. Kad sam se povratio, na sreću
sam opet normalno disao.
"Šta se događa?" - Upitah Joganandu.
"Žanješ šta si posejao." - Odvratio je. - "Ako nastaviš, ubićeš se. Joga nije za tebe, prijatelju
moj. Pretvorio sije u samoubilačko oružje. " - Dugo nisam mogao da verujem da misli ozbiljno. Zašto,
ispitivao sam s knedlom u grlu i stomaku i nesavladivom težinom u nogama. Zašto? Sve oko mene se
rušilo u prah. Prenaglio si, izjavio mi je. Toliko mi se žurilo da sam se strmoglavio u zaniku u koju
padne većina sluga intelekta. Iskontruisao sam sebi put od dna kičme do glave, od normalne svesti do
84
budnosti. Ta konceptualna slika mi se učinila logična i verovatna, pa me je zato preplavilo divlje
uverenje da shvatam šta se događa i da znam šta moram da radim. Napravio sam sebi geografsku
kartu pula prema budnosti i po njoj se zajurio prema cilju. Prstom po mapi. I čitavo vreme sam mislio
da napredujem po tlu, koje ova geografska karta predstavlja.
"Dok nisi na tlu, napravom tlu" - rekao je- "dok se krećeš samo po svetu svojih mentalnih
konstrukcija, joga ti neće koristiti. Ako produžiš, ubiće te."
Zabranio mi je vežbe, koje mi jepre nekoliko nedelja pokazao, sve asane, mudre, bande, sve
oblike pranajame. Zabranio mije sve što mi je stvaralo iluziju da se ne krećem po praznom, da se
držim užeta i vučem po njemu prema cilju. "Šta mi onda uopšte preostaje?" - Progunđao sam
potresen i razočaran.
"Ostaje ti plavo nebo. Pa sunce i voda. Ostaju ti planine. Joga ti ne treba. Ako si nespretan sa
njom, ako te ne diže u vazduh, već te vuče zemlji, ostavi je. Jednostavno je ostavi. Budnost je
moguća bez joge."
"Kako?" - Jaukao sam
"Tako da se probudiš." - nasmejao se.

Svet je pokrila tamna koprena. S Rosinantom sam zamenio uloge, pre sam ja njega vukao za
sobom, sad je on vukao mene. "Šta ti je?" - Licemerno se cerio Jogananda. Odvratio sam mu neka me
zove Sizif. Ako se svaki dan zaletiš, mada ti svaki napor izgori u sopstvenoj vatri, ako se svaki dan
približiš cilju, a samo ga naslućuješ, dok je svaki idući korak već udaljavanje, onda nije čudno ako na
nekom stepenu prestaneš da se zaslepljuješ da sve to bilo kuda vodi. Šta da uobražavam? Stigao sam
tako daleko, dalje ne mogu.
Teši me sigurnost da sam doživeo trenutke, u kojima sam budnost naslutio kao činjeničnu
mogućnost. Možda je već to mnogo. Možda sam sujetan kad mislim da bih mogao postići još više.
Voleo bih da znam zašto mi u trenucima kad sam bio blizu nije došao u pomoć, gurnuo me napred,
prebacio na drugu stranu.
"Dobro je da si uočio kako sam sebi stavljaš zamke, koje ne možeš izbeći, mada ti ova
konstatacija, kao što se pokazuje, ne može pomoći da ih ne stavljaš i dalje. Jedna od takvih zamki je
i nada da su tvoji vizionarski trenuci bili varnice stanja, za koje smatraš da je stanje probuđenosti.
Ako ne razumeš šta se događa, kad te obuzme osećanje da si na pragu, ako ne razumeš izvor i
značenje takvih događaja, pre ili kasnije ćeš sebe nagraditi pohvalom. I ego će je zahvalno primiti. 1
naduvaće se. I zadovoljno uključiti tvoje takozvano probudenje u svoj odbrambeni sistem."
Opet taj ego, uzdahnuo sam. Opet taj prokleti ego! Zar ga ne mogu izbeći? Zavarati ga? Kako
gaje on zavarao? Kako su ga izigrali drugi?
"Svako je pre ili kasnije naučio da razlikuje između bitnog i slučajnog. Čini mi se da je u tome
tvoja greška. Kad izbegavaš pojmove, motive, sve više se oslanjaš na osećanja, na intuitivne naznake,
na vizionarske trenutke, koje rađaju psihofizičke vežbe. Primaš ih, kao da znaš šta ih stvara, kao da
su svi već po definiciji pravi. Ne proveravaš ih. I šta se događa? Daješ im značenje, koje nemaju,
važnost, koju ne zaslužuju. Potreban je organ raspoznavanja, diferenciranja, koji će ih očistiti od
izmišljotina. To može biti samo racionalna metafizička analiza."
"Položaj je očajan" - kazao je - "na jednoj strani te ubedujem da moraš svoj intelekt oslabiti,
pa da putem pukotina dokučiš stvarnost direktno, intuitivno, a na drugoj strani ti tvrdim da moraš
saznanja, koja ti dobavlja intuitivno poimanje, proveravati intelektom, koji prvo moraš oslabiti, pa da
85
intuitivno shvaćanje postane moguće. Položaj je očajan, zar nije? Na žalost je tako. Takav je put.
Intuitivnim doživljavanjem stvarnosti si poput slepca, koji se kreće, a ne vidi kuda ide. Kao analitički
mislilac si bogalj, koji izuzetno dobro vidi, a ne može da se pomakne. Slepcu su potrebne bogaljeve
oči. Bogalju su potrebne slepčeve noge."
A sad stvarno više ne znam, izdahnuo sam. Sve što sam dosad radio imalo je (tako sam bar
razumeo) samo jednu svrhu: oduzimanje suverenosti intelektu, stvaranje odnosa, u kojima bih svet, i
sebe, i stvarnost mogao da odživim neposredno, intuitivno, jogijevski. A sad mi kaže da intuicija ne
sme biti slobodna. Treba da je podredim analitičkom razumu. Ako je ovo tačno, onda sam tamo gde
sam bio. Na početku.
"Položaj je jako komplikovan, je li? Komplikovaniji ne bi mogao biti. Upravo očajanje. Jer
analitički um je vrlo ograničen. Ne veruje osećanjima, ne veruje neposrednom iskustvu. Sve što
stigne u domet njegovog svetla, procedi kroz racionalni filter. Nije sklon intuiciji jer se boji da će ga
otkriti u carevom novom ruhu. Sve što mu intuicija ponudi na rasuđivanje, proglašava za subverzivnu
laž. Takav represivni intelekt treba oslabiti. Treba mu dokazati, brutalno i bolno, da je najpogrešnije
njegovo ubedcnje da je nepogrešiv. Kad otkrije da nije stvarnost, već instrument stvarnosti,
prestaće da ugnjetava intuiciju. Otada će je voditi inteligentno. Proveravaće njene rezultate,
korigovaće je."
Odvratio sam da sam sad još zbunjeniji nego pre. Ako intelektu ne smem da verujem jer zna
da bude (i često je) diktatorski, pa ako smem da verujem samo intuitivnim otkrićima, koje intelekt,
(kome ne smem verovati) proglasi za važeće (na osnovu kakvog rasuđivanja? Sigurno ne sasvim
nepristrasnog?) ostajem u začaranom krugu. Kako mogu znati da li doživljavam pravu stvarnost, a ne
samo izmišljotinu? I koliko to ne mogu, racionalno, a ni intuitivno, kako ću?
"Položaj je vrlo, vrlo komplikovan." - Smeškao se i video sam da u tome uživa. - "Možeš znati
samo pomoću sposobnosti, koja prevazilazi ne samo razum, već i intuiciju. Buda je to nazivao uvid. To
nije isto što i intuicija. Oboje se rađa spontano i neočekivano iz duha, koji nije pod kontrolom uma, a
razlike medu njima su velike. Intuicija nije pouzdana. Često uopšte nije intuicija, već samo
zakamuflirana želja, zakamuflirana misao. Zato je potreban razum. Da je vodi u pravcu u kom može
biti autentična i plodna."
"A uvid?" - Upitah ga.
"Uvid je sposobnost prepoznavanja prave stvarnosti tako da ZNAŠ. Uvid je nepogrešiv.
Razumom možeš da koriguješ intuiciju, a ne uvid. Uvidom možeš da koriguješ razum. Položaj je vrlo
komplikovan jer razum prepoznaje samo geografsku kartu stvarnosti, dok intuicija može samo da
sluti stvarnost, koju geografska mapa očigledno prikazuje. A uvidom vidiš stvarnost samu."
Lepo, rekao sam. Posle napada na intelekt, koji su me doveli do ivice ludila, posle intuitivnih
munjevitih misli, za koje sam mislio da su me dovele blizu budnosti, jer je moj intelekt bio suviše
oslabljen da ih blagovremeno proveri i koriguje, posle svega toga saznam da mi je potreban uvid.
Neka bude. Ali, gde da ga nađem.
"Pojavi se" - odvrati - "otvori se kao lokvanjev cvet. Uvid se rodi kad intelekt i intuicija obave
svoj posao i povuku se."

Stigli smo u dolinu stenovitih masa, koje su kipele iz zemlje poput dela suludog surealističkog
vajara. Iza hladnog čilima njihovih senki, po kojima smo gazili gotovo na prstima (poput nedeljnih
izletnika, koji su greškom zalutali u katedralu za vreme liturgije) na suncu se bleskala nit potoka.
86
Rosinant se otrgao iz konjske zamišljenosti i poslednjom trunčicom snage krenuo prema njemu.
Toliko mu se žurilo da je izgubio pola tereta: džak prženog brašna, zatim ćebe, a na kraju džak
sušenog graška. Kad je stigao do vode, lokao je i coktao i mljackajući dahtao. Istovremeno je mahao
repom velikim kružnim zamasima, kao da želi najočitije da izrazi svoju radost.
Jogananda se smejao. I ja sam bio dobro raspoložen. Požurili smo prema potoku svlačeći se i
zuvajući se. Kad smo se na stomak bacili u ledenu vodu, naš krik se razlegao po dolini u stostrukim
odjecima; stene su ga uhvatile i loptale se s njim dok nije splasnuo. Prali smo se. Zaplivali po vodi.
Zagnjurili se. Isprskali se. Napili se. Kad smo stigli na brežuljak, Rosinant je vredno pasao grmlje,
koje je raslo iz zemlje u podnožju stena. Ispružili smo se - dvojica okupanih gologuzavaca -na oštru
travu i predali se zracima sunca u zenitu.
Opet je sve bilo dobro. Nervozne debate, koje sam vodio u svom nagonu da isklešem neki
skelet; sav zveket filozofskog dvoboja, u kome mi je Jogananda mirne duše (i uživajući) dozvolio da
se nabodem na sopstvene oštrice (i dokazao mi da se borim samo sa senkama) sve je ostalo negde iza
obronaka, u mučnom prostoru/vremenu, koje sam že-leo što brže da zaboravim. Planinski mir se
useljavao u mene. Tišinu je ispunjavalo samo cvrkutanje ptica, koje su posedale na vrhove na-
zupčanih stena. Voda u otoku se preli vala poput somota. Sve je dobro, pomislio sam. Odjednom bez
najave mi se utisnulo da je sve dobro.
"Sve je dobro." - Izjavio sam glasno.
Jogananda se kratko nasmejao. "Ovde i sad" - rekao je - "ovde i sad je sve dobro."
Sunce me je milovalo blagom upornošću osetljivih dlanova, od glave do pete me je gladilo i
uznemiravalo, pozivalo me sebi i u sebe, prodiralo u mene i otvaralo me nežnom mekoćom kao čaroban
vasionski ud, kao Šivin lingam, blagim zamasima me ljuljalo do ekstaze, odmicalo i u povlačenju mi
budilo žudnju i produbljivalo strast, pa se ponovo vraćalo sve prodornije; ne znam koliko dugo sam
ležao sklopljenih očiju i predavao se ultravioletnim udarima ovog neočekivanog ljubavnika; osećao
sam da mi se disanje ubrzava, postaje ritmično, sve više zaduvano i čudna slast, koja se skupila i
meni, na kraju je eksplodirala u nebeski sjaj, u kom sam izgubio osećaj težine i poleteo (kao u
snovima) preko snežnih prevoja i mračnih kanjona, preko gore u obliku svastike, preko jezera sunca i
polumeseca, prema snežnoj kupoli gore Kailas.
Ponovo sam video karavan bradatih "sadhua", koji su složno recitovali tajne mantre, ponovo mi
se približila žena tamnih očiju i ukrasila mi čelo purpurnim znamenjem boga Šive i opet sam ležao u
smrznutom snegu kao orao sa slomljenim krilima. Opet su igrajući došle tibetanske devojčice, jedna
mi je ponudila nož i molila me da je probodem, i ponovo je po snegu stigla procesija crnih pogrebnika
s mojim kovčegom. Opet je za njima išla mlada žena krotkih očiju, razočarana, odana i molećivo
zagledana u mene, a nju je pratila vitka devojka blago porumenelih obraza, koja se nestašno smeškala
i mamila me da poletim nad udolinom.
Onda su se devojke spojile. Postale su jedna, krotka a istovremeno nestašna, tužna, a
istovremeno razdragano vesela. Došla je do mene i rekla: "Ja sam Lila. Volela bih da nam rodim
budućnost. Voli me."
Pun užasa sam ustanovio da sam u transu, u koji me je bacilo sunce, doživeo spontanu
ejakulaciju. Jogananda mije namigivao i cerio se.
Kad sam se povratio iz velike nelagode, opisao sam mu šta mi se desilo: doživeo sam sunce kao
erotsku silu, koja je prodrla u mene i dovela me do nekog psihofizičkog orgazma u tokii koga sam
poleteo u predeo snova.
"Kad je sve dobro, događaju se čuda." -Izjavio je- "Ispružiš se, umiriš, sve je dobro. Svet se
zaustavi. I dok namigneš, dogodi se. Nešto bane u tebe, ispuni te čulno kao revnostan ud iskusnog
ljubavnika i podigne te na nivo svesti, koji je čista ekstaza. Zašto se to događa tako retko? Jer samo
retko uvidiš da je sve dobro. Kad osetiš da je sve dobro, straža se povuče sa ulaza, prozore i vrata
ostaviš širom otvorene. Demobilišeš se. Zašto ne bi? Ako je sve u redu, ništa i ne preti. I tada ti kroz
87
sva vrata i prozore bane svetlost i probudi ti Kundalini. Kundalini se digne prema centru u mozgu. Ako
se digne naglo, imaš osećaj da je sve istovremeno; vreme postaje trajni trenutak. U tom času vidiš u
budućnost kao u neizbežnost svoje sadašnjosti. I to što vidiš, biće. To je sud u koji će ti se sliti
život."
Odvratio sam da bih voleo da doživljaj proverim klinički, preciznije. Ne mogu negirati da je bio
seksualan i da me je podigao na nivo svesti, koji mi se ranije ukazivao samo u snovima. Upravo to mi
smeta. Nameće mi misao da put do duhovnog blaženstva može biti čulan, možda Čak seksualan:
narastanje tenzije, koja se konačno oslobodi u orgazam i u viziju beskonačnosti. Čini mi se, izjavio
sam da se sa ovim ne bih mogao pomiriti.
"Ko se buni? Katolik u tebi, koji u polnom aktu ne vidi ništa božje i boji se da će mu Bog otac
za bogohulnu misao prilepiti šamar. Da li profesor u tebi, koji ima dušu u jednoj epruveti, a seks u
drugoj, pa se boji da će nastati eksplozija ako ih izmeša? Polni akt je spoj energija. Potoci se
približavaju, počnu se ulivati, formiraju reku. Napetost narasta, materijalna okolina postepeno klizi
iz svesti. U trenutku orgazma se za časak zablesne praznina. Toje prozor. Kundalini je u najvišem
centru. U trenutku koji je vrlo, vrlo kratak, budnost je veoma, veoma blizu. Ako si toga svestan i ako
si spreman, možeš da uletiš u nju." Osmehnuo se kad je opasio sumnju u mojim očima. "Šta ti poku-
šavam reći? Da su oni, koji vole da se tucaju i rade to bez prepreka na sve strane, celo vreme na ivici
nirvane ili čak čak u njoj? Ni izdaleka. Sličnost je samo dijagramska. Slične su krivulje postepene
stimulacije nervnog sistema. Podizanje Kundalini uzrokuje u telu sličan neurofiziološki događaj kao
uspešan polni akt. To svakako znači da ti polni akt nudi jednu od najlepših prilika za podizanje
Kundalini na nivo svesti, koji je čista ekstaza. Prilika je, ipak, samo za one koji su toga svesni. A ne
za one koji samo traže zadovoljenje. Prilika je za one koji se late akta već na početku kao obrednog
puta do stanja svesti, koje je čisto blaženstvo. Akt, kao traženje orgazma, je kao valjanje reke
prema moru, izlivanje, gubitak energije. Polni akt poklonika sive - Šakti je drugačiji. Ljubavnici
pokušavaju da zajaze zahuktalu silu, koja se pokreće u njima. A obuzdana, preusmerena sila
ustostruči energiju, koju rada njihovo spajanje. Kad je energije dovoljno, zasvetli svetio. Reka na
kraju stiže u more i izliva se, njena moć je bila uhvaćena i preusmerena u duhovno oslobođenje. To je
tantra."
Dugo sam razmišljao o tome, vrlo dugo. Stari se smejao, gledao me i čekao na moje prigovore.
Zaprepastio me je rečima, koje nisam očekivao iz njegovih usta. "Stimulativna krivulja" je bila za
mene nešto činjenično. Prosvetljenje je prestalo da bude fiziološko-psihološki pojam; postalo je
fiziološka mogućnost.
Samo let na goru Kailas se opirao obrazloženju. Zašto sam na vrhuncu transa poleteo u predeo
svojih snova? I zašto su se snovi ponovili kao da gledam njihov snimak: do trenutka kad su se devojke
stopile ujedno? Ne mogu, jednostavno ne mogu, verovati da je u tom nešto značajno. Ne poznajem
nijednu Lilu.
"Ne poznaješ?" - Namigivao mi je. - "Čudim se. Ponovo si primio znamenje; u trenutku
otvorenosti se u tebe ulilo znanje o prirodi sveta. Bog, Brahman, je stvorio svet tako da se promenio
u njega. Brahman je čarobnjak, koji je rekao - puf! -I postade svet. Brahman je glumac čarobne moći
i svet je njegova igra, Lila. Dogodiće se da će čarobnjak opet reći puf - i svet će biti ponovo
Brahman, Ništa. A dok traje, božja je igra. A mi smo u psihološkom stanju, koje se naziva maja,
iluzija. To ne znači da je svet iluzija. Takode i igra, koju gledaš na pozornici nije iluzija, događa se. A
igra je. Kao što je svet božja igra. Dok si začaran, to ne vidiš, ubeđen si da je stvarnost. Sličan si
gledaocu koji u odsudnom trenutku dramske predstave skoči na pozornicu da zaštiti junaka. Uveren
si da je milion raznovrsnih formi božje igre stvarnih. Da nisu samo maske, manifestacije nevidljive
suštine, kojaje jedno te isto, kojaje Brahman, autor igre, Brahman KAO igra. Ubeđen si da su stvari,
i strukture, i događaji samo - postojani, stvarni. Pošto je Lila dinamična, maja se neprekidno menja.
Pokretač dinamike je karma, kojaje akcija, pokret, vagona u neprekidnom toku, u kome je sve
88
povezano. Karma je stvaralačka snaga, radi koja stvari postoje. Dok je svet maja, komešanje oblika i
fragmenata, dok si ubeden da si izdvojen iz okoline, dok ne iskupiš neposredno da je sve što vidiš !
doživljavaš, uključujući i tebe, samo Lila i da je sve to, uključujući tebe, Brahman, Jedno, Ništa,
čista svest, sve dotie ćeš biti zatočenik karme zavisan od zakona uzroka i etekta. A kad se probudiš,
videćeš da je maja Lila, i da Brahman plete sve što ti se odastire iz sebe i ponovo raspliće u sebe.
Možda je Lila ime sudbine, koja će ti pomoći da ovo shvatiš."
Nasmejao se. "Sudbini ne možeš uteći. Ako si pametan, potražićeš je."

U sumrak smo se zaustavili pored plitkog ribnjaka na kraju doline. Postavio sam šator, skuvao
sam čaj, umešao u njega campu i kad smo pojeli mandaru, koja je bila malo ukusnija nego obično, iza
oblaka se već ukazao mesec i prekrio dolinu srebrnim plastom.
"Neverovatno". - Reče Jogananda i uputi se prema ribnjaku. Pratio sam ga i na obali mi je
prstom pokazao na odsjaj u vodi. - "Šta je to?"
Mesec, rekao sam. "Mesec?" - Uskliknuo je lažno iznenađen. -"A šta je ona stvar na nebu? Zar
postoje dva?" Ne, kazao sam, mesec u vodi je samo odraz.
"I ovo pogledaj" -prišao je manjoj barici pored ribnjaka -" ovde je još jedan mescc. I ovde" -
sagnuo se zahvatajući šakom vodu i podižući je do očiju -" i ovde u kapima ćeš videti mesec."
Sve su to odsjaji, rekao sam. Mesec je jedan, a odsjaja je bezbroj. Odražava ga svaka
površina vode, okrugla, kvadratna, velika, mala, bilo kakva.
"Onda bih rekao da su te vodene jedinice nekakvi prijemnici." -Rekao je. Klimnuo sam. "Primaju
mesec, koji se ogleda u njima prema njihovim mogućnostima, ne po svojoj: u dubokom jezeru jasno i
čudesno, u maloj kapi jedva vidljivo." - Uzeo je kamen i bacio ga u sredinu ribnjaka. Pljusak je
pokrenuo krugove, koji su uzburkali mirnu površinu i fragmentirali odsjaj u stostruke nepovezane
talasaste pruge. "Šta je to?"
Odvratio sam da je kamen prouzrokovao smetnju i smanjio kvalitet prijema. - "Aha" - uskliknu i
stegnu me za lakat. Prišao je bari i štapom zagrebao po dnu, dok se voda nije zamutila. "Gde je
nestao mesec?" - Pobedonosno me je pogledao. Odvratio sam da je nestao odsjaj, a mesec je tamo
gde je i bio, mutna površina ga ne odražava.
"Pokvaren prijemnik" -reče-" ustanovili smo da kvalitet odsjaja ne zavisi od kvaliteta meseca
već od prijemnika. Mesec je uvek tamo, uvek isti, a milioni prijemnika ga odražavaju svaki na svoj
način: brilijantno, ako su mirni i duboki, izvitopereno u pokretnim odblescima ako imaju smetnje. Ili
ga uopšte ne odražavaju ukoliko su puni blata. Upitao si me šta doživljavaš u stanju svesti, koji je
nirvana. Je li ti sad jasno? Totalitet, Brahman, je mesec. A ti si prijemnik, koji ga odražavaš.
Teškoća nije u tome da apsolutno ne postoji, niti da se manifestuje dovoljno jasno. Teškoća je u
prijemniku. A prijemnik je materijalna, fiziološka stvar, to je tvoj mozak, tvoj nervni sistem. Izjav-
ljuješ: voleo bih da postignem stanje budnosti. Voleo bih da odražavam apsolutnu svest vrlo jasno i
uvek jednako jasno. Sad shvataš o čemu govorim. O popravci prijemnika. O čišćenju ribnjaka,
odstranjivanju blata i naslaga, o smirenju površine, uklanjanju smetnji. Govorimo o fiziološkoj
modifikaciji aparata, koji je tvoj nervni sistem."
Povukao se u mrak. Čudna toplina se razlila po meni: osećanje, koje te preuzme kao kad već
izgubiš nadu, odjednom ti se neočekivano pojavi ispred tebe.
"Jogananda" - viknuo sam i potrčao za njim. Stajao je kod Rosinanta i gladio ga po glavi - "Šta
89
nije u redu sa prijemnikom?" Ćutke je krenuo nazad prema šatoru.
Raširio je ćebe, seo na njega u lokvanjevoj pozi, utonuo u ćutanje. Čučao sam ispred njega i
čekao. Doneo sam vreću za spavanje, uvukao se u nju, zakopčao je do vrata i skupio se u sedeću pozu.
I Čekao. Sat. Dva. Počeo je da me hvata san. U trenutku kad sam hteo da sklopim oči, trgao se iz
meditacije i progovorio glasom, koji je u tišini ostavljao utisak da plovi oko mene i obavija me sa svih
strana.
"Priroda je večni tok, rast i venjenje, sve je prolazno. A ti misliš, živiš i osećaš, kao da nije.
Opireš se toku i kao krpelj hvataš se za čvrste forme, stvari, ljude, događaje, ideje, za sve što je
maja. Hvataš se svoga ega, mada je i ta iluzija intelektualna koncepcija bez realnosti. Zašto to radiš?
Zbog neznanja. Stvarnost protiče, neuhvatljiva, neopisiva. A ti pokušavaš da je uhvatiš i fiksiraš u
mrtve, nepokretne motive. Pokušavaš da je uhvatiš u sudove, koje je izradio tvoj intelekt. Hoćeš da
je imaš i kontrolišeš, umesto daje samo doživljavaš. Zato patiš. Hoćeš mladost, pa nestane, hoćeš
ljubav, pa se raspline, hoćeš misao, pa te ostavi na cedilu, hoćeš znanje, pa se pokaže kao kup
predrasuda, hoćeš istinu, pa se iskaže kao mišljenje. Hvataš se za forme, koje su prolazne jer su
forme samo u tvom duhu. Dok ih se hvataš, svaka ispunjena želja stvara novu i svaki odgovor na
pitanje rada samo novo pitanje. U začaranom si krugu. Fiksne forme, kojih se držiš jer se bojiš da
ćeš bez njih izgubiti individualnost, blato su tvoga ribnjaka. Tvoj nervni sistem je zamućen naslagama
maje. Očisti ga. Onda će odražavati apsolutno. Svejedno je da li tozoveš Praznina, Vakuum, Brahman,
Bog, Duh, Suština. Kad je metafizici kraj i kad si iscrpio i psihologiju, uvek se vraćaš prijemiku, koji
je materijalan: tvoji nervi, tvoj mozak."
Oprezno sam upitao da li to znači da mogu prijemnik očistiti i izoštriti samo jogom, mentalnim
vežbanjem, meditacijom.
"Metoda je nebrojano" - reče - "treba pronaći odgovarajući. Otkrili smo da je uobičajena joga
asana suviše opasna za tebe. Suviše si nestrpljiv. Sećaš li se šijenja pantalona? Otkrili smo i ne samo
jednom da se po psihološkoj gradi naginješ tantri. Tantra je čulna, ona je katarza i to ti odgovara. Po
prirodi nisi asketa. Glad ti prija samo ako ti stvara osećaj sitosti, disciplina samo ako se možeš u njoj
opustiti i uživati. Takav si i zašto da tajiš. Tantra je svakako odgovarajući put za tebe. Samo tantra
neće biti dovoljno. Otkrili smo da je tvoj nervni sistem obdaren i sposobnošću sanjanja. U
sanjalačkom stanju svesti si vrlo elastičan, vrlo pokretljiv. Ukoliko si pametan, to ćeš iskoristiti. A
naravno više je nego verovatno da neće biti dovoljna i tantra i joga snova i da će trebati dodati još
meditaciju. I u tome si doživeo dva, tri, uspeha. Moramo utvrditi koji ti je od meditativnih metoda,
koje sam ti pokazao, najlakši. I onda ćeš imati alat za popravku prijemnika. Meditacija, joga snova i
tantra. Tvoja trojka."
Odahnuo sam. Najviše zato jer smo konačno utvrdili (i naglas priznali) da po prirodi nisam
asketa i da ne treba da se podređujem disciplini, koja nije prirodna, i imam otpor prema njoj.
Odahnuo sam jer mi je konačno postalo jasno da se stanje probudenosti može postići lako, igrajući
se, elementima svakidašnjosti, meditiranjem, snovima, seksom. Tako jako mi je odlaknulo da se svet
vrteo oko mene u toplom, svetlom obruču i prestao da bude neprijatan prostor nepokretnih obje-
kata, na koje sam bolno zapinjao pri svakom koraku, postao je vlažan, prijemčiv, magičan.
"Samo nešto mi nije sasvim jasno" -rekoh- "ako je ovo stanje isto tako fiziološko kao što su tri
uobičajena stanja svesti, među njima mora postojati savez. Pretpostavljam da se u istinskoj
probudenosti relativni svet (maja) rasplinjuje i da ću biti svestan samo apsolutne svesti, koja
prožima sve, što postoji i šio se rada. Interesuje me šta će se desiti kad se ponovo vratim u relativni
svet maje, u kome moram da živim. Hoće li tada ugasnuti stanje uvida, stanje nirvane? Ako ugasne,
onda je možda samo munjevita misaojer su tri uobičajena stanja (spavanje, snovi, java) osnova moje
fizičke egzistencije. Da li mogu da živim u višoj svesti i u tri uobičajene istovremeno?"
"Vratimo se na analogiju filmskog platna. Tvoj ego je zbir tvojih projekcija samog sebe. Te
projekcije su kao filmske slike na psihološkom platnu, koje je stanje čiste svesti, a ta svest je
90
osnova spavanja, snova i jave. Dok na njoj teče projekcija filma relativne stvarnosti, ne vidiš je. Šta
treba da uradiš? Usporiti aktivnost nervnog sistema. Moraš da zaustaviš projektor. Tada ćeš postati
svestan platna. Posle prvih meditativnih uspeha, pri prvim obredima tantre projektor se zaustavlja
samo za delić sekunda, a onda ponovo kreče. I svest o platnu se utopi u komešanje slika tvoje životne
priče. Praksom ove trenutke možeš da produžiš. Na kraju možeš da ostaneš u višem stanju svesti
uporedo sa tri normalna i kad taj trenutak ostvariš, budan si."
"Govorim o svesnim, neurofiziološkim stanjima." - Rekao je - "Raspoznavanje stvarnosti je u
svakom stanju drukčije. U toku spavanja nisi svestan ničeg, u snovima si svestan simboličke
prepravljene stvarnosti, na javi si svestan svoje projekcije čulnih saznanja stvarnosti. U četvrtom
stanju si svestan samo apsolutne kosmičke energije. A u petom stanju si opet u oblastijave i svestan
si relativnosti sveta. A istovremeno si čitavo vreme svestan i apsolutne kosmičke svesti. To peto
stanje je nirvana.
Svestan si platna a istovremeno si svestan svojih projekcija. A pošto si svestan platna, čitavo
vreme si, takode svestan da je ono što vidiš na platnu SAMO projekcija."

91
 Meditacije

Noću je ponovo napadao sneg i postoje staza prema vrhu prevoja izdajnički opasna, ostali smo
u udolini. Vetar i sunce vredno rade pa ćemo možda sutra krenuti dalje. Ali, nema sigurnosti, samo
čekanje. Najednom se ništa ne događa.
To nije prijatno osećanje. Puno nemira je, puno pohlepe za senkama sećanja na minule
događaje. Duh se ne usuđuje da prizna da se ništa ne događa, zato treba promeniti dosadu u problem
i zaposliti se mukom čekanja. Duh zahteva zabavu, ako je nema, zabavlja se čežnjom za njom, mukom
nedostataka. Hvata se za svaku glupost i ako nema problema, izmisli ga. Dok može njim da se bavi,
nije mu potrebno da se isprazni. Kad više nema nade da će se nešto dogoditi, kad to postane svejedno
hoće li se ili neće desiti, kad vreme ne prolazi i dosadno je; kad samo sediš, čučiš, a u stvari ne čekaš
(isto kao hindusi na vozove: sat za satom, bez ljutnje, nestrpljenja, bez razmišljanja o voznom redu)
kad samo sediš i čekaš bez želje za stimulacijom, kad čekaš na ništa, i prazan si, i dosadno ti je, a ne
ljutiš se i ne plašiš - nešto se dogodi. U tebi se otvori. Dosada je ulaz u meditativno stanje.
Sedim, posmatram. U početku još tražim razonodu u okolini, oči mi se lepe na nanose snega po
obroncima, na zidove samotnog sela na drugoj strani udoline, na Rosinanta, koji pase u zelenoj oazi
pored reke, na Joganandu koji kao Buda sedi pod kamenitom liticom. Duh se hvata ovih utisaka kao
pijavica, usisava ih u sebe i pretvara u misli, u slepoću da se nešto događa. U početku to još nije
meditacija nije ni slutnja daje meditativno stanje negde blizu.
Dosada je ulaz, dok ispunjava napetošću, nemožeš joj se predati, a to je isto kao i želja da je
izbegnemo, i tako si na pragu ne usuđujući se preko njega. Duh uvek traži. Duh je traženje. Duh se
odlučuje da ne traži i traži stanje ne traženja; još je nemiran, još traži nešto što nije sadašnji
trenutak, sad traži netraženje. Cilj duha je da ne traži. Ali, to je traženje, koncentracija. To nije
meditacija.
Ako je ego arhitekta planova i vođa zavere, sve što se u tebi događa (takode i želja da stupiš u
meditativno stanje) samo je oblik njegove odbrane. Radiš stvari, kojih bi hteo da se odrekneš. Tražiš
stanje netraženja. Tvoj cilj je besciljnost. Položaj je očajan i ako si pošten, moraš sebi priznati da
je sve to glupo. Nastojiš da nešto postigneš, a ne možeš. A zbog čega? Zato jer se trudiš! Dugo traje
pre no što uvidiš da si glup. Glup si jer si pametan. Tvoj intelekt je vredan zavisti, a na nivou gole
svesti staje on, sasvim si primitivan. Dok sebi ne priznaš da si zapravo vrlo primitivan, ne možeš
nigde. Prvi korak ti omogućuje samo iskrena poniznost. Tu ne pomaže nikakva prevara.
Samo u poniznosti se usuđuješ da priznaš da ne radiš ništa izuzetno ili vredilo zavisti, ili nešto
što je na prvi pogled jednostavno. Sediš, dosađuješ se, posmatraš. Uđišući ideš unutra, izdišući
napolje. To je sve. Samo u poniznosti smeš da priznaš da radiš nešto što je u kontekstu života na koji
si naučio, jedino samo traćenje vremena. Ništa ne tražiš, ništa ne izbegavaš. Sediš, dosađuješ se,
posmatraš. To nije meditacija, to je gubljenje vremena. Dok sebi laskaš da meditiraš i da si na putu
prema stanju, u kome će stvari biti drukčije nego što ih obično poznaješ; dok se hvataš za takve
misli, toviš svoj ego: a to nije traćenje vremena.
Prvi korak je iskrena poniznost, drugi je ispravan odnos prema mislima. Dok ne vidiš kako se
rađaju i kako su jednostavne, dok ih stalno vrednuješ, povezuješ, proveravaš i sve ostalo što sa njima
radiš, ti si njihov zatočenik. Tvoja pažnja je njihova hrana. Dok ih toviš, njihova moć nad tobom
raste. Toviš ih i tako ih uništavaš; nasiljem ih samo izoštravaš i učvršćuješ. Tek kad postaneš svestan
da su misli treptaji, sevanje, nešto prozirno, postigao si ispravan odnos prema njima: odnos bez
prevodioca, koji će ih odmah prevesti na jezik znakova. Kad prevodilac nestane, postaje providno sve
što saznaješ i svest o providnosti te lišava potrebe da bi se ovako ili onako odazivao.

92
 Sedim, posmatram, traćim vreme. Duh je još uvek nemiran, dosada mi smeta, ne mogu da joj se
predam. A to da mi smeta, više ne smeta, to sam prihvatio. Dosada je neprijatna, duh je nemiran i to
prihvatam. Duh je nemiran, ali ne traži mir. Samo sedim, posmatram. To je stanje prirodne pažnje. U
njega sam upao intuitivno, analogno. Video sam kako je Rosinant navalio na bujnu travu uz reku. U
početku je bio iznenađen bogatstvom i kao da se boji da neće imati vremena da se najede, počeo je
da pase nestrpljivo, fanatično; s jednog kraja ga je nosilo na drugi, pa opet nazad, pa u sredinu, pa na
ivicu. To nije bila glad, bila je pohlepa. A nemir nije trajao; kad je naslutio da trave ima dovoljno da
će stalno biti ovde, opustio se. Onda je kleknuo i zaspao.
Zato sam prestao da tražim mir. Svejedno mije što sam nemiran i što mi je dosadno. Energija,
koja prouzrokuje nemir, ima dosta mesta i može se razmahati do mile volje, na velikom pašnjaku je
dosta mesta, ima dosta hrane. Kad nemir ima dosta mesta, duh prestaje da ga se boji. Prostora je
tako mnogo da se nemir u njemu budi. I pošto više nema potrebe za ularom jer je svejedno gde
skače i šta radi, duh - zaboravlja na njega! I duh je miran.
Samo sedim, posmatram. Vidim da se događa nemir, nestrpljenje, očekivanja, nada,
razočarenja, bes, radoznalost, sećanje. U svetlu pažnje su osećanja providna, rada ih ego. Ne
napadam ih vise, dosta prostora imaju, pa neka divljaju do mile volje. Pažnja, posmatranje stvari i
procena je jako sočivo; način gledanja, koji omogućuje uvid, koje obično oko ne može. Svestan sam
svega što mi pažnja otkriva i ta svest je prostor u kome se sve što mi pažnja razotkriva može da
događa.
Svaka životna situacija može biti samo takva kakvu mi je pažnja u nekom trenutku raskriva:
ako je nemir, onda je nemir; ako je utučenost, onda je to i ništa drugo, ako je best onda je bes i ništa
drugo. U svesti ima dovoljno mesta za bes, nemir, za bilo šta. I kad se osećanja zasite, odahnuće i
zaspati.
Kad dosada postane monotonija i oteče kao reka, postaje osvezavajuća. Reka nije nestrpljiva.
Reka samo teče. Ne žuri joj se. Sedim, posmatram, dosađujem se, udišući ulazim unutra, izdišući
izlazim, tek tako, ne događa se ništa posebno.
Događa se mnogo šta: nemir, čekanje, bol sumnjičenje sudbine; a dosada je samo okvir
prirodne pažnje, koja mi sve to razotkriva. To je krdo moga ega, koje traži pašu i svaka situacija, u
kojoj se nade, hrana mu je da preživi. Nema svrhe da krdo proganjam. Gladno je. Ako mu oduzmem
hranu, podivljaće još više. Ako mu ne dam prostor, na kome će moći da se nasiti i izdivlja, počeće da
lomi ogradu pašnjaka i da gazi po meni.
Zato ga ostavljam na miru. Pažljiv sam i vidim da mi ego tera na pašu krdo svojih refleksa.
Životne situacije su njihova krma. Svest o tome šta su i šta im je potrebno jeste poljana na kojoj
mogu da se zasite i zaspe. Ja ostajem čitav.
U tom je paradoksalna tajna duševnog zdravlja: egu treba pašnjak za njegove reflekse. Dok ga
ima, sve je u redu, kad ga nema postaje destruktivan. Svaki napad na ego postaje oblik njegove
odbrane; ako mu dodeliš dovoljno prostora, postaje običan pastir. I kad krdo zaspi, zaspi i on.

Svestan sam vetra, koji se poigrava po dolini i belim obroncima, svestan sam sunca, koje mi
zahvata glavu i vamiči na vrhovima. Nedaleko ispred mene je stena. Vidim je, znam daje stena.
Dosada je najbliži ulaz u meditativno stanje. I stena je ulaz. Sunčev zrak, cvet, pupoljak, dah,
glavobolja, vagina, žudnja, klavirski koncert Rahmanjinova: sve to su vrata. A problem je u tome: dok

93
si svestan da su to vrata, ne možeš da ih otvoriš.
"Kako vidiš stenu?" - Pita me Jogananda, koji sedi blizu mene. Kao masu, odvratim. Dole je šira,
a istovremeno ostavlja utisak daje dopola zakopana u zemlju. Nije sasvim uspravna, neznatno se krivi
nalevo. Vidim je, takode, kao kompoziciju boja i kao zbir hemiskih sastojaka, kao sistem molekula,
atoma. Vidim je geološki i fizikalno i matematički i, takode, apstraktno kao manifestaciju prirodnih
zakona. I poetično, kao metaforu duševnog stanja.
"Kao objekat" - izjavi Jogananda - "vidiš stenu kao nešto što je izvan tebe i nije deo tebe."
Pa drukčije ne mogu, odvratim. Stena je izvan mene. Samo u mašti predstavljam sebi da je deo
mene. "Grešiš" - reče - "mašta je to što vidiš. To što kažeš da vidiš. Boje nisu deo stene, u tebi su,
specifičnost čulnog aparata. Kažeš da je dole šira nego gore i da se nagnula nalevo. To nisu
karakteristike stene. Time mi opisuješ svoj proces opažanja. Kažeš da je vidiš kao zbir hemiskih
sastojaka. Neko ti je rekao da je to tako i sad veruješ. To nisi proverio, jednostavno veruješ da je
tako. Izjavljuješ da vidiš stenu kao manifestaciju prirodnih zakona. Jesu li ti zakoni opipljivi? Mislim
da su to samo imena, kojima duh označava doslednost nekih svojih saznanja materijalnosti. Ne vidiš
ono šta jeste, nego samo to šta misliš da jeste."
To je istina, odvratim. Ne vidim stenu kao takvu, vidim sećanja. Kad ne bih znao staje široko i
usko, staje nazubljeno, Šta su molekuli, kad bih bio daltonista, u steni bih video nešto drugo.
"Go oblik. Stenu kakva je. To bi video. Stena je samo oblik, Reka, nebo, horizont, planina, da,
sve to je oblik. Kad ga vidiš, prazan je."
"Prazan čega?" Upitam ga. "Kad kažeš stena, kad kažeš reka, to je pojmovna kategorija, opis
saznanja. To nije stvar sama. Stena bez tvog vrednovanja je samo ono šta jeste. Prazan oblik. Zašto
bi inače meditirao? Meditacijom pokušavaš da oslabiš stegu, kojom te intelekt okiva u stanju, u kome
vidiš u stvarima ono što nisu njihove inherentne osobine."
Duh stvara iluziju stvarnosti. Zacrta distancu između sebe i stvari i zaboravi da je stvari, koje
su "napolju", ostvario u sebi. Sever, jug; visina, širina; mokro, suvo; dole, gore - to su izmišljotine
duha. Duh razlikuje. Duh je razlikovanje. Kad toga postanem svestan, vidim stenu kao prazan oblik.
Teško je, ali ako se potrudim, vidim je praznu.
"A praznina" - kaže stari - "zar to nije projekcija?
Sad ispunjava stenu tvoje shvatanje njene praznine." Onda ne vidim izlaz, rekoh. "A što da
ne?" - Nasmeja se. -"Ostvariti moraš odnose, u kojima će ti se stvari razokriti direktno i u svojoj
praznini. Moraš ih osećati. Moraš se podrediti njihovoj osobenosti sasvim nezaštićen, bez straha, bez
svrhe, bez oduševljenja. Samo posmatraj. Posveti pažnju steni, a istovremeno osećanjima koje
izaziva u tebi, zabrinutosti, radoznalosti, nestrpljenju; svemu što je u tebi i izvan tebe. Posmatraj ne
dajući značaj onome što vidiš. Pažnja nije koncentracija. Ako se događa nešto što naizgled nije deo
trenutka: fantaziranja, sanjarenje, sećanje, prilikom opažanja ćeš videti daje svet deo trenutka, sve
SAMO trenutak. Priroda pažnje je kao plivanje u toku, otvorena je svemu što tok donosi, ne smeta
toku, s njim teče, kao što reka teče s talasima na svojoj površini."
Da plivam s tokom, ponovio je. Ne iza njega, ne ispred njega, već s njim. Ne treba da ponavljam
grešku, koju sam napravio tražeći odnos između udaha i izdana. Tada sam ulazio udisajem unutra i
izdisajem napolje, a istovremeno čekao da nađem odmor između njih; i pošto sam znao da je ispred
mene, očekivao sam ga. Zato je pažnja jurila ispred daha, pauzu sam stvorio.
To nije bilo plivanje s tokom. Duh je žurio napred i podmetao mi šta sam otkrivao.
U takvom stanju obično živim, izjavio je. Iza ugla nalazim samo ono za šta već znam da je tamo.
Naletim na stenu, na sunce, na ljubav, na tugu, a doživljavam samo svoju projekciju stene i sunca, i
ljubavi, i tuge. Samo ponekad nešto uleti u mene direktno bez pridodatih karakteristika. To su retki
trenuci, u kojima se pažnja poklopi s tokom. I to je sve; u tome je tajna metoda.
Pitam ga šta znači plivanje s tokom, kad nije više alegorija. "Zar ne znaš?" Smeje se. - "Kad
plivaš s tokom, ne opireš se. Ne zaostaješ. Ne prestižeš ga. Ne plivaš napred, zato nema napora. Nisi
94
fiksiran, zato te tok ne istiskuje. Svaka situacija, dobra ili loša, utešna ili opasna, svaki događaj,
svako osećanje, sve je deo toka. Pošto plivaš s tokom, ti si reka, i šta se događa, da te život ostavlja
za sobom. Sve prolazi pored: ljudi, ljubav, uspeh, sreća, smisao, sve juri pored. Tok života je strasno
jak. Zanosi te, za njega si prepreka, što se više opireš, tim si veća prepreka, utoliko veći je pritisak
toka. I na kraju će te odneti. Ako misliš da ćeš tada plivati s tokom, grešiš. Tok će te nositi sobom
kao trupac. Plivanje s tokom nije slepo prepuštanje toku, nego aktivna sinhronizacija s njim. Naravno,
u praksi je to teško. Žudiš za sigurnošću, zato odmah sve rediš. Naslutiš sreću, ne želeći da je
izgubiš, s njom se zabiješ u zemlju i panj si. Ego te sve više zabija u korito. Svrha meditacije je da to
prozreš i iskopaš se iz zemlje, prestaneš da budeš panj i plivaš dalje." To zvuči vrlo privlačno,
odvratim; kad duh nije fiksiran, kad pliva s tokom, slobodan je. A na žalost, u moje psihičko tkivo
(kao što mi je sam rekao) urastao je čulni ton kojim vrednujem saznanja i mentalne događaje. Ako
prema njima nisam ravnodušan, doživljavam neke kao prijatne, a neke kao neprijatne. To stvara
konflikte zbog kojih često gubim ravnotežu. Ljuljanje između polova čulnog tona je kao ljuljaška, za
koju sam čitavo vreme privezan. Dok sam privezan, ne mogu da plivam s tokom.
"Što da ne?" - Nasmeja se. - "I ljuljaška je deo toka. Tvoje ljuljanje je deo toka. Uvek ćeš se
ljuljati. Plivaj s ljuljaškom. Kad vidiš šta se događa, kad vidiš samo prazne oblike, biće ti sasvim jasno
da ništa ne postoji samo od sebe, nijedna misao, nijedan događaj, nijedno osećanja. Sve je uslovljeno,
sve je nijansa, stepen, preliv procesa: sve je deo toka. Takođe i ti, posmatrač. Pred tobom je stena
za koju tvrdiš da je bez tvojih projekcija samo prazan oblik. Preseli se u nju."
Pokušavam da se preselim u stenu. Vreme juri mimo (jurim po vremenu) tri sata prolaze, a ja
još uvek tražim način. Kako da postanem "objektivna misao"? Subjekat sam i sve što saznajem
postoji u odnosu prema meni, prema mojoj svesti o sebi kao "ja". Kako da izađem iz sebe?
"Tako da prestaneš da se pitaš kako." - Objasni stari. - "To je najopasnije pitanje. S njim se
zabijaš u zemlju, postaješ panj. I tok te ostavlja za sobom. Nema načina, dopusti da se desi."
Desi se kasno posle podne. Skliznem u stenu i gledam iz nje. Gledam svoje "ja". Vidim da nije
nikakva fiksna jedinica, već samo uzastopnost saznanja, mentalnih događaja, bila, kao grafička
krivulja otkucaja srca,i Moj "ja" je samo tok, proces, komešanje utisaka i odaziva. Postojim samo u
odnosu između svesti i onoga napolju. Sad sam, takođe, i "ja" napolju, i ja sam objekat, subjekta više
nema. Šta sam sada?
Čini mi se da sam svetio. Mirno, sjajno svetio svesti o svemu što se zbiva. Nema straha, nema
smetnji, nema sumnje, sve su samo treptaji procesa. Nema više razlike između onog šta mi se dopada
i onog šta mi se ne dopada: čulni ton, ljuljaška je deo toka.
Ovaj tok, proces mog identiteta, dostupan je samo meni. Iza granice onog šta mogu
posredovati drugima, ja sam sam. Svestan sam da ću umreti. A svestan sam, takođe, da smrt nije
jedino iskustvo, koje je isključivo moje, pošto gane mogu nikom posredovati. I život je samo iskustvo
moga "ja". I u životu sam sam.
Ovo osećanje osamljenosti me ne ispunjava sartrovskom stravom. Suprotno. "Ja" je samo
proces, samo tok, kojim plivam. Sve je deo coka. Takođe, i drugi ljudi. Takođe, i smrt. Nema razloga
za strah, za tugu. Pošto sam sam, večno sam, ništa mi ne treba. Ništa ne očekujem. Prihvatam sve
stoje deo toka. U svojoj samoći ja SAM tok. Moguć je samo odnos sa celinom. Moj duh je slobodan
jer ne prisvaja pravo na život i svet, već dopušta toku da se slobodno kreće.
Duh postaje slobodan kad prestane da zatire ono što jeste.

95
 3

Plivanje s tokom ne traje dugo, samo je munjevita misao, a onda se misao vraća i ego se ponovo
usidri. To je težak metod. Jogananda se slaže. "Najteži. Nije jednostavno doći do stanja nemisli. Još
teže je u njemu ostati. A najteže je živeti u njemu, a istovremeno u objektivnoj stvarnosti, u kojoj
je ego potreban. A upravo to je svrha ovog metoda: plivanje s tokom kao način života."
Molim ga da mi pokaže nešto lakše. "Pa već sam ti" - nasmeja se - "dao sam ti mantru, ne sećaš
li se? "Sećam se, potvrđujem. Reč muholovku. Stavim je u glavu i zamišljam da se misli lepe za nju
kao muve. I kad se zalepe sve, ugasim je kao svecu. To mi se čini čak teže nego plivanje s tokom. Kad
se misli zalepe i muholovku ugasim, pitam se: je li to stanje ne-misli? Pitanje je misao. Hvatanje muva
teče dalje. Ovaj metod mi se čini najteži.
"Jer ne znaš staje mantra. Ne dozvoljavaš joj da postoji. Nije nikakvo čudo, nikakva magična
reč, samo pripomoć za smirenje duha, za ostvarenje prostora, u kome će duh biti bez misli."
Ne mogu da predstavim sebi duh bez misli, odvratih. Šta ostaje kad misli ugasnu? Zar mi nije
ispričao da duh ne može da nade mir jer je duh nemir, jer je duh traženje i ako traži stanje
netraženja, još uvek je nemiran? Rekao je da duh uvek traži, i takode, kad traži nur, njegov cilj je da
ne traži i taj cilj je traženje. A to je koncentracija, to nije meditacija. Mantrom lova na muve tražim
stanje, koje moje traženje uvek nanovo negira. Misao ne može da uhvati ne-misli.
"Naravno da ne može. Ali, može da nadoknadi druge misli. I mantra je misao. Od drugih se
razlikuje jer ništa ne znači. Čist zvuk je. A zašto misliš da mora ostati tajna? Ako je zapišeš, ili je
saopštiš nekom drugom, oduzimaš joj nevinost, namećeš joj odnos. Onda je nećeš više saznavati kao
beznačajni zvuk; pomoću nje ćeš asocijativno biti svestan i nametnutog odnosa i ta situacija će biti
njeno značenje. Neće biti mantra. Njena vrednost je u tome daje zvuk bez značaja. Zagledaš se u
sebe, posmatraš kako se rađaju misli i kad se misao rodi, nadoknadiš je mantrom. Tako se duh
odmori. Produbi se, poveže se svojom osnovom, s čistom svesti, koja je, takođe, kosmička. Božja."
Opet smo na bogu, uzdahnem. Opet na kosmosu. Pa rekli ste, ipak, da je mantra jednostavna,
da je samo pripomoć, a sad opet govorimo o kosmičkoj svesti. Voleo bih da ostanemo na tome što
mogu da vidim i osetim; na sebi. Voleo bih da eksperimentišem sa sobom i na sebi, bez ontoloških
komplikacija bar na početku.
"Naravno" - vragolasto se smeška - "ali to što vidiš i osećaš, nisi ti. To je tvoj umor. Tvoja
lenjost. Kad se odupreš samom sebi, videćeš da se smisao života ne može razlikovati od smisla
vasione. Kako da se razlikuješ kad si deo vasione, posrednik između apsolutnog i relativnog? To ne
znači da moraš relativnu svakidašnjicu da odbaciš. Ako misliš da je to cilj meditacije i joge, i tantre, i
svega zajedno, povlačenje iz sveta odgovornosti u sebe zagledanu samoću, grešiš. Svrha je suprotna,
da se očistiš od smetnji i nanosa i uhvatiš svetlost suštine, pa daje odsjajem preusmeriš u svet
relativnosti. Mantra je sredstvo, oruđe za čišćenje ribnjaka."
Ne mogu da zamislim ribnjak bez vode, odgovorih. Te alegorije su prisutne i logične, ali i dalje
zapinjem o neumitnu Činjenicu da su samo alegorije. Ne mogu da zamislim stanje ne-misli.
"Ne zamišljaj ga" - osmehnu se - " ostvari situaciju, u kojoj će nastati. Kažeš da je voda misao
i da bez vode nema ribnjaka, a ni odsjaja. To nije dobra analogija. Bolje recimo, daje čista površina
stanje svesti bez smetnji i čulno-misaonih naslaga. Duh je zbir misli, a duboke ili plitke su misli o bilo
čemu. Duh je uslovljeni duh, plod iskustva sveta relativnosti. Kad se duh smiri, kad se misli povuku,
ostaje suština duha. Osnova. Platno na kom se duh događa.
I šta posle, pitam se. Šta se događa kad duh, ispražnjen od misli, odsijava čistu svest? Kako da
osetim ovo stanje, kako da ga prepoznam? Čini mi se da je to nemoguće jer kad nekog stanja

96
postanem svestan, svest je misao, registrovanje stanja, a to više nije stanje nemisli. Još uvek sam
svestan nečeg što je plod sveta relativnosti.
Uzdahnu i promeni mesto. "Razgovarajmo o stanju, koje reći ne mogu da izraze. Kako da oko
vidi sebe? To je nemoguće. Već sto puta sam ti rekao da je ovaj put jalov. Prestani da tražiš. To što
tražiš je u tebi sada, ovog trenutka. U pojmovima to ne možeš da izraziš, možeš time da se povežeš
samo iskustveno. Nešto učiniš, nešto se dogodi. Misao ne može prodreti do stanja ne-misli. To stanje
već postoji. U tebi, izvan tebe, svuda. Naravno, to ne možeš sebi da predstaviš. Predstavljaš sebi
samo ono što je relativno, pojedinačno. Ostavi zaključivanje, misaone zbrke, ostavi filozofiju.
Naređujem ti. Zameni je akcijom. Meditacija nije razmišljanje, nije filozofija, već akcija."
Sedim, posmatram. Ne događa se ništa naročito. Rađa se misao, a ostavljam joj slobodu. Ako
se prelije u drugu, u redu. Ne pokušavam daje ugušim, ne pokušavam više da je prilepim na mantru.
Čekam da se mantra pojavi sama od sebe i nadoknadi misao. I pojavi se. Opet nestane, prepusti
mesto misli. Ne pokušavam da je zadržim. Ne pokušavam da je nađem i privučeni nazad. Sama se
vraća. I mantra je misao. A pošto ništa ne znači, ne može da stvori asocijativni lanac. Kad postanem
svestan da mislim, sama od sebe se pojavljuje mantra. Jogananda kaže da je svejedno da li se
pojavljuje ili ne. Slobodna je. Gotovo je nemoguće da se ne pojavi. Ako je nema, u redu je. Doći će
kad dođe. U tome je tajna.
Šta se zbiva? Jogananda mi tvrdi da se na događa ništa naročito. Događa se mnogo toga, ali to
nije važno. Ako se pitam šta se zbiva i razmišljam o tome, to više nije meditacija. Duh se očišćava,
otvara se prema svesti o apsolutnoj suštini, iz koje izviru prostor i vrerae. Duh se otvara
neizrazivom izvoru svega izraženog, povezuje se s večno stvaralačkim. Ali to, uopšte nije važno.
Izdvojenost od svesti o apsolutnom izvoru je uzrok konfliktnog sveta, u kome živimo. Dnevnim
povratkom svom izvoru se duh osvežava, smiruje, sidri u nečem stoje stalno. Duh otvara svoj dom.
To se događa.
Misao je kao mehurić, rada se medu naslagama shvaćenog, doživljenog, naučenog; rađa se i
isplivava prema površini. Kad se podigne, naraste, svesno ga zapažam. A pošto se mehurići stalno
beščujno podižu, nisam svestan da dolaze iz dubine; uočavam ih tek kad su na površini.
Meditiram, šta se događa? Površina se približava dnu. Mehuriće razaznajem sve bliže njihovom
izvoru. Na kraju vidim odakle izvini. I šta se zbiva kad dođem do dna? Povezujem se sa tokom. Plivam
s tokom bezgranične suštine. Ali, to uopšte nije važno. Bitno je samo da sedim, posmatram kako se u
meni rađaju misli, a istovremeno čekam da se pojavi mantra i nadoknadi ih.

Već drugi dan logorujemo u podnožju prevoja. Juče je sunce istopilo sneg, koji je pokrivao
opasnu stazu, ali je u sumrak vetar naneo nove oblake i noć smo proveli u šuštavom muku nevidljivih
pahuljica. Jutro je i sunce opet ljubi obronke. Ako mu oblaci ne kastriraju znake, sutra ćemo moći
dalje. A neizvesno je, ostaje samo čekanje.
Takode, i za Rosinanta. Ne dopada mi se što je sneg prikrio pašnjak uz reku. Nemiran je, ne
može da se smesti; malo se izležava, ponovo se digne, luta, maše repom, čeprka po zemlji, stoji i
zeva, striže ušima, približava se i njuši prtljag, ponovo odlazi. Jogananda me gleda. "Reci mi" - iskezi
se - "ima li razlike između ponija i tebe?"
Nikakve, odvratim. Ako su kategorije samo duhovne tvorevine medu nama nema nikakve
razlike.
97
 "Ne budi tako primitivan" - izgrdi me - "ne sklanjaj se stalno u zagrljaj glupih apstrakcija,
koje ništa ne znače. Šta se zbiva kad poni otkrije da je trava pod snegom? Je li razočaran? Okrene
se prema nama i pomisli: Ova dvojica imaju brašno i grašak i zavidi li nam.?"
Naravno da ne zavidi, kažem. Poni nema svest o svojoj svesti, nije svestan distance između
sebe i sredine. Za njega ne postoji ta distanca. Na izazove okoline se odaziva nagonski i neposredno.
Ako me ritne to nije na osnovu odluke ili po nahođenju; kad me ritne, on je sam taj udarac. A ja imam
svest o sebi i svojoj svesti. Nisam u nagonskom kontaktu sa sredinom, između je moja konstrukcija
stvarnosti.
"Onda ste kao noć i dan." - Reče stari. - "Za ponija trava nije pojam s nizom asocijativnih
mogućnosti. Za njega je trava iskustvo trave: njen ukus, izgled, zadovoljenje gladi. Poni uopšte nije
odvojen od svog iskustva. Poni JESTE svoje iskustvo. A u tebi je nastao raskol. Zašto?"
Čini mi se, rekoh, da je to stepen evolucionog procesa. Nagon održanja je kod čoveka rodio
početke jezika i znanja, započeo je razvoj mozga, koji mu je dao sposobnost pamćenja i mašte.
Čovek je razvio sposobnost da na osnovu pamćenja pripremi odgovarajuće reakcije na izazove.
Nastalo je oruđe. Prestao je da bude svoj čin, postaoje autor, izvršilac. Postaoje subjekat. Odvojio
se od svog iskustva. Čežnja za nerazdvajanjem je ostala u njemu kao čežnja za bogom.
"Prestao si da budeš svoje iskustvo. Postao si "ja" koje doživljava stvari. Stvorio si svet
predmeta, imena i kategorija. To je sigurno bila evoluciona nužnost. Stvari možeš da savladaš i
iskorištavaš. Osećaj da je situacija dobra, čak je povećao razdaljinu. Rodio se ego, nezasiti gospodar
tvojih osećanja i misli. Za ego je sve samo dve stvari: i ljubav, i Bog. Ego je proždirač sredine."
Naravno, potvrđujem. Pošto su stvari njegova projekcija, one su njegova isključiva svojina. A
nisu mera moje ljudskosti. Poezija, muzika, umetnost; religiozni, mistični, moralni impulsi potiču iz
dimenzije, koja nije ego-objektivna, već subjektivna. Zar nije ovo žudnja za autentičnom
nerazdvojenošću za stanjem svesti, u kome "Ja" nije izdvojen iz svog iskustva? Čini mi se da je to
nemir, koji nas nagoni da tražimo, svako nešto svoje, a svako samo osećanje sigurnosti. Taj nemir je
osećanje da smo nešto bitno izgubili ili zametnuli; i svejedno je da li kažemo da tražimo boga, sreću,
duševni mir, afirmaciju, budnost, toplinu materice; to su etikete, koje žudnji lepi ego.
Činjenica je daje čežnja u nama i daje osećamo kao ranu, koju bismo voleli da zacelimo.
Zato sam došao. Sve što se događa između nas, odnos učitelja i učenika, moje vežbe,
meditacije, sve to se događa u egzistencijalnoj dimenziji, koja nije ego-objektivna, već je izraz moje
potrebe da se izjednačim sa suštinom svoje prirode. A jasno je da mi ego pri tome smeta.
"Zašto?" - Prekida me. - "Boji se. Oduzimaš mu vlast. Ego je vrlo detinjast, veoma ljubomoran.
Ja ili ništa, njegova je politika. Sve prisvaja, čak i tvoje oči! Ali, nešto bi već morao da odgonetneš.
Nadao sam se da hoćeš, a na žalost,nisi. Nema ničeg što ne bi SMEO videti ako HOĆEŠ videti.
Nijedno znanje ne treba odbaciti. Kad vidiš stenu i druge predmete kao prazne forme, to ne znači da
gubiš svest. Još si ovde i još posmatraš. Još si ti. Ali drukčiji. Kad vidiš stenu kao prazan oblik, tvoje
se misli, tvoje duhovne projekcije otputuju i gube gravitaciju. Još jesu, ali su prozirne. Kad vidiš
predmete kao prazne oblike, učini ti se daje sve što je, relativno i uslovrjeno. Još je tamo, a prozirno
je, bez snage da ograniči ili prikriju apsolutno. Jeste. Ali tako kao da ga nema. Kao da je ništa.
Šunjata."
To je za mene jedan od najtežih pojmova, kažem. Ništa uvek zamišljam kao prazninu, kao
odsustvo nečeg; samo kao negaciju, kao suprotnost afirmacije; kao relativno ništa.
Čini mi se da je šunjata, Vakuum, Praznina, nešto drugo, nešto što nije umesto predmeta, već je
u njima, suština stvari. A to je teško dokučiti.
"Upotrebićemo trik" - nasmeja se - "reći ćemo duh.
Ubeđen si da je duh nešto. Govorimo o nuli, a postoje ne možeš da dokučiš, reći ćemo duh.
Ego je stvorio distancu između tebe i tvog iskustva. Iz njega se rodila sposobnost zaključivala

98
o pojmovima, koja ti je omogućila da sebi podrediš okolinu. Okolinu podređuješ savlađujući stvari.
Tvoja vlast je u tome da stvarima ne ostavljaš slobodu. Na žalost, podredio si i sebe. Za tvoj ego si
postao "stvar". Tvoja vlast je istovremeno mera tvoga ropstva. A zato nemir, strah, osećanje da ti
nešto nedostaje. Naravno da ti nedostaje! Situacija u kojoj ne bi postojala distanca, koja sve menja
u stvarima. Rekao si nerazdvojenost. i to može biti samo duh. To može biti samo nešto što nije
predmet, što nije nešto što samo postoji. Meditativna stanja su vrata u sve stoje ne-stvar. Kad svoj
"ja", koji je zbir stvari i želja, podrediš, "ne-ja" kad prevazideš ego i očistiš se, duh će zasijati u
tebi kao mesec u ribnjaku. Dok predstavljaš sebi duh kao nešto, on je samo stvar medu predmetima.
Nešto je uvek samo stvar. Samo ništa može biti duh. I duh nije napolju. Ili je unutra. Svuda je.
Takode, u tebi. Ne osećaš li ga?"
Zažmurim i zamišljam da me nešto prožima, nešto nevidljivo, neopipljivo, a prisutno. A to je još
uvek nešto, još uvek stvar. "Podigni ruku" - kaže mi stari - "i prstom pokaži svoje lice. Šta vidiš?"
Prst koji pokazuje na mene, odgovaram. Nasmeje se: "Prst koji pokazuje na tebe? A prst nije
deo tebe? Gde je taj "ti", centar, za koji kažeš da na njega pokazuje tvoj prst?" U glavi je,
odgovaram. U mozgu. "Aha" - nasmeje se - "tvoj mozak si ti. Zašto onda kažeš "moj mozak"? Gde si
ti, koji se obeležavaš kao ja?" U svesti, odvraćam. U svesti, čije je sedište u mozgu. Svest je
svojstvo mozga.
"Neverovatno" -Čudi se - "ti si svest, koja je svojstvo mozga, koji je materijalan. Onda si ti
svojstvo materije? Svojstvo je svesno onoga, čije je svojstvo?" Ćutim. A on nastavlja: "Prstom
pokazuješ u mozak. Ako si u mozgu, moraš znati kako je u njemu i šta je u njemu. A tvrdiš da sebe ne
možeš da vidiš." Ne mogu da se vidim, ponavljam.
"Pa nađi se. Zamisli da je prst, kojim pokazuješ u sebe fantastičan mikroskop. Pogledaj sebi u
mozak. Šta vidiš?" Nerve, vene i krv, odvraćam. Ćelije. Materiju. Molekule. Atome. "Dalje." - Tera
me. Elektrone, odgovaram. Protone, neutrone. Deliće materije. "Gde si ti, koji to vidiš? Gde je tvoja
svest o tome? U delićima materije? Ilije izvan njih? Okolo su samo drugi parčići materije. Gde je
tvoja svest?"
Ne mogu da se pronađem, odvraćani. Znam da jesam, svestan sam da jesam, a ta svest nije u
materijalnim delićima, koji me sačinjavaju, a nije ni između njih. Ne mogu da nađem sedište, centar
svoje svesti, jer je, takode, izvan mene, u svemu stoje u njemu. Ukoliko dublje ulazim u sebe, ukoliko
više idem prema centru, u kome mislim da sam, utoliko više konstatujem da sam ne-stvar. Da ne
postojim. Moja svest je Praznina. Postojim, a moj izvor je u Praznini.
"Onda si ništa" - nasmeja se - "zapamti to. Dva puta na dan prstom pokaži u sebe i idi do kraja,
dok ne nadeš Prazninu. To nije težak metod. A efekat je vrlo blagotvoran."

Posle ručka se ispružismo u senci stene. Opet nešto nije u redu sa svetom i sa mnom, nema
primirja medu nama, u sebi osećam napetost. Kakvog smisla ima da meditiram ako se ne opuštam,
nego sam još napetiji? Jogananda me gleda. Oslanja se na lakat i u očima mu sija opuštenost.
"To je neprijatno" - izruguje se - "takva napetost je muka. Imaš osećaj da se u tebi napinje
neki balon, koji će svakog časa eksplodirati. Toje strašan osećaj. I ukoliko se više trudiš da proces
zaustaviš, utoliko više si nervozan. Meditacijom si postigao suprotnost od meditativnog stanja.
Postigao si koncentraciju bez objekta. Koncentriše se na sebe, sama sebi je objekat. Svest si
promenio u predmet!"
Smeje se i gleda me. "To nije loše. To je napredak. Upao si u zamku. Dobro je da si pao u nju.
99
Sad ćeš znati kako daje izbegavaš ubuduće."
Gleda me i zabavlja se. Smeje se na sav glas. "Zar to nije strašan osećaj? Voleo bi da me
udariš. Da nešto razbiješ. Voleo bi da se raniš, probušiš, da balon splasne. Fiksirao si svoju svest i
zabio je u korito. Nije više tok, vrtlog je, vrti se oko sebe. Tako je ludo skoncentrisana da vidi i čuje
samo sebe. Čini ti se da si na ivici nervnog sloma. Hvata te panika. Pući će ti opruga, izgubićeš
kontrolu. Poludećeš"
Šta da radim, pitam ga. Nešto moram uraditi, napetost raste! Nešto moram učiniti!
A on se ležerno smejulji. "Pao si u jako opasnu zamku. Iz nje će te spasti samo tantra. Klin se
klinom izbija. Ako si meditacijom ostvario koncentraciju, moraš koncentracijom ostvariti meditaciju.
Napetost moraš povećati. Moraš je usmeriti. Moraš je izoštriti. Moraš joj naći objekat. Kad ga nadeš
i usmeriš je na njega, prestaće da se koncentriše na sebe, vrtlog će se odviti, tok će pokrenuti."
Kako to da uradim?
"Recituj" - reče i zlobno se iskezi - "u centru vrtloga tvoje svesti je zvuk. Ne čuješ li ga?
Oslušni. U centru vrtloga vibrira zvuk.
Hamsahamsahamsaliamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsahanisahamsa...
Zažmurt i oslušni."
Drugo ništa. Samo vrtlog svesti koji u jezgru spiralno otiče u crnu rupu. Strah me je da će me
rupa progutati, zato se opirem i u tome otporu je muka, napetost. Onda mi se čini da rupa nije crna,
u njoj je nekakav ritam više zvučan nego vidan, a idućeg trenutka mi već odjekuje u glavi:
hamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsahamsa...
U tome čujem reci staroga Joganande: to je ritam tvoje svesti. To je vrelo. Drugoga nema. Taj
zvuk je sve što postoji." Hamsa hamsa hamsa hamsa hamsa hamsa hamsa hamsa hamsa hamsa hamsa
harmsa... Udaljuje se, ponovo se vraća, ubrzo vibrira u meni bez jasne lokacije, sveprisutan gde god
sam ja i što god sam, tamo je i zvuk. Svaka misao, svaka slutnja, svako raspoznavanje, sve je zvuk.
"Otvori oči." - Čujem glas.
Otvaram oči. Sunce obasjava udolinu, vrhovi se spokojno svetlucaju, Rosinant pase, svuda je
mir i tišina. I u meni. Osećanje je neverovatno. Sve je u redu! Napetost se izvibrirala. To je
neverovatno. To je fantastično!
"Vrlo jednostavo" - smeška se stari - "hamsa je bidža mantra, zvuk, koji je jedan od klica
prirode. Prvo je vibrirao u tebi kao hamsahamsa, a kad se ritam uhvatio, zvučao je i kao sahamsaham
ili sohamsoham. To sam ja, a ja sam on, Bidža mantra ti je usidrila svest, postala je prijemnik tvoje
koncentracije. I to je metod za usmerenje duha. Mantra, jantra, mandala: to su tri svemoćna
sredstva meditacije tantre, koja se od drugih razlikuju po tome da nije prepuštanje, plivanje,
širenje, već centriranje."
Nasmeja se: "Upozoravam te daje tantra na prvi pogled okultistička. Ako ostaneš pri ovoj
oznaci, nikad nećeš dokučiti daje u suštini psihokosmička nauka. Kad postaneš majstor tantre, bićeš
naučnik. Život će biti laboratorijum negativnog i pozitivnog. Kao majstor tantre ćeš biti apsolutno
slobodan."
Namigne mi. "Mantra je akumulator energije. Ponavljanjem stvara se vibracija u tvojoj svesti.
Zvučna vibracija je osnova materijalnosti. Zvuk i oblik su sinonimi i svaki oblik pojavnosti je samo
energetska vibracija određene gustine. Svaki zvuk ima svoj vizuelni ekvivalenat. Ako nisi diplomirani
fizičar, to je možda vrlo komplikovano. To je suština tantra joge. Zvuk je refleks oblika, a oblik je
rezultat zvuka. Sve stoje organsko i neorgansko samo je energetska vibracija u različitim
frekvencijama. Svaka mantra ima svoj ekvivalent oblika, koji se naziva jantra. Mantra je zvuk, seme
božanstva, a jantra je apstraktni geometriski ekvivalenat toga božanstva. Dođi."
Idem za njim prema nanosu snega ispod kamenite litice, koji je ceo dan bio u senci, pa ga sunce
nije moglo otopiti. Zaustavi se i poče štapom crtati po snegu. Onda mi dade znak da pridem bliže.

