ISTINA O VITAMINIMA - KAKO SU SINTETIČKE HEMIKALIJE POSTALE VITALNI

HRANJIVI SASTOJCI

 Priredila: Ivona Živković

 Nakon dugog tretmana raznim sintetičkim lekovima mnogi lekari se dosete da na recept dopišu i neki
kompleks vitamina da bi se organizam nakon bolesti oporavio. Te vitamine ćete jednostavno kupiti u
apoteci, uzimaćete ih u propisanim dozama i... I trebalo bi da opet budete zdravi kao pre. Ako vam
propisana terapija lekovima nija vratila zdravlje, onda će vam doktor promeniti terapiju i tretirati vas
ponovo nekom drugom hemikalijom iz nekog vademekuma raznih farmaceutskih kompanija.

Oni kojima ni to ne pomogne, ostaje da čitavog života budu pod pod medikamentima, da idu od jednog do
drugog lekara na razna ispitivanja i kontrole, po nove i nove lekove, dok će mnogi na svoju ruku početi da
gutaju i vitaminske tablete. Za one koji nakon svih ovakvih dugoročnih alopatskih tretmana odu na Onaj
Svet, rodbina će reći da su godinama od koječega bolovali i da im je Gospod, eto, samo skratio muke.
Uostalom, danas je postalo normalno ići kod lekara i piti sintetičke lekove. Da još napomenemo da će vam
doktori kod uzimanja vitamina savetovati i da ne preterujete jer može doći do hipervitaminoze. Mnogi su u
svojoj praksi takve slučajeve i imali.

Nažalost, i kada su ovi vitalni nutrijenti u pitanju, neka saznanja o njima su jednostavno istrgnuta iz istorije
medicine i zauvek "pokopana" daleko od očiju stručne javnosti i sudenata medicine. I to se dogodilo sa
mnogim istraživanjima vitamina rađenim sve do šezdesetih godina 20. veka. Jedan od pionira koji se ovom
materijom ozbiljno bavio jeste i američki stomatolog Rojal Li, kada se najpre zapitao odakle nastaje karijes
kod ljudi i zašto je učestaliji kod dece koja su inače podložnija bolestima. On nije ovenčan nikakvom
nagradom i za njegove radove je malo ko u svetu čuo. Ali je zato čitavog života teško proganjan od
američkih sudova i američke Federalne agencije za hranu i lekove, FDA, koja je čak izdejstvovala da mu
sud naloži da sva svoja istraživanja o vitaminima mora da uništi. Radilo se o njegovim proučavanjima
vitamina tokom 20 godina. 

Njegove tvrdnje da skoro sve bolesti nastaju zbog pothranjenosti i da se određenim vitaminima i
mineralima mogu lečiti mnoge bolesti, proglašene su teškim šarlatanstvom, pri čemu je posebno
apostrofirana činjenica da je on bio samo zubar i to bez prakse. A istina je da je Rojal Li bio veoma
studiozan u svemu čime se bavio, da je razmišljao veoma široko i da je u svemu želeo da dođe do samog
fundamenta. Rođen je 1885. u Viskonsinu, a umro je 1967. Sam je publikovao mnogo radova za koje
danas malo ko zna. Nažalost, Rojal Li ne samo da je bio ispred svog vremena već je imao i moćnog
protivnika - a to je teško korumpirana američka državna administracija koja je radila (i danas radi) pod
patronatom moćnog prehrambenog i hemijskog industrijskog kompleksa koji ne samo da proizvodi
sintetičke lekove i sintetičke "vitamine", i sintetički hranu i sintetičke napitke, već je nakon Drugog
svetskog rata i uzeo pod svoju kontrolu i medicinsku edukaciju i izdavačku istraživačku delatnost.

Zato se danas i u SAD i u Evropi na studijama medicine više pažnje posvećuje lečenju sintetičkim
lekovima, dok se ljudski organizam izučava analiziranjem mrtvih rgana i tkiva (anatomija i histologija) i
uopšte se ne više pravi razlika između sintetičkog i pravog vitamina. Ali vitaminC nije askorbinska
kiselina, a vitamin Enije tokofereol, dok vitamin A nije retinol itd.

1
ŠTA SU ZAISTA VITAMINI?

Laički se delovanje vitamina najlakše može uporediti sa dobro skuvanom i ukusnom pilećom supom. Da bi
ona bila prijemčiva za jelo mora se pripremiti tako da svi sastojci budu stavljeni u proces kuvanja koji traje
određeno vreme. Neki od ovih sastojaka (na primer živo pileće meso ili paštrnak) ne mogu se jesti ako
termički nisu dobro obrađeni, a šargarepa može, pri čemu kuvanjem dobija sasvim drugačiji ukus, ali i
drugu hranljivu vrednost (zapravo je gubi).

Peršun i luk se mogu jesti sirovi, ali nisu baš prijatni za čulo ukusa u velikim količinama. Tu su onda i
razni  začini  koji služe da konačni ukus skuvane supe bude potpuno drugačiji od svih ovih pojedinačnih
ukusa. Ali, pravi efekat je kad se oni pomešaju. I to je supa koju možemo da jedemo sa guštom. Nešto
slično se događa sa vitaminima. Zapravo jedan vitamin nije nikakvo pojedinačno molekularno jedinjenje ili
supstanca, čak ni kompleks jedinjenja ili supstanci, već proces u kome se određeni sastojci iz čitavog
vitaminskog kompleksa nađu u međusobnoj elektro-biohemijskoj interakciji na određenoj temperaturi (u
ljudskom organizmu se "kuvaju" na 37 stepeni Celzijusovih) kako bi od svake ćelije omogućili transport i
prihvat nutrijenata koji sadrže elektrone. Ovaj proces se odigrava i kod biljaka i kod životinja. Samo je
stepen termičke obrade različit.

