FJODOR MIHAJLOVI DOSTOJEVSKI: JEVREJSKO PITANjE I PRETHODNE PRIMEDBE O, nemojte misliti da mi je namera da pokrenem "jevrejsko pitanje"!

Ovaj sam naslov stavio ale radi. Ja nemam ni snage za jedno tako obimno pitanje kao to je pitanje o stanju jevreja u Rusiji, i o stanju same Rusije koja u redovima svojih sinova broji tri miliona Jevreja. To pitanje nije u mojoj moi. Ali neki sam svoj sud o tome ipak mogao imati, i tim se mojim sudom neki jevreji poeli interesovati. Od nekog vremena, poeo sam od njih primati pisma, u kojima mi ozbiljno, i sa izvesnom gorinom prigovaraju: kako ih napadam "kako, tobo, prezirem idova, prezirem ga ne zbog mana njegovih, "ne kao eksploatatora", ve kao pleme, to jest zbog toga "to je, vele, Juda prodao Hrista". Ovako mi piu obrazovani Jevreji, to jest od onih koji, (primetio sam to, ali nikako neu da uoptavam ovu svoju primedbu, unapred se ograujem) koji uvek kao da se staraju da vam dadu na znanje: da su se oni zbog svog obrazovanja odavno ve odrekli "predrasuda" svoje narodnosti, ne ispunjavaju religiozne obrede kao ostali Jevreji (raunajui da im je to ispod dostojanstva) i, tako rei, u Boga ne veruju. Uzgred budi reeno sva ta gospoda "znatnijih Jevreja" kojoj je stalo do njihove narodnosti, mnogo gree to su zaboravila svog etrdeset vekova starog Jehovu, i odriu ga se. I nije to greh samo u smislu oseanja narodnosti, ve i u smislu mnogo drugih uzroka ireg znaaja. udna stvar: ne da se zamisliti Jevrejin bez Boga! Jevrejin bez Boga, to je gotovo nemogunost. Ta tema je vrlo ozbiljna, pa emo je zasad ostaviti po strani. Vie je nego udno: kako su me, i zato, Jevreji uvrstili u neprijatelje naroda i nacije svoje. Da ih osuujem kao eksploatatore, i zbog jo nekih mana, dali su mi donekle pravo oni sami ali samo reima; u stvari, teko je nai razdraljivijeg i nervoznijeg oveka no to je obrazovani Jevrejin kao Jevrejin. Pa ipak: kad sam, i na koji nain pokazao mrnju prema Jevrejima kao narodu? U svom srcu takve mrnje nisam nikad imao; oni Jevreji, koji su moji poznanici, znaju to; dakle, od samog poetka, pre nego to u ita rei, odbijam od sebe tu neumesnu optubu jednom za uvek, kako o tome ne bih morao jo raspravljati. Ne okrivljuju li me moda za "mrnju" stoga to ponekad Jevrejina zovem prosto imenom "idov" ? Prvo, ni na um mi nije nikad palo da bi to bilo za njih uvredljivo; a drugo, tu re "idov", koliko se seam, upotrebio sam kao izraz za jednu odreenu misao: "idov, idovtina, idovsko carstvo", i t. d. Tim se izraavao izvesan pojam, pravac, karakteristika doba. Moe se raspravljati o tom nazivu i imenu, moe se ne slagati s njom, ali se ne treba oseati uvreen zbog te rei. Naveu jedno mesto iz pisma dobro poznatog i veoma obrazovanog Jevrejina, koji mi je poslao malo podue, i u svakom pogledu vanredno i zanimljivo pismo. U njemu je jedna od najkarakteristinijih optubi koja se baca na mene zbog mrnje prema Jevrejima kao narodu. Samo se po sebi razume, ime gospodina N. N., koji mi je pisao, ostae nepoznato... "ali, hou da dodam jo neto, to nikako ne mogu sebi da objasnim. To je vaa mrnja prema "idovu", koja se javlja skoro u svakom broju vaeg "Dnevnika". Hteo bih da znam zato ustajete protiv idova, a ne protiv eksploatatora uopte? Ja moda jo vie nego vi ne mogu da podnosim predrasude svoje nacije nisam malo od njih stradao ali nikad neu dozvoliti tvrenje: da u krvi te nacije ivi nesavesni eksploatator. ... Zar se ni vi ne moete dii do osnovnog zakona svakog socijalnog ivota: da svi graani jedne zemlje, bez razlike, ako samo vre svoju dunost prema dravi, treba i moraju uivati sva graanska prava; i, s druge strane, da za one koji se ne pridravaju postojeih zakona, za tetne lanove drutva, mora postojati ista vrsta kazne, jednaka za sve? Zato da ba svi Jevreji moraju biti ogranieni u svojim pravima? i zato za njih mora postojati naroiti kazneni zakon? Po emu je eksploatacija stranaca (Jevreji su ipak ruski podanici!): Nemaca, Engleza, Grka, kojih je u Rusiji vie nego to treba, zato je ona bolja od idovske eksploatacije? Po emu je ruski pravoslavni zelena, gotovan, izdajica i krvopija, koji se tako namnoio po celoj Rusiji, po emu je on bolji od slinih njemu idova, koji delaju ipak u ogranienom krugu? Po emu je onaj bolji od

ovoga?" ... Dobronamerni korespondent uporeuje sada nekoliko poznatih ruskih zelenaa sa jevrejskima, u smislu tom, da Rusi ne dadu da ih neko pretekne. Ali mi se svojim zelenaima i ne ponosimo, niti ih stavljamo za ugled; naprotiv, potpuno se slaemo s tim da ni jedni ni drugi zelenai ne valjaju. "Takvih bih vam pitanja mogao na hiljade da postavljam. ... "Vi, meutim, govorei o idovu, unosite u taj pojam svu onu strano bednu masu tromilionog jevrejskog ivlja u Rusiji, od kojih bar dva miliona devet stotina hiljada vodi oajnu borbu za jadni opstanak, a moralno je istiji od drugih narodnosti, pa i od oboavanog vaeg ruskog naroda. Vi, dalje, pod taj naziv stavljate jo prilian broj Jevreja sa visokom kolom, koji se odlikuju na svima poljima dravnog ivota; uzmite na primer..." (Opet nekoliko imena, koja, osim Goldtajna, nemam prava da iznosim, jer bi nekima od njih bilo neprijatno, kad bi proitali o sebi da su poreklom Jevreji.) .. "Goldtajn, (koji je herojski umro u Srbiji za slovensku ideju) kao i drugi koji su radili za dobro drutva i oveanstva. Vaa se mrnja prema "idovu" prostire ak i na Dizraelia... koji verovatno ni sam ne zna da su mu pretci nekada bili panski Jevreji, i koji, vie nego sigurno, ne vodi englesku konzervativnu politiku sa gledita "idovstva".... Na alost, vi ne poznajete ni jevrejski narod, ni njegov ivot, ni njegov duh, niti njegovu etrdesetvekovnu istoriju. Na alost, jer ste vi, u svakom sluaju, ovek iskren bezuslovno estit, i nehotice priinjavate bol ogromnoj masi siromanog naroda, dok moni "idovi" primaju mone ovog sveta po svojim salonima, i, razume se, ne plae se ni tampe ni besciljnog gnjeva onih koje eksploatiu. Ali dosta s tim! Sumnjam da u vas ubediti u svoja shvatanja, premda bih bio vrlo zadovoljan da ste vi mene mogli ubediti " Eto to je odlomak iz pisma. Pre nego to u ita rei (jer neu, naravno, na sebi poneti teku krivicu, skreem panju na estinu napada i na stepen uvredljivosti. Prvo, za celu ovu godinu otkad izdajem Dnevnik", nije bilo u njemu takvih lanaka protiv "idova", koji bi mogli da izazovu onoliko estok napad. Drugo, mora se primetiti, da se dobronamerni korespondent, dodirnuv u nekoliko svojih redova i ruski narod, nije strpeo ni uzdravao, nego se poneo prema jadnom ruskom narodu ve i odve sa visine. Istina, na Rusiji ni od strane Rusa nije ostalo nijedno nepopljuvano mesto, (to rekao edrin) dakle se nije uditi Jevrejima. U svakom sluaju, ta estina svedoi o tome kako Jevreji gledaju na Ruse. Pismo ono je pisao ovek zaista kulturan i talentovan; (ne mislim time da je i bez predrasuda;) ta tek onda da oekujemo od nekulturnih Jevreja kojih je tako mnogo ta tek oni oseaju prema Rusima!? Ne govorim ovo da ih okrivim: sve je to tako prirodno! Hou samo da kaem: u razlozima naeg neslaganja s Jevrejima krivica nije samo do ruskog naroda, nego su se ti razlozi nagomilali s obeju strana, razume se! i pitanje je jo: s ije strane u veoj meri? Napomenuvi to, rei u sad nekoliko rei u svoje opravdanje, i kako ja uopte gledam na ovu stvar. Iako za reenje ovog pitanja, dakako, nemam snage, ipak valjda mogu bar neto rei. II PRO I CONTRA Pretpostavimo da je zaista teko znati etrdesetvekovnu istoriju naroda kao to su Jevreji; ali za prvi mah ve znam to, da na celom svetu sigurno nema drugog naroda, koji bi se toliko alio na svoju sudbinu, svaki as, na svakom koraku, i svakom svojom rei alio se na svoje ponienje, svoje stradanje, svoje muenitvo. Pomislio bi ovek u brzini da doista nisu Jevreji oni koji gospodare u Evropi; da nisu oni ti koji upravljaju berzama, dakle toliko rei: upravljaju politikom, unutranjim poslovima, moralom jedne drave. Neka je blagorodni Goldtajn ba i umro za slovensku ideju ipak, da nije tako snana jevrejska ideja u svetu, moda bi to "slovensko" (prologodinje) pitanje bilo ve odavno reeno u korist Slovena, a ne Turaka. Gotov sam i da poverujem da je lord Bikonsfild *(* Dizraeli, lord Bikonsfild ) zaboravio na svoje poreklo, na to da je panski idov, (on to ipak nije zaboravio!) ali da je "rukovodio engleskom konzervativnom politikom" poslednjih godina manje vie kao idov, u to se, po mom

