Duhovne besede i pouke starca Antonija

Treba napomenuti da prva verzija date knjige u stampanoj formi nije dobila
blagoslov za izdavanje, iako u nase vreme dobijeni blagoslov ne predstavlja
garanciju za dusekorsni sadrzaj duhovne literature zbog velikog broja datih
najuzvisenijih blagoslova i povrsnog odnosa prema blagoslovu kao takvom.
Misljenja svestenstva o sadrzaju predlozene knjige su u datom momentu
protivurecna. S jedne strane, njena vrednost je u tome sto je pisana za savremenog
coveka, koji vec prakticno ne primecuje veliki broj greha koji su postali sastavni
deo njegove svakodnevnice. Dusepogubne sablazni okruzuju savremenog coveka
sa svih strana i predlazu se od strane ovoga sveta u najmodernijem i
najprivlacnijem “pakovanju”, ponekad cak i pseudobogoslovskom i na prvi pogled
potpuno “blagocestivom”. U knjizi su ti “gnojni cirevi” skriveni od strane iskusnog
duhovnika jednostavno i dostupno, u Jevandjeljskom duhu a ne samo na reci. S
druge strane mogu se sresti ispravke u nasoj publikaciji tipa skracenica “ot.”
umesto “o.”, sto je prihvaceno za rec “otac”. Ili “ot.svestenik Nikolaj”. Tesko je
reci imamo li mi pred sobom delo veste kompilacije, sa sveobraznim duhovnim
umetnickim sadrzajem, napisanim na osnovu blagodatnog izvora, ili je to prica
zapisana i izdata onakva “kakva jeste” na osnovu zitija stvarno postojeceg starca,
koje je prikupljeno i pripremljeno za publikovanje od strane malo ocrkovljneog
coveka, sto ukljucuje takvu vrstu svesno napravljenih gresaka. Na osnovu
gorenavedenog preporucujemo da se prema ovoj knjizi odnosite s duhovnom
trezvenoscu, i pri potrebi za njeno citanje zatrazite blagoslov od svog duhovnika.
Uostalom, poslednja preporuka je najopstija i odnosi se na citanje bilo koje
duhovne literature.

Uvod
Odlazimo kod starca Antonija. Ko je on – shimonah, jeroshimonah, poslusnik,
monah, arhijerej ili svestenik – nista od toga mi tacno ne znamo. Pre pola godine su
pocela da se postavljaju pitanja povodom nekog starca koji je imao vidjenje o kraju
sveta. U pocetku sam sve to okretao na salu, i uopste se trudio da sve to pripisem
ljudskom neverju u zvanicno, i teznji da pronadju istinu negde van jerarhijskih
zidova. Cak sam odrzao i propoved na tu temu. Ali pitanja nisu prestajala, vec se
njihov broj cak i povecavao. Ne obracati paznju na njih bi bilo nerazumno, tim pre
sto se ta pitanja ne mogu smatrati glupim! I vise od toga – posto sam veliki
postovalac Svetitelja Ignjatija (Brjancaninova), vise puta sam nailazio na saglasnost
starcevih reci sa time, sto je veliki bogoslov i Svetitelj XIX veka episkop Kavkaski
Ignajtije potvrdio zivotom i recju na osnovu Svetog Pisma i Svetootackog
Predanja! A parohijani su mi govorili: “Oce treba da odete kod starca!” Na jednoj
od arhijerejskih eparhijskih sluzbi, na kojoj je bio veliki broj duhovnistva, cuo sam
razgovor o nekom Antoniju, jos carskom protojereju, koji je pretrpeo mnogo toga
pod sovjetskom vlascu – i Solovke, i Kolimu itd, itd. Po oslobodjenju mu nije bilo
dozvoljeno da sluzi jer je smatran za sumnjovog coveka. Deca su se odrekla svoga
oca i tada je Antonije, svestenik Boga Zivog, otisao da radi kao lozac parnih
kotlova u nekom malom gradu. Ljudi su veoma voleli “svoga popa”! U gradu je
postojao hram, kao i nastojatelji bolji ili losiji, ali su se oni smenjivali tako da ljudi
skoro nisu mogli ni da ih zapamte! Znao je Bog i arhijerej. Ali Antonije je bio lozac
parnih kotlova! Nocima su kod njega dolazili posetioci i molili ga da krsti, osveti,
opeva, da se pomoli, i uopste za sve to sto je potrebno pravoslavnoj dusi! Ja nisam
izdrzao i upitao sam: “Kakav se to starac doselio u nas grad?” „A ti jos nisi bio kod
njega?” – cuo sam umesto odgovora zacudjeni glas svestenika, - mi sutra idemo,
ako hoces mozes sa nama”. I ja sam se slozio. Trenutno putujemo na kraj velikog
grada, u kucu zene koja je primila tako poznatog starca. On nije bio poznat toliko
po svojoj neobicnoj sudbini, koliko po vidjenju poslednjih godina postojanja sveta i
prorocanstvima o tome kako i ko se moze spasti. Pri opstem interesovanju za to
pitanje, razumljivo je da oca Antonija nije plasila neizvesnost! Ovako sam ja
razmisljao pred susret sa njim. Prvi susret. Prednji automobil se zaustavio – stigli
smo. Mala, uredna kuca, a pored kapije nas docekuje zena sa gostoprimljivim
osmehom – moji saputnici su joj ocigledno dobro poznati, jer se zapocinju
razgovori o zdravlju popadija, o decurliji itd. Zadivljujuce je to da je zena obucena
u dovoljno svetlu haljinu, marama na glavi je uglavnom bela i povezana kao u
kuvarice – slobodno pozadi. Ocekivao sam crnu haljinu, maramu, veoma mracna,
histericna lica (iz nekog razloga se bas to smatra istinski pravoslavnim likom), a
ugledao sam normalne ljude sa osmehom na usnama. Iz kuce je izaslo jos nekoliko
zena a medju njima je bilo i parohijanki iz nase Crkve. Usao sam i … ostao ukocen.
To stanje je nemoguce objasniti recima, to je prezivljavanje neke decije
uzbudjenosti i trepeta istovremeno. Na metalnom krevetu je polu-lezao stogodisnji
starac. Bio je veoma viskog rasta, nesto ispod 1m90, i imao je neobicno pravilne
slovenske crte lica. Ogromna brada i duga, lagano uvijena kosa na glavi su bili beli.
Ne, to nije bila ciganska sedina, vec je ta belina bila kao olicenje bica tog coveka.
Ceo njegov lik, lik monaha, askete iz prvih vremena hriscanstva, je porazavao
velicanstvenoscu i produhovljenoscu, molitvenoscu. Samo su mu oci bile malo
drugacije – iz njih je dolazila neka neobicna svezina i dobrota. Na usnama je igrao
lagan osmeh, dobar, mio, rekao bih topao. „Udjite, oci sveti, udjite!” „Da, mislim
sveti! Imam grehova da mogu da se ispovedam svaki dan!” Tek sto mi je sinula ta
misao, a starac vec odgovara, kao da nastavlja svoju prvu frazu: „Da, svi imaju
puno grehova, ali svestenicka svetost je posebne vrste, to nije svetost podviznika,
dobijena Bozijom miloscu i pomoci, u zavisnosti od odsustva grehova. Prvobitna
svestenicka svetost je – darovana, neizbrisiva! Drugi i mudrost prolije, a Gospod
dopuni, - los, da ali svoj!” Ljudi koji su me okruzivali normalno nisu shvatili da su
culi odgovor na moju misao, a meni je to bio znak da treba da budem oprezniji! Svi
su se po redu celivali sa starcem i na njegov poziv seli na stolice koje su stajale
pored kreveta. „Tu su sedeli neki govornici, - klimnuo je starac glavom na stolice, i
osmehnuo se, - i dokazivali apsurdnost Strasnog Suda, kraja sveta, raja i ada,
toboze, sve mracni ribari izmislili! Mozda cu i culi istinu, ali nisu mogli da je
razumeju. – postojao je nedostatak viseg obrazovanja! A mi evo, svetle glavice, ne
odbacujemo Bozije postojanje, ali ne kao Licnosti, vec kao sveopsteg kosmickog
razuma. I njihovi citati su odabrani a sve u prilog dusepogubne teorije. A ja lezim i
razmisljam, - osmeh je nestao sa usni o.Antonija, - to je njihova revnost za ucenje,
a ne za predavanje! Zavrsili su i cekaju sta cu da kazem. A sta da kazem, nema sta
da se kaze – glupost jedna! Na glupost i odgovaram gluposcu! A da li ste videli
zlog duha, kazem im?! Oni uvredjeno odgovaraju: „Mi s vama ozbiljno
razgovaramo a vi se salite!” A ja im odgovaram da su se drznuli i Jevandjelje da
citiraju, i da su upoznati sa delima Svetih Otaca, ali da ih ne razumeju! Vi ste dosli
da nadjete potvrdu vasim sujevericama, a pre svega mislima o nepotrebnosti Crkve
u delu spasenja – avaj, ja vam nisam pomocnik! Da, sedeo sam. Da nisam bio
primljen medju klir u nekoliko eparhija. Ali da li to treba da bude povod za hulu na
Crkvu sa Njenim dogmatima?! Vi pokusavate da okrenete Jevandjelje protiv Crkve,
a ko vam Ga je dao ako ne Apostolska Katolicanska Crkva! A za zlog duha se ne
salim, to nije sala da se on moze videti, procitajte prep.Serafima Sarovskog ili
Svetog Ignjatija Brajncaninova! Cute, a sta da im kazem, nemam sta da im kazem –
videti, znaci spoznati, a spoznati – to vec nije vera, vec znanje! A razgovor o veri.
O veri je mozda malo lakse razgovarati, probaj, spoznaj gde je istina, ja verujem u
jedno, a on – u drugo! Na prvi pogled sve je logicno! Ali avaj samo na prvi!” Starac
je ucutao. Moji saputnici su osetili da je starac umoran i poceli su da ustaju sa
svojih mesta i da se oprastaju. Ja sam sledio njihov primer iako mi se cini da nisam
zeleo da izadjem iz te kuce jer sam osecao takav mir i spokojstvo u dusi. Mi smo se
spremali da krenemo, i ja sam vec pored vrata cuo Starcev glas: “Oce Aleksandre a
mi se vec poznajemo!” Kao da me je nesto probolo u grudi, da zaista bilo je neceg
poznatog u razgovoru oca Antonija, ali sta?! A secate se, Verhnedonsko, a oce
Aleksandre?!” Setio sam se. Bile su to strasne stranice mog zivota, da se strasnije
ne mogu ni zamisliti. Spopala me je tuga, ili tacnije znaci tuge, i ne zelim ni da se
vracam na to vreme, kada popadija i ja nismo dve noci uopste spavali. Nedelja je a
ja ne mogu da sluzim. Svi parohijani znaju za nasu tragediju, usli su u Crkvu i
citaju Akatiste. Negde oko 9-10 ujutru prisao mi je jedan mladic i rekao: „Otac i
popadije su mi naredili da Vam prenesem oce Aleksandre da se ne brinete da ne
preduzimate nikakva dela vec da se molite! Sve se vec razresilo, sve je dobro!” Ja
sam iskreno od tih reci bio prenerazen – kakav otac i kakve popadije?! U naselju je
ziveo moj prethodnik po nastojateljstvu, pridoslica iz Ljvovske oblasti kome je bilo
zabranjeno da sluzi ali on u ovakvim stvarima nema nista! Kod njega su dolazili za
preprodaju inostranih maraka, ali ne za nesto slicno! A ovde - otac i popadije!
Mladica sam dobro znao, on je cesto molio da nesto procita za pevnicom, trudio se
veoma i imao je veoma dobru dikciju. Zvali su ga Viktor.
"Vitja, - pitam ga, - hajde dobro popadije, a ko je otac?!" "Kako ko - otac Antonije!
On kod njih stalno dolazi, sluzi Liturgije, ispoveda, pricescuje, i sve nas poucava!
On se za vas takodje molio celu noc, i rekao je da se ne brinete i da je vec sve
dobro!" Ja to "dobro" tog trenutka nisam video! Usao sam u Crkvu, - stotinu ljudi
se molilo, citao se Akatist. Nekako sam sam po sebi kleknuo, uzeo "Akatistnik" u
ruke i … sa suzama poceo da sluzim moleban. O tome da je sve vec zaista bilo
dobro saznao sam tek uvece. I tada se zaista pojavilo ozbiljno interesovanje za tog
starca - o.Antonija. Ugledao sam ga. Bila je neka praznicna sluzba u toku Velikog
Posta. Pocinjem da kadim posle Proskomidije, i tad mi je pritrcao stariji crkvenjak i
samo sto nije vikao: "Oce, o.Antonije je u Crkvi!" Izasao sam da kadim i pogled mi
se odmah zaustavio na predivnom starcu u podrjasniku i toploj, pomalo starinskog
kroja rasi s protojerejskim Krstom sa ukrasima. Posle kadjenja, na casovima, sam
izasao i pozvao svestenika da sasluzuje. On je uctivo odbio pozvavsi se na to da ce
sluziti u drugoj Crkvi. Na malom vhodu ga vec nije bilo u Crkvi. Zatim je doslo do
premestaja, nova parohija i sve je nestajalo u sujeti tekucih dana. Sada opet cujem
poznati glas.
"Secam se oce Antonije, setio sam se!" "Mislim oce da Vam pratilac nije potreban.
Navratite, ako izmedju pravednickih trudova nadjete vremena! Ja sam istina je cuo
da Vi nas starce ne volite, kao i to da smo mi toboze nepristupacni, da smo
neznalice, da i Krst Hristov ne zelimo da nosimo, da uznemiravamo tudje stado i da
uopste sve nevolje dolaze od nas, a sveti oce?!" "Kada se dva ista listica ne mogu
naci sta onda reci za ljude, oce Antonije". "Da, da to i ja kazem. Cekam Vas sutra
ujutru!"
Moji saputnici su vec davno izasli i bili su zacudjeni sto sam se ja zadrzao. A ja
sam cekao jutro. Nekoliko puta sam iscitavao stihove Sv.Ignajtija (Brjancaninova),
zitija Optinskih Staraca, uporedjujuci sve sa ovim sto se desava, trazeci za to duzno
objasnjenje.
Zemaljski putevi
Ujutru sam opet bio u automobilu i opet putujem sad vec poznatim putem ka starcu.
Ista zena me docekuje na vratima, samo sto se sada u njenom pogledu moze videti
neka tajanstvenost – njen pogled je pogled coveka koji zna nesto vise nego sto
treba i nego sto drugi znaju. “Molitvami…” “Amin” – cuje se iza vrata. –“Da, on
vas odavno ceka, - vec sapce zena, - oce, pozurite!” Ulazim i sada vec u miru
posmatram starcevu keliju. Ali nista neobicno nisam nasao: ikone na izbeljenim
zidovima, u svetom kutku se nalaze dva sanduka – jedan veci i jedan manji. U
svestenickom domu, ili u datom slucaju tacnije receno, u domu njegovog boravka
slicna pitanja ne treba postavljati – pribor za Krstenje i Evharistiju, sa Antiminsom.
Objasnicu za ljude koji ne znaju o cemu se radi. Antimins je – svileno platno sa po
pravilu izatkanim ili naslikanim prikazom Hrista u Grobu, i prisivenim cesticama
mostiju mucenika. Samo na Antiminsu se sluzi Bozanstvena Liturgija, tacnije Njen
najvazniji deo kada dolazi do pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Gospodnju.
Antimins obicno Arhijerej blagoslovi za sluzbu u odredjenoj Crkvi, ali u
nestabilnim situacijama u drustvu – kao sto su rat, revolucija, opasnost od raskola
ili strane religiozne nadmoci, kako je recimo bilo pri uvodjenju unijatstva u
Ukrajini, arhijereji su svestenicima najpostojanijim u veri blagosiljali Antiminse
specijalno za sluzbe “na mestu na kojem se nadju”. Mnogo Antiminsa se naslo u
rukama duhovnistva pri zatvaranju i unistavanju hramova od strane boljsevika.
Jednom recju receno, retko ko od svestenika u tom periodu nije imao svoj
Antimins, te njegovo poreklo i kod oca Antonija nije izazivalo nikakve sumnje.
“Sta je oce Svetinje vam privlace pogled zar ne?” Posto smo se pozdravili
svestenickim pozdravom i celivom, ja sam po starcevom pozivu seo na stolicu
pored njegovog kreveta. Razgovor nam nekako nije isao. Otac Antonije je polu-
lezao obucen u beli stari podrjasnik, samo mu je izraz lica bio drugaciji nego juce –
na njemu se videla duboka zamisljenost, pa cak i neka sanjiva tuzna crta na celu,
“Oce, mozda nisam dosao u pravo vreme?” – pitao sam starca. “Da, ne, sta ti je, ja
sam te sam zvao. Prosto sam se zamislio o minulim danima, greh je istrazivati
puteve Gospodnje, ali ja ne - sve se vracam u proslost, i sve pokusavam da shvatim
kako, sta i zasto”.
“Vi ste kazu jos bili carski nasledni protojerej?” “Ma sta ti je Bog s tobom! Da smo
svi u to vreme imali slicno shvatanje vere i mesta Pravoslavlja u zivotu Rusije, tada
vidis revolucije ne bi ni bilo. Ne, ja sam iz vojnicke porodice, otac je bio inzenjer u
nemackoj fabrici. To je u to vreme bio visok polozaj! Sopstvena kuca, kocije, a u
kuci – puna casa, posluga, konjusari i sve sto je bilo potrebno. Porodica je bila
pravoslavna ali bezbozni duh vremena i bavljenja Evropom nije mogao a da ne
zatruje duhovnu atmosferu. Mama je rodjena plemkinja, rodjena je i odrasla na selu
koje je nosilo dedino ime, i bila je najpoboznija. Iako je ta poboznost vise bila
slicna obredu, ali istina sa prizvukom stare epohe. U nasoj kuhinji se uvek neko
hranio te neki bogalj, te vojnik-invalid…
Otac je sve to posmatrao mirno smatrajuci to toplom cudnoscu svoje supruge, ali
nije uzimao ucesca u tome. Ja nisam uspeo da dobijem obrazovanje – slusao sam
lekcije na univerzitetu. Ali nazalost ne samo lekcije – kakvih samo partija nije bilo
na kursu, sada vec ne mogu ni da se setim! Ali njihova sustina je bila ista –
razrusiti, a zatim graditi. Nesto strasno je dolazilo od svih tih ucenja – adski duh
mrznje medju ljudima. A ljudi su dolazili na predavanja i slusali, i slusali se
medjusobno! To je kao kada covek gleda u provaliju – od smrti ga deli samo jedan
mali korak, a njega nesto vuce da pogleda jednom i jos jednom! Nisu hteli da
slusaju glas pravednika, vec su isli za nevaljalcima. I stigli su tu gde su stigli. U
pocetku rata se cinilo da ce se ljudi urazumiti i uvideti da je on Bozija kazna. Ne,
nisu shvatili i posli su u revoluciju. Ja sam u to vreme promenio svoj nacin pogleda
na svet, ostavio sam svetsku nauku i upisao seminariju. Strasno je bilo biti iza
zidova Trojice-Sergejeve Lavre, ali kako su se mirno i sa trepetom vrsile sluzbe u
njenim Crkvama! U slobodno vreme sam sedeo u akademskoj biblioteci i citao,
citao, citao…Sve sam pokusavao da shvatim sta se desavalo i da pretpostavim
buducnost. Bila je to smelost mladosti i uzdanje u sopstveni razum! Sreca je da je
bilo dovoljno staraca shimnika, koji su uspeli da me pripreme za zivot: citanje me
vise nije toliko privlacilo koliko molitva i molitveno opstenje. Sporovi i diskusije
koji su uvek bili argumentovani za obe strane koje u njima ucestvuju su smatrane
praznim gubitkom vremena.
Bilo je to strasno ali i interesantno vreme – mucenistvo je ociscavalo Crkvu. Ako bi
bilo i nekih novosti, one bi uvek bile lose, veoma lose, a najcesce – strasne!
Poginuli su mi roditelji, i doneo sam odluku – monastvo, zivot u svetu bi za mene
bio prosto nepodnosljiv. I tako sam primio postrig i dve hirotonije. Posto sam stavio
Krst na prsa, primio sam i krst na ramena – hapsenje, logor, deportacija…A zatim
ponovo hapsenje i logor, i uopste o tome ne treba mnogo pricati”.
“Oce Antonije a kako je duhovnistvo prihvatilo deklaraciju 27-e godine?” –
prekinuo sam starca.
“A kako je ona mogla da bude prihvacena? Arhijereji su je razlicito primili, tako
sam cuo jer sam s njima malo opstio. A nize duhovnistvo – mirno, dovoljno mirno.
A sta je u njoj pa bilo a da toga nije bilo u istoriji Ruske Pravoslavne Crkve?! Sluh
je parala rec “Sovjetska Otadzbina” ili nekako malo drugacije, ali je sustina ista.
Tada su reci “Rusija”, “Rus” bile belogardejstina! Sami smo krivi jer neprijatelj
nema mogucnosti da primora coveka da gresi – nema nikakve prinude. On samo
predlaze greh, a na tebi je izbor. To je parcijalno (pojedinacno) sagresenje, ali iz
licnih grehova izrasta i greh naroda. Sta, zar su samo Jevreji oskrnjivali hramove i
ulazili u savez sa bezboznicima?! Ne, naravno. Ali to je vec druga tema. Dakle gde
smo stali oce Aleksandre?”
“Hapsenje, logor, deportacija…” – tiho sam napomenuo. I otac Antonije je lagano
nastavio svoju pricu.
“Otpustili su me posle rata, - bolest se toliko razvila da nisam mogao da hodam, a
vreme je isticalo. Jedan vojnik mi je predlozio da odem u njegov rodni kraj – cak
mi je rekao i kome da se obratim. Ljudi su topli, verujuci, i oni su me celo leto
lecili pazljivom negom. Nasli su mi i posao u susednom naselju – postao sam lozac
parnih kotlova. Lokalnom arhijereju se nisam obracao, plasio sam se jer sam svasta
cuo od ljudi. Mislio sam, procice zima i tada cu nesto potraziti. Oci su mi dali
adresu jednog arhiepiskopa, za koga su mi rekli da je uzimao meni slicne. A zeleo
sam da sluzim. Tu negde pre Bozica, nedelju, ili dve-tri, ne secam se da li je prosao
praznik svete Varvare, neko mi je nocu kucao na vrata. Vreme je bilo tesko, gladno,
hladno, a ja imam ugalj, kao drugi hleb! Da mislim se otvoricu. Usao je mlad
momak od svojih trideset godina, i stoji zbunjen ne moze da pocne. Ja vec nisam
izdrzao vec sam rekao: “Dosao si, pricaj, sta je toboze si zbunjen, ja ne ujedam!” A
on mi je rekao zbog cega je dosao – i noge su mi se odsekle. A evo sta je on
ispricao. U prokletim, bezboznim tridesetim kod njegove majke, veoma verujuce
zene, su se neprekidno zaustavljali svestenici bez parohija, i monasi, kao i mirjani,
cak je bio i neki episkop. Oni su se zaustavljali, sluzili, pricescivali, krstavali, i
radili sve za cim su ljudi imali potrebe. Narocito je cesto dolazio stari jeromonah i
on se ljudima veoma svidjao zbog svoje prostote, mekog karaktera, i zbog toga sto
nikad nije odbijao nicije molbe. Jednom pred jutro je dosao monah sa svojim
obicnim koferom, u kome je nosio sve za sluzbu, i nekim zavezljajem u rukama.
On je dao kofer majci mog posetioca, i naredio da ga sakrije – jer su i njega samog
vec trazili da uhapse. Poslednji raspored je bio sledeci: “Ja se necu vracati, daj to
svesteniku koji ce doci u ove krajeve po izlasku iz logora!” I nestao je.
Zena je revnosno ispunila naredjenje i cak ni Nemci nisu nasli kofer. I ona je sada
vec stara i bolesna, ali je cula da u kotlarnici toboze radi pop, pa je poslala sina da
se sve razjasni. Ja nisam trcao, leteo sam kao ptica ne disuci, i ne osecajuci ni
reumaticne zglobove, samo da sto brze stignem! To je on – zavetni (tajni) dom,
lajuci nevesto kao ucveljeni neuhranjen pas, skripa vrata i mi smo u kuci. Na
krevetu lezi starac, na klupi sede starije zene pored stola. Na stolu se pusi lonac i tu
je cak ne kofer, kako mi danas shvatamo, vec najbolji drveni sanducic, obavijen
kozom. Njegove nevelike razmere su me primorale da zadrhtim – zar nema
odezde?! A mozda nema pribora za Evharistiju?
Tako sam se uzbudio da sam zaboravio da se pozdravim sa ljudima i da pozelim
mir toj kuci! “Pomaze Bog oce, blagoslovite!” – pored mene je stajao muskarac
srednjih godina, veoma krupan i ocigledno frontovac, “Bog blagoslovio”. “Ja sam
stariji sin, Vasilije. Evo oce kljuceva i sve je Vase, uzmite. Samo imam jednu molbu
da mami odsluzite opelo – slaba je i bolesna”. “Sve sto treba, - molim vas! Samo cu
ja da sakrijem kofer kod sebe u kotlarnici, jel' to u redu?!” – glas mi je drhtao, a
ruke su gladile dragi sanducic. Vasilije se osmehnuo: “Rekao sam Vam – on je Vas
oce Antonije. Jurko, - okrenuo se prema mladjem bratu – ce Vam ga sada odneti”.
Kod mene u kotlarnici se nalazio jedan taburet i klupica. Prekrio sam taburet
cistom kosuljom, koju mi je neko poklonio, stavio sam sanducic na njega, a sam
sam sedeo na klupici i posmatrao svoje blago. Smedja, debela koza je imala
utisnute sare, moze se reci sa prizorima iz crkvene tematike: Krst uokviren
vinogradskim grozdjem i liscem, a u uglovima su bile – hramovne kupole. Ali evo
kljuca u rezi, pokusavao sam da probusim - ali kljuc je na mestu. Sadrzaj sanduka
mi ne dozvoljava da mislim da je reza zardjala. Jos jednom sam pazljivo pregledao
sanduk i nasao sam skriveni otvor, stavljam u njega kljuc sa druge strane, obrt i
cuje se lagan zveket! Posle toga sam otrkio i drugu rezu. Otvaram poklopac i -
prosto se divim cudu! Unutrasnjost poklopca se rasporedjuje i pretvara u mali
ikonostas. Unutra su stavljene bele svestenicke odezde. Ispod njih se nalazi drvena
pregrada, u cijim udubjenima su pricvrsceni sluzbeno Jevanjdlje, trebnik i
sluzbenik. S trepetom izvlacim rize i izvlacim Jevandjelje - da ispod njega, kako je
i receno u ilitonu se nalazi Antimins! Imam mogucnost da sluzim - kakva radost!
Izvlacim tu srednju pregradu. Ispod nje u udubljenju su i - posuda za Evharistiju, i
pribor za krstavanje, i cak i Daronosica. Sama pregrada je - mali stalak, prenosni
Presto. Ima cak i nozice. Mojoj radosti nema kraja, ali gde cu da sluzim?! Nemam
svoju kucu - to jest mesto stanovanja. Kotlarnica je mesto gde i radim i zivim.
Ljudi su me zvali da zivim sa njima, ali ne zelim da im oduzimam prostor - kucice
su ostale kao zemunice posle Nemaca - siromasne, a ovde cu se pomoliti i sluziti.
Da ja sam opasan stanar jer mogu da me vide i ponovo uhvate. Ali sta sad da radim.