Dakle, vitamini su samo biološki kompleksi u trenutku njihove aktivnosti. Njihova aktivnost zavisi od
okruženja u kome stupaju u elektro-biohemijske interakcije - odnosno od sredine u kojoj se biohemijski
aktiviraju. Ova vitaminska aktivnost se odigrava samo kada su ispunjeni svi uslovi i kada su prisutni svi
neophodni faktori za njihov rad. Tada je njihovo delovanje  sinergijsko.

Tako je još Rojal Li zapisao da vitamin A predstavlja: "...jedan radni proces koji se sastoji od nutrijenta,
enzima, koenzima antioksidanata i aktivatora tragova minerala."

Vitamini su živa kompleksna forma koja je aktivna ili se može aktivirati u određenim uslovima i niti jedan

2
njen fragment se ne može izolovati i nazvati vitaminom. Takvi izolovani fragmenti ne mogu biti vitaminski
funkcionalni u organizmu, a samim tim nema ni vitaminskog (vitalnog) procesa.

A da bi ćelija u organizmu uzela nutrijente iz vitaminskog kompleksa, koji uvek sadrži i minerale u
tragovima, ovaj kompleks se mora biti aktivirati odnosno mora postati živ. Ukoliko dođe samo do
simulacije ovakve aktivnosti, kada ćelija zbog sličnosti oblika molekula uzima sintetički fragment
vitamina, to neće predstavljati funkcionalan unos nutrijenata, a može dovesti i do toksikacije. A sintetički
vitamini to upravo i jesu - hemijske kopije fragmenata prirodnog vitaminskog kompleksa, ali izdvojene iz
kompleksa, i onda kamuflirane u molekule istog oblika koji se tako ubacuju u proces hranjenja ćelija. Ali
oni nisu hrana već otrov za ćeliju. Dakle, ako u supu ubacite rezance od rafinisanog brašna, vi ćete tako
ubaciti felerične mrtve molekule koji će se vremenom negde taložiti u organizmu jer će ih ćelije odbacivati
kao - đubre. Rafinisano brašno kao i rafinisan šećer nemaju polje elektrona (kako je to otkrila dr Budvig) i
njihovi molekuli su mrtvi.

INDUSTRIJSKA PROIZVODNJA HRANE JE VEOMA UNOSAN BIZNIS

Funkcionalni vitamini u živom organizmu su samo kompletni vitaminski kompleksi koji su živi. I to je
prirodna hrana čoveka u "Rajskom vrtu". Plod voća ili povrća direktno ubran sa grane ili iščupan iz zemlje
(kroz koje još protiču elektroni). Nažalost, kapitalistička filozofija stvaranja profita učinila je da se i
proizvodnja hrane tretira isključivo kao biznis koji donosi profit. Besomučno oranje ispošćene zemlje i
uzgajanje goveda i živine hranjenih koncentratima, učinilo je da prirodnog vitaminsko-mineralnog
kompleksa nema više ni u prirodnoj hrani. Stvaranje veštačkog - sintetičkog đubriva zadalo je poslednji
udarac čovečanstvu koje je počelo da se ozbiljno suočava sa pothranjenošću. Dakle, industrija proizvodi
ogromne količine ukusne hrane, ali u njoj nema vitalnih nutrijenata.

O tome kakve su pogubne posledice ovog biznisa počeo je da shvata i Rojal Li, čim se upoznao sa knjigom
dr Harvija V. Vileja (Harvey W. Wiley), bivšeg direktora državnog američkog Biroa za hemiju. Wilej je
bio njegov poslednji direktor sve do 1912., kada je smenjen, a biro ukinut.  Razlog je što se ova institucija
na čelu sa Vilejem žestoko suprotstavila plasiranju na tržište hrane i pića sa opasnim satojcima. Njegov
stav je bio sledeći: "Nijedan prehrambeni proizvod u našoj zemlji neće imati tragove benzoeve kiseline,
sumporne kiseline ili sulfata i ni najmanji sadržaj stipse niti saharina, izuzev za medicinske potrebe.
Nijedno bezalkoholno piće ne treba da sadrži kofein ili teobromin (koji se nalazi u zrnima kakaoa).
Nijedno izbeljeno brašno ne sme ići u trgovine. Naša hrana i lekovi moraju biti u potpunosti lišeni ijednog
oblika krivotvorenja i lažnog etiketiranja. Proizvođači hrane i posebno prehrambeni kombinati treba da
posvete svu svoju energiju poboljšanju javnog zdravlja i promovisanju sreće u svakom domu tako što bi
proizvodili pšenično brašno od celog zrna, neusitnjeno žitno brašno i krupno brašno."

Takvim stavom on je praktično poveo spor protiv Koka-Kole (videćemo kasnije zašto) . Zato je umesto
Biroa za hemiju, korumpiran državni vrh doneo zakon o osnivanju Agencije FDA. Na mesto direktora
postavljen je podobniji doktor Elmer Nelson, koji je imao mnogo fleksibilniju filozofiju o pitanju ishrane,
iskazanu njegovom tvrdnjom: "Potpuno je nenaučno izjaviti da je dobro hranjeno telo spremnije da se
odupre bolesti nego slabije hranjeno. Moje mišljenje je da ne postoji dovoljno eksperimenata koji bi
dokazali da je nedostatak nekih nutrijenata u ishrani nešto što stvara prijemčivost bolestima". (Elmer
Nelson MD, Washington Post). Od tada do danas FDA nepogrešivo radi u interesu profita privatne
farmaceutske i prehrambene industrije.