miljenju, ne moe sumnjati. "Manje vie" se ne da porei. Ali, neka sve to budu samo rei, rei od moje strane. Dozvoljavam. Ipak, ne mogu bez pogovora da poverujem kricima Jevreja. da su potiteni, namueni i ponieni. Po mome miljenju, ruski seljak, odnosno ruski graanin, mnogo vei teret nosi na svojim leima nego Jevrejin. Moj korespondent, u svom drugom pismu, pie mi: "Pre svega, neophodno je dati im (Jevrejima) sva graanska prava; (pomislite samo, ti ljudi su lieni najosnovnijeg prava: slobodnog izbora mesta ivljenja, zbog ega je jevrejska masa jako steinjena;) kao i svima drugim narodima u Rusiji; i tek onda traiti od nas ispunjavanje dunosti prema dravi... Ali pomislite sad i vi, gospodine dopisnie, vi, koji mi piete u istom pismu, na drugoj strani, "da moda vie volite i alite radniku masu ruskoga naroda nego i samo jevrejstvo", (to je i suvie snana re od jednog Jevrejina) pomislite sada vi: da u vreme kad je Jevrejin "stradao ne mogui da slobodno bira mesto ivljenja", pomislite da je u to vreme dvadeset i tri miliona "ruske radnike mase" stradalo pod jarmom veleposednika kao roblje, to je, mislim, malo tee bilo nego "ne birati mesto gde e ovek da se nastani. A da li su ih i tada alili Jevreji? Sumnjam. U zapadnom kraju Rusije, kao i na jugu, odgovorie vam na to vrlo razlono: ne, idovi su i tad isto kao i sada vikali o nekim pravima, pravima koja ni ruski narod nije imao; vikali su i jadali se da su potiteni i muenici, i, tek kad im bude dato vie prava, "tada tek neka se trai od njih ispunjenje obaveza prema dravi". Doao je onda Oslobodilac, i oslobodio starosedeoce ruske seljake. I, ko se prvi bacio na seljaka kao na svoju rtvu? ko se prvi koristio njegovim manama? ko ga je veto upleo u svoje zlatne mree? ko je bre bolje zamenio, gde je samo mogao i stigao, propale spahije s tom razlikom da, dok su se spahije, moda i vrlo eksploatiui ljude, ipak starale da ne upropaste konano seljake, moda i samo sebe radi, da ne bi istroili radnu snagu dokle Jevrejin za istroenost ruske snage ne mari! On uzima svoje, i ide dalje. Znam ve, Jevreji, im budu ovo proitali, nadae dreku kako to nije istina, da je to kleveta, da ja laem, da samo zato verujem svima tim glupostima to "ne znam etrdesetvekovnu istoriju" tih nevinih anela, koji su bezuslovno "moralno istiji ne samo od drugih naroda, nego i od oboavanog mog ruskog naroda". (Po reima korespondenta.) Dobro, neka su oni odista moralno istiji od svih drugih naroda na svetu, a od ruskog, razume se, pogotovu meutim, proitao sam u martovskoj svesci "Vesnika Evrope" izvetaj: da su Jevreji u Severnoj Americi, u junim dravama Severne Amerike, bacili se svom svojom snagom na mnogomilionu masu osloboenik Crnaca, uzeli ih ve u svoje ruke, sluei se poznatim i venim svojim "zlatnim mreama, koristei se neznanjem i slabostima jednog eksploatisanog plemena. A im sam to proitao, odmah sam se setio: meni je slina misao padala na um jo pre pet godina, to jest, da se Crnci, osloboeni ropstva, nee ipak moi spasti, jer e tu mladu rtvu doepati zatim Jevreji, kojih ima puno na svetu. Pomislio sam tada tako, i, uveravam vas, nekoliko puta mi se posle jo javljala ta misao, uz pitanje: "Kako to da se nita ne uje o Jevrejima? da novine ne piu o Jevrejima? kad su ti Crnci prosto majdan za Jevreje, koji to i nee iz vida izgubiti ! I doekao sam; pisale su novine; proitao sam. Pre jedno deset dana naao sam u "Novom Vremenu" (No 371) dopis iz Kovna, vrlo karakteristian: "Vele, tako su se Jevreji okomili na tamonje litvansko graanstvo, da ga umalo nisu upropastili rakijom; jedva su katoliki svetenici spasli jadne pijance pretei im mukama u paklu i osnivajui meu njima drutva trezvenosti". Dobronamerni i kulturni dopisnik, istina, jako se stideo zbog svoga kraja koji jo i dan danas veruje u katolike svetenike i paklene muke, i zato je urio da saopti da su se za katolikim svetenicima digli i kulturni tamonji ekonomisti, da su poeli da osnivaju seoske banke, (da bi spasli narod od zelenaa - Jevreja) i seoske trgove, (da bi dali mogunost "siromanoj radnikoj masi" da nabavlja najneophodnije namirnice po pravoj ceni, a ne po onoj koju odreuju Jevreji.) Navodim to sam proitao, a ve znam da e odmah povikati: to jo nita ne

dokazuje, to je samo zato to su i Jevreji potiteni i siromani; sve je to samo "borba za opstanak" koju jedino glupak nee razumeti; a kad Jevreji ne bi bili tako siromani, naprotiv, bogati, oni bi se pokazali kao najhumaniji ljudi, tako da bi se ceo svet zadivio. Razume se, svi ti Crnci i Litvanci jo su siromaniji od Jevreja koji piju njihovu krv, pa se ipak (proitajte novine) gnuaju takve trgovine kakva je Jevrejinu obina. Zatim, nije teko biti human i moralan onda kad si zadovoljan i veseo; dok, kad nastane "borba za opstanak", nek niko blizu ne prilazi! Rekao bih da to nije ba tako aneosko stanovite. Naposletku, ja ne smatram ona dva izvetaja, iz "Vesnika Evrope" i "Novog Vremena", kao vrlo vana i odluujua fakta. Jer ako bismo poeli da piemo istoriju tog meunarodnog plemena, nali bismo sto hiljada takvih, i jo vanijih fakata, tako da jedan ili dva vie, i ne broje. Jedno je ipak zanimljivo, a to je sledee: ako vam, recimo, u prepirci, ili prosto u asu vaeg razmiljanja, zatrebaju neki podatci o Jevrejima i njihovim delima nemojte ii u javne biblioteke, niti ih traite u starim knjigama, ili nekim svojim pribelekama ne, nemojte se truditi, ne traite i ne zamarajte se, nego, ne miui se s mesta, ne podiui se ak ni sa stolice, ispruite samo ruku prema prvim i kojim bilo novinama kraj vas, i tu potraite na drugoj ili treoj strani uvek ete naii na neto o Jevrejima, i uvek ono to vas zanima, uvek najkarakteristinije i uvek jedno isto to jest, uvek jedni isti junaki podvizi! Priznaete svakako da to neto znai, neto dokazuje, neto otkriva, iako ste moda puka neznalica to se tie njihove etrdesetvekovne istorije. Rei e mi se, sigurno, da svi oni koje mui mrnja moraju lagati. Prirodno, moe se dogoditi i to: da svi do poslednjeg lau. Ali tada se namee drugo pitanje: ako svi do poslednjeg lau zato to ih mui ista mrnja, a otkud se pojavila ta mrnja? ipak valjda neto znai ta sveopta mrnja; "ipak neto znai re svi!" to rekao nekad Beljinski. "Slobodan izbor mesta nastanjivanja!..." Ali, da li je ruski "starosedelac" ba tako potpuno slobodan u izboru mesta nastanjivanja? Zar ne traju jo i sad ona ranija, iz vremena ropstva seljaka zaostala i neeljena ogranienja da i ruski seljak potpuno slobodno bira mesto stanovanja tako da je na to ve odavno obratila panju i vlada? A to se Jevreja tie, zna se da su se njihova prava u smislu izbora mesta ivljenja, mnogo proirila za poslednjih dvadeset godina. Vide se Jevreji u Rusiji sada i na takvim mestima, gde se ranije nikad nisu viali. Ali se Jevreji i dalje ale na mrnju i potitenost. Iako moda nisam dubok poznavalac jevrejskog ivota, jedno znam sigurno, i mogu se prepirati oko toga s kim bilo, a to je: da na narod nema naroitu, apriornu, glupu, religioznu mrnju prema Jevrejima, recimo, u smislu onog: "Juda je prodao Hrista!" Ako ba i ujemo to od dece ili nejakih ljudi, ceo na narod ipak gleda na Jevrejina bez ikakve mrnje. Pedeset sam godina ja to posmatrao. Deavalo mi se da ivim sa narodom, u masi narodnoj, da spavam po kasarnama na daskama. Bilo je tamo i Jevreja i niko ih nije prezirao, niko ih nije gonio, ni izbacivao. Kad su se Bogu molili (a Jevreji se mole viui, i oblaei naroito odelo) niko se nije udio, niti im smetao, i nije im se smejao to je svakako trebalo oekivati od tako grubog naroda kao to su Rusi. Naprotiv, posmatrajui Jevreje, govorili su: "da im vera nalae da se tako mole", i prolazili su mimo njih mirno, i skoro odobravajui. Meutim, isti ti Jevreji su se mnogo tuili od Rusa; nisu hteli zajedno ni da jedu; gledali su Ruse nekako sa visine; (i ta mislite gde? u zatvoru!) uopte, pokazivali su gaenje i netrpeljivost prema ruskom "starosedelakom" narodu. Tako isto i po vojnikim kasarnama, i svud po celoj Rusiji: navratite, raspitajte: vreaju li Jevrejina kao Jevrejina, kao idova, zbog vere i obiaja? Nigde ih ne vreaju, nigde u celom narodu. Naprotiv, uveravam vas, i u kasarnama, i svuda, ruski prost ovek i suvie vidi i razume (to ne poriu ni sami Jevreji) da Jevrejin nee sa njim da jede, da ga se gadi, izbegava i ograuje se od njega koliko igda moe. I, ta nastupa? Umesto da se Rus uvredi zbog toga, na prost ovek mirno veli: "takva im je vera, zbog vere s nama ne jedu, i izbegavaju nas" a ne zato to su zli. I shvativi tako vii uzrok, Rus irokogrudo izvinjava Jevrejina. Poneki put je meni padala na um ludost da se pitam: a ta bi bilo da u

Rusiji nije tri miliona Jevreja, ve Rusa, a Jevreja osamdeset miliona? ta bi bilo od tih Rusa, i kako bi Jevreji prema njima postupali? Da li bi dali da se Rusi izjednae sa njima u pravima? Da li bi im dozvolili da se slobodno mole? Ne bi li ih odmah pretvorili u robove? I jo gore! ne bi li im i kou skinuli? Ne bi li ih sasvim iskorenili, konano upropastili, kao to su radili s drugim narodima u staro doba, u poetku svoje istorije?... Uveravam vas, u ruskom narodu nema mrnje s predrasudom prema Jevrejima; ima meutim moda nenaklonosti prema njima, osobito ponegde, i to vrlo jake. Bez toga, izgleda, ne moe da se proe, toga ima, ali to se ne javlja zato to je Jevrejin Jevrejin, ne iz plemenske i religiozne neke mrnje, ve iz drugih razloga, za koje nije kriv starosedelaki narod, nego ba sami Jevreji. III STATUS IN STATU. ETRDESET VEKOVA POSTOJANjA Za mrnju, i to za mrnju s predrasudom za to okrivljuju Jevreji Ruse. A kad smo ve pomenuli predrasude, kako vi mislite: da li Jevrejin ima manje predrasuda prema Rusu, nego Rus prema Jevrejinu? Ili ih ima moda vie? Pokazao sam vam na primeru: kako se ruski prost ovek ponaa prema Jevrejinu; a pred oima su mi pisma Jevreja, ne prostih ljudi ve obrazovanih, i tu vidim koliko ima mrnje prema naim oveku. A to je glavno Jevreji ti tako piu, a sami to ne opaaju. Da bi se etrdeset vekova opstalo na zemlji, to jest skoro od poetka istorijskog perioda oveanstva, i jo u tako prisnom i snanom jedinstvu; da bi se toliko puta gubila svoja teritorija i svoja politika nezavisnost, zakoni pa i vera gubili se i opet se svaki put povraali, ponovo se raali sa ranijom idejom, iako u drugome obliku; da bi se ponovo izgradili zakoni, pa skoro i vera da bi sve to bilo, treba narod ilav, neobino snaan i energian narod; takav narod ne bi mogao opstati bez onog to se zove status in statu, i to je on uvao uvek i svugde, kroz vremena najstranijih, hiljadugodinjih lutanja i gonenja svojih. Govorei o status in statu, nemam nameru da Jevrejima nabacim krivicu. Pitam se samo: ta je upravo taj status in statu? u emu je njegova veno nepromenljiva ideja, i ta je sutina te ideje? Bilo bi teko, a i nemogue o tome govoriti u kratkom lanku; nemogue i iz razloga to nisu jo dola vremena ni asovi, bez obzira na proteklih etrdeset vekova da oveanstvo kae zavrnu re o tom velikom plemenu. No ipak, ne ulazei u sutinu i dubinu predmeta, mogle bi se bar neke oznake toga status in statu navesti; makar samo spoljanje. Te oznake su sledee: odvojenost i otkinutost od svega to nije Jevrejstvo; iskljuivost; vera u to da u svetu postoji jedan jedini moni narod Jevreji, dok drugi, ako i postoje, treba ih ipak smatrati kao da ne postoje. "Odeli se od svih naroda, izgradi svoju osobenost, i znaj da e otada biti jedini u Boga! Ostale pak uniti ili pretvori u svoje robove, ili ih eksploatii. Veruj u pobedu nad celim svetom; veruj da e ti se svi pokoriti. Gnuaj se svih, i ni s kim se ne drui. I ako izgubi zemlju svoju, i politiku linost svoju, ako bude rasejan po celoj zemlji i meu sve narode, svejedno veruj u ono to ti je obeano, jednom za uvek, veruj da e se tako zbiti, a meutim ivi, i gnuaj se, ujedinjuj se, eksploatii i ekaj, i ekaj"... Eto u emu je sutina ideje tog status in statu. Zatim, razume se, postoje jo i unutarnji, moda i tajanstveni zakoni, koji uvaju tu ideju. Kaete na to vi, gospodo obrazovani Jevreji i moji oponenti: "Sve je to izmiljotina! a "ako i postoji status in statu, (to jest, ako je pre postojao, jer sad su samo jo tragovi tu) onda su jedino gonjenja dovela do njega, gonjenja su ga stvorila, gonjenja religiozna, srednjevekovna pa i ranija; pojavio se taj status in statu jedino po potrebi samozatite. A ako se jo produuje, naroito u Rusiji, to je zato to Jevrejin jo nije stekao prava koja ima Rus". A ja evo kako mislim: i kad bi Jevrejin bio izjednaen u pravima sa Rusom, ne bi se nipoto odrekao svoga status in statu. Pripisivati status in statu samo gonjenjima i potrebi samozatite nije tano. Nedostalo bi strpljenja za samozatitu kroz dugih etrdeset vekova! dojadilo bi uvati sebe toliko vremena! Najjae civilizacije sveta nisu se odrale ni za polovinu od etrdeset vekova; gubile su