100
Ugledam ovo:

"Ovo je Šri jantra, simbolični prikaz kosmogeneze tantre. To je E=mc2 tantre, ilustracija
kosmičkog polja u procesu kreacije. Tačka u sredini se zove bindu i predstavlja primami impuls,
primarnu želju suštine za manifestacijom. Na prvom stepenu je bindu jezgro zgusnute energije, seme
kreativnog zvuka, jedinstvo statičkog i dinamičkog aspekta dvojnosti. Bindu je Šiva Šakti, sadrži sve
mogućnosti nastanka i razvoja. Na prvom stepenu kreacije Šakti raste i preuzima oblik trougla
unutar tačke, koji naraste u krug i pojavi se polarizacija Šive-Šakti. Iz međusobnog uticaja statičke
i dinamičke energije nastaju dve nove tačke, koje s prvom ostvaruju primarni trougao, prvi šablon
primarnog impulsa u procesu kreacije. Šablon je znak evolucije i predstavlja kinetički princip
prirode. U tački, koja se na prvom stepenu naziva Para Bindu, preovladuje statički, muški princip
Šiva. Sve šta postoji je plod ovih principa, tačke i trougla, plod ljubavnog spoja Šive i Šakti. Zato je
Šri jantra telo ovo dvoje u spoju, geometriski šablon sveta kakav jeste." Nasmeja se i ohrabrujući
me potapša po ramenu. "Koncentracijom na simboličke odnose između likova spoja prema unutra stići
ćeš do tačke u sredini i tamo ćeš se naći. To je težak metod, podesan eventualno za čoveka, koji je
postigao peti duhovni stepen i svestan je žive stvarnosti iza simbola."
Udaljio se i ostavio me samog s jantrom. Uranjam u njene odnose. Pokušavam da ih zamislim
kao dimenzije prostora i vremena, i materije, i njene dinamičnosti. Za časak mi proleti da je
značenje u estetici simetrija: jantra postaje pulsiranje, ključanje formi iz nule i presušivanje u nju.
To je samo časak, munjevita misao. Postajem svestan daje ispred mene vizuelnokinetička majstorija,
koja skriva u sebi spasilačku snagu. Osećam je kao gustinu svesnog blaženstva, koji u svom vizuelnom
liku zahvata totalnost.
Jogananda se vraća. Stoji pored mene. "Metod je dvostruk." -Reče - Jantra može biti predmet
pribrane usmerene pažnje, pa možeš i da zatvoriš oči i daje pokušaš liniju po liniju, krug za krugom
ostvarivati u duhu. Ovoj vrsti meditacije se kaže vizualizacija. Zatvoriš oči i crtaš jantru na tamu
ispred sebe, dok ne vidiš sve krugove i trouglove najednom i istovremeno sve odnose između njih

101
jasno, do najmanjeg detalja. Vizualizacija je fantastična vežba. Iskusan majstor tantre može da
dočara u trodimenzinalnom obliku sve šta mu padne napamet, ili šta želi prizvati. Majstor je
vidovnjak, prorok.

Kad se vetar utišao i po planinskoj dolini razlila mesečina, hladna tišina neba me ispuni nadom
da neće biti više snega; doći će jutro, prelaz će biti otvoren, popećemo se na njega i preko njega.
Prođe me misao da će sve to završiti. Još mesec, pa će zatim zima pritisnuti i tada treba kući: u svet
televizije, tehnike, privrede, traženja zarade, nesigurnosti, rata. Iz samoće se treba vratiti u
društvo. I šta će sve ovo značiti tamo u obilju drukčijih preokupacija? Neće li sve prebrzo (čak i u
mom duhu) izbledeti u nešto "putničko", epsko, možda zanimljivo, ili bez poruke za tamošnji svet,
koja obavezuje.
"Nešto te muči". - Reče Jogananda, koji zavijen u ćebe sedi pored mene. Da, klimnem. Svest o
bliskom odlasku me tera da vrednujem svoje postupke. Svet, u kome živim, ima sređene pregrade za
saznanja, s kojima ću se vratiti; neću još dobro odahnuti, a sve će već biti klasificirano i spremljeno.
Verovatno će se takav proces pokrenuti i u meni. Kad se vratim u društvo, moj ego će se reafirmirati
u totalitetu svoje strukture. Glupo je da stvaram praznu nadu o njemu: zapadnjački je, naučno-
racionalan, saznajno-zaključni, jevrejsko-hrišćanski. Čini ga sve što čini evropsku filozofiju ovog
trenutka: Darvin, Frojd, Njutn, Marks itd. To je osnov mojih odaziva na životne impulse, moj način
savladavanja sredine.
Naravno, nešto je u meni, što nije deo priučene strukture. Takode i u drugima, ne samo u meni.
Ta podsvest me ispunjava osećanjem krivice, jer mi se čini da sam je izdao, suviše udaljio od nje. To
je izvor čežnje, koja me je dovela do njega. Tražim integraciju između razuma i podsvesti, ljudsku
celokupnost. A ako je sve ovo što ovde radim, privatna stvar, koja drugima ne može biti od koristi,
sve je samo pustolovina. To me plaši. Bojim se da će sve što se sa mnom dešava, postati samo slika na
zidu muzeja sećanja.
"Tako razmišlja tvoj ego" - izjavi - "za njega mora biti sve korisno: istina, Bog, sve. Ako nije
korisno, onda je greška. S onim šta nije korisno, ne zna šta da radi. Zašto meditiranje, zašto
smrzavanje u planinama, zašto tantra, zašto sve to? Ako nije korisno, zašto? Odgovor je strašno
jednostavan, a sram te je da mu pogledaš u oči. U tebi je želja da se povežcš s odbačenom polovinom
svoje prirode. To se ne stidiš da priznaš. Zvuči "psihološki". A ne usuđuješ se da priznaš sebi da je to
želja za Bogom, želja za dušom. Ono šta tražiš je ono šta ti nedostaje. A to je Bog. Kad budeš sebi to
priznao, oslobodićeš se najveće prepreke i tada će biti lakše."
Ne usuđujem se da to priznam, odgovorim. Bojim se društvene osude. Moj svet je racionalan,
evolucijski, naučan. Iako mi se čini jednostran, ne usuđuješ se da mi u njemu nedostaje Bog. Kad bih
za Boga mogao naći mesto, racionalno opravdanje, onda možda. Osnovni impuls mi razotkriva da um
nije dovoljan; a isto tako snažan impuls me sprečava da prihvatim koncepciju, koja nije "naučna".
"Zašto bi Bog bio nenaučan?" - Smeši se. - "Nije u skladu s Darvinom, s principima evolucije?
Život je borba za opstanak. Održe se samo vrste, koje se najuspešnije prilagode okolini. Koliko
uspešno se prilagodio čovek? Prilično loše. Oslanjanje na um ga je dovelo u položaj kad može
pritisnuti na dugme i zbrisati s površine zemlje sebe i pridružiti se fosilima drugih bioloških vrsta,
koje se nisu znale prilagoditi. Ovog trenutka neko može pritisnuti na dugme i svi odosmo. Stojimo na
pragu završetka istorije. Na kraju Kali Juge. Ko još nije shvatio da nas može spasti samo Bog,
pripada jučerašnjoj generaciji. Ko je shvatio, ali se ne usuđuje naglas reći, kukavica je i kriminalac."
102
 Da, potvrđujem, položaj JESTE takav, a ipak ima istorijsko-političke uzroke, zato mi se čini
da ga može spasti samo društveno-politička akcija.
"To su zamke, prijatelju moj, zamke." - Postade nestrpljiv.- "Ne vidiš li kako su prozirne? Kako
da društveno-politička akcija razreši položaj? Ova situacija JESTE dništveno-politička akcija. Ne
upadaj u tako glupe zamke. I društveno-politička akcija ne izrasta iz ničeg. Kumuje joj ego, razum-
bez duše. Društvo je samo zbir pojedinaca. TI si poprište, na kome se vodi borba za mir, za spasenje
čovečanstva. U tebi je ego, koji je ostvario taj položaj i samo u tebi je duša, koja može da ga
razreši. U svakom čoveku, naravno, je isto, ali ono što se tebe tiče je samo u tebi. Bog je milostiv i
oprašta. Šta će drugo? Bog nije agresija, osvajanje, nepoverenje, strah. To su osobine ega Zato sam
rekao: ne pitaj se šta je Bog jer je to pitanje ega i na njega nema odgovora. Upitaj se: šta sam ja.
Zagledaj se u sebe i pitaj se šta sam ja? Kad otkriješ bićeš bistar kao površina jezera i u tebi će
zasijati Bog. Ne odlazi. Korak je potreban sada, ovog trenutka. Sutra će biti kasno."
Svestan sam toga, odvratim. Priznajem da... "To nije dovoljno" - prekida me - "napravi korak.
Ko će ga napraviti ako svako čeka na drugog? Korak mora biti praktičan, mora biti čin, šta će ti reći?
Bog se mora vratiti, otvori mu prozore i vrata, pusti ga u sebe. Samo Bog te može izlečiti. To nije
obična bolest, ova tvoja bolest. Luđak ne zna da je poludeo. Psihopati se čini njegov svet potpuno
logičan i razuman. I to je istina sveta u ovom trenutku. Sve je logično i razumno. Ali, to je stanje
psihoze. Čovek se odrekao polovine svoje prirode i poludeo. Ti si, takode, poludeo. Ako se nadaš da
kraj neće doći jer će preovladati "razum", haluciniraš. Bolestan si isto kao i većina ljudi. Razum, koji
isključuje Boga, je bolestan. Naravno, u tebi se sve opire i to je normalno. Teško je priznati da si
glup jer si pametan. Razum, gospodar jezika, to raspoznaje kao protivurečnost. Hipnotisan si.
Umesto boga ljubavi i opraštanja vidiš svuda samo razum. Ne vidiš kako te je osvojio i zarobio? Ako
nešto nije razumno, onda je nerazumno, i to je po definiciji psovka, pa je automatski negativno.
Razum može biti samo deo božjega u tebi, a božje u tebi ne može biti deo razuma jer veće ne može
biti deo manjeg. Razum je prisvojio ulogu, koju ne može da savlada, zato se mora vratiti Bog da
zbrku raščisti i postavi stvari na mesto."
Kakav Bog, pitam ga. Bog ili religija?
"Pa nije neophodno da ga nazivamo bog. Ako budi pogrešne asocijacije, nazivamo ga drugačije.
Važna je funkcija, a ne ime. Svejedno je kako zamišljaš boga. Ako bi voleo da je bog ljubavi i
opraštanja samo deo psihe, koji je razum odbacio, zatamnio, nema u tome ničeg loše. Svejedno je
kako boga zamišljaš. Važno je da u sebi stvoriš površinu, koja može da primi boga. Kad se po tebi
razlije svetlost, u njenom sjaju će se kupati i razum. To je neophodno. Tada ćeš biti stvarno razuman
i prst će se skloniti sa smrtonosnog dugmeta. Samo tada."
Bojim se, odvratih, da za ovako nešto nema istorijske osnove. Istorija je redosled konflikata, u
kojima je na kraju uvek preovladalo nasilje...
"Razum se brani. Prikazuje ti istoriju na svoj način. Kaže da je nasilje jače od ljubavi, pa ti je
zato potrebna zaštita i u strahu od napada ćeš na kraju napasti. Razumje u želji da sačuva apsolutnu
vlast, postao nerazuman. Položaj, koji znači kraj, razrešiv je samo "nerazumski": s ljubavlju,
opraštanjem. Poverenjem. Slobodan duh se ne brani od Boga. Slobodan duh je božji. To je
sušastveno. Sve što radimo je praktično. Meditacije, joga snova, tantra - to su praktični, fiziološki
metodi za stvaranje prostora, po kome se može razliti svetlost ljubavi i praštanja. Ako se stidiš da
priznaš da tražiš Boga, ako se bojiš da ćeš ispasti smešan jer su sada u modi drukčiji izrazi, možeš
reći da tražiš duševni mir, ili sreću, ili sposobnost življenja bez iluzija. Lepotu. Znanje. Istinu.
Dovoljnoje kostima u jezičkoj garderobi. A ako to što tražiš, pogledaš bez odeće, moraćeš priznati
da tražiš ono što postoj. I ako Bog postoji, ne može biti drugo nego to što jeste. Reči uopšte nisu
važne. Važno je samo da uradiš nešto konkretno u ovom trenutku i izlečiš se. Sada. Trenutak
spasenja je ovde i sad."
Ne znam, uzdahnem, ne znam. Tako lepo zvuče te reci. Ljubav i praštanje. Vrlo utešno zvuče. A
103
koliko je ljubavi i praštanja u prirodi? Priroda je puna konflikata...
"Naravno" - opet me prekine - "prirodni konflikti su deo prirodnog toka, podržavaju ga,
omogućuju ga. I konflikti medu narodima, medu ljudima. Ali čin, koji uništi svog stvoritelja, nije
prirodni konflikt. To je samoubistvo."
Muk. Senke planina. Zurimo u nebo. Toliko zvezda. Toliko zvezda. Beskonačnost... "Interesuje
li te astronomija?" - Pita me. Veoma, odgovaram. Oduvek. "Jesi li čuo za zvezdu Sirijus?"
Jesam, potvrđujem. Veoma je neobična. Blizanac, dve zvezde, Sirijus A i Sirijus B, koja kruže
jedna oko druge. Njihove gravitacione sile su izjednačene. Privlače se jednako snažno, kao što se
odbijaju.
"Sličan sistem imaš u sebi. Jedna zvezda je ego. Druga je duša. Dok su jednako snažni, kruže
jedan oko drugog i u tebi je ravnoteže. A sistem se u čoveku pokvario. Ego i duša su izgubili
međusobnu privlačnost. Ego se naduvao. Postao je abnormalan, odbio i zasenio dušu. Ono što ti
nedostaje, ono što nedostaje modernom čoveku jeste duša. Samo kad su ego i duša jednako vredni,
jednako snažni, otvoreni međusobnim uticajima i korekcijama, ali jedan ni manje ni više nego drugi,
samo tada ćeš biti normalan i zdrav. Gde je tvoja duša?"

104
Jugomistik
na
leđima
jaka

Probudili su me prigušeni glasovi. Neko je prošao pored šatora i udaljio se. Čuo sam smeh
muškaraca. Ponovo je sve utihnulo. U tišini jutra je ležala napetost. Priviđenja, pomislio sam i počeo
da tonem nazad u san. Tada se kroz otvor na ulazu šatora probila svetlost i u unutrašnjost je
radoznalo zavirila glava neobrijanog goranina. Uplašen sam se trgao i podigao na laktove, a glava je
otvorila usta, dunula i sklonila se. Čuo sam smeh i korake, koji su škripali kao po snegu. Izgnjurio sam
glavu napolje i oči su me zapekle: sve je bilo meko, belo, noćas je ponovo padao sneg. Obronka je
pokrivala vlažna magla.
Na obali reke sam ugledao gomilu nepokretnih Jakova. Nešto se dogodilo. Osećaj je bio sličan
trenutku kad se noću probudiš u nepoznatoj sobi i u mraku ne nalaziš izlaz, gde si navikao. Okrenuo
sam se. Petnaest metara dalje u snegu je stajao raširen trorogi šator, koji je bio pet puta veći od
moga. Ispred njega su stajala četiri crna jaka s drvenim sedlima na leđima. Natovarili su ih ljudi u
kožusima. Joganandi, Rosinanatu i mom prtljagu nije bilo traga..
"Hej!" - Uzviknuo sam i zateturao prema nosačima. Bio sam ubeden da su mi ukrali naprtnjaču i
namirnice.
A medu paketima i korpama, koje su stavljali životinjama na leda, uzalud sam tražio džakove,
koje sam s Joganandom kupio u Padumu. Jedan od nosača, star, sed Tibetanac u kožnim pantalonama
i sa cmoplavim šeširom na glavi, oholo me je pogledao i nešto rekao. Ostali su udarili u uvredljiv
grohot. Moja naprtnjača, uzviknuo sam na engleskom, moja naprtnjača! Gde je moja naprtnjača?
Smeh se ponovio; iz izboranih, preplanulih lica su me posmatrale i merkale oči.
Požurio sam prema steni, ispred koje sam dan ranije meditirao i obišao je u glupoj nadi da su
iza nje Rosinant i Jogananda s prtljagom. Ništa. Satorčić, koji je stajao nasred snežne čistine, bio je
jedini dokaz da ne sanjam.
Srce mije luđački tuklo. Zagledao sam se po čistini u maglovitu daljinu. Ništa, jedino jakovi uz
reku. Jedan od goniča je sa štapom u ruci krenuo prema njima, bez sumnje u nameri da ih dovede u
logor. Sve je nestalo: odeća, lekovi, beleške, filmovi, namirnice! Jesu li to samo snovi jogija? Zatvorio
sam oči i napinjući se pokušao da se probudim.
Kad sam ponovo otvorio oči, bilo je sve isto kao i ranije. Rosinant se pretvorio u osam jakova,
Jogananda u pet tibetanskih goniča, a moja naprtnjača u šaren trorogi šator.
Iz njega je u tom trenutku izašao visok, krivonos muškarac evropskog izgleda. Obučen je bio u
debelu prošivenu vindjaknu i crne vunene pantalone. Na nogama je imao planinske čizme do kolena, a
na glavi gnezdo kovrdžave kose, koja mu je napred dopola pokrivala čelo, a pozadi je čupava padala
preko okovratnika. Prišao je goničima i prokontrolisavši šta rade nešto im rekao. Ponosni gorani su
pognuli glave i pojurili prema jaku, koji je već bio natovaren, i počeli da razvezuju konopce i ponovo
raspoređuju džakove.
Muškarac je s rukama u džepovima krenuo prema meni. U njegovoj pojavi je bilo nečeg
umirujućeg. Ne samo zato što su ga divlji gorani očigledno slušali, nego i zato jer je usred moje
zbunjenosti bio nešto poznato i srodno. Zaustavio se ispred mene i zadubio u moje oči, a ispod
negovanih brčića mu je zaigrao topao smešak.
"How are you" - rekao je s američkim akcentom - "my name is Henry Napoleon Alexander.
"Snažno sam stresao pruženu ruku i rekao mu ko sam i odakle. "Jugoslavija?" - Odmerio me je u

105
neverici. Gledao me je kao da je ubeden da sam špijun; zašto bih se inače potucao po planinama uz
kinesku granicu. Proželo me je da je možda on špijun.
"Tvoj konjovodac je sinoć otišao." - Rekao je. "Moj konjovodac?" -Skoro sam se proderao na
njega. "Stari" -kazao je- "stari lndijac u žutom kaputu. Kazao je da se vraća u Padum, a tebe neka
đavo nosi." Izraz moga lica ga je očigledno zabavljao. "Svi su takvi nepouzdani. Čim otkriju tvoju
slabu tačku, počnu da te pljačkaju i iskorištavaju. Zato ja postupam prema mojim vojnički -jedan
propust i ja ih oteram". "A šta je s naprtnjačom?" - Upitao sam hrapavo; jedva čujno. - "Imao sam
naprtnjaču, pa je li stari uzeo i nju?
Henri Napoleon Aleksandar me je obgrlio oko ramena i poveo prema šarenom šatoru.
"Naprtnjača je ležala nasred čistine. Pokrivena snegom. Odneo sam je pod strehu." Ušao je u šator i
vratio se s mojom naprtnjačom. Odmah sam primetio da su kopče zategnutije nego obično. Neko je
otvarao i pregledao sadržinu. Uopšte nisam sumnjao da je to bio Henri Napoleon Aleksandar. U tom
času meje zahvatila takva radost pri pomisli da nisam izgubio svoje beleške da sam poželeo da
vrisnem i nije mi padalo na pamet da Amerikancu ma šta prebacim; zgrabio sam njegovu ruku i snažno
je protresao. "Da ne zaboravim" - iznenada je rekao i otišao nazad u šator. Vratio se noseći mrke
pantalone. Gurnuo mi ih je u ruke. Šavovi su na nekim mestima već popustili, niti se prekinule i
ofucale, pa su se deset dana stare pantalone raspadale. "To mi je dao" - izjavio je Henri - "i kazao je
nešto, ne sećam se tačno šta, da ne vidi mogućnost da se pantalone same zašiju. Pravi čudak taj tvoj
konjovodac, gde li si ga našao?"
Stegao sam pantalone ispod pazuha, dohvatio ručku od naprtnjače i odvukao je do svog šatora.
Zavukao sam se unutra, kao što se ranjena zver zavlači u svoj brlog. Glavu sam zabio u vreću za
spavanje jer sam želeo da se sakrijem pred svetom kao dete, koje kad stisne oči veraje da ga niko
ne vidi. A u mraku je svetlela lampa i u njenom odsjaju je u mene zurilo lice starog Joganande. U
njegovim očima sam raspoznavao razočarenje, koje se pretvaralo u suzdržani bes. Žao mije da ne
mogu da se oduševim rezultatima tvojih napora, govorile su. Pokušao si, nisi uspeo, a ja imam drugog
posla. A u osmehu ispod nakostrešenih brkova sam pročitao nešto drugo: strpljenje koje je prelazilo
u razumevanje i saosećanje. Nije sve izgubljeno, govorio je smešak. Odlaskom ti pružam poslednju
priliku. Nemoj je prokockati, kao što si prokockao sve druge.
Ovde i sada, buknulo je kroz mene. Ukoliko moje vežbe nisu bile mazohistička onanija, njihov
značaj se mora manifestovati ovde i sada, u času kad me razdire. Je li bilo samo (prevashodno)
vežbanje u ravnodušnosti, u engleskoj flegmatičnosti, koja zna ispred svake emotivne bure da zalupi
vrata i prozore sačeka da se bura izduva? To sigurno nije joga, ovakve zatiranje prirodnog u duši.
Nije svrha povlačenje u pasivnost i ravnodušnost, svrha je život, plivanje sa tokom u stanju pažnje
za sve što se događa. Tuga je tuga, muka je muka, očajanje je očajanje. Sve drugo bi bilo laž i
pretvaranje. Svrha joge je da me spase od straha pred osećanjima, koja su moj život. Osećanja su
cvetovi lokvanja u meni, samo koliko im dozvolim cvetanje i rast, lokvanj će se otvoriti, samo onda:
pozdrav dragom kamenu u lokvanju!
Da li mi je to rekao? Rekao mi je da se varam ako očekujem da ću nešto naučiti iz njegovih
reci. Jedino događaji će me naučiti. Razočaran me je ostavio i otišao bez pozdrava. Napravio je gest.
Igri života me može naučiti samo ako se igra sa mnom. Napravio je gest izazova, ponudio mi da
otkrijem ko sam i šta sam, da otkrijem da li su moji napori, ipak, urodili plodom.
Sedim, posmatram. Šta se događa u meni? Poniženje što mi je vratio pantalone, koje sam mu
sašio pre deset dana? Pa, ja nisam i ne osećam se krojačem, koji treba da oseti profesionalnu
sramotu. Oseća li se u meni ponižen istraživač, koji u šivenju pantalona vidi simbol svog oslobođenja,
a u Joganandinom odbijanju negaciju svojih napora, pokolj svojih nada? Obojica su poniženi: krojač,
koji je sašio pantalone i krojač, koji kroji svoju slobodu. Ali, ja nisam ni jedno ni drugo. Ko oseća
strah, koji me čitavog paralizuje, strah deteta koje je u mračnoj šumi izgubilo toplinu majčinog
dlana i ne zna put, a užasava se od zveri? To dete je u meni i boji se kao nikad ranije. Izgubilo je
106
vodiča, izgubilo je ruku na koju se oslanjalo. Ipak, ja nisam ovo dete. Vidim da je u meni i znam šta
oseća, a ja sam izvan njegovih osećaja, nešto drugo, iako su njegova osećanja u meni.
A ko je taj koji se oseća prevarenim, moralni trgovac, koji se prema (svojim) pravilima
partnerstva dogovorio za saradnju, napravio ugovor (tako je bar mislio) i sad oseća moralno ogorčen
je jer je partner bez upozorenja povukao svoj kapital i svoju sposobnost i ostavio ga na cedilu; jesam
li to ja, ovaj etički čistunac, koji od drugih očekuje da se ponašaju onako kako bi on voleo da se
ponaša prema drugima (iako za sebe stalno nalazi opravdanja zašto ne može)? I ovaj trgovac je u
meni, a ja nisam on.
Ko se, dakle, oseća odbačenim - ako nisam ja, ko? 1 ako nisam ja, šta ja osećam? Navikao sam
na red, odjednom ga nema više! Svoj odnos s Joganandom sam ugradio u svoje oslobađanje, a sad ga
odjednom nema više! Je li se povukao zato što sam pravio greške, zar mi to nije mogao drukčije reći?
Sad ne mogu da se zavaravam da se nešto događa i da teče proces oslobađanja. Istina mi je
suviše blizu, bode mi oči. Događam se. Ja sam tok, proces, komešanje utisaka i reakcija. Dok sam
toga svestan, svoj sam saveznik.
U samoći snežne tišine sam ugledao sliku svoje unutrašnjosti. Duh obasjava materijalnost, kao
sunce krajolik, i čini je onakvom kakva jeste: samotnom ako je usamljen, pretećom ako se boji. Svako
stanje je samo onakvo kao mi ga razotkriva percepcija: ako je nemir, jeste nemir, ako je strah, jeste
strah, ako je negacija, jeste negacija. To je krdo mog ega, koje traži ispašu. Nema smisla da ga
gonim. Gladno je. Ako mu ne pružim prostor u kome će se nasititi i izdivljati, počeće da gazi po meni.
Muka mi nije minula, virila je u meni, ali me nije preplavila, postao sam korito i u njemu se penuša.
Izvukao sam se iz šatora i osvrnuo na logor tajanstvenog Amerikanca. Pogledao sam uokolo. Na beloj
čistini su bile samo tri stvari; moj šator, naprtnjača i ja. Henri Napoleon Aleksandar sa svojim
karavanom jakova i goniča rasplinuo, kao daje bio samo privid, ili je (mnogo verovatnije) otišao i
utonuo u maglu, koja se s obronaka širila preko čistine.
Stajao sam u snegu. Kašljucajući i u groznici. Bez hrane. Bez cilja, bez snage. Vuk je zavijao.

Izvukao sam nož i čekao ga napeto prisluškujući da bih uhvatio zvuk šapa s kandžama u mekom
snegu pre nego što senka sukne prema meni, odlučan, sasvim prirodno, da se branim do poslednjeg
komadića mesa na kostima, do izginuća vuka. Moj duh je bio oštar kao nož, koji sam stezao u šaci. Ego
se povukao iz centra, pobegao sa bojišta. Još sam osećao njegov pritisak alt bio je udaljen i zamukao,
beznačajan. Sam sam čekao na vuka, naslednik sveta, svet. Bio sam trenutak i u trenutku miran,
napet, ali miran, posmatran i posmatrajući, događaj i svest o događaj u, gotovo da sam igrao i
posmatrao sopstvenu predstavu, igrao bez svesti o sebi kao svojoj publici, posmatrao bez
vrednovanja, oboje čisto, prazno, bez projekcija.
Osetio sam luđačko, žestoko osećanje slobode. Osećaj da sam krug energije, koji izbacuje iz
sebe, u sebe, i stvara sve što mi se prikazuje kao svet i život. Svet je moj dom, osećao sam. Ovakav
ili drukčij i, svet je moj dom i sve šta se događa (sa mnom, meni, bez mene) događa se kod kuće,
sveje u redu, prihvatljivo, samo maskarada na dan karnevala, samo fantastična avantura, koja me
oduševljava i ispunjava nestrpljivim očekivanjem onoga šta će se desiti; sve samo čarobna bajka, koju
preživljava i otvorenih usta sluša dete u zapećku.
Umesto vuka iz magle ukazao se konjanik na kratkonogom poniju, sedi Tibetanac u kožnim
pantalonama i sa tamnoplavim šeširom na glavi. Na vodici je za sobom vukao još jednog ponija, bez

107
sumnje za mene i kad je sišao iz sedla, krenuo je prema šatoru izgovorivši jednu jedinu pišljivu
englesku reč: "Come". Nisam nimalo oklevao; rasprenuo sam šator, savio vreću za spavanje, vezao je
uz naprtnjaču, položio naprtnjaču na ponija, uspeo mu se na leda, sagnuo se i uz napor podigao
naprtnjaču u krilo, nespretno je premestio na ramena i već je izborani Tibetanac, koji me je
podsećao na glumca Entoni Kvina, okretao ponija u pravcu iz kojeg je došao i već sam jašio za njim
kroz vlažnu gustu maglu. Henrija Aleksandra je očigledno zapekla savest i odlučio je da me povede
sa sobom ili da mi prepusti jednog od jakova da odem svojim putem.
U tom času me je probolo saznanje da više nemam puta. Jogananda je bio moj put, moj pravac.
Ptičica je ispala iz gnezda pre nego što je naučila da leti. Preplavio me je užas. Bio sam - ne samo u
planinama, nego u sebi, izgubljen u opasnoj divljini svoje psihe, bez smera, bez oslonca, s vukovima
koji su vrebali na mene. Zavrtelo mi se i tresnuo sam na zemlju.

Kad mi se povratila svest, nad sobom sam ugledao krov šatora. Ležao sam na ležaju. Grejala me
je neobična grejalica na gas, koja je šumela i plavičasto osvetljavala unutrašnjost. Na sred šatora je
na izviđačkoj stolici na rasklapanje sedeo Henri Napoleon Aleksandar i nešto zapisivao. "Aha." -
Nasmešio se ohrabrujući me.
Ustao je i sagnuvši se prema torbi na drugoj strani šatora, izvukao limeni lončić i prišao
plinskom plameniku, na kome je stajao crveni limeni čajnik. Nalio mi čaja, koji se isparavao, i doneo
mi ga do ležaja. "Pij" - kazao je - "a onda lekovi."
Kakvi lekovi, uzviknuo sam, pa nisam bolestan! Stavio mi je ruku na čelo. "Jako si vruć" - izjavio
je - "četrdeset stepeni. Dobio si upalu pluća." Tada me je spopao kašalj i u leđima me snažno
probolo; osetio sam da se kupam u znoju. O bože, pomislio sam. 0 Bože, šta sada?
"Ne brini se ništa." - Rekao je i sebi natočio čaj. Ponovo je seo i srčući čaj gledali smo se, ja
na njegovom ležaju ispod dvostruke vreće za spavanje, fantastične vreće, mnogo bolje od moje, a on
s laktovima na kolenima i nagnut prema meni. "Imaš sreću da je magla" - rekao je - "danas sam hteo
preko prevoja, ali su se goniči usprotivili. Verovatno je stvarno suviše opasno. Nadam se da će se
magla podići bar tokom noći."
Posegao je u torbu iza sebe, izvukao bocu viskija, nalio ga sebi u čaj, a zatim se sagnuo prema
meni i ispružio ruku. - "Uzmi" - rekao je ponešto nestrpljivo. Oslonio sam se na lakat i pružio mu
lončić; nagnuo je bocu i zlatna tekućina je zagrgotala u čaj. Kad sam pokušao da povučem lončić
nazad, pritisnuo je grlo boce na ivicu i zadržao ga. "Čekaj" - rekao je i dolio - "najbolji lek." -
Zasmejao se i dvaput snažno potegao iz boce.
Hteo sam da ga upitam šta bi uradio da ga magla nije zadržala u podnožju prevoja, da li bi me
pustio na čistini, iako je znao da sam ostao bez namirnica? Ali pod uticajem topline od alkohola, koja
mi se razlila po telu, učinilo mi se takvo pitanje nevaspitanim. Zahvalno sam pomislio da se pojavio
kao anđeo čuvar u najtežem trenutku. U plavičastoj svetlosti grejalice na gas ponovo mi se učinilo da
je sve to priviđenje i da Henri Napoleon uopšte ne postoji.
Našalio sam se kako Amerikanci imaju neobična imena; pre nekoliko godina sam sreo
psihoterapeuta, koji se zvao Hans Vunderbar. "To nije ništa" -nasmejao se- "ja sam pre više godina
sreo Jugoslovena, koji se zvao Boring Dimitridževik. A koje još čuo tako nešto bez veze kao što je
Evald Flisar!" Odgovorio sam da se prvi verovatno zvao Bora Dimitrijević, a što se tiče drugog,
između Mure i Rabe ima dosta Flisara, možda zna gdeje to; ukoliko mi je verovati starijem bratu bili
smo svojevremeno splavari u Koruškoj, ako možda zna gde je to; na nemačkom jeziku je Flusseri; u
108
vreme protivreformacije smo se, pošto smo bili protestanti, sklonili u Mađarsku, gde smo postali
Fliszeri, a još uvek nije jasno kako su moji dedovi i pradedovi ponovo postali katolici. Činjenica je,
dodao sam, da moje ime nije izmišljeno - kao što je verovatno njegovo.
Posegao je u džep, izvukao pasoš, otvorio ga i turio mi ga pod nos. U njemu je razgovetno
pisalo: Henri Abraham Napoleon Aleksandar. "Abraham?" - Nisam mogao da se odbranim od smeha.
Sklonio je pasoš i gucnuo gutljaj viskija. "Svemu je kriv moj deda, Jevrejin iz Odese, koji je u
Ameriku doneo, osim praznih džepova, jedino svoje snove. U Odesi je, naime, ustanovio da je sva
tajna uspeha u imenu. Ako ti je ime Aleksandar, brže ćeš postati ruski car nego ako se zoveš Šlomo.
Ako si Šlomo nećeš tako brzo postati francuski car kao kad ti je ime Napoleon. A ako ti je ime Henri,
pre ćeš postati Henri VIII nego ako se zoveš Šlomo. Ili ćeš postati bar Henri Ford i umesto Šest
žena imaćeš šest milijardi dolara, a to, takode, nije loše. A ako si loše sreće da se zoveš šlomo
Cukerman, ostaćeš u najboljem slučaju siromašan sin siromašnog krojača u Odesi, osim ako ne
emigriraš u Ameriku. Kad su zvaničnici posle iskrcavanja upitali dedu za ime, on je opalio: Henri
Abraham Napoleon Aleksandar. Abraham je dodao iz poštovanja prema novoj domovini jer je na
brodu slušao o Linkolnu i odmah ga uvrstio medu idole. Čarobnom kombinacijom je deda u Americi
uspeo i posle njegove smrti su moji roditelji preuzeli tri dobro uvedene apoteke. U spomen na
preduzimljivog dedu svog prvenca su nazvali Henri Abraham Napoleon. Ovog koji je zbog
nepažljivosti tri apoteke sveo na jednu i sad sedi pred tobom."
Nasmejao se i nalio mi još viskija. Razgovor je potekao. Poverio sam mu da Jogananda nije bio
moj konjovodac nego guru. Ukratko sam mu opisao događaje poslednjih nedelja, a on me je slušao s
interesovanjem. "Ko bi pomislio" - odjednom je uzviknuo - "da se i neki jugoevald usuđuje da upušta u
takve stvari." Još smo pili i razgovarali. Na kraju sam utonuo u grozničav san, koji nije trajao duže
od dva sata; kad sam otvorio oči Henri Napoleon je klečao ispred ležaja pripremajući se da me
probode ogromnom injekcijom.
"Šta je to?" - zakukao sam odmačući se. -"Penicilin." -Odvratio je. "Ne znam kako lečite upalu
pluća u Jugoslaviji, mi u Americi smo napredni i upotrebljavamo penicilin." "Pa, nemam upalu pluća." -
Bunio sam se i užasnut zurio u dugu iglu. "Zasad ne" -primetioje- "a da li bi voleo da je imaš?" Bolje
ne. "Onda se lepo okreni i pokaži mi svoju jugoslovensku guzicu." - Namignuo mi je.
Okrenuo sam se na trbuh, otkopčao pojas i otkrio zadnjicu. Osetio sam kako je igla probola
kožu i polako kliznula u meso, a zatim se naglo izmakla, bez bolova, brzo, spretno, profesionalno.
"Raduj se da je samo igla a ne nešto veće." - Neukusno se našalio.
Nasmejao sam se i izašao iz šatora. Napolju je razgovarao sa goničima, koji su počeli nešto da
vuku i premeštaju; jedan je malo posle toga upao u šator i stavio na zemlju tešku torbu. Pogledom me
je iznenađeno ošinuo i vratio se natrag napolje. Henri Napoleon se vratio, prerurao po torbi i
izvukavši dve okrugle konzerve, spretno ih otvorio i postavio ispred mene. U jednoj je bio zapapren
meksikanski pasulj. U drugoj je bila pileća džigerica. Pronašao je kašiku i stavio mi je u ruku.
"Kavijara nema" -razvukao je usta- "ali je ovo tipično američko. I još košer ako si možda
Jevrejin. Odgovorio sam da nisam uprkos svojoj ahasferskoj naravi. Apetit nisam imao, ali i jedno i
drugo, a posebno je pasulj bio ukusan, pa sam jeo, mljackao i coktao dok obe konzerve nisam
ispraznio; gotovo sam bio zbunjen zbog svoje halapljivosti. Henri Napoleon me je gledao uz očinsko
odobravanje. "Još poneka kap" - izvukao je bocu - "ne smeta ako je ispraznimo jer imam još četiri."
Razgovarali smo do večeri. Nekoliko puta je izlazio iz šatora i gledao da li se magla razrađuje,
a svaki put se vraćao smračenog lica; na kraju se pomirio da će morati da pričeka do idućeg jutra. "
Pa i bolje je tako. Bar ćeš se odmoriti i stati na noge da me mnogo ne gnjaviš." Upitao sam ga gde se
uputio. Ćutao je, pa sam stekao utisak da mi ne želi reći. Možda mi nije verovao, a možda je stvarno
bio špijun.
"A ti?" - Izazivački me je pogledao. Ispričao sam mu da sam sa Joganandom čekao da sunce
otopi sneg na prevoju, a onda bismo se preko njega spustili u dolinu na drugoj strani. Tražili smo
109
lamaseriju, u kojoj se navodno sastaju tantristi, stari me je hteo da uvede u manje poznate tajne
tantrističke joge.
Stekao sam utisak da su ga moje reci oneraspoložile, sklanjao je pogled i krpicom predano
čistio otvarač za konzerve. Upitao sam ga da li je čuo za jogu tantre. Dugo je ćutao. Zatim je bacio
otvarač u torbu i isprsivši se počeo da govori. Rekao mi je da u svojoj jugonaduvenosti ne
uobražavam da sam jedini koga interesuje tibetanski budizam. On je već sve to obavio, deset godina
dolazi u ove planine, imao je guru je u Indiji i u Nepalu, živeo u hinduskim manastirima i u budističkim
lamaserijama, studirao u centrima joge u Americi i u Indiji, a kod kuće ima orijentalnu zbirku, koja
premašuje dve hiljade knjiga. Sve je oprobao, a ipak još dolazi; svake godine dođe u Ladak i Zanskar,
prikuplja podatke i utiske i sedi ispred nogu posvećenih ljudi; još uvek nije izgubio nadu da će se
jednog lepog dana iznenada naći u budnosti. Svake godine provede sedam meseci u svojoj apoteci, a
onda je prepusti pomoćniku i doleti pod podnožje Tibeta. Pre deset godina je počeo. Kao sada ja. Ako
ne budem oprezan, potucaću se po ovim krajevima još 2000. godine jer mistika je adiktivna poput
droge, kad ti u srcu stvori prazninu ne možeš lako da je ispuniš. Inače, ovog puta je došao s
praktičnijim ciljem, rekao je. Došao je da traži Jetija, himalajskog snežnog čoveka.
Rekao sam mu da je onda jako daleko od krajeva, u kojim treba da ga traži; koliko mi je
poznato ovo biće se dosad prikazalo jedino u istočnom Nepalu. Oštro me je pogledao. Zatim je rekao
besno: "Glupost. A otkud znaš? Obična jugo nagađanja. Isti si kao Boring Dimitridžvik, i on je sve
znao, svi ste isti. Povešću te preko prevoja u dolinu, tamo su sela, a odatle ćeš već znati dalje."
Poput vetra se okrenuo i izašao iz šatora. Pokazao je da zna biti i vrlo osetljiviji. Nisam verovao
da traži jetija. Nešto traži, nema sumnje, inače ne bi doputovao u ove krajeve s teretom za osam
Jakova, sa šatorom za četiri osobe, s pokretnom grejalicom, koja više spada u dnevnu sobu u
Njujorku nego na snežnu visoravan u blizini kineske granice. Henri Napoleon Aleksandar je bio čudak.
Naslućivao sam, ne znam zašto, da nije samo čudak, nego i da je lukav i opasan.

U rano jutro je stegao strašan mraz. Iako sam imao na sebi dva pulovera, debele pantalone i
vunene čarape, polako sam se pretvarao u komad leda. Na kraju mi je bilo dosta cvokotanja zuba,
izvukao sam se iz vreće i oteturao iz šatora napolje. Opet sam video do kraja čistine, magle više nije
bilo. Nije sasvim nestala, ali se digla prema vrhovima, gde su u njoj mutno crvenkasto odsijavali zraci
izlazećeg sunca. Jakovi su bili već natovareni i Henri Napoleon je s debelim rukavicama na rukama
proveravao veze i čvorove. Voda goniča, stari Tibetanac sa plavim šeširom, pratio ga je od životinje
do životinje u uvredenoj pozi sluge, koga vreda da gospodar nema poverenja u njega.
Onda mije Henri prišao i iz usta mu je pokuljala para. "Dvadeset stepeni ispod nule." - Rekao
je gotovo pobedonosno kao da sebi pripisuje zaslugu za pad temperature. "Kako se osećaš" -
Okrznuo me zabrinutim pogledom. Mnogo bolje, slagao sam. Prećutao sam vrtoglavicu i slabinu u
nogama; nisam hteo da se neočekivano predomisli i ostavi me u podnožju prevoja. Skinuo je rukavicu i
opipao mi čelo. "Hladan si kao led." - Primetio je zlovoljno.
Tek posle čaja sam malo živnuo. Apetit nisam imao; već pomisao na hranu mi je bila odvratna.
"Hoćeš li moći?" - upitao me je Henri Napoleon triput za redom, svaki put sve izazovnije, a najzad
sasvim agresivno - kao bolje reci sada nego kasnije. Moći ću, moći ću, tešio sam ga; hod će me
ugrejati. Ponudio mi je još jednu injekciju penicilina. Odbio sam je. Počeo mi se gaditi zbog
pokroviteljske usrdnosti. S druge strane mi se činilo normalnim da u meni vidi nemilo breme jer
110
nisam imao ni toliko snage da natovarim svoju naprtnjaču. "Raduje me da si sa mnom" - zaverenički
se iscerio - "za slučaj da se goniči negde ispod vrha pobune. Dvojice će se više bojati nego jednog."
Osmotrio sam smračena tibetanska lica i posumnjao.
Karavan je krenuo na put. Na čelu je stupao stari Tibetanac i na ularu vodio za sobom ponija s
teretom Henrijevih dogleda, fotoaparata i filmskih kamera. Za njim je išao Henri, koji je oko glave
zavezao vuneni šal, čiji su krajevi štrcali uvis kao zečije uši. Iza njega sam bio ja, još uvek grozničav
posebno oko ušiju, dok na kraju nisam povezao glavu po Henrijevom uzoru. Za mnom su se nizali jedan
za drugim goniči, na čijim stranama su škriputali jakovi. Upitao sam Henrija šta se desilo s jednim od
dvojice. Odgovorio je da se tokom noći udaljio iz logora i da su ga raskomadali vukovi.
Podigao sam pogled prema prevoju, koji je skrivala mutnosvetlucava magla. Zahvatio me je
strah da poni neće biti jedini; nemoguće mi se činilo da neki od nezgrapnih jakova ne oklizne na
glečerskim strminama.
Škripavcem pokrivena zemlja se povila u udoban obronak. Penjanje uzbrdo me je zagrejalo i
toplina mi je otkravila i dušu, pa su zlohude slutnje ustupile mesto poverenju. Ovi goniči, pomislio
sam, već su sto puta prepuzali planinsko sedlo. I još sto drugih. Uspinjali smo se između ogromnih
crnih stena. Visoravan je bila duboko ispod nas, sva bela, vidna do obronaka na drugoj strani, gde je
na čuki ispod masivne planine čamila crvenkasta lamaserija. Gde je sada Jogananda, štrecnulo me je.
Gde je Rosinant? Dodavola s obojicom, rekao sam sebi i izgurao ih iz misli.
Čudio sam se da se reka, koja je zmijoliko vijugala dole uopšte nije zamrznula; možda se Henri
zabunio, pomislio sam, da temperatura nije dvadeset stepeni ispod nule; to mi se činilo malo
verovatno jer mi je iznenada bilo ne samo toplo nego baš vruće, a i Henri je odvezao šal i otkrio
glavu.
Ipak je vazduh bio leden; njegovu oštrinu sam osećao u nosnicama, u ustima i u dušniku, sve do
plućnih mehurića. Toplinu, koja je izbijala iz mene s lepljivim znojem na koži, rađao ga je napor. Bio
sam vatra u zavoju leda. Penjali smo se po klizavim glečerskim morenama tražeći put medu gomilom
nedavnih nanosa, Tibetanac s ponijem je bio već visoko iznad nas, jakovi raspršeni po obronku, neki
još daleko dole. Napredovali smo strašno polako. Iako smo bili visoko iznad udoline, činilo mi se da je
sedlo još udaljenije nego od podnožja. Staza nije bilo, zato je vodiča svako pratio prema sopstvenom
nahođenju, najpažljivije preko nanosa snega, gde su goniči stupali ispred Jakova i štapovima ispitivali
svaki pedalj zemlje, a isto tako pažljivo i medu pukotinama kroz koje je mutno sijao večni led. Ove
pukotine, neke upadljive i raširene, druge napola pokrivene snegom, bile su vrebajuće oči glečera; iz
njih je vejala prisutnost nečeg živog, gotovo kao da bi puzali preko raspuknutih leda mitološke
nemani, koja je uzela lik brda. Uznemirili smo je, hoće li nam se osvetiti?
Tokom pola sata magla se neočekivano rasplinula i sunce je obasjalo svetlo prostranstvo belo
odevenih planinskih vrhova, ukrašenih ledom, pokrivenim i od vetra izlizanim stenama, toliko veli-
čanstveni u ćutljivoj samoći, a tako samodovoljnih, neusamljenih da se u meni nešto slomilo i ja sam
zagrcao: sam i usamljen usred ravnodušne hladnoće vasione. 0 bože, grcao sam, o bože, o bože. O
bože, pomozi mi. Pred tihim belim užasom sam morao zatvoriti oči. Temperatura, koja je žarila iz
mene, zamaglila mije um.
Sve je potonulo u polusvesnu udaljenost senki i svetlosnih vamica i čudnih zvukova, kao da se
sve zbiva negde za uglom, muklo i neshvatljivo, bez razumnog redosleda. Zahvatilo me je strašno
osećanje da mi se telo raspršilo sve do horizonta i da je vidljivi svet postao moja unutrašnjost:
hladno blešteći kostur granitnih planina, led u krvotoku, sve nepokretno i večno. Zatim je vatra, koja
je planula iz mog središta rastopila okamenjeni svet u ušarenu kapu uskomešanih parčića, koji su
zavrteli oko mene u sjaju spektra Saturnovog obruča, brže, brže, brže kao da ih centrifugalna sila
gura u dubinu vasione. U centru moje svesti je zavibrirao zvuk hamsahamsahamsahamsahamsa, u
njegovom ritmu je svetleći obruč sveta izbledeo u nevidljivost, prestao sam da budem u prostoru i
vremenu, bio sam samo energetska vibracija, dok hamsahamsa nije postao samhamsamham i obruč
111
sveta se dovrteo nazad iz nevidljive beskonačnosti vrteći se u suprotnom pravcu brže, brže i zgrušao
se iznad mene kao okrugle stene mora posle zemljotresnog udara, a centripetalna sila je u centru
moje svesti srkala u sebe svu materiju postojećeg i svet se zglušujućim treskom utopio u mene
gubeći se kroz crnu rupu u centru svesti u nečujnu odsutnost i na kraju nestao u svemirsku tišinu
ništavila. Zatim je iznad mene zasjala svetlost. Pred očima mi se pomaknula glava čudne nemani s
klopavim zečijim ušima; shvatio sam daje to Henri Napoleon, koji je oko glave sebi opet stavio šal.
"Šta ti je?" -Pitao me je tresući me. "Ne onesvešćuj se ovde, za ime boga." Teško sam kleknuo. Nije
ništa, rekao sam, loše mi je, ali prolazi. Temperatura je izbijala iz mene kao jara iz vatre. "Svi te
čekamo." - Rekao je Henri s neprikrivenim prebacivanjem.
I stvarno, između krpa snega, stajali su zaduvani jakovi i upirali vlažne oči pravo u mene; činilo
mi se da me čak i oni prckorevaju. Goniči su stajali u gomili malo niže oslanjajući se na štapove.
Njihove siluete su bile ocrtane na pozadini neba kao konture podrugljivih jastrebova.
Henri me podiže na noge. Izvesno vreme sam duboko udisao, činilo mi se da mi opipljivi svet
ponovo izmiče, otvorio sam oči pokušavajući da ga zureći privežem za sebe. U redu, rekao sam. Proći
će.
Produžili smo put prema vrhu prevoja. Strmina se savila u nazubljenu stenovitu visoravan, koju
je pokrivao tanak sloj smrznutog snega. Iza njene ivice je iz maglovitih provalija poput bajne prikaze
kipteo nazubljeni lanac beloplavih planina, iza koga sam naslućivao sivoplavu beskonačnost sličnih
planina, granitno more tišine, u kome je svojevremeno (kako kaže legenda) bez traga nestao Lao cu, a
i svetac Bodidarma, koji je proširio budizam iz Indije u Kinu, i u kome ću i ja nestati (činilo mi se). I
već sam osećao da tonem u maglovite provalije, vraćala se nesvestica, događaji su poprimili lik
usporenog nemog filma, opet sam ležao na zemlji, goniči i jakovi su stajali oko mene i dosmešljivo me
gledali i sve je bilo udaljeno kao da se uopšte ne događa meni. Video sam kako Henri i Tibetanac
skidaju s jakovih leda kožnu torbu, kako Henri Čeprka po njoj i traži, i nešto spaja, kako kreće prema
meni s injekcijom u ruci i nešto zapoveda goničima, osećao sam kako me dvojica okreću na trbuh i
kako mi Henri zabada iglu u zadnjicu kroz pantalone, a i iglu sam jedva osećao. Zatim sam čuo
Henrija kako se ljuti i grdi me. "A znao sam da će se ovo desiti. Svi ste isti, svi jugojunaci, zalećete
se, a onda ostavite ljude na cedilu." Zatim sam video kako se Henri i Tibetanac savetuju, rastovaruju
jednog Jakova, goniči premeštaju stvari u drveno sedlo na jakovim leđima; vezuju mi noge, svaku
sjedne strane uz kožni pojas s kojim mije sedlo pričvršćeno uz sape jaka; zatim sam osetio čvorove
na nožnim zglobovima, ruke su mi povukli napred, obgrlio sam vrat jaka i osećao da počivam kao žaba
na njegovim leđima s raširenim nogama, nagnut napred, s licem na Jakovom potiljku, bez snage,
bespomoćan komad Henrijevog prtljaga.
Tako smo nastavili put. Većinu vremena sam proveo u mučnoj polusvesti, omamljen od smrada
goveda, koji mi je prodirao u nos, svestan samo pokreta nezgrapne životinje ispod sebe, aritmičnog
udaranja, dizanja, padanja, kao u drvenom čamcu na uzburkanom moru. U intervalima pune svesti sam
primećivao da se probijamo kroz gustu maglu, da gazimo preko nabujalog potoka, da se spuštamo po
zametnim obroncima prema kanjonu ispod nas, jer glavu sam imao iznenada niže od zadnjice, pa ako
sam pogledao nazad video sam strminu za nama i najzad da se gegamo uskom stazom nad ivicom
provalije maglovite doline. Zatim dugo ništa, samo mrak i osećanje mučnog premeštanja.
Kad mi se povratila svest, bio sam naslonjen na stenu, a jakovi su napola rastovareni čeprkali
po snegu i pasli retku travu, dok su goniči sastavljali piramidu od pogača osušene balege i upalili
vatru. Henri Napoleon je čučao nedaleko i nešto uzimao iz torbe s namirnicama.
Prišao je i ponudio dvopek s parčctom bledožutog sira. "Čedar" - rekao je - "Treba nešto da
pojedeš za doručak, nije čudo da ti nije dobro kad izigravaš planinara s praznim stomakom. Izvini
ako sam bio grub." Hvala, iscedio sam s nenadanom knedlom ganuća u grlu, hvala ti, Henri. "Ma hajde,
nemaš zašto." - Velikodušno je odmahnuo. "Zato smo tu, zar ne, mi Amerikanci i Jugoslaviji
priskačemo u pomoć zajmovima i tako dalje kad je napadne ekonomska groznica i zavrti joj se."
112
Nisam imao dovoljno snage da se nasmejem; zagrizao sam sir.
Već posle dva zalogaja mi se digao stomak. Oteturao sam iza stene i počeo da povraćam. I kad
u stomaku nije bilo više ničeg, nije prestalo da me muči. Henrijeve reči o američkoj pomoći i ukusu
sira su u meni pokrenuli sećanje na trenutak u detinjstvu kad sam isto tako puzao na sve četiri i
pokušao da povratim "Chedar cheese, donated by People od the United States od Amerika" - sir,
koga sam se u neočekivanoj gladi (zbog bolesne majke, koja nije mogla da ispeče hleb) nabio u
baburu i prejeo se. Pogled mi je pao na ukočene prste ruku, kojima sam se opirao o zemlju. Pogodilo
me je: to su ruke kojima sam se opirao, o travnate površine u komšiskom voćnjaku! To su ruke deteta,
koje sam bio, i ruke starca, koji ću biti.
A vreme, koje treba da je između, gde je nestalo? Vreme, koje treba da mi ostvari život, gde
je nestalo? Gde je nestalo, šta je bilo (da li je uopšte bilo?) moj život? Još sam dete, koje se u
neutoljivoj gladi prejelo tuđeg sira. Ovo što pokušavam da povratim sada su ideje, koje ne može da
podnese moj duhovni stomak. Voleo bih da povratim Joganandu. Zatrovao me je. Pretežak, premasan
je za mene, ne mogu da ga provarim. Glad me je doterala do njega, mati Evropa se razbolela i nije
mogla više da mi ispeče hleb. Jogananda je bio moja babura sa sirom. Nakljukao me je masom ideja,
koje moj sistem ne može da usiše i preradi u energiju - možda zato jer ih nisam dovoljno temeljno
prožvakao, ili jer sam ih progutao, a da ih pre toga nisam oprao i oljuštio. O bože, zaječao sam. O
bože, o bože, pomozi mi.
Odgovorio mi je bučan tresak, koji je odjeknuo negde medu planinama i odjekujući se udaljio i
utihnuo. "Lavina" - objasnio je Henri. Pokazao je u dubinu iza ivice stenja. U širokoj vrtači se u
zracima, koji su probili sloj magle, zasvetlilo plavo jezero. U njemu je ležao odsjaj pećina i snežnih
vrhova.
Tada je odsjaj zalelujao, razlomio se i ponovo ukazao u izgledu lica. Iz jezera mi se izazivački
kesio stari jogi. "Nestani." - Uzviknuo sam. Nasmejao se, a smeh je odjekivao između planina kao niz
bučnih odrona. Ustao sam na noge.
"Mistagog!" - Uzviknuo sam. - "Mista gog-gog-gog-gog-gog..." - odgovarao je odjek i udaljavao
se ostavljajući mesto zlokobnom smehu. Obuzeo me je strah da sam sebi uništio život. "Ostavi me,
ostavi me, ostavi me na miru!" - Kričao sam da bih nadglasao smeh. -"Ostavi me, ostavi me, ostavi
me." - Molio sam ga čupajući kosu. " Budi proklet-et-et-et-et-et...'
Smeh se pretvorio u grohot i u iznenadnom besu sam krenuo prema ivici stene, odlučan da
skočim na đavolsko lice i iskopam mu oči. Opet je bilo kao da gledam usporeni nemi film; video sam
kako se lica goniča istežu u čuđenje i zatim u nevericu i strah, Čuo sam kako je Henri kriknuo i već
sam video starog Tibetanca kako se dugim skokovima premešta preko snega da bi me predusreo,
video sam kako mu je šešir u udaru prvog skoka skliznuo na potiljak, a onda su me otpozadi zgrabile
oko kolena ruke kao klješta, da sam bubnuo na zemlju; osećao sam kako mi se u zadnjicu opet zabija
igla. Smeh se udaljio. Nastupila je tišina.

Kad mi se vratila svest, duboko dole ugledao sam jezero, u kome je mirno čamio naglavačke
okrenut svet blistavih planina. Nebo je bilo kristalno bistro; u očima mi je zatreperilo sunce. Iznad
mene se zaljuljala senka; ugledao sam bocu viskija. "Srkni." - Rekao je Henri.
Ležao sam na zemlji u vreći za spavanje, zakopčan do vrata. Henri se smejao. Konačno je
otvorio kopču i oslobodio me. Goniči su se odmarali u grupi malo dalje. Napola rastovareni jakovi su
pasli između stena. Henri je s dogledom u krilu sedeo na stolićici pored mene. "Kako se oseća
113
jugodivljak posle svojih ispada?"
Pažljivo sam ustao na noge. "Mnogo bolje". - Priznao sam, iznenađen, što iznenada imam bistru
glavu. Uzeo sam bocu i nešto pića mije poteklo niz grlo. Toplota se naglo raširila krvotokom. Osećaj
mi je prijao; udahnuo sam i duboko odahnuo. "Pravo čudo." - Rekao sam.
"E ja sam ga napravio." -RečeHenri. -" U početku sam mislio da je upala pluća, zato sam ti
ubrizgao penicilin. U toku penjanja preko prevoja me je tvoje hirovito ponašanje uverilo da je tifus i
zato sam te poslužio dozom hloramfenikola. Kad si počeo ludovati, pomislio sam: malarija! Bez
oklevanja sam ti zabio pozamašnu dozu hlorokvina. Srećom, nisi skočio u jezero!"
" Malarija?" - Uzviknuo sam. "Četiri hiljade metara iznad mora?! Pa ovde nema komaraca." -
Naravno, sinulo mi je. Tri godine ranije sam u zapadnoj Africi dobio falciparnu malariju, koja ima
(jedina između različitih vrsta) tu prednost da se ponavlja (ako imaš sreću da preživiš prvi napad).
Simptomi te stravične bolesti su zamaskirali simptome istovremene zaraze manje opasnim
plazmodijem vivaksom, koji te inače ne ubija, ali ostaje u telu i u trenutku, kad se smanji imunitet,
udara u krv. A to je više puta napravio. Sad, kao što izgleda, opet.
"Eto vidiš" -reče Henri- "samo jugoevald u himalajskim gorama natrči na farmaceuta kad mu
je najpotrebniji. Vi Jugosloveni imate sreću, koju uopšte ne zaslužujete. Ne znate da je cenite.
Stalno prizivate nevidljive sile i svađate se s odsjajem u vodi. Ili se glavačke bacate u provaliju."
To nisu bili simptomi malarije, odvratio sam. Bilo je nešto drugo.
"Malo si pridremao, a onda si se opet probudio i počeo da isteruješ đavola. Pretio si,
preklinjao, molio boga da ti pomogne, na znam šta sve ne. Ne sećaš se?" Ne, odvratio sam. Kakvog
đavola? "Joganandu" - rekao je - "hteo si da ga ispovraćaš da ga isteraš iz sebe. Pa to je dobro. To je
planirano. Na izvesnom stepenu odnos dostiže kritičnu tačku i tada guru mora da preseče pupčanu
vrpcu. Ako je dobar, izabere pravi trenutak. Čini mi se da je tvoj guru bio dobar."
Mislim da nije bio, primetio sam. Osetio sam kako se po meni ponovo razliva bes. Mislim da je
bio loš guru. "Zašto?" - Upitao je Henri.
Zato jer je učitelj, koji ne zna, ili neće da bude dosledan - opasan učitelj, narogušio sam se.
Ako te rukama usmerava, a istovremeno ti podmeće nogu i smeje ti se kad padneš; ako ti danas kaže
ono što je u suprotnosti s onim što je rekao juče, ako ti prebacuje da si pomešao realnost i simbole,
koji je samo označuju, a onda ti nameće svoju, ukoliko insistira na direktnim metodama, pa odjednom
postaje sve što se kaže (kako treba da održavaš apsolutnu svest poput površine meseca; kako treba
egu da oduzmeš teritoriju, koju je ukrao duši, itd.) ako tvrdi da se ne možeš osloboditi mape
iskonstruisane realnosti, a istovremeno je njegova mudrost puna odjeka ne samo vedantizma,
tibetanskog budizma, taoizma, tantrizma, zenbudizma i čak neke polusavremenog naučnjaštva, nego i
razgovetnih odjeka Šopenhauera, Kanta, Ničea i Čak Vitgenštajna - onda ne možeš a da se pre ili
kasnije ne upitaš koje i šta je. Kako je došao do svoje mudrosti? Kod koga je učio?
Ne negiram da mi se dosta njegovih ideja čini prihvatljivim i mudrim. Dosta ih je dimulo u meni
žice, kojih se još nije dotakla ruka. Ali, nisu harmonične, sve je samo kakofonska buka. Neki njegovi
predloži mi se čine naivni, mistično sentimentalni, premalo konkretni, arhaični.
Zato ne mogu reći da mi je bilo kako pomogao. Suprotno, pre nego što sam došao, imao sam bar
još nešto sigurnosti, još nešto nade. Sad je u meni samo vrtlog ludila i straha. Došao sam njemu u nadi
da će me osloboditi. I šta je učinio? Zatrovao me.
Istrgao sam mu viski iz ruke i lokao, lokao; iznenada sam želeo pijanstvo i zaborav. "Vidim da
te ovo zabavlja." - Prebacio sam mu.
"Neću da te uvredim" - odvratio je - "kažeš da guru nije bio dobar. A ja mislim da je bio
predobar za tebe. Osećaš se izdan i odbačen. Štake nema više i ti je kriviš što si bogalj. I ja sam
stekao takva iskustva. Zato znam o čemu govorim.
U njegovoj mudrosti si otkrio odjeke religija i filozofija, koje po tebi ne spadaju u isti koš.
Odjeke vedantizma i zenbudizma i tako dalje. Pa Šopenhauera, Vitgenštajna i ne znam koga sve. Kako
114
je moguće da su indijski filozofi Šankara i Emanuel Kant došli do istih pogleda na svet? Kako je
moguće da u svakom verskom ili filozofskom stanovištu nalaziš odjeke svih ili bar većine drugih?
Možda to šta ti tvrdiš da ne spada u isti koš, stiže iz istog koša. Šta si očekivao od svoga guru-a?
Odgovore na tanjieu? Lepo ispečenu teoriju?"
Ne, to nisam očekivao, odvratio sam. A očekivao sam neku unutrašnju logiku, veću
koherentnost njegovih ideja i saveta...
"E, to je tvoja druga greška" - prekide me Henri - "i ja sam je napravio i zato na budi besan
što te upozoravam. Guru nije učitelj. Od njega očekuješ, Čak zahtevaš doktrinu. Očekuješ da počne
postavkom i da je logično, dijalektički dokaže. Guru nije filozof, nije posrednik znanja. Odnos s
učiteljem je lakši. Učitelj ti prenosi znanje, svoje znanje od drugih i time se povećava tvoje. Imaš
više podataka i raznovrsnih veština i više blistaš u debatama i mnogo lakše živiš. To je uloga učitelja.
Guru uopšte ne uči. Pokušava da te razbudi, da ti otvori oči, da te istrgne iz mreže tvog lažnog
identiteta, iz snova, koje nazivaš realnošću. To može da učini samo tiranski. Njemu si došao po
nebesa, a on te gurne u pakao. To mora da uradi. Učitelj dograđuje, potvrđuje te u onom šta si. A
guru razdire. Njegova je uloga da sruši svet lažnih projekcija i da te prisili da se suočiš sa onim što si
stvarno i šta je stvarno. To boli, naravno da boli. Zato sam kazao da je bio predobar za tebe. U toku
vremena, koje si proveo sa nj im, bio je stalno deset koraka ispred tebe."
Pa uspeo je, skoro sam dreknuo. Izbacio me je iz koloseka. Razrušio me, pokrao mi sve
sigurnosti, sve iluzije. Uništio me je. Zameram mu što je nestao ne pokazavši mi gde da se okrenem...
"Šta se to njega tiče" - preseče Henri - "to je tvoj problem. Srušio te je, a dao ti je materijal
za izgradnju novog, ali od tebe zavisi šta ćeš izabrati, šta odbaciti i kakve temelje ćeš sagraditi. Šta
očekuješ od njega? Da te ponovo sastavi? Ta, ne bi bio čovek. Bio bi neman, Joganandin
Frankeštajn."
Znam, znani, znam ponavljao sam trudeći se da ugušim jecaj, koji se dizao u meni. Ostavio me
je, razvalinu, i otišao, a razvalina neka se nanovo sastavi, da bude sebi sama arhitekta, sama svoj
zidar. Kako da to uradi? Kako, kako, ponavljao sam. Kako da to uradi?
"Znaš" - reče Henri - "u halucinacijama si mi pokazivao ruke i ponavljao da su to ruke deteta,
koje si bio, i ruke starca, koji će biti. Čudno, upravo ruke imaju snagu da te gumu u svest o
prolaznosti, a takode, i meni se to desilo. A odgovor je: to nisu ruke deteta, koje si bio. Ćelije
odurnim i obnavljaju se. Tokom sedam godina se obnove sve ćelije u telu. Naravno, po istom
genetskom programu, zato imaš iluziju trajnosti. Telo se menja. Isto kao duh. Svaki idući trenutak je
sve drukčije. Ja nisam Henri, koga si sreo na onoj strani prevoja. Ti si, takode, drukčiji. Dotičemo i
otičemo. I to je odgovor na pitanje šta uraditi. Jogananda se srušio u tebe kao što se lavina survava u
reku. Reka stvara maticu oko tog tereta i traži put kroz njega, ili preko njega, ili mimo njega; ljuta,
uvredena, nestrpljiva. Nestrpljenje je normalno. A nije potrebno. Tok je snažan. Parče po parče
odneti sobom i gromada će biti sve manja i na kraju će sve što se srušilo u reku postati deo njenog
toka. Tako ćeš na kraju svemu što ti je Jogananda ispričao naći svrhu i korist, nekim stvarima već
sutra, dok drugima tek posle više godina. Shvataš?"
Da, odvratio sam. Ipak, to ne znači da mi je odlaknulo. Lavina će možda stvarno postati deo
reke, alt ne u potpunosti; gomilice kamenja će osećati kao prepreku i peniće se oko njih osećajući
nemoć. "Naravno da hoće." - Nasmejao se Henri. - "A za čim čezneš? Za glatkim rečnim koritom?
Tok je uvek pobeđivao. Gde bi voleo da živiš? Reka je reka dok ima korito. Kad ga pronađe, mora ga
produbljivati, širiti, savlađivati, odnositi lavine, koje se ruše u nju. Uvek je tako. Teško je, ali šta ćeš.
S viskijem je lakše." - Dodao mi je bocu.

115
 6

Na jedva osetnom dašku je do nas dopro neobičan zvuk. Prvo mi se učinilo da mi se privida, ali i
Henri je ustao na noge, goniči su prestali da čavrljaju i okrenuli su glave. Ispod nas, u tišini samoće
jezera, nežan devojački glas pevao je setnu pesmu dižući se nad pratnjom nedokučivih himalajskih
instrumenata, struna, flauta i doboša, podizao se i padao, tonuo nazad u tišinu i vraćao se. Kao
ukopani smo zurili u dubinu zadržavajući dah. Sirena, ošinulo me je. Zapuši uši, Odiseju, priveži se uz
jarbol!
Pogledah Henrija. U zanosu mi se njegovo jevrejsko lice učinilo neobično lepo, svečano setno,
skladno sa tonom pesme, prvi put otkada smo se sreli začuđujuće ljudsko.
Zagledah se u goniče: u konturama obraslih glava, u napetosti napola povijenih tela, u
mirovanju ruku, koje su visile u različitim nedovršenim pokretima, razabrao sam zebnju, koja nije bila
ništa manje zlohuda od moje. I oni su, pomislio sam, isto kao Henri i ja, svako po svome prolazni,
svako na svoj način tiho se nada da će se oseka zaustaviti i da će se vratiti plima, svako na svoj način
traži iluziju sigurnosti da je to što jeste više od onog što nam se razotkriva; da smo više nego samo
procesi prolaznosti. Pesma namje svukla zaštitna odeta topline i varljive nade. I bili smo skeleti na
putu iz praha u prah.
Večna je samo prolaznost.
Oči su mi se podigle na razjedenu površinu pustinjsko-mrkih uzvišica na beskonačno talasanje
prašine i stenja za čukama obližnjih vrhova. I video sam da prolaze i planine, laganije nego mi, ali
ništa manje neopozivo, da stare i kopne s večnim zamrzi vanjem i kopnenjem, s večnim pucanjem i
drobljenjem, s večnom erozijom; daje na njihovim padinama, takode i na južnoj, plodnoj strani, sve
manje šuma, manje pitomine, manje rastinja, manje ljudi, sve više prašine i tišine.
Za horizontom u Tibetu samuju napušteni polurazrušeni gradovi. Stare civilizacije su iščezle
najčešće bez traga. Izvor života na zemlji, peć sunca, podešena nuklearna eksplozija, slabi i izgoreva.
Za milion godina će se srušiti, ugasiti. I vasiona dotiče i otiče. Čemu onda strah pred onim šta je, šta
jedino jeste, šta je jedino moguće?
Zašto ta neuništiva želja za lažnom sigurnošću da će se putovanje iz praha u prah na prijatnoj
tački zaustaviti ili će se početi ponavljati, ili se bar završiti značenjem, koji će biti više od gole
činjenice da se desilo? Malo se volimo, smejemo, malo boli, onda gasnemo.
Kad je pesma utihnula, pognuli smo glave i mašili se posla. Preduboko nas je dirnuo nebeski zvuk
da bismo se usudili da pogledamo jedan drugom u oči. I kad smo se konačno uputili prema udoljici,
naređenja su bila prigušena gotovo pravdajuća: takode i jakovi će se srušiti i vratiti u prah. Ono što
sam osećao nije bila uobičajena ganutost. Pesma me je ispraznila, prozračila, iščistila iz mene svaku
zazornu dosetljivost u recima; samo sam osećao. Osećao sam jeziv respekt pred neponovljivom
lepotom sveta i mog prisustva u njemu. Kad smo stigli u dolinu, u menije toplo tinjala zahvalnost daje
ovako i da nije drukčije, da sam, ipak, ovde, da učestvujem u svemu stoje deo puta iz praha u prah.
Slična metamorfoza desila se kod goniča i Henrija: lica su im bila vedra, a oči toplo i poverljivo
sjajile. Nešto nas je dotaklo i oplemenilo.
Iz udubljenog dna ispod prevoja dizao se prostran obronak. Na njemu smo ugledali razbacane
krtičnjake sivomrkih kuća. Prema njima je vodio niz okrnjenih, crveno i belo obojenih Čortena, koje
je sunce već napustilo, pa su u dobokom hladu podsećale na golubove s nakostrešenim krestama. Sve
je govorilo da na ovoj strani prevoja uopšte nije padao sneg. Kad smo se približili, video sam da
nižedelove obronka okružuju ograđeni terasasti nasadi.U tišini sumraka je naselje ostavljalo utisak
da u njemu nema žive duše.
Na osoben način se naselje razlikovalo od sela na drugoj strani prevoja. Bilo je preteće i
116
negostoljubivo. Kod prve kuće se na nas zaleteo pas na dugom lancu, divlje lajući i režeći je pokazivao
zube prskajući pljuvačku. Stari Tibetanac mu je zapretio štapom, a pasje zagrizao u njega i istrgnuo
mu ga iz ruke. Dotrčali su drugi i divljim mahanjem i kričanjera naterali napadača da se povuče. S
krova nas je mrko posmatrao vlasnik kuće. Nije mu padalo na pamet da umiri iskeženu zver; gledao
nas je sumnjičavo i gotovo neprijateljski. Kad mu je stari Tibetanac doviknuo, mrzovoljno nam je
okrenuo leđa i nestao.
Malo dalje se karavan zaustavio. Henri Napoleon je pričekao da stignem do njega. "Prijatelju"
- pokroviteljski me je obgrlio oko ramena. U grlu mi se steglo; naslućivao sam šta će se dogoditi.
"Zanimljivo je bilo i raduje me da smo se sreli. Ovde se moramo, na žalost, razići." Oči su mi
preletele preko neprijatnih kuća, među kojima su se senke zgušnjavale u mrak u pravcu tamne
sutjeske, koja se gubila ispod litice. Obuzela me je želja da se bacim na zemlju pred njim i da ga
molim da me ne ostavlja samog u ovom zlokobnom kraju, umornog na smrt, bez namirnica, bez vodiča;
neka me uzme sa sobom bar do prvog druma, do većeg mesta. Odjednom sam osetio da se ne smem
ovako osramotiti poput deteta. Proveo me je preko prevoja; nemam prava da ga sasluša vam o
namerama i ciljevima; nastupio je Čas da stanem na sopstvene noge.
"Najbolje će biti da prenoćiš u jednoj od ovih kuća" - izjavio je "a sutra da unajmiš meštanina,
koji nema pametnijeg posla, da te za skromnu nagradu odvede u civilizovaniji kraj.
"Da, da, klimnuo sam.
"A ti" - na kraju sam iscedio - "kuda ideš?"
"A ja odoh svojim putem" suvo je odvratio - "i da ne gladuješ, daću ti nešto namirnica.
"Ma, ne treba, rekao sam, pomalo uvreden, pomalo ponižen, a istovremeno u nadi da će u mom
odbijanju videti samo pristojnost.
Počeo je da čeprka po torbi na leđima jaka. Izvukao je konzervu pasulja i zamotuljak dvopeka.
Hvala, rekao sam loše savesti od razočarenja, jer sam očekivao mnogo više. Pomislio sam da ovim
malim poklonom i on pokušava da umiri svoju savest što me ostavlja samog. "Srećno!" - Rekao je i u
žurbi me zagrlivši stisnuo k sebi i potapšao po leđima. - "Uporno traži i - Om Mani Padme Hum".
Okrenuo se i nešto doviknuo goničima; dvojica su potrčali prema jednom od Jakova i s leđa mu skinuli
moju naprtnjaču, šator i vreću za spavanje. Stajao sam zureći za karavanom dok nije nestao za
obronkom i sve je utihnulo osim kucanja srca u mom grlu.