 VITAMINI SU KAO TOČKOVI U TOČKOVIMA

Čitav kompleks koji funkcioniše kao vitamin A ( do sada se zna) sadrži sledeće molekule: retinole,
retinoide, retinal karotinoide, karotine, masne kiseline, vitamin C, vitamin B, vitamin D, enzime, minerale.
(Vitamins and Minerals, Somer 1992). Očigledno je da se u ovom vitaminu nalaze čitavi kompleksi drugih

3
vitamina. Zato je doktor Rojal Li vitamine opisivao kao "točkove u točkovima". I oni su funkcionisali
samo tako. Kada se jedan točak izvadi iz drugog, to onda nije taj točak, već neki drugi koji se takođe može
okretati, ali drugačije.

Sve do 1924. čitav vitaminski kompleks iz hrane dobijan je iz cele biljke bogate vitaminima, tako što se iz
vlakana uklanjala voda u jednom hladnom vakuumskom procesu, bez delovanja hemikalijama, i onda se
pristupalo pakovanju tako da čitav kompleks ostane postojan. Na ovaj način su svi "točkovi" bili
upakovani jedan u drugom i vitaminsko-mineralni kompleks je time bio netaknut. Ali, 1931. moćni
farmaceutski gigant La Roche otkrio je način da sintetiše jedan fragment vitamina A (koji je inače otkriven
1919). Tako su izdvojili retinoične kiseline, počeli da ih hemijski sintetišu i nazvali su to vitaminom A.

Većina sintetičkih A vitamina sastavljena je od retinala, retinola ili retinoične kiseline. I to se naziva
vitaminom koji je pročišćen i kao takav se nalazi i danas u prodaji kao "vitamin A". I on u većim dozama,
logično, deluje toksično. Toksičnost  vitamina A poznata je kao hipervitaminoza A, i isključivo je
posledica unosa "pročišćenog" vitamina, a nikada celog prirodnog kompleksa. Zato se danas u medicinskoj
literaturi može pročitati i ovo: "Posledice trovanjavitaminom A su: rast tumora, poremećaj sa zglobovima,
osteoporoza, suvoća očiju usta i kože, povećanje jetre i slezine, defekti pri rođenju, pad imuniteta", navodi
u svojoj knjizi Judit de Kava. Naravno, radi se o sintetičkom vitaminu A.

 SINTETIČKI VITAMINI NISU ISTO ŠTO I PRAVI VITAMINI

Izolovani od svoje celine, ovi fragmenti ne samo da ne mogu da obavljaju svoju vitalnu funkciju već se
tako sintetički uobličeni ubacuju u proces povezujući se sa ostalim vitaminskim kofaktorima koji su već u
organizmu i tako ih zapravo izvlače iz organizma. Ovakvi sintetički fragmenti tako dovode do
demineralizacije čitavog organizma. Već smo pisali o tome kako se molekuli kiselina u organizmu pre
nego što se preko bubrega izluče moraju neutralisati vezivanjem za molekule alkalnih minerala. Za taj
proces ovi kiseli molekuli najčešće uzimaju kalcijum iz kostiju. Tako kada neki zabludeli doktori
konstatuju da čak pola miliona žena u Srbiji boluje od osteoporoze, oni uopšte ne vide da razlog može biti
baš prekomerno uzimanje raznih medikamenata koji se svi u organizmu razlažu na teške kiseline i koji
organizam demineralizuju. Ali, ostajući u svojim uverenjima (gde im je farmaceutski vademekum jedina
biblija) nastavljaju da "leče"ovakve pacijente novim - jačim hemijskim supstancama i to takvim koje
pacijenti "veoma teško podnose" i koji im stvaraju kamenčiće u bubrezima. Nažalost, i iz ovoga je očito da
današnja alopatska medicina nema veze sa životom, već isključivo sa dilovanjem farmaceutika. Većina
edukovanih lekara uopšte ne poznaje medicinu bez hemikalija.

A u prirodnom biološkom procesu koji pokreće kompleks vitamina A, beta karotin nastupa kao prethodnik
- točak broj jedan.

Sintetizovana varijanta beta karotina je obično "stabilizovana" u rafinisanim uljima. U ovoj transmasnoj
kiseloj formi tako dolazi do oksidacije beta karotina i hemijski čist beta karotin više ne može biti nutrijent.
Ova promenjena forma se ne može konvertovati u vitamin A. 

Skoro sav sintetički beta karotin se proizvodi u švajcarskom koncernu Hoffman - La Roche, od koga ga svi
ostali kupuju i pakuju u svoje trgovačke vitaminske formule. Ukoliko se ova sintetička forma uopšte ne
aktivira u organizmu mnogo je bolje nego ako se aktivira (uhvati u neki vitalni proces), jer tada može
delovati kao toksin.

Ali, ovakav način proizvodnje vitamina koji se može patentirati i sintetisati hemijski u velikim količinama
veoma je profitabilan. I tako nastaju skoro svi "vitamini" koje danas kupujemo po apotekama i dobijamo
kao propisanu dopunsku terapiju od pogrešno edukovanih lekara.

