Spasoje Vasiljev

Slovenska mitologija
Po I tampanom izdanju - Srbobran, 1928

Internet izdanje IZVRNI PRODUCENT I POKROVITELJ Tehnologije, izdavatvo i agencija Janus Beograd, novembar 2001 PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK Zoran Stefanovi LIKOVNO OBLIKOVANJE Marinko Lugonja VEBMASTERING I TEHNIKO UREIVANJE Milan Stoji DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA Nenad Petrovi KOREKTURA Saa ekari i Dragana Vignjevi

Source: http://www.rastko.org.yu Compiled by: Daki_yu

SADRAJ: PREDGOVOR 1. Uvod II Izvori za Slovensku Mitologiju III Literatura o Slovenskoj mitologiji IV Vrhovni Bog V Perun VI Svetovid VII Volos Veles VIII Triglav IX Stribog. X Simargl XI Mokoa XII Radgost XIII Trojan XIV Ruevid Gerovid (Jarevid) Porevid XV Pripegala Podaga PREDGOVOR Zamisao o tampanju ove knjige sazrela je posle javnog predavanja u Srbobranskom Narodnom Univerzitetu 9. 1. t. g. o temi: "Slovenska Mitologija", a na poticaj i molbu mnogobrojnih slualaca. Odluka izdavanja ove mitologije pala je tim pre, to mi zapravo jo ni do danas nemamo svoje mitologije. Studija g. N. Nodila, koji svu Slov. mitologiju nalazi u narodnoj prii i pesmi, samim tim to je tampana u Radu J. A. pristupana je vrlo malenom broju italaca; a rad g. L. Leea, u prevodu R. Agatanovia, prilino je zastareo, bez najnovijih arheolokih otkria i zakljuaka nauke na tom polju rada. Daleko smo od toga, da ovim malenim radom elimo skinuti sa dnevnog reda pitanje Slovenske mitologije, koje ni g. L. Niderle svojim najnovijim, a po vremenu poslednjim delom nije skinuo. Zadovoljni emo biti, ako on odgovori onoj prekoj potrebi koja se kod nas osea za jednom ovakvom knjigom. Mitologija ova namenjena je irokim krugovima italaca. Ona e, nadamo se, dobro doi svakome, ko bude hteo da neto sazna o svojoj pradavnoj veri, a nee biti na odmet ni onome koji ve neto zna iz Slovenske mitologije. Dela pisaca, kojima smo se u obradi ovog rada sluili bie na svome mestu navedena. U Beogradu, 15. maja 1928. godine SP. VASILjEV

1. Uvod Pre nego to i jednu re reknemo o izvorima za Slovensku mitologiju, i delima koja su na osnovu tih izvora napisana, treba u kratko da se pozabavimo pitanjem autentinosti tih izvora uopte, i pitanjem originalnosti Slovenske mitologije napose. Da se iz nita ne moe sagraditi neto jasna je stvar. Sporiti verodostojnost zabeleaka starih letopisaca i hroniara u opte, poevi od VI pa ak amo do XVIII veka, znai razarati svaki temelj, na kome bi se poela graditi Slovenska mitologija; znai unitavati njenu egzistenciju, jo pre nego to je i postala. Negiranje verodostojnosti izvora za Slovensku mitologiju povlai za sobom u isti mah i negiranje mogunosti, da se ikada jedna Slovenska mitologija konstruie. Meutim, tom i takvom negiranju verodostojnosti zabeleaka u delima starih hroniara, sem vrlo malenog izuzetka, nema mesta. Nejasno i neshvatljivo nam je, zato treba sumnjati u zabeleke Nestora Letopisca o Perunu na primer, kad se Perunov kultus, skoro nepromenjen do danas sauvao pod imenom biblijskog proroka Sv. Ilije, kad nas i danas bezbroj imena i mesta podseaju na njega. Zato sumnjati u kultus Svetovida, kad se obred njegov, kako ga opisuje Saks Gramatik, sa vrlo malenim izmenama, do danas sauvao u naem Badnjem veeru? Zato sumnjati u verodostojnost Volosa, kad nam se do danas ime njegovo odralo u folkloru? Ne moemo nikada da poverujemo u to, da su zabeleke svoje stvari hroniari izmislili, ili da su ih pisali sa bilo kakvom tendencijom, a ponajmanje sa onakvom, kakvu im podmeu skeptici u prouavanju Slovenske mitologije. I ako su hroniari, mestimice, pisali o starim Slovenima i njihovoj veri u tonu mrnje, ne treba zaboraviti da su to bili srednjevekovni hrianski kalueri, i oni su, tvrdo verujemo, ili bili oevici onoga to su pisali, kao Helmold, Saks Gramatik, Titmar, nemaki hroniari, i hrianski misionari; ili su pisali po uvenju, po seanju, na osnovu jo starijih dokumenata; ili napokon po prianju staraca, kao Nestor, delimino i nemaki hroniari, pa prevodilac Malaline hronike, pisac Ipaevskog rukopisa i pisac Slova o polku Igorovu. Da se predstava o pojedinim slovenskim boanstvima, kao to je to sluaj sa Perunom, tako verna i skoro nepromenjena do danas odrala, moe se objasniti na dva naina, i to: popustljivou Vizanta, i predugim procesom do potpunog pokrtenja svih Slovena, koji je trajao od VII do XII veka. Rivalstvu izmeu Carigrada i Rima, ima se zahvaliti, da su se sauvali toliki silni obiaji, obredi i kultusi, naroito kod Slovena pokrtenih istonopravoslavnom verom. Poto su rimski hrianski misionari sve ee odlazili u slovenske krajeve, i sve vie zadobijali za sebe Slovene, morao je i Vizant traiti naine, da sebi osigura prevagu. Vizant ih je i naao, i to u poputanju. I dok je Rim, preko svojih misionara, sve vie nemilice razarao i unitavao sve neznaboako, dotle je Vizant sticao za se sve vie i vie vernika sa svojim neogranienim poputanjem. Stari obiaji, obredi, pa ak i pojedina boanstva zadrala su se nepromenjena u sutini svojoj, samo pod novim ruhom i imenom hrianskim. Koliko i koliko je tako neznaboakih ideja skriveno pod hrianskim oblikom! I mi smo duboko uvereni da se u naem Rasnom Slovenskom Hrianstvu /Jo je verovatnije, da se u Bogumilskoj veri nalazi veliki deo nae neznaboake religije, jer je ona nastala u doba kada je bilo jo posve svee seanje na staru veru./ nalazi veliki deo i nae stare neznaboake religije. Sem popustljivosti Vizanta, sauvani stari obiaji kod Slovena katolika, kao na primer kod Poljaka, eha, Slovenaca itd., mogu se protumaiti, kao to rekosmo, predugim procesom pokrtavanja Slovena. Helmold nam je zabeleio kao obiaj Slovena, da po jednog hrianina godinje rtvuju Svetovidu i Pripegali, a Nestor 945. godine ve priznaje Ruse hriane i Ruse neznaboce jednakima i ravnopravnim. To znai, da je u doba, kada je neznaboaka vera bila vera velike veine Slovena, kada je ona bila jo u punoj snazi, ve bilo meu Slovenima i hriana, kada su ih mogli rtvovati. Ti pokrteni Sloveni, koji su iveli itava dva, tri

veka u sredini neznaboaca, meu svojim neznaboakim susedima, poznanicima i prijateljima, bez sumnje su i delovali na njih, i uinili su to, da se meu svim Slovenima, a napose meu Rusima, stvorilo takozvano slovensko dvojeverje, koje je trajalo vie od tri stolea, a protiv koga se katolika crkva svim silama borila. Za to vreme, meusobnim uticajem hrianske i stare neznaboake vere Starih Slovena, stvorilo se neto tree, stvorilo se pohrianjeno neznabotvo, bolje, nae Rasno Slovensko Hrianstvo, duboko protkano obiajima, kultusima, pa i boanstvima stare vere. Da je bilo u velikom broju hriana meu Slovenima slui nam za dokaz i stavak Nestorov, u kome se pria, kako je Olga molila Svjatoslava da se pokrsti, a on to nije hteo, jer e mu se, veli, rugati drugovi, a dalje Nestor kao objanjenje dodaje: "ako je ko hteo da se pokrsti, ne branjahu mu, nego mu se rugahu". Ako dodamo ovome opte poznati, i istorijom potvreni slovenski konzervativizam, u koji danas niko vie ne sumnja, jo nam je vie jasno, da jednom tako konzervativnom narodu nije bilo tako lako naturiti odjednom jednu posve novu veru, za koju on pre toga nikad nije uo. Unititi veru i kultus Peruna, Svetovida i Svaroga, bilo je skoro nemogue, naroito ne za tako kratko vreme, koje nam oznaava Nestor; odenuti meutim, ta ista boanstva u hriansko ruho, i dati im druga imena (obino hrianskih svetitelja) pa skoro sve ostalo ostaviti po starom, bilo je ve mnogo lake. Krsna slava, Badnjak, Boi, dae, koljivo u oi Sv. Nikole, boini i slavski kolai, vatre u oi Lazareve subote, venci na Ivanj-dan, ivanjski kresovi, sve su to dokazi isprepletenosti neznaboake i hrianske vere kod Slovena. Slobodno bi se moglo rei, da je Hrianstvo nakalemljeno na staru veru Slovena, i da je tako stvoreno nae Rasno Slovensko Hrianstvo, i samo se na taj nain tako ukorenilo i do danas odralo. Prema tome, sumnjati u zabeleku o nekom boanstvu, ije se ime sauvalo do danas u folkloru, ili sumnjati u neki obred ili obiaj, koji se do danas odrao u hrianskom ruhu, posve je neopravdano. Ne elimo zato rei ni to, da treba verovati svakoj zabeleci starih hroniara. Svaka ona zabeleka, koju potvruje dananji folklor, crkveni obredi, narodna pria i nar. pesma, dananji jezik, ili etimologija njezine rei tana je, i ne treba u nju sumnjati. Ako tragove nekoga boanstva ili kultusa imamo do danas sauvane, nesumnjivo je da ga je bilo i onda, kada je dotini hroniar to boanstvo ili kultus zabeleio. Ali ako jo uvek ima mesta kakvoj sumnji, to onda treba sumnjati u originalnost toga boanstva ili kultusa, ili ak i u originalnost Slovenske mitologije u opte. Ova bi se sumnja mogla raistiti uporeivanjem nae mitologije sa mitologijom naroda, za iju se pozajmicu neko boanstvo i kultus smatra, ili, pod ijim se uticajem misli, da se naa mitologija razvila. Meutim, svi mi znamo, da su i Sloveni i Germani i Romani i mnogi drugi evropski narodi uopte, lanovi indoevropske grupe naroda, i da su prema tome, u svojoj pradomovini imali jednu zajedniku veru. Tragovi te stare indoevropske religije, nalaze se u religijama svih evropskih naroda. Slinosti, dakle, izmeu religija pojedinih evropskih naroda ne treba odmah smatrati kao neki uticaj, pozajmicu ili neoriginalnost. Ono, to kod starih hroniara nije verodostojno to se odmah i na prvi pogled vidi, jer tu zabeleku ne samo da ne potvruje, folklor, etimologija rei, narodna pesma i pripovetka, nego ju jo i negira. Takvo je ono mesto u Helmolda gde ime Svetovida izvodi od Sanctus Vitusa, o emu e biti kasnije govora. Uticaj, ili bolje rei, slinost izmeu pojedinih boanstava i kultusa baltikih Slovena i Severnih naroda ne treba poricati, ali isto tako ne treba sumnjati ni u originalnost Slovenske mitologije u celini. Jer napokon, ako emo da poverujemo, da je Slovenska mitologija, pod jakim uticajem Germanske mitologije, onda slobodno moemo da tvrdimo i obratno, jer tu onda pitanje autohtonosti Slovena ili Germana u Evropi reava spor. Autohtonost ipak u Evropi po mnogima autorima pripada Slovenima. /Smolik: "Slovensk hroby v Hornm Bavarsku" 1881; Hell-wald: "Die Etnologie der Balkanlnder", 1878; Zaborowski: "Les Slaves de race et de leurs origines", Paris 1900. itd./ Da, napokon, progovorimo koju i o odnosu vere Varjaga i Rusa koji dooe sa svojim poglavicama Rurikom, Sineusom i Truvorom,

i zavladae slovenskim zemljama prema veri starih Slovena. Varjazi dooe meu Slovene sa svojom verom, idolima i obiajem da grade hramove. Ali u doba kad su Varjazi doli ve su i Sloveni imali svoje bogove jasno okarakterisane, ali bez svetenikog reda, bez statua i religijskih centara. Bez sumnje su pod uticajem Varjaga zapoeli Sloveni dizati idole i zidati hramove / L. Niederle: "Manuel de l'antiquit Slave", tome II. La civilisation, Paris 1926./ Dakako, u doba hroniara ve su sve razlike slovenske i varjake vere nestale, i postojala je samo jedna vera i jedna mitologija. O uticaju Varjaga moe dakle biti govora samo onda, kad je re o hramovima, idolima i svetenicima slovenskih boanstava. Posmatrajui / L. Niederle: op. cit. pg. 126/ civilizaciju Slovena u potpunosti u eposi, koja je prethodila pokrtenju, sa okolinom i svim narodima uopte, teko je rei, da su jedini Sloveni od svih Indoevropljana ostali toliko u pozadini u svojoj religijskoj evoluciji, i da jedini oni ne imaahu sistem bogova, hramova i kultusa. Vele da je na Perun isto to i nemaki Tor; Dabog, Stribog, Veles da su transformacija Odina; Mokoa da je germanska Freja. Osim toga to se na ravan nain moe tvrditi i obratno, sama imena Peruna, Daboga, Striboga, Volosa i njihova etimologija potvruju domau koncepciju njihova postanka, kojoj su kasnije, kao to rekosmo, pridodate samo neke pojedinosti u kultusu. Kriticizam modernih evropskih nauenjaka, a napose slovenskih mitologa, sruio je mnoge lanove slovenskog Olimpa, i od velikog broja slovenskih bogova, koje jo i afarik /Ljafarik: R. R.: "Slovensk Staroitnosti", II sveska, II izdanje Prag. 1863./ u svome planu za Slovensku mitologiju nabraja, ostao nam je tek maleni broj boanstava, ali su ova autentina i bez stranog uticaja. /L. Niederle: op. cit. pg. 126./ Dosta dugo se verovalo, da se u Slovenskoj mitologiji nalazi arijski dualizam bogova, te je prema tome u njoj itava dualistika sistema bila izraena. Povod ovome dalo je ime Crnoboga, kojega spominje Helmold. Na suprot Crnobogu stavljen je Belobog, koji se spominje u Mater Verborum-u, zatim u Pomeraniji u imenu dveju gora ernoboga i Belboga kraj Budiina; i na osnovu ovih dvaju bogova, predstavnika svetlosti i tame, dobra i zla, izraen je taj dualistiki sistem u Slovenskoj mitologiji. Meutim, on se uskoro sruio, jer dokaza da je postajao neki Belobog (i ako su Beloboga dodavali kao epitet Svetovidu /Giljferding: Ist. Balt. Slav./ nije bilo, a sve se vie uvialo da u Slovenskoj mitologiji nema arijskog dualizma, u punom smislu toga naziva. Slovenska mitologija je politeistikog karaktera ali zato ipak ima jedno vrhovno boanstvo, jednog boga bogova, kome su potinjeni svi ostali bogovi. Karakteristino je za Slovene i to, da imaju uz panslovenska, opte poznata i tovana slovenska boanstva, i lokalna boanstva pojedinog plemena ili grada, koje dotino pleme ili grad iznad svega oboava.

II Izvori za Slovensku mitologiju Izvori za Slovensku mitologiju nisu malobrojni. Tekoa pak u stvaranju jedne odreene Slovenske mitologije lei u tome, to nam ni jedan izvor ne prua dovoljan broj podataka, da bi iz njih mogli da dobijemo sliku nae mitologije u opte i u celini njenoj. Izvori nam redovno opisuju samo pojedina boanstva. Nemih spomenika ima vrlo malo. Ima ih zapravo dosta, ali ne moe da im se dokae originalnost. Verodostojnim nemim spomenicima smatraju se idoli u Prilvicu, idol

Svetovida zbrukog, /L. Niederle: op. cit./ a nada sve, po svojoj sigurnosti i novinom vai, arheoloki pronalasci Svetovidova hrama na mestu stare Arkone. Pronalaske ove otkrio je Karl uhard, direktor muzeja u Berlinu, a sastoje se u ruevinama Arkone i iz pijedestala statue Svetovida, velikog boga baltikih Slovena. Kad je re o vrelima, pisanim na bilo kojem slovenskom jeziku, na prvom mestu i po svojoj vanosti i sigurnosti dolaze ruska vrela. Kolikogod da su ona vana, ipak su po broju svojih podataka ruska vrela i suvie oskudna, i teko da bi se u nedostatku zabeleaka stranih pisaca, koje su kud i kamo brojnije i detaljnije, moglo dobiti za Slovensku mitologiju ono to se danas ima. Meu ruskim vrelima je najglavnije i najopsenije vrelo Nestorova hronika. Nestorova hronika predstavlja neocenjivu vrednost ne samo za Slovensku mitologiju, nego i za stariju rusku istoriju. Nestorova hronika spominje nam nekoliko puta nekoga Boga uvek pre Peruna i svih drugih bogova, kao da ga najvanijim dri i sam letopisac, pa Peruna, boga groma i Volosa, boga stada. Sem ovih, koje je letopisac manje vie posve tano opisao, Nestorova Hronika nam spominje i Daboga, Striboga, Semorgla i Mokou, kad pria o idolima kneza Vladimira, a triznu i mogilu, kad pria o kneginji Olgi. Ipaevski rukopis, daje nam naroito za Svaroga i Daboga vrlo interesantnih podataka. On zapravo i jeste izvor za Svarogovo prvenstvo na Slovenskom Olimpu. Jo vaniji od Ipaevskog rukopisa je epos "Slovo o polku Igorevu", koji nam ponovo spominje Daboga, i vetrove, unuke Stribogove. Da pomenemo i Novgorodsku hroniku, koja naroito potanko opisuje unitenje svetilita i kipa Perunova. Sem ovih najstarijih ruskih spomenika, koji su ujedno i najpouzdaniji, ima veliki broj spomenika iz XIV, XV, i XVI veka, koje je otkrio Gregor Krek, a koji su isto tako verodostojni. eki su izvori kud i kamo malobrojniji a i nesigurniji. Kosimus Pragensis, eki hroniar XII veka u pogledu podataka o Slovenskoj mitologiji, savreno je rezervisan, pa i kad mora da spomene neko slovensko boanstvo, on upotrebljava klasina imena. Iz celog njegovog spisa "Fontes rerum bohemicarum" moe se posve jasno za mitologiju razabrati samo to, da su esi oboavali idole. Dalimilova hronika u stihovima ne rasvetljuje nita od onoga, to je nagovestio Kozma u svojoj hronici, koja je Dalimilu sluila za uzor, a iz koje je on mnogo to ta i prepisao. Iz nje ipak razabiramo da su esi stan mrtvaca zvali Nav. Ni Pulkavina hronika iz XIV veka ne razlikuje se mnogo od Kozmine. Ona nam otkriva jedan idol sa tri glave, koga su oboavali Sloveni i Saksonci. Idol se nalazio u Brandenburgu. Poljski izvori jo su manje pouzdani od ekih. Galusova hronika, iz poetka XII veka, u opte i ne govori o neznaboakom dobu Slovena. Hronika uitelja Vientija, na dlaku sledi Galusa u pogledu nae mitologije. Kolikogod da se arhiepiskop Dlugo (Longinus) u svom delu "Historia Poloniae" trudio da iznae slovenske bogove, a iznaao ih je svega est, i uporedio ih sa rimskim bogovima, ipak se njegovim iskazima vrlo malo vanosti moe i sme pridati, jer je njegova istorija napisana u XV veku, a Poljaci ve 965. godine primaju Hrianstvo. Vie do 400 godina je i suvie veliki razmak u vremenu, da se ma ta pouzdano moe upamtiti od stare vere. Sa Dlugoem bi zavrili spomenike slovenskih hroniara. Teko bi bilo, ma ta odreenije rei o Slovenskoj mitologiji samo na osnovu ovih ovde nabrojanih izvora, dok su nam neslovenski izvori, koji su kud i kamo odreeniji i mnogobrojniji, od neocenjive vrednosti i neizrecive pomoi u tome pogledu. Strani hroniari, piu sa veom sigurnou, sa vie znanja i podataka, a to je najglavnije, u veini sluajeva oni piu bez ikakvog kolebanja o veri Starih Slovena. Meutim, i oni kao i Nestor, ne mogu da se pokatkad uzdre od prezrenja prema neznaboakim Slovenima, i mrnje prema tim nepokrtenim "divljacima". Ako ne smetnemo s uma, da je nekoliko njih platilo glavom svoju misiju pokrtavanja, a meu njima i vladika Jovan, koji je prinesen na rtva Radgostu, kako to veli A. Bremenski; i

ako vodimo rauna o tome, da je episkop Bernard isprebijan vraen iz Volinije; da su dva prethodnika Saksa Gramatika poginula meu Slovenima, bie nam jasno od kuda potie ta mrnja prema Slovenima. I ako je prvom od stranih hroniara Adamu Bremenskom, kanoniku Bremenske katedrale, iz XI veka, princip, da se u opisivanju Slovena ne zadrava na neznaboakim stvarima, ipak on u opisivanju grada Retre spominje i hram, podignut u ast demona, od kojih je prvi Radigost (quorum princeps est Radigast). Adam Bremenski se ipak ne ustruava da prizna i lepe osobine Starih Slovena. Najvaniji izvor za istoriju Slovena u Srednjem veku je Chronicon Slavorum, delo Holtinca Helmolda, svetenika crkve u Libeku i paroha parohije u Bozau, oko jezera Plena, u zemlji Slovena Vagrinaca. Glavni predmet njegove hronike je preobraanje Slovena u hrianstvo. Izvori su mu njegov prethodnik A. Bremenski, predanje, prie slavenskih staraca, i lino iskustvo za vreme pojedinih misionarskih pohoda meu Slovene. O veri slovenskoj pria vie od A. Bremenskog, sa vie podataka govori o kultusu Crnog boga, Provena i o idolu Podaga, a zatim o hramu u Retri, o bogu Radgostu i boginji Polabljana Sivi, napokon o Svetovidu Arkonskom, ije ime dovodi u vezu sa imenom korvejskog kaluera Svetog Vida. Trei hroniar Titmar, bio je kanonik u Magdenburgu u XI veku. Prianje svoje poinje sa IX vekom. On nam iznosi imena pojedinih svetih mesta kao to je sveta uma utibor (Zutibore), spominje neku bezimenu slovensku boginju, iju su sliku Ljutii nosili na svojoj zastavi. Zna da su Sloveni imali idole, i opisuje i Radgosta i Retru. Spominje u hramu meu mnogim drugim idolima samo Svaroia. Veli da svaki kraj ima svoje boanstvo koje tuje. Danac, Saks Gramatik, svetenik, u svom delu: "Gesta Danorum" daje nam jedini dokumenat o borbi rujanskih Slovena sa Dancima, o Arkoni, o Svetovidu, njegovu hramu i kultusu i napokon o njegovu unitenju. Dragocene podatke daje i o Ruevidu, Porevidu i Porenuciju, zatim o rtvama i prorotvima slovenskim. Uz Saksa valja nam spomenuti Knitling Zagu (istoriju Knidovih potomaka), koja potvruje prianje Saksovo i dopunjuje ga boanstvima: Turipida, Pizamara i Crnoglava. Kaluer Ebo iz Bamberga 1151. ili 1152. godine napisao je svoje delo: Vita Ottonis (ivot Otona). Njemu se moe verovati u ono to pria, ali se ipak ne sme zaboraviti da je i Ebo srednjovekovni kaluer. U I knjizi s obzirom na nau mitologiju pie, kako je vladika Bernar pokrstio stanovnike grada Julina, i nauio ih da svoje mrtve sahranjuju u groblja, a ne po umama ili poljima; rekao im je da vie ne meu tapove nad grobovima; da ne podiu hramove za idole i da ne vraaju vie. reci reie da ubiju vladiku, i donesoe jedan idol boga Triglava te ga sakrie u upljinu jednog drveta. II knjiga Ebova pria nam kako se narod povrno pokrstio, i kako se na prvi tradicionalni praznik vratio paganizmu. tetin i Julin imaahu svaki po tri planine: na najvioj stajao je idol Triglava. Po jednoj prii ti idoli imaahu odelo i ukrase. U Hozegevu (Guckov) naao je Oton velianstvene hramove, koji su kotali 300 talanata. Oton porui idole. Volovi odvukoe sve unitene idole na lomau. U tetinu opisuje Ebo neke visoke piramide. Zatim spominje neku lesku koja je, izgleda, bila posveena. Drugi biograf Otonov, Herbord, daje nam za Slovensku mitologiju pojedinosti, koje su Ebu bile nepoznate. Za Pomerance veli da su verolomni i svirepi. "U njih je", veli, "bilo svetenika i hramova" (continae fama). Zadrava se na opisima hramova i spominje blago koje pripada hramovima. Jedan idol Triglava oteo je vladika iz kontina i poslao ga u Rim. Pominje neki hrast i sveti izvor uz hram. Pria o nekome konju i njegovoj vanosti pri gatanju. Jedan rec, koji je uvao ovu ivotinju, nije hteo da se pokrsti ni onda kada se cela varo pokrstila. Opisuje razorenje svih idola i hramova neznaboakih, i pominje gostoprimstvo i potenje Pomeranaca. Herbord se sea reca, njihova neprijateljstva prema Hrianstvu i njihovog neuspelog odupiranja. U Hologostu nalazi hram boga erovita (Gerovit), koji se, veli on, latinski zove Mars, i sveti tit toga boga, a u Guckovu

(Gozgaugii) otkriva velianstveni hram, koji su neznaboci nudili za hriansku bogomolju, samo da bi hram sauvali od propasti. tetin se opet ponovo vratio delimice u paganizam, veli Herbord, i ukazuje na napore reca, da narod raspale protiv vladike Otona. Bezimeni neki kaluer Priflinskog manastira napisao je III biografiju Otonu. Za nas je iz nje vano samo izlaganje o kultusu Triglava i konju, koji sluae za gatanje. Da spomenemo i nekoje vizantijske pisce, meu kojima je na prvom mestu ozbiljan istorik Prokop Cezarec iz VI veka. U svom delu "De bello Gothico" (o Gotskom ratu) veli on da Sloveni veruju u jednog najvieg boga, koji proizvodi grom; da veruju i u reke i nimfe, i da ne znaju za sudbinu (t. III. S. XIV). Leon akon i Konstantin Porfirogenit po svojim podacima za Slovensku mitologiju od manjeg su znaaja. Arapski pisci Fadlan, Ibn-Dasta i drugi, koliko god da su precizni, nisu posve jasni. Ne znamo da li se njihove zabeleke odnose na Varjage ili Slovene.