Stavio sam prtljag na leda i krenuo prema obronku. Kolena su mi klecala od strašnog umora, a u
sebi sam osećao paklenu snagu volje, duh je gonio telo za sobom, a kad ga više nije mogao vući,
natezao ga je.
Kod prve kuće me napade buldog, koji je bio čak veći od onog koji je lajao na karavan u
podnožju. Na sreću lanac ga zaustavi dva metra ispred mene, gde je skakao i zavijao kao planinski
demon, a njegov "vvvvrrrrraaaaf, vvvhhhrrraaaaf" je odavao bes u sumraku. Uskoro se lavež razleže
i iz drugih kuća, čak i u najudaljenijim, pa je dolina ispod prevoja odjekivala od rezanja kerećeg
gneva. S druge strane prevoja sam često viđao tibetanske buldoge, ogromne dlakave životinje s
očnjacima koji bi uplašili čak i belog leoparda, a nakot s one strane bio je skoro vanzemaljski u svojoj
krvoločnoj revnosti.
Obišao sam kuću i duž ograde od kamena uputio se prema sledećoj. I ovde me je dočekao
proraukao "vvhhraaaf, vvhhhrraaaf", a pratilo ga je kevtanje kučića. Pomislih da je najbolje da se
vratim u podnožje, potražim odgovarajući teren za šator i provedem noć u vreći za spavanje. Tada
117
sam začuo prodornu viku i lavež ispred kuće je utihnuo. Na krovu je stajao čovek s neobičnom kapom
na glavi i buljio u mene. Činilo mi se neverovatnim da čovek govori engleski, a moj tibetanski je u
društvu Joganande ostao tako elementaran da sam znao da kažem bez greške jedva tri reci, "čang",
"solča" i "campa". Zato stadoh čekajući da čovek nešto preduzme, a on je stajao na krovu i zurio u
mene čekajući da ja nešto učinim, ili kažem. Na kraju sam mu u znak pozdrava nespretno mahnuo. To
je bio glup pokret, ali se ničeg pametnijeg nisam mogao da setim.
Vrata se otvoriše i kroz njih zasja iz unutrašnjosti bledunjava lampa. U dovratku se ocrtala
silueta žene u dugoj suknji. Pored nje se izgurao napolje dečko, koji je otrčao do psa podigao lanac i
prikačio ga na kuku na steni skrativši ga. Žena se sklonila s praga i pozvala me u kuću. Kad sam prošao
pored nje, uočio sam da su njene crte lica vise indijske nego tibetanske. U levoj nosnici je imala
ukrasni kolutić, a u ušima velike minduše ukrašene dragim kamenjem. Bila je napadno lepa.
Dečko me je poveo ispod nastrešnice do merdevina, po kojima sam stigao na sprat. Prostranu
sobu su osvetljavale nemirno pokretne lojanice. Ispred ognjišta je sedela seda starica mešajući nešto
u zažarenom bakarnom kotlu. Toplota me je tako omamila da sam se skoro srušio na pod; odložio sam
naprtnjaču i naslonio je na zid, a pred očima mi se žućkasto zamaglilo. Kad se magla razišla, shvatio
sam da ispred mene smešeći se stoji devojčica, kosih očiju, i nudi mi šolju tekućine koja se pušila.
"Solča". - Rekao sam zahvalno i uzeo joj čaj iz ruku.
Naslonjen na zid spustio sam se u sedeći položaj i počeo da srcem. Kroz paru mi je pogled
počeo da luta po prostoriji. Na podu su ležali madraci, koje su prekrivali vezani vuneni prekrivači.
Najednom su sedeli lepotica s mindušama i čovek, koga sam video na krovu. Ono što mi se izdaleka u
mraku učinilo da je neobična kapa, bilo je u stvari gnezdo bujne, upletene kose. Na drugom madracu
su sedele tri devojčice, dve s ogrlicama od crvenih korala, a jedna s malim dragim kamenom u levoj
nosnici. Na trećem madracu u uglu su sedeie četiri slične devojčice, takode, nakićene ogrlicama,
mindušama i narukvicama. Nijedna nije imala više od trinaest godina.
Tanine oči su se bez sramežljivosti upirale u mene. Starica kod kotla se napola okrenula da bi
me bolje videla. Čovek je dugim, tankim prstima polako zavijao cigaretu ne odvajajući ni časak oči od
mene. Upitali da li neko govori engleski. Sve oči ostaše uperene u mene pomalo radoznalo, a pomalo
začuđeno, A odziva nema. Pokretima i recima sam počeo da objašnjavam kako sam došao preko
prevoja i kako bih želeo da se vratim u Ladak, a po mogućnosti i u Leh. Vrlo sam umoran i voleo bih da
prespavam ako je moguće. Nagnuo sam glavu naslanjajući je na savijenu ruku. Oči se nisu maknule.
Štrecnulo me je da u ovoj kući, u ovom selu, koje čuvaju buldozi, nešto nije sasvim u redu. U
omamljivoj toplim poče da me hvata strašan umor i osetih da je uzaludno da se branim; ovde ću
zaspati, pomislih, baš tako uz zid. Kapci počeše da mi se spuštaju. Nekoliko puta sam ih otvorio uz
užasan napor i nazreo daje deset nepokretnih pari očiju još uvek uprto u mene. Onda potonuh, još
jednom sam se našao u polubudnom stanju, osetio da me nešto dotiče; jedna od devojčica mi je
izuvala čizme. Dve su pokušavale da mi skinu vindjaknu. Jedna me uze za ruku pokazujući najbližu
slamaricu. Puzeći sam došao do nje i izvrnuo se na grubi pokrivač. Pre nego što sam konačno zaspao,
video sam da su se devojčice vratile na svoje mesto i da me deset pari očiju posmatra nepokretno
kao i pre.
Verovatno posle tri do četiri sata probudiše me čudni zvuči. Prostoriju je osvetljavala samo
jedna lojanica. Devojčice su spavale preko puta uz suprotni zid. Na slamarici nasred sobe ugledah
prizor od koga mi skoro zastade srce. Lepotica s dragim kamenjem i muškarac s ptičjim gnezdom
čupave kose su u drhtavom svetlu lojanice bili u toplom ljubavnom zagrljaju. Upravo jogijevski
isprepletani sa svojih devet udova, nebeski vitki i preplanuli, ritmično su se ljuljali u blagim
pokretima. Ispred slamarice je klečala bezuba starica paleći u bronzanoj posudici sladunjavo mirisni
kad i mrmljajući monotone mantre.
Ljubavnici su se začas zaustavili, malo se razvezali, promenili položaj i nastavili. Lepotica je

118
okrenula glavu prema meni. Raširenih očiju zagledala se u mene, videla je da sam budan, da gledam.
Iz dubine njenih očiju izbijala je prema meni ekstaza, koja me je punila razornom snagom, a dugo
vremena čuo sam samo svoje uzburkano srce, koje je udaralo gotovo u ritmu njihovih pokreta, bum,
bum, bum. Onda mi se zavrtelo, upao sam u te oči, koje me usisavaše u sebe, padao u mir vasione i
besvesti.

Kad me je probudio "vhrraaaf, vhrraaf" mrzovoljnog buldoga, kroz prozorske kapke je

probijalo sunce. U neumoljivom svetlu mije prostorija, koja mi se u sjaju lojanica učinila romantična i
tajanstvena, postala ofucana, prljava i prašnjava. Slamarica, na kojoj su ljubavnici obavljali obredne
vežbe, bila je prislonjena uz zid, a pokrivač je neko prebacio preko prozorske daske da se provetri.
S ognjišta, na kome je starica opet nešto mešala u kotlu, dopirali su tužni mirisi svinjskog čorbuljaka.
Iz slamarice u uglu se širio smrad mokraće. A po menije nešto mililo, u gaćama, u kosi, ispod pazuha
mi je gmizalo nešto sićušno. Trebalo je da znam da ću kad prenoćim negde pod krovom opet dobiti uši
ili buve. Ili i jedno i drugo.
Prišao sam prozoru. Kuće su izgledale manje preteče nego u mraku prethodne noći. Iz
oguljenih zidova, iz gole, peskovite zemlje medu nasadima, iz niskog drveća i iz monotonije boja
izbijalo je planinsko siromaštvo, na koje sam navikao. I ovde nije bilo viška za estetiku i druge
raskoši, i ovde je život bio svakodnevna jagma za egzistenciju iz ruku škrte zemlje. U podnožju sam
video retke zelene površine. Šta je raslo? Pasulj? Krompir? Udoljicu je presecala strma stena
sivozelenkaste planine, na kojoj su dvesto metara visoko uklesana tibetanska slova molitve "Om Mani
Padme Hum". Ispod njih je paslo raštrkano stado Jakova.
Nagnuo sam se kroz prozor da vidim prevoj, preko koga smo prošli. Umesto prelaza ugledah na
dvorištu muškarca s gnezdom bujne kose, koji je prebirao suvarke i nespretno ih vezivao u snopove,
Pomagala mu je žena s mindušama. Uvijena kožuhom i skrivena kapom nije ostavljala utisak da je lepa.
Činilo mi se nemoguće da dvoje seljana s planine, koji ravnodušno pripremaju zalihu drva za zimu,
imaju nešto zajedničko sa dvoje nagih ljubavnika, koji su noćas u svetlu lojanice izveli skoro čitav
repertoar Kamasutre.
Oko čoveka, na obližnjoj kosi na obronku su momčići naganjali meketavu kozu. Sve je isto,
pomislio sam. Još sam u Zanskaru. Razlika je jedino što sam bez posrednika, bez Joganande. Zato je
svet ovako čudan, ovako prisutan.
Čuo sam da neko dolazi. Zbunjen sam skočio nazad na ležaj i pritajio se kao da spavam. Kroz
poluotvorene kapke sam video da se merdevinama uspinju u sobu tri devojčice jedna za drugom. Prva
je donela suvarke u naručju, druga lonac mleka, treća činiju zelenog graška. Prošle su pored mene
kao da me nema i stavile teret pred ognjište. I njima je sunce oduzelo tajanstveni izgled od noćas.
Morao sam priznati sebi da su obične devojčure: iskrpljene, krmeljive, s pramenovima neoprane
kose. Pratili su ih dugokosi muškarac i žena s mindušama. Ne osvrćući se na mene, otišli su do ognjišta
i tamo svi čučnuli i posedali počevši da doručkuju.
Prvo su popili mleko. Zatim im je starica usula iz kotla kašu u činijice, koja je bila slična campi.
Jeli su je bez kašika mljackajući srčući iz činija. Na kraju su jeli grašak. Svako je izvukao iz korpe
šaku graška, stavio je sebi u usta i žvakao. Jedna od devojčica je uzimala zrno po zmo s dlana
napućenim ustima. Muškarac je bio tipičan Tibetanac, a žena je imala tamniju put. Bez izraženih
jagodica i kosih očiju izgledala je skoro iako ne sasvim daje Indijka. Devojčice su sasvim sigurno bile
meleskinje; zbog toga su njihova lica bila tako uzbudljiva. Jeli su ćutke. Kad su sažvakali grašak,
muškarac je nešto rekao i ustao. Za njim se digla žena, a posle nje su ustale i devojčice jedna za
drugom i uputile se prema izlazu. U snopu svetla sunce im je za tren obasjalo lica. Video sam da je
čovek ispod zastrašujućeg grma kose vrlo lep, s izrazom, koji je bio mešavina odanosti i manijakalnog
119
zanosa, kao daje uživao drogu. Oči lepotice, ona dubina koja me je noćas gutala u svojoj ekstazi, bile
su pune gorčine. Prošli su pored mene ne osvrćući se. Devojčice su se morale truditi da me ne
pogledaju, kao da im je neko to zabranio. Jednoj su oči protiv volje skrenule k meni, a onda se
povukoše uz izraz krivice. Jedno za drugim su se penjali na merdevine i njihove glave su nestajale u
otvoru.
Uplašen glas me je nagovarao da obujem čizme, zgrabim naprtnjaču i nestanem iz sela
najkraćim putem. Razumniji glas me je upozoravao da ću time napraviti glupost. Gde da odem? Nazad
preko prevoja? Po kanjonu napred? Koliko daleko je sledeće selo? Koliko dugo ću izdržati pre nego
što skapam od gladi, ili me zamete sneg i postanem ledeni Buda?
Pas je ponovo zalajao i ubrzo su se kroz prozor čuli glasovi. Bilo ih je sve više. Neki su bili
radoznali, drugi začuđeni, treći su objašnjavali. Čuo sam ženski smeh i razdragane krike dece.
Starica kod ognjišta je najverovatnije bila gluva jer uopšte nije okrenula glavu. Prišao sam prozoru i
oprezno provirio napolje. Na dvorištu su se gurali muškarci, žene, deca i mlade devojke. Bili su
obučeni u najrazličitije himalajske nošnje: tibetanske, ladačke, nepalske i severno indijske. Sličnu
mešavinu porekla su otkrivala i lica. Neka su bila uzana, ovalna kakve nalaziš u Nepalu, druga široka s
ispupčenim jagodicama, kakve nalaziš u Zanskaru i Tibetu, treća skoro crna i blago zaobljena, slična
bengalskim. Nekoliko muškaraca je nosilo tibetanske šešire širokog oboda i kapute slične suknjama do
kolena, s kesicama oko struka umesto džepova. Mnogi su na glavama imali razbarušena gnezda
zamršene kose kao moj domaćin. Žene su nosile kape ukrašene skupim dragim kamenjem, slične
kapama u Zanskaru, dok su neke žene s tibetanskim licima imale kosu očešljanu na razdeljak i
upletenu u kike. Neke, koje su izgledale kao Nepalke, imale su ukrasne obručiće u ušima i nosevima.
Najviše je bilo devojčica neodređenog doba. Najmlađoj bih dao deset godina, a najstarijoj ne
više od sedamnaest. Sve su bile obučene u izgužvane i zakrpljene suknje, uglavnom sivkaste, poneke
žute, u poderane vunene džempere i u široke kapute od grubog materijala. Kosu su imale upletenu u
kike, ili devojački razbarušenu, sve su bile na-kinđurene ogrlicama, mindušama, obručićima. Domaćin
kuće je stajao usred gomile i odgovarao na sumnjičava pitanja. Na kraju se okrenuo, gužva se
razmaknula i video sam da ljudi polaze prema kući. Skočio sara nazad na ležaj i napravio se da
spavam.
Dobrih desetak minuta su stizali po merđevinama i razmeštali se po sobi. Čuo sam gurkanje i
prigušene glasove. Zatim je sve utihnulo. Ponadao sam se da su otišli, a kad sam provirio kroz
trepavice, video sam da stoje kao hor na suprotnom zidu, niži napred viši otpozadi, i nepokretno zure
u mene. U mene se zagledalo trideset pari očiju, neke hladno i s visoka, druge procenjivački kao u
trgovca, treće s izrazitim nepoverenjem; neke bezosećajno, kao da su staklene. Posmatrali su me kao
retku životinju, koja je neočekivano zalutala u selo, pa ne znaju šta da rade s njom. Ne znam koliko
su me dugo nemo posmatrali, a meni se činilo najmanje pola sata.
Na kraju su počeli da odlaze, prvo muškarci, a onda žene, zatim dečaci, pa devojčice. Napolju
je ponovo rasla buka i žamor na dvorištu se pretvorio u glasno prepričavanje. Onda je prasnula lavina
smeha, koja je prešla u monotono brbljanje. Zatim su se zvuči proredili, ljudi su odlazili.
Potražio sam geografsku kartu i raširio je da vidim gde sam se zatekao, dovraga. Mešavina
rasa stanovnika mi se učinila vrlo neobična. Mada u himalajskim planinama živi na stotine etničkih
grupa, ovolika raznolikost bi bila prirodna samo u većem gradu, gde ljudi naviru zbog zarade, ili na
nekom bazaru, gde dolaze da kupuju i prodaju. A u ovom selu nije bilo razloga da se u njega slegne
ovoliko raznolikih ljudi.
Geografska mapa je bila nedovoljno detaljna. Dok sam bio s Joganandom, retko sam je širio
jer je bilo svejedno gde skitamo, on je znao, a meni nije bio važan pravac. A inače od kakve koristi
mije mapa na kojoj je Zanskar još uvek obeležen kao Zaskar (greška prvih istraživača?). U zemlji,
kojaje svake godine osam meseci odsečena od sveta, do nedavno su se evropski posetioci mogli
izbrojati na prste. Jedan od najčudnijih paradoksa savremenog doba je da fotografsko oko satelita
120
može da zaviri u svaku himalajsku rupu, a ako kreneš u nju, otkrićeš daje mnogo brži i komforniji put
na mesec. Malo je šašavaca, koji se usuđuju da se s jakovima upute preko planinskih prevoja.
Na mapi sam našao Tsokr i Morari, a jezero, koje smo videli s prevoja i koje je ostalo negde
iza brda, biloje mnogo manje, verovatno premalo da ga upišu u geografsku kartu. Pojeo bih se od
muke što nisam pitao Henrija jer je on sigurno znao. Sklonio sam mapu.
Po merđevinama je dopuzala raščupana devojčica vedrog lica. Činilo mi se daje još nisam video
ni sinoć ni jutros u gomili. U rukama je držala korpicu graška. Kad me je ugledala, otvorila je usta i
izvio se iznenađeni: "Eh?". Izvesno vreme je samo zurila, a onda mi je prišla i opipala mi levo uvo.
Zatim me je čupnula za bradu. Na kraju me je uhvatila za nos i snažno ga stisnula. Nasmejala se i na
nerazumljivom jeziku nešto rekla, a ja mislim daje to bilo: "Dodavola, pa nisi avet." Ili nešto tako.
Hrabro i radoznalo mi se zagledala pravo u oči kao da čeka da nešto kažem. Smeškala se. Bila je
drugačija od ostalih.
"A ti si lepuškasta." - Rekao sam na slovenačkom. Žuboravim glasom je odmah nešto
odgovorila. Uozbiljila se, suzila oči i pažljivo osmotrila naprtnjaču. Uprla je prst prema njoj i rekla
nešto što je zazvučalo kao pitanje. "Volela bi da vidiš šta je u njoj?" - Slegla je ramenima, a onda
klimnula.
Otvorio sam kopču i izvukao Hcnrijevu konzervu pasulja, a zatim dvopek. Oči su joj preletale
po njima, zatim je za svetlio bes, čak je porumenela i iz nje je potekla bujica reci, Činilo mi se da me
grdi, da mi nešto zabranjuje. Odložila je korpicu, uzela mi konzervu i dvopek iz ruku i gurnula ih
nazad u naprtnjaču. Onda je s graškom pojurila prema ognjištu, odložila ga i počela čeprkati po
neredu od sudova.
Starica se narogušila i kreštavim glasom počela da joj zvoca. Umiljata mala lasica se naglo
okrenula prema njoj, izbekeljila se i proterala vazduh kroz stisnute usne. "Prlrlrlr!" Starica je
učmala i okrenula joj leda. Devojčica je zgrabila trsku i njom zapalila miris u bakrenoj posudici,
stavila je pred mene, dojurivši onda isto tako brzo se vratila do ognjišta s korpicom graška, ponovo
odjurila nazad potražila drvenu činijicu, zahvatila u kotao i donela mi kašu, koja se pušila. Zatim je
klekla ispred mene i svečanim pokretom me pozvala da se prihvatim doručka.
Hvala, rekao sam i zgrabio kašu. Pomirisao sam je i mirisala je gotovo prijatno. Lizao sam i
mljackao, i umusavio se, jer mi je kaša curila po bradi, a devojčica se zadovoljno smejuljila i gledala
me sva srećna jer je prisvojila ovu rutavu igračku. "Kako se zoveš?" - Upitao sam je. Prstom sam
pokazao na sebe i rekao: "Evald." Oči joj zasvetliše, ponovila je moj pokret i uzviknula: "Dolma".
Starica kod ognjišta se digla na kolena i počela ponovo da brunda. Dolma se okrenula prema njoj i
opet se izbekeljila kao i ranije i opet je jezik zabrobotao "Prlrlrlrlrlr" i opet je starica umukla. Kad
je Dolma primetila da mi se dopada njena veština s jezikom, naglas se nasmejala. Njene oči su me
pratile tokom jela kao oči verne kujice. Koliko joj je godina? Trinaest?
Kad sam se najeo, mljacnuo sam jezikom i pogladio se po stomaku. Zatim sam pokazao da bih
hteo da se operem podižući niku i pomirisavši se ispod pazuha, pa se iskreveljio poput zveri - užasno.
Zasmejala se, skočila na noge, zgrabila me za ruku i počela me vući prema izlazu. "Čekaj, čekaj." -
Rekao sam. Obuo sam čizme. Iz naprtnjače sam uzeo sapun, peškir, pantalone, košulju i čarape.
Odvela me je do merdevina i po njima na dvorište. Buldog se režeći zaleteo prema meni, ali dok si
namignuo Doima ga je umirila istim trikom jezika kao ranije staricu. Čupavi ker je poslušno podvio rep
medu noge i odvukao se za ćošak. "Sad vidim da i ja moram to da naučim." Rekao sam i odmah
oprobao. Čak je i dosta dobro zvučalo jer je Dolma poskočila i pohvalila me. Dvorište je bilo prazno.
Uzela me za ruku i povela me duž zida, iza koga je raslo krivo drveće. Po stazi utabane zemlje je
žurila sa mnom pored susedne kuće i dva čortena iza strme litice obronka, gde se sa visine slivao
potok i padao preko kamenite stepenice kao slap.
Voda je bila hladna, ali bio sam pun ušiju i strašno prljav. Na trenutak sam pomislio da ću se
svući samo do struka, ali uvideo sam da je to glupo jer će me vodopad celog pokvasiti. Šta ću se
121
stideti pred prirodnim stvorenjem, mislio sam dok sam se svlačio. Interesovalo me je da li će se ona
zbuniti. Nije. Kad sam stao pod tuš i počeo dahtati i vrištati, oduševijenoje skakulala i ohrabrivala
me. Nisam dugo izdržao, nasapunao sam se, ispljuskao i brzo isprao kosu, a zatim sam iskočio na suvo
i počeo snažno da se trljani peškirom. "Vhuuuuuuh" - dahtao sam - "vhuuuuuuuh."
" Vhuuuuuuuuuuh" - odgovorila je Doima - "vhuuuuuuh". Kad sam odložio peškir i dohvatio
pantalone, prišla mi je, kleknula, uhvatila me za bedra i jezikom mi kao pas oblizala glavić uda. Sav
sam se stresao. Brzo je ustala, poklonila se i ponudila mi pantalone.
"One druge" - rekao sam - "ove su pune ušiju." Divljački sam sepočešao. Nasmejala se i skočila
po drugo odelo, koje mije dodavala komad po komad dok nisam bio obučen i obuven.
Tada mi oči skrenuše prema vrhu obronka.
Srce mi je zastalo. Visoko iznad mene prema nebu se izdizala stena, u koju su bile napola
uklesane, a napola ugrađene bele zgrade lamasarije iz sna. Nad njima je u stenu bio uklesan levokraki
kukasti krst.

122
Majstor
"dijamantske
kočije"

Iza prvog čortena je staza skrenula prenia prolazu između stena, za koje su biii vezani zubati
buldozi. Jedan je zarežao s leve, a drugi s desne strane, mogli su me rastrgnuti. A Dolma je isplazila
jezik i napravila svoj "Prlrlrlrl" prvo jednom, a onda još i drugom i kerine su se poslušno sklonile na
sigurnu udaljenost. Kod najvišeg čortena smo stali. Litica je izrasla iz zemlje i okomito se dizala
prenia nebu. U njoj je zjapilo ždreio ogromne jame, obeljene zgrade su izvirale iz njene tame i
terasasto se iasprostirale po stenama.
Dolma me uze za ruku. U dodiru sam osetio želju za blizinom čoveka, kao daje veličanstvenost
lamasarije i u njoj probudila osećanje sićušnosti i prolaznost. Da li je ovo osećanje bilo samo u meni,
a ona mu se odazvala da me teši toplinom dlanova?
Polagano se sve što sam video stopilo u harmoniju nečeg treperavog: blesak sunca na obeljenim
zidovima, pa senke između sivomrkih stena, u koje su ukopani temelji kuća; crvene mantije monaha na
balkonima i krovovima, pa staze i merdevine, koje su vodile iz kuće u kuću; molitvene zastave, koje su
lepršale na blagom vetni, pa senovita šupljina jame, u kojoj su kuće izazivale utisak da rastu iz
čeljusti ždrela poput džinovskih zuba; pa crni kukasti krst, koji je dominirao nad svime, kao da je
utetoviran u čelo kamenog giganta: sve to se slilo u svetlosni ritani, koji je stvarao utisak da se
lamaserija rada, da se događa, da je organizam.
Tada su me u sve do srca prošle toplina i hladnoća istovremeno. Visoko gore, na jednom od
krovova ili balkona, zazvoniše strune i pridruži im se flauta, zabubnjaše doboši. Nad muzikom se
izdigla pesma, koju sam čuo s Henrijem i goničima na putu preko prevoja. Nežan devojački glas je
drhtao nad pratnjom muzike, dizao se i spuštao, predavao vetru, odmicao se, vraćao i gubio preko
udoline. Sirena, preseklo me je.
Slutnja se obistinila. Toje bio kraj koji sam tražio s Joganandoni, dom tantrističke sekte
poklonika vulve i falusa, uživalaca droge i mesa mrtvaca, obrednog seksa s devicama i bezubim
staricama. Ovde je bilo zlo, koje treba da me preporodi. Najednom sam sve shvatio: psi, koji su
čuvali kuće i put do lamaserije, pa nepoverljivost ljudi i obredni akt u sjaju lojanice, pa prisutnost
tolikog broja devojčica. Ovo nije bilo obično naselje. Spolja je bilo sve normalno, imanja koja
proizvode ječam, gde gaje ovce, koze i jakove, hrane ne samo ljude u naselju već i monahe, sve
tipično kao na drugoj strani prevoja. A to je bila samo varka.
Razumeo sam, takode, i ono pogledavanje. Nisam bio dobrodošao. Nisu hteli da me oteraju nego
su pokušali da me dovedu do toga da što pre odem. Kad me je slučajno otkrila Dolma, pokušala je
starica daje spreči da mi priđe. Zašto je mala lasica nije poslušala? Zašto me je sama povela prema
lamaseriji?
Pogledao sam je. Porumenela i ličila je na nevinog patuljka. Stekao sam utisak da se bogzna
zašto vezala za mene i tvrdoglavo odlučila da me uzme u zaštitu.
Ovo osećanje je ojačalo kad smo po strmoj stazi zavili prema ulazu u lamaseriju i iza ugla
naleteli na grupu seljana, koji su se s praznim loncima i korpama vraćali u naselje. Preprečili su nam
put. Dolma me je uhvatila za ruku i tvrdoglavo se napućila. Kad su uvideli da me vodi u lamaseriju,
počeli su je grditi, najglasnije muškarci, a žene su odmahivale glavama i čudile se njenoj drskosti.
Sve je govorilo da neće prestati dok se devojčica ne pokori njihovoj volji i ne odvede me nazad.
Ljutnja je prelazila u ogorčenost i reci su padale po sirotoj Dolmi kao kamenice, osećao sam da
počinje da se koleba. U trenutku kad sam odlučio da je povučem nazad i spasem mučne dileme, naglo
123
je isturila glavu i tako vrisnula da su zaprepašćeni ljudi i žene krenuli nauznak. Sad je ona bila na
redu da im odbrusi, da im prigovori i odbrani svoje stanovište, a to je činila takvim zanosom da je sva
drhtala, pa sam stekao utisak da će svima redom skočiti u oči. Muškarci su pokušali da je oponiraju,
ali nijedan nije došao do reci. Prvo su se povukle žene, a onda i muškarci. Dolma me je povukla za
sobom prema gore. Kad smo već prošli, okrenula se, izbekeljila se i izduvala svoj uvredljivi
"Pfrlrlrlrlrl". Načas su svi zanemeli, a onda su jedan za drugim krenuli i potiho se zgražavajući otišli
stazom. Dolma je duboko odahnula i pogledavši me zvonko se nasmejala, kao da je htela reći: "No, ovo
je bilo lakše, nego što sam mislila."
Na dvorištu prve zgrade nas je zaustavio mlad monah u mrko-crvenoj mantiji. Moje prisustvo
mu očito nije išlo u račun, pa me je sumnjičavo gledao, a onda se okrenuo Dolmi tražeći objašnjenje.
Po njenom tonu sam presudio da mu nešto lupeta i da se čudi kako se on uopšte usuđuje da je pita
gde me vodi. Ne znam kako joj je uspelo, ali posle nekoliko časaka se monah branio i opravdavao da
nije mislio ništa loše. Bio je još mlad i neiskusan. A Dolma je već posedovala lukavost, kojom žena
obezoruža muškarca. Najzad je monaha nestašno munula u stomak.
Počeli smo se uspinjati prema srcu lamaserije. Pentrali smo se po merdevinama, po stenama, po
stepenicama, provlačili se kroz mračne svodove, dizali se s krova na krov, sve bliže zgradama, koje
su čamile u tmini. Bio sam sve zaduvaniji, sve iznenadeniji, sve začudeniji. Manastir je bio toliko velik
da je podsećao na srednjovekovni gradić. Činilo mi se da se diže u nekim cehovskim stepenima. Dole
se sušilo rublje, čula se lupa i kad sam provirio kroz vrata, ugledao sam kovača, koji je udarao po
usijanom komadu gvozda. Malo više su bile šupe i drvarnice, a iznad njih kujne. I buldoga nije
nedostajalo, ali bili su drukčiji od onih dole, lenji, dremljivi, bezbrižni. U donjim predelima nije bilo
mnogo monaha, video sam pre svega žene u dugim suknjama i muškarce u najrazličitijim nošnjama,
raznih rasa kao i u selu.
I video sam devojčice. Devojčice s mindušama i šarenim ogrlicama, koje su provirivale iza
vrata, naginjale se kroz prozore, sedele po ćoškovima, dosađivale se i poigravale kosom ili dremale:
kao, službenice lirama, koje uživaju u trenutku besposlice. Njihove oči blage i mačkaste, neke tužne,
druge lenjivo zavodljive, pratile su me. Najviše su me uzbuđivale njihove toliko drugačije ruke, ruke
odraslih žena. 1 lica su izražavala nešto zrelo, gotovo umorno, prerano ostarelo. Nikakve naivnosti ili
mladalačke vedrine, svuda samo iskusne, zagledane, blago podsmešljive oči. I ponegde naborana čela.
A prema vrhu sve više monaha u crvenonirkim mantijama sve više dvorana, u kojima su na
zidovima visile "tanke" tibetanske tapiserije, sve više kipova Bude u najrazličitijim pozama, sve više
kipova najraznovrsnijih božanstava i demona. Neke zidove su pokrivale živopisne mandale. Na jednom
od terasastih krovova je sedelo u krugu dvanaest monaha i uglas recitovalo svete tekstove.
Recitovanje je podsećalo na gregorijansko pevanje.
Onda smo stigli u vlažnu senku i video sam da se nad nama izbočila tavanica pećine. U njenim
mračnim dubinama su kreštali slepi miševi. Na terasastim krovovima su se šćućurili, ili se gordo
šetkali sivobeli golubovi. Iz dubine pećine je kuljao mali potok i slivao se kroz rupu u stenju. Dolma
se sagla, zahvatila vodu i pokvasila usplamtelo lice. Ponovo je zahvatila i pila. Onda je zahvatila i
podigla šake prema meni, pio sam iz njenih ruku, prljavih, malih ruku, koje su me ganule do srca. Voda
je bila sveza, čista, osvežavajuća.
Popeli smo se u sobu, u kojoj je pred kipom Bude sedeo vrlo star monah i meditirao sklopljenih
očiju. Pokušasmo da se iskrademo pored njega na prstima. Već smo bili na vratima kad se zaori poziv
i mi se ukipismo. Polako smo se okrenuli. Monah nas je gledao strogo, očinski. Dolma poče da me
predstavlja i nešto objašnjava. Govorila je suzdržano, s poštovanjem, a stari monah me je posmatrao
ne pogledavši me u oči. Onda je odmahnuo glavom i pognuo je da nastavi meditiranje.
Čuo sam da Dolma duboko uzdiše i obuze me strah da će početi da viče i vrišti. Bio sam ubeđen
da kod starog tako neće postići željeni cilj. Srećom je to znala i ona. Opet je strpljivo objašnjavala i
molila, a onda je skočila prema monahu, zgrabila ga za ruku i tri puta mu je poljubila. U prvi mah mu
124
to nije godilo, a najednom se osmehnuo, štipnuo je za obraz i ustajući se uputio u susednu sobu.
Dolma mi se pobedonosno nasmešila. Mada nisam znao šta nas čeka iza vrata, nisam mogao a da joj ne
čestitam za upornost i snalažljivost. Kad se stari vratio, zabrinuto se upiljila u njega. Kratko joj
nešto reče. Njene crte lica su eksplodirale u čudesan sjaj olakšanja i sreće. U trenu se uozbiljila,
uputila k vratima i dala mi znak daje sledim.

Soba je mirisala po omamnom kandilu. Na suprotnom zidu je bio oltar, koji je kroz prozorče
osvetljavalo sunce. Ispred njega je na crvenom jastuku u lokvanjevoj pozi sedeo čovek neodređenih
godina. Bio je tamnoput, indijskih blagih crta, rekao bih daje Bengalac. Na sebi je imao svilenu belu
odoru. U uši maje imao četiri cma okrugla visuljka, a oko vrata tri ogrlice crvenu, belu i crnu. Pred
njim je bio nizak stočić na kome je pored bakrenog zvonca i vaze s planinskim cvećem ležalo
dijamantsko žezlo "vadžra", u tibetanskom budizmu simbol duhovne vlasti. Njegovo telo, premda
vitko i gotovo dečačko, nije bilo telo askete. Usta su mu bila blago, gotovo čulno iskrivljena. A oči su
mu izražavale sve, kao da su ogledalo koje odražava sve šta se stavi ispred njega.
Dolma je pala na kolena pred njim i tri put se duboko poklonila. Jedva čujno i vrlo molećivo je
molila, na kraju preklinjala. Zatim je pognula glavu i čekala. Crte na tankoćutnom licu su zadrhtale.
Ispod odore se izvukla ruka ukrašena prstenjem i podigavši zvonce zazvonila. Došao je star monah i
uhvativši me za lakat izveo iz sobe. Kroz vrata sa strane me je odveo na sunčani ravan krov. Nešto je
rekao i ja sam shvatio da treba ovde da čekam.
Prišao sam ivici i pogledao na krovove pred sobom. Tada sam u blizini više naslutio nego video
poznatu figuru visokog muškarca u crnim vunenim čakširama, u planinskim čizmama do kolena i s
gnezdom kovrdžave kose. Polako se okrenuo. "Dobar dan, Henri Napoleone Aleksandre," -rekao sam i
dodao: " Abrahame." Libeći se došao je do mene. Nije mogao verovati da sam stvaran. "Kog đavola ti
radiš ovde?" - Konačno se oglasio. - "A ti?" -Bocnuo sam gd. - "Tražiš jetija?" "Zašto mi nisi rekao da
si se uputio ovamo?" - Upita me prebacujući mi. - "Pa, i nisam bio" -odvratili- "ali ti jesi, zašto ti meni
nisi rekao?"
S rukama u džepovima se prošetao po krovu. Video sam da gricka donju usnu. Pogleda me
popreko i upita: 'Koliko si platio?" -Odgovorio sam da nisam dao ni pare. Nije mi verovao. "Dovukao
sam tonu namirnica" - rekao je - "i dao im hiljadu dolara u gotovini. Doneo sam fotografsku opremu,
koju su mi zaplenili i za nju će u Indiji dobiti još hiljadu dolara. A ti misliš da će te majstor primiti
tek tako, bez ičega? Neće te."
Hteo sam mu reći da mi je svejedno da li će me primiti, ili neće, jer ne mislim da ostajem, ali u
tom trenu me je s vrata pozvao stan monah. Sledio sam ga nazad u omamljivu staru sobu. Dolme više
nije bilo. U dimu mirisa, koji je sukljao po sobi, sedeo je samo majstor, pretpostavljeni u lamasariji.
Jedva primetnim pokretom obrva je otpustio monaha i zagledao mi se u oči.
"Sedi." - Rekao je engleski uz otegnut akcenat. Poslušao sam ga. Dugo me je i prodorno
posmatrao. Nisam sklonio pogled, hteo sam da ostavim utisak da ga se ne bojim. Na kraju reče:"
Dobrodošao u hram dijamantske kočije."
Hvala, rekoh. Dodao sam da sam većinu sredstava, na žalost, potrošio i da imam taman da se
vratim kući. Ne mogu da se odužim za privilegiju, koju mi tako velikodušno nudi.
"To nije privilegija" - reče - "i ne treba da se odužiš onako kako misliš." Kako onda? "Tako da
učiniš uslugu Dolmi, koja te je izabrala i izmolila ti mesto."
" A šta će ljudi dole u selu?" -Upitao sam. - "Nisu baš oduševljeni mojim dolaskom, a još manje
125
su se obradovali kad su videli da idem u lamasariju."
"Imaju loše iskustvo. Ličiš na Australijanca, koji je bio s nama pre godinu dana. Tantra gaje
izludela i najzad nisu imali drugi izbor već da ga ostave vukovima. Ne bi voleli da se to ponovi."
Osmehnuo se i gledao me. Bez radoznalosti, bez netrpeljivosti, bez želje da me u bilo šta
ubedi. Razmislivši sam odgovorio: da nisam došao u nameri da ostanem. Nisam dovoljno jak. Doživeo
sam stvari, koje su me prilično uzdrmale. Tantra me, inače, strašno interesuje, ali u ovom trenutku
nisam načisto sa svojim motivima. Bojim se da nisu dovoljno čisti. Biće pametnije da odem i vratim se
drugi put. Skoro pet minuta me je gledao ćutke. Miris me je golicao u nosu i polako omamljivao.
"Dolma te je izabrala" - reče - "a vrlo je tvrdoglava. Neobičnu snagu ima. Ako joj ne ispuniš želju,
njena frustrirana energija će postati uništavajuća. Zato sam je uslišio." Zaćutao je i rekao: "I zato
ti ne mogu dozvoliti da odeš."
Tek kad sam ustao i kazao da ću se vratiti u selo po naprtnjaču, sinulo mije da se ne šali. "Što
bi se zamarao" - reče - "poslaću jednog od mladih monaha. "Ne, odbio sam, po naprtnjaču ću otići
sam."
Stigao sam do vrata, a čudna sila mi je otežala noge. Još sam pokušavao napred, imao sam
volju, a telo me nije više slušalo. Kao da sam zašao u polje nevidljive energije. Okrenuo sam glavu i u
magli mirisa mi se učinilo da se majstoru žare oči. Idući trenutak me je opet gledao spokojno i
ljubazno kao i ranije. Osećanje da me okružuje polje energije je nestalo. Čim sam pokušao napolje,
vratilo se i tada sam ga osetio u ćelom telu razgovetnije nego pre. Užas je najednom udario u mene
takvom snagom da sam jedva ostao na nogama. "Poslaću jednog od mladih monaha." - Ponovio je
majstor.
Tada se kriza pretopila u saznanje da ću ovo mesto napustiti samo po milosti majstora
"dijamantske kočije" - sutra ako hoće, ili nikad.
Pa neka bude, predao sam se. Neka me prisvoji, neka učini sa mnom šta hoće. Bilo je
neverovatno, ali osećanje odanosti je donelo osećaj slobode. Bez teškoće sam odgegao u predsoblje,
a odatle na širok plato, kojim su se šetkali sivobeli golubovi. U iznenadnom olakšanju me je opet
obuzela želja da odem, a već posle prvog koraka me je tajanstvena sila uklještila neopozivo kao i pre.
Ako bih rekao da ću potražiti Henrija, ili ću potražiti Dolmu, prepreke nije bilo. Mogao sam da
se krećem. Čim bih pomislio na odlazak iz iamasarije, nešto mi je vezivalo nerve u nepokretnost. Šta
je bila ta sila, odakle je poticala?
Nekoliko puta sam pokušavao da je prevarim. Rekao sam sebi da ću potražiti Henrija, a uputio
sam se prema izlazu. Čim mi je misao o prvom pravcu prodrla u svest, noge su mi se zakočile.
Pokušavao sam sve moguće rekavši sebi da idem do podnožja da lamasariju još jednom pogledam
odole. U to sam pokušao da verujem. A bilo je kao da mi je neko obećao besmrtnost ako u sledećem
trenutku ne pomislim na belog konja. Nisam mogao da ugušim misao o pravom smeru; ukoliko sam više
pokušavao daje gušim, utoliko mije brže dopirala do svesti. I čim je stigla tamo, bilo je kao da neko
povuče za ručnu kočnicu pošto sam osećao kako se voz zaustavlja, kako se kinetička energija
pretapa u umrtvljenost. Majstor me je hipnotisao. Uzaludno sam tražio razložnije objašnjenje. U
hipnotičkom transu je u moju podsvest (ili u deo svesti) ubacio uputstvo da ne smem otići iz
lamasarije i kad god to pokušam učiniti, podsvest ispunjava uputstvo i paralizuje me. U početku mi se
činilo neverovatno, glupo, smešno. Činilo mi se nemoguće da ne mogu sopstvenom voljom da se
suprostavljam sopstvenoj volji. Hteo sam otići, odlučio sam da idem, osećao sam volju, odlučnost u
sebi. A nisam mogao da se pomaknem.
Obuzela me je želja da se vratim pred majstora i izmolim ga da me spase ove automatske
psihološke brave, a za uzvrat da mu obećam da neću pokušati da odem. Ni to nisam mogao da učinim.
Čim bih pomislio da idem kod majstora s ovom namerom, noge su mi se oduzele. Onemogućio me je da
odem, onemogućio me je da se vratim kod njega dok me sam ne pozove. Ubio je dve muve jednim
udarcem i potisnuo celu stvar iz svojih misli. Ovaj majstor nije bio nadrimajstor.
126
 Osetio sam olakšanje. U zavisnosti od volje, koja je bila neuporedivo veća od moje, naslutio
sam slobodu, koja je bila udobno uokvirena. Redukovane mogućnosti su značile da o osnovnim
stvarima ne treba više da odlučujem. Iz osećanja izgubljenosti, u kome je sve bilo otvoreno, sve
zavisilo od mene, sve sam bio samo ja i nepoznata divljina, i tajanstveni ljudi, s kojima nisam mogao
da se sporazumem, preselio sam se u sređeni svet pravila, običaja i neopozivog autoriteta. A to je
značilo da mogu da odahnem, da se opustim, da se posvetim detalj i ma.
Tako se rađaju političke stranke, religije, vlast, diktatura. Teret apsolutne slobode je težak i
suviše opasan za duh, koji se nije izdigao iznad nivoa samsare (sveta iluzija). Za duh koji (još) nije.
Buda. Duhu, koji (još) nije Buda, treba oslonac, sigurnost, red; nešto u čega može da se veruje. I ako
to ne nade, izmisli ga.

Zaintrigiralo me je da o razvoju događaja porazgovaram s Henrijem. Na žalost, ubrzo se

pokazalo da je majstor jedini čovek u lamasariji, koji zna engleski. Raspitivao sam se tu i tamo,
provirio kroz sva vrata, opisivao Henrija kretnjama i rečima, a svuda sam naletao samo na sleganje
ramenima, čuđenje i izrugivanje. Možda se vratio u selo, pomislio sam u podnožju lamaserije i uputio
se prema izlazu. Napravio sam samo tri koraka, a onda me je zarobilo polje nevidljive sile. Polako sam
se okrenuo nazad prema vrhu. Iz mračnih uglova između kuća, s pragova, iza kapaka, su me motrile
oči manastirskih devojčica. Pratile su me pogledima kao divlje mačke, koje kroz pritvorene
trepavice posmatraju posetioce u zoološkom vrtu.
Šta su s njima radili učeni monasi? Jesu li bile službenice zla, prostitutke u hramu, steci pri
obredima tantre? Vratio sam se na krov ispred majstorove kuće i blizu ivice se ispružio na sunce
svukavši vindjaknu i stavivši je pod glavu, pa sam zadremao.
Probudio me je nasmešen mlad monah, koji je dovukao iz sela moju naprtnjaču, šator i vreću za
spavanje. Pošao sam za njim preko platoa prema unutrašnjosti pećine. Duž potočića me je odveo
prema zgradama, koje su nestajale u njenom ždrelu. Skrenuo je nalevo i po uskom prolazu smo stigli
do podzemnih soba, koje su bile izbušene u steni. Podcijene su bile u zasebne ćelije s niskim
tavanicama i malim prozorima. Ulazi su bili niskog svoda bez vrata.
Ispred jedne od ćelija se monah zaustavi. Pognuo sam se i uvukao u unutrašnjost četvrtaste
sobice, u kojoj nije bilo ničeg osim gole slamarice na kamenom podu. Monah je gumuo naprtnjaču za
mnom, sagnuo se i u znak oproštaja mi mahnuo. Onda je otrčao hodnikom.
Moj dom, pomislio sam. Otvorio sam prozorske kapke i pred sobom ugledao veličanstvene gore
na drugoj strani doline. Prozorska daska je bila debelo prekrivena golubijim izmetom. Bar to,
pomislio sam, neću biti sasvim sam. Raširio sam vreću za spavanje, stavio je na slamaricu i seo na nju.
Iz kamenih zidova je izbijala vlaga. Prozor je gledao prema istoku, bio je već jedan sat, a u mojoj
sobi hlad. Neka bude, pomislio sam zažmurivši i naslonivši se na zid.
Posle otprilike sat vremena se kroz ulazni svod nasmešila moja mala lasica. "Dolma!" -
Uskliknuo sam. Prelio me je talas zahvalne topline jer nije zaboravila na mene, vragolasta mala
vrtirepka, koja je učinila sve što je bilo u njenoj moći da me ugura u lamaseriju i da obezbedi da u
njoj ostanem. Kad je čučnula ispred mene i počela da me pogleduje s posedničkim ponosom, kao
lovac, kome je uspelo da ubije neobičnu divljač, zazeblo me je da se iza njenog oduševljenja ne krije
sve pre od nevine namere.
"Nisi valjda zaljubljena u mene?" - Draškao sam je. Nasmejala se i nešto zacvrkutala na
tibetanskom. Tako smo razgovarali - ne razumevajući se bogzna kako. "Čini mi se da si malo premlada
127
za takve stvari." - A ona pak: "Bru-bra-ngrje-nagrroum-lung-ćem-nagrjong-pru-grijen-prong-bang-
beng"-ili nešto slično. "Uhvatila si me" -rekoh - "šta nameravaš da uradiš sa mnom?" Ona opet nešto
svoje. "Budi nežna sa mnom. Ne zloupotrebljavaj me. Lomljiv sam. Krhak. A malo se i bojim svega.
Reci mi da lije ovo samo zimski odmor, predali pred povratak u svet, koji poznajem i koji je počeo
strašno da mi nedostaje." - Klimala je smejući se i brbljala.
"Voleo bih da te naučim slovenački." - Kazao sam. - "Slatka si." - Izvesno vreme me začuđeno
gledala, a onda rekla: "Stakasi." Moj smeli je silno razveseli, skoči u vis i poskakujući po ćeliji
ponavlja: "Stakasi, stakasi!" Dete. Blaženo dete.
Onda, kao da je nešto probode, zažmuri i materinski se upilji u mene. Priđe naprtnjači i poče
da vadi iz nje sve moje stvari. Otkrila je prljave čarape i podižući ih do nosa zakolutalim očima
prema stropu iskreveljila se: "Vuuuuuh."
Produžila je dok nije stigla do dna. Uvek kad bi otkrila komad prljavog rublja je "zahukala" i
"zaaaaahala", kao da nešto slično još nikad nije pomi risala. Nakupila se gomilica jer je bilo prljavo
skoro sve što sam doneo sa sobom.
Pokupila je odeću, uzela je u naručje i namignuvši mi otišla. Posle izvesnog vremena sam je
zatekao kod potoka. Zaokupljena je sapunala moje košulje, čarape i gaće, cedila ih, ispirala i udarala
njima po kamenju kao iskusna pralja, a neke je već raširila na sunce.
"Dolma!" - Pozvao sam je. Zabezeknuta se kad je otkrila da je krišom posmatram, uvređeno je
porumenela i izgrdila me kao gubi se, kako se usuđuješ! Bacio sam joj poljubac, a ona je isplazila jezik
i procvrkutala svoje "prlrlrlrlrl". Onda se nasmejala da ne pomislim da je ozbiljno.
Preko trga sam otišao prema majstorovoj kući. Stari monah je radoznalo bacio pogled na mene,
ali me nije zaustavljao. Majstor je još sedeo na crvenom jastuku i još su ga napola zakrivali oblačići
mirisa. Oltar iza njega je bio u senci, a sunce se pomaklo do stočića i tamo se u hiljadama odsjaja
odbijalo od dijamantskog žezla.
Podigao je oči, bile su tople, ali bez prepoznatljivog osećanja. Svetlele su prema meni. Čučnuo
sam i spustivši se na kolena seo na pete. "Ne mogu da nađem poznanika" - kazan - "Amerikanca, koji
je stigao sinoć." Gledao me je neprogovarajući. - "U kom delu lamasarije mogu da ga nađem?"
"Ne znam." - Odvratio je. - " Zašto mi je Dolma izmolila mesto?" -Upitah iznenada.- "Šta
očekujete od mene?" "Ne znam" - Odgovorio je. Čutali smo i gledali se. Njega je interesovalo imam li
još neko pitanje, a mene da li me svojim ponašanjem pokušava da prisili da počnem urlikati i razbijati.
"Voleo bih da znam pravila, pa da znam kako da se ponašam. Šta vi očekujete od mene?"
Ništa, odgovorio mi je i začuđeno me pogledao. Ustao sam i otvorio usta da zapitam zašto mi
ne dozvoljava da odem, ali pre nego što sam izgovorio i reč, usta su mi se ukočila. Majstor me je
gledao i ohrabrujuće se smeškao. Osetio sam čežnju za Joganandom. S njim je bilo lakše. Njega sam
bar mogao da grdim. U vrtoglavici sam isteturao napolje i na trgu pet minuta duboko udisao.
Kasnije mi je Dolma donela u ćeliju činijicu pirinča i čorbe od povrća, u kojoj je - čudo nad
čudima! - plivalo parčence mesa. Tako dugo već nisam jeo meso i pirinač da sam navalio kao vuk.
Dolma je čućnula ispred mene i imitirala moje mljackanje.
Kadje odnela činiju, nije se vratila. Kroz prozor sam se zagledao prema planinama, na kojima je
sunce prepuštalo mesto večernjim senama. Noćas će biti hladno, pomislio sam. Vrlo, vrlo hladno.
Prolepršao je golub i stao na prozorsku dasku. Geguckao se, klimao glavom i začuđeno me gledao.
Posrao se, još jednom me je pogledao kao da hoće da mi kaže: evo ti ga - i onda odleteo.
Podzemnim hodnicima su do mene dopirali prigušeni udaljeni zvuči: horsko pevanje, dobošanje,
zvonjava, recitacija. Sve se utiša. Preko udoline krenu peckav vetar. Zatvorio sam prozorske kapke i
ušuškao se u vreću za spavanje. Tako teško mi je bilo na srcu da bih se najradije isplakao. Pa hajde,
pomislio sam. Niko te ne vidi. I izietelo je iz mene. Šmrcao sam dok vreća za spavanje nije bila
sasvim mokra. Zatim sam zaspao.
Kad sam se probudio, kroz razrez na prozorskim kapcima je prosijavao mesec. Ustanovio sam
128
da me je neko pokrio debelim ćebetom. Pod njim sam propijenu uz mene i s palcem u ustima otkrio
malu Dolmu. Disala je mimo kao da leži pored oca. Preli me topla ganutost. Je li to zahvalnost jer
nisam više sam? Je li sreća, koja potiče iz topline našeg prijateljstva? Je li uznemirenost zbog svesti
da ležim pod ćebetom s trinaestogodišnjom devojčicom? Pouzdano sam znao samo da u mojim
osećanjimanema ničeg seksualnog. A ipak, samo tri godine daje starija.
Sirota Doima. Siromah ja. Nijedno ni drugo nismo znali šta nas čeka. Sigurni u toplini svojih
tela smo osećali samo olakšanje i poverenje dvoje, koji su se našli i stvorili prostor, koji pripada samo
njima, pa postali saveznici.
Zagrlio sam je i utonuo u primamljivu dubinu sna. Otišao u carstvo snova.
Bile su žive kao nikad dosad. Sve šta sam doživeo slivalo se u mene kao voda u oluk, dolazilo sa
svih strana, mešalo se i zgušnjavalo i curilo kroz mene u tami besvesti, skitanja s Joganandom,
penjanja po strminama, hodanja preko visećih mostova, sneg, smrzavanja u šatoru, Joganandino lice,
njegove oči, njegova prigovaranja, bleštanje belih planina; sve je proticalo kao istovremena
projekcija stotine filmova, odlivalo se i ponovo slivalo; košmar slika me je mučio sve do jutra.
Bilo je kao da mi u duhu protiče neka revizija utisaka, neko skladištenje značenja, neko
čišćenje kuće, da bi svemu novom mogao da se posvetim bez stare ljušture. Tek kad je bilo sve u
fijokama, slike su izbledele i tek tada sam medu njima otkrio praznine, kroz koje sam uspeo da se
provučeni najavu. Kroz razrez je svetlilo sunce, bilo je već deset sati, Dolmi ni traga ni glasa.

Čitav dan je nisam video. Sunce je ostalo sa mnom do večeri. Pratilo me je dok sam njuškao po
lamaseriji i privikavao se na njen ritam života. Posle snova, koji su me pročistili, bio sam otvoren i
opušten i preuzimala me je stara radoznalost, pa sam hteo da zavirim u svaki kutak.
Posle doručkovanja čampe, koju su mi ponudile ljubazne krezube babe u kuhinji, prišao mi je
rumen mlad monah po imenu Dordže, koji je - čudo nad čudima - "znao" engleski. Savladao je nekih
dvadesetak reči, a to mi se činilo dovoljno jer je u svoju riznicu stavio vrlo korisne izraze: gore,
dole, ovde, sutra, danas itd. Dok sam pitanja postavljao tako da na njih može odgovarati s ovim
dvosložnim recima između nas je teklo nešto nalik na razgovor.
To ne znači da smo se bogzna kako razumeli jer kad sam ga upitao gde je Dolma odgovorio je:
"Tamo gore, dole ptice." Mislio je na golube. A kad sam ga upitao gde su nestale devojčice, koje su
juče sedele po lamaseriji, nasmejao se kao da sam rekao nešto strašno smešno, a onda je navukao
značajan izraz, nagnuo se prema meni i prošaputao kao da odaje državnu tajnu: "Uveče na drugoj
strani."
Izgubio sam nadu da ćemo se zaplesti u iskričavu debatu o tantra jogi. Od nekog gosta je na
brzinu naučio šačicu reči ne znajući šta znače i na moja pitanja je odgovarao uvek onima, koje mu
prve padnu na pamet. Uprkos toga sam još jednom probao da se raspitam o visokom, crnokosom
Amerikancu Henriju Napoleonu Aleksandru opisujući do detalja kako izgleda. Pitao sam ga da li može
da me odvede do njega.
"Da, da" - oduševljeno je klimnuo - "uveče na drugoj strani." I gledao me kao da čeka da ga
pohvalim kako dobro zna engleski. "Ovakvog blesavka već davno nisam sreo" - rekao sam na
slovenačkom, a on se zahvalno naklonio i odgovorio: "Thank you, thank you." Ceo dan mije bio za

129
petama. Nekoliko puta sam pokušao da mu pobegnem, sakrivao se za ugao, iskradao se iz kakve
dvorane na sporedna vrata, skrivao se za čorten, kad bi na časak sklonio pogled. Ne znam ni da li je
bio toliko okretan, ili me je sudbina kažnjavala, ali iza svakog bega sam posle prvog ćoška naletao na
njega. Odlučio sam da se više ne nerviram.
Preuzela me je svetlost sunca. Sve do čega su dopirali zraci je sijalo svetlošću, koja nije bila
na površini, već je dolazila iz unutrašnjosti: kao daje materijalni svet ogledalo u kome se sunce
odsijava. Raskoš boja me je opio. Sivobeli stubovi čortena, na kojima su lepršale crvene, zelene i žute
molitvene zastave, nemirni jezici boja pred pozadinom ukrasnih zidova pećine i beloplavog neba;
svetlosni kvadrati i krugovi u svetilištima i u zbornim dvoranama, gde je sunce prodiralo kroz
otvorene prozore; treperave žutocrvenkaste lojanice u zamračenim uglovima, kojima je kontrast
sunca davao dah nečeg nadzemaljskog; spokojna lica stostrukih Buda u meditativnim pozama na
osvetljenim zidovima okruženim crvenim, žutim i zelenim aureolama; dvanaesto-bojne mandale, medu
kojima su sjajile u svileno platno uvezane svete knjige, neke mutne u svetlu lojanica, droge žive u
sjaju sunca; pomućeni blesak bakrenih kotlova u kujni, gde se sunce probijalo kroz dim, koji se dizao
s ognjišta i kroz paru, koja je izbijala iz kotlova; pa sivobelo perje dremljivih golubova na krovovima;
pa opet iznenađujuća šarolikost tapiserija u dvoranama, koje su mirisale po opojnom tamjanu;
tapiserije, koje su prikazivale užasne prizore iz tibetanske knjige mrtvih; pa zvuči molitvi i
inkarnacija, koji su odjekivali iz horskih dvorana; sve to me ispunjavalo neopisivom zahvalnošću
sudbini, koja me je dovela u ovo mesto nadzemaljske uzvišenosti i drhtanjem pri pomisli da ga neću
napustiti ovakav kakav sam došao.
Posle ručka, sastavljenog od pirinča, graška i začinjenog goveđeg sosa me je Dordže Blesavko
odveo uzbrdo, u tamnu unutrašnjost pećine, iz koje je žuborio potok i uz neosvetljene kuće u
zagušljiv hodnik, koji je vodio u dubinu. Prvih sto metara je bilo tako mračno da nisam video dva
pedlja pred sobom, pa sam pratio zvuk monahovih cokula. Onda se prokop rasvetlio; kroz rupe koje su
bile probušene u kamenitom zidu sa spoljne strane su na svakih desetak metara prodirali zraci svetla.
Ubrzo se hodnik raširio u zasvođen prolaz, koji su na desnoj strani podupirali izdani stupovi, a iza
njih su bili u stene uklesane ćelije i svetilišta s oltarima i zidnim slikama. U nekim su treperile
lojanice, dok je druge kroz otvorene prozorske kapke obasjavala dnevna svetlost. Treći su bili u
tami. U nekima sara video konture monaha u meditativnim pozama. Prolaz se raširio u širok trg, s
koga se otvarao iznenađujući pogled na lanac snežnih gora. 'Druga strana" - rekao je Dordže i
zamahnuo kao da mi pokazuje šta je otkrio ili ostvario sam. Bili smo na drugoj strani pećine, u koju je
bila ugrađena lamaserija. Glavni deo samostana je gledao prema severoistoku. Sa trga smo gledali
prema jugu, prema Indiji, prema toplini monsunskim vetrovima. Lanac planina, koji smo videli,
verovatno je bio produžetak centralnog himalajskog masiva.
Trg je imao dvadeset metar u dužinu i trideset metara popreko. Bio je popločan granitnim
pločama i okružen zaštitnim zidom. Kad smo došli do ivice, duboko ispod mene je zableštalo. Petsto
metara ispod mene je ležalo plavo jezero, koje sam video s prevoja.
Od njegovih obala se strmi obronak terasasto spuštao u jarko zelenu udolinu s kućama, poljima,
drvecem, potocima; toliko drugačiji od udoline na onoj strani, kao da sam zašao na južnu stranu
himalajskog zaleđa. Sinulo mi je daje ova čudesna lamaserija ekonomski, duhovni i verski centar dva
različita sveta, centar spoja suprotnosti, prašnjave pustoši na severu i zelenog obilja na jugu.
"Tamo ona strana" - reče Dordže - "tu ova strana." Momak je znao o čemu govori i postideo
sam se što sam ga smatrao budalom.
Okrenuli snio se prema pećini. Ispod crvenog kukastog krsta na okomitom zidu iznad nas se
protezao red zasvodenih, uklesanih u stene loža za razgledanje. Pod njima su zasvodena vrata vodila
u prostranu podzemnu dvoranu, iz koje su dopirali jedva čujni mrmoreći glasovi. Povukao me je prema
ulazu.
U sjaju lojanice sam ugledao dvanaest monaha, koji su sedeli u krugu i pognutih glava recitovali
130
mantre. Na sredini kruga je iz zemlje strčao kameni lingam, simboličan prikaz Šivinog polnog uda. U
podnožju ga je obuhvatao kameni obruč, joni, simboličan prikaz ženskog polnog organa. Oba su
okruživale bakrene posudice iz kojih je sukljao omamni mirisavi kad.
Oči su mi lutale po zidovima. Pokrivale su ih živopisne slike božanstava. Čudna sila me povuče
prema zidu u pozadini, s koga mi se kreveljila slika demona, koji mije bio poznat. Zastao sam pred
njom.
Slika se pretočila u život, a neman je zaigrala i zasiktala. Telo su joj prekrivale zelenkaste
krljušti, koje su u stostrukim odsjajima zrcalile moje lice. Mnoštvo ruku je talasalo gustišem prstiju,
koji su me zvali i istovremeno mi pretili. Neman je imala dvanaest glava. Igrala je preda mnom u
treperavim blescima odvratnih boja i s njom su se talasali odsjaji mojih lica. To je bio demon, bog
Jamanataka, moj navodni zaštitnik. Jogananda mije kazao da je "ubica smrti", jedan od najstrašnijih
demona u mitologiji tantre. Njegova bikova glava predstavlja boga smrti Jamu, koji je u stvari
milostivi Avalokitešvara, gospodar i sudija mrtvih, koji vodi ljudi po mukama ispaštanja do ivice
iluzijas i iz njih u slobodu i probudenje.
Neman mojih snova se ostvarila. Izvijala se, mljackala i mumlala, i stenjala, i grebala kopitama
po zemlji, slinila, pretila mi, tešila me, oplakivala me, cerila mi se. Ne znam koliko dugo sam bio
uhvaćen u maštovitu igru. Kad mi se povratila normalna svest, u podzemnoj dvorani su se gurali ljudi.
Probijajući se kroz gužvu do ulaza, izašao sam na trg koji je isto tako bio pun ljudi. Gomila je bila u
čudnom transu. Stare žene sa brojanicama u rukama su se ritmično njihale sjedne strane na drugu i
monotono pevale, devojke s tirkiznim mindušama su zaneto ponavljale obredne stihove, a muškarci su
stajali, ćaskali i čekali na nešto. Monasi su posluživali čaj. Tu i tamo su cmizdrcla odojčad. Veća deca
su sedela u grupama, ili se igrala s lenjm psima.
Tada su iz loža zazvučali randozi. Njihovo monotono trubljenje je stvorilo zvučni čilim, u koji
su doboši i doboščići i tužne flaute počeli upletati zaprepašćujuće muzičke motive. Gužva pred
ulazom u prolaz se razdvojila u Špalir. Ušao je veliki lama, majstor tantre, iguman lamasarije, uvijen
u žuti svileni šal. Pratili su ga monasi, koji su imali na glavama visoke ceremonijalne šešire. Dvojica
mladih monaha su položila ćilim na pod, na koji je majstor kleknuo. Spojivši dlanove iznad glave tri
puta se duboko naklonio: prema jugu, prema istoku, prema zapadu. Nov monah je počeo da peva tužne
melodične psalme. Iznad nas su bez prestanka trubili radonzi. Majstor je ustao i u pratnji se uputio
prema uklesanim stepenicama, pa se po njima popeo do centralne, najveće lože. Seo je na ukrašen
presto i podigao ruku. Horovoda je počeo dubokim basom da deklamuje liturgiski tekst. Hor mu se
pridružio i pratio ga zvučnom hijerarhijom baritona, tenora i dečačkih soprana. Obred se uspinjao.
Ja sam se uspinjao a sve to sam već video, doživeo na krovu Navangove kuće u Zanskaru kad
me je Jogananda bacio u telepatski trans u čijem toku mi je duh poleteo iznad gora i u budućnost.
Svest da se detalji mojih snova ostvaruju me je uznemirila, ali ne i uplašila. Već sam se nadao da
grešim i da je reč o sličnim, a ne o istim stvarima. Uprkos toga sam ostao u zanetom transu sasvim
sputan.
Iza obreda su počele dramatične igre maskiranih demona i vračeva. Publika je tapšala i smejala
se, deca su podvriskivala, a psi su kevtali, Čak se i Veliki majstor dobrohotno smeškao. Tek u sumrak
se trg počeo da prazni. Svi su otišli, a ja sam ostao sam: zanet tišinom, koja se pojavila umesto buke,
zanet raesecom, koji je zamenio sunce. Dugo u noć sam ćućono na trgu, bez niisli, povezan s okolinom.
Onda su u loži iznad trga zagudele strune, pridružila im se flauta, prigušeno se oglasio mali
doboš, a noć je ispunio nežan devojački glas, koji je pevao čudesno tužnu pesmu, dizao se i spuštao,
uranjao u tišinu noći, vraćao se i podrhtavao iznad mene; glas koji sam prvi put čuo na obroncima
prevoja i koji nikad neću zaboraviti. Onda su igrajući pristigle tibetanske devojćice u žutim
haljinicama. Devojčice, koje sam u snovima sreo (sretao) na vrhu gore Kailas. Uhvatile su se za ruke i
zaigrale oko mene. Njihova zamršena kosa je lelujala po vazduhu u kružnom ritmu opuštene lepote, a
mesec je mutno bleskao na dragom kamenju, kojim su bile okićene.
131
 Prestale su da igraju i jedna mi se približila. Zaustavila se tik ispred mene i gledala me. Na
svetlu meseca sam prepoznao Dolmu. Ona je bila ta koja mi je u snovima uvek donosila nož,
razgolićavala grudi i molila me daje probodem. Pogodilo me je jer sam u istim snovima sretao i starog
Tibetanca, koji je bio vođa Henrijevih goniča i doveo nas preko prevoja. I on mi je u snovima nudio
nož i molio me da ga ubodem. Dolma se vratila devojčicama, koje su još jednom zaigrale, a onda su
odjurile u prolaz i muzika je utihnula. Ostao sam sam.
Jeza mi je punila svaku poru tela. Sad više nisam mogao zaslepljivati. Morao sam da priznam
sebi da sam u snovima doživeo mrvice budućnosti pre nego što se ostvarila. Dugo u noć sam čamio na
trgu, drhtureći od zime, a još više od straha. Preklinjao sam Boga, starog hrišćanskog, da mi se
smiluje i da me podigne i odnese kući, da me spase iz dubine smušene psihe, u koju sam pao.