4
 

VITAMIN C NIJE ASKORBINSKA KISELINA

Slična je priča sa askorbinskom kiselinom koju je farmaceutski biznis nazvao vitamin C. Ali, askorbinska
kiselina nije vitamin C, već samo jedan metabolit koji se pojavljuje kao posledica aktivnog procesa
(života) vitamina C.

Askorbinska kiselina je samo "antioksidativni omotač",  jedan fragment vitamina C. Askorbinska kiselina
je samo jedan izolovan destilat od vitamina C koji se stvara u prirodnim uslovima u jetri. Ona štiti
funkcionalne delove celog vitaminskog kompleksa  od brze oksidacije ili brze razgradnje. Kompletan
vitamin C mora da sadrži, pored askorbinske kiseline, još i rutin, bioflavonoide, Faktor K, Faktor J,
Faktor P, tirosinaze, askorbinogen i druge komponente kao što su tragovi minerala.

Ukoliko bilo koja od ovih komponenti nedostaje, neće se

se formirati vitalni biološki proces nazvan - vitamin C.

Ali farmaceutska industrija je u svojim laboratorijama izolovala samo askorbinsku kiselinu i nazvala je
vitamin C. Onda su analizirali molekul i pokušali da nađu neki istog ili sličnog oblika koji bi se dobijao u
nekom hemijskom procesu koji bi stvarao ove molekule u velikm količinama. I to su uspeli.

 SINTETIZOVANA ASKORBINSKA KISELINA

Askorbinska kiselina se danas pravi u jednom patentiranom procesu koju uključuje kukuruzni skrob i
isparljive kiseline. Preko 90 posto askorbinske kiseline u SAD se proizvodi u postrojenjima Nutley u Nju
Džerziju, koja su takođe u vlasništvu Hoffman- La Roche, jednog od najvećih proizvođača sirovina za
farmaceutike.
Najveći broj kompanija onda kupuje na veliko askorbinsku kiselinu od njih. Nakon toga kreće
distribuiranje po tržištu. Svaka trgovačka marka ima svoju etiketu, svoje argumente, svoje formulacije,
svaka tvrdi da ima bolji vitamin C iako su svi od istog snabdevača i nijedan nije uopšte nije vitamin C.
Postoji u SAD oko 110 kompanija koje prodaju vitamine. Samo u SAD se godišnje troši 9 milijardi dolara
na kupovinu sintetičkih vitamina.

Manje od pet kompanija koriste čitav kompleks koji učestvuje u stvaranju vitamina C. I tako dobijeni
vitaminski kompleks je mnogo skuplji. Razlog je što se čitav vitaminski kompleks teže može sačuvati.

5
MALE I VELIKE DOZE VITAMINA C I "VITAMINA C"

 Kad su u pitanju prirodni vitamini hipervitminoza se nikada ne događa. Razlog je što se prirodni
vitaminski kompleks u voću i povrću nalazi u veoma malim količinama, pa se fizičkim punjenjem želuca
njihov unos nikada ne može prekoračiti. Želudac može da primi samo određenu količinu nutrijenata pa se
tako sadržaj vitamina u njima meri u miligramima. Ali oni upravo tako u potpunosti postižu svoj efekat.
Zato je doktor Rojal Li tvrdio da se skorbut (nedostatak vitamina C) može eliminisati samo sa 20
miligrama vitamina C i za to je dovoljan  samo  jedan paradajz.

Ali, jedan paradajz u organizmu stvara manje od 20 miligrama metabolita nazvanog askorbinska kiselina,
pa je odatle nastalo verovanje da se mora uneti mnogo veća doza "vitamina C".

"Ceo vitamin C se nalazi u paradajzu, luku i citrusnom voću i u stanju je da brzo izleči skorbut. Ali,
sintetički vitamin C to ne može", objavljeno je još 1842. u medicinskom časopisu Lancet.

Nobelovac dr Albert Szent-Georgi koji je zvanično otkrio vitamin C 1937, takođe je otkrio da se
samo  askorbinskom kiselinom ne može izlečiti skorbut. Tako je ponovo u laboratoriji istraživao
delovanje C vitamina i pronašao da u njemu postoji i rutin.

Tako se prešlo na korišćenje askorbata, soli askorbinske kiseline, za koju su istraživači poput Lajnusa
Polinga ili Irvina Stouna utvrdili da u megadozama ima izuzetan terapijski efekat za neke bolesti. Možemo
li sada zaključiti da je dvostruki nobelovac Lajnus Poling sa svojom ekipom naučnika i dobio novac i
Nobelovu nagradu upravo za ovakvu vrstu istraživanja - praktično istražujući samo delovanje askorbinske
kiseline i askorbata. I on je pronašao da ovaj izolovani metabolit veoma povoljno deluje na mnoge
kardiovaskularne bolesti. Pod uslovom da se daje u megadozama.

Ali, i rezultati ovakvih istraživanja farmakobiznisu se nisu dopali jer ni sintetizovani "vitamin C" se ne
može tako dobro unovčiti kao što mogu neki daleko skuplji sintetički "lekovi", a posebno kardiovaskularna
hirurgija i transplantacija organa.