svoju politiku snagu i plemenski oblik. Nije tu samozatita glavni razlog, ve jedna ideja, koja vue, pokree i nosi; neto silno, svetsko i duboko, o emu oveanstvo moda jo nema snage da kae poslednju re kao to sam uostalom ve rekao. Da je religiozni karakter u toj ideji presudan nema sumnje. Promisao nad tim narodom, pod, imenom prvobitnog Jehove, nastavlja da sa svojim idealom i svojim zavetom vodi svoj narod nepokolebljivom cilju to je jasno. Ne moe se, ponavljam, ni zamisliti Jevrejin bez Boga! i ja ne verujem obrazovanim Jevrejima ateistima! svi su oni jedno, i Bog zna ta jo eka svet od obrazovanog Jevrejstva! U detinjstvu sam itao i sluao o Jevrejima legendu: da oni jo uvek ekaju Mesiju, svi, poev od najobinijeg idova do najuenijeg, filozofa i kabalista - rabina; svi oni veruju da e ih Mesija ponovo skupiti u Jerusalimu, i baciti pred njihove noge vasceli svet. I da zato Jevreji u ogromnoj veini biraju jedno zanimanje trgovinu zlatom, i svim onim to se brzo pretvara u zlato da ih Mesija ne bi zatekao u pravoj otadbini, da se posedom ne bi vezali za zemlju tuinaca, ve da imaju sve samo u zlatu i dragocenostima, kako bi to lake sobom poneli kada Zasija, zasvetli zrak zorice, zazvue kimval, i timpan i cevice; i zlato i blago i svetinje krenu u stari hram Palestinski... Sve sam to, ponavljam, sluao kao legendu; ali verujem da ta vera u sutini postoji kod svih Jevreja kao instinktivno neodoljiva enja. A da bi se sauvala jedna takva vera, potrebno je, razume se, da se sauva i najstroiji status in statu. On se i uva, Dakle, ne samo gonjenje, ve je ideja bila i ostala razlog za status in statu ... Ako zaista postoji takav naroiti, unutarnji, strogi red kod Jevreja, koji ih vezuje u neto celo i samostalno, onda treba razmisliti: da li treba dati potpuno izjednaenje njihovih prava sa pravima domorodaca. Prirodno, sve to zahteva ovenost i hrianski zakon to se sve mora uiniti za Jevreje. Ali ako Jevreji, sa svima osobinama svoga poretka, svoje plemenske i relegiozne odvojenosti, sa svima osobinama svojih pravila i principa koji su sasvim protivni ideji prema kojoj se, bar do sada, razvijao ceo evropski svet ako oni sa svim tim zatrae i potpuno izjednaenje u svim postojeim pravima sa domorodcima ne bi li oni tada dobili i neto vie, neto suvie, neto to nemaju domorodci? Jevreji e, razume se, ukazati na druge strance: "Kako su eto oni, rei e, izjednaeni ili priblino izjednaeni sa Rusima; Jevreji meutim imaju mnogo manje prava nego svi ostali tuinci; to zato, rei e, to se nas, Jevreja, plae, jer smo tobo tetniji od svih drugih. A ime je to Jevrejin tako tetan? Ako jevrejski narod ima ravih osobina, to je ba otud to ga ruski narod na to navraa, svojim ruskim nevaspitanjem, svojom neobrazovanou, svojom nesposobnou da bude samostalan, svojim nedovoljnim ekonomskim razvitkom; ruski narod sam trai posrednika, predvodnika, staratelja, poverenika; sam ga zove; sam mu se predaje. Pogledajte kako je u Evropi: tamo su narodi snani i nezavisni duhom, nacionalno jako razvijeni, od vajkada radni i naviknuti na rad i zato se tamo ne boje da Jevrejima dadu sva prava. Da li se u Francuskoj govori da je tetan status in statu tamonjih Jevreja?" Razlaganje to je dosta umesno, ali se namee jedna primedba: Jevrejima je dakle tamo lepo gde je narod jo nekulturan, ili potiten, ili ekonomski malo razvijen tu im je dakle potaman! Ali onda, umesto da svojim uticajem podiu stupanj obrazovanja, pojaaju znanje, stvore ekonomsku sposobnost kod domorodaca naprotiv, ma gde da se Jevreji nastane, tamo se jo vie poniava i kvari narod, jo vie strada oveanstvo, jo nie pada stupanj obrazovanja, jo se odvratnije iri bezizlazno neovena siromatina, a sa njom i oajanje. Pitajte po naim pokrajinama starosedeoce: ta pokree Jevreje, i ta ih je pokretalo toliko vekova? Dobiete jednoglasan odgovor. "Nemplosre! to nemilosre ih je pokretalo toliko vekova; e da se napiju naeg znoja i krvi!" I zaista, sva delatnost Jevreja u tim naim pokrajinama sastojala se samo u tome, da se

starosedeoci dovedu u koliko je mogue bezizlazniji poloaj prema njima, a oni da se koriste tamonjim zakonima. A oni su uvek nalazili mogunosti da se koriste pravima i zakonima. Uvek su znali da budu prijatelji onih od kojih je zavisio narod; u tom smislu bar ne bi trebali da ropu na svoja mala prava u sravnjenju prema pravima domorodaca. Dovoljno su prava Jevreji imali, tih prava nad domorodcima. ta je bilo kroz decenije i stolea ta je bilo sa ruskim narodom svuda onde gde su se doseljavali Jevreji o tom svedoi istorija naih ruskih pokrajina. Navedite, ako moete, jo neko drugo pleme od ruskih nnorodaca, koje bi u tom smislu, smislu uasnog dejstva, moglo da se uporedi sa Jevrejima? Takvo pleme neete nai! Jevreji su u tom smislu ouvali svu svoju originalnost meu drugim stranim plemenima u Rusiji. A razlog je, razume se, taj njihov status in statu, taj duh koji odie nemilosrdnou prema svemu to nije jevrejsko; to nepotovanje prema ma kojem narodu i plemenu, i prema svakom ljudskom biu, ako ono nije Jevrejin. I kakvo je opravdanje u tome: to narodi na zapadu Evrope nisu dali da ih Jevreji potine, iz eg dakle izlazi: da je ruski narod sam sebi kriv. Zato to se ruski narod, pokrajinac, pokazao mnogo slabiji od evropskih naroda (a slabiji usled tekih vekovnih svojih politinih trzavica) zato ga zar eksploatacijom treba jo jae prignjeiti, konano pridaviti? mesto da mu se prui pomo!? Oni se pozivaju na Evropu, na Francusku, na primer no ja drim da je i tamo bio tetan status in statu. Razume se, hrianstvo i njegova ideja pali su tamo ne krivicom Jevreja, ve krivicom onih naroda; no ipak se mora priznati nadmo Jevreja i u Evropi, gde su takoe zamenili sve ranije ideje svojima. O, naravno, ovek je oduvek i kroz sva vremena oboavao materijalizam, i bio sklon da vidi i razume slobodu samo tako ako sebe obezbedi kupei novac svima sredstvima i uvajui ga. Ali se te tenje ipak nisu tako otvoreno i tako izazivaki uzdizale do vieg principa, kao to je sluaj u naem devetnaestom veku. "Svak za sebe, i jedino za sebe, i svaki dodir sa ljudima jedino zbog sebe", to je moralni princip veine sadanjih ljudi;* (* Osnovna ideja buroazije, koja je zamenila krajem prolog stolea raniji pogled na svet, postala je glavna ideja celog dananjeg stolea i celog evropskog sveta F. M. Dostojevski.) i ne ravih ljudi, ve ljudi radnih, koji ne ubijaju i ne kradu. A nemilosre prema niem staleu, i opadanje bratstva, i eksploatacija sirotinje od strane bogataa razume se, svega je toga bilo i ranije, i uvek, ali se nije uzdizalo na stepen pravde, i nauke, ve je hrianstvo to osuivalo; sada, naprotiv, smatra se to kao vrlina. Nisu dakle uzalud svuda po berzama gospodari Jevreji; niti uzalud upravljaju oni kapitalima, niti su uzalud oni svedritelji kredita; ponavljam, nisu uzalud oni bogovi cele meunarodne politike! ta e biti u budue, znaju Jevreji: blii se njihovo carstvo, njihovo potpuno carstvo! Blii se konana pobeda one ideje, pred kojom e se ukloniti oseanja ovekoljublja, e za istinom, hrianska oseanja, nacionalni pa ak rasni ponos evropskih naroda. Blii se materijalizam, slepa, ivotinjska ud za linim materijalnim obezbeenjem, ud za linim nagomilavanjem novca s pomou svih sredstava; to e se smatrati kao vii cilj, kao razumno, kao sloboda, umesto hrianske ideje spasenja s pomou to tenjeg moralnog i bratskog jedinstva ljudi. Neko e se moda nasmejati a rei: da tome nisu krivi Jevreji. Razume se da nisu samo Jevreji krivi; ali ako su Jevreji stekli nadmo u Evropi ba onda, kad su tamo uzela maha ta nova njihova naela, i prela ve u moralni princip onda se sigurno moe rei da su Jevreji tamo bili od uticaja. Moji oponenti podvlae: da su Jevreji, naprotiv, siromani, svuda su siromani, a u Rusiji pogotovu; i da je samo cvet Jevreja bogat, bankari i kraljevi berza, dok su ostali, bezmalo devet desetina, bukvalno prosjaci koji se prebijaju za pare hleba, nude posrednitva, trae da na koji bilo nain zarade neki gro. Da, to je, ini mi se, istina, ali ta to znai? Ne znai li to da u radu Jevreja (to jest njihove ogromne veine) u eksploataciji njihovoj ima neeg nepravednog i neprirodnog, neeg izvetaenog, to samo sobom donosi kaznu. Jevrejin zarauje kao posrednik, trguje dakle tuim trudom. Kapital je nagomilani trud; Jevrejin voli da trguje tuim trudom! Ali sve to ne menja ni u koliko ono to smo rekli. Zato bogati Jevreji sve snanije i