Iduće jutro sam ispred majstorove kuće naleteo na Henrija Aleksandra. Obradovao mi se kao i
ja njemu. Ne razumem više šta se zbiva, rekao sam mu. Ne mogu da odem. Majstor me je hipnotisao.
Prisvojila me trinaestogodišnja devojčica, koja ponekad tajanstveno nestane, a onda mi pere, i
poslužuje me, i kod mene spava. Majstora sam upitao šta očekuje od mene, a on mi nije ništa
odgovorio.
Rekao sam mu: ti moraš znati šta se događa. Došao si s tačnoni namerom, moraš da znaš šta
znači "hram dijamantske kočije". Kaži mi sada dok smo ovde šta ćemo učiniti.
"Spavati, jesti i piti" -odgovorio je- "prisluškivati, posmatrati. Čekaćemo da neko dođe da nas
odvede negde, da nam nešto kaže. Ukoliko smo nestrpljiviji, utoliko se duže neće ništa desiti. Sinoć
sam govorio sa Švajcarcem, koji je ovde mesec dana. Dao mi je nekoliko uputstava. Naizgled se ništa
ne događa. Samo obredi i igre, i zborovanja, i posvećenja. Učenje dece i iskušenika, meditacije,
preslikavanja i renoviranje fresaka. Tipičan život u tipičnoj lamaseriji. A stvar je u ovome - ako ti
ovo nije dovoljno, biće sve šta ćeš dobiti. Ako majstor oseti da mu želiš izokola ili direktno nametnuti
tvoj tempo, ostaviće te na ledu. Švajcarac mije rekao da si u početku na ispitu i kad ga obaviš čeka
te idući, a onda još jedan. U tajne kulta će te uvesti postepeno. Na žalost, ispiti nisu
standardizovani. Svako dobija svoj zavisno od onog ko je i šta je, koliko zna i shvata. Ispit ćeš
položiti ako u situaciji, u koju te spretno uvedu, reaguješ onako kako se njima čini da treba. Obojica
smo na probi, alije tvoja drukčija do moje. I upravo u tome je najopasnija zamka. Ne znaš gde jedna
proba završava i počinje druga. Na svakom koraku možeš da pogrešiš. Možda si već pogrešio. Ja,
takode."
Odgovorio sam da sam umoran od igre reči i logičnih paradoksa, a interesuje me neposredna
praksa tantre...
"Nebudi takav jugo glupan" -prebacimi- "šta ti misliš daje sve ovo nestrpljenje, koje osećaš jer
misliš da se ništa ne događa; uvreda koju osećaš jer neće da ti kažu šta očekuju od tebe; pa strah,
koji osećaš jer si - kako kažeš - hipnotisan i ne možeš da odeš. Nije li to praksa tantre? U trenutku
kad te majstor tantre stavi na probu, deo si procesa, deo prakse, već ti je data mogućnosti da se
snađeš. Tantra je od početka do kraja serija probi. Moraš se snaći. Tantra je kratak, strm put. Ako
se bojiš opasnosti, bolje pobegni."
Rekao sam da sam spreman da prihvatim tantru kao riskantan način psihološkog
prevaspitavanja, a smetaju mi magijske, okultističke primese: mitološke nemani, dah sujeverja,
alhemije, srednjevekovnog folklorizma. Opisao sam mu strašne nemani, koje sam video na podzemnim
zidovima: osvetnička božanstva, koja vitlaju okrvavljenim mačevima ih ljudskim lobanjama; demone
132
koji bljuju vatru i drobe ljude kao lešnike. Bogove u različitim pozama seksualnog zagrljaja s
boginjama. Sve to me ispunjava osećanjima da se bavim nekom primitivnom, erotskom obojenom
magijom, vradžbinama. To nije za mene, konstatovao sam. To nisam ja.
Henri se smejao. "Podsetio si me na dečkića, koga sam upoznao u zabitom selu putujući po
Južnoj Americi. Ponudio sam mu orah. Nikad ga nije video. Rekao sam mu da je dobar. Stavio ga je u
usta i zagrizao. Namrštio se jer je skoro polomio zube. Još jednom je probao, a onda mije orah
vratio kao da hoće da mi kaže da to nije za njega. Isto tako kao i ti. U himalajskom gorju si, na rubu
Tibeta, na rubu zemlje s hiljadugodišnjom tradicijom. Svaka mudrost ima kulturni omot sredine, u
kojoj je nastala. Tu koru moraš slomiti. Jezgro tantre, vadžrajana, je praktična, korisna psihološka
nauka. Nauka o prirodi i izvoru sveta, 0 prirodi i mogućim načinima dokučivanja stvarnosti, o
spretnosti punog pozitivno usmerenog života. Vadžra je munja i predstavlja energiju, koju u sebi
možeš da oslobodiš tantra jogom. Vadžra je takođe, dijamant koji simbolizuje kristalnu bistrinu
duha, do koje vodi praksa tantre. Ako si ubeden da je tantra za tebe, vrlo si uobražen. Veruješ u
sebe. To je dobro. Ako ovog poverenja nemaš, tantra nije za tebe."
Upitao sam ga da li to znači da je tantra prevashodno ili samo vrsta psihologije. " Suština
tantre je tajno znanje, koje je dostupno samo odabranim. Spolja je literatura tantre religiozna.
Sadrži etički kodeks, propisuje obrede za posvećenje životnih događaja, rođenja, venčanja, smrti;
sadrži principe ponašanja i hijerarhiju ubedenja, koju čine društveno i kulturno tkivo. Tajno znanje,
koje je izbor isprobanih metoda za rast ličnosti i duhovni razvoj, skriva se između redova. U tvom
duhu su vrata, koja moraš otvoriti, a ključ, kojim ih tajno otvaraš, je tajno znanje tantre. Povezano
je uz ubedenje daje čovek nedovršen. Da takav kakav jeste nije takav kakav može da postane.
Moguća je transformacija iz nižeg u više, iz neurotika u poluboga, iz sluge ega u stvoritelja
evolucione težnje. Evolucija još traje. Tantra omogućuje da joj staneš na čelo."
Upitao sam ga kako mogu da dođem do tog tajnog znanja. Na probi sam i niko neće da mi kaže.
Treba li da naučim tibetanski, pročitam hiljadu petsto tekstova tantre u nadi da ću između redova
otkriti nešto važno i da će mi sinuti?
"Jesi li primetio kako su glupi neki mladi monasi?
Upravo su zatucani. Zamisli da jednom pokloniš računa?". Pritiskače na dugmad unakrsno ting,
ting, ring i računaće i biće ubeden da si mu poklonio čudesnu igračku. Istim računarom ću ti ja, u
nekoliko minuta izračunati matematičke osnove teorije relativiteta. Monah će čuti samo ting, ting i
misliće da radim isto što i on. Tantra u tvojim rukama je kao računar u monahovim. Početi moraš
tablicom množenja. Praksa tantre je samo ting, ting, ting, dok se nešto ne pomakne u tvojoj svesti i
ne kažeš: "Aha!" U tu svrhu su probe. Uče te tablicu množenja i daju ti zadatke. Čekaju da kažeš:
"Aha!"

Noću je duvao vetar i lupao prozorskim kapcima; čuo sam lepršanje pernatih krila. Zatim je u
dubinama lamaserije udaljeno odzvanjao prigušeni gong. Dolme nije bilo; usamljen sam drhturio u
vreći za spavanje. Na trenutke me je izmučenost spašavala polusvesti, a zima i zvuči, na koje nisam
bio navikao, ponovo su me vraćali u nevolju jave.
Prema jutru je u utrobi podzemnih hodnika odjeknuo ženski smeh. U početku je bio
raspojasano ciktav, onda nemoćan, rastegnut i najzad isprekidan, počeo se prelivati u bolne jecaje,
kojima se pridružio glas muškarca. Ovaj je u početku tešio i bodrio je. Onda je grdio, zatim vikao i
opet umirivao, a na kraju je počeo da se smeje. Pridružili su mu se i drugi, smeh se prolamao kao
133
horske molitve, čuo sam cijukanje i dobošanje. Sve je utihnulo. I počelo ponovo.
U podzemnim dvoranama su proticali tajanstveni obredi, bogzna kakvi, bogzna za koga. Utonuo
sam u san i sanjao da sam dete i da je ispred mene zid širokih leda. Iza njega se događalo nešto što
sam želeo da vidim, a niko se nije pomakao, niti obazirao na mene. Onda sam sanjao da preda mnom
sedi Veliki lama i posmatra me kroz polusklopljene oči.
Otvorio sam oči i otkrio da je već kasno jutro; kroz prozorče je sijalo sunce. U njegovom
sjajuje na podu ćelije prekrštenih nogu sedeo Veliki lama i napola začuđeno, a napola obešenjački me
gledao. Pomislio sam daje samo vizija iz sna jer je ostao do najmanje sitnice takav kakav je bio u
snovima. Nije imao osećaj da sam najavi, a majstor je polako počeo da mi se izoštrava.
"Dobro jutro." - Rekao sam donekle smušen i zbunjen. Osmehnuo se i čekao. Njegove oči su
bile začuđujući prazne, a istovremeno prodorne; videle su mi misli. "Strašno si nesiguran" - izjavio je
-"ispovedi se da te utešim."
Seo sam uspravno i naslonio se na zid. "Voleo bih da znam šta se događa" - rekao sam - "voleo
bih da znam šta ovde radim. Guru me je opomenuo da je uz tantru vezano zlo. Bojim se igara s
podsvesnim silama. Ako je mojoj duši stvarno potrebno pranje i peglanje, više bih voleo da je operem
na stari, isproban način, a ne nepoznatim procesom, koji je može razderati i ostaviti bez boje. Moja
sumnje su izraz opreza. Pre nego što se zaletim, voleo bih da znam gde srljam i gde ću stati."
Majstor se trgao i osmehnuo. "Tvrdiš da ne znaš šta je tantra, a istovremeno si tantrista, a da
toga nisi svestan. Voleo bi da znaš kuda srljaš i gde ćeš stati. To je već tantra. Svestan si
dragocenosti vremena. Više bi voleo zrno nečeg vrednog nego ambar gluposti. Ako si uvek i svuda
apsolutni gospodar vremena, ti si majstor tantre."
Odgovorio sam da onda to nisam. Mada sam svestan dragocenosti vremena, nismo baš u
prijateljstvu jer ponekad ga je previše, a ponekad premalo. Vreme me samo retko služi, a obično mu
se podređujem i slepo prepuštam. Znam da mi to ne koristi, a na žalost ne znam način, kojim bih ga
pripitomio i (kao inteligentnog psa) naučio korisnim trikovima.
"Izrekao si drugo načelo tantre" - reče majstor - "svestan si da možeš živeti na dva načina:
sebi na korist, ili sebi na štetu. Dok si toga svestan tetošeći sebi i nećeš se bičevati, podmetati sebi
noge, kažnjavati se za izmišljene grehove. Ako znaš živeti sebi na korist, već si majstor."
Odvratio sam da to nisam jer živim sebi na štetu. Živim u sredini društvenih normi i konvencija,
koje me inače guše, a ja sam im se prilagodavam bar do izvesne mere zato jer je to lakše, a i zato jer
mi se slepi otpor radi otpora čini još bezvredniji. Živim u sredini rokova i žurbe i netrpeljivosti, u
sredini ustaljenog mišljenja i očekivanja. Živim u sredini, u kojoj mi je potreban novac da preživim, a
novac moram da zaradim, najčešće samo radom, kojim nehotice podupirem ono što mi se čini
bezvredno. Živim u sredini dnevnih konflikta i protivrečnosti, koji bi me ubili da ne znam da radim
kompromise, i mada ih radim manje od većine ljudi koje poznajem, a i samo one kojima ne kršim suviše
svoje moralne principe, ipak mi se čini da "ja", koji živi moj život, nije moj pravi "ja" i da sam žrtva
okoline, u kojoj postojim najčešće onako kako mogu i samo retko onako kako želim, znam da ne mogu
živeti u drukčijem svetu.
Svet je takav kakav jeste i ne mogu da ga promenim. A svestan sam da mogu da se preobrazim
ja. Svestan sam mogućnosti da živim u svom svetu manje kao žrtva i više kao gospodar svojih želja,
ciljeva, okolnosti. Više sebi na korist, a manje sebi na štetu.
"Tvrdiš da ne znaš staje tantra, a istovremeno mi nabrajaš njena načela. Svestan si da možeš
da živiš samo u takvom svetu kakav je i da je svaka želja da svet izmeniš, samo beg u sanjarenje, koji
će ti štetiti. Kao majstor tantre si borac, koji je svakog trenutka spreman na sve, ne očekujući išta.
Tvoj odaziv je primeren izazovu. Svestan si da s bojišta ne smeš uteći. Ovde ne možeš da budeš
tantrista. Ovo nije tvoje bojište. Ovo je za tebe egzotika. Tantra je umetnost života u
svakidašnjosti. Kad se vratiš kući, moći ćeš da budeš tantrista. Ovde možeš samo da gledaš i da učiš. !
da vežbaš."
134
 Hvala rekoh, hvala, hvala. Sve do dolaska me najviše sputavala misao da se bavim nečim što će
mi se po povratku kući pokazati kao beskorisno i štetno bavljenje glupošću. Nadao sam se, inače, da
ću vežbati veštine, koje će mi po povratku u Evropu koristiti, ali nada nije bila dovoljno jaka. Sad je
postala realnost. Sad znam. I sad će biti lakše. Moje oduševljenje je pravo, rekoh. Prosto gorim od
oduševljenja. I od nestrpljenja.
Majstor se nasmešio.
"Ne želiš da ispadneš smešan, izgubiš prijatelje, poštovanje. Umesto da svoje energije
koncentrišeš u konja i konja zaješeš, puštaš ih kao stado ovaca u slepom begu pred izmišljenim
vukovima. To nije tantra. Kažeš da je nada sada postala poverenje. Dobio si garanciju da se baviš
nečim što će ti kod kuće umesto podsmeha izazvati opštu zavist i divljenje. A šta ako ne bude? Šta
ako tvoj svet složno izjavi: ovaj čovek je bio na Istoku i dovukao kući pun džak istočnjačkog
sujeverja? Paf! Nestaće tvoja tantra."
Poštujem mišljenje drugih, odvratio sam. Ali moj život je moj i živim ga za sebe. Kad kažem da
ne bih voleo da prljam ruke okultizmom, hoću da kažem da ne bih voleo da razočarani samog sebe.
Razlozi su tantrički. Svestan sam dragocenosti vremena, pa ne bih hteo da ga gubim na gluposti, ne
bih voleo da živim sebi na štetu. Ne boj im se podsmeha, samo hoću da znam daje to šta radim deo
moje borbe na mom bojištu.
"Odlično" - rekao je majstor i pohvalno se nasmešio. - "Preusmerio si napad i njime me porazio.
Ruku si mi istegao dalje nego što sam nameravao. Oduzeo si mi ravnotežu. Majstor tantre savladava
stvari tako da im se preda i prilagodi. 1 iskoristi njihovu energiju."
Upitao sam ga da li to znači da je uobičajena definicija tantre kao energetske joge ispravna.
Dugo je ćutao i gledao me. Onda je kazao: "Tantra je poštovanje bogova, koji su u tebi. Ti bogovi su
tvoje energije. Božanstven si. Ali ako veruješ bez znanja o prirodi sveta, lud si. Priroda sveta je
ništa. I tvoja priroda je ništa. I tvoji bogovi su ništa, samo simboli na putu do saznanja daje sve ništa.
Bojiš se da se baviš nečim neplemenitim. Neplemenito je tvoje mišljenje. Tantra je proces, kojim
neplemenitost egoizma menjaš u zlato nesebičnosti." Odvratio sam da su mi stvari jasnije, ali želim
da odgovor bude još praktičniji i konkretniji.
"Dobro" - osmehnuo se - "rekao si da si žrtva sredine, u kojoj najčešće živiš onako kako možeš,
a samo retko onako kako želiš. To nije istina. Nisi žrtva sredine, već žrtva svojih interpretacija
sredine. Sredina je tvoj protivnik. Ne mislim samo na društvo i njegove običaje, te zahteve, na
materijalne nužnosti, na misaonu i kulturnu sredinu, na situaciju života u modernom svetu. Mislim na
tebe. Tvoje misli i tvoji osećaji su tvoja sredina. Tvoje želje, tvoje ambicije, tvoji moralni principi,
tvoja očekivanja i nade, tvoji strahovi, sve to je tvoja sredina. Takože, i to šta misliš da jesi, tvoj
stvoreni ja, takode, je tvoja sredina. Sve to su energije, s kojima si u konfliktu. Sam sa sobom si u
konfliktu. Tantra je veština harmonizacije ovih energija. Tantrista zna da ih kontroliše bez napora.
Tantra je umetnost samoupravljanja."
Gledao me je prepredeno sa smeškom. Odgovorio sam da mi je konačno sve jasno. Sad znam da
je tantra za mene. Rekao sam da sam zahvalan sudbini koja me je dovela do neprikosnovenog
majstora. Nasmejao se i gipko uspravio. "Dođi." - Rekao je.
Išao sam za njim tamnim hodnicima. Došli smo u podzemnu sobu, koju je kroz prozorče
osvetljavao zrak dnevne svetlosti. Nasred sobe je stajala drvena lutka s iskešenim zmajevim licem,
dole široka i zaobljena, dok je prema gore bila uska i špicasta. "Kazao si da sam neprikosnoven" -
zasmejao se Veliki lama- " a nisam. Neprikosnoven je majstor, koji stoji pred tobom. Šutni ga. Baci
se na njega i prevrni. Šutnuo sam lutku i zaljuljala se, ali se odmah vratila u. uspravan položaj i
umirila. Težište je imala niže od centra. Uzeo sam je i stavio na pod, a kako sam sklonio ruke,
poletela je gore, centrirala se i zlobno mi se cerila.
"To je majstor tantre." - Smejao se Veliki lama. - "Udariš ga šutneš ga, ne opire se, predaje
se. Povija se, prilagodi se. Onda se vrati u uspravan položaj. Nije u konfliktu sa sobom. Nije u
135
konfliktu sa okolinom. Gospodar je trenutka."

Tokom idućeg razgovora mi je majstor naredio da mu opišem svoja osećanja. Iznenađenja,

olakšanje i oduševljenje, odvratio sam. Prvo, zato jer se tantra potpuno razlikuje od onog šta sam
očekivao, drugo, jer mi se konačno razjasnila priroda mog šegrtovanja i sad znam šta nastojim
postići; a treće, jer sad osećam da je cilj dokučiv. Sad sam svestan da smo u svakoj situaciji dvoje:
ja i sredina. Ako mi je hladno, ja i zima, ako sam nesrećan, ja i moje osećanje, ako sam bolestan, ja i
bolest. Tantra je moguća samo na relaciji ja - okolina. To je prostor u kome živim. Ovde i sad. U
ovom trenutku. U svakom idućem trenutku.
Onda me je upitao zašto sam ubeđen daje tantra drugo od onog šta sam mislio. Kako sam je
zamišljao? Nešto mračno i opasno, rekao sam. Izazov, namerno kršenje društvenih normi i tabua.
Namerno ulaženje u ono čega se obično istraživači duha plaše: u uživanju vina, mesa i žena, u slavlju
čulnosti, u namerno negiranje svega respektovanog. Naravno, u svrhu da se sve to prevazide i
postane gospodar želja i sklonosti - ne nasilnim uništavanjem kao obično, već tako da im se preda, da
im se pripije uz srce kao pijavice i neutralizuje ih iznutra. Zbog svoje hrisćanske tradicije sam
tantru zamišljao kao moralnu izvitoperenost, kao oblik razuzdanosti i anarhizma. Možda grešim i
možda je tantra sve ono što mislim da jeste, a možda je oboje. Znam samo da sam opet na početku i
daje sve još otvoreno i da nisam propustio nijednu mogućnost.
"Tako je uvek" - reče majstor- "svaka situacija je nova. Nuditi priliku, koju nikad ranije nisi
imao, omogućava ti da se snađeš kao nikad dotad. Zato je svaka situacija vredna kompletne pažnje.
Svakog trenutka postojite dvoje, ti i okolina. I svakog trenutka u konfliktu. Kako ćeš ga resiti - sebi
u korist ili na štetu? To je jedino pitanje, koje zaslužuje pažnju. A tantra je jedini odgovor. Ako je
svaka situacija nova i svaki trenutak prilika, najvažniji je prvi korak. U stvari ti je u svakoj situaciji
na raspolaganju samo jedan korak, samo jedan potez, i ovaj potez određuje ishod. Ako je korak
ispravan i potez dovitljiv, problem je rešen i protivnik je tvoj savetnik. Ako korak nije ispravan i
potez je glup, izgubio si izgubio. Tantra je veština sparivanja odaziva sa izazovima. Nešto učiniš,
nešto se dogodi; to je praksa tantre."
Rekao je da su za tantristu važne samo tri reci: pažnja, pažnja, pažnja. "Kad si pažljiv" - kazao
je - "ti si u srcu trenutaka. I u trenutku pažnje vidiš da nisi sam već ste dvoje - ti i okolina. Okolina
je sadržaj trenutka. Događa se ono što saznaješ i shvataš. Kad, dakle, kažeš da ste dvoje, ti i okolina,
to znači da ste dvoje - ti sam i tvoje presudivanje.
Protivnik je tvoje prosuđivanje situacije u trenutku. Nešto učiniš, nešto se dogodi, to je
praksa. Kad si totalno pažljiv, tvoje prosuđivanje je ispravno, tvoj odaziv je primeren i efekat ti je
na korist."
Odvratio sam da posle svega toga zamišljam tantru kao oblik prijateljstva sa samim sobom.
Umesto da (kao što sam bio navikao) obuzdavam i uništavam svoju prirodu, treba da se harmonizujem
s njom, da se predam sili njenih energetskih struja, da tečem sa njima ako ne mogu da im se
oduprem, a u odgovarajućem trenutku da ih savladam njihovom sopstvenom snagom. Moram naučiti
da igram sam sa sobom. Sa svim šta jesam, sa svim šta je u meni. Moram postati lagan i elastičan,
snalažljiv, prepreden, lukav kao lisica, oprezan kao zec, munjevit kao kobra, koja uvek reaguje bez
najave u najpogodnijem trenutku.
"Postani lisica" - reče Majstor - "postani zec, postani kobra."
Odvratio sam da mi se sve to strašno dopada i da drhtim pri pomisli da ću moći da se izvežbam
136
u tim spretnostima i živim kao majstor tantre, mek kao voda, neuhvatljiv kao senka, a uvek prisutan
kao svetlost. Uprkos oduševljenju svestan sam prepreka. Moja psiha je plod sredine, čiji je
uobičajen oblik psihološkog samoupravljanja nedemokratski, gotovo tiranski. Razum, koji je po
definiciji te sredine "civilizovau" pokušava da vlada nagonima, koji su po definiciji "primitivni'.
Glavni guru sredine, u kojoj se oblikovala moja psiha, je Sigmund Frojd, koji nas je (bar većina)
ubedio da s nama nije nešto u redu. Po njemu je podsvest puna strašnih izvitoperenosti i opasnih
nakaza, koje može da ukroti samo superego, racionalni vladar, koji čuva palatu od upada
sladostrasnih masa, koje neće da čekaju na lepšu budućnost i zahtevaju sve u ovom trenutku.
Raskol je osnova moje psihe. Ravnotežu u sebi održavam na stari priučeni način: vlašću razuma
nad mračnim silama podsvesti. Krotilac sam tvrdokornih životinja u zverinjaku. Tantra je (kako sad
shvatam) nešto suprotno: nije diktatura, već miroljubiva koegzistencija, psihološka demokratija, čija
se ravnoteža čuva harmonizacijom interesa svih zainteresovanih. Tantra zahteva za sve psihološke
intencije potpunu ravnopravnost. To me plaši. Naviknut sam da gušim nagone. Bojim se haosa. Strah
me je da će me gladne zveri bez prisustva biča raskidati i izgaziti.
"Skloni bič" - reče majstor -" dozvoli zverima da se međusobno obračunaju. S bičem u ruci si
njihov protivnik. Zato te napadaju. A ti se braniš. A to je napor, toje glupo trošenje energije. Prete
ti i ti pretiš njima, a to nije produktivan sistem psihološke organizacije. Povuci se i daj im slobodu.
Ništa strašno se neće desiti. Zveri će ustanoviti da ne mogu imati sve najednom, i sve sada, i ako
zahtevaju u tvojoj psihi će se promeniti. U početku će možda biti dosta urlikanja, galame i
uzbuđenja, a pre ili kasnije će se zveri smiriti, dogovoriće se o prioritetima i sklopiti dogovore o
zajedničkim akcijama. Naučiće šta je požrtvovanost. U duši će zavladati mir. Tada će ti zveri, koje
sad ovakvim naporom krotiš, na svakom koraku složno priskočiti u pomoć. Tada ćeš moći biti mek kao
voda, i neuhvatljiv kao senka i istovremeno prisutan kao svetlost. Tada ćeš moći da budeš prijatelj
sebi. S bičem u ruci si samo svoj čuvar. I svoj zarobljenik."

137
Rukomet
s
nevidljivom
loptom

U prvim danima prakse sam odredio prostor, u kome tantra treba da ima značaj. Uvideo sam
daje prostor trenutak. Trenutak je situacija, koja je problem. Situacija je oblik, u kome se trenutak
odražava, a problem je moje prosuđivanje. Ako je odaziv primeren izazovu, savladao sam situaciju i
ja sam tantrista. Može da mi ne uspe. Može se desiti da reagujem prebrzo, prepolako, preslabo,
prejako. Tantricizam je veština ispravnih odaziva. U igri, u ljubavi, u tuzi, u oduševljenju, u čežnji.
Svuda.
Majstoru sam opisao igru, koju u nas nazivaju rukomet. Tako mi se prikazuje život, rekao sam.
Igralište je sadašnji trenutak, lopta je izazov, a šta učiniti s njom, je problem. Rekao sam da je
suština igre jednostavna: protivniku moraš oduzeti loptu i zabiti je u njegov gol tako da je golman ne
odbrani. Posle kraćeg razmišljanja mu se lice razvedrilo, ustao je, sklopio ruke i naklonio se. "Hvala" -
rekao je- "razmišljao sam kako bi i ti približio načela tantricizma da ih doživiš. Ponudio si mi
rešenje."
Odveo me je na trg na južnoj strani ledine. Uz put je pozvao Hernija Napoleona i Švajcarca
Manfreda. Na trguje stao ispred nas i rekao: "Igraćemo rukomet." Kad smo se zbunjeni pogledali,
dodao je: "Loptu ne vidimo. Možemo samo da je zamislimo. Na kraju ćemo otkriti da lopta uopšte ne
postoji jer je uvek samo zamišljamo."
Okrenuo se prema meni. "Opisao si tantricizam kao umetnost savladavanja trenutaka. To mi se
sviđa. Ako se tantra može opisati, tvoj opis je vrlo neposredan. Tantricizam je više od toga, a na
svim mogućim nivoima je i umetnost savladavanja trenutka. Tantricizam je rukomet nevidljivom
loptom i sad ćemo videti koje među vama majstor."
Izuo je sandale. Jednu je stavio na pod pred zidom na ivici trga. Napravio je tri koraka i
stavio na pod i drugu. Onda je stao u sredinu. Ovo je gol, a ja sam golman. Vi ste igrači." - Raskrečio
se i čekao na "loptu". Kad je video naša smušena lica, naglas se nasmejao. - "Pa, znate tu igru. U
osnovnoj školi ste je igrali. "- Odgovorili smo da rukomet ima drukčija pravila; ovo što nam on
predlaže je nešto specifično.
Ispravio se. "To nije bio tantricizam, gospodo. Rekli smo da mora biti odaziv primeran izazovu.
Prvo načelo tantricizma: pravila igre su svakog trenutka drukčija. Nije neophodno da jesu, ali svakog
trenutka mogu da se promene. Ako stojite kao tvrdoglavi panjevi, ubedeni da ste izuzetni i da život
mora vama da se prilagođava, igru ste već izgubili. Tok života je neumoljiv. A vi pokušavate da mu
nametnete svoje navike i da se cenjkate s njim. To je nemoguće. Ovde, gospodo, je otpor
neodgovarajući odaziv. Potrebna je lukavost, otvorenost, spremnost na sve. Morate se isprazniti. Pod
tim ne podrazumevam da morate izbrisati znanje i da ga se morate odreći. Mislim samo da ga ne
smete koristiti kao odbrambeni zid, već ga morate potisnuti u pozadinu, u rezervu i stupiti pred
njega nevini i goli. Kad onjušite šta je pred vama, iskustvo vam može pomoći; inače će vam smetati.
Pošto su pravila igre svaki čas drukčija, potrebno je munjevito presudivanje situacije. Bez toga je
reakcija glupa i slepa. Hoćemo li početi? " - Opet se raskrečio i čekao na "loptu".
Pogledima smo se sporazumeli. Manfred je "uhvatio loptu" i dodao je Henriju, koji je izvesno
vreme vodio po podu, a onda je dodao meni. Uhvatio sam je i bacio Manfredu, koji se munjevito
okrenuo i bacio je prema majstoru golmanu. Majstor je odbi u centar trga. I tako dalje. Već posle
nekoliko minuta nam je dosadilo i izjavili smo da ovo nije prava igra jer nema prave lopte.
138
 "Nema prave lopte" - pobedonosno ponovi majstor i izađe iz gola - "lopta je tamo gde je
vidimo. Problem nije izdvojen od onog šta jesmo, šta očekujemo, gde stojimo i kuda hoćemo. Problem
je rezultat našeg prosuđivanja, nevidljivi produžetak naših pokreta, isto kao lopta, koju ste dodavali.
Ti stani na gol." - Reče mi.
Stao sam na gol. Majstor je pokupio "loptu" i dodao je Henriju. Henri je dobaci Manfredu, koji
je povede po podu, a zatim je uputi prema meni skočivši u vazduh i naciljavši u desni ugao. Ispružio
sam se nadesno, a u istom trenutku je Manfred zabacio ruku prema levom uglu. "Gol!" - Uzviknuo je
Majstor i približio se.
"Šta se dogodi ako vidiš problem, gde ga nema? Lopta je išla nalevo, a ti nadesno. Lopte nema,
a svi smo videli daje išla nalevo, a ti desno. Prikupio si energiju i usmerio je u pogrešan pravac. To
nije tantrizam. Napadač je video šta nameravaš da učiniš. Reagovao si pre nego što je protivnik
odlučio šta će uraditi. Prenaglio si. Pokušaj ponovo. Pričekaj i ne boj se da ćeš zakasniti. Ne misli na
svoju reakciju, pažnju posveti napadaču. Posmatraj ga mimo i sabrano. A skoči tek pošto se njegova
ruka ispruži.
Manfred je ponovo krenuo prema meni. Zaboravio sam na sebe i na svoju odluku da loptu
preprečim. Posmatrao sam Manfreda, pratio sam njegove pokrete i njegove oči tako mirno kao da mi
je svejedno da li ću odbraniti šut ili ne. Kad je skočio u vazduh, video sam (više osećao nego video) da
još proverava mogućnosti, traži prostor. Podigao je desnicu i naciljao u desni ugao a onda je loptu
prebacio u levicu i zamahnuo prema levom uglu. Šut sam zaustavio pokretom, koji je naizgled bio
sasvim nemaran, bez traćenja energije.
"Šta si učinio?" - Majstor je navalio na Manfreda. - "Izdao si svoju nameru. Znao si da je
golman ovog puta pripremljen i da ga ne možeš lako prevariti. To te je zbunilo i oslabilo ti
samopouzdanje. U strahu da nećeš uspeti, po svaku cenu si hteo da uspeš i u preteranom naporu si se
uhvatio svega šta ti je došlo pod ruku. Nisi išao pravo, već si kao pijanac teturao tamo - amo. Kad si
na kraju pucao, uopšte nisi bio tamo odakle je šut izvirao, pa te je zanelo s jedne strane na drugu. To
nije tantricizam. Tantricizam nije početnički. Dok biraš mogućnost, miruj. Ako se istegneš pre nego
što ti je jasno šta nameravaš, pa u skoku biraš metu, promašićeš. Kad napadaš u duhu ima mesta samo
za jednu misao. Ako u prvom udarcu pogrešiš, propustio si priliku. Još ti probaj." - Obratio se
Henriju.
Henri Napoleon je uhvatio "loptu" i počeo da se lopta. Bacio je loptu u vazduh, ispružio se i
uhvatio, okrenuo se i petom je šutnuo preko glave, naizmenično sad levom, sad desnom rukom je
vodio po podu, okretao je na vrhu palca kao cirkuski žongler, prebacivao je preko ramena, oko leda.
Onda se sagnuo nazad, podigao desnicu, nanišanio u desni ugao gola i ispružio se prema meni. Poleteo
sam nadesno i u letu video da je Henri zaustavio loptu levicom. Kad sam tresnuo na tvrd pod,
poigravao se s njom kao i ranije. Manfred i majstor su se glasno smejali.
Porumeneo sam i utučen se vratio na gol, čvrsto odlučivši da više neću ispasti smešan. Henri
Napoleon je nezainteresovano vodio loptu prstima desnice i s visoka me posmatrao. Iznenada se
skupio i poveo loptu prema meni obema rukama. Trgao sam se i pripremio na šut, ali se Henri
predomislio i nastavio da se lopta. Pet minuta me je tako zafrkavao, pretio napadima, zaletao se,
skakao u vazduh ispred mene, nišanio sad ovaj sad onaj ugao, a u poslednjem trenutku je loptu uvek
zadržavao. Ja sam se trzao i bacao na sve strane, sve bešnji, sve izmučeniji. Na kraju mi je okrenuo
leđa i zabio mi gol nemarnim zamahom ruke preko ramena. "Odlično" - pohvalio ga je majstor. - "To
je tantrizam."
Prišao mi je i sarkastično me gledao. "Pokazao si nam šta tantricizam nije. Tako si umoran da
jedva stojiš na nogama. To je neverovatno. Jer izazov je bio samo jedan, ali si bio preumoran da
reaguješ na njega. Reagovao si na senke, na prazne pretnje, na izrode svoje mašte. Ako tako igraš
igru života, doživećeš nervni slom. Dok god reaguješ na pokušaje zastrašivanja, ti si poput psa na
lancu. A to ćeš i ostati dok ne naučiš da razlikuješ između prave pretnje i agresivne poze. A sad ti." -
139
Okrenuo se Henriju.
Henri je stao na gol. Osetio sam želju da mu vratim milo za drago. Napravio me je smešnim,
činilo mi se namerno i s uživanjem i u menije vrila uvreda. Premecštao sam zamišljenu loptu iz ruke u
ruku, prebacivao je preko glave, hvatao je petom i šutirao preko ramena nazad u ruke, lupao njoj po
podu s leva nadesno i nazad, i u krugovima, te unakrsno. Henri me je ležerno posmatrao. Nimalo nije
bio napet, stajao je, kao da mu je svejedno da li će odbraniti šut ili ne. To me je zbunilo. I
razbesnelo. Ljutina je bila utoliko gora jer mi se osvetoljubivost činila detinjastom. Upao sam u
stanje čulne paralize. Ništa nisam mogao da učinim jer mi se svaki oblik napada činio osvetnički. To
osećanje ljutine prešlo je u očajanje, a tek to je eksplodiralo u bes, u kome sam poveo loptu pravo na
Hernija kao da se nadam da će ga silina udarca baciti na. pod. Odbi je jedva primetnim pokretom
podlaktice.
"Napravio si dve greške" - reče majstor - "bio si ljut i osvetoljubiv, ali to ti se činilo
bezvrednim, zato si ovaj osećaj pokušao da zatomiš. Pošto to nisi mogao, pokušao si, da ga prikriješ, a
to je bilo pretvaranje, a svako pretvaranje je zloupotreba energije. Kad si ljut, budi ljut. Bes je
energija. Ti si pokušao da ga ugušiš i zatim prekriješ. Kad si otkrio da ne možeš, ljutina te je
preplavila i bacila te u nepripremljenu akciju. Kad si besan, budi besan. Ali suzdrži se. Besu nije
potrebna akcija. Ako mu podlegneš, izgubio si slobodu; odaziv nije više tvoj, već je odaziv besa.
Agresija rada agresiju, stepenuje konflikt. To nije tantricizam. Tantrista je gospodar trenutka.
Kako ćeš savladati protivnika ako ne možeš da savladaš sebe?"
"Dovoljno je za danas." - Rekao je i obuo sandale. Bez reci je otišao prema ulazu u podzemni
hodnik.
Henri se sagnuo, podigao zamišljenu loptu i bacio je za njim. Dogodilo se nešto što neću
zaboraviti. Majstor se naglo okrenuo, uhvatio nepostojeću loptu i bacio je prema meni. Pogodila me je
u stomak. Osetio sam boi, zanelo me je.
Majstor se poklonio i nestao u prolazu.

Svako jutro se prvo okupam u potoku. Onda se na platoju ispred majstorove kuće okrenem
prema suncu, zatvorim oči, napunim pluća i isteramvazduh kroz usta. "Haaaaaaaah!" -završim. I još
jednom: "Haaaaaaaah!"
Učim da dišem. Ceo život sam disao pogrešno, nemamo. Disao sam plitko, neritmično.
Pročišćavajući mlazovi kiseonika su samo retko dopirali u donji deo mojih pluća. Hvatao sam dah, ili
je dah hvatao mene.
Kao majstor tantricizma ću udisanjem kontrolisati misli i osećanja. Disanje će bili oružje u
sukobu s okolinom. Bez vlasti nad disanjem nema vlasti nad duhom. A bez nje nema koncentracije.
Bez koncentracije nisam miran. A ako nisam miran - kako da budem srećan? Kao majstor ću uvek biti
miran, jer ću staino biti u prostoru koji sam već savladao. I stalno ću biti srećan, iako sreća neće biti
više ono što zamišljam. Sreća će biti u nepomućenoj svesti o sadašnjem trenutku.
Sad sam šegrt. Majstorovi pokreti su podsvesni i ležerni, a ja se kao šegrt trudim. Pošto je cilj
mojih vežbi tantricizam, trudim se i učim bez napora. Napetost nije tantricizam. Opuštenost je moj
saveznik.
Kad očistim plućne mehuriće, polako udahnem i zamišljam da udišem beskrajni mir. Kad izdišem
zamišljam da isterujem nemir tela i duše. Onda zamišljam da udišem beskonačnu snagu; rastače mi se
po žilama, po vlaknima i nervima u sve kutke tela. Onda izdahnem i zamišljam da me u izdisaju napušta
140
strah.
Onda zamišljam da udišem beskrajnu radost, a izdišem tugu, muku i melanholiju. A onda udišem
kosmičku energiju. Pretače se po meni kao živa reka, čisti me. Kad izdahnem zamišljam da izbacujem
iz sebe đubre i talog neplemenitih misli, nejasnih ideja, negativnih osećanja, glupih želja.
Onda zamišljani da ne dišem samo plućima, nego srcem, kožom, očima, kosom, da dišem sav, da
dišem sve. Zamišljam da udišem belu maglu, koja je čista vitalna snaga. Uvlačim je u sebe, osećam
kako mi se razliva po dušniku i sakuplja u plućima. Odatle je krv raznosi u sve delove tela. Zamišljam
da izdišem crnu maglu, koja je sve stoje u meni nečisto i štetno.
U meni je sve vise bele magle, u meni je sve manje crne magle. Na kraju sam prazan od crnila.
U meni je topla svetlost. Sve je u redu, nema konflikta, okolina i ja smo jedno.
Osećanje ne traje dugo, opet se vraća crnilo, opet sam u konfliktu s okolinom. Vežbama
pokušavam da ga smanjim i da ga na kraju odstranim, da okolina bude poput rečnog korita, po kome
ću teći kao voda. Tada ću biti majstor tantricizma. Vežbe su put.
Ali čim se put menja u stremljenje za ciljem i u nestrpljivu želju da ga što pre dosegnem, put
se preusmerava i umesto da se približavaš cilju, udaljuješ se od njega. Osnova tantricizma je
koncentracija na trenutak jer je cilj u budućnosti i kad si u budućnosti, nisi ovde i sada. Razmišljanje
o prošlosti je puno tugovanja, koja ti upijaju energiju, kao sunđer vodu. Razmišljanje o budućnosti je
puno iluzija, koje sakrivaju sadašnjost, kao što jutarnja magla prikriva pejsaž. Samo ako je ono šta
radiš, baš ono šta radiš u ovom trenutku, energija je ispravno iskorišćena.
Razum se brani. Razum tvrdi da tako ne možeš da živiš. Da ne razmišljam o budućnosti, o
planovim, o mogućnostima? Da li da se odreknem sećanja, zatvorim u usku šupljinu sadašnjosti?
Razmišljanje o budućnosti je možda stvarno puno iluzija, ali je i izvor nade, bez koje je život samo
životarenje. Razmišljanje o prošlosti je možda stvarno puno tugovanja, ali je i izvor iskustva, bez
kojih nema hrabrosti za suočenje sa sutrašnjim danom. Tako se brani razum.
Ali, samo razum koji nije tantristički (koji je još uvek u konfliktu s okolinom). Takode, i
majstor tantricizma razmišlja o prošlosti i budućnosti. Nije se odrekao sećanja, ne živi tupog uma iz
dana u dan. Razlika između nas je u tome da on sećanja priziva i kreće se između njih promišljeno kao
gospodar, a mene sačekuju u zasedi. Skoče na mene i more me. Asocijacije me odvlače sad tu sad
tamo. Sećanja su vezana uz osećanja tuge i nostalgije, ili uz sladostrasno produživanje lepih
trenutaka.
Neurotski su, u njima nisam slobodan, predan sam im, žrtva sam. To važi i za moja razmišljanja
o budućnosti. Podležem brigama o stvarima, koje mogu da me zadese. Podležem sanjarenju o
budućnosti kakvu želim i u tom sanjarenju izravnavam račune iz prošlosti, svetim se za uvrede i
razočarenja, ispravljam greške, pobedujem tamo gde sam gubio. U sanjarenju o budućnosti uvek
vraćam životu milo za drago.
Poput čuvara sam u zoološkom vrtu: nalevo je grupa mrkih majmuna. To su sećanja. Nadesno je
grupa sivih majmuna; to su želje koje bih voleo da mi se ostvare. Mrki majmuni dojure s leve i vuku
me u prošlost, sivi majmuni me vuku u budućnost, odvlače me tu i tamo i vrište, i tuku se za mene kao
za ofucanu mlitavu lutku od krpe.
Kad budem majstor tantricizma, biće sve isto. Mrki majmuni biće levo, a sivi desno. A ja ću biti
između njih. U čemu će biti razlika? Narediću im da stanu u red, da poskoče, da stanu na glavu.
Narediću im da zaigraju, da se umire, da zaspe. I bez pogovora će me slušati. S majmunima nema
dogovora: glupi su i pohlepni. Mogu da zavladam s njima jedino prevarom. Moram da postanem lukav
kao lisica, oprezan kao zec, brz kao kobra. To je cilj vežbi koje radim. Bez kontrole disanja nema
mira, bez njega nema koncentracije, bez nje nema dubine, bez dubine nema meditacije, a bez nje
nema svesti daje sve u redu i da je svaka situacija rešiva. Bez svesti o tome odaziv ne može biti
primeran izazovu.
Zato svako jutro vežbam spretnost koncentrisanja. Na zidu majstorove kuće sam u visini očiju
141
nacrtao crnu tačku. Stojim ispred nje na udaljenosti od dvadeset santimetara i buljim u nju. Tačka
je magnet, koji vuče u sebe sve stoje u meni. Ispražnjuje me. Koncentracija nije agresija, nije
prodiranje u tačku. Koncentracija je predavanje. Napor je u tački, snaga je u tački i ja im se samo
prepuštam. Ispražnjuje me. Čim se u meni rodi misao, tačkaje povuče k sebi i proguta je. Crna tačka
me spašava tereta misli i osećanja, opušta me. Koncentracija je odmor.
Posle tri minuta zurenja zamišljam da udišem vazduh, koji dolazi iz tačke, i da tačka udiše
vazduh koji ja izdišem. Zamišljam da je živa. Volimo se. Zamišljani da me tačka rađa, da me disanjem
reprodukuje.
Onda zamišljam da sam sav, od glave do pete, veliko oko. Moja egzistencija je viđenje, a
tačkaje jedino što vidim. Polako se grčim, oko se smanjuje, na kraju nije veće od tačke. Zatim
zamišljam da sam manji od tačke, približavam joj se, upadam u njeno crnilo i ispuzim kroz nju na
drugu stranu. Tamo se okrenem i provirim kroz tačku nazad. Vidim svoje telo, vidim svoje oči, koje
zure u mene. Moja koncentracija je potpuna.
Za uspeh mi je potrebna snaga imaginacije. To je snaga kontrolisane mašte. Bez nje bi
koncentracija ostala obično zurenje. Majstor naziva metod vizualizacija. Za uvod mi je savetovao da
zažmurim i zamislim žuto polje ječma. Neka zagazim u njega i zamislim da je malo pre kišilo i biljke
su pokrivene kapima, koje se svetlucaju na suncu. Neka zamišljam kako mi vlaga prodire kroz
pantalone do kože.
Rekao je daje to prvi stepen vežbanja: elementarna vežba. Zato sam bio užasno utučen kad
sam otkrio da mašta neće da me sluša. Sve što bih navodno video kao daje živo, ostalo je u obliku
misli. Umesto da VIDIM polje ječma i da BUDEM u njemu, samo ZNAM o njemu.
Suviše agresivan sam bio. Viziju sam pokušao da ostvarim u sebi naprežući se. Pokušao sam da
je oblikujem iz misli, pa je misao ostala zid, koji sam naprežući se pokušao da odmaknem, umesto da
gledam kroz njega, ili preko njega, ili pored njega. Nisam bio lukav kao što sam morao biti, oslonio
sam se na snagu, na pritisak.
Majstor tantricizma nije vuk, nije bik, nije slon. Ne reži, ne lomi, ne gazi. Majstor tantricizma
je lisica, i zec, i kobra. Svestan je da je lukavost jača od grube sile, savitljivost efikasnija od
čvrstine. Stvari savlađuje tako da im se preda i prilagodi i iskoristi njihovu energiju. Zato je
nepobediv. Kad se boriš protiv njega, boriš se za njega i protiv sebe. Ti se mučiš, a on se odmara.
Tantricizam je akcija bez napora.
Kad sam rekao sebi da je žuto polje ječma magnet, koji privlači moju pažnju, slika je planula u
život; nisam je samo video, već sam bio usred ječma, osećao sam vetar na koži i neprijatnu vlagu
svetlucavih kapljica, mirisao sam klasje i svežinu vazduha.
Sad se bavim sledećom vežbom: koncentrišem se na tibetansko slovo ah, koje je simbol šunjate
(Nule). Zatim pokušavam da je zatvorenih očiju vizualiziram u duhu. To je teže nego polje ječma. A
to je i lakše ako zamišljani da se predajem magnetskoj sili simbola, koju pokušavam da reprodukujem
u duhu.
Kada budem razvio sposobnosti predstavljanja do najviše mere, Život će biti beskrajno lakši.
Neću više nositi terete, zajahaću ih; neću se više zaletavati i gurati stvari ispred sebe, pratiću ih i
prepuštati ih njihovoj gravitacionoj sili. Takođe, na radu, pri studiranju, pri rešavanju
egzistencijalnih problema. Tada će biti moji energetski dugovi isplaćeni, biću miran i odmoran, u
svakom trenutku dovoljno jak za sve.
Zasad su moje vežbe vizualizacije jednostavne. Polako ću se latiti mandala, koje su
komplikovani aranžmani simbola. Prvo ću zuriti u njih i pažljivo ih posmatrati: svaku crtu i tačku
posebno i najzad čitavu sliku. Onda ću pokušati da ih reprodukujem u duhu i da ih sačuvam po tri,
četiri sata.
Sada ovakve duhovne sposobnosti mogu samo da zamišljam. Šegrt sam, početnik. Najviše me
teši Majstorova garancija da neću nikad postati majstor tantricizma zbog napora, već uprkos
142
naporima. Ispričao mi je poučnu priču o nestrpljivom Australijancu, koj i je došao u lamaseriju pre
godinu dana i odmah je hteo da zna koliko dugo mora da vežba pre nego što postane majstor
tantricizma. "Pet godina' -Odvratio je Veliki lama. "A šta ako u vežbanje uložim dva puta više
napora?" - Upitao je zaprepašćeni Australijanac." A onda deset godina." Odgovorio je Veliki lama.
"Šta ako vežbam dan i noć bez prestanka?" Insistirao je Australijanac. "A onda dvadeset godina." -
Nasmejao se Majstor.
I kad je Australijanac priznao da ne shvata kako je to moguće, Majstor mu je objasnio
osnovno načelo tantricizma. Što god više energije trošiš na koncentraciju za cilj, toliko manje je
imaš za koncentraciju na put do cilja. Put je sve. Kad si na putu i nigde više, skoro si već na cilju. A
ako si u mislima ćelo vreme na cilju, uopšte još nisi na putu.
Na putu si kad je svest nepomućena: kad je sve u redu i znaš da je svaka situacija rešiva. Takvu
svest stvara samo meditacija. Učim da dišem, vežbam se u koncentrisanju, jačam sposobnost
predstavljanja, meditiram. Pažljiv sam, plivam s tokom, tražim tišinu u sebi. Meditacija nije
razmišljanje, već je nešto suprotno. Mišljenje protiče po površini, koja je uzburkana, puna smetnji,
izazova i udara. Kad meditiram, spuštam se u dubinu, gde vlada mir.
"Zamisli da je tvoj duh kao more. " - Savetovao mi je Majstor. "Kad dokučiš dubinu svoje
unutrašnjosti, izazovi spoljašnjeg sveta me ne dostižu. Misli, sumnje, brige sve su to oluje na
površini. Svestan sam ih, a ne pogađaju me jer ja sam u dubini. Misli mi plove po svesti, kao ribe po
vodi, ne ostavljajući tragovs; Moj duh je nebo i moje srce je dubina mora, a svet se događa na
površini: kao da gledam predstavu.
U dubini je mir. Ovde svaki moj odaziv može da bude primeren izazovu. Ne bojim se panike i
brzopletosti, imam pregled nad svim što se događa. Posedujem ono šta se događa, kao što more
poseduje ribe, koje plivaju u njemu. Riba je mnogo, upravo mile po meni, duh je ludo plodan, a ikra
samo kipi iz. njega; ni za trenutak ne jenjava mreštenje.
Ali dok zamišljam da sam more, da zapljuskujem, shvatam, miran sam. Duh može biti nemiran
dok je mirno srce. U srcu je duša i u njoj je osovina egzistencije. Kad se umiri osovina, biće mirno
sve što se vrti oko nje.

Juče smo ponovo igrati rukomet nevidljivom loptom. Nabio sam pet "golova" i dva puta toliko ih
odbranio. Dvadeset i dva puta sam pogrešio. Ipak me to nije deprimiralo jer Henri i Manfred se nisu
bolje pokazali. Majstor je izjavio da bih mogao da budem ovakvim prošekom zadovoljan čak i na
terenu života: u najboljem slučaju treba da se nadam rezultatu "Fifty-fifty".
Metafora života kao rukometa nevidljivom loptom me je toliko oduševila da sam stalno
otkrivao nove paralele. Rekao sam da mi se suština igre prikazuje ovako: svaki trenutak života si u
sukobu s okolinom i u svakom trenutku je samo jedan ispravan od mogućih odaziva. Problem je u tome
da se moraš munjevito odlučiti, ali ne prenagliti. Odazvati se moraš prema svom iskustvu, ali ne
automatski.
Ispravan odaziv je uspostavljanje najboljeg mogućeg odnosa prema izazovu (pa bio ovaj idejni,
emotivan, fizički, bilo kakav). Pošto je lopta nevidljiva, nikad ne znaš da li sije uhvatio, ili se hvataš
samo za senku, dok je lopta već odletela u mrežu. Pošto si svakog trena izložen jatu izazova, imaš
osećaj da lopte lete iz svih pravaca. I pošto znaš da ne možeš da uhvatiš sve, pokušavaš da uhvatiš
bar neke, odnosno pokušavaš da ih uhvatiš što više. Pošto ti nije sasvim jasno, koja se isplati da se

143
uhvati, grabiš kao lud bez reda i u očajanju obesiš ruke. 1 stekneš utisak da te život gazi, pa stojiš
bespomoćan u vrtlogu, nisi više igrač, već prepreka, koju tok igre pokušava da izgura na ivicu.
Umetnost života (i tantricizma) je u tome da uhvatiš što više nevidljivih lopti, da blagovremene
presudiš koje moraš da uhvatiš i koje možeš da zanemariš i da na one koje promašiš, ili te lupe u glavu,
odmah zaboraviš.
Čini mi se, izjavio sam, da dobar igrač mora da ispunjava četiri uslova. Mora postići emotivno -
misaonu samokontrolu. Kad se buka umiri i majmuni se sporazumeju o koegzistenciji, mora se iz duha
izbaciti sve što ne spada u trenutak. Onda mora pažnja da se suzi na ono šta se u suštini zbiva, na
stvari kakve su. Situaciju mora da presudi hladnokrvno, brzo i bez iluzije. Tek onda može da ispuni
četvrti uslov, koji je najvažniji. Odaziv ne smeđa bude reakcija. Ako je igrač pažljiv i spreman na
sve, ne očekujući ništa, izazov ga pogađa u stanju pune ravnoteže. Samo u takvom stanju može
ispravno da presudi situaciju. 1 onda - prenaglašen čin umesto odaziva. Akcija umesto reakcije.
"Aha." - Dvosmisleno se nasmešio Majstor. Rekao je da nas je rukomet nevidljivom loptom bez
sumnje veoma razgibao; mladi smo, žilavi, a iz sela treba dovući u lamaseriju nekoliko džakova brašna
od ječma.
Posle doručka smo se uputili u selo i prihvatili se rada. Džakovi nisu bili nevidljivi. A bili su teži
nego što smo očekivali. I bilo ih je dvadeset i jedan! Put uzbrdo je bio strašno strm, svakih deset,
dvanaest metara smo ih spuštali i predisali.
Najgore je bilo meni. U poredenju s Henrijem, koji je bio krupan, i s Manfredom, koji je bio
sav od ramena, svojom suvom, više mladićkom nego muškom figurom podsećao sam na vrbov prut.
Posle više nedelja bez normalne ishrane belančevinama, nisam imao snage za težački rad. Po
planinama sam, istina, teglio tešku naprtnjaču, ali džakovi su bili dva puta teži. A još i naramenice
nisu imali. Kad sam odneo uzbrdo drugi, Henri i Manfred su se već vraćali po treći. Zajedljivo su me
upitali da lije Jugoslaviji opet ponestalo energije i da li joj treba međunarodna pomoć. Isplazio sam
im jezik.
S trećom vrećom sam klonuo pod zidovima lamaserije. Zaslepljujuće sunce udarilo mi je u
oznojenu podbulu glavu. Vidim svet se zgusnuo u vrtlog treptaja koji su spljošteni i izvitopereni, kao
da dolaze kroz iskrivljeno staklo. Otvorio sam oči i silom zurio u prirodu; bila mi je potreba garancija
da jakovi, koji pasu u dolini, nisu crni i da nemaju kljunove, da sneg na susednim planinama nije zelen,
već beo; da lamaserija nije odsjaj u vodi, već zidine iznad MENE.
Osećao sam kako mi po venama kulja podivljala krv. Unutar lobanje sam osećao mozak. Osećao
sam ga kao masu ćelija i razuđenu mrežu treptavih žilica. U njemu sam osećao napetost, koja me je
već nekoliko nedelja pratila na ivici svesti: osećanje da moram još malo pritisnuti, pa će prsnuti i biće
uklonjena brana, kojom jedva sprečavam haos.
šta učiniti? Zaleteo sam se, a onda ustanovio da nisam dorastao zadatku. Zacrtao sam sebi tri
mogućnosti. Prvo, da gurani dalje i obavim svoj deo, pa makar iščašio kičmu. Drugo, da izmislim
izgovor, koji će mi dozvoliti povlačenje bez bruke. Treće, da otvoreno priznam da nisam dorastao
zadatku i prepustim ga drugoj dvojici.
Uvideo sam da nisam prvi put u ovoj situaciji. U različitom ruhu se pojavljuje u mom životu sve
od detinjstva. Čega god se prihvatim, naletim na prepreku. Ako je savladam, nastavljam do iduće, i
tako dalje do uspeha ili do prepreke, kojoj nisam dorastao. Skoro uvek se pre ili kasnije pojavi
trenutak kad uvidim da samo glavom mogu kroz zid.
To je osnovna situacija tantricizma. To je tlo, iz koga klijaju neuroze, psihoze, depresije,
manije i samoubistva. Šta učiniti kad uvidiš da nisi tako sposoban kao što si mislio (ili se nadao) i kao
što si mislio (ili se nadao) da misle drugi? Herojska tvrdoglavost vodi održavanju lažne fasade. A i
jedno i drugo vodi do životnog konzervativizma, u kome se prihvataš samo sigurnih podviga, a sve
novo i nepoznato izbegavaš.

144
 A ako priznaš da si došao do granice izdržljivosti? I to nije bez opasnosti, jer od skromnosti
brzo napraviš vrlinu i bez prave želje da pobediš boriš se samo polovinom snage.
Na kraju sam treći džak brašna odvukao u lamaseriju. Doteturao sam se pred Majstora.
Opisao sam mu dilemu i kazao da sam otkrio oblast životnog iskustva, koja mi nudi najlepšu priliku za
praksu tantričke joge. 0 energiji je reč, izjavio sam. Proces života je serija iskušenja. Stalno se
ponavljaju situacije, čiji ishod zavisi od moje sposobnosti. Svakog trena sam okrenut nekom cilju.
Pišem knjigu, čitam knjigu, trčim za autobusom, popravljam auto, učim za ispit, udvaram se, tražim
zaposlenje, prijatelje, ljubav, smisao, osećanje sigurnosti, tražim stanje budnosti i duhovnu slobodu,
pokušavam da budem odgovoran i pristojan i pouzdan, pokušavam da shvatim šta se događa u svetu i
meni; umoran sam i želim da spavam, pokušavam da se izdržavam, da ostanem zdrav, mlad, privlačan,
pametan, interesantan; trudim se da ne razočaram mnogo ljudi.
Svuda su ispred mene prepreke. Ako je put ravan, uopšte ga nisam svestan; prepreke mi
pružaju osećanje usmerenosti. Dok ih savladavam, u životu je lepo, jer osećam da moj put negde vodi
i da sam uspešan i da se događam. Problem se pojavljuje kad naletim na prepreku, koja me zaustavi.
Ponekad je zastoj samo privremen i odgovarajućim potezom (odmorom, razmišljanjem ili
dovitljivošcu) mičem se napred. Ali, pre ili kasnije, naletim skoro u svim situacijama na prepreku,
kojoj nisam dorastao jer mi nedostaje snage. Kad nemaš snage, osećaš nemoć. Impotenciju. Tada
prestaješ da se događaš, tok se zaustavlja.
Čini mi se, izjavljujem, da su to najopasniji trenuci života. Kad se okliznemo i padnemo, naš sud
o događaju je skoro uvek pogrešan, a naš odaziv prenagljen i emotivan (nije akcija, već reakcija).
Takode, i majstor tantricizma nije svemoguć. I njemu se ponekad omakne, i on ponekad udari o zid.
Šta radi?
Veliki lama je buljio u mene. - "Teret je pretežak i ti si preslab, je li u tome problem?" -
Klimnuo sam glavom i dodao da ne mislim toliko na konkretan primer preteških džakova, interesuje
me šire, teoretsko pitanje mogućnost?" tantričkog ponašanja u situacijama nemoći.
"Rekao si daje tantricizam veština u igranju rukometa nevidljivom loptom. Nabrojao si četiri
uslova, koja mora da ispuni dobar igrač. Jesi li ih ispunio?"
Razmislivši sam izjavio da sam (moguće) ispunio samo prva tri. Čini mi se da sam postigao
emotivno-misaonu samokontrolu. Možda ne potpunu, ali dovoljnu. Iz duha sam izdvojio sve što ne
spada u trenutak, pažnju sam suzio na ono što se zaista dešava. Situaciju sam prosudio kao stanje
nemoći. Voleo bih da učinim više nego što činim. Uradio sam sve što je u mojoj moći, pa da li da se
trudim dalje, ili da se povučem? To bih voleo da znam.
"Problem uopšte nije tamo gde ga vidiš, nego tamo odakle ga posmatraš" - reče majstor -
"džak, koji je pretežak je u tebi, stvorio si ga u svom ne-tantričnom duhu, nastao je jer nisi ispunio
nijedan od svojih uslova. Izmišljeni džak je teret pred kojim se osećaš bespomoćnim."
Molio sam ga da mi objasni šta sam uradio pogrešno. Znam da nešto nije dobro, rekao sam;
osećam da hvatam loptu, gde je nema, ali nešto je u meni što mi zastire pogled."
"Tvoj pogled ti zastire pogled". - Odvratio je. - "Neposredno možeš da vidiš samo putem očiju.
Ako gledaš očima, onemogućavaš direktnu vezu jer ti oči postaju nekakav ekran, poput orošenog
stakla, pa ono što vidiš je projekcija tvog mozga na tom ekranu. Putem očiju vidiš ono što jeste,
očima vidiš ono što želiš da vidiš. A zato majstor tantricizma gleda putem očiju. Imaš osećaj da zuri,
da pogledom prodire u tebe. Gleda mozgom, a zato uvek uradi samo ono što treba i uvek bez napora."
Zamuknuo je, a onda nastavio: "Hoćeš da učiniš više nego što možeš. Zašto? Usmeren si na cilj,
kakav cilj? Voleo bi da si bolji od druge dvojice; ako ne bolji, jednako dobar, ili bar ne mnogo lošiji.
Zašto? Ne bi voleo da živiš uz svest da si slabić, da si nespretan i neiskusan. Ne bi voleo da priznaš
sebi da na svetu ima stvari, kojima su drugi dorasli, a ti nisi. Kakve veze ima to sa džakom brašna od
ječma?"
Zurio je u mene. "Nikakve. Sve su to projekcije tvog mozga na ekranu tvojih očiju. Sve je to
145
samo uobičajena igra tvoga ega, koji uopšte ne vidi džak kao go predmet, već ga vidi kao sastavni deo
tvoje neprestane igre samopotvrdivanja i traženja sigurnosti. Razmisli o tome i priznaćeš da samo
retko vidiš stvari kakve su. Svet ostaje komešanje polupoznatih i poluprepoznatljivih senki, dok si ti
svestan prevashodno prizora svoje neprekinute psihodrame, meteža i vrištanja svojih majmuna. Tako
je kod većine ljudi. Samo deca još znaju da gledaju putem očiju. Kad vidiš dete kako zaneto posmatra
životinje ili cvet, ili igračku, pred tobom je majstor tantricizma, koji je direktno povezan s onim šta
jeste. Kasnije, kad počne da se razvija ego, ta sposobnost otupi. Ne nestaje, samo otupi. I šta je
svrha vežbi tantricizma? Da otkriješ tu svoju sposobnost i oslobodiš je."
Savetovao mije da ovaj problem sagledam direktno putem očiju. Pokušao sam. "Šta vidiš?" -
Upitao je. Odvratio sam da vidim samo džak.
"Drugog nema" - reče - "džak je tvoj protivnik. Ti si protivnika video u svojim kolegama, u
njihovoj snazi, koja je veća od tvoje, i u svom takmičarskom odnosu. Sad si spašen, od toga
nepostojećeg problema. Sad možeš svoju snagu da posvetiš onome šta jeste, a to je džak. Moć i
nemoć su samo komparativni izrazi. Tebe interesuje ekonomična upotreba raspoložive energije. Tek
kad putem očiju neposredno vidiš ono šta jeste, ti si u situaciji tantricizma. Tek tada ti tantra može
pomoći."
"Kako?"-Upitah. Rakao si da je tantricizam sistem psiholoških trikova. Upotrebi ih. Pred tobom
je džak - prevari ga. Snaga tela je ograničena, moć duha je beskonačna."
Savetovao mi je da isključim iz duha sve što ne spada u trenutak i u situaciju: neka zaboravim
na Henrija, na Manfreda, na monahe, na seljane, na Dolmu, na lamaseriju, na broj džakova, na želje i
strahove, na prošlost i sadašnjost; sve to neka izbacim iz misli. Kad je ispred mene džak, džak je moj
jedini protivnik. A kako se majstor tantriczma suprostavlja protivniku? Ne nasiljem, glupim, grubim
napadom, već ležerno i lukavo. Gotovo uzgred.
Savetovao mi je da snagom imaginacije zamislim da je džak, koji leži ispred mene, tri puta teži
od prethodnog. Zatim neka ga podignem. Osetiću da je tri puta lakši, nego što sam očekivao. To će mi
uliti hrabrost, ispuniće me pouzdanjem da sam dorastao teretu. Pre nego što krenem uzbrdo, neka
snagom imaginacije zamislim da moram džak odneti dva puta dalje od prethodnog: do trga na drugoj
strani pećine.
Hod do skladišta u podnožju lamaserije (do prvog cilja) zalitevaće samo pola napora, na koji ću
biti spreman i samo pola energije, koju ću nameniti podvigu.
Vratio sam se u selo. Manfred i Henri su sedeli na obronku i zaduvano predisali. Stekao sam
utisak da su se na početku, oslanjajući se na svoju fizičku snagu, suviše zaleteli i da su ostali bez
rezerve. Postupao sam po majstorovim uputstvima. Rezultat me je zaprepastio. Uz nekoliko predaha
sam bez teškoće doneo u lamaseriju prvo četiri džaka, koji su mi ostali od mojih sedam, a zatim sam
se vratio po poslednji, Manfredov i Henrijev. Ne verujući, gotovo u strahu su buljili u mene.
"Tantricizam." - Rekoh i namignuli im. Onda sam priseo i drugarski poverio tajnu.

Dani su bili puni zaslepljujućeg sunca; puni treperenja nijansi boja i poigravanja senki, koje su
po krovovima bacale lepršave molitvene zastave. Njihovo pucketanje me je punilo Čudnim bolom,
stezanjem u grlu - da li me je mučila nostalgija? Ne za domom. Čeznuo sam za krajem, u kom sam bio,
za stvarima koje sam doživljavao, za vremenom koje je neumoljivo isticalo. Slutio sam neminovnost
odlaska i moja slutnja je bila tako jaka da sam sadašnjost doživljavao kao prošlost i Čeznuo za njom,

146
kao da sam je već izgubio. Paradoksalno sam postigao stanje pažnje, koje mi je dotad izmicalo. U
želji da sačuvam sadašnjost, okrenuo sam leda budućnosti i preusmerio se na trenutak. Svakog
trenutka sam želeo da budem tamo gde sam i zato sam - čudesno - svaki tren osećao da sam na cilju.
Svaka mrvica iskustva bila je dragocena kao prethodna. Ovako se najverovatnije oseća čovek, koji
čeka na streljanje; ili čovek, koji zna da je bolestan na smrt i ima pred sobom još nekoliko meseci.
Ovde i sada je jedini prostor u kom si živ, A kad si prisutan u trenutku, stičeš utisak da te uopšte
nema i da si samo ono što saznaješ da se događa. Nema više mrvljenja, sudara i gužve uobičajenih
psihičkih stanja; samo ste dvoje, ti i okolina. I ti i okolina ste stopljeni u iskustvo.
Sve je postalo obred. Svest o tome šta sam osećao, mislio i radio nije pratila ono šta sam
osećao, mislio i radio, nego je bila istovremena. Sve je bilo izoštreno, kristalno jasno; nije bilo više
komešanja poluvidljivih senki i obrisa, koje označava uobičajena psihička stanja; čak senke i blesak
svetlosti sam percipirao u centru svesti.
To je to, pomislio sam, uzdrhtavši pri pomisli. To je psihičko stanje, u kome prebiva majstor
tantricizma. Osećanje mi nije bilo nepoznato; već više puta sam doživeo siične trenutke: na palubi
broda u toku plovidbe za Australiju, u igrama s drogama i ponekad u trenutku orgazma u polnom aktu.
Ali uvek samo trenutak; nije se desilo da se posle prolaznog bleska čiste svesti ne vrati ego s
cirkusom drečavih majmuna. Sad je osećanje trajalo. Nešto (možda vežbe, možda naslućivanje
rastanka) me je gurnulo u centar; postao sam osovina, bio sam miran.
Koliko drukčije je bilo sve što sam video, omirisao i čuo! Koliko drukčija je bila voda, kojom
sam se pre doručka ispljuskao po koži, koliko drukčiji je bio ukus masnoga čaja! Kao da probam i
osećam sve prvi i poslednji put. I kako su mi se činili zdravi, čisti opušteni monasi, koje sam
posmatrao pri verskim obredima; njihova lica zanesena, a ujedno otvorena, njihovi pokreti odmereni,
a ujedno bezbrižni. Sve što se događalo u lamaseriji imalo je dašak određenog nečujnog ritma. Sve je
bilo usklađeno.
Zbog potoka, koji je žuborio iz dubina, bilo je naselje bez smrada, koje je karakterističan za
nedostupne planinske lamaserije. Monasi su se redovno prali (čak su se i sunčali na južnom platoju!)
seoske babe su im prale mantije i čarape. Čak i buldozi su se rado brčkali po šumnom potoku i kvasili
dlake kad je bilo pretopio. U svetlištu i horskim dvoranama je lebdio primamljiv miris kandila, koji su
obzirno dopunjavali mirisi po prašnjavom papiru požutelih knjiga, pa po blago užegloj masti lojanica i
po zagušljivom tkivu platnenih tapiserija. Čak je i prašina mirisala prijatno, sitna sivomrka planinska
prašina, koja je pokrivala pod i krovove, i stepeništa, i čak podzemne hodnike. Dolazila je sa stene,
koja se izbočila nad utokom pećine; vetar se zaletavao u nju i sloj za slojem skidao površinu, drobio
je i usitnjavao u lebdeći prah.
Najlepše je mirisala Dolma. Kad se noću uvlačila pored mene u vreću za spavanje, njena kosa je
mirisala po svežini i vetru, njena koža po toplom mleku, njena odeća po izvetrenom znoju zdrave
devojke, a njene ruke po grašku, sad po luku, sad po nečem drugom, samo je izuvala čizme. Ispod
pokrivača smo se svako veće prvo boksovali i golicali, vukli za kosu, da vidimo ko će prejauknuti: "Au",
i zabavljali se oponašajući divlje zveri. Zaspala je svaki put bez najave; usred vragolastog smeha i
tek najednom uzdahnuvši se skupila u udoban položaj i počela spokojno da diše.
Henri i Manfred su mi zavideli. Ali uzalud sam čekao da se u meni probudi požuda. Na trenutke
me je zabrinjavalo da su mi vežbe joge oduzele (ili bar otupile) ovakve sklonosti. Kad se priljubila uz
mene, osećao sam toplinu tela i skromne pupoljke dojki i čvrste obline male devojačke zadnjice i noć
nije minula bez nabreklosti medu nogama-. Ali umesto da me privuče njoj, svaku noć sam mislio na
lepoticu s mindušama, na njeno vitko telo, na dubine u njenim očima, koje su u svetlu lojanica sjajile
prema meni i ljuljale se u ritmu ljubljenja. Za njom mi je tuklo srce, za ženom - ne za detetom, koje
je ležalo uz mene. Voleo sam ovo dete, ali seks nije mogao, nije hteo da postane deo ove ljubavi.
Šta je ona osećala? To nisam znao. Mada se svake noći hvatala za moj palac (ili ruku, ili pojas
od pantalona) u njenom dodiru nije bilo poziva i ponude; tražila je samo bezbednost. To je postalo
147
očigledno kad sam jedne noći osetio da joj je ruka zalutala u moje pantalone i obuhvatila nabrekli ud
tako nevino, kao da je ud samo nešto manja ruka. I mačak se očeše o tebe da bi te obeležio kao
svojinu.
Noći su bile užasno hladne, zvezde su me probadale kroz prozorče kao oštrice svemirskih
mačeva. Spavao sam malo, čak u snovima sam preživljavao dnevne događaje; možda u podsvesnoj
želji za iluzijom da ih nisam izgubio. Često mi se činilo da uopšte ne sanjam, toliko žive i neposredno
su bile slike snova. Voleo bih da ostanem gde sam bio. Voleo bih da živim kako sam živeo. Voleo bih da
sačuvam neopisivo osećanje da sam svakog časa na cilju.
Promenom u meni se promenio svet: postao je otvoren, primamljiv, blagonaklon. Svuda sam bio
dobrodošao i kad nisam radio vežbe, bludio sam po lamaseriji, istraživao svetilišta i podzemne
dvorane, razgledao mandale i kipove i tanke, sedeo u društvu monaha, posmatrao ih u meditativnim
pozama, meditirao s njima, disao s njima, prisluškivao razgovore ne razumevajući reč; osluškivao
obrednu muziku, koja je lomila tišinu najmanje pet puta na dan, sad u ovom, sad u onom delu
lamaserije.
Zvuči tibetanske liturgijske muzike su nezaboravni: bubušanje, koje je gotovo džezovsko,
trubljenje rogova, sitno cvrlcutanje i piskutanje flauti, zamukli odjek suteski i varničava visina
vrhova: kao topot teško natovarenih ponija po opasnoj planinskoj stazi i kao fijuk zimskog vetra kroz
proreze u stenama. Neki obredi su bili kratki i smireni; proticali su u svetilištima, u kojima je bilo
mesta samo za šačicu monaha. Drugi, masovni odvijali su se u centralnoj podzemnoj dvorani ili na
južnom trgu. Ovi su mi se najviše dopadali jer su na njima učestvovali i seljaci, a vodio ih je Veliki
lama.
Zapanjujuće ga je bilo gledati u ulozi duhovnika. U obrednoj odeždi je bilo čudesno lep, njegovi
pokreti su bili smireni i opušteni, a istovremeno svečani, gotovo kao da izvodi klasičnu igru, i uvek kad
je obred u kreščendu doboša završavao, majstor se upola okretao i osvrnuo na nas zavereničkim
osmehom, koji je prisutne očigledno nadahnjivao osećanjem da je naša zasluga što je obred uspeo.
Ovaj osmeh je bio poput plamena, koji je našao slamnati krov; kad bi dao znak smeškalo se čitavo
mnoštvo i upravo si osećao harmoniju, koja je udruživala pojedince u stoglavi organizam.
Promenom u meni su se promenili ljudi. Postali su pristupačni. Henri Napoleon, Manfred i ja,
trojica stranaca, trojica šegrta, prestali smo da se takmičimo; postali smo prijatelji. Još smo igrali
rukomet nevidljivom loptom, iako bez varanja i traženja prednosti. Takmičarsku strast je zamenila
svrha da igrom istražimo i odcrijemo nove principe tantričkog ponašanja. Poveriii smo jedan drugom
najintimnije misli. I to nam je bilo potrebno, osećali smo kako nas odbacivanje maski oslobađa.
Naše ispovesti su razotkrile zapanjujuću sličnost između nas. Sva trojica smo bili žrtve
duhovnog materijalizma: jurnjave za idejama, koje su nam pomagale da živimo sažetije i manje
rasipno; gomilanja znanja, koje bi nam objasnilo tajne egzistencije i značaj života, a ujedno ukrasile
naše duhovne prostore dragocenim metafizičkim dekorom. Na određenom stepenu smo ustanovili da
nam je nagomilana težina duhovnih dobitaka sve teže breme; svi smo počeli da malaksavamo, i
ludujemo, uhvatila nas je panika i bacila u nova grabljenja, u slepo zagriženo traženje izlaza: u crkvi,
u psihoanalizi, u marksizmu, na kraju (već u očajanju) unakrsno čak u mistici i okultizmu.
I svi smo najzad shvatili da nas može spasti samo direktan put. Put, koji više neće biti
gomilanje teorija, uzimanje lekova, uvek novih, uvek štetnijih, već odbacivanje. Odbacivanje lekova i
lečenja. Uvideli smo da nas može izlečiti samo svest da nismo bolesni, da nam ništa ne preti, da je s
nama i sa svetom sve u redu i da je situacija, kako nam se razotkriva, sasvim savladljiva. Konstatovali
smo da nam je potreban samo psihološki pomak, promena ugla viđenja.
Upravo to je bilo najteže. Samo deca znaju da doživljavaju svet i život direktno; u kasnijim
godinama se većina iseli iz sveta kakav je, sve se više udaljuje od njega, sve više zapliće u mreže
društvenih i ličnih konstrukcija. Istinsko tlo zameni geografska karta. Svi smo naslućivali da nas
nazad u svet kakav je može da premesti samo nešto iznenadno, brutalno, neopozivo. Tantrizam.
148
 Znači li to, upitao sam, da smo bolesni? "Suprotno" - rekao je Henri. - "i ja sam se bojao da
sam drukčiji od ostalih: preosetljiv, opsednut sobom i problemima na koje drugi jednostavno slegnu
ramenima. Čak i pre nekoliko dana sam mislio tako. Ko si ti, Henri Napoleone Aleksandru, prosečno
uspešni apotekaru iz Njujorka, Četrdesetpetogodišnji učenice joge tantricizma u nedostupnoj
lamaseriji u nedostupnim planinama četiri hiljade metara nad morem? Jesi li bolestan, jesi li
poludeo? Šta radiš ovde, umesto da stojiš za pultom u svojoj apoteci i prodaješ aspirin i
kontraceptivne tablete? Zašto si se odvojio od sveta kome pripadaš?"
"Sad znam da nisam." -Reče. - "Naši problemi su tipični, opšti; problemi života na zemlji. Zato
je od nas ovde kao pojedinac i ujedno kao bilo ko. Koga ne čeka smrt? Ko ne očekuje od života više
nego što dobija? Ko nije svaki čas u sukobu sa sobom, svojim osećanjima, iluzijom, okolinom? Ko nije
bio razočaran u ljubavi? Ko se ne boji budućnosti? Ko ne želi da bude pametniji, lepši, uspešniji? Ko
ne želi da savlada svaku situaciju? Tantrizam je način. Dok sam ovde, dok vežbam, sa mnom vežba
čitav svet."
Manfred se složio. "Od drugih se razlikujemo samo po tome jer smo konkretizovali svoje
traženje. Većina ljudi savlada većinu situacija. Većina situacija, u kojima se nađe većina ljudi,
zahteva mehaničke, naučene odazive. Pre ili kasnije, pa čak i čovek najautomatizovanije psihe dođe u
situaciju, koju može da savlada samo na nov, neposredan način. Ako to ne učini, ako reaguje po
starom, imaće štetu, koju možda neće odmah osetiti, a kad napravi više sličnih grešaka, totalna
psihička šteta će narasti do težine, koju više neće savladati; težina će se odraziti kao depresija, kao
gubitak volje za životom, kao duševni nemir, kao očajanje, kao neurotski dogmatizam, kao nesreća,
osvetoljubiva ljutina. Nas trojica nismo čudaci. Tražimo ono što smo imali i izgubili: nevinost, odnos
prema životu, koji je nepomućeno oduševljenje."