Dakle, sintetički vitamini su veoma moćni, ali kao sintetičke droge (medikamenti), a ne kao vitamini.
Jer i mala količina vitaminskih sastojaka kada su kompletni kao "točkovi u točkovima", može da
napravi aktivan biološki proces u kome nastaju i funkcionišu vitamini. Ako ovog procesa nema, bez
obzira na to koliko smo miligrama ili grama askorbinske kiseline ili askorbata uzeli, vitamini
nemaju dejstvo.
Ali, davanje megavitaminskih doza sintetizovanih vitamina, posebno natrijum askorbata, kao što je
pokazao Irvin Stoun, može imati veoma jak efekat kod izbacivanja određenih toksičnih molekula
narkotika. Razlog za to je što su molekuli askorbata u nekim receptorima mozga radije prihvaćeni.
U lečenju narkomanije izgleda da se radi o borbi dva toksina od kojih jedan izaziva zavisnost
(heroin, opijum, metadon), a drugi ne. Dugotrajna dijareja nakon tretmana natrijum askorbatom
jasno pokazuje njegovu toksičnost.

6
 SINTETIČKO ISPRED PRIRODNOG - NAJVEĆA TRAGEDIJA LJUDSKE CIVILIZACIJE

Priredila: Ivona Živković

 Na jednom svom predavanju januara 1951. doktor Rojal Li, koji se veoma hrabro i žestoko suprotstavio
ovoj korporativnoj "aždaji" tvrdnjom da skoro sve bolesti nastaju zbog loše ishrane, izjavio je: "Jedna od
najvećih tragedija ljudske civilizacije je davanje prednosti hemijskoj terapiji nad ishranom. To je zamena
prirodnog veštačkim, ubacivanje u organizam otrova umesto hrane, i hranjenje ljudi otrovima sa ciljem da
se time isprave posledice nastale zbog neuhranjenosti".

Nažalost, industrijska proizvodnja hrane, kao i farmaceutika, vremenom je postajala tako povezana i
profitabilna da je ova zajednička lobistička mreža svojim uticajem i novcem preuzela i kompletnu
medicinsku edukaciju u najuglednijim medicinskim školama. Danas većina lekara uopšte i ne pomišlja da
sprovodi teško trovanje pacijenata kada se slepo drži medicinskih udžbenika i farmaceutskih vademekuma
i primenjuje alopatske terapije propisane i odobrene od svetskih medicinskih autoriteta. A takve terapije ne
samo da teško truju već i ubijaju. Da, ubijaju.

 ENDOKRINI SISTEM I HORMONI

Koliko je doktor Rojal Li bio ispred svog vremena videćemo iz njegovih decenijama skrivanih radova.
On se posebno zanimao za rad endokrinog sistema i lučenje hormona jer je upravo u njihovoj funkciji
naslućivao glavnu sponu koja povezuje rad ljudskog organizma sa Univerzumom povezanim kosmičkom
sveprožimajućom energijom i jedinstvenim principom večitog Stvaranja. Danas je poznato da se sve žlezde
sa unutrašnjim lučenjem nalaze u blizini velikih energetskih tačaka - koje su još drevni narodi nazvali
čakre (točkovi), koje kao točkove pokreće kosmička energija stvarajući u njima energetski vorteks baš kao
što se po kosmičkoj plazmi "kotrljaju" galaksije.

Početkom dvadesetog veka funkcije žlezda sa unutrašnjim lučenjem za modernu medicinu bile su još
nedovoljno istražene i teško shvatljive, a većina hormona nije ni otkrivena (kao niti jedan vitamin). Ali
Rojal Li je bio ubeđen da je ovaj sistem glavni kontrolni mehanizam tela (kao zupčanici na satu) i da su
hranjivi kompleksi ključni u funkcionisanju endokrinog sistema.

Još 1916, kada je imao samo 21 godinu, Li je počeo  da radi na razvoju hranjivih formula koje bi podstakle
pravilan rast endokrinog sistema. Način lečenja ovakvim formulama nazvao je organoterapija. Njegov prvi
ovako formulisan proizvod nazvan je "Catalyn".

Suština njegovih formula je bila da čitav vitaminsko-mineralni kompleks kakav je dat u prirodi - koji u
sebi uvek ima i shemu (recepturu, matriks) po kojoj  je spojen i po kojoj se u organizmu razgrađuje),
tehnološki tako upakuje da on ostane netaknut i da u organizam uđe upakovan sa tom shemom. Zato je
i izmislio hladan proces eliminacije vode i pakovanja ovih vitaminskih kompleksa.

Biologija se veoma razlikuje od hemije kada je u pitanju princip funkcionisanja. Vitamini, kao proces koji
se odigrava u organizmu kada se ovakav kompleks aktivira po tačnoj recepturi, jeste - sila života. Li je
zato voleo da iščikuje hemičare da od svojih sintetičkih jedinjenja naprave takav funkcionalni biološki
mehanizam koji bi se sam pokrenuo kao život. Naravno da to nisu bili u stanju. Niti jedna hemikalija se ne
može ugraditi u ovaj proces tako da bude biološki funkcionalan, ali zato može da se ugradi tako da ovaj

7
životni princip ometa, i sistematski u dugom periodu razara. Kao mehanizam sa pogrešnim šrafovima koji
jedno vreme radi, a onda nastaju sitni pa sve krupniji kvarovi. Upravo unošenjem pogrešnih molekula
nastaju bolesti. A pogrešni molekuli su (kasnije ćemo videti) upravo u industrijskoj hrani, rafinisanoj i
danas čak i genetski modifikovanoj.