vre vladaju oveanstvom, i ude da svetu nametnu svoj oblik i svoje bie. Kad se o tom govori, Jevreji uvek viu: i meu njima ima dobrih ljudi! O, Boe! Pa zar se sad o tome radi? Nije re o dobrim i ravim ljudima. Zar meu Jevrejima da nema i dobrih ljudi? Zar je pokojni,pariski Dems Rotild bio rav ovek? Govori se ovde uopte o Jevrejstvu, i o njihovoj ideji koja je obuzela ceo svet umesto "promaenog" hrianstva. IV IVELO BRATSTVO! Ali ta ja to upravo govorim, i emu? Da nisam zbilja i ja neprijatelj Jevreja? Da nije moda istina ono to mi pie jedna, po mome miljenju, i bez sumnje plemenita i obrazovana devojka, Jevrejka, (to se lako vidi po njenom pismu, po iskrenim, arkim oseanjima izraenim u njemu) da sam ja neprijatelj toga "nesrenog plemena, koje "u svakom zgodnom sluaju tako silno napadam" "Vae prezrenje prema idovskom plemenu, koje samo o sebi misli", i t. d., oigledno je". Nije tako! protiv te oiglednosti se bunim, i taj fakt osporavam. Naprotiv, ja govorim i piem, da "sve to humanost i pravednost nalau, sve to trai ovenost i hrianski zakon sve to da se mora uiniti za Jevreje". Te sam rei i ranije ve napisao, a sad im dodajem: bez obzira na razmiljanja koja sam ovde izloio, ja stojim ipak na stanovitu proirenja jevrejskih prava u ruskom zakonodavstvu, i, ako je samo mogue, stojim za potpuno izjednaenje njihovih prava sa pravima domorodaca. Premda oni u pojedinim sluajevima moda ve i sad imaju vie prava ili, bolje rei, imaju vie mogunosti da se njima koriste, nego Rusi. Dolazi mi sada i neto drugo na um: ovakva, recimo, fantazija: ta bi bilo ako bi se, na neki nain, zaljuljala i pala naa seoska optina koja titi naeg jadnog seljaka od tolikih zala i ako bi tada tog osloboenog seljaka, tako neiskusnog, tako nevetog da se sauva od sablazni, i koga je dotle optina drala pod tutorstvom ako bi napali na nj Jevreji svom svojom masom? ta bi bilo onda? Onda bi on za jedan asak propao; sva njegova imovina, sva mo njegova, pala bi ve sutradan pod vlast Jevreja, i nastalo bi vreme gore od vremena muikog ropstva, i gore od vremena tatarskog! Ali bez obzira na sve "fantazije", i na sve to sam ranije ve napisao; ja sam ipak za potpuno i konano izjednaenje prava jer je to Hristov zakon, jer je to hrianski princip. Ali ako je tako, zbog ega sam onda ispisao toliko strana, i ta sam hteo da dokaem, ako tako sam sebi protivureim? Ali u tome ba i jeste stvar, to ja sam sebi ne protivureim, i to sa ruske strane, sa strane domorodaca, niti ima, niti vidim prepreke za proirenje jevrejskih prava. I zato tvrdim: te prepreke lee nesravnjeno vie na strani Jevreja, nego na strani Rusa; i ako dosad nije stvoreno ono to bi se svim srcem elelo, tome je nesravnjeno manje kriv Rus, nego Jevrejin. Slino onome to sam priao: da prost Jevrejin nee da se drui, ni da jede sa Rusima, a Rusi ne samo to se ne ljute, niti se svete za to, ve naprotiv, odmah razumeju i pravdaju Jevrejina govorei: "to je zato, to je takva njegova vera" slino tome i kod inteligentnog Jevrejina vrlo esto vidimo neizmerno i oholo predubeenje prema Rusu. Ah, eto ih gde viu: oni vole ruski narod! jedan mi je ak pisao: brine se zbog toga to ruski narod nema religije i nimalo ne razume svoje hrianstvo. Ovo je, od jednog Jevrejina, mislim, i odve preterano; i javlja se pitanje: kako shvata hrianstvo ba taj obrazovani Jevrejin? Ta sujeta i oholost u jevrejskom karakteru za nas Ruse je jedna vrlo teka stvar. Ko je od dvojice, Rus ili Jevrejin, manje sposoban da razume onoga drugoga? Mogao bih se zakleti da u pre opravdati Rusa: kod Rusa bar nema (nikako nema!) religiozne mrnje prema Jevrejinu. A ostalih predubeenja, gde je, kod koga je, vie? Jevreji zapomau kako su toliko vekova bili ugnjetavani i gonjeni; kako su i sad ugnjeteni i gonjeni, i kako o tome treba da vode rauna oni koji osuuju jevrejsku narav. Lepo! vodiemo o tome rauna; moemo ak dokazati da se u inteligentnom sloju ruskog naroda vie puta uli glasovi u prilog Jevreja. A Jevreji; da li su uzimali, i da li uzimaju u obzir alei se i okrivljujui Ruse, da li su uzeli u obzir toliko vekova gonenja i ugnjetavanja koje je podneo sam ruski narod? Je li mogue tvrditi da je ruski narod podneo manje beda i zala kroz svoju istoriju,

nego Jevreji? je li mogue tvrditi: da nije ba Jevrejin bio onaj koji se udruivao s ruskim goniocima, da li je Jevrejin, kupujui u doba ropstva ruski narod, bio i sam ruski gonilac? Sve je to bilo, postojalo, to je istorija i istorijki fakt, ali mi nikad nismo uli da bi se Jevreji zbog toga kajali a optuuju ruski narod to njih nedovoljno voli. Ali, neka! Doi e valjda potpuno duhovno jedinstvo naroda, bez ikakve razlike u pravima! I zbog toga, i pre svega molim svoje protivnike i korespondente Jevreje, da budu prema nama Rusima predusretljiviji i pravedniji. Ako je njihova oholost, ako je njihova svagdanja "zajedljiva odvratnost" prema ruskom narodu samo predubeenje, jedna "istorijska izrastao", a ne krije se u tome duboka tajna njihovog zakona i poretka, onda neka se sve to raisti to pre, i da se okupimo ujedinjeni duhom, kao braa, radi uzajamne pomoi i velikog podviga sluenja naoj zemlji, dravi, i domovini naoj! Uzajamna prebacivanja neka se ublae, neka iezne stalna egzaltacija u tim prebacivanjima, koja smetaju jasnom razumevanju stvari. A za ruski narod moemo jamiti: on e primiti Jevrejina kao svog brata, bez obzira na razliku vere, a uvaavajui iskreno istorijski fakt koji je u osnovi te razlike; ali, radi bratstva, radi potpunog bratstva,,potrebno je bratstvo s obeju strana. Neka i Jevrejin pokae bar neto bratskog oseanja, da bi Rusa obodrio. Znam, u Jevrejskom se narodu moe nai dosta ljudi, koji trae da se ukloni nesporazum; ljudi ovekoljubivih; ja neu da to preutim i da krijem istinu. No ba zato, da ti korisni i ovekoljubivi ljudi ne bi klonuli duhom, da koliko toliko oslabe njihovo predubeenje, i time se olaka poetak dela elim ja proirenje prava jevrejskog plemena, po mogunosti bar toliko koliko se sam jevrejski narod pokae sposoban da primi, i da se koristi tim pravima bez tete po Ruse. Moglo bi se odmah sad poneto ustupiti, odnosno uiniti s ruske strane, poi nekoliko koraka napred... Pitanje je samo: mogu li ti novi i dobri Jevreji to uiniti, koliko su sami oni sposobni za novo i prekrasno delo pravog bratskog jedinstva sa ljudima njima tuim po veri i krvi? V POGREB "SVEOVEKA" O mnogom emu sam hteo da porazgovaram u martovskom broju svog "Dnevnika". A eto se opet nekako desilo da je ono o emu sam hteo rei samo nekoliko rei, zauzelo sve slobodno mesto. Koliko je tema o kojima se ve skoro godinu dana spremam da govorim, a nikako ne mogu. Trebalo bi o mnogom emu mnogo rei, a kako biva da se ne moe da kae mnogo, ovek se onda i ne poduhvata. Hteo sam ovog puta, mimo raznih "vanih" tema, da kaem makar uzgred dve-tri rei o umetnosti. Gledao sam Rosia u Hamletu, i zakljuio sam da sam mesto Hamleta gledao gospodina Rosia. Ali bolje da ne govorim o tome kad ve ne mogu sve da kaem. Hteo bih da porazgovaram (samo malo) o slici Semigradskog. A najradije bih kazao bar dve rei o idealizmu i realizmu u umetnosti, o Rjepinu i o Rafaelu, ali mi izgleda da sve to moram odgoditi do zgodnijeg vremena. Takoe hou, malo opirnije samo, da napiem neto o nekim pismima primljenim za vreme izdavanja "Dnevnika", a naroito o anonimnim pismima. Jedno u od tih pisama i da iznesem ne anonimno nego pismo vrlo poznate gospoice L., mlade devojke, Jevrejke, s kojom sam se upoznao u Petrogradu, i koja mi pie sada iz M. Sa gospoicom L., koju inae mnogo potujem, nikada nisam govorio o "jevrejskom pitanju", premda je ona, kako se ini, ozbiljna i stroga Jevrejka. Nekako udno se desilo da je to pismo stiglo sad, kad sam dovrio gotovo celo poglavlje o Jevrejima. Bilo bi moda i odvie da govorim dalje sve o jednoj te jednoj temi. Ali ovde nee biti rei o istoj temi; a ako delimino i bude, pokazae se sasvim druga, suprotna strana pitanja, a ujedno kao i neki nagovetaj za njegovo reenje. Neka mi gospoica L., vilikoduno oprosti to sebi dozvoljavam da ovde iznesem njenim reima onaj deo pisma gde se govori o pogrebu doktora Hindenburga u M. pod kojim utiscima je ona i napisala te redove, tako tople, i dirljive po svojoj iskrenosti. Ponavljam opet: pisala je to jedna Jevrejka, i ta oseanja su oseanja jedne Jevrejke. "Ovo piem pod dubokim utiskom od pogrebnog mara. Bio je to pogreb doktora Hindenburga, oveka starog osamdeset i etiri godine. Poto je bio protestant,

leao je prvo u crkvi, a potom je odnesen na groblje. Takvog saoseanja, takvih iz due poteklih rei, tako vrelih suza, nisam jo nikad videla, prilikom pogreba... Umro je stari u takvoj bedi, da nisu imali ime da ga sahrane... "Pedeset i osam godina je radio u M.; i koliko je dobra uinio za to vreme! Kada biste samo znali, Fjodore Mihailoviu, kakav je to bio divan ovek! Bio je lekad i akuer; njegovo ime e ovde biti sauvano za potomstvo, o njemu se ve sad priaju prie; sav ga je prost narod zvao ocem, voleo ga, oboavao, i tek posle njegove smrti razumeo, koliko je u njemu izgubio. Dok je jo leao u kovegu (u crkvi), nije bilo, ini mi se, oveka koji nije doao da ga oplae, da mu noge poljubi; naroito sirote Jevrejke, kojima je tako mnogo pomagao, plakale su i molile se Bogu da ode pravo u raj. Danas nam je dola naa biva kuvarica, neobino siromana ena, i priala kako joj je doktor, prilikom roenja njenog poslednjeg deteta, videi da niega u kui nema, dao trideset kopejki da se skuva supa, i kako je zatim svakog dana dolazio i ostavljao po dvadeset kopejki. A kad je video da je eni bolje, poslao joj je par jarebica. Isto je tako, kad su ga pozvali nekoj jako siromanoj porodilji, (takve su se njemu ba i obraale) i kad je video da dete nema u ta da se povije, skinuo sa sebe koulju, i dao svoju maramu, (glava mu je uvek bila povezana maramom) da se pocepaju u pelene. "Tako je, pria se, leio i nekog siromanog Jevrejina drvodelju; potom, kad se razbolela njegova ena, i nju, pa i decu. Svakog bojeg dana je dvaput svraao, i kad ih je sve podigao, upitao je Jevrejina: ime e mi sad platiti? Ovaj mu je odgovorio da nita nema sem jedne jedine koze, koju e jo toga dana gledati da proda. Tako je i uradio, prodao kozu za etiri rublje, i doneo doktoru novac. Doktor tada dade svome momku jo dvanaest rubalja, uz one etiri, i posla ga da kupi kravu; a drvodelji je meutim rekao da ide kui. Posle jednog asa odveli su drvodelji kravu, i rekli mu: da je doktor naao da kozje mleko nije za njih zdravo. "Tako je proiveo ceo svoj ivoz. Bilo je sluajeva, da je davao siromanima po selima oko trideset i etrdeset rubalja. Zato su ga i sahranili kao sveca. Svi siromaci su zatvorili radnje i povrveli za kovegom. Jevrejski je obiaj da maliani na pogrebima pevaju psalme; zabranjeno im je meutim da pevaju te psalme pri pratnjama inoveraca. Ali ovom prilikom su deaci ili pred kovegom, za vreme pratnje, i glasno pevali psalme. Po svima sinagogama molilo se za doktorovu duu, ba kao to su zvona na svima crkvama zvonila za vreme pratnje. Ila je i vojna muzika; a jevrejski muzikanti su otili sinu pokojnikovom da mole za doputsnjs, i ast, da i oni sviraju za vreme pogreba. Svi siromani Jevreji su doneli ko deset ko pet kopejki, za venac; bogati Jevreji dali su mnogo, i spremili divan, ogroman venac od sveeg cvea, sa belim i crnim trakama po strani, na kojima su zlatiim slovima bile nabrojane doktorove glavne zasluge, kao, na primer, ureenje bolnice, i tome slino nisam mogla da zapazim ta je sve bilo napisano, ali zar je i mogue pobrojati sve njegove zasluge! Nad grobom su mu drali govor protestanski pastor i jevrejski rabin, i oba su plakali. A stari doktor je leao u starom, izlizanom mundiru, i glava mu je bila povezana starom maramom mila njegova glava i inilo se da samo spava, tako je svea bila boja njegovog lica". VI POJEDINANI SLUAJ To je tek pojedinaan sluaj rei e se. Izlazi, gospodo, da sam opet ja kriv: to vidim u pojedinanom sluaju ako ne poetak reenja svih pitanja, ono bar "jevrejskog pitanja", kako sam i nazvao drugu glavu svoga "Dnevnika". Zato sam staria doktora nazvao sveovekom?" On nije bio sveovek, nego, bolje, svaiji ovek. Taj grad M. je veliki gubernijski grad na zapadnom kraju, i u tom gradu ima mnogo Jevreja, pa Nemaca, Rusa, razume se, i Poljaka i Litavaca i eto svi oni, sve te narodnosti priznale su pravednoga staria, svaka za svoga. On sam bio je protestant, i Nemac, potpun Nemac: nain na koji je kupio kravu, i poslao je siromanom Jevrejinu, prava je nemaka ala. Prvo ga je zbunio: "ime e mi platiti"? Naravno, siromaak, prodajui poslednju kozu da bi platio "dobrotvoru", nije nimalo roptao, naprotiv, gorko je u dui patio to koza stoji