S tom mislju sam i zaspao pored peci i svog blaga. Ali ako mi je Gospod dao sve
sto mi je potrebno za sluzbu onda cu uskoro dobiti i mesto na kome cu sluziti - bila
je to mala kuca na samom kraju naselja, koju mi je poklonila jedna verujuca starica.
Poceo sam da sluzim, i da vrsim trebe. Nikoga specijalno nisam molio da cuva
tajne, nisam ogranicavao broj ljudi koji su dolazili na Sluzbu, ali se ova tajna strogo
cuvala. Krstavao sam i sluzio opelo - nocu ili rano ujutru, tek sto sunce izadje.
Novac nisam uzimao, a nije mi bio ni potreban, dobijao sam nesto od rada u
kotlarnici, ljudi su mi donosili staru odecu, a sto se tice hrane - pa zar monahu treba
mnogo hrane? Ziv sam, - i slava Bogu. Tako se neprimetno zavrsila zima a sa njom
i moj rad u kotlarnici. Leti je bilo gore - slali su me na oranje seoskih domacinstava
i poslali su mi i obavestenje. Bio sam veoma tuzan - koliko samo ima praznika, a ja
ne mogu da sluzim. To obavestenje su mi dali starice, parohijanke. Posle su kod
lekara, ciju sam cerku krstio, i objasnile da ce selo ostati bez svestenika, ukoliko
otac Antonije ode na rad. Ispricale su i za moje boelsti, i kako su se starale o meni.
Oslobodili su me i ponovo sam postavljen u kotlarnici - putovao sam na Donbas
kako bi nabavio ugalj, proveravao sam sistem itd.
Tako je proteklo nekoliko godina. Mene nije napustala zelja da otputujem u
Moskvu, u Trojice-Sergejevu Lavru. Stvar je bila u tome, sto cim primis postrig i
svestenicki cin moras da se suocis sa hapsenjima i deportacijama, i ja sam poceo da
se pripremam na to. Priprema se sastojala u tome sto sam sve ono sto mi je bilo
neophodno - knjige, riza, tamjan, itd., poceo da raznosim po stanovima svojih
verujucih poznanika s molbom da sve to sakriju dok ne nastupe bolja vremena. I
evo sada gledajuci kako su moji zemljaci sacuvali sluzbeni kofer, obuzimala me je
misao da pokusam da sakupim sve te skrivene stvari. Pre svega - knjige o
duhovnom delanju, jer sam u logor otisao kao mlad monah, i bio sam monah samo
po postrigu a ne i po duhovnom delanju. Naravno, nesto sam zapamtio od pouka
Trojickih shimnika, nesto su mi rekli svestenici, koji su sedeli sa mnom, ali sam ja
imao jaku potrebu za literaturom a najpre za - Dobrotoljubljem. Ta misao me je i
primorala da se uputim u Sergejev Posad.
Tada i nije postojalo otpusta jer je sve i bilo ilegalno. Uspeo sam da od svojih
nadredjenih izmolim neku potvrdu za put u Moskvu. Moram da kazem da se na
prvoj etapi moja zamisao pokazala beznadeznom - jedan je umro, drugi je poginuo,
u stanu opet nekog drugog su - nepoznati ljudi - taj covek koji sedi je ocigledno
domacin. Proslo je toliko godina, rat, cistke...
Vec sam se bio pomirio sa neuspehom, kupio sam pirog (vrsta kolaca - prim.prev.),
stojim i odjednom sam cuo sledece: “Oce Antonije jeste li to Vi?” Okrecem se -
Gospode, da li je to prividjenje?! Preda mnom je bio krupan muskarac, u skupom
odelu koje nosi prestona uprava, sa kapom i koznom tasnom u rukama, i meni kao
bivsem logorasu se sve cinilo veoma cudno. Ali ne, to je on, moj bivsi prijatelj sa
kursa u seminariji, koji mi je pomagao da sakrivam po stanovima vernika moju
jednostavnu imovinu. On je bio mladji po uzrastu, znatno mladji, i nije uspeo da
primi postrig i svestenicki cin. “Vanja!” - navrle su mi suze na oci. Zagrlili smo se i
tako smo stajali, bez mogucnosti da kazemo i jednu rec zbog stegnutog grla.
Postanski milicioner se verovatno zacudio videvsi dobrostojeceg coveka kako grli
skoro siromaha. On je prisao, pitao Ivana da li je sve u redu, a od mene je zatrazio
dokumente i dugo ih je proveravao. Uostalom mozda i nije dugo proveravao ali
sam ja toliko zeleo da ostanem sam sa svojim vrsnjakom da su mi minuti izgledali
kao casovi. Na kraju mi ih je nemarno vratio i ne zeleci pohvalio rekavsi da sam
slobodan. Otisao sam sa Ivanom u stranu pored severnog zida gde je bilo manje
prolaznika i cuo pricu njegvog zivota.
Ivan je bio svedok postepenih hapsenja kako studenata seminarije i akademije, tako
i predavaca. Glasine o uzasima koji se desavaju po logorima i deportacijama, a u
pocetku su to zaista bile velike deportacije, su prevazilazile sve dopustive i
razumne surovosti. U to je zaista bilo tesko poverovati, ali je bilo nemoguce
neverovati. Uhapsen je episkop Ilarion Trojicki, zatvorene su Moskovske Duhovne
Skole, Ivana su odveli u redove RKKA. Sluzba u Turjestanu, cista biografija, ali je
sreca sto u njoj nije pisalo semnarist, vec student. To je bila manja krivica pred
vlascu.
Ivan odlazi na radnicki fakultet, u institut, i pocetkom rata pravi dobru karijeru.
Njoj je doprinelo i to sto su sve istaknute licnosti, na ovaj ili onaj nacin brzo
prebacivale iz kabineta u “saraske” - zatvorske naucne ustanove, i to u najboljem
slucaju, a u najgorem to su bila mesta ogradjena drvetom, ugljem, gvozdjem...
Mladi saradnici su se naveliko koristili tim okolnostima - anonimno, jer nije bilo
upravnika! Ne znam da li je slicne opuse pisao bivsi seminarist Jovan, ali je on
napravio ozbiljnu karijeru iz oklopnog celika. On je takodje trebalo da ostane ali
poceo je rat i on je kao sto je poznato sve ispisivao. KB na Uralu, besane noci 41-e,
nagrade 43-e, jednom recju - uspeh. 44-e je pozvan da upravlja institutom u
Moskvi, nosilac je ordena, akademik, dobija stan u centru, u okviru kruga. Nasla se
i domacica za stan - ozakonjuje vezu sa bivsom potcinjenom sluzbenicom KB na
Uralu. Istina, zena potcinjena samo trenutno postaje upravnik, cak je i sluzbeni
automobil najvecim delom u njenim rukama. Mlada zena ne zna za religioznu
proslost svoga muza, i ona smatra da je njegovo poreklo radnicko-seljacko, i da je
ateista. Ivan je usao u partiju jos u Turkestanu. Sve je dobro ali sanja Trojice-
Sergejevu Lavru! Da i plasi ga odgovor pred Bogom za decu a njih je dvoje - decak
i devojcica. Ivan Mihajlovic povremeno ostavlja svoju zenu i decu, obucen u
najskromnije odelo i putuje po svetim mestima, ili jednostavno posecuje seoske
Crkve. “Zelim da ocistim dusu” - rekao je.
Nije me pozvao svojoj kuci - ne sme, njegov institut je zatvoren, kuca je pod
prismotrom, ali to sto mi je rekao je prosto bio melem za dusu. Pokazalo se da je
Ivan, to jest moj prijatelj Vanja, sacuvao najveci deo imetka koji je sakrio u vreme
revolucije.
A desilo se tako da tek sto je Vanja bio demobilisan iz Turkestana i bio upucen na
radnicki fakultet u Moskvu, on je odmah nasao i sakupio svu svoju imovinu.
Prirodno da to nije bilo sve, i mnogi ljudi su u to vreme bili uhapseni, a njihova
imovina konfiskovana, ali najveci deo je sacuvan. Razumljivo je bilo da Ivan nije
mogao to da cuva kod sebe u opstezicu jer je to bilo opasno. Ali u Podmoskovlju se
naselila njegova rodjena tetka, monahinja iz manastira koji su boljsevici razorili, pa
je on i odneo kod nje moje blago (imovinu). O tetki niko nije znao, i ona mu je bila
rodjena tetka po majci to jest drugog prezimena, i Vanja i tetka su strogo cuvali
tajnu njihove rodbinske veze. Uputili smo se prema njoj.
Nekoliko sati smo proveli u vozovima: Ivan je imao svoj bezbedni plan putovanja
sa presedanjima, i mi smo bili na putu ostvarenja svog cilja. Posto smo pokucali na
kapiju u susret nam je izasla starica u crnom, suva, mala sa tako blagim izrazom
lica da je mogla ikona da se naslika! Na ulici ona nije pokazivala nikakve znake
radosti zbog susreta sa rodjakom, ali se u kuci odmah rasplakala. “Vanjecka, zasto
nisi dolazio toliko dugo?!” - pitala je ona. “Teta Vera, ti znas da ja treba da se
iskradem iz kuce, a ne iz Moskve! Ljudmila iako zna da bi nas razvod znacio kraj
nase karijere, a revnuje za svaku stvar! Menjaju vec trecu sekretaricu posle nje, kao
vucje zavijanje. To me je odvelo na more u Soci, gde sam obnovio nekoliko
sanatorijuma i dosao” - pogledao me je Ivan pravdajuci se. Teta Vera je spustila oci,
tiho ih brisuci krajem haljine, zacutala je i uzurbala se pored stola.
Poceo sam da razgledam domacicinu kucu. Zadivljujuca jednostavnost i
dostojanstvo, nema niceg nepotrebnog, a to sto ima je zaista potrebno. Kucica je
zaista mala, sala i kuhinja sa ruskom peci koja je monahinji sluzila kao krevet.
Pored peci se nalazilo nekoliko cadjavih, starih ikona, i cak je bilo tesko razabrati
likove na njima. Pored ikona je svetlelo kandilo. Zaraci vise na kukama koje su
okacene na zidu. Na polici se nalazi nekoliko lonaca od livenog gvozdja i nekoliko
tanjira. U sali se nalazi veliki sveti kutak sa najlepsim, ogromnim kandilom,
verovatno hramovnim - ono je bilo tako veliko. Na nekoliko polica se nalazila
gomilica lanenog rublja. Stolica nema, vec samo sto i dve klupe pored njega -
jednostavne, izrezbarene i veoma dobro izbeljene. “Teta Vera,- poceo je Ivan, -
nemoj da se uzurbujes, otac Antonije i ja smo dosli samo na kratko, i sama znas
zasto smo dosli. U stvari, upoznajte se - ovo je jeromonah Antonije, a ovo je moja
tetka Vera, monahinja Senklitikija!” Mati je uzela blagoslov. “Vanja mi je mnogo
pricao o Vama oce, slava Bogu da ste zivi. Ja vec nisam verovala da cu docekati
vlasnika svih ovih stvari i bojala sam se sta ce sa njima biti posle moje smrti. Ali
ne, Gospod je sve uredio! Hajde onda da Vam ih dam”.
Moje blago je bilo sakriveno ispod peci, i to nekoliko velikih kofera ciji su krajevi
bili oiviceni metalnim delovima. U jednom su se nalazile rize (svestenicka odezda -
prim.prev.) i monaske odezde, nekoliko kompleta vozduha i pokrivaca. Kada smo
otvorili taj kofer u sobi se osetio ostar miris naftalina. Domacica se zbunila: “Ne
zamerite oce to je od moljcavih izvestaja ali se miris nekako preneo!” A meni su se
slivale suze niz lice jer sam se setio kako smo u tamnim nocima krijuci se nosili sve
to po kucama. Moja monaska odezda! Koliko sam bio radostan kada sam je uzeo
od Lavrskih krojaca, a obukao sam je samo nekoliko puta!
Vanja se iznervirao zbog zadrzavanja. Shavtivsi to, presao je na sledece svoje
blago. Boze moj,a odakle je ovo?! U koferu se nalazilo desetak Antiminsa, a ja sam
imao samo jedan! “To sam ja skupio, - tiho je rekao Vanja, - na pijaci u toku rata,
doneo sam ih iz Turkestana, a vojnici su njima glancali svoje cizme. Nisam mogao
da gledam takvo bogohulstvo. Sam nisam postao svestenik, ali cu barem na ovaj
nacin da posluzim!”
U koferu je pored Antiminsa bilo i sluzbenih knjiga, krstionica, srebrni pribor za
Evharistiju, tamjan, bocica Mira, koje se vremenom neverovatno zguslo, i jos
stosta.
U trecem sanduku su bile knjige i to dosta knjiga. Uzimao sam ih i kao da sam se
susretao sa starim prijateljima, nastavnicima. Knjige su bile svima dostupne. “Da, -
rekao je Ivan kao da je shvatio moju misao, - mnogo knjiga je propalo. Pronadjeni
su i poverioci, u toku gladnih dvadesetih je dosta knjiga rasprodato, a neki
domacini su uhapseni a njihova domacinstva konfiskovana. Mozda su ih i ostavili
negde skrivene po kucama, ali nisi mogao da trazis nove ljude kod kojih bi se stvari
sakrile, - za Bibliju se dospevalo u zatvor, - i smatrani su antisovjetima!” “Sta ti je
dragi Vanja, to je prosto podvig sacuvati ovo sve usred svega sto se desilo u toku
tih strasnih godina! Hvala, rodjeni, hvala ti!” - oci su mi se napunile suzama a jedva
sam uspeo da izgovorim reci zahvalnosti.
Ali to je bilo pola posla - nasao sam stvari ali sada ih je trebalo i prevesti ali kako?!
Putnickih vozova prakticno nema a i rizik je veliki - s jedne strane milicija a sa
druge … . Ivan mi je opet pomogao. Koferi su bili zapecaceni i plombirani kao
teret za njegov institut. Mene je preobukao u “prestono odelo”, skinuvsi ga sa
ramena, napisao je dokumenta za pracenje tereta i stavio me na putnicki voz. Vec u
vozu sam u dzepu kratkog muskog kaputa koji mi je poklonio nasao novac i
kovertu sa dugim pismom od prijatelja...
Da, tako sam otputovao za Moskvu. A kuci su me cekali. To je za coveka tako
neophodno osecanje - da ga negde cekaju. Kada sam otisao nisam o tome ni
razmisljao. Ali kada me je prvi covek koga sam sreo pozdravio toplim radosnim
osmehom, postalo mi je jasno da sam tu potreban i da me tu ocekuju.
Danas nije problem da se stvari dopreme do kuce, a tada nije bilo ni dobrih konja.
Dovezao me je rejonski milicioner sa starim, trofejnim BMW-om! I ne samo da me
je dovezao nego mi je pomogao da i kofere prenesem u kucu. A zatim je bilo
posetilaca, sa i bez razloga, ljudi su dolazili, dolazili i dolazili. Ja nisam mogao da
docekam to vreme kada cu ostati sam sa svojim blagom, sa svojom prosloscu. Ali
oni naravno nisu ni mogli da se dosete ko me je docekao u Moskvi i da sam dosao
sa novcem koje ti trudbenici nisu mogli ni da sanajaju. Dolazili su sa hranom - jaje,
hlepcic, brasno, i ribicom koju su deca ulovila. Postavio sam samovar, inace poklon
monahinje Senklitikije, i pili smo pravi caj! Iako i redak i do veceri mnogo-mnogo
puta podgrevan ali pravi caj!
Nastupilo je vece, moji dragi parohijani su se razisli i ja sam ostao sam. Zanimale
su me pre svega knjige koje su mi ostale i nisam imao vremena da ih pregledam.
Najvaznije mi je bilo da sam ugledao Dobrotoljublje na svom mestu. Zlatoust,
Jefrem Sirin, Grigorije Palama, Paterik, deo knjiga je bio na grckom jeziku, a neke
cak i na latinskom. Sve sam naravno zaboravio ali nadam se da cu se snaci.
Ugledao sam nekoliko knjiga koje nisu bile moje. Po svoj verovatnoci Ivanova
tetka nije cuvala samo moje blago. Video sam potpise: jeromonah Nifon, shiiguman
Pavle, poslusnik Danilo, gde ste vi svecasni oci?! I osetio sam ogromnu
odgovornost pred Bogom i ruskim svetim novomucenicima za to sto sam ziv. A
naravno i pred Crkvom.
Poslednja stvar koje me je mucila je bila sta ce biti sa sluzbom? O tome me je u
Moskvi pitala i monahinja Senklitikija da li sluzim kako se ona izrazila kod
“sergijanaca”. U toj situaciji mi nije bilo do bogoslovskih rasprava, a ja prema
njima nisam bio raspolozen jos od revolucije 14-e godine - naraspravljali smo se
17-e! Ali odsustvo da tako kazem zakonskog sluzenja me je uznemiravalo. Sem
toga, vracanje i dobijanje svih sluzbenih i duhovnih stvari sam umnogome shvatio
kao poziv na sluzbu i to ne samo tajnu, nepotpunu. U to vreme je u nasem selu
postojala odlicna parohija, kako se ona shvatala u staro vreme, a ne samo kao
dolazak u Crkvu, vec kao zajednica ljudi koji ljube jedni druge u Gospodu. Malo
me je zbunjivao broj Antiminsa koje sam imao u rukama,i bilo ih je oko pet. Sta je
to bilo - da li poverenje na cuvanje Svetinja, mostiju, ili vec nesto drugo? I uz
mnogo sumnje, poceo sam svojim sopstvenim naporima da trazim priloge u Ruskoj
Pravoslavnoj Crkvi Moskovske Patrijarsije.
Veoma brzo, i na moje cudjenje bez velikoh napora, bio sam prihvacen za
svestenika u jednoj eparhiji. “Oce Antonije, - prekinuo sam starcevu pricu
pitanjem, - a kako se prica da Vas nisu odmah prihvatili da su vas vasa duhovna
deca odbila i slicno?”
“Ja sam ti pricao da sam ja monah jos od seminarije. To je druga prica. Kod mene
se dugo vremena nalazio neki otac Aleksej. On je bio nasledni carski protojerej,
imao je i ceda koja ga nisu napustila. Najvise me je vredjao sin-frontovac - general.
Heroj Saveza, zalupio je vrata pred tatom. I arhijereja je napao tako da otac Aleksej
nije mogao da dobije parohiju.
Ne, sa mnom je sve bilo jednostavnije. Istina pre toga su me odbili jedno tri puta,
ali bez ikakve zlobe, bez odugovlacenja.
Vladika je bio dovoljno mlad ali je i dalje ostajao na tom polozaju. S vlastima
nisam bio u dobrim odnosima ali nisam ni ratovao. U svakom slucaju vladici nisu
posebno zabranjivali da prima, i da rukpolaze. Stvar je u tome da iako se hramovi
nisu previse otavarali, ali staro duhovnistvo je izumiralo a svi su prosli zatvore i
deportacije. A ako se u hramu nije sluzilo onda je on brzo zatvaran, i to bez
oklevanja.
Desilo se da su me pozvali kod opunomocenika, ja sam ispunio sve papire, i mislio
sam da je to sve. Ali opunomocenik me nije pustao, vec je izmisljao razgovor o
lojalnosti sovjetskoj vlasti. Ja sam mu objasnio da me ne interesuje cak ni crkvena
politika, a kamoli svetska i da se kao gradjanin i hriscanin potcinjavam vlasti.
Rekao sam mu jos da nista protivzakonito nisam ucinio, niti nameravam da ucinim,
i to ne iz straha vec po savesti. On je toboze odusvljeno bodrio moja ubedjenja i
rece mi da potpisem papir. A to je papir za “kucanje”! Izvinio sam se i odbio, blago
motivisan jos u logoru stecenom odbojnoscu. Opunomocenik je spokojno i bez
emocija uzeo moj potpis i rekao: “Ti si oce budala! Hteli smo da te postavimo u
gradu, a sada ces da ides u selo. A i za to budi zahvalan jer te nismo poslali na
izgradnju narodnog dobra. Donbas je blizu i rudnik je pored, tako da drugi put bolje
gledaj da promenis navike. Idi i spremaj se”.
Vladika nista nije rekao povodom moje posete opunomoceniku, ali je bilo
ocigledno da je odnos prema meni postao poverljiviji. Iako je postojala potreba da
budem postavljen u selu, to se nije desavalo: ima vec pedeset godina, monah, bez
porodice, a nema ni danasnje obrazovanje, jer vise zna istoriju komunisticke partije
nego istoriju Apostolske Crkve. Sve to je Vladiki omogucilo da napravi neke
planove u vezi mene, ali razgovor sa opunomocenim licem je mnogo toga
pokvario. Ja sam i pored svega toga kroz nekoliko nedelja primio parohiju.
Pokazalo se medjutim da ne uznemirava toliko primanje nove, koliko napustanje
svoje stare parohije. Sta ce tamo u selu pricati da je dosao bolesnik, logoras-invalid
koji jedva pokrece noge. Podigli su me, obukli, obuli, dali posao i cuvali od
pronicljivog oka NKVD-a. Ovde su mi se desile najprijatnije stvari u mom zivotu
posle oslobodjenja. Ali poceli su da me prate. Ljudi to nisu smatrali za izdaju, ali je
u svemu tome postojao element promene. Sta da se radi?! Ali prosla su i otisla u
nepovrat ta vremena izbora za svestenika na parohiji u Slobozanscini, a tim pre u
pravoslavnom svetu. Molio sam svoje dobrotvore-parohijane samo za jedno - da ne
precrtaju moje ime zauvek, jer i svoju kucicu nisam prodao vec sam je ostavio
njima na staranje.
Nisam u potpunosti ni poznavao sve prelesti i sve teskoce parohijskog zivota. Neko
je zadovoljan, neko je uvredjen, a neko smatra nemogucim sluzenje popa-krvopije
u vreme izgradnje komunizma! Koliko je bilo toplo Antoniju - kotlaru, toliko je
postalo hladno jeromonahu Antoniju, nastojatelju hrama. Uostalom, uskoro
igumanu, i potom arhimandritu.
Poslednje uanpredjenje me je plasilo. Prvo, ono je bilo povezano sa prelaskom u
gradsku parohiju, a ja nisam zaboravio razgovor sa opunomocenim licem; drugo,
plasile su me promene u crkvenom zivotu toga perioda. Umirivao sam sebe da je to
staracko gundjanje, i da nema povoda za uznemiravanje niti bilo kakve bojazni, ali
nesto me je ipak brinulo.
Proslo je nekoliko relativno mirnih godina. Trudio sam se da savladam nauku
duhovnog delanja, parohijane sam pokusavao da naucim da razlikuju belo od
crnog, spasonosno od pogibeljnog. Prvih godina posle rata to je bilo jednostavnije:
i narod, poucen ratom je bio bolji, i ljudski zahtevi su bili prirodniji - krov nad
glavom i korica hleba. A sreca je bila to sto si ziv. Zatim je situacija postala
komplikovanija pod uticajem pagubne kinematografije, kao i propagande. Mi smo
bili prinudjeni da cutimo na amvonima, bez obzira gde se propovedalo. Mnogo
ljudi bi nam se smejalo i malo bi se razmisljalo.
Ali ne bih sada o tome. Postao sam iguman, a zatim arhimandrit i sve je islo reklo
bi se da ne moze bolje. Ali dusi nesto nije davalo mira. Poceo sam cesce da odlazim
u naselje radi kelejne sluzbe, a sada sam vec imao i domacu Crkvu po blagoslovu
arhijereja. Sluzio sam i sluzio, moleci Gospoda da mi otkrije moju nepravednost
zbog koje sam izgubio dusevni mir. I jednom u vreme jutrenja koje sam obicno
sluzio u tri sata za vreme molitve u kojoj sam se jos jednom obratio Gospodu sa
pitanjem koje me je uznemiravalo, ja ne samo da sam cuo vec sam i osetio sledeci
glas: “A ko si ti Antonije?!” “Kako ko Gospode - ja sam arhimandrit”. “Ne, ti si
monah!” I u tome je bio odgovor. Da, ja sam monah!
Ujutru sam otisao u eparhijsku upravu i predao molbu za sluzbeni polozaj. Arhijerej
me je dugo nagovarao da to ne radim i morao sam da pristanem da ostanem u
parohiji do dolaska svestenika u eparhiju, jer su se u to vreme mnogi vracali iz
logora, pristizali su i diplomci seminarije - medjutim ipak se nisam dugo zadrzao.
Starcestvo
U logoru sam se sretao sa starcima koji su imali iskustvo umne molitve. Bio je
jedan otac za vreme cije molitve se sneg topio! A u logoru se sem osnovnih stvari
ne moze nauciti mnogo vise jer se nema ni vremena, ni snage. Da, izucio sam svu
duhovnu literaturu koju sam imao, ali sam zeleo da sve osetim i neposredno. I evo
sada sam se uputio na put traganja za naukom duhovnog delanja.
Kucajte i otvorice vam se, i skoro deset godina sam proziveo kod nekog starca,
cuvara velike premudrosti spasenja, kakve je ljudima dala Optina, i samo sam retko
odlazio u svoje naselje radi sluzbe. On me je pred smrt blagoslovio da idem tim
putem. I evo hramljem, gresan, a po meri svojih snaga.
Vidjenje starca Antonija
Negde pocetkom sedamdesetih, za vreme sluzenja Bozanstvene Liturgije, udostojio
sam se prvog vidjenja. A desilo se sledece. U to vreme je pocelo opste odusevljenje
ljudi sa Zapadom, i shodno tome gubile su se karakteristike koje su svojstvene
pravoslavnim Slovenima - skromnost, gostoprimljivost, nesticanje. Sticanje se
moze smatrati najvaznijim karakteristikom novog pogleda na svet, jer novac i stvari
postaju vredniji od morala, duhovnosti. I ono najstrasnije sto se desilo je i nacin
zivota ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnim, i koji veoma cesto strogo postuju
crkvene obrede, postaju isti kao i mnogobozci koji ih okruzuju! Doslo je do takve
neskromnosti, teznje za karijerom, i visokim polozajem u drustvu. Za decu iz
verujucih porodica ne predstavlja dusevnu muku stupanje u pionire, komsomol,
partiju. I vec imaju opravdanje u “rukavu”: “A kako cemo bez toga, ne zivimo u
pustinji vec medju ljudima. Pa, greh - ako na taj nacin posmatramo sve je onda
greh, ali pokajacemo se i u redu”. Takav povrsan odnos je izazivao strah za samu
mogucnost spasenja. Ja sam iscitavao Jevandjelje, a posebno Otkrovenje, jer mi
nije davalo mira pitanje o pustinji u koju ljudi treba da beze.
I evo vidim veliki broj ljudi koji idu, i jedu. Neki cini mi se i ne jedu, vec - piruju,
drugi - bludnice, treci - pakoste svojim bliznjima, i svi su oni kao rekom poneseni.
Medju njima ima raznih ljudi, kako mirjana, tako i duhovnika, i vojnika, i
politicara, svih, svih. Veliki broj ljudi se prosto guraju napred, a neki idu mirno. Na
njhovom putu je strasna provalija koja vodi u ad. Cini se da svi treba da upadnu u
provaliju - ali ne. Veliki deo ljudi leti nadole, vidim kako nekoga nadole vuku
automobili, trpeze, novac, skupa odeca. A neki mirno prelaze preko te provalije,
cak nekako i iznad nje da tako kazem. Neko od njih posrce, ali ne upada u provaliju
- sveti muzevi ih pridrzavaju i pomazu. U provaliju ne upadaju samo bogatasi, vec i
ljudi koji ne raspolazu velikim sredstvima. Ali svi oni imaju jednog idola - svetsku
pohotu.
Bilo je strasno. Iz provalije su se culi ne jecaji, vec urlici i smrad. Ali to nije obican
smrad, vec kako se blagouhanje ne moze opisati, niti uporediti sa mirisom cveta ili
trave, vec je to blagouhanje blagodati, koje Gospod daruje od mostiju, cudotvornih
ikona ili na drugi nacin tako i adski smrad nije samo obican neprijatan miris, kao
smrad sumpora, vec je to osecaj uzasa i odvratnosti - jednom recju - ad.
Evo tebi i pustinja. I tamo je otselnike sablaznjavao covekoubica, starajuci se da im
pobudi strasti sticanja, pohote, uninija. Mnogi su padali, mnogi. Istovremeno,
koliko knezeva i mocnika ovoga sveta se spaslo, a koje Crkve nije prisajedinila
svetima - oni su imali sve, ali njihovo srce nije bilo vezano za propadljivi svet, vec
za Visnji.
U nase vreme je strasno i to sto iskusenja vrebaju coveka na svakom koraku i
veoma cesto su takva da ih nije lako otkriti. Kod mene dolazi veliki broj ljudi koje
cini se muci jedno te isto pitanje - kako se spasti i kako postupiti u ovoj ili onoj
situaciji. Ali zar je moguce uzeti blagoslov za svaki postupak i to ne u toku dana
vec cak i meseca ?! Znaci treba prepoznavati sablazni koje su nepromenjene jos od
postanka sveta, jer djavo ne stvara nista. Druga je stvar to sto se za hiljade godina
on nakupio iskustva, i sada su njegovi predlozi covecanstvu da sidje kod njega u ad
mnogo izostreniji, a u sustini ceo savremen svet je - njegov predlog. Predlog, zato
sto on nema moc nikoga da primora ni na sta, ali zato upakuje greh u paket, tako da
su sluge tame uvek spremni sa svojim: “Sta zelite?”
Jos jedna danasnja karakteristika je skori dolazak antihrista. Mnogi duhovni ljudi
kazu da se on vec rodio. O tome je tesko suditi, neprijatelj je lukav pa cak i prema
onima koji mu sluze. Mnogi od njih su sebe smatrali antihristima, i oni su izgledali
tako na osnovu svojih pogleda na svet i postupaka, ali to nisu bili oni o kojima
govori Crkva. Mozda se i rodio, mozda i nije, nije stvar u tome. Kada su Svetitelja
Ignajtija (Brjancaninova) pitali o dolasku antihrista, on je odgovarao da ne postoji
tacan datum, jer njegov dolazak uslovljavaju ljudi svojom zlobom. Takvo je
danasnje vreme - vreme zavrsnih priprema za njegov dolazak. A tu je i
koncentracija svetske vlasti jer on nece biti sudija samo jedne strane, vec celog
sveta uz neophodno pretvaranje “ljudi u zveri”. Ali i to je malo za to da celo
covecanstvo padne na kolena, vec treba izgraditi takav sistem zivota, cije bi
najmanje narusavanje povlacilo za sobom katastrofalne posledice - glad, hladnocu,
razaranje. I taj sistem se formira. Kroz nekoliko godina sam video kako ce se sve to
desiti.
Drugo vidjenje starca Antonija. Pouke
Tesko je bilo to (vidjenje) prihvatiti u tim godinama prividnog sovjetskog
blagostanja, i tada nisam mislio da cu doziveti ostvarenje mnogo toga sto sam se
udostojio da vidim.
Dakle, kao sto sam rekao drugo vidjenje nije bilo produzetak prvog, ne. Ono se i
vremenski desilo mnogo kasnije a i po sadrzaju je takodje bilo veoma razlicito.
Prvo vidjenje je bila svojevrsna pouka, ili vec urazumljenje. Ja sam se molio za
odgovor i dobio sam ga. Drugo vidjenje je moze se reci sasvim druge vrste.
Nisam se ni za sta molio, ali mi je Odozgo bilo dato da vidim to o cemu su me
pitali ljudi koji su dolazili kod mene. Ako prvo vidjenje moze da se preprica sa
vecom ili manjom tacnoscu, onda je drugo u principu nemoguce prepricati. Ja, cu
oce Aleksandre prvi put pokusati da ti izlozim drugo vidjenje nekim redosledom, ili
jezikom svetske nauke da sisematizujem sve to cega sam se udostojio da vidim.
Pokusacu da to izlozim nekim redosledom a ne bas sasvim onako kako sam video,
jer mi je bilo dano jedno ali radi vece koristi, radi tebe i tvojih parohijana mislim da
je bolje da ga ispricam drugim redosledom. Pre ovog naseg razgovora sve to sto
sam video spominjao sam samo u odgovorima na nedoumice verujucih.
Recicu jos nekoliko reci, ali ne iz vidjenja, vec o stvorenom svetu kako bi se bolje
razumelo ono sto sledi. Gospod stvara sve zivo u jedinstvenom, veoma surovom
sistemu. Cela Vaseljena je apsolutno povezana svakim njenim dejstvom u
najmanjoj sitnici, a za razumna bica kao sto je covek, cak i dejstvom necega sto ne
pripada vidljivom svetu kao sto su misli. Dejstva nerazumnih tvari ne mogu da
nanesu stetu Vaseljeni – ona su ogranicena kako unutrasnjim kocnicama, tako i
instinktima i samoregulacionim svojstvima same prirode. Covek je druga stvar. On
je sazdan po liku i podobiju Bozijem. I da ne bismo raspravljali sta je lik a sta -
podobije, sta iskorenjujemo iz sebe, a sta ne, sta covek ima od rodjenja, za sta je
prizvan da tezi ceo zivot, u datom slucaju je vazno nesto drugo a to su njegova
dejstva, kako u materijalnom svetu tako i sa nevidljivim osobinama, koje se
odrazavaju na njegovu okolnu sredinu, na sredinu njegovog boravka, i na celu
Vaseljenu. Bog nije zbrisao sa lica zemlje Sodom i Gomor, vec ljude koji su se
odrekli Tvorcevog Promisla. Upravo zbog toga i govorim da sve nevolje koje se
dogadjaju sa covecanstvom i prirodom, nisu posledice Bozijeg gneva, jer mi
ispovedamo da je On Sveblag i Svemilosrdan, i ispovedamo jednu Istinu, ali su
same nevolje posledica sverusilackog dejstva samog covecanstva, koje je posrnulo
- ne cak ni zbog neprijatelja, jer povoda nema niti ga moze biti, jer je povod
-prinuda, vec zbog djavoljih zamki. A sada bih zapoceo sa vidjenjem i o tome sta ce
se sve desavati u ne tako dalekoj buducnosti, a nesto se vec desava i u danasnje
vreme. Evo sta sam video o buducnosti.
Pre svega, sve moguce tehnicke katastrofe – sistem postojanja koji je covek
izgradio je po svojoj sustini satanski, jer apsolutno protivureci Bozijim zakonima,
te ce zbog toga poceti da propada. Padace avioni, tonuce brodovi, eksplodirace
atomske stanice, hemijske fabrike. I sve ce se to desavati uporedo sa strasnim
prirodnim pojavama koje ce se desavati po celoj zemlji, ali posebno u – Americi.
To ce biti uragani nevidjene snage, zemljotresi, najsurovije suse. I nasuprot tome –
provale oblaka sa poplavama. Sa lica zemlje ce biti zbrisan strasni monstrum,
savremeni Sodom – Njujork. Odmazda nece mimoici ni Gomor – Los Andjeles.
Cini se da ce biti tesko naci na zemlji takvo mesto gde ce se covek osecati
spokojno, i potpuno bezbedno. Covek ce naci mir samo u uzdanju u Boga, a zemlja
mu vec nece dati nikakvu zastitu. Razgoropadjena priroda ce najvise ugroziti
gradove, jer su se oni potpuno odvojili od nje. Jedno je rusenje vavilonske kule, a
drugo savremene zgrade sa stotinama mrtvih bez pokajanja i Pricesca – stotine
mrtvih dusa. Te zgrade koje su postavljene na stubovima a u sustini –strelama, koje
probadaju zemlju i kao da streme prema adu – one ce ljudima i doneti adsku smrt
pod barikadama.
I onaj ko ostane ziv ce zavideti onima koji su poginuli jer ce njegov udeo biti
uzasniji – smrt od gladi i gusenja.
Prizor u gradovima ce biti stravican. Cak i oni koji izbegnu potpunu propast bice
liseni vode i elektricne struje, grejanja i hrane, i podsecace na ogromne kamene
grobove jer ce tako mnogo ljudi umirati. Razbojnicke bande ce beskrajno ciniti
svoja zlodela, cak ce i kretanje gradom danju biti opasno, a nocu ce se ljudi
okupljati u velikim grupama da bi zajedno pokusali da dozive novo jutro. Izlazak
sunca, avaj, nece doneti radost novog dana, vec tugu zbog neophodnosti da se
prozivi jos jedan dan.
Ne treba misliti da ce na selu carovati mir i blagostanje. Zatrovana, unistena polja,
izgorela od suse ili poplavljena pljuskovima nece davati neophodnu letinu. Bice
nikada ranije vidjene kuge medju zivotinjama i ljudima, koji nece biti u stanju da
zakopaju zivotinje, vec ce ih ostavljati da trule, trujuci vazduh strasnim smradom
.Seljaci ce stradati od napada gradjana, koji ce se trazeci hranu razici po selima,
spremni da ubiju coveka za koricu hleba! Da, za tu koricu, koju sada ne jedu bez
dodataka i sosova ce se prolivati krv. Ljudozderstvo ce postati uobicajena pojava
jer ce covecanstvo primivsi antihristov pecat izbrisati sve moralne granice. Noc ce
za seljake takodje biti period posebnog straha, jer ce to biti vreme najzescih pljacki.
A cilj nije samo preziveti, vec i sacuvati imovinu radi rada, jer i njima takodje preti
smrt gladju. Sami ljudi u selu kao i u gradu ce takodje biti objekti lova. Sa strane
posmatrajuci mocice se reci da su se vratila prepotopna vremena. Ali ne. U to
vreme je nad svetom bila Bozija Rec: “Radjajte se i mnozite”. Danasnji zivot
covecanstva i njegova sustina je usmerena na odbacivanje i blagodati i Bozijeg
Promisla. Ali to jos uvek nije kraj.
U pocetku svoje price sam sumirao sve sto je tome prethodilo i to ne slucajno.
Veoma cesto, ili tacnije receno veoma cesto mi zbog malog ne vidimo veliko. Zbog
malog greha ne vidimo i ne zelimo da vidimo krsenje osnovnih zapovesti
Gospodnjih. Gospod je Tvorac ovoga sveta i stvorio ga je u harmoniji sa Sobom.
Setite se Njegovih Reci o onome sto je tek stvorio: “I vide da je dobro".To je rekao
Bog, Svedovoljni i Sveblagi, Svemoguci i Svesavrseni, Svemilostivi Promislitelj je
smatrao tvorevinu dobrom to jest svet se nalazio u harmoniji sa Dobrom, sa
Ljubavlju, jer je Bog ljubav. Covek je jedinstvena tvar, koja je sposobna da utice na
postojanje sveta, kruna Bozijeg stvaralastva, takodje stvoren po liku i podobiju
Dobra i Ljubavi. I zapovesti, koje su coveku date od strane Tvorca, nisu nista drugo
nego pouke za miran i srecan zivot u svetu, u harmoniji sa njim. Sve ostalo, sto
protivureci zapovestima, je pogubno kako za svet, tako i za sve sto u njemu postoji
i zavisi od njega. Sve pocinje od maloga, od skolskih kecelja, kolektivnog
poducavanja decaka i devojcica, i to ne pod rukovodstvom duhovnog lica, vec
svetskog predavaca. Uskoro ce i taj naziv biti izbrisan, i ostace samo jedan –
ucitelj! Ucitelj cega i cemu? Koliko tih ucitelja su moralno rastrojene licnosti,
razvedene, neuravnotezene. Drugi, to jest veliki deo, cak i ako koliko-toliko
sacuvaju ljudsko oblicje, ne znaju i ne zele da znaju pravila zivljenja u svetu koji je
Bog stvorio. Cemu onda oni uce decu? Uce o svetu ne kao o Bozijoj tvorevini, vec
o pravilima zivota u svetu, kao oblasti pod vlascu podnebesnih duhova! To je ono
malo, iz koga proizilazi strasnije vece.
Moralna degradacija. Koliko puta je satana pokusao da je ucini sveopstom,
sveobuhvatnom, ali je uvek cinio strasno razoblicavanje Crkve. A za duhove tame
je najstrasnije – razoblicavanje. Kao sto se lopov potkrada u mraku i boji se
svetlosti, tako i su i djavolska posla najdelotvornija i najsablaznjivija u odsustvu
svetlosti istine. Svet je prekrila tama blagostanja deset “razvijenih” drzava, koje je
neprijatelj izabrao kao oslonac u delu odumiranja celog sveta. Glavno i udarno
oruzje u tom delu je – sloboda! Koliko krvi je proliveno u svim revolucijama i
prevratima, socijalnim i pseudoreligioznim, politickim i misticnim raspravama na
oltaru zloduha “slobode ”!
To je zao duh koji se pogordio i bio zbacen, tvar koja pokusava da prisvoji sebi
mesto Tvorca, on je – glavni slobodoljub. I njegova sloboda nije Bogom darovana
sposobnost coveku da bude savrsen u svakoj vrlini. Njegova “sloboda” su – najteze
uze ciji je cilj da coveka lisi mogucnosti izbora izmedju dobra i zla, ostavljajuci za
njim samo odlazak u ad. Eto takva sloboda ce i biti postignuta. Protestanti su se
svojevremeno takodje borili za slobodu i protiv katolicke diktature, a kada su dosli
na vlast ti isti baptisti su zaveli takav teror i bakanaliju, da se i Evropa zgrozila! Ali
kuda idu nasi?! Zar moze da se kaze da smo mi – Pravoslavna Drzava? Prva
sloboda koja je potrebna zlom duhu, i bez koje se sve ostalo rasplinjava je –
sloboda veroispovesti, takozvana tolerantnost vera. Sustina tog pokreta je da otvori
siroki put, a pre svega za omladinu vodeci je ka satani. Primetite oce da je to
jednosmeran put. Probaj da ides suprotnim smerom – odmah ce te opomenuti.
Pravoslavna Crkva im ne daje da mirno spavaju! Katolici su vec spremni na sve,
prihvataju civilizaciju zlih duhova, “progres”. Podrzavajuci sionizam, oni fakticki
govore “da” antihristu.
I video sam kakve napore cini svetsko zlo da bi ocrnilo Svetu Crkvu, neporocno
Telo Hristovo! Nju ce pre svega javno sramotiti u svim novinama, na radiju i
televiziji. Jevreji sa slovenskim prezimenom ce na sve nacine izlagati duhovnistvo i
pravoslavne javnom podsmehu, rugati se njihovim obredima, postovima, nacinu
zivota i svemu tome sto je oduvek bila osnovna sposobnost za zivot. U samu
Crkvu, medju duhovnistvo bice slano hiljade i hiljade pokatolicenih rusilaca
Pravoslavlja. Zbog njihove prividne blagocestivosti, i drugog, stranog duha, narod
ce napustiti njihove hramove. Oni ce stajati obnovljeni i izgradjeni, ali – prazni!
Tek ponegde ce svetleti mali oganj istinske svetosti i privrzenosti duhu otacke vere.
Alo ko bude zeleo taj ce i naci. Niko nece moci da se opravda recima: “Gospode,
trazio sam i nisam nasao!” Usred tame bezverja i bezbozja po svoj zemlji ce goreti
mali ognjevi istine. I istinito duhovnistvo ce biti gonjeno i podvrgnuto svakakvim
hulama, a djavolje sluge se nece zaustavljati ni pred ubistvima, ako Bog bude
dozvolio da pravednik primi mucenicki venac. Bice mnogo pravednih mucenika
poslednjih vremena!
A ti stranog duha ce docekati vlastelina, antihrista. Ali ce i oni jos imati mogucnost
da se spasu to jest da raspoznaju ko je on, iako ce vlast i novac zatvoriti oci vecini.
Strasno vreme! A sve pocinje od malog – duhovnistvo je prestalo da nosi odezdu
koja prilici svestenickom cinu, kao i da brije brade po katolickom i protestantskom
maniru kako ne bi izgledali neobicno.
Druga “sloboda” koju zli dusi svakojako neguju je sloboda moralnog razvrata.
Avaj, ljudi su je prihvatili i ona je postala neodvojivi deo savremenog zivota. Blud
– nije blud, vec seksualna sloboda (pogledajte kako neprijatelj prikriva svoje
dejstvo iza naizgled lepih reci: nije blud, razvrat, vec seksualna sloboda, nije kradja
vec eksproprijacija, i tako radi sa svim). Razvrat pocinje od najranijeg uzrasta u
vidu vaspitanja kulture polova i njegovih medjusobnih odnosa. Deci ce biti (a to se
vec negde i radi) pokazivana obnazena tela, intimni odnosi, koji raspaljuju pohotu, i
sve ce to biti predstavljeno za normalno stanje. Knjige i televizor ce biti
preplavljeni nagim ljudima, i uzasnim scenama bluda. Cak je i obnazenost u
sadasnjoj odeci samo pocetak. Cilj je mnogo, mnogo odvratniji – stotine i stotine
mnogobozaca su bludnicili opijeni alkoholom i narkoticima. Pobornici sloboda
vuku covecanstvo na poklonjenje zlim dusima. Ko je koga pobedio, taj je tome i
sluga. Upravo tim ropstvom koje je uvijeno u slobodu se ljudi zanimaju. Ali ni
prirodan blud nece biti dovoljan slugama tame. Kao projava istinskog
slobodoljublja i slobodnog misljenja, pojavice se sodomski greh i blud sa
zivotinjama. Propaganda te gnusobe ce biti neverovatno jaka, skoro i jaca od
polnog razvrata. Slucajevi jednopolnih brakova ce toliko biti razglasavani, kao
kada su u svoje vreme bili pronadjeni antibiotici! Odsvuda ce se pojavljivati
sodomljani – umetnici, pre svega, politicari, seljaci. Sodomski greh ce postati znak
veoma bliske buducnosti. Danas se vec organizuju njihove divlje orgije u vidu
jednogodisnjih karnevala u Americi, a sve ce to biti i kod nas u ne manje
odvratnom obliku. Svi koji se budu protivili toj nadmoci zlih duhova, ce biti
proglaseni kao oni koji atakuju na tudju slobodu, dremljive neznalice i antidrzavni
ljudi, jer sve drzave kao svoj glavni zadatak postavljaju zastitu slobode koju
kreiraju zli duhovi a ne zastitu morala.
Odista slobodu koju kreiraju zli duhovi jer ni danas cak ne moze da se sretne
iskljucivo pravoslavni clanak, osim u crkvenim izdanjima. A arhijerejima
dozvoljavaju da se pojavljuju na televiziji samo na velike praznike. Kakve samo
budalastine ne pisu i ne govore, ali ne o razlicitim pogledima, vec o karakteru
svetskog pogleda na svet. Dobra sloboda je kada se moze huliti na svetost! Sve
ostalo je – tabu.
A sve to je pocelo od malog i oj, kako davno se kod nas pocelo sa predajom
crkveno-parohijskih skola na rukovodjenje svetskoj vlasti. I tuda su posli
bezboznici u svojstvu ucitelja da pripremaju kadrove za revoluciju 17-e godine!
Omladina, koja je potpala pod sataninu vlast zbog potpunog grehovnog pada,
opijena alkoholom i narkoticima, ne moze da se odupre poslednjem prizivu u ad
istinskog covekoubice i zavrsice zivot samoubistvom. Broj onih koji ce dici ruku na
sebe ce enormno porasti. Taj broj raste jer takav kraj izaziva divljenje medju
okolinom – to je sama po sebi logicna posledica onoga sto se desilo. Tim pre sto ce
broj bolesnika koji boluju od strasnih bolesti, koje su povezane sa pohotom ili
neumerenostima, i zatrovansoicu sveta biti tako veliki, a njihova stradanja tako
strasna da ce drustvo smatrati samoubistva kao neku vrstu milosrdnog cina. Icice
cak i toliko daleko da ce ljude podsticati na samoubistvo jer ce sve biti usmereno na
pogubljenje zabludelih dusa.
Druga strasna djavolska zamka ce biti podsticanje ljudi na preterani rad i povecanje
licnog dohotka. Sama ta strast srebroljublja je pagubna kao i uostalom sve sto nije
umereno. A neumerenost vodi ka unistenju prirode, bez obzira u kojoj oblasti je taj
novac zaradjen, to ce se svejedno odraziti na okolinu. Drugi deo te zamke je u
ulaganju tog novca i sredstava. Jos jednom ponavljam da je izgradjeni sistem zivota
neverovatno krhak, cudovisno krhak. Tako i novac koji koriste ljudi podleze toj
krhkosti.
Sta predstavlja danasnji novac?! Prevaru, privid, iluziju, kao i ta djavolja “cuda”.
Sva proizvedena tehnika nesto znaci samo uz veliki broj “ako”: ako je gorivo
tekuce, ako radijacija nije visoka (inace elektronika otkazuje), i tako se moze jos
nabrajati i nabrajati. Pored toga, savremeni automobil se ne moze voziti bez
specijalnih vestina! Znaci samo treba oduzeti jedno “ako” i sve to ce postati gomila
nepotrebnog metala. Imamo i primer pred ocima: konj i krava su na ceni kod
seljaka.
Dalje, veliki deo novca se cuva ili u bankama ili u hartijama od vrednosti. Te banke
ce bankrotirati da bi ljude bacili na kolena. I to ce istovremeno bankrotirati cak su
ponavljanja toga bila uspesnija. A bice i pokusaja zaustavljanja posledica prirodnih
katastrofa i ratova. I sa cim ce covek ostati? Sa masom nepotrebnih i nekorisnih
stvari, na cije zadobijanje je potrosio mnoge godine zivota, cija je vrednost veoma
relativna cak i u blagostanju, dok za vreme katastrofa predstavlja prah, nistavilo.
Secam se kad su me zene pitale: da li je greh ako se u kuci nalaze kristal i cilimi?
Svi su to zgrtali po kucama. A sta s tim dalje? Sada zamislite da nema struje, gasa i
grejanja, pa sta ce covek da radi sa kristalom i cilimima? To je za testeru, sekiru i
“burzujku”! A ko ima te stvari?! Mozda jedan ili dva coveka od stotinu.
Recicu jos nesto kad sam se vec dotakao stvari. Kako je svet bio racionalno
ustrojen pre bezumnog 19-20 veka! Tada se pravila dobra i kvalitetna odeca. Za
njenu izradu su ulozeni trud i snaga, ali su je i unuci nosili, eto kako su ljudi cenili
svoje vreme! I zbog toga su imali dovoljno vremena za sve, i da budu u polju, i da
idu u Crkvu, i da posede za stolom sa rodbinim na praznik. A sta je sada? Postoji
sezonska obuca i odeca!
Ali za molitvu se nema vremena, pomolicu se kod kuce jer nemam vremena za
Crkvu, a deca rastu kao neuzorna jer roditelji zaradjuju novac. I zato mi ne zivimo
gore od drugih. A da li zivimo?! Zivi samo onaj ko je slobodan, a zarobljenik i rob
– postoji. Bog je dao Svog Jedinorodnog Sina da bi nas izveo iz ropstva greha i
strasti, a mi kao Jevreji koji su izasli iz zarobljenistva u Egiptu, ropcemo i vracamo
se nazad u zarobljenistvo. Neka ginu i deca, neka su i bliznji unizeni, samo da
corba bude ne vreme! A sta je ta corba – to je sir u misolovci. Kada su vratanca
zatvorena ali je sir jos tu, zar mis zna da je ona uzeta? A njen cas vec otkucava, ali
je sir tu, i ona ga usrdno grize, i tako se raduje ukusnom rucku! Ali onaj ko je
postavio misolovku je vec cuo da je zamka bila uspesna i zrtva je uhvacena.on
moze odmah da dodje i da ubije zrtvu, a moze i da joj dozvoli da svari hranu.
Najpre ce se osecati skuceno, a zatim ce se navici. Gladni? Takve ni ne ubijaju! A
kraj je poznat mislim da se i mis dosetio.
Da, strasna su vremena. Pogledaj samo radi cega je doslo do poslednjeg rata? Kazu:
Hitler, borbenost nemackog naroda, podela Evrope i sveta. Komunisti uvode
imperijalizam i borbu za kolonije. Ima mnogo toga, ali sustina nije u tome – sustina
je u mogucnosti centralizacije vlasti, vlasti nad svetom. Svako drvo se poznaje po
plodu, ono sto ti nije rekao prodavac sadnica na pijaci, saznaces i ocenices tada
kada dobijes plod i docekas ga. A kakvi su plodovi rata – milioni ubijenih i
unakazenih pravoslavnih ljudi kako u nasoj Rusiji, tako i na Balkanu. Glavna
predstraza Pravoslavlja na jugozapadu je Srbija koja je u rukama Hrvata, katolika –
Josif Broz Tito je Hrvat, i Hrvatska postaje najrazvijenija republika. Pravoslavne
oblasti Jugoslavije nisu prosto u zaboravu, ali se Kosovo naseljava muslimanima
kao sada i Rusija, i Moskva.
Drugi rezultat su – Jevreji. Propagandom je sve tako bilo organizovano da su u ratu
najvise pretrpeli – Jevreji, a ne Sloveni ili recimo Francuzi. Vracam se Balkancima,
Srbi su ratovali za Tita, Hrvati su bili sa Nemcima, a na kraju su najvise dobili –
Hrvati. Tako je i sa Jevrejima. Prvo, koga su Nemci unistili? Veliki deo Jevreja su
polu-Jevreji, ili krsteni ili tolerantni prema veri, nikako ne ortodoksni, a pored toga
nijedan od rukovodioca sionizma nije bio u Hitlerovim mucilistima, - oni su uspeli
da pobegnu jer su unapred znali sustinu onoga sto se desavalo. Ali ako se rasvetli
sve sto se desavalo, pokazuje se da su progoni omogucili formiranje izraelske
drzave. Zemljaci su im udelili i iskrojili zemlju. Ali kod nas kazu – postavi za sto.
Odvojevali su tu zemlju od Arapa. I opet su Arapi teroristi, a ne Jevreji!
Treci rezultat je – Evropa. Sta je jos moglo da je zaustavi da se ujedini, ako ne
globalan rat. I sada se vec moze smatrati da je to jedna zemlja, od Turske do
Norveske. Sve ce biti jedinstveno – sudstvo, novac, zakoni. Sve ce biti u
saglasnosti sa Amerikom kako pri opstem ujedinjenju ne bi doslo do nesuglasica.
Koji od ovih rezultata je vazniji za sataniste? Nije nam dato da znamo. Mislim i
video sam da su to stepenice jedne lestvice, lestvice koja vodi u antihristovo
carstvo. On ce doci i tada je vec sve gotovo, potpuna centralizacija, svaki covek je
dobio svoj broj i karticu, a na njoj je sve cak i pojedinacni pogledi na svet. I
pomocu te kartice ce biti moguce kontrolisanje coveka i na zemlji, i pod zemljom, i
pod vodom. Sve ce to biti.
Naravno, on ce zeleti da mu se ljudi poklone dobrovoljno, kao sto je svet prihvatio
Hrista. Ali je to dobrovoljnost, koju ima zivotinja, koju vode na klanje. Ona ide
sama a sa strane su pastiri sa bicevima. Ali covecanstvo je vec u misolovci, iako je
ostalo nesto malo sira. Zato je Spasitelj i rekao da jedva da ce se naci i jedna
verujuca dusa. Mi smo vec primili uslove koje nudi ovaj svet. Ljudi se nisu prosto
slozili, vec su sami izgradili svoj sistem zavisnosti od njega. A ako si vec prihvatio
pravila igre – igraces do kraja, a u datom slucaju do Strasnog Suda.
Ispricao sam ti tako strasne stvari, da vise nema skoro ni potrebe da idem dalje.
Najstrasnije je medjutim to sto cuti ne znaci i videti, a videti je znacajno uzasnije i
odvratnije. Ali treba govoriti o svemu ovome, kako bi se slikama iz buducnosti
sprecavalo uninije u sadasnjosti.
Da, cini se da je smrt nesto najrealnije sto postoji u ovom svetu. Ali upravo u njenu
realnost svi ne zele da veruju, tacnije realnost smrti se uporedjuje sa iluzornoscu
ljudskog postojanja. Iluzornost se ne shvata kao obmana, ne, jer kod Boga nema
obmane, jer je Bog – Istina. Iluzornost postojanja je u njenoj brzoj prolaznosti, i u
odnosu samog coveka prema njoj, kao sto se i nase nevolje gomilaju u nama
samima.
Covek se prema prolaznosti odnosi kao prema vecnosti, odbacujuci najvecu
relanost smrti. Reci bilo kome nesto o smrti, a kamoli o smrti svog sabesednika –
postaces njegov neprijatelj. A sta biva ako kazes da ce on ili ja vecno ziveti? Prosto,
mi se trudimo da ne mislimo o smrti, pokusavajuci da pobegnemo od nje po
principu noja – koji sakrije glavu u pesak i misli da nema opasnosti! Pogledaj
koliko Svetitelja je stavilo kovceg u svoju keliju, a zasto? Da bi se secali amrti, a to
je po Svetom Pismu – zalog spasenja. Kakvi suto ljudi bili, istinski sinovi Boziji, a
pred ocima im je neprestano bilo secanje na smrt – kovceg! Ovo govorim radi nas
gresnih ljudi poslednjih vremena, jer nas sve to vodi ka vecnom zivotu na zemlji, i
vec smo se tako izvestili da sebe obmanjujemo, ali jos samo malo i oseticemo
eliksir vecne mladosti.
Kao sto magarcu privezu mrkvu ispred ociju, da bi on trcao za njom u toku celog
puta i da ne bi uznemiravao vlasnika svojim zaustavljanjem tako i satana predlaze
covecanstvu mrkvu vecnog, grehovnog zivota na zemlji. Toboze, sta tamo da
upraznjavamo neko duhovno delanje, molitvu i post, a tim pre da ljubimo bliznjega
svoga, pa ti ili poveruj u to da posle groba ostaje samo vlazna zemlja, u kojoj ces i
sam istrunuti, i grob ce se pretvoriti u prah, ili u to da vec postoje nacini za
podmladjivanje, produzetak zivota, sprecavanje starenja i uopste sve sto pozelite.
Ako ste previse probirljivi, a ipak vam se zivi - zamrznucemo vas! Kada vas
odmrznemo tada ce vec sve biti otkriveno, i vi cete vecno ziveti! To je besmislica
koju je smislio neki maloumni covek, ali nesrecnici u to veruju. Da, na zemlji se
mozes sjediniti sa vecnoscu i na svoje oci uveriti u stvarnost realne vecnosti, a ne
satanske podvale. Apostol Pavle, prep.Serafim Sarovski i koliko jos drugih
pravednika su se udostojili da vide lepote rajskih naselja! Na slican nacin je jos
veci broj molitvenika bio obasjan nematerijalnom Tavorskom svetloscu. Nije li
zalog realnosti i sam oblik Bozijih ljudi i ljudi koji slede satanu?
Kako se spasti u ovo strasno i pogibeljno vreme? Danas neki teoreticari rasudjuju
da toboze covek ne moze da se spase ako Bog to ne zeli, vec ako Bog zeli on ce ga
spasti, a ako ne zeli - onda je to nemoguce. I sve to nezavisno od napora samog
coveka. Kalvnisti cak smatraju da ne treba ni teziti spasenju jer to nema smisla.
Gresi brate moj koliko ti dusa zeli, jer svejedno od tebe ne zavisi da li ces se svideti
Bogu ili ne.
Ali ne, sve uopste nije tako. Da, bez Bozije pomoci niko se ne moze spasti, i Sam
Spasitelj je to rekao ucenicima pa sto bismo mi razbijali glavu. Ali Gospod pomaze
u onoj meri koliko sam covek ulaze revnosti, truda i napora. Kako je veliki Svetitelj
Zlatoust govorio da mi treba da prinesemo sve svoje, a ono sto nedostaje to ce Bog
dodati! Ali posto nema revnosti, zato se i spasavamo nevoljama i bolestima. I
umerenoscu, umerenoscu u svemu. Stvari, potrosnja, to je strasna djavolja uzda na
ljudima. Sve je usmereno na zadobijanje materijalnih stvari i tome nema granica.
Poceo sam svoju pricu od prvog vidjenja o tome da su ljudi odlazili u ad i sta ih je
tamo vuklo. Znaci onda ne sme se posedovati ni automobil, ni kuca ni namestaj -
upitao bi neko. Pre nekoliko godina kod mene su dosle dve porodice koje su bezale
iz Gruzije, sa molbom da se pomolim za njih. Zadivio me je njihov beg i to kako su
ga ostvarili. U to vreme je vec bilo nemoguce izaci iz zemlje, i svi koji su
pokusavali da to urade zakonski to jest ispostovali te formalnosti kako bi imali
mogucnost da izvezu svu imovinu planirali su svoj izlazak, automobile i ne znam
sta jos, bili su opljackani ili na granici ili u toku puta, podvrgnuti nasilju skoro do
ubistva. Moji posetioci su mudro rasudili: “Bog dao, Bog i uzeo, samo da
prezivimo a ostalo ce se - dodati”. Krenuli su u tome u cemu su bili, samo su stavili
tople stvari u prtljaznik, i bezali. Tako im je Gospod dao i stan i automobil i sve se
UREDILO.
To je taj odnos prema stvarima, koje neko cuva ne razmisljajuci cak ni o svojoj
bezbednosti, jer ih je ceo zivot zaradjivao. A za drugoga su one samo sredstvo, a ne
cilj same po sebi. I zato takav covek, sa takvim odnosom prema stvarima nece biti
posebno privucen onim sto se zove “prestiz” - samo da meni bude udobno. Evo sta
je pravilan pristup u nasem vremenu. Ne treba gomilati stvari cije naznacenje vam
ionako nije jasno, ili koje cete jednom primeniti u toku vremena. Vi ih skupljate jer
to rade i svi ostali. To ne treba raditi, vec treba imati samo ono sto vam je zaista
neophodno, i sto nije nesto najskuplje vec jednostavno i prakticno. To se posebno
odnosi na toplu zimsku odecu i obucu. Postoji samo jedan princip - odeca treba da
bude skromna, od prirodnog materijala i dovoljno topla.
Takodje treba biti veoma pazljiv sa elektronikom, i elektronskom opremom. Ona se
od prividnog prijatelja pretvara u javne nemilosrdne neprijatelje: svaki prijemnik
postaje istovremeno i predajnik. Ja sam po tom pitanju vise puta razgovarao sa
iskusnim ljudima. Posebno sto se tice televizora, jer se velike bitke vode oko tog
civilizacijskog “cuda”. Mislim da tu nije pitanje toliko samog televizora koliko
njegovog koriscenja.
Savremeni covek s jedne strane previse opsti sa ljudima a s druge strane nije cudno
da je upravo to velika greska. Evo o cemu se tu radi - covek ne razgovara samo na
poslu, vec i na putu, ili i onda kada nema mirno nastrojenje - on je ili uzbudjen ili
umoran. I tako covek ne opsti sa drugim u spokojnom stanju.
Danasnji covek ima mnogo slobodnog vremena, i bez osudjivanja slobodno vreme
je suvisno vreme. A tako je uostalom i u svemu: u hranu, odeci, stanu. Sve ono sto
je suvisno predstavlja veliku opasnost za dusu, ali je dvostruka opasnost od viska
vremena, jer sama cinjenica postojanja suvisnog vremena svedoci o nepostojanju
duhovnog zivota, i neplodonosnom zivotu. Evo pogledajte na osnovu cega se javlja
visak slobodnog vremena. Na racun posla? Ne, posao je po tome na poslednjem
mestu. Naravno o potpuno palim ljudima kao sto su alkoholicari i narkomani ne
zelim uopste ni da govorim. To je tema koja je po necemu slicna nasoj ali se po
necemu i razlikuje.
Za coveka u savremenom drustvu rad je na prvom mestu. I vise od toga, cak i
verujuci ljudi se u toku proleca bave vrtlarsko-povrtlarskim radovima, ne obaziruci
se ni na nedelju, ni na Strasnu ili Svetlu Sedmicu, tako da se projavljuje neka
hamoupodobljenost. Znaci tu nema slobodnog vremena. I cak stavise svi se zale na
nedovoljno vremena. Ali odakle onda toliko slobodno vreme?!
A to je to vreme koje bi trebalo iskoristiti za duhovno delanje bila to molitva,
citanje duhovne literature ili dusekoristan razgovor. Vreme se gubi na zabave.
Satana je naveo coveka da tako organizuje sav svoj zivot, kako u njemu uopste ne
bi bilo vremena za mir, niti za razmisljanje o prethodnom danu, nedelji i mesecu.
Sve se zamenjuje zabavom. I u takvom sistemu zabave televizoru je dodeljeno
pocetno privilegovano mesto. Upravo on, taj idol savremene civilizacije, “pojede”
gomilu slobodnog vremena. A ja bih rekao da je on - strasan despot i tiranin pod
cijom vlascu je veliki deo covecanstva i to u takvom ropstvu kakvo svet jos nije
video, jer robovi osecaju svoj unizeni polozaj, jer su u njega dovedeni nasilnim
putem, a ovde se radi o dobrovoljnom ropstvu cak na prvi pogled i slatkom. I samo
gorki plodovi bezduhovnosti, surovosti i razvrata pokazuju da kao i u svakom
ropstvu korist ima samo vlasnik. Zato je televizoru u tom sistemu pripreme ljudi za
antihristov dolazak dodeljena ne samo uloga da “pojede” slobodno vreme, vec je
njegova rusilacka uloga jos veca. Covek gleda vesti, pa cak i pravoslavan, i cini mu
se da je ta stvar potrebna i korisna, a u svakom slucaju nije stetna. Ali vesti
zauzimaju samo malo vremena, a ostalo je analiza onoga sto se desilo, to jest
pogled na ono sto se desilo koji treba formirati kod gledaoca televizijskog
programa. Ne treba ni navoditi imena onih koji kontrolisu prikazivanu informaciju,
jer je sve jasno. Od tog psiholoskog uticaja TV programa kod coveka se unistava
sposobnost za sopstveno razmisljanje, kao i mogucnost rasudjivanja o proteklim
dogadjajima, a samim tim i mogucnost formiranja sopstvenog pogleda na svet.
Poceli smo pricu o stetnosti savremenog opstenja medju ljudima. Koren te stetnosti
je upravo u odsustvu individualnog misljenja i rasudjivanja o proteklim
dogadjajima u skladu sa sopstvenim pogledom na svet. I to nije opravdanje traganja
za danasnjim “individuama”, ne. Pricao sam da se pored mame u kuhinji uvek neko
nalazio. Uvece bismo posle vecere postavili ogroman samovar i svi koji su kod nas
nocevali bi sedali da piju caj. Zapocinjao bi razgovor. Kako je to bilo interesantno!
Koliko toga poucnog je bilo u pricama tih obicnih ljudi! Otac nam se podsmevao
zbog toga sto smo voleli da provodimo vece u kuhinji, smatrajuci da obrazovan
covek nema sta da nauci od malopismenih ljudi. Ali promenio je svoje misljenje
posto je proveo nekoliko veceri sa nama. Svi ljudi koji su se okpuljali su bili
pravoslavni, koji su imali svoje poglede na svet nezavisno od televizijskih
informacija. Pricali su o onim dogadjajima, slucajevima iz njihovog zivota kojima
su sami bili svedoci ili su ih culi od ocevidaca. U svemu tome se trazila poucna
strana, posledice toga sto se desilo i delovanje Bozijeg Promisla, kao i projava
covekove slobodne volje. U tim diskusijama se projavljivala raznolikost ljudskog
razmisljanja, koje se razlikuje od ovosvetskog. Ljudi su tada umeli ne samo da
saslusaju, vec i da cuju i uopsteno govoreci vise su voleli da slusaju nego da
govore. Iako je ponavljam svako od prisutnih imao sta da kaze.
Udaljicu se malo od ovoga, ali je interesantno da su ti obicni ljudi vec tada u
opstem blagostanju i zadovoljstvu u imperiji videli nadolazecu katastrofu. I taj
zakljucak nije bio samo posledica njihovog opstenja sa Optinskim ili Kijevskim
starcima, slusanja propovedi pravednog Jovana Kronstatskog, koliko posledica
njihove umesnosti da posmatraju ono sto se desava i da zakljucuju ne na osnovu
materijalnog izobilja ljudi koji ih okruzuju, vec na osnovu ocuvanja duhovnosti u
drustvu. Upravo nedostatak vere, i to ne samo vere u Bozije postojanje, vec vere u
smislu ispunjavanja Hristovih zapovesti, je te ljude navodilo na zakljucak da ce
neminovno nastupiti nevolje. Ponovo cu se vratiti “kuhinjskim” razgovorima, a
sada bih nastavio o nasem zivotu.
Da, savremeno opstenje je na tom nivou prosto nemoguce. I stvar je u tome, da cak
i kada bi se ljudi okupili zajedno za stolom njih pre svega razdvaja odnos prema
veri. Kako je rekao mudri David: “Rece bezumnik u srcu svom - nema Boga!”
Samo odricanje Bozijeg postojanja je bezumlje i pravi put ka bezumlju. I to nije
bezumlje tih mnogobozaca koje su prosvecivali Apostoli i Sveti Oci iz prvih
vekova hriscanstva. Apostol je o danasnjim mnogoboscima rekao da “oni nece
primiti zdravo ucenje vec ce prema svojim pohotama birati sebi ucitelje, koji ce im
laskati, odvracajuci im usi od istine na basne”. Kakvo normalno opstenje je moguce
u takvim uslovima?! Ljudi su zavoleli da govore, ali ne i da slusaju, da uce, ali ne i
da budu uceni. Sta je zajednicko svima koji sede za stolom? Alkohol i obilna hrana
to jest to sto je na stolu ali ne i ti koji su za stolom. U takvoj sredini se sigruno ne
moze razgovarati ni o cemu dusekorisnom, jer o Bogu se kako su sveti ucili ne
prica sa punim stomakom, a da ne govorimo sa pijanom glavom!
I postoji jos jedno strasno zlo od televizora, ali avaj daleko ne poslednje. To zlo je -
u podrivanju autoriteta Crkve. Podrivu planskom i djavolski lukavom, u
podsmevanju duhovnistvu, pravoslavnim obredima, uporedjivanju hriscanstva sa
okultizmom i paganstvom. Sve je prozeto mrznjom prema Istini. Nece proci jos
mnogo vremena a vec ce TV organizatori poceti otvoreno da se rugaju Hristu,
Svetima. Posebno ce se mrznja pokazivati u emisijama o Presvetoj Bogorodici, i
sve ce biti prozeto otrovom adske zlobe, samo prikriveno humorom, komedijom -
“svesmesni ad” je vec zapoceto ismevanje svega Bozijeg i duhovnog koji ce i
dovesti do kraja. A kraj ce biti tada kada se pojavi onaj koji ce pokusati da zameni
Boga. I on ce odmah uci u svaki dom. Kako covek moze u istom momentu da udje
u svaki dom?! Znamo da je to jedna od Bozijih osobina - sveprisutnost, cak se i
Angeli premestaju u prostoru i postoje u vremenu. A Crkva uci da ce antihrist
odmah uci u svaki dom i cini se onda kao da je to neka protivurecnost. Ali ne,
Crkva Sveta Saborna i Apostolska je sasud istine, Bozanske pravde. Kao znak
sveprisutnosti, antihrist ce uci u svaki dom istovremeno pomocu televizora. Svaki
covek ce ga primiti u svoj stan i to dobrovoljno!
I primice ga, jer se za to pripremao na potreban nacin, jer nije verovao savetu
Dobrog Pastira da bezi u pustinju, nije to za njega - dosadno mu je i ovako na
zemlji a kamoli u pustinji!”
“Oce Antonije, a gde je sadasnja pustinja?- nisam izdrzao a da ne postavim ovo
pitanje.
“A ti blagosloveni moj oce sveti, ne zastranjuj umom, da ti hramovni malter zbog
zuba vremena ne odnese ono sto je potrebno inace ne bi postavio to pitanje! Ali
oprosti meni starom! Vi mislite na spoljasnje, a unutrasnje vas ne brine. Jedan
nerukotvoreni hram u ljudskoj dusi vredi desetine kamenih hramova! Avaj,
katolicanstvo je tako bilo zaneseno zbog Petrovog pokajanja, a jos vise pri
prisajedinjenju unijata, da se po njemu sve meri spoljasnjim i krstovi i mitre. A ti
uzmi dela svestenomucenika arhiepiskopa Ilariona Trojickog - on je bio mudar
svetitelj. Ja sam zapamtio i njegove prepiske i nastupe.
Ono sto je glavno u pustinji je - jednoobraznost, i ne zadrzavati pogled ni na cemu,
sve jednako gledati. Djavo stvara privide, to jest zelenilo, vodu, zlato, ali se treba
obratiti Hristu, kako pisu sveti pustinjaci, izgovoriti molitvu, prekrstiti se i sve ce
otici. Tako i danas treba stremiti takvom dusevnom stanju, da ti se pogled ni za sta
ne vezuje, i da ti pustinja bude ono sto te okruzuje, a ako vidis nesto sablaznjivo
- pomoli se, prekrsti se i ispovedi. Osudjuj sebe da si video sablazan u pustinji,
znaci zeleo si da vidis, tacnije bio si nastrojen prema tome.
Sta zacudjen si? Navescu ti ovakav primer: ide gljivar po sumi, u kojoj ima mnogo
otrovnih gljiva, ali njegov pogled se ne zadrzava na njima, ne. Treba samo da pridje
jednoj dobroj gljivi i odmah ce je videti. To je dobar gljivar i njegova kotarica ce
biti puna. A los vidi samo otrovne gljive i ne vidi cak ni ogromni borik! I u kotarici
nema nista. Da li je dobar gljivar video otrovne gljive? Video ih je, ali nije obracao
paznju na njih, nije zaustavljao pogled na njima. Zato treba pricati i secati se
dobrog i dusa ce se - zagrejati.
Tako je i sa grehom - covek oko sebe vidi greh i one koji grese, i obraca svoju
paznju na njih. Tako on na ovaj ili onaj nacin propusta to sto je video kroz svoj um,
i postaje saucesnik greha. A ti nemoj da obracas paznju na sve to bezzakonje,
prelistaj svoje nedostatke, s njima vodi borbu i na njih negoduj - i nece biti poroka.
Eto to je tvoja pustinja. A ovako ako si prvi put nesto primetio, drugi put bi se
mozda pojavilo i interesovanje cime se to ljudi bave, a treci put bi mozda vec
pozeleo i da probas! To je ono, i zato se i govori o bekstvu u pustinju. Ali s druge
strane ovo treba i bukvalno shvatiti, jer antihrist nece imati potpunu i apsolutnu
kontrolu nad nama, jer sam ja i na Zapadu video ljude koji su skriveni od njegovih
rogatih slugu. Naravno ko zeli da se spase i radi toga napusti komfor i gradske
udobnosti, uputivsi se u pustinju bice bezbedniji. Ali ce ljudi sebe umirivati
mogucnoscu spasenja do Drugog Dolaska. Evo uskoro ce se svima dodeljivati
brojevi, zatim ce se uvesti posebne kartice-pasosi, kako bi se mogao odrediti
polozaj svakog coveka. Da li je moguce izbeci sve to? Moguce je, samo se ne sme
trgovati niti kupovati. Cak ce i oni koji sebe smatraju pravoslavnima biti u redu za
brojeve i te pasose. A da li Sveto Pismo i Sveto Predanje uci drugacije?! Evo sta je
tvoja pustinja - ljudi su se uzdali u Boga i dobijali hranu od Angela ili su bili
zadovoljni malim, da se danas to smatra bajkom - jer je van svake pameti!
Oh taj razum! Jednim nozem sece hleb, a drugim - lisava coveka zivota. A razum je
lukava stvar, nema takve podlosti i gadosti koju razum ne bi mogao da opravda i da
ne nadje uzroke zbog cega je nesto trebalo uraditi. Tako ce se opravdavati i licni
brojevi, i pasosi i ...666! Jer se brojevi nece stavljati na bezzivotna tela, niti ce
uvoditi ljude u bezosecajna stanja, ne uopste ne. Svi ce sve shvatati, ali ce razum
tome naci opravdanje, obavezno ce naci, a covek koji je vec unutar sebe
pripremljen na izdaju ce umirivati sebe razumskim argumentima. Meni
stogodisnjem stracu je tuzno da o tome govorim, ali ce priprema biti takva da se o
nekim visokim stvarima verujte nece ni govoriti. A zapovest je ljubi Gospoda Boga
svojega! Predaj Mu samog sebe, zenu i decu, telo svoje. Apostol ljubavi je
oblicavao onoga koji je uveravao o svojoj ljubavi prema Bogu, a bliznjega mrzeo
govoreci: “Onaj koji ne ljubi brata svojega koga vidi, kako moze da ljubi Boga
Koga ne vidi?” (1 Jov.4, 20). Pri cemu se pod bliznjim podrazumevaju ne samo
nasi krvni rodjaci vec i svi oni ljudi koji nas okruzuju. Ali izdajnik poslednjeg
vremena je i izdajnik svoga semena, koji je spreman da sve proguta i unisti radi
trena zemaljskog zivota, ne zeleci da se urazumi i shvati da on pre svega izdaje
sebe samog, ne predajuci se u ruke zemaljskih despota, vec na vecne muke i
preispodnju. Predaje se, predaje se. Eto on, rodjeni i krsteni, dok se nalazi u
Bozijim rukama. Ima slobodnu volju i razum gde je dobro a gde zlo, i svesno
predaje sebe iz sinovstva Ljubavi u ropstvo zlu! A kako je tamo strasno! Zamisli se
samo dragi moj oce sveti, Majka Bozija se bojala prelaska samo prelaska (!) iz
zemaljskog zivota u zivot vecni zbog mogucnosti (za Nju nemoguce, a za nas -
obavezne!) susreta sa slugama tame! Boze, a ljudi odbacuju Tebe, predajuci se
zauvek svome i Tvome nerpjatelju!!!”
Starac se okrenuo na jastuku i zacutao. Ispod zatvorenih ocnih kapaka su mu tekle
krupne suze - jedna, dve, tri... Usne je necujno pokretao izgovarajuci reci molitve.
“Ti mislis, - produzio je on kroz nekoliko minuta, - Sarovski cudotvorac posto je
bio vaznesen do rajskih obitelji tek tako je bio spreman da sam podje u ad samo da
bi se drugi spasli?! Ne, to je visi stepen ljubavi, kao sveukupnost savrsenstva, to je
ako hoces Bogovidjenje i Bogopoznanje. Bog je Sina Svoga dao kao Zrtvu za nase
grehe, za grehe celog covecanstva. Apostol Pavle je predlozio da on sam bude
zrtvovan za jevrejski narod, a prepodobni Serafim - za hriscane medju
mnogoboscima. Oni i hiljade drugih pravednika, koji su prosli putem teznje ka
savrsenosti, putem Bogoupodobljavanja, su bili spremni da sebe zrtvuju radi
zabludelih ovaca. Oni nisu samo negde citali, vec su i spoznali sta znaci to da je
“Bog tako zavoleo svet, da je dao i Sina Svoga Jedinorodnoga” (Jov. 3, 16).
“Oce Antonije, - upitao sam, - a hoce li biti rata?!”
Starac se gorko osmehnuo: “O, rode neverni, dokle cu biti s vama?!”, da li shvatas
to oce? O cemu ja sve vreme pricam oce Aleksandre?! Pa rat se vodi od stvaranja
sveta i trajace sve do Drugog Dolaska Hrista - Iskupitelja! Da li ce ljudi voditi rat
ili nece to nije ni vazno - tacnije, to je samo posledica a ne i uzrok. Uzrok je u
duhovnosti, u nastrojenju duha. Pogledaj, Konstantinopolj je bio pod blokadom od
strane mnogobozaca, vasih i mojih predaka - Slovena. Ali i u blokadi, se i pored
svih grehovnih padova sacuvala svest, shavatnje, nazovi to kako hoces, da su
upravo gresi uzrok svih nevolja. Bog je s nama dok smo mi sa Njim. Kada su Grci
odbacili greh, i pribegli postu i molitvi, Gospod je projavio takvo cudo, kada je od
ispiranja rize Majke Bozije u moru pocela bura i brodovi mnogobozaca su prosto
bili razbacivani u strane. Koliko su divna dela Gospodnja potvrdjuje i cinjenica da
je posle tog cuda veliki broj Slovena primio Krstenje. Evo sta je rat: svaki covek
treba da vodi borbu sa svojim gresima. A od uspeha te borbe na duhovnom popristu
zavisice i uspesi u zemaljskom zivotu. Poslednja su vremena. Cim Jevandjelisti
pocnu da govore o njima, odmah se gubi rekao bih neobicna detaljnost
pripovedanja. Pogledaj kako je Sveto Pismo prepuno sitnih detalja, kako u Njemu
postoji tacnost izlaganja i sve je jasno jer su ga pisali ljudi koji su bili vodjeni
Duhom Svetim. Sasvim je druga stvar kada se govori o vremenu pred Drugi
Hristov Dolazak. O cemu pisu Jevandjelisti? Oni govore o duhovnom siromastvu
ljudi. To se vec tesko moze smatrati siromastvom, to je neka satanizacija
covecanstva. Jer su oni, pali duhovi, nosioci svih poroka: gordosti, pijanstva, bluda,
srebroljublja, vlastoljublja, bezboznosti. I kao posledica toga se javljaju - katastrofe
na zemlji kao sto su zemljotresi, strasne nebeske pojave, nikad pre vidjene bolesti,
ratovi i slicno. Upravo ce nestajanje duhovnosti dovesti do pogibije svega
zemaljskog. Sam Spasitelj je rekao da dan i cas kraja vremena ne zna niko sem
Oca; treba straziti da ne budete zateceni kao los domacin koga su lopovi pokrali. U
Pismu cak nema ni nagovestaja nekog odredjenog roka ili dana koji se mogu
izbrojati.
Ali covek se uvek trudi da pronikne puteve Gospodnje, i koliko je samo bilo
pokusaja da se odredi godina u kojoj ce se sve zavrsiti ali je sve ostajalo
bezuspesno. Nastupanje tog kraja ce biti neocekivano to jest iznenada. I tu kao da
se pojavljuje neka protivurecnost - Jevandjelje ce se svuda propovedati, i mi znamo
da je to jedan od znakova kraja sveta, a zvuk Arhangelske trube je - neocekivan. Ali
tu nemamo cemu da se cudimo jer nema nikakve protivurecnosti. Evo Jevreji su
hiljade godina cekali dolazak Mesije u svet, izucavali su i Zavet, i prorocanstva, i
Spasitelj je dosao i u ljudskim prebivalistima se nije naslo mesta za Bogomladenca!