Iz korespondencije koju je sa nekim lekarima vodio Rojal Li 1946. vidi se da je nastojao da ih upozori da
se prirodna antitela u tkivima (autoantitela) formiraju u zglobovima pacijenata sa remumatoidnim
artritisom, kao i u drugim organima kod različitih bolesti. U to vreme se smatralo da je reumatoidni artritis
bolest koju prouzrokuju bakterije. Ali 1970. nova istraživanja su otkrila da je u pitanju virus. To je bilo
vreme kada su virusolozi u svemu nalazili neki virus. Već osamdesetih je nastao novi istraživački trend, pa
je ova bolest tumačena kao genetski nasledna. A onda je dalji "napredak" to formulisao novim terminom -
autoimune bolesti. Rojal Li je smatrao da je ovaj degenerativni proces ipak posledica neadekvatne ishrane
zbog čega su sve degenerativne promene bile u nekoj tački silazne spirale i tako razvijale jedan autoimuni
proces. Slikovito rečeno, u biološki "mehanizam" su se ugradili pogrešni "šrafovi" sa navrtnjima na
suprotnu stranu od matice.

Kako bi pomogao lekarima da koriguju ovaj poremećaj, Li je napravio svoju teoriju protomorfogena i na
osnovu nje smislio specifičnu organoterapiju koja se u to vreme u endokrinologiji primenjivala sve dok je
nisu istisnuli sintetički "lekovi".

 SVE JE U JEDNOM

    Li je pošao od pretpostavke da geni sadrže jedan organizovan skup manjih jedinica koje su determinanti
individualne ćelijske morfologije (strukture). Te jedinice je nazvao citomorfogeni. Otišao je i dalje u
pretpostavci da je citomorfogen sastavljen od još jednostavnijih i prilično stabilnih jedinica sastavljenih
pretežno od minerala koji su determinanti određene strukture i stanja bioloških proteina.
Za ove osnovne determinante predložio je ime "protomorfogen". Tako je protomorfogen definisao kao
jednu komparativnu postojanu ali kompleksnu grupu molekula koja je povezana u hemijskim afinitetima
mineralne materije, i koji zbog svoje fizičke i hemijske strukture određuju tačan plan ili matriks po kome
su sastavni delovi specifičnih proteina kombinovani. Tako se u svakoj ćeliji zapravo nalazi jedan veoma
komplikovan mineralni skelet u obliku proteinskog molekula i on nakon spaljivanja, kada se preobrati u
pepeo, zadržava svoj strukturalni integritet i specificitet.

Ova teorija se tako uklapa u teoriju skalarnog univerzuma gde se isti princip prolaska energije i stalnog
stvaranja prožima u čitavom obliku u različitim veličinama - od nama jedva vidljivih zvezda i galaksija i
metagalaksija do nama nevidljivih ćelijskih organela i još dalje. Sve je u Jednom velikom, i sve je u
Jednom minijaturnom, i sve je jedan Univerzum. I to je danas sve više prihvaćen holografski izgled
Univerzuma. U svakom redu veličina je cela slika.

Svaki tako stvoren sistem funkcioniše na principu koji dalje stvara i oblikuje. Svaka jagoda je uobličena
tako da niče iz zemlje na određenoj temperaturi, na određenom podneblju, u određeno vreme kada je
raspored planeta u Sunčevom sistemu ovakav kakav je danas. U njoj se zato nalazi mineralni sistem
uobličen u određenu strukturnu shemu kroz koji samo u takvom obliku vlakana prolazi energija i unosi u
nju hranjive materije koje se dalje, kada tu jagodu pojedemo, tačno razgrađuju na određenom principu tako
da ćelije našeg organizma dobijaju adekvatne nutrijente i stvaraju se gradivni blokovi. Ako bi se samo
jedna planeta iz Sunčevog sistema izvadila, promena bi se osetila i na svim drugim planetama. Ako se iz
jagode izvuče samo jedan mineralni deo, ona više ne bi bila ta jagoda, u njoj bi bio drugi feleričan matriks.

8
Rojal Li je ovaj princip voleo da upoređuje sa satom koji postoji samo kada je navijen i kada pokazuje
tačno vreme. Parče mesinga, gvožđa, nešto rubina i stakla kada se nasumično pomešaju ne čine sat. Sat
funkcioniše samo kada su svi delovi sklopljeni tačno po određenoj shemi i kada se čitav mehanizam
zupčanika pokreće nekom energijom.

Svaki molekul koji uđe u naš organizam mora da bude adekvatan kako bi se formirala prava biohemijska
reakcija. Samo oni molekuli koji su deo čitavog vitaminskog kompleksa i sa tim ciljem prirodno stvoreni
mogu funkcionisati i prenositi materijal koji ćelije koriste da bi stvarale biološko gorivo za svoj rad na
stvaranju gradivnih proteinskih blokova.

Tako su kiseonik i vodonik dva izuzetno zapaljiva elementa, ali kada se sjedine u molekul po shemi H2O
oni postaju idealno sredstvo za gašenje vatre.

Zato samo unos tačno određenih molekula u ovaj sistem u tačno određenom rasporedu, koji izazivaju tačno
određene biohemijske efekte, ključni je zadatak u procesu ishrane. I to je sinergijski princip. U protivnom,
umesto vode možete uneti vatru. Sintetički lekovi mogu biti upravo takva "vatra".

Možete li sada da shvatite kako je čitava savremena alopatska medicina koja u terapiji primenjuje
hemikalije (često teške otrove) potpuno pogrešna i veoma opasna.