svega etiri rublje, meutim "jadni stari, koji radi za sve njih siromahe, treba takoe da ivi i ta su etiri rublje za sva dobroinstva koja je uinio porodici?" A stari, lud na svoju ruku, smei se i srce mu gori: "Sad u ja njemu, nevoljniku, pokazati nau nemaku alu!" Sigurno se slatko smejao u sebi kada su odveli kravu Jevrejinu; ivahnuo je duhom. A svu no zatim moda je proveo u bednoj kolebi kakve siromane Jevrejke-porodilje premda bi za osamdesetogodinjeg starca bilo dobro ba da prospava no, da odmori stare, umorne kosti. Da sam slikar, ja bih naslikao neto u tom "anru:" no kod Jevrejke porodilje, Ja neobino volim realizam u umetnosti. Ali kod veine savremenih naih realista nema moralne usredsreenosti u slikama, kako se izjasnio nedavno jedan veliki pesnik i utanani umetnik, govorei sa mnom o slici Semigradskog. U motivu za "anr", koji sam maloas predloio, bilo bi te usredsreenosti, ini mi se. A i umetnik bi imao za se raskoan motiv. Na prvom mestu, idealna, tako rei nemogua siromatina jevrejske krovinjare. Tu bi se moglo uneti i mnogo humora, i koji bi neobino pristajao, jer je humor otroumlje dubokog oseanja meni se mnogo svidi to uporeenje. Sa utananim oseanjem i umom umetnik moe mnogo to da izvede iz zbrke sirotinjskih predmeta i domaih stvari u siromanoj krovinjari ali nas tom zabavnom zbrkom odjedanput i ujeda za srce! Osvetlenje bi moglo biti izvedeno vrlo zanimljivo: na krivom stolu dogoreva lojana, otopljena svea, a kroz jedini, injem zasuti i zaleeni prozor probija zora novoga dana, novog i tekog dana za siromane ljude. Izmuene porodilje esto raaju u zoru svu no se mue a ujutru rode. Umorni stari doktor, trenutno ostavivi majku, prima dete. Ali dete nema u to da uvije; pelena nema, ni krpa nema; (deava se i takva siromatina, gospodo, kunem vam se; deava se najistiji realizam, realizam koji tako rei ide do fantastinosti) pravedni stari dakle skida svoj stari mundir, skida sa sebe rubaku i cepa je za pelene. Lice mu je strogo i zamiljeno. Siroti novoroeni Jevreji praaka se pred njim na postelji; Hrianin prima Jevrejia u ruke, i povija ga rubakom sa svojih lea. Eto reenja jevrejskog pitanja, gospodo! osamdesetogodinje nago i drue poprsje doktorovo moglo bi da zauzme vidno mesto na slici; a da i ne govorim o licu starevom, i licu mlade namuene porodilje, koja posmatra svoje novoroene i zabavljanje doktorovo sa njim. Sve to gleda odozgo Hristos, i doktor zna to: "Ovaj siroti idovi e porasti, pa e sigurno i on skinuti sa lea rubaku i dati je hrianinu, seajui se prie o svome roenju" s naivnom i blagorodnom verom misli stari u sebi. Da li e tako biti? Verovatnije nego ita, nee; ali recimo da moe i da se dogodi. Bolje od svega, na ovoj zemlji, jeste verovati: da moe da se desi, i da e se desiti. I doktor je u pravu to veruje, jer se na njemu ve i zbilo: "Ispunio sam ja dunost, ispunie je i drugi: po emu sam ja bolji od drugih?" potkrepljuje on sebe argumentom. Umorna starica Jevrejka mati porodiljina, u dronjama, radi neto kraj pei. Jevrejin, koji je izaao da donese pregrt iverja, otvora vrata kolebe, i hladni kolutovi vazduha ulaze trenutno u sobu. Na podu, na pamunoj prostirci, vrsto spavaju dva mala Jevrejia. Jednom rei, podrobnosti bi se mogle lepo udesiti. ak trideset bakarnih kopejki na stolu, koje je doktor izbrojao za supu porodilji, mogle bi biti zgodna pojedinost bakarni stubi parica od po tri kopejke, briljivo porean, ne razbacan. I sedef bi mogao biti naslikan, kao na slici Semigradskog; divno je tamo naslikano pare sedefa! Treba znati da ponekad doktorima daju, da ne bi mnogo plaali novcem, neke lepe stvarice. Dakle doktorova sedefska kutija za cigare, stavljene kraj bakarnog stubia. Svakako bi slika ispala sa "moralnom usredsreenou". Pojedinaan sluaj! Pre dve godine, odnekud (zaboravio sam) sa juga Rusije, javljeno je za nekog doktora, koji tek to je bio izaao iz kupatila, jednog toplog dana, sve, bodar, i urio kui da to pre popije kafu, pa zato nije hteo da ode i pomogne jednom davljeniku koga tek to su izvadili iz vode iako ga je mnotvo sveta molilo. ini mi se da su mu posle i sudili. A moda je taj ovek bio ba obrazovan ovek, ovek novih useenja i progresista, koji je uzazumno traio nove opte zakone i prava za sve, odbacujui pojedine sluajeve. Smatrao je moda ak da pojedini sluajevi ometaju stvari, odgaajui opte reenje pitanja i da za

pojedine sluajeve vredi: "to gore, to bolje" Ali je bez pojedinih sluajeva teko ostvariti opta prava. Onaj svaiji ovek, iako je pojedinaan sluaj, okupio je nad svojim grobom itavu varo. I ruske ene i siromane Jevrejke zajedno su ljubile njegove noge u kovegu, zajedno se gurale oko njega, zajedno plakale. Pedeset i osam godina sluenja oveanstvu u tome gradu, pedeset i osam godina neumorne ljubavi ujedinile su nad njegovim grobom sve u jedno opte oduevljenje i opte suze. Ispraa ga ceo grad, zvone zvona svih crkava, pevaju se molitve na svima jezicima. Pastor sa suzama u oima govori pred jo otvorenom rakom. Rabin stoji po strani, eka, i kad zavri pastor, zamenjuje ga on, i takoe proliva iste suze. U tom asu kao da se reilo "jevrejsko pitanje"! Jer su se pastor i rabin sjedinili u zajednikoj ljubavi, i skoro se zagrlili nad tom humkom na oigled i Hriana i Jevreja. Ne mari nita to e se, kad se raziu, svaki opet latiti starih predrasuda. Stalna kap dubi kamen, a ti "sveljudi" pobeuju svet ujedinjujui ga; predrasude blede sa svakim pojedinim sluajem, dok ih najzad ne nestane. O starcu e ostati samo legenda, pie g-ca L., takoe Jevrejka, i koja je takoe plakala nad "milom glavom" ovekoljupca. A legende su prvi korak ka ostvarenjima; one su iva uspomena i stalna opomena na te "pobedioce sveta", kojima pripada cela zemlja. A ako smo proeti verom da su oni zaista pobedioci sveta, i da e takvi zaista "naslediti zemlju", onda smo se skoro ve i ujedinili, u svemu. Sve je ovo vrlo prosto, i teko je, ini mi se, samo jedno: da ovek bude ubeen da se veliki broj sastoji od jedinica, i da se raspada ako jedinica nestaje. Pojedinci donose misao, daju veru, pretstavljaju iv opit, dakle i dokaz. Uzalud je ekati da svi postanu tako dobri kao pojedinci, ili da ih bude mnogo: ne treba mnogo takvih, da se spase svet, jer su pojedinci vrlo jaki. A ako je tako, zato da se ne uzdamo! DOSTOJEVSKI PROROK 8. juna godine 1880. drao je Dostojevski u Moskvi svoj uveni govor o Pukinu. Tog dana otkriven je spomenik velikom ruskom pesniku, i sve to je onda imalo imena u ruskoj knjievnosti sa izuzetkom Lava Tolstoja iskupilo se bilo tu na proslavu. Govor Dostojevskog bio je svakako najsveaniji momenat cele sveane proslave. Kada je, sa natoveanskom snagom, deklamovao Pukinovu pesmu Prorok koja zavrava ovom strofom: Ustaj, proroe, zbore kreni, ispuni volju moju, sudi, obilazei zemlje, preni reima ognja srca ljudi! svi su prisutni osetili da i na tribinama stoji prorok. To je bio vrhunac snage i slave Dostojevskog. Nekoliko meseci kasnije, Rusija mu je priredila velianstven pogreb. On je umro gotovo iznenada; ve odavno slomljen fiziki, ali duhovno jak do posljednjeg daha. Proroanski dar Dostojevskog mnogi su osporavali. Jedan, u svoje vreme dosta ugledan i veoma popularan kritiar, mislilac i istoriar knjievnosti, IvanovRazumnik, u svojoj poznatoj knjizi Istorija ruske drutvene misli, govorio je gotovo sa podsmehom o proroanstvima Dostojevskog. Nije prolo ni desetak godina od pojave te knjige a puno se proroanstava Dostojevskog ispunilo. Genijalnom vidovitou i intuicijom on je mnogo toga ve dosad predvideo, i ko zna koliko e se jo ostvariti od onoga to je on rekao. Iz ogromnog kompleksa problema, iz lavirinta doivljaja, slika, misli, da izdvojimo ovde nekoliko vie-manje proroanskih ideja i genijalnih konstatacija, vezanih tesnim vezama za filozofiju i religiju Dostojevskog, ne udubljavajui se u problematiku njegove psihologije. Prvi problem koji nas moe zanimati u nizu pitanja i proroanstava Dostojevskog, to je problem Rusije i Evrope i problem krize evropske civilizacije, opteevropskog rata i mira, ili evroiske revolucije, koje je sve predviao Dostojevski. Vie decenija pred Svetski rat, on je taj predvideo! Mi Rusi, kae on, imamo dve otadbine: Rusiju i Evropu, i koji istinski Rus ne misli pre svega na Evropu? .. Ivan Karamazov hoe poto-poto da ide u Evropu, iako je ona