III Literatura o Slovenskoj mitologiji Povodom svog izvetaja za Rigerovu eku enciklopediju, jo 1870. godine rekao je Erben: "Slovenska mitologija je jedna najtea grana slavistike. O njoj se mnogo pisalo, ali osim nekoliko dobrih lanaka o pojedinim pitanjima, jo se jednako oekuje jedan odreen rad u celini". Od pojave prvog ruskog mitologa Kajsarova, koji je svojim delom /Kajsarov: Versuch einer Slavischen Mythologie in alphabetiener Ordnung" Getingen 1803./ potakao Dobrovskoga, te je izrekao onaj uveni memento buduim mitolozima i ako sam nije bio mitolog, a koji glasi: "Savetujem buduim mitolozima, da se ne oslanjaju na poznije pisce, ve da uza svaki lanak navode najstarije spomenike", pa do danas napisano je mnogo dela o Slovenskoj mitologiji, a jo vie rasprava i studija, koje su rasturene po raznim asopisima. Izuzevi afarika, koji je napisao tek samo program /afarik: Slovansk Staroitnosti" II izd. Prag. 1863./ za nenapisanu svoju mitologiju, valja nam od tih mnogobrojnih radnika na polju Slovenske mitologije, tom, mora se priznati, najnezahvalnijem polju rada, na prvom mestu spomenuti Hanua, koji za svoje delo /I. J. Hanu: "Bajeslovny kalendar slovensky ili pozustatky pohansko-svatenych obraduv slovenskych", v Praze, 1860./ "Bajeslovny kalendar" naroitu panju zasluuje. /G. Krek: "Einletung in die Slavische Literaturgeschichte", Graz 1887, II ed pg. 416./ Pisac je u obliku kalendara izloio sve neznaboake praznike poevi od zimskog obratnika do proletnje ravnodnevnice, a odavde do letnjeg obratnika, i napokon do jesenje ravnodnevnice. Ranije delo /I. J. Hanu: "Die Wissenshaft des Slavischen Mythus" Lemberg, 1849./ Hanuevo od mnogo je manje vrednosti. 1866. godine javlja se veliko delo Afanasijeva, /Afanasjev: Vozrenie Slavjan na prirodu", Moskva 1866. III sveska./ koje ni do danas nije nita izgubilo od svoje vrednosti. Za delo Kotljarevskog o pogrebnim obiajima Slovena /"O pogrebaljnych obyajach jazyeskych Slavjan", Moskva 1868./ ne moe da se dokae, da se obiaji, u njemu opisani, odnose manje na Varjage nego na Slovene, pa se ini da mu je sav trud uzaludan. /L. Lee: "Slavenska Mitologija", prev. R. Agatonovi, Beograd, 1904. pg. 10./ Povodom kritike nevrednoga dela Famininijeva /Famincyne: "Boestva drevnich Slavjan", Petrograd, 1884./ dao je Jagi savet mitolozima, da budu na oprezu od zloupotrebe folklora i strasti, da se svuda vide

sami mitosi. Nameravajui da i sam koju progovori o Slovenskoj mitologiji, pisae Krek u Arhivu za Slovensku filologiju: "to se tie Slovenske mitologije do danas postignuti pozitivni rezultati ni najmanje ne odgovaraju utroenom vremenu. Niko bolje stanje to ne moe shvatiti nego onaj, koji bi preduzeo da odbaci sve ono to pripada haosu protivrenih hipoteza osnovanih najee na rasuivanju ili na a priori". Sabivi Slovensku mitologiju na vrlo maleni deo svoga opsenog i lepog dela, /Krek: op. cit. pg. 378-440./ Krek ipak nije postupio posvema prema onome to je 1878. godine u Arhivu rekao. Njegova Mitologija izuzevi materijal na osnovu koga ju je izveo ini najmanji mogui rezime Slovenske mitologije. I Mahal u svom delu /H. Machal: Nbkres Slovanskho bajeslovi", Praha, 1891./ jedva 60 stranica posveuje mitologiji, i ako mu je delo natampano na 220 strana. Da spomenemo i delo Luj Leea, u prevodu Rad. Agatanovia 1904. godine, koji je daleko od toga da bude bez mane, a po kome smo izradili II i III poglavlje ovoga rada. Osim ovih dela imade ih jo jedan veliki broj, kao to su delo T. Maretia /T. Mareti: "Slaveni u davnini", Zagreb, 1889./ Briknera, Jagia u Arhivu za Slovensku filologiju, pa Veselovskog i Giljferdinga. /A. Giljferding: Ist. Balt. Slav./ Mnogobrojni lanci i studije kao na primer Sreznjevskova studija o Svetilitima slovenskim, ili ona Erbenova o kosmogoniji Slovena, pa lanak Kipriinova, predstavnika reakcije i skepticizma u Slovenskoj mitologiji; uz ove, radovi naeg prof. N. Nodila, u Radu J. A., i studija D-r V. ajkanovia u Etnografskom Zborniku, rasvetljuju donekle ovaj dosele tako tanani deo nae davne prolosti. I uza sva ta mnogobrojna dela jo se uvek eka jedan odreen i precizan rad. Tokom prolog veka, pa evo i ovaj vek, pisalo se, radilo se i konstruisalo, pa je onda delimino neto i padalo pred reakcijom skepticizma u Slovenskoj mitologiji. Bilo je trenutaka kada se usled uzaludnog posla oduevljenje pojedinih mitologa pretvaralo u razoaranje, a vera se pretvarala u skepticizam. Padali su i odnekud najednom opet vaskrsavali novi Olimpi slovenski, kao onaj u Poljskoj, koji je nastao pozajmicama iz apokrifnih knjiga hrianske knjievnosti. Naroito su itave Olimpe, i prava udesa od pojedinih slovenskih boanstava odnekud nalazili Nemci. Tako nam Vollmer daje u svom delu /Vollmer: Vollst. Wcrterbuch der Mythologie aller Volker. II Stutgart 1859./ snimke kipova Svetovida i Jarevita i to tako divne, da ih ni starogrki majstori ne bi lepe izvajali. Ni opseno, i silno po svojoj erudiciji, a po vremenu najnovije delo L. Niderlea, ni izdaleka nije skinulo sa dnevnog reda, niti je ispunilo u pitanju Slovenske mitologije prazninu koja se oseala, i koja se jo uvek osea. L. Niderle u odeljku "Slovenska demonologija" misli da se religija Starih Slovena sastojala u oboavanju demona, i da su se tek kasnije pojedini demoni uzdigli do kultusa boga. Niderle nam pri obradi pojedinih boanstava daje samo maleni registar spomenika, i u nekoliko rei svoj sud o dotinom boanstvu. Rezultate naunog ispitivanja etimologije imena slovenskih bogova redovno izostavlja, a to znai veliki nedostatak. Koliko god da je varljiva etimologija rei, ipak je ona potrebna; a ako njene zakljuke potvruju spomenici, ili zaostaci u folkloru, ona je redovito posve tana i sigurna.

IV Vrhovni Bog

Verovanje u vrhovno boanstvo, u boga bogova (Deus deorum), postojalo je jo u indoevropskoj zajednici svih evropskih naroda, a izraeno je u sanskrtskom jeziku sa reju: Dyvu pita. /L. Niederle: op. cit./ Ovo nadboanstvo zadralo se u mitologijama svih evropskih naroda i to kod Grka pod imenom Zeus Pater; kod Rimljana Juppiter; kod starih Germanaca Tuiz; kod starih Nemaca Ziu. To vrhovno boanstvo nalazi se i u mitologiji Starih Slovena pod imenom Svarog ili Perun. Nijedan od mnogobrojnih izvora za Slovensku mitologiju ne spori nam verovanje Starih Slovena u jedno panslovensko vrhovno boanstvo, a razilaze se pak izvori jedino u tome, to jedni izvori dre Svaroga, drugi Peruna, trei Svetovida ili Svaroia za toga vrhovnog nadboga slovenskog. Prokop Cezarec veli nam za vrhovnog boga ovo: "Sloveni veruju da postoji jedan bog, koji proizvodi grom, i koji je jedini gospodar vasione; oni mu rtvuju marvu i druge svakovrsne rtve. Ne znaju za sudbinu i ne doputaju, da ona igra ikakvu ulogu u ljudskim stvarima. Kad im usled bolesti ili rata popreti opasnost od smrti, oni se zavetuju, ako se spasu, da e odmah prineti bogu rtvu. I im se spasu, oni to doista i ine i veruju da su tom ponudom bogu sebi ivot otkupili. Sem toga oni oboavaju reke, nimfe i druga boanstva, i za vreme rtvovanja oni gataju". /Prokopios: "De bello Gothico" knj. III. s. XIV. izd. Donn. str. 334./ Tvrenju Prokopa, da je vrhovni bog Slovena proizvodio grom, dakle verovatno bio Perun, ide u prilog i pronalazak ruskog nauenjaka Afanasijeva, koji je u jednom staroslovenskom prevodu legende o Aleksandru Velikom re Perun naao kao prevod grkog Zevsa. Ali ne treba smetnuti s uma ni to, da Zevs u Grka nije prvi i najstariji vrhovni bog. Uranos je prabog neba, koji sa Gejom (zemljom) raa Kronosa, a tek posle ovoga dolazi na vladu nad bogovima i ljudima silni Zevs, munjobija. Svi ostali izvori, kojih je kud i kamo vei broj, ne govore nam nita o tome da je Perun bio vrhovni slovenski bog. "Izmeu raznih bogova, kojima pripisuju vlast nad poljima, umama, nad alostima i veseljima, oni (Sloveni) ne poriu, da jedan bog zapoveda odozgo s nebesa svima ostalima. Taj svemoni bog zanima se samo nebeskim stvarima. Svi drugi imaju zasebno zanimanje i svoj posao, pa se njemu i pokoravaju. Oni proizilaze iz njegove krvi, i u toliko su vaniji, u koliko su blii tome bogu-bogova" /Helmold I 83./ Na osnovu ovog Helmoldovog tvrenja, i onih Nestorovih pod 945. i 497. godinom, koji glase: "da oni Rusi hriani koji povrede ovaj ugovor budu kanjeni od svemonoga Boga, a oni koji nisu krteni, da su lieni svake pomoi Boga i Peruna" ili "ako neki vladalac (knez) ili neko od naroda ruskog povredi ovo to je ovde napisano, da pogine od svoga oruja, da bude proklet od Boga i od Peruna kao verolomnik," ne moe biti sumnje, da je uistinu postojalo neko vrhovno boanstvo, tim pre, to je to zajednika crta mitologije svih indoevropskih naroda. Moglo bi se meutim, pasti u iskuenje i poverovati u uticaj hrianskog vinjeg Boga na postanak vrhovnog Slovenskog boga, ali nas zabeleka Prokopa jo iz VI veka, kada uticaja hrianskog na Slovene jo sigurno nije bilo, zadrava da ne padnemo u tu zabludu. Prastvoritelj neba, pod ijim se svodom sve raa i dogaa, praotac zemlje, svetlosti i svega roda i ploda na zemlji, bio bi po zabelekama Ipaevskog letopisa Svarog. Taj vrhovni bog koga Ipaevski letopis zove Svarogom, drao se bestelesnim, prema tome bez ikakva dejstva na ovaj fiziki, materijalni svet, ali od ogromnog znaaja na volju njemu podlonih bogova. "Posle potopa i kad su se ljudi podelili na mnoge "jazike" poe vladati Mestrom od plemena Ham, a za njim Jeremija, pa Feosta, koga Egipani zvahu Svarog. Dok je ovaj

Feosta vladao u Egiptu, padoe s neba klete, i ljudi odmah poee kovati oruje, jer se pree borahu batinama i kamenjem. I ovaj Feosta izdade zakon za ene, da uzimaju samo jednoga mua, da ive ujedno, i da se kazne bludnice. Za to ga prozvae bog Svarog. Jer pre njega ene se predavahu onima ko ih je god hteo, i ivljahu kao ivotinje. Ako dobiju dete, dosuivahu ga onome kome one hoe govorei: "Evo tvoga deteta"; i ovek prosvetkuje tu sveanost i primi ga. Feosta uniti taj zakon, i uredi, da svaki ovek ima samo jednu enu, a svaka ena samo jednog mua. Ko bi povredio ovaj zakon, bio bi baen u jednu usijanu pe, da sagori. Zato su ga zvali Svarog i Egipani ga oboavahu. Posle njega vladao je 7470 dana njegov sin, po imenu Sunce, koga zovu Dabog. Sin Svarogov, kralj Sunca, koji je Dabog, bee snaan ovek. On doznade da imaae jedna bogata Egipanka, i da neko provoae blud sa njome. ae je uhvatiti. Nu ne hotei vreati zakon oca Svaroga, on uze sobom nekoliko ljudi, i videvi as kad je ona blud uinila, iznenadi je nou sa njenim sauesnikom; stavi je na muke i provede sramno kroz celu zemlju; i tako se u Egiptu uredi besporoan ivot"... Vano je s pogledom na ovaj rukopis to, da je on iz desetog veka, dakle iz doba, kada je stara vera bila jo posve svea u pameti naroda. Jo jedna vrlo karakteristina pojedinost u Ipaevskom letopisu je ona, gde se izriito kae: "i tako Svarogom nazivahu Stari Sloveni nebo". Ako se sloimo s tim, da je vera starih Slovena potpuno prirodna, da je sav njen kult proiziao iz prirode, /N. Nodilo./ i da se ona sastoji iz oboavanja neba i prirodnih sila, moramo se onda bezuvetno sloiti i s tim da je nebo povrh svega i iznad svega, da je ono neto to se ne moe uhvatiti ni dostii, a ipak da sve svojim prostranstvom obuhvata. Pod njegovim svodom su Sunce, Mesec, zvezde, oblaci i munje. Nebo je (bar na oko) povrh svega toga, ono sve okruuje. Poto je nemogue dokazivati neprirodnost slovenske vere, a na osnovu tolikih svedoanstava starih hroniara, Svarog ili bog neba, bio bi onda Uranos slovenskog Olimpa; on bi bio praotac svetlosti i toplote. Svarog je u navedenom Ipaevskom letopisu prevod grkog Hefaistosa, pa je to navelo neke nauenjake na pomisao, da je re Svarog postala od glagola svarit /Jagi: Archiv IV 412./ to znai kovati; neki pak ne dre Svaroga autentinim slovenskim bogom, ve smatraju da su ga u Rusiji doneli Varjazi /Ibid, IV. 412./ i da su ga tek kasnije svi Sloveni oboavali. Drati meutim, Svaroga nekom vrstom transformacije Perunova imena ili svojstava, a nebo prostorom, u kome Perun vlada, znailo bi podrediti Svaroga Perunu. Meutim, na onaj isti nain, na koji se nebo moe uzeti kao vladavina Perunova, moe se jo kud i kamo pre nebo uzeti i za prostor Suneve vladavine, jer samo maleni broj dana u godini grmi i kia pada, dok se Sunce svaki dan nebom kree. Jasnih dokaza ni za jednu ni za drugu tvrdnju nemamo. Etimologija rei, razjasnie nam donekle jo vie ovo boanstvo. Etimoloka tumaenja Svarogova imena mnogobrojna su i vrlo razliita. Najznaajniji rad u tom pogledu jeste Krekovo dovoenje imena Svarogova u vezu sa sanskrtskom reju svar. Ime Svarog analisaemo na koren rei Svar i nastavak og koji je obian u starom jeziku kao na primer: ert-og znai dvorana; brl-og znai stan medveda; vrtl-og; krt-og itd . Ostaje nam dakle da protumaimo jo koren rei "svar". Ovaj se koren moe izvesti iz indoevropskog "svar" to znai sunce; otud u zendavesti hvare sunce, sjaj; u sanskrtskom svar sunce; a otud i nae boanstvo Svarog, koje prvo znai mesto Sunca, dakle nebo, onda personifikovano znai i samog boga neba, boga Sunca. Ovaj Bog je ukoliko bog Sunca i svetlosti, utoliko i bog bogova i gospodar svega, dakle prvi nad svima. On je isto to i grki Uranos (u vezi sa sanskrtskim Varuna to znai nebo). U egzistenciju jednoga boanstva, kao to je Svarog, ne treba sumnjati. Ovde moe biti govora samo o tome, da li su svi Sloveni tim istim imenom zvali boga neba, ili su ga samo Rusi i Poljaci tako zvali, a ostali Sloveni pak drukije. /L. Niederle: op. cit. pg. 140./

Mnogobrojni spomenici navode nam Sunce i vatru kao sinove boga Svaroga, a Juni Sloveni smatraju Mesec kao treeg brata Sunca i vatre, a zvezdu Danicu kao jedinu njihovu sestricu. I tako je na pr. u nar. pesmi "Sunce i Mesec prose evojku", po kojoj se devojka udaje za Mesec zato to on ima svojte dosta, i to e imati "Danicu za zaovicu". A u pesmi "Suneva sestra i Paa tiranin" veli se: "Da on uzme sunevu sestricu Meseevu prvobratuedu Daniinu bogom posestrimu". I pesma "Suneva sestra i Car" veli: "Ja sam Suncu roena sestrica a Mesecu prvobratueda". /Srpske nar. pesme osobito mitoloke. Izdanje Nar. Prosveta, Beograd, red. M. uri./ Kad se spomene sin ili sestra nekoga boga, odmah dolazi u pitanje genealogija slovenskih boanstava koja je vrlo neodreena, i koju je vrlo teko ustanoviti i dokazati. Boga Svaroia spominje nekoliko izvora i to obino pod imenom njegovim zamiljaju oganj. "Mole se ognju (vatri) i zovu ga Svaroiem", /Tihonravov: Letop. russk. lit. i drevn IV 3. pg. 89./ veli jedan spomenik iz XIV veka; "... a drugi u Svaroia veruju" /Ibid, pg. 108./ navodi jedan spomenik iz V veka; -"... i molei se ognjevima zovu ih Svaroiima" /Ibid, pg. 92./ kae isti spomenik; "... i ognju Svaroiu mole se". /Ibid, pg. 99./ ak i iz XVI veka nalazimo jedan izvetaj koji nam spominje Svaroia, on glasi: "... i mole se ognju zovui ga Svaroiem". /S. A. Hr. Vostokov: Slov, cerkv. slav. jaz. II pg. 228./ Sem ovih ruskih spomenika i Titmar nam spominje Svaroia, kad pria o Radgostovu hramu kod Redarijana. "U unutranjosti hrama", veli Titmar, "nalaze se slike bogova kiicom raene; imena su im urezana; na glavi im lem, pokriveni su oklopom, te izgledaju strani. Prvi od njih zove se Svaroi (Zuarasici) i svi ga ovi narodi potuju vie nego sve druge. Ovde se uvaju i zastave i iznose se iz ovih svetilita samo u sluaju ratnoga pohoda. Tada njih nose peaci". /Titmari Hr. VI. 17./ U pismu Brunona kralju Henriku nalazimo stavak: "Na koji nain (kako) se slau Svaroi (Zuarasiz) avo, i sveti Mauricije na i va voa". /A. Bielovski: Mon. Poloniae historica I 226 Epist, Brunonis ad Henricum regem./ U egzistenciju Svaroia ne moe se sumnjati kod tolikih spomenika, koji nam navode ime njegovo, a koji su potpuno dostojni da im se poveruje. Pod imenom Svaroia personifikovano je Sunce, /G. Krek: op. cit., pg. 395./ ba kao i oganj. Svarogov sin Svaroi, koji je to ime dobio po imenu svoga oca, jeste dakle i bog Sunca. U navedenom prevodu Malaline hronike naziva se Sunce Dabogom, sinom Svarogovim. Daboga vrlo esto navode mnogi spomenici i sem Nestorova navoda: "I postavi (Vladimir) Kumire na brdu kraj dvora svoga: Peruna ... Horsa, Daboga i Striboga i Semorgla i Mokou". /Chron. Nestoris: s. a. 980. s. XXXVIII pg. 46./ Na jednom drugom mestu Ipaevski letopis glasi:"Sunce zovu Dabogom. Sunce car, sin Svarogov, to jest Dabog". /Ipat. letop. 1. cit./ "Sunce ijim imenom zovu Daboga. A Sunce car, Sin Svarogov, tj. Dabog, kao to ree pesnik Omir o njemu; to Dabog, ree, oblii Afroditu koja voae blud s Arejem. Po smrti Daboga sina Svarogova carstvova"..., /Prevod Malaline hronike u moskovskom Arh. XV, stol./ navodi opet i poznati prevod Malaline Hronike. Navod Nestorov o unitenju idola, spominje meu idolima koji su uniteni i Dabogov. Daboga spominje jo jedan dokumenat iz XVI veka: "A drugi veruju u Striboga, Daboga". /Tihonravov: op. cit., IV otd. 3 pg. 108./ Iz svih ovih spomenika lako je utvrditi, da je Dabog u slovenskom panteonu bio bog Sunca i sin Svarogov. Neki nauenjaci /L. Niederle: op. cit. pg. 135./ dre Daboga kao "divitiarum dispensator-a", i misle da je divitias dans tj. bog koji daje bogatstvo. Dovode ga meutim, u vezu sa naom reju dad, to znai kia, prema kojoj bi Dabog bio bog koji daje kiu. U prilog tumaenja, da je Dabog i bog kie, ima kod nas jedna vrlo interesantna nar. pesma pod naslovom "Blizanci prirode", koje karakteristini stihovi glase: (Carici mora dolaze sinovi i po redu joj govore), Najstarij' je majci dolazio i