Zatim ce oni prvi cuti Svetu Blagovest iz usta Samog Boga, i sta - bice “osana”, a
potom kroz nekoliko dana, - “raspni, raspni Ga!” Ta Blagovest je narusavala njihov
mir, i uobicajeni nacin zivota. Ljudsko ucenje, i ucenje staraca im je bilo
jednostavnije i dostupnije i njega su i sledili. Oni i dan danas zive po njemu
ocekujuci dolazak mesije, kao cara careva, koji ce jevrejski narod uciniti vladarem
nad celim covecanstvom. I docekace - antihrista.
Takodje i danas, svi ce cuti Jevandjeljske reci, tacnije slusace ih, ali ih nece cuti.
Nece cuti ucenje Crkve, vec ce sledovati za ljudskim ucenjima, odbacivsi istinu,
opijeni basnama kako je Apostol i predvideo. Crkveno Ucenje im ne prija, jer ne
odgovara vec uobicajenom nacinu njhovog zivota zasnovanog na ugadjanju svojim
pohotama. A Crkvu, koja im je dala Sveto Pismo, ce nezamislivo ruziti i huliti. I
gresi nedostojnih sluzitelja ce biti pripisivani Crkvenim porocima. Smeta im Crkva.
Jer je Crkva sasud ispunjen Duhom Svetim, a On je - Duh Oblicitelj! Oblicitelj
svetu i sveta. Ali ne tog sveta koji je Bog stvorio, sveta prvobitne cistote prirode i
duha, vec sveta zagadjenog grehom. Sveta iskvarenog pohotom, sveta koji umire i
koji tezi da mnogi ljudi postanu saucesnici njegove pogibije, ciji je rezultat pogibija
njihovih dusa. Kao sto vrtlog posle potopa broda zahvata i one najsitinije njegove
delove, tako ce i danas pogibija sveta, kao oblast pod vlascu duhova zlobe
podnebesne, zahvatiti mnoge, mnoge zivote. Medjutim, ovde postoji i sustinska
razlika - ti zivoti su se vec ranije predali grehu i njegovom ocu - djavolu. Nisam jos
video coveka koji je imao zelju da se spase, i koji je isao tim putem spasenja, a da
nije dostigao po svojoj meri tiho pristaniste. A to pristaniste je jedno - Hirstos! To je
to tiho pristaniste. Teskoce i mucenja imaju samo oni kojima je zemaljski zivot sve
sto postoji. Zemaljski zivot je samo blesak nepostojeceg, pa cak i ako kazemo
neceg postojeceg, ali veoma kratkotrajnog. Cini mi se da sam o smrti vec pricao i
da ne ponavljam, ali u sustina je u svemu ovome! Smrt je najveca realnost svega
zemaljskog!
I opet postavljaju pitanje kako to da Gospod Bog - istinski Postojeci, odredjuje smrt
to jest nepostojanje, kao najvecu realnost u stvorenom svetu. Ali smrt je -
odbacivanje Postojeceg, odbacivanje Bozijeg Promisla, to je smrt, to je
nepostojanje. Gospod nije stvorio smrt, jer je nemoguce da Zivot stvori smrt, da
Ljubav radja zlo. Smrt je upravo u neprihvatanju Zivota, u delima suprotnim
delima Ljubavi, jer Bog je Ljubav kako je rekao Apostol. I zato smrt, ad sa
njegovim vecniim mukama i zlo nisu prirodne pojave, to jest nesto sto je
svojstveno svetu koji je Bog stvorio, inace bi morali da govorimo o tome da je
Tvorac - Tvorac i dobra i zla. Ne, zlo je suprotnost ljubavi, ad je suprotnost Raju,
njegov antipod, a smrt je saglasno tome suprotnost zivotu, to jest delo protiv zivota!
Sta je to “satana”? Protivnik! Svako protivljenje Bozanskom poretku i jeste
satanizam, pa samim tim i smrt i mucenje, jer su blagodat i zivot samo u Bogu.
I onaj poslednji koji gura ljudske duse u pogibiju nema neko posebno ime, jer bi za
zlo to bilo prosto previse i nemoguce, i zato je on - antihrist, anti Hristos, satana
Hristu. Sva njegova dejstva su s jedne strane usmerena na podrazavanje Hristu, a to
je pre svega i privlacenje ljudi da idu za njim dobrovoljno, bez prisile, iako ce i u
ovome biti prisutno “anti”. S druge strane to je apsolutna suprotnost Hristovom
putu. Hristov put je krsni put na zemlji, i sladosni, vencenosni na Nebu, u
obiteljima Cara Slave. Antihristov put je smradni put koji nije sladak ni na zemlji, a
njegov kraj je u -adu! Time je sve receno, a svako bira ono sto zeli. Ali mnogi ljudi
ce zazeleti da budu zavedeni njegovim laznim cudima. Ne antihrist, vec sami ljudi,
koji se saglase da prime na sebe satanin znak, znak bogoborstva, oni ce izdavati
one koji ga nisu primili, i slati verne na mucenja. Prvi hriscani su bili javno muceni,
na raznim skupovima. Strasne ce biti muke ispovednika poslednjih vremena, i bice
tajno muceni od ljudi koji ih okruzuju. Cinice ih ljudi koji su pouceni duhovima
zlobe.
To je jos jedno zlo koje donosi televizija - poducavanje ljudi osobinama zlih
duhova! I to se vec desava jer na coveka sa svih strana vec gledaju monstrumi. Njih
danas nazivaju vanzemaljcima, i jos kojekako, ali su to - zli duhovi. Docice vreme
kada ce se oni slobodno javljati ljudima, sluzeci antihristu i njegovim pristalicama.
Kako ce tesko tada biti boriti se s njima!
I pored svega toga ce vladati jos i glad. Glad ce biti dvojaka - glad za hranom, i
najvaznija duhovna glad. Bice nekoliko neplodnih godina, susa, koje ce dovesti do
strasne gladi. Ali ni to nije glavni uzrok, jer su se ljudi navikli da jedu znatno
znatno vise nego sto im je potrebno za odrzavanje zivota. Prep. Mariji Egipatskoj je
bilo dovoljno nekoliko zrna i kapi rose da bi zivela i izdrzala pustinjsku zegu. Prep.
Serafim Sarovski Cudotvorac se hranio travom i svaki dan se bavio teskim fizickim
radom. Oni su bili ispunjeni blagodacu. I zar samo oni?! Odbacivsi trulezno, oni su
se sjedinjavali sa Zivotom, i cak su i njihova tela ostala netrulezna nasuprot zakona
smrti, koji je grehom unesen u prirodu. S ljudima poslednjih vremena se desava
suprotno - jedan od njihovih idola je - hrana. Oni ne jedu tada kada im se jede, vec
jedu zato sto imaju. Zna li savremeni covek uopste za pravi osecaj gladi? Tesko, jer
da zna ne bi mu trebalo toliko razlicitih specijaliteta, sosova i recepata za
spremanje odredjenih jela, jer je svo njihovo naznacenje - zelja da se pojede ono sto
je spremljeno. Onaj covek kome je hrana zaista potrebna samo radi odrzavanja
snage ne zeli sve to - njemu su dovoljni i korica hleba i gutljaj obicne vode.
A sta je sa opijajucim napicima, koji slabe osecaj sitosti? Sve to je - ponavlajnje
paganskih orgija. Ali mi zaboravljamo da je smrt tu, mi smo joj verni i postajemo
njeni taoci. Trenutno se desava tovljenje covecanstva, upravo tovljenje. Jer kao sto
seljak tovi stoku i zivinu, koju zeli da zakolje, tako se i covecanstvo sprema za smrt
a to pre svega duhovnu. Razlika je samo u tome sto zivotinja nema slobodnu volju i
razum, a covek narusava prirodne zakone izborom pojedinaca. Ali covek ima i
slobodnu volju, i razum, njega niko ni na sta ne moze da prinudi, i sve je na
dobrovoljnoj bazi. Ovo je Zivot, a ovo je -smrt. Ovo je Crkva-Istina, koje
predstavlja Telo Hristovo, i koja je ispunjena Duhom Svetim, a ovo je - pir smrti,
svelukavi zakoni i svetske sablazni. Svako od nas dobrovoljno bira ono sto zeli.
Mnogi ce se sa tugom i kajanjem secati danasnjeg dana na Strasnom Sudu, jer ga
nisu koristili za sticanje Duha Svetoga. Nisu se odazvali na pozive Crkve da se
napajaju rekama zive vode blagodati Bozije. Nisu zeleli da se naviknu na post i na
molitvu, na dobra dela i duhovno delanje. Tezili su smrti i smrt ce i dobiti. Zato je i
receno da se nece opravdati niko ziv, jer to nece biti Sud po ljudskom shvatanju -
tuzilac, advokat, poslednja rec optuzenog, ne toga nece biti. Coveka ce osuditi ili
opravdati sama njegova dela i misli. I ko je sta izabrao u ovoj dolini tuge i
tudjinovanja, cemu je tezio i sta je zeleo, to ce i dobiti. Oni koji su izabrali Zivot -
ce dobiti vecni zivot i blazenstvo, a kome je bila sladja smrt - ad sa njegovim
vecnim mukama. I prema ucenju Svetih Otaca, glavno mucenje nije vecni oganj,
vec odsustvo Boga! Danas mi, zeleli to ili ne zeleli, imamo kao podrsku Njegovu
Promisao, i napajamo se na ovaj ili onaj nacin Njegovom Blagodacu, iako je pri
stvaranju sveta izgovorena Rec biljakama i zivotinjama, samom coveku i samom
svetu. Svet ne bi mogao da postoji nijednog trenutka bez Bozijeg Promisla. Ova
vremena su poslednja i zbog toga sto su dela ljudi, koji su zavedeni djavolskim
obmanama, usmerena na odbacivanje Promisla. I tu postaje jasno koliko je danas
vazno sticanje Svetog Duha, i koliko je samo u tome zalog spasenja.
U Svetom Pismu se kaze da ce vladavina antihrista trajati tacno tri i po godine. Cini
se da ce i u toku te tri godine “jedva jedna verujuca dusa ostati” takva ce biti
strasna borba, i toliko ce ljudi lose biti pripremljeni za nju. Ne strazimo, raslabljeni
smo i sve odlazemo za kasnije. Kasnije cu postiti, kasnije cu se moliti, kasnije cu
biti revnosan u primanju Svetih Tajni, kasnije cu raditi na smirenju, kasnije cu ciniti
dobra dela. Ali zato sada zelim obilnu ishranu, stan - svake minute, a i automobil je
veoma pozeljan. A svet ce nestati kao prah, i pokazace se da smo goli kao mis.
Antihrist ce doci kao izbavitelj od socijalnih nevolja, iako ce one upravo zbog toga
i nastati. Adski porod ce imati neometanu silu i vlast. Ljudi koji se spremaju za
njegov dolazak vec sada drze u svojim rukama osnovna zemaljska blaga. Obmana
danasnjeg blagostanja ce nestati brze od proletnjih voda. Setimo se samo jednog
pripreme, ponovljene probe, sprovedene sa ljudima u Sovjetskom Savezu - u toku
jedne noci su svi koji su vreovali bankama postali siromasni. Godinama su
skupljali, neko za zivot, neko zbog zdravlja, i to celog zivota a pokazalo se da je u
pitanju obmana.
Sada ce biti gore jer ce ceo svet biti na udaru. Sve ce biti sprovodjeno preko drzave,
tako da sa njom treba imati sto je moguce manje kontakata. To je zalog kao i
neprihvatanje kodova. Nikakve banke i krediti ne dolaze u obzir jer je sve to
kontrolisano jednom rukom i jednom glavom. U stvari pokazace se da ta ruka i nije
ruka, vec sapa sa kandzama, i da glava nije obicna glava, vec glava sa rogovima.
Na njoj ce umesto lica biti iskezena zverska njuska. Zasto oni sve sada upucuju na
banke i radi plate i radi penzija? Sve veoma brzo gone u jedan deo staje. Ljudi ce se
veoma zacuditi kada se pokaze da ce i poslednja kopejka u njihovom novcaniku biti
uzeta, kako se to na Zapadu vec i radi.
Ali, avaj to i nece biti poslednje cudjenje. Sav taj temelj blagostanja koji je izgradio
savremeni covek, ce se pokazati neprekidnom zamkom za samog sebe. Klopka ima
oprugu, nategni je i - slobodan si, cak i zarobljene zivotinje to nekad uspeju da
urade. Ovde toga nece biti. I zli duh ce podsticati neverne ili maloverne ljude da
podignu ruku na sebe. Uzasno je to sto ce im drzati opela kada ih budu sahranjivali,
- napisace da su u trenutku samoubistva bili u stanju neuracunljivosti, i stvar
resena. Kao da se sud takvog ili bilo kog poretka o prastanju ili kazni moze vrsiti na
zemlji! To je nesto slicno katolickoj indulgenciji - kupio sam i oprosteno mi je. I
drugom nesrecniku je vec manje strasno - prethodnog su opevali sa “Svetima
upokoj...”, i oprosteno mu je, a sta meni smeta?! Veliki broj ljudi ce otici u ad i
pored tog opela, jer su zavrsili zivot samoubistvom, lisivsi sebe i najmanje
mogucnosti da se bore za vecni zivot, za zivot u Zivotu. Video sam niz grobova.
Ljudi na zemlji placu i ridaju, drze opelo, a okolo plesu zli duhovi zadovoljni zbog
toga koliko su dusa uspeli da pogube!
I oni koji ostanu zivi ce zavideti mrtvima. Da, uzasi bolesti i rata, pogibija bliznjih;
treba imati veliku veru i uzdanje u Boga da bi se sve to izdrzalo. Kako gordeljivac i
srebroljubac moze da izdrzi ponizenje, kad je on jos do juce vikao: “Ako si
pametan, zasto onda nisi bogat?!” Jos juce je svuda vladalo samozadovoljstvo, a
danas toga nema. Antihrist ce ici na sve, i na kodove, i na “666”, i krvlju ce
potpisati dogovor sa samim satanom. Ali to vec nije ni potrebno! I tako se trzas,
poskakujes, i tamo vidis na vratu cvor - nas je! Mostic preko te tri godine
antihristove vlasti je podnosenje prezira sa smirenjem. Zalac neprijateljske sablazni
ce biti uperen na verne. Posto nismo mogli da ih sablaznimo komforom i zlatom,
hranom i automobilima, pokusacemo sada pod pretnjom smrti gladju da ih
sablaznimo koricom hleba. Tesko, oj tesko ce biti sacuvati dusu, kada bliznji i deca
nece imati koricu hleba veoma dugo. Samo onaj koji veruje u Boga, i koji veruje
Bogu ce uspeti da ne poklekne. Da li ce antihrist dati nesto ljudima? Naravno da
nece jer nece imati sta da im da. On ce imati samo nakupljeno bogatstvo, ali
bogatstvo koje ima vrednost samo u ovom svetu, koji je djavo organizovao, ali
koga je djavo i pogubio radi stvaranja uslova za zacarenje laznog mesije! To ce biti
ozloglaseni dolari, kao sto su to u moje vreme bili “kerenki”, na metre. Zlato ce se
tretirati kao obican metal, te ljudi nece imati ni sta da jedu ni gde da se sklone od
zime. Vrednost ce imati samo funkcionalne stvari, bez kojih covek ne moze da
prezivi - sekire, testere, bilo kakav alat, jednostavne gvozdene peci.
Starac je zatvorio oci i opet mu je kanula jedna suza. Cinilo se da spava ali su mu
usne opet izgovarale reci molitve. Nisam znao kako da postupim: greh je i da
prekinem molitvu, a i na licu mu se video umor pravednika.
“Oce, - neodlucno sam poceo, - mozda je bolje da dodjem sutra?”
“Mili moj oce Aleksandre da li znas da je pitanje sledece sekunde a ne sledeceg
dana?! Eh, mladost, mladost, sve ce to naznaciti, sve ce - resiti. Manje
svojevoljnosti, manje sujete, a vise slusati Boga. Ne treba moliti ispunjenje
sopstvenih zelja, vec otkrivanje Njegove Svete Volje. A sutra neces doci i nemoj ni
da se trudis. Bolje dodji za dva dana, ali nemoj odlagati dolazak na duze. S Bogom,
oce!”
Na ulici sam tek primetio da je dan na zalasku. A sve je proslo kao jedan tren!
Samo oprastanje nekako nije imalo isti prizvuk kao i ceo susret - zasto da sutra ne
dodjem? Starac je umoran, pomislio sam. Kako sam bio zadivljen kada sam saznao
novosti da ujutru treba da budem kod arhijereja. Obicna stvar, ali takva
podudarnost!

Kako se spasti.
Vladikino naredjenje je zahtevalo odlazak iz grada. Za jedan dan mi to nije uspelo,
pa sam morao i drugog dana da putujem. A zatim - pisanje izvestaja i opet odlazak
kod vladike. Jednom recju, ujutru treceg dana sam najmanje od svega zeleo da
sednem u automobil i da nedge putujem, pa cak i kod oca Antonija. Smislio sam
vec i razlog kako da se opravdam pred njim, ali mi iz glave nisu izlazile reci: “Ne
odlazi dolazak na duze!” Dobro, oticicu.
Zena koja me je docekala je bila ocigledno uzbudjena. Na moje nemo pitanje ocima
je odgovorila: “Otac je iznemogao, ali Vas ceka”. O Gospode kako sam ja jos
mogao i da sumnjam da li da putujem ili ne!
Starac je jedva mogao da se malo pridigne. Pritom mu je lice bilo zadivljujuce
spokojno i blago.
“Slusaj oce sta cu ti reci. Ti ces obavezno nesto pisati o meni gresnom. Zbog toga i
razgovaram sa tobom. To ce se desiti pre ili kasnije, i nema ni govora o promeni
imena i mestu sahrane. Ja sam vec odredio gde da se iskopa grob”.
“Oce, - poceo sam, - rano je da o tome pricate...”
“Oce Aleksandre ne gubi vreme jer mi je i tako malo ostalo. Slusaj i pamti, mozda
ce nesto vredeti za spasenje.
Uoci antihristovog dolaska ce nastati haos u skoro svim zemljama. U procvatu ce
biti one koje na osnovu ispovedane religije cekaju dolazak laznog mesije. To su pre
svega Jevreji i muslimani. Za njima dolaze oni protestanti, koji odricuci Bozanstvo
Gospoda nasega Isusa Hrista, propovedaju carstvo Bozije na zemlji. Njihov uticaj
se i danas vidi, a nadalje ce biti jos i jaci. Za njih je sada najvaznije da zavladaju
zemljom. Sve ce se tajno kupovati - i sume, i polja, i reke. Sibir ce doci u ruke
Kinezima, a mozda ce uzeti i jos nesto vise”.
“Pa gde je onda bolje spasavati se?” - prekinuo sam starca. “A gde Gospod ukaze.
Vazno je spasavati se a ne samo voditi razgovore o spasenju. Sustina
antihristovih “cuda” ce biti u njihovom sablaznjivom karakteru. To jest on ce
privlaciti ljude tim laznim cudima. Zato je greh i smrtno opasno cak i gledati ih.
Treba se skrivati i skretati pogled. Ali ni to jos nije sve. Smisao njegovog dolaska je
toboze apsolutna pravda. Spasitelj je dosao, ali ne u Svoje Ime vec u Ime Oca - i
nisu Ga primili, vec i vise od toga - raspeli su Ga. I danas Ga ruze i raspinju,
odricuci Njegovo Bozanstvo i izvrcuci Njegovo ucenje. A antihrist ce doci - ne bog,
ali kao bog, i njega ce primiti, priznajuci ga za boga zbog njegovih laznih cuda,
sablaznjivih dela to jest zbog toga sto ce to ljudima biti prijatno i zanimljivo. Zato
je i receno da se nece opravdati niko ziv - niko nece imati opravdanja. To sada
govore pseudoucitelji. Tada kada njihova dela i reci prodju proveru Istine, bice
ocigledna sva lazljivost. Ali ce antihrista primiti u svakom hramu na zemlji i
klanjace mu se kao bogu. Razmisli, oce casni, nece on sebe objaviti za boga, vec ce
sablaznim cudima ucniti to da mu se poklanjaju kao bogu! Eto sta je strasno, eto u
cemu je odsustvo najmanjeg povoda za opravdanje! A ko ce ga primiti - ljudi, za
koje se sad Jevandjelje zavrsava Tajnom vecerom. Oni su gluvi za Golgotu. Krsna
Stradanja su za Njega, i to se sve desava tamo u Jerusalimu, pre dve hiljade godina.