groblje, ali groblje najmilije. No ta e Rus nai u Evropi? U Evropi nema mira, to je van svake sumnje... U Evropi se dogaa neto neizbeno. Evropu ekaju ogromni prevrati, takvi da je oveijem umu teko u njih verovati... Predoseam da se sprema krajnji obraun simptomi su uasni... neprirodnost politikog stanja u Evropi, nerazreiva politika pitanja neizbeno e dovesti do konanog politikog rata. To u pogledu meusobnih odnosa evropskih drava, a iznutra komedija burujskih ureenja priprema unutranje potrese u sredini pojedinih naroda i strane katastrofe; tako da sve u svemu, nikada jo Evropa nije bila ispunjena takvim elementima neprijateljstva kao u nae vreme: kao da je sve potkopano, nabijeno barutom, i samo eka prvu varnicu. U potvrdu i za ilustraciju ovih misli mogao bi se navesti itav niz citata; da se zadrimo samo na nekima. Sve je pijano, ali bez veselosti, mrano je i teko, i sve je nekako udnovato utljivo... Sve se uri da se napije do gubitka svesti... (Zimske beleke o letnjim impresijama). Treba to pre nagomilati bar neto blaga, a onda posle nas ma doao potop... Koga se boji buruj? On se ne boji ni brbljivca, ni radnika, ni poljodelca, jer su svi oni sopstvenici pa idu za nagomilavanjem bogatstva, ve se boji komunista i socijalista... Meu burujima ima puno lakaja... Buruji cepidlake, tvrdice, ifte, laovi, cinici, ali u isto vreme i velike naivine: Zar nije prorekao opat Sies, u svome znamenitom pamfletu, da je buruj sve. ta je trei stale? Nita. A ta treba da postane? Sve. Tako se i desilo kako je on rekao. Samo su se te rei obistinile od svih rei koje su bile tada kazane, samo su one ostale... Doista, uskoro su proglasili: Sloboda, Jednakost, Bratstvo! Jeste, to je lepo. Ali ta je to, sloboda? I kakva sloboda? Podjednaka sloboda za sve, da radi svaki to mu padne na pamet, ali u granicama zakona. Kada moe da radi sve to hoe? Kad raspolae sa milionom. A daje li sloboda svakome milion? Ne. ta je ovek bez miliona? ovek bez miliona nije onaj ovek koji radi sve to hoe, ve onaj sa kojim se radi sve to se hoe. ta proizlazi iz ovoga? Proizlazi to, da pored slobode postoji jo i jednakost, naime jednakost pred zakonom; a o toj jednakosti pred zakonom moe se rei samo toliko, da u ovom obliku u kojem se ona sada primenjuje svako moe i mora da je primi kao linu uvredu za se. ta onda ostaje od cele formule? Bratstvo. E, to je posebna stvar, i dosta kuriozna, pa treba priznati da ona dosada ini glavni kamen spoticanja na Zapadu. Zapadni ovek sudi o bratstvu kao o velikoj pokretnoj snazi oveanstva, i ne razume da se bratstvo ne moe uzajmiti ako ga nema u zbilji. ta da se radi? Treba stvoriti bratstvo poto-poto. Ali se ispostavlja da stvoriti bratstvo nije nemogue, jer ono mora da postoji u samoj prirodi. Meutim, u zapadnoj prirodi njega nema; nego, naprotiv, postoji naelo lino, naelo pojedinca, naelo naroitog samouvanja, samoivosti, samoodreenja za svoje vlastito Ja, suprotstavljanja ovog Ja celokupnoj prirodi i svim ostalim ljudima kao autonomnog, naroitog principa, potpuno jednakog i iste vrednosti sa ostalim svetom... Bratstvo se moe stvoriti samo ljubavlju i dobrovoljnim samoportvovanjem, a ne nasiljem, prinudno... (Iz jednog pisma, godine 1860). Pod ovakvim uslovima Evropu eka neizbena revolucija, koju iskoriujui situaciju moraju da izazovu komunisti i socijalisti. Ipak, prema Dostojevskom, u doktrinama ovih jedina je mo ruenja, koja lako dejstvuje budui da je sve potkopano, te je burujsko ureenje apsolutno nevaljalo: zato pokuaj da se stvori, na mesto toga ureenja, zemaljski raj, kristalna palata socijalista, nalik na nekakav mravinjak, nee uspeti. ta e da radi socijalist ako u zapadnog oveka ne nae naela bratstva? Socijalist zapoinje time da odreuje budue bratstvo, da ga izraunava na kantaru i merenjem, sablanjavajui se dobitkom; tumai, pouava, pria, koliko bi ko imao dobiti od ovog bratstva, opredeljuje ta vredi svaka linost, emu tei, a iz svega toga ne izlazi nita. Oni nude oveku savrenu garanciju, obeavaju da e ga hraniti, da e ga zaposliti, a od njega trae za to samo sitni komadi njegove line slobode, radi zajednikog blaga... Ali nee ovek da ivi prema ovim raunima; njemu je i taj komadi teko dati... Carstvo socijalizma, to je hapsana, pa buruj slavi pir... (Pokuaj o buruju). Meutim, izgleda kao da bi se zemaljski raj dao sagraditi na osnovu racionalnih principa i svesti o tom to je

korisno? ... Ali i to je tek uplja koncepcija, koja se ne da odrati: Sve su to zlatna matanja. O recite, ko je prvi objasnio, da je ovek samo zato pakostan i zloban to ne zna svojih pravih interesa, pa, ako hoemo da ga prosvetimo, ako mu uputimo poglede u pravcu njegovih pravih i normalnih interesa, ovek e onda odmah prestati da ini zla, postae smesta dobar i plemenit; jer, budui prosveen i ako razume svoje prave interese, on e u dobru videti svoj vlastiti interes. A poznato je, da niko ne moe da svesno radi svojih vlastitih interesa, pa bi prema neophodnoj potrebi poeo da postupa dobro. O, dete! O isto, nevino detence! Kada se zbilja desilo, za ovih hiljadu godina, da ovek radi samo iz vlastitih interesa? Hiljade fakata svedoe o tome, da ljudi svesno, tj. sa potpunim razumevanjem, zabacuju svoje prave interese, jurei na drugu stranu, za rizikom; ni od koga i ni od ega nenaterani na to, nego ba kao da nisu ni hteli da idu pravim putem, ve tvrdoglavo i svojevoljno krei sebi drugi, teak i besmislen put, tapkajui u tami... A, gle, mravi imaju sasvim drugi ukus: oni imaju jednu divnu zgradu kojoj hrle, koju nikad ne rue to je mravinjak; sa mravinjakom su poeli visokopotovani mravi, sa mravinjakom e sigurno i svriti, to svakako slui na ast njihovoj postojanosti i pozitivnosti. A ovek je stvorenje lakomisleno i nepostojano i moda, poput ahiste, voli samo proces postizanja cilja a ne sam cilj. Moda, i ko zna (jer niko ni za ta ne moe da jami), moda se sav cilj na zemlji, kojem oveanstvo tei, i sastoji tek u ovoj besprekidnosti postizanja, drukije reeno, u samom ivotu, a ne u nekom cilju... Tako rezonuje Dostojevski s pomou junaka svoga moda najdubljeg, ali u isto vreme i najstranijeg, dela Zapisi iz podzemlja, veoma malo poznatog kod nas, i na koje se ni u Rusiji dugo vremena nije obraalo dovoljno panje. Danas, kada su socij alisti posustali sa doaravanjem zemaljskog raja, a komunisti pokrili Rusiju kokoinjacima mesto sjajnim palatama za sve, danas vidimo jasno proroansku intuiciju Dostojevskog, koji u ovim drugim svojim spisima i odlomcima zahvata mnogo dublje i dalje nego drugi pre njega i pored njega. Burujsko-liberalno ureenje, utemeljeno na faktinom odricanju ba onih naela u ime kojih je nekada trujumfalno ulo u Evropu, naela slobode, jednakosti i bratstva, pokazalo se jalovo i osueno na propast u poaru i krvoproliu. ta preostaje? Da li e, moda, Evropa nai spasa u onoj velikoj sili koja ju jo uvek proima i sainjava jedan od glavnih pokretaa njena ivota, njene civilizacije, njene misli, u katolianstvu, i njegovu stoeru papstvu? Odgovor na ovo pitanje dao je Dostojevski u svojoj poznatoj Legendi o Velikom Inkvizitoru, koja je toliko bogata sadrinom i zaseca u takve dubine da se daje tumaiti na razne naine. Iskuenje Hristovo u pustinji, to kao da je izvod iz istorije oveanstva: Da li vidi ovo kamenje? Pretvori ga u hlebove, i za tobom e potrati oveanstvo kao stado blagodarno i posluno, premda veno u strahu da e povui ruku od njih i da e im nestati tvojih hlebova. Ali ti ne htede liiti oveka slobode, i odbio si ponudu, jer kakva bi to bila sloboda, presudio si ti, kada bi poslunost bila kupljena hlebovima? Ti si odgovorio da ovek ne ivi samo od hleba. Ali zna li ti, da e ba u ime tog hleba zemaljskog doi na tebe duh zemaljski, i sudarie se s tobom, i pobedie te, i svi e poi za njim kliui: onaj koji je slian ovome zveru, taj nam dade oganj s nebesa! ... Zna li ti da e proi vekovi, i oveanstvo e proglasiti na usta svoje premudrosti i nauke, da nema zloinstva, pa dakle da nema ni greha, ve da ima samo gladnih. Nahrani, pa tada moe zahtevati od njih vrlinu i estitost, eto, to e biti na zastavi koja e se podii protiv tebe i koja e razruiti hram tvoj. Na mestu hrama tvoga podiie se nova zgrada, podiie se nanovo strana Vavilonska Kula... Ti si im obeao hleb nebeski, ali ponavljam i opet, moe li se nebeski hleb u oima slabog veno poronog i neblagodarnog ljudskog plemena uporediti sa zemaljskim hlebom?... Da bi se reilo pitanje o optem priznanju i poklonjenju, trebalo je podii apsolutnu zastavu zastavu hleba zemaljskog... jer nema nieg neospornijeg od hleba Ljudi su robovi, mada su stvoreni kao buntovnici... Veliki Inkvizitor i njegovo strano kolo stvorie ili e pokuati da stvori, opet neku vrstu zemaljskog raja, odnosno mravinjaka ili kokoinjaka, u kojem emo ih (ljude) nagnati da rade, ali u asove slobodne od rada udesiemo im ivot, kao deju