ovako njojzi govorio: Ja sam majko sunce na istoku! Boga mole u brdu obani. "Daj nam Boe sunce na istoku". I srednji je majci dolazio i ovako njojzi govorio: "Ja sam majko sjajna meseina" Boga mole putnici u putu "Daj nam Boe sjajne meseine da vidimo mladi putovati" Najmlai je majci dolazio: "Ja sam majko urevska kiica kad rominjam svak mi se raduje ponajvie zelena livada na livadi bijele ovice". /Srp. nar. pesme osobito mitoloke. Izd. Nar. Prosv. Beograd, red. M. uri./ Daboga smatraju dalje i za darodavca (Deus dator-a), za lokalni naziv Svaroga kod Rusa. /L. Niederle: op. cit. pg. 135./ On je bog Sunca, koji uini da sazru usevi i budu plodne njive. Da bi se moglo posve tano odrediti svojstvo Daboga, treba prvo odrediti znaenje rei bog. Re bog kao dodatak pridavala se i pripadala je raznim boanstvima kao to su Stribog, Dabog, Crnobog /Helmold: Chron. Slav. I 52./ itd. U X veku nalazimo mi tu re podmlaenu pod reju bogu, koja je sad ve pod jasnim uticajem hrianstva, kao na primer onaj Nestorov navod pod 945. godinom. Ne znai to, da pod tom reju bog, nije postojalo jedno boanstvo, koje je nastalo jo u pradomovini slovenskoj pre raseljavanja, i za jednu epohu ranije od svih ostalih boanstava. /L. Niederle: op. cit./ Re bog u tome svojstvu dre filozofi kao pozajmicu iz iranskog jezika. Hipoteza, da je re bogu iranskog porekla ini se verovatna. Slovensko bogu je sanskrtsko bhagas, staro persijsko baga, frigijsko Zeus Bagaios, jermensko bagin. Re bog dri Jenko za sudbu i otud izvodi bogat, ubog. Po njemu bi bog bio darovatelj sudbine, budunosti ljudi. Dabog je dakle bog, koji daje obilje, sreu, i sve druge lepe darove ljudima i prirodi. I naa narodna pripovetka spominje boanstvo slino Dabogovu imenu, kad veli: "Bio Dabog car na zemlji, i gospod-Bog na nebesima". /St. Novakovi: Vila II 642, Beograd 1886./ Na Dabog jeste neki zao duh. Postoji kod nas izreka "znae ga 'romi dabo" ili "izgleda kao 'romi dabo" kae se nekome, kad se unakaradi. Boanstvo Sunca nalazimo jo u jednom imenu, i to u imenu boga Horsa ili Horza. Osim onih mnogobrojnih Nestorovih navoda, gde se uz Peruna redovno spominje i Hors, nalazimo Horsa i u spomeniku koji je Sreznjevski otkrio, a gde se na mesto imena Horsa nalazi Apolin. Ceo Sreznjevskov stavak glasi: "Uklanjaj se pred bogom nevidljivim, ne prebliuj se ljudima, koji se mole Rodu, Roanicama, Perenu i Apolinu i Mokoi i Peregini, i svim mrskim bogovima, niti (se pribliuj) rtvama mrskih bogova." Horsa nalazimo i u Slovu o polku Igorevu: "Knez Vsevolod trao je pre pojanja petlova od Kijeva do Tmutorakana, i presecae put velikom Horsu." Po komentarima ovaj stavak znai, da je knez stigao u Tmutorakan pre izlaska Sunca. Po ovim stavcima Horz ili Hors bio bi odista bog Sunca, te ga onda Jagi s pravom dri za isto to je i Dabog. Etimologija rei Horz (Hors), vrlo je neodreena. Jasno je da ime Hors nije slovensko, a dovodi se u vezu sa persijskom reju Khores, a jevrejskom Cheres (phelvi khorsed), koje znai Sunce. Mogla bi se re Horz dovesti u vezu sa egipatskom reju Horz Hor, koje znai jutarnje Sunce.

V Perun Opte poznati slovenski bog, gospodar groma, kako ga zove Prokop; slovenski Zevs, kako ga naziva J. Malala (III 13.) u X veku bog, koga skoro svaki hroniar spominje, koji se najvie odrao u folkloru, pripoveci i pesmi svih Slovena, koji je ostavio tragova

na osobnim imenima, na imenima sela, planina i biljaka, jeste bog Perun. Ovo boanstvo poznavali su Sloveni bez sumnje jo u indoevropskoj eposi svojoj. Perun predstavlja burno olujno nebo. On je bog grmljavine i groma, kao Thor u Germana, Zeus keraunos u Grka, Juppiter Fulgur u Rimljana. Zabeleaka i potvrda o postanku i biti svojoj ima Perun vie nego ikoji drugi slovenski bog. Pod 907. /Chron. Nestoris c. XXI pg. 16./ godinom pria Nestor: "I zaklinjahu se orujem i Perunom bogom svojim, i Volosom skotijim bogom, i utvrdie mir." Pod 945. i 971. godinom zaklinju se Sloveni, kako to vidimo u citatu u odeljku vrhovnog boga, opet Bogom, Perunom i Volosom. 980. /Ibid. s. XXXVI pg. 42./ godine veli Nestor: "postavi (Vladimir) Kumire na brdu vie svoga dvora: Peruna od drveta sa srebrnom glavom i zlatnom bradom, i Horsa i Daboga i Striboga i Semorgla i Mokou", a 988. /Ibid. s. CXLIII pg. 71./ godine: "zapovedi (Vladimir) da priveu Peruna konju za rep, i da ga tako svuku do ispod Borieva u otok; zatim naredi dvanaestorici ljudi, da ga tuku batinama. Dok su ga oni tako vukli potokom, nekrteni nad njim plakahu. Tada, poto su ga tako dovukli do Dnjepra, bace ga u nj. Vladimir ree svojim slugama: "Ako se gde zaustavi, odgurnite ga od obale, dok ne proe vodopad, a tada ga ostavite." Proe Perun kroz reku i izbaci ga vetar na obalu, koja se od toga doba do danas zove "Perunova obala". U jednom spomeniku iz XII veka: "Chodenie bogorodici po mukam" /Pamjatn. star. Russk. lit. izd. gr. G. Kuelevim Bezborodko III 119. S. Peterb. 1862./ nalazimo slian stavak. "Sbornik Paisijev" je isto tako od vrlo velike vanosti kao spomenik za Slovensku mitologiju. I on spominje one bogove koje i Nestor, koji su, izgleda, bili poznati svakom Rusu. Stavak koji nas interesuje glasi: "I veruju u Peruna i u Horsa i u Mokou i u Sima i Rgla i u Vile... Mole se... Vilama i Mokoi i Simu i Rglu i Perunu. Poee rtve prinositi Rodu i Roanicama pre (nego rtvovahu) Perunu bogu njihovom... I po svetom pokrtenju Peruna odbacie... Mole se njemu prokletome bogu Perunu i Horsu i Mokoi i Vilama." I spomenik XIV veka "Kirillo Belozarskij monastir" /Nalazi se u biblioteci Petrogradske Duhovne Akad./ vrlo je znaajan. On glasi: "Veruju u Peruna i u Hrsa i u Sima i Rgla, i u Mokou i Vile; i oni se mole ognju i Vilama, Mokoi, Simu, Rglu, Perunu, Hrsu, Rodu i Roanicama i svim prokletim bogovima njihovim. I tim bogovima rtve prinosi i ini slovenski narod... Vilama i Mokoi, Divi, Perunu, Hrsu, Rodu i Roanici... tj. Sloveni su poeli postavljati trpezu Rodu i Roanicama pre nego (postavie trpezu) Perunu bogu njihovom..." zavretak ovog stavka je kao i u ve navedenom Pajsijevom zborniku. "Sofyskij Sobor" /Ibid./ iz XIV veka, koji se poinje skoro istim reima, kao i prethodna dva spomenuta stavka, ima naroito karakteristian zavretak: "ali i sada po pojedinim pokrajinama mole se njemu prokletom bogu Perunu, Hersu, Mokoi i Vilama." Spomenik "Kirillo-Belozarskog monastira" sadri meutim jo jednu novu pojedinost kad veli: "I poee rtvovati munji i gromu i suncu i mesecu, a ostali Perunu, Hursu, Vilam i Mokoi". Kad se Vladimir vratio sa vojnog pohoda u Kijev: "Porui sve idole, Peruna, Horza, Daboga, Mokou, i ostale kumire", pria Nestor. Napokon u Spomeniku "Slovo nkojego christoljub'ca i revniritelja po pravj vr" "vidimo koliko je dubokog korena uhvatila stara vera:" a to su Hriani koji veruju u Peruna i u Horsa i u Mokou i u Sima i u Rgla i u Vile Mole se Vilama i Mokoi i Simu i Rglu i Perunu i Rodu i Roanicama. /A. Vostokov: Opisianie russk. i sloven. rukop. Rumjancovskago Muzeuma S. Peterb. 1842, rd. 228-229./ Ime Perunovo zadralo se na mnogim stvarima u pojedinim pokrajinama slovenskim kao: Perunja ves, Perunji vrh, Perunova gora, pa planina Perin (u Bugarskoj), Perun brdo, Perunova dubrava (u Hrvatskoj), Perunovij dub (u Rusa), Piornov (u Poljaka) zatim Prohi (u Polabskih Slovena) pa napokon osobna imena kao: Pioruny (u Poljaka), Perenit,

Peresvet (u Rusa), /Sv. M. Morokin: Slavj. Imenoslov S. Peterb. 1867./ , Perovan (u nas) itd. Polapci imaju i Perendan, a mi Srbi cvet peruniku, koji se zove jo i bogia. Ovoliki broj spomenika imena Perunova svedoi nam ne samo to da je Perun postojao, nego nam svedoi i to da je on i opte poznati slovenski bog. Izgleda da su grom i Perun donekle bili sinonimi, a povod za ovu tvrdnju daje nam poreenje slovakog: "Paramova strela v tja!" sa ekim: "Hrom do tebe!" /K. J. Erben: Slovnik nauny, VI 276 Praze 1867./ Ova kletva izjednauje nam Paroma i Hrom, i time nam ve po malo odreuje funkciju Perunovu. "Perkun reklje grom" veli letopisac Perejesl. /K. M. Obolenskij: Letop. Perejesl. Moskva 1851. pg. XXI./ i time nam jo vie potvruje gornju pretpostavku. Vrlo verovatan, a svakako isto tako i taan podatak o Perunu, daje nam Gvanjini kad veli: "Na ovom mestu, uzdizae se nekada Perunov idol, ba onde gde je danas manastir Perun, nazvan tako po imenu ovoga idola. On idol, bio je oboavan od Novgoroana. Predstavljao je oveka, kako u ruci dri ognjeni kamen; slian je gromu, jer re "Perun" kod Rusa i Poljaka znai grom. U poast ovoga idola gorae i nou i danju vatara naloena od hrastovih drva. Ako se nepanjom slugu, koji je moraju uvati, ova vatra ugasi, svi bi, bez ikakve milosti bili osueni na smrt." /Gvanjini: Sarmatiae Europae descriptio 1578./ Kad bi znali jo i odakle je Gvanjini ovu zabeleku uzeo, mogli bismo mu sasvim poverovati. U tom sluaju imali bismo, ve samim ovim dosad reenim, posve jasnu sliku o Perunu i njegovim svojstvima. Ovi nam podaci ipak prilino jasno odreuju Perunov karakter. Pridodamo li tome i etimologiju Perunova imena, koje je postalo od korena rei: per (u) to znai bijem silno udaram, otud p'rati to znai; udarati, i nastavka un koji oznaava izvrioca radnje; uvideemo da je Perun isto olienje groma i tresa. On je onaj bog, koji sve udara i krha, a nije samo bog munje koja tek sevne. Po drugom znaenju korena rei, nagovetena je moda i kia, to se s gromom iz nagomilanih groznih oblaka na zemlju lije, ispirajui i istei nebo. /N. Nodilo: Rad J. A. XXXXVIII.) Slovenski Perun uporeivan je esto i vrlo opravdano sa indijskim Pardanjom, litvanskim Perkunasom i letskim Perkonsom. Rekosmo da se sasvim opravdano uporeuje Pardanja sa Perunom, jer ni Pardanja nije samo bog kie, kako se do skora mislilo, nego i bog grmljavine. /G. Krek: op. cit./ Rigveda (V. 83.2) veli: "Vetrovi duvaju, gromovi pucaju, zelen nie, nebo se naoblai, stvara se za svako stvorenje okrepa, kad Pardanja sa svojim semenom oplodi zemlju" A dalje "Rii, grmi, daj ploda, oblei nas svojim punim vode kolima (V. 83.4)." "Ako, o Pardanja, pod rukom groma pogodi zlikovca sve se veseli to je na zemlji (V. 83. 7);" "Neka bi umne vode velikoga besnog bika oblaka zemlju razveselile (V. 83. 9)". Helmold nam spominje nekoga boga Provena i Provea. Ovi bogovi su na svaki nain identini sa Perunom, a Helmold ih je ili krivo uo ili krivo zapisao. Saks Gramatik nam pak pria o nekom bogu Porenutiu, koji bi mogao biti Porenovi, Perunov sin. Da bi se videlo, na kakvom mestu su Stari Sloveni gradili hramove Perunu, i ta su smatrali za najdrae obitavalite Peruna i svih bogova uopte, karakteristian je navod Helmoldov, koji glasi: "Mi odosmo u onostranu Slaviju i uosmo u jednu umu. Tu, izmeu vrlo starih drveta, videsmo hrastove posveene Provenu, bogu ove zemlje. Ograeni su bili umskom ogradom, kroz koju se ulazilo na dvoja vrata. U svima selima ove zemlje ima mnotvo kunih bogova i idola; ali ovo je mesto glavno svetilite za ceo ovaj predeo. Narod, kralj, svetenici, svi tu dolaze radi suenja sporova. Pristup u svetilite doputen je samo svetenicima i onima koji hoe da prinesu rtvu, ili onima kojima preti opasnost od smrti, a nije im otkazano pravo azila. Jer Sloveni toliko potuju ove svoje svetinje, da ne doputaju, da se neprijateljskom krvlju okalja ni hodnik njihova hrama". /Helmold: Chronica Slavorum, I, 83./

Da bismo mogli rei koju o Perunu u naoj Narodnoj pesmi, moramo najpre navesti nastavak onog ve spomenutog ugovora 945. godine izmeu Slovena i Grka, koji kod Nestora glasi: "Sutra dan ujutru Igor sazva poslanike (Grke) i ode na brdo, na kome bejae Perun i tu poloi zakletvu sa svima svojim glavarima, koji behu nekrteni: "A Rusi hriani poloie zakletvu u crkvi Sv. Ilije". Ovaj navod letopiev, gde kraj Perunova kipa stavlja hram Sv. Ilije, i gde Sv. Iliju tako rei izjednauje sa Perunom, vrlo je znaajan. Izgleda da je Perun na Sv. Iliju natovario sav teret svoga neznabotva. Pitanje je sad, da li je crkva uticala na ovu zamenu ili nije. Neki autori /L. Niederle: op. cit./ premda sumnjaju, ne mogu ipak i da potvrde ovu zamenu. Meutim, ako se setimo diplomacije Carigrada u verskoj politici, jasno e nam biti da je crkva nesumnjivo uticala na to da se stara boanstva zamene hrianskim svecima i da se obiaji zaodenu u hriansko ruho. Pa ne samo istonopravoslavna crkva, nego je i katolika crkva uticala na ovakve zamene. Zar nam ovu tvrdnju, sem sluaja Peruna i Sv. Ilije, ne dokazuje i pokuaj da Svetovida prekrste i zamene Sv. Vidom; da Volosa zamene Sv. Vlasijem i Vasilijem; da grad Julin dovedu u vezu s Julijem Cezarem? Zar nije dovoljan dokaz i to to su veliki hrianski praznici stavljeni u isto doba kad su bile velike sveanosti slovenskih bogova? Zar nam napokon ne kazuje to i primer boga Votana u Nemaca, koji je prekrten i nazvan Sv. Martin? Ovakvi postupci, pobone lai, lukavstva i zbrke imena /L. Lee: op. cit./ nisu retka stvar kod srednjevekovnih kaluera i svetenika i istone i zapadne crkve. Prema tome moemo posve slobodno smatrati Sv. Iliju kao direktnog naslednika Perunova, pa prema tome i naslednika svih njegovih svojstava, a kao takvog emo ga odmah upoznati i iz naih narodnih pesama. Po naoj Nar. pesmi Sv. Ilija je gromobija; munja i strele svojina su drugih svetaca. Ilijin je grom, a on ga svojom vlastitom rukom baca i njime udara. Nar. pesma veli: Progovara Sv. Pantelija: "Udri gromom gromovnik Ilija Udri ognjem Ognjena Marija a ja vetrom Sv. Pantelija" Al govori Ognjena Marija: "Nemoj gromom gromovnik Ilija ni ja ognjem Ognjena Marija". Ili: "Iz oblaka svetac progovara: Ognjem pali Ognjena Marija Strelom streljaj Sv. Pantelija Gromom udri Gromovnik Ilija" Ili: "Ne svetkuje petka ni nedelju ni Iliju koji gromom bije ni Mariju koja ognjem pali". Sv. Iliju spominje naa Nar. pesma i kao koijaa, koji uvek na gozbi svetaca sedi na vrh sofre, ba kao i Zevs u Grka. Jekavska Nar. pesma (V. knj. II. 22.) peva: "Boe mili uda velikoga gledah uda prije neviena u Pavlovu svetom manastiru postavljeni od zlata stolovi navrh sofre gromovnik Ilija..." I Stari Sloveni mislili su da grmi zato to se Perun vozi na kolima, ba kao i indijski Pardanja, /N. Nodilo, op. cit./ a i na Sv. Ilija. Ali Sveti Ilija je u moi i da pljuskom pusti kiu, a isto tako i da zatvori nebo. U pesmi "Sveci blago dele" Sv. Ilija zatvara sedmera nebesa, i udara peat na oblake, da ne padne dada iz oblaka. Ova mo pripada Pardanji, a po dugoj etimologiji korena rei per(u) bilo bi to u Perunovo svojstvo. Koliko se naa stara vera i nae neznaboako doba do danas ouvalo pokazuje nam jedna naa nar. pesma, gde se najdublje neznabotvo titra s hrianskim imenima, a koja je vana i stoga to spominje nebo kao svojinu vrhovnog boga, a Sv. Iliju zove koijaem i daje mu sem gromova i strele. Ona glasi: Hvalila se zvijezda Danica: Oeniu sjajnoga meseca isprosiu munju od oblaka okumiu Boga jedinoga deveriu i Petra i Pavla starog svata Sv. Jovana vojvodu Sv. Nikolu koijaa Sv. Iliju. to se hvali zvijezda Danica, to se hvali to joj i Bog dao, oenila sjajnoga meseca okumila Boga jedinoga odeveri i Petra i Pavla starog svata Sv. Jovana vojvodu Sv. Nikolu koijaa Sv. Iliju. Stade munja dijeliti dare: Dade Bogu nebeske visine Sv. Petru petrovske vruine a Jovanu leda i snijega a Nikoli navodi slobodu a Iliji gromove i strele.

U slovakim narodnim pesmama nalazimo Peruna pod imenom Paroma, koji opet kao i Perun baca gromove. One glase: "Bouh Parom zaoblacom; A vidi to nahnvany. Tresk! Zahrmi jej do ela Hned iz deckem zkamenla." (Raljuen Bog Parom iza oblaka, vide to, i najedanput baci grom i ona bi odmah skamenjena), ili jedna druga: "Za onijeg asov Za starijeh Bohov Za Boha Paroma" (U ono doba, u doba starih bogova, u doba boga Paroma). Valja nam naglasiti jo jednu osobinu boga Peruna, koja se jasno vidi iz svih ugovora koje hroniari spominju, a u kojima se Sloveni uvek zaklinju bogom svojim Perunom. Perun gromom satire ruitelje ugovorenog mira i krivokletnike na narodnom sudu. To je razlog, to se uz svaku zakletvu redovno spominje ime Perunovo. Nekoliko puta spomenut je do sada Oganj. Ruski spomenici iz XIV i XV i XVI veka zovu Svaroia ognjem. U naoj Nar. pesmi nalazimo redovno uz "gromovnika Iliju" i njegovu sestru "Ognjenu Mariju". Rig-veda boanstvo koje bi odgovaralo Ognjenoj Mariji zove "Agnis", i znaajno je to da Rig-veda prve po redu i najtoplije himne svoje upravlja i alje bogu "Agnis-u". I ako nemamo izrinih potvrda, ili bar ne mnogobrojnih i detaljnih, ipak drimo da je posve prirodno i da je u sutini same stvari oboavanje ognja ili vatre, i da je ono postojalo i kod Starih Slovena. Vatre ili kresovi u oi ureva, Ivana i Petrova dne, pa u oi Lazareve subote, jesu nesumnjive potvrde navedene tvrdnje, a zaostaci toga kultusa.