Lepo, pomislio sam. A šta je s ratom? Atomski rat će kastrirati sunce; oblacima prašine preseći
ud boga, koji oplođuje prirodu. Ja ću biti samo prašnjavo parčence ugljenisanih miliona, koje će snaga
eksplozije zajedno s dostignućima njihove arhitekture, umetnosti i tehnologije baciti u stratosferu i
bez obzira na rasu, talenat ili materijalne prilike izmešati u crni pokrivač atomske zime. Tantrizam
me uči da svakog časa budem spreman na sve ne očekujući bilo šta. Situaciju ću savladati samo ako
moj odaziv bude primeren izazovu. Znači li to da će mi lukavost tantrizma u trenutku eksplozije
zaštititi kožu, naći sklonište, pomoći mi da umrem uz osmeh?
Upitao sam Majstora. Kao i uvek me je prvo minut ili dva probadao pogledom, gotovo kao da
želi da oderdi da li se šalim, ili mislim ozbiljno. "Tvoj odnos prema svetu je upravo smešan" - rekao je
- "toliko smešan da me strahovito rastužuje. Svet zamišljaj kao nešto što možeš da kontrolišeš. Danas
je lep i sve je moguće, sutra mračan i zloban, prekosutra pun zamki i opasnosti. A onda opet dosadna
priča, koja te više ne interesuje. Svet je zemlja, na kojoj stojiš, vazduh koji udišeš, nebo i zvezde;
bomba koje se bojiš; to je svet. Ako misliš da je juče bio drukčiji, to je samo sećanje i to sećanje je
deo ovog trenutka, deo sveta kakav je sada, ne kakav je bio juče. Možeš da se zavučeš u brlog,
uspentraš na vrh najviše planine, sakriješ na dno jezera, ali svet će još uvek biti takav kakav jeste;
ne možeš ga se rešiti. Stvaranje, napravljen od dva pojma; ja jesam. To je svet. Ne možeš ga se
rešiti. Kažeš da nad njim visi bomba, koja može svakog trena da ga uništi i pitaš me šta moraš da
uradiš. Kao tantrista bi znao da je bomba deo sveta, kao što jeste deo procesa. Bomba nije van sveta.
Kažeš da imaš egzistencijalni problem i moralni problem, a u suštini je tvoj problem sintaksički. Ta,
ne govoriš o bombi. Govoriš o svom strahu od smrti, o svojoj savesti, koja te tera da nešto učiniš; o
nemoći da nešto učiniš. Govoriš o sentimentalnom osećaju humanističke odgovornosti. Svet ne primaš
149
direktno. Ne gledaš ga putem očiju, gledaš ga očima, zato vidiš samo zavesu i na njoj igru svojih
misaono-emotivnih šara. Kad probiješ zavesu, videćeš da proces nije savladiv. Savladati možeš samo
svoj odnos prema njemu. Tek kad to shvatiš, bićeš u tantričkoj situaciji."
Odvratio sam da me svest o mogućem katastrofalnom kraju sputava. Kako da živim
oduševljeno ako je svet bez budućnosti? Ako je sve što uradim samo privremeno, kao da je
odbačeno, ako nema smisla...
"Smisla!" - Uskliknuo je. - "Da li su postupci vredni i opravdani samo ako ne umreš? Onda
možeš da se pokopaš. Umrećeš, dragi prijatelju, u to nema sumnje. Sutra, prekosutra, za pedeset
godina, umrećeš. Kao tantrista bi znao daje upravo smrt ona koja postupcima daje značaj. Ako si
večan, sve je besmisleno. Ako si večan, ne možeš da shvatiš prolaznost i svest o prolaznosti je
iskustvo života. Ako si večan, uopšte ne živiš! Smrt je smisao života."
"To je oblast u kojoj je moguć tantrizam." -Rekao je. - "Ovde igraj rukomet nevidljivom
loptom. Sa stanovišta tantrizma ti je upravo tvoja humanost najopasnija. Pošto znaš da se nadaš,
želiš, očekuješ, voleo bi da veruješ da je život više nego ono što neposredno percipiraš. Voleo bi da
veruješ da je iza prolaznosti večnost. I to veruješ. Srećan si dok imaš nadu ili ubeđenje da nisi bez
mogućnosti; da život može postati drukčiji, bolji. A nada nije večna. Ti nisi večan, zato je i nada
podređena zakonima procesa sveta, koji je prolaznost. I kad nada splasne, prekrije te depresija,
razboliš se. Srećan si samo dok možeš da očekuješ nešto lepo. Kad se očekivanje ostvari, opet nisi
srećan osim ako možeš ponovo da očekuješ nešto više, ili nešto novo. Hvataš svoj rep i misliš da živiš!
Razbi ovaj krug, izađi iz njega."

Henri i Maiifred, takode, konstatuju da je tantrizam teže dokučiv nego što su očekivali.
Ubeđeni su da je sve što nam se dešava, samo početak; da su samo iskušenja, kojima nas Majstor
vesto vodi preko prepreka do višeg razumevanja. U njegovim načelima tantrizam je dosta toga što
nas podseća na Tao i Zen. Njegovo tvrđenje da moraš problem zajahati, ili mu se okačiti na rep kao
puž zecu (umesto da ga se latiš direktno, sirovom snagom) blizu je taoističkoj koncepciji "wu-wej",
koja je nekakav kontrolisan samozaborav. "Wu-wej" je maksimalna delatnost u totalnoj
oslobodenosti, akcija bez napora, vrsta magije, prisvajanje i upotreba prirodnih sila. Kad uhvatiš tok
energije i prepustiš mu se, u centru događaja si i tamo možeš bez napora da uradiš šta je moguće u
datom trenutku. Plivanje s tokomje štednja energije. To su, takode, osnovna načela disciplina, kao što
su džudo, kung-fu, karate i džiu-džicu. Psihologija ovih igara je Zen.
Kad smo ovo pomenuli Majstoru, rekao je da ne grešimo: na nivou psihološkog samoupravljanja
je tantrizam Zen i do izvesne mere Tao. Tao daje doprinos metafizičkoj osnovi, Zen doprinosi
metodu, tantrizam je akcija. Ali majstor tantrizma nije samo zenbudista. On je takode naučnik,
čarobnjak, mistik. Rukomet nevidljivom loptom je samo ručka, koja nam omogućuje da dohvatimo
tantrizam. Klizava je; za čas je uhvatimo, pa je opet nema. Drška je jako važna. Dok ne savladamo
osnovna načela, tantrizma nema. Zato treba da ostanemo pri onom šta držimo: neka ne težimo tamo
gde još ničeg nema.
Rekao je da moramo biti tantristi i u odnosu prema novim idejama, prema učenju koje
prihvatamo, prema promenama koje se rađaju u nama. I to su potencijalne zamke, koje zahtevaju
lukavost. Tantrista je uvek pažljiv: i kad spava i sanja. Pri savladavanju trenutaka tantrista može da
bude svako bez obzira na profesiju, obrazovanje i položaj. Prosjak, general, političar, umetnik,
ljubavnik, bolesnik - njihovi problemi, oni najbanalniji, u situacije tantrizma.
150
 Rukomet nevidljivom loptom je drama nesigurnog raspleta. To su, takode, životne situacije. U
igri su pravila dogovorena, igralište je obeleženo, lopta je jedna, cilj je jasan. A u životu je igralište
tvoja psiha, granice su rubovi tvoje svesti o sebi i svetu, pravila su nestalna i varljiva, lopte lete sa
svih strana. Igra života je komplikovanija od rukometa, ili košarke, ili kung-fua, ali spretnost, koja ti
je potrebna za uspešnu igru života je ista ona spretnost, koja je potrebna dobrom sportisti.
O tom smo više puta razgovarali. Rekli smo da je dobar igrač apsolutno pažljiv. Svestan je
samo igre: relacija između sebe i igrača, između sebe i lopte, između ostalih igrača i lopte, između
jednog igrača i drugog. Svestan je šablona, koji stvaraju relacije, svestan je mogućnosti da šablon
promeni u korist svoje strane. To je sve na čega obraća pažnju: na situaciju, na aspekte igre. A
istovremeno na aspekte igre ne obraća pažnju smišljeno, refleksivno, jer nema vremena da se
odlučuje da li da skoči tamo ili ovamo. Njegova pažnja je intuitivna. Takav je, takode, njegov odaziv.
Ako je igrač dobar, njegova procena situacije je munjevita, njegov odaziv je primeren izazovu. Zato
je uvek na pravom mestu u pravo vreme.
Zašto su neki igrači bolji od drugih? Desetoro ih trenira svaki dan, desetoro stiče veštinu, a
devet ostaje prosečnih ili, samo jedan postaje majstor. I zašto, takode, majstor nije uvek majstor
već je često prosečan, čak ispod proseka?
Zato što tehnika nije dovoljna, rekli smo. Odlično igraš kad si u formi, kad si u psihičkom
stanju, u kome ne treba da razmišljaš. Otvoren si, spreman na sve ne očekujući ništa. U tebi nema
mesta za greške i prekide. Miran si: osa oko koje se sve vrti. U dubini mora si i sve što se zbiva,
zbiva se na površini. Ne dotiče te se, ne može da te rani. Kad nisi u formi, nisi u dubini i u centru,
već si dislociran, na površini, izložen si greškama i prodoru stvari, koje su bez bitne veze sa
situacijom u datoni trenutku. Između pitanja i odgovora. Između lopte i udarca, između izazova i
odaziva ubacuju se sumnje, brige, uspomene, strahovi iz drugih oblasti života. Kad nisi u formi, nisi
gospodar svojih majmuna; cepaju te.
U kriketu, izjavio je Henri, može da te pogubi već prolazna misao. U strahu da ćeš zakasniti,
pomakneš se za desetinku sekunde ranije, prouzrokuješ neznatnu dislokaciju prostora i vremena - i
promašiš loptu. Kad si u formi, pa se izliješ kao voda iz položaja opuštene spremnosti, hvataš loptu
bez napora. Nisi fiksiran, već miran i otvoreno pažljiv. Tvoj odaziv je sličan nagonskoj reakciji; nije
"smišljen". Ali, takode, nije nepromišljen. Nije reakcija, već akcija, rezultat izbora.
Ako hoćeš da budeš na pravom mestu u pravo vreme, moraš da presudiš i izabereš tako
munjevito da za razmišljanje nema vremena; ako sebi odvojiš vreme za razmišljanje, promašićeš
loptu. Potrebna je koncentracija kao predaja magnetskoj privlačnosti igre. U stvari je to otvorena
svest, mirna pažnja.
I upravo u tome je razlika između majstora i diletanata, između velikih i prosečnih igrača.
Majstor gleda direktno putem očiju i vidi samo loptu. Sebe nije svestan. Kad je u formi, brzo se
odazove, ne preračunava se. A diletant gleda očima; nije u direktnom kontaktu s loptom i situacijom.
Kontakt mu sprečava njegova samo-svest (svest o sebi). U prvom planu vidi sebe: šablon svojih želja i
straha, svoje nepoverenje, svoje sumnje, svoj napor. Majstor tantrizma je u formi jer gleda putem
očiju i tako putem svog "ja",zato se "ja" ne može da ugura između izazova i odaziva. Majstor gleda
tako da je samo svedok onoga što se događa i ostaje svedok, takode, kad se odazove. Zato je
majstor tantrizma prvoligaš života.

Henri je pored sanskrita savladao i osnove tibetanskog. Od monaha je saznao da je

151
Majstor rodom Nepalac, da je pred kineskim prodorom u Tibet studirao na budističkom univerzitetu
u Lasi, da je dugo živeo u Americi, gde ga je hrana skoro ubila; da je "tulku" (inkarnacija čuvenog
lame, koji je umro pre sto godina) i da je "rinpoče", "dragocen kristalno jasan dragi kamen" (kako
nazivaju tibetanski budisti duhovnog učitelja, koji je postigao najviši stepen razvoja). Po mišljenju
nekih je lama Rinpoče, takode, "bodisatva", čovek koji je bio na pragu nirvane i mogao je postati
Buda, ali je odlučio da ostane na zemlji dok se ne spase poslednja izgubljena duša. Monasi ga
obožavaju - stanovnici obe doline, seveme i južne, ubeđeni su da je bog.
Henri mi je, takođe, rekao daje Dolma tibetansko ime za boginju Taru" rodila se iz suze
boga sažaljenja, Avalokite, koga Tibetanci nazivaju Čenresigs. Dolma je ženski aspekt Čenresigsa,
ovaploćenje duha "bodisatve", zaštitnica Tibeta. (I moja, pomislio sam; ovaploćena u maloj lasici
vragolastog pogleda.)
Henri je bio ponosan na svoju prednost, ali nije se pravio tajanstven; sve što je pronjušio,
pre ili kasnije poverio je i Manfredu i meni. Od nekog monaha je između ostalog saznao zašto
Majstor potražuje tako visoke isplate od zapadnjaka, koji nađu put do lamaserije. Tokom boravka u
Americi je došao do saznanja da su zapadni tragaoci duhovnog prosvećenja duhovni materijalisti,
skupljači metafizičke svaštarije. Visokom "ulaznicom" pokušava da oduva plevu, za koju nema mesta u
lamaseriji. I da bi prva proba tantrizma propustila samo najbolja zrna, treba u gotovini da se plati
samo dve trećine. Trećinu treba dotegliti preko prevoja u obliku namirnica i robe. Manfred je
doputovao s karavanom Jakova i tonom robe, koju je nakupovao u Kašmiru i Ladaku. Nije čudno da su
Henri i on bili tako ljubomorni kad su saznali da ja, "jugodođoš" nisam morao da platim ni pare i da
sam doneo samo konzervu Hehrijevog paprenog pasulja! Tešili su se nadom (i pretnjom) da ću pre ili
kasnije morati da platim za privilegiju i da će cena za mene biti još viša.
Henri je provodio poslepodneva u manastirskoj biblioteci; tamo je listao požutele tekstove
tantrizma i dopunjavao svoje znanje, koje je bilo toliko obimno da je iznenađivalo čak i učene
monahe. Jednom se kiselo nasmešio i kazao: "Još malo, pa mogu da postanem doktor budističkih
nauka. Ironija je što hoću da budem samo tantrista, a to je nešto drugo." Nije škrtario znanjem i
većinu stvari je znao da obrazloži u kontekstu, koji smo Manfred i ja razumeli; bez njega bi se
potucali po lamaserij i kao slepci. Nije bilo dana da ne otkrije neko novo svetilište i povede nas u
njegovu tamnu unutrašnjost, objasni nam tantričku simboliku arhitektonskih specifičnosti, zidnih
slika i božanstava na oltaru.
Božanstva su bila višeglava i višeruka, imala su buljave oči i jezivo rastegnuta usta. To su bila
demonska božanstva (po načelu tantrizma da "su i bogovi demoni"). Čak kipovi velikih majstora
tantrizma (Padmasambave, lame Marpe, Milarepe) su izazivali užasan utisak. Nijedan bog, mali bog ili
demon, nije bio bez ženske pratnje: po načelu tantrizma osnovne polarnosti kao izvora sveta, većinu
oltara su ukrašavali parovi, a na mnogo mesta parovi u polnom zagrljaju. Neka svetihšta su bila
zaključana zanskarskim bravama (kojima navodno nije dorastao ni najspretniji provalnik) u njima su
monasi čuvali slike Mahakale, "cmog sive", i ostalih utelovljenja čistog zla. Kad ih tokom obreda
iznesu napolje, stanovnici obe doline se zatvore u kuće.
Na većinu ovih božanstava naleti duša pokojnika kad dospe u kraj između ovog i onog sveta,
koji Tibetanci nazivaju "bardo"; među njima su, takođe, lični zaštitnici, "jidami", koje su tantristi
pre smrti ukrotili i odomaćili tehnikom vizualizacije. Medu njima je jidam Jamantaka, moj
"zaštitnik", koji mi se prikazao u snovima. Još mi nije bilo jasno zašto sam sanjao o stvarima, koje su
se posle ostvarile. Majstor je na moje pitanje odgovorio da moram biti tantrista i u odnosu prema
snovima, pa ću znati šta znače; on razume svoje, moje ne može.
Radi proročanskih snova je iz svega, što bi inače odbacio kao sujeverje, provejavalo nešto
neshvatljivo i ispunjavalo me slutnjom da sam u području nesavladivih sila, koje mogu svakog trena
da se poigraju sa mnom, nasele mi se u dah i počnu u njemu da luduju. U toj ranjivosti su se strah i

152
nada stepenovali i filter skepse mog perciptivnog aparata je delovao sve slabije.
Henri me je tešio da sva ta užasna božanstva nisu stvarna; rekao je da su samo prikazanja
psihičkih energija. Prosvećeni budisti shvataju ih kao arhetipske simbolističke figure, koje su inače
nematerijalne, a uprkos tome su stvarne, jer naseljavaju psihu i dok su tamo su kao žive. Imaju
snagu. Ako ih izazivaš, ako nisi obziran prema njima, ako se ne prilagodavaš njihovim mušicama,
napašce te i osvetiće ti se. Sva ova božanstva, rekao je Henri, su iz aspekta tantrizma utelovljenja
psihičkih energija, koje praksom tantrizma možeš da savladaš i harmonizuješ. Na tom nivou je
tantrizam stvarno sukob s bogovima i demonima. Raznorazni obredi, koji se održavaju u lamaseriji, su
koreografisan prikaz te borbe.
U jednoj od podzemnih dvorana je Henri otkrio predivnu reljefnu mandalu. Prvi pogled mi je
razotkrio da stojim pred "šri jantrom", koju mi je na drugoj strani prevoja Jogananda skicirao u
snegu. Henri je bio ubeden da prikazuje događaj, koji zapadni fizičari nazivaju "big beng" (velika
eksplozija, koja je razbila primarnu zgusnutu masu energije, možda nimalo veću od čovekove pesnice
i nagnala je na sve strane i diferencijacijom osnovne polarnosti ostvarila materiju, prostor i vreme).
Ovaj svemirski balon se još naduvava; sazvežda žure od centra eksplozije (i od nas) utoliko većom
brzinom, ukoliko su udaljenija (a to znači da se neka odmiču brže od svetlosti i zato ih uopšte ne
vidimo). šri jantra simbolično predstavlja ovaj proces. Prikazivala ga je dve hiljade godina pre nego
što se teorija o velikoj eksploziji pojavila na Zapadu.
Tačka u sredini mandale, nazvana bindu, predstavlja primarni impuls, težnju energije za
manifestacijom. Na prvom stepenu je bindu seme, jezgro zgusnute energije, jedinstvo statičkog i
dinamičkog vidika dvojnosti, koje sadrži sve mogućnosti postanka i razvoja. Bindu je Šiva Šakti,
osnovna potarnost u nedvojnosti. Na prvom stepenu kreacije Šakti naraste i zauzme (u simboličkoj
predstavi) oblik trougla unutar tačke bindu, koja izrasle u krug. Rađa se polarizacija statičke i
dinamičke energije. Iz njihovih međusobnih uticaja se postepeno manifestuje svet. Na tom nivou je
šri jantra kosmogram, geometrijski prikaz manifestacije vidljivog i nevidljivog. Na drugom nivou je
psihokosmo-gramjer predstavlja u vidljivom obliku nevidljivo delovanje kosmičkog duha (svesti,
energije). Na trećem nivou je seksogram, prikaz spoja između Šive i Šakti, između pozitivnog i
negativnog, između muškarca i žene, između aspekta polarnosti, koja rada i održava materijalni svet.
Na kosmičkom nivou je bindu seme postojećeg, a na seksualnom sperma. Bindu opasuje nadole
okrenut trougao, koji predstavlja vulvu i kojeg opasuje nagore okrenut trougao, koji predstavlja
falus. Oba trougla opasuje više drugih trouglova, koji se seku i stvaraju nove trouglove; ova igra
geometrijskih likova predstavlja dinamiku vulve i falusa u polnom aktu. Na ovom nivou tantrističko
poklonstvo vulvi i falusu i polnosti kao sredstvu duhovnog rasta oblik spajanja (joge) sa suštinom
sveta kao manifestovane energetske polamosti, a ujedno s kosmičkom svescu, sa svemirskim duhom,
koji bismo mogli nazvati bog.
Mandale su nacrtane, isklesane, ugravirane, utetovirane. Tibetanski črobnjaci ih oblikuju
igrama. Majstor tantrizma je može naslikati u duhu. Može da bude reljefna poput šri jantre, a
takode arhitektonska poput temelja mnoštva istočnjačkih svetilišta. U svakom obliku je mandala,
takode, meditativno pomoćno sredstvo. Koncentracijom, mantrama, ponavljanjem magijskih formula
možeš da dozoveš demone i božanstva, izmeriš im uglove u mandali, zatvoriš ih u njih i tako ih
savladaš. Tada postaje mandala žiža neverovatne snage, nekakva psihološka "mašina" (a to reč
"jantra" znači). Kad ukrotiš demone i božanstva (svoje psihičke energije) kad ih pripitomiš unutar
mandale, postaješ njihov gospodar (gospodar svojih majmuna). Tada možeš da upotrebiš njihovu moć.
Tada si čarobnjak, majstor tantrizma. Na tom nivou je mandala psihogram, geometrijski prikaz
puteva, koji vode u središte lavirinta ljudske psihe. Meditacijom možeš mandalu da zgusneš u jezgro
psihičke energije i zatim je koristiš kao "lekovitu sliku". Ili je koristiš kao burgiju, kojom izbušiš
pristup u dubine podsvesti. A možeš, takode, pokrenuti mentalni refleks, koji će ti omogućavati
levitaciju i astralna putovanja. Jogananda je jantru opisao, takode, kao sredstvo centriranja,
153
povezivanja sa životnom dinamikom. Devet krugova jantre predstavlja devet duhovnih nivoa
egzistencije: okvir objektivnih mogućnosti; nivo želja, aspiracija, planove; nivo ispunjenja želja; nivo
svesti o mogućnostima duhovnog razvoja; nivo bleska duhovne realizacije. Poslednji stepen je bindu,
centar, psihološka osovina.
"Ovako je s nama" - rekao je Henri - "koncentracijom na odnose simbola medu likovima
spolja na unutra dokučujemo osovinu i pronalazimo se. To važi, takode, za naše vežbe i za sve što se
događa u lamaseriji. Suština tantrizma je dostupna samo izabranim, koji dokuče tačku u centru. Na
spoljašnjem, objektivnom nivou vidimo samo obrednu spoljašnjost. Na idućem nivou možda shvatamo
da sve što se ovde zbiva ima takode i dublji značaj: da je reč možda o orkestraciji psihičkih sila. Na
ovom nivou dokučujemo tantrizam kao psihološki metod, kao rukomet nevidljivom loptom. Svrha naših
vežbi je da se preko koncentričnih krugova probijemo do viših nivoa shvatanja, što bliže centru.
Prodor se može dogoditi samo u obliku neke psihološke osmoze. U trenutku nam svane, u nama se
nešto pomakne i uzviknemo: aha! U tom času se naša struktura pojmova raspline i omogućuje nam
osmotično preseljenje na viši nivo shvatanja. Tako ćemo se krug za krugom probiti u centar svoje
duše i kosmosa, do tajne mandale koja će nas spasti."

Bilo je dana kad sam se strmoglavljivao u sve što sam video i doživeo tako direktno i bez
zadrška kao vodopad sa stene. Osećanje slobode je izviralo iz odsustva pregrade između mene i
iskustva: doživljavao sam stvarnost kakva je bila, a ne kakvu sam želeo da bude. U ovim trenucima
sam bio tamrista u to nema sumnje: spreman na sve, ne očekujući išta.
Svakog trenutka sam bio gde sam bio; bio sam ovde i sada, osećao sam da ŽIVIM. I tako
jednostavan je bio psihološki trik predavanja stvarnosti, kao da se neprestano porađala! Tajna je
bila u pažnji, u nepristrasnom posmatranju percepcija i osećanja. To je bila osnova budističkog
doživljavanja sveta već pre dve hiljade godina. Iskustva su neponovljiva; ako hoćeš da živiš, bolje se
useli u trenutak.
Kad zgrabiš trenutak, sve dobija obredni ritam. Takav je bio život u lamaseriji: kad je sijalo
sunce, sijalo je sunce, kad je snežilo, snežilo je, kad je odjeknuo gong i mi smo krenuli prema
trpezariji, išli smo prema trpezariji, kad smo svako sa svojom činijicom stali pred kotlove i čekali,
stajali smo u redu i čekali, kad smo seli na klupe, sedeli smo, kad smo ponavljali mantre, ponavljali
smo ih, zatim smo jeli svi najednom, i kad smo jeli, jeli smo. U budističkoj lamaseriji si stalno pažljiv
samo na sadržinu -trenutka, zato si miran i čitav, neuništiv kao "vadžra", dijamant. Tvoji pokreti su
meki kao voda i blago se slivaš iz trenutka u trenutak; kad jedeš, slivaš se, kad ideš u klozet, da
spavaš, u šetnju, slivaš se; kad se probudiš, kad nešto kažeš, kad ništa ne kažeš, stalno zadržavaš
mekoću vode. Slivaš se u svoj život pravo i bez napora kao vodopad. Osećanje je neopisivo.
Juče je snežilo i pahuljice su lebdele nad udolinom kao guščije perje iz probušenog nebeskog
jastuka, tiho se prikupljajući na ravnim krovovima, gušeći zvuke i pokrivajući lamaseriju u belu tišinu.
U moju ćeliju su radoznalo doklimala tri goluba. Tapkali su od ugla do ugla, gledali u mene kao da hoće
da kažu: idi u peršun, iskenjali se na pet različitih mesta, zatim su jedan za drugim odlepršali do
prozorske daske, tamo časak oklevali kao da ne znaju sigurno da li im je na kraju krajeva moje
društvo manje neprijatno od snega, a najzad su odleteli u paperjavu belinu.
Henri se kod jednog od "trapa" (monaha, koji nisu lame) zagrejao rakijom od ječma, koja mu
je digla rasploženje na nivo filozofsko-mističnog zanosa. "Zavejaće nas" - kliknuo je - "i iduće godine
kad sneg počne da se topi, bićemo majstori tantrizma!" Manfred je izjavio da ga u Švajcarskoj čeka
154
žena sa troje dece, ja sam rekao da me čeka stotinu obaveza i planova, a obojica smo osećali da su to
samo reči; sva trojica smo najviše želeli nanose, koji će nas spasti od razmišljanja o odlasku (i straha
da će nas oterati pre nego što poželimo da odemo). Hernije rekao: "Kad čitaš o ovim stvarima,
prirođena skepsa ti ne dozvoljava da se tu i tamo zajedljivo ne osmehneš. Kad si ovde, spreman si da
progutaš ne samo udicu već i štap za pecanje! Ovako se osećam. Ja, Henri Napoleon Aleksandar,
skeptik po prirodi, najednom osećam, ne slutim - osećam da su moguća čuda. U meni je magična
snaga, mogu daje podredim. Naučnici se trude da otkriju tajnu o postanku sveta i čoveka. Tantrizam
ima odgovor. Psiholozi i psihijatri se trude da izleče naše neuroze, psihoze, depresije. Tantrizam ima
odgovor. Svi se trudimo da izbegnemo čizmu nemile sudbine, da nas život ne pregazi, šutne s druma u
jarak. Tantrizam ima odgovor. Koliko nas traži boga, ili smisao, ili utehu u svesti o smrti? Tantrizam
ima odgovor i na to."
Kroz zavesu pahuljica smo otpuzali do kuće monaha s rakijom. Bio je star, šantao je, zvao
se Dordže (skoro svaki treći monah je Dordže, "munja") a bio je prijatan i darežljiv. Pijuckali smo
rakiju, gledali kroz prozor u belo rađanje nad udolinom, ognjište je toplo žarilo, iz ugla su blago
sijale poslušne, gotovo mačje oči dve devojčice, sve tajanstvenije u nadolazećem mraku, a mi smo
pili, raspravljali i oduševljavali se kao deca u bezbednosti zapećka.
Govorili smo o poreklu svastike, koja je jedan od najstarijih simbola sveta, nepoznat samo
u podsaharskoj Africi i Australiji. U germanskoj mitologiji je bila amblem boga Tora, poznavali su je
antički Grci, preci Indijanaca su je doneli u Ameriku, a u Indiju je (zajedno s Vedama) došla s
Arijevcima, osvajačima iz srednje Azije. Postala je jedan od hinduskih verskih simbola, koji su na
kraju preuzeli budisti. U Tibetu i susedstvu su svastiku (i to levokraku!) poznavali još i pripadnici
predbudističke religije Bon. Tibetanski budizam, vadžrajana je upio bonsku obrednu magiju i
demonologiju. Tokom dve hiljade godina je došlo do hibridne izrasline, koja je najočiglednija upravo u
našoj lamaseriji. Centar najviših budističkih disciplina za duhovnu rast je ujedno utočište
demonološke sekte primitivnih verovanja i obreda. Ovaj centar nudi krov čoveku, kao što je lama
Rinpoče, koji je nekakav budistički Toma Akvinski, a ujedno tipu, koji je naš ljubazni domaćin
Dordže, koji je budistički ekvivalenat pijanog seoskog sveštenika.
Dordže je ljubazno klimao glavom i oduševljavao se; verovatno je mislio da hvalimo njegovu
prepečenicu. Bio je jednostavan, neobrazovan monah. Svoju tantričku suštinu je našao u kuvanju
rakije, koju je prodavao seljacima i ostalim monasima i tako plaćao smeštaj u lamaseriji. Nije bio
nesrećan, tako se udobno osećao u svojini trenucima kao što se oseća voda kad nade najniži nivo.
Stigla je noć, stari Dordže je upalio tri lojanice, devojčice u ćošku su se privile jedna uz drugu,
mačije meko, pospano, a rni smo još govorili, raspravljali i prepirali se.
Henri je govorio o poreklu učenja tantrizma. U Tibet gaje oko 760. godine doneo princ iz
zemlje Urgujan, koji je tokom boravka u Indiji predavao na budističkom univerzitetu u Nalandi.
Tamo je dobio nadimak Padmasambava. U Tibetu je osnovao sektu "crvenih šešira", koja je prihvatila
filozofiju tantrizma za osnovu svojih verskih obreda (zajedno s uzimanjem droge, crnom magijom i
obrednim seksom). Iz Urgujana su stigli (ili su bili tamo obrazovani) i Čalig Tao Ling, jedan od
osnivača modernog taoizma: Šenrab, koji je sistematizovao doktrine Bonske religije; Bodidarma,
osnivač meditativne grane budizma (indijske "đnane", koja je u Kini postala "č'an", a u Japanu "zen").
Urgujan, koji je u indijskoj tradiciji poznat kao Udijana i navodno leži negde u
nepristupačnim planinama, gde se sada proteže granica između Kine i Pakistana, (navodno) su osnovali
izbeglice iz Sambale, koju ep Mahabharata spominje kao "belo ostrvo blizu severne obale Mlečnog
okeana". Rusko folklorno predanje govori o Belovodi, koja kao leži negde u Tatarskoj ili Mongoliji.
Vikinzi su se vraćali s pohoda na Istok s pričama o Hvetramanlandu, "zemlji belih ljudi". Ovo
ostrvsko kraljevstvo, koje su rani geografi nazivali Ultima Tula, ležalo bi negde blizu planine Kailas ili
Meni, usred zatvorenog mora, koje se isušilo u pustinju Gobi.
U kraljevstvu su se borile za prevlast dve strane, Agarti i Šambala. Grb kraljevstva je bila
155
svastika, kod Agarta s kracima nadesno, a kod Šambalaca s kracima nalevo. Agarti su bili
patrijahalni, zalagali su se za moralan, meditativan život samoodricanja, reda i društvene
odgovornosti i poštovanja vlasti. Šambalci su verovali u ravnopravnost žena, bili su "levičari",
poklonici natprirodnih sila, alhemičari, čarobnjaci, majstori seksualne magije. Tokom katastrofalnog
sukoba medu strankama (koji je po mišljenju nekih teozofa bio atomske prirode) kraljevstvo je
potonulo, voda je ishlapila i hiljadugodišnja civilizacija je nestala pod slojevima pustinjskog peska.
Neki Agarti su uspeli da pobegnu u okolne planine. Kasnije su se raspršili po Istoku; njihova mudrost
je osnova filozofije istočnjačkih religija: vedantizma, zoroastrijanizma, džainizma i budizma. Spasio
se, takode, i nekoliko pripadnika Šambale; ovi su osnovali kraljevstvo Urgujan; njihova mudrost se
naziva tantrizam. Reč tantrizam znači nit. Ili razboj. Izvorni rukopisi tantrizma su razboji, koji su
nam predali izbeglice iz Šambale, da bismo njima mogli ponovo natkati mudrost civilizacije, koja je
uništena u bratoubilačkom sukobu.
"Kao tantrista" svečano je (već jako pijan) obelodanio Henri -"mi smo pripadnici kulta
levokrake svastike, levičari, revolucionari, psihološki socijalisti, prirodni protivnici svih oblika
patrijarhalnog, naučnog, militarističkog, idejnog, političkog nasilja. Kao tantristi smo ljubavnici i
obožavaoci žena. I slobode! I rakije..." dodao je i izvrnuo se s klupe.
Posle kraćeg sna se digao odmoran i žedan i zabava se nastavila. Postali smo depresivni, počeli
smo da govorimo o godinama, koje dahću za nama kao čopor gladnih vukova. Rekli smo da se između
dvadesete i četrdesete godine muškarci i žene ne menjaju mnogo. A zatim počinje nezaustavljiv
zalaz. Svakoje pomalo stidljivo priznao koliko dugo već udiše zemaljski vazduh. Stari Dordže nas je
iznenadio izjavom da će uskoro na ovom svetu imati četiri puta dvadeset godina. "A Majstor?" -
Upitali smo. - "Sedamdeset i dve." -Odvratio je Dordže.
To nas je oborilo. U retkim slučajevima umora bi mu dali najviše pedeset; a takve prilike su
bile retke; uglavnom je ostavljao mladenački utisak. Na čelu i ispod očiju je, inače, imao bore, ali to
su bile bore mladog muškarca (bore holivudske zvezde "u zlatnim godinama"). Vitkom, gotovo
dečačkom figurom se kretao lako i gipko, kao mačak, koji se upravo naspavao i najeo i mami ga lov na
miševe. Kako mu je uspelo ovo čudo? Po mišljenju našeg domaćina brižljivom ishranom, vežbama
disanja i meditativnim životom. A pre-vashodno seksualnom jogom, kojom veštak može da obezbedi
sebi najmanje sto mladih godina. Njom je Majstoru uspelo da izradi eliksir besmrtnosti. Svi smo
znali da se stanovnici lamaserije bave seksualnom jogom. Prisustvo devojčica izazivačkih tantričkih
pogleda nije bilo gola slučajnost. Među njima su bile obredne igračice, stare od dvadeset do trideset
godina, koje smo više puta videli u zanesenim meditativnim pozama. Dostaje bilo, takode, krezubih
starica, kojima su devojčice na suncu masirale zlatnomrka, neverovatno glatka tela.
Tokom noći je sneg prestao i danas ga je sunce polizalo s krovova i strmina; samo u dolini je
ostavilo nekoliko sivoplavih zakrpa. Manastirski psi su postali čudno nemirni; strižu ušima, njuše
vazduh, na trenutak zacvile. Henri kaže da je noćas stigao u lamaseriju skitnica "naldžorpa", monah
pustinjak, kome je dugogodišnjom praksom uspelo da savlada veštinu samozagrevanja unutrašnjom
vatrom (rumom), veštinu hoda po vazduhu (lungom) i veštinu materijalizovanja misli (tulpa). Pored
toga zna da vaskrsava mrtve i kontroliše vreme; sneg je prestao zato jer "naldžorpa" nije hteo da
gazi po snegu. Psi su uznemireni jer osećaju njegovu demonsku moć.
S juga je stigla u lamaseriju i grupa indijskih tantristaa; medu njima je nekoliko iznenađujuće
lepih devojaka. Posle dolaska su se ceremonijalno oprali u potoku i primili blagoslov dežurnog lame.
Henri je ubeden da se nešto sprema, u vazduhu je napetost, blizina treperavih slutnji. Nešto će se
desiti. Nama. Ili s nama.

156
Tractatus
Tantrico -
Sexologicus

U loži su zagudele strune, pridružila im se flauta, zamuklo se oglasio mali dobošič; noć je
ispunio devojački glas, kojijepevao tužnu pesmu, dizao se i spuštao, tonuo u tišinu i vraćao se i drhtao
nada ranom; glas koji sam prvi put čuo na obroncima prevoja i neću ga zaboraviti.
Iz tunela su doigrale devojčice u žutim haljinama, uhvatile se za nike i zaigrale oko mene;
njihova kosa je poskakivala u kružnom rilmu oslobođene lepote; i mesec je mutno bleštao na dragom
kamenju, kojim su bile ukrašene. Jedna se izvila, doigrala do mene, zaustavila se. "Dolma. " - Rekao
sam.
Uhvatila me je za ruku i zavrtila me u igru: u redosled poklona i pokreta, koje sam podražavao
ne razumevajući šta znače: podsećali su na treperenje labudovih krila, na njihanje grana u noćnom
vetru, na izručivanje poklona, na sukljanje dima prema nebu. Kad smo se vrteli nalevo, kolo devojaka
se vrtelo nadesno; kad se kolo zavrtelo nazad, nas dvoje smo se vrteli nadesno, pa opet nalevo, pa
opet nadesno; onda se nekoliko devojaka izvilo iz kola i uhvatilo u manje unutar većeg i kad se veće
vrtelo nalevo, manje se vrtelo nadesno, a nas dvoje nalevo, ili s manjim nalevo i s većim nadesno, ili
oba kola s nama zajedno nalevo ili nadesno.
To je bila erotska igra, koju Indijci nazivaju Krišna lila. Krišna je osma inkarnacija boga Višnu,
"večnog mladića", oko koga se okreću pastirice i nadmeću se za njegovu naklonost. Ono što je
tantričkoje simbolično na tri nivoa istovremeno: na materijalnom (telo), na psihičkom (duša) i na
kosmičkom (duh).
Krišnalila je obredni prikaz preformiranja seksualne energije u duhovnost. Muški arhetip se
manifestujeu najrazličitijira ulogama: kao lovac, zaštitnik, ratnik, otac, muž, ljubavnik, poslovni
ćovek, umetnik. Praksom tantre može uloge da destiliše u jedan jedini pročišćen i potentan oblik
postojanja: može da postane tantrički jogi. Za jogija, koji je majstor tantrizma, život je poput
modne revije, na kojoj se pojavljuje u stotinu kostima (kao lovac, zaštitnik, ratnik, otac itd.) takav
kakav je potreban, ili kakav želi biti, a iznutra, uvek isti i uvek u centru. Na sličan način može žena
određenom psihičkom praksom da razmnoži svoj arhetip u mnogostruke manifestacije ženskosti: u
majku, ženu, ljubavnicu, devicu, prostitutku itd. Kad je na nivou tantrizma (oslobođena) može da igra
ove uloge istovremeno ili zaredom i uvek prema želji i uvek kao deo igre s muškarcem, koji je na
nivou tantrizma ovaploćenje Krišne. Žena može za muškarca da postane sve žene, a muškarac za nju
jedini: ona za njega oličenje pojavne mnogostrukosti, on za nju nosilac jedinstvenosti iz koje ističe
mnogostrukost.
Kad je muzika utihnula, manje kolo se ponovo slilo s većim. Ovo se raširilo i isteglo u red, koji
je igrajući otišao prema ulazu u podzemlje. Dolma me je uhvatila za ruku i kroz zasvođena vrata
odvela u dvoranu, koju su blago osvetljavale lojanice. U njihovom sjaju sam ugledao dvanaest do
struka golih starica. Sedele su u krugu i pognutih glava ponavljale mantre. U sredini kruga je iz poda
strčeo kameni lingam, simbol šivinog polnog uda. U podnožju ga je okruživao od kamena isklesan
obruč, joni, simbol polnog organa boginje Šakti.
Iz bakrenih posudica je sukljao omaman mirisan kad.
Igračice u žutim haljinama su se vratile. Doskakutale su kroz vrata, jedna je uhvatila Dolmu,
druga mene, napravio se krug. Zavrteli smo se oko jonilingama i starica, koje su mrmljale, okrećući se
sad levo, sad opet nadesno. S osvetljenog zida nas je posmatrao demon-bog Jamantaka. Starice su
podigle glave i krezubo mi se nacerile. Nagnule su se napred, oslonile se na dlanove, polegle, ispružile

157
ruke prema jonilingamu. Pale su u trans; njihova suva tela su se trzala, drhtala.
Starice i devojčice su me primale u posvećeni krug poštovalaca vulve i falusa. U sebi sam
osetiootpor. Igračice su mi se činile premlade, starice prestare. Tek kasnije sam dokučio da je i to,
takode, bila Krišna lila. Žena mi se odastirala u mnogostrukosti svojih uloga: kao devica, kao igračica,
kao izborana starica; kao dete, kao majka, kao baka, kao iskežena usta smrti. Sve je to žena u
semenu svoje suštine; to su faze njenog rascvetovanja i venjenja. I u svima je pod kamuflažom
spoljašnjosti nepromenjena: suprotni pol, suprotni pol, polovina celine.
Tantrizam počinje spojem: celina oživi kad dvoje postanu jedno. Žena, koja me je ovom
naučila, predstavila mi se u ulozi ljubavnice.
Došla je u blago osvetljenu sobu, u koju me je posle odavanja počasti jonilingamu odvela
Dolma; ujedan od toplih podzemnih brloga, koje je povezivala (i provetravala) mreža lavirinta
hodnika. Usred pećine je u krugu lojanica ležala prostirka raznobojnih šara koja je prikazivala cvetne
latice otvorenog lokvanja. Dolma me je pozvala u "cvet". Počela je da me svlači. Njeni pokreti su bili
odmereni i svečani. Golog me je povukla na prostirku i savila mi noge u pozu lokvanja. Zatim se
odmakla i pogledala me sa rastojanja.
Dolma je tantrista u to nema sumnje; izdaje je pogled. Kad te obgrli tantrički pogled, osećaj
je sličan neočekivanom udarcu, nežnora i snažnom ujedno; kao da te nešto poteže u zagrljaj energije,
koja nije samo veća od tvoje, nego takode i prirodnija, manje sumnjiva. Osećaš se kao da ti je neko
dao ruku i povukao te na palubu čamca za spašavanje; osećaš neizmerno olakšanje. Veliki lama ima
takav pogled. Jogananda gaje imao. I Albert Ajnštajn. Imaju ga deca negde do pete godine, i
ljubavnici, pre nego što ih lizne dah razočarenja.
Tantrički pogled je nevin i lukav, lukav i utešan, prodoran i nežan, pun zadirkujući, gotovo
izazovne obesti, pun ironije i smeha. Kad te počisti u svoj centar osećaš direktno prisustvo duha,
koji nije defanzivan jer nema šta da brani i nije napadački jer je sve već njegovo. To je pogled od
srca, iz centra svesti o stvarima, poput velikog paradoksa, koji je život.
Tantričkom pogledu ne možeš da se odupreš jer te obuzima kao topao talas u trenu mraza, kao
svež dah kad se gušiš. Umesto otpora: predaja. Savezništvo. Takode, ako pogled izražava prekor ili
ljutinu, odazivaš se zahvalno jer osećaš da su bes i prekoravanje samo prijateljska informacija o
vremenskoj smetnji u tvom duševnom prostoru, dobrovoljno upozorenje. Tantrički pogled izražava
pitanje i odgovor i implicitno poverenje da se slažeš s odgovorom. Diže te, uključuje te u
najfantastičniju zaveru na svetu: u subverzivno saznanje da život nije teret, koji treba prenositi,
već poklon, kojim možeš da se oduševljavaš.
Kad je videla da sedim usred lojanica poput nekog Bude, kleknula je i čelom dodimula pod i
ponovila "Om Mani Pad me Hum" (to je izgovorila tibetanski "Om Mani Pejme Hang").
Pozdrav dragom kamenu u lokvanju! Prasnuo sam u smeh. Na čas mi se prizor ukazao kao
da ga vidim spolja i učinilo mi se da je detinjast i pomalo g!up. Uvideo sam da je stvarno takav. Bio je
igra, pretvaranje. Bio je prazan, kao stoje bitno prazan svaki obred: redosled pokreta i reci, kojima
daju važnost samo osećanja učesnika. U tom času mi je budistička koncepcija Šunjate (praznine)
bila bliža nego ikad ranije. Osetio sam da je sve suštinski prazno; jedini sadržaj praznine je duhovna
projekcija. Svet se rada iz praznine svesti, koja ga percipira: mogu ga uzeti ozbiljno, mogu da ga
uzmem kao igru: mogu da ga rađam plačem od muke, mogu da ga rađam smehom od blaženstva.
I Dolma se naglas nasmejala: oboje smo znali da je naš obred samo igra i oboje smo znali da
može biti svečana igra. "Om Mani Pejme Hang" ponovila je; zatim je pokupila moju odeću i čizme,
namignula i napustila pećinu. U prostoriji je vladala potpuna tišina. Iz sivih zidova pećine je izbijala
vlažna podzemna toplina. Zatvorio sam oči. Prvo sam čuo blago zvockanje u podzemnom hodniku,
zatim blago klizanje bosih nogu po izlizanom podu. Kad sam otvorio oči, stajala je ispred mene. Njena
lepota me je zapanjila. Osim zvončića na gležnjevima i oko nike i dragog kamenja u kosi i oko vrata,
na sebi je imala samo svilen sari. Kroz njega sam video konture figure, zaobljenost kukova,
158
drhturenje napetih dojki, zaokrugljenost venerinog brega. Kosa joj je bila upletena i savijena u
pundu, na čelu je imala purpurno znamenje boga Šive. Oči je spustila.
U njoj sam prepoznao jednu od tamnoputih devojaka, koje su stigle u lamaseriju s grupom
indijskih tantrista. Nije više bila devojka, bila je žena između dvadeset i pet i trideset i pet godina.
Sklopila je ruke, poklonila se, zatim zaigrala. Zvončići na nogama i oko ruku su zazvockali.
Njeni pokreti su bili naizmenično blagi i iznenadni, plivajući i udarni, simetrično usklađeni i sliveni u
erotski poziv, koji je bio istovremeno plašljiv i agresivan, namenjen meni i ujedno nadzemaljskom
idealu muškarca: meni kao ovaploćenju principa svemirske polarnosti. Igra je izražavala sintezu
suprotnosti; bila je putena i ujedno svečano duhovna; izazovna, čak grubo čulna (mešanjem i udarima
karlice; oblizivanjem usni; pokretima ruku, koje su naznačavale pokrete masturbacije; oblizivanjem i
sisanjem prstiju) a ujedno povučeno mistična igra: kao da putem erotike manifestuje njenu
suprotnost.
I ova igra je bila Krišnalila. Igračica (bez imena, Bezimena) nudila mi se u redosledu uloga: bila
je zmija, sena mačkica, mirisav cvet, bespomoćno dete, razmaženo dete, lukava zavodnica, mati puna
razumevanja, grešna preljubnica, sladostrasna nimfomanka, stroga učiteljica s prutom u ruci,
utešiteljica, razvratna pijanica, nežna ljubavnica, plašljiva devica, radoznala istraživačica. Mada se u
igri prelivala bez napora iz uloge u ulogu, njenaje opuštenost ostavljala utisak da to nisu samo uloge
već da je sve to (još mnogo šta drugo) istovremeno: žena s hiljadu lica.
Opkolilo me je polje snage. Igrom, koju sam doživeo kao emotivnu masažu, podigla me je na
nivo uznemirenosti, koja nije bila fizička. Probudila je u meni muškarca, koji nije bio moje telo, moje
ime, moja prošlost/budućnost, moje nade i strahovi već nešto opšte, arhetipsko. Probudila je
muškarca kao odsjaj ženskosti, senku suštine, koje je probudila u sebi. Osećanje je bilo neopisivo.
Bio sam napet i ujedno opušten, očekujući bez želja, željan bez očekivanja: u čistom stanju
potencijalnosti. Došla je Dolma i donela lončić mirisnog ulja. Igračica je skinula svileni veo. Prisela je
na prostirku "cveta lokvanja". Zahvatila je ulje, koje je mirisalo po mešavini muškata i jasmina, i
počela mi ga spretnim pokretima prstiju da mrljava u kožu od glave do pete. Ni parčence puti nije
zapostavila. Tokom masaže je Dolma klečala izvan kruga lojanica i u bakrenoj Činijici pripaljivala
miomirise. Mrmljala je manire i izvodila komplikovane obredne pokrete. Bila je zanesena, čudno
srećna.
Ostala je u pećini i gledala i oduševljavala se. I podsticala nas. Mada je podsticaj bio najmanje
što nam je trebalo. Kad sam bio namazan i namirisan, Bezimena se ispružila po prostirci i ja sam nju
masirao. Kad sam završio, čak i kosa mije bila nakostrešena. Legao sam; zvockanjem zvončića me je
zjahala.
Bezimena, koja je igrala za mene kao Lakšmi, postala je Šakti; protuva Slovenac, koji je već
odavno zaboravio na svoj evropski "ja" i njegove obaveze, postao je Šiva; jogi medu nogama jogine.
Brzo je postalo očigledno da nije obična žena. Vežbajući jogu je tako istrenirala mišiće vagine da su
bili (kao kod devojaka s ostrva Madura) slične ustima; Njima je sisala, stezla, oblizivala. "Om Mani
Padme Hum", ponavljala je Doima i vragolasto se smejala.

Je li tantrički akt nešto poznato; je li nam blizak? Da. I ne. Da je zagriženo i zaduvano
traženje orgazma, dok tucaš i tucaš, i znojiš se, i ona viče "još, još, još, još" i vaši pokreti na kraju
postanu mehanički, i oboje ste poput lokomotive, koja se probija prema vrhu, a ujedno stalno klizi
prema dnu? To nije tantrički akt. Tantrizam nije mehanički. Tantrizam nije akrobatika opsednutih
159
ljubavnika, koji žele da utole čulnu glad, i takode ne onih koji žele jedno pred drugim da se iskažu,
gde je ego, tantrizma nema.
Šta je mučni događaj, kad se žena preda sebi u inat (iz zahvalnosti, uviđajnosti, želje za
doživljajem) i već posle minuta zatvori oči i nestrpljivo čeka na završetak? Ili se preda muškarcu,
koji joj se dopada, a ovaj zatim učini nešto grubo i u njoj se sve pobuni, a ne usuđuje se da se
predomisli i zato više voli da steže zube i da se pravi da joj je sve u redu? To sigurno nije tantrički
akt. Kad se daješ, ne možeš se ustezati, kad primaš, ne možeš odbijati. Gde je laž, tantrizma nema.
Tantrički akt je igra nevinosti.
Šta to znači? Da li je tantričko nespretno otresanje u travi kad se noge device u pubertetu
posle upornog nagovaranja i možda nasilja konačno rašire i mladić se (s maljama umesto dlaka)
nespretnim prodorom (i porumenelim ponosom) zabije između njih i zadrhti u izlivu, a zatim se oboje
tiho pitaju da li je to stvarno ono o čemu pevaju pesme i zbog čega se odrasli ljudi ubijaju?
Neiskustvo nije nevinost. I, takode, nevinost nije tantrička sama po sebi; rađa je iskustvo: svest o
stvarima kakve jesu.
Šta je događaj kad se tela približavaju kao električne žice, napete i vruće zategnute, saviju se
i nastane eksplozija, u kojoj zabljesnu i u šoku se otarase napetosti? Takode, i to nije tantrički akt.
Kao tantrista si gospodar trenutka, nisi mu prepušten. Možeš da mu se prepustiš (i moraš mu se) ali
tako da ne izgubiš vlast. Vlažno-vruće stiskanje i ljubljenje, ono nestrpljivo milovanje nogu, kad
ljubavnici ne znaju šta rade i strast ih odnosi i uvlači u vrtlog (možda zaljubljenci, koji se nisu videli
pola godine, ili neznanci koji nisu mogli da odole iznenadnom iskušenju) onaj susret polnih organa, koji
je više sudar nego ljubav, više erotska saobraćajna nezgoda (i ujedno oblik prve pomoći) sve to
(zavisi od vremena, mesta i partnera) može da bude prijatno i na svoj način lekovito. A nije tantrički.
Još manje je tantrički nedeljni (ili mesečni) obred potvrđivanja vernosti medu pristojnim
supružnicima; ispunjavanje dužnosti, u kome nedostaju strasti i jaz je popunio obzir: tužna,
depresivna rutina ljubavi bez plama, u kojoj ima svaki dodir ukus po uveloj salati i posle koje učesnici
na tren odleže, a zatim okrenu leda i zaspe uz blago osećanje krivice.
A šta je polni zagrljaj zaljubljenika, koje vodi iskrena ljubav i u aktu se zbližuju, žrtvuju jedan
za drugog ne misleći na sebe; koji ne uzimaju, već se daju, daruju jedan drugome? Blizu su. Ali,
takode, to još nije tantrički akt.
S muškarcem se grljenjem učestvuje njegova senka, njegov razmišljajući "ja", koji mu gleda
kroz prste. Sa ženom je njena senka, koja je nadzirava i zadržava. To nije pravi susret. Ljubavnici
nisu goli, vole se "obučeni" i odelo je celo vreme između njih, čitavo vreme na smetnji. Čitavo vreme
razmišljaju, umesto da samo osećaju.
Konflikt je prisutan, takode, u psihi. Duša žudi za tantrizmom, ego je potire. Ego brani vodeći
položaj svim uobičajenim trikovima: tajnom policije, sabotažom, mitom, učenom, grubim nasiljem
misaonih bataljona. Ego je senka, koja ljubavnike nadzire, drži ih na ularu. Ego je "odeća", koja ne
može da se skine. (Iz ovog aspekta veština tantrizma nije ništa drugo nego metod nadmudrivanja
ega).
Druga vrsta polnog akta vodi (brzo ili polako) do orgazma, do izlivanja, do fizičkog
rasterećivanja. Ako je sve u redu i okolnosti prijatne, ako se ljubavnici spoje u ljubavi (ili bar u
iskrenom prijateljstvu i bez lažnih očekivanja) ako dostižu vrhunac u istom času i doživljavaju ga
istovremeno na psihičkom nivou, njihov spoj je lekovit.
Većina ljubavnika ga samo retko postiže. Veština sinhronizacije energija, kontrole uzbuđenosti
tako da nijedan ne zaostaje ili žuri napred; takvu veštinu (zavisi pre svega od muškarca, a u
presudnoj meri i od žene) ostvaruju samo talenat i iskustvo. U tome je takode opasnost. Ko ima takvu
veštinu, samo retko odoli iskušenju daje ne upotrebi na samodopadljiv način.
Uobičajen akt je postepeno narastanje napetosti, koja završava eksplozijom, u kojoj se
energija oslobađa; zatim je kraj napetosti i rezultat je olakšanje. Osećanje može da bude lepo; na
160
nekoliko trenutaka oslobađanje napetosti može da bude blaženstvo. A sa stanovišta tantrizma je
takav akt ugljenisanje: zloupotreba, uništenje energije.
U tantričkom aktu ljubavnici kontrolišu vatru. Gori kao u topioničkoj peći i stvara toplotu, u
kojoj se tale i stapaju njihova tla i duše. Spoj postaje ekstaza, čisto osećanje bez misli. Energija
koju stvara kontrolisana vatra, polako diže ljubavnike na nivo svesti, koja nije više seksualna već
duhovna. Gube svest o vremenu. Obgrli ih večnost. Sve manje su dvoje sve više su jedno.
Energetski tokovi se kreću u krugu, udružuju se, dopunjuju. Energija nije više izbačena iz
sistema, ostaje u njemu, kreće se u krugu i diže ljubavnike na transcedentni nivo. Na ovom stepenu
je seks meditacija. Ljubavnici su jedinstveni, čitavi, zalečeni. I nevini. I u istom trenu slobodni.
Tantrički seks je odavanje počasti nedvostrukosti, koja je osnova manifestacionog sveta, a ujedno
lečenje psihičke podvojenosti, neuroze života. Kad su ljubavnici izlečeni od podvojenosti, svet ih
više ne može izbaciti iz koloseka.
Kako doseći ovo stanje blaženstva? Prvi uslov je ljubav. Bez ljubavi nema želje za jedinstvom,
a gola fizička strast je kao vatra u krovu, ljubav svlači i oslobađa: senke ne mogu u krug ljubavi. Na
prvi pogled je tantrički akt jednostavan: ljubavnici se udruže i ostaju u spoju i prerađuju strahovitu
fizičku energiju, koja se rada u njima, u duhovnu. Kad je situacija prijatna, tantrički akt je
jednostavan.
Na žalost, situacija je samo retko prijatna. Tantrička seksološka nauka razlikuje sedam
psihičkih stanja, koja onemogućuju tantrički akt. U žena je na prvom mestu sramežljivost. Ako ne
može da se razgoliti ljubljenom onakva kakva je, nije sama; s njom je senka njenog ega. Muškarac će
je osećati i kad je oseti, takode, i on neće biti sam. Već od početka će u zagrljaju biti četvoro. Tako
će biti, takode, ako žena ne bude mogla da se oslobodi osećanja krivice ili kajanja; osećanja da radi
nešto što ne bi smela; ili ako nije zaštićena i sputava je strah da će zaneti; i ako se predaje činu
racionalno i seks joj je više u glavi nego među nogama; ili ako joj je samo medu nogama (razjapljena
pukotina, koja traži čep) ili ako je polni akt za nju prevashodno ili samo traženje orgazma
(bezuspešno lečenje psihičke praznine, koju ne može da popuni nijedan muškarac). Gde se seks
izrodi u drkanje, nema tantrizma. Nema je ni tamo gde je seks za ženu oblik robne razmene (dokaz
"ljubavi", nagrada za pažnju, mito, "romantični doživljaj", radoznalost, traženje garancije za svoju
privlačnost). Sedmo netantričko stanje je strah pred odbijanjem; Ženski strah da će je muškarac
iskoristiti, zloupotrebiti i odbaciti i time poniziti. Bojazan rada suzdržanost, povlačenje. I tantri-
zam je davanje, totalno izručivanje samog sebe.
U muškarca su greške još gore i takode češće. Na prvom mestu je laskanje samom sebi, glupo
dokazivanje "muškosti" i sopstvene "vrednosti" uz obaranje svega što nosi suknju. Ako je seks samo
oblik masturbacije, u kome je vagina nadoknada šake, ako muškarac boluje od iluzije daje dobar
ljubavnik (božji dar ženama) i pokušava da to po svaku cenu da dokaže; ili ga muči osećanje manje
vrednosti i ubeden je da sve žene čeznu za "velikim" (uvek većim od njegovog) ili ima "veliki" i
ubeden je da je to sve što mu je potrebno; ili je tako neiskusan i nespretan daje delimično, ili sasvim
impotentan; ili žene prezire i želi ih samo poniziti seksom, ima polni zagrljaj malo mogućnosti da se
digne na nivo tantrizma. Osetijiv "poetski" nadahnut muškarac može sve da pokvari voljenjem, koje
je tako "duboko", ozbiljno i značajno da podseća više na pogrebnu svečanost nego na opušteni čin
žive radosti.

Kada su tela u zagrljaju, tantrički akt je psihološki susret i tela su samo žicaljke, koje
161
posreduju svrhu i nijanse osećanja. Tela su dva dlana, kojima se miluju duše. Igra protiče na nivou,
koji je psihofizički jer ukoliko ljubiš svešću "ovo sam ja i ovo je moje telo", u zagrljaju je već
Četvoro i tantrizma nema.
Prvi uslov za uspeh u ovoj igri je "zaceljenost": odsustvo rascepljenosti između osećam i
mislim. Ta rascepljenost je naša neuroza, naša psihička bolest, izvor nesreće. Osećanje je prirodno,
mišljenje je priučeno i ja sam mišljenje, osećaje zatirem i kontrolišem. Mislim, dakle, postojim - "ja"
(dakle, nisam šta jesam).
Stečeni ja (ego) nam kaže (a preko njega nam kaže "društvo"): ovo su tvoje potrebe, ovo su
tvoji ciljevi, ovo su tvoji prioriteti. I naseli smo na prevaru. Našem pravom ja (onom koji samo oseća)
potrebno je samo nešto: ljubav. U ljubavi ima osećanje sigurnosti, u ljubavi je miran. A postoje ego
apsolutno vladar, ovu želju je promenio u nešto što može da "razume" i "meri". Ostvario je
hijerarhiju potreba, koje su lažne: želju za ljubavlju je promenio u želju za odobravanjem i
"uspehom" u potrebu za lovom na simbole "uspeha", koje bi mogao da meri" odobravanje i ljubav (i
svoj osećaj sigurnosti).
Ove potrebe se ne mogu zadovoljiti. Možeš biti bogat, možeš biti fenomenalno pametan, možeš
biti slavan, može te voleti hiljadu žena i poštovati čitav svet, a nisi srećan. Možeš ZNATI da si
bezbedan, a osećanje ti kaže da nisi. Problem te proganja, muči. I kako ga rešavaš? Izmisliš sebi nove
potrebe, sabiraš dalje, savetuješ se sa stručnjacima srećolozima (psiholozima) tarabe, postaješ cinik
i zabavljač, utapaš se u alkohol da bi zaboravio, uranjaš u filozofiju, razmišljaš šta sve to znači. I
život prolazi, a s njim ti sve više izmiče "sreća, koju ne možeš da uhvatiš.
Šta uraditi? Način je samo jedan: prevariti moraš ego i mimo njega (ili puteni njega) vratiti se
u svoj autentični, nepriučeni "ja", ponovo se usidriti u njemu, živeti iz njega i za njega, s egom koji je
sluga, a ne gospodar.
Ego nije polovičan, prisvojio je, takode, seks. Ego se boji predaje; hoće da bude prisutan, da
kontroliše, hoće plen. Tantrički ljubavnici u zagrljaju su saveznici, koji se bore za suverenost svoje
prirode, protiv naučenih dužnosti razmišljanja i vrednovanja, za pravo samoosećanja. Kad se spoje,
navaljuje neprijateljski front sa svih strana; svaki tren su u opasnosti da ih tiranin prisvoji i
revolucija propadne.
Tantra je na strani revolucije. Prvi trik: uhvati trenutak, ostani ovde i sada. Većini se žuri
dalje, ili ih vuče nazad medu uspomene, ka poredenju. Kad si bez misli o onome Što nije deo
trenutka, miran si. Između lopte i udarca, između izaziva i odaziva se ne mogu ugurati sumnje, brige i
bojazni. Tvoje ljubljenje je nagonko, nije "promišljeno", nije tehnika, nije zanat. Ali, takode, nije
nepromišljeno, samo je oslobođeno, nenaporno: kao da se u žaru ljubavi slivaju blagi tatasi.
Tantra uči da je nežnost jača od grube sile i da je blagost efikasnija od krutosti. To ne znači
daje moguć spoj bez erekcije. Moraš aabreći. Stepen nabreklosti će biti u toku ljubljenja svaki tren
drukčiji, krv će doticati i oticati, sad će ud biti vrlo krut, zatim će biti mekši, sad veći, sad manji; i
to je prirodno, to uopšte nije problem. Glavno je da ostanu uklopljeni i da energija može da se
pretače iz jednog u drugo. To je dovoljno.
Kad su spojeni: blagost. Nežnost. Neprijatelj (ego) je blizu, došaptava ti uputstva, pokušava da
preuzme ljubljenje i da ga vodi, da ga okrene sebi u korist. Ubeduje te da ti je saveznik i da je
ljubavnica tvoj protivnik. Ubeduje te da situacija nema druge svrhe nego da dokaže kako si "dobar"
(kako muževan, vest, itd.) ubeđuje te da ud nije delikatan instrument za izvođenje emotivne muzike,
već čekić za razbijanje i koliko ga jače zavitlaš, utoliko si "bolji". Ako nasedneš, već si pobcden, ego
je gospodar, uzima svoj danak. I onda si grub, samo guraš i turaš bez osećanja za prirodni tok
energije i već tražiš orgazam i bojiš se da ćeš posustati pre nego što stigneš do cilja i u tom strahu
guraš još zadrtije, ili potiskuješ osećanje da bi zadržao izliv - i ono što treba da bude zbližavanje i
oslobađanje energija, postaje zaduvana trka s vremenom, puna bojazni i nepoverenja, u kojoj vreme
gotovo uvek pobeduje, a ljubavnici ostaju ležeći u zagrljaju razočarani i još više razdvojeni. Toliko
162
napora! Za apsolutnu nulu.
Napor nije tantrički. Kad se trudiš, boriš se protiv sebe i poražen si, čak i ako pobediš.
Najlepši dokaz je fenomen erekcije. Ako se trudiš da nabrekneš, ako ego tamo dole telefonom nerava
izvikuje komandu: ustani! probudi se! teško ćeš naći neposlušnijeg vojnika. I to je normalno jer
između uda i volje nema veze nerava, između ega i centra seksa nema spoja. Erekcija nije mentalni
Čin, već spontani odaziv na izazov.
Tantra je paradoksalna: uspevaš ako se ne trudiš, pobeduješ ako se prepustiš, efikasan si pošto
ti je svejedno.
Svejedno je koliko dugo traje spoj: deset minuta, pola sata, dva sata: ponekad će biti kratak,
drugi put duži, ponekad će biti vrlo dug. To uopšte nije važnojer tantrički akt nije nikakvo
dokazivanje, nikakvo proganjanje vrednosti, kojima gospodari ego. Približavanje je: nevina igradve
polovine, koje se spajaju u celinu, šumljenje u topioničkoj peći, spajanje dve individualnosti u kovinu
svesti o jedinstvu.
Kao saveznici su psihički sliveni u neraskidivom dodiru: obaveštavaju se šta percipiraju da se
događa; ćelo vreme se kreću s tokom i prilagodavaju se svemu, takode neznatnim okretima. Dok se
kreću s tokom, prati ih osećanje sigurnosti. Kod kuće su, stigli su. Osećanje je blaženo. Naviknuti
smo da kažemo da nas osećanja varaju; tako misli ego, koji se boji osećanja i nikad ne propusti
priliku da ih diskredituje. Misli nas varaju. Osećanja nikad.