igru, sa dejim pesmama, horom, sa nevinim igrama. Dopustiemo im i da gree Doputaemo im ili zabranjivaemo da ive sa svojim enama i ljubaznicama i da imaju ili da nemaju dece... U ime koga se stvara robovanje oveanstva, da li u ime Boga ili u ime ljubavi? Ne, jer Veliki Inkvizitor u Boga ne veruje, a to se tie ljubavi : Ja ne elim tvoju ljubav, jer ni ja tebe (Hrista) ne volim; a ako hoe da uje nau tajnu, sa mojih usana sluaj, mi nismo s tobom, nego s njim (duhom zla). Eto, to je naa tajna... Liberalizam, socijalizam, katolicizam, podjednako su tako veruje Dostojevski jalovi i revolucija je neizbena. Ta evropska revolucija otpoee u Rusiji, jer kod nas za nju nema ozbiljne zapreke ni u sistemu uprave ni u drutvu, te su rei izgovorene i napisane onda, kada je izgledalo da se i kraj svih ispada i ak atentata pojedinih revolucionara, i njihovih skupina, ipak gotovo cela Rusija jo uvek klanja najblagoestivijem, najsamodravnijem, velikom Gospodaru Imperatoru... Revolucija je tu, na domaku: Mi je neemo doiveti, ali e naa deca sve to videti... Raskoljnikov u snu vidi optu meusobnu borbu, krvavi pokolj: Bezboni anarhizam je blizu: naa e ga deca videti... Odbacivi Hrista, ljudi hoe da utvrde pravdu, a zavrie time to e svet poplaviti krvlju... Socijalizam, to nije ekonomska teorija ve ateistika Vavilonska Kula... Revolucija u Rusiji morae biti antiverska, jer mnoina ruskih omladinaca drugo i ne radi nego govori o venim pitanjima, o vasionskim pitanjima: ima li Boga, ima li besmrtnosti?... (Ivan Karamazov). Da, za prave Ruse pitanja: ima li Boga, ima li besmrtnosti, pitanja sa drugog kraja, za njih su to naravno prva i najprea pitanja: a tako i treba... (Aljoa). O ateizmu su govorili i razume se otpustili su Boga iz slube. Radosni su, vrite. Da, znate li, atov tvrdi, ako se u Rusiji otpone buna, da je treba poeti s ateizmom. A jedan stari burbon-kapetan sedeo je, sedeo, i samo je utao, ni rei nije progovorio, ali je odjedared ustao usred sobe i, znate, sasvim glasno, kao da sam sa sobom govori, ree: Ako Boga nema, onda kakav sam ja kapetan? i uze kapu, odmahnu rukom, pa izae. To je prilino zdrava misao zevnu i po trei put Nikola Vsevoldovi" (Besovi). Revolucija doista poinje ateizmom; a nastavlja se pozivom da se vri ordinarna pljaka: Agitatori proletarijata pozvae jedinstveno svoje pristalice da pljakaju... Otpoee sa gradnjom prkosne Vavilonske Kule, a zavrie antropofagijom... Kad se setimo gladne godine 1921, zar nam ove rei ne izgledaju naroito strane i proroke? ... A evo jo neto: O, kod njih je samo smrtna kazna, i sve u naredbicama na papiru, sa peatom, tri i po oveka potpisuju..., veli, u svojoj velikoj viziji, atov u Besovima). Posle stranih knjiga antiboljevika, Kremlj iza brave (kolektivna radnja) ili Sergija Melgunova Na zori crvenog terora, imamo sada autentina priznanja i samih ekista koji ovo potvruju (pre nekoliko godina izila je jeziva knjiga nekoga Bespalova Ispovest agenta GPU, a otada se niu jedno za drugim priznanja od kojih se iri po licu zemljinu opojno-sladak n odurno-teak zadah krvi i ljudske klanice). O, kod njih je samo smrtna kazna... Metode revolucionara opisao je Dostojevski u uputstvima koja daje u Besovima veliki revolucionar Verhovenski-mlai svojim pristaima: Sav na rad zasada je u tome da se sve rui: i drava i njen moral; ostaemo samo mi, koji smo sebe odredili da primimo vlast... Mi emo privui k sebi pametne, dok emo glupe jaiti, i vi toga ne treba da se stidite. Treba nanovo vaspitati generacije, da bi postale dostojne slobode. Jo e biti na hiljade atova (atova su naime ubili, zato to im je izgledao sumnjiv). Mi emo se organizovati da bismo osvojili vlast; to lei na putu i samo nam ide u ruke, sramota je to neuhvatiti... ujte me: mi emo prvo da se proirimo, i ve sam vam rekao: mi emo ui u sam narod... Ja bez discipline ne znam ni za ta, jer ja sam razbojnik a ne socijalist, ha, ha, ha! Svuda neizmerna tatina, zverski apetiti... O, dajte da porastu nove generacije! ... A ideal? njega je skicirao mranjak i zanesenjak igaljov (opet u Besovima). ... Svi tvorci socijalnih sistema samo su sanjalice, glupaci, koji su sami sebi protivreili, koji se nisu nita raspoznavali u prirodnim naukama niti u onim udnovatim biima koja se zovu ljudi. Platon, Ruso, Furje, stubovi od

aluminija, sve je to dobro moda za vrapce, ali nipoto za ljudsko drutvo... Jedna desetina dobija slobodu linosti i neogranieno pravo nad ostalih devet desetina. A. ovi imaju da izgube linost i da se pretvore u neku vrstu stada, i u neogranienoj poslunosti postiie nakon viekratnih metamorfoza prvobitnu nevinost... Nacrt zemaljskog raja koji predlae igaljov neobino oduevljava Verhovenskog: Kod njega je sve dobro u sveici, osobito pijunaa. Kod njega svaki lan drutva nadzirava ostale, i svaki mora da dostavlja; svaki pripada svima i svi svakome. Svi su robovi i u ropstvu jednaki... U ekstremnim sluajevima kleveta i ubijstvo, a glavno je jednakost. Prvo to ima da se radi, to je sniavanje stepena obrazovanja, nauke i talenata: vii stepen nauke i talenta pristupaan je samo viim sposobnostima; a ne treba viih sposobnosti! Vie sposobnosti uvek su osvajale vlast i bile su despoti. Vie sposobnosti ne mogu a da ne budu despoti, i uvek su vie bile od tete nego od koristi, one se samo proteruju ili nite. Ciceronu se see jezik, Koperniku se vade oi, ekspir se kamenuje, to je eto iljagovtina! Roblje mora biti jednako: bez despotizma nije jo bilo slobode niti jednakosti, u stadu mora biti jednakost, to je iljagovtina. Ja sam za iljagovtinu!... I malo dalje: .. Neophodno je samo neophodno, to je deviza zemljine kugle odsada... elja i muka za nas, a za roblje iljagovtina... Ja sam mislio da ustupimo svet Papi... Papa gore, mi unaokolo, a pod nama iljagovtina. Treba samo da se Internacionala sporazume sa Papom; tako e i biti... Treba uzeti u ruku knjigu Krupske, Lenjinove udovice i velikog boljevikog teoretiara, pa videti s koliko hvale sudi ova komunistika prvakinja i znameniti pedagog o jezuitskim organizacijama... ... Dodue, revolucija e poeti u Rusiji; ali nee tamo odvie dugo gospodariti: njeno pravo gnezdo bie u Evropi... To je jo jedna vizija Dostojevskog. Samo ta znai dugo, a ta kratko? To su pojmovi relativni. Svakako u pogledu kratkoe revolucije u Rusiji, Dostojevski se prevario; ostaje nam da se nadamo da ga ni u drugom delu vizije nije sreno posluio njegov proroki dar. Aleksije Jelai Izvornik: Na prelomu - Ogledi iz knjievnosti i socijalne filozofije, Izdanje Knjiare Gece Kona, Beograd, 1933, str. 13-21. JEVREJI KAO SOCIJALNI PROBLEM ta znai organizacija za drutvo, za dravu, za kulturu, to nam jasno pokazuje rimska crkva, rimska kurija, kao to smo videli. A ta znae za jedno pleme, za jedan narod, za njegovu kulturu: vera. religija, uverenje, vera u Boga i vera u samog sebe, i ta znai imati uzviene etike i religiozne ideale; imati itav sistem u ivotu, u nauci, u znanju, u drutvenom i dravnom, pa i u porodinom ivotu, i to sistem, koji se osniva na nepokolebivoj veri u svoga Boga: to e nam pokazati klasian primer jevrejskog naroda. Ne mislimo ovom prilikom da govorimo u korist, ili protiv, ve samo o Jevrejima, i to objektivno posmatrajui ovaj problem samo sa njegove socioloke strane. Od praoca Avrama oko 2000. godine pre Hrista, pa sve do godine 1928. posle Hrista, tokom oko tri i po hiljade godina jevrejski narod imao je mnogo prijatelja, ali neizmerno mnogo vie i to jakih, silnih, monih, pa i vrlo opasnih neprijatelja. Asirci, Vavilonjani, Egipani, Kananiani, Liani, Miani, Perzijanci, Grci, Makedonci, Rimljani i drugi pre Hrista; a skoro svi evropski narodi posle Hrista, stalno su, neprekidno i sistematski, podjarmljivali, zarobljavali, gonili, tlaili, muili i eksploatisali jevrejski narod i to esto vrlo nemilosrdno, pa i neoveno. Niko se ne moe pohvaliti, da je imao toliko mnoge, toliko silne i toliko opake neprijatelje, kao Jevreji. I, to su i u prkos tome ostali ivi i zdravi, svei i ilavi, kroz vekove sve do danas, dok su njegovi veliki, moni, silni neprijatelji jedan za drugim propadali, to mora svakoga da zadivi, te da se u udu zapita: Zato je propala velika drava Vavilonjana i Asiraca? Zato je nestalo Faraonovo veliko carstvo? Zato su propale

kolosalna, mona i silna rimska imperija i drava Aleksandra Velikog? A tako isto mo Avara, Gota, Gepida, Longoborda te i Karla Velikog; svetska mo panije: pa sila arapskih i turskih i drugih azijatskih plemena; u novije vreme pak Napoleonovo carstvo i sve one druge sile i velike sile, koje su se reale i koje su sve redom ugnjetavale jevrejski narod; a dokle je jevrejski narod i dalje i sve do danas ostao iv i tako isto moan, kao i pre hiljadu godina? Zato? Je li to sve sluajno ili je to kauzalno opravdano? Zato i kako? To su pitanja od velikog zamaaja i od jo veeg interesa ba za nas. Zato? To emo odmah da izloimo po mogustvu ukratko. Da odmah otponemo sa jednim otmenim i naunim neprijateljem. Za vreme rimskog cara Hadrijana (od 117. do 138. god. nove ere) i Marka Avrelija (od 161. do 180. god. nove ere) iveo je u Rimu filozof Celzije. On je napisao jedno vrlo znamenito delo oko godine 173. Sermo verus (Istinita re), ali koje nije sauvano, jer ga je hrianska crkva kao i mnoge druge knjige potpuno unitila, kao jeretiki spis. Ali iz fragmenata kod hrianskog pisca Origena osam knjiga Contra Celsum (protiv Celza), moemo uglavnom rekonstruisati i samu sadrinu Celzijevog dela. U njemu se pobija hrianska nauka, pa se veli o Jevrejima: ta je jevrejski narod? Najprezreniji i najgnusniji meu svim narodima. Ako posmatramo njegovu istoriju, vidljivo da su oni stalno doivljavali poraze. To je jedna banda koja se sastoji od prljavih, halavih, alosnih ropskih dua. Svugde i u svima vremenima Jevreji su sa svojim nesnoljivim ponaanjem, svojom manijom odvajanja, svojom niskom udnjom za dobit, nailazili na mrnju i antipatiju i izazivali su gnuanje. Svi istoriari, svi pesnici, sve moraliste, koji su o njima govorili, ine to samo sa izrazom dubokog preziranja. Jevreji imaju udne, niske i surove obiaje. O bestidnosti njihovih ena svedoe svi oni koji su sa njima dolazili u dodir; muki su pak gotovi u svako vreme na lihvarstvo i izdajstvo... Njihovo jedino preimustvo sastoji se u njihovoj drskosti. Ovi nekadanji egipatski robovi, ova prezrena i poniena rasa, ovo lopovsko i prljavo pleme, uobraava da stoji visoko nad svim ostalim narodima i pria, kako je ovaj svet stvoren samo zato, da poslui kao poprite samoljublju. Samo nama je tako uveravaju Jevreji otkrio Bog budue dogaaje; on se ne brine za ostali svet i jedino nama poklanja svoje stvaranje puno ljubavi; on nam je poslao svoga vesnika, da bismo s njime sklopili veni zavet. On je pravi Bog i mi odmah dolazimo na prvo mesto posle njega, mi koje je on naroito stvorio po svome podobiju. Sve je nama potinjeno, zemlja, voda, vazduh i zvezde; sve je za nas stvoreno i sve ima da se pokori nama; a poto neki meu nama ne ive pobonim ivotom i poto mi u svetu ne zauzimamo ono mesto, koje nam dolikuje, to e nam Bog poslati jednog Spasitelja, koji e stvari tako udesiti, kako valja, i stavie svet nama pod noge nae! Moe li se ovakav govor sasluati? Ne lie li Jevreji na mrave, abe, skakavce i crve, koji se mnoe u blatu, a koji se smatraju najveima pred Gospodom sveta? Tako ludo samohvalisanje nije znak preimustva, nego nevaljalstva... Oni nisu nikad nita izveli, to bi bilo vredno zabeleiti, oni nikad nisu nita vredeli na zemlji. Ovaj potpuno neobrazovani narod, koji je poreklom iz jednog budaka Palestine, pronaao je glupu priu o tome, da je Bog svojeruno stvorio jednog oveka, a koji je bio njihov prvi predak. Bog je udunuo u njega svoj dah i nadahnuo ga svojim duhom; on izvodi iz njegovoga rebra enu, daje ovom improviziranom paru jedan nalog, protiv koga se podie zmija. Doaptavanja ove zmije najzad pobeuju i oni gaze Boju zapovest! Nije li to pria za stare babe, jedno bezbono saoptenje, u kome je Bog odmah pri poetku tako slab i nemoan, da sprovede svoje zapovesti kod jednog i prvog oveka, a koga je pri tome jo on sam stvorio itd. Mi neemo ulaziti u ocenu, da li je ova kritika Celzijeva opravdana ili ne, ve emo sami da podvuemo onaj momenat iz ovog prikazivanja i karakterisanja jevrejskog naroda, koji se odnosi na njihovo poznato biblijsko uenje i verovanje o njihovom starozavetnom odnoaju prema samome Gospodu Bogu Jahveu, a poglavito na njihovu vrstu veru, da je jevrejski narod Bogom izabran i da, kao to je Bog jedini, tako da je i on jedinstven narod u ovom svetu. Da li je ovakvo shvatanje svog poloaja u svetu puko samohvalisanje i