VI Svetovid Boanstvo, o ijem je mestu na Slovenskom Olimpu, i o ijim je osobinama i svojstvima kao i kultusu, najmanje potrebno nagaati, jeste Svetovid. No i ako Helmold Svetovida stavlja nada sve ostale slovenske bogove, ipak je Svetovid u Arkoni boanstvo sekundarnog karaktera kao i Triglav u tetinu ili Svaroi u Retri, /Helmold: Chron, Slav. I 52./ a kao nadboanstvo mogao je postojati samo u Arkoni i meu Baltikim Slovenima. Mogue je da je Svetovid bio poznat u svim pokrajinama slovenskim, koje su bile blizu pokrajina Baltikih Slovena. Svetovidovo prvenstvo u Baltikim i njima susednim pokrajinama nije isto onakvog karaktera, kao na primer Zevsovo kod Grka, ili Jupiterovo kod Rimljana. Mo Svetovidova osniva se na politikoj i ekonomskoj nadmonosti Rujna; na vetini i okretnosti njegovih svetenika u iskoriavanju proroita njegova. Onoga asa, kad je danski kralj Valdemar unitio politiku nadmonost Arkone, kad ju je opljakao, i kad Arkona nije vie, kao pre, bila trgovaki centar Severa, nestalo je i moi Svetovidove. Spomenici o Svetovidu i njegovu kultusu su mnogobrojni i opirni u hronikama stranih hroniara. Helmold, Saks Gramatik, pa Knitling Zaga i drugi spomenici potanko opisuju Svetovida, njegov hram, kultus, pa nain proricanja pomou belog konja, njemu posveenog itd. "Meu mnogobrojnim slovenskim bogovima gospodari Svetovid (Zvantevith); bog zemlje Rujana. To je onaj bog, ija su proricanja najizvesnija. Drugi bogovi su pored njega tek polu bogovi", /Helmold: Chron. Slav. I 52./ veli Helmold, a zatim u istoj hronici /Ibid, I 6./ kazuje nam i ta je podloga moi Svetovidove: "Ponosni su na samo ime Sv. Vita, kome su i hram i kip sa najveom poau posvetili naroito mu pripisujui prvenstvo meu bogovima. I sve slovenske provincije onde trae prorotva i godinje prinose

otkupe u rtvama... i dao je (Valdemar, danski kralj) napraviti onaj starodrevni kip Svetovidov koji je tovalo svako slovensko pleme." Helmold i Saks Gramatik tvrde da je ime Svetovidovo postalo od Sv. Vida, tj. od imena nekog hrianskog kaluera iz Korveje. ini se da Helmold i Saks Gramatik uz "najsjajnije pobede" i "najznaajnija prorotva" i tim dovoenjem u vezu Svetovida i Sv. Vida, ele da objasne mo Svetovidovu, i da su ga priznavale sve slovenske pokrajine za boga bogova. "... Sv. Vita, koga mi priznajemo boijim slugom, poeli su Rujani da tuju kao boga, sainivi mu najvei kip, i sluili su vie stvorenju nego tvorcu. Ta praznoverica je pak toliko kod Rujana preuzela maha, da je Svetovid, bog rujanske zemlje zadobio prvenstvo izmeu svih slovenskih boanstava, sjajniji po pobedama, znaajniji po prorotvima. Zato jo i za naeg doba, ne samo vagrinski kraj, nego i sve slovenske pokrajine su tamo svake godine iljale danak, priznajui ga za boga bogova." /Helmold: Chron. Slav. II 12./ Taj danak, koji su, i ako ne sve slovenske pokrajine, ipak prilian broj pokrajina Baltikih Slovena, slale hramu i proroitu Svetovidovu, bio je kao to rekosmo uz politiku prevlast Arkone temelj svemoi Svetovidove. Saks Gramatik nam vrlo jasno i potanko razlae na koji je nain postalo ime Svetovidovo od Sv. Vita korvejskog. "Bejae naime gradski kip naroitom verskom revnou graana tovan i slavljen sa estim slubama suseda, ali poznat pod lanim imenom Sv. Vita." /Saxon Gramm. Histor. Dan. pg. 661./ A dalje Saks nastavlja: "Kada je car Karlo jednom pobedio Rujane i kad im je zapoveeno bilo da svetog korvejskog Vita, poznatog sa verskih krvnih rtava, u dancima tuju, poto je umro pobednik (tj. Karlo) elei da ponovo potrae slobodu, zamenili su ropstvo sa praznovericom, podigavi kod kue kip, koji su imenom Sv. Vita oznaili, poeli su njemu u poast, prezrevi korvejske, sav otkup donositi, tvrdei da ne moraju sluati spoljanjeg Vita, kada su zadovoljni sa svojim domaim." /Saxon Gramm. Histor. Dan. pg. 828, 829./ Meutim, u ovim tvrdnjama o poreklu Svetovidova imena nema ni traga istinitosti, a vidi se iz svega ovoga jo jednom, da se hrianski kalueri i svetenici nisu ni malo ustruavali od pobonih lai i prevara ovakve vrste, ako bi im to u njihovim nastojanjima moglo pomoi. Kako je postalo ime Svetovidovo, obrazloiemo na kraju ovog poglavlja, kad bude re o etimolokim tumaenjima Svetovidova imena. Naroito potovanje prema Svetovidu pokazivali su Sloveni na taj nain, to su godinje po jednog hrianina, koga su kockom odreivali, njemu rtvovali. Isto onako kao to su Rusi, i ostala slovenska plemena koja su stanovala u dananjoj sredini Rusije, oboavali Perunov hram, u kome je i na smrt osueni bio posve zatien, tako su i Baltiki Sloveni naroito oboavali hram Svetovidov, ne doputajui da se olako kunu u njemu i ne dozvoljavajui ak ni u ratu, da se bilo im uprlja pristup u hram. Proroite Svetovidovo bilo je uistinu vrlo poznato, i Sloveni su sa sviju strana dolazili u Arkonu, da im se prorie a uvek su tom prilikom po neto donosili sobom za rtvu. Koliko je bilo ogromno bogatstvo Svetovidove riznice vidi se iz toga, to ak i trgovci nisu mogli ni doi ni trgovati u ovoj zemlji, ako nisu prethodno neto skuplje od svoje robe Svetovidu rtvovali. Posve je onda prirodno, to se je danski kralj Valdemar polakomio na toliko bogatstvo, i napao na Rujan. U XII glavi II svoje knjige pria nam Helmold o ovom napadaju Valdemarevu na Rujan, koji se desio 1168. godine. Valdemar osvoji ostrvo, a stanovnici pristanu na sve to je on traio, samo da bi se otkupili. Kralj naredi da mu se donese kip Svetovidov: "On (Svetovid) je bi prvi meu svima slovenskim bogovima, onaj koji je davao najslavnije pobede, koji je proricao najizvesnija proricanja. Tako su viali

jo u nae vreme ne samo Vagrince ve i sve slovenske oblasti, kako svake godine alju darove na Rujan, nazivajui Svetovida bogom nad bogovima. Kod njih je kralj prema sveteniku u malom potovanju, jer svetenik tumai proricanja, ita sudbinu. On zavisi od sudbine, a kralj i narod zavise od njega. Katkada oni prinaahu na rtvu i po kojeg hrianina, i tvrahu, da se bogovima naroito dopada hrianska krv. Jedan deo zlata i srebra otetog od neprijatelja sipae se u Svetovidovu riznicu." /Helmold: Chron. Slav. I 38./ Hram Svetovidov opisuje nam Saks Gramatik u detalje. U sred grada" veli Saks, "bejae jedno mesto, na kome se uzdizae jedan vrlo lep drveni hram, potovan ne samo po velianstvenosti njegova kultusa, nego i po idolu, koji u sebi skrivae. Spoljanjost ovoga hrama bila je ukraena divnim grubo obojenim drvorezom, koji predstavlja razne predmete." /Cf. Thietmar, Chron. VI. (Opis hrama Redarijana)./ "U nj se ulazi samo kroz jedna vrata. Oko samoga hrama bejae dvostruka ograda; spoljna je ograda bila pokrivena crvenim krovom, unutranja je sastavljena iz zastora, koje dre etiri konca, a sa spoljnom ogradom se dodirivae samo krovom. U zgradi bejae grdan idol, mnogo vei nego u prirodi; imaae etiri vrata i etiri glave, dve spreda i dve s lea; i spreda i pozadi jedna izgleda da gleda na desnu, a duga na levu stranu. Brada je obrijana, kosa oiana, kao to nose Rujani; u desnoj ruci drae jedan rog spravljen iz raznih metala; svake godine ga svetenik puni vinom (ili moda medovinom); i po stanju ovoga pia, on predskazivae etvu te godine. Leva ruka dri jedan luk sputen niz telo. Jedna mantija pokriva idolovo telo i sputa se do nogu. Idol bejae sagraen iz raznih drveta i tako veto spojenih, da se sastavak mogae primetiti tek posle najteeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi, kako je za nju bio utvren." "Pored idola" veli Saks dalje, "vide se: jedna uzda, sedlo i drugi razni znaci boanstva. Naroito se divljahu jednom kolosalnom mau, ija kanija i balak behu od srebra i vrlo znaajno izrezani." I veliki praznik Svetovidov opisuje nam vrlo lepo Saks, a naroito vano u ovom sledeem odseku je to, da nas mnoge pojedinosti podseaju na verske obrede sa hrianskim svecima. "Evo kako se svetkovae veliki praznik ovoga idola. Jedanput u godini, kad se sabere letina, skupi se gomila naroda ispred hrama, da prinesu na rtvu ivotinjske glave, i svi uestvuju u ovoj velikoj religioznoj gozbi. Svetenik, koji protivno obiaju zemlje nosi bradu i vrlo dugu kosu, jedini je imao pravo da ue u svetilite. Dan pre te sveanosti on je briljivo oistio metlom sav hram, gde on takoe jedini ima pravo ui, pazei dobro, da ne die dokle je tu. Kad mu je trebalo da udie vazduha, istra na vrata, da boanstvo ne bi bilo okueno dodirom jednoga oveijeg daha." "Sutra dan, kad se skupi svet pred vratima, rec uzme sud iz idolovih ruku, i ispituje: da li se tenost u sudu smanjila od ranije obeleenoga znaka. Ako jeste, onda on predskazuje oskudicu, siromatvo u proizvodima u iduoj godini; u protivnom sluaju predskazuje izobilnost. Po ovim znacima on unapred obavetava, da li e biti malo ili mnogo koristi od zemaljskih proizvoda. Zatim to pie od prole godine prospe po nogama idolovim u vidu prelivanja rtve, pa napuni rog novim piem. Odavi kipu potovanje, inei da mu nudi da pije, pone onda od njega sveanim prizivanjem traiti svakojaka dobra za sebe i za otadbinu, bogatstvo i slavu za graane. Onda od jednom proguta sve ono to je bilo u sudu, ponovo ga napuni, pa metne u desnu idolovu ruku." "Posle ovoga donesu pred kip jedan okrugao i kao stas oveiji visok kola, posut medom; svetenik zae iza kolaa, i pita narod, da li ga vide. Ako odgovore da ga vide, on izjavi elju: da ga do godine ne vide. Ova elja znai: ne da reeva ili narodna srea

do godine bude bolja, ve da je dogodinja etva obilnija. Zatim pozdravi narod u ime idola, opomene ga, da ostane postojan u svojoj pobonosti i u prinaanju rtava, a zato mu obeava izvesnu nagradu u pobedi na suhu i na moru." "Ostatak dana posveen je gozbi; jedu meso ivotinja na rtvu prinesenih. One ih tada navedu i na neumerenost. Nu na ovim gozbama povrediti umerenost i trezvenost, znai uiniti akt pobonosti. Svi ljudi i ene daju svake godine za kultus bogu po jedan novi. recu dodeljuju treinu plena, kao da je on doprineo pobedi. Za svoju slubu on ima tri stotine konja i toliko konjanika. Sve to se orujem ili kraom zadobije, poverava se uvanju svetenikovu. On pravi zastave i ukrase. Pljaku uvahu u sanducima, u kojima bejae dosta srebra i upotrebljene materije." Prema molbama Svetovidu da do godine etva bude bolja, bio bi i Svetovid bog koji ini da usev uzraste, plod uzre, i da tako bude dovoljno hrane oveku i ivotinji. Kao stub vere Baltikih Slovena, Svetovid je kao i Dabog bog sunca i svetla. Ali Svetovid daje svega u izobilju samo svojim tovateljima, a za ostale ljude, a naroito hriane, on je grozni bog rata i poraza. Za Slovene dri on u desnici dragoceni rog, pun slatkog pia, za neprijatelje Slovena pripravio je britki ma. Po narodnom verovanju, uzjaio bi esto Svetovid nou svoga beljca, koji je njemu posveen, da progoni dumane Slovena. Kad se ujutro beljac u staji penio i umoran na zemlju svalio, znalo se, da je Svetovid na njemu svu no jahao. Svetovid, kao to videsmo to iz Saksova stavka, ima etiri glave, svaka je okrenuta na po jednu stranu sveta tako da on sve vidi. Um njegov nadmauje sva vremena; on poznaje prolost, sadanjost i budunost, on je pravi prorok. Sveti beljac je ono bie po kojem Svetovid budunost prorie, a svetenik tumai. Proroanstva Svetovidova vrila su se, veli Saks, na ovaj nain: "Kad je re: da li treba ili ne treba preduzimati kakav rat, svetenici nameste ispred hrama trostruki red kopalja. Zatim veu dva koplja koso sa iljcima dole. Sad kad hoe da se krenu u rat, najpre obave sveane molitve, i svetenik dovede konja, da pree preko kopalja. Poe li on sad pri preskakanju desnom nogom, onda je srean znak za ishod rata; ako poe levom nogom, odmah se okane polaska. Isto tako rade i sa pohodima na more i svima ostalim preduzeima." Interesantno bi bilo podvui neke slinosti izmeu kultusa Svetovidova i naeg obiaja na Badnjak. Kao god to se i Perunu i Svetovidu palila rtvena vatra od hrastovih drva, tako mi jo i danas palimo dan pre Boia hrastov panj, badnjak. Na badnjak se sipa zrno ita ili kukuruza, a na njega se mee voe (jabuke) pa se sve to pali, kao da se nekome rtvuje. U isti mah bie nam jasno otkud nam je obiaj da se mese boini kolai, i slavski kolai uopte. Pa i koledarska pesma:"Da okupam koledo mladog boga koledo i boia koledo" izgleda da vie pripada Svetovidu nego naem Boiu. Obiaj da se neko sakrije iza kolaa i pita ostale da li ga vide, kako nam to opisuje Saks, ouvao se do danas. U Maloj Rusiji spremaju poslednje vee u godini mnogo kolaa za veeru. Nameste ih jedan na drugi pred domainom na stolu, i isteraju decu na polje. Oni se vrate i pitaju: "Gde je otac?" "Zar me ne vidite deco?" pita ih on iza kolaa. "Ne oe". Na to otac "Da Bog da, da uvek tako bude, da imamo uvek toliko ita kao veeras." /Etnograf. ekspedicija u j-z. Rusiju; grau sabrao ubinski, I, III Petrograd, 1872./ Pripovijedaju da se u Hercegovini milaju na Boi s esnicama, tj. uzmu dvojica esnicu, pa je okreu meu sobom i pita jedan drugoga: "Milam lise" (tj. pomila li se iza esnice)? Onaj mu odgovori: "Mila malo". A onaj prvi onda ree: "Sad malo, a do godine ni malo" (tj. da rodi ito dobro, i da tako velika bude esnica da se ni malo ne pomila iza nje). /Vukov Renik pod reju: milati se./ "I nema pod nebom varvara, koji bi gore mrzeli hriane i svetenike kao Rujani," veli Helmold. Baltiki Sloveni uopte, a napose Rujani, bili su pomeali religiju sa politikom

slobodom svojom, i verovali su da pokrtenje za njih znai i gubitak slobode. Otud tolika mrnja prema hrianima i tolika upornost u svojoj staroj veri. Ma koliko puta da su pokrtavani Baltiki Sloveni, veru hriansku sve dotle nisu primili dok nisu bili politiki potpuno slomljeni. O unitenju Arkone i svetilita Svetovidova pria nam Saks Gramatik ovo: "Kralj (danski) bejae poslao Esberna i Svena, da ga (hram) razore. Morali su uzeti gvoe, i uvati se da kip pri padu ne prignjavi koga, jer bi tada neznaboci verovali da se njihov bog sveti... Idol pade... Hram bejae ukraen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskravila, da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama bee i ivotinjskih rogova. Najedanput spazie jednoga zlog duha, kako utee iz hrama u obliku jedne crne ivotinje". "Naredie stanovnicima, da idol uveu konopcima i da ga izvuku iz grada. Ali, usled kakvog verskog straha, oni zapovedie najamnicima stranim i zarobljenicima, da obore boga, mislei, da je bolje, da ova prezrena lica izloe gnjevu njegovom. Verovali su da e Nj. Velianstvo Bog, koga su tako dugo oboavali ljuto kazniti sve one, koji se usude na nj. dii ruke. uli su se najrazliniji agori. Jedni aljahu, to se njihov bog tako vrea, drugi ga ismejavahu. Najpoteniji, naravno, stiahu se, to su se dali za tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultusom. Idol bi odvuen u polje, gde ga je grdna gomila sveta ljubopitno posmatrala. Kad bi u vee, kuvari ga razlupae isekoe u komade, da njima loe vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje bee posveeno Svetovidu..." I tako je na taj nain kao Perun tj. sa koncem oko vrata uniten i Svetovid, moni bog Baltikih Slovena. Kad su se ovako unitavali hramovi i idoli slovenskih bogova, nije ni udo, da nam se nije nita do danas sauvalo i ako je bilo toliko velelepnih hramova, i toliko zlatom i srebrom ukraenih idola. Pa ni komisija 1868. godine, koja je prilikom hiljadugodinjice razorenja Arkone ustanovljena sa zadatkom da ispita ostrvske starine, nije skoro nita nala. Ipak se tvrdi da je u crkvi u Altkirhenu kip, koji se nalazi uzidan u zidu, Svetovidov, ali taj kip ima samo jednu glavu, dok mi znamo da je Svetovid imao etiri glave. Ovde valja spomenuti i idol naen u Zbruku, koji skoro posve odgovara opisu Svetovidovu po Saksu Gramatiku, i koji je, premda mu neki naunjaci poriu autentinost, ipak na svaki nain autentian. Etimoloko tumaenje imena Svetovida, jo e nam vie rasvetliti funkciju i pojavu ovog slovenskog boga. U pogledu tvrdnje Helmolda i Saksa Gramatika o imenu Svetovidovu u vezi sa Sv. Vidom vano je to, da A. Bremenski, na koga se svi kasnije hroniari, pa i Helmold i Saks, pomalo oslanjaju, ni rei ne spominje o nekom Sv. Vidu iz Korveje i njegovu dolasku na Rujan. Kad dakle velimo, da nema ni traga istinitosti u tvrdnji Helmolda i Saksa, da je ime Svetovidovo postalo od Sv. Vida, valja nam izloiti etimologiju rei, i pokazati njen pravi postanak. Kad bi pristali uz tumaenje Dobrovskoga, koji re vit dovodi u vezu s reju vitez, to znai heroj, junak, bio bi Svetovid sveti junak. /G. Krek: op. cit./ Ovu svoju tvrdnju dokazuje Dobrovski izvetajima, koji nam Svetovida u istinu i kao junaka i boga rata opisuju. Ne moemo se sloiti ni sa tumaenjem Faminiinija kojemu je Svetovid isto to i Sveta svetlost, tj. re -vit kao svetlost tumai. Nikako se ne moe uzeti, da je Sve[n]t ovde uzeto u hrianskom smislu, jer ne treba da zaboravimo na imena Sve[n]toplk, Sve[n]toslav, gde bi Sve[n]t imalo kud i kamo vie smisla u znaenju nemakog heiling to znai jak, izvestan. Krek ime Svetovidovo tumai kao moni dah. Re Sve[n]to tumai on u znaenju silan, jak; a vit dovodi u vezu sa slovenskim v koje u indijskom glasi va a znai (flare) duvati. Otuda je, veli Krek, nastalo staroslovensko vjati vtr u litvanskom vejas. Da je ovo

tano, misli Krek da nam potvruju posve jasno izvori, i to na onom mestu, gde se pria, da svetenik nije smeo da dahne u hramu, nego je morao da istri napolje, kad mu je trebalo daha "da boanstvo ne bi bilo okueno dodirom jednog oveijeg daha." Luj Lee zadrava prvi deo rei Svent i to tumai kao uticaj hrianstva, a dugi deo vit predstavlja koren vit ili vet misli Lee, a taj koren vit vet znai kod njega "re". Prema tome bi po Leeu Svetovid bio sveta re ili bog koji daje rei tj. savete ljudima. Ne bi li se ime Svetovidovo moglo protumaiti reju: svet u znaenju latinske rei mundus, a vid korenom od glagola videti, pita se prevodilac Leea, R. Agatonovi. Ime Svetovid, verovatno je nekada glasilo vsto vid (v'sto vid) to bi znailo od rei do rei Sveto-vid tj. onaj koji vidi "svet", dakle "sve na svetu", ili bolje "koji zna za sve na svetu", i "poznaje svet" (totum universum). Prema tome bi analiza Svetovidova imena glasila ovako: v'sto i vid. Prvi deo rei izvodimo od staroslovenskog zamenikog prideva v's', v'si, v'se to znai sav, sva, sve. U naem jeziku nastala je metateza glasova, i tako je postalo od v's' nae sav. Tih metateza glasova imade dosta u naem jeziku. Tako na primer: mogila danas gomila; toak kota; namastir manastir; laica lica itd. Imenica v'st', ili v'sta, koja je nastala od prideva v's' (sav) imala je da znai "sve" (sveukupnost, vasiona, totum universum, das All). Drugi deo rei (v'sto- vid) vid dovodimo u vezu sa indoevropskom reju -*vid to znai videti, paziti. Stari Sloveni su znanje uistinu i vezivali za ulo vida tj. ono to vidim to i znam. Tvrdnju ovu dokazuje re "svedok". Ako je analiemo, dobiemo elemente: s-ved-ok: u ruskom: s-vid-tel' ; u poljskom: s'-wiad-ek. Sve te rei u vezi su sa korenom vid, vd, to znai "znati". Od indoevropske rei *vid imamo sanskrtsko: "vid" to znai znalac, znajui. U starogrkom isti koren rei Fid (u visini prevoja) "oida" znai znam, a (u sredini prevoja) eidon znai videh; u gotskom wittan znai videti i znati. Re V'sto - vid oznaava, dakle, onoga koji zna svet (celokupnost), koji poznaje svemir (totum universum). Svetovid je ba ovakvim i prikazivan, sa etiri glave, a svaka glava bila mu je okrenuta na drugu stranu sveta. U staroslovenskom jeziku obina je stvar, da se imenice izvode od prideva sa nastavkom -ta- na primer: vyso - ta (visina), dolgo - ta (duina) i t.d. Na taj je nain verovatno nastala i imenica v'sta, to znai totum universum, a od prideva v's'. Da se ono "" razvilo od poluglasa "" iza "s", nije nemogue, jer u staroslovenskom jeziku imamo i pridev v's-ak i v'sk a znai i prvo i drugo "svako". Razlog da se ta re nije odrala do danas lei u tome, to je u staroslovenskom jeziku postojala i re: svt - koja znai: - svetlost. Usled metateze glasova koja se vrlo lako izvela izmeu rei v'st ili v'sta, i rei: svt, ove su se rei izmeale, i na taj nain se izgubio trag rei v'st i oseanje za nju kao samostalnu re. Ova etimologija rei, obuhvata sva svojstva boga Svetovida, koja su hroniari u svojim delima spomenuli.

VII Volos Veles

Jo ni do danas nije nauka konano utvrdila da li je Veles Volos skotji bog tj. bog ivotinja, kako veli Nestor, ili je on jednooki div i bog Sunca, ili pak bog podzemnog sveta avo. Sreznjevski je prvi dokazivao da Veles Volos nije i ne moe biti bog ivotinja i stada, nego da je on bog Sunca i vegetacije. Erben dovodi Velesa u vezu sa adjektivom velij velik a dokumentuje ovo tvrenje time, to veli da su Rusi ovoga boga predstavljali kao jednog diva. Mikloi /Fr. Miklosish: Etymologisches Wcrterbuch, Wien 1886./ meutim, dri da je Veles bog stada i misli da je Veles i njegov kultus prenet iz Grke od Sv. Blaziosa usprkos glasovnih potekoa kod te tvrdnje. Nestor i sva druga ruska vrela spominju nam Velesa uvek odmah iza Peruna, a pri zakletvama spominje se samo ime Perunovo i Velesovo. Pitanje je sad, da li je mogue da su Sloveni jednog boga ivotinja stavljali odmah do monog Peruna, i da su se njim redovno zaklinjali? Leeova pretpostavka da je dodatak "skotii bog" kraj Velesova imena moda samo jedan pogrdni atribut pun rugla i prezrenja, dakle neto to bi moglo znaiti boga prostaka i glupaka, (jer ruska re skolj ima to dvojako znaenje), vrlo je verovatna. I nije to jedini sluaj da hroniari govore o Slovenima i njihovoj veri sa prezrenjem. Setimo se samo one Saksove ironije, kad pria o unitenju Svetovidova hrama i idola, i veli podrugljivo: "Njegovo Velianstvo Bog..."; pa zatim i mnogih drugih pogrdnih epiteta i atributa, koje hrianski hroniari pridodaju nepokrtenim Slovenima. to se tie dovoenja Volosova imena u vezu sa imenom Sv. Blaziosa iz Cezarije u Kapadokiji, koji se naroito tuje u Bugarskoj, a smatra se zatitnikom stoke, oito je da se tu radi o zameni imena i svojstava, na osnovu slinosti imena, a moda i svojstava, koja su hrianski kalueri iskoristili. Ova zamena isto je onakvog karaktera kao i ona Svetovida i Sv. Vida ili grada Julina i Julija Cezara, i kao mnoge druge. Neki nauenjaci misle da je ime Velesovo nastalo od star. oblika Velnas, Velnias, pa dre da se Veles i razvijao pod uticajem nordijskog demona Volsi. /L. Niederle: op. cit./ Sem Nestora uveni grki spomenik "Putovanje Majke Boje kroz pakao" spominje Volosa zajedno sa Trojanom, Horzom i Perunom; spominje ga i "Slovo o polku Igorevu". Interesantno je meutim, to, da Volos u pisanim ekim spomenicima XV i XVI veka ne znai vie neko naroito boanstvo, nego satanu. Jedna beseda iz 1471. godine veli: "Ostavimo te grehe kod Velesa". Neki pisac iz XIV veka poznati pod imenom Tkadlaek pie: "Kakav za duh, koji ga je Veles nadraio protiv mene?" eki prevodilac knjige Isusa sina Sirahova od G. Huberina mesto koje je T. Reel iz XVI veka preveo: "Jedan ovek eljae da mu ena postane divlja guska, da utekne preko mora, i da se vie nikada ne vraa", prevodi: "da ena postane divlja guska, i da odleti nekuda preko mora k Velesu". Na drugu stranu, Veles se smatra za boga Sunca a kao takav i za boga vegetacije. U prilog ovog tvrenja ide nam zabeleka Afanasijeva iz ruske folkloristike. Evo ta biva u trenutku kad se pristupa etvi, veli Afanasijev: Jedan etelac mora biti ensko, uzme jednu pregrt klasja i vee. Ova je pregrt svega. Ne sme niko da je dirne. To se zove: "Vezati bradu Volosovu ili Perunovu". Ova Volosova brada titi etvu od sviju zala. Zovu je jo i Ilijina brada ili brada sv. Nikole ili Perunova brada.