Tantra kaže: pobuna je štetna; predaj se. Ne udaraj nogom, ne mlataraj jer ćeš onemoćati,
udavićeš se. Prepusti se plimi i odneće te na obalu. Za tantru je seks samo plima, koja te odnosi na
obalu. Plima nije opasna onom stoje ispod maske: šta je pravo, neuništivo je; opasna je lažnom licu,
iluzijama, od kojih je ispleten ego. U tantričkom aktu se ceo raspline, vreme se zaustavlja, maska
pada s lica. I u trenutku bez rascepljenosti: blaženstvo.
Seks nije potreban; takvo stanje postižeš i meditativnim vežbama. Ako znaš da se ukloniš egu,
da se premestiš u trenutak, da skineš lažno lice, seks nije potreban. Tada možeš da si asketa. Seks je
samo situacija, u kojoj je najlakše da izbegneš ego i skineš lažno lice. Seks je prečica, najbrže
prevozno sredstvo.
A prečica je puna zamki i automobil za trke je strasno opasan. Ako se latiš tantre, pre nego
što položiš "vozački ispit" ili se latiš bez instruktora, možeš uprkos oprezu i najboljoj nameri da
prouzrokuješ neprocenjivu štetu. Tantra najviše privlači one kojima je najopasnija: psihopate i
neurotičare. Kako ih tok odnosi, hvataju se za svaku slamku; i kad zgrabe tantrizam, nisu svesni da
su zgrabili rep klizave zmije. Tantrizam može biti blagotvoran i čudesno lekovit u vrlo kratkom
vremenu, ali ako ga zgrabiš u panici, gotovo uvek ga zgrabiš za rep; a ako ga ne zgrabiš za glavu,
okrenuće se i ugrišće te, ili će te odvući u vrtlog i udaviti.
Potreban je mir. Opuštanje. A za to su vežbe joge. Bez kontrole disanja nema mira, bez mira
nema koncentracije, bez nje nema dubine, bez dubine nema meditacije, bez meditacije nema svesti o
stvarima kakve su. A bez ove svesti odaziv ne može biti primeren izazovu. Samo u smirenosti možeš
da osmotriš tantrizam bez straha ili iluzornih očekivanja; samo tada vidiš gde mu je rep, a gde glava.
Tantrizam je psihološki, subjektivan metod. Nije bez pravila, ali nesigurna su, prilagodljiva, ostvariva
samo iskustveno.
Priroda tantrizma je najočiglednija u seksu. Tu se kao mogućnost pojavljuje tek u trenutku
kad akt prestaje da bude fizički Čin i diže se na nivo meditacije. Suština meditacijeje erotska: u
163
meditativnom stanju si u ljubavnom spoju sa svojom prirodom i sa svetom. U seksualnom zagrljaju ti
se nudi prilika da postigneš meditativno stanje najkraćim putem.
"Spojio si se, ud je u vagini, uklopljen si, energija se pretače iz tela u telo. Kako dalje? To je
tantrički akt; zato se ne ljubiš jer si frustriran i voleo bi da izbaciš nervoznu napetost iz sebe. Ne
uspinješ se, ne tražiš vrhunac. Uzbuđen si, oboje gorite, oboje ste vrući, ali ne stepenujete
temeperaturu jer stepenovanjem postižete samo vrhunac i spoju će biti kraj. Vaš cilj je da se
spojite i u spoju ostanete.
Počinje da se događa nešto vrlo neobično. Kad prihvatite energiju, kad prestanete da je
potiskujute prema vrhu ili napolje, osetite njenu snagu. Prvi tren ste šokirani; kao daje udario grom.
Takvu snagu dotad niste mogli da zamislite. Biološka je, vaša tela je proizvode. Spajaju se dva pola:
pozitivni i negativni. Na jeziku taoističke filozfije jang i jing, na jeziku tantrizma dinamička i
statička energija. Na jeziku indijske mitologije se ljube Šiva i Šakti. I u ljubavi: strahovita vatra.
Sa njom se povezujete. Na početku ste, a ujedno i na cilju. Doživljavate tantrički orgazam.
Nije trenutan. Traje. Oslobođeni od napetosti, dižete se.
Kad se to dogodi prvi put, osećanje je teško kontrolisati. Tako je kao da se mozak ugljeniše,
kao da pliva u blagoj beloj svetlosti; kao da probija brane svojih tela i razliva se u vasionu i puni je.
Povlačenje iz rascepljenosti, mada samo trenutno, (a u početku će biti trenutno) je neopisiv šok.
Ništa vas u Životu nije pripremilo za ovo iskustvo; kad ga doživite prvi put, osećanje je tako
zaprepašćujuće da ne znate (i ne usuđujete se) da ostanete u njemu.
I to nije potrebno. Možda bi splasnula erekcija, došlo bi do izliva; možda će oba preseći
uobičajeni orgazam. Ništa strašno. Pre ili kasnije ćete se opet spojiti, osećanje će se vratiti. Lako
ćete se navići, naučićete da ostanete u njemu, plivate u njemu blaženi i oslobođeni. A kad se
probudite iz transa, kad se vratite u svet, biće sve živo.
Smejaćete se. Koračaćete po oblacima. Svet će biti neverovatan: kao da ga doživljavate prvi
put.
Praksom će oboje otkriti stvarnost prividnih paradoksa tantre. Prozrećete da se osećanje ne
može postići naporom. Ako ga tražite nećete ga naći; ako u zagrljaju kažete; a sada moramo biti
opušteni, nećete biti opušteni. Ako se zagrlite i spojite, a zatim se upitate kako dalje, napravili ste
već grešku i kraj je tantrizma i osećanja neće biti.
Dalje ne treba. Stigli ste. To je cilj.

Naše učiteljice (takode Manfred i Henri su dobili svaki svoj Šakti) su se danju skrivale u
utrobi lamaserije. Nama je "majstor" propisao vežbe meditacije na suncu. "Majstor", ali ne Veliki
lania, već čovek po imenu Šivabramanada, došao je u lamaseriju s grupom indijskih tantrista; postao
je "guru" seksa i šef ceremonija. Šiva (kako smo ga zvali) je bio nabijen debeljko tamnozlatne puti i
sjajnih belih zuba; imao je vrlo visok, gotovo devojački glas i stalno se kikotao.
"Ozbiljnost tantre je neozbiljna!" - Poučio nas je i zakikotao se. Njegovi aforizmi su bili negde
između paradoksalne vrcavosti i dečije gluposti: podsećali su na zenbudističke koane.
"Kolikaje razdaljina između tebe i sveta?" "Koje tvoja mati ako si svoj sopstveni otac?" "Ko te
najviše voli ako nikom nisi drag?" On je najviše voleo čang, zato smo većinu poslepodneva provodili
kod starog Dordže, polako se nalivali, sraejali se i ćaskali. "Šiva" - rekli smo - "odaj nam tajne
tantre".

164
 Smejao se pet minuta. Kakav vic! "Tajne tantre!" - Uskliknuo je. Kakva neozbiljna ozbiljnost!
"Šivo" - podsmevali smo mu se - "koliki stomak imaš, zar nisi nesrećan jer tvoj lingam ne može da
izviri preko njega?" Skoro je pukao od smeha. "Može, može" - rekao je - "ako stane na prste, može
da izviri preko njega!" Podigao je odoru i otkrio mlohav udić", koji je bio sav od glavića, sve drugo je
bilo skriveno u naslagama sala."Neverovatno" - uzviknuli smo - "je li to sve?!" Sedeo je uspravan,
puvukao mantiju preko kolena i kazao da brojimo do deset. Zatvorio je oči. Jedan, dva, tri, brojali
smo.
Kad srao rekli deset, zabacio se nazad i povukao mantiju preko trbuha do grudi. Ispod
brežuljka je prema nama izazovno strčao tamno mrk, gotovo crn falus, koji je imao najmanje
dvadeset santimetara u dužinu i petnaest u obimu. U postepenim ritmičkim udarcima je splasnuo.
"Potpuna kontrola!" - Uskliknuo je debeljko i zategao mantiju preko kolena.
"Vrlo impresivno." - Rekosmo Manfred i ja i osvrnusmo se prema Henriju. Siromah Henri! Imao
je devedeset kilograma, bio je za pola glave viši od Manfreda i bar za glavu viši od mene (i za dve
glave od Šive) a među nogama je imao kepeca.
"Oraspoloži se " - tešio ga je Šiva - "u Indiji kažemo da će muškarac s dugim uvek biti
siromašan, muškarac s debelim uvek u brigama, muškarac s tankim će imati sreće; a muškarac s
kratkim može da postane kralj." S udovima je kao s licima, rekao je; na svetu nema dva ista. Veliki
broj malih muškaraca ima duge; približan broj visokih muškaraca ima kratke. Suvi i žgoljavi muškarci
imaju često debele i krute lingame, a visoki i snažni male i slabašne. "Dimenzije su relativne!" -
Uzviknuo je. Uozbiljio se i ponosno naveo izvor: " Ajnštajn."
Kad je prestao da se smeje, rekao je da i žene nisu iste; kod "crne" vagina nije dublja od
dvanaest santimetara, kod "ždrebice" od sedamnaest, kod "slonice" od dvadeset i pet. Ako se lingam
i joni podudaraju u dimenzijama (i zec se spari sa srnom, bik sa ždrebicom i konj sa slonicom) to je
svakako manje problematično nego kad se zec spari sa slonicom ili ždrebac sa srnom, A pošto je
seksualna privlačnost potpuno nestatistička, sve je to samo akademski; u praksi se muškarac i žena
pomire s onim što dobiju. Ako su iskusni, mogu nedostatke da promene u prednosti. Vagina je
prilagodljiv organ, može da obgrli suvog i debelog gosta. Smeštaj uopšte nije problem.
Problemi se pojavljuju kad se gost provuče kroz vrata u unutrašnjost. Na ulasku je gost poznat
kao crvena ptica, nosorog, ambasador, general, tigar, petao, ratnik, junak, flauta, pagoda. A
domaćica je poznata kao senovita dolina, palata meda, anemona, zlatna brazda, otvorena dinja, pećina
belog tigra, breskva, lira, biser, lokvanj. "A u nas kao šljiva" - Rekao sam. Kad je gost na toplom,
pojvaljuje se pitanje kako se ponašati.
"Etiketa" - rekao je Šiva i prasnuo u smeh. - "Kad si u palati meda, voleo bi da ostaneš u njoj.
Ako odeš prerano, drugi put ćeš biti manje dobrodošao. Tako će biti, takode, ako ostaneš predugo.
Pošto si gost, priliči ti da se ponašaš obzirno i u svemu se prilagodavaš domaćici. Najbolje ćeš je
zabavljati, ako znaš da igraš različite uloge, ako znaš da budeš klovn, muzikant, igrač, šaljivdžija,
pesnik, pelivan; ako znaš da joj se prilagodiš, a ujedno daje stalno iznenađuješ. Ukoliko si pažljiv,
osetićeš šta želi u ovom ili onom trenutku i kao gost ćeš joj udovoljiti. A pošto si gost, i ona će se
prilagodavati tvojim potrebama. I ona želi da ne odeš prerano; prijatni gosti su dobrodošli."
Molili smo ga da nam opiše detalje protokola. Nasmejao se i odvratio daje reč o umetnosti
diplomatije. Za uvod je potrebna harmoničnost raspoloženja. Na Zapadu nazivamo to predigra. On to
naziva seksopunktura. Skicirao nam je dijagram tačaka punkture i akumeridijana na muškom i
ženskom telu; to su erogene zone, koje meridijani povezuju čarkama (i putem njih sa psihičkim i
žtezdanim centrima i preko njih sa duhom). Najvažnija erogena zona je duh. Njegove funkcije su
mišljenje i mašta. Mišljenje je logično, mašta intuitivna. Logiku treba uspavati, intuiciju treba
vaskrsnuti. Proces harmonizacije raspoloženja ne počinje medu nogama (nikom ispod suknje) već
uzbudivanjem mašte, koja postepeno probudi i mobilizuje čula.
Harmonizacija se nastavlja seksopunkturom fizičkih erogenih zona, uzbuđivanjem usta, očiju,
165
ušiju, vrata, potiljka, grudi, bradavica, pupka, ruku, dlanova, butina, polnog organa, kolena, gležnjeva,
prstiju na nogama kod žena, a kod muškarca uda (glavića i korena) butina, bedara, pupka, dlanova,
ušiju i jezika. Kod žena sedište seksualne energije zavisi od meseca. U toku svetle faze je u desnom
delu tela. U toku tamne u levom. Hormonska ravnoteža zavisi od delovanja žlezdi, naročito od
pinealne žlezde u glavi, koja je osetljiva na svetlost i prilagodava se menama mesečevog ciklusa.
Kako treba da protiče poseta u palati meda? "Tokom posete u palati meda si herojski vitez,
koji posećuje očaravajuću princezu." -Reče Šiva. - "Bog, koji posećuje boginju. Ako snagom mašte
zamisliš da si to (u šali a ujedno ozbiljno) stvaraš situaciju, u kojoj je moguć tantrizam, i u kojoj
možeš da se preporodiš. Ako provališ u palatu kao namrgođen cinik, koji bi voleo da nagrabi
zadovoljstva; ako upadneš ili se uvučeš unutra kao mali lopov (možda uz dozvolu domaćice, koja u tom
slučaju nije princeza već njena sluškinja, koja ti je rođaka po svom lupeškom mentalitetu) situacija je
sasvim drukčija. Za lopove ostaju nered, kajanje, laži. Tantrizam bez mašte, bez imaginativne snage,
ne postoji kao što nema vode, koja nije mokra. U palati meda si bog. Ceo svet možeš da stvoriš
ponovo."
Recimo da je to istina, rekli smo; recimo da si u palati meda kao princ i kao vitez, i recimo da je
domaćica princeza, koja takode želi da stvori svet nanovo. Kako možete da ga stvorite? "Iz ničeg." -
Rekao je Šiva i prasnuo u smeh. - "Iz ničeg neće biti ništa, kaže glupak, koji zamišlja da je izrekao
nešto dubokoumno. A tantrista zna da od ničeg potiče sve. Kad se ljubavnici sretnu u palati meda,
isprazne se. Iz svesti očiste svu patinu svakidašnjice. Zatim je ispune čime god žele. Postaju
koreografi svoje psihe. Bilo šta da stave u nju, biće u njoj - isto tako prisutno kao ono što su
izgurnuli. Ako zamišljaju da su bogovi, biće bogovi; ako zamisle da su lepi, biće lepi; ako zamisle da ih
ispunjava beskonačna snaga, biće beskonačno snažni. Ako nasele svoju unutrašnjost cvećem,
jezerima, rekama, belim pticama, planinama, prolećem, biće to sadržina njihovih psiha.
Zatim se vole. Vole se kao otac i majka, kao brat i sestra, kao otac i kćer, kao mati i sin, kao
đavo i devica, kao anđeo i prostitutka, kao tigar i tigrica, kao mačak i mačka, kao golub i golubica.
Tokom susreta u palati meda se snagom imaginacije upoznaju u svim mogućim ulogama i tako se
pripreme na susret, koji je cilj tantričkog zagrljaja: spoj Šive i Šakti. U njihovom spoju se minus i
plus izjednačuju u nulu. U tom trenutku su ljubavnici praznina: iz njih se sve porađa. U tom trenutku
su svet.

Debeljuškasti "guru" nas je vodio od teorije prema praksi i nazad do teorije samo svešću
učitelja, koji tačno zna o čemu govori i kakav efekat želi da postigne. "Sloboda!" - Uskliknuo je. -
"Za vas je seks zatočeništvo. Za mene je obred, koji me održava na tantričkom nivou bitisanja.
Tantrizam kaže: klin se klinom izbija." Odveo nas je u jednu od podzemnih biblioteka, iščeprkao
požuteli sanskritski tekst pod naslovom "Vidžnana Bajrava Tantra" i rekao da je to jedan od
najstarijih traktata o seksologiji na svetu, napisan u obliku platonskih dijaloga između boga Šive i
njegove žene Parvati (koja u sjedinjenju s njim postaje Šakti). Boginja pita, bog odgovara. U jednoj
od sto i dvanaest sutri Šiva kaže: "U ljubavnom spoju ostani pažljiv prema vatri na početku, tako
produži i izbegni pepeo na završetku." A u sledećoj sutri kaže: "Kad u takvom spoju tvoja čula počnu
da drhture kao listovi na vetru, predaj se drhturenju."
Rekli smo da razumemo teoriju, a u praksi se događa da kružni orgazam ne traje onako dugo
kako bismo voleli. Ostajemo inače s vatrom, energija se kreće u krugu, a vrti se sve brže i pojavljuje
se treperenje čula. Kad se predamo, više ne znamo da se vratimo na početak, plima nas odnosi, krug
166
postaje trougao.
Odvratio je da nije reč o horizontalnom kruženju energije, već o spiralnom, po kome se
energija podiže na vise (sve manje seksualne) nivoe.
Moramo shvatiti razliku između ženskog i muškog orgazma, medu krivuljama njihove
uzbudenosti. Muškarac brzo dostigne vrhunac; u žene je proces sporiji. Kad muškarac splasne, obično
mu treba predah, a žena može posle prvog orgazma da doživi još jedan, i još jedan, i još jedan. A
svaki idući je intenzivniji. Zato harmonizacija nije jednostavna. Žena se opušta, muškarac se
suzdržava; i u tome moraju dok se kreću zajedno.
Rekao je da talas ekstaze ima u ženi četiri stepena; muškarac ga mora zajahati i s njim se
dizati. Tek na petom stepenu je moguć spoj na psihičkom nivou (orgazam, kojim se ljubavnici unište i
ostvare ne kao dvoje, već kao jedno). Muškarac mora da jaše talas ženske ekstaze tako da ga vrhunci
i padovi ne upiju. Za ovo je potrebna saradnja, koja je nemoguća bez osetljivosti, bez apsolutne
pažnje.
Posle početnog uzbudivanja i posle "seksopunkture", koja ostvaruje sklad raspoloženja,
ljubavnici se spajaju. Peć je upaljena, napetost raste. Ukoliko su im polaganiji i nežniji ljubavni
pokreti, utoliko je intenzivnije osećanje napetosti, koja raste. U toj napetosti je uživanje i uživanje
je samo osećanje koncentrisane energije. Žena se prepušta narastanju, čak ga ubrzava, podiže se s
njim, a muškarac jaše na njenom talasu ekstaze. Ne žuri napred, prati ga.
Kad žena dostigne prvi stepen blaženstva i u njoj se pokrene pulsirajuće grčenje, prvo u vagini
i na kraju u svakom vlaknu tela; kad njena osećanja počnu treperiti kao listovi na vetru, predaje se
treperenju. Prepušta se talasu, koji je preko vrhunca napetosti odnosi u Oslobađanje; predaje mu se
bez zadrška, kričanjem, stenjanjem, škripom nogu. Muškarac se zaustavlja. U trenutku orgazma se u
ženi oslobađa bioelektrična energija; muškarac je udom usisava i spaja sa svojom. Probudila se
Kundalini.
Kad žena sklizne s vrha uživanja, ljubljenje se nastavlja, talas ekstaze u žene se ponovo podiže
i muškarac ga jaše kao skijaš na vodi. Kad čula ponovo počnu treperiti kao list na vetrini, ljubavnici
zamenjuju uloge: žena zadržava talas ekstaze, a muškarac se oslobađa. I kad oseti da se plima njene
energije menja u oseku oslobođen joj se prepušta i klizi dole u krivulji njenog padanja. To je dragi
stepen ekstaze; Kunlini se podigla u drugu čakru.
Kad oseka stigne do ivice, počne ponovo da raste u plimu, žena se diže prema sledećem stepenu
ekstaze, a muškarac jaše na njenom talasu; i kad čula počnu treperiti kao listovi, žena se prepušta
orgazmu kao prvi put, muškarac se ponovo zadržava; i tako naizmeničnim opuštanjem i zadržavanjem
do petog stepena, na kome je Kundalini u najvišoj čakri i ljubavnici se prepuštaju vihoru.
Sve dotle je energija kružila spiralno. U tom trenutku je skoncentrisana u tački vrhunca, u
bindu, seme sveta, centar mandale. U tom trenutku, izliv ili ne: svejedno je. Ljubavnici su čarobnjaci;
nekoliko sekundi imaju magičnu moć.
Zvuči jednostavno, rekli smo. A u praksi je neizvodivo. Ako sve zavisi od saradnje ljubavnika,
to znači da sve zavisi od muškarca i njegove samokontrole, a to je pitanje ljubavne "tehnike" kojom
se spoj menja u fiskulturu i krug postaje kvadrat.
"Ne" - zagrejao se naš guru - "zaboravite na zapadnu mušku koncepciju, da seksualna veština u
celini zavisi od muškarca, a žena jednostavno leži na leđima i čeka da joj muškarac pokaže šta zna.
Ako ste navikli na takve žene, sami ste krivi. Vaspitali ste ih svojom represivnom seksualnom
mitologijom. U tantričkom aktu su muškarac i žena saveznici. Kvaliteterekcije zavisi, takode, od
žene; zašto bi samo muškarac kontrolisao šta ima u njoj, zašto ne bi i ona kontrolisala ono što ima u
sebi? Dvoje igraju. Ako niste dvoje, nema igre, i bez igre nema tantrizma, jer tantrizam igrom
počinje."
Naglasio je da je harmonizacija seksualnih energija psihofizička: ljubavnici su u čulno-

167
komunikacionom kontaktu, pažljivi na najmanje promene, koje se rađaju u njima, i ovim promenama se
prilagodavaju kao da igraju odbojku, čija je svrha da lopta ostane u vazduhu. Pomažu jedno drugom.
Za tantrički akt je potrebno dvoje tantrista. Iako će muški tantrista znati da zadovolji ženu, malo
je verovatno da će ga takav (sa stanovišta tantrizma štetan) akt privlačiti. Tantrički izvežbana žena
će znati da kontroliše krivulju muške napetosti i spoj će trajati duže vremena nego inače, ali i nju
neće nešto posebno privlačiti takvo pucnje.
Upitali smo da li to ne znači da je majstor tantrizma u životu prilično usamljen. Ako ga
usrećava samo tantrički seks i ako je malo tantrista (a očigledno ih nije mnogo) pripadnik je elite,
koja je premala da bi svima nudila čitavo vreme istu priliku. Šiva se naglas nasmeja i reče: "Majstor
tantrizma nikad nije usamljen. Ako mu je potreban partner za tantrički seks, ubrzo ga vaspita.
Potraži primerenu baštu i usadi seme. Tantrizam isklija vrlo, vrlo brzo, a bašti ima dosta. Svako nosi
u sebi tanričku baštu. Majstora interesuju one koje nisu obrasle u korov: tamo će tantrizam isklijati
doslovno preko noći. A ako je bašta obrasla u korov, majstor ga prvo odstrani, prevrne zemlju,
nadubri je i zatimposadi seme. I seme isklija!"
Na kraju nas je odveo u podzemni hram, da nas nauči još o višim stepenima tantričke
seksualnosti, "O stepenima" ' rekao je - "koji su primereni samo za one koji vole da klize po sečivu
britve."
Pridružile su nam se tri Bezimene, naše ljubavnice. Prvi put smo ih videli zajedno i njihova
sličnost nas je zaprepastila. U mutnoj svetlosti lojanica su bile kao trojke. Koja je moja? Koja je
Henrijeva? Koja Manfredova? Uzalud smo nagađali.
Sedeli smo u krugu na mekim prostirkama u blago osvetljenoj pećini. Šiva nas je upozorio da
obrede, koji će slediti, ne smemo da gledamo kroz svoje zapadnjačke "pornografske" naočare, već
trećim okom, koje nanije otvorio tantrizam.
Tantrizam polazi od činjenice ljudske dvopolnosti. Ovu koncepciju je na Zapadu naučno
afirmisao Karl Jung. U svakom muškarcu je i priroda žene, koju je Jung nazvao "anima"; u svakoj ženi
je duh muškarca, "animus". Prema Jungovom mišljenju je romantična ljubav, koju istok ne poznaje,
često zaljubljenost u sopstvenu animu, žudnja za unutrašnjom ravnotežom, za spojem, za venčanjem
dva pola duše.
U tantričkom spoju tela se animus i anima podižu iz podsvesti; muškarac postaje svestan anime
i priznaje je (te je prestaje ugušivati) žena priznaje (i prestaje ugušivati) animus. Muškarac u ženi se
ljubi sa ženom u muškarcu i kad ljubavnici postanu "jedno", prevazilaze i svoju unutrašnju
podvojenost.
Šiva je rekao da se spajaju dve osnovne energetske polarnosti. (Kao da se neutrališu suprotni
polovi magneta). I u trenutku neutralizacije se ljubavnici podudaraju s primarnim bilom svemira.
Lepo, rekao sam, a šta sve to znači? Šta je primarno bilo svemira? Šiva je ponovio ono što mi je već
ispričao Jogananda: zvučna vibracija je osnova materijalnosti: zvuk i oblik su sinonimi i svaki oblik
spoljašnjeg izgleda je samo energetska vibracija. Svaki zvuk ima svoj vizuelni ekvivalenat. Na ovom
principu je zasnovana mantra joga, koja je deo tantrizma. Zvuk je refleks oblika i oblik je rezultat
zvuka.
Sve što je organsko ili neorganskoje samo zvučna vibracija na različitim frekvencijama.
Postanak sveta (manifestacija ništice u materijalnom obliku) još zvoni, još odjekuje. Rezonuje.
Moderni radio-teleskopi percipiraju ovo bilo kao monoton šum, kao pulsiranje mmmmnm zvuka Om.
Ooooommmmmmmmmmmmmmmmmmmmm... u svemu staje rezonuje primami zvuk: u vasioni, u
sazveždima, u najmanjem deliću atoma. Tantrički akt je buđenje vitalne energije i njeno postepeno
usmeravanje prema transcedentnom centru u mozgu, gde se rezonance oba ljubavnika usklađuju; u
ujedinjenju se ujedno usklađuju sa rezonancom primarnog zvuka, koja je u vidljivom obliku
materijalni svet.

168
 Tela ljubavnika su energetski instrumenti; ljubavni položaji su molovi i durovi harmonije.
Uobičajeni akt je kao duet, muzičari izvode (vešto ili manje vesto) već iskomponovanu kompoziciju.
Moguće je da su talentovani i "sviraju s osećanjem"; moguće je da obogaćuju izvođenje dovitljivoscu.
A pošto sviraju kompoziciju, koja je već napisana, izvođenje neće biti ništa više nego odgovarajući
oblik verglanja.
Tantrički akt je improvizacija; sviranje muzičara, koji tek stvaraju kompoziciju i u sviranju
otkrivaju stalno nove mogućnosti harmonije. To znači da je njihovo sviranje spontano jer proističe iz
mogućnosti, koje rada redosled trenutaka, a ujedno je (prema paradoksalnim zakonima tantrizma)
takode obredno jer ih u ljubljenju vodi svest da ovo šta rade nije slučajno već sledi redosledu, koji
je najprimerniji za ispunjenje svrhe.
Tantrizam znači "nit" ili "razboj"; tantrički akt je uplitanje fizičkog sa psihičkim, prirodnog s
natprirodnim, mogućeg s jedino odgovarajućim, psihofizičkog uživanja s transcendentnom ekstazom.
Dizanjem, milovanjem i dodirivanjem na određenim mestima prema određenom redosledu,
progresijom ljubavnih položaja, koji su "kanali" za usmeravanje energija, ponavljanjem mantri, koje
daju energijama rezonantni ritam, vizualizacijom uloga božanskog para u trenutku postanka sveta;
sintezom svih ovih elemenata postaje ljubavni spoj mandala, liža neverovatne moći, koju ljubavnici
mogu da upotrebe za ispunjenje svrhe tantrizma: za podizanje iz čulnosti u nadčulnost, iz sputanosti
u slobodu.
Zatim je Šiva demonstrirao trinaest ljubavnih položaja, koje opisuje "Čandamaharosana
Tantra". Prvo se ispružio unazad i odupro u laktove; jedna od Bezimenih se sagnula nad njim i
"zasviraia na flautu": jezikom mu je oblizivala glavić uda dok nije nabrekao. Zatim je otvorila usta i
progutala ud do polovine; blagim cmakanjem ga je uzbuđibala i obuhvatala; sad samo glavić, sad do
sredine, zatim do kraja.
Kadje Šivin lingam nabrekao, Bezimena je kleknula iznad njega i uperila ga ujoni. Kadje skliznuo
u dubinu, stegla je noge i počela knižno da se kreće kukovima. To je bila prva asana: ustima je
probudila njegovu strast, sad je uzbuđivala sebe. Zatim se podigla i čučnula ispred njega. Obgrlila
gaje oko vrata, a on nju oko struka; povukao je prema sebi. Nagnuše se unazad i počeše da se ljuljaju
tamo-amo kao ljuljaška; to je bila druga asana. Onda je Šiva stegao njena kolena i pritisnuo ih sebi
na grudi (tačnije rečeno na stomak, koji mu je strčao ispod grudi) i sad se nisu ljuljali već i gurkali;
to je bila treća asana.
Zatim je Šiva stavio njena stopala sebi na bedra, obuhvatio je oko struka, ona gaje uhvatila
oko vrata i tako se dizala i spuštala sve pomamnije; to je bila četvrta asana. Zatim se nagnula
nauznak, onje njeno levo stopalo pritisnuo sebi na pupak, a desno na srce. Nagnula se napred, zagrlili
su se i ljuljuškali; on je klečao, ona mu je petama trljala grudi i stomak. Zatim je položio svoju levu
ruku na desnu sisu, a ona gaje desnicom uhvatila za lingam i njime kružno trljala zidove vagine; to je
bila peta asana.
Tokom šeste je on nju obuhvatio oko struka, položio je na leda, ona ga je obgrlila oko vrata,
podigla noge, čučnuo je iznad nje, skliznuo u nju i uzbuđivao je polaganim ravnomemim udarima. Posle
svakog trećeg se zaustavljao i stisnuo uz nju kao daje želi ugurati u zemlju. " Aaaaaaaaaaahhmmm" -
svaki put je uzdahnula, a on je ponovio: "Om-ah-hum-vadžra-guru-pema-sidhi-hum." Zatim je kleknuo,
ona je čučnula iznad njega i natakla se, ispružila je napred levu nogu i opiruću se na desnu, ritmično
ljuljuškala, zatim je istegla desnu i ljuljuškala se oslanjajući se na levu; to je bila sedma asana.
Tokom osme se okrenula i pritisnula mu leda uz grudi, levom nogom se oduprla o pod, on je
zahvati ispod desne i protegnu ruku do sise, tako je noga visila preko ruke i tako su se ljuljali. Zatim
je ona okrenula i oslonila se na desnu nogu, sad joj je leva visila preko njegove ruke, a ruka je
milovala njenu levu sisu. Tokom devete asaneje čučnula pred njega i obgrlila ga oko vrata. Desnom
rukom je uperio u nju. Onda joj je zahvatio ispod kolena i prihvatio se za njene ruke, tako da su joj

169
noge visile preko njegovih ruku. Nagnuo se nazad i izvio se u sedeći položaj. Tako su se ljuljali.
Zatim je ona legla na lesa i podigla mu noge na ramena. Ravnomemim udarima se nabijao u nju.
Pri tom je koristio metod, za koji nam je ispričao da odgovara za kontrolu orgazma; prvo tri udara,
zatim odmor, pet udara i opet odmor, sedam udara i opet odmor i najzad devet udara i odmor (i svaki
odmor dva puta duži od prethodnog). Tokom svakog odmora ona je rekla: "Om-bhur-buhvasva", a
onje ponovio: "Om-ah-hum-vadžra-guru-pema-sidhi-hum". Toje bila deseta asana.
Tokom jedanaeste mu je ostavila na ramenu samo desnu nogu, a levu je savila oko njega; tokom
dvanaeste je uhvati za palčeve na nogama i pritisnu njene pete sebi u grudi. Njihovi pokreti su se
zaustavili; zadržavali su dah. U njima se rađao Eliksir Velikog Meseca (Čandamaharosana): Tokom
trinaeste asane je pritisnuo prste njenih nogu uzastopno na oči, usta, uši, nos i teme. To je bilo
obredno zahvaljivanje.
Za završetak su napravih ljubavnu "jantru": on je zauzeo pozu lokvama, ona je čučnula iznad
njega i spojila se s njim, nogama ga je obgrlila; on je desnicom uhvati za levu podlakticu, a ona njega
levicom za desnu, razdvojiše se i legoše na leda, on položi levu ruku na njen desni list, ona ga
desnicom uhvati za palac na desnoj nozi. U tom položaju doseže seksualna energija maksimalan nivo.
Ljubavnici mogu da zaspe i ostanu udruženi i u snovima.
Obredu su se pridružile i druge Bezimene: par je narastao u trio i trio u kvartet. Kad je Šiva s
trojkama formirao seksualne mandale i jantre, mi smo čučali sa srcima u grlu, šokirani. Mada smo
ovakve prizore videli u pornografskim filmovima, vođenje ljubavi živih ljudi je bilo nešto drugo:
brutalan izazov, udarac po glavi.
Posle obreda smo rekli da većina poza, koje nam je pokazao, uopšte ne odgovaraju evropejcima.
Naši zglobovi su nedovoljno elastični: ne čučimo sa zadnjicama na petama tako kao istočnjaci, već
sedimo na stolicama; usled manje prirodnog života smo krući mnogo manje akrobate; a naše žene nisu
izvežbane gimnastičarke joge.
"Raduje me da to priznajete" - izjavio je - "jer sada vam mogu reći da to nije važno. Tantrički
akt je obred, a ujedno improvizacija. To znači da ljubavnici koriste poze, koje su im dostupne i koje
sami otkriju. Sve je dozvoljeno. Ništa nije obavezno. Preterana koncentracija na fizičku stranu bi
sve pokvarila; tantrizamje moguć samo u potpunoj opuštenosti. Videli ste asane, koje su u upotrebi
na istoku u određenim američkim krugovima. Možete ih kopirati ako želite. Svejedno je. U seksu nije
važno šta se događa spolja, važno je šta se događa u duši, šta "događa u centru: telo je na periferiji."
Zatim je rekao: "Manje poznati oblici prakse tantrizma, kad se dvoje množi u troje, ili
četvoro, ili čak dvanaestoro, opasne su. U rukama neiskusnih početnika su destruktivne. Samo
ljubavnici, koji su postigli visok stepen slobode, mogu bez opasnosti da uključe u svoj energetski
krug treću osobu, ili još jedan ili dva para. Za izvežbane tantriste ovakva praksa može da bude
blagotvorna; može im pomoći preko poslednje prepreke. A ako se u takve stvari zaletite, pre nego
što ste psihološki zreli, izabrali ste najkraći put do pogubljenja.

I ona, pomislih pri pogledu na razgolićenu staricu, koja je sedela ispred vrata; i ona se spajala
s primarnim zvukom vasione kad je bila mlada. A sad nema više meda, samo još tragovi nekadašnje
čulne lepote na licu, istaknutih jagodica. I pogled koji nije više mlad (izazivački nestašan) već
materinski praštajući i sažaljiv. Prošao sam pored; oči su me radoznalo pratile. Dosta je bilo starica
u lamaseriji i sve su volele da se sunčaju; nismo se prvi put videli. Ali prvi put je među nama zaiskrio
kontakt.
170
 Kad sam prošao mimo i ona okrenu glavu, nešto se dogodilo. Iz njenih očiju je prema meni
prostrujalo nedokučivo zlo (požudna pakost). Od majke se pretvorila u vešticu, postala je
ovaploćenje ženstvenosti u ocvetalosti, zlohudo božanstvo, "dakini". Osetio sam da hoće da me
privuče k sebi i isisa me kao pauk muvu.
Kad sam događaj opisao Manfredu i Herniju, rekli su da sam u psihološkom značenju stvamo
sreo "dakini". Starica je u meni probudila muški strah pred ženom: strah pred kastracijom. Glupost,
rekao sam. Glupost. Dosta mi je psihoanalitičkog sranja. Nikakav strah ne osećam pred ženom, nikad
ga nisam. Starica je u meni probudila svest o neizbežnosti raspada, i smrti.
Takode i ti, govorile su njene oči, takode i ti ćeš postati ljuska bez ploda. Bilo šta da učiniš,
bilo gde da odeš, svakim korakom te je manje.
Henri je rekao da se svaki muškarac boji svoje anime i da je potire. Pošto ego anime nije
svestan, potire njenu materijalnu manifestaciju. Muškarac prisvaja društveno dominantnu ulogu zbog
straha pred kastracijom jer je društvena kontrola ujedno seksualna. Kad je žena slobodna, može da
bude i "nemoralna", može da uživa, može muškarcu da kaže: ovo nije bilo dosta - i koliko je muškaraca
koje pri pomisli na takvu ženu ne obuzme užas? Za muški ego slobodna žena nije više plen, već lovac;
ukrala muje ubojito oružje (penis) i okrenula ga protiv njega. Bojimo se žena, naravno, da ih se
bojimo, rekao je. Bojimo se podivljalih žena, bojimo se njihove snage jer smo ubedeni da će je pre ili
kasnije zloupotrebiti.
Ego je strah pred ženom "preveo" u lik veštice. Na Istoku su ove vlasnice natprirodnih sila
poznate kao "dakine", pratilje užasavajućih božanstava panteona tantrizma. Pojavljuju se u
najrazličitijim kostimima: kao nimfomanke, prostitutke, demoni, vampiri, veštice. U stvarnom liku su
strasno ružne babuskare visećih izmuženih dojki i ogromnih halapljivih vagina. Tantrizam priznaje
strah od onog šta simbolizuju. I majstor nadvladava strah tako da stavlja "dakinama" zamke i kad ih
uhvati, osvoji ih, siluje ih i oduzima im magičnu moć. Ujedno je majstor svestan da su "dakine" lukave
i da će pre ili kasnije i njega primamiti u stupicu: pretvoriće se u zavodljive devojke, kojima neće
moći da odoli i tokom akta će mu užasnom snagom vaginalnih mišića isisati prvo sadržinu muda, a
zatim krv i putem krvotoka mozak.
Zato je majstor tantrizma uvek oprezan. Svestan je da ima posla sa arhetipskim fenomenima
podsvesti i na psihološkom nivou je njegova bitka s "dakinima" uspostavljanje vlasti nad manje
prijatnim elementima psihe. Likovna umetnost tantrizma, igre i obredi tantrizma, su manifestacija
simbola ove borbe. "Dakina" je psihološki stvarna; treba je priznati, s njom se uhvatiti u koštac,
nadmudriti je. Majstor zna da je može samo prevariti. Ne, tvrdoglavo sam ponovio. Ne bojim se žena.
Ne bojim ih se. Tantrista sam. Volim ih.
Ritam života u lamaseriji se sasvim promenio. U vazduhu je ležala napetost, u očima je žarilo
očekivanje, mala Dolma se više puta zagledala u mene pogledom, koji je govorio: konačno će se
dogoditi. Napetost se uselila i u ritmičke zvuke doboša i flauta.
Zatim, gotovo preko noći, počelo je jako da sneži i u nekoliko sati je bilo sve paperjasto belo,
sve utihlo, stišano. Stanovnici lamaserije su se uvukli pod krov i u toplo podzemlje. Šiva nas je pozvao
u pećinu, u kojoj je boravio s trojkama Bezimenima. Ponudio nanije "gandžu", hašiš u obliku grubog
pepela. Pomešali smo ga s duvanom i savili cigarete. Rekao je da tanrici nazivaju hašiš "vidžaja"
(pobeda)ili "sidhi" (energija) jer je stimulans seksa, "gvožde, koje ojačava beton muškog stuba". A
ujedno anestezira misaone bataljone ega i stvara prirodnu situaciju za prolaz u meditativno stanje.
Već dugo nisam pušio tako kvalitetan hašiš. Efekat je zapanjio čak Henrija Aleksandra, koji je rekao
da je navikao da ga puši za doručak. Napolju je iz neba sipala meka belina, a nama je bilo svejedno da
li će putevi prema kući nestati pod nanosima; "sidhi" nam je napeo i iščistio mozak, svet se uselio u
nas, snežilo je u našim lobanjama i sneg je hladio toplinu krvi.
Pod uticajem droge se noć promenila u erotsku meditaciju, u čijem toku je sedmorka pod
vođstvom Šive do ranog jutra sastavljala jantre i mandale seksa. Tela su bila sprovodnici energije,
171
koja je (usedmostručena) kružila, kružila i spiralno se dizala do vrhunca, u kome je puklo i belo se
zasvetlelo. U tom trenutku sam doživeo blesak, za koji ne bih mogao da kažem da je bio
transcedentan. Bio sam svestan svoje i naše telesnosti, svoje i naše putenosti, našeg znoja i naših
mirisa. Postali smo jedno telo i telo je bilo jedino što sam percipirao bez osećanja rascepljenosti.
Ovo si, prišapnuo mi je glasić. Telo si. Oko podne nas je probudilo obredno dobošanje. Posle kupanja u
ledenom potoku smo se osvrnuli preko belih krovova lamaserije; još je snežilo, sve je bilo belo, i
obronci planina, svi putevi su bili zavejani. Pogledali smo se i namignuli. Do jugovine je bilo sedam
meseci!
Mlad monah po imenu Dordže (onaj koji je "znao" engleski: "tamo gore dole ptice") odveo nas
je prema centralnoj podzemnoj dvorani. U sjaju stotinjak lojanica nas je očekivao prizor koji nas je
zakovao za zemlju blizu ulaza. U zasvođenoj prostoriji je u četiri koncentrična kruga sedelo ili
klečalo sto dvadeset ljudi: u unutrašnjem krugu devojčice u žutim haljinama, u idućem krugu zrelije
devojke i žene (medu njima žene iz sela na obronku) u idućem starice (medu njima "dakina", koja me
je dan ranije ošinula zlokobnim pogledom) a u spoljnom krugu mladići i muškarci uglavnom iz sela,
među njima nekoliko monaha. Unutar obruča je levo sedeo Šivabramanada, a nadesno lama Rinpoče,
koji jeulevici držao "vadžru", a u desnici bakreno zvono.
U centru je na kamenom poslužavniku, koji je pokrivalo vučje krzno, sedela Dolma. Bila je gola,
sedela je kolenima priljubljenim uz ramena i petama uz zadnjicu i nogama okrenutim napolje.
Raskrečena još bez uočljivih bruca na ribi, zurila je prema ulazu i čekala. Dok smo ušli, susretljivo se
nasmešila.
U sjaju lojanica je u nas buljilo sto dvadeset pari očiju.
Tada su u uglovima dvorane zabljesnuli ogromni rogovi, zaorili su se jedan za drugim i stvorili
zaglušujući zvuk. Zvuk je ispunio prostoriju kao grom, koji ne može pobeći sopstvenoj težini, i vraća
se, i ponovo udaljuje od svog centra. Ah - hah - hu-hu-hu-hu-hu-hu-hu-HUM, stepenovao se ritam u
zvučnu eksploziju i otrgao se. Šivabramananda je ustao i približio se Dolmi. U levoj ruci je držao
posudu, sličnu rastvorenoj Školjci. Prstima desneje zahvatio u nju, poprskao je Dolmu kapima
žućkaste tečnosti, obišao je i poprskao sa svih strana.
Zatim je počeo da ponavlja mantre: savio je palac i kažiprst i njima se dotakao njenog čela;
savio je palac i srednji prst i njima se dotakao njenih očiju; savio je palac i prstenjak i njima se
dotakao njenih usta; skupio je palac i mali prst i njima se dotakao njenih ušiju. Zatim je skupio sve
prste i njima se dotakao njenih obraza, brade, vrata, pupka, kolena i nogu. Zatim se spustio na kolena
i poljubio joj jedva primetljiv Venerin breg. Zahvatio je u posudu, pokvasio sebi prste i posvetio
njeno medunožje mirisavim uljem.
Zatim je ustao, sklopio dlanove, duboko joj se naklonio i viknuo tako glasno da se zvuk odbio od
zidova dvorane: "Šakti". Mala Dolma je postala utelotvorenje boginje, koja izražava dinamički princip
postanka sveta; postala je centar, bindu i kongregacija je postala živa mandala. "Šakti". - Složno je
ponovilo sto dvadeset glasova. Sto dvadeset glava se sagnulo u svečanom poklonu. Ah - hah - hu-hu-
hu-hu-hu-hu-hu HUM. zagrmeli su radonzi.
Posle trenutka tišine je Veliki lama pozvonio bakrenim zvonom i pritisnuo vadžru na grudi. Šiva
se osvrnuo prema meni. Njegov pogled je pratilo sto dvadeset pari očiju. Dordže, koji je s
Manfredom i Henrijem stajao iza mene, munuo me je u leda i dao mi znak da krenem u centar
mandale. Preplavio me je užas; klimnuo sam.
Šiva se uputio prema meni; tela, koja su sedeia, nagnula su se nalevo i nadesno i napravila tunel;
Šiva me je zgrabio za ruku i odveo me u sredinu. Postavio me je pred Dolmu i rekao: "Srećan si.
Izabrala te je devica. Probodi je i napravi od trougla krug da je možemo svi počastiti kao Šakti,
boginju sveta." Odmakao se. Veliki lama je zazvonio zvonom, dvoranu jo obuhvatila tišina. Dolma me
je očekujući, gotovo molećivo gledala.
Hteo sam da joj ispričam da sam sanjao o ovome: na gori Kailas, gde sam je uvek sretao,
172
izdvojila se iz kruga igračica, predala mi nož, razgolitila grudi i molila me da je probodem. Hteo sam
daje pritisnem uz sebe kao dete, prijateljicu, i da joj prišapnem: hajdemo negde jer sve ovo ništa ne
znači i moći ćemo da se otresemo straha da smo žrtve sudbine, koja je veća od zbira slučajnosti; ili,
pak, negde gde ćemo znati šta sve ovo znači i učinićemo šta se očekuje od nas, kao što se voda
prilagodi krivulji talasa, koji se podigao u njoj.
A nisam mogao. U tom momentu sam na specifičan način umro. Nešto je puklo u meni, nešto se
otrglo. Shvatio sam da sam u centru mandale, usred mogućnosti da se bez sumnjičavosti podredim
trenutku i otresem senke, koja je bila tik uz mene. Ali senka (moj ego) me nije puštala iz klješta. Još
jače me je ukiještila. Osećao sam da stojim u centru mandale, ali očima svoje senke sam video samo
to da sam u centru pažnje.
U centru pažnje se moj ego uvek osećao najugroženijim. Zato se u takvim trenucima, i
najkrvoločnije branio. To nije bila trema. Već dugo sam znao da je užas, koji me preplavljuje, kad se
u mene upere oči gomile (takve trenutke sam doživljavao tokom susreta s čitaocima) mnogo više od
obične treme. Shvatam da svako vidi nešto svoje, svako samo svoju predstavu o meni. Shvatam da
sam u centru pažnje samo projekcija predstava drugih ljudi i da su te predstave iluzije, kojima sam
pomogao da se stvore u želji da bih se potvrdio, dokazao sebi da postojim.
Kad ego shvati da mu preti uništenje, odupire se i viče: "Ne, ne, ne! Takav sam kakav želim da
me vidite! Jesam!" I tako je ego uništio priliku u trenutku kad sam osetio da je imam. Kako da to
uradim, pomislio sam; da svučem pantalone usred kruga gledalaca i razdevičim trinaestogodišnju
devojčicu udom, koji se u strahu povukao u sebe kao pužić u kućicu i ništa na svetu ga ne bi izvuklo
napolje. Pogledao sam Šivu i rekao da ne mogu, žao mi je, ali ne mogu. Okrenuo sam se prema izlazu.
Iza mojih leda je Dolma zavrištala kao da sam je upravo probo nožem, koji mi je nudila u snovima;
skočila je na zemlju i srušila se ispred mene, obgrlila mi noge, glavu je zabacila unazad i sva
zaplakana molećivo se zagledala u mene.
Osećao sam njenu bol; patio sam s njom, izdao sam je. U brzom redosledu sam uhvatio, i
poglede ostalih, njihovu nevericu, zapanjenost i strah. A najviše su me pogodile oči Velikog lame. U
njima je bilo dobrodušno sažaljenje, prigušeno razočarenje. Bio sam dobar šegrt. Kakva šteta da sam
pao na glavnom ispitu.
Šiva me je potražio u ćeliji, gde sam se zavukao da bih se u samoći isplakao (osećanja su me
tako preuzela da sam glavom udarao u zid) rekao je da mi Veliki lama pruža još jednu priliku; mogu da
se iskupim ako hoću, ispravim grešku i izbegnem anatemu. "Bilo šta" - grcao sam - "bilo šta".
Odveo me je nazad u dvoranu. Sve je bilo isto kao ranije: četvorostruki obruč poklonika vulve i
falusa, Veliki lama s bakrenim zvonom i žezlom, sto dvadeset pari očiju, koje zure u mene. Dolma je
sedela medu devojkama u prvom krugu, obučena. Manfred i Henri su sedeli medu monasima u
četvrtom krugu.
Na vučjem krznu u centru mandale je sedela starica, u kojoj sam prethodnog dana naslutio
ovaploćenje ocvetalosti; "dakina", koja me je okrznula požudnim pogledom veštice. Šiva me je odveo
pred nju i kazao: "Izli se u ovu ženu daje možemo počastiti kao Šakti, boginju sveta." Starica me je
gledala izazovno, a ujedno podsticajno i materinski. Očima sam klizio po njenom poprsju do blago
izbočenog stomaka, a odatle do razjapljenog medunožja. Ah-hah-hu-hu-hu-hu-hu-HUM, zaorili su
radonzi.
Ne, zakričalo je u meni. Ne! Ne! Ne! Odjurio sam iz dvorane, sjurio se u lavirint podzemnih
hodnika, dahćući po njima naleteo na zidove, iza svakog ugla su sa njih zevali u mene ždrela
užasavajućih demona. Konačno sam sav i do krvi izgruvan, našao svoju ćeliju i u njoj se izvrnuo na
slamaricu. Kraj, letelo je kroz mene.
Sat kasnije su došli monasi, pokupili moje stvari i nagurali mi ih u naprtnjaču, jedan je savio
vreću za spavanje i gurnuo mi je u ruke, dvojica su me uhvatila i odvukla iz podzemlja napolje. Na

173
trgu ispred kuće Velikog lame me je sačekao Šivabramanada. "Odbio si Šakti". -rekao je. Hteo sam
da mu objasnim da je kod mene seks gotovo uvek povezan s ljubavlju, ali prekinuo me. "Mnogo lica
ima, i lice nevine devojčice, i lice izborane starice. Odbio si je. Ali ne brini. Svako dobije tri prilike
da postane tantrista. Šakti je i Kali, boginja smrti. Hajde, čeka te."
Okrenuo se i vratio se u toplo podzemlje. Monasi su me odveli do podnožja utihle i čudesno
prazne lamaserije. Kod najnižeg čortena su me gurnuli u sneg. Kroz paperjavu igru pahuljica se
došunjala senka. "Vhhhnraaap" - prokašljao se buldog i pokazao mi zube.
Poljubi
se
u
usta

"Najveći i najvatniji problemi života su nerazrešivi" - Karl G. Jung

Buldog me je pratio, napolaje gazio, napola je plazio po snažnom obronku, režao i pokazivao mi zube.
Terao me je pored kuća, koje su ćamile u kopreni pahuljica kao uglasta utvrđenja, bez znamenja da u
njima neko boravi. Pored čortena, koje su pokrivale bele ispupčene kape, terao me je po strahovitoj
vlazi beline sve do podnožja. Tamo je zapeo u nanos. Režao je, otimao se, cvilio i tonuo sve dublje. Da
sam imao štap u ruci, otišao bih do njega i tukao ga po glavi dok mu ne bih izmlatio pasji mozak i
zatim bih još tukao dok mu ne bih polomio sve šape i rebra, dok mu ne bih stomak samleo u kašu.
Krvoločnost me je rasteretila neprijateljstva, koje sam osećao prema ljudima u lamaseriji, i od
užasa, koji me je ispunjavalo ždrelo samoće, u koju sam gazio. "Ugini!" - Vikao sam i suludo se smejao.
"Crkni, džukelo!" Ostavio sam ga i otkoračao napred prema jedva vidljivom ušću suteske. Dočekala
me je mračnom tišinom, u kojoj su moji škripavi koraci po snegu zvučali kao buka iznenadne oluje;
zvuk se odbijao od udubljenih zidova i ispunjavao prostor prigušenim odjekom.
Suteska se otvorila u široku belu vrtaču. Na sve strane su se strmo dizale izbrazdane
stenovite uzvisine. Zagazio sam preko nje. Na pola puta sam se srušio u sneg i zagrcao kao dete.
Osećao sam kako snaga ističe iz mene. Sneg mi je grizao ruke i lice. Potpuno neverovatno mi se činilo
da sam iznenada sam usred zimske divljine, bez hrane, bez nade u spas. Suviše iznenada se situacija
promenila da bih joj se prilagodio. I kad bih mogao da joj se prilagodim, kako? Puf - nestala je moja
tantra.
Zatim mi se snaga vratila; doletela je u mene neočekivanim udarom. Vratiću se natrag! Vratiću
se u lamasenju, zahtevaću da me odvedu do majstora, preklinjaću ga da me primi nazad, ponižavaću
se ako treba, učiniću sve što će zahtevati: ako bude rekao da mu se uvučeni u guzicu, uvućiću mu se u
guzicu. Dodavola i dostojanstvo; usred himalajske zime, sa vukovima u blizini je ponos glup raskoš.
Ustao sam i otkoračao nazad. Posle nekoliko koraka se preda mnom pojavila čupava masa
rutavog buldoga. "Vhhhraaaap" -zakasljao se i narogušio. Oči su mu toplo vlažno sijale, iz njuške mu
je cedila slina; čekao je da napravim još korak prema njemu, zatim bi nasrnuo. Bio je čvrsto odlučio
da mi prepreci povratak u lamaseriju. Posegao sam u džep i napipao nož. Pomislio sam: ako i pokušam
da ga ubijem, neće se dati jeftino; njegovi zubi su oštri, gotovi usiljeni. Treba li mi pored svega još
izgriženo lice?
Okrenuo sam se i zagazio u belinu, koja je padala. Buldog me je pratio; kad god sam se
zaustavio je zarežao i nakostrešio se. Nije se približavao, ostajao je na sigurnom rastojanju, pretio

174
mije samo ako bi svojom kerećom glavom prosudio da oklevam, ili da bih hteo da se okrenem. Pratio
me je na strmi obronak, medu stene, koje su štrcale, krivudao je po mojim stopama; kad sam se ja
odmarao, on se odmarao, jezik mu je ispadao iz zaduvane njuške, njegove oči su žarile u mene; oči
demona, koji je odlučio da me otera u pakao.
Sneg je prestao. Preko planine se razlilo sunce. Bio sam već visoko na glečerskom obronku, na
kraju snage, sa srcem u grlu, uveo, oznojen, podbuo, više od tri kilometra udaljen od lamaserije, pas
je još bio ovde, pun snage i režao u sjaju sunca avetinjski velik. "Koliko dugo ćeš me ganjati?" -
Doviknuo sam. - "Prokleta mrcino!" Tako čudno je zvučao moj glas iz sveta, koji sam pamtio samo još
u konturama: iz sveta u kome reći nešto znače i u blizini su ljudi, koji ih čuju i razumeju. "
Vhhraaaap" - Odvratio je buldog i propeo se na zadnje noge.
Nastavili smo put prema vrhu. Morena se skupila u zaobljeni prevoj. Preko njega je s druge
strane duvao štipucav vetar. Podmetnuo sam mu zažareno lice; zatvorenih očiju sam stajao i
predavao se fijukavom vazduhu i prštavom snegu, koji je vetar podizao i razbacivao u udarima
kovitlaca. Pasje čučao nekoliko metara iza mene, vetar mu je priljubljivao dlake uz kožu, izgledao je
čudno mršav (kao dugodlaka mačka, koja je pala u vodu) drhtao je i držao se jako kiselo. U želji da
iskoristim trenutke njegove slabosti, zamahnuo sam prema njemu i uzviknuo: "Gubi se, džukelo!
Nestani!" Nije se maknuo; tugaljivo, gotovo molećivo je zurio u mene. Siromah pas, pomislio sam. I ti
si samo pas. Obojica smo samo psi, naš lavež je gori od našeg ugriza. Skinuo sam naprtnjaču, spustio
je u sneg, srušio se na nju.
Tada sam zapazio, više naslutio nego zapazio da se nešto miče. Buldog je istegao vrat i okrenuo
glavu prema obronku nadesno, napola se podigao na noge. Gore se nešto pokrenulo, nešto se belo
napinjalo, narastalo i treskom svaljivalo prema nama. Lavina! - Proletelo mije: kričeći sam pokrenuo
lavinu! Belo vrenje me je hipnotisalo, poskakivalo je i gomilalo se u gromadu koja je za sobom
ostavljala crnu golotinju granitnog tla. Buldog je zacvilio i uvukao glavu medu ramena, kao da očekuje
udarac, a nije se pomakao. Osvrnuo se prema meni, kao da očekuje pomoć, a ja sam u međuvremenu
već napola leteo i napola plivao prema steni, koja je (približno tri metra visoka) štrcala iz zemlje malo
dalje; Čučnuo sam iza nje u trenutku kad je bela masa progrmela preko mene.
Zvuk (mešavina topota na stotine konja i svilenkastog klizanja) je prigušeno utihnuo. Sa svih
strana je oko mene nalegao teški pokrivač. 0 bože, pomislio sam, zasulo me je. Opipao sam stenu
ispred sebe. Odupiruću se na nju, stao sam na noge. Težina snega mi jepala s ramena, zablesnula je
svetlost. Stena je rascepila lavinu, skliznula je pored levo idesno; zasuo meje samo gornji sloj, koji je
posle udara o stenu odleteo preko nje. Sve okolo je bilo belo; buldogu i mojoj naprtnjači nije bilo
traga.
Na sve četiri sam se dopuzao do mesta, gde sam sedeo; počeo sam da kopam: golim rukama
sam rio po snegu i kao sa dve lopatice ga razbacivao na sve strane. Kad sam stigao do dna, jama je
bila duboka skoro dva metra, a naprtnjače nigde. Pomislio srna da ju je snaga lavine verovatno
odbacila dva, tri metra dalje, zato sam izpuzao iz jame, izabrao novo mesto i počeo da grebem istom
revnošcu kao ranije. Iskopao sam psa, koji je bio još topao, ali mrtav: njušku je imao razjapljenu i
grlo puno snega. Siroti ker, pomislio sam, bilo ti je suđeno da crkneš ovako nakereći.
Ostavio sam ga u jami i ispuzao iz nje. O bože! Sve naokolo samo belo varničenje i poigravanje
snežne prašine u naletima vetra. Sve je progutala lavina: odela, beležnice, fotoaparat, snimljene
filmove, !ekove. I ne samo to; i šator, i vreću za spavanje. Noć će me ubiti! Počeo sam da kopam kao
sulud; iskopao sam četiri jame na četiri mesta, onda sam iskopao još petu i šestu, a u sedmoj sam
zanemogao i ostao ležeći u njoj. Kako glupo. Da nisam vikao na psa, ne bih izazvao lavinu; da se nisam
zaustavio, bio bih već na drugom mestu. Da se nisam rodio, ne bih umro. Ne bih živeo. Gde, kako se
dodiruju sudbina i slučajnost u mom životu? Dopunjuju li se? Neću čekati, ići ću dalje bez
naprtnjača. Svejedno je sa vrećom za spavanje ili bez nje, pre ili kasnije biće mi kraj.
Ispuzao sam iz jame i osvrnuo se po kritičnjacima iskopanog snega. Podigao sam promrzle,
175
pomodrele ruke prema suncu. To su ruke mladog muškarca, koji je konačno dobio staje tražio i na
ovom prevoju usred mora samoće, smrzao se. Flisar će konačno postati Buda, sedeće na ovom prevoju
sve do proleća, u nirvani, ohlađen majstor tantrizma, koji neće više ništa očekivati; vetrovi će mu
mrsiti bradu i fijukati pored ušiju, a neće ih više čuti, biće kod kuće u tišini.
Žudio sam za plemenitijim osećanjima, za predanošću u kojoj bih mogao da se pomirim sa
sudbinom, koja me je čekala, ali iz podsvesti mi je nezadrživo klijala lava uvredenosti, prebacivanja,
osvetoljubivosti i straha. Osećao sam šta se događa sa mnom, a nisam mogao da pomognem sebi;
snaga erupcije je bila prevelika. Podigla me je i odnela me preko raskopanog snega do jame, u kojoj
je ležao pas. Ušla je u džep i u ruku mi gurnula nož. Zavitlala mije ruku i nožem probadala psa, dok
nije ležao u lokvi krvi, koja je naglo probijala u sneg i u čakšire na mojim kolenima. I zajedno sa psom
je probadala neljudske ljude u lamaseriji, koji su me zlurado bacili u naručje smrti. Kad je moja
osvetnička strast utoljena; kad im je dete u meni "pokazalo", ispuzao sam iz rupe i digao krvave ruke
prema suncu. "Smej se" - do mene je doplivao Joganandin glas - "svet je tvoj dom i kod kuće možeš
da radiš šta voliš".
Ha, ha, ha, ha! Stajao sam na vrhu prevoja i izazivao bogove u nebesima kao Lir, koji je podelio
kraljevstvo i izgubio ljubav ćerki. To su ruke, koje su bile još najopasnije, dok su držale pero; i
najsrećnije, jedino srećne kad su milovale, blago milovale telo voljene žene. I to su ruke čoveka, koji
je konačno posle godina osetljive nevinosti, ubio već mrtvog psa! Ha, ha, ha, ha, ha, smejao sam se,
već lud žudeći za još jednom, poslednjom lavinom, sa zagušenjem. Pao sam na kolena i snegom trljao
krv s ruku i onda kad su bile sasvim čiste: kao da se duša ispire od krvavih mrlja, koje su je uprljale
kad je nož tantrizma probo ego ne mogavši ga ubiti.
Sunce je već zalazilo. Hladni sumrak je gutao prevoj, prvi melem noći, koja se privlačila
kanjonom. Dole će biti manje hladno, pomislio sam. Možda ću otkriti liticu ili pećinu, zavući se u nju,
odmoriti se, živeti još dva dana, još nekoliko sati. Zagazio sam u sneg, koji je na vrhu već postajao
hrskav, i spotakao se, tresnuo i napola utonuo.
Iz snega je virio porub moje vreće za spavanje. "Ha!" -Uzviknuo sam kao da me je pogodilo
milion funti na lutriji. "Hohoj! Ahoj! On! Hoh!" - Opet sam imao naprtnjaču, šator, vreću za spavanje!
Kakva divota, kakvo čudo! Mada je vreća za spavanje značila samo to da se neću smrznuti prve, već
možda tek druge noći, raspoložio sam se kao daje čarobni ćilim, na kome ću poleteti preko
beskonačnosti kanjona i glećerskih hrpa do zagrejane sobe u raskošnom hotelu. Zabio sam se u sneg i
grebao kao pas, kome se strasno žuri za nuždu, natovario sam dragocenu imovinu i zateturao prema
udolini koja je -još nevidljiva -ležala na drugoj strani prevoja.
Sedlo se ponovo podiglo; kad sam se uspinjao okomito, grozničavom glavom su mi proletale
slike naselja, koje ću ugledati na drugoj strani; šačice kuća; na obronku ili dolini, bez buldoga i
levokrakih svastika, naselje ljubaznih gorana, koji će me pozvati uz vatru, ponuditi mi čampu i čaj,
dodeliti mesto blizu plamena. Kad sam osvojio vrh, preda mnom se rasprostrta prostirka izbrazdanih
brda, sjajno crnih, gde ih nije pokrio sneg; nagomilanog stenja bez reda ili ponovljene sare:
devičanski netaknuta divljina. Možda sam bio prvi čovek, koji se zagledao u nju; ako nisam bio prvi,
bio sam jedan od retkih. Između mene i brda je ležala tamna suteska, toliko duboka da nisam video
dno; još nekoliko koraka, pa bih se strmoglavio u nju.
Skrenuo sam udesno i počeo da koračam prema obronku, koji je pokrivalo razbacano stenje.
Polako, Često predišući, penjao sam se prema kupolastom vrhu, koji je obasjavalo sunce. Bioje daleko,
doticao se neba. Na litici sto metara ispod njega izgubio sam dah, srušio se na sneg, zatvorio oči.
Kad sam ih opet otvorio, prelio me smrtni strah. Ugledao sam ih. Ležale su ispred mene kao
talasi okamenjenog okeana, dosežući dubine vasione, obasjane suncem, blistave i talasasto senovite;
granitna visoravan potresenih, gotovo groteksnih konfiguracija peščanika i vapnenca, strčećih belih
vrhova, oštro usiljenih ili razdeljenih u tri, četiri roga, a pod nj ima mnoštvo nižih vrhova, nekih crnih
ili izlizano tamno-mrkih, drugih belih, zaslepljujuće belih, okamenjena armija zanemelth
176
stalagmitskih vojnika, koji su, razbacani bez reda, smrznuti u stohiljadugodišnje primirje; među
njima razrovani Čvorovi vijugastog i rascepljenog stenja, kojeje podzemni pritisak smleo i slomio i
naslagao jedno na drugo, a između ostavio široke vrtače i uske kanjone stepenastih obronaka, po
kojima godinu za godinom klize odronjene stene i gomilaju se u falusne simbole večne erotske igre,
kojom se planine obnavljaju i očuvavaju. Uprkos neredu je sve bilo na svom mestu, nijedan kamen
tamo gde ne bi smeo biti, sve besmrtno, slobodno i mimo. Planine su slobodne. U njihovoj večnosti se
ogledala moja prolaznost. Planine postoje. Ja pokušavam da budem. Zato ću umreti. U očima me
zapekoše suze. Nadamnom su zatreptala krila: velika ptica je letela prema prevoju i po snegu je za
njom klizila njena senka. Tišina samoće, buka usamljenosti. I kad me opkoljava tišina, moj žvot je
bučan. Večne prepirke, večne debate u meni, večno mrvljenje misli i osećanja, kao da se u meni
treskom, i sudarima, i škripom, i drobljenjem rađaju planine. Ali, nikada takve kao planine preda
mnom, u kojima ni kamen nije tamo gde ne bi smeo biti; u meni je skoro sve uvek tamo, gde ne bi
smelo biti: večno premetanje i premeštanje i traženje motiva, koji treba da stabilizuje vrenje.
Preko mora tišine mi je do ušiju doprlo udaljeno dobošanje i tuljenje radonga. Okrenuo sam
glavu. Daleko iza belih brda sam ugledao lamaseriju levokrake svastike ugrađenu u pećinu, zlatno
bleštavu u zalazećem suncu, grozdu sličan dragi kamen na obrazu planine poput bajke, gotovo
nestvarnu, a ipak sam je osećao u srcu i u krvi, stvarniju, trajniju od mog krhkog tela, kao što su svi
moji snovi, koje nazivam stvarnim. Tek na udaljenosti sam osetio kako su duboki i neizbrisivi bili
događaji, koje sam doživeo medu onim zidovima. Sve je bilo već sećanje, sve izmešano u klupko
vizuelnih i slušnih utisaka: svečanih ceremonija i seksualnih obreda; memljive vlage podzemnih
prostorija i omamnog mirisa; pucketavih zastava i bezubih starica; Iepote i straha, nada i
razočarenja. Velikih nada, koje se nisu ispunile.