Znas, kada nas je CK hvatala, mi smo bili kao ovce, necu da kazem jaganjci, da se
cak i tako ne bi uporedjivao sa Spasiteljem. Mi smo mirno isli na klanicu, i prosto
je tesko bilo zamisliti da postoji takvo bezzakonje. A vec smo znali ko su oni.
Koliko ima samo prorocanstava staraca o tim vremenima, o vlasti sluzitelja tame.
Ali smo sedeli i cekali ko je na redu. Mnogi su upali u te laskave klopke. Kako su
veliki i umni bili i arhiepiskop Ilarion, moj ucitelj, i mitropolit Sergej, i mnogi
drugi. Ali su gresili u tome smatrajuci da se sa zlim dusima i njihovim slugama
moze dogovoriti. Mislili su da ako sacuvaju spoljasnost, da ce unutrasnjost ostati
sama po sebi. Ali ne, samo je to postalo ocigledno mnogo kasnije. Takva je
situacija i danas, samo ce kasnije biti mnogo ociglednija.
“Oprostite oce Antonije, a kako tumacite apostolove reci o vlasti i podcinjavanju
njoj?” - opet sam ga prekinuo.
“Iiiih, dusa moja,- rekao je starac, - a nije li Apostol Petar bezao iz Rima kada ga je
Spasitelj sreo? A nisu li tog istog Apostola Pavla spasli spustajuci kotaricu uza zid?
Pri cemu se ovde radi o prihvatanju realnosti i suprotstavljanju satanizmu? Sta da ti
navodim primere - uzmi samo velikomucenicu Ekaterinu, ili velikomucenika
Georgija. Potcinjavanje je moguce samo u delima koja se odnose na svetsku vlast -
obavljati svoje duznosti, i ne organizovati oruzane bune. Braca Makaveji su - dobar
primer primene sile protiv onih koji hule na Boga i Bozije. Ako podjes putem
glupog smirenja, onda ces da pocnes da postavljas pitanja i o proslavljanju medju
svetima i Aleksandra Nevskog, pobedonosca, i Dimitrija, koji je pogubio necasne
Tatare na Kulikovom polju. Pitanje za pitanjem, a Gospod ih je proslavio! Ja se
kada cujem tako “blazena” pitanja setim zitija svetog Vasilija Velikog i
prepodobnog Jova, Pocajevskog cudotvorca. Kako je bilo strasno vreme u koje ih
je Gospod stavio i u kome su ziveli, i zar se sveti Vasilije nije molio za pogibiju
cara Julijana, ja vidim da hoces da kazes da je Julijan toboze bio odstupnik, ali car i
to zakoniti, primeti to! I zar Gospod nije potvrdio pravilan pristup svetog Vasilija -
Julijan je poginuo ali ne od zemaljskog oruzja, vec je bio porazen kopljem
nebeskog vojnika. A prep. Jov, da li je on isao na pregovore sa Poljacima? Ne, on
se s njima i sa njhovim pristalicama borio na sve moguce nacine, tako da se i
pravednik tesko mogao spasiti! A ti - vlast! Bozije delo treba razumno tvoriti. Kada
bi u odnosima vlast-nacelnik - potcinjeni bilo prisutno toliko svevlasce jednog i
duboko smirenje drugog, onda ne bi bilo potrebe ni za Sabornost Crkve. A da nema
Sabornosti, ne bi ostala ni Pravoslavna Crkva - jer bi jedini cuvari istine bili
pojedinci, istovremeno kao vise svestenstvo - jeretici?! Sta jos reci o svetskoj vlasti
- mitropolit Filip i patrijarh Nikon su svetli primeri za to. I ti pravednici koji su
zudeli za istinom su proslavljeni medju svetima: Sv.Vasilije Veliki, Sv.Grigorije
Bogoslov, prep.Maksim Ispovednik, prep.Josif Volocki. Ali ovde treba zapamtiti i
to da su Sveti Oci boreci se za cistotu vere i sami bili revnosni ispunioci Bozijih
zapovesti.
Smireno potcinjavanje svakoj vlasti je moguce onda kada se ne prekrsuje zivot po
Reci. Jer na putu ispovednistva, ako je i negde posut ruzama, ce se posle “Osana...”
cuti “Raspni, raspni ga”. Ta neugodnost ce i biti povod za samoopravdanje i
prihvatanje antihrista - znanje postoji, a razum se brise gresima. Ako je toboze
svaka vlast od Boga onda znaci, govorice se, da se i antihristu treba podciniti. A
tome ce jos dodavati da je sve volja Bozija! Zato se i kaze da ce se necastivi
zacariti u svakom hramu ne spominjuci ni rec o tome ko je pre njega tu sluzio. Seti
se primera velikog starca Sarovskog cudotvorca, koliko je on imao ikona - jednu,
knjiga - desetak, i stekao je veliku slavu i to ne od ljudi, vec od Boga. Danas svi u
kucama imaju puno ikona, police su pune knjiga, ali nema razumnog duhovnog
delanja! Svi slusaju ali malo ko oce razume!”
“Jos ti jednom kazem, ne razgovori o spasenju, vec spasonosna dela su ta koja su
potrebna i sada i tada, nesto kasnije. Vreme za opravdavanje je proslo, ako ga je
ikad i bilo. Sve treba da bude potcinjeno samo spasenju. Gospod je dao i mirno
vreme i za sticanje razuma, i za slusanje Bozije Reci, i sto je najvaznije da se stice
Bozija Blagodat pred predstojecim strasnim godinama! Neko ce iskoristiti ovo
vreme na dobro, a neko za zadovoljenje svojih pohota. Kako je i receno, onaj koji
ima njemu ce se dodati, a onaj koji nema - od njega ce se oduzeti. Strazi!”
Na tome se i zavrsio nas razgovor. Starca sam posetio jos nekoliko puta. On me je
poucavao sa ljubavlju, mnogo mi je pricao o svom detinjstvu, ali je to sve bilo
privatno to jest ticalo se mene i moje porodice. On se vise nije doticao opstih
pitanja spasenja u poslednja vremena.
Poslednji susret...
Posle nedeljne sluzbe mi je prisla nepoznata zena i rekla da me ceka otac Antonije.
I da pozurim. Ali posle sluzbe su bile trebe, cekali su me parohijani sa pitanjima,
jednom recju tesko mi je bilo da se izdvojim.
Posle otprilike nekoliko sati sam otputovao kod starca. Odmah me je docekalo
nekoliko ljudi sa veoma zabrinutim izrazom lica - ocigledno je ocu Antoniju bilo
lose. Odveli su me u njegovu keliju u kojoj se nalazilo nekoliko starijih svestenika,
nekoliko mirskih, i nekoliko monaha. Ocigledno su starca ispovedili i pricestili
Svetim Tajnama.
Otac me je prepoznao, osmehnuo se i rekao: “Sve krecis oce?!” Stvar je u tome da
sam se ja u to vreme bavio krecenjem hrama.
“Da, ne, oce, - odgovorio sam, - sluzba, trebe...”
On me je jedva primetnim pokretom ruke pozvao da sednem pored njega na krevet.
Oci su poceli da prelaze u dalji kutak, prema stolu, kako ne bi ometali nas razgovor.

“Evo dragi Gospod me poziva. Ovo je nas poslednji susret na zemlji. Oce
Aleksandre nadam se da neces odbiti starca da odsluzis parastos po mom
upokojenju u mojoj domacoj Crkvi. Pokazacu ti gde. Ako hoces, rekao sam ljudima
da odsluzis i Liturgiju, ali ako sam to zelis, - ponovio je.
“Oce Antonije, - kamen mi je stao u grlu, - pa to ne moze biti!” Ja prosto nisam
mogao da se pomirim sa mislju da cu se rastati od starca. Samo sto sam osetio svu
sladost duhovnog rukovodjenja, vec sam je gubio.
“Oce, ja i ti smo ljudima javljali glavnu realnost podnebesnog sveta, a to je da greh
radja smrt. I da je Spasitelj unistio tu smrt. Pa sta hoces, dragi?! Smrt nije nesto
oprosti sto postoji, smrt je - dodatak grehovnom zivotu. Mi svi smo deca Oca
Nebeskog, i nismo rodjeni za smrt, nego za vecnost! Zasto tugujes duso moja, za
sve slava Bogu!”
Posle nekoliko dana sam odsluzio Liturgiju u domacoj Crkvi oca Antonija. Dusa je
treperila: evo Antiminsa, on je Nikolajevski, tu je i srebrni pribor za Evharistiju,
vino. Ne, to nije “Kagor”, to je bilo vino za Evharistiju koje je poslato sa Svete
Gore. Otac Antonije se veoma negativno odnosio prema upotrebi “Kagora” za
sluzbu, ne bez osnova smatrajuci ga neodgovarajucom potrebom “Uciteljeve vesti”.
Zatim je odsluzen parastos na grobu. “Sa svetima upokoj...

Duhovne besede i pouke starca Antonija

Drugi deo

Dogadjaji i ljudi
Desilo se tako da sam posle onoga sto se desilo u Verhnedonskom zaboravio na
divnog starca. Sve nije islo onako kako sam mastao o idili pred hirotoniju - pastir
na selu, tona procitanih knjiga Svetih Otaca, asketska iskustva, sopstveni trudovi -
od svega toga je ostalo kako kazu “rozici i nogice”. Ali bolje da se na to ni ne
podsecam.
Proslo je vreme, i vec sam sluzio u drugoj eparhiji kao svetstenik N-og okruga.
Okrug je bio komplikovan zbog nedovoljnog broja duhovnistva i bio je veoma
veliki - ukljucujuci pet regiona, ali su sebe smatrali parohijanima i verujuci koji su
ziveli u okruzima udaljenim i nekoliko stotina kilometara. I jednom su kod nas u
vreme odmora posle sluzbe dosli neki ljudi - molili su me da osvetim nekoliko kuca
koje su bile udaljene sto pedeset kilometara od moje parohije. Poceo sam da ih
odbijam objasnjavajuci da sam umoran posle sluzbe a i da su moguce komplikacije
s njihovim lokalnim duhovnistvom. Ali su me gledali tako molecivo, da sam
odustao od odmora i posao da se preobucem. Posle odsluzenih treba, ljudi su u
povratku poceli da mi pricaju price o njihovom neobicnom svesteniku - lozacu
kotlova - ocu Antoniju. Sve vreme u povratku smo razgovarali o njemu. Zapravo,
uglavnom su ti ljudi pricali, a popadija i ja smo samo postavljali pitanja kada bi
nam nesto bilo nejasno. Ti ljudi su bili prostodusni i njihove price su odisale
cistotom, i zivopisnoscu - pricali su nam kako je svestenik Antonije sluzio tajne
Liturgije, opela, kako je krstavao, poucavao, vencavao, itd. Te price su prosto
plenile zbog svoje jednostavnosti. Nije bilo moguce a ne pogruziti se u sve
peripetije zivotnih iskusenja toga coveka. Medjutim jedno je bilo zadivljujuce -
kako je on mogao da postane, ako ne uvek omiljen ali u svakom slucaju uvazen i od
strane verujucih i neverujucih.
Odmah smo shvatili o kome se radi - ne srece se pravednik svaki dan niti u svakom
mestu. Price tih ljudi su bile prozete ljubavlju i uvazavanjem. Cini se da se
svestenik-lozac uzvisavao kao neki granitni blok usred sujetnog sveta. I upravo ta
celovitost i jedinstvenost njegovog karaktera je ljudske duse privlacila k njemu.
Ne znam da li shvatate ali je upravo ta predana revnost u ispovedanju Pravoslavlja i
pravednost duha izazivala najvecu sumnju - svi smo mi deca svoga vremena. A
nase vreme je vreme sumnji, gubitka uvazavanja prema coveku kao nosiocu
Tvorcevog lika i podobija. Vreme greha, vreme neprekidnih duhovnih padova. Cak
i verujuci covek trazi opravdanje u jednom - pa svi okolo grese. Verovatno je i to
bio povod da se prema ocu Antoniju odnosim sa nekim predubedjenjem. Mozda
cak ne toliko sa predubedjenjem koliko sa opreznoscu, iako se u tom trenutku
pojavila zelja da svojim ocima vidim zivu legendu - oca Antonija.
Susreti.
Proslo je neko vreme i mi smo se sreli. Necu pokusavati da uspostavim neku
hronologiju jer je u delu o prorocanstvima sve dovoljno jasno receno. Vazno je to
da smo se susreli. Imao sam mogucnost ne samo da mirno osmotrim starca, i
njegovu keliju vec i da s njim vodim miran razgovor. Privlacnost podviznickog lika
je bila tako velika, da su sve sumnje u korist takvog razgovora brzo nestale.
U vreme susreta sa starcem meni se nakupilo mnogo pitanja i sva su ona pocinjala
recju: “Zasto?...” U najpovoljnijem trenutku sam stracu i ispricao svoje nedoumice.
Mislim da tog trenutka nisam dobio razuman odgovor ne bi bilo ni predstojecih
dugih razgovora.
Starceve reci su me otreznjivale svojom jednostavnoscu i jasnoscu: “Oce, a zasto su
tebi potrebni odgovori?! Da li ce te spasti odgovor na to pitanje, ili tvoj odgovor na
Bozije pitanje o pocinjenim gresima?! Mili moje oce odbaci sve to i prestani da se
mucis! To ti nije na korist. Seti se svetih podviznika iz prvih vremena Hriscanstva -
oni nisu zeleli ni da slusaju o svetu a kamoli da se bave razmatranjem njegovih
nedostataka i zato su se i spasavali.
I tvoja pitanja oce je bolje promeniti na sledeci nacin: posle reci “zasto...” ne treba
staviti “to i to lose ce se desiti”, vec “zasto mi gresimo? zasto cinimo ono sto Bogu
nije ugodno?”
Starac se okrenuo na jastuku, oci su mu bile poluzatvorene a dugim, tankim prstima
je ravnomerno okretao izlizane brojanice. One su zbog neprekidne upotrebe
izgledale vise kao da nisu pletene, vec izbrusene od neke crne kosti.
Zalog spasenja.
Hteo sam polako da se udaljim, ali je stari sto skripnuo, i otac Antonije je otvorio
oci:
“Bezis?! Cekaj, oce jel' te nisam uvredio? Ostani jos posto ionako nisi zadovoljan
odgovorom, a ja ne zelim da te ostavim u nedoumici.
Cini se da je sve prosto i mislim da si i ti o svemu tome vise puta govorio u svojim
propovedima. Tesko je nesto drugo - tesko je prihavtiti to srcem i dusom, tesko je
veru iskazivati delima. Mi smo tako sedeli i “dirincili” u logoru i to ne godinu dana,
ni dve, cak ne ni deset. I znas veliki broj duhovnistva je preziveo i ja mislim da je
to umnogome zahvaljujuci smirivanju i odvajanju od zla koje je carovalo svuda
naokolo. Rekli su - uradio sam, i to dobro, kaznili - spasi Gospode. Kriminalci su
mi oduzeli hleb - Gospod ih hrani, a onima koji su me uvredili oprosti Gospode jer
ne znaju sta cine! I sve je bilo sa molitvom, sve od duse. Ali u logor su dosli
“graditelji komunizma”. Oni su sa zbunjenoscu u dusi pisali svim organima pisma
o potpunoj greski u odnosu na njih, govorili su nesto o pravednosti i sl. Padali su
veoma brzo.
Evo i sada je svet usmerio sve svoje snage da coveka odvuce od onog najvaznijeg -
od spasenja. Najstrasnije je to sto se radi toga koriste mracnim silama imajuci
toboze dobre ciljeve i namere. Cini se da bi bilo dobro da se sve pravoslavne Crkve
ujedine - ruske u sustini. I tu neprijatelj ne spava. I uvlaci ljude u “borbu za istinu”!
Sve i sve, samo nema mesta za spasenje! Sve se nesto dokazuje, sve izreceno se
potvrdjuje citatima, nekim slicnim slucajevima iz istorije Vizantije i Rusije... A GDE
JE SPASENJE?! GDE JE BORBA SA SVOJIM STRASTIMA, SA SVOJIM GREHOM?!
Jednom su tako dosli kod mene neki ljudi, i to ne prvi put, koje sebe nazivaju
mojom duhovnom decom. Moje savete slusaju, ali ne cuju, znaci ni ne ispunjavaju
ih. Oni su kao duhovna ceda insistirali na svojim pravima ne obaziruci se na ljude
koji su se okupili u mojoj keliji, kao i na to da je kod mene bila jedna udovica sa
kojom sam se molio i plakao zbog njenog zabludelog sina, i usli su u keliju. Onaj
koji poslusa je - ispovednik vere, stit i mac vojujuce Crkve. Ali sve ovo je bilo u
strasti, van sebe, u nekom zanosu.
Saslusao sam ih, rasporedio po stolicama, i poceo da primam svoju smirenu bratiju,
od sveta odbacenu. Molio sam se i plakao sa njima. Ja gresni nisam davao savete
vec sam se trudio da sam covek cuje glas svoga Gospoda. Priklonio sam vrat radi
ispunjenja Njegove Svete volje.
Tako je proteklo nekoliko sati. Razmisljanje je zamenilo nedoumice moje “dece”. A
zatim - molitva, u toku koje su potekle i suze. Na kraju svega su poceli da me mole
za oprostaj i da zahvaljuju za nauk! A kakav je nauk - mir vam, - kako je rekao
Spasitelj! Mir u dusi, kao zalog njenog spasenja. Ako nema mira - nema ni
spasenja. A mir je - stremljenje ka spasenju, i odbacivanje svega onoga sto ne
doprinosi tome.
Evo tvojih “zasto”. Da, to postoji, da to veoma, veoma smucuje. Ali zar ti danima
ne mislis zbog cega su se nad nebom nadvili oblaci, i zasto ne sija Sunce? Da, leti
je hladno - to oce nije uobicajeno, zar ne? Ali nastupa jesen - i to je vec prirodno.
Ko ce “grditi” novembar zbog hladnoce i mraza?! Mili moj oce Aleksandre da li mi
sada mozemo da znamo da li je na duhovnom polju novembar ili decembar?! Treba
znati samo to da ce biti jos hladnije, bice jos veci moralni mraz, bice... A to sto se
sada desava prihvati kao topao dan, i sijanje sunasca. Dobices odgovor na svoja
pitanja, samo ti oni vec nece biti potrebni...”
Ne znam da li zbog svog karaktera ili svoje osetljivosti, ja se nisam smirivao i
ponovo sam upitao starca: “A oce Antonije, kako da postupam ja kao svestenik?”
Odgovor je na prvi pogled bio jednostavan, ali i dan danas razmisljam o njemu: “ A
kako da postupas oce! Ti si govorio jos u Verhnedonskom, pricali su mi, da je Bog
Jedan te Isti i u gradu i u pustinji. Ako zazeli - dace, ili nece! Ne cini, eto to nek ti
bude odgovor. Nema u prirodi koju je stvorio Gospod primera kada je bilo moguce
doci u dodir sa necistotom i ne poneti na sebi pecat te prljavstine. Jedan naucnik mi
je pricao da kada ljudi izlaze iz dzungle nose na sebi miris trulezi. Bez obzira kakve
cizme obujes, ako prodjes po dvoristu u kome su zivotinje, uprljaces se i dobiti
neprijatan miris. Oce, kloni se grehovnog djubreta!
Evo sada govore - Gospod je sve stvorio. Da, samo trulezni proizvodi u sustini nisu
stvoreni, vec predstavljaju rezultat grehovnog pada - smrt jedemo, smrcu i
zavrsavamo. A proizvodi tog dodira sa smrcu - zivot, nisu za nas, vec za biljke.
Gospod cak i to okrece na nase dobro. Nas na smrt podseca samo smrad uginulih
zivotinja.
Ostavi ti oce svoje “zasto”, jer ti znas cuvenog oca Alekseja! Pravednik!
Molitvenost, ispovednistvo, post, ljubav ... Kakav je to bio covek! Ja sam se s njim
upoznao u logoru - a kakvo je tamo moglo da bude upoznavanje - sjedinili smo se
kao dva dela jedne razbijene stvari. Svestenik po poreklu! On je znao sve svoje
pretke od XIII veka i svi su nosili Hristov Krst. Nagradni naprsni krst je primio iz
ruku samog cara-mucenika. Car-mucenik je celivao ocevu ruku - car Nikolaj je
voleo da uzima blagoslov od obicnog duhovnistva koje nije bilo u prestonici. A
otac je jos bio mlad pa se zbunio i pao na kolena pred carem! A mozda je njegova
dusa osetila da se nalazi pored mucenika!
Izasao je otac Aleksej iz logora. Sve je izgledalo mnogo bolje - i ranija kazna mu je
ponistena, i vremena su bila laksa, i ljudi su nekako poceli da zive, ali ne - njega
nisu primili na eparhiju. On je odmah rekao: “Necu ni da uzmem jer imam
dovoljno svojih problema”, - istina dao je novac u prvo vreme. Drugi su hodali
naokolo: ni da, ni ne. I jedan arhijerej je poceo da razgovara sa njim. Dugo su
sedeli, sat, dva ako ne i vise. Ja sam cekao Alekseja u prijemnici, a prijemnica je -
hodnik, nema ni tabureta, ni klupice, moje noge su nekako slabe, pa mi je bilo tesko
stajati. Ne znam o cemu su razgovarali, ali je Aleksej izasao kako kazu - sav
nikakav. Da je imao krv na licu bio bi crven. Ja ga nikada takvog nisam video cak
ni u logoru. “Sta se desilo, - upitao sam ga, - zasto si tako rastrojen?” A on
odgovara, a bolje da je cutao, i dan danas mi njegove reci bruje u mozgu: “Ja mu
kazem, oprostite velikodusno vladiko, a vi se ne bojite Strasnog Suda?” A on ce
meni na to: “Da li ce toga biti ili ne, ja zelim i ovde da prozivim!””
Otac Aleksej je otisao kroz pola sata, sat i kao i obicno okretao svoju brojanicu u
rukama. Mislim da se molio i za tog sumnjicavog arhijereja. Aleksej se vise nije
vracao na tu temu, a ni ja ga nisam nista pitao. Mi, bivsi logorasi, smo mu zajedno
pomagali koliko je ko mogao. On je negde sredinom sezdesetih dobio eparhiju. I tu
je u parohiji pretrpeo nevolje, pa i ti sam to znas. I otac je sve vreme sluzio bez
ijednog “zasto”. Nije nasa stvar da ispitujemo “zasto”. Ranije je bio konj, a sada -
automobil, a da su pitali “zasto” tesko da bi se nesto s mesta pokrenulo. Covek je
stvoren po Bozijem liku, a ne automobili ili zivotinja. I to “zasto” ga moze odvesti
u ad!”
Starac se molio a ja sam cutao. A sta sam i mogao da kazem jer mi je cak bilo
potrebno neko vreme da “svarim” sve ovo sto sam cuo.
Istina i ljudska mudrovanja.
Cutanje je potrajalo. Starac je zatvorivsi oci, saputao molitve, okrecuci brojanicu.
Ja sam opet bio spreman da odem, ali sam iz iskustva znao da otac Antonije ne
spava, vec mi prosto daje vreme za razmisljanje i moli se, moli se cak i za moje
urazumljenje.
“Vidis li dragi oce Aleksandre,- nastavio je otac Antonije ne otvarajuci oci, -
coveku je najteze - prihvatanje istine. Coveku je jednostavnije da prihvati neki
pogled, ili prosto da ga ispita, ali samo ukoliko u njemu ima i element ljudske
zablude. Kod mene cesto dolaze i umetnici i naucnici. Oni u pocetku kada
pokusavaju da govore o Jevandjelju prebacuju razgovor na poredjenja sa ljudskim
pronalascima - koranom, budistickim spisima, i tek tada toboze pocinje razgovor o
Jevandjelju. U pocetku postoji zelja za spustanjem Istine do ljudskih mudrovanja, a
potom sledi razgovor. I ono sto je jasno je kako se moze ispitivati Istina?! Istina
zahteva, ili priziva na postupke koji su u saglasnosti sa Njom. A tu za nas i nastaju
sve osnovne teskoce. Mi jos i mozemo o tome da razgovaramo, a kad dodje do
izvrsenja - tu je vec stvar slozenija. Tako se na primer izmisljaju teorije o tome
kako su sve religije i filozofska ucenja toboze lug sa raznobojnim cvetovima. Sve
treba da postoje, sve ukrasavaju zivot, i svet bi osiromasio bez te raznolikosti.
To je lukav primer, i tesko je odmah nesto mu zameriti. Ali mozda ti cvetovi nisu
primer ovaplocenja ljudskih mudrovanja, mozda je to primer pravednika koji su
prosijali podvizavajuci se u svetoj Istini, sta mislis? Tada postaje jasno i sledece -
zasto pri nestanku cvetova i trave lug odmah zarasta u korov i to ne nekim divljim
lobodovima, vec otrovnim trnjem!
Revnost o kojoj si govorio je potrebna samo u delu spasenja; svoga sopstvenog,
ako se radi o mirjaninu, i pastve, ako govorimo o pastiru. Ja tebe razumem, ali avaj,
nije sve tako kako bismo mi zeleli. Ali pogledaj sa druge strane - evo Starozavetna
Crkva. Reklo bi se da Duha Istine tamo nema, vec postoje samo sadukejska
ucenja?! Ali ne! Hristu je sve moguce i On ozivotvorava mrtvo. Ali ako Ga ne
prihvati, oziveli mrtvac ponovo umire...
Uostalom... - kao da se starac odjednom trgao, - Ne, judaizam je zamro samo
duhovno, a u stvari samo sto se nije pretvorio u satanizam! On ce pravoslavnima
zadavati najvise nevolja. I on i islam. To su kao dve noge antihrista koji dolazi,
sada se kao nesto spore, ali ce se vremenom trgnuti. Ali kada dete uci da hoda onda
jednu nogu zaplice za drugu, iako taj strasni demon vec nije dete.
Evo njegove noge - judaizam i islam, se medjusobno prepiru naocigled celog sveta,
ali oni to nas samo uvode u zabludu. I pogledaj oce kako lukavo deluje neprijatelj -
judaizam propoveda slobodu, potpunu slobodu od Bozijih zapovesti, istina ne za
same judo-jevreje, vec za sve nas, koji smo postali od mnogobozaca. A islam pa
suprotno propoveda neku prividnu strogost, zakone i morale... Ali oni cekaju jedno
te isto i sa dolaskom antihrista ce se brzo medjusobno dogovoriti. Da, vama ce biti
tesko, a ja to necu doziveti...
A zao mi je dece... Ona ce biti radjana u pohoti, bez blagoslova i ocrkovljenja, kao -
kainiti. Koliko njih ce pristati na zadovoljenje niskih potreba antihristovih
pristalica! Oni ce u pocetku za svoju utehu koristiti njihova tela, a docice dotle da
ce praviti i jelo od njih. Uostalom i danas se pravoslavne krstene bebe ubijaju u
surovim obredima.
Kako se spasavati.
Antihrist i njegove sluge ce biti slozni u svim svojim prljavim delima. Nema
takvog greha na zemlji, sem Bogoubistva, koji oni ne bi ponovili - sve ce ciniti, pa
samim tim i jesti sebi slicne. Sve ce to biti, sve.
Tesko je reci cega nece biti, jer ce ciniti sve moguce gnusobe. Sta da se radi -
disanje ada... Svi grehovni postupci koje su cinili zabludeli ljudi u toku sedam
hiljada godina, svi ce oni biti ucinjeni za tri i po godine antihristove vladavine! Svi!
I to se nece ciniti samo zbog toga sto je sin greha ovaploceni greh, vec i zato da
uvuce sve one koji u svojoj dusi imaju neku crvotocinu. Ako postoji nesto za sta da
se zakaci, zakacice se samo da ga uvuce u adski bezdan. Samo onaj koji je vec sada
u pustinji ce moci da se spase!
Oce, ne gledaj me tako zacudjeno! - otvorio je starac oci, - nije rec o pesku, vec o
pustinji! A za svakog coveka pustinja moze biti na razlicitom mestu, ali je za sve
njih najpre u stanju duse. Secas se onog monaha koji je vredjao bratiju, gnevio se i
napustio manastir?! Ali cak da je ostvario i potpuno otselnistvo, on nije prestajao da
se gnevi sada cak i na stvari. Zato i kazem da je pustinju moguce naci i u sumi, i u
velikom gradu, a moguce je ne posedovati je i u pravoj pustinji. Ali spasenje nece
biti moguce bez pustinje!
Razumljivo je da se nas monah nije vratio u grad vec u manastir. Grad nije najbolje
mesto za spasavnje cak ni mirjanina, a tim pre ne za monaha. A veliki grad nije
dobar cak ni za zivot - razvratan je, ispunjen sablaznima, i telesnim i duhovnim
necistotama. Gde je gordost odnegovala drsku misao da izgradi kulu do neba?! U
najvecem gradu toga vremena, u Vavilonu. Gde je razvrat uzeo toliko maha da je to
prelilo casu Gospodnje dugotrpeljivosti? U dva velika grada - Sodomu i Gomoru.
Zato se treba odvojiti od spoljasnjeg sveta. I to ne u tom smislu, da ne vidimo svoje
bliznje, i da zatvramo oci za tuge i nevolje nasih bliznjih. Ne, ne treba gledati tudji
greh. To sprecava osudjivanje, visoko misljenje o svojim postupcima, gordost i
pored toga bolje cuva od pada. I drugo, treba odbacivati sve ono sto nam
neprijatelji ubacuju, i teziti da na to ne obracamo paznju. To je jos teze, ali samo
ispunjavanje svega toga nas udaljava u pustinju, kao mesto gde nema nicega sto
privlaci nas pogled, niti vidljive sablazni za ljudska cula. Sem misli. Ih, njih treba
obuzdavati kao razigrane i razuzdane konje.
Avaj, oce i sam znas da sada nema Five, nema Sinaja iz vremena Lestvicnika, nema
ni Nitrije. U Nitriji je po razlicitim procenama bilo i do 300 hiljada podviznika.
Nema ni pustinje kao mesta posebne osame, i molitvenog sjedinjenja sa Bogom. I
zato pustinju mozes pronaci samo u dusi, i to tako ukoliko se uklonis od svetskih
sablazni, od svetske rasejanosti koja ti privlaci paznju za tudji greh. Jer kada covek
obraca paznju na tudji greh, on onda na ovaj ili onaj nacin, ponavlja taj greh, iako
samo u mislima, ali ga ponavlja. I tako se neki greh koji je neko pocinio ponovo
radja mozda cak u obliku jos vece strasne razuzdanosti. “Ne sudite, da vam ne bude
sudjeno”, - to ne treba shvatati samo kao ogranicenje u pogledu zlih reci.
Uzvisenost Jevandjeljskih reci nestaje negde na Nebesima kao nesto nedostupno i
nepotpuno razumljivo za ljudski razum koji je isprljan grehom. Poziv da se odbija
gledanje tudjih grehova je i ocinski savet da se ne ide stopama onoga koji je
sagresio.
Osudjujuci tudji pad, mi i sami padamo, jer se nasladjujemo grehom naseg
poznanika, zamisljajuci ga u svojim mislima. U tome je i snaga demonske
kinematografije. Na osnovu cega se ocenjuje velicina reziserskog talanta tog
adskog poroda - na osnovu proizvedenih utisaka na one koje zele da oskverne
gestovima lica: primoravaju ih da se smeju ili da placu - dobro. Ako pocnu da
ridaju ili da se grohotom smeju - jos bolje. A to nije nista drugo nego nacin da se
gledalac primami u drugi zivot gde na prvom mestu caruje greh!
Evo ti i pustinja. Sto godina provedi u pesku, a pustinju mozda ni ne nadjes. I u
prestonici je "ako hoces" mozes traziti, iako je takav put trnovitiji. Poziv na bezanje
u pustinju radi spasenja u poslednja vremena tako treba i shvatiti ne cak kao
bekstvo vec kao udaljavanje od svega toga sto nam kao sablazan predlaze svet, pa
samim tim i pre svega, od razotkrivanja svemogucih tudjih grehova.
Ja oce Aleksandre svesno ne upotrebljavam rec poznanje. Ne! Da bi se neko
zarazio od prehalde nije obavezno da pije caj iz iste case iz koje pije i bolesnik -
nekad je dovoljno da sa njim porazgovara na dovoljno bliskom rastojanju. Tako je i
sa grehom - covek moze a da ne ucestvuje u orgijama onih koji grese, ali samo
slusanje o grehovnim padovima, o detaljima u cinjenju greha, vec coveka vodi
necasnim putem. I cak i ako nema zelju da taj greh ponovi, samo to razmisljanje o
grehu ce oskverniti i razdeliti ljudsku dusu. Seti se samo pramajke koju je zmija
upravo recju navela na greh.
A u poslednja vremena vec nece biti vremena za ispravljanje. Tad je: da - da, ne -
ne! Avaj, to nije kao pre hiljadu godina, kada je bilo moguce gresiti pola zivota, a
drugu polovinu provesti u pokajanju. Zato ce se u poslednja vremena, gde to samo
bude moguce, voditi razgovor o tudjim gresima, nasladjivajuci se detaljima
grehovnog pada.
Uostalom, ne vec ni grehovnog pada, jer se to nece smatrati padom vec jednim od
oblika projave slobode. Neko ce braniti blud, neko sodomiju, prozdrljivost, a neko
ce sve to ruziti i vidljivo razoblicavati. Ali sustina nije u tome, cilj celog tog adskog
teatra je da primora ljude da raspravljaju o grehu, i to o njegovim najnizim
formama - to je vazno za one koji sablaznjuju. Oni ce teziti da provedu ljude kroz
prljavstinu, i gnusobu greha, pa cak i tudjeg. To vec i danas postoji, ali ce kasnije
biti izrazenije. A imajuci u kuci ta dva sablaznitelja - radio i televizor prosto neces
moci da se sakrijes od predlaganih duhovnih necistota.
Tako je nasa pramajka Eva u pocetku prosto razmatrala zabranu da jede plodove i
sablaznila se: vidom. Zatim je pocela da trazi opravdanje za ostvarivanje greha i
ovako je rasudjivala: "Daj, probacu plodove: zmija kaze da ce biti samo bolje!"
Adam se uvidevsi da je zena ziva, takodje sablaznio i nije se pokorio Bozijoj volji.
Svi znamo sta se posle toga desilo, ali se i mi u svojim postupcima malo po cemu
razlikujemo od praroditelja. Evo kako covek razmislja: "Svi kazu da je to dobro, a
meni jos nisu poznati takvi postupci. Treba da probam ili da posmatram druge!" I
ako ukljuci televizor tamo mu se rukom daje kako da pocini greh.
Treba se obratiti Jevandjelju i njegovom istinskom tumacu, prenosiocu
jevandjeljskog duha u svet - Svetoj Pravoslavnoj Crkvi. Pravoslavlje je - idealno,
jer je to Istina, to je znanje, koje je Bog dao ljudima o Sebi. Pravoslavlje na sebi ne
moze nositi mladeze mnogobostva, niti ljudskih mudrovanja, jer to vec ne bi bilo
Pravoslavlje, vec protivljenje njemu - protestantstvo. Ljudi koji sebe nazivaju
pravoslavnima mogu da imaju i imaju mnogo mladeza mnogobostva, koji su
prenoseni od dalekih predaka. Ali upravo ti ljudi predstavljaju svu crkvenu punocu,
i zato neprijatelj i tezi da u njihovim dusama usadi sto je moguce veci broj
grehovnih mrlja, kako bi oklevetao svetost Pravoslavlja, Bogovidjenja,
Bogopoznanja. Cilj je da se javnim prikazivanjem grehova pravoslavnih ljudi
sablazne maloverni i prosto ljudi koji ne stoje u istini.
Samo pustinja. Samo ona moze da postane pouzdano utociste za ljudsku dusu u
poslednjim vremenima. Evo oce ti si pricao o bezdomnima u svojoj parohiji. A oni
su vodili pravoslavni nacin zivota - ispovedali su se, pricescivali se - evo ti spasenje
u najstrasnijim vremenima! Da li je moguce preziveti? - moguce je. Cak ni ne
shvatajuci to, ljudi su odbacili dobra ove demonske "civilizacije" (vec ne volim ni
tu rec). Za njih nema sumnje izrazene u "zasto", oni prihvataju sve onako kako
jeste: kisa - je kisa, a ne lose vreme. Mraz - znaci mraz: obuci se toplije i ne huli na
Boga nezadovoljstvom zbog poslanog mraza. Zbog toga ih i Otac nas Nebeski
hrani i odeva, zagreva i mazi - zbog njihove prostote, neposrednosti.
Mi neprekidno smisljamo gomilu pitanja, na koje ili uopste nema odgovora, ili
odgovor na njih za nas nije koristan, nije spasonosan. Um ne treba da odvlaci, niti
da smeta sjedinjenju duse sa Bogom, nista ne treba da nas izvuce iz pustinje.
Nisam ti slucajno rekao - izvuce. Odvuci je - jedno, a izvuci - nesto sasvim drugo.
Odvuci je moguce od nekog pa cak i korisnog dela, ali od necega sto se privremeno
radi, recimo od molitve. "Ja evo vidim po tvojim brojanicama, samo nemoj da se
uvredis, dragi oce Aleksandre, da te cesto domacinski poslovi ili nesto drugo
odvlaci od molitve, a?"
Ja cak nisam poceo ni da uporedjujem svoje brojanice i brojanice oca Antonija.
Njegove su bukvalno kostane od neprekidnog okretanja i molitve, a moje su skoro
nove, ne tako davno kupljene u Trojici. Imao sam domace, takoreci svakodnevne,
ali kada bih negde odlazio uvek sam se trudio da uzmem nove.
Starac je shvatio te argumente kojima sam se ja rukovodio, uzimajuci u ruku
nesvakodnevne brojanice.
"Znas li da u prvom ratu frontalni oficiri pa cak i oni iz porodica sa visokim
pozicijama nisu voleli da posilni posebno glancaju cizme, kako bi se one
razlikovale od pozadinskih kicoski. Ali cak i ociscene frontovske nisu menjali za
druge, na kojima nije bilo toliko materijala, maziva od stremena, i uopste svega
toga sto bi izdvajalo istinskog vojnika od prerusenog.
Brojanice nisu - cizme, i podviznik ne treba njima da se gordi - ni novim, ni
iskrzanim. Ali poslednje su one koje su pune molitve, one obavezuju i pozivaju na
molitvu. To je neki mostic izmedju obicnog uznosenja molitve, od koga je moguce
biti odvucen, do neprekidnog molitvenog stanja i neprekidnog razgovora sa
Bogom. Ali tu vec govorimo o izvlacenju - to je vec dejstvo suprotno samoj osnovi
zivota. Iz stanja molitvenosti je nemoguce nekoga odvuci, moguce je samo
"izvuci", izvuci iz zivota, i smestiti u smrt".
"Oce Antonije, ali ako govorimo o izvlacenju iz zivota ka smrti zasto ce to kako ste
vi govorili biti i bukvalno izvlacenje to jest izvlacenje iz zemaljskog zivota u stvari
unistenjem tog zemaljskog zivota", - upitao sam.
"A ti se vrati na pocetak, ne idi s kraja. Sta je Gospod rekao Adamu kao odgovor na
potpuno protivljenje ustanovljenom poretku:
“Zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ces se od nje hraniti do svojega vijeka.
Trnje i korov ce ti radjati...”
A katastrofe se nastavljaju, i to ne samo nastavljaju, vec se njihov broj povecava
ogromnom brzinom. Pa gde su onda pravednici?! Zar mi ne ispovedamo
nepromenljivost Boga i verujemo Svetom Pismu, u kojem je opisano kako je
Gospod pomilovao gradove i narode radi izabranih Svojih. Znaci nema onih, radi
kojih bi Bozijom voljom trebalo da se zaustavi unistenje, koje je nastalo radi greha
djavolskih slugu. Svi se bore sa cime zele, samo ne sa svojim grehom i ne sa
svojim strastima.
Koliko je bilo Apostola - sto, dvesta, pa neka ih je bilo i trista. Saka onih koji su
ispovedali veru i verom Gospoda Isusa Hrista. A obratili su u veru ceo svet.
Razmisli oce, kako su djavolski zrecevi imali ogromno iskustvo opstenja sa
necistom silom, i “cuda” su cinili, kojima su ljudi verovali. Pricali su o proslosti i
proricali buducnost. A protiv svi tih necastivih je istupila sacica malopismenih
uglavnom “galilejaca”. Ali je istupila sa takvom verom kojom se i gore - pomeraju!
Hristos Vaskrse! To su oni pronosili ljudima, ali su i sami pre svega ziveli u
saglasnosti sa tom Istinom. “Vera bez dela je mrtva”.
Pogledaj, Sarovski cudotvorac, kao da se smeje nad svetskom neumerenoscu i
delima je razoblicava - svet tezi da hranom napuni stomak, a on je jeo travu.
U svetu se srecom smatra mogucnost da se ne radi - a on se trudi u znoju lica svog,
a plodove svoga rada daruje bliznjima. Svet se bavi sticanjem materijalnog,
nadajuci se toboze svom vecnom boravku na zemlji, a on u svoju keliju unosi
kovceg! Hiljade i hiljade naucnika ce uskoro mudrovati o tome kako da se bez
Boga stvori hleb. A on svima nama pokazuje neizmernu glupost takve vavilonske
misli - molite se, i sve cete imati, sacuvavsi vernost, cistotu!”
Meni je bilo strasno. Starac je tako govorio kao da je pred ocima video i proslost i
buducnost. To je bio kao neki prozor u ljudsku dusu i u sve ono adom stvoreno radi
njenog pogubljenja. Bilo je prosto nemoguce diskutovati o bilo cemu - svaki
prigovor bi imao svoj odgovor u Jevandjelju i kod Svetih Otaca. Porazavalo je i jos
nesto - sve sto je govorio otac Antonije nije bilo sakriveno negde u bogoslovskim
dubinama. Ne, sve je to bilo na povrsini, - svi citati koje je navodio su citani-
iscitavani, ali avaj - neshvaceni! Tacnije, njihovo tumacenje je bilo korisceno u
korist svojih slabosti, kako se ne bi iskazale strasti. I u tome je i bio sav uzas - znao
sam, verovao sam, ali nisam ispunjavao. I kakva je to onda vera, kad i zli duhovi
veruju i drhte, a sta je s nama?!
Pijenje caja.
Mejdutim, u tom trenutku je u sobu usla zena i napomenula ocu Antoniju da je
vreme da se pije caj, a meni je predlozila da mu se pridruzim. Starac je to
blagoslovio, i uskoro je unesen veliki starinski ruski samovar. Svi domaci su se
okupili oko samovara. Bila je to neusiljena pauza, zene su se vrtele pored stola.
Kada je sve bilo pripremljeno, otac Antonije je stajavsi pored kreveta, procitao
molitvu i blagoslovio. On je vec pio caj u krevetu, u polulezecem polozaju.
Pre caja su mu doneli malu casu nekakvog caja od trave. On je shvativsi moj
pomalo zacudjen pogled, rekao: “Travka oce, to je zivot, to je to sto je Gospod dao
coveku za zdravlje, za ukrepljenje nasih slabosti. Nema telesne bolesti, koju ne bi
iscelilo bilje. A evo caj je - sporan. U mnogim manastirima je strogim ustavima
zabranjivano da se on pije, tim pre sa -secerom!”.
Sam otac Antonije je na tacni imao malo secera u kockama.
“Ja sam u logorima zaista zavoleo da pijem caj, - nastavljao je starac. Ne, ne sam
caj, - kako sam tamo mogao da ga imam! Na praznike su nam davali nesto slicno
caju, kriminalaca nije bilo pred kraj, i castili su nas. Ali dusa se nije za to otimala,
vec za pijenje caja, kao u nasem roditeljskom domu, kada se oko samovara
okupljao sav dom - i domacini, i mala Hristova braca, i kada je tekao miran
razgovor od koga se stvarala milina u dusi, i sve bolje razumevanje stvari”.
Posle pijenja caja je bilo citanje Jevandjelja, Stradanja Gospodnjih. Mlad covek je
stojeci citao, starac se molio, i iz njegovih usta bi se samo ponekad otele reci:
“Kako je On stradao!”
Otac Antonije se uvek krstio kada se spominjalo Ime Gospodnje ili kada ga je on
pominjao, pridizuci se na krevetu. Kada se govorilo o Gospodnjim Stradanjima, on
se krstio tri puta tiho sapucuci ili Isusovu molitvu, ili dodajuci: “Kako je On
stradao!” Kao po pravilu iz njegovih ociju su tada tekle suze.
Posle citanja se opet vodio miran razgovor. Ja sam se bojao da ce otac Antonije
zbog starosti izgubiti nit pripovedanja, ali je on nastavljao kao da ga i nije odvlacio
razgovor o necemu drugom.
“Tako vidis duso moja sve se sada nalazi u ostrim kandzama rasejanosti. Castan
zivot u velikom gradu pocinje samo s mrakom, pri kojem se i malo iskusenje
pretvara u strast. Kakvo: “Bdite!” Naprotiv, ceo zivot je “okulturen” adom i
usmeren na to da se priguse cak i oni slabi glasovi savesti, glasovi jos ne konacno
pogubljenih dusa. I sta nosi ta “kultura”? Ideje “moralne slobode” cija su sustina -
kultovi Vaala i Astarte, kultovi pijanstva, razvrata, prozdrljivosti ili kultovi ljudskog
tela... Niko ne moze da predlozi nista novo - bira se - ili mnogobozacka rasejanost i
neumerenost, ili Bozansko strazenje i obazrivost pri upotrebi”.
Zivot zasnovan na potrebi.
“Secam se tih godina potpunog iskorenjivanja religije za vreme Hruscova, kada su
nas okupljali na “ispiranje mozgova” u okviru rejonskog komiteta. Sastav
“zvanica” je bio dobar pokazatelj - duhovnistvo, i to uglavnom seosko. Verovatno
su oni, po misljenju organozatora, imali najvecu potrebu za odgovarajucim
prosvecivanjem.
Bilo je takodje regionalnih predavaca ateizma, i naravno partijaca iz raznih
organizacija. Predavac sa veoma ozbiljnim zvanjima iz religije, iz Moskve, je citao
predavanje na sveobuhvatnu temu. Ne secam se naziva, ali je sustina sledeca: sva
upozorenja popova na opasnost duhovnog pada omladine su glupost, to je samo
nacin da se prevare narodne mase i iskoriste u svoje sopstvene interese. Ali cak nije
bila toliko porazavajuca tema tog predavanja koliko su cudili dokazi koje je
navodio strastveni govornik. Oni su se svodili na citate iz pismenih izvora drevnih
civilizacija - i vavilonskih, i egipatskih i sl. Originalnost citiranih dokaza nije
izazvala nikakve sumnje, kao ni autorov polozaj i osobine materijala, ni pozivanje
na ozbiljne istrazivace starine... Sustina svega recenog se svodila na jedno - svi
drevni autori su se zalili na razvratnost omladine. A zakljucak moskovskog gosta je
bio neocekivan - ako su se uvek svi zalili na razvratnost karaktera, a mi ljudi
zivimo znaci da su i moralni zakoni izmisljotina. Uvek je bilo losega, ali ono ne
moze da nadvlada zivot.
Ja gresni sam trebalo da sedim i da se molim, ali nisam izdrzao i podigao sam ruku
da postavim pitanje. Rekao sam: “Posto se vec govori o umrlim narodima, posle
njih nije ostala ni zemlja, samo jedna pustinja! Eto vam rezultata raspada”. U tom
trenutku se nesto pokrenulo! Vec nisam bio srecan sto sam to rekao i jedva da me
nisu izveli”.
Otac Antonije se osmehnuo, pogruzivsi se u stara secanja. A ja sam posmatrao
blago lice tog stogodisnjeg starca i nisam mogao da ga zamislim na zasedanju
partijaca, rejonaca itd. kao i to da je napravio skandal na predavanju tako “visokog”
nivoa. Covek, koji nije upoznat sa uslovima postojanja Crkve i duhovnistva u tom
periodu, ne moze da sebi predstavi svu hraborst bivseg logorasa, koji se usudio na
takvu repliku! Jer je to bilo vreme totalnog pristanka na “lojalnost” vlastima,
propovedi su se unapred davale svestenicima u pismenom obliku i kontrolisane su
od stane opunomocenih lica. A eto oca!
“A ti oce se ne cudi, - nastavio je starac, shvativsi moju misao, - trebalo je cutati.
Tada je vec nastao pokret pokornosti vlastima u svemu - i u duhovnom i u
svetskom. Spasiteljeve Reci: “Cesaru cesarevo, a Bogu Bozije” su potpuno
izvrtane, i pretvorene u “Sve cesaru”.
Trebalo je podrzati verne i dati im oslonac. Neka se ucvrsti jedan, dva - ali
pravoslavna, koja ne klonu duhom, to je sreca, i to je mogucnost da se izvede na
put spasenja neko od mirjana”. Otac Antonije je zacutao. Ja sam slusao njegovo
cutanje. Zeleo sam da slusam i da cujem starceve reci, da shvatim njegove misli i to
onako kako je on to shvatao. Naravno ta zelja nije bila ispunjiva, ali cak svestan
toga nije nestajalo zelje za napajanjem plodovima njegovih duhovnih trudova”.
Kada je on cutao, ja sam imao osecaj slican osecaju coveka koga muci zedj, a koji
sedi pored izvora ciste vode i nema mogucnost da zadovolji svoju zedj. I dan danas
ne mogu da se oslobodim od grize savesti: mogao sam da ga upitam, da saznam
vise ali to nisam uradio. Coveku je verovatno svojstven taj osecaj prividne
vecnosti, nepromenljivosti. Ostavljajuci “za kasnije” delo spasenja, mi ostavljamo
“za sutra” i mogucnost opstenja sa ljudima ne razmisljajuci o prolaznosti
zemaljskog postojanja. I tada, nalazeci se pored starca, nije mi dolazila na um cak
ni mogucnost gubitka tog izvora zive vode. Tako je verovatno mislio i Adam u raju.
Gubitak se moze osetiti tek posle svrsenog cina. Koje dete moze da shvati gubitak
roditelja?! To je nemoguce, to je van ljudskih sila. Zalostan sam i ne mogu da
iskazem tugu - tugu zbog nase nezeljenosti da prihvatimo Bozansko, koje
nadmasuje ljudski razum.