Veles Volos jeste dakle slovenski bog, koji je mogao da ima svako od ovih triju svojstava. Ako emo se obazirati na folklor, tada emo dobiti Velesa kao boga Sunca i plodnosti. Pozniji spomenici nam ga daju kao gospodara podzemnog sveta, dok nam njegov hrianski naslednik sv. Blazije, kod usa sv. Vasilije, uz Nestora kazuju, da je Volos bog stada i sve stoke. U prilog prvog svojstva Velesovog, bila bi opaska, da je on svagda meu prvim bogovima, ali mi znamo da su se Sloveni bavili i stoarstvom, pa je lako mogue, da je potovanje prema jednom bogu koji titi stoku bilo isto toliko, koliko i potovanje prema bogu koji titi useve. Drugo svojstvo Velesovo, moglo bi se dokazivati uz spomenike i nazivom meseca oktobra velezumenis, koji se smatra za mesec mrtvih, pa zatim slinou imena Volosova i zlog demona nordijskog Volzia. Ali ne mogue je opet, da je Veles, kao bog podzemnog sveta, dakle avo, mogao biti prethodnik sv. Blazija ili sv. Vasilija koji se slavi kao zatitnik stoke. Samo slinost imena izmeu Volosa i Blazijusa nije mogla biti dovoljna, pa da hrianski misionari jednog neznaboakog boga pakla zamene sv. Blazijem, i da mu dadu, umesto pakla, zatitu nad stokom. Hrianski misionari su sem slinosti imena, morali imati jo kakvo svojstvo zajedniko Velesu i Blaziju, i tek su tada uticali na tu zamenu. Sv. Ilija je naslednik gotovo svih svojstava Perunovih, pa i sv. Blazije, ako je naslednik Volosov, morao je naslediti i svojstva Volosova. U Rusiji se ikona sv. Vasilija unese u talu, ako se stoka pobole i veruje se da e stoka od toga posle ozdraviti. Tvrdnji ovoj ne smeta ni to to se dri da je Veles velet borac, i da od njega potie sv. Vlaho, borac i zatitnik Dubrovnika, jer znamo da je svaki slovenski bog pre svega borac i brani kraja u kome ga najvie tuju.

VIII Triglav Najvie tovani bog Pomorana, kome su u glavnim gradovima Pomorja u tetinu i Volinu bili posveeni glavni hramovi, naziva ivotopis Otona Bamberkog Triglavom. Slinost izmeu Triglava i Svetovida navodi nas na pomisao, da je moda Triglav isto to i Svetovid, samo na drugom mestu i pod drugim imenom, i da je on u najboljem sluaju samo transformacija imena i svojstava Svetovidovih. I ako priznajemo slinost izmeu Svetovida i Triglava, ipak se ne moemo sloiti s tvrdnjom da je Triglav i Svetovid jedan te isti bog, /L. Lee: op. cit./ samo radi te slinosti; jer ima zajednikih crta kod svih slovenskih bogova (na primer ona da su svi slovenski bogovi uz druga svojstva i bogovi rata, branioci krajeva u kojima se tuju). Spomenici boga Triglava su esti i prilino precizni. Ebo nam eli dati tana objanjenja o postanku imena Triglavova kad veli: "tetin... bejae uokolo zatvoren trima brdima, od kojih je srednje, koje je i najvie, posveeno paganskom bogu Triglavu, a imalo je i Triglavov kip, kome su oi i usta bila pokrivena zlatnim zavezom; svetenici toga idola tumae, da zato njihov najvii bog ima tri glave, jer vlada trima kraljevstvima tj. nebom,

zemljom i paklom, a oi i usta da pokriva zavezom zato, jer se pretvara kao da nee da vidi i sazna za grehe ljudi." /Ebbo 64./ Ovaj stavak Ebov vrlo je znaajan sem toga to nam karakterie Triglava i zato, to on pobija Titmara (I. 7.), kad ovaj veli da se kod Slovena sve svrava smru, pa nam daje posve protivnu sliku o zagrobnom ivotu kod Slovena. Adam Bremenski misli da je ime Triglava dolo otud to je ostrvo Volin trouglasto. "Tamo se", veli Adam Bremenski, "na Volinu moe videti Neptun sa trojakom prirodom, jer tri mora oplau ovo ostrvo". /Ad. II 10./ Idol Triglavov bi je vrlo malen, i dok nam za ostale idole priaju hroniari, da su bili kao divovi, i da su ih jedva etiri vola mogla s mesta pokrenuti, dotle Sefrid za idol Triglavov veli da je bio vrlo malen i sav posrebren (sar. 106.) Ebo, meutim, za Volinski idol Triglavov kae da je bi zlatom prevuen (s. 55.) Herbord nam opirno opisuje unitenje tetinskih idola Triglavovih. On veli, da je vladika Oton, uz pomo naroda koji se razoarao to se bogovi ne brane te je i sam ruio kipove i hramove poslao tri glave idola Triglavovih u Rim, da njim, posvedoi sa pokrtenje Slovena (II. 32) Ali u Volinu svetenici Triglavovi ostadoe verni kultusu idola, i ako se itav grad pokrstio. Oni se povukoe u sela: "I kako /Ebbo II 13./ je Oton bio razorio hramove i unitio kipove bogovske, oni odnee van ove oblasti jedan zlatan kip Triglava, koji bejae njihov glavni bog. Povere ga uvanju jedne udovice, koja ivljae u jednom seocetu, gde se ovo dragoceno blago teko mogae pronai. Udovica uvije idol u haljine, izvrati rupu u stablu jednoga vrlo debeloga drveta, i tu sakri ovu svetinju tako, da se nije mogla ni videti ni dotai. Ostavila je samo jedan mali otvor, kroz koji neznaboci mogahu prineti rtvu i ponude. I niko k njemu ne prilaae, osim onoga koji prinosi rtvu. Oton dozna za ovaj idol. Poboja se, da posle njegova odlaska on doprinese, da se narod jo neuvren u hrianskoj veri vrati paganizmu; te potrai naina da ga se lukavstvom doepa. Da su neznaboaki svetenici sluajno doznali za njegovu nameru, moda bi bili sakrili svoj paladijum u kakvo jo nepristupnije mesto. Ovu delikatnu misiju poveri vladika nekom svome drugu Hermanu. To bee vet ovek, koji razumevae i uroeniki jezik. On mu naredi, da se preobue u slovensko ruho, pa da ode k udovici, kao da eli Triglavu prineti rtvu. Herman poslua: Ispria udovici, da je nedavno izbegao jednu strahovitu buru zahvaljujui jedino Triglavovoj zatiti, i zato hoe da mu prinese rtvu. Udovica mu pokae sveto drvo i rupu, gde moe staviti svoje ponude, preporuujui mu da nikom ne kazuje to mesto, ako misli na svoj ivot. On ue u jednu tajanstvenu ogradu, baci kroz onaj otvor jedan srebrni novac, tako da se mogao uti njegov zvek, te da se veruje, da je zaista prineo rtvu; po tom ga opet izvue. Pa da bi pokazao sve svoje prezrenje prema Triglavu, on mu baci, umesto rtve, jedan veliki ispljuvak. Zatim pregleda svuda, ne bi li mogao dii idol. Ali on bee tako dobro u stablu zatvoren, da ga bee nemogue izvaditi. Gledajui oko sebe opazi Triglavovo sedlo obeeno o ogradu. Bilo je vrlo staro i potpuno neupotrebljivo. Die ga i sakri, pa ga posle odnese kao dokaz onih napora, koje je uinio da se doepa idola". Za istoriju ovog skupocenog idola znamo jo i to da je kasnije vladika Oton skupio glavare i knezove slovenske i zaklinjao ih da se okane rtvovanja Triglavu, ali sve je to bilo bez uspeha. Svi idoli Triglavovi, vele hroniari, odlikovali su se izvanrednom izradom rezbarije. Triglav je, kao i Svetovid, dobar prorok, i on svoju volju pokazuje ljudima, pomou njemu posveenog crnog konja. I Triglavov vranac kao i Svetovidov beljac nita ne radi. Niko ne sme da ga se dotakne, sem etiri reca, koji ga paze i timare. Po jedan rec uvek ide za njim. On ima svoje sveto sedlo ukraeno srebrom i zlatom, i no je visilo uvek kraj

njegova kipa u hramu njegovu. Triglav se smatrao za vrlo sklona oveku. Nain proricanja Triglavovim vrancem razlikuje se od naina po kome Svetovidov beljac prorie. "Kad je trebalo preduzeti neki suhozemni pohod, poloe najpre na zemlju devet novih kopalja, na jedan lakat daljine jedan od drugoga. Svetenik onda dovede zauzdanog i osedlanog konja, dri ga za uzdu, tera ga da triput u oba pravca pree preko kopalja. Ako pri tom prelaenju ne dotakne ni jedno koplje, onda je preskakanje sreno i pohod bi se preduzimao. U protivnom sluaju odustajali su od namere." /Nerbord II 35./ Triglav je kao i bogovi sa Rujna i Retre, i kao svi slovenski bogovi pre svega bog rata. Neki nauenjaci /L. Niederle: op. cit. pg. 149-150./ misle da je Triglav verovatno podmlaena forma starog panslovenskog boanstva. On je zatim i onaj koji oblai polja travom i daje svega poklonicima svojim. U ovom poslednjem njegovom svojstvu daje ga Sefrid u isti mah kad pria o poslednjem pokuaju neznaboakih reca Triglavovih da pobune narod protiv vladike Otona. Taj stavak Sefridov glasi: "rec koji je sluio idolu u Velegou, pria Oton, naumio je podii narod na hrianske propovednike, obukao se u svoje sveto belo odelo, i sakrivi se u bunje, poe plaiti seljaka koji je bio poao u grad na trg. "Stani, ovee, i uj rei moje", ree mu on, "ja sam bog tvoj, ja sam taj koji oblaim polja travom a ume liem; plodovi zemlje i drvea i stada, i sve to slui oveku, sve je to u mojoj vlasti, to dajem poklonicima svojim, a to imam od protivnika mojih. Kai narodu u Velegou da ne prima tuega boga." /Sefr.. 129./

IX Stribog. Ovo boanstvo spominje se u Nestorovoj hronici /Chron Nest. c. XXXVIII pg. 46, 27./ uvek uz Perunovo i Dabogovo ime. Sem Nestora spominje Striboga i ep "Slovo o polku Igorevu" /Ed. N. Potrebnja pg. 39-36./ u stavku koji glasi: "Se vtri, Striboi vnuci vejut s morja strelami" to znai "Eto vetrovi, Stribogovi unuci duvaju s mora strelama." Iz ovog malenog broja spomenika, posve nam je jasna funkcija ovog slovenskog boga. Prema Jagievoj etimologiji Striboga, ije ime on dovodi u vezu sa glagolom (st'r'ti) strti, litvansko styrieti, nemako starr, steif sein, erstarren ukrutiti, se ovrsnuti, zalediti se, bio bi Stribog i bog mraza. Meutim je, ini se, kud i kamo verovatnije dovesti Striboga u vezu sa indoevropskim korenima rei *sreu (to je tako zvana sredina prevoja, a nizina je *sreu, koja znai strujanje, teenje, tok. Otud u sanskrtu sravas, to znai reka; u gotskom stroun, to znai struja, reka, bura; u nemakom Sturm to znai bura i Strom znai struja, reka; u litavskom strava to znai tee i strauts to znai nabujali potok od kie; napokon i naa re struja, koja oznaava reku; a u staroslovenskom jeziku struja znai strujanje, tok vode. U crkvenim stihirama se peva na Bogojavljenje na primer: "i svojih vod vozvraajet struji" to znai "i vraa tok svojih voda;" ili "struji osvjatil jesi Jordanskija", to znai i "osvetio si vodu Jordansku". U Bugarskoj ima reka desno od Rilplanine i zove se Struma; stari Grci su je zvali stry-mon. Re je ova svakako slovenskog porekla. Severne hladne vetrove, koji su duvali od te reke Strume, Grci su zvali "Strimonski vetar" (Strimonios anemos).

Meutim, ono "t" koje se nalazi u naoj rei "struja" i drugim navedenim indoevropskim reima, javilo se po glasovnom zakonu, po kome se u poetku rei izmeu sibilanta i "r" umee "t" ili "d" na primer u rei "zdrav" itd. Re stru znai komeanje strujanje i bie verovatno onomatopejskog postanka. To strujanje moe biti i u vodi i u vazduhu; u vazduhu se javlja kao vetar i bura. Poto su Stari Sloveni iveli ba u takvim krajevima gde je bilo u izobilju hladnih vetrova, taj bog dobio je ime bog struje, bog hladnih vetrova ili Stribog. Krek /G. Krek: op. cit. pg. 410./ smatra Striboga bogom bure i nevremena.

X Simargl Ime ovoga boanstva razliito je zabeleeno: Nestor ga belei razdvojeno na Sim i R'gl, dok ga kasnije spomenici belee kao Semorgl. afarik /Ljafarik: Slovensk Staroitnosti" II izd. Prag, 1863./ ga meutim, naziva. Na svaki nain je Simargl bio bog lokalnog karaktera, a tvrdnja, da Simargl u opte ne pripada slovenskom Panteonu, kod tolikih verodostojnih spomenika, i suvie je smela. /L. Lee: op. cit. pg. 124./ Samim imenom vrlo je teko odrediti svojstvo ovoga slovenskog boanstva, i to tim pre, to mu je i ime razliito zabeleeno. Izvori nam opet sem zabeleke njegova imena nita vie o njemu ne kazuju. Sva nagaanja slovenskih mitologa o funkcijama ovoga boanstva su samo hipoteze. Ipak je tvrdnja Leeova, da se etimologijom imena Simarglova, pa bilo da se ita zajedno ili razdvojeno, ne dobija na slovenskom jeziku nikakav smisao, i da je ovde re o nekom stranom boanstvu, neosnovana. Lee zato ipak tumai "na svoju odgovornost" Simaragla kao Sedmoroglav tj. kao boga sa sedam glava. Dovodilo se ime Simarglovo u vezu sa jednim tekstom iz Biblije koji glasi: "Svaki je narod stvorio sebi bogove. Ljudi Gutini stvorie Nergala; ljudi Hamatini nainie Ashila". N. Gedenov, a s njim i Jagi, vide u Simarglu pokvareno grko: Sem Herakles. Bielovski je na svaki nain pogreio, kad smatra Simargla za neku zamenu Svaroga. Ne bi li moda etimologija koju emo kuati da izvedemo bila dobra?! Re Simar'gl ili Simar'gl analiziraemo na Sima i r'gl kako ih i spomenici esto navode. Drugi deo rei r'gl dovodimo u vezu sa korenom r'g, r'y- a to je na glagol rgati ili kao kompozit izrgati. U nas se esto uje pridev izrgan u znaenju izraen, iskidan. Tako se na primer kae: "izrgo se od rada". Taj glagol rgati znai upravo kidati (u nas se uje jo i glagol gurnuti: to je taj isti glagol: rgnuti grnuti gurnuti). Znaenje rgati (kidati) moe da se proiri i na glagol terati, goniti. Ima u nas re "roga" to znai otkinut komad drveta, kolac, batina (vezuje se stoci za noge da se ne razbee). Re r'gl rastavili bismo na r'g-l; nastavak l je neto obino u starosl. jez. na primer: pek-l, to znai pakao. R'gl bi dakle znailo teranje, kidanje, gonjenje, odbijanje (gonilac odbija). Ako sad sa ovim znaenjem drugog dela rei razmotrimo re "Sima r'gl ", dobili bi smo Simargla kao onoga koji goni Sima. Ako meutim, uzmemo afarikovu zabeleku toga boanstva tj. Zima r'gl, dobiemo onoga koji goni Zimu, studen. Sima r'gl bi prema tome bio bog koji goni i tera zimu, dakle bog Zimogonja.

Ovaj tuma ini se blizak istini, i daje nam ujedno i poblie odreenje boga Simargla i njegove funkcije na slovenskom Olimpu.

XI Mokoa Meu ostalim bogovima ije idole podie Vladimir nalazi se i Mokoa. Nestor Mokou redovno spominje uz ostala boanstva. Veselovski ime Mokoe nalazi pod imenom jednog lica koje igra ulogu vraare. /Veselovski: urn, Minist. Nar. Prosv. 1889./ Svetenik pita neku enu pri ispovesti: "Nisi ila k Mokoi?" Ime Mokue sauvalo se do danas u folkloristici sev. Rusije i oznaava jednu enu, koja se javlja za vreme velikog posta, obilazi kue i nadgleda prelje. Ako se okree ekrk u Rusa na severu, pa zakripi oni vele da to Mokua prede. Ako pak neko neostrieno jagnje izgubi vune, veli se da ga je Mokua ostrigla. Kraj makaza se i nou ostavlja pramen vune kao ponuda Mokui. /Vajsov Komentar Slova o polku Igorevu, citira Veselovski I s./ I ako Krek osporava tanost Jagieve pretpostavke i veli da je Mokoa prevod grkog "malakia", ipak izgleda da Jagi nije pogreio, kad je smatrao Mokou kao zlo boanstvo, koje navodi na Onanov greh. Kip Mokoe, kako ga prikazuje Vollmer, /Vollmer, op. cit./ i ako ne znamo na osnovu ega, koji je predstavljen kao strana nakaza, sastavljena od razliitih delova telesa raznih ivotinja, nosi znake ozbiljne verovatnosti. Ime Mokoe moglo bi doi moda od grke rei mogosoi to znai muka, nevolje. Mnogo je verovatnija etimologija analizirane rei na Moko. Mok bi bio koren rei a o nastavak, kako u naih imena Milo, Uro, Prvo, itd. te nije tako nezgodan kakvim ga smatra Lee. Koren Mok trebao bi da znai ruan, gadan; s tim korenom dolaze u vezu nae rei mok-ar, mok-rina. Boanstvo Mokoe bi dakle znailo boanstvo rugobe, a imalo je valjda da podseti na oveka sa sasvim strastima, koje su simboliki te razne ivotinje, iz kojih je kip bio sastavljen, predstavljale.

XII Radgost Radgost je slovenski bog, o kome je vrlo teko sa sigurnou govoriti; i ako ima dosta spomenika o njemu. I njegovo je ime kao i Volosovo i Simarglovo razliito zabeleeno. U egzistenciju Radgosta kao boga sumnjali su nauenjaci (Brckner) verovatno zato to je jo Titmar mislio da je ime Radgost, ime jednog grada, a ne slovenskog boga; zatim je Radgost priznat kao boanstvo prema miljenju Adama Bremenskog (Kruse, Lisch, Bernar); napokon su nauenjaci izjednaivali Radgosta sa Svaroiem (Niederle, Giljferding) svakako iz toga razloga, to su izgleda i Titmar i A. Bremenski opisivali jednog te istog

boga; Titmar pod imenom Svaroia (Zuarasici) a A. Bremenski pod imenom Radgosta (Radigost). Da bi ovo razmimoilaenje Titmara a A. Bremenskog donekle izgladio, Gilferding tvrdi, da je Titmar o Radgostu priao po uvenju. Poznato svetilite boga Radgosta nalazilo se u gradu Radigou, u zemlji Ljutia a plemenu Ratara. Grad Radigoe dobio je to svoje ime svakako po imenu boga Radgosta. Titmar nam o Radgostovu hramu i bogovima u njemu opirno pria: "U unutranjost (velelepnoga hrama Radgostova) stoje kipovi bogova veto rukom izraeni; na svakome je urezano ime njegovo; na glavi su im lemovi, pokriveni su oklopima te izgledaju strani. Prvi od njih zove se Svaroi; svi ga neznaboci tuju i klanjaju mu se vie nego ostalim bogovima. Ovde se uvaju i zastave, i iznose se iz ovih svetilita samo u sluaju ratnoga pohoda. Tada njih nose peaci. Radi uvanja ovoga blaga i hrama postavljeni su naroiti reci, koji, kad se narod skupi u hram da rtvuje idolima, i (umilostivi) ublai njihov gnev, jedini imaju prava da sede, dok ostali narod stoji; reci redom neto za se gunaju i u stranu raskopavaju prstom zemlju, da bi tako ispitali sudbinu i prorekli neizvesnost. Kad to svre, onda zelenom travom pokriju jednoga konja, koji se smatra kao najvei u celoj zemlji, i sa pijetetom i molitvom ga vode da pree lagano izmeu dvaju za zemlju utvrenih kopalja; tim bogom nadahnutim, konjem ponovo bi gatali ono to su prvi put ve bili izgatali; i ako bi se i po drugi put proreklo ono isto to i prvi put, tada ispunjavaju naumljeno delo; u protivnom sluaju oaloeni narod odrie se svoga preduzea. Oni od najranijih starina propovedahu jo i ovu zabludu: verovahu, da ako im preti kakva duga i strana pobuna, tada izae iz mora jedan vepar, koji ima dva duga zuba kao branie i valja se po talasima, kreui ih uz jedno strahovito utanje. Koliko god srezova ima u ovom kraju, toliko ima i reca i hramova sataninih, koji nevernici oboavaju. Nu grad, o kome sada govorih, zauzima prvo mesto. Polazei u rat njega pozdravljaju, a i kad se kui vraaju sa srenog pohoda, njemu donose svu pljaku. drebom ili pomou konjskog gatanja, oni se briljivo izvetavaju i o najuljudnijoj rtvi, koju svetenici moraju podneti bogovima. Ljudska krv, a i krv domaih ivotinja, umiruje njihovo najvee besnilo." /Titmar VI 23./ udno je u ovom stavku, uz druge stvari to, da Titmar u Radgostavu hramu ne nalazi na prvom mestu Radgosta nego Svaroia. Po trei put nalazimo gatanje pomou konja, a nain gatanja je opet posve drugaiji nego onaj kod Svetovida i Triglava. Adam Bremenski veli nam o Radgostu: "Od slovenskih naroda, koji stanuju izmeu Labe i Odre, najsilniji su Retarijani. Njihov najmnogoljudniji grad jeste Retra, koji je u isto doba i sedite idolopoklonstva. U njemu ima jedan hram satani posveen, iji je knez Radigost. Njegov je idol od zlata, a postelja od purpura. Grad ima devet vratnica; od svuda je opkoljen dubokim jezerom; prelazi se preko jednog drvenog mosta, koji je doputen samo onima, koji dolaze radi prinaanja rtve, ili da pitaju prorotvo za savet. Od ovoga hrama do Hamburga ima, vele, etiri dana hoda." /A. Bremenski, II 18./ Ovome bogu Radgostu, pria dalje Adam Bremenski, prinet je na rtvu i vladika Jovan, kad, postavi zarobljenikom Retarijana, nije hteo da se odree svoje vere. Helmold /Helmold 1, 2 23./ nam takoe spominje boga Radgosta, i to priajui o jednoj borbi izmeu plemena Ljutia i Retarijana "koji usled starine svoga grada i glasovitoga hrama, gde se pokazuje Radgostov idol, tvrahu, da su oni najplemenitiji, jer ih pohode sva ostala slovenska plemena zbog pitanja prorotva, i radi prinoenja godinjih rtava". Jedan spomenik o Radgostu imamo i iz XVIII veka. Stredovski /Sacra Moraviae historia, Salcburg, 1710./ u svom delu "Moravia Sacra" veli da brdo Radhost u Moravskoj duguje

svoje ime nekom idolu Radgosta, pa veli dalje: "Bee na tom brdu jedan hram Radgosta (Radhosta). Nekada neznaboci slavljahu tu, prvih dana posle letnje solsticije, praznik posveen bogu. Danas jo na taj breg dolaze u velikom broju verni iz parohije Hochnjalda, Ronova i Frideka, pa ak i oblinji Slovaci iz Ugarske; i po jednom vrlo starom obiaju, ne meajui u ostalom nikakvu sujevericu, oni se tu odaju zadovoljstvu pia i igre". Ime Radgostovo sauvalo nam se i u osobnim imenima. Tako Mikloi tvrdi da je u Kranjskoj oko 975. god. iveo jedan Slovenac koji se zvao Radagost; u nas postoji ime Milogost, u eha Nostird, a u Galiciji selo Radgoszcs. Mater Verborum uporeuje Radgosta sa Merkurom.