Kako je to moguće? Probolo me je. Moram li se tražiti? Jesam, shvatam, a između onog što
mislim da jesam i onog što jesam leži pregrada. Nešto me sprečava da bih se preselio s periferije u
svoj centar. Nešto nije u redu. Umesto da živim gde sam, živim u večnoj hladovini otuđenosti i
kružim oko sebe kao provalnik, koji ne može da nade ulaz u unutrašnjost. Zašto?
Zato jer gledam očima a ne putem njih? Jer ne mogu da se iskobeljam iz obaveza priučenih
načina mišljenja? Skinuti maske svoje "ličnosti"? Jesam li nedovoljno agresivan? Ili sam čitavo
vreme postavljao sebi pogrešno pitanje. Kako upoznati samog sebe? Moram li se umesto toga upitati
kako je moguće da se uopšte ne poznajem? Očigledno sam stvaran i održavam pregradu, koja me deli
od sebe; zašto to radim? I ovo nije pravo pitanje; KAKO to radim? Tražio sam put do samog sebe, a
mora bih se upitati kako je moguće da mi uopšte izmiče nešto ovako očigledno kao što sam ja-u-sebi.
Bio sam kao Mula Nasrudin, koji je u kući izgubio ključ, a otišao je na dvorište da ga traži. Kad gaje
prijatelj upitao zbog čega, odvratio je: "Jer ovde bolje vidim." U kući je bio mrak, a napolju je sijao
mesec. Nazad u mrak. Izgubio sam ključ od samog sebe; zašto ga ne vidim? Zašto ne vidim stvari
kakve su? Problem je u tome da stvarnost stalno objašnjavam, prevodim je na jezik koji "razuraem";
na jezik pojmova i definicija, kvalitativnih i moralnih kategorija. Ubeden sam da stvarnost sebi na
ovaj način približavam, a u stvari stvaram sebi oblak snova, u kome se uvek dotičem samo svojih
interpretacija stvarnosti.
Pregrada su snovi, koje uz put stvaram; priče koje ispletam iz svojih percepcija. Između mene
i jave je reč.
Rečima zadržavam stvari, a ujedno im se namećem. Osvrćem se po hladnoj divljini smetova i
177
pomislim: prokleta zima, nemilosrdna i ravnodušna, ubiće me. Kad bi ispod mene stajao raskošan
hotel, kad bih na nogama imao skije, pomislio bih: kako je divna ova meka belina, kako privlačna,
smirajuća.
Stvari prevodim na sebi razumljiv jezik, ujedno im namećem kontekst, koji nije "prirodan", već
je projekcija mojih osećanja u trenutku. Čim pomislim: to je lepo, to je ružno, to mi se dopada, to mi
se ne dopada, ovoga se bojim, ovo bih voleo da imam, ovo neću da uradim, ovo moram da uradim -
kontekstualizirao samjavu, ogradio se od nje, zatvorio u svoj oblak snova.
Pomaknuo sam ukočene udove. Vetar mi je bacio u oči ledenu snežnu prašinu. Osvrnuo sam se
po tihoj jezi bele samoće. Osetio sam daje smrt blizu. Osećanje me je potreslo. Proćerdao sam svoj
život. Sledio sam pogrešne ciljeve, iskonstruisao sam sebi fikciju da bih se njom odbranio od
stvarnosti, koju se nisam usuđivao da prihvatim jer mi se činila pregruba, prehladna. Sad me je
sustigla. I ja, glupak, nadao sam se da ću je i na kraju prevariti. "Odbacio si Šakti". - Rekao je
Šivabramananda pre nego što me je gurnuo u ždrelo zime. "Mnogo lica ima, i lice nedužne devojčice, i
lice izborane starice." Odbacio sam stvarnost u spoljašnjem vidu mnogostrukosti, koji sadrži
istovremeno nevinost i ocvetalost, rađanje i odumiranje, svetio i mrak, dobro i zlo; to sam odbijao
jer se nisam usuđivao da priznam postojanje tog procesa u sebi. Poricao sam tok. Umesto da mu se
predam, samo sam ga zahvatao, uzimao dlanovima, gdegod se voda biserno zaiskrila i izlivao sam je u
posudu "iskustva" da sačuva visprenost. Sad se osećam prevaren jer je moj "konzervisan" život
ishlapeo.
Je li svako razapet na krst a ujedno je svoj Juda?
Postojali su trenuci kad je stvarnost probila oklop iluzija i istreznila me tako da sam (ne
zadugo) video stvari kakve su, i sebe kakav sam, i život kakav je. U takvim trenucima razgolićena
stvarnost nikad nije bila u skladu sa mojim željama. Za tren je bila osvežavajuća, hladna i kruta kao
veličanstveni venac gora, koji me opkoljava; bila je neposredna, neprevedena; kao da mi se toplog
srca dotaklo sećivo hladne sekire. Ali hladnoća je suviše zapekla, nisam mogao izdržati, vraćao sam
se u topliju i prividnu bezbednost iluzija.
Morao sam da istrajem u hladnoći, da se priviknem na nju. Žudio sam za njom, uvek sam gajio
želju za životom u neumoljivoj svesti o stvarima kakve jesu; bez iluzija o sebi i drugima, o značaju i
važnosti svojih činova. Žudio sam da boravim u psihološkom prostoru, u kome bi vladala prazna bela
tišina beskonačne samotinje (takva je tišina planinskog kraja u kome ću preminuti) bez sastavljanja i
opravdavanja verbalno-intelektualnih struktura samo šačicom neizbežnih reci. Tragična ironija mog
života je bila u tome da sam se mlad, vrlo mlad predao zamci, koja me je uklještila i prisilila me da se
izdržavam torbarenjem reci: ja, koji sam uvek žudio za tišinom, za postojanjem u suštini, koja se ne
može, (koju i ne treba) izraziti i koju (ako bih je već morao) mnogo rade bih izrazio muzikom ili
likovno.
Jednom sam video japanski nemi film u kome je režiser orkestracijom vizuelnih detalja
ostvario napetost, koja je prema završetku postala nesnosna. Preplavio me je strah da će neki od
glumaca nešto reći; da će najednom otvoriti usta i sve pokvariti. Reči bi pogodile stvarnost kao
kamen i ona bi se razbila kao staklo.
Tada mi se učinilo da su reči kamen, kojim razbijamo prozor sveta i menjamo ga u proziran
paravan. Poželeo sam da sretnem biće (ženskog pola jer sam bio još tako strašno mlad da sam u
muškarcima video više konkurente nego prijatelje) i da zajedno stvorimo svet bez reći: stvarnost u
kojoj bi se u svemu sporazumevali očima, dodirom, čulima. Bez reci ne bismo mogli da se lažemo.
Svaka reč i najiskrenija, je već mala laž, prevod osećanja u misao i mišlju u približnost. Svako misli
na svoj način, u svakom misli ego i ego je maska, samo predstava o sebi. Bez reči bismo ostali
razgolićeni, bez lažnih obećanja i očekivanja, koja ne bismo mogli da ispunimo. Bez reci se ne bismo
mogli zaviti u svoje svetove snova.
Oblak snova je tvoj, samo tvoj, nikoga ne možeš da pozoveš u njega. Niko te ne može pozvati u
178
svoj; susret je nemoguć. Samo u stvarnosti je moguć susret dvoje, troje, među mnogima. I ta
stvarnost, koja je univerzalna, je samo trenutak: iskustvo, koje je neopisivo.
Reč je uvek posegla između; kamen je uvek razbijao staklo. U životu sam uvek hteo da imam
"značaj" i nadu da sutrašnji dan neće biti bez mogućnosti, da će se ostvariti želje. Jogananda mi je
rekao: "O mogućnostima govoriš kao da su realnost. Nisu. Samo su tvoje projekcije, samo su oblici
sećanja. "Bez nade nisam znao, nisam se usuđivao da živim. Gde bih našao snagu da se iz jutra u jutro
izvlačim iz tople postelje i zajedrim u olujno vreme novog dana kad se ne bih nadao da će sutra, ili
prekosutra, ili jednom u budućnosti, da se dogodi nešto što će opravdati nastojanja, koja sam ulagao
u život? Nimalo mi nije bilo jasno šta se mora dogoditi i kada; dovoljna mije bila nada da negde u
budućnosti leži neki odgovor, nekakav doživljaj, koji će dati kompletnost mom živom.
Iz dana u dan nisam mogao da živim! Ukoliko sam ikad cinično izjavio da me se ne tiče
budućnost i da živim samo od danas do sutra (i tako po znaku "slobodno") bila je to laž, istina,
nedužna laž, ali ipak laž: vrsta zviždukanja, kojim sebi ulivaš hrabrost tokom hoda po mračnoj šumi. A
ako sam ikad stvarno osetio daje čekanje na život u budućnosti, negiranje života u sadašnjosti,
zgrabila me je panika; osetio sam da moram odmah da odtetim napolje i iznudim sve zašta sam se
nadao da će mi doneti budućnost.
Nisam se usuđivao da priznam da je život beznadežan; da je sutra samo iluzija, maska na licu
straha pred stvarnim, (jedinim) životom u sadašnjosti. Uvck je bilo lakše odgađati. Sad vidim da sam
naseo samoprevari. Budućnosti nema. Danas ću umreti.
Šta sam sve video, šta sve doživeo u svom kratkom životu! A sve je ostalo negde za gorama,
odjek buke, koja se udaljuje, šuplje buke bez značenja; odjek života, koga nije bilo. Ostalo je samo
to šta je ovde; jedino šta je uistinu bilo: "ja" u neizbežnosti smrti. Život, ovako pisan i "pun" svega,
bio je u svojoj "punoći" prazan.
Doživeo sam trenutke u kojima je java prodrla u moj oblak snova i za tren ga raspršila. Nije ih
bilo dovoljno. Nisam znao da ih produžim. Takve trenutke sam morao da negujem. Dani u lamaseriji
kad nisam čekao, očekivao budućnost, već samžudeo za krajem, u kome sam bio, za stvarima koje
sam doživljavao, za sadašnjošcu, kao da sam je već izgubio; kad je stvarnost padala u mene kao
vodopad i ja padao kao vodopad u nju; ovi trenuci su bili semenje preobražaja. Morao sam da ih
gajim. Bili su beznadežni jer nije bilo dosta vremena da se nada rodi. To su bili trenuci kad se nada
ostvarila.
U životu, koji je sada udaljen odjek nevažne buke za gorama, gajio sam druge stvari: znanje,
hipoteze, filozofije, mišljenja o stvarima. Kad god sam samo osećao, činilo mi se, da to nije dosta, da
mi je potrebno objašnjenje, kontekst, "značenje" osećanja. Bio sam ubeden da mogu "značenje" da
otkrijem ili da mu se približim samo pomoću reči. I reči (moje, reči drugih, izrečene ili zapisane) su
stvorile buku, čiji odjek iščezava za gorama: jap-jap-jap-jap; bla-bla-bla: odjek života kojeg nije
bilo.
Sve je nestalo. Sve me je ostavilo. Ne treba brinuti šta će biti sutra, šta će neko misliti o
meni, o mom delu, šta ću ja misliti o sebi i drugima, šta će biti sa mnom i s čovečanstvom. Danas ću
umreti.

Klizanjem gora pod pokrivač mraka sam i ja skliznuo u senovito stanje udaljenosti, oprostio se
od svetlosti sveta, predao se svetiljkama unutrašnjosti, treperavim snopovima, koji su igrali kao
reflektori, udruživali se, dolazili prema meni i namigivali kao svetla za ateriranje svemirskog broda,

179
hvatali se u povoj svetlosti, u kojoj je ponovo bio i svet, ali svet stvari, koje nisu spadale u njega:
zvonik crkve na prevoju ispod mene, stene krvarećih ustiju, čistina pobacanih knjiga. Bilo je kao da
sam postao "naldžorpa": toplo mi je bilo, kao da mi u stomaku pucketa vatra; sve na šta sam pomislio
materijalizovalo mi se pred očima; i kad sam pomislio da bih mogao da se podignem u vazduh, uzleteo
sam i zalebdeo nad prevojem.
Naslućivao sam da me zanosi u "bardo", u stanje između dve egzistencije, koje opisuje
Tibetanska knjiga mrtvih, u lutanje duše, koje napušta telo i traži vrata, kroz koja bi se izvukla iz
zemaljske egzistencije i izbegla reinkarnaciju. Komešanje vizija je podsećalo na halucinatorne vizije,
koje rada efekat psihodeličkih droga: osećaj da si u dva sveta istovremeno: da se nešto zbiva i slike
ne možeš da ugasiš, a daje sve šta se događa samo ovaploćenje misli. Svega je bilo više nego obično,
doživljeno i doživljavajući se prepletalo i proticalo istovremeno. Ali nečeg nije bilo.
Nedostajalo je osećanje da sam odgovoran za svoje postupke, da postojim nezavisno od njih i
od svojih percepcija. U svemu šta se događalo ja sam se događao; kao da je sve što opažam samo
redosled stanja mog organizma. Nestala je granica između mene i okoline, zato me je pratilo
osećanje da se sve događa ujedno meni i u meni; da događaje uzrokujem, a da se događaju, i sami od
sebe. Pošto me nije bilo izvan percepcija, pošto sam bio samo u njima, nestala je svest o odnosu koji
obično osećam prema stvarima i događajima: umesto "sedim u snegu" sedenje u snegu; umesto "strah
me je" strah ja; umesto "stiže noć" noć blizu.
Tako je sećanje na događaje one noći i idućeg dana: neglagolsko, statički redosled percepcija:
zlatnomrke oči plavih ovaca, usredsredenih demona, svilenkasto vamičenje krzna u zracima, šum
papaka u snegu, njihanje rogova, tišina, bolovi u nogama, trljanje ruku u smrznutom snegu, praštava
pucketava kora, sneg u čizmama, sneg u čakširama, smrzavanje prstiju, vetar oštar bodež, padanje,
grabljenje za otkotrljanom naprtnjačora, padanje u tamu, crnilo, stresanje, lupkanje po licu, nešto
žestoko u ustima, snažni prsti na ramenu, grubi prsti pod pazuhom, podizanje, kiseo dah iz tuđih usta
vrlo blizu, blesak vatre ili lampe, u njoj silhueta starog Tibetanca sa šeširom širokog oboda, konture
životinja, silhueta visokog Indijca s turbanom, lovca na plave ovce, tovari na leđima jakova, svežnjevi
povezanih koža i rogova, goniči mršavog tela, snieh, prigušen dogovor, pomicanje po snegu, na nebu
mesec s linijama i sjajna belina, na njoj konture životinja, jedna za drugom sve dublje i dublje,
štapovi po snegu, škripanje, šeširi poput lonca, s pokrivačima za uši kao u Ladaku i odmor u podnožju,
vatra, šatori, čampa, čaj, vreća za spavanje, toplota, rormoravi glasovi, zavijanje vuka, daleko, jako
daleko. San.
Ujutro čaj, nemir pokreta u logoru prodorne indijske oči, tajanstvene tibetanske oči,
nepristrasne, bez straha, obećanja ili ljubopitljivosti, oči starog Tibctanca, cviljenje kožnih čakšira,
čizme s dvostrukim donom, jakovi, natovareni kožama ubijenih ovaca, kanjonom spoticanje, pad u
sneg, spiralno padanje u cmu rupu, ljuljanje, Jakova leđa, vonj goveda, upiljene podsmešljive oči, igra
planina u vidokrugu, igra planina u vidokrugu, igra planina u vidokrugu i zatim: usta koja duvaju,
prodorne indijske oči, ljutit glas: "Kuda, kuda, kuda?" Udarac rukama, bes, dosada, savetovanje,
pogledi iskosa, šaputanja, svejedno kuda, svejedno gde, svejedno šta, opet ljuljanje na leđima jaka,
opet razmrvljenja ogrlica Jakova i goniča, crno istegnuta po uzvišici, Tibetanac na čelu sa svojim
govedima sa sobom, Indijac na repu s ustreljenim dobitkom pred sobom, ja već drugi put himalajski
"stoper", na leđima jaka, u sredini. I panorama planina, iznenađujuće, bez kraja, granitno zubalo
planete, koja je praznina, začeta iz ničeg i u njoj klizav led pod nogama, klizanje, opet plave ovce na
kamenitoj litici, zagledane, pucanj, još jedan pucanj, topot papaka, zaton odjeka, senka dima na
ustima olovne cevi, lelujave za turbanom, za posedelim brkovima, za očima, koje hoće više, više, više,
traženje lepote u suncu, koje ne nalazi odsjaj u nezasitim očima - samo da nemam takve oči, da
nemam nikad takve oči!
Zastajanje u selu, oči radoznale dece, još nevine, nepoverenje žena, predusretljivost
muškaraca, čang, goniči u krugu, ćaskanje, smeh i podbadanja, uz obronak zida lamaserije,
180
zaključane, napuštene, molitvena zastava na stegu, pocepana, samotnički lelujava, tupave oči jakova
koji se odmaraju, govno koje troma starica skuplja na drveni poslužavnik i s njim žuri u kuću, na
kraju rastanak, šmrcava deca za nama do poslednjekuće, crna gomilica u belom snegu, uhvaćena u
grozd usamljene tuge, pored reda molitvenih kamenova, poiusmrznuto korito potoka, sve dublje
ispod nas, na kraju suženo belinom snega i opet sve belo dokle seže oko, i špicevi vrhova na
horizontu, i sunce opet prema zalasku, već napola za planinama, već senke na liticama, već hladovina,
nadolazeća kao magla iz dubina, onemoćalost, spoticanje i klizanje, opet na leđima jaka, ovaj junak
planine, heroj Flisar, ovo umorno telo, ovi smrznuti prsti, ova raščupana neobrijana figura koščatih
razmišićenih udova, gega se preko visoke čistine, i igra planina u vidokrugu, igra planina u vidokrugu,
igra planina u vidokrugu. Šta sam, ko sam, varnica ugasle svetlosti na putu u senku, nezadovoljan
ljubavnik života, ubica mrtvog psa, sužanj nemira - šta sam? - krv na vrhovima svojih iluzija? - Zašto
sam? - 0 bože! Zašto nisam planina, zašto ne strčim u nebo, nepokretan, zašto ove misli, ova
osećanja, ova buka, ovaj pakao? Ovaj "ja"! Hoću li ga na kraju krajeva morati da prihvatim?
Vrtoglavica, pad u sneg, pucketav udar, led na obrazima, prihvatanje poput udarca, tamna indijska
ruka, koja pokazuje prema vrhu levo: "Ladak" -otvaraju se usta sa zlatnim zubima. "Ladak, Ladak!"
Smeh, okretanje, pucketav šum, karavan odlazi. Sam usred visoravni.
Svet bez glagola. Tišina samoće, buka usamljenosti. Dalje, šta je smisao života? Pitali su
zenbudističkog majstora. Nastavi, odvratio je. Glagoli su se vratili, opet se zacrtala granica između
mene i događaja, opet sam bio "ja", buka u tišini. Nisam išao prema uzvisini, nisam verovao Indijcu,
skrenuo sam po tragovima karavana, koji je nestao za liticom obronka. Hteo je da me se reši, taj
vranooki ubica plavih ovaca, za njega sam bio samo neprijatnost. Da sam imao sivosrebrno krzno, ubio
bi me; kao čovek, umoran, smušen čovek, bio sam nekoristan. Pa takav sam, probolo me je. I klonuo
sam u sneg.
Kome sam potreban? Kome ću nedostajati? I moji najbliži će živeti dalje ako se ne vratim:
sami u buci svoje usamljenosti kao uvek. "Ja" sam jedini kome uslovno nedostajem. I šta mi
nedostaje? Ta "stvarčica", ta društveno uslovljena fikcija svoga ja, ima prividno postojanje i značaj
u okolini, koja je stvori i u kojoj može da se održava dnevnim obredima samopotvrđivanja, a koja je
ovde u tišini samoće, prozirna, samo buka usamljenosti, panična žudnja za starom okolinom, za
ogledalom u kome bi mogla ponovo da se vidi? Osećao sam da me nema. Ko je osećao?
Nije li ovo stanje svrha meditacija, koncentracija, vežbi joge? Meditacija nije razmišljanje (o
večnim pitanjima, u višim nivoima svesti, o sopstvenoj prirodi, o istini i bogu) već nemišljenje,
ublažavanje buke usamljenosti, ili u praksi tantrizma nadoknađivanje buke mantrom (zvukom, koji je
bez značaja) ili koncentracijom na sliku objekta, ili izmišljenog božanstva, koji takode utišava buku
tako daje nadoknađuje. U tišini, prazan, šta si? "Organizam" je samo privremena organizacija
zgusnute energije. "Ličnost" mišljenja, ideja, refleksa i psiholoških mehanizama, koja uobražava da
je statička trajna jedinica, samoje igra muva jednodnevnica. U toj igri - šta je smrt, šta je prošlost,
šta nada? O bože! Spasi me. Suviše. Spasi me bremena neshvatljivog "ja", pretvori me u mrava, u
leptira, u list na drvetu. U pahuljicu.
Po tragovima karavana sam hrskao prema ivici visoravni. Uzanim prolazom sam stigao u koritast
kanjon, koji su zaklanjale, gotovo pokrivale kamenite litice. Nešto je dunulo prema meni, nešto
mračno hladno što nije bila samo senka večeri. Iza okuke me je očekivalo sedam trupala. Prvi je
ležao na leđima, raskrečenih udova, razjapljenih usta i upiljenih očiju, kao voštana lutka, s ukočenim
prstima, ispruženim kao da se brane od napadača, neobrijanog lica, iskrivljenog u grč neverice i
užasa, s ranom u grudima i s probodenim vratom, s glavom na mrlji krvi, kao da počiva na tamno
crvenom jastuku. Sledeći je čamio u napola klečećoj pozi neuspelog bega, sa savijenom levom nogom i
ispruženom desnom, rukama u snegu kao da su u trenutku smrti još tražile oslonac, s glavom
zabačenom na leda, s presečenim vratom, sa cevčicom dušnika, koja je štrcala iz usirene grude krvi i
mesa.
181
 U trećem truplu sam prepoznao lovca na plave ovce. Prepoznao sam ga po crvenom turbanu, koji
mu je neko razvezao i omotao oko vrata. Lice mu je kundakom puške, koja je ležala u snegu nešto
dalje bilo rastučeno u kašu samlevenih zuba i vilice. Sledeća tri trupla su ležala s glavom zajedno i s
nogama na tri strane. Sneg ispod njih je bio crven i raskopan. Brutalnost sukoba su izražavala i
unakažena lica mrtvih: jednom su iskopali oči, drugom odrezali jezik, trećem odsekli nos i uši. Svu
trojicu su uškopili.
Oteturao sam prema poslednjem truplu. Ležalo je deset, petnaest metara dalje, truplo
begunca, činilo mi se; čoveka koji nije hteo da se upusti u borbu i pokušao je da pobegne. Pored
sedokose glavp je ležao šešir širokog oboda. Kožne pantalone su se presavile i zaškripale u snegu,
koščato telo se izdiglo na lakat, u mene je buljilo okrvavljeno tibetansko lice. Drhtava ruka je
posegla za pojas, izvukla bodež (koji se nije usuđivala, nije stigla izvući tokom napada) i uperila ga
prema meni. Usta su nešto mrmoljila, iz rane u stomaku se cedila krv, oči su se zabole u moje kao
dragi kamen ugasle lepote života. I zakričale: milost! - zatim je ruka malaksala, bodež je skliznuo u
sneg, oči su ugasle.
Pao sam na kolena. Povraćao sam i grebao rukama po snegu, pripijao ga uz lice i njime se hladio.
Kad sam prvi put sreo lovca na plave ovce, probola me je slutnja da mi gaje sudbina izabrala za sudiju
i dželata. Slutnja se ispunila. Da me nije ostavio na visoravni, sada bih ležao pored njega bez ušiju i
jezika. Ostavio me u snegu da poginem; sačuvao me je pokolja i osudio me na nekoliko dana života. Na
koliko dana? Na koliko sati? Osvrnuo sam se po kanjonu. Jakovima, dragocenim krznima nije bilo ni
traga. Zaseda je uspela. Hajduci su ostavili u snegu samo nekoliko kapi krvi.
Daleko još nisu, probolo me je, još uvek su negde u kanjonu, iza treće, četvrte okuke, možda se
vraćaju misleći da su nešto zaboravili; svakog trena mogu da me ugledaju... Bacilo me je nazad
kanjonom, odneto me je preko zamračene visoravni, po kojoj se skupljala nisko polegla magla, odnelo
me je uzbrdo prema uzvišici, za kojom se rađao podsmešljiv mescc, a da nisam znao kuda i ne brinući
zbog toga, samo dalje od prizora koji mi se usadio u dušu i loniioje voštanom nepokretnošću smrti.
Gde se krije rezerva snage, koju nalaziš kad je nemaš više? Susret sa smrti me je otreznio od
romantične ideje o njoj i razotkrio mi da hoću da živim: po svaku cenu i bilo kako: prosvećen ili
neznalica, svejedno. U sjajnoj belini noći sam stigao do vrha sedla i krenuo obronkom, koji se spuštao
prema udolini. Zvezde su mi namigivale. Mesecje bio tako blizu da mi je doticao glavu. Bio je velik kao
planina. Naleteo sam na mračna usta podzemne pećine. Iz nje je bila vlažna toplina. Medved, leopard,
porodica vukova? Na sve četiri sam otpuzao u unutrašnjost.

U pećini je nešto dunulo u mene i uhvatilo me za ruku. Uzviknuo sami odmakao se. Sledeći tren
meje uhvatilo za potiljak. "Imaš li nešto za jelo" - zasuo me je grozničav australijanski glas. "Ne". -
Odvratio sam i pokušao da se odmaknem. Ispod brade sam osetio vršak noža. "Ne" - prodahtao sam -
"kunem se, već dva dana nisam jeo." Prsti su popustili, pesnica meje udarila u rame, zasuo me je
životinjski grohot. "Izbacili su te napolje." - Rekao je divljak. (Je li bio Australijanac za koga je
Veliki lama rekao da mu se pomutilo i da su ga morali izložiti vukovima?) "Napolje su te izbacili." -
Kikotao se u zluradoj sreći. "Sad si slobodan. Napolju imaš milion hektara divljine; tvoja je. Kako ti je
ime?" Rekao sam mu, a on je prasnuo u smeh. "Ma hajde. Zašto ne priznaš da si Egon?"
Najviše bih voleo da odletim prema izlazu, ali sećanje na čelični mraz zvezdane noći je
savladalo paniku. Posegao sam u vidnjaknu i napipao nož; ako idem ja pomislio sam, idemo obojica. On

182
me je video, bar konture, ja koji sam došao iz zvezdane beline, uzalud sam buljio u tamu; po glasu
sam prosuđivao da čuči ispred mene. I po mirisu jer je od njega često zaudaralo. "Siromah čovek" -
Šuplje se grohotom nasmejao. "Siromah Evald. Mislio si da se to što doživljavaš događa tebi. Nisi
pomislio na mogućnost da je umesto tebe tu Egon." Ćutao sam, činilo nii se sigurnije. "Ne poznaješ
Egona?" -Upitao me je. "Ne". -Odvratio sam. "Poznaješ ga." - Rekaoje. - "Došao si iz društva Egona, I
to je udružuje egonomizam; došao si učiteljima da bi se oslobodio. Čega? Evald je mislio da je došao
da se oslobađa Egona, a celo vreme je ovde bio Egon, koji je lukavo polirao Evalda. Sve uzalud. Egon
je pobedio. Kad se Egon bori, Egon pobeduje; kad Egon razbija, dogaduje se; kad traži, nade se."
Glas se podigao; u mraku je kružio oko mene. "Egon je pametan. I razume život, a zatim otkrije
da ne može da ga živi. Suviše je uložio da bi se usudio da načini glavnicu. Ponekad oživi malo na
kamatama jer ga muči osećanje da glavnica nije dovoljno velika, na kraju i kamate više ne troši. I
glavnica raste. Egon je špekulant, cenjka se, preuzima, pljačka. Sve što otkrije, prisvoji, svaku
informaciju uključuje u svoj kapital. Evald bi hteo da troši taj kapital, hteo bi da živi, ali uvek kad
postane neposlušan, Egon ga tresne po glavi teškom knjigom svojih pravila, teorija, doktrina,
rasuđivanja i kritike, koja treba Evalda da vaspitau korisnog podređenog: u pomoćnog sumnjičavca,
ugnjetavača i izdajicu.
Merilo za izvođenje egonomizma u praksi je sat. Egon, inače i govori u vremenu, ali to nije
vrerne kao dimenzija, to je vremc kao roba, kao nešto što odmerava sat. Vreme je rastojanje između
dva događaja, događaji su stanice na putu do cilja. Uhođenje ciljeva je Egonov motor; bez njih je
mrtav, zato stalno izmišlja nove, a satom meri put do njih. Njegove uobičajene fraze su: vrlo sam
zaposlen, žuri mi se, moram ići, nisam stigao, strašno kako jure godine. Ubeđen je da govori o
vremenu; nije svestan da govori samo o svom odnosu prema satu. Sat je jedna od retkih stvari, koju
ne može da podredi. Svoje voljan je; kad bi hteo da ide polaganije, ide prebrzo; kad bi hteo da ide
brže, ide presporo. Kad Egon kaže daje vreme dragoceno, misli na svoje vreme; kad misli da gubi
vreme, izgubioje kontakt sa satom i ciljevima; slobodno vremc je period u kome je sebi zvanično
dozvolio gubljenje vremena. A, ipak, Egon slobodno vreme uopšte ne poznaje: i kad ga ima, razmišlja o
ciljevima i kuje planove. Vreme je novac, kaže Egon; to je drugi stav egonomske doktrine. Egon se
najviše boji da neće imati dovoljno novca, punog stomaka već razmišlja o praznom, njegovi ciljevi su
povezani uz novac u budućnosti; a to opravdava izrazima egomudrosti: "Bolje da drži ga nego lovi ga",
"ko rano rani, dve sreće grabi", "što možeš danas, ne ostavljaj za sutra". Kad Egon poželi zabavu,
uzme olovku i parče nanije i počne izračunavati koliko ima u banci, koliko će imati idući mesec, iduće
godine. Ovom igrom stalno se teši i okrepljuje."
To nisam ja, odvratio sam; poznajem ga, ali to nisam ja. "Dokazaću ti da jesi." - Približavao se
glas iz tame, tako da sam osetio topao dah na očima. Zatim se udaljio i počeo odjekivati pod
svodovima. "Šta se sviđa Egonu? Voli definicije, informacije, poredenja, pravila, popise, izveštaje,
osiguranje, uspeh, investicije, uverenja, mišljenja, muzeje, vlast. Od svega najviše voli da dominira i
većina njegovih ciljeva je posredno ili neposredno vezana uz traženje situacije, u kojima može da
obezbedi sebi nesumnjivu prednost i vodeću ulogu. Svaki Egon mora imati najmanje jednog Egona,
kojim može da vlada; i kad ima jednog, hteo bi da ih ima više, a kad ih ima više, hteo bi da ih ima još
više. Egon hoće da bude u prvom planu i uočljiv. Hoće da bude uključen u egonomsku mrežu. Ako niko
ne obraća pažnju na njega, ili nedovoljno veliku pažnju, razboli se. Ako ne može da igra igre
dominacije, nasilje se gomila u njemu dok ga ne obrne protiv sebe i ne rascepi ga, isisa veru,
onemogući sebi uspešno praćenje ciljeva. Sad je Egon nemiran, nesrećan i smrknut. Počinje da traži
izlaz: smisao života, psihičko zdravlje. To jednostavno znači da hoće da igra dominantnu ulogu u
odnosu prema svojoj sudbini; hoće da bude krojač svoje sreće. Kad se razboli, odlazi stručnjaku i
stavlja mu svoj život na pult, kao da polaže ispred njega pokvaren sat. I stvarno: Egonu se pokvarila
egonomska mašina, ne teče više glatko, pukla je opruga, ili se polomio točkić. Od stručnjaka očekuje
da ga popravi, podmaže i ponovo navije. Pošto se užasava svega što nije egonomsko i svakog ko nije
183
Egon, odlazi stručnjaku, kome može da veruje; dakle takvom ko je kvalifikovani Egon. A, ipak, igra
uspeva samo ako se stručnjak ubedljivo pretvara da nije Egon i ako ga pokvareni Egon u ovoj prevari
potpomaže."
To nisam ja, uzviknuo samu tamu kad je glas umukao. Poznajem takve Egone, ali ja nisam jedan
od njih. "To nisam ja." - Zasmeja se glas iznad mene. - "Kad se pokvareni Egon obrati stručnjaku
egonomizma, uvek kaže: to nisam ja. Jer ako kaže: ja sam Egon, stručnjak će morati reći: upravo to
je problem, prestanite da budete i ozdravićete. To nije igra, koju žele da igraju. Egon traži
ekonomsku samosvest; stručnjak, koji je takode Egon, neće da se odrekne uloge, koja mu omogućava
dominaciju. Zato kaže tako samosvesno kao da stvarno zna čemu govori: odvešću vas na pregled vaše
psihe. Stručnjak budi utisak da sve zna, da je apsolutno spontan i slobodan, jer prilikom lečenja
upotrebljava neegonomski jezik. To je njegova kamuflaža. U stvari je stručnjak programiran,
njegove motive je odobrio centralni egonomski komitet. Kad kaže: odvešću vas na pregled vaše psihe,
lečenjc je za njega investicija egonomskog kapitala. Suviše ste napeti, kaže Egonu; to je problem.
Morate se opustiti. Čim Egon čuje reč "morate", zgrabi je obema rukama. To je reč, koju razume.
Opuštanje postaje cilj. Egon izradi sebi plan, lati se hobija, organizuje sebi zabavu. A svoje napore
meri satom. Koliko dugo pre nego što se opustim, pita se. Nije kadar da bude bez cilja. Ne zna igati
igre, koje se vrte u krugu i ne vode nigde. Čak na raspustu proganja odmor, čak u snovima kuje
planove. Ni u seksu se ne opušta jer mu nudi prelepu priliku za igru dominacije. Ne zna da se preda,
ne zna da popusti. Ubeđen je da samo njegova napetost sprečava haos. Među igrama, kojima se Egoni
obično zabavljaju na račun trećeg, ili tri na račun četvrtog, ili grupa Egona na račun druge. Krajnji
oblik je rat. Igru Utehe najviše vole da igraju smušeni Egoni i to s Egonima, koji su još smušeniji. Za
Egone su ove igre obredi dominacije i podređivanja. Egon voli da se podređuje; naročito tamo gde ne
može da dominira i, dakle, nema izbora. Njegova najomiljenija igra je - Po mom mišljenju. Poznata je,
takode, kao Ja mislim, Rekao bih, činjenica je, Nema sumnje, itd. Đta misliš: jesi li Egon? Bi li rekao
da jesi? Šta si po svom mišljenju?"
"A šta si ti, pomislio sam; kakvu igru ti igraš; šta pokušavaš da dokažeš sebi?" Govorio je dalje.
"Tu i tamo nekom Egonu donese igre većine. Pošto u njima uvek pobeduje, ili pošto uvek gubi, ili pošto
su suviše predvidiva, odriče ih se i počinje da igra težu igru. Izmakne se od krda i pridruži se
manjini. Sad ima osećanje da pripada eliti i to mu se sviđa. Pogodi staje stvarnost - naziv je nove igre
na prvom stepenu. Egonova stvarnost je sastavljena od fantazija, koje naziva događajima. Ove
fantazije premešta i preuređuje u nova značenja; to naziva rešavanje problema. Ako igru ne igra
sam, igra je s prijateljima: s ljudima, koji učestvuju u premeštanju komada ne sumnjajući da je
zagonetka istinska. Kad Egon počne da se bavi semantičkim rebusom, obično se njime bavi do smrti.
Na trenutke će ga zgrabiti prava panika i grozničavo će pokušavati da sastavi delove u nešto
značajno. U ovoj igri je slobodno vreme posvećeno izmeni mišljenja o tome gde spadaju pojedini
delovi lokalnih, narodnih ili međunarodnih semantičkih rebusa.
Egon veruje da je razgovor komunikacija. Ako ne može da govori, oseća se usamljen i to ga
plaši jer se boji da igra teče bez njega i da će nešto prepustiti. To ne znači da čuje šta kažu drugi,
ili šta kaže sam; osluškuje samo fraze, koje uključuju odgovarajuće snimke, podataka, koje naziva
"moja mišljenja". Te trake su bile snimljene u Egonovoj mladosti u učionicama egonomsko-vaspitinog
sistema; u fabrikama ploča hitova, koje svi sviraju i svi slušaju, varijacije na originalnu temu, koje
Egon kasnije dodaje, smatra dokazom svoje originalnosti. U egonomskoj fabrici su Egona sastavili
kao elektronski sat s ugrađenim uputstvima, navili su ga i usmerili prema budućnosti. Za Egona je
budućnost istinsko mesto; ubeden je da će ga jednom doseći; i ako se više trudi, brže će ga dostići.
Kad se umori od svega, počinje da igra. Pogodi šta je stvarnost. Preuređuje motive u mantičkom
rebusu, dodaje nove fantazije, koje naziva događaji, uporeduje nove snimke sa starima. Zanimljiva
igra. Zanimljiva igra! Dok ne prozre da ne može daje savlada. Kad to uvidi, zavrti mu se u glavi,
zgrabi ga panika. Egostručnjacima više ne veruje, sve knjige je pročitao, malo je stvari koje ne bi
184
razumeo. A sve to je već deo rebusa nad kojim je već izgubio nadu. Ako je nevolja dovoljno velika, ili
ako je Egon dovoljno megaloman, kreće u Aziju i traži sebi gurua. 1 opet odahne. Otkrio je novu igru.
Psihičko oslobađanje.
Utihnuo je i dugo ćutao. Osećao je koliko želim da nastavi. Konačno je kazao: "Egon je našao
gurua. Ćudi se. Odnos s guruom je drukčiji od svega što je dotad doživeo. U početku pokušava da
pripitomi gurua, pokušava s njim da se igra. Po mom mišljenju i pogodi šta je stvarnost. Guru se ne
odaziva. Guru vidi što Egon ne vidi. Guru vidi daje Egon već pre dolaska uključio igru oslobađanja u
svoju egonomsku mrežu. Guru vidi da koristi igru oslobađanja kao kamuflažu za napor da bi se očuvao
kao Egon. Ne traži, već nadi, kaže guru. A Egon traži slobodu u budućnosti. Ubeđen je da će je
doseći sutra ili prekosutra. Nigde ne treba, kaže guru; već si na cilju, trenutak je sve. To Egon ne
može da prihvati. Trenutak je za njega pretesan, uzan prostor između prošlosti i budućnosti. U tom
prostoru mu nedostaje kiseonik, zgrči se i umire. Zato se brani. Traženjem slobode se potvrđuje.
Predaj se, savetuje mu guru. I Egon se predaje: svojim osećanjima. A ta osećanja nisu ništa drugo do
njegove panične navike. Egon brani svoj kapital. Toliko je uložio u život da sada očekuje kamate. A
guru kaže: zaboravi na kamate, odreci se glavnice. Ispruži se u travu i gledaj oblake. Isključi sat:
dogodiće se. Ne traži, ne očekuj.
Dozvoli da se dogodi.
To nije jezik, koji bi Egon mogao da razume. Zaustavi se., kaže guru, prestani da žuriš,
prestani da slušaš emisiju egonomskog radija, oslušni programe, koje emituje tantrički radio. Cilj je
tamo, gde si. Ne sumnjaj, veruj. Predaj se toku i posmatraj. Zatvori egonomsku fabriku. Prestani da
uporeduješ. Ne govori o ljubavi, o principima, o odgovornosti. Voli, budi prinicipijelan, budi odgovoran.
Budi. Samo kad život više ne grabiš, možeš s njim da se igraš. A kad sretneš nekog, koji ne igra
egonomske igre, zajedno se ispružite u travu i osluškujte. To nije jezik, koji bi Egon mogao da
razume. Zato sve to prevodi u jezik, koji razume. I kad je prevod završen stoje saveti gurua na glavi.
Traži, sumnjaj, analiziraj, meri, upoređuj, trudi se, žuri, raspravljaj. Egon prevodilac je izdajnik.
"Zato odlazi takav kakav je došao. Sve je bilo uzalud!" Umukao je i nije se više oglasio. Pola sata
kasnije je počelo jamom da odjekuje njegovo hrkanje. Ja nisam spavao. Bdeo sam do jutra.

Kad sam se izvukao iz pećine,u oči me ošinuo vetar i sledi me do kosti. Udaljeni venac gora je
sijao u ranom suncu kao niz glečerskih ostrva na površini mora. Usiljeni vrhovi su budili utisak da se
naginju preko vrhova ispod sebe kao kvočke nad piliće. Tako visoki su bili snežni vrhovi, tako visoki!
I ravnodušni u nepokretnosti. Još su me ispunjavali jezom, a ujedno se u meni već rađalo
opraštanje, koje osuđenik oseća prema svom dželatu. Nisam hteo da umrem, a slutnju smrti je u
mene prokrijumčarilo osećanje olakšanja, nekakav ponos pri pomisli da će me ubiti planine i da neću
izdahnuti na bolničkoj postelji. Kako čudno, pomislio sam. Egon se zaljubio u svog ubicu. Čak
poništenjem bih voleo da se potvrdim. Umireni, dakle, postojim.
Australijanac je dopuzao napolje. Iz čupavog grmlja brade i kose su se u mene zabola dva
svctloplava oka. Obučen je bio u mrkocrven zanskarski kaput, koji je mestimično bio zakrpljen, a
inače u dobrom stanju. Na nogama je imao pohabane čizme, a za pojasom tibetanski bodež. Bio je
manje izgladneo nego što sam očekivao, njegovo držanje je otkrivalo gipkost životinje. "Postavljam
zamke" -rekaoje- "ponekad odem do obližnjeg sela i kupini džak čampe. Ili mi ga donesu žene. I neko
parče mesa. Povrće. Pronela se vest da u pećini boravi sveti čovek samotnjak, koji ima plave oči.
Donose mi poklone. I časte moj lingam." - Nasmejao se. - "U ovim planinama su svi tantristi. Ponekad
185
ubijem plavu ovcu. Jednom sam zaklao medveda. Hoćeš li ostati?"
Pogledao sam preko brazdastog pobrđa, sličnog kori mozga, koje se razriveno kanjonima i
provalijama širilo prema vencu planina na horizontu. Da li bih navikao na divljinu? Sigurno. U svojoj
nežnosti sam osećao seme okrutnosti, koje bi u povoljnim uslovima isklijalo vrlo, vrlo brzo. Preplavila
me je svest o polarnosti: o mojoj iskrenosti, koja skriva seme laži, o skromnosti, koja zna da postane
oholost; o duhovitosti, koja je često banalna šaljivost; o suzdržanosti, koja je druga strana
agresivne nametljivosti; o toplini, koja skriva seme ravnodušnost; o spontanosti, koja ima isti izvor
kao prinuženost. Noć i dan, oboje sam: pozito-negativan. Tražim slobodu, a bojim je se; odbijam je
da bih mogao da se tražim. Imao sam priliku, zašto je nisam zgrabio? Imao sam hiljadu prilika; zašto
sam ih proćerdao? Nisam ih povratio. Čim sam naslutio priliku, odmah sam upao u nju. I u zaletu sam
se odbio. Tantrizam je akcija bez napora, rekao je lama Rinpoče. Ne traži, već nađi, savetovao mi je
Jogananda. U ljubavi prema paradoksima sam u tim savetim suviše dugo video igru reci. "Kao tantrist
si gospodar trenutka." - Rekao je lama Rinpoče, a ja sam mislio da biti gospodar znači zavladati
trenutkom. Zato sam uvek planuo na mangovenja svesti, koja su mi nudila mogućnost oslobođenja, i
kad sam hrupio na njih, više ih nije bilo.
Majstor tantricima je pažljiv kao zec, lukav kao lisica i munjevit kao kobra. Ja sam mislio da je
reč o lukavosti prevaratna; o metodu, kojim možeš da se ogradiš i zaštitiš. Pravo je imao
Austrilijanac: Egon me je izdao, savete mojih učitelja okrenuo na glavu. Egon ne zna ne-tražiti. Ne
poznaje lukavost, koja je nevinost srca. Ne poznaje otvorenost i ranjivost. Akoje tantricizam metod,
jedino je metod za nadmudrivanje Egona; tojedovoljno. Kad se Egonu izmakneš, stvaraš prostor,
ukome nisi više most između juče i sutra, između želje i nade. Tek tada mogu da se dogode ljubav,
sreća, budnost. Nešto učiniš, nešto se desi, izjavio je Jogananda.
"Uzalud" - kesio se Austrilijanac. - "Sloboda je iluzija. Ne znamo je ne-doseći. Ne znamo
dokučiti da nema načina. Odgovor je u srcu, a u našem svetu je srce mišić, koji presađujemo, ili
pesnička alegorija. Samo stvar ili reč, nikad čin. Strašno smo pametni, sve znamo da napravimo, sve
imamo. Nedostaje nam samo ljubav, sloboda i misao. Ljubav se dogodi, smisao se razotkrije, sloboda
postoji. Izgubili smo sposobnost predaje. Naš moto je: napadni i pobedi. Prevladaj, savladaj, .
zazidaj. Promeni u stvar. Ubi. Egon stalno ubija život, koji bi voleo da živi. Egon me je priveo u
lamaseriju i Egon je napravio grešku zbog koje su me proterali. Pa, nisi jedini. Većinu ih izbace u
sneg. Vrlo su lukavi, pri vežu te na uže i gumu u vrtlog, a kad potegneš za uže, preseku ga. Ali, pošteni
su: kad padneš na probi, daju ti još jednu mogućnost i bace te u sneg. Ako ne možeš da živiš bez
Egona, možeš da budeš bar mrtav bez njega, i to je, takode, oblik slobode. Egon se ne boji da umre -
dok može da te uzme sa sobom. Da bi on umro, a ti dalje živeo - to ne može da prihvati."
"Razgledaj ovo mesto". - Zamahnuo je prema planinama. -"Ovde ne treba da igram Po mom
mišljenju i pogodi šta je stvarnost. Ne treba mi da nosim masku, mogu da budem što jesam. Mogu da
živim u svom centru, a periferija može da se kovitla ne spotičući me u centru. Ovde nema mogućnosti
za prazne nade, za gomilanje glupih želja, za podizanje i odbranu fasada, za stvaranje utisaka. Reci
mi: koje taj koji nestrpljivo čeka da dođu žene i da mu donesu hranu? Ko je taj ko se ljuti jer je
zapao sneg i žene neće tako brzo? Ko je taj koji se za jednu tako vezao da bi voleo da s njom živi i
ima decu? Koje taj koji žudi za društvom ljudi, za glupim ćaskanjima; koji se pita gde će dobiti nove
čizme kad ove podere, pa nov kaput kad se ovaj pocepa? Egon je došao, Egona u izbacili napolje, Egon
sad živi u pećini. U Sidneju, u lamaseriji, u pećini, svejedno je: uvek i svuda Egon."
Odgegao sam u jamu po naprtnjaču, šator i vreću za spavanje. Kad sam se vratio, usamljeni
samotnjak me je pogledao i gotovo molećivo upitao: "Nećeš ostati? Pećina je dovoljno velika." Za
jednog Egona, odvratio sam. Za dva bi bila premala. Ubrzo bismo počeli da igramo Po mora mišljenju i
pogodi šta je stvarnost, već smo počeli. Za nekoliko dna bismo konstatovali dvočlanu egonomsku
mrežu; počeli bismo se boriti za dominaciju. Ne bi li bilo šteta?" Šteta je što nećeš da ostaneš" -
reče "i u paklu je lakše udvoje."
186
 Pozvao sam ga da pode sa mnom i vrati se u ludnicu egonomizma. "To misliš da uradiš?" -
Pogleda me. Razmislivši sam odvratio: "Kad sam bio dete, posle svađe s roditeljima sam jednom
pobegao u šumu i mada me je ubrzo počelo da mami da se vratim, rekao sam sebi: neću, pokazaću ja
njima. Kad bih sada ostao u pećini, bio bi to sličan psihološki manevar. Pokušao bih da kaznim Egona.
Još verujem u mogućnost oslobođenja. Sve što si mi sinoć ispričao, čak mi je ojačalo veru. Ovde
mogu da se zaslepljujem da sam drukčiji. Ovde JESAM drugačiji. U poseti sam. Samo u svetu, koji je
moj i koji ne mogu da odbacim, mogu daučnim odlučujući korak. Samo tamo pitanje duhovne slobode
ima značaj; ovde je samo ukrasni dragi kamen, egozotična dragocenost. U centru mog životaje Egon
drukčiji nego ovde; najopasniji je, lukaviji i u većoj panici. Ako hoću da ga prevarim, moram ga prvo
detaljno upoznati, a to je moguće samo tamo gde sa mnom nesmetano gospodari; u egonomskoj mreži
moje svakidašnjosti. Sad konačno znam šta moram da uradim. Sve što sam u ovim planinama naučio;
sve što mi je Egon preveo na sebi razumljiv jezik, moram da prevedem nazad na original. Moram da
naučim nov način shvatanja. Jezik duše."
Srećan put, zaviknuo je za mnom kad sam zagazio u sneg. Stajao je pred ulazom u pećinu blago
zguren, vetar mu je mrsio kosu kao da opliće krošnju samotnog bora; svaka linija njegove poze je
odavala da bi voleo da ide sa mnom, osećao je da mora ostati. "Razgledaj ovo Mesto." - Zamahnuo je
prema planinama. - "Nema gledalaca, ne treba da glumim." -Osim samom sebi, pomislio sam. Kad sam
bio već daleko, zaokružioje šake ispred usta i doviknuo za mnom neka se držim obronka dok udesno
ne ugledam uzan prevoj; neka preko njega krenem u dolinu, na drugoj strani leži selo, daće mi hranu,
biću spašen. "Hvala i srećno." - Uzviknuo sam, a vetar mi je zasuo sneg u lice i zagušio reći. U toku
prvog sata sam upadao do kolena. Pošto nisam znao šta je pod snegora, na strmini sam više puta
okliznuo, tako da sam pokrenuo malu lavinu i snjomna zadnjici, ili na stomaku, skliznuo prema udolini,
dok me nije zaustavila neka stena. Uskoro je iz mene zapahnula divlja java. Sve je igralo ispred
mene; preko vrhova je provirilo sunce i promenilo svet u belo varničenje. Zatvorio sam oči i koračao
žmurećki, a čak i kroz trepavice mi je u mozak lila belina. U strahu od snežne slepoće sam pomislio
da bi trebalo da se zaustavim, skinem naprtnjaču, iščeprkam naočare za sunce (i verovatno otkrijem
da sam ih izgubio ili slomio) ali u usponu snage mi se činilo bolje da joj se dobrovoljno prepustim dok
ne oslabi; znao sam da moram stići do sela pre noći.
Na severnoj strani se sloj snega iznenada stanjio. Preko prevoja, koji se izbočio na drugoj
strani kanjona, vršljali su vetrovi, koji su pomeli sneg sa strmih litica i neke od njih ogoleli. Noge -
umorne, da ih više nisam osečao - su skoro same od sebe zašle na stazu, koja je -ponegde bez snega -
vodila prema senovitoj vrtači ispod mene. Laknulo mije, skinuo sam naramenice, naprtnjača je pala u
sneg, a ja na nju u senci pećine, u koju je bio uklesan obeljen tibetanski "pozdrav dragom kamenu u
lokvanju". Ponavljao sam: OM, OM, OM... Kad mi se srce umirilo, udahnuo sam i uzviknuo:
"ommmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmm... " Zvuk je potonuo bez odjeka.
Vetar je oblikovao nanose u kanjonu u talasaste senovite sprudove, koji su bili u kontrastu
prema sjajnoj belini obronka upravo cmi. Pod prevojem je sneg mestimično otkliznuo u dubinu i
raskrio sivomrke mrlje kamenja. U ustima sam osetio uznemirljivo poznat ukus. Osetio sam da
doživljavam nešto što sam već doživeo. Osećaj je bio tako jak da mi je ponestao dah. Ispod mene je
bio mračni kanjon, na drugoj strani se izbočio prevoj. Iza prevoja je bilo selo, cilj mojih napora.
Daleko ulevo je na horizontu bleska'o moćni venac planina. Sinulo mi je: ovo poznajem, ovde sam već
bio! Prepreka ispod mene, iza nje uzvisina, na drugoj strani. "Selo", "novac", "znanje", "istina",
"ljubav", "duševni mir". Daleko na horizontu sjajni venac nedohvatljive (i nedokučive) lepote, koja me
je ispunjavala užasom. Otići ću u kanjon i potražiti put preko spruda, učiniću što moram da u njih ne
upadnem. Penjaću se uzbrdo, možda ću stići do prevoja i na kraju do sela na drugoj strani, I zatim
ponovo. I ponovo. I ponovo već sto puta, hiljadu puta sam prešao ovaj put. Šta me tera? Gde žurim,
zašto se potucam u životu? Zašto ne mogu da zastanem, da se odreknem onog što je na drugoj strani;
da se predam uživanju nedostižne lepote na horizontu: panorami života? " Noć me je stigla na vrhu
187
prelaza. Mraz nisam osećao, iz mene je izbijala vrućina; da li iz hripavih grudi je poskakivao oko mene
u belira oblačićima. Izdale su me noge, klecnuo sam u smrznuti sneg ispod ogromne kugle. To je
mesec, koji sam gledao s brega pred rodnom kućom, prošlo me je. U predvečerja sam se smucao
preko brazdi njiva; u toku povratka prema vrhu sam više puta zastao, zagledao se u mesec i zvezde i
pokušao dokučiti tajne svemira. To je isti mesec. I ja sam isti. Otišao sam po svetu i kao prtljag sam
ga odneo sa sobom. Ne mogu postati drugi. Ili drugačiji. Postojim.
Prvo sam osećao bolove u udovima, zatim obamrlost, zatim se po meni slivao mraz, tako jak
mraz kakav još nisam osetio. S mrazom je dolazila nesvestica. Zurio sam u mesec i čekao. Više nije
bilo straha, samo radoznalost. I zatim samo halucinacije, škripanje, guranje, drhtanje usred igre
vrcavih senki, ništa razgovetno, nikakvih utvara, o kojima govori Knjiga mrtvih, samo komešanje,
kojem nema kraja. Mesec se vratio, opet je visio iznad mene, sijao je, zatim je počeo da treperi i
najednom je bio u sobi vrlo niskog stropa, okruživao me je venac lica; svlačili su mi čizme i čarape,
neko me je trljao i oživljavao noge. Neko se odnekud vraćao, našao me i doneo u naselje.
U sjaju plamena mi se jedno od lica učinilo jako poznato. Sagnulo se nad mene, oči su uhvatile
odblesak vatre. "Kako je sad ono?" - Rekao je nezaboravni glas starog Joganande. "Ja te tražim, a ti
me nadeš." O bože! Zgrabio sam ga za ruku i divlje mu je ljubio, kvasio je suzama. Uhvatio me je
ispod potiljka, podigao mi glavu i usuo mi u usta tri gutljaja skoro vruće rakije. "Odmori se." - Rekao
je i položio mi glavu nazad na prostirku.

Iduće jutro smo krenuli na put prema Ladaku. Nije mi više bilo zima jer mi je domaćica, kod koje smo
prenoćili, za manje od pola sata isplela mkavice, gazda mi je poklonio čuturicu rakije, Jogananda
(zlatni, zlatni starac) mi je pozajmio par čarapa, Rosinant (kljuse Rosinant, koji je morao već davno
da ugine, a bio je zdraviji i čiliji nego ikd) je drage volje prihvatio moju naprtnjaču. Tako smo jedan
za i, Jogananda napred, ja pozadi, Rosinant na ularu medu nama, ili prema kanjonu. Posle sevanja
noževa u planinama - olakšanje! I u olakšanju nova snaga, a u snazi nada daje kraj opasnosti i da se
vraćam kući. Konačno kući. Uz put smo se više puta zaustavili i govorio sam, govorio, govorio, prosto
je sukljalo iz mene, a Jogananda je slušao uz ohrabrujući izraz oca, kome sin priča o pustolovnom
izletu.
Govorio sam o doživljajima u lamaseriji. Otkrivao sam da mi se, udaljeni, već u prošlosti, ne
Čine više tako strašni, ne vise nešto što bih želeo da odbacim; nešto su što bih želeo da sačuvam kao
dragoceno iskustvo, koje me je, ipak, mnogo čemu naučilo. Čak su seksualni obredi gubili svoj
agresivni ton i postajali sve "zanimljiviji" i polako mi se činilo, već i izvor nade da će se jednom u
budućnosti negde drugde s nekim drugim ponoviti.
Svest da sam bezbedan i da se vraćam kući je otpala i moj zmrznuti intelekt: opet sam počeo i
to uz pravu slast da razmišljam; zahvatio sam u korito svojih iskustava i kopao po njemu, kao da
kopam po obilju izmešanih slova i reci, iz kojih želim da složim motive, značenje. Jogananda je
klimnuo, bio je strpljiv, prijateljski; u njegovim vlažno kestenjastim očima je sijala podsticajna
toplina; samo hajde, govorile su, isprazni se, jezik je jedini ventil, koji može da te oslobodi. Pomislio
sam: još nikad nisam toliko govorio, ja, koji više volim da ćutim, koji se bojim reci, jer su lažne i
izdajničke. Da li im odjednom verujem?
Noć smo proveli u praznoj laniaseriji nad selom od šest kuća. Debeljuškasta mlada žena nas je
odvela uzbrdo i otključala škripava vrata ogromnim ključem. Malo kasnije se vratila s dva ćebeta.
Jogananda se savio u klupče uz zid i zaspao. Ja sam bdeo. Zavijen u vreću za spavanje sam se
188
naslonio na vrata i kroz nezastakljeno okno zurio u nebo. Tamo negde, ponuslio sam kruže jedna oko
druge zvezde blizankinje. Privlače se jednako snažno kao što se odbijaju.
Kako je kazao stari? Da imam sličan sistem i u sebi. Na žalost, pokvario se. Ego i duša su
izgubili međusobnu privlačnost. Ego se naduvao, odbio i zasenio dušu. Samo kad budu ego i duša
jednako snažni, otvoreni međusobnim uticajima i korekcijama, biću normalan i zdrav, izjavio je. Gde
je duša? Ako je ego razum, duša je podsvest? Šta znači sve to ako nije samo poezija, ako je i (a to
treba da bude tantrizam) psihokosmička nauka? Razdvojenost, polamost, sinteza suprotnosti,
integracija, izjednačavanje; šta znače ovi izrazi?
Egon ih je preveo u metafizičku vunu, razoružao ih je i nataknuo im maske metafore, izmenio
ih u blagoglagoljivost, koju je Jogananda nazvao najbezvrednijom vrstom poezije. Pomislio sam:
prevesti ih moram natrag u original, razumeti ih bez egovih interpretacija. Razumeti ih moram kao
činjenice. Reč je o podvojenosti, o dvojnosti, o dva pola, koja se dopunjuju. Reč je o
komplementarnoj polamosti. Duh i materija, duh i telo, srce i razum, duša i ego, subjektivno i
objektivno. Ako je reč o polarnosti, koja rađa i održava materijalni svet, mora se manifestovat i na
svim pojavnim nivoima: na fizičkom, elektromagnetskom, hemijskom, biološkom, fiziološkom,
psihološkom, psihičkom, lingvističkom, empirijskom, emotivnom. A, takođe, na svim materijalnim
nivoima od najmanjeg delića atoma do vasione.
Magnet ima dva pola. Ako ga raspolovim, ne dobijem dva samostalna pola, već dva nova
magneta, svaki sa dva suprotna pola, i tako mogu da ih raspolovljavam, dok ne postignem mikrofizički
nivo na kome postaje očigledno da je materija od najmanjeg sastavnog parčenceta do zemlje (koja
je, takode, magnet) do vasione (koja je sigurno, takode, magnet) organizovana po principu
elektromagnetske polarnosti. Sve šta postoji se manifestuje u obliku parova suprotnosti, koji su
neuništivi i nepostojeći jedno bez drugog. Negativno i pozitivno, mrak i svetlost, dobro i zlo, čovek i
žena, levo i desno - to su samo reći, koje nam nameće dualistička struktura jezika, ili je i jezik samo
jedna od beskonačnog broja varijacija na temu polarnosti?
Ako se (kako tvrdi tantrizam) svet trajno reprodukuje beskonačnom serijom varijacija i
permutacija primarnog para suprotnosti (statičke i dinamičke energije) zašto tantrizam ujedno tvrdi
da je svejedno i daje manifcstovana dvojnost samo iluzija, koju stvara naše posmatranje? Da li je
jedinstvenost dvopolna i nedeljiva isto kao magnet? Je li raznolikost manifestovane jedinstvenosti
samo broj nivoa organizacione kompleksnosti? Ako je polarnost suprotnosti izvor i model
manifestacije jedinstvenosti, mora biti ujedno i osnova organizacionih nivoa spoljašnjeg izgleda. Ili:
manje se (manje kompleksne) jedinice moraju udruživati u veće (kompleksnije) po principu polarnosti.
Ako je diferencijacija polarnosti princip manifestacije, mora kumovati i intelektu. Kako se
razvija znanje? Dijalektički. Tantrički. Teza (izazov) rada antitezu (odaziv) a to stvara sintezu
(rešenje) koje je nova teza (izazov) koja rada novu antitezu (odziv) i tako dalje: rukomet nevidljivom
loptom. Sinteza se neprekidno deli u tezu i antitezu; to je i princip manifestacije suštine. Seme
(bindu) se igrom statičke i dinamičke energije diferencira u sve kompleksniji svet. Sinteza između
polova "ostvaruje" novu situaciju, koja "izazove" svoju sopstvenu antitezu i tako "ostvaruje" nov par
suprotnosti i novo polje energije i novu sintezu.
Polarnost da je materiji svojstvo, koje naša čula zapažaju kao materijalnost". Tantrizam tvrdi
daje "materijalnost" sveta iluzija, odnosno naša projekcija, odnosno dimenzija ograničenosti naših
sposobnosti opažanja. Savremena fizika konstatuje da najmanji mikrodelići materije nisu "apsolutno"
prisutni, već su samo trenuci energetske potencijatnosti, koji se formiraju u vidljivu, opipljivu
materiju zbog primarnog para suprotnosti: elektromagnetske polamosti. Vidljivost, opipljivost,
materija - to su dimenzije naše percepcije, projekcije naše svesti.
Polarizovan je duh jer ne opaža samo jednu stvarnost, već dve: objektivno i subjektivno. Ego i
duša su polovi našeg psihičkog elektromagneta: par suprotnosti, koji stvara energetsko polje naše

189
svesti. Onda to znači da je sve što je na svetu naopako, naopako s nama i sve stoje naopako s nama
naopako je u našem unutrašnjem energetskom polju. Tamo nema ravnoteže, ako nema ravnoteže;
tamo se događa šta se događa; tamo je pakao, tamo je carstvo božje.
Tantrizam je psihokosmička nauka i naše unutrašnje energetsko polje je laboratorijum. To
unutrašnje polje je manifestacija primame polamosti: svest i podsvest, razum i nagoni, ego i duša.
Problem nije tamo gde ga vidim, već je tamo odakle ga posmatram. Kako da nisam to već ranije
shvatio?
Bez materije nema duha, bez duha nema materije. Suština se manifestuje polarnošcu parova,
koji se međusobno dopunjuju i jedan bez drugog ne postoje. Suština su oba istovremeno: unutra i
napolju, psihička i materijalna. Tantrista je psihofizički naučnik, koji kao laboratorijum koristi svoje
telo, i svoj duh, i svoje prisustvo u prostoru. Kad prevaziđe polarnost, "oslobodi se": postaje
majstor. Postaje Buda.
Na kom nivou se odgađa sinteza? Po zakonu komplementarnosti su, takode, svest i podsvest
samo par suprotnosti, dva profila istog lica. Ono što se rodi u podsvesti, pojavljuje se u svesti već
pripremljeno, "prevedeno" u jezik, koji svest razume; sve što se rodi u svesti iz njene interakcije s
okolinom, ponikne u podsvest u obliku, koji podsvest može da raspozna i upije. Taj međusobni tok
uticaja između dva pola psihostrukture se mora događati prema zakonima ravnoteže jer je reč o
izmeni energija.
Na mikrofizikalnom nivou materija ne "postoji" već je samo isprepleten mozaik primarnih
mogućnosti. Na sličan način bismo mogli reći da su arhetipovi (prirođeni šabloni našeg čulnog i
duhovnog ponašanja) psihološki ekvivalenti konstanti u meterijalnom svetu (atoma i molekula) i da,
takode, psiha ne "postoji" drugačije nego kao isprepleten mozaik primarnih mogućnosti, koje se
ostvaruju (maiiifestuju) prema zakonu komplementarnosti. Ono šta se u vežbama tantrizma događa vi
psihi je "subjektivan" ekvivalenat bombardovanja mikro delića u atomskoj fizici. Setio sam se reci
Velikog lame: "Tantra je veština harmonizacije konfliktnih energija." Medu suprotnim polovima psihe,
između svesti i podsvesti, između razuma i intuicije, između ega i duše vlada polje napetosti. Ako su
polovi snažni, polje je neutralizovano, konflikata nema, u duši je mir. Problem se pojavljuje kad jedna
strana suprotnosti ojača na račun druge: kad ego anektira oblasti, koje pripadaju duši (kad
objektivizam počne uništavati subjekt i vizam, razum intuiciju). Ili obratno. Ako je tantrizam metod
za nadmudrivanje ega, ako je revolucionaran i oslobađa, više je nego očigledno da oslobađa dušu iz
tamnice ega, intuiciju iz okova razuma, spontanost iz okova morala.
Zašto za nju kažu da je opasna kao klizanje po sečivu britve? Bez sumnje zato jer svrha
prakse tantrizma nije uništenje ega, svrha je sinteza, most između ega i duše. Opasnost je u tome da
te odnose predaleko, da se revolucija pretvori u anarhiju. Bez razuma, bez ega si lud. Takode, bez
duše, bez intuicije si lud.

Idući dan je nestalo doline, pred nama se pojavio glečerski obronak prevoja.
Pod vrhom je Rosinant okliznuo. Dirljivo ržući je skliznuo po ledu, dva puta se prevrnuo, najzad
je lupio o stenu. Kad smo stigli do njega, u njegovim glupim očima je sijala takva seta, da nisam
mogao da se savladam: zaridao sam. Jogananda mi je rekao da pokupim naprtnjaču, šator i vreću za
spavanje i krenem dalje; stići će me. Tek posle sto koraka sam se usudio da se osvrnem. S vrećom na
ramenu, s džakom ispod jedne ruke i sa štapom u drugoj se uspinjao za mnom. Rosinantova glava je
počivala u snegu, iz prerezanog vrata su klizili tamni mlazovi.
190
 Povuklo me je k zemlji, na kolena. Zašto, o zašto? Moja snaga je bila snaga nadanja da se
vraćam u poznato i predvidivo; a da se osvrćem za tragovima grubosti, koji su ležali iza mene, za to
sam bio preslab. "Produžimo." - Kazao je Jogananda.
Sunce je već zalazilo kad smo stigli do istočne provincije Ladaka. Pokazao je prema obasjanom
lancu granitnih vrhova (pod nebom, učinilo mi se). "Tamo prolazi granica s Kinom." Ćutke smo
produžili put prema četvrtastim kućama na ivici udoline. Ovde je bilo manje snega. Kod prve kuće su
nas primili pod krov. Dobili smo campu i čaj, uz vatni se ugrejali, pili smo Čang, oko nas su milili
radoznali mali Tibetančići zagušljivo pitomi u zakrpljenim odelima. Zatim su nam pokazali sobu nad
štalom. Gazda je otvorio rupu u podu, pa nas je kroz nju zapalmuo topao vonj na gnojivo. Dole smo
čuli tapkanje životinja, blejanje, meketanje. U takvoj prostoriji smo već noćivati, u davnoj prošlosti,
u Zanskani, za bogzna kojim prevojem. Preumorni smo bili da spavamo; svu noć smo razgovarali.
Rekao sam da mi se stvarnost odastire na dva načina, odnosno da poznajem dve stvarnosti,
među kojima nema veze. Zajednu bih rekao da je naučna, objektivna, za drugu da je religiozna,
subjektivna. U suštini govorim o dva načina shvatanja stvarnosti, koji nisu samo različiti, već su više
puta u konfliktu.
U meni borave naučnik i nustik: prvi pita Kako, drugi pita Zašto. Prvi meri i upoređuje, drugi
oseća i sluti. Prvi je razuman, drugi intuitivan. Čini mi se da ne govorim samo o dva odnosa prema
stvarnosti, već o dva suprotna pola svoje psihe. Smem li ih zvati ego i duša?
"Svakako" - odvratio je - "dok se razumemo da govorimo o težnjama tvoje psihostrukture,
koja se u situacijama manifestuje na dva prividno protivrečna načina. " Rekao sam da protivrečnost
nije prividna, već stvarna. Ego je agresivan, gramziv i cicijaški. Manifestuje se mišljenjem i
razmišljanjem. Iskustva prevodi u informacije. Duša je senzualna i oseća stvarnost, informacije
prevodi u iskustva. Nije agresivna, već libidinozna ne zna da razmišlja, a zna da sanja. Nije
racionalna, osećajna je. Ego je po tom muškarac, duša je po tom žena. Duša je centar seksualnosti i
religije, koje su dve strane iste medalje. Religija govorio ljubavi, o odanosti, o veri, opočcsti,
opoverenju. To su erotski pojmovi. Neke grane budizma i hinduizma su otvoreno erotske bez zabune.
Duša je atavistička, nagonska, fizička - i seksualnost, i vera u boga nisu racionalne. Duša je
telepatska, sanjarska, proročka, nadvremenska, estetska. Ego ne voli, već napada i brani, ne veruje,
već sumnja, ne shvata celinu, već raščlanjuje, ne nagoveštava, već objašnjava.
Ego je "otac", duša je "majka". Na društvenopolitičkom nivou se ego manifestuje u svojoj
krajnosti kao fašizam ("očinsku" ljubav moraš da zaslužiš vemošću i teškim radom) a duša u svojoj
krajnosti se manifestuje kao utopijski komunizam ("materinska" ljubav je automatska, potpomaže i
neguje). Na psihopatološkom nivou se ego u svom ekstremu nianifestuje kao psihoza, a duša kao
neuroza. Psihoza je luda kontrola bez osećaja, neuroza je ludo osećanje bez kontrole. U političkoj
terminologiji je ego desničar, duša levičar. Mogli bismo reći da su ego i duša dve političke stranke u
psihološkom parlamentarnom sistemu, koje se bore za prevlast, i kad se jedna dokopa vlasti,
pozatvara vode opozicije ili ih postrelja, i obratno. U vezi toga mi se postavljaju tri pitanja, izjavio
sam. Interesuje me zašto je kod mene i kod većine Evropejaca ego preovladao nad dušom? Ako je
tantrizam saveznik duše i, dakle, metod borbe protiv ega, kakav metod odgovara onima kod koj ih
duša gospodari nad egom? I ako su ego i duša stvarno osnovni polovi moje psihe, gde se nalaze, gde
su njihove fiziološke baze?
"Kako odgovaraš sebi na ova pitanja?" - Nasmejao se Jogananda. "Pošto su sistematična,
postavlja ih ego. Bez sumnje ima već odgovore."
Odvratio sam da ih nema. Mogu reći daje ego u glavi, a duša u srcu, a to je još uvek samo
alegorija i to otrcana. Kad ego pokuša da locira svoj fiziološki izvor, može to da radi samo svojim
uobičajenim oruđem: poznavanjem anatomije, logičnim zaključivanjem. Nude mi se sledeće
mogućnosti. Prvo, da je ego zbig reakcija centralnog nervnog sistema, a duša zbir reakcija
autonomnog nervnog sistema. Drugo, da ego "obitava" u velikom mozgu (latinsko ime cerebrum) duša
191
u malom (latinsko ime cerbelum). Veliki mozak kontroliše centralni sistem, a mali autonomni; prvi je
sedište intelekta, drugi sedište emocija.
Problem je u tome da je i autonomni nervni sistem raspolovljen po principu polarnosti u dva
podsistema; prvi, simpatički, ubrzava kucanje srca, drugi para simpatički ga sprečava. Prvi je
povezan sa stanjima besa, uznemirenosti i agresije, drugi je biološko-hormonski povezan sa stanjima
prihvatanja, predaje i podređivanja. Komplementarnost njihovih delatnosti omogućuje normalno
funkcionisanje teta. Sledeći problem je daje (kako mi garantuju neurolozi) na sličan način raspolov-
ljen i veliki mozak, i to na levu hemisferu, koja kontroliše desnu stranu tela, i na desnu hemisferu,
koja kontroiiše levu stranu tela.
Neurolozi mi garantuju da je leva hemisfera sedište intelekta (jezika, logike) a desna sedište
intuicije (mašte i stvaralaštva). Leva razmišlja i preovladuje, desna oseća i sluti. Možemo li reći da je
leva hemisfera dom ega, desna dom duše?
"No" - zasmejao se - "šta ćemo reći?"
Odvratio sam da je teorija vrlo privlačna. Bolesnici, kojima su hirurzi presekli most, koji
povezuje obe hemisfere, pokazali su neobične stvari. Leva ruka doslovno više nije znala šta radi
desna. Ako je njihova desna hemisfera (putem Ievog oka) ugledala opscenu fotografiju, porumeneli
su, a nisu mogli opisati zašto su porumeneli, ili šta su videli. Sedište jezika i "osmišljavanja" je u levoj
hemisferi, koja fotografiju nije videla.
U nekih bolesnika su neurolozi konstatovali da desna hemisfera "percipira" imenice, a ne
glagole; da opaža afirmativne konstrukcije, a ne buduće vreme i kondicionale. Bolesnici s oštećenom
desnom hemisferom i paralizom leve strane tela ne priznaju (odnosno ne mogu da utvrde) da s njima
nešto nije u redu. Bolesnici s oštećenom levom hemisferom i paralizom desne strane tela su krajnje
utučeni. Leva hemisfera, sedište koncepcija i saznajnog zaključivanja, "shvata" značenje obamrlosti,
desna samo oseća da ne prima iz leve polovine tela nikakve signale. Bolesnici s paralizom leve strane
tela negiraju da imaju levu stranu tela. Ujedno je u ljudi bez moždanih oštećenja očigledno da svaka
hemisfera ima putem vezivnog mosta (corpus callosum) dostup do svih informacija, koje poseduje
druga.
Sve to nam nudi i privlačno objašnjenje za Frojdovupodclu psihe na svest i podsvest. Prva (ego)
je u levoj hemisferi, druga (id) je u desnoj; informacije u prvoj su racionalne, informacije u drugoj
emotivne. Kad nešto dokučimo nagonski, to ne možemo da opišemo jer je događaj lokalizovan u desnoj
"nesaznajnoj" hemisferi. Na prvi pogled je ta teorija tako privlačna da joj se skoro ne može da
ospori. Prava je šteta da nije bez grešaka.
"Što da ne?" - Upitao je Jogananda.
Odvratio sam da zanemaruje mali mozak, koji je površinom gotovo (mada ne sasvim) toliko
obiman kao veliki. I ne samo to, čak je komplikovaniji, jer neurolozi garantuju da se može svaka od
određenih ćelija u malom mozgu povezati s ostalima na sto hiljada različitih načina, dok je u velikom
mozgu moguće samo hiljadu povezivanja. Cerebelum je na evolucionoj lestvici dosta stariji od
cerebruma. Imao je čak sopstvene oči, koje još nosimo u glavi i obliku pinealne žlezde (istočnjački
mistici je nazivaju "trećim okom"). Neurolozi su, takode, otkrili da Azijci imaju u proseku mnogo veći
cerebelum nego Evropejci i opšte je poznato da su manje "racionalni" i "više intuitivni".
I još nešto razbija teoriju o desnoj i levoj cerebralnoj hemisferi kao polovima psihološke
polarnosti.
"Šta?" -Upitao je Jogananda. Činjenica da može jedna hemisfera da preuzme ulogu druge,
odvratio sam. Kad neurolozi odstrane čitavu levu hemisferu velikog mozga, desna će gotovo odmah
preuzeti skoro sve funkcije izgubljene polovine. I obratno. Ako ostave oštećenu hemisferu u lobanji,
oštećenje će uzrokovati određene simptome (paralizu, defekte govora, nemogućnost zaključivanja,
probleme pri koordinaciji, itd). A ako oštećenu hemisferu i posle mnogo godina odstrane, simptomi će

192
se gotovo odmah primetno ublažiti. To znači da može svaka od hemisfera delovati kao da su u njoj
obe, ali samo ukoliko ostane sama.
Sličan problem se pojavljuje ako približimo dva magneta. Njihova polja se međusobno
izobličuju; kad magnete ponovo razmaknemo, zauzimaju linije njihovih polja uobičajeni uzorak. Prema
zakonu osnovne polarnosti svest može da bude samo elektromagnetsko polje, koje stvara mnoštvo
elektromagnetskih događaja u mozgu i u nervima. Ako raspolovimo magnet, dobijanio dva magneta.
Ako raspolovimo mozak, ne dobijamo dve polovine, već dva cerebnima i dok ga ne ostavljamo jedan uz
drugi, međusobno izobličuju svoja elektromagnetska polja (svesti). Kad oštećenu hemisferu uklonimo
(kad magnete razmaknemo) polje druge se normalizuje.
Ego i duša su dakle prisutni u obe hemisfere, mada samo u jednoj aktivno, a u drugoj pasivno.
Osnovna polarnost je četvorostruka; cerebrum i cerebelum, dve hemisfere cerebnima, dve
potencijalne nove hemisfere u svakoj od postojećih, dve hemisfere cerebeluma. Ego verovatno
obitava u cerebrumu, a duša u cerebelumu, iako je u egu i seme duše i obratno. Duševni mir, duhovna
sloboda, nirvana, itd. mogu biti jedino stanja integracije između sva četiri elementa. Jung je utvrdio
da su brojni njegovi bolesnici pri kraju uspešne terapije počeli da sanjaju o motivima četiri
predmeta, koji su bili razmešteni simetrično u obliku mandale.
Možemo li reći da mandala kao psihogram prikazuje intuitivno znanje o četiri hemisfere naša
dva mozga u stanju harmonije? I zašto su mi u lamaseriji tvrdili daje četvorostruka mandala u
polnom aktu tantrizma (ljubav dva para) izvor energije, koja može ukoliko je ispravno usmerena, da
digne učesnike na nivo nadčulnog i u stanje unutrašnje harmonije? I zašto su naglasili da mora biti
ispravno usmerena jer inače može psihički da ošteti učesnike? Čini mi se, zaključio sam, da su ego
i duša u mozgu. Kako reče Veliki lama: problem je tamo odakle ga posmatramo.
"Odgovorio si na jedno pitanje" - izjavio je Jogananda - "a šta je s preostla dva?" Na njih ne
znam odgovor, odvratio sam.
"Ja, takode, ne znam" -zasmejao se - "i ja samo nagađam. Zašto je u Evropejaca ego
preovladao nad dušom? Osvrni se na istoriju. Mislim, dakle, postojim. Ego je agresor i dugo je bio
uspesan. Osvojio je prirodu, pristao je na mesecu, osvojio je vasionu; svojim uspesima je rastao i
potvrđivao se. Tako je sjajio da se čak i duša zaljubila u njega. Ego se branio svojim uspesima i tako
se naduvao daje porušio ravnotežu mandale, prouzrokovao je iščašenje, oskaćenost, o kojoj si
govorio. Osakaćen je čovek, osakaćen je svet. Ego je postigao stanje psihoze. Vladari zatvaraju
pesnike: ego se boji duše. Tantrizam je neutralan, nije više do metod. A, ipak, je tantrizam metod
oslobađanja, ne ugnjetavanja. Zato je naduveni ego ne može uzeti pod svoje, zato je na strani duše.
I zato se ego boji. Tantrizamje kao hrabri princ, koji se sa svojim pristalicama prokrijumčari u
zemlju, u kojoj vlada tiranin Ego, otvara vrata tamnica i pušta na slobodu sve njegove zatvorenike,
zatomljene impulse i želje, sve pesnike, muzičare i igračke, organizuje ih u udarnu snagu i povede ih
u borbu protiv tiranina. A rekao si da je svrha revolucije uspostavljanje psihološkog socijalizma.
Svrha nije obaranje ega, već ostvarenje dvostranačkog sistema, saradnje za duševno blagostanje.
Zato je tantrizam tako uspešan. I zato je tako opasan. Šta imaš od toga da pridobiješ svet ako
izgubiš dušu? A šta imaš od toga da dušu pridobiješ nazad ako onda izgubiš svet?"
"Most" - rekao sam - "na dolasku mi se moj put prikazao simbolično kao pokušaj skoka preko
pukotina u snežnom mostu moje duševnosti. Dognala me je svest da sam samo polovina čoveka, kakav
bih mogao da budem, i kakav sam želeo da budem. Dognala me je želja za susretom s dvojnikom, koji
me je pratio tokom života, kao senka mojih racionalnih činova, nikad daleko, a nikad dovoljno blizu da
bih ga dodirnuo. Dvojnik je bio moj emotivni ja, moja duša, i pošto sam predugo odlagao, mostovi
između nas su se narušili i porodio se jaz koji moj nespretni, ispitivački intelekt ne bi mogao da
preskoči bez katastrofalnog pada u tamu i ludilo. Zato sam došao. K vama. Nadao sam se da ćete mi
pomoći preko pukotine u mostu moje duševnosti. To ste učinili. Hvala. Doveli ste me do saznanja da
zaceljenost, za kojom žudim, ne smem da zamišljam kao popravak porušenog mosta, već kao izgradnju
193
novog. Ovaj most nije izvan mene, u budućnosti, u mom životu, izdvojen od mene. U meni je, u mom
mozgu. Tantrizamje građevinarski metod."
"Ja ne bih upotrebljavao ovako statične alegorije1" - zasmejao se - "tantrizam nije zidanje,
već igra. Rekao bih da moraš da stvoriš situaciju za dinamičnu igru među polovima svoje psihe, za
aktivan međusobni uticaj, za komplementarnost, za koju si rekao da rada i održava materijalni svet.
Harmonizovan ćeš biti kad ritam svoje psihe harnionizuješ s ritmom vasione. Ako te goni misao, rob
si; ako te goni nagon, rob si. Ako se klatiš od misli do čula i od čula do misli, dnevno ili trenutno, još
uvek si rob. Sloboda je u misli, koja je istovremeno emocija, i u emociji koja je istovremeno misao.
Tantrizam je ime te međuzavisnosti. Tantrizam je i metod, kojim međuzavisnost prvo postižeš, a
zatim održavaš."