 TERAPIJA NUKLEOPROTEINSKIM KONCENTRATOM

Rojal Li je zato terapiju kod autoimunih bolesti unapredio tako što je razvio metodu pomoću koje je
nastojao da dobije kompletan nukleus iz proteinskih ćelija životinjskih organa. RNK i DNK kompleks kao
proteinski matriks su time bili prirodno sadržani netaknuti u takvom nukleoproteinskom ekstraktu. To nije
bio samo osušen organ. Iako DNK i RNK tada još nisu bile otkrivene, bilo je poznato da nukleus kontroliše
rast i popravku ćelija, pa je Li instinktivno ovo nazvao nukleoproteinski koncentrat ili jedan
protomorfogen (proto znači primarni, a morfogen je ono što formira strukturu - shema). Na ovaj način je
želeo da koriguje poremećen autoimuni sistem. Nutritivna terapija je davana istovremeno. Poslednja
biohemijska istraživanja (pedeset godina nakon Lija) otkrila su da je bio u pravu. Danas se ovaj matriks
nastoji dobiti iz matičnih ćelija, ali dokaza da ovo funkcioniše za sada nema.

U prirodnom kompleksu vitamina uvek je tako upakovana i shema (protomorfogen) po kojoj se oni u
organizmu aktiviraju. Kada se iz kompleksa uzima samo fragment, ova shema je uništena ili teško
oštećena. Zato askorbinska kiselina nikada ne može aktivirati proces koji se naziva vitamin C.

Ili efekat koji za zube ima žvakanje prirodnog šećera iz trske, a to je da gradi zubnu gleđ i štiti zube od
razaranja. Ali, kada se unosi u organizam rafinisan izbeljeni šećer, nastaje suprotan efekat - zubna gleđ se
razara (Vitamines in Medicine by Bicknell and Prescott 1946.)

 DEKSTROZA JE HRANA, LEVULOZA JE OTROV

 Sintetički produkt nikada nije isti sa prirodnim iako može da izgleda potpuno isto.
Sintetički proizvod je uvek samo jednostavna hemijska supstanca, dok je prirodan kompleksna mešavina
sličnog materijala koji je deo Univerzuma i koji u sebi uvek sadrži i shemu Stvaranja.

9
Kako izgleda kada se prirodno zameni veštačkim na primeru laktičke (mlečne) kiseline koja se prirodno
dobija iz kiselog mleka, ali je počela za industriju da se proizvodi u velikim količinama sintetički? U
prirodnoj Kreaciji ona se čitava sastoji od molekula koji su desnorukog karaktera (d-). (Staro ime za ove
molekule su "dekstroze" jer rotiraju polarizovanu svetlost udesno, kako je otkrio još Paster.). Sintetička
mlečna kiselina je mešavina jednakih delova desnorukih molekula (dekstro mlečne kiseline d-) i levorukih
molekula (levo laktične kiseline l-). Takva mešavina je poznata kao rasemička ili grožđana kiselina (r-).
Ona sadrži dva izomera koji su optički aktivni u suprotnim smerovima, kao slika u ogledalu, ili kao šrafovi
sa suprotnim navojima.

U katalozima proizvođača ovih kiselina prefiksi l-, d- ili r- prethode svakom etiketiranju pa se to nalazilo i
u katalogu kompanije Eli Lili iz 1938. Ali, problem je što proizvođači mlečnih proizvoda nisu hteli da
njihov sintetički proizvod u očima kupaca dobije manju vrednost. Jer svako zna da prirodno vredi više.
Zato su prestali da ovakve etikete stavljaju na svoje proizvode, a zakon koji ih je na to obavezivao u SAD
vremenom je sve manje primenjivan ili jednostavno kršen.

Ali, efekat unošenja ovakvih sintetičkih molekula u organizam (koji su optički aktivni u suprotnom smeru)
je kao kada u veoma preciznu mašinu u kojoj su predviđeni šrafovi sa navrtnjima nalevo stavljate šrafove
sa navrtnjima i nalevo i nadesno. Oni šrafovi sa navrtnjima nadesno logično je da se nikada neće dobro
ugraditi i vremenom će postati smetnja koja onemogućava pravilan rad mašine. Ili kada jednostavno na
levu ruku navučete desnu rukavicu.

Ovaj problem se može rešiti samo ako se u biološku mašinu ubaci dovoljan broj desnorukih molekula koji
će popuniti sva rapoloživa mesta i levoruki će jednostavno biti izbačeni iz procesa kao višak.
Zato je Rojal Li upozoravao majke da hraniti dete ovakvom hranom koja sadrži sintetičke mlečne kiseline
predstavlja čistu budalaštinu. Danas se po definiciji laktička acidoza definiše kao metabolička acidoza koja
nastaje usled povečanog stvaranja laktata i smanjenja pH arterijske krvi. Šta mislite od kakve mlečne
kiseline ova acidoza nastaje?

"KRPLJENJE" I "MONTIRANJE" KOJE SE NAZIVA MLEKO

Rojal Li je žestoko kritikovao izbeljivanje brašna i pasterizaciju mleka. Zašto se ovo i danas radi?
Jednostavno zato što se tada ne vidi stvarni kvalitet pšenice, pa se i ona lošijeg kvaliteta, kao i buđava, tako
zakamuflira i prodaje. Na primer, proces nazvan homogenizacija mleka je zapravo mešanje svežeg mleka
sa onim već ustajalim, te se na taj način izvrši "osvežavanje" onoga što na tržištu ne bi moglo da prođe jer
je već počelo da dobija obrise zgrušavanja.