XIII Trojan Kad je re o bogu Trojanu, po nekim starijim spomenicima, ili demonu (caru) Trojanu po naoj narodnoj prii, odmah se seamo i slavnog rimskog cara Trajana, ija se uspomena do danas ivo odrala u Rumuniji, Rusiji, Bugarskoj i naoj dravi. Spomenici imena Trajanova nisu retki. U Kijevskoj guberniji pokazuje se i danas Trojanov val (bedem); u Rumuniji: Valul lui Trajan, (Trojanov anac); masa lui Trajan (Trajanov sto stena), pratul lui Trajan (Trojanova livada); u Bugarskoj: Trojanov drum, koga Turci zovu Trajan jol; napokon u naoj dravi se u Mostaru jedan most zove Trajanov most; u Dalmaciji ruevine grada Burnum-a zovu se Trajanov zamak; ruevine nekog starog grada kraj N. Pazara takoe se zovu Trojanovim imenom, na koncu Trajanova tabla i ostaci na Dunavu, i grad Kulina poruen u srednjem veku takoe nosi ime Trojanovo. /Lee str. 132-33./ Naa narodna pripovetka opirno pria o Trojanu. Teko je rei da je Trojan bog ili demon slovenski, neto posve drugo od rimskog cara Trajana, i zato se u ovom sluaju moramo sloiti s Jagiem, da je ime Trojanovo postalo od imena rimskog cara Trajana. Seanje na rimskog cara Trajana bez sumnje je bilo ouvano na Balkanskom poluostrvu i donjem Dunavu, u doba kad su Sloveni doli na Balkan. Mnogobrojni gradovi du Dunava i Save, pa zatim mnogi putevi, mostovi, klanci itd. sve se to vezivalo za ime Trajanovo. Te gradove ili vojnika utvrenja, koja su bila u ruevinama, leglo "zmija i jakrepa", obilazio je narod i plaio ih se, verujui da su puni zlih demona, i da su ta vie te ruevine i njihovo stalno sedite. A kako su svi ti porueni gradovi nosili Trajanovo ime, to je onda stvoren i jedan nov demon, koji je kasnije zadobio mesto meu prvima, a koji se nazvao Trojanom. U poznije vreme je narod svaki stari razrueni grad, ma on i ne bio iz doba cara Trajana, nazvao Trojanovim, ali sad ne vie po caru Trajanu, nego po demonu Trojanu, jer je verovao da u svakom starom gradu stanuje i ivi Trojan.

Stariji spomenici nam sem imena Trajana, ne daju nikakvih detaljnijih podataka o njemu. Jedino i gotovo sve to o Trojanovim svojstvima imamo, to je ono, to nam naa narodna pripovetka o njemu pria. Spomenik "Otkrie Svete Marije boje u paklu" iz XII veka kazuje nam da su Trajan, Horz, Veles i Perun bili ljudi; a "Apokalipsis apostola", apokrif iz XVI veka, veli isto tako da su Trajan, Perun i Horz bili ljudi, a tome dodaje jo i to, da je Perun iveo kod Grka, Horz na Kipru, a Trajan u Rimu kao car rimski. /L. Lee, str. 131./ Oba ova spomenika hoe, izgleda, da dokau to, da su Sloveni obine ljude divinizirali i oboavali; ali sem ova dva spomenika, nijedan od mnogobrojnih drugih, ne govore nam nita o ovoj osobini Slovena. "Slovo o polku Igorevu" nam sem toga, to Rusiju zove zemljom Trojanovom, takoe ne daje nikakve druge detalje o ovom bogu. Vukov Renik i Milievieva "Kneevina Srbija", daju nam jedini detaljan opis Trojana i njegovih svojstava, onako, kako je narod ta svojstva Trojanova od danas sauvao. Na planini Ceru, u okolini apca, u blizini Trojanova grada, ivljae neko lice pod tim imenom, veli Vuk u Reniku. Svake noi iae on u Srem kod kakve ene ili devojke. Bojae se sunanih zrakova, da ga ne spre, i zato od dragane odlaae pre sunca. Kad doe kod svoje drage, dadu konjima zobi; a kad oni pojedu zob, i petao zapeva, on se odmah vraa u svoj zamak. Jedne noi brat ili mu jedne njegove dragane metnu u zobnice konjima peska mesto ovca, pa posee jezik svima petlovima, da ga pevanjem ne probude. Kad car pomisli da je vreme da ide zapita svoga slugu da li su konji pojeli zob. Sluga odgovori da nisu, a petlovi ne mogahu pevati, te se tako Trojan odocni kod svoje drage. Najzad videi u emu je stvar, usedne na svoga konja i pojuri zamku. Sunce ga stie na putu; on se sakrije pod jedan plast sena; nu dooe volovi i rasturie seno, te tako Trojana dohvati sunce i spri. /L. Lee, str. 134-135./ Milievi u svojoj "Kneevini Srbiji" ovu priu, ovako pria: "U jednom zamku na planini Ceru ivljae car Trojan. Imaae tri glave. Jedna gutae ljude, druga ivotinje, a trea ribe. Danju boravljae u svome zamku na Ceru, a nou u irinu na Savi. Narodu se nije dopadao ovaj nain ivota, te ode i potui se sv. Dimitriju, jednom od Trojanovih slugu, i zamoli ga, da upita svoga gospodara: ega se on boji: "Bojim se samo sunca" odgovori Trojan. Doznavi to sv. Dimitrije da konjima pune zobnice peska mesto jema, a ljudima zakae, da svaki svojim petlovima povadi jezike, da ne bi pevanjem objavili Trojanovu zoru. To njega omete, te se zadocni i sunce ga uhvati. On se zarije pod plast sena; ali doe bik te prevrne seno i on se rastopi. Pria dalje veli, da je Trojan u tom beganju ogluveo u selu Gluci, izgubio tabane blizu sela Tabanovci, oslepio pored sela Slepevi, izgubio tit pored sela titari, a najvea mu se nesrea desila blizu sela Desia." /L Lee, str. 134-135./ Onde gde se u prvoj (Vukovoj) prii kazuje, da Trojan ide svake noi kod kakve ene ili devojke, imamo pojavu boanstva, koje se javlja u ljudskom obliku, zato da bi zadovoljilo svoje erotine prohteve sa smrtnim enama; sluaj vrlo est u religijama mnogih naroda. /Dr V. ajkanovi: Studija iz religije i Folklora, Etnogr. Zbornik XXXIV izd. Akad. Beograd, 1924./ Nije sluajno ni to da ba volovi (u prvoj prii) i bik (u drugoj) rasturuju seno, i time konano unitavaju tog zlog demona koji guta ljude ivotinje i ribe. Narod svakako veruje u ovom sluaju, da je u tim volovima i biku inkarnirano kakvo dobro boanstvo. Na

narod veruje da su vo, petao, zmija i vuk ivotinje, u koje se vrlo esto pretvaraju pojedina boanstva ili demoni. Da se opet ene i devojke bez otpora ak i vrlo rado podaju Trojanu ima opet svog dubljeg razloga. Tu se radi o porodu. Najbolji junaci, po verovanju naeg naroda, potiu od takvih demona kao to je Trojan, zatim od Zmajeva ili Vila. "to god ima Srbina junaka Svakoga su odgojile vile Mnogoga su zmajevi rodili" veli naa narodna pesma "Milo Obili zmajski sin." /Dr V. ajkanovi, Stud. iz Rel. i Folkl./

XIV Ruevid Gerovid (Jarevid) Porevid Ova tri slovenska boga vrlo su malo ili ni malo do danas objanjena. Oni se obino tek uzgredno spominju, kao da su bogovi tek od sekundarne vanosti. Istina ovi su bogovi lokalni, ali se zato oni u mestima u kojima se oboavaju slave, sa velikim potovanjem i naroitim ceremonijama. Time to se zavravaju nastavkom vid dakle kao i Svetovid, mislili su neki nauenjaci, da se ovi bogovi varijanti Svetovidovi. /Lee, op. cit./ Uza sve to to nam Saks Gramatik pria o idolu Ruevida, koji se oboavao u Karentini, mi ipak ne znamo svojstva ovoga slovenskoga boga. Znamo, meutim, samo toliko da je idol njegov imao 7 glava i 8 maeva; 7 oko pasa a osmi u desnoj ruci. Najvanije iz svega Saksova izlaganja je to, to Saks uporeuje Ruevida sa Marsom. Po ovome bi Ruevid bio specijalno bog rata. Ali nam i za Gerovida (Herovith) biografi Otona Bamberkog (Ebo i Herbord) vele da je on isto to i rimski Mars. I jedan hram bio je njemu sagraen u Velegou. U tom hramu visio je na zidu tit Gerovidov; neobino velik, lep rad, pokriven zlatnim ploicama. On se smatrao za tako veliku svetinju, da ga se niko nije smeo dotai dok je visio u hramu, a samo u vreme rata su ga graani Velegoa skidali sa stene i nosili pred vojskom uvereni u pobedu pod njegovom zatitom. /Giljferding: Op. cit./ Jedan nemaki svetenik uzme jednoga dana tit iz hrama, i pod njegovom zatitom, jer ga se niko nije smeo dotai, pobee. Praznik Gerovida se slavio sa velikom sveanou. Vladika Oton pria da je pri prolazu kroz Velegoe video Gerovida svega pokrivenog zastavama, i to radi toga, da se to bolje proslavi praznik Gerovidov. Gerovida su tovali i Gavoljani u Gavelbergu, i pri praznovanju njegova praznika nosili su po gradu razne znakove. /Ebbo, 71./ Analiui etimoloki ime Jarevid (Gerovid) doi emo do pozitivnih rezultata odreujui pojam funkcije dotinog boga. Ime Jarevid je kompozit iz Jare (jaro) i vid. Prvi deo rei dovodimo u vezu sa *jaro koje imade i danas svoje reflekse u svim slovenskim jezicima npr. u starosl. jar- opor, strog; jarost jed, zor, sila; ruski japyi- prljiv sran;

jarost' besnilo, pomama; nae jarost, jara, jar, jarina (mesto gde se voda peni); u luikosrpskom jagu gorak, jegu krt, ljut. Isti koren rei stoji u vezi sa grkom reju dzorus to znai vatren, jak, i sa latin. ira (iratus) srdba, u sankrtskom irasyati ljuti se. Prema tome bi Jarevid bio bi bog srdbe, jarosti i rata. Gerovid je samo modifikacija korenitog glasa Jarevid. Isti koren nalazimo u vlastitih imena: Jaroslav, Jaromir, Jarognev itd. Bog Porevid, koje je takoe bio sagraen jedan hram imao je pet glava, ali nije imao oruja. Sem ove pojedinosti nita vie ne znamo o ovom slovenskom bogu. Moda bi se ime njegovo moglo dovesti u etimol. vezu sa staroslov. glagolom p'ra ti, praes. porjon borim se, otud i imenice spor; ras pra, po pri te. Prema tome bi i Porevid bio bog boja. I njega je vladika Apsalon spalio izmeu ostalih idola slovenskih bogova.

XV Pripegala Podaga U jednoj pastirskoj poslanici arhiepiskopa Adelgota iz Magderburga jo iz 1108. godine, kojoj je danas dokazana verodostojnost, pominje se bog Pripegala. Stavak u kome se Pripegala spominje glasi: "Ovi grozni ljudi, Sloveni, podigli su se protiv nas; svojim idolopoklonstvom profanisali su Hristove crkve... Oni su poplavili nau zemlju. Hrianima seku glave, pa ih prinose na rtvu. Njihovi fanatici tj. svetenici govore na njihovim gozbama: "Na Pripegala hoe te rtve". Oni kau Pripegala, nu to su Priape i sramni Belphegor; oni dre pred svojim hramovima pune pehare krvi, i urliui oko njih stranim glasom viu: "Radujmo se, jer je Hristos pobeen; pobeda je na strani pobedonosnog Pripegale". /Lee, op. cit./ "... Da bi se mogle uti radosne pesme u slavu Boga, umesto strane neznaboake huke u slavu Pripegale", vladika poziva hriane na rat protiv Slovena. U ovom stavku ima dosta preterivanja u opisu Slovena i rtvovanja Pripegali, a opet ima i izmiljanja, kad vladika kae da je Pripegala u stvari Priape i Belphegor, za koje Stari Sloveni, verovatno, nisu ni znali. Tendencija ovog preterivanja je jasna; vladika eli da prikae stanje to je mogue gorim da bi potakao hriane na rat, a Papu uverio da je takav rat bezuvetno potreban. Stavak je ovaj ipak vaan, ako ne drugog ega radi, a ono zato to nam on jedini spominje ime Pripegale. Tumaenja imena Pripegale sa reju Pribihvala (Brckner) to znai onoga, kome pripada sva hvala i slava, i ako je verovatno, ini se da nije posve tano, ma da i naa imena sa poetkom pribi kao na primer: Pribislav, Pribimir itd. idu u prilog ovog tumaenju. Faminiinijev predlog, koji Pripegalu tumai kao Pripekalo, tj. onaj koji pee, dakle kao boga Sunca, izgleda verovatniji, tim pre to i Lee vidi u imenu Pripegale neki epitet Sunca. Da Pripegala ima neke veze s Suncem, izgleda da je tano, ali nam navedeni spomenik izriito veli da je Pripegala neki grozni bog, kome na rtvu prinose Sloveni mrtve glave poubijanih hriana. I ako u ovom stavku bezuslovno ima preterivanja, ipak ima i

istinitosti, jer nam i drugi spomenici vele da su Sloveni po jednog hrianina godinje rtvovali pojedinim bogovima, jer se, vele oni, bogovima naroito dopada hrianska krv. Pa onda i doba (1108. god.) u koje je ovaj spomenik napisan, a to je doba kada Baltiki Sloveni ne behu jo posve pokrteni, dokazuje nam da u ovom iskazu arhiepiskopa Adelgota mora biti i neto istine. to se tie etimologije Pripegalina imena, ono se moe rastaviti na Pri-pegala; a pegala pak na pega kao koren rei i la kao nastavak (kao npr. u reima: i-la, si-la, itd.). Pega je ista naa do danas ouvana re "pega", pjega (mrlja, fleka) tj. ona pega, koja se dobija od sunane vruine (Sunca). Takvu, od Sunca dobijenu, pegu Nemci zovu Sommersprosse. Istu ovu re sa istim znaenjem nalazimo u poljskom jeziku: piega; u ekom: peha (piha); u ruskom: pina (mrlja), ili pgii (aren, na pr. konj arac); u Hrvatskom dij.: piknja (taka), u grkom: pitta (od pik-ja) smola; u latinskom: pix; u nemakom Pech. Sve ove rei svode se na zajedniki indoevropski koren *pig-peg to znai smetati, arati, naruiti, kvariti, unititi. (U grkom na pr. pik-ros znai gorak, teak). Pegalo ili Pegala znailo bi onoga koji kvari, unitava, razara. U letskom jeziku (narodu) postoji tradicija o imenu "pikols" koga su stari Leti shvatili kao boga smrti, a stanovao je u pekle (letski pekle znai provalija). Prikazivali su ga kao starca sa bledim likom, sede brade, i belim platnom preko glave. Pred njim su stajale tri lubanje: oveija, konjska i kravlja. Moda je bilo i malo meusobne slinosti u razvoju Pripegale i Pikola. Pegala je dakle prema svemu ovome bio bog zlih dela. Re Pri znai samo potenciju te radnje (koja se kasnije kazuje reju "sasvim") na pr. prii sasvim doi: pridati, priliti, itd. Pripegala je dakle onaj koji sasvim unitava i razara, dakle bog razaranja i smrti. Verovatno je i Pripegala kao i drugi slovenski bogovi, bio bog razaranja i smrti samo za neprijatelje svoje i slovenske. Samo po jednoj zabeleci Helmoldovoj o Podagi koja glasi: "Sloveni imaju vrlo razline oblike sujeverja. Jedni njihovi bogovi imaju svoje likove u hramovima, kao idol Plon, koji se zove Podaga...", vrlo je teko govoriti o ovom boanstvu slovenskom. Tumaenje Maretievo, koji ime Podaga tumai kao Budigoj, prema kome bi Podaga bio bog budnoe (ivota), kolikogod da je otroumno, ipak nije dovoljno obrazloeno. Meutim, tumaenjem Podage u Pogoda, (ovakva metateza glasova nije nemogua) pa zatim uz pomo etimologije novo dobivenog Pogoda moe se ipak neto vie dobiti o ovom bogu. Zamena Podaga u Pogoda moe se uiniti tim pre, to i Dlugo spominje neku boginju koja se zvala Pogoda. Re Pogoda mogla bi se analizirati u po-goda. Goda ili staroslovenski god, znailo je vreme, rok, termin, cilj; a poto su radnje u polju usko vezane za vreme, postao je Pogoda i bog poljskih radova i useva; a za odreeno vreme su isto tako odreeni i razni lovovi: na ribu, zveri itd. onda je Pogoda znaio i boga lovca. Da je ovo tano potvruje nam i glagol pogoditi gaati, to znai ciljati nianiti, koji je postao takoe od korena god. I u letskom jeziku imamo glagol gadat to znai paziti, od istog korena. ini se da je u tom smislu i na pridev pogodan tj. onaj, koji odgovara izvesnom cilju, planu, nameri itd. a isto to i ostala imena to znae: zgoda(n); ugod-an itd.

U poljskom jeziku godzi znai gaati, a poljski pridev godny znai dostojan ili po-god-ny znai lep; po-god-a znai lepo vreme. U ekom opet imamo glagol hoditi znai bacati, gaati, ili imenicu hod znai zgoda. Prema ovoj etimologiji Pogoda ili Podaga, bi znaio onoga koji odgovara nekom odreenom cilju (po mestu), dakle bi bio bog lovac, ili cilju (po roku) dakle bog vremena.

XVI Jula Crnobog Sve to nam spomenici o boanstvu Jule daju, to je ime toga boga i neko njegovo koplje, koje je bilo privezano za neki stub. Srednjevekovni hrianski kalueri su i Julu doveli u vezu sa Julijem Cezarem. Jula je bog lokalnog karaktera, vezan usko za grad, koji se na svaki nain po njemu i zove Julin ili Wollin. "Zlog boga (Sloveni) na svom jeziku zovu avo ili Crnobog..." veli Helmold, a malo dalje: "Sloveni /L. Lee, op. cit./ imaju jedan udnovat obiaj. Na gozbama oni se svi obreuju jednim peharom, uz koji izgovaraju i neke rei, rekao bih, ne radi molitve, ve radi proklinjanja u ime svojih bogova dobra i zla; veruju da sve to je dobro dolazi od dobroga boga, a zlo od ravoga. I tkao oni i zovu to boanstvo na svome jeziku Crnobog". Iz verovanja da je na slovenskom Olimpu postojao Crnobog, nastao je onaj poznati dualizam u slovenskoj mitologiji, u kome je na jednoj strani bio Crnobog, bog svega zla, a na drugoj na suprot Crnobogu iskonstruisani Belbog. Crnobog je jedini bog koji ljudima ini zla, on je jedini stavljen na suprot mnogobrojnim i monim bogovima koji su skloni ljudima. No i ako ima monijih bogova na slovenskom Olimpu od Crnoboga, ipak je vano to da Crnobog nije zao demon ili neki polubog, nego je on punopravni slovenski bog. "Kad polja i njive mrtvaki plat pokrije, kad hladni vihor nosi sneg i zatrpava gudure u zimu, tada rt gospodari" veli Nodilo. Ovim inspirisan Nazor /G. Krek: op. cit./ peva rtu: "Gle mrtvaki pokri odar irno polje Vihor huji kroz gudure i kroz gaje naveuje zemlji rt je sad vladalac i gospodar." O bogovima. Rinvidu, Turipidu, Puruvidu i Pizamar, sem zabeleaka imena njihovih u Knitling Zagi, nita vie ne znamo.

XVII Vesna Devana Siva (iva) Morana udno i posve neprirodno bi bilo, kad Sloveni, koji su imali toliko bogova, ne bi znali ni za jednu boginju; ovo bi u ostalom bila i jedna retkost u istoriji razvoja pojedinih religija. Da je kultus boginjama uistinu postojao, potvruju nam i razni pisani spomeni. Neku boginju spominje nam Titmar (VIII 64) i veli da se njen lik nalazio na zastavi. A kad je jedan nemaki vojnik ovu zastavu probuio bacivi se kamenom dobie Ljutii, koji su se caru bili potuili, dvanaest talenata odtete. Ljutii izgubie zastavu jo jedne boginje

prelazei preko reke Milde, koja je jako bila nabujala, veli Titmar. I Helmold nam spominje jednu boginju Polabljana, koja se zove Siva. Boginja, koja bi se sa nekom sigurnou mogla staviti u Panteon slovenskih bogova i boginja, jeste Vesna. /Vl. Nazor: Slavonske legende, Zadar, 1900./ Vesna je boginja koja predstavlja vedro godinje doba, a ovo svojstvo njezino daje i objanjava nam i samo njeno ime. Etimologiju imena boginje Vesne daje nam Krek na taj nain, to ime njezino dovodi u vezu sa staroindijskom reju vas to znai biti jasan, svetao, svetlost. Vesna tj. "svetlo ili godinje doba, koje donosi svetlost (vedrinu)," moe se uporediti i sa st. ind. Vasanta koje u avesti glasi: vanri; u st. pers: vahara; u novopers: bahar; u grkom ar; u lat: ver mesto verer, veser prolee; u st. nord: vbr, u lit: vasara to znai leto. Nazivi prolea kod raznih naroda i u raznim jezicima nalaze svoje jedinstvo u korenu: vas. Prema svemu ovome, izgleda da je Vesna bila boginja prolea. Lada, koja je vrlo esto spominjana kao boginja slovenska, u ope i ne spada u Panteon slovenskih bogova i boginje. I Devana je boginja prolea, a uz to jo i boginja plodnosti. Dlugo je Devanu naao kod starih Poljaka pod imenom Dzevane, i uporedio ju je sa Dijanom. Dlugo nam spominje i boginju Zizileliju (Dzidzilelya), koja bdi nad sudbinom detinjstva, i isto je to i Venus. /L. Lee: op. cit. pg. 160./ I ako su neki mitolozi primili Sivu kao slovensku boginju ipak zato njena egzistencija kao boginje nije dokazana. Premda nju i Helmold navodi uz Proba i Radgosta, a Mater verborum ju naziva dea frumenti, izgleda da ona ipak ne spada u Panteon slovenskih bogova, i da je sve ovo o njoj izmiljotina. Zlo boanstvo Morana jeste boginja zime i smrti. Seanje na Moranu ili Moru ouvalo se do danas u naem narodu. Morom se kod nas smatra vetica koja se pokajala i zarekla da nee vie ljudi jesti, nego ih samo nou pritiskuje i dihanje im zaustavlja. Gdekoji opet misle da je devojka koja e postati vetica, dok se uda. Koga pritiskuje mora, treba da stavi za vrata one sobe gde e spavati metlu naopako kad poe spavati. /Vukov Renik pod reju: "mora"./ Moda je ime Mora postala narodnom etimologijom od moriti. I Lada i Morana pripadaju tradicionalnoj knjievnosti.

XVIII Vukodlak Razliite ivotinje (bik, konj, zmija i razne ptice) su vrlo esto predmeti oboavanja u istoriji religija. Kroz fazu oboavanja ivotinja, u svojoj religijskoj evoluciji, proao je skoro svaki narod, pa i na. Verovanje u ivotinje kao oblik, u koji se utelovljuju razliiti, veinom, zli duhovi, ili pak pojedina boanstva, je jako, naroito, u naem narodu; a i kod ostalih Slovena nije ni do danas po sve prestalo, nego se odrava s tom razlikom, to sada mesta slovenskih bogova zauzimaju hrianski svetitelji. Neretka je stvar da se poneko boanstvo (aneo ili svetitelj) javlja u obliku prosjaka, putnika ili ak i poneke ivotinje.