uobraenje; da li je ono opravdano, ili ne i kako je doao jevrejski narod do ovog uverenja, u ispitivanju ovih i slinih pitanja neemo se ovom prilikom uputati, ve elimo tim vie da reenu injenicu, kao nepobitnu istorijsku istinu, sa naglaskom i naroito istaknemo. Da je jevrejski narod vekovima bio podjarmljen, da je bio rob i sluga skoro svih velikih naroda i drava; da su ga svi gazili i pregazili, jer je iveo na raskrsnici, na pragu izmeu istonih i zapadnih osvajakih naroda. koji su na prvom i na svakom koraku morali prei preko jevrejske zemlje: to je dovoljno poznato. Meseca aprila godine 70. pao je Jerusalim; a 10. avgusta iste godine izgoreo je i poruen jerusalimski veliki hram i razorena je cela jevrejska drava. Jevrejska drava je prestala postojati posle skoro dvomilenarnog opstanka, a jevrejski se narod rasturio po celom svetu i produio je svoj vek pod raznim dravama i odrao se sve do danas bez svoje drave, bez svoje vojske, bez svoje uprave. Oni su se bacili na trgovinu, poto su bili iskljueni iz poseda i iz svakog zvanja. Ali trgovina, kamata i lihvarstvo donosili su im veliko blago i bogatstvo, a ovo im je osiguralo veliki upliv u javnom ivotu. Zbog ovoga oni su navukli na sebe mrnju naroda, koji ih je esto u masama ubijao. Od 13. stolea morali su skoro u svima dravama nositi tzv. pileus iudaicum, jevrejsku kapu, ili jedan toak od crvene oje na prsima, te su bili internirani i strpani u jedan mali deo grada koji je bio ograen zidom tzv.(Ghetto) itd. Sv. Bernhard, kao i nekoliko od rimskih papa: Grgur VII, Aleksandar III, Inokentije III i drugi zabranjivali su njihovo nasilno krtavanje, kao i progonstvo, ali ne iz viih pobuda, ve da bi se odrali kao svedoci drugog dolaska Hristovog, te da bi se ispunile jevaneoske rei. Nemaki carevi titili su ih i proglasili su ih za pripadnike svojih kamarilnih dolina (servi camerae nostrae speciales). Ali tokom 14-tog veka doiveli su teke dane nasilnog krtenja, progonstva i ubijanja. Ferdinand, zvani Katoliki, izgnao je g. 1492. vie od 4000.000 Jevreja iz panije, a idue godine vie od 100.000 iz Sicilije. Za vreme arapske (mavarske) vladavine oni su uivali velike povlastice, tako da su se osilili i zauzeli uplivna mesta kao zakupnici kraljevskih poreza i finansija, pa i druge vidne poloaje u dravi kao: lekari, apotekari, astrolozi itd. Ovi su im poloaji osigurali ne samo veliki upliv, ve i ogromne prihode. Posle ovog perioda moi i slave, nastupila je reakcija od strane isisanog, potlaenog naroda. I tako su se reali periodi moi i bogatstva naizmence sa periodima progonstava sve do naih dana, sve do naih progonstava pogroma u Rusiji, u Poljskoj, u Rumuniji, gde su oni i danas esto gonjeni. ta je odralo dakle jevrejski narod kroz tolika stolea, kroz tolike nevolje i progonstva? Bez drave, bez otadbine, bez vojske, prilagoeni u svima dravama, ostala je jedna jedina veza. koja vezuje oko 10 miliona rasturenih Jevreja, a to je duhovna veza veza Tore tj. Mojsijevi Zakoni, kao i njihova vera, obredi, obiaji poloeni od Mojseja i ostalih proroka u knjigama Pentateuha (Petoknjiije) i drugih knjiga Staroga Zaveta. Sve, apsolutno sve, to sainjava jednu dravu, jedan narod, sve su izgubili Jevreji, van svoje duhovno blago, duhovne moi, koja ih je uinila zaista gospodarima celog sveta, tako da su se skoro bukvalno ispunile sve njihove elje, njihove tenje, da potine ceo svet. Danas se moe bez preterivanja rei, da je njima sve potinjeno, da oni upravljaju u glavnome svetom, da njima slue i nebo i zemlja. Kada bi danas pogledao oko sebe i u svetu filozof Celzije, on bi se zacelo udom udio do koje se visine uzdigao ovaj potpuno neobrazovan narod..; ovi nekadanji egipatski robovi; ova prezrena i poniena rasa, ovo lopovsko i prljavo pleme... Da li moe ma koje pleme ovoga sveta sa vie opravdanog ponosa pogledati na svoju mueniku, ali sjajnu prolost, i jo sjajniju sadanjost? Dok druga plemena troe svoju snagu u ratu, u borbi, u bojevima, u politikim trvenjima, te padaju i propadaju: dotle Jevreji mirno, neprimetno, polako, ali uvek sigurno beru plodove ne samo svog, ve veinom tueg rada. Gojim tj. ostali narodi, jo nikada nisu tako i toliko leali pod nogama Izrailja, kao u naim danima! Jevreji su sjajno pobili

svaku teoriju o dravi, o dravnoj moi. Ne moe postojati ba ni najmanja sumnja, da su duhovne, duevie veze, da su ideali, pa ma oni poivali i na pukim iluzijama, silniji, jai, moniji od baruta, od mitraljeza, od topova, od tankova, od sumarena, od drodnejta, pa i od aeroplana! A ova jedinstvena duhovna veza u toliko je monija i silnija, u koliko ba ona nedostaje celom naem kulturnom svetu, svetu kulture bez ideala, bez duha i bez due; svetu i kulturi punim i prepunim materijalizma, monetizma, perfidije, mrnje, podlosti i korupcije. U ovoj zaguljivoj atmosferi jedini Jevreji su ouvali svoj duh, svoju duu, svoje ideale, a koji e im osigurati nadmo i dalje nad svima hrianskim gojima! Na alost malo je kod nas i u naim danima onih, koji mogu shvatiti i potpuno pojmiti svu teinu, svu vanost ta znae: Bog, vera, ideali! S pravom je reeno o Jevrejima da su oni najudnovatiji narod svetske istorije, jer od njih potiu svi ideali: monoteizam, altruizam, pa i socijalizam i komunizam u idealnom smislu! (Lombrozo). Da li su Jevreji sami stvorili svoje ideale, ili su im Bogom dani. Da li je uzrok ili je posledica njihovo duhovno, duevno preimustvo. Da li su oni svojom snagom i svojom silom postali izabrani narod Boji, ili im je tu ulogu nametnuo promisao Boji; te dakle, da li je ova jedinstvena drutvena pojava jedan hysteron proteron, jedan post hoc, ergo propter hoc: o tome je teko prepirati se. To e drugojae reiti teozofija, drugojae filozofija, a na svoj nain sociologija. U krajnjoj konzekvenciji rezultat e biti uvek isti. Dr Vladimir Margan Izvornik: Monografija Podunavske oblasti, sastavio Dr Vladimir Margan, Panevo, 1929, Knjiga A, str. 329-332. SEFARDI I AKENAZI U svima momentima ivota Jevreja nailazimo i u prolosti i u sadanjosti na izvesne razlike, pa ak i na trvenja i nesuglasice izmeu dve grane izabranog naroda Sefarda i Akenaza. Jer oni se ne razlikuju samo po verskim obredima i tradicijama, ve mahom i po svim elementima koji karakteriu jedan narod. Razlikuju se poreklom, krvlju, tj. rasom, jezikom, istorijom, temperamentom i nainom ivota. Tako je u Bordou u 18. veku dolo do sukoba izmeu starosedelaca Sefarda i novih doseljenika iz Elzasa, Akenaza. Sefardi su blizu sto godina traili da se Akenazi proteraju iz Bordoa. Sefardi, poreklom iz panije, bili su na viem kulturnom stepenu. Ako se nisu sasvim evropeizirali, a ono su se svakako potpuno modernizirali, tj. primili su mnoge osobine sredozemnih naroda. U svojim rukama imali su vei deo izvozne trgovine tog naprednog i bogatog primorskog francuskog grada. Naprotiv, Akenazi bavili su se sitnijom trgovinom i zelenatvom, a kulturno su za njima zaostajali. Do slinih sukoba dolazilo je svuda gde su se Sefardi smatrali ranijim gostima i skoro domainima, ne samo u Evropi, pa i kod nas na Balkanu, ve i kod naseljavanja Palestine. U dijaspori u raseljavanju Jevreja svakako se mogu razlikovati dve struje, iako nisu uvek tano odreene i odvojene. Jedna je severna, a druga je mediteranska, jugozapadna. Jevreji su jo od najstarijih vremena, kao punopravni graani Rimskog carstva postepeno prodirali prema zapadu morem i obalama Sredozemnog mora. Tu su i klima i ivotni prostor bili kao u pradomovini, pa se i nain ivota ovih doseljenika nije bitno izmenio. Kako su u pradomovini pripadali nekim istonim mediteranskim rasnim oblicima, nova sredina na njih nije mnogo uticala. Ne samo fizika ve i bioloka sredina. Jer ukoliko je bilo meanja sa ostalim nejevrejskim stanovnitvom,naroito na istoku u prednjoj Aziji i na Kavkazu i severnoj obali Afrike, novi elementi su bili srodni prastarim jevrej skim. Crnomanjasti Sefardi imaju izduenu lubanju (dakle, delihemorfnu), lice im je duguljasto, kotunjavo, nos dugaak i esto konveksno povijen, a kosa nas podsea na armenoidne i orijentaloidne tipove. U ostalom pripadaju svim

mediteranskim rasnim tipovima. Naselivi sredozemlje i naroito paniju, jo od najranijih vremena primivi panski jezik, preko panije prodirali su dalje prema severu, u centralnu Evropu. Tako ove panske Jevreje nalazimo jo 893. godine u Poljskoj gde pregovaraju sa prvim poljskim vladarima. Ta seoba iz panije bila je krajem 15. veka i u 1b. veku za vreme progona sa strane panske inkvizicije. Naroito su nalazili utoita u zemljama Otomanske imperije. Sefardi u stvari oznaavaju panske Jevreje. Sefardi govore naroitim starim panskim dijalektom. Ima ih najvie nepun milion. ive u Italiji, paniji, na Balkanu, u Turskoj, u Portugaliji, u prednjoj Aziji, u Severnoj Africi. Smatraju sebe pravim Jevrejima i ne vole da se meaju sa Akenazima. Akenazi, to je u stvari naziv za Jevreje u nemakoj, ine drugu jevrejsku granu. Iz Palestine i prednje Azije selili su se u prastaro doba prema severu u nekoliko izmeani sa tursko-tatarskim narodima Hazarskog carstva, koje se prostiralo od Krima do Urala, raseljavali se dalje prema severu i prema zapadu, u centralnu Evropu i dalje. U novije vreme krenuli su i na jug, u Francusku, na Balkan i severnu Italiju gde su naili na stare svoje saplemenike Sefarde. Akenazi se razlikuju od Sefarda i telesnim izgledom, vie su zdepasti i grubih oblika, glava im je okrugla (dakle, brahiomorfna), lice ire, nos irok i mesnat. I oni su crnpurasti ali se meu njima nae i po neka plava osoba. Govore nemaki ili naroit jidi dijalektom. Ovu drugu struju jevrejske dijaspore moemo smatrati vie evropskom kontinentalnom, dok je ona prva vie primorska. Ovde nemamo toliko jermenskih tragova, ali su zato osetljivi laponoidni, mongoloidni i istonoevropski rasni elementi, kojih kod Sefarda skoro nikako i nema. Dr Branimir Male