Pasterizacija mleka ima za cilj da u mleku ubije sve bakterije i enzime koji stalno "rade" i stvaraju (jer to je
život), kako bi se što duže održao svež izgled mleka i da se u njemu ne bi dalje razvijale bakterije. Ali,
kada se unište enzimi kao što su fosfataze, mleko izgubi svoju hranjivu vrednost. Naime, fosfateze služe da
hranu u našem organizmu razgrade (sadrže shemu razgradnje) tako da iz nje ćelija može da asimilira
mineralne soli koje se nalaze u formi fitata. A bez unosa minerala nema nam života jer minerali su nam
osnovna unutarćelijska gradivna "skela" koja provodi elektrone. Nažalost, ljudski organizam uopšte ne luči
fosfataze, kao što to čine pacovi, pa ove fitate creva ne mogu apsorbovati ukoliko se enzim fosfataza ne
unese upakovan sa hranom. A fosfataze se nalaze samo u sirovom mleku i celom zrnu cerealija. Na osnovu
ovoga logično je i zaključiti da trave i nisu prirodna hrana za čoveka, ali on tu hranu može da koristi samo
ukoliko je unese netaknutu sa enzimima koji je u crevima i razgrade.

Kada nekome "zaribaju" kolena ili kukovi onda on ide kod specijaliste ortopeda koji konstatuje
degenarativne promene (zapravo demineralizaciju) i zaključe da se ovi organi iz nekog razloga nisu

10
snabdevali kalcijumom. Medicinski biznis u ovome vidi najbolje rešenje - ugradnju veštačkog kuka ili
kolena, razne elektroterapije i ostale gluposti koje sve donose zaradu. O tome da je uzrok ovog poremećaja
višedecenijska ishrana belim brašnom i pasterizovanim mlekom - mnogi lekari jednostavno nisu
informisani.

 Drastični efekti degenerativnih bolesti su se tako odavno pokazali u eksperimentima kod mačaka koje su
ovako hranjene i to se manifestovalo želudačnim ulcerima, konstipacijom, artritisom, bolestima jetre,
srca... Dakle, sve ono što pogađa savremenog čoveka.

"Kada se ne bi vršila pasterizacija mleka ono bi moralo da bude čisto i proizvedeno pod daleko boljim
higijenskim uslovima ili bi se njegovo loše stanje pokazalo vidljivim zgrušavanjem pre nego što i stigne do
kupca. Pasterizacijom se pravo stanje mleka prikriva baš kao što se beljenjem brašna prikriva rđav kvalitet
pšenice. Tako se u stvari samo povećava prodaja", upozoravao je dr Li. Takođe treba napomenuti da
pasterizacija ne smanjuje broj bakterija nakon što se mleko konzumira, jer bacili onda u crevima rastu brže
u pasterizovanom nego u sirovom mleku, tako da njihov broj u crevima čak premaši onaj koji je bio u
sirovom, tvrdio je Li.

  "OBOGAĆIVANJE VITMINIMA"

Još zanimljiviji su proizvodi na koje je stavljena etiketa "obogaćeno vitaminima" ili "vitaminizirano" i koji
tako imaju veću cenu jer im je i hranljiva vrednost "veća". Recimo mleko ili hleb obogaćen vitaminima.
Kako se hleb obogaćuje vitaminima? Jednostavno tako što se sintetičkim vitaminima poprska pšenica ili
pasterizovano mleko. I to zadovoljava propisane standarde da se može staviti etiketa - "obogaćeno
vitaminima".

 VINSKE AMINO KISLINE

Još 1895. godine Pol Volden sa univerziteta Rostok u Nemačkoj otkrio je da se u molekulima izolovane
kristalno čiste supstance, koja je izvađena iz svog prirodnog okruženja (kada dolazi do spajanja sa drugim
koloidnim faktorima), pokreće spontani intramolekularni proces potpunog preuređivanja molekularnog
sadržaja, pa ovakvi molekuli postaju delovi racemičkih (grožđanih)jedinjenja (koja se pretvaraju u vinsku
kiselinu). Efekat je da se atomski raspored u molekulu postavi "naglavačke", te se tako dobijaju optički
efekti potpuno suprotni od onih koji su evidentirani u prirodnom kompleksu. Zato su sintetičke
aminokiseline neupotrebljive i zapravo toksične. Samo desnorke aminokiseline mogu biti asimilovane u
ljudskom organizmu na pravi način. Sve sintetičke aminokiseline su racemičke (vinske).

  SINTETIČKI ADRENALIN PODSTIČE DIJABETES

Adrenalin je istaknuti primer sintetičkog proizvoda koji je komercijalizovan, pri čemu se ne obraća pažnja
na različitosti u fiziološkim aktivnostima prirodnog i sintetičkog.
Prirodni (d-) adrenalin je petnaest puta aktivniji od sintetičke forme u svom efektu koji proizvodi na krvne
sudove, dok je sintetički levulozni adrenalin 18 puta efektniji u stvaranju glikosurije (prisustvo šećera u
urinu).

S obzirom na to da je svrha najčešćeg korišćenja sintetičkog adrenalina u medicini u tome da podstakne

brze vaskularne promene koje ublažavaju grč bronhija kod teškog astmatičnog napada, glikosurija
(podsticanje dijabetesa) definitivno nije cilj u terapiji sa sintetičkim adrenalinom. Ali da bi se dobio isti
vaskularni efekat, 15 puta18 ili 270 puta više sintetičke supstance  mora biti upotrebljeno da bi se postigao
željeni efekat u terapiji i to za posledicu ima stvaranje dijabetesa.

11