Due umrlih ljudi, naroito ako su bili zli, pretvaraju se, po verovanju naeg naroda, u pojedine ivotinje (povampire se). Epifanija predaka u domae ivotinje, kao na pr. u zmiju pokuarku koja se naroito pazi, pa zatim u petla i u ivinu uopte, poznata je kod Srba i Rusa (ajkanovi). Pa i verovanje da dua moe privremeno otii iz oveka, obino dok on spava, i pretvoriti se u drugi kakav oblik (zmaja), poznata je kod Slovena uopte. /Dr V. ajkanovi: Studije iz Religije i Folklora. Etnografski Zbornik, Beograd, 1924./ Jedna od zlih dua uselila se i u vuka te je tako postao vukodlak. Verovanje u vukodlaka, datira iz vrlo daleke prolosti slovenske. Jo nam Herodot (IV. 105) veli o Neurima (za koje se misli da su Sloveni) da se svaki od njih godinje jedanput na neko kratko vreme pretvarao u vuka, ali je posle dobijao opet ljudsko oblije. Uz ovu zabeleku Herodotovu interesantno je i to, da na narod veruje, da Srbin potie od vuka. Vukodlakom se smatra i onaj ovek, koji ima vuje oblije; neko koji se moe da pretvori u vuka. Verovanje u ovog vukodlaka rasprostranjeno je kod svih Slovena. Vukodlaka ije ime na slovenski glasi: vlkolak (n. slov. volkodlak), poznaju i Bugari pod imenom: vlkolak; Srbi i Hrvati: vukodlak; Rusi: volkodlak; esi: vlkodlak; a Poljaci wilkolak. /G. Krek: op. cit./ Vukodlaka znaju ne samo svi Sloveni nego i susedi slovenski. Tako vukodlaka nalazimo kod Grka u reima: burkiolakas, brukolakasi i brykolakas: kod Turaka:vurkolak; kod Albanaca:vuvrvulak; a kod Rumuna: vrkolbk.((G. Krek: op. cit./ Vukodlakom postaje i nekrteno umrlo dete ili dete zakopano s majkom u njezinoj utrobi koje posle 7 godina naraste veliko kao vuk, ali je okrutnije od vuka. /Arhiv. za Povj. Jug. knj. VII, Zagreb, 1863./ Vuk nam u svom Reniku pod reju "Vukodlak vampir, tenac (tenjac)" daje opiran opis njegov, onakav kakvim ga na narod smatra. Vukodlak se zove ovek, veli Vuk, u koga (po pripovetkama narodnim) posle smrti 40 dana ue neki avolski duh, i oivi ga (povampiri se). Potom vukodlak izlazi nou iz groba i davi ljude po kuama i pije krv njihovu. Poten se ovek ne moe povampiriti, ve ako preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo ivine pree. Vukodlaci se najvie pojavljuju zimi (od Boia tamo do Spasova dne). Kako ponu ljudi mnogo umirati po selu, onda ponu govoriti da je vukodlak u groblju (a gdekoji ponu kazivati da su ga gde nou videli s pokrovom na ramenu) i stanu pogaati ko se povampirio. Kadto uzmu vrana drepca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova u kojima se boje da nije vukodlak: jer kau da takovi drebac nee, niti sme, prei preko vukodlaka. Ako se o kom uvere i dogodi se da ga iskopavaju, onda se iskupe svi seljaci s glogovim koljem (jer se on samo glogova koca boji: zato govore kad ga spomenu u kui: "na putu mu bro i glogovo trnje" jer su brotnjaci pokriveni glogovim trnjem), pa raskopaju grob, i ako u njemu nau oveka da se nije raspao, a oni ga izbodu onim koljem, pa ga bace na vatru te izgori. Kau da takovoga vukodlaka nau u grobu, a on se ugojio naduo, i pocrveneo od ljudske krvi ("crven kao vampir"). Vukodlak dolazi kadto i svojoj eni (a osobito ako mu je lepa i mlada) te spava s njome; i kau da ono dete nema kostiju, koje se rodi s vukodlakom. A u vreme gladi esto ga priviaju oko vodenica, oko ambara itnih i oko ardaka i koeva kukuruznih. Kau da sve ide sa svojim pokrovom preko ramena. On se moe provui i kroz najmanju rupicu; zato ne pomae od njega vrata zatvarati kao ni od vetica. Sem vukodlaka imaahu Stari Sloveni i druga nia boanstva ili demone kao to su bes ili besomar (za koga Lee misli da je isto to i Pizamar). Bes ili besomar bie da je bio bog grozote, odvratnosti kao to bi to etimol. rei bes kazivala: bds: u litvaskom baisa strah, groza; baisus grozan, odvratan; u lat. foedus gnusan, gadan; u grkom pithekos majmun.

Osim toga demon tras, i ved (vd) koga su Sloveni smatrali za demona koji pomrauje Sunce i Mesec (Krek). Na narod veruje da se i danas, dok traju "nekrteni dani", a to je od Boia do Krstova dne, javljaju ljudima vampiri, avoli, karakondule, pa zatim zmajevi, koji se najee pojavljuju u vidu ognjevit krilate zmije, a kad idu pred oblake da se biju sa alama, onda su kao orlovi, ili duga koja tica (ajkanovi). Vuk pod reju "ala" veli: "za zmaja... se misli da je kao ognjeviti junak od koga u leenju oganj odskae i svetli."

XIX Vile Rusaljke Vetice Kuga Jagababa Ve jednom navedeni stavak Prokopa Cezareca iz VI veka veli nam da su Sloveni oboavali nimfe. Ta nia mitska bia koja Prokop zove nimfama, a koje nisu nita drugo ve nae vile, spominju se i u staroslovenskim spomenicima XIV i XV veka uz Peruna, Horza, Mokou, Rod i Roanice. Na jednom mestu kod . Hamartola sirena je prevedena reju vila; u nekoj povelji cara Konstantina Asena (XIII v.) spominje se u blizini Skoplja neki vilski kladenac. /L. Lee, op. cit. pg. 168./ Nae narodne pesme opisuju nam najlepe poreklo i sva svojstva vila. Na pitanje o poreklu vila veli nam Narodna pesma: "A mene vilu od gore, Mene je gora rodila, U zelen listak povila, Jutrenja rosa padala, Mene je vilu dojila". Vilu dakle, u ovoj pesmi, raa gora, ali se ona moe roditi i na nekom crvenom glaviastom jesenjem cvetu. Vile na narod zamilja kao prekrasne ene lepa lica i prekrasna stasa, duge do zemlje crne ili zlatne raspletene kose, u kojima lei sva tajna vile, i ako joj se samo jedna vlas iupa, vila mora da umre. Vile su veito mlade i imaju stalno na sebi dugu i tanku belu ili plavu haljinu, koja krije kozje noge ponekim vilama. Neke vile imaju i krila, svojim divnim glasom, primamljuju one mladie u svoja kola. Oi vila sevaju kao munje. Oni tanki beli konci, to se leti i u jesen viju po vazduhu, zovu se vilinska svila, a neki to zovu i vile. U svom Reniku nam Vuk pod reju "vila" veli da vile ive po velikim planinama i po kamenjacima oko vode. Vila je svaka mlada i lepa, u belu tanku haljinu obuena i dugake niz lea i prsa rasputene kose. Vila nee nikom zla uiniti, dokle ih ko ne uvredi (nagazivi na njihovo kolo ili na veeru ili drukije kako), a kad ih ko uvredi, onda ga razliito nakaze; ustrele ga u nogu ili ruku, u obe noge ili obe ruke, ili u srce te odmah umre. Vilama postaju i due umrlih devojaka; i ove vile ive u vodi i po obalama uvek u igri ili zabavi. Prema mestu gde ive vile mogu biti: planinkinje ili vile od gorice, zatim vodene vile ili bereginje i napokon oblakinje. Planinkinje vile su dobre, one se klade sa obinim smrtnim devojkama kako to pokazuje pesma: "Kladila se vila i djevojka ko e bolje poraniti rano, i doneti vode iza gore i pomesti bele dvore svoje", /Narodne pesme iz izdanja Narodne Prosvete Beograd, pesme osobito mitoloke, red. M. uri./ ta vie devojka pobeuje vilu u ovoj opkladi i ostaje nekanjena. Vile od gorice znaju odlino da lee i vidaju: "Kralja vida od gorice vila a

kraljicu nema ko da vida". Ove gorske vile toliko su dobre, da su one nekada pomagale ljudima polja obraivati i marvu uvati. /Arhiv Povjestnicu Jugoslovensku knj. VII uredio J. Kukuljevi-Sakcinski, Zagreb, 1863./ Vila moe da ima i dece, ona katkad sama svoje edo neguje: "Ne pij zlato odovud vodice; ovde je vila edo okupala," a znade svoje dete dati i ljudima na uvanje, i to je dete uvek lepe i junanije nego ostala deca. Veliki junaci biju megdan s vilom i mogu da je ustrele: "Stade vila zaklinjati: Ne str'jelaj me, mlad junae! i ustr'jelih belu vilu". Ali vila zna da bude i pomagaica i posestrima: "Imala je evojica bjelu vilu posestrimu". Vila gradi gradove na oblacima, ali ume i da rui sve to ljudi sazidaju i trai rtvu u temelje grada, kao i pesmi: "Zidanje Skadra na Bojani". Ona imade i sinova i keri pa ih eni i udaje: "e su vrata bijela platna, One vila er udaje; e su vrata od skrleta, one vila sina eni". Planinkinje vile zalaze i u peine i pretvaraju se u zmije. Vodene vile su vrlo zle, osvetljive, i zlobne, koje najradije gledaju, da se oveanstvo mui kao zmija na trnu. Pesmom namame svakog smrtnika na svoju propast. /Arkiv Povjestnicu Jugoslovensku knj. VII uredio J. Kukuljevi, 1863./ Neke od vodenih vila su kao i sirene pola ensko a pola riba; mogu se pretvoriti i u labuda ili mogu imati samo labudove noge. Kad kanjavaju vile sakate one ljude ili dave mladie koji se kupaju u njihovim virovima, a unitavaju i one koji se usude mutiti ili uzimati vodu iz njihova izvora. Ono to su kod nas vile, ono su u Bugarskoj samovile. Samovile spominje neki spomenik iz XV ili XVI veka, koji nosi naziv "Kako otpoe i bi stvorena samovila"; zatim jedan bugarski religiozan spis iz XVIII veka. /L. Lee, op. cit., pg. 168-169./ Svoju samovilu zamiljaju Bugari, kako jae na divljem jelenu, uzda joj je zmija, a bi guja otrovnica. Samovile postoje i u naem narodu, ali su one kod nas vrlo zle i osvetljive, ubijaju mladie kao u pesmi "Mene ljubi bela vila, bela vila samovila (veli mladi uri majci kad ona hoe da ga oeni "lepom Jelkom Solunjankom") majka ne slua rei urilove ve ga eni i: "Tu je dola bela vila Bela vila samovila" a kad su pevci zapevali: "Bela vila odletela uru mrtva ostavila". Koliko je dubokog korena uhvatilo verovanje u vile kod naeg naroda vidi se iz toga to hrianska crkva ni za itavu desetinu vekova nije uspela da ovo verovanje iskoreni, i na narod u punoj zbilji jo i danas, pre e pristati da se zameri Bogu nego vilama (ajkanovi). Vilama na narod jo i danas rtvuje. O kolu vila u kome one igraju pria Jireek: "U Srednjoj gori, kao i u okolini Trnova, Kotela i ustendila pokazali su mi samovilsko oro ili orite, gde Samovile ili vile igraju nou... I na granici Srbije i Bugarske, izmeu ustendila i Vranja nalazi se (takav) jedan veliki krug i zove se Vilino Kolo. Seljaci ne smeju nou u nj ui; ne kose ga, niti oru to zemljite". /Cesty po Bulharsku Prague, 1888./ Ko okusi vode iz izvora samovila postaje jak kao samovila, baca kamen od milion oka, upa iz korena cela drveta, raa krilatu decu bele kose i vatrenih oiju. Dugo se mislilo da u vile veruju samo Juni Sloveni a naroito Srbi, ali je Kolar naao vilu i kod Slovaka. U Treninskom komitatu vilama se smatraju due zarunika, umrlih posle veridbe. One ne mogu nai mira i osuene su da nou lutaju. Ako sretnu koga oveka, odvuku ga u svoje kolo i nagnaju ga da igra s njima dok ne postane samo dua. Vila ima i u ekoj; u oblasti Hradec "bludiky" ili divlje vatre, a to su due onih koje je vila pomorila. /L. Lee, op. cit. 169./ Koren rei vile i etimologija njezina nije jasna. Niderle je izvodi od glagola viliti tj. ludo trati i otud izvodi vila. Vila kod eha i Poljaka znai lud, a u Dalimilovoj hronici vilati znai voditi raskalaan ivot. Stari oblik vila: u vezi je sa litvanskim welis (perci) misli Veselovski, a Lee sve ovo dovodi u vezu sa vel (propast), koja se nalazi u Valhol. Vile su kuali protumaiti i sa dies violae tj. kao praznik ljubiica. Naslednici vile kod Rusa izgleda da su bile "Rusaljke". Ime ovo novijeg je datuma, i postalo je od rimskog "rosaria" ili "pascha rosarum". Zamena imena vila u rusaljke izvrile se u doba primanja hrianstva (ili moda neto ranije) pa se onda naziv rusaljka rairio po mnogim slovenskim zemljama i van Rusije i ako je prva postojbina vila samo u Rusiji. Tako imamo u Bugarskoj:"rusalna grobita; u Srbiji: crkva sv. Bogorodice Rusalije

ili sv. Trojice Rusalije u okolini Nia; u Slovenakoj (blizu hrv. granice) tri crkve jedna do druge od imenom Rosalnice, kod Metlike. Literatura o rusaljkama prilino je velika, i ona je dokazala neslovensko poreklo imena rusaljki. Narodna etimologija dovela je rusaljke u vezu sa reju ruslo (potok), te nam je tako mnogo doprinela za izuavanje rusaljki. Svojstva vila i rusaljki su ista, i rusaljke kao i vile ive u vodi, poljima i umama i njih se Rusi boje, kao i Srbi svojih vila ili Bugari svojih samovila. Slina mitska bia vilama i rusaljkama bila bi kod eka: Vodni Panny; kod Slovaka Vodopanenky, koje izlaze katkad iz svojih kristalnih dvorova na zabave mladei; kod Luiana Wodne jugfry; kod Poljaka Bogunki, koje opet vuku nesmotrene u vodne dubine. /L. Lee, op. cit./ Verovanje u vetice vrlo je rasprostranjeno u naem narodu. Ako se neki zao duh pretvori u leptira, kokoku ili drugu koju ivotinju on postaje vetica. Vetice se najradije skupljaju na orahu. Najvie se pojavljuju u vreme od Boia do Bogojavljenja, jer su tada nekrteni dani i donji svet je otvoren, te po zemlji u to doba etaju vetice, aveti i svaka neastiva sila. Vuk nam pod reju "vetica" vrlo opirno pria o pojavi ovog mitskog bia u naem narodu. Vetica (kamenica, krstaa, rogulja, coprnica) se zove ona ena, veli Vuk, koja (po nar. pripovetkama) ima u sebi nekakav avolski duh, koji u snu iz nje izae i stvori se u leptira, u koko ili urku, pa leti po kuama i jede ljude, a osobito malu decu: kad nae oveka gde spava, a ona ga udari nekakvom ipkom preko leve sise te mu se otvore prsi dok izvadi srce i izjede, pa onda prsi opet srastu. I narodna pesma "Izjedeni ovar" kazuje nam kako je dete Radoje ludo zaspalo i ne moe da se probudi jer veli: "Vetice su me izele: Majka mi srce vadila, strina joj luem svetlila." Tako izjedeni ljudi odmah umiru, a neki ive vie vremena, koliko je ona osudila kad je srce jela, i onakovim smrti umiru, na kakovu ona bude namenila. Vetice ne jedu belog luka, i zato se mnogi o belim i boinim pokladama namau belim lukom po prsima, po tabanima i ispod pazuha, jer kau da one na poklade najvie jedu ljude. Ni jednoj mladoj i lepoj eni ne kau da je vetica, nego sve babama. Kad se vetica jedanput ispovedi i oda, onda vie ne moe jesti ljude, nego postane lekarica i daje travu izjedenima. Kad vetica leti nou, ona sna se sija kao vatra i najvie se skupljaju na gumnu; za to kau da ona kad hoe da poleti od kue namae se nekom masti ispod pazuha pa ree: "ni o trn ni o grm, ve na pometno gumno". U Sremu se pripoveda, da se onamo vetice najvie skupljaju vie sela Molovina, na nekakome orahu, a u Hrvatskoj se opet pripoveda, da se onamo skupljaju na Kleku vie Ogulina... Vetice bee od krsta i pred krstom njihova mo prestaje. ena koja je vetica, kad iz nje izie onaj duh, lei kao mrtva, i da joj ovek okrene glavu gde su joj noge bile, ne bi se vie ni probudila. Kad vide u vee kakoga leptira gde leti po kui, ponajvie misle da je vetica, pa ako se moe, uhvati ga, te ga malo napale na svei ili vatri, pa ga puste govorei: "doi sutra da ti dam soli..." Kad u kakvom selu pomre mnogo dece ili ljudi, i kad svi poviu na koju enu da je vetica, i da ih je ona pojela, onda je veu i bace u vodu da vide moe li potonuti (jer kau vetica ne moe potonuti); ako ena potone, a oni je izvuku napolje i puste, ali ako ne moe da potone, oni je ubiju, jer je vetica. Uz veticu i kuga je jedna od monih neastivih sila kod nas. Srbi kau, veli Vuk, da je kuga iva kao ena (to osobito dokazuju oni koji su leali od nje). Mnogi kau da su je viali gde ide povezana belom maramom, a gde koji pripovedaju da su je i nosili tj. ona nae oveka u polju ili srete ga na putu, a gde kom doe i u kuu, pa mu kae: "Ja sam kuga, ve hajde da me nosi tamo i tamo" (Kud ona hoe). Onaj je uprti na krkae dragovoljno (jer ve njemu i njegovoj kui nee nita uiniti) i odnese je bez ikakve muke, (jer nije teka ni malo) kud mu kae. Kuge imaju preko mora svoju zemlju (gde samo one ive), pa ih bog polje amo (kad ljudi zlo rade i mnogo gree) i kae im koliko

e ljudi pomoriti; ali i njih mnogo propadne od pasa; zato kau da se vrlo boje zlih pasa. Kad kuga mori onda joj slabo govore kuga ve kuma (kao da bi je time umilostivili) niti smeju ostaviti u vee neoprane sudove; jer ona doe nou u kuu te gleda jesu li sudovi lepo oprani, pa ako ne budu a ona sve kokoke i anke izgrebe i otruje. Jedan od niih demona u ruskom folkloru jeste Jagababa. Razni oblici ovog naziva glase: jendza, jandza, jei jenibaba. /G. Krek: op. cit./ Ime jednog nieg demona juda, koji se nalazi samo u Bugarskoj i to u drutvu sa samovilama, dovodi Lee u vezu sa jagababom.

XX Roenice (Roanice) Suenice (Suaje), Usud Prokop Cezarec, u ve nekoliko puta spomenutom stavku, veli da Stari Sloveni nisu znali za sudbinu niti su verovali da ona igra ikakvu ulogu u ljudskim stvarima, ali su onda oni tim pre morali verovati u nekoga koji sudbinom upravlja, a taj neko bio bi po srednjovekovnim spomenicima "Rod i Roanice". Koliko su rod i roanice bile oboavane vide se i o po tome, to su Sloveni, kako nam to spomenici iz XIV i XV veka veli, prvo rtvovali njima pa onda tek Perunu i ostalim bogovima. Da bi umilostivili ove suenice i roenice, i da bi od njih dobili to bolju sudbinu, Sloveni su im rtvovali. Znaajno je da ova boanstva sudbine poznaju skoro svi Sloveni premda pod malo razliitim imenima. Bugari ih zovu: "nara[n]nici" ili "orisnice"; esi: sudiki; na narod: suenice, roenice, usud itd. Naziv roenica dolazi bez sumnje od glagola roditi, kao i lat. Parcae od glagola pario, a suenica od suditi. Kao god to su Grci imali tri "Moire" (od meros deo); Rimljani tri "Parcae", a Nemci tri "Norne", tako je i na narod, naroito zapadni deo naeg naroda imao tri roenice, kao to se to vidi iz nar. pripovedaka, koje je skupio Valjavec: "nu taki su doljle tri rojenice" /M. Valjavec:Narodne pripovijedke u Varadinu, 1858./ ili "kak bi ena porodila dole su tri devojke". Od ovog meutim, moe da bude i izuzetaka, i suaje mogu da dou i na broju njih sedam ili osam. /Kukuljevi Sakcinski: Arkiv za povjesnicu jugosl. I. 86-104/. Roenice i suenice su dakle kao i Parce i Norne bile usudne boginje, koje su, kad se dete rodi, dolazile pod prozor, ili u sobu ili talu kue, gde se dete rodilo, da mu odrede sudbinu kroz ceo ivot, kao to veli n. pria: "onda su doljle rojenice s sveum v ruki sudit deteta", i zatim: "Rojenice sudiju sako dete s kakvum smrtju prejde iz ovog sveta". /M. Valjavec: Narodne pripovjedke u Varadinu, 1858./ Roenice dou, stoje ili sede i sude. Prva neto kae zatim druga, ali je trea najvanija i tako bude kako trea kae. Interesantno je to, da je sud roenica skoro svakada zao, i ovo je dokaz da su suaje bile moda prvo boginje smrti, a tek su kasnije postale boginje sudbine. Roenice ne moe niko videti sem, u retkim sluajevima, majka novoroenog deteta, kome suaje sude ili neki prosjak, koji se tu posve sluajno nae. O tome gde suaje ive i stanuju ne kazuju nam narodne pripovetke skoro nita. Norne u Nemaca stanuju u raznim piljama i jamama. Pa ipak i kod nas jedna pria tampana u "Novicama" o mestu stanovanja suaja veli: "v starljih asih v votlinach Pohorskih gor... Posebno so rado prebivale v votlinach landeke gore in pod nekdanjim gradom nad Slovensko Bistrico". /M. Valjavec, Narodne pripovjedke u Varadinu, 1858./ Vuk nam pod reju "suenje" veli da se od suenja ne moe utei. Narod na misli da je svakome oveku sueno ta e mu se u veku dogoditi, kakvom e smrti umreti, i da se ovek od suenja ne moe sauvati.

Od onoga to su suaje dosudile moe se ovek katkad sauvati uz pomo nekih molitava ili spominjanjem imena Boijeg. Suaje se kod Bugara zovu: "nara[n]nici". I one imaju kao i nae suaje istu funkciju kao to se vidi iz bugarske n. prie: "Koga dete to se roat, taja veer idat tri eni koji naravat; kolku i kako e ivjat roeno to; i to e naranvar trea ta, tova e bidit". /Primedba Fr. Rakog u studiji Valjavca: O Rodjenicah ili Sudjenicah, Knjievnik II 52-61, Zagreb, 1865./ Boanstva sudbine ne moraju biti uvek enskog roda, ve one mogu biti i mukog roda kao kod Srba usud. Nar. pria nam potanko opisuje kako usud dosuuje ljudima sudbinu. Prema onome kako on (usud) ivi u pojedine dane (a on ivi as kao bogata, as kao drevni siromaak) ivee i svi ljudi, koji se toga dana rode, kroz ceo svoj vek. Pa ako god to su postojale po verovanju pojedinih naroda tri parce, tri norne i tri suaje, tako nam i pria: "Kako bog naredi" /Srpski Leton. 1862. I. knj. 105./ kazuje kako su tri oveka (valjda tri usuda) sedela kod poroaja enskog deteta i sudbinu mu krojila. Ono to suaje i usud dosude ljudima zove se srea. Dobra srea predstavljena je kao lepa devojka, koja plete zlatnu icu, a zla srea kao runa i matora devojura.