Duhovne besede i pouke starca Antonija

Treci deo

O proslosti i buducnosti.
Otac Antonije je otvorio oci: “Sav uzas, oce sveti, ce biti u tome sto ce svaki covek
shvatiti nepovratnost proteklih vremena mira. Nemogucnost povratka dana sticanja
blagodati, ukrepljenja Bozanskim darovima. Kako je Hristos odgovorio na strah
ucenika o covekovoj nemogucnosti da se spase? Sto je coveku nemoguce, Bogu je
moguce. Samo Njegovom Blagodacu koja nas ukrepljuje mozemo da presecemo
uzasni bezdan, koji vodi u ad. Bezdan izmedju ada i raja. I veruj, taj ponor nije
neko ljudsko mudrovanje, nije neka mnogobozacka alegorija, kao u mitovima, ne.
Taj ponor zaista postoji.
Secas li se stare bajke koja govori o tome kako je sin-bogoslov posto se vratio kuci
za raspust poceo da dokazuje roditeljima da se u rerni ne peku dve kokosi, kako je
u stvari bilo, vec tri? Otac je u toj prici mudro postupio: predlozio je sinu koji
mudruje da pojede trecu, a sebi i zeni je ostavio prave kokosi. Tako i ljudi koji su
odbacili Tvorca, uzdajuci se u svoj gordoscu obuzet razum, dobijaju trecu kokosku.
Apostol je ucio: “A kad imamo hranu i odjecu, ovijem da budemo dovoljni”., Tako
je i bilo, dok su u bezumnom uzdanju u svoj um ljudi zaboravili da su i njega dobili
od Boga, samo je on zatrovan sadasnjim protivljenjem Tvorcu. Dalje, gresenjem
covek odbacuje Boziju Svemogucnost, a time i samo Njegovo postojanje. I ka nebu
se ne izvija tamjan molitve i dobrih dela, vec strasni dim plodova ljudskih ruku. I
sve malo po malo ... Sta samo odeca i hrana - daj i dvorce, automobile, avione! Cak
ni hrana i odeca nisu one o kojima je Apostol govorio.
Zemlja, koja je cak zbog jednog greha postala prokleta, vec ne moze da trpi
covecanstvo, koje je upalo u strasne grehovne mreze - strasne, odvratne, lepljive i
neverovatno cvrste. Zatrovana i iznemogla zemlja, vec ne moze da podrzi zivot
svega zivog sto se hrani od njenih plodova. Sedam i po hiljada godina ona je
hranila svaku tvar. Sada ce glad pre svega znjeti plodove tog sveopsteg bezumnog
grehovnog pada.
Neumernost u zeljama i potrebama je vec postavljena na vrh ugla tog bezumlja. Sto
gore, to bolje. Zemlja ce jaukati, ali avaj te jauke niko nece cuti. Svaki veliki grad
je izrugivanje nad prirodom, i zbog toga ce postati izvor nevolja za ljude. Najpre
izvorom nesreca, a zatim opstom grobnicom za one koji u njemu zive. Kakve god
terene da istrazuju naucnici, i kakve god zakljucke da imaju, i kakve god
arhitekture zgrada da izmisljaju nece nista vredeti, i gradovi ce tonuti u
preispodnju, povlaceci za sobom stotine i hiljade dusa bez pokajanja, bez raskajanja
... To ce biti neizrecivo strasno! Vasilije Veliki je slavio Boga jer nece doziveti te
dane. Veliki medju Svetim Ocima - sveti Vasilije! I ljudi ce slusati, ali nece cuti,
nece zeleti da se odazovu na poziv Tvorca na spasenje. Francuska, ta kolevka
razvrata i bluda, bogoprotivljenja, oseca na sebi sve strahote zbog odbacivanja
Boga. Morske bure i zemljotresi, brodolomi, ce donositi smrt svemu zivom i na
priobalju i na kopnu - eto sta ceka otadzbinu revolucije.
Onaj ko se nadao da ce danas u mirnoj, snabdevenoj i uspesnoj drzavi naci odusak
od zivota, u svojoj drzavi koja je iscepkana zlim silama - duboko se vara. Prelazak
na sve te uslove pobednickog satanizma je samo dobrovoljno ukrcavanje u voz
suprotnog pravca. I vagoni tog voza su na prvi pogled tako lepi i privlacni, i cak ne
izgledaju kao zatvor. Zatvor i logor je - nasilje nad covekom. Voz savremene
“civilizacije” je dobrovoljno predavanje sebe djavolu. On vec masta o
dobrovoljnosti sledovanja njegovim pozivima, pa cak i prividnim. Predavanje
sopstvene duse na vecno mucenje, dobrovoljno odbacivanje zelje za
Bogoupodobljenjem i Bogoopstenjem - to ne da je strasno vec je i gore od toga.
Uzmi Adama koji je prvi zgresio, pa prvi i nije dobio ono sto je ocekivao: trazio je
savresentvo cinjenjem greha, a nasao je smrt. Praoci su bili liseni ne samo rajskog
Bogoopstenja, vec nisu dobili ni onu zemlju za koju su znali pre toga. Ona je bila
pod uticajem duhova zlobe, a ljudi su primali na sebe strasan jaram robovanja
grehu.
Tako i sada, trazeci zabranjeni plod na drvecu drzava koje ispovedaju gordost i
poklonjenje mamonu, grade idole “slobode”, koje nose potpunu neumerenost u
telesnom i ravnodusnost u duhovnom zivotu, ljudi ce sebi naci vlasnike-zle duhove,
svaki u saglasnosti sa svojom pohotom. Iz toga ce nastati kultovi direktnog
poklonjenja satani. Hiljade ljudi ce Velzevula nazvati bogom, uznosice mu pohvale
i prinositi krvave ljudske zrtve. Ta epidemija bezumlja ce najvise pogoditi
razmazenu omladinu, koja ne zna za fizicki rad. Vec raslabljena, zaboravivsi
predjasnje slovensko celomudrije, ona je vaspitana na kultu poklonjenja idolu sile. I
zato je mnogo podloznija da proguta adski falsifikat o tome da je Pravoslavlje vera
slabih, a satanizam - jakih. I poverovace u to.
Borba sa svim tim moralnim smecem, koje je djavo nakupio od vremena svoje
otpadije, na zalost vec ne moze da donese vidljivu korist coveku u svetu, koji je na
svoja ramena primio satanin jaram umesto Krsta Hristovog. Zato ce vlast i u
zemljama sa prividnim hriscanstvom gusiti cak i slabe pokusaje protivljenja
americkom ludilu. Ona ce poceti da luduje povedena izabranim idolom -
“slobodom”, uvlaceci ceo svet u taj vrtlog smrti, duhovne i telesne pogibije. Iako ce
sluge tame biti sve manje zainteresovane za Ameriku sa svakim novim pokorenim
narodom. Cak je i sada to samo uzasna batina u rukama Izraela i ribarska mreza za
svetski sionizam. Ona je ispunila svoju ulogu u privlacenju svih zemalja i naroda
na djavoljski put grehovnog odlaska u ad.
Onoga ko se do sada nije uhvatio na mamac americke demokratije “s ljudskim
licem” i nije prihvatio kult “slobode”, ceka fizicka pogibija od udaraca te zvezdama
ukrasene batine.
Cak i sada tesko da se moze reci da ceo svet ne predstavlja Novi Vavilon. Da, da,
kao onda u stara vremena, kada su ljudi imali zelju da vladaju nebesima bez
Bozijeg Blagoslova, protiv Njegove volje, tako se i danas radi na izgrdanji novog
svetskog poretka, zasnovanog na suprotstavljanju Tvorcu. Jedan jezik, jedna
kultura, jedna religija, jedan odlazak stada na duhovnu i telesnu klanicu...
Amerika vec pocinje ako ne da smeta a onda u svakom slucaju da razdrazuje
graditelje novog svetskog poretka. Cak ni prividna nezavisnost dejstva njene vlasti
u odnosu na pravog domacina, tog sinedriona, koji je prihvatio na sebe i ubedio
Jevreje da na svoje glave prime Spasiteljevu Krv, ne zadovoljava one, ciji su preci
vikali: “Raspni, raspni Ga!”
Prestonica “novog sveta” nece biti Njujork ili Vasington - jer ce oni prosto nestati.
Centar Vaseljene ce postati Jerusalim, i to ce biti sledeci pokusaj da se zavlada
svetom preko duhovnog pritiska na hram, izmedju cijih zidova je sve, sem Jevreja -
nesto manje vredno od zivotinja, a bolje od drveta i kamena. I taj pokusaj ce biti
uspesan. U starom “centru” ce biti streljanja, eksplozija, i uopste strasnog nasilja
nad stanovnistvom. Ali i to ce biti iskorisceno za uveravanje svih i svja u
neophodnost potpune kontrole nad ljudima.
Strasno ce biti bolesnima, hladno i samotno ce biti onima, koji u nasim godinama
relativnog mira nisu pokusali da sticu ljubav, tu sveobuhvatnost svih savrsenstava,
blagodat Svetoga Duha. A to ce biti samo mali odraz, i slaba slika geenskog ognja i
adske hladnoce!
Ljudi ce se naci u takvoj situaciji jer su opet i opet odbijali da idu putem
Bogoupodobljavanja, putem sledovanja Hristu dalje od Tajne Vecere, do Golgote,
do Krsta. Neki od njih se verujuci u postojanje Boga uzdaju u svoja dobra dela,
smatrajuci to dovoljnim za spasenje, odbijajuci da prime Boziju blagodat u Crkvi.
Tako se sektasi busaju u prsa i vicu: “Gospode, ja verujem u Tebe!” Oni kao da
umiruju Tvorca, Toga, Koji je Sam Sebi dovoljan, Kome nista ne treba, a tim pre ne
pohvale i priznanja samog Njegovog postojanja, jer je ON I TAKO I TAKO- JEDINI
POSTOJECI!
Hladnoca i duhovna glad nece muciti samo one koji su vidljivo otpali od
nasledjenog duhovnog blaga, Svetih tajni, Blagodati, koju daruje, ponavljam,
DARUJE Pravoslavna Crkva, jer samo Ona moze da je DARUJE. Hladnocu i glad
osecaju i svi oni koji sebe smatraju pravoslavnima, ali ne zele da prime Duha. Cak
ako takvi ljudi i ispunjavaju obrede, oni se ne napajaju blagodacu. To su zatvoreni,
zapuseni sasudi, i oni ostaju suvi koliko god vi pokusavali da ih zalijete
zivotvornom rosom! Jer su zatvoreni ... A takvih, avaj ima mnogo.
Za coveka je s jedne strane privlacno da sledi djavolskim pozivima, i da prati zov
svog grehom razvracenog tela, a s druge - da se nada dobijanju Bozanskih plodova.
Zato je i verovatnoca ispovednistva u poslednje vreme uvek povezana sa
mucenistvom, i to ce ne samo zbunjivati ljude vec ce ih i odbijati od sledovanja
Hristu. Stotine hiljada takozvanih pravoslavnih vernika ce odbaciti svoja uverenja,
Blagodat, Boga. Adske sile su vec sprovele svoje dodeljivanjem brojeva svima. Da
li se to radilo nasilno? Ne, prosto su postavljeni uslovi - ili primas broj i nastavljas
da radis ili odlazis. Zbog precutne saglasnosti, a i direktnog blagoslova
duhovnistva, cela zemlja se pretvorila u logor u kome nije vazno ime dobijeno na
Krstenju, ni prezime nasledjeno od predaka, vec samo primljeni broj.
O proslosti.
Nesto slicno tome se vec desilo 1917-e godine. I to ne u oktobru, od koga
uglavnom pocinju da racunaju pocetak vlasti sluga tame,ne, vec u februaru 1917-e
godine. Upravo je februar bio mesec izdaje i drzave, i Pravoslavlja, i samih sebe. O
mogucnosti desavanja slicnog u Rusiji, upozoravao je sveti Jovan, Kronstatski
cudotvorac. Ljudi su slusali, ali nisu culi, a i oni koji su culi - nisu razumeli. A
izdali su upravo sami sebe. Neko je potom znao da se popne na Golgotu, ponevsi
Sveti Krst mucenistva, a za vecinu je sve krenulo putem u ad. Koliko je samo
medju boljsevicima, vojnicima, nadzornicima, bilo bivsih seminarista, dece
duhovnika, potomaka poznatih plemickih porodica!
A sta bi bilo s nama, poluobrazovanim iz duhovnih skola, da se PREMA RECIMA
VRHOVNE CRKVENE VLASTI, 1917-e, PRI SVRGAVANJU RUSKE MONARHIJE, NIJE
KONACNO ISPUNILA “BOZIJA VOLJA”! A svi su potpisali pozdravno pismo
privremenoj vladi - i mitropolit Kijevski Vladimir, i mitropolit Moskovski
Makarije, i arhiepiskopi Tihon, Mihail, Joakim, Sergej Finski i ostali. Neko od njih
je poneo mucenicki krst, neko krst ispovednistva, a neko ... Da!
Cinilo se nista neobicno to sto su do nas neprekidno dolazile vesti o situaciji u
Crkvi, samo je mene to malo interesovalo, kao i vecinu duhovnistva. Shvatas li oce
da NIJE VAZNO SPOLJASNJE, VEC UNUTRASNJE. JEDISTVENA MOGUCNOST
SPASENJA I TELA I DUSE JE SJEDINJENJE S BOGOM, I ODBACIVANJE SVEGA
SVETSKOG. A politika, pa cak i svetska, iako je povezana sa crkvenom politikom,
sve to nije korisno. Spasi i sacuvaj dusu koju je Jagnje Krvlju iskupilo na Krstu.
Da, dusu su trovale sve informacije o tome sta se desavalo, ali su se one i prihvatale
kao takve - otrovne za dusu. Ko njoj moze da smeta da se i u tamnici udostoji
svetosti i nebeske cistote?! Dusa svakog coveka moze tako da prosija da svojom
cistotom, svetloscu Bogoupodobljenosti, sticanju Svetoga Duha, prosvetli duhovnu
necistotu i samog okorelog gresnika. Razumom je prosto bilo nemoguce shvatiti
sve to sto se desavalo. Jer niko, sem obnovljenika, nije javno predlagao nesto sto
protivureci Apostolskim pravilima ili Sabornim postavkama. Kao uostalom i sada.
A ako je tako, onda izgleda kao da i nema o cemu da se govori - zivot tece
normalno. Medjutim vecina shvata da normalnosti uglavnom nema, jer nedostaje
ljubavi i caruje lukavstvo - ali je to nemoguce bilo kome dokazati. Ko je
razoblicavao svestenstvo koje je skrenulo u arijanstvo, monofizitstvo, i slicne
jeresi? Pustinjski monasi-otselnici, danasnji starci. I zato je sve bilo uradjeno kao bi
se iskorenilo starcestvo iz crkvenog zivota. I projavljeno je mnogovekovno
iskustvo pretvaranja belog duhovnistva u robove bez prava glasa: u svakom slucaju
odvilkli su se da govore istinu.
Mucenistvo je u to vreme bila obicna stvar. Koliko je samo svestenika, koji su
rukopolozeni dvadesetih-tridesetih, jedva iznelo zivu glavu od komesarskih
revolvera pocetkom dvadesetih, krenuvsi strasnim putem na logorsku Golgotu. Ko
je zeleo da izda, vec je izdao i oni su jos otisli sa Spasiteljeve Vecere. Nesrecnici su
pisali pokajna pisma u novinama i sve to poricali. Neko je pokusao da spase
zemaljski zivot upisivanjem u NKVD, ali se najveci deo preostalog duhovnistva
odupreo. Spasavali su se na razne nacine - neko je lutao po gradovima i selima. To
je obicno bio udeo monaha i monahinja iz razbijenih porodica. Oni razumljivo nisu
mogli da ispunjavaju trebe, i zato su ziveli od milostinje i privremenih poslova:
siromastvo se tako veoma brzo prekidalo. Bilo je dobro ako su imali neke dalje
rodjake koji su bili spremni da prihvate pravedne skitalice. Pojedinci su se
odlucivali na slican postupak - rezim sveopste kontrole je vec bio prisutan.
Svestenici su po pravilu prezivljavali od tajnih sluzbi i treba. Ali su ih nemilosrdno
hapsili, i primenjivali najstrozije statute - kontrarevolucija, banditizam ... A rezultat
svega toga je bilo odvajanje mirjana od Crkve i strasne prirodne pojave. To su dve
medjusobno povezane stvari. Djavolizam je po svojoj sustini rusilacki i ne moze ni
u kom slucaju biti graditeljski. Svet su sagradili i sacuvali Boziji ljudi, a ne toboze
graditelji komunizma. Imao sam jednu prijateljicu-monahinju - ona je bila
najskromnija i najsmirenija ljudska dusa. Bila je seljanka iz dovoljno imucne
porodice - njen otac je posedovao mlin, a nju su hteli da udaju bukvalno pre
revolucije. Ona je peske isla iz srednje Rusije za Kijev, a zatim u Trojicu. Posle
toga je posetila shimnika, koji je ziveo u divljinama pored Nilove pustinje. Ona je
tu dosla zajedno sa sestrom, i pravednici su im dali razlicite blagoslove - jednoj -
brak, a drugoj - monastvo. Ona je u manastiru bila samo godinu ili dve, ali je sveti
zavet sacuvala do kraja zivota.
Njene roditelje su vec u to vreme uhvatili organizatori kolhoza, i zimi zatvorili u
jedan podrum.Zenama su dozvolili da obuku haljine, i one su ostale zive. Majka
nije dugo zivela posle muzevljeve smrti - umrla je od tuge. I jadna monahinja je
posla po svetu. Radila je kod seljaka, i u porodici, a u manastiru su je naucili da
radi sa lanom i svilom. Najvise je zivela kod sestre, ciji muz iako ateista nije gonio
zene iz postovanja prema veri, i nije hulio na monahinjine poglede. A ona, u svim
zivotnim peripetijama ne samo da je uspela da ocuva zavete date Bogu pri postrigu,
vec je kroz sve nesrece mudro pronela knjige ubijenih monaha. I to ne samo knjige,
vec su bila potpuno ocuvana i pisma sa duhovnim poukama i fotografije mucenicki
postradalih staraca. To je prosto bilo strasno prelistavati ta pisma - to je bio glas
vapijuceg u pustinji! Oni su vec sve znali, zamisli, znali, videli i apelovali na
zabludele mirjane, i sabracu - urazumite se! Ovi su ih slusali, ali nisu culi, ili ako su
culi nisu poverovali. Zamisli duso moja kako je bilo njima koji su znali kraj tog
bezumlja, da gledaju sta se desava!
Po sebi mogu da kazem, da je tesko bilo u tim godinama prividnog blagostanja
prihvatiti prorocanstva o nastupajucim nesrecama. Da i same nesrece, ako je neko i
verovao u njihovu mogucnost, su prosto smatrane kao neke nevolje i prolazne
teskoce. A nesrece su vec bile na pragu, kucale na vrata, prouzrokovane razvratom
morala i odstupanju od Pravoslavlja. Sve je bilo prozeto duhom nihilizma, ljudskih
mudrovanja, paganskim duhom mistike i direktnog satanizma. Popularni
kompozitor, nekoliko pesnika i slicni “stvaraoci” smatrali su sebe antihristima! Oni
cak nisu smatrali za sramotu sto su svojim poklonicima izopacenih strasti pricali o
kontaktima sa zlim duhovima, uzbudjujuci se djavolom i njegovim protivljenjem
Bogu!
Svako neposlusanje i vlastima, i Crkvi, pa cak i drustvu vecina je smatrala kao
projavu posebnog dara slobodoljublja. Slobodoumlje postaje znak dobrog
ponasanja, ubicama se aplaudira, a nad zrtvama se smeju, njih mrze. Ta “sloboda” i
jeste pravi nosilac istinskog ropstva. Vrlo brzo ce to osetiti i ubice i ti koji su
podrzavali njihova gnusna dela. Nekoga od njih ce streljati, nekoga ce ostaviti da
neko vreme radi na “izgradnji narodnog dobra”, ozivotvoravajuci te ideje kojima su
sami razvratili Rusku drzavu.
Jevreji sa ruskim prezimenom ce uvesti zemlju u takvu katastrofu, kojoj ce biti
ravna samo apokalipsa. I mnogi ce misliti da je to vec kraj, ali ce to biti proba kraja
vremena, samo proba, iako veoma promisljena i javno sprovedana u saglasnosti sa
strogim planom. Danas niko ne moze da kaze kada je taj plan stvoren, ali mislim da
su se glavne instrukcije za unistenje Rusije pojavile odmah posle sloma hazarskog
kaganata (od strane kneza Svajtoslava), kojim su upravljali Jevreji koji su obratili i
hazar u judaizam. Tada im je ratoborni Rus postao kost u grlu, jer je imao nameru
da unisti njihovu vekovnu trgovinu - Veliki put svile. Ubili su kneza. Izbrisali su
svoj plan posle zauzimanja Krima od strane ravnoapostolnog Vladimira, koji je
zeleo krstavanje i kaznu za bogoubice, - Jevreji su ovo poluostrvo takodje u
potpunosti drzali u svojim rukama.
Mnogo, mnogo puta su potomci onih, koji su u strasnoj noci vikali: “Krv njegova
na nas i na decu nasu”, pakostili Svetoj Rusiji. Koliko vredi jedna “zidovska jeres”.
Novi mudraci sada to tako predstavljaju, kazu da su toboze mracni, neobrazovani
novgorodski popovi u susretu sa evropski obrazovanim ljudima kijevskog kneza,
nesto culi, ali nisu shvatili, izvrnuli i za sve optuzivali Jevreje. Neko moze i da
poveruje u tu basnu, ali je bolno to da cesto slusamo o slovenskoj nerazvijenosti.
Samo za koga tada sve (!) stamparije iz Litvanije nisu pripremale jereticke knjige i
kao poslovne stvari vozovima slali u Novgorod, Moskvu?! I ako Sharije nije bio
poslanik sinedriona, i ako iza njegovih ledja nisu stajale sve bogoboracke sile, kako
je on mogao da bude tako mudar da dobije podrsku Turske, Krimskog hanstva,
Poljske, Litvanije i uostalom cele Evrope?! Starci su tada spasli nasu Otadzbinu.
Oni su vodjeni Duhom Svetim, razoblicavali neprijateljske interese. Koliko je samo
trudova i uvreda poneo Volocki revnitelj Pravoslavlja - prepodobni Josif! Vise
svestenstvo koje je imalo vlast je vec upalo u jeres, ali je neiskvareni narod podrzao
pravednike.
Rusenje pravoslavnih nacela je pocelo u Piteru, u jednoj njegovoj parohiji, ali ga je
gonjeni patrijarh Nikon predupredio. Tako se i desilo: u pocetku je u drustvu
iskorenjivan tradicionalni pravoslavni nacin zivota, a to podrazumeva sve - i odecu,
i hranu, i obrednost, i obicaje, sve sto predstavlja osnovu postojanja jedne drzave.
Sledeci udar je bio mnogo jaci i to direktno po Crkvi - on je takodje bio djavolski
lukav - degradiranje duhovnistva na cinovnicki nivo i ni na koji nacin neprestizan
od viseg nivoa. Za razdvajanje duhovnistva i naroda je korisceno i prisilno
udruzivanje svestenosluzitelja, kao i prividna razlika u polozaju izmedju onih koji
poseduju svestenicki cin i obicnih ljudi. Prividna zbog toga sto kao deca
duhovnistva nisu primala svestenicki cin i postajali su obicni podlaci, vlasnici
kmetova, a same svestenike su sibali, kao i seljake sve do kraja XVIII veka.
Monahe su podvrgavali fizickim kaznama bezmalo do sredine XIX veka. Utociste
se moglo naci kod nekih ljudi, a posebno kod plemica na visokom polozaju, koji su
postovali svestenicki cin, u vreme kada je podrzavano javno ponizavanje lica koji
su od Boga dobili poseban dar Duha Svetoga za vrsenje Tajni?!
Zatim - javno sramocenje Crkve, njenih dogmi, zakona hriscanskog zivota i
duhovnistva. Kada su drustvo zaslepljeno svojim strastima priveli veri u svom tom
bunilu, izasavsi iz naobuzdanog ada zbog svog protivljenja Bogu, od Crkve je
oduzeta skola. To je bio strasan udar na duhovnost ljudi, a pre svega seljaka koji su
predstavljali vecinu naroda Ruske drzave. Skola je pod rukovodstvom duhovnistva
i seminarista, vaspitavala lepo vaspitane gradjane, i zakonu poslusne pravoslavne
hriscane. ZAKONU POSLUSNE! U obicnim skolama su poceli da vaspitavaju
nihiliste. Ko je bio prvi narusilac zakona?! Satana, a njegovo ime znaci - protivnik,
nihilist. Dakle, vaspitavana su pokolenja satanista, buducih crvenokosaca -
mracnjaka i streljaca - svih tih, koji ce kroz nekoliko godina igrati po ikonama,
pucati iz revolvera u svete ikone, pusiti, lezati na svetim Prestolima, glancati svetim
Antiminsima cizme, isprskane krvlju nevinih zrtava.
Posle toga ce vika necastivih u laznoj borbi biti usmerena protiv monarhije,
zastitnice Pravoslavlja, i ostatka nacela drevnog zivota nasih predaka. Kako ce
Sveta Gora ostati nerazrusiva stena istinske vere usred buduceg okeana
izopacenosti, tako ce i Rusija kao jedini oslonac Pravoslavlja. Car je izrekao divnu
frazu: “Jedini prijatelji Rusije su njena flota i vojska”. Ali, avaj, i flotu i vojsku cine
ljudi. Sve ostalo je nesto drugo, ali su ljudi najbitniji. A jedinice su formirane od
redova, maturanata sekularnih skola, u kojima su vecina ucitelja bili nihilisti,
smatraj - satanisti.
I u visem krugu situacija nije bila nista bolja, ako nije bila i gora. Tesko je bilo naci
porodicu u kojoj se nisu upraznjavale spiritualne seanse. Pravoslavlje se vec
smatralo nekom zaostaloscu, starom stvari, koju vam je zao da bacite, ali i
nemoguce da primenjujete u zivotu. Kako je sve slicno kao u danasnje vreme!
“Apostolska pravila su zastarela”, “ustave treba menjati”, ... Danas promene koje
seju zlo, a sledeceg dana - zetva njegovih plodova!
Tadasnje vreme zetve posejanog protivljenja Tvorcu je bilo pocetkom 1917-e
godine. U februaru te proklete godine ce cak i brat cara-mucenika ici sa crvenom
masnom. Privremena vlada je pozdravljena od strane svih, sve do viseg
arhijerejstva. Priznavali su je svi sem staraca, priznatih i nepriznatih, sada
kanonizovanih ili prosto zaboravljenih. Oni, nosioci Svetoga Duha su vapili i
pozivali - pravoslavni, urazumite se! Urazumite se! Ali, avaj, opet su slusali i nisu
culi, a ako su i culi - nisu razumeli ili nisu verovali.
Koliko je bilo njih, otaca i bratije, sestara po celoj Svetoj Rusiji, u manastirima i
vec izgnanih iz njih? Svetih arhijereja, koji su nosili krst apostolstva? Jer svaki od
njih koji je bio gonjen, ali sacuvao istinu je bio veci nego sunce, koje zagreva samo
telom. Duhovnistvo je grejalo ljudske duse, i zagrevalo zemlju verom i mucenickim
sledovanjem Hristu, donoseci joj Boziju Blagodat. Upravo njihovim molitvama je
Sveta Rusija i pobedila u borbi u Velikom Otadzbinskom ratu. Za njih postojanje
vlasti nije imalo nikakvog znacaja, postojala je samo - Rusija. Ne shvatajuci to,
mnogi ruski emigranti su odlazili da ratuju protiv Otadzbine pod tudjim zastavama.
A rat nije vodjen protiv sovjeta, vec protiv samog Pravoslavlja, protiv ruskog duha.
Verovatno su organizatori bitke sa glavnim nosiocem duha Pravoslavlja -
monarhijom - vec predokusili zetvu plodova antihristove vlasti nad svetom. Samo
oni nisu ucili ruski narod pozrtvovanju, niti odanosti Hristu. Danas se mnogi
podsmevaju prorocanstvima velikog Kronstatskog cudotvorca o kraju sveta,
zaboravljajuci da u Bibliji postoji nekoliko opisa slicne promene Bozije volje.
Prorok je tamo prosto bio uvredjen na Boga zbog toga sto On nije ispunio svoja
obecanja, za kaznu iskvarenom narodu. Ali su se ljudi pokajali, i Gospod je
promenio Svoju vec objavljenu odluku. Rusija je umivena mucenickom krvlju, i
zato se i desilo to o cemu je govorio veliki prorok. Cak i oni koji se u obicnom
zivotu ni na koji nacin ne odlikuju pravednoscu, sledili su Hrista na krsnom putu za
Golgotu. To je bilo vreme izvanrednog podviznistva i istinskog ispovednistva.
Oce, danas toga nema, nema ... Svuda vlada pohlepa, strast za zemaljskim dobrima,
neumerenost u upotrebi ... Znas li da su negde da li u Australiji ili u Rostovu, u
najstrasnijim godinama neobuzdanog boljsevickog satanizma, izvukli arhijereja iz
njegovih raskosnih kocija i primorali da ide peske. Meni su o tome pricali u logoru.
A reci mi duso moja da li je Petar Prvovrhovni otisao iz Rima u kociji?! Apostoli su
isli peske i zato su na svom putu susretali Hrista.
Mili moje covece, shvati da ja ovo ne pricam zbog osude - Gospod je vec pred
vratima i ja znam da ce se zavrsiti moj vek. Zbog vas mi dusa strada! I to kako
strada! Gresni ja, sav u grehovnim cirevima, ali sluga Boga moga. Veruj, ja znam
kako On ljubi svakoga od nas, dece Svoje. On, Tvorac i Svevlasni Gospodin, pere
noge Svojim ucenicima! Ko je danas na to spreman? Operi mi noge!”
Ja sam poceo da se okrecem po sobi i da trazim neku posudu, vodu ...
“Sta ti je svecasni oce, ja sam to samo rekao primera radi. Pre cu ja tebi oprati
noge, nego ti meni! Ti jos imas vremena da posluzis mladjoj bratiji, a ja ga vec
nemam. RADOST JE U SMIRENJU, A NE U GORODSTI; ISTINSKO ZADOVOLJSTVO
NIJE U GREHU, NITI U STRASTI, VEC U STICANJU BOZIJEG PODOBIJA, U TOME U
CEMU JE COVEKU MOGUCE. Jer tezeci mogucem, ti se udostojavas saucestvovanju
Bozanskoj velicanstvenosti. Primeti dragi, Njegova velicina nije u rusilackoj sili,
niti u sili zastrasujucoj i ukoravajucoj, vec u sili milostivoj, i neznoj, podrzavajucoj
i ukrepljujucoj. Secas se kako Hristos i Apostoli nisu bili prihvaceni u samarjanskoj
sredini i kako su ucenici molili kaznu za njene stanovnike? Gospod im je tada
rekao da ni oni sami ne znaju od kakve su sile i sta treba da nose u svet.
A oni su u svet trebalo da donose mir, i samo mir. Jer Gospod nas Isus Hristos nije
nista drugo rekao Svojim ucenicima posle Vaskrsenja, sem: “Mir vam!” On im nije
pozeleo zdravlje, blagostanje i sve to sto mi zelimo; mi to tako cesto zelimo svojim
bliznjim. Imajuci cak kamen na dusi, cesto po navici izgovaramo zdravice.
A nisu vazne sve te zdravice, vec spokojstvo, mir u dusi i mir duse. To je zalog
mira u svetu, njegovog blagostanja i konacno njegovog postojanja. Ja sam u
logorima mnogo slusao o ocima-pustinjacima, kako iz prvih vremena poznanja
istinske vere, tako i o onima koji nisu ziveli tako davno. Uvek je bilo dovoljno onih
ljudi koji su zeleli da odbace svetske sujete i da izbegnu cak i dodir sa svetskim
sablaznima. U seminariji, avaj, nije bilo posebnog vremena za spoznaju pustinjskog
nacina zivota. A u mestima kako oni kazu ne tako udaljenim ja ne samo da sam
mogao da slusam o pustinovanju, vec i da posmatram taj otselnicki zivot. I njoj
nisu smetali ni nadzornici, ni mukotrpan rad, vec suprotno - starci su to koristili u
svoju korist. To sto je za druge bila kazna, oni su prihvatali kao mogucnost
ukrocenja svojih strasti, i svoga tela. Monoton fizicki rad je samo doprinosio
mogucnosti njihovog neverovatnog duhovnog uzrastanja, sticanju posebne
molitvenosti i odbacivanju sujeta ovozemaljskog postojanja.
Tivejski otselnici i drugi s njima su uglavnom radili na pletenju kotarica. Oni su ih
prodavali, a zaradjeni novac su koristili za dela milosrdja, ostavljajuci samo mali
deo za svoj opstanak. Mi smo tamo bili robovi, mnogo smo radili i to bez ikakve
nagrade. Ali s druge strane, oci-monasi prvih vremena su i kuvanu hranu smatrali
izlisnim luksuzom, ziveli su gladujuci, sto se danas ne moze ni zamisliti!
Prepodobna Marija Egipatska se hranila zrnima pustinjske trave, i njoj je to bilo
potpuno dovoljno i za zivot i za molitvene i podviznicke trudove. I zato onaj ko
nije bio navikao na svetsku neumerenost, taj kome je i cinijica brasna - luksuz, taj
nije bio u ropstvu vec je bio slobodan! SLOBODAN OD IZOBILJA, A ZNACI
SLOBODAN I OD DJAVOLSKOG UGNJETAVANJA!
Buduci da sam ucio kod optinskog starca, morao sam odmah da naucim kako se
pletu mreze. Da, da oce pleo sam i jos kako! To je bilo prvo sto sam morao da
naucim kod mudrog nosioca drevnog opita pobedjivanja sebe, pronalazeci istinsku
slobodu u odbacivanju greha. Oh, kako je bilo tesko prvo vreme! Bivsi logoras,
arhimandrit, koji je cini se prosao sve, sedi i plete mreze! Kakve samo misli se nisu
pojavljivale, sta se sve razmisljalo za to vreme. Smirenje? Ali sta, reklo bi se da
nista nije tako smirivalo kao sedenje iza bodljikave zice. Poslusanje? Korak levo,
korak desno ... to je bilo sve. Rad? Gospode, nas u vreme rata koji smo pomrli na
izgradnji narodnog dobra niko nije ni smatrao ni za sta! Ali to sto je od mene
zahtevao starac je bilo ODBACIVANJE SUJETE, I STICANJE MIRA U DUSI. Upravo taj
strpljiv, monoton rad je pruzao mogucnost USREDSREDJENJA ISKLJUCIVO NA SEBE
SAMOG, POGRUZAVANJE U MOLITVU, PRIMORAVAJUCI DA SE POSTIGNE I OSETI
MIR U DUSI. Spokojstvo sjedinjeno sa vidljivim plodovima svojih trudova je gradilo
taj vidljivi osecaj smirenosti.
Starci iz moje logorske proslosti su vec prosli nauku umnog delanja, i oni su imali
NICIM UPOREDIVU NAVIKU ODBACIVANJA SVIH MOGUCIH SVETSKIH SABLAZNI.
Svaki od njih je bio svet za sebe, u koje svako nije imao otvoren pristup. Oni su
obicno opstili medjusobno, i to opstenje se uglavnom svodilo na nekoliko reci, a
ponekad i fraza. DRUGI SVET IH SE DOTICAO SAMO ONDA KADA MU JE BILA
POTREBNA NJIHOVA MOLITVENA ILI NEKA DRUGA POMOC. PREBIVAJUCI
TELESNO U PROLAZNOM SVETU, ONI SU SE DUHOVNO NALAZILI TAMO, SA
TVORCEM. NJIH JE BILO NEMOGUCE UVREDITI, ILI IZVESTI IZ TOG STANJA
SMIRENOSTI. Cak i kada su im kriminalci u pocetku otimali hranu, oni su se krstili
i nastavlajli svoje molitveno bdenje. To odvajanje od obicnih, mirskih zakona je u
prvo vreme kod mirjana izazivalo cudjenje, smeh i razdrazljivost, a zatim -
neizmerno uvazavanje. Svet se moze pobediti samo neprihvatanjem njegovih
zakona i apsolutnim sledovanjem Bozijem Zakonu. Svet se upravo toga najvise i
boji, upravo protiv toga i ustaje.

Kraj prirodnog svetskog poretka.

“Oce Antonije, - upitao sam ga, - pomenuli ste kraj obicnog svetskog poretka, kako
to shvatiti”.
“Pa tako treba i shvatiti. Da li je kazna Sodome i Gomore tok obicnog zivota? A
pretvaranje Lotove zene u stub od soli? Naravno da nije. Na kraju vekova ljudi ce
svu zemlju gresima pretvoriti u Mrtvo more, a sami nece postati soljani, vec
kameni stubovi zbog svoje nepokornosti Bogu. Greh ce biti uznesen do
poklonjenja, a sami grehopoklonici ce sebe dovesti do stanja bezdusnog kamena.
Vec danas je narusen tok normalnog zivota, ali i celokupno odricanje covecanstva
od Boga Svedrzitelja. A to je isto sto i testerati granu na kojoj sedis. Ili sto svinje
rade, iscupati koren drva koje te hrani, i isusiti izvor vode kojom si utoljavao zedj.
Svet je pre toga, stavivsi vrat pod jaram zla, sve vreme pokusavao tako i da ucini -
da testera, cupa, zaglusi. Samo sada vec nece biti mogucnosti za ispravljanje
ucinjenih gresaka. Satima ce se odbrojavati dani pre pocetka strasne osvete svim
otpalima.
Slab covek, koji je samo na recima bio u veri, ali koji je i u mirnije vreme ostao
zatvoren sasud za primanje Bozije blagodati, prosto nece moci da se usprotivi zlu
svih adskih sila. On nema ni naviku da trazi pomoc u zastupnistvu Gospodnjem, jer
se kao dete uzdao u Njegovu pomoc. Uverenost u svoje snage ce postati korak ka
smrti. Bogu treba verovati, svim Njegovim recima i u svemu. Receno je:
“Strazite!”, - znaci strazi. “Stici ljubav, - uci se da volis. Gospod je ucio da je cak i
bezmislena rec protiv bliznjeg - osuda - veruj i ne huli na brata tvoga. Svako zna da
dela milosrdja iskupljuju proslost - ukazuj milosrdje onima kojima je potrebno,
nedge pomocu i toplinom, a negde - kopejkom. I nemoj da zalis, jer ne delis ono sto
je tvoje, vec sto ti je Bog dao!
“Eto to je osnova normalnog zivota, fundament svetskog poretka”.
Ja sam cutao. Strasno mi je bilo i da zamislim da ce se raditi nesto jos odvratnije i
uzasnije u poredjenju sa onim sto predstavlja danasnju realnost. Sta jos moze biti
gore od te nezasticenosti savremenog coveka od drzave, kriminalaca, koji uostalom
formiraju svoja drustva za cije postojanje su zainteresovani od organa “zastite
vlasti” do onih, u cijim rukama se nalaze drzavna materijalna bogatstva. A starac,
posto se verovatno malo odmorio, je nastavio.
“U logorima sam video izrazeno zlo kriminalaca. Njihova beskonacna
raspravljanja, obicne tuce i tuce nozevima ... Istovremeno, nista ljudsko im nije bilo
strano, i za njih je uvek bio otvoren put ka pokajanju i mnogi su ga koristili. Da, na
prvom mestu su postovali fizicku snagu. Ali su poceli da uvazavaju i duhovne
vrednosti, cak i ne shvatajuci ih u potpunosti, i ne odmah. Neko od njih se spustao
do stanja slicnog zveri, ali vecina njih je iako u osnovnom obliku, sacuvala ljudski
lik. To pricam zbog toga sto su ovi ljudi iako prestupnici bili otvoreni za dobro.
Kao uze Prvovrhovnih Apostola u Rimu? Recju Bozjom, svojom pravednoscu i
cistotom, oni su sve one zatvorenike koji su muceni u zatvoru ucinili ovcama stada
Dobrog Pastira, i obratili ih od zla ka Hristovoj ljubavi, ispunivsi grehom
opustosene sasude ljudske duse zivom vodom Svetog Duha. Ali da bi moglo da se
ucini tako nesto dobro, treba i sam biti ispunjen dragocenom rosom vere i ljubavi.
U poslednje vreme ce sve i svja biti u zlu. Ne rodjenjem, vec dobijenim
vaspitanjem i strasnom zeljom za grehom. Deca iz prividno sredjenih porodica ce
se pogruziti u taj adski porok - narkotike. Zene ce biti bludnice, kao u Prvom Rimu,
ne samo zbog novca, koliko iz zelje za zadovoljenjem telesne strasti i pohote.
Sodomija ce se smatrati nesto slicno kao odabrana hrana na piru stomakougadjanja.
Nece biti cak ni moralnih, a kamoli duhovnih ogranicenja u cinjenju greha, i sve ce
neizmerno raspaljivati strast. Bezstrasnost ce biti odbacena i od mnogih koji sebe
smatraju pravoslavnima. Devstvenost devojcica i decaka - kako je to uzasno cuti, -
vise nece biti blago za koje je zapovedjeno da se cuva slicno krhkom sudu sa
dragocenom tecnoscu.
Oce, ne svidja vam se?! A sta od svega toga mi vec nismo znali? Nisu li cuveni
pesnici, i to primeti, najpoznatiji, diskutovali u svojim poemama o tome s kim je
bolje zadovoljavati pohotu - da li sa devojkom ili mladicem?! Upravo su nam oni
doneli tu gnusobu pre nekoliko desetina godina. Oni ce biti pribrojani pobednicima
na satanskom piru, muslimanima poslednjih vremena sa Jevrejima i ostalima koji
prorokuju carstvo dobra na zemlji. Nesrecnici...
Ali i to je za pohotljivce poslednjih vremena samo neka medjuetapa. Uskoro
gresnike s novcem vec nece zadovoljavati slicne pohotne zabave. Oni ce poceti da
sluze svoje goste jelima od tih decijih tela, ljudozdrestvo ce se smatrati potpuno
normalnim cinom, cak i vise od toga - znakom lepog vaspitanja. Ono ce zatim od
zadovoljstva prerasti u obicno stomakougadjanje. U pocetku ce to biti nesto slicno
jelu od hiljadu sevinih jezika iz vremena Prvog Rima. Ti ces to doziveti ... krepi se!