Kad sam oko podne otvorio oči i pogledao kroz prozorče, pred kućom se na sivomrk džip
naslanjao vojnik s pištoljem za pojasom i s mitraljezom u rukama. "Jogananda." - Uzviknuo sam.
Odgovorio mi je muk. Nije ga više bilo. Odšunjao sam se u glavnu sobu. Kod ognjišta su se naslanjali
uniformisani Indijci. Prvi s epoletama i oficirskim trakama na rukama mije prišao. "Vaše ime" tražio
je na engleskom. Rekao sam. "Uhapšeni ste." - suho je objavio i dao znak drugom, koji je izvadio
revolver i uperio ga u mene. Grubo me je uhvatio za lakat i gurnuo prema izlazu. "Prtljag." - okrenuo
sam se. - "To je naša briga." - zakevtao je oficir i gestom pokazao vojniku da ne okleva. Napolju se
ispred mene zaljuljalo nesrećno lice kućedomaćina. Iz njega se sasula lavina reči. Naslutio sam da je
on pozvao vojnike, a sad mi pokušava reći da nije imao drugu mogućnost.
Pola sata kasnije sam bio već u vojnom logoru na obali reke. Oko mene se s rukama na leđima
šetao visok brkat sik, koji mi se predstavio kao major Sing. Bio je pristojan, a krajnje oprezan,
gledao me je začuđeno, a ujedno strogo.
"Šta radite u ovim krajevima?" - upitao je. Ma ne znam šta radim, pomislio sam. Bilo šta da
kažem, zvučaće glupo. Slegao sam ramenima. "U zabranjenoj ste zoni, bez dozvole." - podigao je glas.
"Ako ne kažete, zašto ste tu, uzeću vam to kao priznanje krivice."
Moj položaj, toliko različit od svega što me je zadesilo proteklih nedelja, bio je neverovatan,
upravo smešan. Nasmejao sam se. "Zabavno?" - pogledom me je prostrelio major Sing i činilo mi se da
sam ga prilično oneraspoložio. "Vrlo zabavno" -odvratio sam- "iskazujete mi čast, koju ne zaslužujem.
Kad bih rekao da sam prošlih nedelja špijunirao u planinama, mada ne za Kineze, Ruse ili Amerikance,
već za sebe lično, to mi ne biste verovali. Mogu samo da kažem da sam apsolutno nevin."
Zaustavio se ispred mene i posmatrao me. "Ne verujem vam ni reći. U vašem prtljagu smo našli
foto aparat, filmove, geografsku kartu pograničnih predela i beležnice sa zapisima na engleskom a i
na stranom, nepoznatom jeziku. Skicirali ste lep broj sela, lamaserija i prelaza. Za koga radite?"
"Nisam znao da sam u zabranjenoj zoni. Zalutao sam u planinama. Izvinjavam se i obećavam da
ću ubuduće biti oprezniji. Smem li sada da odem?"
"Ne" - odvrati odsečno - "sutra ćemo vas odvesti u vojni zatvor u Lehu. Saslušaće vas
predstavnik indijske državne bezbednosti. Proverićemo vaše beleške, svaku reč i dokazati da ste
ruski špijun. "Ruski" -protestvovao sam - "zašto ne američki?" "Ruski i američki" -naglasio je - "i
takve smo već uhvatili."
Odveli su me u manji šator s ležajem, pred ulaz su postavili nabusitog vojnika s mitraljezom,
vratili mi vreću za spavanje i dali mi još jednu. Doneli su mi ručak: nan, indijski hleb poput pogače;
vindalo, začinjen sos s ovčetinom i broćasto - žut pirinač. Ovako ukusno, ovako izdašno nisam jeo sve
od dolaska u Ladak.
Nimalo me nije brinulo šta me čeka. Vojnici su predstavljali svet u kome su stvari većinom

194
značile ono Što su im određivale reci. Opet je bio moguć razgovor. Zavio sam se u vreće za spavanje,
ispružio na ležaj, i vratio se stvarima, koje su bile važnije, manje privremene od mog zarobljeništva.
Prostrelilo me je da se sa stražarom pred ulazom osećam neverovatno slobodan. Ovde ne treba da
nagađam šta major Sing očekuje od mene. Rekao mi je: istinu. Obojica smo znali kakvu istinu. Nema
ničeg sumnjivog u istini o tome da li si, ili nisi špijun. Vratio sam se kući: u svet samsare, dogovorene
istine. Nirvana je ostala negde u planinama, možda je umrla u očima male Dolme, možda je ugasla u
mom srcu, koje nije moglo da prihvati bezosećajnost zime i smrti.
U glavi mi je kipelo. Misli su se izvitoperavale, varničile, mrvile se, gomilale se, rasplinjavale se
u snopove varnica, stapale u sjajne logične šablone. Duh mi jepodivljao. Sve do večeri, svu noć je
trajalo razmeštanje i presađivanje i rasplitanje. Kad se u rano jutro u šator uvukla glava starog
Joganande, uopšte me nije interesovalo gde je bio, uopšte nisam tražio od njega da vojnicima objasni
da sam nevin, za sve to nije bilo vremena.
"Jogananda" - rekao sam i povukao ga u šator. Posadio sam ga na ležaj, video sam da želi nešto
da kaže, da ima novosti, a nisam ga pustio do reci, suviše mi se žurilo. "Govorili smo o tibetanskoj
koncepciji praznine. Značenje mije izmicalo. A sad znam. Praznina nije medu stvarima, kako sam
mislio; prazina je u njima. Ono što puni stvari, što im daje "stvarnost" je moja projekcija. Punim,
formiram ih svojim opažanjem. Manifestovana stvarnost je proces diferencijacije osnovne polamosti;
sad shvatam šta to znači. Sad shvatam šta znači da je sve JEDNO, daje SVE jedno, daje svejedno.
Priroda Suštine je psihofizička, duh i materija su dva likajednog lica. Ubeđen sam da je psiha u
podsvesti povezana s materijom. Do tog osećanja su me doveli snovi. Rekli ste da je joga snova
izvirivanje iza ugla u budućnost, da su snovi neka vrsta špijuna, posrednik između svesti i podsvesti.
Sanjao sam o stvarima, koje sam kasnije doživeo: istina u drukčijem kontekstu, ali nepromenjene.
Događaji su obitavali u meni kao primarne mogućnosti, pre nego što su bili ostvareni. Ili mi je vreme
nametnulo kalupe, koji su oblikovali moj put. Čini mi se da su bili događaji, o kojima sam najpre sanjao
i zatim ih doživeo, aranžmani unutrašnjih i spoljnih činjenica; ono šta me je čekalo u materijalnoj
budućnosti, bilo je već prisutno u mojoj podsvesti. Joga snova mi je omogućila da percipiram te
primarne mogućnosti budućih događaja, kao daje vreme iluzija i da su mogućnost događaja i njegovo
ostvarenje istovremeni."
"U vezi toga" - nastavio sam dalje - "odastire mi se značenje nekih drugih pojmova, koji su na
početku bili samo reči. Čini mi se da hinduska maja (iluzija) i budistička avida (neznanje) označuju
stanje pronalazačkog duha, koji svet OSTVARUJE, koji stvarnost rada s partikularizacijom
dinamičnog procesa međusobnih odnosa; duha, koji shvata sekcije u toku kao da su statične i naziva
ih STVARI. Sada shvatam i pravo značenje načela tantrizma da moram videti stvari kakve su. Mislio
sam da ih moram videti kao statične, samostalne jedinice. A u stvari vidim stvari kakve su, kad
shvatim da nisu stvari već forme, koje moj duh projektuje u dinamiku prepletanog toka međusobnih
odnosa. Nikad nisam očekivao da će mi tantrizam pomoći da na nov način shvatim i otkrića savremene
fizike.
Savremena fizika shvata svet kao samodovoljnu mrežu isprepletenih, međusobno zavisnih
događaja, medu kojima nijedan nije izvor bilo kog drugog, mada posredno utiče na sve i svi ostali
utiču na njega. Bog je pauk i svet je njegova mreža, rekli ste. I još nešto ste rekli: Brahman je
stvorio svet tako da se promenio u njega. Svet je Liia, božja igra i ta igraje bog i bog je sudbina. Bog
nije izvan sveta, nije ga OSTVARIO, nije pokrenuo proces kao kod neke mašine. Bog JESTE proces.
Bog je ništa. Pošto se proces rada iz Ničeg, iz Praznine. Praznina prožima stvari. Kvantna fizika je
konstatovala da je nemoguće da se atomski mikrodelić (koji je samo stepen procesa) shvati nezavisno
od prostora u kome je, jer određuje osobine prostora. A inače mikrodelovi nisu samostalne jedinice,
već su samo zgusnuće energije, koja prožima sav prostor, koji JESTE prostor. To što duh percipira
kao materiju je samo stepenovana formacija prostora u neprekidnom procesu nastajanja.
Mikrodelovi (proton, an-tiproton i pion) se mogu rađati sasvim spontano (bez očevidnog izvora) iz
195
vakuma i u njemu bez traga nestanu. Praznina nije prazna, već sadrži potencijalnost svih mogućih
oblika i Šablona na mikromaterijalnom nivou. Praznina je živa i dinamična: suština se rada iz nje i
odumire u njoj. Prostor, vreme, materija i praznina su samo dimenzije jedinstvenog polja energije, u
kome svaki događaj zavisi od ostalih i svi zavise od svakog. Duh je jedan od aspekata manifestacije.
Bez duha je materija nepostojeća, isto kao što nema vremena bez prostora i prostora bez vremena.
Savremena fizika mi pomaže da shvatim i tvrđenja da je Brahman ujedno Atman, da je vasionski duh
ujedno moj individualni duh, da me praznina prožima, da je bog u meni. Da ga, ako sam nezaprljan,
odražavam kao površina vode mesec. Savremena Fizika mi je pomogla da shvatim metaforiku istočnih
mističnih filozofija, dok su mi mistični, uvidi, koje sam doživeo, pomogli da shvatim istinitost
apstraktnih tvrđenja savremene fizikalne nauke."
Posle prekida sam nastavio dalje. "Kad sam shvatio da je sve pokret, sve nastajanje i
odumiranje, najpre me je interesovalo prema kakvim zakonima teče taj proces. U video sam da su
prirodni zakoni tradicionalne nauke samo duhovne projekcije, karakteristike naše saznajne
geografske karte. Suština svih zakonitosti procesa manifestacije Suštine može biti samodovoljnost.
Svakog trenutka se može desiti samo ono šta je jedino moguće i dakle neizbežno. A jedino moguće
je samo ono što zadovoljava zahteve situacije bez viškova ili nedovoljnosti: ono što očuva ili ponovo
uspostavi komplementarnost suprotnosti. Jedini zakon je međusobna zavisnost svega od svega.
Takvu samoodržavačku prirodu sveta izražava i savremena naučna teorija, prema kojoj mikrodelovi
ne sastavljaju druge, veće jedinice, već stavljaju jedan drugog tako da svaki mikrodelić doprinosi
postojanju ostalih delića, a ovi ujedno doprinose postojanju delića, koji im pomaže da postoje. Svet
se stvara sam od sebe međusobnim uticajima, drži se u vazduhu za pertle na svojim cipelama.
Naravno, takva međuzavisnost se ne može zamisliti u uobičajenoj prostorno-vremenskoj dimenziji, u
kojoj se događa logično mišljenje.
Prisutnost svega u svemu možeš da naslutiš samo u trenutku kad u delićima ne vidiš više
materijalne objekte već ih shvataš kao događaje na relativnom nivou, na kome se međusobno sadrže
i prostor i vreme. Čini mi se da je jedina moguća (i neizbežna) zakonitost procesa, u kome
učestvujemo kao nosioci duha, komplementarnosti osnovne polamosti. Dve hiljade petsto godina pre
dokaza savremene nauke nju je intuitivno otkrila i metaforično izrazila između ostalih grana istočne
filozofije i taostička filozofija. Suština sveta (tajna mandale) je Tao, vasionski tok, i taj tok je
princip madusobnosti parova suprotnosti, koje Kinezi nazivaju jin i jang, doslovno tamna i sunčana
strana brda. Jin, tamna strana, simbolizuje ženskost, zemlju, noć, predaju, sadržavanje, odmor,
jesen i zimu. Jang, svetla strana simbolizuje muškost, nebo, dan, agresivnost, prodiranje, pokret,
proleće i leto. Jin i jang su nedeljivi, okretni delovi celine i u svojoj krajnosti sadrži svaki seme
drugog: proleće sadrži seme jeseni, jesen već nosi seme proleća. U muškarcu je i seme ženske
prirode, u ženi je seme muške. Tantrizam govori o međuzavisnosti dinamične i statičke energije, i
mada dodeljuje dinamičnost ženi i statičnost muškarcu, načelo komplementarne polarnosti je isto.
Sve se kreće.
"Samo nešto mi još nije jasno." - Produžio sam posle dužeg ćutanja. - "Mandala. Dok je vidim
kao simbol harmonizacije suprotnosti, kao psihogram, kao geometrijski prikaz puteva koji vode u
centar, psihe, jasna mije. Bez teškoća je zamišljam i kao seksogram, kao prikaz spoja medu
aspektima osnovne polamosti; kao prikaz puteva, koji vode u transcedentalni iskustveni centar. Do
izvesne mere mogu da je predstavim sebi i kao kosmogram, odnosno prikaz nastajanja sveta. Mogu da
zamislim da tačka u sredini mandale prikazuje primarnu težnju nerazdvojne suštine po manifestaciji i
mogu da zamislim kako eksplozija trouglova iz kruga prikazuje polarizaciju statičke i dinamičke
energije i manifestaciju sveta iz njihovih međusobnih uticaja. Čini mi se daje mandala najviši simbol,
jer statički prikazuje dinamički proces i izražava celokupnu mani fešto vanu stvarnost duha i
materije na svim mogućim nivoima. Samo nešto mi uporno izmiče. Tačka u sredini mandale. Ako
prikazuje Suštinu u nerazdvojenosti, u trenutku uoči velike eksplozije, pre rođenja komplementarne
196
polamosti i njene diferencijacije u više dimenzionalni spoljašnji izgled, to bi značilo da imaju prostor
i vreme početak, i ako imaju početak, moraju imati kraj; a to ne mogu da uskladim s teorijom
procesa, koji se rada iz ničeg i samodovoljan je."
"Naravno da ne možeš" - izjavi Joganada - "prvo si naveo odgovor, zatim si postavio pitanje.
Zameni redosled." Dugo sam nagađao značenje njegovih reči; na kraju sam morao da priznam poraz.
"Mandala je dvodimenzionalni prikaz više dimenzionalnosti." Izjavio je. - "Šta to znači?"
Odvratio sam da može da prikazuje samo jedan aspekt i zbog toga je samo približna.
"Nije približna" - rekao je - "opis može biti približan, a simbol nikada. Simbol uvek izražava
celinu. Simbol je prozor, koji ti organizacijom svojih delova dozvoljava uvid u prirodu svog izvora.
Kažeš da mandala prikazuje nastanak sveta, veliku eksploziju, koja je rodila vreme i materiju, i da
sazvežda još jure jedno od drugog, vasiona se još raspinje. Verujem ti. Ali to što vidiš zavisi od tvog
ugla gledanja. Proces ti se prikazuje kao posledica velike eksplozije jer ga posmatraš s ovog planeta
a ne s drugog. Spomenuo si crne rupe i elektromagnetsku polarnost. Rekao si da crne rupe proždiru
materiju, koja kroz njih nestaje u ništa. Šta se zatim zbiva s njom? Ako insistiraš daje
komplementarnost osnovni zakon proces, time logično pretpostavljaš i postojanje belih rupa, koje su
naravno nevidljive. Ako crne rupe proždiru materiju, beleje rađaju i tu imaš svoj jin i jang. Iz noći u
dan, iz dana u noć. Iz škole se verovatno sećaš šta se zbiva ako pokriješ magnet kartonom i na truniš
na njega nekoliko mrvica gvozda. Mrvice će se formirati u motiv, koji prikazuje smerove magnetskih
sila. Taj motiv će imati oblik osmice. A pošto je emitovanje magnetskih sila trodimenzionalno, možeš
da ih zamisliš kao naraslu kromu s rupom u sredini. I ako zamisliš daje vasiona magnet, a po tvojoj
teoriji komplementarne polamosti mora biti, prostor, vreme i materija se kreću uzduž magnetnih
linija, rađaju se iz rupe u sredini i vraćaju se u nju. Ako zamisliš model u obliku osmice,
dvodimenzionalno možeš da zamisliš da materija kipi iz centralne tačke na jednoj strani - mogao bih
reći da dolazi iz bele rupe - da zatim juri odvojeno uzduž krivulje osmice i na kraju se vraća po
drugoj strani duž desnih krivulja osmice gde ne juri više odvojeno, već se približuje dok je crna rupa
ne usrče nazad u centar, u prazninu, odakle zatim opet kipi kroz belu rupu. Ako proces posmatras na
strani bele rupe, medu levim krivuljama osmice će ti se učiniti da se sazvežda udaljuju jedno od
drugog. Njihovo rađanje iz bele rupe ćeš sebi prostorno obrazlagati kao veliku eksploziju. Kad bi bio
na drugoj strani osmice, učinilo bi ti se da se vasiona grči i vreme bi proticalo nazad prema crnoj
rupi. I ako zamisliš daje osmica samo dvodimenzionalni model višedimenzionalne stvarnosti, uvidećeš
daje nebrojano cmih i belih rupa i da se vasiona sliva u ništa i porađa iz ničeg na nebrojeno mesta
istovremeno i razumećeš, takođe, zašto se posmatraču sa Zemlje pričinjava da je prostor na svojoj
ivici ukrivljen. To je krivulja elektromagnetske krofne. Mandala prikazuje samo to što vidiš sa
planeta, na kojem si. Prikazuje to što vidiš i to što jesi."

Odveli su me prema vojnom kamionu, stražar s mitraljezom je stupao iza mene. Svet je
obavijala jutarnja magla, vojnici su se rađali iz nje i nestajali u njoj kao utvare, nešto su stavljali na
prikolicu, vozač je zagrejavao motor. "Recite im" - zamolio sam Joganandu, koji me je pratio-"recite
im da greše i da sam bio s vama." Iskezio se: "S vojnicima ne znam da razgovaram. Kao kad bi se gluvi
drali na gluve. "Iz magle se odvojila krupna figura majora Singa u debelom šinjelu; pratio ga je
adutant s dve tašne. Očigledno se odlučio da me lično preda organima državne bezbednosti; još uvek
je bio ubeđen da je uhvatio veliku ribu; očekivao je unapređenje, voleo bi daje već pukovnik. Odvezli
smo se. Sedeo sam na tvrdoj drvenoj klupi između dva vojnika. Preko puta je sedelo još pet vojnika, a
197
medu njima Jogananda, koji je odlučio da me otprati u Leh. U mraku ispod mušeme, koja je lupkala o
strane prikolice, oči su mi sijale kao divljoj mački. Još malo, prostrelilo me je, još malo pa ih neću
više videti, te nezaboravne oči jedinog čoveka na svetu koji me je ispunio željom da se (bar načas)
preselim u njegovu kožu.
Desilo se brže nego što sam očekivao. Posle dva sata truckanja po razrovanom drumu kamion
se zaustavio. Jedan od vojnika je digao kraj mušeme na repu i otkrio osunčanu dolinu snega. Iza nje
su se na kamenitom bregu svetlili zidovi lamaserije Tikse. Na ruci osetih Joganandin dlan. "Idem u
posetu prijateljima" - izjavi kao pravdajući se. "Zagrli život i ništa ne očekuj." Gipko kao dvadeset
ogodišnjak se prebacio preko ivice teretnjaka. Vojnici su pobacili za njim još zavežljaj, ćebe i štap,
video sam kako se saginje i kupi ih, zatim je pala mušema i odljuljali smo se dalje.
U grlu mi je uskipilo. Preplavila me želja da se bacim prema repu prikolice, podignem mušemu i
zaviknem: "Jogananda, hvala i srećno!", a u istom času je glasić u meni prošaputao: "Ma srećan je,
nisu mu potrebne prazne reci, oproštaj je oproštaj: okreneš se, odeš. Predaš se tišini samoće uz buku
svoje usamljenosti. A ipak: toliko je reći koje nismo izrekli, toliko je stvari za koje bi voleo
objašnjenje; zašto mora sve da ostane u vazduhu, napola dorečeno, sad kad mi se čini da je rešenje
tako jako blizu? Ili mi je poslednjom rečenicom rekao sve što je vredno da je zapamtim?
Saslušavanje je trajalo četiri sata. Kašmirac s muslimanskom kapicom na glavi je prelistavao
moje beležnice. Ponekad je nešto zapisao i postavio mi pitanje, koje nije imalo očigledne veze s
mojim navodnim prestupom. Imam li braće i sestara? Volim li više kriket ili fudbal? Jesam li katolik
ili protestant? Koliko stanovnika ima Jugoslavija? S vremena na vremc je stavljao prst na neki
slovenački zapis u beležnici i tražio prevod. U stvari imaš na raspolaganju u svakoj situaciji samo
jedan korak, samo jedan potez. Čitao sam. - "Taj potez određuje ishod. Ako je korak ispravan i potez
lukav, problem je rešen i protivnik je tvoj saveznik." Upitao je zašto nisu sve beleške na engleskom.
Odvratio sam da je to zato jer sam bilingvalan; a koristim jezik na kome se misao pojavi; obično
uopšte nisam svestan koji upotrebljavam, proces je sasvim automatski.
Na licu mu se ogledala sve gora muka. Ubeden je bio da nešto prikrivam, a ujedno je utonuo u
sadržinu mojih beležaka kao u živi pesak. Voleo bi da me se resi, a bojao se da mu između prstiju
promiče špijun. Na nivou problema, koji je pokušavao da resi, moje beleške o tantrizmu su zvučale
kao tajni jezik; ukoliko se više trudio da ih pronikne i prevede u nešto upotrebljivo, utoliko više je
grabio u prazno. "Problem nije tamo gde ga vidiš, već tamo odakle ga posmatraš." -Pročitao sam mu iz
beležnice. Superiorni osmeh, od koga nisam mogao da se odbranim još je povećao njegovu nevolju. Na
stolu između nas su ležale iste reći, a umesto da nas zbližavaju, sve više su nas razdvajale. Setio sam
se Henrijeve priče o dvojici monaha, koji su jako voleli da puše i nisu mogli da se slože da li smeju da
puše dok mole. Na kraju su zaključili da upita svaki svog igumana. Prvi se vratio rumen i oštro
prekoren, a drugi s potvrdnim odgovorom. "Nemoguće" - začudio se prvi - "šta si upitao igumana?"
"Upitao sam ga da li smemo da molimo dok pušimo." - Odvratio je drugi.
"Kakve planove imate?" - Na kraju je uzdahnuo moj poraženi inkvizitor. - "Zavisi od vas" -
ljubazno sam odvratio - "a najradije bih otišao na vrat na nos na aerodrom i prvim avionom odleteo u
Delhi, a odatle u London." Posle mučnog ćutanja se nagnuo unazad i mrko izjavio: "Ako obećate da se
nećete vratiti, slobodni ste. "Ustao je i dohvatio moje beležnice. Odmaknuo ih je. "A njih ću da
zadržim" -Pobedonosno me je pogledao; nekako je morao da mi se osveti. Uzalud sam molio,
objašnjavao, pretio, podmićivao; zaplenio mije sve beležnice i snimljene filmove, pa i fotoaparat.
"Žalite se u Delhiju." - Rekao je i širom mi otvorio vrata.
Na hodniku sam se naslonio na zid i namrštio se skoro zaplakavši. Bez beležaka sam se osećao
go i opljačkan: anoniman kao da me nije. Je li bilo sve uzalud? Pretrnuo sam. Moram U stvarno uvek
da pišem o svojim iskustvima? Ne mogu li samo da živim?
U kancelariji indijske avionske kompanije sam rezervisao mesto u avionu za Delhi iduće
poslepodne. Činovnik mi je rekao da sam uhvatio jedan od poslednjih letova; zima je na pragu, Ladak
198
se priprema na šestomesečnu hibernaciju. Za koju nedelju bi me mogla evakuisati samo vojska. Do
odlaska sam imao na volju još priličan deo dana, pa noć i jutro. Zaustavio sam se u kafani "Pampoš"
(na tri strane otvorena baraka) i popio ono što bi (kad bi to stvarno bila) posle dugog vremena bila
prava kafa. Kad sam došao, kod "Pampoša" se guralo dosta zapadnjaka; sad sam sedeo sam za
rasklimanim stotom jedini gost, čudan, odocnela ptica. Zatim sam otišao u restoran "Drimlend" i
naručio neukusno jelo pod imenom "lasa čoumenin". Oči su mi odlutale prema prozoru i zaustavile se
na dalekim vrhovima. Tamo je zemlja snova, pomislio sam. Zatim me je streslo: ne! Nije! Ono je bila
neposredna, nesređena stvarnost, hladna kao komad leda, vruća kao dobro uperen udarac. Tamo bi se
to što sada jedem nazvalo hrana. Jeo sam "lasa Čoumein" u restoranu "Drimlend". Uau! Kome ne bi
pocurla pljuvačka? Vraćao sam se u oblak snova poznate svakidašnjice: u svet kategorija, malih i
velikih laži. Egon se premestio nazad u egonomsku mrežu.
Približavalo se veće, Leh je bio samrtno tih i pust, nigde mi se nije išlo. Nigde, osim...
Otpešačio sam na autobusku stanicu, iznajmio "džip-taksi" i vozaču naredio da me odveze u Tikse.
Dok sam se uspinjao pored čortena prema zgradama lamasenje, srce mi je tuklo od uznemirenosti pri
pomisli kako će Jogananda biti iznenađen. A nije bio. Za trećim uglom sam naleteo na njega; čekao
me je; verovatno je gledao kroz prozor i video da dolazim. "Kako je sad ono?" - nasmejao se. - "Ti me
tražiš, a ja te nađem. A stvarno je krajnji čas da me jednom ti iznenadiš. "A možda i hoću" - odvratio
sam -"zato sam došao."
Odveo me je u zajedničku dvoranu. U kaminu je plamsala vatra. Monasi su me se još sećali.
Dobio sam masni čaj, čampu i ljubazne poglede. S Joganandom sam seo na klupu blizu vatre. Ispričao
sam mu da mi je organ državne bezbednosti zaplenio beležnice i filmove. Da mi je svejedno, pomirio
sam se. I možda je tako bolje. Rekao sam da avion odlazi tek idućeg dana; vratio sam se da
raščistimo još neke stvari, koje mi nisu jasne. - "Kakve stvari?" - Upitao je.
Odvratio sam da mi je jasno skoro sve što mi ranije nije bilo, nedostaje mi samo nit, koja bi
delove povezala u celinu. Sve je nesređeno, obilje utisaka, novih uvida, unutrašnje pomeranje, nove
koncepcije, nove mogućnosti. A nema još novih navika. Pre svega, sada znam šta sam pratio i šta
znače reci, koje sam ranije upotrebljavao samo kao petlje svojih teoretskih pletiva.
Sunjata (praznina) znači da su forme neodvojive od konteksta; da ne postoje same po sebi jer
je oblik figure i oblik njene pozadine, kao što je moja spoljna forma i unutrašnja forma sveta, koji
me opkoljava. A to mi ujedo otkriva pojam opšte isprepletenosti tantrizma, pojam sveta kao polja
međusobnih funkcija. Ovo polje zamišljam kao beskonačan broj kapljica rose. Ako pogledamo u jednu
vidim da odražava sve druge i svaka druga odražava sve ostale i ako zamišljam te kapi rose samo kao
statičke simbole dinamičnih procesa, stigao sam do koncepcije Lile, božje igre, ili Šivine vasionske
igre. Istočnjaci su otkrili Lilu intuitivno, zapadnjaci racionalno. Ali Lila je jedna i sadrži sve moguće
svesti o sebi.
"Onda nema problema" -nasmejao se Jogananda - "slobodan si." I gledao me je gotovo
sažaljivo, kao otac dete, koje je izgubilo najdražu igračku.
To još nisam, odvratio sam. Tantrizam mi otkriva paradoksalnu istinu da je "biti" u suštini "ne
biti". Radi želje da budem, nedostaje mi hrabrosti da zaista postojim. Pošto ne mogu da prihvatim
svoju smrtnost, ne mogu da dokučim da su biti i ne biti polovi međusobnog para suprotnosti,
nepostojeći sam po sebi. Pošto svest o neizbežnosti završetka odbijani, umesto da se u nju naselim,
postojanje mi se čini kao nešto što mi pripada; ne uzi mani ga ozbiljno. Proteklih dana se više puta
desilo da sam gledao smrti u lice i po starom hrišćanskom načelu sam "živeo svoj dan kao da je
poslednji" mada mi i to nije donelo osećanje oslobodenosti. To je jedini problem, koji još nisam
sasvim izolovao, rekao sam. Šta je to "oslobođenje", koje (eventualno) tražim? Šta je budnost? U
šta, iz čega da se probudim?
"No, i šta ti se čini?" - Namignuo mi je stari velemajstor tantrizma.
Čini mi se, odvratio sam, da mi se neke stvari više ne "čine"; povezao sam ih. Tokom
199
saslušavanja sam se setio vaših reči o ribnjaku i mesecu. Kako kvalitet prijema zavisi od adekvatnosti
prijemnika. Vojnik, koji je predao moje beležnice istražitelju, bio je očigledno nepismen; u njima je
video samo ižvrljanu hartiju. Istražitelj je razumeo reči, ali je u njima tražio kontekst, koga nije
bilo. Da smo u svakoj situaciji dvoje, ja i okolina, i daje okolina moja presuda trenutka i da mi je u
svakoj situaciji na raspolaganju samo jedan korak - takve i slične reči nije shvatio u prenesenom,
psihološkom značenju, kako su mišljene, već ih je pokušavao da shvati doslovno, kao izvor informacija
o krutim činjenicama. Neko drugi bi u njima možda video samo pokušaj poetskog izražavanja,
redosled ritmičkih aliteracija, koje treba da stvore estetski efekat i na osnovu koga bi ih prihvatio
ili odbacio. Treći bi ih odmah shvatio kao opis psihološke dinamike i možda bi čak shvatio da važe i za
njega u tom Času. Vi, biste ih, recimo, razumeli na nivou, koji je možda neshvatljiv čak i meni, koji
sam zapisao. I tako dalje.
Svi ovi načini shvatanja su jednako logični, jednako važeći, jednako objektivni. A nisu jednako
stvarni. Govorili smo o razlikama između intelekta i intuicije, pa između intuicije i uvida. Čini mi se da
intelekt stvara pretežno mišljenje. Većina filozofskih doktrina i ideja je samo visoko razvijen oblik
igre "Po mom mišljenju". Uvid se rađa samo u srcu. Srce je mudro, shvata direktno. Mudrost ne može
da se zloupotrebi. A znanje je češće u đavoljoj nego u božjoj službi. Dugo sam bio ubeden da je
nauka neutralna. Ali, nije. Nauka je kulturni artefakt, koji zrcali motive ekonomske osnove, iz koje je
izrastao: maksimalizaciju profita, ekonomično koriscenje vremena, ekspanziju na račun svega
protivnog. To ne znači da sam jedan od onih zakasnelih Rusoovskih sanjara, koji su ubedeni da se
točak može okrenuti unazad. Tvrdim samo da objektivni ribnjak može da odražava samo objektivni
mesec. Aspekti stvarnosti, za koje ne postoje prijemni organi, za nas ne postoje. Objektivni ribnjak
vas odražava takvog kakvog vas vidim; vaš spoljašnji izgled. Subjektivni ribnjak me odražava onakvog
kakav se osećam. A ne mogu da vidim kako me vi vidite; kao što vi ne možete da vidite kako vas ja
vidim. Ribnjaci su pomućeni. Kako da saznam vašu subjektivnu stvarnost? Kako da saznam svoju
objektivnu stvarnost. Tako da se preselim u vas; tako da izađem iz sebe? Možemo li se sresti na pola
puta? Čini mi se daje to ujedinjenje, o kome govori tantrizam. U uspelom tantričkom aktu se
ljubavnici oslobode maski i dokučuju jedno drugo istovremeno objektivno i subjektivno; spajaju se i
osećaju zajedno, kao da oseća samo jedan... "I šta osećaš sada?" - upade mi u reč. "Da si konačno
slobodan?" Posle dužeg ćutanja sam rekao da na pitanje ne mogu da odgovorim. "Čini mi se, naime, da
je u ovoj stvari nešto strasno pogrešno."

10

Negde blizu, u jezgru mog traženja, leži problem prema kome ne mogu da zauzmem odnos,
rekao sam. Kao da je odnos sam problem. Kao da me steže čvor, koji svakim pokušajem, da ga se
oslobodim, još više stežem. I vi ste deo tog problema, rekao sam. Vi ste taj čvor još više zategli.
Došao sam u nadi da ćete čvor preseći i osloboditi me, a vi ste me svojim uputstvima doveli - skoro,
ne sasvim, jer nešto nade još imam - do saznanja da me uopšte ne uzimate ozbiljno. Još manje moju
nevolju. Čini mi se da ste na moj račun napravili neslanu šalu. Više puta sam stekao utisak da me
nekako zavaravate. Za vas je to bila samo igra, prilično krvoločna; ja sam krvario, vi ste se smejali.
"U planinama" - rekao je - "spomenuo si jednog od evropskih pesnika, Dantea. On je navodno
otkrio da put iz pakla vodi pravo preko njega, tako nekako. Ali, kako kaže tantrizam: po tami u
svetlost. Ako je to tačno i ako si stvarno došao k meni u duševnoj tegobi i ja sam je napravio još
gorom, gurnuo te u nju, u njen centar, sad bi morao da budeš blizu izlaza. Jesi li? Kažeš da sam te
varao. Kako?"
Odvratio sam da prevara možda nije prava reč. U suštini je to bila lukavština, podvala, neki
mentalni džudo, rukomet nevidljivom loptom. Vi niste napadali, čekali ste da se zaletim i pri svakom

200
zaletu ste mi dali još malo ubrzanja. Bilo je kao da se zaleđem u zid, a vi ste me čitavo vreme
podsticali. Ispričao sam vam da tražim istinu, budnost, prosvećenje, integraciju i ne znam šta sve još
ste rekli: pa hajdemo. Svoju tegobu sam opisao samo redosledom metafora, a za svaku ste rekli da je
vrlo ilustrativna; rekli ste da uradim što sam i mislio da moram da uradim.
Sve su to bile, čini mi se, moje zamisli, a vi ste ih uhvatili, te nevidljive lopte. Često intuitivno,
pre nego što sam ih sročio, gurnuli ste me za njima. Vašom pomoći sam sebi zabijao golove. Svaki
napad aa ego je postao oblik njegove odbrane. Svaki pokušaj nemisli je postao misao. Svaki napad na
geografsku kartu mojih projekcija je bio samo dodatna projekcija. Svakim pokušajem bega sam svom
lancu dodao još jedan beočug. Vi ste znali šta se događa i uživali ste u mom beznadežnom čin o
dejstvu. Stalno, stalno ste klicali i zlobno mi se kesili. Ubi se. Zaboravi prošlost, zaboravi budućnost,
preseli se u sadašnji trenutak - Hteo dam da postanem takav kakvi ste vi, ali svakim naporom sam
postajao sve više onakav kakav neću da budem. Znali ste šta se dešava, ali mi niste rekli.
"Kako je trebalo da to uradim?" - nasmejao se. - "Došao si k meni i kazao: ja sam u nevolji. Ja
tražim duhovno oslobođenje. Ja bih voleo da se probudim. Ja sam opterećen svojim egom. Ja se
gubim u lavirintu svojih projekcija. Kako da se spasem? To si me pitao. Pitanja su pripisivala realnost
iluziji, koja je bila problem. Tvoja pitanja su bila problem; kako je trebalo da ti to kažem? Je li
trebalo da kažem: zaboravi na svoj problem, prestani da se brineš? Problem je bio u tome da na
njega nisi mogao da zaboraviš. Kad bih ti rekao: pomiri se s tim, sigurno bi u tome video mig da u tebi
postoji nezavisna jedinica, neki "ja", koji može da odlučuje, i dakle, da se miri. A ako bih rekao, da ne
možeš da uradiš ništa jer je problem nerešiv, to bi shvatio ka mig da tvoj "ja" nije nezavisan, već je
bespomoćna žrtva sudbine. Ako bih rekao da je tvoj problem u tome jer misliš da imaš problem,
upitao bi me: kako da prestanem misliti da ga imam? - Kako da ja prestanem misliti da imam problem?
Rekao sam ti: ne traži, već nađi, jer ako tražiš, pronaći ćeš. Rekao sam ti da postaneš Buda u
trenutku kad shvatiš da to već jesi.
Direktniji izlaz iz nevolje ti nisam mogao da ponudim. I šta si uradio? Zgrabio si moje reči i
pribio ih na vrata zatvora kao dogmatske teze. Zidovi zatvora su oblepljeni takvim opomenama,
idejama i dosetkama. Kao dekorater svojih duhovnih prostora si bez poredenja. Tvoja iskustva
postaju muzejski eksponati gotovo pre nego što ih doživiš. Vrednost svog života meriš sjajem tog
unutrašnjeg muzeja, svojim duhovnim bogatstvom, kako ga nazivaš. Došao si k meni i zajaukao: joj,
tako mi je teško, guši me, sav sam obzidan, suviše je svega, nemam prostora, u kome bih mogao da
budem. Bio si ubeđen da možeš svojoj starudiji da dodaš još jedan muzejski eksponat: duhovnu
slobodu i onda će biti sve u redu. Bio si ubeden da će biti sve u redu odmah čim svemu zajedno dodaš
još nešto, a ne kad sve ostaviš. Kad kažem ostaviš, ne mislim da odbiješ, već ostaviš tamo gde je,
onakvo kakvo je. Šta treba uraditi s takvim čovekom? S čovekom, koji sebi u početku uopšte nije
smeo da prizna da je njegov problem sasvim tipičan, svakidašnji, problem svih ljudi svih vremena, već
je bio ubeđen daje njegov problem radi njegove obrazovanosti, duhovne smelosti i svega zajedno
izuzetan, jedinstven? Došao si k meni i pokušao da me povučeš u igru, kojom bi uz moju pomoć
dokazao da si nekakva jedinica, nekakav nezavisan "ja", koji može da kontroliše svoja osećanja, svoj
život i okolinu. Nisi bio sasvim pošten prema meni, iako toga nisi bio svestan. Zaključio si da imam u
ovim stvarima određen autoritet i njime si hteo svojoj igri da udeliš ozbiljnost i legitimnost. No, ja
sam ti dozvolio da me povučeš u igru. A šta je trebalo drugo da uradim? Zaigrao sam s tobom i pravio
se da igramo ozbiljnu igru, da stvarno imaš ego, koga možeš da se oslobodiš, koga moraš da se
oslobodiš. Imaš pravo: iskorišćavao sam snagu tvojih zaleta i usmeravao te u situacije, koje su bile
koncemrisane forme tvog ubedenja da se boriš za nešto protiv nečeg. Mada si mislio da igramo istu
igru, ja sam celo vreme igrao drugačiju. Nadao sam se da ćeš na kraju odustati i uvideti da u ovoj igri
sa mnom ne možeš da pobediš, kao što ne možeš da pobediš u igri sa životom ili otuđenim elementima
svoje psihe. Da ćeš uvideti da ne možeš pobediti u bici sa samim sobom kao što ne možeš, da poljubiš
samog sebe na usta."
201
 Bilo je kao da sam izgubio tlo pod nogama. Počeo sani da gubim ravnotežu. Želeo sam da je
sačuvam, a ujedno me je vuklo da se predam klizanju.
Naravno! Tražio sam metod, a nije ga bilo, tražio sam način, a nema ga, tražio sam put, a nema
ga, tražio sam odgovor na pitanje, koje je bilo bez značaja. Problem je nerešiv jer je izmišljen. Pa,
rekao mi je: glup sam jer sam pametan. Život nije problem; problem je moje ubeđenje da je problem.
Predaj se toku, rekao je. I pokušao sam, sve svoje snage sam uložio u napore da živim nenaporno. A
nema toka kome bih mogao da se predam. Ja sam tok. Kad se opirem toku, opirem se sebi. Ubeđen
sam bio da je prosvetljeno stanje nešto nadzemaljsko; nešto od čega mogu nešto da dobijem. Nije li
Buda rekao da nije dobio baš ništa od svog probudenja i da ga upravo zato naziva potpunim i
neprikosnovenim probudenjem?
Stari majstor, lukav kao lisica, pažljiv kao zec, munjevit kao kobra, kako me je fantastično
povukao za nos! Ubedio me je daje moj problem moj ego, duh, intelekt. Ako naučim da utišam svoje
misaone majmune, problem će biti rešen. Budi pažljiv, rekao je. I bio sam. Nastojao sam da
postignem kontrolu daha. Stari me je posmatrao. I posle svih promašenih pokušaja, posle uvek novih
saznanja da ne mogu postići stanje ne-misli; da ne mogu da utišam svoje majmune; da nema
gospodara, koji bi to mogao da napravi; daje taj sumnjivi gospodar samo jedan od majmuna, još uvek
mi nije bilo jasno da stari pokušava da me lupi o neprobojni zid, da mi otkrije da nema mislioca misli,
poznavaoca znanja i da pravu koncentraciju razbijam upravo time da se "ja" koncentrišeni na "svoje"
misli. Pokušao mije otkriti daje duh uvek skoncentrisan. Uvek kad misli je skoncentrisan na to što
misli. Duh nije drugo do redosled misli.
Ovde i sad, sto puta mije rekao. Neka pazim samo na trenutak. 1 to je bio trik.
Koncentrisanjem na trenutak sam opažao da mi se nameću slike, i sečanja, i misli na budućnost. Taj
vremenski razmak mi je davao osećanje da sam "mislilac, koji je izdvojen od toka "svojih misli"; da
sam, dakle, akter i mogu tok svojih misli da suzim na goli trenutak. A trenutak mije izmicao. Tek što
sam uhvatio sadašnjost, već je postala ožiljak u sećanju i na kraju mi se činilo da ne zapažam ništa
što nije već prošlost i da je to što nazivam svest, samo zapis trenutnih utisaka u sećanju a gola
sadašnjost je vremenski tako neznatna daje u praksi uopšte nema, a to znači daje nemoguće živeti u
trenutku jer je svaki trenutak ujedno već saznanje njegove odsutnosti. Zato je pokušaj propao.
Ili pak, ne... Ili, pak, ne! Jer misli, za koje tvrdim da su sećanja, ne događaju se u prošlosti, već
u sadašnjosti. Moje misli o prošlosti i budućnosti se događaju sada, samo ovde i sada, ovog trenutka.
To ne znači da trenutka nema, to znači da nema ničeg OSIM trenutka. Moja svest može biti SAMO
svest o sadašnjosti; bilo šta da uradim, uvek je takva. Stari me nije varao onako kako sam mislio.
Primamio me je u stupicu, u kojoj sam pokušao na sve moguće načine da se dočepam onog što se
dešava samo od sebe.
Prihvatio je igru, koju sam mu ponudio, prihvatioje pravila: da je ego problem, da mogu da ga
savladam. Posle svakog izazova je čekao da napadom na ego demonstriram njegovu snagu i
nezavisnost. U stupicu sam upao jer sam verovao da je to moguće: da se ego napadom na sebe može
da ukroti. I zato moj i sve jači osećaj i beznadežnosti: osećaj da nigde ne idem. Ukoliko sam više
napadao ego, utoliko više je ego bio problem. Utoliko više sam se (suprotno od onog što sam morao)
selio iz centra na periferiju. Svaki čin, koji je izvirao u eventualnom centru je bio kao što sam
pretpostavljao, čin ega, zato sam na kraju mogao da posmatram sve što se događa samo iz sigurne
razdaljine, iz periferije; pasivan i bez snage da intervenišem u zbivanju, a da ta intervencija nije bila
isto tako čin ega. Sve što se dešava, i moj pokušaj oslobađanja, moje opiranje toku, moje prepuštanje
toku, moj smeh, moja tuga, moje odbacivanje ega, sve to je ego. I ako je sve to ego, ego je samo to
što se događa...
Skočio sam. Svet se vrteo oko mene. Jogananda je stao na noge, njegove oči su sijale na mene.
"Ego je iluzija." - Rekao sam. - "Ja sam to što znam, što mislim, što osećam, što slutim, što se nadam,
što radim. Samodogađam se. Nisam organizam u okolini, već oboje: orgamzamokolina. Moja koža je
202
unutrašnja granica sveta, koji me okružuje. Organizamokolina je jedinstveno polje energije: moje
kretanje i shvatanje je, ujedno i u istom času, kretanje i shvatanje okoline. Dokle god pripisujem
izvor tog kretanja isključivo sebi, voluntarista sam i idealista; dokle ga pripisujem isključivo okolini,
determinista sam i pozitivista. Konflikt je izmišljen. Konflikt je produkcija dualističkog jezika. Ego
je samo simbol, statički simbol dinamike međuzavisnosti mene i okoline.
Zgrabio sam ga za ruke i zaigrao s njim. Kroz vrata su virila blistava lica monaha. "Igrajmo!" -
Vikao sam kao sulud i vrtio ga po sobi. "Slobodan sam jer nemam izbora. Ne bežim više od sebe. Ne
približujem se više. I bežanje sam ja, i približavanje sam ja. Ne mogu da se poljubim u usta, mogu
samo da poljubim druge, mogu da poljubim samo vas." Zagrlio sam ga i utisnuo mu na obraze dva
glasna poljubca.
"Hvala" - rekao sam, vikao, pevao, drao se - hvala. Uvukli ste me u stupicu i prisilili me da se
ponašam dosledno prema principima svoje slepoće sve do trenutka kad sam prozreo da je moje
neodgovarajuće i nije mi ni u kakvu korist. Došao sam u želji da otkrijem svoj pravi ja. Sad znam da
ne mogu ne-biti svoj pravi ja. Ma šta učinim, ma šta ne-učinim, ma šta osećam, neosećam, mislim,
nemislim, sve je moj pravi ja. Nisam više svoja predstava o sebi. Ego je društvena konvencija,
pogodan i do izvesne mere nužan oblik mog događanja u prostoru i vremenu. Budnost je buđenje iz
društvene hipnoze, u kojoj se ego prikazuje kao autohtona nezavisna jedinica. Nisam razdeljen.
Nisam ego i duša. Ne treba mi da odbacujem delove samog sebe, pošto nisam podeljen na delove.
Suština nije u tome da moram da prihvatim samog sebe, suština je u tome da ne mogu da se
odbacim..."
U usta me je zviznula Joganandina pesnica. Osetio sam krv; sav zaprepašćen sam se zateturao
unazad. Krenuo je za mnom i zatepio mi takav šamar da mi je u glavi zazvonilo. Soba se ispunila
iskeženim licima monaha. Za njima su se gurali drugi, napravili su ring i počeli da navijaju. Zatvoren
sam bio u krugu, ponovo u stupici. Udario sam nazad. Jogananda se sklonio, pesnica je prošla mimo
njega, ja za njom, njegova ruka na moj potiljak, ja na pod. Smeh, buka, odobravanje. Počeo je tla me
šutira. Rukama sam pokrio glavu. Podigao me je na noge i boksnuo me u trbuh; još jednom me je
zviznuo u vilicu. Izgubio sam svest.
Povratilo me je vedro hladne vode. Otkrio sam da su me svukli i golog naslonili na zid. Monasi su
se zbili na drugoj strani sobe. Jogananda je stajao ispred njih i na tibetanskom se rugao mojoj golo-
tinji, mojoj kiti, mojoj poniženosti. Monasi su urlali i savijali se od smeha. Zatim su počeli da me
gađaju vlažnim krpama, sandalama i mućkovima. Jedan je došao s vedrom pomija i pljusnuo mi ih na
glavu. Zatvorio sam oči i zavukao lice medu kolena.
U sećanju mi je oživeo događaj iz prvog razreda osnovne škole. Stariji mangupi su mi s
kaiševima od pantalona vezali ruke i noge i vukli me hodnikom od učionice do klozeta i nazad vičući:
"Flisar je upišanko, Flisarje upišanko!" Siroto Flisarče. Kako očajanje bio tada. I kasnije uvek kad mu
je život vezao ruke i noge i vukao ga amo-tamo, ismejavali su ga. Uvek kad je njegova samo predstava
otrpila uvredu. A sad ništa. Kao da nema Flisara.
Podigao sam glavu i počeo da se kezim. Jogananda je zamahnuo rukom i galama se stišala.
Monasi su se uozbiljili, umirili se.
Zatim su prodeklamovali: "Om Mani Padme Hum!"

11

Jogananda me je otpratio u Leh. Naš poslednji dan je bio najlepši od svih koje smo proveli
zajedno, najveseliji i najtužniji; prijateljski, iako mi je otkrio da pripadamo različitim svetovima;
nezaboravan, a ujedno divno sanjarski, pun dodira, milujućih pogleda, rastajanja, koje je počelo
deset sati pre odlaska; pun razgovora u kojima smo rekli više, mnogo više nego ikad ranije.

203
 "Možda ću se vratiti." - Rekao sam. "Bolje nemoj." - Odvratio je. "Neće me više biti. I ako se
vratiš, nećeš se vratiti." "Ako ikad naiđem na oči kao što su vaše" - rekoh - "i ako budu ženske,
zaljubiću se u njih do smrti." Nasmejao se: "Srešćeš Lilu. Sve o čemu si sanjao se ispunilo; i to će se.
Srešćeš je. Možda si je već, pa ne znaš da je ona. Ili negde nevino raste i čeka te. Doneće ti
neopisivu sreću. I patnju. "Naravno." - Osmehnuo sam se. - "Ali pošto si slobodan" - reče - "bićeš i u
patnji srećan."
"Srećan neću" - odvratih - "a slobodan ću verovatno biti po dva minuta na dan. Hoće li to biti
dovoljno?" "Trenutak uvida je vredan tri godine neznanja." - Odvrati. - "Naravno, kad se vratiš kući,
biće teže. Kad se vratiš u okolinu, u kojoj ćeš morati ponovo da igraš ulogu, koja ti ne odgovara, ego
će se reafirmisati. Odbićeš se i sila odbijanja će te odbaciti dalje od linije, od koje si se zaleteo.
Nemoj se uplašiti. Proces, koji si doživeo ovde, moraće tamo da se ponovi. Neko vreme ćeš biti više
ego, nego što si bio. Neko vreme će ti se sve što si doživeo u ovim planinama činiti kao pustolovina u
bajci, neupotrebljivo za tvoju evropsku svakidašnjicu. Ništa strašno. Pre ili kasnije će se pojaviti nit.
U životu ćeš početi da otkrivaš oblasti neobične svetlosti, za koju nećeš znati odakle dolazi. Najzad
ćeš početi da veruješ da potiče negde iz ovih planina."
"Čini mi se" - izjavio sam - "da sam do glavnog saznanja došao tek juče. Zapravo ste ga utukli u
mene. Pojam duhovnog saznanja zvuči vrlo komplikovano. Filozofski i mistično. Zvuči kao problem. I
to jeste problem. U praksi je stvar jednostavna. Slobodan si ako živiš ego, a ne obavijen u svoju
predstavu o sebi. Onda ne treba ništa da braniš, kriješ ili dograđuješ. Časovi mozganja, žaljenja,
časovi psihološke kozmetike jednostavno otpadaju. Naravno, teško je živeti bez zavoja predstave o
sebi. Zaštitna pregrada je između tebe i sveta. Dok si ubeden da ti je takva pregrada potrebna,
nećeš je se otarasiti. A ako se usuđuješ da živiš bez nje, efekti će, čini mi se, biti vrlo blagotvorni."
"Primećujem" - reče - "da nisi više stara frajla. Nisi više Flisar, koji bi voleo da ubedi svet da
nema guzicu," Ne, odvratih, nešto je probolo moju devičansku kožicu. "Sad smo zajedno." -I steže
me za ruku. "Tako jednostavno je kao da si rekao: slobodan si, dok si na svetu nag, a ne zavijen u
svoju predstavu o sebi. Iz toga potiče sve drugo. Nemaš više šta da brineš pred sobom i pred
drugima. Ne treba da se igraju igre. Naravno, drugi će te još uvek uplitati u svoje igre, koristiti za
samopotvrdivanje. Nećeš se opirati, nećeš se braniti kontraigrama. Pošto nisi zavijen u svoju
predstavu o sebi, sasvim ti je svejedno da li pobedujes ili si poražen. Ničeg nema više što bi morao da
braniš. Potpuno si opušten. Ne igraš više igru. Zato možeš da igraš igre drugih, kao da su tvoje. I
pošto te ne obuzdava želja za pobedom i strah od poraza, uvek pobeđuješ; i tada kad drugi misle da
si poražen."
Odvratih da je u ovom trenutku, ovde i sad, sve lepo i dobro, stvari su mi jasne, osećam
olakšanje, koje je sloboda utoliko ukoliko me pitanje siobode više ne uznemirava. Brine me samo šta
će se desiti kad se vratim u okolinu, koja će me već prvog dana obasuti izazovima, na koje sam
navikao da se odazivam na stare načine. Hoću li se odmah obaviti zaštitnim oklopom svoje predstave
o sebi, braniti se i napadati kao da se borim za nešto protiv nečeg, kao uvek?
"To će se sigurno desiti." - Zasmejao se. - "Pa rekao sam ti: kad se vratiš kući, moraćeš
ponoviti proces. To što si doživeo ovde je bilo samo vežbanje, šegrtovanje, nekakav manevar. Bitka te
čeka. Kako ćeš se pokazati na pravom bojištu, ne znam. Dobar šegrt ne postaje uvek dobar majstor;
Često ostaje dobar šegrt. Inače to me ne brine: proba je neizbežna i potreba: slobodan možeš da
budeš samo u odnosu prema onom što ti slobodu ograničava ili oduzima. I ako ostaneš samo dobar
šegrt, biće bolje, nego ako postaneš šegrt, koji uobražavada je majstor. Hoćeš li izbeći ovu opasnost?
Ne brini, odvratih. Znam da sam glup jer sam pametan, ali tako pametan nisam da bih bio toliko
glup.
"Desiće se preko noći" - reče - "neočekivano ćeš skliznuti u duhovno stanje, u kome ćeš osetiti
olakšanje i moralnu superiornost. Tvoji problemi, a još više oni koji upropašćuju druge ljude, učiniće
ti se glupi, odmahnućeš: bah! - mistika, prazno babsko blebetanje, sujeverje. Nećeš biti svestan da je
204
to samo duhovno stanje, koje nema veze sa stvarima kakve su; bićeš ubeđen da si u svom odnosu
prirodan. Ubeđen ćeš biti da najednom vidiš, znaš, razumeš. A u suštini se desilo samo to da je ego
zacrtao krug i definisao ti horizont. A zato je sve jednostavno. Sad boraviš u uskom prostoru, koji ti
se čini dovoljan. U lažnom zadovoljstvu se predaješ utešnom mišljenju, koje smatraš činjenicom: da
je sve što sasvim ne razumeš, ili ti se čini čudno, glupost. Ego te je prevario. Okolina, u koju se
vraćaš, je puna takvih ljudi; jesi li stvarno ubeden da si izuzetan?
Ne, rekao sam, znam da nisam i možda mi stvarno preti opasnost da zalutam u zamku, u kojoj
će se šegrt maskirati u majstora, ali ovog časa me to ne brine. Više me brine šta će biti s osećanjem
olakšanja, koje me ispunjava ovaj tren, kad se vratim na svoje bojište i nada mnom se nadvije armija
starih protivnika: rupe u džepovima, rupe u krovu, rupe u očekivanjima; ljudi kojima nije stalo do
mene; ljudi do kojih meni nije stalo; ljudi, koji će reći "ne"; ljudi kojima ću reći "ne"; skokovi pri
kojima će mi se omaći; tiranija "vremena koje je zlato"; očekivanja drugih koje ću pokušati, ali ih
neću moći ispuniti; strah od siromaštva, anonimnosti; neispunjene želje; ubedivanje da je život
jabuka, u koju moram zagristi široko i istisnuti iz nje što više soka: ego u hiljadu oblika spoljnog
izgleda. Ovde sam svestan daje ego društveno stvorena iluzija, ali u svakidašnjosti ću morati živeti
kao da je ego stvaran. I ukoliko hoću da ostanem slobodan, moraću da živim istovremeno kao da je
stvaran i kao da ga nema. Moraću da glumim. Moraću da se pretvaram da sam isti kao drugi, mada ću
biti drukčiji. Bojim se da neću biti u stanju da prihvatim život, u kome mi neće biti potrebna moja
predstava o sebi, ali ću se odlučiti za nju; u kome ne treba više da igram društvenu igru, ali ću je
igrati prema izboru. Bojim se da ću pre ili kasnije svoju predstavu o sebi i društvenu igru početi da
uzimam ozbiljno. Preozbiljno. I izgubiću osećanje lakoće.
"Biće ti potrebna pomoć" - nasmešio se - "pomoć tvoje ljubavnice tantrizma; jedine koja te
neće nikad izdati. Bilo kad da te napadne ego u hiljadostrukim oblicima spoljašnje manifestacije
tantrizniom ćeš moći da ga nadmudriš. Bilo kad da se probudiš ubeden da MORAŠ preživeti dan; da
MORAŠ da budeš uspešan; da MORAŠ da napraviš dobar utisak; da MORAŠ da se obezbediš od
budućnosti; da nešto MORAŠ da završiš u određenom roku; da MORAŠ biti takav kakav hoćeš; da
MORAŠ imati dokaze da si privlačan, cenjen i voljen - tantrizam, tvoja verna ljubavnica, će ti
podmetnuti nogu tako da ćeš pasti na nos i probuditi se iz hipnoze. I uvidećeš da te ego opet
prevario. Ego se rađa kad počneš verovati da si svoj ugao viđenja. Ego je ugao viđenja u procesu
dokazivanja da u stvari postoji. Tantrizam će te izbaciti iz koloseka, baciće te s koloseka iluzorne
železničke mreže, kojom tegliš život. A ne smeš da zaboraviš najveći paradoks tantrizma: da deluje
samo ako na nju zaboraviš. Ako na nju ne misliš. Kad govoriš, pišeš, raspravljaš o njoj, nisi tantrist.
Kad sedneš na bicikl, ne razmišljaš i ne raspravljaš o zakonima ravnoteže. Voziš se. Voziš se kao da
igraš."
Tantrizam je igra, odvratio sam. To sam najčešće slušao i lepo je zvučalo, lepo zvuči, mada još
uvek ne znam kako da zaigram sa svojim životom. Onog trenutka kad ne osećam potrebu da
dokazujem i opravdavam svoje postojanje, da branim svoj organizam pred okolinom, s kojom je
komplementarno povezan, i svoju svest pred podsvesnim ponašanjem, tog trenutka, za koji znam da
neće dugo trajati, čini mi se da poznajem suštinu tantrizma. Tantrizam nije uhođenje zadovoljstava,
već spontanost predaje, život kao neuhođenje. Tantricizam je igra, koja se ne može forsirati; kao
što se ne može "hteti" erekcija ili orgazam. Desi se. Svesno stvaranje spontanosti je sam "džudo":
trik, kojim ste mi dokazali, da se ne može ostvariti. Desi se kad se duša poistoveti s telom i ego
prestane da pokušava da postoji. Tantrizam kao igra, čini mi se, jeste život kao ritam, kao muzika.
"Lepo si rekao." - Kazao je. - "Život kao igra. Predaj mu se i igraćeš lepo i prirodno. Opiri mu
se, ili pokušaj da ga vodiš, pa ćeš sebi i drugima gaziti po prstima. Ritam, kome se nećeš prilagoditi,
na kraju će te spotaći. Pašćeš moralno, duhovno, psihički. Tantrizam kao igra je život bez svrhe, koji
nije život sam. A kad sadašnjost podrediš budućnosti, postaje život reč. A reč nije isto što i igra.
Reći samo nagoveštavaju, same po sebi su prazne i kad sadašnjost zarobiš budućnošću biće i život
205
prazan."
Da, odvratili. Reci su kamenovi, kojima razbijamo prozor sveta i menjamo ga u nerazuman
paravan. Zato me najviše brine upravo to kakvu ulogu ću dati rečima kad se vratim kući. Hoću li moći
da živim istovremeno s njima i bez njih?
"Kad smo već kod toga" - reče i zahvati u zamotuljak - "čini mi se prirodnim da tvoj problem
još donekle potenciram. Dok si doručkovao kod Pampoša, posetio sam prijatelja, koji ima veze s
ljudima, koji imaju veze s onima koji imaju veze s tima, s kojima imaju veze samo neki. Uz
obešenjački osmeh mije stavio u ruke moje beležnice i tri od pet zapjenjenih filmova."
"Jogananda!" - Uskliknuo sam zaprepašćen, olakšano, neizmerno zahvalan.
"Priča tvog oslobodanja." - izjavi. - "Okovi tvog zarobljeništva. Kako ćeš ih isplesti, u kakav
kavez ćeš ih sastaviti?" Odvratih da ne znam: možda hoću, možda neću. Ovog časa je sve otvoreno.
Ali sve će trebati prežvakati, preživeti; ne vidim razlog zašto ne bih to učinio upravo na papiru. I
zatim ga naštampao i razmnožio tako da mogu da ga žvaću i preživljavaju i drugi?" - upita. Odvratih
da ne vidim razlog zašto ne bih uradio. " Hoćeš li pisati o meni?" Upita i pogleda me napola svečano,
napola vragolasto. Naravno, rekoh; pre svega o vama. " Kako ćeš me opisati?" - upita. - "Otvoreno?"
Klimnuo sam. "Sve što sam ti rekao, svaku reč?" Ne, rekoh, jer svaku reč nisam ni zapisao.
Parafraziraću veći deo onog što ste mi rekli. A pokušaću da očuvam individualne fraze, vaše
paradoksalne izjave. I možda vaš odsečan način govora, vaše kratke rečenice.
"I o sebi ćeš" -upita- "takođe pisati?" Klimnuo sam. "A neće ti biti neprijatno kad budu čitali o
svemu šta si radio; o tome kako si bio glup; kako si se više puta pravio čak glupljim nego što si da bi
ljudima izmamio tajne; kako sam te više puta istukao jer si bio tako strašno zatucan; pa sve šta si
radio u lamaseriji levokrake svastike, neće te biti sramota?" Nasmejao sam se i iskreno odvratio da
nemam šta da krijem; izgubio sam svoju predstavu o sebi. "Ali sa tim što ćeš napisati, stvorićeš o
sebi predstavu, koju će videti drugi." - Reče. Naravno, odvratih; ali to neće biti moja predstava o
sebi. "Izazvaćeš reakcije, koje ne možeš da predvidiš; ne brine li te to nimalo?"
Nimalo, odvratio sam. U svakom čoveku je unutrašnji prostor poput stana, koji je ovako ili
onako uređen. Onda se pred vratima pojavi nešto novo. Malo podseča na ovo, malo na ono, a u stvari
je nešto osobeno. Šta treba da postane?
Deo nameštaja, ukrasni predmet, ćilim, odskočna daska, slika na zidu, budilnik, droga,
priručnik? Ili neka ode na tavan? Ovako ili onako: tu novu stvar će pokušati svako da ugradi u
postojeći red. Svako će se odazvati u skladu sa svojom psihofizičkom situacijom u datom trenutku.
Neke stvari neće preneti kroz preuska vrata svog stana. Neki će vrata proširiti, drugi će ih zalupiti.
Neki će prihvatiti samo pojedine delove, one koji su im potrebni. Svestan sam toga. Odaziv će biti
oduševljenje, mlako interesovanje, ravnodušnost, otpor, čak neprijateljstvo: svejednako važiće, sve
događaj, koji se dešava; nezavisno od mene u ovom ili onom trenutku. Obnažen ili ne, prihvaćen ili ne,
ja ću biti samo ono što sam, i predstave drugih o meni će uvek biti samo zrcalne slike njihovih
sopstvenih predstava o sebi.
Iznenada me je zagrlio, stisnuo me k sebi. Zatim je krenuo da ode. "Plači" - reče kad ugleda
suze u mojim očima - "budi spontan. Igraj. Igra nije ozbiljna. Ipak, to ne znači da si bolji, srećniji od
onih koji su ubedeni da jeste. I oni igraju, ali pošto toga nisu svesni, njihova igra je samo opasnija.
Mera tvoje slobode je u spremnosti da im pomognes kad okliznu i da pomogneš sebi kad ti oklizneš. A
možeš da oklizneš na svakom koraku. Svet je prostor varljivog spoljašnjeg izgleda: prostor u kome se
bande razbojnika, koji su maskirani u policajce, sukobljavaju s policajcima, koji su maskirani u
razbojnike. Gde počinje iluzija, gde se završava stvarnost? Prostor, u kom možeš da budeš tantrista,
tako je uzan da ga gotovo nema. Ipak, postoji i možeš da budeš tantrista. Možeš biti dok ne misliš da
moraš biti."
Otišao je prema drumu. Stajao sam i zurio za njim, svestan da ga više neću videti, nikad vise,
tog majstora dijamantske kočije, koji se zabio u moj život poput munje i prodao mi energiju čarobne
206
moći, koju sam osećao u sebi. Mada u toj čarobnoj moći nije bilo ničeg natprirodnog ili tajanstvenog.
Munjom, kojom me je šokirao, predao mi je samo poziv da se vratim u svet od kojeg sam bio otuđen i
kroz svet u sebe. Moja snaga je u svesti da je svaka situacija rešiva, a to znači da sam (svakog trena
ponovo) rešiv i ja. Čarobnjak sam. Isto kao Brahman, koji je rekao Puf! - i promenio se u svet, mogu i
ja reći Puf! - Flisar jeste ili Puf! - Flisara nema.
Flisar je podigao naprtnjaču i otišao prema sumarnoj zgradi, iza koje je brundao motor olovne
ptice. A sad? Neki zenbudistićki majstor je postigao prosvetljenje. "I zatim" - upitaše ga obožavaoci
- "šta ste učinili zatim?" Slegao je ramenima i odvratio: "Naručio sam čaj." Šta bih drugo? Kad si
slobodan, opet je sve po starom; kad se svet postavi na glavu, stoji opet uspravno. "Čaj." - Rekao sam
i pogledao na sat. Do polaska imaš još dvadeset i pet minuta, rekao mi je. Skinuo sam ga i ponudio
zapanjenom prodavcu čaja. (Znajući da ću kod kuće kao ponovni, mada od sad samo honorarni Egon,
morati da kupim nov.)

KRAJ

207