XXI Domovoj Ljotek Buoik Zatitnici Slovena od mnogobrojnih zlih demona bili su domai bogovi. Da su Stari Sloveni uvelike poznavali domae bogove dokazuju nam Helmold, koji veli da je svako selo i svaka uma bila prepuna domaih bogova; Saks Gramatik, koji deli sve bogove na domae (dii privati) i javne ili zajednike bogove (publica numina), a i folkloristika svih Slovena ide takoe u prilog ovoj tvrdnji. Domaa boanstva slovenska nisu u stvari nita drugo doli due predaka, inkarnirane u oblike razliitih ljudi ili ivotinja, kao to su: prosjak, gost, polaenik, zmija, ivina, lep tir itd. Od dua svojih predaka oekivali su Sloveni svagda zatitu, svako dobro i uspeh. Da to dobro sebi osiguraju, Sloveni su precima rtvovali. Zadunice, dae, slave i Boi sve su to pomeni i rtve precima. U Rusiji preci imaju svoj specijalan tanjir (dadovskaja tarelka). Da se preci mogu pretvoriti, po verovanju Slovena, u razne oblike ljudi i domaih ivotinja dokaz je i to, to se hrana namenjena precima i "dedovskom tanjiru" daje ivini, u sluaju da nema prosjaka; zatim i posle Badnjeg veera ostaci hrane daju se ivini (domaa ivina se ta vie doziva jo i pre veere, pri unosu slame u kuu). Kad znamo da se krsna slava, tj. rtva prvom domaem zatitniku jo jedino kod nas do danas odrala, onda je teko rei na osnovu ega je Lee zakljuio da kod Junih Slovena nema nigde tragova domaim bogovima. Rusi svog domaeg pretka zovu domovoj, a on prema mestima gde se nalazi dobija i druga imena; kod eha se ovaj domai bog zove ljotek (etek negde i hospodariek); a u Poljskoj: skrzat. Domae bogove zovu Sloveni jo i deminutivom od rei bog kao to su: bouik, bouiek domaci. /L. Lee: op. cit./ Due predaka ne obilaze mesta na kojima je pokojnik rado boravio, i ne nalaze se kraj ivih ljudi uvek, ve samo dotle dok se telo pretka ne raspadne ili ne spali. Razlog tome, da se sve dae (personalne rtve) daju nekom pokojniku samo u roku od prve godine, treba videti u tome to na narod veruje da je jedna godina dovoljna da se telo pokojnika raspadne. /Dr V. ajkanovi: op. cit./

XXII Hramovi Idoli Svetenici rtve Praznici Prorotva O hramovima slovenskih bogova piu nam strani hroniari opirne opise. Hramovi, koje nam opisuju nemaki hroniari (Helmold, Saks Gramatik i dr.) pripadaju bogovima Baltikih Slovena ili Polabljana; za hramove koje opisuje arapski pisac Masudi, ne zna se ni na kom mestu su bili sagraeni, a ni iji su. Da li su Rusi i ostali Sloveni, sem Sev. Slovena, imali hramove ili nisu, ne moe se tvrditi. Poto hramove nalazimo samo kod Severnih Slovena, posve je opravdano miljenje da ostali Sloveni u ope nisu znali za hramove, ve da su obiaj zidanja hramova primili od svojih suseda na Severu. Oni hramovi koje su nam opisali hroniari, redovno su bogato ukraeni, lepo izraeni, vrlo skupi i dostojni jednog, kulturno prilino jakog, naroda. Hramovi Baltikih Slovena bili su vrlo mnogobrojni "Koliko god krajeva ima u ovim oblastima toliko ima i hramova" veli Titmar. Naroito uveni hramovi i po svojoj lepoti, radi glasovitosti svojih proroita i svoga bogatstva bili su Svetovidov na Rujnu i Radgostov u Retri, koje nam opisuju Helmold, Saks Gramatik i Titmar, zatim tetinski hramovi Svetovidu i Triglavu posveeni, koje je opisao Ebo. Hram su ostali Sloveni zamenjivali moda sa gradnjom ili graditem, koje je bilo mesto gde su se Sloveni skupljali radi trgovanja, u sluaju rata ili kakvog napada na njih, da se zatite, a i da rtvuju bogovima. Idole slovenskih bogova nalazimo spomenute kod skoro svih starih hroniara; negde su oni vrlo grubo izraeni, a negde opet kao i hramovi umetniki izraeni (Saks). Idoli su katkad veliki kao divovi, i toliki da su ih jedva 4 vola mogla s mesta pomai kao Svetovidov, a negde su vrlo maleni kao onaj dragoceni idol Triglavov, koga su reci skrili ispred gramzivih ruku nekih hrianskih propovednika. Idoli su redovno bili ukraeni zlatom i srebrom, koje su u bojevima kao plen zadobili; katkada su sasvim posrebreni i pozlaeni kao onaj skriveni idol Triglavov; katkad je meutim, samo glava srebrna, a brada zlatna kao kod Peruna. U naoj Nar. pesmi sauvalo se do danas seanje na stare srebrne i zlatne idole slovenskih bogova. U jednoj narodnoj pesmi /Letopis Mat. Srpske 1840. pg. 70./ kralj opravlja erku da ju polje zmaju i govori joj: "S bogom poi, drago dete moje ne moli se bogu rianskome ve se moli bogu srebrnome kojeg ti je sagradio baba od suvoga i srebra i zlata ne bi li se na te smilovao ne bi li te ale izbavio". I mati kraljica ju ispraa govorei: "S bogom poi, drago moje dete ti ne sluaj roditelja tvora ne moli se bogu srebrnome kojeg ti je sagradio baba sagradio od rebra i zlata". Jedna druga pesma /Let. Mat. Srp. 1848. I 84./ peva opet kako je "jadu u propadu" greha radi morao dati svoju ker Jelu sam car Kostadin. I u toj pesmi otac savetuje ker otputajui je od sebe reima: "Okreni se na zaode suncu pak se moli jadu nesitome i onome bogu srebrnome", a mati joj veli: "Okreni se na istoku suncu ti s' ne moli jadu nesitome ni onome bogu srebrnome ve se moli bogu jedinome". Napokon u jednoj varijanti pesme "Sveci blago dele" /Petranovieva zbirka Nar. pesama, Biograd, 1867. veli se: "pa se okrene (ki carska) suncu na istoku nek pomene boga istinoga ne spominje boga srebrnoga." Kod ovakog stanja stvari teko je pristati uz Jireekovu tvrdnju u njegovu delu: Geschichte der Serben, u kome veli da stari Srbi nisu poznavali idole. U obiaju pranja ikona na kladencu (u boljevakom srezu) vidi ajkanovi ostatak ritualnog pranja idola, koje je uvelike postojalo u religijama Grka, Rimljana, Misiraca i drugih naroda, pa svakako i kod nas, pa je prem atome, kad je bilo pranja idola (a i do danas se odralo), moralo biti i idola tim pre, to se bez fetia i idola ne moe ni zamisliti neka religija. Stari Srbi su svakako imali fetie, misli ajkanovi, jer nam to potvruje i re "soha", koja kod nas znai "kolac, batina", a u ekom "statua, figura", zatim i re "balvan", koja znai i gredu (direk) i idol. Feti, u kome je nastavio da ivi jedan od srpskih idola, odrao se do danas; to je krst, za koji su Srbi znali pre primanja hrianstva, a koji je ili preobraen u hrianski krst, ili je degradiran u strailo. /Dr V. ajkanovi: op. cit./

Kao god to su jedini Severni Sloveni imali lepo izgraene hramove, tako se isto jedino za njih zna da su posve sigurno imali i sveteniki red, koji je uivao vrlo veliki ugled i bio vrlo moan. Vrhovni svetenik, na pr. Svetovidova hrama, bio je moniji od kralja, jer svetenik zavisi od boga, a kralj i narod od svetenika. Poto su i svetenici dobijali jedan deo od plena koji se zadobije u ratovima kao da je njihova zasluga ako Sloveni pobeuju postali su oni i vrlo bogati. Oni se razlikuju od drugih ljudi odelom, bradom; oni u hramovima imaju prava da sede, dok svi ostali stoje. Otud ona velika otpornost njihova prema hrianstvu, i pobune koje su oni u narodu izazivali (radilo se tu o njihovu opstanku). Sve vrste obreda, a to je glavno proroanstvo, vrili su oni. Rusi pre dolaska Varjaga nisu imali svetenike kaste, a u kasnije doba nam Helmold veli da bogu Provenu (ovaj bog je, izgleda, identian sa Perunom) "dolaze narod, kralj i svetenici radi suenja sporova". Prema ovome, izgleda, da su i Rusi imali svetenike, ali ovo jedini Helmold veli, dok nam Nestor i ostali ruski spomenici nita o svetenicima ne priaju. Funkcije reca vrio je u kui domain, a za celo pleme plemenski poglavar ili knez. Najvaniji deo obreda tj. proricanja i gatanja vrili su pojedini vraari i gatari. Ovog svog gatara i vraara zvali su Rusi vl'hv, a maiju koju on obavlja vl'ba, otuda i glagol vl'snati to znai mrmljati mucati, jer je gatar mrmljajui gatao. Gatara su, jer je arobne stvari gatao, zvali Rusi i arodec, esi: arodejnik, a Poljaci: czarodziej. Pre svakog veeg, vanijeg ili opasnijeg pothvata, pre veih putnikih ili ratnih pohoda, Sloveni su svagda prvo pitali bogove za miljenje. Proricanja, uz pomo kojih se saznavala volja bogova, opet su nam najlepe opisana kod Sev. Slovena. Najglavnije proroite bilo je arkonsko, a proricalo se u njemu pomo Svetovidova beljca, a zatim Triglavovo u tetinu, gde se proricalo pomou crnog konja Triglavova. Prema proroanstvima se zapravo i cenila mo bogova i njihovih svetenika. Sem proricanja uz pomo konja Sloveni su proricali, raskopavajui zemlju, i pomou nekih crta i reza, kako to veli crnorizac Hrabar; napokon pomou ptica ili pojedinih ivotinja koje su sretali. Neke od ovih vrsta vraanja odrale su se do danas kao na pr. vraa se, ako se vidi da maka pree oveku put; vraa se, kad se vidi pop, kad nad kuom kuka kukavica; gata se u ovnujsko plee kod Crnogoraca itd. Sloveni su svojim bogovima rtvovali samo da ih ovi to bolje zatite od neprijatelja, da im dadu to vee obilje darova i da im proreknu svagda istinu. rtvujui im, Sloveni su im se i molili u naroite praznine dane. Sloveni su rtvovali ovnove i volove, zatim prinose od zemaljskih proizvoda. Ljudske rtve nisu svojstvene Slovenima, a ako ih priznamo, one nam negiraju istorijski dokazani blagi i miroljubivi karakter Slovena, a prikazuju nam ih kao krvolone varvare. Ljudske rtve se spominju samo kod po gdekojeg plemena slovenskog, i tamo gde su u istinu postojale (ako su postojale) one su primljene od suseda slovenskih, ili su se vrile u krajevima gde su u veini bili Varjazi. Svetovidu su svi, koji dou u hram da im se prorie, morali rtvovati po neto, vele hroniari, pa su to morali initi ak i trgovci rtvujui neto skupoceno od svoje robe. Posle velikih i mnogobrojnih rtava, naroito u dane velikih praznika bogova, kad se skupljao mnogobrojni narod, ovaj sveani akt rtve pretvarao se u gozbu, na kojoj se neumereno jelo meso rtvovanih ivotinja i pila medovina; neumerenost se u ovakvim sluajevima smatrala aktom pobonosti. Osim rtava bogovima, rtvovali su Sloveni i precima, zatim vilama, suenicama, roenicama itd. U razna godinja doba i u razne faze borbe prirodnih sila, slavili su Sloveni i razliite praznike. Meu najznaajnijim praznicima, koji su seanje na praznovanje zimskog obratnika do danas odrali, spadali bi Badnjak i Boi (kolenda, ovsen, kraun). Najznaajniji praznici proletnje ravnodnevnice bili su praznik Rusalija i letnica; u letnjem obratniku praznovali su se praznici (ka[n]palo, jarilo krts sabotka, /G. Krek: op. cit./ od kojih su se neki do danas odrali. Ovim praznicima valja dodati i praznik u ast domaih bogova i predaka, koji se do danas ouvao pod nazivom krsna slava. Slava, Badnji dan i Boi su se prema tome sauvali iz stare religije, i tek su kasnije kristijanizirani na taj nain, to su dobili hriansko objanjenje i simvole, dok je sve

drugo ostalo po strom. Koliko su Sloveni bili konzervativni, i kako su teko naputali svoju staru veru i praznike, vidi se i po tom, to hrianstvo nikako nije moglo da istisne praznik "nepobednog Sunca" koji se slavio oko 25. decembra, nego je u IV veku taj isti datum (25. XII) uzelo za dan Hristova roenja, pa je tako istisnulo jo i neke druge praznike zimske solsticije, a dalo je tom starodrevnom prazniku Boia novo objanjenje. Po rimskoj Novoj godini calendae nazvali su mnogi narodi (jugoistona Francuska, vajcarska, Rusija, Srbija, Bugarska, Maarska, Rumunija, Grka i Arbanija) svoj Boi ili boine obiaje "koledo, kolendo", otud kolendati. /Dr V. ajkanovi: "Nekolike primedbe uz Srpski Badnji dan i Boi" God. N. upia knj. XXXIV./

XXIII Nav P'kl Pogreb Groblja Kultus precima Verovanje u "onaj svet" ili zagrobni ivot dua bilo je poznato svakom primitivnom narodu svim narodima arijske grupe jo u njegovom praistorijskom dobu, pa i Slovenima. Tvrdnja Nestorova da su Sloveni za onaj drugi svet prvi put uli kad su k njima doli hrianski misionari iz Carigrada, i Titmarova da su Sloveni mislili da se smru sve svrava, savreno su netane, i mogu se uzeti samo kao tvrdnje hrianskih kaluera, koji veru Slovena ele da prikau bez raja, dakle sa jednim velikim nedostatkom, a hriansku opet kao veru koja svojim vernima mnogo vie daje i obeava. Sloveni su verovali da je dua pozvana posle smrti na jedan drugi ivot; ovo nije hipoteza nego tvrdnja koju dokazuju mnogobrojni stari tekstovi. /L. Niederle: op. cit. pg. 132./ Spaljivanje pokojnika, rtvovanje ena, robova, konja, pasa, stavljanje hrane u grobu pokojniku u starije vreme; razne pak dae na kojima se katkada specijalno za mrtve mese i naroiti kolai, pa slava, rtvovanje domaem uvaru i pretku, Boi koji nije nita drugo do rtvovanje svim precima, neoborivi su dokazi tvrdnje da su Sloveni u istinu verovali u zagrobni ivot. Dua pokojnika posle smrti odlazi u nav ili raj. Etimologija rei "raj" jo je uvek nereena, ali je on svakako bio poznat Slovenima, pre nego to su primili hrianstvo. Ovaj raj, bio je mesto pravednih i dobrih dua, a mesto kuda odlaze zle due oznaeno je reju p'kl (pakao). O mestu, gde se taj drugi svet nalazio, postojala su razna miljenja. Prema mnogim spomenicima i zaostacima u folkloru, nauenjaci su verovali da se onaj svet nalazi s onu stranu mora. Ova tvrdnja dokazivala se time, to su neka slovenska plemena sahranjivala svoje pretke na taj nain, to bi ih polagali u amac i otiskivali ih u more, a ako je ovo radi daljine mora bilo nemogue, tada su ih ili spaljivali ili sahranjivali, ali opet poloivi ih prethodno u amac, kako bi, ma i simboliki, mogli otploviti preko mora u onaj svet. Vuk nam u svom Reniku pod reju kuga veli, da kuga prelazi preko mora i dolazi amo da mori ljude; po ovome izgleda da su i Srbi verovali da se onaj svet nalazi s onu stranu mora. Jo jedan dokaz imamo da su Srbi verovali da se onaj svet nalazi preko mora, a to je slaganje ponuda pokojnicima na dasku i putanje istih niz reku, da ih ona odnese na more, pa zatim u onaj drugi svet preko mora, koji je zabeleen kod Homoljskih Srba. /Dr V. ajkanovi: Stud. iz Rel. i Folklora./ Prema ekom prevodiocu Huberini (vidi poglavlje o Volosu) izgleda da su i esi verovali da se onaj svet nalazi preko mora. Meutim, se u naem narodu, prema priama i verovanju, onaj svet nalazi i pod zemljom; ulazi se u njega kroz neku jamu ili stari bunar. Prema ovome Krekovo miljenje, da nijedan indoevropski narod u najstarije vreme nije zamiljao mrtvako carstvo pod zemljom, izgleda da nije posve tano. /Isto./ Verovanju da se onaj svet

nalazi pod zemljom prikljuuje se i narodna kosmografija u Lici koja veli da ima tri sveta, jedan je na vrhu, jedan je propao na zemlju u nie, jedan u vie. Sloveni su svoje mrtve ili sahranjivali u polja, pod pragom ili oko ognjita, ili su ih poloivi u amac spaljivali, ili pak na more otiskivali. Izgleda da je u najranije vreme obiaj spaljivanja bio najei. Jedan spomenik nam veli da dua pokojnika sve dotle lebdi na drveu, dok se pokojnik ne spali. U svim sluajevima sahrane, Sloveni su kraj pokojnika stavljali sve njegove najmilije stvari. Oruje, konja i razne ponude redovno su sa pokojnikom zajedno sahranjivali, a katkad se ena svojevoljno ubijala i zajedno je sa muem bila sahranjivana. Ibn Foslan pria da je i on prisustvovao sahrani jednog Slovena. Krek iznosi ceo taj dugi opis Foslanov, u kojem se opisuje sva ceremonija pri pogrebu Slovena. Ovaj bi opis rezimiran glasno: Sloveni su najpre nad odrom pokojnika stavljali neki krov, koji je nad njim stojao sve dotle dok se odelo za pokojnika ne saije. Pokojnika stavljaju u amac; ako je bogat imanje mu podele na tri dela: jedan deo pripada familiji, sa drugim kupe za pokojnika mrtvako odelo, a za trei deo nabave pie za ovu sveanost. U ovim zgodama se oni opijaju do besvesti, a po neki na ovim sveanostima od pia i umru. Foslan zatim pria, kako se i dete kakvog mogunika (obino devojica) svojevoljno reavalo da umre zajedno s ocem, i toga dana kad je trebalo da bude s ocem spaljeno, vrlo je mnogo to dete pilo i bilo je neobino veselo. Na sam dan kad e se pokojnik spaliti zajedno sa devojicom, izvuku amac, u kome e biti pokojnik spaljen, na obalu, pa ga zatim dignu na lomau, a svet ide oko lomae i sve neto govori. Jedna ena, koju zovu aneo smrti, stara se o odelu pokojnika kao i o svemu drugom, ta je potrebno za ceremonijal ovog pogreba; ona i devojicu ubija. Ibn Foslan veli da je ta ena bila pravi avo: runa, podmukla pakosna izgleda. Kada je sve ovo gotovo tek onda vade mrtvaca iz groba, u kom je pod onom nastrenicom leao, i oblae ga, zatim ga metnu u amac, a kraj njega stavljaju ponude; poloivi ga u amac, bacaju u nj jedno pseto koje su prethodno na dvoje presekli, zatim dovode dva konja i teraju ih dok se ne zapene, pa ih onda njegovom sabljom ubiju, a meso im opet u amac bacaju; sa dva vola, koja odmah posle konja dovode, isto uine. Stanovnici toga kraja kazuju onoj devojici: "Kai tvome gospodaru: Samo iz ljubavi prema tebi inim to". Jednoj kokoki takoe odseku glavu i bacaju je u amac. Devojica ona triput ide na lomau i sa lomae: prvi put veli: "Gle! ovde su mi otac i majka"; drugi put veli: "Gle! sad vidim sve moje pokojnike gde zajedno sede"; trei put veli: "Gle! tamo je moj gospodar. On sedi u raju. Raj je tako lep i zelen, u njemu su ljudi i deaci, on me zove; odvedite me k njemu". Ona se zatim svue, popije nekoliko aa pia opratajui se od ivota, a i zato da bi mogla otii tamo, gde joj je gospodar. Sad nastupa grozna smrt devojice. Veu joj konopac oko vrata i steu dok ne umre, a "aneo smrti" joj meutim, zarije no izmeu rebara. Zapale lomau i svaki od prisutnih dodaje na lomau po jedno upaljeno drvo; amac zaplamti i pokojnik i devojica i sve ta je u njemu. Tada jedan Rus ree Foslanu: "Vi, Arapi, vi ste jedan glup narod; vi zakopavate oveka u zemlju, gde ga razdiru ivotinje i rvi; a mi, mi ga zaas spalimo, da bi odmah otiao u raj". Za nepun sat sve se ovo pretvorilo u pepeo. Na mestu, gde su amac izvukli naprave humku podignu spomenik od bukova drveta, beleei ime pokojnikovo kraj careva. Mnogo tota je u ovom opisu preterano; pre svega ne znamo da li se on odnosi na Ruse ili Varjage. Sem ovoga naina sahranjivanja tj. spaljivanja, Sloveni su svoje mrtve, kao to rekosmo, sahranjivali i oko ognjita ili pod kunim pragom. Deca koja su umrla nekrtena, sahranjuju se kod Malorusa pod kunim pragom, veli Kotljarevski. To je, po raderovu miljenju, ostatak nekadanjeg obiaja, da se i odrasli pokojnici sahranjuju pod pragom. /Dr V. ajkanovi: St. iz Rel. i Folk./

Sloveni su svoje mrtve sahranjivali i u zemlju, po poljima i umama, jer odreena meta groblja nisu imali, a mesto gde su nekoga sahranili oznaavali su ili nekom batinom, ili pak visokom humkom zemlje. O toj humci veli Nestor: "I zapovedi Olga ljudima svojim da naine veliku mogilu". Ove su mogile Rusi posle zvali "kurgan", koje postalo od starog "kragan ili krug". "Kad ko od Radimia umre, oni slave triznu oko lea; zatim naprave veliku lomau, nameste le na nju, i naloe vatru. Potom pokupe kosti metnu ih u jedan sudi, koji nameste na jedan stub kraj puta. Tako i danas ine Vjatii" veli Nestor. /Dr V. ajkanovi: St. iz Rel. i Folk./ U ovom stavku se kraj jo jednog naina sahrane spominje i trizna. Triznu spominje Nestor jo jedanput, kad veli da je Olga bila naredila da joj se posle smrti ne prireuje trizna. Trizna nije nita drugo nego obredna gozba u ast predaka, koja nam se u vrlo mnogo oblika i pod raznim imenima do danas ouvala. Pored trizne, jo nam se jedna re sauvala koja oznaava slavljenje gozbe u ast pokojnika, a to je strava. Ovu nam re spominje Jordanes i veli da su "slavili stravu nad grobom Atilinim". Istoriari misle da su ovaj obiaj Huni primili od Slovena, kojih je, bez sumnje, bilo u Atilinoj vojsci. Simbolika rtva precima bie efikasnija, ako se priredi tamo, gde e biti u domaaju onog kome se prireuje, /Isto./ otuda se mnoge dae i pomeni daju na samom grobu pokojnika, a mnoge rtve opet na kunom pragu. Ovaj obiaj rtvovanja precima hrianstvo nije uspelo ni najmanje da oslabi, i on nam se ouvao u pojedinostima do danas. Preci i pokojnici imaju i specijalna svoja jela; tu su orasi, pa zatim pasulj i med, koji je omilela hrana due pokojnika kod svih Indoevropljana. Badnjidanska veera je jedna od najvanijih veera u ast mrtvima. Jedan deo od svakog jela ostavlja se za njih. U Rumuniji se pokojniku nosi na groblje ne samo hrana nego i odelo. /Isto./ Ove obredne obiaje precima i pokojnicima izneo je Mickijevi u pesmi "Dziady" (preci). U Beloj Rusiji postoje i naroite formule pri dozivanju predaka na gozbu. Sve ove obrede precima stari spomenici nam vrlo malo ili nimalo ne opisuju, ali je zamenu za st. spomenike folkloristika svih Slovena prepuna obiajima, rtvama i obrednim gozbama u ast predaka. A da su ovi obiaji postojali i kod Starih Slovena dokazuje nam otkopavanje starih mogila, u kojima je naeno posue, u kojem je nekad bila hrana za pokojnike.