Gospodu nista nije nemoguce, i On ce verne sacuvati i u poslednje vreme. Najjace

naravno ceka Golgota, strasna tajna Golgota, koju pripremaju sve adske sile. Ali ce
biti i istinskog duhovnistva, koje ce Spasitelj sacuvati radi sluzenja Bozanske
Liturgije, radi sjedinjavanja vernih sa Hristom, koji ce se kriti medju divljim
razvratom bezboznika. Niko od onih koji zudi za Pricescem nece ostati neutesen.
Imace oni i duhovno rukovodstvo, i ispovest i sto je najvaznije, Pricesce Svetim
Telom i Krvlju Hristovom”.
“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - ali kako cemo biti udostojeni svega toga?
Svi smo mi ljudi gresni, na ovaj ili onaj nacin, ali smo pod vlascu sveta. Kako se
udostojiti - necu reci - izabranima, ali kako se sjedniti sa izabranima?!”
“A ti budi sjedinjen jer sve je receno u Jevandjelju, Apostolskim Delima,
rastumaceno Svetim Ocima. Tezi da ispunjavas ono sto su oni rekli i zapisali. Seti
se da je Hristos predlozio mladicu koji je ispunio sve zapovesti Bozije: “Prodaj sve
i podji za Mnom”. Samo milosrdna ljubav i moze verujuceg coveka uciniti
istinskim Spasiteljevim saputnikom. Sam znas da je robovski udeo - tacno
ispunjavanje zapovesti, a sinovski - upodobljenje Bogu ljubavlju ka svoj svojoj
braci u Hristu. Koliko puta je On ponavljao da nije dosao na zemlju radi
pravednika, vec radi urazumljenja gresnika, i njihovog obracenja ka Dobru,
milosrdju i blagosti.
I treba se urazumiti, cuvsi glas Sina Bozijeg, sledeci Njegov zemaljski zivot, kao
primer ponasanja svakoga koji zeli spasenje. Ceo Njegov zivot je uspinjanje na
Golgotu sa Krstom na bezgresnim ramenima. Za nas smisao takvog uspinjanja nije
samo u trpljenju stradanja, vec i u Vaskrsenju, vecnom zivotu, svetom i blagom, u
sijanju Bozije slave!
Sve nam je otkriveno: Hristos cak nije imao gde glavu da zakloni, a bliznjima je
cinio samo dobro. On i Njegovi ucenici nisu uvek mogli da priloze cak i najmanji
novcic za Crkvu. U strasnom trenutku pred nepravednim sudom i Golgotom,
znajuci sta Ga ceka, Hristos se molio do krvavog znoja. A taj deo molitve koju su
zapisali Apostoli, glasi:”Oce! kad bi htio da proneses ovu Casu mimo Mene! Ali ne
moja volja, nego Tvoja da bude”. i ona treba da bude smisao zivota svakog
Hriscanina. Treba, ali avaj oce, nije postala... Eto sta je strasno.

Duhovne besede i pouke starca Antonija

Cetvrti deo
Kako svestenik da sacuva pravednost.
A evo sta cu ti reci: oltarski, crkveni novac koristi sa opreznoscu - tamo se cuva i
lepta siromasne udovice i lepta onog siromaha koji u dzepu nema ni za crkvenu
svecu. Secaj se toga uvek i zaradjeno trosi sa trepetom, ne uzimaj visak, da ne
izazoves Boziji gnev. Ako hoces vise, postupi kao Apostol Pavle, koji je mogao da
ima sve od oltara, ALI SE CEO ZIVOT HRANIO PLODOVIMA SVOGA RADA. A ti ako
mozes da radis, onda radi i ne gledaj na one koji sebi spremaju adski oganj
koristeci se crkvenim novcem. Bolje je da pretrpis i neobezbedjenost, pa cak i
siromastvo, ali da se ne ogresis o ono sto je darovano Bogu. Seti se Ilijine dece,
koja su krala od priloga, prinesenih Gospodu. Oni su se uzmajuci necasno ono sto
je tudje, bogatili smrcu ne zaradjujuci dragoceni zivot, misleci da ce ukradeno
koristiti njihovoj sreci, oni su po svom bezumlju i nepostenju, navlacili Bozji gnev
dan za danom. Sta se promenilo? Mi sveto ispovedamo da je Gospod Bog
nepromenljiv, znaci i svaki onaj koji narusava zapovesti ce takodje biti pokaran,
kao i svi necasni ljudi u proslosti. Strasno ...”.
Radjanje katastrofa.
“Oce Antonije, - poceo sam izdrzavsi pauzu, - ali svet je izgradjen po dovoljno
surovim zakonima. Vec se sada vidi duhovno razlaganje zbog otpadije od Bozijeg
Zakona. Ali kako to moze da utice na zemlju, na mogucnost katastrofa i svih drugih
kataklizmi”.
“Kataklizma, kazes? - starac se osmehnuo, - i gde samo novostvoreni mudraci
iskopavaju te reci! Nema nikakvih kataklizmi, kao ni nekih drugih “izmi”. Kako si
ti jos rekao, - “po dovoljno surovim zakonima”?! Ne, mili moj covece, ISTINA NE
MOZE BITI NEJASNA - dovoljno, nedovoljno ... ZAKON BOZIJI NIJE ZAKON
LJUDSKI, za koji znas gde mu je ruda. Zakon Boziji je nepromenljiv i ne moze biti
dovoljan ili nedovoljan. Da je da, i ne je ne, a sve ostalo je od djavola, nema
nikakvih varijanti. BOZIJI ZAKON JE ZAKON VECNI, ZAKON NEPROMENLJIVI,
ZAKON NERAZRUSIVI. Da, Tvorac, Sazdatelj sveta, koji postoji po ovom zakonu,
moze da unosi promene, da narusava da tako kazem poredak stvari, ne nanoseci
pritom nikakvu stetu njegovoj izgradnji. Ali to moze samo On. Svako od nas koji
pokusava da narusi zakon postojanja sveta, ugnjetava i narusava mesto svog
privremenog boravka. A u osnovi svakog zakona lezi - DOVOLJNOST. Gradi covek
sebi kucu vecu nego sto mu je potrebna - prvo sece drva za izgradnju a zatim za
ogrev. Sa gradom je jos gore - pa ako cak covek i zivi udobno, dobro, ali zivi u
mrtvom svetu ne osecajuci se delom Bogom stvorene prirode. Samo je u gradu
obezumljeni razum mogao da smisli po smislu cudne reci: “Covek - kako to gordo
zvuci”. A to je sve zato sto su gradovi prvobitno stvoreni da povredjuju i unistavaju
zivu Boziju tvorevinu od proste stare ruske pesme do cara prirode.
Gde je nepovredjen osecaj za svet? Gde je rad kao praznik zivota? Gde je fizicki
rad prazan? Ne, ne mrtva fabrika koja ubija i dusu i telo. To nije ta koju ima seljak,
koji se trudi za radjanje novog semena, nove vrste. Ali i seljak tezi da od zemlje
uzme vise nego sto mu je potrebno. I automobili, i odeca, i neumrene gozbe. Eto te
neumerenosti i radjaju tvoje kataklizme!
Najcesce se kada se govori o buducnosti postavlja sledece pitanje: “Sto je Bog tako
nemilosrdan, zasto je sposoban da pogubi sve narode?!” Gospod ne pogubljuje
ljudske duse, vec djavolska neumerenost u svemu. Na kakvom se velicanstvenom
mestu nalazio denica, ali je pozeleo Bozije mesto. Neumerenost je pogubila i njega
i nase roditelje. Sve su imali, a zeleli su da “postanu kao bogovi”. Plodovi celog
rajskog vrta su im bili dostupni i blagosloveni za upotrebu, ali se neka jabuka
pokazala pozeljnijom od povinovanja Tvorcu i blazenog opstenja sa Njim! To je ta
strasna adska neumerenost.
Satana i sve njegove mracne sluge su ovaplocenje neumerenosti i to ne samo zbog
opijensoti porocima, vec i zbog neobuzdane teznje za unistenjem ljudskih dusa.
Pogledaj, Hristos govori samo o spasenju malog stada, i o tome da ce pri Drugom
Strasnom Dolasku jedva naci jednu verujucu dusu. I to govori Bog Koji je Sebe
predao na ponizavajucu smrt radi spasenja te jedine duse, jer je uzan put spasenja,
uzan je i trnovit put ka rajskom blazenstvu. Niko coveka ne prisiljava da ide njime.
A ISTINA JE UZANA JER ONA NE DOZVOLJAVA ODSTUPANJA, NE PRIHVATA SUJETU
LJUDSKOG MUDROVANJA.
Put ka adu je sasvim drugaciji, on je sirok i na njemu je dozvoljeno sve sto odvlaci
od pravednickog puta. Potpuna sloboda za ... greh i grehovnost! Sloboda zabluda i
mudrovanja, svojevoljnosti i praznoslovlja, praznine i pohote, stomakougadjanja i
pijanstva. Sve je javno i sve se cini otvorenim, sve sem istine. Pri cemu, sto se
covek vise udaljio od trnovitog pravednickog puta, tim manje ima mogucnosti da
pronadje pravilan pogled na svet.
Koliko pravoslavnih je bilo u Rusiji pre revolucije? Tesko je nabrojati! Ali veliki
broj ljudi je odlazio u hramove samo cisto obredno, radi reda. Svi gradski
stanovnici su bili rasporedjeni da odlaze u odredjene hramove, u kojima su trebalo
da se prema ustanovljenim pravilima ispovedaju i pricescuju Svetim Tajnama. Zato
je najveci deo stanovnistva u carevini bio pravoslavan samo reda radi.
Ukoliko bi ostala mirna vremena, onda bi najveci broj ljudi s takvom verom otisao
u drugi svet, ne osetivsi veliku milost Boziju - poznanja Istine koje je On darovao, i
mogucnosti da se istinski poklanjaju Bogu u Pravoslavlju. Ali nastupila su strasna
vremena odstupnistva, i koliko verujucih ljudi su primili vence ispovednistva i
mucenistva! Pridoslice iz svih staleza su tezile da pronadju put istine i da njime
prodju ka rajskom blazenstvu. A zar vecina njih u mirno vreme monarhije, nije ni
razmisljala o tim posebnim vidovima svetosti, smatrajuci da je samo formalna
pripadnost Hristovoj Crkvi dovoljna za spasenje. I samo posmatranje uzasnih
plodova greha, i otpadnistvo od Boga ih je primoralo da odaberu istinsku stazu
spasenja, koju su zaboravljali u mirnijim vremenima - vremenima prividne pobede
Pravoslavlja.
To se odnosi i na sve nas, pridoslice iz tih vremena. Svi smo mi u vecem ili manjem
stepenu bili pravoslavni samo po imenu. Pravoslavni po navici - zakon Boziji u
gimnaziji, ispovest i Pricesce po rasporedu. Negde su se i postovi postovali, ali opet
obredni postovi, a ne duhovni. Da, nije se jela masna hrana, ali i tu posnu hranu
koja je bila na stolu danas i za Svetlu Sedmicu vecina ljudi nase mnogostradalne
Otadzbine nije mogla ni da sanja!
A procitaj sta su nam nudili casopisi, novine, knjige?! Cak su i pravoslavni po
imenu unosili pometnju u glave gradjana. Kakvo postovanje jeresijarha Lava
Tolstoja! Uostalom, tog glasnika paklenih ideja, i sablaznitelja malovernih je tesko
i nazvati jeresijarhom.
A koliko je samo bilo kukolja u “radovima” jevrejskih pesnika i pisaca?! Avaj, sve
je to bio rezultat unosenja duha ekumenizma u nase pravoslavne duse. Evo taj,
ruskoj dusi cudan pogled na svet je tako brzo usao u zivot, da se vec prihavatao kao
nesto prirodno, zakonomerno. To je to zlo o kome sam ti vec govorio. Uzmi samo
kolhoze, koje svi danas ostro kritikuju, cije je formiranje odnelo hiljade, ako ne i
milione zivota pravih seljaka i uopste, koji su bili potpuno strani nasem nacinu
zivota. Ko je uneo tu ideju u carevinu?!”
Ja sam, logicno, znao idejnog roditelja kolhoznog sistema vodjenja seoskog
domacinstva, ali samo sto sam zaustio da odgovorim starac je nastavio.
“A ti oce sveti ne odgovaraj, uveren sam da znas. Ovde su nedavno kod mene dosli
“poklonici”. Kao i obicno, uzeli su blagoslov da putuju u Svetu Zemlju, a posetili
su Izrael jer su njega samo i videli. I kakvo uzbudjenje je kod njih izazvalo to sto su
videli Svetinje, - isto ono kao i nasi kolhozi u njihovom ovaplocenju!
Ali ne treba obracati svoju paznju na dejstva neprijateljske strane. Treba pratiti
njena dejstva, ali to ne treba da postane cilj samo po sebi. Pametan pukovnik
posmatra protivnicku vojsku, ali vise od svega spema svoju za bitku. Tako i mi,
mili moj covece treba da se spasavamo pripremom svoje vojske - ispunjenjem
zapovesti i zakona ljubavi. Ako bi se svako spremao za bitku, i zaista uzdao u
pomoc Svevisnjeg, a ne samo govorio: “Do Boga je visoko, a do vlasti daleko”, -
onda ni neprijatelj ne bi bio tako strasan.
Duso moja, oce Aleksandre, radi to sto vec i radis. Samo dodaj tome molitvenost i
podviznistvo, a mucenistvo ce ti se dodati, u to ne sumnjaj. Trpi”.
Vreme.
Starac je zacutao, a ja sam razmisljao o njegovim recima i kelija se ispunila
tisinom. I upravo me je ta tisina prekinula u razmisljanju: “A zasto se ne cuju
otkucaji sata?”, - ta misao me je odvukla od razmisljanja o onome sto je otac
Antonije ispricao. Stvari u keliji su bile toliko jednostavne i skromne, da je cak i
kratkotrajno posmatranje bilo dovoljno da se zakljuci da u keliji nema sata. To je za
mene vec bilo prosto neshvatljivo. S druge strane, vec pomalo poznajuci starca
pokusavao sam da u tome otkrijem neki poseban, njemu poznat duhovni smisao.
“Oce, oprostite, - poceo sam, - a zasto kod vas u keliji nema sata?”
“A o kakvom ti satu govoris, duso moja?”, - progovorio je otac Antonije malo se
osmehnuvsi.
“Kako o kakvom, pa o obicnom zidnom ili stonom satu!”, - odgovorio sam.
“Podviznici starih vremena ciji primer treba da sledimo, su stavljali kovceg u keliju
a ne sat. Imaj smrt pred ocima a ne sate - i spasces se!”
“Oce Antonije, - rekao sam, - ali zar nije potrebno da se i vreme nekako zna i radi
pravovremenog pocetka sluzbe u Crkvi?”
“Sva ta neophodnost o kojoj ti govoris se zasniva na toj istoj neumerenosti, -
odgovorio je starac. - Kao prvo, postoji vreme koje odbrojava Sam Bog, - to je
vreme koje je odredjeno kretanjem zvezda. One ce i pokazati kada da se sluze
sluzbe, kako je i ustanovljeno “Tipikonom”. Drugo, vreme nije velicina koju
ljudski razum moze da shvati. Ono je na zemlji veoma relativno - svako zna da
jedan te isti cas moze da traje drugacije: ako je to ocekivanje necega - to je jedno.
Ako je to neocekivana radost, onda taj cas prodje kao minuta.
Ali ce nastupiti vreme, kada ce vernima svaki minut izgledati kao godina, kao citav
zivot - toliko ce biti strahota svuda naokolo. A satovi ce kao i ranije tik-takom
odbrojavati sekunde, minute, casove ...
Engleske nece biti, ostrvo ce se prevrnuti u more, optereceno okeanom grehova,
grehovnih izdaja Boga. Grehom, kao nepravilno odabranim putem, putem zabluda.
To isto ceka i istocnog tiranina - Japan. Njihovi satovi ce takodje nastaviti da
odbrojavaju ljudsko vreme, ali je za njegove stanovnike ono vec stalo. Njihovo
uzdanje u razum i njegove mogucnosti su vec prepunili najvecu casu Bozije
dugotrpeljivosti. Zemljotresi i morski talasi ce unistiti necasna ostrva, novog
Vavilona, idola poklonistva paloj covekovoj prirodi”.
“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - a Indija, Kina i druge zemlje, kakva ce biti
njihova sudbina?”
“Oce, ti ne razgovaras sa Onim Koji odredjuje sudbine, vec samo sa Njegovom
zalosnom slikom. Kako je moguce sa tacnoscu govoriti o sudbinama celokupnih
naroda?! Moguce je nesto reci samo o onome sto je bilo otkriveno, ali seti se opet,
uvredjenog proroka. Udeo svih ce biti jedan - Strasni Sud. A do Njega...
Kina ce zauzeti veliki deo Rusije, - naravno sa Ukrajinom. Sve zemlje iza gora i
dalje ce biti “zute”. Sacuvace se jedino drzava blagovernog Andreja, njegovog
velikog potomka Aleksandra i najblizih rodjaka iz njihove generacije. Ono sto se
odrzalo, to ce i postojati. Ali to ne znaci da ce se sacuvati Pravoslavna ruska drzava
u predelima koji ce biti pod antihristovom vlascu, ne. Naziv i moze da ostane isti,
ali nacin zivota vec nece biti velikoruski, niti pravoslavni. Ruska nacela uopste
nece biti osnovna nacela za stanovnike koji su u proslosti bili pravoslavni.
Najezda “zutih” - nije jedina. Bice najezde i crnaca - gladni, raslabljeni neizlecivim
bolestima, Afrikanci ce napuniti nase gradove i sela. I to ce biti mnogo, mnogo gore
od toga sto se danas desava - nasilje pridoslica sa Kavkaza, iz Srednje Azije ...
Njihov broj ce rasti i oni ce rado primiti sve to sto im se predlozi za mrvicu hleba:
ucice u ujedinjenu “crkvu”, primice antihrista...
I zato ce biti svega, sem Pravoslavlja, jer je ono prvi razoblicitelj svake nepravde,
lazi i sujete u podnebesnom svetu. Upravo je ono poseban pokazatelj pravde,
cistote i istine.
Da, lakse ce biti spasavati se u selima. I to se prosto objasnjava - reklo bi se
djavolska uzurbanost. Isto se moze reci i za nase Polesje Belorusko. Ali nije vazno
mesto, vazno je odbacivanje svega sto vezuje coveka sa satanistickom sustinom
nasih drzava, sa ljudskim nacinom zivota, koji je usmeren na zavisnost od nekog
“centra”. A u tom centru se nece morati traziti rogovi - i tako ce sve biti ocigledno.
Iskvarice sav narod, svakome ce dati broj, kao u logoru kod nas za vreme Staljina, -
to je bila prva proba da se ceo svet pretvori u logor.
Zatim ce se vrsiti pritisak sa teskim porezima, dazbinama - na sve: i na zemlju, i na
vodu, i na grejanje. I desice se tako da ce covek sav svoj novac poceti da daje tamo
nekoj “drzavi”, a to mili moj nije drzava, nije otadzbina, vec je to rogati kusac. I
covek ce biti u potpunoj vlasti onoga kome je dao svoje utociste, jer nije navikao da
drzi postove, a tim pre ne stroge postove. Nije navikao da zivi “gore od svih”, nije
smirio svoju gordost, a sve je odlagao “za kasnije”. A doslo je to pogubno
“kasnije”, i ono se nema s cime sacekati, kao covek koji nije uzeo kisobran za
vreme pljuska. Gospod ce urediti da se ne duguje previse novca radi tamo nekih
kredita - bice dovoljno za hlepcic, i slava Bogu. Sve ostalo je - neumerenost.
Drzava ce biti, a vec je i sad, glavni neprijatelj spasenja. To je mnogoglavo
cudoviste, bez imena, bez zvanja, koje zivi samo na racun isisavanja poslednjih
sokova iz ljudi, koji mu se klanjaju. Glave tog monstruma su - razne vlasti:
predsednik i ministri, saveti, svakojaki parlamenti, banditi raznih vrsta: kao
milicioneri i oni u trenerkama; sudovi, posebni delovi vojske, i uopste svi oni koji
gutaju plodove ljudskog rada, hraneci telo cudovista”.
“Oce Antonije, - prekinuo sam ga, - a sta je sa potcinjavanjem vlasti, kako je
objavio Apostol?”
“A sta ja pricam a da to nije u saglasnosti sa Prvovrhovnim?! - starac je zacudjeno
otvorio oci, - Nije li Pavle raznosio Jevandjeljsku Rec nasuprot svim zabranama
vlasti? Zasto je bio kaznjen Apostol Petar, zasto je gonjen Apostol Jovan Bogoslov?
Pa sta da ti pricam kad i ti znas o progonstvu Svetitelja Jovana Zlatoustog, i
trnovitom putu svetitelja Vasilija Velikog. A koliko je pretpreo Sveti Grigorije
Palama? Ako se tako govori, onda ni najveci pravednik svetitelj Germogen nije
trebalo da prosvecuje, poucava i blagosilja narod na borbu sa Poljacima i ostalim
zavojevacima?! Isto je vlast bila u pitanju, i isto Bogom dopustena, ali zbog
ljudskih greha, zbog greha...
Treba praviti razliku, JUDA MAKAVEJ JE USTAO PROTIV VLASTI zbog cistote
ispovedanja vere, ali sada prebiva sa pravednicima. A JUDA ISKARIOTSKI JE
ISPUNIO NAREDBU VLASTI - PRODAO IM JE HRISTA, MEDJUTIM I ZEMLJA JE
ODBILA DA PRIMI TELO IZDAJNIKA. Dva coveka sa istim imenom. Cini se da svi
ide u prilog tome da i Makavej bude gonjen, ali ne, Bozije delo treba vrsiti sa
razumevanjem. Jedno je - kada se ti suprotstavljas vlastima iz svoje gordosti,
zbog sopstvene sujete, a drugo je - radi revnosti za Boziju veru. Ne treba
ratovati - ALI NEKA UVEK NEPRIJATELJ TVOGA BOGA BUDE I TVOJ NEPRIJATELJ!
TO SE ODNOSI NA SVAKU VLAST!
VLAST POSLEDNJEG VREMENA JE - VLAST DEMONSKA, ISKVARENA. Samo
zahvaljujuci njenim dejstvima moral je danas toliko unisten, ali ce to biti jos gore
kroz neko vreme. Svi ti sudovi, parlamenti, koji se potcinjavaju dlakavoj sapi
rogatog gospodara, koji ce prevariti ljude da se njemu poklone. Ali oni nece biti
privedeni toliko silom, koliko ce imati svoje pristalice u zamkama pohote. On sam
nece rasprostreti te mreze, vec kako se kaze, ne bih bio iskusan da nisam zeleo da
iskusim. Covecantsvo se ubedljivo i svesno priprema za antihristovu vlast, ono zeli
zarobljavanje njegovim mrezama, jer ljudima ne odgovara Hristova sloboda,
Njegov Krst i Njegova Golgota.
Danasnja vlast je - privremena vlast, nerazumna. To nije isto sto i ruska monarhija,
kada je otac predavao sinu nasledje zajedno sa odgovornoscu za njega. Da li je car
bio bolji, ili losiji, ali on je bio pravoslavni rab Boziji, otac svojih podanika,
domacin u zemlji koju je po nasledstvu predavao rodjenom sinu. Svi sadasnji
izabranici - rabi, nisu od Boga. Njihov domacin ce ciniti sve, da se potcinjeni
narodi ne zadrzavaju na kratkom putu u ad, kako bi sve potcinjeno pomagalo
glavnome - izgradnji svetske drzave i dolasku antihrista. I kakvoj se to vlasti treba
prikloniti?! I nista ne smeta ni protiviti joj se kada su u pitanju vera, spasenje ...
Cesaru samo cesarevo, ali Bogu - Bozije!
Bice moguce preziveti jedino po primeru prvih Hriscana - ispunjavati duznost, ali
sveto cuvati i stititi svoje Hriscanstvo. Samo ce Hriscanima poslednjih vremena biti
teze nego Hristovim sledbenicima iz prvih vremena - i sablazni ce biti vece, i
kontrola strozija. U prva vremena su postojale mnogobozacke drzave, i borba
protiv Hriscana je bila samo od strane Jevreja to jest njima stvorenim
idolopoklonicima. Sada ce sve adske sile napasti na poslednje verne kako bi ih
sablaznile, kako bi ih odvratile od puta spasenja i usmerile na klizav i strasan put u
ad. To ce i biti glavni cilj svih onih koji ce drzati vlast u poslednjim vremenima.
Svetske sudbine.
“Oce Antonije, - poceo sam opet, - a sta je sa prorocanstvima o obnavljanju ruske
monarhije, i periodu uspona Rusije?”
“Duso moja, ja sam ti vec rekao, - odgovarao je starac, - da sudbinu sveta moze da
zna samo Svedrzitelj. Meni je bilo dato da vidim opasnosti poslednjeg vremena i to
kako se spasavati, i ja o tome pricam. Medjutim, zasto raspravljati da li ce biti ili
nece biti monarhije - kakve veze to ima sa spasenjem? Ja to ovako shvatam:
obnovice se monarhija, i sta - hoce li svi ljudi poci u Crkvu, poceti da drze duhovne
postove, cuvaju celomudrenost, i poceti da se uce da vole bliznjeg?! Naravno,
obnavljanje monarhije moze da bude dugoocekivana kisa posle strasne suse. Ali
posle takvih projava Bozije milosti iz zemlje veoma brzo nice korov, koji brizni
zemljoradnik spaljuje. Tako da treba voditi racuna da i sa monarhijom ne bude isto
- da korov u nasim gradovima toliko ne naraste da ne ostane mesta za dobro bilje
otadzbinske blagocestivosti.
Iako ne treba mnogo tugovati - pogledaj, koliko je svetih prosijalo u razna vremena,
posle Apostolskih propovedi. I to najvise u periodu gonjenja - gomile mucenika,
ispovednika, apologeta. Mi ispovedamo da je zemaljska Crkva - Crkva vojujuca,
samo zelimo da je vidimo kao pobednicku. Tako je bolje: i od vlasti kakav-takav
ugled, i od bogatih kopejka. Radi ispravno, i ljudi te nece ponizavati. Iako je nas
narod toliko srdacan, da cak ni neradnika ne ostavlja gladnog”.
“Oce Antonije, - bio sam uporan, - a sta ce biti sa nasim krajem, sa Pravoslavnom
Rusijom?”
“Eh, mili moj, to je nekad bilo vazno a ne sad na kraju vremena! Sada je mnogo
vaznije gde je bolje spasavati se - rekao je starac s nekom tugom. - Zapamti duso
moja, i ono najlosije Gospod okrece na nasu vecu radost i korist. Oce jesu li tvoji
rodom iz Rusije?”
“Da, - odgovorio sam, - iz Tverske gubernije”.
“Ti tamo davno nisi bio?” - opet je upitao starac.
“Dvadeset godina, oce Antonije, - odgovorio sam mu, - a sta tamo da radim, - selo
je obraslo sumom, tako da se od stanice do njega ne moze doci. Sva naselja i sela
su zamrla, zemlja je prekrivena neprohodnom sikarom, i blatanjavo je. Tamo nema
zivota!”
“A sta ti mislis, - nastavio je otac Antonije, - zasto je Gospod dozvolio tako nesto?
Tverska oblast je izvor vode ne samo za celu Rusiju, vec i za mnoge delove
Evrope. A Polesje, koje je ljudima nedostupno zbog Cernobilskog otrova? Zar to
isto nije izvor voda?”
“Ne znam oce Antonije, verovatno to Gospod dozvoljava zbog greha”, - rekao sam
neuverljivo.
“Zbog greha, naravno da je zbog greha ali ne i bez Promisla o nasem spasenju, -
jedva se osmehnuvsi, odgovorio je starac. - To je mesto spasenja! Kaznjavajuci nas
za uzdanje u nas gordi um, Otac nas Nebeski medjutim cuva za nas pustinju sa
izvorima voda, jer suse poslednjih vremena i ljudska zedj nece biti samo duhovna.
Bice i obicne, telesne, ljudske zedji. Evo recimo ti sad zelis da utolis zedj i kako ces
da je utolis ako nema vodovoda ili vode u flasicama? Nikako! I zato ces ako nema
vode piti iz reke ili vestackog jezera - snacices se. U gradovima skoro uopste nema
bunara, a i voda u vecini njih nije bolja od recne.
To je jedno, drugo. Sedeo je sa mnom jedan bivsi partizan iz tih mesta, i pricao mi
je price o njihovim bojevim dejstvima i to da se partizanska baza nalazila u sumi.
Upravo je suma bila garancija bezbednosti odvaznih branioca Otadzbine, njihovo
utociste i mogucnost da sacuvaju zalihe hrane i oruzje bez bojazni od nemackih
pretresa u gradu: oni su ziveli medju ljudima, i radili uglavnom na zeleznickoj
pruzi. A evo zasto je bivsi partizan sedeo sa mnom: poginula je vecina njegovih
drugova, neko je izdao, a on je bio u sumi i preziveo je teska vremena. Dosli su
nasi i mislili da je izdajnik i samo sto ga nisu streljali, dobro je da je uspeo da
sacuva neke dokumente, i na kraju je dvadeset godina bio u logoru, nije preziveo
sve muke i uvrede, a bio je izuzetan covek!
Tako i ja kada sam se vratio iz logora, i ljudi su me doveli u koliko-toliko normalno
stanje, imao sam mogucnost da putujem po kraju - nabavljajuci drva i ugalj po
narudzbini. Putujem i gledam, - a suma skoro da i nema! Pitao sam: “Gde je
suma?Kazu da je tu bila suma”. Odgovaraju mi: “Isekli su je radi obnavljanja
narodnog dobra!” I to tako gordo izjavljuju kao da su ucinili neki podvig.
Sume se seku i za drveni gradjevinski materijal - to je novac, i sva ta zedj za
bogatstvom je zbog neumerenosti. Ali zemlja zatim postane blatnjava, Gospod je
blagoslovi sikarom - i pravoslavna dusa ima gde da se spasava. A u sikari (mladoj
sumi) ima i jagoda i pecuraka vise nego u staroj sumi, a i coveka je teze pronaci.
Zato ti krajevi i postaju divlji, prerastajuci u novoprojavljene pustinje, buduce
utociste za sve koji ne zele da idu na djavoljem povodcu. A bice djavolji saputnik
onaj ko primi adski broj i zigosani pasos”.
“Cekajte oce, - prekinuo sam starca, - kako covek moze da bude bez pasosa ako
sada obavezno proveravaju njegov lik na zeleznickoj stanici, i kartu ne mozes da
dobijes bez pasosa?!”
“A sta ce ti karta duso moja? - jedva se osmehnuvsi odgovorio je otac Antonije, -
Gde se ti spremas da putujes za vreme antihrista?!”
“A vi ne govorite za danasnje vreme, - progovorio sam malo se zbunivsi, - onda je
jasno”.
“To je to, - nastavio je starac, - sto su svi navikli da putuju s mesta na mesto, ali
malo ko kleci na kolenima u molitvi! Ali sve to je nekorisno, oj, kako je nekorisno!
Ta sujeta promene mesta unistava dusevni mir, i izvodi iz stanja mira, razmisljanja.
Ko se krece napred-nazad, vrti se, okrece se, i sve vreme se nalazi u pokretu? Zli
duhovi! Evo i mi se zbog svoje sujete upodobljavamo njima. Blazeni pastir
mitropolit Jovan je video ljude koji igraju sa likom zlih duhova. Nema mira i to ne
samo medju demonizovanim igracima, vec i u obicnim ljudima.
A zar za sve to ne postoji opomena, da ce ljudi bezati ali ne trazeci duhovno
spasenje, vec utociste za telo - i nece ga naci.
Novi pasosi ce imati na sebi antihristov pecat i na osnovu njega ce raditi. Ne znam
da li danasnji pasosi signaliziraju putnicima ili ne, ali su mi iskusni ljudi pricali da
ce to tako biti. Oni su buduci pravi pravoslavni hriscani bili bolni u dusi sto su se
prisajedinili toj kampanji sledovanja za ljudima, umesto da su trazili savet kako da
postupe”.
“Oce, - prekinuo sam starca, - a da li vi imate novi pasos?”
“A sta ce mi oce? Mene su vozom vozili u logore, da putovao sam u Moskvu - tada
je jos bio stari pasos, sovjetski. Nikada u zivotu nisam leteo avionom, vec vise
peske ili vozom. Vidis, cesto je bilo tako da me neko odveze automobilom, narocito
u poslednje vreme - posto su mi noge oslabile. Cela adska klopka je u tome da
covek zeli sve vise i vise, i nema kraja tim zeljama. Cini se da je tako dobro za
nekoliko sati avionom preleteti razdaljinu i od nekoliko stotina vrsta, a nije lose
putovati ni sa danasnjim autobusom - oni su tako lepi. A uporedi staro hodocasce,
peske, sa letom ili putovanjem vozom. Tada su ljudi u toku puta razmisljali, slusali
Boziji svet, tesili dusu blagocestivim razgovorima. Kako su bili zanimljivi ti
hodocasnici! Mi smo u kuhinji dok smo pili caj slusali njihove price bukvalno
otvorenih usta. Cak je i otac poceo da nam se pridruzuje zeleci da saslusa price sa
putovanja po svetim mestima.
A sada?! Dolaze kod mene ljudi posle putovanja i kao toboze da mi sve ispricaju -
procitali su toliko i toliko akatista, odsluzeni su ti i ti molebani itd. A gde je
strazenje, gde je razmisljanje, gde su poneseni trudovi?! Praznina ... To je pustinja,
samo ne pustinja molitvenosti i borbe sa strastima, vec duhovna pustinja u kojoj
nema cak ni malih izdanaka samopoznanja i nevidljive borbe”.
“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - znaci ta hodocasca nisu korisna?”
“Zar sam ti ja to rekao? - starac se cak pridigao. - Svako covekovo napajanje
blagodacu svetih mesta je korisno, prosto neophodno. Ali ja pricam o necem
drugom. Jedan covek crpi vodu iz bunara dobrim vedrom, a drugi - probusenim.
Ima li razlike? Pa kako da ne!
Poceli smo o pasosu. Ne, ja trenutno nemam ni novi ni stari pasos. Zbog cega su
vlasti smislile te papire? Da bi lakse kontrolisale pravoslavne ljude. Za vreme cara
se uzimao pasos samo kada se napustala Rusija. Crveni demoni su uredili da ih
svako i u svakom trenutku ima pri sebi. Ne daj Boze da se ne predstavis
nadredjenom u fabrici - odmah sledi logor. Ali to je jos sitno. Ljudi koji su dosli sa
Zapada su mi pricali da se na osnovu tamosnjih novcanih kartica vec moze odrediti
gde se nalazi vlasnik. S pasosima ce biti jos i gore - nije jednostavno odrediti gde si
nesto kupovao, ali ce moci da se saznaju svi podaci o tebi kao i to gde se nalazis -
na zemlji, pod zemljom, i nad zemljom.
Postoji nekoliko ciljeva za sve ovo. Prvo, da se ljudi primoraju da se koriste
bankama, da sav novac odnose tamo, u mamonov paganski hram. Oh, i oni ce sve
uvuci u tu igru! Samo ta igra je slicna igri macke i misa - nikakve ustedjevine nece
coveku obezbediti izobilje poslednjih godina zivota covecanstva. Kao sto ce
macka, izigravsi se sa misem, pojesti ga u svakom slucaju, tako ce i banke vlasnike
tih ustedjevina dovesti do prosjackog stapa. Iako, ma kakvi vlasnici, samo je jedan
rogati gospodar svih tih paganskih hramova!”
“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - sta znaci ne treba imati ni ustedjevinu, niti
neke zalihe? Zar neke rezerve, pa cak i male, nisu potrebne?”
“Oce, zasto trazis u mojim recima ono sto nisam rekao? - odgovorio je otac
Antonije. - Ja pricam o bankama, o suvisnom novcu koji ljudi teze da sacuvaju za
buducnost. Samo to je vec greh i zabluda koja je nespojiva sa Pravoslavljem. Kako
je poucna Hristova prica o coveku koji je sakupio bogatu letinu i zeleo da izgradi
nove zitnice! A cas njegovog zivota je istekao, i u toku noci je uzeta dusa tog
nesrecnika koji je zeleo da zivi dugo i bezbrizno. Ali to ni na koji nacin ne
opravdava rasipnistvo, ako je Gospod blagoslovio da se ima i vise od onog sto je
potrebno. Pre nekoliko godina sam bio na selu kod jednog svestenika, i tamo su mi
pokazali lokalnu “znamenitost” - zenu, kojoj je “na knjizici” propalo nekoliko
miliona sovjetskih rubalja! “Milionerka” je bila odevena u pantalone i kosulju od
nepromocivog platna, i kazu da je uvek bila u slicnoj garderobi. Ima vise od
osamdeset godina, zivi u veoma trosnoj kucici, a u novu kucu koju je izgradio njen
otac pocetkom sedamdesetih - nije ni usla. Krajem osamdesetih nova kuca je
istrulila i srusila se. Eto sta se desava!
Duso moja, nije vazan predmet vec odnos prema njemu, Da li je supruznistvo greh?
Ne, ali ne za sve. Pravedni Jovan Kronstatski je i sam prosijao i svoju suprugu je
uzdigao do svetosti. A neko od Bogom blagoslovenog braka stvara stalu, ginuci i
sam i uvlaceci u pogibiju i celu porodicu. I vise od toga, - on je savetovao
supruznike da iako se medjusobno odvajaju, da to bude na kratko vreme radi
molitve i posta, ali uz obostranu saglasnost. Vidis cak i u odnosu na Tajnu treba
trezveno rasudjivati, a najvaznije je da se ne sablazni onaj cije je telo nastavak
tvoga tela.
Ustedjevine su potrebne u poslednje vreme, pa cak i obavezne, ali treba skupljati i
cuvati duhovne stvari. Iako i svetske stvari nisu naodmet - samo ne novac ili
namestaj sa opremom. I jedno i drugo ima vrednost samo u uslovima ovako
uredjenog sveta, a iluzorno je u neko drugo vreme. U stvari, pravu vrednost ce
imati one stvari koje danas mnogi ne zele ni da primete - stare peci, “burzujke”,
kako su ih nazvali komunisti. Sekire, testere, motike - to su stvari koje su veoma
potrebne u domacinstvu - eto sta ce biti vredno. Onaj ko kupuje nove elektronske
aparate, zakopava svoj novac u zemlju, tacnije - deo svog zivota mu odlazi u vetar.
A to preterivanje je ravno samoubistvu.
Kako se covek odnosi prema poklonima bliznjih, posebno roditelja? Cuva ih, i
uvazava u poklonu ne samo njegovu vrednost koliko uspomenu. Sve sto imamo je -
dar Oca naseg Nebeskog, pocevsi od samog naseg zivota do poslednje kopejke.
Znaci, sve sto imamo treba obazrivo da koristimo.
Onaj ko se vec danas priprema da zivi van postojeceg drustva, van njegovih
zakona, taj ce biti zasticeniji od djavolskih lanaca. Ne prikupljaj sve ono sto ima
neku vrednost samo uz “ako”: ako ima struje, ako ima baterija, ako ti prosto
dozvole da se svim tim koristis. Danas naravno stvar koja se prodaje lose radi, a
kupuje se pod uticajem duha danasnjeg veka. Samo je njena vrednost relativna cak
i u danasnjim uslovima. A zatim se sve to pretvara u gomilu nepotrebnog djubreta,
za ciju je kupovinu potrosen deo zivota.
Iako je to samo jedna strana medalje. Druga stvar je u tome, sto ce svo to
“elektrobogatstvo” uskoro poceti da prati svoje vlasnike i da prisluskuje njihove
razgovore. Pricao sam na tu temu: saznali smo da ce se uskoro prisluskivac stavljati
i u peglu. Slava Bogu sto su kod nas u kuci sve pegle na ugalj, a nisu elektricne!” -
osmehnuo se starac.
“Oce Antonije, a sta je sa telefonom, automobilom i slicnim stvarima?” - upitao
sam.
“A sto automobil? Pa mozes da ga imas, samo jednostavan bez svakakve
elektronike. upravo ta ozloglasena elektronika ce postati bic za covecanstvo. Njeni
tvorci, zli duhovi, primoravaju narodne mase da je koriste, a od nje se ima samo
steta a nikakva korist. Secam se kada je posle rata dosao novi “vlasnik”, upravnik
logora. Istina ratovao je u SMERS-i. On je iz Nemacke dovezao ogroman, lep
automobil, koji se nekako neobicno zvao, nekako besno”.
“Horh, sugurno”, - precizirao sam.
“Ne secam se oce samo znam da je nesto zverski. I sve je primoravao da ga peru - a
barem da je negde putovao nego do sela i natrag u logor. Tada nije bilo pravih
puteva. I tako ga je on vozio po nekim bespucima, ali se ne secam da je imao neki
ozbiljniji remont. I automobil nije imao nikakvu elektroniku. Ja mislim da je ta
elektronika kao “civilizacija” - ljudi su ziveli bez nje i bili srecniji nego danas. I
zato coveku sve to nije korisno, ono mu i sada smeta, odlazi mu veliki deo zivota
dok to zaradi, a zatim postaje pogubno za njega.
Cuvanje novca u bankama je prava glupost. Novac je djavolji pronalazak i
najvaznija potvrda za to je njihova izmisljena vrednost. Komad papira, koji vredi
mnogo rada u ovozemaljskom svetu. Znaci to je prevara koja potice iz oblasti
delovanja podnebesnih duhova zlobe. Taj papir nema vrednost, sve je samo obmana
zbog koje neko i dusu prodaje.
Telefon, kazes. A to je takodje prevara i zabluda. Cini se ovako - cucu glas svog
poznanika, pa cak i dragog coveka, i razgovor se svodi na pitanje - odgovor. Ali
reci mi duso moja mi citamo pisma Svetih, Apostolske poslanice, - da li bi sve to
bilo moguce da su se oni koristili tim istim telefonom?! Pise covek pismo i misli,
misli i o sebi i o coveku kome salje pismo. To je mogucnost da covek malo stane i
da izvede neke zakljucke, da razmotri ono sto se desilo kao neki posmatrac sa
strane. A telefon? Sujeta jedna i praznina. Zdrav si - zdrav sam, sta radis - nesto. I
sve tako... Ne, mili covece, pismo je deo duse s bolom napisano, ono je kao
propoved dobrog pastira - od srca srcu”.
Starac je zacutao. Ja sam takodje cutao i vrpoljio sam se na stolici- odvikao sam se
od tih sovjetskih losih stolica. Tesko je zamisliti da su ih ljudi koristili da
neprekidno sede na njima. “Ali, - pomislio sam, - civilizacija ima i privlacnu
stranu”, - zamislio sam meku fotelju.
“Ne svidjaju ti se nase stolice, - otvorio je oci starac i osmehnuo se, - sve nesto
skripris! I ja se nesto nisam navikao na namestaj”.
Liturgija u vreme progona.
“Oce Antonije, - poceo sam opet ja, - evo vi kazete da ce na selu biti jednostavnije
spasavati se. Ali tamo je svaki covek kao na dlanu, svi i sve jedni o drugima znaju,
kakva je to pustinja i kako u selu naci utociste?”
“Hajde da pocnemo od toga da sam govorio o mirjanima, a ne o svestenicima, -
odgovorio je starac. - To je mnogo vazno, jer ce mirjaninu biti mnogo jednostavnije
da pronadje sebi utociste poslednjih godina. Duhovnistvo su kao vojnici u ratu,
njihovo nije da se kriju, vec treba da budu u prvim borbenim redovima protiv
satanizma. Svi smo mi dali zavet i svi smo se zakleli da cemo nositi Hristov Krst,
pa ga tako i treba nositi a ne pokusati prebaciti ga na tudja ramena.
Da, bice izabranih sa prizivom za nosenje Liturgijskog Krsta radi malobrojnih
vernih koji ce jos ostati, i vrsice se Evharistija. Iako ne ocekuju mucenistvo, mnogi
od njih ce se udostojiti venaca”.
“Oce Antonije, - opet sam prekinuo starca, - oprostite, ali vas molim da precizirate
gde ce se sluziti Bozanstvene Liturgije? Ako pocnu najsurovija gonjenja, a
pravoslani hram je udaljen nekoliko kilometara, u dzep ne mozes da se sakrijes,
kako ce onda biti organizovana sluzba? Sto, zar ce vlasti dozvoliti nekome da
odlazi u hram i sluzi? A ako sluzba bude van osvecenog hrama, ko ce onda to
blagosloviti, kako biti uveren da ne sluzis sebi na smrt, vec na zivot?”
“E oce gde si nakupio sva ta pitanja?! - osmehnuo se starac, - A znas li zasto ti se
gomilaju ta pitanja - ja pitam, ja cu i odgovoriti. U dusi ima mnogo sumnji, i ti bi
mogao sam da nadjes odgovor kod Otaca Crkve, da sumnjas duso moja, sumnjas
posebno slusajuci glas savremenih tumaca Svetog Pisma i Apostolskih pravila. A ti
mili covece primi ono sto su Apostoli napisali bez sumnje, i ne slusaj one koji
pokusavaju da “osavremene” nasu Crkvu. Kazes, gde sluziti Liturgiju? Tamo gde se
nadjes, - tako je postupalo duhovnistvo u vremenu otvorenih gonjenja”.
“Oce, a sta je sa pravilom Laokidijskog pomesnog sabora, zar ono ne zabranjuje da
se Liturgija sluzi po kucama?”, - sa sumnjom sam upitao starca.
“Ako se tako pirstupi tome, - mirno je odgovorio otac Antonije, - onda saglasno
Pravilima, ja sebe treba da preslisam, a i u dobroj trecini nasih hramova ne bi
trebalo da se sluzi jer ih nije osvetio vladajuci arhijerej. A svi sluze, pa tako i u
bivsim kucama, kupatilima, klubovima, ... Sta, jel' smrtno grese? Ti si sam pricao
koliko si molitvenih domova otvorio po selima i sluzio u njima”.
“Vi oce tako skrecete sa teme, vladika je davao blagoslove, u principu, a ja sam vec
bio svestenik u to vreme”, - odgovorio sam starcu bez posebne uverenosti.
“Ti, oce sveti hoces da kazes da je on posebno davao blagolov za sluzbu u svakom
molitvenom domu? I u svakom molitvenom domu te je blagosiljao da osvecujes
Presto? “ - otac Antonije me je ispitivacki posmatrao.
“Ne, naravno rekao sam - u principu”.
“Nemoj se muciti, mili covece, sva ta ogranicenja su povezana sa mestom na kome
su mosti - u Grckoj ih je arhijerej samo pri osvecenju hrama stavljao pod Presto. A
bez mostiju se zaista ne sme sluziti. Kod nas su mosti u Antiminsu, i zato ga
arhijerej i daje kao blagoslov za sluzbu. Da li je tebi vladika za svaki molitveni
dom davao Antimins? Naravno da nije i ti si putovao sa jednim i svugde sluzio. Sta
mislis, da li su posle revolucije starci-jeromonasi (koji su ostali na volu), sluzili ili
ne? Evo ti duso moja odgovor: sve treba da bude razumno.
S cijim blagoslovom su sluzene Liturgije na telima poluzivih mucenika u rimskim
tamnicama? A sluzili su na obicnim kvasnim hlebovima, i sigurno ne na “kagoru”!
A sta je sa Pricescem pustinjaka od strane Angela? Sta dalje da pricam, - ima
mnogo primera prividnog narusavanja prihvacenih obicaja i u Zitijima i u samom
Jevandjelju! Sve sto je radio Spasitelj u Svom ovozemaljskom zivotu je bilo
narusavanje pravila koje su izmislili ljudi, a na osnovu Sinajskog zakonodavstva.
Zato je On i navukao toliku mrznju na Sebe od strane onih, koji su uzeli sebi za
pravo da tumace Reci Gospodnje. On je narusio ljudska pravila, ali je sve cinio u
Duhu Svetom, u Duhu Bozijem. Zato je Samarjanki i rekao da ce uskoro biti
moguce svugde se moliti Bogu duhom i u Duhu. To je Spasitelj rekao, pa ti razmisli
sta i kako!
Treci Rim nije drzava, - to je duhovna misija radi spasenja ostatka ljudi koji zele da
zadobiju vecni zivot. Cini se sitnica - Antimins sa prisivenim mostima mucenika,
umesto Prestola sa zakopanim delom takvih istih mostiju ispod njega, kao kod
Grka. A zar Vizantija nije bila spremna da sluzi Bogu pri najezdi stranog duha,
necasnih Agarjana? Cim se sluzba zavrsila, bezboznici su zauzeli hramove, i sada
se samo istoricari secaju toga da je teritorija danasnje Turske bila mesto propovedi i
Apostola, i njihovih ucenika... Da je upravo tamo Gospod proslavio i Nikolaja
Ugodnika, i Vasilija Velikog, da ne nabrajam sve. A zar rimska gonjenja nisu bila
nista manje surova, ali su tada Hriscani sluzili u duhu, a kroz vreme - vec u slovu!
“Crvena” gonjenja nisu bila nista manje surovija u poredjenju sa agarjanskim, ali
koliko ljudi se samo spasavalo, pricescivalo na tajnim Liturgijama, koje su se
sluzile upravo zahvaljujuci osobenostima ruskih Antiminsa. Ja sam dosao vec u to
vreme, kada su se hramovi otvarali, iako sam i sam imao iskustva sa tajnim
Liturgijama. Svestenici koji su postavljeni tridesetih godina, su pricali kako su
vrsili sluzbe i u podrumima. Gospod cuva Rusiju u svemu i priprema je za sluzbe u
antihristovo vreme. Zato je uvedena cisto ruska novina: zasivanje dela mostiju
mucenika na Antiminsu, dobijanje pismenog blagoslova od arhijereja za njegovu
upotrebu u sluzbi - to ce takodje sluziti spasenju vernih u toku najsurovijih gonjenja
poslednjih vremena.
Bice sluzbi i u hramovima, samo za koga?! “Gnusoba zapustenosti” - to je
bogohulstvo nad svetinjom. Da li svetosti ima kod sektasa ili je nekad bilo?! Ne,
nije je bilo! Znaci, oskvernice se to sto je nosilo u sebi disanje Duha Svetoga,
blagodat Boziju. Plasi to, otreznjuje, ali baviti se posebnim istrazivanjem - ko je
svet, a ko gresan - takodje nije stvar za pravoslavnog coveka. Ako vozac bude
gledao u stranu sledeci tudje prekrsaje, obavezno ce i sam dospeti u nezgodnu
situaciju. Treba pratiti sebe i slediti put svoga spasenja, da se ne upadne u provaliju
ili ne skrene s puta.
Celo Pravoslavlje se zasniva na licnom spasenju. I to nije egoizam, niti
zanemarivanje bliznjih, i njihovih radosti i stradanja, nikako. Spasenje se gradi na
osnovi ljubavi: prema Bogu, prema bliznjima, i prema svima ko nas okruzuje. I
srce onoga ko se spasava ne moze a da ne sastradava sa bracom u Gospodu. Ali je
sasvim druga stvar, kada bliznji ne zele da idu spasonosnim putem, vec zele da idu
glavnim putem u ad. Onaj koji pokusava da ide trnovitom stazom spasenja ce
naravno sastradavati sa njima, ali nije duzan da im pravi drustvo. Razgovor je u
takvom slucaju moguc samo na nivou odgovora na pitanje o borbi sa grehom. Iako
i tu treba znati meru. Uzmi samo kakvu je zabranu postavio Gospod Jevrejima u
vezi brakova sa mnogoboscima?! Najmudriji Solomon je zbog zena iz stranih
plemena dosao do toga da je prinosio zrtve idolima, a u stvari - zlim dusima. Losi
razgovori kvare dobre obicaje, oce ...
Danas mnogi vole da govore cak o nepotrebnsoti pravoslavnog monastva,
podviznistva. Pravoslavlje je po njihovim recima zastarelo, treba ga prilagoditi
novim zivotnim uslovima. I ako se ono kao takvo pokazalo prosto nebesnom
manom! “Apostolska pravila” su odbacena i reforamtori su se bacili sve tesko”, -
iako je to samo bio povod i neko opravdanje za ucinjen “ulazak u narod”. Ali i nasa
pramajka je zelela jabuku, a rezultat zadovoljenja te zelje je - tuzan.
I sve se to radi umesto toga da se prosto spasava - spasavaj svoju dusu, duse
bliznjih i daljnih, svojim primerom, svojom molitvom. Nista ne treba da sablazni
nas zdrav razum.
Mozda su to uobicajene reci, koje su u sebi nakupile gorcinu. Ali se upravo njihova
uobicajenost zavrsava neispunjavanjem blagoslovenih dobrih dela. Ono sto se
nekome zeli iskazuje se na cudan nacin, kao obicna fraza: “Budi zdrav!” Ako smo
pozeleli - dobro, a ako i nismo u tome nema nista strasno. Niko ne veruje u
ispunjenje svih tih zelja - nema osnove za tu veru. Bilo da si rekao, ili nisi, sve
izgleda kao neki prazan sud, bez ikakvog smisla, neshvatljiv, cudan, kao neki eho
drevnih vremena. Postupkom ili jednom recju - tako treba govoriti.
Ceo ljudski zivot treba da bude sluzba Bogu. I to ne sluzba u smislu prinosenja
neke zrtve - Bogu to ne treba. Vec sluzba, kao neprekidna teznja za sjedinjenjem s
Njim, i upodobljenje Njemu u svemu tome sto je coveku moguce.
Ali vecini ljudi to ne treba - tako im je mnogo jednostavnije da zive. Ako i postoje
neke moralne nedoumice, razumom ce sve to razresiti i opravdati.
Ne! Istinska bliskost s ljudima koji nas okruzuju nije u poseti restoranima, vec u
molitvi i ljubavi prema ljudima u Gospodu. Pravednici prvih vremena Hriscanstva
ni na koji nacin nisu tezili izucavanju mnogobozackih dela. A ako su ih i znali,
onda su ih koristili za zastitu progonjenog Pravoslavlja. Ali cak je i ta istinska
apologetika veoma brzo iskorenjena. Samo istinska dela i reci koje svedoce o Istini
sluze utrvdjivanju vere. Ali ni jedno ni drugo ne moze da postoji samo po sebi: vera
bez dela je mrtva, i dela bez vere takodje nisu spasonosna”.
“Oce, oprostite, - nisam izdrzao da ne prekinem starca, - ali pri takvom pristupu vas
moze samo obuzeti uninije u smislu - ko se moze spasti? A i sumnje se samo
povecavaju - do cega su dosli “tihonovci”, “katakombnici”?”
“Oce sveti, hajde da idemo redom. Uninije je udeo - ili lenjivog sluge, ili sina koji
nema apsolutnu ljubav prema Ocu. Uninije nece obuzeti dusu coveka za koga je
“zivot - Hristos, i smrt - dobitak”. U svakom slucaju ono se javlja kao posledica
maloverja, prisutnosti sumnje u dusi, odsustva potpunog uzdanja u volju Boziju i
zelje da se ona ispuni.
Apostol Petar bezi iz Rima i susrece - Spasitelja. I na pitanje zbunjenog ucenika:
“Gospode, kuda ides?”, Isus Hristos je odgovorio da ide na stradanja. Prvovrhovni
Petar je shvatio smisao vidjenog i vratio se u Rim da primi krsnu smrt. Ali razmisli
- sta ga je primoralo da tako postupi?! Zar ga je Gospod primoravao da prinese
takvu zrtvu, ili mu je predlagao nesto slicno? Ne, nije bilo nista od toga. HRISTOS
JE REKAO samo to, KAKO BI ON POSTUPIO U SLICNOJ SITUACIJI, to da je On
spreman opet i opet da prinosi Sebe na zrtvu radi spasenje ljudi. A Apostol je imao
apsolutnu veru u Spasitelja, kao i to da je upravo put koji je izabrao Gospod
najbolji za njegovo spasenje. On sve prima sa verom, a istinska vera radja i istinska
dela. Zato se i treba truditi sticati Petrovu veru u Rec Boziju i ispunjavati s verom
Jevandjeljsko ucenje, i tada nece biti uninija. Zar Gospod nije rekao da je coveku
nemoguce da se spase, ali da je Bogu sve moguce, i to je i dokazao Svojim
zemaljskim zivotom.

O raskolnicima.
A sada nesto o raskolnicima, ili kako si ih ti tamo nazvao - “tihonovci”, “katakombnici”, i koji
jos? Ne treba brkati duso moja Boziji dar sa kajganom! I jedni, i drugi, i treci, i deseti su sami
sebe odvojili od Crkve. Oni se lazno koriste slobodnom voljom, napali su na Telo Hristovo,
pokusavajuci da unesu razdor i ljudska mudrovanja u nesto sto je Bogom ustanovljeno. Da, mili
covece, u Crkvenoj istoriji su medju svetima proslavljeni Maksim Ispovednik, papa Martin, Ipolit
Rimski, Maksim Grk, da i velikog Palamu treba navesti, i ne samo njega vec i sve one koji su
ostajali skoro sami u cuvanju istine. Ali oni nisu napali na jedinstvo Crkve, razoblicavajuci
nedostojne svestenike, vec su sami bili istinski revnitelji podviznistva, cistote vere i crkvenog
jedinstva. A uzmi zapadne pobunjenike, sve te luterane, anglikance, i ostale “ane”? Oni su zeleli
da pridju Pravoslavlju ali putem protivljenja - pa cak i zabludelom katolicizmu. Ne, oce, cilj ne
moze da opravdava sredstva, on treba da ih odredjuje. Losim sredstvima neces postici dobar cilj.
Tako i nasi pobunjenici - mozda je njihov cilj i dobar, ali nacin ... Sejuci razdor, poznjeces
rasprave u kojima nema ljubavi. A Bog je ljubav .. Moguce je ne prihvatati mudrovanja nekog
coveka, pa imao on cak i visoki crkveni cin, samo se njegova glupost ne sme pripisivati greskama
same Crkve. Prvosvestenik Ilija je bio dobar i bogoposlusan covek, ali je svoju revnost u
Gospodu izgubio zbog telesne privrzenosti nedostojnim cedima svojih (cresl). Danas se avaj
revnost gubi ne zbog zivotnog instinkta ocuvanja loze. Svi ljudski padovi se uglavnom desavaju
zbog nerazumnog nastrojenja prema djavolskoj sablazni - novcu, vlasti, pohoti, - njegovi predlozi
su jedni te isti i nisu se izmenili tokom hiljada godina.
Ja mislim da ces tesko moci da nadjes razliku izmedju svestenika-raskolnika i tog, Carstvo mu
Nebesko, oca Alekseja. Oni su istovremeno sluzili van drzavom ozakonjene Crkve. Sluzili su na
starim “Nikolajevskim” Antiminsima, a i ja sam to radio dovoljno dugo vremena. A RAZLIKA
POSTOJI - JEDNE SU ODBACIVALI, A DRUGE SU ISKLJUCIVALI. RASKOLNICI
UZIMAJU NA SEBE NAJSTRASNIJI GREH - ONI POKUSAVAJU DA SVOJIM SUDOVIMA
ZAMENE BOZIJI SUD, I DA ODREDJUJU STA JE TACNO, A STA NE. A reci mi kako slep
covek moze da govori o lepoti sumskih cvetova?! MOZE LI ONAJ KOJI JE POGRUZEN U
GREH DA PROCENI PRAVEDNOST? Ako covek u cist potok sipa prljavstinu, voda ce se
naravno zamutiti. Samo ce ona biti prljava od tog mesta na kom je on izlio svoju prljavstinu. Ali
zar pri tome izvor nece ostati i dalje cist kao i ranije - hladan i bistar?
Sav uzas raskolnistva nije samo u tome sto oni neprekidno oskvernjuju cistu vodu, koliko u tome
sto posezu za samim izvorom, zeleci i njega da ocrne. Oni se takodje hrane sa tog izvora, ali ga
odbacuju upodobljavajuci se palim duhovima. Ti isti takodje, buduci stvorenom tvari, ne mogu da
postoje bez Zivotodavca, van Njegovih dobrocinstava, od kojih je najvaznije - zivot svih tvari, ali
se oni protive Zivotodavcu. Eto raskolnici se upodobljavaju takvim zabludelim i otpalim
ljudima”.
“Cekajte oce Antonije, - prekinuo sam starca, - gde je ta linija koja odvaja istinsku sluzbu od
raskolnistva? Evo, kako se moze odrediti u nasem zivotu?”
“Duso moja, ja ti samo o tome i govorim ali ti ne zelis da slusas. Uzmi na primer opet pale
duhove, kao prvu tvar koja je stupila na put protivljenja. Sve njihove snage su usmerene na - rat
protiv Tvorca, na sablaznjavanje drugih radi odbacivanja Boga, i na protivljenje Duhu. Oni ne
stvaraju i ne mogu da stvaraju, oni samo pokusavaju da razruse stvoreno. I svaki protestant, bez
obzira na to kakve ima iluzorne dobre misli u svom grehom povredjenom umu, je osudjen da ceo
svoj zivot vojuje sa Istinom. A izvor istine na zemlji je - Sveta Pravoslavna Crkva. Crkva, ali
daleko ne uvek oni, koji su sebi uzeli za pravo da govore u Njeno ime. Stara prica, ali se od
toga nije umanjila njena istinitost - put u ad je poplocan dobrim namerama.
Dobro secanje na oca Alekseja dugo nije bilo prihvaceno u okviru postojecih eparhija. Nisu ga
prihvatali po ljudskim zakonima, ali nikako ne Bozijim, nisu ga prihvatali uprkos svim
apostolskim i svetootackim postavkama. Ali on nije narusavao zakone Crkve, i bio je veliki
pravednik. Ono sto se posle desilo sa njim je pokazalo posledice sopstvenih sagresenja onih koji
su u tome ucestvovali. A sve je rasudio Sam Gospod, ti znas kako su njega sahranili? Obukli su
mu najlosije rize, zalili su da mu daju metalni Krst kako inace treba dati svesteniku u ruke, - oni
su napravili drveni. I nisu ga zakopali na crkvenoj zemlji, vec na zajednickom groblju. Crkva je
kroz nekoliko dana pokradena i odneseno je upravo ono sto je trebalo da ode sa pravednim
ispovednikom u grob - Krst, novo Jevandjelje, rize...”
“Oprostite oce, ali zar je to moguce uporedjivati - hram i coveka, pa cak i svetog zivota?”
“Pa zar covek nije hram? Sta smo pricali za raskolnike, da oni takodje grade “hramove”, da Duha
nema ni u samim “osnovama”, kao ni u tim raskolnickim plodovima bezumne ljudske gorodsti -
nema. I ne kazem to ja gresan, vec Oci tako uce! Samo prisustvo Duha odredjuje da li je to hram
ili mrtvacnica.
Kod mene je ne tako davno dosao jedan mlad covek, seminarist. Zeleo je da dobije blagoslov za
drugi brak i rukopolozenje. Ja vec necu govoriti o njegovim pogledima, jer je to bila ne samo
smesa istocnih i zapadnih zabluda, vec je i sama smelost da se napadnu Apostolska pravila
odisala satanizmom i protivljenjem.
I tako se on razveo od prve zene ne prozivevsi sa njom ni mesec dana. Kaze, ova druga nije
takva. Zamolili su ga da se udalji sa seminarije, dok ne sredi svoje porodicne stvari. Posle prvog
vencanja mu otac-duhovnik nije razresio drugo, cak kao mirjaninu, toliko je odvratan bio njegov
razvod. I ja sam naravno odbio da mu dam blagoslov za vencanje i hirotoniju. On je dosao sa
svojom mamom i veoma, veoma upornom zenom. Posto sam odbio da dam blagoslov, njegova
majka me je krivila za reakcionarstvo, i surovost zbog toga sto unistavam zivot njenog sina ... Po
njenom shvatanju - kakva je razlika da je bio zenjen jednom, ili dva puta, nesto je lupetala o
svestenicima koji grese bludom”.
Starac se osmehnuo, - “A kroz nekoliko meseci sam saznao da je on vec rukopolozen, da ima
parohiju, i to cak nekoliko parohija, i da je materijalno dobro obezbedjen. Sa njim su i sestra, i
majka umirena novcem, i nova “popadija”. Znaci, nisu samo oni, clanovi porodice tog
novojavljenog “pastira” odbacivali Pravila Svetih Apostola?! A gde je Duh? Evo ti vec i gnusoba
raspustenosti - bezduhovnost, obezdusenost. A nema Zivotvornog Duha - sve je mrtvo, sve nosi u
sebi smrt. Zato je bacuska Serafim govorio da je cilj covekovog postojanja - sticanje Duha
Svetoga, odnosno - sticanje zivota. Zivot ce dovesto do Zivota, do Bogoopstenja, a sticanje smrti
- do oca lukavstva i pogibelji - djavola. Zato je i receno ne skupljaj gnev na dan gneva”.
Otac Antonije se prekrstio i ne zureci, nastavio.
“Pricao sam ti kako sam video ljudske pogibije. Oni nisu Sudom bili odredjeni na vecne muke,
vec sosptvenim stremljenjem ka telesnim delima - svi su obozavali svoje strasti, sticali su smrt, i
ona ih je odvukla u ad. Kao sto je pohota rodila greh, i njime donela smrt u svet, tako i bavljenje
tom istom pohotom vodi u preispodnju.
To je ta nasa stara, poznata pohota, koja ce odrediti i pogibiju zemlje. Evo oce, pogledaj Knjigu
Zivota - Jevandjelje. Koliko puta nam Apostoli govore o trpezama a i Sam Spasitelj i Njegovi
ucenici, o tim trpezama koje je Gospod darovao onim ljudima koji Ga slede?! A Jevandjelje nije
zbornik ljudskih mudrovanja, i zato je ono strogo i kratko, medjutim o trpezama nam govori
mnogo puta. A zasto je to tako? A sve je tako zato sto nas oni koji su primili Svetog Duha i bili
vodjeni Njime uce o potrebi za jelom, o umerenosti u jelu. Sta se jede za trpezama koje je
Spasitelj blagoslovio - pecena riba, med u sacu, hleb ... Samo se nekoliko puta indirektno govori
o mesu na stolu, i to ne zato sto je ono skverno, vec zato sto raspaljuje ljudsku pohotu. Sve mi je
dozvoljeno, ali mi nije sve na korist ...
Neumereno uzimanje hrane povecava zeludac, i navikava coveka na prejedanje. S tim zajedno ide
i lenjost za molitvu, nestaje prirodnog apetita, i zdrave zelje da se hranom ukrepljuju svoje snage.
I zato kod coveka sa strascu stomakougadjanja prejedanje izaziva potrebu pobudjivanja apetita
vestackim metodama - svakakvim dodacima, kulinarskim umecima, alkoholnim napicima. A da
bi sve to bilo dostupno, potrebno je sve vise i vise zemaljskih darova. Tako se i smanjuje ona,
hranilica zbog ljudske neumerenosti.
Neumerenost i njeno ponavljanje ne samo da dovodi pohotu do stanja ognjenog krilatog zmaja,
vec radja i nove strasti. Stomakougadjanje pospesuje blud, a zelja za zadovoljenjem tih strasti ce
neminovno dovesti do svake druge strasti, a to nije daleko ni od direktne kradje. Ogreznuvsi u
zadovoljavanju svojih strasti, ljudi dolaze do najstrasnijeg - ubistva brata sebi slicnog. Sta je
pokrenulo Kaina na prestup u odnosu na Avelja? Zavist, toliko uobicajena za danasnje vreme.
Sveto Pismo nam ne navodi neke druge uzroke prvog ubistva na zemlji, sem toga da je jedan brat
imao Boziju naklonost. A mi danas tako nesto necemo ni smatrati za greh, a njegove posledice su
bile nepopravljivo uzasne - pojava na zemlji unistenja sebi slicnog bica, prokletstvo Kaina i svih
njegovih potomaka.
Nisi sebi postavio pitanje: koliko je danas tih kainita, koji su nasledili drevno prokletstvo i nose
ga drugim narodima?! Cini se da se sve vec davno zavrsilo dolaskom Hrista na zemlju i
Njegovim Iskupljenjem palih ljudi. Ali zar vecina potomaka prvoubice nisu srcem primili Hrista,
i zar njihovo poklonjenje Bogu nije isto kao i rodonacelnika ratova i ubistava - Kaina. Iako, ne
samo njihovo...
Shvatas li apostolske reci o losim razgovorima koji kvare dobre obicaje? A ako samo kasicica
zuci kvari celu teglicu meda, onda je oprosti stracu sto ponavlja, danasnji svet pre tegla zuci sa
kasicicom meda. Medu je tesko da se ne pokvari u toj tegli! Zato je Spasitelj i rekao da ce tesko i
jednu pravednu dusu naci kada dodje Drugi put.
Ne dozvoli svojoj dusi da se napaja zucem strasti, da on ne bi zamutio i iskvario sve ono dobro u
njoj”.

Duhovne besede i pouke starca Antonija

Peti deo

Proslost i buducnost.
Otac Antonije je zacutao; uzimajuci u obzir njegove godine bilo bi normalno pretpostaviti da
starac spava. Medjutim, pokreti dugih, suvih prstiju koji su kao i obicno okretali stare, izlizane
brojanice su pokazivali da je budan. Gledao sam njegovo lice sa tankim, slovenskim crtama i
produhovljenim, velicnastvenim izgledom i divio sam se - kako je taj covek mogao da prodje
takva zivotna iskusenja i da sve to izdrzi.
Ja sam cesto morao da razgovaram sa ljudima, koje zovu “sedeoci”. Ali cak i oni koji su se
iskreno raskajali za ono sto su pocinili su po pravilu bili ljudi koji su u zatvoru “odesedeli” vise
desetina godina, noseci na sebi zig “zone”. Starac, koji je bez krivice bio okrivljen, je proveo iza
bodljikave zice vise desetina godina i pritom ne samo da je sacuvao svoju dusu, vec je postao i
oslonac za druge u delu spasenja.
Posto sam bio zaokupljen slicnim razmisljanjima, ja nekako nisam ni primetio da je otac Antonije
vec otvorio oci i pazljivo me posmatrao.
“Jel' te to misli obuzimaju, oce sveti?”, - izgovorio je on sa toplim osmehom.
“Da, razmisljam oce Antonije, vi ste vec bili u tako surovim uslovima kakvi ce mislim biti i u
vreme antihristovog carstva, pa ste se ipak spasli. Znaci, spasenje je moguce?” - odgovorio sam
mu pitanjem.
“Ne, mili covece, to vreme sa onim koji dolazi se ne moze uporediti! - odgovorio je starac. - Te
godine pokusaja djavolizacije Rusije su posledica greha, ali to je bio samo deo pripreme ljudi za
primanje antihrista. Naravno, bilo je strasno - u pocetku su Svetu Rusiju obezglavili ubistvom
cara i cele njegove porodice. Zatim su poceli da lome kicmu pravoslavne drzave: unistavali su
seljake, duhovnistvo, verne ... Bogohuljenje je najvise od svega oskvernjavalo duse.
Najstarvicnije je bilo skvernivanje mostiju, ruganje nad njima i nad svetoscu uopste. Covek slab
duhom je to posmatrao i mislio: “Meni su govorili: to se ne sme raditi - Bog ce kazniti. A ovi sta
rade, i nista, nema ni groma, ni munje!” I sam se upustao u sve teske situacije. Na srecu takvih je
bilo manje, nego onih koji su cuvali veru. Ali su odstupnici bili kaznjeni! Koliko njih koji su
oskvernili svetinje, igrali na ikonama, je dolazilo kod mene da se kaje! Neko je dolazio sam, a
nekoga su dovodili. Kroz nekoliko desetina godina su osetili na sebi karajucu Desnicu Boziju.
Logori, uzasne severne deportacije, glad, i hladnoca su mnoge slamali i oni su se sami molili da
umru. Kada je poceo rat, znas koliko je bilo onih koji su zeleli da “speru sa sebe prestup krvlju”?!
Naravno, ruskoj dusi svojstvena bol za sudbinu Otadzbine takodje nije bila na poslednjem mestu.
I sve to je bila samo proba adksih sila. Samo odstupnistvo od vere nije nosilo sustinu konacne
smrti - bilo je vremena za pokajanje. A evo u strasne tri i po godine odstupnistvvo ce postati smrt,
covekoubica ne samo da ce se odreci Hrista, vec ce radi vece uverljivosti pecatom ocvrsnuti
svoju vlast nad poginulom dusom. Sve, kavez se zatvorio! Smrt! Da li razumes o cemu pricam?
Odbrojavanje poslednjeg vremena je pocelo Prvim dolaskom Hrista na zemlju, o tome je Sam
Spasitelj govorio, a Apostoli Jevandjeljem proneli kroz ceo svet. Ali cak i tada posle izdaje Sina
Bozijeg i Jude put ka spasenju nije bio zatvoren. Blagorazumni razbojnik, koji je u svom zivotu
pocinio tolika zla se spasao u poslednjim minutima svog zivota. Toga nema na kraju. Tu nece biti
vremena za razmisljanje. I zemlja ce potpuno iznemoci stradajuci zbog ljudske zelje da je
iskoriste ne po meri, vec vise od neophodnog. A nju ce svi razvlaciti, zabadajuci u i bez toga
izranjavljeno telo svakakve stubove, cevi, kopajuci jame, kao i nekakvim kamenolomima. Pitao
si kako ce nastati svi ti zemljotresi? Bio je kod mene jedan poznat naucnik, geolog. On je iz mog
mesta, ja sam ga znao dok je jos bio decak, a sada zivi i radi u prestonici. Evo sta je on rekao -
tamo gde iz zemlje-matice dovoze adsko gorivo, tamo obavezno nastaju potresi. Vise ili manje,
ranije ili kasnije, ali se oni u svakom slucaju dogode. Evo ti jedan primer delovanja ljudske
neumerenosti na prirodu. Kakav je smisao automobila, aviona, i svega ostalog sto ne moze da
radi bez adskog goriva? Zar se ljudski zivot promenio na bolje ili su se izmenila osecanja srece i
tuge? Sve je to neprijateljska zamka - okupiti ljude zajedno radi radi zajednickog rada u
fabrikama, i odvojiti ih od Bozijeg sveta. A same fabrike koristiti sa direktnim naznacenjem -
unistenje onoga sto je Tvorac stvorio!
To je jedan uzrok, a koliko ih samo ima? Mislim da samo Bog zna, a za nas ne bi bilo ni korisno
da znamo”.
“Oce Antonije, - upitao sam starca, - a kako se od toga sacuvati? Ko moze da kaze gde se zemlja
tresti, a gde ne?”
“Duso moja, - odgovorio je starac, - ti jos ucis?! A ja ti ceo dan samo o tome i pricam. Los lekar
leci posledicu, a dobar pre svega trazi uzrok bolesti, da bi je izlecio. Od cega ce zemlja poceti da
se trese i podrhtava? Ona ce se zatresti od strasnih ljudskih grehova i to vise puta. Treba teziti
cistom zivotu i birati takvo mesto za zivot gde je manje greha. Nekada ce to biti cak ne ni na
osnovu pravednosti stanovnika, vec zbog njihovog malog broja”.
“Selo?” - prekinuo sam starca sa tajnom nadom da ce on opravdati zivot u velikom gradu!
“Oce Aleksandre oprosti ali ja sam ti vec govorio tim povodom i nemam toliko vremena da
ponavljam. Cuo si to sto ti se ne svidja a nesto drugo ne ocekuj da ti kazem. Mozda se umesto
sela moze ziveti u nekom malom gradu ali bez tog satanskog pronalaska - visespratnica. Recimo,
udaljena varos sa jednospratnicama.
To je jedno. Drugo su - izvori voda. Najbolje od svega je ako se mesto zivljenja nalazi negde gde
su izvori mnogobrojnih voda. Tim pre sto ta mesta nisu naseljena, a i uglavnom su zapustena, pa
samim tim i bezopasnija. Vec sam ti pricao da ce i selo biti utociste ali samo u neku ruku. Video
sam mase gladnih, osatanizovanih zbog onoga sto se desavalo, od grehovnih padova gradjana,
koji krecu u pljacku u sela. Jevandjelje treba shvatiti bukvalno - receno je bezi u pustinju, znaci
bezi, ne razmatraj svete reci. I Gospod ce biti s onima koji ispunjavaju Njegovu Svetu Volju, a to
je sigurnije nego sledovati plodove grehom uprljanog razuma.
Antihristova dejstva svetskih razmera ce biti moguca samo zato sto ljudi to sami zele, jer im je on
mio. Zato satana toliko puta i pokusava da proveri spremnost covecanstva da ga (antihrista)
prihvati, bojeci se narednog neuspeha. Veliki svetitelj je upozoravao da ce upravo ljudska zloba
stvoriti pogodnu sredinu za njega. Ja dodajem: i svi gresi koji su u sustini posledica zlobe.
Ali cak i tada kada ce mu sluziti sve adske sile, on nece moci da kontrolise one, koji su ostali
verni istinskom Tvorcu. Zasto danas pravoslavne ljude poducavaju na potpunu pokornost
vlastima? Da bi im u buducnosti sto lakse stavili djavolski jaram, i udarili pecat. O parohijskom
duhovnistvu i svestenstvu ne zelim ni da govorim - sveti dozvoljavaju da su masoni u oltaru, i da
nastupaju sa soleja. Kada je tako nesto bilo vidjeno?!
Jednom je tako kod mene dosao neki zastupnik gubernatora, pred ovim izborima. Taj covek je
cesto dolazio kod mene i ispovedao se. Ocigledno dusa koja nije okamenila, ali zeli da okusi i od
kolaca onih koji drze vlast. Tako me je on molio da se molim za pobedu gubernatora. A ja mu
kazem: “On je mason; mogu samo da se molim za njegovo urazumljenje”. Poslanik se zbunio i
rekao: “A da li ste vi videli nekog gubernatora a da nije mason?!” Tako je to oce. A cemu se
cuditi - oni su prokrcili put svuda jos za vreme Petra, a za vreme imperatora Aleksandra I su se
veoma osilili. Zatim je zabranjeno njihovo postojanje, ali je to isto sto i zapretiti korovu da raste
po poljima. Decembar 1825 godine je to pokazao, i samo zahvaljujuci carevoj odlucnosti drzava
je spasena od smutnje - planovi buntovnika su bili napoleonovski!
Vlasti se treba potcinjavati po pitanju svog posla, ali ne treba ciniti nikakve ustupke po pitanjima
vere. A ljudi se veoma cesto, zaglusivsi glas savesti, i glas Andjela-Cuvara, potcinjavaju vlastima
u svemu. I oni se cak ne boje ni gonjenja, - u njih malo ko veruje, - vec se boje da u ocima svoje
okoline ne izgledaju kao bela vrana. Posebno se deca i omladina, ugledajuci se na svoje roditelje,
navikavaju na tu zavisnost od ljudskih misljenja, a to je strasno. Tesko nama, koji ne zelimo da
cujemo i poverujemo svom Bogu, Koji nas uci: “NE BOJTE SE VREDJANJA OD LJUDI, I NE
PLASITE SE NJIHOVIH ZLIH RECI!”
Secas li se stare poslovice: “Ako hoces mir- spremi se za rat!”; u odnosu na nas se to moze ovako
protumaciti: “AKO ZELIS SPASENJE - PRIPREMI SE NA GONJENJA.” Gospod nas stalno
upozorava: “STRAZITE DA NE UPADNETE U NAPAST!” JER “BLAZENE SLUGE KOJE
KADA GOSPODAR DODJE NADJE BUDNE”. A ljudi ne zele da bdiju i da straze.
Za nas je primer zivot prvih hriscana. Zamisli Prvi Rim: drustvo raznobojnih mnogobozaca, a
njihove zanimacije najdivlje moguce - ubistvo coveka od strane coveka gladijatora koji se moze
uporediti sa divljom zveri; blud, koji je uzdignut do poklonjenja, stomakougadjanje. Zar se mogu
i nabrojati sva njihova bezumlja?! Toga cak nije bilo u mnogobozackoj, razmazenoj Grckoj, -
tamo su se bavili naukama, filozofijom: smisljajuci kako da izgrade hram “Nepoznatom Bogu”.
Rim je nesto drugo. Koliko vrede sami kultovi, skupljeni iz celog sveta! I eto u takvim uslovima,
ne da su samo postojali vec su svojim zivotom procvetali medju svetima hiljade i hiljade
Hriscana. Njihov polozaj u drustvu je bio veoma razlicit - od poslednjeg roba do
dostojanstvenika, velikog vojskovodje. Ali njihov zivot se odlikovao jednom zajednickom
karakteristikom - neprihvatanje stranog morala i negiranje drzave onda kada bi vlasti pokusale da
ih prinude da postupaju po prihvacenim pravilima. Jer se od prvih hriscana nista drugo nije
zahtevalo sem ispunjavanja prihvacenih zivotnih pravila u rimskom drustvu to jest spoljasnjeg
postovanja prihvacenih obicaja. Oni su medjutim uvek, cak i pod pretnjom smrti, postupali po
Bozijim zakonima, ne prihvatajuci i odbacujuci ljudske zakone.
Danas nije ni potrebna nikakva prinuda - poznanik pred poznanikom i svaki tezi da revnosno
ispuni drustveno prihvacena pravila zivota. “Svaka vlast je od Boga” se shvata u smislu - sta vele
da vlast nece uciniti - sve je od Boga. Ispovedajuci slicno, iza ledja te iste vlasti se ne skrtari sa
nelaskavim karakteristikama njenih predstavnika. I eto sta je rezultat, jedan greh prelazi u drugi,
tamo - u treci, ... i tako po zatvorenom krugu.
Ali cak ni to nije najstrasnije. Strasno je to sto se covek navikava zivotinjskom ponasanju:
vlasnik je pozvao, i ona je dosla, nesto joj je naredio - i sledilo je ispunjenje zapovesti, bez
razmisljanja, bez procene posledica za spsenje dusa ... A da bi verujucem coveku bilo lakse da
prestupi zakon Boziji, vlasnik u jednoj ruci ima bic, a u drugoj - medenjak sa mirodjijama. A
pored jos i “duhovno” opravdanje za izdaju Bozijeg zakona: “Svaka vlast je od Boga”. I u tome
je poseban mamac - ucenje coveka da se hrani iz vlasnikovih ruku. Ne verujemo Bogu! Gospod
je rekao: “U znoju lica svog ces zaradjivati hleb svoj”, a za nas je to nesto strano. Zapocni tu
temu sa naucnicima, sa inzinjerima, pa cak i sa lakrdijasima svih boja, sa bilo kim i sa svakim -
mnogo ce klevetati o stvaralastvu, o razvoju licnosti, o bilo cemu. Cak i verujuci. Niko ne zeli da
proliva znoj, jer to nije prijatno. A Bogu treba verovati, i to verovati kao sto deca veruju svojim
roditeljima, da mu oni ne mogu nista lose uciniti.
Gradovi ce biti pod posebnim nadzorom mracnih sila, i upravo ce u njima biti jednostavnije baciti
ljude na kolena. Ako hleb ne stigne u grad, ljudi ce se za dan sloziti da se antihristov broj stavi
bilo gde. Ali i pre njegovog dolaska, stanovnici gradova najvise osecaju teskoce te smutnje koji
predstoji proci. I bice ih lakse pronaci, nego po selima, posebno udaljenim, zaboravljenim. Zli
duhovi ce svuda leteti i izdavati - ali nece biti vremena da se svi pronadju, jer ce Gospod pruziti
Svoju pomoc onima koji revnuju za spasenje.
Ja skoro svaki put kada ljudima pricam o neophodnosti da napuste uobicajen nacin zivota, vidim
nedoumicu u njihovim ocima - zasto? I onda pocinju nejasna objasnjenja, pozuvanje na malu
obrazovanost stanovnika cak i malih gradova. A ja im kazem: “A spasenje?”, a kao odgovor
dobijam: “A meni je tamo neki otac rekao da je svuda moguce spasti se, i on takodje u centru
grada ima dvosoban stan u visespratnici!”.
Kada cujem tako nesto, postane mi tako strasno i tada prevodim sve Spasiteljeve reci na nas, na
duhovnistvo. Secas se kako je On govorio farisejima, da oni sami ne ulaze u Carstvo Bozije i da
drugima ne dozvoljavaju. Majka Bozija se bojala prelaska iz jednog sveta u drugi, i molila je
Bozanstvenog sina Svoga da Je sretne i provede! A nama je svejedno, mi ni ne razmisljamo da
cemo kroz nekoliko godina ugledati zle duhove ali ne na ovoj svetlosti vec u buducnosti i to u
svim njihovim groznim vidovima. Vi cete to doziveti, ja necu.
Ali ako ne zelis da trazis selo za sebe, onda izmeni nacin zivota koji se zasniva na potpunoj
zavisnosti od drzave”.
“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - a sta je sa radom u ustanovama i preduzecima? I tu
naravno postoji zavisnost od drzave, ali je ona minimalna, da li je to alternativa?”
“Oce ja ne kazem da vlastima nije moguce da svaku tu tvoju “firmu” zatvore u trenu. Koliko
nepmanovaca nisu mogli da trepnu, kada su se od gospodara pretvorili u sluge. Ali cak i ako to
odbacis, zavisnost i dalje ostaje - bez obzira gde radis neces moci da prezivis bez kupovine u
radnji ili na pijaci. A to je vec pod kontrolom drzave. Tako ti je to. Visespratnicu zameni sa
kucom u predgradju i dobrim parcetom zemlje. Odbaci modu u vezi svega - odece, pokucstva,
automobila, svega. Oce, ljudi ne shvataju da sav novac ide u jedan centar i priprema se za njega,
da, za njega. Masu glavom, ali niko ne veruje. Naravno, na selu nema tog komfora kao u gradu,
pa je u tome i spasenje. Odvoji grad od sela - grad ce umreti, a selo ce preziveti i deset godina.
Iako i tamo dospevaju sablazni i preko televizora, i studenata ... Ali primeti, grad ih izvlaci, i
uvlaci u satanska narucja, ali sam u sela ne ide! Oni koji stoje iza svega toga znaju da je tesko
obuhvatiti neobuhvatno! Jednostavnije je privuci na mamac ljude u grad, i uciniti ih nesposobnim
za zivot bez pomoci iz centra, i time olaksati sebi posao.
Pre godinu i po dana su kod mene dosli neki ljudi. Jedni su bili sa sela, a drugi iz (starac izgovara
ime nekog malog grada) N-ska. Seljaci su se vidno snebivali iako su dosli ranije, i gradjani su
prvi poceli da ulaze. Razumljivo, svakoga od njih su dovele neke licne nevolje, ali su se svi zalili
na jedno - u gradu je prestala da radi pekara. Ja sam bio u tom gradicu, on je nedavno izgradjen
ima svega desetak visespratnica. Izgradjen je sa odredjenim ciljem, koji se izgubio sa raspadom
zemlje. Za ljude koji su se navikli da jedu samo svezi hleb, zatvaranje pekare je prosto bila
katastrofa.
I potom ulaze seljaci, svi zajedno, njih sest-sedam, jedva je bilo dovoljno stolica. Pricaju o onome
sto ih najvise boli ne stideci se svojih zemljaka. Pitam ih o zivotu ... i oni pocinju da se zale da je
predsednik kolhoza prodao pekaru, i da se prestalo sa pecenjem hleba! Pitam ih kako su to
preziveli, posto su vesti iz grada lose. A oni kazu: “Sami pecemo; slava Bogu psenicu imamo,
sameljemo brasno i pecemo”.
Eto ti razlike izmedju sela i grada. Seljaci i melju psenicu u domacim mlinovima, odvezu ga u
rejon, ali tamo treba platiti, a para nema. Eto tako oni prezivljavaju na racun zemlje-hranilice
koja daje zrno selajninu kome je svojstvena dovitljivost. Te stvari su za grad neshvatljive.
Bivsi seljaci, koji dobiju ili kupe stan, svim silama pokusavaju da se ukorene u gradu. Trpe sve
mane, uzimaju od roditelja koji su ostali na zemlji, samo da se ne vracaju u selo. Eto to je vec
pomracenje uma!
A neprijatelj se raduje - sami idu njemu u ruke. Ljudima se cini da je u gradu bolje spasavati se -
manje rada, veca mogucnost da se odlazi u Boziji hram, i da se citaju duhovne knjige. Ali to su
pogubne fantazije zarobljenika zarobljenog danasnjim komfornim umom. Mnogi danas imaju
vrtnjak ili povrtnjak, ali to ne seoskih 60 sotok (zemljisna mera - prim.prev.), vec i vise. Sa 6
sotok se ne moze preziveti, a mi nismo u Galileji gde se ubiraju i dve-tri letine godisnje. Da, i u
gradskom nacinu zivota nema te veze sa zivom prirodom, kao na selu. Idila gradskog zivota ce
proci kao letnji jutarnji oblak, i jos i brze, samo se nista nece moci povratiti.
Ne mogu se nabrojati sve neprijateljske klopke, i to je nezahvalan i nekorisan posao. Vaznije je
nesto drugo - kako postupati da se ne upadne u rasprostrte mreze mracnih sila. Znas vec kako je
svetom Vasiliju Velikom bilo otkriveno vidjenje tih demonskih mreza, koje su rasirene po zemlji
u poslednje vreme. On je zahvalio Bogu sto ne zivi u poslednja vremena! Vasilije Veliki! A nama
je svejedno ...
Nedavno je dosla jedna zena i plakala moleci za molitve - muz je posle dobijene plate usao u lift i
putovao kuci. Na nekom medjspratu lift je zaustavljen, njenog muza su izvukli i oteli mu novac. I
ne samo sto mu sve uzeli vec su ga i pretukli skoro na smrt. Pitao sam je da li se kod njih to cesto
desava i pokazalo se da se to desava neprestano. Bilo je i slucajeva ponizavanja zena. Kazu mi:
“Mi se oce trudimo da dodjemo kuci pre mraka i da vise iz stana ne izlazimo. A nisam uspela ni
da odem - cekaju nekog od suseda da bi ih bilo vise!” I to je samo u jednoj kuci, a to je tek
pocetak. Kroz nekoliko godina ce i danju biti opasno nalaziti se na ulici zbog razbojnika. Da,
razbojnika zatrovanih moralom americke pesnice te ce ocajni, obicni ljudi poceti da primenju te
cudne principe postojanja. Kao sto skorpion ubija samog sebe, tako ce i oni donoseci novu
porciju otrova zlih dela u svet, priblizavati kraj svog zemaljskog, prolaznog postojanja. Umirace
slicno gradskim zivotinjama-lutalicama - bez ispovesti, bez Pricesca, bez opela, cak i bez
grobova. Nece biti tako jednostavno cak ni zakopati les na groblju, i lesevi ce lezati u kucama
danima, dok se rodjaci i bliznji ne dogovore sa banditima koji kontrolisu groblje. I zato ce kao i
uvek u teska vremena, poceti da se pojavljuju grobovi u dvoristima, na trgovima, i gde je god je
moguce. Tamo ce sahranjivati tajno, s ciljem da sakriju grob, jer ce u gradu po noci poceti da
lutaju gomile samih palih ljudozdera - u nadi da ce preziveti ako pojedu mrtvaca!”
Otac Antonije se prekrstio brze nego obicno. Slicno se krste pravoslavni u slucaju neceg veoma
gresnog, i odvratnog sa recima: “Gospode, pomiluj!” Verovatno su mu te slike iz vidjenja do sada
stajale pred ocima, i on nije prosto prepricavao nesto vidjeno, vec je opisivao to sto mu je bilo
otkriveno, to sto je on ovog trena video. Iako je to samo moja pretpostavka.
Starac je nastavio: “VERA U BOGA I VERA BOGU, NADA NA BOGA I LJUBAV U
GOSPODU”, - to je jedino sto coveku na zemlji ne dozvoljava da se preda vecnim adskim
mukama, sto ne dozvoljava da mu se u srcu pojavi uninije zbog onoga sto se desilo; da ne padne
u ocajanje zbog toga sto je video odvratnu zapustenost na svetom mestu; da zaustavi lukavi
razum za prihvatanje sada koda a potom - pecata. COVEK KOJI NEMA POTPUNO UZDANJE
U GOSPODA I KOJI MU NE VERUJE JE VEC MRTAV. Udeo takvog coveka ce biti strasan na
zemlji, i posle stajanja pred Spasiteljem na Strasnom Sudu.
Cak i sada mi cesto cinimo takve stvari da bih se grizao od muke. Poslednjim sudom osudjeni i
svojim sopstvenim izborom zla odredjeni za ad ljudi ce se sami gristi ali ce biti kasno”.
Starcevi ocni kapci su se spustili i iz ociju su mu tekle suze. Bilo je ocigledno da je za njega
razgovor na temu kraja sveta i Strasnog Suda bio preterani dusevni napor. A ja sam odjednom
pomislio: “Ako pravedan covek, ali ipak covek, toliko strada zbog ljudske pogibije, koliko i
kakvih ogorcenja mi prinosimo Hristu bezgresnom, Koji je Krv Svoju prolio za iskupljenje nas
nerazumnih?!”
“Oce Antonije, - prekinuo sam cutanje, - a pri bekstvu u pustinju, sta vi smatrate da je najbolje
poneti sa sobom?”
Ne brisuci suze, starac se toplo, ali tuzno osmehnuo: “Ti si se spremio da bezis negde mili
covece? Gonjenja su ti vec za ledjima, tako da ne moras da bezis - bice vremena da mirno
otputujes”.
“Kako to oce?”, - prosla me je jeza po ledjima.
“A tako eto oce kao tamo - “nozevi izvuceni...”, ne secam se dalje. Bice i vec jeste. NE BOJ SE
GOSPOD TE NECE OSTAVITI. VISE MOLITVE, VISE ASKEZE - PRETRPECES. A sta da
poneses? Navike za molitvu i veru u Boga, uzdanje u Njegovu pomoc, dobra dela i naravno
smirenje duha. A od materiajlnih stvari coveku ce veoma biti potrebne - gradjevinske alatke,
sekire, lopate, i vec pomenuta “burzujka”. Naravno, odecu i obucu, jednostavni i prakticnu, i
uopste sve sto moze da pomogne da se prezive tri i po godine. To i razlicite lekove, sibice, so, ...”
“A knjige oce Antonije?”, - zapitkivao sam.
“Njih bi ljudi trebalo da citaju ranije i da ispunjavaju ono sto su Sveti Oci napisali. U zavisnosti
od mogucnosti sa sobom treba obavezno poneti Jevandjelje, Apostol, Psaltir. Pozeljno je poneti
Bibliju, “Lestvicu”, “Nevidljivu borbu” starca Nikodima Svetogorca, Prolog, “Skola blagocesca”.
Mislim da nece doci do citanja i ispunjavanja “Dobrotoljublja”, iako ni to nece biti naodmet. Ako
postoji mogucnost da se uzme sve sto se zeli onda to treba i uciniti jer se knjigama treba drzati te
linije - bice strasno. Vremenom je moguce i uninije, a treba se boriti i sa ocajanjem. Zato se treba
truditi da se ponesu ukrepljujuca dela svetih Otaca, ili zbornici njihovih misli. Ali samo ne treba
nositi sporne knjige i one koje kritikuju ili napadaju. To su otvorena vrata za ulazak
neprijateljskih sila u dusu. Cini mi se da je jasnije sta treba poneti nego ono sto ne treba poneti ni
pod kojim uslovom. A ne sme se nositi nista sto moze da sjedini sa svetom palim pod antihristove
noge. Shvatas li, pijanom coveku je spokojnije u dusi kada oko njega svi piju. Bludnica zeli da
vide sve bludnike oko sebe, a covek sa strascu stomakougadjanja - prozdrljivost. Tako ce i ljudi
koji prime pecat teziti da svi sa njima dele njihov udeo. Ne znam kako, nije mi dato da znam, ali
ljudi bez pecata ce se lako pokazivati mracnim silama, ako ih da tako kazem privuce njihov
izgled. Tako da SA SOBOM NE TREBA NOSITI NIKAKVU ELEKTRONIKU! Cujes, nikakvu.
Cak i automobil treba da bude jednostavan, bez ikakvih zapadnih trikova - inace ce i on od
prijatelja postati neprijatelj.
ELEKTRONIKA, cak i ona najprimitivnija - radio, magnetofon, CE PRIVLACITI NJIHOV
POGLED. Te naprave i ne moraju da dodju do njihovih ruku, ali ce one koji su primili pecat za
koricu hleba usmeriti po tragu vernih. I zato je bolje udaljiti se od greha i izbaviti se od svega jos
sada. A ako ti je zao onda nemoj sa sobom da nosis opasne stvari.
Ali se ne treba mnogo zadrzavati na tome, moze ali nije neophodno. Treba samo znati i to je to.
TREBA MISLITI O STICANJU DUHOVNIH BLAGA, BOZIJE BLAGODATI I NAVIKA
PRAVEDNICKOG ZIVOTA. Mnogo toga verovatno neces uspeti jer nema dovoljno vremena, ali
ako ima mogucnosti da ostavis neke poroke, i za to slava Bogu. Iako vec i nerasuto znaci vec
skupljeno. Za mirjane je dusespasonosno naravno da se prisajedine pravoslavnoj zajednici sa
revnosnim pastirem, ali je to skoro nemoguce. Iako, u krajnjoj meri treba uloziti sve snage da se
pronadje svestenik koji sluzi i koji se nije poklonio antihristu, da bi se imala mogucnost Pricesca.
Meni je poznato nekoliko revnosnih pastira u cijim hramovima su formirane dobre zajednice. Oni
vec sada kupuju kucice u predgradjima i pripremaju ih za sluzbu u vreme buducih potresa. Ako te
Gospod udostoji da zivis u takvoj zajednici, onda pristupaj Svetim Darovima sto je moguce
cesce, kako su to radili prvi Hriscani u epohi rimskih gonjenja. To ce te krepiti i pripremati za
eventualno primanje mucenickog venca. Cuvaj se onih koji su primili pecat i poklonili se
antihristu, razgovore s njima treba izbegavati, ali nikako to pokazivati, a posebno ne pokazivati
da nisi primio pecat i sve ostalo sto je u vezi sa tim, i uopste na tu temu ne razgovarati. Treba
malo pricati, a uglavnom cutati - jer prica moze da izazove podozrivost, i vec sad treba poceti
zivot sa malo price. Shvatas li, nece uvek biti moguce odrediti da li je covek primio pecat ili ne, i
kako se ponasati sa tim kodovima. Koliko ljudi je dolazilo kod mene za blagoslov da primi pecat,
bukvalno pokusavajuci da iznude moje odobrenje za takav postupak. Ja sam sve odbijao da
blagoslovim. Neko je odlazio ljut, a neki su govorili: “Spasi Gospode, oce! Sve smo shvatili,
necemo primiti, oprostite za uznemiravanje”.
Nedavno je dosao jedan od takvih ljudi na visokom polozaju sa pitanjima iz licnog zivota.
Gledam ga - i nesto nije u redu. Prekidam njegovu pricu i pitam: “A da ti kojim slucajem nisi
primio kod?” On je istina pocrveneo i odmah je priznao da su i on i njegova zena primili kodove.
Zatim je usledilo jasno objasnjenje o radu, o bolnici ... Ali nesto drugo je interesantno - on pre
toga dugo nije bio kod mene i ja sam se raspitivao o njemu, a izmedju ostalog i o tome da li je
primio kod. Ali su svi bili uvereni da je ta porodica odbila da primi kodove. I eto sta se desava!
Zato treba biti obazriv u opstenju sa ljudima ali bez podozrivosti da se ne bi upalo u greh”.
Spasenje u gradu.
“Oce Antonije, a za one koji ostanu u gradu ima li sanse za spasenje ili ne?”- upitao sam.
“Zasto? Druga je stvar - jedan u gradu, a dva u selu. Ali se treba razumno koristiti sa “moze-ne
moze”, kada se radi o spasenju dusa?!
Jedan otac mi je pricao jedan dogadjaj koji izgleda kao prica. Jedna od strana njihove industrijske
zone, - oni su inace pravili sanduke za vojsku, - se primicala ogromnom blatu sa mocvarom. S
jedne strane cak nije bilo ni bodljikave zice - svi pokusaji begunaca su se zavrsavali u drugoj
strazi. Vapaji za pomoc onih koji su bezali su kod nekoga izazivali samo saosecanje, a kod straze
- zluradost. Blato nije bilo toliko strasno, jer se ni zimi nije potpuno zamrzlo. U svakom slucaju,
zimski pokusaji bekstva su imali slican rezultat. Ali na beg se odlucio belorus, bivsi sumar, koji je
dobro poznavao blato. On je dugo posmatrao blato, nesto je procenjivao, raspitivao se gde su
tonuli prethodni begunci, istrazivao je gde se nalazi gas, zardjala mesta ... uglavnom, spremao se.
I tako su oni posli, njih pet-sest i svestenik, taj koji mi je ovo pricao. Posli su ujutru, po magli, i
isli su kao guske. U pocetku je sve islo dobro, udaljili su se nekoliko kilometara od logora, i
odmorili na ostrvcetu. A zatim je poslo - prvi, drugi, treci ... svi pokusaji za spasavanje su
propadali u zidkoj, smrdljivoj mocvari i zavrsavali se time da je i sam spasilac propadao.
Najgluplje je poginuo Belorus - zakacio je stapom neku pticu na cistoj vodi i ona ga je povukla. A
smena straze je bila svega pet-sest metara od obale plivajuceg ostrvceta, ali toliko je nedostajalo.
A vec se videla obala sa druge strane mocvare! Svestenik je dopuzao do nje! Eto pa izvuci pouku:
spasio se onaj ko je bio najlosije pripremljen za taj beg, posto je svu svoju nadu polozio na
Gospoda. Taj kome je kako kazu Sam Bog naredio da dodje se sablaznio na hranu, odlucio je da
nesto pojede i poginuo je. Tako je i sa spasenjem u gradu. Pametan vojskovodja uvek tezi da
njegova vojska bude brojno nadmocnija u odnosu na protivnicku. Ako za to nema mogucnosti,
onda treba primeniti neke dosetke, kako bi se nadomestio nedostatak vojnika. Tako i mi u
poslednja vremena imamo samo jednu prednost a to je - vera. Ali se i pravilo vere Apostol Petar
sablaznio. Znaci treba se kloniti sablazni palog sveta i ukrepljivati svoju veru, uzdajuci se u
potpunosti na Boga”.
Casovi istorije.
Otac Antonije je zacutao. Ja sam sedeo i razmisljao o onome sto sam cuo. Kao i uvek semena
sumnje su davala svoje plodove - zar je sve too moguce?
“To je tako strasno, - podelio sam svoje utiske sa stracem, - i u glavi nisam mogao da razaberem
da sve to moze da se desi”.
“A zar nam Jevandjelje o tome ne govori? - odgovorio je starac, - Zar da ti prepricavam kad se
svaki dan i sam ukrepljujes citanjem Jevandjelja. Meni gresnom je toliko pojedinosti bilo
otkriveno kako ce to biti. A Spasitelj je vec Apostolima govorio sta ce biti, a zatim su Apostoli
prenosili vernima. I svi Sveti su se na ovaj ili onaj nacin doticali kraja sveta. Oprosti, ali nema ni
jednog starca, koji ne bi poucavao duhovna ceda o spasenju u poslednje vreme. Ali tada se jos
“razvijala” ta adska “civilizacija”, ali je Gospod dao nekome da vidi avione, automobile,
elektroniku ... Mislim da je svetom coveku to bilo jasno, a ljudima - ne. Koliko sporova je samo
izazvala tvrdnja da ce antihrist uci u svaki dom. I mi smo se u seminariji sporili, i to jos kako!
Sve je postalo jasno tek sa pronalaskom televizora. A prorocanstva o metalnim pticama, koje pri
poletanju stavljaju u sebe za ljude smrtonosna jaja? A celicna paucina koja treba da obavije celu
zemlju? Taj skakavac iz Otkrovenja. Zar je malo nejasnih predskazanja iz Vidjenja Apostola
Jovana Bogoslova, i manje poznatih staraca? Tesko je prihvatiti predstojece nevolje. Ali da li si ti
razmisljao duso moja da sito drustvo uopste nije sklono da prihvati opomene o mogucim
buducim tragedijama? Kako je prepodobni Jovan Kronstatski Cudotvorac upozoravao ljude, i
jesu li ga slusali? Tesko je bilo iza spoljnjeg blagostanja uvideti predstojece nevolje. Rusija je
samo u komunistickoj propagandi bila siromasna i nesrecna. Cujes! Vlast je imala mogucnost da
jos od pocetka odobri drzavi kredite u visini od dve milijarde zlatnih rubalja! To je kolosalna
suma i tesko da neka drzava u to vreme ima takav budzet. Zita i svih drugih poljoprivrednih
plodova je bilo u vrednosti od nekoliko milijardi zlatnih rubalja. Milioni svinja, ovaca, stotine
hiljada krava i konja. Jaja su merili pudima (1 pud = 16.38kg, prim.prev.) jer je ptica bilo
nebrojeno! Rusija je hranila pola sveta, ali i Rusima je sve bilo dostupno: ovca je kostala nesto
izmedju jedne i dve rublje, krava - do pet rubalja, a dobri radnici su u fabrici dobijali stotine
rubalja mesecno! To ti pricam, da je ta sitost bila pogubna, zaboravili su da je osnova blagostanja
u duhovnosti, u Bozijem blagoslovu. Kada su obavezno Pricesce u vojsci zamenili gradjanskom
drzavnom sluzbom, jedan covek od deset je nastavio da nedeljom odlazi u Crkvu! A neprijatelj
nije dremao. Rat Japana sa Rusijom je vec bio placen od strane jevrejske zajednice u Americi,
tako da su oni imali mogucnost da stvore smutnju unutar zemlje i da pokusaju da potpuno uniste
Pravoslavlje?! Prva mirovna ni na koji nacin nije unistila drzavne snage, nju nisu osetili kako
treba, u svakom slucaju ne na hrani. Niko nije uvodio kartice ili neka druga ogranicenja. Cak je i
u vreme rata tesko bilo zamisliti da ce se zemlja demonizovati povucena demonom “slobode”. I
odista sveto mesto ne biva pusto - uzeli su ikone i zamenili ih portretima zlih duhova. Ti kazes,
tesko je zamisliti?! Mi smo vec porobljeni stranim duhom; ruski i slovenski se i ne oseca. Mozda
samo u Crkvi i to ne u svakoj. Ali na redu je vec ratovanje Rusije sa drugim narodima: strancima,
Kavkazcima, Kinezima, ... Sada su oni uglavnom samo prisutni u zemlji baveci se uglavnom
pijacnim poslovima. Stranci, kao i ivek, se trude da na sve nacine unize dostojanstvo
pravoslavnih i da stave sapu na bezbrojna bogatstva Rusije - Male, Bele, Velike. Ali docice i
vreme njihove direktne vladavine”.
“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - ako je moguce ponovite ono o ruskom duhu u Crkvi?”
“Ja oce ne volim razgovore o tome, - nerado je odgovorio starac, - a i sta je tu nejasno? Odakle
dolazi koncertno pevanje sa solistima i svom slicnom umetnickom opremom? Od katolika. Gde
mozes da cujes iskonsko staro rusko crkveno pojanje - samo u desetak manastira i Crkava! Da li
se kompozitorska dela koja izvode gordi svetski pevaci mogu nazvati molitvenim pojanjem?
Naravno da ne, - jer nase pevanje - molitva, omeksava srce i pokrece ga na suznu, cistosrdacnu
ispovest. Danasnji (ruladi) predstavljaju jednu rasejanost, zabavu. S pojanjem je sve jasno, a sada
nesto o zivopisanju hramova. Dobro, napustene su kanonske ikone, i preslo se na zivopisne, iako
je i ta novina od Rima. Ono i nije tako lose, ali ono sto danas predstavljaju kao kanon je - mrtvo.
To uopste nisu te metode ikonopisanja iz davnina koje su dosle do nas. Dakle, zivopisno zidno
slikanje - ali to nije to sto malaju u nasim hramovima! Ljudi koji nemaju pojma o Pravoslavlju,
na osnovu katolickih i unijatskih metoda u najboljem slucaju hemijskim bojama stvaraju nesto
novo”.
“Oprostite, - prekinuo sam straca, - a zasto ste rekli “u najboljem slucaju”?
“Jednom je jedan svestenik dosao sav uzasnut - otrkio je medju slikarima pravog satanistu. Otac
ga je isterao, a ovaj se uvredio jer je toboze dobro radio. Tako da je u tako oslikanim hramovima
nemoguce podici oci - jarkost boja je neopisiva. A ako jos tome dodas da vecina “ikona” u takvim
hramovima nose u sebi i katolicke zablude, onda se postavlja pitanje - za koga se spremaju ti
hramovi? A laz u hramu Istine? Vestacke svece u svecnjacima, vestacko ulje u kandilima,
vestacko cvece za ukrasavnje ikona, vestacki tamjan u kadionici. U sovjetsko vreme nije bilo
moguce uzeti pravi tamjan, ali sta je danas! Plastanice mastimo zenskim parfemima, ili
kolonjskom vodom. Zar nema aromaticnih ulja? Ima, ali ne zele da trose, jer ce blagocestive zene
i tako i tako doneti mirise. Ali to je vec posledica, spoljasnji odraz uzroka. Svaki hram ima
nastojatelja, a nad nastojateljem je - arhijerej. Ko samo stoji iza njegovih ledja?! Pre nekoliko
godina kod mene je dosao jedan svestenik koji je bukvalno bio u stanju nervnog rastrojstva.
Sluzio je petnaest godina u cinu na selu, i zato jos nije dobio protojereja, a nije imao nikakvih
kazni od strane arhijereja. Sada mu je zabranjeno da sluzi sa sledecim obrazlozenjem, skida mu
se cin - jer vladajuci arhijerej zna kako da se odnosi prema nepokornima. Pocinjem da ga
ispitujem, otac se uznemiruje, skrece misli. I na kraju sam posto sam shvatio o cemu se radi sam
ispricao istorijat zabrane.
“Tako?, - upitao sam.
“Da, oce , tako, - odgovorio je starac. Pokazalo se da je uzrok zabrane njegovog sluzenja bilo
postovanje ... carskih mucenika! A stvar je bila u sledecem: taj svestenik je pre nekoliko godina
bio sa porodicom i pastvom na hodocascu u Rusiji. A tamo su se vec tada svuda prodavale ikone
carske porodice i knjige o zivotu carskih mucenika. Kupivsi i procitavsi knjige, porevnovavsi
njihovom podvigu, svestenik je uz pomoc pastve, pronasao u Trojice-Sergejevoj Lavri papirne
ikone koje su odneli kuci i uramili. Okacili su ih pored (kanuna) - Mucenici jos nisu bili
kanonizovani, pa su sluzili sluzbe za pokoj dusa, a ko je hteo obracao se mucenicima i za pomoc.
Neko je “obavestio” vladajuceg arhijereja. On je naredio da se svestenik “dovede u red”:
zahtevalo se da se skinu i odnesu ikone. Pastva se pobunila jer je vec bilo slucajeva dobijanja
cudesne pomoci posle molitvi ispred ikona. Tada su ocu urucili “vucju kartu” kako se govorilo
kod nas na univerzitetu. Vidis li, slucajnost - to je sveopsti haos koji se ne ispoljava preko
materijalnog. Mi ispovedamo da je Bog haos doveo u red podredivsi dogadjaje strogim zakonima
postojanja. Teznja za haosom je svojstvena samo mracnim silama. I zato, ako se nesto desava,
znaci da je neko za to zainteresovan. Eto pa ti razmisli sta i kako”.
“Tako vi smatrate oce...”
“Nista ja ne smatram, - nezno me je prekinuo starac, - mislim da znam pravila, i uvek sam se
trudio da ih ispunjavam. I zato kada me nesto pitaju, ja pokusam da objasnim i da nekog nesto
naucim. Ako ispuni i poslusa - slava Bogu, neko se urazumio; ako ne ispuni - bolje da nije
dolazio jer se mogao opravdati neznanjem.
Jednom, nekako posle Vaskrsa, posle Nedelje Mironosica, dosao je kod mene jedan duhovnik iz
obliznje eparhije. Pridoslica iz poljske Ukrajine, ali veoma pobozan i pravedan starac. Buduci da
je i sam bio veliki molitvenik, a pritesnjen sa svih strana, on je i sam znao odgovore na svoja
pitanja, ali mu je bio neophodan razgovor i poredjenje pogleda. On je posle dugog razgovora
otisao da napise molbu za razresenje od duhovnistva i nastojateljstva. Posle toga je dospeo u jos
vecu nemilost, ali je vec dosao miran.
Tezak je Krst svestenstva, oj, kako je tezak! Danas je sve tako uredjeno, da zeleo-ne zeleo,
Pravila se narusavaju. Mnogi zato kazu da se ne moze spasti u svestenstvu, vec da treba raditi
nesto ugodno, samo da se ne sablazni pastva i da se tajno ne cini nesto gresno. Ali takva vrsta
osude je pokusaj prisvajanja Bozijeg Suda, cak i nad samim sobom. U Jevandjleju Sam Spasitelj
kaze da covek sam ne moze da se spase, ali sto je nemoguce smrtnom coveku, Bogu je moguce.
Ti samo prinesi sve svoje, potrudi se sa svoje strane, a Gospod ce dodati ono sto nedostaje.
Neprijatelj se posebno trudi da iskusava duhovnistvo i da odvuce paznju pastira od spasenja, da
bi potom rasturio njihovo stado. Ima samo jedan izlaz - strazenje, a na zamke mracnih sila prosto
ne treba obracati paznju, a posebno se ne treba predavati zlom duhu srebroljublja.
Sveti Tihon Zadonski i prepodobni Jovan Kronstatski su ostavili veoma korisne dusespasonosne
pouke za svestenstvo. I drugi su pisali, ali pouke Svetog Tihona i prepodobnog Jovana su
posebno dostupne i prakticne. Jer kakvog je duha pastir, takva ce biti i pastva. Eto to je
najstrasnije. Mirjani se opredeljuju za svoj put ili na spasenje ili na pogibelj. Tako je i za
porodice. Pastir moze da iskvari celo stado. Primajuci svestenicki cin, skoro svaki svestenik
masta o pravednickom vencu - avaj, svi smo mi gresni i svi padamo. Istina, jedni ustaju, a drugi
to stanje pocinju da smatraju prihvatljivim”.
“Oce, - nisam izdrzao grizu savesti, - ta prica sa svestenikom mi je poznata - ona je pocela na
skupu duhovnistva. Vladika voli da njegova odluka bude potkrepljena postavkama duhovnistva,
ili uvazenih protojereja”.
“Jesi li ti takodje glasao za zabranu?”, - upitao je starac.
“Ne, na prvom skupu je bilo doneta odluka o odlasku svestenika na parohiju. Znam ko ju je
doneo i zasto: taj svestenik je bio lokalni svestenik, sto u nasoj eparhiji vec povlaci za sobom
vecu paznju, a pored je sluzio vladikin zemljak. Nisam znao kraj price - znam da je posle
premestaja zamolio da ga oslobode od poslusanja zbog udaljenosti od dvesta do dvesta pedeset
kilometara od mesta sluzenja”.
Glad.
“Oce Antonije, ja nisam u potpunosti shvatio osnovu globalne gladi - katastrofe, ratovi, uticaj
tehnologije, su jasni. Pa neka je i zatrovano, ali treba da bude zita manje ili vise, i nemoguce je da
ga uopste nece biti!” - upitao sam starca.
“Oce, - odgovarao je otac Antonije, nekako polako, razmisljajuci, - da li si nekada razmisljao o
ovom pitanju: zasto pre revolucije nije bilo zita, ali ga je Rusija prodavala u neverovatno velikim
kolicinama?”
“Verovatno je bilo znatno manje ljudi”, - neuverljivo sam odgovorio.
“Kazes manje, a pocetkom veka je u carevini bilo nesto vise od 130 miliona ljudi. Pre prve
mirovne konferencije broj stanovnika se povecao, kao sto uvek biva u drzavi u procvatu, ali je u
svakom slucaju bilo manje ljudi nego sada - to je jasno. Ali zemlja je obradjivana pomocu stoke
za vucu - konji su vukli plug na lakom zemljistu, a volovi na tezem. Brzina obrade zemljista ne
moze da se poredi sa savremenim traktorima. Pored toga i pasnjaka je bilo mnogo manje -
ocuvane su sume, bilo je mnogo pasnjaka, livada za kosidbu. Da li ti mozes da zamislis koliko je
bilo potrebno hrane za mesnu stoku, ne racunajuci tu ptice?! U sumovitim krajevima mocvare se
jos nisu isusivale. Ali je hleba bilo dovoljno. S vremenom je postajalo sve gore i gore, bez obzira
na to koju bi tehniku, hemikalije ili djubriva koristili - hrane svejedno nije bilo dovoljno. Posle
rata je doslo do strasne nevolje - dve nerodne godine i uzasna glad cetrdeset sedme. Dolazilo je
do ljudozderstva. U to vreme je kod mene dolazila da se ispoveda mlada zena: ona je pobegla iz
kolhoza, koristeci se radnickom opremom za uspostavljanje rudnika u Donbasu. Dobila je
normalnu platu, i omladina se navadila cim dobije plati da odlazi na pijacu i kupuje pihtije na
komad. Ali jednom je jedan od mladica nasao u pihtiji deciji palac.
Danasnje izobilje hrane na Zapadu je prividno, kao i sva njihova “civilizacija”. Da, oni na racun
hemije i svakakvih djavolskih smicalica uspevaju da odagje neki odredjeni broj ptica, zivotinja,
hleba ... ali ne toliko da cak i njima bude u potpunosti dovoljno. Njihovi sopstveni prozivodi se
smatraju veoma losim pa se tako i nama izvoze. Pravi proizvodi su veoma skupi i uvoze se i u
Evropu i u Ameriku. Tako je danas. Svet treba samo malo da se zaljulja i nece biti ni tih mrvica,
koje sada imaju. Stvar ce dovrsiti desetine novih zivotinjskih i biljnih bolesti, koje ce i za coveka
biti smrtonosne. Mi imamo gotov proizvod, ali u to vreme ce neko morati da radi i na poljima -
grad nastavlja da mami zdrave ljude iz sela. Pored toga, satanizovana Amerika ce dovesti do
strasnih prirodnih promena i to sve nagore. Zatvorice se nebeski izvori voda, zemlja ce se isusiti
bez ikakve nade za vlagu. Nesto ce nici, ali to nece biti dovoljno za sve. Stoka ce propadati jer ni
za nju nece biti dovoljno hrane ni vode. Reke ce ili presusiti ili ce se pretvoriti u odvodne
jarkove, iz kojih ce isticati smrtonosne mijazme. Isto ce biti i sa jezerima, ribnjacima ... Morsko
stanovnistvo ce takodje pomreti i pored njih se nece moci ziveti. Riba i morske zivotinje koje
trule ce podici sa dna sumporvodonik i doneti neocekivanu smrt stanovnicima priobalja. Eto ti
gladi. Ona je uvek strasna, ali zemlja jos ne zna za ovakvu glad - nece biti ni hleba, ni vode, ni
Jevandjeljske ljubavi ni sastradanja. To ce biti tuzan rezultat ljudske neumerenosti, i sledovanja
sopstvenim strastima. Glad koji se desio za vreme cara u Povolozju je takodje bio posledica
neumerenosti - prodaja hleba je donosila veliki novac, i seljaci su ga prodavali ne ostavljajuci
rezerve. Vidis, moguce je i izgraditi dobru kucu, i sasiti novu odecu, kako nista ne bi bilo lose
nego kod drugih. Drzava je tada spasla ljude pomagajuci im u svemu. Vec za vreme boljsevika je
glad bila vestacki izazvana jer je novac koji je bio sakupljen za pomoc ljudima otisao na
kupovinu parnih lokomotiva i svakojakih automobila. Koliko je tada ljudi umrlo!
Glad poslednjeg vremena ce biti jos gora - nece biti nade na bolje. Ranije smo znali da treba
nekako preziveti miloscu Bozijom, i onda se ojaca od nove letine. Sada toga nece biti, nestace
vere u Boga i nestace i vera u bolje sutra. Razmisljace se samo o sebi kako bi se prezivelo cak i
na racun svog bliznjeg. Kao sto su nekada u blokrianom Lenjingradu banditi otimali od ljudi
kartice za hleb ili prinudjivali coveka a ponekad i celu porodicu na smrt gladju tako ce se i sada
hrana otimati i krasti. A bice i ubijanja. Na mestima isticanja cistih voda ce biti mogucnost za
utoljavanje zedji i odgajanja nekog jestivog zelenisa, pa i hleba. Gospod ce dati nesto suvaraka
kao za praznik. Mocice se naci i riba u potoku i jagode i pecurke u sumi. Na raznovrsnu hranu ne
treba racunati, ali nesto ce se vec naci. I gonjenja ce u sumskim oblastima biti znatno slabija, a
glavno je ne predavati se uniniju i strahu koje ce sugerisati zli duhovi. Tako se i sada treba
spremati za sve sa uzdanjem na Gospoda, ali ne sme razmisljati samo o uzasima onoga sto ce
doci, vec o sticanju Bozije Blagodati”.
“Oce, a kad vec pricamo o predelima recimo na Severu Rusije, u Sibiru gde su vece divljine, da li
je tamo i bolje skloniste?”, - upitao sam.
“Sibir ce biti “zut” u potpunosti. Daleki istok ce pripadati Japancima, a za Sibir, njegovu naftu,
gas i zlato ce se voditi bitke i to cak ne sa nasima vec sa Amerikancima. I bez obizra na to sto se
zvezdano-prugasta batina svetskog sionizma nalazi u njihovim rukama, oni nece moci da pobede
Kineze. I potecice zute reke na evropski deo Rusije. Ceo jug ce goreti i prolice se slovenska krv!
Japanci nece predati Kinezima Daleki istok - ostrvljani ce prosto negde morati da zive. Japanci
znaju za nastupajuce tragedije svojih ostrva: njima je to bilo otkriveno preko mudraca. I sada oni
kupuju zemlju, ali im je najprimamljiviji Daleki Istok Rusije.
Evropski Sever je privlacan ali tamo ne mozes da prezivis bez poznavanja neophodnih navika.
Staroobrednici su se skrivali u severnim evropskim delovima, kao i u sibirskim, ali su ljudi bezali
odatle u grupama. Jer je u grupi uvek jednostavnije nastaniti se na nekom novom mestu. Sem
toga, ljudi tog vremena su bili prirodniji, vise su znali, manje su zahtevali od zivota, bili su jaci i
zdraviji. I zato je i bolje ne gledati na tu stranu, jer i juznije ima dovoljno pustinjskih mesta za
sakrivanje od antihristovih slugu”.
“Oce Antonije, i oruzje treba imati uza se radi recimo lova?”, - upitao sam starca.
“Ti o sebi govoris?”, - odgovorio je starac sa skoro prekornim pitanjem.
“Pa ne naravno, govorim u principu za sve”, - pojasnio sam.
“Ne, oce, lov nije koristan u poslednje vreme, - veoma ozbiljno je odgovorio otac Antonije. - I
najmanje ubistvo i prolivena krv pa cak i beslovesnog bica ni na koji nacin nece doprinositi
ocuvanju duhovnosti, koja je toliko neophodna za spasenje. Post i molitva, molitva i post; ne
znam sta moze opravdati ubistvo divlje zivotinje - mozda samo realna opasnost od smrti gladju.
Ali ce se tim razlogom opravdavati i primanje antihristovog broja, i ljudozdrestvo ... Ne znam,
nisam video divljac ubijenu u lovu kod onih koji se spasavaju.
Poslednje vreme treba shvatiti kao jedinstvenu mogucnost za ociscenje i za molitvu Tvorcu za
oprostaj grehova koji su ucinjeni u mirna vremena. Svako, cujes li oce, svako ce tih godina
morati da pretrpi moralne, duhovne i fizicke muke. U manjem ili vecem stepenu - ali to je vec
nesto drugo. Drugi Dolazak Spasitelja ce znaciti kraj tih muka za one koji su znali uz Boziju
pomoc da sacuvaju vernost. I Gospod ce skratiti godine antihristove vladavine samo radi malog
broja onih koji su Mu ostali verni. Zato ce za njih to biti praznik. A kako se mi spremamo za
praznik - postom!
To ti je odgovor za lov. A sto se tice oruzja - pitanje je slozenije. Svako treba sam sebe da ispita
da li je spreman da pocini ubistvo ili ne. Ako je spreman onda je bolje da ne nosi oruzje sa
sobom, da se ne bi iskusavao. Ako covek ne moze da podigne ruku na bliznjega onda se oruzje i
moze poneti kako bi se zaplasili nepozeljni gosti: bice mnogo lutalica koje ce traziti hranu. U
svakom slucaju se treba uzdati u Gospoda, ali ne treba zaboravljati ni mudrost: “Ne kusaj
Gospoda Boga tvoga!” Recicu jos jednom - pitanje je tesko i mislim da nema jedinstvenog
odgovora. Svaki covek treba da postupa po svojoj savesti. Sta je oce sveti, vise nema nedoumica,
a?”
“Da, oce Antonije, spasi Gospode! Vreme je i da podjem kuci”.
“Ja te ne teram mili covece, dodji i ne zaboravljaj put do starca!”
Zakljucak.
Jos nekoliko puta sam se sreo sa starcem pre njegovog upokojenja, koje mu je bilo otkriveno. U
nasim svetovnim ustanovama vise tablice sa upozorenjem: “Kada izadjete, ugasite svetlo”. Starac
je, ziveci po drugim zakonima, sve ucinio da bi onima koji ostaju da zive u teska, poslednja
vremena bilo svetlije, toplije, razumljivije. Rodivsi se poslednjih godina XIX veka, on je doziveo
do pocetka XXI veka. Prosavsi sve adske krugove katastrofa XX veka, ne samo da nije bio
zloban na sve i svja, vec je sticao ljubav koju je bukvalno izlivao na ljude koji su ga okruzivali.
On je u prividno jednostavnom razgovoru cesto koristio narodne reci, iako je bio veoma
obrazovan covek. Otac Antonije je odlicno vladao latinskim, grckim i nemackim jezikom. U
njegovoj sopstvenoj kucici na policama su stajala priznata svetootacka dela na tom istom grckom.
Starac nije voleo da razgovara o tome, iako sam ga ja nekoliko puta pitao koliko jezika govori.
Zadivljujuca je bila i jos jedna njegova karakteristika - on je umeo da slusa ali i da zapocne
razgovor; pri cemu, cak iako posetilac nije zeleo da razgovara o necemu sto ga je bolelo, otac
Antonije je nekako nenametljivo usmeravao razgovor na tu temu. A zatim je sve postajalo lako.
Slusajuci tudje price, starac je nerpekidno izvlacio iz njih nesto poucno za sve i to zatim koristio
u poucavanju svojih duhovnih ceda. Pri prvom susretu sa njim me je porazila jos jedna osobenost
pravednika - stogodisnji starac, koji je proziveo tako komplikovan zivot je reagovao na laz sa
decjom odsecnoscu. On patoloski nije prihavato lukavstvo, laz, cak ni obicnu neiskrenost,
smatrajuci ih osnovom svakog greha i “neprijateljskim uzama za stezanje pravoslavne duse,
djavolskim uzama u njoj”. Prosavsi desetine godina logorskog ada, on se nije zalio ni na kakve
nevolje u svetu ili moguce zemaljske muke. “STARAC SE BOJAO SAMO JEDNOG - DA
SVOJIM POSTUPKOM OGORCI ONOG, KOJI GA JE ISKUPIO SVOJOM PRECISTOM
KRVLJU. ZATO JE CESTO NA PITANJE O TOME KAKO POSTUPITI U NEKOJ SITUACIJI
ODGOVARAO: A STA BI GOSPOD URADIO? ZAR BI NAS SPASITELJ MOGAO DA...” i
dalje je usledilo delo za koje je posetilac zeleo da uzme blagoslov - mito, otimanje od bliznjega,
laz, ...
On je bio ljubazan do neznosti, i ljubveobilan i prema obicnim vernicima - radnicima, seljacima,
tehnickom inteligencijom. Istina, samo u tim slucajevima kada jednostavnost nije bila sinonim
kainitstva i hamstva. Sa glumcima, “slobodnim slikarima”, “drugovima rukovodiocima”, i svima
onima koji su sebi uzeli za pravo da se nazovu “stvaralackom inteligencijom”, starac je bio
veoma oprezan. On je uglavnom razoblicavao nepravednost njihovih pogleda, koju je izazivalo
boemsko rasplinjanje. Najstrozije se odnosio prema duhovnistvu i to posebno pismenom. To je
ovako objasnjavao: “Dosao je covek-gresnik - ja preko njega savetujem jos pet-sest palih. Dolaze
slobodoumnici - oni imaju jos vise sablazni: mozda sto, mozda dvesta. A ako je pastir sagresio, i
jos pokusava da propoveda, onda on moze da sablazni hiljade i hiljade ljudi!”
Bio sam svedok sledeceg dogadjaja: kod starca Antonija je dosao jedan “od proverenih”
svestenika, sa poklonom za njega: svojom brosurom koja je izdata ulaganjem licnog novca, a “za
siromasne”. Ja sam malo znao tog svestenika: i ljudi su mi pricali a i razgovarao sam sa njim par
puta u eparhiji. Ta njegova brosura mi je takodje bila poznata, i ja sam trebalo da je ocenim jer su
mi je neki ljudi doneli da je pogledam. U brosuri je bilo tvrdnji koje su u najmanju ruku sporne, a
bilo je i onih koje kako kazu ne treba ni komentarisati. Posto je autor bio svestenik, morao sam da
budem suzdrzan o oceni, ali sam vernicima samo preporucio da se ne udubljuju u izucavanje
lukavstava zlih duhova na osnovu njihovih prica. Sada mi je bilo interesantno da cujem sta starac
misli o tome. Otac Anatolij (ime je promenjeno) je usao u keliju i svojim telom bukvalno ispunio
ceo slobodan prostor - on je bio veoma visok i neobicno krupan. Imao je oko cetrdeset - cetrdeset
pet godina, on je kao uspesan mitroforni protojerej i ljubimac vladika, uzimao blagoslov nekako
sa visine svog polozaja. Ali to nije uznemiravalo krotkog starca. A zatim ga je tako pristrasno
razoblicio da ga je meni bilo cak i zao. On je to sve dobio, zbog toga sto je od vernih uzimao
novac za proveravanje rukopisa: “Kako vam brzo stigne, tako i dajte”. Starac Anotonije je za
razgovore sa necistim duhovima i njihovo objavljivanje u brosuri koja je deljena vernima,
navodio jevandjeljske citate, i reci drevnih podviznika da necistim duhovima ne sme dozvoliti ni
da otvore usta, a tim pre da se ne slusaju njihovi razgovori. I uopste, tesko je reci sta nije bilo
podvrgnuto razoblicenju. Otac Anatolij se najpre hrabrio, a zatim se stustio, da bi na kraju
razgovora trazio oprostaj. Starac je smeksao, ali je na kraju rekao dovoljno ostro: “Boga moli da
ti oprosti, jer kaznu vec nosis na ledjima. Svoje knjige sam zapali, zavrsi dela milosrdja, staracki
dom, sa sobom za sirote i spremaj se...” Kroz nekoliko meseci je stigla vest da je otac Anatolije
poginuo u automobilskoj nesreci. “Otisao je u vecnost i starac Antonije”.
Proslo je nekoliko godina. Pojavila se mogucnost da posetim Verhnedonsk. Ali avaj, to putovanje
mi nije donelo radost - u kuci vise nije bilo manastira: stare monahinje su se upokojile, poslusnice
su se razisle. Neko je bio postrizen u manastirima, neko se nasao pored duhovnih staraca. U selu
je jedino ostala shimonahinja Varvara koja je kao i ranije nosila poslusanje u horu.
Svestenik Aleksandar Krasnov